Žan Delimo: Greh i Strah 2 (Stvaranje osećanja krivice na Zapadu od XIV do XVIII veka)

biblioteka £ e co p i a 5/2

urednik ZORAN STOJANOVIĆ

Zan Delimo

GREHI STRAH Stvaranje osećanjakrivice na Zapadu od XIV do XVIII veka

II Preveo ZORAN STOJANOVIĆ

glavni i ođgovorni u rcd n ik : MILOKAD GRUJIĆ * recenzenti: SRETEN MARIC i ZORAN STOJANOVIC * tehnički urednik: JO SIP DULIC * Ukovni u rednik: VLADIMIR NIKOLIC

KNJIŽEVNA ZAJEDNICA NOVOG SADA DNEVNIK 1986.

Naslov originala Jean Delumeau LE PfiCHfi ET LA PEUR La culpabilisation en Occiđent (XIIIe—X V IIIe siecle) Librairie Artheme Fayard, Paris, 1983.

TREĆI DEO

PASTORALA STRAHA

EnSAHOTeKa MaTHite cpncKe, Hobh CaA KaTaAorH3aitHja y ny 6AHKauHjH (CIP'': 930.85 AEAHMO, ^CaH G reh i stra h / Žan Delim o ; preveo Zoran Stojanović. — Novi S ad : K niiževna zajednica Novog Sada : Dnevnik, 1986. — 2 k n j. (X V III, 840 s tr .) ; 21 cm . — (B iblioteka ,,Theoria” ; k n j. 5/1, 5/2) Predgovor / Z oran Stojanović: s tr. V—X V III.

U KATOLIČKIM ZEMLJAMA

11. Š IR E N JE PA STIR SK E B ESE D E OD UBEĐENJA DO TAKTIKE U nastavku S tra h a na Zapađu, ,kdji je osvetlio stra h o v e što ih je n e k a d a šn ja vladajuća k u ltu ra osećala, p re th o d n a ipoglavlja su se bavila strah o m od B oga su d ije, sa sv im njegovim posledicam a, n a nivou k ato ličk e elite sasta v lje n e od sveštenika, teologa, bisk u p a i p o b o žn ih laika. S ad a naim vaIja p ra titi širan je te zabrim ute relig ije n a nivou običniih katolika (kaisnije ćem o istovetno istraživ a n je p o k u šati u okviru p ro te sta n tiz m a ). To širen je je, neosporno, g d ek ad pribegavalo taktici za strašiv an ja, a ova je , jed n ak o očigledno, (privrem eno) pojaičavala crkvenu m oć. No, n aša dosadašn ja istraživ an ja p o k az u ju d a ta k tik a i volja da se p a s tv a drži u ruoi n isu bile prim arn e, n a s u p ro t onom e što b i se dalo zaključiti iz jed n e odveć sk u čen e isto rio g rafije. E . M al u to m pogledu iznosi ulbedljive čiejen ice: k ard in al B aro n io je dao da se n a njegovom p eč atu izgravira fig u ra S m rti. rinoćentije IX je, p re k ru p n ih od lu k a, im ao običaj d a gleda sliku k oja ga je prikazivala n a njegovoj sam rtn o j p o ste lji. Aleklsandar V II je ispod svog k re v eta držao m rtv a č k i sanr duk; jeo je iz zem ljan ih činija n a kojiima su bile n a slik a n e m rtvačke glaive; p asetio ce je ponelkad priimao u a d a ji u kojoj je čuvao p rav e lobanje. K ard in al Oliva je dnevmo po viiše p u ta razgledao šk rin ju u o b lik u grobnice, u k o jo j se nalazio skelet1. R adilo se, dakle, o stra v i doživljenoj n a vrhu crkvene h ije ra rh ije , a k o ju je p astin sk a b e se d a želela da prenese n a čitavo stanovništvo. T ako se neizbežno u p a lo 1 E. Male, L'Art religiem. apres le concile đe Trente, Paris, A. Colin, 1932, str. 209. 33 G reh i strah

513

u tak tik u ; tragalo se za n ajp o d esn ijim sredstvim a da izazovu snažan u tisak ; k o ristili su se „trikov-i" k a d ri d a p o ja č a ju ugled prop o v ed n ik a i učine uverljivom tu m ešavinu stvaran ja o sećan ja krivice, p re tn ji i u te h a k o ja je vekovim a predstav ljala najčešće tkivo propovedi. Prelaz, od s tra h a k o ji se oseća k a s tra h u k o ji se n a s to ji podeliti sa drugim a d obro je uočljiv u već navođenoj propovedi M onsenjera S irian a /S u r ia n /, b isk u p a iz V ansa p ri k ra ju staro g režim a: „ K a d a . . . p o m islk n da će . . . pakao b iti stalno b o rav ište gotovo svih omih sa kojiima ž iv im . . . , k ad pam islim d a je to m ožda i m oj u d es, p rizn a jem d a više n e m ogu da o buzdam svoj užasni s tra h .’’2 To p rizn an je n ije usam ljeno. Jed a n p o zn a ti propovednik, o ra to rija n a c L orio /L o rio t/, izjavljuje jednog dana sv o jim slušaocim a: „Ako vas m o je reči p laše, one jed n ak o p laše i m ene. Ako vas m o ja besed a užasava, to je sam o zato što sam se j a p rv i užasnuo”; i m isio n ar navodi začuđujući razlog svojih strahova: jMaiime, ja im am m nogo više razloga od svetog Pavla ( I K or. IX , 18—27) d a kao on kažem k ak o se b o jim d a ću n a sebe navući p ro k letstv o pokušavajući da spasem druge, je r se bavim n jk n a u m esto da se bavim sobom i d a za svoje grehe tražim o p ro štaj. Toga se b o jao i sveti Jovan Zlatousti. No, nj egov s tra h ni izdaleka n ije bio toliko osnovan kao m oj. U velikom sam stra h u za svoj spas, govorio je ovaj sveti p re la t svom e narodu, je r m oleći se i p laču ći za vas, ja nem am v rem ena d a plačem za sebe.”3 Pogledajm o n ačin n a koji je te k s t svetog P avla ovde u p o treb ljen . Istak n im o n a jp re a lu ziju n a reči svetog Jovan a Zlatoustog, je r ona n as vodi ask etsk o m uzoru k o ji je toliko opterećivao h rišć a n sk u pedagogiju, naro čito u doba katoličke refo rm acije. M nogi p u stin jsk i Oci b o jali su se d a će b iti prokleti. K ako d a se onida n e b o je obični h rišća n i? U drugoj propovedi, L orio jo š tv rd i: „K ako d a g rešn ik a n e sipopadne užas p ri pom isli n a ono što tre b a da m u se dogodi, k ad n i sam i sveci n isu bili p o šte đ e n i tog stra h a i k a d su i oni d rh ta li n a sam rti." I besed n ik navodi užasne strah o v e Ilairiotna, Arsecnija i Agatoma, tro jic e pu'stinjiskih k alu đ era, u tre n u tk u k ad a su k re ta li n a „stra ša n p u t”4. U H rišća n sko j 1 M. Vovelle, Mourir autrefois. . . str. 120. 3 J. Loriot, Serm ons sur les plus importantes matihres đe morale chretienne a l'usage đe ceux qui s'appliquent aux missions et de ceux qui travaillent đans les paroisses, novo izd. 1725, II, propoved XVI, str. 564. Lorioove propovedi preštampane su u Migne, Collection đes orateurs sacres, XXXI, col. 125— 131. 4 Ibiđ., II; propoved IX, str. 306—308.

514

pedagogiji je z u ita F ilip d ’U trm an / d ’O u tre m a n / p o ziv a sveto g G rgura i In o ć e n tija I I I da p rim ero m s tra h a sv etaca p re d sm rću a p ra v d a ju nužn o st u liv an ja stra h a g re šn o m narodu. U tom e delu, naim e, čitam o : „P ravednici s e ”, veli sveti G rgur, „b o je svega što čine, k a d pom isle p re d kak v im su d ijo m treiba je d n o g dana neizostavno da se p o kažu! O! K akav će s tr a h i užas / uzvikuje p a p a In o ćen tije I I I / on d a zavladati! K akav p lač i jecanje! Je r, ako se stu b o v i n eba tre su p re d n jim , š ta će činiti grešn ici? Ako je p ra v e d n ik jed v a spasen, š ta li će b iti sa g re šn ic im a ?”5 Ja d n a o p o m en a, k o ju je za p e tn a e s tu nedeljiu po sle D uhova n a p isa o P je r d e la Fon, tv rd i u isto m duhu d a su najveći sveci „p restaja li d a se b o je rđ a v e sm rti te k p o što p re sta n u d a živ e”6. Ovo p o d seć an je n a s tra h ko ji se osećao n a n a jv išo j razini tešflko m ože d a op rav d a, bez bližeg određ en ja, tv rd n ju k o ja je u dan ašn jo j isto rio g ra fiji veorna ra s p ro s tra n je n a i koja su p ro tstav lja dva p a d m č ja p a s tirs k e besede: „ N aro d u izopš'tenje; pobožnim elitam a zavodljivost i blagost.”7 B u rd a lu se veom a jasn o izrazio o tom p re d m e tu , izjavivši n a početk u jed n e pro p o v ed i o paklu: ^ „P ropovedati p a k a o n a dvoru, to j e z a d atak ev an đ eličk e službe; a B ogu se n e sviđa k ad a zlbog lažne o p re z n o sti ili kuikaviokog pokoraivanja izopačenom ulkusu svojih silušalaca p ro p o v ed n ik p re ć u ti ta k o b itn u m a te riju , i tu te m e ljn u tačk u n aše vere! No govoreoi, on ta k o đ e trab a da p azi kom e govori. N arodu ta istin a m ože b iti d a ta u o p ip ljiv im slikam a: plametna je z e ra , ponori, grozne p rikaze, šk rg u t zu b a. Ali vam a, dragi m o ji slušaoci, ko ji ste — iako sv eto v n i i telesni — u d rugom sm islu duhovnici i m u d rac i ovoga sv eta, ta istin a m o ra b iti d b jašn jen a u jed n o stav n o sti v ere; tak o d a vam se d a ta č n o poim anje, k a d ro da vas p o u či i odg o ji.”8 Isk u šen je da se velikašim a i b o g atim a p ro p o v ed a je d n a razblažena reliigija zacelo je p o sto jalo : B u rd alu to potvrđuje. Ali k ato ličk a re fo rm ac ija g a je odlučno o d b acila. Na dvorovim a kao i u p rib ežištim a n a m e n je n im tak o đ e d u ša m a elite, o n a je gov o rila čvrstitm jezikom . P onekad m a n je kotnikretne od p ro p o v ed i upućen ih ob ičn o m narodu, p ro d ik e za 5 P. d’Outreman, Le Pedagogue ch retien . . . , 1. izd. SaintOmer, 1622; pregledao sam izdanje iz 1650, I, str. 200. 4 P. de la Font, Prosnes pour tous les dimanches de l'annee (pisane 1693—1694); ovde izd. iz 1701, 4 vol., IV, str. 136—137. 7 D. Roche, ,,La Memoire de la m o rt XVII'—X V III' siecle” u Annales E.S.C., br. 1, 1976, str. 109. ' Bourdaloue, O euvres. . . , III, str. 48. Burdaluove propovedi su takođe preštam pane u Migne, C ollection. . . , XIV, XV i XVI.

515

potirdbe b o gate Ma'se i elita ipaik su u setoi noisille isitu poru k u za to što su izražavale istu teologiju: teologiju Boga č ija je p ra v d a b ila ja č a od m ilosrđa. K ad je reč o p ro c esu „o bjektivaoije” (onaj koji se plaši m ože osećati potreibu da z a s tra š u je ), za p an ju ju izvesne o dlike zajed n ičk e većiini propovedi. P re svega upotrelba, možd a češća no u ra n ije m razd o b lju 9, onoga ,,ti” ili ,,vi” upućenog siušaoeim a, i u o p šte k o rišće n je isikaza k o ji ističu m o raln u nadm oć onoga k o ji govori u odnosu na svoje slušaoce. N aprotiv, ono ,ym i”, koje sveštenika stav lja n a nivo g rešn ik a k o ji ga slu šaju , ređe je. To ,,ti” je stalno kod Bemartdiina iz S ijene kojd se tak o o b ra ć a posebno svakom e od svojih slušalaca u p riv atn o m dijalogu gde sam o on gov o ri10. O livije M ajer /M a illa rd / često svoje proipovedi započin je o k riv lju ju ć im iskaizima, p o p u t ovih: ,,0ve reči /iz dan a šn je p ro p o v e d i/ su za one koji su h rišć a n i sam o po imen u ili k o ji n e m a ju h rišćanskog života u sab i”11, ili ,,ove reči su za b ed n e g rešn ik e č ija je duša u k a lja n a ”12, ili „ove reči su za okorele grešnike, d a b i se sk ru šili (u t co n tera n tu r) i b ili navedeni da isipravno p o s tu p a ju ”13 itd. Oino ,,vi", često ko rišćan o u p ro p o v edim a X V II i X V III veka, om ogućuje ovakva o b raćan ja: ,yOčevi i m a jk e ” — govori b iskup Godo /G o d e a u / — ,,ako ste izgubili svoju decu i ako ih traž ite , gde ćete ih naći? U crkvi? Ne. Naći ćete ih u krčm i, u igri ili u kakvOm ra zv ra tu .”14 U p o ređ u ju ći svoju p astv u sa nazinaibošoima, iisti Godo jo j kaže bez m ilosti: „Čega im a u vašim u stim a do lopovštine, laži, p rev ara, ogovaranja, kleveta?”15 F ran so a B b er /H eb e r t/ izjav lju je svojirn p aro h ija n im a iz V ersaja n a d an Ulsp en ja: „M nogo više razloga im ate, p re d ra g a m a ja b raćo, za b o l i s tra h p ri p ogledu n a ovu ta jn u U spenja Isu sa H rista; je r v am a m ože m nogo više d a zam eri, no što je to uči9 H. Martin, „Les Procedes didactiques en usage dans la predication en France du Nord au XVe siecle’’, u La Religion populaire, CNRS, 1979, str. 74. 10 Za propovedi na latinskom up. Opera omnia. Za Prediche volgari iz 1427, izd. L. Blanchi, 3 vol.,Sienne,1880—1888. i C. Cannarozzi, 5 vol., Pistoia-Firenza, 1934—1940. Koristio sam se izd. L. Blanchi, koje se nalazi na Sorboni. 11 O. Maillard, Sermones đominicales, izd. J. Petit, Paris, 1507, prop. 9, str. 20. 12 Ibiđ., prop. 24, str. 49. 13 Ibid., prop. 15, str. 34. 14 A. Godeau, Homelies sur les dimanches et fetes de l'annee, 1. izd. iz 1681; ovde izd. Rouen, 1755, 2 vol., I, str. 191. Godoove propovedi se takođe nalaze u Migne, Collection. . . , I, col. 87—362. 15 Ibid., II, str. 154.

516

nio aipostolima n a p u šta ju ć i i h .. .”16 U to k u svojih m is ija u don jo j B retan ji, o tac M onoar /M a u n o ir/ je im ao o b ič a j da se jo š žešće o b ra ć a svojilm slušaocim a: „V idite li to g Bogoičoveka koga ste razapeii? Vi ste to m svetom vođi m e tn u li trn o v venac n a glavu, gde p reb iv a m u d ro st B ožja. Vd ste m u n a pleća n ato v arili taj teški k rs t k o ji ga s a t i r e . . . Pog led ajte to divno lice koje i an đ eli žele da vide: v id ite li kako ste ga n ag rd ili? ”17 Žak Ž iru /G iro u s t/, jo š je d a n slavni jezu itsk i p ro p ovednik iz X V II veka, poziva je d n o g d an a oine k o ji ga slušajiu d a za treniutak sa n jim u đ u .u p ak ao . K aže im: „S iđite duhom u taj p o n o r, koji će B og m o žd a u sk o ro otvoriti ispod vaših nogu d a vas pro g u ta. S iđ ite u n jeg a uinapred. š t a ćete tu naći? B ezbožnike p o p u t vas sam ih, svetogrdnike !kao što ste vi, slad o strasn ik e k ao š to ste i sam i, osvetljivce kakvi ste i sam i, grešniike k ak v i s te i vi.”18 To ,,ti”, ,,vi” i o b raćan ja g rešn icim a m eđu slu šao cim a — ali k o nije grešnik? — o tk riv aju k ru p n u činjen icu : u nekadašinjoj p a stirsk o j besedi p u b lik a je stalno b ila sum njičena, vrebana, dkrivljavana, optuživana. Dokaz, izm eđ u h ilja d u sličnih, je ste ova izjava o p a ta R egija /R e g u is / u jednoj nedeljnoj propovedi: „ . . . D ragi m o ji p a r o h ij a n i . . . , k ad vas vidim ovde kako p risu stv u je te naišim sv e tim tajnam a, slušate re č B ožju, po jete m u hvale, ja k ažem evo hrišćana. Ali d a pođem za vam a u vaše kuće, d a p re tre s e m vaše postupke i vaš način vlad an ja u svim p rilik am a, hrišćani bi nestali i ja b ih vi'deo gotovo sam o n e p rija te lje k rs ta i Jevanđelja: p ijan ice, razvratnike, tvrdice, zaviidljivce, opadače i o'svetoilke.”19 T ako ise nakadašnlji besednik č e s to koristio predilkaonicom kao suidskim ro čištam , u k o m e je on igrao ulogu p ro k u ra to ra . K ako bi se onda, s olbzirom n a tak v u svoju u lo g u , mogao uzdržati od p rib eg av an ja sredstiviima k o ja la k o zastrašu ju ? Kako da n e zapadne u ta k tik u ? Sveti B e m a rd in iz S ijene je jednog dama izjavio žiteljim a P eruđe da će im kod 16 Prosnes de messire Fr. Hebert eveque et com te d ’Agen, cydevant cure de Versailles, pour tous les dimanches de l’annee, 4 vol., Paris, 1725, II, str. 198. 17 A. Boschet, Le Parfait missionnaire ou la vie du R.P. Julien Maunoir de la Cie de Jesus, misionnaire en Bretagne, Paris, 1697, str. 303. “ J. Giroust, Serm ons pour le careme, 1. izd. 1700. Konsultovao sam izd. iz 1737 u 3 toma: ovde II, str. 12. Žiruove propovedi se takođe nalaze u Migne, Collection. . . , X III, col. 9—690. 19 L. Reguis, La Voix du pasteur. Discours fam illiers d ’un cure a ses paroissiens pour tous les dimanches de l'annee, Paris, 1771, 2 vol., I, str. 19—20.

517

sledeće propovedi p o k azati đavola o d krvi i m esa. ^Peruđani su p o h itali n a tu proipovad k o ja je obećavala neeuveni prizor. Tolkom propovedi B em ardi'n d o ista padseća n a svoje obećanje, a onda p o čin je da viče u žasn im glasom : „H oćete d a vidite đavola? P ogledajte se m eđusobno. Je r ste p rav i đavoli”, i nastavio je o p o rocim a svojih slušalaca20. B ro jn a su priznam ja k o ja dokazuju da su se propoveđnici, poiseibno m isio nari iz „ u n u tra šn jo sti”21, rado k o ristili zastrašu ju ćo m p astirsk o m besedom d a b i lakše o b ra tili grešnike, n aro čito one sa sela. Tu n a p ro sto n e znam o za k o jim p rim ero m p re da posegnem o: „Da bi se izazvao taj sveštveni užas /o d g reha/ , piše ŽainnPjer K am i /C a m u s /, oibično se / u m isionarskim propovedim a / p o činje b esedom o p o sled n jim trem ucim a života, 0 simrti, p ajed in a čn am i opštam su đ an ju , čistilištiu, paklu, 1 tak o se izaziva s tra h od G ospoda.”22 Godiine 1627. B u rdoaz /B o u rd o ise /, k o ji propoveda u bisk u p iji Š a rtr, p ita se da li tre b a da n astav i sa o k u p ljan jem velikog b ro ja ljudi, s obzirom n a kugu k o ja preti. K onačno ise odlučuje da n astavi sa propovedim a, sm atraju ć i da če „stra h od tog zla u pogledu na b lisk u sm rt, kojoj je svalko bio izložen, učm iti sipasonosan u tisa k n a čitav n aro d i uliće osećainje pravog p o k a ja n ja ”23. P rem a L u ju A beliju /A b e lly /f čija se b io g rafija svetog V ensana od Pavla pojavila 1664. godine, lazaristički m isio n ar treb a p re svega da in sistira na: „P o kajanju, p asled n jim čovekovim tranuoiima, agrom n o sti greha, strogosti B ožje pravde p re m a grešnicim a, okorelo sti srca, konačnoj nepopravlj ivosti, zlobnom stid u , ponovnim padovim a u greh, ogovaranju, zavisti, m ržn ji i neprijateljB tvu, p so v an ju i svetogrđu, n eu m eranosti u p iću i ja lu i druigim siličnim grehovim a k o ji se svakodnevtno čine m eđu seljacim a.”24 P ovadam p rap av ed i a c a Monoaira, A ntoan Boše /iBasc h e t/ nais izveštava da je „prvih n ed e lja obično bilo reiči o 20 Ova anegdota u G. Hofer, Giovanni da Capistrano. Una vita spesa nella lotta per la riforma della Chiesa, tal. prev. G. di Fabio, L’Aquila, str. 134. v 21 O m isijam a u unutrašnjosti up. značajan clanak „Missions paroissiales”, u enciklopediji Catholicisme, IX. 22 J.-P. Camus, Des Missions ecclesiastiques. . . , P ans, 1643. Naveo B. Dompnier, ,,Le Missionnaire et son public”, u Bossuet. La predication au XV//* siecle, colloque, Paris, Nizet, 1980, str. 115. . . „ , 23 R. Sauzet, „Predications et misions dans le diocese de Chartres”, u Annales de Bretagne, 1974, t. LXXXI, str. 498. 24 L. Abelly, La Vie du venerable serviteur de Dieu, Vincent de Paul, 2 vol., Paris, 1664: II, str. 12—13.

518

stv arim a k o jim a se n ajlak še m ože u zb u rk ati d u ša i podsta ć i na pokaijainje: o simirti, o su đ an ju , o p ak lu i o r a j u ”25. T aiijanski je z u ita Paolo S an jeri /S e g n e ri/ starijd ( j- 1694) ipastupao je n a isto v etan način. Je d a n od njegovih b io g rafa veli: „P redm eti n jeg o v ih propovedi b ira n i su m eđ u najsinažn ijim a koje n u d i sveto Jevanđelje: n u žn o st p o k a ja n ja , velik a ap asn o st za a n e koji ga ad lažu do sm rti, o z b iljn a st sm rtn o g graha, u ža sn i k a ra k te r b ažan sk o g su đ en ja, večne m u k e paikla, i d ru g e slične tem e p a d a b n e da p ra b u đ e s.pavače i vrate p a m e t u glavu sivakame k a ji ju je p o n e sra č i bio izgubio.”26 M isionailske m eto d e su u to m p ag led u bile v rlo b lisk e o d ; jed n ag re d a do drugog. P rič a ju za K risto fa d ’O tjea /D ’A uthier, f 1667/, k o ji je p rap o v ed ao n aročito u D ofeneu: ,,U početku je b ased io sam o o s tra š n a j praividi B o žjo j, o nužnosti p o k a ja n ja , o načinu da se čovek dobro isp o v ed i, i to svake večeri, p r i svetlosti velikog b ro ja b ak lji, k o je su sta ja le u različitim delovim a crikve. Takve besede d ržao je če trd eset d an a zaredom , o istiim tam am a, da b i sm ek šao src a vennika i u n jih usadio sveto k a ja n je za sv aje grešk e. P otom im je govorio o beskonačnoj d o b ro ti Boga, o njegovom ogram nom m ila s rđ u i abim noj. m ilasti da ih u to lik o više prigrli uko lik o ih je p re toga više plašio p r e tn ja m a i k aznam .”27 š to se tiče kaipucinera A lbera iz Pariza, a n je ovako prikazivao u a b ič a je n i to k m isia n arsk ih propovedi svoga reda: ,/Onaj k o ji p ra p o v e d a uveče, obično uzim a n a jč u d e s n ije tem e, kao pakao, večnost, konačnu n ap ap rav ljiv o st, su đ e n je i slično. P otom n a č in je kruipne m o ra ln e tem e, k ao pomdren je, povratak, o g o v aran je i slične. I taiko sve dok ih n e iscrpe, a n a k ra ju d a je blaže tam e, kao što su u p ra ž n ja v a n je vrline i načini d a se sačuva m ilo st.”28 U vezi s p ak lo m jezuita U dri /H o u d ry / ističe: „Svaiki p rap o v ed n ik održi o n je m u n ekoliko beseda; ko o tom e n ije govorio, ne m ože s m a tra ti “ _A. Boschet, Le Parfait m issionnaire. . . , str. 291. Is ta indikacija u Albert de Paris, Manuel de la mission a l'usage des Capucins de la province de Paris, Troyes, 1702, str. 48. Up. B. Dompnier, „Pastorale de la peur et pastorale de seduction. La m ethode de conversion des m issionnaires capucins”: saopštenje n a Kolokviju pod naslovom Conversion au X V 11“ siecle, Marseille, 1982. 26 G. Massei, V ita del venerabile servo di Dio, il Padre Paolo Segneri, Venezia, 1727, str. 39. 27 N. Borely, La Vie de messire Christophe d ’A uthier de S isgau. . . , Lyon, 1703, str. 79—80. Zahvaljujem B. Dom pnieru što mi je skrenuo pažnju na ovaj i sledeći tekst. 28 Albert de Paris, Manuel de la m issio n ..., str. 48.

519

d a je izvršio svoju m isio n arsk u dužnost.” U dri priihvata takvu v ero n au k u i čak je podstiče ovim rečim a: ,/N epotrebno je isticati da se u ovom slučaju hrišćansiki b esednik ne mora b o ja ti p re te riv an ja, koje inače kod svih drugih tem a tre b a da izbegava; je r ljudski d u h n e m ože ni da p o jm i veličinu p ak len ih mulka.”29 O toj tem i su, dakle, do p u šten i svi suiperlativi užasa, bu d u ći da uveOc ostajem o ispod onog stvam og. Žan-Pjer K am i je slično pisao nekoliko decenija ran ije: „N em oguće je dovoljno istaći ta j p ro žd im či plam en, tu večinu ja ru p ak la, n iti veličinu su đ e n ja Božjih, k o ja su d u b o k i po n o ri.”30 F ilip d ’Utnm an je te p o tresn e p rič e sakuipio u svojoj H rišća n sko j peđagogiji sa očiglednim ciljem da m isio n are i župnike oipskrbi p o d esn im p riru č n ik o m 31. O ra to rija n ac Lorio je uneo p o tre sn u anegdotu u p ropoved o „stid u koji skriva grehove n a ispovesti”. „Jedna o tm en a gospa, k o ja je u o stalom , b ila pobožna, pošto je počinila sasvim sam a jedn u n ečasn u ra d n ju , toliko je se stid ela d a se n ik a d a n ije usuđivala d a svom ispoveidniku p riz n a isvdj igreh.” D a b i ugušila grižu savesti stu p ila je u m an astir, držala se svih p ro p isa, b ila izab rana za predstojnicu> ali svoju g rešku n ije ispovedila čak n i n a sam rti. N akon svoje sm rti p rik az ala se je d n o j kaluđorici i o tk rila joj da je p ro k leta. Zanim lijivija od ovoga exem p lu m a je s te beleška k o ju je Lorio dodao n a d n u stranice: „A utor je često p ričao ovu pripovest to k o m svojih m isio n irsk ih propovedi i p ri tom e je zaodevao u najživlje boje; i uvek je to stvaralo sn ažan u tisa k .”32 A L orioovo delo se sasto ji od m odela propovedi p odesnih da b u d u ponavljane. A negdotu je, dakle, m oralo ču ti m nogo v em ik a. Miisionari su sm išljali zap an ju ju će režije. Le N oblec /.N obletz/ je p o četkom X V II veka započeo svoje propoved a n je u D u am en eu zvonjavom n a uzbunu. L judi su potrčali u crkvu, v e m ju ć i da se dogodila kakva nesreća. B ožji čovek im je on d a o b jasn io da su b ili u o pasnosti d a izgebe d ušu33. Ž ilijan M onoar /M o u n o ir/ se k o ristio isitim postupkom , n a re đ u ju ć i da zvono zvoni već od četiri sata u ju tru . B oše pripoveda: ® V. Houdry, La Bibilotheque des predicateurs, izd. Lvon, 1715—1725, III, str. 526 (čl. „Pakao”). 30 J.-P. Camus, Des Missions ecclesiastiques. . . , str. 393. Navedeno u B. Dompnier, ,,Le Missionnaire et son public", u Bossuet, str. 115. 31 Ph. d’Outreman, Le Pedagogue chrestien, na prim er I, str. 197—202, itd. 32 J. Loriot, Sermons s u r . .. morale chretienne, I, 2. deo str. 222—223. 33 F. Renaud, Michel Le Nobletz et les missions bretonnes, Paris, 1955, str. 205.

520

„Međutiim, crk v en o zvono je zvonilo i na u lici j e sve vrilo, što je poneikad izazivalo užas. Jer, dok se u n e k o m g ra d u u sre d zim e propovedalo, p ro lazn i gosti, k o ji z a to u o p šte nisu znali ili n isu znali k ak o se p o stupa, n ag lo su s>e budili od zvomjave velikog zvona i po što bi čuli k a k o svi žitelji k o n ak a žu rn o u staju , poverovali bi da je u susedstv u izbio požar, p a su popu t o stalih i oni u sta ja li n av rat-nanos. U lična b u k a je povećavala n jih o v užasni s tr a h i utv rđivala ih u re čen o m uverenju, taiko da su p ro tu ra li glavu kroz p ro zo r, p ita ju ć i prolaznike k u d a trči sav ta j n a ro d tako ran o u j u t m i / te k onda / saznaivali da n ije p o žar, već da je p ro p o v ed izazvala sav taj m etež.”34 K oliko p u ta su m isionari p rim en ili „ trik ” sa m rtv a č k o m glavom! G odine 1608. Le Noblec je jed n o j pokajm ici pokazao lo b an ju uikrašemiu perilkom očešlijanom po p o sle d n jo j anodi35. D esetak godina kasnije, engleski b en e d ik tin ac Vilijam D žiford /G iffo rd / drži pro p o v ed uz veliki p o s t u Rem su, ,,uz neverovatno odobrav an je p ris u tn ih ”, k o jim a o n na k ra ju želi ,,da poklond jed an od n ajlep ših cvetova, re k a o je, k o jim je p riro d a u k ra sila zem lju . . . Svako je o n d a pom islio n a različite v rste cveća, ko n a k aranfil, ko n a ljiljam, ko n a r u ž u . . . a evo gde on iz jed n o g platnenog o m o tača iizvlači, ču d n u stv ar, onaj cvet k o jim je veliki eg ip atsk i k ra lj P tolom ej F iladelf ukrašav ao svoje gozbe, m rtv a č k u glavu, da b i to m tak o opiipljivom i p riro d n o m p rik a z o m živo u tisn u o u src a p risu tn ih opomemu na sm rt i s tr a h od n j e . . .”36 Čini se da e u d isti X V II velka n is u Maizili za p red ik ao n icu sa m rtv ač k o m glavom 37. N aprotiv, kap u cin eri — i o stali — , pribegavali su tom postu p k u . Jed a n k ap u cin sk i iistorič a r nedavno je pisao o ocu O noreu iz Kana: ,,/Om / se takođe za govom icom služio klasičmim sredstvom to g a doba, glavom m rtv aca, k o ju je naizm enično uikrašavao n a različite načine: su d sk o m kapom , v o jn ičk o m kapom , friz u ro m sa vrpcom u kosi, lekarskom p erik o m , vencem b e s m rtn ik a 34 A. Boschet, Le Parfait m issionnaire. . . , str. 280. O misijam a u B retanji up. A. Croix, La Bretagne aux X V V et X V II‘ siecles. La vie, la mort, la foi, 2 vol., Paris, Maloine, 1981, naročito gl. XVIII, i raspravu još u rukopisu od A. Croix, Fr. Roudaut, La M ort bretonne, na koju upućujem uopšte za sve što se odnosi na B retanju. 35 F. Reanaud, Michel Le N o b letz. . . , str. 128. A. Croix, La B retagne. . . , II, str. 1231. 36 Tekst Dom Gill. M arlota naveden u Y. Chaussy, Les B&nedictins anglais refugies en France au X V II“ siecle (1611—1669), Paris, Lethielleux, 1967, str. 187—188. 37 Ch. B erthelot du Chesnay, Les Missions de saint Jean Euđes, Paris, Procure des Eudistes, 1967, str. 71.

521

ili op atsk o m kap icom ”38: što je nova ad a p ta cija tem e m rtvačkog plssa. Ta pedagogija im ala je dugovečno potom stvo. S redinom X IX velka n ap o litanski re d em p to risti su dobijali, kao te k st p ropovedi o sm rti uz u p o tre b u lo b a n je (funzione del teschio), sledeći m odel: P ošto d ram atičn im zaklj učkom završi propoved o užasnoj sm rti grešnika, m isio n a r se naglo zaustavlja i ski'da svoju kapu. ,,No vidim , braćo m o ja voljena, d a ova večerašn ja p rap o v ed o smriti n ije n a vas ostavila nikakav u tisak . S to jite tu srca tv rd a k ao stena i suvih očiju. Z nate li šta ću da uiraidiim? Pozvaću jednog od vaših sugrađana . . . sa drugog sveta. On će vam lično o d rž ati prapoved o sm rti. Ko zma? M ožda će vas o n uzbuditi? M ožda će vas on rasp lak ati i o b ra titi k Isu su ? ” (Rekaiv to, zgrabi je d n u zap aljen u bakliju i doda:) „Elem , p re no što stigne taj d ru g i propovednik, m olite o p ro štaj o d Isulsa. Da, p o tecite M ariji. (U ilsto vrem e, iznenada dohvata je d n u m rtv ačk u glavu, okreće je k a naradiu, asvetdjava baklijom i otpočinje razgovor sa njom , tak o d a k ad a govori lobanji, okreće se k a tnjoj, a k ad a daje odgovor lobanje, o k reće se ka n a r o d u . . . ) P ropovednik — G ovorite, govorite svojim sugrađanim a: š ta se rad i n a d rugom svetu? L o b an ja — O! p rija te lji mojd: teško je p re d su d o m iBožjim! L ud je an aj k o ji ne voli Boga. Lud je onaj k o ji se ne posveti! P ropovednik — š ta si učinio sa tim očim a k o jim a si m ožda uživao da gledaš tolike predm ete_ po svom u k u su , tolikim grešnim p o ta jn im pogledim a, šta si sa n jim a u čin io . L o b an ja — P o jeli su ih m iševi. P ojeli su lh crvi. L ud je koja ne voli Boga. L ud je koji se n e posveti. P ropovednik — A jezik kojim si m ožda pevao toliko Ijubavnih pesam a, izgovorio tolika svetogrđa, toliko reči, š ta si s n jim e učinio? L o b an ja — P ojeli su ga crvi. L ud je k o ji se n e posveti. Propovednik — A to lice k o je si želeo da b u d e lepo, i zbog koga si tak o dugo stajao p re d ogledalom , što si s njim e učinio? L o b an ja — P ojeli su ga crvi. L ud je koji se n e posveti. P ro p o v ed n ik — A kosa ko ju si m ožda negovao sa toliko p re k ra sn ih m iris a d a bi bio lep u očim a drugih i po stao p ak len a zam ka za toliko ja d n ih duša, šta je sa n jo m ? 39 J. Mausaise, Le Rdle et l’action đes Capucins de la province de Paris dans la France religieuse du X V II‘ siecle, 3 vol., Lille III, 1978. Ovde II, str. 1020.

522

L obanja — R asp ala se. P retv o rila se u p ra h . L u đ je k o ji se ne p asveti. Ah! dragi m o ji sugrađani, j a sam ta k o đ e prebivao n a ovoj zem lji. I ja sam , k ao i vi, išao o vim ulicam a, trgovim a N . . . Bio saim u vašoj orlkivi kao v i . .. P ropovednik — A sada? L obanja — A sa đ a je za m ene sve gotovo. U sk o ro će i za vas svet b iti gotov. Blažen sam o onaj koji voli Boga. B lažen koji sp ase sv o ju dušu. P ropovednik — Gde je tv o ja du ša, u ra ju ili u p a k lu , ja to ne znam . Ako ti je duša u ra ju , m oli Boga za m en e i za svoje sugrađane, d a im se srce p o k re n e večeras i d a se o k re n u Isu su H ristu . Ali, ako ti je dUša u paklu, odlazi, n eću više da te vidim .” (R ekav to o d b a c u je glavu, u zim a rasipeće i p o k a z u je ga naro d u govoreći — eksklam ativ n im to n o m — „P o v isite glas i recite: ,Gospode, k a je m se’.”39) I drugi d ra m sk i izum i d o p rin eli su usp eh u m ilsionarskih prapovedi, p o seb n o prap o v ed i jezu ita. Z av ršav aju ći niz propovedi u Fuinelku /F in is te r/, M o n o ar j:e, kalko p rič a Boše, h teo da p o ja č a „o b raćen je” žitelija „nekim p riz o ro m podobnim da u lije sp asa n o sn i i d u g o tra jn i s tra h ”. S astav io je hvalospev, k o ji je p o to m postao slavam, o m u k am a u paklu. Bio je to dijalo g u kam e „Ijudi k o ji su jo š n a zem lji isp itu ju one k o ji s tra d a ju u p ak lu ": ,jNa k ra ju /z a v r š n e / p ro cesije . . . popeo je n a p o zo rn ic u podignut-u. . . n a s re d poljane, decu / dobro čitalmo: d ecu / k o ja je treb alo da p o sta v lja ju p ita n ja u im e živih, a isp o d pozornice je p o stav io one koji će d av ati odgovore p ro k le tih . iKad je p ro c e sija stigla do toga m esta, živi su p o če li da isp itu ju m rtv e p ro k le te : čitav sk u p bio je uzibuđen zbog nj'ihovih p ita n ja , k o ja su zanim ala sve prisu tn e, ali turoibni glalsovi, koji su izražavali mulke p ro k letih , d o p iru ći isp o d pozornice kao sa d n a ponora, to lik o su užasnuli to m inoštvo n aro d a od če tiri h ilja d e duša, d a se svako b u sao u g ru d i i zaricao da će se p o k a ja ti i izbegavati greh."40 39 Ovde se koristim raspravom Fr. Burdoa i A. Danea pod naslovom Fiche de predication missionnaire: la mort, k o ju su oni napisali 1954. godine za potrebe redem ptorista, a k o ju mi je otac Burdo ljubazno stavio na uvid: ovde str. 62—63. Dalje ću tu značajnu stu d iju navoditi pod odrednicom: Fr. Bourdeau . . . , La M o rt. . . Delom je objavljena u dva članka: Fr. Bourdeau i A. Danet, ,,Faut-il precher la crainte de la m o rt”, u La Vie spirituelle, br. 492, m art 1963, str. 281—297 i Fr. Bourdeau, „Les Origines du sermon m issionnaire sur la m o rt”, u Ibid., str. 319—338. O misionarskim propovedima redem ptorista na severu Francuske u XIX veku, up. Y.-M. Hilaire, La Vie religieuse des populations du diocese d ’Arras, 1840—1914, 3 vol., Lille III, 1976: ovde II, str. 782—783. * A. Boschet, Le Parfait m issionnaire. . . , str. 164—165. A. Croix, La B retagne. . . , II, str. 1221.

523

U Ita liji su je zu iti u svoje propovedi uključivali procesije flagelanata, ali kon tro lišu ći ih. S am je Paolo S en jeri s ta riji davao p rim e r41. .Na k ra ju p ropovedi posvećenih tem i „ili p o k ajan je ili p akao", ,/ponesen žarom i da bi dao prim er", stavljao je sebi n a glavu trn o v venac, oko v ra ta konopac, diizao svoju m a n tiju i p o što b i ostao u do n jem rubIju k o je je ostaviljailo pleća i g ru d i gole, žestoko se šiibao. Čak je izum eo ra fin o v an iju spravu u tu svrhu, k o ja se sasto jala od štap a od p lu te sa gvozdenam navlakom n a kojo j je bilo p ed eset šiljaka. Ti.me se šibao naročito tokom po'kajničkih p ro c esija ili da bi v lastitim m učenjem savladao o tp o r onih ko ji su se ustezali da a p ro ste svojim neprijateljim a . I sveštenici k o ji su n asto jali d a ob rate am eričke In d ijan c e služili su se sp ek tak u la rn im sam okažnjavanjim a k o ja su p o tresala p risu tn e 42. Zbog velike navale slušalaca, Paolo S enjeri je svoje prap o v ed i držao n a trgovim a ili n a p oljanam a. P ošto b i se p rap o v ed završila, k re ta lo se k a crkvi. P rapovednik je onda govorio gomili: jN e k a onaj koji je nevin o stane ovde, a onaj ko ji sebe sm a tra g rešnikom n ek a pođe za m nom ." Gom ila je on d a žurno k re ta la k a crkvi, k o ju su zatvarali čirn se isp u n i m uškarcim a, dok su žene o stajale napolju. Uz pojan je m iserere, n aro d se, ,,go do p o ja s a ”, žestoko šibao (alla đisperata). Oni ko ji n isu mogli d ab iti bičeve, u d a ra li su se konopoim a, okovanim opasačim a, čak bro jan icam a. N eki su se šam arali ili p esnicam a ud arali u grudi. Svi su vikali: ,Mir, o p ro štaj, živeo Isu s, p re ou u sm rt nego od sad a da zgrešim !’ ,,Na ove glasove, žene su n ap o lju odgovarale pljeskan jem ru k am a i slabim kricim a.”43 M isionar je onda, kao n ad a h n u t pitao sn ažn im glasom : ,,Ko je najveći grešnilk u ovoj crkvi?”, a svi su adgovarali ,,ja, ja !’’. „Suze i u d arci su se u d v o stručavali. Ali ne duže od četvr.t časa.”44 Jo š d ra m a tič n ija v a rija n ta ovih po k ajn ičk ih cerem onija b ila je velika noćna p ro cesija n a k ra ju prapovedi, p ri svetlosti baiklji. Paolo S enjeri se tu pojavljivao go do po41 Up. C. Faralli, ,,Le Missioni dei Gesuiti in Italia (sec. XVI—XVII): problemi di una ricerca in corso”, u Bolletino đella Societa di Studi Valdesi, br. 138, 1975, str. 97—116, sa bibliografskim beleškama. U sledećem izlaganju kombinujem biografiju Masseia, str. 39—45, sa dokum entacijom koja se nalazi na k raju članka Carla Farallija. Bila su dva Paola Segnerija, oba propovednika. Slavniji je prvi, um ro 1694. godine. 42 J. Delumeau, La P eur..., str. 258. S. Gruzinski, „Delires et visions chez les Indiens du Mexique", u Melanges de l’Ecole francaise de Rome (M.A.T.M.), t. LXXXVI, 1974, 2, str. 336—480. 43 G. Massei, V ita ... (di) P. Segneri, str. 42. 44 Ibid., str. 45.

524

ja sa , sa ko n ap cem o vratu , crn a m k ap u ljačam n a licu , sa okovim a na n o g am a i bičem u ru ci. N asio je ra sp eće , a za n jirn se k retalo sveštenstvo i n aro d . Mnogi su im ali trn o v e vence n a glavi ili s u nosi'li k rst n a ram en u . N ekim a su ru k e bile svezane n a leđ im a za p re k rš te n e štapove, ta k o d a su izgledali kao „ p o k re tn i ra sp e ti”45. D rugi s-u bili vezani snažnim lancem kao ra b ija ši, a neki su se, ap et, p o jav ljiv a li po d jarm oviim a kao volovi. č e sto je u p ro c e siji p rik aziv an i m rtvi H ris t koga je p re d sta v lja lo rasp eće nošeno n a n o silim a pokrivenim c rn im čaršavom . Ovaj m isio n a rsk i m odel im ao je velikog u sp eh a i u Špan iji gde su se, za h v alju ju ći jezuitdm a i k ap u e in e rim a, u X V II i X V III vek u nam nožile noćne pro cesije i do te m ere im presivna b o g o slu žen ja da su izazivala pravu u z ru ja n o s t u naro d u 46. Osim toga, jezu iti su isti m odel p o n ek ad izvozili u romamski deo Š v ajcarsk e i u zein lje nem ačkog g o v o ra47. Izveštaji o ocu F u lv iju F ontani, u če n ik u prvoga S e n je rija , su u to m pogledu vrlo ubedljivi. P rać en tu m ačim a (p o š to saim nije govorio n e m a č k i), on je p rešao šv a je a rsk u , T iro l i Austr iju u više n a v ra ta od 1705. do 1710.48 Gomile su sv u d a bile vrlo b rojne: u In s b ru k u je 40 000 lica (?) p rim ilo h o s tiju prilik o m a p šte p rič e sti49. N a šv ajcarsk im je z e rim a j e na sto tin e čam aca p ra tilo propovednikovu b ark u p r i dalasiku iz susednog k a n to n a . U svim m estim a odvijale su se velike po k ajn ičk e p ro c e sije sastavljene od lju d i sa tm o v im vencim a n a glavi, a te vence su n a u licam a p ro d av ala deca50. ,,/T a d a / su se videli sam o p rizo ri p a k a ja n ja , p re k a m e rn o veliki krstovi n a ra m e n im a /n o sile su ih čalk i k rh k e devo jk e/, lanci n a nogam a, bičevi u ru k a m a . Nije bilo gledalaca, svi su učestvovali. Svim a je lice bilo izabličeno i suze tek le iz očiju, što je bio očigledni dokaz d a im je b o l isipunjavao src a.”51 T akvo p ra p o v ed an je je bilo drago ta lija n s k im jezuitim a, uglavnom kraće, ali p a te tič n ije od p ra p o v e d a n ja na fran cu sk i način. Poznato je d a su se Mišel Le N ablec i Ž ilijan M o n o ar — ali i m isio n ari sla ti u A m eriku — k o ristili slik am a d a bi 45 C. Faralli ,,Le M issioni. . . ’’, str. 109. 44 Up. Enciklopediju Catholicisme, IX, „Missions paroissiales” col. 416—417. 47 Ibid., col. 417—418. 48 Quaresimale del P. Fulvio Fontana della C‘“ di Gesu con l’aggiunta della serie delle missioni da lui fatte nell’Italia e nella Germania, Venezia, 1. izd. 1727. 49 Ibid., str. 342. 50 Ibid., str. 324. 51 Ibid., str. 321.

525

svojim rečim a dali veću u p ečatljiv o st52. R ežija je o n d a postaijala auđiavizuakia pedagogija, a d a ip ak n ije gubila, b a r u većini slučajeva, dramsiki i u zb u d ljiv vid koji se n asto ja o istaći. Le Noblec, koga su pon ek ad nazivali „ludim svešten ik o m ” i k o ji se n a početlku svoje službe izlagao strahovitim isp aštan jim a — ali je „ludim " nazvan naročito zato što je za tu m ačen je b ib lijsk ih p rizo ra pozivao žene — dao je d a se n aslik a n ekih 70 m apa (veličine oko 50—60 cm sa 80— 90 cm ) na ovčjoj koži. Sačuvano ih je četrd eset u bisku p sk o m dvorn u K am p eru (V avilon, k rst, suđanije, src a itd.). A-len K roa /C ro ix / s prav o m ističe da su ove „slike” — Taolennou — k o je je Le N oblec prv i p u t nalslikao u L an d ern o u 1613. godine, bile zacelo slabo čitljive za vem ike je r su sadržavale m noge p rizo re m alog form ata. Mision a r je omda ispisao tu m ače n ja ovih naivnih p la k a ta p a ih je objašn jav ao sam on i njegove k atih etk in je, sa štapom u ru c i53. I M onoar je k o ristio te Taolennou, ali izgleda m an je no njegov p re th o d n ik , a naročito p o jed n o stav lju ju ći ih. U svakom slučaju, p ro n a đ en a je je d n a teh n ik a, p a su se njom e u sk o ro ko ristili laza risti i, ča'k, laički sveštenici u bisk u p iji Van 1697. godine54. B reto n sk im p ropovednicim a ostala je b liska sve do p o če tk a XX veka, a slike su p ostepeno sve više dobijale u jasnoći, tako da su p ostale m nogo pristu p ačn ije publici. One su sdbom nosile v atre n u i često u žasavajuću p a s tirs k u propoved o „o b raćen ju ’’. Luj Kerb iriu /K eribiriou/ i Pjer-Žakez E lija s /H e lia s / o tom e svedoče sećajući se p ropovedi iz svog detin jstv a. P rvi sm a tra da su n a vernike snažniji u tisak o stav ljale užasne pojedin o sti nego li „pobožne i utešne slike” : „Pogledi su, p iše on, /išili/ pravo o d u m im b ićim a i zaisitrašujućim b o jam a.”55 Drugi veli: „Reči svešteniika ulaze nam n a jed n o uho, a izlaze n a drugo, n e o stav ljaju ći nikakvog t r a g a . . . Ali „taibliee” su n ešto drugo. U zalud zatvaram o oči, tek što se d o d im u , trapavice se ponovo o tv araju , a naizm enične slike naše sud52 Za sledeća izlaganja up. A. Croix, La B r e ta g n e ..., II, str. 1222—1231 i lustr. 185—195. Fr. Lebrun, Les Homm.es et la m ort en Anjou, str. 439—440 i ilustr. 398—399. J. Queniart, Les Hommes, l’Eglise et Dieu dans la France du X V III* siecle, Paris, Hachette 1978, str 116—118. Koristim se takođe i beleškama sa jednog izlaganja Anne Sauvy u mom seminaru. 53 H. Bremond, Histoire litteraire. . . , V, str. 95. 54 C. Langlois, Le Diocese de Vannes au X IX • siecle, Paris, Klincksieck, 1974, str. 93. 55 L. Kerbiriou, Les Missions bretonnes, 1933, str. 247. Fr. Roudaut, La Predication en langue bretonne, rukopis teze trećeg stupnja, Paris I, u 2 toma. Ovde: I, str. 256.

526

bine u d a ra ju n a s k ao pesnice.” N oou se pretvaraiju u ,,težak san koji vrvi od k o šm arn ih p riz o ra ” od k o jih u zo ru o sta je „imiris z n o ja i želja za sk ru šen im k a ja n je m ”56. A tablice k o je o p isu je P jer-žak ez E lijas p ri’k aziv ale su srca. Prive sflike s rc a (Isu sa iili M arilje) izgleda d a se javlijaju u XV velku57. P o to m je, od 1570. godine, pod uticajiem amblem atsk e kn jižev n o sti došlo do š ire n ja p o stu p k a p rik aziv an ja srca. F lam an ac A ntoan V ijerik s (W ierix, k ra j X V I — p o č e ta k X V II v ek a ), k o ji je m nogo ra d io za jezu ite, b io je, bez sum nje, p rv i veliki m a js to r p o b o žn ih slika n a k o jim a je iznad srca p rik az iv an a i glava. V ijerik s je u ticao n a Le N obleca, au to ra , kao što sm o viideli, je d n e m ape sasta v lje n e od 30 srca: srce uhvaćeno u m re ž u zlog iduha; s rc e sa „m ondensikim ” čovekom u sred in i; srce sa svim s m rtn im gresim a; srce k o je Isu s te ra od sebe; srce u k o je m Isu s počiva itd., a o p š ta te m a je „upoznaj sam oga sdbe”58. Veći pedagog od svog p re th o d n ik a , M onoar se, izgleda, k o ristio naročito m ap am a p ak la, ra ja i srca, šemaHski p rik a z u ju ć i sve tri. Simboliika s rc a je u X V II veku d o ista b ila u v azduhu. B retonski re k to r K vendu Le Gal došao je u Ita liju , p o d n eo paipi i 1668. godine objavio u R im u je d a n Oratorio d el cuore, gde je svaki d an u ned elji p rik az an kao veliko src e iznad koga se jav lja glava čoveka. Delo je doživelo veliki u sp eh : ustanovljano je 23 njegovih izdanja, o d čega 11 do 1700. godine. Na fran cu sk i je prevedeno 1670. godine. A u p ra v o je u tom e tre n u tk u je u z ita otac V ensan Ib i /H ib u /, tv o rac „Doma za duhovno p rib ira n je ” u V anu, objavio sv o je Poučne slike, što n a sle đ u ju čitavu p ro šlo st o kojoj je u p ra v o bilo reči. Olbično su tum ačene po sle ručka. N jih o v o b k n (6 0 x 4 4 cm ) u p u ć u je n a pom isao d a su m ogle b iti p rikazivane dosta brojnoj, pulbilici. S e rija sad rži dvan aest balkroreza, n a k o jim a se svaki p u t iznad src a ja v lja glava č iji je izraz ,u vezi sa p riz o rim a p rik azan im isipod nje. Prvi b ak ro rez p rik a z u je čoveka u grehu, a da to g a n ije svestan. Lice m u n ije srećno. U njegovom srcu u o ča v a se zvezda vere i oko savelsti, ali i živ o tin je koje sim b o lizu ju sm rtn e grehe. N a drugom e anđeo ču v a r priziva S vetog Duh a i pom aže ,ym o n d en sk o m ” čoveku d a p ro m isli zahvaljuju ć i jednoj m rtv a č k o j glavi. Zao d u h i životinje, to je s t sm rtn i gresi, d a ju se u bekstvo. T reći evocira k a ja n je . S veti D uh zauzim a čitavo srce, gde se o paža plam en v iš n je mi“ P.-J. Helias, Le Cheval d ’orgueil, Paris, Plon, 1975, str. 144. 57 Ovde rezim iram izlaganje Ane Sovi u mom sem inaru. 58 Reprodukcija u A. Croix, La B r e ta g n e ..., II, il. 190. Up. takođe Fr. Roudaut, La Predication en langue b reto n n e. . . , I, str. 253—256.

527

lo sti i suze p a k a ja n ja . Lice o d aje ponovo p ro n a đ en i m ir. č e tv rti o p isu je sta n je čoveka p o k ajn ik a koji se p re d a je molitvi, deljen ju m ilo stin je i postu. P eti je posvećen savršenstvu čoveka ko ji se „ooiistio od grehova”. U srcu, oko koga su ispisana im ena sedam vrlina, p reb iv a sveto T rojstvo. Ali b o rb a za spas tim e n ije dobijena: p e ti b ak ro rez p rik az u je ponovni n alet telesoiih i svetskih isk u šen ja, a sedm i bliže o d re đ u je stan je čoveka u čije se srce vratio S otona sa sedam dru g ih đavola. N a osm oj slici, sasvim logično, u d u h u A rtes m oriendi, p risu stv u jem o „rđavoj srn rti” grešnika. Jedan k m p n i đaivo po k azu je sam rtn ičk u knjig u nj egovih grehova. H ristu o staje sam o da kaže nesrećniku: ,yUMoni se, p ro k letn iče.” Deveti b ak ro rez op isu je pakao, njegov oganj i m uke i m noštvo p ro k le tih koji u njega p adaju. N jih grize crv k ajan ja. D eseti bakrorez, n ap ro tiv , veliča p o sto ja n o st k o ja se o dupire svim iskušenjim a. Jed a n aesti evocira d o b ru s m rt čoveka koji steže raspeće, dok anđeo pokazuje spiisak njegovih do b rih dela. D vanaesti n ap o k o n prik azu je ra js k a uživanja. An Sovi /S a u v y / zapaža d a je ova p o sled n ja slika danas n ajređ a. Da li zato što je ona bila najutešm ija, p a su je Ijudi rado vešali o zidove svojih kuća? Istak n im o , uzgred, odsustvo čistilišta iz toga s trip a posvećenog pojednostvaljenoj povesti pojedinačnog spasa. Poučne slike im ale su znatan o d jek i dug život. Više n jih poslužile su kao ilu stracije slavnog Ogledala grešnika, k o je su sas’taviili ikapucineri k ra je m X V II velka, i k o je su jed n a štam p arija iz M ansa59 i „Plava bibliotdka" iz T ro ja n eu m o rn o p reštam p av ale sve do polovine X IX veka60. E ventualno ispom aganje n ekim p re d m e to m — loban jo m ili slikom — n ije oslobađalo propovednilka velikog glasovnog napora. M ada su fa n ta stič n e procene, k oje su do nas doprle, o b ro ju okup ljen ih slu šalaca na propovedim a B ernardi'na iz S ijene i Svetog Jovana K apistram skog (ovog drugog je 1541. godine u B eču slušalo, tobož 80 000 lica!61), iipak se m ora uzeti da su se oni često obraćali velikim gom ilam a, o k u p ljen im gdekad n a n ajv ećem gradskom trg u . O tac iz H aga, k o ji je 1635. izdao la tin sk a dela svetog Bern ard in a iz Sijene, podseća u svom predgovoru: „Oibično su tak o b ro jn i bili oni koji su h teli da č u ju /veliikog besedni-

k a / d a su već o d ra n o g ju tr a lju d i h ita li n a m esto propovedi, p rev alju ju ći p o n ek a d i više o d 30 m i lj a . . . I ta j divni jumak G ospodnji, isipunjen svetim D uhom , o p o m in ja o je snažnim glasom svoje slušaoce da se p o k aju i m n o g k n suzam a i postovim a p o m ire sa ra srđ e n im Bogom.”62 Jed a n sav rem en ik ističe da su se u Beču, o Duhovim a 1451. godine, zbog dolaska svetog Jo v an a K a p istran sk o g , Ijudi slegli ,,kao u R im u o kakvom k ru p n o m ju b ile ju ; sve krčm e i gostionice b ile su p u n e”63. O tu d a je bilo nužino im ali snažan glas, a o sim toga i izražajn e p o k rete, n a ro č ito kada, kao u slu čaju Jovaina K apistransikog i njegovih propovedi po nem ačkim zem ljam a, b eseđ n ik n ije poznavao jezik slušalaca k o jim a se o b raća. T ada je govorio n a latinisikom, a tu m ač je previodio. Austrijsike sliušaoce iznenadili su glas i p o k re ti talija n sk o g propoveđnika. U B eču je Jovam Kap istran sk i, kao što m u se često događalo, jed n o g a d an a govorio o strašn o m su d u i uipravo je bio snažno uzv ik n u o : „D alje od meme, p ro M e ti. . . ” P a se naglo zau stav io zbog reak cija slu šalaca i nastav io re to rič k o m p aran tezo m : „Ako si čitao /p o p u t B em airdina iz Sijeme, i o n se obraćao svakom p o jed in ač n o m slu ša o c u / Cicerona i Avguistin a . . . , ornda m o raš zmati kakvu važn o st im aju glas i pokrel i za n a r o d . . . Ako h o ću da ga n av ed em na poibožnost, moram povisiti glas; a ako kažeš ,D alje od m ene, p ro k le ti’, (ynda m oraš p o v ik ati z a stra šu ju ć im glasom : ta k o za h tev a sm isao reči. N ap ro tiv , tre b a za lju b ljen o izgovarati reči: .Priđite, blagosloveni Oca m oga.’ "M iPošto je za tv o rio zagradu, Jo v an K a p istra n sk i je n astavio opisivanje strašm og suda. P o p u t mjega, i mmogi m isio n a ri i p a ro h ijsk i žuipnici makon n jeg a s m a tra li su d a je nužno govoriti veom a glasno da b i se p ro b u d ili usipavani h rišć a n i. U putstvo je p o ticalo o d sam e crlkvene h ije ra rh ije . G ijom B risone /B ric o n n e t/ je pisao svom Isveštemstvu 1520. go d in e: „Zapovedam o v a m . . . da govorite ta k o d a odjeikne tru b a reči iBožje u u š im a o n ih k o ji se iprave d a me m o g u ili da neće da je ču ju ."65 T aj ipoziv d a se „ tru b i” p o ru k a C rkve o b jašn jav a maslov je d n o g d ela — slavnog u XJVII v ek u — O ca Ivana, T ru b a n eb e ska koja b u d i grešnike i n a v o d i ih na obraćenje66. Ovaj redovnik je n a slikovit načim izražavao ono što su p ro p o v e d n ic i čimili konikretno.

59 Fr. Lebrun, Les Hommes et la m o r t. . . , str. 440, i il. str. 398—399. P J. Van Shaick, ,,Le coeur et la tete. Une pedagogie par l’image populaire”, u Revue d ’histoire de la spiritualite, 1974, str. 447—478. 60 G. Bolleme, La bibliotheque bleu Paris, Julliard, 1971, str. 247—250 i 274. 61 G. Hofer, Giovanni da Capistrano. . . , str. 345. Up. takođe str. 480 za Erfurt.

“ Saint B em ardin de Sienne, . . . Opera omnia, I, str. XII. 63 Ibid., str. 346. 64 Ibid., str. 365. 65 M. Veissiere, „Monitoire de G. B riconnet. . u Revue d ’Histoire et d'Art de la B r i e ..., br. 27, 1976, str. _41. _ “ Ovo delo oca Antoinea Yvana, „Sveštenika i u čitelja kaluđerica Bogorodice od Milosrđa”, pojavilo se 1661. godine.

528

34 G reh i strah

Glas oca A ntoana Le K ijea /iLe Quieu, f 1676), dom inik anca, osnivača jed n e kongregacije svetog sak ram en ta, ,,bio je grm ljav in a o d k oje su se i n ajo k o re liji grešnici topili u suzam a; m oćan i isnažan glas k o ji je slam ao oholost i obara o i najviše kedrove; glas k o ji je gasio i najžešći o ganj, i n a jlju ć u srd žb u ”67. Povlačio se izn u ren ,,zbog siline i žestin e sa k o jim a je govorio”68. Ž upnik jed n e savojske oipatije je srediinom X V II veika ovim rećim a hvalio kapucinskog misionara: ,jBog ko ji se posebno b rin e za svoja stv o ren ja, stvorio je posebno sredstvo, p u n o ču d esa, da bes i pom am u palclenih duhova stiša poklicim a d grm lj avinom jedinoga oca, ko ji s u odjekivali do n eb a.”69 T okom više vekova m isionari su svoje ipropovedi o smrti držali n a g ro b ljim a , kraj otvorenog groba. D ruge m ision a rsk e propovedi — o su đ en ju ili p ak lu — uglavnom su održavane uveče, u crkvam a slabo osvetljenim svećam a. Propovedi isu tim e p o sta ja le p atetičn ije. iMnogo p u ta su kod pu b lik e izazivale re a k c a je koj,e nas ču d e: uzdasi, plač, prod o rn i povici („ p o šte d i”, „m ilosrđe” ), onesvešćivanje itd. P ropovednici su če sto m o rali p re k id a ti svoje pro p o v ed i d a b i gom ili om ogućili da se tim m an ife sta cija m a oslobodi strav e Ikoju su u p ra v o oni izazvali70. iBesednici kao V ensan F erije, Jovan K a p istra n sk i i Fulvio F o n ta n a izazivali su fcolek tiv n a psihička p ra ž n ja n ja čak i kod slušalaca čiji jezik n isu poznavali. T akav učinak p o sta v lja jed an p ro b le m na k o ji b i se m ožda m oglo odgovoriti zahvaljujući o p isim a misionarsikih ipropovedi održanih p o če tk o m ovoga veka n a jugu Italije. Propovednioi su se ovde koristili, sa veom a razrađ en o m tehnikom , u m etn o šću k an tilen e i „trećim to n o m ” — „scenskom m o d u lacijo m ” drevnih — zah v alju ju ći čem u ise p u b lik a imogla dovesti u takvo sta n je da b u d e van sebe. D ajm o reč F ran česku di K apui, k o ji pripoveda sv o je uspom ene iz d etin jstv a71. 67 Archange-Gabriel de l'Annonciation, La Vie du venerabl e . . . Antoine Le Q uieu. . . , Avignon, 1682, I, str. 475. Tekst naveo B. Dompnier, ,,La Missionnaire et son public", str. 115. 68 Ibid., str. 414. Navedeno u Ibid. 69 Charles de Geneve, Les Trophees sacres. .. ou missions des Capucins (1642—1643), 3 vol., Lausanne, 1976: III, str. 287 i 292. Naveo B. Dompnier, ,,La Pastorale de la p e u r.. 70 Up. posebno J. Delumeau, Un Chemin d’histoire. Chretienete et christianisation, str. 178—179. B. Dompnier, ,,La pastorale de la peur”. 71 F. di Capua, ,,La Predica grande dei Redentoristi e la Modulatio oratoria degli antichi", u Spicilegium historicum congregationis Ssm i Redemptoris, 1953, I, fasc. 1—2, str. 234— 240. Up. takođe Fr. Bourdeau, La M o rt. . . , str. 23—24, čijim sam se prevodom obilno koristio.

530

Propoved je, p rič a on, o tp očela tak o što su d v o jica redovnika p a n to m im sk i odigrala isipovest, tako što j e je d a n prcdstavljao sv ešten ik a a d ru g i ipokajnilka; ovaj je povrem eno oponašao glals žene k oja p riz n a je banallne poljedinosti, ,i svoje greške sv alju je n a svoga m u ža ili n a svoje su sede. Pošto se taj p rv i ideo završio, n a p o d iju m ise p o p eo „d ru g i O tac i m u k lim glasom započeo je d n u tu žn u k a n tile n u ” . iTo je ipre bilo n a ric a n je , negoli p ev an je. U n jo j je b ilo re č i o raziičitim epizodam a Isusova s tra d a n ja , a n a sv ak u o d n jih n aro d je odgovarao je d n im jo š tu ro b n ijim refrenoim : „Bio sam nezahvalnik. O Bože moji, oproisti, milolst!” P o š to se završila kan tilen a, n a p o d iju m u se po jav io treć i re d o v n ik , „vilsok, isuv, b led , će la v ” i otipočeo Predica granđe. T o n ije ibila obična pro p o v ed , već „deklam ovani rečitativ k o ji je u izvesnim tre n u c im a priroidno d o b ija o to n m elo d ije je d n e kantilcne. š e ta ju ć i se po lak o p o p o d iju m u , n a d a h n u ta izgleda i o teg n u ta glaisa, sporim i ozibiiljniim to n o m belsednik je deklam ovao te iperiode zav ršav aju ći ih gotovo m u zičk o m kadencoim. IBila je to veom a je d n o sta v n a k an tilen a k o ja se odvijala sam o n a je d n o j noti, k o ja se, m eđutim , n a n ač in kreščenda, p o n e k a d dizala za je d a n ton. iNaglašeni slogovi, naro čito oni iz p o sle d n jih reči p e rio d a , ibili su h o tim ič n o otezani.” R ečenica o tp o četa kao re č ita tiv završavala s e , dakle, ritm ičk o m kadencom . U tisak te kan tilen e ,,bio je ta k o m oćan da onaj kolji ta j p rizo r n ije vildeo, n e m ože g a ni zam isliti. Dah snažnog u zb u đ e n ja s tru ja o je gom ilom k o ja je Ibila u ipravom zanosu, ko ji se sm enjivao isa d a h o m užasa k o ji je izazivao uizdisanje i p la č .” P otom je b e se d n ik p o d setio n a p rip o v est o E lizab e ti E ngleskoj k o ja je, p o što je v lad ala trid eset godina, zatražila o d đavola jo š d e se t u zam en u za svoju dušu. „N akon sm rti, pripovedao je , k ra lje v sk a u tv a ra se svake n o ći pojavljiv ala n a obalam a Tem ze. Uz zv eck an je tešk ih lan ac a, vikala je tu ro h n im i o ča jn im glasom : ,Č etrdeset godiina vladavine, a večnost m u k e ’. Ta rečenica p o n av ljan a je v iše p u ta , gotovo kao pesrna. P ropoved n ik ju je izgovarao ozibiljnim i dubokim glasom , pojačavaijući naglaslke, o d v ajaju ć i slogove, izdužujući nag iašen e sam oglasinike u posledm jim reo im a.” ,jNakon te fa n ta stio n e p rip o v esti i te m edodične deklam acije, gom ilu je zahvatila strav a. Zivci su tre p e rili, udovi podrhtavali. iNelkakva ta ja n stv e n a sila p o tresla je t u m nožinu naroda, k o ja je ipostala p o d a tn a i sjed in jen a. D ovoljno je bilo da n ek a žen a uzdahne, d a n e k a devojčica z a je ca, pa d a čitav a gom ila, kao da je im ala sam o jed n u d u š u , počne d a uzdiše, plače, zapom aže. T i ja u c i, taj plač — sve je to izgledalo kao k o lek tiv n a zavetna m o litv a d a b i g rč p re s ta o . U tim je ca jim a i p la č u živci su se stišavali. D u šu slu ša la c a

531

/ kao da je m alo p o m alo obavijao e k sta tič k i m ir, k o ji je donosio počinak, blaženstvo." iKolektivno u zb u đ e n je zahvatalo je čalk i lju d e 'koji su u icrkvu d ošli više iz radoznalosti nego iz pobožnosti: ta čin jen ica je često istican a u ipričam a o m ifsionarskim propovedim a. „D rugačije se n ije m oglo: ili o d m ah izači, ili jeca ti i p la k a ti sa svim a o stalim a." 'Kom en.tarišući tu p o tre sn u evokaciju, o tac B u rd o /iB ourdeau/ dodaje: ,,,T reći to n ’ se n ajd u ze zadržao u propovedi o sm rti. O n je bio obavezna p ra tn ja čuvenog p o k aziv an ja lobanje. INišta n ije od te turo b n e režije b o lje odgovaralo toj scenica m odulatio.”72 U p otreba „trećeg to n a ” zavisila je o d taktike. A ova je takođe, ali n a d ru g ačiji način, ulazila u propovedi slavnog nem ačkog avgustinca A braham a a S an ta K lara. N jegova zb irk a od jed an a est propovedi izgovorenih u G racu 1683. godine, u tre n u tk u p o sled n je ve'like tursike p re tn je , je ste delo baro k n o g ipreterivanja73. „C arski p ropoved nik", koga Su njegove propovedi to k o m epidem ije kuge u iBeču, č e tiri godine ran ije, učinile slavnim , A braham a S an ta K lara zna da je posvećeni besednik, kom e n a ro d lalska. O sim toga, b liska o p asn o st ra sp a lju je mjegov talen at. Želeći d a p o k ren e jav n o m n jan je, on ne p re za od m oćnih preuveličavanja, neočefkivan ih p o ređ en ja, igre reči, ikalamlbura, p lju š ta n ja slika, udarn ih naibrajanja i u zbudljivih statistik a. H rišćanski zapad, veli on, liči na S am so n a isk o p an ih očiju; tu rs k a sila p re ti kao povodanj D unava, o n a je kao p ijav ica k oja sm rd i na c rn i luk. M uham ed je, tv rd i on, im ao če trd eset za k o n itih žena i 'bezbroj naložnica. O tac m u je bio ča ro b n jak , m a jk a Jevrejlka. Sa svojim naložnicam a ku p ao se isvakog d an a u vodi od sleza. T urci su m ajokrutniji ra tn ic i n a svetu. Abrah am nadugačko o p isu je m u k e n a k o je u d a ra ju svoje žrtve: nabijam je n a kolac, n a koiplje, v eša n je za noge, b a c a n je u tro b e životinjam a. P o što je p o srn u o p re d Bečom 1526. godine, S ulejm an V eličanstveni je n ared io d a se, z a ra d osvete, poibije 400 000 h rišć a n a u okolini B eča, m u šk araca, žena i dece. Z ašto bi njeg ov n asled n ik M u ham ed (IV (1648— 1687) bio b o lji? iBorba p ro tiv P o rte je iborba p ro tiv A n tih rista. Reč je, dakle, o k rsta šk o m pohodu. iNo — sađa n a s tu p a za p an ju ju ći p re o k re t arg u m e n tacije — alko Bog d o p u šta tu rsk o nap red o v an je, to znači da su h rišća n i grešnici. Oni tre b a da se u g led aju n a m uslim ane. 72 Fr. Bourdeau, La M o rt. . . , str. 24. ” Abraham a Santa Clara, VJerke in Auslese, Vienne, 1905, t. III. Up. B. Gorceix, ,,Le Turc dans les lettres allemandes aux XVP et XVII” siecles: Johannes Adelphus et Abraham a Santa Clara", u Revue d'Allemagne, X III, 2, april-jun 1981, str. 216—

532

O ni se b ar m ole B ogu ponizno i pobožno. Ne p s u ju , n iti liule n a Boga. P rav e d n i su i m ilosrdnd. P oste i n e o p ija ju se. iPoštuju sto k u i ljude. :N aprotiv, h rišća n stv o je slično š p ita lju p u n o m b o g a lja i b o lesnika. S v et n ik a d a n ije bio lako p okvaren — s ta ra p esm a k o ju sm o često s lu š a li — on je d o ista „izo k ren u t". iNema o k ru tn ijih lju d i od h riše a n a . Sam o u X V II v ek u je 800 000 (!) h riš ć a n a palo a d ru k e njihove b ra će p o veri. H itn o v alja o tp o četi k ajan je i m o litvu. Oistavimo sad a m očnaga propaveidnika, alli n e i talktiku, i pogledajm o kako se ona isp o ljav ala u običnim p ra p o v edim a, n a nivou n ed e ljn e p a s tirs k e p rap o v ed i. iN ajpre uočavam o da se gd ek ad n a ču d a n n ačin k o riste ibiblijski tek sto vi, š to dovadi do p o m e ra n ja i č a k p re o k re ta sm isla. Belsedoći u 11. n ed e lji p o sle D uhova o te'kstu Jev. p o M a rk u V II, 31—35 ( „ . . . i ra z d re ši .se svaza jezilka njegova i gov o raše lijepo"), iprior iz V alabreža, P je r d e la F on, p o č in je p ra v o m piruetom : „Bilo je to bez suimnje veliko čudo, k ak o g a prenosi Jevanđelje, k ad a je sin B ažji razvezao je z ik m u ta v a čoveka i k ad a je ovaji, p o što m u se v ra tila slo b o d n a upotre b a reči, progovorio lepo i razgovetno. No, b ilo b i još veće i b e sk ra jn o k o risn ije ču đ o (sic!) k ad a b i iBog su p ro tnim čuidom svezao jezik većine lju d i i k ad a bi, zak o čiv ši im jeziik, sprečio d a govore tak o rđ av o ."74 I b esed n ik 'se o n đ a baca n a „jezione grehove”. iN. Ž irar75 je šeste n ed elje o d T ri je ra rh a tum ačio p a ra b o lu iz Jev. p o M ateju („ c a rstv o je nebesko kao z rn o g o rušiano”, X II, 31— 32), p a je i oušta iz p o p u stljiv o sti, ali da se n e praporučuije. Isitina, dopušteno je uzdm ati lekove u to k u b o lesti, ali n ezg o d n o je 4ik() čovek n e m ože bez n jih; a u taikvim p rilik am a v a lja se M’li'ti da se lek n e uzim a bez nužde, odvratnositi i g ađ en ja, ii da se to čini uz p re đ o stražn o st, m eru , oprez i iz ljuibavi /,ii zdiravljem. No, je d in i dilj b ra k a i onaj koji b i je d in o trehailo ilmati p re d očiima p rilik o m ženidbe, [jeste d a se im a ju doca.”93 Uipozoravaljući mllade davice d a ise čuvaju lljiuldi k o ji će diii tražiti ru k u , G rin jio n de M onfor tak o đ e izražava nepovercnje iprema seiksualnosti94. U kratko: u m ajboljem slu čaju , b ra k čini ,^časnim ” omo Nlo je po sebi „beščasm o”. To je tvrdm ja lazarilstičkog propovedmika isvoljoj imisionansikoj p u b lici: „ . . . Aiko b r a k n e zau slavlja sasvim lu d o rije p ok v aren e p riro d e i ak o n e gaisi svc porive pohote, ono ih b ar, od b eščasn ih k ak v i su po N e b i , p re tv a ra u časne k o d m u šk a rc a i žene k o ji ise brakom služe iln aju ći u vidu ciljeve i svrhe z a rad k o jih ga jt’ Bog usitamovdo."95 I’O K.VARENOST C rkva se dugo vremema b o jala tela. Kao sled b en ik Imoćeintija III, sveti B ern a rd in iz S ijen e uči u svojoj prapoveidi i l u je telo ,,u to j m eri smrdlljivo d a izobfličuje čiistu i neoskvrnjenu dušu k o ja je u n jeg a p o s la ta ”96. O tuda u ž a s od imgosti. iProfpovadaijoći rna velikom trg u u 'Sijemi, is ti B eriiiirdiin okriV ljuje svakog onog k o ji zlo u p o treb lj ava ,,oko” (»•iHikom b ra č n ih odnosa. T ekst je p o trasa n : „Pogledaj ime, vidiš li ovo oiko? O no n ije istvoreno za brak . Š ta oko im a zajedničko sa b ra k o m ? Uvek k a d poželi du vidi bluidničanije, sm rtn o greši, i to rveoma teško. J a r omo Slo je dapuštem o dodirivaiti, m'ije dopuštemo gled ati. D a bi 93 J. Loriot, Serm ons . . . , IV, str. 290—291. 94 L. Grignion de Montfort, O euvres. . . , str. 952. 95 Jeanmaire, Sermons, II, str. 5—6. 96 B em ardin de Sienne, Opera. . . , II, str. 526. 667

n asitio svoje n ep o šten e oči, činiš k ru p a n greh, j e r želiš d a gleđaš ono što je zab ran jen o . A re ci m>i, je si li to re k ao n a ispoivesti? Id i o o d a i ispovadi se !” B e m a rd in d alje n astav lja povodom p o šte n ja koje tre b a sačuvati u bralku, kako to zahteva sveti PaVle: „K ako ga čuivaju ofni ikoji h o će d a viide ženu sasrviim golu! O sraim ote n a d sram o'tam a! Žano, n ik ad a n e prisitani n a to. Pcre u m ri no d a d o p u stiš da te (viidi takvu! Aiko ste bpse, ni noge ne d a jte da vam vide.”97 B ern ard in uvek savetuje udovicam a d a spavaju obufčene98. Koliko li je p u ta sveštenstvo n ak o n njega upozoravalo v ern ik e d a se čuvaju. „o tk riv a n ja g rla", sablažnjive m ode, uživamja u sk id an ju 99. U R u ko v eti m isio n a rskih propoveđi, u poglavlju o iekovim a p ro tiv pohote, p.reporučuje se d a se p re m a svom telu „p o stu p a kao preima otvorenom neprijateilju i da se krotti rad o m , postom , odećom od k o stre ti i druigim isp aštan jim a " 100. Is to idelo o b jašn jav a, sladeći dulgu trad ic iju , d a najb o lji n ačin da naučim o p re zirati naše telo jeste d a se setim o „tužinog s ta n ja u k o je će ga s m rt doves/ti”. Viildeld sm o, naim e, da je takva uloga bi)la d ata p astirsk o j besedi o sm rti: izazvati gađenje p re m a telu k o je to k o m našega života p re d sta v lja o pasan p re d m e t koji ne tre b a n iti gledati nilti pokazivati. Regi p odseća parohaijane da n a dan strašn o g a su d a ,,ovo bedno telo, k o je je k a o k akav m ali uniiverzuim pokvarenostii, neće onda b iti više do h ip a zem lje i gomilla tru leži"101. U ju tru se „oblačite skrom no, n a re đ u je R u k o v e t m isio narskih propovedi, im aju ći n a u m u da svoju odeću uzim ate u p risu stv u Boga i vašeg svetog an đ a la koji vas posm a tra ju . Ne činite, dakle, mišta n ep rilian o i ne pdj avljiUijte se n ik ad goili n i p re d kim , n aro čito p re d licim a k o ja n isu vašeg pola."102 Užas od nagosti navodio je kongregacije da sveštenicim a za b ra n ju ju k u p an je, u'koliko ono n ije m otivisano sitrogo mediciinslkim razlozim a. G odine 1734. lazarističk i stare šin a , o tac Bone, ispitivao je o (toime jezu ite, trin ita rc e , sulpicijan ce itd . Od stran e jezu ita odgovoreno m u je: kod nas nem a pisanog zakona koji za b ra n ju je kupanje. „V erovalo se da religiozni s tid to dovoljino z a b ra n ju je . Opasnosit kojoj b i se izložili m ladi podvrgnuti tom isk u šen ju više je nego ,7 B em ardin de Sienne, Prediche volgari, II, str. 168. 98 Ibid., str. 182. 59 Grignion de Montfort, Oeuvres . . . , str. 1578. 100 Bouquet de la m issio n . . . , str. 82. 101 Reguis, La Voix du pasteur. . . , I, str. 26. 102 Bouquet de la m issio n . . . , str. 425. 668

tlovoijan razlog da se od toga načiini pravilo; alli se to n ije sm atiralo n užnim , zato što k o d n a s n em a nikakve rasp o jasanosti u tom pogledu, a sitarešine b i strogo k azn ile ome koje stid i sk ro m n o st ne b i zadržaili. M ladić ko ji se u su d io ila se ku p a u b ač v i sa vodom u je d n o m n ašem le tn jik o v c u udaviio se, m ožda p re m a m ilo srd n o j p re su d i B ožjoj, k o ji je 'želeo da taj tu žn i p rim e r zauzm e m esto zakona.” S ta re šin a Svetog Sudpicija oidigovorio je o cu [Boneu: ,,Mi n ik a d a n e (loipuštamo našoj gospodi, p a čak n i sem inairistim a, d a se kupaju, nitii zajed n o , n iti po jed in ao n o u rek am a, bazem im a i jezerim a, p a p re m a to m e jo š m a n je i da p liv aju ; a k o se lx>lostima, iz zd rav stv en ih razloga, o d re d e to p le ili h lad n e kupke, onda se o n e p rim e n ju ju u kući i, u to m slu čaju , staVlja se čaršav p re k o bačvi i n e b ra n i se da u so b i u kojo j ise ovaj kiuipa oistane meiki isluga, ida b i se preidiupredile nepredviđene nezgode koje se m o g u dogoditi -i k o jih se vd ra/ium no boijite." O tac B one je is tu talkvu odlluku do n eo i za svoj re d 103. N epotrebno je zadržavati ise naduigačko ibod činljenice da se uporno n e p rija te ljstv o C rkve p re m a plesu o b ja šn ja v a istiim strah o m o d tela, isltim u b e đ s n je m d a se So'tona „uVlači u tello /Igraloa i ig ra č ic a / Da b i iim dao u sh ićen je / Nijihovog ljiubavnog o g n ja"104. Ova an aliza potiče od Gninjioma d c M onfora č iji hvalospevi u v iše n a v ra ta n a p a d a ju ples. D oduše, v a tre n i imisiomar piriznaje ida ije u načelu p ie s „neoidređen". ,yPo sebi to n ije zilo / O n m ože b iti n e v in .” No, on odm ah isp ra v lja ta j u stu p a k su p ro tn o m tv rd m jo m 105. Čini m i se d a H ijacin t .iiz M o n targ o n a izražava o p šte 'tn'išlljenje piropovedmika k ad a izjav lju je: ,,Na b alo v im a i igran'kam a nevinost je n a p a d n u ta sa svih stra n a .”106 Is tu osudu i iz istoga razloga pastir'sk a b ese d a iizrekla j c d p rotiv lju b a v n ih pesam a, p a je p ak u šan o d a se n jih o v e nrije p re u zm u za hvalospeve, p ro tiv priiča i ro m a n a „koji se šire kao k u g a . . . i u p ro p a šć u ju to lik e Iju d e”107 i p ro tiv iprirodaba u o p šte. iMožlda izmemađuje to što ove poslednije iialazim o prikovane za sram n i stu b jo š i u sred X V III veka. 1 opet je H ijaciint iiz M ontaiigona ta j 'koji u to m pogiledu ošltnim iskazim a izražava zajedm ičko osećanje Iju d i zadužei i ih za p a stirsk u besedu. „P rired b e su po svojoj p riro d i su,ln Recueil des principales circulaires des supćrieurs generaux de la congregation de la Mission, t. 1, Paris, 1877, str. 427—432. ,M L. Grignion de Montfort, O euvres. . . , str. 1933. Ibid., str. 1934. 106 H. de M ontargon, Dictionnaire apostolique. . . , X II, čl. 10, str. 599. L. Grignion de Montfort, O euvres. . . , str. 1578. 669

p ro tn e d u h u h rišo anstva.” ,jNq p rire d b a m a se doibija tsaimo o p asan n au k .” „P rired b e su izvor rasipadanja naišeg vdka.” ,;Ma ikalko časni b ili pozorišni kom adi, o n i su iiiivelk opaisni.”108 K ada su p ro p o v ed n iku stavili p rim e d b u da p o zo iište njegovog vrem ena „p ati sam o od toga što se nevimost i stralsti o b ra đ u ju n a n a jč a sn iji način n a sv etu ”, H ijacin t je odgovorio: razlog više d a ga se kilonimo. „Usuđuijem ise, čaik, reći da ga taj p riv id p o šte n ja i u k la n ja n je neprilionih stvari u p rav o čine m nogo o p asn ijim .”109 U osnovi, kaže on idrugde, ,,m a š ta se reklo, to će uvek b iti p u te n o st t e l a . . .”110 G reh polkvarenOsti uvek je težak. To ub eđ en je Orkve sreće se u svim propovedim a, a izraženo je p re d svim društvemim klasam a. „.Između svih grehova, tv rd i Filip d ’Utrmam, imi poiglavito tre b a d a ;se čuvam o ovoga . . . , meima g reh a ko ji se đavolu toliko dopada kao ovaj.”111 K ad p re podne pro p o v ed a o paklu, Bridem posle podne (illi uveče) propoveda o pokvarenosti, a veza izm eđu to dvoje je ova: „Postojd je d a n pakao koji u sebe p rim a sve grešnike koji su umrlli beiz pokajiamja, h u litelje, lažme svedolke, osvetoljupce, lopove, napadače, pijanice; ali ma|jbrojmiji i najužasinije m u čen i grešnici, neoisp.orno su razv ratn ici.”112 L az aristi iz M asičnog dob a takođe tv rd e svojim slušaocim a d a je ta j „greh najčešoi u zro k p ro k letstv a onih koji su m u se p re p u stili”113. Preduzim aju ći sta ru tem u iz a n tip ro te sta n tsk e polem ike (i stereotip n u op tu žb u p ro tiv redovnika k o ji su skrenuli s pravoga puita), oni, izm eđu ostallog, izjav lju ju : „Ako hoćete d a je re si p o traž ite ma n jih o v am iizvomi, -videćete d a ih je ra d io razv ra t.”114 „P rokleta p o h o to ”, uzvikuje Zilijem Lorio, „kobna kugo lju d sk o g roda, okrutm i uibico duša, nesreoni rasadniče pakla, :ko će p re m a teb i im ati taliko m rž n j e i gn u šan ja koliko ti zaslužuješ?”115 P ropovedniku „suze” n a oči te ra u p ra v o to što „često posltoji sam o taj je d a n greh koji je u zro k p ro k letstv a Više n jih , pošto, zacelo, im a velliki b ro j lica k o ja misu podložma dmigim zmatmim poroicima, i.li a)ko i imaju meke o đ mjih, omi su sam o posledica ovoga i kaida b i ih se oslobodli, vodili b i sasvim čist i nevim život. Nesrećmi, kobni i gnusni greh, tre b a li da zbog teb e p ro p a d a ju lju d i 108 H. de Montargon, Dictionnaire apostolique. .. XII, čl. 10, str. 611, 620, 622, 627. 109 Ibid., str. 596. 110 Ibid., str. 593. 111 Ph. d’Outreman, Le Pedagogue chretien, I, str. 141. 112 J. Bridaine, Sermons, V, str. 7. m Jeanmaire, Sermons, II, str. 425. 1,4 Ibid., str. 423. 115 J. Loriot, S erm o n s. . . , V, str. 428. 670

koji bi se bez teb e neizostavno sp asli!”116 Žozef L a m b e r takođc žestoko u p o zo rav a seljake da se čuvaju „o g ro m n o g i siliMŠnog" g reha p o kvarenosti. On ih podseća n a „o sv ete” kojc je Bog sproveo n a d on im a kojii su, u S ta ro m zavetu, I>iIi njom e o sk v rn u ti; a zatim , nav o d eći odveć siavmu izrek u svclog PaVla, do d aje: ,yStrašmo j e ”, veli sveti ap o sto l, ,jpasti ii ruike živoga Boga. Alli je jo š stra š n ije p asti u njegove '«i kc kriv za g re h k o ji Bog to lik o rnrzi kao p o k v a re n o st.”117 Zozef Lamlber jo š o b jašn jav a: ,,Ne tre b a verovatd d a se Bog Ijulli sam o n a one k o ji dođ u do krajnjdih granica. K a d je reč o pokvarenosti, gotovo da n em a siitnog greha. T ako treba sm atrati veom a krupm im g resim a: sva diram ja seb e i d rugih, svako slobodno Vladamje; istima tajmi ra z v ra t, alli veom a o d v ra ta n u očim a Boga ko(ji g a gleda, što ga veom a vi eđa, i koga mikada me p ro p u šta d a kazmi veom a stro g o .”118 R u ko vet m iso n a rskih pro p o ved i siičmo p rim e ć u je d a je ,,u p o d ru čju pokvarem osti svaki g re h misili ili želje, ili reči lli radinje, simrtmi č im ise n a n jeg a p ris ta d o ;. . . i čaik me tro b a sobe sm a tra ti n ev in im zato što ta j p ris ta n a k srca, k o je je u njerniu našlo zadovoljstvo, ndje tra ja o dugo od tre n u tk a kalda ga čovek p rim e ti; je r isto kao što čovek b iv a k riv /.a ubistvo, iako učinjem o jed n im u d a rc e m m ača, dJli jedtaim puonjem iz p uške, tak o je i za greh, da bi bio neoprositdv, đovoljno da ste u to m tre n u tk u zn ali d obro šta ra d ite i šta žclite da u ra d ite ”119. Za H ijacin ta iz Montairgoma mem a mikakve suminje: „Po'kvarenost o b u h v a ta u sebi sve grehove . . . Taj p o r o k . . . niije tek g reh popult ostallih, om je skraćeni oblik svih grehova; to je sam g r e h ... G reh je utoldko većii ukoliko je u v re d a Boiga teža. A g reh pohote je u'toliko voći ukollilko je stv a r p retp o s tavlj en a Bogu niža i p re z re n ja clostojinija. Siladositrasnik uipravo to čini: o n više oid Đoga voli uživanje u svom tellu, trem utak putem e n aslad e v iše od blažene večnostd . . . P o kvaren o st o sk v rn ju je čitav u hrišćamsku v e r u . . . Oni k o ji iole p o zn a ju n aše svete k n jig e m ogu p rim etiti da je Bog uvek kažnjavao g re h p o k v aren o sti stro}.c od ostalih.”120 Id e ja da je p o k v aren o st „uzrok sv ih p o re m e ćaja u svelu ” — i ovaj iskaz po tiče od Hijacimita121 — p o stala j e opšteprihvaćema u XViIII velku. K o d Le M ora i Ševalsija otikriivaino, uz izvesna odstupam ja, is ti govor o tam p re d m e tu , bu116 Ibid., str. 427. 117 J. Lambert, La Maniere de bien instruire. . . , str. 248. 118 Ibid., str. 245—246. Le Bouquet de la m issio n . . . , str. 52. m H. de M ontargon, Dictionnaire apostolique. . . , III, čl. II, str. 91—100. 121 Ibid., str. 99. 671

diući da su u F ran cu sk o j, kao i d ru g d e122, propovadmici im ali običaj da p re p isu ju je d n i druge: „Taj jedimi igrah udaLjtuje g rešn ik a o d G ospdda tak o što snažno pokreće sve stra sti: oholost, zavist, verolom stvo, okrutmoslt, laž, sve te nesreone v rste potiou dz tog korena; o stali poroci ne u d a lju ju tako snažno tvorevinu od Tvorca, ne naipadaju talko žestoko sva beskrajm a savršem stva Boga i miisu ta'ko protivmi premaa božamskim licim a . . . Razvratmik mapada Boga u svim njegovim savršenstvim a: p re d aju ći se svom siepom ponašam ju, on više n e želi d a zavisi od G ospoda, eto mjegove oholosti; sMom uživamjiima, on je meosetilijiv n a badu siro tin je , eto nj egove mečovečmosti; meamajući bilajga i pniku p ljaju ći ga sam o da b i utažio puitemu želju, om više me prizm aje proviđenje, eto njegove zaslepljemosti; ponesem svojom stra šć u , on više n em a nežnosti, eto njegove osvetoijubivosti; p ra g o n i onoga k o ji m u se su p ro tstav lja, eto mjegove mržmje; zavodi osobu k o ju želi d a pofcvari, eto mjagove len jo sti; mapada sam og B oga ako maiiđe ma p re p re k e ma svom p u tu , eto njegovog h u lja n ja ; živeći bez vere, eto njegovog bezbožništva; n em ajući vere, eto njegovog betzverja; otim aju ći m ajdraže tuđe dobro, eto njegove zavisti, njeigove krađ e i nljagove n e p ra v im o sti.”123 Izglada da se m ože izvući jedam zaključalk iz u p ra v o navedenih tekstova, k o ji se m ogu u p o re d iti sa verzijom deIa D octrinal đe sapience, iz 1604. godine, spomiimjamog u jednom od ra n ijih p oglavlja124: taono je d a propoved od XV do X V III veka n ije p o h o ti p rid av ala preteram o veliko m esto u odnosu n a o stale grehe, posebno „pohlepu ”, ali je tačno i to d a je ona sve više uvećavaila njetnu težimu i da je izražavalla sve smažniju težmju da p o k v aren o st viidi svuda naokolo. ,,To „p reteran o okrivljavam je” za polkvaremost uveliko o b jašn jav a p risu stv o svečanog u p o zo ren ja u mnogiim propovedim a klasičnog doba posvećanim b ra k u : ne tre b a stup a ti u b ra k bez „m aklonosti”. Ovde ponovo srećem o p o ja m bralka k ao „opa'snog stam ja”, a opasmog zbog inapozmanica koje skriva, a n aro čito zato što vas tu v ra b a razvrait. Jer, tvrdi Ž irar, „mmogo je lak še b iti sasvim mevin, nego b iti um erem u uživamjima k o ja su dozvoljema sam o uz veliku predo-

•.lii ožnost, a k o ja iprate m noge o p a s n o s ti”125. U p u stiti ise u tako opasnu pustolovim u bez izričitog poziva Božjeg, to znači bi'li u opasnostii d a završiš u paiklu. N em ojm o se ču d iti /,bog isticamja „u n u tra šn je g poziva” u doba k a d a je katolička Crkva pomovo pregla d a ista k n e v red n o sti svešteničkog zvanja. T ra n sp o n u ju ć i m o d el k o ji je odgovarao ovom e, propovednici su kao poziv n a b ra č n i život doslovno preuzeli onaj kojii je vodio crkvanom neženstvu. Ovde simo u sam om srediištu orkvene besede. U koliko im a „stalnih n esu g lasica” u b ra k u i ukoliko su ove ,,najkobniji izvor to lik ih za'la k o ja p o k riv a ju lice či'tave C rk v e”, lo je zbog „toga što se u b r a k : s tu p a n a p o tp u n o svetovni način, bez ikakvog u d ela B oga”. T akva je dijagmoza P je ra ile la Foma, u njegovoj propoveđi za d ru g u m edelju p o Bo^o javljenju126. P ro p o v ed je, naim e, to g a dama sadržavaila priču o svadbi u K ani, a p ad ala je u sezoni svadbi, k o ja je p rethodila velikom p o stu . Lorio objašm java m isao p r io r a u Vallabirežu: „ . . . S asvim je izvesno d a je, ako čovek želi da na svoj b ra k p riv u če blagoslov Boga, ako h oće d a b u d e sroćan na ovom i onom svetu, poziv Božji n e o p h o d a n isto toliko, pa čak i više no za d ru g a s ta n ja svetovnog života, ior veće su obaveze i veće opasinosti k o je valja p r e tr p e ti.”12’ L azarističke, B ridanove, šev asijev e i Ž irarove128 p ro p o v ed i naširoko ra z v ija ju te m u poziva n a b ra k , a n jih o v a izlaganj'a se gotovo m ogu zam eniti m eđ u so b n o : očigledno je tu biilo reči o p astirsk o j b esedi veom a ra s p ro s tra n je n o j p o gradovim a i selim a. B ra k je „posvećen” i „čestit”. ,,Om je ustanovljem, me d a b i se ovlastila ra sk a la šn o st već d a b i se oma sprečila; ne da b i se raspalijivala p o h o ta, već d a _bd se zaustavila ra sp o ja sa n o st, n e da b i se n a svet ra đ a li razv ratniici, već da b i se C rkvi d ala deca i nebu iz a b ra n ic i.”129 Ako je, idakle, ta j sa k ra m e n t „ č a sta n ”, tra b a g a p rim itd sa do b rim p rip ra v am a, a p rv a od tih p rip ra v a je poziv n a to 130: „Istin a je , k o ju p riz n a ju svi doktoni i u č ite lji h rišćan skog života, da je morallno me'moguće postići spas u m a kojam sta n ju u životu, ako u to sta n je nism o pozvand gilasom Hožjim, p o što v a lja d a u to m s ta n ju n am iru jem o obaveze vozane za njaga, a d a izlbagnemo n je m u svojsltveme oipasno-

123 Le Maure, Serm ons sur les evangiles de l’avent et du c&reme et sur divers sujets de morale, novo izd. u t. sv., Trevoux, 1740: II str. 10—11. J. Chevassu, Missionnaire paroissial e . . . , II, str. 174—175. 124 Vidi preth. str. 239.

125 N. Girard, Les Petits p ro n es. . . , III, str. 456. 126 P. de la Font, Prosnes. . . , I, str. 275. 127 J. Loriot, S e rm o n s. . . , IV, str. 271—307. 128 Za Bridaine, Serm o n s. . . , V, str. 113—160; za korpus la/.arističkih propovedi, Jeanmaire, S erm o n s. . . , II, str. 1—20; za Girard, Les Petits prones. . . , I, str. 318—342; za Chevassu, Missionnaire paroissial. . . , I, str. 73—87. 129 J. Bridaine, S e r m o n s ..., V, str. 116. 130 Ibid., str. 117.

672

43 G reh i stra h

122 Up. R.P. Lessenich, Elements of Pulpit O ratory. . . , str. 12.

673

sti." Bog će u svakoim s ta n ju d aro v ati posebnu m ilo st „sam o onim a koji su neko životoo sta n je p rig rlili tek p o što su pozvani. Ali vi, d ragi m oji silušatelji”, govori jed an lazarist, „koji ste u to u šli n e p itaju ći se za božansku volju, vi nećete dobiti takve miilosti, a bez n je nećete u činit n išta od onoga što b i treb a lo d a u čin ite i ta k o ćete sebe neizostavtno izložiti večnom p ro k letstv u : to je čisto učenje C rkvenih Otaca. Ako je to tačno za sva životlna stainja uopšte, ko će posu m n jati da se to n e odnosi i n a birak posebno, i to iz dva razloga? 1. B rak je teška, n ejasn a i za m ršen a stv ar i 2. on im a k ra jn je važne posledice za v rem e i za veonost.”131 Tako izgleda ta j vid crkvenog govora koji odvraća od b rak a. Je li to bio je d a n o d čm ilaca polne nem ooi k o d nekih, tak o što je stra h o m od večnog p ro k letstv a rem etio psih u zabrinu'tih i sk ra p u lo z n ih m lad ih supružniika? To p ita n je sam već positavio u k njizi S tra h na Z apađu132. Propovednici klasičnog doba jednoglasno su b,i)li p ro tiv p re d b rač n ih druženja. Oni žele da vernici n ikada n e ostainu samii. U kratko, oni im us'kraćuju to d a se p re no što stu p e u bra'k mallo bo lje upoznaju. Pa ip a k žale što čovek d aje reč, a d a n e zn a k om e je idaje: ,,Vi u p o zn a je te duh, p riro d u , svojstva osobe sa k ojom sklapate tak o tesan savez te k pošto date reč i k ad a više n e m ožete d a je uzm ete n a tra g .”133 Dakle, čovek je suočen sa stvam ošou tek pošto se događaj odigrao: „ . . . S aček ajte m alo, p u stite da se venčamje obaVi, p a ćete videti da je ta devojka / uivelk se o d n je p o čin je / bila sam o prividno pobožina i nežina; videćete kako ta licem e m a devojka p o sta je vrlo stv arn a zla žena; videćete d a je taj mHadić, kojii je izgledao kao najiponizniji i n ajp o k o rn iji ro b , po stao surovi i ohoii gospodar; izgledao je trezveno, a u stvari je razv ratn ik; izgledao je čestito, a u stv ari je preIjubndk.”134 E to dokaza d a je b ra k „tnejasina i zam ršen a stvar". P o treb n a m u je, dakle, svetlost višnje m ilosti. P ošto b ra k k rije toliko „n e p rtlik a”, „opasnostd i iskušenja", kakav je to „opasan p o stu p ak oženiti se bez /B ožje g / poziva”?135 „Ožalim o ovde", veli župnik Žirar, „slepilo to lik ih lju d i koji stu p a ju u b ra k bez /iBožjeg/ poziva i bez ikakve pniprem e. Z ar n ije, naim e, čudno što se to čini n a način ko ji svakodnevno vidim o? Šta! K ada je reč o tom e da se prigrili vera ili crkveni poziv, p o treb n e su tolike pripram e, oitave godiine sem inarskog učenj a ili novioijata, iako 131 Jeanmaire, Serm o n s. . . , II, str. 12—13. 132 J. Delumeau, La P eur. . . , I, str. 58. 133 J. Bridaine, S erm o n s. . . , V, str. 119. 134 Ibid., str. 14. 135 N. Girard, Les Petits prones, I, str. 328. 674

lakav poziv p ru ž a m nogu za štitu i veliku lakoću spaisa; a kada je reč o s tu p a n ju u b ra k , to ta k o opasno sta n je , ispunjono tolikim b rig a m a i m ukam a, izloženo n a jo p a s n ijim iskušcnjiima — sikrećemo p až n ju n a ponaVljamje toga p rid e v a tu se p o stu p a bez posebnog o b ra ć a n ja p ažnje, b ez razm išljan ja, bez p rip re m e .”136 Ž ira r se o n d a p ita d a li će svi oni kojii stiuipaju u braik bez /b o ž a n sk o g / poziva b iti o su đ en i na večno proibletistivo. ,,Ne kažem d a je njihovo proikleltstivo pouzdano”, odgovara o n sam sebi, „govorio b ih p ro tiv Syelog pism a, k oje kaže d a se rđ av a sk lo n o st m ože p o p ra v iti i u činiti dobrom i k o je b o d ri da se to čiini isk ren im po’k ajan jom. Aii u su đ u je m se da istak n em d a je za to p o tre b n a i/u /o tn a v išn ja m ilo st k o ju Bog d a m je veom a re tk o o n im a koji su stupili u to sta n je p ro tiv n jegovih b o žan sk ih nam er a . . . B ojte se, dakle, vi koji ste jo š siobodni i k o ji p o svo|oj volji istupate u taiko .opasno stainje ikakaiv ije ibralk.”137 Da li sm o mi pogrešno govorili o „ o d v raća n ju ” ? š t a je p o treb no u činiti da b i se saznalo da li Bog želi da se ožesnite M u d ate za ovu ili o n u osobu? Jer, ističe ševasi, „n ije č a k ni dovo'ljno b iti pozvan u b ra k u o p šte, p o treb n o je u z to da brak, koji se sa o dređenom osobom p lan ira, b u d e sk lo p lje n na nebu p re n o što se sklopi n a Z em lji"138. V o lja B ožja spoznaće se po sto m , d arovan jem m ilo stin je, p ričeščiv an jem , iiy, savetovanje sa ,/nekim ra z b o ritim ispovednikom ” , dobilanjem p rista n k a od svoga oca i sv o je m ajk e139. I a k o vas Je Bog p re d o d red io za b ra k , tre b a izab rati n ek o g a k o se slaže sa vam a po životnom dobu, n arav i i poreM u, ali ne u/iiimajući u o b zir n iti novac, n iti telesn o uživamje. A š ta u dtvari vidim o? „V idim o”, z a k lju č u je Ševasi, „da b u jic a vrem ona odvodi gotovo sve lju d e u su p ro tn a osećainja: većilna nem a dm gog vodiča do siepe s tra s ti za korišću, slavoljubI jom ili ra zv ra to m ”140. Ističući /b o ž a n s k i/ poziv n a b ra k , propoved ta k o đ e naglašava op asn o st od skupova n a k o jim a se o k u p lja ju devojr ke i m om ci, kao i n u žn u ozbiiljnost verenika, j e r se obiano događa upravo su p ro tn o . Žozef L am b er, koji p o seb n o im a ti vidu „seljake”, s m a tra „o p asn im — o p et ta j p rid e v — (Iruženja su p ro tn ih polova je r je lju d s k a slabost ta k o velika da se ne m ožem o bez velike o p a sn o sti prib ližiti p red m etim a koji m ogu d a zapale v a tru i izazovu požudu. R atzboiita i 134 IbićL., str. 326—327. 137 Ibiđ., str. 328. 13* J. Chevassu, P rones. . . , I, str. 75. 139 Ibid., str. 78. O krivici zbog seksualnosti u klasičnom clobu up. J. Sole L’Am our en Occident, Paris, Albin Michel, 1976, poglavito 72—96. 140 J. Chevassu, P rčnes. . . , I, str. 78. 675

sk ro m n a devojka niikada se ne nalazi sa momciima; pobožni momaik će druženije sa devojikama s m a tra ti velilkom opasmošou za s e b e . . . Iz tih razloga tre b a brižljivo izbegavati igranke i sedeljke, gde se osobe raziličitog pola međusobtno truju . P ošteni i h rišća n sk i ro d itelji n ik a d a neće trp e ti d a se n jih o v a deca, po d m a kakvim izgovorom , izlažu tak o velikim oipasnostim a.”141 Ove su još veće ako mlladež k o ja se druži sebi dozvoljav a prismost koje župnici i m isio n ari snažno o p tužuju. „K oliko je b estid n ik a u tom k ritičn o m tre n u tk u živoita”, uzv ik u je lazaristički propovednik, „čija giizdanja i k ićen ja odišu pokvarenošću! . . . Koiliko n ep o šten ih postupaka! K oliko k ažnjivih besram inosti! Koliko prljaviih m isli i n ečasn ih želja k o jk n a se m a šta puini do m ile volje!” O braćajući se roditeljiima m eđu slušaocim a, m isio n a r im skreće pažnjiu n a n jih o v u odgovornost: „Zar za b o rav ljate da nem a vremema ikaida nmamje tre b a d o p u š ta ti ofkutplijamje o so b a raziličitih polova^ mo što ®u ite o p asn e p n ilik e ? . . . S a č a k a jte . . . p a ćete v id eti sv o ju deou kalko zapadaiju u h ilja d e nevolja i n edaća k o je će b iti prav ed n a kazma za p očinjene grehova.”142 Može se p re tp o sta v iti d a talcav jezik slušaoci misu p rih v ata li bez reči. Propovedi čuvaju tragove prigovora izrečem h ako ne u crkvi, a omo n a izlasku sa prodike, a čiji je od jek stiizao do p ropo v ed n ik a. Evo jed n o g od tih prigovora: mmogi o d onih k o ji su počimili „takve grehove p re b ra k a ipak žive u dobpropovedniika. Evo jeldinoig o d tih p.rigovora: mmogi o d omih k o ji su se razb o rito i hnišćanski priprem alli za b ra k , žive zajedmo kao zli d u si”143. L azaristi odgovaraju bez p rem išljamja da će ove p rv e kazme stići ma drugom svetu, a d a d ra g i ipo svoj p r l i c i misu čuli /b o ž a n sk i/ poziv144. Svešteniici n a sta v lja ju , dakle, da p o n av ljaju v em ićim a kako tre b a ,,da izbegavaju sve v rste p re te ran e prism osti su p ro tn e h rišćanskoj u lju d n o sti i p o š te n ju ”145. Lorio to ističe snažinije nego Ševasi, a u to r p re th o d n o g saveta, i izjavIju je: „P otrebno je da lica k o ja su se zaručila žive zajedno u velikoj čednosti ili, što je m nogo sigurmije, d a izm eđu sebe piričaju što mamje / ali kako će se onda upozmati? / i mikad ne b u d u sarni. Oni tre b a da z n a ju da više m emaju p rav o kao p re n i n a kakvo fa m ilija m o p o n ašan je i d a iz 141 J. Lambert, La Maniere de bien instruire. . . , str. 131. O sedeljkama, up. između ostalog T.-L. Flandrin, Fam illes. . . , Paris, Hachette, 1976, str. 104—109. 1,2 Jeanmaire, S e r m o n s ..., II, str. 11. 143 lbid., str. 12. 144 Ibid. 145 J. Chevassu, Missionnaire paroissial. . . , I, str. 79. 676

|in-velike prism osti često nasitaje hiiljadu nedaća.”146 Ž u p n ik /I r n r takođe o p la k u je ono što se d o g ađ a izimeđu v e rid b e i t v i K l b e : „Preporučem o im je /v e re n ic im a / da n e buidu suv'lSc slobodnd izm eđu sebe; zabramjemo im je da se posećuJu; pokazamo im je da su greške p ro tiv nevinosti k a d re da .1 i i i navuku pirokletstvo.”147 Ali očigledno je da C rk v a ovde propoveda u p u stin ji. B riden anallizira taj p roces srozavai i | i i ka pokvarem osti: „Pod izigovoram da će se jed n o g a dama uzeti, ili d a su .možda već veremi, omi se u p o če tk u Viđaju, ako h o ćete, pof.U-no; potom zak azu ju kraitke tajme sastamke; m ajzad zaka/.uju prave sastam ke ma k o jim a jo š mema ničeg zabranjem og; počinju da se z a b a v lja ju i ti s a s ta n c i p o sta ju češći; p o što Nt* stalmo v iđ aju ra đ a se naM onost, sreću se sa zadovcđj»Ivom; m isle je d n o n a drugo d an i noć, rado govore jeđmo o dirugom, a rastam ak p ad a teško; o d atle se ra đ a ju zaibraiijcne m isli i p rlja v e želje; m isao se sve više raspaljiuje; knd ne m ogu izm eđu sebe da govore, d aju jedmo d ru g o m /n ak e, nam iguj.u svuida, p a ča'k i u cnkivi; a ikada u g ra b e prillku da govore, o o d a jiedno dnugom kaziulju nežne i sndačme iioči; potom dolazi do razgovora i predloga k o ji v re đ a ju kI i.d; o staju po dva, tri sata no ću zajedno; m ilu ju se i ljuJ>c; . . . u sk o ro će sebi d ati k rajm ju s lo b o d u . . . K ak v ih sI rahota! K akvih sablazni! I ogreznuće bez ikakve g riže savesti u to kobno i srammo stamje, to k o m oitavih m edelja, nni'seca, godina. R o d ite lji isve to vide, zn aju , o d o b ra v a ju , (liiju im kuću, p o d r š k u . . . Bože velliki! Im ate li p a k a o u sru d ištu Zem lje? Z ašto m u on d a n e zapovedite d a se ortvori 'l proguta tol.ike nesrećme očeve i to lik e bedne m a jk e ko ji Nvakodnevmo d o p u šta ju p ro p a st i večno p ro k letstv o dece 'ko ju ste im daiM!”148 Ovaj revmosmi u k o r zacelo je izgovorio b ese d n ik k o ji llnko izriče pirokletstvo. Pa ipak, om osvetljava više o d saniioig Biridemovog diuhovnog u n iv erzu m a. O n se p rid ru žiu je Siram ciikvenom p o d o zren ju p.rem a Ijubavi: opaismo je biiti ■/.ailjubljen. Gde vernicd tre b a da se zausltave u izražavam ju nežnosti? N ajb o lje je da se drže n a odstojam ju je d n o od tli’Ltgoga i da se mikako ne v iđ a ju nasam o. No, p rim eć en o jt' da grešnici u o p šte n em aju „gr.ižu savesti”, d a ti pred'bračni odrnosi m ogu tra ja ti „čitave godine” i d a očevi i inajke „o d o b rav aju ” i „daju svoju k u ć u ” Iju bavnicim a. Reč je o dobu k ad a su se brakovi sk lap aii u poodm akllim godi146 J. Loriot, S erm o n s. . . , V, str. 427—428. 147 N. Girard, Les Petits p ro n es. . . , I, str. 332. Is ta žalba kod Lejeunea, S e rm o n s. . . , VIII, str. 159. I4‘ J. Bridaine, S erm o n s. . . , V, str. 134—136. 677

malma. Da li se čeka polazak u crk v u da b i se počela voditi lljubav? Te'kuća p ropoved do p u šta da se u to posurrm ja i navodi n as da se u to m simislu p rid ru ž im o dijagnozd Žan-Luja Flam drena149. Ona n am tak o đ e o tk riv a izvesmo svetovmo shvaltanje sek su ain o sti koje se n e p o d u d ara sa shvatan je m sveštenika. Buidući supružnici, k o ji su isebi dozvolili „k ra jn je slobode”, n isu svesni da čine n ešto loše, a njihovi ro d ite lji ih ne o su đ u ju . Crkvemd govor okriV ljuje i p re ti, aJi ga slaibo slušaju. N iko ne m ari za to što se govori. Z ato S e n je ri s ta riji otpočimje prvu od svojih propovedi o pokvare n o sti nap ad o m n a ,,one koji se u s u đ u ju da tvrde kako je p o k v aren o st n a jm a n je zlo u k oje čovek miože da p a d n e ”15®. Značajma su tak o đ e i p ita n ja k o ja L eonardo iz P o rto jM auriciija unosi u svoju R aspravu o o p što j ispovesti: „ Is p ita jte miste li od onih k o ji kažu da je po k v aren o st najm ainje zlo k o je čovek m ože d a počim i. . n iste li od onih k o ji uživaju d a kažu da Bog im a sam ilosti p re m a grehu pokvarenos t i . . .”151 O p sednutost čistotolm , sa je d n e stra n e , p o sto jan o st jedme p ra k s e sa druge, objašm javaju ponavljam je u p o zo ren ja pastirsk e besede n a dmevna i n o ćn a o skvm uća, u čem u se o n a pridruižuje upiifcnicima „ p riru o n ik a '' za ispovedanje. U R aspravi o h rišća nskom životu, Luis iz G renade p o stav lja p o k ajn ik u p itan je: ,,Da li ste pali u kakvo o skvm uće? Ako se ito desilo u sou, nilste li se mjiime naslađivali, illi d a m u *vi p re toga niiste d ali povoda?”152 U sledećem stoleću sveti Johain E u d es ma sličam mačim poziva ispovednike d a o tom e ispdtuju „m ladiće i meoženjene lju d e ”, p itaju ći ih „nisu li d irali sebe ra d i tdlesne naslade; ndsu M paili u ho tim ičn o oskvm uće; n isu li u s n u pali u o sk v m u će kom e su p reth o d mo daii povoda ili k o jim su se h o tim ičn o naslađivali i nak on buđenlja”153. Ova dva lupitnika b ao aju , dakle, summlju č a k i n a oskvrnuće k o je se događa u snu i k oje izaziva buđ en je. F ran so a iz Tuluze odbija pitam ja iz „prim čm ika” za ispovedam je k ada grm i sa propovedaondce: „Jao v am a koji isnujete rđave m isli u svom duhu, k o ji se moću zab av ljate mečasmim stvarim a, što ra đ a ju vaše rđ av e srnove i pokvareInosti što vam se to k o m sma d ogađaju."154 Je li omda čudno 149 J.-L. Flandrin, Le Sexe et l'Occident, Paris, Seuil, 1981, str. 251—278. 150 P. Segneri, O euvres. . . , III, str. 42. 151 Leonard de Port-Maurice, Traite de la confession generale, str. 343. 152 Louis de Grenade, Oeuvres. . . , IX: Mđmorial de la vie chretienne, 2. rasprava, gl. 3, str. 587. 153 Jean Eudes, Le Bon confesseur, izd. Lyon, 1679, str. 28. 154 Frangois de Toulouse, Le Missionnaire apostolique, V, str. 233. 678

.lo su orkveind Iju d i im ali osećamje da se m o ra ju b o riti >n>liv veom a ra s p ro s tra n je n o g zla? H rišća n ski pedagog, de1«> jednog jezuite, kaže to jasmo i, p re m a tom e, p re te ć i: „Iima ipa'k /jedm a v rsta p o h o te / k a ju ne moigu d a izoMuviim, m ada je , ma m oje veiiko žailjemje, tu re č o veom a frnclnom i grozmom greh u čije sam o im e izaziva u žas: to je uii'li hotiimičmog oskvm jem ja za k o ji kaže ap o sto l, pišućd K orinćanim a: oni k o ji se h o tim čn o o sk v m u , b ilo m om ci, dc’vojke, ožemjeni ili neoženjemi, c a rstv a božijega n eće naslliJt'diLii / I Kor. V I, 20/. P o slu ša jte š ta o tom e kažu učem jaci i teolozi. K a rd in a l Tolot /sic !/ u svojoj pouci kaže da je to od svih n a jte ž e Is k iipljiv greh i to zato što je čovek u v ek u p rilići d a u njeKii zapadne; i ta k o rasp ro stram jen da. o n v eru je k a k o je veOlna onih koji id u u pak ao p ro k le ta zbog tog greha. Tom a iz K a n tim p re a je ta k o đ e toga m išljem ja. Jo v an Uoncdikti /J e a n B en ed ic ti/ u svojoj S u m i povodom šeste bož je zapovesti p i š e . . . da omi k o ji su činili taj g re h onolllko godina koliko je živeo G ospod maš, to jesit 33, neizle(f 1576), tvrdio je: „Blagi n ač in p ro p o v ed an ja b o lji je za p rid o b ija n je slab ih duhova od stra šn e g rm ljavine osvetom . D oduše, nužno je p odučavati zakon da bi se p o ru šila buntovtnička srca i privolela se p o zn a n ju sam ih s a b e . . . iStrah često navodi čoveka da beži od zila, ali ljubav ga čini sklonim d o b r u . . . Z ato će propo v ed n ik k o ji želi da p rid o b ije mmožinu za Boga to p re po stići o b ečanjem nego p re tn jo m , pre^ Jev an đ eljem nego zakonom , lju b a v lju p re nego strah o m , čak i ako je ipotrebno prib eći zakonu da bi se u n ištila zloba lju d sk o g srca. Telo tre b a da b u d e zauzdano strah o m , a d u h okrepIjan ljiuibavlju.”28 TEOLOGIJA I PEDAGOGIJA Pillkingtonov savet je nagjlašavao uitehu i blagost, ali je sadržavao su p ro tn o st izm eđu zakona i Jevanđelja, k o ja je u sre d ištu p ro te sta n tsk e teologije i k o ja je, p re m a tom e, u p ra v lja la cellokupniim prop o v ed an jem u krajevim a k o ji su se u XVI veku odvojili od Rim a. Z akon nas susteže svojim zah tev im a i p o k azu je istovrem eno n ašu tem eljn u pokvaremost i večno p ro k letstv o k oje b i iz toga treb alo da proizađe. Ponovim o jo š jedinom d a su re fo rm a to ri uipravo p u te m „očajainja” stigli do o p rav d an ja verom . Jed n a lucidna i pre27 P. du Moulin, Decade de sermons, Sedan, 1637, str. 115— 116’ 28 J. Pilkington, VJorks, Parker Society, 1842, str. 354 i sl. ph. Hughes, Theology of the English Reformes, str. 131—132. 740

u/.etna savest m ože b iti sam o „ z a p a n je n a ”29 — ta k o j e govorio L u te r — ibrojem i opsegom sv o jih grehova. U poređonju sa takvim greškam a, d o b ra della „iščezavaju k ao d a h ”. I’rotivnik sh o lastičara30, L u ter (v iše no Kailviin) o d b a c u je lom ističko razlik o v an je p riro d n o g i n a tp riro d n o g p o re tk a . On ne želi da ču je za do d atn e poVlastice koje je B og darovao našiim p rv im ro d iteljim a, a zah v alju ju ći kojjim a su ise ovi uzdigli iznad svoje p rv o b itn e sudbine. Po R efonm atorim a su Adam i E v a p r e sag rešen ja p o svojoj p riro d i rasp o lagali suverenom vladavinom n a d svojim ču lim a; „svaki /n jih o v / o rganski d eo ”, piše K alvin, „bio je skilon i s p re m a n da se pokori celin i”31. P rvobitni g re h n ije im uniištio n e k u nad p riro d u , on je p okvario n jih o v o duiboko biće. U Člancim a iz S m alkalđa kaže se bez o k o lišan ja: „Taj p rv o b itn i g re h je tak o o p ak a i tako d u b o k a pokvare n o st lju d sk e p riro d e , da je n ik ak av razu m n e m ože shvat i t i . . . Zato je ono šito su teolozi suiprotno tom e u čili u školi sam o greška i sllepilo: to je s t, n a k o n Adamovog p a d a prirodne sile čoveka ostale su čitave i n ed irn u te i čovek, po p riro d i, im a p ra v e d a n razum i d o b ru volju, kao što su to učiil'i filozofi.”32 S holastičko gledište Članci s m a tra ju „n ezn ab o žačk im ”, jer S pasiteljevu s m rt čini nek o risn o m . L u ter je već b io napisao u T u m a čen ju Poslanice R im lja n im a : „Š ta je, dable, p rv o b itn i g reh ? . . . P rem a ce p id la čen jim a teologa, to je lišav an je prv o b itn e p rav đ e, ali p re m a A postolu i bezazlenom sm islu Isu sa H rista , to n ije te k liša v a n je jed n o g svojstva volje, n iti sv etlo sti razum a, snage pam ćenja, već lišavanje svake isp rav n o sti u svim silam a, je d n a k o lelesnim kao i duševinim , u svalkom čoveku, uniuitra ili sp o lja. To je sp rem n o st n a zllo, m u an in a o d d o b ra, g ađ en je p re m a svetlosti i m udirosti, ljubaiv p re m a g re šen ju i mraikiu, bekstvo i p re ziran je d o b rih dela, n eo b u zd an o s rlja n je u zlo .”33 A ugzburška veroispovest n ije zauzela stav o p riro d i A dam a i Eve p re sagrešenja, ali je n a av g u stinovskom tragu stavila n ag lasak n a pogibljene p osledice prvoibitnog greha. T u čitam o: 29 Luther, Oeuvres, VI, str. 252. 30 O Lorencu Vali i stavu vođa reform acije p rem a njem u up. F Gaeta Lorenzo Valla, Filologia a storia nell'umanesimo italia.no, Naples, Istitu to ital. per gli studi di storia, 1955, str. 70—71. 31 Calvin, In stitu tio n ___chretienne, I, up. XV, 8: I, str. 148. 32 Luther, Oeuvers, VII, str. 240—241 (Articles de Smalkalde). 33 J. Picker, Luthers Vorlesungen iiber den Rom enbrief, 4 ed., 1930, II, str. 143—144. Prevod H. Rondet, Le P eche. . . , str.

.

202

741

„ . . . N akon Adam ovog pada, svi lju d i rođeni p riro d n im p u tem , začeti su i rođeni u g rehu; to je st, svi su već u u tro b i svoje m ajk e isp u n jen i rđ av im željam a i sk lo n o stim a i u svim a, po p riro d i, ne m ože b iti n i pravog s tra h a od Boga, ni p rave vere u Boga. Mi učim o tak o đ e da je ta urođ ena pokvarenost, taj p rv o b itn i greh pravi greh i da vodi večnom p ro k letstv u i večnoj srdžbi Boga sve one k o ji se n e ro d e ponovo k ršte n je m i svetim D uhom .”34 'U XVI veku zapodele su se žuone ra sp re m e đ u luteran cim a o kv aru u lju d sk o j p riro d i koji je izazvan prvob itn im grehom . Obrazac sloge (1580), koji je doneo pom iren je, vodio je ra č u n a o p rim ed b am a iznošanim u tim rasp ram a. ,yMi tv rd im o ”, kaže se tu, ,,da, i nakon pada, priroda čoveka o staje tvorevina Boga i da izm eđu n je i prvob itn o g g reha im a toliko razlike koliko izm eđu je d n o g Božjeg i jed n o g đavoljeg d ela”35. Ali se d o d a je protiv to m ističk e trad ic ije: „Daleko od toga da je to neki površan kvar; prvob itn i g reh je tak o d u b o k a p o kvarenost lju d sk e p riro d e da u n jo j n ije ostalo n išta zdravo a da se n ije pokvarilo, jednako u teilu kao i u duši čoveka.”36 Uz tu an tro p o logiju palog čoveka išilo je, n a ro č ito kod L utera, p reu zim an je teze drage svetom A vgustinu d a je p u ten i čin g rešn iji od svih drugih. K od re fo rm a to ra tu tvrdn ju povezuje čv rsta veza: „Ćovek je do te m ere isk v ara n Adam ovim padom da m u je p ro k letstv o u ro đ e n o ”37; ili: „ . . . Telo raspailjuju i kvare rđave želje. P rirodno delo puti, začeče, ne m ože se o stv ariti bez greha; ono što je posejan o i oplođeno ddlom plloti, proizvodi plotslki i grešni rod. Zato sveti Pavle izjav lju je u Prvoj poslanici E fescim a ,,da sm o svi m i po p riro đ i deca gneva”38. Poučavanje h rišća n ske religije sadrži sličan sud: „Svi mi, d^kle, k o ji sm o n astali iz pilljavog sem ena, rađ am o se o sk v rn u ti zarazom greha; i č a k p re no što izađeimo n a svetlosit, m i sm o okuženi p re d licem B ožjim . J e r 34 Latinski tekst u Documents illustrative of the Continental Reformation, eđ. B.I. Kidd, Oxford, Clarendon Press, 1967, str. 262. Up. specijalni broj Sixteenth Century Journal, 1980: „The Augsburg Confession: Perceptions and Receptions”. Francuski prevod u G. Casalis, Luther et l’Eglise confessante, Paris, Seuil, 1962. str. 141. 35 A. Jundt, La Formule de Concorde (francuski prevod), Paris, 1948, str. 7. 36 Ibid., str. 8. 37 Luther, Oeuvres, III, str. 71. 38 Ibid., IV, str. 58. 742

ko je taj što će čisto izvaditi iz nečistog, kao što je rečen o ii knjizi o Jovu (XXV, 4 ).”39 U T etro p o liten sk o j vero isp o vesti (1530), p o d n a to j K arlu P eto m zajedno sa H a zb u rško m , a k o ju je p o tp isa o i Cvini;li, čitam o slično: „P riznajem da je taj p rv o b itn i g re h prenescn od ro đ e n ja p o rek lo m i zarazo m svim a o n im a k o ji su /.ačeti vezom čoveka i ž e n e .. .”‘10 T ako ponovo nailazim o taj postojani elem enat avgustinizm a: o p tu žb u p u ten o g č in a koji širi „zarazu” s m rtn e bolesti. Ovde se m ože izn eti prigovor u su p ro tn o m sm islu, sa je d n e stran e , da p ro te s ta n ts k a lcologija ne m eša telo i p u ten o st41 i, sa druge, d a o n a velič a „svetost b ra k a ” j e r ga Bog želi. U zdržavanje o n a s m a tra izuzetnim „d a ro m ” d atim m alom b ro ju lju d i i n e tre b a se d rsk o sm a tra ti n jim e obdarenim . Ali, p rid ru ž u ju ć i se u toine drevnoj crkvenoj trad iciji, o na n astav lja da n aziv a pol'iiu želju „porokom nesu zd ržljiv o sti”. Ovaj je nakoin prvobitnog greha dobio vid „razv rata”. Lek m u je, n arav n o , b ra k koji usm erava „n ašu p o h o tu ”42. Osirn toga, ponovo pronailaziimo i, u avgustiinovskom toku dugo p ris u tn u , id eju da je isk u šen je greh j e r izražava pohotu — u širo k o m sm islu reči — k o ja p ra b iv a u čovečan stv u jo š o d prv o b itn o g g reh a. To je jedno od n a jd u b Ijih u b eđ e n ja klasičnog p ro te sta n tiz m a i polazna ta č k a Luterove refleksije. O vaj je pisao jo š 1515— 1516, tu m a č e ć i rečenicu svetog P av la iz P oslanice R im lljanim a: ,jBlago čovjeku kom e G ospod n e p rim a g rije h a ” : „Ovde n ije re č sam o o gresim a, po čin jen im d e lim a , rečim a ili u m islim a, već i o sk lo n o sti p re m a z l u . . . A poigrešno je vero v ati d a se to zlo m ože M ečiti d elim a j e r iskustvo dokazuje da, u p rk o s svim d o b rim delim a, ta lakom ost n a zlo o s ta je i da niko n je n ije pošteđen, č a k n i jednodnevno dete. Ali takvo je m ilo srđ e Božje da, ia k o to zlo postoji, ono se n e raču n a k a o g re h onima_ k o ji p riz iv a ju Boga i sa su zam a m u traž e svoje oslo ib o đ en je. . .”43 Evo n as u sam om sre d ištu d o k trin e o o p ra v d a n ju verom i njeni'h po'buda. L u te r jo š tv rd i: ,jKod k rš ta n ih su nem iri p riro d e i d alje sm rton o sn i, ali ih iBog više ine s m a tra čak ni ilakim /g re s im a /.”44 iKalvin je, slično, uibeđen d a su 39 Calvin, In stitu tio n . . . , II. gl. I, 5: II, str. 15. Izdavač u belešci ističe: „Nije reč ovde o obezvređenju čina zaćeća". Ja, naprotiv, verujem da je to obezvređenje očigledno u tekstu. * Up. Niemeyer, Collectio Confessionum in ecclesiis reform atis publicatarum, 1840, str. 16—35, ovde paragraf 4. 41 Calvin, In stitu tio n . . . , II, gl. 1, 2, II, str. 18—19. 42 Up. naročito Ibid., II, 8, 41—44: II, str. 163—166. 43 Luther, VJerke (ed. Weimar), LVI, str. 271, prevod H. Strohl, Luther jusqu’en 1520, str. 133—134. 44 Luther, Werke, IV, str. 343. 743

n aša isk u šen ja gresi. CBog b ra n i d a src e ibude ,/navedeno n a gnev, m ržn ju , b lud, p lja č k u , laž; . . . on 'brani da ono n a to ibuide izazivano ili p o b u đ en o "45. iZašto on d a p ra v iti razlik u izm eđu greha i grehova, prv o b itn o g greha i ovih sadašmjih, ask u šen ja i đela? Od izgona A dam a i Eve, svi n a ši činovi su rđ av i (osim ako n as Bog n e uzm e p o d svoje). G reh, tra ja n i neuništiv, o sta je i n ak o n k rš te n ja i o p rav d an ja, ali m i više mismo krivi za njega. La rošelska veroispovest uči: „ . . . G reh i krivica o s ta ju ičak i n ak o n k ršte n ja , maida je B ožjoj deci u k in u ta p r e s u d a .. . O sim toga, p o sto ji p o k v aren o st koja i d alje rađ a plodove 'pakosti i ib u n to v n ištv a.. ,”46 T ako je u k in u ta tan an a razlika k o ju je ustanovio sveti A vgustin i po kojoj su g re šn a sam o isk u šen ja n ek ršte n ih . 'B iskup iz H ip a n aša o je učenike logičnije o d sebe. (Nužan s tra h o d sebe i izvesnost zaislužene kazne trelba d a b ace v em ik a u ru k e božjeg m ilo srđ a. P rem a tom e, nem oguće je ići k a S p asitelju bez p re th o d n o g h odočašća u zem lju strah a. To „o č ajan je” u duši d b ese d a p a sto ra b ili isu jed in i p u t k a opiroštaju. M ožemo se, međuitim, z a p ita ti n ije li ita idoktrina zadobila tra u m a tič a n karalkter Ikada ije b ila isk azan a odveć stro gim izrazim a. E razm o je oprezno upozoravao: ,,ne govorite inarodu d a svako lju d sk o deilo vodi grehu. U izvesnom sm islu to je tačno, ali neznailice su sklon e da to p ro tu m ače n a n ač in k o ji im n e donosi d o b ra .”47 M nogi lu tera n sk i p a sto ri XVI veka o d b ijali su tak av savet. K a sp a r Akvila, glavni n ad z o m ik iz 'Salfelda u ISaksoniji od 1530—1540, davao je deci da n ed e ljo m Ideklam uju n iz pitamja i odgovora, rneđu koj im a i ove: P. „R ecite m i š ta ste naUčilli iz deset IBožjih zapovesti? iO. /d e te ta /: INaučio sam iz injih d a m i vodim o život p ro k letstv a i grdha i d a IBog n e m ože n aći n išta dobro. Deset B ožjih zapovesti n a m pokazuje, kao u ogledalu, š ta sm o m i b ez m ilosti, to je s t: neznabošci, nevernici, bogohulnici i o sk v m ite lji svetog im ena Božjeg, p ro k le tn ic i koji k rad em o u njegovom svetom hraim u i p rezirem o njegovu večnu reč; i uz to buntovnici ikoji p su jem o sv o je ro d itelje i ubijaim o svoju decu, izavidni p si, koljači, razv ratn ici, p re lju b n ici, lu45 Calvin, In stitu tio n . . . , II, 8, 49: II, str. 172. 44 R. Mehl, Eplication đe la Confession de foi de La Rochelle, Paris, Les Bergers et les Mages, 1959, čl. II, str. 59. Ta veroispovest sastavljena je, u stvari, u Parizu 1559. godine, a potvrđena u La Rošelu 1571. 47 Erasme, Liber de sarcienda eccleside concordia, s.]., 1533, str. 84. Cite dans G. Strauss, Luther’s House of Learning Indoctrination of the Young in the German Reformation, BaltimoreLondres, J. Hopkins Press, 1978, str. 212. 744

|)iv.i, varalice, podlaci, iicem eri, 'lažovi, krivoM etnici, lažni svedoci, bed n i i d rs k i hvalisavci.’’48 Iste dram atio n e naglaske n alazim o i u „P ro p o v ed im a za ik'cu” (K in d erp red ig ten ) A nđreasa O sijan d era, objaviljenim 1533. iSlavni teolog iz N ira b e rg a tu tv rd i da su n a s n a š i roilitelji ispunili g reh o m , ,,kao što gu b av a m ajk a zarazi svoje dete jo š u s to m a k u ”. „Pošto je svaki od n aših b liž n jih jedmako rđav kao i njeg o v sused i n ik o n ije b o lji /izu zev o n ih koji v e ru ju /, m i sm o sa svih s tra n a o kruženi zavišću, m ržnjom , srdžbom , svađam a, p re v aro m , otim ačinom , k ra đ o m , uvredam a, o p ad a n jim a, nap ad im a, u b istv im a, lažim a, dvoiličnošću, v aran jem , ra to m i sv ak o jak im p o k v aren o stim a . T ako užasne g reh e B og ne m ože d a n e kazni."49 A u o no doba je čitam je tih O sijanderovih p ro p o v ed i ibilo o b avezno u svim m irnberškim crkvam a i u susednoj m a rk g ro fo v iji Brandeburg-A nsbah. One su b ile p o sab n o n am en je n e prip re m a n ju prve p rič e sti. B ile su v eo m a ra s p ro s tra n je n e , je r su poznata 54 iz d a n ja tih K in d erp red ig ten izm eđ u 1533. i 1567. godine50. U p u rita n sk o j km jiževnosti b i se m oglo n aći h ilja d u tek-stova siličnih ovim lu tera n sk im k o je sm o u p ra v o naveli. Som juel H ijero n (1576— 1617) tv rd i u p ro povedi o p o k o rn o sti, tum ačeći P oslanicu R im ljan im a: „P riro d a čoveka n ije drugo do anešavina . . . p o k v aren o sti i sm rti . . . N aš ra z b o r n ije drugo do nezmanje i tro m o s t, n a ša vo lja tvridogi'avost, naše siklonosti raziuzdanost."51 iPropovedi Sem jiuela Hijero n a doživele su n a jm a n je šest izd an ja izm eđu 1614. i 1634. Za R ičard a S ib sa /S ib b es, 1576— 1635/, puritam ca čije su p ropovedanje cenili i m nogi n e p u rita n c i, „naše zaslu g e su p o p u t m e n stru a ln o g ru b lja k o je je u p rljan o , zam azan o i oiskvm uto”52. „Zboig Adamovog g reh a, svi sm o m i pro k leti. S m rtn a p re su d a izrečena je čitavoj gnjiloj ra s i Adam ovoj, tako da se m ože reći d a sm o b ili osuđeni n a večno pro k letstv o jo š p re r o đ e n ja . . . Č ak i bez n a ših s a d a š n jih grehova, p rv o b itn i g re h je b io d o v o ljan da n as s tig n e pre48 C. Aquila, Des Kleinen Catechismi Erklerun, u J.M. Reu, Q uellen. . . zur L uther’s H ouse. . . str. 209. 49 A. Osiander, Catechismus oder Kinderpredig, u E. Sehling, Institut fiir evangelisches K irchenrecht. . . , Tiibingen, 1955 . . . , XI, 1, str. 265—266. Navedeno u G. Strauss, Luther’s H o u s e ..., str. 210. 50 G. Seebass, Bibiographia Osiandrica, Nieuvvkoop, 1971, str. 67—97: G. Strauss, Luther's H o u s e ..., str. 365. 51 S. Hieron, S erm o n s. . . form erly collected together by h im selfe. . . , Londres, 1620, str. 330. 52 R. Sibbes, The Churches com plaint and confidence in three sermons, 1639, str. 304. 745

su d a (veone) sm rti, aili oni otežavaju tu presudu."53 Propoved drugog p u rita n c a iK ristofera Lava /Love, 1618—1651/ sadrži ovaj b rižljivi „raison đ ’etre što se tiče h rišč a n stv a ”: „Da se moilite sve dok n e iziguibite glals, da uzdišete dok vam n e o tp ad n u bubrezi, da svaka re č b u d e jed an uzdah, svaki u zd ah k id an je / te la /, svako k id an je m laz krvi, p a o p et ne b iste m ogli da p o v ra tite rnilost k o ju ste izgubili u A dam u. Izb risali ste lepu sliku Boga. Sam o zlbog jednog g reha izgubiili ste po im an je /ibožanskih s tv a ri/ k oje n ećete m oći da p o v ra tite n i isa deset h ilja d a m olitvi ili d ese t h ilja d a izvršavarnja p ro p isa.”54 Ta teollogija, k o ja je jezgro p ro testan tizm a, ob jašn jav a, s on u stra n u svake tak tik e, d v o stru k o in sistira n je k o je se tražilo od p ropovednika. U slavnoj propovedi ,,o p lu g u ”, održan o j u L ondonu ja n u a ra 1548. godine, biskup H ju Latim er, koga je M arija T ju d o r osudila n a lom aču, O bjašnjava da žu p sk i a d m in is tra to r m o ra m nogo d a ore po n jiv i Gosp o d n jo j je r m u v alja p riv esti p a ro h ija n e pravoj veri i u n jo j ih zad ržati ,,čas ih sustežući zak onom i p re tn ja m a Božjim p ro tiv greha, čas ih sokoleći Jevanđeiljem i o b ećan jim a B ožje n ak lo n o sti”55. U XVH veku su p ra v ila p ro p o v e d an ja nekih p u rita n a c a b ila stroža. „P ropovedana re č ”, uči S em jual H ijero n , ,,ne tre b a da b u d e tak o p odešena da bi se dopala Iju d sk im ušim a, već da b i p o k re n u la i u zbudila mjihovo srce . . . /T re b a / zak u cati n a v ra ta svake savesti, n av esti svaku d u šu d a zad rh ti i b a r u b ed iti lju d e da će jed n o g a d a n a m o rati da polože r a č u n e . . . to je isp rav n a u p o tre b a reči. P ropoved n ije zato da se p rič a ju p riče p rija tn e za uho; ona je o štro i b ritk o sečivo k o je se zariv a duboko u srce."56 Iz te pedagog ije Sem juel H ije ro n izvukao je z n a čajn e zaključke o m oći propovednika, k o je b i priznaili i kato ličk i beseđnici: „One k o je p ropovednička re č osudi danas, poslednjeg d an a B ožja p ra v d a poslaće u oganj. R azm islite kako lju d i slu ša ju reć ili o n ja j govoore. Za n jih je to kao kalkav dašaik, a p re tn je k o je ona sadrži izgledaju im kao v etar. Ali, na n jih o v u večn u mesreću, jed n o ga d an a oni će stv ari videti d ru g ačije.”57 D rugi p u rita n sk i p ropovednik, K risto fe r Lav — k o ji je bio op tu žen za zaveru p ro tiv K om onvelta i pogubljen — objaš“ R. Sibbes, The Deađ Man, or the State of every man by nature in one sermon, 1619, pp. 143—144. 54 Chr. Love. A Treatise of Effectual Calling and Election, In X V I Sermons on 2 Pet. 1; 10, Londres, 1653, str. 15. 55 H. Latimer, Works, ed. Parker Society, I, str. 59 i sledeći. Ph. E. Hughes, Theology. . . , str. 127—128. “ S. Hieron, S erm o n s. . . , str. 237. 57 Ibid., str. 249. 746

n java, kao što >bi to uičinili im isionari iz u in u trašn jo sti u kaloličkim krajevim a, da su „z a stra šu ju ć e p ro p o v ed i u čin ile više dobra n eo b raće n im dušam a no one koje ih teše. Propovedi o p ak lu m ogu da uklone m noge lljude od p a k l a . . . I)a su svi n a ši slušaoci obraćeni, u če n je o m ilo sti b ilo b i dovoljtno za n jih o v o poučavanje. Ali p o što im am o p o s la sa m ešovitim n aro d o m , i n aša u č e n ja tre b a d a b u d u m ešo v ita; Inače neće b iti v a j d e . . . N eke lju d e je lakše v o d iti nego vući; ali drugi su to lik o tv id i i kvrgavi da će tek o d pakletiog ognja z a d rh ta ti.”58 Ovi surovi izrazi H ijero n a i Lava izazvali su iste prigovore kod slušailaca kakve su u F ran cu sk o j izazva'li n az o ri Lorioa i H ijaciinta iz Montangoma59. P o p u t ovih, i puri.tanski p a sto ri su m o ra li tim k ritik a m a da p riz n a ju izvesnu opravdanost, d a b i ih lakše odbacili. U razgovoru izm eđu sveštenika i laika, H ijero n kaže k ro z u s ta ovog d rugoga: „Vaš način p ro p o v e d a n ja je suviše stro g , u u s tim a v a m je sam o pakao, p ro k le tstv o i sud B ožji: što je, kak o n e k i kažu, n ajk ra ći p u t d a se Ijudi d o vedu do m a lo d u šn o sti.” iNa to sveštenik odvraća, pod sećaju ći n a klasičan p u t o d zakona do vere: „ . . . P arlog naših src a tre b a n a jp re d a b u d e uzoran sečivom zakona i p rav im stra h o m od B oga, p r e no što bude p odesan d a u sebe p rim i n ežno sem e Je v a n đ e lja .”60 K ristoferu Lavu je takođe p rig o v o ran o d a drži suviše „pravničku” propoved, da ,;baca n a ćovečanstvo svetilost paklenog ognja: to je st, da n e p ro p o v ed a Jev a n đ alje, već zak o n ”. Lav odgovara po p u t H ijero n a . „Ako je p ro p o v ed an je o stra h u p ro p o v ed an je zakona, o n d a je zak o n b io više propovedan u N ovom nego u S ta ro m zavetu. Z la to u s ti ističe d a se reč .p ro k letstv o ’ ne ja v lja n i je d a n je d in i p u t u S ta ro m zavetu, dok je u Novom u p o tre b lje n a trin a e s t put a . . . Jasno je, p re m a tom e, za svako oko da se Je v a n đ e lje o slan ja više n a s tra h i d o k trin e k o je se odnose n a p ak a o i prokletstvo, n o što je to činio zak o n .”61 Lav je bio ek stre m ista i n e m ože se p re m a n jeg o v im ipropoveidiima p ro su đ iv a ti o čitavom p ro te sta n tsk o m propovedništvu. 'Ovo je n aro čito ko d an g lik an aca bilo mmogo utešn ije i pom irljivije. U ovde k o rišćen o m tek stu — n alazim o se u sredini X V II veka — Lav se žalli u pravo n a „nove uči■talje” koji u b laža v aju dok trin u , „ sm a tra ju ć i da su prosveć e n iji od svOje b ra ć e ” i ,,ne o b ra ć a ju niikoga”. „Katko će oni im ati m irn u savest pred B o g o m k a d u svojoj služibi go58 Chr. Love, Heavens Glory, Hells Terror (17 propoved), Londres, 1653, str. 8—10. 59 Vidi preth. gl. 14. “ S. Hieron, Serm ons . . . , str. 535. 61 Chr. Love, Heavens G lory. . . , str. 7. 747

vo re sam o o m ilo sti?”62 M a kako bio žestok, Lav je za nas svedok v asp itav an ja pom oću stra h a , k o je je n eo sp o rn o posto ja lo n a p o je d in im p o d ru e jim a i u izvesnim razd o b ljim a p ro testan tizm a, i povrem eno izbijalo n a površiinu povodom religioznih Jb u đ e n ja ”. D okaz za ovo je p o tre s i ra s p ra k o ju s u izm eđu 1730. i 1740. godine u S evernoj A m erici izazvali „revivalisti" p o p u t S em juela F m lija /F in le y /, a n aro čito Giilbert i Džon T en en t /T e n n e n t/. že'leći d a svoje slušaoce p riv ed u ,/novom ro đ e n ju " , apostoli G reat A w akening su se služili žestokim n ačin o m i izazvali ra s p ru 63 u k ojoj su bili p rin u đ e n i d a o d g o v araju n a svoje v la stite propovedi. T ako je G ilbert T enent — p rv i p re zv iterijan sk i p a sto r k o ji n ije p ro ša o kroz neki ev ro p sk i koledž — u propovedi iz 1734. 'godine izneo ra z m išlja n je zam išljenog sagovom ika k o ji itzja v lju je : „P asto r je ču d n a v rsta čoveka: govori sam o o pakiu i p ro k le ts tv u . . . iBojim se da m e to n e dovede d o mailod u šnosti. Dok sam jed n o m bio n a službi, p ropoved m e je tak o p re strav ila da m i se krv sledilla u žilam a; misam se m ogao savladati d a n e d rh tim .”64 J e d n a anonim na pesm a, o b jav ljen a 1741. godine, u p o zoravala je D žilberta T en e n ta da ,se p riouva svoje z a strašu ju će pedagogije65. Te iste, 1741. godine Džon Tom son, p rezv iterijan sk i p a s - . to r, p ro tiv n ik m eto d a G ilberta T e n e n ta i njegovih p rijateIja, tv rd io je povodom n jih: ,,0 n i se tru d e d a zapllaše s'lušaoce p o tresn im užasim a. P roglašavaju ih večno p ro k letim a. O d b ijaju da iim p ru že ikakvu u te h u sve dok te u žase ne istrp e onoliko dugo kOliko pro p o v eđ n ik p ro su d i da je do.c om, „um iru u užasmim strah o v im a i svojiim re č im a i pok retim a p o sv ed o ču ju u n u tra š n ju m u k u svog srca. T ak v a je njihova pravedm a sm rt, k o ja je u n jim a p o četak d ru g e , večne sm rti.”81 U sledećem stoleću, i u F ra n c u sk o j š a r l D re lin k u r u tom pogledu govori kao memački lu tera n ci. N jegove slavne U te h e . . . p ro tiv užasa od sm r ti sad rže već n a p rv im stranicam a stra šn u sJdku rđave sav esti grešnika. ,,Za ove nesrećn ik e se”, veli on, „tmože reći d a pakao n jim a dolaizi p re n o što oni o d u u pakao, i d a ih već n a ovom sv etu imuče užasne p a tn je k o je će te k n a stu p iti. O tu d a se događa d a u m ru od svoje ruke, kao d a se fooje da d ru g a neće ibiti dovoljmo o p a k a ”82. Ovaj m e đ u n a ro d n i jezik — k o ji jo š ne uzim a u o b zir agnosticizam — nalazim o i u Em gleskoj u X V II veku. R ič a rd S ib is tv rd i d a „p o sto ji n e m ir s tr a h a /a noise o f fea re/ u src u neo k ajan o g g rešnika. M a k u d a išao, o n se plaši kuge, boleslti, sm rti i čitav o g sveta. Om z n a da je njegovo nebo ovde dolle. . . B o ji se d a će od muJka saveisti otiči m ukam a paklenim . P ro k leto g li stanja! P o gleda li ka mebu, /v id i d a s e / B og p rip ra v ija d a sru č i svoju s rd ž b u ma n je g a . . . Pogleda li k a z e m lji. . . , n e zna k ad a će ga prog u tati. Pom isli li n a sm rt, obuzm e ga užais. N išta n ije udobmo za meokajamog grešni'ka.”83 Z ato se za K ris to fe ra Laiva je d a n od dokaza p o s to ja n ja p a k la sa sto ji ,,u tim u žasim a i strah o v im a k o ji o b u zim aju zle u č a s u s m r t i . . . O ni dokaz u ju da p o sto ji p akao, m esto m u k a n am en jen o zlim a."84 75 Ibid. 30 Ibid. 81 J. Gerhardt, Predigt am Neujahrtage, navedeno u W. Beste, Die Bedeusten K anzelredner. . . , III, str. 132. “ Ch. Drelincourt, Les Consolations. . . , str. 7 (t. 1, gl. 1). 83 R. Sibbes, Gods Inquisitions. . . , s tr 97—98. 84 Chr. Love, Heavens G lory. . . , str. 13—14. 49 Greh i strah

769

A nglikanac Džon Don n a sličan n ačin opisuje, u dve raizlič ite propovedi, sa je d n e stran e trag ič n u sm rt zlog b o g ataša a sa druge, m uke um irućeg grešnika obuzetog strah o m očaja n ja 85. B ap tist Džon Bamjen /B unyan,/ govori o sam rtničkoj p o stelji bezbožnika, oko koje se tisk a ju zli dusi86. iPovodom p re d estin a cije ponovo ćem o sresti isk u šen je o čajan ja, odavno blisko A rtes m orienđi. Za sada možeimo izvući zak lju čak iz besede o rđavoj savesti i tragičnoj sm rti grešnika: ne tre b a oklevati sa o b raćen jem . P ro te sta n ti su, naim e, kao i katolici, isticali o p asn o st od „odilagamjja pokaja n ja ”. Jo h an B renc uoi: „Pošto v alja da um rem o, valja i da se p rip rem im o za s m rt obraćanijem . Moglo bi se, m ožda, zam isliti da čovek živi po svom e ćefu i da ne čirii nikakav nap o r, k ad ne b i p o sto jao drugi život ili kad bi se m ogla steći povlastica b esm rtn o sti. Ali riišta n ije izvesnije od toga: p o sto ji drugi život nakom ovoga i ne može se spraoiti da sm rt i d alje kosi Ijude. Ne m ožem o se sporazum eti sa sm rću da ne dođe. N ikada n ije p o sto ja o dovoljno moćam k ra lj, k ad a r da u k in e ta j običaj n a svojoj t e r ito r iji. . . Z ato se tre b a p o m iriti sa tiim da se podnese sm rt, a n a ro č ito se valija n a vrem e p r ip r a m iti. . . Ne tre b a odlagati poikajanje do poslednjeg u z d a h a . . . Tu je svako k ašn jen je o p asno.”87 Isto m išljen je u X V II veku iznosi i J o h a n G erh art. ,,Ne tre b a da odlažem o svoje o braćenje do sam rtnog čatsa, već tre b a da se p o k ajem o u vrem e k ad a jo š m ožem o da grešimo. Opasno je o dlagati p o k ajan je do k ra ja života: n a jp re zbog neizvesnosti našeg o b raćen ja u to m času. J e r pokajan je onda dolazi mamje od ljubavi p re m a Bogu, a više iz stra h a od kazne i izgleda da gresi više n a p u šta ju čoveka no što on n a p u šta n jih " — već odavno trad ic io n a ln a form ula u to m tip u besede. „Oslm toga, uz sm rt najčešće id u i veom a jak i bolovi. N ajzad, onda gledam o rodbinu, ženu i decu. N jihova žalost i sažaljenje toliko nas plaše da, osim ako se prethodm o nism o odvojili od n jih , teško m ožem o da u p u tim o svoje srce B ogu.”88 , I engleski propovednici govore istim jezikom . M eđu m nogim a drugim a, dokaz je i propoved H e n rija S m ita ( f 1591) o Jakovljeviim lestvam a. S m it je bio n ak lo n jen puritancim a, ali je njegovo p ropovedanje im alo veom a širo k odjek. Prozvali ,su ga „S rebrni jezik ”, da bi tim e istak li da dolazi odm ah iza svetog Jovana Z latoustog. Njegove propo85 J. Donne, S erm o n s. . . , III, br. 1, i VII, br. 16. “ J. Bunyan, The Works of that Em inent Servant of Christ, Mr. John Bunyan, izd. Ch. Doe, London, 1692, Folio, str. 189. 87 J. Brenz, Pericope evangeliorum . . . , str. 948—951. 8S J. Gerhardt, Sacrarum hom iliarum . . . , II, str. 698. 770

vedi (izgovorene p re te žn o u L o n d o n u ) doživele su č e tm a e s t izdanja od 1592. do 1632. godine. P ro p ovedajući, d ak le, o Jakovljevim lestvam a, on veli sv o jim slušaocim a: „ Je d n a sta ra poslovdca tv rd i da n ik ad a n ije kasno za p o k a ja n je . Ali je isto tak o tačn o d a p o k a ja n je n e dolaizi n ik a d a suviše rano. J e r čim zgrešim o, narna je p o tre b a n o p ro štaj. A p o što je p o k ajan je m ilost, tre b a je u zeti k ad se p r u ž a . . . V rem e prošlo je nepovratno. Ne m ožeš ga dozvati da u m jega umeseš po k ajan je. S am o ti sad a šn jo st p rip a d a i daje ti m ogućnost p o k ajan ja. Ali će uskoro i on o u taći.”89 Godiine 1634. prevedena je ma fran cu sk i, i u Zenevi objaV ljena p o d naslovom La Sonde de la conscience, ra s p ra v a engles'kog p u ritamca Dandjala D ika /D yke, fl6 1 4 /, T h e M ystery o f self-Deceiving. Ovo dalo je doživello najmainlje delset emjgleskih izd a n ja p re 1645, dva memačlka izd an ja (1652. i 1739) i jedam m ađ arsk i prevod (1670). A ono snažino in sistira n a odlagan ju p o k ajan ja. T fi o d 31 poglavlja posvećana su „ p rev ari", ,;turobnosti", „podvalam a” „oklevala”, to jest, onoga ko ji od'laže p o k ajan je90. Projpovedajući o užasnom s tra h u od sm rti, R ičand Sib'is, kao i Sem juel H ijero n , govori o d o lask u „K ralja s tr a h a ” i p rck lin je slušaoca d a „ne odlaže polkajanje” do d a n a strašne poisete. ,>Kakav ćeš čovek ti o n d a b iti? ” Sin m u d ro s ti treb a, dakle, da se tokoim celog svog života k o risti sv ak o m p rilik o m da za traži oproštaiji, da p rim i n ad ah n u će svetog D uha, d a isp itu je svoju savest i d a se p o p rav lja91. T okom pogreba b isk u p a od N orvića, Džozefa H ola /H a ll/ 1656. godine, Džon V a jtfu t /W h ite fo o te / je uveravao slu šao ce da „d o b ar čovek n e u m ire nik ad a suviše ra n o ”, da „svakog dana tre b a živeti k ao d a je p o sle d n ji’', ali da je, n a p ro tiv , užasna stvar i zn ak „m alodu šn o sti" „odlagati v re m e pokajan ja do sam rtn o g č a sa ”. K ako se m ožem o u zd a ti u ono su tra ? „Onaij k o ji svOje abraćem je odilaže do smirti, im a sto izgleda p ram a jedm om da se n ik a d a n e p o k aje.”92 iNije čudmo ato su propovednici iz doba „duhovmog prep o ro d a” naglašavali nužnost n eo d lag a n ja pokajanja.^ J e d n a od propovedi D žona V ezlija uipravo se zove „P ro b u d i se, ti koji spavaš!” Besedmik se sa že stin o m o b raća sv ak o m od svojih slušalaca i kaže m u: „O pom injam te d a se k lo n iš 89 H. Smith, Sermons, izd. London, 1866, II, str. 76. 90 D. Dyke, La Sonde de la conscience . . . preveo sa engleskog Jcan Vemeuil, Geneve, 1634, str. 148—209. 51 R. Sibbes, A Serm on preached at Lent Assises, 1630, str. 81—82. 92 J. Whitefoote, Deaths alarum, or the Presage of approaching Death: given in a Funeral S e rm o n . . . , 1656, str. 52—60. 771

gneva Božjeg . . . B rzo ulsitaini . . . je s i li skinuo sa sebe staro g čoveka?" V ečni ,;nam je dao mmogo vrem ena d a se pokajem o; daje n am jo š i ro k od ove godine, ali n a s opom in je i b u d i svojom grm ljavinom . N jegovi sudovi š e ta ju zeimIjom ^i sva je p rilik a da m i m ožem o očekivati n a jstro ž i od svih.”93 Sva u p ravo navedena u p o zo ren ja, a k o ja se nalaze i u propovediim a D žona Dona94, m ogla b i se naći i u propovedim a k ataličk ih župmika i m isio n ara. V em ieim a je sa obe straine veroispovedne granice govoretno isto: s m rt i su'd vam p re te , p o h ita jte d a se obiratite. Ovaj h itn i i staln i poziv o slobađa nas da se suviše dugo zadržavaimo n a ra sp ra v lja n ju o p ro te sta n tsk o m paklu, je r je takvo u p o zo ren je podrazum evalo p re tn ju k o ju su očigledno svi uočavailii: p re ta ju večnim m ukam a. P o tv rđ en augzburškom veroispovešeu95, istilna nenaveden u X X X IX člainu A nglikanske crkve, pakao je p re d sta v lja o zajed n ičk o verovamje k ato lik a i većime protestam ata. ž irije / J u r i e u / je preb aciv ao N ikolu što u toj „dogm i”, u k o ju je, razu m e se, Arnolov p rija te lj čv rsto verovao, viidi d o k trin u k o ja je u suiprotnoisti sa „običnim i lju d sk im razu m o m ” i da je tre b a p rih v a titi sam o n a tem elju b ib lijsk ih tvrdnji. Z irije, nap ro tiv , dokazuje d a „razum , običaj i svi zakoni sv eta” do-, k azu ju postojam je i n u žn o st p ak la96. Izgleda, ipak, d a je izvan p u rita n s k ih krugova insistiramje ma večnim m u k am a bilo m a n je tegobno no u katoličkim krajevim a. Od 160 sačuvanih propoveđi D žona Doma, saimo delsataik istič u božamiske kazme i posebno pakao. Pa ipak, više od trećin e mjegovih p ro d ik a (majimamje 55) im a ju kao glavnu tem u igreh (prvobitm i g re h i sadašmji grehovi) i, p re m a tom e, posredm o u p u ću ju n a kazne koje če k aju tvrdokorne. I ,to u to lik o više što Don, kao gotovo i svi protestam tski i k ataličk i tealozi njjegava vram ana, p rih v a ta avgustinovsko shvatam je o ,,maisi p ro k le tih ”97. Ta doktrim a skreće u pesim izam propovedam je čoveka koji, inače, n aro čito n a sto ji da o h ra b ri i uteši. U svakom slučaju, D on je izrek ao o p ak lu mekoiliko slavnih m isii, čiji je odjek, s obziroim n a glas ko ji je uživao, bio veom a veliki. N ajp o zn atiji odlom ak je deo propovedi izgovorene 1622. godime p re d gro93 J. Wesley, Sermons, izd. Paris, 1888, II, str. 8 i 20. 94 Up. J. Donne, Sermons, II, br. 11. ’5 To je XVII članak: „Hrist će kazniti bezbožnike i zle duhove večnim m ukam a". Up. D.P. Walker, The Decline of Hell, str. 22—23. 96 P. Jurieu, Traite de l’unitđ de l'Englise et des points fondamentaux, Rotterdam , 1688, str. 378—380. ” Up. sedmu propoved u 1. tomu. 772

lo,m K arlajlom /C a rlisle /. U n jo j o n ra sp ra v lja o p riro d i p ra k le tstv a i n a najortadoiksn iji n a č in objašinijaiva d a fizičke zagrabne p a tn je miisu mišta u o d n o su n a lišavamje vizije Boga. U tekstu, k o ji ćam o ovde n av esti, p risu tn a je, d o d u še, i'etorika, ali povezana sa očigle'dnim u b eđ en jem i stv a m o m pesničkom smagom. Ističem o tak o đ e d a D on govori u p rv o m iicu, dajiući ta k o svom e M ag a n ju k a ra k te r umiutraš'n'je teskobe, k o ja se izvam redno lako p ren o si: ,,Da Bog p u sti m o ju dušu d a um akm e iz njegove ru k e i p ad n e u jaimu bez d n a i d a n a mju svali n e u k la n jiv kar m en; . . . da više n ik a d a ne m isli n a mju i n am a n ičeg više sa n jam ; da ibožansko proviđ an je, k o je bd ije n a d životom i očuvanjem svake tra v k e i n a d životom gliste, m rav a , pauka, žabe k rastače, g u jc otrovnice, n e p u š ta ni z ra k a sunčanog n a m ene; d a ovaj Bog, ko ji se osv rn u o n a m en e k a d a jo š nisam bio n išta i izvukao m e iz n e p o sto ja n ja — ali k ao da sam p o sto jao — , iz trb u h a i dubime tam e, sad a v iše neće d a m e pogleda, iako ovako b ed an , prognam i p ro k le t k ak av sam , ostajem njegova tvorevina i u n ek o lik o doprin o sim m jegovoj silavi isamim svojim p ro k le ts tv o m ;. . . da ovaj Bog p rih v a ta neu sp eh i izjalovtljemje sv o je n am ere o memi i svojih n a p o ra za meme; d a m e m apušta i gomi, kao d a g a nisam mišta koštao; d a m e, n ajzad , ovaj Bog p u šta d a odetm kao dim , kao p a ra , kao m eh u r, iako, međutiim, m o ja d u ša me m aže b iti ni dim , mi para, mi m e h u r, a m o ra d a p re b iv a u tam i tako dugo dok Gospođ sv etlo sti b u d e sam a sv etlo st; da n ik ad a ni z m c e te svetlosti ne m ože dosegnuti m o ju dušu: n asp ram takvog proklatlstva, to je s t veonog, večnog zaklona a d pogleda Boga, koji T ofet* n ije ra j, kojii s u m p o r nije am bra, k o ji šk rg u t zuba n ije olakšam je, ko ji u g riz crv a n ije golicanje, k o ja m u k a n ije sv ad b en a p o ste lja ? ”98 Izvan angli'kamske Crkve, b a p tis t Džom Bamjem je sam o b razac paklom istovrem em o zastrašem og i opčim jenog propovednika. P a ipak, on u svom d elu Treatise o f th e Fear o f God (1679) u č i da, ako je s tra h o d Boga p o d s ta k n u t jedino zebnjom od njegova suda, on je „bezbožan” i ,,me men ja src e”99. A do ,jstrahopoštovam ja” p re m a B ag u stiže se sam o p u tem poisutiim strahoviim a. K ao i toliki dirugi p ra p o vednici njegova vrem ena, Banjem tv rd i, u delu A H o ly L ife (1684), da jau ci p ro k letih , večmost kaznii, n em o g u ćn o st pok a ja n ja odbačemih, d ru ž e n je sa zlim dusim a p red s-tavljaju tem e n a koje često tra b a po d sećati ljude, kako b i ovi na* Tofet = Nekadašnja deponija za smeće kraj Jerusalim a. 98 J. Donne, Sermons, V, br. 13, str. 266—267. 95 J. Bunyan, A Treatise o f the Fear o f God, u Mtscellaneous Works, IX, izd. R.L. Greaves, Oxford, 1981, str. 23. 773

pustiili svoje rđave navike100. Silavno delo T he P ilgrim ’s Progress (1678— 1684) ne govori slučajino n a početk u o ognju k ° ji p re ti grešnicim a. Već od prvog poglavlja, hodočasniik, inazvan „H rišćan in om ”, upozorava ženu i decu da će njihov g ra d „p ro g u tati oganij s n eb a” i d a tre b a iz njega što p re izaći101. Ali greške su m oguće i ina puitu kojim se beži. „Hrišćaniina” vara „M ondenski M udrac” k o ji ga pogrešno upuću je k a jed n o j visokoj planini. A iz ove iznenada izlaze „tako strašn e m u n je i plam eni jezici d a se uplašio d a g a ne p ro g u ta ju ”102. Tle L ife and D eath o f Mr. B a d m a n (1680), T he Greatn ess o f the S o u l (1683), A H oly L ife (1684), a n aro čito A fe w Sighs fro m H ell (1658) veom a su re čita dela u tom pogledu. U p o sled n jem sa ovog spiska, p arab o la o L azaru i rđ av o m b o g atašu priuža p rilik u za obnovu danteovske tradicije, p a se govori o p ro k letim a „obuizetim strahovim a, užasim a, m u k am a i osvetom ”103. Jed n o m p rok letom e kao da je trb u h bio naipunjen k atra n o m i zapaljen. P otom se govori o gvožđu u sijan o m m ehovim a, o u žaren im kleštim a k o jim a se k id a m eso n a siitne kom ade, o zlim dusim a k o ji rastopIjeinim olovom pu ne te la p ro k letih itd. N apuštene od Boga „k u v aju ”, „prže”, „sm u d e”, „peku”, „ sp a lju ju ”, a da ih ipak n e u n ištav aju 104: novi slučaj opsesije vatrom , k o ju je analizirao B ašlar. „B olje je b iti raskom ađan u d po ud, no b iti p ro k let. B olje da je čovek bio pas, žaba krasitača, zm ija. B olje je bitii m a koje stvorenje vidiljivog sveta, nego um re ti n ep o k ajan .”105 Tu p a stirsk u b ese d u o strah u nalazim o ponovo u p unom za m a h u u delu T he L ife and D eath of Mr. B adm an („Život i s m rt bezbožnika” ), dijalogu izm eđu A tten tive an d W isem an. Ovaj, p o d snažnim u tisk o m alarm a n tn ih reči svoga suseda, uzvikuje: „Ako je, kao što kažete, — a to je istin a — sam o im e p ak la tako užasmo, šta je tek sa m esto m i m u k am a k o jim a se tu duše p ro k letih izlažu, bez i n a jm a n je g p rek id a i to zauvek, zauvelc?”106 100 J. Bunyan, A Holy Life u Ibid., str. 341—342. 101 Koristio sam jedan francuski prevod objavljen 1869: Le Voyage du Chnetien vers l’eternite bienheurense. Ovde str. 12 102 Ibid., str. 33. 103 J. Bunyan, Som e Gospel-Truths Opened; A Vindication of some Gospel-Truths opened; A few sights from Hell, izd. T.L. Underwood, Oxford, Clarendon Press, 1980, str. 276. “ Ibid., str. 273—300. m Ibid., str. 280. 106 J. Bunyan, Grace abounding and The Life and Death of Mr. Badman, izd. G.B. Harrison, London, Dent, Everyman’s Library, 1969, str. 152. 774

A fe w Sighs fr o m H ell je, po svem u sudeći, š ira ra z ra d a jedme propovedi, a doživela je veliki u speh. Pojaviilo se najm an je 35 izd an ja od 1658. d o 1797. godine, od k o jih dva u B ostonu, 1708. i 1731. godm e107. B anjen je izneo jedno, isto v rem en o rečito i u z n e m iru ju će, priznam je n a p rv im stra n ic a m a dela Grace A b o u n d in g to the C hief o f S in n e rs (1666): „ . . . K ada sam bio dete od devet ili deset godina, du ša m i je biia u takvoj teskobi da sam u s re d razn o lik ih ig a ra _i d e tin ja stih trič a rija , m eđu svojirn v e tro g o n ja stim drugovim a, često bivao u tu č e n i n a m u k am a, a da se ip a k n isam m ogao rešiti svojih grehova. Da, b io sam to lik o savladam o čajan jem u pogledu života i neba, d a sam če sto želeo ili da pakla nem a, ili d a j a bu d em je d a n od zlih duhova, sam o pod p re tp o stav k o m da su oni dželati. Ako se već m o ra ići u pakao, onda sarn više voleo d a b u d em m u čitelj nego m učeni.”108 iPreterano osećan je krivice jo š od sam pg detim jstva, o čajan je, isk u šen je sadizm a — to su su m o rn i h o riz o n ti koje o tv ara ovaj poseb n o tegoban tek st. Ma kak v a b ila njegova liona jed n ač in a, B anjen je — o p isu ju ći p a k a o sa očiglednom sklonošću — crpao iz klasionog re p e rto a ra p u rita naca. Mnogi od n jih su bili u b eđ en i, k ao što simo već istakli, d a su „ p re to je i kazne — ta k o govori Baksiter — n ad e i s-trahovi u pogledu drugog života n u žni za d o b ro u pravljainje svetom ”109. Perkims po d seća n a izreku p re m a k ojoj „p u t ka nebu p ro lazi kroz p a k a o ”110. E d m u n d K elam i /Calam y / te ra sam e svece d a m e d itira ju o su d n jem d a n u i paklu, tom m e stu „m uka bez o la k ša n ja i k ra ja ”111^ N eki, pop u t amglikamca Džoma Dona, više is tič u p sihološki v id paklene kaizne, lišav an je vizije Boga. Po T om asu Gudvimu /Goodwim/, n a p rim e r, „znanje” tog užasnog lišavainija izaziva „užas, jau k e i je c a je ”112. Ali većina p u rita n s k ih p ro tiv n ik a — Kič /K e a c h /, Sibis, Brouimbi /B roim ley/, Lav itd . — , k a d a govore o p a k lu , za107 J. Bunyan, Som e Gospel-Truths . . . , A few S ig h s . . . , str. 227. 108 J. Bunyan, Grace abounding. . . , § 7, str. 8. 109 R. Baxter, A Saint or a Brute, 1662, str. 143. J. Bunyan, Som e Gospel-Truths. . . , str. XLIX 110 W. Perkins, A Dialogue of the State of a Christian Man, u The Work, uvod i bel. I. Bredward, Appleford, S utton Courtenay Press, 1970, str. 366. 111 Ed. Calamy, The Art of Divine Meditation, 1680, str. 126. J. Bunyan, Som e Gospel-Truths. . . , str. XL. Up. M.M. Kappen, Tudor Puritanism, pon. izd. Univ. Chicago Press, 1965, str. 504. 1,12 Th. Goodwin, Aggravation of Sinne, 1643, str. 17; Aggravations of Sinning aggainst Knowledge, 1643, str. 80—81. 775

d ržav aju se k o d fiizičkih p a tn ji i d e jstv a ognja, žive i sum p o ra 113, pošto „neizrecive” zagrobne p a tn je , kako kaže Semju e l H ijeron, ne m ogu b iti ,,ni shvaćene, a kam o li izdržan e ”114. Is ti H ijero n , p o p u t k ato ličk ih propovednika, izlaže svojim slušaociima „krajinje užasmu p riro d u reči ,n ik ad ’ ”115. T okom jed n e p o g reb n e besede, D anijel F itli poziva m u d re k o ji ga slu šaju da m isle n a svoj k ra j p re n o što b u d e k asno i da več sada izab eru izm eđu večnog proleća božjeg i ,,jezera ognja i su m p o ra ” u koje se b a c a ju p ro k leti u p ra tn ji zlog d u h a ili svojih anđela. „Dim o d njihovih m u k a p en je se i pen jaće se uvek, uvek; i n e m a ju po čin k a n i d a n ju n i noću."116 V rhunac u takvom tip u pnopovedi dostiigao je rig o rista K risto fer Lav, kojd je jedinoga dana izjavio: ,,Da čovek im a i lju d sk i i anđeoski jezik, p a b i o p et bio nesposoban da o b jasn i k ra n ju bedu duše m učene / u p a k l u / . . . Da je čiitava zem lja p a p ir, da je sva voda u m o ru m astilo, da su sve trav k e n a zem lji p e ra i d a je pisaca koliko i zrn a pesk a n a m orsk im obalam a, pa bi o p et sve to bilo p re m a lo d a se p rik ažu sve m u k e u p ak lu .”117 ,N edostatak izabrandh odlom aka i tem atsk e p rezen tacije očigledno je u to m e što u'Simerava snop svetlosti n a je d a n ograničeni p re d m e t i što ga izdvaja iz njegovog k o n tek sta. Tako b i bilo pogrešno verovati d a je, č a k i kod p u rita n a c a , te m a paM a iimala prvenstvo u propovedim a. S u p ro tsta v lja ju ć i se u tom pogleđu ra n ijo j isto rio g rafiji, B abet M. Levi piše: ,,S obzirom n a u k u p an b ro j p ropovedi izgovorenih u Novoj Engleskoj izm eđu 1620. i 1670. godine, užasavajući opisi sudbine p ro k le tih nisu česti, b a r u štam paniim propovedim a.”118 Is tin a je d a su se stv ari unekoliko izmeniile kasn ije, k ad a su propovednici uočili d a se m oralna k ru to s t ž itelja u d a lju je od stila „Oitaca h o d o časn ik a”. O staje d a p ro u čav an je p asto ra le strah a , u p ro te sta n tsk im kao i u katoličkiim krajevim a, n e treiba da se ograniči sam o n a tekstove posvećene isMjiučivo paM u ili s m rti. Jed n ak o su važni i tragički razmoliM pozivi n a nužno „preziram je sveta”: drugo zajedničko p o d ru ć je k ato ličk e i protesitantske p a s tirs k e besede, k o je su se stalno pozivale n a p rv o b ita u katastroifiu, prvobitini greh. U N em ačkoj su, u X V I veku, S en ten tia e pueriles poučavale đ ak e izrek am a kao 113 Up. takođe H. Smith, Sermons, II, str. 89. 114 S. Hieron, S erm o n s. . . , str. 249. “ Ibid. 1,6 D. Featley, Clavis m ystica . . . , str. 289. 117 Chr. Love, Heavens G lory. . . , str. 39. 118 B.M. Levy, Preaching in the first half century of N ew England, H artford, The Americ. Soc. of Church Historv, 1945, c tr 776

šio su: H o m o ađ ca la m ita tem n a sc itu r (Čovek se za m u k u i ađ a), H om inis cor ex natura su a m a lu m (Č ovekovo srce je p o p riro d i rđ a v o ), ili H om o sib i ip si ca la m ita tu m a u cto r (Covek je tvorac v lastite bede) itd .119 P ro p o v ed aju ći je d n e nedelje o Jevanđellju po Luci (V II, 11— 17) — u te š n a epizoila v ask rsen ja sin a odovice iz N a im a — Jo h an G e rh a rt je slušaocim a govorio o sm rti, a p re toga izložio je „n ed aće /.ivota”. Jed a n deo p ro d ik e o d n o si se, dafele, n a o v u d ru g u tom u, sa gom ilam jem tv rd n ji k o je trad icio n aln o p red stav Ijaju ,sastavni deo b ese d e o c o n te m p tu s m u n đ i i u z uobičajen e navode iz K njige o Jovu, K n jig e p ro p o v jed n ik o v e i iz svetog B em ara. č o v e k se ra đ a d a b i p atio , tv rd i o n p o p u t tolikih drugih; živii u bedi; s a tiru ga bolesti. T eški ja ra m nose sinovi Adam ovi jo š od izlask a iz u tro b e m a te rin e p a do d an a p o v ra tk a u u tro b u za je d n ičk e m atere. Izlo žen i sm o muci, nesrećam a, b olestim a, siro m aštv u , brig am a, nemiirima, strah u : ,/Kako je bedan, kak o je zlosrećam ovaj ž iv o t!”120 Žan A m t /A m d it/, n a jč ita n iji „jevanđeosM ” teolog posle L u tera, u više m avrata se u svojim d e lim a v raća te m i „prez ira n ja sveta”. U veom a ra s p ro s tra n je n o j knjižici p o d naslovom O reg e n era ciji. . . , on čitaoou pakazuije d a je „n asleđ e koje čovek p rim a a d Adam a k ro z sta ro ili prirodm o rođenje, najveće o d svih zala, to je s t, g re h ko ji za so b o m povlači strah o tu , gnev, p a tn ju , sm rt, đavola, pakao i p ro k lets tv o . . .”121 Najislavnija A m tova ra s p ra v a De V ero C h ristiano pozirva v em ik a d a „p rezre svet p o ug led u n a H riista, i d a m rzi svoj život u ovom sv etu ”122. Značajmo je to d a jedno poglavlje knjiige č in i O ratio p ro co n te m p tu m u n d i, sastaviljeno od m eđ u so b n o povezamih bibilijsikih izreka: , , . . . Ah! kako sam valeo ta š tin u ovaga sv eta k o ji vene k a o cv et, suši se kao seno i n e s ta je kao senka! Ah! zašto sam poklom io svoju Ijubav i sv o je src e onom e š to je tro šn o i nestalm o, seni bez duše i n ištav ilu ? Ah! koldko sam m u k a, b a li, b rig a i n ed a ća sebi zadao z a rad tro š n ih stv ari bez ik ak v e k o ris ti za svoju b e s m rtn u dušu! Gde su sa d a Salam um ova d ik a i kra'sota? N e sta le su kao e v e t .. .”123 Ponovo o živ ljav an je starog p ita n ja Ubi su n t? Sve ovo o b ja šn ja v a d ru g u smažmu o p ask u A rntovu: „Oni koji se ne p re d a ju m ed itaciji o b ed i sveta i simrti, v a lja ju se po teorijaim a kao sviraje p o b la tu .”124 „T aština n a d ta štin a m a . . . ”, to u b eđ e n je je sv e p risu tn o u klasičnom d a b u u p ro te sta n tsk o j p a stirsk o j b e se d i na Up. G. Strauss, Luther’s H o u se. . . , str. 203 i 364, b. 1—4. H° J. Gerhardt, Sacrarum ho m ilia ru m . . . , I, str. 690—691. m J. Arndt, De la Regeneration. . . , str. 10. m J. Amdt, De Vero Christiano. . . , str. 76—83. 123 Ibid., str. 783—784. 124 Ibid., str. 124. 777

fran cu sk o m jeziku. Žan Daije /D a ille / i š a r l D relin k u r podseeaiju verniike u šarantonskoim h ra m u d a „vatroivi i olliuije ovog uzb u rk an o g m o ra sveta nose n ašu la đ u sve dok je ne razfb iju . . . Sve što je pod suncam sam o je zavada i m u k a du h a „ . itelo je kao trav a, a slava kao cvet u p o l j u . . . I najilepši od n aših d an a sam o je b u ra i om raza.”125 Jo š re č itija je anoniimna b esed a o P reziranju sveta, objav ljen a bez naznake m e sta izd an ja 1612. godine i p ro p raćena, izm eđu ostalog, „m aditacijom o žalosti zbog simrti vo'ljene osobe”126. Jedlna ru k o p isn a zabeleška p rip isu je to delo D relink u ru . Ali o š a r lu D relinkuru n e m ože b iti reči, je r je on 1612. im ao sarno sedam naest godina. Sa druge stran e, „m ed itaciju o s m r t i . . . ” tnapisao je su p ru g M arije P eren /P e r r in / pramim ule 1610. godine. M a kako bilo, delo potiee iz ndkoig p ro testan tsk o g pera, ali b i moiglo b iti piripisano i a u to ru Im ita cije. Suprotinost izm eđu tala i duha, izvesnost da n a ovome svetu sve ide loše, poziv n a razm iišljanje o tom e da ,,mi srljam o u svoju p ro p a s t" 127 — sve su to o p šta m esta te beseđe koja, nakon stoitinu drugih, ponaVlja d a život n ije „drugo d o . . . staln a b e d a ”128. „Glavno dobročinstvo v riine je i(dakle) prezirainje ovoga života.”129 Ponovo ovde n a p ov ršin u izra n ja „anđeoska a n tro p o lo g ija” pustiinjskih O taca i srednjovekovnih kaluđera. A utor šiba one koji, „um esto da se p re tv o re u anđele, p o sta ju životinje”130 i oštro u m n o savatuje: „ . . . N e ponizujm o više svoje duhove među ove simrtne stv ari, odvojim o se od zamilje: udiišiimo od sad a saimo večn o st”131 objavim o „ ra t te lu ”132. „N am ojm o voleti svet nd stvari k o je su u s v e tu . . . svet prolazi i njeigova lakomosit.”133 Ovaj; posiladnji iskaz ponovo svadoei o klasično m p o m era n ju reei „svet” od jednoga sm isla k a drugom e. U celini uzev, ree je o besedi k o ja n e uzim a u o b zir relativno, proimeniltjivo i plotsko: „Š ta je to što se od čoveka vidi? Slabo telo, pođložno h iljad am a bolesti; kom e je duša sam o pozajim ljena, u kom e sam o silom prabiva. To je kon ačište koje v alja n a p u s titi pošto istek n e ro k .”134 Tako, kao k o d b isk u p a Goidoa, logički stižam o do odbacivanja ganuća n ad sm rću dece: 125 J. Daille, Melange de serm o n s. . . , str. 241; Ch. Drelincourt, Recueil de serm o n s. . . , str. 37—38. 124 Le Mepris du monde, 1612. “ Ibid., str. 2. 128 Ibid., str. 113. 129 Ibid., str. 42. 130 Ibid., str. 18. 131 Ibid., str. 23. 132 Ibid., str. 25. 133 Ibid., str. 26. 134 Ibid., str. 115. 778

„Izgubio si svoju decu; z a r ti ih n ije dao Bog, k o ji ih povuikao iz sveta? Z ar se n isu roidiila d a u m ru ? . . . Z ar ona bila m an je sm rtn a od to lik ih d ru g ih k o je svakadnevodnose u grob? . . . Z ar je srn rt d a te ta nešto no v o ? Z ar od tebe, k o ji sii sm rtan , m ogla p o teći b e s m rtn a d e c a ? . . . Z ar n ije sra m o ta prdlivati toilike suze zbog toiga što te blažane duše sa d a suidaluju u vačn o sti, zbog toiga što su u m rle u svetu d a b i živele sa B o g o m ? . . . U stv ari, tr e b a da b u d eš zadovoljan; gajio si n ad e da će ti se ona n a ć i u staro sti i da ćeš iim o stav iti svoja dobira; ali Bog ih n ije stvorio iz tako n ištav n ih , nisk ih i o v ozam aljskih r a z lo g a . . ,”135 N akon ovoga odlom ka naće n as začu d iti da c o n te m p tu s m u n d i nađem o u p ropovedim a sa p u rita n sk o m sk lo nošću. Jed a n propovedniik izjavljuje: „Covek je, kako p o slo v ica kaže, kao kap vode, čas u vazduhu čas n a zem lji. O n j e travk a k o ja se b rz o sasuši, cvet što se n a m a h sparušii, diim ko ji iščili, prašiina k o ja se začas razveje, sen k a što b rz o nestan e . . .”136: n eiscrp n o p o n av ljan je is tih p o ređ an ja. H e n ri Smift iznova preuzim a n eg d ašn je Ubi s u n t?137 p a_ i on u p o re đ u je život sa v etro m k o ji duva i p a ro m kolja čili i n e s ta je 138. Sem ju el H ijeron, k o ji zapada u pesim izam , vidi u lju d sk o j p riro d i ,ym ešavinu tru leži i s m rti u k o jo j nem a n ičeg a do Zla i ko ju čeka sam o p ro p a s t”139. Riičard Sibis u s v a ja drevn u izreiku „bolji je d an simrti od d an a rođem ja”140 i poziva lju d e da pom isle kak o „nism o ro đ e n i za ovaj život i d a nećem o uvek živeti ovde. Dete u m ajčin o j u tro b i n ije za ovaj život; dolaizi n a ovaj svet, ali ne za ovaj život. Mi simo određ en i za drugi život.”141 F itli im a d o sta zn ačajan o d lo m ak o taštin i živ o ta: ,,čovek j e ”, kaže on, „kao ten isk a lo p ta k o ja o d skače o d jadnog zida do d ru g o g ”, je r je b a c a n ,,iz jed n e tu g e u d rugu, iz je d n e brige u d ru g u ”. Zato su ga D revni n aziv ali igračk om bogova (lu d u s d eo ru m ). Taštiina m lad o sti sled i iza glup o sti detinjstva, slavoljuiblje zrelog doba sm en ju je bezum lje m ladosti; zatiim se brzo p rib ližav a užas od s m rti. Životn i to k je sm en jiv an je bada; iz spoljašnjiih zala u p a d a m o u unutrašinja zla, iz bolesti u g reh i o b m u to ; idam o ,,iz stra-

Je su no su

135 Ibid., str. 111—114. 134 H.B. A verie profitable sermon, str. 18. navedeno u J.W. Blench, Preaching in E ngland. . . , str. 315. 137 Up. takođe J.W. Blench, Ibid. 138 H. Smith, S e rm o n s. . . , II, str. 98. 139 S. Hieron, S erm o n s. . . , str. 330. 140 R. Sibbes, The Spiritual lubile in two sermons, 1638, str. 55. 141 R. Sibbes, The Churches Eccho, 1638, str. 125—126. 779

h a u b rig e i iiz briiga u s tra h ”142. N ajzad — ailti sp isak b i se m ogao p ro d u žiti — R ičard B a k ste r tesno povezuje pesiiimističk i su d o čoveku sa uv iđ an jem njegove n e p o sto ja n o sti i prom enljivoisti: ,;U stvari, tužno isk u stv o ovoga doba veom a je um anjiilo m oje p o verenje u čoveka i sniziio m o ju oceinu o n a jb o ljm a . . . V idim čoveka kao tak o bolesnu, la k u i nepo'stojanu stvar, k ao biće tako pro m an ljiv o u svojim strah o tam a i nak lo n o stim a, d a više nikoga n a zam lji n e m ogu natzvati svojim p rija te lja m , p o m išljaju ć i p re da m i m ože p o sta ti neprijatellj.”143 Ove rečenice nalaze se u te k stu napisanom posebno ,,za siroim ašne žene i neškolovane seljak e”. Ali m izan tro p ija je b ila u logici c o n te m p tu s m unđi, utem eljanotm n a u b eđ e n ju u p o tp u n u zlobu čoveka. Pozajimimo sad a od A rtura D enta /D e n t/ (k o ji govori k ro z u s ta jed n o g teologa) tirad u , veom a sličnu Plelberijevoj u C elestinim . Dello A rtu ra Denta, T h e Plaine M ans P athw ay to H eaven (1601), ubraijalo se m eđ u najlslavinije engleske m olitvem ike X V II veka. A tu čitam o: „Svet je ok ean pakla, p riz o r k o ji ra d u je sam o priglupe, p o zo rište taštin e, la v irin t grešaka, p o m o r tuige, svinjac opsad n u to sti, dolina bede, poizorje n esraća, re k a suza, podru č je podvale, kavez pum sovuljaga, jazb in a šk o rp ija, v rtlog stra sti, rđava komediija, varijiva lu d o st: je r tam o gde su lažne rad o sti, tu su p rav e tuge. U živanje je neizvesno, bolovi pouizdani; n a p re d a k nepouzdan, pečal tra ja n ; ra đ o s t kratka, tu g a dugačka.”145 D a li se m ože reći d a su p u rita n c i bili sp ecijalisti za tak av jezik n a b rita n sk im o strv im a u XVI i X V II veku? Takvo m išljan je bilo bi pogrešnio. A nglikanac Džon Don posvetio je više p ropovedi „p a tn ja m a života” i „bednoj sudbin i čoveka”. Jednog d an a je re k ao slušaocim a da je čovek „stecište i okean svakojake bede. V atra, vaizduih, voda i zam lja misu elem enti čoveka. To su p re u n u tra šn ja pokvare n o st i sp o ljašn je n asilje, talesni bo l i tuga srca; i m ada ga oni m ogu u n ištiti, on je sačinjan sam o od n jih .” Besedn ik n a stav lja tv rd eći d a je čovek sam o „jau k ” i ,,beda”; zato i plače p ri d o lask u n a svet146. Vezili je, kao i Don, odD. Featley, Clavis m ystica. .. (The Crown of H umility, 1624), str. 243. 143 R. Baxter, The Right Method for a settled Peace of conscience and Spiritual Comfort, 3. izd., London, 1657, posveta nepaginirana. 144 Vidi preth. gl. 4. 145 A. Dent, The Plaine Mans Pathway to Heaven, London, 1601, str. 97, H.C. White, English Devotional L iterature. . . , str. 210. 146 J. Donne, S erm o n s. . . , II, br. 2, str. 78—79. naročito II, br. 13; III, br. 1 i 8; IX, br. 1 i 2; X, br. 9. i 11. 780

baoivao d ram atičn o sh v atan je p re đ estin a cije, drag o kalvinistiima. I on je v a m icim a o tv ara o r6latiivno o p tim istič k e iizglede, pod uslovom d a se o b ra te , ali njegove p ro p o v e d i dokaizuju da je o stao dužnik trad io io n aln o j besedi o p re ziran ju sveta. Dve njegove propovedi p o sta v lja ju p ita n je : „Š ta je čovek?” D ruga je d n a o b jašn jav a ,,u kom smisliu tr e b a da n ap u stim o svet” . ć e tv r ta raspravilja o „ludosti s v e ta ”, a p e ta tvrdi da je „život sain”147.

147 Up. J. Deschner, Wesley’s Christology. An Interpretation, Dallas, South M ethodist Univ. Press, 1960, str. 199—203: propovedi br. 81, 103, 104, 119 i 121. 781

20

.

ESHATOLOGIJA I PREDESTINACIJA 0 SKOROM ISTEKU VREMENA iNa p reth o d n im stra n a m a izdvojili sm o, u n u ta r pastora le sitraha, zajed ničke tačke k ato ličk ih i p ro te sta n tsk ih propovedi. S ada cem o istaći dva osobena p ro te s ta n ts k a svojstva: esh ato lo šku besed u i s tra h u pogledu predestinacije. N aravno, n ije re č o tom e da se ta dva svojstva proglase islMjučivo protastantsikim . Videli sm o da se o strašn o m su d u govorilo i u ikaitoličikim k rajev im a, kao što se tu propovedaila i d o k trin a o m aiom brojiu izabranih. Ali počev od L uterovog n a s tu p a p a za je d a n i po velc, p ro te sta n ts k i sveštenici su snažno naglašavali sk o ri istek vrem ena, naročito u N em ačkoj i Eingleskoj. Sa druge strane, u če n je o zavi’smoj voilji, koje je u sk o ro postalo u b eđ e n je svih kalvinista, sadržavalo je u sebi ozbiljan naboj strave: ko je m ogao b iti siguran u svoj izbor? U knjizi S tra h na Zapađu već je bilo reči o p ro te sta n tskoj ashatologiji1. Ovde biih n aro čito želeo da istak n am opsad n u atm o sferu k o ja je om ogućiia novi zam ah stariim strahovim a i iščekivanjiim a i do v rh u n c a dovela b ese d u u kojoj su se sp ojili strahovi, p re tn je i nadanja. K ad a se u spostavi opsadni m e n talitet kod p o jed in ca ili u zajednici, p o sto ji opasaiost d a on bude u to lik o opasimji i napatiiji, ukoliko se ta je d in k a ili zajednica oseća slabijom i ukoliko bonba protiiv n e p rija te lja izgleda neravnopravnijom . U XVI veku u N am ačkoj se takva situ acija ispoljila narooito u govoriima i delatn o sti Tom asa M incera (izm eđu 1520. i 1525) 1 kod Jovana iz L ajd en a 1534— 1535. P rožeti m ilenarizm om , 1 Naročito str. 213—230. 782

sm a tra ju ć i sabe novim prorocdm a, ubeđend da u h rišćan stvu njihova v ra m e n a „jaguilje b lu d n iče sa z m ija m a ”, oni su, u razm aku od d eset godina, želeli d a v aspostave B ožje kraljevstvo n a zemliji, koje će učiiniti k ra j svakoj po k v arenosti, svakoj p risili i svakoj naslozi. Oni su svesmi o g ro m n e veličine zadatka, j e r v alja p re o k re n u ti čitav p o litičk i i društveni poredak. O tu d a njihovo u b e đ e n je da „izabraini” treba d a pnibegnu nasdlju. Oni p ro g laša v aju da „ n e p rija te lji n em aju pravo d a žive" i tum ače u buk v aln o m sm i’slu rečenicu iz Jevanđelja po Luci (X IX , 27): ,,A one m o je n e p rija t e l j e . . . dovedite am o i isijecite p re d a m nom ." Nesam erlljivost izm eđu sre d sta v a i ciljeva ovde je, dakle, izivor egzaltaoije i nasilja. „ Iz a b ra n i” iz XVI v ek a n a ja v lju ju — i žele da uslcore — p u sto šn i haos k o ji će dovesti do novog zem aljskog raja. Oni ne su m n ja ju u deio tv o rn u po m o ć B oga k o ji je „svrgao m oćne sa n jih o v a p re sto la i uzdigao sirom ah e”2. Ove e k stra m ističk e ideoilogije su kao k ab v a uveličav aju ća sočiva k o ja om ogućuju d a se kao u la b o ra to riji sagleda funkdoniisanje eshatološke b esed e što ag resiv n o šću razgoni — ili p rik riv a — strah , i svetlošću buduionosti nadokm ađuje su m o rn o st sadašnjo sti. Ova amaliza pom aže da se sh v ate brojme protestantis'ke propovedi koje su vermicima n ajav ljiv ale skori k ra j sveta: što su bili z a stra šu ju ć i iizgledi za gre&nike, a eg z a ltira ju ć i vidokrug za izabrane. Ta propoved se (sa izuzacim a k o ji će b iti istak n u ti) najčešće u d aljav ala od m iilenarističke sh em e i ndje propoveidala nikakvo Božje ca rstv o n a zemilji. U.pućivala je neposredno n a strašn i sud. A š ta nalazim o u pozadini tih pretinji, uiz k oje je išla o g ro m n a n ad a za „ p red o d re đ e n e ” ? K rupan s tra h proizašao iz m račn o g u v ida u sadašnjiost. I'Storiografija sve bolje u v iđa ta j eshatološki vid p ro teistantske refo rm acije, kojii ipak ne iznenađuje. R a n ije srno rek li3 da su h u m an isti, p o p u t G ijo m a B idea /B u d e / povezivali pohvalu p re p o ro d a književnosti i u m etn o sti sa ubeđen je m da sve ide od zla na gore i d a je kraj sv eta blizu. S lično zapažanje nam eće se i što se tiče većine refonm atora. L uter, M alamhton, geograf K ario n /C a rio n / i to lik i liutera n sk i propovednici, tokom čitavog X V I veka p a i k asn ije, tv rd ili su da se biiži k raj istorilje i d a je su d n ji d a n blizu. Ali su se, u isto vrem e, aktivno baviili obukom i v asp ita2 Up. uvod Ž. Lefevra u Th, M iintzer (1490—1525). Ecrits theologique et politiques, Presses Univ. de Lyon, 1982, naročito str. 33—38. 3 Up. str. 157. 783

fnjem om ladine4. Može se p o b u šati d a se p ro tiv ree n o st izin eđ u ta dva sta v a razreši tako što će se reći d a osnivači protesitantizm a nilsu želeli da o sta n u sk ršten ih rutku čekajući stra šn i su d i da su želeli, p re iisteka vrem ena, da deci p o d are dobro m o raln o i religiozno obrazovanje. No, da li is to rič a r tre b a da b u d e n a s tro je n suviše k arte zijan sk i? Z ar n e tre b a ra đ ije prihvati'tii istovrem eno p o sto ja n je suproitn o sti u zajednici kao i u p o jed in cu ? Svako od nas je u sebi p ro tiv rečan i to čini bogatstvo čoveka, a isto rio g rafiju pasiionaintnim zam m ainjem . L u ter i njegovi učenici u N am ačkoj osećali su dve međusoibno nerazlučive v rste strah a . Sa jed n e stran e , n jih je užasavalo sad ašn je stainje stivari u h rišćan stv u n jih o v a vrem ena i iz toga uvida zaM jučivali su d a m noženje grehova m ože dovesti sam o do pogibelji i konačnog oslobođenja. S a druge straine, b ili su svesni, bez suimnje više n o M incer i an a b ap tisti iz V estfalije, n ep o sto jan o sti svog po lo žaja refo rm a to ra u k o n te k stu doba: osećali su se okruženi m nogim neprijatelijiima. ProglasiM su S o to n u odgovornim za te dve k ateg o rije o p asn o sti i sm atrali su ga m a jsto ro m k o ji na šahovskoj tabili p o k re će tako sv o je ra/.ličite pione d a b i se dočepao što vliše d u ša p re k ra ja vrem ana. Izvodio je završmi forcing p re no što b u d e zauvek zatvoren, nemoćam, u ponorim a pafela. Jed a n b erlin sk i p a s to r re k ao je svojim slušaocim a: „Videći da svet stari, zli d u h čini sve što m ože d a u sp av a savest lju d i kako bi oni u m ira li u grehovim a."5 P ošto sam već icmao p rilik u da to uoinim 6, ja neću pocnovo govoriti o veom a snažnom osećan ju „melagodnOsti" kod nem ačke elite X V I veka. Z auzvrat, p o treb n o je istaći d a se meisto k o je je protestantsika književnost toga doba p rid av ala zlom duhu, „knezu od ovoga sveta", čaro b n jaštv u , h u ljen jim a , n eiscrp n o m opiisivamju p o ro k a toga vram ena, n ak azn im slučajevim a, z a stra šu ju ć im znamemjikna, m ože razu m eti sam o s ob zirom n a eshatološke najave, ma ubeđem je d a je A ntih rist već tu i izvesnost da se lju d sk a is to rija bliži isvome k raju . V aljalo je, dakla, p ro b u d iti grešnike stavljaju ć i im p re d oči stra šn e izglede, od sad a veom a b liske. P ri svem u tom e ta z a stra šu ju ć a b ese d a im ala je utešam vid: p rav ed n i će u sk o ro videti k raj svojih stre p n ji i svojih sitrahova. 4 Ova dva istovrem ena stava dobro je istakao G. Strauss, L u th ers H ouse. . . , str. 31—33. _ 5 Navedeno u J. Dollinger, Die Reformation, ihre innere Entw iklung unđ ihre Wirkungen im Umfange đes luterischen Bekentnisses, Ratisbonne, 3 sv., 1846—1848: II, str. 541 i u J. Janssen, La Civilisation en Allemagne, V III, str. 457. 6 R. Urbanus, Opera latine eđita, Niirmberg, 1562, f° 431. 784

P ošto sam n a ovo podsetio, žeieo b ih n aro čito d a osvetk rh k o st re fo rm a c ije u N em ačkoj — u E vropi — u X V I . |>rvoj poloviimi X V II veka. Z ah v alju ju ći vrem enlskoj udaJ jiM iosti, m i znam o da je p ro te sta n tiz a m u speo d a se čv rsto ukoreni u polovini Evrope. Ali savram anici L u tera i trid evrlogodišnjeg ra ta rnisu nikako b ili sigurnii u tu d elim ič n u pobedu. P ro te sta n ti su dugo v rem en a im ali ozbiljmih razlor.a da se boje ug u šen j a „avamđeoslkih" glalsova. O pistanak lulcrainiske re fo rm ac ije n ije bio p o stig n u t p re V estfalsk ih ugovora (1648). V eom a ra n o se uvidelo da se razvi'ja katoilički liroti.vnapad — o tu d a panični s tra h jezulita. U treln u tk u ka Ovo izlaganje o Cvingliju inspirisano je člankom ,,Zwingli, Zwinglianisme" od J.V.M. Polleta u Dictionnaire de Theologie catholique, XV, col. 3716—3928. 125 Corpus Reformatorum, sv. 96: Zwingli, IX, pism o br. 580 (iz 1527), str. 30. 126 Ulrich Zwingli, Opera, izd. M. Schuler i J. Schultess, 1828 —1842: IV, De Providentia Dei, str. 139. m Ibid., str. 112. 128 Ibid., str. 140. 807

U X IX i ipočetikom XX iveka poistojala je is'Mlonost d a se u dvostrukoj p re d e stin a c iji (je d n ih za r a j, d ru g ih za pak ao ) vidi kiljuč kalvinis’t ičkog učetnja. N eki jo š uvek talko m isle, allli dan as preovllađuje im išljenje d a Kalvim n ije iz n je izveo celo k u p n u isvoju teo lo g iju 129. U izidanju Poučavanja hrišćanske religije iiz 1560, iglavoo izlagamje o p re d e stin a c iji umeto je u I I I kn jig u (gl. X X I—X X IV ) iza o p š im ih ra z m a tra n ja o posvećenju i opravdanjtu (gl. Iill—X X ). (Kalvin, izm eđu ostalog, poziva da se n e zalazi suviše u iBožje taijne o taJko teškoj m ateriji. U to m poidručju tre b a da se držim o omoga čem u n a s u či otkrovem je. Ali, u isto v rem e, n e tre b a n i zatašk av ati to u čenje, kao što to čime meki k o ji sm a tra ju ,,da ono uzd rm av a veru, Ida sm u ću je src a i čin i ih u tu č a n im ”130. U stvairi, Kalvim Ije izgleda u svojim pro p o v ed im a m alo raspravljao 10 večinom p ro k ietstv u . iNjegov cidj ije p re bio d a istalkne u tešn i rviid izbora. ,jK ada, idakle, isum njam o ida je obezb eđ en b oravak n a nebu, to je kao d a me prizn ajem o Ismrt i s tra d a n je Golspoida našeg Isusa H rista , kaže sveti P avle.”131 Zbog n ap a d a mjegovih protiivnika ma to gledište, refoo-m ator je b io prim oram d a u svojim pollem ičkim delim a poisebno insistira n a d v o stru k o j p re d e stin a c iji132. Za isto riju m entalitieta n ije toliko važno da u stan o v i d a li ije IKalviim stavio p re d e stin a c iju u isredište svoje teologije ili me, već d a p red o či da jje, isa je d n e strame, to mjegovo učen je ibdllo žestoko O sporavano u n u ta r sam oga p ro testan tizm a, a d a su, isa d ru g e strarne, njegovi masledmici bili skloni preuveličavamju tog v id a protestamtsike teologije. Da li je u tam poglledu uvećana ad go v o rn o st T ea d o ra d e Beza? P rem a K arlu /Bartu /IB arth/ poigrešno je predestim aciju s m a tra ti mačelom iz koga je T eo d or d e 'Bez izveo oelokupmu sv o ju teodogij u 133. T u nedavmo je iBrejj / J . S. Bray,/ pisao u isto m sm islu. Ako se, kaže om, p o s m a tra u cellmi teološlko dolo velikog branioca ptrotestam tizm a ma K olokviju u P oasiju, 'koji je posle KaLvina p o stao u p ra v ite lj družbe pastoira u Žaneivi, u v iđ a se da on o me d a je sred išnae rniesto terni o predestim aciji. T eodor m Up. povodom toga i onoga što će uslediti J.S. Bray, Theodore Beza’s Doctrine of Predestination, str. 44—63. 130 Calvin, In stitu tio n . . . chretienne, III, XXI, 4: III, str. 397. 131 Calvin, S erm o n s---- sur les deux epistres de saint Paul a T im o tee. . . , str. 504. 132 P. Jacobs Prddestination und Verantwortlichkeit bei Cal• vin, Neukirchen, 1937, str. 142—152. J.S. Bray, Theođore Beza’s . . . , str. 50—51. Ovde aluzija n a Kalvinov spis Congregation sur l’election eternelle (1551) u kontekstu afere Bolsec i na De aeterna Dei Praedestinatione, 1552, protiv Pighiusa. 133 K. Barth, Dogmatique, II, 2, Geneve, Labor et Fides, 1958, str. 80. 808

de iBez n e o b ja š n ja v a sve p rib eg a v aju ći „večnoj oidluci Bog a”;, n e o ig ao izu je sv o je učemje sam o oko toga pojim a134. Pa lpak, tačno jje d a je dopiuneo u ć v ršć e n ju m e sta predestim acije u konpusu p ro te s ta n ts k ih vero v an ja. iViše m jegovih d ela posvećeno je sp ec ija ln o toj tem i: Tabula p ra ed estin a tio n is BOG

P red zn an je

T. de Bez, Tabula predestinationis, 1555.

134 J.S. Bray, Theodore Beza’s . . . , str. 82—84. 809

(1555), O predestin aciji, p rotiv K asteliona (1558), De Praeđestin a tio n s D octrina (1582)135. Bez n ije izobličavao K alvinovu m isao o p re d e stin a c iji136. O n je n ju si'stem atizovao i uklopio u novu sholastiku. O n je a u to r silavnog d ija g ra m a koji d eli čovečanstvo ina dve grupe, izm eđu !kojih inema nikakvog prelaza. „Večni g ovor” Boga, to je st, odluka o pradestim aciji postaiviljena u v rh šem e, odm a h ispod reči ,,,Boig", izgleda ikao izvor iz koga istič u dve rek e koje se više nikaida neće isresti. P rav ac prvoj o d re đ u ju „vokacija" ( = poziv u p u ćen izabram om ), m ilosrđe, vera, opravdamje, p a o n a istiže do „uzvišenja u večni žiivot”. D ruga proilazi kroz „nikalkvu vokaciju” ili „vdkaciju bez dejistva”, o k o ralost, nepozmaivamje ili p re z ir Jev an đ elja, m epravdu i ,,skrn av ljen je” i neizbežno ivodi „osudi ma večnu sm rt”137. M oguće je d a ije Bez m ajpre p u s tio ovaj svoj p o tre sn i dijagraim d a ikruži me p ro p rativ ši g a tek sto m koji b i ga objašn jav ao , p a ije omda, izgleda, n a traž en je Pijera M a rtira V erm iljija /V erm ig li/ napisao taikav te k st za tu m ače n je Tabula p ra ed estin a tio nism . Ma 'kako .bilo, te k veom a p ro sta g rafik a te šem e stv o rila je škoilu. Perlkimis i Bamjelni, nepolsredmio dli posredmo, ugledali su se ma Teodora d e iBeza i svaki je od n jih nasilikao po ja d a n d ijag ra m koji preidstavlja divostruku su d b in u čovečamstva, igde ja d n u njegovu polovinu Bog voli večno, a d ru g u večmo m rz i139. Parikinjs jalsino ističe u ivrhu svog crte ža ida se, po mjam u, tu raidi o „očnom kateh izisu za one k o ji n e znagu d a ičitaju. J e r id u ći p rs to m /p o šami, m epism eni/ m ogu d a opaze važne tačk e relig ije i mjihov red o sled .” T ak o se T eodor d e iBez maišao ma izvoru veom a rasp ro stram jene audiovizuelne pedagogiije k o ja je religiozno obrazovam je u sred o to čila ma pradastim aciju. Bezov u ticaj pojačam 'je Zalnkijeviim /Z a n c h iu s/. T alijan Đ irolam o Zaniki je Šbio avgustinac k o ji je p re šao u protestan tizam . Predavao je u S tra z b u ru , potoim u H a jd e lb e rg u i Noj štatu , igde je uimro 1590. godine. iNjegovo glavno delo De tribus E lo h im . . . (1572) snažno je doprimelo stvaram ju p ro te sta n tsk e sho lastike. Zamki je , p o p u t Beza i u isto vrem e k a d a i on, ibio u b eđ e n i p rista lic a su p ralap sarizm a (b o žan sk a o d lu k a o izb o ru ili proM atstivu p ra th o d ila je odluci o p a d u 135 Up. Fr. Gardy, Bibliographie des o eu v res... de Theodore de Beze, Geneve, Droz, 1960. 136 Up. bibliografiju o tome u J.S. Bray, Theodore Beza’s . . . , str. 66, b. 193. 137 Reprodukcija u Fr. Gardy, Bibliographie. . . , str. 49. 138 J.S. Bray, Theodore Beza’s . . . , str. 71. 139 Reprodukcija Perkinsove šeme u W. Perkins, The VJork, str. 168—169. 810

Adaimovom). O sim ta g a , o n je b io p o d smažnim u tic a ja m aristo telizm a — istovrem eino sv eto g T om e Akvimskog i padovanskog. Želeoi ida isivu svoju smagu po sv eti o tk ro v a n ju božanskog im ena izrečenog u D rugoj knjizi M ojsijevoj (III, 14): ,jja sam onaj ikoji saim”, Zaniki je B ibliju uvio u m etafiziku i o d iBoga mačinio 'Univerzalni uzrolk isvega. p re m a tam e, Trojistvo „ b ira” izaibirame. Ovi n isu spalsemi zato što je Iisuls uimro za nijih. iNaprotiv, H ris t je u m ro zato što je odrvajkada bilo oidlučemo d a se on ž rtv u je za mjih. Izb o r taiko p re th o d i opravdam ju, a smažmi hristocantričm i maiglaisa'k ikaRvdmiističke teologije p re m e šte n je suvim tv rd n ja m a ma ibožamske ođ lu k e. K ru ta ortodokisija izgrađona n a tvndmiji o p radestim aciji smen ila je religioznu u zavrelost i p o v arljiv i pogled uperem Ika Spasiteljju s p o če tk a re fo rm a c ije 140. Zia V ilijem a P e rk in sa (1558— 1602) račen o je, k ao i za Beza, d a je izvitoperio Kalvimovo u č a n je 141, m aročito zb o g njegovog in sistira n ja ma p re d astin a ciji. iNaprotiv, s k o rij a tum ačen ja v ra ćaju P erk in sa u Iju d sk ije dim enzije142. D o ista je Perkiiins, č a k i aiko ije m eosporno b io p o d utioaijam B eza i Z ankija, celog isvog života bio zaoikupiljen p a s tirs k im problem im a i kaizuiističkim brigam a, k o je n isu m u čile biv šeg talijanskog aivgustinca; a a k o ise mjegov dijag ram u p o re d i sa Bezoviim, vidi se d a o n saidrži dug ačak sre d n ji stulbac posvećen delovanju H rista , ikoji inedostaje u šem i mijiegovog p re thodmika. Ordo salutis, p o Perkimisu, p o tiče o d H ris ta i ostvaru je se n jim e 143. Naljzad, dalo u k om e se nalazi d ija g ra m , A G olden Chaine, n e pokaizulje se n iti tra b a da b u d e č ita n o kao potpum a teološlka simteza (iisto, uostalom,_ važi i za Bezove spise o p re d e stin a c iji). „O no ine sad rži mikakvu d o k trin u o Crkivi, nikaikvu d o k trin u o svetom D uhu, a im a sam o nepotpuno izlaganje d v o re n ja G ospoda.”144 U svom glajvmom deilu Perlkiinis se„ dalkle, d o ista zannmao sam o za pitam ja k o ja se odinose ma p o jad in ačn i sp as. Uz te nijanse, n e m ože se ospoiriti uloiga k o ju je odigrao Perkims, uz B eza i Z an k ija, u usm eravam ju međumarodmog kalvimizma ™ Up. O. Gundler, Die Gotteslehre Girolamo Zanchis, Neukirchen, 1965, naročito str. 159. Up. takođe J. M oltmann, Prddestination und Perseveranz, Neukirchen, 1961. 141 B. Hall, „Calvin against the Calvinists”, u John Calvin, izđ. G.E. Duffield, Appleford, S utton Courtenay Press, 1966, str. 29—30. 1,2 R.A. Muller, „Perkin’s A Golden chaine: Predestinarian System or schematized Ordo salutis”, u Sixteenth Century Journal, IX, 1, 1978, str. 69—81, L.B. Wright, ,,William Perkins: Elizabethan Apostole of .Pratical Divinity’ ’’, u Huntigdon Library Quaterly sv. III, 2, 1978, str. 171—196. 143 R.A. Muller, „Perkin’s A Golden chaine. . . ”, str. 76. 144 Ibid., str. 70. 811

— a u sk o ro i sin o d a iu D o rd reh tu (1618— 1619) — k a sve većo j polarizaciji oiko m ad a iite ta i uloge pred estin ao ije. O va je b ila stailna preolkupacija pro p o v ed n ik a iz K em bridža. Gadisne 1589. ab javio je T reatise tenđing u n to a declaration w eth er a m a n be in estate o f dam nation o r in estate o f grace, 1590. svdje veliko đelo o pitamjiu A rm illa aurea, kosje je u engleskom p revodu idobilio inaslav A G olden Chaine: Or, th e Descrip tio n o f theologie; p o to m 1592, A case o f conscience, The G reatest that ever w as: how a m an m ay know w e th e r be he th e Child o f God, o r no; godine 1598, De P raedestinatione, najczad 1602, A T reatise o f God’s Free Grace and M an’s Free-will. Očigladina P erkinsova pobožinast i njegav uticajj kao prapoV ednika o b ja šn ja v a ju veliku raspro'strainjem ost njegov ih dela. G adine 1612, A G olden C haine tje već im ala t r i izdanjia n a ilatinslkom i deVet n a enigleskam. štav iše, poznato je majlmamje je d n a e s t izsdamja injegovih sab ran ih dela^, štam ipamih izm eđu 1600. i 1635.145 Pienkinls je, dakle, snažmo doprineo d a se p ita n je p re d estin a cije p o sta v i u sre d ište religiozn ih p re o k u p acija Emgleza. P o to n ji ra'zvoj angliikanizma m ogao b i zaMOniti oinjenicu ida su X X X I X Č lanaka iz 1563. b iii p o tek li iz izrazito kailv inlstičke in sp iracije, iako je ikult b io -sačujvam p o d k a ta lič k im spaljašnljim izigledom. Oni su, dakle, opravdam je po tv rđ iv ali jedilno v eram što je , u form julaciji an ag a doba, b ilo nužmo pavezano sa zav isn am volj am i p;r eides tinacijom . Glamak X tvndi ida jie „položaj ičoVeka nalkotn Adam ovog sag rešen ja tak av d a o n me m ože, svo'jim p rira d n k n smagama i svojiim d o b rim delim a, da se sa m ok:rene ka veri, d a se prip re m i da je p rim i i d a prizove iBoga. Z ato m i neimamo mogu ćn o sti da o stv arim o d ab ra dela, k o ja se d o p a d a ju B ogu i p rih v atljiv ija su m u , bez p re đ u sretljiv e m ilasti čiji je posredn ik H rist. O na mam p o d a ru je doibru volju, p a k a d a steknem o tu idabru v olju, a n a rada sa m am a.” P rem a X III članJku „dela o stv a re n a p re mo što ise p rim i m ilost oid H rista i nadahm uće od njegovog Duha misu p rija tn a Bagu, je r ne izv im iz vere u Is u s a H rista. Oma n e p rip rem a ju čoveka za prim am je raiilosti. . . N aprotiv, p o što misu izvršema k ao što to B og želii i n a re đ u je , oma, bez ikakve Suimnjie, im aju p riro d u g reh a.”146 Ova 'doktrina b ila ge u sM adu isa mazorima pcrvih englesk ih refonm atora. T in d ejl /Tym dale/ j e u Prologue to the E p istle to the R o m a n s izjavio d a je taij kam em tar mapisao 145 L.B. Wright, ,,William Perkins . . str. 192. 144 Up. E.G. Leonard, Histoire generale du Protestantisme, sv. II, Paris, P.U.F., 1961, str. 59. Up. The Test of the Thirty-Nine Articles of 1553, 1563, 1571, W.M. Meredith, Ed., London, 1889. 812

,,ka!ko b i dokazao d a ičovelka sa m o v e ra opravdava. Z a omoga k a ji tio n e p rih v a ta , zatv o ren a je n e sam o ta poslam ica i čitavo deio svetog Pavla, vee i P ism o u celimi.”147 iKremimer /C ranim er/ je b io (jaš k ateg o ričn iji. „O pravdanje v e ro m j e ”, govorio je ,om, „č v rsta stema i tem elj h rišća n sk e r e li g i j e . . . O naj k o ji to adibaoifje me m ože b iti sm a tra n h rišć a n in o m , n iti bran io cem slav e H ristove, već se m o ra p asim atrati k ao pro tiv n ik H ris ta i njegavog Jevanđellija i k ao bram itelj ta š te slave Ijuidske.”148 U p ra p o v ed i o poikajanju, iB redfard je ovak o pre'M injao sv o je slušaoce. „O d b acite tu 'gnusmu p o m isao da u očiima B ag a m ože b iti d ru g o g zad o v o ljan ja za g re h do li sam e k rv i H risto v e. H uljanije je , užasno h u lje n je m isliti d m g ačije.”149 P ro p o v ed aju ći o O čenašu, L atim er je ta k o đ e tvrdio: „ . . . š t o se tiče mašega sp asa, m i rne tra b a d a verujam o da ćemio mašim vlastitiim d e lim a zađobiti večmi život. To bi znalčiilo h u iiti inia Hirista. 'Spas i o p ro štaj g reh o v a daije an . Taj d a r je mjegov i slobodam ."150 Osim toga, ta k v u je d o k trin u p o u ča v ala i žanavska B ib lija, k a ja je u en g lesk am p re v ad u ,bila d a le k o najčitamijia v e rz ija Svetog p is m a k o d B ritan aca elizabetinskog doba. A o n a je sadržavala n e sam o kalvim istički obojemia obtjašnjen ja već i meku v rstu tip io n o ženeviskog k ateh iz m a p o d naslavoim C ertaine Q u estio n s and A nsw ers T o u ch in g th e D octrine o f P redestination. L a m b eto vi članci, k a je je 1595. gadine ab zn an io nadbislkup V itg ift — ali koji, iistina nilsu p o stali oificijeini te k st —, b ili s u izrazito kalvinistički, što se dogm e tiče. Trvemje iizmeđu ep isk ap a laca i p rezviterij a n a c a počelo je više oko k u lta i crkvene h ija ra rh ije mego oko p re d estin a cije. P a ip a k o d b ac iv a n je zavisme vo lje isp o ljilo s e umutair zvamičme Cnkve već a d E lizab etin ag daba, a k a s n ije se pojačalo. Oko 1580. godine u iK em bridžu se razvila /iizvesna amtikalvinistička op azicija, u sprezi sa kantim entalinim luteram ckna. Ona j e i izazvala re a k c iju P erk in sa, uzmamkiemoig zbog u č e n ja k o je je , p o p u t lošeg lek ara, staVljalo fla s te r p re no što je očistilo ra n u 151. Veliko delo R ičard a H u k era / H o o k e r/, O f the Law s o f E cclesiastical P o lity (1594), k a je minogi sm atr a ju jadm kn a d stu b a v a angliikansike Crkive, um m ogom e je p ra d sta v lja lo odigovor n a P erk in so v e k alvinističke o p cije. Ono 1,7 Tyndale, W orks, izd. P arker Society, I, str. 508. Hughes, Theology . . . , str. 48. 148 Cranmer, Works, izd. Parker Society, II, str. 129. Ph. Hughes, Theology . . . , str. 50. 149 Bradford, Works, izd. P ark er Society, I, str. 48. Ph. Hughes, Theology. . . , str. 52. 150 Latimer, W orks, izd. P arker Society, I, str. 419. Ph. Hughes, Theology . . . , str. 54. 151 W. Perkins, The Work, str. 84.

Ph. E. E. E. E.

813

je n e sam o foranilo anglikansku h ije ra rh iju od p u rita n sk ih n ap ad a, već je i prelm a p re d e stin a c iji zazuelo stav k o ji su njegovi p ro tiv n ici nazvali „ lu teran sk im ”, što je u njihovom žargomu značilo (kriptokatoličkim . T rvenj e izm eđu „pelagijan ac a” i „an tip elag ijan aca” u K am b rid žu dovelo je d o nastank a L am b eto vih članaka kojii su davali za pravo Perlkinsu i njegovim p rijateljim a . K anteriberijski nadbiskup V itgift ih je odobrio, dok je E lizabeta ip ak to odbila d a učini. Ali su n a jista k n u tiji „p elagijanci” m o rali d a n ap u ste Kelmbriđž. S tv a r je dobila m eđ u n aro d n e ra zm ere kalda je Arim inijus odlučio đ a odgovori n a P erkinsov spis De Praedestinatione. U svom delu E xa m en m o d e stu m lib e lli. . . (ab jav rjan o m 1612), A rm inijus je op tu žio P erkinsa da S vetom p ism u d o d aje viaistite ideje. Taj p rig o v o r engleskom teologu izazvao je sazivan je sinoda u D o rd reh tu , n a koji je angli-kanska C rkva po;slala zvaničine p re d sta v n ik e i koiji je p o tv rd io istrogo kailvinističke stavove o piredestinaciji. S p o r je, p ak , i d alje bio žestok i podelio je p ro te sta n tsk i svet, k ao što je b io podelio i katolike. R asp rav ljaju ći o religioznoj m elanholiji, a n aro čito o u p ita n o sti svakoga čoveka o isvome spasu, B a rto n logiono sv rstav a u istu celinu „naše sk o rašn je arm iniijevce . . . , nove lu te ra n c e i m oderne p a p is te ”, k o ji su „vaskrsli to varljivo učeinje o sveopštoj m illosti”152. K ao anglikanslki pas'tor, B arto n je pribivatio stanovište kakvo j e već im ao Don i koje je sve više u sv ajala i anglikansika Crkva. Može se reći d a je ono bilo sllično istanovištu o ,,dvostm k o m o p ra v d an ju ” verom i idelima, k o je je u stan o v ila skupštin a u^ R atisb o n u 1541. godine: n a s spasava v era k o ja je nezasluženi d a r Boga, aili nećam o b iti spasani bez dela, a ova zavise o d nas. Talnanost orve d o k trin e o b ja šn ja v a čirijen icu što je Don ad ržao niajimainjje sedam propovedi153 u kojim a je k ritik o v ao suviše strogo ,kalvinističko sh v atan je o predestiinaciji i istalkao da B ožji suidovi n isu neopozivi. J e d n a od ovih propovedi — iz 1622. — objiašlnjiavala jie nedavma k raljev a u p u ts tv a u pogladu piropovedi o toij tem i. Suiveran je, n aim e, up rav o bio zab ran io , svakom e k o ji n ije bio b isk u p ili d ek an, p ropovedanje o p re d estin aciji, izb o ru ili p ro M etstvu d o sveopštosti, delo tv o rn o sti i n eodoljivosti v išnje m ilo sti154. S ličnu m e m , podjeldnako slabio uvažavanu, doneo je Pajvle V, nalažući da se n išta ne rnože o b ja v iti o višmjoj m lo s ti bez izričitog o d o b re n ja svete iStolice. U izidan ju svoje A n a to m y . . . iz 1638. godine B arto n alu d ira n a no152 R. Burton, The Anatomy of Melancholy, III, str. 421. 153 J. Donne, Sermons: III, br. 16; IV, br. 7; V, br. 1 i 15; VII, br. 9, 14, 18. . 154 Ibid., IV, br. 7. 814

v u zalbranu i izjav lju je: „M ogao b ih jo š d a govoriim o toj tem i /p ra đ e s tin a c iji/, ali to p ita n je je za b ran jan o i Pradgovor d ek laraciji o crikvanim član cim a, ištam pan 1633, tiraži — n aro čito o d nals u n iv erz ite tsk ih teo’l oga —, d a s e n e bi izazvala sv ađ a i prepirika, da u svojiim spisim a i prapoiveđim a izbegavam o svaiko neobično istraživ a n je i d a me izoblličujeimo to pitam je svojim ličn im su d o v im a i tum ačeinj im a, p o d p re tn ja m crkveme cetnjzure.”155 Ali up rav o k a d a je pisao ove reči, B a rto n je sam posvetio d o b rih dv ad esetak stra n ic a s tre p n ja m a izazvanim odvać k ru tim učemljam o preldestimaciji. Takva ta m a n ije se mOgla istaviti p o d k atan a c. _Anglosaksonsiki rdligiozni svet sve više se, idakle, d elio iizmeđju d v a ra zličita i suprotlna oisećanja, jeđm o „ a r m i m i j a n s k o ” , vedrije , sa više poveretnja u čovaka, o tv o ren ije p re m a sp o ljašn o sti, dm go „amtiarmimijamsko”, meizvesmije, pesiimističmo, okram uto u n u tra 156. Mi ćam o se za d rža ti n aro čito koid ovog idrugog, n e u sk ra ć u ju ć i iipak sebi praivo n a p o k o ju u zg red n u o p ask u o proipovadim a Dž. Dona. S ledeći p rv e rafoirm atore, englles'ki teolozi i prapovedm ici X V I i X V II v ak a ispunjaivaM su p ro p o v ad i i krijige iskazim a k o ji su povezivali o p ra v d an je vero m i pozive n a sam opouzdanje. To instistiramijie je v eo m a rečito. P o p u t o stalih p ro tastan tS k ih p rv a k a, omi s u se o b raćali Ijudim a^ k o jim a su bile usikraćeme ram ije uteh e: 'sveti zaštitmici, č is tiliš te (ukoliko ije omoigućavallo d a se ižbegne p a k a o ), imdulagemcije i razllična p o sre d av an ja. N ije b ilo lalko p o p u n iti tu iznemada n a s ta lu p ra z n m u 157. Mmožanje lu m im ju ćih izjava predstavilja pouzdam zinak kolelktivne strave: i to uto lik o više š to se n a odbacivam je ra n ij ih zakloma m adovazala teologija izibora k o ja je, ikao što ćem o to jo š videti, naigonila svakog d a se za p ita o svom v lastito m s lu č a ju 158. H v a ta ju ć i se u k o štac sa tešk o ćo m , puritam ski p a s to ri s u optužili k ato licizam i „armimij ainizam” d a varnike drže u meizvesnosti u pogladu n jih o v o g spasa, poišto v išnja millost m ože naizimeničmo b iti izgublj ema, p a d obijena i o p et izgubljana. „iSuimnjati u svoj spas ikao što to čin e p ap isti”, p isao je Tom as B ekon, „od v ratn a je d o k trio a " 159. I B a rto n je m apadao p a p iste k o ji „plaše” d u še čistilištem , p riča m a o vizijam a i u tv a ra m a i „ ra sp in ju ” ih prazmovem im praviHima160. Baz sum nije za to d a b i se m adom estila 155 R. Burton, The Anatomy of Melancholy, III, str. 424. 156 Up. o tom e D. Ebner, Autobiography in Seventeenth-Century England, Paris-La Haye, Mouton, 1971, koji ističe razlike između anglikanske i puritanske autobiografije XVII veka. 157 Up. K. Thomas, Religion. . . , str. 472—503. 158 Up. D. Ebner, Autobiography. . . , str. 87, b. 32. 159 Th. Becon, The Sicke Mannes Salve, 1591, P arker Society, str. 174 i 176. L. Carrive, „L’Assurance du s al ut . . str. 261—262. R. Burton, Anatomy of Melancholy, III, str. 399. 815

ta u m im ju ć a praivila, maiminožile su se zbirke m olitava za svaki tre n u ta k d an a i života i za sve dmšfcvene kateg o rije. The C rum s o f c o m fo rt (1623) p u rita n c a Majlkla S p ark a, k o ji su doživeli veliki uspeh, d o b a r su p rim e r tog tip a dela. Ubeđenlje d a je d a n p u t stečena m ilo st ne m ože više b iti izgubljena izgledalo je propovednicim a kao veam a ja k po|dstrefk za stv a ra n je osećainja sigurnosti. „Povrh svega”, izjavio je Džon B rsd fo rd u jed n o m pism u, „želeo b ih d a b u d e te uv ereni u jednai stv ar, d a vas Bog vdli, d a ste vi njegovo veom a drago dete i d a ćete to b iti u v ek ”161. ,,Kada v em jem o u Nijaga / H d s t a / ”, tvndio je L atim er, ,,to je k ao da više nam am o grehova”162. Bisikup Džon H u p er, pogubiljen 1555. godine po naređaniju M arije T ju d o r, a u to r je spisa p o d naslovom B rief an d Clear confession o f the C hristian Faith, gde čitam o: „V arujem i ispavadatm d a je o su d a H rista moije odre ša n je o d grehova; da je ujegovo rasp eće m o je oslobođenje; d a je njegov silazak u p ak ao m o je uspenje u n a b o .”163 U X X X I X čla n a ka iz 1563, br. X V II izjav lju je da se „ p re d e stin acija za život” sa sto ji u „večnoj n a m a ri Boga (uistanovIjjanoj p re stv a ra n ja sveta) kojom je n a konačan, ali u našim očim a ta ja n stv a n n ačin , odlučio d a oslobodi o d p rdkletstva i večnog istrad an ja one k oje je izabrao u H ris tu i da ih odvade veonom s p a su ”. N astavak člainka tvrdi d a j e ,,ta d o k trin a izvor neizostavnog p o u zd a n ja za vernika” i d a ,,pobožno uvažavanje predastinacoiije i n aša g izibora u H ris tu donosi p d k lo n icim a blagu, prijatniu, neizrecivu u te h u ”. Nađibiskup V itgift je u isto m duhu uneo u L am betove članke d a je „pravi vem ik, to je st, onaj kqji je prirn io oprav d av aju ču vem , pouzidanjem v are siguran u o p ro šta j svojiih grehova i u svoj veoni spas kro z H ris ta ”164. U čenje o C ovenant, koje su u dbličili naročito b isk u p Džiued /Jeweil, ■}• 1571/, Peirkins, žasitolki p u ritan a c Džoin Pristo n /P re s to n / ( f 1628)165 i Tom as B m k s /B ro o k s, t 1680/ tak o đ e p u rita n a c —, polkazulje se očiglađmo kao utešlna doktrina. P ram a P erk in savoj def>iinieiji, savez (covenant) višnije m ilo sti isadrži dva p o stu p k a: o b ećan je Boga čoveku i obećainje čoveka Bogu. „Bog obećava slobodno H rista i sv o ja 161 J. Bradford, L etter to Mistress Mary Honywood, Parker Society, str. 132. L. Carrive, „L’Assurance du s al ut . . str. 260. 162 H. Latimer, Works, I, str. 329. Ph. E. Hughes, Theolo g y. . . . str. 47. J. Hooper, Works, Parker Society, II, str. 4. Ph. E. Hughes, T h eo lo g y..., str. 65. O Hooperu up. M.M. Knappen, Tudor Puritanism, passim, str. 59—109. 164 J. Whitgift, W orks (The Third Portion), str. 622. L. Carrive, „L’Assurance . . . ”, str. 261. 165 O J. Prestonu, v. W. Haller, The Rise of Puritanism, passim, i naročito str. 70—75. 816

dobročinstva, a od čoveka zau zv rat zah tev a d a v ero m p rim i H ris ta i p o k aje se za svoje g re h e.” C ovenant je u čv ršćen svetim ta jn a m a k o je donose p o tv rđ u v ere166. N aravno, savez sa Bogom ne siMaipa sam čovek, već jadino Bog sk la p a savez sa svojim izahraniciim a. N iko ih, p re m a tom e, n e m ože istrg n u ti iz ru k u Oca. Spas je sig u ran p o što zavisi o d Boga, a n e od nas167. iKalvinisti su n a sve stra n e davalli o k re p lju ju će izjave. U propovadi o d rž an o j u Š aran to n u , p a s to r Žan D aje /D a ille / je tvrdio: „Ako priznajiete G ospoda Is u s a i u svom e s rc u veru je te da ga je Bog v ask rsao iz m rtvifa, vi ćete b iti spasen i.”168 Jadan bem siki katehizam , prevadem n a francuisiki 1655. za žitelje o k ru g a V od, učio je da je vera, makair jo š b ila „veom a slaba”, d o v o ljn a da se d o b ije opiroštalj, k ao što i drhtav a m k a mije m a n je p o d esn a od n e k e snažne ruike d a p rim i m ilo stin ju od b o g a ta ša 169. P ro p o v ed aju ći u L am b etu 1619, Darajesl Fitli /D a rie l F eatley /, p u rita n a c uinutar an g lik an sk e crlkve, tvrdio je: ,,/H r is t/ je došao n e dag alsiv ećid ap alli; ne d a un ištav a već da spasava; n e da se sveti već d a m iri; ne d a kažnjava već da strad a ; n e da lo m i sim'rtonosnu tr s k u već d a sam bude slo m ljan n a krstiu.”170 R ičard Sibis je rekao slu šao cim a u jednoj p ro p o v ed i: ,,Ne dopustim o d a n a s preplav i m alo d u šn o st zbog n a š ih man a i n aše p o k v aren o sti. Ako j e Bog sa nam a, k o m ože b iti p ro tiv nas? . . . D uh ,Božji jači je u n a m a od p o k v a r e n o s ti... Ako ste pod /z a š tito m / D uha i višinje m ilosti, g re h n ik a d a neće im ati silu n a d vaima.”171 D ru g a Sibisova p ro p o v e d sadrži ovu opom eou: ,,I d a zaklju čim o jedmom utelšnom rečiju, ako /m eđ u v a m a / im a n ek a jadina iduša, potištelna i uplašena u svojoj savesti pogledom n a svoje grehe i đavolove k u šn je, naka se o sv m e n a lju'bav B oga ,u H ristu . . . N e d a jte da vas S otona p re v a ri p rik az u ju ći vam Boga k ao uižasnog suidiju i H rista k a o onoga k o ji vas ineće s p a s t i . . . Z ašto je O tac utisinuo H ris tu svoj pečat, ako n e zbog ljuibavi p re m a vaima?”172 R ičard B a k ste r j,e u isto m -duhu uzviknuo: ,yGraš166 W. Perkins, The Work, I, str. 32, 70, 72. 147 L. Carrive, „L’Assurance du s a lu t. . . ’’, str. 264 koji upućuje na Jewela, B radforda, Prestona i Brooksa. J. Daille, Exposition des 3‘ et 4• ch. de VEpitre aux Philippiens, Paris, 1647, str. 169. 169 Up. H. Vuilleumier, Histoire de l’Eglise reformee d u pays de Vaud, Lausanne, 4 sv., 1928—1932: II, str. 688. 170 D. Featley, The still small voice, 1619, str. 20. 171 R. Sibbes, Saint Pauls Challenge in one sermon, 1638, str. 85. 172 R. Sibbes, The Fruitfull Labour fo r etem al foode in two sermons, 1630, str. 215. ^2 Greh i strah

817

niei, niko m eđ u v am a neee ima'ti razlag a d a po p o v ra tk u kući kaže kako vam propovedam m a lo d u š n o s t. . . R ecite m i, ako m ožete: da li ste čuli nekog razu m n o g čovelka d a va'm kaže kako n em a naide za vas, m ad a ste se pokajali i dbratil i ? . . . iKojiigod je pooovo rođen i v ero m i p o k ajan je m postao nova k re atu ra, biće siiguiino sp ase n .”173 STRAH OD VECNOG PROKLETSTVA Citaoući ove u tešn e reči, k o je se p rid ru ž u ju slijčnim u tešn im govoriima p rv ih re fo rm ato ra , čovek može doći u isk u šan je da izbriše ostale, ovoga p u ta uzn em iru ju će vidove besede tih istih propovednika. A oni su, kao i katolički teolozi, propovedalli dolktriou o m alom Ibroju izabranih. iNeikoiilko tek sto va to potivrđuje n a ubedljiv načiin, a njihov spisaik bi se lako mogao proidužiti. Johain Š pangenberg ( f 1550) oibjašnjavao je o Šezdesetn ici svojirn skišaiocima pairabolu o sejač u (Lulka VIII,, 1— 15) i poistaivio pitainje: „C em u hoće da n a s pouči to Jevanđeilje? Dvem a stvarim a. Prvo, da oe b iti više p ro k letih nego spasenih. Uzrok? Sam o se m alo ljudi v lada p re m a reči B ožjoj . . . Drugo, m ad a će n ajv eći deo Ijudi b iti izgubljen, ni(je nekorisn o pro p o v ed ati reč B o ž j u . . . N aravno, u žasn a je pom isao d a sam o četv rtin a sem ena p ad a n a p lo d n u zemilju, a d a su o stala tri dela iz g u b lje n a . . . Ali je d a n jevanđeoski propovedn ik ne treb a d a uzim a u oibzir da li je m nogo ili m alo onih ikoji p rim a ju Reč, već treiba da je n u d i i propoveda svim a, kak o je H rist ponučio n a k ra ju Jevatnđelja po M ark u .”174 U zb irci propovedi k o jim a je dodat M elalnhtonov De officio concionatoris, Amtoan K orvinus /C orvinus, f 1553/ tv rd i da su h rišćan i oduvelk biili „veom a m alo b ro jn i" i da su m nogi koiji se „diče H risto v im im enom i Jev a n đ eljem ’’ ip a k ,„u vlasti S o to n e”175. Delo Vi'lijem a P erk in sa De P ra ed e stin a tio n e. . . (1598) odigoivara n a kritiike upućene puritanskorn propovedn ištv u , p re m a kom e se ,,u celini uzev m ože reći da će se imnogi lju d i sp asti; ali ako se upoiredi ibroj spasenih sa bnojem o nih ko ji će s piravom b iti osuđeni, onda se m o ra prihv a titi da će izab ran i b iti m allobrojni, kao što je to ja>smo re173 R. Baxter, A call to the Unconverted to Turn and L iv e. . . , 23. izd. iz 1685, str. 31. 174 J. Spangenberg, Predigt am Sonntage Sexagesima, izd. Beste, I, str. 145. Ista izlaganja u J. Brenz, Pericope evangeliorum, str. 234—235 i 251. 175 A. Corvinus, Postilla in evangelia dominicalia. . . , Strasbourg, 1537, f° 69. 818

če n o u Svetom p ism u ”176. Opet, p o v o d o m Šezdesetnice Jo h a n G e rh a rt za k lju č u je da Reč d a je p lo d sam o k o d m alo g b ro ja Iju d i177. Što se tiče Jo h an a A rnta, on stavljia n a o m o t svog dela De Vero C hristiano, p re svih d ru g ih citata, ove re či iz Jevanđellja po M ateji (V II, 13— 14): „U ska su v ra ta i tijesam p u t što vodi u život."178 Is ti jezik n alazim o kod engleakih p u rita n a c a X V II veka. Govoreći tak o đ e o „uskim v ra tim a", Som juel H ije ro n izj avlju je svojim silušaocim a: ,,što su re đ i oni ikoji će u ć i u neb o k ro z tesna v ra ta i tu u p az n ati p ra v u sreću, to veći tre b a da b u d e naš n ap o r d a se nađem o m eđ u mjima.”179 K ris to fe r Lav u propovedi p o sta v lja ovo p ita n je : ,,Da li će svi b iti prokleti? ” i odgovara: „M nogi će b iti p ro k le ti.”180 R ičard Balkster je m nogo u m e re n iji ispovednik od K risto fe ra Lava. P a ipak, d a ju ć i u p u tstv a „obraćenicim a”, on im skreće p a ž n ju da^ su „verne sluge B oga re tk e . Pa ak o čak i ta m ala g ru p a obeščaš ć u je Boga i ne p o k azu je se p ra v ed n o m u n jeg o v k n očim a, z a r ga to neće n av esti da n a p u sti svet i svrši sa simovkna Iju d sk im ? C arstvo će ibiti dato sasvim m alom b r a ju (iLuika X II, 32). V elike stv a ri Bog o ček u je sam o od n ek o licin e. Hoće li ga ta nekoilicina raizoičarati?”181 Taj tip b ese d e objašnijava re a k c ije a n ih ko ji su se bojali d a slušaoce ine zahvati m aliodušnost. Don u v iše m avrata poziva v em ik e k o ji g a slu šaju d a n e zap ad n u u očajam je. Bo;g n e o stav lja svoju d eeu !bez u te h e . iBiOŽje m ilo srđ e b riše n aše grehove k ao im are tra g lađ e. Omo se nadmosi mad sve ljuide, čak i n a d hrišćam e d m g ih veroispovesti, p a i mad Jevreje. Ono imože d a spase i o n e Ikaji misu mogli đ a č u ju reč B ožju. Niko n e m ože zn ati b ro j izab ran ih . Suidovi G o sp o d n ji n isu neopozivi. Om želi da svi Iju d i b u d u sipaseni182. P roučavaju ć i uzroke religioznag „o č ajan ja”, B a rto n izričito o p tu ž u je „rđavo tum ačem je” m nogih odllamaika Svetog p ism a, u k o je 176 Up. lat. prev.: W. Perkinsius, De Praedestinatione modo et ordine, et de amplitudine gratiae divinae, izd. Bazel, 1599, str. 32. 177 J. Gerhardt, Sacrarum homiliarum . . . , I, str. 494— 495. 178 J. Arndt, De Vero Christiano. . . , na omotaču izdanja u Frankfurtu, 1658. 179 S. Hieron, The Christian Iournall. Three Serm ons on M atth. VII, 13—14. 180 Chr. Love, Heavens G lory. . . , str. 76. 181 R. Baxter, Directions for weak distempered Christia n s. . . , London, 1669, str. 80. Propoved izgovorena prethodne godine. 182 Ovde sam sakupio teme koje se nalaze u sledećim propovedima: I, br. 3; II, br. 1, 6, 18; III, br. 16; V, br. 16; VI, br. 7; VII, br. 2, 12; IX, br. 11. 819

ilh ra ja n aročito rečenice: „Mnogo j e pozvanih, m alo izabran ih ", ,yne boj se, imalo iStado" (p ri čemiu. se tu n aro čito ističe ono ,ymalo”) „tijesain je p u t koji vodi u nebo, i mallo je o n ih koji če tamo 'Stići”. ,,0vi i drugi isličmi e ita ti”, tv rd i Bartom, „veoima zalstrašuju duiše” : zaklijiučak k o ji isto rič a r m antalliteta m o ra uzeti u obzir. Doktrima o p re d e stin a c iji sadržavala je veom a pazitivm u taičku: jedam put u d e lje n u višn ju miilost Bog n e uzim a mazaid, ali je nem oguće z n a ti p re m a k o jim ikriterijim a b ira o n e kojim a dairuje m ilo st i o n e k o jim a je usk rao u je. 'Njeigove mam ere su ,;nedokučive”, ,ynerazum l!jive” i sam o oholi n a sto je da ih isp ita ju 183. I z ;toga proizilazi d a je božansika odlulka meporeciva. Iz ove teologije proistiou idve posledice, olbe uznem iru ju če: a) Izb o r iTi večno p ro k letstv o n ek e j edinke o stv a ru je se „nemimovno” čim je Bog to odlučio. S pravoim je zapažem ,,determ in izam ” koji, ma p rim e r, kod T eo d o ra de ‘Beza v lad a u njegovim izlaganjim a o predestim aciji. Dok ra sp ra v lja o toj tem i, p a d p e ro m u če sto dolaze izrazi necesse est i oporte tm . Ta opasma logiika i taj raciomaliizam, k o ji je osuječivao svaki pokušaj da se n ađ e neka z a štita , nužrno su 'kod publike izazivali osečamje teskobe. ib) Pošto je Bog jo š o d isk an a odilučio spas i'li prokle'tstv o mekoga, mezavisno o d svalkog p re d v iđ a n ja u pogledu njjegovag p rije m a v ere (što j e suprotm o luteransikom stanovištu, n aro čito p o sle 1580) ili njegovih dela (n a su p ro t fcatoličkom i „arm inij an sk o m ” stan o v ištu ), odatle sledi d a je on o d iskoma želeo grehove bezbožnika. Cvingli i Bez su — sećam o ;se185 — u toj tačci izričito ja sn i. Po sili stv ari, to sh v atan je je p o step eno sišlo sa razine e ru d itsk ih sp ek u lacija n a irazimu p a s tirs k e ibesede. Dokaiz je P erkinsov A G olden Chain, đelo drugog protestam tskog m araštaja, inspirisam o „praktičm im ” razlozim a i željam a u to ro v a m d a se savrem emicima p onudi izvesna koherem tna soteriologija. O va dva u p ra v o istafcnuta vida malazimo u sledećim redovim a: „ . . . Odlliuka 'je omo čim e je B og u sebi nužno, a rnieđutim slobodno, o d red io svaku stv ar jo š o d iskona. P re m a tom e, a n je sasvim sigurno, po svojoj volji odredio sve prošle, sadašmje i 'buduće stv ari i ra d n je , istavrem em o njihovo m esto , vrem e, sred stv o i svrhe. Da, o n je sasvim o p ravdano odlučio o m edelima zlih. J e r da ih je pam ištio, an a se ne bi 1,3 R. Burton, The Anatomy of Melancholy, III, str. 398. Ista tem a na str. 419. 184 Up. J.S. Bray, Theodore Beza’s . . . , str. 70. 185 Up. preth. str. 602—604. 820

ostvarila. I rn a d a p o svojoj p riro d i je s u i o s ta ju zli, ip a k su oni, s obzirom ma b o žansku a d lu k u u n ekoliko idobri, j e r me p o sto ji n išta aipsolutno rđavo. Jedrna stv ar, k o ja je p o svojoj p riro d i rđava, isto v rem en o je i d o b ra utoiliko što p ru ž a prilik u i mačin ida se ispolji božansika siava u svojaj pravednosti i svam m ilo srđ u . . . U nekoj rđavoj raidnji Bog n ije sam o onaj k o ji je prosto dopušta, već i njem m oćni ostvaritelij; no, pošito se orna n e duguje miti mjegovoj p o b u d i n iti mjegovoj ivolji, a n sasvim slobodno podm osi d a se zlo č in i i o k reće ga n a svoju v la stitu slavu.”186 N aizm enični d ijag ra m i iBeza, Perkim sa i B a n je n a predstav ljali su ilu stra c ije , nam em jene širo k o j p u b lici, te teologije k o ja n ije u sp o stav ljala m ikakav p relaz izm eđu sv eta izab ra n ih — sveta miloi&rđa — i sv eta p ro k le tih — sv eta piravde. Jo š p re no što sm o se rodili, od lu čen o je da b u d e m o na stra n i Avelja ili ma stra n i iKaina. B iti p ro k let, k a k o to kaže Banjem ova šem a, „zmači b iti ostaVljem izvam B ožjeg izibiora”. A svi su znali d a je m a lo izab ra n ih . Kaiko o n d a me b iti užasmo z a b rin u t? To p ita n je obja šn ja v a zašto j e Lod /L a u d / p re k o rev a o puritam ce što uče da „Bog od isk a n a a su đ u je n ajv eći deo lj.udi ma veoni oganj', ne uzimaijući u o b z ir njihove grehe. M oja se du ša g n u ša takvoga m išljenja. J e r on od Boga, B oga svih o p ro š ta ja , čini n ajo k ru tn ije g tiram ina”187. I to u to lik o p re što je, kao što sm o to videli188, izvesma religiozma pedagogija, k a ju su ab a sip a li hvalom već p rv i luteramci, p a je o n d a preuzeli i p o ja č a li svi p ro p o v ed n ici predestimacije, m alagala veim icim a h o d ačašće ra d i „obračem ja”, što je u jedm om trem utku vodilo k ro z p ak ao očajam ja. Upravo u tre n u tk u k a d a su navodili g rešn ik e da a d m e re težin u svoiga stan ja, puritam ski propo v ed n ici su smažno isiticali Božj i gmev i p ak len i oganlj. Jedam svedok izveštava d a je Pemkins, besednik čuvein p o jeidnastavmosti i p ris tu p a č n a s ti sv o jih izlaganja, izgovarao re č „prolklet” ta k o smažno d a je oma dugo vrem ana p o ta m o stav ljala boilan o d je k u u šim a slušailaca189. N ije slučajino emgleska iknjiževmost s k r a ja XVI i ipočetlka X V H veka sa izvesmom om ađijam ošću slik ala junaika koga mjegova sudbima grešn ik a b a c a u očajam je (Spetnserov vitez Redikros, *“ A Golden chain, u W. Perkins, Work, izd. I. B rew ard, str. 202_185 187 W. Laud, Works, VI, str. 133; navedeno u E.C.E. Bourne, The Anglicanism of W. Laud, London, Soc. for Prom . Christ. Knowledge, 1947, str. 61 i u D. Ebner, Autobiography. . . , str. 75. 188 Vidi preth. gl. 18. les ■pj1 p uiier> The Holy and the Profane State, 1642, izd. M.G. Walter, New York, 1938, II, str. 90. 821

M arloov F aust, M iltonov Samsom). „V aj”, piše pronicljirvo Bolton, „kada n e k i b ed n i i pokvareni n esrećn ik / t o je s t svako od n a s /, p om oću n aro čito g p ro sv e tlje n ja Rači ili nekog izvanređnog /b o ž a n sk o g / uikora, uoči p reteće lice B oga u čistom ogleda'lu njegovog sivetog zakona i oseti b o žansku p rav d u k o ja se nevidljivom rukoan ta jn o sveti n a d irujegovom savešću, njagovo otežalo srce naimah se isto p i u g ru d im a i p o stan e kao voda. On klone i izgubi istovrem eno snagu tela i k re p k o st d u h a.”190 PuritanSika p ro p oved je, doduše, tv rd ila da tre b a izaći iz tog „zakonitog s tra h a ” (to jest, -straha izazvanog ra sk o ra k a m izm eđu zalkona i n a š ih p o stu p ak a). No, z a r neki n isu o stajali n a stu p n ju o ča ja n ja? Ili za r k asn ije n isu ponovo zapadali u b rig u? P ratim o li duhovnu p u ta n ju k o ju je proživeo i prep oručivao B an jen 191, a k o ja je oidgovarala klasičnoij p u ritan skoj religioznoj padagoigiji, otkrićeimo n a njoj če tiri etape. P rva je etap a zaslep ljenosti, pošto g re šn ik onda n ije svestan svoje pokv aren o sti; d ru g u obeležava „užasan strah ", to je st, o tk riće greha u sebi i zaslužene kazne. U trećoj fazi — prosv etljen ja ^— o čajan je se iznanada p re tv a ra u u te h u i pouzd anje. N ajzad, život, ako tako m ogu d a kažam , iznova počin je; „o b raćanik” sad a vodi h rišćan sk i život, ali ovaj je priro d n o sačinjen od isk u šen ja i bo rb i. K rize m alo d u šn o sti se otida m ogu ponovo pojaviti. T reba se, dakle, držati izvesnosti d a odiuka o izb o ru neće nilkada b it opozvana192. K o n k retn o govoreći, psihološko p o n aša n je izazvano takvom p astirsk am besedom pokazuje se u obliku naizm eničnog sm an jiv an ja strah o v a i nada. Kal/vin je p rv i shva'tio i objasn io da pouizdanje vemiika ne m ože nik ad a p o sta ti potpuini m ir duše: „K ada učiimo”, p iše on, ,,da vera tre b a da b u d e sigurna i pouzdana, m i nikako n e zaim išljam o neko pou zd an je koje neće okrznuiti nikakva su m n ja, n iti sig u rn o st k o ju neće dotaći n ik ak av nam ir: n ap ro tiv , imi p re kažem o da v em icim a pradstoiji staln a b o rb a sa svojim vlastitiim nepoverenijem; daleko sm o, pak, od toga d a govorim o o toime kako nijihova savest počiva u m iru k o ji ne rem eti nik ak v a oluja! Pa ipak, m a k ak o ih /s tr a h i su m n ja / napađali, m i tvrdim o da oni mikada n e gube p o verenje, ako su je d a n p u t p o stali sig u m i u B ožje m ilosrđe."193 T ako su, te o o js k i, iza™ R. Bolton, Instructions for a Right Comforting (of) Afflicted Consciences, London, 1631, str. 79. D. Ebner, Autobiography. . . , str. 40. 151 Posebno u Grace abounding to the Chief of Sinners, br. 815 kolekcija Everyman's Library, London, Dent, 1969. 192 Ove etape su dobro istaknute u D. Ebner, Autobiography. . . , str. 42—47. 1,3 Calvin, In stitu tio n . . . , III, II, 17: III, str. 36—37. 822

b ra n i bili sig u rn i u svoj spas, aii su p ra k tič n o i d a lje prolazili kroz n a stu p e netmira. P ro te sta n tsk a p a s tirsk a b esed a je stalino istic ala d v a dok aza koji tre b a d a n as ub ed e u n a š izbor: v e ra u H ris ta sp asitelja i d o b ra d e ia k o ja on o stv a ru je p rek o n as. Preima Peiikinsu, k o ji u toim pogladu izražava opšte u b e đ e n je protestan a ta , onaj k o ji je p re d o d ređ e n za večnu slav u p re d o d ređ en je i za sre d stv a sipasa, to je s t, za jed in stv o sa H risto m k ro z veru i d o b ra dela194. Ali v e ra m ože p o tam n eti a d a n aše rđ av e sklonosti d o đ u snažno do izražaja. Š ta b iv a onida sa p ouzdanjem u izbor? P je r di M ulen odgovara u p ro p o v ed i d a „m ir sav esti” n ije p ro fan a usm uiost, n iti telesn a sigurnosit195. B ro jn i puritanslki i'spovednici iz Velike B rita n ije su se n a sličan n a č in tru d ili da u m ire p astvu, ističu ći ra zlik u izm eđu su b jek tiv n e sig u m o sti i o b jak tiv n e izvesmosti. Izab ra n im a je d a ta sam o ova d ru g a; o n a p rv a je p a d lo ž n a pom rač en jim a196. T om as B ruks je p isao d a v išn ja m ilo st i pouzidanje n isu n erazdvojni su p m žn ici. „Jedan čo vek m ože im ati pravu višlnju m ilost, a ida ne oseti pouzdanj e i lju b av i naiklonost B oga za o p ro štaj g rehova i spas duše. P o u zd an je j e nužno za b iag o sta n je h rišća n in a , ali n e i za nijegovo posto jan je; ono je n u žn o za u te h u hrišćanim a, ali n e i za njegov spas.”197 P u rita n sk a duhovma kmjiževmost sadrži m noštvo_ sagjasn ih analiza k oje p o d seć aju n a k atalio k o o p isiv an je m ističk o g iskustva. H a n ri S m it zalklrjiučuje: „N erna ničeg u n a še m životu što trp i više p o m rač an ja i p ro m a n a od maše pobožnosti.”198 U d m g aj propovedi, opet, kaže: ,,S o b ziro m n a Boga, n a š izbor je siguram jo š od isikoma. . . Ali za n as je om neizvestam i zato se m o ram o tm d iti d a se u n jega uiverim o pom oću dobrih d ela."199 Perkims sav e tu je da se čv rsto držim o vare čaik i k ad sm o u potpum am m rak u . „G lavna je v eštin a hrišćamima d a v e m je u omo što mije vidlijivo, da se mada odgođemim d arovim a, da voli Boiga i k ad a se on p o k a z u je kao n a p rija te lj i da ta k o is tra je d o k ra ja ." 200 Parkiins n a re č it načim umosi u svaj dijagram , n a s tra n u spasamih, eilamamte koj ih mije biio u d ija g ra m u T eo d o ra de Beza: „ su m n ja u iz194 Up. uvod I. Brewarda u The Work od W. Perkinsa, str. 95. 155 P. du Moulin, Decade de serm o n s. . . , str. 32—33. 196 Tu rečitu distinkciju napravio je L. Carrive, „L'Assurance . . str. 259—260. 197 Th. Brooks, Heaven on Earth, str. 45 i 59. L. Carrive, „L’Assurance ..." , str. 263. 198 H. Smith, Serm ons (izd. iz 1866), II, str. 80. 199 W. Perkins, A Grain of Mustard-Seed, 1597, str. 409. Ibid., str. 96. 823

b o r”, „m afaduišoost”, „suimnija u v e ru ”, „suimnja u opravdan je ” itd. Sve su to prepreike koje va'llja stallmo savladavati, p re no što se stigne d o „posvećenja” i „uizvišanja”201. S em ju el H ije ro n postajvlja p ita n je : „Može li b iti takivog p o u zd an ja / u iz b o r/ d a ga nikakva siummja ne m ože n a tm n iti, zam račiti n iti poirem etiti?” I odgovara: „U beđen sam d a o n i k o ji niikada nisiu p osum njali u svoje posin jenje, n ik a d a u to n isu ni verovali.”202 Ričarid Sibis o b jašn jav a sluišaooima d a Bog im a đ v o stru k o lice, jed n o k o je n aše duše o b asjav a m irom , rad o šeu i u teh o m , k ad a d u ši kaže: ,,Ja sam tvoj sp as”; i drugo „kaida se okrene o d u n u tra šn je g pogleda čoveka, oduzm e n a m m ir i ostavi n as u duhovtmoj patniji”203. D enijel Fitli govori o deliquim sp iritu s (iduhovnoim pom račen ju ) k o je m ože zah v atiti vernika. B og m u šallje to iskušenje, bilo d a ga ponizi kako se n e b i uzoholio zbog prim ljen ih naiklonositi, bilo d a bi jo š sinaižnije po d stak ao njegovu žu d n ju za u teh o m Jevanđelja. U svakom slučaju, to napuštanjje o stav lja d u šu u nek o j v rsti „zam iiranja”204. Iak o p iše čitavo delio da b i uimirio savesti, R ičard B ak ster d o p u šta d a ,,ima veom a m alo h rišć a n a koji p o stižu izvesnost u pogledu sp asa” i d a čak i kod „onih retikih k a ji postignu tu izvesn o st, ona nilkada n ije savršena i staln a, već je uvek pom ešan a sa nadostaciima, p a se često poim rači i prelkida”. O tuda ova korisma opom ena: ,,Vi nnožete b iti spaseni a da n ik ad a n a ovom e svetu n e po'Stignete izvesnost u -to, ali n e m ožete b iti spaseni bez H ris ta i višnje m ilosti. Bog nije od izvesnosti načinio usilov našeg sipalsa. . . Boilje je otiei u nebo u muci i sum nji, nego u p a k a o u m iru i spokojistvu.”205 V erniku se on d a postavljia p ita n je kako tu m ačiti nedaće k o je ga m ogu za su ti u ovom životu. U to m pogledu izneta su dva m eđusobna su p ro tn a stava, k o ji su zap retili da povećaju ionako već veliku zibumjenost „ab raćen ik a". G ovoreći 1662. godine o Apokalipsi, Š arl D ralinkur izllaže slušaocim a d a nas Bog kažnjava za naše dobro. ,jKazna tog nebeskog Oca n ije n am mainje nužn a od hileba iz njegovog dom a.” O b m u to , ,;Bog u o p šte n e kažnijava /n a z a m lji/ vaćinu on ih koiji tre b a d a b u d u p ra đ m e t njagove prav d e”, ja r ih p re p u š ta đavolu k o ji će ih večno m u čiti u paM u206. Ali u drugoj propovedi, izgovorenoj dve godine ranije, D reliinkur j e pretio p astv i go201 Taj dijagram se nalazi na str. 168—169 izd. I. Brewarda. 202 S. Hieron, The Spiritual Sonne-ship, 1619, str. 358—359. 203 R. Sibbes, The Churches Complaint and confidence in three Sermons, 1639, str. 322. 204 D. Featley, Clavis m y s tic a ..., str. 311—312. 205 R. Baxter, The Right Method for a settled Peace of Conscience and Spiritual Comfort, 1. izd. 1652; korišćeno izd. 1657, str. 120, 160, 181. ** Ch. Drelincourt, Recueil de sermons . . . , str. 512—513. 824

voreći jo j: „Jauik /^bog n aših g re h o v a / p an je se do n eb a. U pravo to o ru ža rulku Svam oćnoga i goni je n a o sv etu i čiini da je p ro p a st p ra d v ra tim a.”207 Fitld isto tako taši o so b e pogođene nesreoam , u v erav aju ći ih d a ,yBog u cv elju je o n e k o je Ijubi. T rab a d a se b o jim o onida k ad n ism o pod n jeg o v o m b atin o m .” Ali Fitili m alo dalje m o ra d a p rizn a kako „izvesne p a tn je pog ađ aju sve v rste ljiuidi”. K ako on d a raziltiičiti m eđusobno različite nesreće? O dgovor g lasi d a one k o je se događ a ju k reposnim lju d im a je su za n jih o v o poboljišajnije i pop ra v lja n je , d o k su one koje p o g ađ a ju zile, kazne k o je n e služe mjihovom p o u ča v an ju 208. Da je dijagnoza izrečelna o p ataijam a k o n k re tn o b ila uzro k nem ira k o d v em ik a, p o tv rđ u je pro p o v ad K ris to fe ra Laya, u kojoj se kaže: „Ljudi suminjiaju u svoj izb o r z a to što ih Bog proigoni sta ln im p a tn ja m a i iziliiva n a n jih u d a rc e svoje tešk e srdžbe. Z ato m nogi po b o žn i Iju d i m isle d a o n i n isu m eđ u onim a ikoje je Bog izab rao .”209 P asto ri na to odgovaraj u da je m iranije sa isikušenjam zlnak izbora. O staje d a hirišćanin, čak i alko je objektivmo siiguran u svoj izlboi-, tre b a da pro d u ži religiozni p u t u „ stra h u i d rh ta n ju ”. P u ritan sk i isipovadnici su je d in stv en i u p rih v atam ju tog iska.za iz Svetog p ism a, za k o ji B a rto n tv rd i da d aje p o v o d a različnim po g rešn im trau m a tičn im tu m ačan jim a210. N jim a se, uostalom , pridiružuje Don k o ji u više n av rata u propoivedim a ističe n u žn o st s tra h a od Boga. „Je r niko n e m ože ibiti sig u ran u svoj izb o r do te m ere d a se uzdrži o d ra d a n a srvom spasu sa stra h o m i d rh ta n je m .”211 čo v ek neće im a ti nikakve sigum ositi n i počinka pire su d a212. Gve reči, š to doilaze od besednika p ro tiv n o g kalV inističkoj piredestinaciji, rnogli bi u celini p o n o v iti i katolici i „arm iinijanci”. A o ne se podud a ra ju , činjanički ako n e i p o teološikim nam aram a, sa p u ritan sk o m besad o m k o ja je jad n o v re m en o učila d a jfe izabran i uveren u svoj spas, i da o n p ri sv am u tom e m o ra d a se „plaši i d r h ti” čitavog svog života. K risto fer Lav o b jašn jav a da n as „sveti Duh te ra d a provodim o ,vrijem e svoga žiVljenja sa strah o m ’ (I P osl. sv. ap o st. P etra I, 17), ali d a tu n ije re č o stra h u u p o g led u našeg izbora, već o s tra h u od g re h a ”. Pa ipak, n a sta v a k rečenice opovrgava n je n p rv i deo, j e r Lav dodaje: ,,Mi n e tr e b a da grešim o protiiv B oga, već da se b o jim o Boga i da se b o jim o 207 Ibid., str. 309. 208 D. Featley, Clavis m y s tw a ..., str. 311—312. 205 Chr. Love, Heavens G lory. . . , str. 245. 210 R. Burton, The Anatomy of Melancholy, III, str. 398. 211 J. Donne, Sermons, I, br. 6, str. 201. 212 Up. Ibid., V, br. 9; VI, br. 4; IX, br. 14. 825

da svoijiim grehovim a n e izazovem o B oga.”213 A na š ta bism o ga izazvali ako ne n a kazmu? H en ri S m it je po tan k o izložio koje staln e brige tre b a čovek d a irna: „N ije dovoljno trč a ti, vee tre b a da znam o kako da trčimo. N ije dovoljno slušati, vailija tak o đ e paziti i n a n ač in n a k o ji slušam o. N ije dovoljno veirovati, vailja takođe p az iti i n a način n a ko ji verujeimo. N ije dovolijno m oliti se, v a lja takođe paziti i n a n ačin n a koji se m olim o. Nije dovoljno raditi, v alja tak o đ e ipazi'ti i n a način n a k o ji r a d i m o . . . Kailn je p rin e o žrtvu, a Bog j u je odbio.”214 Š arl D relin k u r je svojim slušaociima u Š aran to n u postavio ovo p itan je: ,J e s te li izn u tra u k ra še n i poniznošću i dovršav ate li svoj spas sa strah o m i d rh ta n je m ? ”215 T ra b a istaći glagol „d o v ršiti”. J e r „ stra h i d rh ta n je ” o k o jim a je reč ovde i u sličmim tek sto v im a nisu ideintični onim a iz razdoblja užasa i očaijanja kroz koja prolazi onaj koji će se u sk o ro o b ra titi. Oni, n ap ro tiv , o d lik u ju religiozni doživljaj onoga koji se več „o b ratio ” i „dovršava” svoj spas. Zašto čovek da „ d rh ti” ako je već spasen? T akva p rim ed b a je zaoelo bila u č in je n a propovednicim a, tak o da je Daniijeil F itli uk lju ču j e u je d n u od svo(jih propovedi: „Zašto”, kaže on kroz u sta zam išljenog sabesednika, „David savetuje: ,Služite Boga sa s tra h o m ’, zašto sveti Pavle p rep o ru o u je: ,Ne p re b iv a jte u oholosti, već u strah u ; ra d ite n a svom spasu sa strah o m i drhtanijam ’, zašto sveti P e ta r opom inje: ,Provodite vrijeime svoga življenja sa s tra h o m ’, ako su praivi_veannici toliko sigurni u svoj spas d a im ne p re ti nikakva o p asn o st d a izgube s ta n je višnje m ilo sti n a ovom svetu i venac slave n a onoim?”216 F itli odgovara da se rđ av i stra h su p ro tsta v lja .„duhovnom p o v eren ju ”, a dobri sprečava „telesnu sigumOsit”217. G ilbert Tenanit će u X V III veku reći u istom dubu: „Ljubav bez s t r a h a . . . p o sta la bi izvesnost. S trah bez Ijubavi postao b i ropstvo.”218 K alvinistička propoved se, dakle, b o rila p ro tiv „telesne sig u rn o sti”. Cineći to, za r ona n ije u duši vernika staln o budila nove nem ire? J e r čoveka opravidava vera. No, d a li je n aša vera dofora? I nism o li m i „licam eri”219 ako na-ša dela 213 Chr. Love, Heavens G lory. . . , str. 202. 214 H. Smith, Sermons, II, str. 77. 215 Ch. Drelincourt, Recueil đe sermons, str. 40. 216 D. Featley, Clavis m ystica. . . , str. 355. 2,7 Ibid., str. 358. 218 G. Tennent, For a Provincial Thanksgiving, Philadelphia, 1750, str. 15. 219 Čest izraz u puritanskom propovedanju. Up. B.M. Levy, Preaching. . . , str. 54. 826

opovngavaju v eru k o ju ispovedam o? A m i, očigledno, nastavljam o da grešim o. Z ar o n d a n a š a rđaiva deila n e p o tič u iz vere k o ju Bog n e p riz n a je ? B e sk ra jn a sp irala u n u trašm jih ispitiv an ja. K ren m er /C ra n m e r/ je tv rd io : ,,Ta v era k o ja proizv odi /b e z k a ja n ja / ili rđ av a dela, ili d ela k o ja n is u d o b ra , n ije prava, čista i ži/va, već m rtv a , đ av o isk a i lažna, k ak v o m je nazivaju sveti Pavle i sveti Jak o v . J e r čaik i zli d u si znaj.u i v e ru ju da je H ris ta ro d ila devica, da je post.io č e trd e s e t d a n a i č e trd e se t noći, n iti je d u ć i n iti p iju ći, d a je počinio raznovrsn a ču d a p o tv rđ u ju ć i da je p rav i B o g . . . N a h rišć a n in u j e da im a p ra v u v eru i d a sam oikuša im a li je ili n e m a . . . / i / p re m a tom e, k a d a ispovedate im e H risto v o , d o b ri h riš ć a n s k i n aro d e, ne d a jte se ni u jed n o m tre n u tk u p ra v a riti nekakvom mušičaivom i izmišiljenom verom : u b ed ite sebe u svoju v em . Oikušajte je svojim životom .”220 H anri S m it u či slično: „P o sto ji g o rljivost b ez ra zu m a, ljuibaiv bez isk ren o sti, m olitva bez v ere i v era bez ptoidoiva. Z ato nas A postol poziva da ,okušam o sebe jesm o li u v je ri’ ( I I Kor.., X III, 5): n e da li p o stu p a m o p ra m a vari, već d a li sm o u veri — p rav o j veri.”221 B esed n ik d a lje veli d a za odlazak u nebo n ije dovoljno b iti formatoiio p ro te s ta n t (Sto.tute-P rotestants) k o ji ide u cilkivu, s'luša propovadi, p rič e šć u je se je d a n p u t godišnje. V era zah tev a više od toga.^ S lede poto m u zn em iru ju će p ita n je i odgovor: „K o im a više v e re od apostola? Pa ip ak , z a r im često H ris t n ije govorio: ,0 lju d i s m alo vere’, žaleći se tako d a im je vera b ila su v iše slab a ”222. S lutim o k ak av je u ticaj tak v o izlaganje moiglo im ati n a slušaoce. Ako je v era n u žn a za spas, š ta se d o g ađ a k ad a je o n a slaba ili m litav a? K ad sm o „licem eri”, a k a d a iskreni? D vostruki jezik p astirsk e b ese d e o p ra d e stin a c iji ja sn o se o tkriva u ove dve povezaine rečen ice ž a n a D ajea: ,,Ako u stim a ispovadate G ospoda Is o s a i ako u svom e s rc u veruje te d a ga je B og vask rsao iz m rtv ih , b ićete sp asani. P azite sam o d a vam v e ra b u d e živa i isk ren a ; da to n e buide san, v a r k a ili idol, već čvirsto ubeđenije, p o tp u n o pouzidiainje u istiinu Jevanđdlja. D a to bu d e v era sličn a A vram ovoj i veri ap o sto la.”223 Ali iko m ože b iti sig u ran da im a v e ru Aivram ovu? P ropovadajući o tem i ,,da svako k u ša sebe”, P je r d i Mulen je taikođe p o d sticao svoje sliušaoce d a isipitaju ,,da li imajiu v ere” i uipozoravao ih da se č u v a ju ,ylažne v ere”, k o ju on 220 Cranmer, Works, Parker Society, II, str. 133 i 136. Ph. E. Hughes, Theology. . . , str. 55—57. 221 H. Smith, S erm o n s. . . , II, str. 77. 222 Ibid', str, 79. 223 J. Daille Exposition des 3‘ et 4‘ chapitres de l'ip itre de saint Paul aux Philippiens, Paris, 1647, str. 169. 827

naziva „profanom u sn u lo šću ” i „telasnom letarg ijo m i bazb rižn o šću koje čo v eka dirže u u v e ra n ju d a će m u se Bog sm ilovati, dok on služi svoj trb u h i sv o ju kesu, i u sn i u lju ijkain tim lažnim p o u zdanjem , kvareći sebe"224. Osnivač nem ačkog pijetizm a, š p a n e r /S p e n e r/ k asn ije će u vazi sa veanim p ro k letstv o m učiti: „Svi koji n isu im ali prav u v e ra otići će u paikao. A p ra v u v e m n am aju oni k o ji d o p u šta ju d a u njim a zagospodari greh. Ako o stan u u tom stanju, naizostavno će b iti kažnj enL Ah! volljani m oji, isp ita jm o poišteno p re d B agom naš položaj, u kakvom sm o sta n ju sada i pogledajm o da J i se, p ram a tom e, nalazim o m eđ u p ro k letim a ili m eđ u blaženim a.”225 R ičard B ak ster se, u istorn duhu, čudi preld svojim slušaocim a kaiko čovek m ože d a pom isli n a opasnog Boga, a da ne o seti o b am rlo st i užas, isve dok „nije sig u ran ” d a li rnu je Bog „o tac ili n e p rija te lj” i neće li svu svoiju silu u p ra v iti p ro tiv n jaga. ,yK ako m ožete pom isli'ti n a Isu sa H rista, a da ne z a d rh tite , k a d n e zn ate d a li je njegova kirv očistila iili ne vašu d u šu i da li će vas osloboditi ili će vas osud iti n a dan su d n ji?”226 A zatim , da li m i doista imaimto vere k ad p u štam o svoje ro đ ak e i p rij atelj e da to n u u greh ?227 Poziv za ispitivam je vlastite vere bio je deo širag pads tre k a za isp itiv an je savesti, što n ije b ilo isklijučivo svojstvo k atoličke p a s tirs k e besede. Taikav p o d stre k bio je p ris u ta n i u protestanitsikoj besedi, m ada n ije dovao do o p šim e i abaveizne ispovesti u če tiri oka. Don je izjaivio: ,/N ajopasniji položaj u k am e se je d a n grašnik m ože n aći jeste sreća (Happ in e s s )”, p ri čem u je ovde sreća sin o n im za u sn u lo st savesti. Jer, nastavljja Dan, to je poiložaj u kom e čovek ,,ne zna za svaj greh i proiklestvo koje on izaziva”228. Isto j tam i vraća se u više d m g ih prapovadi, tražeći o d h rišća n in a da bu d e sam om sebi su d ija, kako m u n e b i k asn ije bilo suđono229. In'sistiran je n a nu žn o sti isp ita savesti postaillo je, naročito ad Pedkinisovog doba, lajtm o tiv puritaniske pastiirske befsede. P rem a ovoj b i upaznavainje sebe, stačeno tokom druge faze p ro cesa o b ra ć e n ja (faze „opravdanog užasa"), traballo p o to m da se od ržav a čitavog života, p am o ću neiprekidnog isp itiv a n ja sebe, š to b i — po p a tre b i — valjalo d a se pohran ju je u in tim n im dnevmiicima230. O bilje p ojedinosti k o je nam 224 P. Du Moulin, Decađe đe sermons, str. 23—27. 225 Ph. Spener, Die evangelische Glaubenslehre, Frankfurt, 1717, str. 1313. 224 R. Baxter, The Saints Everlasting Rest, izd. iz 1652, deo III, str. 134—135. 227 Ibiđ., str. 294—295. 228 J. Donne, Sermons, I, br. 4. 229 Ibid., III, br. 5 i V, br. 2. 2MD. Ebner, Autobiography. . . , naročito str. 19, 21 i 41. 828

je Bamjen ostavio o svojim du šev n im stamjim® saimo je, prem a tom e, ilu stra c ija jed n o g d o ista kdlektivnog fa n o m e n a (u ad rađ en im gran icam a, narav n o ) k o ji je izazivala teo lo šk a besed a sa snažnim a k riv lju ju ć im naglasikam. ,yK ad b iste moglli da postanete neZiadovaljni sobom ”, p riželjk iv ao je Peirlkins231, k o ji je savetĐvao sa stav ljan je „k atalo g a i spisikova v a ših grehova, naročito ornih k o ji su n ajv iše o beščastili Bioiga i ranii'li savest. P o sm a tra jte ih č e s t o . . . da b i se vaše sroe pomizilo p ri ta m tu žn am uividu.”232 Rečito je to što je jedarn letak , š'tam pan 1648, n o sio naslov: Sva ko d n evn o isp itiva n je i sređ iva n je grehova: Odlornak iz jedne p ro p o ve d i prečasnog p rim a sa irskog u L inkolnu, 3. dec. I648.2ii Delo D enijela D ika, The M istery o f Self-Deceiving, p rav ed an o d a fram ouski p o d naslovom L a S o n d e d e la conscience /D u b in sk o istra živa n je sa vesti/, poikaizuje se kao m etoda za o tk riv an je „b e sk ra jn ih zam ršen o sti i zaikuta k a tqg mračmog la v irin ta što je srce čoveka”. P o sv eta grofici o d B edforda, u k o jo j se hvali n je n p o k o jn i m už, sad rži sladaći odlLoimalk: „ . . . S m a tram d a n e tre b a da p re ć u tim dob r i i sveti abičaj kojeg se ovaj hrišćansiki vitez držaio d o k je živeo ovde međiu n am a, d a svakoga d an a sačini p o p is i dneivn ik o svim grehovim a ,koje s m a tra d a je počinio p ro tiv Boiga i d a sastavi n jih o v ta č a n pregled, bilo uvače p re n o š to p o đ e n a počinaik, bilo ujiutru čim se p r o b u d i .. ,”234 Samjiual Hiijaron, Dikov sav ram en ik , izjavljuije sličino u je d n o j prap av ad i: „K ada o stan e sam sa sobom , svaki čovek tre b a da se pavuče u svoje miisli i, g led aju ći umazad p ro teM i dan , da taono ra z m o tri ono što je u činio i kako se ponaš a o . . . 'N ijeđan g re h n e tre b a čitav u n oć da no sim o sa sob a m .”235 R ičard S ibis traž i da slu šam o glas savesti, je r ,;Bog je u svalk-om čoveku postavio sud. U Iju dskoj duši n alaze se sve p ro cad u re p ra v d e ."236 Isti Sibis tv rd i drugde: „S av est je zastujpniik Bioga. . . Ono što kaže savest, to kaže i Bog; što o n a bran i, to b ra n i i Bog, n aro čito ak o je p ro sv stlje n a Rečju ." 237 D enijel F itli saivetuje ,;da svakodnevmo ra z m a tra m o n a š duhavmi položaj i d a trezvano pro v erav am o seibe kalko sto jim o n a sp ra m nabeskog dviora: d a li sm o u m ilo sti Bož231 W. Perkins, A Grain of Mustard-Seed, str. 406—407. 232 Ibid. 233 The Daily Exam ination and Araignment of Sins: gathered out of the m ost Reverend the Primate of Ireland’s Serm on at Lincoln’s Inne, Dec. 3, 1648 u B ritish Museumu. Up. H.C. White, English Devotional Literature, str. 163. 234 D. Dyke, La Sonde de la conscience . . . , b.p. 235 S. Hieron, Serm ons . . . , str, 17. 236 R. Sibbes, Gods Inquisition in two sermons, 1619, str. 101. 237 R. Sibbes, St. Pauls Challenge in one sermon, 1638, str. 98. 829

jo j ili izvan nljie?”238 P oput katolickih proporvednika, i Fitli sm a tra da je u n ašem iinteresu da sam i sebi sudim o već n a ovom e svetu, je r ,yBog će zacelo pozivati / na k ra ju sveta / sve lju d e rad i veom a strogog i potainkog isp itiv an ja svakoig trem utka našega života, svaike poseb n o primlljeme miilosti, svakog neizivršanog zadatlka, svakog g reh a počinj anag delbm , re č ju i m išlju , zbog n aših prvih sklonoisti i težnji k a zlu"239. Ova up o zo ren ja p am až u da se shivati zašto je puritamiski svat upoznao m u k e savesti slione o nim a iko(je su m o rile mnoge pobiožne katolike. Perfcinsova deila posvećana kazuistici predstavlijaju za n as dokaz da je valij allo tešiti zastrašen e duše. Njagovo dalo je n o v atorsko u tom poigledu, je r je stvorilo tra d ic iju koija je dotle n ed o staja la u protes;tainits:k oj Engleskoj240. Očito zato d a bi adgovorio n a u zn em iru ju ća pitan ja slušalaca i čitalaca, P erkins je n ap isao jeđ n o za drugim ova dela: A case o f C onscience. . . (1592), A D iscourse of conscience (1595), T he W hole T reatise o f the Case o f Cons c ie n c e . . . , izdato naikon njegove s m rti (1606). Kasinije su se pojaivili i iscipnijii p riru č n ic i, n aro čito D uctor D u b ita n tiu m D žeram ija T ejlo ra (1660) i C hristian D irectory (1673) R ičard a B akstera. Vaza o d uzroka ika poslladici, izm eđu duhovnih up o zo ren ja i p o k u ša ja da se Ijudim a vratd spokojstvo, o kojo j je bilo reći povodiom p re ta ra n e sikrupuloznosti u kato'ličkim krajeviima, ovde neizbežno ponovo izlazi n a površinu. Da ii ćam o p re te ra ti ako kažem o d a su naim upravo emglesiki a u to ri ostavili najpotresm ije apise n esrećn e saivesti? Jedam od tih, s k ra ja XVI veka, dugujam o H a n riju S m itu: „Ako p o s ta ji p ak ao n a zam lji", tvrdio je om u jadmoj propovedi, „omda se doista m aže re ći da one, k o ji o saćaju kalko orv savesti grize njihovo srce, m ore m uke paikllane. Ko m ože bo'lje iziraziti ta j užas ađ sam e žrtve? Patnije se saikuplja ju u njanoj duši ikao n a kakav p ir: ra z d iru je straih, prem išljam ja i zabnija. Sivi besavi p ak la usk aču u n je n o srce kao n a pozom icu. P rem išlja n ja d aziv aju strah ; s tra h doziva užas; av aj daje znak m alad u šn o sti i kaže j o j : dođi i pam ozi n am da m ućim o g r e š n ik a . . . Ovaj o o d a prolazi k raz h ilja d e s m rti ne m ogav d a u m re. Okovi stežu mjegavo tdlo kao d a je ro b ijaš. N ajadnom se za njega gasi svaka svetlost. Njeglova diuša ga više ne teši. Zato trp i m uoanje. Kaže d a mosi svet n a svojim p lećim a i da niko mije trp eo talkivo s tra d a n je kao an. O stavim o ga bez zaštite — kaže Bog, sve dok ne ispavadi svoje greha, p a k a je se i za traži apr-oštaj .”241 238 D. Featley, Clavis m ystica . . . , str. 286. 239 Ibid., str. 273. 240 Up. uvod od I. Brewarda u The Work od W. Perkinsa, str. 62—67. 241 H. Smith, S erm o n s. . . , str. 396. 830

Sm itav apils ačigleldno se odm asi n a drugu eta p u p u ta n je k a ja vodi obraćemiju, onu k o ja se nalazi izmeđiu poićetnag zaisilepljemija i prasvat][jemija. Ali ovo je bivalo padloižmo pom račenjiim a, a sa druge stran e, praporuičivao se, k a o što sm o uipraivo videli, stro g i i svalkadmavni isp it savesti. Otulda je m ogućno d a osetlj'ive duše p o v rem en o zap ad n u u „raligioznu m d a n h o liju ”, tu veliku opasm ost k o ja p re ti h riš ć a n in u i ,;oije je d ejst™ talkvo", tv rd i K ristldfer Lav, ,;da sv etac seb e simatra licem eram . Zato se čiuvajte m elanholije, tu žn o g i tegobnog rasipalažemja. Ona je v eo m a vellika p ra p re k a višn jo j m ilosti sp a se n ja .”242 R ečito p rizn a n je. Takvo je b ilo i m išljem je B arto n a, k o ji je smažmim slik am a priikazao sta n je ornoga kaga je zaihfvatdla p re te ra n a sikrupuloznost243. Izvesni Englezi, B arto n av i savrem anici, zacdlo su pronalazili vlastito isikustvo u tom o p isu savesti, k o ja je istovrem ano red ar, tužillac,, su d ija tam m ičar i dželat, i k b ja svoju ž rtv u zatvara u tam raicu slkrupuiozinasti. I ap e t je B a rto n taj k o ji goviori o n esrećn icim a što su postaili nesposobni d a ,,misle n a išta p rija tn o ”. N jihova sav est ne daje im m ira n i počinka. Orni stalno žive u s'traihu i zebnji. živ o t im je tegosbam; srce im drhti; d u h u tu čen brig am a. „Terror u b iq u e trem o r, tim o r undique et un d iq u e terror. O đ b ija ju da je d u i p iju — duhavma am areksija. Vide grehove tam o gde ih n em a, a otne k o je su pooinili sm a tra ju težim n|o što jesu. Uprlkos n ep restaniim m o litv am a i preM inijaojim a uipućemim Isu su , s’talmo se o sećaju ugroženim srdžbom B ožjom .”244 Puritansika p ra p o v ed je, zaceilo, želela da u teši, ali je istoričanu ja sn o d a u tam e mije d a is ta uspala, u to lik o što je i sam a izazivala tralgičmo pitam je: ,,da li ću b iti spasem ?” Drugastiapeno ć ita n je engleskih p ra p a v a d i XVI i XVIiI veika om ogućuje da se nasl'uti, u to m pogledu, ze b n ja slušallaca. J e r one radovno u k lju č u ju u sebe p ita n ja zam išljem ih sabesednika. Kao što staliio panavlljamje zak an sk ih z a b ra n a navodi n a zaM jučak o p a sto ja n o m nepolkoiravanijiU tim zalbran am a, tako i če sto javljam je u izlaganljima propovedniika m učnog pitam ja, k o je p o za jm lju ju svojim čitao cim a ili slušaociima, predstavlija k ru p a n diokaz njihoVog p o sto ja n o g nem ira. 'Nema nikakve summje da su p raM am spasa i neizvesnosti k o je je orn u sebi sadržavao b ili a d velikag zm ačaja za Euglaze XlVIiI velka245. Reoiiti su u tam pogledu nasil.avi i sa242 Chr. Love, Heavens G l o r y , str. 125. 243 R. Burton, The Anatomy of Melancholy, III, s tr 401. Prev. J.R. Simon, R obert B u rto n . . . , str. 559. 244 Ibid., III, str. 405—406. 245 Up. H.C. White, English devotional Literature, naročito str. 165—167. 831

d rž aji dva već pam in'jaina P erkinsova deila: Rasprava čiji je cilj đa pokaže đa li je n ek i čovek u sta n ju p ro kletstva ili u sta n ju m itostP46 i Jedan slučaj savesti, največi od svih: kako čovek m ože da zna da li je dete B oga ili ne?m U iisitam diuhu, A rtu r D ent d aje svom deki Put običnog čoveka ka n eb u / The Plain M ans Path-w ay to H e a ven / ovaj zn ačajan p adnaslov: „Gde sivako m ože jasn o da vidi d a li će b iti sp ase n ili prolklet.” Osim svojih propoveidi, Hemiri S m it je ostavio spisa k pitainja k o ja su n a ačigledan n a č in adražavala njeigoviu pastirs'ku zb u n jen o st p re d svojim slušaacilma. Međiu tim pita n jim a nallaizimo i ova: ,,Da li preldestiinacija, izbor, itd . treb a d a biuidu p ro p o v ed an i laicdma? K akvu je slloiboidniu volju im ao Adam? A kaikva slobodna vol'ja a s ta je n a m a ? . . . Da lii će krivoverci, k o ji žive zasebno ne kv areći druigoga, b iti kažn jen i (veanam ) sm rću ?”248 U jedinoj p ro povedi S em juela H ijero n a, neki pretipostavijetni silušailac piita: jKalko ou znati da sarn deo B ožjeg narod a?"249 R ičard Sibis zak lju ču je da ,y četiri p ita n ja ra m e te m ir hrišćan in a: g reh i k riv ica . . . ; p aslad ice prrvobitnog greha; nedaće ž iv o ta . . . ; i n a jm u č n ije od svih: s m rt i pro'M etstvo”250. K ristoifer Lav p o p u šta slušaocim a: ,,Znam da mmogi lju d i misile da ova d o k trin a / o m alom b ro ju izabranih / vodi lju d e u m ailadušnost i d a je taiko neuigoidina da m ože čoveka dovesti dotle da neima je d a n jed in i srećan dam u sivome životu.”251 Isti Lav je posvetio ne m a n je a d šesinaest propoivedd p ita n ju ,,!k ako d a h rišć a n in razab ere d a li je doista pozvan i izab ran ”252. I n e u stru č a v a se da se izraivna suoči sa teškoćom , zacelo tim e o dgovarajući n a p ita n ja slušailaca. Oma su av ako fiormulisama: „Može li hrišćaniin u ta k u svoga života b iti ub eđ en u svoj veoni spas ulkoliko izb o r p roističe iz božansike adlu'ke, dotnesene p re njegova ro đ a n ja ifli p re stvaran ja sveta? P ošto n e poznajem o B ožje odlulke i re še n ja , kaiko m ožem o reći da znam o i da sm o sigurmii u naš večni izb o r? ”253 M eđu pitainjdma savesti, :kaja R ičard B ak ster n asto ji d a razreši, nailazi se i avo: „Kaiko jadam grešmik m ože d a postiigme tra jn i rn ir svoje savesti i d a n a ispraivan n ačin ođm eri u čin ak sivetog D uha u sabi, k ad a je začet u grehiu i be2,4 A Treatise tending unto a declaration vvhether a m an be in the estates of damnation or in the Estate of grace, 1589. 2,7 A Case of Conscience, the Greatest that ever was: How a man may know w hether he be the Child of God, or no, 1592. 248 H. Smith, Sermons, II, str. 419—420. 2,9 S. Hieron, Sermons, str. 103—104. 250 R. Sibbes, The Spiritual Iu b ile . . . , 1618, str. 2. 251 Chr. Love, Heavens G lory. . . , str. 115. 252 Chr. Love, Treatise of effectual Calling and Election. In X V I Sermons on Pet. 1 :1 0 ..., 1653. 253 Chr. Love, Ibid., str. 201. 832

di, živi stalmo s u m n ja ju ć i u sv a ju isk ren o st i p laši se gneva B ožjeg zbog preteramoig d uh av n ag m rtv ila ? ”254 S taln o pomavlja n je istog pitam ja k-raz k a rp u s puritam sikih p ra p o v ed i osvetlj-ava B artonov zaMjiueak k a d a je, n a k a n L u tera, o p isivao m elam halike k o ji „ su m n ja ju u svoj izbor, briniu se kakio da ga saznaju, p am o o u koijih zn ak av a i . . . / t o / sa tolliiko skriupuila, m ućenja i raizapm janja sa m ih sab e da a d ta g a gotovo p o s ta ju ludaci. Sve što taiko p o stižu , je s te da sv o ja m m alodušnošću S atan i načime otvo r k ra z k a ji će ih avaj adivesti u p a k a o ”255. R eč „m alo d u šn o st”, kojiu B a rto n ovde u p o tre b lja v a i koju srno već više p-uta sreli u o p isim a raligiaznih zebmji, zaslužuje panovo tre n u ta k pažn je. Oma neiizbežno mo-ra zamim a ti ista rič a ra k o ji p o k ušav a d a rekorustruiše n e k a d a šn je psiholiogije. U an a liz am a k ato ličk ih i pratestantsikiih crtkvemih ljuidi, m etafizička m aladušm ost b ila je pavezan a istovrem em o sa hulj anjam i sa sam oubistvom , ili b a r p o k u šajem sam ou bistva. „Mnogi, govorio je H-eshuzijus, ne moigu d a padnesu zeb n ju ad- g re h a i u b ija ju se kao Jiuda i m nagi drujgi.”256 U prkos suiprotmom u tisk u , k a ji su izgl-eda im ali n a ši p re c i iz X V I i X V II veka, saim oubistva su u to vrem e v ero v atn o b ila re tk a na Z apadu257. Alli jedma č in jen ica je siguima: sa religioznom m aladušinašću v em ik a b ili su suočani i kato'lički iispovednici, tkogi su sastav ljali A rtes m o rien d i ili se b o rili protiv p re te ra n e sknupulozm asti, i m isa a n i u čitelji p ro te sta n tiz m a. Pojava je, zacelo, bila steM a sasvirn određemu v ažn o st u an-dašnjoj ciivilizaciji. U srvojoj A n a to m y . . . , Bar-ton torn p ita n ju posveouj e opširn a razllaganja. Qn tu govori o m elaniholicim a k o ji se smatr a ju piroikletimi, naipuštenim a d B aga, ko ji d rh te misileći n a b až an sk u srd ž b u ili budući suid i n ep rek id n o sebe o p tu žu ju . I najm am ju g re šk u omi p ro g laša v aju n ea p ra stiv o m uvredam 258. P ošto za p ad n u u ,;nepQdnošljivo m u čen je”, n-aki poč in ju i da huile: za što -da služim B oga koji m e me šti-ti? Zašto da @a m alim ? D aleko je oid m en e tak av Bog. N e pastoiji. M nagi očajnici p o čin ju onda d a se p a n a š a ju n asiln ičk i prem a svoj im bližnij-ima i prern a sam im a sebi259. Da talkrva v rsta b o lesti nije b ila (relativno) ra šire n a , Ba-rton se n e b i tru d io da, u jedrnom p o p isu bez summje nam enijenom propovednici254 R. Baxter, The Right Method for a settled Peace oj CoYisci&Yicc, , ,

s tr . 2.

255 R B urton f h e Anatomy of Melancholy, III, str. 399. 256 T. Heshusius, Postilla, das ist Auslegung, f° 164. 257 Vidi napred gl. 5. 258 R. Burton, The Anatomy o f Melancholy, III, str. 395—404. 259 Ibid., III, str. 409—413.

53 Greh i strah

833

m a, sastaivi dugačak sipisak u tešn ih cita ta 26°, p o dobnih da uravnoteže preteoe odiomike u propavedim a. Don je n a isti n acin u više n a v ra ta nalstojao da se b o ri p ro tiv „m alodušnos ti” k o ja je m učila p re te ra n o sk m p u lo zn e duše261. P ro tiv u d arci p u rita n sk e p a stirsk e b esed e sasto jali su se, sa jed n e straine, u pozivanju „p o tišten ih " da svoj slučaj posm a tra ju sa m edicinskog gledišta (n isu li utučeni zibog melanholične inaravi?), i sa druge, u u p o zo rav an ju n a S otonine zamlke. Naim e, ovaj u početku n a s to ji da kod grešnika stvori p re ta ra n o p o u zd anje u Vlastite zaisluge i božanski oproš'taj,, p a da ga p o tom baci u o ča ja n je k ad a p rim eti crnilo svojih grehova. O nda se zlobno n asla đ u je sa tim ć i nesrečinik a ,;strahom od greha, užasavanjem od zakona i stirepnjom od božansikog v eličan stv a”262. „Đavo m i j e ”, čitam o iz p e ra Penkinsa, koji iznosi k o n k re ta n slučaj p rik azu ju ći g a u prvom liou, „užasno vikao u ušiima da sam proklet, jedmo od njegove dece i da nijedino B ožje dete ne liči n a m ene. Taj bol u m ojoj duši bio je p očetak p a k la .”263 I P erkins govori o ,yUŽasnom” isikušenju hulljienja264. F itli n a s to ji da za štiti onoga čija „m alodušnost sve više ra s te ”265. B anjen je, bez sumnje, n a n ajp o tre sn iji n ačin pirikazao đvo stru k o iskušem je m alod u šn o sti i h u lje n ja k oje osećaju sknupuilozni p u ritan c i. Ovaj slaivni odlomaik, uzet iz Grace A bounding to the C hief o f Sinn ers — knjige o stra h u —, govori upravo o vrhiumcu krize: • ,,Dok sam jed n o g a jiutra ležao oipružen u svojoj postelji, sipopaio m e je, kao i u ran ijim p rilik am a, žestdko iskušeinje da p ro d am H rista /k a o J u d a / i da ga nap u stim . Q paka nam era prođazila m i je duhom i viraćaila se takvom brzin o m da se jed v a m ože izraziti: p ro d a j ga, p ro d a j ga, p ro d aj ga, prodaj ga. N a šta saim, kao i ranije, odgovorio dvadesetak p u ta n ad u šak : ne, ne, ne za hilljadu h ilja d a h ilja d a /lib r i/. Alli n a k ra ju , n ak o n snažne bo rb e, kada sam bio gotovo ostao bez daha, osetio sam kako m i ova m isao prdlazi kroz sree: Pusti ga, ako hoće. I u isto vrem e pom islio sam da m o je srce slobodno p rista je n a ta j polazak. Oh! so tonsk a m anljivosti! Oh, m ailodušnosti ljudska! B orba je sad a bila izjgubljena i kao što p tica p ad a sa v rh a drveta, talko sam ja pao u krupn u krivicu i u žasnu m alodušnost. U stav onda iz kreveta, iza260 Ibid., III, str. 406—407. J. Donne, Sermons, naročito II, br. 16, 18; III, br. 5; VI, br. 4, 7, 8, 16; VII, br. 2. itd. 242 S. Hieron Sermons, str. 16. 263 W. Perkins, A Dialogue of the State of a Christian Man, str. 367—368. 264 Ibid., A Grain of Mustard-Seed, str. 409. 265 D. Featley, The Sm oking Flax, str. 25. 834

šao sam n ap o lje sav u znoju, sa sroam — Bog to zn a — tak o otežalim da ga, m islim , s m rtn i čovak jedva m ože poneti. T u sam , u ro k u o d dva sata, b io kao neko lišen života, izvan svake m oguonosti da se p rib e ra m , i zaveštan večnoj kazni.”266 O vde se nalazim o p re d e k stra m n im sllučajiam, ali on za n a s obasjava snažnom svetlošču psihološlki fenometn k o ji je, u E ngleskoj X V II veka, m o rao im a ti izvesnu k alektivnu dim enziju. N em a su m n je da siu teo lo g ija p rad estin acije i iz n je p ro istek la p astin sk a besad a uvaliko bile odgovorne za tu religioznu m eilanholiju. B arto n to i tvndi k ad a se o b a ra n a ,,one sveštenike što g rm e”, što su, kaže „najčešći u zro k te b o le sti”267. P riča se d a je p ro p o v ad n ik V ilijam Več /V ^ td h / u stv rd io j edinoga d an a sa pređ ik ao n ice: ,,0,d 2000 ovde prisu tn ih lica, n jih 90 neće b iti sp asan o .” N a šta su tro jic a slušalaca, zahvaćeni o čajanjem , o tišli i u b ili se268. R azum e se, iz ovakve anagdote ne može se izvući _nikakav oipšti suid. Ali se n e m ogu ni za n am ariti mnoge činjenice k o je su imail'e k m p n e piosledice: P erk in s je u Velikoj B rita n iji bio najičitaniji piropovedniik svog doba269. K asnije je Ban je n sa svojim delom P utovanje H odočasnika im ao ogrom nog uspeha. G odine 1792. izašlo je 160. izdanje to g a dela270. N ajzad, anglosaksonski p u ritan iza m u ticao je i n a m noge lju d e koji se ek sp licitn o nisu pozivali n a njega i ostavio beleg i kod izivasinag b ro ja angliikanaca. Tragovi istra ž iv a n ja u tri p o sla d n ja poglavlja ove knjige vode nas istoim zaM jučku: pastoralla stra h a je d o ista postoja la u p ro te sta n tsk im krajev im a, u p rk o s utcšn o m v idu koj i su re fo rm a to ri želeli d a ti d o k trin i opravidamija varom . Pre svega, p ro te sta n ts k a propovad jie p retizela izvastan b ro j uznem im jućiih ta m a iz trad icio n aln e katol'ičlke beseide (m ali b ro j izabranih, u žasn a sm rt grešn ik a, p reziran je sveta, poslad n ji tranuoi itd .). Zatim , i ona je žrtvovala ta k tic i da bi lak še obratiila varnike. Ali je, o sim toga, im ala i v lastita isvojstva. N jen a eshatdlošlka in s istira n ja , b a r u X V I i X V II veku, povezivala su zebnje i p re tn je sa nadom u sikoro oslobo đanje. Taj dvostm lki jeziik došao je do izražaja u vezi sa 266 J. Bunyan, Grace Abounding. . . , izd. Everyman’s Library, str. 43—44 (139 i 140). 267 R. Burton, The Anatomy of Melancholy, III, str. 399. 268 H. Buckle, Introduction to the History of Civilization in England, London, Routledge, 1907, str. 770. 249 L.B. Wright, ,,W. Perkins . . . ”, str. 196. m I. Watt, The Rise of the Novel. Studies in Defoe, Richardson and Fielding, London, Chatto and Windus, 1957, str. 51. Up. M. Brosseau, Essai sur les livres de spiritualite et de devotion populaire en Angleterre de 1680 a 1760. Teza trećeg stupnja, Paris III, 3 sv. dakt., 1979. 835

zavisnom voljom i p red estin acij o m . Iz a b ra n i stiče, n ak o n 'trauonatičnog duševinog p u ta, obj ek tiv n u izvesnost u poglediu svog spasa. Ali m u su b jek tiv n o p o u zd a n je m ože nedostaja'ti čitavog života. B olje reći, on je stain o pozvan da se p ita im a li ,;pravu v e ru ”. O tuda m ogućnost zapadainja u malod u šn o st, čask i n ak o n „obraćenja". Istin a , i lu teran izam i aniglikanizam su se sve više u daljavaii od teolagije zavisne voije . Može se, dakile, sm a tra ti da je u ova dva k ru p n a podiručja p ro testan tsk o g sveta p re te ća p ropoved p o sta ja la sve neupadiljivija i konačno zauzela m a n je m e sta no u katoličk o m p ro sto ru . M i, s obzirom n a u tic a j k o ji je puiritanizam •imao izvan svojih g ranica, ne tre b a potcenjiivati dejstivo njegove besede. K atoliaki m isionari iz unutrašntjosti i p u ritan sk i p a sto ri m eđusobno su bili veom a siični; oni siu izazivali iste reak cije kod svojiih slušailaca. N jihove srodne pastimske besed e b iie su teg o b an te re t u is to riji Zapada.

ZAKLJUCAK S tra h je dvoličam. Shodno slu čaju , a n m ože b iti spasoinosan ili razoran. „Tim eo, ergo su m ", zaM jučuje n e b e z duh a je d a n filozof1, i tačn o je da je s tra h , k ada se izrav n o posm a tra , „poziv n a biv stv o v an je”. On j e „tvorac b ić a ”, a „svetu p ristu p am o k ro z oviladavanje straihom ”. Sam p o ja m g re h a stv a ra izvestan s tra h od sebe k o ji m ože b iti p lo d o tv o ran . Osećaraje krivice, žitvlljeno pozitivino, stv ara izvesnu n a p e to s t k o ja oslobađa elite. Ta n a p e to st m ože d a povede s p a s u krolz dellanije, da pod’s ta k n e izvestam stv ara la čk i nem ir, d a ra zv ije odgovom ost i d a uz to, zahvallijujiući in tro sp ek ciji, otvoiri rizniou bogatstava sk riv en ih dub o k o u n am a. Aili — nagatiivna stra n a — suviše jaik stra h i p re te ra n o naglašeni jezik oikrMljaivanija m ogu d a pairališu, o b e sh ra b re , ra s tro je . T okom našeg istraživ a o ja u više navirata sm o sreili, jed n a k o k o d k a to lik a k ao i k o d p ro te sta n a ta , to isk u še n je mallodiušnosti, n a ro č ito u čalsu sm rti, lcoje j e za h v atalo du še što su više siLušale o g reh u no o oproštajiu. Nužlno je p lašiti se n ek e s'tvam e op asn o sti. K o risn o je u p o zo riti d ru g o g a kad a se ukaže n e k a p re tn ja . Ali o ru ž je m s tra h a ne ru k u je se bez rizika i opasinosti. Suviiše sn ažn o istican je s m rti, onostra n ih muika, loše izvršenih isp o v esti i p ričesti, m ože b iti op asno za p sih u n e k ih slušalaca. M ože se p re tp o sta v iti d a je postojalla aigresiivmost p re m a g rešn icim a. čitaivom d u žin o m našega p o ta zapažali simo skiretanje crkvenog govora sa razum nog u p re te ra n o i sa čuđ an jem piratili suidbinu b ib lijs k ih izrdka istrg n u tih iz nj ihova kontelcsta i dovedaniih do k rajn jih grainica nj ihovog simisla. B esed a o stra h u n a jč e šć e se oslan jala n a o k rn je n e citate ili loše shvaćene tekstove. 1 Razm išljanja M. Vijena /Vienne,/ na kolokviju o „Strahu u Engleskoj u delu Tjudora S tju a rta”, Lil, m arta 1983.

836

837

Aili otbuid ta sM onost ka d ra m atizo v an ju p o ru k e Svetog p ism a? To je k ra p n o p ita n je n a k o je je ova knjiga želela da odgovori, razim atrajući greh kao „istoriografski p ra d m e t”. Cini m i se da je ,k ulturna isto rija g reha n a Z apadu n ešto novo u p o d ru č ju isto rio g rafije. Iz b o r takvog pro u čav an ja im ao je tu p red n o st da n as je postavio n a svojavrsnu osm atračnicu sa koje sm o m ogli da obuhivatimo više od šest sto tin a godina o k riv lju ju ćih n a sto ja n ja . T aj oiilovski pogled o tk rio je, ,,u duigom vremetnlsikom trajan iju ”, dotle nadovoljino uočane čin jan ice i om ogućio n am da opazim o celine od k o jih su se, gladano odozdo, zapažali sam o neki ra su ti i nepovezani alamemti. Tako se ukazao ,kontinudtet i izvanradna kul'tum a važnost d o k trin e o „preziran ju sv eta”, n a k o ju je prvi sk renuo p a ž n ju R obar B ilto. Svet je „dolina suza” : taikvo je bilo n a jo p štije u b eđanje ispovadn ik a n a Zapadu, počav od p u stin jsk ih O taca do anglosaksonskih p u ritan aca. C rkvena basada je , daklle, pratažno b ila pesim istička od p o če tk a do k ra ja p ro u č av an ja razdoblja. Osim toga, ideologija ,;p reziran ja sveta” težila je da b u d e sveabuh v atn a i zahvatila je celokupnu lljudsku sudbinu n a ovom svetu. Obezvređivala je saksualnost, sa gađemjem se o k re ta la od tru d n o će i rađam ja, snažno naglašavala naše tagoibe i naše boleštiine, izražavala osobitu siMonast k a svam u što je u vazi sa sm rću, pro g lašavala Ijudski diuh nesposobnim za svako autentiono saznanje. Elam , pirapovedništvo je kroz vekove podučavailb n a ra d m onaškoj etioi i filozofiji „odbacivainja”. Razflioni sastaivni dalovi besede o „p rezira n ju sveta” sačinili su čv rstu calinu — čvrstu p esim ističk i — zato što se u osnovi nalazilo v erav an je u ja d a n m it. To je m it o zlatn o m dobu, u h rišća n stv u nazvan „zam aljskim ra ja m ” : eiden u kom e su Adam i E v a živali kao „anđeli”. P rvobitni greh, d o ista kosm ičkog opsaga, izazvao je basnoslovan gnav Boga 'koji je, u svojoj pravodnaj „osveti, osudio čaveka n a p a ta ju , s m rt i vačno proikletsitvo". Doduše, žrtvovanje S ina stišaće jed n o g a d an a „srd žb u ” Oca. Neki će sa, prairia tam e, sp asti iz „m ase prolkletih”. Ali, sve u svam u, biće „m alo iz a b ra n ih ”. Ova tvrdinja, n ak ad a prihvaćana od straine svih teoiaga, nužno je izazivala d ra m a tič n u p a s tirs k u besad u i Crlkvu sklamjala k a strogosti. P ram a tam e, n e tre b a se ču d iti što n am se rem esansa ukazala m nogo su m o rn ija m no što se inače sm atra. Ta man je svetla o b o jan o st no što se obično zam išlja ne tra b a da bu d e u zeta bez n ijan si. Može li se izb risati pohvala čovaku kalkvu su praduizali M aneti i Piko d e la M irandala, ilii vedirin a R afaelovih slika ili svetkovine ra n esan se? Moj ciillj n ije 838

bio takav. Ja sam žeileo da pokažam d a hum am izam n ije nužno značio o ptim izam (na p rim e r k o d M akijavelija, B id ea ili M o n tan ja), da su se mmogi zn am an iti piradstaivmici remesam’se u sm erili k a religioznom namiiru (u p ra v o Piko d e la M irandola i Milkelamđeilo), a naročito, d a najzm ačajniji Iju đ i XiV i X V I veka n isu u o p šte im ali osećam je d a su P ra m e te ji. Najčešće su se asećali ,krhkim i gtrešmiim, v rab ala ih je mellamholija, m orilo ih je osećan je brzog p ro p a d a n ja sv eta k o ji se bi'ižio svojoj sta ro sti. Kaže se da je neo p lato n izam b io glavn a filazafija ren asan se. Biilo b i jadnaiko o pravdano — i n e u su p ro ta o sti sa p re th a d n o m tv ndnjom — videti u avgustinizm u vladajuće shvatam je koje je o d ređ iv alo zaipadnu is to riju to k o m više vekova, a n aro čito u XViI stoleću — d o b u rođen ja p ro tastan tizm a. Postojii više jednaiko valjamih — zašto bism o b ili iisklijučivi? — načima d a se izvede is to ria g ra fija „m em taliteta”. Ovde se težilo osvatljavam ju š ire n ja je d n e preteće i zalstrašujuće besade, koije je išlo od eilita k a O 'S t a l i m društveniim slojevim a. Zašto je i k ak o ta beseda p o sta la varodostojm a? Učimilo nam se da adgovor počiva u izvesnom podudaram ju, što je m aglo i da se n e dogadi, izm eđu pesim ističk o g propovadništva, koje je b rz o širilo svoj u tic a j, i niza koilektivmih ned aća k ru p n ih opsega, koje su po g ađ ale zapadne Iju d e, počev od cime kuge p a do k ra ja varisikih ra to v a . Izgledalo je d a su propovedinici u p ra v u k ad a govore d a je čovek lcriv, kaida su najavljiivaili ,kazme i n a ovom i n a o n o m svetu. Sim anjenje težine p re tn ji k o je su optarećivale svaikodoavni život doveilo je — počev od X V III veka — do postavilijainja pitam ja opravdamosti te p a s tirs k e besade. Ova je, po sili stivari, uzim ala razlione taiktičlke vidove i k o ristila se „triikovim a” koji su n a slušaoce ostaviljaili sinažam u tisak. M i tameilij stv ari bio je m nogo ozbiiljniji. U knjizi S tra h na Z apadu već je b ilo re č i o stra h u elita. Orn daije k lju č za istraživ an je k oje ovde završavam . Cesto su se upravo n ajpobožniji n ajv iše p lašili sebe. S m rt pobožnih nilje uvak b ila laka. Z ar T ro n so n nije bio u b e đ a n da će čak i mieđu sveštemicima b iti m alo izabiranih? Z ar je čudno što su Ijudi, k o je je m učio p ra v i m etafizički s tra h , širili ovaj oiko sabe k ro z svoje p ro p o v ad an je? A vgustinizam je, da g a jo š jedanp u t spom enem o, nužno izazivao n e m ir i kod u č ite lja i kod u če n ik a (illi b a r k o d najm adobuidnijih m eđu n jim a ). U svakom slučaju, ra z u lta t je b l o piropovedništvo k o je je govorilo više o S pasitaljavom stra d a n ju nego o v a k rsen ju , v iše o g re h u mego o o p ro šta ju , više o S u d iji nego o Oicu, više o paM u nago o ra ju . Biilo je u to m e p rav o g izo p ačan ja u odrnosu n a tv rd n ju svetog Pavila, p ra m a kojoj „gdje se um no839

ži griijeih o n dje 20). M ožemo se gobne pastirsike hristijanizaciije"

se jo š veđm a uminoži M agodat” (R im ., V, onida z a p ita ti n ije li odbacivanje odveć tebesede p re d sta v lja lo je d a n od u zro k a ,,deZaipaida?

SADRŽAJ TRECI DEO

PASTORALA STRAHA U KATOLIČKIM ZEMLJAMA 11. širenje pastirske besede — — — — — — Od ubeđenja do taktike — — — — — — Dokumenti — — — — — — — — — 12. „Mislite na to ” — — — — — — — — „Pripreme za sm rt" — — — — — — — Propovedi i hvalospevi — — — — — — — 13. Muke na onom svetu — — — — — — — Pakao — — — — — — — — — — Čistilište, privrem eni pakao — — — — — — Ka infernalizaciji — — — — — — — Privremeni pakao u X V II i X V III veku — — — 14. „Oštrovidi” Bog — — — — — — — — Suđenje ili osveta — — — — — — — — Granice božanske dobrote — — — — — — 15. Greh i grehovi — — — — — — — — Smrtni greh i laki greh — — — — — — Razvrstavanje grehova — — — — — — — Tvrdičenje — — — — — — — — — Brak, „opasno” stanje — — — — — — — Pokvarenost — — — — — — — — — 16. Isposnički uzor — — — — — — — — „Ništa se Bogu ne dopađa više od m ršavosti tela” — Odbijanje razonode — — — — — — — 17. Teškoća obaveznog priznanja — — — — — Svetogrdne ispovesti — — — — — — — Svetogrdne ispovesti i nedostojne pričesti — — — 840

513 513 537 544 544 558 577 577 592 592 598 617 617 629 647 647 654 657 660 667 683 683 695 705 705 722

U PROTESTANTSKlIM ZEMLJAMA

18. „Večnosti, ti si užasna reč” — — — — — — Treba li zastrašivati? — — — — — — — Teologija i pedagogija — — — — — — — 19. Zajedničke odlike protestantske i katoličke pastirske besede — — — — — — — — — — Isticanje sm rti — — — — — — — — Ostale sm rti i contem ptus m undi — — — — 20. Eshatologija i predestinacija — — — — — — O skorom isteku vremena — — — — — — Zavisna volja i izbor — — — — — — — Strah od večnog prokletstva — — — — —

733 733 740

Zaključak

837

—

—

—

—

—

—

—

—

—

—

752 752 764 782 782 804 818

1. 2.-

4. •'i.

..T H EO R IA N o a m Čomski: S I N T A K S I Č K E S T R U K T U R E V l a d i m i r J. P ro p : P R O B L E M I K O M I K E I S M E H A E r n s t K asircr: F IL O Z O F I.JA S I M B O I . I Č K I H O B L IK A I .Jezik II M i t s k o m išlje n je III F e n o m e n o l o g i j a s a z n a n j a M i l o r a d R a đ o v a n o v ić : S O C I O L I N G V I S T I K A Ž a n Delimo: G R E H I S T R A H I-II l ’ prij)reiiii

A l l r e d Veber: T R A G I Ć N O I IS T O R I J A II. I V r c l m a n ‘L. O l b r e h t s - T i t e k a : NOVA R E T O R I K A V i l h e l m l'on H u m b o lt : U V O D U D E L O O KAVI .JEZIKU M a r k Blok: K R A L J E V I ISC E LITE L.II V e r n e r Jeger: P A I D E I A

V

__

Z a n D elim o GREH I STRAH O v a kn jig a je n a s t a v a k i p r o d u b l j i v a n j e j e d n e sin teze čiji je p r v i tom, o b ja v l je n p r e n e k o l i k o g o d i n a p o d n a s l o v o m Strcih na Z a p a d u , o sv e tlio k r u p n e k o l e k t i v n e s t r a h o v e s k r a j a s r e d n j e g v e k a i p o č e t k a m o d e r n o g d o b a : s t r a h od đ a v o l a i njegovih p r e t p o s t a v l j e n i h p o m a g a č a (T určina, Jev r e j i n a , žene). S a d a je reč o u s p o n u o s e ć a n j a krivice k o d z a p a d n i h h r i š ć a n a p o č e v od XIV v e k a , o k u l t u r n o j isto riji g r e h a . O n a p o m a ž e d a se s h v a t i k o j a s u s k r e t a n j a d o v e la d o t o g a d a p r i s t a l i c e z a p a d n o g h r i š ć a n s t v a p r e đ u sa b i b l i j s k o g ,,voU b li ž n j e g a sv o g a k ao s a m a s e b e “ n a p a s k a l o v o „ p r a v a v r l in a je m r z e t i s e b e “ .