Andrea Frediani - 300 Ratnika

01

Naslov originala Andrea Frediani 300 Guerrieri

02

Andrea Fredijani

300 ratnika Bitka kod Termopila

S italijanskog prevela Gordana Subotić

03

04

Čitaocu Odlučio sam da dužinu i razdaljinu izrazim u metrima i kilometrima da bih olakšao čitanje i poštedeo čitaoce komplikovanog preračunavanja. Takođe sam preveo izraze koji se odnose na dužinu i razdaljinu, a koji su se u Grčkoj koristili u V veku pre nove ere. Jedino sam u slučajevima uopštenog pominjanja razdaljina koristio jedinicu mere stadij, što iznosi 600 pedalja, u zavisnosti od regije u kojoj se ta mera koristila, oko 177-193 metra. Takođe sam koristio i savremene jedinice mera za težinu. Smatram da će čitaocima koristiti i ovaj mali pojmovnik grčkih reči koje se najčešće javljaju. Agoga – obrazovanje i vojno obučavanje mladih Spartanaca Amentum – kožni remen koji se, radi lakšeg držanja, obmotava oko lakog koplja Bakterion – zapovednički štap pentekontarha Balbis – početna linija trke Bater – linija odskoka prilikom skoka uvis Efori – nadzornici, petorica najviših spartanskih magistrata Enomotarh – zapovednik enomotije Enomotija – vojna jedinica koja se satojala od 24 do 30 vojnika Eunomija – „skladan poredak“ spartanske države Fobos – bog straha Geruzija – Veće staraca u Sparti Haltere – tegovi za skok udalj Helot – spartanski rob Himation – ogrtač, toga Hipeis – telesna straža spartanskog kralja Hoplit – težak helenski pešadinac Hoplitodromos – trka atletičara u panopliji Ipagreti – magistrati zaduženi za izbor kraljevih telesnih stražara Kanon – daščica za merenje dužine skokova

05

Kiton – tunika Lakedemonija – naziv koji su Spartanci koristili za Spartu Lokag – zapovednik bataljona Lokos – bataljon Mora – jedinica koja se sastojala od dve stotine vojnika Oba – jedno od pet sela/oblasti koje su činile Spartu Oragos – enomotarhov zamenik Panoplija – hoplitova oprema koja se sastojala od šlema, oklopa, štitnika za noge, štita, koplja i mača Pentekontarh – zapovednik pentekosta Pentekost – jedinica koja se sastojala od 48 do 60 vojnika Perijek – slobodan čovek u Lakoniji koji, međutim, nije imao prava i povlastice Spartanaca Polemarh – zapovednik regimente ili divizije Porpaks – drška, rukohvat na unutrašnjoj strani štita Pterugi – kožne trake kojima se štitio karlični pojas Riptaspis – doslovno: onaj koji ostavlja štit, kukavica Satrapija – persijska vladavina Skinijeri – bronzani štitnici za noge Sisicija – zajednica spartanskih ratnika Skama – borilište Spara – persijski štit od pruća Sparabar – persijski štitonoša Spartijat – pripadnik kaste „jednakih“, to jest vladajuće spartanske klase Stafilodrom – Staza/borilište za nadmetanja koja su se održavala za vreme Karnejskih svetkovina Stiraks – zadnji kraj koplja Strigil – lopatica za mazanje uljem Stromata – mala prostirka za spavanje pod otvorenim nebom Tribon – crveni ogrtač koji su Spartanci nosili u gotovo svim godišnjim dobima i prilikama osim u borbi Tihi – sreća

06

U Termopilima nije poginulo svih tri stotine Spartanaca koje je kralj Leonida poveo protiv Kserksa. Jedan, po imenu Aristodem, spasao se i zauvek ostao proklet. Ovo je priča o epskoj bici ali i o sudbini junakâ i o usudu jednog čoveka koji je poražen u borbi između dužnosti i ličnih uverenja.

07

08

Uvod

Sparta

Ž

ena ravnodušno ustade s ležaja, kao da pored nje nema nikog. Zašto bi, uostalom, marila za Aristodemovo prisustvo? Za vreme svih tih sati bliskosti koja se pretvorila u dremež, Spartanac ništa nije uradio. Pogledao je robinju dok je, i dalja naga, skupljala kosu i vezivala je maramom iznad levog uveta, ostavljajući otkriveno čelo i gornji deo potiljka. Nastavio je da je posmatra kad se ogrnula kitonom prkosno mu okrenuvši leđa. Učinilo mu se da ga izaziva tim jedva primetnim pokretom bokova i njihanjem zadnjice koje je načinila dok se oblačila. Nije umeo da stisne tu zadnjicu silovito i snažno kako se očekuje od muškarca. Glupa helotkinja, pomisli Arostodem. Morala bi da bude zahvalna zbog pažnje koju joj je ukazao jedan jednaki. Neka zahvali Apolonu što je ne kaznim jer nije umela da me uzbudi. Možda ne zna da uzbudi ni one životinje s kojima se svakodnevno pari. Ne ume da koristi ruke, usta joj služe samo da bi se hranila i kako će ti se od takve dići? Osim toga... osim toga, s tim zdepastim telom kao u tegleće životinje nimalo nije privlačna, naročito nekom ko je navikao na uživanja sa Spartankama. Zanet izmišljanjem izgovora za svoj mršav učinak, nije bio svestan da više ne zuri u zadnjicu svoje ljubavnice već u neku neodređenu tačku na zidu. Devojka je otišla, ostavljajući mu istu nedoumicu koja ga je mučila prethodnih dana. Kako da provede ostatak dana? Ozdravio je, ako se izuzmu povremeni bolovi u desnom oku koji su ga, sve u svemu, manje mučili od duševnog bola. Ozdravio je, ali i dalje je vreme uglavnom provodio ležeći i razmišljajući. Nikada nije toliko razmišljao za trideset četiri godine života. Oduvek su mu drugi govorili šta treba da radi, smatrajući da treba da se ponosi

09

time što to čini, zato što on pripada jednakima. A on je izvršavao naređenja, dičeći se što je deo povlašćene klase, spartijat i Lakedemonac, jer Lakedemonci pripadaju privilegovanoj helenskoj kulturi. Nikad nije posumnjao u pravila spartanskog društva. Od sedme godine, rame uz rame s vršnjacima, navikavao se na strogu spartansku disciplinu, na život u zajednici daleko od devojaka, na oskudnu hranu u sisicijama, na kažnjavanje u slučaju da budu tako nesmotreni pa da nešto ukradu. Napadali su helote, učestvovali u kratkim borbama u Lakoniji i Meseniji. Rastao je zadojen kultom Homerovih junaka, osećanjem nadmoći Lakedemonije u odnosu na ostale helenske polise i pomalo zavišću prema Atinjanima, koji su se celu deceniju dičili time da su sami zaustavili velikog persijskog cara Darija. Kolektivni duh nije ga napuštao još od detinjstva, ni pod kakvim okolnostima, niti je iko mogao ukazati na njega kao na osobu nedostojnu kaste jednakih. Više puta istakao se na olimpijadama, kao i na drugim atletskim nadmetanjima helenskih polisa. Iako ga ipagreti nikad nisu uvrstili u hipeise – među tri stotine vojnika koji su činili kraljevu telesnu gardu – u borbi je uvek izvršavao svoju dužnost. Leonida mu je kod Termopila poveravao najteže zadatke, uvek ga je slao u prve redove, a on nikad nije tražio da ga neko zameni, izdržao je sve dok nije izgubio oko, iako niko nije preživeo da bi to mogao i da potvrdi. Zašto ga je, onda, sramota, da se pojavi na gradskim ulicama? S naporom je ustao, umoran od bezvoljnosti, ne znajući da li joj robuje ili gospodari njome. Najveći deo dana provodio je sâm, ne radeći ništa, zbog čega su ga mučile nedoumice s kojima se već suočio kod Termopila. Da li je on zaista spartijat? Eurit je, nesumnjivo, pokazao da pripada jednakima, ali šta je s njim samim? Istina je, oduvek je zastupao stavove spartijata, ali prilikom poslednjih događaja odlučio je da učinu po svome. Da li je bio u pravu ili je pogrešio? Ako je ispravno postupio, znači li to da uređenje nije dobro ili da to uređenje njemu ne odgovara? Možda

10

nije mogao da ispuni zahteve tog uređenja? Da je reč o uobičajenoj situaciji kao što je neka pobuna u Meseniji ili beznačajan mali sukob na granici Peloponeza, ni on niti ostali ne bi pridavali značaj njegovom ponašanju. Ali to je bila situacija s velikim „s“, događaj koji svaki spartijat čeka da bi dokazao da zaslužuje privilegiju da živi kao ratnik. Onaj ko živi kao ratnik, mora i umreti kao ratnik. Nevolja je upravo u tome: da li se poneo drugačije od ostalih ili gore od ostalih? Osim toga, da li je zaista privilegija živeti kao spartijat? Zar nisu srećniji perijeci koji imaju samo kratkotrajne dnevne obaveze, a potom mogu da biraju kako će da se zabave? Ako žele, svako veče mogu da provedu s nekom ženom ili da, jednostavno, budu sami. Sad mu se čini da su oni povlašćeni. Ipak, možda tako razmišlja samo zato što mu je jasno da se nije poneo kao spartijat, da nije bio u stanju da se ponaša kao spartijat. Vrlo je poučna Ezopova priča o lisici i grožđu. Tek sad ume da proceni ono što je oduvek omalovažavao ili odbacivao kao odraz slabosti i nagona svojstvenog manje vrednima. Otišao je da se umije, kao da želi da spere nečiste misli. Pomislio je kako je prošlo već dvadeset četiri sata otkad se okupao. Osećao je ustajao zadah znoja koji mu se uvukao u malje pod miškama, na grudima i među preponama, s kojih je obrisao znoj nakon što je dan proveo u dokolici, ali ne i posle odnosa s helotkinjom, koji je bio previše blag da bi ga preznojio. Pomislio je da mu, verovatno, i dah neprijatno vonja. Vino koje je pio i hleb s lukom koji je pojeo pre nego što je devojka došla, sigurno su mu ostavili gadan trag u ustima. Sigurno ne izgledam privlačno, pomislio je. Oslabio je od jednomesečnog lenčarenja, mišići koji su doskora ličili na mišiće statue nekog boga, opustili su mu se. Duga kosa mu se umrsila i osećao je kako mu se lepi za vrat i ramena, poput korena drveta. Kraći pramenovi padali su mu na oči, zamagljujući mu vid. Duga neuredna brada, koja mu se na više mesta skorela od vina, nepravilno mu je padala i pokrivala mu gušu; u toj crnoj šumi

11

prošaranoj sedim vlasima ležale su skorele mrvice hleba. Da li zato žena ne želi da me vidi?, zapitao se, pomalo naivno. Zvali su me kalos Aristodem, lepi Aristodem, ali sad sigurno nisam najlepši prizor. Po povratku ju je zatekao ćutljivu i sve vreme je očajnički izbegavala njegov pogled. Bar mu se činilo da je tako otkad je progledao, iako sad može da vidi samo na desno oko. Na sreću, to je kratko trajalo. Ima nedelju dana kako je natovarila svoje stvari na kola i odselila se; odvela je dete, koje je previše malo da bi moglo da ga prezire, poput ostalih u gradu. Možda je otišla zato što je saznala? Pomislio je da je možda, na neki način, saznala. Nemoguće je da sudi o njemu na osnovu onog što se dogodilo u bici a da nije razgovarala s njim o tome. Dakle, verovatno je nekako saznala za njega i za Gorgu. Gorgo. Nije mu došla. Ako je njegova žena zaista saznala nešto, i bolje je što nije došla. Nije mu došla. Jasno, imala je razloga što nije došla. Ipak... ipak... Nije mu došla. Ni pismo mu nije napisala! Ni jednu jedinu poruku mu nije poslala! Nije mu došla. Nije želeo ni da pomisli na to da se nije oglasila iz istog razloga zbog kojeg ga svi izbegavaju. Ipak... prošlo je više od mesec dana od njegovog povratka, a od nje ni glasa... Zevsa mu, nekada se ponašala kao da ne može da živi bez njega! Nije mu došla. Setio se reči koje mu je uputila nekoliko dana pre nego što je krenuo na sever. „Volela bih da se brinem o tebi kao tvoja supruga“, rekla mu je, „da te negujem ako budeš ranjen, da te lečim ako se razboliš.“ Ali nije mu došla. E pa, eto, sad je bolestan. Bio je ranjen, iako ga nije ranio

12

neprijatelj. Mogla je bar dušu da mu razgali stavivši mu do znanja da misli na njega, da nije s njim samo zato što ne može... Tizija je iznenada ušao i on se trgnu. Smešno, pomisli. Nije ni zadrhtao pred besmrtnicima velikog cara, a sad se prepao jednog helota. Bio je to njegov rob kog je vodio na sever. U borbi nije mogao da se osloni na njega, čak ni kao na lakog pešadinca. Bio je nizak i zdepast, spor i nespretan, prilično ružnog lica: vrh orlovskog nosa gotovo mu je padao na usta. Ponašao se udvorički, ali bio je razborit i tačan, uvek na raspolaganju i zadovoljan što može da udovolji Aristodemovim potrebama, ukratko, savršen sluga ako se izuzme činjenica da ne ume da ratuje. Tizija je bio neoubičajeno uznemiren, takvog ga nije viđao ni u borbi. Čak je dozvolio sebi da ga uhvati za ručni članak i da ga protrese, dok ga je obasipao rečima, najpre nerazgovetnim. – Euribijad je pobedio u Salamini – učini se Aristodemu da je čuo pošto mu je sluga nekoliko puta ponovio reči unoseći mu se u lice. – Saterali su ih između ostrva i obale pa su se ovi, na kraju, sudarili jedni s drugima. Veliki car je s Kinosaura posmatrao propast svoje flote! Možda je Tizija očekivao da će ga Aristodem podstaći nekim pitanjem te je zastao da udahne, odmakao se od njega i pažljivo ga pogledao. Tek tada mu se učini da njegovog gospodara ne zanimaju zemaljski događaji. Spartijat ništa nije rekao niti je promenio izraz lica. Okrenuo se i ponovo se zaputio prema ležaju, a zatim seo nalaktivši se na kolena i zagnjurio lice u šake. Odsutno je zurio. Tizija je, ipak, s oduševljenjem nastavio, kao da mu je ovaj postavio pitanje. – Našli smo se u obruču Egipćana na severozapadu Salamine i Feničana s jugozapada, upravo onako kako su naši stratezi hteli. Euribijad je sa svojih sedamnaest brodova bio u zalivu naspram Jonaca, Atinjani su im bili zdesna, naspram Feničana. Umesto da sačekaju Helene na otvorenom moru, zapovednici Kserksove flote su, nakon naglog povlačenja naših, uplovili u zaliv, sve dok zvuk trube nije najavio kontranapad. Tako su se Persijanci

13

zatekli okruženi obalama s boka, naši su bili ispred njih, a njihovi brodovi iza. Nisu mogli ni da nastave ni da se povuku a da se pri tome ne sudare s nekim od sopstvenih brodova. Nisu mogli čak ni da manevrišu. Štaviše, ono malo plovila uspeli su da izvuku tek kad su potopili nekoliko svojih lađa da bi napravili izlaz prema otvorenom moru. U tom malom zalivu ostavili su, naočigled Kserksu, više od dve stotine uništenih brodova! Aristodem je najpre morao da se priseti da se i dalje vodi rat. U Termopilima i kod Artemizija ništa nije odlučeno. Persijanci su prodrli na Atiku i u centralnu Heladu, preteći da će preći preko Korintskog prolaza i prodreti u Peloponez. Osvojili su Atinu i zapalili je, ni Akropolj nisu poštedeli. Dovoljno je poznavao vojnopolitičke prilike u Heladi da bi shvatio da pobedničku strategiju nije smislio vrhovni zapovednik Euribijad, već Temistokle. Jedino je on mogao da odluči da se saveznička flota drži obale kod Salamine, umesto da se povuče do Korintskog prolaza. S druge strane, atinske trireme čine dve trećine ukupnog helenskog brodovlja i strateg iz Atine svakako je iskoristio tu činjenicu da bi sproveo svoj plan. Da su pobedili kod Artemizija, ne bi se samo on vratio iz bitke... U mislima je razmatrao pobedničku strategiju. Vojno obrazovanje previše je odredilo njegovu prirodu, iako se u duši borio da potisne misli o svom životu ratnika. Zaključio je da bez dominacije na moru Kserks može malo toga da učini, iako su njegove trupe uzduž i popreko zauzele helensko poluostrvo. Peloponez je zaštićen utvrđenjima duž Korintskog prolaza koje je podigao spartanski kralj i ne postoji opasnost od invazije s juga. Možda bi veliki Kserks mogao da se dokopa prevlasti u izvesnim delovima poluostrva ali, kako god bilo, najvažnije je da Spartanci mogu biti mirni jer su ta područja daleko od Lakonije. Nešto mu pade na pamet. Možda ga sugrađani neće više prezirati sad kad se ispostavilo da je žrtvovanje trista ratnika i Leonide u Termopilima bilo odlučujuće za ishod potonjih ratnih operacija! Pa naravno, reče u sebi, ne mareći za Tiziju koji je i dalje pričao. Strah od invazije izazvao je malodušnost i naveo ljude da od njega

14

načine žrtvenog jarca. Njegovi sugrađani strahovali su da bi Persijanci uskoro mogli osvanuti i u Sparti i bili su ozlojeđeni što ih Aristodem nije branio do smrti. Sad će se Ona oglasiti. Možda će ga čak i zvanično posetiti, da bi pozdravila jedinog preživelog iz Termopila i od njega čula izveštaj o vladarevoj smrti. Ko bi, pod takvim okolnostima, mogao ružno protumačiti tu posetu? A onda će sve biti kao nekad, pre njegovog odlaska... Živnuo je, prvi put za mesec dana. Naredio je Tiziji da mu pripremi vodu za kupanje i odlučio je da sredi kosu i bradu da bi izgledao uljudno. Uklonio je višak malja, pre svega sa obraza, isprao je bradu, a onda se očešljao s takvom žestinom da je počupao nekoliko pramenova. Nije se mnogo doterivao. Ne sređuje se za posetu njoj, već onoliko koliko je dovoljno da može da izađe na ulicu i da stigne do Pantitove kuće. Posle bitke sreli su se samo jednom, nakratko, u Sparti, i to u prisustvu drugih ljudi, tako da nisu mogli da razmene utiske. Zapravo, Pantit je ugledao njega, a on nije mogao da vidi ništa osim obrisa svog saborca, jer ga je i dalje mučila infekcija očiju koja mu je spasla i uništila život. Nije bio veseliji nego dotad, ali je povratio odlučnost i volju. Izašao je iz kade, obrisao se i poslao Tiziju da mu donese kiton. Helot mu je pomogao da se obuče, prebacio mu je ogrtač preko ramena, ali ne crveni spartijatski tribon u kojem bi bio previše upadljiv, već himation. Tizija mu je provukao rub ogrtača ispod desne miške, vezao ga na levom ramenu i pustio drugi rub da mu visi preko leve nadlaktice. Kosa mu je još bila mokra kad je na glavu stavio petasos, kapu širokog oboda, i čilo izašao. Brzo je iza sebe ostavio četvrt Kinosaur u kojoj je živeo, pošto je pre toga samo površno pogledao svetilište Stine Aleje. Dugo nije video taj hram, iako se nalazi u neposrednoj blizini njegove kuće. Pošao je na sever, prema četvrti Limne, gde živi Pantit, prolazeći zaobilaznim putem levo od Eurita. Uživao je u jutarnjem povetarcu koji je duvao s reke, u tom prijatnom danu na izmaku septembra,

15

budeći se iz obamrlosti koja ga je obuzimala poslednjih mesec dana. Zaobilazni put pružao je još jednu prednost: izbegao je gradsku vrevu koja je vladala na ulicama iako još nije bilo vreme za otvaranje tržnice. Uprkos tome što je povratio volju, i dalje je strepeo od ljudskih pogleda i osude. Možda Pantit i on i nemaju više mnogo toga zajedničkog, pomisli. On je učestvovao u bici, bar prva dva dana, ali trećeg, nije se borio trećeg, kobnog dana. Pantita su, međutim, poslali po pojačanje i vratio se tek kad je sve bilo gotovo. Dobio je jasno naređenje i svakako nije svojevoljno odlučio da ne učestvuje u bici. Ukratko, tom momku niko ništa ne može da zameri. Kad se sve uzme u obzir, teško da će razumeti stanje njegove duše. Pantita niko ne bi mogao optužiti da nije izvršio svoju dužnost niti bi on sâm mogao osetiti krivicu. Možda ga samo muči griža savesti iz solidarnosti prema saborcima, kao što muči ponekog hoplitu koji nije podelio sudbinu ostalih. Aristodem ga nije dovoljno poznavao da bi zaključio koliko je na njega uticalo to prisilno napuštanje bojišta, ali bio je siguran da se ne može osećati gore od njega i možda neće ni shvatiti muku koja ga razdire od dana kad su njegovi saborci poginuli. Produžio je Euritom ostavljajući s leve strane hram Artemide Ortije na istočnom obodu grada. Na zapadu je ugledao poznate obrise Akropolja i skrenuo je desno, prema reci, prateći tok misli koje je želeo da podeli s Pantitom i potiskujući one koje još nije podelio s Gorgom. Ušao je u naselje Limne. Na ulici ljudi nimalo nisu obraćali pažnju na njega. Razmenjivali su mišljenja o nedavnoj pobedi kod Salamine, a do ušiju mu je dopro čak i žamor grupe žena koje su pričale o tome. Naravno, ljudi nemaju pravi uvid u događaje niti su stručni kao on; ne shvataju da je persijska vojska, izgubivši prevlast nad morem, postala koplje bez vrha, pa je većina i dalje strahovala. To pomalo komplikuje situaciju. Odlučno je produžio prema Pantitivoj kući. Ako se nešto i promenilo u njemu, svakako se nije primećivalo. Znao je gde je

16

Pantitova kuća još u vreme kad su živeli u zajednici. Zahvaljujući zajedničkom životu, gotovo svi spartijati poznavali su se među sobom. Pantitova kuća je, kao i njegova, bila prilično skromna, onako kako i dolikuje pripadniku jednakih. U Atini bi takva kuća pripadala nekom zanatliji. Zaštitni zid nešto viši od visine čoveka razdvajao je unutrašnje dvorište od ulice i ujedno je predstavljao pročelje jednog od tri dela niske kuće. Na suprotnoj strani dvorišta uzdizala se jedina dvospratna građevina. Gornji sprat pročelja krasila su dva prozora, a na donjem spratu nalazio se samo uzan otvor. Krov na dve vode bio je pokriven pečenim crepom, za razliku od krova ostalih zgrada naslonjenih na glavnu, koje su imale jednovodni krov. Svi zidovi su, osim zadnjih, kamenih, bili malterisani. Kapija natkrivena nadstrešnicom u obliku izlomljenog luka nije bila zatvorena. Aristodem uđe i produži prema glavnoj zgradi. U dvorištu nije bilo nikog, niti se iko odazvao kad je pokucao na vrata. Ipak se, pod njegovim udarcima, sama otvoriše, kao da je kuća živela sopstvenim životom i odlučila da ga pusti unutra. Spartijat je neodlučno prešao preko praga, obuzet iznenadnom željom da se vrati i da nastavi da sažaljeva sebe opružen na ležaju. Ali bilo je previše kasno. Pogled mu je već pao na beživotno telo saborca Pantita, koji je poput vreće visio obešen o tavansku gredu, vrata stisnutog užetom koje ga je zadavilo. Mrtav. I on. I on, kao i Leonida, Alfej, Maron, Dijenek, Eurit, Ditiramb. Sad je zaista jedini preživeli. Sad je zaista sâm.

17

Odabrani

N

ajzad! – uzviknu Dijenek, kad ga je rob obavestio o odluci efora. Stasiti spartijat podigao je ruke u znak pobede, a gledaoci su taj teatralni gest pripisali njegovim zadovoljstvom poduhvatom na stafilodromu na kojem je upravo sustigao trkača ispred sebe. Nadmetanja u čast Karnejskih svetkovina bila su u punom jeku. Činjenica da je neki trkač sustigao najbržeg smatrala se povoljnim znakom i publika je izražavala zadovoljstvo. Dijenek je, međutim, bio zadovoljan zbog mogućnosti da ode na bojište. Nedeljama su Spartanci razmatrali kad će se uključiti u rat protiv persijskih napadača. Odugovlačeći, dočekali su i nadmetanja kojima su građani podredili sve ostalo.1 Nadmetanja su trajala svega devet dana, od sedmog do šesnaestog avgusta, ali varvarske trupe toliko su se približile da su Lakedemonci morali što pre doneti odluku. To je zahtevala situacija, ali i cela Helada, koja je iščekivala spartanski doprinos. Spartanci su morali da se iskupe i za loš utisak koji su ostavili deset godina ranije, prilikom invazije trupa cara Darija. I tada se bitka odvijala upravo u vreme lakedemonskih nadmetanja, te su zasluge za pobedu nad Persijancima pripale Atinjanima i Platejcima. Spartanske trupe pristigle su na Maratonsko polje tek po završetku bitke i mogle su samo da pohvale doprinos Atinjana i Beoćana. Ako se tako nešto ponovi, neće biti nepopravljivo ugrožen samo ugled Sparte već će i sama Lakonija biti u opasnosti. Pričalo se da je udružena vojska Darijevog sina Kserksa ogromna i da je flota koja je prati jednako moćna. Heleni su nemoćno posmatrali njeno napredovanje u Trakiji i Makedoniji, gubeći se u višemesečnim neplodnim raspravama o strategiji koju bi trebalo da primene. Spartanci su predlagali strategiju zasnovanu na zatvaranju Korintskog prolaza, strahujući da će im Persijanci prići s leđa ako liniju odbrane postave severnije. Naravno, Atinjani su u tom

18

predlogu videli potvrdu uskogrudog lakedemonskog lokalpatriotizma i na skupu u Korintu potvrdili su da Peloponeskom savezu svakako nisu pristupili da bi bili prepušteni gnevu Persijanaca. I ostali članovi Peloponeskog saveza izražavali su negodovanje. Neki su tvrdili da će, ako bez borbe puste Persijance da dođu do Korintskog prolaza, ovi biti sveži i odmorni za odlučujuću bitku. Ukratko, na kraju su se nametnuli Atinjani i njihov strateg Temistokle, koji je ispoljio zadivljujuću mudrost i karakter. Posedovali su značajnu flotu i smatrali da postoji veća verovatnoća da Heleni poraze varvare na moru a ne na kopnu. Temistokle je smatrao da bi što severnije trebalo zaustaviti persijsku vojsku i tako primorati Kserksa da pokuša proboj morskim putem. Na kraju su i Spartanci pristali na tu strategiju zato što je njome bilo predviđeno da glavnina helenskih snaga bude koncentrisana oko Korintske prevlake kao pojačanje u slučaju potrebe. Trebalo je, dakle, na severu ostaviti na raspolaganju najmanji mogući deo kopnenih trupa za kopnenu borbu. Nije bilo lako postići dogovor oko toga gde će se rasporediti vojska, u kom delu će postaviti liniju odbrane. U severnoj i centralnoj Heladi postoji dovoljno klanaca, prevoja i prolaza da Heleni mesecima raspravljaju o položaju. Zbog nepouzdanosti Tesalaca propao je prvi pokušaj postavljanja linije odbrane na prevoju Tempa na obroncima Olimpa, gde se rasporedila jedinica od deset hiljada hoplita pod zajedničkim zapovedništvom Temistokla i spartanskog polemarha Eujanita. Novi odbrambeni zid postavljen je u klancu kod Termopila, između Ftiotide i Malide, iznad same obale, odakle se, desno, pružao direktan pogled na najseverniji istureni deo ostrva Eubeja. Upravo tu, kod Eubeje, raspoređena je flota koja će u visini rta Artemizij sprečiti Persijance da prodru u kanal između obale i Eubeje. Dve linije odbrane, kopnena i morska, gotovo su se stopile, što je prvoj omogućavalo da preuzme ulogu podrške. Osim toga,

19

Termopilski klanac je, širok petnaest metara na najužem delu, predstavljao jedan od najužih prolaza na celom Peloponeskom poluostrvu i činilo se da nije potreban veliki broj vojnika da bi se zatvorio. Dovoljno je bilo držati ga toliko dugo da veliki car pokuša prodor sa svojom flotom. Trebalo je brzo delovati. Kserkosovi vojnici umeli su da marširaju neverovatno brzo uprkos tolikoj brojnosti. Međutim, bio je mesec Karnejskih svetkovina, tokom kojih su Spartanci obuzdavali ratnički nagon zarad verskih obaveza. Ipak, Sparta je bila vodeća sila u savezu, kojem se postepeno pridružio veliki broj helenskih polisa i ovog puta nisu mogli da se povuku. S druge strane, nepoštovanje verskih običaja izazvaće nezadovoljstvo bogova, što može biti jednako štetno za sudbinu grada. Naposletku su efori našli srednje rešenje i u borbu su poslali kralja Leonidu s trista hoplita, koji su dobili naročito razrešenje u pogledu verskih obaveza. Suveren je na putu prema Malidi trebalo da okupi trupe savezničkih polisa i ta vojska trebalo je da bude dovoljna da izdrži nalet Persijanaca do isteka svetog meseca. Dijenek je bio upoznat s ratnim planovima i strategijom vrhovne komande, kao što su s time bili upoznati svi jednaki koji su se nadmetali na stadionu: Eurit, Pantit, Ditiramb i braća Alfej i Maron. Spartijata doraslih u godine za borbu bilo je manje od devet hiljada i uglavnom su se svi međusobno poznavali. Od malih nogu odrastali su zajedno i gotovo da nije bilo onog ko nije podelio neku pustolovinu s nekim vršnjakom. Ipak, bilo je i onih koji su razvili još bliskije odnose, stvarajući takozvane sisicije u kojima su spartijati, uključujući i one oženjene, provodili veliki deo vremena, bar dok ne napune trideset godina. Spartijati su negovali pravo muško prijateljstvo vodeći duge razgovore o ratničkim vrednostima, o hrabrosti u borbi, o nadmoći jednakih u odnosu na ostale građane Lakonije i helenskog poluostrva. Njihove razgovore pratili su potoci pića i neobično smenjivanje izliva nežnosti i ispoljavanja snage. Gotovo svake večeri njihovi ratni razgovori započinjali su nakon večere i nastavljali se u

20

Euroti, izvan stambenog dela četvrti, gde su se nadmetali u gađanju strelom i u rvanju, pa čak i u silovanju devojaka helotkinja koje bi se zatekle na ulici. Ako bi ih vino nadvladalo, završavali su jedan s drugim u postelji, ispoljavajući fizičku bliskost koja je neposredno proisticala iz njihove duhovne i intelektualne bliskosti. Svaki mikrokosmos ima svog vođu, a vođa ove grupe ratnih drugova bio je Dijenek. Njegovo čuveno prijateljstvo s Pauzanijem, Leonidinim mlađim bratom, koga je, kao dečak, spasao u lovu od divlje svinje, stvaralo mu je izvestan ugled u očima prijatelja. Razmetljiv, sklon preterivanju u ponašanju, nije bio najkrupniji u družini, ali nije bilo izazova u kojem se nije pokazao najsnažnijim. Nije bio ni najprivlačniji, a ipak su žene uvek bile blagonaklone prema njemu, čak i kad ih je uzimao ne tražeći dozvolu. Nije imao naročito osetljivu dušu, no uprkos tome ostali su se uvek najpre njemu poveravali. U osnovi, Dijenek je svojom mešavinom drskosti i smelosti bio otelotvorenje ideala spartanskog ratnika koji je lakedemonsko društvo vekovima stvaralo; svi su pokušavali da ga oponašaju, iako su često morali priznati da nisu dovoljno snažni, odlučni, nemilosrdni i besramni da bi se poredili s njim. Najviše su se trudili braća Alfej i Maron, čiji je otac, Orsifant, nekadašnji učesnik u mnogim ratnim pohodima, sinovima usadio priličnu veru u nadmoć njihove loze. Međutim, njihova tupavost to saznanje pretvorila je u krajnju netrpeljivost prema svima koji ne pripadaju njihovoj kasti. Alfeju još ne beše trideset godina i visinom je premašivao sve svoje saborce. Kad bi se trupe postrojile, njegov šlem štrčao je usamljen iznad mnoštva šlemova ispod kojih se skrivala čitava falanga. Zahvaljujući redovnim fizičkim vežbama kojih su se pridržavali svi spartijati, njegovo moćno telo bilo je očuvano, ali nije bilo teško zamisliti ga kako, kao starac, s naporom vuče krupno telo, otežalo više od poroka i opuštenosti nego od starosti. Ništa na njegovom licu nije se moglo opisati kao pravilno, u njegovim rečima malo toga je ostavljalo utisak čoveka vaspitanog u duhu klasične kulture. Kad bi se napio, ponašao se neprilagođeno i

21

nedisciplinovano. Ipak, pristojno se borio i bio je nezamenljiv saborac, spreman da se uhvati u koštac sa svim opasnostima ne bi li izvukao prijatelja iz nevolje. Njegovog gotovo deset godina starijeg brata bogovi su obdarili zrncem pameti, ali nije je najbolje koristio. Ratnici su se, u slučaju opasnosti, radije oslanjali na Alfeja, i to ne zato što je on snažniji; niko nije bio siguran da bi se Maron žrtvovao za njih onako odlučno kao njegov brat. Za Marona je postojao samo Maron i sopstveni poslovi i uglavnom je govorio samo o sebi. Istina je da se njegove priče nisu mnogo razlikovale u odnosu na priče njegovih saboraca; i on je kao i ostali žudeo za ratničkom slavom, ali je u svojim izveštajima često zaboravljao da navede doprinos ostalih iz falange, sablažnjavajući time saborce naučene na zajedništvo i solidarnost na bojnom polju. Istini na volju, Maron se nikad nije isticao u borbi i delovao je u savršenom saglasju s ostalima u jedinici kojoj je dodeljen. Međutim, sudeći po onome što je pričao posle borbe, upravo je on rasterao neprijatelja. Do iznemoglosti je ponavljao to prijateljima koji su ga slušali saučesnički se podsmehujući. Maron je bio toliko zanet sobom da bi to primetio i nastavljao je da se hvali ne pitajući ostale ni za mišljenje ni za njihov doprinos u borbi. Budući da nije voleo da ga prekidaju niti da sluša tuđe priče, Maron je najradije birao društvo Ditiramba, najćutljivijeg u grupi. Ditiramb je bio i najstariji u družini, ali upravo zbog svoje povučenosti nikad nije imenovan za komandanta iako je bio dobar vojnik. Vrlo rano izgubio je gotovo sve zube, zato nije voleo da otvara usta. Njegovi saborci smatrali su da je previše popustljiv i nije im se uvek pridruživao u šaljivim poduhvatima i nepodopštinama. Ponekad ih je posmatrao kako se zabavljaju s nekom helotkinjom i najviše što bi učinio bilo je da im pomogne da je zadrže ako bi se pobunila. Niko ga nije krivio. Njegovi prijatelji znali su da im ne zamera zbog ponašanja; jednostavno, bio je manje preduzimljiv i imao je manje srčanosti u odnosu na njih. – Ovde nema više ništa zanimljivo – izjavi Dijenek pošto je helot

22

otišao. – Zašto ne odemo do Aristodema da mu javimo vest? – Što da ne? Možda ćemo ovog puta uspeti da provedemo malo vremena s njim – brzo odgovori Eurit, koji je, pri pomenu Aristodema, uvek pokušavao da promeni temu. Spartijat je bio duboko naklonjen jedinom iz družine koji tog dana nije došao na stadion i njegovim osećanjima nije bila strana činjenica da je Aristodem najlepši u grupi. Bio je tako lep da su brojni vajari tražili da im pozira za statue bogova koje su pravili po porudžbini. Aristodem je uvek odbijao te ponude izbegavajući da se prepusti taštini; bilo kako bilo, u blizini Akropolja isticala se Hermesova statua, koja je izuzetno ličila na njega, čak i u crtama lica. Pričalo se da ga je umetnik krišom posmatrao dok je vežbao s prijateljima i da je zapamtio njegove obrise i crte lica. Aristodem se nije potrudio da traži objašnjenje od umetnika zbog onog što je učinio i nije pokazao nimalo zanimanja za taj događaj, ali većina je verovala da je on zadovoljan zbog toga. S druge strane, i Eurit se sviđao ljudima. I ženama i muškarcima. Ipak, zbog potčinjenosti i kompleksa niže vrednosti koji je oduvek osećao u odnosu na prijatelja, delovao je manje privlačno, naročito kad je bio u njegovom društvu. Iako mu je iz očiju i držanja izbijalo dovoljno samopouzdanja, pogled mu je bio manje ponosan, a ponašanje ponizno u odnosu na prijatelja pored koga se nagonski povlačio u drugi plan. Nikad nije učinio ništa pre Aristodema ili na njegovu štetu. – Ako budemo među izabranima, provešćemo čak i previše vremena s njim – primeti Pantit, poslednji iz družine. Pantit se zaista poslednji pridružio grupi; bio je najmlađi i jedini koji još nije učestvovao u bici, čak ni u onim najmanjim. Međutim, u sportskim takmičenjima i nadmetanjima s oružjem bio je među najboljima i bilo je sasvim izvesno da će ga prvom prilikom pozvati u boj. Osim toga, žudeo je da se dokaže. Ditiramb ga je podigao i obučio, bio je njegov „izvor nadahnuća“, a to je značajna uloga u spartanskoj agogi. – Odlazak s prvom jedinicom samo je pitanje časti. Dok ne stigne ostatak vojske, verovatno se nećemo ni boriti – primeti Dijenek,

23

izvodeći ostale sa stadiona i vodeći ih prema Aristodemovoj kući. – Kako možeš to da kažeš? – usprotivi se Maron. – Persijanci će želeti da se probiju i radije će to pokušati dok prolaz bude čuvao skroman broj vojnika, nego kad se pojave moćne trupe... – Zaboravljaš da je našom strategijom – dodade Dijenek – predviđeno da se ishod bitke odluči na moru. Kserks će povesti bitku sa svojom flotom što će mu omogućiti da brže dopre do Atike; ako pobedi, mogao bi da stavi između dve vatre trupe na Termopilima, bez obzira na to koliko brojne one bile. Ali, ako pobedimo, što će se verovatno i dogoditi, kopneni front neće biti poprište ratnih dejstava. – Znači tako, ni ovog puta mi Spartanci nećemo moći da sredimo persijske neprijatelje, do đavola! – ljutito uzviknu Alfej. – Ne mora da znači – zagonetno odvrati Dijenek i odmah zatim dodade: – Zaboravljaš da flotom zapoveda i jedan Lakedemonac. Pobeda će u svakom slučaju biti pripisana nama. – Nije isto pobediti na moru. Pravi ratnici na kopnu dokazuju koliko vrede, borbom prsa u prsa, bez ljuljuškanja brodova i talasa. Da nisu Herakle, Ahil i Ajant dosegli ratnu slavu izigravajući pomorce? – primeti Eurit. Njegova upadica je izgleda označila kraj rasprave, a zatim su se bavili manje važnim temama, sve dok nisu stigli do Kinosaura, gde je živeo njihov prijatelj. Kad su stigli pred kuću, ugledaše Aristodemovog helota Tiziju. Bio je uzbuđen i očigledno nestrpljiv da uđe u kuću. Dijenek ga pozva pre nego što je ovaj uspeo da pređe prag. – Ej, ti, ideš svom gospodaru? – brzo mu doviknu. – Naravno, gospodine – uslužno odvrati helot. – Možda i vi želite da saznate novosti u vezi s odlukama efora. – Već su nam poznate. I želimo lično da ih prenesemo tvom gospodaru, da vidimo kako će ih primiti – objasni Dijenek. – Poznata vam je i odluka kralja Leonide da povede sa sobom samo one ljude koji već imaju decu? – uzvrati rob. – To je odlučio tek kasnije, kad su glasnici već bili otišli da prošire novost na stadionu.

24

Dijenek ga uhvati za mišicu i stegnu ga dovoljno jako da ovaj zaječa. Helotu je bilo jasno da ni po koju cenu ne sme preći taj prag pre njih. – Vojnici s decom? A kako to? – razdraženo uzviknu Alfej, koji dece nije imao. – Da bi loza preživela, jasno – objasni Dijenek, puštajući pomodrelu mišicu sirotog roba. – To onda znači da taj pohod smatra opasnim? – reče Maron. – Izgleda da na sever nećemo ići da bismo radili gimnastiku... – Ti ćeš možda i otići na sever! – ljutito mu odvrati brat. – Mene neće ni uzeti u obzir te ćeš biti u velikoj prednosti u odnosu na mene kad je reč o sticanju slave! – Videćeš da će se naš otac poslužiti svojim uticajem i urediti da obojica pođemo. Ne misliš valjda da će propustiti priliku da pošalje dvojicu starijih sinova u bitku koja izdaleka miriše na slavu... na kraju krajeva, ima on još dvojicu sinova i ne postoji opasnost da nam se seme zatre. Njegovo objašnjenje izazvalo je salve smeha koji Dijenek, po svom običaju, nadmeno prekinu. – Dobro. Čujmo sada Aristodemovo mišljenje. Uđi i najavi da mu donosimo dobre vesti. I ništa više ne govori – reče obraćajući se Tiziji. Već nekoliko minuta helot nije ni nameravao da učini ništa više, već požuri da uđe u kuću. Ubrzo zatim ponovo se pojavi na pragu pozivajući ih da uđu. Spartijati su čekali samo nekoliko sekundi da Aristodem izađe iz kuće. Eurita bi preplavila navala osećanja kad god bi ga ugledao, a ostali su u najskrivenijim uglovima svesti osećali blagi ubod zavisti zbog njegove privlačnosti. Spartijat je bio visok, skladno građen, nabreklih mišića koji su se tog letnjeg dana još više isticali onako oznojeni. Na sebi je imao samo kratak komad tkanine vezan oko struka i kretao se promišljeno sporo, kao čovek koji je svestan svoje lepote, dugim ritmičnim koracima i pokretima ramena koji su pratili pokrete bokova. Duga kosa kao u svakog spartijata bila mu je toliko crna da je odvlačila pažnju sagovornika čak i s njegovog kao izvajanog tela.

25

– Kao da ste nestrpljivi da mi nešto saopštite, prijatelji, ili grešim? – izjavi domaćin pozdravljajući se s njima. Niko se nije usudio da kaže o čemu je reč pre nego što je Dijenek progovorio. Jednaki zastade nekoliko sekundi, zadovoljan što uživa toliki ugled, a onda saopšti novosti, motreći ih ispitivačkim pogledom. Pecnuo je prijatelja. – To bi trebalo da podstakne tvoje zanimanje za ratna pitanja koja ti izvesno vreme nisu na prvom mestu... Aristodem nije delovao zadovoljno. Uveče su se svi okupili na večeri u sisiciji, kao gotovo svakog dana, iako mnogi od njih koji su napunili trideset godina nisu više imali obavezu da društvo saboraca pretpostave porodici. Vinom su zalivali jednostavan obrok koji se sastojao od ječmenog hleba maza i crne supe od svinjske krvi i mesa, da bi završili poslasticom od sira i smokava. Upravo dok su obedovali sedeći jedan pored drugog, objavljena su imena trista ratnika koje su odabrali ipagreti. Svi su bili na spisku odabranih, što je izazvalo pobedničke usklike, pre svega Alfejev, jer premda se nadao, nije mnogo verovao da će biti izabran. Izgleda da je njegov otac uspeo da pošalje oba sina u klanicu, pomisli Aristodem, dok ih je gledao kako čestitaju jedan drugom, grle se i maštaju o budućim poduhvatima. Nema sumnje da će posle večere slaviti, na ovaj ili onaj način... – Ni danas, kad smo ti to rekli, nisi se obradovao – obrati mu se Eurit, izgovarajući ono što je prećutao Dijenek, previše ponosan da bi pitao prijatelja zašto je tako smrknut. Aristodem ga pogleda s visine. Uvek ga je tako gledao, svestan da je Euritov idol iako su bili vršnjaci. – Idemo u smrt, zar vam to nije jasno? – odvrati. – Apolona mi, ti si spartijat! – uzviknu Dijenek. Ovoga puta on je izgovorio ono što nije rekao Eurit, koji nije želeo da kritikuje prijatelja. – Mogućnost da umreš, štaviše, da umreš u borbi, trebalo bi da bude vrhunac tvojih težnji! – Istina je, trebalo bi da je tako – odgovori Aristodem – da

26

umiremo za otadžbinu. – A zar nije tako? – osmeli se Eurit da se uključi. – Nije. Tamo ćemo umirati isključivo zarad Leonidine lične ambicije i nezadovoljstva – presudi njegov sagovornik. – Objasni to malo bolje... – izazva ga Dijenek. – Budimo iskreni: kralj se dokopao trona zahvaljujući preranoj smrti dvojice starije braće. Niko nije očekivao da će postati vladar Lakedemonije, što ne doprinosi njegovom ugledu. – I onda? – Onda? Šta je potrebno jednom kralju da bi stekao poverenje građana koji ga ne poštuju? Potrebna mu je neka akcija, po mogućstvu vojna – dodade Aristodem. – Podsetiću te – primeti Eurit uobičajeno nesigurno – da smo mi spartijati u svakom slučaju predodređeni da pođemo u boj, pre ili kasnije. Njegov pohod, a verovatno i bitka, neminovni su. – Ali će stati na čelo panhelenske vojske, deleći komandu s ostalim stratezima i verovatno će pružiti samo beznačajnu podršku pomorskoj bici. To ne donosi naročitu slavu, zar ne? – umeša se Dijenek. – Upravo tako – potvrdi Aristodem, nimalo iznenađen Dijenekovom pronicljivošću. – Ako sad krene sa šačicom ljudi, kralj će obezbediti sebi veću slavu nego što zaslužuje. I videćete da će pokušati da započne bitku pre dolaska saveznika. – E, tu grešiš – primeti Dijenek – jer je jasno da je reč o proračunatom riziku. Kserks će napasti na moru ili onda kad i ostale vojske stignu u Termopile. Leonidi nimalo ne ide u prilog da traži nevolje, dovoljno mu je što će steći ugled kad povede malu vojsku protiv varvara. – Ipak, ostavio bi bolji utisak ako bi došlo do borbe, a još bolji ako bi u našim redovima bilo mnogo žrtava i malo preživelih, računajući i kralja... – odvrati Aristodem. – Pa, naći se među preživelima tog herojskog poduhvata svakako je najbolji način da se zadobije večna slava – primeti Eurit, trudeći se da dâ za pravo prijatelju.

27

– Tačno! – Preživeti herojski poduhvat sigurno je najbolji način da se osvoji neprolazna slava! – žustro uzviknu Aristodem. – Ali zar ne shvatate da smo već osuđeni, kakav god da bude ishod? Razmislite: od trista ljudi koje su izabrali ipagreti, nema nijednog koji je ikad bio me đu hipejima; nisu ih birali ni na osnovu godina. Leonida nije tražio najbolje, što bi bilo razumno budući da je u pitanju veoma osetljiv zadatak. Tražio je da izaberu one koji imaju decu, ali nemaju naročito uspešnu vojnu karijeru. U suštini, potrudio se da izaberu one koje će moći da žrtvuje... one koji nisu više toliko mladi da tek treba da sazru u vojnom smislu. Tražio je one koje posle nekoliko godina vojnih pohoda niko nije primetio. Sparta ne može dozvoliti sebi da izgubi najbolje ratnike... ali može dozvoliti da izgubi nas... – Pa, dobro – reče Eurit, nimalo obeshrabren – to će biti dobar razlog da samo jednom bitkom steknemo ugled koji su drugi sticali mnogo dužim vojevanjem! – U ime kralja koji te nimalo ne poštuje? Videćeš da će nam komandovati najnesposobniji Spartanci. Najbolje zapovednike će sačuvati. A nikad ništa ne može ispasti dobro s lošim zapovednicima. – Pa, u tom slučaju, biće to dobra prilika za brzo napredovanje. Od dvadesetogodišnjaka se ne očekuje da se istaknu, što ne znači da mi nismo dobri... samo još nismo dobili priliku, to je sve. – Ali zar još nisi shvatio da će tvoja karijera biti zauvek prekinuta čim stignemo u Termopile? Leonidi treba mnogo mrtvih da bi stekao slavu i neće oklevati da nas pošalje u klanicu! – preseče Aristodem, udarajući dlanovima o sto. – Ima smisla u tome što govoriš – odvrati Dijenek. – Međutim, Leonidi nije dovoljno da samo preživi bitku; moraće i da postupi herojski da bi razvejao sve sumnje u svoje sposobnosti. Jedino će mu se tako isplatiti... – A šta treba da uradi jedan kralj? Mnogo je teže vojniku koji mora da izvršava naređenja, ali kralj... kralj izdaje naređenja. Koliko se ja razumem u to, mogao bi i da se dogovori s varvarima da nas pobiju, ne bi li izvukao ličnu korist... – primeti Aristodem.

28

– Jesi li ti svestan šta govoriš? – odvrati Dijenek. – Pričaš o našem kralju. O kralju Lakedemonije! Zauvek bi bio proklet! Ubeđen sam da je on samo lukav političar koji želi da dostigne ratnu slavu po skromnoj ceni. – Lukav političar? On je beskrupulozan čovek, ja da ti kažem! Zbog njega će nas pobiti! – odgovori Aristodem tako besno da su se njegovi sagovornici trgli, a ostali spartijati koji su sedeli za stolom okrenuli su se prema njemu. – Otkud tolika netrpeljivost prema Leonidi? – upita Dijenek, gledajući prijatelja pravo u oči. – Netrpeljivost? Ma kakva netrpeljivost? – odvrati Aristodem, naglo se smirivši. – Samo mi... samo mi ne deluje kao kralj koji može da zadovolji zahteve naše tradicije, eto! Nije moćan, nije harizmatičan, nije autoritativan i da mu sudbina nije podarila jednog maloumnog brata i drugog koji je toliko ambiciozan da je potražio sebi drugo kraljevstvo, ne bi bio nimalo značajniji od nas. – Upravo zato hoće jeftino da stekne slavu... Čak i ako je istina ono što kažeš, moramo se uveriti u to, zar ne? – odgovori mu Dijenek, ustajući i ostavljajući ga da završi raspravu s Euritom koji, međutim, nikad nije bio u stanju da se suprotstavi Aristodemovom mišljenju. Više bi voleo da provede veče zajedno s prijateljem, ali Aristodem mu, zamišljen i smrknut, nije pružio priliku da mu to i predloži. Zato je ustao, odsečnim pokretom glave se pozdravio i otišao svojim putem.

29

Poslednja noć u Sparti

A

ristodem je upravo napustio prijatelje, uzaludno se nadajući da će se pored Eurote malo rashladiti jer u Lakoniji ni noć ne donosi osveženje, kad ga pozva neki ženski glas. Kao svaki spartijat, navikao je da hoda noću ulicama bez baklje, kako bi pokazao da je dovoljno trezan da nađe put do kuće. Ipak, prepoznao je njen glas i pre nego što je video njene obrise. Bila je to Gorgina lična robinja. Očekivao je da će svakog trenutka iskrsnuti pred njega, kao da tim očekivanjem može da je materijalizuje. U svakom slučaju, bila je tu i izgovorila je reči koje je očekivao da čuje od trenutka kad su im najavili pohod: Gorgo želi da se još jednom sastanu. Robinja ga je vodila duž rečne obale u severoistočnom delu grada, gde žene visokog roda ponekad dolaze da se kupaju, čak i s večeri ili da se igraju loptom na obali. Žena potom skrenu na zapad, prateći tok pritoke Musge koja se na mestu gde se ulivala u Eurotu razlila u nekoliko krakova između kojih se prostirao trougaoni tvrd teren. Kad su stigli na mesto gde se reka račva, helotkinja zastade, pokazujući Aristodemu da pregazi vodu, koje za letnjih meseci nije bilo više nego u kakvom potočiću. Spartijat zagazi bos u vodu, koja mu je jedva doprla do sredine listova. Prešao je svega nekoliko koraka kad u mraku koji se nadvio nad severom primeti sitnu priliku koja je izgledala još tamnije stojeći na sredini zemljišta između rečnih krakova. Brzo je prešao nekoliko koraka koji su ga delili od tla i kad se popeo na obalu, shvatio je da se pred njima nalazi šćućurena žena, do glave umotana u himation. Čim joj je prišao otkrila je kosu skupljenu u konjski rep. – Nadam se da nisi sumnjao da ću sve učiniti da te vidim pre nego što odeš – reče mu, ne ustajući, glasom tako dubokim da se Aristodemu učini da mu se zatreslo tlo pod nogama. Trebalo mu je malo vremena da joj odgovori. Toliko koliko je uspeo da je vidi u mraku bilo je dovoljno da mu na nekoliko trenutaka zaokupi pažnju, barem dok mu do svesti nije doprlo da to

30

lice nije delo nekog uzvišenog umetnika koji izuzetno vešto rukuje mermerom i bojama, već lice žene od krvi i mesa. – Zapravo sam očekivao. Ali znam da lepa žena tvog položaja možda ima i drugih obaveza koje mora da izvrši pa sam strahovao da nećeš uspeti – odgovori pa i sâm kleknu kao da želi da ukaže poštovanje njenoj lepoti. – Tja! Upravo večeras su mnogi ratnici zaboravili svoje žene, kujući ratne planove – primeti ona, a usne su im bile toliko blizu da je spartijat osetio kako mu njen slatkasti dah blago miluje nos. – A ti, šta ti planiraš? – reče Aristodem samo tren pre nego što ona pritisnu meke i tople usne, vlažne od pljuvačke i znoja, uz njegove. Nije se odmah odvojila od njega da bi mu odgovorila. Štaviše, privukla ga je sebi malim šakama i razdvojila usne da bi doprla do njegovog jezika. – Posle ćemo o tome. Sad samo želim da misliš na mene – zapovednički odvrati, ustajući znalačkim laganim pokretom, tako da su mu pred očima prošli najpre njeno lice, vrat, potom grudi, trbuh, međunožje, bedra, kolena, pa čak i stopala kad ih je podigla jedno po jedno, da bi se sasvim oslobodila himationa. Ispod himationa nije imala tuniku na sebi. Nije imala ništa. Ali to ništa bilo je sve što je Aristodem želeo. Nije je samo gledao. Da ju je jednostavno video nagu, mogao bi da se obuzda, uživajući u viziji koja se poklapala s njegovim idealom ženske lepote i samo bi njegov um uživao. Međutim, on ju je osećao. Osećao je njen miris, mešavinu mirisnih ulja koja bi na nekoj drugoj ženi bila običan spoljašnji dodatak, nešto što svačiju kožu čini prijatnom na dodir. Na njoj se, međutim, taj miris pretvarao u dar čulu mirisa, koji podstiče i sva ostala čula, toliko da više nije bio svestan onoga što ga okružuje. Ona odveza tanku traku kojom je vezala kosu, traku koja je bila jedino što je imala na sebi. Zatresla je glavom i duga smeđa kosa rasu joj se po nežno oblikovanim ramenima, veličanstvenim poput ramena neke sportistkinje. Onda načini nekoliko koraka prema

31

mestu gde se Musga račva, u hodu dodirujući bokove tankim rukama. Leđa su joj se sužavala u visini struka, kao da žele da naprave mesta guzovima u obliku dva polukruga spojena pri dnu linijom tako naglašenom da je pružala nagoveštaj dubine. Obrisi te savršene zadnjice bili su presečeni na dva dela tankim prorezom koji se, jedva primetan, spuštao od krsta i blago se širio između dugih nogu nalik laticama cveta koji čeka da ga Aristodem ubere. – Zar nećeš da se okupaš sa mnom? – upita ga, pošto se osvrnula i pogledala ga kao da se sva svetlost zvezda nad njima slila u njene oči. Ustao je, odjednom se postidevši što je obučen. Skinuo je tuniku, i dalje je posmatrajući kako ulazi u vodu i spušta se na kolena dok joj se slaba mesečeva svetlost odbija o nabubrele grudi koje zablistaše kad je vlažnom rukom prešla preko njih. Aristodem joj se približi, sve jasnije razaznajući njihov veličanstven oblik i jamicu koja ih je razdvajala na dve simetrične kapi, gotovo spojene na sredini da bi se pri kraju opet razdvojile. I sâm je ušao u vodu, pružajući ženi pogled koji je i ona njemu podarila nekoliko trenutaka ranije, samo što se njoj najpre ukazalo njegovo međunožje, zatim trbuh, prsa i na kraju vrat. Blago joj je dotakao usne svojim, a zatim je spustio glavu uz desnu ruku koja mu je već počivala na njenoj dojki. Nežno joj je, vrhom kažiprsta, pritisnuo bradavicu prelazeći jezikom preko velikog kruga koji se širio oko nje, nabreklog i hrapavog od dodira hladne vode. Levom rukom je skliznuo preko njenih leđa prateći ispupčenje uz kičmu, dlanom joj milujući meku kožu. Pomerio joj je pramenove kose koji su joj se zalepili za leđa i dopro rukom do njenog struka; nastavio je, zaranjajući u vodu. Potom je dlanom prešao njene zadnjice, sve do bedara, a onda zavukao ruku u prorez između guzova; blago ju je pritisnuo prstima, tek toliko da joj neznatno podigne karlicu, a žena je jače zastenjala i prigušila svoje uzdahe pritiskajući mu usne uz uvo. Aristodem načas oseti bol kad ga je ugrizla za usnu školjku, jako,

32

dok joj on sve snažnije zarivao prste između guzova. Od njenog vriska zabrujala mu je bubna opna. Znao je da to nije samo uzvik od uzbuđenja, već i poziv da joj pruži još veće zadovoljstvo. Prestao je da joj stiska dojku i uhvatio je za bradavicu. Stiskao ju je snažno sve dok ga njeni uzvici, koji su mu odjekivali u uvu, nisu naterali da se odmakne od nje; u ustima joj je ostao komadić njegove ušne školjke. Preteći ga je pogledala, kao da mu naređuje da se ne buni i da se ne žali; onda mu je ispljunula u lice komadić uva. Potom sama poče da stiska bradavice gledajući ga pravo u oči, pa iskezi u okrutan osmeh usne, tamnocrvene od krvi koja joj je curila niz bradu. I u takvoj prilici Aristodem je znao šta zahteva ženska priroda. Zgrabio ju je za ručne zglobove i povukao njene ruke prema sebi, ali ona se otimala i dalje stiskajući bradavice prstima, sve dok je nije nadvladao. Međutim, kad ju je naglo povukao, Gorgo je noktima raskrvarila bradavice i kad ju je privukao prema sebi, krv mu umrlja prsa. Ponovo ju je poljubio, brišući joj jezikom krv oko usana, a onda je sputio njene ruke na svoju zadnjicu, u koju mu je snažno zarila nokte. Kad su im se usne razdvojile, sagla se i olizala krv kojom mu je umrljala grudi. Osetila je ukus znoja i vode iz reke i prenela tu mešavinu ukusa na njegove usne. Nokte je sve snažnije zarivala u njegovu zadnjicu, terajući ga da priljubi međunožje uz njenu karlicu i izazivajući u njemu razornu mešavinu bola i zadovoljstva. Voda oko njih bila je crvena od krvi kad se žena odvojila od njega. Odvojila je ruke od njegovih guzova kao što se vadi nož iz rane, odmakla je karlicu i sagnula se, zaranjajući glavu i ruke u vodu. Samo joj je potiljak virio iz vode, ritmično se pomerajući neko vreme pre nego što je Gorgo izvukla glavu iz vode i udahnula. Odmah ga obuze želja da prodre u nju. Zgrabio ju je za kosu da bi je okrenuo prema sebi, ali Gorgo naglo skoči na noge i opkorači mu ramena stiskajući mu lice između svojih bedara i primoravajući ga da se izvija dok nije pao nauznak u vodu. Žena onda pritisnu ljubavnikovu glavu uz svoju karlicu, a on, dahćući i upirući se laktovima o dno, otvori usta i zavuče jezik u njeno međunožje. Usta

33

mu se pri tome napuniše vodom i žena pridignu karlicu, uhvati ga za kosu i podignu mu glavu puštajući ga da ispljune. Pošto je sačekala da se iskašlje, ponovo ga je gurnula u vodu; ponovo mu je bedrima stisnula glavu gurajući je prema dnu i izvijajući telo, a onda ga uhvati za ud. Aristodem je nastavio da se opire kako bi joj učinio zadovoljstvo, iako mu je voda prodirala u pluća; onda ponovo oseti kako ga žena podiže snažnim stiskom bedara i kako se baca unazad u vodu. Dok je kašljao izbacujući vodu, pogleda zamagljenog od vode, spartijat ju je nejasno video kako se okreće oslanjajući se kolenima i rukama o dno, tako da su joj samo voda i leđa izvirivali iz vode. Vrh njene zadnjice osvetljen mesečinom zaslepi mu još zamagljen pogled, ali ona brzo sakri rukom tu tako glatku površinu na kojoj se svetlost gotovo prelamala. Zatim je zavukla ruke između guzova, kao da pokazuje ljubavniku put koji treba da sledi. Aristodem posluša i mada je i dalje iskašljavao vodu, pomeri njenu ruku – koju ona odmah zavuče između bedara – i prodre udom u nju. Znao je da ona voli snažne pokrete i nastavio je svom snagom koju je uspeo da oslobodi, dok joj je zapljuskivao leđa vodom. Kad ju je čuo kako urla od zadovoljstva, nije se zaustavio niti se i sâm prepustio uživanju, jer je znao da će njegova ljubavnica ponovo urlati, i to još nekoliko puta. Tek kad ju je video kako izvija leđa i kad se i četvrti put zgrčila, i sâm se prepustio, ispuštajući životinjske krike s kojima su mu iz pluća izašli i poslednji ostaci vode. Stigli su na obalu vukući se po dnu rečice, a onda su se opružili na leđa, s donjim delom tela još u vodi. Ležala je s njegove leve strane i primetila da mu ušna školjka koju je ugrizla i dalje obilno krvari. Primakla je lice i obuhvatila mu uvo usnama da bi zaustavila krvarenje i dezinfikovala ranu. Aristodem se prepustio umirujućem ritmu njenog disanja i toploti njenog tela, natopljen mirisima seksualne borbe koju su upravo okončali. Osećajući kako mu miluje mišićave grudi, iznenadi ga pomisao da ta žena može biti toliko nežna, iako je samo trenutak

34

ranije bila spremna da ga ubije samo da bi osetila zadovoljstvo. Gorgo je prava kraljica, zadovoljno zaključi, kraljica ratnica kakvu Sparta zaslužuje, a istovremeno i vladarka sposobna da se stara o svojim podanicima. – Sad me neguješ? – upita je, ne okrećući glavu da je pogleda; nije bio u stanju da podnese još jedan ugriz. Ona se polako odvoji od njega i pre nego što mu je odgovorila, proverila je da li je uspela da zaustavi krvarenje. – Naravno. Ti si Lakedemonac koga bih najradije negovala. Štaviše, volela bih da si vladar, kako bi i ti mogao da brineš o meni... – Da li te je Leonida opet kinjio? – upita. – Ma! Šta može da promeni jedno poniženje manje ili više? – odvrati ona, gotovo nemarno. – Zašto? Ponovilo se nakon onog poslednjeg? – Naravno. Nikad ne propusti da izrazi prezir prema mom ocu i prema poreklu moje majke – odgovori ona krajnje uzdržanim tonom. – Kleomen je bio kralj sumnjivih vrlina, ali to ne opravdava zadrt stav tvog muža prema uspomeni na polubrata. Ispričaj mi – ohrabri je, stežući je za mišicu koja je, ako se izuzme njena snaga izazvana seksualnom žudnjom, delovala vrlo krhko. Ona se načas zamisli. Onda duboko uzdahnu i odgovori. – Dogodilo se pre tri dana. Postao je još nervozniji pred polazak... – I onda? – Učini mu se da joj se suze skupljaju u prelepim očima. – Poželeo je da mi ostavi poslednju uspomenu na svoju oholost, a samo bogovi znaju šta će mi tek noćas uraditi... – s naporom je nastavila. Privio ju je uza se. Znao je da je ona u pravu. Leonida će se verovatno, svestan da se možda neće vratiti, iskaliti na njoj kao nikad dotad. Biće to duga noć za oboje. – Naterao me je da uzmem očevu ratnu opremu – nastavi Gorgo. – Onda mi je naredio da skinem sve sa sebe. Uzeo je šlem i oklop i pomokrio se u njih, a potom me je primorao da ih stavim na sebe i da trčim sve dok se nisam srušila od napora.

35

Ponovo je zaćutala. Izgledala je kao da s mukom uobličava reči. Ali Aristodem je sačekao da ona ponovo progovori, ne požurujući je. – Prisilio me je da ustanem i da nastavim da trčim... a kad sam ponovo pala... podigao me je, a onda me je vukao dok se i sâm nije umorio... – Jecaji joj prigušiše reči, sprečavajući je da nastavi. Aristodem je drhtao od gneva. Naglo se uspravio i zagledao se pravo preda se. – Na taj način ne samo da obeščašćuje tebe već pokazuje da nije dostojan krune koju nosi. Golim rukama bih mogao da ga ubijem! – Da je samo Kleomen imao muške dece – dodade Gorgo nakon kratke ćutnje – ili da je Dorijej umeo da sačeka, efori me ne bi primorali da se udam za Kleomenovog polubrata – kukala je žena, obraza izbrazdanih suzama. – Da je, da je... – odvrati on – Leonida je upravo zahvaljujući tom ’da je’ izgradio svoju sreću. Ali ako umre na Termopilima, biće to znak da ga je sreća zauvek napustila... – Ako umre... ali i ti bi mogao tamo umreti – reče mu ona – a ja ne znam kako bih preživela bez tebe, bez obzira na to da li će on umreti ili preživeti. Meni se svakako ne poverava, ali verujem da je naumio da stigne na bojište pre svih ostalih i da sačeka da se zapodene bitka na moru. – Nisi jedina koja to misli. Ja, međutim, mislim da će nas on odvesti u smrt da bi ga večno pamtili. U tome i jeste problem. Neću samo ja umreti tamo. Voleo bih da izbegnem to, ali nemoguće je. – Pa... mora se priznati da će na kraju svakako doći do bitke. Ako mu se tada nešto dogodi – smelo nastavi Gorgo – onaj ko preuzme komandu, mogao bi da naredi povlačenje. Niko neće moći da kaže da su se Spartanci povukli bez borbe... – A šta će biti ako mu se ništa ne dogodi? Pre nego što on umre, svi ćemo morati da umremo! – Mogao bi... mogao bi da se postaraš da mu se nešto dogodi, zar ne? – oprezno reče ona. Aristodem je pogleda kao da je prvi put vidi. Teško mu je bilo da

36

prizna da čak i najsavršenije biće koje su bogovi stvorili može imati podle misli. Onda pomisli da možda i nisu toliko podle ako mogu da se začnu u takvom biću. U svakom slučaju, znao je da on nije čovek koji je sposoban da je prati na tom putu. Ustao je i zaputio se prema mestu gde su ostavili odeću. – Oprosti mi, nije trebalo to da ti kažem... ti si častan i odan spartijat, a ja sam žena koju su okolnosti iskvarile – čuo je njen glas iza sebe. Okrenuo se pre nego što je pokupio odeću i rekao: – Ne mari. Nećemo više razgovarati o tome – a onda joj je ponovo prišao, pružio joj ruku i pomogao joj da ustane. – Ma, da, nećemo to više pominjati to. Sigurno ne mogu očekivati da se ti spustiš na njegov bedan nivo i da ubiješ kralja, kao što je on učinio... – ledeno reče ustajući. Ponovo su stajali licem u lice. – Ubio kralja? Šta to znači? – Nikad nisam imala hrabrosti da ti kažem. Ali prevelika je to tajna da bih je sama čuvala, a ti si jedini čovek s kojim mogu da je podelim... – Šta hoćeš da kažeš? – uhvatio ju je za ručni zglob, podstičući je da nastavi. – On je nabavio napitak koji su mom ocu Kleomenu nekoliko puta sipali u vino dok nije poludeo od toga. Kad je saznao da je Dorijej skončao na Siciliji, Leonida je shvatio da mu se put ka tronu sasvim raskrčio i da će mu dovoljan biti samo još jedan korak. – Kleomen je poludeo zato što je bio budala koja ne može bez vina. Svi to znaju – odvrati Aristodem. – Veruješ u to zato što želiš da veruješ. Od vina se ne gubi pamet. Ali to nije sve. – To je samo tvoja pretpostavka. Ne možeš biti sigurna da je tako – nije se predavao Aristodem. – Ništa nije sigurno, osim činjenice da mi je to ispričao upravo Leonida tokom jedne od svojih izopačenih zabava. Ali, kao što rekoh, to nije sve. – Nastavi.

37

– Šta znaš o Kleomenovoj smrti? – upita ga žena, prodorno ga gledajući u oči. – Ono što svi znaju – odvrati spartijat, šireći ruke. – Kad je dopao tamnice, Kleomen je uspeo da pribavi nož, zahvaljujući helotu koji ga je čuvao i zatim se u napadu ludila osakatio i umro u strašnim mukama. Gorgo odmahnu glavom. – E pa, dobro, Leonida mi je ispričao šta se zaista dogodilo. Pre izvesnog vremena, zatekla sam ga kako se iživljava nad statuom koja prikazuje mog oca. Razbio ju je u paramparčad i gađao me krhotinama, a onda je počeo da urla kako je upravo on uzeo nož od helota, ušao u tamnicu i ubio kralja. Ali nije mu bilo dovoljno što ga je ubio. Doslovno ga je iskasapio nožem i ostavio ga da umre u najstrašnijim mukama. Potom je naredio da ubiju helota, optužujući ga da je dopustio Kleomenu da se ubije... Ništa nije moglo više uznemiriti Aristodema. Odmakao se od nje i provukao prste kroz kosu. – Zašto mi to ranije nisi ispričala? – uzviknuo je, pokrivajući lice rukama. – Da li sam mogla da ti nametnem takav teret? Dobro znam šta to znači za jednu kraljicu i za jednog spartijata. Sad sam ti to otkrila samo u nadi da će čovek koga volim blagonaklonije suditi o meni – reče mu i ponovo se svetlost svih zvezda nebeskog svoda slila u njene oči. – Ja ne prosuđujem o svojoj kraljici. Ako i činim to, nikad je ne bih prosudio kao lošu – reče pre nego što ju je ponovo poljubio. Još dugo su se ljubili i milovali, a onda su se obukli. Rastali su se bez reči, oprostivši se pogledom. – Pokušaj da se vratiš bez njega – doviknu, međutim, Gorgo za njim kad se već udaljio desetak metara. – Ako se vratiš, biću srećna. Ako se vratiš bez njega, bićemo srećni zajedno. Aristodem nije mogao oka da sklopi te noći uoči odlaska na bojište. Bila je to noć kada su svi morali da se zabavljaju i opuste. Barem je država tako odlučila. Država koja je upravljala životom spartijata od njegove sedme godine, ispunjavajući mu svaki trenutak u toku dana,

38

cele godine, određujući svaku njegovu aktivnost. Država, zaključi Aristodem, koja je odlučivala i kad će morati da umre. Do svitanja je razmišljao otvorenih očiju, opružen na krevetu da bi se odmorio od napora kojima ga je izložila Gorgo, i ne pomišljajući da zadovolji svoju suprugu. Rekao joj je da je uvo povredio u tuči pijanih ratnika, dok su terevenčili nakon vesti o odlasku u boj, a onda se brzo oprostio s njom i zavukao se u postelju. Nekoliko puta rizikovao je život boreći se za cilj koji je smatrao ispravnim: nije branio samo državu, već pre svega saborce uz koje je ratovao. Država je apstraktan pojam, dok su njegovi prijatelji ljudi od krvi i mesa, formirane ličnosti sa sopstvenim mislima. A njihovu ličnost je, zapravo, više odredila sama njihova priroda nego država. Da li su ih zato zvali „jednakima“? Zato što ih je država sve oblikovala na isti način, kao beznačajne glumce predodređene da prikazuju zaplet koji su osmislili efori, kralj i Geruzija, koji su i sami zavisili od kraljevih odluka? Na kraju, koga je, naime, branio? Nemilosrdnog gospodara koji je od njega napravio roba, zarobivši mu i misli, i saborce koji nisu ni imali pravi život, već su glumili ulogu odavno napisanu za njih, ulogu koja se ponavlja iz generacije u generaciju, koja ne dozvoljava da se istaknu razlike između dva čoveka, između oca i sina. Zašto bi spasavao život Alfeju kad će on ponovo živeti kroz hiljade drugih spartijata? Još od vremena agoge, njegovog mladalačkog vojnog obučavanja, punili su mu glavu idejama o značaju i nadmoći spartijata; stalno su mu govorili da je privilegovan, predodređen za sudbinu uzvišeniju od usuda većine ljudi. Ali možda to i nije tako ako sâm ne sme da donosi odluke... Pomislio je da su, verovatno, slične misli oduvek postojale u njegovom umu, ali su bile potisnute osećanjem ponosa koji ga je ispunjavao zato što pripada kasti i polisu nadmoćnih u odnosu na ostatak sveta. Nešto se probudilo u njemu otkad je započeo vezu s Gorgom, i to ga je sve više obuzimalo sve dok se naposletku nije zapitao, prvi put u životu, da li je ispravno živeti samo da bi se na

39

bojnom polju doprinelo slavi sopstvene države. Ali ono što mu je nekoliko sati ranije poverila ljubavnica urušilo je i ono malo poštovanja koje je još imao prema institucijama. Ako eumonija, „skladno lakedemonsko uređenje“, dozvoljava nekome kao što je Leonida da zloupotrebi moć, da se oženi ženom koja bi bila mnogo srećnija s nekim drugim, da povede u smrt stotine ljudi samo da bi zadovoljio lično samoljublje, onda je to znak da je nešto trulo u uređenju. Sve dok je država oličena u nekom kao što je Leonida, opravdano je pitati se da li ta država zaslužuje najveće žrtvovanje. – Gospodaru, vreme je da se spremite. – Tizija je ušao u sobu i Aristodem je tek tada primetio da slabašna zorna svetlost prodire kroz prozore. Ustao je iz kreveta, zastao i pomislio da je od trista odabranih jedini koji polazi bez i malo oduševljenja. Znao je da protokol zahteva da ritualu žrtvovanja prisustvuju pod punom ratnom opremom, iako će marširati u tribonima. Tizija je prethodne večeri spremio opremu i sad mu je pružio bočicu s uljem. Aristodem je ispraznio sadržaj na dlan i lenjim pokretima mazao grudi i mišice, kako bi uklonio znoj. Njegov rob se pomeri prema zidu na kojem je bila okačena spartijatova oprema. Najpre je uzeo oklop, polako ga skidajući sa zida i pažljivo je, gotovo s poštovanjem, skinuo zaštitni omotač. Četiri glavna dela od kojih se sastojao oklop bila su složena jedan preko drugog. Helot uze štitnike za ramena i pažljivo ih ispravi, proveravajući da li je sve na mestu. Onda je podigao štitnike za noge, šlem, štit, mač i koplje i još jednom ih pregledao, a zatim skrenuo pažnju Aristodemu na to da su se duž unutrašnje strane štita olabavile dve nitne koje pričvršćuju uže za stabilnije držanje štita. – Ja sam ih pričvrstila sinoć dok si bio napolju – umeša se njegova žena, to jest žena koju je odabrao da mu rodi decu jer je država spartijatima nametala obavezu da dobiju decu do tridesete godine. A nije mu bila ni prva. Prvi put oženio se kad mu je bilo dvadeset pet godina, lepom devojkom koju je smatrao pravom

40

spartijatkinjom. Sâm ju je izabrao, iako je morao da dobije odobrenje staraca iz obe kojoj je pripadala oblast Kinosaur. Pre nego što navrši trideset godina, muškarac u Sparti veoma retko je u prilici da bude sa svojom ženom. Deca koju je država očekivala od tog braka nisu se rodila i posle dve godine Aristodem je bio prisiljen da odbaci tu ženu, iako mu je bilo žao zbog toga. Nakon toga je izgubio zanimanje za pitanje braka i prepustio je starcima zadatak da mu nađu drugu ženu. Bilo mu je svejedno kojom će se oženiti, dovoljno je da je plodna, što će mu omogućiti da dobije teknopoju, nagradu za spartijate čije žene rađaju. Starci su mu izabrali takvu ženu. Čvrsta i snažna, i sama je bila strogo vaspitana, navikla da se bavi fizičkim vežbama; bila je besprekorna gospodarica kuće i obzirno je upravljala njihovom imovinom. Povrh svega, ubrzo mu je rodila sina i nikad nije stvarala probleme. Ali nije bilo ničeg u njoj što je Aristodem smatrao vrednim pažnje. Osim toga, u poslednje vreme, veza s Gorgom navela ga je da u toj ženi blage naravi i pune poštovanja vidi još jednu potvrdu mešanja države u njegov život. Na nevolju, na kraju ju je omrznuo, a pošto mu je rodila i drugo dete, nije joj više prilazio. Štaviše, jedva da joj se i obraćao. Iako se toj ženi ništa nije moglo zameriti, nije mogao da oseti naklonost prema njoj. – Dobro si uradila – to je bilo jedino što je Aristodem uspeo da prozbori. Njena očajnička potreba za pažnjom budila je u njemu nelagodu, u tom trenutku više nego ikad. Ne bi osećao toliku krivicu kad bi se ona ponašala bar odbojno. – Pomoći ću ti da namažeš ramena i leđa – reče mu, sipajući ulje na dlanove. Aristodem je bio svestan koliko ga ona želi i dopustio joj je da mu pomogne. Žena stade iza njega i poče da mu masira ramena tako nežno da gotovo nije ni osetio, sasvim drugačije u poređenju s nasilnim pokretima kojima mu je Gorgo izgrebala kožu svega nekoliko sati ranije. Ruke njegove žene, čak previše nežne, klizile su kružnim pokretima niz njegovo izduženo privlačno telo. Budući da joj je odavno nedostupno, navikla je da se prema njemu

41

odnosi kao prema nečemu svetom, da posvećeno postupa s njim. Kad su joj se prsti spustili do njegove zadnjice, nije se trgao on nego ona, jer je pod jagodicama osetila ogrebotine od kraljičinih noktiju i u te brazgotine ulje prodre bez otpora. Nije oklevala pred tim prizorom, već se sagnula da mu namaže butine i listove koji su, uz mišice, jedini delovi tela nepokriveni odećom i ratnom opremom. Kad je trebalo da mu namaže gležnjeve, čučnula je ispred njega, ali kad je shvatio da joj je lice u visini njegovog obnaženog međunožja, Aristodem hitro uzmaknu. – Spreda sam se već namazao. Donesi mi češagiju – reče joj, grublje nego što je želeo. Žena naglo skoči na noge, uvređena, i dodade mu metalnu alatku s kukom koja je služila za uklanjanje viška ulja s kože. Načini pokret kao da će sama to učiniti, ali Aristodem je uhvati za ručni zglob i polako joj uze češagiju iz ruke gledajući ženu jednako strogo i stavljajući joj do znanja da sâm želi to da uradi. Ona ode da mu donese hiton2 pa strpljivo sačeka da Aristodem ukloni višak ulja s kože, posmatrajući ga s beskrajnom setom u pogledu. Onda mu pruži odoru, koju on na brzinu navuče, ne mogavši, međutim da je spreči da mu veže uzicu oko pasa. S nestrpljenjem je otrpeo njen zagrljaj, a onda se izmakao i otišao da uzme opremu, dok je Tizija i dalje proveravao dva bronzana štitnika za noge. Potom je podigao nogu na stolicu i namestio štitnik preko cevanice, pokrivajući njime deo noge od gležnja do kolena. Onda ga je zatezao da bi ga što čvršće pritegao uz list. Spustio je nogu na pod da bi proverio je li dobro zategao štitnik koji mu je savršeno prianjao uz nogu. Ponovio je isti postupak i s drugom nogom, a zatim se uspravio i tražio od Tizije da mu donese oklop. Žena je bez reči pomogla helotu da podigne opremu i da je prinese ratniku koji je raširio ruke kako bi mu lakše navukli oklop. Ona mu je namestila prednji deo i zatim ga podesila na muževljevim grudima. Nije nosio krut bronzani oklop koji su koristili mnogi istaknuti vojnici i zapovednici, već onaj savitljiviji, načinjen od

42

nekoliko slojeva lana zalepljenih jedan za drugi, koji nije bio deblji od pet milimetara i prilagođavao se obliku tela. Dok je nameštala oklop, žena je iskoristila priliku da oseti pod prstima moćne, savršeno oblikovane mišiće ratnika koga su smatrali najlepšim muškarcem u Sparti, čiji je dodir njegovoj ženi bio gotovo nepoznat. Trudila se i da upije njegov miris približavajući lice njegovom, ali Aristodem je, ne mogavši da podnese njen dah – ne stoga što je bio neprijatan već zato što ga je podsećao na dah ljubavnice – okrenuo glavu koliko god je mogao, prateći Tizijine pokrete. Rob je kružio oko njegovog moćnog tela opasujući mu bokove i leđa. Spartijat je i dalje pratio pogledom helota koji mu je spajao grudni i bočni oklop pričvršćujući ih kopčama. Žena pokuša na drugi način da mu se približi. Kleknula je i počela da mu namešta završetak oklopa u vidu kožnih traka koje su se spuštale od struka do međunožja. Iza spoljnih traka postavljen je i unutrašnji niz koji je popunjavao šupljine između spoljnih, ali sve te trake zapravo nisu pružale nikakvu zaštitu tako da je žena, odvajajući one koje su pale jedna na drugu, nekoliko puta dodirnula muževljev ud. Kad su njeni dodiri postali previše nametljivi, Aristodem nagonski izmaknu karlicu. Njegov pokret ugasi i poslednje ostatke ženine želje, koja tužno ustade i ode da donese šlem koji je izvadila iz kutije i spustila na sto. Načas je zastala da osmotri taj deo opreme koji je predstavljao poslednji deo opreme njenog muža: metalni oklop sa širokim štitnicima za obraze koji su se na sredini gotovo spajali i štitnik za nos u obliku oštrog vrha koplja ostavljali su otkrivene samo oči i usta. Tri prstena, dva u visini temena i jedan na potiljku, služila su za pričvršćivanje grive. Izvadila je iz šlema zamotuljak s pamučnom kapuljačom kojom su hopliti štitili glavu od dodira s bronzanim šlemom. Raširila ju je i spustila pored šlema, a onda se sagnula i podigla s poda još jedan mali zavežljaj. Iz njega je izvadila crvenu grivu od konjske dlake i prošla prstima kroz nju, dok je u drugoj ruci stezala čvrst držač. Onda je uzela šlem, okrenula ga i namestila grivu snažno gurajući

43

cevaste šarke kroz prstenove. Pošto je pričvrstio oklop, Tizija je namestio gospodaru oko vrata štitnike za ramena. Zatim je stavio štitnik za potiljak spajajući ga s leđnim oklopom u visini plećki i spojio dva dela štitnika vezujući uzice na grudima. Onda je krpom izglancao zaptivke i ceo oklop na kojem blesnuše ukrasi i pozorišna maska prikovana za samo središte grudne kosti. Na kraju helot izvuče uzicu zadenutu za pojas kojom priveza gospodaru kosu, a nekoliko dugih pramenova zadenu mu iza ušiju ostavljajući ih da mu padnu na štitnike za ramena. – Da odsečem? – upita hoplit pošto je uzeo nož. S obzirom na okolnosti pod kojima će se odvijati ovaj pohod, podsmešljivo pomisli spartijat, trebalo bi da se ošišam do glave i da žrtvujem bogovima dovoljno kose ne bi li mi jamčili da ću se vratiti u otadžbinu. Ali ako je sve ovo samo predstava, moraću da odigram svoju ulogu, nadajući se da svojom ohološću neću previše razljutiti bogove. – Seci – odgovori i slegnu ramenima. U skladu s običajem, Tizija mu odseče pramen kose i ubaci ga u spiralnu kutijicu koju će ratnik ostaviti u Artemidinom hramu, kao zavet da će se hrabro boriti i kao molbu za dobar ishod poduhvata. Odmah zatim, helot iz gospodaričinih ruku uze pamučnu kapuljaču, pokri Aristodemu kosu pružajući svom dužinom ruke da bi mu dohvatio teme. Ratnik blago savi vrat kako bi mu pomogao, a zatim savi i kolena dok mu je ovaj nameštao šlem. Znajući koliko je hoplitima vruće pod korintskim šlemom, Tizija mu ga samo blago natuče na glavu ostavljajući mu lice otkriveno. Rob se onda okrenu i zaputi se da donese mač, ali žena mu ga je već pružala, držeći ga u ruci, zajedno s koricama i remenom, kao da je svetinja. Tizija ga okači hoplitu preko desnog ramena nameštajući dršku mača u visini Aristodemovog levog boka. Ratnik odmah isuče mač, zamahnu njime nekoliko puta, potom osmotri pravo dvoseklo sečivo od sedamdeset centimetara, a onda ga, zadovoljan, vrati u korice.

44

Ostali su još samo koplje i štit. Aristodem uze glavno hoplitsko oružje stežući sredinu čvrste drške od jasena obloženu komadićem kože i poče vešto da ga okreće u vazduhu; onda se zaustavi i osmotri oba kraja koplja dugačkog dva i pô metra. Vrh je bio zašiljen u obliku lista, a donji deo završavao se običnim šiljkom koji su ratnici zabadali u zemlju, zbog čega je taj deo koplja prozvan stiraks, „ubica guštera“. Na kraju osmotri i štit koji mu je rob pružio, zadovoljan odličnim poslom koji je Tizija obavio nakon poslednjeg pohoda. Zamenio je tanak sloj bronze – koji zadržava neprijateljske udarce – zakovan za kostur štita od orahovine. Bronza je ponovo sinula, a veliko slovo lambda,3 znak njegove pripadnosti lakedemonskoj vojsci, ponovo je blistalo na sredini štita. Tizija mu je zatim pomogao da navuče na podlakticu porpaks, bronzanu prstenastu dršku prikovanu za sredinu poleđine štita. Povukao je uzice koje su se spuštale duž ivica štita. Helot je tek prethodne večeri prikovao dršku koju su ratnici čuvali odvojeno od štita, kako onaj ko ga ukrade ne bi mogao da ga koristi. Na kraju, Tizija ode da uzme togu prebačenu preko naslona stolice, raširi je i prebaci mu je preko ramena, a zatim mu je pričvrsti kopčom za levo rame. Zaudarala je na vino, na znoj, na prašinu i zemlju, na travu i na krv, ali spartijat ne pere svoju togu. Nikad. Požurujući Tiziju, Aristodem mu naredi da spremi sve što je neophodno za pohod i dovoljno namirnica za dve nedelje, u skladu s naredbama efora. Nakon ceremonija ratnici će se sastati na obali Eurote, na drugoj strani mosta, koja predstavlja severoistočnu granicu grada. Ratnik opomenu roba da ne sme ništa da zaboravi. Naime, prvog dana vojska maršira sporim korakom kako bi onaj ko je nešto zaboravio imao vremena da se vrati i da ih zatim stigne. Međutim, nije se nadao da će se ovoga puta taj običaj poštovati. Aristodem ode u drugu sobu da pogleda svoje dete, koje je Leonidi poslužilo kao izgovor da ga povede u smrt. Drugog dečaka uzela je država pre nekoliko godina i viđao ga je vrlo retko, uglavnom prilikom javnih okupljanja, kad je gledao nadmetanja

45

između dečaka koje su agoge često priređivale. Dečak je spavao u postelji. Aristodem pomisli da će za četiri godine i on izaći iz te kuće i da će se vratiti mnogo godina kasnije, obučen da bude otupela ratna mašina sposobna samo da se nadmeće, da ubija i da izvršava naređenja, koliko god da su nerazumna. Kad se vratio u glavnu prostoriju, pogled mu pade na ženu, i to ga podseti da treba da se pozdravi s njom. Jedva je naterao sebe da to učini; na kraju krajeva, od tog trenutka čeka ga nešto mnogo gore. Ipak, smogao je snage samo da joj kaže: – Brini se o našem sinu, barem još onoliko vremena koliko je to tvoja dužnost. – A onda je odvratio pogled od nje i odlučno se zaputio prema vratima i ne primetivši da mu je ona pružila ruku, misleći da je pošao prema njoj.

46

Ritual žrtvovanja

N

iko od odabranih ne bi se odrekao prolaska kroz grad na putu do Akropolja, gde će se održati svetkovina. Država je uživala dok su prolazili ulicama, sami ili u malim grupama, u punoj opremi, kako bi se narod ohrabrio gledajući veličanstvene hoplite koji se spremaju za ratni pohod. S druge strane, ohrabrenje naroda ulivalo je snagu i odlučnost ratnicima. Ništa nije prepušteno slučaju. Država zna šta radi kad je reč o uticaju na narod, reče Aristodem u sebi, dok je izlazio iz kuće i spuštao šlem na lice, zato što je tako morao da se prikaže ljudima hoplit koji želi da izazove strahopoštovanje. Želeo je sâm da pređe taj put, kako saborci ne bi primetili njegovu nelagodu. Međutim, posle samo nekoliko koraka, pred njim se pojavi neizbežni Eurit. – Evo ih! Dvojica od trista! – uzviknu jedan prolaznik. Dvojica prijatelja nisu stigla ni da se pozdrave kad ljudi nagrnuše na njih sa svih strana. – Ubijte što više varvara u naše ime! – reče jedan starac. – Pokažite ostatku Grčke ko su najbolji ratnici! – dobaci jedan dečkić. – Ja sam bio u vojsci koja je krenula na Maratonsko polje, ali nisam stigao ni da vidim te persijske kukavice. Razbežali su se čim su ugledali Atinjane, nisu ni sačekali da vide prave vojnike. Donesite mi nešto od ratnog plena koji ćete skinuti s mrtvih Persijanaca! – dodade neki čovek bez ruke. U mnoštvu ljudi koji su ih okružili zatekla su se i dva dečaka. Jedan je nosio na ramenima drugog, koji se obisnu Aristodemu oko vrata i iščupa mu jedan pramen iz grive na šlemu. Hoplit se naglo okrenu prisilivši ga da popusti stisak i dečak pade. Ali mališan je već dobio šta je hteo i brzo je pobegao sa svojim malim prijateljem. Ova dvojica su već uzela ratni plen, pomisli s gorčinom. Eurit se grohotom nasmeja, a za njim se nasmeja i okupljeni

47

narod. Ponosan, želeo je što duže da ostane u centru pažnje, ali Aristodem nije cenio takvu pažnju i probio se kroz mnoštvo odbijajući ih štitom i povremeno se okrećući da bi se uverio da ga Eurit prati. A Eurit ga je pratio, iako teška srca. Aristodem je čuo kako je jedan čovek koga je odgurnuo dobacio: – Sačuvaj te udarce štitom za Persijance, junačino! – i odlučnim korakom produžio je prema severu, prema agori.4 Usput je slušao povike ljudi, ali šlem koji mu je pokrivao uši, otežavajući mu da jasno čuje naređenja u bici, ovoga puta mu je koristio jer ga je izolovao od svega što se oko njega događalo. Ipak, nije ga poštedeo Euritovih primedbi: – Jesi li čuo? Postali smo heroji a još nismo ni krenuli – razmetao se njegov prijatelj, presrećan što se našao među odabranima. Nekoga ko nije toliko obuzet razočaranjem kao Aristodem zarazio bi svojim ushićenjem. Stigli su na trg, koji je već vrveo od radoznalaca koji su željno očekivali da otpočne ritual žrtvovanja. Svađali su se rešeni da zauzmu najbolja mesta, najbliža oltaru koju je za tu priliku pripremljen na trgu. S obe strane oltara stajao je po jedan hoplit u punoj ratnoj opremi praveći prolaz učesnicima rituala. Bočni zidovi oltara bili su isprskani krvlju. Iza oltara nazirao se plamenik pored kojeg je jedan helot podsticao vatru da se ne bi ugasila, a malo dalje stajale su dve robinje pored dva velika kazana ispod kojih je takođe gorela vatra. Na središnjem delu agore, naspram oltara, već su se bili okupili najnestrpljiviji vojnici, koji su se izmešali s narodom. Otoplilo je i mnogi su skinuli šlemove te ih je bilo lakše prepoznati. Eurit ugleda Pantita i pozva Aristodema da mu se pridruže. Mladić je razgovarao s Ditirambom o borbenoj formaciji trista ratnika. – Zdravo, drugovi – reče pridošlicama. – Izgleda da su izabrali šezdesetoricu iz svih pet oba i da će nas podeliti na pet posebnih pentekosta... – Šta to znači? Da će svaki vod rasporediti u tri niza od po deset ljudi, umesto uobičajena tri niza od po osam ljudi? – upita Eurit, obraćajući se, međutim, Ditirambu, koga je s uživanjem izazivao, i

48

zato ga je sad naterao da progovori. – Pretpostavljam da je tako. Ne vidim drugi način. – Bilo je očigledno da se raduje pohodu: izgovorio je čak osam reči u nizu. – Ah! Za tako neuobičajen poredak trebaće nam sposobni pentekontarsi! – primeti Aristodem, koji se uznemireno osvrtao oko sebe, proučavajući i procenjujući ostale vojnike. Odgovorio mu je Dijenek, koji im se u međuvremenu pridružio u društvu Alfeja i Marona. – Pa, istini na volju, i nisu mnogo sposobni. Već su ih izabrali. Znaš li ko je Kleopomp? – Onaj neodlučni? – uzviknu Ditiramb. – Upravo taj – potvrdi Alfej, vrteći glavom. – Neeee! – pobuni se Aristodem. – Taj je u stanju da se predomisli svaki put kad sunce promeni položaj na nebu... – ... A u borbi je nevešt poput neke žene, svaki put izlažeš se opasnosti da te ubiju... – Maron oseti potrebu da objasni. – Ali Anerist je možda još gori, zar ne? I on je u igri. Teško onom kome on bude zapovedao... – reče Dijenek. – Taj je okrutan poput varvarina – nadovezao se Maron, mada ni sâm nije spadao u blage osobe. – Da to nije onaj kome su oduzeli zapovedništvo nad pentekostom posle pohare koju je sproveo u selu naših saveznika Arkađana? – upita Aristodem. – Lakedemonci nikad dotad nisu tako postupali ni s najgorim neprijateljem. Nije bilo žene u Arkadiji kojoj nisu stavili ostatke nekog deteta u trbuh pošto su je ubili i izvadili joj utrobu. Gotovo je besmisleno što su ga samo ražalovali – podseti ih Eurit. – Možda zato što je ispoljavanje sile odgovaralo vođama koji su zbog toga kasnije uživali u potpunoj potčinjenosti saveznika – dodade Aristodem. – Ali nisam vam pomenuo najgoreg od svih – prekinu ga Dijenek – najnesposobnijeg, najnaprasitijeg, najprokletijeg među bogovima: Dijeneka! U prvom trenutku obuzeti čuđenjem, saborci zatim počeše da ga tapšu po oklopu uz usklike odobravanja. Pantit se prvi pribrao: –

49

Dobro si to izveo! Ali kako si uspeo, Aplona mu? – upita ga. – Pa, vreme je da izvučem neku korist iz prijateljstva s Pauzanijem... – odvrati Dijenek pa izvuče ispod toge šlem na kojem se isticala griva postavljena popreko, oznaka zapovednika. – Eto zašto si tako dobro obavešten... Blizak si s visokim krugovima... – zadirkivao ga je Alfej. – I to nije sve – dodade Dijenek, s očiglednim zadovoljstvom. – Mom pentekostu poverena je kraljeva bezbednost. U ovom pohodu mi smo hipeji, Leonidina telesna garda! – Lepo – lakonski odvrati Ditiramb. – To svakako predstavlja stepenik više u hijerarhiji za Kastora i Poluksa! – dodade Maron, koji je po prirodi bio pomalo zavidljiv. – Pa, nadajmo se da će u tom slučaju biti dodeljeni tvom pentekostu... – primeti Pantit. – Uskoro ćemo saznati – reče Aristodem, dok se u međuvremenu oglasiše trube i privukoše pažnju okupljenih. Svi se okrenuše prema pozornici s oltarom kojoj su se približavali muzičari i glasnik. Čim su trube utihnule, glasnik pročita proglas o rasporedu trupa. Dijenek se malo izdvoji iz grupe i stade pored oltara. Pored njega su se, na međusobnom razmaku od deset metara, rasporedili i ostali pentekontarsi sa šlemovima ukrašenim poprečno postavljenom grivom, koja im se spuštala do korena vilice. U levoj ruci, na kojoj im je bio navučen štit, držali su koplje, a u desnoj bakterion, zapovednički štap s kukom na vrhu, na koju su se oslanjali ne bi li se odmorili. Kad je glasnik objavio raspored vojnika na osnovu pripadnosti određenom puku, nisu se mogla videti lica skrivena iza zapovedničkih šlemova. Iza njih su se rasporedili njihovi zamenici, dvojica enomotarha i oragoji. Zatim je došao red na obične vojnike, koji su disciplinovano zauzimali svoja mesta sve dok se ceo puk nije rasporedio u trideset nizova od po deset vojnika. Tek tada su oragoji stali iza njih, zatvarajući formaciju. Hopliti spustiše štitove na pod, uz štitnik leve noge i čvrsto zabiše u pod donju oštricu koplja, ruke blago ispružene napred.

50

Niko od Aristodemovih prijatelja nije bio dodeljen Dijenekovom pentekostu. Za uzvrat, Aristodem je raspoređen s Euritom i Pantitom, dok je u pentekostu pored svog ugledao Alfeja, Marona i Ditiramba. Prilika je bila previše svečana da bi se bilo ko usudio da progovori, ali Aristodem je pokretom glave pokazao Euritu zapovednika njihovog pentekosta, pitajući se ko se krije iza šlema pentekontarha. Tek kada se spartanska vojska rasporedila – premda je delovala skromno po broju vojnika – pozornica je dostojno mogla da sačeka dolazak kralja, dostojanstvenika, sveštenika, svih onih koji su učestvovali u ritualu žrtvovanja. Povorku su najavili svirači flauta, dok su se učesnici obreda okupljali oko oltara. Zatim im se pridružio sveštenik po imenu Megista, čija je duga kosa bila vezana trakom ukrašenom venčićem. Odora mu je bila bela i jarkocrvena, u struku pritegnuta širokim pojasom. U ruci je držao štap. Iza njega su koračale tri sluškinje u kitonima koji su im dosezali do gležnjeva; jedna je nosila korpu sa žrtvenim nožem, uronjenim u zrnevlje ječma. Druga je nosila krčag s vodom, a treća je, s izvesnim naporom, nosila plamenik s tamjanom, držeći ga za dugačku dršku. Potom se pojavio Leonida; na sebi je imao samo himation i venac od maslinove grančice na glavi. Iza kralja, dvojica muškaraca vodili su žrtvenu životinju, ogromnog vola ukrašenog trakama, rogova premazanih zlatnom bojom. Iza glavnih učesnika ceremonije kretali su se članovi kraljevskih porodica, drugi kralj Leotikida, Leonidin brat, Pauzanija i dve kraljice. Čak i tokom zvaničnih ceremonija, dve prve žene Sparte nisu se smele isticati u odnosu na sugrađanke. Ipak, u Aristodemovim očima Gorgo se isticala skladnom figurom i načinom na koji je nosila odeću. Žena s kojom je proveo noć koja je vredela čitavu večnost nosila je belu tuniku preko koje je ogrnula himation, nedovoljno širok da prikrije ženine obline, a na mišice je poređala nekoliko narukvica. Dugu kosu skupila je trakama u vidu spirale koja se blago uzdizala iznad potiljka, dok su se trake završavale upravo na potiljku, vezane u okrugli čvor. Izraz njenog lica nimalo nije odavao

51

nelagodu koju je osećala dok mu se poveravala nekoliko sati ranije. Štaviše, zračila je ponosom i gordošću, koji su bili u potpunom saglasju s njenim položajem u državi. Gorgino prisustvo ne samo da je Aristodemu odvuklo pažnju od obreda već je pojačalo njegovu sumnjičavost u odnosu na ceo taj događaj. Šlem je sakrio njegov zajedljiv osmeh i grimasu koju je napravio kad je ugledao oficijante raspoređene oko oltara kako peru ruke u svetom vrču. Osetio je još veću netrpeljivost kad je sveštenik, pošto je poprskao volujsku njušku vodom, zadovoljno gledao životinju kako pomera glavu; to je uobičajen znak koji se tumači kao prihvatanje životinje da je žrtvuju, ali Aristodem pomisli da je to samo nagonska reakcija uznemirenog vola. U tom trenutku flaute utihnuše, a žene raspoređene oko oltara zapevaše svečanu pesmu koja je uvodila u ritual i sve vreme ga pratila. Aristodem se sažali nad sveštenikom, koji je okrenuo leđa žrtvi i, pokušavajući da sakrije pokret ruke, nemarno zavukao nož u korpu i tako skrivenog ga podigao. I dalje se trudeći da ga vo ne vidi, on odseče pramen kose i baci ga na plamenik koji je goreo na oltaru. Potom je dodao nož jednom od dvojice muškaraca koji su doveli životinju, dok se drugi približavao volu i udarao ga palicom po njušci. Ošamućen i izmučen, vo nesvesno poturi vrat krvniku, koja ga prereza s kraja na kraj, dok su sluškinje pevale sve glasnije. Onaj koji je mlatio vola sad ga je držao za rogove visoko mu podižući glavu, sve dok krv nije snažno šiknula. Za nekoliko trenutaka oltar i svi koji su ga okruživali bili su poprskani krvlju, a jedan snažan mlaz izli se po podu. Upravo to će uraditi i nama. Najpre nas ošamute gomilom gluposti o zahtevima otadžbine, a onda bez i malo zazora pošalju u smrt... razmišljao je Aristodem, dok su na pozornici kasapili vola. Ona dvojica vešto i brzinom iskusnih dželata isekoše životinju, a meso odmah staviše na ražanj. Ispeklo se vrlo brzo i prvi komad ponuđen je Leonidi, dok je sveštenik zapevao molitvu. Širokim i naglašenim pokretima kralj otkinu jedan zalogaj, pa još

52

jedan, a onda dade komad mesa svešteniku, koji ga podeli ostalima okupljenim oko oltara. Dok su učesnici rituala ispijali vino, kasapini su nastavljali svoj posao, odvajajući kožu od mesa koje su zatim sekli na manje komade. Odvojili su kosti i premazali ih masnoćom, a onda ih je sveštenik okadio tamjanom i spustio ih na plamenik da izgore. Podsticao je plamen sipajući na njega vino i pucketanje vatre nadjača litaniju upućenu bogovima. Sunce je već bilo visoko na nebu i hopliti, stisnuti u svojoj ratnoj opremi i ogrnuti togama, mučili su se na vrućini. Premeštali su se s noge na nogu i jedino je to nervozno tupkanje nogama o tlo odavalo njihovo nestrpljenje, praćeno jedva primetnim pokretom ruke u kojoj su držali koplje zabodeno u zemlju i blagim izvijanjem vrata. Pod šlemom se zbivalo nešto sasvim drugačije. Aristodem je bio uveren da nije jedini koji se podsmeva ceremoniji i da je najmanje poštuju upravo oni koji je obavljaju. Leonida je svakako s prezirom ukazivao čast bogovima i ljudima koji su ga gledali, ali je i te kako bio svestan kakvu sliku o njemu ostavlja ta lakrdija. S druge strane, i to je deo njegove žudnje da dostigne večnu slavu, pomisli hoplit. Kraj ceremonije još se nije nazirao. Ostatke vola baciše u kazan i skuvaše ih, dok je plamen na oltaru polako gasnuo. Kad je ostao samo žar, meso koje se peklo podeljeno je onima koji su bili najbliži oltaru, to jest dostojanstvenicima, zapovednicima i njihovim zamenicima, ponekom vojniku i ponekom građaninu. Ritualno deljenje žrtvovane hrane izazvalo je među narodom oduševljene uzvike, koji se pretvoriše u pokliče ohrabrenja vojnicima. Tek tada je glasnik proglasio završetak ceremonije i naložio vojnicima da pođu ka Euroti gde će se sastati sa svojim robovima i sačekati kralja, čiji će dolazak biti znak za polazak. Hopliti se napokon opustiše i brzo poskidaše šlemove. Lica su im se caklila od znoja, brade natopljene, usta širom otvorena kao da pokušavaju da dođu do daha. – Po mom mišljenju – osmehujući se obrati se Pantit Aristodemu i Euritu – ovo je najteže iskušenje koje smo morali da podnesemo. Odgovorio mu je Eurit. – Pa, ako smo ovo izdržali, spremni smo

53

za Kserksa i njegovu rulju. – Potom se pridružio Pantitu, koji je pošao da potraži ostale saborce, dok je Aristodem zurio prema oltaru zagledan u Gorgo koja se udaljavala s ostalim članovima kraljevske porodice. Drago bi mu bilo da je i ona njega potražila pogledom, sad kad je skinuo šlem, ali onda pomisli kako je to detinjasta želja i udalji se. Maron, Alfej i Ditiramb već su se probijali do ostalih vojnika. – Od ovoliko krvi poželeo sam da i sâm prolijem nečiju u bici – doviknu im Maron kad im se približio na nekoliko metara. – Dug je put do Malide. Sačuvaj snagu za marš, pošto si se jutros prilično izmorio – odvrati mu Eurit, prilazeći vojnicima. – Kuda ste se vi to zaputili? – Naredbodavan ali piskav glas natera ih da se odmah zaustave. Pantit, koji je koračao iza Aristodema i Eurita, oseti kako mu se nešto spušta na rame. Bio je to pentekontarhov bakterion. – Da se sastanemo s našim saborcima, a onda idemo na Eurotu. Šta nije u redu? – odvrati Pantit, osvrnuvši se. Pridošlica je i dalje nosio šlem na glavi, i ništa ne reče. Umesto toga, snažno je štapom udario mladića po desnoj butini, jedinom otkrivenom delu noge. – Šta nije u redu? To što vas vaš pentekontarh nije ovlastio da napustite poredak – odgovori, dok se Pantit, presamićen, obema rukama držao za povređenu nogu, ispustivši prethodno koplje i štit. Kad se trgao od udarca, pao mu je i šlem koji mu je labavo stajao na glavi. Aristodem potisnu ljutit pokret. – Još nismo krenuli, ne moramo da se pridržavamo naređenja za marš! – podseti ga. Otvori na šlemu omogućili su mu da vidi stisnute usne i sitne zle oči koje su se sužavale dok su zurile u sagovornika. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što im zapovednik odgovori. – Pohod počinje u trenutku kad se obred završi. Disciplinovano ćete marširati do Eurote, gde ćemo sačekati robove. To su naređenja. Hoću da se odmah postrojite – tim rečima završio je razgovor i zaputio se prema koloni koju su predvodili njegovi zamenici. Pošto je načinio dva koraka, predomislio se. – Jedan hoplita stoji

54

pravo s oružjem u ruci, budalo! Hajde, pokupi svoje stvari i polazi! – reče Pantitu i štapom mu podiže bradu. Onda sačeka da momak podigne šlem i koplje i da se ispravi. Pantit je teško hramao. Zapovednik udari štapom o štit koji je Pantit s naporom podigao s tla i samo prislonio uz neozleđenu nogu. Momak je bio prisiljen da podigne osam kilograma drveta i bronze i da provuče podlakticu kroz porpaks. Tek tada se pentekontarh udaljio. Niko od sedmorice prijatelja nije morao da se zapita ko se krije ispod šlema s poprečnom grivom. – Anerist! Dodeljeni ste tom kopiletu – uzviknu Maron. – Ako ništa drugo, pošto sam otrpeo njegovo kinjenje, Persijanci će biti dečja igra... – primeti Aristodem, trudeći se da sakrije zabrinutost iza prividno nehajnog ponašanja. – A vi, kome ste vi zapali? – upita Eurit. – Nismo prošli ništa bolje od vas. Mi smo dodeljeni Kleopompu... – Ah, to znači – reče Aristodem smejući se – da postoji velika verovatnoća da ćete izginuti, a još veća da ćemo i mi izginuti. – Blago Dijeneku! – dodade Pantit, i dalje hramljući. – On barem nikom nije direktno podređen... – To samo znači da će lično snositi odgovornost za svoju smrt – zaključi Aristodem. – Najgora smo spartanska vojska koja je dosad ratovala. Ali ipak smo Spartanci. Okupili su se na obali Eurote. Prvi je stigao Aristodemov pentekost, a onda su, u malim grupama, pristigli i ostali. Došli su i heloti, svaki je vodio mazgu natovarenu ličnim stvarima vojnika; o drveno sedlo bile su zakačene dve korpe od pruća. Bilo je i kola natovarenih opremom pukova. Kao i ostali saborci, Aristodem je proverio tovar. Naredio je Tiziji da otvori korpu s namirnicama iz koje se širio prodoran miris luka. U korpi je bilo zobenih pahuljica, raži, sira i usoljenog mesa. U drugoj korpi nalazili su se stromata, prostirka na kojoj će ratnik spavati, i rezervni kiton. Ratnik je proverio i da li je Tizija spakovao

55

mali nož i turpiju za glačanje metalnih delova oružja i rezervne oštrice koplja. Tizija mu je pomogao da se najzad oslobodi opreme. Zabio je koplje u tlo, skinuo šlem, otkopčao togu i skinuo oklop i kiton natopljen znojem, mač u koricama i štitnike za noge. Osvežio se u Euroti, a potom mu je Tizija doneo drugu tuniku, preko koje je Aristodem prebacio togu, a onda je stavio šlem na glavu. Posmatrao je helota kako stavlja oklop i štitnike u korpu i kako vraća stromatu u vreću. Rob je potom završio posao pošto je zatvorio vreću i zakačio je za štit koji će njegov gospodar nositi na leđima za vreme marša. Primetio je i da je i Pantit proverio tovar, ali opazio je i da mu prilazi pentekontarh, čije lice još nije imao zadovoljstvo da vidi bez šlema. – Ti što si se maločas pravio duhovit, kako se zoveš? – upita Anerist momka. – Pantit, gospodine – podozrivo odvrati mladić. – Idi da proveriš da li je natovarena sva oprema na kola. Ako tokom borbe nešto bude nedostajalo, ti ćeš mi odgovarati za to! – To je zaduženje enomotarha. Ostavi ga na miru! – reče Aristodem. – Enomotarsi sad imaju druga posla. Idi, vojniče, ako nećeš da te još jednom odalamim! I podnesi mi izveštaj o tovaru kola, i jednih i drugih. Pantit pogleda Aristodema, koji mu dade znak da pođe. – Anerist ga je uzeo na zub, samo bogovi znaju zašto – primeti Eurit. Pantit se pope na bliža kola i zaključi da su natovareni kožno remenje, drvene table i štapovi, lopata, motika, desetak bradvi i srpova i jedan mlin za žito. Činilo se da je natovareno sve što je neophodno. Proverio je i tovar drugih kola, a onda bojažljivo prišao zapovedniku i sačekao da se ovaj okrene da bi mu podneo izveštaj. Ali on kao da ga nije ni slušao i otpustio ga je pokretom ruke, ne obraćajući pažnju na ono što je momak rekao. – Samo je hteo da me podseti da je on glavni – reče Pantit s olakšanjem kad je prišao prijateljima. – On je običan nezadovoljan čovek kome je potrebno da se razmeće svojim položajem.

56

– Nadajmo se da si u pravu – odvrati mu Aristodem, koji je bio bolje obavešten o podlostima na koje je spreman taj neprijatan čovek. Leonida se pojavio na belom konju, u punoj ratnoj opremi, sa šlemom nemarno nataknutim do čela. Pratila su ga petorica helota, mazge i jedna kola, polemarh Knem i trojica hoplita, njegova telesna straža. S njim su došla i dvojica proroka, Apolonovih sveštenika zaduženih za proricanje i za žrtvene rituale – jedan od njih bio je Megista – zatim petorica lekara, isto toliko kovača i stolara čiji je alat bio natovaren na kola kraljeve telesne garde. Aristodem s prezirom osmotri vladara. Ipak, morao mu je odati priznanje za ponosito i dostojanstveno kraljevsko držanje. Da mi Gorgo nije otkrila njegova zlodela, smatrao bih ga samo kraljem koji se previše uživeo u svoju ulogu, pomisli. Leonida je bio viši od muškaraca srednje visine, ali niži od Aristodema. Imao je dugu zašiljenu bradu, jedva primetno prošaranu sedima, a kosa mu je, kao i svim spartijatima, padala u dugim pramenovima na ramena, zadenuta iza ušiju. Imao je oprezan pogled, zenice su mu se stalno pokretale, a nos, pljosnat i nedovoljno naglašen, kao da je želeo da napravi više mesta očima. Prilično istaknuta usta davala su njegovom licu blag, gotovo prijatan i dobronameran izraz, koji je Aristodemu izgledao kao krajnja suprotnost njegovoj prirodi. Kralj naredi Dijeneku da okupi vojnike. Došlo je vreme da pođu. Najpre ih je, međutim, postrojio i obratio im se. Pentekosti se postrojiše s urođenom spretnošću. Naređeno im je da se rasporede duž rečne obale, jedna jedinica iza druge. Ličili su na vrlo kratku zmiju sastavljenu od pedeset zglobova, dok je uz svaki stajalo još pet ratnika. Nakon novog naređenja pentekontarha, vojnici, koji više nisu nosili oklope okrenuše se nadesno i pripremiše se da saslušaju kraljev govor. Kad je sišao s konja, Leonida je najpre nekoliko puta prošao pored celog puka, zastajući povremeno da bi potapšao po ramenu nekog vojnika u prvom redu. Onda je zastao ispred dvadeset petog čoveka

57

u nizu i počeo da govori. – Vojnici! Idemo da se suočimo s milion varvara. Milion stranaca dolazi da nam nametne ne samo svog kralja već i svoj poredak i običaje, a taj poredak će svakog čoveka pretvoriti u roba. Ali činimo to svesni da svaki od nas vredi kao desetorica, možda kao stotinu njih; imamo najjače oružje i umemo da se odbranimo od njihovih kukavičkih strela, koje im dozvoljavaju da napadaju neprijatelja iz daljine, umesto da se bore prsa u prsa, kao pravi ljudi. A to je najbolja potvrda njihove vojne slabosti. – Znamo i da će nam pomoći teren na kojem ćemo se boriti. Branićemo prolaz toliko uzan da kroz njega jedva može da se provuče prva linija puka. Zato sam podelio našu malu vojsku na zbijenije pukove, to jest, umesto dvadeset četvorice, svaki će imati po tridesetoricu ljudi. Udvostručio sam prvu liniju u kojoj ćemo imati dvanaest hoplita, što će nam omogućiti više izmena u istom pentekostu, dok budemo čekali da stigne druga jedinica. Praktično, svaki vojnik moći će da ispolji svu snagu kad se nađe u prvoj liniji, jer će kasnije imati dovoljno vremena da se odmori. Osim toga, dok budemo marširali, pridružiće nam se dodatne jedinice naših saveznika; kao što znate, olimpijade se završavaju, tako da i ostali mogu da pošalju svoju prethodnicu. U svakom slučaju biće nas sasvim dovoljno za odbranu tog prolaza: možda i više nego što je neophodno. – Dakle, to nije veliki poduhvat za nas Spartance. Veliki je za sve ostale i slaviće nas cela Grčka, a ne samo Sparta i Peloponeski savez. Zauvek će nas pamtiti, kakav god da bude ishod ovog pohoda i kakva god da bude naša sudbina. – Osim toga, zapravo nećemo biti sami. Admiral Euribijad biće udaljen nekoliko nautičkih milja od nas, u visini rta Artemizija, gde će čekati Kserksov napad s mora. Jer pored nas Persijanci neće proći, to vam jamčim. To znači da će veliki car pokušati da dopre do središnje Grčke svojom flotom, a Euribijad će se postarati za to da zada odlučujući udarac varvarima. Mi smo, dakle, samo levo krilo odbrambenog fronta koji se završava na Eubeji, ali naš zadatak

58

veoma je osetljiv: ako bi Persijanci uspeli da prođu, a pre svega ako prerano prođu, pre nego što se savezničke snage potpuno mobilišu i zauzmu Korintski prolaz, cela strategija saveza bi se srušila i izgubili bismo Grčku. Izgubili bismo Peloponez. Izgubili bismo Spartu. – Da ne želite, možda, da se na čelu Lakedemonije nađe jedan persijski despot kome će jedino biti važno da nas izmuze kao krave kako bi slao naša blaga u Vavilon ili, još gore, da bi živeo kao Krez? Hoćete li da se mlitavi i slabi varvari žene našim ponosnim spartijatskim ženama i da s njima prave izrode? Hoćete da zavlada korupcija, da se uruši uređenje koje je od Lakedemonije napravilo savršeno društvo jednakih ljudi, ponosnih na svoju solidarnost i kolegijalnost? Da ne želite, možda, da vojnike zamene sumnjivi špekulanti, izrabljivači i trgovci najgore vrste? – Sparta je stvorila uređenje u kojem živimo i napredujemo kroz vekove ratova, žrtvovanja i herojskih dela. Mi ne želimo da nametnemo to uređenje izvan našeg područja uticaja. Međutim, taj car dolazi u Grčku s namerom da nam nametne pravila i dogme nazadne civilizacije. Ja kažem da ga moramo oterati iz našeg mora, moramo ga naterati da se vrati odakle je došao, da se tamo zamajava u svom carstvu robova, uljuljkan u iluziji da je veliki car. Ja mislim da je veliki kralj onaj koji čvrstom rukom vodi svoj narod, svestan svog značaja i spreman da se odbrani. Veliki kralj sam, dakle, ja, ali samo zahvaljujući vama! Poslednja rečenica izazvala je toliko snažne ovacije da na drugoj obali Eurote niko ne bi poverovao da tu vojsku čine svega trista ratnika. Ipak, radosnim pokličima nije se pridružio Aristodem, koga je obuzimao sve veći gnev kad je shvatio da kralj osvaja poštovanje i naklonost svojih podanika. – Ne budite previše sigurni u to – nastavi kralj pošto je ponovo zavladala tišina – da će biti borbe. To uopšte nije izvesno. Najverovatnije je da će do sukoba doći na Artemiziju. Osim toga, moglo bi se dogoditi i da Persijanci pokušaju da prodru kopnenim putem u središnju Grčku, ali tek kad iza nas ili čak uz nas bude većina savezničkih snaga. Ako, međutim, Kserks pokuša da probije

59

našu odbranu čim stigne, to ćemo svakako moći sami da rešimo. Kasnije, kad varvare najurimo u Aziju, cela Grčka biće nam zahvalna što smo joj omogućili da odnese odlučujuću pobedu. – Svi će – zaključi podižući glas – pamtiti Leonidu i njegovih trista ratnika koji su zaustavili ogromnu vojsku sina Darija Velikog, naslednika loze Kira, osvajača četiri carstva. I neće biti važno da li smo se borili ili nismo: buduća pokolenja pamtiće da smo se mi, samo nas tri stotine, suočili s celom Azijom! Ako se budemo borili, postaćemo besmrtni čak i ako budemo ležali u grobu, kako kaže uzvišeni pesnik Tirtej! Osim Aristodema, nije bilo čoveka koji nije podigao koplje i uskliknuo u znak odobravanja, glasno izvikujući Leonidino ime i ime svoje države. Eurit primeti smrknuto lice prijateljevo i glasno, da bi ovaj mogao da ga čuje od pokliča, reče mu: – Ovo je kralj za koga zaista vredi umreti, zar ne? Aristodem se prezrivo osmehnu. – Ako moraš da umreš, umri za Spartu, budalo, a ne za jednog čoveka. I to za čoveka koji je spreman da žrtvuje trista i više ljudi da bi zadovoljio svoje samoljublje. – Ako umremo, umrećemo u borbi, uz ostale savezničke snage. Zar nisi čuo? Verovatno nećemo ni ratovati, barem dok tamo budemo sami... – odvrati Eurit, uznemiren njegovim prezrivim stavom. – Upravo ti je u lice rekao, a ti i dalje ne shvataš! – uzviknu Aristodem. – On želi da se bori pre nego što pristignu ostali. Nada se tome i ne bi me začudilo da pokuša da izazove neprijateljsku vojsku na borbu, umesto da se drži položaja; čak i po cenu da time dovede u opasnost celu Grčku... – Nisi objektivan... Kakve razloge imaš da tako sudiš o njemu? – odgovori mu prijatelj u trenutku kad je pentekontarh naredio vojnicima da se okrenu nalevo i da se postroje u kolonu. – Znam da je tako i tačka – preseče Aristodem. Onda uze svoj štit, stavi ga na leđa i okrenu se nalevo, spreman za polazak.

60

Marš

O

d Sparte do Termopila trebalo je prevaliti preko pet stotina kilometara i visoka komanda izračunala je da će tako spremna vojska poput Leonidine taj put preći za nešto više od deset dana. Kako god bilo, ritam marša zavisiće i od spremnosti saveznika koji će pripremiti svoje trupe kad im glasnici jave da se Spartanci približavaju njihovoj oblasti. Tog dana vojnici su marširali svega nekoliko sati. Leonida nije odmah zahtevao da se propisno rasporede, već je dozvolio da svaki pentekost, počevši od onog koji je izabrao za svoju telesnu gardu, maršira uz svoja kola s opremom. Ipak, pre nego što se spustila noć, vojska je stigla do severne granice Lakonije, gde ih je sačekala grupa Skirita u ratnoj opremi. Naime, efori su zahtevali od planinskih zajednica da dodele Leonidi tridesetak lakih pešadinaca, čiji je zadatak bio da izviđaju i obaveštavaju. Izabrani Skiriti nosili su po tri-četiri laka koplja, ali nisu imali odbrambeno oružje. Njihova jedina odeća bio je kožni pojas oko struka i karlice i kratak kožni plašt. Neki su nosili i zašiljenu kapuljaču od filca. Kralj poveri polemarhu zadatak da ih rasporedi i da im objasni njihova zaduženja, dok je Dijeneku davao uputstva za postavljanje kraljevskih šatora u kojima će njegovi ljudi provesti noć. Hopliti iz ostala četiri pentekosta čekali su da im zapovednici pokažu sektore na kojima će se rasporediti. Potom su postavili prostirke i čekajući da im robovi spreme večeru razmenjivali su utiske o proteklom danu. – A ti si govorio da su izabrali najlošije spartanske hoplite! – reče Maron Aristodemu kad mu se približio. – Danas nam je Leonida govorio kao da se obraća najboljim vojnicima koji su kročili na tlo Helade otkad su je bogovi stvorili! Čak je i Ditiramb izrazio svoje mišljenje: – U svakom slučaju, ne bi stavljao na kocku svoj ugled predvodeći nesposobne vojnike! – Nikad nisam rekao da smo loši i nesposobni – naglasi

61

Aristodem. – Samo sam rekao da nas niko u Sparti ne poznaje na osnovu naših ratnih poduhvata. – Gluposti! – nije odustajao Maron. – Jedino merilo kojeg su se držali jeste da izabrani ratnici imaju sinove. – Potrebni smo mi Leonidi, ali ne onako kako ti misliš da jesmo – odgovori Aristodem. – U najboljem slučaju, spreman sam da priznam da je poveo vojnike koji nisu stekli slavu, kako mu ne bi pomračili slavu u borbi. Rekao je da će nas ljudi pamtiti, ali zapravo mu je važno da pamte njega. – Pa šta i ako je tako? – umeša se Eurit. – Ako se ne izvrgne u iubris, ambicija nije neminovno loša. Mi treba da pokažemo koliko vredimo. Dosad smo učestvovali samo u manje važnim bitkama. Vrednost vojnika meri se u bitkama s velikim neprijateljem, a mi ćemo svakako dokazati da vredimo. – Ako je istina da je jedino merilo pri izboru bila činjenica da imamo sinove – tvrdoglavo odvrati Aristodem – da li ste se zapitali kako to da s nama nije nijedan vojnik koji je odlikovan? Eurilej, sećate ga se, onaj koji je odlikovan za zasluge u ratu protiv Arinjana. On ima sinove, ali nije ovde. Isto važi i za Klearidu. Sećate li se kad je, davno, sam zadržao falangu u Argolidi? I njega su odlikovali, a zatim još jednom, pre dve godine, posle borbe protiv Mesenaca. I kako to da je Knem izabran za polemarha koji je samo jednom bio u ratu, a nije izabran, na primer, iskusni Eujanit koji je nedavno bio na severu? S nama su čak i degradirani zapovednici... Zavladala je neprijatna tišina, a prijatelji su se zgledali. Ali Maron nije navikao da se predaje: – Pa, sad ćemo imati mnogo prilika da zaslužimo odlikovanja, a ja nameravam da ih iskoristim. – Da, posmrtna... – odvrati Aristodem, ali ga prekinuše povici koji su dopirali iza njega. Svi se okrenuše i ugledaše kako Anerist gura Pantita prema kolima. Pentekontarh je najzad skinuo šlem: bio je odvratan i bilo je jasno da je potpuno svestan toga, toliko da je to preokrenuo u svoju korist. Guste obrve bile su mu spojene iznad prenaglašenog nosa izbrazdanog dubokim ožiljkom koji mu se protezao od čela do

62

brade. Ožiljak mu je izobličio gornju usnu te je izgledao kao da večito ima grimasu. Pričalo se da je sâm izazvao povredu od koje mu je ostao ožiljak kad je još dublje razrezao posekotinu od neprijateljskog mača, kako bi svoju ružnoću pretvorio u odvratnost i tako ulio strah i svojim vojnicima i neprijatelju, ali i ženama i muškarcima s kojima je bio intiman, jer mu je milije bilo da izaziva strah nego saosećanje. Bez obzira na to da li je ta priča istinita, činjenica je da je Anerist bio jedan od retkih ružnih ljudi u društvu koje nije trpelo nesavršenost i kažnjavalo je decu koja se nisu uklapala u merila lepote, od samog njihovog rođenja. – Ti si budala! – vikao je na mladića. – Je l’ se tako proveravaju kola? Ako ni to nisi u stanju da uradiš, kako ćeš se boriti protiv neprijatelja? Pantitovi prijatelji okupiše se oko njih. Euriz je hteo da zaustavi zapovednika koji se ponovo ustremio na mladića, ali Aristodem ga je zaustavio da mu prijatelj ne bi navukao na sebe pentekontarhov gnev. – Šta se dogodilo? – upitao je, trudeći se da se obuzda. – Ovaj kreten je – odgovori mu Anerist pošto je još jednom gurnuo Pantita – dobio zaduženje da pregleda tovar i nije primetio da smo poneli jedan polomljeni pijuk. – Onda je pokazao alatku s odlomljenim vrhom, koja je ležala na zemlji. – Bio je čitav kad sam proveravao – pobuni se Pantit, obraćajući se prijateljima. – Možda je bio malo oštećen pa se od truckanja sasvim odvojio! – A, je li? – odvrati zapovednik. – Još ćeš mi reći da je Ares sišao među nas i da je to uradio tebi u inat... Ares nije, ali neko ko je možda vrlo blizak Aneristu jeste... pomisli Aristodem, kome misli načas odlutaše. Nije primetio kad je zapovednik podigao pijuk sa zemlje. – Je l’ vidiš? Sad više ničemu ne služi – reče pentekontarh držeći alatku obema rukama. – Kladim se da ne bi mogao poslužiti ni da te ubijem njime – dodade spremajući se da udari Pantita. Aristodem je primetio njegov pokret tek u poslednjem trenutku.

63

Ipak, nagonski se bacio između pentekontarha i njegove žrtve i na vreme zaustavio direktan udarac, ali nije mogao sasvim da ga izbegne; ipak, nabori toge ublažili su udarac. Pošto je pijuk bio bez vrha, svakako nije mogao ozbiljno da ga povredi, ali da je pentekontarh iz punog zamaha udario Pantita, posledice bi sigurno bile teže. Pentekontarh s mržnjom pogleda Aristodema. Nekoliko trenutaka niko nije progovorio osim onih u zadnjim redovima, koji su upravo dotrčali kad su čuli komešanje. Tišinu je prekinuo zapovednik, ne odvajajući pogled od Aristodema koji mu je uzvratio istom merom. – Videćemo da li ćeš biti jednako hrabar u borbi, gde ćeš svakako želeti da budeš u prvoj liniji... – reče, odbaci pijuk na zemlju i okrenu se, spreman da ode. – A ti ćeš – dodade, obraćajući se Pantitu – noćas stražariti sve do polaska; hoću da sutra marširaš u prvom redu, kako bih se uverio da se nećeš odmarati... Stigao je i Kleopomp. Uvek je delovao izgubljeno i nikad nije gledao sagovornika u oči, niti mu se pogled više od jednog trenutka zadržavao na bilo kojoj tački. – Šta se ovde događa? Jeste li se upleli u nešto što bi trebalo da znam? – reče, a izraz njegovog lica jasno je govorio kako se nada da je reč o nečemu što ne mora da zna. Udovoljili su mu. – Ne brini – odgovori mu Maron – samo su gledali prepirku između dvojice u ovom pentekostu. Ali nisu se uključili niti su pravili gužvu. – A, dobro – odvrati Kleopomp s očiglednim olakšanjem i ode da jede. – Nadam se da nisam vojnik koji zaslužuje ovakve zapovednike. Sva sreća što je glavni zapovednik sposoban... – izjavi Ditiramb. – Što se toga tiče, to će tek morati da dokaže – doviknu Aristodem za njim i ode s Euritom i Pantitom. – Kunem vam se – požuri mladić da se opravda, mlatarajući rukama od uzbuđenja – da je jutros, kad sam ga video, bio čitav! – Nimalo ne sumnjam u to – odvrati mu Aristodem. – Bojim se da će sâm naći razlog da te kinji, čak i ako mu ne daš povoda za to.

64

– Trebalo bi da razgovaramo s Dijenekom, s polemarhom ili čak s kraljem, ne bismo li ga naterali da se smiri ili te premesti u drugu jedinicu – predloži Eurit. – Jesi li ti lud? Hoćeš li da me proglase plačljivom ženom? – skoči Pantit. – Ne dolazi u obzir. Sâm ću se izboriti s njim. Upravo smo rekli kako moramo dokazati da smo dostojni naših najboljih ratnika, a ti hoćeš da idem da kukam i pre nego što se sukobimo s Persijancima? – Kako god hoćeš. Ali za tebe ovo neće biti obična šetnja – odgovori mu Aristodem i ode da večera. Kakav je ovo skladan poredak, razmišljao je dok je, šćućuren, jeo komad usoljenog mesa i luk, ako trpi kralja koji je ubio svog prethodnika i divlja nad kraljicom, a jedan zapovednik se zabavlja zlostavljajući podređene? Eurit je zaista naivan ako misli da ćemo sve rešiti time što ćemo kralju ispričati šta radi Anerist. Leonidu ne samo da ne zanima kako se neko ponaša prema Pantitu nego možda i odobrava takve metode. Možda je Pantit stvarno u pravu: možda bi kralj pomislio da se ponaša kao kakva žena. A možda je upravo kralj podstakao Anerista da očvrsne one manje ratoborne i nedovoljno vešte... Da li bi trebalo da ubijem Leonidu? Sad smo već krenuli u rat i njegovo mesto jednostavno bi zauzeo polemarh. Sistem se ne bi promenio. Došao bi neki drugi Leonida, drugi Anerist, a ljudi bi u svakom slučaju morali da ih slušaju. Kad bih odlučio da ga ubijem, učinio bih to samo zbog Gorgo. Ali i to bi mogao biti dovoljan motiv... Pažnju mu odvuče žagor koji je dopirao iza njega. Osvrnuo se i ugledao upravo Leonidu kako razgovara s nekim vojnikom. Vladar primeti Aristodemov pogled i kad je završio razgovor s hoplitom, zaputi se prema njemu. Aristodem oseti blagi grč u stomaku, i kao i svi koji su se nalazili u njegovoj blizini, ustade ukazujući poštovanje kralju. – Samo vi sedite, Lakedemonci – reče im Leonida, obraćajući se upravo Aristodemu: – Kako se zoveš, vojniče? – Na sebi je imao

65

jednostavan kiton; njegovo kraljevsko dostojanstvo ogledalo se u njegovom držanju i odmerenom ponašanju i nije mu trebao lažni sjaj. – Aristodem, veličanstvo – odgovori upitani, koji je osetio obavezu da i dalje stoji, a pored njega je stajao i njegov helot. – Onda, Aristodeme, plašiš li se Persijanaca? – upita ga blago zapovedničkim tonom. Aristodem se načas zamislio pre nego što mu je odgovorio. Leonida nije delovao kao čovek koji voli razmetljivce. – Pa... ono što bi moglo... – pažljivo je birao reči – da izazove zabrinutost, jeste njihova brojnost. Ne poznajem bojno polje na kojem ćemo se suočiti, ali ako ih uistinu ima toliko kao što se priča, jednostavno nas mogu pritisnuti i prisiliti da popustimo. Hoplit je grickao usnu pitajući se da nije preterao, da ne rizikuje da ga kralj lično proglasi defetistom. – Dobro si zaključio. Ti si čovek koji ume da razmišlja, vojniče. I to je dobro. Možda nije dobro kad se čovek nađe u prvim borbenim redovima, ali može da bude dobro kad treba da komanduje ljudima. Zreo si i prilično snažan muškarac. Posle ovog što nas čeka, setiću te se ako se budeš poneo onako kako se nadam da hoćeš kad dođe do borbe, ako dođe do nje. – Što se tiče tvoje zabrinutosti – nastavi – nisi pogrešio, načelno gledano. Ali kada budeš video Termopile, shvatićeš da je dovoljna šačica ljudi da odbrani prolaz, čak i ako pred sobom ima celu Aziju. Ako je uz to ta šačica sastavljena od Spartanaca, možemo biti više nego sigurni da kroz taj klanac neće proći. Važno je da budemo brzi, da stignemo da na vreme učvrstimo odbrambeni zid koji su Fokejci podigli pre nekoliko godina. Iza te prepreke možemo izdržati duže nego što je neophodno. Mirno spavaj noćas, vojniče, a mirno ćeš spavati i kad budeš video kako se naša vojska uvećava. Želim ti laku noć. Pošto je to izgovorio, Leonida se oprosti i ode u svoj šator. Aristodem nastavi da večera. Iskrene i smislene kraljeve reči navele su ga na neka druga razmišljanja. Nema sumnje, reče u sebi, da je

66

kralj izuzetno harizmatičan i privlačan čovek. Naizgled mu ništa ne nedostaje da bude vladar Sparte. Ne bi trebalo da popusti pred iskušenjem i da postane blagonaklon prema njemu; on zna kakav je zaista spartanski vladar i šta je sve u stanju da uradi. Štaviše, sad mu deluje još opasnije pošto se uverio da kralj svojim ljubaznim ponašanjem može da očara ljude i da ih podredi svojoj ambiciji. Sumnje mu se raspršiše. Postalo mu potpuno očigledno koliku pretnju predstavlja Leonida. U njegovom umu ne beše više nimalo straha pred Persijancima: činilo mu se da je za Spartu daleko opasniji njen kralj. Kserksove horde još su samo vojska utvara koje lebde nad Lakedemoncima, savršen neprijatelj s kojim se treba sukobiti da bi se dokazala sopstvena vrednost, ali neprijatelj koji i dalje postoji samo u maglovitim delovima uma. S druge strane, Leonida je za njega predstavljao stvarnog, određenog neprijatelja, otelotvorenje licemerja spartanskog „skladnog uređenja“. Leonidu je dosad video samo tokom marša u Sparti i razmišljao je o njemu kao o uzroku nesreće žene koju voli. Ipak, kad mu je Gorgo nagovestila mogućnost da ga ukloni, nagonski je to odbio, iz straha da bi to to bio čin izazvan isključivo ličnom korišću. Plašio se da u Leonidi može da vidi samo osobu čijim će uklanjanjem nadomestiti ono što mu nedostaje: poverenje u uređenje koje u njemu izaziva sve dublje osećanje nemoći i Gorgo. A jedan Spartanac nikad ne deluje zbog lične koristi, već zbog koristi zajednice. Da se ponašao samo u skladu sa sopstvenim interesima, ne bi bio ništa bolji od Leonide. Ali sad je sve drugačije. Već su mu i Gorgina otkrića bila dovoljna da shvati koliku pretnju Leonida predstavlja za zajednicu. Njegova želja da osvoji naklonost ljudi, u šta se uverio već prvog dana, učvrstila mu je uverenje da nešto mora preduzeti ne bi li sprečio Leonidu da naudi Sparti. Učiniće to. Ne zato što je Leonida ubio Kleomena, što se iživljava nad ženom koju on voli niti zato što je poveo u smrt trista Spartanaca. Ubiće ga da se Sparta ne bi survala u ponor iz kojeg se

67

možda nikad neće izvući. Leonida je naumio da postane heroj na njihov račun? E, pa, on će ga, Aristodem, ubiti i postaće pravi heroj, iako možda niko neće saznati šta je učinio. Žrtvovaće se za zajednicu premda nikad neće moći da se podiči time. Postoji li išta što je više u skladu sa spartanskim duhom? Nije ga zanimalo odlikovanje, već samo Gorgino priznanje i mogućnost da ona bude njegova. Sad može da se odmori. Emotivne i mentalne muke kroz koje je prolazio nakon Gorginog predloga iščezle su. Sad nastaju drugačije muke, jer valja smisliti kako da sprovede svoju odluku. Ali o tome će sutra razmišljati. Persijanci? Na njih će misliti kad se suoče s njima; nadao se da će dotad privesti kraju svoju borbu s pravim neprijateljem. Vojska je sutradan krenula u zoru. Zahvaljujući Skiritima, Leonida je mogao lakše da se kreće po neprijateljskom i nepristupačnom terenu. Gorštaci iz severne Lakonije prvi su se probijali šireći se po terenu s krila formacije kako bi otvorili put teškoj pešadiji i otkrili prepreke. Ipak, kralj nije imao dovoljno ljudi da bi mogao da formira klasične kvadrate hoplita u okviru kojih se kreću kola s vojnom opremom. Zato je morao da se osloni na način marširanja koji dotad nije primenjivao, koristeći Dijenekov pentekost za formiranje kvadrata: na krila je rasporedio po petnaestoricu ljudi između kojih su se kretala kola, on sâm i polemarh. Ostatak vojske pratio ih je u poretku većeg kvadrata, iako su u toj formaciji činili samo četvrtinu kvadrata koji bi mogao napraviti jedan puk. Po šezdesetak ljudi odabranih iz svih pentekosta raspoređeno je na oba boka, a sredinom su se kretala kola s opremom svih jedinica. Vojnici koji su marširali ispred i iza bili su raspoređeni u falange, što bi se moglo pokazati kao vrlo koristan potez kad se domognu centralne Grčke budući da tamo mogu naleteti na bande naklonjene Persijancima. Već od sledećeg dana počeli su da im se pridružuju jedinice

68

Peloponeskog saveza. Kolona je nastavila da se kreće duž granice između Arkadije i Argolide, izbegavajući da se približi ovoj drugoj zemlji; Arg je bio jedini centar u Sredozemlju koji se suprotstavio spartanskoj prevlasti, a Leonida nije hteo da traži nevolje pre nego što stigne na bojište, utoliko pre što se pričalo da bi Argolida mogla da se udruži s Persijancima samo da bi se suprotstavila Sparti. Spartancima se u Tegeji pridružilo pet stotina hoplita i isto toliko njihovih helota iz tog arkadijskog grada-države, a isti broj vojnika pridružio im se i u Mantineji, petnaestak kilometara severnije. Orkomen, koji se nalazio malo dalje, stavio im je na raspolaganje sto dvadeset vojnika. Još nekoliko stotina priključilo im se u grupama dok su napuštali Arkadiju. Na teritoriji Korinta pridružile su im se četiri stotine hoplita, onda su prošli preko prevlake u umarširali u centralnu Grčku, nad koju se nadvila sablast invazije. I zaista, već u Megaridi, poviše suženja koje deli Grčku na dva dela, vojnici su svuda oko sebe primećivali napetost: lica seljaka koji su radili u polju odavala su strah. Spartanci su imali tu privilegiju da ne moraju da rade ništa što nije povezano s vojnim aktivnostima i u čudu su posmatrali ljude kako mahnito sakupljaju letinu obavijeni zloslutnom tišinom. Pažnju su im na to skrenuli saborci iz drugih gradova koji su i sami, kad ne ratuju, radili u poljima te su i sami poznavali ritam i način seljačkog života. Retko se događalo da ceo letnji period prođe bez upada trupa nekog grada na teritoriju neprijateljskog polisa. Uništavanje useva neprijateljskog grada predstavljalo je gotovo ustaljenu praksu u stalnim ratovima između grčkih država. Zato je nad radom težaka stalno lebdela pretnja da će ih neko napasti, iako je neprijatelj tim upadima nanosio samo ograničenu štetu. Ali sada, svega dve stotine kilometara dalje, nalazi se najveća vojska koja je dotad viđena na helenskom tlu, vojska sastavljena od varvara, od ljudi koje dotad niko osim ponekog Atinjanina ili Platejca nije video u tim krajevima, vojska koja se nije mogla prebrojati. Svaki Grk naučio je da se za kratko vreme povrati nakon uništenja koja je prouzrokovala vojska nekog grada-države; ali

69

pitanje je na kakva su sve uništenja spremni Persijanci i u skladu s kojima načelima deluju. Tolikoj vojsci potrebno je mnogo više izvora snabdevanja nego što je to uobičajeno u Heladi. Toliko varvara opustošiće polja i seoske kuće, pa čak i gradove. Upravo to je najviše brinulo ljude. Pod uobičajenim okolnostima, polis predstavlja sigurno pribežište u koje se narod sklanja pred napadima. Unutar zidova polisa ljudi su bezbedni dok se ne okonča divljanje napadača. Međutim, da li će ti zidovi izdržati pred napadom milion ljudi? Pred tim pitanjem, pred saznanjem da nemaju gde da se sklone od te beskrajne reke varvara, ljude je obuzimalo osećanje nemoći. Aristodema i njegove saborce Spartance nije zanimala sudbina seljaka na koje su usput nailazili. Nisu pošli da ratuju zbog njih, već u ime spasavanja Sparte i ratne slave. Leonida se, međutim, povremeno nakratko zaustavljao i razgovarao s ljudima u polju, kako bi ih ohrabrio i podstakao njihovu veru u njegovu vojsku i u flotu. Neki Spartanci, kao, recimo Maron, čak su im se bezobzirno podsmevali: – Ne brinite, kukavice! Spartanci će vam spasiti guzice! – doviknuo je nekoliko puta. Njegova dobacivanja nisu bila dobro prihvaćena među vojnicima ostalih jedinica koji su smatrali da su jednako značajni za predstojeći poduhvat i tako su izbile čarke među saveznicima. Siroti Pantit prvi je platio danak. On je više od svih ostalih osećao potrebu da se dokaže nadređenima i saborcima i dok su se odmarali ispod Kiterona, pridružio se Maronu, Alfeju i Ditirambu, koji su se svađali s Arkađanima. Mala grupa Tegejaca prišla je Kleopompovom pentekostu da bi se obračunala s Maronom zbog njegovih pošalica. Glasno su se svađali, ali nije bilo većih sukoba osim pomalo koškanja. – Šačica proždrljivaca luka umislila je da može da spase celu Grčku. A kad smo ih pre deset godina zvali da se bore na Atici, odugovlačili su da bi izbegli varvare... – čuo je Pantit jednog kavgadžiju krupnog kao Alfej, kako se obraća nekom Tegejcu izazivački odmeravajući

70

Marona. Ovaj nije sačekao da ga mole. – Šačica proždrljivaca luka? Ta šačica žderača luka – odvrati – u stanju je tako da satera koplje u guzicu tegejskog sodomite kao što si ti, da će mu vrh izaći kroz pupak i zabiti se u varvarina koji se tu zatekne... Tegejac se zajapurio od besa i tako se isprsio da je izgledao još krupniji. Saborci stadoše da ga huškaju govoreći mu kako treba da nauči pameti tog spartanskog razmetljivca. Ali upravo u tom trenutku naišao je pentekontarh Kleopomp. – Šta se ovde događa? – upita, bez i malo autoriteta, ne obraćajući se onoj dvojici koja su se svađala, već jednom posmatraču. – Ništa ozbiljno, pentekontarhu – odvrati mu Alfej, dok su Maron i Tegejac jedan drugog streljali pogledima. – Pa onda im kaži da ne prave gužvu – izjavi Kleopomp i već sledećeg trenutka ode za svojim poslom. – Izgleda da tvom zapovedniku ne pada na pamet da te odbrani – podrugljivo reče Tegejac Maronu i zakorači prema njemu, spreman da ga napadne. I Maron zakorači prema njemu kad se Pantit postavi između njih dvojice. Bio je čvrsto odlučio da se istakne, ali shvatio je da se ne može suprotstaviti toj grdosiji i zato je rešio da preuzme ulogu pomiritelja. – Stanite! Ako počnemo međusobno da se bijemo – obrati se dvojici zavađenih – nećemo imati dovoljno snage da potučemo silnu vojsku velikog Kserksa! – Šta hoće ovaj? – nadmoćno se smeškajući upita krupni Tegejac, obraćajući se svojim saborcima. – S lakoćom se mogu obračunati s dvojicom tih proždrljivaca luka. – Ako si zaista tako vešt – nastavi Pantit – bićeš veoma koristan savezu kad se budemo sukobili s neprijateljem. Pokušajmo bar jednom da budemo jedinstveni, mi iz Helade. Sad smo deo iste vojske, Aresa mu! Po izrazu Lica Tegejca i njegovih saboraca reklo bi se da te reči nisu ostavile nikakav utisak na njih. Ali Pantit nije dobio priliku da pokuša da bude uverljiviji, jer upravo u tom trenutku oseti kako ga

71

neko snažno vuče za uvo. To nije bio Tegejac, niti Maron, Alfej ili Ditiramb. To je bio Anerist. – Šta da radim s tobom? – prodera se pentekontarh na njega, u isto uvo koje je i dalje vukao, sve jače. – Sad unosiš neslogu i u druge jedinice? I stvaraš nevolje sa saveznicima? – Ali samo je pokušao da nas razdvoji! – uzviknu Alfej, dok se Tegejac smejuljio, zadovoljan što je Spartanac izvukao deblji kraj. – Zatekao se tamo gde nije smeo i to mi je dovoljno – odvrati Anerist i zaputi se prema svojoj jedinici, vodeći Pantita sa sobom. Maron je pustio brata da govori umesto njega; pažnja mu je i dalje bila usmerena na kavgadžiju koji je napregao mišiće, očigledno se spremajući da ga napadne. Čim se pentekontarh udaljio, iz njega provali bes i on se poput bika koji pognute glave juriša da natakne žrtvu na rogove, ustremi na protivnika iznenadivši ga brzinom napada. Maron pade na tlo, gotovo oduzet od udarca i pada. Protivnik ga zaskoči pritiskajući ga svom težinom, ne ostavljajući mu mogućnost da povrati dah i snagu. Tegejac zgrabi Marona za gušu i činilo se da Spartanac ni na koji način ne može da mu uzvrati. Alfej ne izdrža. Bacio se na krupnog Arkađanina, zgrabio ga za kosu i povukao prema sebi. Njegov postupak izazva negodovanje među Tegejcima i nekolicina nasrnu na njega. Jedan je snažno stezao podlakticom Alfeja za gušu kad se začu poznat glas: – Imaćete dovoljno vremena da pokažete koliko vredite na bojnom polju. Nema potrebe da mi sad to dokazujete. Oni koji su nameravali da se umešaju u tuču odustali su i namah zaćutali. Četvorica učesnika u tuči ništa nisu čuli i nastavili su da se gušaju. Leonida odlučno uhvati za mišicu Tegejca koji je davio Alfeja i snažno je iskrenu, a ovaj vrisnu i popusti stisak. Arkađanin se naglo okrenu: zamahnuo je drugom rukom u nameri da udari napadača, ali ovaj ga zaustavi na pola puta uhvativši ga za ručni zglob i bez reči ga pogleda u oči. Tek tada je peloponeski ratnik prepoznao Leonidu i spustio je pogled obuzet stidom i nelagodom; u međuvremenu, jedan od

72

njegovih saboraca prišao je Maronovom protivniku i pomogao mu da ustane. Alfejev brat je i dalje bio ošamućen i jedva je uspeo da razabere šta se događa, dok je njegov protivnik stajao pravo ispred Leonide, ali je ovog puta delovao poniznije. – Dakle, vojniče? Toliko si besan da bi mogao da napadneš i svog vrhovnog zapovednika ili si u stanju da se uzdržiš i da sav bes uperiš na borbu protiv vrhovnog zapovednika persijske vojske? – reče mu kralj, gledajući ga u oči. Arkađanin pognu glavu i ne odgovori. – To je bila obična razmena mišljenja, veličanstvo – reče mu Ditiramb. – Da, razmena mišljenja u kojoj ste vi Spartanci izvukli deblji kraj – osmeli se da kaže Tegejac, i dalje trljajući ruku koju mu je Leonida iskrenuo. – Drago mi je što moji vojnici razmenjuju mišljenja o onome što nas čeka – odgovori kralj, nimalo uznemiren Tegejčevim drskim odgovorom – ali očekujem da to činite po uzoru na nas zapovednike, razgovarajući o strategiji i taktici, o tome kako da svoju nesumnjivu snagu stavite u službu helenskog cilja – dodade. Njegov miran i autoritativan nastup umirio je uzbuđene duhove vojnika. Kralj potom ode uveren da ih je dovoljno postideo da im više ne padne ma pamet da se tuku. Međutim, Leonida nije mogao da vidi šta se događa malo dalje. Jedan od njegovih pentekontarha iživljavao se nad hoplitom, čija je jedina krivica bila što je mlad i lep. Među njima dvojicom nije bilo ni izazivanja ni borbe, i to ne samo zbog hijerarhijske razlike koja je sprečavala mladića da reaguje. Previše je naglašena bila razlika između njihovih naravi, iskustva, snage i fizičke konstitucije da se taj sukob ne bi izrodio u okrutno životinjsko iživljavanje. Kad su stigli do jedne padine, Anerist gurnu svoju žrtvu; momak izgubi ravnotežu i pade kotrljajući se niz kratku kosinu. Stigao je samo da se pridigne na kolena kad se Anerist ustremio na njega, zgrabio ga za kosu i kolenom ga udario u bradu, izbivši mu dva zuba.

73

U tom trenutku mladić se pretvorio u vreću za vežbanje na kojoj je zapovednik mogao da iskali sav svoj bes a da mu mladić ne pruži nikakav otpor. Anerist ga je proračunato tukao, pazeći da mu ne povredi nijedan vitalni organ ili donji deo tela, a da pri tome što više izobliči njegovo lepo lice. Kako su minuti prolazili, tako je i razlika u fizičkom izgledu ove dvojice postajala sve manja, dok se nije gotovo sasvim izgubila. Pantitovo lice pretvorilo se u tragičnu pozorišnu masku prenaglašenih jagodica i podočnjaka; podbule usne delovale su mu nestvarno i smešno, a nos mu se toliko iskrivio da mu je pokrivao deo obraza. Kad je pomislio da je dovršio svoje delo, Anerist zadade mladiću završni udarac pesnicom u slepoočnicu, ne propustivši da mu zakači i uvo za koje ga je pre toga vukao. Do tog trenutka Pantit je uspevao da ostane pri svesti i odjednom je shvatio da više ne čuje, nakon čega je usledio dug zvižduk praćen mučninom i vrtoglavicom. Mladić je ležao na zemlji slušajući taj neprirodan zvuk sve dok nije zauvek utihnuo. Shvatio je da je njegov progonitelj otišao. Šteta, pomislio je; voleo bi da je krvnik video kako se uspravlja na noge. Kad je uspeo da ustane, iako iskrivljen zbog naprslih kostiju, zadovoljno je zaključio da je pravi spartijat, sposoban da izvuče životne sokove iz bola, kao da njime hrani sopstvenu snagu. Ako je ikad i sumnjao u sebe, sad je prevazišao te sumnje. Bio je siguran da će bez straha i oklevanja ući u borbu s Persijancima.

74

Izvori tople vode

I

za Kiterona, u Beotiji, vladalo je drugačije raspoloženje. Tamo su svi delovali kao da su se pomirili sa sudbinom. Štaviše, činilo se da su neke zajednice već bile poslale svoje predstavnike Kserksu da bi ga obavestile o svojoj spremnosti da postanu njegovi podanici, kao što je veliki car zahtevao. Ipak, nije se cela regija priklonila Persijancima, tako da je Leonida prikupio još jedinica sastavljenih od izvrsnih vojnika. Kao polis koji je uživao najveći ugled, Teba je najodlučnije pristupila Persijancima, ali uprkos tome, izvesni Leontijad pridružio se Peloponeskom savezu s četiri stotine hoplita i stavio ih na raspolaganje spartanskom kralju. Leonida ih je oduševljeno dočekao, dok su ih mnogi vojnici, i to ne samo Spartanci, posmatrali vrlo nepoverljivo, čak neprijateljski. – Ne možemo se mnogo pouzdati u takve ljude ako ih postavimo na krila ili na začelje – reče Maron bratu. – U odlučujućim trenucima moraće da se suoče sa svojom braćom koja se bore za Kserksa, a onda se moramo zapitati kako će tada postupiti. Mislim da nije dobro što ih vodimo sa sobom. Maronovo mišljenje zapravo je izražavalo brigu većine njegovih saboraca. U Aristodemovom pentekostu vodili su se isti razgovori. – Boriš se na znajući da li možeš da se osloniš na saborca koji je raspoređen svega nekoliko metara od tebe? – pitao se Eurit, gledajući pred sobom četiri stotine štitova s klasičnim tebanskim simbolom, buzdovanom. – Kao da zaustavljanje stotina hiljada Persijanaca nije već dovoljno težak poduhvat... – Ako ništa drugo, poslužiće kao odličan izgovor Leonidi, u slučaju da pođe po zlu... – zlobno primeti Aristodem. – U svakom slučaju – dodao je, objašnjavajući tebanski običaj da ne nose oklop – uvek sam se pitao kako im uspeva da formiraju dobru falangu kad nisu propisno opremljeni. Videćete da ćemo na kraju mi morati da im pomognemo... – Što se toga tiče – odvrati Eurit – šta kažeš na ove koji su pošli

75

nagi u bitku? Ti Beoćani su obični egzibicionisti... – Naime, upravo je pristizala jedinica vojnika sa zapada; ako se izuzme klamida, ogrtač koji im je dosezao do gležnjeva, bili su potpuno obnaženi. Nosili su korintski šlem, štit i mač okačen preko ramena. Zanimljivo je bilo to što su na nogama imali kratke čizme, za razliku od svih ostalih hoplita koji su se borili bosi ili u kožnim sandalama. Njihov zapovednik predstavio se Leonidinoj vrhovnoj komandi. Zvao se Demofil i predvodio je sedam stotina hoplita iz Tespije, nestrpljivih, kako je rekao, da doprinesu borbi protiv osvajača. Spartanski kralj srdačno se rukovao s njim, ispoljavajući i tom prilikom izuzetnu ljubaznost, veću od one koju su ispoljavali vojnici koji su ga okruživali. Demofil je delovao oduševljeno i nije ga zbunilo hladno držanje ostalih, naprotiv, podsticao je svoje vojnike da se sprijatelje s peloponeskim hoplitima i sâm je pokušao da zapodene razgovor s ponekim Spartancem. Zaputio se prema Aristodemovom pentekostu i, na nevolju, za sagovornika izabrao pentekontarha: – Onda, prijatelju – reče i potapša ga po ramenu uz širok iskren osmeh – ne događa se često da se Beoćani i Spartanci zajedno bore. To treba proslaviti, zar ne? Dođi da popiješ vino s nama! – Po mom mišljenju, ti ćeš biti previše zauzet braneći svoju stvarčicu da bi mogao da se boriš... – odgovori Anerist, nastojeći da okrene na šalu svoju primedbu i da prikrije gađenje koje je osećao prema tom čoveku i prema onome što on predstavlja. Ali njegovo ružno lice potisnulo je svaku klicu humora u njegovim rečima. – Ja ću rado piti s vama – brzo se uključi Eurit, ne bi li ublažio napetost. I Pantit je zaustio da kaže nešto, ali onda se uplašio da će ga Anerist naterati da se zbog toga pokaje pa zaćuta. S druge strane, posle batinanja koje je pretrpeo prethodne noći, shvatio je da predahe između marševa mora da iskoristi da se odmori. – O, evo jednog prijatelja koji se ne ustručava – odvrati Demofil, okrećući se prema onoj dvojici i nimalo ne mareći za Anerista. – Naravno, prijatelju! Hajde da popijemo nešto pre nego što pođemo! – Eurit pozva i Aristodema da im se pridruži i on, posle kraćeg

76

oklevanja, pođe za njima. Tebanski zapovednik Leontijad bio je mnogo uzdržaniji. Odmah je osetio podozrivost s kojom je vojska dočekala njegovu jedinicu i odlučio je da se ne zbližava ni sa kim osim s Leonidom i polemarhom. Zato je poveo svoje pravo do Dijenekovog pentekosta čiji su vojnici, marširajući i odmarajući se uz kralja, bili krajnje disciplinovani. Ipak, njegova uzdržanost izazvala je podozrenje i među vojnicima ostalih jedinica, koji su nastavili da ogovaraju Tebance čak i kad se marš nastavio. Kolona u kojoj je bilo već tri hiljade hoplita i najmanje još toliko helota napredovala je preko Beotije u pravcu severozapada, ostavljajući s desne strane jezero Kopaidu. Prateći tok Cefisa, ušli su u Fokidu provlačeći se između dva planinska venca, Helikona na zapadu i Anargirona na istoku. U Keroneji, u podnožju Parnasa, Leonida je zaustavio vojsku i ostavio ju je ceo jedan dan, otišavši nekud s Dijenekom i nekolicinom hoplita. Nije ni pomenuo razloge svog odsustva, ali niko nije ni posumnjao u to da kralj nije mogao odoleti iskušenju da se ne posavetuje s Apolonovim prorokom u Delfima, gde je Sparta uvek držala četvoricu izaslanika-proroka. U svakom slučaju, kad se vratio, ništa se nije čulo o toj poseti i niko se nije usudio da ga upita za objašnjenje, u strahu da se iza njegovog ćutanja krije loš predznak. Nastavili su da marširaju, ovog puta između Parnasa, s leve strane, i Kalidroma, s desne. Na kraju, nadomak izvora Cefisa, tamo gde je nizija uzmakla pred brdovitim predelima, vojska je skrenula prema severu, ulazeći u Doridu, s ciljem da planinskim putem stigne do Trakisa. Mnogi vojnici su se već neko vreme pitali zašto Leonida nije odabrao ravniji i širi priobalni put, koji bi ih preko Opuntijske Lokride odveo pravo do Termopilskog klanca, nadomak Malijskog zaliva. Dijenek je objasnio prijateljima razloge za takvu odluku. – Naš vladar mora da se uveri – reče on Aristodemu, Euritu i Pantitu – do koje mere može da računa s Trakisom. To je jedini alternativni put koji vodi iz centralne Grčke i pre nego što stignemo

77

u Termopile, namerava da proveri i, ako bude potrebno, ojača odbranu kod Trakisa. Osim toga, dogovorio se sa saveznicima sa severa, Fokejcima i Lokriđanima, da se sastanu u Trakisu. – Kakav je kralj, ti si stalno uz njega? – upita ga Pantit. Dijenek ga zbunjeno pogleda, primećujući samo bledi trag lepote kojom se njegovo lice isticalo svega nekoliko dana ranije. – Kakav je čovek? On je izuzetan čovek, jedan od najboljih vladara koje je Lakedemonija ikad imala, ako mogu da zaključim na osnovu ovih nekoliko dana koje sam proveo s njim... Naravno, tek treba da izdrži najveća iskušenja, ali upravo je on čovek uz koga želim da se suočim s tim iskušenjima... Evo još jednog koga je taj uspeo da zavede, pomisli Aristodem, a Eurit odvrati: – I ja osećam sigurnost pod njegovim vođstvom. Čini mi se kao da me vodi sâm Ares. – Ljut zbog tolikih hvalospeva na račun kralja, Aristodem odluči da ode pre nego što i njega ne upitaju za mišljenje. Vojska je stigla u Trakis u jutro dvanaestog dana marširanja. Grad se prostirao na najnižim obroncima planine Eta, na položaju koji je omogućavao nadgledanje i blokadu puta koji vodi od Tesalije do Doride. S planinom iza leđa, predstavljao je kotu koju bi svaki iskusan i razuman vojskovođa proglasio neosvojivom. Iako je Termopilski klanac, udaljen svega osam kilometara istočno od grada, bio toliko uzan da su kroz njega naporedo mogla proći samo dvoja kola, svako ko se razume u vojnu veštinu smatrao ga je jednako odbranjivim koliko je to bio i sâm grad. Štaviše, stratezi Peloponeskog saveza smatrali su prolaz ka Doridi praktično zatvorenim zbog postojećih utvrđenja i jedinu brigu predstavljala je mogućnost da se stanovnici grada pridruže Persijancima. I to je bio razlog što je Leonida odlučio da prođe kroz grad. Hteo je da se uveri u raspoloženje njegovih žitelja, koji ga veoma radosno dočekaše. U ravnici ispod grada zatekao je i ulogorene jedinice Fokejaca i vojnike iz Opuntijske Lokride, po hiljadu hoplita iz obeju država.

78

Od gradskih starešina saznao je da Kserks napreduje bez ikakvog otpora i da, povrh toga, makedonske zajednice sarađuju s njim. S druge strane, ta saradnja se i očekivala. Kralj Aleksandar nikad nije krio svoju naklonost prema Persijskom carstvu, čije je vojno prisustvo u Trakiji prilično ograničilo upade Skita unutar makedonskih granica. Zato je Kserksova vojska dočekana sa svim počastima gde god da se zaustavila, iako je svako njeno zaustavljanje prouzrokovalo ekonomsku propast oblasti koje su im pružale gostoprimstvo. Pričalo se da je persijska vojska toliko velika da prazni rečna korita kad car pusti konje i ljude da se napoje. Pričalo se da je veliki car za sebe i svoju svitu zahtevao srebrno i zlatno posuđe i da se niko nikad nije usudio da mu ih uskrati. Pričalo se da je neka zajednica potrošila četiristo talenata za ishranu i smeštaj Persijanaca. Na osnovu najnovijih vesti, neprijateljska vojska i flota upravo su napustile Terme u istoimenom zalivu, gde su se kopnene i pomorske snage prvi put spojile otkad su prešle Helespont. Kserks se nije pomerio odatle dok se nije uverio da će i Tesalija stati na njegovu stranu. Bilo je, dakle, opravdano pretpostaviti da će i preostali put do Malide biti obična šetnja i da će se Persijanci pojaviti za nekoliko dana, dok je njihova flota svakog trenutka mogla osvanuti na jugu poluostrva Magnezija. – O, kralju, dozvoli nam da tebe i tvoju vrhovnu komandu ugostimo ručkom dostojnim jednog vladara – reče Leonidi jedan od predstavnika gradskog saveta. – Oprostićeš nam ako taj ručak ne bude na visini onih koje, kako se priča, nude Kserksu, ali mi tebe ne gostimo iz straha, kao Makedonci, već iz zahvalnosti i želje našeg polisa da podrži tvoj poduhvat. Pokazali su mu trpezu punu izuzetno raznovrsne hrane, uz veliki izbor ribe i mesa, sira, hleba, smokava, maslina, čorbi od pasulja i sočiva i mnogo vina. Leonida ih pogleda pomalo prezrivo, a onda reče ljubazno ali odlučno: – Sačuvajte svoje ulagivanje za Persijance ili, možda, za nekog drugog Grka. Ja sam spartanski vladar i nikad nisam ništa više ni bolje nego poslednji od mojih podanika. Ipak,

79

zahvaljujem vam što ste ponudili mojoj vojsci, umornoj od napornog marša i nenaviknutoj na odricanja poput Lakedemonaca, priliku da se osveži i okrepi. Onda kralj pozva Dijeneka i naredi mu da podeli svu hranu s trpeze vojnicima iz svih jedinica osim spartanskih. Vojnici s veseljem i izrazima poštovanja prema Leonidi prihvatiše hranu. Zapravo, ako je sva ta hrana predstavljala raskošnu gozbu za nekoliko ljudi, za dve hiljade sedamsto vojnika bio je to prilično mršav obrok. Ali Leonidin gest ostavio je takav utisak na saveznike da je to malo hrane uspelo da nahrani duh svima koji su se pridružili Spartancima. S druge strane, Spartanci su bili ponosni što njihov kralj smatra da njegovi vojnici mogu i bez tog ustupka, tako da su i oni bili zadovoljni jer je Leonida time potvrdio njihovu nadmoć. Leonidi se žurilo. Zadovoljno je zaključio da se oko hiljadu muškaraca u gradu može suprotstaviti Persijancima. Oprostio se od svojih domaćina i nastavio marš prema moru s vojskom povećanom Fokejcima i Lokriđanima. Dijeneku je poverio zadatak da sačini malu jedinicu meštana Malijaca, birajući one koji poznaju teren kako bi mogli da im pokažu put i da izviđaju. Pošto je tražio dopuštenje od gradskih starešina da mu ustupe ljude, pentekontarhu poslaše tridesetak mladića s lakim naoružanjem. – Većina njih su pastiri – rekoše mu – koji odlično poznaju teren. Istini na volju, samo jedan ima iskustva u ratovanju, a njega smo odredili da predvodi grupu. Njihov vođa bio je nizak i zdepast Malijac, ali jak i nabijen. Širok pljosnat nos isticao mu se na licu na kojem nije ostalo mnogo mesta za bilo šta drugo. – Kako se zoveš? – upita ga Dijenek. – Efijalt, gospodine – odgovori ovaj nazalnim glasom. – Kažu mi da imaš malo ratničkog iskustva... – prekinu ga zapovednik. – Pa... predvodio sam, pre izvesnog vremena, nekoliko odmazdi protiv tesalskih razbojnika. Jednom smo vodili pravu bitku na bojnom polju: na obe strane bilo nas je po četrdesetak, a ja sam onda rasporedio svoje u nizove i poveo sam ih u poretku falange i...

80

– Shvatio sam, shvatio sam – nestrpljivo ga prekinu Dijenek. – I to je sve? – Pa... u ovim krajevima bilo je prilično mirno u poslednje vreme, dok se ovo nije dogodilo... U svakom slučaju, prilikom te bitke polovinu te kopiladi ostavili smo na bojnom polju, a ja sam lično ubio... – Dobro, možemo da pođemo. Kralj želi što pre da stigne do Termopila. Povedite nas – prekinu ga Dijenek, okrenu se i ode. – Verujem. Ne može da sačeka da se pošteno iskupa u sumpornoj vodi, a? Da se odmori od napornog putovanja! – čuo je Dijenek iza sebe. Naglo se okrenuo. Efijalt se neodoljivo osmehivao; u njegovom pogledu zapovednik nije primetio zlobu, već samo nedužno zadovoljstvo. Kako god bilo, šale na račun kralja Sparte, i to šale nekog stranca, bile su nedopustive. – Budalo! Pravi se duhovit pred svojim čobanima! Stani na čelo kolone i odmah nas povedi prema klancu! – reče Dijenek najstrožeg izraza lica koji je mogao da napravi. Učini mu se da je to dovoljno jer Efijalt istog trena krenu pokazujući pokretima ruku svojim podređenima da ga prate. Mala jedinica napredovala je prema istoku prolazeći pored uzvišenja i vodeći vojsku duž rubova nizije koja se s njihove leve strane pružala u nedogled, sve do mora. Činilo se da je istok oivičen planinama, ali to su bila samo uzvišenja na obližnjem ostrvu Eubeja. Posle nekoliko kilometara, na planini koja se uzdizala iznad Trakisa, ugledaše pukotinu iz koje je tekla reka. Efijalt im objasni da je to izvor Azopa, a onda nastavi prema mestu na kojem se u reku ulivala jedna pritoka i gde se preko mosta moglo preći na drugu stranu, prema jugoistoku. – Vidite li onaj grimizni krug u pritoci? – upita pričljivi Efijalt Dijeneka i Leonidu, koji su hodali pored njega. – Zato se reka zove Feniks. A imaće još jedan razlog više da se tako zove kad je poplavimo krvlju Persijanaca! Leonida i Dijenek ga pogledaše popreko. – Sad ćemo preći obe reke i ući ćemo u klanac – brzo dodade

81

Efijalt, trudeći se da napravi ozbiljan izraz lica. Neposredno iza rečnih tokova beše smešteno jedno selo na dugačkoj blagoj padini koja se spuštala do obale mora. Efijalt objasni da je to Antela i pokaza svojim saputnicima svetilište podignuto u slavu Demetre Anfizionidijske, a potom i sedišta koja su pripadala članovima saveza. – Ali mi smo ovde imali i jednog kralja, kao što možda znate – dodade, pokazujući drugo svetilište. – To je upravo hram Anfiziona, koji je bio kralj Termopila, pre nego što je otišao u Atinu da se oženi kćerkom kralja Kranaja i da zauzme njegovo mesto. Dijenek huknu prekidajući objašnjavanje, a Leonida ga uhvati za mišicu. – Gledaj koliko je ovde uzan – reče mu, pokazujući mu put koji se protezao desetak metara ispred njih. S leve strane, more i kopno su se izmešali stvorivši močvarno zemljište nejasnih obrisa; s desne strane poslednji obronci planina obrazovali su dijagonalni zid. – Nije širi od petnaestak metara – primeti Dijenek pošto je iskusnim pogledom procenio širinu prolaza. Leonida klimnu glavom. Ali Efijalt nije bio čovek koji ume da ćuti: – Da, da, uzan je; možda je čak uži od prevoja. Ali čekajte da vidite ostala dva. Možda su zgodniji za odbranu. Videćete, onaj srednji... – Radije bismo sami odlučili, ako nemaš ništa protiv – pokuša Dijenek da ga ućutka. Čvrst ravan teren uskoro se ponovo širio pred njima, a duž šumovitih padina primetiše paru koja se podizala iz zemlje. Neki neuki momak iz kolone reče: – Hej! Tamo dole pale pruće u našu čast! Dijenek spremno stavi dlan Efijaltu na usta. – Rekao bih da je reč o izvorima tople vode, zar ne? – reče smejuljeći se. Efijalt se nije uvredio. Čim mu je zapovednik oslobodio usta, spremno je nastavio: – Naravno! To su naša topla kupatila, koja mi zovemo kade, pravo uživanje tokom zime, ali prava neprilika tokom ostatka godine! A ni to nije slučajno, izgleda da su nastala upravo da bi osvajačima stvarala nevolje. Priča se da su se u drevno doba, kad su Tesalci pokušali da osvoje zemlju, naši preci postarali da ispod

82

zemljine površine izbiju izvori tople vode kako bi zemljište bilo neupotrebljivo i kako bi se još teže prolazilo ovuda. Kako god bilo, veličanstvo – reče obraćajući se Leonidi – vidiš li ono tamo, u ravni s najvišim stubom pare? Tamo je izvor s malim vodopadom, a pored njega nalazi se oltar, podignut u slavu tvog pretka Herakla. Vojnici su, iza njih, počeli da se useknjuju pokušavajući da prepoznaju neobičan zadah koji se širio iz vode; ali još su bili previše blizu mora i zapahnuli su ih zadah vlage koji se širio iz močvare i miris slane vode. Jedan hoplit je čak izašao iz kolone da bi prišao što bliže, ali ga je pentekontarh odmah vratio. Na njegovu nesreću, taj pentekontarh bio je Anerist. Urlao je unoseći mu se ulice i naredio mu je da će za kaznu, umesto da se odmori posle marša, stajati sa štitom na podlaktici dok njegovi saborci budu večerali. A svaki put kad spusti podlakticu ispod struka – dodao je – stajaće još jedan sat duže. Vojnici su uskoro mogli da zadovolje radoznalost ne izlazeći iz kolone. Naime, malo napred, dolina se sužavala prema stubovima pare, a zadah sumpora prodirao je vojnicima u nozdrve, što je izazvalo talase negodovanja, koji su se uglavnom svodili na poređenje zadaha sumpora s vonjom gasova najbližeg saborca. U međuvremenu, vodiči su stigli do drugog suženja. – Jedva da je širi od prethodnog... – primeti Knem, polemarh. – Da, ali pogledaj obronke planine: najmanje trideset metara gotovo su uspravni. Drugi klanac može da se pređe i s jugoistočne strane – reče mu Leonida. – Rekao bih da možemo biti spokojni što se tiče prilaza s kopna – dodade Dijenek. – A šta je ovo? – upita polemarh, pokazujući ostatke suvo slaganog zida s otvorom na sredini, dovoljno širokim da kroz njega prođu jedna kola. Efijalt revnosno odgovori: – To je zaštitni zid koji su davno, davno podigli Fokejci da bi zatvorili prolaz tesalskim osvajačima. Naravno, nije mnogo ostalo... – Da, ali popraviće se, popraviće se – reče Leonida i posle kraćeg

83

razmišljanja dodade: – Neka se trupe ulogore ovde. Mi ćemo produžiti prema koti na krajnjem istoku. Hoću i nju da vidim. Efijalt odmah stade pored njega, a za njim pohrli i njegova grupa. Pošto su prešli otprilike dvesta pedeset metara, obišli su usamljeno uzvišenje koje se spuštalo u more i Leonida odluči da se popne da bi mogao da sagleda ceo teren. Sedamdesetak dugih koraka i već je bio na vrhu. Obronak je bio toliko gladak i pravilan da je izgledao kao da je to uzvišenje napravio čovek. Na vrhu, tridesetak metara iznad nivoa mora, prostirao se ravan teren od stotinak kvadratnih metara. Kralj se pažljivo zagleda preda se. Najpre je osmotrio svoju vojsku, koja se poput mestimično crvenog tepiha prostirala po niziji u obliku peščanog sata suženog u ravni sa zidom koji su podigli Fokejci. Onda pogleda desno, prema moru i zaključi da mu uzvišenja zapadno od Eubeje zaklanjaju pogled na rt Artemizij, gde se okuplja grčka flota. Onda pogleda prema planini obrasloj šumama, vrlo strmih, gotovo uspravnih obronaka. Na kraju se okrenu i pogleda u pravcu sledećeg klanca, a onda pođe nazad niz brežuljak koji je ličio na savršen tron za njegovo kraljevsko dostojanstvo. Nije ni sišao a Efijalt ga je već obavestio o imenu uzvišenja: Kolonos, tako ga zovu u tim krajevima, a deca koriste padinu kao tobogan niz koji se spuštaju u more. Posle gotovo tri kilometra kroz zaravan jedva nešto širu od prethodnog prolaza teren se ponovo sužavao. Planine i more delilo je svega nekoliko metara, ne više od razdaljine u Anteli. Malo dalje naziralo se neko selo. – Zove se Alpenos – objasni Efijalt – i to je prvo naseljeno mesto u Lokridi. Posle njega, otvara se put. Sad ti treba da odlučiš, veličanstvo, gde ćeš da rasporediš vojsku. – I prvi put ućuta i sačeka odgovor. Leonida se zamislio, a onda upitao: – Ova tri klanca... postoji li mogućnost da se zaobiđu planinskim putem? Hoću da kažem, postoje li staze koje vode od Trakisa? – Zapravo postoje, ali treba ih poznavati – naglasi Efijalt. – Od

84

Trakisa, na primer, izvesni deo puta može se preći uz tok Azopa, onda se treba popeti na planinu Anopaju, dugom uskom i vrletnom stazom koja se spušta prema moru upravo tamo, u visini onih stenovitih venaca. Vidiš li ih? Mi ih zovemo Crni guzovi, zato što podsećaju na kerkope, dvojicu kepeca koje je tvoj predak Herakle obesio naglavačke. – Efijalt pokaza tačku o kojoj je govorio. – A za koliko vremena se može preći? – upita Knem. – Vojska koja poznaje teren ili je vodi lokalni vodič može da je pređe za četiri do pet sati. Rekao bih da je nemoguće obići je s celom vojskom... – odvrati Efijalt. – Ali ne možemo isključiti mogućnost da će neki žitelj Trakisa pasti u iskušenje da se proda za persijsko zlato – primeti Leonida. – Dakle, treba i to imati u vidu, čak i ako se posluže time samo da bi sproveli sporadične upade. Odlučio sam. Najbolje mesto za zauzimanje položaja jeste središnji deo klanca, gde ćemo popraviti fokejski zid. Ali ovde ćemo ostaviti deo snaga s delom opreme da čuvaju položaj, i to upravo Fokejce, budući da su nadomak svojih kuća. Vratili su se do mesta gde su ostavili vojsku i uskoro je uska traka zemljišta između planina i mora, između Kolonosa i Antele, brujala od pokreta. Dve grupe helota zadužene su da poprave zid; jedna je dovlačila kamenje, a druga ga je postavljala. Leonida je naredio da se zid podigne u visini dva čoveka i da se produži prema moru, do mesta gde močvare dopiru do kolena. S druge strane, zid je produžen do stenovitog obronka i nastavljao se pod pravim uglom, pružajući se uporedo s uzvišenjem. Na sredini je ostavljen prolaz koji će kasnije biti zatvoren pokretnom drvenom zaprekom. Od drveta su napravili i skele koje su postavili duž unutrašnje strane zida kako bi im poslužile kao bedemi, a krampovima su, između naslaganog kamenja, probili otvore u visini očiju. Dijenek je odvojio još nekoliko grupa helota i zadužio ih da ulove divljač, a ostale je poslao da uzmu zalihe žita i ostalih namirnica od lokalnog stanovništva, pre svega iz sela smeštenih u dolini ispod Trakisa. Na taj način je obezbedio neophodne zalihe hrane, a

85

istovremeno ih uskratio osvajačkoj vojsci, koja će morati da se ulogori u niziji podno Trakisa. Osim toga, Leonida je, pošto je oduzeo čamce ribarima iz Antele i Alpenosa, poslao glasnike na Eubeju da ga izveste o položaju flote i prenesu mu Euribijadov izveštaj. Persijska flota kretala se brže i samim tim njen položaj nije se mogao predvideti, za razliku od sporih kopnenih trupa, čiji se položaj može unapred predvideti. Na osnovu onoga što su Grci u Termopilima znali, varvarski brodovi možda su već stigli do Artemizija i pomorska bitka možda je već započela. Kako god bilo, svestan da je samo ispomoć pomorskim snagama, Leonida je čekao Euribijadova naređenja. Ratne okolnosti stvorile su neobičan paradoks: kralj je primao naređenja od zapovednika flote. – Kad se sve uzme u obzir, radije razmišljam o floti kao o šarki na vratima koja će, kad se otvore, oterati neprijatelja. Ako mi ne zaustavimo persijsku vojsku, naši na moru neće moći da se suoče s varvarima bez straha da će, kakav god da bude ishod pomorske bitke, Persijanci prodreti u središnji deo Grčke – poverio je kralj Knemu i Dijeneku. – Ako uništimo njihovu flotu, uskratićemo im podršku s mora i onemogućićemo im da napreduju prema jugu; međutim, ako im mi ovde dozvolimo da prođu pre nego što pomorska bitka zadobije presudan tok, naša flota će se naći između dve vatre: između persijske flote na moru i njihovih trupa na kopnu. – Pa, ako u Grčkoj postoji idealno mesto za zaustavljanje osvajača, onda je to upravo ovo – odvrati mu polemarh. – Ne verujem da na helenskom poluostrvu ima još mnogo mesta koja braniocima pružaju mogućnost da se zaklone morem i planinom... Dok se u kraljevom šatoru raspravljalo o strategiji, do večeri su svi pripadnici teške pešadije pregledali svoju opremu. Svi osim vojnika koga je Anerist kaznio; on je do odlaska na počinak stajao držeći štit u visini gornjeg dela tela. Ipak, nije bio sâm; zapovednik je našao izgovor da mu pridruži Pantita. Izgovor je bio tako beznačajan da su ga već sledećeg trenutka zaboravili i krvnik i žrtva. Mladić je uspeo da izdrži kaznu zahvaljujući konveksnom obliku štita čiju je gornju

86

ivicu povremeno prislanjao na rame i na taj način prebacivao na telo deo tereta od osam kilograma.

87

Kao Argonauti

S

ledećeg jutra, kao što je običaj, zapovednici okupiše svoje jedinice da bi izvršili smotru. Posle obaveznih jutarnjih gimnastičkih vežbi, vojnici su se okupili zadihani i oznojeni, iako sunce još ne beše izašlo. Osim toga, Alfej i Maron smislili su nešto ne naročito pametno: odlučili su da plivaju u močvarnom priobalnom pojasu jer će im, po njihovom mišljenju, plivanje u vodi veće gustine dodatno ojačati muskulaturu. Zato su se nevoljno odazvali pozivu za smotru i pojavili su se pred svojim pentekontarhom pokriveni blatom, šireći neprijatan zadah koji je naterao njihove saborce da se postroje podalje od njih. Da ih Kleopomp ne bi video u takvom stanju, braća su stala na začelje, iako grdosiji kao što je Alfej to nije mnogo pomoglo. – Spartanski ratnici! – obrati im se Kleopomp, koji nije primetio braću. – Upravo sam bio na sastanku vrhovne komande. Da bismo podigli moral vojnicima, održali zdrav takmičarski duh i obezbedili stalno fizičko vežbanje, kralj je odlučio da se posvetite sportskim nadmetanjima, barem dok ne dobijemo vesti o napredovanju neprijatelja. Zato smo odlučili da sledimo primer Argonauta i da održimo pentatlon, koji će biti glavno nadmetanje u toku dana. U pentatlonu će se nadmetati po šest predstavnika iz svake jedinice. Zapovednik sačeka da vojnici prihvate saopštenje i među hoplitima nastade vreva kroz koju su dopirali uglavnom uzvici odobravanja. Raspoloženje vojnika namah se popravi. Zapljuštaše pitanja i šale: – A kako ćete nas nagraditi? – doviknu jedan iz poslednjih redova, izazvavši salve smeha i glupavih odgovora: – Ja hoću venac od maslinove grančice, kao na olimpijadama! – ili: – Da! I povez za mišicu i levu nogu. To si zaboravio? Ali ne brini, posle susreta s Persijancima poveze će ti svakako staviti! – Ja hoću lovorov venac, kao na Pitijskim igrama! Ali gde da nađemo nekog dečkića kome su živi i otac i majka da nam, u skladu

88

s tradicijom, odseče lovorovu grančicu? Ovde smo svi matori! Ratnici stariji od Sparte! – Po mom mišljenju, prikladniji bi bio Hiposelmov pogrebni venac kakav se dodeljuje na Nemejskim igrama, s obzirom na ono što nas čeka... – Neka bude kao na Istmijskim igrama, nagradite nas novcem! – A šta će ti novac kad ćeš za nekoliko dana umreti? – Onda neka pobednik dobije ženu, štaviše, dve žene, da nas uvesele ljubavnim veštinama, pre nego što stignu varvari! Poslednji predlog dočekan je povicima opšteg odobravanja. Zapovednika, kome nije bilo po volji to šaljivo raspoloženje, očigledno je obuzela nelagoda. S druge strane, nije se usudio da ih prekine, jer mu je rečeno da treba podsticati dobro raspoloženje vojnika. Na kraju natera sebe da nešto preduzme i pokuša da ih smiri. – Tišina, sad, tišina! – uzviknu. – Kralj je rekao da će vam nagrada biti borba u prvim redovima, a to bi, vama Spartancima, trebalo da pričinjava čast! Osim toga, jedinica koja bude imala najviše pobednika u sportskim nadmetanjima biće raspoređena u prvu, isturenu liniju odbrane! Među vojnicima se razlegnuše još glasniji uzvici oduševljenja, sprečavajući Kleopompa da nastavi. Raširio je ruke, ali njegova publika se smirila tek kad se umorila. – Sad – nestrpljivo nastavi zapovednik – moramo da izaberemo šestoricu najboljih među vama. Počećemo od onih koji su učestvovali na Panhelenskim igrama. – Ako je neko od nas i učestvovao, to je bilo pre sto godina – glasno primeti Alfej, koji je bio najmlađi u jedinici. – Ti, što se praviš duhovit. Rekao bih da si najkrupniji – odgovori mu Kleopomp. – Tebe ćemo svakako izabrati, a s tobom i još petoricu krupnih i okretnih. – Pokazao mu je da priđe i da stane pored njega. – Pentekontarhu, ja za drugog učesnika, predstavnika naše jedinice, predlažem mog brata Marona! – reče Alfej dok je izlazio iz stroja, prekriven blatom.

89

– Da vidimo, onda, tog Marona – reče Kleopomp i sačeka da prozvani izađe iz stroja. – Nadajmo se da izgleda pristojnije od tebe... Naravno, nada mu se izjalovila. Praćen salvama smeha, Maron iskorači. Potom je pentekontarh sačekao da izaberu još četvoricu. Neki su se samo prijavili, neke su podstakli saborci i ubrzo je tim bio kompletan. Niko nije podržao Ditiramba koji je, s druge strane, bio najstariji u jedinici. U Aneristovoj jedinici izbor je protekao disciplinovanije. Niko nije ni posumnjao u to da je Aristodem, zahvaljujući savršenoj muskulaturi, dostojan da predstavlja jedinicu. Potom izabraše Eurita; s godinama, njegovo beskrajno divljenje prema Aristodemu pretvorilo ga je u bledu kopiju prijateljevu, neznatno nižu, manje mišićavu, manje skladnih proporcija između trupa i udova, manje pravilnih crta lica. Među trojicom preostalih izabranih najviše odobravanja dobio je Pantit, koga su smatrali favoritom u trci. – Lično ću se postarati da budeš kažnjen ako izgubiš... i da te nagradim ako pobediš – reče mu Anerist uz izopačen osmeh dok je prolazio pored njega. Ali mladić je bio toliko oduševljen da nije pridavao nikakav značaj njegovim rečima, već je samo slegnuo ramenima i pridružio se prijateljima. – Dobili smo priliku da se istaknemo pred kraljem i pre nego što počne bitka! Ko se tome mogao nadati? – poveri Pantit Aristodemu. – Da se istaknemo? Pre će biti da je ovo samo jedan od načina da prekratimo vreme koje nas deli od sukoba s varvarima... – s gorčinom zaključi njegov prijatelj. – Meni se, međutim, čini da je ovo dobra zamisao – primeti Eurit. – očuvaćemo kondiciju, zabavljaćemo se, međusobno ćemo se nadmetati. Rekao bih da ne postoji ništa bolje što bi moglo učvrstiti kolektivni duh. – Jesi li ti umislio da si na Olimpijskim igrama? – negodovao je Aristodem. – A možda misliš da si jedan od Argonauta! Ovo je obična lakrdija. Ne umišljaj da si sportista; ti si samo luda koja će

90

narednih nekoliko dana zabavljati Leonidu. Samo si sredstvo, i u ovom slučaju, kao što ćeš to biti i u borbi, kad budeš umro zarad njegove slave. Zato te je doveo ovamo, da te iskoristi. Eurit ga pogleda zbunjeno, bez reči. Očajnički je želeo da se složi s njim, ali osećao je da je takav način pomalo neprikladan. Pantit je bio određeniji. – Ne zanima me da li je tako ili nije. Leonida mi pruža mogućnost da se istaknem u sportskom nadmetanju i u borbi da bih mogao da zaslužim poštovanje saboraca. A ja sam mu za to zahvalan, kakve god da su njegove pobude. Ako je istina to što kažeš, istina je i da svi mi služimo jedan drugom, što naš odnos čini savršenom vezom između vladara i podanika. Aristodem odmahnu glavom i zaputi se prema mestu gde je trebalo da se održi prvo nadmetanje, stadion, to jest trka na kratkoj stazi. Video je Dijeneka kako svojim helotima pokazuje kako da obeleže stazu dužine šest stotina stopa, to jest sto devedeset dva metra i dvadeset sedam centimetara ili stadion duž kojeg će se odvijati trka. – O, tu ste! Jeste li spremni? Ja nisam – veselo uzviknu pentekontarh kad je ugledao trojicu prijatelja. – Kralj me je zadužio da pripremim stazu i prilično sam se namučio dok nisam našao ravan i prav teren. – Neki robovi, opremljeni pijukom i lopatom, zarivali su lopatu u tlo da bi označili ivicu staze, dok su ostali uklanjali kamenje sa staze. Nekoliko helota označavalo je balbis, startnu liniju koja se sastojala od dva uporedna plitka i uska kanala, međusobno udaljena tridesetak centimetara. U te kanale će trkači uglaviti stopalo pre nego što trka počne. Da bi ograničili pojedinačne staze, robovi su na pravilnim razmacima kopali male kanale u koje su zatim zabadali lopate da takmičari ne bi prelazili iz staze u stazu. Dijenek je objasnio kako će se odvijati nadmetanja u pentatlonu. Prvog dana održaće se trka, zatim bacanje diska, bacanje koplja, skok udalj i borba. Kralj je odlučio da učestvuje najviše trideset takmičara iz svake vojske saveza. Prisutno je bilo devet vojski:

91

spartanska, tebanska, tespijska, korintska, orkomenska, tegejska, mantinejska, lokridska i fokejska, iz kojih je odabrano dvesta sedamdeset takmičara. Bilo je to mnogo sportista za jedan dan nadmetanja, ali Leonida je želeo da uključi što više vojnika u igre. Pravila i procedura pojednostavljeni su u odnosu na pravila Panhelenskih igara, pa čak i odnosu na pravila Karnejskih svetkovina. U prvom delu međusobno će se nadmetati sportisti iz istog grada; zato će svaka vojska imati tri tima čiji pobednici, ukupno dvadeset sedmorica, ulaze u polufinale sa po devetoricom takmičara. Prvoplasirani i drugoplasirani iz svakog nadmetanja ulaze u finale. Dijenek je objasnio da će uglavnom ista pravila važiti i za bacanje koplja i za skok udalj, dok će za borbu, koja će se odvijati poslednjeg dana nadmetanja – ako budu imali vremena da ih privedu kraju – svaka vojska odabrati samo po trojicu predstavnika, i to među favoritima, pobednicima prethodnih nadmetanja. Rvanje će, kao po običaju, doneti odlučujuće bodove ukupnom zbiru bodova koje je svaki tim osvojio u prethodnim disciplinama. Posle nekoliko sati oglasile su se trube pozivajući takmičare da se okupe, dok su ostali potrčali da zauzmu najbolja mesta odakle će pratiti trku. Oni koji su stigli prvi stali su uz same lopate za razgraničenje, dok su se ostali popeli na obronke brežuljaka južno od klanca, gde neki posedaše, dok su drugi ostali na nogama. Obronci se pretvoriše u tribine stadiona. Određena mesta duž staze bila su rezervisana za sudije i zvaničnike iz gotovo svih vojski. Na kraju se i takmičari poređaše ispred startne linije mažući se uljem; bili su podeljeni u deset grupa, na osnovu pripadnosti određenoj državi, to jest vojsci. Pre početka nadmetanja sveštenici koji su se pridružili vojsci obaviše kratak verski obred. Nije bilo prinošenja žrtava božanstvima zato što igre nisu bile svetog karaktera, ali Leonida je zahtevao da takmičari barem polože zajedničku zakletvu. Sve je bilo spremno i prvi tim Korinćana zauze startnu poziciju. Pošto su postavili stopala u balbis, takmičari se sagnuše, blago saviše desno koleno, desnu

92

ruku povukoše unazad, a levu ispružiše preda se i okrenuše nadole dlanove obeju ruku. Posle nekoliko trenutaka potpune tišine, sudija uzviknu: – Primakni stopalo uz stopalo! – zatim ispusti uzicu koju je držao u ruci, dajući time znak za početak trke. Takmičari potrčaše istovremeno, dok su ih saborci bodrili narednih tridesetak sekundi, koliko im je trebalo da pretrče stazu. Dok su se timovi smenjivali, Aristodem se rasejano zagrevao, kao i svi ostali koji su se spremali da trče i obeshrabreno je razmišljao o tome kako će ove igre delovati na trupe: Leonida je još jednom izazvao opšte odobravanje, što je značilo da mu se ne može uputiti nikakva primedba. Ako se usudi da mu naudi ili barem samo da ga kritikuje, neće imati ničiju podršku. Eurit je nekoliko puta morao da ga pozove da bi mu skrenuo pažnju na to da je red na njih. Bili su u istom timu, a Pantit je trebalo da trči posle njih, s Ditirambom. Zauzeli su startnu poziciju, jedan pored drugog, a Aristodem je na licima ostalih takmičara primetio izraz velike odlučnosti da pobede. Nekada je i njega, pomislio je pre nego što je sudija dao znak za početak trke, gonila želja da se istakne i u svakom nadmetanju učestvovao je s jednakim žarom koji je sad primetio u pogledu ostalih takmičara. Ali čim je trka počela, u njemu se probudio urođeni takmičarski duh koji je negovao od malih nogu. Pružao je noge najbrže što je mogao i snažno je zamahivao rukama da bi pojačao odražaj. Kad je prešao polovinu stadiona, osetio je zamor i pomislio je da će izgubiti još dok je bio daleko od cilja. Ipak, malo je okrenuo glavu udesno i shvatio da pored njega nema nikog. To ga je ohrabrilo, a ohrabrenje je preraslo u zadovoljstvo kad je, pošto je pogledao i ulevo, shvatio da je samo Eurit brži od njega. Pomirio se s tim da će osvojiti drugo mesto, ali bilo mu je drago što će njegov prijatelj biti prvi. Ostalo je još nekoliko metara do cilja kad je Eurit primetno usporio, kao da mu je odjednom ponestalo snage. Trenutak kasnije sudije proglasiše Aristodema za pobednika, dok je Eurit zauzeo drugo mesto. Pognut, držeći se za kolena i teško dišući od napora, Aristodem

93

pogleda u oči prijatelja i uhvati njegov pogled pun nade. Tad je shvatio. Eurit ga je pustio da pobedi. Još jednom je poželeo da skrene pažnju Aristodemu na sebe i da ga uveri u svoju blagonaklonost. Načas pomisli da bi trebalo da mu prenese sve što mu je Gorgo ispričala, ali ponovni povici bodrenja skrenuše mu pažnju na početak sledeće trke u kojoj je učestvovao Pantit. I dalje zadihani, Aristodem i Eurit ostali su na cilju da gledaju svog prijatelja, koji je neverovatno ubedljivo prednjačio. Kad je stigao na cilj, nije delovao umorno, već je blistavim pogledom potražio prijatelje tražeći njihovo odobravanje, dok su ostali takmičari pristizali za njim i tapšali ga po ramenu. – Ne verujem da me iko može pobediti! – uzviknu Pantit prilazeći prijateljima. – Pa, iako smo prošli tek prvi krug – popustljivo primeti Aristodem – rekao bih da nemam nikakvih izgleda pored tebe. – Trčanje je moja specijalnost – zadovoljno odvrati mladić, okrećući se prema stazi. – Ali sâm hoću da vidim s kim ću morati da se nadmećem – dodade i približi se cilju. Ditiramb, i dalje zadihan od napora, krotko pođe za njim. Aristodem uhvati Eurita za mišicu i pokaza mu da siđe s njim u jarak pored staze. – Zašto si to uradio? – upita ga, čim su se povukli na mirno mesto. – Ma, ne znam... Da bih te podstakao, možda. U poslednje vreme deluješ kao da ti jenjava podstrek – odvrati Eurit. – Jenjava mi podstrek? Ja sam spartanski ratnik, ne zaboravi to! – uzvrati mu Aristodem. – Onda ti, možda, ja više nisam po volji... – promrmlja Eurit i pognu glavu. – Ma šta pričaš? Kad bi samo... kad bi samo znao ono što ja znam... – odgovori i ugrize se za usnu. – Šta treba da znam? – prkosno mu odvrati Eurit. – Ima li to neke veze s tim povređenim uvom? Aristodem se nagonski uhvati za levu ušnu školjku pokrivenu

94

kosom vlažnom od znoja i prljavom od prašine. Možda, pomisli, može da mu poveri Leonidina zlodela, ali ne može mu otkriti svoju vezu s Gorgom. Kako god bilo, rekao je sebi, morao bi da mu objasni kako je saznao sve to, a onda bi se sve zamrsilo. – Pusti. Ovako je bolje za tebe – hladno mu reče. Dolazak Alfeja i Marona izvuče ga iz neprilike. – Gde ste vas dvojica? Još dve trke, a onda smo mi na redu. Zar nećete da nas gledate? – upita Maron. Prijatelji se pogledaše, a onda s naporom napraviše veseo izraz lica i stadoše da posmatraju trke. Gledali su i braću, smejući se nezgrapnom Alfeju, koji je onako krupan jedva držao korak s ostalima. Stigao je nekoliko trenutaka posle pretposlednjeg. On će se bolje pokazati u ostalim disciplinama, niko nije sumnjao u to. Maron se, međutim, dobro držao. Iako je trčao prilično lošim stilom, prikupio je svu snagu i domogao se trećeg mesta, što mu ipak nije bilo dovoljno da prođe u sledeći krug nadmetanja. Sunce je bilo u zenitu kad je počelo polufinale. Takmičari su bili oznojeni i pre nego što su započeli nadmetanje, koža bi im se caklila da se nisu namazali uljem. Pantit je bio u prvoj grupi. Skakutao je, pljuvao, opuštao mišiće, gledao naokolo u potrazi za podrškom spartanskih saboraca koji su ga već smatrali favoritom i pokušao da usredsredi pažnju na njih. Prvi je potrčao sa starta i prvi je stigao na cilj s neznatno manjom prednošću nad drugoplasiranim, u odnosu na onu koju je ostvario u prvoj trci. U finale je ušao i jedan Tespijac, koji je za zamah ruke prestigao trećeplasiranog Spartanca. Uzbuđen, Pantit je izazvao oduševljene uzvike saboraca, koji ga podigoše uvis kao da je već pobednik. Došao je red i na Aristodema. U njegovoj polufinalnoj grupi nije bilo Spartanaca, ali mu je takmac bio Korinćanin koji se u prethodnoj trci istakao skoro koliko i Pantit. Silovito je krenuo i odmah izbio na čelo, a zatim ubedljivo vodio čitave tri četvrtine staze kad mu se približio jedan Tebanac koji je, međutim, stigao drugi. Kad je stigao na cilj kao trećeplasirani, Aristodem je pogledao

95

Eurita odmahujući glavom, siguran da bi njegov prijatelj bio bolji. Treća polufinalna trka bila je najneizvesnija, jer je nekoliko trkača gotovo istovremeno stiglo na cilj. Sudije su se namučile da utvrde redosled prolaska kroz cilj, a bili su izloženi i dodatnom pritisku navijača. Na kraju je ustanovljeno da je prvi stigao Spartanac – Pantit, zatim Korinćanin, Tebanac, Tespijac, Mantinejac i Tegejac. Dijenek odluči da ostavi finaliste da se odmore nekoliko sati i objavi da će završnoj trci prisustvovati i kralj, a zatim se povuče u hladovinu, što za njim učiniše i mnogi drugi. Ostali su prešli preko močvare i osvežili se u moru, nagađajući ko će biti pobednik i kladeći se. Neki su, međutim, osmatrali obzorje ne bi li primetili Euribijadovu i Temistoklovu flotu; ipak, premda je nebo bilo vedro a vazduh prozračan, zaslepljujući sunčevi zraci onemogućavali su jasan pogled. Pantit je proveo vreme u društvu prijatelja, kako bi do kraja uživao u tim trenucima slave. Znao je da se u ostalim disciplinama pentatlona neće toliko istaći i svim srcem se nadao da će trenuci slave potrajati barem još sledećeg dana. Trube su označile nastavak nadmetanja, a gledaoci ponovo potrčaše u potrazi za najboljim mestima. Aristodem dopusti da ga Eurit i ostali prijatelji odvuku, i pridruži se opštem metežu. Video je Pantita i Korinćanina u dvema središnjim stazama, rezervisanim za favorite i samog je sebe iznenadio kad je naglas počeo da bodri prijatelja. Međutim, Maron i Alfej koji su stajali pored njega, jedan s desne, a drugi s leve strane, uspeli su da ga nadjačaju. Aristodem je gledao čas start, čas cilj iza kojeg je sedeo Leonida u ulozi sudije u poslednjoj trci. Kralj je zadovoljno posmatrao svoje ljude koji su pratili trku, ali nije mu promakla ni napetost koja je vladala među šestoricom finalista, spremnih da ulože svu svoju snagu u odlučujuću trku. Niko nije sumnjao da je vladar, duboko u srcu, navijao za Spartanca, ali svi su mu bili zahvalni što im je omogućio da na taj način provedu tih nekoliko dana koji ih, možda, dele od smrti. Takmičari su prestali da gledaju naokolo i usredsredili su se na

96

liniju cilja, nastojeći da izvuku i poslednji atom snage iz tela. Ovo je upravo kao pred početak bitke, pomisli Aristodem, koji je tek tada shvatio da je kralj pronašao najbolji način da mentalno i fizički pripremi ratnike za sukob. Lica i držanje potpuno nagih takmičara odavala su ista osećanja i jednaku napetost koji bi obuzeli šestoricu hoplita spremnih da se suprotstave protivničkoj falangi. Jedinu razliku predstavljala je činjenica da se zapravo protivnik nalazi pored njih, a ne ispred njih. Kad su potrčali, izgledali su kao da ih je ogroman morski talas iznenada gurnuo napred, sve zajedno. Ali taj talas najsnažnije je odgurnuo Pantita i Korinćanina, koji su ubrzo izbili ispred ostalih, praćeni pokličima i topotom stopala o tlo, sličnim zveckanju oružja i jaucima ranjenih u borbi. Na polovini staze Korinćanin je ubrzao i prestigao takmaca, koji je, međutim, trčao ujednačenije, trošeći manje snage. Korinćanin je mahnito pokretao glavu i ramena, nastojeći da stigne do cilja dok ga snaga sasvim ne izda, dok je Pantit trčao jednako kao i na početku trke i zaista, kad im je preostalo još svega nekoliko metara do cilja, stigao je protivnika. Iako je jedva disao, Korinćanin se borio da ostane na čelu. Ali pred samim ciljem Spartanac se odvoji i izvi se napred rizikujući da padne i da protraći trud. Prijatelji su ga gledali kako sklapa oči i stiska šake u pesnicu, a zatim je gotovo doskočio na cilj. Nekoliko sekundi kasnije Pantit je ugledao najbliže gledaoce kako mu prilaze, a zatim su ga podigli s tla, slaveći ga kao pobednika. Alfej je gotovo srušio Aristodema kad je skočio i potrčao prema prijatelju. Aristodem, Eurit i Ditiramb mogli su da mu čestitaju samo iz daljine jer je mnoštvo navijača odvuklo njihovog prijatelja pred Leonidu. Pantita obuze snažno uzbuđenje kad je stao pred kralja. Leonida mu najpre spusti ruku na rame, onda ga privuče k sebi i snažno ga zagrli, pa ga odvoji od sebe i okrenu ga prema mnoštvu podižući njegovu ruku u znak pobede. – Ovo je naš prvi heroj; prvi iz, nadam se, dugog niza heroja. Iako sam ovde u ulozi zapovednika svih

97

Grka, i dalje sam kralj Spartanaca. Zato mi dopustite da se radujem pobedi svog sugrađanina! – izjavi vladar i podignu ruke podstičući ostale da slave pobednika. Pantitu se oči napuniše suzama. Ošamućeno je posmatrao vojnike koji su pevali u njegovu čast, tapšali mu, izvikivali njegovo ime i činilo mu se da se sve okreće oko njega neverovatnom brzinom i nestaje u vrtlogu glasova i lica koje je jedva uspevao da vidi. Osetio je da nikad nije bio toliko srećan. Osetio je da će smrt u borbi, pored tih ljudi čije je poštovanje već zadobio, biti najbolji način da okonča život. Osetio je i da će se, sad kad je postigao svoj cilj, boriti takvim žarom i hrabrošću kakve nije ni znao da poseduje. Nakon toga prepustiše se slavlju, a Leonida im dopusti da piju više nego obično. Pantit je bio okružen najdražim prijateljima i s njima je podelio snove o slavi koje je blago pijanstvo pretvorilo u čudesne i nemoguće poduhvate. – Mogli bismo da rasporedimo svih sedam falangi na planinski obronak i da priđemo Persijancima s boka dok budu napadali naš centar... – reče Alfej, glasom nesigurnim od vina. – Takvim napadom začas bismo ih sve saterali u more i ne bismo ni morali da se borimo s njima – dodade njegov brat, jednako „veseo“. – Ja, međutim, želim da se borim, i te kako! Zato ćemo ih napasti u ravnici, probićemo njihovu odbranu, stići ćemo do centra poretka i izaći boreći se kopljima, mačem i štitom! – uzbuđeno uzviknu Pantit. Aristodem ih je posmatrao tronuto, ne učestvujući u njihovom oduševljenju. Voleo je tu šestoricu ljudi s kojima je više puta učestvovao u borbi, poveravajući im sopstveni život, svestan da su se i oni oslanjali na njega da bi izvukli živu glavu. Ne bi poželeo druge vojnike pored sebe u borbi. Nisu bili najbolji u Sparti, ali nijedan vojnik nije imao bolje uza se. Svako će, od mladog neiskusnog vojnika do veterana, uvek odabrati da se bori uz

98

prijatelja, ljubavnika ili bliskog rođaka da bi sa sigurnošću mogao da računa na njihovu saradnju i spremnost da se žrtvuju. Ipak, osećao je da su mu oni beskrajno daleki, potpuno ukalupljeni u uređenje koje je njemu postalo odbojno. Život bi dao za njih, ali dati život za uređenje u koje ne veruje, nešto je sasvim drugo. Pantit ga prekinu u razmišljanju. – Aristodeme, hoćeš li da mi praviš društvo, idem do toplih izvora da se okupam? – upita ga. Aristodemu je trebalo nekoliko trenutaka da usmeri pažnju na ono što se događa oko njega, ali je stigao da primeti ljubomoru u Euritovom pogledu. Zato je odgovorio na jedini moguć način: – Hvala ti, ali ostaću još malo ovde. – Dobro. Onda ja idem da se odmorim – odvrati Pantit, s naporom se uspravljajući na noge. – Mislim da sam zaslužio. Dosta mi je gužve, a danas će verovatno, ko god me sretne, poželeti da popriča sa mnom. Zato idem na reku umesto u kupatila, na neko mračno mesto gde ću moći da budem sâm. – Još nekoliko sekundi stajao je trudeći se da uspostavi ravnotežu, a onda je otišao. Kad se odmakao od vatre oko koje su sedeli, mladić se s naporom privikao na mrak, još tamniji od crnih obrisa planine. Vodilo ga je čulo mirisa; pratio je zadah sumpora koji je ukazivao na blizinu rečice sa sumpornom vodom. Iako je često slušao o tome, nikad nije uronio u takvo čudo prirode i prišao je oprezno, kvaseći najpre samo prste, onda šaku, pa podlakticu. Tek kad mu se koža prilagodila toploti i kad se navikao na miris, skinuo je kiton i ceo uronio u vodu, a zatim seo na plitko dno, dok mu je voda dopirala do ramena. Zažmurio je i nastavio da sanja o slavi. Sanjario je da je Pantit pentekontarh, veteran iz hiljadu bitaka, prekriven ožiljcima, koji predvodi svoje ljude u bitku protiv Persijanaca, u ratu koji se, poput Trojanskog, pretvorio u desetogodišnji. Pantit je bio polemarh, lični Leonidin savetnik, zadužen da smišlja strategije i taktike koje je kralj odobravao sa slepim poverenjem. – Vidi, vidi ko je to ovde!

99

Neprijatan, isuviše poznat glas natera ga da otvori oči, a osećaj potpune opuštenosti istog trena zamenila je krajnja napetost. Pogledao je nalevo i ugledao dve krupne tamne prilike koje su se jasno isticale na pozadini osvetljenoj vatrama, zvezdama i slabašnom mesečevom svetlošću. Pokušao je da prepozna čoveka koji je imao dovoljno jak želudac da šeta s Aneristom. Bio je to Kleopomp, što ga je donekle umirilo. Nema čega da se plaši, rekao je sebi. Ovo je njegov dan. On je heroj i niko mu ne može ni dlaku s glave skinuti a da ne izazove osudu svih ostalih, pa čak i samog kralja. Osim toga, Aneristom je, na sreću, još jedan zapovednik. Moraće da otrpi još neku uvredu, možda, koja nije ništa drugo do izraz ljubomore, i to je sve. Danas je dovoljno jak da to istrpi. – Evo jednog koji se uobrazio, dragi Kleopompe – reče Anerist, pa kleknu uz reku i primaknu odbojno lice Pantitovom. Mladić je shvatio da je zapovednik pijan. – Ovaj se sad oseća nadmoćnijim od nas samo zato što je pobedio u trci. A onda će se, možda, kad bude morao da se suoči s neprijateljem, unerediti od straha, terajući nas da udišemo miris njegovog izmeta... Eto, znao sam. Uživa da mi se podsmeva. Dovoljno je da ostanem miran. – Video sam ja mnogo žutokljunaca kao što si ti, koji upravo tako postupaju u borbi. Ne samo da su potpuno beskorisni već nanose štetu. Iako se ne razbeže odmah, usporavaju napredovanje falange i umanjuju pritisak na neprijatelja. Zbog takvih kao što si ti gubimo bitke – nastavi Anerist, približavajući usta iz kojih se širio zadah zdravom mladićevom uvu. Dovoljno je da ostanem miran... – Gle kakvo vitko telo, bela, nežna koža. Da sam imao takvog sina, odveo bih ga na Tajget i ostavio bih ga tamo da umre. Šta će Sparti jedan takav? Ti ženskasti momci dobri su samo da se malo zabaviš s njima, zar ne, Kleopompe? – Ma, ne znam... – odvrati ovaj, obuzet nelagodom. Sad će mu reći da se mane toga, da ne upada u nevolje. Da, da,

100

sigurno će mu reći, razmišljao je Pantit. – Kako god bilo – nastavio je Anerist – barem ti danas moramo odati počast. Popravio si ugled jedinice, a s druge strane, obećao sam ti da ću te nagraditi ako se dobro pokažeš. A ti si čak i pobedio... – Način na koji je to rekao nije dopustio Pantitu da odahne s olakšanjem. I Kleopomp je postao podozriv: – E, pa, odoh ja da spavam... – reče, spreman da pođe. – Ne, ne, ne, kakvo spavanje! – zaustavi ga Anerist. – Ti ćeš ostati ovde da se postaraš da dečko dobije zasluženu nagradu. Nikad se ne zna, čudne su te male barabe; ne mora da znači da će mu se svideti, čak i ako ga nagrađuješ iz najboljih namera... I Kleopomp poslušno ostade, bez reči, nervozno se osvrćući levo i desno kako bi se uverio da u blizini nema nikoga. Pantit se skamenio. Ali odmah zatim čuđenje ustuknu pred zabrinutošću kad je video da Anerist skida kiton i ulazi u vodu. Zabrinutost je prerasla u strah kad je osetio Aneristove snažne ruke na ramenima, koje ga gurnuše prema kamenitoj obali reke. Onda ga je jednom rukom stisnuo za gušu, prisiljavajući ga da okrene glavu, a potom i celo telo, da bi mu na kraju pritisnuo glavu o tlo, dok su mu kolena, na kojima je klečao, i dalje bila u vodi. Istog trenutka zapovednik ga zajaha kako bi ga sprečio da pobegne. Tek tad je, konačno, nagon za preživljavanje naterao Pantita da reaguje, istina nespretno, ali dovoljno da se otrgne od stiska napadača. Zapovednik ponovo pokuša da ga zaustavi, ali nije ga udarao i mladić shvati da ovaj ne namerava da mu nanese vidljive povrede. Pomislio je da iskoristi to, ali zapovednik je bio mnogo jači od njega i borba se pretvori u očajnički pokušaj da se protivnik onesposobi. – Brzo, Kleopompe, pokreni se! – reče Anerist, kao da se obraća podređenom. – Stani s druge strane i sedi mu na glavu ili ga stisni butinama čim ga namestim kako treba. – Sledećeg trenutka Pantit se ponovo zatekao u početnom položaju, lica pritisnutog o tlo, kolena uprtih o dno rečice, dok su mu leđa izvirivala iznad vode.

101

Kleopomp promrmlja nešto što Pantit nije mogao da razume od hučanja vode. Ali dobro je čuo Anerista kada je dodao: – Hajde! Šta čekaš? Mladić je ponovo pokušao da se oslobodi kad je odjednom osetio neki teret na glavi, kojem se pridruži pritisak Aneristove ruke na potiljku. Shvatio je da je Kleopomp seo na njega, a zadah skorelog izmeta nadvladao je miris sumpora. Anerist ustade s leđa svoje žrtve, ali je nastavio da mu pritiska kičmu rukama. Odmah potom Pantit oseti kako ovaj životinjski nasilno prodire u njega, iako je stenjanje njegovog silovatelja doprlo do njega prigušeno. Sa svakim trzajem Aneristovog tela, praćenog pritiskom Kleopompovog tela na pluća, gubio je dah. Posle izvesnog vremena, čiju dužinu nije mogao da odredi, Pantit je shvatio da mu težina Kleopompovog tela na glavi postaje nepodnošljivija od Aneristovog iživljavanja i da jedva diše. Anerist je, međutim, shvatio da njegovom životinjskom uživanju nešto nedostaje, da mu nedostaje patnja žrtve i naglo se odvojio od Pantita. Naredio je Kleopompu da ga i dalje čvrsto drži i izašao iz vode. Pantit je samo nakratko mogao da odahne. – Možda si čak i uživao. Ko zna koliko puta si to radio. Sad ćemo da se postaramo da ti se ovaj događaj ureže u pamćenje dublje od svih ostalih... – čuo je Anerista iz daljine. Onda je osetio razdirući bol u guzovima pre nego što je krvnik ponovo prodro u njega. Nastavio je da gura sve silovitije, mrcvareći mu zadnjicu i struk. Priklešten Kleopompovim telom, Pantit je uspeo samo da ispusti prigušen krik, dok su mu od očajanja suze tekle iz očiju. Konačno, Anerist pobedničkim pokretom odbaci trnovitu granu kupine koju je držao u ruci, pošto je prethodno raskrvario njome i odrao kožu svoje žrtve, dok mu je Pantitova krv kapala s lica poput trofeja iz lova. Pantitov bol i strah dovoljno su mu podstakli uzbuđenje i odveli su ga do vrhunca. Zapovednik ispusti životinjski krik, odvoji se od Pantita i sruči se u vodu leđa naslonjenih uz ivicu,

102

opušteno dahćući. – Obezbedio sam sebi lepo mesto u tvom pamćenju, dečko. Imam utisak da izvesno vreme nećeš moći to ni sa kim da radiš... a ako umreš u borbi, tvoje poslednje misli biće upućene meni, poslednjem koji te je uzeo... – reče on Pantitu, a onda se obrati drugom zapovedniku: – Šta radiš tu? Sad možeš da ustaneš... Kleopomp ga krotko posluša, ustade, okrenu se i u tišini osmotri mladića koji je još nekoliko trenutaka ležao u istom položaju, obuzet napadima kašlja dok je pokušavao da povrati normalan ritam disanja. Onda je Pantit i sâm pokušao da se spusti u reku, ali bol koji je osetio pri dodiru kože s rečnim dnom natera ga da se ponovo spusti na ruke i kolena, što Anerista natera na gromoglasan smeh. – Je l’ vidiš? Još je voljan za upotrebu. Ako hoćeš, možeš i ti da ga iskoristiš, Kleopompe – reče pentakontarh. – Skoro da bih i mogao... njemu je sad ionako svejedno – oklevajući odgovori drugi zapovednik i zakorači u vodu spreman da zauzme isti položaj u kojem je do maločas Anerist silovao svoju žrtvu. – Kad malo bolje razmislim, rekao sam da hoću da mu budem poslednji i biću mu poslednji. Pusti ga – naredi mu Anerist, glasom koji nije dopuštao pogovor. – Ali... pomogao sam ti... i to mimo svoje volje. Mislim da sam zaslužio, zar ne? – neuverljivo se pobuni Kleopomp. – Logor je pun raspoloživih guzica. Idi da uzmeš nekog drugog – ovog puta ni Aneristov pogled nije dopuštao prigovor. Kleopomp pognu glavu i uroni u vodu do vrata, pokušavajući da ugasi uzbuđenje, prepuštajući se blagodetima sumporne vode. Pantit shvati da je slobodan i s mukom se izvuče iz vode, pokušavajući da se osovi na noge. Ali one ga izdadoše i mladić pade na zemlju, a zatim se okrenu na bok u travi, dok ga je mučitelj posmatrao veselim pogledom. – Siguran sam da si previše ponosan da bi ispričao šta ti se dogodilo, dečko – reče mu Anerist. – Međutim, ako si dovoljno glup da to učiniš, zapamti da Persijancima treba još nekoliko dana da

103

stignu i da bi mogao poželeti da umreš pre nego što ugledaš prvog Persijanca... – upozorio ga je. Pantit mu ne odgovori niti ga pogleda. Umesto toga, svu snagu je usredsredio na pokušaj da se udalji odatle, ali morao je da zaključi, krajnje ponižen, da je puzanje jedini način da se kreće. Čuo je Anerista kako mu dovikuje da mu je dosadilo da stalno gleda njegovu guzicu, čuo ga je kako se smeje njegovim naporima, ali je nastavio da puzi oslanjajući se na podlaktice ne bi li makar stomak pridigao sa zemlje. Oprezno je savio jedno pa drugo koleno i uspeo je da pređe nekoliko metara, dovoljno da žubor vode priguši Aneristove reči. Pogleda i dalje zamagljenog od suza, jedva je razaznao u daljini sektor u logoru do kojeg je hteo da stigne. Vodila ga je samo slabašna svetlost plamičaka koji su goreli negde u moru. Iako je bila noć, ličili su mu na titravi plamen vatre koja se razbuktala pod užarenim suncem. Znao je da treba da pođe u tom smeru, ali kuda, nije znao. Međutim, čvrsto je odlučio da stigne hodajući, uprkos strašnim bolovima. I dalje je bio na kolenima kad su do njega doprli nejasni glasovi i obrisi, tačnije tri obrisa. Koračali su prema njemu, ne primećujući ga, ali nisu ni mogli da ga primete kad je gotovo puzio po zemlji. – Rekao je da će poći uz reku. Pokušajmo da nastavimo pravo odavde, a onda ćemo hodati uz reku, dok ne naiđemo na kade. – Bio je to Dijenekov glas. – Ako zatreba, tamo ćemo se razdvojiti. Jedan neka pođe desno, dvojica levo; onaj ko naiđe na njega neka da znak – odgovori onaj najbliži, u kome Pantit prepozna Aristodema. Treći je sigurno bio Eurit. Mladić je bio previše ponižen da bi poželeo da ga vide. Primirio se tu gde se zatekao pokušavajući da se što više priljubi uz zemlju i da se izmeša s rastinjem. Ipak, odmah je shvatio da su se ona trojica zaputila pravo prema njemu. Ako ostane tu, zgaziće ga ili će se saplesti o njega. Zato se pridigao na ruke i kolena pokušavajući da se pomeri što tiše, ali pridošlice primetiše njegov pokret.

104

– Tamo se nešto pomera. Kakva je to životinja, a? – upita Eurit, pokazujući rukom. Dijenek se zagleda, a onda priđe nekoliko koraka. – Kakva životinja. To je čovek. I rekao bih da je povređen. – Ko je? Je l’ neko od naših? – upita Aristodem. – Naš, i te kako je naš. To je Pantit – odgovori Dijenek. Samo nekoliko sati ranije Pantit je bio ispunjen ponosom kakav nikad dotad nije osetio. Sad je izložen najstrašnijem poniženju. I sve se dogodilo u kratkom vremenskom razmaku. Najdraži prijatelji zatekli su ga kako puzi krijući se u travi poput pacova, potpuno nag, okrvavljene zadnjice. Bio je to težak udarac njegovom ponosu, koji će teško zaboraviti. – Šta ti se dogodilo? – upita ga Dijenek, pokušavajući da ga podigne. Pokuša da mu pomogne da sedne, ali mladić mu stavi do znanja da bi se radije opružio na bok, a ostali odmah primetiše razlog. – Nezgoda... – pokuša mladić da objasni. – Samo sam hreo da skočim u reku, ali previše sam popio i nisam dobro procenio daljinu, tako da sam završio u trnju... Trojica prijatelja ga pogledaše, zadržavajući pogled na njegovoj unakaženoj zadnjici. Onda se zgledaše. – Je l’ on i dalje ovde? – upita ga Aristodem. – Ko, on? – odvrati mu Pantit. – Znaš ti dobro o kome govorim. O onom kopiletu! Vreme je da plati zbog onog što ti radi! – Grešiš. Sâm sam kriv. A s njim ću se ja obračunati. Znam kako da ga držim podalje. – Ma šta pričaš? Kožu ćeš ostaviti ovde ako ne uradimo nešto s tom ništarijom – srdito odvrati Aristodem. – Sad ću ga naterati da se zauvek pokaje. Dođi, Eurite. Ti, Dijeneku, nemoj da se izlažeš opasnosti, zauzimaš vrlo osetljiv položaj. Načini pokret kao da će ustati, ali Dijenek ga zgrabi za mišicu. – Jesi li ti lud? Hoćeš da napadneš svog pretpostavljenog? To bi

105

bio tvoj kraj – reče zapovednik. – Ja ću vam reći šta ćemo da uradimo. Vi odvedite momka u logor i predajte ga Ditirambu da ga neguje. On je njegov zaštitnik, a Pantit je njegov štićenik; budući da je momak njemu dodeljen i da on treba da brine o njegovom ratničkom razvoju, on treba i da se pobrine da se Pantit oporavi. Sutra ćemo reći da Pantit ne može da učestvuje u nadmetanjima jer je previše slavio, ali lekara ne zovite. – Da barem pođem s tobom. Ne mogu da trpim da se događa tako nešto – razjareno odvrati Aristodem. – Zaboravi. Ne budi lud. Hoćeš da natovariš sebi na vrat takvog neprijatelja? – opomenu ga Dijenek. – Odmah idite Ditirambu. To je naređenje – preseče, obraćajući mu se zapovedničkim tonom prvog Leonidinog starešine, a potom ustade i zaputi se prema toploj reci. Zatekao je Anerista uronjenog u vodu, i dalje u Kleopompovom društvu. – Hej, Dijeneku! Došao si da nam se pridružiš? Dobra zamisao! – prijateljski ga dočeka pentekontarh. Umesto odgovora, Dijenek ga zgrabi za dugu kosu, podignu mu glavu i tresnu je o ivicu, pre nego što je Anerist mogao da shvati šta se događa. Kleopomp je naglo iskočio iz vode, u strahu da se Dijenek ne ustremi i na njega. – Hmmm... – tvoja reakcija navodi me na pomisao da si se i ti zabavljao s onim momkom, Kleopompe... – primeti Dijenek dok je krajičkom oka posmatrao Aneristove pokrete. – Ja... ne, ne... ništa mu loše nisam učinio. Samo sam se zatekao i posmatrao – uzviknu Kleopomp i sâm gledajući Anerista, u nadi da ovaj to neće poreći. Anerist se u međuvremenu povratio i njegovo zlo cerekanje ponovo se razlegnu nad površinom vode. – Kako vidim, ta mala usrana kukavica odmah je otrčala da se požali najvažnijem od svojih prijatelja, onom koji ljube moćnike u dupe, pa preko noći postane zapovednik prvog pentekosta... – bez oklevanja ga je izazivao. Dijenek mu još jednom uzvrati svojim borilačkim veštinama. Šutnuo je Anerista posred vilice. – Govno kao što si ti – dodade – ne

106

bi smelo da prosuđuje druge. Ako još jednom naudiš tom momku, neću biti ovako nežan, a neće biti ni Leonida, uveravam te. Ima on drugih briga i ne bavi se ovakvim neugodnostima, ali neko bi mogao da mu skrene pažnju na tebe... Anerist mu nije pružio zadovoljstvo da mu uzvrati. Samo je ispljunuo krv iz usta, a onda mu odgovorio: – I onda? Šta sam to tako neobično uradio? Podučavam tog momka, trudim se da napravim od njega pravog ratnika, obuzetog mržnjom i besom, što će mu pomoći da se bolje bori. To je ono što Sparti treba: ratnici. Osim toga, nisam mu učinio ništa što Pauzanija nije uradio tebi toliko puta, zar ne? To svi znaju... je li tako Kleopompe? Ali Kleopomp je nestao, očigledno smatrajući da je pametnije da se vrati u logor. Anerist nije stigao da iznese još neke zaključke, jer ga Dijenek udari laktom u jagodicu. Kad je otvorio oči, video je kako mu se nadređeni zapovednik smeje. – Odsad budi dobar, Aneriste. Svojim metodama obučavanja rizikuješ da desetkuješ našu ionako malu vojsku – reče mu podrugljivo, pre nego što je ustao i pošao nazad. – Dijeneku! Dijeneku! – dozivao ga je Anerist, nateravši ga da se osvrne. – Ubiću te u ovoj borbi. Neću čekati da te Persijanci ubiju. Pauzanija ionako nije ovde da te zaštiti... – vikao je za njim i sâm pokušavajući da se osmehne, iako ga je bolela jagodica. Dijenek nije smatrao da treba da mu odgovori.

107

Kavga

S

ledećeg dana trebalo je da se nadmeću u skoku udalj. Kada su se probudili, svi su se upustili u prognoziranje i opklade, a onda su počeli da istežu mišiće i da vežbaju skokove. Takmičari su se rastrčali duž reke i po morskoj obali da bi sakupili kamenje istog oblika i veličine kao haltere, tegovi koji se koriste za tu disciplinu. Sastojali su se od dva kamena polukruga s ručicama, a sportisti su ih koristili držeći ih u rukama ispruženim preda se, kako bi prebacili težinu napred. Efijalt i njegovi gledali su kako se stotine nagih muškaraca zabavljaju skačući po četiri puta u svim smerovima jer se na zvaničnim takmičenjima izvode četiri skoka udalj. Glavni vodič išao je od takmičara do takmičara ispitujući ih o njihovom umeću i očekivanjima, a onda je prišao Dijeneku i ponudio da bude sudija. Pentekontarh mu je odmah izašao u susret, zaključujući kako je tom čoveku potrebno zaista malo da bude zadovoljan. S druge strane, Efijalta su, zbog njegove blagorodnosti, koja je često bila naporna, svi zavoleli i već je stekao nekoliko prijatelja u raznim pentekostima i među vojnicima savezničkih jedinica. Bilo je i onih koji su huktali kad ga ugledaju ili su izmišljali izgovore da se udalje od njega, ali većina je cenila njegovo društvo. Zahvaljujući njegovoj želji da udovolji sagovorniku i da bude koristan, mnogi su ga smatrali zabavnim i prijatnim. Utvrđeno je da će se, kao i u prethodnom nadmetanju, održati prvi krug skokova u kojem će učestvovati takmičari iz istog grada. Svaki od tridesetorice izabranih iz svake jedinice, i ovog puta podeljeni u grupe od po deset, skočiće samo jednom. Trojica pobednika nastaviće takmičenje da bi se odlučilo ko će ući u panhelensko finale. U finalu će oba takmičara izvesti po tri skoka. Efijalt je s oduševljenjem prihvatio zadatak da pronađe devet mesta na ravnom i glatkom terenu da bi svi takmičari mogli istovremeno da skoče. Uz pomoć svojih vodiča, pokazao je ta mesta, jedno za drugim, i ostalim sudijama, a heloti počupaše busene trave

108

i ukloniše kamenje sa staze. Potom je poslednjih dvadeset metara u svakom sektoru odvojeno od ostatka staze linijom obeleženom umesto odskočne daske, zvane bater, a onda je na terenu ispred tih linija plitko iskopana zemlja. To je bila takozvana skama, mesto za doskok takmičara. Pantitovo odustajanje izazvalo je veliko razočaranje, naročito među Spartancima, jer je zahvaljujući brzini i okretnosti koje je ispoljio prethodnog dana važio za favorita i u skoku udalj. Mnogi su se kladili na njega pre nego što se proneo glas da se neće takmičiti. Efijalt je poneo iz Trakisa nekoliko parova haltera i podelio je po tri para svakom timu da bi se takmičenje što brže odvijalo. Onda ih je Dijenek dodelio Spartancima, smatrajući da će se oni najbolje pokazati. Efijaltov zadatak bio je da obavi merenje kanonom, štapićem koji se koristi u te svrhe. U skoku udalj predviđeno je bilo i ocenjivanje stila, a za to su bila zadužena još dvojica za svaku jedinicu. Ako obojica loše ocene stil skakanja nekog takmičara, taj će biti diskvalifikovan. Od tri lakedemonska tima prvi je na stazu izašao Alfej, koji je diskvalifikovan zbog nezgrapnog skoka; utešila ga je činjenica da se to događa i na olimpijadama, i to daleko veštijim sportistima. U drugoj grupi Maron je prebacio trinaest metara, što je bio dobar rezultat, ali nedovoljan da mu obezbedi prvo mesto. Došao je red na Aristodema i Eurita. Zahvaljujući izduženim i moćnim mišićima, ovaj prvi je bio predodređen za tu disciplinu i zaista, napravio je seriju skokova bolju od svih ostalih takmičara i zauzeo prvo mesto. Ovog puta Eurit je morao više da se potrudi, što mu je donelo treće mesto. Kad je došao trenutak da se među trojicom takmičara izaberu dvojica finalista, Aristodem poče da skakuće da bi pripremio mišiće. Pokušao je da obuzda svu energiju koja je hranila njegovu mržnju prena vladaru i da je preusmeri u mišiće nogu. Njegovi rivali skakali su pre njega i jedan je doskočio čak trinaest i pô metara. Kad su mu dali tegove, Aristodem energično odmahnu glavom da bi oslobodio um i usredsredio se na takmičenje, a onda stade na početak staze za

109

skok. Jedva je čuo Eurita i ostale prijatelje koji su ga bodrili. Kad je Efijalt dao znak da može da potrči, najpre se sagnuo, a onda je potrčao svom snagom. Malo ispred batera pružio je ruke ispred tela i skočio jednom, drugi put, treći put i na kraju i četvrti put, izvijajući leđa da bi što dalje dopro nogama, u ravni s pruženim rukama u kojima je držao tegove. Efijalt se odmah dogega noseći kanon kako bi izmerio razdaljinu do tačke na kojoj je Aristodem dotakao tlo. Onda je naglas objavio da je takmičar skočio gotovo četrnaest metara, što znači da će on predstavljati Spartu u finalu. Prijatelji odmah dotrčaše da mu čestitaju. Eurit ga je srdačno zagrlio, dok je Maron već pravio neumerene prognoze u vezi s finalnim skokovima. Aristodem se osmehnu, ali ne od radosti, već zbog osećanja nadmoći u odnosu na prijatelje i njihovo oduševljenje, koje mu je delovalo krajnje detinjasto. Telo ga je odvelo na prvo mesto, barem među Spartancima, pomislio je. Da je zavisilo od njegovog uma, dalekog i gotovo izgubljenog, samo bi se obrukao. Njegova uzdržanost prema zajednici u kojoj je živeo i netrpeljivost koja mu je opsedala misli još nisu uslovile sposobnosti tela koje je reagovalo na osnovu davno usađenih, isključivo mehaničkih impulsa. Dijenek ga je veselo gledao. Taj momak mu, pomislio je, mnogo olakšava posao. Pre Aristodema već su skakala petorica takmičara. Jedan Lokriđanin sve je iznenadio zadivljujućim skokom, za koji se posle Efijaltovog merenja ispostavilo da je dostojan olimpijskog pobednika. Spartanac je potrčao opušteno, uveren da ne može nadmašiti takvog protivnika i odskočio je nehajno, puštajući da ga tegovi vuku prilikom sledećih skokova. Kad je Efijalt objavio da je za pola stope – petnaestak centimetara – premašio Lokriđaninov skok, među njegovim saborcima prolomiše se pobednički usklici, koji nadjačaše ljutite povike protivnikovih prijatelja. U drugoj seriji skokova niko nije dostigao dužinu prvoplasiranog i drugoplasiranog, niko osim Lokriđanina koji je preskočio istu

110

dužinu kao i prvi put. Efijalt sačeka malo pre nego što objavi rezultat, uživajući što svi čekaju njegovu reč. I ponovo su se oglasili Spartanci i Lokriđani, prvi radosnim pokličima, drugi ljutitim uzvicima. Štaviše, Spartanci su ovog puta pravili grube šale na račun Lokriđana, kojima se to očigledno nije svidelo. Aristodem, međutim, nakon što je prethodni rezultat postigao krajnje opuštenim skokom, ovog puta bio je pomalo napet i ukočen i postigao je prosečan rezultat. Kad je došao red na Lokriđanina da skoči treći i poslednji put, na skučenu niziju punu ljudi spustila se nestvarna tišina. Pošto se dugo usredsređivao, takmičar se snažno zalete i odskoči zadivljujuće daleko ali i prilično nespretno, tako da se prilikom sledećih skokova nezgrapno zanosio levo i desno, ali početni zalet omogućio mu je da na kraju doskoči daleko. Vrlo daleko. Svi pogledaše Efijalta, koji nikad dotad nije osetio kako je to biti u centru pažnje. Još više nego prethodni put odužio je merenje i oklevao da saopšti rezultat, sve dok iz publike ne dopreše ne baš pohvalna dobacivanja na njegov račun. Onda je uzviknuo iz sveg glasa, kako bi ga čuli i oni najdalji gledaoci, da je Lokriđanin za pola stope premašio dotad najveću dužinu. Pokliči koji se prolomiše posle njegove objave nadjačaše sve zvuke koji su dopirali sa staze, a pre svega nadjačali su reči druge dvojice sudija koji su objavili da se skok poništava zbog neprikladnog stila. Izvesno vreme niko nije shvatao šta se događa, a Lokriđani istom merom uzvratiše Spartancima podrugivanja. Tek kada su primetili da se njihov takmičar prepire sa sudijama, izražavajući nezadovoljstvo širokim pokretima ruku, posumnjali su da nešto nije u redu. Njihovi pobednički usklici polako se pretvoriše u mrmljanje, nadjačano glasom jednog sudije koji je najzad mogao da objavi šta se dogodilo. Za nekoliko trenutaka napetost je dostigla vrhunac, a iz redova Lokriđana poleteše psovke. Aristodem je u neverici gledao Alfeja, koji je skočio prema mestu na kojem su se okupili protivnički

111

navijači i silovito se bacio među njih. Za njim potrčaše Maron i još nekoliko kavgadžija. Grdosija je pao na dvojicu lokridskih vojnika i oborio ih svojom težinom. Kako god bilo, on se dočekao na mekano, ali njegove žrtve svom silinom udariše o tlo. Maron pojuri pognute glave, ciljajući stomak trećeg vojnika, koji pade na zemlju, ali pri padu zakači stopalom zadnjicu svog napadača. Maron od tog udarca pade na jednog Lokriđanina i začas se u kavgu uključiše desetine ljudi iz obeju vojski. Dok su se Lokriđani i Spartanci tukli, Aristodem je sedeo na zemlji ruku naslonjenih na savijena kolena i s podrugljivim osmehom na usnama. S druge strane, drugačije nije ni mogao: gledajući oko sebe, primetio je da se vojnici iz ostalih jedinica grohotom smeju gledajući one koji se vređaju i tuku i da kude način borbe i jednog i drugog kavgadžije. Komičnu sliku upotpunilo je Efijaltovo držanje. Vodič se, kao po običaju, isticao dobrom voljom. Stajao je pored zavađenih i pokušavao da razdvoji one najbliže svaki čas pružajući ruke između njih, ali vodeći računa da i sâm ne dobije neki udarac. Aristodem ga je gledao zabavljajući se; imao je utisak da posmatra čoveka koji pokušava da izvuče nešto iz vatre, pazeći da se ne opeče. U međuvremenu, Dijenek je otrčao da pozove Leonidu, kome je u tom trenutku stigao glasnik s Artemizija. Kad je shvatio da neće moći svojim autoritetom da prekine tuču, pentekontarh se oslonio na kralja, koji je stigao na poprište i pokušao da ih dovede u red. Međutim, poslušali su ga samo oni vojnici koji su uživali u prizoru. Lokriđani i Spartanci previše su bili zaneti tučom da bi mogli da primete bilo šta što se događa izvan borilišta. Leonida naredi Dijeneku da naoruža kopljem i štitom svoj pentekost i da rasporedi hoplite u male grupe oko mesta gde su se tukli Lokriđani i Spartanci. Ubrzo se šezdesetak vojnika rasporedilo oko zavađenih i počelo da ih potiskuje štitovima. Većina ih je primetila i istog trenutka se zaustavila, ali neke su morali i da podbodu kopljima da bi prestali da se tuku. Bilo je i onih koje su

112

jedva razdvojili, udarajaću ih drškama koplja po glavi. Alfeju se toliko razbesneo da se naglo okrenuo kad ga je jedan hoplit udario po potiljku i zgrabio koplje koje je hoplit držao u ruci. Morala su da se uključe još dvojica vojnika i da ga bocnu kopljima u grudni koš, da bi mu žar splasnuo, a u pogledu blesnuo zračak razuma. Malo-pomalo, ugasili su se i poslednji plamičci nasilja koje je zamenila nelagoda u trenutku kad im se Leonida obratio. – Čini mi se da ste zaboravili da ste pre svega vojnici, a ne publika – ukorio ih je vladar uobičajenim dubokim i mirnim glasom – i da ovo nije stadion već ratno poprište. Može se navijati, ali se disciplina mora poštovati; ako su ova nadmetanja način da se pripremite za bitku, da li to znači da ćete i u borbi biti nedisciplinovani? Da li mogu da se oslonim na ljude koji planu i zbog najmanje provokacije? Meni i savezu, kao i floti koja se nalazi nedaleko od nas, potrebni su ratnici koji stupaju u pravom trenutku, u saglasju sa saborcima i poštujući naređenja nadređenih, zapamtite to! Svi su slušali pognutih glava. – Hoću da razmislite o svom ponašanju. Sutra se – nastavio je – Spartanci i Lokriđani neće nadmetati. Disk će bacati samo pripadnici ostalih vojski, a današnje nadmetanje se prekida uz rezultat o kojem su se izjasnile sudije; one su, naravno, neprikosnovene, kao i zapovednici u ratu. Neka priđe pobednik da bih mogao da mu čestitam. Svi se okrenuše prema Aristodemu, koji je jednostavno ustao i prišao Leonidi. Nijedan Spartanac nije se usudio da glasno pozdravi njegovu pobedu, tako da ga je pratilo samo prigušeno mrmljanje. Pobednik je koračao sporo, pognute glave, da ne bi morao da gleda Leonidu u oči; čak je stigao i da se zapita da li izbegava da ga pogleda zato što ga prezire ili zato što strahuje da će mu kralj pročitati prezir na licu. Leonida potraži njegov pogled, ali Aristodem je šarao zenicama na sve strane, samo da ne bi morao da pogleda Leonidu. – O, Aristodem, je li tako? Kako mi se čini – primeti Leonida

113

pažljivo ga odmeravajući – nisi samo oštrouman već si i odličan sportista. Koliko vidim, bio si čak toliko razuman da se ne umešaš u tuču. Ostaje ti samo još da pokažeš da si i odličan vojnik i bićeš savršen spartijat, onakav kakve je naše društvo vekovima stvaralo posvećenošću, odricanjima i žrtvovanjem, kako bi napravilo najbolje ljude u Heladi. Ne sumnjam da će za nekoliko dana helenski cilj u tebi naći valjanog branioca i siguran sam da ćeš se istaći u mnogim bitkama. – Počašćen sam tvojim mišljenjem, veličanstvo. Nadam se da ću ispuniti tvoja očekivanja – bilo je sve što je Aristodem rekao, gledajući nekud neodređeno preko sagovornikovog ramena. – Iako ti ničim nisi zaslužio da budeš kažnjen – nastavi Leonida tišim glasom – ne mogu ti dopustiti da se sutra nadmećeš, da mi ne bi zamerili da si privilegovan. Ali želim da na neki način ipak učestvuješ i zato ćeš biti sudija u nadmetanju bacanja diska. – Na raspolaganju sam ti, gospodine – odgovori Aristodem ravnodušno ali nepoverljivo i pognu glavu u znak poštovanja i zahvalnosti koje nimalo nije osećao. Činjenica da ga je kralj opisao kao najbolji primer uređenja koje mrzi, načas izazva radost u njemu; jednostavno nije mogao da se odupre duhu u kojem je odgajan. Leonida ga stegnu za mišice, a onda dopusti spartanskim vojnicima da se raduju, pre nego što je pošao u svoj šator gde ga je čekao glasnik flote. Naredio je Dijeneku da pođe za njim i otišao je ispraćen pobedničkim usklicima svojih sugrađana, koji su jednako slavili i Aristodemovu pobedu i mudrost svog vladara. Nedugo zatim grčka vrhovna komanda sastala se s glasnikom koji je čamcem stigao s Artemizija. Glasnik ih je izvestio da je Euribijad glavninu flote rasporedio na ulaz u kanal kod Eubeje i da je spreman za bitku. Osim toga, da bi sprečili izmeštanje bitke ka istoku, pedeset tri atinska broda poređana su duž južnog rta ostrva, zatvarajući pristup Atici. Isti glasnik izvestio ih je da je varvarska flota još u Termajskom zalivu,5 a kopnena vojska napreduje prema Termopilima. Euribijad se, rekao je na kraju glasnik, nada da

114

Leonida čini sve što je u njegovoj moći da zatvori sve kopnene puteve pred neprijateljskom vojskom, a pošto su Persijanci ušli u Tesaliju pre opšte mobilizacije helenskih snaga, poželeo je kralju da svojoj vojsci što pre pridruži trupe s pograničnih teritorija. Leonida otpusti glasnika i sede, zamišljen, na jednu stenu na plaži, dok mu je voda zapljuskivala gležnjeve. – Reklo bi se da imamo još nekoliko dana na raspolaganju; ovo nije vojska koja se kreće brzo poput Hermesa, iako je realno očekivati da u Tesaliji neće naići na značajniji otpor. Kako god bilo, pojačanje bi trebalo da stigne pre Persijanaca, ali moramo sakupiti još vojnika. Ima li neko neki predlog u tom smislu? – upita Dijeneka i Knema. Ovaj poslednji odmah odvrati: – Pa, u tom slučaju flota bi mogla da nam pošalje malo ljudi; ovo je najslabiji sektor fronta i mogli bi da se odreknu nekih snaga da bismo ga ojačali... – Za postizanje helenskog cilja daleko su korisniji jedan jak i jedan slab sektor. Najjači udarac mi Grci moramo zadati flotom, ne smemo to zaboraviti. A moraćemo i navesti Kserksa na zaključak da će moći da se probije ovde, na Termopilima, da bismo ga zadržali. Iz strateških razloga, kao što sam vam rekao, moramo navesti neprijatelja da poveruje da će moći da se probije, ali postoji i taktički razlog, možda još važniji. Da li pogađate? – Shvatam! – uzviknu Dijenek. – Bojno polje je usko i ako nas bude previše, nanećemo štetu jedni drugima! – Tačno! – odvrati Leonida. – Upravo je brojnost sopstvene vojske ono što će Persijancima stvoriti neprilike na ovom terenu, a mi treba da upadnemo u istu zamku? Izabrali smo Termopile baš zato što uzan prostor obesmišljava brojnu nadmoć i glupo bi bilo da umanjimo svoju delotvornost natrpavajući vojnike u klanac. Smatram da imamo dovoljno sredstava da se odbranimo na najbolji način. – Ipak... ipak – predloži Dijenek – ne bi nam smetalo da tražimo podršku upravo u Tesaliji. Sigurno i tamo ima onih koji ne žele Persijance i ko će se radije boriti s nama umesto da ponizno prihvati njihovu vlast. Imaju pristojne konjanike koji bi nam mogli biti

115

korisni. Možda pokušavaju da organizuju neki vid otpora a i ne znaju da smo mi ovde. Pružimo im priliku da se bore i imaćemo još jedno taktičko sredstvo više. Leonida se načas zamislio nad Dijenekovim rečima, a onda je rekao: – U svakom slučaju, nešto svakako moramo učiniti da bismo pokazali da smo preduzeli korake u skladu sa zahtevima flote. Ne poričem da bi nam doprinos konjice mogao koristiti. Dakle, poslaćemo glasnika na sever i videćemo šta će se dogoditi. Koga predlažeš? Dijenek je već bio odlučio, ali napravi izraz lica kao da se zamislio. – Hmm... treba nam neko brz i bistar – na kraju reče. – Ko bi bio bolji od pobednika trke? Pantit, sećaš li ga se? Ne spada među najjače, pa njegovim odlaskom nećemo ugroziti snagu falange. Osim toga, nema dece, ako ne računamo jedno koje je na putu, što znači da ne možemo biti sigurni da će ostaviti naslednika... – Čini mi se da je to dobar izbor. Ako se povratio – nastavi Leonida – pošalji ga već sutra ujutru i neka se vrati tek pošto stupi u kontakt s najmanje desetak zajednica. Idi da ga obavestiš. Dijenek nije čekao da mu dvaput kaže. Odmah se zaputio na zapad, prema glavnom logoru, smeštenom uz fokejski zid. Kad je stigao u lakedemonski sektor, potražio je Pantitov ležaj. Ugledao je Aristodema kako vežba, pozvao ga i pokretom ruke pokazao mu da mu priđe. – Znaš li gde je Pantit? – upita ga, pošto mu je prijatelj prišao. – S Ditirambom je, naravno. Šta se dogodilo? – reče. – Kralj nije naročito raspoložen da okupi još vojske ovde na Termopilima, kao što zahtevaju ovi iz flote. Ali ubedio sam ga da traži pojačanje barem u Tesaliji, a to je dobra prilika da sklonimo Pantita od Anerista. Odvedi me k njemu. Aristodema je više pogodila prva nego druga vest. – Ne želi pojačanje, a? Znao sam da hoće sve da nas pobije – jetko primeti. – Ne pričaj gluposti! – odvrati Dijenek. – Ta odluka potkrepljena je valjanim razlozima vojnog karaktera. – U svakom slučaju – uporan je bio Aristodem – videćeš da Pantit

116

neće biti zadovoljan time. – Ne mora da bude zadovoljan. Mora da preživi, barem dok se ne suočimo s Persijancima – odbrusi mu Dijenek kad upravo primeti Ditiramba i Pantita. Zatekli su ih ćutljive, prvi je utonuo u misli koje nikome nije otkrivao, a drugi je oprezno radio gimnastiku. – Dakle? Kako si? – upita Dijenek da bi, pre svega, proverio njegovo zdravstveno stanje. – Mislim da sam dobro, osim što me stalno peče ovde – reče Pantit savijajući se u krstima – prilično sam dobro. Sutra bih, možda, mogao i da bacam disk kad bi mi Spartanci mogli da se nadmećemo... – Onda ćeš sutra učestvovati u drugačijoj vrsti nadmetanja. Zahvaljujući svojoj brzini, potreban si kralju, da mu nađeš pojačanje u Tesaliji. Polaziš sutra u zoru i požuri jer Persijanci stižu – objasni Dijenek. Zavlada duga tišina. Aristodem je ćutao posmatrajući mladićevu reakciju, Ditiramb je pogledao Dijeneka i odmahnuo glavom, a Pantit utučeno reče: – Pa zar me baš sad kad stižu Persijanci udaljavate od bitke? Upravo sad kad treba da se borimo, šaljete me u šetnju po poluostrvu? – Veliki poduhvati mogu se napraviti i prenošenjem poruka, naročito u ovakvim, izuzetnim oklonostima – objasnio mu je Dijenek. – Sećaš li se onog Atinjanina Filipida, koji je umro pošto je za izuzetno kratko vreme stigao od Maratona do Atine, pre desetak godina? Više pamte njega nego bilo kog hoplitu koji se na Maratonu borio protiv Persijanaca... – Toliko ga pamte da ni sâm nisi zapamtio da se zvao Eukle – jetko primeti Ditiramb. – Taj Filipid koga pominješ došao je u Spartu iz Atine da bi preneo zahtev da se uključimo u rat. I stigao je za samo dva dana. Ditirambova reakcija bila je više nego očekivana. Barem nije iznenadila Aristodema. Država mu je poverila Pantita još dok je ovaj bio dečkić, postao je njegov zaštitnik, i niko više od samog Ditiramba nije želeo da mu štićenik u borbi pokaže ono čemu ga je

117

on naučio. Svaki Pantitov hrabar i valjan gest u borbi učinio bi Ditiramba ponosnim kao da ga je lično napravio i učvrstio bi njegov ugled ratnika. U svakom slučaju, država bi bila veoma zadovoljna njegovim delom i poverila bi mu nove štićenike. Aristodem je shvatio razlod njegovog razočaranja, iako se odnekud pomaljala pomisao na to kako je besmisleno poželeti da pošalješ u gotovo sigurnu smrt nekog kome si naklonjen. To je još čudnije, pomislio je, kad se zna da je nekoliko godina ranije Ditiramb spasao život Pantitu, a sad želi da ga pošalje u smrt. To se dogodilo kad je Pantit još bio dečkić. Pošao je s grupom vršnjaka u krađu pilića na jedno imanje perijeka nadomak Sparte. Kad su se vraćali, u gluvo doba noći, petao kog je nosio u naručju kljucnuo ga je za grudi upravo u trenutku kad su prolazili uz ivicu ogromne pukotine u zemlji i dečak je izgubio ravnotežu. Propao je nekoliko metara i zadržao se na rubu mnogo dublje raseline. Njegovi drugovi otrčali su da pozovu Ditiramba, koji je došao do pukotine, legao uz uvicu i protegao ruku koliko god je mogao, uhvatio dečaka za šaku i izvukao ga. Pantit je prošao s nekoliko ogrebotina, a događaj je zataškan jer bi dečak izašao na loš glas budući da nije uspešno priveo kraju svoj mali poduhvat. – Šta me briga za Eukla! Šta me briga za Filipida! Oni su Atinjani, a ne Spartanci! – pobunio se Pantit. – Atinjane ili žitelje bilo kog helenskog grada cene zbog doprinosa otadžbini čak i ako se ne bore; dovoljno je da budu trgovci. Ali jedan Lakedemonac jedino u ratu može zaslužiti poštovanje svojih sugrađana! – A ti se onda potrudi da se vratiš na vreme – odvrati mu Dijenek, gubeći strpljenje. – Šta ti zamišljaš, ko sam ja? Hermes lično? – Radije bi umro pod udarcima svog zapovednika? Ako ostaneš, nikome nećeš biti od koristi, a možda nećeš ni preživeti do bitke. Ako i preživiš, bićeš u tako jadnom stanju da ćeš se obrukati u borbi. A pošto niko nikad neće saznati zašto si u takvom stanju, smatraće te vrlo lošim vojnikom. Je li to ono što želiš? – Naravno da nije! – ljutito odgovori Pantit. – Ali sad kad je dobio

118

ono što je hteo, ostaviće me na miru, videćeš. Čak i ako me se okane, naučiću da se odbranim, kao svaki pravi Spartanac. Spartanac nikad ne beži pred opasnošću. Tako su me naučili i tako nameravam da postupim. – Ti zapravo ne bežiš. Samo sprovodiš naređenje – odgovori Dijenek, potpuno mirno. – Kralj zahteva da pođeš u svitanje i ne verujem da si speman da se protiviš njegovim odlukama. Spremi se; neću da te vidim ovde sutra ujutru. I vrati se kad obiđeš sve najbliže zajednice, ne zalazeći previše na sever, gde bi mogao da naletiš na persijsku prethodnicu. Pozdravljam te, Pantite. – Sledećeg trenutka je otišao.

119

Leonidina uhoda

A

ristodem se probudi proklinjući Leonidu što ga je odredio za sudiju u nadmetanju u bacanju diska. To zaduženje ni na koji način ne može pobuditi njegovo zanimanje. Ne može da se nadmeće niti da navija za svoje prijatelje i sugrađane. Povrh svega, ceo dan će provesti pored Efijalta, čija ga nevina i neumorna revnost prilično nerviraju. Nije imao nikakvu nameru da se nadmeće s vodičem u pripremanju takmičenja i povukao se do trenutka kad je trebalo rasporediti sedam postolja za bacanje diska za sedmoricu predstavnika vojski koje su se nadmetale. Heloti su samo nagomilali izvrnuto grumenje zemlje iskopano za skamu prilikom skokova udalj, oivičili ga spreda i sa strane drvenim letvicama, a zatim utabali i poravnali površinu. Zadnji deo ostao je slobodan da bi takmičari mogli iz trka da skoče na postolje. Iz Trakisa su stigli diskovi, okrugle pločice prečnika tridesetak centimetara, nešto deblje u sredini, teške dva kilograma. U okviru nacionalnih timova, svaki sportista imao je pravo na tri bacanja, a u daljem toku takmičenja, u kojima će bacači imati pravo na pet pokušaja, Aristodemu je dodeljen tebanski tim. Efijalt mu gurnu u ruku pijuk i kočiće. Aristodem je trebalo da iskopa rupu na mestu gde padne disk i da u nju zabode kočić, a zatim izmeri daljinu. Spartanac je mehanički prihvatio alat, i ne razmišljajući. U tom trenutku pažnju mu je privukao Leontijad, tebanski zapovednik u čiju su lojalnost mnogi sumnjali. Taj čovek je od prvog trenutka ostavio povoljan utisak na njega. Aristodem ga je smatrao iskrenim i neposrednim, uvek je delovao raspoloženo i imao je izuzetno prijateljski odnos sa svojim potčinjenima, prema kojima se ponašao u krajnje drugarskom duhu. Ipak, prijateljski odnos s vojnicima nije ugrožavao njegov autoritet i bilo je jasno da niko ne dovodi u sumnju njegove odluke. Aristodem odluči da ga malo ispita, kako bi zadovoljio radoznalost.

120

– Vidim da ste vrlo jedinstveni, ti i tvoji ljudi... – iznebuha mu se obrati, dok je zabadao kočić obeležavajući mesto gde je pao prvi disk. – Silom prilika. Odbacio nas je naš grad u kojem se većina otvoreno izjasnila za podršku Persijancima. Nas su proterali iz Tebe, iako bismo se svojevoljno pridružili svakom ko hoće da se bori protiv osvajača. To je među nama stvorilo neraskidivu vezu. Postali smo drugovi u pravom smislu reči, jedinstveniji od svih ostalih jedinica. Osim toga, oni su me izabrali za svog zapovednika, što znači da moram da zaslužim njihovo poštovanje, iz dana u dan... – odgovori mu Leontijad izuzetno mirno. – I posle svega što ste prošli – izazva ga Aristodem – ne smeta ti što vas ostali Grci koji su došli ovde na Termopile smatraju nepouzdanim? – Slagao bih ako bih rekao da mi to nije nimalo važno – odvrati Tebanac posle kraćeg razmišljanja. – Mogu i da ih razumem. Možda bih se i sâm tako ponašao. Ali jedini način da razvejemo sumnje u nas jeste da se dokažemo na bojnom polju i zahvalan sam tvom kralju što mi je pružio tu mogućnost ne postavljajući mi, pri tome, nikakve uslove. I ovaj je očaran Leonidom... reče Aristodem u sebi. Da li ću ikad naići na nekog ko gaji i najmanju sumnju u njega, nekog ko će barem pomisliti da nije zlato sve što sija? Da li ću sresti nekog ko je spreman da mi pruži makar moralnu podršku ako već nije spreman za konkretnu pomoć? Obeshrabren, nastavio je da prati nadmetanje, između ostalog i zato što Leontijad nije više obraćao pažnju na njega, jer se potpuno usredsredio na takmičenje. Aristodem oseti obavezu da se i sâm posveti zadatom poslu da ne bi ostavio utisak nekog ko površno obavlja svoju dužnost i da Tebanci, poučeni iskustvom, ne bi pomislili da je i on neprijateljski raspoložen prema njima. Izuzetno pažljivo je pratio nadmetanje i razgovore između takmičara koji su ga zanimali više od samog takmičenja i saznao je da je jedan iz tebanskog tima četiri godine ranije osvojio venčić od maslinove

121

grančice za bacanje diska na Pitijskim igrama, na kojima su Spartanci samo s vremena na vreme učestvovali. Kad je došao red na tog takmičara, posmatrao ga je s krajnje profesionalnim zanimanjem. Bacač diska uze pločicu i posu je peskom da bi mu bolje prianjala uz ruku, onda se pope na postolje i odsečnim pokretima ga podignu obema rukama iznad glave. Uverio se da mu disk savršeno prianja uz desnu podlakticu, onda je zaokretom levog ramena desnu ruku postavio iza sebe, kako bi postigao najjači zamah. Glava i grudni koš savršeno skladno su mu pratili pokret desne ruke, levom rukom je dotakao desno koleno, a onda se, premeštajući svu težinu tela na desno stopalo, odrazio i bacio disk. Bacio ga je tako daleko da je Aristodem zabo kočić na rastojanju tek nešto manjem od šezdeset metara, što je daleko premašilo rezultat prethodnih takmičara. Taj hitac ostao je nenadmašen sve do kraja treće serije kad ga je nadmašio isti bacač hicem od preko šezdeset metara i tako stekao zlatnu rezervu za sledeću seriju bacanja. Finalno nadmetanje između pobednika sedam timova odvijalo se u jednoj seriji sa po pet bacanja i održano je posle pauze za ariston, prepodnevni obrok. Pošto je prošlo i vreme koje im je bilo potrebno da svare hranu, takmičari se okupiše oko postolja koje je moglo da vidi najviše okupljenih gledalaca. Naravno, odabrao ga je Efijalt još u prethodnoj fazi nadmetanja, dok je nadgledao takmičenje Tegejaca. Iako je nastavio da zabada kočiće i da meri razdaljinu, Spartanac nije više pratio nadmetanje, ali ga iz otupelosti prenuše uzvici gledalaca. Tebanac je opet bacio najdalje, što je izazvalo radost samo u jednom malom delu gledališta u kojem su stajali njegovi saborci. Svi ostali su, uključujući i prisutne Spartance, zviždali i vređali takmičara kad god bi zakoračio na postolje. Pred poslednje bacanje postalo je jasno da samo dvojica takmičara mogu ugroziti Tebanca: Orkomenjanin, koji je bacio samo metar kraće, i Fokejac, čiji je hitac bio nešto malo kraći. Za njih je navijala publika pošto je Tebanac, kao prvi takmičar u tom krugu, završio nadmetanje, ali nije uspeo ponovo da nadmaši sebe. Kad je došao

122

red na Fokejca, iz opšteg bodrenja, ali iz neodređenog pravca, izdvoji se usamljen uzvik: – Pokaži tim tebanskim uhodama! – Na te reči mnogi Tebanci uzdrhtaše od besa. Aristodem u tom trenutku pogleda Leontijada kako hvata za mišicu nekoliko svojih sugrađana ne bi li ih smirio, tako da nije video putanju diska. Pre nego što se Efijalt zaustavio da zabode kočić, uzvici razočarane publike uverili su ga da Fokejčev pokušaj ne može ugroziti rezultat najboljeg takmičara. Protivnici Tebanaca mogli su da se oslone još jedino na Orkomenjanina. Počeli su da ga bodre još dok je Efijalt merio rezultat prethodnog bacača. Njihovi povici nadjačali su Efijaltovu objavu koja, uostalom, nikog nije ni zanimala, ali i navijanje četiri stotine Tebanaca. Ali čim je drugi favorit zakoračio na postolje, odjednom zavlada tišina. Njegovo pripremanje pratili su šum mora i slabog vetra, koji je donosio blago osveženje ljudima zbijenim jedni uz druge. Potom se jasno začulo stenjanje takmičarevo u trenutku kad je bacio disk; kao da je to bio znak za novi talas navijanja, kao da su uzvici iz publike mogli odbaciti disk dalje, kao da su povici tebanskog dela gledališta mogli zaustaviti pločicu. Kad je disk dotakao tlo, ponovo svi utihnuše. Hitac je bio dugačak. Veoma dugačak. Sad je Efijalt bio u centru pažnje. Mnogi su, počevši od Alfeja i Marona, mrmljali kao da mu predlažu da namesti rezultat, da odmeri više, u slučaju da je poslednji takmičar bacio kraće od Tebanca. Nosati sudija delovao je ozbiljno i usredsređeno. Takav je bio i kad je objavio rezultat, naglašavajući svaku reč pod užarenim suncem, okružen sablasnom tišinom koja je, u zavisnosti od sudijinih reči, svakog trenutka mogla da bude narušena. Gužva nije izbila samo zato što je prethodnog dana Leonida kaznio kavgadžije. Tebanci su pobedonosno klicali, dok se među ostalim gledaocima, koji su i dalje ostali na svojim mestima, čuo tek

123

slabi žamor. Leontijad je očigledno strogo naredio svojima da ne uzvraćaju na provokacije, pomislio je Aristodem, jer su njegovi vojnici odustali od uobičajenog izrugivanja kojem pobednici izlažu poražene nakon tesne pobede. A Tebanac je pobedio za dlaku, preciznije, za pedalj, to jest za sedam centimetara. Leonida se iznenada pojavi pored postolja a da ga niko nije primetio i pozva pobednika da mu priđe. Rukovao se s njim, a potom se okrenuo prema gledaocima. – Vojnici! – uzviknuo je. – S nama je četiri stotine vojnika koji su imali toliko snage da odbace odluku većine svojih sugrađana, da odbiju persijsku vlast i da se ujedine s nama u odbrani slobode Helade. Kralj zastade posmatrajući reakciju gledalaca, a onda nastavi s još većim žarom. – Neko bi mogao reći da nije u duhu demokratije ne prikloniti se odluci većine, ali ako ta odluka predstavlja priklanjanje tiranskom režimu, onda je neposlušnost oblik demokratije, i to najčistiji, jer se njome rizikuje život! Kažem vam da moramo zahvaliti tim ljudima, među kojima je jedan danas dokazao da je i te kako zaslužan da bude ovde s nama. Siguran sam da će se svih četiri stotine tih ratnika istaći u borbi, onako kako se danas istakao njihov predstavnik u nadmetanju. Jednako sam uveren da će svako od nas moći, bez i malo oklevanja, da im poveri sopstveni život! Čestitajmo im, dakle, na današnjoj pobedi, koja je i najnepoverljivijima dokazala da su uz nas valjani ljudi! Završetak govora Tebanci su dočekali podizanjem ruku u znak zahvalnosti Leonidi, dok su ostali ćutali, postiđeni. Tek posle nekoliko trenutaka prolomio se poneki usamljeni uzvik odobravanja u redovima ostalih vojski, kojem se zatim pridružiše i ostali sve dok cela publika nije zakopala nepoverenje prema Tebancima, onako kako im je kralj savetovao. Aristodemu se, zapravo, učinilo da ljudi samo žele da izraze poštovanje prema Leonidi i da su i dalje nepoverljivi prema Tebancima. U svakom slučaju, pomislio je da tako treba protumačiti

124

ponašanje vojnika pošto je osmotrio Alfeja i Marona kako podižu ruke i kliču, ali istovremeno odmahuju glavom, ne ispoljavajući nimalo radosti, kao što je kralj to od njih tražio. Nije imao vremena za dalja razmatranja. U metežu koji je zavladao, osetio je kako ga neko kucka po ramenu. Bio je to Dijenek, koji mu šapnu na uvo da se pridruži Leonidi u kraljevom šatoru. Mogu da se kladim, pomisli Aristodem, da hoće da sazna nešto o Tebancima. Samo još treba da postanem i njegova uhoda. Ko zna koliko ih već ima u spartanskoj vojsci... Sva sreća što nemam ništa važno da mu kažem, zaključi uz olakšanje dok je klimao glavom prema prijatelju, a zatim se zaputio za njim. Ispred šatora zatekao je dvojicu hoplita koji su čuvali stražu, držeći u ruci koplje zabodeno u zemlju. Jadnici su stajali na suncu u kompletnoj opremi, a Aristodem je mogao samo da saoseća s njima zbog napora da istrpe paklenu žegu pod teretom šlema, oklopa i plašta. Dijenek kao da je naslutio njegove misli: – Ne brini – reče, osmehujući se – smenjujem ih na dva sata. U suprotnom bih mogao da se oprostim od svojih vojnika... – onda mu pokaza da uđe, zastajući ispred otvora. Aristodem zakorači u šator, dok su mu se oči sporo privikavale na iznenadnu tamu u kojoj je, na jednoj stolici, primetio Leonidine obrise. Kralj polako podignu glavu gledajući prema Aristodemu, kao da i sâm treba da privikne oči. Verovatno je samo bio zadremao, pomisli Aristodem, i osmotri ga bez snebivanja. Nije izgledao kao čovek kog je navikao da gleda na javnim skupovima, stasit i ponosan, blistav pod suncem, uzdignut na podijumu. Tu, u polutami, dok je posmatrao kralja kako polako ustaje sa stolice, vojnik je gledao čoveka na kome se jasno vidi da je dvadeset godina stariji od njega, gledao je zapovednika koji je umoran od težine tereta događaja s kojima mora da se suoči, vladara istrošenog od ispoljavanja moći. Sad bih tako lako mogao da ga ubijem, pomisli. Tu je, u njegovoj milosti, potpuno bespomoćan, bez ikog ko bi mu mogao pomoći;

125

starac toliko slabiji od njega da bi mogao da ga zadavi bez većeg otpora. Gorgo bi bila slobodna. Sparta bi bila slobodna. I on bi bio slobodan... da se vrati Gorgi i da ne umre u tom prokletom klancu. Tek kad je Leonida progovorio, ponovo je pokazao svoje kraljevsko dostojanstvo. Njegov glas bio je dovoljan da kod svog podanika zaustavi navalu misli i izazove njegovu potpunu pažnju. – Onda, vojniče, kako ocenjuješ današnji dan? – upita ga. Aristodem je dugo razmišljao pre nego što mu je odgovorio. Bio je svestan da je to neka vrsta ispitivanja. – Pa, eto, bio je to događaj... koji ste mi omogućili da posmatram. Eto, da, da posmatram – odgovori, odugovlačeći. – A šta si posmatrao? – podstaknu ga kralj da nastavi. Aristodem zaključi da je najbolje da mu odgovara onako kako bi mu odgovarao da mu Gorgo ništa nije rekla. – Video sam da vojnici veruju svom zapovedniku, veličanstvo, što je dobro, zbog bitke, zbog Sparte i zbog slobode Grčke – reče, naglašavajući reči. – I prava je sreća što je tako – složio se Leonida. – Kserks zapoveda stotinama hiljada ljudi, ali niko zaista ne veruje u njega. Prate ga samo zato što su prisiljeni na to, a njihova situacija neće se promeniti bez obzira na to da li će pobediti ili izgubiti. Zauvek će ostati robovi. Mi se, međutim, borimo da bismo sačuvali svoju slobodu i naša situacija će se iz korena promeniti ako izgubimo. A vi, vi vojnici, možete izabrati da li ćete pokloniti poverenje onom ko vas vodi ili nećete; ja vas ne bih poveo u gotovo neostvariv poduhvat da zapravo i sami to niste želeli, što je uistinu dobro, jer to znači da imamo zajednički cilj. Zato imamo ogromnu prednost nad njima, iako njih ima mnogo više. Nema potrebe da na meni primenjuješ svoju veštinu ubeđivanja, ništarijo odvratna, požele Aristodem da mu kaže. Poželeo je da ga ubije i da pri tome uzvikne da će svoju slobodu sačuvati ako ga ubije i tako Spartu oslobodi čoveka čija tiranija ostalima nije poznata. Leonida je, u međuvremenu, došao do suštine izlaganja. – Kad već pominjem zajedničke ciljeve, kakav si utisak stekao o Tebancima? Verujem da si ti u stanju da proceniš da li se možemo

126

pouzdati u njih – reče. – Pa, ti si javno izjavio da ih smatraš jednakim svim ostalim vojskama, zar ne? – odvrati mu Aristodem, i dalje izbegavajući odgovor. – Ja sam javno izjavio ono čemu se nadam da će se dogoditi – objasni Leonida – zato što ne mogu biti siguran šta će se dogoditi. Potrebno mi je mišljenje odozdo, mišljenje vojnika koji ne zauzima istaknut položaj u vojsci. Pred tobom su se sigurno ponašali spontanije pa si mogao da izvučeš neki zaključak, zar ne? Šta misliš o Leontijadu? – Šta mislim o njemu? Pa... Ostavio je odličan utisak na mene – odgovori hoplit. – Sposoban je, autoritativan i razuman, video sam ga kad je jednostavnim gestom zaustavio svoje dok su ih izazivali za vreme nadmetanja. Čak sam pomalo i razgovarao s njim i rekao bih da mu je zaista stalo da pokaže njihovu veru u naš cilj. Naravno... ljudi nisu uvek onakvi kao što izgledaju... – nije mogao odoleti da ne doda, ali nije imao hrabrosti da pri tome pogleda sagovornika u oči. – U izvesnom smislu možda je čak i dobro što oseća obavezu da se dokaže – odvrati Leonida, koji ničim nije pokazao da je shvatio provokaciju. – Tebanci će se zalagati do krajnjih granica, pa čak i preko toga; a ja hoću motivisane ljude, bez obzira na to šta ih motiviše. – Svi smo se okupili ovde da bismo nešto dokazali, zar ne? – odvrati Aristodem žustrije. Leonida primeti njegov odlučan izraz lica i zagleda se nekud neodređeno. – Svaki čovek želi nešto da dokaže, u bilo kom razdoblju svog života. Samom sebi, da bi se osećao živim, otadžbini, da bi pokazao da ju je dostojan; bogovima, da bi im zahvalio što su mu dopustili da živi. Uskoro ćemo, možda, svi dati neki smisao svom životu. Ti, na primer, šta želiš da dokažeš? – Ja sam vojnik – primeti Aristodem – nisam kralj ili zapovednik niti onaj ko odlučuje o sudbinama ljudi, kako su ga bogovi ovlastili. Nije važno šta ja želim da dokažem, već samo ono što moram da dokažem. A verujem da moram dokazati da sam na visini očekivanja moje otadžbine. Svako iole razuman zna da nisi izabrao

127

trista najboljih spartanskih ratnika; dakle, naš cilj je, sada, da demantujemo tebe, efore i Geruziju i da pokažemo da smo upravo mi najbolji ratnici Sparte; zbog nas samih, za otadžbinu i za bogove, kao što si ti rekao. – Dobar odgovor – reče Leonida – ali nisi mi rekao šta ti zaista želiš da dokažeš... Ali Aristodem je već imao spreman odgovor. – Svaki čovek ima lične razloge koji ostaju samo njegovi. Čak i da ništa ne želim da dokažem, način je da nešto dokažem, ali to je nešto što se ne deli s drugima. Ja tebe nisam pitao koji su tvoji lični razlozi. Svako od nas, ovde, važan je zbog onoga što predstavlja, a ne zbog onoga što on jeste. A mi bismo ovde mogli mnogo toga da predstavljamo: kolektivne žrtve na oltaru slobode Grčke? Sredstvo nečije ambicije? Živi primer tradicije zasnovane na preziranju opasnosti? Izaberi sâm. – Ja samo znam da se nikad niko neće pitati ko je zaista bio Aristodem; niko se nikad neće pitati u čemu se jedan hoplit razlikuje od onog pored sebe. Mi vojnici nemamo ličnost, mi smo samo delovi koji se mogu međusobno zameniti i koje nadređeni mogu zameniti po sopstvenom nahođenju, jer oni mogu da promene tok događaja. Štaviše, reći ću ti još nešto: mi smo poslednja karika u lancu koji se nizanjem svakog pojedinačnog vojnika pretvara u jedinicu, potom u falangu, u državu i na kraju, u ovom slučaju, u celu Grčku. Rekao je to vrlo blago, bez i malo žustrine, i to je bio jedini razlog zbog kojeg ga kralj nije prekinuo. – Reklo bi se da nisi zadovoljan što je tako. Mnogi su svesni toga, ali su i ponosni što je tako... – primeti Leonida. – Uvek sam obavljao svoju vojničku dužnost, u svim okolnostima i svakako ću to učiniti i u najvažnijoj prilici. Ali, s druge strane, na znači mnogo ono što sam dosad učinio. Važno je ono što ću sad učiniti, zar ne? – odvrati Aristodem, nimalo se više ne uzdržavajući. – Ne mogu reći da nisi u pravu – odgovori mu Leonida. – U životu svakog čoveka postoje rane koje vrede koliko i ceo jedan život. To su rane koje određuju koliko čovek vredi. Ponekad ih sami

128

izazovemo, ispaštajući zbog nečega ili bežeći od nečega; ponekad ih izazovu bogovi i njih ne možemo izbeći, čak i ako želimo. Svi smo deo jednog mehanizma, od helota do vladara, nemoj misliti da je nekom drugačije. – Činjenica da kralj ima više privilegija u odnosu na svog podanika, ne znači da on može da radi šta god mu padne na pamet. Nismo u Persiji, štaviše, ovde smo upravo zato da ne bismo završili pod Persijom. Ovde smo da bismo dokazali da je svako od nas važan zbog doprinosa koji može da pruži u borbi za očuvanje slobode, dok Persijanci dolaze ovamo da bi omogućili Kserksu da pokaže da je najveći i najmoćniji car na zemlji i ni zbog čega više. Oni svakako jesu obična zrna peska po kojem njihov vladar gazi. U tome je razlika i zbog te razlike ćemo, ako bude neophodno, dati život. Dakle, u pravu si: ti si zamenjiv, ali na kraju ipak grešiš jer, kakve god da su okolnosti koje su te dovele u Termopile, upravo si ti sad ovde, a ne neko drugi i ne treba da žališ ni zbog čijeg odsustva. Šta odgovoriti na takve argumente? Aristodem bi ćutao i da nije stajao pred kraljem. Leonida iskoristi priliku da se oprosti od njega: – Bio sam u pravu, oštrouman si. Ne znam koliko će ti to koristiti da postaneš dobar vojnik, ali svakako doprinosi tome da budeš prijatan sagovornik. Nadam se da ću imati vremena i prilike da ponovo popričam s tobom, Aristodeme, i da iskoristim tvoju oštroumnost u drugačijim okolnostima. Zdravo. Aristodem se zbunjen vratio u svoj sektor. Kralj je delovao kao razuman ali i odlučan čovek. Nekoliko puta je tokom razgovora došao u iskušenje da popusti i da izrazi divljenje prema njemu; međutim, u mislima bi video sliku Leonide kako kinji i ponižava Gorgo ili se iživljava nad Kleomenom i ponovo bi osetio nepoverljivost. Ako je čak i na njega, koji mu je toliko nesklon, pomisli Aristodem, Leonida uspeo da ostavi takav utisak, jasno mu je zašto su svi ostali doslovno zaslepljeni. Zaista će ih povesti na klanicu, a oni će čak biti zadovoljni zbog toga. Gorgo. Nikad nije proteklo toliko vremena da je ne vidi, pa makar

129

izdaleka. Događalo se da mora dugo da čeka da mu se ukaže prilika da je dodirne, da oseti njen miris, ali njihovi susreti uvek su nadoknađivali to dugo čekanje. Da li će se ikad ponovo videti? Da je Leonida pravedan kralj, njegove reči imale bi smisla i sve što se ne odnosi na borbu koja ih čeka i na potpuno žrtvovanje bilo bi nevažno, bez uticaja i značaja. Ali Leonida je beskrupulozni licemer, zar ne? I zato je samo prisvojio plemenita načela i podredio ih svojoj ambiciji, koristeći dobru volju onih koji su mu poverili svoj život da bi postali deo plemenitog poduhvata. Ima li, dakle, smisla, žrtvovati se za njega iako to, naizgled, predstavlja žrtvovanje za državu i za celu Grčku? Gorgo. Šta je, u tom smislu, Aristodemova obaveza? Da se žrtvuje za kralja koga prezire ili da se vrati ženi koju voli? Da Gorgo nikad nije ušla u njegov život, da mu nije ispričala sve ono o Leonidi, ne bi imao sumnji; previše je poštovao sebe da bi izneverio saborce u falangi koji su mu ujedno i najbolji prijatelji. Zar nije to i dokazao prethodnih dana, tokom nadmetanja, trudeći se iz petnih žila? Ali sad je u pitanju život, zapravo mogućnost ili nemogućnost da i dalje viđa Gorgo i, pre svega, prilika da je oslobodi. Gorgo. Leonida mu je neprekidno govorio o slobodi. O slobodi Grka u poređenju s ropstvom varvara. O obavezi da umreš za odbranu slobode. Ali šta je za njega, Aristodema, najvažnija sloboda? Slobodna Grčka ili slobodna Gorgo? I za koju se vredi žrtvovati? Za onu koja mu izgleda kao nešto apstraktno, to jest za slobodu Grka ili za onu opipljivu, stvarnu, za slobodu Gorgo zbog koje je bio spreman da se odrekne i samopoštovanja ako bi mu to pomoglo da je spase. Gorgo. Da li je i sâm sebičan ako želi da je spase samo da bi mogao da bude s njom? Posumnjao je da je zapravo samo nestrpljivi ljubavnik koji jedva čeka da se vrati ženi koju voli, koji plemenitim idealima

130

licemerno pokušava da prikrije sopstvene nedostojne želje. Možda je, pomislio je, čak i želja da se vrati Gorgo samo izgovor kojim krije svoj kukavičluk i slabost. Gorgo. Kraljica Sparte. Čudno, pomisli Aristodem. Postala je kraljica Sparte zato što se udala za strica, očevog polubrata. Kad se udala za Leonidu i rodila mu naslednika, stekla je privilegiju da postane najznačajnija žena u Lakedemoniji, a možda i u celoj Grčkoj. Istovremeno, udajom za Leonidu postala je najnesrećnija žena u Sparti, a možda i u celoj Grčkoj. Gorgo. Aristodem bi je usrećio kad god bi se sastali tokom poslednje dve godine. Zar nije njegova obaveza da je oslobodi nesreće koju joj je nametnuo njen bračni status? Kome bi taj zadatak mogao biti poveren ako ne njemu? Gorgo. Ona je njegov životni orijentir, a ne Leonida. Na kraju krajeva, i ona je vladarka. Njegova vladarka. Gorgo. Setio se njihovog prvog susreta, trenutka kad je postala njegova kraljica, kad nije više bila samo još jedan predstavnik lakedemonskih institucija. Dugo nije razmišljao o tome što je, sigurno, predstavljalo jednu od rana njegovog života – da se posluži Leonidim rečima. Dugo nije mislio na taj dan kad je dohvatio loptu koja joj je ispala iz ruku i otkotrljala se u Eurotu. Žena koja ga je čekala na obali bila je nešto najlepše što je dotad video. Viđao ju je i ranije, izdaleka, tokom zvaničnih proslava ili u grupi žena koje su šetale po Sparti, ali tad bi je pogledao samo površno. Nikad im se nisu sreli pogledi, niti je bio tako blizu nje da bi primetio njen prodoran pogled. Tada, kada je izašao iz vode s loptom u ruci, s mokrim crvenim kitonom koji mu se zalepio za telo naglašavajući muskulaturu, njene crne zenice odmerile su ga od glave do pete, kao da procenjuju gde bi trebalo da ga pogode; onda ga je pogledala u oči, bez osmeha, ne pomerajući nijedan mišić na

131

licu. A on je ugledao boginju koja je samo jednim pogledom mogla uzdići smrtnika do svojih visina. Gledala ga ja dugo kao da mu stavlja do znanja da nema nameru da odvrati pogled od njegovih očiju i što je dublje prodirala pogledom, to se on više osećao kao bog. Gorgo nije skrenula pogled s njegovog, niti se pomerila sve dok joj Aristodem nije prišao toliko blizu da je osetio sva sečiva koja mu prodiru u nozdrve u koje se miris boginje probio tako silovito da se gotovo zateturao. Onda je prvi put čuo njen glas, dubok i raskošan, dok mu je uzimala loptu iz ruku, polako klizeći prstima preko njegovih. – Sutra uveče, posle proslave, ovde, ti i ja. Sami. – Tek tad je odvratila pogled kojim je dotad kao kopljem prodirala u njegove oči i iskoristila ga da mu probode srce, trenutak pre nego što se, ne osvrćući se, pridružila svojim robinjama. A on je sledeće večeri otišao na Eurotu. Otišao je pošto je u mislima otišao već mnogo puta tog dana, razmišljajući o tom pogledu koji ga je otrgnuo od običnih smrtnika i odneo ga njoj, na Olimp. Na obali reke zatekao je senu, nepomičnu poput stena koje su štrčale iz močvara u podnožju Taugeta. Kad joj je prišao na nekoliko desetina metara, primetio je da je od glave do pete umotana u himation. Senka izmaknu pre nego što je stigao da je dotakne i nastavi da trči i ne osvrćući se kako bi se uverila da je on prati. Nije ni morala; koplje koje mu je prethodnog dana pogledom zarila u srce imalo je konopac kojim ga je vukla prema sebi. Pratio ju je nekoliko stadija, ne približavajući joj se ni za jedan korak, svestan da mora sačekati i da će mu ona staviti do znanja kad bude poželela da joj priđe. Tek kad su se baklje u gradu pretvorile u slabašne iskre svetla u tami, ona je zastala i spustila se na tlo, ničim ne pokazujući da se umorila. On je usporio korak i na kraju je hodao, sve sporije, dok nije stigao do nje. Kleknuo je pored nje, a Gorgo je onda iznenada razdvojila rubove himationa pokazujući mu nago telo koje je blistalo pod zvezdama i mesečinom. I ponovo je podigla glavu prepuštajući pogledu da izraze njene želje.

132

Aristodem pomisli da taj pogled kazuje njenu želju da je on poljubi ili je možda samo bio obuzet sopstvenom željom da je poljubi. Nagnuo se prema njenom licu, ali ona začas otpuza dalje od njega i ponudi njegovim usnama središte vasione kojim mu pritisnu glavu ukrštajući listove oko njegovog potiljka i stežući mu slepoočnice bedrima. Celim licem se zario ka njoj i uhvatio je za guzove kako bi mogao da je pridigne, ali kraljica, nezadovoljna pritiskom njegovog lica, uhvatila ga je za teme, pomažući mu da prodre. U tom trenutku iz grla su joj doprli dugi duboki uzdasi, a on pomisli da su to gotovo prvi zvuci koji su doprli iz njenih usta otkad su se prethodnog dana sreli. Prestala je da stenje tek kad je uspeo da je poljubi i da prodre u nju. Gorgo se – kasnije je to naučio – rado ljubi samo posle, gotovo nikad tokom. Ali zbog onog što je pružala dok su vodili ljubav nimalo nije zažalio za onim što nije pružala. Posle je postala gotovo pričljiva. Dugo su razgovarali, već te prve večeri, pre nego što su se ponovo prepustili jedno drugom još jednom, dvaput, tri puta. A posle svakog propadanja u vrtlog čula, nastavljali su da razgovaraju, da se miluju, da se ljube, skladno kombinujući beskrajnu nežnost s pomamnom strašću, u kojima je bilo sve ono što je jednom muškarcu potrebno. Gorgo mu je pričala o svom odnosu s ocem, počevši od slučaja zahvaljujući kojem je postala poznata u Sparti, dvadeset godina ranije. Svi u Lakedemoniji znali su tu priču, ali on ju je sad slušao upravo od glavne junakinje. Bilo je to kad je Gorgo imala samo osam godina i kad je odvratila Kleomena od odluke da prihvati savez s velikim persijskim carem Darijem, ocem sadašnjeg osvajača Grčke. Što ju je više slušao i odgovarao na njena pitanja, sve češće se pitao kako to da mu niko od njegovih „zaštitnika“, nijedan Likurgov zakon, nijedan prijatelj, ukratko – kako to da mu niko nikad nije objasnio da se sreća može dosegnuti na način drugačiji nego što su sedenje u sisicijama, marširanje po neprijateljskim zemljama, borbe na bojnim poljima.

133

Tada se, po povratku kući, Aristodem prvi put upitao da li su uistinu vojna i sportska zadovojstva ono čemu muškarac treba da teži da bi se potpuno ostvario. S druge strane, tako su ga učili od malih nogu, tako je pisalo u knjigama o ratnim veštinama kojima je od detinjstva bio zadojen. Da li je ovo što mu se događa ono što zovu ljubav? Ta obuzetost čula pored koje je površno sve što nije povezano s voljenom osobom? Da li je moguće da postoji neki Tirtej koji peva o lepoti vojničkog života, a ne postoji pesnik sposoban da slavi radosti kakve pruža odnos poput njegovog s Gorgom? Jedino objašnjenje koje je mogao da smisli te večeri bilo je da niko dotad nije osetio ono što je on osetio sa svojom ljubavnicom. Dakle, smatrao je sebe srećnim čovekom, štaviše, povlašćenim; tu sreću i privilegiju želeo je po svaku cenu da zadrži.

134

Nova pobeda

O

d ranog jutra svi su se uskomešali pred bacanje lakog koplja. Takmičari su vežbali svugde gde nije pretila opasnost da kopljem povrede nekog vojnika. Ispočetka, tehnika im je bila prilično loša. Navikli na teška koplja od jasena i ne naročito vični rukovanju lakim kopljima koja su koristili drugi rodovi vojske i sportisti, hoplitima je trebalo nekoliko pokušaja da povrate spretnost s kojom su u detinjstvu i ranoj mladosti bacali laka koplja. Nekoliko kopalja izgubilo se u močvari na koju se nastavljalo more, neka su se zarila u previše strme i nepristupačne planinske obronke, a jedan broj završio je u žbunju. Aristodem i Eurit nisu mnogo vežbali, ali ne zato što nisu imali volje. Pažnju su im sve vreme odvlačili nespretni pokušaji Alfeja i Marona. Braća su pokazala nestručnost još od trenutka kad je trebalo da provuku prste u amentum, kožni remen zakačen duž drške, koji učvršćuje putanju koplja i pojačava pritisak. – Ovaj prokleti remen jednostavno ne može da se prilagodi mojim prstima – ljutito je uzviknuo Alfej dok je pokušavao da proturi kažiprst i srednji prst i da ih raširi duž drške, previše tanke za njegovu ručerdu. – Onda pitaj da li možeš da koristiš dorsko hoplitsko koplje! – izazivao ga je Maron kroz smeh, iako je i on imao poteškoća s kopljem. Naime, ispostavilo se da rukovanje lakim kopljem nije nimalo jednostavno. Svaki laki pešadinac obmotavao je remen oko drške u visini koja je odgovarala njegovoj tehnici bacanja, što znači da je reč o oružju koje mora biti krajnje prilagođeno onom ko ga koristi. Neki su bili dovoljno razumni ali i skromni te se nisu ustezali da ponove lekciju zajedno sa svojim robom, koji su ih podsećali na to kako se pravilno rukuje lakim kopljem. I sâm Aristodem je, pošto je osmotrio obeshrabrujuće Alfejeve i Maronove rezultate, odlučio da vežba s Tizijom, da bi se bolje pripremio za nadmetanje.

135

U međuvremenu, Malijac Efijalt je pripremao teren. Ispostavilo se da je daleko teže napraviti devet polja za bacanje koplja i liniju postolja označiti kočićem koji će deliti zonu bacanja od mnogo duže zone u koju će koplja padati. Moglo se dogoditi da neki takmičar prebaci koplje preko polovine stadiona, a nije nimalo lako naći tako dugačko polje u toliko skučenoj dolini. Međutim, Efijalt je uvek imao neku maštovitu zamisao i ubedio je Dijeneka da se prvi krug takmičenja održi u dva dela, tako da se takmičari smenjuju na samo četiri polja za bacanje. Na taj način ostalo je više prostora i za publiku koja se od prethodne večeri uvećala za hiljadu vojnika što behu pristigli iz raznih gradova Arkadije. Bili su previše umorni od forsiranog marširanja, pa nisu mogli da učestvuju u nadmetanju, zbog čega su neki među njima žalili i dosađivali nadređenima tražeći da se nadmeću barem međusobno, van konkurencije. Nisu dobili dozvolu, između ostalog i zbog nedostatka prostora. U skladu s tim, Efijalt i Dijenek odredili su da svaki takmičar baca koplje samo dvaput u prvom krugu takmičenja i pet puta u završnom. Spartanci su posle Fokejaca izašli na teren najbliži moru, gde je graničnu liniju iza koje se rezultat poništava predstavljao početak močvare. U močvari su završila tri koplja od četiri koliko su bacili Alfej i Maron, a jedino koje su sačuvali završilo je u zoni u kojoj su se takmičili Mantinejci. Tako se ispostavilo da je bilo mnogo više poništenih rezultata od važećih. Takmičarima je bilo prilično teško da pravilno bace koplje koristeći se pri tome remenom da bi pojačali pritisak. U drugom krugu, nakon loših rezultata u prvom, neki čak nisu ni pokušali da proture prste kroz amentum, već su jednostavno bacali koplje držeći ga na polovini drške. Tako bačena koplja letela su kratko, za razliku od koplja nekolicine takmičara koji su, koristeći remen, uspeli skladno da izvedu različite faze, od zamaha do bacanja. Aristodem je prvo bacanje iskoristio da poboljša tehniku kojoj ga

136

je Tizija naučio i nije se mnogo trudio da postigne daljinu, ali je nakon drugog udarca, kad je spojio snagu i tehniku, postigao najbolji razultat. Na kraju se ispostavilo da je vrlo malo Spartanaca ostvarilo dobar rezultat. Od tridesetorice takmičara, samo su osmorica imala pristojan rezultat. Takmičari ostalih vojski bili su uspešniji jer je svaki drugi uspešno bacio koplje. Tako su se Spartanci našli u prilici da krive svoj život savršenog ratnika koji nikad nije radio ništa drugo osim što se kao hoplita pripremao za borbu. Ostalima, među kojima je bilo seljaka, radnika, zanatlija, bilo je lakše da se prilagode nečem što za njih nije bilo toliko novo i nepoznato. Ne računajući mladalačka nadmetanja, nijedan spartijat ne bi se spustio tako nisko da ubije nekog čoveka ili životinju, gađajući ih iz daljine. To su radile kukavice poput Persijanaca, koji su se gotovo isključivo borili lukom i strelom, ili robovi koji su zbog nepoznavanja ratničkih veština držali neprijatelja podalje upravo zahvaljujući lakom koplju. Dakle, ko god se obrukao prilikom bacanja koplja, imao je dobar izgovor: to, na kraju krajeva, nije oružje za prave muškarce. Drugačije su razmišljala samo devetorica pobednika, koji su tvrdili da svestrani ratnik mora da se snađe i prilikom manje važnih zadataka. Publika se već tiskala da bi zauzela najbolja mesta za praćenje finala kad se logorom prolomi snažna tutnjava. Približavao im se odred konjanika, prljavih, oznojenih i prašnjavih. Posmatrajući njihove prepoznatljive kape od kravlje kože sa štitnicima za uši, karakterističan kratak plašt s belim rubovima koji su na vetru ličili na krila, najiskusniji vojnici shvatiše da je reč o Tesalcima. Svi im potrčaše u susret pokušavajući da se probiju do nekog konjanika i da mu postave neko pitanje, u nadi da su im novopridošli doneli vesti o napredovanju varvara. Ali konjanici su hteli da sačekaju dolazak članova vrhovne komande. Posle meteža koji Aristodema ostavi prilično ravnodušnim, okupljeni se razmakoše da propuste četvoricu hoplita u punoj ratnoj opremi, koji su koračali ispred Dijeneka, Knema i samog Leonide. Za

137

zapovednicima su koračala još četvorica naoružanih vojnika. Vesti su se širile, ali nedovoljno brzo. Tesalci su saznali da Grci nameravaju da blokiraju Termopilski klanac, ali nisu znali ko će komandovati poduhvatom niti su poznavali Leonidu. Tek kad su im rekli da pred njima stoji spartanski kralj, sjahali su u znak poštovanja i pozdravili se s Leonidom, a on ih pozva pod svoj šator. Članovi vrhovne komande odoše za njima praćeni zapovednicima svih ostalih vojski i radoznalim pogledima stotina vojnika. Leonida je tek nakon sat vremena izašao iz šatora. Vojnici su pokušali da protumače izraze lica svojih nadređenih, kako bi naslutili ton vesti koje su Tesalci doneli. Nema sumnje da na kraljevom licu niko nije video ništa osim ponosa i odlučnosti, izraz na koji je Leonida već bio navikao svoje vojnike. Vođa se pope na uzvišenje Kolonos, malo iznad nivoa mora, da bi mogli da ga čuju i najdalji pripadnici vojske. – Vojnici Helade! – uzviknuo je. – Vrli konjanici iz Tesalije donose nam vest da varvarin napreduje! Konjanici su došli sa severa gde su se najpre, kao i mnogi njihovi zemljaci, pridružili osvajaču. Ali učinili su to samo da bi procenili njihove snage i zatim podneli izveštaj braniocima slobode! Dakle, obavili su dragocen zadatak iako niko od njih nije zahtevao da rizikuju život. Eto, dakle, primera koji treba da sledimo. Leonida zastade, a onda nastavi: – Ako ste mislili da su vesti o brojnosti trupa kojima Kserks raspolaže preterane, pa... prevarili ste se! Pred nama je zaista najveća vojska koja je dosad kročila na prag Grčke. Na svakog od vas dolazi hiljadu Persijanaca, čiji je broj još veći zahvaljujući grčkim izdajnicima ili kukavicama koje se ne usuđuju da se suprotstave velikom caru. Ali koliko Persijanaca vredi svaki od vas? To se, pre svega, zapitajte. Nemojte se pitati koliko njih ima, nego koliko vi vredite! – Zapitajte se za šta se vi borite, a za šta se oni bore! Shvatićete da oni marširaju za Kserksom zato što im je tako naređeno i mnogi od njih godinama nisu držali oružje u rukama. Kad zarijete svoja koplja u njihova tela, s lakoćom koja će vas iznenaditi, shvatićete da u ratu

138

brojnost malo znači, a motivacija znači mnogo. A vi ste i te kako motivisani. Vaša zemlja, vaše porodice, vaša sloboda, sve je to ono što persijski robovi nemaju ili imaju tek ponešto... – Govorim vam to zato što sad znamo da su se zaputili pravo ovamo i da zaista nameravaju da se probiju. Dosad smo pretpostavljali da će car radije pokušati da prokrči put svojoj vojsci uz pomoć flote i naša generalna strategija prilično se oslanjala na odlučujući sukob na moru. Ali sad je jasno da je Kserks uveren da može proći i preko kopna i pokušaće da se probije ovde, na Termopilima, ako proceni da smo toliko slabi da nećemo moći da odbijemo napad. A pošto nas ne poznaje, ne poznaje vrednost grčkih ratnika i oslanja se isključivo na svoju brojčanu nadmoć i na strateška uverenja, verovatno će napasti. Da li će napasti samo nas ili će istovremeno napasti i flotu, to ne možemo znati. Ono što sad možemo očekivati, jeste da nećemo biti samo sredstvo za zastrašivanje, kao što se možda neko među vama nadao, već sastavni deo bitke koja će se odigrati za nekoliko dana. – Zato znajte da će oni uskoro biti ovde. Naši prijatelji Tesalci rekli su nam da varvarske trupe napreduju brzinom nezamislivom za tako veliku vojsku. Imaju zavidnu logističku organizaciju, ali istočnjaci su uvek bili dobri organizatori. Ipak, kad je reč o samoj ratnoj veštini, mi smo nadmoćni. Još jednom ću vam reći: ne dozvolite da vas uplaši brojnost snaga koje će se ulogoriti u niziji na zapadu; po mom mišljenju, sâm Kserks je svestan nespremnosti svojih ljudi: on se oslanja na brojčanu nadmoć kako bi ostavio utisak na neprijatelja. Posmatrajte njegovu vojsku kao paradne trupe i ništa više. Začuše se prvi oduševljeni pokliči među onima koji su jedva čekali da se suoče s Persijancima. Maron je, na primer, hteo da stavi do znanja da jedva čeka da odjednom naniže dvojicu-trojicu na svoje koplje. Alfej pak nije smatrao da treba da ćuti dok njegov brat govori, te je dodao da se veća slava može dostići u borbi protiv Mesenaca nego u ratu protiv takvih vojnika. Ali Leonida nije završio.

139

– Hoćete prave neprijatelje koji će oplemeniti vaš poduhvat? – nastavio je. – U svakom slučaju ćete ih imati. Ta plima neobučenih vojnika izbaciće barem deset hiljada iskusnih i obučenih za ratovanje koliko i Spartanci. Zovu ih Besmrtni i predstavljaju ono najbolje što Azija može da napravi. Sve u svemu, i njih će biti više od nas. Vešti su s lukom i strelom i po rečima naših prijatelja, imaju lake oklope. Da li će ti oklopi izdržati udar naših dorskih kopalja u bliskoj borbi? Može biti da su veliki ratnici, ali u Aziji. Ovde, u Evropi, mogli bi da otkriju da vrede koliko i svaka laka pešadija... – Ne pitam vas da li želite da se suočite s varvarima. Već znam vaš odgovor. U suprotnom ne biste ni bili ovde. Ja vas, međutim, pitam jeste li dovoljno hladnokrvni da sad nastavite nadmetanje koje ste započeli ili biste se radije usredsredili na čekanje neprijatelja, koji u svakom slučaju ne bi trebalo da stigne još nekoliko dana. Da li želite danas da završite nadmetanje u bacanju koplja i da sutra nastavite borbu prsa u prsa? Umesto odgovora, dolinom se prolomi jednoglasan horski uzvik odobravanja i mnoštvo ruku diže se iznad glava prisutnih poput hiljadu kopalja koja se pre napada nadvijaju nad falangu. Efijalt je delovao najsrećnije jer je obezbedio još nekoliko dana pažnje i odgovornosti. Odmah se uputio prema terenu koji je odabrao za završno nadmetanje – jedno od polja okrenutih prema istoku, kako popodnevno sunce ne bi smetalo takmičarima – probijajući se kroz mnoštvo ljudi koji su klicali svom zapovedniku i pokušavajući da ih skloni da bi oslobodili teren za nadmetanje. Efijaltovo zadovoljstvo dostiglo je vrhunac kad mu se pridružio Dijenek i ovlastio ga da samostalno vodi finale. Pentakotarh je otišao na sastanak vrhovne komande; trebalo je da uspostave vezu s Artemizijom da bi ih obavestili o novostima koje su dobili sa severa i da se dogovore s Euribijadom i Temistoklom o sledećim koracima. Svako je znao svoju ulogu. Gledaoci se rasporediše da bi pratili finale, sudije stadoše na svoja mesta, a devetorica takmičara okupiše se ispred postolja s kojeg će bacati koplje. Prilikom prvog bacanja takmičari su, znajući da imaju još četiri

140

pokušaja, išli na sve ili ništa, što je uglavnom imalo za posledicu poništavanje rezultata: čak četiri hica proglašena su nevažećim, među kojima i Aristodemov jer je Spartanac bio prilično uznemiren najnovijim vestima. Činjenica da će se uskoro boriti, razmišljao je, zahteva od njega da zauzme dosledan stav umesto da dopusti da ga događaji nose. Ali još ga je mučilo previše sumnji da bi mogao potpuno da se oslobodi spartijatskog nasleđa i da pomogne Gorgi ili da bi se jednostavno priklonio tradiciji i pomogao pre svega svojim saborcima, a ne Leonidi. Tespijski takmičar sve je začudio hicem od gotovo devedeset metara, kojim bi se istakao na bilo kom panhelenskom takmičenju. Aristodem je čuo kako ga podstiču saborci okupljeni u blizini postolja, a onda je primetio i ohrabrujući pogled prilično nezainteresovanog Ditiramba. Potisnuo je u mislima sve ono što ga je obeshrabrivalo i odlučio da ne razočara prijatelje. Kad je došao red na njega, zagledao se u daleku tačku u kojoj se zaustavilo koplje tespijskog takmičara; dok je uzimao zalet, odvratio je pogled sa svog zamišljenog cilja samo da ne bi prestupio. Zahvaljujući odlučujućem pritisku amentuma i snažnom zamahu bacača, koplje polete mahnito se vrteći oko sebe i dugo se uzdizalo u nebo pre nego što je počelo da se spušta, dugo, čitavu večnost. Povici gledalaca raspoređenih daleko od postolja, u blizini mesta gde su se spuštala najdalje bačena koplja, uveriše Spartanca da je hitac bio više nego dobar. I zaista, Efijalt mu je dodelio prvo mesto, ali Alfejevi i Maronovi uzvici utihnuše nekoliko trenutaka kasnije kad je sudija objavio da je hitac sledećeg takmičara, jednog Lokriđanina, još bolji. Posle drugog kruga bacanja Aristodem je bio tek treći. U sledećem krugu bacio je dalje od protivnika, ali uspeo je da se popne samo za jedno mesto, jer je bio neznatno bolji od Tespijca. Da li zato što su ga obavestili da je takmičenje vrlo neizvesno ili zato što je želeo da pokaže kako ni on nije mnogo zabrinut zbog dolaska Persijanaca, Leonida se pojavio među gledaocima zajedno sa zapovednicima najvišeg ranga, upravo na vreme da vidi

141

poslednja dva kruga bacanja. Tespijac je pred kraljem izveo zadivljujuće bacanje, koje je oduzelo dah svima koji su se spremali da uzviknu. Ponovo je izbio na prvo mesto, kako je objavio Malijac Efijalt, i to uz prednost od gotovo jedne stope nad Aristodemom. Spartanac je poslednji uhvatio zalet pošto je pogledao Leonidu, koji je zurio u njega. Pogledi im se načas sretoše i vojnik se zapita želi li da pobedi da bi ugodio kralju ili da bi ga izazivao. Pogledao je Eurita i ostale i razrešio nedoumicu odlučivši da se bori za pobedu da bi se oni radovali. Bacio je snažno, veoma snažno, ali kad je koplje palo, svi su videli da se vrh zario u deo terena koji se prostirao malo iza linije u okviru koje se pogodak smatrao važećim. Razočarani uzvici spartanske grupe izmešani s uzvicima zadovoljstva Tespijaca i Lokriđana pridružili su se nezadovoljstvu koje je obuzelo Aristodema kad je sudija poništio hitac. Svakako ga nije oraspoložio ni hitac Lokriđanina koji je, prateći režanjem svoj zamah, uspeo da premaši čak i rezultat tespijskog takmičara. Šta god da je hteo time da dokaže, Aristodem je želeo da ih nadmaši, a umesto toga ponovo se našao na trećem mestu pred poslednje bacanje. Još jednom je, gotovo krišom, pogledao Leonidu i još jednom mu je kralj uzvratio pogled; štaviše, nabrao je čelo i klimnuo glavom jedva primetno stisnuvši usne, kao da želi da mu ukaže poverenje i ulije samopouzdanje. Aristodem je bio iznenađen. To jedva primetno ohrabrenje potisnulo je obeshrabrenost i ulilo mu snagu da se napregne do krajnih granica. Kad je došao red na Tespijca, Aristodem se već približavao postolju, spreman da zauzme njegovo mesto. Tespijac je neubedljivo uhvatio zalet, razočaran i obeshrabren činjenicom da ga je Lokriđanin nadmašio posle hica koji je smatrao nedostižnim, i poslednje bacanje donelo mu je prosečan rezultat. Alfejevi i Maronovi uzvici ohrabrenja najavili su i propratili Aristodemovu pripremu i zalet. Pošto je provukao kažiprst i srednji prst kroz kožni remen, Spartanac je stao na liniju praveći široke zamahe rukom da bi opustio rameni pojas, presudan za pritisak prilikom bacanja. Za razliku od prethodnih dana, pred kraj

142

takmičenja sunce je već zalazilo; duga serija nadmetanja, a pre svega prekidi koji su nastali zbog dolaska Tesalaca i Leonidinog govora, barem ovog puta poštedeli su finaliste borbe protiv iscrpljujuće vreline. Aristodem je potrčao dugim koracima, najpre polako, a onda brže, dok je desnu ruku sve više povlačio unazad, izvijajući koplje čiji se vrh uzdigao pod pravim uglom prema nebu. Kad je stigao nadomak postolja, koraci su mu bili odsečniji i snažniji, a stopala su mu se sve više odvajala od tla. Gledaocima se činilo da će svakog trenutka poleteti, ali put neba je, trenutak kasnije, poletelo samo koplje. Nijedan usklik nije propratio hitac. Kao da su se svi dogovorili da ćute u strahu da bi i najmanji zvuk mogao da poremeti let koplja. Koplje je pre ili kasnije moralo pasti i palo je. Najbliži gledaoci primetiše da se zarilo u ravni s kočićem kojim je bio označen najbolji Lokriđaninov hitac. Ubrzo svi upreše pogled u Efijalta i zurili su u njega dok se nisu umorili, jer je ovaj dugo baratao kočićima i daščicama, nekoliko puta ponavljajući merenje, sve dok nije bio siguran da može da objavi pouzdan rezultat. Jedan prst. Rekao je da je razlika samo jedan prst. Dotadašnje čekanje proisticalo je iz Efijaltove revnosti i osećanja odgovornosti. Od tog trenutka, vreme koje je proteklo pre nego što je izgovorio u čiju korist je razlika dužine jednog prsta, Efijalt je koristio da bi se naslađivao njihovim iščekivanjem. Spartanac je izbio na čelo.

*** – Kako izgleda, ti si čovek pun iznenađenja – primeti Leonida čim mu je Aristodem prišao da bi mu kralj čestitao. Nakon Aristodemovog hica ponovo je došlo do prekida koji su izazvali njegovi najvatreniji navijači kad su upali u polje. Maron je potrčao odmah nakon Efijaltove objave, a brat je krenuo odmah za njim. Aristodem se u trenu obreo u dvostrukom zagrljaju dok je,

143

metar dalje, Malijac širio ruke i urlao pozivajući Spartance na red i podsećajući ih da nadmetanje još nije završeno. Odmah zatim, Lokriđani su potvrdili njegovu opomenu, ali na određeniji način; jednostavno su izneli Marona i Alfeja s polja da bi njihov takmičar mogao da se usredsredi da izvede hitac. Ali Lokriđanin nije mogao da se usredsredi na bacanje. Barem nije mogao dovoljno da se usredredi; poslednjim naporom morao je da prikupi svi snagu koju je, međutim, izgubio tokom prethodnih krugova bacanja. – Ni u jednom trenutku nisi odustao, čak ni onda kad je izgledalo da si već dao sve od sebe – reče Leonida pobedniku, ali obraćajući se i publici, barem onim najbližim gledaocima. – To je duh koji želim od svojih ljudi. Još jednom moram reći da ti, Aristodeme, otelotvoruješ duh pravog spartijata, duh koji će, nadam se, svi Grci koji su sada ovde, na Termopilima, umeti da ispolje kad dođe trenutak za to. Aristodem se sramežljivo osmehnu, a onda odgovori na ovacije gledalaca. Jedan deo njega bio je zadovoljan zbog kraljevih reči što su ga uzdizale kao model uređenja koji je on prezirao; ali smatrao je da je uistinu ironično, paradoksalno pa čak i neukusno što je upravo on sredstvo Leonidine slave. Upitao se da li je pobedio upravo zato što više ne razmišlja kao spartijat. Ta pobeda, pomislio je, nije zasluga veštine, već stava. Želeo je da pobedi, ali ne toliko kao ostali, i snazi je, za razliku od drugih, mogao da pridruži opušteniji emotivni pristup, što je njegovim mišićima dozvolilo da se napregnu do kraja, bez ikakvih kočnica. Znači tako, Leonida bi voleo da svi budu kao on? Aristodem je sumnjao da bi kralj to poželeo da je prozreo njegova unutrašnja previranja. Da li će i u borbi biti ovako? Da li će i s Persijancima odmeriti snage opuštenog uma i mišića? Ne, svakako neće. U borbi se umire, pomislio je spartijat; a kad umreš, više ne možeš videti Gorgo; u borbu nije moguće ući bez emotivnog naboja. Još nijednom nije bio u ratu otkad su prve pukotine prošarale mentalni monolit zahvaljujući kojem je, poput hiljade drugih ljudi, postao produkt

144

krutog obrazovnog sistema. Nije znao kako će se ovog puta ponašati kad stane pred neprijatelja; ipak, bio je siguran da neće biti u stanju da mu se suprotstavi laka srca, jednako nehajno kao kad je bacio to koplje.

145

Rvači

S

ledećeg dana ljudi se razbudiše razmišljajući o rvanju a ne o Persijancima. Leonida i Knem smatrali su da je to dobar znak, ali njih je više zanimao Euribijadov odgovor na poruku koju mu je poslao kralj. I zaista, glasnik koji je otišao prethodnog popodneva iz Alpenosa, stigao je već u prvim jutarnjim satima. Nije doneo odgovor, izvestio je Dijenek svoje prijatelje, već najavu skorog dolaska Temistokla, zapovednika atinske flote, koga je Euribijad poslao da se posavetuje s Leonidom. Aristodema je to začudilo. Temistokle se borio na Maratonu deset godina ranije i pričalo se da je veštiji političar nego ratnik. On je od Atine stvorio pomorsku silu, snagom volje odlučujuće je uticao na korenite promene u atinskom državnom uređenju. Ipak, mogao je to da učini – i to je ono što je zanimalo Aristodema – zato što je delovao u društvenim i institucionalnim uslovima daleko manje krutim od lakedemonskih. Vladao je u sredini u kojoj čovek jake ličnosti može da promeni i popravi, ako je potrebno, otupele zahteve tradicije. Mogao je to da uradi i zato što, u Atini, pojedinac može da se izdigne iz mnoštva jednakih, barem tokom perioda koji su ograničile institucije, i da izrazi sopstveno mišljenje. Alfeja i Marona, međutim, nimalo nije zanimao Temistokle. Obojica su bili veoma uzbuđeni zato što su ih saborci izabrali za svoje predstavnike za borbu prsa u prsa. Niko nije ni sumnjao da će se Alfej nadmetati u poslednjoj disciplini: toliko krupnog čoveka svako bi poželeo u timu. Izbor Marona, međutim, neposredno je proistekao iz njegovog hvalisanja i namere da uzvrati divovskom Tegejcu s kojim se potukao tokom marša. Treći predstavnik, Aristodem, određen je zahvaljujući rezultatima koje je postigao: pobednik u dve discipline od četiri održane, svakako je bio favorit za pobednika igara. Efijalt je još prethodne večeri pripremio teren. Dijenek se već više puta uverio u njegovu delotvornost i rado mu je prepustio celu

146

organizaciju sportskih događaja, utoliko pre što su oni ratni zahtevali njegovo prisustvo. Dvadeset sedmorica takmičara – trojica iz svake vojske – videli su da je dalekovidi Efijalt pripremio tri skame, veće od onih koje su korišćene za skok udalj i, pre svega, bliže jedna drugoj, da bi u prvom krugu moglo da se odvija nekoliko borbi istovremeno. Istini na volju, trajanje borbi teško je bilo vremenski ograničiti. Dvojica protivnika mogla su beskrajno da produžavaju nadmetanje jednostavnim pasivnim postavljanjem u borbi, kako bi izbegli da ih protivnik obori na tlo. Da bi ograničio vreme, Malijac je zaključio da će u prvom krugu nadmetanja biti dovoljno jedno obaranje na tlo da bi se proglasio kraj borbe. U sledećem krugu nadmetanja, međutim, svaki sportista moraće dvaput da dovede protivnika u položaj da ne može da se pomeri, a u finalu će morati da ga onesposobi triput, kao na Panhelenskim igrama. Ipak, i uz ta ograničenja, opravdano je očekivati da bi se nadmetanja mogla nastaviti i sutradan. Ovoga puta nije bilo predviđeno nadmetanje u okviru istih timova kako bi se odredili njihovi dalji predstavnici. Efijalt je pripremio dvadeset osam kamenčića u koje je urezao prvih četrnaest slova alfabeta, tako da su ista slova bila urezana na dva kamena. Onda je sve kamenčiće stavio u ćup da bi njihovim nasumičnim vađenjem sami takmičari odredili tok nadmetanja. Pošto je proverio da je zemlja u tri borilišta iskopana, izvrnuta i dovoljno omekšana da se takmičari ne mogu povrediti, pozvao ih je da se okupe. Oni su, sa svoje strane, sve učinili da otežaju jedni drugima da ih čvrsto uhvate tokom borbe i koristili su se uistinu očajničkim metodama. Gotovo svi su utrljali ulje u kožu, puštajući robove da im pomognu. Osim toga, mnogi su grebali tlo sakupljajući prašinu i nanoseći je na telo da bi im koža bila još klizavija; ili su se kotrljali po tlu bez trave i rastinja da bi pokrili telo slojem prašine i postali neuhvatljivi. Samo se dvojica takmičara nisu namazala uljem za koje se pričalo da leti oštećuje kožu i oslonili su se isključivo na upotrebu prašine. Alfej je pak našao treće rešenje; kotrljao se u žitkom blatu u močvari iz koje se pojavio nalik morskom čudovištu s kojeg se sliva

147

blato. Smrdeo je zastrašujuće i nekoliko njegovih saboraca sažalilo se nad Alfejevim robom, koji je morao da razmaže taj mulj po gospodarevom ogromnom telu. Sve u svemu, obuzeti smehom, svi takmičari ponadaše se da neće morati da se susretnu s njim. Još jedan takmičar koji je predstavljao pravi bauk za ostale bio je Tegejac koji se tukao s Maronom. Grdosija je prošao tik pored ovog i uznemirujuće se cerekajući, šapnuo mu na uvo: – Nadaj se da ćeš izgubiti pre nego što stigneš do mene... tako ćeš barem ostati čitav... – Spartanac je na te reči zadrhtao od besa i doviknuo za njima: – Nije ti bilo dovoljno, a? Čarka nije promakla nijednom od Spartanaca koji su pratili njihove pokrete. Upućeni u njihovu prethodnu tuču, nestrpljivo su čekali nastavak. Grdosija primeti da ga gledaju i, stiskajući pesnice od gneva, doviknu im: – Nadam se da ću se sukobiti sa svom trojicom Spartanaca da bih opovrgao ono što taj lakrdijaš priča okolo! Zato su takmičari pomalo zabrinuto prolazili, jedan po jedan, ispred Efijalta da bi zavukli ruku u ćup i izvadili kamen koji određuje takmičarski par. Ostali vojnici rasporedili su se uz rubove triju skama, praveći veću gužvu nego prethodnih dana. Borba je oduvek bila disciplina koja izaziva najveće zanimanje i najviše muškaraca hvalilo se da su joj dorasli. Izvlačenje je odredilo da se Tegejac moćnih mišica bori s jednim Tespijcem. Aristodemu je pripao Fokejac, Alfeju Tebanac, a njegov brat je imao sreće da preskoči prvi krug. To je izazvalo zadovoljstvo Tegejca, koji je shvatio da se na taj način povećava mogućnost da se njih dvojica sastanu u borbi; gledao ga je pružajući ruke preda se i snažno preplićući prste, oponašajući stisak kojem će ga izložiti. Maron je samo progutao pljuvačku, a onda je usredsredio pažnju na brata. Alfej je, naime, izvukao slovo beta,6 što znači da će se boriti u prvom krugu. Njegovu borbu pratilo je najviše neopredeljenih gledalaca. Zanimalo ih je kako se bori taj div, krupan gotovo koliko i kršni Tegejac i mnogi su se, i dalje nepoverljivi prema Leontijadinovoj

148

vojsci, nadali da će Alfej dati dobru lekciju Tebancu, koji je i sâm bio krupan, ali nije se mogao porediti s protivnikom. Borba nije dugo trajala. Posle početne faze tokom koje su prislonili čela jedan drugom i počeli da se guraju upirući glavama, Alfej je uspeo da poremeti ravnotežu Tebancu prisilivši ga da primakne karlicu. To mu je omogućilo da ga stegne oko pasa, da ga podigne i tresne o tlo, ali nije bio dovoljno brz da sedne na njega i spreči ga da ustane. Ali to nije značajno uticalo na tok borbe. Tebanac je samo uspeo da se izvesno vreme drži van Spartančevog domašaja, dok ga nezadovoljni povici gledalaca ne primoraše da se bori. To je odredilo kraj borbe. Naime, čim je uspeo da ga dohvati, Alfej ga ponovo stegnu oko pasa i obori ga na tlo sopstvenom težinom, a zatim ga pritisnu svom snagom. Tebanac se malo opirao, a onda je odustao i podigao ruku, koju mu je Alfej namerno ostavio slobodnu da bi mogao da pokaže da je poražen. Aristodemu nije išlo tako glatko. Fokejac koji mu je zapao nasumičnim izvlačenjem bio je sitan i spretan. To znači da je, za razliku od krupnih rvača koji su se oslanjali isključivo na snagu, morao da se bori služeći se inteligencijom i lukavošću. Ispostavilo se da je težak protivnik, iako se i Spartanac spretno kretao, osim toga što je bio i jači. Posle dugog međusobnog procenjivanja tokom kojeg su rvači pokretali ruke uglavnom nastojeći da zaustave jedan drugog, Aristodem je propustio da stegne protivnika oko pasa, ali uspeo je da ga saplete i da ga obori na zemlju; borba se nastavila sve dok mu Spartanac nije stavio lakat pod gušu i prisilio ga na predaju. Prvi krug nadmetanja završio se munjevitom borbom Tegejca, koji je u roku od nekoliko sekundi oborio nesrećnog protivnika. Uz Marona, koji je preskočio prvi krug, preostala su još četrnaestorica takmičara, ali nadmetanje se nastavilo tek nakon aristona. Posle toga imali su dovoljno vremena za pripreme, koje su mnogi iskoristili da ih robovi izmasiraju uljem i vodom. Alfej je, međutim, ponovo gacao po blatnjavoj močvari. Efijalt je smanjio broj kamenčića na četrnaest, ostavljajući one sa

149

slovima od alfa do eta,7 i ponovo je pozvao takmičare na izvlačenje. Trojica Spartanaca izbegli su Tegejca i u drugom krugu, što im je omogućilo da s izvesnom lakoćom pristupe borbi. Od njih trojice, jedino je Marona, koji još nije osetio borbu, protivnik, Mantinejac, malo iznenadio. Oborio je Marona čim su kročili u skamu. Ali Maron je u nastavku uspeo da izjednači i da na kraju pobedi pošto je spretno blokirao protivnikove butine. Aristodemov protivnik je, međutim, diskvalifikovan jer je pokušao da ga uhvati za gleženjeve pošto ga je oborio; budući da pravila to ne dopuštaju, Efijalt ga je kaznio. Tegejac je prikazao izvanrednu borbu jer je dvaput oborio protivnika na tlo dok su ostali takmičari za to vreme uspeli samo jednom da obore protivnika. Nadmetanje je još bilo u toku kad se sa istoka, to jest iz pravca Alpenosa, pojavila grupa vojnika. Čak su i oni manje oštroumni shvatili da je reč o nekoj važnoj ličnosti i njegovoj telesnoj gardi, četvorici skitskih plaćenika s lukovima prebačenim preko ramena i nekolicini fokejskih hoplita koji su prilazili s istočne kapije. Aristodem je među prvima shvatio da je to Temistokle, iako velikodostojnik uopšte nije izgledao onako kako ga je on zamišljao. Nikada nije video čoveka koji se fizički toliko razlikuje od Spartanaca, možda se čak ni varvari koji prate Kserksa toliko ne razlikuju od njegovih sugrađana. Zapovednik flote je, ogrnut dugačkim himationom preko kitona, imao kratku ravnu kosu, delimično skrivenu ispod kape sa širokim obodom koji ga je štitio od sunca. Lice mu je podsećalo na praseću njušku, nos mu je bio pljosnat, a telo ugojeno, iako nije delovao mlohavo. Ali pogled! Pogled koji je Aristodem ulovio budući da se zadesio na mestu kuda je prolazila mala naoružana grupa, izazivao je poštovanje. Temistokle je gledao na sve strane, prodorno i usredsređeno, pokazujući da odmah počinje da razmišlja o onome što vidi. Sigurno, pomislio je Aristodem, procenjuje naše realne mogućnosti da izdržimo. Moraću sutra da pitam Dijeneka da li je bio zadovoljan. Grupa nastavi pored vojnika okupljenih oko borilačkih polja, dođe

150

do Antele i tamo, gotovo na samoj obali Azopa, sastade se s vrhovnom komandom kopnenih snaga. – Pozdravljam te, kralju Sparte, i prenosim ti poštovanje tvog sugrađanina i podanika, mog zapovednika Euribijada – izjavi Temistokle, obraćajući se Leonidi. Mnogi zapovednici vojski bili su svesni napetosti koja je vladala u vrhovnoj komandi flote koja je, zapravo, bila dijarhija. Euribid je bio glavni zapovednik flote, ali brodovi su bili atinski. Kad se tome doda i Temistoklova politička moć, jasno je da je Atinjanin uživao široku podršku podređenih zapovednika i trijerarha i da je često nametao svoje mišljenje. – Pozdravljam i ja tebe, zapovedniče flote – odvrati Leonida. – Žao mi je što si morao da pređeš toliki put. Da si me obavestio o tačnom vremenu svog dolaska, otišao bih do Alpenosa da te sačekam. – Ne mari, ne mari – užurbano odgovori Atinjanin. – Ovako sam mogao da osmotrim na koji način nameravaš da se suprotstaviš persijskoj vojsci. Leonida ga ne upita kakav utisak je stekao. Smatrao je da ne mora da izrazi zanimanje za njegovo mišljenje. – Imate li i vi vesti o neprijateljskoj floti? – upita ga umesto toga. Nisu bili krivi ni Leonida ni Temistokle; bio je to uobičajen ton razgovora između Spartanaca i Atinjana, kad bi ta dva naroda bila raspoložena da sarađuju. – Verovatno ćemo ih imati onda kad se pred vama pojave prvi Persijanci – odvrati Temistokle. – Kserks nije glup, iako je mnogim Grcima lakše da ga smatraju glupim. Pokrenuće flotu tek kad se uveri da njegov kopneni front nije bezbedan, a istovremeno, neće vam smetati dok se njegovi brodovi ne primaknu Eubeji. Dobro je osmislio pristup. Sad mi reci, kralju, koliko ljudi imate ovde? – Imamo šest hiljada sto dvadeset ratnika, zapovedniče flote – brzo odgovori Knem, kako bi poštedeo svog kralja ponižavajućeg zadatka da saopštava brojno stanje. – Tačnije, šest hiljada dvesta – dodade Dijenek. – Maločas su mi

151

najavili dolazak osamdesetorice hoplita iz Mikene. – A, dobro, to je onda nešto sasvim drugo – podsmešljivo reče Atinjanin. – A ja sam se bio zabrinuo zbog polemarhovog odgovora. Ali sad sam spokojan: zaista imate dovoljno vojnika... – Dozvoliću sebi da ti skrenem pažnju na to – umeša se Leonida blago iznerviran – da je najava stigla u poslednjem trenutku; osim toga, sigurno si primetio da je bojno polje prilično usko, tako da veći broj vojnika ne bi doprineo odbrani... – Istina je. Previše vojnika – odvrati Temistokle – ne bi doprinelo odbrani, ali neće joj doprineti ni premalo njih. – Čini mi se da ista razmera važi i za flotu. Priča se da je persijska ogromna. A vi, koliko vi brodova imate? Dvesta pedeset, rekao bih... – uzvrati mu spartanski kralj. – Tačnije, dvesta dvadeset. Ali još pedeset brodova smo postavili južno od Eubeje da bismo odbranili kružni put. Imaš li ti dovoljno ljudi da sprečiš prolaz u slučaju da pokušaju da prodru na kopno drugim putem? – Postavio sam hiljadu vojnika na istok. U svakom slučaju, Persijanci mnogo bolje poznaju Egejsko more od planina koje se protežu pored nas. Temistokle je shvatio da se ne može vratiti Euribijadu s nerazrešenim razmiricama. Naterao je sebe da bude pomirljiviji. – Tako je. Moramo učiniti sve što možemo sa svojim mršavim sredstvima. Ali, dozvoli mi da primetim da je opravdano smatrati ovaj front ugroženijim. Iako Kserks ima nemerljivo više brodova u odnosu na nas, svaka pomorska akcija nosi više nepoznanica nego one kopnene; naročito ako, kao Kserks, raspolažeš najvećom vojskom koja je ikad zabeležena u istoriji sveta. Kralj mora nahraniti sve te ljude i neće hteti da gubi vreme ispred ovog klanca. Budi siguran da će pokušati da se probije, a nama je potrebno vreme. Celoj Grčkoj je potrebno vreme. – Znam to isuviše dobro – obeshrabreno odvrati Leonida. – To je problem s kojim se borimo već šest dana. Primeniću sve mere koje su u mojoj moći, čak i one najgrublje, ne bih li uspeo da ih

152

zaustavim, ali iskreno, imam utisak da bez pomoći bogova malo toga mogu uraditi. Jedino u šta te mogu uveriti jeste da, ako pokušaju da se probiju, neće uspeti odmah. – Onda – priznao je Temistokle – možemo samo da se nadamo da će vam bogovi pomoći. Uostalom, i nama je potrebna njihova pomoć. Voleo bih da ti mogu reći koliko vremena nam je potrebno da izdržimo, ali ne znam. Znam samo da će nam, šta god da se desi, biti potrebni junaci. I šta god da se dogodi ovde, u vekovima koji dolaze pričaće se o tome kao što se i danas priča o Troji i, dozvoli mi da pomenem, o Maratonu. Nisam siguran da će ono što će se odigrati na Artemiziju izazvati toliku buku, što je neobično ako se uzme u obzir da je naš poduhvat počeo s uverenjem da će kopneni front biti samo pomoćni. – Jedino u šta sam ja, međutim, siguran – dodade Leonida – jeste da će lakedemonski kralj, trista njegovih sugrađana koje je poveo sa sobom i ostali koji su imali hrabrosti da nam se pridruže, do kraja izvršiti svoju dužnost da bi sprečili varvare da kroče na sveto tlo Helade. Da li će nas to odvesti u istoriju, ne bih umeo da kažem. Kad bi mi sad neki bog rekao da mogu da sprečim osvajače po cenu svoje slave, odmah bih pristao. A to mogu da kažem i u ime svakog Spartanca. Navikli smo mi Lakedemonci da radimo za zajedničko dobro. Temistokle ozbiljno klimnu glavom, a onda se rukova s Leonidom. – Slagao bih kad bih ti rekao da odlazim odavde ohrabren. Ali u jedno sam siguran: Helenski savez se na Termopilima može osloniti na zapovednika koji zna šta radi. Vreme je da se vratim Euribijadu. Biće mu drago da čuje lepe reči na račun svog sugrađanina. Dijenek ga isprati do Alpenosa, odakle je kasno po podne Temistokle otplovio prema Artemiziju. Pentakontarh se potom vratio u polje sa sumpornim izvorima, gde je u međuvremenu Efijalt odlučio da odloži za sutradan nastavak nadmetanja. Kad Dijenek potraži Efijalta, ovaj ga izvesti o toku takmičenja, naročito o uspesima Spartanaca. – Svi tvoji i dalje su u igri. Trojica od sedmorice. Dobar timski

153

rezultat, zar ne? Među ostalima su jedan Tegejac, dvojica Korinćana i jedan Orkomenjanin. Ali, po mom mišljenju, nemaju nimalo izgleda protiv Tegejca. Previše je krupan, previše zao... protiv njega ne pomaže tehnika... – raspričao se Efijalt. – Da, svakako, ali sad hoću da čujem njih. Želim da znam čemu se nadaju u sutrašnjim borbama – prekinu ga Dijenek i ostavi ga odlazeći prema Aristodemovom sektoru. – Računaš da ćeš pobediti i u ovom nadmetanju? – upita prijatelja, dok je još bio podalje od njega. Ovaj se nasmeja. – Sumnjam. Ima onih koji su bolje opremljeni od mene. Alfej, na primer... ja bih se kladio na njega... – odvrati. – Ili na Tegejca – reče Dijenek. – Taj nasilnik okomio se na Spartance. Da sam na tvom mestu, molio bih bogove da ne naletim na njega, da ti ne bi izobličio to lepo lišce... – Pusti ti lišce. Pričaj mi o Temistoklu. Kakav je? – reče Aristodem. – Kakav je? Nesumnjivo upečatljiv čovek – odgovori Dijenek. Sad shvatam zašto u floti imaju problema s komandom. Teško je podrediti nekom takvu osobu: odlučan je, autoritativan, sugestivan; priča se da je nekoliko puta zapretio da će povući atinske brodove ako ne učine onako kako on zahteva. I stvarno bi to uradio. To bi značilo da se moramo odreći dve trećine flote, što Savez ne može sebi da dopusti. Ne bih voleo da sam na Euribijadovom mestu. Rekao bih da je Temistokle sličan Leonidi... – A, to znači da je uistinu veliki čovek... – zajedljivo odvrati Aristodem i pogleda na drugu stranu. Pre nego što je prijatelj uspeo bilo šta da mu odgovori, pred njima se pojavi Anerist. – Onda? Šta ovo znači? Prvi vladarev pentakontarh najpre obaveštava vojnika o ishodu susreta s predstavnicima flote, umesto da prvo izvesti ostale pentakontarhe? – reče unoseći se Dijeneku u lice, a odmah potom pogleda popreko Aristodema, kako bi mu stavio do znanja da treba da ode. Ali Aristodem se ne pomeri. Dijenek se pak pomeri onoliko koliko je bilo dovoljno da poštedi sebe smrdljivog zadaha iz koleginih usta. Onda hladno uzvrati: – Ovo je nezvaničan razgovor dvojice

154

prijatelja. Blagovremeno ćeš biti pozvan da te zvanično izvestimo. Sad si suvišan. – A, je li? Nisi pravičan... Hijerarhiju treba poštovati – nastavi Anerist – osim toga, trebalo bi da tražiš moje odobrenje ako hoćeš da razgovaraš s nekim mojim podređenim. Sigurno ne razgovarate o današnjem nadmetanju. Rekao bih da je taj odgovoran za neposlušnost, budući da se dokopao informacija vojnog karaktera pre svog neposredno nadređenog. Biće kažnjen – zaključi pentakontarh, gledajući Aristodema uz grimasu koja je samo naglasila onu večitu na njegovom licu. Aristodem zatreperi od srdžbe, ali ga Dijenek uhvati za mišicu. – To ti ne bi bilo pametno. Leonida ga je zavoleo, a osim toga, verovatno će biti pobednik pentatlona. Ostavi ga na miru, inače ćeš morati da se suočiš s mojim svedočenjem. I s mojim mačem... – dodade. Ali Anerist nije nameravao da se povuče. – To znači da ću morati da kaznim njegovog malog prijatelja Eurita. Ah! Zaboravio sam da je on i tvoj mali prijatelj. Pa, malo stajanja sa štitom na ruci ojačaće ga. On se sutra ionako ne takmiči... Da nemaš nešto protiv? Ne bih rekao. Nadam se da me nećeš učiti kako da vodim svoju jedinicu... – zaključi podrugljivim tonom, pre nego što se okrenuo i otišao. Dijenek pogleda Aristodema, a onda udari pesnicom o dlan i pozva Anerista: – Pa dobro, čekaj, sad ću ti ispričati o čemu su razgovarali Leonida i Temistokle – reče prilazeći mu koracima teškim poput stena. Sledećeg jutra Efijalt pozva takmičare da se okupe i da izvuku slova kojih je ovog puta ostalo četiri, od alfa do delta.8 Izvlačenje je izazvalo brojna dobacivanja: Tegejac je ostao bez protivnika, što je značilo da će preskočiti taj krug nadmetanja, dok je Maron trebalo da se bori protiv jednog od dvojice Korinćana. Aristodem je izvukao slovo gama,9 kao i Alfej, koji je uzalud pokušavao da ubedi Efijalt da uvede pravilo po kojem se pre polufinala ne mogu boriti rvači iz istog tima.

155

Ali Malijac nije hteo ni da čuje, a ni Dijenek nije hteo da izađe u susret Alfejevom zahtevu; štaviše, kad je čuo ko će se boriti, zapovednik reče sebi da nizašta na svetu neće propustiti tu borbu i seo je u prvi red. Prva borba odvijala se između Korinćanina i Fokejca i bila je prilično duga i ujednačena, da bi se završila pobedom onog prvog, koji je dvaput oborio protivnika ne zemlju. Došao je red na Marona i drugog Korinćanina. Tegejac se laktovima probijao kroz okupljeno mnoštvo gledalaca i zauzeo mesto u prvom redu. – Iskreno se nadam da ćeš ti pobediti. Navijaću za tebe – reče Spartancu zlurado se osmehujući. I zaista, njegovi povici ohrabrenja pratili su celu borbu Spartanca koji je za nekoliko minuta dvaput oborio protivnika na zemlju. Ozaren i ponosan na svoju pobedu, Maron je najpre primio Dijenekove čestitke. Alfej i Aristodem su zagrevali mišiće, ali Tegejac srdačno zagrli Marona, stežući ga moćnim mišicama toliko da je ovaj gotovo ostao bez daha. – Ako te ovoliko stežem dok ti čestitam, pokušaj da zamisliš kako ću te stegnuti kad mi dopadneš šaka... – prošaputa mu na uvo. Efijalt pozva Alfeja i Aristodema. Ovaj drugi se osmehnu pokrivajući nos kad je stao u skamu ispred prijatelja/protivnika, a ovaj se tobože uvredi. Prekinuše komediju kad primetiše da pored Dijeneka stoji Leonida, očigledno iznenađen tim neobičnim parom. Efijalt dade znak za početak borbe i izvesno vreme nije se događalo ništa jer su dvojica Spartanaca odmeravala jedan drugog kružeći u skami i povremeno pokušavajući da zgrabe jedan drugog za prste ili ručne zglobove. Prvi napad pokušao je da izvede Aristodem. Prebacio je težinu na levu stranu i načinio pokret kao da će se pomeriti ulevo, a onda je pružio ruke desno. Taj spretan pokret omogućio mu je da zgrabi Alfeja oko pasa pre nego što je ovaj stigao da odreaguje, ali baciti ga na zemlju bilo je već mnogo teže. Nekoliko sekundi stajali su u klinču dok Aristodem nije uspeo udarcem noge da obori prijatelja. Alfej ga, međutim, povuče za sobom i neko vreme bili su isprepletani poput dveju zmija, pre nego što je krupni Alfej počeo

156

da koristi svoju težinu, prikovao Aristodema leđima za tlo i primorao ga da podigne ruku u znak predaje. Odmah su nastavili, obojica umrljani prašinom i pre svega blatom koje se slivalo s Alfeja. Aristodem je donekle otkrio taktiku borbe svog prijatelja i znao je kako da u sopstvenu korist upotrebi Alfejevu težinu. Brzo je sproveo u delo svoje zaključke, koristeći Alfejevu želju da što pre okonča borbu. Alfej skoči na njega pokušavajući da ga zgrabi za mišice, a Aristodem odglumi da mu se ne može suprotstaviti i dopusti mu da ga uhvati; ali nije mu dozvolio da ga uhvati oko pasa, već se bacio unazad i povukao ga za sobom, trudeći se da se dočeka na bok. Posle pada uspeo je preduhitri Alfeja i odmah je seo na njega; prilično se preznojio dok ga nije onesposobio, ali Alfej je na kraju ipak morao da moli za milost. Izjednačenje. Publika je uživala. Maron nije mogao da se uzdrži, bio je previše uzbuđen zbog sopstvene pobede ali i zbog veštine koju su pokazivali njegov brat i njegov prijatelj, te je njihove pokrete pratio živopisnim rečima i rečitom mimikom, nimalo se ne obazirući na Leonidino prisustvo. Kralj je, međutim, mirno posmatrao borbu, zadovoljnog izraza lica. Kad su nastavili, Aristodem zaključi da je dovoljno pokazao. Već je praktično osvojio titulu najuspešnijeg učesnika u pentatlonu, što ga je, uz dve pobede u odvojenim disciplinama, odvelo predaleko u odnosu na sopstvena očekivanja i želje. Pošao je u Termopile s namerom da se ne ističe, a onda su ga događaji poneli i previše je pažnje privukao na sebe, uključujući i Leonidinu pažnju. Sad su u igri ostala još dvojica Spartanaca koji su, uz to, i njegovi dragi prijatelji; neka pobedi jedan od njih. Ostatak borbe pretvorio se u formalnost. Trebalo je samo da se postara da Alfej ne pobedi previše lako nakon prilično ujednačene borbe. Kad je podigao ruku u znak poraza, njegov prijatelj bio je toliko zadihan da je, bez sumnje, morao dobro da se pomuči da savlada Aristodema. Kad je Malijac Efijalt proglasio pobednika, Alfej je skočio podižući

157

pesnice uvis, kličući od radosti, a onda je požurio da zagrli prijatelja. Leonida je ustao i obojicu pohvalio; zahvalio im se za odličnu borbu koju su prikazali, dozvoljavajući mu da načas zaboravi ozbiljne obaveze koje ga čekaju. – Ipak – dodao je kad je bio siguran da ga samo Aristodem može čuti – mogao bih da se zakunem da si posle izjednačenja našao ključ za pobedu. Međutim, kažu mi da ti je on prijatelj... – nije završio ono što se podrazumevalo. Aristodem ga pogleda i ništa ne reče. Ali nije mogao ni da se pokrene i da ode, barem dok ga sâm kralj ne otpusti. Sačekao je nekoliko trenutaka, praveći se da uživa u velikom slavlju u čijem središtu se obreo Alfej, a zapravo je čekao da Leonida ode za svojim poslom uz obećanje Efijaltu da će doći da gleda finalnu borbu. Spartanac se prepuštao mislima kad mu se približi Eurit, nestrpljiv da mu saopšti sopstvene utiske. – Vrhunska borba. Šteta što si naleteo na Alfeja, koji će verovatno pobediti u finalu. Nekog drugog sigurno bi pobedio – reče mu. – Nisam siguran. S Tegejcem bih jedva izbegao da se obrukam, kao i s Maronom, koji je pokazao da je jači od tog diva – nemarno odgovori Aristodem i zaputi se prema kadama sa sumpornom vodom da bi se oprao. Eurit ga je krotko pratio. – Ja ti kažem da bi barem stigao do finala. Imaš najbolju tehniku, po mom mišljenju. Da, možda bi te Tegejac namučio, ali... Aristodem mu ne dade da završi. – Ma prekini! Izgubio sam i nema više šta da se kaže. Idi da navijaš za ostale, važi? Jadan si kad se tako trudiš da mi podiđeš! – obrecnuo se na njega, ubrzao korak i ostavio prijatelja iza sebe. Kad je Eurit pomenuo Tegejca, uznemirujuća misao pala mu je na um: šta ako je izgubio da ne bi morao da se suoči s tim nasilnikom? Šta ako se odrekao pobede ne zbog plemenitosti, skromnosti ili iz ličnih ubeđenja, već samo iz straha? Da se nije u njemu javio neki otpor budući da je Tegejac pretio da će se osvetiti Spartancima? Možda je radije izložio prijatelje opasnosti iz straha da Tegejac ne izobliči njegovo lepo telo, koje onda ne bi više privlačilo Gorgo?

158

Obuze ga briga da je u korenu svega strah, da sve što je tih dana mislio o lakedemonskom uređenju nije ništa drugo osim izgovor kojim je pravdao svoj strah od mogućnosti da izgubi ženu koju voli. Zaronio je u kadu, kao da vodom želi da spere te uznemirujuće misli. Kad je izronio, video je Eurita kako nepomično stoji tamo gde ga je ostavio. Eurit je gledao prema njemu, čekajući neki znak. Aristodem mu pokaza da priđe.

159

Zlatni štit

P

o s l e aristona, takmičari su ponovo pristupili izvlačenju preostalih slova alfa i beta. Prvi je izvlačio Tegejac, koji se u prethodnom krugu nije nadmetao i izvukao je slovo beta. Kad mu je Korinćanin, koji je izvukao kamenćić odmah za njim, pokazao da je izvukao slovo alfa, kolos pobednički uskliknu; konačno će se suočiti sa Spartancem. Samo je trebalo videti koji će mu od braće zapasti. Maron je izvukao kamenčić gutajući pljuvačku. U potpunoj tišini otvorio je dlan i jedan za drugim, na kamenčiću se ukazaše dva kružića koja formiraju slovo beta. Tegejčev usklik pretvori se u režanje, izraz lica postao mu je okrutan, u očima mu je blesnuo zlokoban sjaj zadovoljstva. Maron se, međutim, držao daleko skromnije, iako se Spartanac trudio da pokaže da nije izgubio uobičajeno samopouzdanje. Efijalt je odlučio da pojača neizvesnost prepuštajući prvu borbu Alfeju i Korinćaninu. Ali mnogi gledaoci radije su posmatrali pripreme dvojice sledećih takmičara, tako da Alfej nije uživao onoliko pažnje koliko su mu ukazali prilikom prve i druge borbe. Tek na kraju borbe Spartanci su, s Ditirambom na čelu, kratko proslavili Alfejevu pobedu, ali nisu se okupili oko njega da ne bi izgubili mesta koja su zauzeli za posmatranje sledeće borbe. Efijalt predloži da prve redove zauzmu samo Tegejci i Spartanci i mnogi drugi se, gunđajući, pomeriše nazad. Dijenek ni ovog puta nije hteo da propusti borbu. Kad je ušao u skamu, Maron se ponašao jednako izazivački kao Tegejac, namigujući, širom otvarajući usta i palacajući jezikom, dok je prste pokretao poput kandži kojima pokušava da zgrabi vazduh. Tegejac mu je pak odgovarao sličnim grimasama. Maron je pokušao da iznenadi protivnika čim je Malijac dao znak za početak borbe. Preterano žestoko se ustremio na Tegejca s namerom da ga uhvati za mišicu, ali ovaj ga povuče prema sebi, a

160

onda ga okrenu nekoliko puta pre nego što ga je ponovo privukao sebi i oborio pritiskajući mu vrat. Pritisak na prostor između glasnih žica načas oduze Maronu dah i svest. Nagonski je pokušao da ustane, ali uspeo je samo da promeni položaj: najpre je ležao nauznak, a onda je ležao na boku, da bi sledećeg trenutka osetio razdirući bol na sredini kičme. Tegejac je u međuvremenu kleknuo pored njega i upro mu lakat u leđa, a onda ga je pritisnuo na zemlju. Spartanac više nije mogao da se pomeri i bio je prisiljen da podigne ruku. Protivnik se odvoji od njega, ali ne pre nego što mu je još jednom pritisnuo leđa. Maronu je trebalo malo vremena da ustane, a zatim se teturao presamićen čak i kad je Efijalt dao znak za nastavak borbe. Izvesno vreme nastojao je da povrati snagu primenjujući taktiku izbegavanja kontakta, ali se i sâm Tegejac ponašao kao da želi da ga pusti da se povrati, očigledno ubeđen da će se bolje zabavljati s odmornijim protivnikom. Poučen malopređašnjim neuspehom, Maron je nagonski pokušavao da primeni Aristodemovu inteligentnu taktiku. Zato je naumio da iskoristi protivnikovu snagu i čekao je da ovaj napadne. Kad je Tegejac primetio da se Maron brže kreće, započeo je borbu mlatarajući rukama da bi ga dohvatio. Posle nekoliko minuta izbegavanja, Maron mu dopusti da ga uhvati i odupirući se o njegove ruke, nekoliko puta pokuša da mu izmakne tlo pod nogama. Uspeo je posle ko zna kojeg po redu pokušaja i pao na zemlju zajedno s protivnikom, ali je sad on bio u boljem položaju. Njegov protivnik se prostro nauznak, a on se dočekao na bok, spremajući se da mu jednim kolenom pritisne grudni koš, a drugim da mu pritisne bradu. Tegejac se prilično otimao i pokušavao da pridigne karlični pojas, ali na kraju je bio prisiljen da podigne ruku. Pokret kojim je pokazao da se predaje izazvao je pravi metež među gledaocima, od kojih gotovo niko nije sumnjao u njegovu laku pobedu. Borba se nastavi, praćena neprekidnim mrmljanjem u pozadini. Tegejac je postao oprezniji, a pošto se i Maron mnogo trudio da ne načini pogrešan korak, okršaj je dugo odlagan, a onda

161

protivnici pružiše ruke jedan prema drugom. Isprepletenih ruku, obojica su pokušavala, mada prilično neuverljivo, da nateraju protivnika da izgubi ravnotežu. Uspeo je Tegejac, ali Maron se zadržao na nogama. Tegejac žestoko nasrnu na njega pokušavajući da ga privuče i da ga uhvati oko pasa. Kad ga je stegao, odigao ga je s tla i toliko pojačao stisak da je Maron počeo da se bori za vazduh. Tako umrtvljenih refleksa nije bio u stanju da se suprotstavi kad ga je protivnik tresnuo o tlo. U tom trenutku Tegejac je mogao da mu pritisne ramena o zemlju ili da legne preko njega; on je, međutim, pružio ruke prema Maronovom vratu i stegao ga toliko jako da mu je prekinuo dah. Svi su očekivali da Maron podigne ruku. Ali on nije mogao da se pomiri s tim da će izgubiti i nastavio je da dahće pokušavajući da se oslobodi. U međuvremenu ga je, međutim, Tegejac sve jače stezao oko vrata i Alfej je, iz prvog reda, dovikivao bratu da podigne ruku. Ali Maron se nije predavao. Lice mu je bilo modro i otečeno; suze su mu lile iz očiju i mešale se sa znojem koji mu je obilno curio s čela. Alfej je vikao sve glasnije, a onda je uleteo u skamu, šutnuo Tegejca u mišicu i prisilio ga da se odvoji od njegovog brata. Div se besno okrenu prema njemu ustajući, dok je Maron plitko disao i kašljao zagrcnut. Sledećeg trenutka Tegejac i Alfej stajali su jedan naspram drugog, pred očima zbunjenog Efijalta, koji nije znao kako da spreči da se finale ne pretvori u tuču. Za to se postarao Dijenek, koji je takođe sišao u skamu i stao između njih dvojice. – Onda? Hoćete da upropastite ovo finale? – reče im. – Ovaj je tvoj – prezrivo mu odvrati Tegejac pokazujući Alfeja. – Što ga ne držiš na uzici umesto što mu dopuštaš da izigrava dadilju malom bratu? – Dosta. Hoćeš li odmah da započneš finalnu borbu, tako umoran od ove, ili želiš da se odmoriš i da se za jedan sat boriš u skladu s pravilima? Tegejac je kratko oklevao, a onda je odmahnuo glavom. – Dobro. Videćemo se kasnije, nas dvojica. I ne nadaj se da ćeš bolje proći od

162

brata – reče, obraćajući se Alfeju pre nego što je izašao iz borilišta. Odmah potom pogleda Marona, koji je uspeo da se pridigne i da sedne. Posmatrao je prizor i dalje kašljucajući. – Samo si pokazao da si bolji borac. Ali ja sam pokazao da sam bolji čovek – reče mu Spartanac, trudeći se da načini podrugljiv izraz lica. Tegejac zakorači kao da će se vratiti, ali onda shvati da su svi pogledi uprti u njega i stade. – Videćemo u pravoj borbi ko je bolji čovek – besno mu odvrati. Niko nije želeo da propusti finale. Efijalt se namučio kako bi svima obezbedio pristojan pogled na skamu, i tokom jednosatnog predaha napravio je amfiteatar oko terena s borilištem. Da bi to izveo, naredio je robovima da dovuku drvene grede i sve što bi moglo koristiti za pravljenje tribina, a onda je od raspoloživog materijala napravio stepenike koji su se uzdizali do kosina planinskih obronaka. Kad su Leonida i članovi vrhovne komande stigli zajedno s nepreglednim mnoštvom vojnika, kralj je izrazio zadovoljstvo Efijaltovim delom. Poslednji su stigli takmičari koji su do tog trenutka zagrevali mišiće i preduzimali sve da bi im koža bila što klizavija. Svi su čekali na Leonidin znak – Efijalt je prepustio kralju čast da objavi početak borbe – da se dva kolosa razjareno ustreme jedan na drugog i spremali su se da posmatraju silovit sudar dvaju moćnih tela. Međutim, Alfej i Tegejac dugo su proučavali jedan drugog i preteći se gledali krećući se postrance neobično usaglašenim pokretima, stvarajući tragovima stopala savršen krug u pesku. Dugo su izazivali jedan drugog pogledom, kao da su se dogovorili da pojačaju napetost gledalaca. Onda su istovremeno skočili jedan prema drugom istežući vrat i kad su im se glave snažno sudarile, gledaoci u prvim redovima konačno su jasno čuli tresak koji su očekivali. Mnogi su pomislili da će se protivnici srušiti na zemlju,

163

ošamućeni. Snažan udarac zaista im je načas pomutio svest, ali ne toliko da bi poljuljao njihovu odlučnost. Mržnja ih je održala na nogama, priljubljenih čela i Aristodem, koji ih je pažljivo posmatrao, zaključi da se ta borba iz ispoljavanja veštine pretvara u dokazivanje hrabrosti. Na neki način, kao u pravoj borbi. Alfej je prvi pokušao da uhvati protivnika. Zgrabio je Tegejca za gušu, pojačavajući na taj način pritisak čelom. Protivnik je pokušavao da ga uhvati oko pasa, ali Alfej se spretno odupirao o njegovo čelo da bi što više odmakao donji deo tela. Međutim, bol u čelu postao je nepodnošljiv i bio je prisiljen da popusti pritisak, što je Tegejcu omogućilo da se oslobodi stiska oko vrata. Odmah je krenuo u protivnapad nisko sagnuvši glavu i zgrabio Alfeja za butinu, najniži deo tela koji je, u skladu s pravilima, smeo da uhvati. Spartanac izgubi ravnotežu i pade praćen povicima gledalaca, a Tegejac pokuša da ga zaustavi telom. Alfej se izmaknu okrenuvši se na bok, a onda i sâm pokuša da onesposobi protivnika zgrabivši ga za mišicu i tresnuvši ga o zemlju. Sledećeg trenutka isprepleli su se poput dveju zastrašujućih velikih zmija koje se kotrljaju u pesku, ne uspevajući da se oslobode jedna druge. U tom trenutku odmeravanje snage premestilo se na tlo. Nijedan se nije usudio da ustane, čak i kad bi stisak protivnika popustio, da ne bi ostavio utisak da izbegava borbu prsa u prsa. Na kraju je Alfej uspeo da pritisne podlakticom grudni koš Tegejca, prisiljavajući ga da podigne ruku. Spartanac je osvojio prvi poen. Zadovoljstvo trenutnim uspehom koji je postigao posle dugog naprezanja, kao da je u Alfeju izazvalo pad adrenalina i čim je stao na noge, Tegejac ga iznenadi spretnim stiskom oko karlice. Završio je na zemlji, s licem u prašini i nije mogao da se odupre pritisku protivnika, koji je u trenu izjednačio. Pobedničkim uzvicima Tegejaca pridružili su se Ditirambovi prekori. – Budi pažljiviji, vole jedan! Poklonio si mu poen! – dovikivao je Alfeju. Ali Alfej ga nije slušao. Nestrpljiv da ispravi grešku, u nastavku je

164

odmah krenuo u napad, uporno pokušavajući da uhvati protivnika. Potrošio je mnogo snage mlatarajući rukama, ali prsti bi mu svaki put skliznuli niz Tegejčeve ruke. I ovaj je pokušavao da uhvati Spartanca, ali nije prošao ništa bolje. Spartanac naglo izmesti težište savijajući kolena. Tako je uspeo da nađe prolaz do protivnikovog pasa i da ga stegne. Onda se izvio i svom snagom podigao Tegejca s tla, a zatim ga povukao sa sobom na zemlju. Zatim je brže izveo okret i skočio na protivnika opruženog na stomaku pre nego što je ovaj uspeo da ustane. Legao je Tegejcu na leđa, proturio mu podlaktice ispod miški i istovremeno ga pritiskao glavom. Protivnik se nekoliko trenutaka opirao, onda je načinio još jedan očajnički pokret ramenom pokušavajući da se oslobodi i na kraju je pružio ruku po zemlji jer nije mogao da je podigne. Alfej ga je odmah pustio i počeo da skače visoko podignutih ruku, dok su gledaoci pozdravljali njegov završni, tehnički izuzetno vredan potez. Onda se zaputio prema svojima da bi primio čestitke, dok je Tegejac ustao i ostao da stoji u skami, zatečen. I Efijalt ga je zbunjeno gledao, dok je objavljivao da je rezultat dva prema jedan u korist Spartanca. Previše uzbuđen da bi to primetio, Alfej uhvati Ditiramba za mišice urlajući mu u lice da je pobedio tu hulju; žao mu je jedino što ga nije dovoljno povredio, dodao je, prilično zadovoljan sobom. – Ma koga si pobedio, tupane! Moraš da ga oboriš triput, zar se ne sećaš? – uzviknu njegov prijatelj i u tom trenutku mnogi prasnuše u smeh. Alfej nije odmah shvatio šta mu Ditiramb govori, ali smeh gledalaca natera ga da se okrene prema protivniku i sudijama, koji su ga nestrpljivo čekali u borilištu. Tek tada setio se da u finalnoj borbi mora triput da obori protivnika i lice mu poprimi tužan izraz, više zbog toga što se obrukao – i to pred kraljem – nego zato što mora da se vrati u borbu. Posramljen, vratio se na mesto, gledajući ispod oka Tegejca koji je, podbočen, vrteo glavom prezrivo se osmehujući. Tegejac je bio dovoljno lukav da shvati kako mora da iskoristi protivnikovu zbunjenost i napao je odmah nakon Efijaltovog znaka

165

za nastavak borbe. I dalje pometen i razočaran, Alfej nije bio siguran na nogama i ubrzo je završio na zemlji. Pokušao je da ustane pridižući se na kolena, ali Tegejac ga jednom rukom uhvati za zadnjicu, a drugu mu proturi ispod trbuha, kroz noge, spajajući ruke u visini protivnikove karlice. Alfej oseti stisak oko testisa i ponovo pade na tlo, dok mu je Tegejac snažno upirao ramenom između plećki, potpuno ga onesposobivši. Bol u međunožju, više nego pritisak na leđima, natera Alfeja da podigne ruku. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da ustane, dovoljno da navede Efijalta da ga požuruje; kad je stao na noge, morao je nekoliko puta snažno da izbaci vazduh kroz usta dok se, pognute glave, rukama oslanjao na polusavijena kolena. Iako je bilo očigledno da se Alfej još nije povratio, Leonida nije mogao da favorizuje svog sugrađanina i zato je pokretom glave pokazao Efijaltu da borba može da se nastavi. Spartanac ugleda Tegejca kako mu se približava i pokuša da izbegne napad pomerivši se postrance. Sve vreme pokrećući ruke, uspeo je da izbegne i drugi nasrtaj, prikupljajući snagu. Ali kao da nije imao više snage; štaviše, ono malo što mu je ostalo, trošio je neprekidno mlatarajući rukama. Protivnik mu nije dozvoljavao da predahne. Tegejac nije pokazivao znake umora i pomerao se čas levo čas desno, sve vreme pokušavajući da ga iznenadi u trenutku kad mu popusti pažnja. Samo je blato koje mu se još zadržalo na koži omogućavalo Alfeju da izbegne protivnikov stisak; ali Spartanac je ubrzo shvatio da će pre ili kasnije popustiti ako i dalje bude pasivan. Prikupio je preostalu snagu i naglo prišao protivniku, iskoristio njegovu nepažnju i zgrabio ga za mišice, isturio nogu i udario ga. Tegejac je pao na bok, ali kad je Alfej seo na njega, uspeo je da se okrene i da se postavi četvoronoške. Spartanac je pokušavao da ga prikuje za pod, ali ovaj je čvrsto upirao kolenima o zemlju i uspeo je da podigne gornji deo tela, da se osloni na jednu nogu i da zgrabi Alfeja za slobodnu ruku. Onda je naglim pokretom nadole okrenuo Spartanca u vazduhu, nakon čega ovaj tresnu o zemlju.

166

Snažan udarac leđima o tlo izbio je Alfeju vazduh iz pluća i kad mu je Tegejac pritisnuo stomak grudnim košem, nije mogao da mu se suprotstavi. Nezadovoljan što ga nije dovoljno povredio, Tegejac se jednom rukom nalakti na zemlju, drugu mu ponovo proturi kroz međunožje i okrutno ga stisnu za genitalije. – Podigni ruku! Podigni ruku – čuo je usamljen povik iz publike koja je nemo pratila borbu. Bio je to Ditiramb i Alfej ga, ovog puta, posluša. Tegejac je bio previše zadovoljan pobedom da bi nastavio da muči protivnika i pustio ga je čim je ovaj podigao ruku. Nije klicao, nije skakao, samo je visoko podigao ruke i s izrazom nadmenog zadovoljstva pogledao Spartance. Onda se zaputio prema Leonidi pored kog je sedeo Dijenek, pokušavajući da sakrije bes nedokučivim izrazom lica. Kralj je, međutim, izražavao zadovoljstvo kao da je Spartanac pobedio. – Pokazao si da si dobar borac – reče mu Leonida, držeći ga za mišice – i pobedio si opasne protivnike. Čovek kao ti svakako će nam biti dragocen za nekoliko dana. Siguran sam da svi, uključujući i Spartance, mogu da računaju s tvojom podrškom kad se suočimo s Persijancima – dodao je, s jasnom namerom da prekine neprijateljstvo i da spreči moguće čarke. Potom je, podstičući pobednika da se pridruži svojima i da proslavi pobedu, rekao Dijeneku da pozove Aristodema. Kad je stao pred kralja, spartijat ugleda jednog helota kako drži nešto što je ličilo na štit u kožnoj kutiji. – Aristodeme, proglašavam te pobednikom pentatlona, kao sportistu koji je postigao najbolje rezultate – reče mu vladar glasno da bi publika mogla da ga čuje. – Budući da smo sigurni da će se tvoj doprinos u sportskim nadmetanjima ponoviti i u borbi, želimo da te nagradimo ovim posebnim štitom koji je, zahvaljujući našem prijatelju Efijaltu, napravljen u Trakisu. Neka te odbrani od persijskih strela kad se nađeš u prvoj liniji odbrane, jer je to pravo koje si i te kako zadobio svojim sportskim poduhvatima! Zatim mu bez reči pokaza da otvori kutiju. Aristodem izvadi štit

167

čiji je sjaj, pojačan odbleskom sunca na zalasku, zaslepio pogled prisutnima. Spoljni sloj štita bio je načinjen od srebra, dok je lambda na sredini bila zlatna, kao i rubovi štita. S unutrašnje strane nalazio se porpaks fine izrade, s intarzijama u obliku životinja, a uže koje se spuštalo uz ivicu bilo je načinjeno od jarkocrvene svile. – Čak ni kralj nema ovakav štit... – uspeo je da promrmlja Aristodem, krajnje zbunjen. – Kralj se ne razlikuje od svojih podanika, osim po odgovornostima koje se nadvijaju nad njim. Takav štit kralj mora da zasluži, kao što si ga ti zaslužio – odgovori mu Leonida, dok ga je Dijenek podsticao da ga pokaže publici, koja je glasno tražila da ga vidi. – Vojnici! – obratio im se kralj. – Vreme čekanja i obuke je završeno. Sa zadovoljstvom sam zaključio da ste postali složna i ujedinjena vojska sa zdravim suparništvom između naroda koji je čine, što će svakako doprineti našoj snazi u borbi. Naučili ste da poštujete jedni druge. Sad nismo više vojska sastavljena od mnogo naroda, već smo samo vojska, grčka vojska! Kraj govora dočekan je ovacijama. Potom se kralj povukao u pratnji vrhovne komande. Vojske su se vratile u svoje sektore, a vojnici su pre večere ispunili kade sa sumpornom vodom. Kad se spustio mrak, pala je i zavesa na te dane delimičnog mira, igara i razmišljanja za one koji su, poput Aristodema, imali o čemu da razmišljaju. Nije to bio samo kraj jednog dana već i kraj etape za kojom je, kako su mnogi strahovali, trebalo da žale. Mrak je u svima izazvao osećaj da se svetlost više neće pojaviti i svest o opasnosti nadvila se nad njima. Vojnici su znali da bi, počevši od narednog dana, svakog trenutka mogla da stigne objava: Persijanci su ovde! Svi su se pitali kako će primiti tu vest, nezavisno od reči koje su izgovarali da bi ohrabrili sebe, da bi pokazali da su hladnokrvni pred pretnjom i, pre svega, da se ne bi izdvajali od saboraca. Mnogi su tek tada shvatili razliku između tog poduhvata i uobičajenih borbi između helenskih gradova-država u kojima su snage na bojnom polju često bile

168

izjednačene, a sukobi uređeni preciznim pravilima koja su uspostavljale vođe. U tim sukobima uvek je postojao neki izlaz ako bi baš krenulo po zlu. Ali šta će se dogoditi u sukobu s varvarima? Ko su oni? Kako se bore? Njihove strele su, više od bilo čega drugog, uznemiravale čak i najprekaljenije veterane. Mogle su da pogode u bilo kom trenutku, čak i onda kad nemaš štit na sebi. U hoplitskoj borbi svaki ratnik tačno zna šta može da očekuje od neprijatelja, koje će oružje koristiti i na koji način. Treba samo biti dovoljno sposoban da predvidiš njegov potez, da ga izbegneš i da ga pogodiš jače. Ali protiv Persijanaca... Nepoznavanje neprijatelja izaziva teskobu. Ko im se približava? Beskrajna vojska ljudi koji dolaze iz daleke zemlje, koji pripadaju drugačijoj kulturi i ne upadaju samo da bi opljačkali letinu. Ne, oni žele sve, a njihov vođa nije štedeo ljude da bi to mogao da ostvari. Oni se neće obazirati na kodeks ponašanja, na međusobno poštovanje, na vojničku čast i slično. Uz toliku nesrazmeru snaga, svakako se neće obazirati na sve to. Proći će poput ogromnog talasa, ostavljajući za sobom samo ruševine. Barem je to ono što su naumili. Počinje rat. Pravi rat.

169

Dolazak Persijanaca

P

rošla su još četiri dana pre nego što se dogodilo. Napetost zbog iščekivanja počela je da jenjava i poneko se čak nosio mišlju da ponovo organizuju sportska nadmetanja. Alfej i Maron su naročito žudeli za revanšom i već posle dva dana počeli su da saleću pentakontarha ne bi li ga nagovorili da iznese pred Leonidu takav zahtev. U Aristodemovoj i Euritovoj jedinici, međutim, vladala je napetost. Anerist je otkrio da su ljudi spremni da mu daju novac kako bi izbegli njegove kazne, te je izmišljao razne izgovore da im pripreti kaznom. Njegova mašta nije se zadržavala na kažnjavanju držanjem štita; nekima bi, optužujući ih da su govorili loše o kralju ili polemarhu, zaronio glavu u močvaru i držao bi ih pod vodom sve dok se ne bi gotovo udavili; onda bi im izvukao glavu držeći ih za kosu i pripretio da će je opet zaroniti ako mu ne daju nekoliko drahmi. Ohrabren rezultatom svog nasilja, pentakontarh je kinjio i vojnike drugih vojski. Iznenadio je jednog Tebanca koji je bio sâm u sumpornoj reci i rekao mu kako ga je čuo da se dogovora sa svojim robom na koji način će da dojave Persijancima raspored i brojno stanje helenske vojske. Znajući da bi takva optužba naišla na plodno tlo među ostalim vojskama, Tebanac mu je brže-bolje platio i od tada je bio prisiljen da mu svakog dana daje izvesnu svotu novca. Anerist se s naročitim zadovoljstvom posvećivao ucenjivanju Arkađana. Dogovorio se s nekolicinom njihovih zapovednika koje je poznavao iz prethodnih vojnih pohoda da mu, u zamenu za namirnice i vino, dopuste da zavodi red u njihovim jedinicama. Zastrašujući zapovednik pokrenuo je i trgovinu hranom „na crno“, koju je obavljao uz pomoć Kleopompa, dajući mu mrvice svoje značajne zarade. Kleopompu se događalo da se izrekne te se tako saznalo da Anerist uzima namirnice iz kuća bespomoćnih građana Trakisa terajući ih da ga i dalje snabdevaju.

170

Ipak, Anerist je bio dovoljno lukav da posle Dijenekove opomene shvati kako ne bi bilo pametno da se zameri Aristodemu i Euritu, ali ne zato što se plašio pentakontarha ili Leonide, već zato što je znao da bi bilo kakva provokacija mogla ugroziti njegovu trgovinu. Dijenek je znao šta se događa. Eurit mu je, više nego Aristodem, prenosio ono što je saznao ili ono u šta se lično uverio. Ali Dijenek nije hteo da diže prašinu u trenutku kad su Persijanci mogli da se pojave svaki čas. Istraga svakako ne bi išla u prilog pouzdanosti Spartanaca, koji su morali da budu besprekorni da bi zadržali zapovedništvo nad celom vojskom. Ostalo mu je samo da se nada – što je bio svojevrstan paradoks – da će se neprijatelj pojaviti pre nego što ispadi tog bednika ne nateraju visoke zapovednike drugih vojski da iznesu na videlo njihov prljav veš. Onda je iznenada stigla vest. Bilo je sparno popodne druge polovine avgusta. Sunce se spojilo s vrhom Ete i za nekoliko minuta nestalo iza planine. Na uzvišenjima na Eubeji nazirali su se samo nejasni obrisi obavijeni izmaglicom, koja se tokom tih desetak dana retko kad razilazila. More je lenjo dremuckalo, nije bilo ni daška vetra da mu namreška površinu. Vest je doneo jedan od helota koje je Leonida rasporedio da osmatraju s uzvišenja severoistočno od Trakisa. Dvojica su svakoga dana, naizmenično, zalazila nekoliko kilometara dublje na sever kako bi prikupili obaveštenja o napredovanju neprijateljske vojske. A tog dana su, u kasno jutro, ugledali to tamno more kako se valja duž obale, kao da će se poput divlje pritoke koja se survava u sporu reku, spojiti s mirnim vodama Eubejskog kanala. – Stižu! Video sam ih! Video sam ih! – vikao je čovek koji je, besomučno trčeći, već bio stigao do sredine logora helenske vojske. Kao da je trčao od trenutka kad ih je ugledao. Teško je disao i govorio je isprekidano, ali dovoljno rečito. Posle nekoliko minuta razjašnjavanja prekidanog upadicama i novim, preuranjenim pitanjima prisutnih, jasno je bilo samo to da se na tridesetak kilometara severno od Trakisa kreće nepregledna vojska; moglo se očekivati da će se ulogoriti u niziji oko Trakisa najkasnije sutradan

171

popodne. Anerist zgrabi roba za mišicu da bi ga odvukao pred Leonidu. Mnoštvo u tom trenutku zaćuta i razmaknu se da ih propusti: priče o njegovom okrutnom ponašanju već su bile doprle do svih vojski i niko nije želeo da privuče njegovu pažnju. Čovek je najmirnije što je mogao ispričao kralju šta je video. Međutim, istini na volju, nije video mnogo. Nije bio u stanju da odgovori Knemu kad je ovaj zatražio da proceni, barem približno, brojno stanje Kserksove vojske. Rob je samo odgovorio da je video početak kolone, ali ne i kraj, previše dalek i obavijen izmaglicom. Nije znao da kaže ni koliko konjanika ima veliki car ili barem koliko ih ima u odnosu na pešadiju. Što se tiče opreme i oružja, o tome tek nije umeo baš ništa da kaže; trebalo je još sačekati da bi se preduzele neke mere. Leonidi nije preostalo ništa drugo nego da jednostavno primi k znanju vest o dolasku Persijanaca i da odmah pošalje glasnika Euribijadu kako bi i njega obavestio i kako bi saznao da li je na vidiku i persijska flota. Dok Kserksovi brodovi ne uplove u operativno područje ne treba očekivati da će veliki car išta preduzeti, rekao je Leonida. U logoru su se, u međuvremenu, svi pretvorili u stratege i bavili su se pretpostavkama u vezi s merama koje će Leonida preduzeti, nagađanjima u vezi sa situacijom na Artemiziju i s napredovanjem persijske flote, ali pre svega pokušali su da predvide Kserksove postupke. Da li će veliki car odmah napasti ili će pokušati da pregovara. Da li će sačekati flotu i napasti grčke položaje na oba bojišta ili će napasti samo kopnene položaje? Da li će izvesti frontalni napad ili će pokušati da nađe okolni put? Da li će pokušati da zauzme Trakis a njih ostaviti na miru ili ima dovoljno ljudi da pokuša da osvoji i grad i Termopile? Mnogi vojnici su – ali ne i spartanski – osetili grč u stomaku, a zatim i niz oštrih proboda kakve osećaju oni koji se nađu u prvim redovima falange, spremni da krenu prema neprijateljskoj vojsci raspoređenoj svega nekoliko stadija dalje. Nekima je srce divlje

172

tuklo, a bilo je i onih koji su dobijali napade dijareje. A Persijanci se još nisu ni pojavili. Dovoljno im je bilo da čuju da se približavaju pa da osete iste reakcije kakve obično hopliti osećaju na bojnom polju. Neki su se pitali kako će se poneti kad se suoče s novim neprijateljem; ali niko se nije usudio da podeli te sumnje sa saborcima, iz straha da ih ne proglase kukavicama. Neki su verovali da će pokazati koliko su hladnokrvni tako što su poslali svoje robove da im donesu opremu, a onda opremljeni i naoružani vežbali poredak falange i borbu s kopljima. To su, na primer, učinili Alfej i Maron, pod budnim pogledom Ditiramba, koji je nadgledao njihove pokrete kao da im je zapovednik. Eurit je nagovarao Aristodema da pripreme hoplitodromos za njih dvojicu i ovaj na kraju popusti pred njegovim navaljivanjem. Obojica staviše kompletnu opremu i odoše da trče duž obale, Aristodem prvi, a Eurit za njim, da bi na povratku zamenili mesta. Primetili su da su mnogi sledili njihov primer i uskoro je uska nizija vrvela od ljudi u oklopima i sa štitovima koji su trčali jedni za drugima, poput dece u nekoj nevinoj igri. Uključili su se čak i oni koji su, poput Alfeja i Marona, najpre uvežbavali borbene sukobe. Braća su se smenjivala s Ditirambom, koji je ulazio u trku čas kao onaj koji beži, čas kao onaj koji juri. Te vežbe podigle su moral vojnicima. Večernji obrok ličio je na okupljanje u sisicijama; vladalo je prijateljsko i veselo raspoloženje kao da su u Sparti. Leonida im je dozvolio da popiju više vina nego obično, a oni koji su najviše potegli priredili su predstavu o borbi između Grka i Persijanaca. Maron je igrao ulogu hiplita i osim šlema na glavi nije imao više ništa na sebi, dok je Alfej odabrao da glumi varvarina. Oko struka je vezao kratku togu koja je trebalo da predstavlja dugačku persijsku tuniku, a onda je počeo da pravi ženske pokrete i poze njišući bokovima i izvijajući ručne zglobove širokim pokretima ruku. Zbog krupnog tela delovao je smešnije od bilo koga ko bi se tako unakaradio. Kad su se potpuno uživeli u uloge, braća započeše predstavu ohrabreni tapšanjem posmatrača, zvižducima i tupkanjem stopala o

173

tlo. – Hej, Persijanče! Otkud ti u ovim krajevima? Azija nije dovoljno velika pa si pošao okolo po svetu u potrazi za novim zemljama na koje ćeš spustiti svoja nežna stopala? – izusti Maron, podbočivši se i isprsivši se. – Neeeeeeeee! – odvrati Alfej zavodljivim piskavim glasom – onoliko visokim koliko mu je to dozvoljavao ogroman grudni koš. – Naš veliki car Kserks nas je doveo ovamo! On kaže da hoće da nam pokaže kako izgledaju pravi muškarci i kaže da je Grčka puna takvih. I tako, jednog lepog dana nas je okupio i poveo nas preko Helesponta. Kakva gnjavaža! – Ah! Mogu da zamislim! Ne ličiš baš na momka koji je navikao na izvesne poduhvate... A kako tvoj car namerava da nas ubedi da vam dokažemo svoju muškost? Da čujem... – Oh, pa, ako vam ne delujemo dovoljno poželjno da biste nas gledali kao predmet svojih želja, mogli biste da nas naučite da se borimo... – Obližnja planina odjeknu od smeha okupljenih vojnika. – Poželjni? Izmet naših najbednijih helota pružio bi nam više zadovoljstva! A što se tiče vojnih veština... Pih! Otkad to žene idu u borbu? U tom trenutku na čistini koja je predstavljala pozornicu pojavi se niko drugi do Ditiramb; zahvaljujući vinu pustio je uzde, zbog kojih je obično bio društven koliko i mermerna statua. Umotao je togu oko glave, u ruci je držao štap kojim je mlatarao kao sumanut. – Ja sam Kserks, sin Darijev i praunuk Kira Velikog, vladara Vavilona, Sirije, Lidije i Egipta. Šta to zameraš mojim ljudima? Nečemu sigurno mogu poslužiti. Gledaj ovamo! – reče nesigurnim glasom, povodeći se na nogama. Onda natera Alfeja da se spusti četvoronoške, zadignu mu plašt i pozva Marona da udovolji sebi. – Hm... Radije ću ih učiti da se bore... – uzviknu Maron obraćajući se publici, pošto je podigao šlem na čelo i napravio gadljivu grimasu. – Vrlo dobro. Onda uzmi moj skiptar i zamahni njime kao kopljem. Pokaži mu kako se to radi! – reče Ditiramb, pružajući mu

174

štap. Dok je Alfej ustajao praveći preplašen izraz lica, Maron stavi štap pod mišku, preteći bratu da će ga napasti. Ovaj ispusti piskavi vrisak i pobeže nespretno trčeći, pri čemu mu je ispala toga tako da je ostao potpuno nag. – Eto, vidiš li, veliki care? Potpuno je beskorisno obučavati tvoje ljude ratnim veštinama. Čim vide naoružanog Grka, pobegnu! – reče Maron, a publika s odobravanjem dočeka njegove reči. – To zavisi od oružja! Ono prvo koje si mu pokazao nije ga nateralo da beži! Štaviše, to bi mu se i te kako svidelo! – dobaci neko iz gledališta. – Da, mogli bismo da pokušamo. Podići ćemo kitone i pokazaćemo im se čim stignu. Videćeš kako će ih proći želja da se bore! – dodade drugi. – Kako se usuđujete da tako govorite o mojim vrlim ratnicima! – uzviknu Ditiramb/Kserks, izražavajući nezadovoljstvo. – Da ne mislite, možda, da sam ja car sodomita? Dolinom se prolomi bučno, horsko da, praćeno salvama smeha koje privukoše pažnju vojnika iz ostalih jedinica koji priđoše kako bi pratili predstavu. Glumci na pozornici primetiše da je čak i pobednik nadmetanja u rvanju među publikom, a Ditiramb ga pozva da im se pridruži. Tegejac je oklevao, ali prijatelji ga ohrabriše; sledećeg trenutka i on se obreo na pozornici i razmenjivao je replike s Maronom i Alfejem. Pomirenje između onih čije je neprijateljstvo delovalo zapečaćeno izazvalo je oduševljenje među vojnicima; samo ih je kraljevo naređenje da odu na počinak kako bi sačuvali snagu sprečilo da se zabavljaju do kasno u noć. Mnogi su te noći dobro spavali, uprkos svemu.

*** Sutradan ujutru, predstava je i dalje bila najčešća tema razgovora. Oni koji je nisu gledali zasipali su pitanjima svakog ko ju je gledao, a čak su se i Fokejci, ulogoreni u Alpenosu, raspitivali. Ipak,

175

najznatiželjniji je bio Ditiramb, koji nije hteo da poveruje da je radio nešto što se kad je trezan, nikad ne bi usudio da uradi. Alfej i Maron su mu, naravno, s velikim zadovoljstvom prepričavali šta je radio zalazeći u najsitnije detalje i zabavljali su se gledajući nevericu i zaprepašćenje na njegovom licu. Aristodem je, međutim, već razmišljao o drugoj predstavi koja je čekala Grke: raspoređivanje Kserksove vojske u dolini oko Trakisa, koje se očekivalo tog popodneva. Uprkos smehu koji su njegovi saborci izazvali prethodne večeri, sumnjao je da će ova predstava izazvati jednako veselje. Da li se plašio? Naravno. Da li su se plašili i ostali koji su izražavali toliki prezir prema neprijatelju? Ako nisu osećali strah, to samo znači da u tom trenutku nisu bili svesni opasnosti; kad se osveste, osećaće isto što i on oseća. Uostalom, strah nije znak kukavičluka, rekao je sebi; kukavičluk je odbijanje da pobediš strah. A on je bio siguran da će ga njegovi saborci pobediti kad bude trebalo. A on? Persijance treba poštovati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog brojčane nadmoći. Kad je išao da uguši pobune u Meseniji, zaključio je da brojčana nadmoćnost uvek ima izvestan značaj, iako nikad nije odlučujuća u ratu. Pre mnogo godina, tokom napada na neprijateljsko utvrđenje, video je jednog spartijata kako se bori s dvanaestoricom lako naoružanih neprijateljskih vojnika i premda je barem polovinu poslao u smrt, i sâm je na kraju pao, pogođen lakim kopljem. Naravno, taj je bio izašao iz poretka falange kako bi sâm potražio slavu. Snaga grčkih hoplita leži u njihovoj povezanosti i sve dok uspevaju da ostanu jedan uz drugog, osećaju se sigurnim. Sâm vojnik, međutim, oseća strah. Oseća toliki strah da se može dogoditi da ne uspe da ga savlada. Saznanje da su deo celine, Spartancima i grčkim hoplitima uopšte omogućava da se suoče s opasnošću s kojom se u drugačijim okolnostima ne bi suočili. Možda je upravo to tajna spartanskog uređenja, koje poništava pojedince u korist zajednice.

176

Problem je u tome što se on otuđio od tog uređenja. Osećao je da je sâm. I zbog toga se plašio da neće uspeti da pobedi sopstveni strah. Leonida je poslao mnogo više ljudi u izviđanje. Hteo je konačno da stvori jasnu sliku o veličini naprijateljske vojske i zato je zahtevao da je osmotre iz svih uglova. Poslao je i dva čamca čije će posade ploviti duž obale u pravcu sever-istok, kako bi osmotrili Persijance i s mora. Vojnici su ceo dan bili gotovo paralisani dok su čekali vesti. Niko se nije usudio da se okupa u sumpornim kadama, niti da se udalji od svog oružja, a čak je i Amerist odustao od uobičajenog maltretiranja vojnika. Međutim, do popodneva nije stigla nijedna vest, osim potvrde koja je stigla s Artemizija, da tamo nije viđen nijedan neprijateljski brod. Onda su počeli da se vraćaju prvi osmatrači. Postupajući u skladu sa strogim naređenjima koja su dobili, zaputili su se pravo prema kraljevom šatoru, izbegavajući da odgovaraju na pitanja. Ipak, mnogi su zaključili da su njihova smrknuta lica dovoljno rečita. Štaviše, njihova mračna lica podstakla su najrazličitije pretpostavke i vojnici počeše da razmatraju najstrašnije mogućnosti. Što je više vremena prolazilo bez vesti, to se brže širilo neraspoloženje. Izaslanici Lokriđana, čija je teritorija bila prva na udaru osvajača, zvanično su uputili zahtev Dijeneku da posreduje u njihovo ime kod kralja, kako bi im odmah preneo informacije koje je dobio. Njihov postupak podržale su i ostale vojske i ubrzo se mnogo grupa vojnika okupilo ispred kraljevog šatora, zahtevajući da se vladar pojavi. Prvi put, pomislio je Aristodem s izvesnom zluradošću, Leonidin autoritet ne deluje neprikosnoveno. Ili, možda, objektivnije je razmislio, suočeni s nepoznatom opasnošću, ljudi postaju neposlušniji. Kralj je izašao ispred šatora, ozbiljnog izraza lica, dok su Knem i Dijenek stali iza njega. S njima su bila i trojica osmatrača. Leonida je ovog puta pustio svog zamenika da govori. – Vojnici! Ne mogu vam reći ništa što za nekoliko sati nećete

177

morati sami da otkrijete! – reče polemarh. – Dakle, bolje je da odmah sve saznate. Vojska koju je Kserks poveo iz Azije, preko Trakije, Makedonije i Tesalije, tolika je da to ljudski um ne može shvatiti. Kao da je zaista poveo celu Aziju sa sobom! Među okupljenim vojnicima pronese se žagor. – Znajte, dakle – nastavio je. – Mi smo veoma mali deo male Grčke koji treba da se suoči s jednim delom, ne znamo koliko značajnim, nepregledne Azije! Naši osmatrači mogli su da obave samo okvirne procene njihovih snaga i zaključili su da varvara ima između sto pedeset i dvesta hiljada. Počinju da dižu logore u niziji naspram Trakisa. Pred vama su najrazličitiji vojni rodovi. Imaju mnogo konjanika, lakih i teških, strelaca koji su u stanju da pogode metu izdaleka, i to u trku, imaju pešadiju sa štitovima toliko velikim da im sakrivaju celo telo. To je sve što zasad znamo. Ali sad ne treba gubiti glavu. Kralj očekuje da budete čvrsti i hladnokrvni. Ako se prepustimo panici, izgubljeni smo! Moramo pokazati varvarima da smo spremni skupo da prodamo kožu. Videćete da će pred takvom odlučnošću Kserks oklevati da napadne, što će nam omogućiti da sačekamo dolazak ostalih snaga Saveza. Sad se vratite svojim obavezama i čekajte naređenja! Polemrah se vratio s kraljem i s Dijenekom pod šator, dok su se trojica izvidnika, po naređenju, zaputila nazad na osmatračke položaje. Naravno, vojnici ih skoliše, željni da saznaju direktno od njih kakva je vojska s kojom će se sukobiti. Izvidnici im opisaše ratnike koji su izgledali kao da su sakupljeni sa svih strana sveta: bilo ih je različite boje kože, nosili su sasvim različitu opremu, čak su im se i životinje koje jašu razlikovale. Izvidnici su opisivali neobične životinje dugih vratova, s grbom na leđima, koje su jahala po dvojica tamnoputih ratnika. Rekli su i da nema nijednog ratnika koji ne nosi luk i strele. Neki su nosili koplje, drugi laka koplja ili istočnjačku sablju, ali svi su imali luk i strele. A tek štitovi! Bilo ih je najrazličitijih oblika: velikih pravougaonih od pruća, zaobljenih s udubljenim rubovima, u obliku polumeseca i drugih toliko neobičnih oblika da izvidnici nisu umeli da ih opišu.

178

Odeća im je bila upadljiva i raznobojna, često dugačka do gležnjeva, puna ukrasa. Šlemova nije bilo mnogo i uglavnom su ih nosili teški konjanici, dok su pešadinci, pa čak i njihovi zapovednici, nosili turbane ili kape od različitih materijala. I oklope su nosili uglavnom samo teški konjanici, ali i ti oklopi koje su osmatrači videli, bili su zaista živopisni, s pozlaćenim pločicama ili od prošivene kože. Zaista je izgledalo, rekli su izvidnici, da se ceo svet sjatio na Helespont. Neki vojnici, zabrinuti, otrčaše do svojih zapovednika ne bi li ih naveli da okupe vojnike. Umesto da uživaju u večernjem obroku, mnogi vojnici okupiše se i uključiše se u žustre rasprave. Uglavnom su predlagali strategije koje bi se mogle primeniti umesto nepromišljene odluke o odbrani Termopila. Jedino su se Spartanci okupili oko vatri ne da bi raspravljali, već da bi jeli. Pošto su bili jedini profesionalni vojnici u maloj grčkoj vojsci, mogli su se pohvaliti jačim nervima. Međutim, nikom nije palo na pamet da pravi nove pozorišne predstave. Aristodem je večerao uz povike koji su dopirali iz drugih sektora. Izgleda da je pojava neprijateljske vojske u mnogima pobudila brigu da neće moći da savladaju strah, isti osećaj koji je bio obuzeo i samog Spartanca. Samo što su svi pokušavali da ga sakriju predlažući razna strateška rešenja. Do tada su se svi s oduševljenjem pridruživali poduhvatu koji je trebalo da donese slavu i njima i njihovoj državi, ne dovodeći u pitanje Leonidin plan. Aristodem je dobro rekao, i to na samom početku, da je ovo čista ludost i da su pošli u smrt zarad Leonidinih interesa. Tek sad, kad bi moglo biti prekasno, svi su to shvatili. Zapravo, ne baš svi: Spartanci kao da su i dalje bili uvereni da su doneli najbolju odluku. I upravo to ga je mučilo. Da se suprotstavio svim ostalim Grcima, oni ga ne bi smatrali kukavicom pa čak ni defetistom. Ali među Lakedemoncima, svojim prijateljima, koji su se bezrezervno zavetovali na žrtvovanje, on ne bi bio samo čovek koji optužuje njihovo uređenje i njihove odluke, što bi želeo da vide u njemu, već osoba koja nije dostojna da pripada vojnoj eliti Helade, jedan od mnogih vojnika koji će se

179

prepasti kad se suoči s neprijateljem. Svađe i povici nisu jenjavali nigde osim u tebanskom i tespijskom sektoru. Nastavili bi tako celu noć da u jednom trenutku nije stigla vest da je sazvano ratno veće, kojem je trebalo da prisustvuju svi zapovednici helenskih jedinica. Kad je Dijenek stigao u kraljev šator, tamo je već zatekao Leonidu, Knema, Leontijada, Demofila i korintske, arkadske, mantinejske, tegejske, orkomenske, flijuntinske, mikenske, fokejske i lokriđanske vojskovođe, a rasprava je već dostigla visok stepen napetosti. Pod tim šatorom sukobila su se dva suprotna načina razmišljanja. S jedne strane, predstavnici naroda koji žive u južnoj Grčkoj, to jest Arkađani, Mikenci i Flijuntinci predlagali su „strateško povlačenje“ duž Korintskog prolaza, kako bi se odbranio samo Peloponez. S druge strane, žitelji centralne Grčke, Fokejci i Lokriđani, zatim Beoćani iz Tespije i Tebe, zahtevali su da se održi položaj na Termopilima da bi odbranili svoje teritorije. Spartanci su bili jedini žitelji Peloponeza koji su podržali taj predlog. – Ponavljam vam da smo pogrešili što smo došli čak ovamo! Trebalo je da branimo Korintski prolaz! – urlao je korintski vojskovođa unoseći se u lice polemarhu, pošto prema Leonidi nije smeo tako da se ophodi. – Naravno! Bolje bi bilo da smo se usredsredili na Peloponez. Ovako, međutim, rizikujemo da izgubimo celu Grčku! – dodao je tegejski zapovednik vojske. – Kukavice! Nimalo te nije briga za druge, je li tako? Dovoljno ti je da spaseš svoje ovce u Arkadiji, je l’ da? – odvrati mu Fokejac i uhvati ga za okovratnik. Na Leonidin znak, Dijenek se postara da ih razdvoji. – Ma kad ste vi to došli nama da pomognete kad smo bili u nevolji? Jeste li došli kad su nam Spartanci nametnuli svoju prevlast i lišili nas slobode? – primeti jedan od arkadskih zapovednika, obraćajući se Fokejcu, pre nego što ga je Orkomenjanin ćušnuo laktom u rebra da bi mu stavio do znanja da je napravio ispad neviđenih razmera. U tom trenutku oglasio se Knem: – Kako se usuđuješ? Zar nismo

180

sad ovde? Mi Spartanci umemo da se žrtvujemo zarad opštih interesa, to svi znate! – I te kako! U stvari, došlo vas je samo trista – primeti Fokejac koji je prošao nekažnjeno – smešan broj u odnosu na vaše snage i, sve u svemu, broj koji se može žrtvovati. Čak i kralja možete žrtvovati, budući da ih imate dvojicu... Ukratko, preuzeli ste vođstvo nad Savezom, a onda izbegavate da trošite vreme i sredstva na vođenje rata. Ni u floti se niste pokazali... – Ma šta pričaš? Imali smo Karnejske svetkovine. Videćeš da ćemo prvi mobilisati sve naše snage! – odgovori mu polemarh, koga je samo Leonidino prisustvo sprečavalo da se obruši na Fokejca. – Da, svakako, kao na Maratonu... Grešim li ili ste stigli kao lešinari, posle pokolja da biste pokupili ratni plen s mrtvih Persijanaca? – umeša se Lokriđanin. – Istina je da ste vi licemeri! Toliko govorite o dužnosti i hrabrosti, a posle se pokrenete samo onda kad to vama odgovara! Ili da biste spasli privid, kao u ovom slučaju. U tom trenutku Leonida oseti obavezu da se umeša, nastojeći da zadrži miran ton. – Zar ne misliš da tako nešto ne bi trebalo da govoriš upravo ovoj grupi od tri stotine ljudi koji su došli ovamo da umru s tobom i za tebe? – reče. – Posle ćemo imati vremena za optuživanja, ali sad je trenutak da budemo jedinstveni i da ostavimo po strani nezadovoljstva. – Posle? Zašto ti veruješ da će biti ’posle’? Izbrisaće nas sa lica zemlje kad i kako budu hteli, s tolikom vojskom! Mi u svakom slučaju nećemo videti nikakvo ’posle’ – obeshrabreno prigovori Fokejac. Ako ništa drugo, Leonidine reči ublažile su ton rasprave. – Biće, i te kako će biti ’posle’. Možda ga neće biti za nas, ali biće ga za sve ostale Grke. Upravo će naše žrtvovanje dozvoliti ostalima da žive kao slobodni ljudi – bio je uporan kralj. – Ma, kakvi! Možda to neće ničemu služiti. A sve to – nastavi Fokejac – zahvaljujući sebičnosti mnogih ljudi s juga, koji misle samo na sebe. Olimpijade, Karnejske svetkovine... sve sami izgovori! Pred neposrednom stvarnom opasnošću i pre svega pred vanrednom

181

opasnošću, ljudi se odriču svojih običaja, barem za kratko vreme! Sumnjam da bi se Apolon razgnevio kad bi saznao da mu niste odali počast zbog čovekoljublja... – Bezočniče! Bezumniče! Kako se usuđuješ da huliš? Bez Apolonove podrške bili bismo izgubljeni! – napade ga Knem. – Ali bogovi ne podržavaju ludake. A mi smo možda bili ludi što smo naumili da odbranimo ovo mesto s nekoliko hiljada vojnika. U tren oka će nas zbrisati. Ja kažem da se moramo vratiti – umeša se Mantijenac. Pre nego što su ponovo pale teške reči, Leontijad pokuša da iznese strateško rešenje koje bi moglo biti prihvatljivo i za Peloponežane. – Pa je li moguće da vi južnjaci ne shvatate – žustro reče on – da moramo omesti napredovanje Persijanaca? Hoćete li da stignu sveži i odmorni pred vaše zemlje? Pa zar ne vidite da dosad u Trakiji, Makedoniji i Tesaliji nisu morali ni ruke da isprljaju? Ako postoji ikakva mnogućnost da sprečimo ovo osvajanje, jedina nada nam je da ih usput izmorimo! – A zašto onda nije nastavljena atinsko-spartanska odbrana na Tempama pre mesec dana? Persijanci bi skupo platili da su pokušali da se suoče s deset hiljada hoplita! Ili možda debeljko nije želeo mnogo da prlja ruke, jer je on navikao da uglavnom ratuje rečima na agori, a ne na bojnom polju! – reče Arkađanin, aludirajući na Temistokla. – To je završena priča. I to je bio očajnički poduhvat! – odgovori Leonida. – Iza leđa imali smo celu Tesaliju, u koju se nismo mogli uzdati, kako da izdržimo? Osim toga, klanac Tempe je mnogo širi od ovog, a i lakše ga je zaobići... – A, je li? Zašto bi onda Beotija bila pouzdanija? Tebanci su se već otvoreno pridružili Persijancima – odvrati Arkađanin, gledajući Leontijada. Bilo je očigledno da ovaj jedva uspeva da sačuva pribranost, ali posle nekoliko sekundi ćutanja i on je prasnuo: – U koliko hoćeš da se kladiš da ću u borbi ja osetiti smrad tvojih govana, dok ćeš ti gledati mene i moje ljude kako podižemo štit s ratnim plenom

182

pokupljenim sa stotina mrtvih Persijanaca? – Po mom mišljenju, ja ću tebe gledati kako primaš zahvalnost od velikog cara što si mu pomogao... – podsmehnu mu se ovaj, pre nego što ga je Tebanac dohvatio za gušu i uz urlik pokušao da ga zadavi. – Dosta, dosta! – umeša se Leonida. – Hoćete li da predložite nešto pametno ili ćemo gubiti vreme na svađu dok se Persijanci raspoređuju na korak od nas? – dodade, dok je lično razdvajao dvojicu zavađenih. – Po mom mišljenju – predloži orkomenski zapovednik – postoji racionalniji način da sprečimo napredovanje Persijanaca. Teritorija našeg poluostrva je nepristupačna i planinska, pogodna za zasede. Mnogo bismo postigli stalnim iznenadnim bočnim napadima na osvajačku vojsku koje bi izvodile male vojne jedinice. U tom slučaju svakako bi stigli na jug iscrpljeni i predstavljali bi lak plen za falange hoplita! – Mogli bismo i da zapalimo polja i da zagadimo rečnu vodu, kako bismo varvarima uskratili izvore hrane i vode. Bez toga, toliko velika vojska ne bi dugo izdržala... – dodade Mantinejac. – Svakako! Ta polja ionako nisu vaša! – ljutito primeti Fokejac. – A iz tih reka ćemo kasnije mi morati da pijemo vodu! Lako je dobiti rat na račun saveznika! – Predlog o iznenadnim napadima malim jedinicama pametan je, ali se ne može primeniti. Nije se mogao primeniti ni u Tesaliji, a još manje bi se mogao primeniti u nizijama Beotije i Atike – objasni Leonida. – Pre svega, Grci su previše izdeljeni da bi mogli da organizuju koordinirane napade te vrste. Zar ne mislite da je nama Helenima mnogo lakše da organizujemo kompaktnu vojsku nego gustu mrežu manjih jedinica? U oba slučaja potreban je centar za koordinaciju, a kako ćemo da komuniciramo i da se redovno obaveštavamo o ratnim dejstvima ako je svaka jedinica izgubljena negde u planinama i stalno se kreće da bi mogla da presreće neprijatelja? Najbolje je okupiti sve raspoložive snage zajedno, kao u našem slučaju i u slučaju Euribijada na Artemiziju.

183

– Lekcija iz vojne strategije kao da je zainteresovala prisutne. To je ohrabrilo kralja da nastavi. – I nemojte zaboraviti da je hoplit obučen za borbu na bojnom polju. Za iznenadne napade potrebni su konjanici, kojih Tesalija ima na pretek; potrebni su strelci, njih ima u neprijateljskim redovima. Osim toga, Kserksova vojska ima konjicu, laku pešadiju i strelce; nemoguće je naneti im štetu dok se kreću. Pokušajte da zamislite vojsku koja je zaštićenija na bokovima, u prethodnici i na začelju. Leonidina tirada kao da je uverila Peloponežane da odustanu od stalnih napada, ali nije ih odvratila od stava da se treba povući. – Pod pretpostavkom da si ti u pravu – primeti Tegejac – ne vidim kako možemo očekivati da zaustavimo vojsku od dvesta hiljada ljudi sa svega pet hiljada vojnika ili malo više. Da li shvatate da na svakog Grka dolazi četrdeset Persijanaca? To je previše i za vas Spartance, koji tvrdite da vredite kao desetorica vaših protivnika! – Onda vi ne shvatate! – odvrati Leonida. – Mi ne treba da ih pobedimo! Nisu nas zbog toga poslali ovamo! Mi smo došli na Termopile da bismo kupili vreme! Naše prisustvo ovde ima dvostruki cilj: da uspori napredovanje osvajačke vojske prema jugu i da natera Kserksa da se sukobi s flotom. To će biti naša pobeda: da budemo korisni Savezu. A u tom smislu, malo je važno da li Persijanaca ima dvesta hiljada ili milion. Mi smo male jedinice koje pominjete. Mi smo prepreka koju su Grci sposobni da postave između varvarske vojske i centralne Grčke! Ko se sad povuče, i ne pokušavajući da ih zaustavi, da li će imati hrabrosti da se vrati u otadžbinu? I šta će reći samom sebi kad je vidi spaljenu i opljačkanu ili, još gore, porobljenu, pod persijskim despotima? – Reći ću da sam bio dovoljno mudar da budem u svom gradu u trenutku kad mu je to bilo potrebno, da pomognem svojim sugrađanima i, ako bude neophodno, da podelim sudbinu svoje porodice i prijatelja. Eto šta ću ja reći! – odgovori mu Tegejac, nimalo pogođen njegovim argumentima. – Ti si hrabar kralj i ja te poštujem – umeša se Lokriđanin, obraćajući se Leonidi – i izvinjavam ti se ako sam posumnjao u tvoje

184

dobre namere. Ali, kao što vidiš, uprkos Savezu, zapravo je malo onih koji zaista imaju panhelensku viziju. Ovde svako misli na sebe; oduvek je bilo tako s nama Grcima i čak ni pred velikom opasnošću nismo u stanju da razmišljamo o svojim susedima kao o svojoj braći. Jednom Peloponežaninu Lokriđanin očigledno znači koliko i Persijanac – zaključi s gorčinom. – S druge strane, čak i u istoj regiji, pa čak i u istom gradu – primeti Demofil, koji je do tog trenutka ćutao – nismo uspeli da donesemo jednoglasnu odluku. Neprijatelj još nije stigao u Beotiju a mnogi su se već izjasnili u korist Persijanaca. Da ne pominjemo Tesaliju. Pa čak i na Peloponezu, koliko znam, gradovi poput Arga sumnjiče se za medizam.10 To je najupečatljiviji dokaz naše nesposobnosti da sarađujemo zarad opšteg dobra. Da su svi Grci odbili da dočekaju Kserksa kao cara, možda mu ne bi ni palo na pamet da dođe ovamo. Ili bi njegovo napredovanje bilo brzo zaustavljeno i gledali bismo ga kako se vraća podvijenog repa. Ali, ja bih rekao da Heleni i dalje imaju priliku da izbegnu ropstvo. Zato ću ostati ovde, šta god da se dogodi. Nekoliko trenutaka vladala je tišina i svi su čekali da kralj objavi svoju odluku. Leonida se dugo premišljao pognute glave, ruku ukrštenih na leđima, zamišljenog pogleda i stisnutih usana. Neko je upravo predložio da glasaju kad im se kralj iznenada obrati: – Slušajte! – uverljivo reče. – Predlažem vam rešenje koje će vam spasti čast i neće vas primorati da žrtvujete život ako smatrate da to nije neophodno. Persijanci svakako neće uspeti da se probiju prilikom prvog pokušaja. Kako god bilo, prolazak kroz Termopile nije šala, čak ni za ogromnu vojsku. U to možemo s razlogom biti sigurni. Možda će, pošto pokuša prodor ovde, Kserks usredsrediti snage na Artemizij i time će naš zadatak biti pojednostavljen. Ili će se Persijanci nasukati ispred nas i ostati tu dok ne stignu snage Saveza, ili će odustati od frontalnog napada i pokušati da nađu zaobilazni put, verovatno preko planina, ako saznaju za staze poput onih na Anopaji; ali to su uski putevi, dugi i teški, preko kojih bi velika vojska morala da se kreće sporo, a u tom slučaju ćemo

185

svakako imati vremena da saznamo za to. – Dakle, ja vam predlažem da čekate. Tako niko neće moći da vas optuži za kukavičluk, a ni sami nećete u budućnosti, šta god da se dogodi, ništa sebi moći da prebacite. Sad se borite i pokažite koliko vredite. Obećavam vam da ću vas, u trenutku kad postane očigledno da nam je propast suđena, pustiti da odete; štaviše, podstaći ću vas da odete, jer ćete onda svakako biti korisni Savezu. – A ti? A Spartanci? Šta ćete vi raditi u tom slučaju? – upita Tegejac posle nekoliko trenutaka. – Mi Spartanci navikli smo da postupamo drugačije – hladno odgovori Leonida.

186

Plaćeni ubica

P

roduženi sastanak vrhovne komande nije se završio ni posle Leonidine izjave. Pošto je završen deo posvećen strateškim odlukama, prešli su na razmatranje taktike, to jest predtaktičkih ciljeva, jer je prvi problem s kojim su morali da se suoče bio kako da barem malo zaplaše Persijance. Nema sumnje da je Kserks već znao da će ga Grci sačekati pre nego što uđe u Lokridu. Trebalo je navesti ga da poveruje kako se iza fokejskog zida nalazi mnogo veća vojska u odnosu na nekoliko hiljada ljudi pod Leonidinom komandom i da branitelji nisu nimalo obeshrabreni njegovom ogromnom vojskom. Vremena još ima, računali su zapovednici. Veliki car svakako će najpre istražiti predeo u okolini Trakisa da bi proverio može li da se probije s te strane, a onda će, najverovatnije, sačekati svoju flotu. Nije trebalo isključiti ni mogućnost da će Persijanci pokušati da uspostave diplomatske kontakte. Glas o tome da su zapovednici proveli veći deo noći raspravljajući se proneo se po grčkom logoru još pre svitanja. Kad se sunce tek ukazalo iznad vrhova uzvišenja na Eubeji, mnogi vojnici već su bili na nogama i tumarali su od sektora do sektora u potrazi za nekim ko bi mogao da ih izvesti. Bilo je čak i onih koji su već naredili svojim robovima da im spakuju stvari i da se spreme za put, ubeđeni da će prevladati struja koja je predlagala strateško povlačenje. Međutim, sami učesnici sastanka obavestili su svoje ljude o odlukama ratnog veća. Vratili su se u svoje sektore i okupili vojnike; da bi predupredili nezadovoljstvo među ljudima, gotovo svi zapovednici su, najavljujući da ostaju, požurili da objasne kako se od njih traži da ostanu samo dok „novi strateški zahtevi ne budu nalagali povlačenje“. Oni koji su se najviše protivili ostajanju umirili su se kad im je jasno stavljeno do znanja da će ostati samo dok situacija ne postane nepodnošljiva. Sasvim drugačije zvučale su reči koje je Knem uputio Spartancima; polemarh je samo rekao da ostaju i ništa više. Što se

187

tiče ostalog, svi vojnici obavešteni su da će od tog trenutka svaki, i najbezazleniji disciplinski prekršaj biti kažnjen za primer; Aneristu zasijaše oči, a njegovi podređeni progutaše pljuvačku, pomišljajući na vanredan izgovor koji je ponuđen njihovom pentakontarhu. Osim toga, objasnio je polemarh, neophodna je što čvršća saradnja između jedinica i vojski kako bi svi mogli da se organizuju po ugledu na Lakedemonce. Persijanci, kako je rekao, moraju steći utisak da pred sobom imaju izuzetno delotvornu i profesionalnu vojsku, kako bi novajlije u njihovim redovima izgubili polet i hrabrost. Sâm Kserks, nastavio je Knem, mora biti ubeđen da je pred njim veća vojska nego što zaista jeste. Zbog toga se jedinice i vojske u najvidljivijim sektorima, od nasipa do planinskih obronaka, moraju što češće smenjivati. Pojedine jedinice svake vojske moraće da obeleže spoljnu površinu štita bojom grada koji ima profesionalnu vojsku ili bojom grada koji je proglasio neutralnost u sukobu; tako će neki Peloponežani morati da oboje u belo svoje štitove, kako bi Persijanci pomislili da su čak i neke jedinice iz Arga odlučile da se priključe antipersijskom savezu. Deo Lokriđana moraće da nacrta buzdovan na štitovima, ne bi li Persijanci pomislili da na grčkoj strani ima više Tebanaca. Sve se to odnosilo na istočno krilo fokejskog zida, gde je veće odlučilo da postavi celokupnu vojsku, napuštajući zapadni prolaz i teren između Antele i središnjeg prolaza. Međutim, psihološko zastrašivanje trebalo je primeniti naročito na zapadu, u najvidljivijem sektoru. Zato je svaki zapovednik morao da izabere nekoliko najkrupnijih i najspretnijih ljudi iz svoje vojske i da ih dodeli posebnom odredu koji će biti oformljen za tu priliku. Taj odred biće podeljen na jedinice koje će se smenjivati na nekoliko sati na isturenom položaju na zapadnom prolazu i radiće gimnastiku, vežbaće s oružjem i organizovaće mala sportska nadmetanja. Persijanci treba da vide Grke spokojne i opuštene, kako se bave uobičajenim aktivnostima usred bela dana, bez straha da će biti

188

meta njihovih strela! I da se zamisle nad njihovom fizičkom spremnošću, sportskim veštinama i lakoćom rukovanja oružjem! Ako je veliki car nameravao da ih zadivi ogromnim brojem vojnika, Grci moraju zadiviti njega svojim nadmoćnim vojnim veštinama. To treba da navede Kserksa da se opredeli za pomorski sukob, koji ostaje glavni cilj velike strategije Saveza. Dijenek je preuzeo obavezu da izabere ljude među Spartancima. Kad ga je ugledao, već znajući šta će ga ovaj pitati, Aristodem je primetio da su mu oči otečene i crvene od nespavanja i umora. – Sudeći po tome kako izgledaš, sigurno je bilo teško ubediti druge da ostanu – reče mu. – Pusti. Ne možemo očekivati da svi budu kao Spartanci, a možda ne bismo ni voleli da su svi takvi; bilo bi teže ostvariti premoć u Heladi... – odvrati Dijenek, zevajući. – Da. Ali čini mi se da ta premoć košta. Koliko sam shvatio, ostali će otići ako krene po zlu, a mi ćemo ostati... – primeti Aristodem. – Dužnost i čast, dragi moj! – umeša se Eurit, prilično veseo. – Dužnost i čast... – zamisli se Aristodem. – Meni se čini da za nas postoji samo dužnost. U ratu se ionako očekuje da umremo; u miru, u našem gradu, nemamo nikakvu slobodu osim slobode da se pripremamo za rat i da idemo u rat da se borimo i umremo... – Dobro, momci, moram vas zamoliti da se priključite grupi koja će ostati na zapadnom prolazu. Nadam se da tamo nećete biti izloženi opasnosti. Leonida je uveren da nećete. S druge strane, kralj je izričito zahtevao da za taj zadatak uzmem tebe, Aristodeme – reče zapovednik. – I ti si, Eurite, uzorit Spartanac. Naravno, uzeću i Alfeja. – Meni nimalo ne smeta. Štaviše, ponosan sam! – uzviknu Eurit oduševljeno, u očiglednoj suprotnosti s Aristodemovim zbunjenim izrazom lica. Dijenek se i ne osvrnu na njega i ode dalje, prema Kleopompovoj jedinici. Posle jutarnjeg obroka Spartanci su jedini ostali na zapadnom prolazu, zajedno s helotima i perijecima kojima su, uz najkrupnije

189

vojnike, uključujući i Tegejca pobednika u rvanju, povereni zadaci lake pešadije. Dijenek i Efijalt su se potrudili da što brže – ali i naizgled mirno kako persijski izvidnici ne bi pomislili da ih je strah – raščistili teren između Antele i središnjeg prolaza. Istini na volju, posle kratkog zajedničkog rada zapovednik je zaključio da sav posao može prepustiti revnosnom Malijcu, koji je dotad već uspostavio odlične odnose sa svim vojnicima. Nije bilo mnogo nedoumica oko toga koji će odred izvesti prvu smenu „pokazivanja“. Kralj je smatrao više nego izvesnim da će Kserksova izvidnica tokom dana stići do Antele, dok vojska pristiže u polje i sređuje ga kako bi moglo da primi varvarske trupe. Dakle, odlučeno je da tridesetorica Spartanaca zauzmu položaj u blizini zapadnog prolaza. Predviđen je i sistem signalizacije kojim će ostali obavestiti „glumce“ o dolasku „publike“. Mnogobrojni posmatrači zauzeli su uzvišenja iznad nizije pokraj Trakisa, raspoređujući se na razmaku od pola stadija. Dogovorili su se da osmatrač najbliži persijskoj vojsci podizanjem koplja odmah obavesti najbližeg saborca da je persijska izvidnica krenula put Termopila; on će zatim obavestiti sledećeg sve dok lančanim prenosom vest ne stigne do ratnika na Azopu. Na taj način će Aristodem i njegova grupa saznati kad treba svojski da se potrude oko predstave. Signal je stigao rano po podne i od tog trenutka Spartanci su morali da prikažu ceo repertoar veština spartijata za primer. Gotovo do sumraka lagano su se mazali uljem, isprobavali nalete kopljem, rvali se i trkali, radili gimnastiku bez rekvizita ili podizali stenje i kamenje različitih veličina. A prilikom svakog predaha nameštali su svoju dugu kosu, na koju su se spartijati ponosili i po kojoj su se isticali među ostalim Helenima, koji su uglavnom nosili kratku kosu. Češljali su se i gladili je, pramen po pramen, uvojak po uvojak, oni kojima je dosezala do grudi, kao i oni kojima je jedva dopirala do ramena. Oni koji su pogledali prema zapadu, onako, nemarno, između dve vežbe, mogli su da primete jedva vidljive obrise konjanika. Tek kad

190

je sunce nestalo iza planine, Grci su jasno razaznali frigijske kape od filca, lukove okačene preko ramena i raznobojne uske pantalone. Neki prasnuše u smeh praveći pošalice na račun njihove oskudne muževnosti, koja bi se sasvim uklopila u improvizovanu Alfejevu, Ditirambovu i Maronovu pozorišnu predstavu. Aristodem je, međutim, pomislio da će uskoro videti i previše takvih, a onda teško da će im biti smešno. U svakom slučaju, Leonida je bio ubeđen da će predstava na zapadnom prolazu doneti neku korist Grcima; barem će odvratiti Kserksa od namere da odmah napadne, ako je tako nešto naumio. Ipak, da ne bi bilo zabune, sledećeg jutra rekao je Megistu da održi žrtveni ritual, u slučaju da ratne operacije počnu. Akarnanijski sveštenik prineo je na oltar kozu, ali u njenoj utrobi nije video nikakvo predskazanje, što je, kako je rekao, bio znak da se tog dana sve vojske neće sukobiti. Tog jutra na zapadni prolaz poslati su najbolji Peloponežani među kojima se isticao, naravno, pobednik u rvanju. Kako god bilo, već p o s l e aristona Leonida je mogao da se uveri u delotvornost predstave koju je osmislio. Na Azopu su se pojavili izaslanici Persijanaca, u pratnji Grka iz Jonije, koji su tražili da pregovaraju s njim. Persijanci su se zaustavili istočno od reke, čekajući da im Leonida pođe u susret. Kralj nije nimalo žurio, ne toliko da bi ih ozlojedio, koliko da bi ostavio pripadnicima svog pentekosta vremena da se kompletno opreme. Kako bi i dalje vršio psihološki pritisak na protivnika, odlučio je da povede svoje pentekontarhe sa sobom. – Glasnik je bio Grk iz Halikarnasa – reče Dijenek svojim prijateljima kad je, iste večeri, mogao da im prepriča ishod susreta. – Znate kako je: za razgovor s Persijancima nisu nam potrebni prevodioci; imaju toliko Grka u svojim redovima da su poslali jednog od njih da pregovara. Ukratko: taj je nekoliko minuta pričao samo da bi predstavio svog cara i naveo njegove titule. Posle dva minuta – i ne isključujem mogućnost da je to namerno uradio – Leonida je počeo da zeva.

191

Alfej i Maron grohotom se nasmejaše, nateravši Dijeneka da zastane. Pošto su ih ostali prilično grubo ućutkali, pentakontarh nastavi. – Momak se pravi da ne primećuje i nastavlja da nabraja tutule i zemlje koje je ovaj osvojio, a onda prelazi na suštinu. Veliki car Kserks je saznao, kaže on, da smo zbog slabog ugleda jednog od dvojice spartanskih kraljeva uspeli da okupimo samo šačicu ljudi kako bismo zaprečili prolaz kroz Termopilski klanac. Veliki car želi da bude vladar svih Grka i ne želi da propusti priliku, kao što se već događalo u drugim okolnostima, da ispolji svoju trpeljivost i velikodušnost; zato se neće obazirati na pobunjeničke istupe nekih grupica Helena. On dolazi u miru, nastavio je glasnik, i ne bi voleo da taj mir bude narušen zbog nekoliko kavgadžija koji nisu prihvatili njegovu prevlast. Zato će, zaključio je, veliki car svakako zaboraviti tu besmislenu pobunu, prvu koju je doživeo otkad je došao na poluostrvo, ako Grci polože oružje, predaju ga persijskim zapovednicima i povinuju se njihovim naređenjima. – Pa šta misli veliki car, da smo mi isti kao one kukavice Tesalci? – umeša se Maron. – Vidi se da je navikao na takve... i da tek treba da vidi prave vojnike... – A šta mu je odgovorio Leonida? – upita Eurit. – Ako veliki car želi naše oružje, neka dođe da ga uzme – izvesti ih Dijenek, ne oklevajući ni trenutak pošto je njegov prijatelj postavio pitanje. – I onda? – upita Alfej. – I onda ništa. Samo to je rekao – odvrati zapovednik. – Pa sigurno je rekao još nešto, zar ne? Kako je glasnik to prihvatio? – upita Aristodem. – Ne. Nije rekao ništa više. Pošto je to izgovorio, okrenuo se i pošao nazad, a onda smo se i mi zaputili za njim. Dakle, nismo imali priliku da vidimo glasnikov izraz lica – potvrdi Dijenek. Načas zavlada tišina. Onda Alfej poče prigušeno da se smejulji, a brat mu se odmah pridruži. Ubrzo su se svi okupljeni, čak i Aristodem, slatko smejali.

192

– Sad ga je stvarno razbesneo... – primeti Maron, kome su oči zasuzile od smejanja. – Pa, sve u svemu, čim su mu ponudili despotiju, svi smo shvatili da Kserks pomalo sumnja u mogućnost da prodre na kopno – objasni Dijenek. – Taj momak iz Halikarnasa naglasio je da su naše snage neznatne, ali Kserks zapravo ne zna koliko nas je, zahvaljujući Leonidinim zamislima. – Veliki vojskovođa, nema šta. Drago mi je što sam ovde, pod komandom tako značajnog zapovednika – dodade Alfej i svi to ubedljivo potvrdiše. Skoro svi. Aristodem je osetio gorčinu i nestrpljivo je čekao da se družina raziđe, da ne bi više morao da sluša pohvale na račun vladara. Kad je ostao sâm, ponovo je razmišljao kako je neophodno ukloniti čoveka koji toliko vešto manipuliše ljudima. Kad bi uspeo da se usredsredi na taj cilj, suočio bi se sa svojim zastrašujuće neprimerenim stavom; Leonidino kraljevsko ophođenje sputavalo ga je i potčinjavalo, ne dopuštajući mu da sagleda i njegovu ljudsku stranu, koliko god da je ona odbojna. Iako je, sećajući se Gorgine priče, osećao bes, ponekad bi ga uloga koju je Leonida, ta divlja zver, igrao u javnosti toliko dostojanstveno do te mere zavodila da nije mogao zamisliti boljeg vladara. Izgleda kao da je rođen da bude kralj, pomislio je, kao stvoren za vojskovođu, ali pre svega za kralja. Vojskovođa mora biti sposoban, ali njegovo ponašanje nije toliko značajno za obavljanje zadataka. Kralj, međutim, mora biti i sposoban i harizmatičan i poseban. Leonida se, teško mu je bilo da prizna, odlikuje svim tim osobinama, iako zapravo nije ni trebalo da vlada. Zaista se nije mogao uporediti sa svojom braćom kojima je tron bio namenjen: Kleomen je bio bezobzirni ludak, koji se nije libio da manipuliše predskazanjima, a Dorijej je bio običan pustolov... Trebalo bi da mrzi Leonidu, zbog načina na koji se ponaša prema ženi koju Aristodem voli i zbog samoljublja koje Leonidu tera da protraći živote mnogih ljudi. I mrzi ga, naravno... priželjkuje Leonidinu smrt, ali samo kad iza kralja uspe da nazre čoveka.

193

Sledećeg jutra, kralj je ponovo pozvao Megista da obavi dužnost. Persijska vojska ulogorila se svega nekoliko kilometara dalje i postojala je mogućnost da vrlo brzo, čak svakog trenutka dođe do borbe, a Leonida je, kao svaki vojskovođa, želeo da zna da li su znamenja povoljna. Ali sveštenik ga je uverio da ni tog dana neće biti borbe. Leonida je poslao na bojno polje Lokriđane i Tespijce. Spartanci su ostali istočno od zida i ponovo su se posvetili manje--više istim sportskim aktivnostima kao i obično, ali nisu se pokazivali kao na Antelu. Anerist je žudeo da se vrati svojoj trgovini, ali shodno prilikama, postao je oprezniji. Zato se zadovoljio kinjeći ljude koji su vežbali, iako mu to nije donosilo nikakvu korist. Kleopomp ga je, potčinjavajući mu se, dopuštao da zlostavlja i njegove podređene. – Hajde, debeljko, krećeš se kao da su ti tegovi privezani za noge! – reče pentakontarh Alfeju dok je prolazio pored njega. – Mora da su ti otežale otkad si se rvao s onim Tegejcem; spor si i smešan! – Prava je šteta što si ti zapovednik. Bilo bi zanimljivo videti kako bi se završila borba između tebe i mene... – ljutito odgovori Alfej, ali ga Anerist nije čuo jer je već prošao mimo njega. Ipak, čuo ga je Kleopomp: – Jesi li ti lud? Hoćeš da se zameriš nekom kao što je on? Zar ne znaš da je veoma uticajan? – reče mu, trudeći se da ga ostali ne čuju. – Baš me briga ko je i šta radi. Taj će pre ili kasnije loše završiti, od moje ruke ili od ruke nekog Persijanca. Čega se plašiš? Da će se iskaliti na tebi zato što se jedan od tvojih usudio da se pobuni? – odvrati Alfej. – Na meni? Kakve veze ja imam s tim? Ne kažem ti to zbog sebe nego zbog tebe – slagao je Kleopomp. – Zna se da Anerist ume da zagorča život onom na koga se nameri... a meni su potrebni spremni i srčani ljudi... – Svakako, svakako... pretpostavljam i da mu nikad ne bi dozvolio da se iživljava nad tvojim ljudima, zar ne? – uporan je bio Alfej. Kleopomp nije bio u stanju da se suoči s ostalim zapovednicima, ali

194

ni s odlučnijim potčinjenima. Niko ga nije poštovao, ali, s druge trane, njegovi ljudi bili su vrlo zadovoljni što imaju zapovednika koji ih ne dira i niko se nije žalio. Ono što je Anerist nametao ljudima maltretiranjem, Kleopomp je, paradoksalno, postizao nedostatkom autoriteta. U međuvremenu, Anerist se vratio u svoj pentekost. Goreo je od želje da izazove Aristodema i posmatrao ga je s izvesne udaljenosti, stiskajući pesnice i zube. I što ga je duže gledao, sve više ga je iritiralo to savršeno, skladno, privlačno telo, idealan primer sportiste i borca kakav je i sâm želeo da bude. Ali onda je usmerio pažnju na Eurita. – Te dečje vežbe nisu primerena priprema pred bitku. Tako nešto rade naše žene u Sparti, u vreme mira, da bi im koža ostala čvrsta. Treba ti nešto oštrije, primerenije teškim okolnostima u kojima se nalazimo. Da vidimo... za početak – i priseti se onog što je rekao Alfeju – mogao bi da trčiš noseći dva kamena pod miškama. Ali dva lepa kamena. Uzmi one tamo – naredi mu, pokazujući mu dva kamena velika poput zemljanih ćupova. Eurit ga pogleda popreko, ali nije želeo da mu pruži zadovoljstvo da mu odgovori i samo je poslušao naređenje. I Aristodem je gledao njega, vrteći glavom. – Videćeš da ćeš mi biti zahvalan kad ti koplje i štit u borbi budu laki kao pero. U odnosu na tebe, tvoji protivnici izgledaće kao da se kreću vrlo sporo i možda ćeš čak uspeti i da ubiješ nekog! – zadovoljno primeti pentakontarh. – Idi do onog stenovitog obronka i vrati se. Tri puta, pre nego što predahneš. A onda još tri puta – naredi mu Anerist, pokazujući tačku udaljenu najmanje dva stadija. Pomiren sa sudbinom, vojnik pođe prilično sporo, iz straha da će se vrlo brzo umoriti. Anerist se prilično zabavljao. Smejući se, nemilosrdno mu doviknu: – Tim tempom bi hodao neki starac s gihtom, a ne vojnik na vežbi! Kad bi morao da spaseš kožu i oružje u borbi, bio bi mnogo brži! Ili si ti od onih koji, kao onaj pesnik Arhilok, ostavljaju i štit i prijatelje kad beže? Brže! Onda se obrati Aristodemu. Zlurado mu reče: – Ne bi ni tebi

195

smetalo da malo vežbaš. Osim ako se ne bojiš da ćeš naružiti svoje lepo telo znojem i naprezanjem... – Takav čovek zaista je štetan kad nema šta da radi – čuo je Aristodem i osetio nečiju ruku na ramenu. Bio je to Dijenek, koji je izazivački pogledao Anerista. – Pripremam svoje ljude. Da nemaš nešto protiv? I ti bi trebalo to da radiš sa svojima ako hoćeš da se istaknu u borbi, umesto što zabadaš nos u poslove jedinica koje je kralj dodelio drugima... – primeti Anerist prilično netrpeljivo. – Pa, jednog ćeš morati da se odrekneš. Kralj te zove, Aristodeme – odvrati Dijenek nimalo zbunjen i okrenu se prema prijatelju, a odmah zatim podsmešljivo pogleda Anerista. Ovaj zatreperi od besa, odmahnu glavom i promrmlja nešto nerazumljivo o povlašćenima, a zatim, pomiren sa sudbinom, ode da muči Eurita. – Pazi, ako me ponovo šaljete Tebancima, Leontijad bi mogao posumnjati da je pod prismotrom. Bistar je on... – reče Aristodem Dijeneku dok ga je pratio prema kraljevom šatoru. Čim su stali pred kralja, pentakontarh reče: – Morao sam da ga prekinem u fizičkim vežbama i vežbama s oružjem koje je naš važni ratnik radio pod budnim okom svog pentakontarha, veličanstvo. Leonida kao da nije primetio ironiju u Dijenekovim rečima. – Drago mi je što održavaš formu, Aristodeme. Moram da razgovaramo – reče obraćajući se vojniku. – Na raspolaganju sam ti, naravno – odgovori Aristodem predusretljivije nego što je želeo. – Dobro... Pametan si čovek i shvatio si da nam neće biti lako da izdržimo ako napadnu – reče Leonida, a onda načas zastade, kako bi sagovorniku ostavio mogućnost da mu odgovori u slučaju da se ne slaže s njim. Ali Aristodem je bio saglasan s tim stavom i samo je klimnuo glavom. Kralj nastavi. – Moramo naći neki način, čak ne preterano radikalan, da osujetimo delotvornost njihovog napada ili, ako je moguće, da ga potpuno onemogućimo. Na kraju krajeva, oni su

196

došli nas da osvoje, iako ih ni na koji način nismo izazvali. Naša zemlja je mnogo manja od Azije, imamo daleko manje sredstava na raspolaganju, prema tome, dozvoljeno nam je da se poslužimo svim sredstvima da bismo se odbranili. Kraljev dug uvod iznenadio je Aristodema i izazvao njegovu znatiželju. Izgledalo je kao da mu se Leonida pravda zbog zadatka koji će mu dodeliti, a to je poslednje što bi čovek mogao očekivati od kralja. – U odnosu na flotu – nastavi Leonida – mi imamo poneku mogućnost više da budemo... recimo... bezobzirni. Za razliku od njih, imamo mogućnost da se fizički približimo nekom značajnom neprijateljskom zapovedniku, možda čak i samom Kserksu! On je duša celog poduhvata, to je bila njegova zamisao, bez njega bi Persijanci gledali svoja posla i ne bi došli ovamo. I ne sumnjam da u slučaju njegove smrti niko od njegovih zapovednika, braće i najbližih rođaka neće imati volje i moći da nastavi osvajanje. Grčka bi bila slobodna. Dakle, hoću Kserksa mrtvog. Isključeno je da će Kserks želeti da rizikuje u borbi. Ona svakako nije poput nekog spartanskog kralja ili bilo kog helenskog vrhovnog zapovednika koji se bori u prvoj liniji i suočava se sa smrću rame uz rame sa svojim ljudima. Ali u svom logoru Kserks se oseća sigurno. Naravno, ima veliku telesnu gardu koja ga verovatno ni na trenutak ne ostavlja samog. Ali niko među Persijancima ne očekuje da će Grci pokušati da ubiju velikog cara upravo usred njegovog logora, i to još pre nego što počne borba. Aristodem je već bio shvatio. Barem je shvatio da se svojom taštinom, više nego veštinom u sportskim nadmetanjima, uvalio u gadnu nevolju. – Potrebna su mi dva čoveka – nastavi kralj – hladnokrvna i jakih nerava, pametna i lukava, brza i izdržljiva; dvojica koji su sposobni da prođu kroz sito neprijateljske vojske, da stignu do Kserksovog šatora, da izbegnu stražu, da ga ubiju i, ako je moguće, da se vrate živi. A jedan od te dvojice moraš biti ti, Aristodeme.

197

Aristodem je osetio zastrašujući grč u stomaku u trenutku kad je Leonida izgovorio njegovo ime. I gotovo da ga više nije ni slušao dok je kralj navodio razloge za svoj izbor. – Ti si ispoljio sve te osobine u nadmetanjima u kojima si pobedio, u kojima si uspeo da sačuvaš mir do kraja i da postigneš dobar rezultat kad je izgledalo da nećeš izdržati, istakao si se u nekoliko disciplina i ostao usredsređen nekoliko dana zaredom. Dugo sam te posmatrao i video sam da se ni u jednom trenutku nisi prepustio ni ljutnji ni radosti, da si sve vreme bio donekle uzdržan. Upravo takav čovek mi treba, Aristodeme, štaviše, reći ću ti da mi ova zamisao možda ne bi ni pala na pamet da nemam čoveka kao što si ti. Dakle, to je bila Leonidina nagrada za pobedu u pentatlonu, pomisli Aristodem. Lepa nagrada: umreti pre ostalih. Štit od srebra i zlata bio je samo maska, kako bi se pokazalo da pobednik zaslužuje nešto određeno, opipljivo, nešto na čemu će mu čak zavideti. Verovatno se ni najostrašćeniji spartijat ne bi potrudio da pobedi da je znao kakvu mu nagradu Leonida sprema. Kraljeve reči potvrdiše njegovo razmišljanje. – Naravno, veoma bi loše delovalo na moral ljudi ako poduhvat ne bi uspeo i ako bi se to saznalo. Neophodno je, a siguran sam da ćeš ti to razumeti, da niko ne sazna zašto si otišao preko Azopa, osim ako ne uspeš u poduhvatu. Zato zahtevam od tebe da nikom ne kažeš. Znam da zahtevam preveliku žrtvu i još te lišavam priznanja za tvoju hrabrost; ali naš poduhvat, poduhvat je očajnika i zahteva očajničke poteze. Uostalom, naša tradicija naučila nas je da pojedinac nije važniji od opšteg dobra, a ovog puta nije zalog samo opšte dobro Sparte već cele Grčke. Zaćutao je i bilo je očigledno da očekuje da Aristodem nešto kaže. Ratnik pogleda Dijeneka i mač koji je držao pored sebe i pomisli kako bi mu bilo lako da ga izvuče iz korica i da probode kralja. To je njegova prilika, gotovo sigurno poslednja koju ima. Ako zaista mora da se žrtvuje, radije će to učiniti za Gorgo nego za Grčku... Želeo je da ubije svog kralja, a sad ga njegov kralj šalje da ubije

198

drugog kralja. Da je Leonida onakav kakvim ga svi vide, Aristodemu bi možda bila čast što je izabran da pogodi neprijatelja u srce. Međutim, pošto je poznavao pravu ličnost lakedemonskog vladara, nije mogao a da ne gleda sebe kao plaćenog ubicu; možda samo poslednjeg u nizu. Dijenek je bio oprezan i brižljiv, ali ne i u društvu jednog od najdražih i najstarijih prijatelja. Mač mu je bio tu, na dohvatu ruke, kao i Leonidin trbuh, koji bi u tom trenutku bilo lakše rasporiti od bilo koje mete do tada. Mogao bi da spase Gorgo... Ipak... Ipak... ako postoji vojskovođa koji je u stanju da zaustavi Persijance, podmuklim ubistvom ili borbom, to je Leonida. A Gorgina budućnost neće biti bolja ako postane robinja nekog persijskog despota. – Čast mi je što si me izabrao za tako važan i osetljiv zadatak, veličanstvo, i nadam se da ću biti na visini tvojih očekivanja – rekao je na kraju, a reči su mu navrle na usta gotovo spontano, mada sa zakašnjenjem. – Odluku o tome ko će poći s tobom – nastavi Leonida s olakšanjem – donećeš isključivo ti. Imao sam priliku da se uverim da umeš dobro da proceniš i, osim toga, hoću da budem siguran da ćeš pored sebe imati čoveka s kojim odlično sarađuješ. Mogao bi, na primer, da izabereš hoplitu pored kog se obično boriš u falangi... Kako se zove? – Eurit? To bi bilo odlično, najbolji su prijatelji, a i on je dobar vojnik – umeša se Dijenek koji, međutim, odmah pogleda Aristodema čekajući da i on to potvrdi. Poslednje što je Aristodem želeo bilo je da osudi na smrt najdražeg prijatelja. Ali upravo je pored njega želeo da se suoči s najtežim iskušenjima i, osim toga, znao je da će Eurit biti dvostruko srećan ako zatraži od njega da pođe s njim: Eurit mu je bio gotovo bolesno naklonjen i slepo je verovao u spartansko uređenje, što su dva dobra razloga da s ponosom prihvati taj zadatak. – Da, naravno, Eurit mi je savršen saborac u falangi. Biće to i u

199

ovom poduhvatu – reče.

200

Iza neprijateljske linije

K

ao što je Aristodem predvideo, Eurit je bio oduševljen. Po povratku, dvojica prijatelja zatekla su ga kako i dalje vuče kamenje ispod miški, zajedno s još dvojicom nesrećnika koje je kinjio okrutni zapovednik. Odveli su ga u stranu i objasnili su mu šta ga čeka, dok je Anerist na onoj dvojici iskaljivao bes što je ponovo preskočen. Eurit isprva nije mogao da veruje svojim ušima i Dijenek je morao da se posluži svim svojim autoritetom da bi ga ubedio da je to ne samo istina već i da je predviđeno da zadatak obave još te noći. Aneristu je pentakontarh samo rekao da su dvojica njegovih potčinjenih izuzeti iz redovne službe zbog privremenih zadataka koje im je dodelio kraljevski pentekost, budući da su na isturenom položaju, iza Antele, potrebna dvojica teških pešadinaca. Onda je Dijenek predložio Euritu da se ceo dan odmara i oslobodio Aristodema dnevnih obaveza, a potom su se dogovorili da se u suton sastanu kod istočnog prolaza. Dvojica odabranih uspeli su da izbegnu nasrtljiva pitanja Alfeja i Marona kojima je, međutim, pažnju ubrzo privukao prizor Persijanaca raspoređenih nedaleko preko Antele, gde se Trakiska nizija proširivala. Persijanci su bili predaleko da bi branioci mogli jasno da razaznaju njihovu opremu, ali ogromna tamna mrlja koja je titrala pod suncem u zenitu predstavljala je – i nijedan Grk nije u to sumnjao – psihološki protivudar helenskom razmetanju. Tako je bar verovao Leonida, koji je naredio Arkađanima da samo neznatno izmeste svoj položaj unazad, ne povlačeći se. – Kralj je siguran da nas danas neće napasti – reče Dijenek Alfeju i Maronu, koji su ga saletali pitanjima u vezi s odlukama vrhovne komande. – Nisu samo znamenja koja je Megista tog jutra video uverila kralja u to već i njegov zdrav razum: maločas je s Artemizija stigla vest da još nisu ugledali neprijateljske brodove. Kserks samo pokušava da nas zaplaši, kao što smo mi uradili s našim malim vežbama.

201

Vojnici su se u međuvremenu okupljali duž fokejskog zida, na nasipima, pokušavali da vire kroz otvore u zidu, neki su čak zagazili u močvaru; svi su posmatrali zapadno obzorje ne bi li stekli sliku o neprijateljskoj vojsci, koja im se prvi put ukazala u svoj svojoj veličini. Neki su se čak popeli i na vrh Kolonosa i na pristupačnije obronke planina pored zida. Drugi su čak prošli iza zida i pridružili se Arkađanima, koji su revnosno radili vežbe. Svi su se pitali da li je ta tamna mrlja koju su videli u daljini cela persijska vojska ili samo jedan njen deo i koliko je taj deo neznatan u odnosu na čitavu vojsku. Iz te daljine nisu čak mogli da vide ni koliko ima konjanika u odnosu na ukupan broj vojnika. To je izazvalo strepnju i brigu da se pred njima nalazi nekakav tajanstveni neprijatelj koji se još nije u celosti pokazao te je stoga delovao još strašnije. U ranim popodnevnim satima stigla je vest da se persijska flota pojavila na jugu ostrva Magnezija i da se zaustavila u visini Afeta, pošto je prošla između obale i ostrva Skijatos. Nekoliko sati kasnije, ispred fokejskog zida ostali su samo redovni stražari. Persijanci su se rasporedili, a Kserks nije poslao nikakvu poruku grčkoj vrhovnoj komandi. Mnogi vojnici su se spremali da pođu na večeru s namerom da što duže ostanu pored vatre, pomišljajući da im je to možda poslednji obrok. Aristodem i Eurit večerali su odvojeno i pre ostalih. Čim je pao mrak, otišli su na Alpenos, gde ih je čekao Efijalt, koga im je Dijenek dodelio za vodiča. Nosili su samo mač u koricama, okačen preko ramena i bodež zadenut za pojas kitona. Obojica su bili zaokupljeni zadatkom, srce im je tuklo snažno i ubrzano, a u stomaku su neprekidno osećali grč; zbog saznanja da će uskoro verovatno umreti, bili su ćutljivi i smrknuti. Efijalt je, međutim, bio pričljiviji nego ikad. – Evo nas, vojnici – rekao je, trljajući ruke. – Jesmo li spremni? Ne možemo ići preko nizije jer će mesec biti gotovo pun, pa bi nas njihovi najistureniji stražari mogli opaziti. Zato ćemo poći planinskim putem koje mi pastiri dobro poznajemo. Treba se popeti prilično visoko, ali to će

202

nam omogućiti da prođemo iznad Trakisa, ne izlažući se opasnosti da nas primete do poslednjeg trenutka. S fokejskim vojnicima kod Alpenosa dogovoriše lozinku za povratak, a onda počeše da se penju. Dok su se peli uskom stazicom oivičenom trnovitim grmljem i kupinjacima koji su postepeno uzmicali pred žbunjem i drvećem tako gustim da mesečeva svetlost nije mogla da prodre kroz njih, pored sebe su ostavili takozvane Crne guzove. Pogled su prikovali za baklju koju je Efijalt držao u ruci, iako su smatrali da je dovoljno da slušaju njegov glas, koji nije prestajao da ih prati. Zvučao je poput zvona okačenog oko vrata koje upozorava na Efijaltovo prisustvo čak i kad, zbog krivudavog i strmog puta, nisu mogli da mu vide obrise. U svakom slučaju, brzo su napredovali zahvaljujući lakom naoružanju i Efijaltovom savršenom poznavanju okoline. Posle nekoliko kilometara prestali su da se penju i zavukli su se u borovu šumu, tako gustu da je Efijaltova baklja često nestajala s vidika, sve dok staza nije ponovo postala strma, a šuma sve ređa kako su se približavali vrhu. Malijac im reče da je planina Anopaja visoka gotovo sedam stadija i da upravo otud potiče ime staze koju prelaze. Dvojica Spartanaca želela su da njihov vodič već jednom zaćuti i da im dopusti da osmisle plan akcije kojom će postići cilj, a možda čak i sačuvaju kožu. Ali nije bilo načina da ga ućutkaju. Tek je nadomak Azopa Efijalt obuzdao svoju pričljivost, a i kad je govorio, činio je to tiše kako ne bi uzbunio persijske stražare. Silazeći prema Trakisu, vodič ih povede niz uzan klanac na čijem je dnu tekao Azop, oivičen strmim planinskim obroncima. Voda je bila niska i prešli su je gazeći do pojasa, da bi zatim ponovo morali da savladaju kratak uspon. Hodali su duže od pet sati kad se na horizontu pojaviše obrisi Trakisa. Ubrzo zatim u očima im zasija odraz više od hiljadu logorskih vatri posejanih po prostranoj dolini koja se širila ispred grada. Granice persijskog logora u obliku trapezoida bile su jasno označene svetlucanjem vatri, raspoređenih na jednakim razmacima po obodu. U unutrašnjosti logora je, međutim, bilo još malo tačaka

203

koje su gorele. Njih trojica pomisliše na to kakav je prizor pružao persijski logor samo nekoliko sati ranije kad je vatra gorela u celom logoru. Tada je Malijac rekao nešto uistinu umesno u vezi s poduhvatom: sačekaće ih tu, objasnio je, do svitanja, to jest manje od pet sati. Nakon toga, ako ne budu stigli, pokušaće da sazna da li im je poduhvat uspeo, ili im je uspeo ali po cenu života, i vratiće se da obavesti Leonidu. – Tako sam se dogovorio s Dijenekom – zaključi, a njegovi sagovornici osetili su toliko olakšanje što ne moraju više da ga slušaju da nisu stavili nikakvu primedbu na njegov plan. Aristodem i Eurit ugledaše pred sobom ravnicu na kojoj je bilo vrlo mala tačaka iza kojih bi se mogli sakriti dok napreduju. Srećom, kad su izašli iz gustog rastinja Anopaje i klanca Azopa, mesečeva svetlost prilično je oslabila, štaviše, na nebu su se skupljali oblaci, izazvani perturbacijom na severu. Oprezno su nastavili povijenih leđa i savijenih kolena, zastajući na nekoliko trenutaka svaki put kad bi naišli na neko drvo, žbun, vitice loze ili maslinjaka. Zamisao je bila da preuzmu mesto dvojice stražara i da sačekaju povoljan trenutak da se primaknu carevom šatoru. Međutim, na taj način ne bi bili dugo uverljivi kao Persijanci, pa čak ni u mraku, a naročito ako bi bili prinuđeni da progovore. Zato se dogovoriše da se ipak ponašaju kao da su Grci, ali Jonci, Makedonci ili Tesalci. Što se tiče poslednje prepreke, to jest stražara koji stoje na ulazu u šator, trebalo je da im na neki način odvrate pažnju i odlučiše da jedan zagovara stražare da bi drugi za to vreme ušao i uklonio cara. Dečja igra. Odlučiše da se drže oboda logora sve dok ne ugledaju položaj na kojem su samo trojica stražara, kako bi se domogli odeće bez potrebe da se sukobljavaju s velikom grupom stražara. S prvom grupom nisu imali sreće: bilo ih je četvorica, a jedan je, s turbanom na glavi i s pojasom oko pasa, izgledao kao da je zapovednik. Nastavili su dalje, prema zapadu, kako bi našli pristupačniji položaj. Sledeći, udaljen dva stadija, čuvao je samo jedan vojnik, i ako njega napadnu, moraće da ponove poduhvat na nekom drugom mestu.

204

Dakle, i taj položaj morali su da preskoče. Na trećem položaju, dva stadija zapadnije, primetili su trojicu vojnika, ali dvojica su izgledala kao da su se slučajno zatekla tu. Delovali su opušteno, za pojasom su nosili samo jednu sablju, dok je treći, koji je stajao ukočeno iako je razgovarao s onom dvojicom, bio naoružan lukom i kopljem. Povrh svega, dvojica s kojima je razgovarao delovala su kao da su potegla malo više. Aristodem i Eurit se pogledaše i u isti mah klimnuše glavom jedan drugom. Ako ta dvojica mogu da tumaraju po logoru bez obaveze da stoje na određenom mestu, odlično će im poslužiti. Aristodem dade prijatelju znak da im priđu puzeći kroz visoku travu, koja će ih skrivati sve dok im se ne približe na nekoliko metara. Nevolja nije bila u tome kako da uklone svu trojicu, već kako to da učine ne izazivajući uzbunu. Dvojicu su mogli da srede u istom trenutku, ali treći će imati dovoljno vremena da viče pre nego što i njega pogube. Odlučiše da se Eurit pobrine za stražara, jedinog koji je bio priseban i koji je, prema tome, predstavljao težu metu, a da se Aristodem usredsredi na onu dvojicu, ostavljajući za kraj onog koji mu bude delovao pijanije. Skočili su istovremeno, kao što su naučili boreći se jedan uz drugog u falangi. Euritu nije bilo ništa lakše nego da skoči na stražara i da mu zarije nož među rebra, još pre nego što je ovom doprlo do svesti da je napadnut. Da ne bi bilo greške, zatvorio mu je usta dok mu je zarivao nož i držao ih je zatvorena sve dok, posle nekoliko okreta i trzaja nožem unutar vojnikovog tela nije video da mu je izraz iznenađenja i straha zamenio staklast beživotan pogled. Eurit je bio tako brz da je stigao da vidi šta je učinio njegov prijatelj. Aristodem je s leđa zaskočio onu dvojicu i samo jednim trzajem ubo u leđa jednog, dok je drugog zgrabio slobodnom rukom i oborio ga na zemlju sopstvenom težinom. Zatim je izvukao oružje iz tela prvog i zario ga u ovog na zemlji, ošamućenog od pada da nije stigao ni da zaječi. Eurit pogleda po unutrašnjosti logora da bi proverio koliko još budnih ljudi ima okolo i koliko su blizu obodu prvi ležajevi. Gomile

205

opreme, alata, oružja i kola smenjivali su se s telima vojnika koji su spavali na zemlji, s konjima i teglećim životinjama, sa šatorima raznih oblika i vrsta, koliba sklepanih od rogozine ili drvenih greda, slame ili pruća. U svakom slučaju, činilo se da se u blizini niko ne kreće. Aristodem ga trgnu udarivši ga po ramenu i podstaknu ga da uzme odeću ubijenih vojnika. Obukli su košulju dugih rukava, a preko nje ukrašenu tuniku bez rukava koja im je dopirala do kolena. Stavili su i kožnu kapu koja je ličila na kakvu sitnu životinju kojoj su odsekli noge; imala je duge bočne rubove s kojima su se ova dvojica kratko igrala pokušavajući da im otkriju svrhu. Kad ih je Eurit poput šala prebacio preko lica, shvatili su da na taj način mogu sakriti crte lica koje nisu bile nimalo istočnjačke. Ono što zaista nisu mogli zamisliti da obuku bile su uske pantalone od prediva. Aristodemu je naročito bilo teško da ih obuče; njegova žrtva imala je mnogo kraće noge, tako da mu je gornji deo koji se navlači poput gaća dosezao samo do polovine butina. Ako ništa drugo, tunika je barem delimično pokrila taj nedolični izgled, koji uprkos okolnostima, Eurita natera na smeh. Strog Aristodemov pogled natera ga da se usredsredi na poduhvat. – Ove smešne kape – prošaputa zatim Euritu na uvo – mogle bi nam omogućiti da stignemo i do Kserksovog šatora, ali teško nama ako budemo morali da govorimo. Uradićemo kao što smo se dogovorili; kad utvrdimo gde se nalazi meta, ponovo ćemo biti Grci, u jednostavnom kitonu. Dođi, pogledaćemo ima li unaokolo nekog Helena, tek toliko da se uverimo; ko zna, možda ćemo naići na vojnike koji spavaju u stromati, na neki hoplitski štit ili šlem... Eurit klimnu glavom i obojica sakriše mačeve ispod košulje, ističući krivlje sablje. Izuzetno oprezno krenuše kroz logor. U logoru je vladao takav metež da su se, začudo, osećali sigurnije tu nego u okolnoj niziji na rubovima logora kuda su se kretali bez ikakve zaštite i zaklona. U logoru je, naime, bilo najrazličitijih prepreka iza kojih su mogli da se sakriju kako bi izbegli susret s nekim vojnikom

206

kome se ne spava ili koji, zbog nekog zadatka, mora da ostane budan. Dugo su hodali i otkrili da je i persijska vojska podeljena na sektore, dodeljene vojskama raznih država, ali nisu bili u stanju da raspoznaju oznake raznih naroda. Videli su tamnopute ljude, one neobične dugovrate životinje s grbom o kojima su im osmatrači pričali, videli su mnogo štitova najrazličitijih oblika, uglavnom malih i u obliku polumeseca ili ogromnih i pravougaonih. Videli su neobično oružje kao što su dvostrane bradve, male srpove, koplja s dva vrha, oklopljena sedla, gvozdene palice i kape, čudne koliko i one koje su sami nosili. Međutim, nisu videli korintske šlemove niti hoplitsku opremu. Možda u Kserksovoj vojsci i nema tako mnogo Grka kao što se priča. Onda, međutim, Aristodemu pade na pamet da je nagonska nepoverljivost mogla navesti persijsku vrhovnu komandu da grčki sektor postavi u sredinu logora kako ne bi mogli da dođu u dodir sa spoljnim svetom. Zato su se uputili prema središtu logora, gde se, kako su pretpostavljali, nalazi i vladarev šator. Međutim, što su dublje prodirali u unutrašnjost logora, povećavala se opasnost da nalete na vojnike u pokretu ili na civile koji su pošli za vojskom. Pod slabom svetlošću nekoliko vatri nazreli su grupe ratnika i običnih radnika i zanatlija kako rade. To ih je teralo da često skreću ili da se kriju iza naslaganog tovara, iza životinja, a kad ne bi mogli da nađu zaklon, štitila bi ih odeća kojom su se prerušili. Hodali su gotovo cikcak, bez unapred utvrđenog cilja, orijentišući se pomoću obrisa planina na zapadu da bi utvrdili gde je more, jer tu gde počinje more završavao se taj beskrajni logor. Onda im se, najzad, pred očima koje su se već navikle na tamu, ukaza poznata ratna oprema. Bilo je tu nekoliko beotijskih šlemova – jednostavnih primeraka sa širokim obodom koje nisu koristili samo Beoćani već i Tesalci i Makedonci. Malo dalje, nekoliko ljudi spavalo je u svojim stromatama. Nije bilo sumnje u to da su Grci. Sakrili su se iza gomile ćupova, skinuli su odeću i sablje i ostali samo u tunikama, koje su mogle da prođu i kao kitoni. Nezgoda je u

207

tome što Makedonci uglavnom nose eksomis, model tunike koja se vezuje ispod desnog ramena. Aristodem je i to rešio: nožem je odsekao deo tkanine koji je njegovom prijatelju prekrivao rame, a zatim je isto učinio i sa svojim kitonom. U mraku niko neće ni primetiti da je tunika prepravljena. – Vas dvojica! Nemate li pametnija posla nego da tumarate po logoru? Vratite se na spavanje jer ćemo za dan-dva u borbu! – Stražar ih je video i prišao im je, tiho im se obraćajući da ne bi probudio saborce. Govorio je grčki, ali grub i tvrd grčki kakav govore Makedonci. – Zapravo smo pošli da se okupamo – spremno odgovori Aristodem, oponašajući dijalekat. – Nije zabranjeno, zar ne? – Radite šta hoćete. Ali krupne ribe ne vole kad se ljudi ne odmaraju noću – odvrati vojnik, i načini pokret glavom udesno, nesvesno pokazujući Aristodemu i Euritu gde se nalazi njihova meta. Pravili su se kao da su produžili prema plaži, ali čim su malo odmakli, skrenuli su levo. Posle nekoliko desetina metara zatekoše se između velikih, fino izrađenih šatora, što je bio jasan znak da je reč o sektoru namenjenom visokim dostojanstvenicima, kojih je, izgleda, u persijskoj vojsci bilo na pretek. Naime, bilo je poznato da je Kserks sa sobom poveo mnoge predstavnike carske porodice: braću, polubraću, razne rođake, a mnogi od njih zauzimali su najvažnije položaje u vrhovnoj komandi i bili su na čelu neke despotije. U tom mnoštvu šatora koji su pripadali visokim dostojanstvenicima, prepoznati carev bio je pravi poduhvat. Kad bi neko upao u grčki logor, bez teškoća bi pronašao Leonidin šator jer je zbog skromnosti grčke vojske jedino kralj imao šator; čak su i polemarh i pentakontarsi spavali kao i svi ostali vojnici. Kriveći sebe zbog naivnosti, Spartanci nastaviše da posmatraju veličanstvene konake persijske vrhovne komande, trudeći se da nađu neki znak koji bi im pomogao da prepoznaju carev šator. Neki šatori bili su veći od ostalih, ali svi su delovali kao da pripadaju nekom visokom dostojanstveniku. I ispred svakog nalazila su se

208

najmanje dvojica stražara. Povrh svega, morali su i da požure da ih neko ne bi primetio kako oklevaju i posumnjao u njih. Zato su počeli da se teturaju, praveći se da su pijani. Bio je to dobar način da opravdaju svoje tumaranje i izgovor da i dalje nastave da gledaju unaokolo. Na Aristodema ostaviše utisak dvojica vojnika koji su stražarili ispred jednog šatora. Nisu bili obični vojnici. I ostali stražari delovali su kao da pripadaju posebnim jedinicama, ali ta dvojica... oni su zaista izgledali kao da pripadaju odredu Besmrtnih čija je jedinica carevih kopljanika, kako se pričalo, bila počasna careva garda. Dvojica prijatelja primetiše, pre bilo čega ostalog, njihovu kosu ispod valjkaste kape: bila je podeljena na vrlo pažljivo napravljene sitne pletenice; potom su primetili da su na isti način upleli i vlasi brade. Nosili su luk i tobolac preko ramena i ukrašenu togu jarkocrvene boje, s belom trakom na sredini, dugačku do gležnjeva, ispod koje su virile grimizne pantalone i zatvorene, žute cipele. Slabašni sjaj mesečine i vatri odbijao se o njihove pozlaćene ogrlice i narukvice i o srebrnu kuglu kojom im se završavalo koplje. Naročito se isticalo koplje jer ga stražari nisu držali prislonjeno o tlo, već na ramenu, vrha okrenutog nadole, kao da su spremni da ga svakog trenutka upotrebe. Na levoj mišici nosili su zaobljen štit, napravljen od dva polukruga zasečena sa strane; iza štita, zadenut za pojas, video se držak kratkog noža koji je Aristodem stigao da osmotri i primetio na njemu dve diveregentno postavljene lavlje glave. Stražari su stajali ispred šatora, a bočni delovi su, naizgled, bili nezaštićeni. Aristodem udari laktom Eurita i jedva primetnim pokretom glavom stavi mu do znanja da je to verovatno šator koji traže. Njegov prijatelj klimnu glavom i pripremi se da izvede predstavu. – Ja mogu da izdržim više od tebe, kažem ti – reče Aristodemu nesigurnim glasom pijanca i gurnu ga. – Ma kakvi! Popio si jednu čašu i vidi na šta ličiš! Ne možeš da stojiš na nogama! – odgovori mu Aristodem pa ga i sâm gurnu. Dvojica stražara neznatno okrenuše glavu, više privučeni

209

pokretima ove dvojice nego beznačajnom bukom. Ne razumeju nijednu reč koju smo izgovorili, pomisli Aristodem, ali bili su sigurni da pred sobom imaju dva pijanca. – Nije istina da sam pijan. Potpuno sam trezan! – odvrati Eurit, s naporom se ispravljajući. – A, je li? Onda mi pokaži... – reče Aristodem. Onda se Eurit, teturajući se, pomeri prema dvojici stražara, koji odvojiše dršku koplja s ramena. – Je l’ vam izgledam kao da sam pijan? Je l’ vam izgledam kao da sam pijan? – upita ih, pružajući ruke i pokušavajući da im dodirne kape. Ova dvojica najpre pokušaše da ga odgurnu kopljem, a onda, da ga ne bi povredili, odlučiše da ga odgurnu štitom. Spartanac je nekoliko puta pao na zemlju i ustao, ponovo im dosađujući. Persijance je čak i zabavljalo njegovo ponašanje i glasno su ga podsticali. Previše glasno, zapravo, za dvojicu vojnika koji znaju da se neposredno iza njih nalazi njihov vladar. Aristodem je shvatio da se sve odvija onako kako su predvideli. Načas se zabrinuo za Eurita, ali bio je siguran da Persijanci ne žele da izazivaju sukobe s grčkim saveznicima. I dalje se teturajući, Aristodem je stao bočno od šatora, nestajući iz vidokruga dvojice stražara i zagledao se u kožni rub koji je gotovo sasvim prianjao uz tlo. Kad je primetio jedan otvor dovoljno veliki da kroz njega provuče ruku, izvadio je nož, prosekao ga uzduž i provukao se. Obreo se u gotovo potpunom mraku, u velikoj prostoriji osvetljenoj samo žarom na izdisaju. Vrlo oprezno se zaputio prema izvoru svetlosti, skinuo s jedne stolice drveni naslon za ruke i prineo ga žaru da bi zapalio baklju. Kad je pogledao unaokolo, u jednom uglu šatora primetio je zlatni tron bogato ukrašen dragim kamenjem i zadovoljno je zaključio da je na pravom mestu. Sad treba da nađe Kserksa, i to što pre ako neće da dopusti da onoj dvojici napolju dosadi da se zabavljaju s Euritom i da ga iskasape. Video je da u zadnjem delu šatora postoji zaseban odeljak za spavanje, odvojen od ostalog prostora teškom zavesom. Oprezno je

210

prišao pošto je spustio baklju na žar, kako se njena svetlost ne bi primetila. Uzeo je nož i neznatno razmakao zavesu, a zatim provukao glavu kroz otvor. Ispred sebe ugledao je krevet. Bio je prazan. Više nije bio tako pribran. Treba se izvući iz te zbrke, a nisu ni obavili zadatak. Kad bi ga Leonida video, ne bi ga više smatrao za čoveka jakih živaca. Udario je pesnicom po zidu šatora i nastavio da gleda unaokolo, dok nije shvatio da se car ne nalazi u tom malom prostoru. Onda se vratio istim putem, dohvatio baklju i nimalo se ne trudeći da bude oprezan pogledao svaki ugao i pomerio svaki komad nameštaj iza kojeg bi neko mogao da se sakrije. Niko ga nije video, jer nije ni bilo nikog ko bi ga mogao videti. Šator je bio prazan.

211

Bekstvo iz persijskog logora

B

rzo, idemo! – reče Aristodem Euritu i dalje podražavajući ton i pokrete pijanca. Pošto je navrat-nanos izašao iz šatora, kroz isti otvor kroz koji je i ušao, ponovo je počeo da se tetura i pridružio se prijatelju. Stražari su i dalje odbijali Eurita štitom gurajući ga od jednog do drugog, prateći svoju igru smehom i nerazumljivim, ali svakako nimalo laskavim dobacivanjem na njegov račun. Činjenica da car nije u šatoru, verovatno ih je navela da se opuste i da se malo zabave. Eurit ostade pribran i dopustio im je da ga udaraju poput vreće; namerno se zanosio kao da gubi ravnotežu. Kad se Aristodem pojavio, krotko mu je dopustio da ga uhvati za ruku i da ga odvuče. Persijanci su se i dalje smejali, ali sasvim zadovoljni iznenadnom zabavom, nisu pokušali da ih zaustave, već su im se samo podsmevali dok im dvojica Grka nisu nestala iz vidokruga. – Jesi li uspeo? – upita Eurit čim mu se ukazala prilika. – Ma kakvi! Nije bio u šator, iako je to njegov šator – obeshrabreno uzvrati Aristodem. – I šta ćemo sad? – zbunjeno upita drugi. – Šta ćemo? Svakako moramo saznati gde je Kserks ako nas pre toga ne uhvate. Upravo u tom trenutku iz daljine dopreše povici i njih dvojica ugledaše obrise ljudi koji su se mahnito razleteli po mraku. Postojala je velika verovatnoća da je metež nastao jer je neko otkrio dva leša iza granica logora. Moraće da se sakriju, i to što pre. Bili su na rubu dela logora u kojem su smešteni visoki dostojanstvenici. Šatori su bili skromniji i bez stražara, ali su ipak pružali zaštitu za razliku od sektora u kojima su ljudi spavali pod vedrim nebom. Ljudi oko njih probudiše se od povika koji su se prenosili iz sektora u sektor. Bilo je jasno da vojnici prenose jedni drugima da se u logoru nalaze uljezi. Dvojica Spartanaca uleteše u šator pored kojeg su u tom trenutku

212

prolazili. Unutra je bilo mračno, a nozdrve im zapahnu prodoran zadah, sličan vonju truleži koji su imali prilike da osete na bojnom polju, dan nakon bitke. Oklevali su samo jedan trenutak pre nego što su izvukli bodeže i nastavili kroz šatore naslepo hodajući u potrazi za nekim kome bi stavili nož pod grlo. Eurit je prvi naleteo na opruženo ljudsko telo i pao je preko njega. Pre nego što je usnuli stigao da pusti glas, obuhvatio ga je oko vrata i priljubio mu sečivo noža uz lice. Odmah zatim Aristodem doslovno nagazi jednog vojnika koji ispusti prigušen krik pre nego što je Spartanac i njemu prislonio nož uz lice. – Da li neko od vas dvojice govori grčki? – upita Aristodem. Tišina. – Poslednji put pitam. Onda ću iseći od uva do uva ovo lice koje držim među mišicama. Da li neko od vas govori grčki? – Ja jesam Grk – reče Euritov zarobljenik. – Upali svetlo. Požuri. Eurite, ustanite i nastavi da ga držiš – naredi Aristodem. Eurit ni na trenutak nije pustio tanjušnu priliku koju je držao uza se, samo joj je dopustio da jednom rukom podstakne žar koji je još tinjao ispod pepela. Ubrzo zatreperi slaba svetlost koja je Spartancima omogućila da vide s kim imaju posla. Njihovi „domaćini“ svakako nisu bili ratnici. Obojica su bili nežne građe. Razlikovali su se samo po uzrastu i crtama lica. Grk koji je završio u Euritovim rukama bio je mlad, a onaj drugi bio je star, istočnjačkih crta lica, ćelav, duge, sede negovane brade. Spartancima se učini da se u šatoru nalazi i treća osoba; ali onda shvatiše da je to leš, opružen na nekom stočiću, s dubokom ranom na grudima oko koje su se nazirali žutozelenkast krug i posekotine. Pod čkiljavom svetlošću žara telo je delovalo uznemirujuće. Pored njega su, na manjem stočiću, bile poređane razne bočice. – Ko ste vi? – upita Aristodem Grka. On upitno pogleda starca, ali ovaj ne pomaknu nijedan mišić na licu. Jasno, nije mu odobrio da govori.

213

Mladić je ćutao, ali posle nekoliko trenutaka osetio je kako mu se Euritov bodež useca u bok. – Ja sam njegov rob, a on je jedan od dvorskih lekara velikog cara Kserksa. Ovaj ga ošinu pogledom. Aristodem popusti stisak i nastavi da ispituje. – Kserksov lekar. Dobro. Onda ćete znati da nam kažete gde je car. Ponovo tišina. Ovog puta Aristodem je pritisnuo oštricu noža među starčeva rebra. Nije bio nimalo nežan i napravio mu je malu posekotinu. – Ionako ćeš umeti da je zalečiš – reče i pogleda roba čekajući odgovor. – Kserks je otišao u Afet da se sastane sa zapovednicima flote, zbog oluje... – konačno odgovori Grk. – Oluja? Kakva oluja? – upita ga Eurit. – Pa... na severu je danas bila snažna oluja i izgleda da je pozadina naše flote pretrpela teška oštećenja. Zato je Kserks otišao lično da proveri koliko je brodova stiglo neoštećeno u Malijski zaliv. Aristodem i Eurit se pogledaše u neverici. Onda Aristodem začu starca kako ječi i primeti da je ovaj izgubio mnogo krvi. Pustio ga je da ode do stočića na kojem su stajali lekovi, a onda je rekao Euritu: – To znači da se Kserksovi planovi menjaju. S polovinom flote možda neće moći da se sukobi na moru... – Možda, na kraju krajeva, naš poduhvat i nije sasvim proprao. Ako uspemo da prenesemo tu vest u naš logor... – odgovori Eurit. – Podsećam te da nas napolju traže stotine vojnika! – odvrati Aristodem iznenada obuzet besom. – Ova dvojica nam moraju nabaviti odgovarajuću odeću kako bismo se prerušili; i, ako je moguće, i ovo čudo koje nosite na glavi i oko vrata – dodade obraćajući se robu. Spartanci nikad nisu saznali da li im je rob pomogao zato što je i sâm Grk, zato što je hteo da napakosti gospodaru ili jednostavno iz straha. Činjenica je da im je pokazao gomilu poderane odeće, prljave i mestimično umrljane krvlju, koja je ležala u uglu šatora. – Mislite na tijare? Tamo su na gomili; to su uniforme pokojnih

214

vojnika, onih koje je moj gospodar pokušao da izleči. Nameravao je da ih preproda... Spartanci se nađoše u čudu. Bacili su se na gomilu odeće i počeli da preturaju pokušavajući da sastave dve uniforme. Ostavili su na sebi eksomis, preko kojeg su navukli košulju; Aristodem je imao isti problem s uskim pantalonama kao i malo pre toga. Odeća je bila u lošem stanju i nepodnošljivo je zaudarala, ali morali su da potisnu gađenje. Zakačili su nož za pojas i mač oko ramena; oružje nije bilo persijsko, ali nadali su se da niko neće dovoljno dugo obraćati pažnju na njih da bi to primetio. Okrenuli su se prema sredini šatora tek u trenutku kad su stavljali tijare na glavu. Mlaz tečnosti neprijatnog mirisa pljusnu im posred lica izazvavši im peckanje u očima i prisili ih da zažmure. Kad su otvorili oči, videli su starca kako baca neko vedro na pod i uzima sablju prislonjenu na stolicu pored stola. Aristodem pređe nadlanicom preko očiju da bi otro smrdljivu vodu koja mu se i dalje slivala niz obraze, a zatim izvuče nož i probode Persijanca pre nego što je uspeo da zamahne oružjem. Nagon za preživljavanjem i sve jače peckanje u očima nateraše i Eurita da ubije roba čije je ubrzano disanje osetio tik iza sebe. Spartanac izvuče bodež iza pojasa i brzim pokretom ruke, i ne osvrćući se, zari ga u grudni koš mladiću koji zastenja i sruči se na tlo. Eurit se potom okrenu i pogled mu se susretnu s pogledom žrtve koja kao da ga je preklinjala da je poštedi. Tek tad je Eurit shvatio da Grk nije imao ništa u ruci i da nije nameravao da mu naudi. Ali mladić je u međuvremenu izdahnuo. Spartanac je nekoliko trenutaka stajao zatečen, dok ga Aristodem nije zgrabio za mišicu i snažno ga protresao. – Nemamo vremena za kajanje. Brzo, spasavajmo kožu! – Sigurno nas već svi traže. Možda je bolje da zasad ostanemo ovde – odvrati mu Eurit trljajući oči kako bi odagnao nelagodno peckanje. – Jesi li ti lud? – odvrati Aristodem. – Moramo iskoristiti metež

215

koji vlada u logoru. Možda nas neće ni primetiti ako budemo izgledali kao da i samo tražimo uljeze. – Onda treba da uzmemo konje... – predloži Eurit. – Ne dolazi u obzir. Tako ćemo privući pažnju na sebe. Nemamo odeću konjanika. Osim toga, ovde ima izuzetnih konjanika koji će nas začas stići; o nama Spartancima sve se može reći osim da znamo da jašemo – objasni mu Aristodem, koji je i sâm sve vreme trljao oči. Onda je provirio iz šatora i dodao: – Počelo je da sviće. Za nekoliko minuta će se razdaniti i otkriće da nismo istočnjaci. Brzo! Neprimetno je razmakao rubove šatora i pogledao čistinu ispred šatora. Ljudi su trčali na sve strane uz zvuke trube koja je verovatno oglašavala vreme za ustajanje. Sačekao je da se prostor oko šatora raščisti kako niko ne bi primetio odakle izlaze, onda dade znak Euritu i odlučno izađe. Ali zastao je kao ukopan kad mu je svež vazduh zapahnuo ozleđene oči. Prijatelj pođe odmah za njim, ali i njegovim očima trebalo je nekoliko trenutaka da se naviknu na svež vazduh. Zatim se brzim korakom zaputiše prema planinama. Persijski vojnici su se, sami, u malim ili velikim grupama kretali jednako brzo u istom pravcu; neki su produžili prema moru. Jasno se videlo da su mnogi među njima Grci; ostali su bili istočnjaci koji su sprovodili grupe Helena. U svakom slučaju, niko nije obraćao pažnju na njih dvojicu, koji su sve brže koračali i nailazili na sve veće grupe Grka. Ugledali su još jednu grupu Helena u pratnji nekolicine Persijanaca. Hodali su prema njima približavajući se sa strane i kad su se gotovo susreli, jedan istočnjak ih primeti i doviknu im nešto nerazumljivo i pozva ih širokim pokretima ruke da im se pridruže. Aristodemu i Euritu nije preostalo ništa drugo nego da ih poslušaju i bila je prava sreća što im je istočnjak pokazao da stanu na začelje grupe, gde nije bilo Persijanaca. Njih dvojica ipak pokriše donji deo lica rubom tijare da ih Grci ne bi prepoznali. Ostali su uz kolonu dovoljno dugo da su mogli da čuju razgovore između Helena i da na taj način saznaju neke informacije. – I veruju da će baš među nama naći one koji su ubili stražare i

216

ušli u logor? – reče jedan od njih. – Pa, ako bolje razmisliš, to je logično. Sigurno su u pitanju Grci i svakako će pokušati da se sakriju među nama... – odgovori drugi. – I šta će da urade, sve da nas pobiju da bi bili sigurni? – nastavi prvi, koji se nije isticao naročito blistavim umom. – Stvarno si budala. Dovoljno će biti da nas rasporede po jedinicama kako bi naši zapovednici mogli da nas prepoznaju, zar ne? – Ko zna zašto su došli ovamo... – Možda su hteli da ubiju Kserksa. Reći ću ti nešto – dodade drugi, oprezno se osvrćući – to uopšte nije loša zamisao... – Meni je svejedno da li će crći ili neće... – reče budala. – Bolje bi bilo da ti nije svejedno! Tako bi se Persijanci vratili svojoj kući, a mi ne bismo morali da ratujemo s onima s juga... – Ma da, nek crkne taj ženskasti Persijanac koji hoće da nas povede u rat a nikad nije uze oružje u ruke! – Jeste li videli ljude koji ga okružuju? Toliko se prostiru pred njim da gotovo ližu zemlju, hodaju podignutih guzica da ne bi morali da se saginju svaki put kad ga vide. Štaviše, odmah se bacaju četvoronoške kad znaju da je car u blizini. – A hteli bi da se i mi ponašamo na isti način. Kako se to zove? Proskijaneza? – Proskineza, budalo!11 – Pazite šta pričate! Neki od njih možda razumeju poneku grčku reč! Osim toga, smejete se pošto ste izgovorili reč proskineza... – upozorio ih je jedan koji je delovao mudrije od ostalih. Zapažanja Grka o Kserksu i njegovoj sviti bila su jednodušna i dvojica Spartanaca načas pomisliše da bi mogli da im otkriju identitet kako bi se spasli iz nevolje. Međutim, ti Grci su ipak pripadnici vojske velikog cara i mogli bi da se istaknu ako bi prijavili uljeze. Razmenili su saučesnički pogled, koji je bio dovoljan da se slože da se neće otkrivati. Smer u kojem se uputila grupa sasvim je odgovarao Aristodemu i Euritu jer su planine bile sve bliže. Sve u svemu, što duže ostanu uz

217

te Grke praveći se da su Persijanci, utoliko bolje. Međutim, ubrzo su stigli do sektora gde su se neki Grci već rasporedili po jedinicama. Među njima su, na pravilnim razmacima, stajali persijski pešadinci odeveni kao i dvojica Spartanaca, ali za razliku od ove dvojice, oni su imali mali štit u obliku polumeseca i bradvu. Tu je bilo i nekoliko zapovednika koji su se od ostalih razlikovali po tome što su nosili turban na glavi, pojas oko pasa, pantalone i, pre svega, ogrtač od prošivenog lanenog platna. Tu više nisu smeli da ostanu. Trebalo je da se sklone pre nego što Grci završe raspoređivanje, kako bi izbegli da ih zapovednici pozovu da stanu uz ostale persijske pešadince. Međutim, bilo je gotovo nemoguće da se iskradu a da pri tome ne privuku pažnju na sebe. Srećom, bili su na začelju kolone i iskoristili su trenutak kad su Grci počeli da se izdvajaju iz grupe. Polako i neprimetno su se sakrili iza kola. Ako je neki Grk i primetio da ih nema, nije obratio pažnju na to, jer je verovatno mislio da su dobili naređenje da se izmeste. Kad su se sklonili, Aristodem i Eurit pogledaše oko sebe. Pod bledom svetlošću svitanja, procenili su da zapadna granica logora nije dalja od jednog stadija. Aristodem na kraju odluči da bi najbolje bilo da se zapute pravo prema najbližim stražarima, stvarajući utisak da su im zamena ili pojačanje. Onda će moći da ih ubiju i da nastave prema Trakisu. Saopštio je Euritu plan i krenuo i ne čekajući njegov odgovor. Uostalom, Eurit nikad nije dovodio u sumnju nijednu njegovu odluku i svakako to neće učiniti ni ovog puta. Zaputiše se pravo prema stražarskom mestu koje je s te razdaljine delovalo malo. Jedan korak, dva, deset koraka i stražarski položaj već im je delovao veći. Naizgled nije bilo nikakve prepreke između njih i njihovog cilja. Još deset, dvadeset koraka bez ikakve prepreke. Jedino su ljudi trčali oko njih, i s leve i s desne strane, a poneki i zdesna nalevo, brzo prolazeći ispred njih. Njihovo hodanje pretvorilo se gotovo u trčanje. Napredovali su

218

sve brže, a granično stražarsko mesto postajalo je sve bliže; toliko im je bio blizu da su mogli da vide petoricu vojnika na položaju. Petorica vojnika. Iako je to mnogo, smatrali su da imaju sreće što ih nema pedesetorica. Na kraju krajeva, njih dvojica su u prednosti jer mogu iznenada da prepadnu neprijatelja. Osim toga, to im je bila poslednja prepreka, što im je ulilo dodatnu snagu. Začuše se povici. Nisu reagovali. Nisu ni okrenuli glavu u stranu odakle je dopirala vika. Dok se vika pojačavala, njih dvojica su ubrzavala korak, a onda su se povici čuli i s drugih strana. Jedan vojnik, zbunjenog izraza lica, stade pred njih. Povici koji su dopirali iza njih verovatno su bili poziv vojniku da ih zaustavi. Aristodem je shvatio da je vreme da se razotkriju i da upotrebe mačeve. Izvukao je svoj i pravo iz korica zario ga u stomak vojnika koji je stajao ispred njega; pošto ga je zabo preduboko, nije imao vremena da ga izvuče, već je uzeo sablju koja vojniku beše zadenuta za pojas. Pored sebe začuo je korake, a zatim i zveckanje oružja. Eurit je izvukao svoj mač i odbranio se od zamaha vojnika koji je iskrsao ko zna otkuda, a onda mu je zadao smrtonosni udarac. Nakon toga nije im preostalo ništa drugo nego da potrče koliko ih noge nose prema stražarima na granici logora, kao da pretrčavaju poslednje metre pre sudara dveju falangi. Trebalo je da pretrče još nekoliko desetina metara do stražara koji su ih čekali, trojica s uperenim kopljima, a dvojica s bradvama. Spartanci izvukoše noževe i podigoše ih u levoj ruci. Ako je Leonida u pravu, pomisli Aristodem pre nego što se ustremio na neprijatelje, petorica Persijanaca zaista nisu dovoljna da se suoče s dvojicom Spartanaca. Decenijama zajedno podučavani borbi, dvojica hoplita u persijskoj odeći vrlo dobro su znali šta da očekuju jedan od drugog, bez potrebe da gube vreme na dogovaranje. Znali su i da se kreću usklađeno ne morajući da gledaju jedan drugog, za razliku od petorice njihovih protivnika koji

219

nisu znali koga i kako da napadnu, već su gledali jedan drugog pokušavajući da organizuju napad. Oklevanje je ublažilo brojčanu nadmoć Persijanaca ali i nadmoć koju su im pružala koplja i štitovi koje Spartanci nisu imali. Aristodem je prvim udarcem sablje s leve strane polomio dršku jednog koplja, a bodež je zario u grkljan vojniku koji je stajao malo dalje, takođe s leve strane. Eurit je jednim udarcem presekao desnu ruku Persijancu koji je zamahnuo bradvom prema njemu. Istovremeno je, odlučnim pokretom ramena, izbegao udarac protivnika koji mu je prišao s leve strane, a potom se pomerio udesno da bi se sukobio s najudaljenijim Persijancem iz grupe. Persijanac je pokušao da bradvom udari Eurita po glavi, ali je promašio i težina oružja zanese ga napred, omogućavajući Grku da ga uhvati za ivicu štita i da ga obori na zemlju, a zatim da ga dokrajči nožem. Nije morao ni da se okrene da bi se sukobio s još jednim vojnikom naoružanim kopljem: Aristodem je pustio Persijanca kome je polomio koplje i bacio se na vojnika čiji je udarac Eurit izbegao; vodoravnim zamahom zario mu je sablju u desni, nezaštićen bok. Poslednji koji je mogao da im naudi u međuvremenu je spustio koplje, koje mu više nije koristilo, i isukao je sablju, ali je oklevao i bio je previše oprezan; prestrašen, nije znao šta da čini kad su mu dvojica Spartanaca prišla, tako da je samo postavio koplje u odbrambeni položaj i ispružio štit preda se, a zatim je zakoračio unazad. To mu nije pomoglo: Eurit snažno udari njegov štit s namerom da mu odvuče pažnju, a Aristodem još jednom izvede vodoravni zamah u visini vojnikovog vrata, na kojem već sledećeg trenutka više nije bilo glave. Došao je trenutak da ponovo potrče, tim pre što se iza njih čulo sve više glasova. Uzeli su štitove ubijenih Persijanaca i potrčali istovremeno, kao da su na startu neke trke na stadionu. Trčali su najbrže što su mogli dok nisu primetili da im u susret dolaze dvojica konjanika, koji su se verovatno vraćali iz obilaska ili sa straže na isturenim položajima. Na osnovu letimičnog pogleda, jedinog za koji

220

su Aristodem i Eurit imali vremena, zaključili su da su ti lako oklopljeni konjanici – Skiti; na sebi su imali kožne prsluke i pantalone, bili su naoružani dugačkim mačevima i bradvama. Sa sedla su im visile vreće s lakim kopljima, a preko ramena su imali lukove i tobolce sa strelama koje su, kako se pričalo, koristili izuzetno vešto. Dvojica Spartanaca nisu mogla da se opruže u visokoj travi čekajući njihov napad, niti su mogli da stoje izloženi napadu njihovih strela. Zato su nastavili da trče visoko držeći štitove, iako im takvi kakvi su, odsečenih bočnih rubova, nisu ulivali sigurnost. Skiti su poterali konje u galop, što im nije smetalo da zategnu lukove i izbace strele. Uspeli su da gađaju čak dva puta, jednom levo, drugi put desno od glave konja, dok se nisu primakli protivnicima. Vidljivost je još bila slaba, što je osujetilo njihovu izuzetnu veštinu: strele profijukaše pored Aristodema, a jedna se zari u Euritov štit. Pre neposrednog okršaja, Skiti isukaše mačeve i izabraše svaki svog protivnika. Ali Euritov protivnik se zanese u sedlu čim mu je Spartanac štitom snažno udario konja po njušci. Drugi Skit je, međutim, uspeo da zamahne mačem, ali Aristodem je trenutak ranije prozreo njegovu nameru i okrenuo mu ruku pa je Skit naleteo na sopstveni mač i sručio se na zemlju, tako da mu je vrh mača izleteo na leđa. Eurit je, u međuvremenu, zadao smrtonosni udarac drugom protivniku, koji je takođe završio na zemlji: raspolutio mu je lobanju pre nego što je ovaj uspeo da se pridigne. I tu prepreku su savladali. Spartanci se osvrnuše i s naporom se zagledaše iza sebe jer su ih oči i dalje pekle. Mnogi Persijanci su prešli granicu logora i dali se u poteru za njima. Sad je trebalo što pre da se dokopaju obronka planine iza Trakisa, kako bi zavarali tragove. Dobro, pomisli Aristodem. Pre neki dan nismo uspeli da pobedimo u trci s ostalim Grcima, videćemo da li ćemo pobediti u ovoj trci za život, protiv manje vrednih protivnika. Nastavili su da trče najbrže što su mogli, kao da treba da pretrče samo jedan stadion. Međutim, pred njima je, do planina, bilo mnogo

221

stadija tako da su postepeno usporavali, sve teže dišući. Ipak, dotad su ostavili daleko iza sebe progonitelje, koji nisu bili u stanju da prate njihov ritam. Ipak, progoniteljima se pridružio i poneki konjanik, a osim toga, neprijatelji su imali nešto mnogo brže od dvojice Spartanaca: strele. Aristodem i Eurit stisnuše zube, izvlačeći poslednje deliće snage iz sebe i nastaviše da trče prema Trakisu, koji su morali da zaobiđu sa severne strane. Aristodem načas pomisli da bi mogli da potraže sklonište u gradu. Ali odmah je odbacio tu pomisao znajući da žitelji grada koji je bio gotovo pod opsadom neće stići da im otvore kapije pre nego što Persijancu pristignu. Na taj način bi Spartanci doslovno bili priterani uza zid, bez ikakve mogućnosti da pobegnu. Nastavili su da trče čak i kad su izbili na strme planinske staze. Zapamtili su gde se odvaja put kojim su došli, ali morali su da se pobrinu da taj put ne otkriju i Persijanci, jer bi kasnije mogli da ga iskoriste da opkole grčke položaje. Srećom, na tom mestu bilo je lakše zavarati tragove jer je gusto rastinje onemogućavalo konjima da se probiju i vojnicima da otkriju kojim putem da ih slede. Logično je bilo zaključiti da su Persijanci pomislili da su njih dvojica Grci iz Trakisa. Štaviše, Aristodem je bio siguran da će Persijanci pokušati da blokiraju prilaze gradu kako njih dvojica ne bi mogli da uđu. On se osvrnu i uveri se da je u pravu: nekoliko konjanika i bržih pešadinaca usporili su kad su stigli nadomak gradskih zidina i, oklevajući, gledali su u pravcu u kojem su Spartanci pobegli. Neki se pribraše od iznenađenja i nastaviše da ih progone, ali Spartanci su već bili na nepristupačnom terenu, a gusto žbunje i drveće potpuno su ih zaklanjali od pogleda Persijanaca. Aristodem dade Euritu znak da ne pođe pravo prema prilazu Anopaji, pokazujući mu desno, manje pristupačnu stazu pola stadija dalje, nadajući se da će njome izbiti na pravi put kad se zavuku dublje u šumu. Kad se osvrnuo, primetio je, međutim, da ih niko više ne sledi. Načas se zamislio. Oklevanje Persijanaca pred zidinama Trakisa dovelo je do toga da izgube iz vida progonjene pa su oni, u

222

međuvremenu, zaobišli grad i počeli da se penju uz planinske obronke ulazeći u šumu koja se prostirala iznad samog grada. Kad su zašli među gusto rastinje, znali su da će Persijancima biti gotovo nemoguće da ih nađu. Ako su zaista uvereni da su njih dvojica stanovnici Trakisa, možda su pomislili da su begunci uspeli da se uvuku u grad kroz neki drugi ulaz i sad pokušavaju da ga pronađu. Činilo se da su uspeli da umaknu. Ipak, nisu smeli da se zadržavaju u okolini grada. Iako su Persijanci verovali da su njih dvojica došla iz Trakisa, pre ili kasnije detaljnije će pretražiti i okolinu grada. Požurili su da pronađu stazu, mačevima krčeći sebi put kroz krošnje i žbunje. Ubrzo su, puni ogrebotina i oderotina stigli do Anopaje. Od Efijalta, naravno, nije bilo ni traga ni glasa. Sigurno je otišao još pre sat vremena, što je značilo da će morati sami da se snađu. Aristodem je bio zadovoljan što je prevideo tu mogućnost te je, dok su dolazili, zapamtio put. Već se razdanilo i premda im je to i te kako olakšalo kretanje, svakako je menjalo vizuru na orijentacione tačke koje je Aristodem zapamtio. Sišli su niz padinu i stigli do Azopa; preplivali su ga, a voda je blagotvorno uticala na njihove oči, koje su ih dalje pekle. Onda su se dobrih sat vremena peli uz obronak s druge strane reke, već sasvim sigurni da ih više ne prate. Tek tad su seli da predahnu i da protrljaju oči koje bi rado ponovo isprali vodom. – Ko zna šta nam je onaj lekar bacio u lice... – primeti Eurit. – Ličilo je na vodu. Čini mi se da je vedro stajalo tačno ispod stola na kojem je ležao leš. Pretpostavljam da mu je trebalo za nešto u vezi s mrtvacem – odgovori mu Aristodem. – Tako mi bogova! Voda je zagađena smrću? Čim stignemo u logor podneću žrtvu Apolonu da bi udaljio smrt od mene! To je mnogo gore nego da sam ranjen! – uzbuđeno primeti Eurit. – Mene samo brine da ta voda nije bila zaražena nečim ozbiljnim... – nemarno reče Aristodem i slegnu ramenima. – Cinik, kao i uvek, zar ne? – primeti Eurit. – Ovaj poduhvat te

223

nimalo nije uverio u ispravnost načina na koji si odgajan? Ipak, postupio si kao pravi spartijat i niko od nas ne bi umeo bolje. Čak ni Leonida. – Prvi trenuci spokoja nakon Efijaltovog beskrajnog brbljanja i napetih događaja u persijskom logoru podstakli su ga da pokuša da navede prijatelja da mu se bar jednom poveri. Izgledalo je da je uspeo: – Leonida? Opet o njemu? Jesi li toliko ubeđen da je on izuzetan? – huknu Aristodem. – Nekim ljudima se na licu i iz držanja vidi da su predodređeni da budu veliki. Ja sam, na primer, uvek to video i u tebi. A on je isti kao ti – odvrati Eurit. – A, je li? Ne znam da li ću ikad biti u stanju da ubijem svog kralja, čak i kad bih znao da zaslužuje da umre... – izlete Aristodemu. – Šta hoćeš da kažeš? Ne shvatam te. – Hoću da kažem da je on svog kralja ubio, a ja, iako znam šta je on učinio, nemam snage da ubijem njega... Možda sam, na kraju krajeva, uprkos sumnjama i pokudama koje izražavam, veći Spartanac od njega – obeshrabreno odvrati. Eto, izgovorio je to. Eurit je nekoliko trenutaka ćutao. Odmah je otvorio usta, ali izvesno vreme nije pustio glasa od sebe. – Jasno je da se šališ – reče na kraju. – Nimalo se ne šalim. Da li ti je poznato kako je jezivo skonačao Kleomen? Pa, iskasapio ga je njegov brat – reče Aristodem, odvraćajući pogled s prijateljevog lica. – A ko ti je to rekao? Aristodem je načas oklevao pre nego što je odgovorio: – Osoba u koju imam poverenja. Dovoljno je toliko da znaš – odvrati, znajući da se njegov prijatelj neće zadovoljiti tim odgovorom. – A, je li? A da li ta osoba, koja zaslužuje poverenje, slučajno i sama ne nosi krunu i ima sise? – reče Eurit, gledajući ga pravo u oči. Ovog puta Aristodem mu uzvrati pogled. Dugo ga je gledao. – Otkud znaš? – hladno ga upita. – Znam već nekoliko meseci. Jedne večeri hteo sam da

224

razgovaram s tobom, kako bih shvatio zašto si toliko uzdržan. Zato sam te pratio. Video sam vas zajedno. – Onda je, pošto je primetio prijateljev uznemiren izraz lica, dodao: – Ne brini. Nikom nisam rekao niti nameravam da kažem, šta god da se dogodi. To nije promenilo Aristodemov izraz lica niti stanje njegove duše. – Znaš li šta bi se dogodilo kad bi neko saznao za to? – reče tonom u kojem nije bilo nimalo saosećanja. – Ja znam šta se tebi događa – odvrati mu prijatelj. – Iako dugo znam za to, tek sad sam povezao tvoju netrpeljivost prema Sparti s tim odnosom. Dakle, ona ti je rekla da je Leonida ubio Kleomena... – Kad smo kod toga, štošta je ona meni rekla – odvrati Aristodem – i ništa ne ide u prilog Leonidi... Čuvaj se tog čoveka i uređenja koje nas je do te mere poništilo da ne umemo da prepoznamo jednog prevaranta i ubicu. Takav čovek će napredovati samo zato što mi prihvatamo što nam država nameće; mi smo gomila ljudi bez ličnosti koje obmanjuju, navodeći nas da verujemo kako smo privilegovani, iako smo i sami robovi. Uostalom, zar nas nije poveo na Termopile da umremo zarad njegove slave? Misliš da bi nas cenio i da smo ubili Kserksa? Dvojica beznačajnih hoplita koji u prošlosti nisu učinili ništa značajno? – Više nije mogao da se zaustavi. – Zarad njegove slave? Zar nije reč o slavi Sparte i Grčke? Šta pričaš? Mora da si zaista izgubio razum kad možeš tako da govoriš... Pravi Lakedemonac se svakako nije mogao povući u ovakvim okolnostima! – odvrati Eurit, odjednom svestan da se prvi put u životu svađa s prijateljem. – Gluposti. Toliko si ukalupljen – nastavi Aristodem – da čak i ne shvataš kako te obmanjuju! Kralj se dogovorio s eforima i Geruzijom i ko zna koliko je njih podmitio ili ucenio da bi mu dodelili trista očajnika s kojima će ostaviti dobar utisak na celu Heladu. Poslaće nas u klanicu, vratiće se u Spartu kao heroj, a onda će mu dodeliti pravu vojsku, vojsku Saveza, koja će voditi odlučujuću bitku na Atici ili duž prevlake. Kad se Leonida vrati s Termopila, nikom neće pasti na pamet da poveri Leontikidi vođenje rata protiv Persijanaca, zar

225

ne? Nisam toliko slep da ne vidim da se dokazuje kao sposoban vojskovođa, ali on nije došao ovamo da bi pobedio, već da bi se izborio za podršku. Tako beskrupulozan čovek savršeno se uklapa u sliku koju mi je Gorgo opisala. – I ti zasnivaš svoja uverenja na rečima žene koju, povrh svega, možda samo lični interes podstiče da te uveri u to da je njen muž ubica? Ili si video neki dokaz? – upita Eurit. – Znam da se on iživljava nad njom i nekoliko puta video sam tragove biča na njenim leđima. Nema razloga da pomislim da su priče o ostalim njegovim nedelima neistinite. Zašto bi, uostalom, mene lagala u vezi s tim? – odgovori. – Po mom mišljenju, nisi ubio Leonidu zato što osećaš, duboko u duši, da se nešto ne uklapa u toj priči – nastavi Eurit. – Rekao sam ti da u njemu i u tebi vidim lojalnost. Ako ti nisi u stanju da ubiješ njega, to znači da ni on ne bi bio u stanju da počini takvo nedelo, da iskasapi brata... – Rekla mi je jasno i glasno! – uporan je bio Aristodem. – To znači da laže – reče Eurit šireći ruke. – Uostalom, nije prva žena koja to radi. Ko može znati kakve su njene pobude? Leonida ti nije pružio nijedan razlog da ga smatraš nedostojnim čovekom. Zašto njoj veruješ, a njemu ne veruješ? Ja ću ti reći zašto: zato što si do ludila zaljubljen u nju! Možda si toliko zaljubljen da si joj dozvolio da ti odgrize uvo! Pesnica mu je poletela gotovo nagonski. I zaustavila se posred Euritovog obraza i mladić se otkotrlja u stranu. Aristodem ga je posmatrao dok je smrknuto ustajao i očekivao je da mu prijatelj uzvrati. Ali Eurit mu nije uzvratio. Još ošamućen, pridigao se i rekao: – Vreme je da nastavimo. Moramo preneti važne vesti ljudima u logoru – a onda je pošao i ne okrećući se da se uveri da li ga prijatelj prati.

226

Uoči bitke

T

eško je bilo držati se pravog puta bez pomoći vodiča. Aristodem i Eurit su najmanje tri puta uvideli da su krenuli u pogrešnom smeru i bili su primorani da se vrate. Završili su među šibljem i kupinovim grmljem, na rubu ponora koji je zjapio iznad zapadnog klanca nadomak Antele, s naporom se probijajući kroz oblake i hodajući u suprotnom smeru u odnosu na kretanje sunca, koje se sve više podizalo na nebu. Nisu razmenili nijednu reč, nijedan pogled. Kad je staza počela da se spušta prema istoku, uverili su se da su na pravom putu i ubrzali su korak, i dalje ćutke hodajući. Nisu pominjali ni osećaj peckanja u očima koji ih je obojicu terao da ih sve češće trljaju. Oko podneva konačno su ugledali Crne guzove i odmah zatim pojaviše se prvi fokejski stražari na Alpenosu. Vojnici na osmatračnici uperiše koplja u njih i bili su spremni da ih gađaju da Eurit nije odmah progovorio grčki, upozoravajući ih da ne napadaju. Obuzeti strepnjom koja ih je pratila tokom bekstva i kasnije, zbog napetosti koja ih je obuzela posle svađe, nisu se setili da skinu sa sebe persijsku odeću; osim toga, sunce je delimično bilo zaklonjeno oblacima i nisu osetili potrebu da se razgolite. Ipak, ono što je od te odeće ostalo, poderano, iskidano, umrljano krvlju, zemljom, blatom i prašinom, bilo je dovoljno da stražari pomisle da pred sobom imaju Persijance. U svakom slučaju, Fokejci su se umirili tek kad je Aristodem izgovorio lozinku: – Anaksandrid. – Bilo je to ime Leonidinog oca i tu lozinku smislio je Efijalt, uvek željan da udovolji kralju. Potom su se zauvek oslobodili persijske odeće i ostali su samo u poderanim kitonima, između ostalog i zato što su želeli da izbegnu suvišna pitanja vojnika na koje će naići na putu do Leonidinog šatora. Četvorica osmatrača sprovedoše ih do Termopila; usput im rekoše da su se Persijanci ponovo rasporedili na svega nekoliko stadija

227

dalje, ali nisu napali u zoru, kao što je Megista predvideo. Kad su se pojavili umorni i izmučeni, odmah su privukli pažnju vojnika u logoru. Spartanci koji su prethodne noći primetili da ih nema, prvi su im prišli i obasuli ih pitanjima. Naišli su i na Anerista koji im, međutim, nije pružio zadovoljstvo da ih išta pita, štaviše, ponašao se krajnje nezainteresovano i odgurnuo je potčinjenog koji im je prišao. Njih dvojica su ćutali kao zaliveni, čak i kad im je prišao Dijenek, iz čijeg pogleda su izbijali strepnja i znatiželja. Zapovednik se ipak uzdržao i odveo ih je Leonidi i Knemu, kojima je njihov dolazak već bio najavljen. Pre nego što su ušli pod šator, prišao im je Malijac, primetno uzbuđen. – Drago mi je što ste se izvukli, momci! Čekao sam vas i duže nego što je bilo dogovoreno, ali onda sam morao da se vratim. Izgubili smo nadu! Kako je bilo? Jeste li uspeli? – rekao je, pre nego što ga je Dijenek gurnuo i oborio ga na zemlju. – Vidim da ste se gadno namučili da biste uspeli da se vratite – reče im Leonida čim ih je odmerio. – Slušam vas – dodade. Njih dvojica se pogledaše, prvi put posle nekoliko sati. Onda prevagnu uobičajena Euritova potčinjenost u odnosu na prijatelja i on prepusti reč Aristodemu. Aristodem je shvatio njegovu poruku i progovorio je, šireći ruke. – Zapravo, i nema mnogo toga da se kaže. Uspeli smo da uđemo u carev šator, ali Kserks je otišao put mora, koliko smo uspeli da saznamo. Izgleda da je na severu izbila jaka oluja i da je nanela veliku štetu polovini persijske flote koja je doplovila kasnije. Car je otišao da proceni situaciju. Nije nam preostalo ništa drugo osim da pokušamo da se izvučemo iz logora. – A kako mi se čini, majstorski ste to izveli – primeti kralj. – Zadovoljan sam zbog vaše sposobnosti, ali proklinjem našu zlu sreću. Donosite nam vesti o nevoljama neprijateljske flote, što je možda dobra vest pred sukob; ipak, nema sumnje da bi Kserksova smrt značajnije uticala na ishod od gubitka nekoliko desetina brodova...

228

– Možda ni oni na Artemiziju ne znaju ništa o šteti koju je oluja nanela Persijancima... – umeša se Knem. – Tačno. Osim ako ih nije obavestio neki dezerter. Među toliko Jonaca u persijskoj floti, sigurno postoji neko ko je spreman da učini nešto za nas. U svakom slučaju, Dijeneku, pobrini se da pošalješ glasnika iz Alpenosa; neka što pre obavesti Euribijada o ovom događaju. Ako odmah pođe, možda će do kraja dana uspeti da izvesti zapovednika flote. – Dakle, sad znamo da flota, iako je nadomak Artemizija, nije kompletna. Pitam se koliko će to uticati na vreme i način persijskog napada... – primeti polemarh. – Ne znamo na koji način je Kserks nameravao da napadne naše na moru – razmišljao je Leonida. – Ako je, na primer, hteo da opkoli Eubeju s obe strane, iz kanala i s otvorenog mora, sad neće imati dovoljno brodova za to i moraće i dalje da čeka. To znači da bi ovde, na Termopilima, i sutra moglo biti mirno. Ali činjenica je da ne znamo kakve su mu namere. – Ako je njegova flota pretrpela štetu – primeti Knem – to ne znači da su oštećeni ratni brodovi, možda je reč o transportnim brodovima koji obično plove na repu. U svakom slučaju, ako je persijskom caru potreban jedan dan da mu se flota oporavi od udarca, to je današnji dan. Dakle, sutra će možda preduzeti nešto. – Slažem se s tobom – reče Leonida. – Sumnjam da Kserks želi da provede još jedan dan a da ništa ne preduzme. Treba hraniti svu tu vojsku, a ispred Trakisa ih je ostalo mnogo, naročito ako nas smatra toliko slabim da veruje da smo lak plen. – Onda se ponovo obrati Aristodemu i Euritu. – Imam utisak da ćete sutra ponovo morati da se izložite naporu. Voleo bih kad biste otišli lekaru da vas pregleda. Šta vam je s očima? – Mislim da nije ništa ozbiljno. Čovek od koga smo izvukli informacije polio nas je prljavom vodom, to je sve... – odvrati Eurit. – Pa, bogovi vam nisu pružili mogućnost da ubijete Kserksa, ali omogućilu su vam da prikupite dragocene informacije. Pre nego što odete, hoću da mi ispričate sve o persijskom logoru, o naoružanju i

229

vojsci kojima Kserks raspolaže – reče im Leonida. Kralj ih je ispitao o položajima sektora, o moralu trupa, o veličini i vrsti komora, o opremi, o odnosu između nadređenih i potčinjenih, o broju konja, o persijskom pritisku na Trakis, o broju teško naoružanih vojnika, o dometu njihovih strela – što su imali prilike da provere – o načinu prenošenja naređenja tako velikom broju ljudi i tako dalje. Mnogo toga što ih je kralj pitao njih dvojica nisu bili ni primetili, i tek su ih njegova pitanja podstakla da se sete nekih detalja koji iskrsnuše iz njihove podsvesti omogućavajući kralju da ih proceni i da izvede zaključke. Leonida ih je zadržao duže od sat vremena pre nego što ih je pustio da odu. Nakon toga, međutim, Aristodem i Eurit nisu uspeli ni da jedu na miru, to jest bez nametljivog prisustva Alfeja i Marona. Ditiramb je bio jedva nešto uzdržaniji. U skladu s Dijenekovim naređenjem, samo su rekli da su ih poslali u izviđanje iznad Trakisa, odakle su odozgo posmatrali persijski logor i da su se sukobili s persijskom patrolom. – Dakle, vi ste prvi Spartanci koji su se sukobili s Persijancima – primeti Maron, ne skrivajući zavist. – I kakvi su? Kakvi su? Aristodem i Eurit nisu to posmatrali na taj način. Međutim sad, kad im je Maron skrenuo pažnju na to, osetili su izvestan ponos. – Sporo reaguju. Spori su i predvidivi. I rekao bih da nisu međusobno usklađeni – odgovori Eurit, pošto je razmislio nekoliko trenutaka. – Dodao bih i da su prilično lagani. Dovoljno je da ih malo gurneš da bi ih oborio. Barem one na koje smo mi naleteli – dodade Aristodem, žvaćući zalogaj hleba i luka. – Dobro! Jedva čekam da se i sâm suočim s njima! – reče Alfej. – Ovo počinje da me zamara. Uostalom, došli smo ovamo da bismo dokazali da smo i mi ratnici sposobni za velika dela; ali ako se Persijanci i dalje budu plašili, vratićemo se kući bez ratnog plena i moraćemo da čekamo drugu priliku! – Vas dvojica ste morali da potražite varvare da biste malo isprljali

230

ruke! – dodade Maron, ljutit. – Pomišljam da i sâm odem gore... – Ne brini, čini mi se da ćeš uskoro i ti imati priliku... reče Aristodem, jetko se osmehujući. Stigao je i Dijenek. – Znate li da su te budale ponovo pokušale da pregovaraju? – reče. – Pre nekoliko minuta ponovo je stigao njihov glasnik. Kserks je ponudio Leonidi da mu ustupi despotiju Peloponez kad osvoji južnu Grčku. A znate li šta mu je on odgovorio? Ja sam već kralj, zašto biste me spustili na položaj despota? Onda se glasnik obratio nama ostalima koji smo bili s Leonidom. Rekao nam je da bi njihov car svakom Grku koji se pridruži persijskim trupama ustupio veći komad plodne zemlje u odnosu na ono što već poseduje. Pre nego što smo stigli da odgovorimo, kralj mu je odvratio da su Heleni navikli da se sami izbore za zemlju, a ne da je dobiju zahvaljujući prevari i podlosti. Izaslanik je to primio k znanju i rekao da će sutra početi bitka. – Dakle, počinje – lakonski naglasi Ditiramb. – Izgleda da je tako. Nadajmo se da će sutra ujutru Megistova znamenja biti povoljna... – odvrati Dijenek. – Nadajmo se da su planovi naše flote povoljni – reče Aristodem i ustade, pozivajući Eurita da pođe s njim. – Sad bi bilo dobro da odemo lekaru da nas preglada. Rekao bih da moramo biti spremni za sutra. Posekotine nisu bile nimalo zabrinjavajuće. One površnije već su zarastale, dublje je bilo dovoljno očistiti lekovitim travama. Lekar se, pre svega, zabrinuo zbog njihovih očiju. – U redu, voda je bila prljava. Ali ako vas peku, to znači da je voda mogla biti i zagađena – objasnio im je. – Kako je moguće da su u šatoru držali zagađenu vodu? – upita Eurit. – Pod šatorom su bili lekar i leš, zar ne? Jeste li slučajno primetili povrede na lešu? – upita ga lekar. – Pa... čini mi se da je imao žute otekline oko rane. Ali rekao bih da mu je koža bila zasečena na nekoliko mesta.

231

– Upravo tako. Taj lekar je pokušao da zaleči inficiranu ranu – zaključio je lekar. – Zasecajući je, omogućio je obilnije curenje gnoja i krvnog seruma. Sigurno je napunio ruke iscetkom, a zatim ih isprao u vedru. I ako zaključimo da je taj momak umro upravo usled infekcije rane, što se često događa, to znači da je vedro bilo puno zagađene vode, zar ne? – Dakle, šta može da nam se dogodi? – upita Eurit. – U najgorem slučaju iritacija može da se pretvori u infekciju s gnojem, osetljivošću na svetlost i svrabom. Jedino što sad mogu učiniti jeste da vam stavim ovu mešavinu od ždraljevine kako bi vam ublažila peckanje i možda predupredila infekciju – reče lekar, stavljajući im na oči obloge natopljene tečnošću. Dijenek je izričito naredio Aneristu da ostavi na miru dvojicu hoplita i oslobodio ih je svih zaduženja kako bi povratili snagu do sutradan ujutru. Zaista, Aristodem i Eurit nisu želeli ništa drugo osim da se opruže u svojim stromatama i da leže, odričući se i večernjeg obroka. Za manje od jednog dana prešli su petnaestak kilometara planinskim stazama, bili su u persijskom logoru, ubili su desetak vojnika i civila, trčali su poput atletičara preko Trakiske nizije; vratili su se planinskim putem, duže od sat vremena podnosili su izveštaj Leonidi pre nego što su otišli lekaru. Došlo je vreme da se odmore, naročito ako se ima u vidu da bi sutrašnji dan mogao biti još gori. Ili bi mogao biti bolji, s jednom dobrom persijskom strelom koja bi mu se zarila u vrat. Pomisao na to dala je Euritu snage da pre rastanka pruži Aristodemu ruku. Njegov prijatelj je oklevao nekoliko trenutaka, onda je pogledao ruku, osmotrio Eurita, a onda ga je stegao za ruku, privukao ga sebi i zagrlio ga. Sledećeg dana boriće se rame uz rame i ako ne budu imali potpuno poverenje jedan u drugog, verovatnoća da neće preživeti značajno će se povećati. Tog jutra su zajedno izveli veliki poduhvat, onesposobivši svakog neprijatelja koji je pokušao da im se ispreči na putu. Uspeli su pre svega zahvaljujući savršenoj usklađenosti, izuzetno sinhronizovanim pokretima, koji su povećavali njihovu

232

snagu. Njihova savršeno usklađena saradnja nije samo plod zajedničkog vežbanja i zajedničkih iskustava već i prijateljstva i naklonosti koji ih vezuju. Nijedan od njih dvojice nije ni pomišljao da naruši taj čudesni mehanizam koji im je nebrojeno puta spasao život. U svakom slučaju, Aristodem ne bi učinio taj korak: isuviše dobro je znao da njegov prijatelj neće biti dugo neprijateljski nastrojen i, osim toga, na sve što se barem i posredno tiče Gorgo, reaguje preterano osetljivo. Za Eurita je, međutim, njihova svađa predstavljala novu okolnost u njihovim odnosima i izuzetno ga je uznemirila. Bio je valjan ratnik i po potrebi surov, ali kad je reč o njegovom prijatelju, ispoljavao je beznadežnu osećajnost. Nije mogao podneti pomisao na to da bude u svađi s njim i na kraju mu je poželeo laku noć i izvinio mu se što je sumnjao u ono što mu je ovaj rekao. Aristodem je prihvatio izvinjenje, ali u prvim trenucima odmora, u dugo očekivanoj samoći od koje je ujedno i strahovao, shvatio je da su reči koje je Eurit izgovorio na Anopaji, uprkos svemu, pojačale njegovu sumnju. A čovek koji ulazi u bitku obuzet sumnjom, mrtav je čovek, rekao je u sebi. U persijskom logoru istakao se između ostalog i zato što je hteo da pokaže, više sebi nego ostalima, da nije strah posejao u njega seme sumnje. Ali sad kad zna da je sposoban, zar ne rizikuje da ga sumnja nadvlada? Sumnja... oduvek ju je smatrao „kritičkim razmišljanjem“. Ali Eurit ga je naterao da shvati da njegovo kritičko mišljenje nije ništa drugo do tupa posvećenost jednom cilju, baš kao što je ona to i kod ostalih Lakedemonaca; oni su posvećeni Sparti, a on Gorgo. Na kraju krajeva, u čemu je razlika? U ljubavi, mogao bi on da kaže; otadžbina, mogli bi da kažu ostali. I on sâm je, kad je reč o kraljici, lišen kritičkog duha. Već će biti dovoljno opasno što će se boriti misleći na nju i što će joj se vratiti. Ali sutra će se boriti i sa sumnjom da ona nije bila sasvim iskrena. Biće teško.

233

Više nego što je očekivao.

*** Čak je i Maron otišao na spavanje izjedan sumnjom. Njegova je, međutim, bila vrlo prozaična. U koji red će ga staviti Kleopomp? Nikad ga nisu nagradili prvim ili zadnjim redom, to jest sektorima u koje se obično postavljaju najsposobniji i najslavniji vojnici. S druge strane, nijedan Spartanac koji je došao na Termopile nije bio istaknut vojnik... I njegov brat imao je iste nedoumice. Uvek su se borili rame uz rame još otkad je Alfej dovoljno stasao da je mogao da se priključi vojsci; opravdano je bilo pretpostaviti da će se isti princip primeniti i u manjoj vojsci, manjoj čak i od jedne more, divizije. Kako god bilo, Alfej se nadao da će mu odličan utisak koji je ostavio prilikom rvanja obezbediti istaknut položaj u rasporedu. Uostalom, kome će da dodele takav položaj ako ne onima koji su se istakli u pentatlonu? Zar nije to nagrada koju su zapovednici obećali ljudima na početku nadmetanja? Nijedan brat nije razmišljao o strahu. Znali su da ga osećaju, ali jednostavno su ga prihvatali kao sastavni deo sebe, kao nedavno zadobijenu ranu koja je prestala da im smeta, ali bi, ako je diraju, mogla ponovo da se otvori. Znali su da bi bitka mogla ponovo da istisne strah na površinu, ali nisu marili za to. Takvo ponašanje je Lakedemonac očekivao od svojih spartijata, iako nije baš odobravao tapšanja po ramenu i preterivanja, čemu su braća često bila sklona. Ditiramb pak nikad nije bio sklon samoisticanju. Zapravo, njegova uzdržanost upravo je ono što je spartanska država najviše cenila: isticanje zajednice na račun pojedinca. Ipak, za ljude koji su rasli uz kult ratnih veština, prirodna je bila težnja za ispoljavanjem taštine i ponosa i gotovo da nije bilo Spartanca koji nije želeo da se izdvoji od ostalih zahvaljujući svojim ratnim veštinama. Ditiramb nije bio takav i premda je predstavljao oličenje spartijata, upravo ga zbog urođene skromnosti i mirnog prihvatanja strogih i krutih pravila države nikad nisu ozbiljno shvatali.

234

Bio je najstariji, najstručniji i najmudriji u družini, ali samo su mu u retkim prilikama poveravali naročito odgovorna zaduženja. A on je vrlo dobro znao da ga, ako doživi šezdesetu godinu, niko neće predložiti za člana Geruzije. Od cele grupe prijatelja on je najmanje bio podložan sumnjama: njegov jedini cilj, sad kad više nema ni Pantita da ga štiti i pruži mu primer, jeste da se bori i da umre kako valja. Možda će ga, u tom slučaju, neko napokon primetiti, možda čak i neko od krupnih riba... Te večeri Spartanci su bili manje pričljivi nego obično. A Spartanac manje pričljiv nego obično jeste Spartanac vezanog jezika. I u ostalim jedinicama pričalo se malo, i tokom večernjeg obroka i kasnije. Ako su izgledi da će se boriti izazvali uzbuđenje kod ljudi, izvesnost da će se boriti izazvala je napetost, naročito među neprofesionalnim vojnicima kakvi su bili svi Heleni osim Spartanaca. Ta napetost nije se mogla ublažiti samoćom, udaljavanjem od sredine ili društva. Svi su, neko manje neko više, usredsredili pažnju na svoju opremu, svesni da im izgledi da prežive zavise od delotvornosti oružja i štitova. I Spartanci su se posle večere posvetili oružju. Ali njihovo zanimanje ispoljavalo se kroz naročit ritual koji su upražnjavali pred svaku bitku. Niko od njih nije sumnjao u delotvornost opreme koju su koristili i proveravali tokom većeg dela godine u ratnim pohodima, prilikom stalnih vežbi pa čak i u trenucima odmora. I niko se nije potrudio da proveri da li su alke i i smola kojom je koplje pričvršćeno za dršku čvrsti i da li je komadić tkanine čvrsto obmotan oko sredine da bi koplje bolje prianjalo uz ruku; da li je oštrica mača u savršenom stanju ili da li je porpaks dobro pričvršćen za štit. Ne. Spartanac nikad ne bi stigao do odlučujuće bitke a da nije siguran da mu je oružje u savršenom stanju. Lakedemonski ratnik pred bitku jedino glanca štit; tog zaduženja oslobađa helota i radije ga obavlja sâm, dugo i polako, zadržavajući se na ivicama i

235

pokušavajući da prikrije ogrebotine. Kad je zadovoljan štitom, posvećuje se svojoj bujnoj kosi i dugo je češlja iako zna da nakon toga ide na spavanje. Zora je svanula mrklija nego ikad do tada. Nebo je tek neznatno posvetlelo jer sunce, skriveno iza oblaka, nije obasjalo zracima ono što će uskoro postati svetska pozornica. Mnogi su se, nestrpljivo čekajući Megistovo predskazanje o bici koju će uskoro povesti, besano prevrtali u stromatama još pre nego što su zvuci trube najavili buđenje. Kad je stigao do mesta gde je trebalo da podnese žrtvu i spustio na oltar nož i posudu iz koje je trebalo da čita znamenja, okolo su se već bili okupili vojnici. Prethodnih dana imao je manje publike. Ubrzo potom dođe i Leonida, kome Megista stavi venac na glavu. Zatim se pojaviše heloti sa žrtvenom kozom i staviše životinju na oltar, vezujući joj udove. Za njima su pristizali drugi heloti, noseći druge koze da ponove ritual žrtvovanja u slučaju da se prva znamenja pokažu kao nepovoljna. Ali tog dana dovoljno je bilo žrtvovati samo jednu životinju. Dok mu se između prstiju slivala krv iz utrobe žrtvovanje životinje, sveštenik je izjavio da su bogovi naklonjeni helenskoj vojsci i da će Persijanci skupo platiti svoju nadmenost. Povici oduševljenja prolomiše se među okupljenim vojnicima koji se, uzbuđeni i s osmehom na usnama, posvetiše uobičajenim jutarnjim gimnastičkim vežbama, u očekivanju prvog jutarnjeg obroka. Aristodem se probudio s osećajem blagog peckanja u očima, a Eurit mu je potvrdio da i on oseća iste znake. Iako slaba, sunčeva svetlost smetala je obojici, ali ne toliko da su morali da zažmure. Veći problem im je zapravo predstavljao bol u mišićima i zglobovima, kao danak jučerašnjim naporima, koji su teško pali čak i njihovim snažnim i pripremljenim telima. Ipak, nije to bilo ništa što se nije moglo otkloniti vežbama. Aristodem je rasejano pratio Megistov ritual stojeći u poslednjem redu i samo je na osnovu reakcija vojnika naslućivao šta se događa.

236

Međutim, kad su ostali primetili da su Eurit i Aristodem tu, ponovo ih zasuše pitanjima; s druge strane, sve što bi saznali Alfej i Maron postajalo je javna tajna. Nebrojeno puta morali su da odgovore na ista pitanja: kakvi su ti Persijanci? Kakvim se oružjem bore? Da li su hrabri ili su kukavice? Potrebno je bilo da se umešaju Alfej i Maron, koji su, možda podstaknuti osećanjem krivice, rasterali mnoštvo okupljeno oko dvojice povratnika. Kad su uspeli da se oslobode saboraca, Aristodem i Eurit su izvesno vreme radili gimnastiku. A onda im je prišao Anerist. – Slušajući vas, čovek bi pomislio da ste poklali silne Persijance a da vas niko od nas nije video – izazivao ih je pentakontarh. – Ko zna da li ćete biti jednako sposobni pred našim očima. Da se ja pitam, stavio bih vas u prvu liniju kad dođe red na naš pentekost. Tako bismo se svi uverili kakvi ste razmetljivi lažljivci... – Ništa te ne sprečava da to učiniš, pentakontarhu. Štaviše, bićemo ti zahvalni – odgovori mu Eurit, obraćajući mu se s poštovanjem. – Nažalost, to neće biti moguće. Vaš mali prijatelj Dijenek rekao mi je da vas danas pustim da povratite snagu i da vas stavim u sredinu. Kakva glupost! Po mom mišljenju, borili ste se protiv onoliko Persijanaca koliko sam i ja sreo: ipak, među trupama se samo o vama priča. Ah! Ali pre ili kasnije videće se kakvi ste zaista – gunđao je dok se udaljavao, na veliko olakšanje svojih potčinjenih. – Stižu! Stižu! – odmah potom dopro je glas iz blizine fokejskog zida. Kad su pogledali u tom smeru, ugledali su veliko komešanje. Osmatrači postavljeni na najisturenije položaje, u visini Trakisa, trkom su se vratili na Termopile da bi najavili da su se persijske trupe pokrenule. I da su nepregledne.

237

Raspoređivanje vojske

S

tiglo je naređenje da se požuri s aristonom da vojnici ne bi došli u situaciju da ne stignu da obeduju. Dopušteno je i da se pije više vina nego obično: zapovednici nisu imali ništa protiv da ljudi uđu u bitku blago opijeni, jer to umanjuje svest o opasnosti. Zatim hopliti uzeše oružje trudeći se da im u blizini uvek bude rob s oklopom. Iako je nebo bilo oblačno, opravdano je bilo očekivati da će i tog dana vladati velika vrućina i, kao po običaju, bolje je bilo da se kompletno obuku pred samu bitku. Aristodem i Eurit upravo su počeli da jedu kad su ugledali dvojicu kako navrat-nanos trče prema njima. Kad su se približili, Aristodem prepozna Leontijada, tebanskog zapovednika, i Demofila, tespijskog zapovednika. Njih dvojica su poslednjih dana često bili zajedno: opšte nepoverenje koje je vladalo prema njima učvrstilo je njihovo međusobno prijateljstvo. Delovali su kao da im je prilično nelagodno. – Znam da su vas već mnogi pitali – zausti Leontijad nakašljavajući se – ali i nama bi značilo da saznamo nešto o tim Persijancima... Aristodem se osmehnu, iskreno se zabavljajući. Ova dvojica nisu tražila informacije pozivajući se na Leonidino odobrenje niti su bili drski poput njihovih saboraca. Njihova iskrenost, udružena s njihovom prostodušnošću i čestitošću koje je prepoznao u njima još od prvog trenutka, nisu mu dozvolili da ga mole. Štaviše, zbog mnogo toga želeo je da bude deo beotijske vojske i da ima zapovednike poput njih dvojice. – Šta želite da znate? – reče, pokazujući im da sednu. – Ništa što već niste rekli drugima – odgovori mu Demofil. – Na nas će se svakako naročito ustremiti kad nas prepoznaju na bojnom polju. – Sigurno je da su za njih tebanski buzdovani kao dim u oku! – dodade Leontijad. Dvojica Spartanaca želeli su da im prenesu sve informacije koje su

238

podelili s Leonidom, ali morali su da se drže naređenja. – Pa, mi smo se borili samo protiv jedne patrole. Za detaljnije informacije bili bi nam potrebni dezerteri, ali uz toliko Grka u persijskoj vojsci, neki će se već naći – reče Aristodem. – Uz sve mogućnosti da ćemo izgubiti bitku, veća je verovatnoća da će dezertera biti u našim redovima... – ogorčeno primeti Demofil. – Možemo vam reći da se bore sasvim drugačije od nas – reče Eurit, prelazeći na suštinu. – Taj način borbe verovatno je idealan na velikim otvorenim poljima zahvaljujujući njihovoj dinamičnosti, pokretljivosti i lakom naoružanju. Ali protiv čvrstine falangi mogu da pobede samo zahvaljujući brojčanoj nadmoći. – A ovde na Termopilima ne mogu da koriste mnogo ljudi odjednom – objasni Demofil. – Međutim, priča se da su njihovi strelci izuzetno vešti. A njihove strele mogle bi prilično da nam naude... – primeti Leontijad. – Da li je među onima s kojima ste se sukobili bilo strelaca? – Svi Persijanci su strelci – odvrati Aristodem – kao i Skiti na konjima koji su u stanju da odapnu strelu u trku, s leve i s desne strane i okrećući se u sedlu. Videli smo dvojicu takvih. Na sreću, svitalo je i vidljivost nije bila najbolja, inače bi nas sigurno pogodili. Ali ne verujem da mogu koristiti konje u Termopilskom klancu. Što se tiče ostalog, i naši štitovi i oklopi koristiće nečemu, zar ne? – Ukratko, delujete kao optimisti. U izvesnom smislu, za današnju borbu bolje me je pripremila vaša procena nego sveštenikov odgovor – reče Demofil pozdravljajući se s njima, a za njim se i Leontijad oprosti od Aristodema i Eurita. Žurili su da se vrate svojim vojskama. – Optimisti? To je zaista zanimljivo – pomisli Aristodem. Još jednom se osmehnuo, ostavljajući Eurita da nagađa o čemu razmišlja. Do tog trenutka saborci su ga optuživali za defetizam, a i sâm je zapravo bio uveren da je žrtva predodređena da umre. Ali dvojica zapovednika koje uvažava stekli su sasvim drugačiji utisak. Možda njegov nipodaštavajući stav u velikoj meri zavisi od nepoverenja u onog ko ga vodi i od društvenog i političkog uređenja

239

koje mrzi. Možda on nije više Spartanac; Aristodem Tebanac, Aristodem Tespijac, Aristodem Atinjanin verovatno bi drugačije posmatrao događaje. Ili bi drugačije mišljenje imao Aristodem koji je ravnodušan prema Gorgo? Nije više bilo vremena za razmišljanje. Pozvali su ih da se rasporede; Persijanci su se primakli Anteli. A ovog puta nisu nameravali samo da se pokažu. Kad su stigli, mala grupa vojnika koja je držala položaj na zapadnom prolazu brzo se povukla i donela vest u logor. Hopliti odmah uzeše od robova opremu i za nekoliko trenutaka većina vojnika imala je šlem na glavi, štitnici su im bili priljubljeni uz cevanice, mač okačen preko ramena, koplje u desnoj ruci, porpaks nataknut na levu podlakticu i štit oslonjen o rame. Robovi su zašili neku vrstu kožne kecelje duž zadnjeg ruba štita, koja je hoplitima trebalo da zaštiti bedra od persijskih strela. Leonida je naredio da se potpuno oslobodi oblast između fokejskog zida i zapadnog klanca i rasporedio glavninu snaga između zida i brežuljka Kolonosa, a hiljadu Fokejaca zauzelo je položaj kod istočnog klanca, nadomak Alpenosa. Neki zapovednici pokušali su da ga ubede da postave prepreke između Antele i zida, da iskopaju rupe i kanale kako bi Persijancima otežali napredovanje i usporili njihov prodor prema zidu. Ali kralj je bio uveren da nije dobro čekati neprijatelja iza fokejskog zida, jer omogućava Persijancima da bolje iskoriste brojčanu nadmoć. Posle dugih rasprava kralj je zahtevao da bojno polje bude što ravnije. U tom cilju, prethodna dva dana popunjene su neravnine, a šiblje je posečeno i bačeno u močvaru. Kada su robovi završili taj posao, Grci su videli da se uska ravnica koja se prostirala pred njima pretvorila u savršen teren za borbu falangi, iako je zaravan bila široka svega dvadeset metara. Niko više u vojsci nije sumnjao u način i mesto gde će se borba voditi. Najzlobniji su, međutim, tvrdili kako kralj hoće da pokaže da je ravan Atinjanima i Platejcima, koji su se, deset godina ranije, usudili da napadnu Darijevu vojsku iako

240

je ova bila nesrazmerno veća, ali ishod bitke pokazao je da su bili u pravu. Pošto ih je nadjačao zvuk truba koje su prenosile naređenje o raspoređivanju trupa, zapovednici su vikali na sav glas da bi vojnici formirali strojeve. Oni koji su imali baktarion koristili su ga da drže vojnike dalje od zida, gde su se svi okupljali da bi posmatrali napredovanje neprijatelja. Neki zapovednici su, po uzoru na spartanske, odlomili grane s drveća i bičevali su njima najneposlušnije ili radoznale. Još većem metežu doprineli su heloti, robovi hoplita koji su stajali uz svoje gospodare kako bi im, kad zatreba, pružili štitove. Alfej i Maron su skakali od sreće kad ih je Kleopomp obavestio da će obojica stajati u prvoj liniji. Maron nije mogao da obuzda ushićenje i odmah se pohvalio saborcima iz jedinice. Alfej je pak predložio bratu da se opklade: ko od njih dvojice ubije više neprijatelja, na kraju dana dobiće i sledovanje vina namenjeno onom drugom. Maron oduševljeno prihvati, siguran da će izaći kao pobednik. Neki vojnici su, precenjujući domet neprijateljskih strela, odmah hteli da navuku oklop, u strahu da će ih ove zasuti. Njihovi robovi otišli su da nabave laka koplja i torbice od jareće kože koje su nosili preko ramena kako bi gospodarima mogli da ponude osveženje. Onda se rasporediše duž krila svake jedinice, u položaj predviđen za laku pešadiju. Odlukom komande predviđeno je da se Spartanci rasporede duž zida. Oni će započeti bitku da bi odmah stavili do znanja Kserksu s kim ima posla, u nadi da će spartanska nesumnjiva i priznata veština predstavljati priličan udar na moral neprijatelja. Ako sukob potraje, bili su spremni da se uključe i Lokriđani, a zatim i Korinćani. Leonida bi više voleo da se umešaju Tegejci i Mantinejci ili bar ostali Arkađani čije je ratne veštine bolje poznavao. Ali iz političkih razloga hteo je da izbegne isticanje Peloponežana u korist Grka iz centralnih delova poluostrva. Prilikom raspoređivanja falangi koje su delovi Saveza, desni

241

položaj obično se smatra najuglednijim i dodeljuje se vojsci koja se bori na sopstvenoj teritoriji ili najistaknutijoj vojsci. Običaj nalaže da se suprotno krilo dodeli vojsci koja je na drugom mestu po značaju. Ali na Termopilima falange su se raspoređivale na izuzetno malom prostoru tako da je ugled određenih vojski istican njihovim redosledom učestvovanja u borbi a ne rasporedom na bojnom polju. Leonida je želeo da Tebanci i Tespijci zauzmu dva zadnja sektora u koloni. Opravdao je tu odluku objašenjenjem da su oni, zbog nedostatka opreme, laka meta strelama i da ne želi da rizikuje da se unutar falangi prerano stvore šupljine; ali gotovo niko nije sumnjao u to da je njegova odluka posledica nepoverenja prema Beoćanima. U međuvremenu, tamna masa se približavala. I malo-pomalo počela je da uzima ljudsko obličje. Nepregledno ljudsko obličje. Spartancima odmah upade u oči nepregledan niz tijara na glavama tih ljudi i veliki štitovi koji su im prethodili. Gledali su kako se neprijateljska vojska skuplja, a zatim širi dok prolazi kroz zapadni klanac i ulazi na zaravan prema zapadu jedva nešto širu od središnjeg dela klanca. Čak su i Tespijci, smešteni na začelju, jasno čuli zvuke truba i udaranje bubnjeva, od kojih je zemlja podrhtavala, a more se mreškalo u blizini. U međuvremenu, završavalo se raspoređivanje Spartanaca iza samog zida. Svaki od pet pentekosta rasporedio je šezdeset vojnika u dva niza od po trideset ljudi, a svakih deset ljudi odvojeni su malim prazninama; jedinice su bile podeljene na dve enomotije. Na čelu desne nalazio se pentakontarh. U prvoj liniji, okrenutoj prema moru, stajao je pentekost hipeja s Dijenekom s desne strane i s Kleopompovim pentekostom s boka. Iza Leonidine telesne garde nalazila se Aneristova jedinica, uz koju je raspoređena još jedna, dok je treća ostala u trećem nizu, kao rezerva. Kralj i polemarh stajali su ispred svih, prvi desno, drugi prema unutrašnjosti kopna. Kralj je posmatrao raspored svojih trupa i pošto je zaključio da su se svi postrojili, saopštio je Dijeneku parolu pod kojom će se boriti, a on je trebalo da je prenese svim jedinicama. Reč je o pitanju i odgovoru. Hopliti su tu parolu smatrali vrlo korisnom u slučaju

242

borbi između falangi čiji su pripadnici imali sličnu opremu pa je postojala opasnost da se pomešaju prijatelj i neprijatelj. Ovog puta nije takav slučaj, ali navika i ustaljeni mehanizmi ulivaju odlučnost vojnicima. Prvi pentakontarh odmah je preneo parolu enomotarhu do sebe, a ovaj je žurno prenese najbližem zapovedniku i tako redom, dok ceo prvi niz nije bio obavešten. Onda su parolu prenosili u drugi red i u sledeće redove, sve dok nije stigla do Eurita; mladić proguta pljuvačku i načas zastade pre nego što ju je preneo Aristodemu. Kad mu je saopštio parolu, video je da je ovaj prebledeo: – Ko je naša gospodarica? Gorgo – bio je primoran da kaže Aristodem hoplitu pored sebe, osetivši strašan grč u stomaku. Hiljade pitanja probudi se u njegovom umu, pitanja što se odnose na pobudu koja je kralja navela da u bici koja odlučuje o njegovoj sudbini izabere da se podseti žene koju mrzi. Spartijat je i dalje razmišljao kad mu je, nekoliko minuta kasnije, vojnik do njega ponovo preneo parolu. U skladu s običajem, kad stigne do poslednjeg vojnika u poslednjoj jedinici parola se „vraća“ sve dok je kralj ponovo ne izgovori pošto su je prethodno svi vojnici izgovorili barem dva puta. Prigušeno je preneo Euritu šest kratkih reči. Onda je odsečnim pokretom pokazao Tiziji da mu donese oklop i navukao ga uz helotovu pomoć. Bio je spreman za borbu. Na pola puta između zapadnog i središnjeg prolaza, na otprilike kilometar udaljenosti od spartanskog položaja, Persijanci se zaustaviše. Predan rad na terenu ispred fokejskog zida, pod pogledima osvajača koji su se svakog jutra otkad su došli raspoređivali u Anteli, konačno im je pokazao da neće moći da probiju blokadu. Verovatno su, pomislio je Aristodem, persijski zapovednici do tog trenutka bili zadovoljni i kao i Darijevi ljudi, mislili su da su Grci ludi što žele da se suoče s njima u bici na bojnom polju. U svakom slučaju, bilo je jasno da su spremni da sačekaju da Grci sami izađu. S te daljine mogli su se videti pokreti u njihovim redovima gde su verovatno strelci zauzimali položaj ispred

243

sparabara, „nosača štitova“ kako su se zvali njihovi teški pešadinci. Leonida nije želeo da neprijatelj proglasi njegove ljude plašljivim i naredi im da izađu izvan zida. Štaviše, prvi je izašao prolazeći kroz otvor i pomerajući se udesno. Na sebi je imao štit od bronzanih pločica, koje su, čim se kralj obreo na otvorenom polju, bez ikoga pored sebe, zablistale pod slabim sunčevima zracima. Polemarh izađe odmah za njima i stade levo. Njih dvojica stadoše jedan naspram drugog na oko tri stotine koraka od zida. Nakon sledećeg Dijenekovog naređenja izašla je laka pešadija i rasporedila se u dve kolone po krilima, uz more s jedne strane i uz planinski obronak s druge. Zatim je došao red na hoplite čiji su pokreti bili praćeni zvucima flauta. Prvu desetinu poveo je Dijenek i rasporedi je odmah iza Leonide, krajnje desno na uskoj zaravni. Hoplite je od mora delilo svega nekoliko metara; taj položaj Leonida je izabrao kao desnu granicu falange. Čim se pentakontarh zaustavio, druga desetina pođe napred i stade uz levi bok prve desetine, na razdaljini od nekoliko koraka; onda se rasporedila i treća desetina, koja je stala uz levi bok druge desetine. Tek tada izašla je i druga enomotija hipeja, koja se rasporedila na isti način, ređajući se levo u odnosu na tri Dijenekova niza. Došao je red na Kleopompov pentekost, čije su dve kolone ispunile levu polovinu nizije, raspoređene na šest redova s po deset hoplita u svakom. Najudaljeniji red graničio se s kolonom lakih pešadinaca raspoređenom uz sâm planinski obronak. Ostala dva pentekosta raspoređena su iza prva dva, po jedan iza svakog, na priličnoj udaljenosti. Aristodem je i dalje bio pometen zbog osećanja koja je u njemu izazvala parola, ali podigao je pozlaćeni štit pa se i sâm pomerio, a onda ponovo prislonio štit na tlo. Peti pentekost je, međutim, ostao iza zida, zajedno s ostalim jedinicama čiji su pripadnici s divljenjem posmatrali tih dvesta vojnika za primer kako se kreću u tišini, praćeni samo zvukom flaute, iskusni, delotvorni i čudesno usaglašeni. Nije to bio prozor koji je trebalo da zadivi neprijatelja, kao

244

pokazivanja kojima su se služili prethodnih dana. Bio je to samo način na koji se Spartanci raspoređuju pred bitku: hladno i odlučno, što je često u sukobima između helenskih falangi bilo dovoljno da ugasi žar u neprijatelju. Nijedan hoplit nije govorio, svi su gledali pravo preda se, u potiljak vojnika koji je stajao ispred njega. Niko se nije pomerao niti je skakutao, nije menjao usredsređen izraz lica koji se ogledao u smrknutom pogledu i stisnutim usnama. Svi su bili nepomični poput statua, koplja su zarili u zemlju, štit oslonili uz levo stopalo i pridržavali ga levom rukom i levom nogom, dok im je šlem i dalje bio podignut na čelo. Izuzetno je bilo videti taj veličanstveni prizor brojčano tako skromne vojske. Ko god je mislio da u ratu samo brojnost neprijatelja uliva strah, taj nikad nije video Spartance. A Persijanci zapravo nikad nisu videli Spartance. Poneki učesnik rata koji se vodio deset godina ranije imao je priliku da osmotri Atinjane, ali premda su se pokazali kao prilično vešti borci, nisu delovali jednako upečatljivo na neprijatelja. Nisu imali uniforme i gotovo nikad nisu uspevali da održe jednak razmak između dvojice hoplita, i to ne samo u fazi napredovanja već i tokom raspoređivanja. Razgovarali su međusobno kako bi potisnuli strah, čak su se i svađali, dešavalo im se da se umokre, a nisu mogli ni creva da kontrolišu; to su barem Spartanci očekivali od svojih saveznika kad na njih dođe red. Između ostalog, Leonida je i zato želeo da se Spartanci prvi suoče s neprijateljem. Kako bi Persijanci stekli utisak da im je put prema centralnoj Heladi zatvorila dobro organizovana i kompaktna vojska, a ne neka rulja na brzinu sklepana od jedinica koje se međusobno svađaju i nemaju poverenja jedni u druge, sastavljenih od novajlija koji su spretniji s motikama i ašovima nego s kopljima i štitovima. Leonidini potčinjeni obavešteni su da će tog dana obavezu odbrane preuzeti gotovo isključivo oni, Spartanci. Da je Kserks poverovao da će svakog dana morati da se suočava s takvom vojskom, možda bi se opredelio za prodor na pomorskom frontu, a njih ostavio na miru. Ni Spartanci ni njihovi saveznici nisu znali kako je na neprijatelja

245

delovalo lakedemonsko raspoređivanje trupa. Možda će, lišeni vođstva okrutnog i despotskog vojskovođe kakav je veliki car, Persijanci pobeći. Ali Kserks je želeo da bitka počne i tamna masa ponovo se polako pokrenula. Sledećeg trenutka Leonida je naredio flautistima da daju znak za napredovanje. Zatim je spustio šlem, podigao je štit i zavukao podlakticu u porpaks, i zaputio se pevajući ratnu pesmu. Kao hipnotisani njegovim pevanjem i muzikom flaute, ljudi i sami spustiše šlemove, podigoše štitove u visini grudnog koša i u tišini krenuše, ritmičnim korakom, ni za centimetar ne narušavajući razdaljinu između dvojice hoplita. Laka pešadija stajala je, međutim, i dalje nepomično na krilima sve dok se cela falanga nije pokrenula, a onda se pridružiše teškoj pešadiji na začelju, kako bi se zaštitili od neprijateljskih strela. Prisustvo strelaca u persijskoj vojsci zahtevalo je korenite promene u taktičkom raspoređivanju spartanske vojske: obično su heloti i perijeci hodali ispred falange kako bi lakim kopljima razbili povezanost neprijateljskog poretka, pre nego što se ne rasporede među još široko razmeštenim teškim pešadincima. Leonida je, naprotiv, želeo da njegovi laki pešadinci deluju tek kad se dve vojske toliko približe da Persijanci ne mogu da koriste strele. Da je izložio kopljanike neprijateljskim strelama čiji je domet mnogo veći od dometa lakog koplja, ne bi uspeo da poremeti formaciju Persijanaca. Dve vojske napredovale su jednako sporo, sve dok Spartanci nisu primetili strelce u prvim redovima kako se spuštaju na kolena i nestaju iza velikih spara, ojačanih kožnih štitova prekrivenih slamčicama od pruća, koje su držali sparabari. Zadivilo ih je više od svega to što se svi neprijateljski vojnici bore u paru, jedan strelac i jedan koji ga štiti. Pitali su se da li i sparabar ima oružje i koje. Bilo je očigledno da se spremaju da gađaju s razdaljine od preko dvesta metara, veće od one koju je falanga smatrala opasnom. Nekoliko trenutaka nije se dogodilo ništa, kao da je vreme stalo, dok su vojske sakupljale energiju, jedna da zaspe protivnika strelama,

246

druga da izdrži napad. Onda zafijukaše. Sve zajedno. Moćno. Razarajuće. Šištanje hiljada strela tek je počelo da para vazduh kad hopliti začuše Leonidino naređenje da se zaustave, da kleknu i da se zaštite štitovima podignutim iznad glave. Odmah zatim, hiljadu udara odjeknu nizijom; neki su bili odsečni, moćni i vibrirajući udari strela koje su se zarile u štitove, ostali su dopirali od strela koje su se zabole u tlo, potmuli i ne naročito odsečni. Poneki udar o morsku površinu ili odskakanje strele o tlo upotpunilo je tu mešavinu zvukova. Ali nije se začuo nijedan bolni jauk. Nijedna persijska strela nije pogodila metu. Kad su svi sa zida, ali zaista svi ugledali Spartance kako ustaju i nastavljaju, prolomio se pobednički uzvik. Od tog trenutka, ostali Grci pratili su napredovanje Lakedemonaca stalnim ritmičnim uzvicima ohrabrenja; Spartanci su jedva mogli da čuju zvuk flaute, koja im je određivala ritam koraka, i Leonidino pevanje, koje im je ulivalo snagu. Kad je kralj, odmah zatim, naredio da nastave bržim korakom, nisu ga svi čuli i nisu svi ubrzali u istom trenutku. Vika se pojača kad su Grci videli da njihova mala vojska ubrzava korak. Hoplitima s korintskim šlemovima već je bilo teško da jasno razaznaju narađenja svojih nadređenih jer im je glava zapravo bila zaglavljena u kutiji zatvorenoj s obe strane. Ipak, pošto je flauta diktirala ritam barem onim najbližim vojnicima, glas se proneo iz reda u red i oni koji su bili na začelju brzo su prilagodili ritam onima ispred sebe; posle nekoliko desetina metara napredovanja vojska je ponovo bila jedinstvena. U spartanskim redovima niko se nije zavaravao da je gađanje strelama završeno. Kad je kralj pre vremena zahtevao da zbiju redove, shvatili su da razlog leži upravo u tome i glas se pronese od reda do reda. Odmah su druga petorica vojnika iz svakog reda prošla napred i stala levo od saboraca koji su dotad hodali ispred njih; na taj način, svaka enomotija rasporedila se na šest redova od po pet vojnika i to na jedva nešto širem prostoru od onog koji su pre toga zauzimale. Od dvanaestorice ratnika koliko ih je bilo u prvoj

247

liniji, sad su u prvom redu prema neprijatelju stupala dvadeset četvorica, tako raspoređeni da je svaki, barem delimično, štitom pokrivao i desnog saborca. Dijenekov i Kleopompov pentekost rasporediše se u pet nizova, a Alfej i Maron obreše se jedan pored drugog. Druga dva pentekosta odmah su zauzela prostor koji je oslobodilo pet redova jedinica sa čela, obezbeđujući tako falangi neophodnu dubinu za probijanje neprijateljskog fronta. Laki pešadinci prilagodiše se novom rasporedu i nastaviše, gotovo rasuto, da prate začelje falange. Sad je već zavladala poprilična buka i u lakedemonskim redovima. Zbijeni redovi terali su hoplite da se međusobno sudaraju, ogrtači od prošivenog lanenog platna trljali su se o rubove štitova, poneko koplje udaralo je o štit, bosa stopala sve snažnije su tupkala o tlo podižući mnogo prašine. Hopliti su, opterećeni opremom od gotovo trideset kilograma, sve teže disali. Neki su počeli da izvikuju kako bi podstakli sebe i najbližeg saborca. Među najbučnijima je, za divno čudo, bio upravo Ditiramb, kome je nedostajala uloga „zaštitnika“. Ni ovog puta nisu ga rasporedili u prvu liniju, ali svoje najbliže saborce nije štedeo saveta i podstreka, kao da pored sebe i dalje ima svog „štićenika“ Pantita. Onda je stiglo poslednje naređenje koje su ljudi čekali pre frontalnog sukoba, naređenje da pripreme koplja za udar. Ratnici u prvim redovima staviše koplje pod mišicu i uperiše ga preda se, spremni da ga zariju u neprijatelja. Ostali su i dalje držali koplja uspravno, kako bi stvorili zaštitnu kapu protiv udara strela. Falanga je bila spremna za udar.

248

Udar

P

re sudara vojski trebalo je, međutim, suočiti se sa sledećim napadom strelaca koji su ovog puta stajali ili trčali dok su odapinjali strele. Strele ih ponovo zasuše, brze, uz šištanje, neumoljive poput ptica grabljivica koje se obrušavaju na plen. Ali Spartancima se nije svidela uloga žrtve. I sami su bili grabljivice. Ostali su zbijeni uprkos udarcima koji su im pljuštali po šlemovima i štitovima i poremetili sklad pokreta mnogih hoplita usporavajući ih načas, ali samo načas pre nego što su se vratili na položaj pored saborca. Usledilo je još jedno gađanje strelama, a zatim još jedno. Ali veliki broj strela promenio je smer prilikom udara o vrh koplja u zadnjim redovima, iskrenutim uvis i poređanim gusto poput klasja žita. Redovi persijskih strelaca smenjivali su se sve bržim ritmom, tako da na kraju gotovo i nije bilo pauze između dva gađanja. Ali strele nisu uspele da stvore šupljine u spartanskim redovima i svaki put kad bi se učinilo da se između hoplita stvorila praznina, neki od vojnika hitro bi popunio prazan prostor i tako osujetio sve napore Persijanaca. Samo dvojica od dvadeset četvorice hoplita raspoređenih u prvoj liniji pali su probodeni strelama. Ali oni koji su napredovali iza njih brzo bi ih zamenili na položaju, kao što su i njih, jednako brzo, zamenili vojnici iz ostalih redova. Na razdaljini od nešto više od pedesetak metara, Spartanci se konačno osetiše zaštićenim od udara strelaca. Onda je započela spartanska akcija; laki kopljanici dobili su priliku da oslabe neprijateljske redove. Heloti i perijeci napustili su svoje pozadinske položaje i otvorili se prema krilima, raspoređujući se uz bok falange, na uzanom prostoru koji se pružao između falange i planinskog obronka s jedne i između falange i mora s druge strane. Njihova laka koplja poleteše prema prvim redovima Persijanaca preskočivši prvi red spara i otvorivši prilično gusto raspoređene rupe u

249

neprijateljskim redovima, koji su se preraspoređivali da bi se pripremili za sledeći udar. Laki persijski štitovi nisu mogli da izdrže prodor koplja; mnogi ljudi padoše pretvarajući se u zaštitni zid svojih saboraca, koji su se saplitali o njihova tela dok su pokušavali da ih preskoče i organizuju front. Dodatnu prepreku istočnjacima predstavljali su odeća palih i ogromne spare koje su ispustili ratnici na umoru ili oni koji su se razbežali. Sve je to otežavalo napredovanje ostalih. Rupe u persijskim redovima omogućile su Spartancima u prvoj liniji da bolje osmotre one s kojima su se sukobili. Sparabari koji su ostali bez ogromnog štita, suočeni s pogocima koplja isukali su zakrivljene sablje, dok su strelci, koji nisu više mogli da se oslone na zaštitu saboraca, podigli neobične male štitove s gornjim rubom zasečenim poput polumeseca. Ali, pre svega, nisu imali oklope. Mnogi Lakedemonci pomislili su da će biti više nego lako zariti koplje u ratnika odevenog u kratku tuniku, trakom stegnutu u struku, pantalone i meku kapu okruglog vrha. Kopljanici se uključiše nekoliko trenutaka nakon udara. Prilikom sudara Spartanci su ličili na kompaktnu masu čiji se prvi red sastojao od neprekinutog niza štitova iza kojih su se pomaljala dvadeset četiri koplja uperena u neprijatelja. Sledeća dvadeset četiri koplja izdizala su se uvis tik iza štitova, iznad ramena boraca u prvom redu. Ostalih sedam redova bilo je spremno da svom snagom pogura saborce koji su napredovali ispred njih, kako bi im dali snage ne samo da pogode direktne protivnike već i da probiju prve linije odbrane. Čak su i zapovednici imali koplje pod miškom upereno napred, spremni da udare. Jedino po čemu su se oni razlikovali od ostatka trupe, osim poprečno postavljene grive na šlemu i bronzanih oklopa u nekim slučajevima, bilo je to što su podsticali svoje vojnike. Kralj, polemarh, pentakontarh, pa čak i enomotarh, nijednog trenutka nisu prestajali da podstiču svoje vojnike da se iskažu najbolje što mogu. „Napred! Ko će prvi da udari?“, „Ko će biti najhrabriji?“, „Ko će

250

prvi otkinuti nekom ruku?“, „Ko će prvi proburaziti nekom grkljan?“, „Ko će pobiti najviše neprijatelja?“ Te rečenice najčešće su se čule osim potmule buke koju su stvarali hopliti. A ne sve rečenice koje je uspeo da čuje, Maron je odgovarao: – Ja! – Alfej je, međutim, rekao: – Videćeš da će pobeći čim ih udarimo, pa ćemo koplja morati da im zarijemo u guzice! – što je izazvalo smeh među saborcima do čijih je ušiju doprla Alfejeva šala. Aneristova jedinica, raspoređena na začelju, imala je zadatak da gura redove ispred sebe. Pentakontarh je, u skladu sa svojim navikama, više provocirao vojnike nego što ih je podsticao: – Napred, životinje! Pokažite barem da ličite na vojnike! Potrudite se da ličite na prave Spartance! Hajde, čoporu atičkih ženetina! Osećam smrad vašeg izmeta, kukavice! Fobos12 je već došao po vas! – i tako dalje. Mnogi njegovi potčinjeni poželeli su da svoje koplje zariju u njega. Među njima su bili i Aristodem i Eurit, raspoređeni na začelju. Svi vojnici u prvoj liniji dobro su poznavali osećaj i zaglušujuću buku koje izaziva sudar između dve vojske, sudar koji se u hoplitskim bitkama događa u istom trenutku duž čitavog fronta. Zato je svima delovalo pomalo čudno to što je sudar s protivnikom bio pomalo neuobičajen, kako po zvucima, tako i po prizoru. Kad se dogodilo, nije se začuo silovit sudar oklopa, štitova i šlemova, nije se čulo krckanje koplja koje se lomi udarajući o metalnu površinu, nije se čuo zvuk kostiju koje su se lomile pri snažnom sudaru tela. Pritisak i guranje dopirali su samo s jedne strane, iz falange, tako da se silina udara prepolovila, a kao rezultat toga, manja je bila i buka koja je nastala pri sudaru. Mnogim veteranima – a svi Spartanci bili su iskusni borci – učini se da je do sudara došlo mnogo dalje, kao da su im koplja toliko dugačka da mogu iz velike daljine da pogode neprijatelja. U trenutku sudara čak je i najiskusniji i najstručniji hoplita morao da sklopi oči, već zamagljene od prašine dignute u trku i od znoja koji mu se obilno slivao niz unutrašnje zidove šlema. Zato je ratniku jedino preostalo da proceni neposredan učinak svoje akcije čulom

251

sluha, koje je i samo bilo ugroženo pritiskom bronze na ušima, raznim škripanjem i udarcima i uzvicima olakšanja koje su njegovi saborci ispuštali kad bi najzad, posle stotine metara napredovanja, zarili koplje u telo neprijatelja. Hopliti su osetili da su mete mnogo mekše pod njihovim kopljima: meke su bile spare kroz koje je koplje s lakoćom prolazilo, a zatim i samo delimično zaštićena tela koja su lakše proboli nego što su zatim izvukli oružje iz njih. Maron se zatekao među onima koji su naleteli na tela pogođena lakim kopljem, a na ta tela popeli su se Persijanci koju su se smenjivali u prvoj liniji. Kad je njegova meta, jedan sparabar koga je pogodio kopljem, pao unazad, hoplit izgubi ravnotežu i zanese se napred pa i sâm završi na zemlji opružen preko beživotnog tela i lica svoje žrtve. Alfej je bio delotvorniji. Njegovo krupno telo bilo je dovoljno da hoplit prodre duboko u neprijateljske redove, daleko iza prve linije na koju je naleteo. Saborci koj su ga gurali otpozadi dodatno su mu olakšali posao i samo nekoliko trenutaka posle sudara već je bio daleko ispred svojih saboraca. Imao je sreće i sposobnosti da proburazi grkljan prvom neprijatelju; to mu je omogućilo da lako izvuče koplje i da ga odmah ponovo upotrebi podižući ga iznad ramena i pogađajući još dvojicu udarcem odozgo. Njegova visina i dužina ruke, veći u odnosu na bilo kog neprijatelja koji bi se pojavio pred njim omogućili su mu da ukloni četiri Persijanca, dok je za to vreme njegovim saborcima bilo potrebno da izvuku koplja iz prve žrtve. Maron je, međutim, brzo ustao. Odmah zatim je, uz zaštitu prijatelja koji su stajali pored njega ili iza njega, upro nogom kao polugom kako bi izvukao svoje koplje iz leša i uperio njegov donji šiljak u Persijanca koji ga je napadao s leđa. Zamah kojim je neprijatelj hteo da udari hoplitu iznenada se zaustavi, napadaču ispade sablja i okrznu Marona. – I dva! – uzviknu Spartanac, trudeći se da ga brat čuje i ne znajući da ih je Alfej već ubio dvostruko više. Spartance je iznenadila lakoća kojom su nastavili da napreduju, čak i posle sudara. Obično su bili prinuđeni da se zaustave pred

252

otporom jednako teško naoružanih i oklopljenih hoplita na protivničkoj strani, a odmah zatim osetili bi težinu saboraca koji su ih gurali štitovima, koristeći ih kao „ovnove“ kako bi probili neprijateljsku liniju odbrane. Tako se borba, u suštini, pretvarala u puko pritiskanje: ko je snažnije pritiskao uspešnije je ugrožavao protivničku odbranu i stvarao više pukotina u njoj, probijajući put do pobede. Ali u toj uskoj niziji oivičenoj morem, Persijanci su uzalud mahali krivim sabljama, ne uspevajući da ugroze čvrstu zaštitu hoplita koji su se gurali, povređivali se, ali se nisu otvarali. Ko je, poput Leonide i Knema, koji su stajali na krajnjim bočnim tačkama, bio u prilici da obuhvati pogledom celo bojno bolje, shvatio bi koliko beznačajan deo vojske učestvuje u sukobu. Osim protivnika izmešanih u borbi u kojoj je Persijanaca bilo barem četiri puta više nego Grka, okolo je bilo još stotinu redova ratnika koji nisu mogli da učine ništa drugo osim da posmatraju ono što se događa pred njima i da čekaju da dođe red na njih. Da je Kserks imao dovoljno prostora da ih sve zajedno pošalje u borbu, neposredna posledica toga bio bi brži prodor i neizbežan poraz Spartanaca. I hopliti raspoređeni na začelju nisu bili aktivan deo bitke; ali, za razliku od protivnika sa začelja, nisu bili ni sasvim isključeni. Aristodem i Eurit, kao i mnogi drugi pored njih, vršili su pritisak onako kako su od njih očekivali, iako su često rizikovali da izgube ravnotežu i da padnu napred zbog neobične pokretljivosti saboraca koji su bili raspoređeni ispred njih. Aristodem je svojim štitom uporno pritiskao leđa saborca koji je stajao ispred njega, oslanjajući se na koplje koje je koristio kao polugu jer je donji šiljak zario u tlo. Jednako je pritiskao i hoplit koji je stajao iza njega. Ipak, obojica su često bila prisiljena da iščupaju koplje iz zemlje i da ga zariju metar ispred, za razliku od onog što se događalo tokom drugih bitaka, kad su dugo vremena stajali ukopani u jednom mestu. Istini na volju, Spartanci su napredovali previše brzo. Leonida je hteo da pošalje naređenje onima na začelju da ne guraju previše iz

253

jednostavnog razloga što nije bilo potrebe. Front je bio mali i zato nije bilo prodora u pojedine sektore persijske vojske, već stalno napredovanje prve linije falange, koja je i dalje zadržavala poredak uprkos borbama i prodoru kroz neprijateljske linije. Posle nekoliko minuta borbe, začelje prve Kserksove jedinice Grcima nije više bilo tako daleko. Svaki hoplit morao je da se bori s nekoliko protivnika istovremeno. Maron je upravo bio uzviknuo: – I pet! – kad ga je jedan Persijanac zgrabio za gušu, dok su mu dvojica prilazila podignutih sablji. Bio mu je potreban samo tren da odluči s kojim će se prvo sukobiti; onda je sačekao da mu se približe dvojica koji su mu išli u susret i čas pre nego što su ga udarili naglo se okrenuo i posekao onog koji ga je s leđa stezao za gušu. Ovaj, međutim, nije odmah popustio stisak i time je Spartancu otežao kretanje. Maron se ipak ponovo okrenu i štitom se odbrani od dva udarca sabljama. Još je držao koplje u ruci i upotrebio ga je kao nož, zarivši ga odozgo u grudni koš daljeg protivnika. Nije ga ni izvukao da ne bi gubio dragoceno vreme, već se izvio da bi izbegao napad drugog Persijanca. U međuvremenu je izvukao mač i krenuo u protivnapad ukrstivši ga dvaput s protivnikovom sabljom, pre nego što mu je zario sečivo između ramena i vrata. Pošto je uzviknuo: – I osam! – ne zna se kome, vratio je mač u korice, uverio se da ga niko ne napada i izvukao koplje iz ubijenog Persijanca kako bi ga ponovo upotrebio. Alfej svakako nije mogao da ga čuje. On je imao četvoricu protivnika i borio se s njima kopljem polomljenim napola. Naime, dok je ležao na zemlji, karakterističnom žestinom je iz sve snage zario koplje u Persijanca koji ga je ranio. U međuvremenu je stigao još jedan i žureći da izbegne njegov napad, Spartanac se naglo izmakao i dalje čvrsto držeći koplje, tako da se oružje polomilo i u ruci mu je ostala samo donja polovina. Alfej se nije obeshrabrio. Ako je taj deo koplja dobar za ubijanje guštera, poslužiće i za ubijanje Persijanaca i u te svrhe ga je i koristio, rukujući njime kao mačem kojem je delotvoran jedino šiljak.

254

Od neprijateljskih napada odbranio se štitom kojim je snažno odgurnuo dvojicu koji su ga napali s leve strane. Zdesna mu je, međutim, prišao Persijanac koji je zamahivao sabljom; čak je uspeo i da ga udari njome, ali udarac je bio nekontrolisan i previše nizak da bi mogao da mu raseče najčvršći deo oklopa. Nije imao priliku da pokuša ponovo: Alfej ga ubode polovinom koplja proburazivši mu glavu kroz slepoočnice i ostavljajući dve upečatljive krvave rupe u tijari. Spartanac je odlučio da još ne vadi mač iz korica. Radije se služio kopljem i odlučio je da otme jedno neprijatelju koji ga je napao s desne strane. Ovaj zamahnu da zarije šiljak koplja u Spartanca, ali Alfej se na vreme izmaknu u stranu i zgrabi koplje. Iščupao ga je protivniku iz ruke i nagonski pokušao da ga probode donjim krajem, već uperenim u Persijanca. Ali persijska koplja nisu imala dvostrane šiljke, tako da je Persijanac samo izgubio ravnotežu. Ipak, i to je bilo dovoljno da Alfej okrene koplje kako treba i da mu ga zarije, ovog puta uspešno, tik ispod pasa. U međuvremenu, dvojica se sleva baciše na njegov štit. Persijsko koplje bilo je znatno lakše od onog na koje je navikao, a bilo je i kraće. Ipak, zadržao ga je, ali samo da bi ga zario u jednog od dvojice protivnika. Zatim je drugog zgrabio za gušu i tako je mogao da se posveti jedinom preživelom iz četvorke, zbog koga je najzad isukao mač. Persijanac preplašeno pokuša da izbegne udarac, ali čim mu je stopalo bilo na dohvatu Alfejevog, Spartanac ga saplete. Kad je neprijatelj završio na tlu, presekao mu je napola tijaru i ono što je bilo pod njom. Zadovoljno je gledao kako mozak curi iz lobanje leša pre nego što je primetio da su mu se u međuvremenu primakla još dvojica Persijanaca. Ali čim ih je pogledao, njih dvojica se ukipiše i povukoše se hodajući postrance, rešeni da se pozabave nekim drugim protivnikom.

*** Dijenekovo zaduženje bilo je da se bori pod Leonidinim nadzorom.

255

Nije to bila mala odgovornost čak ni za hladnokrvnog čoveka jakih živaca kakav je on. Izložen proceni svog kralja, pentakontarh je morao dokazati da je valjan hoplit koji se odlučno, vešto i hrabro suočava s neprijateljem i da je sposoban zapovednik koji je u stanju da očuva zbijeni poredak i da uliva sigurnost potčinjenima. To je značilo da mora da gleda napred, iza sebe i pored sebe. A morao je da gleda i u kralja kako zbog toga što je on bio taj koji prenosi Leonidina naređenja, tako i da bi video da li je kralju potrebna pomoć. Za to je odredio četvoricu hoplita raspoređenih krajnje desno da se umešaju svaki put kad Leonidi zapreti više od jednog neprijatelja, ali je ipak zadržao poziciju s koje je mogao da prati Leonidu sve dok se on bori protiv jednog neprijatelja. I on je, međutim, morao da drži podalje Persijance, kojima je očigledno rečeno da napadaju pre svega hoplite s poprečno postavljenom grivom, kako bi uklonili zapovednike jedinica. U trenutku sudara njegovo koplje zarilo se u protivnika koji se obreo ispred njega, a pošto je koplje prodrlo previše duboko da bi mogao brzo da ga izvuče, zgrabio je telo svoje žrtve pre nego što se srušilo i upotrebio ga kao „ovna“ da bi oborio sledećeg neprijatelja, a zatim ga dokrajčio mačem. Onda je izvukao koplje, baš na vreme da dočeka novi napad Persijanca iz trećeg reda. Ovaj se odrazi kako se ne bi sapleo o leševe saboraca koje je pentakontarh ubio i ustremi se na Dijeneka, ali gotovo istog trena pade mrtav jer ga je Spartanac pogodio kopljem u prepone. I on je morao da ostavi deo koplja u svojoj četvrtoj žrtvi, koja pri padu polomi koplje, tako da je u zapovednikovoj ruci ostala samo polovina. Dijenek se stiraksom odbranio od sledećeg napada. Ali čim se okrenuo da proveri jesu li su ostali hopliti dovoljno zbijeni, čuo je pored sebe prigušen krik; ratniku koji mu je samo tren ranije pružio podršku, jedan Persijanac kopljem je probio gušu, na onom delu gde se dodiruju šlem i oklop. Dijenek nije dugo razmišljao i čim mu je saborac oslobodio vidik pošto se srušio na zemlju, stegao je ono što je ostalo od koplja i zario ga neprijatelju posred lica. Kad je Persijanac pao licem prema zemlji,

256

pentakontarh primeti da iza njega stoji Leonida, koji je istovremeno pogodio neprijatelja u leđa. Njih dvojica razmeniše saučesnički pogled, a onda pogledaše svaki preda se, dok je Dijenek uzimao koplje ubijenog hoplita. I Kleopomp je morao da se suoči s nekoliko neprijatelja. Zvanično, bio je dobar ratnik, dobro obučen i fizički jak, ali u duši je bio kukavica i brinula ga je pomisao na to da će ga napadati sa svih strana. Zato se, braneći se štitom i kopljem, povukao nekoliko koraka i postavio se tako da ga štiti hoplit koji se našao pored njega. Onda je, neprimetno se povlačeći, napustio prvi red. Prepustio je mesto Ditirambu, koji je, za razliku od pentakontarha, krenuo u napad pošto je mrko pogledao zapovednika. Štitom je odbio jednog protivnika i oborio ga na tlo, dok je kopljem pokušavao da pogodi bar jednog od dvojice Persijanaca koji su ga gotovo zaskočili. Posle nekoliko promašaja, uspeo je da ubode jednog, ali onaj kog je držao podalje štitom ponovo se pojavio, a Kleopomp nije učinio ništa da ga zaustavi. Ditiramb krajičkom oka pogleda pentakontarha koji je skakutao i zamahivao kopljem ne pružajući mu nikakvu određenu pomoć. Kad je Persijanac ponovo prešao u napad, Ditiramb ga ponovo odbi štitom, tako da se ovaj zatekao tačno ispred Kleopompovog koplja. Ipak, zapovednik se ponovo povuče, izbegavajući čak i saborca iza sebe koji ga je gurao napred. Njegovo povlačenje natera Ditiramba da se ponovo suoči s Persijancem, ali je pri tome morao da drži na oku i protivnika koji mu je prilazio zdesna. Prvi je delovao odmornije i hoplit odluči da se najpre posveti njemu, dovikujući svom zapovedniku: – Ako se izvučemo, prijaviću te kralju, to ti jamčim! Onda se odlučno ustremi na protivnika, pognute glave i odsečnim trzajem ramena baci koplje preko štita i pogodi Persijanca ispod leve mišice. Persijanac se sručio na zemlju, ali Ditiramb ga nije dokrajčio, uveren da je Kleopomp u stanju barem da zada poslednji udarac ranjenom. On je u međuvremenu morao da se uhvati u koštac s

257

protivnikom koji ga je napadao zdesna. Zato se okrenuo desno i usredsredio se na napad; štitom se odbranio od prvog zamaha, pokušavajući da mu uzvrati kopljem, ali je promašio. Bio je to dvoboj koplja i sablje, poput većine sukoba na bojnom polju. I kao i većina ostalih takvih sukoba, razrešio se u korist dužeg oružja – i jačeg ratnika – zahvaljujući Spartančevim fizičkim prednostima. Dok je Persijanac zamahivao kako bi zadao protivniku odlučujući udarac, Ditiramb mu munjevitom brzinom zari koplje u stomak, a sledećeg trenutka ga izvuče. Onda pogleda protivnika kako pada nauznak dok ispušta sablju i pokušava da pridrži utrobu. Tek tada je Spartanac duboko uzdahnuo i spustio bolnu ruku kojom je držao štit. Onda je pogledao levo tražeći Kleopompa kako bi mu rekao sve što misli o njemu. Ali s njegove leve strane nije bilo pentakontarha. Tu je stajao Persijanac koga je ranio, dovukao se do njega a da ga niko nije zaustavio. A njegova sablja već je bila spremna da se spusti na Ditiramba, previše blizu da bi uspeo da je izbegne. Osetio je kako mu se sečivo zariva ispod oklopa i prodire mu u stomak. Video je vojnika koji se jedva držao na kolenima, kako okreće sečivo u njegovoj utrobi, dok ga drugom rukom približava sebi svom preostalom snagom, kao da želi što delotvornije da izvrši jedino što mu je preostalo da učini pre nego što umre. Onda je kroz otvore na šlemu pentakontarha ugledao Kleopompove oči, dok je ovaj stajao jedva nekoliko metara dalje od njega i posmatrao prizor bez ijednog pokreta. Nije bio paralisan od straha. To je, barem, bilo poslednje što je Ditiramb uspeo da shvati pre nego što ga je stigla smrt i oslobodila ga razdirućih bolova u karlici. Stigao je i da okrivi sebe što je pripretio svom zapovedniku da će ga prijaviti samo tren pre nego što mu je poverio sopstveni život, a onda je pao preko svog ubice i nijedan nije više ustao. Napredovanje Spartanaca usporilo se, nekoliko puta se načas i prekinulo, ali onda se nastavilo sve dok Lakedemonci nisu

258

zagospodarili celim prostorom koji je dotad pripadao persijskoj vojsci. Stotinak metara dalje rasporedila se druga divizija prema kojoj su se povlačili begunci i ranjenici. Leonida još nije bio odlučio da li će nastaviti ili će se povući kad je video da se neprijateljsko pročelje kreće napred. Onda je naredio Dijeneku da rasporedi ljude u strog poredak, što se pokazalo kao vrlo teško s obzirom na veliki broj tela koja su ležala na bojnom polju. U svakom slučaju, Spartanci su trkom prešli preko te klanice preskačući ili zaobilazeći mrtve. Ali bilo je i onih koji su se zabavljali skačući s tela na telo, poput Alfeja i Marona, koji su i u toj zlokobnoj igri našli način da izazovu jedan drugog. Kad su prešli teren na kojem se odvijao sukob i ponovo se obreli na ravnom zemljištu, hopliti su usporili korak i rasporedili se zauzimajući pozicije koje su i prethodno imali. Leonida ih je zaustavio kad se uverio da su svi na svojim položajima, a onda im je naredio da se okrenu. Pristizala je nova neprijateljska divizija, ali primorani da preskaču leševe i ne naročito sposobni da ostanu zbijeni dok se kreću ubrzano, Persijanci su napredovali raštrkano. Zato su Spartanci imali još lakši zadatak nego prilikom prvog sukoba. Leonida je naredio da izvrše zamenu kako bi odmorniji hopliti iz zadnjih pentekosta prešli napred; jednako mirno i disciplinovano kao i prilikom prvog raspoređivanja, Aneristova jedinica i ona do njegove, podeljene na desetine, prođoše ispred dve jedinice koje su dotad bile ispred njih i ponovo zatvoriše formaciju, raspoređujući se u pet nizova. Kad su do krajnosti zbili redove, kralj se odlučio za defanzivan raspored, kako bi zid od štitova u prvoj liniji zaista bio neprobojan. U tom cilju, naredio je da hopliti kleknu iza štitova, da zariju koplje u zemlju pod uglom od četrdeset pet stepeni i da dočekaju napad neprijatelja. Iza falange su se, u međuvremenu, rasporedili laki pešadinci, spremni da gađaju lakim kopljima. Sad se na terenu video četvorougaonik sastavljen od štitova spartanske vojske oslonjenih na tlo, iznad kojih su izvirivale crvene grive vojničkih šlemova, a iznad njih isticale su se drške njihovih

259

kopalja. Bilo je malo verovatno da će neka strela uspeti da probije taj gust zaštitni zid i zaista, persijski zapovednici kao da su odustali od napada strelama. Barem se tako učinilo Leonidi i Knemu kad su ugledali neprijatelje na daljini nešto većoj od dve stotine metara kako usporavaju, gotovo zastaju, a onda nastavljaju. Međutim, Leonida nikad ne bi pomislio da će Persijanci ponovo usporiti, upravo onda kad je trebalo da dođe do sukoba. A usporili su toliko da su Spartanci iz prvih redova imali vremena da vide uznemirenost, strepnju pa čak i prestravljenost na licima protivnika koji su morali da se ustreme na taj neprobojan zid šiljaka. Bez odlučnog zaleta, Persijanci su prokockali preostale mogućnosti za proboj. Osim toga, izložili su se hicima kopljanika koji su, raspoređeni tik iza poslednje spartanske linije, imali savršen pogled na svoje mete. Laka koplja helota i perijeka letela su iznad glava Spartanaca i, zahvaljujući oklevanju i sporosti protivnika, pogađali su delotvornije nego u prethodnom sukobu. U trenutku sudara dveju vojski, Persijanci su se prilično raštrkano i vremenski neujednačeno rasporedili duž celog luka fronta: pristizali su jedan za drugim, neki trčeći, drugi brzim hodom, treći čak jednostavno hodajući, a bilo je i onih koji su skakutali ili se saginjali. Nijedan hoplita iz prve linije nije se pomerio ni za centimetar i njihov zid zapljusnu slabašan talas neprijatelja. Neki Persijanci zaglavili su se između mnoštva kopalja uperenih napred, neki su jednostavno bili odbačeni; poneko je, čak, odskočio uvis usled sudara s lakedemonskim štitom i srušio se na ostale redove hoplita. Na Eurita, koji je bio u četvrtom redu, pao je jedan rasporivši grudi o njegovo koplje. Šlem mu je bio okrvavljen jer je Persijanac, dok je padao licem nadole, povraćao krv, tako da je hoplit morao da se izmakne kako ga ovaj ne bi oborio. Persijanac je ležao na tlu između Eurita i Aristodema, licem nadole, dok mu je iz leđa izvirivao veliki deo koplja, šiljka umrljanog krvlju i delovima utrobe. – Jesam li rekao! Evo kako vi ubijate Persijance! – reče im Anerist, okrenuvši se upravo u trenutku kad je onaj nesrećnik pao na tlo.

260

Onda se, ne čekajući njihovu reakciju, okrenuo i ponovo se zagledao preda se kako bi odbio Persijance koji su, jedan za drugim, naletali na njegov štit. Euritu nije preostalo ništa drugo nego da izvuče svoje koplje iz leša, dok mu je Aristodem pomagao tako što je držao telo čvrsto prikovano za tlo, pritiskajući ga kolenom. Kad je prvi talas uminuo, zapovednici narediše ljudima da nastave da guraju napred. Počevši od prve linije, hopliti se uspraviše na noge, iščupaše koplja iz zemlje i staviše ih pod mišku. Ovo poslednje izveli su vrlo oprezno, da kopljem, naglo okrenutim u vodoravan položaj, ne bi povredili saborca iza sebe. Jedino Anerist nije obraćao pažnju na to, tako da nije bilo slučajno što mu se stiraks zavukao pod šlem hoplita koji je stajao iza njega, zaparao mu vrat i na kraju mu podigao šlem. Iznerviran zbog prepreke na koju je naišao, pentakontarh se okrenu i udari pesnicom nesrećnika. Zglavcima prstiju udario je podređenog posred obraza. Kako god bilo, jedna za drugom, podigoše se sve lakedemonske linije, dok su oni u prvoj odolevali pritisku Persijanaca, čekajući da ih oni otpozadi gurnu kako bi potisnuli neprijatelja. Nekoliko hoplita sa začelja zabavljalo se posmatrajući uzaludne pokušaje protivnika koji su se trudili da probiju zid falange nasrćući kopljima na štitove Spartanaca u prvoj liniji, pri čemu su se ritali i laktali i urlali kao zaposednuti, sve glasnije, budući da im je bilo jasno da su njihovi pokušaji jalovi. Zanimljiva je bila suprotnost između njihovih mahnitih kretnji i prividne nepomičnosti Lakedemonaca; ali i to je kratko trajalo, jer čim su krenuli napred, Spartanci su naišli na prepreke u vidu tela Persijanaca koji su skončali pred njihovim odbrambenim zidom. Za falangu nije postojalo ništa gore od bojnog polja punog leševa. U takvom slučaju preostajalo im je samo da pređu preko gomile leševa koje su ležale ispred prve helenske linije. Svaki hoplit učinio je to na svoj način, neki su preskakali, neki su se peli uz gomilu, neki su je jednostavno opkoračili. Na mestima gde nije bilo nagomilanih već samo ponegde rasutih tela, ratnici bi zakoračili preko njih. Uz sve to, morali su da trpe nasrtaje Persijanaca koji,

261

međutim, ni u jednom trenutku nisu zaista predstavljali opasnost. Poneki hrabriji istočnjak i sâm je pokušao da se popne na gomilu leševa, preduhitrivši tako hoplitu koji je napredovao i onemogućavajući mu da stane na vrh gomile; ali Spartancu je, bolje opremljenom, dovoljno bilo da ga odgurne štitom i da ga, dok se ovaj zanosi usled gubitka ravnoteže, dokrajči kopljem. Na taj način se, međutim, povećala površina terena koji nije odgovarao falangi i nekoliko desetina metara hopliti su napredovali bez ikakvog reda, oslanjajući se svaki na sopstvenu snagu. Bila je to dotad nezabeležena situacija. Spartanci su bili uvučeni u niz pojedinačnih dvoboja s protivnicima, a saborci koji su napredovali iza njih nisu mogli da ih poguraju napred niti su oni koji su stajali sa strane mogli da ih zaklone štitom. Ratnici iz zadnjih redova iznenada su bili izloženi napadu neprijatelja, a oni koji su bili napred odjednom su se našli pozadi, bez mogućnosti da guraju napred ali i da se bore. Na sreću, Persijanci su – zapravo Kisijci, kako su Grci kasnije saznali – bili prilično demoralisani obeshrabrujućim ishodom njihovog napada i nisu bili naročito ratoborni niti željni da se suprotstave protivniku. Kad se zatekao u prvoj liniji Aristodem je imao priliku da zada nekoliko udaraca, ali protivnici su se uglavnom držali na bezbednom rastojanju i samo jednom uspeo je da nametne pravu borbu. Nije mu bilo teško da iskoristi dužinu svog koplja, da udari protivnika u rame i da mu poremeti ravnotežu. Njegov protivnik nije imao oklop, ali navika da cilja u mesto gde jedan hoplita nije zaštićen, natera ga da mu zarije koplje u prepone i kad se nesrećnik srušio, njegovim najbližim saborcima na pamet nije palo da ga podignu. Relativna pasivnost Kisijaca omogućila je Spartancima da dovedu u red barem prvu liniju, pošto su prethodno prešli deo bojnog polja ispunjenog leševima. Potom su se i ostali hopliti primakli prvoj liniji i ubrzo je ponovo uspostavljena formacija falange, iako nisu svi ratnici bili u stanju da zauzmu položaj koji im je pripadao na početku sukoba. To je dovelo Aristodema, koji je ostao u prvoj liniji,

262

u nezavidan položaj, budući da je, kad su ponovo zbili redove, svoju zaštitu morao da poveri Aneristu. Pentakontarh je stajao s Aristodemove desne strane i kad je primetio njegov pozlaćen štit, jedva primetno mu se zlurado osmehnuo ispod velikih štitnika za obraze svog šlema. Kad je video da su se svi rasporedili, Leonida je naredio da krenu napred. Persijanci su se nekoliko trenutaka povlačili ali onda su, pred naredbama zapovednika, i sami pokušali da zbiju redove i ne naročito uspešno se poređali u istu ravan, držeći koplja uperena napred. Ali nije bilo načina da se odupru Spartancima, koji su i dalje napredovali, sporim i ritmičnim korakom, u gotovo savršenoj liniji, brišući pred sobom svaki pokušaj otpora, ostavljajući utisak da će prema zapadu odbaciti na gomilu masu neprijatelja. Bilo je toliko lako da Aristodem nije mogao da proveri kako reaguje na strah od borbe u prvoj liniji. Nije pio kao ostali i bio je potpuno svestan opasnosti koje taj položaj krije; ipak, ni u jednom trenutku nije imao utisak da zaista rizikuje da izgubi život. Napadi Kisijaca i dalje su bili neuverljivi i ko god je među njima pokušao da se suprotstavi napredovanju Spartanaca završio je zasut kopljima. Što su dalje napredovali na zapad, otpor neprijatelja sve više je slabio i sve više njih bežalo je s bojnog polja. Na kraju, ostalo ih je toliko malo da su Grci jasno mogli da vide šta ih čeka na zapadu. Ali jedino je Aristodem potpuno shvatio pretnju, ne samo zato što je bio sasvim trezan niti stoga što je bio osetljiviji na strah već pre svega zato što je znao ko ih čeka. Stajali su nepokretni, savršeno raspoređeni u vodoravne nizove, s pletenicama koje su im uokvirivale lice ispod tijare, u tunikama raznih boja, plavim, grimiznim, belim i žutim, dugim do gležnjeva, ispod kojih je Aristodem iskusnim pogledom nazreo oklop od metalnih pločica. Držali su koplja sa srebrnom ili pozlaćenom kuglom, bodeže i zaobljene štitove s kružnim bočnim usecima. Imali su i lukove koje su mnogi skidali s ramena spremajući se da odapnu strelu. Bili su to upravo oni. Besmrtnici.

263

Leonida je želeo da mu Aristodem i Eurit detaljno opišu dvojicu stražara koji su stajali ispred Kserksovog šatora. Onda im je objasnio da su to Besmrtni, jedina profesionalna vojska – baivarabam, kako su je oni zvali – kojom se veliki car mogao podičiti. Zvali su ih Besmrtni, rekao je Leonida, zato što su se hvalili da uvek imaju isti broj vojnika, njih deset hiljada. I sad su tu, raspoređeni zajedno sa stegonošama koji su i sami bili strelci, ali oni su na glavama, umesto tijara, imali vučju kožu, tuniku naročito upadljive boje i one grozne uske pantalone s kojima se Aristodem onoliko namučio. Samo su čekali da se poslednji ostaci Kisijaca sklone i da odapnu svoje strele, ne zaklanjajući se iza spara ili drugih štitova. Ali nije bilo isključeno i da će početi da gađaju još dok su njihovi saborci na bojnom polju.

264

Smrtnici i besmrtnici

I

zaista, besmrtnici su odapeli strele. Dotad ih nije sprečavalo prisustvo Kisijaca, već daljina. Zahvaljujući napredovanju Spartanaca, rastojanje između njih i njihovih meta smanjilo se na dvesta pedeset metara i više nije bilo razloga da i dalje čekaju. Prvi put otkako je bitka počela, Aristodem je osetio kako mu niz kičmu struji jeza i kako mu srce divlje tuče. Načas se osvrnuo unaokolo. Nije mu izgledalo da su i njegovi saborci pod jednako snažnim utiskom. Ali oni nisu znali da ti ratnici nisu kao ovi s kojima su se do tog časa sukobljavali; štaviše, verovatno su vešti barem kao i sami Spartanci. Ipak, pomislio je da je Leonida, za razliku od svojih ratnika, i te kako svestan njihovog umeća. I zaista, kad su besmrtnici zapeli lukove, kralj požuri da naredi ponovno spuštanje falange, tako da su se hopliti još jednom šćućurili ispod štitova. Vojnici odmah izvršiše naređenje, gotovo u istom trenutku kad se začulo odapinjanje, zatim fijukanje i tup udarac mnogih strela koje su se odbile o njihove štitove. Odmah ih je zasula nova kiša strela, pa još jedna, pre nego što su Lakedemonci stigli da podignu glave i da vide kako Persijanci stavljaju lukove preko ramena i napreduju prema njima ritmičnim korakom. – Eto ga. Sad je trenutak da vidimo kakav je ko – reče Aristodem za sebe, ustajući i spremajući se za pokret. Međutim, Leonida je naredio da se okrenu i da se povuku u zbijenom poretku, onoliko koliko im to dozvoljavaju gomile mrtvih tela koje su ostavili za sobom. Šta se događa? Da li to kralj konačno pokazuje svoje pravo lice i to upravo na vrhuncu bitke? Aristodem je mehanički izvršio naređenje, pitajući se koji su to razlozi naveli Gorginog mučitelja da naredi bekstvo pred besmrtnicima. Kao što je oduvek podozrevao, Leonida ih je poveo u smrt. Ali ovako i sâm rizikuje da umre, ta budala, izlažući leđa neprijateljskom napadu!

265

Osim ako... osim ako kralj ne namerava da se povuče iza zida, i da izmisli neko opravdanje što je odbio da se sukobi s najboljom jedinicom neprijateljske vojske. S druge strane, njegovi ljudi su već vodili dve bitke s isto toliko persijskih jedinica i niko mu ne može zameriti ako naredi Lokriđanima da zauzmu njihovo mesto. Ali istina je da niko od njih nije zaista bio umoran, budući da je neprijatelj, do tog trenutka, ispoljio prilično razočaravajuću veštinu. Persijanci su za to vreme napredovali. Leonida nije želeo da se povlače brzim korakom, i metar po metar, neprijatelj se približavao. Aristodem se nekoliko puta osvrnuo ne mareći što ga Anerist vređa jer remeti poredak, niti što bi mogao da se saplete o neki leš. Nije video ni Eurita, koji je bio baš ispred njega. Već je imao utisak da mu dišu za vratom kad je Leonida naredio da se zaustave i da se okrenu. Da se zaustave i da se okrenu. Aristodemu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da je taj manevar deo preciznog taktičkog plana. Strogo je ukorio sebe priznajući da su ga samo njegove preterane predrasude u odnosu na kralja navele na zaključak da on namerava da pobegne a da pri tome ne pokaže ostalim Grcima da su Spartanci ti koji treba da se suoče s prvom jedinicom Besmrtnih. Jedva je stigao da zauzme položaj, da stavi koplje pod mišku, da isturi levu nogu i ruku, pre nego što je Leonida naredio da falanga krene brzim korakom. Spartanac je razmislio o činjenici da je pored njega Anerist. Ako kojim slučajem prežive, pentakontarh će ga strogo kazniti zbog svakog gesta koji navodno dokazuje njegov kukavičluk. A ukoliko se zaista bude ponašao kao kukavica, prethodni poduhvat ništa više neće značiti: dobro je znao kakvi su Spartanci. Ne, nije dovoljno ono što je učinio u persijskom logoru, tim pre što su svi znali ublaženu verziju događaja; moraće i dalje da se ponaša kao Spartanac, iako je osećao grčeve u stomaku i vrtoglavicu zbog koje se nije osećao naročito sigurnim na nogama. Osim toga, iza njega je Eurit, koga ne može da razočara. Bilo mu je jasno da je oduvek predstavljao uzor svom prijatelju; ako se bude

266

poneo nedostojno, umanjiće i značaj pretpostavke koju mu je izneo na Anopaji. Isprva ga je držanje Persijanaca ohrabrilo. Ako je istina da su besmrtnici najbolji ratnici, u ovoj prilici to svakako nisu pokazali. Naglo povlačenje i isto tako neočekivano napredovanje Spartanaca iznenadilo ih je, tako da su usporili korak i donekle poremetili poredak u kojem je svaki vojnik drugačije reagovao na zadatak da napadne neprijatelja za kojeg je verovao da se povlači. Spartanci su, dakle, ostvarili neznatnu moralnu i dinamičku prednost, čime su nadoknadili manju dubinu svojih redova. Udarac prilikom sudara vojski bio je daleko žešći nego pre toga prilikom borbe s Međanima. U trenutku sudara koplja su se lomila na obema stranama, nekima su se lomile kosti, neki su odmah izgubili ravnotežu i pali na zemlju, a zatim su ih izgazili protivnici ili saborci. Neki hopliti iz drugog reda su se, gurajući one iz prve linije, povredili stiraksom saborca ispred sebe. Oklevanje besmrtnika dovelo je do gotovo trenutnog izmeštanja granice između dve vojske i Spartanci su vrlo brzo načinili značajan prodor. Aristodem je osetio kako mu Eurit pritiska leđa štitom i krajičkom oka primetio je trećinu njegovog koplja iznad svog ramena. Eurit je na taj način s leve strane pretio persijskom vojniku koji je gubio ravnotežu zbog njegovog pritiska i stalnih pokušaja da ga probode u desnu stranu tela. Anerist – za koga se sve moglo reći osim da ne ume da se bori – kao mahnit je zamahivao desnom rukom, nekoliko puta udarivši protivnika u vrat i u lice, čak i kad je ovaj pao na zemlju. Aristodem nije hteo da zaostane, te je i sâm ubrzao pokrete; zahvaljujući usklađenoj akciji s Euritom, koji je i dalje napadao Persijanca kopljem, najzad je uspeo da nađe rupu u odbrani neprijatelja i da mu probode gušu, a zatim i da izvuče koplje pre nego što se ovaj srušio. Bio je vešt protivnik, mnogo sposobniji od svih prethodnih, ali za razliku od Aristodema, nije mogao da se osloni na podršku saborca. Za razliku od Međana i Kisijaca, nijedan pripadnik Besmrtnih nije

267

pokazivao nameru da pobegne niti je bio spreman da lako prepusti svoj položaj. Međutim, Spartanci su i dalje napredovali, iako sporo, zahvaljujući većoj kompaktnosti falange, koja je izgledala kao da se hopliti bore jedni protiv drugih – toliko su zbijeni bili njihovi redovi. Posle prvog sudara, Grci su nastavili da vrše snažan pritisak kako bi otvorili prolaze u persijskoj vojsci čija je formacija popuštala, ali je odolevala i nije se rasturila. Besmrtnici su, svesni nedovoljne zbijenosti svojih redova, jednostavno nastojali da se odupru pritisku i trudili su se da iskoriste bolju pokretljivost stalnim približavanjem prvoj liniji. Ugroženi kretanjem protivnika i pritiskom štitova saboraca iz zadnjih redova, mnogi hopliti završili su na zemlji i često im nije preostajalo ništa drugo nego da se bore opruženi na tlu, golim rukama, kako bi savladali Persijanca koga su pri padu povukli za sobom. Aristodem je krajičkom oka video Anerista kako laktom udara jednog besmrtnika posred nosa dok je, ležeći preko njega, pokušavao da mu zauzda ruke. Kad je pentakontarh zaključio da je protivnik kome se lice pretvorilo u krvavu masku prepušten njegovoj milosti, uzeo je koplje i zario mu ga u oko, pri čemu ga je prikovao za tlo. Onda je izvukao koplje i stiraksom, postavljenim gotovo vodoravno, probio bradu drugog Persijanca koji se nadneo nad njim, spreman da ga poseče bodežom. Iza Anerista se stvorio još jedan besmrtnik, koji je, međutim, zaključio da je ovaj previše težak protivnik i okrenuo se prema Spartancu koji se zadesio pored njega, to jest prema Aristodemu. Aristodem se već borio s dvojicom neprijatelja, koje je privukao njegov pozlaćeni štit, previše primamljiv ratni plen da bi bilo ko mogao da mu odoli. Osim toga, štit je delovao isuviše raskošno da bi pripadao običnom vojniku. Zato se na Aristodema ustremiše čak trojica protivnika. Spartanac je odmah shvatio da im je pažnju privukao njegov štit. Uzviknuo je: – Desno! – ubeđen da će Eurit, koji je sve vreme bio iza njega, shvatiti, a onda je izvukao podlakticu iz porpaksa i bacio štit na dvojicu s leve strane. Persijanci se izmakoše kako bi izbegli

268

udarac, ali onda su načas zastali posmatrajući štit i smišljajući kako da ga se domognu. To je Aristodemu omogućilo da obema rukama zgrabi koplje, da ga polomi napola i da se ustremi na onu dvojicu; zario je delove koplja u obojicu, u jednog šiljak, u drugog stiraks. Pao je preko njih i tek tad je shvatio šta je uradio. Onaj levo bio je mrtav, s polovinom koplja zarivenom u grkljan, dok je drugi pokušavao da izvuče koplje iz ramena. Aristodem se otkotrlja i pri tome izgubi šlem, a onda rvačkim zahvatom zaustavi Persijanca, stežući mu vrat. Stegao ga je najjače što je mogao, dok se osvrtao unaokolo kako bi se uverio da mu ne preti opasnost od još nekog Persijanca, ali i da bi video kako Eurit izlazi na kraj sa svojim protivnikom. Učinilo mu se da mu je prijatelj u nevolji. Njegov protivnik je vrlo vešto izbegavao koplje kojim je Spartanac pokušavao da ga pogodi držeći ga iznad glave. S druge strane, Persijanac je izuzetno brzo uzvraćao napade, iako se većina njegovih udaraca zaustavljala na hoplitovom štitu ili oklopu. Eurit je shvatio da će, ako nastavi da se bori s protivnikom, zaustaviti napredovanje falange i odlučio je da mu zada odlučujući udarac. Bacio mu je koplje u lice i istog trenutka izvukao mač iz korica zadenutih za levi bok. Loše ga je uhvatio, kao da drži nož, ali onda ga je munjevitim pokretom bacio uvis i dočekao ga na pravi način. Izveo je to dovoljno brzo da bi stigao da zamahne pre nego što je njegov protivnik, koji se u međuvremenu bio izmakao kako mač ne bi pao na njega, uspeo ponovo da zauzme borbeni položaj. Eurit mu poprečnim udarcem sleva nadesno preseče vrat iz kojeg je šiknula krv u trenutku kad je glava pala s njega i otkotrljala se, odbivši se o Aristodemov pozlaćeni štit, koji se odmah zacrvene od krvi. Dvojica Spartanaca se pogledaše čestitajući jedan drugom pokretom glave, a onda dograbiše koplja mrtvih Persijanaca – Aristodem dohvati i svoj štit – i nastaviše napred u liniji s ostalima. Malo-pomalo, falanga je sve više osvajala teren i kad je postalo očigledno da Grci odnose prevagu, persijski zapovednici narediše

269

povlačenje. Zapravo, nije to bilo pravo povlačanje, već smena. Uostalom, Kserks je mogao da koristi samo nekoliko stotina vojnika istovremeno i kad je povukao prvu jedinicu Besmrtnih, u sukob se uključila druga. I Leonida je iskoristio kratku stanku da prerasporedi formaciju koja se na nekoliko mesta proredila i ponovo je naredio da marširaju unazad. U međuvremenu, ljudi su na nogama i na rukama, jedinim otkrivenim delovima tela, osetili prve kapi kiše. Kad su Spartanci stigli na deo bojnog polja zatrpanog leševima Kisijaca, kiša je već pljuštala. Kralj naredi hoplitima da stanu i da se ponovo okrenu prema neprijatelju, ali se pobrinuo i da pentekosti zamene pozicije. Zemlja se raskvasila i postala teška, ali operacija je izvedena uobičajeno delotvorno. Alfej i njegov brat oduševljeno su klicali, a kad su sreli Eurita i Aristodema, Maron im reče: – Bilo je vreme! Da smo još malo nastavili da guramo vaše bele zadnjice, umesto da se borimo, spopale bi nas drugačije misli! – A Ditiramb? – upita Aristodem, koji u tom trenutku nije pokazao nimalo smisla za humor. Zbog dobovanja vode koja mu se obrušavala na šlem i odjekivala mu u ušima, još teže mu je bilo da razabere reči saboraca. – Ne znam. Premestili su ga na drugu stranu. Ali mislim da ga nisam video. Nadajmo se da je dobro... – odvrati Alfej i brzo nastavi prema prvoj liniji. – Ma, je l’ ovi vrede za dvojicu? Čini mi se da su veštiji... Da znaš da ću svakog koga ubijem računati dvaput, šta kažeš na to? – reče Maron bratu, skrećući pažnju na opkladu, na temu koja mu je u tim trenucima bila najvažnija. Kako god bilo, ni Aristodem ni Eurit nisu mogli da ga čuju. Brat, međutim, nije stigao da mu odgovori, barem ne rečima. Nova jedinica Besmrtnih već se ustremila na njih i ovog puta braća nisu mogla da se pohvale tempom ubijanja koji su ostvarivali u borbi s Međanima. Štaviše, jednom prilikom zarili su koplja u istog Persijanca, gotovo istovremeno. Čak su uspeli i da se posvađaju, svaki je tvrdio da je baš on prvi zadao udarac. Novi nalet neprijatelja

270

naterao ih je da usmere pažnju na ozbiljnija pitanja, kao što je, na primer, spasavanje glave. Međutim, da bi dokazali pravo nad ubijenim, obojica su ostavili koplja zarivena u nesrećnog Persijanca, tako da su sledeće protivnike morali da dočekaju mačevima. Maron je jednim zgodnim udarcem uspeo da polomi koplje svog protivnika tako da su borbu nastavili mačem i sabljom, a budući da je mač bio duži od persijske sablje, Spartanac je dvoboj završio kao pobednik. Alfej je, međutim, mrzeo mač i pokušao je da se zakloni štitom dok se trudio da iščupa svoje koplje iz leša koji je ležao pred njim. Ali zario ga je preduboko, a osim toga zemlja je postajala sve mekša od kiše i nije mogao čvrsto da se odupre o tlo. Shvatio je da neće uspeti na vreme da iščupa koplje. Bacio je štit na zemlju i zgrabio dršku Maronovog koplja, stežući istovremeno oba koplja nešto niže ispod drške obmotane kožom. Na taj način se poslužio kopljima kao polugom pomoću koje je podigao mrtvo telo i bacio ga na Persijanca koji se ustremio na njega. Persijanac bi pogođen u bok koji nije bio zaštićen štitom, zanese se i ispusti koplje koje je držao u ruci. Alfej pritrča i uhvati koplje pre njegovog vlasnika i odmah mu ga zari u grudni koš probijajući oklop koji je ovaj nosio ispod tunike. U trenutku sudara, Dijenek je zadobio snažan udarac u grudi koji mu načas izbi vazduh iz pluća. Zato je nespremno dočekao sledeći udarac. Koplje udari u štit takvom silinom da ga je probilo, a pošto ni sâm štit nije pri tome pružio nikakav otpor, snažno je udario Dijeneka po šlemu, tako da je ovaj nekoliko trenutaka bio ošamućen. Kad se povratio, primetio je da je Leonida ubio njegovog napadača, sprečivši ga da iskoristi Dijenekov trenutak slabosti i da ga dokrajči. Kralj mu je spasao život. Nije stigao da mu se zahvali niti da razmisli o tom događaju. Sledeći Persijanac već je jurišao prema njemu i morao je da se brani, iako je tek u tom trenutku shvatio da više nema štit jer mu je pao zajedno s kopljem Persijanca koga je kralj pogubio. Osim toga, nije mogao dobro da vidi: šlem mu se umrljao u visini proreza za oči

271

tako da na levo oko nije ništa video, dok mu je desno bilo zamagljeno kapima kiše. I koplje mu je ispalo; izvukao je mač iz korica i njime se suprotstavio neprijateljskom koplju. Uspeo je da osujeti dva protivnikova zamaha i da izbegne treći, pri čemu se Persijanac zaneo napred. Iskoristio je priliku da ga zgrabi za rub štita i da ga povuče prema sebi, a zatim ga je udario u slepoočnicu pesnicom u kojoj je stezao mač. Zahvaljujući tijari, ovaj je na nogama izdržao udarac, ali trebalo mu je nekoliko trenutaka da se povrati, što je Dijenek iskoristio da mu zarije sečivo u potiljak i da mu probije vrat. Persijanac pade, a pentakontarh mu zadade smrtni udarac odrubivši mu glavu. Onda brzo pokupi iz blata štit i koplje i započe novi sukob. A sukoba je bilo sve više, dok su Spartanci, kao i prilikom prve borbe s besmrtnicima, sve više osvajali bojno polje. U svakom slučaju, postajalo je sve teže napredovati i boriti se jer su im oklopi bili natopljeni, a stopala su im upadala u bare, što je predstavljalo problem za obe vojske. Spartanci su imali težu opremu i naoružanje, te im je bilo teže da se kreću pod tim teretom; Persijancima su kretanje otežavale dugačke tunike natopljene vodom o čije rubove su se neki čak i saplitali i pretvarali se u bespomoćne žrtve protivnika koji bi se zatekao u njihovoj blizini. Leonida je pogledao prema zapadu i kroz gustu kišu ugledao treću jedinicu spremnu za borbu. Načas je izašao iz mnoštva i naredio jednom helotu da otrči da obavesti Lokriđane da izađu i da ih zamene; naglasio je da prilikom približavanja treba da ostave dovoljno mesta na krilima kako bi Lakedemonci imali prostora da se povuku iza zida. Oni su za taj dan dovoljno učinili, a osim toga, uskoro će pasti mrak. Onda je, čim je primetio da se Persijanci smenjuju, naredio vojnicima da se okrenu i da se povuku. Po kiši i blatnjavom terenu punom leševa, novo izmeštanje vojske nije se odvijalo nimalo disciplinovano; ipak, barem im neprijatelj nije disao za vratom, a njihovi zapovednici nisu mnogo žurili. Kad je Maron video Lokriđane kako izlaze iza zida, shvatio je da se za njih dan završio i proklinjao je sudbinu; naime, njegov brat je bio u

272

prednosti po broju ubijenih Persijanaca i kraljeva odluka uskratila mu je mogućnost da izjednači. Ipak, niko drugi nije se žalio. Ljudi su bili umorni, a kiša im je iscrpela preostalu snagu i bili su prilično zadovoljni što mogu da se vrate i da se odmore. U povratku se se sreli s Lokriđanima, koji su napredovali prolazeći pored njihove falange, ali ona više nije bila tako kompaktna i zadivljujuća. Leonida je ušao poslednji, pošto je predao komandu lokriđanskom zapovedniku kome je preporučio samo da drži položaj dok mrak i težak teren ne nateraju Persijance da se najzad povuku i prekinu borbu za taj dan. Lakedemonci su u grupama ulazili u logor, iscrpljeni, prljavi, pocepani, blatnjavi i mokri, ošamućeni i izgrebanih ruku i nogu; neki su bili ranjeni i saborci su ih pridržavali. Ostali Grci, koji su posmatrali njihove podvige, razmakli su se u dva niza i obasuli su ih pohvalama i čestitkama, tapšali su ih po ramenu i ćuškali po podignutim šlemovima. Na svaku pohvalu Maron je ponavljao koliko je Persijanaca pogubio, međutim, sa svakim pređenim metrom taj broj se povećavao. Iza samog zida bilo ih je dvanaest; kad je stigao do Kolonosa, bilo ih je dvadeset; naime, odlučio je da u zbir uključi i one koje je samo ranio ili okrznuo. Ionako, pomislio je, niko to neće moći da opovrgne. I Alfej se prilično razmetao svojim podvizima. Ubio je šesnaestoricu ali on se barem držao tog broja od početka do kraja spontanog defilea. I dok je Eurit bio mnogo uzdržaniji, Aristodem je samo ćutao, ne pridajući nimalo značaja pohvalama svojih obožavalaca koji su ga, prepoznajući u njemu pobednika pentatlona i učesnika munjevitog izviđanja, izabrali za svog miljenika i laskali su mu više nego ostalima. On je, međutim, pošto mu je popustila srčanost, osećao samo beskrajni umor i peckanje u očima. Zapovednici jedinica dobili su naređenje da izvrše smotru vojske u blizini Kolonosa da bi utvrdili gubitke. Pentakontarsi su tražili od potčinjenih da se još malo strpe i da sačekaju večeru i odmor i počeli su da ih prebrojavaju, dok su se ljudi osvrtali oko sebe kako bi ustanovili ko je prisutan a koga više nema. Ispostavilo se da

273

nedostaju trideset sedmorica hoplita iz nekoliko jedinica. Međutim, mnogi su, teže ili lakše ranjeni, odmah po povratku u logor otišli lekaru. Dok je Kleopomp prebrojavao svoje ljude, Alfej i Maron tražili su Ditiramba, glasno ga dozivajući. – Uzalud ga dozivate. Mrtav je – reče im pentakontarh čim je završio prebrojavanje. Da se Pantit vratio, pomislio je Aristodem, koji se zadesio pored njihove jedinice, ne bi mu bilo drago da to čuje. Ali sigurno bi sve učinio da prikrije bol, kako bi svima dokazao da je savršen Spartanac. – A otkud ti to znaš? – upita Aristodem Kleopompa. – Otkud znam? Video sam ga kad je pao, bio sam... bio sam blizu njega – odvrati zapovednik, s izvesnom nelagodom u glasu. – A kako? Kako je pao? – uporan je bio Aristodem. – Kako? Pa, vršeći svoju dužnost, naravno! – brzo je odvratio Kleopomp. – Dvojica su ga bila napala i jednog nije uspeo da savlada... – slagao je. – A ti nisi mogao da mu pomogneš, huljo? – razjario se Alfej i preteći mu prišao, podstaknut naklonošću prema Ditirambu, a ne sumnjom u Kleopompovu odgovornost za njegovu smrt. – Hej, smiri se! – uznemirio se Kleopomp, preplašen žestinom kolosa. – I ja sam bio u nevolji, veruj mi! – pravdao se, oprezno se povlačeći. U međuvremenu, Anerist je primetio da je Aristodem neznatno istupio iz vrste. – Hej, ti sa smešnim štitom! – uvek je izbegavao da ga oslovi po imenu. – To što si ubio nekoliko Persijanaca ne daje ti pravo da se ponašaš kako ti padne na pamet! Iz vrste ćeš izaći onda kad ja to kažem! – ukorio ga je i odvukao pažnju od Kleopompa, koji mu je zbog toga bio zahvalan. Međutim, Alfej nije nameravao da odustane. – Šta nameravate da učinite s mrtvima? Zar nećemo otići da ih donesemo, kao uvek? – upitao je Kleopompa. – Ali... sad? Sačekaj barem da se završi bitka! Po ovoj kiši i blatu... u najboljem slučaju otići ćemo ujutru ako bitka ne počne ranom zorom! Osim toga, to je zadatak helota; pustite njih da nađu svoje

274

gospodare! – odvrati zapovednik. – Ne dolazi u obzir. Ja ne idem na spavanje dok se ne uverim da Ditiramb ne počiva s nama. Mi ćemo otići večeras, čim Lokriđani završe – odbrusi mu Alfej i saučesnički pogleda Marona, koji klimnu glavom. I Aristodem, koji je stajao malo dalje, dade znak da se slaže. – Šališ se? Ja sam zapovednik i ja odlučujem – odvrati Kleopomp, udarajući stopalom o tlo. – Dopuštam ti da ideš sutra ako bude uslova za to! – zaključi, trudeći se da zvuči strogo. Ali njegov večito zbunjen izraz lica nije mu dozvolio da bude ubedljiv. – A, je li? Onda ćemo otići Dijeneku i pitaćemo njega za dopuštenje. Videćeš da će nam dozvoliti... – umeša se Maron. Kleopompa uznemiriše te reči. Njegovi ljudi dobro su znali da ne voli da se sukobljava s nekim ko je moćniji i uticajniji od njega. – Dobro. Idite ako hoćete. Na kraju krajeva, bio vam je prijatelj... – reče i pognu glavu, toliko da mu je šlem gotovo pao s glave. – Idemo i mi – reče Aristodem pokazujući prema Euritu kad je uspeo da priđe braći. – Oči su vam u prilično lošem stanju – reče mu Maron, koji se tek tad pažljivo zagledao u njih dvojicu. – Bolje bi bilo da u međuvremenu odete lekaru. Posle toga možete da nam se pridružite kod zida. Lokriđani se ionako još bore... – Osim toga, svakako je bolje da sačekamo da padne mrak. Čak i kad se povuku, ne možemo biti sigurni zbog njihovih strelaca... – mudro dodade Alfej, što njegovi prijatelji nisu očekivali od njega. Aristodem je načas oklevao, a onda klimnu glavom. – Tako je, treba sačekati. Onda, polazimo odmah posle večere – odgovori pokazujući Euritu da pođe za njim. – Pod uslovom da Lokriđani ne omanu. U tom slučaju moraćemo da se umešamo – naglasi Maron, koji se gotovo ponadao tome. U delu logora u kojem je bila smeštena bolnica, dvojica prijatelja zatekoše vojne lekare kako zbrinjavaju dvadesetak ranjenika. Na osnovu toga zaključiše da je poginulo ukupno sedamnaestoro ljudi, što je, po Euritovom mišljenju, zanemarljiv gubitak s obzirom na to da su se ceo dan borili s daleko brojnijim neprijateljem, dok je

275

Aristodem pomislio da su bez potrebe izgubili jednog čoveka: Ditiramba. Dok su posmatrali lekare na delu, pomalo su se postideli, ubeđeni da njihove tegobe ni izbliza nisu toliko vredne pažnje kao rane vojnika koje su videli. Bilo je ljudi s poderotinama od koplja ili strele, s posekotinama od mača, ali nekoliko ranjenika imalo je teške prelome i lekari su pokušavali da im nameste kosti, što je bilo praćeno jezivim kricima. Jednom hopliti lekar je pregledao glavu, a ulubljen šlem koji je ležao pored njega pokazivao je da je povređeni zadobio snažan udarac u slepoočnicu. Govorio je sporo, odsutnog izraza lica i Aristodem pomisli kako će se uskoro broj mrtvih popeti na osamnaest. Mnogo puta video je kako ljudi umiru iznenada, čak i nekoliko dana posle bitke, zbog unutrašnjeg krvarenja izazvanog pucanjem krvnih sudova u mozgu. Šiljak koplja nije mogao da prodre kroz bronzani šlem, ali mu je tim udarcem naneo smrtnu povredu glave. Aristodemov i Euritov lekar upravo je bio izvadio strelu iz mišice jednog hoplite i pustio da mu iz rane iscuri zagađena krv. Sačekali su da završi da bi mu izneli svoj problem. Gledali su ga kako pokušava da zaustavi krvarenje komadićem tkanine natopljene izmirnom, premda je ponekad u te svrhe koristio i smokvino mleko, pa čak i vino kad bi se dogodilo da nema ništa drugo na raspolaganju. Onda je očistio ranu vunenom krpom na koju je naneo smesu od žižole i pšenice. Na kraju je bronzanim iglama pričvrstio rubove poderane kože i previo mišicu lanenim zavojima i preporučio vojniku da se odmori, uveravajući ga da je otklonio opasnost da dobije tetanus ili gangrenu. – Ah! Vas dvojica ste oni što imaju problem s očima... da vidim – reče, čim je uspeo da im posveti pažnju. Dugo je, iz raznih uglova posmatrao Aristodemove oči, pažljivo mu podižući kapke. Onda je isto učinio i s Euritom. – To se moglo i očekivati. Prašina i znoj samo su pogoršali stanje. Bolje bi bilo da se danas ne borite... – reče, obraćajući se obojici. – Da li vam je smetala sunčeva svetlost?

276

– Bilo je tako malo sunčeve svetlosti... i bila je tako slaba... ne, ne bih rekao – odvrati Eurit. – Infekcija se razvila. Ima i tragova gnoja. Da je bilo više sunčeve svetlosti, sigurno bi vam smetala. – Da li to znači da ćemo sutra, ako bude sunčano, morati da žmirkamo? – upita Aristodem. – U najboljem slučaju. Ja samo mogu da vam posavetujem da se sutra ne borite. Sad mogu jedino da vam očistim oči od gnoja i da vam dam mast koja će ublažiti peckanje, a namazaćete je posle večere – reče i uze smesu kojom je očistio ranu onog vojnika. – Ali u ovakvim slučajevima, najbolje je sprečiti dodatnu infekciju očiju. Sutra bi zaista trebalo da mirujete – zaključi. – Da li bismo mogli da izgubimo vid ako budemo nastavili da naprežemo oči? – upita ga Aristodem. – Ko to zna? Moguće je... – odgovori lekar, šireći ruke. Dvojica ratnika pustiše ga da im očisti oči od gnoja, osećajući blagu nelagodu prilikom dodira krpice s mašću. Onda odoše svojim helotima koji su im spremili večeru. – Ionako postoji mala mogućnost da će nas Leonida sutra ponovo povesti u borbu. Nadam se da će iskoristiti i ostale vojske... – reče Aristodem, pre nego što je uzeo zalogaj sira. – Ne mora da znači. Kako god bilo, ja neću odustati ako vojsci zatreba moj doprinos – odlučno odvrati Eurit. – Svi ste poludeli... zaneli ste se... Sad imaš opravdanje da se ne boriš! Zašto, uprkos tome, osuđuješ sebe na smrt? I to za takvog kralja... – ljutito odvrati Aristodem. – Možda upravo stoga što smo svi osuđeni na smrt, vredi umreti časno. Spreman sam da se opkladim da i oni s prelomima žele da se vrate u borbu, barem kad je reč o Spartancima... – Baš tako. Lepo sam ja rekao, bacili su neke čini na vas i više ne mislite svojom glavom... – primeti njegov prijatelj. – U svakom slučaju, mislim da je još rano da raspravljamo o tome – odvrati Eurit. – Današnji dan bio nam je toliko naklonjen da bi Kserks mogao da odustane od frontalnih napada i da smisli nešto

277

drugo ili da se usredsredi samo na pomorsku birku, kako smo se nadali. Moramo saznati kakve vesti stižu s Artemizija... – Ako je taj odlučio da nas žrtvuje, žrtvovaće nas, na ovaj ili onaj način. I to je sve – presudi Aristodem, ali Eurit nije smatrao da treba da mu odgovori.

278

Hoplitovi posmrtni ostaci

V

eć se smrkavalo kad su Aristodem i Eurit završili večeru. Zato su otišli do zida, gde je vladala ogromna gužva zbog povratka Lokriđana. Svi su bili u lošem stanju i povrh svega pokisli su kao miševi, ali Aristodem je zaključio, sudeći po oduševljenju s kojim su dočekani, da su i oni uspeli da odbiju napad Persijanaca pa je neprijatelj odustao od sledećeg pokušaja. Dvojica Spartanaca potražiše prijatelje s kojima je trebalo da se sastanu. Zatekli su ih zajedno s Dijenekom. – Sačekaćemo još malo da se svi Lokriđani vrate, i oni ranjeni koji se sporije kreću – reče im pentakontarh. – Mislim da bi trebalo da požurimo – reče Maron, koji je sve misli usmerio na prijatelja koji je poginuo, budući da više nije morao da razmišlja o borbi. – Uskoro će i Persijanci doći da pokupe svoje mrtve i mogli bismo da dopadnemo nevolja. Osim toga, mogli bi da oduzmu opremu našim žrtvama... – To se neće dogoditi – odlučno odvrati Dijenek. – Kralj je uveren da će Persijanci ostaviti svoje mrtve sve dok borba bude trajala, kako bi otežali napredovanje naše falange. Prepreke na terenu naneće više štete nama nego njima. U svakom slučaju, Leonida mi je ostavio sat vremena na raspolaganju pre nego što pošalje helote da naprave prolaz izmeštanjem leševa prema moru ili prema planini. Bojno polje će se dodatno suziti, ali će barem naše falange imati dovoljno raščišćenog prostora za napredovanje. – Dakle, naše će večeras doneti u logor! – uzviknu Aristodem. – Neće. Heloti su dobili naređenje samo da ih naređaju duž planinskog obronka i da nas obaveste o položaju. U suprotnom ne bi stigli da raščiste teren. Rano ujutru ćemo pokupiti sedamnaestoricu naših mrtvih – odvrati zapovednik. – Šesnaestoricu. Zato što ćemo jednog sada doneti – primeti Alfej i svi se složiše s njim. Izašli su s bakljama koje su nosili Alfej i Maron, dok su Aristodem

279

i Eurit izbegavali da hodaju blizu izvora svetlosti. Kiša je u međuvremenu stala, ali moglo se dogoditi da opet počne da pada, iako nebo nije više bilo potpuno prekriveno oblacima, a lagani vetar nosio je preostale oblake. Teren se, izgažen hiljadama stopala tokom dana, pretvorio u kaljugu. Sva petorica su isuviše dobro znala šta znači preći bojno polje posle bitke. Navikli su i na strašnije prizore, kao što je teren na kojem danima posle borbe leže naduta tela ili leševi koji su se rasprsli na suncu i počeli da trule. Ipak, uprkos pomrčini i činjenici da su izašli neposredno nakon borbe, jasno im je bilo da im neće biti prijatno da prođu između tela vojnika koja su njihovi saborci već izgazili, prekrivenih blatom, krvlju pa čak i izmetom, u mnogim slučajevima izobličenih i ispale utrobe. Ipak, znali su da su se Lokriđani borili bliže zidu u odnosu na njih. Zato nisu ni obratili pažnju na prve izbočine na terenu koje su se ukazale u daljini osvetljene bakljama i kad su naišli na prve leševe, odlučno su nastavili dalje. Onda su stigli do mesta gde su se sukobili s Kisijcima, pa i tuda prođoše prilično brzo. Onaj ko bi i primetio telo nekog hoplite naterao bi sebe da ne podlegne iskušenju da zastane i da ga prepozna, znajući da se mora usredsrediti samo na potragu za Ditirambom. Malo dalje nalazio se sektor u kojem su se sukobili s Međanima, u prvoj bitki koja se tog dana odigrala. Kad su stigli, odmah su shvatili da im neće biti lako da pronađu prijatelja i to ne zato što je pao mrak. U tom sektoru bilo je desetine tela, isprepletenih, nagomilanih, izmešanih s blatom, ali pre svega izobličenih od povreda i gaženja. Iako je bilo lakše prepoznati hoplitu među mnoštvom mrtvih bez oklopa, Ditiramb nije jedini Spartanac koji je pao u tom sektoru, a osim toga, moglo se dogoditi da je skončao ispod gomile ostalih leševa. Petorica Spartanaca ponela su koplja da bi izbegli, u slučajevima kad je to bilo moguće, da pomeraju leševe rukama. Strpljivo su počeli da obaraju tela s vrha gomile, postepeno je smanjujući, sve dok nisu mogli da provere ko se nalazi na dnu. Mnoga tela bila su

280

neprepoznatljiva, lica izobličenih usled težine drugih leševa ili pritiska stopala teško naoružanih i oklopljenih ratnika koji su prelazili preko njih. Okretali su tela koja su licem polegla u blatu i gledali su tamne obrise rasporenog stomaka u kojem se naziralo ono što je ostalo od utrobe, izmešano s vodom i prašinom. Aristodem je video i glavu dopola potonulu i blato i zapitao se kako će naći Ditirambovo telo ako su i njemu odrubili glavu. Eurit je prvi naišao na telo jednog hoplite i pozvao je ostale da osvetle teren. Hoplit je ležao prikovan za tlo kopljem koje je prošlo kroz otvor šlema i još jednim, zarivenim tamo gde su mu nekad bila usta. Potražili su njegov identifikacioni znak, narukvicu od drveta s urezanim imenom, kakvu su Spartanci nosili samo tokom borbe da bi mogli da ih prepoznaju u slučaju da poginu. Morali su da je očiste od blata da bi mogli da ustanove da nije reč o Ditirambu. Teška srca ostavili su telo i nastavili potragu, razdvojivši se i tražeći na raznim stranama, i dalje nailazeći na jezive prizore od kojih se utroba prevrtala čak i tako iskusnim vojnicima kao što su oni. Ni drugi hoplit na kog su naišli nije bio njihov prijatelj, kao ni treći, glave gotovo sasvim odsečene mačem koji je ostao zariven u meso. Gotovo su se pomirili s tim da ga neće naći, pomišljali su i na mogućnost da su ga Persijanci zarobili, kad je Alfej primetio korintski šlem koji je virio ispod gomile leševa. Nije mogao da vidi celo telo dok ne sklone sve nagomilane leševe i da bi uštedeo vreme, odlučio je da samo skine šlem kako bi video lice saborca. Povukao je šlem za grivu ali nije mogao da ga skine. Ponovo je pokušao, uhvativši obema rukama dugačke štitnike za obraze, ali ni to nije vredelo. Kad su i ostali prišli noseći baklje, video je da je ceo štit prilično ulubljen, što znači da su ga mnogo puta udarali i gazili. Svi se dadoše na uklanjanje tela Persijanaca i kad su stigli na dno gomile, videli se da je hoplit umro isprepleten s protivnikom i da ih je blato gotovo pretvorilo u jednu zastrašujuću skulpturu. Osim toga, petorica Spartanaca primetiše koliko je neprirodan bio položaj

281

oba tela: udovi su im bili zgrčeni ili ispruženi na sve strane, a na trupu je bilo udubljenja i šupljina kakvih nema na celom ljudskom skeletu. Bilo je očigledno da su ta tela, pošto su završila na zemlji, zadobila mnogo udaraca i da su kosti počele da se drobe. Dugo su oklevali da pročitaju ime na narukvici. Na kraju je Dijenek odlučio da učini to i potražio je hoplitove ruke u tim isprepletenim ostacima. Nije mu bilo lako, zato što je neprirodan položaj pružao pogrešnu sliku o položaju tela. Kad je uspeo da nađe ruku, podigao ju je da bi je očistio od blata. Kako god bilo, izvukao je pogrešnu ruku i ispustio ju je kad se uverio da na zglobu nema narukvice, nastavljajući da traži. Pokušao je da izvuče barem gornji deo trupa i da ga očisti od blata. Na jednoj ruci bila je narukvica. Dijenek zatraži da mu približe baklje i poče da čisti narukvicu. Pre nego što je bilo šta rekao, na osnovu izraza njegovog lica shvatili su da je to Ditiramb. Pažljivo su ga podigli, kao da strahuju da će mu prouzrokovati bol pomerajući mu izlomljene kosti i odneli su ga upravo u trenutku kad su se heloti spremili da izađu na teren. Zašli su iza Kolonosa i zaputili se prema unutrašnjosti kopna, tamo gde je šuma gušća, a zemlja prilično rastresita. Tamo su mogli da ga sahrane bez opasnosti da će ga neko ponovo zgaziti. Nisu ni pokušali da mu skinu šlem, ne samo iz straha pred onim što će ugledati već i stoga što su smatrali da je Ditiramb zaslužio da bude sahranjen u opremi, kako bi i u Had dospeo u odeći bez koje se i za života osećao kao da nije živ. Dobro su znali da je njihov prijatelj bio savršen Spartanac, asketa bez premca, čovek kome ništa nije trebalo; jedini koji je zaista doslovno primenjivao načela koja su Sparti omogućila da se izdigne u grčkom svetu. Znali su i da mu niko nikad nije odao priznanje za tu zaslugu; najmanje što sad mogu da učine jeste da mu odaju zasluženu počast i da ga zapamte upravo onako kako bi on želeo: kao Spartanca.

282

Ostali su do kasno pored njegovog groba, ali kad su se vratili u logor, mnogi su još bili na nogama. Vojnici su žustro razgovarali razmenjujući mišljenje o upravo proteklom danu, predviđajući sutrašnje događaje i pitajući se šta se dogodilo na Artemiziju. U vojnu bolnicu ranjenici su pristizali jedan za drugim, a njihov broj povećao se s povratkom Lokriđana. Dijenek odmah ostavi prijatelje da bi se vratio svojim dužnostima prvog pentakontarha, dok su Aristodem i Eurit, pridržavajući se lekarevih reči, želeli što pre da odu na spavanje. Alfej i Maron hteli su još da čavrljaju o mnogim temama koje je taj dan nudio i zato su pošli da pronađu sagovornike negde drugde. I tako, na kraju sam se borio, pomisli Aristodem pre nego što je otišao na počinak. Čak sam se i dobro držao. Na kraju krajeva ispostavilo se da ti Persijanci nisu ništa naročito, čak ni pripadnici Besmrtnih. Ili im možda teren nije odgovarao: stratezi Saveza, a naročito Leonida, dobro su odlučili kad su odabrali Terpmopile kao mesto na kome će zaustaviti osvajača. Sve u svemu, Aristodem ni u jednom trenutku nije osetio da mu je život zaista ugrožen i možda mu je, pomislio je, upravo to dalo hrabrosti da se odlučno bori. Ali nije sumnjao u to da će doći teži trenuci. Persijanci su brojčano nadmoćni, i Kserks može dopustiti sebi da izgubi mnogo vojnika. Ali vreme ne radi za njega: veliki car neće moći previše dugo da drži toliku vojsku na istom mestu, a da pri tome ne potroši zalihe hrane. Ko zna, možda će posle svih napora, Leonida i uspeti da oseti malo slave bez mnogo truda i bez potrebe da svi izginu. A to znači da će se vratiti u Spartu. Vratiće se Gorgi. Život će se nastaviti kao i dotad, uz tajne i kratke sastanke s kraljicom. Ipak... ipak, stavila mu je do znanja kako bi volela da se on vrati bez Leonide. Da li će ga prihvatiti i pošto je tako razočara? Gorgo je kraljica, spartanska kraljica. Ponovo je osetio da joj nije dorastao. Da je drugačije, pomislio je, ne bi se ustručavao da ukloni Leonidu i da time možda spase kako Spartance, tako i svoj odnos s

283

njom. Istina je da se plašio, kao i obično. Plašio se da ne otkriju njegov pokušaj da ukloni kralja i da mu ne presude. Ali nije se plašio smrti, plašio se samo da više neće videti Gorgo. Svitanje je najavilo sunčan dan. Aristodem nije slučajno osetio oštar bol u očima čim je pokušao da ih otvori. Pokušao je još nekoliko puta i naposletku je uspeo da podigne kapke uz podnošljiv bol. Dan je počeo nestrpljivo očekivanim vestima s Eubeje. Posle izvesnih nagoveštaja vrhovne komande, pronosili su se različiti i protivrečni glasovi u vezi s frontom na moru: pominjalo se potpuno uništenje persijske flote, ali i njeno povlačenje prema severu. Ništa od toga nije bilo istina, koliko su uspeli da saznaju Alfej, Maron, Aristodem i Eurit iz razgovora s Dijenekom. S njim su zatekli i Efijalta, jednako nestrpljivog da sazna ishod pomorskih okršaja. – Ah! Svašta se dogodilo na Artemiziju! – reče im pentakontarh. – Persijanci su planirali manevar kojim bi nas prikleštili, tako što su poslali dvesta brodova iz Kilikije da zaobiđu Eubeju na istoku i da zatim uplove u kanal i prisile našu flotu da se suoči i s napadom s leđa. Ali juče ujutru, pre nego što je Euribijad saznao za propast kilikijske flote, onaj čuveni jonski plivač Scila skočio je s jednog od brodova ukotvljenih u Afetu i preplivao čak četrnaest kilometara da bi upozorio naše o tom manevru. Zapovednik zastade načas kako bi omogućio braći da izraze čuđenje, a onda nastavi: – Ali najbolje tek dolazi! Eol i Posejdon su nam mnogo pomogli, a oluja ne samo da je uništila pozadinu persijske flote, koja je zato sa zakašnjenjem stigla u Afet, već su zakasnili i kilikijski brodovi! Naši zapovednici flote predvideli su njihov manevar i odlučeno je da pedeset tri broda s Atike koja su napustila pozadinski položaj na jugu Eubeje dokrajče ostatke kilikijske flote koji su preživeli oluju. Kasno popodne, čim su saznali da im više ne preti opasnost od napada s leđa, naši su odlučili da napadnu. – Pošto je to rekao, Dijenek još jednom zastade da bi se uverio da ga prijatelji slušaju. Slušali su ga izuzetno pažljivo. – Je l’ shvatate? Napali su – nastavi – iako ih je bilo manje! Naš

284

glasnik je Atinjanin i rekao nam je da je to bila Temistoklova zamisao i da ju je ovaj nametnuo Euribijadu. Kako god bilo, odigrala se pomorska bitka iako im je do zalaska sunca ostalo još malo vremena. Izgleda da su naši rizikovali da budu opkoljeni jer su se prilično približili persijskim brodovima, koji su se rasporedili poput lepeze da bi opkolili naše s bokova. Onda je Euribijad primenio kiklos i nakon kraće borbe, Persijanci su morali da se povuku. – Kiklos? A šta je to kiklos? – upita Alfej, koji nimalo nije poznavao taktike pomorskih bitaka. – Prava si spartanska neznalica koja se samo drži kopna! – umeša se Efijalt, koji je iskoristio priliku da ko zna koji put ispolji svoju stručnost po gotovo svim pitanjima. Ali ovoga puta Dijenek i ostali nisu ga ućutkali, štaviše, slušali su ga pažljivo, budući da niko među njima nije umeo precizno da objasni tu taktiku. – Kiklos je odbrambena taktika, vrlo delotvorna u situaciji kad je flota opkoljena – objasni Malijac. – Brodovi se raspoređuju kao cvetne latice, s pramcem okrenutim na spoljnu stranu i s krmom okrenutom prema centru. Na taj način izbegava se rizik bočnog sudara brodova! – zaključi, zadovoljan pažnjom koju je konačno uspeo da izazove. – Pa, dobro – uzviknu Maron, nimalo zadovoljan što se zadržavaju na temi koja mu je nepoznata – ali ko je na kraju pobedio? – Niko, zapravo – odvrati Dijenek. – Kad je pao mrak, obe flote pridružile su se svojim vrhovnim komandama. Budući da su i jedni i drugi pretrpeli neznatne gubitke, situacija je i dalje neizvesna, ali jedno je sigurno: Kserks je svakako shvatio da će biti teško probiti se tim putem. – A to znači da ponovo sve nade ulaže u prodor na kopnu... – primeti Eurit. – Verovatno. Nema sumnje da ćemo se danas znojiti isto koliko i juče – reče Dijenek – ako ne i više. Ali kralj je odlučio da mi budemo rezerva. Najpre će izvesti Korinćane, onda i sve ostale pre nego što mi izađemo. Naravno, osim ako situacija ne bude izuzetno teška...

285

– Te kukavice? Nismo valjda raščistili teren od leševa da bismo ga napunili njihovim govnima! Zar hoćeš da se borimo gazeći po njihovom izmetu? Ja se posle njih neću boriti! – uzviknu Maron. – Sumnjam da će se Tegejac koji vas je obojicu savladao unerediti... – primeti Eurit. – Aristodemu i tebi – umeša se Dijenek, obraćajući mu se zvaničnim tonom koji obično nije koristio u razgovoru s njima dvojicom – svakako će biti bolje da se odmarate. Ako se mi Spartanci i uključimo u borbu, danas ćemo se snaći i bez vas dvojice. Oči su vam u zaista lošem stanju, a danas će biti veoma sunčano. Ali Eurit planu. – Nemoj da ti padne na pamet da nas tretiraš drugačije nego ostale! Kad Spartanci izađu na bojno polje, i nas dvojica ćemo biti tamo, u to možeš biti siguran – ljutito odvrati, tražeći odobravanje u Aristodemovom pogledu. Ovaj, međutim, nije delovao naročito ubeđen u to kad je slegnuo ramenima i raširio ruke. – Pa, zavisi od toga da li će nas boleti oči... Sećaš li se da je lekar rekao da bismo mogli izgubiti vid... – reče. – Nije tačno. Dobro se sećam šta je rekao. Rekao je da ne zna šta će se dogoditi. Uostalom, pod ovim okolnostima, to je rizik s kojim se moramo suočiti – reče Eurit zapovedničkim tonom kao nikad dotad. – Ma pustite to! Posle svega što ste učinili, niko vam neće zameriti ako se malo odmorite! – umeša se Alfej. – Ne dolazi u obzir. Odmaraćemo se dok ne pozovu Spartance da se uključe u borbu – odvrati Eurit, i Aristodemu nije preostalo ništa drugo nego da potvrdi. Ali nikom nije promaklo njegovo nezadovoljstvo. Vojnici se okupiše oko Megistovog žrtvenog oltara, koji je i ovog puta pokazao povoljno znamenje, uvećavajući oduševljenje ljudi, već ushićenih zbog uspeha postignutog prethodnog dana i zbog vesti s Artemizija. Uopšteno gledano, među vojskom je vladao optimizam: raslo je poverenje u Leonidu kao u vojskovođu i nakon što su iskazali nadmoć na bojnom polju, nijedan vojnik nije više sumnjao da će se pokazati kao veliki ubica Persijanaca.

286

Zato su, kad su u daljini primetili neprijatelje, žestoko zavideli Korinćanima na njihovoj privilegiji da prvi izađu na bojno polje. Leonida je odlučio da se tog dana vojske češće smenjuju, tako da su Spartanci ostali da rade gimnastiku daleko od zida, dok su Korinćani izlazili i raspoređivali se za borbu, a Arkađani se okupljali u blizini zida da bi posmatrali tok bitke, spremni da ih odmene. Neki su se popeli i na Kolonos odakle se, zahvaljujući odličnoj vidljivosti koja je tog dana vladala, pružao savršen pogled na bojno polje. Sunce je napredovalo prema zenitu bez ijednog oblaka na obzorju. Tok bitke tekao je gotovo jednako kao prethodnog dana. Falanga se branila od persijskih strela, potom je napadala i potiskivala neprijatelja sve dok on nije bio prisiljen da im prepusti teren i da se povuče. Ipak, slabija organizovanost ostalih vojski u odnosu na lakedemonsku donekle je ugrozila zbijenost redova, čemu su doprineli i leševi koji su ostali na bojnom polju. Zbog toga im je trebalo više truda da naprave prodor kroz neprijateljske trupe, a i imali su veće gubitke. Međutim, gubici nijednog trenutka nisu bili toliki da bi izazvali osipanje poretka ili čak povlačenje. Korinćane su zamenili Arkađani, potom Mantinejci, Tegejci i Orkomenjani i tokom čitavog toka bitke grčke trupe nisu posustajale. Na drugoj strani, međutim, povlačenje i bekstva postali su gotovo pravilo, ali posle toga Grke bi zasule strele kao najava novog persijskog napada i upravo su strelci naneli najviše gubitaka hoplitima, koji su u direktnoj borbi uvek odnosili prevagu. Izgledalo je da se bitka odvija predviđenim tokom i da će se, po zalasku sunca, okončati kao i prethodnog dana, tako da je u podne ostalo malo onih koji su je posmatrali iza zida ili s Kolonosa. Većina vojnika ili barem oni koji se nisu spremali da izađu na bojno polje, vratila se uobičajenim obavezama, to jest gimnastičkim vežbama i pripremanju opreme. Situacija se naglo promenila kad je dotrčao zadihan laki pešadinac, s vešću da se s mora približavaju plovila nalik splavovima, i to ogroman broj splavova. Vojnici su odmah potrčali

287

na Kolonos kako bi svojim očima proverili šta se događa i posle nekog vremena primetiše kako se morski pojas između Eubeje i močvare puni tamnim kvadratima. Kako su se približavali, tako su se na svakom od njih uobličavale figure četvorice veslača i desetak ratnika. I svi su preko ramena nosili luk i strele. Njihova namera bila je jasna i hoplitima koji, poput Alfeja i Marona, i nisu bili naročito maštoviti. Dok jedan deo grčke vojske učestvuje u direktnoj borbi, ljudi sa splavova zaobići će severni bok i iskrcaće se iza zida. A zbog streličarskih veština koje im omogućuju da jednako uspešno gađaju s nestabilnih splavova kao i iz sedla konja u pokretu, taj manevar izuzetno je opasan po Grke. Utoliko pre što je, kako su Heleni dobro znali, morski pojas između Eubeje i obale uzan poput jezera, a površina vode je po mirnom danu bila gotovo nepomična. S druge strane, međutim, močvara koja se pružala uz obalu otežavala je iskrcavanje. Oslanjajući se na tu činjenicu, Grci otrčaše da navuku oklope i ne čekajući naređenje pretpostavljenih. Suočeni s takvim neprijateljskim manevrom, svi su osećali da moraju da se uključe u borbu i njihov prvi nagon bio je da se opreme kako bi se zaštitili od strela koje će uskoro zapljusnuti njihov logor. Leonida je u tim trenucima stajao izvan zida i posmatrao držanje Tegejaca koji su vodili bitku s Persijancima i nakon te vesti uleteo je u logor i poslao polemarha da ga odmeni iza zida. Naredio je da se Arkađani i svi ostali Peloponežani izuzev Lakedemonaca rasporede uza zid, kako bi odmenili Tegejce kad ovi budu počeli da pokazuju znake umora. Onda je zahtevao od ukupno dve hiljade trista Lokriđana, Tespijaca, Tebanaca i Spartanaca da se rasporede u falange. Na kraju je poslao glasnike da obaveste Fokejce u Alpenosu da budu pripravni. Grci su, ovog puta, morali da deluju vertikalno u odnosu na niziju. To znači da su imali širi ali plići prostor za raspoređivanje. Ipak, i to je bilo dobro: na splavovima nije bilo mnogo ljudi, mada su za iskrcavanje imali na raspolaganju dugačak priobalni pojas. Zato je

288

bilo važno raširiti formaciju koliko god je to bilo moguće. Leonida je nameravao da zauzme obalu sve do istočnog prolaza i zato je zahtevao da se falange rasporede u svega četiri reda. Teorijski, u takvim okolnostima nisu mogli da zauzmu neki idealan položaj, jer se nije moglo unapred znati u kom delu će Persijanci izvršiti najjači pritisak. Ipak, logično je bilo pretpostaviti da će se iskrcati u blizini Alpenosa, na tački najudaljenijoj od fokejskog zida, između ostalog i zato što ih tamo od obale nije delila močvara. Zato je Leonida rasporedio Spartance na desno krilo, levo od njih rasporedili se se Tebanci, zatim Tespijci, a krajnje levu poziciju zauzeli su Lokriđani. Između susednih falangi kralj je ostavio mali prostor za razmeštanje lakih pešadinaca koji su prema početnom rasporedu smešteni na začelje svojih falangi, sa zadatkom da lakim kopljima dočekaju Pesijance prilikom iskrcavanja. Peloponežani su zauzeli teren između zida i Kolonosa, a ostatak Leonidinog fronta raširio se na gotovo dva kilometra, sve do fokejskog položaja, dok su sami Fokejci dobili zaduženje da i dalje nadgledaju unutrašnjost kopna. Međutim, moguće je da su Persijanci zapravo saznali da postoji planinska staza i da su pokušavali da zaobiđu klanac i s kopna, a ne samo s mora. Budući da je trebalo da se rasporede na desnom krilu, Spartanci su morali najduže da pešače do svog položaja. Nasuprot oduševljenim Alfejevim i Maronovim uzvicima, Aristodem je negodovao kad ga je Eurit naterao da odmah skine obloge s očiju i da navuče oklop. Eurit je čvrsto odlučio da učestvuje u borbi, iako nije mogao da drži oči otvorene, naročito kad bi se okrenuo prema suncu. – Moraćemo da se borimo okrenuti prema severu, a ne prema istoku ili zapadu... U čemu je, onda, problem? – pravdao se Aristodemu koji je i dalje oklevao. – Da. Šteta što postoji sat u toku dana kad je sunce u zenitu, što znači da nema nikakve razlike. Osim toga, ako pokušaju da se iskrcaju kod središnjeg prolaza, moraćemo da gledamo pravo na

289

zapad i to upravo u vreme dok sunce bude zalazilo... – odvrati Aristodem, ali ipak ustade i uz Tizijinu pomoć navuče oklop. U Alpenos u stigli poslednji, kad su se Spartanci već bili rasporedili i ne primećujući da su i njih dvojica došli. Anerist je bio vrlo nezadovoljan što je morao da menja raspored svoje jedinice kako bi i njih uveo u formaciju. Naravno, nije propustio priliku da to naglasi. I da im se osveti. – Gospoda su mogla malo ranije da odluče da li će učestvovati u bici! – uzviknuo je čim ih je ugledao. – Eto šta se događa kad neko uživa podršku visokih zapovednika, je l’ vidite? – nastavio je, obraćajući se ljudima u jedinici. – Mogu da rade šta hoće. U redu. Ako ste došli, to znači da vam je dobro, a ako vam je dobro, možete da se borite u prvoj liniji. Hajde, stanite pored mene, a vi ostali, pomerite se za jedno mesto – reče, obraćajući se redovima u kojima je moralo da se izvrši izmeštanje. Aristodemu se steglo grlo te nije mogao da uzvrati pentakontarhu. Zbog grčeva u stomaku jedva se odvukao do svog položaja koji je zauzeo nekoliko trenutaka posle Eurita. Sunčeva svetlost izuzetno mu je smetala i nije mogao da drži oči otvorene duže od nekoliko sekundi; neprekidno je podizao i spuštao kapke, a kad je pogledao Eurita, shvatio je da ni njemu nije nimalo bolje. Ali, kao dobar Spartanac, njegov prijatelj se nije požalio niti je pokazao da mu je teško. Video je vrlo loše i to ga je činilo još nesigurnijim. Kad se opasnost ne vidi jasno, izaziva još veći strah. Neka strela mogla bi da ga pogodi u trenutku kad zažmuri ili bi neprijatelj mogao da mu priđe s boka a da ga on i ne primeti. Bilo je glupo i sumanuto boriti se tog dana, ali to je plod otupelosti uređenja koje je njegovog prijatelja sprečavalo da razmišlja kritički. Ali možda je, zaključio je, cela zamisao vođenja bitke na Termopilima bila ludost.

290

Izdaja

K

ao što su predvideli, persijski splavovi nastavili su da napreduju prema istoku, u pravcu Alpenosa. Bilo je jasno da je to njihov strateški pokušaj da glavninu grčke vojske odvuku što dalje od fokejskog zida i od glavnog fronta. Lokriđani su prvi morali da se brane od persijskih strelaca. Odjednom nije više bilo nijednog dela sektora koji je zaštićen od njihovih strela, osim ako se neko ne bi popeo na planinske obronke. Najplašljiviji robovi otrčali su da se sakriju među rastinjem iza Kolonosa, ali hopliti su nepokretno klečali na jednom kolenu, trudeći se da se zaštite koliko god mogu iza svog štita i iza štita saborca s desne strane. Persijske strele kosile su žrtve uglavnom među lakim pešadincima koji su uglavnom bili u dometu moćnih neprijateljskih strela iako su ostali na začelju falangi. Lokriđanski robovi pretrpeli su velike gubitke, zato što ih je suženje iza središnjeg prolaza primoralo da se previše približe moru. Međutim, dalje prema Alpenosu, nizija se proširivala i tespijski robovi gotovo da nisu imali gubitaka. U blizini istočnog prolaza teren se ponovo sužavao tako da su mnogi tebanski hopliti ostali bez robova. I u falangama je došlo do gubitaka, naročito u tebanskim, čiji su se hopliti zaklanjali samo jednim štitom. Ali bilo je i Spartanaca koji su, nakon smrtnosnog šištanja strele u letu, ugledali saborca do sebe kako se iznenada presamićuje. Aristodem bi zadrhtao svaki put kad bi neka strela proletela pored njega. Činilo se da splavova ima bezbroj. Kad su se približili na manje od dvesta metara od obale, dostigavši razdaljinu s koje su mogli da gađaju Grke strelama, jasno je bilo da se neće iskrcati samo u spartanskom sektoru već i u tebanskom i tespijskom. Persijanci su verovatno planirali da se iskrcaju upravo u Alpenosu, ali prisustvo lakedemonskih lambdi13 navelo ih je na zaključak da bi bilo previše rizično da usredsrede sve snage na Spartance, tako da su u toku operacije odlučili da prošire front.

291

U sektoru koji se prostirao između istočnog prolaza i Alpenosa, močvarno zemljište smenjivalo se s pristupačnom obalom. Ali s mora nije bilo lako utvrditi na kojim tačkama na obali im ne preti opasnost od močvara, tako da je većina spartanskih zapovednika pomislila kako će mnogi Persijanci sami upasti u zamku močvara. Kako god bilo, čim su se splavovi primakli na manje od sto metara od obale, Leonida je naredio da heloti zauzmu mesta pored hoplita, na krilima svake jedinice i na njegovo naređenje počeli su da gađaju lakim kopljima. Persijanci su, međutim, poređali svoje velike spare na bokove splavova i učvrstili ih nekakvom drvenom ogradom. Zato se veliki broj lakih kopalja odbio o tu prepreku. Međutim, heloti koji su uspeli visoko da bace koplje i da na taj način izvedu pogodak odozgo, pogađali su mete i proredili grupe ratnika s kojima su njihovi gospodari morali da se suoče. Da su se svi Persijanci iskrcali istovremeno, Grci bi se našli u velikoj nevolji. Falanga je imala samo četiri reda i možda ne bi mogla da izdrži prejak pritisak. Ali močvare su onemogućile istočnjake da se organizovano iskrcaju svi u isto vreme, što je Grcima pružilo dragocenu taktičku prednost. Mnogi izolovani splavovi dotakli su obalu bez podrške na krilima i vojnici na njima su, čim su se iskrcali, odmah bili izloženi napadu brojčano daleko nadmoćnijih hoplita. Obalski sektor Aneristovog pentekosta bio je pod močvarom prilično vidljivom i s velike daljine zahvaljujući stabljikama trske koje su štrčale iznad površine. Nasuprot tome, Kleopompova, a naročito Dijenekova jedinica raspoređene na krajnjem desnom krilu – gotovo u samom Alpenosu – pokrivale su vrlo pristupačan obalski pojas. Prvi splav koji je pokušao da izađe na kopno naspram Aneristove i Euritove prve linije, nasukao se u močvari na samo nekoliko metara od obale; dvojica prijatelja gledala su kako plovilo brzo tone dok su ljudi pokušavali da se spasu plivajući s naporom. Ali većina ih je nestala ispod površine močvare i nije više isplivala. Izvukla su se samo dvojica koju su, čim su pokušali da se osove na noge, stigla dorska koplja, tako da je i njih progutala močvara.

292

Ostali splavovi produžili su dalje uz obalu da bi izbegli istu sudbinu. Kad je Anerist shvatio da se u svom sektoru, zahvaljujući močvari, može osloniti i na prirodnu odbranu, poslao je Leonidi poruku s predlogom da se njegova jedinica izmesti u neki izloženiji sektor. Bila je to dobra zamisao, koju je kralj odmah prihvatio. I Anerist je bio zadovoljan što se premeštaju, jer će tako moći da zauzme poziciju s koje će samo gurati one ispred sebe, a za taj zadatak vid mu nije naročito potreban. U međuvremenu, u blizini Alpenosa prva linija falange već je bila ugrožena. Persijski strelci gađali su sa splavova dok su se približavali obali, a pre samog iskrcavanja razdvojili su se u dve grupe: petorica su izlazila na kopno, dok su ih preostala petorica pokrivala strelama. Lakedemonci su morali da se zaklone sve dok im se prva petorica Persijanaca nisu približila, što je ostaloj petorici omogućilo da se nesmetano iskrcaju. Persijska taktika bila je delotvorna, ali samo donekle, budući da su se branioci rasporedili duž dugačkog neprekinutog fronta; osim toga, napadači su iza leđa imali more ili močvaru, a morali su da se bore protiv vojske koja je vršila snažan pritisak zahvaljujući guranju ljudi iz redova iza prve linije. Nestrpljiv da okrvavi ruke, Alfej nije mogao da podnese pomisao na to da će morati da čeka napad neprijatelja. Napustio je odbrambeni položaj pre ostalih i dok je kopljem pokušavao da pogodi jednog protivnika, strela ga je pogodila u mišicu desne ruke. Ali nije dozvolio da bedna strela zaustavi njegovu akciju. I dalje stežući koplje u desnoj ruci, levom je, provučenom kroz porpaks štita, polomio strelu, pri čemu je deo ostao zariven u biceps. Onda je kopljem probo grudni koš svog protivnika koji je u međuvremenu zanemario odbranu uveren da ranjeni hoplita ne može da mu naudi. Iza njega odmah se pojavio drugi. Alfej načini dva koraka prema njemu i svom silinom koju je mogao da prenese na štit odgurnu ga prema vodi. Persijanac pade nauznak, ali uspeo je da ustane i da izbegne da mu protivnik zarije koplje u grudi. Hoplita je zamahnuo

293

tako silovito da se šiljak koplja zario u dno močvare. Kad je shvatio da neće moći da ga izvuče, odlučio je da isuče mač iz korica. Protivnici su se borili gotovo zarobljeni u muljevitom zemljištu u kojem su samo uz izuzetan napor uspevali da se kreću. Spartanac nije iskoristio nekoliko zamaha pre nego što je konačno zaključio da mač nije oružje za njega. Bacio ga je na protivnika, ali opet je promašio, a onda je uspeo da se primakne Persijancu i da ga odlučno udari štitom. Ovaj se zanese od udarca i pade u muljevitu vodu iz koje nije više izronio. I hoplit je izgubio ravnotežu i pao u močvaru, ali Maron je pratio borbu i spremno mu je pružio koplje. Alfej ga čvrsto uhvati uprkos bolu u desnoj ruci i brat ga izvuče iz močvare. Približavao se još jedan splav, što je Alfeja nateralo da odmah zauzme borbeni položaj i da nađe oružje. Pokupio je sa zemlje jedno persijsko koplje kako bi mogao da se odbrani od petorice novih napadača koji su se iskrcali služeći se već oprobanom taktikom. Maron požuri da se vrati do Kleopompa od čijeg štita je zavisila njegova odbrana. Prva dvojica Persijanaca ustremiše se upravo na njih i nastade silovita borba prsa u prsa. Ali Kleopomp se radije branio i pokušavao je da se povuče iza Marona, kako bi se ovaj pobrinuo za oba protivnika. Pentakontarh je konačno uspeo da se oslobodi pritiska Persijanaca i tek tada se vratio u prvu liniju. Međutim, kako bi izbegao ponovni sukob prsa u prsa, neznatno je iskoračio iz poretka. Maron je primetio kolebljivost u kretanju svog zapovednika i bes koji ga je obuzeo podstakao je njegovu borbenost omogućivši mu da se nadmoćno suprotstavi protivniku. Ali obreo se pred teškim zadatkom i glasno je pozvao Kleopompa da mu pomogne. Pentakontarh se ne odazva, a Maron nije imao vremena da se okrene i da ga potraži. Nastavio je da se bori svaki čas dozivajući svog zapovednika, ali na kraju je morao sâm da se snađe. Uspeo je da pogodi protivnika u nezaštićen grudni koš, a onda je levu ruku provukao kroz porpaks i povukao prema sebi dršku koplja kojim je probo neprijatelja; izvukao je mač i odrubio mu glavu. Potom uhvati

294

krvavu glavu i pogodi njome drugog Persijanca posred lica. Ovaj načas zastade, više od preneraženosti nego zbog bola, a Maron iskoristi taj trenutak pa i njemu odrubi glavu i ona završi u vodi. Pošto se oslobodio dvojice protivnika na način koji je pružio zadovoljstvo njegovom varvarskom raspoloženju, Maron ispusti životinjski pobednički krik, a onda pogleda desno tražeći Kleopompa. Ugledao ga je kako leži nekoliko metara dalje od njega, napola u vodi. Strela mu je probila grkljan, tačno ispod štitnika za obraze. – Eto ti nagrade za tvoj kukavičluk, bezvredni zapovedniče – reče i pljunu ga. – Da nisi izašao iz falange, još bi bio živ... Ali onda bih ja ubio jednu hulju manje – dodade uz zlurad osmeh, razmišljajući o opkladi. Odmah zatim u Alpenos je stigla Aneristova jedinica. Pentakontarh je ubedio Leonidu da mu dozvoli da preuzme Kleopompov pentekost koji je ostao bez zapovednika, tako da se Aristodem i Eurit neočekivano ponovo zatekoše u prvoj liniji. Dijenek pokuša da ukaže kralju na to da su u prvom redu dvojica gotovo onesposobljenih hoplita, ali već je bilo prekasno. Persijanci su se iskrcali s dva pristigla splava i svakako nije bio trenutak da izvrše zamenu. Šištanje persijskih strela i nekoliko silovitih udara o štit izazvaše u Aristodemu strah koji je jedva uspevao da prikrije. Pogled mu je bio zamagljen i svaki zvuk, udarac njegovog oklopa o Euritov, uzvici saboraca, pljuskanje vode, zveckanje metala o metal ili tup zvuk udarca metala o drvo odzvanjali su mu u ušima razarajućom silinom. Štitom se nije zaklanjao samo od neprijateljskih strela već i od sunca; jedino mu je šljapkanje koraka po vodi ukazivalo na to da su se Persijanci iskrcali i da mu se približavaju. Čuo je teško disanje neprijatelja koji mu je prilazio i neznatno je spustio štit kako bi video barem njegove obrise. Oseti probadanje u očima i spuštenih kapaka zadao je prvi udarac. Osetio je kako šiljak koplja udara o nešto tvrdo i shvatio je da je pogodio štit. Načas je otvorio oči, ali morao je odmah ponovo da zažmuri i u tom deliću

295

sekunde ugledao je Persijanca koji se neznatno pomerio ulevo. Zato je na tu stranu usmerio sledeći udarac i ovog puta pogodio je nešto mekše. Koplje je, međutim, izvukao s lakoćom i kad je otvorio oči, video je da mu je samo ranio rame. Na sreću, pogodio ga je u desno rame i Persijanac je ispustio koplje, a onda je s naporom izvukao sablju. Ali vreme koje mu je trebalo da je izvuče, koštalo ga je života. Aristodem mu je zadao i treći, odlučujući udarac. Nagon za preživljavanjem, pomisli on, ovoga puta omogućio mu je da se spase, međutim, koliko će još dugo moći da se oslanja na nagon? Ni Eurit nije bio mnogo delotvorniji, ali nije dozvoljavao da ga strah zaustavi. Znao je koliko rizikuje i odlučio je da to ne uslovljava njegovo ponašanje u borbi; zato je, neposredno pre nego što se pridružio formaciji, popio više vina nego obično i borio se mehanički, vođen nagonom koji je stekao tokom godina ratovanja. Borio se iako su mu se tri strele zarile u štit, i iskoristio ih je da njima izgrebe po licu neprijatelja čije je obrise jedva nazirao. Zatim mu je kopljem probo grudni koš. Ne sreću, dvojica prijatelja nisu dugo morala da trpe pritisak Persijanaca. Budući da su prva iskrcavanja bila neuspešna, ostali splavovi koji su tek trebali da se primaknu obali držali su se podalje, a strele koje su odapinjali strelci s udaljenih splavova postajale su sve bezopasnije. Stigli su i glasnici iz središnjeg prolaza i obavestili su ih da je situacija na glavnom frontu pod kontrolom. Iako su pretrpeli izvesne gubitke, Arkađani su dokazali da su sposobni da zadrže persijsku vojsku. Opasnost je jenjavala i Dijenek je, obliven krvlju protivnika i umrljan muljem iz močvare u kojoj se borio, iskoristio predah da porazgovara s Leonidom. – Izgleda da smo i ovog puta dobro prošli. Međutim, jasno je da Kserks traži druga rešenja s obzirom na neuspeh na glavnom frontu... – zadihano se obrati kralju. – Da. Ko zna šta će sutra smisliti... – pitao se Leonida. Ali Dijenek je već imao spreman odgovor. – Rekao bih da je to

296

očigledno. Zaobilaženje morskim putem nije im uspelo i sad razmišlja o kopnenom zaobilaznom putu, preko planina. Možda je već poslao izviđače gore – pokazao je uzvišenja iznad njih – kako bi pronašao put kojim će dopreti do naših baza. Aristodemov i Euritov upad u njihov logor sigurno mu je ukazao na nešto... Leonida se zamisli, a onda odvrati: – To je bio rizik koji smo svesno morali da preuzmemo. Nikad nisam mislio da je Anopaja potpuno sigurna. Nisam se slučajno odrekao šestine svojih snaga da bih nadzirao tu kotu. – Ali pretpostavimo da su već počeli da zaobilaze klanac. Ne bi bilo prijatno da nas iznenade, zar ne? – nastavi Dijenek. – I šta predlažeš? – Mogao bih da uzmem onog Malijca, Efijalta, i da pređem Anopaju do Trakisa, kako bih video da li tamo ima nekih kretanja. Ako nema, barem ćemo znati da možemo biti mirni još jedan dan – reče pentakontarh. Vladar je dugo razmišljao, ne mareći za strele koje su svaki čas fijukale pored njih. – To bi mogla biti dobra zamisao – reče – ako povedeš još dvojicu koji će ostati ispod Trakisa kako bi nas i kasnije obaveštavali. Ali zašto bi baš ti išao? Ne mogu rizikovati da izgubim svog prvog pentakontarha. – Pa, to je moja zamisao i želim lično da je sprovedem u delo – odgovori zapovednik. – Osim toga, u dobrim sam odnosima s Malijcem. I hoću lično da se uverim u strateški značaj tog planinskog puta o kojem su govorili Aristodem i Eurit. Na kraju krajeva, neću se izlagati opasnosti onoliko koliko su njih dvojica to učinila. Ja samo treba da stignem do Trakisa. Ako pođem sad, po danu, put ne bi trebalo da bude ni naročito težak ni dug... – Onda, neka bude tako. Povedi i dvojicu lakih pešadinaca i potrudi se da se što pre vratiš. Hoću da sutra ujutru budeš ovde, čeka nas još jedan dan borbe – zaključi kralj posle kraćeg oklevanja. Kad je Anerist dobio naređenje da se povuče, sačekao je još neko vreme pre nego što je dozvolio svojim ljudima da izađu iz formacije

297

i da odu da se odmore. Video je da Aristodem i Eurit hodaju gotovo naslepo tražeći put i namerio je da se još malo naslađuje tim ponižavajućim prizorom dvojice ratnika, dvojice podređenih koje su, sramoteći ga, poslednjih dana slavili kao heroje, umanjujući njegov značaj i ulogu unutar jedinice. Zato je ponudio Leonidi da ostane na položaju u istočnom prolazu sve dok se sve vojske ne vrate u logor, u slučaju da, kako je rekao: „Persijancima padne na um da još koji put napadnu pre sumraka.“ Leonida je žurio da sastavi izveštaj za Euribijada i dopustio mu je da ostane. Tako se njegova jedinica poslednja vratila u središnji prolaz, u sâm suton. Ali Aneristu ni to nije bilo dovoljno. Tokom povratka u Termopile zahtevao je od vojnika da marširaju u zbijenim redovima, čime je nemilosrdno istakao onesposobljenost dvojice hoplita. I Aristodem i Eurit morali su da uhvate za rame saborce koji su marširali ispred njih, kako bi se orijentisali i držali ritam. Oči su ih nepodnošljivo pekle tako da su bili prisiljeni da gotovo sve vreme žmure. Saborci su se trudili da im pomognu, usporavajući ritam marša kad god bi pentakontarhu opala pažnja. Aristodem i Eurit su se nekoliko puta sapleli o noge onih do sebe, padali su i grebali kopljima najbliže saborce u koloni. Svima je bilo nelagodno, a zapovednik se grohotom smejao i što su se njih dvojica više ponižavali, to je njegova gordost sve snažnije bujala. – Ne znaš ni da marširaš! I ti bi da me ubediš da si vojnik? Šta su te naučili u agogi kad si bio mali? Ko ti je bio zaštitnik? Onaj koji te je naučio samo da mu pušiš! I neko poput tebe treba da mi pomogne da se borim protiv Persijanaca? – urlao je na Aristodema zato što je naleteo na vojnika koji je marširao ispred njega i ko zna koji put zaustavio kolonu. Bilo je to jedno od najtežih iskušenja u celoj ratničkoj karijeri koje su dvojica prijatelja morali da izdrže. Njihovim saborcima to je bilo potpuno jasno i kad su konačno stigli u logor, hrabrili su ih tapšući ih po ramenima i čestitajući im na jakim živcima. Tek tada im je Anerist dopustio da odu u vojnu bolnicu. Odveli su ih njihovi heloti

298

pošto su im prethodno pomogli da skinu oklope. Ostale jedinice odavno su se vratile i lekar nije više morao da ukazuje hitnu pomoć najtežim ranjenicima tako da je mogao da im posveti nekoliko minuta. Dugo im je proučavao oči i na kraju je odmahnuo glavom, što njih dvojica nisu ni primetili. – Imam loše vesti za vas. Infekcija je danas prilično uznapredovala – počeo je, izbegavajući da doda kako ih je upozorio. – Očne jabučice su vam upaljene i pune mrtvog tkiva. To praktično znači da imate žutu gnojavu skramu preko zenica. S druge strane, danas je veoma sunčano, a prašina vam je dodatno nadražila očne jabučice. Kažite mi gde ste se tačno borili? – U prvoj liniji u Alpenosu, duž obale i močvare – obeshrabreno odgovori Aristodem. – Dakle, slana voda i zagađena voda iz močvara upadala vam je u oči. Da li vam je jasno šta to znači? – upita lekar. – Da nismo mogli da učinimo ništa gore svojim upaljenim očima – jetko primeti Aristodem, dok je Eurit ćutao. – Tačno – potvrdi lekar. – I sad više ne vidite. Od ovog trenutka, pod uslovom da spasete vid, ne možete više izlagati oči nikakvom izvoru svetlosti. Dakle, moraćete sve vreme da žmurite. Štaviše, savetujem vam da stavite povez preko očiju. Bićete izvesno vreme slepi, a moguće je da ćete i zaista oslepeti... Ali sad ćete mi reći da bez vas dvojice danas ne bismo pobedili... – zajedljivo primeti, ne mogavši više da se uzdrži. Na to se Eurit uključi. – Ti se pobrini da što bolje obaviš svoj posao, doktore, i poštedi nas komentara. Dobro smo znali šta nas čeka – odlučno odvrati. Lekar ponovo odmahnu glavom, a zatim im očisti oči od gnoja, upozoravajući ih da će se ponovo zagnojiti tokom noći. Onda im je namazao mašću očne duplje i stavio im povez na koji je naneo lekovitu smesu. Podsetio ih je i da te obloge neće ničemu služiti ako se ne budu odmarali. – U svakom slučaju – zaključio je – sutra zaista nećete moći da se borite, čak i ako budete želeli...

299

Efijalt je bio oduševljen što je ponovo glavni učesnik operacije od koje će možda zavisiti sudbina cele vojske. Od početka rata Malijac je delovao kao da proživljava izuzetnu pustolovinu, nemerljivo uzbudljivije od lokalnih ratova u kojima se borio do tada. Pošto je poveo dvojicu perijeka, Dijenek je u rano popodne pošao za Efijaltom do Crnih guzova, stazom koja je mestimično još bila blatnjava od kiše koja je padala prethodnog dana. Malijac je kao i obično bio pričljiv, a zapovednik je delovao kao da mu njegovo brbljanje manje smeta nego obično. Slušao ga je naizgled pažljivo, i sâm je učestvovao u razgovoru, čak je zbijao šale koje su podsticale Efijaltovu brbljivost. Malijac je bio srećan kao nikad do tada. Bio je u društvu prvog Leonidinog pentakontarha i imao je utisak da je konačno osvojio njegovu naklonost. Već se radovao što će moći da se hvali sugrađanima kako se sprijateljio s jednim od najuglednijih lakedemonskih ratnika, pošto je bio i jedan od Leonidinih poverljivih ljudi. Grupa se pela brzim korakom iako je, kad su stigli nadomak vrha, naporna borba koju su vodili tog jutra uzela danak. Na nizbrdici su konačno došli do daha zahvaljujući laganom povetarcu koji je dunuo pošto je sunce zašlo za planine. Hodali su bez naročite predostrožnosti, ohrabreni činjenicom da okolo nije bilo nikakvog nagoveštaja opasnosti. Osim toga, potpuna tišina koja ih je okruživala bila je dovoljan znak da Persijanci još nisu otkrili planinski prelaz. Ipak, Dijenek je potvrdio Efijaltu da u svakom slučaju namerava da stigne do Trakisa da bi se uverio da u blizini grada nema neprijateljskih izvidnica. Sišli su u Azopov klanac i iskoristili su to da se okupaju u reci kako bi sprali sa sebe znoj, a zatim su nastavili. Tek tada su Dijenek i Efijalt postali oprezniji i izvukli su mačeve koje su dotad držali u koricama. Pentakontarh je nastavio da prati Malijca ostavljajući na začelju male kolone dvojicu perijeka koji su nosili baklje. Kad su se svi helenski ratnici vratili u svoje sektore, počelo je

300

prebrojavanje žrtava. Imali su mnogo više gubitaka nego prethodnog dana, ali uopšte gledano, zapovednici su smatrali da su to prihvatljivi gubici. Ipak, bilo je obeshrabrujuće to što su Persijanci, uprkos svemu, procentualno pretrpeli mnogo manje gubitke u odnosu na broj vojnika kojima je Kserks raspolagao. Jedinice koje su se sukobile s osvajačem u sektoru između Termopila i Antele pretrpele su više gubitaka u odnosu na gubitke koje su Spartanci imali prethodnog dana. Lakedemonci koji su se borili na sekundarnom frontu vratili su se u logor s osmoricom ljudi manje – među kojima je bio i Kleopomp – i s desetak ranjenika. Leonida je obišao vojnu bolnicu kako bi razmenio utiske s povređenima i da bi ohrabrio najteže ranjenike i tamo je zatekao Alfeja, kome su izvadili vrh strele iz desne mišice. Grmalj se vratio bratu ruke previjene lanenim zavojem i dobro raspoložen od vina koje mu je lekar dao da pije dok mu je vadio strelu iz ruke. Dok je izveštavao kralja o opštem stanju povređenih, lekar ga je obavestio o Aristodemovim i Euritovim tegobama i Leonida odluči da se lično uveri u njihovo zdravlje. Zatekao ih je za večerom, u društvu njihovih robova koji su im pomagali. Čim je primetio vladara, Tizija naglo skoči na noge u znak poštovanja; dvojica hoplita su ga, međutim, prepoznala tek kad je progovorio. – Rekao bih da ste mnogo doprineli cilju Saveza time što ste se i danas borili uprkos vašem stanju. I dodaću da ste celom helenskom svetu pokazali snagu volje i hrabrost lakedemonskih ratnika. Najsrdačnije vam čestitam – reče i sede pored njih, pa uze parče hleba iz Aristodemove vreće. – Tvoje pohvale nam čine čast, veličanstvo – odvrati Eurit. – Istini na volju, želeli smo da učinimo i više. Naš doprinos bio je zanemarljiv, na našu nesreću. Aristodem je, međutim, ćutao. – Hoćeš da kažeš da je bio ogroman. Bio je to izuzetan primer vašim saborcima i svim ostalima. Ali lekar mi je rekao da sad ne vidite i da rizikujete da trajno izgubite vid – nastavi Leonida. Aristodem je ćutao.

301

– Svi smo došli ovamo da stavimo život na kocku. Naši saborci svakog dana rizikuju život. Na kraju krajeva, rizikovati samo gubitak vida prava je sitnica u odnosu na to. – Nije, ako zbog toga nećete biti sposobni da se borite. Hoću da se sutra odmarate – odvrati kralj – šta god da se dogodi. Dvojica poput vas biće mi neophodna kad budemo morali da uložimo najviše napora. Svakako vas ne krivim što ste danas učestvovali u borbi, ali da ste odlučili da odustanete, složio bih se s tom odlukom. U svakom slučaju, sutra i ne pomišljajte da se pojavite u borbi. To je naređenje – zaključi, potapša ih po ramenu, a onda ustade i ode. – Kako ti narediš, veličanstvo. Ali sedeti skrštenih ruku dok se naši prijatelji bore i umiru veća je muka od očne infekcije – reče Eurit. Aristodem je ćutao. Kad su se popeli na Anopaju, neposredno pre sutona, Efijalt objavi Dijeneku da su stigli nadomak Trakisa. I zaista, nije prošlo mnogo vremena, a ravnica je počela da se nazire između žbunja i krošnji. Četvorica se približiše obodu šume, hodajući istim ritmom, savijenih kolena i širom otvorenih očiju. Efijalt je prvi ugledao gotovo celu dolinu oko Trakisa, grad udaljen nekoliko stotina metara i persijski logor u daljini. Upravo u tom trenutku u logor su se iz bitke vraćali ratnici, a na moru su se nazirali preostali splavovi. Pognute glave vojnika koji su se bez ikakvog reda vraćali u logor svedočile su o tome da su Persijanci imali još jedan neuspešan dan. Ipak, osvajači su držali pod kontrolom ceo sektor između zapadnog prolaza kod Antele, zajedno s ušćem Azopa i reku Melas, na čijim obalama se završava i njihov logor. Efijalt usmeri Dijenekovu pažnju na jedan detalj, uveren da je primetio nešto što će zapovednika najviše zanimati. – Gledaj. Trakis je gotovo opkoljen persijskim stražarima – reče mu u pô glasa, čim je shvatio da je pentakontarh stao pored njega. Dijenek je nekoliko trenutaka ćutao. – Ima ih dvadesetak samo na

302

ovoj strani – reče potom. – Pa, očigledno ne znaju ništa o Anopaji. U suprotnom bi – primeti Efijalt – stražarili i na obodu šume. Umesto toga, strahuju da neko ne izađe iz grada i samo su na grad usmerili pažnju. Nije slučajno što su nam okrenuti leđima. Verovatno i dalje misle da su Aristodem i Eurit došli iz grada. – Da. Ne znaju ništa o Anopaji... – zamišljeno ponovi Dijenek. Pentakontarh je i dalje držao mač u ruci, dok je Efijalt svoj vratio u korice. Perijeci su, međutim, i dalje stajali podalje iz poštovanja prema zapovedniku i nisu ni pokušavali da pogledaju šta se događa. Dijenek polako ustade, okrenu se jednako polako, a onda ubode jednog pa drugog perijeka u grudi, brzo, onoliko brzo koliko bi jedan nespartanski ratnik ubio samo jednog. Nije ni pogledao da li su mrtvi. Bio je siguran u to zato što im je zadao precizne, smrtonosne udarce, kakve Lakedemonci imaju običaj da zadaju. Ponovo se okrenuo i ugledao Efijaltov zaprepašćen izraz lica. Malijac nije mogao da veruje da se dogodilo ono što je video. – Onda je trenutak da saznaju, zar ne? – reče mu Dijenek pre nego što ga je udario pesnicom u stomak, nateravši ga da ispusti prigušen jauk i da se presamiti. – Nisu te čuli. A trebalo bi i da te vide... – dodao je zapovednik i ponovo ga udario, ovog puta u vilicu, odbacivši ga na padinu okrenutu prema zadnjem gradskom zidu. Malijac pade bez svesti, na brisan prostor na kojem su se njegovi obrisi jasno videli. I zaista, odmah zatim začuše se prvi povici i najmanje tri stražara potrčaše prema njemu. – Pozdrav od Pauzanije... – reče Dijenek pre nego što je pobegao i nestao u šumi noseći baklju.

303

Ratno veće

D

ijenek zastade da predahne tek pošto je pregazio Azop. Persijski stražari sigurno su videli kojom je stazom otišao, ali nisu mogli da ga prate duže od nekoliko stotina metara. Kako god bilo, pomislio je, sad je samo pitanje vremena kada će Persijanci shvatiti kuda vodi Anopaja. Leonida će biti primoran da naredi povlačenje i vođstvo nad kopnenim operacijama preuzeće Pauzanija. Bilo mu je sve teže da vidi put iako je zahvaljujući vedrom nebu i gotovo punom mesecu prelaz iz sutona u noć bio mnogo blaži. Kad je izašao iz vode, upalio je baklju, spustio je na tlo i opružio se duž staze da se odmori i povrati snagu. Posle petnaestak minuta je ustao, uzeo je baklju i narednih trinaest kilometara ličio je na nosioca olimpijske baklje. Stigao je pod Crne guzove u gluvo doba noći i izgovorio lozinku fokejskim stražarima koja je tog dana, pošto su u te svrhe već upotrebili imena svih Leonidinih najbližih rođaka, glasila Herakle, po imenu Leonidinog najstarijeg pretka. Odmah potom srušio se na zemlju iscrpljen od mahnitog trčanja, poderan i izgreban. Dvojica su morala da ga podignu i da ga pridržavaju dok su ga sprovodili zapovedniku vojske. Ali Dijenek je prilično razočarao svog sagovornika, budući da je zahtevao da razgovara isključivo s Leonidom i to što pre. Fokejski zapovednik mu je nevoljno izašao u susret. Iako je bio polemarh, u toj čudnoj izmešanoj vojsci njegov uticaj bio je daleko manji od uticaja prvog pentakontarha glavnog zapovednika. Zato mu je dodelio nekoliko hoplita da ga otprate do središnjeg prolaza. Onda su ga preuzeli najistureniji stražari na središnjem prolazu i odveli su ga kralju. Dijenek je ušao u njegov šator i dalje hramljući i teško dišući i odmah je susreo njegov pogled. Kralj ga ništa nije pitao. Samo mu je pokazao da sedne na jednu stolicu i čekao je.

304

Dijenek je dugo oklevao, pokušavajući za to vreme da povrati dah. Onda je počeo da govori, isprekidano, kako bi pokazao da još teško diše ali i da bi dobro promislio o svemu što će izgovoriti. – Nasamario me je kao nekog helota... ali ko je mogao i da pomisli? Taj Efijalt... Ličio je na dobričinu, na čoveka koji oduševljeno podržava helenski cilj... a zapravo nas je prodao! – rekao je, a potom zastao da osmotri kraljevu reakciju. Ovaj samo reče: – Nastavi – posmatrajući ga prekrštenih ruku. – Dakle, bez teškoća stigli smo do ruba ravnice podno Trakisa – nastavi Dijenek. – Duž celog puta nije bilo ni traga od Persijanaca. Prvi neprijatelji koje smo videli bili su stražari koji su nadgledali prilaze Trakisu. Bili su nam okrenuti leđima, zato što su gledali prema gradskim zidinama, a mi smo njih posmatrali zaklonjeni rastinjem. Ja sam stajao ispred Efijalta i dvojice perijeka. Ponovo je zastao. Kralj ništa nije rekao. – Iznenada, začuo sam prigušene krike iza sebe. Okrenuo sam se i ugledao perijeke na zemlji, obojica su se držali za stomak. Malijac je držao nož još umrljan njihovom krvlju, ali nisam ni shvatio šta se događa kad me je udario pesnicom pravo u stomak. Nisam očekivao to i iznenadio me je izbivši mi vazduh i sprečivši me da reagujem nekoliko narednih trenutaka. Onda se bacio na mene i gurnuo me prema ravnici, vičući pri tome kako bi privukao pažnju stražara. Još jednom je zastao. A Leonida je i dalje ćutao. – Shvatio sam da je naumio da nas Persijanci zarobe – nastavi Dijenek – i pokušao sam da se oslobodim kad me je ponovo zaskočio. Srećom, snažniji sam od njega i uspeo sam da ga odgurnem i da izbegnem njegove udarce. Ali u međuvremenu su nas stražari čuli i potrčali su prema nama. U tom trenutku nisam mogao da uradim ništa drugo nego da pokušam da se zavučem u šumu. Čim sam kročio među rastinje izvukao sam mač i gađao sam Efijalta mačem, ali promašio sam, a on je onda potrčao prema Persijancima. Ponovo je zastao. Ovog puta sačekao je da njegov sagovornik nešto kaže.

305

– A zašto nije i tebe ubo nožem? – ljutito ga upita Leonida. – Pa, to je jasno: da bi Persijanci poverovali u njegovu izdaju, hteo je da odvede Kserksu prvog pentakontarha helenske vojske... – odvrati Dijenek. – Hmmm... Izdaja? Ali, zar ne misliš da su mogli na mestu da ga ubiju? – upita ga kralj. – Rekao bih da je to nemoguće. Potrudio se da privuče njihovu pažnju i da traži njihovu pomoć – objasni zapovednik – stavljajući im do znanja da nije ratnik poput onih koji su bili s njim. Osim toga, ako su ga i ubili, sad im je već jasno da smo došli tom stazom, što znači da već pretražuju oblast kako bi otkrili kuda vodi staza. Uskoro bi mogli da nam priđu s leđa, shvataš? – Da, sad je to samo pitanje vremena. Možda su u pitanju sati. Ipak... ako je Efijalt nameravao da nas izda, zašto to nije ranije uradio? Imao je priliku još one noći kad je odveo Aristodema i Eurita do persijskog logora... – primeti Leonida. Dijeneku se učini da iz njegovog glasa provejava sumnja. Ali možda mu se, pomisli, to samo učinilo. – Verovatno je tada još verovao u naš cilj. Sigurno je izgubio poverenje u našu sposobnost da se odupremo... Ili je jednostavno iskoristio priliku da izvuče ličnu korist iz toga; na kraju krajeva, i on je bio prisutan kad je persijski glasnik ponudio nadoknadu svakom ko pređe na njihovu stranu, ako se sećaš... Ne mogu da oprostim sebi što sam mu poklonio najjednostavniju mogućnost da ostvari svoje planove. Ta hulja! – Čudno. Laskao sam sebi da umem da procenim ljude. A on mi zaista nije delovao kao nepouzdan čovek... – primeti Leonida, a onda se dugo zagleda u Dijeneka. Ovaj izdrža pogled koji je pratila tišina, duga kao večnost. – ... Ali, s druge strane, najnepouzdaniji ljudi upravo su oni koji nimalo ne deluju tako – zaključi kralj, koji je naizgled odlučio da ne dovodi u sumnju priču svog prvog pentakontarha. Dijenek je osetio olakšanje i zauzeo preduzimljiv stav. – I šta ćemo sad da radimo? Pod ovim okolnostima moraćemo da se povučemo i da se pridružimo vojsci Helade...

306

– Mi nećemo morati – odvrati kralj i odmah zatim pozva hoplitu koji je stražario ispred šatora i naredi mu da obavesti polemarha i zapovednike svih vojski da će se održati hitan sastanak vrhovne komande. Onda se hladno oprosti s Dijenekom i reče mu da ode da se odmori, zato što je pred njima dan kad će svako morati da pokaže koliko vredi. Pentakontarh je želeo da prisustvuje ratnom veću, ali morao je da posluša. Snuždeno je izašao iz šatora i uputio se prema svom ležaju. Ubrzo su se okupili svi osim Fokejaca, kojima je trebalo malo više vremena da stignu s Alpenosa. Zapovednici su zatekli Leonidu kako pognute glave hoda tamo-amo po šatoru. Kralj se nije zaustavio dok nisu stigli svi članovi vrhovne komande. Nakašljao se, i gledajući ga tako namrštenog, svi zaključiše da će im preneti vesti o neuspehu na Artemiziju. – Pozvao sam vas da vam kažem da nas je neko izdao – rekao je. – Nemojte me pitati kako i zašto. Sad to nije ni važno. Ali važno je da znate da od sutra svakog trenutka možemo očekivati da nam Persijanci priđu s leđa. Posle niza psovki, opšteg izražavanja prezira i besa, zapljuštaše neizbežna pitanja u vezi s odgovornošću za izdaju. – Rekao sam da nije važno o kome je reč. Jedino je važno da odlučimo šta nam valja činiti s obzirom na to da Persijanci sad znaju za stazu preko Anopaje i da će možda već sutra stići do Alpenosa! – odvrati Leonida sa žestinom u glasu. – Neće biti! – istupi jedan od arkađanskih zapovednika. – Imamo pravo da znamo ko je to uradio! Između ostalog i zato da bismo znali kome možemo da verujemo! – i mnogi se složiše s njim. – E, pa dobro. Bio je to jedan Malijac koga smo poslali u izviđanje. Prešao je na neprijateljsku stranu koristeći upravo stazu preko Anopaje. – Kad? Kad? – upitaše ostali. – Koliko znam, u suton je stupio u kontakt s Persijancima. Dakle, Kserks je već saznao ono što se moglo saznati. Sad mi kažite da li i dalje ostajete pri onome što ste odlučili pre nekoliko dana. Hoćete li

307

izdržati i skupo naplatiti pobedu varvarima osvajačima ili ćete se povući? U šatoru zavlada tišina. Niko nije imao hrabrosti da prvi objavi povlačenje iz straha da će ga proglasiti kukavicom, već su svi čekali da to učini neko drugi. Posle nekoliko napetih trenutaka ispunjenih nelagodom, naposletku istupi zapovednik mantinejskih snaga. – Rekli smo da ćemo se povući, zar ne? E pa onda ćemo se povući, rano ujutru! – odlučno reče. Kralj sačeka da se izjasne Lokriđanin i Fokejac, koji su branili svoju zemlju. Ali njih dvojica su ćutali. Umesto toga, ostali zapovednici su podržali Mantinejčev predlog. – Naravno! Kakva je svrha pružanja otpora? Bićemo korisniji u pozadini! – Pokušali smo, nekoliko puta smo ih porazili na bojnom polju. Niko neće moći da nam zameri da nismo izdržali dovoljno dugo! – Štaviše, dva dana smo zadržavali najveću vojsku na svetu. Rekao bih da je to više nego dovoljno da bismo zauzeli mesto u istoriji. – Naše iskustvo biće dragoceno kad se budemo ujedinili sa snagama Saveza! Ostali će nas izuzetno uvažavati! – Hajde! Šta čekamo? Prevlaka čeka nas! Obeshrabren, Leonida upitno pogleda Lokriđanina i Fokejca; očekivao je da se barem njih dvojica zauzmu za to da vojska pruži otpor do kraja. Ali Lokriđanin ga je razočarao kad je konačno progovorio. – Pa... na kraju krajeva, ako je to zajednička odluka... možda ćemo se i mi staviti u službi svoje regije i ujediniti se sa Savezom. Hiljadu hoplita spremnih za borbu svakako su korisniji od hiljadu mrtvih hoplita... – reče, izbegavajući kraljev pogled. – Možda su bogovi odlučili da treba da primenimo drugačije oblike odbrane. U suprotnom ne bi dopustili Persijancima da nas opkole... – dodade Fokejac. Leonidi je preostala samo još jedna nada: Beoćani. Prezreni Beoćani. Zato je pogledao Demofila i Leontijada, koji su izgledali

308

kao da žele da kažu nešto. – Mi Tespijci došli smo ovamo znajući da idemo u susret smrti. Svakako se nećemo povući samo zato što sad izvesno znamo da će nas smrt sustići. Mi smo ratnici i sve je to deo našeg života, kao što Spartanci dobro znaju, štaviše, bolje nego svi ostali. Kad bih se povukao sad kad nas cela Grčka gleda i procenjuje, i sâm bih se osećao kao izdajnik... – reče Demofil, pre nego što ga prekinu jedan Arkađanin. – Šta hoćeš da kažeš? Da smo mi ostali izdajnici? A šta je onda s četrdesetoricom ljudi koje sam danas izgubio? Jesu li i ono bili izdajnici? Razbiću ti glavu i u ime onih koji su sad u Hadu! – razdraženo reče Peloponežanin, preteći da će nasrnuti na njega. – Nikoga nisam optužio, tako mi bogova! – odgovori Tespijac pokušavajući da smiri duhove. – Došao si ovamo uveren da izvršavaš svoju dužnost – nastavio je, obraćajući se Arkađaninu – a ja sam došao pomiren s tim da ću morati da se žrtvujem; to je razlika između nas. I u tome je razlika između onih koji će ostati i onih koji će otići, a ne između hrabrih i kukavica ili između lojalnih i izdajica. I Leontijad je hteo da kaže šta misli. – Mi iz Tebe se više ne možemo povući. Odbacili su nas naši sugrađani i možemo samo do kraja da pređemo put kojim smo krenuli. Sve dok na Termopilima ostane ijedna četa, ostaćemo i mi, ne povlačeći se ni za korak – izjavi. – Možemo da sačekamo još izvesno vreme. Možda će ujutru stići dobre vesti s Artemizija tako da više nećemo morati da se borimo ovde – nagađao je Fokejac. – Jesi li ti lud? – umeša se Tegejac. – Šta god da se dogodi na morskom frontu, Kserks neće odustati od mogućnosti da prođe s vojskom na jug, sad kad zna da može da nas zaobiđe. – Niko nije mogao da opovrgne njegov zaključak. – U svakom slučaju, nije istina da nema svrhe ostati ovde osim po cenu smrti – objasni Leontijad. – Samo jedan dan otpora više mogao bi doneti spas Heladi. Ako Persijanci sutra ne zateknu nikog ovde na Termopilima, odmah će produžiti do centralne Grčke. Međutim,

309

ako ovde ostane barem šačica ljudi, biće prinuđeni da se bore i da nas pobede. – I onda? Kad se moji ljudi ponovo sukobe s Persijancima u borbi, izdržaće mnogo duže uz brojniju vojsku nego što bi sami izdržali ovde u Malidi! – odgovori mu korintski vojskovođa. Ponovo zavlada tišina i svi pogledaše Leonidu. – Gospodo – reče kralj – završio sam prethodno ratno veće na kojem smo raspravljali o ovom pitanju i tom prilikom sam vam rekao da Spartanci razmišljaju i delaju na drugačiji način. Vreme je da vam objasnim koji je to način. Mi se nikad ne povlačimo. Eto koji je naš način: jednostavan, dosledan, pa čak i zadrt ako hoćete. Ali to nam omogućava da se ne kolebamo u borbi i da ne sumnjamo u svoj životni izbor. Možda upravo tome dugujemo svoje uspehe i, ako nas je to u izvesnim okolnostima i dovelo do poraza i pogrešnih procena, to je samo cena koju plaćamo načelu koje se u većini slučajeva pokazalo kao ispravno. – I ovoga puta će se pokazati kao ispravno, uveravam vas. Jer, čak i ako svi umremo, spasićemo sećanje na nas, sećanje na našu žrtvu. Kad je sve ostalo izgubljeno, ostaje samo sećanje, dobar glas o nama koji će se proneti do naših potomaka. Nama Spartancima to je važno. Ali ne mogu zahtevati da i ostali tako razmišljaju. Zato naglašavam, još jednom, da niko nije primoran da ostane. S oduševljenjem ću prihvatiti svakog ko odluči da nam pomogne, ali ću se i zahvaliti onima koji su dosad dali svoj doprinos zaustavljanju ogromne Kserksove vojske, ne sudeći loše o njima ako odluče da odu i da negde drugde biju svoju bitku. Vojske koje nameravaju da odu mogu to i odmah učiniti – zaključi i sede na stolicu. Njegove reči nikog nisu ostavile ravnodušnim. Ipak, jedino je fokejski zapovednik donekle promenio odluku. – Pa... Mi možemo da ostanemo na Alpenosu, kako bismo vas barem obavestili kad stignu. Na kraju krajeva, tamo imamo mogućnost da pobegnemo – reče uz izvesnu nelagodu. – To je ponuda koju ne mogu da odbijem – odvrati Leonida i klimnu glavom uz gorak osmeh. Odmah zatim oprostio se sa

310

zapovednicima čije je nestrpljenje jasno naslutio. Zadržao je samo Knema, Demofila i Leontijada, kako bi se dogovorio s njima na koji način će organizovati poslednju odbranu. Nisu gubili vreme u dugim raspravama; niko nije sumnjao u potrebu da vreme preostalo do svitanja iskoriste za odmor. Samo su izračunali koliko ljudi imaju na raspolaganju: malo više od hiljadu trista hoplita, uključujući i ranjenike. Imali su isto toliko lakih pešadinaca i trideset Malijaca koji su se pridružili vojsci. Odlučili su da ne čekaju iza zida gde rizikuju da im Persijanci priđu s leđa, nego da se u formaciji falange zapute prema Anteli, kako bi se svi zajedno borili tamo gde je helenska vojska slavila pobede tokom dva protekla dana. Kad su tebanski i tespijski zapovednik izašli iz Leonidinog šatora i zaputili se prema svojim sektorima, primetili su da je u helenskom logoru već zavladao metež, iako je do svitanja ostalo još nekoliko sati. Polemarsi su već obavestili podređene o odlasku i ne razmotrivši mogućnost da ostanu do kraja ili da sačekaju vesti s Artemizija. Uostalom, već su razgovarali s vojnicima i upravo su oni zahtevali da se vrate kući. Nijedan zapovednik nije želeo da postane omražen među svojim sugrađanima. Osim njih dvojice, naravno. Gužva koja je zavladala u logoru probudila je i Spartance, iako niko nije požurio da i njih obavesti o odluci. Neki su primetili Dijeneka i pitali su se šta se događa, da bi se zatim obratili njemu. Saborci ubrzo okružiše Dijeneka, i zasuše ga nimalo lakonskim pitanjima. Pentakontarh je bio uzdržan. Nije želeo da upravo on proširi glas da ih je Efijalt izdao i izazvao rasulo u grčkoj vojsci. Zato je samo rekao da nema ovlašćenja da im bilo šta kaže, ali da zna da su Persijanci otkrili kako da zaobiđu njihov položaj planinskim putem. Na kraju je, šireći ruke i nadmeno čkiljeći, izneo pretpostavku da će morati da se povuku, a pripreme koje su obavljale ostale jedinice uveriše ga da je u pravu. – Šta radite tu? Idite da se odmorite, jer je sutra najvažniji dan u

311

istoriji Sparte! – Bio je to Knem, koji je izašao iz Leonidinog šatora s čvrstom odlukom da se odmori poslednji put u životu. – Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Dijenek, a ostali ponoviše pitanje za njim. – Hoću da kažem da ćemo sutra ovde ostati samo mi, Tebanci i Tespijci, da branimo ovo mesto. A Persijanci će napasti sa svih strana. Dakle, nikom ni reči o tome. Dijenek se skamenio. Nijednog trenutka nije poverovao da će Leonida zaista ostati po svaku cenu, po cenu života ili po cenu života svojih ljudi kako bi iz toga izvukao ličnu korist kao što je tvrdio Aristodem. Nisam hteo ovo da postignem, pomislio je. Možda će Pauzaniji i ovo odgovarati, ali meni neće, tako mi bogova. Meni neće! Kad su vesti stigle do Alfejeve i Maronove jedinice, ovaj drugi skoči na noge i podiže ruke prema nebu, srećan što će moći da izjednači rezultat s bratom, koji je vodio jer je pogubio samo dva Persijanca više. Buka je probudila i Aristodema i Eurita i oni poslaše svoje helote da saznaju šta se događa. Tizija ih je obavestio poslovično revnosno. – Pa, to što naši ostaju nas se ne tiče – odmah reče Aristodem. – Mi ćemo im samo smetati. Zato je bolje da se spremimo za pokret. Štaviše, trebalo bi odmah da se spakujemo zato što smo sporiji od ostalih, a Peloponežani nas možda neće čekati. – Šta? – zaprepašćeno uzviknu njegov prijatelj. – Tvoji saborci idu u smrt, a ti odlaziš kao da se ništa ne događa? Hoćeš li da budeš kilometre daleko dok Alfej, Maron i Dijenek budu umirali? – Budući da ništa ne mogu da učinim, hoću – ljutito odvrati Aristodem. – Ma jesi li ti čuo šta je kralj rekao sinoć? Mi smo primer ostalima. Ako mi ostanemo, ostali će iz toga crpeti hrabrost i boriće se s više žara! – Ja, međutim, mislim da će se rastužiti kad budu videli u kakvom smo stanju, da ne pominjem to što ćemo Aneristu pružiti još jednu

312

priliku da nas ponižava, pre nego što umremo... – Ne mogu da verujem da zaista hoćeš da odeš. Siguran sam da ne bi ni pomislio na to da... – Da? Hajde, završi rečenicu! – izazivao ga je Aristodem. Ali Eurit je prisilio sebe da se ponaša pomirljivo. – Ne želim ponovo da se svađam s tobom. Najpre sačekajmo da čujemo šta Leonida namerava da učini s ranjenima. Potom ćemo odlučiti. Aristodem se zamislio. Nije nameravao da se predomisli, ali može se desiti da sâm Leonida naredi da oni odu. Na kraju krajeva, priznao je da nisu u stanju da se bore. – Dobro. Onda ćemo sačekati – reče i ponovo se opruži. U zoru je došao Dijenek s novim naređenjima. Da su dvojica prijatelja mogli da ga vide, na licu bi mu pročitali krajnje nezadovoljstvo. Ispričao im je šta je rekao Leonida, onda ih je zvanično obavestio o odlasku ostalih trupa. – Kralj je naredio da se ranjeni i vojna bolnica prebace u Alpenos, gde će Fokejci ostati dok se ne uvere da mogu bezbedno da pobegnu. A kad oni pođu, možete i vi poći s njima. Ako uspeju da izdrže ili ako situacija ostane nepromenjena, oni koji u međuvremenu ozdrave moći će da nam se pridruže. Aristodem nije imao ništa da kaže. Eurit je želeo da postavi nekoliko pitanja pentakontarhu, ali u tom trenutku do njih dopreše povici iz nekog sektora u logoru i Dijenek odmah otrča na tu stranu. Možda su Persijanci već stigli do istočnog prolaza? Zapovednik vide da je izbila gužva u malom sektoru dodeljenom Malijcima. Kad je stigao, zatekao je dvojicu na zemlji, obojicu s bodežima zarivenim u stomak. Ostali su se tukli s nekoliko Korinćana već spremnih za polazak, ali nisu se tukli pesnicama; većina je u rukama imala smrtonosno oružje. Među povicima jasno su se razaznavale optužbe za izdaju koje su Arkađani upućivali Malijcima. Dijenek oseti grč u stomaku; iako ništa nije rekao, optužbe na račun jadnog Efijalta koga su smatrali odgovornim za raspad helenske odbrane već su se proširile po celom logoru i njegovi

313

sugrađani trpeli su posledice. Nakon Efijalta, Malijci su bili prve žrtve njegove izdaje. Ali nije dozvolio da ga osećaj krivice onesposobi. Odmah je pozvao nekoliko hoplita iz svog pentekosta koji na njegovo naređenje dotrčaše sa štitovima i kopljima i jedva prekinuše sukobe. Gotovo sve jedinice koje su se spremile za polazak nastavile su da vređaju Malijce. Kad su ga obavestili o onome što se događa, Leonida je zahtevao da arkadijski zapovednik preduzme mere protiv svojih podređenih; ipak, zaključio je i da Malijci nisu više u stanju da učestvuju u odbrani. Ostali su bili previše neprijateljski raspoloženi prema njima i zato im je savetovao da se preko Doride vrate u Trakis. Dan je počeo na najgori mogući način. Kad se potom pojavio i glasnik s Artemizija, nimalo veselog lica, duhovi se još više uznemiriše. Svi su znali da mogu da izbegnu opkoljavanje jedino ako stigne vest o odlučujućoj pomorskoj pobedi nakon koje bi bitka na Termopilima možda bila nepotrebna. Ali niko nije pomislio da im je Atinjanin doneo takvu vest. Oni koji su odlazili i oni koji su ostajali nisu se pozdravili preterano srdačno. Prvi su se osećali prilično posramljeno i da su mogli da biraju, radije bi otišli krišom. Zato su samo potapšali po ramenu ponekog od onih s kojim su razvili kakav--takav prijateljski odnos i otišli su pognute glave, poput poražene vojske koja je preživela samo zahvaljujući velikodušnosti neprijatelja. S druge strane, svi su bili svesni da bi Spartanci imali pravo da zatraže od njih dela umesto reči. Osim toga, Grci koji su se povlačili osećali su se još nelagodnije zbog Beoćana, a naročito zbog Tebanaca. Nije bilo jedinice koja ih nije optužila za kukavičluk i medizam; sad, međutim, Beoćani ostaju, ne zato što ih je Leonida prisilio, već slobodnom voljom i hoplitima koji su odlazili lakše je bilo da okrenu glavu na drugu stranu. S teretom na duši i s najmračnijim slutanjama, spartanski, tebanski i tespijski ratnici okupili su se oko Megistovog oltara kako bi sačekali

314

uobičajeno prinošenje žrtve. Saznali su da je akarnanijski sveštenik odbio da pođe sa sinom koji je otišao sa svojom vojskom, i zahvaljujući tome zadobio je ogromno poštovanje vojske koja je ostala na Termopilima. Kad je stigao i Leonida, ritual je mogao da počne. Ali okupljeni su odmah videli da im bogovi nisu naklonjeni. Jare koje su postavili na oltar palo je pre nego što je Megista stigao da ga udari. Kralj se nagonski izmaknu i od trzaja mu pade lovorov venac koji je nosio na glavi. Skoro svi prisutni prineše ruke licu i vrisnuše, uznemireni. Bilo je i onih koji su se skamenili i gotovo prestali da dišu; dva načina reagovanja na znak da im je sudbina zapečaćena. Čak su se i heloti, koji su tako nespretno postavili životinju na oltar, ukočili kad su ugledali venac na zemlji, preplašeni više zbog dvostrukog kobnog predskazanja nego zato što će ih kazniti zbog nespretnosti. Dva nesrećna znaka koja su se pojavila i pre nego što su ubili žrtvenu životinju, dovoljno jasno su svedočila o volji bogova. Kako god bilo, Megista je zahtevao da ponovo stave jare na oltar. Ali kad je ponovo zamahnuo da ga udari, Leonida ga zaustavi i odmahnu glavom. Njemu su, kao i ostalim prisutnima, bogovi već izrekli presudu.

315

Smrt jednog kralja

O

dmah nakon nesrećnog rituala žrtvovanja, svi koji su naučili da cene Leonidinu veštinu komandovanja, očajnički su se ponadali da će kralj nešto reći i da će rasterati ostatke straha koji su se i najhrabrijima zavukli u najskrivenije delove duše. Tebanci i Tespijci, koji nisu, poput Spartanaca, toliko navikli na opasnost, nadali su se da će ih Leonida naučiti da mirno umru. Čim je Leonida pokazao da želi da govori, nad ravnicu se odjednom spustila tišina u kojoj se čulo samo pucketanje vatre na oltaru. – Vojnici! – uzviknuo je. – Stigle su mi nove vesti s Artemizija i mada nisu loše za naše saborce iz flote, za nas svakako nisu dobre. Juče se odigralo nekoliko manje važnih sukoba, a persijska flota izbegla je veliku bitku. Sad je već očigledno da Kserks više očekuje od kopnenog fronta i da je hteo da poštedi svoju flotu dok se ne probije ovde na Termopilima. Dakle, red je na nas. – Danas će nas biti hiljadu trista. Hiljadu trista protiv sto hiljada. Hiljadu trista koje će opkoliti sto hiljada njih. Ali ovde je hiljadu trista Spartanaca. Da, zato što svako ko je danas odlučio da ostane ovde, ne vredi ništa manje od jednog Lakedemonca, iako pripada drugom narodu. A vi Tebanci i vi Tespijci, znate koliko smo mi Lakedemonci ponosni što možemo da učinimo nešto za svoju otadžbinu. Može se reći da živimo za taj cilj. I, naravno, umiremo za taj cilj. Danas je, prvi put, Helada vaša i naša zemlja. To je Savez koji su države Helade osnovale da bi se oduprle osvajanju i zadržale svoju slobodu. Nema veće slave nego umreti za dobro svoje otadžbine, kao što je tvrdio naš pesnik Tirtej. – Ako neki čovek baš mora da umre prerano, postoji li veća, plemenitija, čistija pobuda za to? I ko kaže da ćemo umreti prerano? Možda su bogovi odlučili da se rodimo upravo zato da bismo se u određenom periodu svog života zatekli ovde i podarili smisao

316

našem postojanju. I da bismo dozvolili njima, bogovima, da i dalje upravljaju sudbinama ljudi, gore na Olimpu – reče, pokazujući prema severu – i sudbinom nesložne Grčke, često uskogrude i surove, ali ipak veličanstvene, koju Persijanci žele da zbrišu. – Došao je trenutak da vam otkrijem šta se dogodilo onda kad sam vas pre izvesnog vremena nakratko napustio tokom našeg putovanja od Peloponeza dovde. E pa, evo, išao sam u Delfe, kako bih dobio odgovor proroka u vezi s ovom borbom. Mnogi među vama su to naslutili. Među vojnicima se pronese žagor. Ako je Leonida želeo da izazove njihovu znatiželju, u potpunosti je uspeo. – Prorok mi nije ostavio izbor. On je rekao da će se Sparta spasiti samo ako jedan kralj umre. Shvatate? Samo ako jedan kralj umre! I ako Persijanci stignu do Sparte, najjužnijeg grčkog grada, to će značiti da je ostatak Helade već pao! – Dakle, ja kažem da će se cela Grčka spasiti ako ovaj kralj – reče, pokazujući samog sebe – prisutan ovde na Termopilima, umre! Kakav sam izbor imao? Da se vratim i da ubijem Leotikidu? Ne. Postoji samo jedno rešenje: izdržati ovde do smrti. – To znači da je ovo naš krajnji cilj. Ja sam rođen da bih spasao Spartu, da bih spasao Grčku. Vi, koji ste ostali ovde sa mnom, rođeni ste da biste spasli Spartu, da biste spasli Grčku. Tako su odlučili bogovi i potvrdili su to upravo jutros kad su nam pokazali da nema svrhe da obavimo ritual žrtvovanja. Mi smo ti koji se moramo žrtvovati za spas Helena. – Nikad se nisam zavaravao time da Kserks neće otkriti način da nas zaobiđe. To je bilo samo pitanje vremena i ne zanima me kako se dogodilo da sazna! – kad je to izgovorio, pogledao je prema mestu na kojem je očekivao da će videti Dijeneka. – Više sam računao s pobedom flote, ali bogovi su dosledni, a u floti nema spartanskog kralja. Možda ćemo odneti veliku pobedu na moru, ali tek pošto jedan spartanski kralj i njegovi hrabri saborci umru ovde na Termopilima. – Sad – zaključio je – nema više vremena za reči. Došao je

317

trenutak da se spremimo za svoju poslednju bitku. Odmah idite da pojedete svoj obrok. Dobro se najedite, ako ste gladni, i popijte vina koliko god želite, kako bi vam ulilo snagu. Večeras ćemo večerati u Hadu. Kraj njegovog govora propraćen je ovacijama. Ljudi su tokom borbi naučili da mu se dive, ali uvek su ga gledali kao nedodirljivog, uzdržanog vojskovođu, pravog potomka Herakla koji se uzdigao iznad ljudi. Tog jutra, zahvaljujući njegovom nastojanju da poveže svoju sudbinu s njihovom i zahvaljujući ispovesti o onome što ga je pritiskalo, vojnici su ga prvi put gledali kao jednog od njih. Nije bilo važno da li ih je svojim nadahnutim rečima uzdigao do visina potomka poluboga ili je konačno sišao među njih; osećali su da su u istoj ravni sa svojim zapovednikom, da su važni jednako kao on i jedino je to bilo važno ljudima koji su povedeni u borbu samo zato što ih nisu smatrali neophodnima. Šačici nevažnih ratnika taj čovek je sad pružio priliku da se nađu u centru pažnje cele Grčke. Nije bilo vojnika koji nije izrazio spremnost da umre za njega i s njim, ne samo među Spartancima već i među Tespijcima i Tebancima. Zapravo, postojao je barem jedan takav, Aristodem, koji, kako god bilo, nije slušao njegov govor. On je s Euritom i još tridesetoricom teških ranjenika prenet u Alpenos u trenutku kad je počeo ritual žrtvovanja. Dvojica prijatelja koji jedva da su i razgovarali, našli su se u društvu ranjenika koji će, u najvećem broju slučajeva, uskoro umreti od tetanusa, od krvarenja, od zapaljenja trbušne maramice, paralizovani usled preloma kičme, izjedeni gangrenom. Aristodem je mogao da razmišlja samo o svom povratku u Spartu. Obuzimao ga je strah, jeziv strah da nikad više neće videti Gorgo, i to ne zato što će umreti u borbi već zato što će oslepeti. Pomisao na to da će mu ostati samo sećanje na njenu lepotu, bez mogućnosti da joj se ponovo divi, delovala je na njega poput osude strašnije i od smrti. Sa strahom je razmišljao o tome kako bi se ona ponašala prema njemu kad bi ga videla kako se kreće pipajući ispred sebe, poput žalosne karikature nekadašnjeg veličanstvenog ljubavnika.

318

Bio je nestrpljiv da sazna da li je sačuvao vid, ali sâm pokušaj da skine s očiju povez s mastima izazvao je razdirući bol iako su mu kapci bili spušteni. To je dobar znak, pomislio je. Ako reaguju na svetlost, to znači da su još žive... možda je Apolon na mojoj strani! Kad su se Persijanci pojavili iza zapadnog prolaza, njihov dolazak čuo je Eurit, a ne Aristodem jer je on i dalje bio zadubljen u misli dok su ostali ranjenici slušali pokliče koji su dopirali sa zapada. Eurit je zadrhtao od očajanja zbog sopstvene nemoći i nagonski je ustao, kao da želi da otrči da pomogne saborcima. Onda se, obeshrabren, ponovo spustio na zemlju, dok su mu se ispod poveza niz obraze otkotrljale suze. Helenski vojnici su s fokejskog zida krenuli u marš prema zapadu. Pre toga su se, pošto su jeli i pre svega pili, bavili uobičajenim aktivnostima koje su prethodile svakoj bici: istezali su mišiće napete od udaraca koje su zadobili tokom prethodna dva dana, radili su gimnastičke vežbe, a onda su proveravali i glancali štitove. Oni kojima se na šiljcima koplja ili na vrhu mača zadržala krv neprijatelja, nisu hteli da je obrišu, kako bi zaplašili Persijance. Spartanci su, u skladu sa svojim običajem, poslednje trenutke pred navlačenje štita posvetili svojoj kosi, pažljivo raščešljavajući duge pletenice. Na suprotnoj strani, na persijski položaj u Anteli stigla je, treći put za tri dana, glavnina Kserksove vojske, koja je odmah zatim krenula na istok. Istovremeno, nekoliko splavova otisnulo se duž obale, pre svega da bi oni koji su upravljali njima osmotrili poziciju Grka iza zida. Kad su ih ugledali, branioci užasnuto pomisliše na ono što ih čeka kad Persijanci otkriju da iza središnjeg prolaza više nema gotovo nikoga. Leonida je ponovo prvi izašao ispred zida, a iza njega su se rasporedili najpre preživeli Spartanci s Dijenekovim i Aneristovim pentekostom u prvoj liniji, i s pentekostom koji je do smrti predvodio Kleopomp u drugoj. Leonida se u oklopu s bronzanim pločicama koji se isticao među svim ostalim oklopima pridružio

319

Dijenekovoj jedinici, dok je Knem pristupio Aneristovim ratnicima. Iza njih su se razmestili Tebanci, koji su svojim rasporedom produbili redove spartanske falange, što je bilo neophodno da bi se izvelo ono što je Leonida naumio. Tespijci su isprva ostali iza zida, kao rezervne snage; na osnovu onog što su branioci Termopila znali, Persijanci su svakog trenutka mogli da se ustreme na njih sa svih strana: s ravnice koja se prostirala ispred njih, s mora, s planina. Pošto su se rasporedili, Maron oseti kako ga saborac koji je stajao iza njega dodiruje po ramenu. Okrenuo se i shvatio da nije reč o Spartancu. Bio je to Tegejac, pobednik u rvanju. Tegejac koji ga je gotovo ubio. Nije baš vrhunac sreće, nagonski pomisli, poći u bitku sa saznanjem da je iza tebe neko ko ti ne želi dobro. – Šta ti radiš tu? – upita ga. – Pomislio sam da pobednik najvažnijeg nadmetanja u pentatlonu ne može odustati od današnje borbe i pustiti nesposobnjakovića poput tebe da se istakne. Zato sam tražio od svog zapovednika da mi dozvoli da ostanem. Onda me je vaš polemarh uvrstio u svoju jedinicu i evo me – odgovori mu Tegejac uz osmeh koji, kako je Maron primetio, nije ličio na zlurado cerekanje s kakvim mu se obično obraćao. – Pa, potrudi se da ne praviš probleme zbog svog neiskustva i da ne smetaš profesionalnim ratnicima kao što smo mi. U svakom slučaju – oklevao je pre nego što je to izgovorio – neko kao ti mogao bi nam koristiti... – pa se i sâm osmehnu i ćušnu ga u grudi. Spartanci su prvi put pošli u bitku u svojim crvenim plaštovima koje su nosili uvek osim u bici. Ljudi su videli da je njihov kralj prebacio plašt preko oklopa i svi su odlučili da slede njegov primer. Maron je pomislio da će im on samo otežavati pokrete i da je to vrlo glupo i nije mogao da shvati zašto su ih svi obukli. Ipak, nije želeo da bude jedini koji ga neće imati na sebi i priključio se većini. Njegov brat je, međutim, među prvima pozdravio kraljev gest, jer

320

mu je bilo potpuno jasno da u najvažnijim trenucima u životu treba da budu odeveni kao da su pošli na paradu. I nije mario što će zbog toga možda umreti malo ranije, jer je smatrao da će takva smrt biti lepša. Maron je naredio svom helotu koji je bio na krilu s ostalim lakim pešadincima da otrči do logora i da mu donese jedan plašt koji će skinuti s nekog mrtvog vojnika; kad se rob vratio, Maron je svečanim gestom pružio plašt Tegejcu. – Evo, tako ćeš se možda osećati kao Spartanac. I možda nas nećeš obrukati... – reče mu i primeti na Tegejčevom licu izraz koji je blago podsećao na ganutost. Kad su se rasporedili, Spartanci su dugo stajali potpuno nepomični, onako kako su to samo oni znali. Pomerali su im se samo crveni plaštovi, koje je vetar jedva primetno podizao. Oklopi su im bili umrljani grimiznim krugovima, koji kao da su negoveštavali neprijatelju da takvi ratnici ostavljaju za sobom krvav trag. Tebanci su gledali kako crveni plaštovi lelujaju pred njima, poređani u savršenom poretku i kad se vojska pokrenula, s naporom su uspevali da drže korak sa Spartancima što su marširali u ritmu koji su nametale flaute i Leonidino pojanje kojem se uskoro pridružiše svi Lakedemonci. Sunce se već popelo visoko na nebu, poput svetionika čija svetlost obasjava veličanstven prizor dve stotine pedeset grimiznih vojnika u punoj ratnoj opremi. Na vrućini koja je vladala, pod plaštovima prebačenim preko teških oklopa, hoplite je oblivao znoj i pre nego što su načinili bilo kakav nagli pokret da bi izbegli neku neprijateljsku strelu ili sablju. Barem su Tebanci, koji su se borili nagi i nisu imali takve probleme, mogli na trenutke da razmišljaju o nečem drugom tokom marša i da razgovaraju o neprijatnom zadahu koji su iza sebe ostavljali Spartanci. Na Leonidin znak marširanje se pretvori u ubrzano koračanje. Mala vojska ulazila je u domet persijskih strela i kralj je naumio da izloži svoje ljude hicima strelaca što je moguće kraće. Falanga je još više ubrzala korak, sve dok vojnici nisu potrčali u susret neprijatelju, štitova priljubljenih uz telo da bi zaštitili grudni koš. Istovremeno, iz

321

neprijateljskih redova nemilosrdno su pokuljale strele. Kralj je nameravao da primeni agresivnu taktiku tako da falanga svom silinom jurne na persijske redove i upravo zato je želeo da postigne veliku dubinu falangi. Nije imao precizan cilj, osim da skupo naplati Kserksu pobedu; jedini način da u tome uspe, bio je da poremeti poredak neprijateljskih redova snažnim udarom, da ih natera da se okrenu i da ih napadne dok budu bežali. Međutim, teren nije bio naročito podesan za napad falange, jer nije bio tako gladak kao prethodna dva dana. Robovi su i prethodne noći uklanjali tela, ali leševa je bilo toliko da nisu uspeli da ih pomere. Osim toga, mnoga trupla koja su odgurnuli u more ili u močvaru voda je izbacila na obalu, zbog čega je bojno polje bilo suženo, a hopliti su bili prisiljeni da se sklanjaju desno, prema sredini, pri čemu su se gurali i smetali jedan drugom. Ratnici su morali da gledaju uvis kako bi predvideli putanju strela koje su pljuštale po njima, morali su da gledaju dole da se ne bi sapleli o leševe, morali su da gledaju preda se da bi pratili kretanje neprijatelja i morali su da gledaju u stranu prateći kretanje saboraca koje su svakog trenutka mogle da stignu strele. Za falangu je dovoljno težak poduhvat predstavljao pokušaj vojnika da održe zbijene redove dok su pretrčavali dve stotine metara koje su ih delile od udara, tako da su im ove izuzetne okolnosti prilično otežale zadatak, i to naročito Tebancima. Već posle nekoliko desetina metara trčali su gotovo nasumice, kao laki pešadinci koji su trčali svaki za sebe prateći falangu. Ubrzo hopliti nisu više bili u stanju da se vrate na početne pozicije, tako da u prvoj liniji nisu više bili oni kojima je taj položaj određen, već oni koji su veštije izbegavali prepreke i samim tim brže trčali. Poslednji su stigli – ali su barem stigli – hopliti koje su usporile strele. Ni Spartanci nisu trčali mnogo disciplinovanije, ali oni su ipak Spartanci. Uprkos preprekama, uprkos strelama, uprkos međusobnom sudaranju, posrtanjima, preskakanju leševa, izgledali su kao da ih povezuje neka nevidljiva sila koja ih zbija jedne uz druge i ponovo ih spaja posle svakog potresa.

322

Oni koji su padali i imali snage da ustanu nisu se vraćali na početni položaj. Hopliti su u mislima imali urezano šahovsko polje na kojem svako ko izgubi poziciju uskače na prvo slobodne polje. To je omogućavalo falangi da održi prihvatljiv poredak čak i u situacijama kad bi izgubila nekoliko vojnika još pre samog udara ili kad bi vojnici trčali neujednačenim ritmom. Zato su Spartanci stigli na pedesetak metara od neprijateljskih linija u prilično zbijenoj falangi. Barem je njihova prva linija bila popunjena iako je poneki hoplit trčao malo ispred saborca u vrsti, što neprijatelji nisu mogli da primete s te razdaljine. Persijanci su videli samo zbijen poredak ratnika koji su izgledali kao da su sišli pravo s Olimpa, s te planine za koju su mnogi istočnjaci znali da je sedište njihovih helenskih bogova. Njihovi crveni plaštovi ličili su na krila i činilo se kao da ti ratnici sa šlemovima koji su im skrivali lice ostavljajući samo uznemirujuće tamne praznine u visini očiju i nisu ljudska bića; ličili su na gigante zbog griva koje su pružale utisak da su viši nego što jesu; ličili su na statue s tim belim štitovima oblikovanim tako da im istaknu muskulaturu grudnog koša; ličili su na zvezde s neba s tim bronzanim štitovima i šlemovima na kojima se prelamala sunčeva svetlost. Nijedan Azijat nikad nije video ništa slično. Ništa iza čega se krije tolika sila. Ništa toliko veličanstveno. A kad su se strelci povukli prepuštajući poziciju sparabarama, mali broj persijskih vojnika održao je svoju poziciju kad je ugledao taj prizor. Čak su i „nosioci štitova“ uzmakli pokušavajući da izbegnu sudar i na kraju su svi, strelci i sparabari pokušali da pobegnu. Ali nisu daleko odmakli: sudarali su se i saplitali jedni o druge i mnogi su popadali ili su se sudarili s onima na zečelju. To nije bio sudar, već napad, napad Spartanaca na mnoštvo preplašenih ljudi koji su bežali pred njima. Lakedemonci su prešli preko gomile štitova odbačenih na mestu gde je nekoliko trenutaka ranije bila prva persijska linija i ustremili su se na neprijatelja u bekstvu, zarivajući im koplja u leđa. Bilo da su pali na zemlju ili su

323

se još držali na nogama, Persijanci nisu mogli da se povuku dalje od barijere koju su načinili njihovi saborci iz drugih redova i trupovi su im se pretvorili u niz nepokretnih meta, poređanih u gotovo pravoj liniji, na kojima su Spartanci vežbali napad kopljem. Lakedemonci su mogli da biraju kako da ih udare, koliko duboko da zariju koplje u kičmu protivnika, koliko dugo da ostave šiljak u njihovim leđima i kako da ga izvuku. A kad je prva linija Persijanaca bila uklonjena, i oni iza okretali su leđa, kao da su se pomirili s tim da će doživeti isti kraj. To je potrajalo i činilo se da niko nema nameru da se suprotstavi Spartancima. U međuvremenu, laki pešadinci koji su napredovali na krilima falange mogli su nesmetano lakim kopljima da gađaju Persijance u redovima iza prve linije. Mnogi neprijatelji pali su pod njihovim naletom i našli su se na putu saborcima iz prvih redova koji su se dali u beg. Leonida, Dijenek, Anerist i Knem probadali su kopljem u desnoj ruci jedna leđa za drugim, dok su štitom navučenim na levu podlakticu rušili protivnike koji su se još držali na nogama. Hopliti iz drugih redova za to vreme su vršili pritisak na prvu liniju, baš kao i Tebanci koji su popunili redove nakon napada. Alfej i Maron shvatili su da njihovi saborci iz prve linije napreduju s neverovatnom lakoćom; ovaj drugi proklinjao je sudbinu koja ga je naterala da bude raspoređen pozadi upravo sad kad su Spartanci gazili Persijance poput mrava. Lakoća proboja falange omogućila im je da prodru duboko u neprijateljski poredak. Zašli su toliko duboko da su se oni iz prve lakedemonske linije borili na terenu znatno prostranijem u odnosu na onaj koji su imali na raspolaganju prethodna dva dana, kad su mogli da koriste blizinu mora i planinskih obronaka kako bi zaštitili bočne linije. S izloženim krilima, Spartanci su morali da se štite i od bočnih napada i uskoro su praktično bili opkoljeni. Došao je trenutak kad je pritisak helenske vojske počeo da slabi. Onaj ko je mogao da pogleda iza persijskih redova na koje su hopliti silovito nasrtali, primetio je kako zapovednici bičuju vojnike koji

324

pokušavaju da pobegnu, prisiljavajući ih da se konačno suoče s protivnikom. Grci su nastavili da napreduju u sektorima u kojima je otpor i dalje bio slab, ali su se zaustavljali tamo gde su im, zahvaljujući strogosti persijskih zapovednika, uzvraćali. Kako su Persijanci, milom ili silom, ponovo uzimali oružje u ruke i pokušavali da zauzmu teren, tako su se dve vojske međusobno izmešale stvarajući sektore u kojima je bilo grupa Spartanaca opkoljenih Persijancima i grupa Persijanaca koje su opkolili Spartanci. Leonida i Dijenek zatekli su se među onima koji su prodrli duboko u neprijateljske redove. Pentakontarh se prvi put našao u prilici da se toliko divi izuzetnoj ratnoj veštini svog kralja koji je, uprkos poodmaklim godinama, delovao neumorno. Naročito se isticao u korišćenju štita kao odbrambenog oružja uspevajući ne samo da ošamuti neprijatelja udarcem već i da ubije nekoliko njih udarajući ih središnjim ispupčenim delom štita u slepoočnicu. Ali Dijenek nije mogao dozvoliti sebi da predugo okleva i da posmatra veličanstven prizor kraljeve veštine. I sâm je morao da se suoči s više Persijanaca istovremeno koji više nisu bili plašljivi, već ratoborni i preduzimljivi, iako su i dalje nasrtali stihijski. Sa strane im je prilazilo sve više persijskih zapovednika prepoznatljivih po turbanima, plaštu i pre svega po ogrtaču od prošivenog lanenog platna, zategnutog pojasom u visini struka. Iz meteža se pojavio čak i jedan vojskovođa koga je verovatno Kserks prisilio da se bori u prvoj liniji za primer ostalima, a po uzoru na ponašanje grčkih visokih zapovednika. Vojskovođa je nosio bogato izrezbaren bronzani šlem s velikom grivom na vrhu i konjskim repom na potiljku, ogrtač od prošivenog lanenog platna bio mu je ojačan bronzanim pločicama. Na sebi je imao i plašt i čizme u koje je uvukao nogavice pantalona i videlo se da je navikao da jaše a ne da se bori kao pešadinac. Persijanci koji su se zatekli oko njega isprva su se razmakli kako bi mu ostavili prostora, a onda su se, kad se vojskovođa ustremio na Dijeneka, rasporedili da bi ga čuvali s bokova.

325

Persijski vojskovođa započeo je napad sabljom takvom žestinom da se pentakontarh našao u nezavidnom položaju, pre svega zato što nije mogao da izbegava njegove udarce izmicanjem u stranu, jer bi se tako obreo u domašaju drugih persijskih ratnika. Branio se kopljem, čak je uspeo da dotakne protivnikov grudni koš, ali nedovoljno snažno da bi mu probio oklop. Pokušao je još jednom, ali neprijatelj je sabljom uspeo da zaustavi koplje i da ga prepolovi. Spartanac istog trena okrenu ostatak koplja koristeći stiraks umesto šiljka. Sad su i jedan i drugi imali oružje iste dužine, ali Persijančevo je bilo delotvornije. Dijenek je nastavio da se brani štitom odbijajući udarce sablje, a zatim je bacio ostatak koplja na protivnika i izvukao mač. Položaj mu se time nije značajno popravio, zato što je Persijanac bio veštiji sa sabljom i nije mu pružao priliku da ga udari, već je nastavio da napada dok je Dijenek njegove udarce zaustavljao štitom. Bilo je jasno da će mu, ako nastave da se bore na taj način, Persijanac pre ili kasnije zadati dobar udarac. Zato je Dijenek odlučio da reskira i da i sâm upotrebi štit onako kako ga je koristio Leonida, kao napadačko oružje, jer je jedino tako mogao da poremeti protivniku ravnotežu i da mu zada udarac. Svu snagu preneo je na štit i nasrnuo njime na neprijatelja, istovremeno pokušavajući da ga udari mačem. Međutim, protivnik je imao jači oklop i Dijenek nije uspeo da mu poljulja ravnotežu. Vojskovođa se samo načas zaneo, ali uspeo je da se povrati u trenutku kad je Spartanac zamahnuo mačem prema njemu. Sabljom je zaustavio mač i Dijenek od siline udara ispusti svoje oružje. Ostao mu je samo štit. Pentakontarh je pomislio da mu je došao kraj. Ostali Persijanci mogli su da ga pogode kad i kako hoće, ali jasno je bilo da su tu čast prepustili svom zapovedniku. Ovaj se pobednički primaknu Spartancu, spreman da mu zada odlučujući udarac, kad mu se u vidnom polju pojavi Leonidin oklop s bronzanim pločicama. Kralj je silovitim udarcima štita odgurnuo dvojicu Persijanaca koji su s bokova štitili vojskovođu i probode ovoga udarcem sa strane, u

326

visini karlice. Dijenek ugleda šiljak koplja kako izlazi na drugu strane i vojskovođa pade lica okrenutog nadole. Pao bi preko Dijeneka da se ovaj nije izmakao. Onda je video kralja kako se ponovo okreće dvojici Persijanaca koji su štitili vojskovođu s drugog boka. Leonida je u trenu štitom razbio glavu jednom od njih dvojice, dok ju je drugom odrubio poprečnim udarcem mača. Zatim je konačno mogao da predahne. Pogledao je Dijeneka koji je kao skamenjen posmatrao njegovu borbu i ne trudeći se da pokupi sa zemlje svoj mač ili koplje nekog palog Persijanca. Pentakontarh je osetio svu snagu autoriteta tog čoveka koji mu je upravi spasao život i prvi put imao je utisak da nije dorastao nekome. Uvek je bio izuzetno samouveren i nikad nije ni pomislio da u bilo čemu zaostaje za nekim. Ali u tom trenutku, taj kralj protiv kog je kovao zaveru pokazao je da je bolji vojnik od njega, savladavši ne samo protivnika koga on, Dijenek, nije mogao da nadmaši već i četvoricu vojnika koji su ga štitili. A možda je dokazao i da je bolji čovek od njega jer mu je spasao život iako je sumnjao u njegovu verziju događaja na Anopaji. Primetno potresen, sagnuo se da uzme mač, obuzet nezadrživom željom da pokaže kralju kako i sâm ume da se bori. Ali kad se uspravio, video je da je Leonidu ubo u bok jedan od Persijanaca za koje je kralj verovao da ga je udarcem štitom zauvek onesposobio za borbu. Ali kralj nije pao. Okrenuo se prema svom krvniku koji je ostao razoružan i kosim udarcem mačem zaparao mu grudi. Onda se okrenuo grupi neprijatelja koja mu se približavala, a Dijenek se tek tada trgao i prišao da mu pomogne. Kralju je bilo dovoljno nekoliko trenutaka da savlada najbližeg protivnika, iako se borio dok mu je sablja i dalje bila zarivena u bok. Međutim, već je počeo da posrće pod težinom svoje opreme i oslobodio se i šlema i štita pre nego što ga je Dijenek izgubio iz vida zato što je morao da usmeri pažnju na dvojicu napadača. Širokim pokretom ramena zapovednik opisa polukrug u vazduhu okrećući se sleva nadesno i preseče oba koplja koja su Persijanci

327

uperili u njega. Preplašeni, protivnici se načas sakriše iza štitova dok nisu isukali sablje. Njihovo oklevanje ostavilo je Dijeneku vremena da poseče nogu u visini cevanice onom koji je stajao desno. Drugi je, međutim, uspeo da izvuče sablju iz korica, ali ni to mu nije pomoglo. Već sledećeg trenutka u grkljan mu se zarilo dorsko koplje. Dijenek se osvrnu i ugleda Alfeja tik iza sebe, zajedno s ostalima među kojima su bili i Maron i Tegejac koji su se probili kroz metež i stigli do pentakontarha i kralja. Tokom borbe prsa u prsa, poredak falange potpuno se poremetio. Dijenek nije zahvalio prijatelju, već se zagledao preda se i ugledao kralja koji se i dalje borio, probodenog boka, lica pomodrelog od napora, dok su mu duga kosa i brada bile isprskane krvlju, a leva mišica izbrazdana posekotinama i poderotinama. Ispred njega su ležala još dva leša. Tada, međutim, Dijenek primeti kako se kralj najednom zaustavio i pao na kolena, a zatim se sručio preko jednog od ubijenih Persijanaca. Grudni koš mu se kratko nadimao kako bi se izborio za još nekoliko teških udisaja, a onda se umirio. Kralj je bio mrtav. I umro je da bi spasao njega.

328

Izbor

U

bolnici u logoru u Alpenosu, Aristodem i Eurit i dalje su izbegavali jedan drugog, obojica obuzeti sasvim drugačijim mislima. Na kraju je, pomislio je Aristodem, kralj ostvario upravo ono što je bio naumio, ono što je, za razliku od ostalih, Aristodem sve vreme podozrevao. Sad je na Termopilima ostao samo on sa Spartancima i šačicom ostalih, osuđenih na smrt zbog njegove ambicije. Aristodem nije sumnjao u to da će se vladar na kraju izvući zajedno s nekolicinom drugih, kako bi potom kao heroj poveo trupe novog Saveza, ali ovog puta mnogo većeg. Teško je bilo poverovati da će Persijanci u toku dana uspeti da zaobiđu grčke položaje, što će Leonidi ostaviti dovoljno vremena da dostigne slavu koja mu je potrebna; onda će, možda, i on napustiti položaj. Kralj je rizikovao, ali to je svakako bio proračunat rizik, a ne posvećenost helenskom cilju, u šta je kralj želeo da ih uveri. Aristodem je krivio sebe što to nije sprečio. Eurit se, međutim, i dalje trzao kad god bi do njega doprli zvuci bitke koja se odvijala dva kilometra dalje. Snagu da i dalje sedi tu ulivala mu je samo nada da će njegovi saborci izdržati dovoljno dugo da mu omoguće da se sutra i sâm vrati na bojno polje. Naravno, pod uslovom da Persijanci dotad ne pronađu zaobilazni put preko planina... – Stižu! Stižu! – čuo je kako neko zadihano uzvikuje. – Ko? Koga si video? – upita neko drugi. – Persijanci! Gore su, na stazi! Video sam četvoricu, ali ko zna koliko ih je iza njih! – odvrati prvi. Sve nade mu potonuše. Dijenek je želeo da razmisli. Želeo je da se posveti misli tom čoveku koji je upravo umro pred njegovim očima da bi mu spasao život i koji je ispoljio hrabrost i čovečnost dostojne najvećeg heroja Sparte.

329

Ali nije imao vremena. Alfej ga je trgao iz bezvoljnog raspoloženja i pokazao mu na Persijance koji su se približavali kako bi se domogli kraljevog tela. Onda pentakontarh pođe za prijateljem i zajedno s Maronom i nekolicinom ostalih suprotstavio se prvoj grupi neprijatelja koji su pokušavali da stignu do tela njihovog kralja. Gotovo nagonski, Spartanci su se ponovo rasporedili u falangu stvarajući odbrambeni zid od štitova kojim su odbijali protivnike. Persijanci su se saplitali o leševe i padali, a Dijeneku, Alfeju i Maronu bilo je lako da ih onda dokrajče. Ali drugi su već nadirali, spremni da preskoče tela palih saboraca. Pristizali su zdesna i sleva i Dijenek, koji je nakon smrti kralja bio najviši zapovednik, naredi povlačenje zadužujući najsnažnijeg, Alfeja, da odvuče Leonidino telo. Spartanac odgurnu štitom najbližeg protivnika, potom pokupi s tla kraljev šlem i stavi mu ga na glavu. Na kraju ga uhvati za obe ruke i pokuša da ga podigne na leđa. Ali bio je to pretežak teret čak i za takvog kolosa i morao je da odustane usred pokušaja, tako da je ispustio telo i ono pade na zemlju. Nekoliko saboraca koji su se zatekli u blizini nisu mogli da sakriju koliko su bili potreseni kad su ugledali svog kralja kako pada poput vreće. – Pazi malo, kretenu! – prodera se Maron dok je pokušavao da drži podalje dvojicu Persijanaca. Ali nije mogao da učini ništa da pomogne bratu. Alfej ponovo pokuša, ali dok se saginjao da uzme telo oseti da ga je neko uhvatio za mišicu. Pored njega je stajao Tegejac, protivnik koji ga je pobedio u rvačkom nadmetanju. Jedini vojnik u helenskoj vojsci koji je jači od njega. To je odmah i dokazao. Pre nego što se Spartanac snašao, Tegejac je podigao Leonidino telo i prebacio ga na leđa. Tegejac je pobedio i ovog puta, ali Alfej nije mogao podneti pomisao na to da lakedemonskog kralja s bojnog polja neće izneti neko od jednakih. Pokušao je da objasni to Tegejcu, urlajući mu uz samo uvo kako bi nadjačao zveckanje oružja; a ovaj je, posle nekoliko upitnih pogleda, na kraju razumeo.

330

Prebacio je telo na neznatno slabija Spartančeva pleća. Zatim je uzeo štit, izvukao mač iz korica i pridružio se onima koji su pokušali da zaštite Leonidu. Persijanci su nadirali i s bokova i da bi mogli da pođu nazad, Spartanci su morali da se provuku kroz metež koji je vladao u borbi između hoplita i Azijata, u kojoj su ovi drugi brojčano postajali sve nadmoćniji. Alfej je povrh svega morao da pazi i da se na saplete o tela preko kojih je prelazio. Dijenek je uzeo koplje nekog palog saborca, dok je Maron, koji je stajao pored njega, pokušao da zaustavi talas neprijatelja koji su nasrtali na njihove štitove. Srećom, još dvojica hoplita pomagala su im da izdrže nalet, omogućavajući im da se bore kopljima. Na drugoj strani, Alfej je ugledao Tegejca kako se bori žestinom dostojnom trojice Spartanaca koji su se borili uz njega i silinom koja je daleko nadmašivala snagu svakog hoplite. Oduševljen njegovom veštinom, Alfej se načas zaboravio i sapleo se o truplo koje mu se našlo na putu. Nije mogao izbeći pad i kraljevo telo još jednom pade u krv i prašinu. Međutim, u tim krajnje teškim okolnostima, Spartanac nije mogao ponovo da zatraži Tegejčevu pomoć. Kolos je imao previše posla. Upravo zahvaljujući njemu Persijanci nisu uspevali ni da se primaknu kraljevom telu, iako je njegovo krupno telo već bilo izbrazdano posekotinama i poderotinama koje su mu slabile snagu. Kraljevi posmrtni ostaci ne ostavljaju se neprijatelju, ni po koju cenu, barem dok je bitka u toku. Alfej kleknu, podignu telo i prebaci ga na pleća. Svestan da mu najveće naprezanje tek sledi, tek tada je skupio svu preostalu snagu i uz neljudski krik osovi se na noge, najpre posrćući savijenih kolena, a onda se sasvim uspravi. Kralj je ponovo bio na njegovim plećima. Nastavio je da hoda, dok je, iza njega, udar na Dijeneka i Marona postajao sve nepodnošljiviji. Njih dvojica su, uz pomoć šačice saboraca, pokušavala da održe liniju, odbijajući frontalne napade, ali i one koji su dolazili s krila. Tokom najmanje tri pokušaja uspeli su čak i da preuzmu inicijativu terajući protivnike u beg. Malo-pomalo, kako su se hopliti izmeštali prema istoku, zaravan

331

je postajala sve uža, što ih je primoralo da se bore uz samu obalu mora i uz močvare. Zbijenost redova omogućila im je da odgurnu u močvaru desetine Persijanaca, ali nisu pošli za njima da ih dokrajče da ne bi poremetili poredak i zbijenost falange. Zato su se neprijatelji koji su zadobili samo lakše povrede vraćali u borbu i posle izvesnog vremena ponovo su kidisali na Grke. U sektoru bližem središnjem prolazu nalet Persijanaca je oslabio, tako da je Alfej mogao da ubrza korak. Tegejac ga je prepustio samom sebi primetivši da je u tom trenutku potrebniji na drugoj strani fronta, tamo gde se borio polemarh. Međutim, Spartanac iznenada nasluti da se nešto dogodilo. Pogledao je Leonidinu glavu i, kao što je i strepeo, na njegovoj glavi više nije bilo šlema. Sigurno je pao dok ga je podizao na pleća, pomislio je. Tegejac u trku uhvati njegov pogled i odmah mu bi jasno šta se dogodilo. Bez reči se vratio do Dijeneka i Marona i kad je shvatio da jedva izlaze na kraj, svom snagom poče da gura ovog drugog s leđa. Zahvaljujući njegovom pritisku, Maron je uspeo da se odbrani, da ubode kopljem jednog napadača i da odgurne štitom drugog. Tim manevrom Spartanac je uspeo da otvori prolaz u poretku neprijatelja u koji se uvukoše Dijenek i ostali. Za kratko vreme, onesposobili su za borbu nekoliko neprijatelja, dok su ostali postali oprezniji. – Volino neotesana, zamalo da mi slomiš kičmu! Kuda si krenuo? – prodera se Maron na Tegejca primetivši da se ovaj ne zaustavlja na njihovoj liniji već nastavlja dalje kroz neprijateljske redove. Spartancima je bilo lako da prate kolosa dok je sve dublje prodirao među persijske redove, sâm, savlađujući mačem svakog ko mu se našao na putu ili ga odbacujući štitom. Posle izvesnog vremena ugledaše ga kako se zanosi, ali nije se zaustavio, već je nastavio da se bori golim rukama, udarao laktovima levo i desno, hvatao protivnike za plaštove i bacao ih na zemlju. Persijanci pored kojih je prolazio nestajali su iz vidnog polja, a onda se, međutim, i on izgubi, kao da ga je progutalo mnoštvo. Posle nekoliko trenutaka ustao je, bez šlema, i počeo da udara pesnicom neprijatelje, služeći se,

332

međutim, samo jednom rukom. Presamićen, nastavio je da hoda, ali ovog puta prema Dijeneku i Maronu, koji potrčaše prema njemu. Oslobodili su se nekoliko Persijanaca koji su im se našli na putu, a onda su s leđa napali protivnike koji su se ustremili na Tegejca. Kad su Persijanci popadali proburaženih leđa, dvojica Spartanaca zastadoše kao skamanjeni i zagledaše se načas u ono što je ostalo od moćnog pobednika rvačkog nadmetanja. Tegejac je ostao bez polovine leve podlaktice i patrljkom oblivenim krvlju stiskao je uza se Leonidin šlem. Zadobio je duboku posekotinu ispod kolena i činilo se da će mu se cevanica i list svakog trenutka odvojiti od kolena. Lice bez šlema, bez oka i dela nosa pretvorilo se u krvavu masku. Koplje mu je bilo zariveno u gornji deo grudnog koša, tačno iznad desnog pazuha, a ispod pojasa imao je toliko duboku posekotinu koja bi prepolovila nekog sitnijeg čoveka. Maron oseti ponos što je izgubio od takvog ratnika. Dijenek je, međutim, u tom spomeniku hrabrosti video još jedan znak Leonidine uzvišenosti i veličine ljudske vere i bio je duboko potresen. Priđoše mu kako bi ga pridržali i uzeli šlem, ali Tegejac je odbio njihovu pomoć odsečnim mumlanjem u kojem, kao ni u njegovoj prilici, nije bilo više ničeg ljudskog, i nastavio je da hoda. Dvojica Spartanaca koračala su za njim do mesta na kojem su se njihovi saborci okupili oko Leonidinog tela. Videli su ga kako se probija prema truplu. Tek kad se zaustavio ispred njega, srušio se na koleno i čitavom rukom stavio mu šlem na glavu, pomažući se patrljkom. Poslednji napor sačuvao je da ne padne preko tela mrtvog kralja. Alfej ga je posmatrao ne pokrećući nijedan mišić, a onda pokuša da spreči njegov pad preko Leonidinog tela i pritrča da ga pridrži. Ali Tegejac je uspeo dovoljno da okrene trup kako bi pao postrance, a zatim izdahnu pored kralja. – Apolona mi! Ni ime mu ne znam! – uzviknu Alfej, dok je većina Spartanaca posmatrala Tebance koji su zauzimali njihove položaje i

333

jurišali u napad. U fokejskom logoru u trenu je zavladala panika. Proneo se glas da su Persijanci stigli do njih i ubrzo je stigla naredba za pokret, iako niko nije znao da li je reč o jedinici koja se sprema za napad ili o nekolicini izviđača. Jedan hoplit otišao je da razgovara sa spartanskim lekarom koji je ostao uz ranjenike, a Aristodem i Eurit su ga slušali kako glasno i uzbuđeno pita lekara koliko je ljudi u stanju da hoda, a koliko je onih koje moraju da natovare na kola. Spartanac mu objasni da najmanje polovinu ranjenika ne smeju ni da pomere. Ostali su bili u dovoljno dobrom stanju da bi mogli da ih prevezu kolima, a samo dvojica bili su sposobni da hodaju. Nedugo zatim, Aristodem i Eurit začuše ubrzane teške korake nekoga ko im se približavao. – Hej, vas dvojica! Kažite svojim robovima da spakuju vaše stvari. Uskoro polazimo – reče Fokejac i ode, ne čekajući odgovor. Zavlada napeta tišina dok su obojica čekali da onaj drugi prvi progovori. Naposletku, Aristodem reče: – Izgleda da je naša pustolovina završena. Vreme je da pođemo. Valjda ćemo u Fokidi naći nekog ko će nas prebaciti do prevlake pre nego što Persijanci stignu i tamo – reče usiljeno nehajno. Nije bilo odgovora. – O! Dakle? Šta čekamo? Nije bilo odgovora. – Pitao sam te šta čekamo. – Da se Persijanci stvarno pojave – naposletku odvrati Eurit. – Koliko znamo, moguće je da su oni koje su videli obični izviđači. Fokejci samo traže izgovor da odu. Jasno je da su rekli Leonidi da će ostati samo da bi spasli privid. – Kakve veze ima da li je reč o četvorici izviđača ili o celoj persijskoj vojsci? – ljutito odvrati Aristodem. – Ako i jesu izviđači, jasno je da će se za njima pojaviti i pešadija. Bez obzira na to da li će vojska doći danas ili sutra, sad je već jasno da je gotovo, zar ne? – Imaš li ti predstavu o tome koliko je vremena potrebno celoj

334

vojsci da pređe tu stazu? Petnaest kilometara uskog uspona i strmina... a možda će krenuti tek kad padne noć ako je ovo samo izvidnica! – Danas ili sutra, nema nikakve razlike. Zato je bolje da odmah krenemo, pre nego što ne bude prekasno. – Jedan Spartanac uvek je u stanju da se bori. I pre svega, uvek je spreman da umre uz svoje saborce. – Eto, uobičajene besmislice kojima su nas kljukali. Vidim da ono što sam ti ispričao nije bilo dovoljno da ti ulije malo razuma! Razmišljaj svojom glavom, a ne onako kako bi oni hteli da razmišljaš! Ali Eurit je ostao pri svome. – Pre će biti da si ti taj koji bi trebalo da se upita misliš li glavom ili onom stvari. Ako hoćeš da ideš, a ti idi. Ja ostajem. Štaviše, vratiću se da se pridružim Leonidi i da radim nešto što će pomoći falangi. Kao što sam uvek činio – reče ledeno mirno, što je bilo utoliko čudnije što se po prvi put suprotstavio Aristodemovom mišljenju. Spartanci su se zadržali neko vreme ispred fokejskog zida da predahnu, gledajući napredovanje Tebanaca, njihov napad, šupljine koje su persijske strele stvarale u njihovom poretku i novi sudar između dve vojske koji su Beoćani dočekali bez ikakvog poretka. Ali teren je bio do te mere prekriven leševima da je svaki Lakedemonac sumnjao da bi mogao da učini nešto bolje. Neki su ih, međutim, uporedili s mnogim lakim pešadincima koji su napredovali svaki za sebe. Sunce je već bilo visoko i mnogi su došli u iskušenje da skinu šlemove, ali kako bi svaki čas prema njima poletela neka strela, neki su se zadovoljili time da ih podignu na čelo. Preživelima je očajnički bio potreban odmor. Borbe falangi obično su se završavale posle sat vremena, a najčešće i za nekoliko minuta, prodorom jedne falange među protivničke redove. Knem zatraži od pentakontarha da na brzinu procene gubitke. Tako se saznalo da su od svih zapovednika preživeli samo Dijenek i

335

Anerist i da u celoj vojsci nije ostalo više od dve stotine ljudi, od kojih su mnogi bili u teškom stanju, ali ne u toliko teškom da ne bi mogli da pomognu falangi. Ipak, vrućina i predugo izlaganje naporima iscrpli su snagu hoplitima i trebalo im je malo vremena da se povrate. Polemarh pomisli da bi bilo dobro da vrati svoje ljude na položaj istočno od zida i da, kao što je ranije utvrđeno, prepusti Tespijcima zadatak da odmene Tebance. Ali iza zida odjednom dopreše uzvici. Bilo su to ratni pokliči. Mnogi pogledaše prema moru i ugledaše stotine splavova koji su plovili uz obalu. Nešto je bilo drugačije u odnosu na prethodni dan. Plovila su delovala veće. Osim toga, činilo se da se na svakoj nalazi nešto što je bilo duže od samog splava. U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno. Na Tespijce se više nije moglo računati. Aristodem stade u neverici. Bio je toliko siguran da Eurit priča u prazno da je pozvao Tiziju i naredio mu da se odmah spremi za polazak. Kad shvati da odlazim, odlučiće da pođe sa mnom. Uvek je bilo tako, pomislio je. Onda je ustao kako bi izvršio pritisak na prijatelja, ali ovaj se nije ni pomerio. – Kad stignem u Spartu, preneću pozdrave tvojoj ženi i reći ću joj da si bio toliko glup da si odlučio da se ubiješ, iako ti je ponuđena više nego časna mogućnost da se spaseš... – reče gotovo podsmešljivim tonom. – Radi šta hoćeš. Ako želiš, ja ću za uzvrat pozdraviti Leonidu i tvoje najbliže prijatelje i reći ću im da si bio toliko glup da odbiješ priliku da potvrdiš u ovoj borbi izuzetna dela za koja si sposoban, kao sportista i ratnik... – odvrati Eurit, i dalje spokojan. – Ismejaće te, reći će ti da si budala, a povrh svega, samo ćeš im smetati. Možda će zbog tebe neko i umreti dok bude pokušavao da te zaštiti. Tvoj potez je obična ludost. – Neko će umreti zbog mene? A kakvog će to značaja imati za nekog ako nam je već svima suđeno da umremo? Ali meni jeste značajno... – odgovori Eurit, a zatim dodade: – Bez obzira na sve što

336

si dosad uradio, sudiće ti na osnovu onog poslednjeg što budeš učinio, zapamti to... Aristodem požele da mu uzvrati, ali nije mogao da nađe prave reči. Eurit oseti njegovo oklevanje i pokuša to da iskoristi. – Dakle, hoćeš li poći sa mnom, da zajedno umremo, kao heroji, kao naši prijatelji... – predloži. Aristodem je i dalje ćutao. Zamislio je sebe kako umire u borbi, proboden kopljem koje nije ni video, a onda je zamislio Leonidu kako se vraća u Spartu kao heroj i nastavlja da kinji Gorgo koja više neće imati njegovu utehu. Ćutao je predugo da bi se njegov prijatelj ponadao da će prihvatiti predlog. – Shvatio sam. Vrati se, onda, Gorgi... – reče mu Eurit i naredi svom robu da mu donese opremu i da odvede do središnjeg prolaza. Pogled na splavove koji su preplavili Eubejski kanal predstavljao je težak udarac i za Spartance i za Tespijce. Kad su plovila prišla obali uz koju su bili raspoređeni Demofilovi ljudi, helenske redove primetno je obuzela malodušnost. Kao da je Kserks izvukao pouku iz neuspeha koji je doživeo prethodnog dana i potrudio se da to ispravi: povezali su po dva plovila kako bi postigli veću koncentraciju snaga i na taj način izbegli njihovo rasipanje duž obale; na taj način dobili su i veću površinu s koje su strelci sa splavova mogli lakše da deluju. Osim toga, svaki splav je imao pokretni most koji su trenutak pre iskrcavanja veslači izbacivali na obalu. Povrh toga, pokretni mostovi bili su celom dužinom opremljeni kratkim kočevima koji su se zarivali u plitko dno močvare, tako da su mostovi omogućavali strelcima da se sigurno iskrcaju. Hopliti nisu mogli da uklone mostove a da pri tome ne ugroze odbranu i da se ne izlože napadu strelaca. Demofil pokuša da održi zbijene redove svoje falange kako bi se odupro kiši strela koja ih je zasula, gušća nego ikad. Ali takav

337

poredak onemogućio je njegovim ljudima da bace mostove u more i Persijanci su se iskrcali bez većeg otpora. Povrh svega, tespijski zapovednik ugledao je još splavova koji su nastavili na zapad, prema Alpenosu. Pošto nije bio siguran da će se Fokejci odupreti njihovom napadu, morao je da izdvoji četvrtinu svoje falange i da te ljude pošalje na zapadni prolaz, gde je iskrcavanje bilo lakše, budući da u tom sektoru nije bilo močvara. Spartanci su se u međuvremenu izmešali s Tebancima, odolevajući napadu sve većeg broja Persijanaca, a Tespijci su, prinuđeni da podele snage, trpeli frontalne i bočne udare. Teško je bilo odlučiti kome priteći u pomoć i popuniti prvu liniju koja je, u skladu s Leonidinom taktikom, bila ključ grčke odbrane. Polemarh nije mogao da odluči. Dijenek se izvesno vreme, koje mu se učinilo predugim, samo nadao da će Tespijci uspeti da potisnu prema moru svoje protivnike i da će se Tebanci odupreti glavnini persijske vojske barem onoliko koliko su joj se odupirali Spartanci. Ali velika vrućina i napetost pretvorili su te trenutke odmora u pravo mučenje za sve njih tako da su neki, kao manje zlo, predložili da se vrate u borbu. – Završićemo kao pečene patke umesto kao pravi ratnici! – uzviknu Maron unoseći se Knemu u lice, a saborci ga podržaše. Dijenek načini nestrpljiv pokret gledajući svog novog glavnokomandujućeg. Da je Leonida živ, pomislio je, znao bi šta nam valja činiti. Odjednom je shvatio da se oduvek divio svom kralju i da mu se tokom ovog ratnog pohoda divio više nego ikad, uprkos svojoj naklonosti prema Pauzaniji i uprkos onome što je ovaj od njega tražio da učini kako bi mu naudio. Leonida je pokazao da je pravi vladar, sposoban vojskovođa, ratnik za primer i hrabar čovek i čak je umro da bi njemu spasao život. Da li bi Pauzanija ikad mogao da učini više od toga? Obuze ga nezadrživa želja da se iskupi. Poslušao je Pauzaniju i učinio je ono što je namesnik tražio. Ipak, i Leonida je zaslužio da nešto učini. Postojao je samo jedan način da mu se oduži: da se bori.

338

Štaviše, moraće da se bori do smrti, baš kao i kralj. Odmah je otišao Knemu, ali upravo u tom trenutku Tebanci se dadoše u beg, krajnje haotičan da bi se mogao protumačiti kao strateško povlačenje. Zapovednikov izbor je nakon toga delovao kao obaveza: trebalo je nadoknaditi povlačenje Tebanaca i zauzeti njihovo mesto. Nije bilo važno koliko su Spartanci umorni, ošamućeni od vrućine i zadobijenih udaraca, ranjeni, malodušni. Morali su još jednom dokazati da su Spartanci. Možda poslednji put. Polemarh naredi ljudima da se okupe. Dok je Dijenek okupljao svoje ljude, video je Anerista kako zariva mač u grudni koš jednog hoplite koji je ležao na samrti. Odmah zatim, učinio je isto i sa sledećim ranjenikom koji je, nekoliko metara dalje, pokušavao da se pridigne pritiskajući jednom rukom stomak koji mu je obilno krvario. – Šta radiš to! – doviknu mu i otrča prema njemu. – Ovo su moji ljudi i mogu da radim s njima što god hoću! – odvrati mu drugi pentakontarh, mrtav-pijan i od glave do pete umrljan krvlju, i to ne samo neprijateljskom. Od uzbuđenja koje ga je obuzelo dok je bespoštedno ubijao protivnike u borbi, imao je pogled zaposednutog čoveka. Dijenek ga zgrabi za oklop, tik ispod guše i reče: – Hoću da znam zašto ubijaš naše, životinjo bestidna! I to baš sad! – Baš sad treba biti pomalo nemilosrdan, zar ne? – odvrati mu Anerist, jedva uobličavajući reči. – Nekoliko puta naredio sam toj dvojici da ustanu, ali nisu me poslušali. Ne želim takve u svojoj jedinici i odmah sam ih uklonio. Uostalom, da nisam ja to uradio, učinili bi Persijanci, zar ne? Samo sam ih poštedeo duge agonije. Trebalo bi da mi se zahvališ! Dijenek je posegnuo da izvuče mač i da on ukloni njega, ali Tebanci su se već približili i trebalo je spremiti se za smenu. Snažno je odgurnuo Anerista i otrčao prema svojim ljudima koji su već bili spremni. Kad su prvi nagi hopliti stigli do Spartanaca, obavestili su ga da je Leontijad pao i da je polovina njihovih snaga uspela da se izvuče iz persijskog obruča.

339

Polemarh naredi da krenu u napad i zapeva, ostavljajući na bokovima dovoljno mesta za povlačenje i onim Tebancima koji su još bili u neprijateljskom obruču. Ali bojno polje je najvećim delom bilo prekriveno leševima i nije bilo vrste koja je uspevala da drži korak s bočnim linijama. Posle manje od jednog stadija, u jedinici se otvoriše ogromne praznine. Kad su i poslednji Tebanci pobegli ispred neprijatelja i prošli pored spartanskih bočnih linija, Lakedemonci su konačno mogli jasno da vide šta ih čeka. Pred njima se ukazalo nepregledno šaroliko mnoštvo ratnika koji su urlali uzbuđeni zbog uspeha koji su postigli u borbi s Beoćanima – prvog uspeha koji su ostvarili tokom tri dana borbi – spremni da se ustreme i na njih s odlučnošću koju nijednom dotad nisu ispoljili. Bilo ih je bezbroj. Alfeju, i ne samo njemu, učinilo se da do tog trenutka nijednog nije ubio. Aristodem je stajao čekajući da mu prijatelj kaže još nešto. Žalio je što barem ne može da ga vidi; možda bi njegov pogled naveo Eurita da se predomisli ili da prihvati njegovu odluku iako je ne odobrava. Smatrao je besmislenim Euritovu svesnu odluku da ode u smrt. Zamišljao ga je kako navlači oklop, štitnike za noge, šlem, kako uzima štit i koplje od svog roba, pošto je prebacio preko ramena korice s mačem. Zajedljivo se zapitao čemu će mu služiti štit, budući da ne može da vidi s koje strane doleću strele i neprijateljski udarci. Zapitao se kako će njegov prijatelj zadati udarac osim ako ne bude nasumice mahao ispred sebe i na taj način možda povredio saborca koji stoji ispred njega. Na kraju krajeva, sve što Eurit želi jeste da umre kao Spartanac, s oklopom na sebi, još umrljanim krvlju neprijatelja koje je ubio prethodnog dana, pored prijatelja s kojima se borio u toj i mnogim drugim bitkama tokom proteklih godina, pored prijatelja s kojima je delio život u sisicijama i mladost u agogama. Za Aristodema je sve ono što je doprinelo formiranju njegove ličnosti izgubilo značaj. Za Eurita nije bilo veće slave od one koju

340

donosi smrt za otadžbinu i svako ko je želeo da bude heroj, trebalo je da teži tom cilju. Aristodem, međutim, nije smatrao da je smrt za otadžbinu herojski čin, za njega je to bio samo preteran i iracionalan izraz duhovnog nasilja koje je nad svojim građanima izvršila država. Kad je shvatio da se Eurit potpuno opremio, sačekao je da se ovaj pozdravi s njim. Ali ništa nije čuo. Zapravo, čuo ga je samo kako daje uputstva svom helotu kako da ga vodi, držeći ga za desnu mišicu. Onda je čuo Tiziju, koji mu je saopštio da je spreman i rekao mu da treba da požure jer su Fokejci već krenuli. Njegov rob je dodao i da Persijanci stižu na Alpenos, ne s planine, već s mora.

341

Očajnička borba

O

no što se dogodilo između ostataka lakedemonske falange i plimnog talasa persijske vojske zapravo se i ne može nazvati sudarom. Svesni svoje nemerljive brojčane nadmoći, Persijanci su dopustili protivnicima da prodru u njihove linije, kako bi mogli da ih opkole. Zato je sukoba prsa u prsa bilo vrlo malo i to malo borbi završilo se u korist Spartanaca. Ali većina Grka zaustavila se kad se našla duboko u unutrašnjosti neprijateljskih linija. Svaki Spartanac se tako našao u situaciji da se bori bez podrške saboraca. Maron je izgubio iz vida Alfeja i žalio se što ne može da obavesti brata o broju ubijenih neprijatelja. Neposredno pre napada, braća su se posvađala zato što je mlađi tvrdio da ne važe njegovi „poeni“ koje je osvojio dok je on nosio Leonidu. Na kraju su uspeli da postignu dogovor: osmorica Persijanaca koje je Maron, kako je tvrdio, ubio za to vreme, računali su se kao četvorica, što je značilo da Alfej i dalje vodi, mada je razlika iznosila samo dva „poena“. Maron se trudio da nadoknadi tu malu razliku i, da ako je moguće, pređe u vođstvo, pre nego što se nađe u situaciji da ne može više da osvaja poene. Posle će naći brata kako bi ga izvestio o svom rezultatu. Odjednom primeti da desno, tačno prema njegovim saborcima, napreduje jedan persijski zapovednik. – Ovaj vredi dvostruko! – uzviknu i potrča prema njemu ne obazirući se na saborce koji su se već borili s njim i na neprijatelja koji se ustremio na njega, tako da ovaj pomisli da Maron beži. Kad je banuo ispred svoje nove mete postavljajući se između nje i svog saborca, jedan hoplit zamalo ga ne pogodi kopljem. Odlučno se progurao i ne mareći za proteste saborca, ustremi se na Persijanca, ali toliko nekontrolisano da promaši metu. Protivnik se tako našao u savršenoj poziciji da ga pogodi u bok i zamahnuo je popreko držeći sablju, ali njegov udarac je bio prilično slab i samo je okrznuo Maronov oklop. Međutim, hoplit izgubi ravnotežu i pade na zemlju lica okrenutog

342

nadole. Ipak, izuzetno brzo se okrenuo na leđa i zario stiraks u tlo, u poslednjem trenutku, jer je šiljak zaustavio napadača, spremnog da se obruši na njega. Persijski zapovednik nalete na koplje, čiji mu se šiljak zari u stomak i izađe na leđa. Maron ispusti zadovoljan usklik, onda ustade i izvuče mač. Ubio je još dvojicu neprijatelja dok ga jedan nije ranio načinivši mu veliku posekotinu na butini, koja je obilno krvarila. Svestan da će uskoro izgubiti snagu zbog krvarenja, zaputi se da nađe brata, rešen da ga obavesti da je prešao u vođstvo. Naravno, pod uslovom da i Alfej nije ubio mnogo neprijatelja. Pošto se nalazio u blizini mora, zaključio je da je njegov brat sigurno na planinskom obronku i zaputio se u tom smeru probijajući se između mnoštva ratnika, previše zanetih borbom da bi obraćali pažnju na njega. Posle nekoliko desetina metara koje je s mukom prešao, mada je usput postigao još dva poena na štetu dvojice Persijanaca, ugledao je Dijeneka. Zapovednik se borio kao mahnit, pogađajući nekoliko protivnika istovremeno, šiljkom koplja, stiraksom i štitom. Kastora mu i Poluksa! Da sam se s njim kladio, glatko bih izgubio!, pomisli Maron i načas zastade da osmotri tehniku borbe svog prijatelja. Dijenek je izgledao čudesno. Trup mu je bio gotovo nepokretan, ali ruke i noge pokretao je bez zastoja, napadajući i izbegavajući udarce neprijatelja. Kao da mu je Atina zaposela duh, pomisli Maron. Niko nije uspeo da mu se primakne a da ga pri tome ne stigne njegov udarac i malo-pomalo protivnici su postali oprezniji, držali su se na bezbednom odstojanju i tako primoravali Spartanca da on priđe njima. Ali zapovednik nije čekao da ga mole. Kad je on napadao, izvestan broj Persijanaca se udaljavao, tako da je svaki put ostajalo malo onih koji su bili spremni da mu se suprotstave, ali su nedugo zatim neizbežno padali pod njegovim udarcima. Maron je zaključio da Dijeneku nije potrebna pomoć i produžio je prema planinskom obronku. Sve teže je disao, a pogled mu se maglio, ali nastavio je, odbijajući sve koje su mu se našli na putu.

343

Najzad ga je ugledao. Alfej je stajao na steni na samom podnožju obronka, iznad velikog broja neprijatelja koji su pokušavali da ga pogode kopljem. Alfej je povremeno gađao Persijance ogromnim kamenicama; bilo je to jedino oružje kojim je Spartanac uspevao da protivnike drži podalje. Fokejci su podigli Aristodema na kola gde su se već nalazili spartanski lekar i dvojica teških ranjenika koje je pokušavao da spase. Tizija je hodao uz sama kola, kako bi u svakom trenutku bio na raspolaganju svom gospodaru. Spartanac je zamislio kako poslednji put gleda mesto na kojem je živeo poslednjih nekoliko nedelja, mesto na kojem je poslednji put video svoje prijatelje, na kojem je postigao najhrabriji poduhvat u svojoj karijeri ratnika, na kojem je osetio divljenje svih vojnika kad je pobedio u više nadmetanja nego u bilo kom zvaničnom sportskom takmičenju do tada, mesto na kojem mu se Eurit prvi put suprotstavio, mesto na kojem se dugo borio sa samim sobom kako ne bi dozvolio da ga zavede Leonidina harizma, mesto na kojem je više nego ikad dotad osetio koliko mu nedostaje Gorgo. Sve sumnje, sve nedoumice koje su godinama tinjale u njegovoj duši rasplamsale su se i pekle su ga na tom uskom pojasu kopna stešnjenom između planina i mora, na kojem su se mešali neprijatan miris sumpornih voda i zadah močvara. Pomislio je da u Hadu sigurno nije mnogo drugačije i zapitao se da li su neki njegovi prijatelji već skončali tamo. Već neko vreme buka koju su stvarali Fokejci dok su se spremali za odlazak nadjačavala je zvuke borbe koja se vodila u središnjem prolazu. Kad su se Persijanci iskrcali, Aristodem je osetio da je zauvek odvojio svoju sudbinu od usuda svojih saboraca. Tizija mu je rekao da se neprijatelji nesmetano iskrcavaju dok se, nekoliko stotina metara istočno, fokejski karavan udaljavao. Persijanci nisu ni pokušali da pođu za Grcima niti da ih zaspu svojim ozloglašenim strelama, već su se organizovali za marš prema središnjem prolazu. Aristodem je pokušao da usredsredi misli na Gorgo, kako bi

344

potisnuo misli koje su ga vraćale na Termopile. Nekoliko puta zaustio je da kaže svom helotu da ga spusti s kola i da mu navuče oklop, ali onda bi u misli prizvao kraljičin lik i iskušenje bi uminulo. Zamišljao je Eurita kako hoda duž obale u punoj ratnoj opremi, dok ga rob drži za ruku, a onda je pokušao da zamisli sebe u istim okolnostima. Žalio je prijatelja, ali morao je zavideti snazi njegovog duha, oslobođenog sumnji i iskušenja. Zapitao se kako bi se ponašao da mu se nije dogodila ta muka s očima. Da li bi i tad pronašao neki izgovor da izbegne konačni obračun? Zapitao se i da li je Apolon hteo da on zaradi tu infekciju kako bi ga spasao da bi ga vratio Gorgi. Ali zašto bi mu jedan bog pomogao da naudi Leonidi, pravom Zevsovom potomku? Kako se činilo, bogovi su odlučili da upravo takav kralj treba da sedi na spartanskom tronu. A on, obuzet sumnjom, neodlučan, pa čak i plašljiv, svakako nije bio miljenik bogova. Prokleli su ga, zbog Gorgo. Nadao se da je to vredno njegovog prokletstva. Maron je načas oklevao. Onda je pokupio nekoliko kopalja koja su ležala pored leševa – jedan je bio spartanski – i otrčao da napadne grupu Persijanaca koji su pretili njegovom bratu. Njegov primer sledila su dvojica hoplita koji su se borili u blizini. Ubrzo trojica istočnjaka padoše probodenih leđa, a Alfej je ponovo u ruci držao koplje koje mu je brat dobacio pošto se oslobodio jednog protivnika. Prinuđeni da se suoče s napadom s leđa, Persijanci nisu mogli da se suprotstave Alfeju, koji skoči sa stene pravo na dvojicu protivnika. Ova dvojica padoše i udariše glavom o tlo. Kad je ustao, video je da je u tom sektoru ostalo manje Persijanaca nego Grka i nije im bilo teško da se oslobode nekolicine preostalih protivnika. – To što sam ti spasao glavu vredi najmanje deset poena! – doviknu Maron bratu čim se našao u prilici da mu se obrati. – E, baš me briga. Ionako sam ubio devetoricu pre nego što sam ostao bez oružja, a onda još trojicu koju sam pogodio kamenjem i isto toliko sam ih uklonio maločas. Sigurno i dalje vodim! – odvrati

345

Alfej s primetnim zadovoljstvom. – Ja sam sredio petoricu, ali jedan je bio zapovednik, to je, dakle, šest, to jest ukupno šesnaest uz onu desetoricu od ranije. I dalje zaostajem za jedan poen! – razočarano zaključi Maron. – Prestanite da se igrate i gledajte ovamo! – doviknu im jedan hoplit, a onda pokaza grupu Spartanaca koji su im, raspoređeni nekoliko desetina metara dalje, prema središtu ravnice, pokazivali da se povuku prema zidu. Stigli su ih u trenutku kad se približio i Knem, koga dvojica hoplita izuzetno pažljivo spustiše na zemlju. Bio je bez šlema, a desna ruka mu je bila puna posekotina i podliva. Ali najgore je bilo to što je polomio kost u visini gležnja tako da mu je stopalo visilo. Stigao je i Dijenek. Njegove oči ispunjene borbenim žarom kao da su isijavale plamen kroz proreze na šlemu. – Treba se povući iza zida. Pristižu zbijenije jedinice. Na središnjem prolazu bojno polje je uže i lakše ćemo se odbraniti. Javite svima koji mogu da vas čuju ili da vas vide. – A kako ćeš ti? Brzo će te stići – reče Alfej Knemu. – Ja ne idem. Ostavite me ovde – lakonski odvrati polemarh. – Možemo te poneti nas dvojica... – reče Dijenek. – Tako ćemo umreti sva trojica. Ne dolazi u obzir. Svakako neću biti jedini koji će biti prepušten na milost i nemilost Persijanaca. Ko zna koliko njih neće čuti naređenje i nastaviće da se bore prsa u prsa. Preuzmi komandu, Dijeneku, i neka ti Atina pomogne – reče, smatrajući razgovor završenim. Niko više nije pokušao da ga nagovori. Dijenek se postarao da naređenje o povlačenju dopre do što većeg broja vojnika, ali, kako je Knem rekao, neki hopliti bili su previše usredsređeni na borbu da bi mogli da čuju, a čak i ako su čuli, nisu mogli da se izvuku iz borbe. Pentakontarh je sačekao da pored njega prođu svi ljudi koji su čuli naređenje, a onda je i sâm potrčao prema zidu. Na osnovu grube procene, činilo se da preživelih nema više od stotinak. Kad je pretrčao pola stadija, osvrnuo se i ugledao polemarha kako se pridiže na kolena i s naporom podiže koplje i štit. Naspram njega,

346

poprište je vrvelo od Persijanaca koji su slomili otpor nekolicine preostalih hoplita i trčali su prema zidu. Video je svog zapovednika kako spušta koplje vodoravno i kako ga baca prema mnoštvu. Pogodio je jednog protivnika, a onda je izvukao mač i zadao neprijatelju nekoliko smrtnih udaraca pre nego što ga je pregazilo mnoštvo vojnika u trku. Dijenek tek tada nastavi da trči prema zidu uz koji su se okupili njegovi saborci i Tebanci, i dalje spremni da ponovo odmene Lakedemonce. Međutim, pentakontarh, koji je zahvaljujući okolnostima postao glavnokomandujući – upravo on koji je i izazvao raspad njihove odbrane – shvati da Tebanci u stanju u kakvom su se nalazili neće ni trenutka moći da se odupru napadu Persijanaca. Zato je svima naredio povlačenje, Spartancima i Tebancima, kako bi iza zida, zajedno s Tespijcima, obrazovali poslednju liniju odbrane. Ali ono što je ugledao čim se obreo s istočne strane zida razbilo mu je sve iluzije. Shvatio je da će njegov prvi i poslednji zadatak na položaju glavnokomandujućeg biti jedino da povede svoje podređene u časnu smrt. Tespijci su se gotovo sasvim osuli. Nije više postojala tespijska falanga. Njihovi leševi, probodeni mnoštvom strela, ličili su na ogradu koja se prostirala uz obalu. Ostatak Demofilovih ljudi žestoko se borio protiv neprijatelja koji su, sve brojniji, i dalje pristizali s mora potiskujući ih uz planinu. Dijenek je video da se mnogi hopliti bore stojeći u sumpornim kadama, obavijenim parom, nalik senkama koje lelujaju u magli. Zapitao se na šta mirišu te reke sad kad je toliko krvi proliveno u njima; onda pomisli da će uskoro saznati. Naime, naredio je da Tebanci drže položaj iza zida i da pokušaju da zadrže neprijateljski prodor sa zapada. Potom je poveo svoje ljude u napad s boka i s leđa Persijanaca koji su se rasporedili u ravnici između mora i Tespijaca. Šta mu je bio cilj? Da se spoje s Demofilovim ljudima i da otvore prolaz ka Kolonosu, a zatim da se zabarikadiraju na brežuljku i da izdrže. Da izdrže i ništa više. Uzvišenju se moglo prići samo sa

347

zapada, gde je po Leonidinom naređenju podignuta niska kamena ograda. Što se tiče ostalih prilaza, strana okrenuta prema moru bila je previše strma, zadnji obronak i onaj okrenut ka planini bili su pak previše neravni i obrasli rastinjem da bi Persijanci mogli da se popnu. Najzad su se svi okupili: Spartanci, Tebanci i preživeli Tespijci zatekli su se u tom uskom pojasu između fokejskog zida i uzvišenja Kolonos koje je Leonida zamislio kao glavni logor i pribežište s kojeg će pružiti poslednji otpor, kao utvrđenje s bedemom koji će im biti poslednja odbrana. Samo što je, pored njih, taj uzan pojas zauzelo i more Persijanaca. Eurit je oprezno prešao prvih nekoliko koraka kako bi se navikao na nove okolnosti. Zamišljao je zaprepašćenje prijatelja i neprijatelja kad budu primetili da se iza proreza šlema u visini očiju nalazi povez. Osećao je kao nikad dotad težinu oklopa, i to ne samo zbog velike vrućine već pre svega zbog nesigurnosti koja je pratila svaki njegov pokret. Iako ga je rob vodio, pri svakom koraku strahovao je da će pasti i tek pošto pređe nekoliko stadija, naučio je da hoda dostojanstveno. Ipak, smetala mu je kožna traka koja je visila iz ruba štit jer je svaki čas rizikovao da se saplete o nju. Došao je u iskušenje da je pokida, ali onda je pomislio da će mu koristiti, sada više nego ikad. Ponovo je čuo iza sebe zvuke kola koja su nestajala u daljini. Čuo je žubor vode i povike na jeziku koji nije razumeo. Koračao je u susret Persijancima, ali shvatio je da su Persijanci i iza njega. Načas je pomislio da stane i da se suoči s njima, ali onda je odlučio da im se suprotstavi zajedno sa svojim prijateljima. Ceo život proveo je kao deo falange i u falangi je želeo i da umre. Iznenada ga obuze strepnja da će ga neprijatelji stići, da neće imati vremena da se dokopa središnjeg prolaza i da će sve njih zateći mrtve: Dijeneka, Alfeja, Marona... i da će umreti sâm. Rekao je helotu da ubrza korak i posle nekoliko trenutaka prilagodio se njegovom ritmu. Kako su odmicali, tako su se pojačavali i zvuci koji

348

su dopirali sa zapada: zveckanje oružja, bolni jauci i uzvici ohrabrenja. Borba se i dalje vodila, ali kakva je situacija? Gde se bore njegovi? Koliko ih je ostalo? Počeo je da zapitkuje helota još pre nego što je ovaj bio u mogućnosti bilo šta da vidi. Bilo je rano popodne i sirotom robu je, prinuđenom da gleda prema zapadu, sunčeva svetlost tukla pravo u oči. Osim toga, bio je svestan da ga gospodar vodi pravo u smrt i postajao je sve uznemireniji što su se više približavali mestu na kojem se vodila borba. Eurit je morao da ga išamara kako bi ga naterao da mu detaljno i stalno prenosi ono što vidi. Kukajući i žaleći se, rob je uspeo da mu kaže da se ratnici okupljaju između fokejskog zida i Kolonosa, a da se Persijanci i dalje iskrcavaju s mora. Nije umeo da utvrdi položaj helenskih jedinica, ali učinilo mu se da u gužvi, u podnožju planina, vidi poneki spartanski plašt. Eurit se razbesne: dakle, njegovi saborci su za tu priliku ogrnuli svoje crvene plaštove, a on je svoj ostavio u Alpenosu, zajedno s ličnim stvarima koje mu nisu bile potrebne za bitku. Nije znao ni da li ih je poneo neki Fokejac ili se Aristodemov rob potrudio da ih natovari na kola zajedno s gospodarevim stvarima. Odlučno je naredio svom pratiocu da ga odvede Spartancima, nastojeći da se drži podalje od središta borbe. Helot ga je vodio levo od Kolonosa, preko neravnog terena obraslog bujnim rastinjem. Tim putem su sa jugoistoka izbili na usku zaravan, blizu spartanskog sektora, uz mogućnost da se svakog trenutka zaklone iza uzvišenja. Dijenek je morao što pre da se probije u dubinu neprijateljskih linija i da pri tome ne gubi vreme na borbu prsa u prsa kako se njegovi ljudi ne bi razdvojili i navukli na sebe ogroman broj neprijatelja. Rasporedio je preostale vojnike u poredak u obliku obrnutog levka i stao na čelo kolone. Pored sebe je stavio Alfeja, Marona i još trojicu hoplita, a onda je rasporedio desetoricu ratnika u drugi red, četrnaestoricu u treći i tako redom. Shvatio je da s vojnicima kojima je raspolagao može da formira samo šest redova, ali smatrao je da je i to dovoljno da se probiju do Tespijaca. Potom će, da bi stigli do

349

Kolonosa, rasporediti i Tespijce. Pogledao je tu šačicu hoplita kojima je, zahvaljujući okolnostima, postao glavnokomandujući. Svaki je imao koplje i štit, iako nije sva oprema bila spartanska, pa čak ni grčka. Kad je naredio juriš, horski poklič razlegao se iz poretka, toliko snažan da je nadjačao larmu zvukova koja je u tim trenucima vladala nad dolinom. Persijanci, usredsređeni na borbu protiv Tespijaca, u prvom trenutku gotovo nisu ni pružali otpor, tako da je cela spartanska formacija, krećući se popreko preko zaravni, prodrla duboko u njihove redove. Dijenekova jedinica postepeno je menjala oblik, prilagođavajući se gotovo nagonski uslovima u kojima je bila prinuđena da se bori. Vojnicu su obrazovali četiri paralelna reda sa po dvadeset osmoricom ljudi u svakom. Dva reda bila su okrenuta prema planini, a dva prema moru. Hopliti koji su se našli u dvema centralnim linijama borili su se međusobno okrenuti leđima, odbijajući se jedni o druge kako bi snažnije jurnuli na neprijatelja. Dijenek, Alfej i Maron držali su prvu liniju, ali ovaj poslednji postajao je sve slabiji jer je krvario. Osim što se borio s neprijateljima, Alfej je morao da vodi račun i o bratu i nekoliko puta bio je primoran da štitom odbija svoje protivnike dok kopljem rasteruje Maronove, kako bi bratu pružio priliku da ih pogodi. Maronu je, međutim, jedina briga bila da obavesti brata o svakoj svojoj novoj žrtvi. Dijenek je i dalje pokretao ruke takvom brzinom da niko nije uspevao da ga napadne. Pokosio je veliki broj neprijatelja svojim kopljem, ali iz ko zna kog po redu Persijanca koga je pogubio uspeo je da izvuče samo deo koplja sa stiraksom. Od tog trenutka bilo mu je teže da drži protivnike na odstojanju, ali u međuvremenu je već dospeo nadomak sumporne reke gde su se borili Tespijci, tako da su Persijanci morali da se bore i s pristiglim Spartancima. Pentakontarha je uznemirilo ono što je ugledao kad su prešli i kroz poslednju neprijateljsku liniju. Duž reke i malo dalje, na obroncima planine, uz samo podnožje, borili su se preživeli hopliti koji su, njih sedam stotina, s Demofilom stigli na Termopile. Bili su u

350

očajnom stanju, mnogi su zadobili povrede po telu i udovima i malo ko je još imao štit. Još manje je bilo onih koji su držali koplje, a ostali nisu imali čak ni mač. Ti su se borili protiv neprijatelja golim rukama ili su se rvali s njima kotrljajući se u rečici, u borbi do poslednje kapi krvi. A krvi je u vodi bilo mnogo. Cela površina se zacrvenela. Rečno korito bilo je puno nagomilanih leševa koji su stvarali brane o koje se razbijao vodeni tok sa zapada. Zadah sumpora nije mogao da nadvlada vonj krvi, znoja i zadah utrobe koja je ispadala iz rasporenih tela. Krajičkom oka Dijenek primeti Marona kako se ustremljuje na ranjenog protivnika koji pokušava da se izvuče iz rečice. Maron mu zari koplje u grkljan, a onda doviknu bratu broj vojnika koje je pogubio, dok je ovaj pomagao jednom Tespijcu koga su napala dvojica Persijanaca. Dijenek se okrenu kako bi se uverio da se dve linije okrenute prema moru i dalje drže, ali primeti da je ostala samo jedna, mada i dalje cela. Onda ugleda Anerista kako se silovito bori nekoliko metara dalje i zaključi da se jedinica i dalje drži. Tebanci su, međutim, imali daleko više teškoća. Persijanci koji su i dalje pristizali s mora pritisli su ih uz fokejski zid, a oni koji su dolazili sa zapada nasrtali su na kamenu prepreku pokušavajući da je sruše ili da je preskoče. Dijenek zaključi da Tebanci neće uspeti da stignu do Kolonosa, ni sami ni uz pomoć Spartanaca, što znači da mora da okupi preživele Tespijce i da ih povede prema uzvišenju. Pogledom je potražio Demofila, ali nije ga našao. Umesto njega, ugledao je jednog Tespijca na kog su nasrnula trojica Persijanaca, priteravši ga uz planinski obronak. Na tom mestu rastinje je bilo prilično gusto i Grk, koji je ostao bez štita, koristio je grmlje i žbunje kako bi se zaštitio od napada i kad god bi se jedan od Persijanaca zapetljao u grmu, nasrnuo bi kopljem na njega. Dijenek vide da je Tespijac na taj način uspeo da ubije jednog protivnika, a onda je, koristeći svoj položaj, skočio odozgo na drugog, s kojim se zatim otkotrljao u reku.

351

U tom trenutku pentakontarh odluči da se umeša, ali dok je stigao do njega, hoplit se već oslobodio dvojice preostalih neprijatelja. Persijanac kog je oborio pri padu je udario glavom i slomio vrat. Treći je, videvši protivnika na zemlji, pokušao da ga probode kopljem, ali Tespijac se izmakao i ovaj je zario šiljak u mrtvog saborca. Odmah zatim, hoplit ga je uhvatio za noge i povukao ga prema sebi, a onda ga je dokrajčio kamenom koji je izvukao s dna reke. – Hej, ti! Znaš li šta je s Demofilom? – upita ga Dijenek čim je shvatio da je ovaj u stanju da razgovara. Tespijac je još bio zadihan i samo je klimnuo glavom, a zatim mu pokazao telo koje je ležalo na vrhu gomile u rečici. Glava mu je visila prema crvenoj vodi, ruke su mu nepokretno visile niz nagomilana trupla, iz grudnog koša su mu štrčala dva koplja, a noge su mu bile polomljene. Dijenek je prepoznao ostatke Tespijčevog oklopa i duboko uzdahnu, obeshrabren. – Kako se zoveš, vojniče? – upita hoplitu čija ga je veština zadivila. – Ditiramb – odvrati ovaj, dok je gledao u zemlju, tražeći sebi neko oružje. Dijenek načas zastade i pomisli kako i dalje imaju jednog Ditiramba, jednako valjanog ratnika. Dopusti sebi da se osmehne, a onda mu reče: – Dakle, Ditirambe, kralj i polemarh su mrtvi, sad sam ja glavnokomandujući. Proglašavam te zapovednikom Tespijaca. Postaraj se da okupiš sve svoje ljude, a onda ćemo svi zajedno pokušati da se popnemo na Kolonos. – Pošto je Ditiramb klimnuo glavom u znak odobravanja, Dijenek se okrenu i pridruži se svojim saborcima okrenutim prema moru koji su trpeli sve veći nalet protivnika.

352

Brežuljak heroja

I

spred Lakedemonaca i Tespijaca prostiralo se manje od petnaest metara do obale mora i ceo taj pojas vrvio je od Persijanaca. Da su umeli da se organizuju, istočnjaci su mogli doslovno da pregaze hoplite. Međutim, bili su toliko međusobno zbijeni da su neprekidno smetali jedni drugima. Oni u prvim redovima nisu mogli ni da zamahnu kopljem ili sabljom a da pri tome ne udare nekog saborca. Dijeneku je pod tim okolnostima bilo zgodnije da se bori mačem i pošto se oslobodio koplja koje je zario u grudni koš jednog protivnika, nastavio je da se bori mačem zadajući munjevite udarce Persijancima koji su se zadesili ispred njega. Kako bi jedan od njih pao, sledeći bi se sapleo o njega i gotovo podmetnuo vrat pentakontarhu. Alfej se borio gotovo tik uz njega i uporno je koristio koplje iako mu je zapravo ostao samo patrljak koji je koristio poput noža. Kolos nije čekao da ga protivnici napadnu; probijao se među njihove redove odbijajući ih štitom i pogađajući ih udarcem odozgo. Maron se jedva držao na nogama, ali i dalje je istrajavao u prvoj liniji zamahujući u prazno, mada je tu i tamo uspevao da pogodi metu. Dijenek je primetio da se Maron jedva bori i naredio mu je da se povuče u drugi red i da samo vrši pritisak. Ali Maron ga ne posluša i doviknu da neće da dopusti bratu da stekne prednost. U međuvremenu, Ditiramb je prišao Dijeneku i obavestio ga da su Tespijci spremni za prodor. Potom Dijenek naredi vojnicima da obrazuju mešovitu spartansko-tespijsku falangu i da zbiju redove. Nije bilo lako obrazovati mešovitu falangu. Kad je stiglo naređenje, Beoćani, koji su bili na začelju, nagrnuše prema Lakedemoncima bez ikakvog reda; ni Spartanci, izloženi naletu Persijanca, nisu uspeli da formiraju redove. Iz tih neuspelih pokušaja stvorila se zbrkana gomila hoplita u kojoj se nije znalo ko koga gura. Osim toga, oni koji su se našli na rubovima falange, u blizini rečice, gubili su ravnotežu i upadali u vodu, pa su se s mukom i sa zakašenjenjem vraćali u poredak.

353

Tako sklepana falanga bila je opkoljena s tri strane. Na Dijenekovo naređenje, falanga se okrenu na istok, prema Kolonosu, koji je bio udaljen manje od stotinak metara, ali to kratko rastojanje bilo je načičkano zaprepašćujućim brojem Persijanaca. Hopliti koji su se nakon okreta nadesno obreli na čelu odlučno su napredovali ispred poretka koji je više ličio na nepravilan obrnuti levak nego na falangu. I oni koji su se dotad nalazili u prvoj liniji, između ostalih i Dijenek, Alfej i Maron, okrenuše se nadesno gurajući saborce koji su koračali ispred njih i braneći se štitovima od neprijatelja s kojim su se dotad borili frontalno. Na kraju, Grci koji su bili najbliži fokejskom zidu, a tu su uglavnom bili Tespijci, našli su se na začelju falange, i dalje okrenuti prema zapadu. Zato su morali da se povlače hodajući unazad i da se bore bez trenutka predaha. Posle nekoliko napornih koraka, Dijenek je shvatio da će morati da se probije do prve linije. Prepustio je svoje mesto saborcu koji je stajao desno od njega. Grčka formacija je sporo napredovala tako da mu nije trebalo mnogo vremena da stigne do istočne strane, gde je u prvoj liniji zatekao Anerista. Nije ni morao da zatraži od hoplite koji je koračao ispred njega da mu ustupi mesto; ugledao ga je kako pada, s kopljem zarivenim u prepone. Nije mu preostalo ništa drugo nego da ga zgazi i da stane pored drugog pentakontarha koji se borio mačem istovremeno potiskujući neprijatelje štitom kako bi mogao da se probije dalje. Dijenek učini isto, ohrabrujući one koji su ih sledili da ih guraju što je moguće jače, da napadaju kopljima i da pokažu koliko su hrabri. Metar za metrom, Grci su zauzimali teren, iako je povremeno neko iz unutrašnjih redova morao da stane sa spoljne strane kako bi popunio poziciju palog saborca. Maron nije više mogao da se bori i teturao se u sredini poretka, odbijajući se o hoplite. Ipak, zahtevao je od Alfeja da i on stane u unutrašnjost falange, u strahu da će njegov brat ostvariti još veću prednost nad njim zahvaljujući direktnom sudaru s neprijateljem. Alfej je pristao zato što je bio svestan da će biti korisniji na toj poziciji; osim toga, bilo mu je jasno da mu je brat na izmaku snaga i

354

želeo je da mu udovolji koliko god je mogao, kao što se udovoljava željama čoveka na samrti. Onda je shvatio da su i njemu sati odbrojani, iako nije bio ranjen, barem ne ozbiljno. Dijenek i Anerist morali su da uklone veliki broj neprijatelja pre nego što su dospeli do podnožja brežuljka. A pored njih su se ljudi sve vreme smenjivali. U svakom slučaju, u oblasti oko Kolonosa nije bilo toliko Persijanaca i Dijenek je stigao na cilj s mačem u ruci, bez šlema i s velikom posekotinom koja mu se protezala od leve slepoočnice duž cele leve strane lica, sve do vrata. Okrenuo se i video da se zadnja polovina falange gotovo rasturila u nekoliko grupa potpuno opkoljenih Persijancima. Njima više nije bilo pomoći. Zato se usredsredio na svoj cilj, Kolonos. – Šta ovaj radi ovde? – upita Anerist, koji je i dalje bio pored njega. Dijenek pogleda omraženog zapovednika, a onda okrenu glavu i zagleda se u smeru u kojem je ovaj pokazivao. Desno od brežuljka ugledao je dvojicu muškaraca, od kojih je jedan bio hoplit. Hoplit u punoj ratnoj opremi, sa sjajnim štitom i oružjem kao da nije učestvovao u bici. Isprva je pomislio da je to Pantit, ali učini mu se neobičnim da dolazi sa suprotne strane u odnosu na onu na koju je otišao. Onda ga prepozna. – Eurite! – uzviknu i krupnim koracima pođe prema njemu dok ga je Anerist pratio. – Dijeneku! Jesi li to ti? Jeste li svi tu? – odvrati Eurit i ispruži ruke kako bi dotakao prijatelja. Dijenek mu se približi i spusti mu ruku na rame, ganut. – Aristodem? – upita. – On nije mogao. Otišao je – odgovori jednako lakonski Eurit. – Shvatam – odvrati Dijenek posle kratkog oklevanja. – Malo nas je ostalo, Eurite. Kralj je mrtav, kao i polemarh. Ali Alfej i Maron su još s nama... i tvoj pentakontarh – reče mu kako bi ga upozorio, svestan da se Anerist približava. – Ako si došao da posmatraš, veća si budala nego što sam mislio. Čak nećeš moći ni da vidiš predstavu – izjavi Anerist čim im je

355

prišao. – Ja ne moram i ne želim da gledam. Želim samo da se borim pored vas – odgovori mu Eurit, ozbiljan i odlučan kao nikad dotad. – Ah! Ja ne znam šta bih s poluljudima kao što si ti. Gotovo svi smo ranjeni, ali ranjeni smo u borbi. Zaslužujemo da umremo kao hopliti. Onaj ko je istrljao oči nekim bućkurišem da ne bi morao da se bori ne zaslužuje da umre u oklopu! – prezrivo mu odvrati Anerist. Eurit je progutao i previše uvreda od tog bednog stvorenja. Ali sad mu je ponudio da umre pored njega, a on ga i dalje izaziva. Nije to više mogao da podnese. Podigao je koplje i zamahnuo da ga probode, ali ovaj se izmaknu i Eurit promaši i zanese se, a zatim žalosno pade na zemlju. – Rekao sam ti da ne zaslužuješ da umreš u borbi, ruino ljudska. Ali zaslužuješ da umreš zbog neposlušnosti! – izjavi Anerist i podignu mač. Ali sečivo se nije spustilo na Euritov vrat. – Ti ne zaslužuješ da umreš u borbi, barem ne od neprijateljske ruke – reče mu Dijenek, gledajući ga u oči dok je okretao sečivo svog mača u njegovoj utrobi i privlačio ga sebi držeći ga drugom rukom za rame. Sačekao je da Anerist padne na zemlju, pred zaprepašćenim pogledima ljudi koji su s desetak metara rastojanja posmatrali prizor. Onda je pomogao Euritu da ustane. – Dođi, vojniče, dođi da se boriš s nama – reče prijatelju vodeći ga za mišicu prema hoplitima i otpuštajući helota koji je bio i te kako zadovoljan što može da se skloni iza Kolonosa. – Izgubili smo jednu hulju, ali smo dobili jednog junaka, spartijati! Sad, napred! Svi na brežuljak! – izjavi i sačeka da prvi ratnici počnu da se penju, pa i sâm pođe uzbrdo vodeći Eurita. Budući da je morao da pomogne prijatelju, napredovao je sporije i uskoro svi hopliti koji se nisu borili s Persijancima prođoše ispred njih. I Alfej i Maron su se peli sporo, jer je Alfej pomagao bratu koji je crpeo poslednje deliće snage. U podnožju brežuljka već se razbuktala borba između poslednjih hoplita koji su se izvukli iz neprijateljskog obruča i između persijske prethodnice. Obronak je

356

vrvio od ljudi i Dijenek ubrza korak kako bi što pre stigao na vrh, ostavio Eurita i vratio se u podnožje da organizuje povlačenje preostalih. Istini na volju, gotovo da i nije imao šta da organizuje. Pentakontarh pogleda niz ravnicu i usred šume turbana i tijara ugleda poneki korintski šlem, svestan da ljudima koji ga nose nema spasa. Dole, u podnožju, video je tridesetak hoplita koji su pokušavali da se oslobode naleta Persijanaca kako bi mogli da se pridruže saborcima na vrhu. Bili su to jedini Grci koji su imali mogućnost da stignu do mesta njihove poslednje odbrane. Onda pogleda prema vrhu brežuljka i pozva trojicu hoplita koji su još imali kompletnu opremu i oružje. Kad su mu se pridružili, sva četvorica se sjuriše u podnožje i baciše se na grupu Persijanaca koji su pokušavali da se popnu. Na njegovu naredbu, podelili su se u dva para i pošli prema slabim tačkama odbrane hoplita koji su se i dalje borili. Uz njihovu podršku, hopliti preuzeše inicijativu i održaše odbrambenu liniju. Ipak, previše je bilo razoružanih hoplita koji su se borili golim rukama. Neki su se namerno bacali na neprijteljska koplja; na taj način su zadržavali protivnike ostavljajući mogućnost saborcima da im oduzmu sablju. Dijenek je i dalje imao mač i štit i manje je rizikovao od ostalih. Zato je stigao da se okrene i da dovikne onima na vrhu da pošalju dvadesetoricu do polovine obronka kako bi ih odmenili. Vojnici na Kolonosu brzo se se organizovali iako je samo polovina imala oružje i to samo za osnovnu zaštitu. Među njima je bio i Alfej, koji je morao da uzme Maronov mač. Ali nije se osećao nimalo prijatno jer nije voleo tu vrstu oružja. Osim toga, znao je da bi se njegov brat naljutio kad bi se povratio i primetio da mu nema mača. Zamena je protekla dobro. Dijenekova grupa povukla se žrtvujući mnoge ljude, ali kad su se dvanaestorica preživelih povukli i prepustili položaj saborcima, odbrana je živnula i Persijanci su bili prinuđeni da se povuku. Zapovednik se vratio na vrh i procenio situaciju. Ostala su pedeset dvojica, računajući i njega, a četvrtinu od

357

tog broja činili su Ditirambovi Tespijci. Neki su bili teško ranjeni i nisu više mogli da se bore, a polovina onih koji su još bili na nogama ostali su bez štita; još manje ih je imalo mač, a više niko nije imao koplje osim Eurita, koji nije mogao da ga koristi. Ostala su još i ona dvadesetorica koja su se borila u podnožju, ali nije znao koliko dugo će moći da izdrže pre nego što ih odmene. – Hoću da se borim! Odvedi me pred Persijance! – prodera se Eurit. – Ako se popnu, moći ćeš da se boriš. Sad su mi potrebni ljudi koji mogu da silaze i da se penju – odgovori mu Dijenek, koji je u međuvremenu procenjivao koju dvadesetoricu može da pošalje da odmene Alfeja i ostale. Eurit ništa nije rekao. Došao je pre svega da bi umro s njima, u oklopu. Besmisleno je bilo da se bori u takvom stanju. Dijenek je bio prisiljen da izabere i nenaoružane vojnike koji su se snašli lomeći grane s drveća na južnom obronku. Ditiramb je imao mač i štit koje je pokupio pored rečice i delovao je kao da je i dalje u stanju da zada muke neprijatelju. Zapovednik je posmatrao šta se događa dole, tridesetak metara ispod vrha. Gledao je Alfeja kako baca dvojicu Persijanaca jednog za drugim, pošto ih je prethodno razoružao, a zatim ih je podigao uvis golim rukama, jedinim preostalim oružjem. Onda ga je video kako pogađa pesnicom još jednog i on završi s licem u prašini. Ostali hopliti morali su da se snalaze na isti način, ali budući da nisu bili snažni kao Alfej, snalazili su se na najraznovrsnije načine. Nekolicina se dokopala kratkih persijskih kopalja, drugi su, opet, mogli samo da pokupe kamenje s tla i da gađaju neprijatelje, ali na taj način su malo njih uspeli da onesposobe za borbu. Dijenek je hteo da omogući svojoj grupi da predahne. Zato je čekao da izvrši zamenu sve dok prva linija u podnožju nije pretrpela toliko gubitaka da je zapretila opasnost da se Persijanci probiju. Uprkos nedostatku oružja, hopliti su bili u boljem položaju i premda nisu mogli da uklone veliki broj protivnika, barem su uspevali da ih drže na odstojanju. Zapovednik je pomislio kako bi mogli da

358

pokušaju da izdrže do sutona, kako bi se preko noći odmorili. Ko zna šta bi se sutradan moglo dogoditi, možda će se u međuvremenu dogoditi nešto značajno na Artemiziju... Ali do zalaska sunca ostalo je još nešto manje od četiri sata, a on je, za odmenu, imao na raspolaganju samo desetak hoplita. Naredio je smenu kad je primetio da su četvorica pala u prvoj liniji, a da se dvojica jedva drže na nogama. Naredio im je da se povuku na njegov znak, trudeći se da drže razmak između sebe. Kad je dao znak, ovi odozdo naglo se okrenuše i potrčaše uz obronak, dok su Dijenek i njegovi jurišali niz padinu. Dok je udarao prvog protivnika štitom, zapovednik doviknu Alfeju da pripremi zamenu među onima na vrhu i da ih pošalje dole na njegov znak. Još jednom su prednost obronka i uzan front nadoknadili umor i nedostatak oružja. Dijenek je hteo da zatraži koplje od Eurita, ali znao je da bi ga time ponizio i zato je nastavio da se bori mačem. Povremeno bi prema njima doletela poneka strela, ali uglavnom je padala iza njih ili među same Persijance. Ditiramb se žestoko borio, pokazujući izuzetnu izdržljivost. Dijenek je načas osmotrio kakvu tehniku koristi u borbi i to ga je podsetilo na Leonidinu. Naime, i Tespijac je koristio štit kao napadačko oružje, ali pri tome se nije služio njegovom spoljnom površinom kao kralj, već ivicom. Čim bi uzdrmao protivnika, pružio bi levu ruku kao da će ga udariti pesnicom, ali zahvaljujući porpaksu, nije morao da koristi ruku, već bi ga udario rubom štita. Ditiramb je pod različitim uglovima zadavao protivniku udarce rubom štita tako da je na taj način nekoliko puta uspeo da udari protivnika čak i u vrat. Ipak, na taj način je na nekoliko trenutaka ostajao nezaštićen, tako da su dvojica protivnika uspela da mu se približe i da ga rane. Dijenek je ugledao dve posekotine na njegovom boku, ali to kao da nije uticalo na Tespijčevo držanje. I pentakontarh je završio borbu povređen. Dok je spuštao mač na rame neprijatelja, drugi mu je prišao s boka i bacio se na njega. Dijenek je najpre morao da izvadi mač iz ramena prvog protivnika, kad je ovaj drugi zamahnuo sabljom. Oderao mu je dobar deo kože s

359

desne mišice, malo iznad lakta. Rana ga je toliko pekla da je bio prinuđen da popusti stisak i mač mu ispade iz ruke, pravo među noge Persijanaca koji su se ustremili na njega. Nije mu preostalo ništa drugo nego da sledi Ditirambov primer. Izvukao je levu podlakticu iz porpaksa i obema rukama uhvatio štit, pokušavajući da udari neprijatelja. Nije uspeo, ali barem ga je držao na odstojanju. Onda je primetio da Persijanac koji se nalazio tik iza njegovog napadača zamahuje čitavim dorskim kopljem koje je sigurno uzeo nekom palom hopliti. Odlučio je da mu ga oduzme po svaku cenu. Sačekao je još nekoliko trenutaka, a onda je bacio štit prema izloženom vratu Persijanca i pogodio ga. Ovaj pade nauznak oslobodivši prolaz saborcu koji se zatekao iza njega. Persijanac zamahnu kopljem prema Dijeneku, koji je ostao razoružan, ali Spartanac se baci na zemlju i hitro pridignu telo protivnika koga je prethodno ubio štitom tako da se Persijančevo koplje zari u truplo. Dijenek jednako munjevito izvuče koplje i stiraksom probode grudni koš protivniku koji se već bio pripremio da izvuče sablju. Dijenek skoči na noge i s dorskim kopljem u ruci ponovo oseti sigurnost. Više nije obraćao pažnju na bol u desnoj ruci. Nastavio je da se bori sve dok nije prebrojao petoricu palih u liniji, a onda je naredio smenu. U međuvremenu je prošlo još pola sata i uprkos očajnom stanju onih koji su ih odmenili na položaju, nadao se da će izdržati. Popeo se na vrh obilazeći nizak zid i gotovo je naleteo na Marona. Njegov prijatelj se puzeći vukao prema obronku grozničavog izraza lica i teško dišući, dok je Alfej pokušavao da ga zaustavi. – Neću ti dozvoliti da pobediš! U prednosti sam! Još sam u prednosti! – buncao je. – Sad ću da ubijem još desetoricu, a onda nećeš moći da me dostigneš čak i ako umrem! Koplje u Dijenekovoj ruci odjednom privuče njegov sumanut pogled. – Daj mi ga! Daj mi ga! – uzviknu i uhvati ga za gležnjeve, a zatim pokuša da dograbi stiraks. Dijeneku nije bilo teško da se oslobodi njegovog stiska. Dovoljno

360

je bilo da trzne nogu kako bi odgurnuo Marona koji pade u prašinu i briznu u nezadrživ plač. Zapovednik ga je tužno gledao. Onda je primetio Alfeja, izranavljenog, punog posekotina, umrljanog krvlju i prašinom; ličio je na glinenu statuu. Pogled mu zatim pade na Eurita koji je nespretno krivio glavu kako bi čuo njihove reči, žalosno bespomoćan u odnosu na svoju sjajnu opremu. Pomislio je na onaj dan na stadionu tokom Karnejskih svetkovina kad su saznali da će poći na Termopile. Uzbuđeni i oduševljeni, svim srcem su se nadali da će se naći među odabranima. Svi su, osim Aristodema, bili nestrpljivi da dokažu da su dobri ratnici i da opovrgnu one koji su ih smatrali samo rezervom. I eto šta je ostalo od njih: Ditiramb je umro i pre nego što je uspeo bilo šta da dokaže, jedan je sišao s uma, drugi je oslepeo, pretvorio se i grotesknu figuru, a on... on je izdajnik. Maron prestade da jeca, a brat ga položi na leđa. – Potrudi se da i ti umreš što pre. Tako neće biti velika razlika između nas dvojice... – reče Maron čim je susreo Alfejev pogled, a onda sklopi oči. Zauvek. – Mislim da ćemo svi vrlo brzo umreti – reče Ditiramb Tespijac, pokazujući prema istoku. Dijenek mu priđe i ugleda dugačku kolonu Persijanaca koja im se približavala. – Trebalo im je malo vremena, ali na kraju su ipak uspeli da stignu preko planine... – primeti Beoćanin. – Koliko ja znam, trebalo je da stignu splavovima – umeša se Eurit, želeći na svaki način da bude koristan. – S mora ili s planine, više nije važno – odvrati Dijenek. – Nadao sam se da ćemo izdržati do zalaska sunca, ali do sutona su ostala još tri sata, a gotovo smo ostali bez oružja... – onda se vratio na drugu stranu i pogledao kako se drži prva linija u podnožju. Koliko god to delovalo neverovatno, taj mali brežuljak pružao je sedamdesetorici hoplita, iscrpljenih i gotovo razoružanih, mogućnost da se odupru nepreglednoj vojsci. U razmišljanju ga prekide zvuk persijskih truba. Odmah zatim Dijenek ugleda vojnike u podnožju brežuljka kako odustaju od

361

borbe s grčkom prvom linijom i povlače se prema fokejskom zidu, gde su ostali u međuvremenu zarobili preživele Tebance. Vreme je sporo prolazilo dok se persijska kolona koja je nadirala s istoka spajala s ostatkom vojske ispred i iza fokejskog zida. Potom se iz persijskih redova izdvoji jedan čovek odeven u kiton, ruku vezanih na leđima. Zarobljenik je nesumnjivo bio Grk. Dvojica Persijanaca dovedoše ga do podnožja Kolonosa i ostaviše ga tu. Dijenek je pokušao da ga prepozna, ali sunce ga je zaslepilo i video je samo njegove obrise. – Heleni! – reče nepoznati. – Ja sam jedan od Malijaca koje ste jutros oterali. Uhvatili su me dok sam pokušavao da se vratim u svoj grad. Persijanci su mi naredili da zahtevam od vas da se predate. U suprotnom, treba da znate da imaju toliko strelaca da će, kad počnu da gađaju, strelama zakloniti sunce! Preživeli pogledaše Dijeneka. I Eurit se okrenuo prema njemu, iako nije mogao da ga vidi. I Dijenek pogleda njih. Osim Eurita, jedino je još on imao koplje. Štitova više nije bilo, a mačeve je mogao da prebroji na prste jedne ruke. Nije bilo ratnika koji nije bio prekriven ranama, a mnogi nisu više mogli da se drže na nogama od bola ili od iscrpljenosti. Ponovo se okrenuo prema ravnici. – Malijče! Donosiš nam dobre vesti! Teško nam je da se borimo zaslepljeni suncem. Ako nam Persijanci učine uslugu i zaklone ga, pobićemo ih još više! I konačno ćemo se boriti u hladovini! – prodera se, a odmah zatim razlegnu se horski poklič iza njegovih leđa. Malijac se okrenu i sačeka da persijski stražari dođu po njega. Hopliti na brežuljku shvatili su šta se događa tek kad su začuli poznat zvuk. Već sledećeg trenutka Malijca zasu kiša strela. Bilo ih je toliko da je, kad je pao, još dugo ostao odignut od tla sve dok vrhovi strela koje su ga probole nisu izašli na drugu stranu. Dakle, to nas čeka, pomisli Dijenek, spreman da se opkladi da su isto pomislili i njegovi prijatelji. Grci se zgledaše. Onda neko pogleda dole i primeti da se strelci

362

pripremaju sa svih strana, i oni uz more i oni kod istočnog prolaza. – Drago mi je što si s nama – reče Alfej Euritu, dok ga je pomerao tako da leđima bude okrenut prema planini, jedinoj strani odakle strele neće doleteti. Dijenek se, međutim, zapitao da li umire za Pauzaniju, koga je poslušao pomogavši Persijancima da nađu prolaz preko planine, ili za Leonidu, koji je sve učinio da zaustavi Persijance. Ili da bi se sâm iskupio zbog svog nedela. Potom se razlegnu grmljavina deset hiljada strela odapetih istovremeno. Onda se začu šištanje. Deset hiljada strela koje poleteše istovremeno podigoše vetar snažan kao onaj što duva s Helesponta. Još jednom se oglasi snažna grmljavina, još jednom dunu snažan vetar. Prvi Persijanci koji su se popeli na brežuljak zatekli su samo jednog hoplitu živog. Bio je na kolenima, sa strelom zarivenom u butinu i s drugom u ramenu. Petnaestak strela zarilo mu se u štit. Oružje i oprema još su mu bili sjajni, kao da se nije borio, a kroz proreze na šlemu nisu mu se videle oči. Držao se uspravno odupirući se o koplje čiji je zadnji deo bio zariven u tlo. Kad je čuo da se približavaju, podigao je koplje i bacio ga na njih. Onda se stropoštao na zemlju, izlažući leđa i vrat najbližem protivniku.

363

Gorgo

A

ristodem je dugo zurio u Pantitov leš, ukrućen i pomodreo, kako se ljulja obešen o konopac zakačen za gredu ispod tavanice. Nije spustio telo prijatelja iz tog žalosnog položaja niti je otišao da obavesti nekog o onom što se dogodilo. Čuo je da su mnogi optužili momka da se namerno kasno vratio na Termopile, kako ne bi učestvovao u bici. Znao je i da je mladića mnogo pogodilo ono što je video kad je stigao na mesto pokolja, samo dva dana nakon poslednje bitke: tebanski zarobljenici bili su žigosani poput robova, Leonidina glava bila je nabijena na kolac postavljen na fokejskom zidu, tela njegovih prijatelja ležala su nesahranjena, za razliku od tela Persijanaca koje je Kserks na brzinu sakrio kako se ne bi saznalo koliko ga je žrtava stajala ta pobeda. I Pantit je, kao i Aristodem, živeo gotovo u zarobljeništvu; svi su ga izbegavali iako je često bio tema razgovora i svakojakih ogovaranja; baš on, pomisli Aristodem, koji je više od svega želeo da umre sa svojim prijateljima. Stigao je do Eurote, više nagonski nego namerno. Tamo ga je terala želja za njom, uzaludna nada da će je sresti i da će njih dvoje obnoviti svoje susrete. Sad kad je i Pantit otišao, nije više imao kome da se obrati, nikog s kim će podeliti hiljadu sumnji koje su ga mučile. Zašto se nije oglasila, barem nekom porukom? Na kraju krajeva, Leonide više nema, baš kao što je i želela, a on je živ; živ je, uprkos svima i svemu i spreman je da ponovo preuzme ulogu zbog koje je produžio svoj život iza granice koju mu je država odredila. Kući se vratio tek s večeri, potišten i malodušan. Tizija ga je obavestio da će se sutradan održati ceremonija proglašenja Pauzanije za namesnika i naslednika trona Pleistarha i novog zapovednika kopnene vojske koju će povesti u rat protiv Persijanaca. To mu je odmah privuklo pažnju: Gorgo će sigurno prisustvovati ceremoniji.

364

Ali nije razmišljao o tome kako će ljudi postupiti dok nije stigao na Akropolj. Bilo je dobro dok ga nisu prepoznali. A onda je bilo dovoljno da ga primeti jedan jednaki s kojim se borio u prethodnom pohodu, pa da se pronese glas o njegovom prisustvu. Kroz mnoštvo građana razlegnu se žagor i svi upreše pogled u njega. Što su ga duže gledali, to je snažnije osećao da se između njega i ostalih otvara ponor, sve dok nije ostao sâm na jednom delu trga, dok se se Lakedemonci skupljali podalje od njega. Dugo mu niko ništa nije rekao. Onda jedan krupan momak koji je ličio na tipičnog predstavnika sistema, učenik agoge, odluči da progovori i to naglas. – Ne želimo kukavice ovde! Odlazi! – reče. U izrazu njegovog lica bilo je okrutne netrpeljivosti i Aristodem shvati kakvo razočaranje predstavlja za takve momke. – Tako je, odlazi! – ponovi drugi, mnogo stariji. – Ovo je događaj kojem treba da prisustvuju jednaki. A mi nismo jednaki! – Da se moj muž tako poneo, odrekla bih ga se! – doviknu mu jedna žena i baci na njega kamen, koji ga pogodi u rame. Ti ljudi ne znaju za šta je on sve bio sposoban kad ga je Leonida poslao u persijski logor. Ipak, i kad bi znali, da li bi bilo drugačije? Rekao mu je Eurit: ljudi pamte samo ono poslednje što si uradio, nije važno kakve si poduhvate napravio pre toga. Sud potomaka zasniva se na poslednjem delu... Zasuše ga kamenicama uz uvrede i podsmevanje. Morao je da skupi plašt oko sebe i da zaštiti glavu pre nego što je otišao. Dok je odlazio primetio je Pauzaniju kako se penje na podijum praćen eforima, Leonidinim sinom i Gorgom. Kraljica je bila lepša nego ikad. Sledećeg dana jedan glasnik koga su poslali efori obavestio ga je da je optužen za riptaspiju. Nije smeo da izlazi iz kuće dok na svoj crveni plašt ne prišije komadiće tkanine druge boje, kako bi, pročitao je glasnik objavu „ljudi koji ga ne poznaju znali s kim imaju posla i ponašali se u skladu s tim“. Nije bilo pametno što se pojavio na javnoj svetkovini, pomislio je.

365

Time je samo privukao pažnju na sebe u trenutku kad, pred opasnošću od izbijanja novog rata, ljudi imaju druge probleme. Neko ko je naročito revnostan obavestio je efore o njegovom dolasku na trg i oni su preduzeli mere protiv njega. Ali to više nije bilo važno. Nije bilo nijednog Spartanca koji je došao da ga pita kako se osećao tih dana na Termopilima, kako je živeo ili barem da se raspita o tome kakvi su Persijanci. Čak ni efori ili članovi Geruzije ili sâm Pauzanija, koga bi ipak trebalo da zanimaju informacije jednog povratnika iz bitke, niko nije došao da razgovara s njim. Kao da njegove procene nisu vredne pažnje. Nije mu došao nijedan prijatelj. S druge strane, one prave izgubio je u Malidi, a ostali su bili uz njega ne zbog onoga što on jeste, već zbog onoga što je predstavljao: primer savršenog Spartanca, lep, snažan, vešt ratnik, slika koju je njegova poslednja odluka na Termopilima u trenu izbrisala. Shvatio je da mu je izuzetno teško da oprosti Euritu. Da njegov prijatelj nije odlučio da se vrati na središnji prolaz, verovatno im niko ne bi zamerio zbog njihove odluke. I nikom nikad ne bi palo na pamet da dvojica slepih hoplita mogu da se bore, a možda bi ih proglasili i herojima. Herojima, zato što su uspeli da prežive. Kakva ironija! Sad kad je preživeo samo on, smatrali su ga kukavicom. Kako je tanka linija između junaštva i kukavičluka! Jedna odluka, jedna mala odluka koja nimalo nije promenila tok bitke na Termopilima. Jedina posledica te odluke jeste Euritovo samoubistvo, zahvaljujući kojem je njegov prijatelj postao heroj, a on kukavica. Želeo je da se vrati zbog Gorgo, a ne zato što se plašio da umre. Zapravo, plašio se da će umreti zato što bi ga smrt sprečila da je ponovo vidi. To ne znači da je kukavica. Ili znači? Da bi dobio odgovor na to pitanje, morao je da vidi Gorgo. Morao je od nje da sazna ko je Aristodem i šta je postao. Samo će ona umeti to da mu kaže, samo ona, jedini razlog zbog kojeg se vratio. Od tog dana svake večeri odlazio je na Eurotu, na mesto gde se

366

jedna reka uliva u drugu, u nadi da će se kraljica pojaviti s robinjama, kao što je to uvek činila. Bilo je toplo oktobarsko veče kad ju je video. Gotovo dve nedelje svakodnevno je odlazio na Eurotu i nijedom nije video ni nju ni njene robinje. Približavalo se hladno godišnje doba i sve je manje bilo dana kad se moglo kupati u reci. Odjednom je čuo ženski smeh koji je dopirao sa same obale reke. Srce mu je poskočilo i ubrzao je korak. Pažljivo je osmotrio obrise silueta i prepoznao njene robinje. Ali ona nije bila s njima. Aristodem pomisli da bi možda ipak mogao da joj poruči da će je sledeće večeri čekati na Euroti. Pošao je prema robinjama, ali ga odjednom zaustavi neko predosećanje. Možda se Gorgo kupa na nekom drugom mestu, možda baš tamo gde su se njih dvoje sastajali. Možda je na ostrvcu i čeka da je on potraži. Obuzet novom nadom, pošao je uz obalu do mesta gde se Muzga uliva u Eurotu, a onda je zagazio u vodu. Tek tada je primetio da se nešto kreće iza ostrvca. Video je jednu figuru, ali dve glave. Dve. – Znala sam da ćeš doći, pre ili kasnije. Dođi, Aristodeme. – Njen glas razveja mu sve sumnje. Pregazio je reku i zakoračio na ostrvce i tek tada mogao je jasno da čuje njeno duboko disanje koje je često izazivao tokom njihovih ljubavnih susreta. Iza nje je stajao neki čovek i silovito je prodirao u nju, držeći je za međunožje. Bili su u vodi do kolena i Aristodem je video njene ruke, jednu zavučenu među bedra, drugu zabačenu unazad, u potrazi za telom njenog partnera. Gorgo kriknu, i bio je to krik zadovoljstva koji je dobro poznavao. Onda se odvoji od muškarca i kao da se dotad zabavljala nečim uobičajenim, ravnodušno reče: – Hoćeš li da nam se pridružiš? Odavno to nismo radili utroje. – Onda blago okrenu glavu i obrati se

367

čoveku koga je skrivala svojim veličanstvenim telom: – Ti nemaš ništa protiv, je l’ da? – Ne. Naravno da nemam ništa protiv. Odgovara mi i jedan riptaspis poput njega. – Onda se pomeri u stranu. Bio je to Pauzanija. Aristodem se skamenio. Nije mogao da veruje svojim očima. Nije hteo da poveruje da su to upravo njih dvoje. Poželeo je da je i dalje na Termopilima i da je ovo samo ružan san. – Dakle? Šta čekaš? Ne pruža se svaki dan prilika da istovremeno vodiš ljubav s kraljicom i s namesnikom! I to jednom riptaspisu... Aristodem se odjednom oseti prljavim. Osetio je nezadrživu želju da se okupa. Odlučno je zakoračio prema njima. Pauzanija napnu mišiće, u strahu da će ga ovaj napasti. Ona, međutim, nije ni trepnula. Aristodem se, međutim, bacio u vodu, zagnjurio je i glavu i nekoliko puta je snažno protresao, kao da hoće da se oslobodi tog strašnog košmara. Kad je izronio, njih dvoje su još stajali na mestu. Ponovo im je prišao i kad joj je bio nadohvat ruke, Gorgo ga zgrabi za ručni zglob i stavi njegovu šaku na svoje grudi. Aristodem zadrhta, preplavljen sećanjima i osećajima koje je taj dodir izazivao. Ali smogao je snage da skloni ruku, upravo dok je Pauzanija približavao svoju njenom trbuhu. Naglo se izmakao i stao na rastojanju koje će mu dozvoliti da razgovara s Gorgom a da pri tome ne poželi da joj se baci pred noge: – Mislio sam da me voliš. Dovoljna je bila jedna sramna i nepravedna optužba da me odmah zameniš? – upita je, ne obraćajući pažnju na namesnika. – Da te zamenim? Ne pričaj gluposti! – odgovori ona bez i malo stida. Aristodem je nekoliko trenutaka ćutao. Kad je ponovo progovorio, glas ga je izdao, otkrivajući njegovu zbunjenost. – Znači, sa mnom si se samo zabavljala... – uspeo je da izgovori. – Da, ali bila je to lepa zabava! Često sam pričala Pauzaniji o tome.

368

I on je želeo da te proba. Zato ne želimo da te izgubimo kad si se već vratio živ... – odvrati ona. – Ali želela si da ubijem Leonidu! Zašto bi poželela tako nešto ako ne da bi bila sa mnom? – bio je uporan, odbijajući da prihvati nešto što je očigledno. – To je, zapravo, bila moja zamisao – umeša se Pauzanija, koji je u međuvremenu seo na rub ostrvca. – Znao sam da Dijenek to nikad neće učiniti i zato sam predložio Gorgo da pokuša tebe da ubedi – dodade. – Ali ja sam smatrala da ni ti nećeš biti u stanju to da uradiš i bila sam u pravu – reče Gorgo. – Dijenek? Kakve veze ima Dijenek s tim? – zbunjeno upita Aristodem. – Pa... kao što znaš, Dijenek mi je... bio mi je vrlo naklonjen – ispravi se Pauzanija. – Prihvatio se zadatka da sabotira helensku odbranu na Termopilima i rekao bih da je i uspeo, ako je istina da su Persijanci našli zaobilazni put – objasni. – Izdajnik je bio jedan Malijac, izvesni Efijalt – reče Aristodem, zgrožen nad tim vređanjem uspomene na svog prijatelja. – Ma... može biti. Kao što može biti da je Dijenek svalio krivicu na nekog drugog... To me nimalo ne bi začudilo – nadmeno odvrati Pauzanija. – Ali... zašto biste učinili tako nešto – upita Aristodem. – Zašto? Zato što kao poslednji sin jednog kralja nikad ništa ne bih imao ako to ne bih sâm uzeo, i to silom. Da je Leonida izgubio ili umro, postao bih namesnik i zapovednik vojske u ratu protiv Persijanaca. Tihe mi je pomogla, jer se na Termopilima dogodilo i jedno i drugo – objasni Pauzanija govoreći vrlo sporo, kao da se obraća detetu koje nije u stanju da shvati ni najosnovnije pojmove. Ovo je porodica zveri!, pomisli Aristodem. Kelomen, Leonida, a sad i Pauzanija. Nema jednog među njima koji poseduje kvalitete kakve zahteva spartanska država... Onda se priseti da je i Gorgo deo te zavere. – A to si, naravno, bila u dosluhu s njim... – Od samog početka – odgovori žena, koja je i dalje ponosno

369

isticala svoju golotinju, svesna da izaziva nelagodu u njemu i da i dalje može da sruši njegovu krhku odbranu. – Da. Tebi je pre svega bio potreban neko ko će te osloboditi tvog mučitelja. Nije bilo važno da li ću to biti ja ili on... – reče Aristodem, pokazujući na Pauzaniju. – Mučitelj? Mogu da se pohvalim time da nikad nikom nisam dozvolila da mi naudi. Leonida je bio izuzetno nežan muž... – odvrati ona uz nehajan osmeh. – Šta? A poniženja, kinjenja? Mučenja? A svi ti tragovi nasilja na tvom telu? – upita je, svestan da je izgubio mir koji je očajnički pokušavao da zadrži do tog trenutka. – A, to... hm... – umeša se Pauzanija – to je posledica naših susreta. Uvek si bio previše nežan ljubavnik za nju. Gorgo je žena koja traži snažna osećanja. Aristodem je bio previše preneražen da bi mogao da odgovori. Gorgo je iskoristila njegovo ćutanje da doda: – Leonida je uvek gajio neko smešno poštovanje prema meni. Zbog toga sam ga prezirala. Čak mi je govorio da me voli. I što sam ga više ponižavala, to mi je češće govorio da me voli, ta budala. Na kraju mi je rekao da će tražiti smrt u borbi jer ne može da živi sa mnom znajući da ga prezirem. Zato je hteo da pođe na Termopile s malom vojskom. A čini mi se i da je izmislio proroka o kome se sada priča kako bi opravdao svoje žrtvovanje. S druge strane, ako je Kleomen prenosio lažna proročanstva, ne vidim zašto to ne bi radio i njegov polubrat... – Ali zašto si onda dopustila da Pauzanija organizuje izdaju uz Dijenekovu pomoć? I zašto si htela da ga ja ubijem? – zbunjeno upita Aristodem. – Zato što nismo mogli biti sigurni da će zaista to učiniti. Niti smo znali da će okolnosti ubrzati njegovu smrt. Osim toga, da je Euribijad ostvario uspeh, kopnene borbe bile bi nepotrebne, zar ne? – odgovori mu kraljica i slegnu ramenima. – A Kleomen? Ubedila si me da ga je on ubio... – zaključi Aristodem, obeshrabren. – On ubio Kleomena? – odvrati Gorgo i prasnu u smeh. – Ma, ne!

370

Idealista poput Leonide! Moj otac se sâm iskasapio; a ja sam bila tamo, s druge strane rešetaka, uživala sam u prizoru. Bilo je... zabavno, čak bih mogla reći i uzbudljivo gledati kako jedan čovek secka sebe na komadiće... Aristodem se priseti njihovog poslednjeg susreta, kad mu je kraljica odgrizla deo ušne školjke. To nije bio izraz strasne ljubavi, već dokaz okrutnosti i varvarizma žene zbog koje se odrekao svoje časti. Stideo se samog sebe zato što joj je dozvolio da se tako dugo poigrava njime, što nije shvatio na osnovu mnogih sitnih znakova s kim ima posla. Ali najviše se stideo što je prezirao, čak i mrzeo čoveka kao što je Leonida: heroja, vođe grupe junaka čiji je deo i sâm mogao da bude, ali je odbacio tu priliku. I odbacio ju je zbog svoje gluposti, što je mnogo gore od kukavičluka za koji ga optužuju. To dvoje se ne mogu tek tako izvući. Ne smeju se izvući. Ako nema pravde u Sparti, neka se barem izvrši božanska pravda. – Zašto ste mi otkrili sve ovo? Sad ću o tome obavestiti efore... – zapretio im je. – Ko će ih obavestiti, jedan riptaspis? A ko bi ti poverovao? Jedna kukavica optužuje namesnika koji je, povrh svega, zapovednik vojske u najosetljivijem periodu lakedemonske istorije... – odgovori mu Pauzanija, prezrivo se smejući. Aristodem mu je glatko poverovao. – Bolje bi ti bilo da ćutiš. Sve u svemu, mi smo tvoji jedini saveznici. Mogao bi ponovo da nam zatrebaš i ako bude neophodno, zaštitićemo te – dodade Gorgo zavodljivim glasom. Ali Aristodem nije više mogao da je sluša. Shvatio je koliko je lako mrzeti je, pošto ju je dve godine tako silovito voleo. I dalje je bila u stanju da probudi njegova čula, ali um mu se konačno probudio, iako mu to nije pomoglo da se oseća bolje. Nije više mogao da trpi njeno prisustvo. Nije više mogao da trpi njihovo prisustvo. Pogledao ih je, nage, i pomislio kako zaslužuju jedno drugo. Ponovo se osetio prljavim, zbog same činjenice da stoji

371

pored njih. Otišao je, ne osvrćući se. Čak ni kad ih je čuo kako se smeju, kako se smeju njegovom porazu. Narednih dana njegova duša sve više je kopnela. Nije mogao da učini više ništa da povrati dostojanstvo i samopoštovanje. Strast prema Gorgo poremetila mu je veru u eunomiju. Termopile su ga koštale svih prijatelja; njegov izbor da živi, međutim, koštao ga je časti i samopoštovanja, i supruge, a one večeri na reci... te večeri na reci izgubio je veru. A s verom je izgubio i nadu i životni cilj. Izgubio je želju za životom. Sad im je zavideo, svojim sugrađanima i prijateljima, koje je toliko prezirao zbog njihove detinjaste vezanosti za lakedemonsku zajednicu. Koliko god da nešto krene po zlu, oni su u borbi za opšte dobro uvek pronalazili razlog da svoj život smatraju ispunjenim. Da li su se oni ikad osećali usamljeno? Bio je siguran da nisu. Pao je u potpunu bezvoljnost koja se odrazila i na njegovo telo, koje je prvi put postalo tromo. Nije pokazao nikakvo zanimanje kad mu je Tizija saopštio da ga je efora zadužen da presudi njegov slučaj oslobodio optužbe za riptaspiju. Međutim, sudija je naredio da Aristodem ne sme više da posećuje sisicije, u kojima nije dobrodošao, i da ne može da vrši dužnost „zaštitnika“. Tizija mu je doneo i vesti o ratu. Veliki car vratio se u Aziju sa svojom flotom, a njegova vojska, koju je predvodio izvesni Mardonije, ponovo se povukla u Tesaliju i u Makedoniju da prezimi, i dalje držeći prevlast nad središnjim delom Grčke i celom Beotijom. Pričalo se da su Atinjani spremni da sklope jednostran dogovor s Persijancima i da Arg namerava da podrži osvajanje Peloponeza koje bi trebalo da usledi naredne godine. Bile su to loše vesti za Spartu. Iako su jaka utvrđenja podignuta duž prevlake isključila svaku mogućnost da Persijanci preko kopna prodru na jug, podrška atinske flote svakako bi im omogućila da veoma lako stignu do Lakonije.

372

Uostalom, Aristodemu to i nije bilo važno. On je svoj rat izgubio na Termopilima; iako nije umro zajedno sa svojim prijateljima, zahvaljujući Gorgo, jedan deo njega svakako je umro. I činilo mu se da je jedina spartanska žrtva koje će se Lakedemonci s prezirom sećati. Zimu je proveo ne baveći se nikakvim fizičkim aktivnostima, ali je za uzvrat vreme provodio u kajanju i prekorevanju. Nalet energije osetio bi samo kad bi se iskalio na svoj štit, besomučno ga udarajući mačem dok ga nije razbio na komadiće, jer je smatrao da nije dostojan takve nagrade. U međuvremenu, Atina je odustala od dogovora s Persijancima, ali je zahtevala od Sparte da pruži konkretan doprinos u centralnoj Grčkoj. Atinjani su sve češće upućivali te zahteve i čak se proneo glas da je grad ponovo razoren i zapaljen. Pričalo se i da su Persijanci stigli čak do Megare. Lakedemonija je ponovo pozvana da se umeša. U Sparti su se slavili Hijacintovi dani i praznik u čast Apolona. Svi su išli u Amikle, četvrt u predgrađu, kako bi odali počast Hijacintu, prelepom sinu lakedemonskog kralja Amikla, koga je Apolon, njegov ljubavnik, nehotice ubio diskom. Aristodem nije nameravao da učestvuje u proslavi, ali pomisao na to da će vojska uskoro krenuti na sever a da njega niko neće zvati da joj se pridruži, pojačala je njegovu bezvoljnost. Prestao je da jede i vršio je nuždu tamo gde bi se zatekao kad bi osetio potrebu, a ne na mestu određenom za to. Osećao se kao starac koji više ne može da se brine o sebi i koji samo čeka da ga smrt uzme. Lep kraj, pomislio je za čoveka iz loze Heraklida koja je iznedrila rodonačelnike dveju spartanskih kraljevskih porodica kao i najponosnijeg lakedemonskog naprijatelja, kralja Mesene koji je, dva veka ranije, naneo Lakedemoncima težak poraz na planini Itome. Međutim, pomislio je, taj Aristodem je smogao hrabrosti da se ubije, pošto je shvatio da je bespotrebno žrtvovao kćer Meropu. Shvatio je da postoje dostojanstveniji načini da napusti ovaj svet. Da se udavio u sopstvenom izmetu, potvrdio bi sve loše što se

373

pričalo o njemu i potomci bi ga zapamtili kao sraman primer Spartanca koji ni na koji način ne bi trebalo da slede. Na Euroti je započeo proces njegovog unutrašnjeg propadanja. Da mu je Tihe pomogla, možda njegovo telo nikad ne bi bilo pronađeno i jednostavno bi ga zaboravili. Odjednom je pronašao snagu da ustane i da ogrne obeleženi plašt. Morao je malo više da se napregne kako bi prešao kućni prag i izašao na ulicu, gde, zahvaljujući prazniku, srećom ni na koga nije naleteo. Brzim korakom produžio je prema reci, barem onoliko brzo koliko su mu to dopuštali ukočeni udovi i omlitaveli mišići. Stigao je na obalu reke. Zaustavio se i čučnuo je posmatrajući vodu, dugo, sve dok u vodi nije prepoznao obrise svog lica. Nekada se pričalo da sam lep kao Narcis, pomisli. Da sam kao on, zaljubio bih se u svoj odraz u vodi i prepustio bih se smrti. Ali sad, kad pogledam sebe, osećam samo gađenje... Moraću da pronađem drugi način. Nadao se da će naći bar delić odlučnosti koju je ispoljio Eurit kad je odlučio da ode u smrt. Razmišljanje o dugogodišnjem prijatelju, o jedinoj osobi prema kojoj je osećao nepomućenu naklonost, donela mu je izvesno olakšanje. Pokušao je da se seti njegovog iskrenog izraza lica, njegovog strogog držanja, njegovih odmerenih i mudrih reči. Njegove mudre reči. I tek tad se setio šta mu je prijatelj rekao kad je pokušao da ga ubedi da pođe s njima na središnji prolaz. Ljudi će ti suditi po poslednjem delu koje budeš učinio. Sad zna šta mu je cilj.

374

Epilog

Plateja

V

ojska saveza već nedelju dana bila je smeštena u ravnici severno od Kiterona u Beotiji, nadomak ruševina grada Plateje. Pauzanija kao da je odlagao odluku o napadu, naizgled zbog proročanstava koja su svakog jutra najavljivala pobedu Grka samo u slučaju da primene odbrambenu taktiku. Ni Mardonije, koji je sa svojom vojskom bio raspoređen duž Azopa, nije bio voljan da napadne, verovatno stoga što je očekivao pojačanje. Namesnikove trupe predstavljale su najveću mešovitu vojsku koja je viđena u Grčkoj još od Trojanskog rata. Brojala je preko sto hiljada ljudi, od kojih je samo jedan deo bio sastavljen od hoplita. Ostatak su činili laki pešadinci, koji su imali zadatak da se suprotstave poslovičnoj veštini persijskih strelaca. Više od polovine lakedemonske vojske pratilo je namesnika koji je preuzeo glavnu komandu nad kopnenim operacijama Saveza. Pauzanija je isprva rasporedio vojsku na severnim obroncima Kiterona, na položaju koji je neprijatelju onemogućavao delovanje konjice. Tamo ga Mardonije nikad ne bi napao, a osim toga, putevi koji su ga povezivali s Atikom bili su vrlo blizu, tako da je obezbedio snabdevanje namirnicama i ljudstvom. Ujedno, to je bio podesan put u slučaju da moraju da beže. Ali izvori za snabdevanje vodom nalazili su se na južnim rubovima ravnice i do njih je bilo teško doći a da se ne izlože napadima persijske konjice. Bila je sredina leta i ljudi su stalno bili žedni. Zato je Pauzanija odlučio da izmesti svoj logor i da rasporedi vojsku između ruševina Plateje i Azopa. Ali nije odustao od opkoljavanja desnog boka Persijanaca kako bi im presekao put prema Tebi, koja je bila njihova isturena baza. U tom cilju, postavio je najsnažniju falangu, atinsku, levo, dok je Spartancima prepustio desno krilo, jednako ugledan

375

položaj. Na taj način napravio je osovinu oko koje će se vojska okretati. Spartanci su sa sobom poveli i hiljadu pet stotina Tegejaca, koji su podigli veliku buku kako bi im bilo omogućeno da se rasporede na desnom krilu. Smrt jednog Tegejca poslednjeg dana borbe na Termopilima navela ih je na zaključak da imaju pravo na položaj koji će im omogućiti da se istaknu u borbi jednako kao i njihov herojski saborac. Na kraju, zapovednik je u centar postavio ostatak snaga Saveza, dvadesetak jedinica, među kojima se isticala platejska. Pauzanija svakako nije uživao autoritet kakav je imao Leonida. S druge strane, nije bilo lako navesti istorijske neprijatelje da se bore rame uz rame. Osim toga, otkad su Grci sišli u ravnicu, Persijanci su držali položaj. Zato je namesnik oklevao da napadne. Atinjani, međutim, nisu mogli da sačekaju borbu i naposletku su samoinicijativno napali desni bok Persijanaca, nadajući da će ostatak vojske poći za njima. Ali to se nije dobro završilo. Akcija je bila previše preuranjena da bi joj se ostale jedinice pridružile, tako da su se Atinjani povukli na zapadni obod ravnice, na brežuljak na kojem su mogli da se odbrane u slučaju da usledi napad Persijanaca. Međutim, taj manevar imao je ozbiljne posledice na grčku vojsku. Pošto su se centar i desno krilo oslanjali na tamošnje izvore snabdevanja vodom, izmeštanjem Atinjana otvorila se velika rupa između levog krila i centra, u koju su Persijanci mogli da prodru u svakom trenutku, presecajući grčku vojsku na dva dela. Trebalo je što pre popuniti tu prazninu, ali to je podrazumevalo napuštanje istočnog sektora ravnice u kojem su bili izvori vode i povlačenje do samih ruševina Plateje, gde im je jedan potok s dva kraka, Eroe, omogućavao snabdevanje vodom. Naređenje o povlačenju doneto je dvadeset šestog avgusta; prošlo je nešto više od godinu dana otkad se odigrala bitka na Termopilima. Spartancima i Tegejcima naređeno je da se tokom noći izmeste prema Kiteronu i da zauzmu položaj kod prevoja Driocefal, u ravni s hramom Demetre Eleusinske. Lakedemonska vojska bila je

376

podeljena na deset divizija, mora, koje su dalje bile izdeljene na četiri bataljona, lokosa. Svaki lokos sastojao se od četiri enomotije. Jedinice su počele da se pripremaju onim redosledom kojim su dobijale naređenja od svojih polemarha. Kad je lokag Amomfaret dobio naređenje od svog pretpostavljenog, nije skrivao razočaranje. – Treći put menjamo položaj u roku od nekoliko dana! Hoćemo li ih već jednom napasti svi zajedno? – reče polemarh. Ali on je bio čovek koji poštuje hijerarhiju i zato se pomirio s odlukom i otišao je da prenese vest svojim ljudima koji su radili gimnastičke vežbe pred večeru. – Hajde, ljudi, ponovo se izmeštamo! Noćas se vraćamo na planinu. Počnite da se spremate. – Začulo se poneko mrmljanje, ali niko nije smeo da odbije poslušnost. Barem to nisu smeli da učine odmah. – I tako, bežimo... – čuo je Amomfaret čoveka koji je vežbao malo podalje, sâm, na izvesnoj udaljenosti od njega i ostalih vojnika. Pogledao ga je malo bolje, pokušavajući da mu prepozna lice. Čovek se polako zaputi prema njemu. Tada ga je prepoznao. To je bio onaj koga su mu dodelili u poslednjem trenutku. Riptaspis... Ne, nije on riptaspis, već nešto slično. Da se on pitao, ne bi mu dozvolio da se priključi vojsci. Takvi kao on donose nesreću i ničemu ne služe. Ali polemarh mu je rekao da je to izričit Pauzanijev zahtev, tako da je na kraju morao da ga primi u redove svoje vojske. – Šta je? To ti ne odgovara, vojniče? – odvrati mu, ne skrivajući prezir. – Ne bi trebalo da odgovara nijednom Spartancu dostojnom tog imena. Otkad se to Spartanci povlače? Leonida se svakako nije povukao na Termopilima i danas smo svi ponosni na njega, ponosni smo što smo imali takvog kralja. Šta ćemo misliti o sebi ako se povučemo? – Pomislićemo da smo isti kao ti! – umeša se jedan vojnik i nasmeja se, zadovoljan svojom dosetkom. – Baš se ti javljaš, ti koji si pobegao s Termopila?

377

Čovek se nije zbunio. – Upravo stoga što sam to osetio na sopstvenoj koži – mirno reče – pozivam vas da učinite sve da to izbegnete. Pričaće se da se Leonida suprotstavio Pesijancima sa šačicom ljudi, dok se Pauzanija povukao iako je imao na raspolaganju najveću vojsku koja je dosad viđena u Grčkoj. A vi... vi ćete biti Pauzanijevi ljudi. Lokag se zamisli. I sâm je tako mislio, ali nije mogao da dozvoli neposlušnost. – Istina je, oni nas neće napasti ako se ne izložimo. A ako se povučemo, neće nas napasti uopšte i mogli bismo da izgubimo priliku kakva nam se nikad više neće ukazati. Možda si u pravu, ali ništa ne možemo da učinimo – reče šireći ruke. – Grešiš. Dovoljno je da odbijemo da se izmestimo. U ovom trenutku, Pauziniji smo potrebni svi mi; ako ga odbiješ, ništa ne rizikuješ. Mi smo najizloženiji, ovde na desnom krilu. Ako izgubimo, prvi ćemo umreti i u tom slučaju ne rizikujemo da nas kazni; ali, ako pobedimo, niko se neće usuditi da te okrivi što nisi hteo da se povučeš. Mi smo Spartanci... – odvrati vojnik. – Ali tu su i svi ostali Heleni... Oni ne nameravaju da se odupru po svaku cenu... – primeti zapovednik. – Slušajte! – reče vojnik, obraćajući se svima koji su mogli da ga čuju. – Imate priliku da sledite primer tih trista ratnika koje ste uzdizali i kojima ste se divili. Imate priliku da steknete slavu dajući život za otadžbinu i da ostanete zapamćeni kao heroji. Život jednog čoveka i sećanje na njega odlučuju se upravo u ovakvim trenucima, ovakvim odlukama. Sad možete da odlučite da li ćete biti zapamćeni kao kukavice ili kao junaci! Ako se povučete pred varvarima, obeščastićete Spartu; kajaćete se i žalićete što niste odlučili drugačije! Video je da ga svi saborci slušaju s velikom pažnjom. Zastao je da predahne. Svakako nije bio veliki govornik. Onda je nastavio. – Da li ćete umreti ako odlučite da ostanete ovde? Možda i hoćete, ali umrećete onako kako treba. U suprotnom, umrećete u sledećem ratu, sledeće godine, za deset godina ili ovde u Plateji. Ali ako se kukavički povučete, možda ćete svejedno umreti a niko se neće

378

sećati vaših imena i proklinjaće i vas i Pauzaniju što nije iskoristio priliku da dostigne slavu. – Ja kažem da treba da ostanemo ovde! Neka se drugi slobodno izmeste kako bi zatvorili prazninu koju su ostavili Atinjani! Ostanimo ovde i videćete da će nas persijska vojska napasti. Naši će, a možda i ostali, biti prinuđeni da nam pomognu. Sparta ne želi da izgubi još sto pedeset spartijata! A to će biti bitka koju svi čekamo! Prvi uzvici odobravanja začuli su se posle nekoliko trenutaka tišine. Uverio ih je već prvim rečima, iako im je bilo teško da poveruju da tako govori vojnik koga su jedva podnosili, čak su ga prezirali od samog polaska iz Sparte. Niko ga nije želeo pored sebe u marševima i prilikom vežbi. Gledali su ga kako vežba izdvojen, kako je za nekoliko dana povratio mišićni tonus i fizičku spremnost. Ali nikad mu nisu ukazali poverenje niti su očekivali da će pokazati vrednost, veštinu ili hrabrost, čak ni rečima. Amomfareta je ohrabrilo oduševljenje koje su njegovi ljudi ispoljili prema predlogu da ostanu. Klimnuo je glavom i odlučnim korakom zaputio se da izvesti polemarha o odluci svoje jedinice. A polemarhu, pošto se uverio u lokagovu odlučnost, nije preostalo ništa drugo nego da ode Pauzaniji. Namesnik nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Predveče je sâm otišao dekalogu, ali ovaj je čvrsto ostao pri svome. Pauzanija je nastavio da dolazi u njegovu jedinicu, cele noći, sve vreme odlažući i izmeštanje ostatka vojske. Podizao je glas, molio, pretio kaznama, udarao nogama o pod, nazivao ga ludakom, ali nije bilo pomoći. Amomfaret nije hteo da se izmesti. Štaviše, kako bi uverio Pauzaniju da se ne šali, podigao je jednu stenu, stavio je pred zapovednikove noge i nad njom se zakleo da neće pobeći pred varvarima. Pauzanija se pomirio s njegovom odlukom tek u zoru, a onda je naredio izmeštanje ostatka vojske. Međutim, strepeo je da će ga efori optužiti što je prepustio sudbini celu spartansku jedinicu. Zato je naredio da se ostatak Spartanaca i Tegejaca kreće vrlo sporo, kako bi ostavio vremena Amomfaretu da se predomisli. Međutim ubrzo je iskrsao još jedan problem. Na suprotnoj, levoj

379

strani poretka, i Atinjani su počeli da zanovetaju. Ne zato što nisu hteli da se povuku, već stoga što je povlačenje zahtevalo da se kreću dijagonalno, što bi ih dovelo na manje ugledan, centralni položaj. Pauzanija je shvatio da su namerno odugovlačili polazak kako bi se centar u međuvremenu popunio i kako bi se zadržao položaj kod Plateje. Kad je ta vest stigla do Amomfetove jedinice, ponovo su se prolomili pobednički uzvici. Konačno će se boriti i ljudi požuriše da pojedu svoj obrok i da ispiju vino, predviđajući da će uskoro doći do sukoba. Samo jedan čovek ostao je trezan: onaj koji ih je ubedio da ostanu. U zoru, pred Persijancima se ukazala prilično proređena grčka vojska, s isturenim krilima, gotovo izolovanim u odnosu na centar. Svaki zapovednik bi požurio da iskoristi tu priliku, a to je učinio i Mardonije. Kad je Aristodem u daljini video pokrete persijske vojske, osmehnuo se obuzet gorkim zadovoljstvom. Konačno mu se ukazala prilika da se iskupi za Termopile i da natera ljude da zaborave nesrećan događaj u kojem je imao glavnu ulogu. Ako je Eurit bio u pravu, dovoljno će biti da se u Plateji postavi onako kako se postavio one noći u persijskom logoru kad ga je Leonida poslao da ubije Kserksa. Ponovo će biti Leonidin čovek; heroj, a ne Pauzanijev čovek. Međutim, ironijom sudbine, Pauzanija će, ako dobije bitku, pobediti upravo zahvaljujući njemu. Da su se povukli, možda ne bi ni došlo do borbe, Mardoniju bi stiglo pojačanje koje je čekao iz Trakije i možda bi čak udvostručio svoju vojsku. Aristodem je otišao namesniku čim je odlučio da živi; da živi i da se bori kako bi podelio sudbinu svojih prijatelja. To je sada njegov cilj, nova svrha njegovog bivstvovanja. Pauzanija ga primio, najpre iz radoznalosti, a zatim ga je zabavio njegov zahtev da se priključi vojsci. Namesnik je morao da izvrši pritisak kako bi ga Amomfaret primio u svoju jedinicu, a njemu je bila potrebna prilična snaga volje da bi istrpeo ponašanje svojih saboraca tokom celog putovanja od

380

Lakonije do Beotije. Zapravo, uglavnom nisu obraćali pažnju i sklanjali su se kad bi im se približio. Neki su ga čak i tražili i izazivali su ga prikrivenim ili otvorenim podsećanjem na njegovo ponašanje u Termopilima. Ali Aristodem nijednog trenutka nije izgubio smirenost i nije obraćao pažnju na one koji su ga vređali. Imao je jasan cilj i nikom nije dozvoljao da ga od njega odvrati. Neće biti kao na Termopilima, razmišljao je, kad nisam mislio ni na šta drugo osim na Gorgo, na trulež spartanskog uređenja, na svoju mržnju prema Leonidi, na to da li treba da ga ubijem i da spasem glavu kako bih video svoju ljubavnicu... Ne. Ovog puta odlučio je da prevaziđe sve sumnje i nedoumice koje su obeležile njegov život u poslednje tri godine i nanele mu štetu. Ovog puta ima cilj: jedan jedini, neopoziv, jasan cilj. I uložio je svu svoju snagu da bi se pripremio da ga dostigne, koristeći svaki trenutak da povrati savršenu fizičku spremnost. Trčao je, radio vežbe, navikavao se da savijenom rukom drži štit što duže, vežbao je s Tizijom napade kopljem, borbu mačem i sve to pod sažaljivim pogledima saboraca koji su na njegov račun pravili zajedljive komentare. Zato je tog jutra bio zadovoljan kad je video da se persijska konjica priprema za napad. Odmah je navukao oklop i otišao Amomfaretu. – Lokagu! Pronađi mi jedno mesto u prvoj liniji! – reče, bez i malo ustručavanja. – Šališ se? Prva linija je za ljude koje poznajem i u koje imam poverenja. Ne mogu rizikovati da sudbinu bitke prepustim jednom hoplitu koga ne poznajem. Ne dolazi u obzir – odgovori, jednako odlučnim tonom. – Slobodno me stavi u prvu liniju. Nećeš se pokajati. Molim te! – uporan je bio Aristodem. – Rekao sam da ne može. U najboljem slučaju, ako nakon prvog napada budemo pretrpeli velike gubitke, u sledećem možeš da zauzmeš položaj u prvoj liniji – zaključi Amomfaret i kako bi mu stavio do znanja da ne želi više da razgovara o tome, udalji se.

381

Nisam došao čak ovamo da bih tokom cele bitke gurao tuđu guzicu, reče Aristodem u sebi. Zatim je otišao da zauzme položaj u sredini poretka, rešen da ga napusti čim mu se za to ukaže prilika. Čuo je šištanje persijskih strela odmah pošto su oni iz redova ispred njega najavili dolazak neprijateljske konjice. Mogao je samo da se nada da neće biti pogođen pre nego što se falanga sukobi s pešadijom. Nije imao uvid u tok bitke. Samo je s vremena na vreme uspevao da zaključi ponešto na osnovu uzvika saboraca i tutnjave nogu hoplita koji su napredovali po prašnjavom terenu. Aristodem je sve vreme pratio situaciju u rasporedu falange, spreman da se premesti i da zauzme bilo koji položaj u prednjim redovima ili barem na bokovima jedinice, gde bi imao veću slobodu kretanja. Ali ratnici su bili previše zbijeni da bi mogao da napusti svoj red, a svaki put kad bi primetio neku praznu poziciju, neko bi bio brži od njega. Falanga se iznenada zaustavi i Aristodem zaključi da su se sukobili s konjanicima. Počeo je da potiskuje štitom saborca ispred sebe, ali nije naišao na veliki otpor. Iako sporo, falanga je i dalje napredovala. Razlog tome saznao je nekoliko trenutaka kasnije, kad je čuo povike ljudi raspoređenih ispred njega. Izgleda da su persijski konjanici stigli do oboda fronta falange i da su odapinjali strele, izbegavajući sudar. Zatim su se povlačili i ponovo jurišali odapinjući strele. Dešavalo se da neki konjanik naleti na hoplite ili da loše proceni rastojanje nakon čega nema vremena da okrene konja. Ipak, pravog sudara nije bilo. Onda je začuo naređenje da se povuku. Isprva je, kao mnogi drugi, s prezirom prihvatio ono što je ličilo na Amomfaretovu predaju. Međutim, nakon toga proneo se glas da se Pauzanija zaustavio s ostalim Spartancima i Tegejcima i da ih čeka da bi se borili zajedno. Persijanci su nastavili da gađaju strelama sve dok se lokos nije spojio s ostatkom desnog krila i brzo se prerasporedio na krajnje desno krilo. Tek tada su se persijski konjanici vratili iza svoje linije,

382

prepuštajući mesto pešadiji, sastavljenoj od neprekidne linije spara koju je Aristodem dobro poznavao. Onda su ih ponovo zasuli strelama, ali mnogo silovitije u odnosu na konjicu. Persijanci su bili mnogo pokretljiviji nego na Termopilima, gde su čekali napad Spartanaca. Njihovi strelci ulazili su u domet napada falange, odapinjali su strele, a onda su se vraćali da se sklone iza sparabara, prepuštajući mesto drugoj liniji strelaca. Na taj način, neprijateljske prethodnice su, neprekidno se smenjujući, uvek bile na rastojanju od dvesta metara od spartanskotebanskog fronta, prisiljavajući Grke da pretrče ceo kilometar koji je razdvajao dve vojske, kako bi izbegli štetu koju su im strele mogle naneti. Ali tako dugo trčanje značilo je da će u trenutku borbe prsa u prsa biti umorni. Zato su spartanski zapovednici odlučili da ne forsiraju napredovanje kako bi sačuvali snage za odlučujući sukob. Hopliti su nastavili da napreduju ujednačenim korakom držeći zbijene redove i zatvarajući svaku pukotinu. Uprkos tome, učinak strelaca bio je razoran i u poretku su se neprekidno stvarala prazna polja. Aristodem je uspeo da se pomeri za jedan red ispred, zatim za dva, pa za tri, bezobzirno odgurujući saborce koji bi mu stali na put. Ali njegov cilj je i dalje bila prva linija ili barem bočni red, gde nijedan hoplita neće moći da ograniči njegovo delovanje. Između njegovog i susednog lokosa ostao je prazan prostor širok nekoliko metara, namerno ostavljen kako bi laki pešadinci mogli da se kreću. Posle treće promene položaja, obreo se uza sâm desni obod poretka i od tog trenutka držao je na oku saborce u tom sektoru, čekajući da nekog od njih pogodi strela. Stiglo je naređenje da nastave brzim korakom. To je značilo da će uskoro doći do sudara. Ostalo mu je zaista malo vremena da promeni poziciju. Kad dođe do sudara, svaki hoplita koji se nađe u sredini tu i ostaje, i ne preostaje mu ništa drugo do da gura i da ga guraju. Ugledao je jednu strelu kako se zariva u vrat hoplite koji je stajao dva reda dalje i odmah je skočio, presekao je prolaz saborcu koji mu je stajao s desne strane, a zatim još jednom, praćen svakojakim

383

uvredama. Stigao je na odabrano mesto i pokretom ramena odbacio nazad hoplitu koji je krenuo napred da bi zatvorio prazno polje, sad je bio na obodu falange, ali tek u četvrtom redu. Neće moći direktno da učestvuje u borbi, barem dok ne padnu hopliti iz prve linije. Ali sigurno neće morati dugo da čeka. Odmah zatim vojske se sudariše. Aristodem nalete na saborca koji je stajao ispred njega, osećajući kako ga onaj iza njega gura štitom. Spare nisu predstavljale delotvornu prepreku prvoj spartanskoj i tegejskoj liniji i nakon nekoliko trenutaka Grci su uspeli da otvore veliki broj prolaza u persijskom poretku. Međutim, posle nekoliko metara prodiranja, hoplite je zaustavila neočekivano delotvorna odbrana neprijatelja. Aristodem je sa svog položaja mogao samo da okrzne kopljem nekog protivnika, ali za uzvrat je mogao da posmatra njihov način borbe koji mu se učini daleko odlučniji u odnosu na ono što su pokazali na Termopilima. Heleni više nisu mogli da se bore kopljima, štaviše, u nekim slučajevima Persijanci su čak uspeli da im oduzmu koplja i da ih polome. Aristodem je bio spreman da zauzme mesto nekog hoplite ispred sebe. Čak se ponadao da će neko ispred njega uskoro poginuti i prepustiti mu položaj. Onda je ugledao prolaz između dva lokosa. Laki pešadinci su ga već iskoristili da se povuku. Učini mu se da je to otvoren put za njegovo iskupljenje. Dovoljno je bilo da pretrči kratko rastojanje koje ga je delilo od prve linije. Konačno će dokazati i sebi i drugima koliko vredi. Odvojio je štit od leša saborca ispred sebe. Onda je odbacio štit saborca koji je gurao njega. Namestio je koplje ispod miške i izašao iz poretka. Neko doviknu za njim da se vrati, ali on se nije obazirao na to. Usredsredio se samo na ono što je video kroz proreze korintskog šlema. Pretrčao je rastojanje dugačkim koracima koji su ličili na skokove. Persijanci u tom sektoru bili su usmereni na uglove dva lokosa i u početku nisu obratili pažnju na njega. To mu je omogućilo da se uvuče unutar njihove formacije, a onda je naleteo na protivnika koji

384

je pokušao da ga zaustavi. Zario mu je koplje u grudni koš držeći oružje izvrnutim dlanom. Zatim je izvukao koplje taman na vreme da ponovi poduhvat protiv sledećeg Persijanca koji mu se približavao. Onda su se pojavila još dvojica. Štitom je odgurnuo onog s leve strane, dok se spremao da zarije koplje u lice onom drugom. Ovaj izgubi ravnotežu pošto se izvio kako bi izbegao koplje i Aristodem ga saplete, a zatim, dok je ovaj ležao na zemlji, zari koplje u grkljan onom s leve strane koji mu se ponovo primakao. Izvukao je koplje i iskrenuo ga da bi zatim stiraksom dokrajčio protivnika na zemlji koji je pokušao da ustane. Trojica su već bila spremna da se ustreme na njega, ali načas zastadoše kad su videli kako su završili njihovi saborci, a onda ga napadoše, sva trojica istovremeno. Niko nije prišao da pomogne Aristodemu, zato što su se i sami borili i zato što su morali po svaku cenu da održe zbijene redove falange. A možda i zato što niko nije želeo da pomogne jednom riptaspisu. Kad je video da mu prilaze trojica, Aristodem okrenu koplje među prstima tako da je šiljak ponovo bio okrenut napred i baci ga prema Persijancu s leve strane, pogodivši ga posred grudi. Zatim izvuče mač i baci se na onog desno, braneći se štitom od udaraca trećeg protivnika. Zatim ga je šutnuo u donji stomak i ovaj se presamiti. Aristodem zamahnu mačem i jednim udarcem mu prereza vrat. S preostalim je nastavio da se bori što je sledećoj dvojici omogućilo da mu priđu s boka; primetio ih je krajičkom oka i pokušao da okonča borbu bacivši se na direktnog protivnika kako bi mu poremetio ravnotežu. Zatim ga ubode u bok, ali za to vreme mu je jedan od one dvojice prišao s leđa. Okrenuo se upravo u trenutku kad je ovaj uperio koplje ispod samog ruba njegovog oklopa. Ali nije mogao da izbegne udarac i šiljak mu se zari u butinu, tik ispod prepona. Aristodem zareža od bola i besa i probode Persijanca pre nego što je ovaj stigao da izvuče sablju iz korica. Drugi baci koplje na njega i pogodi ga u grudni koš. Ali prevelika blizina ublažila je silinu udarca tako da mu je šiljak samo poderao oklop i naneo mu

385

površinske povrede. Dok je Persijanac vadio sablju spreman da ga dokrajči, Spartanac odbaci svoj mač i izvuče koplje iz butine; sledećeg trenutka isti šiljak izašao je kroz potiljak protivnikov, umrljan krvlju obojice, ubice i ubijenog. Primetno hramljući, Aristodem podignu mač pre nego što je neki protivnik uspeo da ga iznenadi. Upravo na vreme da se suoči s još dvojicom. Teško je disao, a posekotina na grudima pekla ga je gotovo jednako kao i rana na butini. Ali bol i svest da mu je preostalo još malo vremena, nateraše ga da se bori kao pomahnitao, a dvojica protivnika toliko se prepadoše da su se gotovo skamenili i omogućili mu da jednom odrubi glavu, a drugog da probode kopljem. Pogledao je oko sebe, spreman da se suoči s novim protivnicima, ali blizu njega nije bilo više nikog. Osvrnuo se i ugledao nekoliko hoplita koji su zastali i zagledali se u njega. Kad se njegovim saborcima približila grupa od desetak Persijanaca, nisu ni pokušali da se bore niti su ih ovi napali. Kao da je uspostavljeno neko prećutno primirje između dve vojske, u tom malom sektoru na obodu bojnog polja. Kao u doba Trojanskog rata, ratnici su se zaustavili da posmatraju borbu najboljih. Ali u ovom slučaju, najbolji je bio jedan prezreni ratnik, a neprijatelja je bilo deset. Aristodem je prekinuo oklevanje prikupljajući snagu i jurišajući na protivnike kao da je potrčao sa starta hoplitodromosa, da bi ih sprečio da upotrebe koplja. U trenu se našao ispred njih, dvojicu je odbio štitom, a trećem je mačem presekao koplje. Probo je jednog vojnika, poprečnim udarcem zario sečivo mača u bok drugog, a zatim se bacio na onog iza, sklonio mu štit svojim i presekao mu trbuh s kraja na kraj. Mač je ostao u telu Persijanca koji je pokošen, ali Aristodem mu brzo priđe s leđa i podignu ga koristeći ga kao štit protiv koplja preostalih protivnika. Dva koplja se zariše u telo njihovog mrtvog saborca, ali treće je prodrlo duboko u Aristodemovo rame, presekavši mu tetive. Spartanac nije više mogao da drži štit i pustio ga je da padne na

386

zemlju, ali pre nego što je pustio i leš iza kog se zaklonio, dokopao se njegovog koplja. Pod šlemom je osećao damare koji su ludački tukli. Jedva je disao i težina šlema postala mu je nepodnošljiva. Skinuo ga je desnom rukom, dok mu je leva beživotno visila uz bok. Kad se oslobodio šlema, jasno je čuo povike iza sebe. Povike neprijatelja. Još jedna grupa Persijanaca bila je spremna za napad. Nije se okrenuo. Čvrsto je stegao koplje i bacio ga na jednog iz grupe koju je upravo desetkovao, urlajući: – Ja sam kao Leonida! Posmatrao je ko zna koju po redu svoju žrtvu kako pada, pogođena u stomak. Onda su pokliči Persijanaca koji su mu se približavali s leđa već počeli da mu odzvanjaju u ušima. – Ja jesam Leonida! – uzviknu, pre nego što ga koplja probodoše.

387

Beleška pisca

A

ristodem nije nagrađen sećanjem na svoje herojsko držanje u Plateji. Herodot pamti da je njegovo isticanje protumačeno kao znak očajanja, a ne kao znak hrabrosti; osim toga, Spartanci su uglavnom prezirali one koji se bore izvan falangi. U Plateju je otišlo četrdeset hiljada Spartanaca. Među njima je bilo pet hiljada hoplita i trideset pet hiljada helota i perijeka – što čini izuzetnu razmeru od sedam robova na jednog hoplitu. Panhelenska vojska je pobedila, uprkos nesporazumima i greškama jedinica. Pobedila je možda upravo zahvaljujući upornosti jednog spartanskog vojnika koji se zvao Amomfaret. Uz pomorsku pobedu kod Mikale za koju je zaslužan spartanski kralj Leotikida, tom bitkom oslobođena je Grčka i odbijen je persijski uticaj. O Aristodemu ne znamo mnogo, ako se izuzme činjenica da je, za razliku od Eurita koji je i sâm bio žrtva očne infekcije, odlučio da se poslednjeg dana ne bori na Termopilima. Zbog toga je u Sparti bio izložen preziru sve dok se godinu dana kasnije nije iskupio u borbi. O Gorgo znamo još manje, a ono što znamo sastoji se od niza anegdota koje su primer krutog i odlučnog karaktera spartanskih žena, što nije dovoljno da bismo nekog odredili kao ličnost. Način na koji sam je opisao nije utemeljen na postojećim izvorima. O Pauzaniji, međutim, znamo mnogo više. Nakon pobede u Beotiji, vladar je pokrenuo niz spletki kako bi se domogao najvišeg položaja u državi, koji mu je bio nedostižan budući da je spartanski tron trebalo da nasledi Leonidin sin. Postao je prilično omražen i nije se ustezao ni od kovanja zavera s Persijancima. Naposletku, efori su razotkrili njegove spletke i Pauzanija se sklonio u Minervin hram, kojem su skinuli krov kako bi Pauzanija bio izložen vremenskim neprilikama. Zatim je narod izvršio opsadu hrama, a među opsadnicima je bila i Pauzanijeva majka. Izvukli su ga iz hrama kad je već bio na samrti, kako njegova smrt ne bi zagadila svetost tog mesta.

388

Među trista Spartanaca na Termopilima, Herodot navodi još tri ličnosti koje su se istakle zbog naročito vrednog doprinosa borbi: braću Alfeja i Marona, i Dijeneka; pominje i još jednog koji nije učestvovao u borbi, Pantita, koji se posle misije u Tesaliji obesio zbog sramote. Osim toga, Herodot kaže da se izvesni Ditiramb najviše istakao među Tespijcima koje je predvodio Demofil, i da je zapovednik Tebanaca bio Leontijad (Anaksandar, po Plutarhu). Spartanski Ditiramb, Anerist, Knem i Kleopomp – osim, naravno, helota Tizije – u potpunosti su plod mašte. Herodot nije naročito uveren u Efijaltovu krivicu u vezi s navodnom izdajom; po priči, Efijalt je, naime, pokazao Persijancima zaobilazni put preko planine. Posle boravka na Termopilima, tvrdio je da je krajnje neverovatno da je vojska od deset hiljada ljudi mogla da pređe petnaestak kilometara vrletnih planinskih staza i da se popne na hiljadu metara nadmorske visine za samo jednu noć. U drevnim vremenima daleko lakše noćne akcije završavale su se neuspešno. Osim toga, sâm Herodot je u svojoj rekonstrukciji prilično nategnuto uveo u odlučujuću bitku pripadnike Besmrtnih kao protagoniste zaobilaženja, tvrdeći da su oni stigli tek kad su se preživeli Spartanci zabarikadirali na Kolonosu. Rekao bih da je to samo bio način da im se ne dodeli uloga koja je odlučila ishod, čime su donekle spaseni tradicija i ponos Grka, jer bi u suprotnom značilo da su poraženi isključivo zbog izdaje. U najboljem slučaju, verovatno je sama pretnja da bi Persijanci mogli poći okolnim putem naterala Leonidu da raspusti savezničke snage. Zato sam se odlučio za verziju prema kojoj su Persijanci pošli okolnim pomorskim putem, što mi, s obzirom na konfiguraciju terena deluje uverljivije ali i atraktivnije u pripovedačkom smislu, iako se u istorijskim izvorima nigde ne pominje da su Persijanci koristili čamce. Ipak, možda se to ne pominje ne zato što to i nije bio pravi zaobilazni put, već zapravo širenje linije napada. Među drevnim hroničarima Herodot je ostavio najdetaljniji izvor podataka o događajima na Termopilima. Međutim, i Diodor Sikul je

389

posvetio nekoliko stranica tom događaju, iako njegovo viđenje sadrži izvesne očigledne besmislice; jedna od njih svakako je i Leonidin noćni napad na persijski logor, s namerom da ubiju Kserksa, što mi je ipak poslužilo kao motiv za Aristodemov i Euritov napad. Korisne detalje o bici nalazimo i kod Tukidida, Pauzanije, Simonide, Krezije, pa čak i kod Plutarha koji je, kao dobar Beoćanin, napisao pamflet kojim opovrgava Herodotove nepovoljne zaključke na račun Tebanaca. Što se tiče dela savremenika, mnoga su obradila ovaj događaj: Thermopylae: The Battle for the West, E. Bredford, Njujork 1993. i Thermopylae. The Battle that Changed the World, P. Kartlidža, London 2006. Među delima napisanim o Sparti preporučujem knjigu V. Dž. Foresta A History of Sparta, 950-192 B.C, London 1992. i delo Dž. F. Lejzenbija The Spartan Army, Vorminster 1985. O borbi i tesnoj vezi između operacija vođenih na Termopilima i onim na Artemiziju govori četvrti tom Cambridge Ancient History, koji je napisao Dž.A.R. Munro.

390

Beleška o autoru Andrea Fredijani živi i radi u Rimu, gde je i rođen 1963. godine. Diplomirao je srednjovekovnu istoriju, bavi se publicistikom, sarađivao je s brojnim istorijskim časopisima kao što su: Storia e Dossier, Medioevo i Focus Storia. Izdavačka kuća Njuton Kompton objavila je njegova dela Gli assedi di Roma (nagrađen 1998. priznanjem Orient Express kao najbolje delo romanske književnosti), Le guerre dell’Italia unita, Gli ultimi condottieri di Roma, Le grandi battaglie di Roma antica, Le grandi battaglie di Napoleone, Guerre e battaglie del Medioriente nel XX secolo, I grandi generali di Roma antica, Le grandi battaglie di Giulio Cesare, Le grandi battaglie di Alessandro Magno, Le grandi battaglie dell’antica Grecia, I grandi condottieri che hanno cambiato la storia i Le grandi battaglie del Medioevo. Trista ratnika je njegov prvi roman. Drugi roman, Jerusalim, objavila je Mladinska knjiga 2009. godine.

391

1

U vreme održavanja nadmetanja u čast Apolona kurosa (ali i u vreme ostalih sportskih nadmetanja), Spartanci nisu učestvovali u ratovima. (Prim. prev.) 2 Dugačka tunika bez rukava. (Prim. prev.) 3 Jedanaesto slovo grčkog alfabeta Λ, odgovara slovu L. (Prim. prev.) 4 Glavni trg u gradovima Stare Grčke, mesto gde su se ljudi najčešće okupljali. (Prim. prev.) 5 Solunski zaliv. Terma je stari naziv za Solun. (Prim. prev.) 6 Drugo slovo grčkog alfabeta, Β (β, βητα). (Prim. prev.) 7 Alfa, αλφα, Α α, prvo slovo starogrčkog alfabeta; eta, ητα, Η η, sedmo slovo starogrčkog alfabeta. (Prim. prev.) 8 Delta, δελτα, Δ δ, četvrto slovo starogrčkog alfabeta. (Prim. prev.) 9 Gama, γαµµα, Γ γ, treće slovo starogrčkog alfabeta. (Prim. prev.) 10 Grč.: naklonost prema Persijancima, po etnonimu Med, kako su Grci nazivali Persijance, iako taj etnonim označava samo iransko pleme Medi. (Prim. prev.) 11 Drevni istočnjački običaj klečanja pred carem, pri čemu ga podanik ne gleda u lice. (Prim. prev.) 12 Sin Aresa i Afrodite, otelotvorenje straha i užasa u grčkoj mitologiji, obično prikazan kako zuri vatrenih očiju, usta punih belih, opasnih zuba. (Prim. prev.) 13 Misli se na štitove spartanskih vojnika, obeleženih slovom lambda. (Prim. prev.)

392