Amelie Khurt Stari Istok I

АМЕЛИ КУРТ

СТАРИ ИСТОК од 3000. до 330. године п.н.е. Први том Превела Аника Крстић

Наслов оригинала: Amelie Kuhrt The Ancient Near East c. 3000-330 в с Volume One Routledge London and New York Први пут објављено 1995. у издању Rutledge 11 New Fetter Lane, London EC4P 4EE Истовремено објављено у САД и Канади у издању Rutledge 29 West 35th Street, New York, NY 10001 © 1995 Amelie Kuhrt

Ha кориидма: ИЗИДА ГРЛИ КРАЉА РАМЗЕСАIII, Теба

АМЕЛИ КУРТ

СТАРИ ИСТОК од 3000. до 330. године п.н.е. Први том Српско издање приредила мр Данијела Стефановић

О 3 АВОД 3 А УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА - БЕОГРАД 2004

Одговорни уредник НЕБОЈША ЈОВ АНОВИЋ Директор и Главни уредник проф. др РАДОШ ЉУШИЋ

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(35) 94(32) 94(394) КУРТ, Амели Стари исток: од 3000. до 330. године п.н.е. Т. 1 / Амели Курт; превеле Аника Крстић и Олга Пелцер. - 1 . изд. Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2004 (Београд : БИГЗ). - XII, 399 стр.; 24 cm Превод дела: The Ancient Near East / Amelie Kuhrt. - Тираж 1.000. - Напомене и библиографске референце уз текст. ISBN 86-17-12140-8 а) Блиски исток - Историја - Стари век COBISS.SR-ID 118907916

Садржај

Т а б ел е................................................................................................................................. IX Предговор ......................................................................................................................... XI УВОД ................................................................................................................................... 1 Р е ги о н ................................................................................................................................... 1 Језицииписмо..................................................................................................................... 2 Средина................................................................................................................................. 5 Разумевање историје СтароГ ист ока........................................................................... 6 Проблеми доказа ............................................................................................................. 10 Хронолошки оквир ..........................................................................................................11 Неолитско наслеђе ..........................................................................................................13 IДЕО - РАЗВОЈ ДРЖАВА И ГРАДОВА (с. 3000. - С. 1600.) 1. МЕСОПОТАМИЈА У ТРЕЋЕМ МИЛЕНШУМУ ПРЕ Н.Е.............................. 15 la Предисторија (с. 6000 - с. 2 9 0 0 )............................................................................... 15 Средина ................................................................................................................. 15 Развој живота у насељима ..................................................................................17 Период позног Урука ..........................................................................................19 1 б Градови (с. 2900 - с.2340)............................................................................................23 Извори и проблеми њиховог коришћења........................................................23 Политичка и друштвена организација ............................................................28 Краљеви и градови ..................................................................................29 Краљевски двори......................................................................................32 Р а т................................................................................................................33 Друштво......................................................................................................34 Међудржавни односи ..........................................................................................36 1цАкадско царст во..........................................................................................................40 Увод у изворе и хронологију..............................................................................40 Успон и пад А к а д а ................................................................................................45 Краљидржава ......................................................................................................50 lg Tpeha династија Ура (2112-2004)............................................................................53 Од краја Акада до успона У р а ............................................................................53 Развој државе Ур III............................................................................................. 55 Реконструкција државе Ур I I I ............................................................................57 КрајУраШ ............................................................................................................67

VI

Лмели Курш

2. МЕСОПОТАМИЈА с. 2000 - с. 1600: СТАРОВ АВИЛОНСКИ И СТАРОАСИРСКИ ПЕР.ИОД................................................................................ 70 Увод......................................................................................................................................70 2а Јужна Месопотамија с. 2000 - с. 1800.......................................................................72 26 Ашур и староасирски период (с. 2000 - с. 1 8 0 0 ).................................................... 78 Местоиназив ....................................................................................................... 78 Извори за историју Ашура.................................................................................. 79 Појава Ашура на међународној сцени...............................................................83 Град-држава Аш ур............................................................................................... 85 2ц Староасирски трГовциу Анадолији (с. 1900 - с . 1830)........................................ 86 Увод ....................................................................................................................... 86 Организација асирске трговине ........................................................................ 89 2д Мари и његов свет (с. 1910- с. 1760)........................................................................ 93 Увод ....................................................................................................................... 93 Политичка сцена ..................................................................................................95 Краљевство Марија..............................................................................................99 2е Хамураби и Прва вавилонска династија (1894-1595)........................................ 106 Успон Вавилона..................................................................................................106 Краљ, земља и поданици.................................................................................... 107 Пропаст Вавилона..............................................................................................114 3. ЕГИПАТ О ДIДО XVIIДИНАСТИЈЕ (с. 3100/3000-1552) ......................................................................................................115 Земља и окружење ............................................................................................ 115 Династичка историја: извори и проблеми.......................................................119 За Стварање египатске држ аве.................................................................................. 122 Традиција уједињења.......................................................................................... 122 Сведочанства ......................................................................................................123 Прединасгичке културе.................................................................................... 126 Ново преиспитивање уједињења Египта .......................................................128 Египат у ранодинастичком периоду.................................................................130 3 6 Египат у доба старог царства (III-VIдинастија: с. 2686 - 2181)..............................................................................132 Савремена сведочанства.................................................................................... 133 Изван долине Нила ............................................................................................ 140 Књижевност и књижевни извори.................................................................... 142 Држава и друштво .............................................................................................. 144 Зц Хераклеополис и успон Тебе (с. 2180-1991).......................................................... 151 Хронологија и извори........................................................................................ 152 Борба између Хераклеополиса и Тебе .............................................. ' ......... 153 Немири у Египту и номарси.............................................................................. 156 Крај старог царства............................................................................................ 157 Египат поново уједињен.................................................................................... 158 Зд Египат у доба средњег царства с. 2040 - c . l 730 (2023-1720).......................... 160

Сшари исшок

VII

Хронологија и извори................................................................................................160 Оснивање XII династије ....................................................................................161 Краљевскилик....................................................................................................163 Управа Египта ....................................................................................................166 Египат у иностранству ...................................................................................... 167 Књижевност Средњег царства ........................................................................ 170 Зе Други међупериод и владавина Хикса у Египту (с. 1720 - с. 1 5 5 0 ).................. 172 Хронологија ........................................................................................................172 Оппгге напомене и XV династија ....................................................................172 XIII и XVII династија ..........................................................................................175 XIV и XVI династија............................................................................................177 Х иксииЕгипат....................................................................................................178 IIДЕО - ВЕЛИКЕ СИЈ1Е (с. 1600 - с. 1050) 4. ЦАРСКИ ЕГИПАТ: НОВО ЦАРСГВО (1552/1550-1069)................................ 183 4а Хронологија и и зво р и ................................................................................................ 183 46 Оснивање царског Египта: од Ахмозеа до Тутмеса IV XVIII династија: 1550-1403 (1390) ..........................................................................187 4ц Период Амарне: друГа половина XVIII династије [1403-1306 (1390-1295) ] ..............................................................................................192 4д Позно ново царство: XIX и XX династија 1306 (1295) -1069 ............................ 202 Рат и мир .............................................................................................................. 204 Пропадање новог царства ................................................................................208 4е Држава новог ц арст ва..............................................................................................210 Краљ и краљевска функција ............................................................................210 Краљевске супруге ............................................................................................215 В ојск а.................................................................................................................... 217 Централна управа и економија........................................................................ 219 Државни храмови и народно богоштовље .................................................... 221 Пропаст новог царства: проблеми са сведочанствима................................ 223 5. ХЕТИТИ........................................................................................................................ 224 5а Анадолија од староасирскоГ периода до појаве хетитскоГ царства (с. 1800 ~с. 1 650)..........................................................................................................224 56 Проблеми хронолоГије, извора и ГеоГрафије........................................................ 229 Историјске фазе и хронологија владара........................................................ 229 Извори .................................................................................................................. 232 Историјска географија...................................................................................... 235 5ц Хетитско старо краљевство (с. 1650 - с. 1500) ................................................237 Политичко завештање Хатушилија I ............................................................237 Ратови Хатушилија I и Муршилија I ..............................................................240 Телепинов у к а з....................................................................................................244 5д Хетитско царство с. 1430 (1420) - с. 1200. ..........................................................250 Рано царство...................................... .............................................................. 250

VIII

Амели Курш

Освајања Шупилулиуме I .................................................................................. 253 Владавина Муршилија I I .................................................................................... 255 Муватали, Ури-Тешуб и Хатушили III............................................................ 259 Последњи хетитски краљеви............................................................................ 266 5е Хетитска држ ава...................................................................................................... 268 Велики краљ и вазални владари...................................................................... 268 Велики краљ и његови званичници ................................................................ 273 Зем љ аХ ати..........................................................................................................275 Загађење и прочишћење, кривица и покајање .............................................277 Краљ, двор и протокол...................................................................................... 280 6. СИРИЈА И JIEBАНТ ................................................................................................ 285 6а Митани и Хурит и......................................................................................................285 Ко су били Хурити?............................................................................................ 285 Краљевина Митани............................................................................................ 292 Историјски преглед................................................................................ 292 Природа устројства државе М итани...................................................300 Друштво....................................................................................................303 66 Угарит..........................................................................................................................305 Краљевство Угарита.......................................................................................... 306 Политичка историја Угарита .......................................................................... 311 б ц Е м а р ..............................................................................................................................321 6д Египатско царство у Сирији и Палестини ........................................................ 324 Извори и терминологија.................................................................................... 325 Египатско освајање............................................................................................ 327 Канаан (Канан) под египатском влашћу.........................................................332 Белешка о египатском царству у Нубији .......................................................337 7. МЕСОПОТАМИЈА с. 1600 - с. 900 ........................................................................ 339 7а Каситски Вавилон (1595-1155) .............................................................................. 339 Долазак Касита .................................................................................................. 339 Каситски утицај на Вавилон ............................................................................ 342 Вавилон међу великим силама .........................................................................346 76 Асирија у средњоасирском периоду (с. 1400 - с. 1 0 5 0 )........................................ 356 Ашур-убалит и његови наследници [1365-1245 (1353-1234)].................... 358 Владавина Тукулти-Нинурте I [1244-1208 (1233-1197)] ............................ 364 Тиглат-пилесер I (1114-1076) .......................................................................... 367 Средњоасирско друштво .................................................................................. 372 7ц Елам: класични период (с. 1450 -с . 1 1 0 0 ).............................................................. 375 Дефиниција и извори.......................................................................................... 375 Историјски преглед до с. 1100............................................................................ 378 Политичка структура и друштво .................................................................... 383 7д Вавилонија: крај Касита и потоње династије (1158- с. 9 0 5 ).......................... 385 Скраћенице ...................................................................................................................... 392

Табеле 1 2 3i 3i 4 5 6

7 8

9

10 11 12

13 14 15 16 17 18 19

20 21

22 23

Рана Месопотамија: хронологија главних археолошких фаза Месопотамски градови с. 2900 - с. 2340. Хронологија акадских владара и њихових наследника Алтернативна хронологија акадских владара Хронологија треће династије Ура Хронологија јужне Месопотамије с. 2000-1750. Хронологија староасирских краљева Археолошки редослед локалитета Килтепе у сгароасирском karum - периоду Прва династија Вавилона и оновремени краљеви Египат: општа хронологија Хронологија прединастичког и ранодинастичког Египта Хронологија: старо царство Хронологија: први међупериод Хронологија XII династије Хронологија другог међупериода Почетак XVIII династије: хронологија Друга половина XVIII династије: хронологија Хронологија: XIX, XX и XXI династија Хронологија хетитских краљева Хронологија краљева државе Митани Краљеви Угарита Каситски краљеви Средњоасирско царство: хронологија Хронологија еламитских краљева Вавилонска хронологија 1155 - с. 905.

Предговор

Намера ове књиге је да послужи као увод у историју Старог истока, главне изворе за реконструкцију његових друштвених и политичких система и у неке историјске проблеме и научне расправе. Наглашавам да ово није историја у уобичајеном смислу речи, и то из два разлога: најпре, као што сам истакла у неколико наврата, немогуће је написати подробну историју самих догађаја, потом, ја нисам стручњак за све области и периоде сложеног региона Старог истока. Настојала сам да се бавим периодима и областима који се обично изучавају на универзитетима, што значи да је мој распон тема неминовно ограничен. Расправу о Египту свесно сам скратила јер већ постоји мноштво ваљаних студија о египатској историји на свим нивоима. Уводу је придодата општа библиографија (у референцама означена као поглавље 0) тематски распоређена тако да послужи као низ заједничких смерница. Сваки тематски одељак означен је једним словом алфабета (нпр. 0А, 0В, итд.) а у оквиру њега одреднице су распоређене по алфабетском реду. Тамо где је било могуће (у тексту и у детаљнијим референцама уз свако поглавље) наводила сам дела из уводне библиографије у угластим заградама (нпр. Bottćro etal. 1967a [0В]). Исто тако, референце из библиографије, дате уз свако поглавље, наведене су овако: Powell 1978. [поглавље 1]. Сви датуми, уколико није другачије назначено, односе се на период п.н.е. Нисам настојала да успоставим јединствен систем у навођењу имена и назива, већ сам се одлучила за облике који су понајвише уобичајени. У транскрипцији акадских, хетитских и египатских речи š = ,,sh“. У акадском, сумерском и хетитском свако „h“je тврдо (нпр. као глас ,,ch“ у шкотској речи ,,loch“); то није случај у савременом арапском, класичном хебрејском и египатском, тако да сам у овим језицима тврдо ,,h“ означила као ,,kh“. Конвенција у транскрипцији сумерског (за разлику од акадског) јесте да се речи пишу са ширим размаком између слова, нпр. 1u g а 1; када је читање речи непознато, слова се пишу верзалом (нпр. UruKAgina); кад хетитски језик користи акадске речи, конвенција је да се транскрибују курзивом великим словима, нпр. HAZANNU. Неке старе персијске речи реконструисане су из речи позајмљених из арамејског, еламитског и грчког; пошто нису потврђене у староперсијским текстовима, реконструисане речи су означене звездицом, нпр. ganzabara-.

X II

Амели Курш

Прву верзију ове књиге завршила сам у лето 1992. године и уверена сам да ми је пошло за руком да прикупим већину значајних публикација написаних до тада. Било је потребно још две године да се рукопис редигује, допуни и исправи. У међувремену су се појавиле многе нове књиге; успела сам да укључим неки допунски материјал, али знам да сам неке друге изоставила (нпр. публикацију D. Fayne-a о Старим акадским краљевским натписима - део пројекта Краљевских натписа из Месопотамије - који се појавио почетком ове године, али како још није стигао до библиотека у Енглеској које су ми приступачне, нисам била у могућности да укључим тај материјал). Судбина књига попут ове јесте да умногоме засгаревају чим буду објављене - ипак се надам да ће ова књига бити корисна студентима и историчарима класичне старине (којима је првенствено и намењена). Најзад, хтела бих да изразим захвалност људима који су ми помогли прочитавши рукопис или нека од поглавља, у разним фазама његовог настанка и који су ми дали драгоцене савете и пружали непрестану подршку. Захваљујем Пјеру Брајанту, Маргарет Драуер, Дејвиду Хокинсу, Алану Лојду, Фергусу Милару, Алану Миларду, Ричарду Стоунмену и Сузан Шервин-Вајт. Такође морам да захвалим Дејвиду Саксону, који је начинио многе од цртежа у књизи. Захваљујем Ратлиџу на уређивачком раду на веома тешком тексту и на помоћи коју је пружио у припреми историјских карата. Amelie Kuhrt Универзитетски колеџ у Лондону, септембар 1994.

УВОД

РЕГИОН Област која је у овој књизи обухваћена појмом „Стари исток“ простире се од Турске (Анадолија) и Египта на западу, преко Леванта (назив који укључује територију савремених држава Израела, Либана, Јордана и Сирије западно од Еуфрата) до Месопотамије (северна Сирија источно од Еуфрата и Ирак) и задире у простор Ирана. Ову последњу од области месопотамских низија раздваја планински венац Загрос, где се земља уздиже у низу високих гребена да би се благо претопила у иранску висораван. Одавде путеви воде на север у централну Азију, на исток у Авганистан и на југоисток у Индију. Однедавно има све више археолошких истраживања у Арапско-персијском заливу и на Арабијском полуострву, стога треба обухватити и ову област. Уопштено говорећи, област Старог истока одговара савременом термину „Блиски исток“. Разлика између академске и савремене политичке употребе ових израза последица је тога што се научници углавном придржавају старе европске терминологије, развијене током петнаестог века, кад дефинишу области источно од Европе која почиње Отоманским царством. Израз „Блиски исток“, који су сковали Британци и који одражава стратешке интересе из првих деценија двадесетог века, није усвојена зато што има тек незнатне везе са историјским и културним питањима којима се баве научници.1 Научничка терминологија не одликује се прецизношћу; како су истраживања напредовала, „Блиски исток“ је прећутно почео да обухвата Иран, као и његове везе са удаљенијим културним мрежама; а да искључује Грчку, која би логично требало да буде његов део. Али једна чињеница је очигледна: стари Исток је огромна територија неупоредиво већа од Европе и, сасвим разумљиво, бескрајно разноврсна у географском и културном погледу. Ово у грубим цртама дефинише област. Али било би тешко, чак погрешно, повући строге и чврсте границе на Старом истоку, јер су постојали непрестани и значајни контакти у свим правцима. Анадо1 О теми успостављања стратешког региона Блиског истока, види Н. V. F. Winstone, Gertude Bell, Лондон, 1978; за кратку расправу о терминологији, види А. Gunter, Asian Art, 1/2 (1988): 3-5.

2

Амели Курш

лија, Левант и Египат били су често у непосредном додиру са Егејом, док је Египат веома дуго одржавао тесне односе са Црвеним морем и Рогом Африке, као и неке, премда посредне и удаљене, везе са под-сахарском Африком преко Судана (древна Нубија, Адамс 1975. [OGg]). Месопотамија, нарочито њен јужни део, имала је редовне трговачке односе са Арапско-персијским заливом и источним Арапским полуострвом, нарочито са Бахреином и Оманом. То је такође био и главни пут којим су Месопотамија и Индија одржавале узајамне везе (Potts, 1990. [OGf]). Са истока, Месопотамија је увозила цењени плави, полудраги камен лапис лазули, који је долазио из рудника североисточног Авганистана (Badahšan, Herrmann 1968. [OGk]), као и довршене посуде од стеатита из Кирмана, у источном Ирану (Тере Jahija, Kohl 1975. [OGk]). У оквиру ове далекоисточне области цветале су високо развијене урбане културе у трећем и другом миленијуму, концентрисане у јужној средњој Азији (некадашњи совјетски Туркменистан и Узбекистан), Сеистану и области реке Инда, које су биле у непосредном, блиском међусобном контакту - што је потврђено тек недавно (Masson и Sarianidi 1972. [OGh]); Kohl у Rowlands и др. 1987. [0Е]; tucci 1978. [OGi]; Lamberg-Karlovsky 1972. [OGk]). Ha Старом истоку разне области су биле у тесној вези једна са другом, понекад и на неочекиван начин. На пример, Асирци су одржавали дуголинијску трговачку мрежу у средњој Анадолији (с. 1900-1830; поглавље 26), а расељена хетитска заједница живела је под египатском влашћу у северној Сирији с. 1450. Типични отисак печата из Арапско-персијског залива нађен на buli којом је била запечаћена бала робе у Ацемкујуку, недалеко о Великог сланог језера у Турској, указује на трговачке везе између средње Анадолије и заједница у Заливу, током прве половине другог миленијума (Potts у al-Khalifi и Rice 1986. [0Gf]:389—390). Све ово треба да употпуни нашу представу о томе колико су развијене и сложене биле узајамне везе у региону. Важно је имати на уму да Стари исток никад није био јасно дефинисана, јединствена целина, већ представља низ економских, политичких и културних система који се међусобно преклапају.

ЈЕЗИЦИ И ПИСМО Два обележја ове разноликости су број језика (око петнаест) који су се користили у различитим периодима, као и број писама (отприлике седам: World Archaeology 1986. [0Н]; Hooker 1991. [0Н]). Разумљиво, неки од језика и писама доминирају у историјској слици: египатски је био умногоме ограничен на употребу у тој земљи, али су и

Сшари исшок

3

језик и писмо усвојили нубијски владари XXV династије (поглавље 12a) за натписе начињене јужно од Египта. Постоје тврдње да је неки облик египатског хијероглифског писма прилагођен тако да послужи локалном језику на Синајском полуострву и можда семитском језику Библоса (уп. Diringer 1948. [ОН]), иако се то данас доводи у питање (WorldArchaeology 1986. [ОН]). Акадски, семитски језик којим се говорило у Месопотамији и за који се користило клинасто писмо, био је у широкој употреби током другог миленијума и имао статус linguafranса: египатски и хетитски краљеви су се међусобно редовно споразумевали на акадском, а Египћани су неке од својих царских послова на Леванту водили управо на том језику (поглавља 4—7). Клинасто писмо је такође прилагођено за употребу у индоевропском језику којим су говорили Хетити у Турској (поглавље 5). Сличан, ако не и претежнији значај, имао је арамејски, такође из групе семитских језика, који је користио алфабетско писмо. Арамејски се брзо проширио током првог миленијума, а након што су га ахеменидски Персијанци (550-330; поглавље 13) усвојили као административни језик свог пространог царства, почели су да га користе народи од западне Турске (Даскилион, Ликија) до Авганистана (Аи Канум, Кандахар); коначно је утицао и на писану форму средњоиранског (Навех 1982 [0Н]). Арамејски је један од малобројних језика Старог истока (уз коптску форму египатског и савремени персијски) који се све до данас користи у ограниченом броју заједница. Хебрејски је, наравно, други такав језик. Он такође припада породици семитских језика и сродан је арамејском; писани арамејски је заиста утицао на класичне хебрејске словне знаке. Иако је библијски хебрејски од огромног културног значаја за савремени свет, с обзиром на снажан утицај који су хебрејска Библија и јеврејска веровања оставили на хришћанство и ислам, он је као говорни језик био ограничен на мале краљевине Израела и Јудеје. Иако се хебрејски и даље писао а класични текстови изучавали, чини се да су Јевреји све више усвајали арамејски као језик свакодневног огаптења од ахеменидског периода наовамо. Главна писма која су се користила у трећем и другом миленијуму (месопотамски клинопис и египатски хијероглифи) представљала су сложену мешавину идеограма и слоговних знакова. Током другог миленијума постоје назнаке да се локално писмо развило на Леванту, користећи по један знак за сваки глас (поглавље 66). Овај много једноставнији систем био је претеча алфабета који је ушао у општу употребу током првог миленијума. Али најранији недвосмислено алфабетски систем, повезан са каснијим грчким и најзад римским алфабетом, не налази се све до половине једанаестог века на једном феничан-

4

Амели Курш

ском натпису у Тиру (поглавље 8ц(и)). Како је и када ово феничанско писмо било уведено или усвојено у Егеју, још спада у питања око којих се воде научне дебате (за општу расправу види Healey у Hooker 1991. [ОН]; за скорашња екстремна размишљања, види М. Bernal, Cadmean Letters (Kadmejskapisma), Winona Lake, IND, 1990). Раширена употреба писама у већини области Блиског истока подразумева да знатан део богате књижевности и митологије народа овог региона (иако не све) може бити поново откривен, што се непрестано и догађа. Обимне књижевне везе у региону и изван њега постале су очигледне, што је променило представе о јединствености неких класичних текстова. Велико узбуђење изазвало је, на пример, када је 1872. Џорџ Смит идентификовао месопотамску причу о потопу, која је у многоме слична оној из Старог завета, међу клинастим писмом исписаним плочицама ископаним у асирској престоници Ниниви. Вавилонски текст, који описује тајно рођење и остављање у тршчаној корпи детета Саргона из Акада, које ће касније постати један од најчувенијих „освајача света“ (види поглавље 1ц), веома личи на причу о Мојсију; Фројд ју је искористио (Мојсије и Монотеизам (Moses and Моnotheism), Амстердам, 1939; прев. Лондон исте године) да покаже како су такве теме свеприсутне и нипошто специфичне за јудаизам. У хетитској књижевности, пошто је дешифрована, откривене су приче (попут мита о Кумарби, који је заправо хуритског порекла) које су вероватно утицале на Хесиодову представу узастопних генерација богова у Теогонији (Walcot, Hesiod and the NearEast, Kardif, 1966). Недавно je један научник заступао тезу да се основа за развој грчке хисторије у петом веку може тражити у развијеној анадолијској историографској традицији, која се непрекидно може пратити од тринаестог до краја петог века (Uchitel, SCO10 [1989/90]). Насупрот томе, појединости из египатског мита о Изиди и Озирису, који су несумњиво кружили Египтом од веома раног доба и били тесно повезани са египатским краљевским лозама, познате су само из много каснијих грчких извора (Плутарх). Многи египатски текстови само алудирају и наводе извесне епизоде из митова, можда зато што су писани за култну употребу (за велику Химну Озирису, најдужу сачувану верзију приче о Озирису, види Erman 1927 [01]; Lichtheim 1973-80 [01], том 2). Сложени жанрови књижевних текстова Блиског истока, префињених поетичких и метричких форми, тек се постепено дефинишу, а књижевна анализа је још у повојима (уопштено, види Rollig 1978 [01]; Vogelzang и Vanstiphout 1992 [01]).

5

Сшари исшок

СРЕДИНА Пре него што размотримо неке од проблема са којима се сусрећемо у писању историје Старог истока, треба указати на неке опште одлике физичких услова пошто су не одвећ повољна клима и терен утицали на обрасце живота. Од суштинског значаја су висине годишњих падавина у области: на северу и западу (Турска, Левант, северна Месопотамија, северни Иран) пада довољно кише да би се усеви узгајали без потребе за редовним наводњавањем, али у јужној Месопотамији и Египту годишње падавине су веома ниске па стога пољопривреда у потпуности зависи од наводњавања из великих река (о Иранској висоравни, види Beaumont, Blake etal. 1976 [ON]: 88-92). Али ту се сличност између две земље завршава; пре изградње велике асуанске бране Нил је плавио долину од средине јула до септембра, то јест, после жетве, а повлачио се управо у доба сетве; док су се у јужној Месопотамији Тигар и Еуфрат изливали у пролеће баш када би усеви сазрели за жетву. Стога је велика енергија морала бити уложена да се очисте и направе канали за контролу воде током поплава. Најважније културе за људску исхрану широм регије су жито и јечам, док се грахорица и детелина узгајају као храна за крупну стоку и теглеће животиње за пољопривреду и војне потребе (волове, магарце, а почев од 2000. године п.н.е. и коње). Време сазревања ових усева креће се од априла до јула у планинским пределима Ирана и Турске, до фебруара-маја у области која се често назива „плодним полумесецом“, тј. Месопотамији, Леванту и Египту. У овом другом случају важно је запазити да се жетва завршава пре лета. Осим животиња које су држане за посебне намене, овце и козе биле су главна врста стоке. Будући да су одговарајуће површине обрадиве земље ограничене, сточарство је обично бивало концентрисано на рубу њива са усевима, а количина пашњака мењала се у зависности од годишњих падавина. Због тога је сточарство на Блиском истоку традиционално мигрантско, делимично или у потпуности, тј. сточари су принуђени да од једног до другог годишњег доба премештају стоку на места где има воде и добрих пашњака. Још једна животиња, која је постала веома значајна, јесте камила, која се успешно може узгајати у пустињи и омогућава прелажење великих даљина преко негостољубиве земље. Време када је припитомљена још је предмет расправе (Rapinsky, ЈЕА 71 (1985), веома рано, насупрот Bulliet-y 1990 [0N] и RLA 5: 330-332), али јасно је да њен војни и економски потенцијал остаје безначајан све до почетка првог миленијума.

6

Амели Курш

РАЗУМЕВАЊЕ ИСТОРИЈЕ СТАРОГ ИСТОКА Понајвећи део историје, књижевности, друштва и културе Старог истока мора бити реконструисан на основу ископаног материјала, укључујући и велике, премда разнолике, количине текстова (глинене таблице у Месопотамији и хетитској Анадолији; папируси у Египту). Ова сведочанства су стога непотпуна, те постоје велике празнине у нашем знању, делимично и стога што је немогуће ископати све, а делимично зато што су ископани текстови често фрагментарни. Постоје листе краљева, хронике, анали и (ауто)биографски текстови (библиографија [ОК]) који нам омогућавају да реконструишемо историју и хронологију неких од области у појединим периодима. Али тај материјал је исцепкан, па је такво и наше познавање историје Старог истока. Други проблем је то што већину докумената представљају административне забелешке и правне трансакције, тј. она су део специфичне историјске и културне средине коју, по својој природи, немају потребу да објашњавају. Аналоган томе био би покушај да се напише историја Британије уз помоћ црвоточних записа нађених у манастиру (као папируси из фунерарне задужбине Нефериркареа, око 2400. године), или у неком одељењу управне службе (као архиве у Дрехему које се односе на набавку малих преграда за стоку, око 2100. године), у приватној канцеларији угледног појединца (као текстови из куће „чистиоца“ и управника Ура, око 1800. године) и можда једном одељењу Британске библиотеке (као огромне архиве из великог храма у Богаскеју, око 1400-1200. године), који су вековима удаљени једни од других. Очигледне су потешкоће које прате покушај да се на основу овога напише било каква историја; један учењак (Powell 1978. [поглавље 1]) сасвим пригодно је приметио да су потребне године мукотрпног проучавања таквих докумената како би се установио један једини детаљ друштвеног понашања, који је садржан у узгредној напомени Херодотове Историје - само кад бисмо имали са чиме да га упоредимо. Нажалост, немамо. Стари завет донекле нам надокнађује одсуство такве писане историје, али морамо имати на уму да је његово усмерење веома уско и искошено с обзиром на теолошку поруку коју је срочен да пренесе једној малој заједници Старог истока. Због саме сложености проучавања текстова, који су разасути (као последица ископавања и нередовних набавки на тржишту старина) по светским музејима (као и приватним колекцијама2), томови 9

Тек је 1988. године велика приватна колекција глинених таблица, печата и записа, од којих је само мањи број био познат учењацима, представљена на аукцији у лондонском Кристију (каталог: Текстови са Старог истока из колекције Ерленмајер, уторак, 13. децембар 1988).

Сшари u c u i o k

7

објављених текстова, да не говоримо о преводима и коментарима, појављују се тек постепено, иако непрестано3. Велики део изворних текстова појавио се у облику чланака у многим научним часописима4 и збиркама есеја5 и они су представљали главни форум за расправу о том материјалу. Неки вредни избори текстова у преводу, намењени широј публици, већ постоје или су у фази настајања ([01]), али они су тек врх леденог брега у погледу доступног писаног материјала. Почетницима ово, свакако, отежава да стекну утисак о стварном обиму докумената; али ситуација није лакша ни за добро упућеног научника. На пример, откриће огромног броја таблица (преко 8 000) у Тел Мадриху (стара Ебла) у северној Сирији 1975, које потичу из половине трећег миленијума, сасвим је променило дотад преовлађујући став о народима овог региона као о неписменим Аморитима тог времена (уп. Liverani у Wiseman, 1973 [0А]): текстови из Ебле показују да тај језик није аморитски, а да су становници били све само не неписмени. Један научник (Veenhof 1985 [поглавље 2]) представио је значајну анализу хронолошки компликованог следа политичких догађаја у великој држави Мари око 1800. године, за коју је један истовремено објављен текст одмах показао да је делимично неодржива. Исто тако, почетком 1989. године веома важан град јужне Месопотамије који је до тада био познат само из текстова (Машхан-Шапир) откривен је на терену (види The Times 21.3.1989; Stone и Zimansky, 1992. [поглавље 2]). Нажалост, уредници стандардног асириолошког рада, који је тренутно у фази израде (Reallexion der Assyriologie [0Q]), управо су завршили коначну редактуру тома који садржи чланак о Машхан-Шапиру, те стога нису били у стању ни да помену ово значајно откриће; док се не појави допунски том, што се вероватно неће догодити у овом веку, лаик ће остати сасвим необавештен о овом важном открићу. Други чинилац, који треба нагласити, јесте огроман временски распон утврдиве историје неких делова Старог истока. У доба кад је 3 О хетитским текстовима, види серију: Studien zu den Bogazkoy Texten, Texte der Hethiter; o северносемитским текстовима види Donner и Rollig 1973-9. [поглавље 8], Gibson 1971-5. [поглавље 8]; o новоасирским текстовима, в. серију: State Archives of Assyria; o разним врстама месопотамских текстова, види серију: Texts from Cuneiform Sources; Royal Inscriptions of Mesopotamia; o сумерским натписима, види Cooper 1986. [поглавље 1]; Steible и Bahrens 1982. [поглавље 1]; Steible 1991. [поглавље 1]; o египатским документима и натписима, види Urkunden des agyptischen Altertums; o Марију, види Archives Royales de Mari; за Ugarit, Palais Royal d’Ugarit. 4 Ha пример, педесет осам старих вавилонских текстова, део велике приватне колекције, објавио је H.G. Stigers u JCS28 (1976). 5 Ha пример, O.R. Gumey, „Три уговора из Вавилона" у Festschrift за руског асиролога, I.M. Diakonoff-a (1982) [0E],

8

Амели Курш

Александар Македонски освајао Персијско царство (334 - 324), народи Египта и Месопотамије су за собом већ имали историју од око 3000 година - исто толико времена колико данас раздваја нас од пада Троје. Они су одржавали традиције и приче о својој најранијој историји, краљевима и мудрацима, као и о потоњим важним догађајима, што су показали историјски радови на грчком Берососа из Вавилона (уп. Р. Schnabel, Berossus und die babylonisch-hellenistische Literatur, Lajpcig, 1923; S Burstein, The Babyloniaca ofBerossus, Malibu, Kal., 1978) и Манетона из Себенитоса у Египту (Loeb edn, 1940), оба написана почетком трећег века и оба сачувана у малим фрагментима. Упркос томе што већина општих књига завршава своје студије о Старом истоку персијским или македонским освајањима, немамо разлога да верујемо како су ове догађаје локални становници сматрали битнијим политичким променама у односу на ранија освајања. Недавне студије су с правом нагласиле чиниоце културног и институционалног континуитета широм региона током хеленистичког периода.6Стога једини разлог да се овај увод у историју Старог истока заврши с Александром јесте структура едиције у оквиру које се објављује, а која одражава европски поглед на древну историју. Паралелно са огромним распоном времена који је обухваћен овом уводном књигом, те проблемом успостављања историјских токова, постоји и тенденција да се догађаји сажимају; научник свикнут на рачунање у миленијумима може лако одбацити период од стотину година као сасвим неважан. Али, разуме се, чињеница да ми можда не знамо много о томе шта се догађало у неком времену представља последицу неравномерно распоређених доказа. Најважније промене су се често одвијале у периодима о којима научници немају никакав материјал (нпр. период од 1600. до 1500. године кад су се Касити населили у Вавилону (види поглавље 7а) и кад је настала држава Митани (види поглавље 6а)). Тенденција сажимања догађаја може оставити утисак збуњујућег тока неидентификованих народа који повремено и на бесмислен начин владају неким подручјем. Ова књига има за циљ да разбије представу о историји Старог истока као неразумљивом следу догађаја који се збивају ван граница нама познатог света. 6 Види, нпр. S.B. Downey, Mesopotamian Temple Architecture: Alexander through the Parthians, Prinston, 1988; A. Kurth и S. Sherwin-White (уредници), Hellenism in theEast, London, 1987; D.J. Thompson, Memphis under the Ptolemies, Prinston, 1988; S. Sherwin-White i A. Kurth From Samarkhand to Sardis, London 1993. Књиге посвећене искључиво египатској култури и историји често обухватају период све до 395. године п.н.е.

Сшари исшок

9

Историје Старог истока обично почињу око 3000. године, у уобичајеној археолошкој периодизацији то се подудара са почетком „бронзаног доба“ на Старом истоку које је трајало до 1200. године, кад почиње „гвоздено доба“. Ова терминологија изведена је из „тродобног система“ каменог, бронзаног и гвозденог доба, које је разрадио дански научник Thomsen почетком прошлог века да би могао класификовати колекцију преисторијских налаза у свом музеју. Он одражава постепено напредовање технологије у производњи алата са сечивом и оружја, али његов основни концепт линеарног развоја друштава више није опште прихваћен. Тродобни систем данас има ограничену вредност, али терминологија је тако добро утемељена да је остала у употреби, иако са многим изменама и дотеривањима. У овој књизи њоме се нећемо обилато користити пошто већина материјала допушта непосредније хронолоппсе дефиниције. Међутим, области чије се културе могу дефинисати само археолошким речником биле су у додиру са онима где се развој може непосредније пратити, тако да се повремено могу појавити изрази као што је „средње бронзано доба“ и слично. Иако ће развојни оквир који проистиче из тродобног система бити одбачен, остаје случај да се почетак „бронзаног доба“ на Старом истоку око 3000. године донекле подудара са успостављањем потпуно урбаних, сразмерно стабилних, развијених друштава, не само у Месопотамији и Египту, већ, током трећег миленијума, у Леванту, Ирану, средњој Азији, долини Инда и Анадолији (Троја, Алаџа Кујук), уз сродан развој у Арапско-персијском заливу. Појава писма у неким регијама у то време веома је значајна за историчара. Најодрживији и трајни писарски развој одвија се у Египту и јужној Месопотамији, иако је данас јасно да су облици бележења на глини већ били у употреби током четвртог миленијума у областима које се простиру од севера Сирије до источног Ирана (уп. Walker у Hooker 1991. [0Н]). Доступност писаног материјала, уз касније документарне доказе као што су спискови краљева, омогућава нам да постепено оцртамо историјске процесе у смислу тачније хронологије догађаја, имена појединаца и народа, језика, политичких, друштвених и економских структура тих сложених друштава, као и делова њихових специфичних културних образаца, другим речима, постаје нам све лакше да идентификујемо учеснике и почнемо да разликујемо карактеристичне одлике различитих области на начин који не омогућавају штури археолошки описи и артефакти. Као што је Mortimer Wheeler вешто сажео: „археолог може пронаћи буре а уопште не приметити Диогена“ (цитирали Allchin и Allchin 1982: 299 [OGj]).

10

Амели Курш

ПРОБЛЕМИ ДОКАЗА Упркос безмало непрестано доступним сведочанствима из јужне Месопотамије и Египта из времена око 3000. године, у доказном материјалу нису подједнако добро заступљени сви периоди, нити су подједнако добро схваћени. Овај проблем односи се како на врсту доступног извора тако и на посебне околности у којима су пронађени. Стога се ископавања у многим областима Старог истока обављају на „хумкама“ (различито названим tell, tepe, ћпупк, кот) које представљају нагомилане остатке насеља. У јужној Месопотамији најупадљивије хумке су обично остаци храмова, који су обично градили на истом месту. Пошто ове хумке обећавају богат налаз за археологе, несразмеран број налаза потиче из великих светилишта, док се сразмерно мало зна о другим деловима градова. То је, на пример, тачно кад су посреди Вулијева истраживања Ура, о којима један француски научник пише: Копач је оставио на једној страни део начичкан кућама које је сматрао одвећ „сиромашним“ да би му привукле пажњу. Тим чином је потпуно кривотворио урбану слику Ура стешњеног међу зидинама, те свом наследнику ускратио могућност социолошког и економског проучавања становника Ура који су живели у овим чатрљама. (М.Т. Barrelet, BiOr 35 (1978): 247) Други ограничавајући фактор је то што је у неким областима ископавање веома тешко из многих разлога. Један од њих је да локалитет може и даље бити настањен, као што је случај са Алепом (северна Сирија), који је био средипгге важног царства у првој половини другог миленијума; Ербилом (стара Арбела), једним од већих градова асирског царсгва, и Екбатаном (данашњи Хамадан), престоницом Медије. Други је то што је древни град можда био смештен на драгоценој плодној земљи која се и данас користи, то је најупечатљивије у Египту, чији рани урбани живот веома слабо познајемо, јер већина материјала потиче из гробница смепггених на рубовима пустиње у деловима земље који немају значај за пољопривреду. Тек недавно је започео пројекат истраживања територије старе египатске престонице Мемфиса, у оквиру којег би се ископавале хумке разбацане између села и њива.7Локалне топографске одлике такође могу створити потешкоће: град Вавилон, на пример, једва да је пружио нешто мате7 Истраживање Мемфиса проводи се под покровитељством Египатског истраживачког друнггва; почело је 1981. године. За редовне извештаје, види ЈЕА 69 (1983) и наредне бројеве.

11

Сшари исшок

ријала старијег од неовавилонског периода (626-539) због веома високе границе подземних вода на локацији: вода преплављује ровове за ископавање уколико се продубе испод одређеног нивоа тако да је тек мали део града из доба Хамурабија - хиљаду година раније - постао доступан истраживачима. Другиважан фактор су ограничени извори финансирања због којих се веома мало локалитета у потпуности може ископати. Велики град Урук (данашња Варка), који се простирао на 9 km2поткрај четвртог миленијума, активно су истраживали немачки тимови још од пре Првог светског рата, али истраживање града је и данас далеко од тога да буде завршено. Важно је имати на уму колико делимична стога мора бити представа о многим локалитетима. Унеколико другачији проблем у реконструисању слике прошлости јесте идентификовање локалитета. На пример, из записа је било познато да је важно средиште еламитске државе био Аншан, чија је главна идентификована престоница био град Суза у југозападном Ирану (Кузистан), недалеко од јужне Месопотамије, стога се претпостављало да се Аншан морао налазити негде источно од Сузе (уп. карту код Hinz-a 1972. [поглавље 7]). Када је Тал-и Малијан у Фарсу 1972. године идентификован као Аншан (уп. Lambert 1972. [поглавље 7]), то је довело до темељне промене у поимању величине и снаге Елама, зато што се Малијан налази на око 320 km источно, недалеко од каснијег Персеполиса (уп. Vallat 1980. [поглавље 7]). Ово илуструје значај прецизног лоцирања места; посебна празнина у том погледу је још неоткривени град Акад, средиште првог Месопотамског царства (уп. поглавље 16), иако данас постоји извесна сагласност око његовог највероватнијег локалитета, на основу закључака изведених из текстова (G. McEwan, Д/О Beiheft 19:8-15). Понајвише оспораван локалитет је и даље Вашукани, престоница значајне државе Митани, која је цветала на северу Сирије између 1550. и 1350. године (поглавље 6а).

ХРОНОЛОШКИ ОКВИР Употреба речи circa и „отприлике“, као и алтернативних хронолошких таблица и различитих датума за владавине краљева, редовно he се понављати у овој књизи. За Египат је могуће реконструисати сразмерно прецизан хронолошки оквир, користећи се асгрономским посматрањима и списковима краљева, све до I династије. Постоје, међутим, неслагања о тачном тумачењу астрономских података, дужини неких владавина, као и степену преплитања противничких владара током периода политичке неслоге. Исход тога су различите схеме датовања; током последњих година већина египтолога се радије

12

Амели Курш

приклања нешто нижој хронологији од оне која се користи у измењеномиздању CambridgeAncientHistory томови I и II [ОВ].8Јасамсекористила нижим датумима, али сам назначила и алтернативне датуме где је било неопходно. Подједнако мање-више прецизна хронологија може се реконструисати за Месопотамију, уз помоћ асирских архива о епонимима (званичницима по којима су називане године) и списка асирских краљева. На основу једновремености са вавилонским краљевима на југу, може се успоставити хронологија која сеже све до 2400. године а заснива се на броју различитих спискова краљева. Пре тога, месопотамска хронологија је непрецизна, те се обично придржавамо релативног археолошког следа - писање је постало значајно у фази Урук 3 (око 3100-2900), а наредни периоди називају се ранодинастички I (2900-2700), II (2700- 2600) и III (2600-2300). Ове фазе очигледно нам пружају само оквирне аршине. Постоје велика научничка неслагања и разлике у погледу њиховог датовања, као и око употребе терминологије. Ја сам само назначила најчешће коришћену конвенцију. Датовање догађаја у другим деловима Старог истока (Анадолија, Левант, Иран) зависи од корелације са месопотамским и/или египатским датумима. Кључно поље расправе међу научницима јесте датовање Хамурабија из Вавилона, од чега зависи цела хронологија Старог истока у другом миленијуму. Такозвана „средња хронологија“, којом се користи већина стандардних дела (нпр. САН, рев. изд. [0В]), ставља Хамурабија у време 1792-1750. године, али постоје привлачни аргументи у прилог нижим и вишим хронологијама. Предложени су и високи (Хамураби = 1848-1806, уп. Huber 1982. [00]) и ниски датуми (претпостављено датовање Хамурабија = 1728-1686, уп. Gates 1981. [ОО]), а око њих се наставља расправа и подложни су променама (уп. Na’aman 1984. [00]). У целини, ја сам се придржавала средње хронологије зарад практичних разлога, а назначила друга датовања где је то 8 Крајње ниску хронологију недавно је предложила група посвећена ревизији апсолутне хронологије Медитерана и западне Азије: Р. James etal., Centuries ofDarkness, London, 1991; сличне ревизије, које донекле одступају од претходних, заступа друга група, а оне су делом објављене у часопису Ancient Chronology Forum. Центар датовања других култура је Египат, па се велик део рада обеју група усредсређује на египатски материјал. Многи научници су наклоњени критици слабости у постојећем хронолошком оквиру представљеном у овим публикацијама, али већина археолога и историчара данас иису убеђени да би предложене радикалне промене датума издржале подробнија испитивања (види одмерену расправу James et al., од А. Dodson-a у PEQ 124 (1992): 71-72; и подробну критику из пера неколико стручњака у Cambridge Archaeological Journal 1-2 (1991): 227-253).

13

Сшари исшок

релевантно; свако поглавље садржи и обимнију расправу о хронологији. Уопштено говорећи, тачно је да што даље идемо уназад кроз време, то датовање постаје све мање прецизно а све су већа одступања између разних хронологија.9

НЕОЛИТСКО НАСЛЕЂЕ Непосредни претходници сложених држава у Египту и јужној Месопотамији могу се пратити кроз време све до око 4500. године у Египту и око 6000. године у Месопотамији, док се у другим деловима Старог истока могу наћи настањена средишта чија историја сеже чак до краја последњег леденог доба (око 10000. године). Овај период је широко подељен на неолитску (отприлике до 5000. године) и халколитску фазу (око 5000 - 3000. године). Током ових периода одвијао се низ кључних догађаја: развој пољопривредних техника (данас се тврди да је почео и пре 10000. године, уп. Unger-Hamilton 1985. [0Р]), грађевинских вештина, занатских традиција попут грнчарства, трговинских мрежа; успостављање сеоског и градског живота (Katal Kujuk, Jerihon), као и првобитна експлоатација метала (бакар). У овом очигледно дугом и сложеном процесу, за који је Gordon Childe исковао назив „неолитска револуција“ (уп. McNaim 1980. [0Р]: 78-80), којим је настојао да дефинише главне промене у друштвено-економској организацији и политичком развоју, настале као последица тога што су се људи настанили у трајним заједницама и контролисали залихе хране кроз гајење животиња и биљака. На основу досадашњих доказа, овај развој се вероватно најпре одиграо на Старом истоку, иако велика количина данас доступних података наглашава колико је дуг, развучен и компликован био тај порцес, те се назив „револуција“ више не сматра нарочито корисним (уп. Oates и Oates 1976. [0Р]). Питање зашто су се те промене уопште догодиле само по себи је осуђено да остане хипотетичко (преглед теорија може се наћи у: Redman 1978; Maisels 1990. [поглавље 1]), али на питање зашто су се оне одиграле баш у ово време и овом делу света, лакше је одговорити. Стари исток је био област неупоредиво мање погођена климатским променама поткрај леденог доба него неке друге тако да еколошка основа за 9 Подробну расправу о низу специфвчних хронолошких проблема налазимо у: Astrom, 1987-9. [00]. Преглед кључних доказа и локалитета редовно је представљен у АЈА од стране Е. Порада како би научници били обавештени о новим догађајима важним за област датирања. Данас је доступна и измењена верзија класичног компендијума о хронологији (Enrich 1992. [00]).

14

Амели Курш

преживљавање није била темељно нарушена. Дивље врсте јечма и жита и дивљи преци оваца, коза, крупне стоке, свиња и камила потицали су из тог региона. То су врсте које су потом лако припитомљене, те су од тада чиниле основне производе и базични сточни фонд у тој обласги, уз неколико скорашњих додатака попут пиринча, шећерне трске и, кад су посреди домаће животиње, коња. Чињеница да је кишом заливана пољопривреда била могућа у подножју високих планинских венаца и медитеранском залеђу, јамачно је поспешила прве експерименте у пољопривреди, међутим, велико насеље у Јерихону (око 4,5 ha, 11 јутара) које је цветало између 8000. и 6000. године, смештено на веома топлом и суровом локалитету недалеко од Мртвог мора, наговештава да је неки облик наводњавања веома рано био у употреби, уз помоћ неког непресушног извора (Кепуоп 1972. [0Р]; Oates и Oates 1976. [0Р]). Иако већина ископаних локалитета овог периода представља сеоска насеља, неколико чинилаца намеће нам опрез при претпоставци да је преовлађујући модел друштвеног живота био уједноставним и изолованим селима; величина (око 15 ha) насеља Катал Кујук у Турској, датираног око 6000. године, његове тесно нагомилане куће, раскошна деокрација (зидне слике) и предмети (нпр. чудесан нож од кремена са гравираном дршком) наговештавају раније неслућену сложеност у политичкој, друштвено-економској, уметничкој и интелектуалној сфери. Јерихон је подједнако сложен, чак ранији градски локалитет, окружен масивним каменим зидинама и јарком, са великом кружном каменом кулом која има унутрашње степениште. Његова друштвено-политичка организација може се само претпоставити, али тешко да је била „једноставна“. Доказе о далекосежним везама које су већ постојале у овом периоду пружила је опсидијанска анализа (Dixon etal. 1972. [0Р]). Опсидијан је црно вулканско стакло, које има одлике посебно квалитетног кремена и налази се само на ограниченом броју места; анализа порекла опсидијана који се користио у производњи предмета из овог периода на тај начин осветљава сложеност мрежа комуникације. Опсидијан коришћен за неке предмете у Јерихону, на пример, по свој прилици је дошао из области Кајсери у средњој Турској. Све претпоставке развоја на широком плану биле су стога већ присутне када су се у јужној Месопотамији и Египту почели одвијати важни догађаји који су коначно довели до успостављања политички сложених држава на том подручју. Данас се чини да су ове две области прилагодиле технике усавршене у другим деловима Старог истока и вероватно због посебних физичких ограничења као и предности (Maisels, 1990. [поглавље 1] коначно превазишле те друге области насељавања како по величини тако и по сложености.

I ДЕО

РАЗВОЈ ДРЖАВА И ГРАДОВА (с. 3000- с . 1600)

1. МЕСОПОТАМИЈА У ТРЕЋЕМ МИЛЕНИЈУМУ П.Н.Е. la ПРЕДИСТОРИЈА (с. 6000 - с. 2900)

Средина У време кад први писани документи почињу да стичу доследан смисао (с. 3200; види Green 1980), Месопотамија је већ била насељена дуже од 2000 година. У то време (с. 5000) обала у дну Арапско-персијског залива пружала се даље на југ, иако је подизање нивоа мора беше померило на север око 4000. године, ако не и раније. Неколике књиге показују да се заливска обала просгирала много даље на север у античко доба него што је то данас случај, одражавајући мишљење које је владало почетком овог века. Међутим, током раних 1950-их појављују се расправе (Lees и Falcon, 1952) које оспоравају овај став. Реке Тигар и Еуфрат остављају за собом највећи део талога пре но што ће се улити у море, што узрокује проблеме у наводњавању и може за последицу имати то да древни локалитети остану сасвим затрпани под слојем муља (попут важног преисторијског локалитета Рас ал-Амија у северном Вавилону), али обала при том остаје безмало непромењена током последњих шест хиљада година и више. Недавно су се поново појавиле сумње у хипотезе које износе Lees и Falcon (Adams 1981; Sanlaville 1989), те неки научници изнова прихватају да се заливска обала пружала даље на север у античко доба него данас. Које год гледиште да прихватимо, чини се да су Ур и Ериду вероватно одувек били најјужнији месопотамски градови јер се између њих и мора простиру мочваре Ирака, које нису погодне за изградњу великих заједница. Мочваре су одувек биле важан чинилац месопотамске историје пошто су служиле као скровиште за побуњенике, будући да их је тешко држати под контролом. Оне такође представљају важан ресурс, који обезбеђује високу трску за кровну грађу и тршчане производе попут корпи и асура, као и храну као што су риба, водене птице и дивље

16

Амели Курш

свиње. Неки од најранијих иконографских мотива на предметима попут ваљкастих печата1јесу сложене тршчане колибе, веома сличне величанственим гостинским кућама које граде савремени Арабљани из мочварних крајева (W. Thesiger, The Marsh Arabs, London, 1964), као и тршчано снопље које се повезује са сумерском богињом Инаном. Још једна важна сировина која добро успева у нижем току двеју река јесте урмина палма, чији се листови могу користити за покривање кровова, а њено влакнасто стабло за конопе и лаку градњу. Но она се понајвише цени због свог плода, који дозрева у јесен, допуњавајући пролећну жетву, а може се лако складиштити и одличан је за исхрану. Да би берба била успешна, ова стабла траже брижљиву негу и вештачко опрашивање. Њихова важна улога у привреди јужне Месопотамије описана је у каснијим асирским текстовима који се односе на стратешки корак сече палминог дрвећа од стране надирућих војски. Безмало једнако важан као локални ресурси јесте недостатак других значајних сировина, које су се морале увозити. Јужна Месопотамија није имала изворишта метала, као ни дрвета које би давало одговарајућу грађу за већа здања, док је камена било у безначајним количинама. Велики део документоване месопотамске друштвене и краљевске активности био је усмерен на куповину ових производа. Токови двеју река, које исушују равницу јужне Месопотамије, нису увек стабилни, и повремено су се мењали. Уз пролећне поплаве (током дозревања усева и у доба жетве) и масивне наносе муља, то њихову употребу за наводњавање чини веома тешким задатком (cf. BSAG 4 и 5). Додатни ризик представља брзо испаравање површинских вода што изазива салинизацију тла и тако доводи, према утицајном чланку из 1958. (Jacobsen, Science 128; 1251-1258; cf. Jacobsen 1982), до пада у приносу усева и исцрпљивања наводњавањем, потом узрокујући и политичке кризе. Премда је свакако тачно да у тој области постоји проблем са сољу, данас је углавном недвосмислено доказано да су власти месопотамских градова одувек препознавале проблем са1 Ваљкасти печати су облик печаћења типичан за Месопотамију (у различита времена користиле су их и околне заједнице). Састоје се од малог ваљка (обично каменог или глиненог) најчешће изгравираног сложеним сценама (понекад и са натписима). Кад би се ваљком прешло преко влажне глине или плочице, гравирана слика се развијала и остајала утиснута у документ. Пронађено је мноштво ваљкастих печата, а многи отисци су познати са таблица. Они представљају један од најважнијих извора за проучавање иконографије и стилског развоја, те друштвене и владарске праксе (за добар општи увод, види Collon 1987. [ОМ]; о пракси печаћења, cf. McG. Gibson и R.D. Biggs (ur.), Seals andSealing in theAncientNearEast(Bibliotheca Mesopotamica 6),MaIibu, Kal., 1977).

17

Сшари исшок

линитета тла и проналазиле технике којима ће се с њим изборити (Powell 1985.). Еуфрат и Тигар теку веома различитом брзином (Тигар је много бржи); Еуфрат се много лакше може употребити за наводњавање, на шта указује и распоред насеља. Градови и села су обично смештени крај канала који воде источно од Еуфрата, док урбаних насеља има веома мало дуж тока Тигра испод Багдада.

Развој живоша у насељима Најранија „култура“ (која одражава јасан скуп артефаката) везана за јужну Месопотамију јесте она у Самари из шестог миленијума, пронађена на локалитетима који се налазе махом у источном Ираку недалеко од иранске границе и мало северније од Багдада (види табелу 1). Овде није могућа пољопривреда која се ослања на кишу и падавине, а на два локалитета (Чога Мами, Тал-ес-Саван, види Oates и Оаtes 1976. [ОР]; Helbaek 1972) пронађени су докази о вепггачком наводњавању. Верује се да је наводњавање било организовано на ниову заједнице или породице пошто су локалитети врло мали и нису се значајно проширили током времена. Табела 1. - Рана Месопотамија: хронологија главних археолошких фаза Север 6000.

Хасуна

5500. 5000.

Халаф

4500. 4000. 3500.

Југ Самара Ујеили Обеид 1 (Ериду) Обеид 2 (Хаџи Мухамед) Обеид 3 („Обеид 1“) Обеид 4 („Обеид 2“)

Тепе Гавра Рани Урук Позни Урук / Урук IV Урук III / Џемдет Наср

3000. 2900.

Ранодинастички период (РДI)

2700. 2600.

РДИ РДШ

18

Амели Курш

Истоветан развој одвијао се у то време и у јужнијим крајевима, као што су показала француска ископавања успешног пољопривредног насеља у Тел Ујеилију (поред касније Ларсе, Hout 1991,1992), које представља претходницу добро утемељене пољопривредне културе југа, обеидске (с. 5000-4000). Обеидска култура названа је тако према локалитету недалеко од Ура где је први идентификовао Wooley 1920. године. Њен културни развој he потом појаснити Oates (1960), који је дефинисао четири главне фазе. Особени елементи Обеида 3 пронађени су далеко изван граница јужног Ирака, на северу Ирака, Сирији, Ирану, мноштво локалитета (четрдесетак) у Саудијској Арабији, где предсгављају споља наметнути елемент, као и у Арапско-персијском заливу. Како треба да протумачимо овај доказ? Oates је натукнуо да тај доказ одражава покушај народа јужне Месопотамије да контролишу и користе трговачке путеве како би прибавили сировине које су им тако очигледно недостајале. Извесна потпора за ову претпоставку можда лежи у чињеници да је неколицина северних обеидских насеља распоређена дуж пута који води ка руднику бакра у Ерган - Мадену на југу Турске. Али остаје непознато како се та контрола могла обављати. Вреди забележити још једно значајно откриће; у Ериду читав низ светилишта лежи испод великог, касније светог простора из 2100-2000; указујући на континуитет изградње храмова на истом месту, почев од времена Обеида 1 све до историјског периода. Ово је важан доказ културног континуитета упркос технолошким и политичким променама које су се одиграле током 3000 и више година. Културна фаза, која долази након обеидске, Урук (с. 4000-2900), одликује се променом у изради грнчарије: релативно једноставно посуђе израђено на точку заменило је осликану обеидску керамику. Култура носи назив према локалитету Урук/Варка, који је пружио главне, безмало и једине доказе о свим њеним фазама, иако су најранији тренуци и даље веома слабо познати. Другачије име не значи и да фаза Урук (током чијих су се последњих периода развиле велике урбане средине у којима се користило писмо) представља фундаменталну промену у култури, која одражава ново становништво. Промене које одликују њену појаву одређене су превасходно новом технологијом и материјалима, као што су употреба точка, повећана производња метала и развој обраде камена за судове. Ово је веома важно јер су многи покушали да фазу Урук повежу са доласком Сумераца, чији језик (који се не може повезати ни са једним другим из познатих породица језика) представља једини читак језик идентификован на таблицама из Урука (Jones 1969; Oates 1960). Данас не постоје убедљиви докази о томе да су се Сумерци доселили у област јужног Ирака у ма ком одре-

Сшари исшок

19

ђеном тренутку, нити да су икад били једина етничка група у региону (Oates 1960). Колико показује очигледно ограничен материјал на основу којег се данас може дати одговор на ово питање, Сумерци су вероватно живели у овој области заједно са другим народима (бар једна група мора бити у сродству са групама чији је матерњи језик касније постао семитски акадски) од најранијих времена.

Период п о з н о г Урука Поткрај фазе Урук (Урук 4: с. 3500-3200) појављују се први писани документи, који користе сликовно писмо најчешће, али не искључиво (Gelb 1969) да представе догађаје (Green и Nissen 1987). Клинопис, који се чита као сумерски, развио се из овог раног сликовног писма током наредног периода Урук 3 (с. 3200-2900; познатог такође и као „Џемдет Наср“).2У исто време појављују се и огромни свечани комплекси у светилиштима на локалитетима Еана и Ану у Уруку; они су постављени на великим платформама, са сложеним приступом и основом, а неки од њих су саграђени од камена. Зидови имају замршене низове слепих прозора а зграде садрже огромне стубове (по 2 m у пречнику), који стоје слободно или су приљубљени (,,спојени“). Трупови стубова, као и зидови, украшени су мозаичким мотивима састављеним од малих купа. Врхови купа су постављени у зид, а равне, видљиве основе обојене су жуто, црно или црвено. Ова појава није јединствена за Урук-на сличан начин сложена бојена грађевина откривена је у Укаиру на северу (недалеко од Киша), а остаци још једне у Уру; такође постоји сличан развој у Сузи на западу Елама. Са овим грађевинама повезан је и низ предмета са карактеристичном декорацијом, као што су камене вазе, са инкрустацијама или обрађене у рељефу, или фино изгравиране каде. Копачи су такође пронашли и неке прекрасно извајане предмете, као што су мермерне маске које су изворно имале очи и обрве израђене од уметнутих драгоцених материјала, са додатним украсима постављеним у коси (Strommenger и Hirmer 1965. [0M] пл. 30-31). Можда је ово изворно био део статуе или рељефа, у ком случају би цела фигура била скоро у природној величини. Значајан налаз из овог периода је базалтна стела, плоча са рељефом двеју фигура ловаца на лавове; један витла копљем, други натеже лук. О проблему терминологије археолошких фаза, cf. Crawford 1991; U. Finkbeiner (ur.) GamdatNasr: period or regional style? Visbaden 1986; за општу расправу o Џемдет Haсру, cf. R.J. Matthews, „JemdetNasr: the site and period“ BibArch 55 (1992); 196-205.

20

Амели Курш

Пошто су обе фигуре једнако одевене, имају исте браде и фризуру, могуће је да се иста особа приказује како користи различита оружја. Истоветно одевена особа приказана је на неколиким предметима из Урука; он се стално појављује на великим, фино обрађеним ваљкастим печатима овог периода где представља доминантну фигуру у сложеним сценама и, што је најупечатљивије, он је скоро сигурно приказан на врхунцу скупа активности приказаних на великој вази из Урука. Шта нам казују сва ова сведочанства? Појава писмености, сложене зграде, употреба увезених материјала, усавршена уметничка дела и пораст становништва, који се огледа у величини насеља, редом указују на појаву значајних урбаних заједница са развијеним друштвено-економским структурама. Ништа друго не може да објасни материјале, технике и величину грађевина. Али њихово тачно порекло, као и особен карактер, остају предмет нагађања. Докази указују на постојање високо развијеног политичког система, фигура која доминира толиким сликовним сценама јамачно стоји на челу овог друштва, те се претпоставља да је владар; чињеница да се често појављује као најистакнутији актер у обредном контексту указује на то да су важне идеолошке и верске активности државе у његовим рукама и под његовом контролом. Ретки материјали (камен у великим количинама, драгоцени метали за украсе) коришћени за изградњу великих комплекса и предмета у њима били су увезени издалека, стога се претпоставља да су постојале успешне трговачке активности, као и висок степен техничке вештине. Ово, пак, указује на способност да се успешно мобилише радна снага, као и на распросграњену и сгабилну пољопривреду. Значај ове последње одражава се непрестаним понављањем наизменичних слика снопова жита и стоке, пронађених на ваљкастим печатима, каменим посудама и вази из Урука. Веома распрострањена претпоставка је да су обредни комплекси, или храмови, у неком смислу били првенствене друштвено-економске установе, које су подстицале урбани развој, те да фигура владара представља „свештеника-краља“. Ово објашњење осгавља превише питања без одговора, нпр.: Каква је заједница изградила храмове и како се развијала? Одакле средства за изградњу? Како је „свештенство“ стекло довољну моћ да њихов шеф преузме политичку власт? У анализи раних месопотамских погребних обреда (с. 5000-2900) Forest (1983) приступа питању раног месопотамског друштвеног и политичког развоја на другачији начин; он је дефинисао постојање супротстављених племенских група које су утврђивале своју власт градећи велике зграде, као пгго су храмови, које су и дале типичан облик јужним месопотамским градови-

Ciuapu исшок

21

ма. Према Форестовом мишљењу, развој државе се одиграо у друштву које није имало ни храмова ни свештенства, већ је њиме владало ривалство између племена.ћораст становништва, развој организоване религије, друштвено раслојавање, контрола над оскудним сировинама, технички развој и распростирање наводњавања морају се сагледати као једна од последица настојања сукобљених страна да једна другу надвладају. Сложене зграде храмова и лепо израђени предмети били су само неки од елемената којима су се моћне групе користиле да оснаже свој истакнути друштвени положај. Почев од 1960-их почело је нагомилавање доказа о спољним контактима, на које су указивали материјали коришћени у Уруку (Algaze 1993). Ови контакти су вероватно били организовани непосредно између великих градова-држава насталих у јужној Месопотамији и Еламу. Локалитети у северном Ираку и северној Сирији, понајвише Хабуба Кабир на Еуфрату (Strommenger 1980) и можда Тел Брак (D. Oates у Curtis 1982. [0Gb]: 63-64), као и у Турској, представљају неку врсту трговачких установа које постоје напоредо са домаћом културом (Weiss 1985. [OGc]: 77-82). Сличан образац трговачких насеља, који је засновала Суза, може се видети у Ирану дуж путева који воде на север и исток (Weiss и Young 1975; Carter и Stolper 1984: 126-131). Уобичајени сликовни знаци, који се налазе широм региона коришћени на булама и малим глиненим таблицама за рачунање, подупиру гледиште да су ова места била међусобно повезана (cf. Schmandt-Besserat, 1977; 1983; 1992. [0Н]). У случају Ирана, текстови су записани на такозваном „протоеламском“ језику, који је умногоме остао недешифрован (Carter и Stolper 1984; 5-9). Али у време Урук 3 фазе у јужној Месопотамији (с. 3200-2900) таблице се могу читати као да читамо сумерски језик, како смо већ поменули. Систем се потом врло брзо развија у сразмерно делотворно средство за бележење говора. Он је познатији као клинопис (у облику клинова) због свог карактеристичног каснијег облика. Иако је највећи број ових раних текстова писан сумерским језиком, важно је приметити да се у њима од најранијег периода појављују семитске речи; данас постоји радна претпоставка да, иако је сумерски можда био главни језик којим се говорило у области јужно од древног Нипура, семитски језик, познатији као акадски, преовлађује у северним областима. Недостатак значајније употребе акадског пре с. 2300. године у том случају може сведочити о сразмерној оскудици текстова нађених на севернијим локалитетима, можда и због мање распрострањене употребе писма. Проблем са овим гледиштем настаје код проналаска су-

22

Амели Курш

мерских текстова из периода Урук 3 у Џемдет-Насру, недалеко од Киша. Какво год било објашњење, мало шта може поткрепити претпоставку да људи који су говорили семитски акадски представљају неку каснију сеобу становништва у ову област половином трећег миленијума (Gelb, 1977), а ничег нема да сведочи у прилог претпоставци о „расном сукобу“ између „Семита“ (који говоре акадски) и „Сумераца“ у било које време (Jacobsen 1939a). Да резимирамо: до с. 2900. године технике наводњавања у пољопривреди и коришћење допунских прехрамбених производа (урми, рибе, дивљих птица) успешно су стављени под контролу моћних група које су се појавиле у неким градовима и обезбеђивали су релативно поуздано снабдевање храном, уз знатан вишак. Овај дуготрајан развој изнедрио је артикулисану друштвену структуру, са врховним владаром у сваком граду, који је јамачно контролисао већину ресурса попут земље, специјализоване занатске производње, егзотичних добара и драгоцених материјала стицаних трговином и друштвене установе од симболичног и идеолошког значаја, као што су храмови. Све већа сложеност ове урбане организације одражава се у развоју писма како би се ухватило у коштац са обимом и разноликошћу активности и у присуству трговачких места дуж путева којима су прибављани материјали оскудни у Месопотамији. Многе важне појединости друштва остају нејасне, на пример: Колика је била земља коју је лично поседовао владар са својом породицом у поређењу са имањима која су припадала другим члановима заједнице? До које мере је владар подстицао стране трговачке активности? Колико се само служио постојећим трговачким мрежама и трговцима? Како је одржавао контролу над градом? Који су били главни симболични ослонци његове власти? Колику су улогу играле друге имућне породице, те какве су односе имале са владајућом породицом? Како се запошљавало административно особље? Да ли су били стални намештеници или су напросто позивани да обаве неку специфичну дужност кад би се за то указала потреба? Одговори на ова кључна питања, која за собом повлаче мноштво других, за сада су непознати. Премда овај период и каснији ранодинастички III (РДIII: с. 2600-2300) имају заједничке иконографске и културне елементе, многе године, које их деле, искључују могућност интерпретирања каснијег периода уз помоћ ранијег, иако постоји препознатљив културни оквир, специфичности друштвено-економске и политичке организације могу бити подложни временским, као и регионалним разликама.

23

Сшари исшок

16 ГРАДОВИ (с. 2900-2340)

Извори и проблеми њиховог коришћења Много разноврснија и обимнија документација стоји нам на располагању за период након позног Урука, обично назван „ранодинастичким“ (РД), „пресаргонским“ или „старосумерским“ периодом (табела 2). Ранодинастичка терминологија, са трима главним потподелама (РДI, II, III), заснована је на археолошком следу који је првобитно установио Оријентални институт (Чикаго) у области Дијале, источно од Багдада. Упркос чињеници да већ неко време знамо да овај регион показује извесне особине нетипичне за удаљеније јужне области, укључујући и оскудицу писаног материјала, ова терминологија се и даље користи. Неке измене су, међутим, постале неопходне; једна од важнијих скорашњих измена јесте признање, на основу ископавања у Нипуру, да је РДI, коме је тим Дијале невољно одредио живот од око стотинак година, те га сматрао једва одредивим (Strommenger 1960; Hansen 1936), заправо био веома дуга и значајна фаза од најмање 200 година (2900-2700) која је напросто недовољно заступљена у региону Дијале. Ова сведочанства још нису објављена, али основни резултати се већ укључују у студије дубоко утичући на нашу слику о овом периоду [cf. Winter./C£36(1984)]. Табела 2. - Месопотамски градови с. 2900-с. 2340. 2900.

Ранодинастички I

2800. 2700.

Ранодинастички II

2600.

Ранодинастички III

Енмебарагеси из Киша

2500.

Лагаш: Ур-Нанша

Месалим „краљ Киша“

Акургал 2450.

Еанатум Енанатум I

2400.

Енметена Енанатум II Енентарзи Лугаланда

2350.

Уруинимгина (=УруКАгина) Лугалзагеси из Уме и Урука

24

Амели Курш

Постоји изобиље материјала на располагању из низа урбаних средишта у форми остатака грађевина, великих резбарених плоча, љупких камених фигура често представљених у молитвеном положају, ваљкастих печата, грнчарије, натписа на камену и докумената на глини. Најупечатљивији су свакако богати остаци ископани у гробницама у Уру (Wooley, 1934) из ранодинастичког III периода (с. 2600-2340), који обухватају велике количине брижљиво израђених предмета у драгоценим материјалима попут злата, сребра и лапис лазулија. Такође постоје докази о тадашњој пракси сахрањивања укућана и служинчади са покојником у тој области. Међутим, разумевање историјског значаја ових открића је тешко (Моогеу 1977; Pollock 1991). Писани извори су неравномерно распоређени у времену, а састоје се од група таблица са различитих локалитета из разних периода. Главни локалитети на којима су нађене читаве збирке јесу Ур из РДII периода (с. 2700-2600), Шурупак (данашња Фара) и Абу Салабих (древно име непознато) изРД IIIA периода (с. 2600-2500), види Pamponio 1983; Martin 1988; Biggs 1974), и Гирсу (данашњи Тело: један од центара државе Лагаш), чије богате архиве потичу из времена све до самог краја периода (2430-2340). Изван региона, велике архиве из Ебле, које датирају из с. 2450-2350, данас пружају драгоцене информације о једном од градова који се развијао на северозападу традиционалне „колевке цивилизација“ у јужном Ираку.3Друге мање групе текстова познате су са осталих локалитета, али њихово датовање поставља више проблема (види Alberti и Pomponio 1986:11, за потпуну листу). Текстови илуструју управљање великим имањима (Гирсу), војну и радну организацију у палати (Шурупак; Ур), као и књижевне и писарске активности (Шурупак; Абу Салабих). Један од проблема који већ предуго прогони месопотамску историју мора бити разрешен. Први велики (и данас веома драгоцен) рад о архивама из Гирсуа, урадио је пионир сумерологије, Deimel (1931). Он је претпоставио да често помињање власништва и имања богиње Бабе (или Бау), које се појављује у текстовима, указује на то да су они били део архиве храма. Слика друштва коју је он реконструисао на овим основама казује да су храмови поседовали земљу широм државе Лагаш (којој је припадао и Гирсу). Сви становници су заправо били слу3 Уп. такође локалитет из отприлике истог периода, Тел Бејдар (око 45 km западно од Тел Брака, у горњем току реке Кабура) где је белгијски тим пронашао око 65 докумената (извештај у часопису Independent 23.11.1993). Сва лична имена су семитска; текстови су сродни са онима из јужне Месопотамије. (Број текстова је сада преко 100.)

Сшари u c u io k

25

ге храма на различитим положајима. Владар је био напросто заменик главног божанства у Лагашу, Нингирсуа, док је владарева жена заузимала сродно место у односу на Нингирсуову божанску сапутницу, Бабу (Бау). Приватно власништво, нарочито поседовање земље, уопште није постојало. Ова реконструкција названа је „теократском храмовном државом“. Она је била веома утицајна, нарочито међу теоретичарима настанка држава (нпр. Wittfogel, Oriental Despotism, Nju Hejven, Kon. 1957) и дуго била прихваћена уз незнатне измене од стране асиролога (Adams у Kraeling и Adams 1960. [0Е]; Falkenstein 1954). Већ 1959. године ову реконструкцију је оспорио совјетски научник Diakonoff (1959/1974), који је показао да је држава Лагаш покривала много већу територију него што је тврдио Deimel, те да је земља коју нису покривале ове „архиве из храмова“ била у поседу независних породичних група. Недавно су, анализирајући кључну терминологију докумената, сумеролози дошли до још радикалнијих закључака и веома уверљиво устврдили да су имања разних богова заправо била власништво градског владара и његове породице, а не имања храмова (Foster 1981; Pomponio 1984; Tunca 1986; van de Mierop 1989). Две сасвим различите врсте писаног материјала сматрају се корисним за реконструкцију делова историјске целине ранодинастичког периода. Прва и најважнија је „Сумерска листа краљева“, састављена у садашњем облику тек у другој половини деветнаестог века, која садржи списак владара у разним градовима још из древних времена. Образац представљања је да се наброје краљеви који су владали једним градом, а после њих следи група владара из другог града. Дужина владавине првих краљева је огромна и очигледно припада чисто легендарном добу, што је претпоставка коју потврђује чињеница да су представљени као владари „пре потопа“. После потопа, листа се наставља и краљевима се коначно приписују наизглед реалистичне владавине. ГКраљеви су представљени као владари неког града који имају хегемонију над осталима; њу су преузели од неког другог града и тако започели нов период владавине (сум. b а 1а) у којој они и њихови наследници располажу влашћу док је не изгубе од неке друге династије. Тако: Након што је туда прошао потоп, кад је краљевство спуштено с небеса краљевство је било у Кишу. У Кишу, Га . . . ур(?) постаде краљ и владаше 1200 година. (Овде следи 20 краљева Киша са различитим дугим владавинама; затим) Енмебарагеси, који однеше плен у оружју од земље Елама, постаде краљ и владаше 900 година;

26

Амели Курш

Ака, син Енмебарагесија, владаше 625 година. Владаху 23 краља својих 24 510 година, 3 седмице и 31/2 дана. Киш је покорен оружјем; краљевство његово пренето је у Еану (Урук). У Уруку, Мес-киаг-гашер, син Утуа (бог сунца), постаде е н (,,господ“) и краљ и владаше 324 године. Мес-киаг-гашер отиде на море и изађе из њега у планине. Енмеркар, син Мес-киаг-гашера, краља Урука, који подиже Урук, постаде краљ и владаше 420 година; божански Лугалбанда, пастир, владаше 1200 година; божански Думузи, рибар(?)-његов град (беше) Ку’а(ра)-владаше 100 година; божански Гилгамеш-отац му беше ////и-демон-е н Кулаба (Урука), владаше 126 година; Урнунгал, син божанског Гилгамеша, владаше 30 година; Уту-калама, син Урунгалов, владаше 15 година; Лаба.. . ир владаше 9 година; Ен-нун-дара-Ана владаше 8 година; МЕС(?)-ХЕ, ковач, владаше 36 година; Мелам-Ана владаше 6 година; Лугал-ки-тун(?) владаше 36 година. 12 краљева владаху својих 2 310 година. Урук би покорен оружјем; краљевство његово беше пренето у Ур. У Уру, Мес-Ане-пада постаде краљ и владаше 80 година (итд.) (Jacobsen 19396: 76-93, и, 40-iii, 40) За династије Акада и Ура III (види поглавље 1ц и 1д), тј. након краја ранодинастичког III периода, листа краљева изгледа сразмерно поуздана у погледу имена владара и дужине њихове владавине. Да ли стога листа представља и водич у историјску стварност ранодинастичког периода уопште? Велику енергију и труд уложио је Jacobsen (19396) да покаже како се она може претворити у историјски употребљиво оруђе за тај период, бар од РДII надаље. Он је краљевска имена, која се појављују у РД-натписима, повезао са именима на листи краљева, тако успостављајући неколико синхронизама, те заговарао тезу о неколико истовремених династија које су касније приказане као засебни периоди владавине, што следе један за другим. Његов приступ можда понајбоље објашњава пример: постоје два кратка натписа чији је аутор (Ен)-ме-бараге-си из Киша, отац Аке (Ака); каснија кратка епска песма опевава битку између Аке из Киша и Гилгамеша из Урука, у којој је Гилгамеш победио; сходно томе можемо тврдити да је Ака заиста био последњи краљ династије из Киша који је владао

Сшари исшок

27

јужном Месопотамијом (види навод, стр. 25), а кога је наследио Гилгамеш из Урука. Гилгамешови претходници су напросто укључени у листу зато што је састављач имао сав материјал на располагању; они су јамачно били само локални краљеви. Уз помоћ хронолошки поузданије описане династије Акада могли бисмо употребити листу за реконструкцију основног оквира.постојећих владара. Ваљаност овог поступка подрива неколико чинилаца. Најпре, укључени материјал је необично разнородан и чини се да је често сабран из прича вероватно актуелних у доба састављања, пре него из поузданих извора као Што су локалне листе датума. Друго, број владара, који се појављује у записаном материјалу, као и на листи, за сада износи само шест-мајушан део од многих који су забележени. То нас наводи да се запитамо колико њих су били стварни краљеви, а колико митске личности повезане са неким градом. Треће, јасно је да календарски или строго историјски интерес није био и циљ дела-његова сврха је била више да представи слику континуитета владавине сваког појединачног града над облашћу јужне Месопотамије, у виду неке богомдане смене од прадавних времена. Стога је вероватније да посебан начин мишљења, којим се руководила ова компилација, одражава потребу за легитимисањем владара под којима је направљена, пре него бригу за потпуну тачност тада већ веома удаљене прошлости. Како би рекао један научник: „Пошто листа краљева није одраз стварних догађаја, већ слика идеје стварности, текст би требало заувек искључити из реконструкције ране месопотамске историје“ (Michalowski 1983: 243). Други материјал који је употребљен у нади да ће осветлити догађаје, структуре и институције ранодинастичког периода јесте потоњи спев усредсређен на прве владаре Урука, попут Гилгамеша. Циклус прича о овим краљевима је узбудљива литература; за Енмеркаров спор са владаром Арате у Ирану (Cohen 1973) сматра се да одражава начин на који се трговало у РДII периоду (према Jacobsen-y 1957); прича о сукобу између Гилгамеша и Аке из Киша, у којем се тврдоглави Гилгамеш саветује о томе како ће поступити, најпре са већем стараца који препоручују опрез. а затим са скупом младих ратника који би најрадије јурнули у битку, сматрала се сведочанством грађанских скупова и краљевске обавезе да се са њима посаветује пре него што предузме неку акцију (Jacobsen 1943; Romer 1980). Али читање тако касних књижевних текстова, у нади да ће они пружити конкретне доказе, свакако ће нас одвести у погрешном правцу. Премда не може бити сумње да су месопотамски градови одржавали далекосежне трговинске везе како би обезбедили егзотичну робу, њихов особен начин

28

Амели Курш

организације не осветљава прича о Енмеркару, која се усредсређује превасходно на мотив приказивања моралне супериорности Енмеркара, краља Урука, више него на ишта друго. Урук је трговао житарицама у замену за драго камење укључујући и лапис-лазули-ово је роба чији се назив стално понавља у трговачким инвентарима који не разјашњавају посебан историјски систем размене. Исто тако, из других докумената је очигледно да је савет стараца чинио један од органа владе у месопотамским градовима, који се у неком облику може срести у претежном делу њихове историје. Али поступак да се овај савет ставља наспрам већа ратника, чија препорука противречи оној коју дају старци, чисто је књижевне природе (cf. Ровоам: 1 Краљева 12: 6-11) и служи да нагласи Гилгамешов предлог да се крене одважнијим правцем (Berlin 1983; Katz 1987). Ово не баца светло на институционалне одлике специфичне за рано месопотамско друштво.

Политичка и друштвена организација Какву слику овог дугог, значајног и творачког периода можемо изградити упркос овим непоузданостима? Најпре, постоји образац урбаних насеља, чија густина и величина расту од времена касног Урука до РДIII периода тако да је већ 2500. године по свој прилици 80% становништва живело у повеликим градовима од преко 40 ha (100 јутара). Добар пример је древни Шурупак (данашња Фара), ископан почетком овог века, али тек недавно анализиран у брижљивој студији (Martin 1988). Овде нема знакова насеља пре с. 3000. године (Урук 3 = Џемдет Наср). Крајем РДI периода насеље покрива 70 ha и постепено расте, достижући максималних 100 ha током РДIII фазе, окружено градским зидинама и са претпостављеном популацијом од 15.000 до 30.000 људи. Печати и таблице указују на то да је град имао добро организовану војску и пољопривреду, способну да подмири ратничке, прехрамбене и производне потребе сложене државе. Градом је владао краљ (иако краљевска имена нису позната), а поменуто је и неколико званичника чије су функције нејасне; нема доказа о неком већем храмовном комплексу, иако то јамачно указује на метод ископавања пре него на стварно одсуство. Таблице нађене у великим кућама показују да је постојала значајна контрола домаћинстава над око 120 ha обрадиве земље, подељене на обраду између двадесет шест појединаца. Датовање текстова није према именима краљева, већ према „периодима“ (сум. b а 1а) чије је значење нејасно.

Сшари u c u io k

29

Друга група таблица из Шурупака садржи књижевне текстове и писарске вежбе, које илуструју висока достигнућа друштва које није било само писмено, већ је ценило и песничку традицију и веома полагало на учење уз помоћ читања и писања. Ову слику поткрепљује и задивљујући проналазак књижевних текстова на таблицама у Абу Салабиху које датирају из отприлике истог периода (2600-2500), при чему су неке од њих дупликати материјала из Шурупака. Налази из Абу Салабиха укључују и веома рану верзију химне рецитоване у храму, познату и из каснијих текстова (Biggs 1974; Sjoberg и Bergman 1969), као и збирку пословица (Alster 1974), чије су касније верзије такође познате. Један њихов одломак послужиће да читаоцу пружи доживљај овог популарног жанра најраније књижевности: Паметан човек, који знадијаше (праве) речи и живљаше УСумеру, Шурупаку, тај..., тај паметан човек, који знадијаше (праве) речи и живљаше УСумеру, Шурупаку, даде упутства своме сину: „Сине мој, допусти да ти дам савете, поклони им дужну пажњу! (следећи стих фрагментаран) Не купуј проститутке, то је ужасно (?), Не гради бунар у пољу, вода ће ти наудити (?) Не сведочи против(?) човека, град ћ е . . . Не јамчи (за неког), тај човек ће те држати у шаци“ (итд.). (Alster 1974; llff).

Занимљиво је да, иако су сви књижевни текстови на сумерском, скоро половина личних имена писара из Абу Салабиха, јесте семитска.

Краљеви и градови Мноштво докумената из Гирсуа (данашњи Тело) открива да је у држави део земље био у поседу краља, део припадао храмовима, а део приватним поседницима. Али тачан међусобни однос ова три слоја заједнице још није сасвим објашњен, као ни тачан економски статус људи који нису имали земље. Кључ за почетак разумевања друштвено-политичке структуре је виђење владара као чувара града у име градског божанства заштитника, за које се владар брине тако што

30

Амели Курш

гради и одржава храмове. Његов привилегован однос са божанством обезбеђује божанску помоћ, благослов и обиље граду у замену за владареву сталну бригу о његовим (њеним) потребама. Ово илуструје део натписа из града-државе Лагаш, из времена око 2450. године, где се краљ описује као неко кога су створили и однеговали богови: Нингирсу (бог-заштитник Лагаша) положи семе за Еанатума (краља Лагаша) у утробу [...] радоваше се Еанатуму. Инана (богиња) беше му пратња и назва га Еана-Инана-Ибгалакакатум (његово пуно име: „достојан у (храму) Еане Инане од Ибгала“), те га постави у посебно крило Нинхурсаг (богиња мајка). Нинхурсаг [пружи му] своју посебну дојку. Нингирсу се радоваше Еанатуму, семену који Нингирсу положи у утробу. Нингирсу га измери педљом, у (дужини од) пет лаката он постави своју подлактицу на њ: (он беше дуг) пет лаката, један педаљ! Нингирсу, с великом радошћу, [даде му] краљ[евство Лагаша]. (Е. Sollberger, Corpus des inscriptions „ royales “ presargonique Ean. 1: iv-v; Sollberger и Kupper 1971: lC5acf; Cooper 1983: 45). Већина становника града, укључујући и владара, играла је улогу у односу на божански култ, било као певачи обредних песама, ткачи, пекари, чобани или ситни земљорадници чији су се основни производи користили за дарове. Обављање различитих неопходних послова за божанство и његов/њен дом доносило је преимућства у виду поседовања земље или додатних добара, тако да је сваки задатак доносио добит. Већина мушкараца у граду вероватно су били обавезни да обављају неке од ових дужности, које су безмало сигурно биле извор друштвеног статуса. Не изгледа вероватно да су служитељи при храму имали само обредне дужности и били одвојени од осталог грађанства; по свој прилици је верска служба била само један аспект живота људи који су се иначе бавили трговином, производњом тканине или пољопривредом за потребе личног преживљавања и зараде. Кључно је имати на уму да су краљеви били одговорни да све оно што је повезано са служењем божанству буде обављено на достојан начин; владар је био тај који је могао повећати или смањити имања храмова, именовати људе на престижну обредну службу, украсити храм егзотичним производима и организовати радну снагу за подизање светих грађевина. Ово илуструје и део једног натписа, такође из државе Лагаш (с. 2500): Ур-нанше, краљ Лагаша, син Гунидуа, „сина“ (града) Гурсара, сагради храм Нанше (богиње), начини (кип) Нанше, ископа

Сшари исшок

31

канал..., за Нанше учини да вода испуни (канал) ..., начини (кип) Есиров. Он одабра Ур-нимина према јетреним знамењима (за) мужа (тј. високог званичника култа) Нанше. Он сагради А-един („кућу пустиње“), сагради Нин-гар, сагради Е-гидри (све ово су светилишта), сагради зидине Лагаша, начини (кип) Лугал-уруа. Бродови Дилмуна (регион Бахреина), из (далеких) земаља донесоше дрво (за њега). (Steible и Behrens 1982: Urn.24; Cooper 1986 La 1.17) Овде јасно видимо краља који гради храмове, подиже статуе богова, поставља високе верске званичнике, предузима радове око наводњавања, утврђује своје краљевство и увози дрвну грађу преко Залива. Један други текст из Ур-Нанше бележи прославу коју је краљ организовао да обележи завршетак изградње храма: „Кад је саградио храм Нингирсу, дао је да се 70 гура (30.800 kg) јечма расподели у храму“ (Cooper, 1986; La 1.20). Ова побожна дела су тада била саставни део читавог низа краљевских активности које су утицале на све аспекте градског живота. Суштински је важно запамтити да службеници култа нису имали бољи приступ божанском знању него сам краљ. Стога нису били у положају да захтеВају богомдану власт која би била већа од његове. Није било раздвојених верских и световних сфера са супротстављеним интересима. Све области живота су се преплитале, а на челу политичко-верског поретка стајао је краљ лично, зачет, отхрањен и физички створен од стране богова. Један аспект градске владавине у овом периоду, који непрестано доноси потешкоће, јесте мноштво израза коришћених да означе господара државе, што може указивати на то да се порекло ове функције разликовало од места до места. Две најчешће употребљаване титуле су „1 u g а 1“ = дословно „велики човек“, као и „е n s i“ = „управитељ“; трећи израз користио се у Уруку: „е n“, што се обично преводи као „господар“, али у неким околностима означава и функцију у храму. Морамо ипак бити опрезни пре но што закључимо да је положај владара у Уруку потекао у окриљу храма. У ствари, неколико оновремених натписа из Урука указују на то да се употребљавао израз „1u g а 1“, док се „е n“ појављује само у апстрактној именици „господар“. Једини контекст у којем се владари Урука уобичајено називају „е n“ јесу каснији епови о њима, а ти епови нису прихватљив доказ за реконструисање историјске стварности.

32

Амели Курш

Краљевски двори Дефиниција краљевске породице, двора и управне структуре веома је проблематична. Неки артефакти из РД III периода пружају слику неких од обележја, као што је „Стандард из Ура“-дрвени предмет (данас у Британском музеју) неутврђене намене, инкрустриран сложеним сценама изведеним у жутој шкољки и лапис-лазулију (Strommenger и Hirmer 1965. [OM] pl. 72). Једна страна приказује људе који доносе највероватније плен из рата приказаног на полеђини: чопори магараца, добро напуњене вреће, овце и волови који се проводе, као и људи који носе рибу у свакој руци. У горњој зони, на врхунцу сцене, одиграва се гозба, са фигуром, јамачно краљем, која седи у резбареној фотељи. Он је мало виши од осталих, чврсто држи пехар и посматра скуп својих дворана, који једнако седе и држе купе у подигнутим рукама. Гозбену групу опслужују слуге, а забавља их певачица коју прати свирач на харфи. У Уру су нађени примерци у природној величини харфе са главом бика, на којима су свирали музичари, а те харфе су биле начињене од сребра и злата са икрустрираним украсима. Бикови имају длаку, браду и очи од лапис-лазулија. На основу величине резонантне кутије и реконструисаног распореда жица, јасно проистиче да је звук, који је харфа производила, имао распон и тон виолончела. Дворски живот у месопотамским градовима очито је укључивао рафинирана и племенита задовољства. „Барјак“ Ура је понајбоље разрађена слика своје врсте, али такозване „вотивне плоче“ (вероватно коришћене као сложени механизми за закључавање: Hansen, 1963) приказују сличне сцене. Плоча са натписом из доба Ур-Нанше из Лагаша нарочито је занимљива (Strommenger.n Hirmer 1965. [OM] pl. 73; Steible и Behrens 1982; Urn. 20; Cooper 1986 La 1.20). Текст, који бележи изградњу храма и транспорт дрвне грађе, сасвим је кратак, алиизвајане сцене откривају веома много. У горњем реду Ур-Нанша, представљен као веома висок и како на глави носи краљевску корпу напуњену циглама, стоји наспрам групе људи који су натписима означени као чланови његове породице: његова жена (или ћерка?), AB-da и четири сина, укључујући и престолонаследника Акургала; иза њега стоји носилац пехара, Анита. У доњем реду Ур-нанше седи, држећи пехар; још један носилац пехара је позади, а наспрам њега стоји званичник чија је титула „главни кротитељ змија“, којег прате још три краљевска сина. „Кротитељ змија“ појављује се на листи музичара, те је то можда његов титуларни дворски положај; зашто би то било тако загонетно. Носиоци пехара, као краљевски саветници и повереници, уобичајени су у многим друштвима и периодима, иако није јасно зашто се двојица појављују на плочи

Сшари u c u io k

33

Ур-Нанша. Именовање и приказивање жене (вероватно) и деце Ур-Нанше је упечатљиво. Други, каснији материјали из Лагаша јасно указују да је владарева жена располагала великим имањима, организовала њихову експлоатацију, бавила се трговином и лично се дописивала са женама владара из других градова (Lambert 1953; AsherGreve 1985; van de Mierop 1989); краљевој деци су такође била додељена одговарајућа имања. Стога су краљ, његова жена и краљева деца били главни земљопоседници у држави, што им је омогућавало да награђују или ретрутују верне поданике додељујући им земљу (Charvat 1978). Они краљеви синови, који не би постали краљеви, јамачно су постављани на уносне високе положаје у граду, међу којима су били и положаји у храму (Cooper 19836:10; 30-33). Стога имамо све разлоге да претпоставимо како су већину најважнијих положаја у држави заузимали чланови краљевске породице и њихови рођаци.

Раш Несумњиво кључан чинилац у истакнутом статусу краља била је његова изузетна војничка улога. Најпознатији сукоб међу градовима је онај између Уме и Лагаша, који пружа најпотпунију информацију, како текстуалну тако и сликовну, о томе како се водио рат. Чињеницу да је рат највероватније био организован на исти начин и у другим градовима, поткрепљују и предмети са других локалитета, нарочито из Ура („ратничка страна“ „барјака“ из Ура) и државе Мари на северозападу. Али ништа се не може упоредити са подробним сведочанством (мешавина приповедног и сликовног приказивања) са „Стеле јастребова“ Еанатума из Лагаша (с. 2540).4 У овом случају сукоб је изазвало то што је Ума прекршила стари договор о поштовању граница. Еанатумон први потез, пошто је установљен casus belli, био је да објасни ово Нингирсуу (божанству града Лагаша) и замоли га да поништи непријатеља. Као одговор на то, Нингирсу му је дошао у сан, обећавши победу у предстојећој бици. За овим следи сама битка, коју води краљ лично, приказан у кочији како води војску, а потом и пешице, како предводи у битку густе фаланге пешадије, која гази пораженог непријатеља под својим ногама. Победу над Умом симболишу орлушине на врху стеле које односе главе мртвих (Winter 1985), а објашњава је текст кроз опис Еанатумове изградње двадесет 4 Та стела (њени преостали фрагменти данас се налазе у Лувру) начињена је од кречњака, изрезбаренасценама собе сгране; првобитно место где је била постављена није тачно познато.

34

Амели Курш

погребних хумки за палог непријатеља. Најдужи део текста посвећен је заклетвама које је поражени краљ Уме морао да положи на борбеним мрежама највећих богова. Ове мреже нису приказане у рукама краља и његове војске и можда су представљале посебно божанско оружје (Cassin 1987. [ОЕ]: 229); једна је приказана на главној страни стеле како је држи бог Нингирсу, уништавајући непријатеља уловљеног у мрежу. Војници на стели, који носе карактеристичне зашиљене (кожне?) шлемове и копља, представљају непробојан зид са својим огромним четвртастим штитовима који се преклапају. У Уру и држави Мари војничка опрема је иста, осим што су, после битке, војници приказани са дугачким кабаницама преко сукње и понекад са бојним секирама у рукама. Узимање заробљеника Еанатум не помиње, иако је безмало сигурно да се то редовно дешавало (Gelb 1965), а и „барјак“ из Ура изгледа приказује људе који су везани и гурани моткама, иако сцена није сасвим јасна. Боља сведочанства потичу из државе Мари, где је приказан човек с рукама болно сапетим иза леђа и везаним у пределу лаката, што је било уобичајено посгупање са заробљеницима у наредним периодима (Strommenger и Hirmer 1965. [ОМ]: pl. 75). Кола са магарећом запрегом, која носе возара и копљаника, имала су четири точка и кожне канате. Она представљају сложено техничко достигнуће, те указују на количину богатства којим краљ располаже. Магарци, који зависе од допунске хране и захтевају посебну обуку, представљају још једно важно средство које се налази у краљевим рукама. Овде је занимљиво поменути да се многи текстови из Шурупака односе на активности службе која је вероватно била специјализовано дворско одељење за бригу о магарцима. Композитни лук је био од великог значаја, изузетно прецизан и снажан у испаљивању стрела: Еанатум је описан како га у око удара стрела током битке против Уме; краљевска фигура на ранијој стели из Урука (види стр. 19) користи један такав лук да убије лава, а у наредним периодима он је постао уобичајен атрибут победничких краљева (нпр. стела Нарам-Сина). Сложеност његове градње (потребно време, посебни материјали) недавно је темељно анализирана (Miller etal., WorldArchaeology 18 (1986); Haas, Nikephoros 2 [989]), a то нам помаже да схватимо колико је брижљивог планирања и огромних средстава морало бити уложено у припреме за рат.

Друштво У текстовима се појављује мноштво различитих друштвених и професионалних групација, а још траје расправа о томе како их тачно треба схватити. Неки називи се очигледно односе на групе радника

Сшари исигок

35

(g u r u š), али изван овог уопштеног описа сасвим је неизвесно какав је био њихов статус: Да ли је био правно дефинисан и различит од статуса других људи (Gelb 1965)? Или је само описивао све оне који су сачињавали посебну радну снагу мобилисану на одређени период? Ово је данас нерешив проблем, а нипошто није извесно да су ти људи били зависни робови, као што се често претпоставља. Други називи појављују се у чувеном документу из Телоа (древни Гирсу), који је веома тешко разумети: „Реформе Уруинимгине“,5 које потичу са самог краја РДIII периода. Текст описује ситуацију у држави Лагаш „у ранијим временима“ кад су ствари ишле лоше, а затим је Уруинимгина увео промене смишљене да побољшају стање. То је први пример онога што he касније постати редовна активност краља у његовој улози исправљача друштвених неправди и браниоца слабих: Уруинимгина свечано обећа Нингирсуу да сироте и удовице никад неће потчинити моћнима. (Steible и Behrens 1982: Ukg. 1,4-5,6; Cooper 1986:9.1-3) У реформском тексту дефинишу се два мање привилегована појединца: један је š u b-1 u g а 1, ситни земљопоседник, који је свакако могао бити изложен притиску људи вишег статуса, као што су „првак“ (u g u 1а) и „племић“ (1 u-g u-1 a-b i); реформе су га заштитиле од физичког насиља у рукама ових виших слојева. С друге стране, š u b-1 u g а 1је био у снажнијој позицији моћи него i g i n u d u (дословно „слепац“), чији је рад š u b-1 u g а 1могао да користи, на пример, за наводњавање. Ове две друштвене групе се разликују од „сиромаха“ и дужника-ситуација која је вероватно била последица неспособности да се испуне постављене обавезе, или казна за крађу и убиство. Реформски текст је такође регулисао плаћање за један број услуга, као што су обреди богослужења, сахране и жаљења; а неколики порези, као што су они за развод и веридбу (или брак) су укинути. Надмоћан положај мушкараца над женама гарантовао је краљ, који је наредио да ће жени кривој за непоштовање у обраћању мушкарцу уста бити разбијена циглом; цигла треба да буде изложена на градској капији. Занимљив, али веома проблематичан одломак казује следеће: Жене из ранијих времена имале су свака по два мушкарца, али данашње жене су приморане да се одрекну тог злочина. (Steible и Behrens 1982: Ukg. 6; Cooper 1986: La 9.3) 5 Име je првобитно гласило „Урукагина“; данас се обично чита „Уруинимгина“, иако се понекад та непоузданост означава тако што се име пише УруКАгина.

36

Амели Курш

Предложена тумачења кретала су се од праксе да се једна жена уда за двојицу браће (Edzard, Genava 8: 256f.) до уверљивог аргумента да се текст посматра у вези са праксом ius primae noctis (Glassner у Lesko 1989. [OE], која je укинута реформом. Уруинимгинин текст не помиње робове. Они су свакако постојали, но јамачно не у економски значајном броју у то време. Много више сведочанстава долази из периода од око 300 година касније (тј. треће династије Ура, види поглавље 1 д) када је две петине робова продатих на тржницама потицало из локалног становништва (нпр. родитељи који продају децу). Није извесно одакле су они долазили током ранодинастичког периода. Да ли су то били ратни заробљеници или просто случајно пронађена сирочад? Робови су били једна од многих ставки чија је куповина забележена у трговачким документима тог времена (Edzard 1968). Али нису све куповине писмено забележене. Чини се да је документ о куповини у овом, као и у каснијим периодима, био коришћен да поткрепи изјаве сведока, али није сам за себе представљао доказ о куповини (Steinkeller 1989). Занимљива одлика у поступку продаје некретнина (воћњака, кућа, земље), поуздано потврђена у овом периоду, била је пракса прослављања купопродаје путем размене поклона и додатног плаћања преко уговорене цене, продавцу, његовој родбини, сведоцима и присутним званичницима. Након овога је купац приређивао гозбу у свом дому за све учеснике купопродаје, током које се јело, пило и помазивало уљима (Steinkeller 1989:142-144; Glassner 1985:39-48; Cassin 1987. [0E]; Foxvog 1980). Продаја земље, у којој сви чланови породице имају интерес, била је велика одлука која се није олако схватала, нарочито у друштвима где је земља главни ресурс. У раној Месопотамији, ова сложена свечаност купопродаје служила је да нагласи важност овог чина. Затим, етнографске сличности указују на то да је она могла бити намењена и успостављању симболичне везе између купца и продавца и његових рођака. Пракса није била ограничена на овај период или област, већ је забележена и касније у регионима на северу и западу (с. 1800: Ešuna, Mari; с. 1350-1200: Emar).

Међудржавни односи Како су се сложена урбана друштва ранодинастичког периода односила једна према другима и према спољном свету? Постоје неки одломци уверљивих доказа, али ниједан није лако разумети. Из РДI периода долази известан број печатних отисака који носе имена гра-

Сшари исшок

37

дова, што, како се претпоставља, одражава институционализацију трговинских односа међу градовима, иако није познато како су они заиста функционисали (Nissen 1988). Из каснијег РД III периода потиче сведочанство о поклонима који су размениле жене владара Лагаша и владара Адаба на североистоку, као и други докази о размени увезених добара која су потицала из Ирана и Залива. Изван граница јужне Месопотамије, сведочанства о контактима су задивљујућа, а недавни радови, нарочито у Сирији, невероватно су проширили нашу слику о томе. Сведочанства из државе Мари о војној опреми, дословно истоветна онима у јужној Месопотамији, већ су поменута; а стилске паралеле тамошњих и кипова са локалитета у Ашуру са материјалом у јужној Месопотамији су изузетне. Читав низ фино израђених, драгоцених предмета пронађен је у једном ћупу у држави Мари: прекрасно извајане фигурине од камена, злата и перлица лапис-лазулија. Неки од њих су свакако јужномесопотамске израде, попут дугуљасте перле од лапис-лазулија са натписом Месанепаде, краља.Ура. Међутим, није неопходно тумачити цело то благо као краљевски поклон из тог града јер су докази о истој занатској и уметничкој традицији у држави Мари ваљано документовани (Kohlmeyer у Weiss 1985. [OGc]: 133). Јасно је да се око 2500. године један број локалитета у северној Месопотамији и Сирији веома брзо развијао. Уз Ашур и Мари, ту су и локалитети Тел Таја (северно од Ашура), Тел Леилан (на реци Кабуру), Тел Куера (на западној падини Кабурске заравни) и Ебла (данашњи Тел Мардих, југозападно од Алепа). Неки од градова који су се овде развили простиру се на преко 100 ha (250јутара), лако се супротстављајући, у неким случајевима чак и надмашујући, јужномесопотамске центре. Није сасвим јасно зашто се овај развој догодио, али проналазак преко 8 000 таблица у Ебли показује да је Ебла била у тесној вези са Маријем [који је изгледа имао велику политичку моћ (Michalovvski 1985)], са Кишом и можда другим градовима на југу Месопотамије. Из ове области Ебла је прилагодила систем писања за бележење на сопственом семитском језику; данас није познато колико је градова учинило исто (cf. белешку 3). Овај обимни материјал се тек сада објављује, али неки наговештаји о томе какав је град била Ебла већ су се указали. На челу града је био malikum (принц/краљ) и савет стараца-напомене о суседним државама указују на то да се њима управљало на сличан начин. То је захтевало огромна средства у пољопривредним производима (вуна и тканине, маслиново уље, вино, јечам, лан за платно) и велико економско богатство; чини се да су злато и сребро били доступни у великим количинама и коришћени као средство за размену не само од стране двора; затим, Ебла је имала приступ

38

Амели Курш

драгоценој бронзи (Muhly 1983) зато што је контролисала путеве из Анадолије. Краљевство није било огромно, али је обухватало Кархемиш на Еуфрату и висораван Антиохије на северу, те одржавало активне везе не само са државом Мари, већ и са местима широм северне Месопотамије све до реке Тигра. У јужној Месопотамији градови су изгледа били међусобно повезани на још један начин, који није сасвим схваћен. Према неким натписима из РДIII периода, извесни владари из разних градова су повремено укључивали у своју титулу и назив „краљ Киша“. Та титула изгледа указује на то да је њен носилац имао неку нејасно дефинисану превласт над осталим политичким центрима. Тако Месанепада, краљ Ура, себе такође назива „краљем Киша“. Али најбоље сведочанство о начину на који су вероватно функционисале институције односи се на Краља Месалима, чији је град непознат (Дер?) а који је носио ову титулу око 2600. године. Најпре, здела из Адаба приказује ритуал који у храму обавља „Месалим, краљ Киша... док је Нин-кисал-си био владар Адаба“ (Sollberger и Kupper 1971: IA3b); затим, камено жезло са натписом бележи да је „Месалим, краљ Киша, градитељ храма Нингирсуа, донео (ово жезло) за Нингирсуа, (док) Лугал-ша-енгур (беше) владар Лагаша“ (Sollberger и Kupper 1971: IA3a). Јасно је, дакле, да је Месалим обављао краљевске дужности у овим центрима иако су они имали своје краљеве. Неки од каснијих натписа владара из Лагаша бацају посебно светло на то питање: током отприлике 150 година, од око 2500; Лагаш је скоро непрестано био у сукобу око територије са суседном државом Умом. Краљеви Лагаша, који су бележили победе над Умом, сваки пут су се позивали на корене сукоба и као оправдање за своју позицију узимали пресуду Месалима, „краља Киша“, који је као арбитар пресудио у сукобу између двеју држава и успоставио границу. Један од злочина за који је Ума била оптужена био је да се не придржава ове одлуке. Стога: Енлил (глава сумерског пантеона), краљ свих земаља, отац богова, својом одлучном заповеди успостави границу између Нингирсуа (бога заштитника Лагаша) и Шаре (бога заштитника Уме). Месалим, краљ Киша, на заповед Иштарана (Месалимовог бога, који се везује за град Дер, источно од Тигра) измери је и подиже тамо споменик. Уш, владар Уме, поступи надмено: разруши споменик и умаршира у равницу Лагаша. (Е. Sollberger, Corpus des inscriptions ,,royales“presargoniques de Lagash: Ent. 28-29; Sollberger и Kupper 1971: IC7i; Cooper 1983b: VI.6 [49])

Сшари исшок

39

Ово указује на то да је један од начина на који је особа која полаже право на краљевство Киша деловала у правцу решавања сукоба између градова. Али како се краљ квалификовао за овај положај? Кључ нам даје други натпис из Лагаша у којем владар, Еанатум, тврди да је освојио Елам, Уру (вероватно у близини Елама), Уму, Урук, Ур и Ки-Уту (град најугу), да је успешно извршио поход на још три еламитска погранична града, убивши принца у једном од њих, те да је угушио побуну краља Акшака (град на северу). Након тога, вели Еанатум: Еанатуму, који обузе мисли Нингирсуа, Еанатуму, владару Лагаша, Инана (важна богиња повезана превасходно са Уруком), зато што га воли, даде преко свега и владавину над Лагашом, краљевство Киша. (Е. Sollberger, Corpus des inscriptions „ royales " presargoniques de Lagash: Ean. 2; Sollberger и Kupper 1971: Ic5b) Према тексту, Еанатум je потом учврстио и проширио своју војну победу тако да су му све области на истоку, северу и западу (Мари на Еуфрату) биле потчињене на неки не сасвим јасан начин. То представља једну од најјаснијих назнака да је, упркос јаким културним, верским, уметничким и трговачким везама између градова, политичко ривалство доводило до озбиљних сукоба. Вероватно је ово надметање за превласт проузроковало успостављање већих политичких целина поткрај РДIII периода: држава Лагаш је обухватала центре Гирсу и Нину поврх истоименог града (Hansen 1992); Ума, њен непријатељски сусед, такође је укључивала значајан град Забалу; западно и јужно од Лагаша, Урук и Ур су се ујединили под владавином Лугалкигинедудуа недуго после 2400. године, а касније се проширили укључивши и целу државу Уму. Овај потез је изоловао Лагаш, а можда допринео његовом коначном поразу (Cooper 1983b:8-9). Могуће је, иако су докази за то непотпуни, да су Киш и Акшак на северу такође успоставили политичку коалицију нешто раније него Ур и Урук. Врхунац борбе наступио је са Лугалзагесијем, владаром уније Урук-Ур-Ума, који je коначно стекао превласг над читавим регионом. Дугим реченицама и китњастим епитетима, он се представио као особа коју постављају божанства, заштитници разних освојених градова да влада над земљом, којој глава сумерског пантеона, Енлил од Нипура даје целокупну државу и која полаже право да контролише пут „од Горњег мора (Средоземља) до Доњег мора“ (Залива). Сачувани су и изливи горчине пораженог краља Лагаша, Уруинимгине, који је био сведен на владавину скраћене државе Гирсу: Човек из Уме (Лугалзагизи) због тога што уништи Лагаш, огреши се о Нингирсуа! Нек рука којује на њега подигао (тј. на

40

Амели Курш

бога) буде одсечена! Уруинимгина, краљ Гирсуа, не почини никаквог греха! Нека Нидаба, богиња Лугалзагесија, владара Уме, понесе тај грех о свом врату! (Е. Sollberger, Corpus des inscriptions ,,royales"presargoniques de Lagash: Ukg. 16; Sollberger и Kupper 1971: ICl lm; Steible и Behrens 1982: Ukg. 16; Cooper 1986: La 9.5) Период од 500 до 600 година месопотамске историје од 2900. до 2340. године може се реконструисати само уз многе празнине: период до 2600. године (РД I и II) углавном представља археолошки материјал-присуство писаних материјала наговепггава сложеност друштвене организације, али су они одвећ непотпуни и неразумљиви да би попунили слику коју даје археологија. У наредном периоду (РД III), у време кад су градови силно нарастали у величини, документација постаје много разноврснија и гушћа. Иако текстуалне информације још нису потпуне, а процес превођења писане речи препун проблема, могуће је наслутити понешто од расподеле моћи, као и од идеолошких, привредних и друштвених система. Али чињеницу колико су научници далеко од разумевања ове културно богате и значајне историјске фазе, у којој се појављују многи основни обрасци градског живота, најбоље илуструје мноштво материјала пронађеног у гробницама у Уру (Woolley 1934; 1982): појединачни предмети бацају значајно светло на месопотамско друштво, а нагомилавање суштог богатства и префињено занатство јасно указују да су на располагању били огромни ресурси, али разлог за сахрањивање угледних појединаца очито заједно са слугама, намештајем и благом остаје предмет нагађања (Моогеу 1977; Pollock 1991). Да ли су они били краљеви и краљице? Јесу ли били људи који су учествовали у неком посебном ритуалу? Јесу ли то биле високе свештенице? Да ли је пракса групних сахрана била специфична за Ур или шире распрострањена? Наше данашње незнање може се мерити чињеницом да нас значај најбогатијих налаза из тог периода и даље потпуно збуњује.

1ц АКАДСКО ЦАРСТВО

Увод у изворе и хронологију Период који ће уследити након ранодинастичког у Месопотамији назван је по првом успешном покушају да се власт централизује гако што ће се разни месопотамски градови окупити под сталном кон-

Ciuapu u c u io k

41

тролом једне владарске династије. У многом погледу то се може сматрати врхунцем снажног ривалства међу градовима које је владало у претходних стотину година у јужним областима. Лугалзагизи је коначно стекао значајну политичку контролу и почео да је учвршћује поделом земље локалним владарима (Charvat 1978), претварајући их тако у независне владаре и постављајући основе административног система свог новог царства. Тачни датуми акадског периода су и даље предмет расправе: стандардно датовање даје распон од 2340. до 2159. године (САНдатуми: 2370-2189), али је недавно Glassner (1986) предложио алтернативни, нижи датум, од 2296. до 2105. године (види табеле 3i-ii). С обзиром на недовољну прецизност датовања ранодинастичких периода, нема посебних препрека за прихватање каснијег почетка династије Акада; каснија завршна тачка има занимљиве последице. Алтернативни називи за овај период су „Старо акадско царство“, „акадски период“ и „саргонски период“. Последњи проистиче из имена оснивача династије, Саргона; остали се односе на алтернативно писање имена Саргонове престонице, Агаде/Акада, која до данас није поуздано лоцирана, иако је познато да се налазила на северном делу јужномесопотамске заравни. Једна од претпоставки јесте да је град био у Ишан Мизијаду, неколико километара од Киша, где постоји велика неистражена хумка (Weiss 1985. [OGc]: 125); каснија текстуална сведочанства указују на то да се налазио близу ушћа Тигра и Дијале (McEvvan, 4/OBeiheft 9). Оно што је важно запазити о Агади /Акаду јесте да је град био сасвим нов-није постојао као важан градски центар током РД периода (кад је вероватно био тек мало насеље), а сви извори једногласно описују како га је подигао Саргон. Град је наставио да постоји, свакако, до раног хеленистичког периода (трећи век), иако никад потом није играо значајну политичку улогу. Обично се претпоставља да је у каснијим временима територија данашњег Ирака, која се протезала од Багдада до Нипура, била названа „Акад“, према граду, док се област од Нипура до Залива називала „Сумер“. Сведочанства, која поткрепљују ову претпоставку, малобројна су-ништа не указује на то да се израз „Сумер и Акад“, који се редовно користи да означи јужномесопотамску равницу у каснијим столећима, односи на строго дефинисане геополитичке јединице, иако скициране мапе могу учинити да ова претпоставка изгледа као чињеница. Вероватнија је претпоставка да се овај израз односи на језичку, културну и политичку различитост целе области.

42

Амели Курш

Табела З/.-Хронологија акадских владара и њихових наследника Акад

Урук

Лагаш

Лугалзагизи

(Уруинимгина?)

Гушианс

Киш Урзабаба

Саргон (2340-2284) (још 5 владара?) Римуш (2284—2275) Манииггушу (2275-2260) Нарам-Син (2260-2223) Шаркалишари (2223-2198) Игиги Нанум Ими Елулу (2198-2195) Дуду (2195-2174)

Сарлагаб

Ур-нигин

Лугал-ушумгал

(укупно = 21 краљ)

Ур-гигир Ур-Баба Гудеа Ур-Нингирсу Пиригме Ур-ни

ШУ-ДУРУЛ (2174—2159)

Уту-хегал

Намахани

Тириган

2113. = почетак Tpehe династије Ура („Ур НГ) (види табелу 3ii, за алтернативну хронологију)

Стварањем и ширењем Акадског царства, семитски језик, којим се говорило у том региону, познат као акадски, према имену града, почео је све чешће да се записује. Taj језик доминира месопотамском историјом наредних безмало две хиљаде година; његов посебан облик у овом периоду познат је као „староакадски“. Иако се сумерски језик донекле и даље користио у административним, правним и надасве књижевним текстовима наредних шест стотина година (а нека сумерска богослужења и молитве и даље су се изговарали при обредима све до хеленистичког периода: Kuhrt и Sherwin-White, JHS111 [1991]), он је вероватно све мање био коришћен као уобичајени говорни језик почев од тог времена (Cooper 1973).

43

Сшари исшок

Табела 3ii. - Алтернативна хронологија Акадских владара (извор: Glassner 1986) Акад

Урук Лугалзагизи

Jlazaiu (Уруинимгина?)

Гушианс

Киш Урзабаба

Саргон (2296-2240) (још 5 владара?) Римуш (2239-2230) Маништушу (2229-2214) Нарам-Син (2213-2176)

Лугал Ушумгал

Шаркалишари (2223-2198)

Пузур-Мама Ур-уту Ур-Мама

Еридувазир Сарлагаб

Лу-Баба Лу-гула Иним-ку Ур-Баба

Елулмеш

Игиги Нанум Ими

Ур-нигин

Ур-гигир Куда

Елулу

Ла-’араб

Гудеа

Пузур-син

Ур-Нингирсу Пиригме Ур-ни Намахани

Иарлакаи Си’ум Тириган

Шар-ади-кубишин

Бели-ишар

Пузур-или Дуду

Ур-Уту

Шу-дурул

Уту-хегал

Према овој хронологији, краљеви и даље владају у Акаду у време кад се Ур-Наму (оснивач Ура III) устоличава на власти.

Разлог због којег су научници добро обавештени о акадском периоду и некима од достигнућа најмање првих пет краљева јесте то што је документација (која укључује неколико краљевских натписа) релативно богата (Gelb 1961; Hirsch 1963; Michalowski 1980b; Kutscher 1989; Gelb и Kienast 1990): она укључује вотивне текстове на вазама, постоља кипова и камене плоче, као и кратке легенде на печатима. Сви акадски владари, осим четири неважна краља, помињу се у овим текстовима, а највећи број текстова, као и најдужи међу њима, потиче од Нарам-Сина, Саргоновог унука. Већина краљевских натписа постоји само у каснијим копијама; они су преписани у старовавилонском периоду (с. 2000-1595) са споменика посвећених у храмовима, пре свега у храму Енлила у Нипуру (тзв. ,,Екур“), који је заузимао изузетно

44

Амели Курш

значајно место пошто је био дом поглавара сумерског пантеона богова. Збирка докумената, који се односе на административна питања и трговачке трансакције, ископани су пре свега, али не искључиво, у јужној Месопотамији (Ума, Лагаш), а писарски текстови, који илуструју развој језика, нађени су у области Дијале. Организација велике политичке јединице захтевала је уједначен систем датовања, а у овом периоду уведена је пракса да се године именују по нарочитим догађајима; то је остао уобичајен метод датовања током наредних седамсто и више година. Писари су правили збирке таквих „имена година“ за сопствену употребу, а они нам пружају драгоцену историјску информацију као и хронолошки оквир. Збирка имена година била је готово сигурно међу изворима којим су се користили састављачи Сумерске листе краљева (види стр. 25-28) за овај период; ово објашњава већу поузданост листе кад је у питању Акадска династија. Последица великог утицаја династије на месопотамску историју јесте касније састављање прича о неким акадским краљевима, које покушавају да се представе као копије краљевских вотивних записа, али су сасвим јасно каснијег порекла и имају поучну сврху. Будући да опонашају форму натписа, назив „пагп књижевност“ употребљава се да означи овај посебан жанр (Giiterbock 1934/1938; Goodnick-Westenholc 1986); naru на акадском значи „стела“, тј. камени споменик који подиже краљ. Најчувенији примеровогжанра је „легенда о рођењу“ Саргона, чије сачуване копије потичу тек из касног асирског периода (720-610; Lewis 1980; Glassner 1988). Наизглед изненадан успон Акадске династије, њена далекосежна освајања и походи, као и њен наоко нагли пад довели су до стварања великог корпуса легендарног и епског материјала, како на сумерском тако и на акадском. Приче се махом усредсређују на оснивача царства, Саргона, те на његовог чувеног унука, Нарам-Сина, који се понекад збуњујуће представља као последњи владар, који је најзад довео династију свог деде до катастрофалног краја (Cooper 1983).6 Ове приче се и даље преносе, копирају, мењају и читају све до хеленистичког периода. Премда драматично илуструју идеолошки и симболички значај акадских краљева, те приче се не могу сматрати поузданим историјским изворима за овај период; искушењу да се према њима тако поступа не може се увек избећи. Истрајну славу ове династије илуструју и такозвана „историјска знамења“ из старовавилонског периода. У Месопотамији се веровало да је бог-сунце „записао“ будућност на утроби оваца. Те утробе су прегледане и 6 Данас је познато да је велика књижевна поема о уништењу Акада током владавине Нарам-Сина већ постојала током периода Ур III; Cooper, 1983а:11.

Сшари исшок

45

проучаване, а неки облици су задобили посебно значење (овај поступак је познат као харуспициј). У једном броју збирки које набрајају ове облике и њихова значења, за неке одлике се вели да означавају успехе акадских владара. На пример: „Ако су 'врата палате’ (део јетре) двострука, бубрег трострук, и ако постоје два пресека на десној страни жучне кесе, то је знамење владара Апишала, кога је Нарам-Син заробио након пробијања градског зида“ (YOS X 24:9). Finkelstein (1963) је тврдио да, с обзиром на природу божанства, такав међуоднос мора проистицати из савременог запажања о актуелним догађајима, те да знамења стога представљају вредан примарни историјски извор. Ово се не може прихватити; врсте информација које се појављују у контексту знамења, као и садашње јасно разумевање како је збирка знамења састављена и преношена, указује на то да су оне пуки анегдотски материјал који одражава популарност прича приповеданих о акадским краљевима и ништа више од тога (Cooper 1980).

Успон и пад Акада Саргоново порекло и успон до власти остају сасвим замагљени разним романсираним причама које се касније везују за њега. Према једној веома касној „легенди о рођењу“, која користи широм света популарни мотив јунака који је напуштен по рођењу, била је то прича „од просјака до богаташа“ (најранији сачувани текст потиче из Ниниве у осмом веку): Саргон, моћни краљ, краља Акада, ја сам; Мајка ми беше entum (свештеница култа веома високог ранга), оца свог не познах; Брат (браћа) оца мог пребива(ју) у планинама; Мој је град Азупирану, смештен на обалама Еуфрата; Моја мајка entum, заче ме и у тајности роди ме; Положи ме у корпу од трске, запечати „ми врата“ (тј. поклопац) смолом; Баци ме у реку која ме не потопи; Река ме сачува и однесе до Акија, водоноше. Аки, водоноша, подиже ме из воде кад беше заронио своје ведро; Аки, водоноша, усвоји ме и подиже; Аки, водоноша, постави ме за свог баштована. Као баштована Иштар (акадска богиња секса и рата) ме љубл>аше; Током [56] година владах као краљ. (King 1907: додатак I; ANET: 119; Lewis 1980)

46

Амели Курш

Ранији материјал (из прве половине другог миленијума), који вероватно проистиче из народних прича7, Саргонову прошлост описује мало другачије; Саргоново рођење је било скромно; отац му је вероватно био узгајивач урми (нема наговештаја мајке високог рода као у каснијој верзији); он је некако доспео на двор Урзабабе, краља Киша, и уздигао се у његовој служби до ранга краљевског носиоца пехара. Из непознатих разлога, богови су наредили пад његовог краљевског господара, те је упркос махинацијама Урзабабе, Саргон постао краљ, основао град и владао „целим светом“ (Cooper и Heimpel 1983). Једине одлике Саргонове ране историје, које су изгледа поуздано утврђене, јесу те да је Акад био нова придошлица на политичкој сцени и да су Урзабаба и Лугалзагеси били његови савременици, а у случају овог другог, и противници. Све остало је неизвесно; чак и Саргоново име, које дословно значи „легитимни/прави краљ“, изазива сумњу. Оно што изгледа могуће јесте да је, пошто се учврстио као независни владар, Саргон предузео поход на западни Иран, ратовао на северу и, економски и политички можда најзначајније, покренуо успешне ратне кампање против моћних држава као пгго су Мари, Ебла и даље на западу „све до Кедрове шуме и Сребрних планина“ (Sollberger и Kupper 1971: IIA lb; за проблем локације Јармутија, уп. RLA 5: 266-267). Тешко је утврдити колико су и на који начин ови региони у то време били саставни део Саргоновог царства. Један од проблема је датум Саргоновог освајања јужних месопотамских градова. Иако се известан број чинилаца може изнети у прилог релативно касном датуму током његове владавине (Jacobsen 1957), најбоље је признати да су постојећа сведочанства једноставно недовољна да би се то питање разрешило. Све што знамо потиче са натписа преписаног током старовавилонског периода у Нипуру: [Саргон, краљ Акада,... Инане, краља Киша, помазан од Ануа (бог-небо), краљ] земаља, управитељ Енлила, освоји град Урук и уништи његове зидине. Он изазва (човека из) Урука на бој и зароби Лугалзагесија, краља Урука током битке; одведе га везаног дрвеном огрлицом до капија Енлила. Саргон, краља Акада, изазва (човека из) Ура на бој и порази град и уништи његове зидине. Он порази Е-Нин-кимару (вероватно град између Ура и Лагаша) и уништи његове зидине и 7 Разни облици ове приче појављују се у Листи сумерских краљева (Jacobsen 1939; col. vi. 31-35), каснијој публикацији ,,Weidner Chronicle" (АВС 19; 46-48) и у сумерском књижевном тексту (Соорег и Heimpl 1983).

Сшари исшок

47

освоји његову земљу од Лагаша до мора. Он опра своје оружје у мору. Он изазва Уму на бој [те порази град и уништи његове зидине]. Саргону, краљу земаља, Енлил не даде противника; Енлил му даде Горње море и Доње море. Са Доњег мора, становници Акада држаху власт. Мари и Елам беху потчињени Саргону, краљу земаља. Саргон, краљ земаља, васпостави Киш и учини да (избегли становници поново) населе град. (PBS 5: 34&41 и PBS 15:41; Sollberger и Kupper 1971: IIА la) Јасно је из нажалост разбијеног краја таблице да је споменик приказивао Саргона заједно с његовим пораженим непријатељима, са Лугалзагизијем на крају колоне. Сасвим је јасно и помињање управитеља Акада који врши власт, вероватно заменивши заробљене краљеве, иако постоји мало сведочанстава која указују на то да су у неким случајевима локални владари остављени на миру. Помињање обнове и поновног насељавања Киша је веома мучно јер наговештава колико је град претходно страшно поражен. Саргонова владавина дуга 56 година (иако уп. Фостер 1982a) морала је бити препуна његових небројених похода и потоњим административним променама. Обимни, каснији опус химни у храмовима пружа загонетан поглед на један од Саргонових потеза на учвршћивању власти. Компоновање химни приписује се Енхедуани, Саргоновој кћери, нарочито култне песме у славу Инане (Hallo и van Dijk 1968). Један исписани диск од кречњака (Winter 1987b) и књижевни материјал поуздано сведоче да је Енхедуана била устоличена као култна невеста (entum) бога месеца, Нане, у Уру. Вероватно је тај положај већ постојао, али је свакако добио на значају кад је његов притежалац од тада па у наредних 500-600 година, увек била кћи неког месопотамског краља, који је држао (или тврдио да држи) власт многоструко већу но што је она коју има обичан владар града. Енхедуанина превасходна дужност била је да се моли за добробит краља, њеног оца. Шире политичке импликације овог постављења нису толико јасне. Сматрало се да Енхедуана није била само „невеста“ Нане у Уру, већ је могла играти значајну улогу у неким обредима у Уруку (Hallo и van Dijk 1968). Уколико је тако, онда је стално присуство тако блиског краљевог сродника, заједно с њеном свитом на два места у срцу владарске моћи Саргоновог главног непријатеља, Лугалзагесија, морало имати за последицу оснаживање акадске превласти над јужном Месопотамијом. Саргона су наследила двојица његових синова, Римуш и Маништушу. Упркос очигледним проблемима повезаним са наслеђивањем контроле над новооснованим царством, они су изгледа успе-

48

Амели Курш

ли да очувају успехе очевих похода и учврсте власт династије. На ово упућују не само натписи и распоред налаза (Nissen 1988), већ и њихово поклањање земље следбеницима након похода (Rimush: Foster 1985) и кроз непосредну куповину (Maništušu: MDPII: lff). Њихова владавина над облашћу северног Ирака (Ашур, Нинива) и Кабуром (Тел Брак) нарочито је ваљано потврђена. Царство је свој врхунац достигло под Нарам-Сином. О његовој владавини доступно је много више писаног материјала, укључујући и веома дуге краљевске натписе (многе у каснијим преписима). Његова организација у то време се може јасно оцртати: познати су гарнизони од северне Сирије до западног Ирана; постоје докази о наставку Саргонове политике постављања краљевских кћери на положај епtum у Уру; други чланови краљевске породице били су распоређени на обредне службе у другим местима (нпр. у држави Мари); краљ се бавио обимном изградњом храмова; а краљевски рођаци су постављани за управитеље. Изван непосредних граница овог веома строго контролисаног царства, рељефи у камену код Пир-Хусејна (североисточно од Дијарбакира у Турској) и Дарбанд-и-Гаура у планинама Загроса (југоисточни Курдистан) обележавају Нарам-Синове даље походе. Три натписа се односе на походе ка западу против Ебле, што отвара питање до које је мере ова област била саставни део царства. Најдраматичнији догађај у Нарам-Синовој владавини била је промена краљевске титуле која се појављује на предметима који припадају његовим слугама или су с њихове стране посвећени. Легенда о печату једног акадског званичника, утиснутом на две таблице нађене у Телу (древни Гирсу), гласи: Нарам-Син, снажан мушкарац, бог Акада, краљ четири стране (тј. универзума): Лугал-ушумгал, писар, намесник Лагаша. (F. Thureau-Dangin, Reueil des tablettes chaldeennes, 1903:165,166; Sollberger и Kupper 1971: IIA4p) Божански елемент одражава ce у начину на који је Нарам-Син представљен на победничким споменицима свог времена; он је много виши него остатак човечанства (насупрот ранијем приказивању) и на глави носи шлем са рогом, искључиво обележје богова. Питање Нарам-Синовог обоготворења додатно је осветљено у натпису на ливеној бронзаној статуи, нађеној недалеко од Дохука у северном Ираку (Al. Fouadi 1976), који допуњује већ богату ризницу веома лепих уметничких предмета из акадског периода (Ajmiet 1976); Нарам-Син, моћни краља Акада: кад су му се четири стране света непријатељски супротставиле, он остаде победником у девет

Сшари исшок

49

битака због љубави Иштарине и чак зароби краљеве који кренуше у поход на њега. Због успеха да одржи снагу свсг града и кад беше тешко притиснут, његов град (тј. његови становници) измолише Иштар од Енане, Енлила од Нипура, Дагана од Тутула (где се сусрећу реке Балик и Еуфрат), Нинхурсангу од Кеша, Енкија од Еридуа, Сина од Ура, Шамаша од Сипара, Нергала од Куте да га узму за бога свог града Акада и саградише му храм усред Акада. (Farber 1983) Многе касније повести о Нарам-Сину тичу се велике побуне против њега, као и разних ;швазија, које су у неким случајевима водиле демонске силе, над којима је он најзад стекао победу. Овде, дакле, налазимо наговепггај тога да је његов коначан успех пред великом претњом за краљевсгво, бар према овом тексту, био дочекан са таквом радошћу и олакшањем његових поданика да су преклињали за допуштење да га јавно поштују као бога-пракса за коју није било преседана у Месопотамији, али која се потом спорадично наставила до старовавилонског периода. Не изненађује то што је повремено било угрожено јединство царства, али није сасвим јасно да ли су његов слом проузроковали спољашњи притисци. Установљено је да традиционално објашњење за слом акадске династије-то да су Гути са Загроса уништили Акад-у великој мери представља слику створену post eventum претпоставкама чији је циљ био да објасне нагли пад славне династије после Нарам-Сина (Hallo 1971; Michalowski 1983; Glassner 1986). У ствари, династија је задржала власт и током владавине Нарам-Синовог наследника, Шаркали-шарија, који је владао завидних двадесет пет година, иако постоје наговештаји о тешким периодима (Glassner 1986) током којих је морао да се брани од напада на своје границе. То да није све било у најбољем реду, наговештава и чињеница да је након његове владавине уследио кратак период анархије, који је прекинуо уобичајено наслеђивање династичке породице у Акаду. Истовремено, неколицина локалних владара су поново успоставили независност у јужним месопотамским центрима (Лагаш, Киш, Урук), а Гути су подигли малу тврђаву у региону Дијале. Тако се, до тренутка кад је борба за моћ у Акаду завршена, територија која беше преостала последњој двојици владара (Дудуу и Шудурулу, који су заједно владали четрдесет шест година) смањила на непосредну околину града.

50

Амели Курш

Краљ и држава Пошто су извори веома фрагментарни, а наше знање о царству стога ограничено, веома је лако стећи утисак да је све то било само нагли, краткотрајан период славе где краљеви нису ни покушавали да створе неки облик организације царства. То је искривљена представа: од тренутка Саргоновог успона па до смрти Шар-кали-шарија протекло је 140 година; током најмање сто година у том периоду акадски краљеви држали су под непосредном влашћу веома велику територију (која је обухватала највећи део Месопотамије и делове западног Ирана и Елама). Осим тога, упркос често непотпуној природи сведочанстава, јасно је да је постојала смишљена централистичка политика. Тако је Акад постао „град“ par ехеИепсе (види натпис Нарам-Сина, стр. 48-49), краљевска престоница, која је симболизовала царство и уздизала се над свим другим градовима („Акад је краљ“; „божански Акад“). Постојеће архиве указују на то да су пољопривредни вишкови произвођени за Акад и тамо упућивани; исто тако, престоница је тражила и трошила занатске производе; пошто су ту били смештени краљ, краљевска породица и високи званичници, Акад је постао главни потрошачки центар. Краљевски натписи такође наглашавају његову улогу као главног центра према којем су били усмерени трговачки путеви из далеких земаља: Саргон... учини да се бродови Мелухе (= Индија), бродови Магана (Оман) и бродови Дилмуна (Бахреин / Залив) укотве ка обалама Акада. (PBS 15:41 и 34; Sollberger и Kupper 1971: IIAlb) Тесне трговачке везе са долином Инда у овом периоду су већ увелико успостављене што потврђује и присуство преводиоца за индијски (мелухански) језик у Месопотамији (Edzard 1968-9: бр. 33). Акад је такође био главни прималац егзотичног ратног плена: Маништушу, краљ Киша, кад освоји Аншан и Шерихум, нареди да се Црвено море пређе чамцима... Градови са друге стране мора, 32 (њих) удружише се за битку. Али он беше победник и освоји њихове градове, уби њихове кнезове [и] однесе... Из планина иза Доњег мора он ископа црни камен; натовари (их) на бродовље и одвезе их до пристаништа у Акаду. (MDP XV: 1-3; Sollberger и Kupper 1971: IIA3b)

Сшари исшок

51

Успостављање централистичке административне структуре одразило се током целог периода на појачану стандардизацију писма, система за мерење тежине, календара (називи година, види стр. 44) и вођење архива (Foster 1986). Владање освојеним областима било је у рукама краљевских намесника (е n s i), док су нека места имала и војног заповедника који је командовао малим гарнизоном. Иако је понекад бивао постављен локални владар, или би његову владавину као намесника потврђивали акадски краљеви (нпр. Суса: Carter и Stolper 1984:14-15), чињеница да је он владао само уз њихову дозволу или уз њихову сагласност, представља меру снаге акадске превласти. Саргоново помињање грађана Акада, који контролишу сву земљу од Доњег мора (види стр. 46-47), као и сведочанства из доба владавине Нарам-Сина, указују на то да су чланови царске владе долазили са акадског двора као и из краљевске породице; уз ово иде и строга контрола над храмовима као кључним центрима, превасходно преко краљевске родбине (види стр. 47). Археолошки докази (Tell Brak: Nissen 1988; Jidle: Mallovvan, Iraq 8 (1946)) и текстуална сведочанства (Sikamanum: Hirsch 1963, Naram-Sin b5: IV20-V16) показују да су многа места била саграђена као тврђаве и цитаделе за војничку одбрану и контролу; учешће краљева у њиховом оснивању одражава чињеница да је већи број њих назван према династији или оснивачу, нпр. „Дур-Римуш“ = „Римушова тврђава“, „Дур-Акад“ = „Утврђење Акада“. Положај краља одражава политичку централизацију. Његов значај као средишње, уједињујуће фигуре илуструје појава личних имена у његову похвалу, нпр. „Краљ-је-моја-тврђава“ (Westenholz 1979: 111); чињеница да се у заклетвама понекад узимало његово име, радије него имена богова (Edzard 1974.); као и његова улога врховног арбитра (Glassner 1986:13). Његова недвосмислена превласт оличена је и у титули: понекад је он био само „краљ“ без одређенијег квалификатива. Како му је идеологија приписивала врховну власт, његово присуство широм царства било је физички и симболички кључно; краљ је стога путовао кроз краљевство са својом пратњом (Foster, 1980), а његово симболично присуство уздуж и попреко царства означавале су краљевске статуе у природној величини, постављене у градским светилиштима. Најзад, краљ је коначно био уздигнут изнад људске сфере, те деловао као посредник између света богова и света својих поданика; за њих је он био тај који пружа богатство, статус и безбедност, као и сами богови који су му допустили да ступи у њихове редове (види текст о Нарам-Сину, стр. 48). Током владавине прва четири акадска монарха постоји стални нагласак на улогу краља као ратника и победоносног освајача. Ови

52

Амели Курш

епитети наглашавају универзалност његове контроле, а натписи бележе непрекидне војне кампање по још даљим и егзотичнијим крајевима: Никад од постанка човека није неки краљ међу краљевима похарао Арманум и Еблу. (UET 1: 24А; Sollberger и Kupper 1971: IIA4e) Нарам-Син, краљ Акада који... све земље од Елама па до Барахшија и земље Субартуа (север) све до Кедрове шуме; даље, кад оде у Талхатум, тим путем не беше никад крочио ниједан краљ међу краљевима: Нарам-Син, краљ Акада, крену њиме, а Инана му не даде супарника. Намесници Субартуа и владари високих земаља донесоше своје дарове преда њ. (UET 1: 274; Sollberger и Kupper 1971: IIA4d) Војна организација је постајала све већа и сложенија, из градова су мобилисани војници, а сеоске групе које су живеле на рубовима, попут Аморићана и Гута, регрутоване су у специјалне контингенте.' Војници су били снабдевени следовањима хране, вуне и оружја, а некима су за издржавање додељиване парцеле земље. Личну одговорност краља за све ово илуструје Саргонова изјава: 5400 (војника) људи поставих преда се да једу сваког дана. (PBS 15: 34&41; Sollberger и Kupper 1971: IIAlb) Плен из ових далекосежних похода сливао се у краљеву ризницу и даље распоређивао у виду величанствених поклона храмовима, омиљеним поданицима и члановима краљевске породице-што је служило да се нагласи врховна позиција владара, јер је сам стварао и управљао овим богатством кроз своје војне походе. Други облик богатства, који се стицао краљевским походима, била је земља коју је краљ могао користити да повећа своје богатство или богатство својих рођака, или да додели земљишне поседе званичницима и војницима (Foster 1985). Његово велико богатство омогућавало му је да купује земљу од сиромашнијих земљорадника и да је дели како сматра прикладним (Манипггушуов обелиск, MDPII: 1fi). Документи о земљипшим поседима, које су обично обрађивали становници, показују да су краљ, чланови краљевске породице и високи дворски званичници поседовали земљу широм региона јужне Месопотамије (Foster 1982a). Ови докази заједно указују на нове и значајне промене у положају краља, које су непосредно повезане са његовим богатством, политичким централизмом и војним руководством. Нагласак на фи-

Ciuapu исшок

53

зичкој величанствености је веома упадљив-он је носио специјалну одежду, имао посебну фризуру, имао краљевска обележја, седео на престолу украшеном најфинијим резбаријама и користио се оружјем врхунске израде. Иако су неки елементи ове опреме и идеологије били присутни одраније, они нису били тако разрађени као што су постали у то време, непосредно одражавајући моћ и успех акадских краљева. Истовремено, важно је нагласити снажан елемент континуитета који прожима велике промене које је донела акадска династија; суштина политичке културе и идеологије и даље је била усредсређена на концепт једног града који доминира над другима; није се развила никаква нова идеја „националног“ идентитета, осим припадности неком граду, што је јасно из чињенице да је краљ тог огромног политичког конгломерата и даље био, пре свега, „краљ Акада“, а поврх тога „краљ земаља“ или „све четири стране света“, док се употреба традиционалне владарске титуле „краљ Киша“ задржала из претходног периода. То је политички образац који је превладавао у месопотамској историји наредних петстотинак година; потоњи краљеви су акадско царство видели као главни пример за успех који може постићи један град у наметању своје контроле другима.

1д ТРЕЋА ДИНАСТИЈА УРА (2112-2004)

Од краја Акада до успона Ура Слика јужне Месопотамије под последњим акадским владарима и током још једне генерације (премда-упореди табелу 3ii) подсећа на политички образац ранодинастичког периода III кад је власт била подељена међу неколицином локалних владара; главни центри су сада били Урук, Лагаш, Киш, Акад и Гути у Дијали. Непун век касније, књижевни текст из овог периода описивао је како читавом облашћу доминирају, доносећи и пропаст Акада, надирући варвари са планина на истоку, Гути. Они су представљени како их Енлил, врховни бог пантеона, шаље да се обруше на земљу због светогрђа које је починио Нарам-Син; он је оптужен да је однео благо и божанске статуе из Нипура, Енлиловог града: Премда не беху блага похараног града, Големи бродови пристадоше крај храма, Големи бродови пристадоше крај Енлиловог храма, а Благо беше изнето из града. Како благо беше изнето из града,

54

Амели Курш

Тако и здравог разума Акада нестаде, Бродови закрчише докове, а памет Акада измештена би. Страшна олуја која хара читавом земљом, Надолазећи потоп којем нема отпора, Енлил, јер његов вољени Екур (Енлилов храм у Нипуру) беше уништен, шта да уништи (у освету) за њ? Он погледа на планине Гута; Покупи са широких планинских венаца Оне што се не броје у људе, не припадају земљи, Гуте, људе што уздржаност не познају, Са људским нагонима, но псећом памећу и мајмунским цртама Енлил их изведе са планина. Попут јата скакаваца они полегоше преко земље, С рукама пруженим преко равница за њега (тј. Енлила) попут клопке за звери, Ништа не измиче њиховим рукама, Нико не измиче њиховим рукама. Текличи више не путују друмовима, Бродови гласника се више не отискују на реке. (Cooper 1983.а: II. 142-63) Иако постоје неки докази о томе да су Гути, који су служили у акадској војсци, доминирали у источним областима, то није у великој мери био узрок пада акадске власти. Њихово претварање у божанско оруђе које је уништило Акад вероватно одражава идеолошки интерес краљева III династије Ура (2112-2004)-тј. периода кад је текст састављан. У свом објашњењу пада акадског царства, они се постављају у улогу његових наследника; акадски краљеви су злоупотребили моћ и бреме физичког уништења Акада бачено је на културолошки сасвим споредну групу. Јасно је само да текст представља искривљавање историјских догађаја (Cooper 1983.а). Историја периода, који раздваја крај владавине Шар-кали-шарија од оснивања III династије Ура, није довољно позната, али надметање снажних ривалских градских владара за превласт је недвосмислено. Међу њима је, бар данас, најчувенији Гудеа из Лагаша: велик број прекрасно извајаних, црних статуа од диорита које га приказују толико су познате и цењене да постоји и неколико кривотворених Гудеиних статуа [Johansen 1978; cf. F. Tallon, Asian Art 5/1 (1992)]. Осим ових статуа и серије фино гравираних камених ваза, неки од најдужих и најранијих сумерских књижевних текстова написани су током Гу-

Сшари исигок

55

деине владавине. Они се односе на мноштво храмова које је он основао и представљају неке од најлепших примера сумерске поезије, славећи увоз ретких материјала из далеких земаља за изградњу храмова и посебну милост коју су богови подарили Гудеи (Falkenstein 1966). Али упркос његовом богатству и тврдњи да је довезао дрво са горњег тока Еуфрата, Гудеина власт ограничавала се на област око његовог града.

Развој државе Ур III Највећи део сведочанстава о последњем веку трећег миленијума потиче из јужне Месопотамије где се из борбе супарничких градова појавила нова победничка политичка снага, смењујући постојеће и даље градећи на ранијим достигнућима Акада, изнова снажно потврђујући концепт политичког јединства под једним краљем. Ово ново, веома централизовано, политичко уређење познато је, према Сумерској листи краљева, као „трећа династија Ура“, или скраћено „Ур III“. Овај период се такође често назива „нео-сумерски“ и „сумерска ренесанса“. Порекло династије је нејасно. Натписи указују на то да је неке покушаје узимања превласти над јужним месопотамским градовима учинио Утухегал из Урука, за којег Сумерска листа краљева бележи седмогодишњу владавину, непосредно пред оснивање Ура III. Он је такође главни јунак изванредне касније песме о теми прогона Гута из Месопотамије (види Cooper и Sollberger 1971: ИКЗа; TUATll4:316-319). Две стеле из Ура указују на то да је Ур-Наму/а, први краљ династије Ура III, био тамошњи Утухегалов намесник. Тешко је покушати да се из овога закључи како се Ур-Наму устоличио као независан краљ. Могуће је претпоставити да се побунио против свог надређеног владара у Уруку и коначно од њега преотео контролу над овим подручјем (CAHl, погл. 22). Али предочен је и другачији сценарио (Hallo 1966; Sollberger 1954-6) према којем је Ур-Наму заправо био Утухегалов близак рођак, те у његово име владао Уром. Кад је Ур-Намуову контролу над овим подручјем угрозио Намахани, владар Лагаша, овај га је поразио и убио. Тај поход је довео до тога да он узме титулу „краља Сумера и Акада“ четврте године владавине. Појединости онога што се догодило Утухегалу нису познате, али су краљеви Ура III створили веома тесне политичко-културне везе између Ура и Урука, што је играло симболички кључну улогу у краљевству Ура. Стога према Утухегалу није испољено никакво непријатељсгво, а тесни верски од-

56

Амели Курш

носи између два града су ојачали, при чему је Ур-Наму темељито обновио главно светилиште у Уруку и опремио га величанственим високим зигуратом. Такође, изгледа вероватно да су уручки епови о Гилгамешу и другим раним краљевима баш у ово време добили своју класичну сумерску форму (један је неоспорно потврђен: Hallo 1974: 189; Michalowski 1987: 52). Начин на који су се различити припадници династије непрестано повезивали са ранијим краљевима Урука, кроз митске породичне везе, јамачно је повезано са њиховим интересом за епове; тако су Нинсун и Лугалбанда, Гилгамешови мајка и отац, били поштовани као божански родитељи краљева Ура III, при чему је Нинсун играо главну улогу (cf. Klein 1981а; 1981 .b), а сам Гилгамеш је представљан као брат краљева Ура. Текст познат као „Урнамуова смрт“ (Kramer 1967) то поближе објашњава: он описује Ур-Намуа како предаје поклоне у доњем свету „свом брату, Гилгамешу“. Назив „сумерска ренесанса“ користио се да означи овај период, указујући на то да је у овом периоду настало поновно буђење специфичне сумерске културе. То је разумљиво, с обзиром на недвосмислен процват сумерске књижевности и језика. Безмало сви сачувани административни текстови из овог периода написани су на сумерском; постојала је огромна производња сумерских књижевних текстова у школама где су будући званичници учили да пишу (е d u b b а, Michalowski 1987:51-54; Sjoberg 1974); a у исто време настао je сасвим нов сумерски књижевни жанр, краљевска химна (Klein 1981.а; 1981.b). Да ли, дакле, сва ова активност на сумерском представља поновни успон особитог политичко- културног идентитета који је био потискиван, те му је требало да буде потврђен и негован? Овај став је веома тешко заступати јер не постоје докази за „опадање“ сумерског у претходном периоду. Сведочанства превасходно указују на то да се сумерски сада развио као посебно књижевни, стога и „културан“ мртав језик који су подржавали краљеви Ура III (Michalowski 1987:52) можда зато што је то био традиционални језик крајњег југа где се налазио и нови центар моћи. Уколико је било намерног повратка раној „сумерској" прошлости, очекивали бисмо да истовремено видимо знаке одбацивања акадског периода. Али нема ничег таквог: преостала сведочанства указују на то да се периодом несрећа сматрао онај током којег су наводно владали Гути. Нигде се краљеви Ура не представљају као оличење супротности или различитости од акадске династије (Cooper 1983.а)-пре би се могло рећи да су се њихове политичке амбиције заснивале на амбицијама акадских краљева (Oates 1986. [0Gb]), а култ Нарам-Сина заиста је одржаван у Нипуру током овог периода. Најзад, не само да у сумерским текстовима постоји изобиље акадских речи, него је и

Сшари исшок

57

већина личних имена и имена новооснованих градова управо акадска (нпр. Ишби-Ера, Пузриш-Даган); а што је још значајније, сва краљевска имена и имена краљица, кћери и синова краљевских породица, осим првих двеју, била су на течном акадском. Чињеница да је сумерски био језик образовања и бирократских тежњи служила је изгледа као начин распознавања и истицања образоване елите; то је могло бити тако управо зато што сумерски више није био говорни језик обичних људи (Cooper 1973; Michalowski 1987:53; за потпуну расправу о „сумерској ренесанси“ види Becker 1985).

Реконсшрукција државе Ур III Постоји на десетине хиљада сведочанстава о овом периоду, а претежну већину чине административни документи, који осликавају државна предузећа и државну контролу карактеристичну за тај период (Steinkeller 1987.а). Многи још чекају потпуну анализу иако већ постоји мноштво студија. Они пружају непревазиђен увид у ситне појединости свакодневног живота, као што су исхрана и одевање, а пре свега у планирање и организацију занатске производње и пољопривреде. Они илуструју огромну потребу за радном снагом, сложене конструкције које је захтевао веома делотворан систем за наводњавање, са својим бранама, натапањем слане земље, распоредом сетве, жетве и угара (Kang 1973; Powell 1985; Civil 1987) који су могли дати најбоље приносе.8Још једна значајна одлика овог периода, о којој постоји богата документација, јесу државни производни центри. Значајна текстилна производња у самом Уру, која је запошљавала много жена и деце и производила вунену и платнену одећу, понекад веома сложену, детаљно је проучена (Waetzold 1972); слична сведочанства постоје и за производњу метала (Limet 1960). Оно што понајвише задивљује су сведочанства о подробном централном планирању неопходном за организовање свега наведеног, а које је успешно функционисало скоро стотину година, иако је због деликатне равнотеже, коју је захтевао, систем био подложан кризама. Био је то јединствен покушај у месопотамској историји да држава организује и контролише производњу, „никад потом централизација није достигла тако висок степен“ (Steinkeller 1987.а:22). Огромни вишкови, на које се држава ослањала, указују на то да је Херодотов много каснији опис пољопривредног богатства Вавилона, о којем каже да су слушаоци одбили да поверују (Herodotus 1193), вероватно био тачан. Материјал из Ура III свакако сведочи да су тако чудесне жетве биле могуће.

58

Амели Курш

Многе од таблица из Ура III ископане су тајно и продате на тржишту антиквитета, тако да су архиве остале разасуте, места где су нађене нису поуздано утврђена, те је потребан огроман труд да се текстови повежу у кохерентне групе (Jones 1974). Чињеница, да већина текстова потиче из владиних канцеларија или се односи на државно старање о добрима која припадају храму, представља додатни проблем јер су приватне трансакције премало заступљене. Стога је тешко проценити односе појединачних домаћинстава са државном привредом и допринос који су јој давали. Тек недавно је постало јасно да иако су релативна величина и значај приватног власништва и даље спорни (Gelb 1969; Steinkeller 1989.), приватни земљишни поседи (као и раније) били су чинилац на који је ваљало рачунати (DiakonofF1971, Waetzold 1987). Ниво производње у приватним домаћинствима такође је тешко тачно утврдити (Gelb 1965; 1979b). Поузданија су сведочанства о трговачким активностима из пера независних трговаца који су водили трговачке послове за државу као кредитори владиних установа (Powell 1977). За функционисање ових сложених трансакција, систем размене и трампе (који се обично, премда у најширем значењу, сматрао начином на који се обављала трговина) не чини се примереним. Такође се убедљиво тврдило (Powell 1978) да су метални котурови (злата, сребра, бронзе и бакра) стандардне тежине установљени као начин складиштења метала, а из њих су се касније могли исецати делови и мерити како би се добила валута за размену; или су се од тог материјала ливењем могли добијати други производи. Овај систем стандардизоване валуте најбоље илуструје материјал из Ура III, али се терминологија појављује тек у акадском периоду, па се чини уверљивим да је он већ раније био у употреби. Административна слика Ура III, која израња из овог богатог материјала, представља јужну Месопотамију подељену на неколико покрајина, од којих свака има покрајински центар којим влада е n s i (намесник), вероватно представник локалне елите. Породице, које су на овакав начин добијале званичан статус, обично су преносиле тај положај на своје наследнике и имали приступ другим важним положајима (Zettler 1984). Непосредно уз намеснике стајали су војни заповедници (s а g i n) који су, у неким случајевима, заповедали војним јединицама регрутованим из пограничних група (као у акадском периоду) што су чиниле окосницу стајаће војске. Војни кадар највиших чинова потицао је или непосредно из краљевске породице, или је ту везу стицао браком. Вероватно је постојала брижљива раздвојеност цивилне и војне власти у оквиру централних покрајина јужне Месопотамије (Steinkeller 1987.а), али то није увек био случај у областима на северу

Сшари исшок

59

(Ашур) и исгоку (Загрос, Елам), које су држави припојене освајањем. Првенствена контрола ове пограничне зоне, од које је зависила безбедност државе Ура III, налазила се у рукама особе с титулом s u k k a l ma h ; његов положај као безмало вицекраља потврђује и чињеница да су у Еламу, након нестанка династије Ура III, локални владари узели титулу ,,s u k k а 1m а h“ као квази-краљевску (Carter и Stopler 1984). Богат материјал из новог краљевског здања код Нипура, Пузриш-Дагана (данас Дрехем: Hallo 1960; Keiser 1971; Kang 1972; Steinkeller 1987.a; Sigrist 1993) указује на то да je током Ура III функционисао и сложен порески систем. Постојала је мрежа централизованих средишта за редистрибуцију, којима су покрајине плаћале дажбине (b a la ) и за којима је централна влада посезала кад треба да снабдева храмове или плаћа оне који имају право на краљевско издржавање или оне који зависе од помоћи, као што су покрајине плаћале за своје. Систем се ослањао на висок ниво централног планирања и књиговодства, а функционисао је тако да обједини разне покрајинске центре у заједничку целину. Један од извора снабдевања живом стоком у центру у Пузриш-Дагану била је g п n т a-d а („покрајински порез“), коју је у стоци плаћало војно особље распоређено у пограничним о0ластима. Много мање су нам јасни начин на који се регрутовала радна снага од које је држава зависила и појединости друштвеног система. Научници се још споре око многих питања. Правни и купопродајни документи несумњиво указују на постојање приватне својине. Људи су продавали воћњаке, куће и робове. Продаја куће оглашавала се укивањем ексера у имовину која се продаје (Malul 1987). Није толико извесно да ли су људи могли отуђивати и обрадиво земљиште. Могуће је да су земљу, која се појављује у документима, добили на уживање у замену за неке услуге, тј. земља је суштински била власништво круне. Остаје питање расправе да ли ово представља сву расположиву земљу, или неравномерност документације сакрива постојање земљипгга у приватном поседу (Gelb 1969; Steinkeller 1989). Робови у власништву редовно се појављују у купопродајним документима: процењује се да је око две петине робова чинило домаће становништво-сиромашне породице које продају своју децу, угрожене породичне групе (попут мајки са бебама), или чак синови који продају своје мајке у тешким временима. Робови су могли прикупити имовину и коначно се откупити, као што показује овај документ из Ура: Ам[мазаза], ропкиња А[’адуге] откупи себе од Арадуге]. 6 мина сребра и одраслу краву дала му је као своју пуну продајну цену. Докле год су живи А ’адуга и Нинаббана (његова жена), она ће служити њихову децу и њихове супружнике. После (смрти)

60

Амели Курш

А’адуге и Нинаббане, Аммазза може да иде куда год пожели. Нико јој то неће оспоравати. (Међу сведоцима су били грнчар и неколико службеника култа). (UET 3: 51; TUATIB: 201-202) Што се тиче неропског рада, могуће је разликовати људе који су имали обавезу да обављају послове мерене радним квотама у замену за додељену обрадиву земљу или оброке, те оне који су ступали у радне чете као најамници и радили без такве обавезе (Waetzold 1987). Мислило се да је држава Ура III била обележена строгом друштвеном поделом и постојањем зависне радне снаге или „кметова“ (g u r u š; нпр. Diakonoff 1974; Gelb 1979.а). Међутим, недавно су предочени аргументи против ове тезе, засновани на анализи докумената који се односе на групу шумских радника у Уми (Steinkeller 1979.a): они беху запослени на сечењу, обради, садњи и одржавању неколико нискорасних врста дрвећа као што су врбе, речни јабланови и вероватно дивљи слатки корен. Из овога сазнајемо да је постојао известан степен друштвене мобилности између оних који су чинили радне чете и оних који су обављали управљачке дужности. Поврх тога, радници су могли поседовати, и поседовали су, обрадиву земљу, а у замену за ту земљу, коју им је доделила држава, део године проводили су радећи на владиним пројектима (кад је посреди овакав образац повременог ангажовања, види такође Uchitel 1984). Из документације је такође очигледно да су они живели и радили у породичним групама. Нигде у овом случају радници нису беземљашки, убоги „кметови“ или „хелоти“ без игде икога. Други извори о овом периоду пружају информације о неким одликама краљевске идеологије и политике и показују да у неколико случајева постоје значајне паралеле са акадским периодом. Тако је широм царства за одређивање датума коришћен систем назива година, који је давао јединствен календар за све. Управо из тих назива година сазнајемо, на пример, о великим војним походима. Већина њих, међутим, односи се на завршетак великих владарских грађевинских пројеката и важне култне догађаје, нпр. на сталну праксу постављања краљевских кћери на положај е и-свештенице бога месеца у Уру. На односе са зависним државама и суседним силама указују називи година који се тичу венчања чланова краљевске породице, обично кћери, са владарима блиских земаља како би се избегли ратови и/или ојачала савезништва. Материјал се махом односи на принцезе које су се удавале за владаре на истоку и североистоку, чије су државе биле у зависном положају у односу на Ур III. Постоји случај када се принц (син

Сшари исшок

61

Ур-Намуа) оженио ћерком краља државе Мари, која свакако није била потчињена држави Ура. Ово може указивати само на учвршћивање пријатељских односа између суседа (Hallo 1976: 31; Michalowski 1975; RLA 4: 283, бр. 6-10). Чињеница, да су неки од ових политичких бракова познати из назива година, одражава њихов превасходно политички значај; ова венчања су највероватније јавно обзнањивана, а велики конвоји, који су пратили принцезу са њеним невестинским даровима до мужевљевог дома, постајали су центар пажње у друштву. Табела 4 -Хронологија треће династије Ура конвенционална Утухегал: 2119-2113. Ур-Наму: 2112-с. 2095. Шулги (претходно читање ,,Дунги“): 2094-2047. Амар-Син (претходно читање ,,Бур-Син“): 2046-2038. Шу-Син: 2037-2027. Иби-Син: 2026-2004?

ниска Утухегал: 2055-2048. Ур-Наму: 2047-2030. Шулги: 2029-1982. Амар-Син: 1981-1973. Шу-Син: 1972-1964. Иби-Син: 1963-1940.

Осим сведочанстава из назива година, „историја“ периода Ур III је веома оскудно позната, осим његовог успона и пада-па чак и ти догађаји су бременити проблемима, а њихове појединости прекривене велом тајне. Називи година су важна сведочанства нагласка који се стављао на краљевске војне походе. Међу неколиким стварима, које знамо о краљевима Ура III, јесте ито да је један од њих (Ур-Наму) убијен током битке (Kramer 1967)-веома редак догађај у ма које, доба и очито илустративан за важну улогу коју је краљ играо као ратник-а да су другог (Иби-Сина) заробили Еламити и одвели га у Елам, где је умро у заробљеништву (Jacobsen 1953). Остали називи година примамљиво помињу честе победе у планинама Загроса на северу Ирана, војне акције против разних, нажалост нејасно описаних, сточара на северозападу (,,Аморити“), као и покушаје да се уреде и контролишу односи са неким Аморитима путем изградње утврђеног зида; али тачне појединости ових активности измичу нашем сазнању. Постојећи краљевски натписи нису ни издалека тако информативни као они из акадског периода; многи од њих су кратки вотивни текстови који посвећују статуу или зграду (Steible 1991). Постоје многе „фигурине темеља“ са натписима, које махом приказују владара са краљевском корпом опека на глави (cf. Урнанше из Лагаша, стр. 36), а које су чиниле део предмета уграђених у темеље зграда (R.S. Ellis, Foundation Deposits in AncientMesopotamia, Nju Hejven, Kon., 1967), као и мноштво опека са уписаним именима краљева, које су коришћене само у краљевским грађевинским пројектима. То нам пружа драго-

62

Амели Курш

цен увид у размере грађевинских подухвата појединих краљева. Оне показују да је Ур-Наму из Ура покренуо обиман програм изградње, нарочито у комплексу главног храма, чији величанствени зигурат потиче још из периода Ура III. Реконструкција горњих спратова зигурата, коју је направио Wooley, сасвим је хипотетичка; нема доказа да су постојале надсвођене капије које је он укључио (Wooley, 1954). Међутим, присуство засвођених „маузолеја“ који потичу из тог времена (можда повезаних са култом мртвих, али вероватно не са местом где су сахрањивани краљеви Ура, види Моогеу 1984) и обложена купола од опеке на локалитету Рима у северном Ираку (Oates 1986 [0Gb]: 48), указују на то да, иако сликовна представа горњег дела зигурата коју даје Wooley, мора остати у домену спекулације, она није била технолошки неизводљива. Остали грађевински радови на светилиштима познати су у Уруку, Нипуру, Еридуу, Ларси, Кишу, Лагашу, Адабу и Ешнуни у области Дијале. Велики део ове градње храмова, осим на последњем локалитету, завршавао се намесничком резиденцијом са припојеним светилиштем за краљевски култ. Није познато где су се тачно налазиле краљевска палата и главна резиденција. Извори указују на то да, док је Ур свакако био главно средиште династије, Урук и Нипур су играли веома значајну улогу; Ериду је такође, чини се, имао неки симболички значај за владаре. Претпоставља се да то има везе са посебним боговима који су традиционално повезани са овим центрима, те са улогом коју су имали у пантеону. Важан водич кроз краљевску активност и самоприказивање је и најранији сачувани „правни кодекс“, непосредно упоредив по начину распоређивања грађе-увод за којим следе правни прописи-са каснијим, најчувенијим месопотамским сетом закона, Хамурабијевим закоником. Овај кодекс је сачуван у старовавилонским копијама из Нипура, Ура и Сипара. Данас влада уврежено мишљење да је овај кодекс прогласио други владар династије, Шулги, током чије се дуге владавине учврстило и оснажило царство Ура (Kramer 1938.b; Steinkeller 1987.а). Писане архиве и административне процедуре стандардизоване су током његовог доба, власт је реорганизована и централизована, основана је стајаћа војска, уведен систем пореза и снабдевања, краљ је за живота проглашен божанством, а разрађен је и званични календар. Увод у законе такође помиње институт нових жртава боговима, препород пољопривредних активности, поновно отварање трговине са Заливом, успостављање „слободе" (а т а-а r-g i4 -b i) за неке градове (јамачно од појединих радних обавеза; cf. Yildiz 1981:93 n. 20a) и стварање нових краљевских мера за тежину. Лик краља као јемца свеколике правде за свој народ постављен је у самом уводу:

Ciuapu u c u io k

63

Сироче засигурно не поверих богаташу, удовицу засигурно не поверих моћнику, „човека од 1 шекела“ засигурно не поверих „човеку од једне мине“, „човека с једном овцом“ засигурно не поверих „човеку с једним биволом“ ... Непријатељство, насиље, (и) жалопојке Утуу (бог сунца, али и бог правде) учиних да заувек нестану; уведох правду у земљу Сумера. (Finkelstein 1968-9; Vilđiz 198UANET : 523 ff.; TUATVl : 18ff) Није сасвим јасно како су извршаване ове правне одредбе, као ни краљева улога у судском поступку. Према постојећим правним документима, чини се да је у случајевима на локалном нивоу обично пресуђивао hazannum (најчешће преведено као ,,градоначелник“), иако је покрајински намесник могао да преиначи његову одлуку. Документи о купопродаји показују да су се у овом, као и другим ранијим и каснијим периодима, одигравали симболични обреди прослављања пред сведоцима на градским капијама неке од четврти или пред главним седиштем храма (Malul 1985). Наговештај да су капије храма биле нарочито повезане са правним пословима налазимо у одломку „Ламента над падом Сумера и Ура“ где се описује слом закона и поретка: Пресуде се нису изрицале у Дублами (капија храма бога месеца у Уру), месту где су се полагале заклетве Престоље не беше постављено на свом месту са којег суди, правда се не извршаваше... (Michalowski 1989, II. 438^39) Да ли је краљ заиста обављао дужност врховне правне власти? Помињање краља као судије налази се у раним текстовима (нпр. краљевским химнама, види стр. 64-65) које упућују на то да је, макар теоријски, краљ био виђен као извор правде и коначни судија. Сасвим другачија информација потиче са гравираних цилиндричних печата и пропратних легенди, који бележе лична имена високих званичника. Њихова имена су често садржавала и краљево име, које је служило као теофорни елемент. То илуструје, рецимо, име „Симат-Шулги“ = „који припада (богу-краљу) Шулгију“ (cf. „Симат-Иштар“ = „који припада (богињи) Иштар“). Легенде уз печате могу се разврстати у две главне категорије: једна врста је веома кратка и даје име, положај и порекло власника-од непроцењиве вредности за проучавање породица званичника. Друге су много дуже: Шу-Син, моћни краљ, краљ Ура, краљ четири стране (света): Сур-ку-нунна, писар, син Лу-Нингирсуа, сточара, ваш је слуга. (Tablica iz Pitrijevog muzeja, UC 36134)

64

Амели Курш

Ово су изрази оданости краљу, а могу бити повезани са једном од најчешћих слика које се налазе на печатима Ура III, „сцене представљања“. Она приказује краља у седећем положају, често са малом посудом у руци, којем приступа ниже божанство доводећи неку особу пред краља. Фигура особе, која се доводи пред краља, може представљати власника печата, док краљевска фигура заузима место које је на ранијим сценама овог типа заузимао бог. То, чини се, делимично одражава краљев божански аспект, иако је већ наглашено (Winter 1986; 1987.а) да, осим свог положаја, он нема никаквих очигледних божанских атрибута. Краљ је овде приказан као праведан судија, повезан са раним, легендарним, божанским краљевима, док се особа, која бива представљена, налази у положају молиоца који исказује своју оданост престолу. Поседовање печата јесте доказ да је краљ позитивно одговорио и узвратио указавши поверење његовом власнику. Сцене са печата стога илуструју веома сложен и танано уравнотежен узајамни однос божанскогвладара и горњег слоја бирократске структуре; краљ на свом врхунцу представља мост између људске и божанске сфере. Божанска природа краља се такође одражава у неким „молитвама-писмима“. Ове молбе су појединци упућивали божанству или обоготвореном краљу. Један изузетан пример, прекрасно компонована песничка форма, сачувана је у старовавилонској верзији и могла је бити упућена статуи умрлог краља у храму: Моме краљу разнобојних очију, који носи браду од лапис-лазулија говори; Златноме кипу направљеном у добар дан ... подигнутом у чистом тору, позваном у чисту утробу Инане, Господу, јунаку Инане, реци: „Ти (у) свом суду, ти си син Ануа Твоје наредбе, попут речи богова, не могу се оповргнути, Твоје речи, попут кише што лије с небеса, безбројне су Тако вели Уршага, слуга твој: „Мој краљ се стараше за мене, који сам ,син’ Ура. Ако је сад мој краљ (уистину) од Ануа, Нека кућа мог оца не буде однесена, Нека темељи куће мога оца не буду ископани. Извести о томе мога краља.“ (тј. „То је моја молба“). (А. Falkenstein, ZA 44 (1934): 1-25; ANET: 382) Иако није могуће тврдити да је баш ово био начин на који су се молиоци обраћали краљевима Ура, то може бити далеки одјек тих обраћања.

Сшари исшок

65

Најупечатљивији доказ развоја краљевске идеологије и њених божанских одлика у овом периоду јесу краљевске химне. Постоје разни типови химни, неке које изражавају краљеве молитве и које се приносе у контексту богоштовља. Друге су јамачно компоноване за посебне прилике, за певање током дворских свечаности; неки елементи су изгледа били рефрени које је певао хор, док су други у првом лицу и представљају говор самог краља. Будући да су већином сачуване само у старовавилонским верзијама, сумњало се да су компоноване у периоду Ура III, али данас се чини вероватним да су то, заиста, биле веома развијене свечане песме извођене на дворовима владара Ура III9. Премда је свака химна различита, све оне садрже исте суштинске елементе (Hallo 1963) које наглашавају легитимност краља кроз његово краљевско порекло, божанско рођење и постављење од стране највиших богова. Такође су наглашене његова снага и физичка лепота: он је савршен ратник и војсковођа, изузетно снажан и храбар и ванредно вешт у руковању свим врстама оружја. Он увек води своју војску у бој; слава његових војничких победа чувена је широм света и побуђује страх његових непријатеља. Повремено се појављују описи његових подвига као ловца на опасне животиње-он се не скрива у пећини да би хватао лавове мрежом, већ се с њима бори лицем у лице и тако земљу чини безбедном за сточаре. Друге теме укључују краљеву бригу за храмове, напредак земље, његову правичност и заштиту слабомоћних. Ове црте се такође понављају у прологу законика (види стр. 61-64); један други текст помиње велики канал који је изградио Ур-Наму (Hallo 1966). У једној химни о Шулгију постоји занимљив опис градње путева, опремљених склоништима за одмор, који су доприносили брзини и безбедности саобраћаја: Ја (тј. Шулги) проширих стазе, исправих путеве земље, Учиних безбедним путовање, изградих тамо „велике куће“, Посадих вртове крај њих, установих одморишта, Населих тамо пријазне људе, (Тако да) ко долази одоздо, ко долази одозго, Може да се освежи у њиховом хладу (сенци), Намерник што путује цестом по ноћи, Може наћи склониште ту као у правом граду. (ANET: 585; Klein 1981.b: Shulgi, А 26-35) 9 Докази о постојању краљевских химни у доба Ура III су: а) архаичан начин писања коришћен у неким деловима (Klein 1981.а; 1981.b) и б) идентификација фрагмента верзије једне од химни из доба Ура III [Civil, Or. 54 (1985)].

66

Амели Курш

Краљева мудрост и ученост такође су наглашени: он је тако мудар да сви траже његов савет на скуповима; кад он одлучује о неком случају, у стању је да говори пет језика којим говоре његови поданици, без помоћи преводиоца (језици су вероватно били акадски, сумерски, аморитски, еламски и можда гутски). Он је такође најупућенији у божанске ствари и зна да чита текстове знамења боље но ико други; кад прегледа јетру жртвованих оваца, стручњаци за знамења посматрају га задивљени његовом вештином. Наглашено је и његово образовање: Као младић, учих се писарској вештини у кући таблица (тј. у школи), са таблица сумерских и акадских, Од свих племића нико не могаше написати таблицу попут мене, На месту где људи долазе да уче писарску вештину, Сабирање, одузимање, бројање и рачун-ја заврших све (течајеве); Jlena Нисаба (богиња покровитељица писарске вештине), Обдари ме штедро мудрошћу и памећу. (G.R. Castellino, Two Shulgi Hymns (B, C), Rim, ŠB 196ff; cf. Klein 1981.a: 16nbr.64) Краљ je такође врстан музичар. Он зна све химне и мелодије; има чист, сладак глас; он је у стању да наштимује и свира сваки инструмент (укључујући и старе инструменте); његово музицирање је толико прекрасно да поданицима и боговима пружа изванредну срећу. Краљево поштовање према боговима и његово познавање начина, на који ће их одобровољити и молити им се у име својих поданика, такође су без премца. С обзиром на многе краљеве врлине и таленте, његови поданици га поштују, чему се придружују и потоњи нараштаји; химне се обично завршавају наглашавањем јединства и склада у држави под једним, врховним владаром. Краљев посебан однос са боговима даље се унапређује кроз прославу светковине „светог брака“ (RLA 4: 251-259; Kramer 1983.а; Frymer-Kensky 1992. [OL]: 55-59). Иако детаљи о овој свечаности потичу из нешто каснијег доба, она се помиње у краљевским химнама, те нема разлога да претпоставимо да се није изводила у то време. Неке одлике светковине остају нам непознате, али је вероватно краљ играо улогу Тамуза, смртног мужа богиње Инане из Урука; улогу Инане јамачно је играла свештеница. Краљ би дошао код Инане као њен љубавник и „спавао“ с њом. Кроз тај сексуални чин он се приближавао свету богова више него други смртници и обезбеђивао корисно партнерство између човечанства и божанског света. Обред се вероватно

Сшари исшок

67

одигравао током краљевог постављења на престо. Његов врхунац је било стављање краљевских обележја и изрицање краљеве судбине из уста богиње, што значи да му је она јавно изражавала подршку како би његова владавина била дуга и успешна.

Крај Ура III Поменули смо суштинску слабост система на којој је почивала сложена надградња државе Ура III. Она је зависила од обједињености великих територијалних пространстава, одржавања редовних саобраћајница и комуникације, прикупљања пореза и прилога, заштите дугих граница, као и производње богатства у виду крајњих производа и редовних пољопривредних вишкова. Није јасно који је след догађаја убрзао коначан и драматичан распад Ура, али наговештаји проблема на освојеним територијама, који су можда указивали на губитак контроле, почели су да се појављују за владавине Шу-Сина (Steinkeller 1987.а: 36n. 55), а веома брзо досегли критичне размере у доба Иби-Сина. Низ писама између Иби-Сина и двојице његових обласних намесника10пружа јасну слику последњег владара Ура III у шкрипцу; суочен с мањком кључних резерви житарица, са ценама које расту невероватном брзином, саобраћајницама и снабдевањем које непрестано угрожавају пограничне групе и сточарских (,,аморитских“) градова на југу Месопотамије, који беху упућени сами на себе због неуспеха централне власти да их заштити и обезбеди услове за живот, као и због њиховог постепеног напуштања централног календара, Иби-Син је остао са смањеном и јамачно недовољно снабдевеном војском која није могла одбити снажан напад здружених снага из Елама и Шимашкија (североисточни Кузистан, види Steinkeller 1988). Ситуацију, која се све брже погоршава, илуструје и следеће писмо: Пошто си разговарао са Иби-Сином, мојим краљем: „Ево шта Ишби-Ера, слуга твој, вели: „Наређено ми је да кренем на пут до Исина (и) Казалуа како бих купио јечма. Јечам стаје 1 (сребрни шекел) за кор јечма (а) 20 таланата сребра ми беху дати за куповину јечма. Стигли су нам извештаји да су непријатељски расположени m a r t u (Аморити) ушли на вашу територију и ја сам донео 72 000 кора јечма, сав јечам, у Исин. Сад су m a r t u потпуно продрли у земљу сумерску (и) поробили све тамошње тврђаве. 10 rp

Та писма су писана и преписивана у касниЈим старовавилонским школама па су можда тамо и допуњена (Michalowski, 1980.а).

68

Амели Курш

Због т а r t u-a ја не могу да овршем јечам. Они су јачи од мене, Ухватиће ме. Може ли мој краљ припремити 600 бродова, сваки за по 120 кора... Ја ћу преузети (заштиту) места где бродови пристају, тако да се сав (?) јечам може складиштити (и) превести у потпуности. Претпостављајући да вам се јечам смањио, ја ћу вам допремити јечам. Краљу мој, Еламити су постали оштри у борби, њихове залихе јечма ускоро ће понестати, не треба да допустите да (снага) ваше руке попусти, не журите да му постанете слуга нити да за њим јурите! Јечам за 15 година: ваше залихе за палату и град у мојим су рукама. Чување Исина и Нибруа, краљу мој, ја преузимам на себе! Нека мој краљ зна (то)!“ (PBS 13: br. 9; TUATV4: 344-346) Али упркос тако детаљној информацији, сложен ток ових догађаја остаје обавијен велом тајне. Један од приступа био би да се посматрају „номадски“ Аморити који надиру из Сиријске пустиње, рушећи погранични зид (види горе стр. 61) и спуштајући се да похарају богате градове у равници јужне Месопотамије (Jacobsen 1953). Сведочанства, пак, која показују да су се многе групе Аморита развиле као саставни део државе Ура III (Buccellati 1966), при чему су се други послужили разним начинима преживљавања и основали мале енклаве на границама и изван граница државе, наговештавају да никад није могла постојати јединствена „варварска хорда“ Аморита која би била у стању да опустоши земљу у заједничком јуршпу. Мора се поставити деликатнији модел узајамног односа: пљачкашке банде поменуте у писму биле су засебне групе (које је влада Ура III све називала ,,Аморитима“), које су искористиле распад царског система и вероватно већ критичну ситуацију учиниле још гором (Michalowski 1983). Наравно, коначан фаталан напад на Ур дошао је из Елама и Шимашкија, као што објашњавају чувене „Жалопојке“ над пропашћу Ура, компоноване недуго након катастрофе (Крамер 1949; Michalowski 1989). Премда то нису сведочења очевидаца, она ипак пружају потресну слику рушевине једног града: Глад испуни град попут воде, не престајаше, (Та) глад изобличи (људска) лица, згрчи им мишиће. Његови становници су (као) окружени водом, боре се за дах, Краљ његов дише тешко у дворцу, сасвим сам, Његов народ је бацио (своје) оружје, (њихово) оружје паде на земљу, Они се удараху рукама по вратовима и плакаху.

Cuiapu исшок

69

Саветоваху се једни са другима, у потрази за објашњењем: „Авај, шта можемо рећи о томе, шта још можемо додати? Колико још времена док нас не докрајчи ова несрећа? Ур-у њему је смрт, изван њега је смрт, У њему ће нас дотући глад, Изван њега ће нас дотући еламитско оружје, У Уру, непријатељ нас тлачи, ох, свршено је с нама!“ Они се склонише (?) иза њега (тј. градског зида), беху уједињени (у страху). Палата коју уништи (надирућа) вода оскрнављена је, реза јој је ишчупана, Елам, попут нарастајућег таласа поплаве, остави само духове мртвих (?). У Уру људи су разбијани као глинено посуђе. Његове избеглице не беху (у стању) да побегну, остадоше заробљени међу зидинама, Попут риба у језерцету, тражаху склониште. Непријатељ заузе Екишнугал од Нане, Кипове који беху у ризници оборише, Велика чуварица Ниниагара побеже (?) из складишта, Њен престо беше оборен пред њом, а она се баци у прашину. (ANET: 611ff; Michalowski 1989: II390-412) Занимљиво је да пад моћне династије Ура није приказан у овим жалопојкама као последица краљевског богохуљења, као што је био случај са падом акадске династије (Cooper 1983.а: 29-30). Једноставно се прихватало да јој је време истекло и да су богови одлучили да окончају њену владавину: Ко је икад видео владавину краља која би имала првенство (заувек)? Владавина његовог (тј. урског) царства била је доиста дуга али се морала привести крају. О, моја Нана (богиња месеца и божанска покровитељица Ура), не труди се (узалуд), напусти свој град! (ANET: 611 ff; Michalowski: II368-370)

70

Амели Курш

2. МЕСОПОТАМИЈА с. 2000-с. 1600: СТАРОВАВИЛОНСКИ И СТАРОАСИРСКИ ПЕРИО Д УВОД Период од краја Ура III до краја прве вавилонске династије (1595. према конвенционалној „средњој хронологији11) уопштено се назива „старовавилонским“. Ово је заправо лингвистичка терминологија, која описује акадски језик који се у то доба развијао у јужној Месопотамији. Насупрот томе, на северу први писани документи на асирском дијалекту акадског настају у овом периоду („староасирски"). Акадски није био једини писани језик: као и у претходном периоду, мноштво материјала, нарочито књижевних текстова, састављано је и даље на сумерском, а велик део богате сумерске књижевности сачуван је у копијама из овог периода; правни текстови су такође обилато користили сумерске изразе. Очигледно је образовање у школама и ученим породицама (Sjoberg 1974; Charpin 1986) наставило да наглашава културне вредности читања и писања сумерског. Али касније током овог периода упадљив је пораст броја акадских књижевних текстова и натписа. Овај период богат је разноврсним изворима из многих градова и мањих локалитета. Тај материјал изванредно осветљава огроман распон активности у многобројним месопотамским државама, деловима Леванта, чак и Анадолије. Најбогатија и најразноврснија од свих сведочанстава су несумњиво велике архиве из Марија (данас Тел Харири; с. 1800-1760). Али значајне архиве из Килтепеа (древни Канеш) у Анадолији, које пружају детаљну слику асирске трговине са удаљеним областима (види поглавље 2с), као и мање архиве из Шемшаре (област Ровандуз у североисточном Ираку) и Риме (област Синџар), такође илуструју трговину, политику и међународне односе у то време. Познато је да су далекосежне везе међу различитим областима, које осветљава овај материјал, постојале и раније, али тек сада се могу подробније дефинисати. Преовлађујући политички образац овог периода јесте мноштво независних градова-држава који су склапали савезништва, покушавајући да себи привуку мање градове, али које су се такође надметали један с другим за превласт. Неке од држава појављују се као велики и моћни ентитети, места као што су: Ешнуна, Мари, Исин, Ларса и Вавилон. Неке од њих су тежиле да опонашају политички модел Акада и Ура III. У неколиким центрима, од Леванта до јужне Месопотамије, владале су династије са владарима који су носили аморитска имена. Аморитски је био семитски језик, сродан западној семитској групи

Cvuapu исшок

71

којој he касније припасти и хебрејски. Нажалост, безмало једини доказ, који имамо у погледу аморитског језика, јесу лична имена, што упућује на закључак да се њиме никад није писало. Није познато како су аморитске династије и народ успели да постану тако значајан елемент код становништва ове области. Но, њихово стално присуство у војскама и међу радном снагом царстава Акада и Ура III ваљано је потврђено (види стр. 52; 68-69), те тако они нису били нова група становништва. Аморити, који су живели у пограничним областима државе Ура III и за време његовог распада, искористили су прилику да се преселе у централне делове, јамачно су повећали њихову бројност (види поглавље 1д; за основну документацију, cf. Anbar 1991). Неке од нових градских династија користили су се краљевским титулама које су одређивале краља као припадника неког аморитског племена, као што су: „Синкашид, краљ (племена) Амнанума“, или једноставно као да припада Аморитима, нпр.: „Забаја, поглавица Аморита (сумерски: т а r tu = Akk. amurru)“. Чини ce да je такав родослов играо кључну, иако недовољно схваћену, улогу у краљевској идеологији тог времена. Аморитски „краљевски родослов“, повезан са култом предака, пружајош један наговештај о њиховој важности (види Finkelstein 1966; Michalowski 1983; Yuhong и Dalley 1990). Данас није могуће приказати повезану политичку историју овог периода.1Доступне архиве пружају могућност увида у промен центара моћи у Месопотамији. Тако можемо видети да се у јужној Месопотамији хегемонији династије Исина (наследника Ура III) успешно супротставио град Jlapca, који је затим поражен у налету експанзионистичке политике Хамурабија из Вавилона. Такође, можемо пратити како је Шамши-Адад основао велико али кратковеко „царство“ у северној Месопотамији, које је обухватало важне градове, као што су Мари, Ашур, Нинива и Шубат-Енлил [а вероватно, иако не сигурно, и Тел Лејлан у горњем току реке Кабура: Weiss 1985 [OGc]; 1985; MARl 4 (1985)]. Друге значајне политичке силе, чија је историја нажалост замагљена, јесу Ешнуна у долини Дијале, као и Алепо и Катна на северу Сирије. Од њих је вероватно историја моћног царства Алеп понајвише доследно осветљена разним документима. Али ништа од сведочанстава не потиче из самог Алепа, те он често служи да нас подсети колика је дубина нашег незнања. Ебла (Tel Mardih IIIА и В) обилује 1 У овом поглављу сам одабрала само пет тема које илуструју особите аспекте овог периода месопотамске историје; читалацтреба да буде свестан селективности овог материјала.

72

Амели Курш

богатим археолошким материјалом (палате, храмови, снажно утврђен градски зид, подземне гробнице, налик на оне касније нађене у Угариту), који указује на његово поновно оживаљавање као значајног урбаног центра. Но, из Ебле потиче веома мало текстуалног материјала из овог времена, те њени односи са већим силама остају нерасветљени. Међутим, сведочанства у виду натписа на краљевском кипу указују на то да је и овде на власти била аморитска динасгија (Matthiac 1984; Weiss и Kohlmeyer у Weiss 1985 [OGc]).

2а ЈУЖНА МЕСОПОТАМИЈА с. 2000-с. 1800. Сумерска листа краљева и „краљевска преписка из Ура“ (види стр. 67) сведоче о томе да је сужене остатке државе Ура III на окупу држао Ишби-Ера, званичник Иби-Сина, који се устоличио у утврђеном граду Исину. До двадесет друге године своје владавине он је успео да протера еламитски гарнизон из Ура и да стекне контролу над првобитним средиштем царства. Али места као Ешнуна (у долини Дијале) и Дер (источни Тигар) остала су независна, иако је прошло неко време пре но што су њихови владари узели краљевске титуле (Edzard, 1957). Ашур и Елам (са Сузом) такође су остали изван Ишби-Ериног царства. Нови краљ је ипак постепено присвојио део титула Ура III, као што је „краљ четири стране“, те је бар у неком контексту проглашен за божанство. У ствари, постоје обимна сведочанства у прилог континуитету краљевских и владарских традиција, упркос значајним политичким променама (Stone 1987). Иби-Синова кћи, на пример, задржала је све до смрти свој положај entum бога-месеца у Уру кад ју је наследила ћерка Ишби-Ера; заправо, многа сведочанства о том положају потичу из овог периода (Weadock 1975). Неке од највеличанственијих краљевских химни, које развијају и обрађују теме из химни Ура III (види стр. 64-66), компоноване су за краљеве Исина (Rdmer 1965). Најпотпуније сведочанство о обављању светог обреда венчања, с нагласком на божански благослов за онога који је на престолу, такође потиче из овог периода (види стр. 66-67). У једној другој сфери запажа се наглашена сличност у пракси управљања и администрације, иако је ова тема тек сада почела да добија пуну пажњу (van de Mierop 1987). Основна бирократска структура била је иста, а службеници су узимали имена као што је, на пример Ишби-Ера, као теофорички елемент. Главна политичка и економска основа моћи Ишби-Ера (премда ограничене у поређењу са Уром III) била је власт над идеолошки важним градовима као што су Ур, Урук и Нипур, као и његова контрола над

Cuiapu исилок

73

путевима до заливске обале, која му је омогућавала да у потпуности искористи богату трговину са Арабијом и Индијом (Oppenheim 1954; Potts 1990 [0Gf|: погл. 6 и 7). Многи елементи краљевских церемонија и обреда, који су значајна одлика династије Исина, свакако до 1932, могу се протумачити као намерно опонашање империјалног стила Ура III од стране краљева Исина, што је поуздано имало за циљ да учврсти њихов положај као законитих наследника владара Ура III. Проглашавање законика било је још једна активност која се може сматрати важним делом краљевске идеологије, коју су владари Исина преузели од Ура III. Сачувани су само фрагменти копија једног од законика (Steele 1948), али остало је довољно да потврди како је његова форма била веома слична законику из Ура. Изворно је била написана на стели, можда постављена у храму, а приказивала је краља у сада већ уобичајеној улози правичног владара. Таква правна упутства била су само део масе краљевских и владиних уредби које се појављују релативно јасно наредних две до три стотине година. За њих се може показати да су представљали део редовних краљевих активности широм Месопотамије, у деловима Леванта (северна Сирија) и Елама. Било је уобичајено да краљ на дан или непосредно после доласка на престо јавно потврди интересовање за друштвену правду тако што ће издати неку уредбу. Његова пажња за ту прилику усмеравала се на исправљање разлика, нарочито оних које су изазване дуговима. Брижљиво проучавање омогућило нам је да делимично реконструишемо тај процес (Kraus 1984; Charpin 1986:70ff; Greengus 1988); паљене су бакље како би се становништву дало на знање да ће бити донет краљевски проглас, локални званичници су призивани у престоницу на консултације, дељене су писане копије уредбе. Таблице, на којима је била записана обавеза дужника њиховим повериоцима, потом су прикупљане и разбијане, чиме је дуг бивао отписан. У случају да уговорне стране изразе жељу да њихов посебан договор остане на снази, то се морало потврдити пред краљевим слугама и судијама (Kraus 1958; Charpin 1986:169-173). Неке одлике ових краљевских прогласа налазимо и у законицима. То наговештава да су законици и прогласи били део система краљевских правних одлука, које су изнова доношене (или можда само ратификоване) при ступању на престо, а понекад формално понављане касније током владавине (Kraus 1984). Коначна компилација Сумерске листе краљева (види стр. 25-28) у ово доба играла је кључну улогу у настојању да се покаже како династија Исина влада у складу са божанском вољом, која је заповедила да се династије уздижу и падају, те да је она ваљани наследник краљева из Ура III. Листа приказује краљеве Исина као саставни део ка-

74

Амели Курш

леидоскопског обрасца краљевске моћи од постанка света: чувени краљеви, попут Саргона из Акада и Шулгија из Ура, били су део ове божанске лутрије, а сада је дошао ред на владаре Исина (Michalowski 1983). Обнова храмова, које беху уништили Еламити и њихови савезници из Шимашкија (види стр. 67-69), била је важна за илустровање божанског склада постигнутог за време краљева Исина: две чувене тужбалице над уништењем Ура испеване су недуго после његовог пада и прослављале су обнову његових чувених светих грађевина (Kramer 1940; Michalowski 1989). Ови „историјски“ ламенти, као и други њима слични, редом описују уништење и потпун крах цивилизованог живота као последицу божанске одлуке која је покренула непријатељски продор, учинила да противничке војске победе и проузроковала да божанство-заштитник напусти град. Дакле, обнова града, који је уништен на божанску заповест, могла се предузети тек пошто је допуштење за обнову стигло од самих богова; божански знак за почетак неком краљу потврђивао је да он ужива посебну милост богова. Ламент над Нипуром, који прославља обнову коју је тамо обавио Ишме-Даган, краљ Исина (1953-1935), осликава тај важан аспект: Он (Енлил) чу молитву његову те погледа на њ с благошћу. Речи Ишме-Дагана (краља Исина) удовољише му. Његова покорност и понизност гануше га. (Vanstiphout 1983: 336) Понос, који су краљеви Исина гајили због тог очигледног доказа божанског благослова, наглашавана је, од владавине Ишме-Дагана (1953-1935) надаље, увођењем читавог низа нових титула. Од тада су краљеви описивани као они „који брину за Ур, Нипур, Ериду, Урук и Исин”-главне градове од идеолошког значаја које беху обновили. Археолози су пронашли неке зграде у Исину, укључујћи храм Гуле, божанске заштитнице Исина и покровитељице видарства. Међутим, хронолошли редослед захтева објашњења пре но што стекнемо целовиту слику града у овом периоду; пошто још трају немачка ископавања на том локалитету, очекује се да она пруже потребна појашњења (RLA 5:189-192; Hrouda 1977-87). Упркос сложеној идеологији, коначна слабост власти коју су држали краљеви Исина показује се при успону супарничке династије уЛарси, око100ктјужноодатле (1932, види Табелу5). Билајетоједна од аморитских династија, што је очигледно из имена краљева, те из повременог коришћења титула које означавају њихову племенску припадност (види стр. 71). Гунгунум (први владар независне династије из Ларсе, 1932-1906) и његов отац су безмало сигурно били намесни-

Ciuapu u c u i o k

75

ци покрајине Лагаш (која је обухватала и Ларсу) које су постављали владари Исина, што указује на степен интеграције многих Аморита у политичко ткиво друштва. Раскид Ларсе са превлашћу Исина постао је недвосмислен кад је Гунгунум заузео Ур, који није био само од симболичког значаја, већ је пре свега представљао главну луку уносне заливске трговине; губитак Ура лишио је краљеве Исина веома важног извора прихода. Нису познати узроци отцепљења Ларсе. Занимљив скуп текстова (Walters 1970) износи претпоставку да је важан чинилац (јамачно један од многих) била недовољна пажња коју су владари Исина поклањали наводњавању земље изван свог непосредног окружења. Остаје нејасно да ли су тај немар узроковали ограничена привреда и мањак радне снаге у земљи; али чини се извесним да су гложења око воде била непрестани фактор који је веома дуго (око шездесет година) одређивао политичка збивања на југу. Спор је окончан кад су краљеви Абисаре (1905-1895) и Суму-ел (1894-1866) из Ларсе извели маневар опсаде Исина, одсекавши га безмало сасвим од воде тако што су окренули ток његових канала на југ, према области Ларсе. Последице тог поступка на привреду Исина, уз претходни губитак Ура, с њим повезане заливске трговине и коначан губитак контроле над Нипуром, биле су по свој прилици драматичне, те је Исин убрзано пропадао. Знаци ове политичке катастрофе огледају се у династичкој кризи у Исину, која је на власт довела узурпатора (Енлил-бани 1860-1873) и окончала дотадашње неприкосновено наслеђивање престола са оца на сина. Иако су краљеви наставили да владају у Исину, њихова стварна политичка моћ је увелико опала. Но, идеолошки темељ њихове владавине је морао и даље имати снагу: град Исин није освојен нити прикључен краљевству Ларсе све до последњег краља Ларсе, Рим-Сина (1822-1763); то је био тако значајан подухват да је преостала тридесет једна година Рим-Синове владавине названа према овом догађају: (Рим-Син, година 30): „С уздигнутим оружјем Ануа, Енлила и Енкија правог пастира, Рим-Син покори краљевски град Исин и све његове становнике, колико год их беше, учини да многи становници његови живот сачувају, те прослави краљевско име своје за сва времена.“ (година 31): „Година која дође (за оном у којој је) са уздигнутим оружјем Ануа, Енлила и Енкија, итд.“ (година 32): „Година после године која дође, итд. (и тако даље све до Рим-Синове шездесете године) (RLA 2, s.v. Datenlisten: 152-153; 163-164)

76

Амели Курш

Табела 5 - Хронологија јужне Месопотамије с. 2000-1750. Исин

Jlapca

Ишби-Ера (2017-1985) Шу-илишу (1984-1975) Идин-Даган (1974—1954) Ишме-Даган (1953-1935) Липит-Иштар (1934-1924) Ур-Нинурта (1923-1896) Бур-Син (1895-1874) Липит-Енлил (1873-1869) Ера-имити (1868-1861) *Енлил-бани (1860-1837)

[Напланум 2025] [Емисум 2004]

Замбија (1836-1834) Итер-пиша (1833-1831) Ур-дукуга (1830-1828) Син-магир (1827-1817) Дамик-илишу (1816-1794)

Вавилон

[Самиум 1976]

[Забаја 1941] Гунгунум 1932-1906.

Абисаре 1905. Суму-ел 1894.

Сумуабум (1894-1881) Сумулаел (1880-1845)

Нур-Адад 1865. Син-идинам 1849. Син-ерибам 1842. Син-икишам 1840.

Сабиум (1844-1831)

Сили-Адад 1835. Варад-Син 1834. Апил-Син (1830-1813) Рим-Син 1822-1763. Син-мубалит (1812-1793) Хамураби (1792-1750)

(Ово је конвенционална „средња хронологија4‘ којом се користи, нпр. САН\ код „ниске хронологије441 све датуме треба сиусшиши за 64 године, дајући периоду Хамурабију од 1728-1686; види Увод, стр. 12.)

* савременик Синкашида из Урука. Династија Jlapce није ни сама била поштеђена политичких изазова како показује необичан текст који је саставио један каснији вла-

Сшари исшок

77

дар Jlapce, Син-идинам (1849-1843). Према том тексту, на територију Ларсе упали су непријатељи поткрај владавине краља Суму-ела (1866)-краља заслужног за изградњу бране и успешно скретање воде од Исина (види стр. 75). Због непријатељске инвазије, земљи је запретила глад, те се народ у очајању побунио против краља Ларсе тако што је прешао на страну непријатеља. У том тренутку, кад се чинило да је све изгубљено, Уту (сумерски бог Сунца, божански заштитник Ларсе) одабрао је човека који he му помоћи да исправи ствари, те поставио Нур-Адада, оца Син-идинама (1865-1850) научивши га како да успостави ред у краљевству Ларсе (van Dijk, 1965). То је загонетна прича, очито написана да би оснажила превласг краља без икаквих породичних веза са престолом, а представља наш једини, прилично нејасан, увид у политичке проблеме са којима се Ларса суочавала у покушају да успостави независну отцепљену државу. Нур-Адад и Син-идинам су изгледа успешно поставили Ново царство на чвршћу основу, у самој Ларси Нур-Адад је подигао задивљујућу палату (RLA 6: 500-503; Magueron 1982). Недавно откриће Машкан-Шапира (у Абу-Дуварију, стр. 8; Stone и Zimansky 1992), друге престонице царства, показује да је Ларса контролисала територију у околини и источно од реке Тигра. Синидинам је ову значајну варош окружио градским бедемом; кроз њега су протицала четири канала, а имао је и палату. Премда је Ларса тако постала сила на коју се морало рачунати, она изгледа никад није успела да постане велика, интегрисана држава. Један каснији текст из државе Мари једноставно описује великог РимСина из Ларсе (1822-1763)2 као владара града и вођу савеза десетак-петнаест других градова (види стр. 96). То указује на знатну политичку уситњеност ове области где снажније државе привлаче у своју орбиту оне мање. Немири у Ларси половином деветнаестог века јамачно нису представљали појединачан инцидент. Отприлике у исто време Урук је постао независан под Синкашидом „краљем Урука, краљем Амнанума (аморитског племена)“. Нови владар урука основао је династију, женидбом постао савезник новоустоличеним владарима Вавилона (такође Аморитима) и присвојио све краљевске титуле. Ешнуна у долини Дијале такође је у то доба проширила своју власт, која врхунац вероватно достиже током краткотрајне контроле над Ашуром око 1830. До краја деветнаестог века, велика централизована држава Ура III живела је само као далека успомена. 2 Рим-Син и његов отац Варад-Син (1834-1823) припадали су породици Кудурмабук, која је контролисала племенску територију Емутбал; она се простирала источно од Тигра и вероватно укључивала Ларсу (Stol 1976).

78

Амели Курш

26 АШУР И СТАРОАСИРСКИ ПЕРИОД (с. 2000 - с. 1800)

Место и назив Локалитет Ашур налази се на око 100 km јужно од Мосула, на западној обали Тигра, а заузима северни огранак Џебел Хамрина. Са севера и истока локалитет је својевремено био окружен рекама: Тигром на истоку и каналом на северу. Ашур лежи на ободу регије богате кишом, што значи да земљорадња није у потпуности зависила од наводњавања; он је такође у изванредном положају да се користи важним караванским путевима од севера ка југу и од истока према западу. Отомански султан је представио овај локалитет немачком цару Вилхелму II, те је под његовим царским покровитељством Немачко оријенталистичко друштво (Deutsche Orientegesellschaft) ту спровело ископавања између 1903. и 1913. године. Истражено је веома мало остатака из староасирског периода. Узрок томе је чињеница да велики делови храма у Ашуру леже испод турске полицијске постаје, док се на другим местима налазе одвећ важни и велики споменици и зграде подигнути током славних царских периода асирске историје, а који онемогућавају детаљнија ископавања. Извршена су нека ултразвучна испитивања, превасходно на месту храма богиње Иштар. Тако је утврђен редослед слојева на којем се заснива релативно јасна хронолошка слика (види табелу 6; Larsen 1976). Није увек лако одредити тачан период којем припадају друге грађевине, попут градских зидина. Нека сведочанства о зградама потичу са исписаних опека и натписа на краљевском здању. Приватне куће из староасирског периода јесу пронађене, али та истраживања, нажалост, нису у потпуности објављена (види уопштено Andrae 1938). Назив „Ашур“ унеколико представља проблем (види Lambert у Wiseman 1973 [0А]) зато што су име врховног градског божанства и име града истоветни. Име града Ашур, појављује се већ у текстовима из акадског периода [али не и у текстовима из Ебле, уп. Geller RA 11 (1983)] а као име божанства не појављује се све до Ура III. Научници су стога тврдили да је име места примарно, а да је име божанства изведено из њега-божанско оличење града. У знатно каснијим периодима назив места се понекад писао БАЈ1.ТИЛ, што је како тврде Ј. и Н. Lewy, изворни назив локалитета и показује да је заправо хуритско (САН I, погл. 25); али данас влада прихваћено мишљење да је писање БАЛ.ТИЛ у ствари само научени писарски архаизам. Назив потоње државе Асирије изведен је из имена града Ашура; али у староасирском и ранијим периодима Ашур је обухватао само град и непосредну околину. Он је увек заузимао посебно место у Асирији све док није

79

Ciuapu исшок

Табела 6 - Хронологија староасирских краљева

с. 2015 с.1939.

1939-1900.

1900-1814.

1813-1781.

27 [Сулили 28 Кикија 29 Акија]

(непотврђени у натписима)

30 Пузур-Ашур I 31 Шалим-Ахе 32 Илушума 33 Еришум I 34 Икунум 35 Саргон I 36 Пузур-Ашур II 37 Нарам-Син (4-годишња владавина) 38 Еришум II (1-годишња владавина?)

(већина текстова из karuma Канеша II с.1900 - с. 1830)

39 Шамши-Адад I

(слој Ib текстова из kdruma Канеша с. 1800-1780? или с. 1820- с . 1750?)

(Арапски бројеви односе се на Асирску листу краљева, види стр. 81-82.)

разорен 614. године, чак и кад су се други асирски градови развили у важна политичка средишта зато што је он био изворно језгро државе и центар култа Ашура. У каснијим периодима његова територија се једноставно назива „земља“ (matum).

Извори за исшорију Ашура Главне оновремене изворе за историју града представљају натписи из краљевског здања у Ашуру, који су, с ретким изузецима, кратки и ограничени на бележење поправки и улепшавање главних споменика. Они се користе староасирским дијалектом акадског (сасвим различит од старовавилонског) и краља називају сасвим једноставном титулом: ’išš’iak (dingir) Aššur' = „намесник (или управитељ) бога Ашура“. Типичан пример је овај текст Еришума I (1939-1900) пронађен на опекама и на степеништу храма Ашура: Еришум, намесник бога Ашура, син Илушуме, намесника бога Ашура, изгради читаву област око храма бога Ашура и Ула-

80

Амели Курш

зну капију и двориште, (и) капелу бога Ашура за бога Ашура, његовог господа(ра), за живот свој и живот његовог града. (В. Meissner, Die Inschriften der altassyrischen konige, 1926; V, 8a-e; Grayson 1972: XXXIII br. 8; Grayson 1987: A.0.33.4) Оновремене краљевске текстове допуњују натписи знатно каснијих асирских владара (из средњоасирског и новоасирског периода; види поглавља 76; 9) који помињу грађевинске подухвате ранијих краљева. Значајан (иако проблематичан) аспект ових текстова јесте да они датују тај ранији рад у односу на каснијег краља, што пружа потенцијално вредне хронолошке информације (технички назване ,,Distanzangaben“: На’аман 1984 [ОО]). Овде се, на пример, средњоасирски краљ Тиглат-пилесер I (1114-1076) присећа рада својих краљевских претходника: У то време храм богова Ана и Адада, великих богова, мојих богова, који Шамши-Адад, намесник Ашура, син Ишме-Дагана, такође намесника бога Ашура, беше изградио: 641 година прође и он посгаде оронуо, те Ашур-дан, краљ Асирије, син Нинурте-апилЕкура, такође краља Асирије, сруши тај храм али га не обнови и 60 година темељи његови не беху поново постављени. (L.W. King, Anals of the Kings ofAssyria 1 (1902), cyl. A: vii 60-70; Grayson 1976: LXXXVII 1 (§54); Grayson 1987: A.0.87.1) Једини владар (пре 14. века) који је одступио од традиције једноставног титулисања и коришћења асирског дијалекта у натписима био је Шамши-Адад I (1813-1781). Он је увео веома дуге, сложене краљевске епитете према узорима из јужне Месопотамије, а истовремено почео да се користи старовавилонским дијалектом за своје натписе (Grayson 1971). Политичке, економске и друштвене прилике у Ашуру углавном осветљавају многобројни староасирски текстови из асирског трговачког средишта у Канешу, недалеко од Кајсерија у централној Анадолији, који потичу из око 1900-1830 (karum Канеш II: Ozgii^ 1963; RLA 5:378-382; види поглавље 2ц). Једини потпуно очуван краљевски едикт потиче одатле; можда је био читан јавно приликом званичне свечаности полагања заклетве (Landsberger и Balkan 1950; Kraus 1984). Текст је местимично нејасан, али одражава улогу коју су краљеви Ашура имали као заштитници правде: (Бог) Ашур (је) краљ. Еришум (је) намесник. Ашур (је као) мочварни трстик који се не може прегазити, области којима се не може кричити, канали који се не могу пребродити.

Сшари исшок

81

Онога који превише говори (тј. лаже) на Улазној капији, демон рушевина дограбиће за уста и стражњицу; смрскаће му главу као земљани лонац; он ће пасти попут сломљене трске а вода ће потећи из његових уста. Ономе који лаже на Улазној капији кућа ће постати рушевина. Ономе који устаје да лажно сведочи нека [седам] судија што решавају правне случајеве [на Улазној капији криву] донесу пресуду [против њега]; [нека Ашур], Адад и Бел [мој бог, затру његово семе]; место [...] нека му не дају. [Ономе који...]... ме слуша, [кад иде] на Улазну капију [нека] заменик палате [помогне]; [нека пошаље] сведоке и тужиоца (на суд); [нека] судије [заседају] и донесу за њ правичну пресуду [у Аш]уру. (Landsberger и Balkan 1950; Grayson 1972. XXXIII9 (§§ 74-76); Grayson 1987: А.0.33.1) Више сведочанстава о асирским трговачким и политичким приликама у периоду Шамши- Адада I (1813-1781) потиче из архива државе Мари (види поглавље 2д), таблица из Шемшаре (Laess^e 1959; 1965; Eidem 1985; 1992), текстова из Риме (Dalley etal. 1976), а однедавно и из материјала из Тел Лејлама (Weiss 1985), који су сви били део великог царства које је створио Шамши-Адад I. Најзначајније, али и најкомпликованије сведочанство о овом периоду је Асирска листа краљева, чијих је неколико преписа с почетка првог миленијума сачувано. Релевантан део текста је његов почетак: 1) Тудија, 2) Адаму, 3) Јанги, 4) Китламу, 5) Хархару, 6) Мандару, 7) Имсу, 8) Харсу, 9) Дидану, 10) Хану, 11) Зуабу, 12) Нуабу, 13) Абазу, 14) Белу, 15) Азарах, 16) Ушпиа, 17) Апаишал; (првих дванаест имена вероватно треба одбацити јер се појављују и у Хамурабијевој генеалогији, види Finkelstein 1966). Укупно: 17 краљева „који живљаху под шаторима“. 26) Амину, син Илу-кабкабија, 25) Илукабкаби, син Јазкур-илуа, 24) Јазкур-илу, син Јакменија, 23) Јакмени, син Јакмесија, 22) Јакмеси, син Илу-Мера, 21) Илу-Мер, син Хајанија, 20) Хајани, син Самануа, 19) Саману, син Халеа, 18) Хале, син Апиашала, 17) Апиашал, син Ушпије (= бр. 16 горе) Укупно: 10 краљева „који су претече“. [Листа краљева од овог места креће унатраг; наведени појединци су заправо преци Шамши-Адада I. Намера је, по свој прилици, да се повежу његов отац (бр. 25 = Илу-кабкаби) и брат (бр.

82

Амели Курш

26 = Амину) са Апиашалом (= бр. 17), сином Ушпије (уп. Ландсбергер 1954)]. 27) Сулили, син Аминуа, 28) Кикија, 29) Акија, 30) Пузур-Ашур (I), 31) Шалим-Ахе, 32) Илушума, Укупно: 6 крал>ева „чији су епоними (limmu (уп. сгр. 84)) уништени“.

33) Еришум (I) син Илушуме чији [...]; он краљеваше 40 година, 34) Икунум, син Бришума; он краљеваше [х година], 35) Саргон (I) син Икунума; он краљеваше [х година], 36) Пузур-Ашур (II) син Саргона; он краљеваше [jc] година, 37) Нарам-Син, син Пузур-Ашура; он краљеваше [x] година, 38) Еришум (II) син Нарам-Сина; он краљеваше [x] година, (за бројеве 33-38), уп. табелу 6). 39) Шамши-Адад (I), син Илу-кабкабија. У време Нарам-Сина он отиде у Кар-Дуниаш (тј. Вавилон, северни део). До града названог по Ибни-Ададу, Шамши-Адад дође из Кар-Дуниаша. Он освоји град Екалате (недалеко од Ашура). Остаде у Екалати три године. У град назван по Атамар-Иштару, он дође из Екалате. Он уклони Еришума (= бр. 38), сина Нарам-Сина (= бр. 37) са престола. Он приграби престо. Краљеваше тридесет три године. (Н.Б.: Бројеви су додати зарад прегледности; уп. табелу 6; I.J. Gelb, JNES 13 (1954): 209ff.; ANET: 564-566; Larsen 1976: 34-40; RLA 6: 101-115; Landsberger 1954). Листа je очигледно претрпела значајне измене како би укључила Шамши-Адада I-који је био аморитски освајач и уопште није потицао из Ашура-у листу домаћих владара (подробнија расправа: Larsen 1976). Хронологија асирских краљева од око 2000. године до Шамши-Адада (или, тачније, Шамши-Адуа), која се отприлике може успоставити, дата је у табели 6. Које су главне одлике исгорије Ашура у овом периоду које можемо установити на основу овог материјала? Најпре, он је успоставио независност недуго после с. 2000, а њиме су владали локални краљеви. Затим, он је око 1900. године развио трговачку мрежу, што показују сведочанства о асирским трговцима, настањеним у централној Анадолији између 1900. и 1830. Најзад, аморитски поглавица Шамши-Адад I (1813-1781) освојио је Ашур поткрај деветнаестог века.

Сишри исшок

83

Појава Ашура на међународној сцени Мала је могућност да се на основу овог материјала историја града Ашура детаљније реконструише. Нарочито је загонетно питање како је Ашур почео да игра кључну улогу у дуголинијској трговачкој мрежи. Текстови краља Илушуме и његовог сина, Еришума I (1939-1900) наговештавају како је град могао стећи такав положај. Дужи текст (Илушумин) постоји у мноштву копија на опекама (и једном фрагменту на кречњаку) а гласи овако: ’Илушума, намесник Ашура, вољен од бога Ашура и богиње Иштар, син Шалим-ахеа, намесника Ашура, сина Пузур-Ашура, намесника Ашура: Илу-шума, намесник Ашура, подиже храм за богињу Иштар, своју господарицу, за живот свој. Нови бедем... подигох и разделих за град свој плацеве за куће. Бог Ашур отвори за мене два извора на гори Ебиху и ја начиних опеке за бедем крај та два извора. Вода из једног извора тецијаше наниже до Аушум капије, вода из другог извора тецијаше наниже до Вертум капије. „Слободу“ (adduraru) за Акађане и њихову децу васпоставих. „Прочистих“ њихов бакар. Васпоставих „слободу“ њихову од границе мочвара и Ура и Нипура, Авала и Кисмара, Дера богиње Иштаран, па све до Града (тј. Ашура). (В. Meissner, Die Inschriften der altassyrischen Kdnige, 1926; IV, 2; Grayson 1972: XXXII2 (§§ 40-42); Grayson 1987: A.0.32.2) Противно једном ранијем мишљењу, према коме се ово односи на Илушумин освајачки војни поход на југ (САН I, погл. 25), Larsen (1976) убедљиво тврди да текст одражава Илушумин покушај да привуче трговце из јужне Месопотамије на тржиште Ашура тако што ће им дати извесне повластице. Ашур је успео да приграби водећи положај у трговини калајем са истоком, те је служио и као складиште где су трговци из јужне Месопотамије могли доћи да купују калај и вероватно продају нешто свог бакра (који је стизао махом из Залива). После Илушуминог декрета, они су радије тако чинили јер су сад могли да направе бољи посао у Ашуру него у другим центрима. Сматра се да се места, поменута у тексту, односе на три главна караванска пута са југа: један је ишао од Ура (туда се допремао бакар из Залива) до Нипура и потом до Ашура; други је вероватно ишао дуж реке Тигра; а трећи је пролазио од Елама преко Дера, источно од Тигра и затим све до Ашура. Уколико прихватимо овај предлог и додамо изјаву Еришума, Илушуминог наследника (1939-1900) да је он „ослободио пореза сре-

84

Амели Курш

бро, злато, бакар, калај, јечам, вуну...“ (Grayson 1972: § 62), видећемо да су асирски краљеви хотимично увели политику усмерену на максимално повећање зараде од свог чворишног положаја у трговини. Укратко, премда су извори оскудни, Ашур се изгледа развио у значајан град-државу непосредно након 2000. године, имао је важна светилишта, био је утврђен градским зидинама и добро снабдевен водом, њиме је владала локална династија од Пузур-Ашура I (нешто пре 1939) све до око 1830. Ашур је имао контролу над трговачком мрежом која је цветала у Анадолији између 1900. и 1830, а којом су управљале асирске породичне трговачке куће (види поглавље 2ц). Значај Ашура у тој трговини вероватно је потицао од његовог стратешког положаја на караванским путевима, којим су се његови краљеви паметно користили нудећи извесне погодности својим трговачким партнерима, нарочито онима у јужној Месопотамији (види Leemans 1968). Својим анадолским колонијама Ашур се користио да прошири асирско тржиште и подстакне развој привреде. Због високо профитабилног положаја, који је Ашур освојио и учврстио између 1939. и 1830, он је постао мета за Шамши-Адада I (1813-1781; види стр. 82; 95) чије се главно седиште налазило западно од Ашура. Повест његових тежњи и успешне експанзије може се делимично реконструисати уз помоћ архива из државе Мари и Асирске листе краљева (види стр. 82). Према овим изворима, он је преотео престо од свог брата, затим напао области око Вавилона и Сипара, те најзад окренуо на север да би заузео Елкате (вероватно тик на северу Ашура) и сам Ашур где је оборио локалног краља. Он је такође освојио и друга места, попут државе Мари, али не знамо тачно када; вероватно је ову последњу освојио половином своје дуге владавине (Veenhof 1985, нарочито додатак 207). На крају је Шамши-Ададово краљевство обухватало и област око горњег тока реке Кабура, место једног од његових краљевских средишта, Шубат-Енлила; недавно ископан локалитет Тел Леилан (вероватно сам Шубат-Енлил) указује на то како је изгледао један богат град из овог периода (Weiss 1985). Одатле се његово краљевство простирало наниже, обухватајући Терку (Terqa) и Мари на Еуфрату, источно преко равнице до Елкате и досад већ великог града Ашура. Оно је такође укључивало малу али успешну државу Карана (заједно са локалитетом Тел Римах) у Џебел Синџару, велики град Ниниву још северније од Ашура, као и делове Загроса на истоку, као што је Шемшара (недалеко од Ровандуза) и турске области северно од Елама. Шамши-Ададова владавина трајала је 33 године. Током тог времена он је успео да одржи ову велику територију јединственом тако што је постављао своје синове као вазалне краљеве

Сишри исшок

85

државе Мари (којом је владао његов млађи син, Јасмах-Аду) и Екалате (под влашћу његовог наследника Ишме-Дагана); мањи центри, попут Каране, остали су под својим домаћим владарима, сада потчињеним Шамши-Ададу, док су Ашур, Нинива и Шубат Енлил били под непосредном влашћу самог Шамши- Адада.

Град-држава Ашур Да ли је могуће дефинисати ма коју институцију града Ашура подробније но што нуде ови штури обриси? Материјал из староасирског трговачког средишта у Канешу (данас Килтепе, види поглавље 2ц) пружа делимичан увид. Краљ је назван просто „намесником бога Ашура“ (стр. 79), што се вероватно односи на његову улогу у религијском култу, где се сматра да он врши вољу бога, што илуструје изјава, пронађена на неким натписима (стр. 80), да је „бог Ашур краљ, X је његов намесник“. Ова титула се користи само у званичним краљевским натписима, што указује на њену чисто церемонијалну природу. Употреба у свакодневним документима је сасвим другачија: овде се владар увек једноставно назива ruba ’um или belum, што значи „кнез“ или „господар“.3 Ови називи одређују његов статус у заједници као главе краљевске породице, која стога заузима надређеи положај у односу на друге породице. Они обично не описују краља као аутократског владара. Шамши-Ададово освајање Ашура драматично је изменило ситуацију, краљ Ашура се сада назива šarrum (,,краљ“) као на југу, а он је присвојио друге, хвалоспевне епитете у натписима, што је одраз дубоких унутрашњих поремећаја које је Ашур доживео након што је Шамши-Адад I заузео престо. Староасирски документи такође откривају пословање „Града“ (alum) у Ашуру, којим је успостављена нека врста градске скупштине, вероватно састављена од глава великих тамошњих трговачких породица (Larsen 1976). Сва важна политичка питања су јамачно била у рукама „Града“, град је доносио одлуке обавезујуће за заједницу (awat alim = „реч/наредба града“) и изрицао правна решења (din alim = „пресуда града“). Он је контролисао дипломатске односе са анадолским кнежевинама на чијим су се територијама, или око њих, налазиле насеобине асирских трговаца. Кроз установу градског гласника (šipru ša 3 Посебно место које je краљ заузимао у односу на заједницу може се описати и једним другим изразом, повремено коришћеним у документима, тј. waklum = „надзорник“; Larsen 1976.

86

Амели Курш

alim) он је спроводио општу трговачку политику; он је вероватно утврђивао порез на извоз, који је град био разрезао у одређеном износу свим трговачким караванима а који је печатио и њихове товаре. Могуће је, премда није извесно, да се ово значајно тело састајало у посебно намењеној згради званој „градска кућа“ (bitalim ). Друга веома важна политичка институција (несумњиво за целу асирску историју) јесте limmum. То је била титула званичника који се годишње бирао жребом и према којем је свака година добијала име, при чему се до тог доба не памти да је ово место заузумао краљ (за разлику од средњоасирског и новоасирског периода, види поглавља 76 и 9). Они који су се могли бирати за положај limmum-а, вероватно су потицали из одабране групе, можда састављене од глава најугледнијих породица у Ашуру. Може бити и да је председник градске скупштине истовремено био и limmum\ тако су се на тој служби годишње редом смењивали чланови мале али утицајне групе грађана који су чинили делотворну равнотежу краљевој моћи (Larsen 1976). Слика заједнице у Ашуру (пре Шамши-Адада) коју нам пружају ова фрагментарна сведочанства указује на веома сложену грађанску структуру, којом превасходно руководи моћна група пословних људи, заступника својих породичних интереса. Положај владара био је умногоме ограничен на заступање заједнице у оквиру религијског култа и церемонијалним активностима, на предузимање пројеката изградње јавних здања и надзор над вршењем правде.

2ц СТАРО АСИРСКИ ТРГОВЦИ У АНАДОЛИЈИ (с. 1900-с. 1830)

Увод Већина инфромација, којима располажемо, за разумевање града Ашура и његове привредне основе потиче из докумената пронађених на око 1200 km северозападно у karum-у Канеша, локалитету у централној Анадолији. Он лежи покрај реке Халиса (данас Кизил Ирмак) око 20 km североисточно од данашњег града Каисерија на анадолској висоравни, недалеко од велике кружне хумке Килтепе, која се уздиже 20 m изнад околне равнице. Поткрај прошлог века истраживачи су признали Килтепе као значајан локалитет и вероватан извор многих необичних текстова који се појављују на тржишту антиквитета, често под називом „Кападокијске таблице“. Покушаји да се установи тачно место проналаска таблица осгали су узалудни док чешки

Сшари исшок

87

научник Hrozny није открио 1962. да су таблице заправо ископане на једном много мањем локалитету око 90 m североисточно од главне хумке. Тај мањи локалитет, како се испоставило, сачињавале су насеобине трговаца из Ашура, karum, па су отуд таблице данас познате као „староасирске“. Од 1948. наовамо локалитет је подробно ископавао Tahsin Ozgii?, истакнути турски археолог, а резултат његовог рада су још око 12.000 таблица које су придодате већ раније доступном броју од њих 3000, као и разјашњена стратиграфија локалитета. Сада је јасно да се главни локалитет Килтепеа састоји од простране кружне градске области са палатом на цитадели, која је била средиште значајне анадолске краљевине Канеша, док су се трговачке насеобине кагшп-а састојале од великих, али не одвећ луксузних, типично анадолских кућа, сасвим одвојених од града Канеша. Већина текстова, који су се чували у музејима пре почетка темељног турског ископавања, већ су објављени (за списак, уп. Orlin 1970), али је тек шачица многих који су касније пронађени постала доступна јавности. То значи да закључци, изведени на основу објављеног материјала, који јамачно представља мање од четвртине свих текстова, могу бити вредновани тек пошто буду проучени недавно ископани текстови. Осим ове, тренутно непремостиве, тешкоће, слику компликују и други чиниоци. Један је да таблице заправо потичу из два слоја knrum Канеша: II слој, обично датован између 1900. и 1830, године и Ib, који потиче из доба Шамши-Адада I (1813-1781) и његовог наследника. Датовање слоја Ib још није поуздано утврђено, некад се сматрало да он предсгавља релативно кратак временски распон, али откриће нових текстова сада чини вероватнијом претпоставку да он покрива још један дуг период. Међутим, с обзиром на тренутно стање објављивања, већина писаног материјала потиче из ранијег периода у слоју II, док је каснија фаза трговачког насеља недовољно заступљена. Такође, има потешкоћа при тачном разумевању староасирског дијалекта и посебне терминологије коју је град развио за своје јединствено документоване дуголинијске копнене трговачке подухвате. Политичке прилике у Анадолији такође представљају проблем, о њима се може закључивати само на основу записа у асирским трговачким документима (стр. 89; поглавље 5а). Локални анадолски владари су се за међусобну комуникацију изгледа користили староасирским дијалектом и клинастим писмом, али до сада је у хумки града пронађено сасвим мало таквих текстова. Хронологија karum-a Канеша изазвала је мноштво расправа. Слојеви градске хумке обухватају период од почетка трећег миленијума све до око 1200. године, али за четири слоја кагит-a. сматра се да су

88

Амели Курш

цветали махом у времену од с. 2000. и 1600. године. Неколико научника оспорава ово датовање (нпр. Mellaart 1957) сматрајући да је karum основан већ у последњој четвртини трећег миленијума, можда истовремено са државом Ура III. Али овом гледишту треба супротставити чињеницу да у обимним турским ископавањима у karum Канешу није пронађен никакав материјал из овог периода (Т. Ozgiiену робу, да су сви асирски каравани плаћали порез локалном владару и да је тај владар имао право да први бира робу. Претпоставка да је Ашур имао политичку контролу над Анадолијом постала је данас неодржива и треба је одбацити (Orlin 1970, Larsen 1976). Организација овог задивљујуће сложеног и далекосежног асирског трговачког система, уз много напора, откривена је из текстова (бар за слој II: Larsen 1976), иако остаје велики број нејасноћа. Чини се да су мање wabartum насеобине биле под влашћу најближег karum-а приклоњеног karum Канешу, који је са своје стране био под непосредним надзором Ашура и његове градске скупштине.4 Канеш је стога био од кључног значаја за систем, а неки документи откривају да су његове институције биле изграђене према моделу оних у Ашуру, са скупштином и званичницима, пресликавајући установе „Града“ (види поглавље 2а). Најупечатљивија одлика асирске трговине у Анадолији јесте њена постојаност: трговачке породице (bitum: дословно „кућа“, па стога и ,,породица“) из Ашура слале су своје мушке рођаке да се настане у некој од анадолских колонија где су управљали породичном трговином и унапређивали је продајући допремљену робу, шаљући зараду кући и понекад је увећавајући тако што би се упустили у унутрашњу анадолску шпедицију. Понекад би се трговац из Ашура на извесно време послужио неким изван своје породице како би обавио одређену трансакцију. Упркос томе што је посао био у основи породична ствар, један део капиталног финансирања трговине потицао је из заједничких, дугорочних улагања која су финансијски пратила датог трговца током неколико година; на крају договореног периода улагачи су добијали једнак део зараде; трговац је такође добијао један део, а утврђиване су и одредбе за случај да се неко раније повуче из посла. Ови споразуми су се звали „вреће“ (naruqqu), што потиче из давнашњег обичаја да се роба ставља у трговчеву врећу (Veenhof 1987). До сада је објављен само један од ових значајних уговора (Landsberger 1940:20-26; уп. Larsen 1976), али он вероватно представља уобичајену праксу, која је надилазила породичне везе и обједињавала интересе великих трговачких кућа у Ашуру. Каравани магараца којима је роба заправо преношена током пет до шест седмица (Hecker 1980) били су обично невелики. Сваки ма4 Вероватно је да су колоније смештене у и око области северне Сирије биле непосредно подређене Ашуру и тако заобилазиле karum у Канешу.

92

Амели Курш

гарац носио је товар тканина и малу количину нечега што се, готово сигурно, може протумачити као калај (Landsberger 1965, Larsen 1976, 1987). Ашур је у то време играо главну улогу у набавци и дистрибуцији овог метала са истока.5По приспећу у Анадолију, све, укључујући и магарце, било би продато, а главна увозна роба која се враћала у Ашур била је сребро и нешто злата. У самој Анадолији, с обзиром на свој усавршен и развијен систем трговачких станица, Асирци су могли да увећају своје приходе тако што су имали доминантну улогу у унутрашњем превозу робе. Они су вероватно организовали и анадолску међудржавну трговину бакром (Larsen 1967), који се јамачно ископавао из богатих рудника у Ергани Мадену (покрај Елазика у Турској). Калај је, товар за товар, био вреднији од тканина, али су тканине чиниле главнину трговачког посла (Veenhof 1972, Larsen 1987), при чему документи показују да су оне биле од кључног значаја за асирску трговину и веома цењене у Анадолији. Текстови помињу посебне врсте одевних предмета и неке типове тканине као популарније у овом или оном тренутку, а трговци су пажљиво пратили тржиште и закључивали где су им најбоље могућности зараде. Неке тканине, премда не све, производиле су у Ашуру жене из трговачких породица, као што казује ово писмо, које жени у Ашуру упућује њен муж траговац у Канешу. Тако Пузур-Ашур, говори Вакуртуми: С једном фунтом сребра-такса посебно додата, исплата завршена-запечаћеном с моје стране, Ашур-иди креће ка теби. (Што се тиче) фине тканине коју си ми послала: мораш направити такву тканину и послати ми је по Ашур-идију, онда ћу ти ја послати (као исплату) 1/2 фунте сребра (по комаду). Направи да једна страна тканине буде чешљана, али не глатко избријана: треба да буде густог ткања. У поређењу са тканинама које си ми послала, треба да радиш са једном фунтом вуне више по комаду тканине, али оне морају бити фине! Друга страна (тканине) мора бити само мало очешљана: ако изгледа длакаво, мораће да 5 О пореклу калаја који је Ашур увозио у Анадолију нашироко се расправљало, али нема потпуне извесности, осим у томе да је потицао из области источно од Ашура; за расправу види Muhly 1973,1985, Muhly и Wertime 1973), Stech и Pigot 1986 (такође RLA VIII, 131-132). Недавно је откривен један анадолски извор калаја (Киликијска капија) који је, како се тврди, коришћен као извор калаја у четвртом и трећем миленијуму (К. Ashiham Yener i Hadi Ozbal, Antiquity (1987), 220-226); али ово оспорава Belli (1991). Велик део АЈА 97/2 (1993) посвећен је расправи о овом питању и садржи пуну библиографију ранијег материјала.

Ciuapu исшок

93

се темељно избрије, као £и/тш-тканина (веома уобичајен материјал, вероватно нека врста платна). Што се тиче abarne-тканине (изворно назване према месту, Абарне, које је постало назив типа тканине, уп. ,,твид“) коју си ми послала, не смеш ми више слати тако нешто. Ако ипак хоћеш то да учиниш, направи је онако како сам је ја некад носио. Али ако нећеш да правиш фине тканине-како сам чуо, оне се тамо могу купити у великим количинама (тј. тамо где си ти); купи их и пошаљи ми. Један завршен (комад) тканине, кад га направиш, треба да буде девет ела дуг и осам ела широк (4,5 пута 4 ш). (TCL 19:17; уп. Veenhof 1972: 103v; 1983 [01]: 84) Богата сведочанства из kanim Канеша откривају појединости о трговачким механизмима само из староасирске трговине у Анадолији. Постоје наговепггаји у другим документима из тог периода да су слично развијени трговачки системи постојали и у другим деловима Блиског истока. Асирски систем је само једна од тада постојећих трговачких структура, која је стицајем околности откривена. Она пружа драгоцен увид у образац веома сложених регионалних односа и њихову оновремену организацију (Larsen 1987).

2д МАРИ И ЊЕГОВ СВЕТ (с. 1910-с. 1760)

Увод Град Мари се налази на Еуфрату, мало низводно од његовог слива са реком Кабур (недалеко од данашње границе Сирије и Ирака), на локалитету данашњег Тел Харирија. Ископавања, напомене у ранодинастичким натписима, а сада и архиве из Елбе, показују да је он имао значајну политичку моћ у периоду од 2600. до 2300. године. Имена исписана на малим статуама указују на то да је говорни и писани језик у тој области свакако био семитски, вероватно сродан акадском (Gelb 1977). Француска ископавања, започета 1930-их, која и даље трају, открила су 1934. исписану статуу једног ранодинастичког краља и на тој основи успоставила једначину Тел Харири = Мари. Упркос значају Марија половином трећег миленијума, израз „Доба Марија“, који се повремено користи у књигама, односи се на период с. 1810-1760, тј. отприлике на датуме и временски оквир који захватају заслужено чувене архиве пронађене на том локалитету. Овај материјал осветљава последњу фазу постојања Марија као типичне државе старова-

94

Лмели Курш

вилонског периода, пре но што га је уништио и освојио, макар привремено, Хамураби из Вавилона (1792-1750). Мари је пример који илуструје, до најситнијих појединости, унутрашњу структуру и шире, спољне односе једне од многих кнежевина којом је владала аморитска династија, као и мноштвом других у том периоду. Таблице из Марија такође умногоме осветљавају политичку слику највећег дела западне Асирије од Леванта (Либан, Сирија, накратко и северни део Палестине (Malamat 1983)) на западу до области Месопотамије (северно и јужно) и западног Ирана на истоку. Физички остаци државе Мари, као што су храмови, величанствена палата (Margueron 1982) и сродни налази (сложене, јарко обојене фреске, статуе), као и основа града, која се тренутно истражује (уп. уопштено Aynard и Spycket 1989; за редовне извештаје о ископавањима, види MARl lfif), пружају веома драгоцене информације о култури и архитектури тог периода, које су тек делимично потврђене за јужну Месопотамију и област Асирије (северни Ирак). Два друга локалитета, који се разликују и од Марија и један од другог, изнедрила су отприлике савремен археолошки материјал, који показује да је међу супротстављеним краљевинама преовладавало суштинско културно јединство. Један је у Тел Хармалу (негдашњи Шадупум, у предграђу данашњег Багдада), мали покрајински центар који је припадао краљевству Ешнуне (Baqir 1959). Иако је мањи по величини и користи једноставније материјале и технологију, основа његовог храма и стил скулптура истоветни су онима у држави Мари. Збирка таблица са превасходно писарским вежбама из Тел Хармала јединствена је по томе што укључује обиман корпус математичких текстова (за објављене, види RLA 7:533). Још један важан примерак нађен међу хармалским таблицама јесте препис законика из Ешнуне, који показује да су се краљеви Ешнуне, као и други владари у том периоду, представљали као заштитници слабих и исправљачи неправде (ANET: 161—3; TUAT: 32-38; Yaron 1969). Други локалитет је Тел Римах у области Синџар у северном Ираку, који су ископавали Британци током 1960-их година. Древно име локалитета није поуздано утврђено (RLA 5:405-407)-недавна расправа о том проблему закључује безмало сигурно да се он може поистоветити са Катаром, значајним градом у малој краљевини Карани (Eidem 1985). Којој год претпоставци да се приклонимо, сигурно је даТел Римах представља остатке великог града ове самосталне, премда мале државе, која је на извесно време пала под властШамши-Адада I (1813-1781; види поглавље 26) и нешто касније постала део области којом је владао Хамураби од Вавилона (1792-1950; види поглавље 2е). Палата у Римаху изнедрила је велики број занимљивих текстова, укључујући и

Ciuapu ucutoK

95

архиве последње познате краљице, Итани (Dalley etal. 1976). Најупечатљивија зграда је велики храм, са фасадом богато украшеном земљаним циглама сеченим у облику укрштених спиралних и ромбоидних шара или палминих стабала. На другим локалитетима нађени су неки, али много мање задивљујући осгаци овог типа декорације (Ларса, Ур, Шемшара). Тренутна ископавања у Тел Леилану су открила мноштво зграда украшених у истом стилу (Weiss 1985). Сведочанства у прилог културној хомогености упркос политичкој расцепканости све су бројнија.

Политичка сцена Историја државе Мари пре времена које илуструју архиве, сложена је, а хронологију владара (види табелу 8) веома је тешко установити (Veenhof 1985, Kupper 1989). Један текст из владавине Јасмах-Адуа (с. 1782-1776) казује нам да су извесни Јагид-Лим, краљ Марија, и Илакакабу, краљ непознате области на западу Асирије и отац ШамшиАдада I, склопили међусобни споразум. Јагид-Лима је наследио његов син, Јахдун-Лим, који је покушао да прошири политичку контролу Марија на области око западног Еуфрата и северне Сирије. Ширење државе Мари на запад довело је до тесног савезништва са краљевином Јамхад, на Алепу, које је запечаћено династичком брачном везом: син и наследник Јахдун-Лима, Зимри-Лим, узео је за жену Шибту, кћер краља Јамхада, Јарим-Лима. То ново савезништво је вероватно претило да наруши равнотежу моћи договорену са тада већ покојним Илакабкабуом, кога је наследио његов син, Шамши-Адад I (али види Charpin и Durand 1984). Он је, можда користећи се прекршеним споразумом као изговором, напао и поразио Јахдун-Лима, а у насталом хаосу, узурпатор (Сумујаманум) се докопао престола. Њега је вероватно брзо уклонио Шамши-Адад, који је тако прикључио Мари свом већ великом краљевству, као независну државу којом је владао његов млађи син, Јасмах- Аду, али остајући одан вазал. Политичко здање које је изградио лично Шамши-Адад умногоме је нарушено после његове смрти кад га је наследио његов син, Ишме-Даган. Као исход тога, ЗимриЛим, који је проводио време у изгнанству на двору свог таста у Алепу, био је у могућности да поврати престо државе Мари, уз снажну подршку родбине. У овом опису догађаја постоје многи елементи неизвесности, али он нам даје нешто од атмосфере променљивих савезништава, изненадних проширења, сплетки и сукоба који су се могли догодити и догађали се у овом периоду-али само архиве из

96

Лмели Курш

Марија пружају довољно појединости на основу којих би научници могли покушати да направе реконструкцију.6 Често цитиран извештај, који владару државе Мари шаље један од његових званичника, одсликава ширу међународну политичку сцену у време Зимри-Лима (с. 1775-1761). Он добро илуструје деликатну равнотежу савезништава, која је могла довести до изненадне, премда опасне, експанзије: Нема краља који је јак сам за себе: 10 или 15 краљева прате Хамурабија од Вавилона, исто толико прати Рим-Сина од Ларсе, Ибалпиела од Ешнуне и Амутпиела од Катне, док 20 краљева прате Јарим-Лима од Јамхада. (Dossin 1938: 117) Табела б-Прва династија Вавилона и оновремени краљеви (конвенционално „средње“ датовање) Вавилон

Jlapca

Сумуабум (1894) Сумулаел (1880)

Суму-ел (1894)

„ Приморје "

Мари

Нур-Адад (1865) Син-идинам (1849) Сабиум (1844) Син-ерибам (1842) Син-икишам (1840) Сили-адад (1835) Варад-Син (1834) Апил-син (1830) Јагид-Лим (1820) Син-мубалит (1812)

Рим-Син (1822) Јахдун-Лим (1810) Суму-Јаман (1794) Јасмах-Аду (1790) Зимри-Лим (1775)

Хамураби (1792)

Самсу-илуна (1749) Рим-Син 11 (1741) Аби-ешух (1711) Ами-дитана (1683) Ами-садука (1647) Самсу-дитана (16251595)

Дамик-илишу (1677) Ишки-бал (1641) Шуши (1616)

Гулкишар (1589) (Према „ниској“ хронологији, датуми за Хамурабија из Вавилона су 1728-1686); крај прве династије Вавилона је 1631.)

6 Чувене архиве из државе Мари савременици су владавине Јасмах-Адуа и Зимри-Лима

Сшари исшок

97

Ово писмо је кључно утолико што казује које су се силе сматрале најзначајнијима у то време на Блиском истоку. На наше изненађење, оно открива да је далеко најмоћнији био Јамхад, смештен у Алепу-чињеница коју нисмо могли ни претпоставити будући да је Алепо био непрекидно настањен, што је отежавало ископавања на том локалитету. Стога практично не постоји материјал из овог значајногцарства, а ми у потпуности зависимо од узгредних напомена попут ове у покушају да докучимо неки наговештај његове улоге (Abdallah 1985). Писмо, такође, открива да су се у ово доба само два царства у Ираку сматрала значајним: Ларса и Вавилон; док је Ешнуна, која је контролвсала главни пут од Месопотамије према Ирану, била виђена као значајна сила непосредно на истоку. Ашур је изостављен из списка моћника-он је након смрти Шамши-Адада I пресгао да буде важан чинилац у међународној политичкој игри. Друга држава, која се помиње као политички значајна, јесте Катна (данас Тел Мишрифе, само делимично откопан) на Оронту, у данашњој Сирији. Односи са Јамхадом/Алепом и Катном били су од кључног интереса за државу Мари зато што су се територије двеју држава граничиле међусобно, као и са Маријем (Klengel 1965-70, III, 146-147). Важан каравански пут, који је водио од државе Мари преко оазе Тадмор (класична Палмира) све до Катне, на истоку, контролисао је Мари, а на западу Катна. Из Катне, путеви су водили на југ према Дамаску и на запад, кроз клисуру Хомс-Триполи, све до Средоземља и велике луке Библоса. Пут преко Еуфрата-важан због тога што се велика количина робе, како показују архиве, превозила реком-водио је од државе Мари до Емара (данасТел Мескене) а одатле копном до Алепа. Емар је такође био станица за дуге копнене руте, које су пролазиле кроз Џезиру7 (такође делимично под контролом државе Мари) и прелазиле Еуфрат код Кархемиша (Hallo 1964). Алеп је контролисао друге путеве на запад ка обали, па ћемо видети како приморски град Угарит шаље захтеве краљу државе Мари преко краља Јамхада. У оваквим приликама и Јамхад и Катна су били веома заинтересовани да одрже добре односе са државом Мари, али су се надметале једна са другом за политичку надмоћ, напетошћу која је због тога расла између два суседа краљ Марија је могао лако манипулисати. Ово се може јасно видети ако преиспитамо односе Марија са обема 7 Џезира (дословно: „острво") име је којим је названа област између Тигра и Еуфрата (у данашњем северозападном Ираку, северној Сирији и јужној Турској). То је пуста земља, али са великим пољопривредним потенцијалом уколико би се добро наводњавала.

98

Амели Курш

државама док је био под влашћу Шамши-Адада I и потом Зимри-Лима. Кад је Шамши-Адад овладао државом Мари и предузео церемонијални марш до обале Средоземља како би прославио своју победу, он се определио за пустињски пут преко Тадмора до Катне, са чијим краљем беше склопио савезништво (опет запечаћено браком) зато што је Јамхад био савезник претходне краљевске породице из Марија која је тамо живела у прогонству. Али кад је после Шамши-Ададове смрти Зимри-Лим поново преузео трон својих предака уз помоћ Јамхада, у Марију су постале вредније везе са Јамхадом; Катна, као негдашњи савезник Шамши-Адада, морала је да преговара о условима са Јамхадом, при чему је Мари био посредник између два ривала. Један од чинилаца кључног значаја државе Мари био је и тај што је она, због свог стратешког положаја на важним путевима, играла превасходну улогу као стовариште у међународној трговини. Архиве откривају да је за удаљеније западне државе (укључујући Крит, уп. Morris 1992:102; данас такође М. Guichard, NABU 1993, бр. 53) Мари је био главни снабдевач калајем, неопходним у производњи бронзе, која је долазила из даљих источних крајева (Dossin 1970). Вредност, која се приписивала овом металу, као и кључну улогу Марија у његовој дистрибуцији, илуструје писмо краља из Катне, упућено Ишме-дагану, владару Екалате на истоку и брату Јасмах-Адуа. Текст је нађен у архивама државе Мари, јер га је Ишме-Даган вероватно тамо и упутио како би се његов брат позабавио тиме, због улоге Марија у снабдевању западних држава овим материјалом: Ова ствар је неизрецива, па ипак морам проговорити да олакшам својим осећањима: ти си велики краљ; затражио си ми два коња, а ја сам их ти послао. А сада ти мени шаљеш (само) 20 мина (с. 10 килограма) калаја. Зар ниси ти, без икаквог затезања и у потпуности добио (оно што си тражио) од мене? А усуђујеш се да ми пошаљеш ову мизерну количину калаја! Да ми ниси ништа послао, тако ми бога мојих отаца, не бих се оволико разгневио! (ARM5.20-, ANET: 628f.) Дипломатске везе одржаване међу дворовима различитих владара представљају још један аспект који осветљавају текстови из Марија. На површини, краљеви су гајили званичне, пријатељске односе, шаљући један другом богате поклоне који су пошиљаоца и примаоца везивали у заједништво поклањања, као и узимајући један од другог ћерку за жену како би учврстили такве односе (Zaccagnini 1983). Ипак истовремено је постојало и неповерење, па су амбасадори изаслани-

Ciuapu исшок

99

ци на дворовима суседних држава извештавали своје господаре о томе шта се заиста дешава: Своме господару говорим овако: овако говори Јарим-Аду, слуга твој. Таб-ели-матим и Син-бел-аплим, слуге Хамурабија (од Вавилона), који проборавише неколико дана у Машкан-Шапиру (део противничке краљевине Jlapce), стигоше у Вавилон. Од четворице људи што су јахали на магарцима, људи из Ларсе, који их допратише, сазнадох њихову поруку. Они су гласници следеће поруке (за Хамурабија): „Што се тиче војске о којој ми непрестано пишеш, чуо сам (да) непријатељ управља своје снаге ка другој земљи. Зато ти нисам послао своју војску; (али) моји су војници спремни. Ако се непријатељ окрене против тебе, моја војска he ти притећи у помоћ; [a] уколико се непријатељ окрене против мене, нека твоја војска дође мени у помоћ.“ Тако Рим-Син пише Хамурабију о народу Мутиабала. (ARM 2.72; Oppenheim 1967 [01]: 46) Овде је, дакле, краљ државе Мари добио обавештајне податке о савезништву између две значајне суседне силе које су му биле ривали.

Краљевсшво Марија Велика краљевска палата је један од најважнијих објеката пронађених у држави Мари. Све до открића Синкашидове палате у Уруку ( UVB 22 (1966); види стр. 77) и ископавања у Римаху, то је била једина мање-више у потпуности ископана палата из периода старог Вавилона; палата у невеликом центру Алалаха VII (данас Тел Атчана, у копненом залеђу оронтског залива, види Woolley 1953) подигнута је скоро један век касније и одликује се различитим архитектонским цртама, вероватно типичнијим за Левант. Палата у Марију је свакако била много већа и сложенија грађевина. Собе су биле груписане око низа дворишта, а на неким местима наслућујемо постојање другог спрата: пронађено је преко 260 просторија, дворишта и ходника, који чине велики део изворно покривеног локалитета од 2.5 хектара (с. шест јутара). Из године у годину, непрекинута француска ископавања појашњавају распоред и функционисање те величанствене палате (ал-Калези 1978, Margueron 1982, Gates 1884, Durand 1987). Велико изненађење, с обзиром на уобичајено неповољне услове за очување сликаних декорација, било је откриће изванредно обојених фресака-нарочито сложене композиције (данас у Лувру) која у срединггу приказује „устоличење Зимри-

100

Амели Курш

-Ј1има“ које обавља богиња рата, врло вероватно Иштар. Иконографија сцене се може непосредно упоредити са горњим делом Хамурабијеве стеле и показује да, иако се морамо чувати олаке претпоставке о томе да сведочанства из Марија пружају увид у стање у другим земљама, током тог периода јесте постојала заједничка култура. Ове палате су биле величанствени изложбени примерци, а разни краљеви беху заинтересовани да виде како изгледају палате њихових суседа; званичник државе Мари известио је свог краља колико је био задивљен палатом у Карани; у другом писму из Марија, краљ Јамхада прослеђује молбу краља Угарита, који беше слушао о чудесима палате у Марију и пожелео да је и сам посети. Економска основа државе Мари, која је омогућавала градњу тако раскошног здања, остаје умногоме нејасна, иако париски истраживачки тим, радећи на текстоцима, археологији и префињенијим тумачењима велике количине материјала, непрестано све више осветљава овај и многе друге проблеме. Познато је да су краљеви државе Мари, као и краљеви других области, предузимали радове на наводњавању како би побољшали род усева, а да је главна привредна активност палате, уз активно краљичино учешће, била производња тканина. То веома добро илуструју Илтани архиве из Римаха (Dalley et al. 1976, Dalley 1984, o краљевским женама и женама у верском култу, види Batto 1974). Чињеница да већина текстова потиче из палате може оставити утисак централистичке привреде где је палата средиште, али из многих наговештаја јасно је да то није био случај: као и у суседним државама, ту је било богатих земљопоседника, трговаца, ситних пољопривредника и сиромашних станара и наполичара. Постојао је систем следовања и поклона за накнаду краљевским званичницима-вероватно приход поврх њихових личних средстава. Још није сасвим извесно како је било уређено опорезивање, али државни приход се свакако стицао од дажбина разрезаних на транзитну трговину, од пограничне таксе за прелазак, путарине, бродске таксе и потраживања по основу поклоњене земље. С обзиром на контролу коју је Мари имао над кључним трговачким путевима, краљевски приход стицан од трговачких послова морао је бити огроман. Дипломатски поклони били су други извор краљевског богатства (Zaccagnini 1983). Будући да се они веома често помињу у краљевској преписци из Марија, тврдило се да у овом периоду није постојала дуголинијска трговачка размена: све је било ограничено на мале количине престижне робе које су дворови међусобно размењивали (К. Polanyi etal., Trade andMarkets in Early Empires, Glencoe, 111., 1957:257ff). Ову тезу би требало одбацити (Silver 1985 [ON], погл. 5). С напретком постигнутим у проучавању староасирских тргова-

Cuiapu исшок

101

чких механизама (види поглавље 26), сведочанства о приватним пословним подухватима у периодима Ура III (Powell 1977), Исин-Ларсе (Oppenheim 1954) и старог Вавилона (Leemans 1950; 1960; 1968), постало је очигледно да су, иако је палата активно учествовала у трговини, а понекад играла и водећу улогу, приватне трговачке мреже такође цветале-чак представљале значајан део месопотамске привреде (види уопштено Archi 1984 [ОЕ]).8 Тесни односи између сточара који су живели на ободима богатих обрадивих подручја и градског становништва и средишње власти представљали су важну одлику друштвено-политичког живота у свим државама овог времена; али о томе се детаљније зна само из докумената државе Мари. Разне групе сточара настањивале су одређене области, у којима су се обично кретале са својим стадима у потрази за испашом. Ово показују и разна племенска имена која се појављују у текстовима: нпр. „Ханаанци“, што упућује на то да се ова група усмеравала ка старој области Хана у горњој Месопотамији. Изрази који се користе за њихову друштвену организацију били су, изгледа, више аморитски него акадски, што вероватно указује и на њихову етничку припадност. Неки сточари су обављали и посао водича каравана кроз степе. Држава их је такође повремено запошљавала на сезонским радовима, регрутовала у војску (Sasson 1969), уређивала њихов приступ води и снабдевала их неопходном занатском робом, а понекад им давала и земљу. Споразуми између владе и сточарских група бивали су озваничени кроз ритуалне чинове (као што је „убијање магарца“), сасвим различите од оних који су се примењивали у међудржавним односима (Munn-Rankin 1956, Luke 1965, Matthews 1978). Прастара заблуда, која се коначно може разрешити захваљујући богатој документацији из Марија, јесте и то да су запрежне двоколице на Блиски исток увели индоевропски освајачи, који су продрли у ту област недуго после 1600. године. Тачна улога двоколица (много бржих и прилагодљивијих од кола на четири точка са магарећом запрегом) у рату у то доба није сасвим јасна, али очигледно је да су и оне и коњи обучавани да их вуку већ били у употреби (Моогеу 1986). Писма у којима се помињу добри коњи као нарочит поклон, који један краљ даје другом, јасно показују да их је тада било (уп. стр. 102). Молба 8 Бећи део тома којије приредио Archi садржи сведочанства критички настројена према тези коју износи Polanyi, осим обимне студије Ј. Renger-a о старовавилонском периоду. За одличан и потпун приказ, са обимном критиком Renger-овог става, види Р. Vargyas „ The problem o f private есопоту in the Ancient Near East", BiOr 44 (1987): 376-385.

102

Аж ли Курш

упућена краљу државе Мари пружа увид у то како се у то време ценила упортеба брзих коња, насупрот смиренијим мулама и магарцима: Нека годсподар мој поштује свој краљевски положај! Пошто си ти краљ Ханаанаца, а потом и краљ Акађана, нека мој господар не иде на коњима; нека мој господар (уместо тога) иде колима са мулама и тако укаже поштовање свом краљевском положају! {ARM 6.76) Иако преостаје много тога што треба разјаснити (а исправке старијих гледишта и нови текстови објављују се скоро сваке године), богатство документације из државе Мари о безмало сваком замисливом аспекту живота уистину је задивљујуће. Сведочанства о пракси откривања пророчанства, која се може упоредити са оном коју знамо из Израела каснијег доба, представља једно од понајвише изненађујућих открића. Видовњаци, мушки и женски, нису неопходно били везани за верске центре, што на први поглед изненађује. Божанска воља се могла открити на мноштво различитих начина. Један од најважнијих, у свим временима у старој Месопотамији, био је прорицање из црне џигерице, у коју сврху би ритуално била заклана овца, а потом разни делови њене црне џигерице проучавани и тумачени, зато што се сматрало да бог сунца „исписује“ знаке на црној џигерици. Била је то високо развијена наука (Jeyes 1980,1989) која је захтевала значајну обуку, а модели црне џигерице, јамачно коришћени за учење, пронађени су у Марију (као и на другим локалитетима у другим периодима). Посматране су, међутим, и природне појаве где се бележио сваки необичан догађај зато што су и они могли бити израз божанске намере: необични временски услови, чудновата рођења, животиње које се појављују на неочекиваним местима и кретање планета само су неки од примера. Било је важно известити краља о овим збивањима јер су она могла утицати на исход политичких догађаја, као и на добробит и стабилност земље. Још један значајан пут, којим су могле стићи божанске поруке, био је сан, или изговарање божански надахнутих речи. У природи таквих божанских откровења јесте да све и свако може бити њихов преносилац, те је сасвим могуће пропустити их зато што су њихови носиоци непредвидљиви и стога не увек консултовани. Било је стога веома важно да сваку такву појаву забележе званичници кад би за њу сазнали и да је пренесу краљу (уп. скорашње, Durand 1988). Текст, који следи, пружиће нам представу о томе како су изгледали такви извештаји, премда су у овом случају оба „божанска гласника“ повезана са култовима:

Сшари исшок

103

Говори мојој звезди (тј. мом господару, краљу): тако (говори) Иниб-шина. Раније, Шелебум, assinnum9 даде ми поруку и ја ти је написах. Данас једна qammatum-x.eaa}° од Дагана из Терке дође да ме потражи и говораше са мном. Ево њене изјаве: „Понуде за мир од човека (тј. краља) од Ешнуне су превара. Испод трске тече вода, а мрежом коју он плете ја ћу га покупити (тј. ухватићу га у замку коју је сам поставио). Уништићу његов град и све благо које потиче одвајкада, запленићу.“ Ето шта ми она рече. Сада буди опрезан. Не улази у град без пророчанства. С тим и оно што чух: „Он стално покушава да постане славан.“ Не тежи томе да постанеш славан (тј. у суштини: не поступај без божанског усмерења; не веруј у себе). (ARM 10.80; Durand 1988: br. 197) Један аспект живота у Месопотамији, који нам је постао много јаснији захваљујући материјалу из Марија, јесге природа правног процеса познатог као „оглед невиности у реци“ (Bottero 1981). То је био начин да се установи кривица у случајевима где није било доказа за почињено осим речи тужиоца против оптуженика (као што је прељуба, вештичарење, издаја, као и неки имовински спорови). Краљ је имао удела у овоме, бар утолико што је примао извештај о огледу невиности; такође изгледа да је он био тај који је наређивао примену овог свечаног и ризичног поступка. Оптуженик је ноћ уочи огледа невиности требало да проведе на посебно одређеном месту пошто је опрао руке и ноге, а да у зору изговори речи које краљ нареди. То је наглашавало озбиљност оптужбе. У краљевини Мари, место где се одигравао оглед невиности било је изгледа на реци Еуфрату код Хита, где је локални извор битумена можда чинио да река (оличење бога) изгледа нарочито моћна и тајанствена. Хит се у то време налазио у краљевини Вавилону, а то вероватно објашњава помињање у једном тексту „вавилонских слугу“ који присуствују огледу невиности (види даље, стр. 104). Поступак су започињале две стране износећи и оповргавајући оптужбе: 9 Чини се да је assin п ит био феминизирани хомосексуалац који је играо улогу луде у неким ритуалима; мислило се да је та особа евнух, али то није сасвим сигурно (за ширу расправу, види Durand 1988,395). 10 За qammaturn-*eiiy, при храму Дагана у Терки (још један цантар краљевине Мари) мислило се да је пророчица попут Сибиле, али се одскора тврди да је то највероватније била глумица у култовима, која се одликовала посебном фризуром, по којој је и добила то име (Durand 1988,396).

104

Амели Курш

Пре него што се Син-идинам оженио мноме, ја сам говорила да и оцу и сину (тј. оптужена, сада супруга Син-идинама, претходно је била проститутка). Једном приликом кад Син-идинам беше одсутан, он ми посла новости преко свог сина Аскудума. Овај ми рече: „Хоћу да се женим тобом“. Он ми пољуби усне, додириваше ми гениталије, (али) његов пенис није продро у моју вагину. Ја му рекох: „Није могуће мени да сагрешим против Син-идинама!“ У кући где сам била нисам учинила ништа што не треба да учиним свом господару. (Charpin et al. 1988: бр. 488) Овај опасан оглед невиности су често на себе преузимали заменици оптужених: у случају племића, становници њихових градова и села су иступали уместо њих, за краљицу је обично дворска дама излагана огледу невиности, док је у случају оптужбе против младе девојке, њена мајка уместо ње ускакала у реку. Један дугачак текст показује да су оптужени, или њихове замене, морали да зароне у реку и да пливају испод воде веома дуго пре но што ће изронити како би били разрешени кривице.11То је захтевало извесну издржљивост, па су понекад читави тимови људи пролазили кроз оглед, тако што су најпре у воду улазили најснажнији, а потом слабији: Говори мојем господару: тако (говори) Meptum, слуга твој. Што се тиче људи који су морали да роне у име Шубрама и Хаја-Сумуа које посла мој господар, ја послах са том групом људе од части и поверења. За почетак, они дадоше жени да зарони и она исплива. После ње, дадоше старцу да зарони. (Пливајући) дужину од 80 (мера) по средини бога (тј. реке), он успе и потом изађе. Након њега, друга жена би приморана да зарони, па и она изађе. После ње, трећу жену; река „привенча“ (њу: тј. утопила се). Пошто је старац издржао оглед на даљину од 80 (мера) и да је река „привенчала“ трећу жену, људи Хаја-Сумуа одбише да допусте преосталим трима женама да зароне. Они признадоше: „Град и земља нису наши.“ Старац, падајући пред ноге Шубрамових људи, рече: „Не дајте да остале жене зароне (у реку) да не би умрле! Биће нам задовољство да направимо таблицу којом се одричемо захтева за град и земљу, тако да неће бити захтева више никад и да град и земља припадају Шубраму.“ Онда пред људима 11 Месопотамски оглед невиности водом није налик на средњовековне европске огледе кад су оптужени губили живот било да потону или да испливају - у Месопотамији, кривци су тонули и давили се, док би невини испливали и преживели.

Сшари исшок

105

од части, вавилонским слугама и градским оцима, они беху приморани да сачине таблицу о одрицању од захтева. Ја сада шаљем свом господару људе који су ронили, како би их он испитао. (Bottero, 1981; Durand, 1988: бр. 249) Сведочанства о огледу невиности из краљевине Мари веома су важна зато што их други месопотамски законици, као што је Хамурабијев законик, помињу као начин решавања неких случајева, али без тачнијег описа, наравно, шта он подразумева. Чини се да је то била традиционална дуготрајна пракса, као што показује чињеница да се огледи невиности у реци помињу почев од трећег миленијума па све до шестог века. Информације, које тек треба да изнедри материјал из Марија, обећавају исто онолико колико је већ познато, а овде су поменути тек мали делови разних аспеката живота које он осветљава (живописну расправу о многим другим аспектима даје Dalley 1984). Огромно богатство детаља које садрже ове архиве значајно је унапредило наше разумевање Блиског истока у овом периоду. Али можда је најдрагоценији непосредан увид који нам текстови пружају у поједина довијања главних политичких фигура тог доба. Посебно је забаван овај ојађен и улагивачки тон Јасмах-Адуа, кога је његов отац, Шамши-Адад, често грдио што није енергичан као његов брат, Ишме-Даган од Елкате:12 Говорим Бабу свом: тако (говори) Хасмах-Аду, твој син. Послушао сам таблицу што ми је Бабо послао, која гласи овако: „Колико дуго још морамо да те држимо на узди? Ти си дете, ти ниси човек, немаш браде на лицу! Колико ћеш још бити неуспешан у ваљаном вођењу свог домаћинства? Зар не схваташ да твој брат заповеда огромним војскама? Зато ти (боље би ти било) заповедај како треба својом палатом и својим домаћинством!“ Тако ми је Бабо написао. Сад, како ја могу бити дете и неспособан да водим послове кад ме је Бабо уздигао? Како то да је, мада сам одрастао са Бабом од малена, неки слуга или когод други успео да ме отпади од Бабове наклоности? Зато ја сместа долазим код Бабе, да се са Бабом поразговорим о својој несрећи! (ARM 1.108; Dalley 1984:34) 12 Придржавала сам се превода који је урадила Dalley (1984: 34), иарочито њено успешно решење којим је форму од мила ,,Addya“ за Шамши-Ададово име превела као „Бабо“ (,,Daddy“), што дочарава атмосферу овог обраћања.

106

Амели Курш

2е ХАМУРАБИ И ПРВА ВАВИЛОНСКА ДИНАСТИЈА (1894-1595)

Успон Вавилона Вавилон је још један пример града којим је владала аморитска династија, која је нагло постала запажена; с једне стране настојећи да опонаша ранија велика царства, а с друге, борећи се да преживи успостављајући свеобухватну политичку превласт и уклањајући противнике попут Jlapce, Ешнуне, Асирије и државе Мари. Постоје тешкоће у праћењу успона Прве династије Вавилона, почев од Сумуабума 1894. све до Хамурабијевог оца, Син-мубалита (1812-1793; види табелу 8). Локалитет Вавилона представља проблем; на њему је нађено веома мало остатака из доба пре његовог најславнијег периода као престонице Неовавилонског царства (626-539; види поглавље 11д) због веома високог нивоа подземних вода. Стога, политичко средиште Хамурабијевог царства није изнедрило готово никакав материјал. Стога, при реконструкцији његове историје зависимо од преосталих имена-година и архива са других локалитета. Неке од њих су веома обимне и информативне, нарочито у погледу привреде и пословања, али и друштвених прилика и праксе (уп., на пример, Stone 1977, Yoffee 1977, Kraus 1979, Jeyes 1983, Charpin 1986). У архивама из Марија повремено се помиње Вавилон и повелик број углавном лаконских краљевских натписа владара који су припадали династији (Karki 1984, Frayne 1990). Важан локалитет, где је пронађено веома много материјала, јесте Сипар, недалеко од Вавилона, који је веома рано доспео под власт вавилонских краљева (Harris 1975). Али ширење краљева из дотад непознатог града Вавилона било је ограничено пре Хамурабија; кад је Хамураби дошао на власт (1792), Вавилон је контролисао Дилбат, Сипар, Киш и Борсипу-сви ти градови били су у његовој непосредној близини. Углавном је извесна чињеница да су победе по којима су назване Хамурабијеве владалачке године од седме до једанаесте, биле резултат ратова које није водио као независан владар, већ као савезник тада моћнијих краљева, Шамши-Адада I из Асирије и Рим-Сина из Ларсе. Другим речима, Хамураби је на почетку био само један од многих краљева који су „пратили“ другог, снажнијег владара, што је живописно дочарано у писму Итур-Асдуа ip Марија (стр. 96). Његова политичка експанзија се не може датовати пре његове тринаесте године владавине (1763), али се потом његова контрола веома брзо ширила. После успешног похода на источни део области око Тигра, усле-

Сшари исшок

107

дио је пораз великог Рим-Сина из Ларсе, што је Хамурабију у једном потезу омогућило контролу над Исином, Уруком, Уром и Нипуром, као и над пространим доминионима Ларсе. Тако су за кратко време главни градови јужне Месопотамије, значајни у погледу краљевске идеологије, као и економског и пољопривредног богатства, били на дохват Хамурабију. Током 1761. он је томе прикључио и контролу над Ешнуном, што му је пружило директан приступ путу код Дијале, који је повезивао ирански плато са месопотамском долином, као и његовој богатој трговини; Асирија са својом значајном трговачком мрежом и делови Загроса такође су освојени. Током 1760. ова брза и обимна освајања крунисана су покоравањем државе Мари, чији су бедеми уништени две године касније. То је означило крај улоге Марија као важног политичког центра, а Хамураби је могао да прошири своју власт на запад дуж Еуфрата, укључујући и значајне копнене путеве преко Џезире (види стр. 97). Сада је био у непосредном додиру, а делио је и границу, са краљевином Јамхад/Алеп, која је играла тако значајну улогу на Блиском истоку у то доба (види стр. 94-97). Године 1755. Ешнуна је потпуно уништена поплавама. Хамураби је сада био неоспорни, једини и непосредни владар веома простране територије која се лако може упоредити са царством Ура III, а контролисао је путеве дуж којих је ишла трговина драгоценом, као и неопходном робом (сребром, златом, лапис-лазулијем, корналином, егзотичним дрветом, калајем, бакром, коњима).

Краљ, земља и поданици Већина сведочанстава за разумевање политичког устројства Хамурабијевог царства потиче из Сипара (северни Вавилон) и области Ларсе на југу. Ова друга су једнострана утолико што представљају архиве краљевских званичника задужених за земљу која је припадала круни. Хамурабијев стил вршења власти, према овом материјалу, означен је као програм намерне „секуларизације“ (Harris 1975) ипоновног успостављања централизоване краљевске контроле над производњом и трговином (Yoffee 1977). Такви ставови се морају променити јер су засновани на погрешним представама, с једне стране у погледу улоге храма у ранијим периодима, а са друге, како је истакнуто, материјалима који потичу из управљања краљевском земљом (Kraus 1979; Charpin 1987). Политичка контрола је, наравно, у великој мери почивала на Вавилону као резултат Хамурабијевих освајања, а велика пространства земље, која су припадала пораженим краљевима, сада су

108

Амели Курш

постала власништво краља Вавилона. Та нова имања у власништву круне проширивана су крчењем нових површина и системима за наводњавање, што је довело до повећане краљевске производње вуне, тканина, рибе, урми и житарица. Последица тога била је сразмерно већа улога коју је круна играла у спољној трговини; али, како је показао Kraus (1979) ова улога, премда значајна, није била и монополска и представљала је само половину-остатак пословног капитала за трговачке подухвате давали су приватни трговци. Исто тако, представа да су посленици верског култа постајали зависни од краља, уместо да зависе од наводно аутономних храмова, није убедљива; како су градови, попут Сипара, долазили под власт Вавилона, краљ је имао обавезу да у тим центрима именује представнике верског култа и одобри њихове приходе. Видети у овоме планиран програм секуларизације значи избегавати питање ранијих односа таквих служби са политичком структуром, а тамо где постоје сведочанства (РДIII Лагаш, Акад, Ур III, Исин, Мари) све указује на то да је именовање високих званичника култа увек вршио сам краљ. Материјал из доба Хамурабијеве владавине, а у мањој мери из доба његових наследника, пружа известан увид у друштвену структуру Месопотамије и у начин на који су људи били везани за краља. Званичници и краљевске слуге су добијали обрадиве површине за самоиздржавање као део својих принадлежности, док су војници разних чинова добијали земљишне поседе, уз које је ишла и обавеза да се испуњавају одређене дужности које је власт захтевала. llkum је назив за ове сложене дужности, а војна служба је свакако била једна од њих, иако не и једина-обезбеђивање радне снаге за краљевске грађевинске пројекте и производња одређене робе за палату такође су биле неке од обавеза. Поклони у земљи ове врсте били су брижљиво надзирани: постојала су строга правила о њиховом завештавању наследницима, а продаја је била ограничена. Свако ко би добио такав комад земље, а да није изворни прималац тог поклона, морао је да преузме обавезе онога којем је земља првобитно била додељена. Постоји претпоставка да су ова ограничења у располагању земљом довела до све чешћег давања плацева у најам, при чему су се закупци све више задуживали због слабих жетви и падали у дужничко ропство. Опет, овај образац не треба посматрати као нешто особено за Хамурабијеву владавину и његову династију; била је то трајна црта месопотамског живота која је само боље осветљена у ово доба. Обзнањивање „правичности“ (mlšarum) као редован краљевски чин приликом ступања на престо, који је имао за циљ да разреши људе дужничких обавеза и ропства, потврђено је у ранијим периодима и на другим местима (види стр. 73).

Сшари исшок

109

Најбоље очуван примерак таквог чина јесте »шаги/и-едикт Ами-садука (1647-1626), претпоследњег владара Прве династије Вавилона (Kraus 1958; 1984), али пракса и економски односи, које он подразумева, постојали су и много раније. Краљевску земљу су обрађивали људи који су плаћали годишњи порез (biltum), делом у пољопривредним производима или роби, а делом у сребру. Палата је, са своје стране, земљораднике снабдевала воловима, пољопривредном опремом и водом за увек неопходно наводњавање. Исто тако, краљевска крда и стада чували су приватни чобани, који су се уговором обавезивали да их напасају, бринули се да се стада редовно годишње размножавају и плаћали износ у сребру као накнаду за личну зараду коју су остваривали од животиња, које им беху поверене на старање. Водили су брижљиву евиденцију о угинулој стоци, чије су лешине предавали стрводерима; заузврат су ови давали одређену количину материјала по свакој лешини, као што су вуна и кожа, те нешто сребра. У сваком случају, и палата и они који су по уговору радили за њу имали су зараду и издржавали се од овог посла, који је обично обезбеђивао допунске приходе појединцима који су такве уговоре склапали (Charpin 1987). Хамураби је најчувенији због свог законика, написаног на великој каменој стели (2,25 m високој) коју су почетком овог века пронашли француски археолози у Сузи; њу беху отели еламитски краљеви у тринаестом веку, највероватније из храма Сипара у Шамашу (за превод, уп. ANET: 163-180; TUATlll: 39-80). Текст је делимично избрисан простором који је направљен за натпис еламитског краља, али је изузев тога изванредно очуван. Научници су пролили читаве реке мастила покушавајући да докуче његову функцију, а ова дебата је далеко од тога да буде окончана. Заобљени врх стеле (тик испод трећине њене висине) приказује сцену „краљевског устоличења“ сродну оној са фреске у палати у Марију: Хамураби стоји у положају дубоког поштовања испред трона бога Шамаша (бог сунца и стога покровитељ правде, као што сунце осветљава све), који седи док му се зраци шире из рамена, а на глави има високу круну са мноштвом рогова и поклања краљу штап за мерење и клупко канапа-симболе његове улоге као правичног краља и освајача. Испод тога су закони, предивно исписани, уоквирени дугим прологом и епилогом написаним у стилу химне; књижевна форма ових делова „законика“ подсећа на раније краљевске химне и спадају међу најлепше примере раног књижевног акадског. Пролог и епилог потврђују да је стела постављена пред крај Хамурабијеве владавине попгго описују како његово краљевство обухвата области и градове које је освојио тек после тридесете године вла-

110

Амели Курш

сти. У ствари, најраније датовање стеле би могло бити негде око четрдесете године његове владавине (владао је четрдесет две). Тешко је спознати који тип краљевског едикта представља Хамурабијев законик; он није једна од обзнана о укидању дугова, а премда помиње Хамурабија као „праведног краља“, то је вероватно учињено двадесет прве године његове владавине и не може се лако поистоветити са самом стелом. Збирка обичајних закона, које он садржи, представља веома разнородан узорак, а цене које препоручује за разну робу изгледају идеалистички и имају мало везе са стварно исплаћиваним ценама, које су прилично поуздано потврђене у каснијим пословним текстовима. Најзад, примећено је да постоји тек ретко помињање у постојећим правним документима које би се могло односити на Хамурабијев законик. Све ово је довело до утицајне претпоставке (Finkelsten 1961; 1965) да закониктреба класификовати као пример краљевске самопохвале; при чему краљ поткрај своје владавине даје извештај боговима о својим постигнућима, међу којима важно место заузима његова улога браниоца правде (Westbrook 1989). Ово гледиште би могло свести чувени законик на опширан текст краљевске идеологије, који ни на какав опипљив начин није утицао на живот Хамурабијевих поданика. Премда је свакако играо ову улогу, она не искључује и неку практичнију функцију. Ова запажања, стога, можда треба изменити, а делимично преведено писмо указује на то да се наднице које је прописао Хамураби на стели, заиста помињу у једној каснијој прилици: (износ) надница за најамне раднике записана је на стели, (стога) у складу с оним што су вам рекли, немојте им ускраћивати наднице, било у јечму или у сребру. (Chicago А3529: 12; G4DN/1: 364-365) Уколико се ово односи на Хамурабијеве законе, што је веома вероватно, онда то јасно одражава значајну улогу коју је играо краљ као извор једнакости и правне власти, активно и делотворно штитећи своје поданике од експлоатације, у складу са његовом личном изјавом у епилогу закона: Ја, краљ који стоји за главу и плећа изнад краљева-моје речи су избор, мојој приљежности нико није раван. На заповест бога сунца, великог судије неба и земље, нека моја правда постане видљива у држави; на заповест Мардука (бог-заштитник Вавилона) нека оно што сам написао нико не избрише; у Есагили (Мардуково светилиште у Вавилону), који волим, нека се моје име вечито изговара са захвалношћу.

Сшари исшок

111

Нека грађанин који је претрпео штету и води правни поступак приђе мом законику (званом) „краљ правде“, нека прочита моју исписану стелу, нека му моја стела осветли правну ситуацију, нека види своју правну одлуку, нека му срце смиреније дише (и каже): „Хамураби, господар, који постоји за људе као прави отац, постарао се на заповест свог господа Мардука, досегао жељу Мардукову и горе и доле, задовољио срце Мардуково и заувек оредио добробит за људе и помогао да земља добије своју правду“-нека изговори то пред господом мојим Мардуком и госпом мојом Сарпанитум (Мардукова пратиља) и нека ме благослови свим срцем. (СН XLVII: 80-XLVIH: 47) Шта год мислили о претпостављеној улози овог законика [покушај да се разреше сукоби између круне и локалних тела (Diakonoff 1971?) збирка посебних краљевских одлука у специфичним случајевима (Petschovv 1984?)], нема сумње у богатство информација које он пружа о многим аспектима старовавилонског друштва. Упркос трајним проблемима око разумевања неких делова терминологије, нарочито кад су посреди разне друштвене групе (DiakonofF 1971), он илуструје ужурбан живот у овом периоду и преплиће се са упечатљивим материјалом пронађеним у многим малим приватним архивама које садрже породична писма и пословну документацију. У једном тексту из Ура налазимо, на пример, како суседи решавају спор око међе својих имања: Дужина: 1V2мера 2 лакта (с. 10 ш); ширина: 1 лакат 6 палаца (0,60 m): део зида који припада Лу-Нани и Ели. Ела ће га поправити о свом трошку: за трошкове зида, за 6 m Лу-Нана ће дати накнаду Ели. Ела мора поставити катанац (на врата) Лу-Нане. (UET 5: 25; уп. Charpin 1986: 100-102) Док је оглед невиности (ордалија) у реци (уп. стр. 103-104) био коришћен да разреши оптужбе за нека злодела (нпр. вештичарење, СН §2), у другим случајевима су се користиле свечане заклетве на божанским симболима (Ries 1989), као што казује овај текст из Ура: У дворишту храма Нингублаге, Усели и Енамтисуд беху искушани. Они приступише; оружје Нингублаге беше изнето, а Усели изјави заклетву: „Заклињем се да не знам, да нисам сакрио, нити да поседујем икакве житарице, сребро, одећу и турбан који припадају Енамтисуду.“ (Следи списак седам сведока.) (UET 5 254: Charpin 1986: 88-89)

112

Амели Курш

Многи закони се односе на брак и наслеђивање. Сложени обреди повезани са браком детаљно су реконструисани из једног ондашњег документа (Greengus 1966). Венчање је представљало дуг, вишедневан догађај. Најпре би невестин отац послао поклоне (одећу, сребро и прстен) младожењи; затим су приношене жртве у храмовима родних градова невесте и младожење; свадбени поклони, углавном храна и друге ствари, доношени су у невестину кућу на пладњу како би га невестин отац вратио преко младожењиног брата, са још више хране, не би ли се младожењина породица погостила храном коју је спремила породица, са којом ће се ускоро ородити. Потом би младожењини рођаци посетили невестин дом где су се гостили и где је извођен некакав обред, после којег би стигла младожењина мајка (у овом случају она је можда замењивала преминулог младожењиног оца), па се и сама погостила. Она је затим изводила обред у храму и присуствовала обреду купања невесте и саливања уља на њену главу. После тога се враћала кући, у пратњи неколицине рођака и носећи још поклона и хране. Потом је, најзад, младожења улазио у невестину кућу (Malul 1989) и у њој живео четири месеца, заједно са четири свадбена пратиоца, након чега би невеста била одведена у свој нови дом да живи са својим мужем и његовом породицом. Као у многим патрилокалним друштвима, супруге су могле постати предмет непријатељстава и жртвена јагњад у породичним свађама-оне су новопридошлице, које још имају везе изван мужевљеве породице. Занимљива групица текстова (Walters 1970/1) приказује оца и сина који се свађају јавно пред сеоским старешином. Сасвим је јасно да се син огрешио о породично имање, али занимљиво је да отац не проглашава њега правим преступником, већ кривицу пребацује на своју снаху и њену мајку, које су, како вели, опчиниле његовог сина. Син одговара на исти начин, рекавши да је оца зачарала „његова чаробница“-на жалост, њен идентитет није познат (па стога и тачно сродство са породицом). Али важна одлика овог случаја јесте да два мушка крвна сродника одговорност за сукоб између оца и сина пребацују на рањивије женске придошлице. У неколико наврата Хамурабијеви закони разликују три друштвене групе: amlum („човек“, „мушкарац"), muškenum (?), („издржавано лице“) и wardum (роб). Ова последња категорија је неспорна, али је прве две изузетно тешко тачно дефинисати. Могуће је да се под awllum, слободни грађанин, подразумевао, насупрот muškenum-y, „краљевски плаћеник / лице које издржава палата“ (Diakonoffl971), али то питање остаје отворено. Називи, свакако, указују на разлике у правном статусу, пошто су казне варирале, у зависности од тога којој групи припадају преступник, односно жртва. Међутим, уопште није јасно да ли ове три категорије указују на силазну друштвену хијерархију, па није извесно да ли је muškenum увек био на нижем степенику друштве-

Сшари исшок

113

не лествице него awllum (Postgate 1992; 239-240). Насупрот томе, код робова у власништву нема проблема у одређењу; они су били означени или посебном фризуром или неком тетоважом, чија се промена или уклањање сматрало кривичним делом. Многи закони се баве проблемом одбеглих робова и њиховог повратка. Два закона се тичу случаја кад и супруга и кућна робиња роде децу мужу. Лако је замислити емоционалне и друштвене проблеме који могу проистећи из ове ситуације. Хамурабијева одредба је јасна: §170: Уколико супруга изроди децу човеку и робиња му такође изроди децу, те уколико отац за свог живота призна као своју децу коју му је изродила робиња и постави их да буду једнаки са децом његове супруге, онда ће, кад отац умре, супругина деца и робињина деца поделити имовину очевог дома на једнаке делове; наследник, супругин син, може први одабрати свој део и узети га. §171: Уколико, пак, отац за живота не призна као своју децу коју му је изродила робиња, онда кад отац умре, деца робињина не могу делити имовину очевог дома једнако; робиња и њена деца ће бити ослобођени, а супругина деца не могу полагати право на децу робиње као на своје робове. (СН§§ 170-171) Занимљиво је да се у законику такође појављује читав низ женских обредних ликова, а ту се регулише и њихов однос према остатку друштва. Неке од њих се могу удавати, али им није допуштено да рађају децу, те у ком случају се мужу додељује робиња која ће родити дете за њих. Једна група (иако не истоветна са оном која се појављује у Хамурабијевом законику), naditu из Сипара, нарочито је добро позната из архива пронађених у манастиру где су живеле (Jeyes 1983; Harris 1989). Оне су биле кћери из породица на високим положајима, укључујући и кнегиње из околних држава. Девојке су биле посвећене богу Шамашу из Сипара као „заручене" и развијале су посебно тесну везу са његовом дружбеницом Ајом. Оне су у манастир доносиле своје свадбене дарове, а могле су узети и ново име приликом приступања (Dalley 1984:105). Потом су живеле са својим слугама у кући у оквиру манастирског бедема, повучене и неудате. Једна од њихових главних дужности, чини се, била је да се моле за добробит својих породица. Оне су се такође активно бавиле пословима, користећи спољне сараднике и, премда се тако увећан мираз враћао породици naditu након њене смрти, она је нешто од своје имовине могла и слободно завештати. Такође је могла усвојити ћерку и својој посвојеници завештати имовину, али је породица имала право да завештање оспори. Премда ускраћене за топлину свакодневног породичног живота, naditu су задржавале тесне везе и емоционални однос са својим породицама, на које су се и даље ослањале. Оне су биле веома

114

Амели Курш

свесне угледа који њихов положај доноси њиховим родитељима, па то и користиле да од њих добију још по нешто, као што казује ово писмо Еришти-Аје, кћери краља Зимри-Лима из државе Мари: Ја се стално, стално молим, стално!... Кад сам ти писала прошле године, ти си ми послао две слушкиње, али једна од њих је умрла, а сад су ми довели још две, а једна од њих је такође умрла. Ја сам оличење дома твога оца, па зашто онда не добијам ваљано издржавање? (ARM X 39; Dalley 1984: 105-106) * * *

Ово су тек примери широког низа свакодневних активности који се појављују у законику и који се помињу у личним документима из тог периода. И док нам може бити тешко да откријемо политичку историју, документација која се односи на свакодневни живот представља прави ковчег са благом кад су по среди информације.

Пропаст Вавилона Обично се тврди да се Хамурабијево царство распало непосредно након његове смрти, а да су његова постигнућа била једнако пролазна као постигнућа Шамши-Адада. Ово је претеривање. Т ачно је да његови наследници нису одржали контролу над свим областима које он беше освојио, а област државе Мари Вавилон је изгубио двадесетак година по његовој смрти, упоредо са развојем Новог царства Хане (вероватно смештеног на Терки), које је покривало истоветну територију као и Мари у својим најбољим данима (G. i М, Bucellati у Weiss 1985 [OGc]; Rouault 1984). Исто тако, низ политичких немира на југу Вавилона, укључујући и побуну у Ларси, проузроковали су најзад (осамдесетак година касније) губитак непосредне контроле над уносном заливском трговином и некима од богатих области на крајњем југу, нарочито маслињацима и значајним рибњацима у мочварама, уз успешно успостављање још недовољно познате „Приморске династије“ на овој територији (RLA 8:6-10). Стога се, у ствари, краљевство којим су владали Хамурабијеви наследници смањивало током извесног периода, али овај процес је био постепен, а Вавилонска краљевина је остала веома важан политички чинилац, заједно са Јамхадом и Ханом, све док град у једном нападу није уништио хетитски краљ Муршили 1,1595. године п. н. е. (види поглавље 5c): то јест, све је потрајало око 150 година. Више проучавања захтевају релативни успеси династије него њени проблеми и коначна пропаст.

Сшари исшок

115

3. ЕГИПАТ ОДIДО XVIIДИНАСТИЈЕ (с. 3100/3000-1552)

Земља и окружење Херодотова чувена реченица „Египат је дар Нила“ (Историја 25) није претеривање. Ова земља је највећа и природно најплоднија оаза у северној Африци, зато што је овде Нил кроз кречњак и пешчар прокрчио сразмерно широку водоплавну равницу. То је сасвим различито од области која се протеже ка југу, северно од Асуана и према Судану. Овде је долина веома уска, речно корито неретко прекидају велике стене, због чега је пловидба онемогућена, а земља често врло каменита. Ова стенама посејана област позната је као Нубија, често (погрешно) називана и „Етиопија" у старијим књигама. Долина Нила такође дели Египат од пустиња на истоку и западу. Та разлика је упадљива не само из ваздуха, већ и на земљи; докле год досеже наводњено и обрађено земљиште, земља је тамно смеђа, покрај самог њеног руба почиње жути песак бесплодне пустиње. Могуће је стајати једном ногом на доброј обрађеној земљи, а другом на негостољубивом песку пустиње. С обзиром на крајње ограничену обрадиву област, обично је (мада не увек) био случај да се насеља и поља налазе на наводњаваној земљи, док су некрополе биле смештене у пустињи. Асуан и први катаракт обележавали су традиционалну јужну границу Египта од почетака I династије па надаље. Одавде, на север дуж Нила до Мемфиса, протезала се област која се данас уобичајено назива „горњи Египат“, подељена у историјском времену на двадесет „канонских“ административних округа. Северно од Мемфиса лежи делта Нила, где се река дели на мноштво рукаваца. Велики део ове области био је мочваран. Земљиште је велико и потенцијално веома богато, али његова мочварност га чини тежим за обрађивање. Северни део Египта се традиционално назива „доњи Египат“ и он је био подељен на низ административних округа. Област између Мемфиса и Абидоса данашњи научници веома често називају „средњи Египат“. Ово одређује део Египта где је водоплавна долина много пространија него даље на југу. Египћани, међутим, овај део нису сматрали посебном облашћу када помињу у историјском периоду ,Две Земље“, они несумњиво мисле на горњи и доњи Египат онако како су овде дефинисани. Нил је за Египат био жила куцавица, која повезује заједнице распоређене дуж његових обала, па се саобраћај одвијао превасходно речним бродовима. Средишњу улога Нила за читав живот Египта ваљано илуструју египатски изрази за смер и правац: север се називао

116

Амели Курш

„низводно“ ајуг „узводно“. Најзабавнији опис (за нас) сачуван је у тексту Тутмеса III (петнаести век) који је, описујући Египћанима реку Еуфрат у северној Сирији (која тече од севера ка југу), морао да каже како она „текући низводно тече узводно“. Но, Египат се није састојао само од уског комада обрађене земље који лежи на двема обалама реке. Околна пустиња је такође пружала значајне ресурсе. На запад се простирала Либијска пустиња, коју су настањивали сточари, прошарана мноштвом оаза, међу којима су највеће Бахрија, Сива, Фарафра, Дакла и Карга. Током периода политичке снаге, Египат је покушавао да успостави контролу над њима, а људи су тамо могли бити протерани. Кад је власт Египта над њима била мање сигурна, оне су могле послужити као уточиште. Оне су биле веома плодне области покрај пута, који их је повезивао међусобно и са Нубијом даље на југу. Од њих су водили и путеви ка долини Нила (Giddy 1987). Мање је извесно то да ли су се дужи пустињски путеви могли редовно прелазити пре но што се употреба камила уобичајила у Египту (не пре шестог или петог века). Такође, на западу Египта, но ближе долини Нила, простирала се удолина Фајум са језером које се пунило из једног рукавца Нила (Бахр-Јусуф), југозападно од Мемфиса. Како би област постала погодна за пољопривреду, вода која је напајала језеро морала се скренути у другом правцу. Био је то огроман задатак; у птолемејском периоду (од трећег до првог века) учињен је велики напор и силна пространства земље су постала обрадива. На отимању земље од пустиње радили су пре тога и краљеви дванаесте династије, који су знатно развили ову област. Сматрало се да су они учинили обрадивим 450 km2 земљишта, али тачна величина није поуздано утврђена. Уз брижљиво управљање, сваке године су се могле убрати две жетве. Друга област подаље од Нила на западу био је Вади ел-Натрун, близу западне делте, са сланим језером, извором натријум-карбоната (природне соде) коришћене за чишћење, производњу стакла и мумификацију. На истоку, полуострво Синај повезивало је Египат са западном Азијом. Контрола над копненим трасама и приобалним путем била је значајна за египатску безбедност и трговину. На самом Синају налазили су се важни рудници тиркиза и бакра (Серабит ел-Кадим, Вади Магара). Египћани су користили тиркиз од најранијег периода своје историје, али сведочанства о вађењу бакарне руде се обично не повезују са остацима нађеним у Египту. У каснијем новом царству, једно богато налазиште бакра много даље на истоку у Тимни, недалеко од данашњег Елата, експлоатисаноје у корист Египта (Rothenberg 1972). Даље на југу, источно од главне долине Нила, источна пустиња је би-

Сшари исшок

117

ла богата минералним изворима, нарочито алабастером (Хатнуб), кварцитом (Гебел Ахмар), грауваком и златом (Вади Хамамат). На неколико места путеви су водили преко планина Црвеног мора до обале где се налазило неколико египатских лука. Одатле су се поморске експедиције отискивале до чудесне земље Пунта, извора тамјана, смештеног највероватније у данашњој Еритреји. Један од најбогатијих суседа Египта и стална мета славољубивих краљева била је Нубија. У свом јужнијем делу, у области петог и шестог катаракта, Нубија је потенцијално веома плодна, а ту је истовремено са Египтом цветало неколико значајних политичких ентитета са различитим културама (Trigger 1976). Земља Нубије се конвенционално такође дели на две области, „доњу Нубију“, која означава простор од првог до другог катаракта, док је „горња Нубија“ област иза тих граница, која делом обухвата и Судан. Доњу Нубију су Египћани понекад звали „Вават“, а горња Нубија је позната и под називом „Куш“. Али Куш је коришћено и да уопштено означи целу Нубију. Ту се такође појављују други називи, који јамачно одражавају политичке промене у региону. Нубија је област нарочито богата наслагама бакра, злата, аметиста и диорита. Она је, међутим, имала сразмерно бројно, премда раштркано, пољопривредно становнипггво, а већ од раног доба египатске историје постоје записи о нападима зарад отимања стоке и заробљеника, које су Египћани предузимали против свог јужног суседа. За Египат је то био један од главних извора људства и радне снаге, нарочито за војску; чини се да је била основана нека врста полицијског одреда који се састојао само од припадника једне доњонубијске групе, Меџаја. Нубија је такође пружала Египту приступ реткој и егзотичној роби из подсахарске Африке - као што су пигмеји, нојева јаја, абонос и много шта друго - која је била високо цењена на двору египатских владара. С правом је Нубија названа „пролазом до Африке“ (Adams 1975 [OGg]). Египћани су непрестано настојали да контролишу, чак и да припоје Нубију, бар њен северни део, па су зато сукоби између те две области били уобичајени. Током већег дела знане историје, клима у Египту је била веома сува, због чега је његов опстанак у потпуности зависио од наводњавања са Нила. Египат је био изложен дугорочним климатским променама, као што је „влажнији период неолита" (Butzer 1976), која је потрајала од с. 10.000. до с. 5000. године и током које су пустиње на истоку и западу вероватно биле гушће настањене. Затим је наступило постепено исушивање, које достиже врхунац крајем четвртог миленијума и условљава све веће насељавање у долини Нила. Али осим ових дубоких, спорих промена, Египат је изложен сталним променама нивоа

118

Амели Курш

поплава Нила, од којих зависи узгајање усева. Од етиопских монсуна набуја Плави Нил, годишње падавине и отапање снега подижу ниво Белог Нила. Ове набујале притоке некад су узроковале да водостај Нила порасте и сваке године редовно поплави Судан и Египат. Годишња поплава се данас контролише помоћу низа брана и устава за наводњавање, чија је градња започета у прошлом веку (1830) и завршена 1960-их година подизањем велике Асуанске бране, која је заувек потопила већи део доње Нубије и сгворила језеро Насер. Али пре тога, годишња поплава је у Египту почињала у јулу, врхунац достизала у августу и септембру, а повлачила се у октобру. Обично је обезбеђивала довољно воде за једну жетву. Поплавна вода се није просто преливала преко обала реке, већ се распростирала кроз мноштво канала до низије иза насипа подигнутих дуж обала, на којима су била насеља. Највећи напор се морао уложити у контролу поплавне воде и њено што ефикасније коришћење, а тај задатак се могао обавити на нивоу административних области на које је Египат био подељен (Butzer 1976). Кад би се вода повукла, остављајући за собом плодан црни муљ, усеви (емер, јечам, махунарке, поврће, сусам и памучна трска) сејали су се и жњели од јанунара до марта. После жетве, Нил је имао најнижи водостај. Надолажење и опадање Нила стварало је сезонске обрасце за Египћане: не четири годишња доба на која смо навикли у умереној Европи, већ три годишња доба која означавају сасвим другачији циклус земљорадње: „поплава“, „опадање поплаве“ (обрађивање земље) и „суша“ (жетва-лето). Добри (тј. високи) Нил се ишчекивао с нестрпљењем сваке године, а људи распоређени на југу да прате подизање водостаја слали су поруке на север како би известили централну власт да ли ће поплава бити богата, а са њом и жетва, или то неће бити. Добри Нил су прижељкивали и краљеви, као знак да је њихова владавина благословена, како показује овај одломак из химне која слави долазак Рамзеса IV (XX династија, дванаести век) на престо: Високе воде Нила дођоше из својих пећина како би освежиле срца обичних људи. (G. Maspero, Recueil ii (1880): 116-117; Erman 1927/1966 [01]: 279; ANET: 378-379) Треба забележити још једну одлику египатског краја. Постојала су рубна подручја мочварне земље која се нису лако могла користити за земљорадњу. Делимично су могла обезбедити одличну пашу за крупну стоку, као што су краве. Али већа подручја мочваре беху обрасла трском папируса, која је служила као склониште за мочварне птице. JIob на птице у папирусовим густишима једна је од најчешћих сце-

Сшари исшок

119

на приказиваних на загробним сликама и очито је представљао забаву за елиту. Но, густиши су редовно пружали и допунски извор хране, као и риболов. Папирус је, наравно, био веома значајна биљка у Египту. Имао је мноштво намена, од градње малих речних чамаца, до прављења рогозине за покривање, али што је за савремене научнике најважније, веома рано је претворен у одличан материјал за писање. С обзиром на суву египатску климу, многи документи на папирусу опстали су и пружају изобиље информација о историји Египта. Папирус више не расте у Египту - чини се да је изумро у средњем веку. Нешто скорије, током последња три века, хипопотам и крокодил су такође нестали; раније су настањивали обале реке и мочваре, угрожавајући живот свих који су живели дуж Нила. JIob на хипопотаме се нарочито често приказује на сценама у гробницама и био је скоро сигурно нужан спорт.

Динасшичка ucuiopuja: извори и проблеми Египатска историја пре хеленистичког (птолемејског) периода дели се на неколико ,данастија“, при чему се предисторијски период пригодно назива „прединастичким“. Конвенција „династија“ и с њом повезана терминологија потиче од Манетона, египатског учењака који је почетком трећег века написао историју Египта на грчком и поделио је на династије. Његово дело је сачувано само у цитатима и сажетим приказима каснијих писаца. Тачан разлог за његово груписање неких краљева у исте скупине није увек јасан, зато што краљеви, које он ставља у једну династију, нису увек били чланови истих породица. Оно што је важно за Манетонов распоред јесте да су нека слична груписања коришћена у једном непотпуно сачуваном египатском документу, познатом као „Торински канон“, „Торинска листа краљева“ или „Краљевски канон из Торина“ (Gardiner 1959). Овај текст, који представља листу египатских краљева, сачињен је током деветнаесте династије (13. век) и сада се налази у Музеју у Торину. Чињеница да Манетон и Торински канон имају сродну структуру, указује на то да је Манетон потенцијално добар и поуздан извор утолико игго одражава египатску историјску традицију периода новог царства (Malek 1982). Како тачно изгледа Манетонов распоред и како функционише? Пошто је набројао периоде владавине према боговима (као и торински папирус), он описује тридесет династија египатских краљева, које се протежу од претпостављеног првог „ујединитеља“ Египта, Менеса (с. 3100/3000), све до периода пре но што ће Александар (332) освојити Египат. Овај веома дуг временски распон савремени научници да-

120

Амели Курш

ље деле на низ узастопних периода (табела 9). Прве две династије се донекле могу разлучити од потоњих периода према облику и месту где је краљ сахрањен (мастаба гробнице у Абидосу). Током треће династије почиње први развој пирамида, класичне форме краљевске гробнице у наредних хиљаду година. Оне су се налазиле на северу, а Абидос је престао да буде краљевска некропола. Од четврте династије па надаље, краљевска титула и име су проширени, па су два краљева имена од тада увек била затварана у „картуш“, чији је овални облик можда симболизовао владавину краља над свим што сунце оркужује. У претходном периоду, краљево име било је краће а његов најистакнутији елемент налазио се у оквиру слике фасаде палате (sereh), обично наткриљен соколом Хоруса, Озирисовог сина, са којим се владар поистовећивао (Gardiner 1957, Ехс. А). Услед ових промена, прве две династије (понекад и трећа) сматрају се периодом успостављања и стога називају „ранодинастичким“ периодом. Потом следи „старо царство“, које укључује династије од IV (понекад III) до VIII. Слом државне контроле, који је потрајао стотинак година, познат је као „први међупериод". Он се завршио ступањем на сцену снажне централне власти. То је средње царство (од краја XI до почетка XIII династије). Структурне и институционалне промене између старог и средњег царства можда нису биле тако дубоке како се раније сматрало, а те две фазе египтолози каткад посматрају и заједно (нпр. Kemp у Trigger et al. 1983 [OGa]). Након средњег царства уследио је релативно дуг период исцепкане владавине, „други међупериод“, који је потрајао око две стотине година. Током овог периода, великим делом Египта повремено су владали краљеви страног порекла, такозвана династија „Хикса“. Наредних пет стотина година чини ново царство (од XVIII до XX династије), после којег наступа „трећи међупериод“ (XXII до XXV), од безмало четири стотине година. Затим почиње „позни период“, у којем владари XXVI династије (,,Саиске“) успостављају контролу над целим Египтом. Године 525. Египат су освојили Персијанци и он је постао провинција ахеменидског царства све до с. 400. Две кратковеке, али идеолошки значајне династије локалних египатских владара смењивале су се док Персијанци нису поново освојили Египат 343. године. Манетонова историја и распоред династија завршавају се, изгледа, овим догађајем. Династија XXXI, која представља другу „персијску доминацију“ касније је придодата Манетоновом раду; њу је уништио Александар Македонски у освајачком походу 332. године.

121

Сшари исшок

Табела 9. - Египат: општа хронологија ? - 3100*.

Прединастички Ранодинастички/Архајски

(династије I—II)

с. 3 1 0 0 -2 6 8 6 .

Старо царство

(династије III—VI) (династије VII-X и

с. 2 6 8 6 -2 1 8 1 .

Први међупериод

почетак XI династије) (крај XI династије -

с. 2180 - 2040.

Средње царство

почетак XIII династије)

с. 2 0 4 0 -1 7 3 0 .

Други међупериод (укључујући ,,Хиксе“)

(крај XIII династије XVII династија)

с. 1730 -1 5 5 0 .

Н ово царство

(династије X V III-X X )

с. 1 5 5 0 -1 0 8 0 .

Трећи међупериод

(династије XXI - XXV)

с. 1 0 8 0 -6 6 4 .

Саиски период

(династија XXVI)

с 6 6 4 -5 2 5 .

П озни период , (укључујући 1. и 2. персијску доминацију)

(династије XXVII ~ XXXI)

с. 5 2 5 -3 3 2 .

П релазни период од касног прединастичког до ранодинастичког се понекад назива „протодинастички“.

Образац представљен овим овлашним класификовањем египатске историје приказује периоде контроле снажне уједињене државе који се смењују са „међупериодима“ кад је египатско јединство бивало разбијено. Он, такође, оставља утисак неизмерног континуитета непрестане борбе за повратак на идеалну, „исправну“ политичку форму. Континуитет - институција, културе, уметности - свакако је постојао. Многе од основних форми египатског живота врло рано су развиле устаљене облике и касније се веома мало мењале. Али важно је разумети да су ове норме представљале идеализоване стереотипе који успешно прикривају стварност веома често дубоких промена. То нам може отежати указивање на суштинске преврате: непомичност спољашње, вечне форме се непрестано наглашава, док се испод ње скривају значајне промене. То, међутим, није само одлика Египта. Али чињеница да ова моћна идеологија влада египатским историјским записима током многих периода значи да се историчари суочавају са многим потешкоћама кад покушавају да доведу у питање званичну слику стварности.

122

Амели Курш

За СТВАРАЊЕ ЕГИПАТСКЕ ДРЖАВЕ

Традиција уједињења Доминантна црта у египатској култури, која је сгворила нормативну слику оног што чини земљу, јесте да се Египат као држава састојао из два дела - горњег и доњег Египта (види стр. 115) - уједињена под влашћу египатског краља. Снажна слика, коју су истицали египатски краљеви у периодима политичке моћи, била је да само „уједињен“ Египат представља складан и исправан начин за постојање Египта. Ову слику потврђују Торински канон и Манетон: оба почињу Менесом из I династије, као првим небожанским краљем који је владао целим Египтом. Њу такође поткрепљује листа краљева из Абидоса, која је уклесана на зидовима тамошњег храма Сетија I [XIX династија, 1305-1290 (1294-1279)]. Листа набраја као претходнике Сетија I само оне краљеве који су владали целим Египтом, сасвим пренебрегава краљеве два међупериода, и поново почиње са Менесом.1 Мање-више исти образац налазимо у такозваној „Листи краљева из Карнака“, која опет набраја краљеве од Менеса до Тутмеса III [XVIII династија, 1490-1436, (1479-1425)], али пропушта владаре из међупериода. Посматрајући ове изворе, стиче се општи утисак да је на почетку I династије, Менес ујединио Египат и подстакао његов развој као моћне и напредне државе. Сви потоњи краљеви су покушавали да одрже или, уколико је било неопходно, поново успоставе ово јединсгво, изражено пре свега кроз краљевске титуле и имена, као и кроз мноштво краљевских симбола (Frankfort 1948 [0L]). Тако је краљ увек идеално био „краљ горњег и доњег Египта“ (његово „nsw-b'ity“ име), који симболишу трстика из горњег Египта и пчела из доњег Египта. Он је такође био „миљеник две госпе“. То се односило на две богиње: једна је била грабљивица Нехбет, богиња из Нехеба (недалеко од Хијераконполиса) у горњем Египту; друга је била кобра, Ваџет, из Бутоа у Делти. Краљ је такође носио двоструку круну, чија су два саставна дела била такође повезана са горњим и доњим Египтом: бела круна горњег Египта била је у форми високог, кожног (?) шлема; црвена круна доњег Египта је изгледа изворно била начињена од трске (макар делимично). Две круне су се традиционално приказивале ношене заједно - такође недвосмислено призивајући јединство „двеју земаља“, горњег и доњег Египта. Ова представа, да се Египат састоји од две 1 Листа из Абидоса такође пренебрегава идеолошки неприхватљиве епизоде владавине краљице Хатшепсут и фараона из Амарне (види поглавља 4b; 4с).

Сшари u c u i o k

123

земље које уједињује и оличава краљ, била је свеприсутна и утицала на све аспекте краљевског сликовног приказивања током династичког периода. То помаже да се илуструје значај уједињења као краљевског чина у египатском погледу на историју: за старе Египћане почетак људске историје означен је појавом Египта као државе. Постоје, међутим, проблеми код савремених научника у прихватању традиције онакве каква јесте. Постављају се питања, као то шта заправо треба подразумевати под „уједињењем“ у то доба? Да ли је то постигао један моћан владар или је реч о дуготрајном процесу? Шта је заправо уједињено у том раном периоду? Да ли је то била делта и горњи Египат, или би требало да замислимо сасвим другачије политичке јединице у прединастичком периоду? Постоји ли јасно дефинисана разлика између периода пре „уједињења“ и непосредно после „ранодинастичке“ фазе, или је то био постепен развој од краја прединастичког до ранодинастичког периода?

Сведочансшва Одговори на ова питања зависе од мноштва извора, као и проблема повезаних са њиховим тумачењем. Јасно је да Манетон преноси традицију присутну у новом краљевству (као што показују Торински канон и листе из Абидоса и Карнака), али шта одражава ова традиција новог царства? Да ли се она заснивала на некаквом документарном материјалу који сеже у још раније време? Или је конструисана у складу са појмовима преовлађујућим у новом краљевству у одсуству ма каквих извора? Други проблем са листама јесте да оне обично дају једно од имена свакогкраља, обично његово nsw-bity име, али краљ је већ стекао бар три различита имена у ранодинастичком периоду, тј. nsw-b'ity име, име „две госпе“ ( nbty), као и Хорусово име (тј. име које носи у својој инкарнацији божанског сокола, повезаног са Реом, богом сунца). Нажалост, многи натписи на постојећим споменицима најранијег периода наводе само краљевско Хорус име. Очигледни су проблеми који могу настати у покушају да се повеже одређено nsw-bity име са одређеним Хорус именом. Веома значајан извор, временски много ближи ранодинастичком периоду од ових, јесте Палермски камен. Изворно, то је био велики камени блок, дуг око 2 m и висок око 0.60 m. Текст је записан током пете династије (2494-2345) и стога је много ближи времену првих историјских владара него што су то документи из новог царства, премда је

124

Амели Курш

и сам од њих шест до седам стотина година далеко. По облику, то је нека врста „анала“, у чијем тексту се излажу главни догађаји током владавине сваког краља, по годинама. На жалост, сачувани су само мали фрагменти тог камена (највећи комад се налази у музеју у Палерму - отуд му и име), а имена и догађаји већине краљева из I и II династије су изгубљени. Овај тексг је занимљив и по томе што набраја краљеве који су владали пре „уједињења“. У ствари, Палермски камен наговештава да се уједињење већ збило у време много пре Менеса, да се потом распало, те да је Менес изгледа приказан као неко ко поново успоставља пређашњи политички поредак. Ово сведочанство је проузроковало различита становишта: неки су га узели здраво за готово (Scharff и Moortgat 1950); док су други сматрали (Baines и Malek 1980 [0А]; Trigger u Trigger et al. 1983 [0D]) да je образац уједињења и paспада који претходи првој династији заправо пројекција основног историјског обрасца у древно време, те представља каснију конструкцију неутемељену у стварности - он одражава идеју да нема уједињења без претходне расцепканости, која ни сама не би могла постојати да није било јасне уједињене целинс, к тако даље. Још једна листа краљева, исписана у гробници писара из деветнаесте династије [1306-1185, (1295-1186)] позната је као „таблица из Сакаре“. Она набраја краљеве све до Рамзеса II, али почиње тек шестим краљем прве династије (Анеџиб, види табелу 10). Значи ли то да је постојала традиција која није признавала владавину претходна два краља? Ако јесте, зашто? Да ли је било некаквог отпора владавини ранијих краљева овог дела доњег Египта (Етегу 1961)? Другачију врсту сведочанстава чине „споменици уједињења“. Овај термин се користи да опише мноштво писаног и сликовног материјала који се отприлике може датовати у кључно време око почетка прве династије (за новије расправе, види Millet 1990). Главни и најупечатљивији предмети су веома фине комеморативне плоче од шкриљца, као и буздовани, нарочито Шкорпионов буздован, Нармерова палета и Нармеров (или ,,свадбени“) буздован. Они су нађени брижљиво смештени између много каснијих зидова храма у Хијераконполису, а њихова хронологија је проблематична. Натписи и печати из гробних прилога у Абидосу, повезани са некима од ранијих краљева, представљају још један извор, иако се овде појављује проблем уклапања nsw-bity имена са Хорусовим именима. Главни арехолошки локалитети за кључни период су гробнице у Накади, Абидосу, Хијераконполису (све у горњем Египту) и доњоегипатске гробнице у Сакари и Хелвану. Значајно је да горњоегипатски локалитети пружају материјал како из прединастичког тако и из

125

Сшари исшок

Табела 1 0 ,- Хронологија прединастичког и ранодинастичког Египта 5000. 4000. 3500. 3300. 3100. с. 3100 - с. 2890.

Горњи Егииаш Бадаријен Амратијен (Накада I) Рано Герзеа (Накада II) Позно Герзешка (Накада II) Протодинастички (Накада III)

Доњи Ežuuaui Меримде/Фајум А Омри А? Омри Б? Позно Герзешка/Маади Протодинастички

I династија Нармер Џер Џет Ден (Удиму) Анеџиб (Енезиб) Семерхет Ка (Ka’a)

с. 2890 - с. 2686.

II династија Хетепсехемви Нинечер Венег (лично име) Сенед (лично име) Сехемиб т исти владар? ПерибсенЈ Хасехем \ исти владар? Хасехемви Ј

ранодинастичког периода, па се тако пружа истинска могућност за праћење развоја материјалне културе. Археолошки материјал намеће утисак да је горњоегипатска прединастичка култура позната као „позно герзешка“ (или „Накада II“, уп. табелу 10) прошла кроз веома брз развој и у каснијим фазама се проширила на цео Египат (с. 3300 - 3100). Она одсликава богато, социјално разноврсно друштво које има приступ великим количинама луксузних материјала, чији припадници елите наглашавају свој узвишени статус великим грађевинама, велелепним гробницама и брижљиво украшеним предметима. Неколики предмети указују на то да су се поглавице и краљеви налазили на врху политичког система, а неке одлике, као што је начин сахране, визуелни приказ краљевских активности, као и уметнички стилови, показују тесне везе са потоњим ранодинастичким периодом. Упркос овом очигледном културном континуитету од позно герзешког периода, морају се нагласити неке разлике у ранодинастичкој цивилизацији. Тако структура гробница постаје много сложенија и већа у ранодинастичком периоду, нагло се појављује писање, и то већ

126

Амели Курш

у потпуности развијено. Великим вишковима технолошких производа, хране и материјалних ресурса, чини се, управљали су у дотад невиђеној мери краљеви ранодинастичког периода. Очигледно је настала велика политичка држава са јасно одређеним границама, којом је управљао краљ са високо развијеном и сложеном божанском идеологијом, сликама и обредима. Иако можемо видети претходницу овог развоја током позно герзешког периода у Египту, ништа нас не припрема за величину и сложеност ранодинастичке фазе. Зашто се и како овај развој догодио тако нагло и брзо, представља једно од најчешће расправљаних питања у египатској историји. И на њега, суштински, нема одговора. Покушаји објашњења крећу се од страних инвазија (засновани махом на лингвистичким разматрањима) и мање непосредних подстицаја, нарочито из Месопотамије и Елама (засновани на уметничким мотивима), све до притиска становништва и климатских промена (који се одражавају кроз све већа насеља и већи степен обрађивања земље). Као што је добро образложио Хоффман (1980), вероватно је погрешно тражити само један чинилац као кључни подстицај за невероватно брз развој Египта.2

Прединасшичке кулшуре У намери да одредимо како су ови разнолики чиниоци могли играти улогу у настајању Египта као државе, важно је да разумемо понешто од његових прединастичких култура (Baumgartel 1955/1960). Постоје проблеми са доступним сведочанствима, попут маргиналности неких од ископаних локалитета насеља (Фајум А) и намерног уништавања наоко незанимљивог материјала од стране раних археолога који су вршили ископавања (Абидос). Такође се води расправа о томе одакле потичу основна добра (биљке и животиње) за развој пољопривреде у Египту (Hoffman 1980; Trigger у Trigger et al. 1983 [0D]). Hajзад, ту су и непоузданости у развојном следу култура и њиховом датовању. Питријев бриљантан пионирски покушај да ове потоње забележи на основу грнчарије (његов чувени систем „sequence dating“, скраћено ,,SD“; Petrie 1901; 1920/1921) поставио је релативну хронологију која је остала основна и умногоме потврђена каснијим радовима (Baumgartel 1970; Hoffman 1980; Adams 1988). Упркос непоузданости2 Ископавања која трају у Хијераконполису и Абидосу сада додајујош ткива на костур догађаја, а слика развоја Египта се попуњава (Dreyer 1993); за општу, актуелну расправу, види Spenser 1993.

Сшари исшок

127

ма, општа слика прединастичког Египта је јасна, постојала је упадљива културолошка подељеност између доњег и горњег Египта. У горњем Египту, типичан локалитет за најранију настањену културу је Бадари, а материјал је такође нађен у Деир Таси и Хемамији. Тачно датовање није извесно, али може се протезати све до с. 5000. године и чини се да траје до с. 4000; такође изгледа да се унеколико преклапа са потоњом амраћанском културом (са локалитета Ел Амра). У бадаријанском периоду, неговани су земљорадња и сточарство, али знаци друштвеног раслојавања су незнатни. Амраћанска (позната и као Накада I) култура (с. 4000 до с. 3500) одликује се керамиком са црним глачаним ободом и префињенијом обрадом камена. Нарочито шкриљчане палете у облику животиња (за млевење боје за очи) и овални врхови буздована чине део културног склопа, указујући на настанак елитне групе која се њима служи како би потврдила свој статус. Герзешка (Накада II—III, с. 3500-3100/3000) култура се у својим каснијим фазама проширила диљем Египта. Она показује мноштво веза са амратијеном и јамачно представља њен непосредан развој. На пример, производили су се типични амратијенски предмети, попут шкриљчаних палета и буздована, још богатије украшени, премда се њихови облици (ромбоидне палете и крушколики буздовани) разликују. Све више се користи бакар, а у каснијем периоду постоје јасни докази за контакте са местима изван Египта, нпр. употреба лапис лазулија, карнеола и неких уметничких мотива. Герзешка култура показује неке сличности и са културама у Нубији, на југу (све до Картума). Али те две области су се разилазиле све оштрије како се Египат уједињавао у велику, моћну државу. Пронађена оскудна сведочанства планова насеља за ову фазу указују на то да су куће биле груписане око дома поглавице, да се густина становништва повећавала, а да су угледни чланови заједнице сахрањивани уз раскошне погребне обреде (Hoffman 1980). Насупрот томе, локалитети ископани у доњем Египту не показују онакав степен сличности као они у горњем Египту. Меримде (с. 4300 - 3800), на западном крају делте, била је сеоско насеље са малим породичним јединицама које су се бавиле земљорадњом; док је у Фајуму А (с. 4600 - с. 4000) живело становништво које се превасходно ослањало на лов. Ел Омари (с. 3500, па надаље), покрај Хелвана, обухвата неколико локалитета од којих су неки насгавили да се развијају све до ранодинастичког периода уз веома мало сведочансгава о структурним променама; била је то једноставна пољопривредна заједница без икаквих сведочанстава о друпггвеном раслојавању. Маади (с. 3300-3100) налази се једва 10 km северно од пута који води до Синаја где су Египћани

128

Амели Курш

касније слали рударске експедиције. Овај локалитет има везе са јужном Палестином, што показују његове делимично подземне настамбе и ћупови са испупченим дршкама. Маади такође пружа најранија сведочанства о топљењу бакра у Египту. Претпоставка стога мора бити да је Маади био у сталној вези са синајском облашћу, а можда и са јужном Палестином. Слика доњег Египта, коју пружају ови локалитети, представља мноштво културно различитих заједница, без тесних узајамних веза и без правих знакова друнггвених подела. Међутим, треба изрећи неколико речи упозорења: значајан локалитет Буто у делти, који се обично сматра средиштем „Доњоегиптског царства“, тек данас се истражује, и то уз велике физичке потешкоће. Пронађена су сведочанства о прединастичком насељу, која могу довести до коначних измена у нашој слици доњег Египта у овом периоду (Spencer 1993).

Ново преиспитивање уједињења Египта Слика процеса, који је довео до успостављања државе на овој основи, мора остати хипотетичка. Један могући модел, заснован на сведочанствима из Хијераконполиса, јесте да је услед све веће суровости пустиње између с. 3300 и 3100. (Butzer 1976), долина Нила постајала све гушће насељена, при чему се главнина становништва концентрисала у областима које су најлакше приступачне из правца пустиње. Такав образац може се пратити у Хијераконполису где се насеље првобитно протезало дуж канала (вади) према западу, али је обједињено с. 3100. године. Услед пораста становништва у долини било је све важније оптимално искористити природно изливање Нила и заштитити заједнице од погубних поплава. То је вероватно довело до проширења обрадивих површина. Али пошто се високи обронци пустиње нису могли користити, приступ већим површинама земљишта био је могућ само северно и јужно. У ствари, проширење ка југу је неминовно било ограничено зато што је обрадиво земљиште оскудно иза првог катаракта. Стога је, уопште узев, продор ка северу дуж долине представљао најочигледнији потез, а тако се изгледа и догодило. То је јамачно створило притисак који је проузроковао сукобе са другим насељима. Алтернатива или последица таквих сукоба могла су бити савезништва међу суседима како би се најбоље искористила војна снага и одржала контрола над освојеном земљом. Коначан исход био би настанак све већих политичких јединица.

Сшари исшок

129

С обзиром на сведочанства из горњег Египта о елитним групама или владајућим породицама, чини се вероватно да су оне играле важну улогу у том проширењу и да је њихов политички утицај растао. Преживели материјал наговештава да се управо то и догодило; ликови владара, насликани на украшеним плочицама и врховима жезла, приказани су као необично огромни тако да њихови поданици делују патуљасто, а представљени су како обављају значајне политичке активности, као што су отварање радова на наводњавању, победе у биткама и лов. Величина фигура и активности, којима се баве, наговештавају представљање које ће касније бити типично за египатског краља. Култне грађевине (Хијераконполис, вероватно и Ел Герза) и велике личне гробнице (Накада) указују на произвођење вишкова зарад одржавања и помагања активности које су покретали владари и зарад обележавања њихових постигнућа. Споредни гробови, који окружују велике, истакнуте гробнице, вероватно сведоче о стварању група породичних слугу. Егзотично украшени предмети, који се повремено налазе у овом периоду, са месопотамским и еламитским мотивима, одражавају потражњу мале богате владајуће групе, која се користила таквим престижним предметима да нагласи своју велику моћ и статус (Hoffman 1980; Моогеу 1987). Ови луксузни предмети такође указују на постојање вештих занатлија који су били у стању да задовоље захтеве угледних чланова заједнице. Употреба ретких материјала сведочи о постојању сразмерно обимног и сложеног система размене, који су сигурно организовали, а у великој мери њиме и управљали, локални владари. Како је борба за ретке ресурсе постајала све жешћа, владари, који су контролисали приступ тим богатствима, били су у могућности да оснаже свој положај у односу на суседне супарнике. Оваква претпоставка би помогла да се објасни значај који у овом периоду имају места попут Хијераконполиса, Коптоса/Накаде и Абидоса, смештених на рубовима путева уз канале, недалеко од изворишта злата, бакра и тврдог камена у јужном крају пустиње. Јужни положај ових места јамачно им је олакшавао успостављање трговачких веза са Нубијом, одакле се увозила абоносовина, а вероватно и слоновача. Овај модел развоја државе у касном прединастичком периоду указује на процес постепене трансформације, што противречи египатској традицији јединственог чина уједињења од стране једног краља, Менеса. То не мора представљати велики проблем за тумачење доступних информација. Сасвим је могуће да је Менес из касније традиције заправо био само једна од значајних фигура у дугом процесу стварања једне целовите државе. Онсе повезивао са оснивањем Мем-

130

Амели Курш

фиса, што указује на то да је успостављање овог града као једног од главних краљевских центара био кључни корак у процесу ширења, с намером да се ојача контрола над делтом. Чини се вероватним да се ово прво „уједињење“ није одиграло између горњег и доњег Египта. Не постоје непобитни докази о томе да је икад постојало право краљевство доњег Египта. Сви докази указују на стварање све хомогенијег царства горњег Египта са политичким институцијама у развоју. Управо је та снажна и особена структура успела да, непосредно пре и током I династије, себи прикључи неповезане мање заједнице доњег Египта. Каснија традиционална подела између горњег и доњег Египта лако може бити много каснија творевина историјског периода, без икакве везе са настанком Египта као државе (Kemp 1989 [0Ga]:44).

ЕГипаш у ранодинасшичком периоду Умногоме постепен процес настанка Египта као државе условаљава да се прелазак из предисторијског у историјски период не може тачно одредити. Ранодинастички период (с. 3100-2686) можда је најбоље посматрати као период транзиције и учвршћивања, за који је било потребно много времена (250-400 година) током којег је Египат развио одлике типичне за каснију египатску цивилизацију. Немогуће је, на жалост, реконструисати његову историју изван листе имена краљева, чији је редослед сразмерно поуздан после прва четири краља. Али можемо дефинисати главне црте које нам пружају увид у велике друштвено-политичке промене које су се одвијале. Најпре, од почетка I династије, једном краљу се признавала контрола над Египтом од делте до првог катаракта. Затим, потпуно је нестао културни регионализам прединастичког периода, у сваком случају на врху друштвене структуре; египатска култура је стекла хомогеност којом се јасно одвајала од својих суседа на западу, југу и североистоку. Као исход овог процеса политичког и културног самоуспостављања, народи изван граница Египта проглашени су за египатске непријатеље, који представљају непрекидну претњу јединству и безбедности државе (Valbelle 1990). Слика краља, који побеђује ове непријатеље, постала је једна од уобичајених понављаних слика у представљању владара. Мемфис се појавио као важно седиште управе, идеално смештено да господари над тек прикљученом облашћу делте, да се из њега користе богати пашњаци и обрадива земља, а налазио се и близу путева који воде до богатих изворишта бакра и тиркиза на Синају и даље ка Палестини. Отисци печата и предмети који носе имена краљева

Сшари исшок

131

из I династије, нађени у Палестини, показују да су већ у овом раном периоду египатски владари и краљевска породица имали разрађене трговачке везе са својим северним суседима (Quark 1989; Ben-Tor 1992: 93-95). Масивни комплекси гробница, који су се простирали у Сакари и физички изражавали краљевско присуство и контролу, наглашавају значај Мемфиса, премда је вероватно да су сами краљеви сахрањивани у Абидосу (Кешр 1966) где су им се приређивали сложени обреди.3Употреба сложеног хијероглифског писма (уп. Davies у Hooker 1991 [ОН]) изузетно је повећана у овом периоду како би прославила краљевске подухвате (Ј. Ray, World Archaeology 1986 [OH]; Baines 1989) и водила свакодневну евиденцију о краљевским приходима и расходима.4Порез се прикупљао на основу пољопривредне производње, усева и стоке. Висина пореза се традиционално процењивала током инспекције коју су сваке друге године проводили краљ и његов двор. Ова редовна краљевска инспекција називала се „пребројавање стоке“ или, нешто узвишеније, „праћење Хоруса“ (Хорус = краљ), а служила је и као систем бројања година владавине краља. Порез је прикупљан у роби и похрањиван у краљевске магацине како би био расподељен према потребама и наређењу краља. Редовно бележење висине Нила, које је почело у овом периоду, указује на то да је постојало извесно дугорочније економско планирање; на основу нивоа реке, држава је могла направити грубу процену рода на усевима. Сам краљ поседовао је велике количине земље, укључујући и винограде у делти, али не зна се колики је део обрадивог земљишта био у краљевским рукама. Чини се вероватним да су административни званичници испрва потицали из локалних елита, које су и саме поседовале земљу. Они су временом постали краљевски званичници, зависни од краља и распоређивани по држави према потребама владе, премда се не зна колико је потпуна била ова промена. Вероватно су највише редове администрације чинили чланови краљевске породице. Око овог питања постоје многа неслагања са Емеријем, који је ископао величанствене мастаба-гробнице у Сакари и горљиво заступао тезу да су ово „истински“ гробови ранодинастичких владара (Ешегу 1961). Међутим, Кемп је у значајном и брижљиво образложеном чланку (Kemp 1966), убедио многе научнике да су краљеви из прве две династије сахрањивани у Абидосу, упркос упадљиво мањим гробницама. 4 Недавна сведочанства из Абидоса могу показати да је египатско писмо почело да се развија пре с. 3100. Сажетост најранијих сачуваних натписа и докази о употреби скраћеница указују на то да су правила писања вероватно била успостављена знатно раније (Spencer 1993: 61-62).

132

Амели Курш

Сав овај кључни развој постао је очигледан током прве и друге династије. Поткрај ранодинастичког периода, Египат је био велика држава уједињена под једним врховним и апсолутним владаром, који је заправо у својим рукама држао читаво богатство и политичку моћ. Његов положај поткрепљивали су надасве сложени и раскошни обреди и церемоније, који су наглашавали његову божанску природу. Величанствене и задивљујуће сложене краљевске гробнице, на чијој се градњи, одржавању, снабдевању и обредима ангажовао велики део људства и материјалних средстава Египта, представљају још један трајан израз тог статуса.

36 ЕГИПАТ У ДОБА СГАРОГ ЦАРСТВА (III-VIДИНАСТИЈА: с. 2686-2181) За египатско старо царство обично се сматра да почиње првим владаром 1Пдинастије (о којем се безмало нипгга не зна) а завршава владавином Пепија II из VI династије (2345-2181). Наследници Пепија II и још две династије из Мемфиса (VII и VIII) познате су, али владавине краљева су тако кратке, а њихов број тако велик да се чини како су имали озбиљне проблеме са одржавањем контроле. Стога је можда најбоље ову фазу разматрати заједно са питањем распада старог царства (уп. поглавље Зс). Време које обухвата старо царство је око пет стотина година - период током којег се Египат држао као снажна, компактна заједница. Хронологија краљева може се успоставити коришћењем листа краљева. Палермски камен (види стр. 123), који помиње неке од главних догађаја из појединачних владавина, наводи и водостај Нила као и краљевско „пребројавање стоке“ (ARE 1: §§ 146-148; Roccati 1982: §§ 6-33; уп. Barta 1981), особито је значајан. Постоји мали проблем пошто није сигурно да ли се пребројавање стоке и надаље обављало сваке друге године, или је то у неком тренутку постао годишњи подухват. То очигледно може утицати на израчунавање дужине сваке од владавина. Али главна потешкоћа са вредним информацијама на камену из Палерма јесте то што не покривају период након V династије. Други извор је Торински канон (види стр. 119). Он наводи све краљеве од III до VIII династије као да су из Мемфиса (као што чини Манетон). На папирусу је име краља Џосера (другог краља III династије) исписано црвеним словима, што јамачно указује на славу коју је уживао у новом царству као градитељ велике степенасте пирамиде у Сакари, сарадник Имхотепа, поштованог мудраца и вероватно архитекте његове гробнице.

133

Сшари исшок

Табела 11. - Хронологија: старо царство III динасш ија (с. 2686-2613. или

2649-2575) Санахт . Нечеририхет (Џосер/Зосер) Сехемхет Хаба Хуни (Нисутех)

IV династ ија (с . 2613-2494. или 2575-2465) Снефру ' Кеопс (= Хуфу) Реџедеф (Џедефре) / Кефрен (= Кафре) Микерин (= Менкауре) Шепсескаф

VI динасшија (с. 2345-2181. или 2323-2150) Тети Усеркаре Мерире Пепи I Меренре Антиемсаф Неферкаре Пепи II Нечерикаре Краљица Нитокрис VIIдинасшија (с . 2181-2173. или 2150-2142) с. девет краљева

VIII динасш ија

( с. 2173-2160.

или 2142-2129) с. шест краљева Vдинасш ија (с . 2494-2345. или

2465-2323) Усеркаф - Сахуре Нефериркаре Какаи Шепсескаре Иси Неферефре Неусере ' Менкаухор Акаухор Џедкаре Исеси Унис

Савремена сведочансшва Врста извора који су преостали онемогућава писање повезане наративне историје старог царства. С друге стране, у поређењу са претходним периодом, ти извори су веома садржајни. Ипак, они пате од неколиких ограничења. Савремени извори се најпре састоје од краљевских текстова нађених, на пример, на краљевским споменицима. Исписани краљевски споменици су у великој мери преживели и укључују гробнице, рељефе на фунерарним храмовима (нарочито од V династије наовамо) и краљевске статуе, неминовно повезане са краљевским обредима сахране. Али количина историјских информација, која се може напабирчити из ових текстова, веома је мала. Исто важи и за кратке натписе који бележе краљевске походе на, рецимо, Синај

134

Амели Курш

где су забележени војни походи и кампање неколиких краљева из III до VI династије (Gardiner и Peet 1952-5; Roccati 1982: §§ 224-239); други обележавају краљевско присуство у Асуану, јужној граници (Пепи I и Меренре (VI династија): Urk. 169,9-10, Roccati 1982 §§ 56-57). Једна стела из доба Сахуреове владавине (V династија) бележи низ похода (исток, запад, Нубија); она потиче из краљевог храма мртвих, наводи списакузетог плена (животиња) и помиње ратне заробљенике (Urk. I 167-169; Roccati 1982: §§ 37-39); али је ипак веома кратка. Палермски камен и неки краћи текстови из области јужно од Асуана показују да је било неколико краљевских похода у Нубију, који су више налик упадима зарад отимања стоке и људства. Нешто богатији извор дужих краљевских докумената јесу гробнице званичника. Пошто су гробнице грађене за вечност, представљале су савршено место за обележавање милости којима је краљ обасипао власника гробнице: посебне одобрене привилегије, поклони, краљевска писма и похвале. Као исход тога, неки краљевски декрети су познати из овог извора. Најчувенији међу њима су такозвани декрети из Коптоса, којима се дају посебна изузећа и привилегије фунерарним капелама краљевских рођака од стране неколико веома позних владара старог царства (Urk. 1214; Goedicke 1967). Али има и других; аутобиографија Харкуфа, који је у име краља водио трговачке походе на сам југ Нубије, сачувала је нарочито обиман декрет који је издао Пепи II, вероватно у то доба још дете, а који је Харкуф урезао у својој гробници у стени у Асуану: Краљев лични печат: година 2, трећи месец првог годишњег доба, дан 15. Краљев декрет једином дружбенику, свештенику-читачу, заповеднику војном, Харкуфу. Примљен је на знање овај ваш допис који сте срочили за краља у палати како бисте известили о безбедном приспећу из Јама (долина Керме, Нубија) са војском која вам беше поверена. У свом допису рекосте да сте донели свакакве ретке и прекрасне дарове, које Хатхор (богиња), господарица Имаауа, даде за ка (лична животна снага) краља Неферкареа (Пепи II), који живи вечно. Рекосте у свом допису да сте донели пигмеја божјих игара из земље људи са хоризонта (странци који живе источно / југоисточно од Египта), попут пигмеја којег је носилац печата Бавердед донео из Пунта (вероватно у Еритреји) у доба краља Исесија (V династија). Рекосте мом величанству да тако нешто никад није донео нико од оних који су претходно ишли у Јам.

Сшари исшок

135

Уистину знате како да чините оно што ваш господар воли, хвали и наређује. Његово величанство he вам дати многе вредне почасти на ползу вашег сина за сва времена, тако да he људи говорити, кад чују шта је моје величанство учинило за вас: „Да ли је ишта равно ономе што је учињено за јединог дружбеника Харкуфа кад је приспео из Јама, зарад приљежности коју је показао чинећи оно што његов господар воли, хвали и наређује?“ Сместа дођите на север у престоницу! Похитајте и донесите са собом тог пигмеја којег сте донели из земље људи са хоризонта, живог, здравог и крепког, за игре богова, да разгали срце, да одушеви срце краља Неферкареа који живи вечно! Кад он пође са вама на брод, нађите ваљане људе да буду око њега на палуби, да не упадне у воду! Кад увече легне, нађите ваљане људе да легну око његовог шатора. Проверавајте десет пута у току ноћи! Моје величанство жели да види тог пигмеја више него дарове из рударске области (тј. Синаја) и Пунта! Кад стигнете у палату и пигмеј буде са вама жив, здрав и крепак, моје величанство ће за вас учинити велике ствари, више него што је учињено за божјег печатоносца Бавердеда у доба краља Исесија, у складу са жељом мог величанства да видим тог пигмеја. Наређења су издата заповеднику нових градова и дружбенику надзорника свештеника да заповеде обезбеђивање залиха из свега што је под њиховом командом из сваког магацина и сваког храма без икакве разлике. (Urk. I 120-131; ЛЛ£/§§ 350-4; Lichtheim 1973-80 [01] I: 26-7; Roccati 1982 § 196) Ово је изванредно живописно писмо које много тога открива, али мало их је сачувано у целини, а такви текстови су распоређени по периоду од пет стотина година старог царства. Већи корпус писаног материјала пружају аутобиографије званичника исписане у гробницама. Аутобиографија из гробнице, која је потрајала као типична египатска књижевна форма све до птолемејског периода (Lichtheim 1988), развила се из два облика везана за сахрану: најпре, из „молитве за приношење дарова“ да би се оно наставило и после смрти, у којој власник гробнице објашњава зашто их је заслужио; а затим из листе титула власника гробнице, која је означавала његов чин и положај и тако гробници давала специфичан идентитет. Излажући како су титуле стечене, власникје причао своју животну причу, иако је, наравно, изостављао евентуална назадовања и понижења. Ове аутобиографије - један од најзначајнијих извора за исто-

136

Амели Курш

рију Египта - потичу махом из великих некропола поред Мемфиса (Гиза, Сакара) из времена старог царства и пружају неприкосновен увид у структуру званичних институција, живот на великим имањима, државни рад и његову организацију. Најранија сачувана је аутобиографија Мечена (с почетка IV династије, Urk. 1 1-5; ARE I §§ 170-175; Roccati 1982 §§ 59-64) која садржи одломке из званичних докумената где се пописује имовина којом he се опремити његова гробница. Она пружа важне информације о распореду земљишних поседа високих званичника (расејаних широм Египта) и разноликости пољопривредних радова који су на њима обављани (Godecken 1976). Неке од најдужих и најживљих аутобиографија, међутим, потичу из позног старог царства, при чему је најчувенија дуга и подробна прича о каријери Венија (Lichtheim 1973-80 [01]: 18-23; Roccati 1982, §§ 177-188). Оне, такође, пружају значајне информације о административним службеницима, попут њиховог друштвеног порекла и успона на дворској лествици. Упечатљива чињеница, која се овде појављује, јесте начин на који су званичници прикупљали почасне, али и службене титуле (у једном случају, чак четрдесет осам). Оне су указивале на положај и ранг појединца у друштвеном поретку и његово право на посебне привилегије. Само неколико ових титула односи се на то што су људи одиста радили, оне пре свега откривају задивљујуће сложен систем рангирања на двору (Baer 1960). Једна од архива службених докумената на папирусима до данас је делимично објављена и проучена. То су папируси из Абусира, који представљају делић архива из храма мртвих Нефериркареа из V династије (Posener-Krieger 1976). Још папируса из култа Неферефреа (такође V династија) пронађено је почетком 1980-их (Posener-Krieger 1983; Roth 1987), али још нису објављени. Из владавине Пепија II (VI династија) потиче, нажалост, раштркана и оштећена архива пронађена у тајном ископавању у Елефантини из које су (укључујући два писма) објављени тек незнатни делови (Smithers 1942; Roccati 1968). Краљевске фунерарне задужбине представљају изразиту црту овог периода, при чему архива из Абусира пружа непроцењив увид у начин њиховог функционисања. Оне откривају организацију у групе „свештеника“ који су радили као званичници култа по принципу месечних смена; током остатка године су обављали пољопривредне и друге активности на имању које је снабдевало загробни култ. Терминологија ове организације, као и за већину радних група у Египту, потицала је из бродарства, што показује колико је транспорт бродовима био значајан за државу. Архива такође осветљава појединости култне службе, као што је свакодневно облачење култне статуе, њено храњење, купање

Сшари исшок

137

и шминкање. Помињу се и средства која су за то потребна, укључујући врсте хране припремане за свакодневну службу и за мноштво свечаности које су се прослављале. Економска основа таквог храма (једног од многих у Египту) постаје сасвим јасна: његов приход је прикупљан од земље, људи који су је обрађивали и од крда стоке. Лична имена људи везаних за имање храма била су скована од имена поседа који су припадали храму. То наговештава да је особље или остајало везано за задужбину и постајало наследно, или било одабрано међу локалним становништвом. Важно питање је какав су однос ове фунерарне задужбине имале са државом. Чини се вероватно да су остајале део краљевских ресурса, којим се краљ могао корисити, и користио се, да убира приход за себе и своје званичнике. То показује и чињеница да су званичници све чешће добијали службу и титуле повезане са дужностима у погледу тих имања; то им је давало право да са њих прикупљају средства и приходе (Roth 1987). Велике краљевске гробнице у облику пирамида, подизане на рубу пустиње, најпознатији су симбол старог царства. Величина огромних пирамида из IV династије никад после тога није достигнута и оне су биле предмет дивљења људи у антици, баш као и данас - сведочи Херодот (2.125), који је био затечен детаљима изградње, ценом, количином времена и људства које је захтевала изградња Кеопсове (Хуфуове) пирамиде, о којој је чуо у Египту. Није познато зашто су се пирамиде развиле као посебна форма краљевске гробнице - могуће је да су се развиле из идеје о древној хумци која је симболизовала један од првих чинова стварања у египатској митолошкој мисли, али то остаје у домену нагађања.^ТГрва пирамида била је Џосерова степенаста пирамида (III династија) у Сакари. Изграђена је од камена, за разлику од гробница ранијих краљева, подигнутих од земљаних цигала. Загробни комплекс пружао се дуж огромног простора омеђеног зидовима налик на палату и у камену обележавао неке од најважнијих краљевских обреда и свечаности у Египту (Kemp 1989, [OGa]: 58-63). Током IV династије (2613-2494), гигантске пирамиде Кеопса (Хуфуа) и Кефрена (Кафреа) и нешто мања Микеринова (Менкаурова) представљају врхунац ове архитектонске форме; њихова средишта су била опточена каменом тако да је „степенаст“ или „слојевит“ изглед нестајао. Краљице су у то време, такође, повремено биле сахрањиване у мањим пирамидама. У неким случајевима, церемонијални брод (неки примери су огромни) био би покопан поред гробнице - вероватно намењен за потребе преминулог краља, како би могао путовати преко неба са боговима. Важан елемент загробног комплекса био је храм у долини где су се доносиле понуде и где је стизала погребна поворка; од њега је узлазни пут водио навише до храма-пирамиде и гробнице.

138

Амели Курш

Значајни одјеци политичког система старог царства понекад су се могли прочитати из распореда гробова који окружују пирамиде из IV династије. Они су распоређени веома уредно, попут кућа које гледају на улицу, а тврдило се да највећи и најближи краљевој гробници одражавају важност онога који је ту сахрањен у оквиру политичког поретка. То је можда одвећ поједностављено тумачење. Јасно је да су људи укључени у краљевске радове, попут главних градитеља пирамида и њихове породице и служинчади, као и они што су пружали непосредне личне услуге краљу, били такође награђени сахраном у близини краљевске гробнице. Али многи други званичници, укључујући и неке веома важне људе, нису могли бити сахрањени на местима краљевских гробница, јер је број околних гробова одвећ мали. Тачно место где су сахрањени локални управитељи за сада није извесно, премда се за неке из периода позног старог царства зна да су сахрањени у својим областима. Чињеница, да један од гробова у краљевској некрополи припада краљевском псу (Reisner 1936; Roccati 1982 § 75), показује да некропола није представљала стварни одраз политичког система (Janssen 1978). Други начин коришћења комплекса пирамида, како би се из њих истиснула историјска сведочанства, био је да се династичке борбе сагледавају кроз то како су поједине пирамиде подизане на одређеним локалитетима: на пример, чињеница да се Џедефреова пирамида (IV династија) налазила у Абу Рошу, далеко од Гизе, протумачена је на овај начин. Друга претпоставка је да су места краљевских пирамида била повезана са локалитетима краљевских палата. Али немогуће је убедљиво потврдити ове аргументе јер постоји мноштво аспеката живота у старом царству о којима не знамо ништа. Један угледан научник је усвојио сасвим другачији приступ и изнео претпоставку да су различита места, на којима се налазе пирамиде, напросто резултат потраге за одговарајућим равним, чврстим, приступачним локалитетима за изградњу (Kemp у Trigger et al. 1983 [OD]). C обзиром на ову неизвесност, такође није лако очитати ма какво „опадање" у чињеници да су пирамиде постале мање након IV династије. У случају пирамида из V династије (2494-2345) то је повезано са чињеницом да су краљевски ресурси и градитељски напори улагани у изградњу великих храмова сунца, што је повезано са повећаним нагласком на култ бога-сунца, Реа, током овог периода. Краљево име такође сведочи о значају култа сунца јер се тада имену додавао елемент „син Реа“. У време VI династије (2345-2181) пирамиде су биле мале и грађене по истој величини. Није познато зашто је то тако, али њихова конструкција не показује опадање грађевинских стандарда, па је могуће да су средства, која су раније улагана само у краљевску гробницу, сада била распоређивана другачије. Са овим питањем су пове-

Сшари u c u i o k

139

зани и проблеми тумачења значаја које имају место, величина и сложеност гробница званичника. Уобичајени агрумент је био да се распад централне контроле и све веће осиромашење круне могу прочитати из тога што се гробови намесника удаљавају од краљевских гробница, као и из њихове све сложеније градње и декорације управо у време кад краљевске пирамиде постају све мање. Али као што смо већ истакли, разлози ових промена су често неизвесни, а стога је нетачно тврдити да су сви званичници сахрањивани у краљевој близини, чак и у IV династији. Поврх тога, судећи према постојећим сведочанствима, не постоји доследан праволинијски развој у сахрањивању званичника. Сасвим јасно, ствари су биле неупоредиво сложеније (Kanawati 1977; 1980). Украшавање краљевске гробнице праћено је развојем стандардних рељефа у краљевским храмовима мртвих, који приказују краља како потире традиционалне непријатеље Египта. Сачувани рељефи различитих краљева јасно казују да је то био идеализован краљевски чин и да није одражавао индивидуалне, историјске, војне походе. Насупрот томе, приватне гробнице, као и аутобиографије, пружају задивљујуће богатство иконографских информација о пољопривреди, тржницама, гајењу стоке, производњи вина, обради метала и текстила и о домаћим пословима попут прављења пива и мешењу хлеба. Нарочито су занимљиви неки делови сасвим колоквијалног дијалога између различитих учесника приказаних у сценама. „Ајде, ајде!“ узвикује гонич крду магараца, док га сапутник саветује: „Боцни га у стражњицу, пријатељу!“ Или: жена која просејава житарице - земљорадничка активност коју су често обављале жене - каже својој сарадници: „Стави руку у овај јечам - још је пун плеве!“ Сцене и разговори међу радницима сликовито нам дочаравају живот у старом царству (за одличне фотографије види Malek 1986). Они су у снажној супротности са репетитивним, типским сценама повезаним са краљевским сахранама. Жене су обично сахрањиване са својим мужевима, па је власник гробнице често приказан у дражесно идиличној породичној групи где жена с љубављу грли мужа. Премда увек у подређеном положају у односу на мужа, жена је обично била посебно означена и именована, као на овој гробној стели из Накаде, из доба VI династије: Понуде које приноси краљ и Анубис (бог са главом шакала, повезан са гробљима), који је на својој планини и на месту балзамовања, господар некрополе. Сахрањен овде је носилац краљевског печата, једини дружбеник, главни писар бродских посада, судија, главни писар, Ни-хебсед-Пепи у свом гробу који је у до-

140

Амели Курш

број западној пустињи. Она га је узела за руку, он се придужио земљи, он је прешао преко свода. Нек западна пустиња подари њене руке његовим у миру, у миру пред великим богом. Дарови које краљ даје и Анубис, како би погребни дарови били пружени носиоцу краљевског печата, једином дружбенику, кога почастима обасу Озирис, Ни-хебсед-Пепи. [Изнад женине главе:] Његова жена, његова вољена, краљевски украс, свештеница Хатхор, Сепи. (//. G. Fischer, Inscriptions from the Coptite Home: dynasties VI-XI (1964) br. 5; Lichtheim 1973-80 [01] I: 17-18) Изузев малог броја ископаних храмова мртвих, једва да и познајемо светилишта из старог царства. Чини се вероватним да док су локални храмови привредно и административно били значајни на регионалном нивоу, ипак нису били од великог значаја за државни култ. Једини за које се зна да су били важни и изван свог непосредног окружења јесу они у Хелиополису, великом центру култа сунца, Реа (Хорус је у овом периоду постао један аспект Реа), као и храм бога Птаха у Мемфису (Goedicke 1979). Међутим, археолошки остаци ових несумњиво величанствених грађевина безмало и не постоје, осим неких фрагмената рељефа из Хелиополиса. Сведочанства о градовима и насељима су малобројна, а она која су до сада проучена леже на југу Египта (Хијераконполис; Абидос; Елефантина; Едфу). Ниједно од тих насеља није велико; сва она представљају мале провинцијске градове, али су сви били опасани дебелим утврђеним зидинама. У једном случају (Елефантина) мало неограђено насеље налазило се изван градских зидина. Сваки град је имао светилиште које је обично било смештено у оквиру зидина. У Елефантини и Едфуу светилишта су садржала и култове важних локалних великодостојника. Колико знамо, куће у градовима су биле густо збијене, са великом густином становништва. Тамо где се може пратити трајање насеља, почев од ранодинастичког периода, као у Хијераконполису, уочавамо повећање обима у односу на ранији период.

Изван долине Нила Једна недавно проучена област египатских насеља (Giddy 1987) јесу велике оазе на западу Египта у Либијској пустињи (Дакла, Карга, Бахрија, Фарафра). Оне су биле повезане са долином Нила, као и једна са другом, а од Карге је водио значајан пут према Нубији. Кон-

Сшари исшок

141

трола над оазама била је од велике важности за одбрану западне египатске границе. Дакле, најподробније истражена област, била је локалитет повеликог града у позном старом царству: остаци заштитног бедема, грнчарске пећи, здања од земљаних цигала и нека гробља већ су идентификовани (Fakhry 1972; Mills 1980). Нубија нам, такође, пружа важне информације о Египту у доба старог царства. Градњи велике бране у Асуану претходило је темељно истраживање и ископавање које су провели археолози из целог света. Главни интерес Египта у овој области били су њена радна снага и обиље стоке, каменоломи са тврдим каменом и наслаге минерала (диорита, аметиста, бакра, а касније и злата). Нубија је такође обезбеђивала приступ егзотичним и високоцењеним материјалима из подсахарске Африке, као што су абоносовина, пантерске коже, слоновача и нарочита фина уља. Египћани су до времена IV династије дефинитивно успоставили колонију у Бухену, у области другог катаракта. Сведочанства показују да је колонија основана како би експлоатисала тамошње наслаге бакра и руководила египатским трговачким интересима (Ешегу 1965:111-112; 127). Ове активности поближе осветљава један камени блок са натписом, који можда указује на египатско ископавање диорита у западној Тошки (око 80 km западно од Абу Симбела: Roccati 1982 §276), као и на неколико места пронађени графити вођа египатских експедиција. Али, поткрај V династије, наступила је промена у нубијском друштву појавом нове културне групе - нубијске „групе Ц“ - која је, изгледа, од тог доба па надаље оснивала мале кнежевине. Као исход тога, односи Египта са Нубијом су се морали изменити. О томе говори и напуштање насеља у Бухену, што наговештава да непосредно искоришћавање нубијских извора које је вршио Египат више није било могуће. Промене такође имају одјек у неколиким аутобиографијама краљевских званичника и трговаца из VI династије, као што су Вени (Urk. I 98-110; A R E \ §§292-324; Gardiner 1961 [0D]: 95-96; ANET: 227-228; Lichtheim 1973-80 [01] I: 18-23; Roccati 1982 §§177-188), Sabni (Urk. I 135-140; ARE I §§362-374; Roccati 1982 §§205-207) и Харкуф (Urk. I 120-131; ARE I §§335-354; Lichtheim 1973-80 [01] I: 23-27; Roccati 1982 §§189-196). Из описа њихових путовања у Нубију, зарад прибављања луксузне робе и тврдог камена, очигледно је да су експедиције биле могуће тек када би се прибавила помоћ и добило допуштење разних локалних владара. Најзад, постоји немали број сведочанстава о контактима Египта са Левантом (Wright 1988), нарочито са великим лучким градом Библосом, одакле су Египћани увозили дрво за ковчеге, велике бродо-

142

Амели Курш

ве и статуе - за чију је израду било потребно дрво којег није било у Египту. Сразмерно су скорашњи докази из Ебле у северној Сирији (види поглавље 16) који указују на контакте између ове области и Египта током пете и шесте династије (Scandone-Matthiae 1979-80; 1982). Египатски владари су предузимали редовне експедиције за ископавање тиркиза у Синајској пустињи; главно сведочанство о активностима старог царства у овој области потиче из места Вади Магара. Веома је могуће да је Египћанима, као и у каснијим временима, била потребна сарадња локалних сточарских заједница и њихових вођа како би ове походе успешно извели.

Књижевносш и књижевни извори Током периода старог царства развило се неколико књижевних жанрова, који осветљавају сасвим различите аспекте египатске културе. Они нам помажу да стекнемо увид у нарочит египатски поглед на свет, премда се морају пажљиво користити. Најупечатљивија (али и понајвише проблематична) јесте велика „Мемфиска теологија“ (Junker 1941 ;ANET: 4-6; Lichtheim 1973-80 [01] 1:51-57). Она објашњава однос између Птаха, бога Мемфиса и творца, и његове творевине бога-сокола, Хоруса, оличеног у краљу, као и аспекта бога сунца, Реа, као врховног господара. Њена је намера очигледно била да нагласи примат Мемфиса и бога Птаха у египатском поретку ствари, те да са њим повеже све египатске богове. Води се, међутим, расправа о датуму настанка овог трактата. Постојећи текст (уклесан у камену) потиче с краја осмог века, али тврди да представља копију древног црвоточног папируса. Језик је архаичан, а један обредни текст с почетка средњег царства, драмски папирус из Рамесеума, наговештава да су представе, изнете у „Теологији“, постојале већ почетком дванаесте династије (уп. LA4: 1177-1180). Стога се може претпоставити да је вероватно истинита тврдња коју сачувани текст износи о томе да представља копију оргинала из старог царства. Али неколики научници су уверени да њега треба сматрати псеудоепиграфским, да су његови језички архаизми лажни и да он осветљава теолошке идеје из каснијег, а не из ранијег периода (Junge 1973; Lichtheim 1973-80 [01] III: 5; за могући састав документа поткрај новог царства, види Kitchen, JAOS 102 (1982): 389). Значајно је подсетити да је он био укључен у поставку „фалсификата“ у Британском музеју 1990. године. Један од жанрова који се сасвим сигурно развио у старом царству јесу „поуке“, иако се сачувани текстови не могу датовати пре

Сшари исшок

143

средњег царства. Ово је постала веома дуговечна и бескрајно разноврсна категорија књижевних састава, чији примери потичу из већине периода староегипатске историје. „Поука“ се састоји од учења и упозоравајућих максима, обично изречених тако као да се отац обраћа сину говорећи му како да се понаша не би ли стекао успех у јавном животу. Оне се стога односе у великој мери на образовану друштвену елиту. Три текста поука приписују се историјским личностима старог царства: Харџедефу, сину краља Кеопса (Хуфу, Brunner-Traut 1940), Птаххотепу, везиру из V династије (Devaud 1916), и Кагемнију, везиру на прекретници између треће и четврте династије (Gardiner 1946b); ANET: 412-414; за превод сва три текста, уп. Lichtheim 1973-80 [01] I: 58-80; TUATIII: 195-221). Идеали, препоручени за напредовање и стицање угледног положаја, пружају нам јасан преглед прагматичног морала који је прожимао и учвршћивао политички status quo. Датуми сачуваних текстова не допуштају да се њима користимо као непосредним извором за старо царство, али њихова етика представља одјек онога што налазимо у аутогиографијама у гробницама. Чувени „текстови пирамида“, који су урезивани на зидовима краљевских гробница, почев од краја пете династије (Sethe 1907; Faulkner 1972; за одабране примере, уп. Lichtheim 1973—80 [01] I: 29-50; Roccati 1982 §§43^44), представљају другу књижевну врсту која се у то време развила. Они су имали магијску улогу да помогну васкрсењу умрлог краља и осигурају његову надмоћ као бога у загробном животу. Писани су у песничкој форми и садрже мноштво митолошких алузија. Занимљиво је да они не указују на постојање једног, правоверног текста који се непрестано урезује без измене како би се можда могло очекивати. Уместо тога, сачувани текстови су пуни варијација и нових теолошких размишљања. То показује да су различите идеје о божанској природи краљевске власти постојале и биле предмет расправе у тадашњем египатском друштву (о сложеностима краљевског положаја види Goedicke 1960). Касније приче, које су се у Египту приповедале о неким краљевима из старог царства, припадају сасвим другачијој врсти сведочанстава (Wildung 1969). Неке од њих се налазе тек у веома касним изворима, укључујући и Херодота. Јасно је да су у периоду ахеменидске и македонске (птолемејске) владавине Египћани још приповедали о својим краљевима из старог царства: Кеопс (Хуфу) и Кефрен (Кафра), на пример, били су виђени као деспоти угњетачи, док је Микерин (Менкауре) био представљен као много блажи, али несрећан (Херодот 2.124-132). Циклус прича, вероватно састављених током средњег царства [иако папирус потиче из хиксошког периода (с. 1650-1550)]

144

Амели Курш

користи се средством, које се такође може срести у другим периодима египатске историје, „забављања владара којем је досадно“ (Papirus Vestkar, Erman 1980; уп. Erman 1927/1966 [01]: 36—47; Lichtheim 1973-80 [01] I: 215-221). Радња ce одвија у Кеопсовом двору, а један од његових синова доводи чаробњака да га забави. Пошто је извео неколико чуда, чаробњак погледа у будућност и прорекне да ће свештеникова жена родити тројке, које ће бити синови бога сунца, Реа, те да ће владати Египтом после њега. То је алузија на прва три владара V династије, а повезана је са великим значајем који се придавао култу бога Реа почетком те династије (стр. 139). Друга прича, састављена или почетком новог царства или поткрај средњег царства, али и даље присутна од осмог до шестог века, односи се на краља Пепија II и једног од његових генерала (Posener 1971; Parkinson 1991 бр. 11). Нажалост, преостала је само у фрагментима, сачуване су делимично само две епизоде; у једној краљ се тајно шуња ноћу како би посетио генерала у којег је заљубљен. Немогуће је реконструисати причу: можда је то била комична приповест или приповест која изражава египатско неодобравање хомосексуалности. Важно је разумети да су се хумористичне приче редовно приповедале о краљевима у Египту, као и приче које их приказују у лошем светлу - представа о узвишеном, божанском величанству краља није спречавала да он буде истовремено виђен као људско биће које може да погреши (уп. Lloyd 1983 у Trigger et al. [0D]: 295-297). Ниједна од ових прича не може послужити за реконструкцију историје Египта током старог царства зато што су сачуване само из каснијих периода. Оне нам, ипак, показују шта су каснији Египћани мислили о неким великим краљевима старог царства, као и које су се краљевске фигуре памтиле у народној традицији далеке прошлости.

Држава и друшшво Извори, са свим својим богатством, ипак остављају мноштво празнина кад покушамо да реконструишемо друштво старог царства, а многи његови аспекти остају непознати и данас. Међутим, неке ствари су јасне. У најширем смислу, краљ и краљевска породица стајали су на врху државе, док су испод њих били краљевски саветници, званичници и управитељи недвосмислено раздвојени од сељака који обрађују земљу. Ови потоњи су понајмање доследно представљени у археолошким и документарним изворима, али је цела та структура почивала на њиховом раду.

Сшари исшок

145

Краљ је био оваплоћење свете моћи. Као такав, он је био јемац и бранилац космичког поретка чија је земаљска паралела била „закон и поредак“ као што налаже успостављени status quo. Ово је било сажето у египатском појму maat, што је реч која обухвата склоп идеја попут „истине“, „исправног понашања“, „тачне равнотеже". Краљ, као онај који чува maat, био јој је истовремено и потчињен, бар утолико што је морао да влада у складу с њом; иако га је вршење дужности такође аутоматски доводило у склад са космичким поретком. У односу на поданике, краљ је био свемоћан: „Ако ишта дође из уста његовог величанства, одмах се дешава“ ( Urk. 139,13-14). Истовремено, он је зависио од богова и њихове добре воље. Премда је у извесном смислу и сам био бог, он није са њима делио свемоћ на свим равнима. То илуструје аутобиогафија везира Вашптаха (V династија). Вашптах се разболео током краљевске инспекције краљеве гробнице која се још градила. Краљ је био веома забринут, посаветовао се са лекарима и послао кутије са лекаријама како би помогао свом болесном званичнику. Али упркос овим краљевским напорима, Вашптах је умро, а краљ је наредио његову сахрану. О Вашптаховом високом положају сведочи и чињеница да је прича о краљевској бризи, којом беше обасут, уклесана у његовој гробници ( Urk. 140,4-45, 9; ARE I §§241-9; Roccati 1982 §§78-81). Упркос томе што је краљева сила била ограничена у неким областима (као у овој епизоди), његова личност се сматрала за свету и опасно моћну. Стога је било уобичајено љубити само земљу испред краљевих ногу; допуштење да се пољубе саме краљеве ноге представљало је посебан знак краљевске наклоности. Из гробног натписа Ревера (V династија; Urk. 1232-234; Roccati 1982 §74) потиче упечатљива анегдота која одсликава стварну опасност случајних контаката са краљевом личношћу. Једном приликом краљев скиптар је случајно ударио Ревера по нози; краљ је одмах рекао: „Не буди повређен!“ а затим, окренувши се присутнима у двору, додао: „Моје величанство не жели да он буде повређен јер га нисам намеравао ударити.“ Краљ је обично представљен одевен у посебну краљевску одежду, која га издваја од поданика. Најчешћи предмети краљевског достојанства су посебан килт, бивољи реп, који виси са краљевог појаса, церемонијална брада привезана за подбрадак, скиптар, млат и пастирски штап у рукама, а на глави велика двострука круна. Кобра (представа свете змије, повезана са богињом Ваџет, али такође представљана као „око“ бога сунца, Реа) била је приказана како се моћно издиже на његовом челу, спремна да заштити краља тако што уништава његове непријатеље пљујући на њих отров. Престоље, на којем је седео, било је осмишљено као његова божанска мајка, Изида, Озири-

146

Амели Курш

сова жена, са чијим се сином, Хорусом, краљ обично поистовећивао како показује и једно од његових имена (види стр. 120). Њега је редовно пратио носач лепезе, а службу „краљевског носача лепезе“ поносно су у својим гробницама истицали многи званичници. Краљ је ступао на престо чим би његов претходник умро, али чини се да је званично „крунисан“ тек касније. Документи, који се односе на крунисање, сачувани су само из каснијих периода, али претпоставља се (с разлогом) да је свечаност биЛа веома слична оној из доба старог царства. Крунисање је симболизовало стварање света и укључивало обред уједињења двеју земаља и званичан опход око зидова Мемфиса. Службени печати су обнављани, а званичницима су формално потврђивани њихови положаји. Дан крунисања се сваке године обележавао и чак поново одигравао, у мало другачијој форми, кад би краљ провео на престолу неко време - идеално тридесет година током Сед светковине (LA5: 782-9). То је био краљев званични „јубилеј“ који се потом понављао у краћим временским размацима. Велико јубиларно двориште, уређено у оквиру комплекса Џосерове степенасте пирамиде, пружа нам прилику да пратимо сложену природу ове светковине у старом царству (Kemp 1989 [OGa]: 59-62). Није сачувана ниједна краљевска палата, али писана сведочанства указују на то да су оне обухватале и храмове „двема госпама“, тј. лешинару (Нехбет) и кобри (Ваџет), које су биле тесно повезане са краљем (види стр. 121). Постојало је и мноштво других капела, просторија за званичне пријеме и државне просторије, домаћинска одељења и радионице. Постојали су и вртови са језерима где се владар могао одморити и освежити. Иако Весткар-папирус потиче из каснијег периода (види стр. 144-145), слика краљевских вртова, коју нам он даје, вероватно се може применити и на старо царство. [Једног дана краљ Снефру луташе по свим собама] палате у потрази за [одмором, али га не нађе. Тада рече]: „Идите, доведите ми врховног свештеника-читача, писца књига, Џаџа-ем-анха!“ Он му сместа би доведен. Његово величансгво му рече: [,Дрошао сам кроз све собе] палате у потрази за одмором и не нађох га.“ Џаџа-ем-анх му рече: Нека ваше величанство пође до језера у палати. Напуните чамац свим прелепим девојкама из своје палате. Срце вашег величанства ће бити освежено гледајући их како веслају, како веслају горе и доле. Док будете посматрали лепа гнезда свог језера, док будете посматрали прекрасна поља и обале, ваше срце ће тиме бити освежено.“ (папирус Весткар: 4,22-5,7; Lichtheim 1973-80 [01] I: 216)

Сшари исшок

147

Краљ се обично венчавао са више жена, али ни у старом ни у средњем царству није постојао харем, иако се таква установа можда развила у новом царству (Ward 1983). Обичаји, којима се руководио краљевски брак, нису јасни, али се најчешће сматра да је ендогамија у оквиру краљевске породице била честа (тј. краљ се женио својим блиским рођакама). То је могло бити због разних династичких обзира (о којима не знамо ништа), али нипошто није било правило како показују неки краљеви из VI династије, који су узели жене из породица обласних званичника. Нема ничег што би поткрепило раширену представу о томе да је египатско краљевство почивало на наследству по мајчиној линији (Robins 1983). Као и другде, најстарији син „главне супруге" (није сасвим јасно шта је жени давало овај статус) обично је наслеђивао оца на престолу, али је у суштини одлука о томе ко ће бити принц престолонаследник била потпуно у краљевим рукама. Неизвесност, која је окруживала наследство, могла је проузроковати образовање дворских струја, које су настојале да осигурају престо различитим синовима истог краља. Вероватно је да званичник Вени (VI династија) помиње једну такву заверу на двору у својој дугој аутобиографији, премда је то неминовно у сфери претпоставке: Када беше изречена тајна оптужба у краљевским одајама против краљице Верет-јамтес, његово величанство ме посла тамо да сам чујем. Никакав врховни судија нити везир, нити какав званичник не беше тамо, само ја сам; зато што сам био достојан, зато што сам прирастао за срце његовом величанству; зато што је његово величанство мноме испунило своје срце. Само сам ја записао, заједно са још једним старијим чуваром Нехена, док сам ја по чину био (само) надзорник краљевских станара. Никад пре неко попут мене није чуо тајне у краљевским одајама. (Urk. I 98-110; ARE §§292-4; Lichtheim 1973-80 [01] I: 19; Roccati 1982§180) Како су живеле египатске масе? Ми обично замишљамо египатске сељаке као слуге, ништа боље од робова, осим по имену, који стењу у језивим условима принудног рада који подсећају на нацистичке концентрационе логоре. Ова слика (коју популаризује филм Sesila В. de Mila Десет заповести ) вероватно је сасвим претерана. Њихов живот је несумњиво био тежак, донекле су били везани за земљу и подвргнути мобилизацији за јавне радове, нарочито за програме краљевске изградње. Али непознато је у којој су мери, и да ли су уопште сви сељаци били укључени у рад на краљевским имањима и имањима званичника. Такође, није извесно да се њихов правни статус разликовао од

148

Амели Курш

статуса других чланова египатског друштва. Ако судимо према причи популарној у средњем царству, али чија је радња смештена у први међупериод („Приповест о речитом сел>аку“, риди Erman 1927/1966 [01]: 116-131; Simpson 1973 [01]: 31-49), званично прокламовани идеал египатског друштва био је да сви, ма како скромног порекла, имају једнак приступ правди и, најзад, фараону као извору свеколике правне мудрости. Постојање тржница даље указује на то да нису сви производи сељака одлазили на државне потребе. Пијачне сцене, које понекад илуструју гробнице, показују да се луксузном робом није трговало у великим трговачким центрима, већ на простим локалним пијацама. Пошто те сцене потичу из приватних гробница, оне понекад садрже и пратећи дијалог који потпомаже разумевање сцена активности приказаних на сликама. Илустрације приказују да је главна роба, која се продавала на тим пиј ацама, била храна и пиће јер оне приказују полице са освежењима. Једноставни занатски производи, попут дрвеног наслона за главу (често коришћених у древном Египту уместо јастука за спавање), уља, тканине, удица за риболов, једноставног накита и лепеза, такође су приказани како се њима тргује. У једној сцени, човек нуди рибу у котарици човеку који држи печат, што би могло значити да је коришћен принцип робне размене. Друге сличне сцене приказују људе како се маникирају или брију. Те вињете су обично смештене крај живахних сцена украј реке. Стога је изнета претпоставка (Еуге 1987) да оне представљају типичне пијаце у малим варошима постављене уз речну обалу где су се обављали: трговина међу комшијама, једноставне занатске и личне услуге попут фризераја и где се могло купити нешто за освежење. Такве пијаце су могле редовно окупљати људе из околних села и пружати им могућност да продају вишкове својих производа. Величина пословних трансакција тешко да се могла мерити са свеобухватном државном економијом, али показује да су постојали услови за стварање вишкова ради ситне трговине. Други одвећ поједностављен поглед на сиромашније египатске друштвене слојеве, који треба изменити, јесте представа о томе да је сав рад наређивала и контролисала држава, да је он био обавезан и награђен са једва нешто хране за преживљавање. Неколико пута појављују се напомене које указују на постојање независних занатлија који раде за плату према уговору. У једном примеру, власник гробнице изјављује да је платио занатлији који му је начинио гробницу. Други то каже много јасније: Ја сам уредио да овај мој кип направи вајар који беше задовољан платом коју му исплатих. (Urk. 1225, 8-10)

Сшари исшок

149

Сведочанства нису обимна и не допуштају нам да тврдимо како је постојала велика група независних занатлија; али ипак показује да су обавезе радника биле много мање подразумеване и строге а много више подложне преговорима и узајамном договору него што се то раније мислило (види Еуге 1987). Државна управа се развила из организације краљевског дома. Активности централне управе и јавна служба на свим нивоима изворно представљају проширење функција краљевске службе. На челу управе стајао је званичник чија се титула обично, и умногоме оправдано, преводи као „везир“ (tj3ty). Он је контролисао сва одељења државне управе и био одговоран непосредно и једино краљу (Kanavvati 1977; Strudwick 1985; Pardey 1989). Могуће je да je у најранијем периоду он био краљев рођак, али су касније ту службу сигурно обављали људи изван краљевске породице. Будући да је управа потекла из личне краљевске службе, многи званичници су стицали титуле које су одражавале положај на двору и давале им право на извесне привилегије, иако они заправо нису заузимали положај који титула означава. Титула „краљев син“ је један од таквих примера; честа титула „краљевског носача сандала" је још један - обе су напротсто означавале важне званичнике. Ова пракса нам може отежати јасно дефинисање административне структуре, иако неке службе, попут „државногуправитеља житнице“, „државног ризничара" и „надзорника над великим судовима (правде)“, наговештавају сложеност бирократије. Више доказа пружа систем „нома“ (реч је изведена из грчког поmos - „срез“, ,,област“), који је свакако постојао у доба старог царства: села, краљевска имања и мали градови су груписани у обласне административне јединице (*номе) под контролом локалног управитеља (номарха). Египат је био подељен на „две земље“ (види стр. 115): горњи Египат, који се пружао од Асуана до јужних граница Мемфиса, био је подељен на двадесет две номе, традиционално бројане од југа према северу; доњи Египат је почињао код Мемфиса, „Ваге између Две земље“ и средишта његове прве номе, са још деветнаест нома доњег Египта које су се пружале дуж делте. Систем нома, упркос променама и политичким променама, наставио је да постоји све до римског периода. Важан аспект египатске званичне службе био је и теоријска могућност да се свако може уздићи до високог положаја - то није било ограничено на затворене, традиционалне аристократске групе. Ова могућност за напредовање давала је подстицај и мотив за „поуке“ као књижевни облик (види стр. 142) и објашњава непрестано бодрење да треба „пратити човека достојног и не презирати га зарад његовог ранијег сиромаштва,већ га поштовати, јер је његово богатство плод његових заслуга и божанске милости“. Дуге генеалогије, којима се

150

Амели Курш

изражава понос због нечије породице и племенитог порекла, нису присутне у натписима у гробницама - уместо тога, превладавају теме личних служби и на који начин их краљ награђује. Иако је јасно из брижљиве анализе да су се породичне везе умногоме користиле да би се осигурао приступ и обезбедило напредовање по лествици званичне службе, у начелу није постојала наследна служба, нити право на положај по основу племенитог рођења. Преовлађујућа идеологија била је да је званичник долазио на положај само зато што је добро обављао своје јавне дужности за краља и народ, помажући сиромашнима и убогима, судећи правично, добро плаћајући раднике, уздржавајући се од тлачитељског поступања. Овај узвишени концепт дужности и оданости држави представљао је идеал, а теоријски и једини разлог због којег је неко долазио на уносно место. Типичне врлине званичника су повремено стилизоване у симетричне реченице, као у овом натпису из гробнице Шепшја (VI династија) у Сакари: Дођох из свога града, Сиђох из своје номе, Учиних правду њеном богу, задовољих га оним пгго он воли. Говорах истинито, чињах право, Говорах праведно, понављах праведно, Уграбих прави тренутак, Како бих стајао добро са народом. Судих између двојице да их оба задовољим, Спасавах слабог од оних што су од њега јачи Колико беше у мојој моћи. Дадох увек хлеба гладноме, одеће (голоме), Доведох бродоломнике до обале. Сахраних онога који сина не имађаше, Начиних брод за онога који га не имађаше. Поштовах оца свог и чиних по вољи мајци својој, Подигох њихову децу. Тако вели онај чији је надимак Шеши. (Urk. I: 198-200; Lichtheim 1973-80 [01] I: 17) ije *

*

Веома је лако посматрати старо царство са његовим огромним пирамидама као монолитну структуру где је све потчињено држави, тј. краљевим захтевима. Подробнија анализа открива да је политички систем био много разноврснији и живљи. Велика је штета што та слика још садржи мноштво нејасноћа.

Сшари исшок

151

Зс ХЕРАКЛЕОПОЛИС И УСПОН ТЕБЕ (с. 2180-1991) „Први међупериод“, како се уобичајено назива, протеже се од краја VI династије до почетака XI династије (с. 2180 - с. 2040; види табелу 12). Краљевске грађевине и натписи - знаци централизоване власти - упадљиво су одсутни током овог времена. Крај XI династије (с. 2040 - 1991) представља почетак средњег царства. Њега обележава поновна појава јаке централне власти која контролише цео Египат. Иако су краљевски споменици и текстови ретки током овог прелазног периода, гробнице номарха (обласних управитеља) у њиховим локалним средиштима горњег Египта постају све бројније и раскошније, а неке садрже дуге и информативне аутобиографије које описују њихове активности и постигнућа. Укратко, постоји узајамна зависност опадајуће краљевске контроле и нарастања локалне обласне моћи. Ова црта је навела неке научнике да претпоставе како су неке од обласних породица покушале да збаце сва ограничења које им је наметала круна, почев од VI династије, тј. они су настојали да се успоставе као независни владари и стога су били непосредно одговорни за пропаст система старог царства (нпр. Stock 1949; Wilson 1951/1956, погл. 4; уп. Simpson у Hallo i Simpson 1971 [0С]: 235). Окосница слике догађаја је јасна: дошло је до очигледног економског пропадања; централна власт је постајала све слабија и најзад се сасвим урушила током VII и VIII династије; наступио је период повремених грађанских ратова; династија краљева (са седиштем у Хераклеополису: IX и X династија) владала је у то доба само једним делом Египта; најзад, један краљ (из XI династије), чије је седиште било у Теби, појавио се као победоносни поновни ујединитељ Египта. Предмет расправе јесте како су се номарси уклапали у ову слику разједињавања и промене. Неизвесност изгледа проистиче делимично из чињенице да сведочанства о независним обласним управитељима потичу само из горњег Египта: другим речима, немогуће је пратити развој од централизоване контроле до раштрканих локалних моћника у области где је краљевска власт била снажно присутна током читавог старог царства, нпр. у Мемфису. С друге стране, постоји веома мало сведочанстава из горњег Египта о томе како се тачно управљало југом за време старог царства (за расправу, види Pardey 1976; Kanawati 1980). Други проблем је то што се тешко може знати како су номарси били повезани са централном влашћу, те која је била основа њиховог положаја у старом царству: да ли су они потицали из локалних заједница којима су управљали, или их је постављао краљ из редова својих дворана? Ово су непознати чиниоци које треба узети у обзир при покушају да се објасни шта се догодило. Такође је важно имати на уму то колико мало разумемо,

152

Амели Курш

у појединостима, политичке догађаје и проблеме периода самог старог царства, прикривене једнообразном фасадом наизглед непроменљиве краљевске власти. Како можемо овладати овим тешким и бурним периодом египатске историје? Први корак јесте да погледамо шта је сачувано од извора из којих можемо покушати да реконструишемо то време. Онда нам повратак у VI династију може помоћи да сагледамо слику процеса преласка из наоко снажне државе старог царства преко политичког уситњавања до крајње централизованих сгруктура средњег царства. Поступак је тежак, а много шта ће остати неизвесно.

ХронолоГија и извори Хронологија је бременита проблемима, али две ствари помажу да је донекле разјаснимо, иако не у потпуности (табела 12). Најпре, Торински канон даје укупан број краљева на крају VIII династије. Дужина владавине појединих краљева је релативно добро позната скоро све до краја VI династије. Комбиновање ових информација показује да је постојао период од само 22 и по године за Манетонову VII и VIII династију (завршава се с. 2160). Очигледно су онда владари ових „династија" били безначајне личности. Упркос томе, они су држали контролу над целим Египтом. То показују и декрети из Коптоса (Weill 1912; Goedicke 1967), према којима су неки од ових кратковеких краљева потврђивали и додељивали власт и изузећа номарсима из Коптоса. Другим речима, чак и ако декрети из Коптоса откривају слабост централне власти у односу на провинцијско племство (како се може тврдити), то племство је и даље своје претензије на власт и привилегије заснивало на краљевским званичним дозволама које су долазиле из двора у Мемфису. Стога, иако декрети из Коптоса могу указивати на опадање централне власти, локални владари су и даље признавали ауторитет краљева из Мемфиса како би дали легитимитет свом положају. Затим, релативно чврсти датуми XII династије дају годину 1991. као годину њеног зачетка. Пошто је поновно уједињење Египта постигао Ментухотеп II из XI династије с. 2040, можемо израчунати приближно трајање XI династије и време њеног настанка датовати у с. 2133. То је била конвенционална хронологија; али данас постоје примамљиви предлози да се почетак XII династије спусти на 1963, а сходно томе, датум Ментухотеповог уједињења на 2023. Исход овога је да се продужи време првог међупериода. Ово није одвећ проблематично, јер се годинама води расправа између научника који желе да сажму први међупериод у време краће од сто година (Beckherath 1962)

153

Сшари исшок

и оних к о ј и мисле да je Taj период Tpajao скоро сто педесет година. Разлика у мишљењу креће се око питања да ли су тебански владари, који су најзад оформили успешну XI династију, били у потпуности савременици краљева из Хераклеополиса (IX и X династија), или је то немогуће зато што се наводи превише краљева Хераклеополиса да би могли стати у тако кратак временски период (СЛН I погл. 10). Табела 12. - Хронологија: Први међупериод (VIIдинасшија: с. 2181-2173) (VIIIдинастија: с. 2173-2160)

(укупно 15+ краљева из обе ,,династије“)

IX и Х династија: с. 2160-2040 = „пер Хети“ (најважнији краљеви): Мериибре Ахтој I Небкауре Ахтој II Вахкаре Ахтој III Мерикаре

XI динасшија (иосле освајања): с. 20401991. (или: 2023-1963)

XI динасшија (пре освајања): с. 2133-2040 [или 2030] (Теба) Интеф, „велики поглавар“ Ментухотеп I, „предак“ Интеф I Ваханх Интеф II (2119-2068) Нахтнебтепнефер Интеф III Небхепетре Ментухотеп II (2060-2010) (=Smatowy: „Ујединитељ две земље“) Санхкаре Ментухотеп III Небтавире Ментухотеп IV

Борба између Хераклеополиса и Тебе Манетон и Торински канон су једини извори који наводе владаре Хераклеополиса, а од Манетона потиче подела на две династије (IX и X) од којих свака има по деветнаест краљева. Научници су махом одбацили ову поделу и приклонили се Торинском канону који наводи само једну династију са осамнаест краљева. Шта знамо о тој династији? Главна сведочанства потичу из гробница средњоегипатских номарха (тј. оних које се налазе на северу „Горњег Египта“), нарочито оних у Асијуту (Brunner 1937; уп. Schenkel 1965). Она сведоче о несумњивом постојању седам хераклеополиских краљева; али сасвим је неизвесно како се они уклапају у хронологију. Разлог томе је или оштећено име краља или то што се краљ просто називао „Хети“ (нпр. Манетонов „Ахтоес“), што се као име понавља током династије из Хераклеополиса (позната су најмање три, можда и четири). Један Хети је морао бити оснивач династије јер се изгледа помиње као pr-Hty = „кућа Хетија“. Њихово династичко средиште био је Хераклеополис (недалеко од Мемфиса), како јасно сведоче номарси из Асијута, који су имали тесне везе са Хераклеополићанима, али и Торински канон.

154

Амели Курш

Тек нам се са владавином најпознатије личности ове династије, Мерикареом, пружа могућност да се приближимо Хераклеополићанима и историји тог времена. С његовим именом повезан је познати књижевни текст „Поуке за Мерикареа“, чији је аутор његов отац (Volten 1945: 3-82; Erman 1927/1966 [01]: 75-84; ANET: 414—418; Lichtheim 1973-80 [01] 1:97-109). Текст je начињен по моделу жанра поуке (види стр. 141), али сасвим другачије искоришћеним. Он има форму политичког завештања, које пружа преглед политике и описује претходна достигнућа, укључујући неславне епизоде. Иако су сачуване само копије овог текста из времена осамнаесте династије, неколико научника ипак мисле да је он написан у доба владавине Мерикареа као изјава о политичким смерницама (Lichtheim 1973-80 [01] 1:97). Ти научници тврде да су историјске информације у том тексту веома поуздане. Али други су изразили уздржаност (Kemp у Trigger et al. 1983 [0D]), a текст ce може користити само уз дужан опрез. Једна епизода из „Поука“, која се може ускладити са осталим материјалом, јесте рат који је Мерикареов отац водио против народа који су упадали у источну делту. Ова граница је захтевала сталну одбрану и постоје неки докази, који поткрепљују присуство Хераклеополићана у овој области (Beckerath 1966). „Поуке“ и сведочанства средњоегипатских номарха указују на то да су краљеви из Хераклеополиса имали веома широку контролу, која се протезала на север у делту и обухватала предузимање војних акција дуж египатских граница. Они су вадили камен из каменолома у Хатнубу (нома 14), а признавали су их као краљеве номарси из Асијута (нома 13), из номе Планинске змије (нома 12) и вероватно из Зец номе (нома 15). Али даље на југу њиховој власти се супротстављала Теба (нома 4), а одломак из „Поуке за Мерикареа“, изгледа, одражава тај дуготрајни сукоб: Војске ће се борити с војскама Као што прорекоше преци; Египат се бораше на гробљу, Пиштећи гробове у осветничком походу. Како ја учиних, тако се и догоди, Као што се чини ономе ко застрани са пута божјег. Не буди немилосрдан према Јужној земљи, Знаш шта је Престоница о томе прорекла; Као што се ово догоди, може се и оно догодити. Пре но што су преступили... Напао сам Тис (Абидос) право на јужној граници у Тауту, Преплавих га попут поплаве. (мало даље, ова тема се поново појављује):

Сшари исшок

155

Нома Тиса беше похарана; Премда то би мојим делањем, Сазнадох тек пошто беше учињено. (Helck 1977; Lichtheim 1973-80 [01] I: 102; 105) Упркос нејасноћи, овај одломак указује на то да се у области Абидоса одиграла сурова битка између Хераклеополиса и Тебе. Можемо ли бар делимично реконструисати овај сукоб? До краја старог царства, Теба је била безначајан провинцијски храмовни центар. Гробнице и стеле се у већем броју појављују тек после VIII династије (Schenkel 1965). Исто тако, тек је поткрај VI династије извесни Интеф, „Велики поглавар Скиптра номе (тј. номе 4-Тебе), Велики поглавар горњег Египта“ почео да узима све узвишеније титуле. Он се појављује као предак краљевске лозе из листе краљева у Карнаку (стр. 122), без картуша и краљевских титула. Ментухотепов други наследник, Интеф II (2119-2068) наставио је да шири контролу Тебе током своје педесетогодишње владавине. Доказ овог узлета тебанске моћи је стела из његове гробнице (Winlock 1943: 257-259) на којој описује своје освајање тинитске номе (нома 8 - Абидос) и ширење тебанске власти на север до Кав ел-Кебира (нома 10). Истовремено, он се успешно проширио и на југ. То најпре потврђује његова посвета на статуи у храму Хекаиба у Елефантини, из доба старог царства, који је он обновио, као и стела Џарија, једног од његових званичника, који помиње време кад се Интеф II „борио са кућом Хетија северно од Тиса“ и потом описује како се области, које је контролисао, протежу „од Елефантине до Кав ел-Кебира“ (Winlock 1943:257; уп. такође стелу државног благајника Чечија, Schenkel 1965: бр. 75; Lichtheim 1973-80 [01] I: 90-93). Аутобиографија Анктифија из Моале (Хијераконполис - нома 3), један од најчувенијих натписа номарха из тог периода (Vandier 1950), можда такође упућује на владавину Интефа II и његову силовиту експанзију тебанске моћи. Сам Анктифи је преузео суседну ному Едфу (нома2) на југу, тако да је контролисао номе 2 и 3, којима је прикључио Елефантину. Када је Теба (нома 4) уз помоћ Коптоса (нома 5) напала Армант (у тебанској номи), Анктифи и његове снаге су им притекли у помоћ. У крајњем исходу он је био неуспешан јер је недуго затим Теба преузела контролу над свим номама јужно од Елефантине (нома 1) до Хуа (нома 7). Уследило је освајање Тиса од стране Тебе, током којег се вероватно и догодило уништавање гробова о којем говори Мерикареов отац (види стр. 154). Ово је вероватно био први пут да су Хераклеополићани и Тебанци дошли у непосредан сукоб. Након уништавања у области Абидоса, уследио је, чини се, период релатив-

156

Амели Курш

ног мира. Али ие задуго: у четрнаестој години Небхепетре Ментухотепа II (2060-2010) „побуна Абидоса“ довела је до коначног пораза Хераклеополиса и његових савезника пред навалом Тебанаца. Ментухотеп II је обзнанио своју победу узимајући име Smatowy - „Ујединитељ две земље“, којим је полагао право на поновно уједињење Египта као складне целине под једним краљем.

Немири у ЕГиишу и номарси Ово је приближан, могућ след догађаја, заснован на проблематичним изворима и кратким, несигурним напоменама из натписа. Најважнији и понајвише корисни извори за стање у овом периоду потичу из гробница номарха. Већина људи у горњем и средњем Египту сигурно је у овом периоду зависила, пре свега, од ваљане службе номарха, а њихови текстови пружају увид у економске и политичке прилике. Номарси су били гаранти безбедности, бранећи своје номе и штитећи локално становништво од војничког разбојништва током погубних грађанских ратова. Друга одговорност, коју су номарси носили на плећима, била је снабдевање храном становништва угроженог оружаним сукобима између противничких вођа. Акције (и коришћење погодне прилике), које су номарси предузимали како би разрешили политички хаос, понајвише нам открива натпис Анктифија из Хијераконполиса (види горе), из његове гробнице: Кнез, Достојанственик, Носилац краљевског печата, Једини дружбеник, Свештеник-читач, Генерал, Командант извиднице, Заповедник страних области, Велики поглавар нома Едфу и Хијераконполис, Анктифи, вели: Хорус ме је довео у ному Едфу за живот, напредак, здравље, да је поново успоставим и ја то учиних. Јер Хорус је хтео да она буде поново успостављена, јер ме је довео да је поново успоставим. Нађох кућу Хуа (Едфу) поплављену попут мочваре, напуштену од онога којем припада, у рукама побуњеника, под влашћу злог. Учиних да човек прихвати убицу свог оца, убицу свог брата, да би се поново успоставила нома Едфу. Како је срећан био дан кад видех добробит у овој номи! Власт онога што носи жар свађе неће бити прихваћена, сада кад су сви облици зла које људи мрзе поништени.“ (Vandier 1950; Schenkel 1965: бр. 37; Lichtheim 1973-80 [01] I: 85-86)

Сшари исшок

157

Ту Анктифи описује себе како спасава Едфу од страшног грађанског рата, који је проузроковао погубну поплаву. То је било због тога што је номарх побегао или је био смењен. Разметљиво описано успостављање реда и мира служи да прикрије чињеницу да је он преузео контролу над облашћу, што јамачно није било ни тако мирољубиво ни тако добродошло како би он хтео да читалац мисли. Други текст, из самог Едфуа, односи се на сушу која је проузроковала глад - можда чинилац који је убрзао дестабилизацију локалне власти (Merer iz Edfua, види Schenkel 1965: бр. 42; Lichtheim 1973-80 [01] 1:87-88). Али крајњи исход је био да је Анктифи изградио своју личну основу моћи тако што је преузео контролу над Едфуом (а вероватно касније и Елефантином, види стр. 158). Други номарси су свакако чинили исто, пре но што су их прогутали победоносни Тебанци (Kemp у Trigger et al. 1983 [0D]).

Kpaj сшарог царсшва Тема претходне расправе била је период владавине 1Х-Х1 династије. Да ли је могуће установити шта се догодило у периоду између краја VI династије и настанка династије у Хераклеополису? Малобројна сведочанства указују на то да је поткрај шесте династије наступила велика нестабилност краљевске власти. Разлози за то су потпуно непознати и несазнатљиви. Тврдило се да су климатске промене довеле до дуге суше, због чега је краљу било немогуће да одржи врховни положај (Bell 1971); друга претпоставка јесте да се појачао притисак на границе, нарочито на североистоку (Gardiner 1909). То су све могући чиниоци, али можда их треба сагледати не као узрочнике, већ као факторе који погоршавају већ постојећу кризу. Тврдња да су обласне породице поткопале краљевску власт отимајући привилегије за себе (нпр. Schenkel 1964), такође је тешко одржива. Сведочанства указују на то да, иако су неке породице можда постале моћније током старог царства, оне су наставиле да признају владаре из Мемфиса (види стр. 155): тек кад су мемфиски краљеви нестали а они били усмерени на властита средства, почели су да делују потпуно независно. Другим речима, њихова све већа самосталност је чини се резултат, а не узрок, нестајања централне контроле. Осим тога, тешко је реконструисати порекло и успон локалних породица које се појављују као моћне у овом периоду. Ниједна од њих није потврђена пре краја VI династије, а неке тек касније. Стога је могуће да су тек, пошто је ситуација постала катастрофална, почеле борбе за власт у локалним срединама, а нови људи заузели положај номарха у неким областима. То је свакако био случај у Едфуу и Тебанској номи. Нешто северније (номе 9,12,13,

158

Амели Курш

15,16), где су номарси били тесно повезани са Хераклеополићанима, њихов успон на висок положај може бити непосредно повезан са њиховом подршком краљевима. Порекло краљева из Хераклеополиса је сасвим нејасно, али њихов долазак на краљевску власт је можда представљао одговор растакању краљевске лозе из Мемфиса. Хераклеополис се налази релативно близу Мемфиса и могуће је да су они ускочили да преузму политичку и војну одбрамбену акцију кад се распао систем старог царства. Један „доказ“, коме нема места у студијама о првом међупериоду, јесте књижевни текст који је објавио 1909. Алан Гардинер „Опомене Ипувера“. Сачувани папирус потиче из XIX династије (1306 (1295) -1187), али се на основу стила и језика обично датује у XII династију (1991 (1963) -1786). Срочен је у форми упозорења мудраца који описује време страшних несрећа и друштвених немира у Египту: све је било окренуто наглавачке - сиромашни су били богати, слуге су биле господари, египатско племство је радило на пољима, убиства и пљачке су били свакодневна појава, трговина дрветом са Библосом је прекинута, земљу су преплавили странци, а водостај Нила је био низак. Г ардинер је протумачио текст, утицајно, као „непосредан и природан одговор на националну трагедију“ која се стога морала односити на хаос кроз који је Египат прошао током 1Х/Х династије. Ово гледиште постаје мало вероватно (Lichtheim 1973-80 [01] 1:149-150) уколико га упоредимо са другим текстовима из Средњег царства. Најчешћи topos многих књижевних састава је „национална трагедија“, праћена појавом спасиоца који све поново доводи у ред (васпостављајући maat). Развој овог књижевног жанра повезивао се са узурпацијом престола које је учинио Аменемес I, оснивач XII династије, и служио као легитимишућа потпора за његову династију (Posener 1956). Крај „Ипувера“ није сачуван, али Луриа (1929) је уверљиво тврдио да је после веома стандардизованог описа хаоса (супротности maat) морало уследити најављивање спасиоца који ће све довести у ред, у складу са обрасцем изведеним из сродних текстова.

Поновно уједињење ЕГипша Баш као што знаке политичког пропадања и економских проблема представљају малобројне краљевске зграде или обустава изградње, одсуство експедиција ка новим рудницима и каменоломима или трговачких похода, малобројни краљевски натписи и сразмерно грубе, провинцијалне уметничке форме, тако и преокрет у свему овоме означава да је чврсто успостављена централна власт поново на сцени.

Сшари исшок

159

Класични знаци су сви присутни од Ментухотепа II све до краја његове династије (само двадесет година касније). Постоје докази о све чешћим контактима са Нубијом, поново је отворен пут Вади Хамамата до Црвеног мора и могуће је да се наставила рударска активност на Синају. Снажна војна акција предузета је против либијских група у западној пустињи и против сточара у источној делти. Краљевско покровитељство донело је процват елегантније, дворске уметности која призива лепе, префињене облике са двора у Мемфису. Процес оживљавања старијих уметничких форми делимично илуструју стеле Интефнахта (Barta 1970:128-129). Он описује како је најпре служио краљеве из Хераклиополиса и да је потом доведен у Тебу где је служио Ментухотепа II као надзорник вајара, занатлија и ливаца метала. Текст показује како је особа обучена у традицији дворске уметности севера могла дубоко утицати на обликовање и извођење визуелних програма под заповедништвом новог краља са провинцијалног југа. Започети су велики градитељски пројекти, скоро сви у горњем Египту. Један од најупечатљивијих је величанствени храм мртвих и гробница Ментухотепа II у Деир ел-Бахрију, у којима се преплићу северњачка и јужњачка традиција фунерарне архитектуре (Arnold 1974). Стеле тебанских званичника показују да је управа имала седиште у Теби, а да су Тебанци заузимали најважније положаје у власти. Истовремено, номарси средњег Египта, који су подржавали Хераклиополићане, били су махом остављени на својим местима (Gestermann 1987). Можда су тебански краљеви морали значајно да се ослоне на њихову помоћ у свом коначном напору да успоставе контролу над целом земљом; с друге стране (или можда као исход тога) можда су они били превише моћни да би били уклоњени. Иако XI династија није дуго надживела смрт Ментухотепа II, његов значај у египатском погледу на прошлост показује и чињеница да је он и даље био обожаван као поновни ујединитељ земље.5 5 Група докумената која потиче из времена уочи поновног уједињења Египта вредна је помена. Она укључује два (фрагментарна) писма, која су изгледа одбачена после читања, пронађена у западној Теби. Сачувано је довољно да укаже како су она била део преписке земљорадника из горњег Египта, Хеканахта, који је боравио на северу, али је настављао да издаје низ наређења свом најстаријем сину о управљању домаћинством и земљом. Она пружају један од најживописнијих увида у сразмерно скромну фарму, обрасце домаћег живота и породичну структуру, укључујући и наговештаје о напетостима и сукобима међу члановима породице. Та писма су толико живописна да се Агата Кристи користила њима као основом за крими причу (Смрт долази на крају) чија се радња догађа у Египту тог доба. За објављену верзију и целу расправу, види James 1962.

160

Амели Курш

Зд Е Г И П А Т У Д О Б А С РЕД Њ ЕГ Ц А РС ТВ А [с. 2040 - с. 1730 (2023 -1720)]

Хронологија и извори Средње царство представља, у неколико аспеката, „класичну“ фазу египатске цивилизације. Стиче се утисак периода велике политичке снаге и јединства, нарочито у време XII династије („срце средњег царства") кад је Египтом владала, наоко веома глатко, једна породица. За датовање XII династије обично се прихвата 1991-1785, према астрономском датуму изведеном из једног од папируса из ел-Лахуна (Фајум), (Parker 1950: 63; уп. Parkinson 1991 бр. 28b). Према једној скорашњој тврдњи (Krauss 1985:194-195; Kitchen у Atrom 1987—9 [00]: 43-4), Сезострис III је можда владао само деветнаест година, уместо тридесет шест како му се традиционално приписује, а Сезострис II само шест, уместо осамнаест. Ово скраћује временски период током којег је XII династија имала власт, а ту могућност треба имати на уму (табела 13). Тринаеста династија је у потпуној супротности са очитом чврстином XII династије: састоји се од мноштва кратковеких краљева, од којих су тек неки узајамно у сродству. Ипак се чини да првих педесетак година XIII династије политички оквир не трпи утицај немира који су свакако пратили нестанак претходног режима. Стога је уобичајено (иако се може довести у питање) да се ранија фаза XIII династије укључују као саставни део средњег царства. Постоји велико богатство документарног материјала, нарочито папируса из Фајума, области коју су снажно развили краљеви из XII диТабела 13. - Хронологија XII династије (XI династија XII династија Аменемес I (= Аменемхат/1тп-т-ћЗЛ) СезострисI (= CeHBOcpeT/CeHycepT/S-n-wrs.t)

Аменемес II Сезострис II Сезострис III Аменемес III Аменемес IV Краљица Собекнефру (XIII династија

сшандардна 2040-1991.

ревидирана 2023-1963)

1991-1962.

1963-1934.

*1971-1962. *1929-1892. *1897-1878. 1878-1841. *1844—1797. *1799-1787. 1787-1783. 1783-1650? *савладарства

*1943-1899. *1901-1867. *1869-1862. 1862-1844. 1843-1798. 1797-1790. 1789-1787. 1786-1650?)

Ctuapu исшок

161

настије. Папируси потичу из три независне архиве, укључујући и библиотеку храма и збирку административних докумената (Griffith 1898; за кратку расправу и избор са библиографијом, уп. Parkinson 1991; Luft 1992). Недавно откривени подробни годишњи извештаји Аменемеса II, записани на зиду храма у Мемфису, показују да су се водили дневници неких догађаја у овом периоду. Они нам дају везу између камена из Палерма из доба старог царства (види стр. 123) и анала Тутмеса III (XVIII династија, види стр. 321): систематско бележење било је јамачно много присутније у политичком животу Египта него што се раније мислило. Потпуна студија овог важног текста је управо у изради и обећава да ће умногоме проширити наше разумевање средњег царства у Египту (Malek 1992). Такође постоји неколико изузетно осликаних провинцијских гробница, задивљујући примери краљевске скулптуре и нешто веома префињеног накита (Bourriau 1988). Остаци монументалне архитектуре у самом Египту су разочаравајући. Но, ипак су морали бити величанствени, као што показује опис храма у Хелиополису на великом Берлинском кожном свитку, који чува (у копији) декрет Сезостриса I, којим се наређује изградња храма Атуму (Stern 1874; Lichtheim 1973-80 [01] 1:115-118; Parkinson 1991, бр. 5): све што је од њега данас остало јесте један обелиск. Овај недостатак грађевина још можемо делимично приписати масовној изградњи коју су предузели краљеви новог царства, који су уништили многе грађевине средњег царства, а делимично насумичним ископавањима и недостатку ваљаног објављивања локалитета. Али тај недостатак донекле надокнађују велике импресивне тврђаве изграђене током овог периода у Нубији (Етегу 1965; Trigger 1976).

Оснивање XII gunacuiuje Владавина Ментухотепа IV (поткрај XI династије) завршила се немирима током којих је Аменемес I заузео престо. Он је јамачно био иста особа која је била везир двојици последњих краљева из XI династије. Његово нестрпљење, да оправда насилну узурпацију краљевске власти, очитује се на неколико начина. Најпре, он је присвојио епитет „Понављач рађања“ како би истакао да његова владавина означава нову еру - поновно буђење снажног уједињеног Египта са њим на челу. Затим, срочено је једно пророчанство ех eventu, вероватно на његов захтев. Оно је смештено на двор Снефруа (IV династија) где мудрац Неферти прориче како ће се, после периода страшног безакоња, појавити човек, који се јасно може поистоветити са Аменемесом I, да спасе Египат:

162

Амели Курш

Показујем ти земљу у расулу: Слабомоћни су сада јаки, Онај којег су поздрављали сад поздравља. Показујем ти најниже највише, Што би на леђима сад је на стомаку. Људи ће живети на гробљима, Просјак ће стећи богатство, Великаши [ће пљачкати] да преживе. Сиротиња ће јести хлеб, Робови ће се узвисити. Са земље је нестало име Она (Хелиополис), Родног места свих богова. Потом ће краљ доћи с југа, Амени, праведан, по имену, Син жене Та-Сетија, дете Горњег Египта. Он ће узети белу круну, Он ће носити црвену круну; Он ће ступати са Два Моћника (тј. Две госпе - две земље), Он ће умилостивити Два господа (тј. Хоруса и Сета - две земље) оним што они желе, Са мерачем поља у шаци, са веслом у руци (алатке које користи краљ током обредног плеса). Радујте се, о људи његовог времена, Син човечији ће се прославити за вечност! Злоковарни и завереници, Они гуше свој говор у страху од њега; Азијати ће пасти под његовим мачем, Либијци ће пасти под његовим пламеном, Бунтовници под његовим гневом, издајници под његовом моћи, А змија на његовом челу покориће побуњенике за њега. (Goedicke 1977; Lichtheim 1973-80 [01] I: 139-145) Пропаганда ове врсте, смишљена да прибави подршку новој династији, сведочи о садржини великог дела књижевности овог периода (Posener 1956) и, комбинована са ваљаном владавином, чини се да је била делотворна. Нови краљ је такође вратио седиште владе у северни Египат: то је, заједно са оживљавањем форме пирамида за краљевске укопе, јасно и опипљиво сведочило о поновном успостављању традиционалног поретка. Војна експанзија, трговина, све већи напредак и ефикасна управа донели су период од преко стотину година релативне политичке стабилности.

Сшари исшок

163

Неколико елемената је било од кључног значаја за успех XII династије. Најпре, Аменемес је створио нови административни центар поред Мемфиса (у Лишту, 65 ктјужно од Каира) који је помогао да се учврсти тебанска контрола над Египтом. Пуно име тог новог града било је Imn-m-h3.tit(w)-t3wy (,,Аменемес-осваја-две-земље“), уобичајено скраћено у „Ити-тави“ и често називано „резиденција“. Он је свакако био утврђен, можда за случај напада из Либије или чак да би се обрачунао са локалним побунама. Његов положај указује на то да му је намера била да контролише приступ Фајуму. Краљевске гробнице, а отуд и гробнице многих званичника, премештене су у ову северну област (Lišt, Havara et al.) па су тако и званичници повезани са загробним култом ту пресељени. Ити-тави је вероватно био главни центар управе како показују упутства за слање жита тамошњем везиру и обухватао и краљевску палату (Simpson 1963), Друга одлика, јединствена (у овом облику) за ову фазу египатске историје, била је увођење савладарства. Тај поступак је омогућавао одређеном наследнику да буде укључен у вршење краљевских овлашћења као савладар. То је очигледно било политички делотворно, али, како се тврди, сигурно је било тешко увести ту праксу због верске основе на којој почива власт египатског краља (Simpson 1956). Какви год били, проблеми су превазиђени. Колико се широко примењивала та пракса, није толико јасно. Прва, најдужа и најбоље потврђена заједничка владавина јесте владавина Аменемеса I и Сезостриса I (десет година), али од Сезостриса II па надаље чини се да више није примењивана. Да ли се династија осећала довољно снажном да јој више није требала оваква помоћ? Или је то проузроковало политичке проблеме?

Краљевски лик Често се сматра да је политички хаос првог међупериода проузроковао дубоке промене у представи о институцији краља. То је скоро сигурно нетачно јер је краљевска идеологија била веома сложена и вишеслојна у свим временима, као и подложна спекулацијама и расправи (види стр. 142-143). Међутим, чини се да је заиста дошло до помака у неким аспектима институције краља који су наглашавани у књижевним текстовима и скулптури. Краљевске статуе из средњег царства, на пример, много су веће него раније, далеко превазилазе људску величину и одају утисак огромне физичке снаге, за разлику од спокојне лепоте статуа из старог царства. Херојска ратничка слика краља такође одјекује у оновременим краљевским химнама, које су

164

Амели Курш

вероватно певали локални становници на свечаним пријемима код краља током посете горњем Египту. Сачуван је текст (заједно са још пет химни) на великом папирусу из Фајума, који потиче из дванаесте династије: Хорус: Божански по облику; Две госпе: божанске по рођењу; Златни Хорус: Биће; Краљ Горњег и Доњег Египта: Какауре; син бога Реа: Сезострис - он освоји Две земље славодобитно. Поздрављамо те, Какауре, наш Хорусе, Божански по облику! Заштитник земље који шири границе, Који побеђује стране земље својом круном. Који држи Две земље у загрљају својих руку, [Који потчињава стране] земље покретом својих руку. Који убија Стрелце без ударца маљем, Избацује стрелу не повлачећи струну лука. Чији страх потреса Стрелце у њиховој земљи, Страх од којег уништава Девет лукова (све традиционални непријатељи Египта дуж његових граница). Чији је покољ донео смрт хиљадама Стрелаца, [Који су дошли] да поседну његове границе. Који испаљује стрелу као Сехмет, Кад је погубио хиљаде који пренебрегоше његову моћ. Језик његовог величанства уздржава Нубију, Његова реч чини да Азијати беже. Јединствен младић који се бори за своје границе, Не допуштајући поданицима да се уморе. Који пушта људе да спавају до свитања, Младићи могу дремати, његово срце их штити. Чија је заповест начинила његове границе, Чије су речи спојиле Две Обале! (Grapow 1953; Lichtheim 1973-80 [01] I: 198-199) Још једна одлика краљевских статуа из овог периода јесте да су многи од краљева приказани са лицем набораним од бриге. Мислило се да зборана чела одражавају „бреме краљевања“, иако уметничке конвенције ове врсте могу бити тешке за тумачење (Aldred 1950). Свакако, утисак који на нас остављају неке од ових префињених глава јесте слика уморног, разочараног владара. Било ово схватање скулптура исправно или погрешно, ова страна краљевања појављује се у веома занимљивом тексту жанра „поука“: у „Поукама краља Аменемеса I краљу Сезострису I“. Овде, сасвим јединствено, мртав краљ при-

Сшари исшок

165

поведа како је убијен на спавању у својој палати и упозорава сина и наследника да ником не верује: Уставши као бог, слушај шта ћу ти рећи, Да можеш владати земљом, управљати обалама, Унапредити добробит! Чувај се поданика који су ништарије, Чијег сплеткарења нико није свестан. Не веруј брату, не знај за пријатеља, Не гради присност, безвредна је. Кад легнеш, сам чувај срце своје, Јер ниједан човек нема присталице у жалостан дан. Ја давах просјаку, одгајих сироче, Дадох успех сиротом као и богатом; Али онај који јеђаше моју храну отпади се, Он коме поклоних поверење искористи га за заверу. Који су носили моје фине тканине гледаху ме кад су потребити, Који су мирисали на моји измирну изливаху (или: предадоше) воду док су је носили (значење нејасно). Ви, моји живи премци, моји сарадници међу људима, Ожалите ме како се никад није жалило, Јер тако велика борба још није виђена! Ако се бориш у арени где се заборавља прошлост, Успех ће измаћи оном који не зна оно што треба да зна. Беше то после вечере, ноћ је пала. Одмарао сам се лежећи на својој постељи, јер бејах уморан. И док ми је срце тонуло у сан, оружје за моју заштиту окрете се против мене, док бејах као змија у пустињи. Пробудих се у јеку борбе, узнемирен, и видех да се стражари боре. Да сам којом срећом дограбио оружје у руке, натерао бих кукавице да се хитро повуку. Али нико није снажан ноћу; нико се не може борити сам; никакав успех се не постиже без помагача. Тако се зби крвопролиће док бејах без тебе; пре но што су дворани чули да ћу предати теби; пре но што сам сео са тобом како бих те посаветовао. Јер нисам за то био спреман, нисам очекивао, нисам предвидео неуспех слугу. (Griffith 1896; AREl §§474-483; ANET: 418-419; Lichtheim 1973-80 [01] I: 135-139; Parkinson 1991 бр. 9) Горчина и разочарање убијеног краља су јасни, као што је и изолација која неминовно прати апсолутистичку монархију. Каква ли је могла бити прилика за коју је сачињен овај текст, није познато, али

166

Амели Курш

други текстови (нпр. „Приповест о Синуху“, Lichtheim 1973-80 [01] I: 222-235) показују да је одмазда била брза и да су завереници неумољиво прогоњени. Он такође сведочи о сталном противљењу са којим је оснивач нове династије (и сам узурпатор) морао да се бори.

Уирава ЕГипша Управу и администрацију средњег царства осветљавају пронађени папируси из горњег Египта, као и са локалитета ел-Лахун на улазу у Фајум, где су владари XII династије започели велики пројекат исушивања земље, који је знатно повећао површину обрадивог земљишта (Butzer 1976:92). Сведочанства из нома у средњем Египту показују да су током подужег периода, све до владавине Сезостриса III, краљеви допуштали појединим номарсима да одржавају снажну основу своје моћи, па чак и да је проширују. То је јамачно било наслеђе скупа савезништава склопљених током процеса тебанског уједињења (види поглавље Зц). Гробнице локалних наследних племића у Бени Хасану (нома 16) и ел-Бершеху (нома 15) јесу најимпресивнији примери. Дуги аутобиографски натписи описују њихово богатство и положај, оснажене узајамним браковима међу породицама суседних номарха и подржане њиховим везама са моћним људима на двору. Сликани рељефи одражавају информације из текста: најупечатљивија је сцена која приказује транспорт огромне статуе у седећем положају номарха Џехутихотепа II (ел-Бершех) из каменолома алабастера у Хатнубу. Он је несумњиво располагао огромним приходима и радном снагом кад је могао финансирати такав подухват. Како су и зашто ови локални центри моћи коначно и ефикасно уклоњени, остаје нејасно, али је тај процес био завршен током владавине Сезостриса III (Franke 1991; Lloyd 1992). Иако се Ити-тави развио у главно седиште власти, Теба је као династички центар и даље била од великог значаја. Називали су је „јужним градом“ како би се разликовала од северне „резиденције“. Докази о изградњи су веома фрагментарни, али сачувани трагови показују да су извесно били предузети велики грађевински пројекти, као што би се могло и очекивати. Амон, испрва само локални бог у Теби, сада је постао истакнут у египатском пантеону и све више се сједињавао са Реом. Папирус Булак 18 (с почетка XIII династије; ScharfF1920) садржи одломке дворског дневника, који показује да су краљ и двор често посећивали Тебу; они сведоче о краљевом присуству приликом великих свечаности, при гушењу локалних побуна и погубљењу глав-

Сшари исшок

167

них подсрекача немира, као и на преговорима са људима који су живели у околној пустињи. У једној прилици сачуван је и списак краљеве свите: у пратњи је била једна од краљевихжена, краљевић, три краљевске ћерке, девет краљевских сестара, група дадиља које се старају о малој деци, као и велики број дворских званичника. Потребе краљевске пратње су делом задовољавала одељења владе надлежна за управљање горњим Египтом, делом централна државна ризница, а делом из робе прикупљене са имања локалног Амоновог храма. Као и у старом царству, везир је и даље био најважнији и најмоћнији носилац извршне власти уз краља; остаје отворено питање да ли је постојао један или више њих, надлежних за посебна државна „одељења“ (варет ). Главна брига власти била је редовно прикупљање свих врста материјалних средстава како би се одржавао двор и његови пројекти. Земља у краљевском власништву, имања припојена фунерарним доменима, као и приватни земљишни поседи који су били предмет пореза, обезбеђивали су највећи део прихода круне. Приватне земљишне поседе је у овом периоду лакше дефинисати него раније, као и њихову сложену повезаност са приходима од јавних служби (Theodorides 1971; Kemp у Trigger et al. 1983 [OD]: 106). Али ово не одражава суштинску промену у египатском систему земљопоседништва јер је он у истој форми постојао и у старом царству. Чврста контрола над прикупљањем пореза и дажбина строго је дефинисана у Бруклинском папирусу (с почетка XIII династије; Hayes 1955): он садржи одломке из „затворских архива“ где се наводе имена Египћана који су послати на државне фарме и „радне логоре“ зато што нису испунили радне обавезе које је од њих захтевала централна власт. Ширина и ефикасност полицијске службе морала је бити веома развијена како би делотворно проводила ову контролу.

ЕГииаш у иносшрансшву О египатским односима са Нубијом сведочи мноштво материјала из овог периода (Save-Soderbergh 1941; Trigger 1976). Понајвише задивљује ланац масивних тврђава са двоструком фортификацијом, грудобранима и кулама осматрачницама на угловима бедема који окружују насеље, изграђено по јединственом плану, укључујући и кућу египатског заповедника. Ове велике тврђаве су подигнуте на неколико места између првог и другог катаракта и биле су краљевске грађевине. Биле су гушће концентрисане у области другог катаракта где њихово масовно присуство и један број натписа казују да је то сад

168

Амели Курш

представљало јужну границу Египта, утврђену и попуњену војском против неприј атеља чак и^даље на југу - сасвим могуће против краљевства са седиштем у Керми (јужно од трећег катаракта; Reisner 1923; Hintze 1964). Ово појашњавају двоструки гранични натписи Сезостриса III: Живи Хорус: Божански по облику; Две госпе: Божанске по рођењу; Краљ Горњег и Доњег Египта: Какауре, коме је дат живот; живи златни Хорус: Биће; Син Реовог тела, његов вољени, Бог Двеју земаља: Сезострис, коме је дат живот-стабилност-здравље за вечност. Година 16, трећи зимски месец: краљ начини своју јужну границу у Хеху (данашња Семна): Начиних своју границу још јужније него моји оци, Додао сам ономе што ми беше остављено у наслеђе. Ја сам краљ који говори и дела, Што моје срце смисли, то рука моја учини. Онај који нападне да би освојио, ко је брз на успех, У чијем срцу план не спава. Обзиран према штићеницима, постојан у милости, Немилосрдан према непријатељу што га напада. Онај који га напада који би напао, Који стане кад стане, Који одговара на ствар како спада. Стати кад си нападнут улива снагу у срце непријатеља, Напад је храброст, повлачење кукавичлук, Кукавица је онај којег протерају са његове границе. Пошто Нубијац слуша реч из уста, Одговорити му значи натерати га да се повуче. Нападни га и он ће окренути леђа, Повуци се и он ће кренути у напад. То нису људи које човек поштује, Они су бедници, кукавичка срца. Моје величанство је то видело, то није неистина. Заробио сам њихове жене, Однео сам њихове штићенике, Отишао до њихових бунара, убио њихову стоку, Посекао им жито, запалио га. Као што мој отац живи за мене, ја казујем истину! Из мојих уста не излази хвалисање. Као за сваког мог сина који ће очувати границу коју начини моје величанство, он је мој син, рођен у мом величанству. Прави син је онај који надмаши свог оца, који чува границу од нападача.

Ciuapu u c u i o k

169

Али онај који je напусти, ко се за њу не бори, он није мој син, он ниј е рођен од мене. Сад је моје величанство дало да се направи лик мог величанства, на овој граници, коју постави моје величанство, како би је ти бранио, како би се ти за њу борио. {Agyptische Inschriften I: 257-258; AREI §§653-660; Lichtheim 1973-80 [01] I: 118-120; Parkinson бр. 6) Археолошки материјал потврђује утисак да је Нубију, од првог до другог катаракта, заправо окупирао Египат, а локално нубијско становништво потчинио. Они су вероватно обезбеђивали велики део потреба за радном снагом у египатским рудницима и каменоломима у овој области богатој минералима: златом, бакром, аметистом, диоритом. Неки Нубијци су били регрутовани непосредно у египатску краљевску службу како би попуњавали војне постаје, служили у војсци и обављали полицијске дужности. Улога Нубије као извора радне снаге за Египат била је у најмању руку подједнако важна као њена налазишта минерала. Нубијску „Ц-групу“, која се појавила поткрај V династије у доњој Нубији и основала мале кнежевине (види стр. 144—145), морали су поразити краљеви дванаесте династије. Значајна корист од ископавања тврђава из средњег царства у Нубији јесте та што су оне омогућиле да стекнемо јаснију представу о томе како су изгледали утврђени локалитети у самом Египту, као што су Ити-тави и утврђења у источној делти (види стр. 164). Везе Египта са Левантом и Синајем познате су из мноштва извора. Слика из провинцијске гробнице у Бени Хасану у средњем Египту (нома 16 горњег Египта; стр. 166) приказује долазак заповедника и његове пратње са Синаја, који доносе прибављене ствари локалном управитељу (Newberry 1983, плс. XXX и XXXI). Таква размена је вероватно била веома честа и помагала је да се подрже захтеви ових група сгочара да у случају потребе прођу кроз египатске пограничне постаје у потрази за испашом. Сарадња између египатских власти и локалних заједница на Синају, јамачно заснована на низу формалних споразума, лежи у основи успешне експлоатације тиркиза коју је Египат спроводио у тој регији. Рударске активности Египта на Синајском полуострву биле су интензивне у доба средњег царства, а храм богиње Хатхор и пустињског бога Сопеда започет је у првим годинама XII династије у Серабит ел-Кадиму (Gardiner и Peet 1952-5). Званично египатско представљање свих контаката са локалним становницима као са „непријатељима“ и „варварима“, које треба немилосрдно гонити (најјасније очитовано у такозваним „клетвеним текстовима", уп. Posener 1940), било је обавезна реторика која скрива овај образац позитивних међуодноса.

170

Амели Курш

Постоје неки докази о повременим непријатељствима са деловима Палестине (уп. стелу Ху-Собека, ARE I §676; Farag RdE 32 (1980): 79-82; Posener SSEA Journal 12 (1982): 7-8), али чини ce да je то био изузетак. Преовлађује утисак, који открива „Приповест о Синухету“ (Blackman 1932; Lichtheim 1973-80 [01] 1:222-235), да је Египат имао интерес да негује блиске дипломатске односе. То је укључивало и упућивање египатских изасланика на дворове локалних владара све до северних градова као што су Кадеш и Библос. Египат је био у стању да овим средствима учествује у разгранатим трговачким мрежама левантских и месопотамских држава (види поглавље 2д), а предмети нађени у Египту, попут блага из Тода (уп. Porada 1982) показују својим материјалом и стилом да је Египат био у контакту са њима.

Књижевпост средњег царства Средње царство је можда најчувеније по великом процвату египатске књижевности. Најупечатљивија је категорија „лојалистичке књижевности“ [први је дефинисао Posener (1956)], која је била део и окосница напора краљева дванаесте династије да се потврде и пропагирају своју слику као „легитимних“ владара (стр. 163-164). Чак се и за „Приповест о Синухету“, једну од најживљих и најпопуларнијих египатских прича, сматрало да има везе са овим жанром, премда то није вероватно (Baines 1982). Приповест описује, у облику аутобиографије, доживљаје једног дворанина Аменемеса I, који је, осетивши да му прети опасност пошто је краљ убијен, побегао у Палестину у страху за свој живот и стекао славу и богатство са локалним поглавицом живећи по страни од главних друмова; најзад га је Сезострис I помиловао и он се вратио да умре и буде сахрањен у Египту. У ширем смислу, сматра се да средње царство пружа класичне узоре у језику и књижевности. Облик и размак хијероглифа средњег царства био је предмет дивљења и опонашања док год је писмо остало у употреби, а и касније су се изучавали у школама (Quirke u Bourriau 1988:76). Веома осећајна врста књижевног текста, први пут потврђена у овом периоду, јесте „песма свирача на харфи“. Она се бави пролазном природом живота и немогућношћу да човек са собом понесе богатства овога света у загробни живот. Песме показују, упркос свим спољним обележјима по којима је Египат чувен, да су Египћани осећали несигурност кад је у питању њихова судбина после смрти: Песма која је у капели гробнице краља Интефа, праведног, испред певача са харфом: Срећан је овај добри краљевић: Смрт је пријазно лице.

Сшари u c u i o k

171

Нараштај пролази, Други остаје, Од времена предака. Богови који беху пре почивају у својим гробницама, Благословени племићи су такође у гробницама сахрањени. (Ипак) они који изградише гробнице, Њихова места су нестала, Шта је било са њима? Чуо сам речи Имхотепа и Хардедефа, Чије се изреке рецитују целе. Шта са њиховим местима? Њихови зидови се срушише, Њихова места су нестала, Као да их никад није било! Нико отуд не долази, Да каже шта им треба, Да умири наша срца, Док не одемо тамо где су они отишли! Стога се радујте у срцима својим! Заборавност вам чини добро, Пратите срце своје докле год сте живи! Ставите измирну на глацу, Обуците фине тканине, Помажите се уљима достојним бога. Гомилајте радости, Нека вам срце не тугује! Пратите срце своје и срећу своју, Чините на земљи како ваше срце заповеда! Кад вам стигне тај дан жалости, Онај Уморног срца (тј. Озирис) не чује њихове жалопојке, Туговање никог неће спасти од раке! Рефрен

Празнујте, Не будите од тога уморни! Гле, ником није допуштено да понесе своја добра са собом, Гле, ниједан што одлази више се не враћа! (Р. Harris 500; Erman 1927/1966 [01]: 133-134; ANET: 467-468; Lichtheim 1973-80 [01] I: 194-7; Parkinson 1991 бр. 56)

172

Амели Курш

Зе ДРУГИ МЕЂУПЕРИОД И ВЛАДАВИНА ХИКСА У ЕГИПТУ (с. 1720 - с. 1550) Око две стотине година дели средње царство од почетка новог царства [XVIII династија (1552/1550)]. То је друга фаза у египатској историји кад је централна власт изгубила контролу над целом земљом и кад су делови Египта основали независне јединице (време ,,међупериода“). Међутим, док је први међупериод био временски сразмерно ограничен (стотинак година) и највећим делом обележен грађанским ратом, са повременим прекидима, између локалних група које су се бориле за превласт над земљом, други међупериод потрајао је много дуже, а већим делом Египта доминирали су страни владари, такозвани „Хикси“, током стотинак и више година. Сведочанства о борби Египћана против њихове владавине ограничена су на сам крај тог периода, а наговештавају извесне уступке који су им чињени, па и сарадњу с њима. Коначан успех Египћана против њих, који је довео до настанка новог царства, обележен је победничком реториком која је разобличавала владавину Хикса као безбожну и деструктивну. Једна каснија народна прича носи одјек ове негативне слике (Redford 1970). Покушаји да се стекне уравнотеженија представа о том периоду, бременити су озбиљним проблемима које стварају хронолошке непоузданости и оскудица савремених, мање емотивних извора. Овај одељак разматра неке од тих потешкоћа како би проблеми у разумевању овог времена постали јасни.

Хронологија Опште напомене и XV династија Манетон, главни хронографски извор, веома је нејасан, а његов рукопис је скоро сигурно претрпео кварење. Он наводи, после XII династије, следеће: XIII династија: 60 Диосполићана (тј. Тебанаца) = 453 године XIV династија: 76 Ксоита = 184 године XV династија: 6 пастира = 260 година XVI династија: 32 пастира и XVII династија: 5 Тебанаца = 251 гопина Укупно трајање периода 1148 година

173

Сшари исшок

Већина научника сматра бројку „453“ за 60 Тебанаца из XIII династије као искварену и обично је поправљају на 153 године, али то и даље оставља укупно 848 година за цео период, што је немогуће. Можемо ли добити поузданије податке из Торинског канона? На жалост, папирус је на овом месту веома фрагментаран, што значи да реконструкција вероватног редоследа краљева остаје донекле хипотетичка. Најшире прихваћен распоред краљева у Канону изгледа овако: VI, 5—VII, 26. VII, 28-Х, 13. X, 15-20. X, 22-29. X,31-XI, 14. XI, 16—35(?)

= 50 краљева (Теба: вероватно XIII династија) Укупно: изгубљено = 76 краљева (Делта: вероватно XIV династија)Укупно: изгубљено = 6 „Хикса“ (XV династија) Укупно = 108 година (hq3w h3swt - „поглавице страних земаља") = 8 краљева (XVI династија?) Укупно: изгубљено =15краљева (вероватно XVII династија) Укупно: изгубљено = 20 (?) краљева (XVI династија?)

(Римски бројеви означавају ступце; арапски бројеви означавају редове у ступцима.)

На овој реконструкцији могуће је изједначити неке од ставки из Торинског канона са Манетоновим материјалом (као што је већ назначено: XIII, XIV, XV династије); тамо где се две листе разилазе, треба се приклонитиТоринском канону. Нажалост, није сачуван укупан број година владавине династија, осим једне (XV династија - 108 година). Иако Канон уводи нека хронолошка побољшања, он такође наводи огроман број краљева које треба сместити у период између краја XII и почетка XVIII династије - период који, на основу махом чврстих датума, не може бити дужи од око 230 година. Уочљива паралела између две листе јесу Манетонових „6 пастира“ и „6 поглавица страних земаља“ ( hq3w h3swt) у Торинском канону. То су „Хикси“. Јосиф Флавије, јеврејски историчар из првог века н.е.; сачувао је причу у свом спису Против Апиона, тврдећи да потиче од Манетона, а односи се на „Хиксе“: Тутимај. За његове владавине, не знам из ког разлога, сручи се на нас гнев божји; па изненада из источних области освајачи непознате расе кренуше уверени у победу против наше земље. Главнином снага лако је заузеше не задавши ниједан ударац; а пошто су поразили владаре државе, они немилосрдно спалише наше градове, сравнише са земљом храмове богова и поступаху са домаћим становништвом сурово непријатељски, поклавши једне и одводећи у ропство жене и децу других. Најзад, они поставише за краља једног од њих чије име беше Салит. Он је имао седиште у Мемфису, убирајући данак из горњег и доњег Египта, и увек остављајући за собом гарнизоне на најповољнијим местима... У номи Сетроит он нађе град веома згодно смештен на истоку бубастидског рукавца Нила и прозва га Аварид, према старој верској традицији. То место он обнови и утврди снажним

174

Амели Курш

зидинама... Пошто је владао 19 година, Салит умре; а други краљ, Бнон, наследи га и владаше 44 године. За њим дође Апахнан, који владаше 36 година и 7 месеци; потом Апопис са 61 годином и Ианас који владаше 50 година и 1 месец; онда најзад Асис са 49 година и 2 месеца. Ових шест краљева, њихови први владари, били су све више ради да уништавају египатска блага. Њихова раса се у целини зове Хикси, што значи „краљеви-пастири“; јер hyk на светом језику значи „краљ“, а sos у обичном говору значи „пастир“. (Maneton Fr. 42) Ово потврђује претпостављено изједанчавање Манетонових „пастира“ и онога што Торински канон назива hq3w h3swt\ египатски назив је очигледно у говору постао „Хикс“ па га је Јосиф Флавије погрешно протумачио, на основу фонетских сличности. Можемо, дакле, са извесношћу рећи да су XV династију чинили „владари страних земаља“, њих шесторица, чија је укупна владавина трајала 108 година.6 Табела 1 4 ,- Хронологија другог међупериода горњи Египаш

средњи Егииаш XIII династија (1785/1783 - с. 1648)

доњи Египаш

XIV династија (с. 1720 - с . 1648) XVII династија

XV династија (,,Хикси“)

(с. 1648 -1552)

(с. 1648 - 1540)

Камозе

и XVI династија (с. 1648 - 1540?) XVIII династија

Ахмозе 1552 - 1527 (или: 1550-1525)________________________________________

(Реконструкција према: Beckerath 1984) Неколико текстова из новог царства помињу династију Хикса: прве и најважније јесу две стеле Камозеа и Карнарвон таблица, копија прве стеле која потиче из XVIII династије (Smith and Smith 1976). Камозе је заправо био последњи владар тебанске XVII династије; он 6 Beckerath је 1984. потврдио укупно 108 година као период владара XV династије.

Сшари исшок

175

је забележио на стелама (а текст је касније преписиван у египатским школама) значајан продор на север који је извео тебански краљ, као и напад на Аварис, престоницу Хикса у источној делти и седишту власти краља Апописа. Друго, постоји аутобиографија из гробнице Ахмозеа, сина Ебана, војника и капетана на броду у војсци Ахмозеа (први краљ XVIII династије истог имена), који је пратио свог краља у многим ратовима. Први поход који описује јесте битка за Аварис, праћена наставком рата против Хикса у јужној Палестини (Urk. IV1-11 \ARE II §§1-16,38-39, 78-82; ANET: 233-234; Lichtheim 1973-80 [01] II: 12-15). Треће, натпис краљице Хатшепсут, са фасаде храма недалеко од Бени Хасана (Speos Artemidos) у средњем Египту (нома 16), помиње, нешто општије Хиксе као противнике maat као и њихово прогонство (Gardiner 1946a; ANET: 230). Најзад, папирус Салије I (XIX династија) садржи народну причу у којој су хиксошки краљеви Апопис и Секененре, претходници Камозеа, приказани у јеку борбе досеткама и увредама - при чему хиксошки владари, наравно, бивају поражени (Erman 1927/1966 [01]: 165-167; Gardiner 1932: 85-89; ANET: 231-232; Simpson 1972 [01]: 77-80). Овај материјал показује да је XV династију коначно поразио последњи краљ XVII династије и први краљ XVIII династије. Протеривање Хикса је, чини се, било махом завршено до 1540 (Vandersleyen 1971). Узевши укупно време од 108 година владавине за XV династију и рачунајући уназад, добијамо да је почетак хиксошке династије 1648. Али то и даље оставља хронолошку празнину између краја XII династије (1786) и почетка XV династије, распон од 138 година, током којег чак и са нижим бројевима из Торинског канона, треба сместити приближно сто педесет краљева. Многи од тих краљева су морали владати истовремено, али проблем је у одређивању када и где.

XIII и XVII динасшија Обе династије, XIII и XVII, описују се као „тебанске“. Разлог за њихово раздвајање је, изгледа, чињеница да док су краљеви XIII династије себе сматрали (а умногоме то и били) краљевима целог Египта са престоницом у Ити-тавију (Lišt; види стр. 161), владари XVII династије су имали контролу ограничену на област „главе југа“, можда не већу од простора између Коптоса и Асуана, са престоницом у Теби. Пошто Камозеова стела, Карнарвон таблица и папирус Салије I наводе Камозеа и Секененреа, последња два краља XVII династије, савременике Апописа из XV династије, а пошто су сви краљеви XVII династије изгледа били ограничени у својој моћи на јужни Египат, петнае-

176

Амели Курш

ст тебанских краљева су можда у потпуности савременици са хиксошком XV династијом. Још краљева треба укључити у XVII династију на основу сведочанстава из гробница у Теби (Winlock 1942; Beckerath 1948). Дужина њихове владавине морала је у просеку бити веома кратка - но то је проблем који се данас не може решити. Тринаеста династија ставља нас пред још веће потешкоће. Манетон уопште није сачувао краљевска имена, Торински канон само нека, а оно мало допунских извора (листа краљева из Карнака и мемфиска генеалогија свештеника из XXII династије (Beckerath 1984)) пружају више имена, која могу бити истоветна са некима из Торинског канона или их треба додати. Многе године владавине су изгубљене, као и њихов збир, а Манетонов укупан број од 453 године сматра се кривотвореним. Од помоћи је кад овај број поправимо на 153, али то је заправо поступак рационализације - нема стварних наговештаја из историјских извора колико су дуго трајале династије. Многи од владара XIII династије били су из Тебе, а током првих педесетак година Египат је функционисао умногоме као током XII династије и контролисао једнак део своје територије. Колико знамо, оно што их разликује од XII династије јесте непостојање породичних односа у оквиру династије, што је у супротности са тесно повезаним породичним групама краљева из XII династије. Могуће је даје XII династија изумрла јер је њен последњи владар била краљица, Собекнефру, што указује на кризу краљевског наслеђивања. Пошто је хиксошка династија заснована 1648, а каснија сведочанства показују да су они држали контролу над Египтом вероватно до области Коптоса, укључујући и област Ити-тави, требало би сматрати да се XIII династија завршава 1648. кад су њени краљеви изгубили контролу над овом значајном престоницом (уп. стелу Хоремхауфа, Hayes 1947; Lichtheim 1973-80 [01] I: 129-130). Ово прилично механичко решење значи да је број краљева, који су владали између 1786. и 1648, огроман. То није немогуће. Сведочанства о дужини владавине (тамо где су сачувана) показују да су неки краљеви владали само кратко (мање од једне године). Друга одлика јесте да им је порекло било веома разнолико; неки су, чини се, били из војничких породица, неки страног порекла, многи, изгледа, нису били из краљевских па чак ни из дворских кругова (Van Seters 1966). Стиче се утисак изузетне нестабилности у кључној функцији краља, а нико до сада није дао задовољавајуће објашњење тог стања. Али, наспрам тога морамо поставити значајан континуитет у највишим круговима бирократије. То је изгледа надокнађивало брзе смене на престолу и помогло да се одржи извесна политичка стабилност.

Сшари исшок

177

XIV и XVI динасшије Према опису, који даје Манетон, XIV династија је имала седамдесет шест краљева из Ксоиса, који су владали 184 године. Ксоис је место које је изгледа било сасвим безначајно током периода фараона, а ни потом није имало велики значај. Оно је, пак, близу Себенитоса у западној делти, што је Манетонов родни град. Научници су стога претпоставили да је Манетонов опис морао надахнути локални понос, а да су краљеви заправо били раштркани широм делте (Beckerath 1984). Имена одговарајућих владара у Торинском канону су веома чудна: око трећина њих се састоји од „надимака“ које би можда требало уклонити као сумњиве. То нам оставља педесетак краљева, које треба да замислимо како чине низ малих, локалних династија које истовремено владају у делти. Али где, хронолошки, да сместимо ову фазу владавине ситних краљевина? Сведочанства су веома сложена, те је могуће више различитих тумачења. Најуверљивије аргументе (по мом мишљењу) изнео је Beckerath (1984) у подробној анализи тог периода. Једна од раних династија из делте (Hexecn/XIV династија) посвећивала је споменике богу Сету из Авариса; много каснији текст („400-годишња стела Рамзеса II; Montet 1933; AREIII §§538-542; ANET: 252-253) обележава четристоту годину од оснивања Сетовог храма у Аварису с. 1320; датум његовог оснивања морао је, дакле, бити с. 1720. Изгледа да се ова два доказа односе на исти догађај, тј. Нехеси из XIV династије био је укључен у оснивање Сетовог храма у Аварису с. 1720. То, с друге стране, наговештава да су контролу над доњим Египтом изгубили око 1720. краљеви XIII династије. Манетонова изјава да је Собекхотеп IV (из XIII династије) владао само јужно од Мемфиса и чињеница да у делти нису нађени никакви споменици овог краља (за разлику од његовог претходника, Неферхотепа) то потврђују. Оснивање Сетовог храма могло је, дакле, означити успостављање независних кнежевина у делти. То значи да је XIV династија почела 1720. Тај развој је обележио почетак озбиљног опадања централне краљевске власти. Мало је вероватно да су ситни краљеви из делте дуго надживели успостављање хиксошке контроле јер је један од значајних краљевских центара моћних хиксошких краљева (XV династија) био Аварис. Стога је XIV династија крај доживела око 1648. Манетонова XVI династија састоји се од „тридесет два пастира“, те се они тако у извесном смислу повезују са Хиксима, али су одвојени од главне хиксошке династије. Можда би требало да их поистоветимо са две групе од осам и двадесет (?) краљева у Торинском кано-

178

Амели Курш

ну. Имена краљева су изгубљена, а они вероватно нису чинили кохерентну династију. Можда се они могу посматрати као владари потчињени, а стога и савремени, XV династији. Неки од многих пронађених скарабоидних печата са краљевским именима, која се не могу приписати знаним краљевима, вероватно сведоче о краљевићима укљученим у ову династију. Повелик број тих скарабеја нађен је у јужној и копненој Палестини, што наговештава да су се бар неке хиксошке кнежевине налазиле у овој области (Weinstein 1981: 8-10).

Хикси и Егииаш Хронолошки распоред (види табелу 14) пружа слику непрестаног и све распрострањенијег уситњавања политичке власти у Египту, као и коначног успостављања врховне краљевске моћи, пореклом неегипатске, која је контролисала највећи део Египта и владала над мноштвом локалних вођа, укључујући и неке у Палестини. Како се та ситуација развила и одакле су дошли „страни владари“, остаје неизвесно (Bietak 1987). Разноврсни археолошки материјали указују на постојање интензивних односа између Египта и Палестине у овом периоду, али то нам само по себи не помаже да дефинишемо порекло Хикса (Van Seters 1966; Dever 1985). Хиксошка краљевска имена су се такође успешно одупрла филолошкој анализи, те је овај правац истраживања зашао у ћорсокак. Опис Апописа на Камозеовим стелама предочава „Азијата“ и „човека из Ретенуа (општи назив за Jleвант)“ и упућује на представу о Хиксима као повезаним са Левантом, али изван тога неодређеним. Рад који се тренутно проводи на локалитету Тел ед-Даб’а у источној делти (Bietak 1975; 1981/1986) представља подухват од којег се много очекује. Тел ед-Даб’а сведочи о све већем присуству, у чисто египатском граду, неегипатских група становништва, снажно повезаних са Левантом, које имају другачији, сасвим неегипатски начин сахрањивања. Локалитет се веома проширио поткрај седамнаестог века, што се отприлике поклапа са временом кад је XV хиксошка династија преузела контролу над Египтом. Запањујуће откриће, најпре учињено у сезони 1991-92, било је проналажење фрагмената сликаних фресака, сасвим несумњиво повезаних по стилу, техници и мотивима, са чувеним минојским зидним сликама познатим са Крита и Тере (Bietak 1992; Напкеу 1993). Још слика у минојском стилу откривено је 1992-93. Тумачење њиховог значења је за сада неизвесно: да ли је егејска принцеза била удата за једног од хиксошких владара? Да ли је традиција таквих зидних слика и мотива, можда, била

Сшари исшок

179

распрострањенија по источном Средоземљу него пгго се мислило (Niemeier 1991)? Ова питања he бити предмет расправе у наредним годинама, а лако решење није могуће. Оно што је прилично сигурно, као и прихваћено безмало од свих, јесте да Тел ед-Даб’а представља део локалитета Авариса, центра који се најтешње повезује са Хиксима. Брижљива студија околине (Bietak 1975) и описи на Камозеовим стелама показују да је град био заштићен водом са две стране (то јест, рукавцима Нила; види Smith and Smith 1976); недалеко од њега налазили су се виногради, имао је куће за становање, а над њим се уздизала добро утврђена цитадела. Камозе на својој стели живописно дочарава снажну тврђаву: Угледах његове жене на врху палате како гледају напоље изван зидина ка обали реке, њихова тела се нису помицала кад ме спазише - док су вириле кроз прозоре на зидинама као млади гуштери што вире из својих рупа... (Smith and Smith 1976: 60) Аварис је имао и луку, која је служила као станица за речни саобраћај, нарочито за трговачку робу која чека да буде отпремљена ка југу. У свом нападу на град, Камозе је затекао 300 левантских бродова усидрених у луци, натоварених „лапис лазулијем, сребром, тиркизом, бронзаним секирама, бен-уљем, тамјаном, машћу, медом“ и разним врстама дрвета. Овај списак указује на то да су Хикси имали потпуну контролу над традиционалним египатским трговачким везама (Левантом, Синајем, Библосом, Црвеним морем), које су се обично кретале кроз источну делту. Египатски краљеви у Теби јамачно нису имали приступ таквој роби, осим ако су гајили добре односе са Хиксима. Још није познато колико се далеко пружала хиксошка контрола у Египту (Bourriau, у штампи). Мишљења су се мењала од постављања макар привремене хиксошке владавине све до Асуана, при чему су тебански краљеви били потчињени (Helck 1968 [0D]: 134; Habachi 1972), до претпоставке да се хиксошка контрола никад није заиста простирала даље од средњег Египта (Beckerath 1984:148). Сведочанства указују на сасвим постепено ширење ка северу само тебанске власти, при чему су краљеви XVII династије најзад могли да успоставе гарнизон у Коптосу и Абидосу (Franke 1985). Тебански краљеви су такође у једном тренутку основали краљевску резиденцију (или војно средиште) у Деир ел-Баласу, 32 km северно од Тебе (Lacovara 1990). Али то не значи да је Теба раније била под директном влашћу Хикса. Тебанско ширење указује само на све веће територијалне амбиције краљева, које су врхунац имале у славнијим походима Камозеа и Ах-

180

Амели Курш

мозеа. Сведочанства, која се могу добити са керамике, такође се противе хиксошкој контроли над целим Египтом (Bourriau, у штампи). Област коју Хикси засигурно нису контролисали била је Нубија. Велики број хиксошких печата нађен је у Керми, која је вероватно била једно од политичких средишта краљевине Куш (Kemp у Trigger et al. 1983 [OD]: 160-173). Материјални просперитет ове државе снажно се развио током другог међупериода (Trigger 1976:82-102), а она се вероватно проширила на север све до области другог катаракта. Хиксошки печати и нађена палестинска керамика (роба из Тел ел-Јахудије) у Керми сведоче о развијеним трговачким односима између Нубије и владара доњег Египта. Тесне везе између њих износи Камозе у тексту, који пружа доказе о савезништву између две силе које су једна другу сматрале равноправним у политичком смислу (Smith anđ Smith 1976). Камозеова стела јасно казује да су, упркос покушајима својих претходника, Тебанци и даље били ограничени на област јужно од Кузе (код Хермуполиса у средњем Египту) пред крај XVII династије. Али јужно од Тебе ситуација се коначно променила током треће године Камозеове владавине: Камозе је напао нубијског владара и заузео Бухен на другом катаракту. То је Тебанцима омогућило приступ новим изворима радне снаге и нубијским богатим минералним налазиштима. Тако су поткрај Камозеове владавине Тебанци напредовали до области око Хермуполиса, успоставили власт у доњој Нубији и показали своју растућу снагу нападом на Аварис и уништењем његове околине. Такође, није извесно докле се протезала хиксошка контрола на северу изван Египта. Два сведочанства су убедљива, али нејасна. Најпре, Камозе назива хиксошког краља Апописа, „великим човеком Ретенуа“, што може значити да је владао деловима Леванта. Затим, Ахмозе, син Ебана (види стр. 175), описује краља Ахмозеа како после пада Авариса наставља опсаду хиксошког утврђења у Шарухену (Тел ел-Ајули?), југоисточно од Газе. Пронађени скарабеји, са именима хиксошких краљева, у јужној и централној Палестини могу значити да су неки градови плаћали данак „великим хиксошким“ владарима XV династије; Хикси су се можда користили сличним политичким обрасцем и у Египту („XVI династија“). Камозеове стеле свакако се односе на локалне династичке владаре у Египту, који су били поданици хиксошких краљева у Аварису, али су можда уживали известан степен аутономије. Веома је тешко стећи утисак о владавини Хикса у Египту изван ове грубе скице. Њихово место порекла, језичка припадност и процес који је довео до преузимања власти остају обавијени велом тајне (иако многи прихватају да су на известан начин били ,,Канаанци“).

Сшари исшок

181

Идеју, коју су пропагирали владари новог царства који су на власт дошли након успешног рата против Хикса, да су Хикси намерно газили по египатским верским и политичким институцијама и да их је египатски народ мрзео, треба одбацити. Сачувани натписи из тог доба јасно нам стављају до знања да су хиксошки краљеви усвојили уобичајене титуле египатских краљева и редовно били проглашавани „синовима бога Реа“ у складу са египатским дворским протоколом. Египћани су служили као високи званичници (нпр. ризничари) на хиксошком двору; локални династички поглавар Хермуполиса, Пепи, свакако је био Египћанин и веран поданик Хикса; краљ Ахмозе је морао да се обрачунава са побунама које је против његове владавине подигао Египћанин, који је можда такође био присталица Хикса. Каснија генеалогија једног свештеника из Мемфиса у XXII династији (види стр. 177) наводи неколико његових предака који су служили хиксошке краљеве, што указује на то да традицију, коју су Тебанци проширили о Хиксима, није свесрдно прихватило становништво у северном Египту. Велики Ринд математички папирус (Robins and Shute 1990), један од наших главних извора сазнања о египатској математици, преписан је током владавине Апописа, као и Весткар папирус са својом збирком прича које се збивају на двору Хуфуа (види стр. 146-147). Раније архиве из средњег царства су очигледно сачуване, писари су обучавани у стандардним египатским традицијама и наставили да се баве својом вештином у служби нових владара. Торински канон, такође, укључује хиксошке краљеве као признате, иако стране, владаре. Сведочанства су малобројна и пристрасна, али остало је довољно трагова који наговештавају да је, упркос томе што је била страна, владавина Хикса била широко прихваћена, а да су владари били сразмерно добро интегрисани у египатски културни и политички оквир.7

7 У новом царству (поглавље 4), неколико раније незабележених ствари појављују се у Египту, као што су двоколице које вуку коњи и копозитни лук. Обрада бронзе је такође новитет у египатском новом царству. Могуће је да су те новине увели хиксошки владари, али појединости остају нејасне.

II ДЕО

ВЕЛИКЕ СИЛЕ (с. 1600. -с . 1050.)

4. ЦАРСКИ ЕГИПАТ: НОВО ЦАРСТВО (1552/1550-1069) Египатско ново царство (XVIII-XX династија) представља време кад је Египат на врхунцу величанствености, богатства и моћи. Иако је било политичких преокрета, династичких криза и повремених удараца империјалној моћи, они никад нису потрајали довољно дуго да би из основа уздрмали власт Египта над огромним пространством, које је обухватало северни Судан, на југу, и протезало се до јужне Сирије и Либана, на северу. Институционално, војно и економски Египат се показао изванредно отпорним, па је чиниоце, који су довели до његовог опадања као велике силе, веома тешко установити. То је време богатсгва у сваком погледу: постоје многи веома дуги краљевски натписи и аутобиографије званичника; неке од најпотпунијих збирки докумената, који илуструју важне аспекте друштвене историје, попут власништва над земљом, цена житарица и судских поступака, потичу из XX династије. Неколико најпознатијих египатских споменика датирају из овог периода, као што су велики храмови у Абу Симбелу (Нубија), Карнаку (Теба), Абидосу и Мединет Хабуу (западна Теба). Налази, који су доспели међу ударне вести, потичу из Новог царства: градско насеље у ел-Амарни (древни Ахетатон), где је пронађена прекрасна глава Нефертити у радионици једног вајара; велико благо из гробнице Тутанхамона (Reeves 1992b); и недавно, приватна гробница Хоремхеба у Сакари. Неки од најчувенијих египатских монарха владали су у ово доба: краљица Хатшепсут, Тутмес III, Ехнатон, Рамзес II. Била је то фаза египатске историје без премца по богатству и слави.

4а ХРОНОЛОГИЈА И ИЗВОРИ Хронологија новог царства првенствено зависи од два астрономска датума: један везан за владавину Тутмеса III и други за владавину Рамзеса II. Постоје, ипак, неслагања о тачној хронологији и

184

Амели Курш

трајању појединих владавина (Krauss 1985; Helck u Kitchen and Astrom 1987-9 [OO]). Главна разлика ce тиче ступања на престо Тутмеса III (1490. или 1479) и Рамзеса II (1290. или 1279). Нема начина да се ово сада разреши; преовлађујућа конвенција налаже прихватање ранијих датума, иако се један број научника радије приклања каснијим датумима (види табеле 15-17). Ја сам више склона да прихватим ниже датуме, али с обзиром на стварну непоузданост, ограничила сам се на то да укажем на алтернативе кроз цео текст, нарочито стога што су виши датуми обично коришћени у уџбеницима. Много више датуме, које користи измењено издање САН(Тутмес III ступа на власт 1504; Рамзес II ступа на власт 1304), напустила је већина научника. Један предлог са хронолошким последицама, који данас практично сви одбацују, јесте претпоставка да је савладарство представљало уобичајену праксу почетком XVIII династије (Aldred 1968). Једина савладарства која су широко прихваћена су: а) владавина Хатшепсут и Тутмеса III, која представља нетипичну ситуацију (види стр. 191-193); б) владавина Сменкареа и Ехнатона. Постоји разилажење у погледу ове друге, између оних који мисле да је Сменкареова владавина укључена у Ехнатонову (Aldred 1968; Kitchen u Astrom 1987-9 [00]) и оних који му допуштају независну владавину од једне године после Ехнатонове смрти (Helck 1968 [0D]). Тачно трајање Хоремхебове владавине јесте друга важна област расправе, са мишљењима која се крећу од једва шеснаест година (Helck u Astrom 1987-9 [ОО]) па све до тридесет година (Kitchen u Astrom 1987-9 [00]). Табела 15. - Почетак XVIII династије: хронологија САН

Конвенционална

Ниска

1552-1527. 1527-1507. 1507-1494.

1550-1525. 1525-1504. 1504-1491. 1491-1479.

Ахмозе

1570-1546.

Аменофис/Аменхотеп I

1546-1526.

Тутмес I Тутмес II Тутмес III Хатшепсут

1525-с.1512. с.1512-1504. 1504-1450. 1503-1482.

Аменофис/Аменхоеп II Тутмес IV

1450-1425. 1425-1417.

1494-1490. 1490-1436. 1490-1469. 1438-1412.

1479-1425. 1479-1458. 1425-1398.

1412-1403.

1398-1390.

Извори су веома богати. Документи, који нам допуштају да реконструишемо политичку историју, као што често бива, незадовољавајући су. Једини историографски текст, достојан тог имена, је „Анали Тутмеса Ш“ (Urk. IV 645-667) исписани на зидовима храма у Карнаку.

Сишри исшок

185

Текст је заснован на свакодневним белешкама вођеним током похода. Краљевски текстови су обично укази који потврђују изузеће од пореза (нпр. Наури укази Сетија I (Griffith 1927), исправљају неправде у вези са прикупљањем прихода (нпр. Хоремхебов указ (Kruchten 1981)), или потврђују идеале краљевске политике (нпр. Тутанхамонова стела рестаурације [Bennett (1939)]. Неки краљевски натписи обележавају оснивање култова (нпр. стела сна Тутмеса IV (Urk. IV (1539-1543)), хвале краљевске војничке или ловачке моћи (нпр. стела сфинкса Аменофиса II [Urk. IV (1276-1283)], или се односе на градитељске подухвате (нпр. стела Аменофиса III (Urk. IV 1646-1657; Ехнатонове пограничне стеле [Urk. IV (1981-1990)]. Други прослављају (понекад у епској песничкој форми) војне успехе (нпр. битка код Кадеша Рамзеса II (Kitchen 1968-: II2-124); Мернептахова победа у Либији (Kitchen 1968-: IV 12-19); пораз који је Рамзес III задао „народима с мора“ (Edgerton and Wilson 1936)). Мноштво изванредних биографија из гробница званичника и војника (нпр. Рехмире (Urk. IV 1986-1093), Ахмозе син Ебане (Urk. IV1-11), Аменемхаб (Urk. IV 889 фф.), Сененмут (Тебанске гробнице бр. 71 и 353, Меуег 1982)) подробније говоре о многим појединостима политичке историје и административног уређења. Један документован политички скандал био је покушај убиства остарелог краља Рамзеса III и постављања једног од његових синова на престо; краљевска наређења саслушања и казна (погубљење, присилно самоубиство, сакаћење лица), којима су подвргнути многи званичници, краљева супруга и син, забележени су на два велика свитка папируса (de Buck 1927). „Венамунов извештај“ (Gardiner 1937: 61-76), који потиче са самог краја тог периода, предсгавља занимљив текст, али га је тешко класификовати. Сачињен је у форми званичног извештаја једног човека, Венамуна, који је послат из Тебе у Библос да купи дрво за свету барку Амона - мисија током које је сусрео многе невоље и погубне препреке. Слика коју он даје о Египту је слика земље подељене у свему, осим по имену, чији је политички углед опао до те мере да су изасланици Египта изложени презривом поступању и јавним увредама. Да ли је текст заснован на стварном извештају са Венамунове мисије, па можда дотеран кад се овај безбедно вратио кући? Или је текст чисто књижевно дело, које посеже за претеривањем како би направило комичан заплет? Тешко је то рећи, ипак, став који заузмемо утиче на то како сагледавамо историјске прилике. Фрагментарност текста (крај је изгубљен) чиниово питање јоштежим. Споразум склопљен 1269.(1258) између Рамзеса II и Хатушилија III из земље Хетита (види поглавља 4д, 5д), којим је окончан период од два века сукоба, с повременим прекидима, између две силе, спада у најчувеније текстове који се тичу

186

Амели Курш

египатских спољних односа. Сасвим неочекивано, пронађене су и хетитска и египатска верзија споразума. Такође, много више знамо о изгледу палата и вила достојанственика у овом него у ранијим периодима, умногоме захваљујући обимним краљевским програмима изградње у Теби и ископавањима у чувеном, премда кратковеком, краљевском средишту у ел-Амарни (Ахетатон) у средњем Египту. „Писма из Амарне“ су главни извор за разумевање контроле коју је Египат имао над јужним Левантом (ЕА, Moran 1987/1992). То је збирка глинених таблица које садрже преписку, махом на акадском, између Египта и суседних сила тог времена [Хетитима (поглавље 5д), Кипром, Вавилоном (поглавље 7а), државом Митани (поглавље 6а), Асиријом (поглавље 76)], као и - у највећем броју - писма размењивана са поданичким кнежевима и градовима у Леванту (поглавље 6д). Архива датира из друге половине XVIII династије, до владавине Аменофиса III, Ехнатона и Тутанхамона [1403-1335 (1390-1327)]. Топографске листе, где се набрајају области и градови над којима је египатски краљ имао контролу, које су урезане у великом храму у Карнаку, пружају допунске информације о египатском Леванту, али их није лако употребљавати (Redford 1992:143 и н. 61). Дневник пограничног званичника с краја XIX династије (папирус Анастазиј III, Gardiner 1973: 31-2) набраја покрете гласника и војника између Египта и Леванта и пружа неке свакодневне детаље о египатској контроли у тој области. Археолошки налази из Палестине и јужног Либана (Hachmann 1983; Gonen 1992) допуњују овај материјал. Велик број краљевских натписа нађен је у Нубији, што показује колико је чврсто Египат контролисао ову област. Многи овде саграђени величанствени краљевски храмови (нпр. Абу Симбел, северно од другог катаракта) јесу најчувеније египатске грађевине које обележавају моћ Египта. Али један од најзанимљивијих је мали храм Аменофиса III у Солебу (између Дала и трећег катаракта; Trigger 1976:126-127), који приказује краља како се клања култној статуи самога себе. Многобројни су документи који сведоче о свакодневном управљању и животу. Збирка дворских бележака из Мемфиса [Сети I (XIX династија), Helck 1961-70IV: 633-641)], суђење пљачкашима гробница поткрај XX династије (Peet 1930), оптужница против нижег званичника култа у храму Хнума у Елефантини (XX династија; Peet 1924) и Торински папирус о штрајку (XX династија; Edgerton 1951) спадају у најзначајније. Један број образаца писама (Gardiner 1937:99-116) који су се користили за обуку писара, садржи неке допунске информације о административној пракси. Вилбур папирус (Gardiner and Faulkner

187

Сшари исшок

1941-52) и Велики Харис папирус (AREIV §§151-412) казују нам о поседовању земље, имањима и приходима храмова. Богати налази са локалитета у Деир ел-Медини открили су микрокосмос египатског живота. Било је то насеље основано током XVIII династије, у западној Теби, где су занатлије упослене на изградњи и украшавању краљевских гробница, живеле са својим породицама. Ту нам се указује основа градића или села, са његовим тесно збијеним породичним кућама, малим светилиштима и понеким мало богатијим домом. Мноштво писаног материјала на остраконима и папирусу пронађено је у Деир ел-Медини (готово сви потичу из XX династије), шро пружа сликовит увид у породичну структуру, наслеђивање, комшијске свађе, куповину и продају, сналажење током несташица хране, верске обичаје и степен образовања и писмености (Bierbrier 1982). Овај материјал, такође, пружа важне доказе о ценама житарица и њиховом кретању (Janssen 1975).

46 ОСНИВАЊЕ ЦАРСКОГ ЕГИПТА: ОД АХМОЗЕА ДО ТУТМЕСАIV [XVIIIДИНАСТИЈА: 1550-1403 (1390)] На почетку XVIII династије стоји Ахмозе, брат Камозеа из Тебе, који је начинио велике кораке потиснувши хиксошку власт својим нападом на Аварис (поглавље Зе). Листа краљева дели Ахмозеа од Камозеа зато што он представља нов период египатског јединства јер је он био тај који је успешно протерао Хиксе из Египта и гонио их до јужне Палестине, како у својој гробници описује његов имењак, војник Ахмозе, син Ебане (види стр. 176): Сад кад засновах домаћинство (тј. ожених се), узеше ме на брод „Северни“, зато што сам храбар. Пратио сам владара пешице док се возио наоколо у двоколицама. Када град Аварси беше под опсадом, ја сам се борио храбро као пешак у присуству његовог величанства. Затим сам постављен на брод „Свитање у Мемфису“. Потом уследи битка на води у „Пђедку“ Авариса. Ја заробих плен и однесох руку (тј. доказ да је убио непријатељског војника). Кад то беше дојављено краљевском гласнику, дадоше ми злато за одважност. Онда су се поново борили на том месту; ја поново заробих плен тамо и однесох руку. Поново ми дадоше злато за одважност. Потом је била битка у Египту јужно од овог града, а ја доведох човека као живог заробљеника. Зароних у воду - јер он беше заробљен на страни града - и пређох воду носећи га. Кад то беше

188

Амели Курш

дојављено краљевском гласнику, ја поново бејах награђен златом. Онда је Аварис похаран и ја донесох плен оданде: једног мушкарца, три жене; укупно четири особе. Његово величанство ми их даде као робове. Онда је Шарухен (јужна Палестина) био оспедан три године. Његово величанство га похара и ја донесох плена оданде, две жене и једну руку. Потом су ми дали злато за одважност, а заробљенике ми поклонили као робове. (Urk. IV 1-11; AREII §§1-82; Lichtheim 1973-80[0I] II: 12-15) Протеривање Хикса изван североисточне границе Египта довело је до првих покушаја успостављања контроле, војном силом, над областима јужне Палестине. Врхунац тога је коначно била египатска контрола над великом облашћу, која је довела Египћане у сукоб, најпре са моћном државом Митани (петнаести век; поглавље 6а, 6д) а касније и са Хетитима (четрнаести и тринаести век; стр. 207; поглавље 5д). Агресивни милитаризам, који је ишао руку под руку са овим амбицијама проширења, имао је дубоке последице на унутрашњи развој Египта. Улога краља, као моћног ратника и браниоца Египта од непријатеља, одувек је била важан аспект египатске монархије, па је налазимо у најранијим представама краљева (нпр. Нармерова палета, уп. стр. 133). Упади у Синај, Палестину и Нубију, као и грађански ратови, били су чести, а тврђаве средњег царства у Нубији пружају мноштво доказа о делотворности египатске одбрамбене архитектуре и распореда трајних гарнизона. Али, војска, као важна и високо вреднована професија међу званичницима, углавном није била присутна у ранијим периодима. Од самог почетка новог царства (јамачно већ током XVII династије; Baines 1986) то се променило, а људи са ма каквим војним чином постајали су угледни, па их затичемо на значајним положајима блиским краљу. Сам обим војних операција морао је делимично бити узрок томе; редовни и трајни походи у стране земље, условили су потребу за стајаћом војском. Ахмозе, син Ебане, само је један од примера те нове тенденције. Друга сведочанства показују да је успостављена професионална војска, да су војници обучавани у логорима већ као младићи (Kemp 1989 [OGa]: 227 ff.) и да се развијало ново оружје; могуће је да у опипљиво наслеђе хиксоппсе владавине спада и увођење у Египат брзих двоколица које вуку коњи, што је сада постало једно од најважнијих оружја египатске војске. Тај нови милитаристички нагласак, трвди се, огледа се и у новом предмету који краљ носи на глави. То је плава круна, за коју се мислило да представља рат-

Ciuapu исшок

189

нички шлем (Aldred 1986). Али то је грешка (Davies 1982); плава круна се развила (иако су појединости непознате) као симбол крунисања у ово време (Bell 1985). Ахмозеов следећи потез, кључан за обезбеђивања економске потпоре Египта и краљевских подухвата, био је да крене у поход на Нубију. Он је учврстио египатску контролу све до другог катаракта и, чини се, поставио границу јужно од Бухена. Његов претходник, Камозе, већ се борио против владара Куша (види стр. 181), савезника хиксошког краља, па је Ахмозеов поход вероватно имао за циљ да настави Камозеову иницијативу и обесхрабри покушаје Кушита да контролишу територију коју је раније држао Египат. Експанзија Египћана, с почетка новог царства, у Левант и Нубију вероватно потиче из настојања да се ојачају границе нарастајуће нове државе према моћним и претећим владарима на северу и југу. Ахмозеов наследник, Аменофис I [1527-1507 (1525-1504)] оснажио је контролу Египта у Нубији, ширећи границу све до Семне и поставивши званичника на новоосновани положај „Краљевог сина Куша и Надзорника јужних страних земаља“ да управља овом облашћу. Такође је вероватно да је он предузео и поход на Сирију, иако сведочанства о томе нису јединствена (Redford 1992:149). Владавина Аменофиса I је слабо документована; он је вековима поштован међу радницима у Деир ел-Медини (Bierbrier 1982), што показује да је оставио дубок траг - али, нажалост, не знамо ни како ни зашто. Тутмес I [1507-1494 (1504-1491)], Ахмозеов други наследник, био је прави архитекта династичког програма, уводећи многе иновације које су имале дубок и трајан утицај на облик државе у новом царству (Redford 1967). За његове владавине главно дворско средиште премештено је из Тебе на север у Мемфис. Тамо је изграђена краљевска палата која је остала у употреби наредних сто педесет година. Мемфис је постао место где су се планирали велики војни походи владара и где су војници „наоружавани пред фараоном“. У Теби је читав град из средњег царства постепено уништен услед низа великих грађевинских програма (Kemp 1989 IIIOGa]: 201 ff.). Провинцијално Амоново светилиште претворено је у државни храм (Карнак) још моћнијих размера за важан империјални култ Амон-Реа и краља. Током владавине Тутмеса I он је окружен утврђеним бедемом (наш изглед налик на тврђаву коју су имали храмови, једно је од обележја новог царства), први пилон је изграђен да направи импозантну фасаду и подигнути су обелисци; џиновске статуе краља стајале су са обе стране прилаза храму. Амонов храм је постао полазиште свих годишњих процесија и краљевских свечаности, попут „Празника долине“ и велике Опет свечано-

190

Амели Курш

сти која се прослављала о Новој години. Оне су се кретале правећи цео круг око увелико проширеног града Тебе, укључујући и прелазак на западну обалу Нила. Тутмес I је такође увео нови стил краљевских гробница, који је постао стандардан у наредним вековима. Он је напустио обичај сахрањивања краљева у пирамидама крај Мемфиса, а сам Тутмес I је положен на вечни починак у гробници уклесаној у стену која се налази у пустињској долини наспрам града Тебе, где раније није било гробница. Краљев храм мртвих изграђен је подаље од краљеве гробнице. Ова стеновита долина јесте чувена „Долина краљева“ где су сахрањивани сви потоњи владари све до краја XX династије (Reeves 1992a). Краљице, неки дворани и племићи сахрањени су недалеко одатле у другој долини, данас познатој као „Долина краљица“. Остала постигнућа Тутмеса I била су нова по замаху пре него по циљу. Његови ратови на Леванту довели су га све до Еуфрата на северу, посгављајући нови циљ који наследници треба да надмаше. Какав облик контроле је он покушао да створи за“тако велико пространство (ако је уогаите покушао), остаје непознато (САН II погл. 10; Weinstein 1981). Његов наследник, Тутмес II, није дуго владао; процене се крећу између четири (Helck 1968 [0D]: 1494-1490) и дванаест година (Kitchen 1982:1491-1479). Његова удовица, Хатшепсут, која је двадесет једну годину владала, у неким приликама сигурно, као мушки суверен, боље је позната. Она се користила фараонским титулама, носила мушку краљевску одору, попут церемонијалне браде, поставила је своју ћерку, Неферуре, да обавља обредну дужност краљице, те су је признали као „краља“ њени званичници. Она је повела успешне походе на Нубију и вероватно јужну Палестину (Redford 1967) и организовала поморске експедиције у Пунт (у области данашње Еритреје), које су натраг донеле велике количине луксузне робе (злато, павијане, абоносовину, дрвеће тамјана) у замену за поклоне које су египатски изасланици подарили локалним владарима. Њен прослављени храм мртвих у Деир ел-Бахрију у западној Теби1 био је украшен сложеним сценама које приказују путовање у Пунт, као и њено божанско рођење и причу о томе како је њен отац, Тутмес I, одабрао да врши краљевску службу. Многе појединости ове занимљиве епизоде у египатској историји, кад је жена била на престолу, непознате су. Највероватније је Хатшепсут стекла положај моћи због тога што је била регенткиња за Тутмеса III, младог сина Тутмеса II. Њен поступак јамачно треба да 1 Према речима Алана Гардинера, „ни данас нема узвишенијег архитектонског достигнућа које се може видети у целом Египту" (Gardiner 1961 [0D]: 185).

Сшари исшок

191

разумемо као династички одбрамбени механизам:2„у ситуацији кад је функција краља била у кризи, са наследником престола који је још дете, она је била у стању да заштити власт своје династије тако што је на себе преузела улогу фараона у извесним церемонијама. Уколико је ово тумачење тачно, онда је она била изузетно успешна. Тутмес III је глатко ушао у своју самосталну владавину након њене смрти [1469 (1458)], изгледа без икаквог противљења са стране; млада египатска империја и области којима је владала у Нубији и на Леванту очувани су и учвршћени. Тутмес III је стога био у могућности да се упусти у велике походе на Левант већ у првој години самосталне владавине (САН II погл. 10). Престо је остао у рукама исте породице још сто педесет година. Каснији званични египатски историјски документи пренебрегавају владавину Хатшепсут, а неке од њених споменика је оштетио Тутмес III. Ово нам говори да је, након успешно преброђене политички осетљиве ситуације, египатски поредак осетио да положај Хатшепсут није у складу са maat, можда чак и да је гнусан; стога су покушали да га избришу из јавних архива. Треба чврсто да одбацимо један приступ њеној владавини: представу да владавина Хатшепсут и каснија непријатељска реакција Тутмеса III заправо показују како је изворно краљевска власт у Египту увек преношена по женској линији - подмукла ситуација коју је најзад укинуо Тутмес III (Redford 1967). Нема никаквих доказа који би поткрепили такво тумачење (Robins 1983). Тутмес III је водио седамнаест похода на Левант током преостале тридесеттри године владавине. Продро је дубоко у северну Сирију, запосео западни део државе Митани и био у стању да подигне стелу поред стеле свог деде, Тутмеса I, на обали Еуфрата. Али Египат није могао да потчини ту огромну територију. Поткрај његове владавине, а вероватно и касније, граница је била код Улазе на обали (недалеко од хеленистичке Ортозије, на ушћу Нар ел-Барида) и обухватала Кумиди (Камид ел-Лоз) у јужној копненој Сирији (види поглавље 6д). Митани, Египат и Хетити борили су се неко време око малих држава изван ове линије; али Египат више није имао трајних освајања. Аменофис II, наследник Тутмеса III, сигурно је ратовао у северној Сирији и приморао Кадеш да призна египатски суверенитет, али не задуго (види поглавље 6д). Власт Египта на Леванту била је и да2 Ово виђењс ми сугерише Ј. Goody (ур.), Succession to High Office (Cambridge Papers in Social Anthropology), Кембриџ, 1966:10-12, који показује како „странци" и „неутрални“ (укључујући и жене) могу бити носиоци заштите политичких интереса у прелазним периодима.

192

Амели Курш

ље несигурна после освајања Тутмеса III како показује низ побуна у Палестини током девете године владавине Аменофиса II. Оне су угушене у крви а лешеви седам припадника локалне династије, који су у побуни учествовали, јавно су изложени; шест њих је обешено за ноге о зидине Тебе а један на зидине Напате иза трећег катаракта. Прилике на ЈТеванту су се изгледа стабилизовале након овога, а Митани, Вавилон и Хетити послали су своје емисаре да честитају египатском краљу на његовом успеху. Египћани су по свој прилици брзо закључили да ће њихови империјални интереси у јужном Леванту бити најбоље очувани постизањем договора са њиховим најближим великим суседом, државом Митани. Та одлука је вероватно поспешена претњом хетитског царства које се све више ширило (види поглавље 5д) и претило како митанијској тако и египатској моћи. Већи део осме године владавине Тутмеса IV протекао је у преговорима између египатског и митанијског краља. Успех овог приближавања крунисан је браком египатског владара и кћери краља Артатаме из државе Митани. То није био мали успех, с обзиром на претходну историју непрестаних крвавих ратова између две државе. Митанијско-египатски споразум означио је период сарадње и активне размене (укључујући и још неколико краљевских бракова за време владавине Аменофиса III и Ехнатона), који је потрајао скоро педесет година, пре него што су државу Митани разорили Хетити и Асирци, па је тако престала да буде део игре великих сила), уп. поглавља 6а; 76; за преиспитивање владавине Тутмеса IV, види Вгуап 1991). Услед тога замах египатских похода је опао; безмало четрдесетогодишња владавина Аменофиса III била је умногоме доба мира и напретка за Египат, обележена раскошним краљевским подухватима (Amenophis III 1993).

4ц ПЕРИОД АМАРНЕ: ДРУГА ПОЛОВИНА XVIIIДИНАСТИЈЕ [1403-1306 (1390-1295)] „Период Амарне“ један је од најславнијих у египатској историји. Краљ Ехнатон је загонетна фигура у његовом средишту; он је био предмет опера, представа и приповедака, а сматрали су га на разне начине идеалистом, индивидуалистом, монотеистом, интернационалистом и пацифистом. Материјал за проучавање ове историјске фазе је обиман, али тешко разумљив, па је изазвао многа опречна мишљења.

193

Сшари исшок

Табела 1 6 .- Друга половина XVIII династије: хронологија Аменофис/Аменхотеп III Аменофис/Аменхотеп IV (= Ехнатон) Сменкаре Тутанхамон Ај Хоремхеб

САН 1417-1379. 1379-1362.

Конвенционална 1403-1364. 1364-1347.

Ниска 1390-1352. 1352-1336.

1364-1361. 1361-1352. 1352-1348. 1348-1320.

1348-1345. 1345-1335. 1335-1332. 1332-1306.

1338-1336. 1336-1327. 1327-1323. 1323-1295.

След догађаја био је отприлике овакав (види табелу 16); Аменофиса III [1403-1364 (1390-1362)] наследио је његов син, Аменофис IV [1364-1347 (1352-1336)], који је у извесном тренутку себе прозвао Ехнатон. Релативно рано током владавине он је почео да ради на новом краљевском центру у средњем Египту, покрај Хермуполиса, званом Ахтетатон. Био је ожењен Нефертити и имали су најмање шест кћери. Недуго после четрнаесте године његове владавине, Нефертити је изгледа умрла, а он се вероватно оженио једном од својих кћери. Сменкзре, јамачно његов брат, постао је савладар и можда је владао самостално годину или две после Ехнатонове смрти, пре него што је и сам преминуо. Њега је наследио Тутанхатон (вероватно трећи брат) који је себе прозвао Тутанхамоном и владао око девет година [1345-1335, (1336-1327)]; он је био ожењен једном од Ехнатонових кћери, Анхес-ен-па-атон, чије име је измењено у Анхес-ен-амон. Ахетатен је изгледа током његове владавине напуштен као резиденцијално средиште двора. После Тутанхамонове смрти није остао ниједан мушки потомак краљевске породице, па је стога Ај, времешни високи званичник, можда у сродству са Ехнатоновом породицом, преузео престо. Он се скоро сигурно оженио Тутанхамоновом удовицом. Његова владавина потрајала је само четири године, вероватно због његовог поодмаклог доба [1335-1332, (1327-1323)]. Хоремхеб, некадашњиТутанхамонов генерал, потом је преузео краљевски трон [1332-1306, (1323-1295)]. Он је изгледа настојао да се у сваком погледу одвоји од политике претходна четири краља. Научници се умногоме споре око тога ко је и како био с ким у сродству, а имају различита гледишта и на неке хронолошке проблеме (Aldred 1968; Redford 1984).3 Локалитет ел-Амарна у средњем Египту први је усмерио пажњу на овај период. Прва отркића начињена су током 1870-их, кад су про3 За неке необичне претпоставке о породичним односима, види Samson 1977.

194

Амели Курш

нађене неке гробнице у стенама и стеле. Али тек је откриће великог броја глинених таблица, које су махом исписане на акадском и садрже египатску царску преписку („Писма из Амарне“), донело стварно узбуђење. Уследила су интензивна истраживања тог локалитета која су проводили британски и немачки археолози и они су најзад ископали обимне остатке града: богате куће, палате, храмове и занатске четврти (Petrie 1984; Davies 1903-8; Peet et al. 1923-51). Краљевски двор ce овим локалитетом користио само кратко, а каснији краљ Рамзес II [XIX дианстија: 1290-1224, (1279-1213)] користио се блоковима из Амарне за своје грађевине у Хермуполису на супротној обали Нила (Соопеу 1965; Spencer and Bailey 1983-92).4Налази у Амарни изнели су на светло дана две необичне одлике Ехнатонове владавине: прво, људски лик, нарочито самог краља, био је представљен на веома чудан начин, друго, појавио се нови култ „Атона“ (сунчевог диска), а остали египатски богови изгледа нису поштовани. Како научници то објашњавају? Један приступ је да се поближе осмотри период након Ехнатонове владавине. Постало је одмах јасно да краљ није унет у листу каснијих краљева Египта, његово име и имена оних који су са њим повезани била су искључена из споменика, а године његове владавине бројале су се заједно са годинама Хоремхеба, бившег генерала, који је постао краљ на самом крају династије. Тако је тај период избрисан из званичних архива; кад је било немогуће избећи помињање Ехнатона (нпр. због датовања), он је напросто називан „непријатељ“. То се збивало само уколико би се догодило нешто заиста страшно. Шта је то могло бити? Једна могућност је да видимо да ли натписи непосредних Ехнатонових наследника садрже неке трагове. Тутанхамонова стела из Карнака (Bennett 1939) заиста садржи неке скривене алузије; светилишта широм земље осиромашила су; земља је била у хаосу; Египат је трпео војне поразе; богови су били тако ослабљени да нису могли услишити молитве. Кад пренебрегнемо уобичајено претеривање садржано у језику краљевских текстова, јасно је да се на претходну владавину већ гледало са извесним ужасавањем. Стање се морало поправити, па Тутанхамон вели да је тако и учинио, обновивши светилипгга, давши им имања и служитеље као некад и поново направивши божанске ликове. Иако су изјаве нејасне и уопштене, ипак израња нешто од Ехнатонове владавине; он је успостављени египатски поредак заправо окренуо наглавце. 4 Даље истраживање и ископавање је у току, а проводе га В. Kemp и G.T. Martin (ел-Амарна) и Ј. Spencer (Хермуполис).

Сшари u c u i o k

195

Али на који начин? Део Ехнатонове политике, за који се мислило да је неспоран, био је да занемари империјалне поседе Египта; неки су чак тврдили да је војна акција била противна његовим верским начелима. Овај аргумент се заснивао на неким писмима из Амарне. Нека од њих садрже очајничка упозорења фараону о издајничким активностима суседних владара, а у некима се непрестано жали што египатски краљ не шаље војску. Али треба да запазимо две одлике ових писама: прво, египатска контрола над Левантом ослањала се донекле на принцип „завади па владај“, који је охрабривао локалне кнезове да један другог потказују египатском двору (Liverani 1979; 1990); друго, Библос и Тир, градови који су пријавили очито озбиљне проблеме, налазили су се недалеко од египатске империјалне границе и били највероватнија мета ондашњих војних напада Хетита у тој области (види поглавље 5д; 6д). У ствари, ни Библос ни Тир никад нису измакли египатској контроли, па је сасвим могуће да је неопходна помоћ заиста послата. Видљиво одсуство Ехнатоновог јавног проглашавања војне акције у тој области није толико повезано са његовим уверењима, већ пре са тим да је египатска контрола била тако чврста да војна операција већих размера није ни била потребна. За владе Аменофиса III стање је било исто; после мира са Митанцима и бракова са њиховом краљевском кућом (види стр. 194), две велике силе су лако могле да контролишу мање државе без предузимања великих војних похода. Поврх тога, каснија сведочанства јасно казују да ниједан део чврсто држаног језгра египатског левантског царства није изгубљен у то време, нити је значајно смањен. У ствари, отприлике у ово доба је контрола Египта над регионом ојачана, судећи по археолошким налазима, који показују да је известан број кананских градова био премештен уз добро контролисане египатске путеве, док су други били уништени или смањени (Gonen 1984). Недавно откриће блокова из Амарне поново коришћених у Хермуполису, који приказују краља у традиционалном положају сатирања непријатеља, потврђује да Ехнатон нипошто није био противник рата. Његова супруга, чувена Нефертити, такође је приказана у неколико изузетно насилничких поза (Samson 1977; Morkot 1986). Осим тога, све је више сведочанстава о томе да је Ехнатон заиста ратовао против Леванта (Schulman u Redford 1988; види поглавље 6д). Он је такође депортовао људе из Дамаска у Нубију где је наредио свом вицекраљу да поведе важан поход на југ, након којег су неки од поражених набијени на кочеве. Дакле, закључак о овом делу Ехнатонових активности мора бити да се понашао на сасвим традиционалан фараонски начин кад су у питању поштовање према египатској империји и рат.

196

Амели Курих

Кључ за оно што је Ехнатон учинио могао би стога лежати у граду који је он основао за нови култ Атона, што је сада пустињска равница у ел-Амарни и главни локалитет на којем се заснивају наше представе о египатским градовима (Kemp 1977). Ахетатон („Атон-нахоризонту“) био је новоосновани краљевски град и веома брзо је изграђен. Ехнатон га је основао у четвртој години владавине с намером да направи средиште за култ Атона. То није било стога што је Атонов култ био ограничен на ту област, већ зато што су сви египатски богови, пореклом, били везани за одређено место. Ширење култа Атона, који је био уздизање нарочите физичке манифестације бога-сунца, тј. сунчевог диска, као предмета обожавања, по својој природи није био повезан ни са једним нарочитим локалитетом. Оснивање Ахетатона је то требало да поправи. То је забележено на великој граничној стели из Амарне, која је означавала докле допире град, а такође потврђује да ће и краљ живети на том месту и да ће се краљевски погреби од сада обављати недалеко од града (Murnane and van Sielen 1993). Ехнатон je претходно већ изградио храм Атона у Карнаку (који је тек недавно реконструисан, уп. Smith and Redford 1977; Gohary 1992), али тамошња силина традиције је сигурно отежавала успех силом наметнутог религијског преокрета. Вероватно је током осме године владавине краљ, који беше одбацио име Аменофис (IV) и себе прозвао „Онај-који-користи-Атону“ (Ехнатон), преселио двор у свој нови град, који је јамачно још био у изградњи. Ахетатон је имао величанствене размере (према проценама, популацију од 30.000 становника). Централни део је са северним градом био повезан краљевским путем, који је пружао место за краљеве вожње двоколицама. Северни град је имао велику палату на обали реке окружену масивним утврђеним бедемом, која је вероватно била главна краљевска резиденција. Велика управна зграда, са магацинима, лежала је испод палате. Постојала је и самостална, изолована зграда, вероватно намењена Меритатон, једној од Ехнатонових кћери, која је обухватала палату са пријемним дворанама украшеним стубовима, храм на отвореном, баште и дворишта украшена сликаним фрескама призора из природе. Северно предграђе је било начичкано густо збијеним приватним кућама, при чему су већи домови потискивали околне уџерице. Богатије куће су, осим централне пријемне просторије са дрвеним стубовима, имале бунар, башту, мало сунчано светилиште и складишни простор. Слично предграђе налазило се и на југу. Ту је вајар имао кућу са посебним атељеом, у којем су нађене многе чувене, префињене „главе из Амарне“, укључујући и светски познату главу Нефертити која се сада налази у Берлину. Центар града био је распо-

Cuiapu u c u i o k

197

ређен око краја краљевског пута. Западно, заузимајући простор наниже до реке, лежала је Велика палата опремљена јарко осликаним дворанама и ходницима. У њеном средишту налазио се огроман врт окружен џиновским каменим скулптурама Ехнатона, као и још неколико ходника и мањих дворана. Оне су вероватно коришћене за пријем изасланика и награђивање званичника - сцена која се често појављује у гробницама у Амарни. На њеном јужном крају налазио се ходник, украшен са 544 стуба од опеке и зидовима прошараним емајлираним плочицама. Циглени мост је спајао Велику палату са краљевом кућом на супротној страни краљевског друма. Краљевска резиденција била је смештена у пространим, уређеним баштама. Имала је „прозор за појављивање“ (maru; Kemp 1976), где се краљ појављивао о званичним приликама да својим званичницима ода јавне почасти. Разуме се, град је имао и неколико храмова посвећених Атону. Пошто је његов физички облик било сунце, богослужење се морало обављати на отвореном. Велики храм, огромна грађевина димензија 229 х 731 m, пружала је простор за то. Верник, пошто ступи кроз главне двери, пролазио је кроз ходник са стубовима и стизао у отворено двориште препуно столова за дарове, у чијем се дну налазила засебна просторија звана „Атон је нађен“ (Гем-Атон). „Атонова вила“ имала је сличан распоред, премда није била тако пространа. Друго место намењено обожавању Атона лежало је на источном крају града где су та два простора била ограђена зидом. Унутар зидина била су језера окружена баштама, у којима беху постављени сеници и светилишта, као и олтари богу сунца на острвцима. То је био Мару-Атон и, по речима једног научника, оличавао је „дух обожавања сунца, пружајући идиличан предео зеленила и воде над којим се простире сунце“ (Kemp u Smith and Hall 1983 [OGa]: 68). Недалеко од камених гробница било је село људи који су припремали гробнице. Радници на гробовима су можда остали мало дуже након што је локалитет напуштен као краљевски и култни центар. Иако велик број гробница није ни завршен ни коришћен, с обзиром на кратак живот града, оне ипак пружају важне доказе о томе како се поштовао нови култ, као и о Ехнатоновим званичницима. Оне такође пружају сведочанства о „стилу Амарне“ - радикалном отклону од традиционалног египатског сликања људске фигуре, који се користи потпуно другим каноном сразмере (Robins 1986 [ОМ]). Сад су сви приказивани са глатким, заобљеним обрисом, стомачићем и заобљеним раменима. Облик главе је такође био другачији, са брадом која виси и са истуреним потиљком. У најлепшим примерцима скулптура из Амар-

198

Амели Курш

не то може изгледати изванредно елегантно, у другима на данашњег посматрача оставља утисак гротескног. Гробнице откривају, веома значајно, да је постојао континуитет у породицама из којих су долазили највиши званичници на двору. У извесном тренутку се мислило да је Ехнатон, у својој реформској страсти, пресекао све везе са претходним поретком и поставио сасвим нову групу људи да служи под његовом влашћу. Али данас је јасно да је, колико знамо, краљ наставио да узима своје дворане из исте групе људи. Званичници су опонашали краља и пратили га - нису постајали његови огочени противници. Још један важан аспект, који откривају гробнице у Амарни, јесте промена садржине у сценама декорације. Сцене из приватног живота власника гробнице (лов на птице по мочварама, надзор над имањем, итд.) умногоме су замењене сликама званичника који падају ничице пред краљем и његовом породицом (ова потоња је често приказивана у неуобичајено интимном окружењу са краљем и краљицом који милују једно друго или своје мале кћерке), или чекају приспеће краљевске породице о званичним приликама. Средишњи фокус декорације гробнице увек је био краљ, понекад његова породица, представљени како славе Атона. Краљ и његов бог, као центар свеколиког делања које има смисла у животу и смрти, по важности су надилазили све остале представе. Амарна нам несумњиво пружа значајан увид у култ Атона. Али како треба схватити овај култ? Како је настао? Како се разликовао од других египатских култова, у земљи богатој различитим и многобројним божанствима и чак пријемчивој за богове изван својих граница? Какве је последице ова теолошка промена донела? Ова питања су повезана и на њих је тешко одговорити. Могуће је тврдити, као што се и чинило (нпр. Aldred 1968) да култ Атона стоји на врхунцу процеса који је већ трајао неко време током XVIII династије. Бог сунца, Ре, постепено је преузимао многе одлике других божанстава, па се тако развила нека врста синкретистичког монотеизма, при чему су се други богови сматрали за различита тела бога Реа (нпр. Амон-Ре; Ре-Хорахти). Ре је, у многим својим аспектима, био тесно повезиван са краљем и краљевским положајем. Стога је снажно наглашавање Реа заправо било начин да се нагласи краљева свемоћна и божанска природа. Физички облик сунца, сунчевог диска (Атон) појавио се током тог процеса као независтан и све значајнији аспект Амон-Реа, који је наглашавао његов однос са краљем: нпр. краљ се назива „диском на хоризонту“; палата се назива „кућа диска“. Овај развој је кулминирао са Ехнатоном; за време његове владавине облик Атона је дефинисан у апстрактној форми сунчевог диска са краљевским обележјима, то јест,

Сшари исшок

199

светом змијом (види поглавље 36); његово име се затварало у картуш, он је прослављао јубилеје. Учинак је био да се Атон представи као једини бог на небу, са Ехнатоном као његовим земаљским обличјем. Веома тесна веза, чак истоветност ове двојице, поткрепљивали су зраци који долазе из Атоновог диска, при чему се сваки завршава малом руком која држи египатски симбол живота, анх, под ноздрвама краља и његове уже породице (жене и деце) кад је присутна, али никоме више. Нечовеколика слика Атона допуштала је да бог буде представљен просто као диск који лебди непосредно изнад краља и благосиља га, истовремено увеличавајући краљев положај и премештајући га у средиште свих сцена - краљ и краљевска породица су заправо заменили конвенционална божанска породична тројства. Спајање краља и бога достигло је врхунац (Redford 1984). Могуће је да необично анрогину представу краља треба разумети у контексту те нове, моћне идентифијације владара; да је уместо представљања стварног краљевог изгледа (можда је патио од Фрелиховог синдрома? види Aldred 1968) постојала намера да се он прикаже као бесполно биће, које се може сматрати „оцем и мајком“ египатске државе (Yoyotte у Bottero et al. [ОВ]: 250). Ова теолошка реинтерпретација узроковала је искључивање осталих богова из култа - једино моћно божанство био је краљев бог, па су и средства храмова, посвећених традиционалним боговима, била преусмерена да снабдевају Атонов култ, а имена других богова, нарочито Амона, била су избрисана, физички и у личним именима (бар у краљевској породици); краљ је званично променио име, сва позната имена Ехнатонових кћери имају „Атон“ као теофорички елемент, а Тутанхамон, вероватно Ехнатонов брат, почео је живот као Тутанхамон. Колико је дубоко овај религијски преокрет продро у шире друштвене слојеве, тешко је проценити. Мало је сведочанстава која указују на то да многи људи из нижих слојева нису прихватили нови култ; али на њих је свакако морала утицати промена у функционисању, или чак затварању, тако великих култних средишта какав је био Амонов храм у Теби. Несумњиво се на то стање ствари осврће Тутанхамон у својој „Стели рестаурације“ кад каже: Ако се неко молио богу да му нешто затражи, он није долазио. Ако је неко преклињао богињу, ни она не би дошла. Њихова срца беху ослабљена јер је оно што беше саграђено било уништено. (Bennett 1939: II. 9-10) Веома је тешко установити како су све верске и култне промене функционисале у појединостима. Нарочито је тешко питање како је то утицало на службенике традиционалних храмова. Могуће је прет-

200

Амели Курш

поставити да су масовно били премештени да опслужују Атонов култ у краљево име, с обзиром на начин организације „свештеничког позива“ у Египту (Kemp 1989 [OGa]: 184-197; 229-230; види стр. 221-222). Свакако не постоји јасан наговештај да се Амоново (или неко друго) свештенство активно одупрло Ехнатоновим променама, нити да су били одговорни за то што је он касније оцрњен. Зашто су и када ове култне реформе пропале, као што се коначно догодило? С обзиром на краљеву премоћ и свеопшту контролу, тешко је сагледати зашто се ово догодило. Поврх тога, није било непосредне непријатељске реакције против Ехнатона и његових блиских сарадника. Тутанхамон који је могао бити његов брат и свакако ожењен једном од Ехнатонових кћери, ипак је постао његов наследник; Ај, близак краљу, могао је бити отац Нефертити и, свакако, ожењен једном од Ехнатонових кћери; Хоремхеб, последњи владар династије, заузимао је веома висок положај на Тутанхамоновом двору и био ожењен ћерком Аја, која је стога могла бити сестра Нефертити. Чини се веома могућим да су чланови Ехнатонове породице остали у средишту моћи чак и кад су наглашавали напредан и коначан раскид са његовим верским променама. То нам још више отежава сагледавање узрока који су довели до тако брзог одбацивања Атоновог култа. Једна могућност, премда тек хипотетичка, можда је вредна разматрања. За седамнаест година његове владавине, у Ехнатоновој породици је било веома много смрти; његове жене и четири од шест његових кћери су умрле; Сменкаре, његов савладар и јамачно брат, као и Тутанхамон, такође су умрли млади. Хетитска сведочанства казују да је у ово доба Левантом харала страшна куга (види стр. 254), која је десетковала хетитску краљевску породицу и становништво. Може се, дакле, претпоставити да је иста куга проузроковала мноштво смрти на египатском двору (Helck 1971:187-188; Redford 1984:186-187). Уколико је то тачно, онда је могуће да је Атонов култ напуштен после ових недаћа. Можда је направљена веза између страхоте куге и напуштања египатског уобичајеног пантеона и начина служења боговима, па су каснији владари стога објашњавали многе смрти од куге у краљевској породици као божанску казну због занемаривања старих богова. Тешко бисмо могли окончати расправу о периоду Амарне, колико год кратка била, а да не наведемо кратак одломак из величанствене химне Атону, једног од најлепших примера химни сунцу који су преостали из древног Египта. Иако је данас установљено да није тако новаторска у мишљењу и начелима како се некад мислило, она изванредно илуструје како је култ сунца у овом периоду био спојен са појмом универзалности и пружа нам дух револуционарног Атоновог култа.

Сшари исшок

201

Исписана је у гробници Аја у Амарни, док се ауторство приписује Ехнатону лично: Тле заблиста кад ти зазориш у земљи светлости, Кад сијаш као Атон у време дана; Док развејаваш мрак, Док шириш зраке, Две земље су у слављу. Будне стоје на ногама, Ти си их пробудио; Тела очишћена, одевена, Њихове руке поздрављају твоју појаву. Читава земља полази на рад, Све животиње пасу своје биље; Дрвеће и биље расту и пупе, Птице полећу из гнезда, Њихова крила поздрављају твој ka (животну снагу). Сва јата скакућу на ногама, Сва која лете високо и лако, Они живе кад ти за њих зазориш. Бродови плове на север, плове на југ, Друмови су отворени кад ти устанеш; Рибе у води искачу пред тобом, Твоји зраци су насред мора. Ко чини да семе расте у утроби жене, Ко ствара људе од семена; Ко храни сина у мајчиној утроби, Ко га теши да умири сузе своје. Дадиља у утроби, Онај који даје дах, Да храни све што је он створио. Кад изађе из утробе да би дисао, На дан свог рођења, Ти му широм отвараш уста, Ти подмирујеш његове потребе. Кад пиле у јајету кљује Љуску, Ти му дајеш дах изнутра да га одржи; Кад си га довршио, Да изађе из јајета, Он излази из јајета, да најави своју довршеност, Ходајући на ногама излази из њега.

202

Амели Курш

Колика су твоја дела, Иако скривена од погледа, О једини Боже осим којег нема других! Начинио си земљу како си желео, ти сам, Све народе, стада и јата; Све на земљи што ходи на ногама, Све у висини што лети на крилима, Земљу Кора (Сирија) и Куша, Земљу Египта. Ти сваког човека стављаш на његово место, Ти намирујеш његове потребе; Свако има своју храну, Животни век му је избројан. Језици им се разликују по говору, Њихови карактери такође; Њихове коже су различите, Јер ти си уразличио народе. (Davies 1903-8: V I29-31; ANET, 369-371; Simpson 1972 [01]: 289-295; Lichtheim 1973-80 [01] II: 96-98)

4д ПОЗНО НОВО ЦАРСТВО: XIX И XX ДИНАСТИЈА [1306 (1295) -1069] Многи остаци писаног материјала и грађевина преживели су из касног периода новог царства. Рамзес II, најпознатији владар овог периода, који је и најдуже владао [1290-1224 (1279-1213)], подигао је или доградио многе грађевине широм Египта и Нубије. Али сви велики краљеви овог периода ваљано су заступљени; Сети I (1305-1290/1294-1279), Мернептах (1224-12047/1213-1204) и Рамзес III (1184-1152). Било је извесних политичких проблема. Деветнаеста династија окончала се борбама око наслеђивања, можда због необично дуге владавине Рамзеса II и великог броја деце коју је током изродио; знамо за педесет девет кћери и седамдесет девет синова, па није тешко замислити унутрашњу борбу за престо коју је то могло изазвати. Ипак је непосредни наследник Рамзеса II (Мернептах) изгледа сасвим мирно преузео трон. Тачно сродство и однос између Сетнахта, претпостављеног оснивача XX династије и краљева XIX династије, није познат. Његов син, Рамзес III, предсгавио га је како успосгавља поредак после хаоса (вероватно алузија на династичке немире поткрај XIX династије), иако је вероватно Рамзес III био тај који има те заслуге. Он и свих осам његових наследника носили су име „Рамзес“, вероватно симоблична веза са чувеним и дуговечним Рамзесом II.

203

Сшари исшок

Табела 1 7 .- Хронологија: XIX, XX и XXI династија САН

Конвенционална

Ниска

XIX династија Рамзес I

1320-1318.

1306-1305.

1295-1294.

Сети I

1318-1304.

1294—1279.

Рамзес II .

1304-1237.

1305-1290. 1290-1224.

1213-204.

1279-1213.

Мернептах

1236-1223.

Аменмесе

1222-1217?

1224—1204(?) 1204-1200.

Сети II Сиптах

1216-1210?

1200-1194.

1204-1200. 1200-1194.

1194-1188.

1194-1188.

1209-1200.

1188-1187.

1188-1187.

Тавосрет (супруга Сетија II,

[

Ј

мајка Сиптахова) Југ\ Високи свештеници

XX династија Сетнахт

1186-1184.

Рамзес III

1184—1152.

Рамзес IV

1152-1146.

Рамзес V

1146-1142.

Рамзес VI

1142-1143.

Рамзес VII

1134-1133.

Рамзес VIII

1133-1126.

Рамзес IX

1126-1107.

Рамзес X

1107-1098.

Рамзес XI

1098-1069.

1080 почетак „доба ренесансе“ (whm mswt)

Рамзес-нахт (син Мерибаста)

Несамун Аменхотеп Херихор 1080-1074.

Доњи Египат 1080-1069.

Пианх 1074-1070.

XXI динаегија Смендес

1069-1043.

Пинуџем 1 1070-1055

Пинуџем

1054—1032.

Смендес

Аменемнис

1043-1039?

Масахарта 1054-1046.

Псусен I Аменемопе

1040-993. 993-984.

Менхепере 1045-1992.

Осоркон

984-978.

Сиамун

978-959.

Пинуџем II 990-969.

Псусен II

959-945.

Псусен 969-945.

Смендес 992-990.

204

Амели Курш

Династички немири су се поново распламсали у годинама након владавине Рамзеса III и само су два краља на самом крају династије владала непгго дуже (Рамзес IX и XI, први 19 а други 29 година). У то доба је у Египту настало неколико проблема. Њихову тачну природу није увек лако докучити; али јасно је да се током владавине последњег Рамзеса (XI: 1098-1069) земља поделила на северну и јужну област, којима су руководили посебни центри (Теба и Танис; види табелу 17). Овакво стање ствари, са спорадичним покушајима уједињења и још већим уситњавањем, потрајало је око четири стотине година после краја XX династије. Овај дуг период политичких подела, који је уследио након новог царства, представља трећи међупериод (поглавље 2а).

Paiu и мир Рамзес I, који је владао једвг-годину дана (1306-1305/1295-1294), био је оснивач XIX династије. Он је био везир Хоремхеба, који изгледа није имао синова. Хоремхеб је стога сасвим смишљено поставио Рамзеса I као свог наследника како би очувао стабилност Египта, која је недуго пре тога била под претњом (види поглавље 4ц). Тврди се да је Хоремхеб овај корак предузео управо зато што је Рамзес I имао сина и тако био у могућности да заснује династију (Kitchen 1982). Те особене околоности могу да објасне посебан нагласак који су владари XIX династије стављали на континуитет лозе египатских краљева почев од Менеса и на њихову жестоку одбрану територије Египта и друштвено-политичког поретка. Израз тога је и листа признатих законитих краљева, прекрасно уклесана на зидовима једног од драгуља египатске архитектуре, храма мртвих Сетија I у Абидосу. Она прати порекло краљева унатраг све до Менеса, првог краља који је владао уједињеним Египтом (види поглавље За); увелико искључује владаре из међупериода; а читав период од Ехнатона до Аја припаја владавини Хоремхеба. Сети I [1305-1290 (1294-1279)] представља краљевске претходнике као своје претке; приказан је како им се клања заједно са својим младим сином, будућим Рамзесом II, који је очигледно већ одабран за престолонаследника. Рамзес II је поставио дупликат ове листе у свом храму у Абидосу. Ово усредсређивање краљева XIX династије на Абидос (Мернептах је такође ту понешто градио) може бити повезано са сликом коју су ти краљеви пројектовали о себи као оличењима најстаријих и најтрајнијих одлика египатске монархије. Абидос је место где беху сахрањени неки од најранијих египатских краљева (види поглавље За). Он се такође тесно повезивао са Озири-

Ciuapu исшок

205

сом, краљем мртвих и Хорусовим оцем, који је био убијен, исечен на комаде и, према легенди, сахрањен у Абидосу. Краљеви XIX династије сада су овде изградили префињене фунерарне храмове и тако свој култ као мртвих краљева повезали са Озирисом, легендарним владаром мртвих, који симболизује победу над опасностима које су стално претиле Египту. Сами краљеви су и даље сахрањивани у Долини краљева као и раније, а велики фунерарни храмови недалеко од Тебе (Гурна, Рамзеум, Мединет Хабу) показују да је Амонов град повратио свој негдашњи значај. Владари XIX и XX династије богато су обдарили Тебу, култ Амона је снабдевен великим имањима и приходом, сви остаци обожавања Атона су уклоњени, а Амоново име поново уклесано тамо где беше избрисано. Извештаји о краљевим победама су овде постављани, а ратни плен је посвећиван. Већина сачуваног материјала из радничког села у Деир ел-Медини, на западној обали Тебе, потиче из XX династије, што показује колико је живот око Тебе поново био активан. У источној делти, претварање старог центра Авариса у краљевску и династичку престоницу, Пер-Рамзес („Кућа Рамзеса“; Uphill 1968/1969; 1984; Bietak 1975; 1981/1986), означило је нови почетак. Дом краљевске породице је вероватно био у тој области. Значајно, бог Сет (погранични бог који се, са развојем империје, поистовећивао са неким кананским божанствима, Beckerath 1984), традиционално повезан са овом облашћу, чини теофорички елемент неких краљевских имена у овом периоду. Везе краљевске породице са источном делтом такође могу објаснити зашто је Рамзес П обележио четири стотине година постојања храма Сета из Авариса (види поглавље Зе). Сачуване су неке химне написане у славу Пер-Рамзеса и његових прекрасних грађевина (Erman 1927/1968 [01]: 206-207; 270-271; Caminos 1954:73-82; 153-155; ANET470). Оне описују град смештен на „размеђу“ Египта и његових империјалних територија на северу. Тај израз показује колико је темељно кананска територија била прикључена Египту. Сви велики краљеви овог периода својски су се трудили да заштите границе Египта, нарочито од номадских и беземљашких група у Либији и Леванту, од којих су неке биле регрутоване у војску (види поглавље 8а). Сети I и Рамзес II такође су покушали да прошире египатске границе у Сирији; битка код Кадеша, вођена противе Хетита током пете године владавине Рамзеса II, најбоље је документована битка из ових ратова. Упркос славодобитном језику, којим се битка описује, она се не може убројати у успехе Египта. Али није била ни пропаст: најзад, границе између хетитске и египатске сфере нису се много промениле. И Египат и Хати су се у то време морали носити са

206

Амели Курш

неким озбиљним потешкоћама; Хатушили III је изгубио територију државе Митани под нарастајућом моћи Асирије (види поглавља 5д; 76), а напади Либије на западне границе Египта постале су хроничан проблем за египатске владаре почев од Сетија I па надаље (Kitchen 1973/1986). Велики ланац утврђења подигнут је током владавине Рамзеса II, а протезао се од западне делте до ел-Аламејна, што показује да је ситуације била довољно озбиљна да захтева сталан надзор оружаних снага. Нови проблеми, који су опседали две суседне империје, навеле су их да потпишу мировни споразум 1269 (1258) (види стр. 214-215). Уследила је пријатељска преписка између два двора; два краља и њихове краљице, као и мајка Рамзеса II и један од његових синова, размењивали су писма (СТН 155-170). Пријатељство између две државе, које су донедавно биле љути противници, запечаћено је, једном за свагда, 1256 (1245) удајом кћери Хатушилија III за египатског краља. Египатска краљевска идеологија захтевала је да овај догађај буде у форми сасвим неочекиване молбе за предају од стране Хетита, коју је Рамзес II милостиво услишио. Текст почиње описом победа Рамзеса II, које су толико потресле хетитског краља да је поверовао како је једини излаз да пошаље своју кћер уз похвале египатском владару као поклон који означава потчињавање: [Онда један] дође да пренесе поруку његовом величанству, рекавши: „Гле, чак и Великог кнеза Хатија! Његову најстарију кћер доводе, носећи бројне дарове свега. Они прекривају [долину са?] својим [бројем] велика кнегиња Хатија је међу њима. Прешли су моћне планине и опасне клисуре. Доспели су до границе његовог величанства. Нека наша [војска?] и званичници [дођу] да их прихвате.“ Онда његово величанство обузе [велика] радост, а палата беше срећна кад чу за те тајанствене ствари, које беху сасвим незнане у Египту. Стога он хитро посла војску и званичнике да би припремили дочек пре њих. Потом његово величанство стаде да се саветује са својим срцем, говорећи: „Како ли ће бити онима које сам послао да иду у Џахи (Сирију), у ове дане кише и снега који долазе зими?“ Онда принесе велику жртву Сету, молећи га за [то?] речима: „Небеса су у твојим рукама, а земља под твојим ногама. Што ти заповедиш то се и догоди. Учини да се [одложи] прављење кише, леденог ветра, и снега док чудеса којима си ме обдарио не стигну до мене.“ Онда његов отац Сет чу све што он рече. Стога је небо било мирно, а дани лета дођоше [ње]му док је војска његова ишла, радосно, јер им се тела слободно крећу, а срца су им весела. Тако кћи великог кнеза Хатија стиже у Египат док су је пешадија, двоко-

Сшари исшок

207

лице и званичници његовог величанства пратили, мешајући се са пешадијом и двоколицама Хатија јер они беху ратници на колима као војска Рамзеса II и као његови борци на двоколицама, сав народ земље хетитске поче да се меша са народом Египта. Јели су и пили заједно, срце им беше једно као у браће, без увреда јер мир и братство беху међу њима по начину самог бога, Рамзеса II. (Сви други страни владари били су задивљени величанственом снагом Египа; потом:) Сада после [многих дана они] стигоше (у град) Рамзеса Мери-Амона ... и ми прослависмо велика чудеса храбрости и победе у години 34, трећег месеца другог годишњег доба (јануар). Онда уведоше ћерку великог кнеза Хатија, која је умарширала у Египат, пред његово величанство, са великим поклонима у пратњи, без граница... Онда [његово] величанство виде да је она лепог лица [као] богиња, сада то (беше) велика, тајанствена, чудесна и срећна ствар. Била је непозната, нечувена од уста до уста, непоменута у писању предака... Тако је лепа она била у срцу његовог величанства и он је заволе више од ичег, као добру коб за њега кроз [заповест] његовог оца Птах-тенена. Онда његово величанство објави њено име: Краљева жена Маат-нефруРе, кћи великог кнеза Хатија и ћерка велике кнегиње Хатија... И тако то би, да кад би човек или жена кренули на пут у Дјаху, могли су стићи до земље хститске без страха у срцима, због величанствености победа његовог [вели]чанства. (ARElll §§415-424; KuentzASAE25 (1925): 181-238;

ANET: 256-258) Овај политички догађај забележен је на стелама нађеним у Нубији (Абу Симбел и Амара) и горњем Египту (Карнак, Елефантина), што указује на његов велики значај. Мир и добра воља између двеју држава били су стварност; кад је међу Хетитима завладала глад у доба Мернептахове владавине, он им је помогао пославши пошиљку жита. Ратови, које су водили каснији египатски краљеви (Мернептах и Рамзес III), били су усмерени скоро искључиво против либијске границе, пирата и беземљаша (види поглавље 8а); више нису вођени ратови против Хетита.

208

Амели Курш

Проиадање новог царсшва Државе даље на истоку, попут Асирије и Вавилона (види поглавља 76 и 7д), такође су имале вечите проблеме са истим групама отприлике у исто време; око половине једанаестог века и они и Египат су изгубили знатне делове територије, а политичка моћ им се смањила. Али прва од четири велике силе, која је подлегла, били су Хетити. Осим тога, они нису били напросто угрожени током неког времена, као други: између с. 1200 и 1150 (тачне године нису познате, види поглавље 5д) хетитска држава је потпуно нестала. Тешко је проценити како је то деловало на равнотежу моћи, на трговачне везе и комуникације, али последице катастрофе су вероватнс неповољно утицале на хетитске политичке савезнике, попут Египта (Liverani 1987). Свакако је после владавине Рамзеса VI (1142-1134) изгубљена контрола Египта над кананским територијама. Низ династичких криза, потешкоће са очувањем безбедности на западној граници, глад, нестабилне цене житарица и грађански рат само су погоршали ситуацију и, сходно томе, отежали превладавање проблема који сами по себи нису морали бити погубни. До деветнаесте године владавине Рамзеса XI (1080), фактичка власт у горњем и средњем Египту била је у рукама извесног Херихора, који је први пут спојио војну моћ са економски важним положајем врховног Амоновог свештеника. То наговештава велику политичку кризу, вероватно повезану са грађанским ратом у којем је учествовао и претходни врховни свештеник Амона (Аменхотеп). Каква год била тачна предисторија, Херихор је прогласио ново „доба ренесансе“ како би огласио крај претходних сукоба и поновно успостављање мира. Обично су само краљеви проглашавали таква доба. Али у овом случају краљ је изгледа био тако беспомоћан да није имао избора, осим да прихвати ово гажење своје власти; од тада су многи текстови користили двоструке датуме, датовање према годинама владавине Рамзеса XI и према новом добу ренесансе. Херихорова моћ се простирала на север све до Хераклеополиса, на уласку у Фајум. Војна безбедност Египта, одатле па до Асуана на југу, била је у његовим рукама, а својим положајем Амоновог свештеника он се користио да учврсти власт. Египат је тада вероватно изгубио и Нубију, иако су појединости непознате. Истовремено, доњим Египтом је управљао Смендес (Несбенебдед), везир Рамзеса XI, који је могао бити Херихоров рођак и јамачно ожењен краљевом ћерком (Kitchen 1973/1986). „Извештај Венамунов“ (Erman 1927/1966 [01]: 174-185; Gardiner 1937: 61-76; ANET25-29; Simpson 1973 [01]: 142-155; Lichtheim 1973-80 [01] II: 224-230; види стр. 187) потиче из овог периода; Венамун је био Херихоров изасланик, који је путовао у Библос да купи дрво. Он датира

Сшари исшок

209

своје путовање у доба ренесансе и охгасује како је путовао низводно Нилом и уприличио званичну посету Смендесу и његовој жени, Тентамон, у Танису. Они су прегледали његова писма препоруке и дали му брод и залихе како би могао да проведе своју мисију. Кад је касније доспео у новчане потешкоће, он је био у стању да пошаље поруку Смендесу, који је обезбедио средства да Венамум обави неопходна плаћања. Улога Рамзеса XI у свему овоме није јасна. Али треба напоменути да је његова владавина и даље била призната, да доба ренесансе никад није у потпуности заменило године његовог владања и да је после Херихорове смрти 1074. укинут нови систем рачунања времена и поново почеле да се користе само старе године владавине. Тако краљ никад није заиста свргнут са званичног положаја. Тек након његове смрти, вероватно зато што није имао преживелих синова, Смендес је формално преузео престо (XXI династија: 1069-945). Смрћу Рамзеса XI, подела Египта, која је почела са Херихором, настављена је. Двор нових краљева (XXI династија) био је у Танису (око 25 km северно од Пер-Рамзеса, али на другом рукавцу Нила; Таnis 1987; Brissaud etal. 1987), изграђен од блокова опљачканих из раније велике престонице Пер-Рамзес (Uphill 1984). Теба је била напуштена као краљевско место за сахрањивање; нови владари су сад градили гробнице у Танису (Montet 1952; von Kanel 1984). Село радника у Деир ел-Медини, пошто је нестао његов raison d ’etre, престало је да постоји. Од тада, иако су краљеви из Таниса тврдили за себе да су краљеви целог Египта, они су заправо делили власт над Египтом са Амоновим храмом у Теби. Веома је тешко разумети како је и зашто ова ситуација била таква (Beckerath 1951). Опадање Египта са положаја неизрециво богате империјалне силе, који је по свему судећи чврсто држао само седамдесет година раније, запањујуће је јасно. С друге стране, могуће је претерати у слици преокрета египатске среће и положаја поређењем са ранијим „временима изобиља“ (Aldred 1968). „Сломљени обелиск“ Ашур-бел-кала из Асирије (види стр. 361), који датира из с. 1070, бележи поклон у егзотичним животињама који је асирском владару, на свом походу у Либан, даровао египатски краљ, вероватно баш тајанствени Рамзес XI (1098-1069). Т с кође, може бити да је асирским језиком исписан комад лапис лазулија представљао саставни део дипломатског узвратног поклона, датог у тој прилици. То наговештава да је статус Египта као значајне државе, са признатим утицајем у Леванту, и даље био потврђиван и признат. Улога Египта у каснијим периодима, као земаљског раја за политичке прогнанике и избеглице из левантских земаља, као и моћ да буде позван као подршка против асирске експанзије, сведоче о томе.

210

Амели Курш

4е ДРЖАВА НОВОГ ЦАРСТВА Широк оквир египатске државе и друштва у новом царству чини се неизмењен у многим суштинским стварима. Али египатско стицање статуса империје, његово агресивно ширење територије и тебански „ослободилачки рат“, који је поставио темеље новог царства, донели су за собом дубоке политичке, друштвене, економске и културне промене. На пример, једна промена се оп/едала у повећању обима и богатства краљевског домаћинства захваљујући силнијој моћи и средствима којима је краљ располагао створивши империју. У овом периоду постало је уобичајено називати египатског владара напросто „велика кућа“ (per ’ao) одакле и потиче израз „фараон“.

Краљ и краљевска функција Понајвише наглашен аспект краљевске функције у новом царству јесте лик краља као ратника, изванредно вештог у руковању значајним оружјем за ратовање, нарочито лаганим двоколицама које су вукли парови коња - новина у Египту из времена новог царства. То је очигледно повезано са војничким духом времена. Детаљан опис младог Аменофиса II и његовог јунаштва у овом (и другим) подухватима то понајбоље дочарава; управо је његова вештина у управљању коњима показала његовом оцу да је он најбољи наследник престола међу свим синовима, као што нам он говори на својој „стели сфинкса“: Онда се његово величанство појави као краљ, као прекрасан младић који беше лепо развијен и навршио осамнаест година снаге у својим бедрима. Он беше тај који зна све вештине Монта (бога рата); није му било премца на бојном пољу. Он је био тај који зна коње; не беше му пара у многобројној војсци. Ниједан од њих не могаше да натегне његов лук; нису га могли достићи кад је трчао. Снажних руку, неуморан кад се дохвати весла, он је веслао на крми свог бојног брода као главни веслач за две сготине људи. Заставши пошто су превеслали пола миље, они беху слаби, клонулог тела и без даха, док је његово величанство било снажно под својим веслом од двадесет кубита (с. 10 m) дужине. Он застаде и искрца свој бојни брод тек кад је прешао три миље, веслајући без прекида. Лица се озарише кад га видеше. Он натеже три стотине јаких лукова, упоређујући занатство људи, који су их израдили, како би разликовао веште од невештих. Он такође учини и следеће, на шта обраћамо вашу пажњу. Ушавши у своју север-

Сшари исшок

211

ну башту, он затече постављене за себе четири мете од азијског бакра, једну палму дебеле, са размаком од двадесет кубита између сваког сгуба. Онда се његово величанство појави на двоколицама као Монт у својој моћи. Он натеже лук држећи четири стреле заједно у шаци. Тако је возио ка северу, одапињући стреле у њих попут Монта у пуној ратној спреми, а свака стрела је излазила кроз позадину мете док је нападао следећи стуб. То беше дело никад до сада изведено, никад чувено; одапети стрелу на бакрену мету тако да прође кроз њу и падне на земљу (учинио је) то само краљ богат славом, кога је Амон обдарио снагом, Краљ горњег и доњег Египта, Ахепруре, борац попут Монта. Сад док он још беше младић, волео је своје коње и у њима уживао. Био је храбра срца док је њима управљао, разумевајући њихову природу. Кад је о томе чуо у палати његов отац, Хорус, Снажни бик, Устао-у-Теби, срце његовог величанства се зарадова што то чује. Радујући се ономе што је речено о његовом најстаријем сину, он рече у свом срцу: „Он ће бити одличан владар целе земље којег нико неће напасти. Он је жељан да успе и ужива у снази чак и сад док је дражестан младић без мудрости. Премда још не у годинама за Монтову службу, он занемарује жеђ тела и воли снагу. Бог њега надахњује да тако дела како би постао заштитник Египта, владар земље.“ Његово величанство рече онима око себе: „Нека му дају најбоље коње из штале мог величанства у Мемфису и нека му кажу: „Брини се о њима, овладај њима, пусти их да касају и покори их ако ти се опиру.“ Онда је краљевом сину речено да се брине о неким коњима из краљеве штале. Он учини како му је речено, а Решеп и Астарта (сиријска божанства укључена у египатски пантеон након освајања Леванта) радоваше се над њим јер он учини све што му је срце желело. Он одгоји коње којима не беше равних. Нису се умарали кад он држи узде; нису се знојили у галопу. Он би (их) упрегао у Мемфису и стао тек на одморишту у Хармахису (тј. Хорус-на-хоризонту). Провео би неко време тамо водећи их унаоколо и посматрајући изванредна почивалишта краљева Хуфуа (Кеопса) и Кафре (Кефрена), праведпих. Његово срце зажеле да њихова имена живе. Али он то задржа за себе док се не догоди оно што његов отац Ра одреди за њега. (Urk. IV 1276-1283); ANET: 244-245; Lichtheim 1973-80 [01] II: 39-43; Cumming 1982-4,1: br. 372)

212

Амели Курш

Аменофис II је дао да се овај текст уреже на стели пошто је постао краљ и сместио је у мали храм који је изградио за култ великог сфинкса у Гизи.5Неколико владара новог царства користило се овим местом да тренира коње, вежба вожњу двоколицама или лови пустињску дивљач, па је овде била смештена мала палата, можда ловачка кућа (Кемп 1989 [OGa]: 219).Током једног таквог лова, син Аменофиса II и његов наследник, краљевићТутмес (IV) заспао је усред дана, а сфинкс, у свом новом обличју Хоруса-на-хоризонту, појавио му се у сну и прорекао да ће постати краљ. Он је наредио да се опис овог божанског искуства уклеше на стелу и постави међу шапе скулптуре. Војни походи су такође могли пружати прилику за ловачке подухвате - те две активности биле су тешко повезане, а обе су откривале краљеву моћ да надвлада претеће и неукроћене силе. Два прелепа јубиларна скарабеја Аменофиса III (објављена у другој и вероватно десетој години његове владавине) забележила су, један како хвата дивља говеда, а други како лови лавове. Вековима стара представа краља, који кажњава непријатеље Египта, одлучно је обновљена у сваком могућем контексту: „прозор за појављивање“ (maru), део палате кроз који је краљ могао да посматра напоље и одозго гледа своје званичнике како падају ничице пред њим и да им дели награде (Кемп 1976; 1989 [0Са]:212-213),биојеокружен сценама где краљ побеђује традиционалне непријатеље Египта и одводи их у заробљеништво. Непосредно испод прага, биле су приказане главе заробљеника. У дворишту палате у Амарни, Питри (1984) пронашао је осликан плочник који води кроз целу палату; слика представља везане стране заробљенике и лукове, који симболишу непријатеље Египта уопште (Valbelle 1990). Сваки пут кад би се краљ кретао кроз главни део палате, он је дословно газио по својим непријатељима. Исте слике појављују се изнова на свим врстама краљевске опреме, најупечатљивије можда на палици из Тутанхамонове гробнице (Desroches-Noblecourt 1963: пл. 82): ручица је изрезбарена у облику везаног „Сиријца“ и Нубијца, чија се стопала додирују; како је краљ махао штапом, тако је мрвио два покорена народа у својој руци, што је оснаживало слику његове потпуне превласти над овим областима.6 5 Сфинкс је тип скулптуре из старог царства који је, у форми седећег лава са људском главом, приказивао краља Кефрена (Кафра, IV династија). Током новогцарства, сфинкс је обожаван као отеловљење бога Хармакиса = „Horus-на-хоричонту". 6 Desroches-Noblecourt (1963) тврди да су се везане фигуре налазиле на доњем крају штапа, тј. она жели да окрене тај предмет наглавце. То је донекле тешко замислити и ја сам се придржавала уобичајеног тумачења које га види као „штап за шетњу са људском главом".

Сшари исшок

213

Краљева војна моћ поданицима се објашњавала и путем јавних погубљења ратних заробљеника током свечаности у храму, што је симболизовало пораз који је нанео свим „побуњеницима“ (Schulman 1988). Краљевска реторика је такође наглашавала овај победнички занос. Чувени пример је онај где Рамзес II описује битку код Кадеша (1296/1275), прослављену у прози, епској песми и подробним рељефима. Нико не би могао да посумња у величанствену победу, коју је извојевао египатски краљ разбивши у парам-парчад противничку хетитску војску. Сурова стварност, коју сасвим јасно износе хетитски и угаритски документи, јесте да ниједна страна није освојила велику територију. Језик којим је срочен увод у египатску верзију каснијег споразума са Хетитима (1269/1258; урезан на стелама у Карнаку и Рамзеуму) открива веома много. Хетитска верзија и садржина показују да је то био паритетан споразум, између две силе које једна другу признају за равноправне (једини који је сачуван са Старог истока). Али египатска краљевска идеологија је изменила околности, па је Рамзес II представљен како милостиво услишава молбе за мир које упућује слабији противник: (Датум, имена и титуле Рамзеса II) На овај дан, док је његово величанство било у граду Пер-Рамзесу Мери-Амону, служећи вољи свог оца Амон-Реа; Хорахти; Атум, господар две земље, Хелиополићанин; Амон Рамзеса Мери-Амона; Птах Рамзеса Мери-Амона; и [Сет] Велик у снази, син Нут, јер му дадоше вечност обљетница и бесконачне године мира, док су све земље и све стране државе заувек ничице прострте под његовим сандалама - стиже краљевски изасланик, заменик пука двоколица, Анти-х[етеп], краљевски изасланик [... краљевски изасланик... гласн]ик [од] земље [Хета... Тили]тешуба, др[уги г[лас[ник] Хета, Ра[мос], (и) [гласн]ик [Карх]емиша, Пијасилија(?), са сребрном таблицом, [коју] велики кнез Хета, Хатушили, доНеше Фараону - живот, напредак, здравље! - како би преклињао за [м]ир [његово величанство краља горњег и доњег Египта Усер-маат-Ре] Сетеп-ен-Ре, син Реа, Рамзе[с] Мери-Амон, коме је дат живот за веки веков, као његовом оцу Реу сваког дана. (Kitchen 1968-: II225 ff.; AREIII: §§367-391; ANET: 199-201; TUATI/2: 143-153) Упоредите ово ca трезвеним почетком акадског текста хетитске верзије:

214

Амели Курш

[Споразум, који] Reama[ses Mai-]Амана, велики краљ, краљ [земље Египта, написа на сребрној таблици] са Хатушилијем, [велик]им [краљем], краљем земље Хатија, његовим братом, за [земљу Египта и земљу Хати] да би створили [велики] ми[р] и велико [брат]ство између себе за[увек]. (СТН 91; ANET: 201 ff.; TUAT1/2: 136-143) Упоредо са овим ратоборним и победничким тоном, краљева божанска природа била је непрестано потврђивана кроз култ бесмртног дела његове природе, краљевског ka, за који је био изграђен посебан храм у Луксору како би се он укључио у годишњу Опет прославу (види стр. 191). Подигнуто је још много храмова краљевом ka широм Египта. Краљ је истовремено био повезан са богом Амоном-Реом, као пгго показује његова представа „уха које слуша“ у великом Амоновом храму у Карнаку. У овом облику он се могао призвати да посредује према великим боговима у име верника (Kemp 1989 [OGa]: 202; Morkot 1986). Култ сунца, повезан са представом царства, такође је постао веома изражен у овом периоду, а са њим је краљ, као божански син Амона-Реа, био тесно повезан. Јубилеји (Сед свечаности, види стр. 148), које је прослављао Аменофис III у тринаестој, тридесет четвртој и тридесет седмој години владавине, показују како су традиционални обреди били измењени и испуњени дотад невиђеним сјајем и богатством {Amenophis III 1993: 31-33). Појединости древне Сед свечаности могу се само делимично реконструисати, остављајући многе неизвесности (LA5:782-789), премда је њихова улога као ритуалног одигравања крунисања сасвим јасна. Она је почињала традиционалним краљевским делима, као што су надзор над грађевинама и бројање стоке, за чим је долазила процесија где се краљ први пут појављује у упечатљивом Сед костиму. Церемонија, вероватно намењена да помогне крал>евом подмлађивању, изводила се далеко од очију јавности у унутрашњости зграде. Потом се краљ, ритуално обновљене снаге, појављивао седећи на посебном јубиларном киоску како би примио изразе попгговања својих поданика. Потом су краљ и дворска свита посећивали разне богове у њиховим капелама и позивали их да се придруже процесији. Након промене одеће, краљ је трчао ритуалну трку, дајући поклоне боговима после успешног завршетка. Онда би се попео у столицу-носиљку и, са двосртуком круном на глави која симболише владавину уједињеним Египтом, био свечано проношен у другој процесији, праћеној божанским барјаци-

Cutapu исшок

215

ма. На врхунцу церемоније, краљу су давали лук и он је одапињао стреле ка северу, југу, западу и истоку, што је означавало његово право да влада целим светом. За своје велике прославе јубилеја Аменофис Шје направио огроман простор за свечаности (Малката), опремљен вештачким језером за обреде на води (нови елемент прославе), храмом и палатама. Гробница дворанина Херуефа садржи осврт на поједине делове тих величанствених славља. У извесном тренутку краљ се откривао, стојећи на двоструким вратницама палате. Тада су му дворани и званичници бивали представљени у различитим групама: званичници, крал>еви пријатељи, коморници, „људи са капије“, „краљеви познаници“, посада крал>евског брода, кастелани, краљеви великодостојници. Следило је званично додељивање краљевских награда у облику злата, „злата похвале“ (велике златне огрлице), златних патака, златних риба и зелених платнених трака, при чему су највиши чинови први добијали награде. Потом је долазило храњење оних који су одликовани; то је чини се била симболична подела хране од које је краљ такође кушао („Они беху нахрањени храном која беше део краљевог доручка“). Оснажени тим оброком, они су морали веслати на краљевом броду по новом свечаном језеру, доводећи га најзад у пристаниште подно степеница које су водиле до краљевског престола. Херуефове последње речи наглашавају како старину тако и новину прославе: Његово величанство учини то у складу са древним записима. [Ипак] претходни нараштаји људи од времена предака никад нису славили такве обреде јубилеја. (Epigraphic Survey, The Tomb of Kheruef, Chicago (1980), pl. 28, str. 43)

Краљевске супруге Како je крал>ево обличје било све више украшавано симболима моћи и божанства, истоветан развој, данас не тако добро схваћен, збио се изгледа и са положајем краљице. Она се тесно повезивала са женским божанствима, нарочито са богињом Хатхор. Она је заузимала неколико „свештеничких“ положаја, укључујући и повремено значајан положај „супруге бога Амона“, који је био обредно и економски престижан (Тгоу 1986). Она је такође играла улогу у Сед свечаностима у новом царству, иако не средишњу (LA 5:785). Краљица је такође повремено могла представљати други пут да се дође до краља, а преко њега, до богова (Morkot 1986); култ њеног ka је изгледа био понекад

216

Амели Курш

веома значајан; а, најупечатљивије, она се поткрај XVIII династије с времена на време представља како заједно са краљем под ноге баца стране непријатеље. У овом агресивном делу своје природе она може бити приказана као женски сфинкс и повезана са насилним богињама, као што је богиња лавица Сахмет (Morkot 1986). Краљеви Новог царства су увек имали главне супруге и позамашан број споредних жена, премда није јасно како је изгледало рангирање краљевских жена. Тамо где постоје сведочанства, краљева главна супруга је Египћанка. У случају Тије, главне супруге Аменофиса III, краљичини родитељи су били високо постављени чланови дворске елите; њен отац је био краљев главни коњоводац, поручник бојних двоколица, имао велика имања у горњем Египту и možda био у сродству са мајком Аменофиса III (Aldrer 1968: 71-72). Међу (очито) „нижим“ женама биле су принцезе са дворова околних краљева (Хетићанка, три Митанијке, као и две вавилонске принцезе дефинитивно су потврђене; Schulman 1979). Оне су на египатски двор стигле са огромним пратњама, носећи поклоне и мираз, те велику свиту слушкиња и дворских дама, као што показују писма из Амарне (види стр. 187), венчање Рамзеса II и кћери Хатушилија III (стр. 107-208), као и један од јубиларних скарабеја Аменофиса III: Чудеса донета његовом величанству: Гилухепа, кћи Шутарне, кнеза Нахарина (тј. краља државе Митани), са већим делом своје пратње, која се састоји од три стотине и седамнаест жена. („Свадбени скарабеј“ из године 10: Urk. IV 1737-1741) Како се мноштво краљевских жена и њихових слушкиња организовало, није сасвим познато. Потврђеноје, међутим, постојање посебних грађевина за жене краља. Једна је нађена на локалитету на улазу у Фајум (Мединет ел-Гураб) где су по рангу старије краљевске жене биле смештене са упосленим званичницима, личним слугама и ткаљама (Kemp 1978). Члановима краљевске породице додељиване су парцеле земље широм Египта и његових доминиона, што им је обезбеђивало приходе. Аменофис III је дао да се ископа велико језеро, вероватно за наводњавање, за своју жену Тију, у њеном родном граду Џарухи, јамачно да би повећао потенцијалне приходе од њених тамошњих добара (Blankenberg-van Delden 1969: бр. Е8; Aldrer 1968: 45; Morkot 1986; Amenophis III 1993:56-57).

Сшари u c u i o k

217

Војска Нове јединице двоколица, које су у Египту ушле у употребу након другог међупериода, чиниле су највреднији и најраскошнији део војске. Возари двоколица постали су нова елита. Неке од аутобиографија из гробница указују на то да се сматрало посебном чашћу одрасти у „краљевој штали“, тј. краљевској јединици двоколица. Посебан статус, који су добијали возари, огледа се у чињеници да су они понекад коришћени као изасланици у дипломатским мисијама. Сведочанства показују да су током XVIII династије војници, нарочито припадници јединице двоколица, добијали нека од најутицајнијих дворских намепггења. Сходно томе, особл>е које је окруживало краља укључивало је велики број високих војних официра међу мноштвом традиционалних службеника (Aldred 1968). Слика главних група египатских званичника Новог царства може се стећи из указа исписаног у Наурију у Нубији (Edgerton 1947). У њему, Сети I се обраћа свим одговорним званичницима, наређујући им да заштите посебан статус земље додељене његовом новом фунерарном храму у Абидосу; међу њима су најистакнутији они који су повезани са краљевским коњем: Указ упућен у величанству краљевског двора на овај дан (тј. година 4, пети месец, први дан) везиру, судијама, дворанима, савету слушалаца, вицекраљу Куша, заповедницима, надзорницима злата, градоначелницима (градова и) контролорима логора/племена у горњем и доњем Египту, возарима двоколица, шталским управитељима, барјактарима, свим делатницима који припадају краљевом имању (и) свим особама послатим на мисију у Куш. (Edgerton 1947: 220-221, II. 29-30) Официри војске добијали су на поклон земљу, поврх тога што су били награђивани златом и имали допуштење да задрже неке ратне заробљенике као робове (види стр. 189). Они су управљали локалним областима, обављали рударске и трговачке експедиције за краља, организовали локалне трговинске мреже, користећи се својим пољопривредним вишковима и били задужени за регрутацију војника и радне снаге. Након протеривања Хикса и битке против Куша, Египат је непрестано морао да буде на ратној нози како би заштитио новостворене и проширене границе и одбранио се од напада и поновних инвазија. То је за последицу имало стварање сталне војне управе, на чијем је челу био „велики генерал војске“ - положај који је повремено заузимао и престолонаследник (Helck 1939). Друга последица било је успостављање и одржавање сталних гарнизона у иностранству и у самом Египту. Непрестани програми мобилизације и обуке покре-

218

Амели Курш

нути су како би се створила велика и искусна војна резерва која се брзо могла окупити. Интерес државе и директна улагања у све то наговештава и чињеница да су војници „наоружавани пред Фараоном“, тј. добијали ратничку опрему од државе. Организација војске била је професионална, подељена у посебне јединице пешадије и двоколица, као и на специјализовану обавештајну службу и интендантуру (Schulman 1964). Египатска морнарица, кључна за транспорт војника и залиха на велике даљине северно од Египта, такође се развила у Новом царству (Save-Soderbergh 1946). Кад је Тутмес III планирао да пређе Еуфрат и нападне државу Митани, војска је бродовима доведена до северне сиријске обале; дрво за градњу бродова, које је посечено у Либану, потом је утоварено на кола, одвезено до Еуфрата и потом склопљено на његовим обалама; онда су краљ и војска победнички запловили преосталим делом реке (Urk. IV 889 ff.; CAHll, погл. 10). Ово стање непрекидне војне приправности оставило је последице на систем поседовања земље и земљорадњу. Многи ветерани, на пример, добијали су парцеле да се настане у Египту. Била су то скромна имања, довољна да прехране породицу, која су потомци могли наследити, вероватно са подразумеваном обавезом да имају војника на располагању за војну обуку и службу (Katawy 1989). Butzer (1976) је забележио да је Египат био много гушће насељен у новом краљевству него раније, нарочито у потенцијално богатој области средњег Египта са широком водоплавном долином. Уведен је шадуф, направа за извлачење воде коришћена у средњем Египту све до данашњих дана, који је омогућио и наводњавање земље удаљене од реке, нарочито у баштама на мало већој висини (Butzer 1976). Ово повећано коришћење земље и проширење обрадивих површина морало је делимично бити повезано са праксом поклањања земље многим ветеранима (укључујући и Либијце и народ са Леванта) који су се борили у краљевским ратовима. Египатски војници нису служили само у иностранству, већ су били стационирани у самом Египту како би очували мир и брзо мобилисали снаге у случају потребе. Једна од служби, које су обављали, била је да обезбеђују краљу редовног телохранитеља који се мењао на сваких десет дана; служба обезбеђења доносила је војницима посебне погодности. Немогуће је тачно одредити број, али чини се да је већина египатских породица имала бар једног члана у оружаним снагама државе. За разлику од ратне славе коју су уздизали краљеви песници и која се поносно бележила у гробницама великодостојника, један школски текст из XX династије (Лансинг папирус) пружа слику беде свакодневног војничког живота. Опис је намерно мучан и пренаглашава грозоту таквог постојања јер је његов циљ био да охрабри

Сшари исшок

219

ученике да се посвете студијама како би постали писари и избегли ту страшну судбину. Али искуство многих египатских војника из сиромашнијих слојева није могло бити много другачије: Дођите јаде војника и мноштво његових претпостављених: генерал, заповедник трупа, официр који води, барјактар, поручник, писар, заповедник педесетине и гарнизонски капетан. Они улазе и излазе из ходника палате, говорећи: „Дајте раднике!“ Буде га у ма које доба. Јуре за њим као (за) магарцем. Он ринта све док Атон (сунчев диск) не зађе у тмину ноћи. Он је гладан, стомак га боли; мртав је премда још жив. Кад добије следовање жита, попгго је обавио дужност, оно више није за млевење. Зову га да пође у Сирију. Не може да се одмара. Нема одеће, нема сандала. Оружје ратно склапа се у тврђави Силе (полазиште за походе на Левант). Он маршира узбрдо кроз планине. Пије воду сваког трећег дана; она заудара и укус јој је слан. Тело му разарају болештине. Непријатељ долази, засипа га пројектилима и живот нестаје из њега. Кажу му: „Брзо, напред, храбри војниче! Да стекнеш себи добро име!“ Он не зна шта му је чинити. Тело му је слабо, ноге га издају. Кад се извојује победа, заробљеници бивају предати његовом величанству, да их води у Египат. Странкиња се онесвешћује током марша; она се обеси (о) врат војнику. Ранац му спада, други га дограби док он носи жену. Његова супруга и деца су у селу; он умире и не стигне до села. Ако преживи, исцрпљен је од маршевања. Био слободан или заробљен, војник се злопати. Ако скочи и придружи се дезертерима, сви његови саборци бивају послати у затвор. Он умире на рубу пустиње и нема никог да настави његово име. Он пати у смрти као и у животу. За њега доносе велику врећу, он не зна где ће заувек починути. (Gardiner 1937: 99-116; Caminos 1954: 373^128; Lichtheim 1973-80 [01] II: 168-175)

Ценшрална управа и економија Напоредо са овим новим друштвено-политичким развојем, постојао је значајан институционални континуитет из ранијих периода. Тако је главни административни положај у држави и даље заузимао везир, иако су сада постојала два - један надлежан за север земље, а је-

2 20

Амели Курш

дан за југ. Свеобухватне дужности везира потанко су описане у тебанској гробници Рехмиреа, везира Тутмеса III (Davies 1943). Формално краљевско постављање везира и упутства која је добијао вероватно су били део дуге традиције која се изградила око овог положаја (Kemp u Trigger et al. 1983 [OD]: 84-85). Везир je, у оквиру својих широких овлашћења, био одговоран за грађански ред, процену и прикупљање пореза, те за одржавање државних архива и прибављање информација из њих. Он је такође био надлежан за постављање и надзирање званичника који су служили под његовом управом, а прегледао је захтеве за земљу и имовину. Он је морао да проверава и уопште надзире локалне власти. Као део ове дужносги и кључно за стабилност државе и годишњи буџет, он је примао извештаје о климатским променама, нарочито о временским приликама које би могле утицати на пољопривредну производњу и жетву. Везир је стога добијао извештаје о очекиваном нивоу поплава, тј. да ли се очекује висок или низак водостај Нила, што се могло измерити нилометром код Асуана (види стр. 122; 135). Стање на реци утицало је на приход који је држава могла очекивати, као што лепо илуструје Стари завет у причи о Јосифу (Postanje 1:41). Најзад, он је такође примао извештаје од људи који су посматрали звезде, што је било повезано са одређивањем календара (уопштено James 1984: 51-72). Порез у житу и приноси са краљевских имања упућивани су у краљевску житницу где су складиштени како би се расподелили као плата за особље у палати и друге људе који су имали право на тај приход, често у форми хлеба (извештаји из палате у Мемфису, Helck 1961-70 IV 633-641; Kemp 1989 [OGa]: 222-223). Део жита одлаган је у многа провинцијска складишта, што је означавало места где ће се краљ зауставити на путу узводно или низводно дуж Нила („Фараонова пристаништа“) како би се званична делегација снабдела залихама. Краљевска ризница је добијала друге врсте прихода и средстава, а управљала је краљевским пројектима и финасирала их, што је оснаживало врховни положај владара. Међу тим пројектима истицали су се огромни грађевински подухвати. Додатни захтеви за снабдевање краља, његове свите и других чланова краљевске породице такође су се могли упутити становништву, према потреби. Такви захтеви су обично упућивани преко локалних градоначелника (h3ty). То је, у најширим цртама, сачувана слика државне економије. У ранијим периодима она није потпуна. Материјал нађен у радничком селу у Деир ел-Медини (види стр. 188) показује да су приватна својина и производња, куповина и продаја (житарица, кућа, робова, уља, сандала, кревета, одеће, животиња) били редован саставни део економског живота Египта (види уопштенно Bierbrier 1982). Вредности су се

Сшари исшок

221

изражавале или кроз тежину (deben) сребра или бакра, или мере жита или уља, а обично су називане „сребро“ (тј. новац); то је слично пракси у Месопотамији (види поглавље ld) и на другим местима. Мала резерва сребра, једноставно направљене сребрне полугице и колутови, нађени у Амарни, вероватно представљају нечије богатство у готовини (Реег et al. 1923-51: II 59-61 и пл. XLIII). Немогуће је одредити размере ове приватне економске активности у односу на учешће државе у економији, али стварност документације из Деир ел-Медине се не може порећи; држава је свакако прикупљала велико богатство и њиме располагала, расподељујући нешто од тога званичницима, дворанима, члановима краљевске породице, радницима. Али то није цела слика; већина људи је имала приступ и другим изворима и била укључена у мноштво веома сложених економских и трговачких трансакција које су доносиле зараду. Погрешно је, како је убедљиво истакао Kemp (1989 [OGa]: 233), претпоставити да је нека од великих прединдустријских држава, укључујући Египат, могла успети да успостави потпуну контролу државе над економијом кад у томе није успео ни савремен индустријски централистички систем попут некадашњег Совјетског Савеза.

Државни храмови и народно богошшовље Као и раније, краљ је могао, а то је и чинио, ослободити многе храмове од плаћања пореза и обавезе да снабдевају људе на јавним радовима. Трезори многих култних средишта били су препуни државних донација прикупљених широм Египта и његових империјалних територија. Нека имања храмова обрађивали су ратни заробљеници, али већина њих је изнајмљивана различитим корисницима (од високих званичника до простих војника и жена), у замену за део прихода. Краљ је, уз то, могао храмовима непосредно доделити ратни плен (заробљенике, благо, животиње). Храмови стога представљају други велики сегмент економије. Понекад се мислило да је тим силним донацијама за храмове, као и пореским олакшицама, држава саму себе осиромашила пошто је постепено губила сопствене изворе прихода, који су прелазили под контролу свештеника. Али ово је погрешно схватање система. Египатско „свештенство“ (неодговарајући назив ако се схвати у хришћанском смислу) састојало се од администратора, које је именовао краљ из редова својих званичника, као и великог броја разних службеника култа из локалне средине, који су на смену обављали своје дужности. Храм и његова имовина, стога, нису били одвојени од државе

222

Амели Курш

- они су били њен сасгавни део који многима обезбеђује углед и приход. Морамо се такође подсетити да је краљ, као божанско биће под посебном милошћу бодгова, имао дужност да снабдева храмове, што је и чинио непосредно дајући материјална богатства пре него мукотрпним прикупљањем пореза, само да би их поново разделио. Многи храмови, у сваком случају, укључивали су статуе краља и краљевску палату, или су били посвећени краљевском култу (нпр. краљевском ka, велики фунерарни храмови), тако да су краљевски и други божански интереси били тесно испреплетени. Тако је владар помно штитио олакшице дате храмовима јер је свако узимање непосредно штетило његовим пројектима. То веома добро илуструје велики указ Сетија I, пронађен у Наурију у Нубији (Edgerton 1947). Погрешно је сматрати заштиту олакшица на приходе храмова као краљево подлегање притиску подлог „свештенства“ са потенцијално супротстављенним интересима - то је анахроно и непримерено виђење. Налази из Деир ел-Медине открили су неке занимљиве аспекте народног богоштовља. Многе вотивне стеле су посвећиване у малим локалним светилиштима у граду, у нади да ће они који их посвећују бити излечени од болести, за коју се веровало да је казне за њихове грехе. Стела цртача Неферабуа, који је ослепео зато што се криво заклео (али види Robins 1993 [0Ga]:160) а онда се покајао у нади да ће се излечити, представља добар пример за то: Ја сам човек који се криво закле Птахом, Господарем Маат, И он учини да видим таму по дану. Објавићу његову моћ и будали и паметном, И малима и великима: Чувајте се Птаха, Господара Маат! Погледајте, он не превиђа ничије дело! Уздржите се од узалудног призивања Птахова имена, Гле, он ко га лажно спомиње, гле како пада! Он учини да будем као псето на улици, Јер ја сам у његовој руци; Учини да ме људи и богови гледају, Јер ја сам згрешио против својег Бога. Праведан је Птах, Господар Маат, према мени, Кад ме је научио памети! Милостив буди према мени, милостиво ме погледај! (Gunn ЈЕА 3 (1916):88-89, Bierbrier 1982:98; Lichtheim 1973-80 [01] II: 109-110)

Сшари исшок

223

Становници Деир ел-Медине такође су се молили божанским статуама за одлуке у питањима свакодневног живота. У Египту је владало опште уверење да, током велике процесије кад божанске ликове, који седе на својим светим бродовима, свештеници проносе на раменима, бог може учинити чудо. Пример за то, на краљевском нивоу, јесте и начин на који је Тутмес III тврдио да је одабран за краљевање током Амонове процесије; други велики примери тичу се постављања на свештеничке положаје. У Деир ел-Медини неки богови су редовно на исти начин питани за савет. Краљ (и бог) с почетка XVIII династије, Аменофис I, био је нарочито омиљен у заједници. Од бога се тражило да одговори на конкретна питања или укаже на то коју верзију молбе сматра бољом. Он би то чинио нагињући се на једну или другу страну или помичући се горе-доле, што није било тешко извести с обзиром на тежину бродова и статуа на њима која притиска плећа носача; правац покретања био је одлучујући чинилац (Bierbrier 1982:98-99).

Пропасш новог царсшва: проблеми са сведочансшвима Велики део сведочанстава о економији и друштву Египта у новом царству потиче из XX династије, махом са локалитета у Деир ел-Медини. Стога су она хронолошки и просторно ограничена. То доноси два проблема. Први, врло је примамљиво, из данашње перспективе, сматрати да сведочанства, на пример, о пљачкама гробница у Долини краљева, или корупцији међу званичницима, означавају пропадање египатске државе у то време. Другим речима, уместо да то посматрамо као случајно сачуване доказе који пружају податке о типичним ситуацијама и сталним проблемима, често се тврди да материјал потиче из овог периода управо зато што је Египат био у кризи и тако наговештава неспособност централне власти да контролише криминал. С друге стране, морамо имати на уму да савремени научници о овим догађајима знају само из судских списа, који показују да су судови деловали и да су кривци довођени пред лице правде. Такође, постоје наговештаји да је пљачка гробница била хроничан проблем у земљи где су раскошне сахране биле јавна активност о којој се извештавало. Корупција међу званичницима на свим нивоима је такође нешто што се тешко могло догађати само у ово време. Стога се може тврдити да материјал представља случајно сачуване предмете који одсликавају типичне ситуације. У одсуству упоредиве количине докумената из других периода, остаје тешко одлучити које тумачење је исправно. Али важно је чувати се тога да сведочанствима придајемо оно значење које можда нису имала.

224

Амели Курш

Други проблем се односи на чињеницу да је велики део свакодневног египатског живота реконструисан на основу занатског насеља у западној Теби. Ипак, ови људи уопште нису представљали типичне египатске сељаке; многи од њих су били веома добро обучени, успешни стручњаци, који су од двора добијали разне посебне хонораре и залихе због нарочитог посла који су обављали (градња и украшавање краљевских гробница). Зато, кад слушамо о штрајковима радника, који би могли наговестити проблеме државе у испуњавању својих обавеза, а које су неки научници објашњавали као одраз постепеног банкротства централне власти током XX династије, опрез није на одмет (види такође Gentet and Maucourant 1991). Оно због чега су радници изгледа штрајковали било је заправо кашњење у достави допунских следовања и исплата новчаних бонуса, на које су имали право због. стручног рада који су обављали. Поврх тога, ове исплате су на крају ипак обављене. Стога, иако штрајкови свакако указују на проблеме са снабдевањем, брижљивије проучавање показује да је то било повезано са прекидима које су изазвали упади, највероватније Либијаца; даље, постојао је технички проблем око тога ко he заправо исплатити допунски хонорар, а не питање неспособности да се средства обезбеде. Шрајкови и немири су могли бити локализован проблем и одражавати само пролазне тешкоће. Зато би било погрешно учитавати у њих општу пропаст државног апарата као целине или свеприсутне недаће које су трпели сељаци широм Египта. Чињеница да знамо да је Египат имао проблеме и да је губио контролу над својим империјалним територијама у то време, не сме нас навести да овом материјалу придамо значење које можда нема.

5. ХЕТИТИ 5а АНАДОЛИЈА ОД СТАРОАСИРСКОГ ПЕРИОДА ДО ПОЈАВЕ ХЕТИТСКОГ ЦАРСТВА (с. 1800 - с. 1650) Од с. 1650. до с. 1200. године средњом Анадолијом (и областима у широј околини) владали су краљеви „земље Хати“, са седиштем у великој утврђеној престоници Хатуши (Богаскеј), северно од реке Халиса; али династија је изгледа потекла из Кушара (локалитет је још предмет расправе: Дивриги? Елбистан? Алишар? види RLA 6:381-382). Проблем у историји Старог истока представља покушај да се објасни како је настало хетитско краљевство пошто не постоје писана сведочанства од краја периода асирских трговачких насеља (уп. поглавље 2ц) до појаве ове потпуно развијене и моћне државе. Такође, археолошке налазе је тешко повезати са историјским догађајима.

Сшари исшок

225

Слика средње Анадолије, која се појављује кроз текстове трговаца из Ашура, приказује мале независне краљевине, све са срединггем у утврђеном граду са цитаделом и палатом, укључујући и приватне куће. Неколико кнежевина је изгледа доминирало осталим градовима-државама. Највећи су били Канеш (данас Килтепе), Вахшушана и Пурушхатум (хетитски: Пурусханда, вероватно данашњи Каракујук -Конија), а називани су „државама“ (matum) у староасирским текстовима. Свим државама су владали кнезови [ruba ’u - осим двема државама недалеко од северне Сирије којима су владали „краљеви“ (šarru)], а палата је била главна политичка институција. Осим кнезова, староасирски текстови понекад помињу (користећи се акадском терминологијом) престолонаследнике (rabi similitim, „велики човек на степеницама“, Garelli 1963:61—62; Orlin 1970: 80-81), кнегиње и званичнике у палати. Могуће је да су већа асирска трговачка насеља, звана karum, била припојена главним анадолским политичким центрима, док су мања, wabartum, била повезана са мањим анадолским градовима. Али ово може бити одвећ поједностављен и схематски начин разумевања ситуације пошто неки веома важни градови, попут Ненасе, изгледа уопште нису имали асирска трговачка насеља, док су неки наоко значајни центри, попут Залпе (Залпуви) на Црном мору,1имали само мала wabartum-Hacejh&. Вероватно су и други чиниоци играли улогу географски положај, посебни ресурси, мреже успостављених интереса - која је утицала на овај образац, о којем стичемо само делимичан, а можда и искривљен, утисак из асирског материјала. Градови-државе су морале гајити релативно стабилне односе једна са другом кад су Асирци стекли онолике приходе колике су имали од трговине у Анадолији. Али неколико проблема са тумачењем, који се односе на политичку историју, отварају остаци и текстови, пре свега, они из karum Канеша II и Ib). Прво, град Пурушхатум је изгледа играо значајну улогу у систему држава у средњој Анадолији. Како то треба разумети? Друго, намеће се питање да ли је дошло до промене у политичкој равнотежи током преласка из II периода (с. 1900 с. 1830) у Ib период (с. 1800-1780? / с. 1820-1850? види стр. 90). Најзад, зашто су уништена трговачка насеља karum II и Ib)? У време karum Канеша II, Пурушхатум је био једина анадолска држава на чијем је челу стајао „велики кнез“ (ruba ’um rabi ’um). To наговештава да је Пурушхатум заузимао виши положај који су признавали други анадолске градови-државе. Сама титула не пружа довољ1 G. Steiner тврди у Festschrift за Nimet Ozgiif (1993) да је Залпа морала бити смештена на Великом сланом језеру у средњој Турској.

226

Амели Курш

но доказа у прилог овом гледишту; веома је могуће, на пример, да то одражава стару традицију, која је до деветнаестог века изгубила сваки стварни значај. Али једно друго сведочанство указује на то да је Пурушхатум, заиста, имао суверен положај у Анадолији. То је „Анитин текст“, изузетан документ (на хетитском и акадском) срочен у форми књижевне аутобиографије. Три примерка овог текста нађена су у Богаскеју, укључујћи и верзију која потиче између с. 1650. и 1500.2 Он препричава освајање града Неше (хетитски назив за Канеш)3 које је извео Анитин отац, Питана, који је био краљ Кушара, а потом наводи друга Анитина постигнућа: Анита, син Питане, краља града Кушара, говори овако: Он беше миљеник бога олује с небеса, и беше миљеник бога олује, [...] краља Неше краља Кушара [...] Краљ Кушара [дође] из града са великом силом, и по ноћи силом освоји град Несу. Он зароби краља Неше али становницима Неше он не почини никаква зла никоме, [већ] учини [њих] мајкама (и) очевима. После свог оца Питане, ја исте године угуших побуну. Која год се земља побунила, ја сам их поразио уз (помоћ) Сијуа (бога). (II. 13-32 су веома фрагментарни; они извештавају о заузимању неколико градова) Ове речи на таблици на мојој капији [...] Убудуће нико неће уништити ов[у таблицу]! Ко год је уни[шти], би[ће] непријатељ [Неш]е! Други пут д[ође] Пијусти, краљ Хатија, и његови помоћници које собом доведе, [Ја...] их недалеко од Салам[пе]. Све земље Залпуве усред мора [...]. Једном давно Уна, краљ Залпуве, однео је (статуу) нашег бога Сијуа из Неше у Залпуву; али [после] тога ја, Анита, велики краљ, донесох [статуу] нашег бога Сијуа из Залпуве натраг у Несу. Али Хузију, краља Залпуве, ја доведох жи[вог] у Несу. Али град Хатуша [.......... ] ја отидох. Али после тога, кад он (тј. град) беше погођен глађу, мој бог Сију га предаде богињи на престолу, Халмасуит, и по ноћи га заузех на силу; на његово место no[cejax] биљку грбаштицу. Ко год постане краљ после мене и поново насели Хатушу, нека га бог олује са небеса згроми! 2 Три примерка састоје се од једног потпуног текста и две фрагментарне верзије, једне из старохетитског периода (1650-1500) и једне на акадском. 3 Данас је поуздано утврђено да је хетитски назив за Канеш био „Неса“ (уп. Otten 1973). Чини се да је „К“ у имену било (или је постало) немо; уп. немо ,,k“ у енгелским речима попут ,,knit“, ,Jcnee“, ,,knock“ и сл.

Сшари u c u i o k

227

Окренух лице своје према граду Салативарију. Али град Салативари поведе своју војску изван града [...] против (мене), а ја их доведох у Несу. А у Неси утврдих град. После (утврђивања) града, ја саградих храм богу олује с небеса и храм богу Сијуу. Храм за Халмасуит, храм за бога временских прилика, мога господара, и град за нашег бога Сијуа саградих. Шта год донесох са својих похода, тиме обдарих [њих]. И онда изрекох заклетву и изрекох клетву. У исти дан донесох 2 лава, 70 (дивљих) свиња, 9 свиња које живе у тршчаном густишу, 120 дивљих животиња (?), били они леопарди, били они лавови, били они јелени, били они бикови, били они [...] у Несу, уградсвој. Опету истој години кренух у поход против [... Салатива]ре. Човек из Салативаре устаде заједно са својим синовима и крете против [...]; он напусти своју земљу и град, и заузе реку Хулану. Из Не[ше...] избегох [ra] и запалих његов град, и [...] ме[ђу] војском која окруживаше (?) град (беше) 1400 пешадинаца и 40 тимова коња ср[ебра] (и) злата он понесе (са) собом, и отиде. Кад ја [...] кренуху битку, човекиз Пурушанде [донесе] ми дарове, а донесе ми и престоље гвоздено и скиптар гвоздени као дарове. Али кад се вратих у Несу, ја поведох човека из Пурушанде са собом. Чим буде ушао у (престону) одају, он he седети преда мном на десној страни. (Neu 1974; уп. Giiterbock u Tadmor and Weinfeld [0K]: 23-24) Текст вели да су Питана и Анита заузели положаје краља и престолонаследника Неше док су још контролисали Кушар, а потом освојили неколико анадолских држава-градова дуж реке Халиса, нарочито Хатушу и Залпу. Пред крај текста, Анита каже да му је владар Пурушанде (акадски: Пурушхатум) поклонио престоље и скиптар израђене од гвожђа. Анита је заробио владара Пурушанде и изјавио да he овај од сада седети с његове десне стране. Последице ове предаје, уз титулу која је дата владарима Пурушанде у текстовима II нивоа, као и чињеница да Анита себе у тексту назива „великим краљем/кнезом“, узимани су као аргументи у прилог гледишту да је Пурушанда имала неку врсту хегемоније у средњој Анадолији. Анита се успешно супротставио том вођству, а поклон у облику престоља и скиптра (можда симболи политичке моћи) заснива његово право да присвоји титулу „великог кнеза“ и замени Пурушанду Нешом-Кушаром као првенственом силом међу кнежевинама у средњој Анадолији. Уко-

228

Амели Курш

лико је то тачно, онда су државе у средњој Анадолији биле не само културно хомогене (заједнички језик, слична политичка структура, заједничка технолошка и уметничка традиција), али су биле и политички повезане, пошто су све прихватале да једна од држава има врховну власт. Али ово тумачење умногоме почива на тексту насталом две стотине година касније, који има све одлике значајног књижевног преобликовања.Стога, иако се Питана и Анита (и Анитин син и наследник, Перува) у тексту појављују као савременици karum Канеша Ib, показујући да су били историјске личности, уопште није јасно да ли је ток догађаја који Анитин текст описује историјски веродостојан. Уколико прихватимо да је у основи поуздан, можемо посматрати промене политичке моћи у Анадолији од времена нивоа II до Ib. Према овом гледишту, разне анадолске државе су признавале Пурушхатум/Пурушанду као врховну власт током дветнаестог века (тј. ниво II karum Канеша). Уништење нивоа II и кратак период нивоа Ic могу се односити на избијање непријатељстава међу анадолским државама, о чему можда казује и писмо Анум-хирбија из Маме (Ib; Balkan 1957). Стари поредак је накратко поново успостављен (током Ib), али није био стабилан, па је најзад Питана из Кушара успео да освоји Канеш/Нешу. Он је искористио централни положај града како би га утврдио као базу за себе и свог сина, Аниту; овај потоњи је наставио да смањује број других анадолских градова, нарочито на северу, попут Залпе, Салатувара и Хатуше, који су били у потпуности срушени и проклети. Анитини подухвати су крунисани предајом Пурушхатума/Пурушанде, која га је учинила најмоћнијим владарем. Анитину трајну окупацију Канеша/Неше донекле поткрепљује и бодеж, нађен на хумци цитаделе на локалитету Килтепе, на којем су урезане речи „Палата Кнеза Аните“, премда је ово двосмислен доказ, јер се може тврдити да је донет овамо са неког другог места. Уколико Питанине и Анитине активности сматрамо симптоматичним за политичке прилике у Анадолији, почев од краја нивоа II, онда можемо замислити то време као период током којег су се разне државе у средњој Анадолији узајамно бориле око превласти над регионом. Материјал о Питани/Анити може се протумачити тако да је династија из Кушара привремено однела победу у тој борби, а да је уништење нивоа 16 можда било резултат обновљених међуанадолских сукоба за примат „великог кнеза“, при чему су се градови успротивили доминациј краљева из Кушара. Уколико прихватимо овај образац „зараћених држава“ као карактеристичан за време почев од с. 1830, онда он пружа вероватан контекст у којем је владар из Кушара коначно победио, заузео и поново изградио уништен град Хатушу и

Сшари исшок

229

појавио се као најмоћнији суверен у средњој Аладолији, способан да наметне чврсту контролу дотад независним државама. Ово су махом претпоставке; то је само покушај да се представи како су хетитски краљеви могли стећи врховну власт и направити краљевство, с обзиром на јасан претходни образац независних кнежевина. Убедљива, премда малобројна и делимична сведочанстава откривају само а) да је династија из Кушара, којој су припадали и први хетитски краљеви, некако стекла контролу над Канешом/Нешом почетком осамнаестог века; б) да се језик Хетита касније називао „неситски“, тј. „језик града Канеша“; и в) да су велика Анитина постигнућа била сачувана и преписивана у каснијим хетитским архивама.

56 ПРОБЛЕМИ ХРОНОЛОГИЈЕ, ИЗВОРА И ГЕОГРАФИЈЕ

Историјске фазе и хронологија владара Хетитску историју можемо почети да реконструишемо тек од с. 1650 - иако се проблеми хронологије и извора још увелико појављују, са повременим потпуним празнинама. На пример, период између с. 1590. и 1500. познат је само у најгрубљим цртама, иако у њега можемо сместити неколико краљева. Исто тако, премда један од најважнијих текстова о хетитским институцијама ираној историји датира из с. 1500. („Телепинов указ“, види стр. 244-248), веома мало се зна о самом Телепинуу. Затим, период од његове владавине па до с. 1430 (1420) када је, са Тудхалијем I, отпочела фаза хетитског „царства“, обавијен је велом тајне, чијем разоткривању не доприносе оштра научничка неслагања око тога која се хетитска краљевска имена и колики број њих могу приписати овом временском периоду (Gumey 1974; 1979; види табелу 18). Приближна хронологија хетитских краљева у потпуности зависи од корелације са материјалом изван Анадолије и доноси само незадовољавајуће резултате. Нису сачуване тачне године владавине ниједног хетитског крад>а, а нема ни хетитске „листе краљева“ налик на оне сачуване у Вавилону, Асирији и Египту.4 Каснији хетитски краљеви, почев од Шупилулиуме I, могу се отприлике датовати успостављањем везе са египатским, асирским и вавилонским владарима чији су перио4 Текстови који се често називају „хетитске листе краљева“ нису хронолошки спискови владара, већ листе краљевских предака којима су приношени дарови. Они укључују и појединце који никад нису били краљеви (нпр. краљице).

230

Амели Курш

ди владавине познати. То нам открива да је период Шупилулиуме I био с. 1370-1330. (или 1344-1322, уп. Kitchen, као и Wilhelm i Boese u Astrom 1987-9 [00]; за којима следи Gumey 1990). Након Шупилулиуме I, хетитски краљеви обично у уводу текстова износе своју генеалогију која води уназад до њега, што помаже да установимо бар смену краљева и њихово сродство. То нас доводи до бројања генерација, што заправо намеће хронолошка ограничења. Према најновијем, најшире прихваћеном гледишту (Gumey 1979), могуће је да четири веома кратка нараштаја раздвајају Тудхалија I [с. 1430. (1420)] од Шупилулиуме I. Недавна открића печатних отисака у Хатуши сада су потврдила редослед краљева у овој фази и зна се да је Тудхалије био Шупилулиумин отац (Neve 1992:57 Abb.147). Пре Тудхалија I, чврст ослонац у времену пружа догађај током владавине Муршилија I. За Муршилија I је познато из једног хетитског текста да је ратовао против Вавилона, што потврђује и каснија вавилонска Хроника првих краљева (Chronicle o f Early Kings, ABC бр. 20, B рев. 11); према овом тексту, хетитски поход се збио у време владавине последњег краљапрве вавилонске династије, Самсудитане. Вавилонска династија вероватно није задуго надживела то уништење, а у конзервативној средњој хронологији њен крај се смешта у 1595. (кратка хронологија: 1531). Пошто је поход на Вавилон изгледа био Муршилијев последњи подухват, обично се сматра да је и његова владавина окончана убрзо потом, око 1590. С обзиром на то да је Муршили I био успешан краљ, који је водио многе ратове, научници му приписују владавину од тридесетак година. Његов претходник је био Хатушили I, који је изградио Хатушу као престоницу краљевине у настајању и надалеко ратовао. Стога се сматра да је и његова владавина потрајала око тридесет година. На основу ових грубих процена, Хатушили I је владао од 1650. до 1620, а Муршили 1,1620-1590 - незадовољавајућа и хипотетичка природа ових датума је очигледна (кратка хронологија: Хатушили I - с. 1560; Муршили I - с. 1530). За време од Муршилија I до Телепина, „Указ“ (види стр. 244-248) пружа извесну нит узајамних односа, што значи да се Телепин датује у с. 1525-1500. У периоду од 1500. до Тудхалија I, ствари су веома неизвесне, иако недавна открића (Otten 1986) потврђују претпоставку да се многи краљеви могу сместити у то време (нарочито Хантили II, Зиданта II и Хузија II, који су сви потврђени печатним отисцима; Neve 1992: 60 Abb. 163). Изненађења, која нам приређују хетитски извори, показује и чињеница да је 1970. откривен печат раније сасвим непознатог „Великог краља“, Тахурваилија (Carruba 1974). Где он спада и да ли је владао током дужег периода, није познато, иако и њега треба сместити у период између Телепина и Тудхалија I; у исти период сада треба уклопити и досад непознатог Муваталија (Neve 1992:61 Abb. 166). Године 1986. научници су били изненађени откривши доказе о још једном

231

Сшари исшок

„великом краљу“, по имену Курунта, из тринаестог века, који је вероватно накратко преотео контролу (Otten 1988).5 Табела 18. - Хронологија хетитских краљева

(Све дужине владавина су приближне) Питана (из Кушара) Анита (из Кушара) Старо краљевство [Лабарна ? Хатушили I Муршили I Хантили I ЗидантаI Амуна Хузија I Телепин л. Тахурваили (?) Алувамна Хантили11 у ЗидантаII 1[ Хузија 11 Муватали 11 ^) Царство Тудхалија I (?) Хатушили 11 (?) Тудхалија 11 Арнуванда I Тудхалија III Шупилулиума I Арнуванда II Муршили II Муватали (II) Ури-Тешуб (= Муршили III) Хатушили III Тудхалија IV Арнуванда III Шупилулиума II

с. 1750. пре с. 1650] 1650-1620. 1620-1590. 1590-1560. 1560-1550. 1550-1530. 1530-1525. 1525-1500.

1500-1430.(1420)

1430-1410/1420-1400. 1410-1400/1400-1390. 1400-1390/1390-1370. 1390-1380/1370-1355. 1380-1370/1355-1344. 1370-1330 /1344-1322. 1330/1322-1321. 1330-1295/1321-1295. 1295-1282/1295-1271. 1282-1275 /1271-1264. 1275-1245 /1264—1239. 1245-1215 /1239-1209. 1215-1210/1209-1205. 1210-/1205.

5 Због великих хронолошких непоузданости којима обилује хетитска листа краљева, постоје и недоумице око бројања хетитских краљева. На пример, није јасно колико краљева се звало Муршили: само два су потврђена - Муршили I (1620-1590) и Муршили II (1330-1295/1321-1295); али се изворно мислило да је постојао још један, па зато старије књиге онога који је обично познат као „Муршили IIUпомињу као „Муршилија HI“. Слични проблеми постоје са краљевима по имену Тудхалије и Муватали, а води се и велика расправа о броју краљева који су се звали Хатушили. Ништа од тога данас није могуће поуздано установити.

232

Амели Курш

Хетитска историја се конвенционално дели на три фазе: „Старо краљевство“ (с. 1650-1500), „Средње краљевство“ (с. 1500-1430/1420) и „Царство“ (1430/1420-1200). Период између 1430/20. и 1360. обично се назива фазом „Раног царства“, наговештавајући да је то време кад су Хетити постепено изронили из неславног периода слабости као империјална сила. Однедавно има покушаја да се порекне постојање јасно дефинисаног периода „Средњег царства“ као значајне историјске фазе, јер она подразумева нагли прекид и промене у политичкој структури, језику и култури за које постоји мало доказа. Кад хронолошке неизвесности допунимо чињеницом да су старохетитске конвенције у писању, ортографији и граматици глатко истрајавале, са веома постепеним и доследним изменама до почетка периода Царства, назив „Средње краљевство“ чини се непримерен. Поврх тога, као резултат напретка у разумевању развоја језика и стилова писања добро датираних и богатих архива из Богаскеја, данас је опште прихваћено да један број текстова, који су дуго били датовани у време последњих краљева у хетитској историји (Тудхалија IV и Арнуванде III), треба заправо датовати у време Тудхалија I и Арнуванде I. Ти краљеви су, како сад изгледа, били веома активни, надалеко ратујући и постављајући темеље на којима је Шупилулиума I могао да изгради чврсто и дуговечно краљевство које се простирало од западне Турске до северне Сирије (Houwink ten Cate 1970).

Извори Главни корпус текстова, од којих зависи наше разумевање хетитске државе и историје, пронађен је на локалитету хетитске престонице, Хатуше (данас Богаскеј), западно од реке Халиса. Кад је Laroche 1971. саставио свој каталог хетитских текстова, проценио је да је откривено око 25000 таблица из архива, што представља можда једну седмину укупног изворног броја. Од тада су редовна годишња ископавања, које су вршили Немци, наставила да доносе открића натписа и текстова - од којих су неки умногоме изненађујући, попут велике, добро очуване бронзане таблице о споразуму између Тудхалија IV и његовог рођака, моћног припадника династије Курунта из Тархунтаса (Otten 1988). Већи део архива потиче из периода Царства, али оне укључују текстове, као и преписе текстова, који су састављени много раније и потичу из времена владавине Хатушилија I. Већина је нађена у светилиштима Хатуше, нарочито у „Великом храму“, али и на краљевској цитадели где су многи документи брижљиво одлагани. Проблем са

Сшари исилок

233

текстовима из Хатуше јесте што они не укључују скоро никакве економске, правне или пословне документе који би помогли да се разјасне свакодневни живот, влада, управа и друштвене прилике. До 1975, осим појединачних таблица, често веома значајних, као што су донације земљишних поседа из Инандика и Тарзе (уп. Balkan 1973; Reimschneider 1958; Easton 1981)), на другим локалитетима у Анадолији нису откривени слични налази. На срећу, ископавања, која је вршио Ozgii? на локалитету Машат Кујук (југозападно од Зиле), између 1973 и 1979, открила су хетитску цитаделу и палату (RLA 7: 444-446; Ozgiig 1978; 1982); у две собе у палати нађено је укупно деведесет шест писама, као и седамнаест пописа, један пророчки текст и фрагмент верског текста. Преписка укључује краљева писма локалном заповеднику и писма која су размењивали административни званичници. Њихов датум није сасвим известан, али она јамачно припадају владавини Тудхалија III, оца Шупилулиуме I. Није извесно ни како је гласило древно име Машата, али је веома вероватна претпоставка да је то хетитска „Тапига“ (Alp 1980; уп. RLA 7: 442-444). Недавно је 1867 таблица и фрагмената пронађено током ископавања у Ортакеју (између Богазкеја и Машата); они обухватају верске текстове и писма (нека веома слична писмима из Машата); нека су на хуритском (види поглавље 6а). Зграда где су пронађени могла је бити управна зграда, али ни ископавања ни текстови још нису објављени (за прелиминарни извештај, уп. Siiel 1992). Тако материјал за проучавање хетитског друштва и владавине расте охрабрујућом брзином. Сложеност великих архива из Хатуше отежава присуство великог броја разних језика. Безмало све збирке текстова са Старог истока укључују материјал на више од једног језика, али архиве из Хатуше су изузетне по свом распону; потврђено је седам различитих језика. Најпре, ту је материјал на језику који се данас обично назива „хетитским“, који је самим Хетитима заправо био познат као „неситски“ (тј. језик Канеша). Тај и још два језика из збирке припадају породици индоевропских језика (као грчки и енглески) и представљају најраније сачуване форме ове језичке групе. Друга два су лувијски, којим се вероватно више говорило на југу и западу Турске, и палајски, повезан са облашћу на северозападу и мало ређе заступљен. Постоји такође књижевност на „хатском“, анадолском језику који се вероватно говорио широм средње Турске током староасирског периода (види стр. 93). Остали текстови су на хуритском (види поглавље 6а), акадском, који се користио за међународну преписку и многе споразуме, као и на сумерском, који је био тесно повезан (у културном смислу) са акадским. Сви текстови су сачувани на глиненим таблица-

234

Амели Курш

ма и писани у прилагођеној форми месопотамског клинописа. Али неки текстови, махом краљевски натписи на стенама из доба позног царства, а чешће и краљевске печатне легенде, користе писмо звано „хетитски хијероглифи“. Овај систем писања нема везе са египатским хијероглифима - он функционише сасвим другачије и не личи на њих по изгледу. Текстови из периода после Царства, који користе ово писмо, показују да је оно употребљавано за писање на лувијском (уп. поглавље 8c(ii)). До сада је оно пронађено само у свечаном и званичном контексту хетитског периода; могуће је да се редовније писало на другим материјалима, као што су кожа и дрво. Ову претпоставку поткрепљује и случајно откриће збирке оловних трака у близини места Килтепе (древни Канеш, поред данашњег Кајзерија), које потичу из раног гвозденог доба; друга збирка из истог периода нађена је у Ашуру (уп. поглавље 8c(ii)). Оне су исписане хетитским хијероглифима, а збирка из Килтепеа садржи спискове ствари и „попис“ (Hawkins 1987). У периоду царства повремено се помињу и „писари на дрвеним таблицама“ (нпр. Otten 1988:26 и 27, IV 37; о употреби дрвених плоча, уп. Symington AnSt 41 (1991)). Стога је могуће да треба узети у обзир и документа исписана хетитским хијероглифима који нису сачувани, а које ментално ваља прибројати проценама о изворном броју хетитских текстова. Најимпресивнији археолошки остаци такође потичу из Хатуше, коју немачке археолошке експедиције непрекидно ископавају још од 1906. (Neve 1992). До сада пронађени хетитски остаци потичу махом из позног периода Царства када су плодови империјалног освајања и контроле коришћени да се прошире и изграде главне краљевске и свете грађевине. Резултат тога је моћна палата на свом каменом брдашцету у Бујукалеу, која доминира над доњим градом ка северу, два моста која спајају литице тесне клисуре како би спојили све већи град са стрмим брдом Бујукаје, огромни фортификацијски зидови са својом киклопском градњом и споредним вратницама, величанствени портали украшени монументалним скулптурама, који данас прекривају старије остатке и отежавају нам да установимо распоред зграда у ранијим фазама (Bittel 1970). Велико, у стени уклесано, спољашње светилиште Јазиликаја (вероватно посвећено култу умрлог краља Тудхалије IV), које је било повезано са Хатушом литијским путем и украшено рељефима што приказују све богове, такође представља каснију грађевину; подробно схватање Јазиликаје још је предмет расправе (Haas and Wafler 1974; Bittel 1975; Giiterbock 1975; 1982). Други локалитети су много мање истражени: важна сведочанства пронађена су у Инандику (храм из старохетитског периода и изузетна, 82 cm висока ваза украшена рељефом; Ozgii? 1988), Bitiku (слична

Cuiapu u c l u o k

235

ваза; Ozgii^ 1957), Тарзи (Goldman 1956) и Мерзину у Киликији (у оба случаја тврђаве; RLA 8: 70-72), Килтепеу (остаци из старохетитског периода, необјављени), Машату (RLA 7:444-446) и Ортакеју (види стр. 232). Алаџа Кујук (Ко$ау and Akok 1966) била је снажно утврђена, слична Хатуши, са капијама које су красиле (и чувале) исклесане камене фигуре; унутар су пронађене неке веома лепе приватне куће, као и неколико грађевина за које се сматра да су трговачке радње. Она такође садржи фине живописне рељефе који приказују хетитског краља и краљицу у ритуалним сценама лова (лавови и јелени) а можда и забављаче, укључујући музичара (са животињом која изводи представу?), акробате и гутача мачева. Гордион, прослављен као седиште фригијског краља Миде (види поглавље 10b), био је тесно повезан са Хатушом за време целог хетитског периода, као што показују неки хетитски хијероглифски отисци печата, као и грнчарија. Он се налазио на главном друму и могао је бити значајно хетитско култно средиште Салапа (Gunter 1990:104-105). На обали Црног мора, на ушћу Халиса, локалитет Икизтепе је могао бити део царства Залпе или чак сама Залпа (Alkim etal. 1988; и напомена 1 доле); овдашња истраживања треба да помогну у расветљавању мало познате али веома значајне области у старохетитском и ранијим периодима. Овим локалитетима можемо прибројати остатке светилишта на отвореном покрај извора, попут оног у Ефлатун Пинару, као и неколико краљевских споменика у стенама који се налазе дуж путева, понекад изван граница царства (нпр. Карабел). Тесне везе у оквиру територије, која се протеже од севера средње Турске до области источно од Еуфрата, илуструје хомогеност грнчарије. На западним рубовима хетитског царства леже заједнице чија се политичка верност колебала између краљевина Ахијаве, Арзаве и Хатија. Ту се налази и неколико локалитета из позног бронзаног доба са микенским остацима (нпр. Милет, Јасос, Мусгеби), али најупечатљивији остаци су они из Бејчесултана (радње, улице, штале и палата: Lloyd and Mellaart 1955; 1956) и импознанта тврђава Троје (Blegen etal. 1953/1958).

Исшоријска Географија Један од најупорнијих проблема хетитске историје тиче се географије неколико значајних места, нарочито у западној Анадолији. Безбројни, очигледно важни култни и административни центри и мале државе наведени су у хетитским текстовима, али још се воде расправе о томе где их заправо треба лоцирати на терену. Пионирску, и

236

Амели Курш

још веома значајну студију о политичкој географији хетитске Турске објавили су Garstang i Goumey 1959. Она је заснована (као и сви наредни радови) на праћењу праваца појединих војних похода и уцртавању наведених места; на установљавању која се места појављују заједно у сличном контексту; као и на евентуално сачуваним старијим хетитским именима места у каснијим називима (нпр. Лука = Ликија, Каркиза = Карија, Маса = Мизија, итд.). Студија се посебно усредсређује на два веома моћна суседа (повремено и непријатеља) Хетита: Арзаву и Ахијаву. Ова потоња је посебно проблематична: Forrer је тврдио, пре много година (1924a; 19246), да је Ахија(ва) била заправо микенска Грчка (тј. ,,Ahhiyawa“ = ,,Ахајци“) или део ње, као што је Родос, што је привукло велику пажњу проучавалаца Хомера. Уколико прихватимо микенску везу Ахијаве, онда следи да нека од, с тим повезаних, места треба сместити у истом правцу. Иако није била (нити је данас) постигнута сагласност о томе где се тачно налазила Ахија(ва), уопштено се прихвата да је лежала негде на југозападној обали или на оближњим острвима где је потврђено постојање микенског насеља. Године 1968. научници McQueen и Mellaart су довели у питање ову тезу, а на основу археолошких и текстуалних сведочанстава они су Арзаву сместили недалеко од Смирне и Ефеса (тј. западније него обично) и груписали повезане државе одавде у правцу севера, тако да су земље Луке и земље Реке Сеха биле смештене дуж обале Мраморнг мора, при чему су Каркиса и Маса недалеко одатле. Пошто је Ахија(ва) била тесно повезана са Луком и земљом Реке Сеха, следи закључак да је такође треба лоцирати у ову северну област, па су у вештом преобликовању ранијег приступа сместили Ахијаву у област Троје. Теорија је отишла још даље 1970-их кад је изнета претпоставка да се Ахија(ва) може сместити у Тракију. Ову географску реконструкцију је, наравно, усвојио McQueen у свом општем приручнику о хетитској Анадолији (McQueen 1986 [OGe]). Али током 1980-их све више научника говори у прилог традиционалне локације Ахијаве, Арзаве и осталих повезаних места, попут Луке (Singer 1983; Giiterbock 1983; Вгусе 1989). Стога се данас већина научника поново служи мапом хетитске Анадолије коју су направили Garstang и Gourney (1959), уз нека дотеривања (за изванредну, уравнотежену процену проблема Ахијаве, уп. Гоурнеу 1990: 38-47). Расправа помаже илустровању крајњих неизвесности око овог кључног питања; док оне не буду у потпуности разјашњене (а то је стварна могућност с обзиром на стално проналажење и објављивање нових текстова), хетитско државно уређење у области Турске и односи са микенским државама се не могу дефинисати.6

Сшари исшок

237

5ц ХЕТИТСКО СТАРО КРАЉЕВСТВО (с. 1650 - с. 1500) Постоје неки веома занимљиви историјски текстови за реконструисање периода између с. 1650. и с. 1500. Кад нису фрагментарни, имају особену, префињену и живописну форму. То су историјски епови, од којих се један односи на опсаду Уршуа у северној Сирији (Giiterbock 1938), легенде, попут приповести о „Краљици Канеша“ (Otten 1973), споразуми, збирке анегдота, веома подробан аналитички извештај о ратним походима Хатушилија I (Imparati and Saporetti 1965) и указ познат као „политичко завештање Хатушилија I“.

Полишичко завешшање Хашушилија Г Велики краљ Табарна говораше ратницима скупштине (pank) и великодостојницима: „Видите, разболео сам се. Млади Лабарна I вам је прогласио: „Он he седети (на престолу). „Ја, краљ, назвах га својим сином, пригрлих (?) га, узвисих га и бринух се о њему без престанка. Али он се показа као младић који није вредан да буде виђен (?)! Не проли сузе, нити показа саосећање; он је хладан и без срца. Ја, краљ, призвах га и приволех да дође до моје постеље (и рекох): „Како сад? Нико неће (убудуће) подизати сина своје сестре као свог посинка. Краљеву реч он није привио на срце; већ реч своје мајке, те змије, он је на срце привио. А његова браћа и сестре непрестано му упућиваху непријатељске речи и он слушаше њихове речи. А ја, краљ, чух то и окренућу заваду против заваде. Доста! Он више није мој син!“ Онда његова мати мукну као крава: „Распорили су ми утробу мога живога тела - мени снажној крави! Унипггили су га, а ти ћеш га убити.“ - Јесам ли ја, краљ, учинио какво зло? Зар га нисам учинио свештеником? Увек сам га унапређивао за његово добро. 6 Проблем је потпуно одсуство сваког микенског материјала у средњој Анадолији - очекивали бисмо да нађемо бар нешто уколико су Хетити имали контакте са микенским центрима. Затим, за само осам предмета из бронзаног доба у Егеју може се, са каквом-таквом извесношћу сматрати да су анадолског порекла. Они чине само 1% блискоисточних предмета нађених у Егеју бронзаног доба (Е.Н. Clines^«5а, при којима су сви имали прилику да се подсете на своју потчињеност Великом краљу Хатуше.

Велики краљ и његови званичници Правила наметнута дворским и војним званичницима и слугама, као и званичницима култова (СТН251-275), била су специфична за сваку појединачну службу, а састојала су се од подробних упутстава како треба вршити сваку од тих служби (von Schuler 1957; Giiterbock and van den Hout 1991). Формална структура, чак и хетитски израз за упутства, истоветна је са оним из „вазалних споразума“, тј. ishiul (= „обавеза“, ,,уговор“). То подразумева да начин на који су краљевске слуге биле везане за престо није био замишљен суштински другачије од оног који је везивао вазалне краљеве: сви су добијали своје положаје и делокруг обавеза од Великог краља и дуговали му прописане услуге и обавезе. Терминологија показује да је систем, који се испрва користио да изнуди послушност краљевих слугу, сада растом хетитског царства проширио на представнике нових поданика, тј. на вазалне краљеве. Верност се обезбеђивала тако што су званичници давали заклетве да ће се придржавати прописа, призивајући исте богове које налазимо у споразумима. Тако су, на пример, војници полагали заклетву на своју дужност (Oettinger 1976). Званичници, повезани са ма којим обликом божанске службе, добијали су детаљна упутства о својим дужностима, почев од основне потребе да они сами буду чисти, па до подробних инструкција како да посгупају са намирницама за обредна јела. Правило о личној чистоћи објашњавало им се путем поређења њихове улоге са улогом роба пред господаром: Осим тога нек они који припремају дневни хлеб буду чисти; нека се окупају (и) очисте(?); нека њихова коса(?) (буде подсечена) а нокти подрезани, и нека обуку чисту одећу. Ако не учине то, нека (је) не спремају. Нека они који умилостивљују срце и душу богова припреме њих (тј. векне хлеба). И нек пекара где их припремају буде почишћена(?) и попрскана(?). Осим тога, нека се ни свиња ни пас не приближе вратима места где се хлеб ломи. Да ли је карактер људи и богова уопште различит? Не! Чак и у овој (ствари) понешто (различит)? Не, њихов карактер је сасвим исти. Кад роб стоји пред својим господаром, он је окупан и има чисту (одећу), па му или даје да једе или му даје да пије. А он, његов господар, једе (и) пије нешто и опуштен је духом и бла-

274

Амели Курш

гонаклоно је настројен(?) према њему. Ако, пак, он (тј. роб) буде немаран(?) и необзиран(?), према њему he бити другачије расположење. {СТН2(А\ Sturtevant and Bechtel 1935 бр. 4; ANET 207-210) „Упутства“ нам пружају драгоцен увид у управљање хетитским царством. Тако из текстова упутстава знамо да је постојао градоначелник (HAZANNU) Хатуше, који је добио наређење од краља да надзире градску стражу и побрине се да у граду влада ред. Његови званичници имали су дужност да контролишу печате на капијама, које су се ноћу закључавале, да сваког јутра провере да ли су разбијени, затим да уклоне буле и дају да се отворе капије како би саобраћај пролазио у оба смера (СТН 257; Otten 1964; 1983; Daddi 1975). Други градови су, такође, имали градоначелнике са сличним овлашћењима, који су сви за вршење своје дужности одговарали Великом краљу. Заповедници гарнизона и официри који контролишу границе такође су добијали описана и објашњена задужења (СТН 260-261). На челу државне управе биле су две групе, „великаши“, аристократија коју су чиниле велике породице у краљевству и „краљеви синови“, који су били рођаци краља у разним степенима сродства. Сва главна дворска именовања, управа над пограничним областима, владавина у неким значајним вазалним државама (Кархемиш, Тархунтаса, Хакпис) и висока војна команда, били су у рукама припадника ових група. Заклетве на верност, које су сваког од званичника везивале за краља, биле су потврђиване браковима, тако да су две групе биле све више испреплетене - заправо, сви су на крају постајали у неком смислу рођаци краљевске породице. Један од исхода било је стварање тесно повезане владајуће елите, обележене унутрашњим надметањем њених припадника за појединачну превласт. Награде, које су ишле уз висок положај, осим политички погодног брака, биле су делови поклона, као што су посуде од финог метала и разне тканине (уп. споразум са Угаритом, стр. 308; СТН4Л), као и део ратног плена, попут депортованих становника (уп. Муршилијеви анали, стр. 255) за рад на имањима која је краљ доделио својој свити (Reimschneider 1958; RLA 6: 468-470): Арнуванда, велики краљ, Ашмуникал, велика краљица, и Тудхалије, краљев син, tuhkanti (престолонаследник), узели су (имовину и особље) и дали их као поклон Куватали, робу у храму, свом слузи. Нико то не може оспорити синовима и унуцима Куватале. Речи Арнуванде, великог краља, Ашмуникал, велика краљица, Тудхалије tuhkanti, од гвожђа су: не одбацујте (их), не ломите (их); ко год их помери биће му одрубљена глава. (С Ш 223; Haase 1984: 70-71)

Сшари исшок

275

Особље, додељено притежаоцима поклоњене земље, централна власт је могла користити као војнике и раднике, уколико Велики краљ није доделио посебна изузећа од такве службе (Haase 1984:64-65). Позната су нека изузећа појединих земљопоседника (нпр. СТН 224-225); али они најчешће потврђени у дужим историјским текстовима односе се на изузеће људи додељених светилиштима (Otten and Souček 1965). Непрестано обезбеђивање радника и залиха за култове била је значајна дужност Великог краља, па се изузећа могу схватити као његов начин да испуни мноштво својих обавеза на том плану.

Земља Хаши Осим имања, која су додељивана краљевским званичницима, хетитска Анадолија била је прошарана градовима, од којих су неки били веома велики, попут снажно утврђеног Алаџа Кујука и Тархунтаса, коју је Муватали изградио као краљевско средиште. Велике култне центре, који су морали бити велики попут градова, као што је Самуха (Lebrun 1976), Нерик (Haas 1970) и Салапа (јамачно Гордион), треба такође ставити на овај списак. Многи градови у Анадолији имали су палате и складишта, које су Хетити називали „печатне куће“. Неки од краљевских складишних центара наведени су у релативно добро очуваном тексту о годишњој прослави (KI.LAM, Singer 1983^4); једна од свечаности укључивала је управнике краљевских складишта из разних градова која стоје наслагана робом донетом из њихових магацина; кад би се краљ приближио, гласник је сваког од њих представљао краљу и именовао њихове градове. Сачувано је десет имена, иако је списак био много дужи и указује да су „печатне куће“ биле распоређене широм царства. Неколико докумената открива да су управници складишта били изузетно важни званичници. Складишта су надзирала транспорт робе кроз царство; она су служила као сабирна места за краљевске приходе, како за жито и друге пољопривредне производе, тако и за тканине и метале, било драгоцене или основне. Студија једног текста пописа показала је да су Хетити имали снажне пословне везе не само са Вавилоном и Египтом, већ и са Ликијом, Кипром, Ахијавом, као и државама северне Сирије (Košak 1982). Увоз житарица, који су организовали трговци из Уре (можда Гилиндере, код Ајдинака у Киликији, Beal 1992; поглавље 6b), био је познат већ неко време; сведочанства из текстова пописа данас откривају нешто више о трговинској структури царства. Добро је још једном нагласити да хетитски пописи показују да се гвожђе код Хетита користило само за украсну намену; технике производње корисних алатки и оружја од

276

Амели Курш

гвожђа још нису биле у потпуности развијене. Хетити нису били иноватори у технологији гвожђа, они га нису расподељивали и нипошто нису држали монопол над њим (Muhly et al. 1985). Постојала су и много мања места, села и засеоци, у којима су локалне ствари у заједници решавале сеоске старешине, које су и представљале заједницу пред централном влашћу и њеним званичницима. Већина информација о овој страни хетитског живота потиче из збирке хетитских закона (СШ 291-292; Friedrich 1959;^7V£T 188ff; TUATl: 96ff.; Haase 1979), која пред нас ставља исте проблеме који се појављују при тумачењу других „законика“, као што је Хамурабијев (види поглавље 2е). Они потичу из времена Старог царства, преписивани су до периода Царства кад се поставља питање њихове опште применљивости. Неке од клаузула упућују на то да су потекле из специфичних краљевских правних одлука, јер се осврћу на то какве су последице извесних дела биле „у ранијим временима“ а какве су „данас“ (Hoffner 1965) реченица која подсећа на неке сачуване краљевске декрете. Пољопривредна основа Анадолије живо израња из закона и допуњује расуте напомене у другим текстовима. Главне житарице у производњи били су јечам и крупник, коришћени за прављење хлеба и пива, навелико су се гајили воћњаци и виногради, а држане су и пчеле у кошницама, за производњу меда (о исхрани у хетитској Анадолији, Hoffner 1974). Обрадиве површине су изгледа биле мале, раздвојене оградама и раштркане у селима и око њих. Крупна стока и коњи били су веома вредне животиње, као што се види и из неких извештаја о хетитском ратном плену. Козе и овце су се више гајиле. Оне су гајене другачије него што је познато из долина Сирије и Месопотамије: стада су одвођена на планинске пашњаке током лета и враћана у долине за време хладних зима. Споразум Тудхалија IV (Otten 1988) јасно открива значај летњих планинских испаша: Курунти се посебно гарантују велика права на пашњаке. Исти документ пружа занимљиво сведочанство о постојању солила и право на њихово коришћене посебно се предвиђало, као и право на узимање соли. Такође је било распрострањено гајење свиња, можда због тадашње шумовите природе Анадолије, као и држање паса. Обе животиње могу изазвати свађе између суседа (отуд се и налазе у законима): свиње тако што лутају преко поља и бапгга, унипггавајући усеве, пси због лешинарења. У законима су дефинисане три врсте паса: овчарски пси (највреднији), ловачки пси и пси чувари. „Упутства“ и једно краљевско писмо указују на то да су многе различите заједнице у Анадолији живеле према разним локалним законима, а да је то признавала и обезбеђивала централна власт. Заповедницима пограничних подручја (BEL MADGALTI) краљ је издао следеће упутство:

Cuiapu исшок

277

Погранични заповедник и maškim (званичници) и старешине одлучиваће брижљиво у случајевима и завршавати их. И као што од старине у земљама закон прописује у злоделима: у градовима где су они били погубљени, наставиће да бивају погубљени. Али у граду где су некад протеривани, наставиће да их протерују. Град ће се касније сам прочистити. Ако неко направи запечаћену дрвену таблицу или глинену таблицу у вези са случајем, погранични заповедник ће одлучити веома брижљиво и све довести у ред. Али ако је правна ствар превише велика, он ће се обратити његовом величанству. Али неће пресуђивати у корист свог господара, нити његовог брата, жене или пријатеља. И нико неће примати мито. Праведан случај неће изгубити, а неправедан неће добити. Чините оно што је праведно! У који год град да дођете - сазовите становнике: и ко год има правну ствар, одлучите за њега и завршите то. Чините исто за женске и мушке зависне сроднике, или за самохране жене... (СТН 261; von Schuler 1957: 36ff.; Haase 1984: 59-60) Овде су јасно зацртани лепи идеали које је краљ прописивао својим управитељима у правним стварима: сарадња са локалним властима; поштовање локалних норми; брижљива процена сложених случајева; предавање веома компликованих ствари самом Великом краљу; без привилеговања моћних чланова породица и веза; без узимања мита; правда доступна свима у њиховом делокругу, укључујући најслабије чланове друштва. Оно што не можемо проценити, због одсуства приватних докумената, јесте колико је ова ружичаста слика заиста била стварност, иако су потврђене жалбе Великом краљу (уп. Емарово писмо, наведено на стр. 267). Једини сачувани правни случајеви (очито понекад дословно забележени) тичу се крађе имовине која је припадала краљу и култу; они се тешко могу сматрати типичним (Haase 1984: 66-67; Wemer 1967).

Загађење и прочишћење, кривица и покајање Мноштво сведочанстава показује да је насилна смрт сматрана нечим што узрокује култну нечистоћу у заједници где се догодила, те да су се морали обављати обреди прочишћења како би се одагнала кривица за крв. Није увек лако разумети шта је обухватало такво „очишћење“. Један научник је тврдио да су у обреду прочишћења за убиство (KUB XXX 34) групе мушкараца биле подељене на два тима, названа „људи из Хатија“ и „људи из Мазе“; Хати-тим је добијао брон-

278

Амели Курил.

зано оружје док је Маза-тим добијао тршчано оружје. Два тима су потом ступала у „битку“ и људи из Хатија су (наравно) односили победу. Ратни заробљеник је онда одвођен и посвећиван богу (Kummel 1967: 150-162). Али један други научник је исти текст протумачио као повезан са посебном јесењом свечаношћу, током које се одигравала легендарна битка (Gurney 1977:27; 1990:129). Стога веза овог обреда са прочишћењем остаје неизвесна. Свака смрт је заправо собом носила ризик онечишћења, иако су природне смрти само мало загађивале блиске чланове породице који су били у физичком додиру са телом, а још нису сахранили тело нити кућу очистили од ствари које је покојник користио. Као, на пример, овде: Његов син је умро. Кревет на којем је спавао, он не спали, већ сам спава на њему из ноћи у ноћ. (KUB XVI83 vs. 26ff.; Otten 1958:9) Брига око чистоте култа је чест мотив у хетитским текстовима и може бити изазвана разним делима и околностима. Пренебрегавање могућих извора загађења било је веома опасно, јер су се она могла појавити у облику пошасти која уништава цело становништво. Упркос великој моћи хетитске војске, којој се обично приписују само победе, Хетити јесу претрпели поразе, а поражена војска се сматрала озбиљном нечистотом од које се мора очистити пре но што поново уђе у земљу: Кад војска буде поражена од непријатеља, онда ваља уприличити жртву „иза“ реке овако: Иза реке распорити особу, дете, штене и прасе и поставити једну половину на једну страну, а другу на другу. Испред тога подићи капију од (некаквог) дрвета и преко ње развући уже(?). Онда се запали ватра на обе стране капије. Војници пролазе кроз то, али чим стигну на обалу реке, треба их попрскати водом. (Во. 2039 + Во. 2864IV45-56;Kummel 1967: 151;Haase 1984:90) Најстрожа правила и обреди за отклањање нечисти били су резервисани за самог краља, који је био окружен сложеним низом протокола за своју духовну и физичку безбедност пошто је он оличавао добробит читавог Царства. У случајевима кад би војска била поражена и кад би избила куга (упркос првом очишћењу), онда би један ратни заробљеник и једна заробљница били одабрани. Онда је краљ лично стајао на друму који води ка непријатељској земљи, а пришли би му званичници који су собом водили заробљенички пар одевен у краљевске одоре. Потом би краљ рекао сваком од њих: „Уколико је бог (а жени: ,,богиња“) непријатеља проузроковао ову пошаст, ево мушкарца/жене

Сшари исшок

279

опремљених као њихова замена. Задовољите се њим/њом; он he вратити кугу непријатељу.“ Онда би замена за краљевски пар била одаслана у непријатељску земљу, а пред њима би се гонили бик и овца, богато украшени (Kiimmel 1967:112ff.). У овом случају, мислило се да одговорност за пораз и кугу лежи у особи краља и краљице: само су фигуре налик на краљевски пар могле бити прихватљиве за богове непријатељске земље, чије су могућности да учине зло Хатију нарасле због њене победе. У случају да куга избије упркос победи, претпостављало се да је краљ морао учинити неки злочин који је остао неоткривен. Кад су победоносни војници Шупилулиуме I донели кући епидемију куге из Сирије (стр. 254), која је десетковала становништво двадесет година и однела сина и наследника Великог краља, Муршили II је усгановио, из древних текстова, да је то била божија казна због тога што је његов отац прекршио заклетву и краљеви Хатија нису принели жртву реци Мали на истоку. Иако Муршили II није био лично крив, он је прихватио да бреме злочина и пропуста својих предака прелази на његова плећа и да ће само он моћи да ослободи земљу страшне пошасти. „Молитве куге“ Муршилија П дирљиво дочаравају очајање ојађеног краља: Шта је то што ви (тј. богови) учинисте? Кугу посласте на земљу. Земља Хати је сурово погођена кугом. Већ двадесет година људи умиру у дане мог оца, у дане мог брата и у моје дане откако посгадох свепггеник богова. Кад људи умиру у земљи Хати овако, куга се сигурно није окончала. А ја више не могу да поднесем бол свога срца и ојађеност душе своје. Ево! Ја стављам питање куге пред бога временских прилика земље Хати, свог господара. Чуј ме, боже временских прилика земље Хати, и спаси мој живот! Ево на шта ја [морам да подсетим] тебе: Птица тражи уточиште у гнезду, а гнездо јој спасава живот. Опет: уколико нешто постане претешко за слугу, он се обраћа свом господару. Господар га саслуша у смилује му се. Шта год да му је постало претешко, он то исправља. Опет: ако је слуга нешто скривио, али своју кривицу призна господару, његов господар може чинити с њим шта му је воља. Али зато што је (он) признао кривицу господару, душа његовог господара је смирена, и господар неће казнити слугу. Ја сам сада признао грех свога оца. Тачно је, учинио сам то. Ако треба нешто надокнадити, чини се јасно је са свим поклонима који су већ дати због куге, са свим заробљенима који су доведени кући, укратко са свим на-

280

Лмели Курш

докнадама које је Хатуша учинила због куге, она је већ надокнадила све двадесет пута више. Али ако ти од мене тражиш још надокнаде, реци ми то у сну и ја ћу ти дати. (KUB XIV 8; ANET 394-396)

Краљ, двор и прошокол „Молитве куге“ изванредно сажимају централно место краља у држави, а једна од особина хетитских краљева (као и других) било је њихово изузетно снажно учешће и брига у вођењу царства. Краљевско присуство се обележавало широм царства његовим палатама, складиштима и имањима (на којима су поданици, који нису били изузети, морали да раде у одређене дане). Његова наређења печаћена су великим краљевским печатом; споразуми, који намећу обавезе и дају права потчињеним краљевима, читали су се наглас у посебним приликама. Људи, оптужени за издају или за веома тешке злочине, довођени су пред њега („точак“, уп. Одбрану Хатушилија III, стр. 260). Највиши званичници су ризиковали да изгубе сву своју имовину и раднике ако би били проглашени кривима (уп. Телепинов указ, стр. 246). Заповедници, који би се оглушили о заповест да се појаве пред краљем, бивали су ослепљени (Alp 1980). Велики краљ је редовно путовао кроз средишњи део царства, прослављајући низ светковина, попут велике пролећне светковине (AN.TAH.fUM; Guterbock 1960; Gurney 1977: 31ff.), која je трајала пуна тридесет два дана, и јесење светковине (nuntariyasha; Giiterbock 1964), којаје трајала двадесет један дан, да поменемо само оне најдуже. Краљ је учествовао на светковинама чак и док је био у војним походима (Муршилијеви анали, стр. 255). Док су се неке свечаности морале одвијати у одређеним градовима, неки од главних култова имали су средиште у самој Хатуши, попут култа бога временских прилика земље Хати и богиње сунца Арине. Светковина, која се одржавала у престоници, привлачила је људе у краљевски град, као што су управитељи краљевих складишта (види стр. 272) који су долазили у Хатушу на тродневну KLLAM светковину. Та прослава се изгледа одржавала у самој палати и око ње. Она је укључивала и трку чија су прва два победника добијала награде од краља, а завршавала се скупом око huwasi камена бога временских прилика. Овај култни предмет се можда налазио у Јазиликаји, у ком случају је свечана поворка дуж церемонијалног пута до ове велике стене јамачно представљала врхунац светковине (Singer 1983-4). Свакако су постојале сложене култне ста-

Сшари исшок

281

туе божанстава, али оне су могле бити представљене и као животиње које се са њима повезују (нпр. бик за бога временских прилика), камен посебног облика (нпр. huwasi камен), или чак златни и сребрни диск (Werner 1967:56 и 57, II. 9-10). Краљ је званично био врховни свештеник свих богова Хатија (уп. „молитву куге“, стр. 275-276). Он сам није био божански, иако је његов однос са боговима био изузетно близак, а позни хетитски краљ Тудхалије IV, приказан је у светилишту у Јазиликаји у чврстом загрљају бога - сцена која се у минијатури појављује и на неколико краљевских печата. У периоду Царства, краљ се редовно називао, и сам себе називао, „моје сунце“, што је био вербални израз краљевског симбола крилатог сунца коришћеног, на пример, на печатима, где је стварало мали балдахин који лебди изнад његовог имена исписаног хетитским хијероглифима; али тачно значење тог симбола и израза остаје загонетно (Guterbock 1954). Он је такође редовно описиван као „јунак“ који потиче од Шуплилуиуме I и, наравно, „Велики краљ“ како би се назначило његово преимућство над многим потчињеним краљевима којима је владао. Израз „т/лабарна“, често употребљаван у периоду Старог царства, користио се изгледа све ређе, иако није сасвим ишчезао како показују „Одбрана Хатушилијева“ и Курунтини печати (види стр. 259; 265). Хатушили III, такође, занимљиво, посеже за древним традицијама дефинишући себе као припадника династије из Кушара и потомка Хатушилија I. То су могле условити и не сасвим редовне околности под којима је дошао на престо, али ипак показује колико су живе биле традиције о раној историји Хатија. Тек након смрти краљ је „постајао бог“ - уобичајен израз за краљевску смрт. Његово тело је спаљивано а остаци одношени у „камену кућу“ где су полагани у просторију опремљену креветом и лампом и потом снабдевани месом и пићем (Otten 1958). За покојног краља на том месту успостављан је култ, са одговарајућим особљем које ће се бринути о мртвом владару; њима је било забрањено да се жене и удају изван култне заједнице (Haase 1984: 69-70). Правила наслеђивања (стр. 246-247) била су брижљиво регулисана и поштована све до самог краја царства (стр. 249-250). Идеално, најстарији син владајућег краља је био проглашаван за престолонаследника (tushkanti) и заузимао положај непосредно до свог оца. Његов узвишен статус илуструју напомене из споразума са Курунтом (стр. 264) а његова истакнута улога повремено се бележи и у краљевским походима. Нови краљ је добијао помазање, као део његове улоге свештеника главних култова; даривање уља за помазање и краљевске одоре очекивало се као одговарајући гест поштовања новог кра-

282

Амели Курш

ља при његовом ступању на престо (СТН 173). Током формалне свечаности, краљ и краљица су седали на престо први пут, а његово краљевско име, понекад различито од његовог личног имена, прозивано је. Вероватно су након тога он и краљица одлазили да принесу жртву. Од тада краљ је био подвргнут строгим правилима која су уређивана протоколима у палати и обезбеђивала његову непрестану чистоту како доликује свештенику највећих богова. Слуге у чијим је рукама било свакодневно физичко старање о краљу били су упозорени, под претњом смрти за њих и њихове породице, да се клоне сваке небрижљивости; нити треба да мисле да нико неће знати, јер „краљеви богови те посматрају. Они ће те претворити у козу и отерати у планине“ (СТН 265; ANET.201-, TUATl: 124). Мало хуманији тон, који показује краљеву благост према слугама који признају погрешке, такође се појављује: Ви који (сте) кожари из куће двоколичара, куће управника складишта и надзорника десет двоколичара, и који склапате краљеве двоколице, у које он улази, увек узимајте крављу и козју кожу (само) из кухиње. Другу (кожу) не смете узети. Али ако узмете другу (кожу), онда реците краљу и (онда то) није злочин за вас. Ја, краљ, могу послати (двоколице) странцу или их дати слузи. (СТН 265 III9-17; TUAT1:125) Правила - о редоследу којим су се дворски званичници клањали краљу кад је силазио из двоколица (Jakob-Rost 1966), шта треба да чини телохранитељ ако га притера физиолошка потреба док је на краљевској смотри, о избегавању контакта са женама у палати - било је безброј и она су контролисала свачије покрете у интересу краљеве безбедности. Чинови главних великодостојника, који су окруживали краља, могу се извести из неколико текстова: њихове титуле су проистицале из посебних дужности у палати, које нам дају само нејасну предсгаву о томе које су послове они обављали. Неки, попут старешине телесне страже и „вође десетине“, били су очигледно војни, док су други, као главни писар и управитељ складишта (lijAGRIG), били повезани са управом Царства. Али друге, као што је „старешина вина“, пехарник, „главни писар кухиње“, много је теже разумети. Јамачно је погрешно тражити разјашњење из самих титула јер је вероватно да су њихова овлашћења била много шира него што указују њихови називи (уп. неке од титула коришћених на британском двору, нпр. „Пратилац купатила“ (Companion o f the Bath)). Краљичин положај задаје извесне проблеме који још нису сасвим решени. До позног четрнаестог века, титула tavanana се редов-

Сишри исшок

283

но користи за краљевску жену повезану са краљем. Она је обављала извесне важне обреде заједно са краљем и деловала као свештеница у култовима где је он био свештеник. Она није, међутим, увек била његова жена. Чини се да је положај tavanana био предаван наследницама независно од краљевског положаја. Обично је ctatic tavome носила краљева жена, али ако би краљ умро пре ње, она је задржавала тај положај до смрти кад би је наследила краљева жена. Могуће је да, у случајевима кад краљева жена није била tavanana, њој уместо тога припадала титула „велике принцезе" (DUMU.SAL.GAL). Али мора се признати да многи аспекти положаја краљеве жене, tavanana и других жена у палати остају недовољно схваћени (за расправу, види BinNun 1975). Краљ и краљица појављују се у великом броју текстова у заједничком делању: како додељују земљу (Тудхалије и Ашмуникал, стр. 271), стављају печат на споразуме (споразум са Угаритом, види поглавље 6b), повезани у савршеној љубави (Одбрана Хатушилијева, стр. 261); или краљица допуњује свог мужа у чину постављења подређеног владара тако што му одабира жену за супругу (споразум са Курунтом, стр. 268). Значај, њене улоге показује и чињеница да је она такође често била укључена у култ краљевских покојника. Краљица је такође могла распоређивати појединце, као што су ратни заробљеници, да раде за хетитске удовице са децом које нису могле испунити дажбине за култна места (нпр. Пудухепа; Otten and Souček 1965); или је могла обезбедити „породицу“ за особље култа: Девојку, по имену Титаи, ја дадох Апалуу као невесту. Дечака, Татилија, брата Титајиног, дадох Апалуу да га отхрани... женско одојче, по имену Питати, и дечак, Темети, дати су СУМ-ији, сину Питан[...]иа, да их отхрани. (Otten and Souček 1965: 21) Ова позитивна слика краљице има противтежу у неколико чувених дворских скандала: „зла“ сестра Хатушилија I (“та змија“, види стр. 238) осумњичена је да је припремала издају; Вавилонка, жена Шупилулиуме I била је оптужена за изазивање смрти жене Муршилија II путем вештичарења (СТН 70); сложена и опасна сплетка, вероватно одиграна на двору Тудхалија IV, укључивала је и „велику принцезу“ (Unal 1978). Али сачуван број докумената о таквим инцидентима је релативно мали, кад се распореди на четири стотине година; они можда више говоре о општој склоности да се сумња у особе које пол (или друге одлике) спречава да имају политичку моћ непосредно у рукама, али које рађају краљеве наследнике и имају значајну улогу у оквиру одређеног политичког оквира. То је свакако морао бити случај са хетитским краљицама и принцезама.

284

Амели Курш

Једна од најважијих улога краља била је, наравно, улога врховног ратног заповедника. Сви хетитски краљеви приказани су како воде редовне походе и непрестано сами предводе своје'војске. Чак и заморне и незадовољавајуће походе у којима се није могла стећи велика награда у смислу плена, територије или славе, као што су бесконачни уобичајени ратови против Газгејаца, водили су сами краљеви. Заповедништво је препуштано другоме само кад је краљ истовремено војевао на неколико фронтова. Ратови су, наравно, били главни извор прихода за хетитске краљеве: победе су доносиле реке плена, веома потребну радну снагу која се могла искористити да се одржи и прошири пољопривредна основа државе, и земљу која се могла разделити високим званичницима, као што су капетани златних момака, чланови краљевске породице и култови. Успех у рату такође је означавао да су богови Хатија склони краљу и да су спремни да благослове његову владавину. Повратак из похода славодобитног краља у Хатушу обележаван је прославама у част богова и скупом „свег становништва Хатија“ које треба да ода пошту победоносном владару. Али таква окупљања су такође могла представљати прилику за изношење народних жалби и стицање обилате краљевске надокнаде (von Schuler 1959; Нааse 1984: 56-57). Упркос краљевом заштићеном и издвојеном животу, јавне свечаности и прославе, краљевска путовања кроз државу током култних или војних обавеза, народ Хатија би својски користио да му изнесе молбе и жалбе на неправде, што је пружало прилику за непосредан контакт између краља и његових понизних поданика. ***

Иако је хетитска држава често представљана као трошан скуп разнородних народа који су се расули тек што им је запретио озбиљан напад, можда је боље нагласити чудесну снагу система који је ту творевину држао на окупу преко четири стотине година, при чему је последњих стотину педесет контролисала веома велику територију. Континуитет друштвених облика и праксе од старог царства до Царства, како се види из разних текстова, указује на то да политички преокрети нису значајно утицали на само средиште државе. Много се говорило о деликатно уравнотеженом механизму хетитске државе и њеној недовољно развијеној инфраструктури (Liverani 1987; Sandars 1978), који су проузроковали њен тако изненадан и потпун пад. Али то важи за многе државе старог света. Оно што треба брижљивије анализирати јесу њена невероватна отпорност и способност да се опорави од повремено разорних пораза које је искусила.

285

Сшари исшок

6. СИРИЈА И JIEBAHT 6а МИТАНИ И ХУРИТИ

Ко су били Хурити? Научници су први пут признали хуритски језик, као значајан културни и политички чинилац на Старом истоку, поткрај деветнаестог столећа кад је 1887. у архивама из Амарне у Египту (уп. поглавље 4ц) откривено дуго писмо писано клинописом. Премда писано дотад непознатим несемитским језиком, њега је очито у Египат послао Тушрата, краљ државе Митани (с. 1370/1360). Исти краљ писао је и писма на акадском. На основу тог писма, језик се испрва називао „митанијским“. Египатски подаци казивали су да се држава Митани налазила северно од области које је Египат контролисао на Леванту и да је била моћна краљевина равна Египту, у погледу међународне политике. Разне подробне студије месопотамских личних имена, од старовавилонског (види поглавље 2) до каситског периода (види поглавље 7а), установиле су да је велики број тих „Митанаца“ (тј. људи са митанијским именима) био у то време такође присутан у истој области. Међутим, њихово порекло и улога у овој области, где се говорило махом семитским - акадским, били су под велом тајне. Откриће хетитских архива у Богаскеју, као и студија њихове садржине, додала је нову димензију овом проблему. Архиве су садржале многобројне „митанијске“ текстове (махом обредне и књижевне природе), али језик је називан „хуритским“ (у архивама у Богаскеју нађени су текстови на седам различитих језика; често је наведен и језик којим су текстови писани, уп. поглавље 56). Назив „хуритски“ којим се користе архиве из Богаскеја подсећа данашњег читаоца на старозаветне „Хореје“ (Постање 14:6; 36:20; поновљени Закони 2:12; Прва књига дневника 1:38), који се помињу као једна од група народа у јужном Леванту (југоисточно од Мртвог мора), а претходе Израиљцима. У јужној Месопотамији, ,дуритско“ се повремено назива „субарејско“ - одредница која наговештава да се за оне који су говорили овим језиком сматрало да живе негде „на северу“ (Geb 1944): „субарит“ се користи у Месопотамији да означи „север“ (уп. аналогно ,,amuru“ = ,,запад“). Због неодређености термина „субарејски“, праћеног чињеницом да се помиње „земља Хурита“ кад се говори о држави Митани, сматра се одговарајућим да се језик, као и све остале пратеће културне одлике, називају „хуритским".

286

Амели Курш

Хуритски језик писан је клинописом, што значи да је могуће стећи грубу представу о његовом изговору. Али он није повезан са индоевропским нити семитским језицима, што је отежало његову анализу. Тушрата из државе Митани користио је неколико устаљених формулација у свом писму, које личе на акадске, чешће употребљаване у препискама; то је дало кључни оквир за стварање речника и основне граматике хуритског. Откриће неколико хетитско-хуритских двојезичних текстова у Богаскеју и Угариту такође је унапредило наше разумевање овог језика. Школски текстови нађени у Угариту (види поглавље 66), наводе хетитске речи са њиховим еквивалентима на акадском, сумерском и угаритском - што је од непроцењиве вредности за научнике. Али, упркос свим овим „помагалима“, ограничен број хуритских текстова значи да је научно знање о том језику још мањкаво (Gordon 1971: 93-95). Данас изгледа јасно да хуритски припада групи кавкаских језика (Wilhelm 1982), а мали број научника, који активно проучавају хуритски језик, у томе стално напредује. Али уколико се не открије већи број разноврсних хуритских текстова, он ће остати само делимично познат језик. Преостали проблеми су огромни. На пример, где су се налазили људи повезани са хуритским језиком, и када? Да ли се у неком тренутку догодио јасно одредив покрет који их је довео у западну Азију, или не? Краљевина Митани је, изгледа, једина несумњива политичка јединица којом су владали људи чији је језик био хуритски. Али када је и како она настала? Докле се простирала? Можемо ли уопште установити њену историју? Најзад, постоје ли јасне културне, политичке или правне одлике које бисмо могли назвати „хуритским“? Уколико желимо да покушамо одговорити на било које од ових питања, од кључног је значаја да проучимо изворе о Хуритима, који су искључиво језички: нема предмета нити грађевина који би се са ма каквом сигурношћу могли одредити као „хуритски“ по свом типу (Kramer 1977). Један научник (Wilhelm 1982: 8) истакао је да група, која се може дефинисати само преко свог језика, не мора нужно представљати друштвену групу. Наредни проблем је што се велики део сведочанстава о Хуритима састоји од личних имена која пружају тек непоуздан водич кроз друштвену стварност. Wilhelm (1982:18) је веома умесно приметио: „Уколико су од стотину личних имена педесет њих хуритска, не можемо тврдити да је стога половина становништва говорила хуритски, нити да су били Хурити“. Разлози за усвајање појединачних имена су многобројни и сложени, она не морају увек одражавати етно-лингвистички и културни идентитет. Нема потврде о постојању Хурита пре акадског царства (2340-2198): у том периоду један текст из Нипура помиње да је жена

Сишри исшок

287

хуритског имена поклонила тканине другој особи, такође са хуритским именом. То се обично тумачи као текст који прати свечани поклон; уколико је то тачно, указује на могућност да су акадски владари одржавали дипломатске односе са малом хуритском државом на рубу њиховог пространог царства. Из позног акадског периода потиче краљевски натпис на акадском, који бележи оснивање храма од стране човека хуритског имена: Аталшен, из Уркиша (вероватно Тел Амуда у троуглу Кабура, иако се однедавно износи претпоставка да је то Мозан; Buccellati and Kelly 1988) и из Навара (отприлике у истој области, вероватно Тел Брак; D. Matthews and Ј. Eidem 1993). У периоду Ура III (2112-2017), неколико текстова на хуритском Тишатала, који је био endan (господар/владар?) Уркиша, потврђује хуритски карактер неких делова југоисточних области Турске, као и области око Ниниве: Тишатал, endan Уркеша, сагради храм Неригала. Нека бог Лугаба заштити овај храм. Ко год га уништи, нека Лугаба уништи њега. Нека бог (олује) (??) не чује његову молитву(?). Нека господарица Нагара, бога сунца и бога временских прилика њега који га уништи.... (Parrot and Nougayrol 1948; Wilhelm 1982:15) Један овални печат наговештава да је Карахар, можда смештен на североисточном Тигру / северозападној области Ирана, такође у то време био хуритско средиште. Такође постоје сведочанства о изасланицима са хуритским именима из тог и других места, попут Симурума (северни део долине Ранија), Уршуа (северна Сирија / западна обала Еуфрата) и Урбилума (Арбела, источна обала Тигра, данас Ербил). Неколико званичника из царства Ура III такође носи несумњиво хуритска лична имена. Збирни докази из ових појединачних материјала показују да су неким центрима у данашњој југоисточној Турској, северном Ираку и северозападном Ирану владали краљеви са хуритским именима, који су писали текстове на хуритском, користећи се клинописом преузетим од акадских и сумерских суседа. Хурити су такође чинили део становништва у царству Ура III - можда су тамо најпре доспели као ратни заробљеници; али ако су и стигли у том својству, неки од њих су се касније довољно асимиловали да би постали званичници у влади. Такође је било носилаца високих државних положаја са хуритским именима у обастима северне Сирије и источног Тигра. У старовавилонском периоду (с. 2000-С.1600) потврђено је неколико хуритских имена у Вавилону. Могуће је да су неки текстови баја-

288

Амели Курш

лица били писани на хуритском, иако то није извесно (RLA 4:509-510). У држави Мари, седам текстова има изразите хуритске елементе: три су сигурно хуритски састави (Thureau-Dangin 1939; RLA 4:510). Постоји, такође, неколико хуритских личних имена, а преписка државе Мари показује да су Уршу и Хашу (оба у Сирији) били под влашћу хуритских династија (Kupper 1957:229-235; Sasson 1974). На локалитету у Шемшари (древна Шушара у североисточном Ираку), многа лична имена из овог периода су хуритска, као што би се и очекивало, с обзиром на локалитет; али хуритски елемент није преовлађујући - сведочанства одражавају ширу употребу једног другог, локалног језика из те области (Laesee 1959). Око 20 процената личних имена су хуритска у оновременим архивама из Римаха и Чагар Базара. Неизвесност окружује и присуство хуритских имена у староасирским колонијама у Анадолији: неки научници тврде да их уопште нема (RLA 4: 510), док су други идентификовали нека од њих (песедетак), укључујући локалног кнеза Маме, Анум-хирбија (Garelli 1963:155-158). Око шездесет до седамдесет година касније (с. 1700), у Алалаху VII у северозападној Сирији, половина личних имена су хуритска; истовремено, акадски језик, употребљаван у Алалаху VII, показује снажан хуритски утицај, а називи месеца су такође хуритски. Из овога се може извести закључак да су у периоду од с. 1850. до 1600, Хурити изгледа били присутни у све већем броју широм северне Месопотамије и Сирије, као и у областима где су се раније налазили (северозападни Иран и североисточни Ирак). Али представља ли то сеобу народа? Тешко је рећи: географска распрострањеност писаних сведочанстава је много шира у овом периоду него у трећем миленијуму - тако да је могуће да смо ми напросто у прилици да јасније сагледамо њихово присуство у том периоду. Значајан напредак, који се јесте, одвијао представља све учесталије писање на хуритском, укључујући и развој хуритске књижевности; уз то, све чешће су се именовали и помињали хуритски богови. Све то може указивати на релативну густину и распоред сведочанстава, заједно са појачаном хуритском „писменошћу“, пре него на сеобу народа. Слику можда треба изменити (или прилагодити) кад документи из Ебле постану сасвим доступни. Ебла је једини обимни потенцијални извор о Хуритима у западној Сирији у трећем миленијуму; још нису објављени сви текстови, а до сада нема доказа о Хуритима на том месту. Хетитско старо краљевство (с. 1650 - с. 1500) пружа више материјала који је значајан, иако нејасан. Хатушили I (1650-1620) помиње разоран хуритски поход на источне делове његовог царства (види стр. 241);

Сшари u c u io k

289

такође, за његове владавине, као и владавине његовог наследника, Муршилија I (1620-1590), постојали су хуритски краљеви у северној Сирији. Муршили I се можда срео са значајним хуритским политичким присуством источно од Алепа и у западном Вавилону (види стр. 245). Такође, има фрагментарних напомена о хуритским нападима у Телепиновом указу (с. 1520-1500; стр. 245). Иако старохетитски текстови нигде не помињу краљевину Митани, сведочанства би могла наговештавати да су услед агресивног ширења Хетита и њиховог разарања краљевине Алепа, градови и људи, смештени крај тог завоја Еуфрата и на северу месопотамске равнице, постепено успостављали повезану и структурисану политичку јединицу, која се коначно изродила у државу Митани. Векови између с. 1500. и с. 1200. пружају најпуније и најјасније материјале о Хуритима и држави Митани, премда политичка историја, култура и друштво остају веома проблематични, а сведочанства су и даље малобројна. Два локалитета пружају најбоље повезане архиве у погледу краљевине Митани: најпре Нузи (данас Јорган Тепе), који је припадао малој кнежевини Арафи (данашњи Киркук). Већина његових обимних архива потиче из с. 1500-1350 кад је Арафа била припојена држави Митани и била под њеном врховном влашћу. Овде пронађене архиве стога представљају важан извор за политичку структуру и друштвене прилике у делу државе Митани. Већина личних имена у Нузију су хуритска, али писани језик је акадски, а неки друштвени обичаји се могу упоредити са вавилонским - стога је проблематично то у којој мери је за државу Митани и Хурите типично оно што се може реконструисати о Арафи. Исте резерве се односе и на готово савремене архиве из Алалаха IV, који је такође био потчињен држави Митани, иако је њиме владала локална династија. Помало се зна о томе како је Алалах постао вазал државе Митани из натписа на статуи његовог владара, Идримија [Smith 1949; датован с. 1500 (1480/70. по краћој хронологији)]. Овај текст показује да је држава Митани стекла контролу над градовима-државама Алепом и Емаром; међутим, недавно ископани текстови из Емара (Тел Мескене) су из каснијег периода кад је он био под хетитском влашћу и махом су књижевни (види поглавље 6ц). Такође, постоје сведочанства из овог периода о „хуритизацији“ Катне на Оронту, форми дугог текста пописа намештаја при култу једне богиње (с. 1400; Bottero 1949). Митани јамачно никад није имао непосредно политичку контролу над градовима у овој области, али блиски односи са њиховим великим и моћним суседима су вероватни

290

Амели Курш

и постојали су, према записима Тутмеса III о иеким његовим војним походима (стр. 323). Велики део материјала за проучавање хуритског језика потиче из Угарита на обали (с. 1400-1200), иако је Угарит само кратко био потчињен држави Митани. Вероватно треба претпоставити, пошто је држава Митани током неког времена имала огромну полтичку моћ, да је хуритска књижевна традиција постала истакнутија у неколико суседних места која нису била потчињена краљевини Митани. Још један важан извор јесу архиве из Амарне [с. 1370-1340, (с.1360-1330)], не само због Тушратиних писама, већ и због тога што откривају да су неки локални владари на Леванту, са којима се Египћани имали преписку, имали хуритска имена. Отприлике у овај период спадају и текстови из Емара (Tel Meskene, Arnaud 1991). Али главни корпус хуритских књижевних радова (четрдесетак текстова) потиче из хетитске престонице Хатуше (Богаскеј). Наговештај распона, са којим морамо рачунати код широке распрострањености хуритске културе у то време, представља чињеница да су неки хетитски краљеви из периода Царства (с.1430/20 - с.1200) имали хуритска лична имена (Guterbock 1954). Снажан хуритски култни/верски утицај се такође може уочити од с.1300, па надаље: у великом светилишту на отвореном у Јазиликаји (недалеко од Хатуше, уп. стр. 234 - 235) водећи чланови великог пантеона, који су ту представљени, јесу хуритска божанства. Није познато зашто се то догодило - обично се тврди да су хуритски верски елементи ушли у хетитске дворске кругове кад се Хатушили III оженио Пудухепом из Кизувадне (у источној Киликији; Одбрана Хатушилијева, стр. 260-261). Како је то тачно требало да функционише, остаје нејасно; заиста, сумњиво је да ли сав хуритски утицај у Хатију треба датирати у време Хатушилија III. Тачно је, пак, да је Кизувадна (Киликија) била значајно хуритизована, иако је само недуго, и не баш чврсто, била део краљевине Митани. Из ових сведочанстава можемо извући закључак да је током периода с. 1500- с. 1200. дошло до великог пораста у присуству препознатљивих хуритских културних елемената. Политички, такође можемо запазити, премда не тако јасно како бисмо желели, постојање изразите, простране, моћне државе, Митани, коју донекле оправдано можемо назвати „хуритском“, њени владари су Хурити, своје поданике називају Хуритима понекад, користе хуритским језиком у препискама. Политички доминантан положај државе Митани вероватно објашњава уочљиву „хуритизацију“ Леванта и северне Месопотамије: хуритска култура је још један чинилац који треба додати већ многостраним и веома сложеним културама целог региона.

Сшари исшок

291

Треба забележити и још једну одлику: у првом миленијуму, краљевина Урарту (око језера Ван и даље на север) употребљавала је језик који има сличности са раним хуритским (поглавље 10a). Разни људи су стога тврдили (нпр. Diakonoff1972) да језик Урартуа представља непосредан развој раног хуритског, те да неке друштвено-културне елементе државе Митани можемо боље разумети кроз поређење са оним што знамо о каснијем периоду Урартуа. Међутим, иако су урарту и хуритски сродни утолико што оба припадају групи кавкаских језика, данас је сасвим јасно да су се та два језика развијала независно почев од трећег миленијума (Wilhelm 1982:5). Дакле, праволинијска веза међу њима је раскинута, па култура Урартуа не може послужити да осветли ни државу Митани ни Хурите. Можемо ли извући неке закључке о склоностима, пореклу и раној историји Хурита и развоју хуритске државе Митани? Северозападни Иран, северни Ирак, крајњи север Сирије и југоисточне области Турске сачињавали су њихову централну област насељавања у раном периоду (тј. у другој половини трећег миленијума); ништа не указује нато да се ово сгање касније променило, осим у смислу политичког развоја. Стога је, дакле, вероватно да су Хурити били културно-језичка група која се увек налазила између подножја брда и планина које се протежу дуж северне Месопотамије и сиријске равнице, простирући се лучно од истока Тигра (северно од Дијале) па до падина Тауруса, западно од Еуфрата (недалеко од Мараша). Након пада моћних држава и њихових савезништава (Ашур, Ешнуна, Мари, Алепо и Вавилон), које су владале Месопотамијом и Сиријом у периоду од с. 1850. до 1595. (поглавље 2), појавила се нова политичка сила у северној Месопотамији. Била је то краљевина Митани, чије су културне склоности, ако је судити по личним именима и језику, биле хуритске. Њено средиште се вероватно налазило у горњем речном сливу Кабура, али се њена политичка контрола коначно пружала све до Средоземља, на западу (Емар, Алепо и Алалах) и Ирака (Асирија и Арафа), на истоку. Ова слика се добро уклапа са још две чињенице: а) неки од најстаријих куритских култних центара налазили су се у северозападном Ирану и северној Месопотамији (Wilhelm 1982:69-77), и б) хуритски језик има свој препознатљив назив за реку Тигар. Другим речима, Хурити су, колико знамо, од предисторијских времена били повезани са овом облашћу - не морамо их замишљати као групу која се досељава из крајева даље на северу или истоку.

292

Амели Курш

Краљевина Мишани Исшоријски иреглед Шта знамо о великој краљевини Митани - моћној држави против које се борио Тутмес I [1507-1494, (1504-1491)] и која је спречила покушај Тутмеса 1Пда прошири територију [1490-1436, (1479-1425); уп. стр. 323-324?] Одговор је: поражавајуће мало. Њен настанак можемо датовати само условно; готово да и не постоје археолошка сведочанства из средишњих делова државе Митани; њене престонице, Вашукани и Таиде, нису пронађене. Лоза митанијских краљева постаје распознатљива на преласку из петнаестог у четрнаести век са краљем Шауштатаром; он се појављује на једној таблици из Нузија, заједно са нечим за шта се мислило да је династички печат који наводи његове претходнике (види Stein 1989 о проблемима датовања). Владари државе Митани, Кирта, Шутарна и Паршататар се, према овим сведочанствима, обично сматрају претходницима Шауштатара. Свима њима предак је Паратарна, који је био краљ државе Митани поменут на статуи Идримија из Алалаха (с. 1500, или 1480/1470; види табелу 19). Али све је то веома непрецизно: однос између краљева је непознат и не знамо да ли су сви они заправно владали државом Митани или не. Оно што, ипак, поуздано знамо јесте да је с. 1500, (или 1480/1470) Паратарна из државе Митани контролисао Алепо на западу. Јединствена и живописна Идримијева аутобиографија илуструје какву је контролу митанијски краљ проводио над потчињеним државама. Овај текст, срочен на лошем акадском и записан на статуи Идримија, пронађен је у рушевинама храма на локалитету Тел Атчана (древни Алалах; Smith 1949; Woolley 1953). Претпоставља се да датум кад је текст постављен на статуу припада времену самог Идримија. Али то је доведено у питање, а према новим тврдњама, текст је додат на статуу тек око три стотине година касније (Sasson 1981): Ја сам Идрими, син Илимилиме, слуге Тешуба (бога олује), Хепат (Тешубова дружбеница) и Шаушге (богиња налик Иштар), госпе од Алалаха, моје господарице. У Халабу (Алепо), у кући мојих отаца, догоди се злочин и ми побегосмо. Господари Емара беху потекли од сестре моје мајке, па се населисмо у Емару. Моја браћа, која беху старија од мене, такође су живели са мном. Али нико не разматраше ствари о којима сам ја размишљао - зато што мишљах у себи следеће:

Cuiapu u c u io k

293

„Онај који je у кући свога оца, он је велики син краљевића; али онај који је са народом Емара, он је роб.“ Узех свог коња, двоколице и штитоношу и кренух у пустињу. Нађох уточиште код Сутејаца (номада). Заједно са својим слугом проведох ноћ крај престола Закара. Следећег дана кренух и отидох у Канаан. У Канаану је Амија (вероватно јужно од Триполија, Либан). У Амији такође беше људи из Халаба, људи из земље Мукиша (земља којом је владао Алалах), људи из земље Нихи (недалеко од Апамеје на Оронту) и људи из земље Амаје (можда између Алепа и Апамеје). Они живљаху тамо. Кад ме видеше (и препознадоше) да сам ја син њиховог господара, они се скупише око мене. Тако ја постадох велик (и) примих моћ заповедника. Међу habiru-љ удима (види стр. 320), проведох седам година. Пуштао сам птице да лете, прегледао јагањце у потрази за знамењима. Седме године Тешуб се окрену према мени. Као исход тога, саградих бродове. Укрцах х-војника на бродове. Преко мора приђох земљи Мукишу и дохватих се копна подно планине Хази. Попех се. Кад моја земља чу за мене, стоку и овце доведоше ми. У једном дану земља Нихи, земља Амаје, земља Мукиша и Алалах, мој град, окренуше се према мени као један. Моја браћа дочуше (за ово) и дођоше к мени. Моја браћа и ја зарекосмо се на савезништво; ја ставих браћу своју под заштиту. Даље: Седам година је Паратарна, моћни краљ, краљ Хурита, био непријатељски настројен према мени. Седме године ја послах краљу Паратарни, краљу [ХурЈита, Анванду и казах му о напорима својих отаца: да су моји оци склопили савезништво, да су наши преци били прихватљиви краљевима Хурита и да су они изрекли моћне заклетве једни другима. Моћни краљ чу о напорима наших предака и узајамним заклетвама и уплаши се садржине заклетве. Због тога како беше срочена заклетва и због наших напора он прихвати мој поздравни поклон. Месеца Кинунуа ја ослободих многе крајеве. Тако повратих кућу ономе који беше у бекству. У свом племенитом уму, у својој верности, ја се заклех на пријатељство. Тако постадох краљ Алалаха. (Smith 1949; TUATI: 501-504) Овај упечатљиви опис пружа нам историју једног од синова краљевске куће из Алепа (Халаб - Идримијев отац је био Илимилима, краљ Алепа), који је био потчињен краљевима државе Митани, поткрај шеснаестог столећа. Територија Алепа обухватала је мање градове-државе Алалаха и део земље уз обалу којом је владала, Мукиш.

294

Амели Курш

Након неуспеле побуне, Идрими је са делом своје породице побегао у Емар (Тел Мескене) на Еуфрату, којим је владала породица његове мајке. Тамо је Идрими схватио да никад неће бити у прилици да влада. Стога је отишао да живи са осталим политичким избеглицама, хајдуцима и номадима. Тамо је прикупио велике снаге са којима је био у стању да заузме град. Кад је он (заједно са боговима) проценио да је сазрело време, искрцао се с мора у земљу Мукиш, која је била део његове предачке краљевине Алепа. Ту је добио народну подршку и помоћ своје породице из Емара. У догледно време, успео је да се приближи Паратарни, краљу државе Митани, који је признао његову власт на тој територији и уступио му контролу над њом. Тако је Идрими владао Алалахом као вазал митанијског краља. Он је свакако имао значајну независност у делању (уп. споразум између Алалаха и Пилије из Кизувадне, Wiseman 1953 бр. 3, и рат на хетитској територији који се помиње у његовом натпису), иако је био ограничен обавезама верности свом господару, коме је дуговао титулу краља Алалаха. Каснији материјал из Алалаха показује да је краљ државе Митани био тај који је одредио границе својих вазалних држава (Speiser 1929; Wiseman 1963 бр. 14). Од владавине Шауштатара (с. 1430/1420) па надаље, постоје поузданија сведочанства о историји државе Митани. Првенствени извор је споразум са Шативазом. То је хетитски „вазални споразум“ (уп. поглавље 5е) који је Шупилулиума [1370-1330-(1344-1322)] наметнуо Шативази1, митанијском краљевићу, након што су Хетити поразили државу Митани. Овим споразумом, Шативаза је постављен за хетитског вазалног краља над крњом државом Митани; другим речима, он је постао хетитски намесник краљевине својих предака, сада лишене својих ширих територија. Текст наводи део историје династичких сукоба у држави Митани, који су навели Шативазу да потражи уточиште у Хатуши; осврћући се на славна времена Шауштатара, он пружа неколико летимичних увида у историју државе Митани. Акадски текст две верзије споразума потиче из архивског преписа нађеног у хетитској престоници Хатуши (хетитска верзија је сачувана само у фрагментима, види СТН51 и 52): 1 Услед вишезначности многих знакова месопотамског клинописа, постоји бар три могућности за читање имена Шативаза, а све су их у разним приликама научниди износили као могућност: Куртиваза, Мативаза и Шативаза. У последње време, стручњаци хуритске лингвистике залажу се за читање Шативаза. Читаоци треба да знају да је иста особа она која се у књигама објављеним пре 1980-их назива Мативаза и Куртиваза.

295

Сшари u c u i o k

Табела 19. - Хронологија краљева државе Митани Егииаш

Мишани

Алепо (Алалах)

Ашур

Хаши

Хатушили I Муршили I

Ахмозе (1552-1527) Аменофис I (1527-1507)

Шара-ел

Хантили

Аба-ел

Зиданта

Тутмес I (1507-1494) Илимилима Тутмес II (1494-1490) Тутмес III (1490-1436)

Аменофис II (1438-1412) Тутмес IV (1412-1403) Аменофис III (1403-1364)

Паратарна (с. 1480?) Кирта Шутарна I Паршататар Шауштатар (Паратарна II?) Артатама I

Идрими

Никмепа

Тудхалија I АшурХатушили II -надин-ахе I

Шутарна II

Тудхалија II Арнуванда I

Арташумара Ашур-убалит Аменофис IV (= Ехнатон) (1364-1347) Тутанхамон (1345-1335)

Тушрата (+ Артатама II Шутарна III) Шативаза

Шупилулиума I

(Ова табела следи конвенционалну хронологију; све датуме треба снизити за око 10 година за „ниску“ хронологију, види Wilhelm 1982.)

[Овако] (говори) Шативаза, синТушрате, кра[ља земље] Митани: пре но што је [Ш]утарна, сина Артатаме [...] променио... земље Митани, Артатама, краљ, његов отац понашао се ружно. Па[лату ... кр]аљева као и богове он уништи, земљи Ашуру и земљи Алше (област Дијарбакира) он је покл[они]. Тушрата, краљ, мој отац, сагради палату, напуни је благом. Али Шутарна је уништи и она се сруши. И [...] краљева од сребра и злата, сре-

296

Лмели Курил

брне чиније из ризнице, он их разби, али оне [...] његовог оца и његове браће он ником не даде, већ се понизи пред Асирцем, слугом његова оца, који није платио данак, и даде му то благо на поклон. Овако (говори) Шативаза, син Тушрате, краља: врата од сребра и злата које Шауштатар, краљ, мој прадеда одНеше из земље А[шура] да би ојачао своју моћ, (која) постави у Вашукани на своју палату. [У...] Шутарна на своју срамотудаде (натраг) земљи Ашуру. Све остале ствари од сребра и злата он даде земљи Алше... [...]. А кућу краља земље Митани заједно с њеним добрима и имовином он уништи, прекри је земљом. Палату уништи и уклони куће хуритског народа. А племиће одведе у земљу Ашур и земљу Алше и предаде их. Они беху предати и набијени на колац у граду Таиде. (Овако) их он све уништи, народ хуритски. Али Аки-Тешуб побеже пред њим, он оде у земљу Кардунијаш (Вавилон). 200 двоколица побеже са њим. Али краљ земље Кардунијаша узе тих 200 двоколица и њихова добра од Аки-Тешуба и задржа их за себе. И он гоњаше Аки-Тешуба са својим marijaпи (ратницима), покуша да га убије. А покуша да убије и мене, Шативазу, сина Тушрате, краља, али ја побегох од његове руке. [П]ред боговима сунца, Шупилулиуме, Великог краља, краља земље Хати, јунака, миљеника Тешубовог, ја мољах, дуж стазе без [...]... они ме поведоше. Богови краља земље Хати и богови краља земље Митани, допустише ми да досегнем сунце [Шупилу]лиума, Велики краљ, краљ земље Хати, јунак, миљеник Тешубов. [А на ре]ци Марашантији (Халис) ја падох пред ноге сунца Шупилулиуме, Великог краља, краља земље Хати, миљеника Тешубовог. [Велики краљ] ме ухвати својом [рук]ом и беше задовољан мноме. И упита ме за прилике у земљи Митани, и [кад o h ] чу [... o] земљи Митани, Велики краљ, јунак, овако рече: „Кад победим Шутарну и земљу Митани, нећу те покорити. Узећу те себи као сина, доћи ћу [теби] у по[моћ], допустићу ти да седиш на трону свог оца.“ И сунце Шупилулиума, Велики краљ, краљ земље Хати, јунак, ми[љеник] Тешубов, богови га знају. Реч која излази из његових уста, не може се опозвати. (текст се наставља са појединостима договора око Шативазиног повратка у Митани, заклетвама и клетвама) (СТН 52; Weidner 1923 бр. 2) Из споразума можемо извући чињеницу да је Шауштатар (Шативазин прадеда или чукундеда, види Kammenhuber 1968:64) освојио град Ашур, скинуо сребрна и златна врата са храма у Ашуру као плен и од-

Cuiapu исшок

297

нео их у Вашукани; овај догађај се јамачно може датовати у време после мисије Ашур-надин-ахеа I у којој честита египатском краљу Аменофису II (1438-1412, (1425-1398); уп. поглавље 76). Тако се Шауштатар појављује као важна фигура, која је проширила моћ државе Митани: јасно је изван сваке сумње да је током његове владавине Ашур био освајањем прикључен политичкој структури државе Митани. Шаупггатарову контролу над Нузијем и Алалахом потврђују текстови са оба локалитета (Pfeiffer 1923 бр. 1; Wiseman 1953 бр. 13,14). Он је, такође, мада привремено, имао превласт над Угаритом на северној сиријској обали и Кизувадном у североисточној Киликији (Wilhelm 1982:37). Писма из Амарне у Египту откривају нешто више. Тринаест писама у архивама (ЕА 17-29)2 краљ Тушрата послао је Аменофису III [1403-1364, (1390-1352)], Тији (главној жени Аменофиса III) и Ехнатону [Аменофис IV, 1364-1347, (1352-1336)]. Нека су веома дуга, нарочито (али не искључиво) текстови који набрајају мираз послат уз Тушратину кћи Тадухепу, која се удала за Аменофиса III. Једно од њих је тешко писмо на хуритском (ЕА 24), које је научнике и упозорило на постојање овог језика (види стр. 283). Писма често помињу раније односе између две државе. Први пријатељски контакти вероватно су успостављени у доба Тутмеса IV из Египта [1412-1403, (1398-1390)] и Артатаме I из државе Митани, Тушратиним дедом кад се Египту журило да учврсти територије на Леванту које беху запосели велики фараони освајачи (Тутмес I и III, Аменофис II, види поглавље 46) и стога је морао да постигне споразум са државом Митани, својим сада већ неспорним, највећим и јединим непосредним суседом у региону. Преговори о пријатељству и савезништву, потврђени браком Тушратине тетке и Тутмеса IV, вероватно су потрајали веома дуго, иако треба с резервом узети Тушратину изјаву да је египатски краљ морао седам пута да моли пре но што је митанијска принцеза са миразом послата у Египат; друга могућност је да то представља конвенцију за непрестано: Кад [...], отац Нимуреја (Аменофис III), писао Артатами, мом деди, он је тражио ћерку [мог деде, сестру] мог оца. Он је писао 5,6 пута, али овај је не даде. Кад је писао мом деди по седми пут, тек онда притисак беше толики да је он даде (њему). Кад је Ни2 Учињен је покушај 1970-тих да се сузе могућности око локалитета краљевског центра државе Митани, Вашуканија, тако што су писма из Амарне, које је писао митанијски краљ, подвргнута анализи глине, под претпоставком да су и писана у Вашуканију. Метод има неке непрецизности, али је показао да се сад веома фрагментарна таблица ЕА 18 користила другачијом глином од осталих митанијских писама; на основу тога, Добел et al. 1977. су изнели претпоставку да она није део преписке између државе Митани и Египта.

298

Амели Курш

муреја, твој отац, [пис]ао Шут[арни], мом оцу, и тражио ћерку мог оца, моју сестру, он је пи[сао] 3 пута, 4 пута, али [овај] не [да]де њу. Тек кад је писао 5,6 пута, притисак беше такав да он д[ад]е [њу] њему. Ка[да] Нимуреја, т[вој] [от]ац написа мени и затражи моју ћерку, ја ни[сам] рекао н[е]. Већ првог пута рекох његовом гласнику: „Наравно да ћу је дати“ (тј. веровали су један другом). (ЕА29) Тушрата у свом писму (упућеном Ехнатону) наглашава да док је његовог деду требало молити шест пута пре но што се сагласио са браком, а његовог оца пет до шест пута, он (тј. Тушрата) се одмах сагласио да своју ћерку да као невесту Аменофису III - толико је његово пријатељство према египатском краљу. Други знак пријатељских односа између две државе је статуа богиње Шаушге из Ниниве, коју је Шутарна II (савременик Аменофиса III) послао у Египат. То је био свечан чин, представљен (по обичају) као путовање које је сама богиња желела да предузме како нам казује Тушрата: Овако (говори) Шаушга из Ниниве, господарица земаља: „Ја желим да одем у Египат, земљу коју волим, а онда да се вратим." Сад, с обзиром на то, ја је шаљем теби и она је кренула. У време мога оца... оде у ову земљу, и као пре, она остаде тамо и би поштована; сада нека је мој брат поштује десет пута више него раније. Нека је мој брат поштује. На њену жељу, нека јој допусти да оде како би се могла вратити. Нека нас Шаушга, господарица небеса, заштити, мог брата и мене, за 100000 година и нека нам наша господарица подари велику радост и да се опходимо као пријатељи. (ЕА 23) Статуа Шаушге (хуритски облик акадске Иштар) могла је бити послата да помогне у излечењу остарелог, оболелог Аменофиса III (Wegner 1981:65) - упоредиво са начином на који су краљеви један другом слали лекаре (уп. поглавље 7а). Али, у наведеном одломку нема доказа за то, а чини се вероватнијим да је Шаушга била послата у вези са прославом венчања митанијске принцезе и египатског краља. Тушрата неколико пута изражава жељу у својим писмима, која се тичу предстојећег венчања његове кћери Тадухепе и Аменофиса III, да ће је Шаушга учинити привлачном у очима египатског владара:

Сшари исшок

299

Нека Шаушга, моја господарица, господарица свих земаља и мога брата, и Амон, бог мога брата, учине њу самом сликом жеља мога брата. (ЕА19-21) Чињеница, да су владари државе Митани били у могућности да пошаљу статуу Шаушге (Ипггар) из Ниниве у Египат, тумачила се као потврда њихове сталне контроле (од Шауштатара па надаље) над Асиријом, али то није неминован закључак. Подједнако је вероватно да је овај облик богиње био нарочито поштован међу Митанцима, а да је култна статуа послата у Египат дошла из свог храма у престоници државе Митани, Вашуканију (Kiihne 1973a: 37, н. 176). Постоји, заправо, мноштво доказа да је држава Митани у то време имала контролу над Асиријом. Митанијска писма из Амарне, споразум са Шативазом и асирска сведочанства (види поглавље 76) указују на озбиљне проблеме који су опседали краљевину Митани почев од владавине Тушрате, а који су довели до опадања њене моћи и, најзад, до поделе њене територије између Асирије и Хетита. Сведочанства се састоје само из кратких алузија, које наводе на разне реконструкције. Једна од могућих гласи овако: сина Шутарне II и наследника престола, Арташумару, убио је извесни UD-hi,3вероватно нечлан краљевске породице. Након убиства, UD-hi је поставио Шутарниног млађег сина, Тушрату (тада вероватно још дете), као марионетског краља. Тај догађај је бацио сенку на дипломатске односе између државе Митани и Египта. Тек кад је Тушрата успео да погуби UD-хија и његове присталице, односи су се поправили. Као знак поновне добре воље према Египту, Тушрата је египатском краљу послао део плена узетог од Хетита, након њиховог неуспелог напада на државу Митани (ЕА17; види стр. 253). Али убиство је указало на пукотине у држави Митани, а Тушратин долазак на престо нису прихватили сви. Супарничка група у држави Митани подржала је претензије на престо Артатаме (II), који је био довољно поуздан кандидат за хетитског краља (за кога је држава Митани стално била претња) да са њим закључи споразум (Weidner 1923 бр. 1 / 2 (увод). Артатама (II) је могао контролисати отцепљене делове царства Митани (Goetze 1957), на североистоку, иако друга претпоставка вели да је он био само претендент Знаци којима је писано ово име су UD са хуритским суфиксом Данас није познато како треба изговарати UD и сгога је усвојен помало незграпан метод да се преноси само назив знака (,UD’); писање верзалним словима указује на неизвесносг.

300

Амели Курш

чије су амбиције брижљиво подржавали Хетити (Kiihne 1973a: 19, н. 82). Један од разлога за претпоставку да је Артатама II, заиста, имао свој центар моћи и источном делу државе Митани, јесте и то што је његов син, Шутарна (III) изгледа тамо био стациониран касније кад су територијом господарили Асирци (види поглавље 76). Победе у северној Сирији, које је извојевао велики хетитски краљ, Шупилулиума I, и којима је одвојио све територије које су тамо контролисали Митанци, као и његова похара Вашуканија, довели су до постепеног распада државе Митани: срећа Артатаме II се изгледа на тренутак поправила, али његова територија је брзо пала у асирске руке, Тушрату је убио његов син, а у том периоду анархије, Шативаза, други Тушратин син, побегао је на хетитски двор да потражи заштиту. Шупилулиума I, користећи тај хаос, одлучио је да напусти свог претходног савезника, оженио Шативазу једном од својих кћери и поставио га као вазалног краља у западном остатку државе Митани, подређене хетитском владару Кархемиша (сину Шупилулиуме I). Тако смањена држава Митани сада је представљала делотворну источну тампон-зону (привремено), насупрот све снажнијој моћи Асирије.

Природа усшројсшва државе Мишани Можемо ли установити још нешто о митанијској држави осим овог веома незадовољавајућег историјског прегледа? Краљевство Митани између с. 1500/1480. и 1350/1340. обухватало је: Алалах (Мукиш), Алепо, Емар (Аштата), Таиде (вероватно у западном сливу реке Кабура), Алше (околина Дијарбакира), Асирију (тј. северни Ирак, можда само накратко) и Арафу (област Киркука). Кизивадна је такође спадала у сферу политичког утицаја државе Митани за владавине Шауштатара, као и Угарит, иако је питање да ли је ова контрола била подједнако снажна као она коју је држава Митани имала, рецимо, над Алалахом, осим тога, она је кратко трајала. Територије, које су сачињавале државу Митани (и за које имамо сведочанства), биле су изгледа обухваћене споразумима као вазалне државе под влашћу локалних владара. Оне, стога, пружају веома мало информација о институционалним одликама централне организације државе Митани - све што можемо наслутити из овог материјала јесте њена политика према потчињеним државама: поданицима се допуштала извесна ширина у регулисању пограничних сукоба са непосредним су-

Сшари исшок

301

седима, самостално и без обраћања митанијском краљу, сваки покрет изван тако ограниченог локалног оквира морао је бити пријављен врховном господару у Вашуканију. Пошто су сведочанства тако оскудна, претпостављало се и да је Митани заправо била нека врста федерације, можда са веома лабавом структуром. У прилог овом гледишту, научници су истицали једну од титула краља државе Митани: Краљ хуритске војске/ратника; то би, тврди се, могло одражавати чињеницу да је краљ државе Митани, пре свега, деловао као ратни вођа трупа које су слале државе чланице савеза, чија је обавеза била да обезбеђују војнике, тј. да је он био феудални врховни господар. Три одлике су наведене у прилог овом виђењу и представљене као типичне за Хурите, нарочито државу Митани. Прво, имена митанијских краљева чине се индо-иранским, па се стога тврдило да је владајућа група у држави Митани била индо-иранска елита ратничке аристократије која је владала хуритским поданичним становништвом. (Имплицитно поређење и модел би овде била владавина Нормана у Енглеској.) То поткрепљује друга чињеница да су у дугој листи богова на крају споразума са Шативазом, наведена и четири божанства позната из много каснијег ведског пантеона: Варуна, Индра, Митра и Нашатија. Треће, сматра се да претпоставку о освајачкој ратничкој аристократији даље потврђује чињеница да у овом периоду, нарочито у вези са државом Митани, налазимо јамачно индо-ирански израз marijanu/i (за који неки мисле да значи племенит). То описује очигледно искључиву групу бораца на двоколицама који су поседовали коње и двоколице и држали земљу коју им није било допуштено да продају. Такође, верује се да један текст из Богаскеја успоставља коначну везу између власника коња и двоколица, с једне, и индо-иранске ратничке аристократије, с друге стране. Поменути текст износи појединости обуке коња и делом је написан на једном од раних индо-иранских језика (Kammenhuber 1961; види такође, Laroche 1979). Али сви ови аргументи се морају изменити, јер их је истраживање у последњих двадесет пет година озбиљно подрило. Најпре, доведена је у питање индо-иранска природа митанијских краљевских имена (Kammenhuber 1968), па је данас њихова језичка класификација неизвесна. Даље, краљеви државе Митани су изгледа имали хуритска лична имена, док су индо-иранска била само званична имена притежалаца престола и нису одражавала етничку припадност владара. Најзад, имена су претрпела тако снажан хуритски утицај да, чак и ако би се испоставило да су индо-иранска, то не би могло представљати кључни елемент језика државе Митани. Међутим, уколико су индо-иранска, сама чињеница да су то имена притежалаца престола,

302

Ажли Курш

казује нешто о појму краљевске функције и о томе шта се од ње очекивало. Чак и ако нису, имена су особена, пгго указује на посебан елемент у династији. Али неизвесности су многе. Затим, само четити божанства, од преко стотину наведених у споразуму са Шативазом, могу се упоредити са ведским божанствима; поврх тога, она су исписана на самом крају, што наговештава да су била минорна, божанства од малог значаја. Могуће је тврдити да су у неком тренутку, можда, постојале везе са Индо-Иранцима, вероватно у области северозападног Ирана где су се Хурити и налазили у раном периоду (Diakonoff 1972). Али, ако су те везе уродиле неким индо-иранским утицајем на друштво државе Митани, то је чинило сасвим мали елемент у краљевству тек око четрнаестог века. Кад је реч о marijanu/i, данас изгледа извесно да је то, лингвистички, хуритска реч (не индо-иранска). Такође, чини се да, ако се од marijanu-л очекивало да се сами брину о својим коњима и двоколицама, у неким приликама (нпр. у рату) они су такође могли добити од државе следовање за себе и своје коње, а додељивани су им и плацеви земље. Такође, треба имати на уму да се у Алалаху неко могао звати marijanu и без поседовања двоколица, или га је краљ могао произвести у marijanu. То показује да није реч о искључивој групи, да је краљ могао регрутовати људе да постану marijanu, који су чинили двоколичарски пук у војсци, те да су они умногоме зависили од краља. Такође је значајно што веома сродне групе налазимо у свим великим државама Блиског истока у то доба: хетитској Анадолији, каситском Вавилону, Египту, па и у мањим државама Леванта. Стога је marijanu изгледа био само начин да се опишу припадници обучене и искусне јединице двоколица у војскама овог периода; за нас је тешко да установимо каква се стварност крије иза тог израза, али сматрати marijanu за искључиву касту ратника није оправдано. Они су били стручњаци у неким новим вештинама које су давале бољу контролу над коњима како би се могли упрегнути и успешно увежбати за двоколице. Они су могли бити активни на Блиском истоку и много пре но што се појављују у текстовима (који су случајно преживели). Текстови из Богаскеја о обуци коња само донекле користе елементе индо-иранског језика (Kammenhuber 1961). Изрази, који се могу анализирати, спадају у техничке, а могуће је да су потекли из северозападног Ирана, са којим су Хурити извесно били повезани (Diakonoff 1972). Ако из текстова изведемо закључак да су они били Индо-Иранци на Старом истоку тог доба, онда су јамачно били шталски момци и тренери коња, али не чланови владајуће елите - ни државу Митани ни Хурите није водила индо-аријска аристократија. Нити су Ху-

Сшари исшок

303

рити (а некмо ли њихови евентуални Индо-Аријски вођи) увели коња, сложени лик или двоколице са коњском запрегом (који се обилато користе почев од шеснаестог века) на Блиски исток. Њихова употреба је свакако постајала све значајнија, унапређујући нарочите војне технике и оружја која се беху појавила стотинама година раније, а које су добиле на важности успостављањем великих, агресивних држава током шеснаестог столећа (Моореи 1986).

Друшшво Најтеже је питање митанијског или хуритског друштва и културе. Могуће је назрети обрисе друштвене структуре Арафе из веома богатих архива текстова из Нузија (као и оних из оближњег Киркука и Куруханија), који су темељно проучени (Досцх 1993). Ова мал а краљевина обухватала је неколико градова, од којих су неки били утврђени и имали палате. У самом Нузију палата је заузимала око половине града озиданог бедемом. Краљ се изгледа са пратњом кретао по разним центрима; имања краљица, која су обухватала читава села, имала су своју управу; палата је имала обимну производњу тканина, чију су радну снагу чинили робови и женска служинчад у палати (Цассин 1974; Заццагнини 1979). Палата је вероватно имала монопол на увоз метала (Заццагнини 1977) и организовала мануфактуру крајњих металних производа, али није играла превасходну улогу у пољопривредној производњи. Земља је поседована по основу каљевских поклона и, по закону, није се могла продати, премда се могла наследити. Као исход тога, постојао је систем лажних усвојења, увелико потврђен у материјалу из Нузија, којим су се појединци усвајали тако што су својим очевима давали велике поклоне који су заправо представљали купопродајну цену. Неки људи су на тај начин постајали велики земљопоседници: нпр. Техип-тила, чије архиве показују да је имао оргоман број очева који су заправо били његови станари, који плаћају боравак (Цассин 1938; Мавдман 1976; Њипхепм 1982:66; Досцх 1987). Пракса погодбе је такође потврђена у архивама из Нузија, којом би појединац бивао унајмљен да служи породицу на одређено време после чега је бивао слободан; заузврат, породица унајмљеног добијала је нека средства, попут житарица или сребра (Њцкшр 1973). Архиве из Нузија осветљавају и неке одлике породичне структуре, нарочито постојање левиратског брака (Цассин 1969), систем невестинске имовине и мираза (Гросз 1983), као и званично усвајање женског детета као сина од стране оца, у недостатку муппсог потомства

304

Амели Курш

(Grosz 1987; 1989). У том својству оне су могле правно деловати као мушке главе породице; уговарале су своје бракове; бринуле се за домаће богове који су симболизовали идентитет породице; мужеви су им долазили да живе у њиховим домовима. Материјал за такву друштвену и економску анализу из Нузија изванредно је богат, а посебно је привукао проучаваоце раног израелитског друштва због низа упечатљивих аналогија (види Morrison 1983. за преглед). Али треба имати на уму да Нузи представља слику само ове области - архиве из Алалаха IV, на западном крају краљевине Митани, откривају другачији друштвени образац (Wilhelm 1982:61). Поврх тога, и текстови из Нузија и они из Алалаха су на акадском, не на хуритском; чак и број хуритских текстова из Емара (који потичу из периода након пропасти државе Митани) веома је мали и махом се бави знамењима (Laroche 1982). Стога нам је немогуће да из тог материјала изведемо шири закључак о централној држави Митани и њеном друштву. Установе и друштво државе Митани тако нам и даље измиче: њена величина, тачни локалитети великих краљевских градова (Вашукани, Таиде), њена политичка структура, краљевска функција у држави Митани једноставно нису познати, нити их данас можемо докучити. Ипак, има наде: ископавања Британског археолошког факултета (British School of Archaeology) у Ираку на локалитету Тел Брак (горњи Кабур) открила су материјал из периода митанијске контроле, укључујући и део јавне зграде (палате), па је изнета условна претпоставка да би Тел Брак, с обзиром на локацију, могао бити кандидат за важно седиште државе Митани -Таиде (Oates 1985; иако треба имати у виду и могућност да је Тел Брак = Навар, стр. 285). Више материјала из овог периода пронађено је недавно у Браку, укључујући и једно (веома фрагментарно) хуритско писмо (Wilhelm 1991). Хуритски пантеон, чији су неки чланови, попут бога олује Тешуба, његове дружбенице Хепат, бога сунца Шимигија и велике богиње Шаушге поменути у Тушратиним писмима, превасходно је познат из нешто каснијег материјала из Богаскеја, хетитске престонице и његове околине. Појединости о култу и веровању су непознати, осим неколико обреда (Haas and Thiel 1978; Haas and Wilhelm 1974; Haas and Wegner 1988) и неколико величанствених епова на хуритском (Кумарби циклус и Песма Уликумија (Giiterbock 1946; 1951/1952), који су нам знани из хуритске престонице Хатуше и постојали су у хетитским верзијама. За мит о Кумарбију је пре четрдесетак година закључено да има структуралне и појмовне везе са Хесиодовом много каснијом поемом Теогонијом (Guterbock 1948). Уметност и архитектура су безмало сасвим непознати (Hrouda 1985; Muscarella 1988 [ОМ]), иако је

305

Сшари u c u io k

фино дворско посуђе (посуђе из Нузија) пронађено на неколико локалитета широм територије на којој се налазила држава Митани (Barrelet 1977; Stein 1984); тврдило се чак да постоји могућност да се нека врста порцелана и производила (Fritz-Mimche 1984). Ипак, краљеви државе Митани су располагали огромним ресурсима и вештим занатлијама, као што показује бескрајно дуга и подробна листа драгоцености које су послате са митанијском принцезом Тудхепом у Египат. Почетак једног таквог пописа дочарава нам како је то изгледало: четири изврсна коња који трче (брзо), једна двоколице, њихови tulemus, кајаса, оплата, све од злата, 320 шекела злата употребљено је за њих, један бич од pišaiš-a опточен златом; његов parattitinu (је) од правог hulalu-камена; печат од правог /ш/д/и-камена уграђен је у њега, 5 шекела злата употребљено је за њ, два ša bUri, прекривених златом, 6 шекела злата и 4 шекела сребра употребљено је за њих, два uhatati (у кожи), прекривених златом и сребром; средиште начињено од лапис лазулија, 10 шекела злата и 20 шекела сребра употребљени су за њих, (и тако даље, још 229 редова, укључујући сложене чиније, накит, ципеле, одећу, мирисе, један цео оклоп и оружје). (ЕА 22)

66 УГАРИТ Видиш, нема тог седишта градоначелника који се може упоредити са Тиром. Он је налик на седиште у Угариту. Изванредно су велика тамошња богатства. (ЕА 89) Тако је писао Риб-Хада, краљевић Библоса и поданик Египта, египатском краљу Ехнатону [1364-1345, (1352-1336)]. Како би скренуо фараонову пажњу на моћ суседног владара Тира и упозорио га на његове амбиције, он је богатство и сјај Тира упоредио са Угаритом, који се налазио изван египатског царства и у то време вероватно био независтан. Један од египатскох краљева, Аменофис III [1403-1364, (1390-1352)], можда је имао и угаритску принцезу међу својим многобројним женама (ЕА1:39). Угарит, данас Рас Шамра на сиријској обали, била је донедавно једина од малих градова-држава ове области где су пронађене обимне и разноврсне архиве. Текстови веома подробно

306

Амели Kypui

осветљавају историју, друштво и културу кананске државе у периоду од с. 1400. до мало после 1200. У то време моћ државе Митани је опадала после низа хетитских напада. Шупилулиума I [1370-1330, (1344-1322)] растућем хетитском краљевству коначно је припојио све територије у северној Сирији чак до Дамаска (поглавље 5д). Сам Угарит је у том тренутку пао под хетитску контролу, па његове архиве, такође, бацају светло на то како је функционисала хетитска превласт у једној области. Архиве су из каснијег периода од таблица из Алалаха IV (позни петнаести век), па тако помажу да испунимо празнину у историји северне Сирије између с. 1400. и 1200. Случајно откриће засвођене гробнице од клесаног камена скренуло је пажњу француских археолога на локалитет Рас Шамре и његову луку у Минет ел-Беиди. Како су ископавања напредовала, пронађена је и велика камена палата, на површини мало већој од 1 ha (2, 5 јутра). Она је била смештена усред напредног и великог града, дуж чијих су се улица налазиле двоспратне куће, вероватно груписане у занатске четврти, над којима се уздизао акропољ са два храма посвећена боговима које познајемо из Старог завета: Баалу и Дагану. У пространој палати, с њеним многобројним двориштима, ходницима са стубовима, улазним капијама са стубовима и негованом баштом, пронађено је мноштво таблица које покривају скоро све аспекте живота у Угариту од четрнаестог до дванаестог столећа. Архиве су такође пронађене у другим зградама (van Soldt 1991). Ископавања су разјаснила да је Угарит постоја већ у неолитском периоду, а да је почетком трећег миленијума био велик град (види уопштено SDB s.v. Рас Шамура). Део његове територије наставио је да буде трговачки центар све до трећег столећа кад су га изгледа засениле Селеукија у Пијерији и Лаодикеја на мору (Stucky 1983; налази се на око 11 km од данашње Латакије).

Краљевсшво Угариша Територијално пространство које је обухватала краљевина Угарит (за разлику од града) није сасвим познато. Она је имала превласт дуж обале од Ма’хадуа (Минет ел-Беида) до друге луке, Шуксија (Тел Сукас) где је пронађена једна угаритска таблица. Колико се дубоко простирала у дубину копна, није толико јасно; процене се изводе из онога што је поменуто у споразумима. Могла је досезати све до Оронта, можда чак и даље на североисток; суседне државе су биле Мукиш на северу, Нухаше на истоку и Амуру на југу. Она је такође контро-

Сшари исшок

307

лисала две мање државе, Шијану и још једну чије је име, на жалост, изгубљено. Од 1975, локалитет Рас Ибн Хани, смештен на око 5 km југозападно од Угарита, постао је средиште ископавања, а пронађене су две палате смештене у утврђени град са правоугаоним распоредом улица. Неколико таблица, укључујући и више њих на угаритском, потврђују да је то био још један угаритски центар. Древно име Рас Ибн Ханија било је Б ’ир. Присуство две палате (од којих једна припада краљици Угарита), положај на делу копна истуреном у море и плански изглед града наговештавају да је он био грађен као краљевско средиште, можда као летња резиденција (Bordreuil 1981). Угаритски предео био је прошаран селима и градићима: пољопривредом, главном производном граном Угарита (као и већине преиндустријских држава) бавила се већина становништва (Heltzer 1976; 1982). Осим краља и његових високих званичника и сасвим малог броја робова, становништво су чинили слободни грађани. Неки од њих, названи краљевим људима, добијали су земљу на поклон од краља, као накнаду за услуге пружене држави (нпр. оружари, хватачи птица, грнчари), док су остали узгајали своје усеве. Погрешно је мислити, као што се некад чинило, да су краљеви људи били на неки начин богатији или привилеговани у односу на сељаке. Данас је убедљиво показано да су постојале огромне разлике у богатству у оквиру обе групе, а да класификација само именује одакле су добили земљу (па стога и њихов економски однос према централној власти) и ништа друго. Поклањајући земљу неким људима у замену за њихове услуге, двор је био у стању да задовољи своје потребе (храну, оружје, намештај, итд.). Било је сасвим могуће срести успешног сељака и сиромашног краљевог човека (Vargyas 1988). У општим цртама, друштвено-економски образац Угарита мало се разликовао од обрасца у другим њему савременим државама. Осим основних намирница (житарице, вино, маслине), Угарит је производио и вишкове; низови амфора у лучким складиштима упућују на производњу маслиновог уља у количинама за трговину; вино и со такође су се јамачно извозили. Угарит се беше специјализовао и у занатству: производила се фина, пурпурно бојена памучна и вунена одећа (боја се добијала из љускара званог волак), као и бале тканине у великим количинама; њих су нарочито тражили Хетити као већи део данка захтеваног од Угарита (види стр. 308). Хетитски споразум са Угаритом, такође, показује да се за Угарит сматрало да може прикупити велике количине злата и сребра, како у полугама, тако и у форми посуда израђених од драгоцених метала. Неки од величанствених металних предмета, попут раскошно изрезбарене златне чиније и из-

308

Амели Курш

ванредне гвоздене секире са златно протканим бронзаним рубом (Strommenger and Himmer 1965 [OM] плс. 176, XXXIII, XXXIV), нађених у Угариту, наговештавају степен занатске вештине. Резбарење слоноваче и инкрустација били су вероватно још једна вештина којом се краљ Угарита могао користити. Шуме у тој области обезбеђивале су дрво за производњу финог намештаја и луксузних предмета, као и за градњу - смрека, шимшир и бор су поуздано коришћени и били локално доступни. Трговци су група која се веома истиче у угаритским архивама. Текстови откривају да у трговину нису били укључени само грађани Угарита, већ су и пословни људи из других крајева били смештени у држави: трговци из Уре v хетитској Киликији (Beal 1992), на пример, сачињавали су малу али утицајну трговачку заједницу; трговци из Алашије (на Кипру) такође су деловали у Угариту. Присуство минојског и микенског посуђа у Угариту наговештава да су и егејски трговци овде били активни, премда се из овог материјала не може тачно проценити природа и интензитет егејских трговачких веза, а они нису издвојени као група у угаритским текстовима (за егејске трговачне везе, види Morris 1992). Угарит је имао повољан положај за вођење највећег дела северносиријске трговине са Кипром и даље на запад, као и са Киликијом и областима на северу. Такође је био повезан путевима са Кархемишем и Емаром на Еуфрату и контролисао део пута ка северу кроз Мукиш до средње Анадолије. Најважнија позната улога, коју је Угарит на трговачком плану имао у то време, била је да служи као складиште за велике количине житарица које су из северне Сирије одвожене на хетитски двор (Klengel 1965-70II; Heltzer 1978). С обзиром на обимну документацију, текстуалну и археолошку, веома је примамљиво преувеличавати трговачко богатство и улогу Угарита. Али он је био само једна од многих сличних држава расутих по Леванту, дуж обале и дубље у копну (за Емар, види поглавље 6ц); научници случајно знају више о њему због обиља писаног материјала, али Угарит није био јединствен - био је један од многих, премда вероватно међу најзначајнијим и најнапреднијим. Његове обимне архиве показују да је становништво, на основу сведочанстава о личним именима, било састављено махом од Кананаца и Хурита. Међународне везе овог града-државе потврђују и текстови писани на неколико страних језика: акадски, дипломатски језик тог доба, предмети исписани египатским хијероглифима, нешто хетитских и хуритских и мали број кипро-минојских текстова. Али најважније (и најзанимљивије) јесте постојање и широка употреба локалног алфабетског писма - досад најранијег који је потпуно познато (Gordon 1971:114-124; Healey 1990:

Cuiapu исишк

309

16-26). Писмо бележи локални облик западносемитског језика, који се обично назива „кананским“ (о проблему ове једноставне класификације, види Millard 1973). Из ситних остатака на другим локалитетима (Healey 1990: 22-23) сада је готово сасвим извесно да је већина области на Леванту користила се неким врстама алфабетских писама у периоду почев од с. 1600, и касније. Оно што је необично код угаритског алфабета јесте да се користио знацима клинастог облика, наоко сличне клинопису, који су се писаљком урезивали у глину. Због тога што се за бележење текстова угаритским хшсмом користила глина, а не коже, дрво или папирус, тексгови су на срећу сачувани и пружају драгоцен увид у живот кананског града. Административни, правни и економски текстови чине већину докумената; али постоји, такође, велики корпус књижевног материјала који има упадљиве сродности са неким песничким текстовима које налазимо касније у Старом завету. На пример: „Моћни Баал је мртав, Нестаде краљевић, Господар Земље“ Доброчинитељ Ел, благонаклон, Сиђе са свог трона, седе на подножну клупу, Са подножне клупе седе на земљу. Главу своју прекри сламом жаљења, Посу теме своје прашином. Одену се само у тканицу. Одра кожу своју каменом, Шкриљац (узе) и њим се трљаше, Почупа образе своје и браду, Искида мишице своје, Изора груди (своје) као башту, Попут долине изора тело своје. Он подиже глас и завика: „Баал је мртав! Шта са људима? Даганов Син! Шта са мноштвом?“ (5(67)6.8-24; прев. Роре 1981: 164) Књижевност и угаритски обредни текстови откривају религију и обредне обичаје Леванта, раније познате само из старозаветних расправа које их нападају и изобличују (Caquot et al. 1974; 1989; Yon 1990). Нарочито занимљив текст (откривен тек недавно) односи се на церемонијални оброк, који је поводом погреба Никмадуа III уприличио његов син Амурапи II, (с. 1210/1200?; види табелу 20), а на који се позивају преци династије кроз ову инвокацију:

310

Амели Курш

Документ о жртвеном оброку за сени (тј. покојнике): Ви (људи) треба да позовете Рапи’у ('исцелитеље, израз за покојне претке) из Доњ[ег света], сазваћете скупштину Ди[дануа] (име претка династије) (Жене) позовите УЈ1КН, Рапи’у, позовите ТРМН, Рапи’у, позовите СДН и РДН, позовите бика JIJIMH! (Мушкарци и жене) позваће Рапи’у из Доњег света, сазваће скупштину Дидануа! (Жене) позовите Амиштамру (III), краља! О, престо Никмадуа ја ћу оплакивати! Треба оплакати подножну клупу краљеву пре тога оплакати сто краљев и прогутати сузе за њ сви они, у свој целини! Загрејте се, сунце, да, загрејте се, у великој светлости над нама, сунцу, зовите: ’Иза твог господара, о, престоље, иза твог господара сиђи у доњи свет, спусти се у доњи свет и лези дубоко у прашину! УимеСДНиРДН! У име бика JIJIMH! У име древног Рапи’у! У име Амиштамруа, краља! У име -авај! - Никмадуа, краља! Жртвујте једном! Жртвујте двапут! Жртвујте трипут! Жртвујте четири пута! Жртвујте пет пута! Жртвујте шест пута! Жртвујте седам пута! Принесите птицу! Добробит, добробит за ’Амурапија, и добробит за његову породицу! Добробит за Шарели (краљица или краљица мајка), добробит за њену породицу! Добробит за Угарит, добробит за његове капије! (KTU 1.161; Р. Bordreuil and D. Pardee Syria 59 (1982): 121-128; TUATII: 332-333)

Сшари исшок

311

Полишичка исшорија Угариша Угаритска лисга краљева је пронађена (RS 24.257 рев.; KTU 1.113; Kitchen 1977; Pardee 1988:165-178), али је само делимично очувана, а краљевска имена, која су преостала, изгледа припадају ранијим краљевима Угарита, којима су приношене жртве и који су призивани као део предачких краљевских свечаности (као наведени погребни оброк). То значи да ниједан краљ, који је владао Угаритом у време када су архиве доступне, није наведен у овом тексту, па се лоза историјски познатих владара мора реконструисати из докумената. Први потврђени владар је Амиштамру (I), иако је он познат само из докумената изван Угарита: једно писмо из Амарне (ЕА 45) је он написао, вероватно, Аменофису III; краљеви Угарита помињу га у својим родословима и он се повремено појављује у каснијим текстовима. Какав је тачно био однос Угарита и Египта током његове владавине, није познато стил обраћања којим се Амиштамру користи према фараону представља однос потчињеног владара према господару; али то напросто може одражавати разлику у статусу две краљевине. Нема доказа да се египатско царство икад простирало на север до самог Угарита (види поглавље 6д). Много више се зна о наследнику Амиштамруа I, по имену Никмаду (II), који је на престо дошао пре великих похода Шупилулиуме I на Сирију (с. 1360. или 1335?) и јамачно владао веома дуго. Писмо Никмадуа II египатском владару (ЕА 47), у којем тражи да му египатски краљ пошаље лекара који ће служити на угаритском двору, показује да су односи између два двора остали пријатељски. Посуда од алабастера (’свадбена ваза’) са исписаним Никмадуовим именом и сценом која можда одсликава египатски обред при дворским венчањима, такође, указује на блиске односе између Угарита и Египта. Могуће је да су, током Никмадуове или Амиштамруове владавине, Угарит погодили земљотрес и плимни талас након чега су уследили пожари који су уништили његову луку и безмало пола града, укључујући део палате (ЕА152). Али опоравак од катастрофе је изгледа био брз. За време владавине Амиштамруа избио је сукоб између Угарита и суседне државе Амуру у области Шијану, угаритског вазала. Никмаду је изгледа морао на самом почетку владавине да попусти пред притиском моћног Амуруа, можда зато да би разрешио овај сукоб. Вероватно убрзо после тога, Мукиш и Нухаше, северни и источни суседи Угарита, покушали су да увуку Угарит у анти-хетитски савез - по свој прилици, као верни поданици државе Митани, која је трпела непрестане хетитске нападе. Али Угарит, који није био поданик државе Митани,

312

Амели Курш

одбио је то и окренуо ствар против њих, позвавши Шупилулиуму у помоћ. То је Шупилулиуми омогућило повољан почетак, који је помогао његовом успешном освајању северне Сирије. Након тога, велики хетитски освајач је званично примио Никмадуа у Алалаху и сачинио споразум који је Угарит од тада учинио вазалном државом Хетита. Акадска верзија споразума, која заузима неколико таблица, пронађена је у Угариту: Овако (говори) моје сунце, Шупилулиума, Велики краљ, краљ земље Хати, јунак: кад се Итур-аду, краљ Мукиша, Аду-нерари, краљ Нухаше и Аки-Тешуб, краљ Није, побунише против мог сунца, Великог краља њиховог господара, они прикупише своје војске, запосеше градове Угарита, притиснуше Угарит, одведоше (поданике) Никмадуа, краља Угарита, као ратни плен и уништише земљу угаритску. Онда се Никмаду, краљ Угарита, окрете ка Шупилулиуми, Великом краљу, и написа му како следи: „Нека ме сунце, Велики краљ, мој господар, спасе од руке непријатеља. Ја сам слуга мог сунца, Великог краља, мог господара. Према непријатељу свога господара ја сам непријатељ, а савезницима мог господара ја сам савезник. Краљеви врше притисак на мене.“ Велики краљ чу ове речи Никмадуове. Шупилулиума, Велики краљ, посла краљевиће и племиће као и пешадију (и) [двоколице са борјцима у Угарит... (изломљени делови помињу како су Хетити поново успоставили мир у Угариту и Никмадуову послушност Шупилулиуми у Алалаху; затим:) I [Шупилулиума, Велики краљ,] виде Никмадуову верност. Сад Шупилулиума, Велики краљ, краљ земље Хати начини споразум са Никмадуом, краљем Угарита, како следи: Убудуће избеглице из Нухашеа или Мукиша или других земаља ступају у службу краља Угарита, краљ друге земље не може их узети од Никмадуа, краља Угарита, или од власти његових синова и унука. Све до далеких дана! Тако је моје сунце, Велики краљ, направило споразум. (испрекидан део у којем се брижљиво утврђују границе Угарита; затим:) Сад је Шупилулиума, Велики краљ, краљ Хатија, јунак, одредио ове [границеј, места и планине путем запечаћеног документа Никмадуу, краљу Угарита, као и његовим синовима (и) унуцима. Заувек! Сада је Никмаду непријатељ мојим непријатељима

313

Сшари исшок

и савезник мојим савезницима. Он учини много за моје сунце, Великог краља, његовог господара, и он штити споразум (и) савезништво са земљом Хати. Сада је моје сунце, Велики краљ, видео Никмадуову верност. А онај ко измени речи таблице овог споразума (нека је проклет). Хиљаду богова he знати (ове речи): бог временских прилика са неба, бог сунца на небесима, бог временских прилика земље Хати, богиња сунца од Арине, Хепат из Кизувадне, Иштар из Алалаха, Нингал из Нубанија, бог временских прилика планина Хази (Баал Зафон - врх недалеко од Угарита који је имао религијски значај). (СТН 46; Ј. Nougayrol PRUIV (1956): 48-52) Табела 20. - Краљеви Угарита Угарит Амиштамру I Никмаду II

Савременици Аменофис III (1403-1364) Шупилулиума I (1370-1330)

Архалба Никмепа Амуру Бентешина* Амиштамру II Шаушгамува Ибирану

Муршили II (1330-1295) Муватали II (1295-1282) Хатушили III (1275-1245) Тудхалија IV (1245-1215) Арнуванда III (1215-1210)

Кархемиш Инитешуб

Никмаду III ’Амурапи

Шупилулиума II (1205-) / Рамзес III (1184-1153) * кћерка му је била удата за Амиштамруа II

Споразум је одредио границе Угарита на такав начин да је верна про-хетитска држава добила територију на уштрб Мукиша и проширила се на југ. Договори око бегунаца направљени су опет у корист Угарита, који није морао да преда бегунце из Мукиша и Нухаше Хетитима, нити да их врати у њихову постојбину да буду кажњени. Поновљене изјаве да he овај договор важити и за Никмадуове потомке, показује да је хетитски краљ прећутно подржавао постојећу краљевску породицу у Угариту у вршењу власти.

314

Амели Курил

Те веома издашне услове, који нигде не помињу обавезу Угарита да подржи хетитског краља слањем војника за време рата, треба упоредити са једним другим текстом где се бележи огроман данак који је Угарит платио свом хетитском господару, једини текст који пружа увид у појединости разних врста намета које је хетитски Велики краљ одредио вазалним државама. У Угариту су сачуване и акадска и угаритска верзија текста. Текст опет почиње тако што Шупилулиума признаје Никмадуову подршку, а потом каже: Данак који ћеш дати мом сунцу, Великом краљу, твом господару, (износи) 12 мина (1 хетитска мина = 40 шекела) 20 шекела злата (према) велик[ој шекел тежини (18,79 g)], златан пехар тежак 1 мину као главни данак, 4 ланене хаљине, велику ланену одору, 500 шекела плаве пурпурне вуне, 500 шекела црвене пурпурне вуне за моје сунце, Великог краља, његовог господара. Златни пехар од 30 мина тежине, ланену хаљину, 100 шекела плаве пурпурне вуне, [100 шекела] црвене пурпурне вуне за краљицу. [Један] златни пехар од 30 шекела тежине, ланену хаљину, 100 (шекела) плаве пурпурне вуне, 100 (шекела) црвене пурпурне вуне за краљевића престолонаследника. Један сребрни пехар од 30 (шекела) тежине, ланену хаљину, 100 (шекела) плаве пурпурне вуне, 100 (шекела) црвене пурпурне вуне за главног писара. Сребрни пехар од 30 (шекела) тежине, ланену хаљину, 100 (шекела) плаве пурпурне вуне, 100 (шекела) црвене пурпурне вуне за (неке високе дворске званичнике). А за другог [складиштеу]правитеља, исто. [Сребрни пехар од 30 шекела тежине] ланену хаљину, 100 (шекела) плаве пурпурне вуне, 100 (шекела) црвене пурпурне вуне за министра. Сребрни пехар, ланену хаљину, 100 (шекела) црвене пурпурне вуне, 100 (шекела) плаве пурпурне вуне за... Међу племићима мог сунца, краља, његовог господара, нема (више прималаца данка). На дан кад Никмаду донеше свој данак, он нема обавезу (да донеше додатне) поклоне. (Текст се завршава изјавом како хетитски богови знају садржину овог споразума; онај ко се усуди да га измени проклет је; и најзад се бележи да су печати хетитског краља и краљице приложени уз споразум.) (С77/47; Ј. Nougayrol PRUIV (1956): 40ff. (акадски); ibid.: 44ff.; KTU 3.1 (угаритски))

Сишри UCUIOK

315

Количина злата, коју је требало платити, износила је 9 kg, уз допунску количину од скоро 2 kg у златним посудама. Око три четвртине злата ишло је непосредно хетитском краљу, док се остатак делио између краљице и престолонаследника. Други високи чланови дворске свите хетитског краља добијали су сребрне посуде, а сви су добијали ланене хаљине и велике количине плаве и црвене пурпом бојене вуне. Данак је процењиван на основу целе територије коју је Угарит контролисао, укључујући Шијану и територије тек припојене Угариту. Таблице, пронађене у палати у Угариту, показују да је данак прикупљан из локалних заједница - њихово становништво и економска способност израчунавани су и записивани, а потом им се додељивало колики део данка треба да обезбеде (Klengel 1965-70II: 343ff). Никмадуов наследник, Архалба, вероватно је владао само две године пре но што га је сменио његов брат. То може значити да је било дворских сплетки, премда је то чисто нагађање. Можда је било проблема у угаритским односима са Хатијем због тешког периода с почетка владавине Муршилија II [1330-1295, (1321-1295)] кад се велик део Сирије побунио, а Египћани [под краљем Хоремхебом 1332-1306, (1323-1295)] поново заратили у северној Сирији. Египћани су очито покушавали да искористе проблеме изазване Шупилулиумином изненадном смрћу и великом епидемијом која је захватила Левант у то време, одневши и његовог наследника, Арнуванду II у периоду од неколико месеци (поглавље 5d). Откриће посуде у Угариту, која носи картуш Хоремхеба, могло би се протумачити као израз поновног приближавања између Угарита под Архалбом и Египта у доба кад је хетитска држава трпела привремене неуспехе. Уколико је ова реконструкцијатачна, онда је криза кратко потрајала јер је Архалба нестао (можда у избеглиштво), а Никмепу је на престо поставио Муршили II (СТН 64; PRUIV: 63-70; Klengel 1965-70II). Наспрам овог гледишта треба да поставимо Архалбин тестамент, који садржи став где се каже да, попгго Архалба нема деце, његов брат треба да се ожени његовом удовицом и наследи га као краљ. То му је могло бити и наметнуто, али ми не знамо да ли је било (Curtis 1985:45). Никмепина владавина једна је од најдужих [педесетак година: с. 1320-1270, (1310-1260)] и понајбоље документована. Можда зато што је дуговао долазак на престо интервенцији хетитског краља, можда због привременог неверства Угарита, Никмепа је морао да прихвати нови споразум од Мушрилија П, који је сасвим јасно дефинисао положај Угарита као хетитског вазала (СТН 66; PRU IV: 92-101; 287fif). Истовремено, територија области Шијану је одвојена и стављена под непосредну контролу Кархемиша, хетитског упоришта у северној Си-

316

Амели Куриг

рији, којом су владали потомци хетитског краља као вицекраљеви. Али, на Никмепину молбу, данак Угарита је смањен због губитка Шијануа. Угарит је сада био потпуно окружен областима под хетитском контролом, укључујући Амуру на југу, чија је једна од принцеза, Ахат-милку, била удата за Никмепу. Хетитски краљевски указ ( СТН93; PRUIV: 103ff), где се уређују активности трговаца из Уре (у Киликији) који су били поморски трговци и водили послове у Угариту, датира из Никмепине владавине. Трговци из Уре били су задужени за увоз житарица у Хати из северне Сирије на заповест и у интересу хетитског краља. Све до времена указа, трговци из Уре су улагали новац у куће и имања у Угариту и учествовали у кредитним пословима са угаритским грађанима који су давали своју имовину као залогу. Указ Хатушилија III [1275-1245, (1264-1239)] уредио је ово стање и поставио строге границе за пословне трансакције тих трговаца. Од сада су трговци из Уре имали допуштење да се баве пословним активностима у Угариту током летњих месеци, а зими су се морали вратити кућама. Истовремено, забрањено им је да купују куће и имања или улажу своје богатство у Угариту. У случајевима ненаплаћених дугова угаритских грађана, трговцима из Уре није било дозвољено да заплене дужникову имовину. Сгање је морало постати критично, чак је почело да угрожава способност Угарита да прикупља данак јер је Велики краљ из Хатуше морао лично да се умеша. Владавина Амиштамруа (II) поклопила се са крајем владавине Хатушилија III и већим делом владавине Тудхалија IV [1245-1215, (1239-1209)]. Било је то време кад је значајно нарасла претња од Асирије, при чему су мали градови-државе били посебно угрожени (види поглавље 76). Упркос томе, Угарит је успео да преговорима поново испослује споразум и било му је допуштено да плати глобу од 2 000 шекела (преко 37 kg) злата уместо да пошаље мушкарце у рат. Угарит је очито још располагао великим богатством и био кориснији Хетитима због својих финансијских средстава од било каквог људства које је могао обезбедити. Из владавине Амиштамруа II сгичемо увид у то како је хетитски вицекраљ у Кархемишу деловао као владар северне Сирије и решавао локалне спорове, иако је хетитски краљ осгајао као суд највишег степена. Упечатљиву илустрацију представља група текстова која се бави Амиштамруовим разводом од супруге, ћерке Бентешине из Амуруа. Краљевски развод је решен интервенцијом Великог краља у Хатуши и локалног владара, задуженог за северну Сирију, Инитешуба из Кархемиша. Сви текстови су пронађени у Угариту и писани су на акадском:

Сшари исшок

317

1 Пресуда хешишског краља Тудхалија IV

Пред његовим величанством, Тудхалијем, Великим краљем, краљем Хатија: Амиштамру, краљ Угарита, узе кћер Бентешине, краља Амуруа, за жену; после (тога) она свесно ствараше невоље Амиштамруу, (тако да) Амиштамру, краљ Угарита, напусти кћер Бентешине заувек; кћер Бентешинина добија све што је донела у дом Амиштамруов (и) одлази својим путем. Нека Аморити положе заклетву у вези са свим што Амиштамру може покушати да узме бесправно, тако да (им) Амиштамру то надокнади; а Утришарума је краљевић престолонаследник Угарита; ако Утришарума каже овако: „ Ја идем са својом мајком“, онда нека спусти огртач свој на подножну клупу (тј. нека абдицира) и оде, а (у том случају) Амиштамру ће одредити неког другог од својих синова за престолонаследника. Кад се Амиштамру упокоји, а (онда) Уртишарума покуша да поново постави своју мајку за краљицу Угарита, онда он мора положити свој огртач на подножну клупу (и) отићи где год жели а његово величанство ће одредити другог Амиштамруовог сина за краља. Убудуће кћер Бентешинина не може тражити своје синове, кћери и зетове: они остају са Ампггамруом. Уколико покуша да их затражи, ова таблица ће јој противречити. (С Ш 107; Ј. Nougayrol, PRUIV (1956): 126; van Soldt1983: 151-152)

2 Пресуда Инишешуба, краља Кархемиша Пред Инитешубом, краљем Кархемиша, сином Сахурунуве, краља Кархемиша, унуком Шарикушуха, који је такође (био) краљ Кархемиша, јунаком: све што је кћи Бентешинуа, краља Амуруа, стекла у Угариту - сребро, злато, бакар, бронзане ствари, поклоне добијене од посетилаца, поклоне или напојнице, робове, робиње, одећу од вуне или лана - све (то) припада Амиштамруу, краљу Угарита. Убудуће кћер Бентешине, краља Амуруа, не може тражити ове ствари од Амиштамруа, од његових синова или унука. Али ако покуша да их затражи, ова таблица ће јој противречити. (PRUIV: 127; van Soldt 1983: 152)

318

Амели Курш

3 Пресуда Инишешуба, краља Кархемиша

Пред Инитешубом, краљем Кархемиша, сином Сахурунуве, краља Кархемиша, унуком Шарикушуха, који је такође (био) краљ Кархемиша, јунаком, и пред Шаушгамувом, краљем Амуруа, сином Бентешине, који такође (био) краљ Амуруа: Амиштамру, краљ Угарита, посла од себе кћер Велике госпе, своју жену, кћер Бентешине, краља Амуруа, из своје куће и земље и учини да се она врати у Амуру; а Шаушгамува, краљ Амуруа, посла кћер Велике госпе, своју сестру, из своје палате и смести је у други град. Осим тога што не сме ићи у палату краља Амуруа, да, чак ни њег брат Шаушгамува не сме говорити с њом, а не сме ни да јој допусти да се врати у Угарит. Ако Шаушгамува ипак проговори са ћерком Велике госпе, својом сестром, или је доведе натраг у палату, или Шаушгамува, краљ Амуруа, покрене судски поступак по питању кћери Велике госпе, своје сестре, на било који начин против Амиштамруа, краља Угарита, ова таблица ће му противречити. (L.R. Fisher (ur.), The Claremont Ras Shamra Tablets (1971): 20; van Soldt 1983: 152) Ток догађаја, који описују ови и други текстови (уп. Kuhne 1973b, van Soldt 1983), био je следећи: Амиштамру je одбацио своју жену, кћер свог суседа, Бентешине из Амуруа и (можда) своју главну жену и сестру Бетнешининог наследника Шаушгамуве. Разлог за развод никад није наведен, али се на разне начине помиње као „свесно стварање невоље“ и „велико зло“ или „грех“. Да ли се то односи на прељубу или на политичке сплетке, остаје отворено питање, иако се прво чини вероватнијим. Стога је принцези Амуруа наложено да напусти Угарит поневши свој мираз и да се осрамоћена врати кући. Њен син, краљевић престолонаследник, добио је могућност да бира хоће ли поћи с њом у Амуру и одбацити право на угаритски престо или ће се заувек одвојити од своје мајке. Уколико се одлучи за ово друго, забрањено му је да врати мајку у Угарит након Амиштамруове смрти; уколико то ипак учини, биће смењен. Хетитски краљ, Тудхалије IV, окончао је случај коначном пресудом (горе, бр. 1). Његова пресуда уследила је после првих преговора о тој замршеној ствари између краљева Амуруа и Угарита (PRUIV: 128), као и низа пресуда које је донео Инитешуб, краљ Кархемиша (горе, бр. 2 и 3), о располагању краљичином имовином и њеном односу са братом, краљем Амуруа, који би могао пасту у искушење да искористи своју сестру као пиона за стицање политичког утицаја у Угариту. Упркос интервенцији хетитског кра-

Сшари исшок

319

ља, Амиштамру је, чини се, и даље био несигуран око последица које могу настати ако своју осрамоћену жену остави на старање свом непредвидљивом и понекад непријатељски настројеном суседу. Стога је он у једном тренутку поново покушао да је зароби уз помоћ краља Кархемиша. Шаушгамува је био принуђен да попусти и да је изручи, несумњиво како би била погубљена, у замену за велику количину злата (преко 26 kg), која је јамачно плаћена после њене смрти (овај текст, као и други, потиче из Угарита): Овако говори Шаушгамува, син Бентешине, краља Амуруа, Амиштамруу, сину Никмепе, краљу Угарита: „Видиш, кћи Велике госпе, твоја жена, која је против тебе починила велики грех: колико дуго морам чувати ту злочинку? Зато сад, узми кћер Велике госпе, злочинку, и чини са њом шта ти је воља: ако хоћеш, убиј је, или ако хоћеш, баци је у море; али чини са ћерком Велике госпе шта ти је воља.“ Шаушгамува, син Бентешине, краљ Амуруа, изрече ове речи Амиштамруу, сину Никмепе, краљу Угарита. Сад Шаушгамува, син Бентешине, краљ Амуруа, предаде ћерку Велике госпе која почини грех, Амиштамруу, сину Никмепе, краљу Угарита, а Амиштамру, син Никмепе, краљ Угарита, даде Шаушгамуви, сину Бентешине, краљу Амуруа, 1400 (шекела) злата; ако Шаушгамува поново каже Амиштамруу, сину Никмепе, краљу Угарита: „Ово злато није довољно, дај ми још злата!“ онда ће му ова таблица противречити.“ Печат Шаушгамуве, сина Бентешине, краља Амуруа. (P R U IV : 141)

Вероватно се у овом тренутку Тудхалија поново умешао како би једном за свагда окончао расправу: он је забранио краљу Амуруа и његовој браћи да било шта још траже од Угарита у вези са смрћу своје сестре (PRUIV: 147). Низ текстова (које није увек лако са сигурношћу поређати по временском следу) пружа изванредан увид у врсге проблема који су могли настати између две државе услед политички склопљеног брака: прекршаји се нису могли толерисати јер су могли имати политичке последице; једноставно погубити жену (могућност коју су вероватно имали други мушкарци кад би грех био прељуба) било је немогуће због њеног сродства са краљем угаритског суседа. Једно решење било би да је врати кући, али она би тешко могла бити поново пригрљена у своју породицу ако је краљ Амуруа желео да одржи пријатељске односе са краљем Угарита. Стога је она осуђена на интерно прогон-

320

Амели Kypui

ство у Амуруу, под старањем свог брата, према наредби хетитског вицекраља у Кархемишу коме је проблем био предочен. Хетитски краљ је потврдио ову одлуку, а према хетитском споразуму са Угаритом, који је подржавао право на власт локалне династије, потанко уредио питање наслеђивања у Угариту. Када се касније проблем (никад откривен) ипак појавио, вицекраљ Кархемиша је подржао право угаритског краља да зароби своју бившу жену, а у замену за обештећење у злату за крв његове сестре Шаушгамува је невољно попустио. Цела ствар је проглашена окончаном после принцезине смрти; сваки покушај краљевске породице из Амуруа да захтева додатну задовољштину за смрт њихове сестре проглашен је бесправним. Ситуација те жене, која нигде није именована, у средишту овог политички осетљивог случаја, морала је бити страшна: избачена и јавно осрамоћена од стране свог мужа, без контаката са децом, протерана од стране рођеног брата у некакву забит где је била под стражом, без допупггења да са њим општи и, коначно, изручена свом бившем мужу како би је погубио. Овај случај сасвим јасно нам ставља до знања да је жена остајала тесно повезана са својом породицом упркос строго „патријархалном“ друштвеном устројству. Други проблем за Амиштамруове владавине тицао се његова два брата, који су оптужени да су ковали заверу против краља и своје мајке (Ахат-милку). Поново је ствар решена Инитешубовим указом и Тудхалијевом интервенцијом - они су добили свој део наследства (новац, алат, стоку) и били протерани на Кипар. Вероватно се беху заверили да уклоне Амиштамруа са престола, што би угрозило династичку стабилност Угарита и стога је захтевало личну интервенцију хетитског врховног владара. Две кратке владавине уследиле су после дугог Амиштамруовог краљевања, најпре Ибрануа, вероватно првобитног краљевића престолонаследника (види стр. 317, текст 1) - другачије име можда скрива узимање званичног владарског имена - а затим слабо познатог Никмадуа III; (вероватни датуми ових краљева су у распону од 1220-1210 или 1215-1205). Веома ограничена документација наговештава да због све веће претње Асирије, Угарит више није био у могућности да избегава активну војну помоћ свом хетитском господару, па је Кархемиш хитно захтевао да се пошаљу војници (PRU IV:291). Истовремено, донекле је осветљена зависност хетитског двора од снабдевања житом из северне Сирије, коју су делом организовали трговци из Угарита. Једно писмо упућено Ибрануу налаже му да штити транспорт од 450 тона жита из Мукиша у Хати.

321

Симри u c u i o k

Последњи владар Угарита, „Амурапи, могао је бити узурпатор, а уколико јесте, то је можда значило смањење хетитске контроле. Изненадан и брз нестанак великог хетитског царства почетком дванаестог столећа наговештава да је оно у то време имало озбиљних проблема, што објашњава све слабију моћ над вазалним државама. Многа писма из овог периода [после 1210, (1205)] такође су сачувана у Угариту. Она откривају да је Угарит трпео снажне нападе гусара; једна од поменутих група - Шикале (Шекелеши) могу се повезати са „народима с мора“, који се појављују у оновременим египатским натписима као велика хорда пљачкашких вандала, који уништавају све пред собом (види поглавље 8а). Није сигурно да ли њиховим акцијама треба непосредно приписати пад хетитског царства и његовог вазала Угарита, премда се не може порећи њихова улога у погоршавању ионако већ тешких прилика у време опадања великог хетитског царства: Овако сунце, Велики краљ: говори управитељу града како следи: Сада је краљ (још) мали са тобом. Он ништа не зна. (Али) ја, сунце, дадох му наређење у вези са Лунадушуом, кога заробише Шикала-људи, (Шикале) који живе на бродовима. Сад ја сам послао Нисахилија - (он је) са мном „коњоводац“ - теби са наређењем. Али ти посла Лунадушуа, кога Шикале заробише, мени! Ја ћу га испитати о стварима око Шикала. А онда он поново може кренути за Угарит. (RS 34.129; up. Dietrich and Loretz 1978) Само неколико година после овог писма, величанствена палата, лука и већи део града Угарита лежали су у рушевинама. Некадашња „летња резиденција“ у Рас Ибн Хани, иако уништена, убрзо је поново насељена, али дани Угарита као напредног средишта значајне сиријске државе беху окончани.

бцЕМАР Захваљујући француским ископавањима (1972-82) на локалитету Тел Мескене, на завоју Еуфрата у северној Сирији, данас је документарном материјалу из древног Емара могуће додати сведочанства која пружа Угарит (RLA 8: 83-93). Емар је био средиште краљевине Аштате, коју је такође хетитском царству припојио Шупилулиума I. Његов материјал је временски више ограничен (позни четрнаести век, па до почетка дванаестог века), а пошто су текстови тек недавно објављени, потпуна анализа и проучавање њиховог значаја се још очекују. Текстови из Емара пружају сразмерно мало материјала о хетитским

322

Амели Курш

односима са Аштатом, за разлику од Угарита; материјал нам казује углавном о друштву, економији и култури Емара (Arnaud 1982; 1986; 1991; Laroche 1982). Један документ, на пример, описује како се жена проглашава за главу породице (види стр. 299), што показује да овај обичај, познат из Нузија, није био јединствен за нузијско друштво. Једина разлика овде је то што се жена завештача, а не његова ћерка, поставља за старешину домаћинства, положај који се назива „очинство и мајчинство“: Мухра-ахи, син Аби-Раа, здрава тела и духа, постави свог брата да седне и одлучи о судбини свог дома, своје деце и жене. Он рече како следи: „Сада кћи Каге, моја жена, јесте „отац и мајка“ мојег дома. Докле год она живи, она ће становати у главној кући и нико на њу неће полагати право против ње, а њен син, Рашап-кабар, издржаваће је. Ако Рашап-ка[ба]р не буде издржавао свог „оца и мајку“, он губи право на кућу, а уколико Игмулу буде издржавао свог „оца и мајку“, онда ће пола колибе припасти Игмулуу, а уколико је не буде издржавао, изгубиће право на пола колибе која је његов део.“ (4 сведока) Месец Абау, година када је (краљ) направио капију на другој обали свог града (Msk 73.60; Arnaud 1982 бр. 3) Сведочанства из Емара убедљиво потврђују да су богатство и префињеност Угарита, упркос локалним разликама, представљали норму за већину малих држава у региону, а не само специфичност приморских градова. Емар је располагао веома пространом територијом са пољопривредном производњом (житарице, виногради) која се користила наводњавањем; брдовите области су коришћене за испашу оваца и коза, а сточари су вероватно сачињавали знатан део становништва. Сведочанства о именима указују на то да су становници били „западни Семити“, са малим постотком Хурита (али види стр. 284, о проблемима коришћења личних имена као сведочанстава). Преовлађујући језик сачуваних докумената је акадски, али има и хетитских и хуритских текстова (Laroche 1982), а јасно је да су Емар такође надзирали хетитски вицекраљеви у Кархемишу. У ствари, печат истог хуритског краљевића из Кархемиша пронађен је утиснут на таблицама у Емару и Угариту. Имена богова у текстовима откривају очекивани пантеон сиријских божанстава, као пгго су Ипггар, Тешуб и Хепат. Је-

Сшари исшок

323

дан необичан текст надугачко описује посвећење ел/м-свештенице богу олује; обред је имао сличности са обредом венчања (Amaud 1982 бр. 10; Fleming 1992). Трговачка улога Емара била је од кључног значаја. Један старовавилонски путопис (Hallo 1964) показује да је током прве половине другог миленијума Емар био крајња станица копненог пута из Вавилона ка северу до Џезире и преко река Кабура и Балиха до средишњег Еуфрата. Нови текстови из Емара данас показују да је он наставио да игра кључну улогу у трговини током овог периода - ту су стизали каравани магараца, а роба се потом товарила на бродове који су пловили низ Еуфрат. Емар је културно, економски и политички био повезан са областима на западу (попут Угарита) и Вавилоном на југоисгоку. У Емару је пронађено неколико примерака песме (написана на сумерском, слоговном сумерском, акадском), коју је вероватно саставио неки сиријски учењак, али која сажима суштину много дужег сиријског изворника и одражава културне везе Емара са јужном Месопотамијом. Рукописи исте песме пронађени су и у Угариту: Еа је тај који одређује судбине, а воља богова такође одлучује шта коме припада. Од старина, одувек, у устима предака, (на те ствари) подсећамо се: они не беху попут (нас), они беху другачији. На небу засноваше своје станиште, На дну земље беху њихови градови. Баш као далеко небо досегнути их не можеш. Баш као дно земље нико их не познаје. Жив[от у својој укухшости је само слепило] Људски живот [...]. Где је краљ Алулу [који владаше 3600 година?] Где је [краљ] Ен[тена који] отиде [на небо?] Где је Ангепггуг (тј. Гилгамеш). [.... који] тражаше већниживот [као Зиус]удра? Где је Хував[а...] у смрт{и...?] Где је Енкиду [...] који начини [...] моћи на земљи? Где је Бази, где је Гил[гамеш?ј Где су велики краљеви који од старина до данас више нису зачети нити се рађају? Живот без славе,

324

Амели Курш

како да надвлада смрт? О, јуначе, који стално дајеш данак свом богу, савладај и победи бика! То he (ти донети) очајање и обесхрабреност (алузија на погубне последице Гилгамешовог унихптења божанског бика којег је Иштар послала да уништи-Урук). Пролазна cpeha једног прекрасног дана праћена је тугом од 36000 година. Нека божански ковчег, сине мој, буде твоја жеља у недаћама! Таква је судбина човечанства. (Amaud 1986 бр. 767; 1982 бр. 13) * * *

Текстови из Емара, дословно савременици материјала из Угарита, нешто ранији текстови из Алалаха IV (позни петнаести век) и VII (позни седамнаести век), велике архиве из државе Мари (почетак осамнаестог века; поглавље 2д) и сведочанства из Ебле (с. 2450-2350) пружају нам необично значајну слику космополитске и особене културе у области Сирије, засноване на независним градовима-државама који су међусобно били повезани трговачким везама, политичким савезништвом, као и ривалствима. Њима су често овладавала велика царства на северу, истоку и југу, али су оне ипак сачувале свој посебан културни идентитет, који смо потпуније почели да схватамо тек пре шездесетак година. Како се археолошка истраживања настављају, вероватно he бити пронађено још материјала који ће попунити историју ових богатих центара током трећег и другог миленијума.

6Д ЕГИПАТСКО ЦАРСТВО У СИРИЈИ И ПАЛЕСТИНИ Египат је имао политичку превласт током целог периода, који се уобичајено назива „касним бронзаним добом“, као и током самог почетка гвозденог доба (с. 1550-1150) у области која обухвата Палестину, Трансјорданију, Либан и јужну Сирију. Египћани су почели да продиру у ову област на самом почетку XVIII династије, а од владавине Тутмеса III па надаље [1490-1436, (1479-1425)], они су успоставили империју, учвршћујући своју власт временом. Тек у другој половини дванаестог века (Рамзес VI из XX династије: 1142-1134) они су изгубили контролу над овом облашћу. Умногоме захваљујући тесним египатским везама са градовима и народима Сирије и Палестине данас можемо реконструисати део њихове историје и поставити у контекст њихове археолошке остатке из позног бронзаног периода.

Сишри UCUIOK

325

Извори и шерминологија Сведочанства су обимна. Редолсед догађаја познат је из разних краљевских извештаја о ратовима, који су исписивани на зидовима храма у Карнаку и на стелама постављаним широм Египта и његових доминиона (Нубија, Палестина). Такође, у египатским гробницама имамо описе битака у којима су се борили војници који су служили краљеве. Сликовне представе (слике у гробиницама, рељефи у храмовима) допуњују овај материјал, приказујући, на пример, египатске опсаде кананских градова и како народи Канана доносе предмете израђене у локалним занатским радњама. За разумевање организације територије под епшатском влашћу кључна јесу писма из Амарне, пронађена на локалитету у ел-Амарни (древни Ехнатон, види поглавље 4ц): велик део текстова садржи преписку између египатских краљева и локалних владара градова-држава под египатском контролом. Проблем са овим значајним извором јесте пгго је он временски веома ограничен - обухвата период од само двадесет до тридесет година поткрај осамнаесте династије (с. 1360-1330) - па ипак знамо да је египатска контрола постала јача током 1Д1 династије. Стога се слика о египатској империјалној владавини, коју нам пружају писма из Амарне, не може безрезервно применити на каснији период царства. За овај период бољи извор представља папирус Анастази, документ из времена поткрај деветнаесте династије, који садржи извештаје пограничног званичника; али он је такође ограничен у погледу информација које пружа. Материјал са Леванта је махом археолошки. Он омогућава да направимо мапу градова у различитим периодима, да проценимо густину становништва и кретање насеља (Гонен 1992), као и да пратимо присуство предмета египатске културе, керамике и изградњу египатских „резиденција“. Такође, постоји нешто сведочанстава из хетитских и угаритских докумената о приликама у северној Сирији где су се, понекад веома насилно, сукобљавали Хетити, Митанци и Египћани (види поглавља 5д; 6а; 66). Али писана сведочанства из јужних области су малобројна: тринеасттаблица (стилски сродне писмима из Амарне) пронађено је у Т аанаху (8 к м југоисточно од Мегида, изнад долине Језрела), из периода пре Амарне (Ал£јихг 1944; Маламат 1961); седам сродних глинених таблица из отприлике истог времена као и писма из Амарне пронађено је у Камид ел-Лозу у источном Либану (Њипхепм 1983), важном египатском административном средишту; слична открића из разних периода пронађена су широм ре-

326

Амели Курш

гиона на другим локалитетима [Сихем, Гезер, Афек (Палестина)]. Материјал је важан, али представља мали део онога што су морале бити обимне локалне архиве. Египћани су се користили разним називима за ЈТевант, који беху поделили на разне подобласти, употребљавајући нека имена само у одређеном контексту (званични записи насупрот свакодневним документима). Стога је корисно разјаснити их пре но што се позабавимо стварањем и развојем Царства. „Ретену“ је био општи, свеобухватан назив, који се појављује већ у средњем царству, за територије северно од Египта. Понекад је коришћен мало одређенији „Горњи Ретену", који се јамачно односио на брдовите крајеве у унутрашњости. „Џаху“ је нов израз уведен у новом царству, а користио се као назив за приобалне долине, вероватно понајвише за Феникију. Али повремено се користио у веома огаптем смислу, слично као „Ретену“. Други, много старији назив за Феникију, „Фенху“, ређе се користио. Сва ова имена могу се наћи на натписима. У писмима из Амарне, „Кинахни“ (тј. Канан) представља више уобичајен назив за велики део региона. Он се односио на области које се простиру од обале Палестине, од Газе до данашње границе Израела и Либана. У „Канану“, уобичајен образац друштвено-политичког живота био је утврђен град под влашћу кнеза, који је контролисао своју околину са малим селима. Градови су се налазили уз обалу, на путевима који воде у унутрашњост и дуж река; неколико њих било је смештено у брдовитим крајевима унутрашњости. Држава Амуру, на југу Угарита и западно од Кадеша, можда није имала урбано средиште (Ливервни 1979:14-20). Такође, било је народа који су водили сезонски номадски живот, као Шасу из Едома (Гивеон 1971), као и група обухваћених недовољно јасно схваћеним називом „Суту“. Ови народи су могли стварати проблеме, а и јесу, настањеним државама и њиховим владарима, а такође су изазивали потешкоће (нарочито у време 1Д1 династије) египатској контроли. Народ назван ’апиру (или хабиру) је другачији. Није вероватно да су они били културно и језички хомогена група. Интензивно проучавање контекста у којем се овај израз појављује наговештава да се он користио за разне људе: одбегле робове, политичке изгнанике, разбојнике и сељаке беземљаше, тј. људе са друпггвене маргине који су се на разне начине сналазили за живот (сезонски пољопривредни радови, пљачка, плаћеничка војна служба). Стога не изненађује што се та реч могла користити и у погрдном смислу (Њеиппгрг 1971: 63