ANALIZA TEKSTA - BARKLI

Nikola Jović Analiza filozofskog teksta – referat

Predmet analize: Barkli, Dž., „Tri dijaloga između Hilasa i Filonusa“, BIGZ, Beograd, 1986. Odeljak: str. 41- 60. U ovoj analizi ćemo kao predmet uzeti deo iz Barklijevog dela „Tri dijaloga između Hilasa i Filonusa“ koji se odnosi na osporavanje onih kvaliteta materije koji se nalaze u samoj čulnosti. Te kvalitete Lok prepoznaje kao sekundarne dok kao primarne podrazumeva kvalitete koji se nalaze u samim stvarima (primarni: protežnost, oblik...; sekundarni: temperatura, boja...) 1 Segment kojim se mi bavimo obrušava se na kvalitete koji su u svesti, ali je segment deo šire slike gde Barkli pokušava da, empiričkim manirom, idući od jednog pojedinačnog kvaliteta do drugog, sruši kvalitete koji pripadaju materijalnim stvarima kako bi mogao da zaključi na to da materijalne supstancije nema jer „o prostoru i drugim kvalitetima ne možemo govoriti ako ih neposredno ne osećamo“2 Rušenjem kvaliteta koji se nalaze u svesti, koji se posreduju preko čula (pa su samim tim i slabiji od onih koji su u predmetu) omogućava mu da u kasnijem delu dijaloga pokaže da ono što važi za sekundarne važi i za primarne kvalitete i zapravo sve kvalitete svede na sekundarne! Taj dijalog je deo ’veće slike’, koji se najbolje oslikava kroz njegov stav: „’Biti’ znači ’biti opažen’“, što sa sobom povlači da ne postoji nikakav predmet ukoliko nema misaonog bića koje ga percipira. Bavljenje ovom problematikom zahtevalo bi i dodatno uplivavanje u Barklijevo delo „Rasprava o principima ljudske spoznaje“ gde se osim obrušavanja na Loka iscrpnije bavi pobijanjem apstraktnih ideja i ulogom boga u njegovom sistemu čijim uvođenjem izbegava zapadanje u solipsizam; tako da se u okvirima ove analize držimo samo pobijanjem sekundarnih kvaliteta. Kao što to obično biva u filozofskim dijalozima, od Platonovih dijaloga pa nadalje, Filonus i Hilas sreću jedan drugog napolju gde nakon razmenjivanja izvasnih anegdota ulaze u raspravu o tome ima li materijalne supstancije ili ne. Na samom početku rasprave možemo da vidimo izvesne manire epohe gde se Filonus brže bolje ograđuje od metafizičkih učenja 3 ali isto tako vidimo koliki je odjek u Evropi imala Dekartova sumnja, Filonus odnos prema sumnji ima kao prema nečemu što je zdravorazumski. „Hilas: Može li išta biti neobičnije, može li se nešto više protiviti zdravom razumu ili biti očigledniji skepticizam, nego verovati da ne postoji takva stvar kao što je materija? Filonus: Šta ako bi se pokazalo da si ti, koji smatraš da materija postoji, upravo zahvaljujući takvom mišljenju veći skeptik...“4 Kasnije na to dodaje da je jednako legitimno reći da sumnja i onaj koji potvrđuje i onaj koji poriče izvesnu stvar, jer sumnja 1

M. Perović, Istorija filozofije, Odsek za filozofiju, Filozofski fakultet Novi Sad, Grafomedia, Novi Sad, 2004, str 168. 2 Isto, str 168. 3 Dž. Barkli, „Tri dijaloga između Hilasa i Filonusa“, BIGZ, Beograd, 1986, str. 42 4 Isto, Str. 42-43

označava neopredeljenje. Čak i pre nego što je Filonus pokazao da i on podpada po one iste skeptike koje je kritikovao, Barkli nam različitosti između njih dvojice sugeriše kroz prve replike gde Filonus, iako negira materijalnu supstanciju, je napolju i uživa u prirodi i njenim lepotama, dok Hilas koji zastupa poziciju materijalizma je mislima u raspravi koju je vodio sinoć do kasnih sati. Čak i sam kaže da bi obično propustio lepote jutra jer bi ga prespavao. Kroz prve dve replike sugerisao nam je da je njegova pozicija zapravo nešto što nam donosi sklad i na neki način spokoj. Način na koji Barkli usmerava ovaj dijalog kako bi njemu odgovara se primeti i malo kasnije Hilas iznosi definičiju čulnih stvari... Definicija čulne stvari bi se ranije nekako uvek vrtele ono toga je su one „ono što jeste“ ili „sve prisutno u zbilji“ ... Hilas pak u dijalogu kaže:“One stvari koje se opažaju čulima...“ 5 što nam naravno odmah govori u kom će pravcu ići cela priča jer tako postavljanje stvari Barkliju ide u prilog. To podkrepljuje njegovu misao, prvo uvodi pobijanje apstraktnih ideja iako ih tako ne imenuje u ovom dijalogu: „Kada čitam knjigu, ono što neposredno opažam jesu slova, ali posredno preko njih mojoj svesti se sugerišu pojmovi Boga, vrline...“ 6gde time iskazuje da opšti pojmovi kao takvi ne postoje u zbilji nego su mogući samo u komunikaciji među ljudima (postoje samo u jeziku). Samim tim navodi Hilasa na to da se pod čulnim stvarima smatraju samo one stvari koje se mogu opažati neposredno čulima. Nakon što su definiciju suzili, Filonus navodi Hilasa da svoju definiciju odredi još bliže... „... pod čulnim stvarima podrazumevam samoone koje se opažaju čulom. ...čula ne opažaju ništa što nije neposredno. Stoga, izvođenje uzroka ili povoda iz posledica... potpuno zavisi od razuma“ 7 Ovaj deo je interesantan što zbog toga što u kasnijem delu kada se Hilas bude branio, Filonus će se pozivati na to da je on uzroke odvojio od čula, a druga stvar da iako se Barkli time ne bavi ovde, misao da uzroke izvlači razum navešće Hjuma na da preispita nauku koja sebe temenj na navici i sukcesivnosti a ne objektivnosti. Ono što ovakva odredba Filonusu omogućava je da osporavanjem čulnih kvaliteta, jedan po jedan, potvrdi svoje stanovište jer su suštinski sveli čulne stvari na kvalitete čulnih stvari. Dalje nastavlja „Filonus: Da li se realnost čulnih stvari sastoji u tome da su one opažene, ili je njihova realnost nešto različito od toga, te nije ni u kakvom odnosu prema svesti? Hilas: Egzistirati je jedno, a biti opažen je drugo.“ 8 Ovo je interesanto zbog toga jer ovde polako materiju iz domena zbiljnosti prebacuje u subjektivnost, namera je očigledna pogotovo kada se uzme u obzir da je Barklijem poznati stav koji smo ranije naveli polarna suprotnost onome što je Hilas rekao. Time zaključujemo da barkli ovde koristi reductio ad absurdum nameravajući da tezu suprotnu od njegove svede na apsurd. Prvi od kvaliteta koje Barkli napada je toplota. To čini jer je kod toplote to najočiglednije, jer je ona verovatno najsubjektivnijo kvalitet (iako postoji kolektivni dogovor oko toga šta jeste crveno, sigurno da nema dogovora oko toga koja je temperatura najprijatnija pa je svakako labilnija). Način na koji pokazuje da to mora biti u subjektu počinje od toga da ga prvo navodi na to da jako visoku temperaturu izjednačavmo sa 5

Isto, str. 44. Isto, str. 44. 7 Isto, str. 45. 8 Isto, str. 46. 6

bolom, a pošto je bol nešto što pripada onome što opaža onda dolaze do zaključka da i visoke temperature ne postoje van opažaja, što odmah povlači pitanje da li se isto može reći za blaže temperature. 9 Argument za blaže temperatuere temelji na primeru gde uzima hipotetički scenario u kom iako gura ruku u vodu iste temperature, ako mu je jerna ruka toplija, voda će mu se činiti hladnijom, a ako mu je druga hladnija, voda će mu biti toplija; dva različita osećaja iako se radi o istoj materiji što automatski vodi u apsurd. Sledi ispitivanje ukusa gde kao glavni argument opet to svodi na apsurd dajući primergde kad je bolestan nešto što mu je ranije imalo sladak ukus, sada će imati gorak ukus a na isti način rešava i mirise. Kada bude prešao na zvuk Hilasova argumentacija vezana za zvuk koji nije sadržan u samim telima ima zanimljiv novovekovni prizvuk. „Da zvuci nisu sadržani u zvučnim telima jasno je otuda što zvoncene proizvodi nikakav zvuk ako ga udarimo ispod ispražnjenog zvona vazdušne pumpe. Zato je vazduh taj kojeg moramo smatrati nosiocem zvuka.“ 10 Ovim Hilas u celu priču uvodi izvesni naučni momenat što je jedna od novijih odlika epihe koja je prouzrokovana novim naučnim otkrićima koje nam mogu dati drugačiji uvid u stvari i drugu perspektivu. Filonus zatim vraća Hilasa na njemogu definiciju od ranije da ukolik zvuk jeste osećaj, onda on ne može da egzistira van svesti, na šta je Hilasov odgovor da treba praviti distinkciju između zvuka po sebi i zvuka kakvog ga mi percipiramo. Argument koji skroz obara zvuk je da na kraju krajeva ako na zvuk gledamo kao na kretanje, onda bi kretanje opažali sluhom a ne vidom ili dodirom... Takođe, ostala čula ne mogu da potvrde ono što smo primili putem čula, samim tim, mora biti subjektivno. „Filonus: ... da li u spoljašnjim telima egzistiraju iste one boje koje vidimo, ili neke druge? Hilas: One koje vidimo.“11 Na šta Filonus odmah reaguje jer po tome ispadne da oblaci kojima se pred zalazak sunca menja boja, u sebi sadrže više boja. Hilasov argument na to je da te boje nastaju usled privida jer smo previše udaljeni od same materije te sa približavanjem, uvidećemo njenu pravu boju. Hilas jednu boju uzima kao normalu i svako odstupanje od toga smatra prividom, zbog svoje navike materiji dodaje nešto što nije njena nužnost. Filonus koristi ovaj deo oko perspektive i poziva se na naučnost, jer ako prilaženje predmetu ukazuje na pravu istinu tog predmeta, zašto mu ne bi prišao onda najbliže moguće mikroskopom i utvrdi pravu istinu. Filonus tada cilja na to da, pošto pod mikroskopom materija nema istu boju, sigurno da boja ne može biti u samom premetu a od Hilasovih argumenata brani se time da ukoliko sočiva ljudima izoštravaju vid, onda sigurno da bolje vidi pod sočivom objektiva. Na to dodaje takođe da ukoliko se boje predmeta menjaju, osim ukoliko ne dolazi do promene samog predmtea, boja mora ostati ista. Pošto nekih promena na predmetu nema a boje kao da se menjaju ili isčezavaju Filonus zaključuje na to da one moraju biti u čulu a ne u materiji. Hilas, poput argumenta sa zvukom, naučno pokuša da objasni pa se koriguje „Ne postoji takva stvar kao što je boja koja se realno sadrži u spoljašnim telima. Sva je boja u svetlosti. U 9

Isto, str. 48 Isto, str. 52. 11 Isto, str. 55. 10

tom uverenju me učvršćuje i to što su boje više ili manje jasne u zavisnosti od svetlosti.“ 12 Što se Filonusa tiče to samo ide njemu u prilog, jer ukoliko se na boju gleda kao na odbijanje svetlosti koja onda u dodiru sa sa optičkim nervima stvara u mozgu različite utiske, sve što dobija je da je svest aficirana svetlošću kao telesnom supstancijom, i tek onda kada je svest aficirana stiče se utisak o različitim bojama u zavisnosti o različitim pokretima nerva. Po Filonusu, to idalje vodi ka to me da boje ne egzistirjaju van svesti.13 Tek kada je sateran u ćošak Hilas priznaje da sekundarni kvaliteti ne mogu da postoje van svesti. Tu onda Hilas referira na Loka: „Ali ne sme se predpostaviti da ovim priznanjem umanjujembilo šta od realnosti materije ili spoljašnjih objekata. ... Ja samo priznajem ono što su tvrdili i neki drugi filozofi koji su, uprkos tome, daleko bili da poriču materiju... „ Hilas ističe da bez obzira na to što je Filonus sve sekundarne kvalitete sveo na subjektivnos, i da oni zapravo nisu prisutni u objektu, on idalje ne može da porekne one kvalitete koji su u samom predmetu. Ono što Hilas predviđa je da iako to jeste tačno, primarni i sekundarni kvaliteti isto figuriraju. Filonus je zauzeo dobru poziciju jer objektu se ne može ništa pripisati kvalitet koji je van svesti. „Filonus: A šta ako isti argumentikoji su navedeni protiv sekundarnih kvaliteta važe i protiv primarnih? –Hilas: E, onda ću morati da prihvatim da i primarnikvaliteti egzistiraju samo u svesti.“14 Pre ovoga Filonus je referirao na one kvalitete koje je još i Aristotel smatrao prilučenostima bića, stvari koje jesu u njima prisutne ali su samo akcidencije bića i nisu nužne. U tom pogledu, Barkli nije ovom prethodnom raspravom, do te mere, ciljao na nešto čega nije bilo u tradiciji ranije. Ono što sada počinje na tom mestu, a nastaviće do kraja Prvog dijaloga jeste da nivelira razlike primarnih i sekundarnih kvaliteta i sve kvalitete svede na sekundarne. Iako kroz odlomak koji smo analizirali sada, nije izvršio nešto čega u nekom formatu nije bilo u tradiciji, ono što Filonus tu radi je da je raspravu mudro usmerio u tom pravcu da je napravio mrežu iz koje Hilas ne može da se ispetlja. Izgradio je takav sistem da bez obzira koji potez Hilas povuče on uvek ostaje u okvirima sistema koji je postavio Filonus. Koji god potez ovaj povukao sve što uspe da uradi je da napravi izvestan dualizam gde postoji onaj odnos onog subjektivnog i onog objektivnog koje ima nešto podležeće, pristup na koji se može gledati kao na naivni realizam. U nastavku texta Filonus će nastojati da protežnost svede na apsurd kao što je to učinio i kod sekundarnih kvaliteta. Ono od čega je krenuo je da je uloga čula ista i kod životinja i kod ljudi, sa čim se Hilas složio, da bi Filonus nastavio „Mora se, dakle, prepostaviti da pauk svoju nogu ili stvari koje su podjednako male , čak manje od nje, vidi kao tela znatne veličine, mada se tebi u isto vreme ta tela čine jedva vidljivim ili ti, u najboljem slučaju izgledaju kao mnoštvo vidljivih tačaka“ Što na kraju radikalizuje ističući da osim ako ne postoji promena u predmetu stvari ne mogu biti u isto vreme i veće i manje i na taj način Filonus svodi protežnost na apsurd.

12

Isto, str. 58. Isto, str. 58 14 Isto, str. 60. 13

Mnogima će ovako radikalno svođenje svega na subjektivnost delovati kao solipsizam, ali kao na početku dijaloga gde Filonus uživa u lepotama prirode, Barkli ne poriče svet izvan sebe niti misli da van onoga što on percipira ne postoji niša. Ono šta on negira je materijalna supstancija, ali bez obzira što Barkli ne poriče postojanje svega ne znači da jednom nogom ne gazi u solipsizam. Od toga se brani uvođenjem Boga, koji kao apsolutno biće iznad svega percipira sve čime delimično narušava svoju subjektivističku poziciju.15

15

M. Perović, Istorija filozofije, Odsek za filozofiju, Filozofski fakultet Novi Sad, Grafomedia, Novi Sad, 2004, str 169.