Američki obaveštajci u Srbiji i Jugoslaviji-feljton Večeernjih novosti.docx

Немачка и Јапан буде Вашингтон Milan Jovanović | 24. децембар 2016.

Обавештајне службе Југославије после Другог светског рата нису придавале посебну пажњу и нису истраживале америчку обавештајну активност у Југославији између два светска рата

Јуџин Скајлер, први амерички амбасадор за Србију

СВЕ до Берлинског конгреса 1878. године Сједињене Америчке Државе нису показивале посебно интересовање за балканске земље нити су уопште имале дипломатске представнике на том подручју. Овај конгрес, који су организовали Немци, смањио је на Балкану утицај Турске и Русије у корист Енглеске и Аустроугарске и зачео нове будуће конфликте. Нестала је велика Бугарска коју је, Санстефанским миром, накратко, као свој сателит и продужену руку, формирала Русија. Турска губи Кипар, који припада Енглеској, као и Босну и Херцеговину које припадају Аустроугарској. Црна Гора, Србија и Румунија постају самосталне и суверене државе. Ове велике геополитичке промене привукле су и пажњу Америке. Само неколико месеци касније после Берлинског конгреса, 1879, Вашингтон ће задужити свог посланика у Бечу да закључи трговинску и конзуларну конвенцију са Србијом. То ће бити и први корак ка успостављању политичких односа између Србије и САД, да би 1882. био именован и први амерички амбасадор за Србију - Јуџин Скајлер. Америка и Србија склопиле су у то време и трговински споразум који ће после Првог светског рата наследити новостворена Југославија. Србија, због штедње и финансијских тешкоћа неће послати свог амбасадора у Вашингтон, док ће амбасадор Америке као резидент обитавати у Атини, одакле ће покривати и Румунију - САД ће у Београду имати конзулат који уочи Првог светског рата прераста у амбасаду. По његовом завршетку и формирању Краљевине СХС, Вашингтон ће одмах 1920. године поред амбасаде у Београду отворити и конзулат у Загребу. ОБАВЕШТАЈНЕ службе Југославије после Другог светског рата нису придавале посебну пажњу, нису имале прецизнији увид, а нису ни посебно истраживале америчку обавештајну активност у Југославији између два светска рата. Претпостављало се да су се Американци тада највише интересовали за економске информације. Али, такав амерички приступ мења се већ после убиства краља Александра Карађорђевића када Југославија почиње да мења његов спољнополитички курс и да се приближава

Немачкој. Американци тад формирају и свој “правни тим” за сагледавање прилика и последица такве политике, и у Југославији и суседству, “ради савета и информација америчким представницима”. Овом тиму ће по приступању Југославије Тројном пакту помагати и Ђорђе Радин, познатији по свом америчком имену Џорџ, престижни адвокат са бројним контактима у Европи и Америци и, у то време, канцеларијама, у Њујорку, Цириху и - Београду. Верује се да је овај Србин из Војводине уочи Другог светског рата организовао и посету Вилијама Донована Београду, будућег главног обавештајног шефа САД који је по уласку САД у Други светски рат, по наредби Председника САД Рузвелта, основао и поставио темеље ОСС (Office of Strategic Services) главне америчке обавештајне службе у Другом светском рату и претходнице ЦИА, а кога и данас сматрају оцем америчких обавештајаца. У односу на обавештајне службе других великих нација, обавештајна служба Сједињених Америчких Држава је релативно млада, а трговачке компаније су прве које организовано приступају прикупљању за њих занимљивих економских информација из иностранства. Најстарија обавештајна служба у САД је Поморска (Office of Naval Inteligence), основана 1882. године. Све до почетка Другог светског рата она је била и најпрестижнија обавештајна организација САД. Војска је своју обавештајну службу основала три године касније, 1885, најпре за прикупљање података унутар саме армије, а онда и о домаћим економским потенцијалима, подацима потребним тадашњем Министарству рата (War Office). Године 1898. САД шаљу војне аташее у америчка представништва у Лондону, Паризу, Берлину, Бечу и Петрограду. Обавештајне службе Морнарице и Војске уједно су радиле и контраобавештајно и ван оружаних снага све до после првог светског рата, када је ту функцију почео да преузима ФБИ, а америчко ваздухопловство своју обавештајну службу основаће тек после Другог светског рата. Амерички председник Рузвелт уочи Другог светског рата покушао је да успостави координацију обавештајних информација, како војне тако и других, које су биле важне за стратегију Националне одбране САД. Међутим, ови Рузвелтови покушаји првобитно су изазвали прилично жучне дебате у америчком Конгресу и жестоко супротстављање републиканаца, који су страховали да ће се координацијом обавештајних података демократе окористити за успостављање своје доминације и учвршћивање на власти. Напад на Перл Харбур разбиће све предрасуде и отпоре противника обавештајне координације јер се испоставило да су САД располагале информацијама на основу којих се могао предвидети овај разорни напад на америчку морнарицу, али су оне биле раштркане по фиокама разних канцеларија и обавештајних агенција без места на коме би се оне укрштале и анализирале. Све до тог периода, до Другог светског рата, Американци су чак негирали и само постојање својих обавештајних служби. Говорило се како су оне у супротности с америчким поимањем демократије и са Уставом САД. И у спољној политици, у односима с другим земљама, Американци су такође заступали и износили сличне ставове истичући свој тзв. метод отворености, данас би се рекло транспарентности, у прикупљању информација о политичким и војним питањима и плановима страних влада и истицали како се суздржавају од тајних радњи и активности. Међутим, већ за време Првог светског рата САД су имале своје агенте у Krupp и другим немачким фабрикама, чак и у немачком генералштабу, укључујући и немачку обавештајну службу.

ЗАБОРАВЉЕНИ ЂОРЂЕ РАДИН Занимљиво је да су посттитовска Југославија и потом постјугословенска и транзициона Србија “превиделе” лик и дело Ђорђа Радина - за разлику од Американаца, који га памте као угледног адвоката, врсног познаваоца међународног права и оснивача и првог председника Међународног фонда за развој (IDF). Радин је у Америку из Аустроугарске отишао 1911. године. Тамо ће, у Њујорку, завршити студије права на престижном универзитету Колумбија и одмах потом почети да се са успехом бави адвокатуром. Био је угледни члан две адвокатске коморе, у Њујорку и Вашингтону. Радин је био и уважени члан чувеног Метрополитен клуба, који је основао банкар Ј. П. Морган, у ком се виђао са још познатијим Србином Николом Теслом. У њихово време Метрополитен је - затворени мушки клуб. Три деценије становаће у чувеном луксузном вашингтонском “Вардман парк” хотелу, од 1946. до 1976, када ће се повући у реномирани старачки дом у ком ће 1981. умрети од можданог удара у 86. години. “Вашингтон пост” и “Њујорк тајмс” посветили су посебан некролог овом Србину и подсетили су на Радинову књигу која је у време објављивања била пандан Маршаловом плану за обнову Немачке -

“Послератна економска обнова: практични план за Балкан”, чији је издавач била и данас реномирана Карнегијева фондација за међународни мир. “Вашингтон пост” у некрологу подсећа још и на књигу коју је Радин написао заједно са познатим америчким историчарем Чарлсом Бердом “Балканска прекретница Југославија”, наводећи и податак да је од 1941. до 1946. Ђорђе Радин био специјални представник Краља Петра у Вашингтону.

Волели Дражу, а помагали Титу Milan Jovanović | 25. децембар 2016.

Још у време балканских ратова Американци показују интерес за Србију и 1913. године шаљу два посебна посматрача у штаб војводе Путника. То ће бити њихова прва специјална војна мисија код нас

Генерал Арса Јовановић и шеф америчке мисије пуковник Френклин Линсдеј

АМЕРИКАНЦИ су били добро упознати за припремом војног пуча у Југославији 27. марта 1941, али је њихово учешће, за разлику од британског, било занемарљиво, као и њихово бављење приликама на Балкану. На почетку Другог светског рата у Југославији остаће без обавештајних информација и без агената на терену, који су, према подацима партизанског Одељења заштите народа (ОЗН), по избијању рата или напустили Југославију или су их похапсили Немци у првим данима окупације. Обавештајне податке о томе шта се збива у Југославији, осим од Енглеза, Американци у то време добијају преко својих контаката у Турској, Италији и северној Африци, али већ крајем 1942. одлучују да се и сами обавештајно ангажују на просторима окупиране Југославије. И током Другог светског рата, а и у првим годинама после њега, обавештајним послом на просторима Југославије највише ће се бавити њихова војна обавештајна служба. ПРВИ војни односи Американаца са нама успостављени су још у доба балканских ратова када је акредитован и први војни изасланик у Србији, који је покривао и Бугарску, при чијем штабу је и био током ратних операција. Американци 1913. шаљу и два посебна посматрача у штаб војводе Путника и они су уједно њихова прва специјална војна мисија у Србији. Свог првог војног аташеа у Краљевини СХС Америка акредитује 1919. године и он представља све видове оружаних снага САД. То ће бити пракса све до 1939. године, када ће Морнарица САД код Генералштаба Војске Југославије акредитовати посебног изасланика, чије је седиште у Риму, а који ће уједно заступати и америчко ваздухопловство.

До почетка Другог светског рата кроз тадашњу југословенску државу проћи ће девет америчких војних аташеа и два помоћника. ПО ИЗБИЈАЊУ Другог светског рата амерички обавештајци претежно су ангажовани у сфери критичних подручја америчких интереса, операција на Пацифику против Јапана и дотурања помоћи Енглеској. У САД у то време јавно мњење Американаца о Југославији формирају листови емиграције из Југославије “Американски Србобран”, “Американски Словенац” и “Хрватски лист”. А исто тако запажена је и активност амбасадора Краљевине Југославије, Константина Фотића. Он је у Америку стигао још 1935. године, најпре на чело Посланства, које 1942. постаје Амбасада Краљевине Југославије. Са амбасадорског места га у пензију 1944. шаље влада Тита и Шубашића, због привржености Дражи Михаиловићу. У Америци је била запажена и активност америчког публицисте и књижевника словеначког порекла Луја Адамича који је и на челу Уједињеног одбора јужнословенских Американаца. Адамич подржава НОП у Југославији приман је и код Рузвелта, Черчила, Ајзенхауера и, наравно - Тита. Под неразјашњеним околностима овај велики противник антијугословенског сепаратизма убијен је 1951. године у време макартизма, америчке опседнутости борбом против комунизма. Вашингтон се дуго није званично изјашњавао ни о Титовим партизанима ни о Дражиним четницима, а признавао је и Југословенску владу у Лондону. У ЊИХОВОЈ политици према Југославији преломна ће бити 1943. година када амерички председник Рузвелт у склопу својих припрема за Техеранску конференцију у кратку посету Врховном штабу НОВ и ПОЈ (Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије) шаље свог личног емисара пуковника Лина Фериша. На овој конференцији, на којој се расправља о даљој стратегији савезника у рату против Хитлера и отварању Другог фронта Титови партизани поменути су као носиоци борбе против Немаца у Југославији и донета је одлука о пружању помоћи у ратном материјалу и снабдевању. После ове конференције делегација Врховног штаба НОВ и ПОЈ одлази у Каиро ради договора са савезницима о снабдевању оружјем, евакуацији рањеника и стварању партизанске базе у Италији. У тренутку када Енглеска започиње отклон од Драже Михаиловића, Американци започињу самосталну политику у Југославији и на Балкану. До тада она се углавном није разликовала од политике Британаца. САД неће укинути војну помоћ Дражи Михаиловићу већ код њега шаљу и своју војну мисију, превасходно ради спасавања оборених америчких пилота који се крију у Србији, а што ће код Тита и КПЈ бити разлози и основ неповерења према САД. Разумљиво је зато да 1944. године партизани из протеста не шаљу своју војну мисију у Вашингтон, већ само у Лондон и у Москву. КАКО би изгладили своје односе са партизанима, Американци доносе одлуку да у ВШ НОВ и ПОЈ пошаљу сопствену војну мисију, јер су све до септембра 1944. године амерички официри били у саставу енглеске војне мисије коју је предводио генерал Фицрој Меклејн. Први шеф америчке војне мисије биће пуковник Чарлс Тајер, који ће касније бити прекомандован и постављен за шефа америчке обавештајне службе у Бечу. Његову дужност преузеће такође пуковник Илери Хантингтон, дотадашњи шеф обавештајаца за Италију, иначе реномирани њујоршки адвокат из Волстрита. Америчка мисија при Врховном штабу партизана имала је 14 чланова и они су већином били Американци југословенског порекла, а скоро сви су били школовани обавештајци. Након још једне промене, овом мисијом до јуна 1945. руководиће пуковник Френклин Линсдеј. Он ће 1994. о тим данима објавити књигу “Светионици у ноћи” - са ОСС-ом (америчким обавештајцима) и Титовим партизанима у ратној Југославији. Осим војне мисије при Врховном штабу НОВ и ПОЈ Американци су имали и своје регионалне мисије широм Југославије, при главним штабовима партизана у Хрватској, Словенији, Македонији, Србији и Војводини, али и при штабовима неких корпуса, чак и при неким дивизијама у Славонији и Далмацији. Поред војних мисија, САД су у Југославију упутиле и епидемиолошку мисију коју је преводио генерал Леон Фокс, а њени чланови су још били потпуковник Едвард Мареј и поручник Пол Стил. У ЛЕТО 1945. Американци ће отворити и Канцеларију за регистрацију гробова, што је поверено мајору Ричарду Кумбсу, коме ће се врло брзо придружити још 13 подофицира, а годину дана касније још њих седам. Ова канцеларија бавила се ексхумацијом посмртних остатака америчких авијатичара погинулих у току рата који су након извршених формалности на Централном гробљу преношени у САД. Канцеларија је завршила свој рад 1948. када је и целокупно њено особље из свог седишта у Светосавској улици број 36 напустило ФНРЈ.

Према евиденцијама ЈНА, од доласка првих војних изасланика у НОВ и ПОЈ, па до успостављања Војне секције Амбасаде САД у Београду, у Југославији је индивидуално или у саставу разних мисија боравило око 260 припадника оружаних снага САД.

АМЕРИКАНЦИ ХОЋЕ ИСТРУ КРАЈЕМ новембра 1944. генерал Илери Хантигтон тражио је сусрет са Иваном Гошњаком, командантом хрватских партизана, наводећи да има налог да му пренесе строго поверљиву поруку. Разговору је као преводилац присуствовао и Лео Матес који ће после рата бити један од југословенских амбасадора у САД. Хантингтон је рекао да долази по одобрење за савезничко искрцавање у Истри након којег би се извршио продор ка Загребу. После радио-комуникације са Врховним штабом Хантингтон је добио овакав одговор: “Слажемо се, али под условом да сва пешадија буде наша и под нашом командом!”

Рузвелт између Черчила и Драже Milan Jovanović | 26. децембар 2016.

Америчка обавештајна служба интензивира контакте с Дражом после почетка бомбардовања рафинерија у Румунији, забринута за судбине пилота чији су авиони обарани приликом прелета Србије

Дража Михаиловић и пуковник Роберт Мекдауел

АМЕРИКАНЦИ су 1943. године почели да се озбиљније и свестраније интересују за ратне прилике на просторима Југославије. Неколико месеци пре Техеранске конференције шеф ОСС (главне америчке обавештајне службе у Другом светском рату) генерал Вилијам Донован наредиће да се посебно проуче и “укрсте” све обавештајне информације о томе шта се збива у Југославији - било да је реч о подацима који су пристизали из саме земље, било оне до којих су о томе могли доћи у иностранству. Већ тада су биле у оптицају и процене да Тито и партизани, осим борбе против Немаца, имају још два циља, уништавање тзв. Југословенске војске у отаџбини, односно четника Драже Михаиловића и

елиминисање Југословенске владе у егзилу у Лондону као политичког актера у припремању излазних стратегија за крај Другог светског рата. СТРАТЕЗИ и планери деловања ОСС у централној Европи калкулисали су са два правца за убацивање својих агената ка Аустрији и Мађарској. Један је ишао преко територије коју су контролисали партизани, а други преко оне на којој су били четници. Процене војних представника, који су били међу партизанима у Словенији и Хрватској, говориле су да би деловање преко њих било веома ризично. То је додатно подстакло заинтересованост ОСС за контакте с Дражом Михаиловићем. Нарочито после почетка интензивног бомбардовања рафинерија у Румунији и судбине америчких пилота чији су авиони обарани приликом тих прелета. Највећи број оборених авијатичара затицао се баш на територији коју су контролисали четници. Одељење за Балкан, које је формирао Вилијам Донован, а којим је руководио Роберт Џојс, тражило је да официри за везу који се упућују у Југославију испуњавају следеће захтеве: добро знање о Југославији и њеним народима, да имају претходно искуство у обавештајном раду и по могућству у герилском ратовању, одлично разумеју и говоре српско-хрватски језик а посебан захтев био је - “разумевање природе и тактике комунизма”. ПРВИ капетан ОСС који ће, убачен падобраном, доћи међу четнике у Србију биће Ђорђе Џорџ Мусулин Србин рођен у Њујорку, факултетски образован, али уочи рата и профи играч америчког фудбала. Према званичним америчким подацима, он је у Србију упућен у јесен 1943. године када започиње и интензивно бомбардовање рафинерија у Румунији, као и по другим војним циљевима у Бугарској, Србији, и мање, у Хрватској, Мађарској и Словачкој. Забележено је да је прве америчке авијатичаре који су доспели међу четнике чинила посада америчке летеће тврђаве “Б 24 либератора”, која је 24. јануара 1944. оборена изнад Златибора, уз ону која је принудно слетела у околини Прокупља, а чији су авион за даљи лет онеспособили немачки авиони-ловци. Тог јануарског дана на небу изнад централне Србије могла се гледати права ваздушна битка у којој је стотинак америчких авиона који су из правца Ниша летели ка јужној Италији нападало девет немачких авиона - о чему је сутрадан четнички мајор Милан Стојановић обавестио Дражу Михаиловића, наводећи да је оборене авијатичаре сместио по четничким кућама у селу Велика Драгуша. БРОЈ оборених авиона током наредних месеци ће се драматично повећати. Забележено је да су Американци у овим бомбардовањима губили скоро сваки други авион и да их је оборено близу 350, али да је страдало само 15 одсто авијатичара. Немци су узалудно нудили примамљиве награде за оне који би предали скриване пилоте, што се није дешавало, а у Прањанима је чак радила и илегална болница за рањене авијатичаре. Прва група оборених авијатичара, њих четрдесетак, са капетаном Мусулином вратила се у Италију спасилачким авионским летом организованим крајем маја 1944. године. Мусулин ће се међутим вратити, јер је том приликом задужен за реализацију операције “Хелијард” - ваздушни мост између централне Србије и Италије за спасавање оборених пилота. За овај импресиван подухват да у току пет августовских дана 1944. из Србије којом још владају Немци, из Прањана, организује ваздушни мост са Италијом и припреми евакуацију и и спасавање 447 оборених америчких авијатичара - од који су 417 спасли четници - Мусулин ће бити одликован медаљом за изузетне војне заслуге. Додуше ово признање добиће са закашњењем пошто му је британски обавештајац Џон Клугман сместио дисциплинску аферу, због које је кажњен и прекомандован на Далеки исток, као морнарички обавештајац, и након што је амерички председник Труман, због заслуга за спасавање америчких пилота, одликовао и самог Дражу Михаиловића. Мусулин ће касније радити за ЦИА, опет против комуниста, али оних на Куби предвођених Фиделом Кастром. ГЛАВНА Мусулинова кривица, тог лета 1944, биће што је дозволио Дражи Михаиловићу да у једном од авиона за Италију, поред америчких авијатичара оде и политичка делегација четника и њихових политичких савезника, са надом да ће преокренути исход Техеранске конференције када се одустало од подршке јединицама под командом Драже Михаиловића. Крајем августа 1944. авионом, после шестог покушаја, код четника стиже нова америчка војна мисија коју предводи један од најцењенијих Донованових официра пуковник Роберт Мекдауел. С њим су у двомоторцу “даглас Ц47” још два млађа официра и радио-везиста. Ових шест покушаја доласка нису последица лоших временских услова, већ што су за летове одобравали и планирали Енглези.

МЕКДАУЕЛЕВУ мисију одобрио је лично председник Рузвелт, али са Доновановим наређењем да четницима не наговештава никакву даљу подршку, ни политичку ни војну. Но Черчил и Енглези су и даље били против ове мисије у тој мери да Рузвелт после само шест дана Мекдауеловог боравка у Србију повукао своје одобрење и Донован наређује Мекдауелу да се врати. Али, ако је долазак у Србију у Мекдауеловом случају трајао седам дана остаће забележено да је “извлачење” трајало читава два месеца. Деморалисаним четницима Мекдауел покушава да поврати наду и морал изјавама, које доспевају и до партизана, како Американци планирају да окупирају Аустрију и Мађарску, да Руси неће прелазити ниже од Дунава. Америчком пуковнику приписују и да је Дражи Михаиловићу такође изговорио и ово: “Сада нас Американце више не интересује ваша борба са Немцима. Они ионако има да иду одавде. Ваше је да се држите у народу. Садашњост вам је тешка, али је будућност - ваша.” ПОСТОЈЕ документа која показују како овај Донованов обавештајац није само био у “моралној” и “утешитељској” мисији, већ да је план био да уз помоћ четника ступи у контакт с Немцима и да их, имајући у виду ситуацију на осталим фронтовима, наговори на предају снагама војске Драже Михаиловића и тиме уједно предупреди и долазак партизана у Србију. Помиње се чак и састанак, на ком су са Рудолфом Штаркером, представником Хермана Нојбахера, Хитлеровог изасланика за Балкан, заједно разговарали и Мекдауел и Михаиловић. Безуспешно.

КРАЈ БРИТАНСКЕ ВЕЗЕ ЈЕДАН од знакова ривалитета енглеских и америчких обавештајаца у Југославији након Техеранске конференције била је и одлука генерала Вилијама Донована да извештаје америчких војних мисија и код партизана и код четника више не прима преко енглеских радио-везиста.

Черчилов обавештајац радио за Москву Milan Jovanović | 27. децембар 2016.

Џон Клугман, официр британске обавештајне службе који је Черчилу и енглеској влади, из Каира, слао информације о четницима и партизанима и шта се догађа у Југославији, био Стаљинов шпијун

Амерички авион у Прањанима, 1944. године

КАКО је дошло до тога да се Американци и Енглези разиђу у односу према четницима и Дражи Михаиловићу, што се десило после 1943. године? С једне стране у питању су саме америчке процене и упутства које је њихова обавештајна служба добијала од Стејт департмента или Беле куће. Стејт департмент је био убеђен да ни партизани ни четници не уживају већинску подршку становништва и да је најбоље да се САД не опредељују у грађанском сукобу у Југославији. У Меморандуму који је доставио ОСС-у (Обавештајној служби САД) Стејт департмент је наглашавао како САД не желе посредничку улогу у том сукобу већ да он мора да буде разрешен демократски, кроз изјашњавање становништва на слободним изборима који ће у Југославији бити одржани након ослобођења. Исто тако нису желели да се војна помоћ коју су достављали користи у грађанском рату уместо против Немаца. АУТОРСТВО овог меморандума приписује се Кевендишу Кенону. Ову “промеморију” за америчке обавештајце он је написао док је био на функцији помоћника начелника Одељења Стејт департмента за југоисточну Европу. Може бити да се и њему самом тај став - који је официјелно важио током читавог рата - касније чинио сасвим наиван. Неколико година касније - 1947. Кенон ће се и лично, као амерички амбасадор, наћи у Југославији, у Београду, где започиње његова дипломатска каријера. Кевендиш је у Италији могао да чита и извештаје из штаба Драже Михаиловића које је слао пуковник Мекдауел. У једној од његових депеша овај обавештајни официр предвиђа да би, након што из Југославије оду Немци, у њој могао започети дуготрајни грађански рат који се неће моћи завршити без уплитања и савезничке интервенције Енглеске и Америке. Показаће са да је Мекдауел погрешио, али савезници би, да се којим случајем његово предвиђање остварило, упали у дугорочне и несагледиве проблеме. Британцима је, након одласка Немаца, за пацификовање далеко малобројнијих прокомунистички настројених грчких партизана било потребно више од 50.000 војника. На разлоге енглеског преокрета и опредељења за Тита и партизане 1943. године Американци су гледали као на контроверзне не само током рата већ и касније. Такав њихов став неколико деценија након завршетка Другог светског рата оживеће када на видело избија чувена афера с кртицама СССР-а и КГБ-а које су, како се испоставило, годинама ровариле кроз британску обавештајну и државне службе. У ОВОЈ афери разоткривани су чланови тзв. Кембричке студентске групе. Ту групу су чинили Ким Филби, Гај Барџес, Доналд Меклин, Ентони Блант и Џон Кернкрос, врхунски руски шпијуни на високим функцијама у британском министарству спољних послова и обавештаној служби. Испоставиће да је “шести човек” у овој групи другара још из студентских дана, и то као њихов лидер и “светионичар”, био Џон Клугман. Клугман је официр британске обавештајне службе који Черчилу и енглеској влади, из канцеларије у Каиру, прослеђује депеше и информације о четницима и партизанима и шта се догађа у Југославији. То је исти онај британски обавештајни официр који ће свом колеги, официру америчке обавештајне службе Џорџу Мусулину, војном изасланику код Драже Михајловића, сместити “аферу непослушности”. Тако је, наиме, Клугман приказао Мусулинову одлуку да у авион који је у Италију враћао оборене америчке пилоте пусти (противно Черчиловој вољи) и четничку делегацију. Клугман је прошао више безбедносних провера. Прву 1942. пре одласка у енглеско обавештајно одељење у Каиро, пошто се претходно као добровољац на почетку рата пријавио у војску. Тамо су га послали захваљујући добром познавању језика и прилика у Југославији. Следиле су још провере 1943. и 1945. увек са високим оценама. Брзо је унапређен у чин капетана, а потом и мајора британске обавештајне службе. АМЕРИЧКИ официри за везу који су с њим комуницирали из Југославије запазили су његову наклоност ка партизанима коју, уосталом, није скривао. Да ли је Клугман имао баш толико пресудни утицај на Черчила и његову перцепцију покрета Драже Михаиловића? Шта са извештајима војних изасланика Фицроја Меклина и Вилијама Дикина који су изблиза пратили активности Тита и његових партизана и њихову борбу са Немцима? Шта је с пресретнутим извештајима Немаца који јављају о томе како их нападају и како главне борбе воде са Титовим партизанима? И сами Американци имали су сазнања да су четници у Србији последњу пут напали Немце у октобру 1943. године, што им је јавио капетан Мусулин. Амерички и британски официри који су били са Михаиловићем јављали су да је главни разлог Михајловићевих “ограничавања” напада на Немце његова “жеља да у односу на Хрвате етнички и бројчано сачува српско становништво”. Мусулин наводи како је на распитивање о разлозима јењавања

борби против Немаца добио одговор како је то због одмазде према цивилноом становништву. Немци су стрељали стотину људи за једног њиховог убијеног војника. ТИТО међутим није оптуживао четнике због смањења интензитета и броја напада на Немце већ због сарадње с њима. То није било исто, а у политичком контексту било је “убојито”. Наиме, у том случају напад и борба против четника, чак и са оружјем које су добијали од савезника, били су исто што и напад и борба против Немаца. Пред таквим оптужбама-тумачењима савезницима је, осим тога, било све теже да објашњавају или правдају еквидистанцу према зараћеним странама у грађанском рату који се одвијао упоредо са борбом против окупатора. Мусулинови извештаји не говоре о сарадњи са Немцима, али он напомиње како је чуо да је четницима наређено да на сваки начин, куповином или крађом, “или чак мољакањем и позајмицом”, дођу до немачког оружја и муниције. Наводио је и казивања неких сељака како су Немци на друму, кратко, без обезбеђења, остављали камионе пуне муниције да би их потом четници муњевито испразнили и нестали. Сматрало се како Немци то никако не би чинили да су сумњали да ће њихова муниција бити употребљавана против њих. Мусулин је у мају 1944. ОСС-у доставио и Михаиловићеву наредбу командантима четничких корпуса у којима Михаиловић наводи да се Немци у њихове борбе са партизанима нису мешали “иако са њима о томе није постигнут никакав договор”. Веровао је да ће тако и остати. Имамо велики број непријатеља, пише Михаиловић својим командантима. Не можемо се борити против свих истовремено. Сада су највећи непријатељи - комунисти. Михаиловић је све до самог краја веровао у офанзиву америчких и британских снага на Балкану и да ће им се са својим јединицама он тада придружити у протеривању Немаца из Југославије и Србије. У пролеће 1945. је још веровао и да ће му они послати авион за извлачење.

РАЗМЕНА ТЕЛЕГРАМА РАДИО-депеша британског официра за везу са партизанским јединицама упућена Команди у Италији 13. 9. 1944. године: “Михаиловићев штаб разбијен. Михаиловић побегао с пратњом. С њим су амерички пуковник и два официра. Надамо се да ће Михаиловић бити ухваћен. Разјасните ситуацију у погледу америчких официра.” Одоговор Команде из Италије британском официру за везу: “Разјасните да је војни циљ партизана Београд, а не Михаиловић. Разумемо ваше искушење кад су у питању други циљеви, али је ваша дужност да се одупрете. Као британском официру за везу не приличи да нас срамотите и да кажете да се надате хватању Михаиловића.”

Тито фингира вишепартијску власт Milan Jovanović | 28. децембар 2016.

У главном штабу за Хрватску у Топуском биле су америчка, енглеска и совјетска мисија. Американци и Руси ћаскали уз флашу вотке и поредили метрое у Москви и Њујорку

Рандолф Черчил у Топуском окружен партизанима

АМЕРИЧКА војна мисија је и у Хрватској следила енглеску, која је у почетку заступала и њихове интересе. А међу хрватским партизанима била је такође и бројна руска - совјетска мисија. И амерички, али и остали обавештајци и тада, а и после, у својим сећањима и мемоарима наводе да су њихови односи са Русима “више од коректних”, “без подозрења”. Још нема хладног рата. Чланови војних мисија редовно размењују информације до којих долазили на терену, не само о усташама и Немцима. Они размењују своје импресије и о партизанским јединицама, њиховој организацији и функционисању, као и о односу према становништву и становништва према њима. Ти односи су чак пријатељски, тако да Американци од Руса добијају и оне информације које партизани, посебно њима, на које су љути због њихових мисија код четника, неће да дају. НА почетку 1944, нови амерички изасланик Френклин Линдсеј, који у Топуско, седиште хрватских партизана, долази после боравка међу словеначким партизанима, помиње пријатељска ћаскања са Русима. Совјети се распитују о Њујорку, Холивуду и Детроиту, америчким аутомобилима, “не само џипу”, а упоређују и њујоршки и московски метро. “Без обзира на то у које доба дана смо се налазили”, пише у својим сећањима Линдсеј, “на столу се обавезно налазила флаша вотке, а ако је није било, онда ракије”. Обожавање алкохола није било својствено само Русима. Међу партизанима као британски војни изасланик био је и Рандолф Черчил. Партизани су били веома поносни што је међу њима син Винстона Черчила, тадашњег британског премијера, који је послератна легенда, познат по свом томпусу и обожавању вискија. Какав отац - такав син, вели народна пословица, истинита поготово у случају Рандолфа. Он ће касније бити алкохоличар, али ће по својим дуготрајним пијанствима постати запажен већ и код партизана у Топуском. Сам Рандолф није ни крио своју љубав према чашици. Једном приликом испричао је, добро расположен, како му је отац, с којим је био на службеном путу у Канади, наредио да с њима стално буде боца минералне воде. Рандолф је био задужен да у њу, претходно, кришом сипа оштро пиће. Било је то у доба прохибиције. Сви су се чудили што Винстон пије толико воде, причао је. БИЛО је и других приватних “детаља” које су запажали војни изасланици. Нарочито су детаљно описивали партизанске званичнике с којима су се виђали и разговарали. О партизанском комесару Владимиру Бакарићу, кога је упознао у Топуском, кад је овај имао 32 године, Линдсеј даје више од

Бакарићевог политичког профила. Осим тога тога да је постао члан илегалне комунистичке партије у 21. години и партијске каријере наводи да овај и много пуши, да је подбулог лица, и углавном смркнут. Није вероватно да је Линдсеј још тада у Топуском “ископао” да је Бакарићев отац био судија који је једном приликом заштитио Тита и да је Тито у Бакарића, као у једног о ретких својих сарадника, имао скоро неограничено поверење. Поготово није вероватно да се Бакарић тиме хвалио. До овог података ће вероватно доћи касније и негде другде. Партизанског команданта хрватских партизана Ивана Гошњака Линдсеј описује као смиреног и замишљеног човека. Наводи да је, као и већина партизанских команданата, учествовао у шпанском грађанском рату и да је био на школовању у Москви. Занимљиво је и његово запажање да је Гошњак у комуникацији имао много више самопоуздања и да је био знатно опуштенији него претходни партизански командант с којим се виђао у Словенији. Што се вероватно односи на Митју Рибичича, који му је био домаћин у Караванкама, одакле ће и доћи у Хрватску. ЛИНДСЕЈ у Хрватску стиже по наредби шефа америчке обавештајне канцеларије у Швајцарској Алена Далса, будућег шефа ЦИА, са задатком да се у Загребу сретне с Немцима. Они нису веровали усташама и Павелићу у Загребу. Идеја поглавника је била да договоре предају Американцима и Енглезима, и да тако избегну партизане. Дакако, то није био једини задатак овог америчког обавештајног официра с најдужим изасланичким стажем међу југословенским партизанима. Америчка обавештајна служба је заинтересована и за сва друга дешавања у Хрватској. Претходно је брифиран о злочинима које су чиниле усташе, укључујући и присилна покрштавања српског становништва, да је Анте Павелић не само фашиста већ и задрти антисрбин. Исто тако и о грађанском рату и о сукобима и злочинима које чине Муслимани и Срби. Из тих брифирања стиче се утисак да Американци још некако могу и да схвате сукобе с људима друге вере, муслиманима, “као последицу отоманске владавине”, али да су им сукоби Срба и Хрвата, које смештају у контексту давних сукоба и подела хришћана, мање разумљиви. ОСС посебно занимају партизанска политичка организација у Хрватској и “кораци којима је партизански покрет дефакто већ постаје права влада Хрватске, као уосталом и у другим деловим Југославије” где се партизани налазе. Американце, који су у послератној Југославији очекивали изборе којима ће бити разрешен и грађански рат, посебно интересује однос партизана према предратним политичким партијама. У Хрватској фокусирају се пре свега на однос партизана према Хрватској сељачкој странци и њеном предратном лидеру Владку Мачеку. ОВОГ угледног политичара у Краљевини Југославији и потпредседника југословенске владе која је приступила Тројном пакту Анте Павелић све време Другог светског рата држи у кућном притвору Загребу. Њему, међутим, партизани не верују и против њега започињу оштру пропагандну кампању. Када амерички војни изасланик упита зашто и на основу чега, будући да нема доказа о његовој директној сарадњи с Павелићем, већ да је у притвору, он цитира како Владимир Бакарић одговара,”зато што није јавно подржао - нас”. Бориса Маговца, Мачековог сарадника и главног уредника предратног гласила Хрватске сељачке странке, Американци ће срести у лето 1944. на Вису. Када је Маговац успоставио контакт с партизанима, да би се размотриле могућности евентуалне сарадње, партизани ће га поставити за потпредседника Народноослобидилачког Фронта. Американци ће “провалити” да је Маговац на Вису већ неколико месеци заправо у кућном притвору. Сличну судбину доживеће и син оснивача ХСС-а Стјепана Радића, који одлази у партизане не знајући шта се десило Маговцу. Сличан “статус” Маговчевом имаће још неки представници некомунистичких чланова у руководства НОФ (Народно ослободилачки фронт), организације која је западњацима требало да покаже да су у оквиру ње заступљене све политичке групе, осим оних које су отворено сарађивале са окупатором и квислинзима, да оцртава вишепартијски карактер народне власти. Разумљиво да је таква пракса иритирала и Американце и Енглезе. А и да је Тито то знао. Али да у коначници то није имало битан утицај на успостављање партизанске власти.

ВАЖНОСТ ПРОПАГАНДЕ

АМЕРИЧКИМ обавештајцима није промакло да скоро при свакој већој јединици партизана у Хрватској постоји покретна штампарија или гештетнер. У једном извештају се јавља како партизани те штампарије чувају више него ватрено оружје. Занимљива је и опаска Френклина Линдсеја у његовим сећањима о једном послератном сусрету са Митјом Рибичичем када га питао зашто му је строго било ограничено кретање међу партизанима у Словенији. - Зато - одговорио је Рибичич - да не бисте видели колико смо слаби.

Почетак божићне бајке из Кумровца Milan Jovanović | 29. децембар 2016.

После божићне приредбе у Топуском, коју су савезничким мисијама приредили малишани, Рандолф Черчил је прокоментарисао да је то била прослава Титовог уместо Христовог рођења

Савезничка помоћ партизанима

ПОЧЕТКОМ зиме 1944. до савезника су допрле гласине да најватреније присталице Хитлера, које су већ и саме наслућивале пораз Немачке, планирају да у брдима Баварске и Аустрије организују герилски отпор по угледу на партизански. Тај терен је био идеалан за герилско ратовање, и код савезника је постојала бојазан да би њихови војници још дуго могли да буду задржани у овим крајевима. Војне мисије које су биле међу партизанима имале су задатак да на терену проучавају, анализирају и прате реакције на партизански начин ратовања са становишта окупатора, Немаца. Претпостављало се да ће Немци

користити партизанску тактику и организацију које су упознали у претходним годинама и месецима ратовања у планинама Југославије. Посао официра за везу при партизанима у Хрватској 1944. није се исцрпљивао само у прикупљању војних података о Немцима који би савезницима могли да користе у случају планирања њихових војних операција. Они су исто тако извештавали и о организацији и активностима партизана на ослобођеној територији и о њиховој сарадњи и комуникацији с народом, уочи политичких расплета на крају Другог светског рата у Југославији. ПАРТИЗАНИ су са своје стране, такође с пажњом, пратили активност чланова војних мисија. А са војним изасланицима, да би удовољили њиховим интересовањима и помогли им у њиховим активностима, договарали су се "на дневној бази". Неки од њих су, међутим, то договарање стављали под наводнике, разумевајући га као "дневну дозволу кретања" међу партизанима и на територији коју су они контролисали. Партизани су се заиста трудили да буду добри домаћини. Нови амерички војни изасланик, по доласку у Хрватску из Словеније, приметиће да је партизански покрет у њој не само знатно распрострањенији већ и - богатији. Кад су га словеначки партизани довели до места сусрета с хрватским изаслаником, Френклина Линдсија ће, као новог америчког војног изасланика, дочекати у новом америчком војном возилу чувеном џипу. На питање откуд им, чуће да им је бачен падобраном из авиона негде у Лици. Своју већ отрцану униформу замениће новом, америчком, који су му партизани, такође, дали. Добиће заправо комплетно официрско следовање, пакет у коме су били чак и - презервативи. УОЧИ Божића 1944. чланови америчке и енглеске војне мисије пожелели су да обиђу децу у сиротишту и поделе им поклоне, чоколаду и бомбоне из својих официрских следовања. Тог децембра у Топуском је било смештено и партизанско сиротиште за децу која су остала без родитеља и у ком је било више од 150 малишана. Овој иницијативи придружили су се и руски официри. Чланице АФЖ-а (Антифашистичког фронта жена), које су се старале о сиротишту, за ту прилику са децом ће, у част официра, приредити и приредбу која ће, такође, бити и - политички индикативна. На овој приредби сасвим јасно ће се видети неговање култа личности Јосипа Броза Тита који је у то време већ врло распрострањен, не само међу борцима, већ и међу децом. Амерички војни изасланик Линдси на овој приредби први пут је чуо песму чије ће стихове забележити: "Тито, Тито/ Љубичице бела/ Тебе воли/ Омладина цела." Оно "друже" у његовом препеву, верзији, гласи "O thou". Приредба је започела малом представом у којој се деца спремају да пишу писмо другу Титу. Њих тридесеторо били су поређани у редове тако да наликују онима на писаћој машини, свако од њих је представљао по једно слово и одазивали су се при исписивању речи у писму другу Титу. МЕЂУТИМ, уследиће мали "инцидент". Овој игри, наиме, успротивиће се девојчица којој је додељено слово "И", а која се неће одазивати кад год је прозивана, кад је у реч требало убацити њено слово. Друга деца су на то бурно реаговала. Почеће да вичу на њу и да је грде, а она ће бризнути у плач и почети да се правда како Тита толико воли да хоће да му напише своје, лично писмо. Овај дечји конфликт и неспоразум ће педагошки разрешити челница АФЖ-а. Узбуђеној деци и расплаканој девојчици она ће на сликовит начин, на њиховом примеру, показати како је колектив све, а појединац - ништа. Јер, текст без слова девојчице је крњ али разумљив, док је њено писмо без свих оних слова која су била код друге деце - немогуће. Присутни официри чуће на овој приредби још песама, међу њима и ону у којој једно дете пева да му је Тито и отац и мајка. Савезнички официри ће од Руса, који су били са њима, чути да је ова песма, попут других, заправо позајмљена из СССР-а, односно "украдена", да је препев оригинала који су деца у Русији певала - другу Стаљину. ФРЕНКЛИН Линдси није одолео да у свом опису приредбе не уврсти и опаску Черчиловог сина Рандолфа, који је присуствовао овом својеврсном обележавању Божића за савезничке мисије. - О људи, какво је ово време - рећи ће Черчил јуниор. - Мислили смо да идемо на божићну приредбу где ће се славити рођење Христа. А да је којим случајем Христ био са нама, и он сам би помислио да се овде 25. децембра прославља не његово, већ Титово рођење.

У Топуском тог дана није било бајке из Витлејема, већ из - Кумровеца. Разумљиво је да је идеолошка индоктринација међу партизанима стално привлачила пажњу Американаца и Енглеза. Чак су о томе разговарали и са - Русима. На ослобођеној територији у Хрватској, у Топуском, америчком војном изасланику запашће за око посебан облик едукације партизана који су били чланови Комунистичке партије и СКОЈ-а и којима су дељене Стаљинова брошура "Основе лењинизма" и "Кратка историја комунистичке партије бољшевика". РУСИ ће у то време често имати обичај да кажу како партизани - претерују. Касније ће се показати да Москва заиста није рачунала с толиким јачањем партизанског покрета и Тита, какви ће они постати на крају Другог светског рата, и да није с претераним симпатијама гледала на ширење социјалистичке и комунистичке идеологије на ослобођеној територији. Наводно је и руска жеља била да Народноослободилачка војска у Југославији окупља људе различитих политичких убеђења, али да се последња реч о послератном државном уређењу донесе у Москви. Каква је била природа руских намера према Југославији и какав би могао у будућности бити однос партизана према Москви? О том питању су, пише Линдси, Британци и Американци спекулисали почев од 1943. Рузвелт је за Америку намеравао да у Југославији задржи само такозвано право вета. Показаће се да у својим спекулацијама, пише надаље Линдси, Енглези нису погрешили. Он помиње једно казивање Фицроја Меклина из 1943: "Будући догађаји тек ће показати да ли ће Тито остати пуки послушник Коминтерне и Москве или ће покушати да буде потенцијални владар самосталне државе."

ПОЛИТИЧКА НАСТАВА Савезници су забележили да су партизани још 1941. по напуштању Србије и Ужица са собом у једном камиону понели неколико хиљада неповезаних примерака брошуре "Кратка историја комунистичке партије (бољшевика)", који ће касније током сукоба с Немцима пропасти, а да ће оне које су успели да спасу, чувати попут светог писма, како ће то касније написати и бивши главни партизански пропагандиста Милован Ђилас. Забележили су и да је Тито, кад је реч о партизанима, осим инсистирања на јакој дисциплини, посебно инсистирао и на - политичкој настави.

Тито љут на Американце због Драже Milan Jovanović | 02. јануар 2017.

По доласку у Београд, Тито скромну партизанску униформу замењује савршено скројеним униформама. Раскошно и богато су украшене златним еполетама гајтанима и маршалским ознакама

КРАЈЕМ лета 1944. Тито заоштрава однос према члановима америчких војних мисија у целој Југославији. И Черчил и Тито су тражили од Американаца да се мисија пуковника Мекдауела код Драже Михајловића прекине. Мекдауел је иначе тамо отишао тек пошто се са таквом идејом своје обавештајне службе сагласио председник Рузвелт. На инсистирање Черчила, Рузвелт је ову своју сагласност опозвао и Мекдауел је добио наређење да прекине са својом мисијом. Међутим, Мекдауел је ипак остао с четницима и у команди за Југославију у Италији ће се појавити тек у новембру 1944. Неспоразум између њега и претпостављених биће изглађен. Али неспоразум са Титом неће. Његову љутњу појачаће и вести, а сумњао је да су и томе кумовали Американци, како су се поједине четничке јединице чак спојиле с црвеноармејцима, с планом да заједно крену у ослобађање Београда. Чак да су их руски војници кратко и бранили када су се четници срели очи у очи са првим припадницима јединица њихових најљућих непријатеља, партизанима. Верује се како је ово било оптерећујући "шлаг на торти анимозитета" према Американцима. Подлога антизападњаштва већ је постојала код комунистичког кадра, нарочито оног који је боравио и школовао се у Москви. У СЕКЦИЈИ ОСС за Балкан крајем 1944. године, у коју су стизали извештаји о затегнутим односима с партизанима, размишљало се о корацима које ваља предузети, па и о промени шефа мисије Чарсла Тајера. Избор за његовог наследника пада на Френклина Линдсија који ће у то време бити у мисији код партизана у Хрватској. Он добија прекоманду и позив да претходно оде у Италију. Тајер подржава овај предлог али предлаже да пре доласка у Београд обавезно, буде унапређен у потпуковника, јер су у рангу његове функције код Руса један генерал-мајор, а код Енглеза вицемаршал ваздухопловства. Линдси ће само неколико дана потом заиста бити унапређен. У том тренутку он има само 28 година. Нису дакле само партизани имали младе команданте, уосталом ни Фицрој Меклејн није много старији. Има тек 34 године. У рату се, рећи ће касније Линдси, брже напредује, а "није лоше ни бити на правом месту у право време". Београд је сасвим сигурно био једно такво важно место. И биваће то све више.

ФРЕНКЛИН Линдси је позван у Италију, у коју путује преко разорене Крајине, а онда авионом из Задра. Одлази на брифинг о ситуацији при крају Другог светског рата. Линдсијев кратки боравак прекида ратоборни телеграм Тајера у ком се каже да је Линдси хитно потребан у Београду. Београд се Линдсију у рано пролеће 1945. чини - суморан. Мора да је такав био, бележи он у мемоарима, и пре рата, али додатне ожиљке на њему ће оставити и немачко и савезничко бомбардовање и артиљеријска муниција ослободилаца у октобру 1944. године. Какви су односи међу савезницима у Београду с почетка 1945? Линдси ће по доласку бити позван на вечеру у британску мисију. Тад ће први пут видети уживо свог домаћина Фицроја Меклејна, коме су, знао је, из Словеније и Хрватске стизали и његови извештаји. Учинио му се и љубазан и непосредан иако га остали Американци и Југословени доживљавају као уштогљеног човека који је с другима увек на дистанци. "Суздржан и хладнокрван Шкот", описао га је Милован Ђилас. Линдси примећује како су сви чланови британске мисије међусобно стари знанци, да су дуго заједно; неки још од почетка рата, из Африке, неки од студентских дана, и да међу њима има чак и рођачких веза. Фицрој Меклејн, који је добро познавао Совјете, још из свог боравка у Москви пре Другог светског рата, а који је одлично говорио српскохрватски, и Линдси слагали су се да се односи са њиховим домаћинима погоршавају и да ниси више непосредни како су били по шумама и горама Босне или Словеније. А ни партизани више нису били исти. ОДМАХ по доласку, Тито се усељава у Бели двор, у ком је пре рата на Дедињу живео кнез Павле. Скромну партизанску униформу замењују савршено скројене униформе. Богато су украшене златним еполетама и гајтанима и маршалским ознакама. И ширит на његовој шапки је маршалски, опточен златножутом плетеницом. Само петокрака подсећа на његов комунистички почетак, пише Линдси, а да га Тито у тим новим униформама, онако осредњег раста, с набаченим килограмима, понекад подсећа на особу против које су заједно ратовали - маршала Геринга. Линдси још пише како се Тито у Белом двору понаша као љубазан и забаван домаћин. На његовом столу увек се служи разноврсни бифе, укључујући и разна пића, уз обавезну вотку и кавијар из Каспијског мора. Тито му више наликује на хабзуршког принца него на сина сиромашних сељака из хрватског Загорја. МАЈА 1945. Американци су поводом посете генерала Ире Икера, команданта савезничких снага за Медитеран, уприличили свечани ручак на који су позвани Тито и главни партизански команданти. Недељу дана пре овог догађаја у њихову мисију дошла су два представника Министарства спољних послова, задужена за протокол, ради консултација око листе званица и распореда седења. На изненађење Американаца, били су у традиционалној "дипломатској униформи" - црним сакоима, по свој прилици фраковима и с обавезном белом марамицом у горњем левом џепу и пругастим панталонама. Дан уочи ручка мисију је посетило Титово обезбеђење које је проверавало зграду и снимало безбедносне ризике. На сам дан пријема појављује се и кувар са задужењем да у кухињи проба свако јело пре него што ће оно бити послужено Титу. Истог јутра све зграде око америчке војне мисије биле су евакуисане и претражене, а венчање у оближњој православној цркви одложено. На њен звоник постављен је митраљезац. По крововима суседних зграда распоређени су војници са машинкама, као и у улицама којима је долазио југословенски маршал. Сат времена пре његовог доласка, саобраћај и кретање у улицама били су забрањени. НА РУЧАК Тито долази у великом "кадилаку", предратној, америчкој луксузној лимузини. Официри који су били са њим хвалили су се и говорили како је ту лимузину Титу поклонио и послао лично - Јосиф Висарионович Стаљин. Американци су, опет, сумњали како је вероватније да је та лимузина реквирирана из гараже неког ко је становао близу Белог двора, по доласку партизана у Београд. Лик Тита као државника грађен је од самог почетка. У марту 1945. тако су војни аташеи Америке, Енглеске и Русије, уз највише официре ЈНА, позвани на београдски аеродром да се сусретну са Титом приликом његовог доласка у Београд. Постројили су их тамо у шпалир и Тито се по изласку авиона руковао са сваким од њих у пролазу, а потом је без задржавања, окружен својим гардистима, сео у аутомобил и одвезао се са аеродрома.

ДОЧЕК

На СТАРОМ београдском аеродрому, који се налазио иза данашњег Студентског града, Титовом дочеку у марту 1945. године присуствовали су амерички, британски, руски и виши југословенски официри. Американце су представљали потпуковници Френклин Линдси и Чарлс Тајер и капетан Вилијам Кери. Били су ту совјетски генерали Лототски и Киселев, као и британски ваздухопловни вицемаршал Артур Ли и југословенски генерал-потпуковник Арсо Јовановић.

Тито савезницима постаје четврти партнер Milan Jovanović | 03. јануар 2017.

Америчка војна мисија у Београду била је принуђена да додатно обезбеђује џипове од крађа совјетских војника. Тако је једном приликом убијен чувар, наш човек, а рањен амерички капетан

Јосип Броз с најближим сарадницима 1945.године

С ПРОЛЕЋА 1945. године односи између САД и СССР, иако још ратују као савезници против Немаца, постају све контроверзнији. Ни њихови односи у Југославији нису изузетак. Руси напредују према Западу, и на њихов захтев у томе им подршку пружа и америчка авијација. Амерички пилоти авионима који су у тим акцијама оштећени често слећу иза линије фронта коју држи Црвена армија. Руси америчке пилоте по њиховом принудном слетању шаљу још даље на исток, транспортују их до Одесе, а потом морем до њихових база. Американцима тај повратак траје дуго. А док у Одеси чекају на повратак, пилоти су без било какве везе са својом командом. Американци покушавају да повратак оборених авијатичара преусмере и организују преко Београда и Југославије. Шеф војне мисије САД у Југославији добија налог да такву идеју даље пренесе руском шефу војне мисије у Београду генерал-мајору Киселеву. Добиће његово обећање да ће овај предлог одмах бити прослеђен совјетском маршалу који је заокупљен планирањем освајања Будимпеште и потискивањем Немаца у Мађарској. АМЕРИЧКА војна мисија у Југославији непосредно ће се ангажовати око посаде једне "летеће тврђаве" Б24, која је лакше оштећена и која је слетела 30 километара од Београда. Успеће и да пре Руса дођу по посаду овог авиона и да је пошаљу у Италију. Будући да је ова летелица била лакше оштећена, позвали су авио-механичаре из Италије да је оспособе за даљи лет.

Американци ће се прилично намучити да ослободе свог летећег "ослободиоца" око којег ће Руси поставити своје стражаре. Може се само замислити изненађење Американаца којима савезници, војници Црвене армије, забрањују да приђу сопственом авиону. Амерички капетан Еуген О'Мир не зна руски, али тражи од једног црвеноармејца да му се покаже овлашћење за такво поступање, што овај и чини. Наређење је на руском и на ћирилици. Капетан једино може да га услика фото-апаратом и да се врати у град да га преведу. Увидеће потом да је војник поступио по наређењу, да се авион никако не преда представницима америчког ваздухопловства. ШЕФ америчке војне мисије одмах тражи пријем код генерала Киселева, шефа војне мисије Црвене армије. Амерички потпуковник тражи од руског генерал-мајора да му разјасни ситуацију и да се руска стража око америчког авиона одмах повуче. Генерал-мајор узвраћа како лично није упознат с конкретном ситуацијом, али обећава да ће ступити у везу са штабом маршала Толбухина како би се проблем разрешио. Но ни после више пута понављаних позива, од Киселева нема одговора, а ни одазива на позиве Линдсија. Американац потом одлази у Титов штаб, где се сусреће са замеником генерала Арсе Јовановића, генералом Велимиром Терзићем. У међувремену, ОСС из Италије му препоручује да у даљим разговорима "започне грубљу игру". Линдси тако пита Терзића на чијој је територији "либератор". Југословенској или она припада СССР? Тражи од Терзића, ако је у питању југословенска територија, да му онда обезбеде прилаз до авиона и онемогуће даљу опструкцију с руске стране. Американци, потом, мисији у Београду наређују да се обрате директно Титу са захтевом да им се бомбардер код Београда ослободи у року од 24 часа. БЕЗ ОПУШТАЊАСЕЋАЈУЋИ се пријема за војне изасланике по доласку у Београд, у својству шефа мисије САД, Френклин Линдси наводи како је једино совјетски генерал Киселев своје официре увео у салу у војничкој формацији и да су потом сви стали мирно и салутирали. Ниже официре од чина мајора, иако су и они били позвани, није довео. Број испијених здравица "до дна", из прикрајка су контролисали за то специјално задужени официри.

"ОСЛОБОДИЛАЦ" ће бити ослобођен после готово два и по месеца по принудном слетању. И то тек пошто је сагласност за то издејствовао амерички војни аташе у Москви генерал Џон Дин. То неће успети у случајевима 24 друга америчка бомбардера ( Б-17 и Б-24), колико их је укупно завршило у поседу Црвене армије. Линдси помиње и прегањање своје мисије у Београду око још једног авиона. Овог пута борбеног. Тај је принудно слетео у Босни, па су му потом у Београду америчке ознаке префарбане југословенским. Решавање овог проблема биће дуже од његовог мандата. Али у Београду Американци немају проблем с Русима само због "летеће тврђаве". Морају да чувају и џипове. Линдси реферише да џипове закључавају у гаражи и да их још додатно обезбеђују ланцима тако што блокирају педале кочница и квачила. Мајор Тоби Милбанк, један од официра при енглеској војној мисији, добиће метак у главу када је изненадио и покушао да заустави тројицу црвеноармејаца која су тестером скидала ланац с педала њиховог џипа. У АМЕРИЧКОЈ гаражи смртно ће, спречавајући покушај крађе једног џипа, страдати чувар који је био Београђанин, док ће амерички официр који је био поред њега, капетан Кери, бити рањен. Руси су увек, наводи Линдси, прилично непријатно реаговали када би их Југословени упозоравали на ове и друге сличне инциденте које су изазивали њихови војници. Сматрали су то ружењем Црвене армије. Али, слично Линдсију, о оваквим и сличним инцидентима, којих није било мало, писаће после 1948. и Владимир Дедијер и Милован Ђилас. Почетком јуна 1945, шефа америчке војне мисије потпуковника Линдсија и енглеског пуковника Џона Кларка, који поново стиже у Југославију, овог пута у својству британског војног аташеа, позивају у штаб Арсе Јовановића где их прима његов заменик. Тражиће од њих моментални прекид било каквих прелета америчких и енглеских авиона изнад територија које контролише Југословенска војска, укључујући ту и територије које партизани контролишу у Истри, италијанској области Венеција-Ђулија и у Аустрији. Сваки лет који им није најављен, речено им је, више се неће толерисати, а њихове авионе принудиће на слетање. Лет преко територије коју држе партизанске јединице морао је да се најави три дана унапред.Ова наредба се односила и на савезничке транспортне авионе.

ИЗНЕНАЂЕНИ Американац и Енглез затражиће време да о томе обавесте своје команде и да се с њима консултују. Не без љутње, питаће да ли се то односи и на њихове транспортере који у Београд доносе хуманитарну и другу помоћ. Њихов саговорник ће, онда, пристати да се примена ове одлуке одложи док ова двојица не добију одговор од својих команди. Американац и Енглез неће том приликом добити одговор на друго питање које су поставили распитујући се да ли се ово наређење односи и на авионе Црвене армије. Тај одговор добиће посредно: кад је маршал Толбухин затражио да америчка авијација бомбардује циљеве у североисточном Банату, Тито неће дозволити ове летове уз образложење да би то бомбардовање изазвало велико страдање цивила. Дозволиће неколико летова, али тек накнадно, и тек пошто су Американци гарантовали хируршку прецизност у бомбардовању. Шеф америчких обавештајаца у Лондону потпуковник Џон Брос рећи ће Линдсију да, за разлику од Тита, такво право вета савезници нису никад дозволили једном Де Голу и да никад нису тражили француско одобрење и сагласност за савезничке акције на територији Француске. Но Тито ће се касније још изразитије појавити као неочекивани четврти партнер у договорима велике савезничке тројке.

Јагма за доларима по Београду Milan Jovanović | 04. јануар 2017.

У тек ослобођеном Београду у оптицају су били динари старе Југославије, и то у ограниченим количинама, јер су Немци однели све машине за штампање новца. Црна берза је царевала

Пријем код Јосипа Броза у мају 1945. године

ПОЧЕТКОМ 1945. америчка војна мисија с пажњом прати однос нових власти у Југославији према хуманитарној помоћи коју Савезници нуде Југославији. Иако се ова помоћ доставља посредством ОУН, Тито је према њој сумњичав јер је УНРА основана на иницијативу САД. Извештавају да је Тито посебно сумњичав према захтевима Савезника да представници УНРА присуствују и прате дистрибуцију хуманитарне помоћи у храни и другом материјалу потребном за обнову разорене земље. Контролу дистрибуције помоћи Тито, наиме, види као нарушавање државног суверенитета, на шта је веома осетљив. Американци и Енглези, с друге стране, инсистирају на увиду у дистрибуцију на терену јер

су сумњали и страховали како би у земљи подељеној грађанским ратом њихова помоћ била коришћена у политичке сврхе. ТИТО ту помоћ глатко одбија. Забележене су његове речи да ће "наш народ радије гладовати него што ће прихватити помоћ под таквим условима". Могу се замислити коментари чланова војних мисија о спремности народа да једе корење док су о томе расправљали окупљени око "шведских столова" на пријемима који су за Савезнике приређивани у Београду тог пролећа 1945. Надгорњавање око УНРА трајаће скоро четири месеца, али ће она у јуну ипак профукционисати. Тито ће пристати на ограничени број страних представника. Ова помоћ се највише допрема из великих складишта у Италији, у Сплит, где стиже бродовима. У централи УНРА у Београду, руководи представник СССР-а, пуковник Црвене армије. Представник Енглеза је Џон Клугман, који ће неколико деценија касније бити у Енглеској проваљен као кртица обавештајних служби Совјетског Савеза у Великој Британији, а који је током рата брифирао и шефа војне мисије Американаца. ЗАНИМЉИВА је и тадашња политичка интерпретација помоћи УНРА. Савезници немају увида у евентуалне политичке (зло)употребе на терену. Али имају увид у писање тадашњих новина, "Борбе" и "Политике", које помоћ Савезника називју "тројанским коњем америчког капитализма". Један од правих разговора новог шефа америчке војне мисије који је стигао у Београд био је са Владиславом Рибникаром, тадашњим главним и одговорним уредником и власником београдског дневног листа "Политика". Френклина Линдзеја изненађује Рибникарово питање да ли може доларе, које америчка мисија троши за потребе својих активности, да размени за динаре које би добијао од "Политике". Линдзеј је за такву размену добио одобрење од централе обавештајне службе у Италији, коју је разумљиво за одобрење питао јер је имао упозорење да у Београду може очекивати разне смицалице. Знали су да је Рибникар поуздани члан КПЈ, као и његова супруга, и да је у њиховој вили на Дедињу 1941. и донета одлука о подизању партизанског устанка. ПОЛИТИКА је, наиме, папир куповала од снабдевача из Румуније, а ови су јој тражили да ротопапир плаћа у америчким доларима. Американци су своју Централу већ претходно обавестили о потражњи за доларима на црној берзи у ослобођеном Београду. У то време у оптицају су још били стари динари. Нова власт ускоро ће имати мањак старих динара, јер су Немци са собом однели и машине за штампање новца. Војна мисија Америке јавља да су у Народној банци капетану који је одлазио да тамо размењује доларе рекли како више не могу да им замене толики новац и да су их упутили да динаре потраже на црној берзи. Тај црноберзијански курс, наравно, био је знатно повољнији по долар него што је био онај званични. Судећи по Линдзејевим сећањима, курс који је понудио Рибникар био је негде између. Али није било "негде између" писање "Политике". Американци не виде разлике у политичким ставовима које изнесе "Борба", као званично гласило КПЈ, и "Политика", с репутацијом предратног грађанског и приватног листа. У њиховом аналитичком одељењу при војној мисији тада ради троје људи, Роберт Минер, Мајкл Петровић и Алекс Вучинић, први морнарички поручник, док друга двојица имају факултетско образовање и познају историју Југославије и збивања у НОР-у. Они су задужени за дневно праћење штампе и говора највиших југословенских руководилаца, разумљиво, понајвише маршала Тита. У ТИМ невојним контактима Американаца с пролећа 1945. пажњу привлаче и извештаји о депресивним расположењима тадашњих министара у влади Тито-Субашић, министара Милана Грола и Јураја Шутеја. Милан Грол је заправо потпредседник у Титовој влади. Но то по његовим речима не значи ништа. Некадашњи председник Демократске странке нема иза себе партију која би му пружала подршку, а биће осујећен и у покушајима да обнови некадашње партијско гласило своје странке "Демократију". Грол информише Американце да је Тита срео само једном. У том једночасовном разговору протестовао је због начина рада народних судова, закона о шпекулантима и тражио амнестију за политичке затворенике како не би дошло до, мислио је Грол, грађанског рата. Највише се жалио на Едварда Кардеља. Грол се такође жали Линдзеју да пред вратима његовог кабинета стоје два наоружана стражара. Каже им да се прецизно записују имена свих његових посетилаца и да се касније достављају Озни. Сумња и да је његов кабинет, у којима с њима разговара, озвучен. Линдзеј је сматрао да је све то тачно.

ЈУРАЈ Шутеј, некадашњи посланик и функционер Хрватске сељачке странке, који је био министар, такође ће Американцима казати да се осећа потпуно одсечен од околине и немоћан. Њима они делују као разочарани и уплашени људи у мери да су стрепели чак и од тога како ће проћи због сусрета са члановима америчке војне мисије, те су ови сусрети организовани - у потаји. Обавештајне податке Американци добијају и од југословенских тајних служби и онда их укрштају и проверавају с другим информацијама. Заузврат и они припадницима Озне с којима се виђају дају своје информације, углавном оне које су заплењене од Немаца који се повлаче. ФРЕНКЛИН Линдзеј, шеф америчке војне мисије, помиње да је до њих дошла информација како југословенски официри морају у присуству официра Озне да потписују неке посебне изјаве и да причају о наредном рату са Западом, да ће се на крају Немци ујединити са Западом против - Руса. Последњи шеф војне мисије, коју ће убрзо у Београду заменити америчка амбасада - пише да је та прича о рату са Западом била подметачина немачких обавештајаца. Американци нису успели да дођу до примерка тих наводних изјава. А, уместо рата са Западом, три године касније уследиће сукоб са СССР. ЛИКВИДАЦИЈА РЕГРУТА Поред праћења дистрибуције хуманитарне помоћи УНРА, америчка војна мисија бавила се и другим извештајима. Два америчка официра која су пратила дистрибуцију помоћи у Црној Гори известиће, приликом њиховог сусрета, шефа војне мисије у Београду и о инциденту који се догодио негде на северу ове републике. Један од мобилисаних регрута покушао је да побегне из колоне будућих војника. Бацио је бомбу која је усмртила двојицу војника-партизана који су их пратили. У револту, остали војници поубијаће скоро све регруте из ове несретне колоне.

Титови партизани хоће север Италије Milan Jovanović | 07. јануар 2017.

Јосип Броз је још после капитулације Италије 1943. године донео одлуку да поред Истре новој Југославији прикључи регију Венеција - Ђулија, укључујући Трст, Горицу и Монфалконе

МАРШАЛИ Сер Харолд Александер и Јосип Броз

У ПРОЛЕЋЕ 1945. стварна догађања не следе најаве какве су претходно имали амерички обавештајци. С краја 1944, по доласку народноослободилачке војске у Србију и ослобођењу Београда, они су, наиме, имали најаве да ће, кад шуме добију ново лишће, доћи и до нових акција припадника војске Драже Михаиловића против партизана и ЈНА. Али то се, сведоче извештаји војних проматрача у новонастајућој Југославији, не догађа. У њима, напротив пише, да таквих борби нема. А пише и да малобројни остаци предратних опозиционих партија показују одсуство концепције стратегије супротстављања комунистима. Војни проматрачи сведоче и бележе успостављање и јачање нове комунистичке власти у Србији и главном граду Југославије и јављају да се Титови партизани и комунисти припремају за власт и на просторима на којима се још увек воде борбе с Немцима који се повлаче. Припремају се за успостављање своје власти, не само у још неослобођеним крајевима Југославије, већ и у - северној Италији. И управо у северној регији Италије, Венеција - Ђулија и доћи ће до првог савезничког сукобљавања, које ће, поготово касније, бити сматрано најавом и својеврсном демонстрацијом дуготрајног хладног рата који ће убрзо уследити. АМЕРИЧКА војна мисија при партизанима у Хрватској још је годину дана раније, у пролеће 1944. најавила како НОВ и ПОЈ намеравају да Југославији припоје и Истру, као и Трст, Горицу и Монфалконе, који су након нестанка Аустроугарске додељени Италији, иако су на тим територијама живели и Хрвати и Словенци. Таквим извештајима из 1944. није придавана велика пажња. Чак и годину дана касније, кад су Савезници, крећући се према северу Италије, очекивали да ће се сва територијална питања решити по завршетку рата на међународној конференцији. Тито, међутим, није хтео да чека. Напротив. Он је још после капитулације Италије 1943. прогласио анексију регије Венеција - Ђулија Југославији, укључујући и Трст!

Италијанску војску тад ће тамо заменити Немачка. Москва ће Титу поручити да је та одлука о анексији "преурањена", а Енглези и Американци да ће се све решити касније. Формално, врхунац тадашњег сукобљавања око ове регије догодиће се 3. маја 1945. Коначно, тај ће сукоб бити завршен тек три деценије касније. Наиме, тек ће Осимски споразуми разрешити територијалне нејасноће између Југославије и Италије. Потом ће их Словенија и Хрватска унети као своје наслеђе приликом уласка у ЕУ. Маја 1945. Американци и Енглези у Италији биће на ивици ратног сукоба са армијом коју су и сами наоружали. ФЕБРУАРА 1945. у кратку посету Београду долази легендарни савезнички маршал, сер Харолд Александер, врховни савезнички командант у Медитерану. Са партизанским маршалом Титом, он разговара о усаглашавању операција савезника и партизана према Немцима, који се још опиру на северу Италије, у Аустрији и Хрватској. Том приликом Александер ће обићи и Сремски фронт. Својој команди 28. фебруара послаће извештај да је код Шида видео прави организовани фронт са рововима. Навешће да се Југословени боре са ограниченим средствима и да заслужују да им се помогне да отерају Немце из своје земље. Тито је приликом разговора са Александером те зиме у Београду тражио опрему и наоружање за 30.000 људи, за јединице с којима је планирао ослобађање Далмације и њених острва и даљи продор на север. Тадашњи амерички војни изасланик Френклин Линдзеј извештава да Тито, такође, тражио опрему за још 100.000 људи, у наоружању, муницији, храни, гориву и да је "у дугачком списку захтева" била и потражња - десет хиљада камиона! Овом захтеву југословенског маршала неће бити одговорено. Ипак, изгледа да су се тада два маршала, партизански и савезнички, споразумели. После посете Београду Александер јавља у Лондон да је реч о најуспешнијој посети Београду. "Мислим да је маршал Тито врло пријатељски настројен, разуман и кооперативан. Он је сагласан са свим предлозима које сам му изнео. С чисто војне тачке гледишта могу добити све што захтевају." ВРЛО брзо по одласку Александера из Београда у далматинске луке, које су контролисали партизани, почиње да стиже савезничка помоћ. ОСС капетан Рекс Дин из Задра јавља америчкој мисији у Београду да се тамо бродовима допремају возила, тенкови и наоружање. Јавља да је у Задру и један савезнички танкер с горивом за партизанска возила и за ескадрилу британских ловаца-бомбардера који су додељени за подршку партизанском напредовању. Испоставиће се да на ову подршку за Титову армију, у опреми и наоружању, коју је одобрио маршал Александер, Черчил неће реаговати са истим ентузијазмом. Он ће рећи да је доста и да се сада то заустави. Са своје стране партизански маршал није скривао како војну опрему коју тражи од британског маршала намерава да користи и за ослобођење Истре и Трста. Александер, опет, није имао никаква политичка упутства. Разговорима с Титом он је приступао стриктно војнички, укључујући и линију разграничења између њихових армија на територији коју су ослобађали од Немаца, а коју је Титу предложио у Београду. ОСИМ што је поступао чисто војнички, британски маршал предлажући линију разграничења није се много разликовао ни од британског министра спољних послова. Ентони Идн, наиме, средином фебруара 1945. на Јалти, такође говори о демаркационој линији између Савезника и партизана. Таквом приступу се супротставља амерички Стејт дипартмент. Вашингтон се тврдо држи Атлантске повеље и принципа самоопредељења, истакнутог у њој још с почетка 1941. У овој повељи, коју ће потписати све савезнице, и која ће касније бити основ ОУН, наглашавало се да до промене граница не може доћи мимо воље народа и да ће се о свим спорним територијама договарати на мировним конференцијама које ће се одржати после завршетка Другог светског рата. Вашингтон је отуд чврсто био при становишту да Венеција - Ђулија, територија западно од италијанско-југословенске границе из 1939, треба да буде искључиво под командом савезничких војних власти. Американци су уз то према Југословенима били и сумњичави. У својим извештајима њихови обавештајци из Југославије у ратним годинама наводе како партизани и Тито, под носем знатно надмоћнијих Немаца организују своју власт. А с пролећа 1945. партизани су и знатно боље наоружана и бројнија армија. И са већ знатним и успешним револуционарним искуством.

МОРА ВОЈНОГ ИЗАСЛАНИКА У АМЕРИЧКУ војну мисију у Београду, једне ноћи с пролећа 1945, пошто је избегао и партизанску и њихову стражу, упашће кроз стражњи прозор уплашен средовечни човек. Рекао им је да је био у четницима и показао "Писмо препоруке" једног америчког пилота. У њему он моли сваког да помогне доносиоцу овог писма, као што је и он помогао мени, пише пилот, да се сакријем и спасем од немачког заробљеништва и вратим из Прељине у САД. Дали су му да вечера у једној соби док су проверавали аутентичност имена и размишљали шта да раде. Пилот је заиста постојао, али мисија није имала имунитет попут амбасаде, а сумњали су да је можда и реч о провокацији ОЗНЕ и нису знали шта да ураде. Рекли су му да немају начина да му помогну. Устао је, погледао их у очи, опосовао и отишао у ноћ како је дошао. Минут потом чули су пуцањ који је само могао да значи или да је овај човек убијен или да је извршио самоубиство.

Трка Савезника и партизана за Трст Milan Jovanović | 08. јануар 2017.

Мимо договора са маршалом Александером, Јосип Броз је наредио својим јединицама да саме заузму Трст, иако су Савезници испунили свој део обавеза слањем опреме и муниције

ПОБЕДНИЦИ Смотра југословенске војске 1945. у Трсту

ПОЛОВИНОМ априла 1945. Савезници на Апенинском полуострву почињу продор ка северу Италије. На супротној страни Јадрана то исто започињу и Титови партизани. У тршћанску причу, укључена је и америчка војна мисија у Београду. Тек пристиглог амбасадора САД за Југославију Ричарда Патерсона, они подсећају да између Америке и Енглеске не постоји прецизан, јасан и чврст став у погледу разграничења између савезничке и југословенске Четврте армије. Упозоравају га да је у току трка двеју армија ко ће пре до Трста (и околине) а која би могла завршити "озбиљним компликацијама" . У ИЗВЕШТАЈУ америчке мисије се предлаже да разграничење иде линијом источно од Трста, "где и онако у већини живе Словенци и Хрвати", чиме би била сачувана територија западно од линије коју предлажу. Амерички амбасадор у Београду мисли да се о овом предлогу вреди договарати у главној савезничкој команди за Медитеран у Италији, у Казерти, градићу северно од Напуља, где су и маршал Александер и амерички амбасадор Кирк.

У међувремену већ стижу информације које потврђују прогнозе шефа америчке војне мисије у Београду, Френклина Линдсија да се у Горици, Монфалконеу и Трсту, Словенци и Италијани боре против Немаца али и једни против других. Италијани 29. априла одбијају предлог да заједно са Словенцима и југословенским партизанима, са заставама обеју страна, са италијанском и југословенском тробојком с петокраком и, наравно, неизоставном заставом пролетера, објаве преузимање власти над целом регијом Венеција Ђулија. Они чекају долазак савезничке армије. ЧЕТВРТА југословенска армија дан касније, 30. априла, стиже надомак Трста, а 1. маја њена претходница спаја се са словеначким партизанима у самом граду. Савезничке трупе су удаљене двадесетак километара западно од Трста, у месту Монфалконе. Баш ту, њихов командант генерал Бернард Фрејберг среће локалне партизане који му преносе поруку да ће сутрадан ујутру ту доћи ради договора Петар Драпшин, командант Титове Четврте армије. Фрејберг се зауставља и чека. Чека Драпшина кога нема ни до сутра у подне и он 2. маја наставља покрет ка истоку, ка Трсту, чистећи последње џепове отпора Немаца. Американци су и онда више веровали да је Фрејбергово задржавање у Монфалконеу била намерна партизанска смицалица, да се за један дан пролонгира улазак Савезника у Трст, а не лоша организација сусрета с Титовим командантом. Јер када Савезници са својом војском 3. маја улазе у Трст на његовим улицама су већ партизанске страже и патроле под командом Петра Драпшина. На свим важнијим зградама у граду, као и по селима око Трста, вијоре се партизанске тробојке с петокраком и црвене пролетерске заставе. Фрејберг је у проблему. Да ли да прихвати народноослободилачке одборе за које сазнаје да су формирани или да цео Трст, макар и силом, стави под своју војну управу. БУДУЋИ да нема инструкција за затечену ситуацију, Фрејберг се опредељује за прву могућност. Шаље пуковника Џона Кларка у штаб Четврте армије, кога тамо не чека само Петар Драпшин, командант Четврте армије, већ и генерал Арса Јовановић, шеф Врховног штаба. Оштрим речима, он "у име маршала Тита" протестује због уласка Фрејбергових јединица у Трст и захтева да се оне "како је договорено", повуку назад на запад, све до реке Исонзо. У својим сећањима, шеф америчке војне мисије Френк Линдси написаће да је то с реком био чист Јовановићев блеф, смицалица. Поводом ситуације у Трсту, Тито 3. маја шаље депешу маршалу Александеру, главнокомандујућем у Медитерану, започињући с њим преписку коју ће преносити америчка војна мисија у Београду. Депеше ће обично стизати ноћу и онда ће, чим буду дешифроване, џипом бити ношене у Бели двор на Дедињу. У овом првом, кратком телеграму Тито оштро протестује и каже како је "овог тренутка" од своје Четврте армије добио информацију да су трупе којима командује Александер "без претходне најаве" ушле у Трст, Горицу и Монфалконе, "а који су ослободиле наше јединице". Тито вели како не зна шта да мисли о овоме и тражи од савезничког команданта објашњење. АЛЕКСАНДЕР одговара оштријом депешом, дан касније. Вели да је запањен телеграмом од 3. априла и Титовим непоштовањем оног што су се договорили. У даљем тексту он Тита подсећа на договор да лука Трст, пруга и главне саобраћајнице према Аустрији буду под његовом командом. И да је Тито, приликом њиховог разговора у Београду, чак предложио да он командује и његовим снагама које буде затекао, што сам ја, вели Александер, и прихватио. Британски маршал у овом телеграму подсећа да је свој део обавеза испунио, мислећи на помоћ коју је упутио у опреми, муницији, санитетском материјалу, храни, као и на подршку савезничке авијације и морнарице. "Ви сте, међутим", вели он Титу у наставку телеграма, "наредивши својим снагама да продиру на запад и окупирају територију до реке Исонзо преузели једнострану акцију". На крају телеграма он пише да је својим трупама наредио да остану тамо где су, у Трсту, Горици и Монфалконеу, с околином. ПЕТОГ маја следи Титов одговор Александеру. "Изненађен сам вашом спремношћу да посумњате у то да ћу се придржавати нашег договора! Још више сам", вели Тито, "изненађен вашом неспремношћу да увидите како ја нисам само врховни командант!" Тито, наиме, подсећа Александера да је он и премијер своје земље и да мора да води рачуна и о заштити и интересима свога народа. Он очекује од британског маршала да на југословенску окупацију не гледа само са војног већ и са политичког становишта. Тито даље подсећа на своју сагласност да Савезници располаже Трстом и луком у Пули.

У овом телеграму Тито још изражава велику захвалност на помоћи у опреми и материјалу коју му је Александер упутио. Па вели и да Југославија има право да буде на тој територији не само зато што је савезница, победник, већ и што је на тој територији и становништву и Југославији, после Првог светског рата, претходним мировним уговором нанета велика неправда, јер је она додељена Италији. ТИТО, уз срдачне поздраве, завршава свој телеграм речима да је својим јединицама наредио да остану на окупираној територији, али да никако не сметају и пруже сваку подршку Александеру у напредовању ка Аустрији. О свом телеграму Титу, од 4. маја, британски маршал известиће и свог премијера Черчила. Изражава уверење да ће се Тито придржавати оног што су се договорили, ако му се наговести да ће, кад Трст са околином не буде био војно потребан, он бити припојен новој Југославији. Черчил му одмах одговара да то не чини. Американци и Енглези не пристају на ту цену.

КАЉЕЊЕ РИЧАРДА НИКСОНА КОЛИКО је било неповерење између савезника и Југословена у Тршћанској кризи тих првих месеци сведоче и догађаји када је једна делегација америчких политичара била у обиласку Италије и Трста. Ради сигурности, Американци нису хтели да преспавају у Трсту, већ на једном од њихових ратних бродова. У тој делегацији је био и млади политичар, будући председник САД - Ричард Никсон.

Савезници долазе Титу на ноге Milan Jovanović | 09. јануар 2017.

Броз је у преговорима са савезничком делегацијом заступао становиште да су регију Венеција - Ђулија ослободили партизани и да они полажу и право да над том територијом имају пуну власт

ПРЕГОВАРАЧ Генарал сер Вилијам Морган

ГЕНЕРАЛА Вилијама Моргана, шефа савезничког штаба за Медитеран којим командује маршал Александер, на београдском аеродрому дочекују амерички војни аташе и вицемаршал РАФ-а Артур Ли. Немају времена за дуже припреме и договоре пред сусрет са Титом који Моргана очекује у Белом двору. Само је Френклим Линдси, који је имао најдужи стаж у војничкој мисији у Југославији, донекле боље познавао Тита. То ће се показати важним у овом разговору, поготово јер он шефа америчке војне мисије генерала Моргана описује као типичног енглеског добричину, седе косе, румених обрашчића и веселих плавих очију. Морганов помоћник, који је остао пред вратима сале у којој ће се разговарати, касније ће испричати како му је официр који му је правио друштво, на француском, упутио полуироничну реченицу питајући да ли су Савезници у тешкоћама кад им као велика сила долазе у Београд на ноге. У разговору који ће се показати пресудно важним за будућност Истре и Словеније, с Титом су још и четворица његових генерала. Моргана прате британски и амерички војни аташеи. На овом састанку Морган Титу износи Александеров предлог за линију демаркације који ће постати познат под називом Морганова линија. Она иде линијом пруге и пута из Трста према Аустрији, повремено одступајући који километар лево или десно. Донекле одговара и етничкој подели између Италијана и словенског живља. А неће се много разликовати ни од касније линије која је раздвајала будућу Слободну територију Трста Зону А и Зону Б. МОРГАН ће изнети предлог по коме се сва власт препушта Титовој армији, осим у Пули, Трсту, Горици и Монфалконеу. Нагласиће да то не прејудицира коначно решење до ког би требало да се дође након мировне конференције. До правог коначног стања ствари доћи ће се тек 1975. с Осимским споразумима. А њима ће претходити Париски мировни уговори и Лондонски меморандум, што су друге приче. Тито није знао какав предлог доноси Морган. И на почетку разговора, како га описује Линдси, Тито ће бити намргођен и прилично нервозан, непрестано палећи цигарету за цигаретом и стављајући је у своју чувену малу муштиклу. Томпуси ће се појавити знатно касније. Амерички војни аташе имао је утисак да Тито

очекује ултиматум који неће моћи да не прихвати. Но чим је чуо да ултиматума нема, Тито је кренуо у "противнапад". Заступао је становиште да је то политичко питање, а не војно, да су регију Венеција Ђулија ослободили партизани и да они полажу и право да над том територијом имају пуну власт. АМЕРИЧКИ војни изасланик мисли да је Морган погрешио што је на Титову беседу учтиво одговорио како нема овлашћења да о томе разговара. Мислио је да је Тита требало суочити с ултиматумом, којег није било, већ је разговор настављен Титовим предусретљивим одговорима на остала питања која је постављао генерал Морган. Врхунац његовог незадовољства биће кад је Морган предложио да се направи записник промеморија са овог разговора. И то тако да за нацрт тог записника задужи управо Американца. Моргана посебно иритира помисао да је Титу обећано право на редактуру, јер ће сутрадан нацрт бити дат на увид и одобрење. Може се само замислити како се осећао кад су га Морган и Тито оставили да обави записничарски посао, док је гледао како у лимузини кабриолету Тито са својим гостом одлази у разгледање Београда. Линдси баш није био омиљен. Ни пре, ни после тога. Мора бити да се и том приликом сетио да ће га само дан после проглашења победе 9. маја, генерал Арса Јовановић позвати у Врховни штаб да му саопшти да је наступило време мира и да Линдси са својим особљем треба што пре да напусти Београд. Но није било разлога за Линдсијеву нервозу. Коначна "редактура" биће ипак урађена у Казерти и звучаће више ултимативно. ВЕЛИКА Савезничка тројка била је наумила да сама исцртава мапу Европе након дефинитивног пораза Немачке. Подршка Стаљина на коју је Тито можда и рачунао била је изостала. Стаљин ће упутити само једно млако смирујуће писмо, и то тек кад су Савезници принудили југословенску страну да се у потпуности повуче са територија, како је то од ње захтевано. Мисли се да је такво понашање Москве настало зато што је Стаљин пикирао на много већи улов у средњој Европи и Немачкој. Американци су тамо већ били и на неким местима на којима је било договорено да буде Црвена армија. Постојали су и други разлози совјетске суздржаности у Тршћанској кризи. Могуће је да се рачунало на то да би већа подршка југословенским комунистима изазвала незадовољство комуниста у Италији, који су после слома фашистичке Италије бивали све популарнији у народу и који су се припремали за прве послератне изборе. На крају крајева испашће да су Совјети за Италијане а не за Југославију. ТИТО ће се, дакако, разљутити и јавно ће изјавити како Југославија у будућности, кад је реч о њеним виталним државним интересима, више никад не сме зависти од ма чије подршке са стране. Ова изјава ће опет, наравно, изазвати незадовољство Стаљина, а совјетски амбасадор у Београду неће пропуштати прилику да то у неформалним пријатељским разговорима ставља до знања, што ће наравно стићи и до Американаца и Енглеза. Али они ће и тад пропустити да се озбиљније позабаве наговештајима, знацима одмеравања снага Стаљина и Тита које ће тек уследити три лета касније. Савезници ће се у лето 1945. и на територији коју су они контролисали у слободној зони Трста суочити са незадовољством југословенске стране која ће започети пропагандни рат против стања ствари којим су незадовољни. БРИТАНЦИ ће због тога предложити да амерички војни изасланик из Београда, који се са облицима идеолошког и пропагандног деловања партизана сусретао још од свог боравка међу партизанима у Словенији и Хрватској, пређе у Италију за главног саветника генерала Џона Хардинга који ће бити постављен за војног гувернера. С таквим предлогом сагласиће се и шефови ОСС-а, америчке обавештајне службе. Са Линдсијем ће из Београда поћи још један амерички официр. Као прави обавештајци њих двојица ће затражити да до Трста уместо авионом отпутују колима, кроз целу Хрватску и Словенију. То ће им на крају бити и дозвољено. Али на тај пут неће кренути сами. Придружиће им се и југословенски официр. Американци ће тражити да у Трст путују преко Штајерске с образложењем да Линдси жели да види неке од пријатеља које је тамо стекао још 1943. Објасниће му да то није најближи пут за Трст и да за такву маршуту нису добили дозволу.

АМЕРИКАНЦИ У ЉУБЉАНСКОМ ЗАТВОРУ ПРИЛИКОМ путовања за Трст, у Словенији, Френклин Линдси ће бити принуђен да накратко прекине своје путовање. Патрола која ће их зауставити затражиће додатно време да провери ваљаност њихових папира за путовање у Италију. Линдси ће бити смештен на Бледу. И сам ће рећи - на прекрасном језеру и у смештају који се тешко могао сматрати притвором. Но друга двојица Американаца, који су такође путовали за Италију и који су такође заустављени ради провере исправа, провешће ноћ у љубљанском затвору!

Америчка армија преузима Трст Milan Jovanović | 10. јануар 2017.

Одмах по уласку партизанских јединица у Трст ухапшено је неколико хиљада Италијана и Словенаца. Већина њих је депортована и без суђења је завршила у кречњачким јамама по Истри

КОМАНДА Замак Дивине, здање надомак Трста

ТРСТ у пролеће 1945. потпада под војну команду генерала Џона Хардинга, који ће постати и његов војни гувернер. Један од легендарних команданата велике тенковске битке Другог светског рата код Ел Аламејна и битке за Тобрук, командант чувене 7. оклопне дивизије, у Трсту, међутим, не затиче ни тенкове ни противничку војску. Сходно Београдском споразуму, југословенски тенкови и војска отишли су

из Трста. Али Хардинга упозоравају да је пред њим "опасан противник" који води пропагандни рат, о коме он мало зна. Према подацима ОСС, обавештајне службе САД, који су достављени и генералу Хардингу, сматрало се да је после повлачења партизанске армије у Трсту остало "око 6.000 људи са задатком да саботирају савезничку војну управу". И, такође, да у цивилној администрацији у Трсту ради "знатан број агената ОЗНА и југословенских официра (некадашњих партизанских политичких комесара)". Средином јуна тршћански комунисти организују масовне демонстрације на којима учествује више хиљада људи који протестују улицама Трста. Они од Хардинга захтевају да се не укида Народна милиција која има 3.000 људи и којом управљају Антифашистички извршни одбор и Ослободилачки савет Трста. ХАРДИНГ располаже и информацијама о масовним хапшењима на хиљаде Италијана, а и Словенаца, у Трсту, која су уследила одмах по уласку партизанских јединица у овај град. Извештаји који стижу до њега говоре о масовним егзекуцијама ових људи. Они су депортовани на територију коју контролишу партизани у околини Трста, и многи ће без суђења завршити у кречњачким јамама Истре. Одреди народне милиције се укидају, а Хардинг ће убрзо распустити све цивилне органе власти и именовати нову администрацију од постављених чиновника у коју ће ући само они који буду прошли савезничку безбедносну проверу. Сваког јутра у замку Дивине, покрај Трста, здању на литици која се уздиже изнад мора, у којем је пре савезничке команде за Трст био смештен немачки Гестапо, генералу Хардингу сарадници подносе редовне извештаје о збивањима у граду, отмицама, тучама и пропагандним и субверзивним акцијама против савезника. Сматрало се да је бивши шеф војне мисије Американаца у Југославији Френклин Линдси права особа за Хардинговог саветника. Он усмерава и саветује Хардинга, који се после укидања народних органа суочава са деловањем њихове владе у сенци. Генерал хапси све који крше његова наређења. Линдси прати писања штампе о овим догађајима, посебно југословенске, и саветује да се ухапшени што пре процесуирају "или да се бар јавност документовано обавештава о разлозима њиховог хапшења". НА ТЕРАСИ виле Дивини, чији би се апартмани, пише Френклин Линдси у својим сећањима, по луксузу могли мерити са онима на њујоршкој Петој авенији, а на којој је некад седео и чувени аустријски песник Рајнер Марија Рилке исписујући своје "Дивинске елегије", Линдси чује и информације о Аустрији из јуна 1945. У свом дневнику о тим данима навешће да су му оне појасниле зашто му Београд није дозволио да у свом путовању у Италију обиђе Штајерску. Сходно договорима о репатријацији које је савезничка тројка прецизирала на Јалти, тамо се, наиме, одвијала репатријација оних који су се били склонили пред партизанским и руским јединицама у надирању, а које су Савезници сада враћали у домицилне земље. Он посебно спомиње групу од 30.000 људи у којој су "заједно" и четници, и усташе, и банатски Немци, и словеначка Бела гарда, а који су 7. маја пребегли преко Штајерске у Аустрију. И, такође, групу од око 70.000 Козака, Украјинаца и Руса, које су Немци били мобилисали и слали у битке против Црвене армије. И да још најмање 200.000 људи није успело да умакне у Аустрију. У Дивинама чује, исто тако, да су и у Целовецу партизани планирали сличну активност као у Трсту, намеравајући да овај градић и околину припоје Југославији, и да су започели формирање народних власти, као и у другим крајевима које су ослобађали. БРИТАНЦИ и Американци присилиће ипак Тита да своје јединице повуче на предратне границе Југославије. А кад су чули за масовна стрељања репатрираних, без суђења и по кратком поступку, зауставиће даље изручивање бегунаца. На даљем неизвршавању тог договора из Јалте нарочито ће инсистирати нови британски министар спољних послова Ернест Бевин. Он ће одмах, пошто је Черчил изгубио прве послератне изборе у јуну 1945, бити запажен по свом изразито оштром говору о потреби заустављања продора "црвених" на Запад. Може бити, написаће Линдси, да је за неке у Београду који су се надали да ће победа политике нове енглеске владе, партије Лабуриста, тзв. радничке партије, ићи више њима у корист од политике коју је заступао конзервативац Черчил, то било попут хладног туша.

Југословени ће посебну пажњу убудуће обраћати на ова подручја у Аустрији и Италији. У тим пограничним подручјима биће организовано неколико обавештајних центара из којих ће се деловати према Југославији. Забележено је да су такви центри постојали у Трсту, Горици, Целовецу (Клагенфурту), Бечу, али и у Салцбургу и Минхену, а касније и у Грчкој и Турској. ЈУГОСЛОВЕНСКИ обавештајци бележе да се у овим центрима ангажује и југословенска емиграција. И да у некима од њих емигранти заузимају чак и важна руководећа места. У овим центрима ће, како су касније наводили, своју каријеру наставити многобројни четнички, усташки и други обавештајни кадрови. За неке од њих рад у њима биће једини извор прихода и излаз за преживљавање. Информације које се стичу у овим центрима дистрибуирају се "или продају" не само америчкој већ и другим обавештајним службама. Југословенски органи безбедности наводили су да неки од тих центара раде прилично самостално, а да у некима од њих, иако су их финансирали Американци, нису тражили чак ни увид у то ко чини њихову агентуру. Наводи се да је такав био центар извесног др Вербера, немачког обавештајца, који је своју мрежу успоставио још у време рата у Словенији, Хрватској и Босни. Као прилично самосталне центре, Југословени још помињу центар у Трсту којим руководи извесни Драгољуб Вурдеља, као и онај у Аустрији који води Андреј Глушић. ЗАГРАНИЧНИ центри, како их називају у Југославији, примењују различите методе деловања, од врбовања до уцена, нарочито оних за које су знали да су се компромитовали током рата а да то властима у Југославији није било познато. Посебно је била обраћана пажња на Зону Б, где се (још) могло слободно прелазити преко демаркационе, Морганове линије, у Зону А, која је под командом Савезника, на Запад.

ТИТОВА ВИЗИЈА ВИШЕПАРТИЗМА ПРЕ одласка из Београда за Италију, шефа америчке војне мисије у Београд Френклина Линдсија примиће и маршал Тито. Тај сусрет протећи ће у много опуштенијој атмосфери од оног са Арсом Јовановићем, који му је с наглашеном нетрпељивошћу казао да је време да напусти Београд. Американац ће Тита питати и о перспективама вишепартијског система и написати да је маршал отприлике овако одговорио: - Ви сигурно не мислите да би требало омогућити рад оним странкама које су се компромитовале сарађујући са окупатором. А наравно да се могу основати нове. Само, кога би оне представљале, питам се. И шта би могле да раде кад је сав народ уз нас, комунисте?

Припреме за напад на Југославију Milan Jovanović | 11. јануар 2017.

Озна је пратила и регистровала скоро све контакте и разговоре у којима су се савезнички официри изјашњавали о утицају СССР-а, диктатури комуниста и четничком покрету

ПОБЕДНИЦИ Конференција свазничких министара у Лондону

У АМЕРИЧКОЈ обавештајној служби, све до 1947. године, када је основана ЦИА, доминира војни елемент, што је последица активности ОСС током Другог светског рата. Ни загранични центри, усмерени ка новој Југославији, нису били изузетак. Они су се ионако налазили на територији коју су контролисале америчке оружане снаге и у њима је војна обавештајна служба имала одлучујућу реч. Раду америчких војних обавештајаца југословенска страна посвећивала је посебну пажњу још од доба партизанског ратовања. Бележи се све што их занима, сва њихова интересовања, разумљиво, почев од распитивања о самом партизанском покрету и бројном стању и саставу јединица - у контексту припреме и пружања савезничке војне помоћи. Прати се распитивање војних изасланика о расположењу народа према НОП, ставу према краљевској влади у емиграцији, опозицији, о улози КПЈ у партизанском покрету и, дабоме, о раду партизанске безбедносне и контраобавештајне службе Озне (Одељења за заштиту народа - ОЗНА). Озна је, опет, и исто тако, посебно, пратила и регистровала скоро све контакте и разговоре у којима се савезници изјашњавају о политици НОП, утицају СССР-а и диктатури комуниста. САСТАВ америчких мисија на појединим подручјима је био различит зависно од интереса америчке ратне обавештајне службе. Тако је ОСС у Словенији, на подручју Штајерске и Корушке, имао две групе својих обавештајаца које су, углавном, биле састављене од Словенаца и аустријских Јевреја. Штајерска и Корушка, током рата, биле су најистуренији пунктови за слање савезничких обавештајаца у Аустрију. Прикупљани подаци о покретима немачких трупа, фабрикама и магацинима, утврђивани ефекти савезничког бомбардовања, поступање према ратним заробљеницима и понашање Немаца према локалном становништву. ЦИА ће одмах по свом оснивању 1947. почети са реорганизацијом рада већ поменутих заграничних центара.Укидаће оне центре који су били компромитовани и прочишћавати сарадничку мрежу. На то ће додатно утицати и промена курса америчке политике према Југославији после 1948. године. Али и пре 1948. обавештајци Југославије бележе да ЦИА у рад заграничних центара уноси "више система", тражи

квалитетније сараднике. У заграничним центрима остају само "најквалитетнији обавештајци". Посебно се у њиховим извештајима помињу Славко Андре, мајор бивше југословенске војске, Душан Бојовић, пуковник обавештајне службе Генералштаба бивше југословенске војске, адвокат Драгољуб Вурдеља... ПО ЗАВРШЕТКУ Другог светског рата југословенска политика била је везана уз политику источних земаља које је ослободила совјетска армија и које су се фронтално постављале према Западу. Југославија је, међу западним савезницама, сматрана за најјачу експозитуру совјетске доминације на Балкану и у источној Европи. Оваква перцепција одређивала је и званичну и обавештајну политику САД према Југославији. У Београду се, истовремено, с југословенске стране оцењивало да је током 1945. године интензитет обавештајног рада Американаца појачан. Југословенска Озна је посебну пажњу поклањала контактима Американаца са припадницима четничког покрета. У "примерима компромитације" које су наглашавали, помиње се ваздухопловни аташе, који је "радио на томе да у Београду организује радио-центар у корист четничких група", да је помоћник војног аташеа у свом стану крио четника који је тражен због бројних свирепих злочина. У једној забелешци помиње се амерички капетан К. Ј. који разговарао са надбискупом Степинцем и који је "дао непријатељску изјаву о стању у Југославији са неким, конкретним подацима о прогону верских представника, што су Американци дуго користили у својој пропаганди". Озна је била уверена да су "Американци ишли за тим да створе унутар земље такву ситуацију која ће оправдати интервенцију из вана". У ПОГЛЕДУ инцидентних ситуација с америчким обавештајцима, Озна се понекад чак чуди "одакле такве почетничке грешке после тако богатог искуства у ратном периоду?" Закључује се како "има места претпоставци да многе од тих авантура имају корене у врло лошим и накарадним информацијама о томе шта се збивало у Југославији, поготово када се зна да су главни извори америчке обавештајне службе били развлаштена буржоазија, четници и сви могући колаборационисти. Било је наивног наседања преувеличаној снази реакције, а поготово у оцени снага илегалних четничких група". Оваква запажања југословенске Озне у својим мемоарским записима на недвосмислен начин потврђује и Френклин Линдзеј, последњи шеф америчке војне мисије у Југославији из ратних и првих поратних дана. Он пише како у првим месецима после Другог светског рата влада поприлична фрустрација због доласка на власт антизападних комуниста. Линдзеј наводи како се тада још мислило да постоји шанса за насилну промену власти у Југославији, макар и подршком унутрашњој побуни против ње. Он у јесен 1945. у Лондону, са Кеноном Кевендишом, америчким дипломатом и амбасадором у Југославији, разговара о томе каква би требало да буде будућа америчка политика према Југославији. У Лондону се, наиме, те јесени одржавала конференција министара спољних послова пет земаља савезница, победница у Другом светском рату. ФРЕНКЛИН Линдзеј ће за ту прилику у Лондон допутовати из Трста. Искусни, а по годинама млади обавештајац, не верује у могућности насилног свргавања Тита и власти комуниста и не подржава размишљања о њиховој насилној смени. Он, са искуством боравка у Југославији, од Словеније, преко Хрватске, до Србије, уверава Кевендиша да је нова власт у Југославији "чврсто утемељена". Ти темељи су, вели он, засновани на њеној економској и политичкој контроли у земљи. Линдзеј помиње веома развијену комунистичку пропаганду и посебно - тајну полицију (Озну). Али, исто тако, и "потпуну дезорганизованост" потенцијалних опозиционих партија, укључујући и центар и десницу, и да тамо, у "Југославији уз подршку народа не би могла бити изабрана никаква демократска, либерална влада". На чему би требало да се заснива америчка политика према Југославији? Линдзеј ће у свом својеврсном меморандуму који ће написати за Кевендиша изнети како би дугорочна стратегија Американаца према Београду превасходно требало да се изграђује кроз успостављање пријатељских односа са Југославијом, уз подршку и помоћ легалној опозицији у земљи и у подржавању развоја демократских институција. Иако су ови предлози написани и достављени још 1945. године, пажњу Стејт дипартмента привући ће тек након раскида Београда и Москве 1948.

ОЗНА СВЕ ДОЗНА

ПОСЛЕРАТНА изрека да "Озна све дозна", која је такође била један од облика тадашње пропаганде, има илустрацију и у њеним запажањима "о развратном животу, блуду и проституцији", у раду америчке канцеларије за регистрацију гробова америчких авијатичара погинулих у Другом светском рату. "Регистровано је - пише у једном њиховом извештају - 70 жена, међу којима и један број малолетних девојака, које су долазиле до њих", на забаве које су приређивали. А потом, описује случај једне малолетнице "која је због блуда извршеног над њом дошла до безумног стања и покушала самоубиство".

Вашингтон мења тактику према Београду Milan Jovanović | 12. јануар 2017.

Конзуларна секција америчке амбасаде у Београду била је задужена за Србију, Македонију и Црну Гору, а конзулат са седиштем у Загребу за Хрватску, Босну и Херцеговину и Словенију

Уобичајена слика у ослобођеном Београду

ОДМАХ после Другог светског рата, западни савезници разматрају могућности насилног обарања нове власти у Југославији. О томе се разговарало и на маргинама лондонске конференције министара спољних послова земаља победница у Другом светском рату. Члану америчког тима на тој конференцији дипломати Кавендишу, последњи војни изасланик код партизана Френклин Линдси каже да би подстицање и подршка илегалне опозиције и остатака малобројних четника било вишеструко ризичан посао. По његовом мишљењу, опозиција би била приморана да примењује тоталитарне методе, и у случају да та борба против Тита и комуниста буде успешна, "она би завршила у диктатури деснице".

Линдси се на крају ове промеморије, која би се могла насловити са "Шта да се ради у Југославији", заложио за јавну изјаву. Она је, по његовом мишљењу, требало да буде интонирана тако да обесхрабри илегалну опозицију у Југославији и уклони сваку наду и подршку САД таквој опозицији. МНОГО година касније Линдси ће рећи како је у овом свом меморандуму у разматрању могућности насилног уклањања Тита и комуниста с власти "превидео потенцијале унутрашњег етничког сукоба", али да је 1945. ипак био у праву што је своју земљу одвраћао од покушаја да се силом промени исход Другог светског рата у Југославији. Написаће како су га други грађански ратови и "унутрашњи сукоби" уверили да су у таквим земљама "становништву које је преживело страхоте потребне најмање две генерације пре него што подржи нову рунду сукобљавања. Тек након четири деценије, 1985. године, у Југославији су се појавили наговештаји да би могло доћи до нових сукоба". Није само Френклин Линдси 1945. заузимао овакво становиште. Озна ће тако доћи до једне анализе Џона Кебота, отправника послова Амбасаде САД у Београду, у којој он пише како "није вероватно да би се Југославија дала застрашити оштрим нотама, ароганцијом и грдњама". Кебот је посебно критичан према грубим методама у обавештајном раду у Југославији јер оне компромитују целу Амбасаду. "Ако мислимо на обавештајни рад и држање агентуре, ваљало би имати у виду да је Озна врло спретна у таквим методама" - пише Кебот, и додаје: - "Мој утисак је да ми себи можемо осигурати исту толику количину информација пристојним понашањем и задобијањем поверења југословенске владе." По његовом мишљењу старе методе су неприхватљиве. ЗАНИМЉИВО је да је ова Кеботова анализа датирана са 7. 7. 1947! У тој години Американци ће извршити и реорганизацију своје амбасаде. Политичка секција одговараће за рад надлежном регионалном одељењу Стејт департмента (за СССР и Источну Европу) и она ће се бавити, као што јој и име каже, политичким информацијама, праћењем политичке линије Владе Југославије. Секција за јавне послове бавиће се културном сарадњом и ширењем америчке пропаганде у Југославији. Конзуларна секција је била по природи свог посла контраобавештајна установа, што долази до изражаја у поступку издавања виза, јер се на тај начин спречава улазак оних лица која се сматрају ризичним за безбедност. Али ову секцију користиће и обавештајци, јер је то место за разговоре са онима који траже визе. Конзуларна секција у Београду била је задужена за Србију, Македонију и Црну Гору, а она у Загребу за Хрватску, Босну и Херцеговину и Словенију. Административна секција била је носилац контраобавештајне службе, задужена за Американце који су у Југославији и за наше држављане који су запослени код њих. Старала се о обезбеђењу Амбасаде и, посебно, поверљивих докумената. ПОМЕНУТА Кеботова анализа написана је годину дана пре Резолуције Информбироа и пре тадашњег сукоба Београда и Москве. Али управо ову анализу и овај датум касније ће војни југословенски обавештајци означити као почетак другог периода америчке обавештајне активности у Југославији. У првом периоду, у њиховим материјалима из тог времена описује се да су амерички обавештајци пришли "стварању масовне агентуре, читавих шпијунских група, да је остацима четничких банди пружана помоћ у оружју и муницији... Успостављала се веза између четничких емиграната и остатака у земљи." ДО КОНАЧНЕ преоријентације америчке политике и, упоредо с тим, обавештајног рада према Југославији, долази годину дана после Кеботове анализе и Резолуције ИБ. Она није изненадила само Југословене већ и Американце. Запажено је да су у прво време обавештајни извори били ангажовани на разјашњавању сукоба СССР - Југославија. Недуго потом југословенски обавештајци примећују како Американци настоје да "до максимума развијају легалне форме прикупљања информација". Цивилни и војни обавештајци, Удба и КОС, наследници Озне, посебно бележе склапање познанстава Американаца "са лицима из нашег државног и партијског апарата". Описују како би могло доћи до дугог процеса "обраде таквих лица и да испитују која од њих могу у перспективи обавештајно користити". Запажа се и да амерички обавештајци у Југославији прикупљају и податке о земљама потписницама Резолуције ИБ. Југословенска страна примећује да они то чине "ступајући отворено у контакт с емигрантима из земаља ИБ. Нарочито интересовање показали су за Албанију, због руских подморничких база на том подручју". Ипак, главна политичка обавештајна активност Американаца, констатује се на југословенској страни, усмерена је на продубљивање сукоба Југославије са источним земљама и наводи да они "у том циљу пружају најпре економску, а затим и војну помоћ, са планом да се Југославија чврсто веже политички за Запад, а за НАТО војнички".

ОРУЖЈЕ ЏЕЈМСА БОНДА ШТА су груби обавештајни методи о којима говори Џон Кебот у својој анализи, сведочи и једна белешка Озне која говори о провалији када је један капетан у америчкој војној мисији заврбованом агенту у Београду "дао бешумни пиштољ за вршење атентата на наше руководиоце и две мине у облику наливпера".