Amanda Quick - Zavet Ljubavi

Amanda Kvik

Zavet ljubavi

Naziv originala: Amanda Quick

Otherwise Engaged

2 Amanda Kvik

Za Frenka, mog pravog romantičnog heroja

3 Zavet ljubavi

Prvo poglavlje

„Da ne putujete slučajno Severnom zvezdom, gospođo?“ Glas je bio muški, britanski, obrazovan i promukao, kao od bola ili šoka. Došao je iz senovitog ulaza u obližnju uličicu. Amiti Donkaster ukopala se u mestu. Vraćala se na brod, s torbom punom beležaka i skica ostrvskih pejzaža. „Da, putujem na Zvezdi“, odgovorila je. Nije ni pokušavala da se približi uličici. Nije videla osobu sakrivenu u senci, ali bila je prilično sigurna da joj nije bila saputnik. Prepoznala bi dubok, neobično upečatljiv glas. „Prilično hitno mi je potrebna usluga“, izgovorio je. Sad je bila sasvim sigurna da je u velikim bolovima. Kao da je izvukao i poslednji gram snage i volje samo da joj se obrati. Ali na putovanjima je sretala i neke veoma dobre glumce, od kojih nisu svi bili profesionalni umetnici. Među njima je bilo i veoma darovitih prevaranata i kriminalaca. Međutim, ako je ovaj čovek zaista povređen, nije mogla tek tako da mu okrene leđa. Spustila je suncobran i otkopčala s lanca oko struka elegantnu, posebno izrađenu japansku lepezu. Ličila je na običnu damsku lepezu, ali sa oštrim čeličnim šiljcima i metalnim stranicama, zapravo je bila oružje. Stežući skupljenu lepezu, oprezno je koraknula prema ulazu. Imala je dovoljno iskustva da bude oprezna prema strancima koji je dozivaju iz mraka. To što je u ovom slučaju muškarac govorio britanskim naglaskom više klase nipošto nije jemčilo da se ne radi o kriminalcu. Karibi su i ranije bili preplavljeni gusarima. Kraljevska i, odnedavno, Američka mornarica većim delom su uklonili tu pretnju, ali još nisu pronašli trajno rešenje za poteškoće s 4 Amanda Kvik

običnim lopovima i drumskim razbojnicima. Činilo joj se da su neuništivi i sveprisutni, baš kao i pacovi. Čim je stigla do ulaza u uličicu, smesta je shvatila da nema razloga da se plaši čoveka koji je sedeo leđima oslonjen na zid od opeke. Bio je u očajnom stanju. Činilo joj se da je bio u ranim tridesetim. Kosa, crna kao noć, bila mu je vlažna od znoja i razbarušena na temenu. Očito ju je nosio zalizanu iza ušiju, ali sad mu je mlitavo visila i uokviravala pametno lice otvrdlo u mračnu, odlučnu masku. Svetlosmeđe oči bile su mu zamagljene od bola i početnog šoka. Bilo je još nečeg u tim očima - žestoke i gvozdene odlučnosti. Život mu je doslovno visio o koncu. Prednji deo njegove ručno šivene bele platnene košulje bio je natopljen svežom krvlju. Skinuo je kaput, smotao ga i čvrsto pritiskao bok. Pritisak nije bio dovoljno jak da zaustavi lagani ali postojani mlaz krvi koji se slivao iz rane. Na pismu koje joj je pružio bilo je krvavih otisaka prstiju. Ruka mu je podrhtavala od napora koji je ulagao čak i u taj mali pokret. Ponovo je pričvrstila lepezu za lančić i požurila ka njemu. „Blagi bože! Gospodine, šta se dogodilo? Je li vas neko napao?“ „Upucao. Pismo. Uzmite ga.“ Oštro je udahnuo. „Molim vas.“ Ispustila je torbu i suncobran i čučnula pored njega. Nije se obazirala na pismo. „Dajte da vidim“, rekla je. Glas je obojila smirenom nepokolebljivošću, s kakvom se njen otac uvek obraćao svojim pacijentima. Džordž Donkaster tvrdio je da samouveren stav lekara uliva pacijentu nadu i hrabrost. Ali ovom pacijentu nije bilo potrebno umirivanje. Imao je nešto na umu i nameravao je to da sprovede i poslednjom trunkom snage. „Ne“, procedio je kroz stegnute zube. Oči su mu gorele od rešenosti da joj objasni šta hoće. „Prekasno. Ime mi je Stenbridž. Rezervisao sam kartu za Zvezdu. Izgleda da neću uspeti da otputujem za Njujork. Molim vas za uslugu, gospođo. Preklinjem vas. Veoma je važno. Uzmite ovo pismo.“ Nije joj dozvoljavao da mu pomogne dok se ne uveri kako će preuzeti pismo. „U redu.“ Otvorila je torbu i ubacila pismo. 5 Zavet ljubavi

„Obećajte mi da ćete se pobrinuti da ovo pismo stigne do mog strica u Londonu. Kornelijus Stenbridž. Ešvički trg.“ „Putujem za London', rekla je. „Isporučiću vaše pismo. Ali sad se moramo pobrinuti za ranu, gospodine. Molim vas, dozvolite mi da vas pregledam. Imam nešto malo iskustva u tome.“ Posmatrao ju je prodornim pogledom. Mogla se zakleti da mu je na tren u očima videla nešto što je ličilo na podsmeh. „Imam utisak da ste iskusni u mnogo čemu, gospođo“, rekao je. „Samo da znate, gospodine Stenbridžu, lično ću se pobrinuti za vaše pismo.“ Zagledao se u nju nekoliko trenutaka duže kroz polusklopljene oči. „Da“, prihvatio je. „Verujem da ćete učiniti upravo tako.“ Otkopčala mu je krvavu košulju i sklonila mu ruku kojom je pritiskao zgužvani kaput na ranu. Brzim pogledom ustanovila je sve što treba da zna. Meso na boku bilo mu je iskidano i krvavo, ali nije videla znake arterijskog krvarenja. Vratila mu je kaput i ruku na mesto i ustala. „Metak je prošao kroz vas i rekla bih da nije oštetio nijedan vitalni organ“, izjavila je. Žurno je podigla suknje svoje putne haljine i iscepala tkaninu podsuknje u nekoliko traka. „Ali moramo zaustaviti krvarenje pre nego što vas ukrcamo na brod. Nema savremene medicinske zaštite na ostrvu. Bojim se da ste spali na mene.“ Promrmljao je nešto nerazgovetno i sklopio oči. Napravila je debeli zavoj od dugačke trake podsuknje. Ponovo mu je pomerila stegnutu ruku i kaput s boka, privukla rubove rane što je bolje mogla, namestila zavoj na nju, a zatim mu spustila ruku da sve zadrži na mestu. „Pritisnite jako“, naredila je. Žmurio je, ali snažnom rukom je čvrsto stegao improvizovani zavoj. Brzo mu je obmotala dve dugačke trake podsuknje oko struka i uvezala ih da učvrsti zavoj na mestu. „Gde ste to naučili?“ prostenjao je. Nije otvarao oči. „Otac mi je bio lekar, gospodine. Odrasla sam u kući gde je medicina bila glavna tema razgovora za svakim obrokom. Često sam mu i pomagala. Osim 6 Amanda Kvik

toga, putovala sam svetom s njim nekoliko godina dok je on proučavao zdravstvo u raznim stranim zemljama.“ Uspeo je delimično da otvori oči. „Ovo mi je zaista srećan dan.“ Bacila mu je pogled na krvavu košulju i kaput. „Ne bih ga baš nazvala srećnim, ali verujem da ćete ga preživeti. Pod ovakvim okolnostima, to nije malo. Sad se moramo pobrinuti da se nekako ukrcate na Zvezdu.“ Otac joj je umro pre godinu dana, ali sa sobom je još nosila njegovu lekarsku torbu na putovanja u inostranstvo. Međutim, sad joj se nalazila u brodskoj kabini. Pošto je zaustavila najgore krvarenje, morala je da smisli kako da odvede Stenbridža do Zvezde. Ustala je, otišla do ulaza u uličicu i zaustavila prva dva čoveka koja je ugledala, dvojicu meštana na putu za pijacu. Trebalo joj je samo nekoliko minuta da im objasni. Jedan pogled na Stenbridža u uličici i ljudi su shvatili šta im je činiti. Uz pomoć još dvojice njihovih prijatelja ribara, preneli su jedva svesnog Stenbridža do broda na nosilima napravljenim od ribarske mreže. Amiti ih je prilično izdašno nagradila, ali izgleda da su bili srećniji zbog njene srdačne zahvalnosti nego zbog novca.

Zvezdino osoblje unelo je pacijenta u njegovu kabinu i spustili ga na uzani krevet. Zatražila je da joj iz njene kabine donesu lekarski pribor. Kad je stigao, bacila se na posao da očisti ranu i ušije je. Stenbridž bi povremeno zaječao, ali uglavnom je tonuo i budio se iz nesvesti. Znala je da je prepuštena sama sebi. Na Zvezdi nije bilo doktora. Gojazni brodski lekar, crvenog lica, koji je previše i pušio i pio, podlegao je srčanom udaru nedugo nakon što je brod isplovio iz luke. Amiti ga je menjala najbolje što je umela i lečila razne brodske povrede i povremene pojave povišene temperature među posadom. Na Zvezdi se nalazila samo šačica drugih putnika - većinom Britanaca i Amerikanaca. Ukrcaće ih se još nekoliko kad se brod usput zaustavi na drugim ostrvima, ali bilo je malo verovatno da će kapetan Haris uspeti da pronađe drugog lekara pre nego što stignu u Njujork. Groznica je nastupila negde oko ponoći. Stenbridžova koža bila je zastrašujuće vrela na dodir. Amiti je pokvasila krpu u lavoru hladne vode, koji joj je doneo poslužitelj, i stavila oblogu na pacijentovo čelo. Oči su mu zatreperile i otvorile se. Pogledao ju je začuđeno. 7 Zavet ljubavi

„Jesam li mrtav?“, pitao je. „Daleko od toga“, razuverila ga je. „Bezbedno ste smešteni na Severnoj zvezdi. Na putu smo za Njujork.“ „Sigurni ste da nisam mrtav.“ „Potpuno.“ „Ne biste me lagali, zar ne?“ „Ne“, odgovorila je. „Ne bih vas nikad lagala o nečemu tako važnom.“ „Pismo?“ „Na sigurnom je, u mojoj torbi.“ Dugo ju je i napeto posmatrao. A onda je, izgleda, došao do zaključka. „Ne biste me ni to lagali“, dodao je. „Ne. I vi i vaše pismo stići ćete u Njujork, gospodine Stenbridžu. Imate moju reč.“ „Do tada, obećajte mi da nikome nećete reći za pismo.“ „Naravno da neću. To pismo je vaša privatna stvar, gospodine.“ „Iz nekog razloga mislim da vam mogu verovati. U svakom slučaju, čini mi se da nemam mnogo izbora.“ „Sačuvaću vaše pismo, gospodine Stenbridžu. Zauzvrat mi morate obećati da ćete se oporaviti od povrede.“ Nije bila sigurna, ali mogla se zakleti da se skoro nasmešio. „Daću sve od sebe“, odvratio je. Ponovo je zažmurio. Skinula je krpu, pokvasila je, a onda mu rashladila delove vrelih grudi i ramena koji nisu bili prekriveni zavojima. Na vratima kabine začulo se kucanje. „Uđite“, tiho je pozvala. Poslužitelj Jejts promolio je glavu kroz vrata. „Mogu li još nekako da vam pomognem, gospođice Donkaster? Kapetan mi je rekao da vam obezbedim sve što vam treba.“ 8 Amanda Kvik

„To će biti sve za sada, gospodine Jejtse.“ Osmehnula se. „Mnogo ste mi pomogli. Očistila sam ranu što sam bolje mogla. Šavovi su usporili krvarenje. Sad je sve na prirodi. Srećom, gospodin Stenbridž je, izgleda, vrlo snažne građe.“ „Kapetan kaže da bi Stenbridž umro tamo na Svetoj Klari da ga niste pronašli, doneli na Zvezdu i zašili mu rupu na boku.“ „Da, ali nije umro, pa nema ni svrhe razmišljati o tome šta je moglo biti.“ „Ne, gospođo. Ali on nije jedini na brodu koji ima razloga da vam bude zahvalan. Posada zna da samo zahvaljujući vama Crveni Ned nije umro od one groznice koja ga je uhvatila prošle nedelje, a gospodin Hopkins nije izgubio ruku kad mu se rana zagadila. Kapetan svima govori kako bi voleo da vas zadrži na Zvezdi. I posadi bi bilo drago kad biste ostali, verujte mi.“ „Hvala vam, gospodine Jejtse. Drago mi je što sam pomogla, ali moram da se vratim u London.“ „Da, gospođo.“ Klimnuo je glavom. „Pozvonite ako vam zatrebam.“ „Hoću.“ Zatvorio je vrata za sobom. Amiti je posegla za još jednom mokrom krpom. Groznica je pred zoru popustila. Zadovoljna što je Stenbridž van opasnosti, barem nakratko, sklupčala se na jedinoj stolici u kabini i pokušala da malo odspava. Nešto kasnije preplašeno se probudila. Svest o nečem nepoznatom zatreperila je kroz nju i uznemirila joj živce. Zatreptala je nekoliko puta i pažljivo oslušnula u pokušaju da odredi šta ju je to prenulo iz nemirnog sna. Čula je samo prigušeno brujanje velikih parnih motora Severne zvezde. Spustila je noge i ukočeno sela. Stenbridž ju je posmatrao sa kreveta. Shvatila je da ju je to probudilo. Osetila je njegov pogled. Neobično se zbunila. Da prikrije nelagodan trenutak, ispravila je nabore skromne, smeđe putne haljine. „Izgledate mnogo bolje, gospodine Stenbridžu“, primetila je. To je bila istina. Oči mu više nisu gorele od temperature, ali u izrazu mu se video neki drugi žar. Vrat joj se naježio od uzbuđenja. „Lepo je znati da izgledam bolje.“ Malo se promeškoljio na krevetu. Lice mu se zateglo od bola. „Jer se svakako đavolski loše osećam.“ 9 Zavet ljubavi

Pogledala je u lekarski pribor na stočiću. „Bojim se da ne mogu ništa više da učinim da vam ublažim bol. Ponestaju mi zalihe. Ostalo mi je još nešto malo morfijuma, ali dejstvo bi mu bilo kratko.“ „Hvala lepo, sačuvajte morfijum. Više volim bistru glavu. Nisam siguran da sam se propisno predstavio. Benedikt Stenbridž.“ „Kapetan Haris mi je rekao kako se zovete. Zadovoljstvo mi je što smo se upoznali, gospodine Stenbridžu.“ Nasmešila se. „Pod ovim okolnostima, možda ne baš zadovoljstvo, ali bolje je od one druge mogućnosti. Ja sam Amiti Donkaster.“ „Donkaster?“ Veoma zanimljivo lice zateglo mu se u napeto mrštenje. „Zašto mi to ime zvuči poznato?“ Pročistila je grlo. „Napisala sam nekoliko putopisnih članaka za Letećeg obaveštajca. Možda ste pročitali neki od njih?“ „Ne bih rekao. Nikad ne čitam tu lakrdiju.“ „Shvatam.“ Hladno mu se osmehnula. Bio je dovoljno pristojan da se postidi. „Sad sam uspeo da vas uvredim. To je poslednje što želim, verujte mi.“ Ustala je. „Pozvaću poslužitelja. Pomoći će vam dok se ja malo osvežim u svojoj kabini i donesem nešto za doručak.“ „Čekajte, znam gde sam čuo vaše ime.“ Delovao je zadovoljan sobom. „Moja snaja je spominjala vaše putopise. Ona je vaša velika obožavateljka.“ „Drago mi je što to čujem“, odgovorila je jednako hladno. Snažno je povukla zvono i podsetila se da se on oporavlja od teške rane, pa mu ne treba uzimati za zlo nepristojno ponašanje. Ali to joj nije ublažilo nezadovoljstvo. Pogledao je u torbu koju je ostavila na stočiću. „Ono pismo koje sam vam dao da ga čuvate“, upitao je. „Još je kod vas?“ „Naravno. Da vam ga donesem?“ Razmislio je na tren, a onda odmahnuo glavom. „Ne. Ostavite ga tamo, u slučaju...“ „U kakvom slučaju, gospodine Stenbridžu?“ „Dug je put do Njujorka, a meni će se možda pogoršati stanje“, odgovorio je. 10 Amanda Kvik

„Ne verujem.“ „Svejedno, više volim da imam plan nego da se borim i s tom mogućnošću.“ Nasmešila se. „Rekla bih da vi sve mogućnosti uzimate u obzir?“ Dodirnuo je zavoj na boku i napravio bolnu grimasu. „Vidite šta se dogodi kad ne napravim dobar plan. Kao što sam rekao, ako ne izdržim do Njujorka, učinili biste mi veliku uslugu da održite obećanje i pismo isporučite mom stricu.“ „Kornelijusu Stenbridžu, na Ešvičkom trgu. Ne bojte se, zapisala sam adresu da je ne zaboravim. Ali uveravam vas da neću morati ja da ga predam. Oporavićete se od rane, gospodine, i odnećete ga sami.“ „Ako se oporavim, neću morati da ga predajem.“ „Ne razumem“, rekla je. „Šta to znači?“ „Nije bitno. Samo mi obećajte da nećete ispuštati tu torbu iz vida dok dovoljno ne ojačam i sam se ne pobrinem za pismo.“ „Dajem vam reč da će torba i pismo sve vreme biti uz mene. Ali osećam da mi, s obzirom na sve što se desilo, dugujete objašnjenje.“ „Zbog vašeg obećanja da ćete mi čuvati pismo, dajem vam reč da ću vam jednog dana objasniti sve što budem mogao.“ I to je jedino jemstvo da će joj jednog dana ispričati istinu koje će od njega dobiti, zaključila je. Kucanje je najavilo Jejtsov povratak. Podigla je torbu i otišla da otvori vrata. „Obići ću vas ponovo posle doručka, gospodine Stenbridžu“, rekla je. „U međuvremenu pazite da ne olabavite konce.“ „Paziću. Još nešto, gospođice Donkaster.“ „Šta?“ „Prema planu plovidbe, do Njujorka nam treba još desetak dana. Osim putnika koji su već na brodu, bez sumnje ćemo primiti još neke.“ „Da. Šta s tim?“ Delimično se pridigao na lakat. Bol mu je zategao krajeve očiju. „Nemojte nikome pričati o pismu - ni putnicima ni članovima posade. Izuzetno je važno da ne verujete nikome ko je trenutno na brodu, kao ni bilo kome ko će se možda ukrcati do Njujorka. Je li to jasno?“ 11 Zavet ljubavi

„Sasvim.“ Uhvatila je kvaku. „Moram reći da ste zaista tajanstveni, gospodine Stenbridžu.“ Umorno se spustio na jastuke. „Nipošto, gospođice Donkaster. Ja sam inženjer.“

12 Amanda Kvik

Drugo poglavlje

Oluja na moru bila je daleko, ali munje su sevale kroz oblake plamenim sjajem. Vazduh je bio naelektrisan i opojan. U ovakvoj noći ženi bi trebalo oprostiti ako poveruje da može da leti, pomislila je Amiti. Stajala je na putničkoj palubi, čvrsto stezala ogradu od tikovine i posmatrala upečatljivi prizor sa čuđenjem i uzbuđenjem. Nisu sva ta snažna i uzburkana osećanja bila izazvana olujom. Za toliko uzbuđenje najviše je bio odgovoran muškarac pored nje. Nekako su išli zajedno, noć i on. „Čak i ovde se oseća energija“, izjavila je i nasmejala se iz čistog zadovoljstva. „Da, tako je“, potvrdio je Benedikt. Ali nije gledao oluju. Gledao je u nju. Spustio je ruke na ogradu, veoma blizu njenih prstiju. Rana mu je zarasla bez znakova infekcije, ali i dalje se kretao oprezno. Znala je da će neko vreme biti ukočen i imati bolove. Pre nekoliko dana, čim je shvatio da će preživeti, zatražio je da mu vrati pismo. Rekla je sebi kako treba da bude srećna što ju je oslobodio odgovornosti. Ali kad mu je predala pismo, osetila je blagu čežnju, čak i neznatnu tugu. Zadatak čuvanja pisma - saznanje da joj ga je Benedikt poverio - stvorio je među njima povezanost, barem što se nje tiče. Sad je ta krhka veza bila pokidana. Više mu nije bila potrebna. Snaga mu se brzo vraćala. Sutra će Severna zvezda pristati u Njujork. Osećaj joj je govorio da će se ujutru sve promeniti. „Neću putovati s vama u London', obavestio ju je. „Čim sutra pristanemo, moram se ukrcati na voz za Kaliforniju.“ Očekivala je ovo, podsetila se. Znala je da će se ta igra na brodu završiti.

13 Zavet ljubavi

„Shvatam“, rekla je. Zastala je. „Kalifornija je daleko od Njujorka.“ A još dalje od Londona, pomislila je. „Nažalost, tamo me čeka posao. Ako sve bude kako treba, neću morati da ostanem dugo.“ „Kuda ćete kad napustite Kaliforniju?“, pitala je. „Kući u London.“ Nije znala šta da kaže pa je ćutala. „Voleo bih da vam se javim kad se vratim, ako mogu“, izjavio je. Odjednom je ponovo prodisala. „Volela bih. Radovaću se da vas ponovo vidim.“ „Amiti, ne mogu dovoljno da vam se odužim.“ „Molim vas, ne govorite tako. Uradila bih to za bilo koga u takvim okolnostima.“ „Znam. Neverovatni ste.“ Osetila je da crveni i bila je zahvalna što se u mraku to ne vidi. „Sigurna sam da biste i vi tako postupili u sličnim okolnostima.“ „Bili ste prinuđeni da mi ukažete poverenje“, rekao je, sad veoma ozbiljno. „Znam da to nije bilo lako. Hvala što ste mi verovali.“ Nije odgovorila. „Nadam se da ću jednog dana moći da vam objasnim“, nastavio je. „Molim vas, verujte mi kad kažem da je najbolje da vam još ne ispričam čitavu priču.“ „To je vaša priča, gospodine. Možete da je ispričate kome god želite.“ „Zaslužujete istinu.“ „Pošto ste to već spomenuli, slažem se s vama“, izjavila je. Nasmešio se na njen oštar ton. „Voleo bih da plovim s vama za London.“ „Zaista?“ Spustio je ruku preko njene šake na ogradi. Na tren se nije pomerao. Znala je da proverava hoće li izvući prste ispod njegovih. Ali ni ona se nije pomerila. Uhvatio ju je za ruku i polako je okrenuo prema sebi. „Nedostajaćeš mi, Amiti“, rekao je. 14 Amanda Kvik

„I ti ćeš meni nedostajati“, prošaputala je. Privukao ju je k sebi i spustio usne na njene. Poljubac je bio baš onakav o kakvom je sanjala, i više od toga mračno strastven, krajnje uzbudljiv. Obavila mu je ruke oko vrata i razdvojila usne. Njegov miris ju je očarao. Udahnula ga je. Slatka, vrela glad probudila se duboko u njoj. Plašeći se da mu ne izazove bol, pazila je da se ne nasloni previše na njega, iako je to želela; o, kako je želela da se izgubi u ovoj čaroliji. Odvojio je usta od njenih i poljubio je u vrat. Spustio joj je ruke na struk i podigao joj bluzu sve dok mu se prsti nisu našli odmah ispod njenih grudi. Vrelina i vatra na dalekom obzorju bili su izuzetno savršena pozadina za snažna osećanja koja su pretila da je preplave. Čvrsto ga je uhvatila za ramena, očekujući obećanja, iako je znala da ih neće dobiti - ne večeras. Večeras je bio kraj, ne početak. Benedikt je prigušeno zastenjao, ponovo spustio usta na njena i produbio poljubac. U tom bezvremenom trenutku svet ispod Severne zvezde prestao je da postoji. Vođena strašću kakvu nikad pre nije osetila, žudela je da pođe za tim poljupcem pravo u srce oluje, kao da sutra ne postoji. Ali on je uz tiho ječanje prekinuo zagrljaj i nežno ali čvrsto je odvojio od sebe. „Ovo nije ni vreme ni mesto“, izjavio je. Glas mu je bio promukao i teško obojen čeličnim obuzdavanjem, kao i onog dana kad ga je pronašla kako krvari u uličici. „Da, naravno, tvoja rana“, brzo je rekla, preplašena da je u žaru trenutka potpuno zaboravila na njegovu povredu. „Oprosti mi. Jesam li te povredila?“ U očima mu je zasijao mračni osmeh. Pomilovao joj je obraz. „Povreda mi večeras nije ni nakraj pameti.“ Otpratio ju je do njene kabine i poželeo joj laku noć pred vratima.

Ujutru je Severna zvezda pristala u Njujork. Benedikt ju je otpratio sa broda. Nedugo zatim nestao je u taksiju - i iz njenog života. Nije se potrudio čak ni da joj pošalje telegram iz Kalifornije.

15 Zavet ljubavi

Treće poglavlje

London Amiti je krivila sebe što je prekasno shvatila da se u tami kočije krije čovek. Kriva je bila kiša, zaključila je. U drugim okolnostima bila bi mnogo opreznija. Dok je putovala po inostranstvu, strogo je vodila računa kad bi se našla u nepoznatom okruženju. Ali ovo je bio London. Niko ne očekuje da ga otmu pravo s ulice usred belog dana. Istina, bila je rasejana kad je izašla iz sale za predavanja. Još se pušila zbog nebrojenih netačnosti u predavanju doktora Potera o američkom Zapadu. Tip je bio neprosvečena budala. Nikad nije mrdnuo iz Engleske, a kamoli da se potrudio da pročita njene članke u Letećem obaveštajcu. Poter nije imao pojma o Zapadu, a ipak se usuđivao da se predstavlja kao stručnjak za tu oblast. Nije mogla podneti da samo sedi, pa je, naravno, bila primorana da ustane i uputi neke ozbiljne primedbe. To nije prošlo dobro ni kod Potera ni kod njegove publike. Iz sale su je ispratila dvojica stamenih redara. Čula je prigušen podsmeh i neodobravajuće frktanje iz gomile. Prave dame ne prekidaju uvažene predavače i ne ispravljaju ih. Srećom, niko u publici nije bio svestan ko je ona. Stvarno, čovek mora da bude veoma oprezan i u Londonu. Razdražljiva i želeći da pobegne od sumorne letnje kiše, uskočila je u prvu gradsku kočiju koja se zaustavila na ulici. To se pokazalo kao ozbiljna greška. Jedva je imala vremena da primeti neobične, daskama zakovane prozore i prisustvo druge mušterije pre nego što joj je taj muškarac obavio ruku oko vrata i snažno je privukao sebi na grudi. Prislonio joj je vrh veoma oštrog predmeta pod grlo. Krajičkom oka je primetila da drži skalpel u ruci s rukavicom. „Tišina, ili ču ti prerezati grlo dok trepneš, kurvo mala! A to bi bila šteta. Jedva čekam da te fotografišem.“ 16 Amanda Kvik

Govorio je promuklim šapatom, ali naglasak je nesumnjivo pripadao višoj klasi. Lice mu je bilo pokriveno maskom od crne svile. Na tkanini su bili isečeni otvori za oči, nos i usta. Mirisao je na znoj, mirišljave cigarete i skupocenu kolonjsku vodu. Tako naslonjena na njega, neodređeno je bila svesna kvalitetne vune njegovog kaputa. Pomerio se i ispružio ruku da zatvori vrata. Vozilo se uz trzaj pokrenulo. Osetila je da se kočija kreće uz brzo truckanje, ali pošto su joj pogled kroz prozore zaklanjale teške drvene žaluzine, nije imala osećaj za pravac. Jedno je bilo odmah očigledno. Otmičar je bio jači od nje. Prestala je da se otima i spustila je ruke. Desna ruka pala joj je na elegantnu lepezu pričvršćenu za srebrni lanac oko struka. „Šta želite od mene?“, pitala je, trudeći se da joj glas zvuči ogorčeno i ljutito. Ali odgovor je već znala. Znala je od trenutka kad je ugledala skalpel. Pala je u šake đavolu koga je štampa nazivala Mladoženjom. Trudila se da joj glas ostane pribran i samouveren. Ako je išta naučila na putovanjima, onda je naučila da je hladna glava često najkorisnija odbrana u opasnim prilikama. „Napraviću ti divan venčani portret, slatka mala bludnice“, mumlao je ubica. „Slobodno uzmite moju torbicu, ali moram vas upozoriti da u njoj nema gotovo ništa vredno.“ „Misliš da želim tvoju torbicu, kurvo? Ne treba mi tvoj novac.“ „Pa zašto onda prolazimo kroz ovu besmislicu?“, prasnula je. Njen uvredljivi ton ga je razbesneo. „Zaveži!“, zarežao je. „Reći ću ti zašto sam te oteo. Napraviću primer od tebe, baš kao što sam učinio i sa ostalim ženama koje takođe nisu imale ni stida ni srama. Platićeš cenu svoje obmane!“ Mislila je da ne može biti više uplašena nego što jeste, ali na te reči preplavio ju je još veći talas straha. Ako ne preduzme nešto da se oslobodi, neće preživeti noć. I bila je prilično sigurna da će imati samu jednu priliku. Morala je dobro da je iskoristi. „Bojim se da ste pogrešili, gospodine“, počela je i potrudila se da joj reći zvuče ubedljivo. „Nisam nikoga obmanula.“

17 Zavet ljubavi

„Veoma dobro lažete, gospođice Donkaster, ali štedite dah. Znam tačno šta ste. Baš kao i ostale. Spolja odajete utisak ženske čistote, ali ispod te fasade ste uprljana roba. Glasine o vašem sramotnom ponašanju dok ste boravili u inostranstvu doprle su i do mojih ušiju prošle nedelje. Svestan sam da ste zaveli Benedikta Stenbridža i ubedili ga da, kao džentlmen, nema drugog izbora nego da se oženi vama. Spašću ga iz zamke koju ste mu postavili, baš kao što sam spasao i drugu prevarenu gospodu.“ Ubica joj je ovlaš prešao sečivom preko grla, ne povređujući joj kožu. „Hoće li mi biti zahvalan? Pitam se.“ „Mislite da štitite gospodine Stenbridža od mene?“, pitala je. „Gubite vreme. Uveravam vas, Benedikt Stenbridž je sasvim sposoban da brine sam o sebi.“ „Nameravate da ga na prevaru uvučete u brak.“ „Ako vas to toliko pogađa, zašto ne sačekate da se on vrati u London? Moći ćete da ga obavestite o svojim saznanjima o mom moralu pa neka sam donese zaključak.“ „Ne, gospođice Donkaster. Stenbridž će vrlo brzo doznati istinu o vama. U međuvremenu, Uglađeni svet saznaće ko ste sutra ujutru. Ne mrdajte, ili ću vam prerezati grkljan na licu mesta.“ Bila je veoma mirna. Vrh skalpela nije se pomerao. Razmišljala je o mogućnosti da izmakne oštrici i baci se na drugu stranu sedišta. Ali takav pokret, čak i da bude uspešan, kupio bi joj samo nekoliko sekundi. Bila bi zarobljena u uglu, sa lepezom protiv skalpela. Mladoženja je verovatno neće ubiti u kočiji, pomislila je. Napravio bi previše nereda, ako ništa drugo. Svakako bi bilo i mnogo krvi, pa bi to morao nekome da objašnjava, makar to bio i samo kočijaš. Sve u vezi sa ubicom, od njegove otmeno vezane kravate do presvlaka u kočiji, ukazivalo je na istančan ukus. Ne bi upropastio svoje lepo odelo i plišane jastučiće ako to može da izbegne. Zaključila je da će joj se najbolja prilika ukazati kad bude pokušao da je izvede iz kočije. Stegla je zatvorenu lepezu i čekala. Ubica se nagnuo preko sedišta do kutijice na jastuku. Kad je nanjušila izdajnički miris hloroforma, obuzeo ju je novi nalet panike. Više nije mogla da čeka da se kočija zaustavi. Ako je drogira, biće bespomoćna. „Ovo će te ućutkati dok ne stignemo do našeg odredišta“, rekao je Mladoženja. „Ne boj se, probudiću te kad kucne čas da obučeš venčanicu i 18 Amanda Kvik

namestiš se za portret. A sad lezi u ugao. Budi dobra devojka. Brzo ćeš naučiti da me slušaš.“ Bocnuo ju je skalpelom i prisilio je da se pomeri ka uglu. Jače je stegla lepezu. Ubica je spustio pogled, ali njen mali pokret ga nije uzbunio. Nije mogla da mu vidi izraz zbog maske, ali bila je prilično sigurna da se smeška. Nesumnjivo je uživao u prizoru bespomoćne žene, koja je žalosno stezala tu privlačnu dranguliju zakačenu za haljinu. Pripremio je krpu natopljenu hloroformom i krenuo da joj je stavi preko nosa i usta. „Samo duboko udahni“, uputio ju je. „Sve će biti gotovo za tren.“ Pribegla je onome što bi svaka lepo vaspitana dama učinila u takvim okolnostima. Ispustila je duboki uzdah, zakolutala očima i onesvestila se. Vodila je računa da se ne sruši na oštricu, već je umesto toga kliznula postrance sa sedišta. Odatle je počela da pada sa jastuka na pod. „Prokletstvo!“, progunđao je Mladoženja. Pomerao se nagonski da izbegne težinu njenog tela. Sečivo skalpela više joj nije bilo upereno pravo u grlo. Kao odgovor na njene tihe molitve, kočijaš je u brzini oštro skrenuo. Kočija se nagnula u stranu. Mladoženja je nagonski posegao da se pridrži. Bilo je sad ili nikad. Uspravila se, izvila i zarila zaoštrena čelična rebra savijene lepeze u najbližu metu - ubičinu butinu. Šiljci su zasekli duboko kroz odeću i meso. Mladoženja je vrisnuo od iznenađenja i bola. Zamahnuo je na nju skalpelom, ali ona je već otvorila lepezu. Njenim čeličnim stranicama odbila je udarac. „Kučko!“ Preneražen i izbačen iz ravnoteže, ubica je pokušao da se pripremi za novi napad. Sklopila je lepezu i zarila mu oštre vrhove duboko u rame. Šaka kojom je držao skalpel nagonski se zgrčila. Sečivo je palo na pod kočije. Zamahnula je lepezom i mahnito ga ubola i treći put, ne vodeći računa o meti. Bila je uplašena i očajnički je želela da pobegne iz kočije. Ponovo je vrisnuo i zamahao na nju, u pokušaju da se odbrani od udaraca. Posegao je za skalpelom. 19 Zavet ljubavi

Ponovo je otvorila ubojitu lepezu, na kojoj se ukazao elegantan baštenski prizor ugraviran u čeliku, i posekla ga po ruci listovima oštrim kao žilet. Odskočio je unazad, razjareno vrisnuvši. Kočija se naglo zaustavila. Kočijaš je očito čuo vriske. Zgrabila je kvaku i uspela da otvori vrata. Sklopila je lepezu i okačila je o lančić oko struka. Skupila je u ruku suknje i podsuknje, da je metri i metri tkanine ne sapletu, i izvukla se iz kočije. „Šta se, dođavola, dešava?“ Kočijaš je zurio u nju sa svog sedišta, a kiša mu se slivala sa oboda nisko spuštenog šešira. Bio je očito zaprepašćen onim što se dogodilo. „Dakle, o čemu se tu radi? Rekao je da ste mu prijateljica. Rekao je da želite privatnost.“ Nije se zadržavala da objasni šta se desilo. Nije se usuđivala da veruje kočijašu. Možda je nevin, ali isto tako može biti i u sprezi s ubicom. Brzim pogledom ustanovila je da se kočija zaustavila u uskoj uličici. Ponovo je pokupila suknje i podsuknje. Potrčala je prema udaljenom kraju, gde joj se činilo da u poprečnoj ulici ima saobraćaja i da će biti bezbednija. Iza sebe je čula pucanj biča. Konj je poleteo u pomahnitali galop, dok su mu kopita odzvanjala po kaldrmi. Kočija je otkloparala u suprotnom pravcu. Bolno i besno zavijanje iz njene unutrašnjosti čulo se sve slabije. Trčala je koliko je noge nose. Kad je stigla do poprečne ulice, ponovo se začulo vrištanje. Žena koja je gurala bebu u dečjim kolicima prva ju je ugledala kako istrčava iz mračne ulice. Dadilja je ispustila visok i oštar vrisak. Njen prestravljeni uzvik smesta je privukao gomilu. Svi su užasnuto i preplašeno zurili. Pojavio se i policajac. Požurio je ka njoj, s palicom u ruci. „Krvarite, gospođo“, primetio je. „Šta se dogodilo?“ Spustila je pogled i tek tad primetila da joj je haljina isprskana krvlju. „Nije moja“, brzo je rekla. Policajac je zauzeo preteći stav. „Koga ste onda ubili, gospođo?“ „Mladoženju“, odgovorila je. „Bar mislim. Nisam sigurna da je mrtav.“

20 Amanda Kvik

Narednog jutra, Amiti Donkaster je ponovo postala ozloglašena - već drugi put te nedelje.

21 Zavet ljubavi

Četvrto poglavlje

Ponovo se probudio obavijen istim teškim oblakom bola i zbunjenosti kakav ga je obuzimao i ranije. Ali u glavi mu je ovog puta bilo bistrije. Čuli su se glasovi u izmaglici. Držao je oči zatvorene i napeto osluškivao. Dvoje ljudi prigušeno je razgovaralo. Oboje ih je poznavao. „Preživeće.“ Doktorov glas bio je iscrpljen i sumoran. „Rane dobro zarastaju. Nema znakova infekcije i izgleda da mu vitalni organi nisu povređeni.“ „Hvala, doktore. Očigledno ste mu spasli život.“ Žena je izgovarala reči zahvalnosti, ali uglađeni glas joj je bio hladan i prazan, kao da se lomi između gneva i patnje. „Učinio sam šta sam mogao za njegovo telo“, rekao je doktor. „Ali kao što sam vam i ranije rekao, gospođo, ni ja ni bilo koji drugi lekar ne možemo da mu izlečimo um.“ „Uveravali su me da je izlečen. Zaista, delovao je prilično zdravo poslednjih nekoliko meseci. Srećno. Uravnoteženo. Uživao je u fotografiji. Nije bilo naznaka da ponovo klizi u ludilo.“ „Podsetiću vas, gospođo, da nije bilo nagoveštaja ludila ni pre ranijih događaja, ako se sećate. Kao što sam pokušao da vam objasnim, medicina nema potrebno znanje da ga izleči. Ako ne nameravate da pozovete policiju...“ „Nikad. Znate baš kao i ja šta bi se dogodilo kad bih to uradila. Tako nešto ne bi uništilo samo njega, upropastilo bi čitavu porodicu.“ Lekar nije ništa rekao. „Pozabaviću se ovim isto kao i prošli put“, rekla je žena. Odlučnost joj je očvrsnula glas. „I pretpostavljao sam da ćete doneti takvu odluku', rekao je doktor. Zvučao je pomirljivo. „Dao sam sebi slobode da obavestim doktora Renvika u Kresvelu. Dvojica slugu čekaju napolju.“ 22 Amanda Kvik

„Pošaljite ih unutra“, zatražila je žena. „Podsetite ih da očekujem potpunu poverljivost.“ „Dobro su obučeni. Kao što sam objasnio u prethodnim prilikama, doktor Renvik je specijalista za ovakve slučajeve. Prihvata pacijente samo iz najboljih porodica i svestan je obaveza prema onima koji ga plaćaju.“ „Drugim rečima, kupujem ćutanje doktora Renvika“, gorko je izjavila žena. „Uveravam vas da niste jedini u društvu ko to radi. Ali s obzirom na drugu mogućnost, nemate izbora, zar ne?“ „Ne.“ Oklevala je. „Jeste li sigurni da je u stanju da putuje?“ „Da.“ „U tom slučaju, pošaljite po sluge.“ „Mislim da bi za sve bilo sigurnije kad bih primenio još hloroforma pre nego što pripremimo pacijenta za prevoz.“ „Učinite što morate“, odvratila je. „Idem sad, ne mogu da gledam kako ga ponovo odvode.“

Ona me napušta. Pacijenta je poput požara preplavila panika. Otvorio je oči i pokušao da ustane iz kreveta, ali na sopstveni užas, shvatio je da ne može ni da se pomeri. Kožnim kaiševima bio je privezan za gvozdene šipke kreveta. Doktor mu je prišao s belom krpom u ruci. Mučno sladak miris hloroforma ispunio je vazduh. Dva krupna muškarca u loše skrojenim kaputima ušli su kroz vrata. Prepoznao ih je iz prethodnog boravka u Kresvelu. „Majko, ne daj me, ne daj im da me odvedu“, preklinjao je. „Užasno grešiš! Moraš mi verovati! Ta lažljiva kučka pokušala je da me ubije. Zar ne vidiš? Nevin sam!“ Majčina ramena su se ukočila, ali nije se osvrnula. Vrata su se zatvorila iza nje. Doktor Norkot prekrio mu je nos i usta krpom natopljenom hloroformom. Gnev mu je ispunio vene. Za sve je bila kriva ona bludnica. Sve je pošlo naopako zbog nje. Platiće. Druge je nagradio brzom smrću, sažalivši se na njih nakon što su priznale grehe. Ali Amiti Donkaster umiraće polako.

23 Zavet ljubavi

Peto poglavlje

„Mislim da moj ugled ne bi podneo još tračeva“, izjavila je Amiti. Odložila je primerak Letećeg obaveštajca i posegla za šoljicom kafe. „Prošlo je tri nedelje otkako sam napadnuta, a i dalje se svakog jutra pronalazim u novinama. Već mi je bilo dovoljno loše što se oni smešni ljudi u uglađenom društvu zabavljaju nagađanjima o mojoj vezi s gospodinom Stenbridžom.“ „Stenbridž je veoma bogat gospodin iz stare i ugledne porodice“, rekla je Peni. „Takođe, nije oženjen. Osim toga, pre nekoliko godina imao je veliki skandal: verenica ga je ostavila pred oltarom. Zbog svega toga njegov privatni život je veoma zanimljiv u određenim krugovima.“ Amiti je zatreptala. „Ostavljen je pred oltarom? To mi nisi nikad pominjala.“ „Mlada dama je pobegla s ljubavnikom. Ima tome nekoliko godina, ali onda se o tom događaju mnogo nagađalo. Svi su se čudili zašto bi neka žena napustila gospodina Stenbridžove klase i bogatstva.“ „Shvatam.“ Kratko je razmislila. „Možda se umorila od njegovih nestanaka, baš kao što je uradio i meni.“ „Zaista.“ „Da, poznavala sam ga kao gospodina Stenbridža, inženjera koji je putovao po Karibima“, objasnila je. „Nikad nije pomenuo svoje novčane prilike ili društvene veze. Kao što sam rekla, tračevi o našoj takozvanoj ljubavnoj vezi na brodu Severna zvezda bili su svakako neprijatni, ali nadala sam se da će prestati pre objavljivanja moje knjige. Nažalost, sumorni izveštaji o mom bekstvu od Mladoženje nikako da prestanu. Može se desiti i da mi unište karijeru putopisca.“ „Za ime božje, Amiti, umalo da te ubije!“ pobunila se Peni. Spustila je viljušku, a pogled joj se zamaglio od zebnje i straha. „Po štampi, ti si jedina žrtva tog užasnog čudovišta koja je pobegla. Naravno da ti je ime u novinama. Možemo samo biti zahvalni što si živa.“ 24 Amanda Kvik

„Jesam zahvalna - neizmerno zahvalna. Ali nisam oduševljena što vidim moju sliku na naslovnim stranama Ilustrovanih policijskih vesti i Grafika. Oba ta časopisa prikazala su me kako bežim iz ubičine kočije samo u spavačici.“ Peni je uzdahnula. „Svi znaju da su ti časopisi skloni preteranim i melodramatičnim ilustracijama.“ „Kad će to prestati?“ Amiti je obuzela neka zla slutnja. „Plašim se da mi je karijera autora vodiča za dame osuđena na propast i pre nego što mi je objavljena prva knjiga. Pretpostavljam da je samo pitanje vremena kad će mi gospodin Galbrejt javiti daje odlučio da ne objavi moj Damski vodič za put oko

sveta.“ Peni se umirujuće nasmešila s druge strane stola. „Možda će gospodin Galbrejt tu novinarsku buku doživeti kao dobru reklamu za tvoj vodič.“ Takva je Peni, pomislila je Amiti. Sestra joj je uvek bila pravi primer ljupkosti i blaženstva, bez obzira na to o kakvoj se neprilici radilo. A bila je i uzor ženskog savršenstva u svemu, uključujući i udovištvo. Pre šest meseci izgubila je muža nakon nepune godine braka. Znala je da je slomljena. Najdžel je bio ljubav njenog života. Ali Peni je sakrivala bol iza stoičke hrabrosti. Srećom, izgledala je očaravajuće u crnom. Uostalom, izgledala je predivno gotovo u svim bojama, pomislila je Amiti. Ali nije bilo sumnje da su joj tamne boje žalosti isticale srebrnoplavu kosu, porcelansku kožu i nebeskoplave oči, dajući joj neku nestvarnu lepotu. Kao da je iskoračila sa neke prerafaelitske slike. Peni je bila žena koja je privlačila sve poglede u prostoriji - i muške i ženske - kad bi ušla. Nije imala običnu lepotu, već urođenu privlačnost i dobro srce, koje osvoji svakoga koga upozna. Ali većina nije shvatala, razmišljala je Amiti, da je ispod sve te lepote i divnih osobina takođe bila obdarena i izrazitim smislom za novčana ulaganja. Ta sposobnost joj je dobro poslužila nakon što je Najdžel slomio vrat pavši sa konja. Ostavio joj je bogatstvo. Za razliku od Peni, koja je ličila na majku, Amiti je bila svesna da je svoju crnu kosu, smeđe oči i izrazit nos dugovala očevoj strani porodice. Nažalost, Donkasterove koje su imale nesreću da budu obdarene tim naročitim osobinama s vremenom bi počeo da prati izvestan glas. Još su se prepričavale priče o jednoj čukunčukunbabi, koja je jedva izbegla da je obese kao vešticu hiljadu šeststo i neke. Vek kasnije, jedna odvažna tetka uspela je da osramoti porodicu tako što je pobegla s nekim razbojnikom. Zatim, bila je tu i tetka koja 25 Zavet ljubavi

je nestala u vožnji balonom, da bi se kasnije pojavila kao ljubavnica oženjenog grofa. Bilo je tu i drugih žena koje su kroz vekove kaljale ime Donkasterovih - i svaka od tih koje su uspele da uđu u legendu imala je istu veštičju boju kose i isti nos. Amiti je iza leđa slušala šaputanja još otkako je bila mlada devojka. Svi koji su poznavali istoriju porodice Donkaster smatrali su da u ženskoj liniji postoji crta divlje krvi. I dok je malo neobuzdanosti kod muškaraca smatrano pozitivnom odlikom - takvi su svakako bili zanimljiviji ženama - kod žena je to bila izrazito negativna osobina. U devetnaestoj je na teži način naučila da ne veruje gospodi koju je privlačila zbog svoje porodične istorije. Niko, a najmanje Amiti, nije sasvim shvatao kako su njene ozloglašene pretkinje uspele da se nađu u toliko neprilika. Izgled im nije bio naročito upečatljiv - osim nosa, naravno. Što se tiče stasa, čak ni Penina darovita krojačica nije mogla da učini mnogo za Amitino telo, kome je toliko nedostajalo ženskih oblina da je u više navrata, kad god bi obukla mušku odeću, bez problema prošla kao mladić dok je putovala po inostranstvu. Otpila je dugi, okrepljujući gutljaj jake kafe gospođe Hjuston i odsečno spustila šoljicu. „Ne verujem da će gospodin Galbrejt smatrati ovakvu pažnju javnosti korisnom za prodaju knjige“, rekla je. „Teško je zamisliti da će ljudi poželeti da kupe vodič za dame ako spisateljica ima običaj da uleće u kandže užasnih ubica kao što je Mladoženja. Taj nesrećni događaj svakako mi neće pomoći da se predstavim kao stručnjak za potpuno bezbedno putovanje po svetu.“ Svežanj novina i groznih časopisa čekali su je na stolu kad je pre nekog vremena ušla u trpezariju, baš kao i svakog jutra otkako je pobegla iz ubičine kočije. Obično su se na stolu nalazile samo jedne novine - Leteći obaveštajac. Ali u poslednje vreme gospođa Hjuston - velika ljubiteljka tih sumornih jeftinih časopisa - izlazila je ranije da donese široki izbor jutarnjeg materijala za čitanje. Koliko je Amiti mogla da vidi, svaki novi izveštaj o njenom susretu sa Mladoženjom bio je ispunjen sve uzbudljivijim i jezivijim opisima od kojih se ledi krv u žilama. Zapanjujuće je, pomislila je, koliko god da užasno prikazivali otmicu i bekstvo, nijedne novine nisu uspele verno da prikažu istinski ledeni užas koji je doživela. Uprkos dve pozamašne doze konjaka svake noči pre spavanja, otkako umalo nije nastradala, uopšte nije dobro spavala. Glava joj je bila puna 26 Amanda Kvik

košmarnih prizora, ne samo sopstvenog straha i očajničkog otimanja, već i jezivih slika poslednjih trenutaka drugih žrtava. Ovog jutra - kao i svakog drugog u poslednje tri nedelje - strah je uglavnom zamenio tihi i kipeći bes. Ovog jutra - kao i svih ostalih - sišla je na doručak nadajući se da će otkriti novine pune vesti o tome kako je policija pronašla Mladoženjin leš. Ali ponovo se razočarala. Umesto toga, mnogo se nagađalo o njegovoj mogućoj sudbini. Toliki gubitak krvi morao bi biti smrtonosan, tvrdila je štampa. Bilo je samo pitanje vremena kada će ubičin leš biti pronađen. Amiti nije bila tako sigurna. Na svojim putovanjima sa ocem po inostranstvu ušivala je rane mnogima koji su bili povređeni raznim oštrim predmetima, uključujući makaze, žilete, lovačke noževe i razbijeno staklo. Čak i mala količina krvi može izgledati kao velika ako se upadljivo rasprska. Tačno je da joj je nova haljina bila uništena Mladoženjinom krvlju, ali nije bila ubeđena da mu je zadala smrtonosan udarac. „Moraš zauzeti pozitivan stav prema ovom događaju“, rekla je Peni. „Javnost najviše voli velika iznenađenja koja uključuju ubistvo i zanimljivu damu. Tvoj susret s Mladoženjom svakako ispunjava oba zahteva. Sigurna sam da će sve ispričano i urađeno podstaći prodaju tvoje knjige. Gospodin Galbrejt je i više nego pragmatičan izdavač.“ „Mogu samo da se nadam da si u pravu“, rekla je Amiti. „Nema sumnje da si daleko upućenija u društvene prilike od mene. Imaš dara za izvlačenje iz neprilika. U tvojim sam rukama.“ Peni ju je iznenadila znalačkim pogledom. „Pešačila si po Divljem zapadu i džunglama južnih mora. Preživela si brodolom i suočila se s provalnikom u hotelskoj sobi u San Francisku. Jahala si kamilu i slona. Povrh svega, sad si jedina u Londonu koja je preživela napad zločinca koji je do sada ubio tri žene. A uplašila si se i na samu pomisao da ćeš imati posla sa društvom.“ Amiti je uzdahnula. „Nisam se dobro provela poslednji put kad sam se kretala u uglađenom društvu, ako se sećaš.“ „To je bilo davno. Imala si samo devetnaest godina i mama te nije lepo zaštitila. Sad si mnogo starija i, sigurna sam, mnogo pametnija.“ Amiti se trgla na ono „mnogo starija“ i osetila je kako joj se žare obrazi. Znala je da poprima neprikladnu nijansu crvene, ali nije mogla izbeći

27 Zavet ljubavi

činjenicu da je u dvadeset petoj prešla granicu koja je mlade dame pogodne za udaju odvajala od usedelica. Naježila bi se svaki put kad bi se setila slučaja Neš, kako je u sebi nazivala taj događaj. Slomljeno srce joj je sasvim lepo zacelilo, ali ponos joj je trajno bio načet. Bilo joj je teško da prizna kako je bila naivna. Kad je otkrila da namere Hamfrija Neša nisu časne, zaključila je da nema više šta da traži u Londonu. Poslednje očevo pismo stiglo je iz Japana. Spakovala je torbe, kupila kartu za parobrod i otisnula se na Daleki istok. „Svakako sam danas starija“, priznala je. „Ali počinjem da se pitam jesam li prokleta kad dođem u London. Ovde sam tek mesec dana, a svi izgovaraju moje ime. Koje su šanse da mi se dogode ne jedan, već dva skandalozna događaja. A kad već govorimo o tome, bojim se da je samo pitanje vremena kad će gospodin Stenbridž saznati da mu štampa razvlači ime po blatu.“ „Ako i kad gospodin Stenbridž otkrije da mu je ime povezano s nedopuštenom brodskom ljubavnom vezom, sigurna sam da će shvatiti da to nije tvoja greška“, rekla je Peni. „Uopšte nisam sigurna u to“, odvratila je Amiti. Potajno se nadala da će on saznati kako se u poslednje vreme ne povlači samo njeno ime po novinama. Možda će ga to naterati da pošalje pismo ili telegram i javi joj koliko je nezadovoljan. Bilo kakva poruka uverila bi je da je živ i zdrav. Nije čula ništa o njemu još otkako je Severna zvezda pristala u Njujorku. Narednog dana ukrcao se na voz za Kaliforniju. Praktično govoreći, nestao je. Istina, rekao je neodređeno da će se javiti kad se vrati u London, i neko vreme nadala se da će ga iznenada ugledati pred vratima. Ali prošlo je mesec dana, a od njega ni traga ni glasa. Nije znala da li da bude povređena zato što ju je tako lako zaboravio, ili zabrinuta da ga je osoba koja ga je već upucala na Svetoj Klari pronašla i po drugi put pokušala da ga ubije - uspešno. Peni joj je objasnila da bi novine, kad bi gospodin Stenbridžove klase i bogatstva bio ubijen u inostranstvu, bile ispunjene tim vestima. Nažalost, razmišljala je Amiti, takvo razmišljanje ju je dovelo da sumornog shvatanja da joj je Benedikt možda donekle zahvalan - ipak mu je spasla život - ali svakako nije razvio romantična osećanja prema njoj. Uprkos strasnom poljupcu na palubi one noći pre nego što su pristali u Njujork. 28 Amanda Kvik

Iz noći u noć govorila je sebi kako mora da zaboravi na glupe snove. Ali iz noći u noć uhvatila bi se kako razmišlja o tom čarobnom vremenu na brodu Severna zvezda. Kad se Benedikt oporavio od rane, zajedno su šetali palubom i kartali se u salonu. Uveče su sedeli jedno preko puta drugog za dugim stolom, za kojim su večerali putnici prve klase. Razgovarali su na mnoge teme do kasno u noć. Otkrila je da je Benedikt čovek širokih interesovanja, ali kad bi se poveo razgovor o najnovijim dostignućima u inženjerstvu i nauci, oči bi mu zaiskrile oduševljenjem koje se graničilo sa strašću. Gospođa Hjuston došla je iz kuhinje sa svežim lončetom kafe. Bila je zgodna i krupna žena srednjih godina. Smeđa kosa joj je bila blago prošarana sedim vlasima. Peni ju je zaposlila nakon što se iselila iz velike moderne kuće u koju je ušla kao Najdželova nevesta. Peni je uredila dom u mnogo manjoj gradskoj kući u uglednom ali mirnom i ne naročito modernom kraju. Otpustila je svu poslugu iz vile. Tu je sad bila samo gospođa Hjuston, koja je stigla preko agencije. Amiti je osećala da se tu krije nešto više. Istina, nije joj više trebalo mnogo posluge. Ipak, svela je osoblje na minimum. Kad ju je Amiti pitala zašto joj je gospođa Hjuston jedina služavka koja živi u kući, Peni joj je neodređeno odgovorila da ne želi da se mnogo ljudi mota oko nje. „Sigurna sam daje samo pitanje vremena kad će pronaći Mladoženjin leš“, objavila je gospođa Hjuston. „Pročitala sam sve članke u novinama, gospođice Amiti. Rane koje ste mu zadali očigledno su ozbiljne. Svakako ne može da ih preživi. Naći će ga uskoro u nekoj uličici ili reci.“ „Te članke napisali su novinari, a niko od njih nije prisustvovao događaju“, odgovorila je Amiti. „Po mom mišljenju, čudovište je sigurno preživelo, naročito ako je dobilo medicinsku negu.“ „Moraš li da budeš tako negativna?“, prekorila ju je Peni. „Medicinska nega“, gospođa Hjuston je ponovila. Ta primedba joj je zaparala uši. „Ako je ozbiljno povređen, morao je da potraži lekarsku pomoć. Svaki lekar koga bi pozvali da zbrine takve rane sigurno bi bio svestan da leći nasilnika. Prijavio bi takvog pacijenta policiji.“ „Ne ako je ubica uspeo da ubedi doktora da je rane zadobio u nesreći ili mu ih je naneo drumski razbojnik“, usprotivila se Amiti. „Mogu li da dobijem još kafe, gospođo Hjuston? Trebaće mi mnogo da izdržim razgovor s onim

29 Zavet ljubavi

čovekom iz Skotland jarda, koji je poslao poruku s pitanjem može li da svrati ovog jutra.“ „Zove se inspektor Logan“, rekla je Peni. „Da, možemo se samo nadati da je sposobniji od svog prethodnika. Inspektor koji je razgovarao sa mnom nakon što sam pobegla ubici nije me uopšte oduševio. Sumnjam da bi mogao uhvatiti čak i prosečnog uličnog lopova, a kamoli čudovište kao što je Mladoženja.“ „Prema poruci inspektora Logana, on neće doći pre jedanaest“, primetila je Peni. „Rekla bih da nisi dobro spavala. Možda bi trebalo da odremaš posle doručka?“ „Dobro sam, Peni.“ Amiti je podigla šolju. „Nikad nisam mogla da spavam preko dana.“ Prigušeni udarac zvekira na vratima odjeknuo je hodnikom. Amiti i Peni razmeniše preplašene poglede. Lice gospođe Hjuston nezadovoljno se namrštilo. „Ko bi, za ime sveta, došao u ovo doba?“ Amiti je spustila šolju. „Pretpostavljam da je inspektor Logan.“ „Da mu kažem da se vrati u pristojno vreme?“ „Zašto?“ pitala je Amiti. Zgužvala je salvetu i spustila je pored tanjira. „Možda je bolje da odmah obavim taj razgovor. Nema svrhe odlagati neizbežno. Možda je inspektor poranio zato što ima neke vesti.“ „Da, naravno“, složila se Peni. „Nadajmo se da su pronašli leš.“ Gospođa Hjuston je krenula niz hodnik da otvori vrata. U sobi zavlada tišina. Amiti je napeto osluškivala dok je gospođa Hjuston pozdravljala posetioca. Odgovorio joj je muški glas - dubok, hrapav, nestrpljiv i odlučan. „Gde je, dođavola, gospođica Donkaster?“ Amiti kao da je zapljusnuo ogroman okeanski talas. „O, bože!“, prošaputala je. „To nije inspektor Logan!“ Uprkos neprospavanim noćima i previše kafe - ili možda baš zbog toga zadrhtala je od panike i uzbuđenja. Sitne ledenovrele iskrice svesti zapljusnule

30 Amanda Kvik

su joj živce i ubrzale puls. Na svim svojim putovanjima upoznala je samo jednog muškarca koji je tako delovao na nju. „Gospođica Donkaster doručkuje, gospodine“, objavila je gospođa Hjuston. „Obavestiću je da je tražite.“ „Nema veze, sam ću je pronaći!“ Koraci u čizmama odjeknuše hodnikom. Peni je pogledala u Amiti preko stola, a blago mrštenje joj je nabralo čelo. „Ko, za ime sveta...“, zaustila je. Pre nego što je Amiti stigla da odgovori, Benedikt je uleteo u sobu. Kosa mu je bila razbarušena od vetra i bio je u putnoj odeći. Pod rukom je nosio kožnu torbu. Čim ga je ugledala, obuzeli su je radost i olakšanje. Bio je živ. Njena najgora noćna mora bila je upravo to - samo noćna mora. A onda ju je obuzeo bes. „Kakvo iznenađenje, gospodine Stenbridžu“, rekla je ledenim tonom. „Nismo vas očekivali jutros. Niti bilo kog drugog jutra kad smo već kod toga.“ Ukopao se u mestu i zažmirio. Očigledno, takav pozdrav nije očekivao. „Amiti...“, izustio je. Kao i obično, Peni je preuzela na sebe ovu neprijatnu situaciju, na svoj uobičajeni ljubak i dostojanstven način. „Gospodine Stenbridžu, dozvolite mi da se predstavim, pošto je moja sestra izgleda zaboravila na pristojno ponašanje. Ja sam Penelopi Marsden.“ Amiti je na trenutak pomislila da Benedikt neće dozvoliti da ga prekinu upoznavanjem. Sudeći po onome kako ga je doživela na Severnoj zvezdi, imao je izvanredne manire kad god bi rešio da ih upotrebi. Međutim, uglavnom nije imao strpljenja za sitničavosti uglađenog društva. Ali očito mu je sinulo da je prešao granice pristojnog ponašanja time što je upao damama u prostoriju tako rano, zato što se smesta okrenuo ka Peni. „Benedikt Stenbridž, vama na usluzi.“ Nakrivio je glavu, začuđujuće otmeno. „Izvinjavam se zbog upada, gospođo Marsden. Brod je pristao pre manje od sat vremena i požurio sam pravo ovamo jer sam video jutarnje novine. Zabrinuo sam se, najblaže rečeno.“ 31 Zavet ljubavi

„Savršeno razumljivo“, odgovorila mu je. „Hoćete li da nam se pridružite za doručkom, gospodine?“ „Hvala“, rekao je. Gotovo požudno je pogledao u srebrni lončić s kafom. „Bio bih vam veoma zahvalan. Nisam doručkovao, jer smo pristali ranije od očekivanog.“ Peni je pogledala u gospođu Hjuston, koja je opčinjeno zurila u Benedikta. „Da li biste bili ljubazni da donesete gospodinu Stenbridžu tanjir, gospođo Hjuston?“ „Da, gospođo. Odmah.“ Gospođa Hjuston je brzo povratila poslovno držanje, ali oči su joj sijale od radoznalosti. Odjurila je do kuhinje. Privukao je stolicu i seo. Spustio je kožnu torbu na obližnju komodu i zagledao se u Amiti ispitivački, kao da je pod mikroskopom. „Niste povređeni?“, pitao je. „Nekoliko manjih modrica, ali sve su već nestale, hvala“, rekla je. Peni se namrštila u znak blagog neodobravanja zbog njenog ledenog tona. Amiti se nije obazirala. Odlučila je da ima puno pravo da bude ljuta na Benedikta. „Prema pisanju štampe, naneli ste tom gadu opasne povrede tom vašom malom lepezom.“ Kratko je klimnuo glavom, očito zadovoljan. “Usput, svaka čast za to.“ Podigla je obrve. „Hvala. U takvim okolnostima čovek da sve od sebe, uveravam vas.“ „Tačno“, složio se. Poprimio je oprezan izraz. „Jesu li pronašli leš?“ „Ne, barem koliko mi znamo“, odgovorila je Amiti. „Ali očekujemo vesti od inspektora Logana iz Skotland jarda u toku prepodneva. Mada, ne očekujem da tu ima pravog napretka. Loganov prethodnik je, izgleda, bio zatrpan poslom.“ „To nikad nije dobar znak“, rekao je. Pružio je ruku da dohvati parče tosta sa srebrnog poslužavnika. Nije više mogla da izdrži. Bučno je spustila solju na tacnu. „Prokletstvo, Benedikte, kako se usuđujete da ušetate u ovu kuću kao da se ništa nije dogodilo? Najmanje što ste mogli da 32 Amanda Kvik

učinite jeste da mi pošaljete telegram i obavestite me da ste živ! Zar je to toliko teško?“

33 Zavet ljubavi

Šesto poglavlje

Amiti je bila ljuta. S obzirom na to kroz šta je sve prošla pre tri nedelje, Benedikt je bio zadivljen njenom žestinom. Plamen u njenim očima svakako je bio opasan. Pomislio je kako ovo baš i nije bio strastven susret o kome je maštao proteklih mesec dana. Nožem je mazao puter na tost dok je pokušavao da smisli najbolji način da odgovori na napad. Ništa sjajno mu nije padalo na pamet. „Izvinjavam se“, rekao je. „Mislio sam da je najbolje da se ne čujemo dok se ne vratim u London.“ Hladno mu se osmehnula. „Zaista, gospodine?“ Ovo ne ide dobro, shvatio je. Ubeđivao je sebe da joj mora oprostiti zbog njenog osetljivog emocionalnog stanja. Ako su novine prenele samo polovinu priče ispravno, onda je srećna što je uopšte živa. Mnoge žene pale bi nemoćne u krevet posle takve nesreće. I ostale bi tamo mesec dana, hranile se slabom čorbom i čajem i povremeno bi posezale za mirišljavim solima. Uostalom, mnoge žene ne bi ni preživele taj napad, pomislio je. Divljenje se pomešalo s velikim olakšanjem koje je osetio kad je malopre ušao u trpezariju. Novine su naglašavale da je živa i nepovređena, ali znao je da neće moći da se smiri dok je ne vidi sopstvenim očima. Trebalo je da zna da će je zateći gde mirno doručkuje. Amiti je bila žena kakvu nikad pre nije upoznao. Nije prestajala da ga zadivljuje. Od prvog trenutka kad ju je ugledao u onoj prljavoj uličici na Svetoj Klari, bio je opčinjen. Podsećala ga je na malu, uglađenu i radoznalu mačku. Zadivila su ga njena široka interesovanja. Nikad se nije znalo koju će temu pokrenuti.

34 Amanda Kvik

Za vreme putovanja od Svete Klare do Njujorka pojavljivala se na najneočekivanijim mestima na brodu. Od početka je bilo očigledno da je posada obožava. Jednom prilikom otišao je da je potraži i ugledao je kako izlazi iz brodske kuhinje. Još je bila zaokupljena živim razgovorom s glavnim kuvarom, koji je pričao naširoko i nadugačko o tome kako uspeva da napravi toliko mnogo obroka za putnike i posadu za vreme putovanja. Delovala je vrlo zainteresovano. Pitanja su joj bila iskrena. Kuvar ju je posmatrao kao da je zaljubljen u nju. A zatim ju je zaticao i u prisnom razgovoru sa zgodnim mladim Amerikancem Deklanom Garavejom. Benedikta je prestravio osećaj ljubomore koji je doživeo kad ih je video zajedno u brodskoj biblioteci. Garavej je nedavno završio koledž na Istočnoj obali i krenuo je da obiđe malo sveta pre uključivanja u porodični posao. Delovao je prilično zainteresovano za savremene teorije psihologije, koju je i studirao. Oduševljeno ih je prenosio Amiti. Ona je zauzvrat beležila i postavljala mnogobrojna pitanja. Garavej je bio očaran, i to ne psihologijom, već njome. Proteklih nekoliko nedelja Benedikt je razmišljao o sopstvenim razgovorima s Amiti na brodu. Nesumnjivo joj je smrtno dosađivao opisima tako uzbudljivih pronalazaka kao što je fotofon, aparat za bežičnu komunikaciju Aleksandera Grejama Bela. Uspela je da deluje tako zainteresovano da ga je navela da pređe i na druge teme. Opširno joj je pričao o tome kako nekoliko uglednih naučnika i inženjera, poput francuskog pronalazača Ogistena Mušoa, predviđaju da će rudnici uglja u Evropi i Americi uskoro biti iscrpljeni. Ako se pokaže da su u pravu, sjajne parne mašine savremenog doba, koje pokreću sve, od brodova i lokomotiva do fabrika, biće zaustavljene. Potreba da se pronađe novi izvor energije u središtu je pažnje svih glavnih sila. I tako dalje, i tako dalje. U jednoj takvoj prilici, koju bi rado zaboravio, čak je otišao tako daleko da joj podrobno objašnjava kako su drevni Grci i Rimljani vršili oglede sa solarnom energijom. O čemu je razmišljao? Postavljao je sebi to pitanje svake noći čitav mesec. Bila je zarobljena s njim na palubi Severne zvezde čitavim putem od Svete Klare do Njujorka. Imao je zlatnu priliku da je zadivi. Umesto toga, beskonačno ju je gnjavio suvoparnim inženjerstvom. Kao da bi bilo koja žena želela da sluša o njegovim zanimanjima.

35 Zavet ljubavi

Ali tada mu se činilo da je Amiti raspoložena da raspravlja o njegovim nagađanjima i teorijama. Većina žena koje je poznavao, sa blistavim izuzecima njegove majke i snaje, smatrale su da je carstvo inženjerstva i pronalazaka ispod nivoa zanimanja pravog gospodina. Amiti je, međutim, otišla tako daleko da hvata beleške, baš kao i dok je ćaskala s Deklanom Garavejom. Priznao je da je bio polaskan. Mada je kasnije, na dugom putovanju vozom prema Kaliforniji, imao dovoljno vremena da pomisli kako je vrlo izgledna mogućnost da je samo bila ljubazna. Dok je razmišljao o vremenu provedenom s Amiti na Severnoj zvezdi, najviše je voleo da se priseća njihove poslednje zajedničke noći. To sećanje grejalo ga je u snovima dok su bili razdvojeni. Izašli su da se prošetaju po putničkoj palubi i zaustavili su se da posmatraju božanstveni vatromet koji je stvarala daleka morska oluja. Stajali su zajedno kod ograde gotovo ceo sat i posmatrali udaljeno sevanje munja na noćnom nebu. Bila je opčinjena prizorom. On je, s druge strane, bio očaran njenim uzbuđenjem. Te noći privukao ju je u zagrljaj i poljubio je prvi i jedini put. U tom doživljaju bilo je više elektriciteta nego u noćnoj oluji. Bio je to samo poljubac, ali prvi put u životu razumeo je kako strast može navesti muškarca da prkosi logici i nalozima zdravog razuma. Gospođa Hjuston stigla je iz kuhinje. „Izvolite, gospodine“, rekla je. „Uživajte u doručku.“ Postavila mu je tanjir pun jaja i kobasica. Udahnuo je mirise i odjednom osetio neizdrživu glad. „Hvala vam, gospođo Hjuston“, rekao je. Razmotao je salvetu. „Baš ovo mi treba.“ Zablistala je od zadovoljstva i sipala mu kafu u šolju. Viljuškom je pokupio zalogaj omleta i pogledao u Amiti. „Ispričajte mi šta se dogodilo“, zatražio je. „Verujem da je štampa malo preterala?“ Peni ju je preduhitrila odgovorom. „Nažalost, sve se odigralo uglavnom kako su novine opisale“, rekla je.

36 Amanda Kvik

„Osim onoga kako bežim iz kočije u spavaćici“, mrzovoljno se umešala Amiti. „To je odvratno preterivanje. Bila sam potpuno obučena, uveravam vas.“ Pre nego što je stigao da odgovori, Peni je nastavila s pričom. „Zli ubica koga nazivaju Mladoženjom zgrabio je Amiti s ulice usred belog dana i pokušao je da je savlada hloroformom“, nastavila je. „Hloroform?“ Osetio je kako mu se utroba ledi. Da je ubici uspelo da je onesvesti, malo je verovatno da bi mu pobegla. „Proklet bio u paklu!“ Shvatio je da ga Peni i gospođa Hjuston posmatraju. „Izvinjavam se zbog ružnih reči“, rekao je. Palo mu je na pamet da se već dvaput izvinio, a još ni doručak nije završio. Amiti je podigla obrve. Stekao je utisak da joj je ovo zabavno. Nije bilo prvi put, pomislio je, da ga čuje kako psuje. Ali sad je ponovo u Londonu. U Londonu postoje pravila. „Srećom, uspela sam da dohvatim svoju lepezu pre nego što me je omamio“, objasnila je. „Iskočila sam iz kočije i potrčala koliko me noge nose.“ Namrštio se pomislivši na to. „Ko je vozio kočiju?“ „Šta?‘, namrgodila se. „Nemam pojma. Bila je privatna kočija pa pretpostavljam da je kočijaš bio u službi ubice.“ Malo je razmislio o tome. „Privatna kočija?“ „Da. Po kiši sam je pobrkala s gradskom.“ Pogled joj se izoštrio. „O čemu razmišljate, gospodine?“ „Kočijaš je ili saučesnik ili kriminalac unajmljen za tu priliku i plaćen da ćuti. Bilo kako bilo, mogao bi da pomogne da otkrijemo ubicu.“ Razrogačila je oči. „Odlično zapažanje! Morate to obavezno pomenuti inspektoru Loganu.“ Slegnuo je ramenima i pojeo zalogaj kobasice. „Tako se vodi istraga. Siguran sam da policija to ispituje.“ Poprimila je zlokoban izraz. „Ne bih računala na to da sam na vašem mestu.“ Peni je delovala zamišljeno. „Do Amitinog bega niko nije ni znao kako su druge neveste otete. Samo su nestale.“ 37 Zavet ljubavi

Nastavio je da jede jaja dok je razmišljao o tome. Zatim je pogledao u Amiti. „Zašto vas?“, pitao je. Namrštila se. „Šta?“ „Imate li predstavu o tome zašto je, od svih žena u Londonu, ubica izabrao vas za žrtvu?“ Amiti je pogledala u Peni, koja se tiho nakašljala. „Pretpostavljam da niste čuli tračeve, gospodine Stenbridžu“, rekla je. „Tračevi plove kroz London kao Temza.“ Podigao je šolju s kafom. „Na koji tačno trač mislite?“ Ovog puta je odgovorila Amiti. „Trač o nama, gospodine Stenbridžu“, odgovorila je hladno. Zaustavio je šolju na pola puta do usta i pogledao je preko ruba. „Nama?“ Ledeno mu se osmehnula. „U izvesnim krugovima bilo je mnogo dokonog nagađanja u vezi s prirodom našeg poznanstva na Severnoj zvezdi.“ Lice mu je postalo bezizrazno. „Na šta, pobogu, misliš? Bili smo saputnici na brodu.“ Peni je zaškiljila. „Govorka se kako je vaša veza s Amiti bila prisnije prirode.“ „Pa, spasla mi je život, što bi svakako moglo da se posmatra kao neka vrsta prisnosti.“ Začutao je, svestan da ga Amiti i Peni posmatraju upadljivo čudno. Sa zakašnjenjem je shvatio. Kao pogođen gromom, pogledao je u Amiti. „Hoćete da kažete kako se priča da smo nas dvoje ljubavnici?“ Gospođa Hjuston je frknula i zaposlila se oko lončića s kafom. Peni je stegla vilicu. Amiti se jarko zarumenela. „Žao mi je što to kažem, ali tako je“, potvrdila je. Borio se sam sa sobom na trenutak i rešio da bi ipak bilo najbolje da joj ne kaže kako bi voleo da je to istina. Prisilio se da se usredsredi na pitanje o kojem su raspravljali.

38 Amanda Kvik

„Kakve veze ima trač s činjenicom da ste zamalo ubijeni?“ pitao je umesto toga. Duboko je uzdahnula i ispravila ramena. „Prema štampi, Mladoženja bira ženske žrtve čiji je ugled uprljan skandalom.“ Govorila je tako brzo - praktično mrmljala - da nije bio siguran da li ju je ispravno razumeo. „Uprljan skandalom?“ ponovio je da bi se uverio je li shvatio. „Da“, potvrdila je, stegnuto i odsečno. „Govorite mi da su glasine o vama, ili bi trebalo da kažem o nama, nekako stigle do ušiju ubice i zato ste mu privukli pažnju?“ „Tako izgleda“, potvrdila je. Sipala je malo mleka u kafu. „Bojim se da ta priča kruži u određenim krugovima već neko vreme.“ „Još od bala kod Čeningovih, da budemo tačni“, dodala je Peni. „Koliko ja mogu da odredim, počelo je još izjutra nakon tog događaja.“ Namrštio se. „Jeste li vas dve prisustvovale?“ „Ne“, odvratila je Peni. „Ali nije bilo teško utvrditi da su glasine počele da kruže odmah posle toga. Uglađeno društvo je mali svet, sigurna sam da ste toga svesni, gospodine Stenbridžu.“ „Istina“, složio se. „I pregrejani rasadnik kad je reč o tračevima. Trudim se da ga izbegavam.“ „Ni ja ga baš ne volim“, složila se Peni. „Ali zahvaljujući mom pokojnom mužu, provela sam neko vreme u tom rasadniku i još imam tamo veze. Tako sam i saznala gde i kad su tračevi počeli.“ „Jeste li otkrili i ko je odgovoran?“, pitao je. „Ne“, priznala je. „Tako nešto je teže odrediti. Pre napada na Amiti, glavna briga nam je bila da bi taj trač mogao navesti njenog izdavača da se predomisli u vezi s izdavanjem njene knjige.“ Pogledao je u Amiti. „Dakle, završili ste svoj putopis za dame?“ „Skoro“, odgovorila je. „Uneću jednu ili dve izmene, ali nadala sam se da ću ga poslati gospodinu Galbrejtu krajem meseca. Nažalost, posle glasina o mojoj vezi s vama i događaju s ubicom, sve se prilično zapetljalo.“

39 Zavet ljubavi

Razmišljao je o raznim mogućim rešenjima ove neprilike dok je uzimao poslednje zalogaje jaja. A onda se zavalio da uživa u ostacima kafe. „Izdavanje knjige će biti lako rešeno“, izjavio je. Zagledale su se u njega. „Šta tačno mislite pod tim, gospodine Stenbridžu?“, pitala je Amiti. Očito je bila oprezna. „Nameravate li da pretite ili zastrašujete gospodina Galbrejta? Jer vas uveravam da, koliko god cenila taj postupak, ipak ne mogu da podržim takav pristup.“ „Cenili biste takav postupak?“, pitao je. Prvi put mu se iskreno osmehnula otkako je stigao. Od tog osmeha oči su joj postale tople kao i sve oko nje; od tog osmeha se osetio veoma lepo. „Lepo od vas što se nudite da preplašite gospodina Galbrejta da biste mi pomogli u objavljivanju knjige, ali bojim se da bi to u ovim okolnostima moglo biti pomalo nezgodno“, primetila je. „Pa, u tom slučaju, sačuvaću mogućnost uterivanja straha u vašeg izdavača kao poslednje sredstvo“, rekao je. „Mislim da neće biti potrebe za preduzimanjem tako drastičnih mera ako primenimo jednostavnije i otvorenije rešenje koje imam na umu.“ Peni je i dalje bila pomalo zbunjena, ali bleda iskra razumevanja zablistala joj je u očima. „Koje, gospodine?“ „Na osnovu onoga što ste mi ispričale, najlakši način da se pozabavimo pitanjem Amitinog ugleda jeste da objavimo da smo nas dvoje vereni i da želimo da se venčamo“, objasnio je. Zadovoljan očitim savršenstvom svog rešenja, otpio je još kafe i čekao da njih dve pokažu prikladno oduševljenje i zahvalnost za njegov predlog. Amiti je zurila u njega kao da je upravo objavio da se primiče kraj sveta. Ali Peni se uhvatila za rešenje s dubokim olakšanjem. „Da, pa naravno“, rekla je. „To je savršen odgovor. Priznajem da je i meni to palo na pamet. Ali moram reći da nisam očekivala da ćete vi to sami predložiti, gospodine Stenbridžu.“ „Šta?“, Amiti je usmerila pažnju na Peni. „Jesi li poludela? Kako će, za ime sveta, takva objava bilo šta rešiti?“

40 Amanda Kvik

Peni je zauzela znalački stav. „Sigurna sam da gospodin Stenbridž ima sve odgovore. Nešto mi govori da je skovao taj plan i pre nego što je stigao kod nas. Je li tako, gospodine?“ „Zapravo, da“, potvrdio je, trudeći se da deluje skromno. Amiti je čvrsto stegla salvetu. „Gospodine Stenbridžu, podsetila bih vas da niste uopšte znali za taj trač dok niste seli za ovaj sto da doručkujete. Kako, pobogu, možete da izjavite da ste skovali taj bezumni plan na putu od broda do ove kuće?“ Izjava o bezumnom planu ga je zabolela, ali podsetio se da je Amiti u poslednje vreme bila pod velikim pritiskom. „Vest o napadu na vas ubedila me je da je veridba jedino rešenje“, rekao je. Peni je zadovoljno klimnula glavom. „Da, naravno.“ Amiti ih je naizmenično ljutito gledala. „Zašto bi lažna veridba bila razumno rešenje?“ „Zato što će imati dva važna efekta“, rekao je. Trudio se da bude strpljiv, ali morao je da prizna kako ga je razočarao njen nedostatak oduševljenja. „Pre svega, moći ću stalno da budem u vašem društvu. Tako će mi biti lakše da vas štitim.“ Namrštila se. „Da me štitite? Znači li to da verujete kako bi ubica mogao pokušati ponovo da me otme?“ „Ne možemo da uđemo u glavu čudovišta kakvo je to stvorenje koga nazivaju Mladoženjom“, rekao je blago. „Dok ne budemo sigurni da je mrtav ili u zatvoru, mislim da nije pametno da se krećete sami. Ako se negde pritajio, imaće vremena da zaleći rane. Ne treba da izlazite iz ove kuće sami ni pod kakvim okolnostima. Kao vaš verenik, moći ću da vas pratim kuda god želite da idete.“ Zaustila je da nešto kaže, zastala i duboko udahnula, i pokušala ponovo. „A drugi razlog zašto verujete da je takav lažni dogovor dobra zamisao?“, pitala je. „Zar nije očigledno?“, pitao je. „Prekinućemo tračeve. Više nećete morati da brinete hoće li Galbrejt odbiti da objavi knjigu zbog vašeg narušenog ugleda.“ Peni je pogledala Amiti. „Moraš shvatiti da je veridba savršeno rešenje za oba problema.“ 41 Zavet ljubavi

„Izvinite“, rekla je ravnodušno, „ali nisam sigurna u sve to.“ „Zašto?“, pitala je Peni. „Zašto?“, procedila je. „Zar moraš to da me pitaš? Zamisao je užasna. Takva veridba je potpuna izmišljotina. Kako bismo, za ime sveta, mogli da održimo takvu obmanu? Čak i da je gospodin Stenbridž zadovoljan da glumi mog verenika, šta je s njegovim roditeljima? Sigurna sam da će se protiviti.“ „Ne, neće“, odvratio je. „Moje roditelje prepustite meni. Njima ću se pozabaviti ako bude neophodno.“ „Kako to ne može biti trenutno neophodno?“, uzvratila je. „Trenutno su u Australiji.“ Brzo je odbacio pitanje roditelja. „Neće znati ništa o tome šta se događa ovde u Londonu. I kad ste već pokrenuli ovu temu, uveravam vas da ću se pozabaviti i svojim bratom i snajom.“ Stegla je usta. „Zaista cenim vašu ponudu, gospodine Stenbridžu, međutim...“ „Molim te, prestani više da govoriš kako ceniš moje ponude!“, prekinuo ju je. Shvatio je koliko je strogo ovo zvučalo tek kad je naglo zaćutala. Zurila je u njega zaprepašćeno, i on je shvatio da joj nikad ranije pokazao tu stranu svoje naravi. Suzdržao se da ne zaječi i pokušao da objasni. „To je najmanje što mogu da učinim nakon onoga što si ti učinila za mene“, rekao je tiho. „Spasla si mi život na Svetoj Klari. Ne bih preživeo da nije bilo tebe. Taj događaj je doveo do nezgodnih okolnosti koje su pokrenule tračeve o našoj navodnoj vezi. I još si bila i napadnuta zbog tog trača. Dužan sam ti i bio bih ti veoma zahvalan kad bi mi dozvolila da ti dug vratim.“ „Tako što ćeš se pretvarati da si mi verenik?“, pitala je u neverici. „Dok policija ne pronađe ubicu“, odgovorio je. „Šta ako ne uspeju?“, pitala je. „Onda ćemo mi morati da ga nađemo.“ Udarao je naslepo, ali pokušaj je zasnovao na onome što je znao o njoj. Iznad svega je bila krajnje radoznala i privlačila ju je mogućnost pustolovine. Taj duh ju je i odveo na put oko sveta. 42 Amanda Kvik

Odmah je shvatio da mu je strategija uspela. Odjednom je zablistala od uzbuđenja. „Hmm“, promrmljala je. Peni ga je sumnjičavo odmerila. „Imate li iskustva sa istraživanjem zločina, gospodine Stenbridžu?“ „Ne, ali pretpostavljam da je slično bilo kom problemu iz inženjerstva ili matematike“, odgovorio je. „Poređaju se sve poznate bitne činjenice u logičan niz i traže se rešenja za nepoznate.“ „Kad bi bilo tako jednostavno, policija bi uhvatila sve prestupnike na ulicama“, odbrusila je Amiti. Ustala je. „Molim te, izvini nas, Peni, želim da pokažem baštu gospodinu Stenbridžu.“ „Ali baš sam hteo da zamolim gospođu Hjuston da mi donese još kafe“, izjavio je Benedikt. Prostrelila ga je pogledom. „Obilazak bašte, gospodine! Smesta!“

43 Zavet ljubavi

Sedmo poglavlje

Letnja kiša je prestala i pojavilo se sunce, ali u bašti je još bilo vlažno. Amiti je podigla suknje iznad članaka, da izbegne mokro cveće i rastinje. Krenula je ka maloj senici u udaljenom uglu, veoma svesna toga da je Benedikt odmah iza nje. Šljunak na stazi krčkao mu je pod čizmama. Zakoračila je u senicu i okrenula se ka njemu. „Izgleda da ste se prilično lepo oporavili od rane“, počela je. Pomalo obazrivo se dodirnuo sa strane pod rebrima i smesta spustio ruku. „Zahvaljujući vašim lekarskim veštinama.“ „Kao što sam vam i onda rekla, otac me je naučio najosnovnijim postupcima lečenja.“ „Biću mu večno zahvalan.“ Pogledao ju je. „Kao i vama.“ Znala je da ponovo rumeni. Obuzela ju je čežnja. Bila joj je potrebna čvrsta volja da je suzbije. Nije želela njegovu zahvalnost. „Dakle, gospodine?“, pitala je. „Kakav je ishod vašeg putovanja u Kaliforniju? Je li zadatak uspešno obavljen?“ „Zadatak?“ „Ne treba da se ustručavate. Zar mislite da nisam shvatila da radite za Krunu kao špijun?“ „Prokletstvo, Amiti! Ja sam inženjer, a ne špijun!“ Značajno je pogledala u crnu torbu koju je držao. „Dobro, jasno mi je da ne smete pričati o svom učešću u velikoj igri. Ali možete li barem da me uverite da vam je poduhvat, kakav god bio, uspešno okončan?“ Naslonio se rukom na obližnji stub i nagnuo nad njom. „Da, bio je uspešan.“

44 Amanda Kvik

Nasmešila se, zadovoljna uprkos razdražljivosti. „Odlično! Oduševljena sam što sam u manjoj meri doprinela tom uspehu - iako neću nikad tačno saznati šta se desilo.“ Kucnuo je prstom po stubu dok je razmišljao o njenoj izjavi. A onda kao da je nešto odlučio. „Ne vidim nijedan razlog da vam ne ispričam nekoliko činjenica, pošto je posao završen. Ali prvo, hoću da budem jasan - ja nisam profesionalni špijun. Učinio sam uslugu stricu koji slučajno ima veze u vladi. Oni su ga zamolili za pomoć u izvesnom projektu, a on je pak zamolio za pomoć mene, zbog mog inženjerskog obrazovanja. Taj zadatak, kako ga vi nazivate, bio mi je prvo i veoma verovatno poslednje iskustvo na tom polju. Izgleda da nisam naročito vičan tom poslu. Zamalo da poginem, ako niste zaboravili.“ „Teško da ću to zaboraviti.“ Oklevala je. „Imate li ikakvu predstavu o tome ko je pokušao da vas ubije na Svetoj Klari?“ „Ne. Pretpostavljam ista osoba koja je ubila pronalazača koga sam išao da posetim na ostrvu.“ „Blagi bože, još neko je ubijen na Svetoj Klari? To mi nijednom niste pomenuli.“ „Pronašao sam ga mrtvog u laboratoriji“, rekao je. „Ubijen je neposredno pre nego što sam stigao.“ „Ko je on bio?“ „Olden Kork. Bio je čudak, ali sjajan inženjer, radio je na novom oružju za koje izvesne stranke u vladi veruju da bi izvršilo preokret u naoružanju ratnih brodova. Prema njihovim izvorima, Rusi su takođe veoma zainteresovani da se dočepaju te naprave.“ „Šta je u vezi s tim tako revolucionarno?“ „Kork ga je nazvao solarnim topom. Napravljen je tako da radi na solarnu energiju.“ „Divno! Gospodin Kork je postavio laboratoriju na karipskom ostrvu?“ „Imao je brojne razloge da ode na Karibe“, objasnio je. „Prvo, pokušavao je da sakrije svoje istraživanje od raznoraznih vlada, bar dok ne usavrši solarni top. Nameravao je da ga proda onome ko ponudi najviše kad ga završi. Osim toga, iz očiglednih razloga, bilo mu je potrebno mnogo sunca i veoma topla 45 Zavet ljubavi

klima za izvođenje ogleda. Takođe je tražio odredište na redovnoj parobrodskoj maršruti, tako da mogu da mu stižu potrebne zalihe i oprema.“ „Da, naravno, karipsko ostrvo je savršeno mesto.“ „Kao što sam rekao, neko, verovatno ruski agent, stigao je do Korka pre mene. Laboratorija je bila ispreturana. Nije bilo ni traga od planova oružja. Jedan sluga, koji je povremeno pomagao Korku, rekao mi je da je nestala i važna sveska sa Korkovim crtežima i specifikacijama. Mislim da ju je takođe ukrao ubica.“ „ A onda je ta ista osoba pokušala da ubije i vas?“ „Pretpostavljam.“ Zastao je. „Mora da sam mu bio za petama. Ali pre nego što sam izašao iz Korkove laboratorije, pronašao sam pismo.“ „Ono koje ste poverili meni u slučaju da ne preživite.“ „Da“, potvrdio je. „Čim sam ga pročitao, znao sam da je vrednije od Korkovih nacrta.“ „Zašto?“ „Korku ga je poslao pronalazač Elajdža Fokskroft iz Kalifornije. Kad sam ga pročitao, smesta sam shvatio da su njih dvojica več duže vodili prepisku. Bilo je očigledno da ono što je Korkovo oružje moglo da učini razornim brodskim topom nije nacrt samog solarnog topa - on je bio prilično običan - več motor koji treba da ga pokreće.“ „Solarni motor?“ „Da.“ Nasmešila se. „Pa, pretpostavljam da to objašnjava zašto smo vodili toliko mnogo zanimljivih razgovora o mogućnostima solarne energije na palubi Severne zvezde.“ „Bio sam obuzet tom temom“, priznao je. U njoj se oglasio znak na uzbunu. „Sačekajte trenutak. Rekli ste da Korkovi nacrti za oružje nisu bili tamo kad ste stigli. Znači li to da su sad u rukama Rusa?“ „Verovatno, ako im uopšte mogu biti od ikakve koristi.“ Namrštila se. „Objasnite to, gospodine.“

46 Amanda Kvik

„U pismu je jasno istaknuto da Kork nije uspeo da napravi odgovarajući motor za svoj top. Bez praktičnog sistema sposobnog da uspešno pretvori sunčevu svetlost u energiju i da je uskladišti, kako bi je kasnije koristio, njegovo oružje je obična inženjerska maštarija.“ Pogledao je po sunčanoj bašti. „Kao Da Vinčijeve leteće mašine i njegova fantastična oružja.“ „Ali Elajdža Fokskroft je smislio takav solarni motor i napravu za skladištenje?“ „Tako je. U pismu je stajalo da Kork veruje da je taj motor u stanju da pokrene njegovo oružje. On i Fokskroft nameravali su da počnu zajednički rad na projektu.“ Ponovo je pogledala u kožnu torbu. „Pretpostavljam da ste pronašli Fokskrofta?“ „Jesam.“ Duboko je uzdahnuo. „Nažalost, našao sam ga na samrti.“ „Blagi bože, i njega je neko ubio?“ „Ne. Imao je rak. I znao je da umire. Najviše ga je brinulo da njegov nacrt solarnog motora ne bude izgubljen. Dao mi je ovu svesku.“ „Imate je u toj torbi koju nosite?“ „Tako je. Odneću je danas mom stricu i tada će moja mala uloga u velikoj igri biti završena - malo prekasno, što se mene tiče.“ „Shvatam.“ Kratko ga je proučavala. „Sve je to vrlo zanimljivo, gospodine. Razumem zašto ste bili tajanstveni na Severnoj zvezdi.“ „Tada sam pretpostavljao da ćete, što manje znate, biti bezbedniji. Bilo je moguće da je i ruski agent bio na brodu.“ „Kako ste znali da ja nisam agent?“ Izgledalo je da se zabavlja. „Spasli ste mi život, ako se sećate. Mogli ste me pustiti da umrem u onoj uličici nakon što sam vam predao pismo. Taj mi je dokaz bio dovoljan da vam verujem.“ Pa, šta je očekivala da će reći? Da ju je pogledao u oči i nekako znao da ga ona nikad neće izdati? Čovek je inženjer, za ime božje. Inženjeri vole činjenice. „Pa, i niste imali mnogo izbora, što se toga tiče.“

47 Zavet ljubavi

„Ne“, složio se. „Rizikovao sam kad sam vam predao pismo, ali ubrzo je postalo očigledno da niste ruski agent. Međutim, nisam vam ispričao ništa više o svojim ciljevima zato što...“ „Zato što niste želeli da se slučajno izlanem u opuštenom razgovoru s drugim putnicima“, jetko je zaključila. „Razumem, gospodine. Ne morate da okolišate.“ „Plašio sam se, ako je agent zaista bio na brodu, a vi pomenete solarni top ili pismo, da biste bili u opasnosti.“ Zadobovala je prstima po ogradi. „Zato se niste potrudili da mi pišete nakon što smo se rastali u Njujorku?“ „Smatrao sam da je najbolje da ne otkrivam da sam krenuo kod Fokskrofta.“ Namrštio se. „Prokletstvo, Amiti, trudio sam se da vas zaštitim koliko god sam mogao. „ Bledo mu se osmehnula. „Uveravam vas da neznanje nije uvek blaženstvo. Kao što znate, napadnuta sam upravo zbog poznanstva s vama, a ne bih rekla da je Mladoženja ruski agent.“ „Žao mi je.“ Stisnuo je zube. „Čini mi se da se mnogo izvinjavam ovog jutra. U pokušaju da vas zaštitim od ruskog špijuna, gurnuo sam vas pravo u ruke čudovišta.“ Smekšala je. „Niste vi krivi.“ , „Naprotiv. Da nas nisu videli zajedno na Zvezdi, ubica vas očigledno ne bi izdvojio kao plen.“ Shvatila je da svakog trena postaje sve razdražljivija. „Gospodine Stenbridžu, ne dozvoljavam da preuzmete odgovornost za ono što mi se desilo ovde u Londonu. U to vreme čak niste bili ni u gradu.“ Osvrnuo se ka kuhinjskim vratima. „Vaša domaćica pokušava da vam privuče pažnju.“ Okrenula se i ugledala gospođu Hjuston kako joj maše s vrata. „Gospođa Marsden poslala me je da vam kažem da je stigao inspektor iz Skotland jarda“, doviknula je gospođa Hjuston.

48 Amanda Kvik

Osmo poglavlje

Peni je bila u gostinskoj sobi sa inspektorom Loganom. Otmeno je sedela na sofi. Suknje njene crne haljine padale su joj u savršenim naborima oko mekih kožnih cipela koje je nosila po kući. Razgovarala je o vremenskim prilikama sa visokim muškarcem širokih ramena, koji je stajao pored prozora. Nije tema zapanjila Amiti. Svi bi razgovarali o vremenu kad ne bi imali zajedničkih tema. Pažnju joj je privukao iznenađujuće živahan izraz na Peninom licu. Otišla bi predaleko kad bi rekla da je Peni izgledala veselo, ali video se blagi nagoveštaj stare i ljupke iskre, koja ju je nekad odlikovala. Sve je ukazivalo na to da je inspektor Logan bio odgovoran za Penino raspoloženje, a ako je to istina, mislila je Amiti, sasvim je spremna da joj se taj čovek odmah dopadne. „O, tu si, Amiti“, dočekala ju je Peni. „Dozvoli da ti predstavim inspektora Logana iz Jarda. Inspektore, moja sestra i njen verenik gospodin Stenbridž.“ Amiti je ustuknula na reč „verenik“, ali Benedikt nije ni trepnuo. Uostalom, imao je više iskustva na tajnim zadacima, rekla je sebi. Logan se brzo okrenuo. Nagnuo je glavu ka Amiti. „Gospođice Donkaster, zadovoljstvo mi je što vas vidim živu i zdravu jutros.“ Bio je u ranim tridesetim. Plavokos i gotovo zgodan, imao je dečačku nevinost koja je bila u krajnjoj suprotnosti sa opreznim izrazom u hladnim plavim očima. Govorio je naglaskom uglednog i obrazovanog čoveka. Kvalitet njegovog kaputa i pantalona bio je dobar, ali ne izuzetan, niti po poslednjoj modi. Amiti je pretpostavila da svoju inspektorsku platu dopunjuje malim, nezavisnim prihodom. Ili je možda, kao i Peni, i on imao smisla za ulaganje. Držanje mu je bilo dostojanstveno i ljubazno, ali nije delovao zaplašen ili zadivljen skupim nameštajem u gostinskoj sobi. Brzo je i procenjivački odmerio Benedikta i delovao zadovoljno onim što je video. „Gospodine Stenbridžu, čestitam vam na veridbi.“ 49 Zavet ljubavi

„Hvala, inspektore“, rekao je Benedikt. „Ja sam najsrećniji čovek na svetu.“ Amiti je načas sklopila oči. Kad je ponovo pogledala u Logana, bilo je očigledno da on u toj izjavi nije video ništa neobično. Logan je podigao obrve. „Jeste li vi Stenbridž iz Stenbridža i kompanije, gospodine?“ „Da“, potvrdio je Benedikt. „Poznata vam je naša firma?“ „Otac je želeo da studiram inženjerstvo“, odgovorio je Logan. „Da je poživeo, bio bi izuzetno razočaran mojom odlukom da se zaposlim u Jardu.“ „Čini mi se da vaša karijera zahteva malo drugačiju vrstu inženjerstva od mog“, rekao je Benedikt. Nasmešio se. „Ali obojica se bavimo poslovima koji obezbeđuju da nam se temelji civilizacije ne uruše pod nogama.“ Kad je konačno zaključio da Benedikt neče pokušavati da ga zaplaši, Logan se opustio. Čak se i osmehnuo. „Zaista, gospodine“, rekao je. „Veoma oštroumno zapažanje.“ Amiti nije iznenadio opušten odnos između dvojice muškaraca. Provela je dovoljno vremena u Benediktovom društvu i znala je da on ne ceni ljude prema njihovom društvenom položaju, već sposobnost i stručnost u bilo kom obliku, a inspektor Logan odavao je utisak da ima oba kvaliteta. Gospođa Hjuston pojavila se s poslužavnikom za čaj i spustila ga na stočić ispred sofe. Logan je delovao blago iznenađen kad mu je ponuđena šolja, ali brzo se prenuo. Amiti je sela na stolicu i prikrila osmeh. Bila je svesna da Penino ponašanje nije bilo onakvo na kakvo je inspektor navikao kod žena više klase. Pripadnici krugova u kojima su se nekad kretali Peni i Najdžel ponašali su se prema policajcima - čak i inspektorima - kao prema trgovcima i slugama. Veoma bogati retko su imali priliku da sreću ljude iz Jarda. Kad su smatrali neophodnim da razgovaraju s nekim inspektorom, nisu ih primali u gostinske sobe. Niti su im nudili čaj i kolače. „Hvala što ste mi dozvolili da vas posetim danas, gospođice Donkaster“, rekao je Logan. Spustio je šolju i tanjirić na obližnji stočić i izvadio malu svesku i olovku. „Molim vas, primite moje žaljenje. Pročitao sam izveštaje svog prethodnika i veoma vam se divim. Vaše brzo razmišljanje i odvažnost nesumnjivo su vam spasli život, a možda će dovesti i do hapšenja tog čudovišta.“ 50 Amanda Kvik

„Imala sam sreće“, odgovorila je. „Da.“ Pažljivo ju je odmerio. „Kako ste tačno uspeli da pobegnete? Izveštaji koje sam nasledio od prethodnika bili su prilično neodređeni.“ „Veoma moguće zato što je vaš prethodnik pokazao vrlo malo zanimanja za pojedinosti koje sam pokušala da mu prenesem.“ Dodirnula je lepezu koja joj je visila sa lančića. „Na putovanjima po inostranstvu naučila sam neke neobične veštine. Poznanik mog oca dao mi je ovu lepezu i naučio me kako da je koristim u samoodbrani.“ Zgrabila je lepezu i raširila je oštrim, uvežbanim pokretom, otkrivajući elegantnu sliku. “Stranice su napravljene od oštrog čelika. Čelične površine mogu da se upotrebe za odbijanje sečiva. Vrhovi stranica su naoštreni. Zapravo, moja lepeza je nož.“ Logan se prvo zapanjio, a zatim zainteresovao. „Sveti bože. Nikad nisam video ovako nešto. Svaka žena bi trebalo da nosi jednu.“ „Međutim, zahteva obuku i dosta vežbe“, objasnila je. „Ne tvrdim da sam stručnjak. Ipak, oštar predmet bilo koje vrste može biti krajnje koristan u prilikama u kakvoj sam se ja našla.“ Klimnuo je glavom. „Zaista. Ali takođe zahteva i bistro razmišljanje i volju da se oružje upotrebi.“ „Moja sestra ima obe osobine“, smireno je rekla Peni. „Ne mogu da je zamislim kako paniči ni u kakvim okolnostima. Iskreno sumnjam da bih ja bila tako smirena u takvoj neprilici.“ Amiti je sklopila lepezu. „Moram vam reći da je, iako sam proputovala čitav svet, London jedino mesto gde sam morala da upotrebim ovu lepezu u samoodbrani.“ „London nikad nije bio poznat kao bezbedno mesto“, primetio je Benedikt. „Sad svakako nije, s tim užasnim ubicom na slobodi“, dobacila je Peni. „Žao mi je što kažem da se Jard nije istakao u ovom slučaju“, priznao je Logan. „Da budem sasvim iskren, tapkamo u mraku. Zato me je moj nadređeni postavio na čelo ove istrage. Nada se da će novi par očiju primetiti tragove koji su promakli mom prethodniku.“ Benedikt se naslonio na zid i skrstio ruke. „Šta znate o tom ubici, inspektore?“ „Tokom prošle godine, leševi četiri žene - a sve ih je, izgleda, ubila ista osoba - pronađeni su u raznim uličicama po gradu“, rekao je Logan. 51 Zavet ljubavi

Peni je zurila u njega. „Ali mislila sam da se Mladoženji pripisuju samo tri ubistva, inspektore.“ „Tri leša su pronađena u poslednja tri meseca“, objasnio je Logan. „Međutim, pre godinu dana na isti način ubijena je još jedna žena. Mi... ja verujem da je ona bila prva žrtva.“ Benedikt se namrštio. „Ako je to tačno, postojao je znatan vremenski razmak između prve smrti i naredna tri ubistva.“ „Oko osam meseci“, potvrdio je Logan. „Taj vremenski razmak je samo jedna od mnogih zagonetki u ovom slučaju.“ Pogledao je u Amiti. “Očajnički su nam potrebne nove pojedinosti.“ „Pomoći ću vam koliko god budem mogla“, prihvatila je. „Možete li da opišete čoveka koji vas je oteo sa ulice?“ „Nisam mu videla lice“, odgovorila je. „Nosio je masku od crne svile. Mogu vam reći još neke sitnice o njemu, ali bojim se da vam one neće naročito pomoći.“ „U ovom trenutku bilo kakva pojedinost bila bi nam bolja od ovoga što imamo sada“, rekao je. „Dobro, onda, preneću vam moje utiske. Govorio je kao gospodin iz visokog društva.“ Logan se prilično zapanjio. Benedikt je, međutim, dočekao tu vest smireno. Očigledno mu predstava o uglađenom i obrazovanom aristokrati koji je takođe i opasan ubica nije izgledala nimalo neobična. „Jeste li sigurni u njegov društveni položaj, gospođice Donkaster?“ pitao je Logan. „Tako nešto ne može se lako sakriti“, odgovorila je. „Dobar glumac pogodio bi govor i držanje, pretpostavljam, ali sumnjam da bi mogao priuštiti skupu unutrašnjost onakve kočije ili otmenu odeću kakvu je ubica nosio.“ Logan je kucnuo olovkom po svesci. Pogledao je u Peni sa čudnim izrazom, a onda je isto tako brzo skrenuo pažnju ka Amiti. „U pravu ste“, složio se. „Teško je oponašati veliko bogatstvo u svim detaljima. Šta još, gospođice Donkaster?“ Oklevala je, a onda joj je još nešto proletelo kroz glavu. „Puši cigarete s aromom nekog začina. Namirisala sam ustajali dim na njemu.“ 52 Amanda Kvik

Benedikt je pogledao u Amiti. „Jeste li primetili porodični grb ili neki drugi znak identiteta?“ „Ne“, odgovorila je. „Nosio je rukavice - veoma dobre kožne rukavice, mogla bih da dodam. Sve što sam videla i dodirnula u toj kočiji bilo je skupo i najistančanijeg ukusa. Osim debelih drvenih žaluzina.“ Benedikt se namrštio. „Na prozorima su bile žaluzine?“ „Od grubog drveta“, odgovorila je. „Bile su zatvorene tako da niko sa ulice ne vidi šta se dešava.“ „I možda tako postavljene da se ne može izaći ako su vrata zaključana spolja“, rekao je Benedikt, veoma mračno. Zadrhtala je. „Mislim da ste u pravu.“ Nastupio je trenutak tišine, dok su svi razmišljali šta to znači. „Dakle, privatna kočija“, zaključio je Logan. Nešto je zabeležio i podigao pogled. „Ali nije vam se tako činila spolja?“ „Ne. Uveravam vas, vozilo je izgledalo kao i bilo koja druga gradska kočija. Ni na kočijašu nije bilo ništa neuobičajeno.“ „Da, naravno“, rekao je Logan. „Kočijaš.“ Ponovo je nešto zabeležio. „Moramo to da razmotrimo.“ Benedikt je klimnuo glavom u nemom odobravanju. „Možete li da mi kažete još nešto o njemu?“, nastavio je Logan. Odmahnula je glavom. „Bojim se da ne. Taj jedan put što je progovorio, zvučao je upravo kao što bi se i očekivalo od kočijaša. Radnička klasa. Pomalo sirov. Ali svakako je umeo sa uzdama. I nije ni pokušavao da me uhvati kad sam pobegla.“ Logan je zapisao nešto u svesku i ponovo podigao pogled. „Šta vam je ubica rekao?“ Amiti je pogledala u Benedikta, a zatim se okrenula Loganu. Uzdahnula je. „Obavestio me je da je izabrao mene jer sam namerno dovela u nepriliku gospodina Stenbridža. Izgleda da veruje kako sam gospodinu Stenbridžu postavila zamku.“ Logan je bacio pogled na Benedikta, koji mu se hladno osmehnuo.

53 Zavet ljubavi

„Očigledno ubica nije bio svestan da smo gospođica Donkaster i ja vereni i da ćemo se venčati“, objasnio je. „Shvatam.“ Logan je zapisao novu belešku i pogledao u Amiti. „Moram da vas pitam je li ubica pominjao fotografiju.“ „Da, jeste“, potvrdila je. „Upravo sam htela i to da kažem. Rekao je kako namerava da napravi moj venčani portret. Kako ste znali?“ „Pitao sam zato što postoji jedna značajna pojedinost koju nismo otkrili štampi“, objasnio je. Spustio je svesku. „Svaka žrtva pronađena je u drugoj ulici. Svakoj je grlo bilo prerezano izuzetno oštrim sečivom. Rane su izgledale gotovo hirurški precizne.“ „Skalpel“, odjednom je rekla Amiti. „Držao mi je skalpel pod grlom.“ „Je li?“ Logan je ponovo nešto zapisao. „Veoma zanimljivo. Da nastavim: žrtve su sve bile u odeći u kojoj su poslednji put viđene. I svaka je nosila zlatnu burmu.“ „To se sve pojavilo u štampi“, rekla je Peni. „Burme su razlog zašto su novine ubicu prozvale Mladoženjom.“ „Da“, rekao je Logan. „Ali ono što smo uspeli da sakrijemo od štampe jeste činjenica da su sve žene osim prstenja nosile i medaljone. U svakom medaljonu nalazio se mali venčani portret žrtve. Fotografije su očigledno bile delo profesionalnog fotografa.“ Amiti se namrštila. „Ali nijedna nije bila udata.“ „Nije“, potvrdio je. „Dragi bože!“, prošaputala je Peni. „Taj čovek je potpuno lud!“ Amiti se naježila. „Jesu li fotografije načinjene pre ili posle ubistva?“ Benedikt se odmakao od zida i otišao do prozora. „Mnogi fotografi žive od toga što slikaju pokojnike.“ Amiti se stresla. „To mi je uvek bilo grozno.“ „I meni takođe“, složila se Peni. „Mladoženjine žrtve su sve bile žive kad su fotografisane“, odgovorio je Logan. „Grla im još nisu bila prerezana.“ „Zašto ste medaljone sakrili od štampe?“, pitala je Peni.

54 Amanda Kvik

„Verovali ili ne, u Jardu smo odavno otkrili da ima mnogo poremećenih duša koje vole da preuzimaju odgovornost za zločine koji privlače pažnju javnosti“, objasnio je. Benedikt se okrenuo. „Drugim rečima, koristite tu pojedinost da odvojite žito od kukolja. Samo će pravi ubica znati i za fotografije.“ „Da“, potvrdio je Logan. Peni je spustila šolju. „Nešto mi je upravo palo na pamet. Verovatno ništa ne znači...“ „Samo recite, gospođo Marsden“, dočekao je Logan. „Glasine zbog kojih su svi, uključujući i ubicu, pretpostavili da su moja sestra i gospodin Stenbridž u nedozvoljenoj vezi, počele su da kruže posle bala kod Čeningovih. Ako se ubica zaista kreće u visokom društvu, kao što Amiti veruje, možda je bio prisutan i na balu. To bi svakako objasnilo gde je čuo tračeve.“ Logan je delovao zadivljeno. „Veoma zanimljivo zapažanje, gospođo Marsden.“ Amiti se okrenula Peni. „Zaista sjajno zapažanje!“ „Hvala“, rekla je Peni. „Ali ne vidim kako vam to zapažanje može koristiti.“ „Daje polaznu tačku“, odgovorio je. „Rekao sam svom šefu da sumnjam da se ubica kreće u višim krugovima, jer su i sve žrtve iz uglednog društva. Ali on to nije mogao da prihvati.“ „Verovatno zato što je znao da će takvu teoriju biti izuzetno teško istražiti“, ubacio se Benedikt. On i Logan razmeniše poglede. Muškarci i njihovi nemi načini komunikacije, pomislila je Amiti. Ponekad joj je to baš išlo na živce. Ali morala je da prizna da su i žene podjednako sklone neverbalnoj razmeni koja je jednako nerazumljiva muškom rodu. Šteta što i suprotni polovi ne mogu tako dobro međusobno da komuniciraju, pomislila je. Logan se smrknuo. „Vidim da shvatate moje neprilike, gospodine Stenbridžu.“

55 Zavet ljubavi

„Naravno, inspektore“, potvrdio je Benedikt. „Tražite ubicu koji se kreće u bogatim krugovima, u sloju društva gde je policajcu bilo kog ranga praktično nemoguće da uđe nepozvan.“ „Ako počnem da zapitkujem o lepo vaspitanom ubici koji je počinio naročito izopačena ubistva, sva će mi se vrata zatvarati pred nosom“, objasnio je Logan. Zavladala je kratka tišina. „Ali meni će se otvarati“, tiho je izustio Benedikt. Logan ga je neko vreme proučavao. Amiti je primetila da inspektor nije požurio da odbije njegovu ponudu za pomoć. Mogućnost da uradi nešto - bilo šta - da pomogne u hvatanju čoveka koji je pokušao da je ubije i koji je nemilosrdno ugasio živote četiri druge žene krajnje joj je uzburkala osećanja. „I meni bi se vrata otvarala“, dodala je brzo. „Na kraju krajeva, ja sam verenica gospodina Stenbridža.“ U Benediktovim očima zablistala je iskra smeha. Peni je stegla vilicu. Uzela je šolju. „Takođe će se otvoriti i za mene, inspektore. Dovoljno sam tugovala.“ Logan je poprimio blago užasnut izraz. „Zahvalan sam gospodinu Stenbridžu za svu pomoć koju bi mogao da mi pruži, ali ne mogu da dozvolim da se vi dame nađete u opasnosti.“ „Prema gospodinu Stenbridžu“, rekla je Peni, „moja sestra je možda i dalje u opasnosti. Slažete li se, inspektore?“ Oklevao je, a zatim nakrivio glavu. „Moguće je da će, pošto je ostao bez plena, zver ponovo pokušati da se dočepa gospođice Donkaster. Pod pretpostavkom da je živ. Jednostavno ne znam.“ „Onda zahtevam da uradim sve što mogu da pomognem u ovoj istrazi“, zatražila je Amiti. „Isto i ja“, dodala je Peni. Benedikt je pogledao u Logana. „Izgleda da imate tim istražitelja spremnih da pomognu, inspektore. Hoćete li nam dozvoliti?“ Logan ih je dugo proučavao. Zatim je doneo odluku. 56 Amanda Kvik

„Do sada su umrle četiri žene“, rekao je. „Vi ste jedva izbegli istu sudbinu. Prihvatam vašu ponudu za pomoć. Ali nas četvoro zadržaćemo to za sebe, jesmo li se razumeli? Bojim se da moji saradnici u Jardu ne bi imali razumevanja za civile u istrazi.“ „Razumemo“, prihvatio je Benedikt. „Znam da moja verenica ume da čuva tajnu. Takođe ne sumnjam ni u gospođu Marsden.“ „Slučajno“, rekla je Peni smireno, „imam malo iskustva u tom pogledu.“ Ta izjava je začudila Amiti. Pogledala je u sestru, ali, pre nego što je stigla bilo šta da pita, Benedikt je progovorio. „Obezbediću pratnju gospođici Donkaster kad izlazi“, rekao je. „Ali mislim da je najbolje da neko noću motri na ovu kuću.“ Amiti ga je zapanjeno pogledala. „Zar to nije malo preterano?“ „Ne“, odvratio je. „Nije.“ Logan je uzdahnuo. „Gospodin Stenbridž je u pravu. S obzirom na to da Jard do danas nema napretka i da nismo pronašli ubičin leš, bilo bi pametno motriti na kuću tokom noći. Postaviću policajca da drži stražu.“ „Hvala“, rekla je Peni. „Osećaću se bolje ako budem znala da je noću u blizini policajac. Onda, gde počinjemo sa istragom?“ „Verujem da moramo početi sa spiskom gostiju za bal Čeningovih“, objasnio je Logan. „Ali sumnjam da će mi ga ledi Čening dati.“ Peni se nasmešila. „Neće uopšte biti teško dobiti spisak gostiju, inspektore. Reći ću vam tačno kako to da postignete.“

57 Zavet ljubavi

Deveto poglavlje

Benedikt je sišao stepenicama kuće broj pet u Ekstonskoj ulici, ispunjen neobičnom mešavinom ushićenja i straha. Oba osećanja bila su neposredno u vezi sa Amiti. U proteklih nekoliko nedelja, još otkako ju je ostavio u Njujorku, bila mu je u mislima. Iščekivanje koje je osetio na putovanju za London nije ličilo ni na šta što je poznavao. Saznanje da je umalo ubijena i da je ubica postao obuzet njom zbog veze s njim uzdrmalo ga je do srži. A sad su vereni. Takoreći. Pomisao na to da će imati izgovor da provodi mnogo vremena u njenom društvu - pomisao na to da će je ponovo poljubiti uzbuđivala ga je. Ali zbog razloga te prisilne bliskosti između njih nije mogao da se prepusti veselju. Neće moći mirno da spava sve dok ne pronađu ubicu. Pozvao je kočiju i odvezao se do svoje kuće. Prošlo je mesec i po dana otkako je otišao, ali batleru je telegramom javio da dolazi. Kao i uvek, Hodžiz i njegova gospođa Hodžiz, domaćica, sve su pripremili i sredili. Kao da je Benedikt samo skoknuo da se nađe s prijateljem rano jutros i vratio se malo kasnije nego obično. Koliko je on mogao da primeti, nije bilo sile na svetu koja bi uzdrmala samopouzdanje Hodžizovih. „Nadam se da je vaše putovanje bilo uspešno“, dočekao ga je Hodžiz. „Da, na više načina.“ Benedikt mu je predao šešir, kaput i rukavice. „Ali desilo se nekoliko neočekivanih događaja. Pored toga što sam pronašao pronalazača s kojim sam želeo da razgovaram, drago mi je što mogu da objavim da sam se verio s gospođicom Amiti Donkaster.“ Hodžiz je retko treptao. Čuvši ovo, trepnuo je dvaput. A onda je nešto, što je moglo da bude i iznenađenje, obasjalo njegove izdužene i ozbiljne crte. „Je li to gospođica Amiti Donkaster svetska putnica, koja piše putopisne članke za Leteći obaveštajac, gospodine?“ pitao je. „Ista gospođica Donkaster koju umalo da ubije zločinac zvani Mladoženja?“ „Upravo ta. Vidim da znaš ko je gospođica Donkaster.“ 58 Amanda Kvik

„Verujem da svi koji čitaju novine znaju za nju, gospodine.“ Pročistio je grlo. „Kao i da je vaše ime dovedeno u vezu s njenim, u romantičnom smislu.“ Nije ni čudo što su Amiti i Peni bile tako zabrinute zbog glasina, pomislio je Benedikt. On je uglavnom bio sklon da se ne obazire na tračeve, pa je ponekad zaboravljao kako se oni brzo šire i kako duboko i široko mogu da dosegnu. Amiti je bila u pravu što je brinula hoće li joj izdavač možda otkazati Damski

vodič za put oko sveta. „Naravno da su nam imena povezana na romantičan način“, potvrdio je. „Kao što sam vam rekao, vereni smo. Čekali smo da to i zvanično objavimo kad se vratim u London.“ „Zvuči kao veoma zanimljiva dama“, rekao je Hodžiz. „Gospođa Hodžiz obožava njene putopise. Iskreno se nadam da se gospođica Donkaster dobro oporavlja od nedavne neprilike.“ „Otišao sam da je obiđem pre nego što sam došao ovamo. Zatekao sam je kako dobro doručkuje i čita jutarnje novine.“ „To je stvarno za divljenje, gospodine. Dobro doručkuje, kažete? Pretpostavljam da bi većina dama takvo iskustvo preživljavale na čaju i tostu.“ „Gospođica Donkaster je jedinstvena, Hodžize.“ Hodžiz se nije zapravo osmehnuo, ali mu je odobravanje zaiskrilo u očima. „Očigledno, gospodine“, rekao je. „Ne bih ni očekivao da se verite s damom koja nije jedinstvena.“ „Poznaješ me bolje nego ja, Hodžize.“ „Želite li doručak, gospodine?“ „Ne, hvala. Doručkovao sam s verenicom i njenom sestrom, gospođom Marsden.“ Hodžiz je malčice podigao obrve. „Je li to ona gospođa Marsden, udovica gospodina Najdžela Marsdena, koji je slomio vrat preskačući ogradu u lovu pre nekoliko meseci?“ „Mislim da jeste, zašto?“ „Ništa, gospodine.“ „Prokletstvo, Hodžize, nemoj da mi prećutkuješ?“

59 Zavet ljubavi

Gospođa Hodžiz je dobacila s vrata. „Gospodin Hodžiz pokušava da kaže kako je gospođa Marsden bez sumnje u dubokoj žalosti. Nasledila je lepo bogatstvo od pokojnog muža, ali prema pričama koje kruže, prvo što je uradila posle sahrane bilo je da otpusti svu poslugu. Kažu da se povukla iz sveta.“ Benedikt je proučavao gospođu Hodžiz, koja je neverovatno ličila na gospodina Hodžiza, sa izuzetkom kućne haljine i kecelje. „Dobro ste obavešteni, gospođo Hodžiz“, primetio je. „Treba li da znam još nešto o mojoj budućoj svastici?“ „Ne verujem, gospodine.“ Krenuo je uz stepenice. „U tom slučaju, idem da se okupam i presvučem, a onda moram da posetim brata i strica.“ Zastao je na sredini stepenica. „Pretpostavljam da bi bilo previše da se nadam da je bilo skorijih vesti iz Australije?“ Hodžiz je podigao srebrni poslužavnik sa komode. Na njemu se nalazila koverta. „Zapravo, jutros je stigao telegram.“ „Prokletstvo! Mada nisam iznenađen.“ Razočarano je promenio pravac i sišao. „Ako se trač o mojoj vezi s gospođicom Donkaster raširio po celom Londonu, onda je, prirodno, stigao i do mojih roditelja.“ „Telegram je pravo čudo, gospodine“, izjavio je Hodžiz. „A verujem da je podvodni kabl koji povezuje Australiju sa ostatkom sveta postavljen pre više od deset godina.“ „Svestan sam toga, Hodžize.“ Uzeo je kovertu, brzo je otvorio i pročitao kratku poruku. GLASINE KOJE POVEZUJU TVOJE IME S IMENOM GOSPOĐICE AMITI DONKASTER STIGLE SU DO NAS STOP TVOJA MAJKA ŽELI DA ZNA ISTINU STOP PODSEĆA TE DA JE VREME DA SE OŽENIŠ STOP

Spustio je poruku na poslužavnik. „Od oca je. Napisaću odgovor pre nego što izađem iz kuće.“ „Dobro, gospodine“, složio se Hodžiz.

60 Amanda Kvik

Razmenio je poglede s gospođom Hodžiz, koja se, po Benediktovom mišljenju, samozadovoljno osmehnula.

Sat kasnije Benedikt se penjao stepenicama otmene kućice u mirnom i lepom kraju. Smesta su ga uveli u radnu sobu, gde je zatekao Ričarda za radnim stolom. Ričard je podigao pogled s arhitektonskih crteža koje je proučavao. „Bilo je i vreme da dođeš“, izjavio je. „Pretpostavljam da si svestan da si predmet veoma zanimljivog trača koji te povezuje s gospođicom Amiti Donkaster.“ Ričard je bio dve godine mlađi i malo viši. Crvenkastosmeđu kosu i morskozelene oči nasledio je od majke. Takođe je nasledio i toplu, otvorenu i optimističku prirodu Elizabet Stenbridž. Mnogi su primećivali da se braća Stenbridž razlikuju kao dan i noć. Benedikt je bio svestan da je njemu dodeljena uloga stroge i sumorne noći: uvek spreman da ukaže na nedostatke i loše strane nekog posla, uvek razmatra najgori slučaj i smišlja šta da se radi ako tako nešto dogodi. Nasuprot tome, Ričard je bio vedro i sunčano jutro. Iako je bio veoma daroviti arhitekta, njegov najvredniji doprinos firmi Stenbridž i kompanija bila je sposobnost da očara moguće klijente. Takođe je imao i mozak za posao. Zbog te mešavine bio je neprocenjiv. Kad bi zadatak poslovanja s klijentima bio prepušten njemu, pomislio je Benedikt, Stenbridž i kompanija nesumnjivo bi bankrotirali u roku od šest meseci. Prvi je priznavao da nema mnogo strpljenja za klijente koji ne shvataju značaj čvrstih inženjerskih principa i potrebu da se odupru iskušenju da uštede na kvalitetu materijala i majstorskog rada. Većina klijenata želela je samo da zadivi veličanstvenim arhitektonskim pojedinostima. Jednostavno su pretpostavljali da se most, zgrada ili staklena bašta ne mogu srušiti. „Tek jutros sam saznao za brbljanja o mojoj vezi s gospođicom Donkaster“ rekao je. Spustio je crnu kožnu torbu na sto i otišao do prozora. „Čovek bi pomislio da ljudi imaju važnije teme za razgovor.“ „Teško možeš očekivati od ljudi da se ne obaziru na trač koji uključuje nagoveštaj skandala i pokušaj ubistva“, primetio je Ričard. Činilo se da se dobro zabavlja. 61 Zavet ljubavi

„Ha!“ Ričard je zaćutao i pročistio grlo. „Svestan sam da je deo o pokušaju ubistva istina. Vesti u novinama bile su izuzetno dosledne, iako pomalo preterane. Nemam nikakve sumnje u to da je gospođica Donkaster jedva umakla iz kandži tog ubice.“ „Zahvaljujući hrabrosti, ali i veštini samoodbrane“, rekao je Benedikt. „I govori se da se putovanjem stiče obrazovanje. Šta je sa romantičnom stranom priče? Bene, reci mi istinu. Jesi li u vezi s gospođicom Donkaster?“ „Nije to veza.“ Okrenuo se od prozora i pogledao brata u oči. „Vereni smo.“ Shvatio je da uživa u tome da objavljuje svoju veridbu s Amiti. Što je češće ponavljao tu izjavu, postajala je stvarnija. Ričard je podigao obrve. Naslonio se na naslon stolice i spojio vrhove prstiju. „Gle, gle. Čekaj samo da majka sazna.“ „Sačekao me je telegram iz Australije čim sam kročio na ulazna vrata.“ „Nisam iznenađen.“ Ričard se zakikotao. „Ja sam ga dobio juče. Usput, majka ti poručuje da te voli. Slikanje joj je očito nadahnuto raspoloženjem u umetničkoj koloniji u kojoj ona i otac borave.“ „ A otac nesumnjivo uživa u osmatranju australijske flore i faune. Međutim, očito oboje imaju vremena da prate i londonske tračeve.“ „Šta te tu čudi? Znaš dobro kao i ja da posle propasti tvoje prošle veridbe očajnički žele da te ožene.“ Benedikt je zaustio da odgovori, ali je zastao kad je ugledao snaju na vratima. Marisina svetlosmeđa kosa bila je pokupljena pozadi, u jednostavnu punđu na vratu. Takva frizura isticala je tople sive oči i lepe crte lica. Nije je video mesec i po dana. Zapanjila ga je promena njenog izgleda. Lepršave linije kućne haljine nisu mogle sakriti poodmaklu trudnoću. Brzo je izračunao i shvatio da joj je ostalo vrlo malo do porođaja. Nije mogao a da ne zuri u nju. Neobično sija, zaključio je. Upadljive promene koje je trudnoća ostavljala na ženi bile su zastrašujuće običnom muškarcu. „Marisa“, izustio je. „Jesi li... dobro?“ „Odličnog sam zdravlja, hvala na pitanju, Bene.“ Osmehnula se i nežno dodirnula zaobljen stomak. „Nemoj izgledati tako zbunjeno. Uveravam te da se neću poroditi u Ričardovoj radnoj sobi.“ 62 Amanda Kvik

„Draga, moraš da sedneš.“ Ričard je ustao. Požurio je preko sobe da je uhvati za ruku i povede do velike fotelje. „Zamoliću gospođu Striter da ti donese šolju čaja.“ „Gospođa Striter mi čitav dan sipa čaj u grlo“, odgovorila je. „Dobro sam, Ričarde.“ Podmetnuo joj je jastuče pod noge. „Jesi li sigurna da ne treba da budeš u krevetu?“ „Gluposti!“ Pogledala je u Benedikta. „Ne bih mogla da spavam dok ne čujem sve uzbudljive novosti. Moraš nam ispričati sve, Bene. Šta se, za ime sveta, dešava? Jeste li se ti i gospođica Donkaster upustili u nedozvoljenu vezu?“ „Ne bi trebalo da se toliko oduševljavaš tom mišlju, Marisa. Kao što sam objašnjavao Ričardu, došlo je do zabune u pogledu prirode moje veze s gospođicom Donkaster.“ Zaćutao je da naglasi. „Vereni smo i venčaćemo se.“ „To je divna vest!“ Odobravajuće se nasmešila. „Vaša majka biće oduševljena!“ „Tako i Ričard misli.“ „Veoma dobro znaš da vaša sirota majka nestrpljivo čeka da se oženiš. Krajnje je vreme da ti, kao njen prvorođeni sin, predaš ružinu ogrlicu svojoj budućoj nevesti.“ Benedikt se pomalo mrzovoljno zapitao šta bi Amiti rekla kad bi joj poklonio veridbenu ogrlicu porodice Stenbridž. Pokušao je da se oraspoloži mišlju da većina žena obožava skupocene dragulje. Ali Amiti je bila nepredvidljiva. Čudno, pomislio je. Kao inženjer je prezirao nepredvidljivost. Još od propasti sa Elenor, bio je u potrazi za predvidljivom ženom, onom koja bi imala sve osobine dobrog sata. Sigurnu i pouzdanu. Uredno bi mu vodila domaćinstvo i podsećala ga na sastanke. Redovno bi je navijao, a ona ga, zauzvrat, ne bi iznenadila bekstvom s ljubavnikom. Zar previše traži? „Čitala sam novine“, rekla je Marisa. „Ne mogu ni da zamislim kroz šta je gospođica Donkaster prošla. Srećna je što je živa.“ Benedikt se naslonio na ivicu Ričardovog pisaćeg stola i prekrstio je ruke. „Veruj mi kad ti kažem da nema potrebe da me podsećaš na tu činjenicu.“ „Upoznali ste se na brodu?“, pitala je. 63 Zavet ljubavi

„Priča je malo složenija“, odgovorio je. Ukratko im je ispričao sled događaja. „Blagi bože!“ Marisa je bila užasnuta. „To putovanje na Svetu Klaru nije trebalo da bude opasno. Trebalo je samo da se nađeš s tim pronalazačem i utvrdiš da li je uspeo da napravi to revolucionarno oružje.“ Ričard je stegao vilicu. „Nisi nas obavestio ni o tome da si bio ranjen!“ „Zašto bih, brate?“ pitao je Benedikt. „Niste ništa mogli da uradite, a pošto sam preživeo, nisam video razlog zašto ta vest ne bi sačekala dok ne dođem kući.“ „Dakle, gospođica Donkaster ti je spasla život“, zaključila je Marisa. „To donekle objašnjava trač o vama dvoma. Naravno da su je videli kako ulazi i izlazi iz tvoje kabine na Severnoj zvezdi.“ Benedikt je pročistio grlo. „Ali provodili smo i mnogo vremena zajedno nakon što sam se oporavio.“ „Shvatam.“ Marisa je skupila obrve. „Pitam se kako to da nismo čuli da si bio ranjen. Čovek bi pomislio da će i ta vest stići do Londona.“ „Dobro pitanje“, složio se Benedikt. „Ali znaš kako je s tračevima. Ljudi su skloni da se usredsrede na sočne aspekte, a ne na činjenice.“ „Istina“, složila se. „Moram da kažem da su njeni herojski postupci upravo ono što bih i očekivala od gospođice Donkaster koja piše putopisne članke za

Leteći obaveštajac.“ Benedikt se nasmešio. „Sviđaju ti se njeni članci?“ „Naravno!“, oduševljavala se Marisa. „Potpuno razumem zašto želiš da se oženiš njome. Savršena je za tebe. Zaista, jedva čekam da je upoznam.“ „To će biti prilično uskoro“, izjavio je. „U međuvremenu, glavna briga mi je to što je još u opasnosti. Rekao sam joj da ne želim da izlazi iz kuće bez pratnje. Kad ja ne budem mogao da budem s njom, neko drugi će je sve vreme pratiti. Noću će joj policajac motriti na kuću.“ Ričard se namrštio. „Misliš da je ubica još živ?“ „Za mene je živ dok ne pronađu leš.“ Marisa je delovala zabrinuto. „Šta ako ga ne pronađu? Šta ako je živ, ali policija ne uspe da ga uhvati?“ 64 Amanda Kvik

„Amiti, njena sestra i ja nameravamo da pomognemo policiji u istrazi“, odgovorio je. Marisa se zainteresovala. „Kako biste to, za ime sveta, mogli?“ „ Amiti je iznela nekoliko utisaka o ubici juče“, objasnio je. „Između ostalog, uverena je da se kreće u uglednom društvu.“ Ovog puta su se i Marisa i Ričard zapanjeno zagledali u njega. Preneo im je Amitin opis Mladoženje. „S obzirom na sled događaja, verujemo da je prisustvovao balu kod Čeningovih pre mesec dana“, zaključio je. „Ili barem poznaje nekoga ko jeste.“ Marisa ga je mudro pogledala. „Biće ti potreban spisak gostiju.“ Nasmešio se. „Zapravo, sestra gospođice Donkaster već je objasnila inspektoru Loganu kako da dođe do njega.“ „Postavio si sebi zanimljiv zadatak“, primetio je Ričard. „Lov na ubice je posao za policiju. Ali razumem šta misliš. Ljudi koji odlaze na balove ne otvaraju vrata inspektorima Skotland jarda. Kao što si dobro upoznat, Marisa i ja uglavnom ne zalazimo u uljudan svet, ali imamo neke veze. Ako možemo da ti pomognemo, nemoj oklevati da nam se obratiš.“ „Hvala“, prihvatio je. „Cenim to. Možda i hoću.“ Ričard je bacio pogled na crnu kožnu torbu koju je Benedikt spustio na njegov sto. „Šta je bilo s planovima za solarnu energiju i bateriju?“ Benedikt je uzeo torbu i otvorio je. Izvadio je kožnu fasciklu s beleškama Elajdže Fokskrofta. „Nakon što izađem odavde, odneću ovo stricu Kornelijusu. Čim to obavim, moja veoma kratka karijera kraljevskog špijuna biće okončana.“ „ A počeće tvoje novo zanimanje savetnika Skotland jarda“, nadovezao se Ričard. Odmeravao je fasciklu s velikim zanimanjem. „Veoma bih voleo da bacim pogled na Fokskroftove beleške i crteže.“ Benedikt ih je spustio na sto. „Pokazaću ti.“

Malo kasnije Ričard je zatvorio fasciklu i zavalio se na stolici. U osmehu mu se naziralo smireno zadovoljstvo.

65 Zavet ljubavi

„Sad shvatam zašto si putovao u Kaliforniju. Vrlo je verovatno da Rusi imaju planove za solarni top, ali ti si doneo nacrt za motor koji to oružje može da pokrene. Top je beskoristan bez njega.“ „Ono što je zanimljivo u vezi sa Fokskroftovim solarnim motorom i baterijom jeste to što su oni upravo to - motor i baterija za skladištenje energije“, rekao je Benedikt. „Taj sistem mogao bi napajati bilo šta, a ne samo oružje. Mogao bi se upotrebiti za rernu, vozilo, brod ili u fabrici sve to moglo bi da radi na solarnu energiju. Mogućnosti su neograničene.“ Ričard se nasmešio. „Bolje nemoj da te čuju vlasnici rudnika uglja.“ „Mušo je u pravu, na kraju ćemo ostati bez uglja. Ili će njegovo vađenje iz zemlje postati preskupo. Francuzi i Rusi ulažu u solarna istraživanja i razvoj već nekoliko godina. Nekoliko američkih pronalazača rade na solarnim napravama. Treba da uhvatimo korak sa ostalim vodećim silama ili postoji opasnost da ostanemo u zapećku istorije.“ Benedikt je kucnuo po svesci. „Fokskroftov sistem je naša prilika da to uradimo.“ „Ne protivrečim ti. Očigledno te stric Kornelijus ne bi molio da putuješ na Svetu Klaru da Kruna nije zainteresovana za solarnu energiju.“ „Samo se plašim da vlada u Fokskroftovom motoru vidi samo jednu mogućnost, a to je stvaranje nove vrste oružja. Saradnici strica Kornelijusa neće razumeti širu sliku.“ „Ako neko može da ih uveri da solarnu energiju shvate ozbiljno, onda će to biti stric Kornelijus.“ „U pravu si.“ Benedikt je pogledao u fasciklu. „Međutim, pre nego što mu isporučim Fokskroftove beleške i specifikacije, moram da te zamolim za uslugu. Imam plan i potrebna mi je tvoja pomoć.“ Ričard se nasmešio. „Uvek imaš plan. O čemu je reč ovog puta?“ Benedikt mu je ispričao. Kad je završio, Ričard je klimnuo glavom, veoma zamišljen. „Da“, potvrdio je. „To ima smisla.“

66 Amanda Kvik

Deseto poglavlje

„Gospođice Donkaster, ne mogu da opišem rečima koliko vam se duboko divim, ne samo vama lično, već i vašem sažetom i pronicljivom pisanju“, rekao je Artur Kelbruk. „Pročitao sam sve vaše članke u Letećem obaveštajcu. Vaši pejzažni opisi su sjajni. Kao da sam bio pored vas i posmatrao te prizore s vama. Neću nikad zaboraviti poetsku sliku kojom ste opisali zalazak sunca na onom ostrvu u južnim morima.“ „Hvala, gospodine Kelbruče“, rekla je Amiti. Zajapurila se, nenaviknuta na tako ushićene pohvale. „Veoma ste ljubazni što odvajate vreme da čitate moje skromne članke u Letećem obaveštajcu.“ Prijemna dvorana Putničkog i istraživačkog društva bila je krcata. Počasni gost Hamfri Neš nedavno je završio govor i sad je bio u središtu pažnje u udaljenom uglu prostorije. Bio je podjednako okružen i obožavaocima i protivnicima. U grupi se nalazilo i prilično žena, zapazila je Amiti. To društvo je bilo jedno od retkih putničkih i geografskih ustanova otvorenih za žene, ali znala je da to nije bio jedini razloga zašto je bilo toliko žena na prijemu. Neš je bio visok, zgodan i atletski građen muškarac, s aristokratskim profilom i prodornim zelenim očima. Kovrdžava smeđa kosa bila mu je kratko i moderno ošišana. Bio je prilično dobar fotograf. Njegove predivne slike hramova, egzotičnih bašta, snežnih planina i drevnih spomenika bile su izložene na zidovima. Amiti se trudila da joj pogled ne odluta ka Hamfriju, ali bilo je teško. Jedva je čekala da dođe na prijem večeras, ali deo nje je znao da je morala ponovo da ga vidi da dokaže sebi kako se oporavila od onoga što je, u devetnaestoj, smatrala slomljenim srcem. Večeras, dok ga je posmatrala kako se obraća publici s podijuma, uhvatila je sebe kako se pita šta je uopšte ikad videla u njemu. I dalje je bio zgodan i odvažan istraživač koji ju je osvojio u devetnaestoj, ali odmah je shvatila da

67 Zavet ljubavi

više nije očarana. Morala je priznati i da joj je veliko zadovoljstvo pričinilo to što je ušetala u dvoranu podruku s takozvanim verenikom. Verovatno je bilo prilično nezrelo od nje što se nadala da je Hamfri zapazio kako sedi pored Benedikta u publici i da je možda čuo da se verila. Ali rekla je sebi da je zaslužila da uživa u tom trenutku. Na kraju krajeva, Hamfri ju je izložio nemalom poniženju kad je iskoristio njenu naivnost i pokušao da je uvuče u nedopuštenu vezu. Njen ugled doživeo je udarac u devetnaestoj i uništio joj prilike za ugledan brak. Bilo je dobro, često je pomišljala, što je obožavala putovanja po inostranstvu, jer drugo joj gotovo i nije preostalo već da napusti zemlju. Nasmešila se na tu pomisao. To što je krenula u istraživanje sveta bilo je najbolje što joj se u životu dogodilo. Peni se nalazila na drugoj strani prostorije. Večeras je izgledala naročito ljupko u tamnoplavoj haljini koja joj je isticala kosu. Plava haljina bila je neobičan izbor. Prema društvenim normama ožalošćenosti, očekivalo se da udovica provede godinu i jedan dan u crnini. Amiti je bila i zapanjena i oduševljena kad je Peni sišla u haljini. Istina, bila je to veoma tamna nijansa plave, ali svejedno je bila plava - a ne crna, pa čak ni sivkasta. Morala je priznati kako je uživala u tome što je i sama bila odevena po poslednjoj modi. Prisetila se razgovora u krojačkom salonu. „Tamnozelena boja privući će pažnju na tvoje oči i pojačati dramatičnost tvoje crne kose“, izjavila je Peni. „Pretpostavljam da gospodina Stenbridža večeras očekuje iznenađenje.“ „Zašto bi, pobogu, bio iznenađen što će me videti u haljini?“, pitala je. Dodirnula je izvrsne bogate nabore zelene tkanine. „Video me je već mnogo puta i, uveravam te, svaki put sam bila u haljini. Pa nisam se šetala gola po brodu!“ Krojačica je podigla oči prema tavanici i promrmljala Mon Dieu, i to s veoma lošim francuskim naglaskom. Peni je nije ni pogledala, ali joj je Amiti uputila oštar pogled. „Znam te dovoljno dobro da pretpostavim da si u svim tim prilikama nosila neku od onih pohabanih smeđih ili crnih krpa koje uvek pakuješ za putovanja.“ „Naravno, na njima se ne vide mrlje, a ni izgužvanost“, branila se Amiti. „I lako se peru.“

68 Amanda Kvik

„Ne zanima me koliko se lako peru, suše ili peglaju!“, odbrusila je Peni. „Te boje uopšte nisu privlačne i ne ističu ti stas kao ova haljina.“ Haljina je bila jednostavna i otmena, s dugačkim uzanim rukavima i pripijenom bluzom koja se završavala u špic odmah ispod struka. Suknja je bila vešto skrojena da stvori dugu uzanu liniju napred, ali je ipak dopuštala relativnu lakoću pokreta. Pozadi, tkanina je bila raširena preko neupadljivog umetka. Krojačica je bila užasnuta Amitinom lepezom. Madam La Fonten tvrdila je da ne doprinosi izgledu haljine. Umesto nje je predložila jednu izrađenu od finog drveta, na kojoj je, kad se otvori, bila orhideja. Ali Amiti je ostala pri svome. U tom slučaju, Peni ju je podržala. Obe su smatrale da nije mudro objašnjavati krojačici da je lepeza zapravo smrtonosno oružje. Sirotu ženu bi zaprepastila činjenica da jedna dama nosi sečivo na svečani prijem. Tako je i večeras ubojita lepeza visila sa srebrnog lančića oko Amitinog struka. „Nisam propustio nijedan vaš putopis“, nastavljao je Kelbruk. „Uveravam vas, vaš sam najodaniji čitalac, gospođice Donkaster.“ „Hvala“, ponovila je. Koraknula je unazad, da poveća razdaljinu između njih. Ali Kelbruk se ponovo približio. Sinulo joj je kako mu oči svetlucaju od uzbuđenja, a ne divljenja, i to prilično nezdravog uzbuđenja. „Zaprepastila me je vest da vas je napao onaj užasni ubica koga štampa naziva Mladoženjom“, nastavio je. „Moram vas pitati kako ste pobegli. Priče u novinama bile su prilično neodređene što se toga tiče.“ „Uz dosta sreće“, žustro je odgovorila. Odmakla se za još jedan korak. „I malo iskustva u izvlačenju iz neprilika.“ Nije imala nameru da mu pokazuje lepezu. Nije bilo svrhe nositi tajno oružje ako svi znaju za njega. Niko se ne poverava strancima, pa čak ni onima koji iskazuju divljenje vašem pisanju. . Artur Kelbruk bio je u srednjim četrdesetim. Bio je prijatnog izgleda na neki bezbojan način, sa proređenom kosom, svetlosivim očima, mekim ustima, širokim šakama i veoma malim vratom. Sve je ukazivalo na to da će se s vremenom širiti u struku. Dugmad na skupo krojenom kaputu bila mu je tesno zakopčana na stomaku.

69 Zavet ljubavi

Svakako nije najzgodniji ili najizuzetniji muškarac u prostoriji, razmišljala je Amiti, ali njegovo prijatno i iskreno ponašanje na početku razgovora bilo joj je privlačno, čak i umiljato. Kelbruk je bio jedini koga je upoznala te večeri a koji se naizgled iskreno zanimao za njene pustolovine. Svi ostali bili su opčinjeni Hamfrijem Nešom. Mada, nije se moglo reći da nije privukla pažnju i drugih muškaraca u prostoriji. S vremena na vreme uhvatila bi ponekog kako baca brze upitne poglede na nju. Znala je da se pitaju je li žena koja se usudila da sama putuje po inostranstvu podjednako nesmotrena i na druge načine. Ne bi joj bilo prvi put da sretne takozvanog gospodina koji sebi dozvoljava previše. „Čujem da policija još nije otkrila Mladoženjin leš“, rekao je Kelbruk. „Ne.“ Nije dodala da leša najverovatnije neće ni biti. Spustio je glas i primakao se bliže. „Koliko sam shvatio, bilo je mnogo krvi na mestu događaja.“ Nestala je sva privlačnost koju je Artur Kelbruk prvobitno pokazao. Postajala je sve nestrpljivija. U njoj se komešala duboka nelagoda. „Istina“, odgovorila je. Ton joj je bio neodređen i pretvarala se da pogledom pretražuje prostoriju. „Pitam se gde mi je verenik.“ Benedikta nije bilo nigde na vidiku. Baš kad je ženi potreban muškarac, on nestane, pomislila je. „Mora da ste se neustrašivo borili“, nastavljao je. „Ali šta je nežna, slaba žena kao što ste vi, mogla da uradi da se odbrani od te velike i snažne životinje od muškarca?“ Govorio je sve žešće. I pogled mu je postajao sve grozničaviji. Osetila je jezu na vratu. Pokušala je da ga zaobiđe, ali nekako joj se isprečio. „Uveravam vas da je sve bilo rešeno za nekoliko sekundi“, žustro je odgovorila. „Jednostavno sam iskočila iz kočije.“ „Mogu samo da zamislim kako vam je bilo, zarobljenoj ispod te zveri, s rukama na vašem devojačkom telu, sa spavaćicom zgužvanom oko struka i njegovim pantalonama, bez sumnje, otkopčanim.“ „Blagi bože, gospodine, čini mi se da ste sasvim poludeli!“ Hitro se okrenula s namerom da se udalji. Sudarila se s velikim, nepomičnim predmetom. 70 Amanda Kvik

„Benedikte.“ Odskočila je i ukopala se. Zelena kapica, koja joj je bila nakrivljena iznad leve obrve, oslobodila se čioda. „O, za ime božje!“ Uspela je da je uhvati pre nego što je pala na pod. „Nisam vas videla da stojite tu, gospodine. Morate li tako da se šunjate?“ „Ko je to bio?“, pitao je Benedikt. Prigušeni glas bio mu je obojen mračnom, surovom i izrazito opasnom pretnjom. Ponovo je namestila kapu na teme i zagledala se u njega. On nije gledao u nju. Pažnja mu je bila usmerena na gomilu iza nje. Osvrnula se preko ramena i videla kako Artur Kelbruk nestaje u gužvi. „Gospodin Kelbruk?“ Stresla se od gađenja i okrenula se ponovo Benediktu. „Veoma neprijatan čovek, sa izrazito uvrnutom maštom.“ „U tom slučaju, zašto si, dođavola, razgovarala s njim sama u ćošku?“ Zapanjio ju je njegov ton. Nije valjda ljubomoran? Ne, naravno da nije. Jedino se brinuo za njenu bezbednost. Trebalo bi da bude zahvalna. I bila je. Vrlo zahvalna. „Uveravam vas da mi je propisno predstavljen i da je početak razgovora bio sasvim bezopasan“, rekla je. „Gospodin Kelbruk izrazio je duboko zanimanje za moje putopisne članke. Ali onda je počeo da se raspituje za moj susret s ubicom. Kad sam odbila da mu ispričam, pribegao je izmišljanju nekih nečuvenih pojedinosti.“ Benedikt je odvratio pažnju od Kelbruka i prostrelio je divljim pogledom. „Šta, dođavola, misliš pod izmišljanjem?“ Pročistila je grlo. „Verujem da je gajio neku mračnu fantaziju koja je uključivala napad Mladoženje na mene.“ „Pa i bila si napadnuta.“ „Gospodin Kelbruk je bio uzbuđen zbog pomisli da sam napadnuta na intimniji način, ako me razumete.“ Nakratko se zbunio. A onda mu je hladan bes zasijao u očima. „Zamišljao je da si silovana? Želeo je da mu opišeš tako nešto?“ „Nešto u tom smislu, da.“ „Kučkin sin!“, procedio je previše tiho. Uplašio ju je ledeni gnev u njegovom pogledu. 71 Zavet ljubavi

„Uverila sam ga da za tako nešto nije bilo vremena“, brzo je rekla. „Rekla sam mu da sam pobegla nepovređena. Saopštila sam mu i da je lud i baš sam napuštala njegovo društvo kad ste stigli.“ „Pozabaviću se njime“, obećao je istim, previše tihim glasom. Uprkos strahu, osetila je nalet topline. Stvarno je bio odlučan da je zaštiti. Bila je tako naviknuta na činjenicu da je prepuštena sama sebi da nije bila sasvim sigurna kako da se postavi. „Cenim vašu ponudu, gospodine“, izjavila je. „Ali krajnje je nepotrebno da preduzimate dalje korake.“ „To nije bila ponuda“, odvratio je. „Benedikte“, rekla je odlučno, „ne smeš uraditi ništa ishitreno. Razumeš li?“ „Ludak!“ rekao je i odjednom se zamislio. Namrštila se. „Ekscentrik, svakako, i proklet neobuzdanom maštom, ali nisam sigurna da li možemo gospodina Kelbruka označiti kao ludaka. Nije on ubica, ako to misliš.“ „Jesi li sigurna?“ „Potpuno. Sve je kod njega drugačije - ruke, stas, glas - sve.“ „Ali rekla si da je lud.“ „To je samo izraz.“ „Logan i novine ubeđeni su da je Mladoženja prilično lud“, istakao je. „Pa naravno da niko normalan neće ubijati žene. Na šta to ciljate, gospodine?“ „Samo mi je palo na pamet da možda previđamo prilično očigledan trag. Ako je ubica zaista lud, sasvim je verovatno da je neko ko ga dobro poznaje član porodice možda - svestan njegovog neprirodnog ponašanja.“ Kratko je razmislila. „Možda ste u pravu. Ali znate kako je to kad u porodici postoji nasledna neuračunljivost. Ljudi će učiniti sve da je sakriju. Glasine o ludilu u krvi mogu uništiti i porodice iz visokog društva. Drugi pripadnici njihovog društvenog kruga neće dozvoliti sinovima i ćerkama da se udaju u porodicu koja se smatra uprljanom ludilom.“ „S druge strane“, nastavio je istim tonom, „mnoge ekscentričnosti i čudna ponašanja mogu da se previde.“ 72 Amanda Kvik

„Pa, nema sumnje da nešto što jedni možda smatraju ludilom može proći kao obično ekscentrično ponašanje kod drugih“, rekla je. „Ali sklonost ka hladnokrvnom ubistvu teško da može biti shvaćena kao ekscentričnost.“ „Takva sklonost ne može se nazvati ni ludilom.“ „Kako biste je vi nazvali?“ „Zlom.“ Sećanje na kratak boravak u kočiji s onim grabežljivcem proletelo joj je kroz glavu. Osetila je stezanje u grudima. Opomenula se da diše. Nagonski je dodirnula lepezu. Umela je da brine o sebi. Prokletstvo, i pobrinula se za sebe! Sad je sigurna! Samo što je čudovište još tamo, negde u tami. „Da“, prošaputala je. „Šta god lekari rekli o njegovom duševnom stanju, nema sumnje da je Mladoženja u suštini svog bića zao.“ „Đubre će nastaviti da ubija dok ga ne zaustavimo. Takva je priroda zveri.“ Zastao je, mršteći se. „Da nam slučajno vaša sestra ne daje neke znake?“ Osvrnula se oko sebe i primetila je da se Hamfri Neš pridružio grupici žena u kojoj se nalazila i Peni. Tog trenutka sestra joj je uhvatila pogled i blago iskrivila bradu. Amiti je duboko udahnula i odvažila se. „Da“, potvrdila je. „Verujem da pokušava da nam privuče pažnju.“ „Onaj s njom je Neš.“ „Jeste, tako je.“ Hamfri je ispratio Penin pogled i očaravajuće se nasmešio kad je ugledao Amiti. Uzvratila mu je učtivim osmehom. „Čini mi se da bi Neš voleo da te upozna“, rekao je Benedikt. „Nema potrebe za tim“, odgovorila je. „Gospodin Neš i ja se već poznajemo.“ Činilo se da je Benedikt poželeo da kaže još nešto na tu temu, ali se ugrizao za jezik. Nakon što ju je čvrsto i posednički uhvatio podruku, otpratio ju je preko prostorije. Kad su stigli do grupice, Peni ih je dočekala na svoj uobičajen ljubak način. „Tu si, Amiti“, rekla je. Trepnula je. „Šta ti se, za ime sveta, desilo sa šeširom?“ 73 Zavet ljubavi

„Šeširom?“ Podigla je ruku da dotakne otmenu kapicu. „Još je tu.“ „Otkačio se. Nema veze, time ćemo se pozabaviti kasnije.“ Peni je pružila ruku i skinula kapu sa Amitine kose. „Verujem da gospodina Neša poznaješ?“ „Upoznali smo se“, izjavila je Amiti. Bila je ponosna na to kako su joj reći opušteno izašle iz usta. Benedikt ju je čvršće stegao za ruku, kao da se spremao da je odvuče iz Hamfrijevog domašaja ako bude potrebno. „Amiti, zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim“, rekao je Hamfri. Pogled mu postade topao. „Koliko je prošlo? Šest godina?“ „Vreme leti, zar ne?“, izjavila je. Uputila mu je blaženi osmeh. „Poznajete li mog verenika, gospodina Stenbridža?“ „Bojim se da ne.“ Toplina mu je isparila iz očiju. Pogledom je kratko procenio Benedikta. „Stenbridžu.“ „Neše“, uzvratio je Benedikt. Hamfri je smesta ponovo usmerio pažnju na Amiti. „Uživam u vašim povremenim člancima u Letećem obaveštajcu.“ „Hvala“, rekla je. „Moram reći da su vam fotografije sjajne kao i uvek.“ „Oduševljen sam što čujem da vam se sviđaju, naročito što ste zaista i posetili neka odredišta i objekte koje sam fotografisao“, rekao je Hamfri. “Vi ste prava osoba da sudite o kvalitetu mojih slika.“ „Veličanstvene su“, potvrdila je. To je istina, pomislila je. „Imate dara da uhvatite suštinu svakog prizora - lepotu pustinje, umetničke elemente nekog hrama, veličanstven pogled s planinskog vrha. Zaista, gospodine, vaš rad daleko nadmašuje obično fotografisanje. Vi ste umetnik s foto-aparatom.“ „Hvala“, rekao je. „Veoma bih voleo da razgovaramo o nekim zajedničkim zapažanjima. Možda bih mogao da vas posetim uskoro?“ „Izvinite što vas prekidam“, ubacio se Benedikt. Izvadio je džepni sat i otvorio zlatni poklopac. „Verujem da je došlo vreme da krenemo, Amiti. Večeras imamo još jednu obavezu.“ Pogledala ga je, namršteno. „Kakvu obavezu, gospodine?“ „Možda sam zaboravio da vam ranije spomenem“, rekao je blago. „U pitanju je moj stari stric. Želim da ga upoznate. Objasniću vam sve u kočiji. Gospođo Marsden, jeste li spremni da pođete?“ „Da, naravno“, potvrdila je Peni. Ovo joj je, izgleda, bilo zabavno. 74 Amanda Kvik

Benedikt je uhvatio Amiti podruku i zastao dovoljno dugo da Hamfrija još jednom odmeri. „Zanimljive fotografije, Neše. Kakav foto-aparat koristite?“ „Najnoviji Presvudov model“, kratko je odgovorio Hamfri. „Proizvođač ga je posebno napravio tako da zadovolji moje potrebe. Jeste li i vi fotograf, gospodine?“ „Ne, samo mi je oblast zanimljiva“, odgovorio je Benedikt. Okrenuo se ka Amiti i Peni: „Dame, ako ste spremne?“ „Naravno“, potvrdila je Peni. Amiti je nakrivila glavu ka Hamfriju. „Prijatno vam veče, gospodine.“ „Prijatno“, uzvratio je Hamfri. Oči su mu se ponovo malo zažarile. Benedikt je ispratio Amiti i Peni pre nego što je neko drugi uspeo još nešto da kaže. Amiti je bila prilično sigurna u to da se Peni trudila da suzbije osmeh, ali bila je previše ljuta na Benedikta da bi pitala sestru šta joj je tako smešno. Kad su stigli do izlaza iz dvorane, preuzeli su svoje ogrtače. Sve troje su izašli na prednje stepenište. Bila je prohladna letnja noć, ali barem nije padala kiša, pomislila je Amiti. Benedikt se kratko obratio portiru, koji je poslao potrčka da dozove kočiju. Kratko su ćutali dok su čekali prevoz. Amiti je pogledala u Benedikta. Pod jarkim svetlom gasne lampe lice mu je bilo prošarano senkama. „Nemojte ni za trenutak pokušati da mi kažete kako mislite da je gospodin Neš ubica“, počela je. „On je profesionalni fotograf“, odgovorio je. „Verujte mi, znala bih da me je gospodin Neš oteo“, kruto je odbrusila. „Moja sestra je u pravu“, tiho je potvrdila Peni. „Prepoznala bi gospodina Neša da je on pokušao da je otme.“ Benedikt je proučavao Amiti s nejasnim izrazom. „Dakle, dobro ga poznaješ?“ „Upoznali smo se u Londonu kad mi je bilo devetnaest“, oštro je odgovorila. „Ali nedugo zatim otišao je da fotografiše planine u Egiptu. Nismo se sreli nijednom u poslednjih šest godina. Sve to vreme posao nas je oboje vodio po svetu, a izgleda da se nikad nismo zatekli na istom mestu u isto vreme.“

75 Zavet ljubavi

„Više nije tako, zar ne?“ rekao je. „Nekom čudnom slučajnošću, trenutno ste oboje ovde u Londonu.“ Ljutito ga je pogledala. „Šta za, ime božje, mislite?“ „Večeras te je tražio u gomili jer želi nešto od tebe.“ „Da, znam. Čuo si ga. Želi da razgovara o zajedničkim zapažanjima o mestima na koja smo putovali.“ „Ne“, odvratio je. „To je izgovor, siguran sam u to.“ Peni se smireno nasmešila. „Mislite li vas dvoje da biste taj ljupki razgovor mogli da nastavite u neko drugo vreme? Možda kad budete sami? Iako priznajem da je ovo u izvesnom smislu zabavno, takve razgovore je ipak bolje voditi u četiri oka.“ Amiti je potisnula uzdah. „Blagi bože, gospodin Stenbridž i ja raspravljamo o nečemu krajnje beznačajnom. Izvinjavam se, Peni.“ „Takođe“, pridružio se Benedikt. „Nije da nemamo važnijih tema za razgovor.“ „Slažem se“, rekla je Peni. „Ah, evo kočije.“ „U pravi čas“, rekao je. „Izgleda da ćemo zakasniti. Saobraćaj je večeras prilično gust.“ Amiti je podigla obrve. „Hoćete da kažete kako zaista idemo u posetu? Niste to izmislili kao izgovor da bismo otišli ranije?“ „Nedavno sam primio poruku od strica“, odgovorio je. „Želi večeras da razgovara s nama.“ „S nama?“ Zatreperila je od uzbuđenja. „Znači li to da nameravaš da povedeš i mene i Peni?“ „Ne, samo ti treba da pođeš sa mnom. Prvo ćemo Peni odvesti kući.“ „Ali zašto tvoj stric želi da me vidi?“, pitala je. „Ne znam još, ali pretpostavljam da hoće da te podrobno ispita o našem iskustvu na Svetoj Klari i Severnoj zvezdi. Priznajem da su moja sećanja na prvih nekoliko dana putovanja do Njujorka prilično maglovita. Osim toga, neko vreme sam bio zatvoren u kabini. Iako toga nisi svesna, možda mu možeš o tim događajima pružiti neka obaveštenja koja ja nemam.“ „Shvatam“, rekla je. „Verovatno pokušava da zaključi ko te je ranio.“ 76 Amanda Kvik

„Žarko želi da sazna identitet ruskog špijuna koji je ubio Oldena Korka na Svetoj Klari. Ne bi mi smetalo da i sam saznam ko je taj agent.“ „Sumnjam da mogu da pomognem tvom stricu, ali svakako ću dati sve od sebe“, izjavila je. „Odlično“, rekao je. Pogledao je u Peni. „Odvešćemo vas kući, gospođo Marsden. Onda ćemo Amiti i ja produžiti do stričeve kuće.“ „Dobro“, složila se. „Ali verujem da nećete nastaviti da se svađate oko namera gospodina Neša.“ Amiti joj je uputila, kako se nadala, lagan i bezbrižan osmeh. „Neće biti više svađa oko te sitnice, zato što i nema razloga.“ „Neš nešto želi“, ponovio je Benedikt. „Zapamtite šta vam kažem.“ Peni je uzdahnula. „Bojim se da će vožnja do Ekstonske biti dugačka.“ Začudo, u kočiji je vladao mir sve dok se nije zaustavila ispred Peninih ulaznih vrata. Amiti se iznenadila kad je videla lake pokrivene dvokolice kako ih čekaju na ulici. Jedva je razabrala zatamnjeni oblik putnika. Obuzeli su je nelagoda i strah. „Neko je ovde“, rekla je. „Ne mogu da zamislim ko bi mogao doći u posetu u ovo doba noći.“ „Ni ja“, složila se Peni. Benedikt je već otvorio vrata. Zakoračio je na pločnik. Amiti se zaprepastila kad je videla da je izvadio pištolj ispod kaputa. Želela je da ga pita otkad nosi oružje, ali nije joj se pružila prilika. „Proveriću ko je u kočiji“, rekao je. „Uđite obe u kuću i zaključajte vrata.“ „Benedikte, molim te, ne sukobljavaj se ni sa kim iz te kočije. Trebalo bi da policajac večeras ovde čuva stražu. Pusti njega da se time pozabavi.“ „Uđite“, ponovio je. „Smatrao bih to velikom uslugom kad bi se kretala malo brže, Amiti.“ „U pravu je“, složila se Peni. Izašla je prva iz kočije i krenula stepenicama. Amiti je pošla za njom, ali posegla je ispod ogrtača i otkačila lepezu s lančića. Sve troje su začuđeno posmatrali kad je iz kočije izašao muškarac i sišao na stazu. 77 Zavet ljubavi

„Inspektore Logan!“, izgovorila je Peni. Nasmešila se sa očitim olakšanjem. „Baš lepo što vas ponovo vidimo!“ „Dobro veče, gospođo Marsden.“ Logan je klimnuo glavom Amiti. „Gospođice Donkaster.“ Bacio je pogled na pištolj u Benediktovoj ruci. “To vam večeras neće trebati, gospodine Stenbridžu. Pozornik Vigins čuva stražu u parku s druge strane ulice.“ „Šta, dođavola, radite ovde u ovo doba?“ Benedikt je sklonio pištolj u kaput. „Imate li nekih vesti?“ Logan je zavukao ruku u kaput i izvadio kovertu. „Imam spisak gostiju sa bala kod Čeningovih.“ Nasmešio se Peni. „Bili ste u pravu, gospođo Marsden. Uspeo sam da ga dobijem od izveštača Letećeg obaveštajca koji pokriva društvene vesti. Bio je odličan izvor informacija. Imaću to na umu za dalje istrage.“ Pod svetlošću lampe, Amiti nije mogla biti sigurna, ali učinilo joj se da je Peni pocrvenela. „Drago mi je što mogu da pomognem, inspektore“, rekla je. „Zar nećete ući? Možemo o tome da porazgovaramo zajedno večeras. Moja sestra i gospodin Stenbridž imaju drugi dogovor večeras. Zar nije tako, Amiti?“ Amiti se brzo pribrala. „Da, zaista.“ Nasmešila se inspektoru Loganu. „Biću predstavljena jednom starijem rođaku gospodina Stenbridža.“ “Stric Kornelijus ne obraća pažnju na vreme“, dodao je Benedikt. “Vidimo se onda kasnije, Amiti“, rekla je brzo Peni. Popela se stepenicama i izvadila ključ. Logan je pošao za njom u slabo osvetljeno predvorje. Vrata su se zatvorila. Amiti je pogledala Benedikta. „Otkad inspektori Skotland jarda posećuju svedoke u deset sati uveče?“ Benedikt je zurio u zatvorena ulazna vrata. „Nemam pojma.“

78 Amanda Kvik

Jedanaesto poglavlje

„Misliš li da će Peni i inspektor Logan pronaći nekog sumnjivog na tom spisku gostiju?“ pitala je Amiti. Benedikt joj je pomogao da uđe u kočiju. Shvatio je da mu se sviđa kako joj prsti u nežnim i otmenim rukavicama s poverenjem dodiruju njegovu ruku. „Ne znam odgovor na to pitanje“, rekao je. „Kako je Logan naglasio, taj spisak je samo polazna tačka. Što pre završimo ovu posetu mom stricu, pre ćemo se vratiti i videti šta su tvoja sestra i Logan otkrili.“ Brzo je ušla u mračnu unutrašnjost. Kad je skupila ogrtač i zelene suknje, zapazio je deo njenih finih čizama sa visokim potpeticama. Od pomisli da će sa njom biti sam u prisnom prostoru kočije, krv mu je uzavrela. S mukom je potisnuo uskomešana osećanja i obratio se kočijašu. „Ešvički trg, molim.“ „Razumem, gospodine.“ Popeo se u kočiju, seo preko puta Amiti i zatvorio vrata. Lampe su bile prigušene. Blago svetlo presijavalo joj se preko kose i stvaralo privlačne senke. Zapitao se zna li ona koliko mu je privlačna dok sedi tu, u toploj tami. Bila je velika šteta, razmišljao je, što su išli na Ešvički trg, gde će se, nesumnjivo, dugo zadržati u razgovoru. Radije bi odabrao neko drugo odredište večeras - bilo koje drugo - samo da ostane malo nasamo s njom. I da ima krevet, pomislio je. Krevet bi svakako dobro došao. Prošlo je previše vremena od onog poljupca na palubi Severne zvezde. Sećanje na taj zagrljaj održavalo ga je u poslednjih nekoliko nedelja. Ali sada, kada je ponovo bio s njom, sećanja više nisu bila dovoljna da utole tu hitnu i neobuzdanu potrebu koju je budila u njemu. „Jesam li ti nedostajao ovih nekoliko nedelja, Amiti?“, pitao je.

79 Zavet ljubavi

Jer moram da znam, pomislio je. Morao je da zna da li joj je vreme provedeno zajedno bilo važno, a ne samo prolazan flert. Shvatio je da se sve u njemu umirilo dok je čekao odgovor. Pogledala ga je zbunjeno. Znao je da ju je uhvatio nespremnu. „Prirodno je da sam bila zabrinuta za tvoje zdravlje“, odgovorila je. „Ti si meni nedostajala.“ Zagledala se u njega. U tami je bilo nemoguće da mu vidi izraz lica. „Jesam li?“, pitala je. Glas joj je bio nejasan, baš kao i izraz. „Dok smo bili razdvojeni, često sam razmišljao o vremenu koje smo proveli zajedno na brodu“, nastavio je. „Veoma sam uživao.“ Zastao je. “Pa, možda ne onih prvih nekoliko dana dok sam se oporavljao od rane. Ali osim toga...“ „I meni je to vreme koje smo proveli zajedno bilo vrlo prijatno“, rekla je brzo. „Nakon što sam se uverila da ti se rana neće inficirati, naravno.“ „Oporavio sam se od rane zbog tebe. To neću nikad zaboraviti.“ Čvrsto je stegla ruke i uputila mu oštar i izrazito ljutit pogled. „Zaista bih volela da prestanete to da mi govorite“, rekla je. „Stvarno, gospodine, okolnosti su već ionako dovoljno loše. Ako nemate ništa protiv, volela bih da ne moram da dodajem još i vaš osećaj zahvalnosti spisku stvari o kojima moram da brinem. Imam već dovoljno briga.“ Njen ljutiti ispad ga je zapanjio. „Kriviš me zato što osećam zahvalnost?“, pitao je. „Da. Ne. O, nije važno.“ Rasplela je prste i prekinula dalju priču kratkim pokretom ruke. „Nema svrhe objašnjavati. Trenutno smo upleteni zajedno u ovo klupko i moramo smisliti kako da se izvučemo.“ Uzdahnula je. „Zaista izgleda da imamo naviku da uskačemo iz jedne zapetljancije u drugu, zar ne?“ „Da.“ Pročistila je grlo. „Izvinjavam se što sam te uvukla u ovu privremenu veridbu. Prilično velikodušno od tebe što si je predložio, da i ne spominjem tvoju odlučnost da me zaštitiš od Mladoženje. Ako osećaš da mi nešto duguješ zbog Svete Klare - što nije istina, moram da dodam - onda budi uveren da si dug otplatio. Pod pretpostavkom da ga je bilo. A nije.“ 80 Amanda Kvik

Obuzeo ga je bes. Utroba mu se sledila. Nagnuo se napred i spustio obe ruke na naslon iza njene glave, ogradivši je. „Neka ti nešto bude jasno“, rekao je. „Ne želim tvoju zahvalnost, baš kao ni ti moju.“ Zavladala je kratka i jeziva tišina. Ali nije ni probala da se izmakne. Umesto toga, pažljivo ga je posmatrala na tren, a zatim mu se neodređeno osmehnula. „Onda je bolje da prestanemo jedno drugom da zahvaljujemo za prošle i trenutne usluge, ili ćemo oboje izgubiti živce i naljutiti se“, rekla je. „To nam neće pomoći u istrazi. Snažna osećanja uvek zamagle razmišljanje.“ Odjednom je ponovo osetio toplinu. „Tu se oboje slažemo“, odgovorio je. „Nećemo više zahvaljivati jedno drugom. Ali nisam siguran da ti mogu obećati kako me neće obuzeti snažna osećanja kad si ti u pitanju. Svaki put kad se setim onog poljupca poslednje večeri na brodu, ne mogu da mislim ni na šta drugo.“ „Benedikte“, prošaputala je. Zvučala je zadihano. „Molim te, reci mi da se i ti toga sećaš.“ Usne su joj se razdvojile. Na trenutak je ostala bez reći. Ali nije se iznenadio kad se prilično brzo trgla. Na kraju krajeva, to je bila Amiti. Nikad nije dugo ostajala bez reći. „Često mislim na to“, uverila ga je. „Ali nisam bila sigurna jesi li se i ti toga sećao.“ „Oživljavao sam taj poljubac svaki dan i svaku noć otkad smo se rastali. I svaki put kad ga se setim, samo želim da ga ponovim.“ Oči su joj bile tople i vlažne kao tropske noći na Karibima. Nije se pomerala. „Nemam ništa protiv drugog poljupca“, izjavila je. „Ne mogu ti opisati koliko sam čeznuo da to čujem.“ S rukama i dalje postavljenim s obe strane njene glave, nagnuo se napred i prešao ustima preko njenih. Blago je razdvojila usne. „Benedikte“, šapnula je. Spustio je ruke s naslona i pomerio se do nje. Odlučno ju je privukao u naručje.

81 Zavet ljubavi

Privila se uz njega uz jedva čujan, napola prigušen uzdah i ljupko oduševljenje puno zahvalnosti - što ga je umirilo više od bilo kojih reci. Njen strastan odgovor mu je jasno stavio do znanja da ni ona nije zaboravila strast koja je buknula među njima te poslednje noći. „Toliko sam brinula zbog tebe ovih poslednjih nekoliko nedelja“, rekla mu je kraj usta. Zastenjao je. „A kako se ispostavilo, trebalo je da ja brinem. Sve vreme dok smo bili razdvojeni, govorio sam sebi kako si ti na sigurnom ovde u Londonu. Pojma nisam imao.“ Poljubio ju je, uživajući u toplini i mekoći koju je tamo našao. Blago je podrhtavala. Znao je da to nije od hladnoće. I sam je zadrhtao od želje. Svet i noć su se suzili i jedino im je bilo važno ono što se dešavalo u toj prisnoj stvarnosti unutar kočije. Ali takođe je bio svestan da mu je vreme s njom večeras ograničeno. Previše brzo će stići na odredište. „Voleo bih da smo ponovo na Severnoj zvezdi“, rekao joj je uz vrat. „Dao bih sve da imam ćelu noć s tobom.“ „Nedostaje mi sloboda koju imam dok putujem po inostranstvu“, uzvratila je. Provukla mu je prstima kroz kosu. „Tvrdim da je London gori od korseta. Ograničava, stiska i sputava tako da uopšte ne može čovek da diše.“ „Stvorena si za to da putuješ svetom, a ne da budeš zarobljena u zatvoru londonskog društva.“ „Da“, složila se. Bila je zadovoljna što ju je razumeo. „Zaista sam svetska žena. Ne mogu da živim po krutim društvenim pravilima.“ Udahnuo je njen jedinstven opojan miris, a zatim joj nežno zubima uhvatio ušnu resicu. Zgrabila ga je za ramena i poljubila u vrat. Prigušeni plamen koji je tinjao u njemu nedeljama buknuo je u vatru. Ponovo ju je poljubio, upijajući njen ukus, i zavukao ruku pod njen ogrtač. Spustio ju je na njen nežni grudni koš i potražio meku dojku. Ali osetio je samo kruti oklop koji je oblikovao bluzu njene haljine. „Prokletstvo!“, promumlao je. „Nisi nosila ovakvu odeću dok smo bili na brodu.“ „Naravno da nisam.“ Nasmejala se i naslonila mu lice na rame. „Kad putujem, nosim udobnu odeću. Međutim, krojačica moje sestre zahtevala je i korset ispod ove haljine.“ 82 Amanda Kvik

„Mogla je isto tako da se proglasi tvojom nevidljivom pratiljom.“ „Krojačke mogu biti neverovatne tiranke, naročito one koje su poznate modistkinje. One moraju da održavaju ugled i Peni kaže da im se smeš suprotstaviti samo na sopstvenu odgovornost.“ „Priznajem da i muški krojači umeju da bude podjednako veliki diktatori.“ Obuhvatio joj je lice rukama. „Čini mi se da nijedno od nas dvoje nije rođeno da živi po društvenim pravilima.“ Osmeh joj je izbledeo iz očiju. „Svejedno nas obavezuju“, rekla je. „Upravo zbog tih pravila si se i verio sa mnom.“ Lagano se osmehnuo. „Pravila su tu da se krše. I veoma često nam sama pružaju sredstva za to.“ „Sad ponovo zvučiš kao inženjer.“ „Pada mi na pamet da nam upravo to pravilo, koje nas je i primoralo da objavimo veridbu, daje izvesnu slobodu u kojoj inače ne bismo uživali - osim ako za to ne platimo određenu cenu.“ Ponovo se osmehnula. „Na primer?“ „Na primer, da nismo vereni i da se nećemo venčati, ne bi mogla da budeš sama sa mnom u ovoj kočiji bez ozbiljne štete po svoj ugled.“ „Ah, da, shvatam.“ Pod senovitim svetlom izgledala je kao žena koja je sposobna da očara muškarca. Palcem joj je dotakao ugao usta. „Mislim da si uspela, što se mene tiče“, izjavio je promuklo. „U čemu?“ Palcem joj je pratio rub usana. „Da me očaraš, opčiniš.“ Osmeh joj je zaiskrio u očima. „Vi ste čovek savremenog doba, gospodine Stenbridžu, inženjer. Sigurna sam da ste vrlo svesni da ne postoji tako nešto kao što su čini. Sve se može objasniti naukom i matematikom.“ „Pre nego što sam tebe upoznao, složio bih se s tom izjavom. Ali ne više.“ Ponovo ju je poljubio pre nego što je uspela još nešto da kaže. Ljuljanje kočije primaklo ju je još više njemu. Želja mu je zapalila čula. Pustio je 83 Zavet ljubavi

plamenove da bukte sve dok nije mogao da misli ni na šta drugo osim na potrebu da je poseduje na najprizemniji način. Upravo je pronašao prvu sakrivenu kopču na prednjem delu njene haljine kad se kočija uz zveket zaustavila. Stvarnost ih je snažno probudila. Pomerio je najbližu zavesu i potisnuo jauk. „Izgleda da smo stigli“, rekao je. Prebrzo, pomislio je. „Dragi bože.“ Uspravila se kao da ju je njegov dodir opekao. „Na šta li smo mislili? Večeras imamo veoma važan posao. Ne smemo više dozvoliti sebi da se zaboravljamo.“ Posmatrao ju je zbunjeno dok je pokušavala da se pribere. Izgleda predivno, pomislio je. Odeća joj je bila ljupko izgužvana i nekoliko pramenova kose joj je iskliznulo ispod ukosnica. Upravo ljubljene usne bile su joj zavodljivo pune. Sviđalo mu se kako izgleda. Ali najviše mu se sviđalo to što je znao da takav izraz ima upravo zbog njega. „Kakva mi je kosa?“, pitala je. Podigla je ruku i pronašla oslobođene pramenove. Žurno je pokušala ponovo da ih zakači. „O bože, šta će tvoj stric pomisliti?“ „Poznajući strica Kornelijusa, teško da će primetiti bilo šta u vezi s tvojom kosom. Njega zanima samo pronalazak ruskog špijuna.“ Otvorio je vrata i ona je ugledala ulicu koja se brzo ispunjavala maglom. Lampe kod ulaznih vrata Kornelijusove male kuće svetlele su u magli, ali slabo su osvetljavale okolinu. Izašao je iz kočije i okrenuo se da joj pomogne. Prihvatila je njegovu ruku, sakupila suknje i dozvolila mu da joj pomogne da siđe. Navukla je kapuljaču i osmotrila neosvetljene prozore. „Čini mi se da nema nikoga kod kuće.“ „Kornelijus živi sam, doduše, tu je i njegov stari batler Palmer“, objasnio je. „Stric se nikad nije ženio. Kao što sam rekao, potpuno je posvećen svom radu za Krunu.“ „Rekao si mi da je star. Možda je zaspao.“ „Sumnjam. Spava veoma malo, a sad još manje otkako je počelo ovo sa solarnim oružjem. U svakom slučaju, očekuje nas. Ako je zadremao, neće mu smetati da ga probudimo. U stvari, naljutio bi se ako bismo otišli a da mu se ne javimo.“

84 Amanda Kvik

Magla je obavila tihi kraj koji je već odavno otišao na spavanje. Nelagodan osećaj zagolicao je Benedikta po vratu. Pogledao je okolo, pretražujući maglu da proveri ima li koga u blizini. Nisu se čuli zagonetni koraci u mraku. Jeziva tišina obavijala je prizor. Uprkos tome - ili možda baš zbog toga - posegao je ispod kaputa i izvadio revolver. Pogledao je kočijaša. „Sačekajte nas, molim vas.“ „U redu, gospodine.“ Kočijaš se navalio na naslon sedišta i izvadio pljosku iz džepa kaputa. Amiti je pogledala u pištolj u Benediktovoj ruci. „Nisi nosio pištolj na Svetoj Klari.“ „Recimo da sam na tom prokletom ostrvu naučio lekciju. Ovaj sam uzeo za Kaliforniju.“ Poveo ju je ulaznim stepenicama i podigao zvekir na vratima. Lupio je dvaput. Ali nisu se čuli koraci u hodniku. Svetla se nisu pojavila na prozoru iznad ulaznih vrata. Ponovo je još jače zalupao zvekirom. Amiti ga je pogledala. Pod bleštavim svetlom, lice ispod kapuljače bilo joj je obojeno brigom. „Nešto nije u redu, zar ne?“ „Ovo nije uobičajeno, to je sigurno.“ Bez reči je zavukla ruku pod ogrtač. Kad ju je ponovo izvukla, Benedikt je ugledao kako steže lepezu. Probao je kvaku. Nije se okretala. „Palmer je uvek veoma obazriv kad zaključava noću“, rekao je. „Ali Kornelijus mi je dao ključ pre nekoliko godina.“ Izvukao je privezak za ključeve iz džepa kaputa. „Možda bi trebalo da pozoveš policajca pre nego što uđeš“, predložila je. „Veruj mi kad ti kažem da se mom stricu ne bi dopalo da privučemo takvu vrste pažnje na kuću“, odgovorio je. Ubacio je ključ u bravu i otvorio vrata. Predvorje je bilo prošarano senkama. Ništa se nije pomeralo u tami. 85 Zavet ljubavi

Sa spremnim pištoljem, Benedikt je ušao u hodnik i upalio svetla. Nije se čulo žurno tabananje stopala. Niko nije iskočio iz mraka. Niko im ništa nije doviknuo s vrha stepeništa. Pošao je hodnikom i uključivao svetla idući prema sobi na udaljenom kraju. Kornelijus je nepomično ležao na tepihu radne sobe. Vrata velikog i teškog sefa u uglu bila su otvorena. „Kornelijuse!“, povika Benedikt. Spustio se na koleno iza starca i opipao mu puls. Preplavilo ga je olakšanje kad ga je osetio.

86 Amanda Kvik

Dvanaesto poglavlje

„Ko god to bio, gad se dokopao sveske.“ Kornelijus je oprezno opipao zavoj koji mu je Amiti upravo stavila na glavu. Trgao se. „Izvinjavam se zbog nepristojnih izraza, gospođice Donkaster. Bojim se da nisam u najboljem raspoloženju trenutno.“ „Uveravam vas da sam čula i daleko gore izraze na svojim putovanjima“, odgovorila je. „A što se tiče vašeg stanja, možemo samo biti zahvalni što vas uljez nije ubio. Srećom, povreda deluje prilično plitka, iako pretpostavljam da vam se ne čini tako. Što se krvi tiče, bojim se da rane na glavi umeju obilno da krvare, ali zaceliće. Međutim, tepihu nema spasa.“ Pregledala je svoj rad, zadovoljna što je učinila sve što je mogla da mu očisti ranu i dezinfikuje je, s obzirom na ograničena sredstva u domaćinstvu. Činija sa zakrvavljenom vodom stajala je na stočiću pored Kornelijusove stolice. Temeljno je isprala ranu, a zatim je zalila sa, pretpostavila je, veoma skupim konjakom koji je Benedikt pronašao u obližnjoj boci. Ona i Kornelijus bili su sami u radnoj sobi. Benedikt je izašao u baštu da osmotri okolinu. Pretrpana soba mirisala je na stari dim iz lule i knjige u kožnim povezima. „Hvala za ukazanu pomoć, draga moja“, rekao je Kornelijus. „Nema na čemu.“ Nasmešila se. „Zavoj će zasada držati, ali možda ćete ujutru poželeti da pozovete pravog lekara da vam pogleda ranu. Verujem da poznajete nekog veštog, nekog ko se pridržava savremenih stavova o važnosti čistoće rane. U međuvremenu, morate se primiriti na nekoliko dana. Više me brinu posledice udarca nego posekotina na glavi.“ „Sumnjam da ću neko vreme želeti bilo kuda da idem“, odgovorio je. Zagledao se u nju. „Dakle, vi ste svetska putnica koja je mom sinovcu spasla život na onom karipskom ostrvu.“ „Slučajno sam bila u blizini, pa sam, naravno, učinila šta sam mogla.“ 87 Zavet ljubavi

„Vaš sam dužnik, draga moja.“ „Nemojte biti smešni, gospodine. Ništa mi ne dugujete.“ „A, ne, dugujem. Pre svega, Benedikt se našao na tom prokletom ostrvu zbog mene. Znao sam da nije iskusan u tom poslu. On je inženjer, a ne profesionalni špijun.“ Nasmešila se. „Stalno me na to podseća.“ „Zapravo, bio je jedini kome sam mogao da verujem i ko je bio sposoban da proceni pravu vrednost pronalaska Oldena Korka. I prokleto je dobro što sam poslao Bena jer sumnjam da bi bilo koji od mojih takozvanih tajnih agenata razumeo da je prava tajna oružja Fokskroftov solarni motor i baterijski sistem.“ „Ali sad je Fokskroftova sveska nestala. Benedikt je zamalo izgubio život ni za šta.“ „Hmm. Da. Zanimljivo, ha?“ Ljutito ga je pogledala. „Kako možete tako opušteno da govorite o toj krađi, gospodine?“ Kuhinjska vrata su se otvorila i zatvorila. Benedikt je ušetao u radnu sobu. Gurnuo je pištolj u džep kaputa. „Uljez je očito spretan u obijanju brava“, rekao je. „Na vratima gotovo da nema ni ogrebotine. Izgleda da je izašao isto kao što je i ušao - kroz kuhinju.“ „Mora da je posmatrao kuću“, rekao je Kornelijus. „Znao je da sam sam. Palmer danas ima slobodan dan, a i slobodnu noć. Uvek odlazi u posetu ćerki i njenoj porodici sredom. Putuje vozom i ne vraća se do četvrtka ujutru.“ „Ako je špijun upoznat s ovom kućom, onda moramo pretpostaviti da zna mnogo, ne samo o solarnom topu i Fokskroftovom motoru i bateriji, već i o tvojim vezama s vladom“, rekao je Benedikt. „Uljez mora biti ista osoba koja je ukrala Korkove nacrte za oružje i pokušala da te ubije na Svetoj Klari“, rekla je Amiti. „Sad ima i Fokskroftovu svesku. Ovo je užasno.“ Zavladala je kratka i napeta tišina. Kornelijus i Benedikt razmeniše poglede. Nijedan od njih dvojice nije delovao preterano uznemireno. Spustila je ruke na kukove i namrštila se. „Šta se dešava ovde? Imam neki neodređen osećaj da uopšte niste zabrinuti zbog takvog ishoda događaja.“

88 Amanda Kvik

Benedikt je podigao obrve. „Dakle, gospodine? Tražio si pomoć moje verenice u ovome. Čini mi se da ne može biti od pomoći ako joj je ne ispričaš nešto više o okolnostima.“ Kornelijus je oklevao i zagunđao. „Upravo tako. Gospođice Donkaster, nismo preterano zabrinuti zbog gubitka sveske zato što se Benedikt pametno dosetio da ukloni najvažnije stranice - one na kojima su date specifikacije i potreban materijal za izgradnju motora i baterije.“ Upijala je vest. „Veoma pametno. Ali zar špijun neće shvatiti da nedostaju važne stranice?“ „Uz malo sreće, ne“, odgovorio je Benedikt. „Moj brat je veoma dobar arhitekta. Veoma je darovit za crtanje. Planovi koje stvara za Stenbridž i kompaniju prava su umetnička dela.“ „O, shvatam.“ Skupila je obrve. „Hoćeš da kažeš da ste krivotvorili neke stranice iz sveske?“ Potvrdno se nasmešio. „Fokskroff je čuvao beleške u fascikli. Jednostavno smo izvadili najvažnije stranice i ubacili nove.“ Pogledao je u Kornelijusa. „Rekao sam ti da je veoma oštroumna.“ Kornelijus se zakikotao, a zatim ustuknuo od bola i oprezno dodirnuo glavu. „Verujem ti.“ Benedikt se okrenuo ka Amiti. „Među nama, Ričard i ja krivotvorili smo dve stranice specifikacija i beležaka za Fokskroftov motor. Iskoristili smo neke neiskorišćene stranice iz fascikle.“ Ostala je bez daha. „Veoma pametno.“ Kornelijus je frknuo. „Ben uvek ima plan.“ „Smatrao sam da je najbolje preduzeti dodatne mere opreza, zato što stric Kornelijus veruje da je u ceo događaj upleten i dobro skriveni izdajnik“, objasnio je Benedikt. „I očigledno si bio u pravu“, složila se. Iz radoznalosti se približila sefu i nagnula da zaviri u njegovu mračnu unutrašnjost. Unutra se nalazila samo jedna koverta.

89 Zavet ljubavi

„Ali moj plan nije predviđao da ti budeš povređen“, obratio se Benedikt Kornelijusu. „Pretpostavljao sam da bi neko, ako već želi da ukrade svesku, učinio to kad ti i Palmer niste kod kuće.“ „Nemoj kriviti sebe, Bene“, rekao je Kornelijus. „Važno je da si predvideo da će neko možda pokušati da ukrade svesku, i bio si u pravu. Ko god naš špijun bio, sad sigurno znamo da je veoma nadaren za svoje zanimanje. Brava na tom sefu je najnoviji model.“ Amiti je preko ramena pogledala Kornelijusa. „Kako nameravate da uhvatite lopova?“ „Niste dobro razumeli, gospođice Donkaster. Nemam nameru da hapsim tog špijuna. Samo želim da saznam ko je. Onda ću moći da ga iskoristim.“ „Tako što će ga snabdevati lažnim podacima da ih predaje Rusima“, objasnio je Benedikt. „To ima smisla, pretpostavljam“, zaključila je. „Ali kako ćete ga otkriti?“ „Imam kratak spisak osumnjičenih, gospođice Donkaster“, rekao je Kornelijus, a glas mu je postao mrzovoljan. „Trenutno ih sve veoma pažljivo prate. Kad neko od njih pokuša da preda svesku Rusima, ja ću to saznati.“ Benedikt ga je proučavao. „Šta ako posmatrate pogrešne ljude? Rekao si da niko od osumnjičenih nije bio van Londona u vreme kad sam ranjen na Svetoj Klari.“ Kornelijus je petljao oko naočara i zaškiljio na Amiti. „Nadam se da će mi gospođica Donkaster pomoći u tome. Ali trenutno nisam u najboljem stanju. Ne mogu da se setim čak ni pitanja koja sam nameravao da postavim, draga moja. Razgovor mora da sačeka dok ne budem bio u stanju jasnije da razmišljam.“ „Sa zadovoljstvom ću vam ispričati ono malo što znam kad god budete spremni, gospodine“, rekla je. „Ali šta je s pismom u sefu?“ Kornelijus se namrštio. „Nikad tamo nisam stavio nikakvo pismo.“ Izvadila je kovertu iz sefa, poravnala je i proučila ime na njemu. „Adresirano je na vas, gospodine.“ „Da vidim“, zatražio je. Pružila mu je pismo. „Pretpostavljam da vam je obijač ostavio poruku.“

90 Amanda Kvik

Izvadio je pismo iz koverte i načas se zagledao u njega. „Prokletstvo, ništa ne mogu da pročitam. Vid mi je zamućen i boli me glava.“ Pružio je pismo Benediktu. „Pročitaj ga, Bene.“ Benedikt je rasklopio list papira i pročitao ga u sebi. Podigao je pogled. „Čini mi se da naš provalnik nije naročito odan nijednoj vladi“, izjavio je. „Ima na umu sopstvenu korist. Nada se da će od večerašnjeg posla nešto zaraditi.“ „Kako?“, pitala je Amiti. Kucnuo je po pismu. „Navodi da je voljan da nam vrati ukradeno. Za određenu cenu.“ „Prokletstvo!“ zarežao je Kornelijus. „A po kojoj ceni, dođavola?“ Benedikt je pogledao poruku u ruci. „Ne piše. Samo kaže da će ti se obratiti u bliskoj budućnosti, i tada će ti izneti pojedinosti.“ Uprkos svemu što je prošao te noći, Kornelijus se odjednom razvedrio. „Dakle“, rekao je prilično zadovoljno. „To sve mnogo pojednostavljuje, zar ne?“ „Je li?“, pitala je Amiti. „Špijun nikako ne može uzeti taj novac a da barem delimično ne izađe iz senke“, objasnio je. „ A kad to učini, bićemo spremni.“

91 Zavet ljubavi

Trinaesto poglavlje

„Šta će se zatim dogoditi?“ pitala je Amiti. „Čula si Kornelijusa. Sad njegovi agenti preuzimaju istragu, mada sam siguran da će stric i dalje želeti da te ispita“, odgovorio je Benedikt. „Ali zasada mislim da je potpuno usmeren na to da uhvati u zamku tajanstvenog lopova. Nas dvoje više ne možemo nikako da mu pomognemo. To nam ostavlja slobodu da pomažemo Loganu u hvatanju Mladoženje.“ Kočija se uz kloparanje zaustavila ispred male gradske kuće u Ekstonskoj ulici. Amiti je pogledala kroz prozor i primetila da svetla unutra još gore. „Peni me čeka“, rekla je. „Nema sumnje da je zanima o čemu sam razgovarala s tvojim stricem.“ „Nema potrebe bilo šta kriti od nje“, rekao je Benedikt. „Ionako zna o ovoj špijunskoj aferi koliko i mi.“ Pogledao je kroz prozor kočije na suprotnu stranu i delovao je zadovoljno. „Tamo je policajac kog je Logan obećao. Dobro. Otpratiću te unutra, a onda oboje moramo malo odspavati.“ Otvorio je vrata kočije i izašao. Amiti je pokupila nabore ogrtača i suknje i izašla. Vrata kuće su se otvorila baš kad su ona i Benedikt počeli da se penju stepenicama. Pojavila se gospođa Hjuston. Amiti se iznenadila što je ne vidi u spavaćici i ogrtaču. Gospođa Hjuston je blistala od zadovoljstva. „Čula sam kočije i pomislila da to sigurno vi dolazite kući, gospođice Amiti“, rekla je. „Ljubazno od vas što ste me čekali, gospođo Hjuston“, uzvratila je Amiti. „Ali zaista nije bilo potrebe.“ „Gluposti. Ionako nisam mogla na spavanje sa strancem u kući.“ „Šta?“ Prestravljena, Amiti se zagledala kroz vrata u predvorje. „Ko bi, za ime sveta, dolazio u ovo doba noći?“

92 Amanda Kvik

„Ne bih to nazvala društvenom posetom.“ Gospođa Hjuston se zakikotala. Koraknula je unazad i širom otvorila vrata. „To je onaj fini inspektor Logan. U radnoj sobi je, s gospođom Marsden.“ „Logan je još tu?“, pitao je Benedikt i ušao u predvorje. „Baš zgodno. Popričaću s njim.“ „Baš čudno“, primetila je Amiti, više za sebe. Predala je ogrtač i rukavice gospođi Hjuston. Benedikt se nije trudio da skine kaput. „Neću ostati dugo“, dobacio je gospođi Hjuston. Amiti je požurila hodnikom do radne sobe, svesna da joj je Benedikt za petama. Kad je ušla u sobu, ugledala je Peni kako sedi za stolom. Logan je sedeo udobno i opušteno u fotelji. Kravata mu je bila razvezana oko vrata. U ruci je držao čašu konjaka. Spustio je čašu na stranu i učtivo ustao kad je ugledao Amiti. „Drago mi je što vas vidim, gospođice Donkaster“, rekao je. Klimnuo je glavom Benediktu. „Gospodine Stenbridžu. Pitali smo se šta vas je zadržalo.“ „Amiti“, rekla je Peni. „Počela sam da brinem. Tako te dugo nije bilo.“ „Stvari se nisu odvijale kako smo predvideli“, objasnio je Benedikt. Pogledao je u list papira ispred Peni. „Jeste li imali sreće sa spiskom gostiju na balu Čeningovih?“ „Inspektor Logan i ja naišli smo na imena neke gospode koju bi možda trebalo dalje istražiti, zato što, otprilike, odgovaraju opisu koji je dala Amiti“, rekla je Peni. „Ali moram priznati da nema očitih luđaka na spisku.“ Logan je delovao smrknuto. „Kao što sam rekao gospođi Marsden, čovek koga lovimo ne ističe se u gomili. Poseduje sposobnost da se stopi sa okolinom.“ „Vuk u jagnjećoj koži“, rekao je Benedikt. Logan je klimnuo glavom. „Upravo zato i jeste opasan.“ „Plašim se da njegovo hvatanje neće biti tako jednostavno kao pregled spiska gostiju“, rekao je Benedikt. Pogledao je u Logana. „Video sam da vaš čovek čuva stražu u parku.“ „Pozornik Vigins“, odgovorio je Logan. „Sasvim pouzdan. Biće tamo do zore. Gospođa Hjuston bila je dovoljno ljubazna da mu pošalje kafu i mafin.“ 93 Zavet ljubavi

Amiti je primetila da u ognjištu tinja tiha vatra. Pored neispijenog konjaka koji je Logan malopre odložio, na Peninom stolu nalazila se još jedna poluprazna čaša. Sve je bilo veoma prijatno i veoma zanimljivo. Peni se odjednom zabrinuto namrštila. „Je li bilo nekih neprilika?“ „Duga priča, Peni“, odgovorila je Amiti. „Obećavam da ću ti sve ispričati.“ Logan je bacio pogled na sat. „Krajnje je vreme da krenem. Sve ću vas obavestiti čim budem saznao nešto novo.“ Osmehnuo se Peni. „Laku noć, gospođo Marsden. Hvala na konjaku.“ „Nema na čemu, gospodine“, odgovorila je. „Hvala na društvu.“ Benedikt se promeškoljio na vratima. „Kočija me čeka na ulici, Logane. Sa zadovoljstvom ću vas odvesti kući.“ Na Loganovom licu se pojavilo i odmah nestalo iznenađenje. „Ljubazno od vas, gospodine Stenbridžu, ali nepotrebno. Siguran sam da ću pronaći kočiju nedaleko odavde.“ „Nije mi teško“, nastavio je Benedikt. „Možemo usput porazgovarati o imenima na tom spisku gostiju.“ Logan je delovao zadovoljno što bi se vožnja kočijom završila razgovorom o slučaju. Opustio se. „Dobro, onda prihvatam. Hvala.“ Benedikt se okrenuo Peni i Amiti. „Laku noć, dame. Svratiću sutra.“ Dvojica muškaraca nestala su u hodniku. Trenutak kasnije Amiti je čula kako se ulazna vrata zatvaraju. Peni se prodorno zagledala u Amiti. „Šta se, za ime sveta, noćas desilo?“ „Sveska koju je Benedikt - gospodin Stenbridž - doneo iz Kalifornije ukradena je večeras iz sefa njegovog strica“, objasnila je Amiti. „Uljez je udario sirotog starog Kornelijusa Stenbridža u glavu.“ Prišla je stočiću gde se nalazila boca s konjakom i nasula sebi punu čašu. Spustila se na stolicu sa koje je Logan malopre ustao, podigla noge na jastuče i progutala malo konjaka. Na brzinu je prepričala Peni šta se dogodilo. „Ukratko, uljez namerava da plen ponovo proda Kornelijusu Stenbridžu“, zaključila je. „Stenbridž se nada da će postaviti zamku lopovu.“

94 Amanda Kvik

„Shvatam.“ Peni ju je pogledala preko stola. „Taj solarni top i motor neprestano donose nove nevolje.“ „Srećom, time će se sad baviti Kornelijus Stenbridž. Kad mu bude bolje, izneću mu svoja zapažanja o putnicima sa Severne zvezde, ali zaista mislim da ne mogu drugačije da mu pomognem. Ima spisak putnika. On će istražiti svakog pojedinca s broda, jer pretpostavlja da je špijun bio na Zvezdi, što je u najmanju ruku diskutabilno jer se mnogi brodovi zaustavljaju na Svetoj Klari.“ „Neobično je da u oba slučaja proučavamo spiskove s imenima“, primetila je Peni. „Da.“ Amiti je otpila još jedan gutljaj konjaka, uživajući u toplini. „Ali pretpostavljam da se na to svodi svaka vrsta kriminalističke istrage - na spisak imena mogućih osumnjičenih.“ Podigla je čašu s konjakom naspram vatre iz kamina i posmatrala kako plamenovi pretvaraju alkohol u tečno zlato. „Jeste li o tome ti i inspektor Logan raspravljali kad smo Benedikt i ja stigli pre nekoliko minuta? O sumnjivim osobama sa spiska gostiju Čeningovih?“ Peni se umirila. „Delimično. Ali inspektora Logana uglavnom su zanimali skandali u vezi s drugim Mladoženjinim žrtvama. Dala sam mu neka obaveštenja.“ „Jesi li mu ispričala nešto korisno?“ „Potvrdila sam ono što je već znao - da su sve četiri ubijene žene poticale iz uglednih porodica koje se kreću u uglađenim krugovima i da je svaka mlada dama pre ubistva bila u središtu skandala romantične prirode.“ Oklevala je. „Međutim, taj razgovor me je naveo da se setim i nečega veoma važnog.“ Amiti je zaustavila čašu s konjakom na pola puta do usta. „Stvarno? Čega?“ „Ti ne bi bila ni smatrana delom tog uglađenog sveta da se ja nisam udala za Najdžela Marsdena.“ Amiti je naglo spustila čašu. „Pobogu, Peni, ne smeš tako da govoriš.“ „Molim?“ Ustala je i prišla kaminu. „Ali to je istina. Tvoja veza s gospodinom Stenbridžom prošla bi nezapaženo da nisi povezana sa mnom i prezimenom Marsden.“ „Blagi bože, nisi ti kriva što sam ja privukla Mladoženjinu pažnju. Zapazio me je zbog kombinacije mojih članaka u Letećem obaveštajcu i nečijeg tračarenja.“

95 Zavet ljubavi

„Možda, ali da nisi povezana s porodicom Marsden preko mene, to užasno čudovište ne bi ni obratilo pažnju na tebe.“ „Zaista ne možemo znati je li to tačno.“ Brzo je ustala i pridružila se Peni ispred kamina. „Neću ti dopustiti da kriviš sebe zbog onoga što se dogodilo. Imamo posla sa ludakom. Takva stvorenja slede neku svoju uvrnutu logiku. Mora da mi je često video ime u novinama. Kad su posle bala kod Čeningovih krenuli tračevi o meni, uhvatio se za njih kao izgovor da usmeri pažnju na mene. I to je sve.“ „Volela bih da mogu u to da poverujem.“ Amiti ju je zgrabila za ramena, okrenula je i zagrlila. „Moraš da veruješ jer je to istina. Neću da se ponovo povlačiš u mračnu rupu depresije u kojoj sam te zatekla kad sam se vratila pre nekoliko nedelja. Bilo mi je tako drago kad sam videla da izranjaš iz žalosti. Znam koliko si volela svog zgodnog Najdžela. Ali ti si moja sestra, i ja te volim. Hoću da ponovo budeš srećna i znam da bi to želeo i Najdžel.“ „Misliš?“, pitala je čudnim glasom. Začuđena, Amiti ju je nežno odgurnula i zagledala joj se u lice. „Najdžel te je iskreno voleo“, rekla joj je blago. „Ne bi želeo da do kraja života veneš za njim. Za ime božje, Peni. Još si mlada i lepa i - znam da ovo zvuči glupo, ali važno je - finansijski si osigurana. Udovištvo ti daje veliku slobodu. Treba da uživaš u životu.“ „Kako da uživam u životu kad znam da ti je ubica za petama?“, pitala je. Amiti je bila dirnuta. „O, da, pa, cenim tvoju brigu, ali sigurna sam da će gospodin Stenbridž i onaj veoma ljubazan čovek iz Jarda...“ „Inspektor Logan“, odlučno je ubacila Peni. „Zove se inspektor Logan.“ „Tako je, inspektor Logan. Deluje veoma sposobno.“ „Zaista.“ Boja sestrinog glasa nagovestila joj je da očekuje još nešto u njegovom opisu. „I inteligentan“, dodala je. „Tačno. I veliki ljubitelj pozorišta, znaš.“ Amiti je rešila da nastavi. „Takođe je i prilično zgodan', dodala je. Zadržala je dah. 96 Amanda Kvik

Peni je nekoliko puta zatreptala i zagledala se u vatru. „Zaista tako misliš?“ „Da“, potvrdila je. „Ne kao gospodin Stenbridž, naravno, ali na svoj način, inspektor je veoma privlačan.“ Peni se tužno osmehnula. „Smatraš da je gospodin Stenbridž zgodan?“ Amiti je oklevala u potrazi za pravim rečima kojim bi objasnila Benediktovu privlačnost. „Gospodina Stenbridža možda bi najbolje mogla da uporedim s prirodnom silom. Ali nije o tome reč. Pokušavam da kažem kako sam prilično sigurna da je samo pitanje vremena kada će gospodin Stenbridž i inspektor Logan uhvatiti ubicu.“ „Nadam se da si u pravu.“ Peni se izvukla iz Amitinog zagrljaja. Amiti ju je kratko posmatrala. „Peni, jesi li zabrinuta zato što ti je inspektor Logan privlačan?“, pitala je. Nije odgovorila. Ali podigla je ruku da obriše suze iz očiju. „Blagi bože.“ Amiti je dotakla sestru po ramenu. „Zašto plačeš? Ne mogu da verujem da je to zato što je gospodin Logan nižeg društvenog položaja od tebe. Shvatam da bi većina iz takozvanog uglađenog društva tako razmišljala, ali poznajem te. Ti ne sudiš ljudima prema njihovom rođenju.“ „Nije to“, odgovorila je Peni. Šmrknula je i brzo zatreptala da odagna suze. „Sigurna sam da je gospodin Logan neprijatno svestan razlike u našim finansijskim i društvenim položajima, pa sumnjam da bi i pomislio da mi priđe osim krajnje formalno i službeno.“ Amiti se setila prijatnog prizora koji su ona i Benedikt ne tako davno prekinuli. „Nešto mi govori da bi se inspektor Logan mogao ubediti da razmisli o prisnijoj vezi s tobom kad bi dobio pravi podsticaj.“ Peni je odmahnula glavom, sasvim sigurna. „Ne, sigurna sam da nikad ne bi pretpostavio tako nešto. Držanje i ponašanje su mu savršeni.“ „Hmm.“ Amiti je prizvala Loganovu sliku i nije se mogla setiti je li na levoj ruci imao prsten. „Molim te, nemoj mi reći da je već oženjen.“ „Ne“, odgovorila je Peni. „Ispričao mi je da je bio veren, ali verenica i njena porodica zaključili su da ona može i bolje proći u životu nego da se uda za policajca.“

97 Zavet ljubavi

„Pa, u tom slučaju, ne vidim nijedan razlog zašto ne bi istražila romantična osećanja koja bi se mogla razviti između tebe i inspektora.“ Oprezna nada zatreperila je u Peninim očima. Iščezla je gotovo odmah. „U žalosti sam tek šest meseci. Društvo - da ne spominjem suprugovu porodicu bilo bi zgroženo da tako rano napustim udovištvo.“ „Zaista ti je stalo do mišljenja društva?“ „Nekada da.“ Stegla je ruku u malu pesnicu. „Ali ne više.“ „A što se tiče Marsdenovih, oprosti mi, imam utisak da ti i nisu naročito dragi - a ni ti njima.“ „Nikad nisu odobravali naš brak. Želeli su da se Najdžel oženi nekim ko bi doneo još novca u porodicu. Među nama svakako nema ljubavi. Mislim da me čak na neki način i krive za njegovu smrt.“ „To je smešno“, pobunila se Amiti. „Najdžel je polomio vrat preskačući preko ograde. Kako bi iko mogao za to da te krivi?“ Peni se žalosno osmehnula. „Ne znaš ti njih.“ „Mislim da im zapravo smeta to što si nasledila toliko novca od Najdželovog imanja.“ „U pravu si, naravno.“ „Koliko se sećam, imaju još dva sina, ćerku i ogromno bogatstvo. Ne bi trebalo da ti zameraju što si nasledila novac i kuću od muža.“ „Nemaš pojma koliko cenim tvoju podršku“, rekla je Peni. „Bila sam veoma usamljena ovde dok si mesecima bila van zemlje.“ „Mogu samo da zamislim koliko ti nedostaje tvoj dragi Najdžel.“ Peni je duboko uzdahnula i lagano izdahnula. „Pa, zapravo, nimalo mi ne nedostaje. Nadam se da taj gad gori u paklu.“ Amiti je zurila u nju. „Izvini, mora da mi je nešto promaklo. Šta si rekla?“ Peni ju je pogledala. „Mislila sam da je on ljubav mog života. Ali pokazalo se da je Najdžel Marsden čudovište.“ „Šta?“ „Čvrsto sam odlučila da ga ostavim, ali je onda, veoma prikladno, slomio vrat.“ 98 Amanda Kvik

„Dragi bože, Peni. Ja... ne znam šta da kažem. Zapanjena sam!“ Peni je na trenutak zažmurila. Kad je ponovo otvorila oči, Amiti je u njima ugledala bol, strah i srdžbu. „U početku sam verovala da je samo previše zaštitnički nastrojen“, objasnila je. Glas joj je bio tih i ravan, gotovo nezainteresovan. „Bilo je čak i ljupko prvih nekoliko meseci. Govorila sam sebi kako me je toliko voleo da je želeo da brine o meni. Ali postepeno mi je oduzimao svaki delić života - prijatelje, mala zadovoljstva kao što je pozorište i šetnje u prirodi.“ Amiti je bila preneražena. „Ništa mi nisi čak ni nagovestila u pismima.“ „Naravno da nisam. Zahtevao je da pročita svako pismo koje sam ti pisala pre nego što bih mogla da ga pošaljem. Mrzeo te je. Govorio je da loše utičeš na mene. To je govorio i za sve moje prijatelje. Uvek mu se nešto nije sviđalo kod svakoga s kim sam se družila. U roku od tri meseca, jedini posetioci koje sam smela da primam bili su njegova užasna majka i sestra. Tukao me je ako bi mi se drugi muškarac samo obratio. Tvrdio je da pokušavam da zavedem njegove poznanike.“ „Ne znam šta da kažem“, prošaputala je Amiti. „Više sam nego užasnuta. Otac bi pobesneo!“ „Ubrzo sam počela da ostajem sama u domaćinstvu, i to većinu noći samo sa slugama. Nisam mogla nikome da verujem. Znala sam da ih Najdžel ispituje šta sam radila dok je bio odsutan, i jesam li izlazila iz kuće ili primala posetioce.“ „Ubila bih ga da nije već mrtav!“ „Ozbiljno sam počela da razmišljam o tome da ga otrujem, ali plašila sam se da mi pokušaj ne uspe iz prve. Da se to dogodilo, znala sam da bi vrlo verovatno on ubio mene. Nameravala sam da nestanem. Nije mi davao novac, naravno, ali svuda po kući bilo je dragocenosti. Nameravala sam da uzmem neke, založim ih i kupim kartu za putnički brod do Njujorka. Htela sam da ti pošaljem telegram čim se oslobodim i zamolim te da me sačekaš.“ „Zašto nisi poslala po mene? Odmah bih došla.“ „Plašila sam se šta bi mogao da ti učini ako dođeš kod nas. Rekla sam ti, mrzeo te je. Mislim da te je, duboko u sebi, doživljavao kao pretnju. Ali svest da si tamo negde u svetu - slobodna - održavala me je da ne potonem u ponor. Govorila sam sebi da ću te naći, samo ako uspem da pobegnem iz kuće i nestanem.“ 99 Zavet ljubavi

Amiti su suze zamaglile vid. „Peni, divna moja sestrice! Kad samo pomislim kroz šta si sve morala da prođeš. I to tako sama. Nije ni čudo što si prodala veliku kuću i otpustila sve sluge. Ha! Mogu misliti kako se ta banda zaprepastila. Nadam se da si ih izbacila na ulicu bez preporuka.“ „Upravo sam to i uradila.“ Uputila joj je lukav osmejak. „Priznajem da sam pomalo i uživala kad sam im saopštila da mi njihove usluge više neće biti potrebne.“ „Sad razumem zašto nisi u dobrim odnosima s Najdželovom porodicom.“ „Da budem poštena, nisam sigurna da su oni znali šta se tačno dešavalo. Najdžel je uvek glumio pažljivog supruga kad bi mu majka bila u blizini. Toliko da sam čak mislila da je ljubomorna na mene. Nekoliko puta pokušala je da me ubedi da prepustim porodičnom advokatu da vodi moje finansije posle Najdželove smrti.“ „Ali znala si da joj ne možeš verovati da će raditi u tvoju korist.“ „Naravno da ne“, potvrdila je Peni. „Prvo što sam uradila nakon što je pročitan testament bilo je da otpustim Najdželovog advokata i unajmim gospodina Bartona.“ „Da, Barton se brinuo za tatine poslove, a sad vodi i moje. Njemu možeš verovati. Sad je već star i uskoro će u penziju, ali njegov sin preuzima posao i dobro radi.“ „Priznajem da mi u poslednje vreme nije lako da verujem bilo kome osim tebi.“ „Uzela si ponovo život u svoje ruke“, rekla je Amiti. „Divim se tvojoj snazi i hrabrosti. Pravo si nadahnuće, Peni, divan primer savremene i nezavisne žene.“ „Pih, nisam blistav primer. Bila sam glupa što sam dozvolila sebi da poverujem u ljubav iz bajke. Ti si krenula da vidiš svet i sad ćeš objaviti turistički vodič za pustolovne dame. Ti si blistav primer savremene žene, ne ja.“ „Ne slažem se“, blago se usprotivila Amiti. „Za ovo što sam ja uradila ne treba nikakva naročita snaga ličnosti, samo radoznalost. Ali da se ne svađamo oko toga koja od nas je savremenija. Samo mi je žao što nisam znala kroz šta prolaziš u braku.“

100 Amanda Kvik

„Nisi znala zato što nisam smela da ti kažem. Bojala sam se da će me Najdžel, ako otkrije da sam ti se poverila, zaista ubiti, a možda i tebe, kad bi došla da me spaseš.“ Nasmešila se. „A znala sam da bi ti to i učinila, naravno.“ Amiti se stresla i zagrlila Peni. „Ljuti me to što znam da bi se, da te je zaista ubio, verovatno izvukao s pričom o nesrečnom slučaju. Pretpostavljam da bi izmislio priču o tome kako si pala niz stepenice ili neku sličnu glupost.“ „I njegova bogata porodica zaštitila bi ga od policijske istrage koju bi ti možda pokušala da pokreneš.“ Amiti je na trenutak razmislila o tome. „Baš kao što neko iz tog uglađenog društva verovatno prikriva Mladoženjin identitet“, zaključila je.

101 Zavet ljubavi

Četrnaesto poglavlje

„Došao je onaj čuveni putopisni fotograf da vas poseti, gospođice Amiti.“ Gospođa Hjuston je obigravala oko vrata radne sobe. Sva se zarumenela u licu. „Gospodin Neš, gospodin koji putuje po svetu i slika strane spomenike, slonove i slično.“ „Gospodin Neš je došao da me vidi?“ Spustila je spisak imena koji je proučavala. Trenutak ranije čula je prigušeni žamor glasova iz predvorja, ali pretpostavila je da je posetilac inspektor Logan. Nije bila sigurna kako da primi vest da je umesto njega došao Hamfri. Pogledala je u Peni. „Jeste rekao da želi da razgovara sa mnom nasamo, ali nisam ni sanjala da će nam doći u posetu.“ Peni je odložila pero u postolje. Na licu joj se pojavio zabrinuti izraz. „Pitam se šta hoće?** „Čula si ga sinoć na prijemu.“ Amiti je brzo ustala. „Želi da razgovaramo o zajedničkim utiscima o raznim mestima koje smo oboje posetili.“ Gospođa Hjuston je zaverenički prigušila glas. „Moram primetiti da je on veoma zgodan gospodin.“ „Nekad sam i sama to mislila, gospođo Hjuston“, rekla je Amiti. „Molim vas, uvedite ga u salon. Doći ću za trenutak.“ „Da, gospođice Amiti.“ Gospođa Hjuston vratila se u predvorje. Amiti je požurila do pozlaćenog ogledala koje je visilo na zidu i zakačila nekoliko zalutalih pramenova kose. „Tako mi je drago što sam odlučila da obučem novu haljinu jutros“, izjavila je. Peni je pažljivo proučavala prugastu haljinu. „Veoma je lepa. Ali imala sam utisak da si tu haljinu jutros izabrala zato što si očekivala gospodina Stenbridža.“

102 Amanda Kvik

„Istina“, priznala je. „Mada gospodin Stenbridž nema naviku da primećuje ženske haljine.“ „Nemoj biti previše sigurna u to.“ Amiti se okrenu sa tužnim osmehom. „Gospodin Stenbridž ima mnogo zlatnih osobina, ali iz ličnog iskustva znam da slabo primećuje modu. Hočeš li se pridružiti gospodinu Nešu i meni u salonu?“ Peni ju je oštro proučavala. „Želiš li da vam se pridružim?“ Amiti je nakratko razmislila. „Verovatno će govoriti otvorenije o razlozima svoje posete ako budemo nasamo.“ „Slažem se. Moram da se prisetim onoga što je gospodin Stenbridž sinoć rekao. Ubeđen je da Hamfri Neš želi nešto od tebe.“ „Zapravo, nemam ideju šta ja imam a što bi Hamfri možda želeo.“ „Možda će ti reći kako je pre mnogo godina pogrešio kad te je ostavio i pošao na put oko sveta.“ „Moram priznati da bi mi to prijalo“, rekla je. Nasmešila se. „Mada, nisam osvetnička duša.“ Peni se nasmejala. „Naravno da nisi.“ Zastala je, a veselje joj je izbledelo. „Možda bi trebalo da pođem s tobom.“ „Cenim tvoju zabrinutost, ali nema potrebe da brineš za mene. Jedno je sigurno. Gospodin Neš mi ne može ponovo slomiti srce - pod pretpostavkom da se to desilo kad sam imala devetnaest. Lepo sam se oporavila, rekla bih.“ „Svesna sam toga“, potvrdila je Peni. „Ali ti si mi jedina porodica koju imam na svetu. Sasvim je prirodno što hoću da te zaštitim.“ Amiti je prešla preko prostorije i dotakla joj ruku. „I ti si sva porodica koju ja imam. Brinućemo jedna o drugoj. Nikad te više neću ostaviti samu, Peni. Kunem se.“ „Veoma ljubazno od tebe, ali rođena si za život ispunjen putovanjima i pustolovinama. Ne bih ni sanjala da te vežem za London.“ Amiti je odmahnula glavom. „Ozbiljna sam. Neću te ostaviti samu. Ali razgovaraćemo o budućnosti neki drugi put. Sad moram videti da li gospodin Neš zaista želi nešto više od mene, a ne samo živahnu raspravu o drevnim spomenicima i stranim predelima.“

103 Zavet ljubavi

Podigla je suknje i pošla hodnikom do vrata salona. Hamfri je stajao kraj prozora i posmatrao mali park s druge strane ulice. Okrenuo se kad je čuo kako prilazi. Osmeh mu je bio topao i prijateljski. Isto i njegove oči. Amiti je pomislila da je danas podjednako zgodan kao i prethodne večeri. Prešao je preko sobe i nagnuo joj se nad rukom. „Amiti, mnogo vam hvala što ste me danas primili.“ „Moram priznati da sam prilično iznenađena ovom posetom.“ Povukla je ruku i pokazala na stolicu. „Molim vas, sedite.“ „Hvala.“ Seo je na stolicu za goste. Gospođa Hjuston pojavila se sa poslužavnikom čaja. Spustila ga je na sto. „Da naspem, gospođice Amiti?“, pitala je. „Ja ću se pobrinuti za čaj“, smireno je rekla. Rešila je da nije vreme da kaže gospođi Hjuston da čaj nisu ni poručili. Domaćica je ipak samo radila ono što se od nje očekivalo. Gospođa Hjuston se povukla, ali ostavila je vrata otvorena. Amiti je podigla čajnik, nasula šolju čaja i dodala je Hamfriju. Uzeo ju je otmenim pokretom. „Pre nego što počnemo, moram da pitam je li policija napredovala u pronalaženju čudovišta koje vas je napalo“, rekao je. „Rečeno mi je da tragaju za njim danonoćno“, odgovorila je. „To što nisu pronašli leš prilično je zlokoban znak, zar ne?“ Gucnuo je malo čaja i spustio šolju. „To ukazuje na to da je možda preživeo.“ Amiti se zapitala hoće li ovaj razgovor imati isti neprijatan tok kao i sa Arturom Kelbrukom. Nije imala nameru da uveseljava Hamfrija pojedinostima svog bekstva iz ubičine kočije. „Postoji mogućnost“, odgovorila je. „Ali sigurna sam da je samo pitanje vremena pre nego što ga policija pronađe, ili njegov leš.“ „Iskreno se nadam. Tužno je što jedna otmena dama, koja je bezbedno proputovala daleke i divlje krajeva sveta, ne može bezbedno prošetati ulicama Londona usred dana.“ „Istina.“

104 Amanda Kvik

Zadovoljno se nasmešio. „Ali Mladoženja je sigurno izabrao pogrešnu žrtvu kad je napao vas. Čestitam vam na neverovatnom bekstvu, draga moja.“ To draga moja navelo ju je da zaškrguće zubima. Nije smeo da joj se obraća na tako prisan način. Ali nije htela da ga izbaci iz kuće dok ne sazna zašto je došao. „Hvala“, odgovorila je. „I sama sam bila prilično zadovoljna što sam uspela da pobegnem, naročito s obzirom na drugu mogućnost. Sad bih, ako nemate ništa protiv, gospodine, radije razgovarala o drugoj temi - bilo kojoj.“ Delovao je ogorčeno. „Baš sam bezosećajan. Kunem se da nisam imao nameru da potežem tu uznemirujuću temu. Samo sam želeo da izrazim duboko divljenje vašoj neustrašivosti. Međutim, istina je da sam danas došao ovamo iz sasvim drugog razloga.“ „Sinoć ste naveli da želite da uporedimo zapažanja o raznim stranim znamenitostima.“ „Zapravo, želeo sam i više od upoređivanja beležaka.“ Uzeo je čajni kolačić sa poslužavnika i zagrizao. „Verujem da sam pomenuo svoje divljenje prema vašem spisateljskom daru. Članci koje pišete za Leteći obaveštajac su izuzetni. Rečeno mi je da čitaoci nestrpljivo čekaju sledeći, a bogami očekuju i senzacionalistički roman od vas, znate već, od onih kakve časopisi objavljuju.“ Porumenela je. „Veoma mi je drago što moji članci privlače čitaoce.“ „Prilično mnogo čitalaca, koliko sam shvatio. Moje sopstvene sklonosti, kakve god bile, ograničene su na fotografiju.“ Njegova neočekivana skromnost ju je zabavljala. „Vi ste sjajni s foto-aparatom, gospodine“, žustro je odgovorila. „Kao što nesumnjivo i sami vrlo dobro znate. Takođe bih dodala da ste veoma zanimljiv govornik. Mnogi koji drže predavanja o istraživanjima i putovanjima imaju veoma razvijen dar da uspavaju publiku. Ali sinoć su se slušaoci hvatali za svaku vašu reč.“ „Hvala.“ U očima mu je zasijala odlučna iskra. „Naši talenti se, izgleda, veoma dobro nadopunjuju, zar ne?“ Sad se prelazi na stvar, pomislila je Amiti. „Pa, nisam baš to mislila“, rekla je, „ali pretpostavljam da bi se moglo reči da je tako. Vaše fotografije svakako govore mnogo.“ 105 Zavet ljubavi

„Ali vaši tekstovi se obraćaju široj publici, jer se štampaju za čitanje. Preći ću pravo na stvar. Nedavno sam posetio gospodina koji će objaviti vašu knjigu.“ U njoj se upalio znak za uzbunu. Dozvolila je sebi da na nju utiču Benedikt i Peni. Međutim, sad se konačno probudio i njen predosećaj. „Posetili ste gospodina Galbrejta?“ Osećala se kao da gazi po živom blatu. „Da.“ Oči su mu blistale od ushićenja. „Mnogo mi je pričao o vašem putopisu za dame. Izgleda da je ubeđen da će se odlično prodavati.“ „Gospodin Galbrejt mi pruža veliku podršku.“ Podigla je čajnik. „Upravo dovršavam rukopis.“ „Palo mi je na pamet da će se knjiga još bolje prodavati ako vi i ja udružimo snage.“ Na ulici su se zaustavile dvokolice. Nagonski je pogledala kroz prozor. Videla je Benedikta kako izlazi iz njih. Rasejano je spustila čajnik tako oštro da je porcelan zvonko udario o srebrni poslužavnik. Pomislila je da možda nije dobro čula Hamfrija. „Oprostite, šta ste upravo rekli?“ pitala je obazrivo. Pobednički joj se osmehnuo. „Samo predlažem da sarađujemo na putopisu.“ Začudila se. „Ne razumem. Rukopis sam gotovo završila. Nema više na čemu da se sarađuje, ako me razumete.“ „To je divna vest. To znači da samo treba da dodate moje ime na naslovnu stranu.“ „Vaše ime?“ Zurila je u njega. „Gospodine, to je vodič za dame koje putuju u inostranstvo. Ne za gospodu.“ „Shvatam. Ali pomislite samo koliko će vaš vodič dobiti na ozbiljnosti ako stavite i moje ime na korice.“ Obuzeo ju je bes. „Veoma sam svesna da vaše ime nosi veliku težinu u određenim krugovima, ali vi niste pisali tu knjigu, gospodine Neš. Ja sam je napisala.“ Benedikt je sad bio na vrhu stepeništa. Zalupao je zvekirom. Amiti je posmatrala kako gospođa Hjuston žuri pored otvorenih vrata salona da odgovori na poziv. 106 Amanda Kvik

„Videli ste koliko je dama bilo sinoć u publici“, nastavio je Hamfri. U glasu mu se osećala žurba. „Ne želim da zvučim sujetno, ali umem sa ženama. Zamislite samo kad bih održao seriju putopisnih predavanja o Damskom vodiču za put oko sveta. Mogli bismo ponuditi knjigu na prodaju na ulazu zajedno s mojim fotografijama. Siguran sam da bi ta predavanja značajno povećala prodaju. Zajedno bismo mogli da zaradimo veliki novac, Amiti.“ Gospođa Hjuston je otvorila ulazna vrata. „Gospodine Stenbridžu“, pozdravila ga je veselo. „Lepo što vas ponovo vidimo, gospodine.“ Amiti je skočila na noge. „Ne zanima me vaš predlog, gospodine Neše. I zaista, nemam više šta da vam kažem. Predlažem da smesta odete.“ Benedikt je ušetao u sobu. Oči su mu bile bezdušne kao u đavola. „Kakav tačno predlog iznosite mojoj verenici, Neše?“, pitao je. Hamfri je uplašeno skočio. „Ne takav koji vi zamišljate, gospodine. Bio je to poslovni predlog, ništa više.“ „Vi to nazivate poslovnim predlogom?“, pitala je Amiti. „Kako se usuđujete!“ Benedikt nije skidao pogled s Hamfrija. Hamfri je krenuo prema vratima zavidnom brzinom. Benedikt mu se isprečio na putu. Na vratima se pojavila Peni. Podigla je ruku ka vratu. U očima joj se ogledala panika. Amiti je sa zakašnjenjem shvatila da stvari izmiču kontroli. „Sve je u redu, Benedikte“, rekla je čvrsto. „Molim vas, pokažite gospodinu Nešu vrata. Uveravam vas da smo njegov predlog raščistili. Nema potrebe za nasiljem. Neću dozvoliti nikakvo pesničenje u ovoj kući. Jesam li jasna?“ Benedikt se na trenutak nije ni pomerio. Amiti je zadržala dah. Nerado, Benedikt mu se sklonio s puta. Hamfri je izjurio u hodnik, gde ga je gospođa Hjuston već čekala s kaputom i rukavicama. Nekoliko trenutaka kasnije, ulazna vrata su se zatvorila. Peni je zapanjeno zurila u Amiti. „Šta se dogodilo?“ „Neš je vašoj sestri očigledno izneo neki poslovni predlog“, sumorno je rekao Benedikt. 107 Zavet ljubavi

„Ne bi se usudio“, prošaputala je Peni. „Zna da je vaša verenica.“ „Porazgovaraću s njim nasamo“, izjavio je. „Ne, nećete“, odbrusila je Amiti. „Rekla sam vam da sam se već pobrinula za to.“ „Uvredio te je svojim predlogom“, rekao je, a u očima mu je i dalje plamteo ledeni gnev. Amiti je nabrala nos. „Pretpostavljam da bih, u pravom svetlu, mogla da ga shvatim i kao kompliment.“ „Kako možeš to da kažeš?“ prošaputala je Peni. „Gospodin Stenbridž je u pravu. Pre pedeset godina takva uvreda mogla bi se sprati samo dvobojem u zoru.“ „U današnje vreme takve stvari mogu da se reše i na druge načine“, dodao je Benedikt. Amiti je raširila ruke. „O, za ime božje, nema potrebe za takvom galamom! Predlog gospodina Neša bio je isključivo poslovne prirode. Nagovarao me je da ga u svojoj knjizi navedem kao koautora. Pritom, iako to nije otvoreno izgovorio, pretpostavljam da je hteo da njegovo ime stavim iznad mog.“ Peni je zatreptala. U očima joj je zasijalo razumevanje i nešto što je ličilo na podsmeh. „O, bože! Budala nije imala pojma u šta se upušta, zar ne?“ Amiti je spojila ruke iza leđa i zakoračala po sobi ukrug. „Smatra da bi se moja knjiga bolje prodavala ako bi čitaoci mislili da je i on učestvovao u pisanju.“ Benedikt se namrštio. „To je predložio? Želeo je da mu ukažeš počast kao koautoru?“ „Upravo tako.“ Zaćutala je. „Sad shvataš zašto sam se toliko naljutila.“ „Naravno“, potvrdila je Peni. „Hteo je da te iskoristi. Finansijski.“ „Možda je izvrstan fotograf i zabavan govornik, ali sumnjam da bi umeo da napiše dve-tri zanimljive rečenice“, rekla je Amiti. Kratko je uzdahnula. „Moram priznati da si bio u pravu, Benedikte. Gospodin Neš je i te kako imao skrivene pobude kad mi je došao danas u posetu.“

108 Amanda Kvik

Petnaesto poglavlje

„Zadivljen sam vašim istraživačkim darom, gospođo Marsden.“ Inspektor Logan spustio je svežanj beležaka, koje je pažljivo pregledao, i pogledao u Peni. „Voleo bih da među svojim osobljem imam više takvih.“ Amiti se ponosno nasmešila. „Sjajna si, Peni. Uspela si da se setiš ponekog podatka o svoj gospodi koja je prisustvovala balu kod Čeningovih, a koji se uklapaju u moj opis ubice. Čak si saznala i ko od njih puši cigarete.“ Nalazili su se u salonu. Logan je stigao ubrzo posle Benedikta. Dvojica muškaraca smesta su počela da proučavaju spisak gostiju s Peninim beleškama. „Odličan posao, gospođo Marsden“, pohvalio ju je i Benedikt. Ustao je i otišao do prozora. „Spisak će pomoći da se suzi pretraga. Zamoliću mog brata Ričarda i strica Kornelijusa da se dodatno raspitaju u svojim klubovima. Uštedeli ste nam mnogo vremena.“ Peni je pocrvenela i ljupko odmahnula rukom. „Mnogo mi je pomogla gospođa Hjuston i članovi njene porodice, koji su takođe na usluzi. Potegli smo sve naše izvore i prošli kroz spisak.“ Logan se nasmešio domaćici. „I vama dugujem zahvalnost, gospođo Hjuston. Očigledno bi trebalo da u Jardu zapošljavamo i žene.“ Gospođa Hjuston se zarumenela. „Drago mi što mogu da pomognem, gospodine. Bio je to veoma zanimljiv posao. Ne bi mi smetalo da ponovo radim nešto slično. Lepa promena.“ Logan ju je s razumevanjem pogledao. „Da, ima nešto u tom lovu.“ Amiti je primetila da je Peni brzo i radoznalo pogledala Logana. Ništa nije rečeno, ali stekla je utisak da je Peni malo bolje razumela inspektora i ostala zadivljena onim što je shvatila. Logan je dobar za Peni, razmišljala je Amiti. Ali poslednje što joj sad treba jeste slomljeno srce. Benedikt je uzeo spisak i ponovo ga proučio. „Jedan je naročito zanimljiv Artur Kelbruk. Pokazao je neprimerenu znatiželju za Amitin doživljaj s 109 Zavet ljubavi

Mladoženjom. Kelbruk je bio prisutan i na prijemu Putničkog i istraživačkog društva i na balu kod Čeningovih.“ Amiti se namrštila. „Ali rekla sam vam, sasvim sam sigurna da me nije on napao.“ „Razumem“, složio se Benedikt. „Svejedno me njegova radoznalost prema tebi zabrinjava.“ „Poznato mi je iz iskustva da postoje izvesne osobe koje pokazuju nezdravu radoznalost za ovakve zločine“, objasnio je Logan. „Kelbruk je očigledno jedan od njih. Ako je gospođica Donkaster uverena da on nije ubica, onda moramo tražiti na drugom mestu. Ne možemo priuštiti da gubimo vreme na osumnjičenog koji ne odgovara njenom opisu.“ Benedikt je nevoljno klimnuo glavom. „U pravu ste, inspektore. Moramo ostati usredsređeni.“ „Bila bih mnogo sigurnija u uspeh naše istrage kad bih bila sigurna da je ubica zaista prisustvovao balu“, izjavila je Peni. „Ovde se bavimo čistim nagađanjima.“ „Ne sasvim“, odgovorio je Logan. „Mislim da je naša prvobitna pretpostavka tačna. Koliko znamo, vaša sestra je dospela u središte pažnje uljudnog sveta ujutro posle bala.“ „Mnogi koji su prisustvovali događaju kod Čeningovih takođe će biti prisutni i kod Gilmorovih sutra uveče“, izjavila je Peni. „Kao što smo već primetili, visoko društvo je mali svet. Spiskovi gostiju za razne događaje često su gotovo istovetni.“ Amiti i ostali su je pogledali. „I šta s tim?“, pitala je Amiti. Peni je pročistila grlo. „Palo mi je na pamet da bi bilo zanimljivo da odeš, Amiti - s gospodinom Stenbridžom, naravno.“ Amiti se zagledala u nju. „Ja?“ „I gospodin Stenbridž“, ponovila je Peni. Pogledala je u Benedikta. „Sigurna sam da biste mogli dobiti pozivnice, gospodine. Zapravo, ne bih se iznenadila da su vam već stigle. Vi ste bez sumnje na spisku svake domaćice u gradu.“ „Moguće“, priznao je. „Pozivnice mi uvek stižu na kuću. Obično ih bacam.“

110 Amanda Kvik

„Primate takve pozivnice zato što vas smatraju krajnje poželjnom prilikom za ženidbu“, suvo je primetila Peni. Namrštio se. „A ne zbog moje šarmantne ličnosti i oštrog uma?“ Svi su ga na trenutak pogledali. A onda se Amiti zakikotala. „Bez sumnje“, odgovorila je. Benedikt se nasmešio, a oči su mu otoplile. „Razuverila si me.“ Okrenuo se ponovo Peni. „Zaista mislite da bi bilo korisno da Amiti i ja odemo na taj događaj kod Gilmorovih?“ „U pravu je“, ubacio se Logan. „Ako je istina da će barem neki od naših osumnjičenih biti tamo...“ „Možda bih mogla da prepoznam ubicu“, zaključila je Amiti. Osetila je ushićenje. „Sjajno, Peni!“ Logan se nasmešio Peni. „Da, stvarno sjajno.“ Peni je porumenela. „Priznajem, mogućnost da na balu prepoznaš ubicu je vrlo mala.“ „Ali barem ćemo moći da uklonimo neke osumnjičene sa spiska“, rekla je Amiti. „Mada, plan će uspeti jedino ako je gospodin Stenbridž dobio pozivnicu.“ „Ako je nisam dobio, znam nekoga ko nam je može obezbediti“, izjavio je Benedikt. „Kao što sam možda već spomenuo, moj stric ima veoma dobre veze u izvesnim krugovima.“

Dvadeset minuta kasnije Benedikt i Logan napustili su kuću - Benedikt da obezbedi pozivnicu za bal Gilmorovih, Logan da nastavi sa istragom. Čim su se vrata iza dvojice muškaraca zatvorila, Peni je pogledala u Amiti. „Želim o nečemu da razgovaram s tobom, pošto su Benedikt i inspektor Logan otišli“, tiho je rekla. Amiti je nabrala nos. „Pretpostavljam da je reč o haljini za bal? Sigurna sam da se možemo osloniti na tvoju krojačicu da me snabde odgovarajućom odećom za tu priliku.“

111 Zavet ljubavi

„Ne brinem se za haljinu. Za to će se pobrinuti madam La Fonten. Hoću da ti kažem da je, pored nekih osumnjičenih na našem spisku, tu još jedna osoba koja će veoma verovatno prisustvovati balu. Ledi Penherst.“ Amiti se namrštila. „Ko je ona?“ „Njeno ime nekad je bilo povezano s Benediktovim na romantičan način.“ Amiti je uzdahnula. „Shvatam. To nije ista žena koja ga je ostavila pred oltarom, zar ne?“ „Ne, ovo je Leona, ledi Penherst. Bila je gospođa Federton u vreme kad je bila u vezi s Benediktom, udovica jednog starog gospodina iz visokog društva, koji joj nije ostavio ni blizu novca koliko je očekivala. Bacila je oko na Benedikta. Kad to nije prošlo onako kako se nadala, udala se lorda Penhersta.“ „Razumem.“ „Penherst je bio dvostruki udovac“, objasnila je Peni, „a Leona je četrdesetak godina mlađa od njega. Pričalo se da se udala za Penhersta zato što je verovala da je jednom nogom u grobu i očekivalo se da će u bliskoj budućnosti ubaciti i drugu. Ali sve do sada je razočarana. Penherst je zanemoćao i postao senilan, ali ne pokazuje nikakve znake da će se uskoro preseliti na onaj svet.“ Amiti je sklopila ruke iza leđa i prišla prozoru. „Pokušavaš da me upozoriš na to da će ona možda napraviti predstavu.“ Peni joj je prišla i stala iza nje. „Ne znam šta se od nje može očekivati. Ali nisam želela da se sutra uveče iznenadiš. Ljudi kažu da se ledi Penherst naljutila kad je postalo jasno da Benedikt nema nameru da joj pokloni ogrlicu Stenbridžovih.“ „Ne razumem. Želela je porodičnu ogrlicu?“ „Poznata je kao Ružina ogrlica“, objasnila je Peni. „Vredi čitavo bogatstvo. Prema porodičnoj tradiciji, najstariji naslednik Stenbridžovih - u ovom slučaju Benedikt - daje je svojoj budućoj nevesti kad je zaprosi. Sigurna sam da nikad nije ni postojala mogućnost da se Benedikt oženi Leonom, ali svi znaju da je bila razjarena kad joj je on to nedvosmisleno objasnio. A prati je glas da je osvetoljubiva. Ako veruje da postoji način da se osveti Benediktu, možda će i pokušati.“ „Misliš da će pokušati da mu se osveti preko mene? Ne vidim kako je to moguće.“ 112 Amanda Kvik

„Ni ja“, odgovorila je Peni. „Ali ledi Penherst je takva da mi moraš obećati kako ćeš biti veoma, veoma oprezna ako je sretneš.“ Amiti se žalosno osmehnula. „Pobrinuću se da ponesem svoju lepezu na bal.“

113 Zavet ljubavi

Šesnaesto poglavlje

„Moram reći da su me iznenadile vesti o tvojoj veridbi, Bene.“ Leona, ledi Penherst, nasmešila se Benediktu, ne obazirući se na Amiti, koja je stajala odmah pored njega. „Možemo li pretpostaviti da će se venčanje odigrati u bliskoj budućnosti? Ili si planirao dugu veridbu?“ Leona je bila prelepa žena, visoka, vitka i kraljevskog držanja. Profil joj je bio klasično izvajan. Crna kosa presijavala joj se pod svetlošću lustera koji su visili s tavanice balske dvorane. Dijamanti i smaragdi krasili su joj uši i spuštali se u dubok izrez njene haljine od bordo satena i čipke. Ali sav taj sjaj i privlačnost nisu mogli sakriti očaj i ogorčenost u njenim smeđim očima. Leona je blagoslovena brojnim privlačnim osobinama, razmišljala je Amiti, ali je prokleta brakom. Lord Penherst je, kako je Peni već objasnila, brzo klizio u senilnost, ali je, izgleda, bio izuzetno dobrog zdravlja za čoveka njegovih godina. Amiti je sumnjala da se dobar deo Leoninog otrova može neposredno pripisati i tome što njen muž i dalje može da se kreće u društvu. „Amiti i ja nameravamo da se venčamo što pre“, odgovorio je Benedikt. Pogledao je po prostoriji, vidno se dosađujući razgovorom. Amiti se u sebi nakostrešila. Nije mogla da krivi Benedikta. Verovatno nije imao pojma da je upravo dolio još malo ulja na vatru besa koja je gorela duboko u Leoni. Leona je zgrabila priliku. Prilično se napadno zagledala u Amitin stomak. „Razumem potrebu za ubrzanim brakom“, izjavila je sa sladunjavim saosećanjem. „I učinilo mi se da sam zapazila poseban sjaj oko vas, gospođice Donkaster. Ali ne brinite, haljina vam je izgleda skrojena tako da sakriva male... greške. Čestitam vam oboma. Sad me izvinite, čini mi se da mi muž daje znak da želi da ide.“ Odlepršala je na penušavoj bujici otmeno raširenih sukanja. Benedikt je dovoljno dugo skrenuo pažnju sa gomile da je isprati prezrivim pogledom. 114 Amanda Kvik

„Šta je, dođavola, mislila tom primedbom o tvojoj haljini?“, pitao je. „Mislim da ti haljina baš lepo stoji.“ „Nagoveštavala je da je razlog što planiramo tako brzo venčanje moja trudnoća“, objasnila je. Stegao je vilicu. „Leona je krajnje neprijatna žena.“ Amiti se odsutno poigravala lepezom dok je posmatrala gomilu. „Rečeno mi je da si je nekad veoma dobro poznavao.“ Spustio je pogled na smrtonosnu lepezu. Izvio je kraj usana i mračni osmeh zasijao mu je u očima. „Mislim da znam ko ti je pomenuo tu krajnje nevažnu činjenicu“, rekao je. „Sestra je smatrala da je najbolje da me upozori.“ „Priznajem da je postojalo razdoblje u mom životu kad smo Leona i ja zajedno provodili vreme. Neko vreme imao sam utisak da sam joj... zanimljiv.“ Slegao je ramenima. „Ali kad sam otkrio da me zapravo smatra velikim gnjavatorom, razišli smo se.“ „Mogu li da pitam kako si to saznao?“ Iznenadio ju je svojim retkim i kratkim osmehom. „Pogrešila je jer je to ispričala jednoj prijateljici, koja je rekla mužu. On je to kasnije pomenuo u klubu. I tako je stiglo do mene.“ „Shvatam.“ Zagledala se u njega. „Ne čini mi se da ti je taj događaj slomio srce.“ „Da budem iskren, bilo je to olakšanje“, odgovorio je. „Postao sam svestan činjenice da se jedva suzdržavala da ne zeva u mom prisustvu.“ Zastao je, a zatim hladno upitao: „A šta je bilo s tobom i Nešom? Je li i on tebi slomio srce?“ „Svakako sam to mislila u ono vreme. Ali bilo mi je tek devetnaest. Kad sad o tome razmišljam, smatram da sam se dobro izvukla. Brak s Hamfrijem Nešom bio bi košmar. Duboko sumnjam da je sposoban da voli bilo koga osim sebe. Ali činjenica je da zaslužuje veliko divljenje za svoja dostignuća.“ „Pretpostavljam da ne postoji mogućnost da je on Mladoženja?“ Nada u njegovom glasu bi joj pod drugačijim okolnostima bila zabavna, razmišljala je. Očito je žudeo za izgovorom da Hamfrija propusti kroz šake.

115 Zavet ljubavi

„Ne“, rekla je odlučno. „On nije Mladoženja. Štaviše, žao mi je što moram da izjavim, ali nijedan muškarac koga sam večeras ovde srela ne odgovara mom sećanju na ubicu.“ „Prokletstvo! Moramo da proširimo istragu i na imena van ovog spiska gostiju.“ „Šta predlažeš da uradimo?“ Ćutke je posmatrao gomilu. Znala je da u sebi razmišlja o mogućnostima i verovatnoći. „Dakle?“, podstakla ga je posle nekog vremena. „Veze“, izgovorio je veoma tiho. „Šta?“ „Moraju da postoje veze i povezanost sa ubicom. Moramo da pronađemo pravu.“ „Ne razumem“, rekla je. „Ne možemo da razgovaramo ovde. Prošetajmo po bašti.“ „Naravno.“ Uhvatio ju je za ruku i poveo je kroz gomilu, na široku terasu. Prostrani park iza kuće bio je obavijen senkama. Tu i tamo lampe su se pomaljale kao vilinska svetla u noći. Na jednoj strani parka, u crnom mraku, pod mesečinom je svetlucala staklena bašta. Amiti je u daljini videla obrise velike građevine koja je ličila na italijansku vilu. Rečeno joj je da su to prelepe štale koje su Gilmorovi sazidali da smeste svoju izuzetnu ergelu. Prvi put otkako su stigli na bal Gilmorovih, dozvolila je sebi da duboko udahne. Sve do tada nije shvatila koliko je bila napeta čitavo veče. Činilo joj se kao da su ona i Benedikt stupili na pozornicu. Sve oči su se okrenule ka njima kad su ušli u balsku dvoranu - i istom brzinom su svi odvratili pogled. Ali onda je počelo šaputanje. Izlivalo se i teklo kroz gomilu. Više puta je uhvatila deliće razgovora.

Vidim da ne nosi porodičnu ogrlicu. Ne bih se mnogo kladio na tu veridbu. Očigledno joj nije poklonio Ružinu ogrlicu. Beg iz balske dvorane došao je kao olakšanje, pomislila je. 116 Amanda Kvik

„Nisam stvorena za ovo“, izjavila je. „Ni ja“, složio se. Palo joj je na pamet da nisu morali da objašnjavaju značenje ovih izjava. Oboje su razumeli. Večernji vazduh bio je prijatno prohladan i svež posle pregrejane balske dvorane. Primetila je da nisu sami na terasi. Mnoštvo drugih parova stajalo je u senkama oko njih. Prigušeno mrmljanje i tihi smeh lebdeli su noćnim vazduhom. Benedikt je samo nakratko zastao. A onda, očigledno nezadovoljan stepenom privatnosti koji im je terasa pružala, povukao ju je stepenicama u još dublji mrak. Letnji mesec prosipao je srebro i senke preko elegantnog parka. Amiti se setila noći na brodu Severna zvezda. Preplavila ju je čežnja. Sudbina u vidu ubice vratila joj je Benedikta, ali možda će biti njen samo nakratko. Osetila je u sebi neku užurbanost. Moram uživati u svakom trenutku s njim, pomislila je. Hodali su pošljunčanom stazom sve dok nisu stigli do ulaza u veličanstvene štale. Tamo su se zaustavili. Obgrlila se rukama da se zaštiti od hladnoće koja se uvukla u nju. Proučavala je štalu. „Konji Gilmorovih žive u velelepnijim prostorijama od većine stanovnika Londona“, primetila je. „Svi znaju da je Gilmor opsednut svojim čistokrvnim konjima.“ Pogledao ju je. „Je li ti hladno?“ „Noć je postala prilično sveža, ne čini ti se?“ Bez reči je skinuo kaput i prebacio ga preko njenih golih ramena. Baš kao poslednje noći na brodu, prisetila se, neposredno pre nego što ju je poljubio. „Bolje?“, pitao je. „Mnogo bolje.“ Kaput joj je bio neobično težak. Shvatila je da se u džepu nalazi neki predmet. Toplota Benediktovog tela i veoma muževan, okrepljujući miris osetili su se u finoj vuni. Krišom je udahnula tu draž muškarca. „Šta si mislio kad si rekao da uvek postoje veze?“ Naslonio se na zid staklenika i pogledao prema blistavo osvetljenoj kući. „Spomenuli smo mogućnost da ubica nije lično bio na balu Čeningovih, već neko koga on dobro poznaje.“ 117 Zavet ljubavi

„Misliš da moramo otkriti tu vezu, gosta s kojim je ubica blisko povezan. Taj zadatak biće mnogo teži.“ „Ako više ne tražimo ubicu, već nekoga ko ga prilično dobro poznaje, moramo se vratiti na prvobitan spisak gostiju.“ „Benedikte, moram ti reći da sam veoma zabrinuta da bi taj spisak mogao biti ćorsokak. Moguće je da samo gubimo vreme.“ „Znam. Ali kao što nas Logan stalno podseća, on nam je polazna tačka. Večeras smo uspeli da eliminišemo dosta osumnjičenih.“ „Ako je Peni u pravu, osoba koja je povezana sa ubicom mogla bi biti i večeras ovde, na balu Gilmorovih. Ali kako bismo mogli da otkrijemo ko je to?“ Obavio joj je ruku oko ramena i privukao je sebi. „Imamo još jednu činjenicu koju ne smemo zaboraviti.“ „Koju?“ „Vremenski razmak između prvog ubistva i naredna tri. Ako se usredsredimo na njega, mogli bismo dodatno da suzimo spisak osumnjičenih.“ „Ali moglo bi biti hiljadu razloga zašto je toliko vremena prošlo između prvog i ostalih ubistava“, rekla je. „Možda ubica jednostavno nije bio u Londonu. Možda je bio na svom imanju na selu. Ili je putovao negde po Dalekom istoku, ili Americi.“ „Da.“ Zagrlio ju je čvršće. „Da, možda postoji veoma dobar razlog zašto nije počinio nijedno ubistvo nekoliko meseci. To je veoma važan deo slagalice, onaj koji ne bi trebalo biti teško istražiti. Tražimo muške prijatelje i rođake ljudi sa spiska Čeningovih gostiju koji su bili van grada oko osam meseci prošle godine.“ „Stvarno misliš da to možemo da otkrijemo?“ „Trebaće nam dodatna pomoć od mog strica i brata, ali izvodljivo je.“ Okrenuo ju je u naručju. „Pronaći ćemo ubicu, Amiti. Neću se smiriti dok ne budeš bezbedna.“ Nasmešila se. „Znam.“ Obavila mu je ruke oko vrata i podigla se na vrhove prstiju da mu dotakne usne. „Znam.“ Obuhvatio joj je lice rukama i poljubio je tako žestoko da je doslovno osetila kako je ostala bez daha. 118 Amanda Kvik

Odlučno ju je pomerio u stranu i probao vrata štale. Iznenadila se kad su se lako otvorila. Kroz otvor je izašao topao vazduh, donoseći sa sobom mirise slame i konja. Mesečina se ulivala kroz prozore na zidovima. „Svakako mnogo bolji smeštaj od mnogih u kojima sam odsedala na putovanjima“, rekla je. Nasmejao se. U štali se začulo šuškanje. Nekoliko konja prebacilo je glavu preko niskih vrata i tiho zanjištalo. Amiti se nasmešila. Skinula je rukavice i prišla da pomiluje po njušci jednog konja. „Ovo su divne životinje“, izjavila je. „Mora da Gilmora koštaju čitavo bogatstvo.“ „Može on to da priušti.“ Proučavao je prizor na mesečini sa vidnim zanimanjem. „Ne ponosi se samo konjima već i arhitekturom štala. Veoma su modernog dizajna. Koliko sam shvatio, ovo mesto ima podno grejanje, ugradio je cevi kroz koje protiče topla voda.“ Sakrila je osmeh. Razmišljala je o tome kako ove otmene štale predstavljaju prilično prisan, čak romantičan prostor. Inženjer je verovatno imao drugačije poglede na njih. „Ovde je prijatno toplo“, primetila je. „Pomalo me podseća na Svetu Klaru. Bez talasa koji se razbijaju o obalu, naravno.“ „Ili prokletih insekata.“ Nasmejala se i krenula dalje, da pomiluje sledećeg konja u redu. „Na tvoje uspomene na Svetu Klaru verovatno utiče činjenica da si tamo ranjen.“ Prišao joj je s leđa i obavio joj ruke oko ramena. Naslonio ju je na svoje grudi i prineo joj usta levom uhu. „Možda si u pravu“, rekao je glasom prigušenim i uzbudljivo promuklim. „Samo znam da me nije briga hoću li ikad više zakoračiti na bilo koje tropske ostrvo. Ali mogućnost da tebe više nikad ne poljubim? E to bi mi zauvek uništilo raspoloženje.“ Zadrhtala je, ali ne od hladnoće. U njoj se uskomešala prijatna vrelina. „Ne bih želela da vam bilo šta pokvarim, gospodine Stenbridžu, a kamoli raspoloženje“, rekla je.

119 Zavet ljubavi

Polako ju je okrenuo da je pogleda u lice. Oči su mu se mračno sijale pod mesečinom. „Zahvalan sam što to čujem, gospođice Donkaster. Zahvalniji nego što možete da zamislite.“ Privukao ju je bliže i ponovo je poljubio. Ovog puta polako, pažljivo, kao da se plaši da joj ne izgazi tanana osećanja. Ali sad joj njegovi poljupci nisu bili strani, a i već predugo sanjala o njima. Večeras su je pokretali radoznalost i neobuzdanost. Od prvog trenutka kad ga je ugledala u uličici na Svetoj Klari, bila je sasvim sigurna da nikad više neće upoznati čoveka kao što je Benedikt Stenbridž. Ako sa njim ne utoli svoju strast, možda više nikada i neće okusiti to zabranjeno voće. Obgrlila ga je oko struka i prepustila se zagrljaju sa ushićenjem kakvo bi je uvek preplavilo kad bi je on dodirnuo. Mora da je osetio žar koji ju je obuzeo, jer su mu usne odjednom postale razorno vrele. Podigao ju je u naručje i odneo do samog kraja prolaza u štali. Tamo ju je postavio na noge. Skinuo joj je kaput sa ramena. Posmatrala ga je kako vadi besprekorno belu maramicu iz džepa. Zatim je izvadio još jedan predmet i odložio ih u stranu. Čula je tihi škljocaj metala i uhvatila tračak mesečine na burencetu pištolja. Nije ni čudo što mu je kaput bio tako težak. Raširio ga je preko gomile slame. Htela je da ga pita hoće li mu maramica trebati jer se plaši da će mu slama izazvati kijavicu, ali on ju je ponovo zagrlio i poljubio, i tako ućutkao. Bila je očarana i ushićena električnim strujanjima koja su tekla i kovitlala mu se ispod kože. Probudila su je na načine o kojima nije mogla ni da sanja. Ruke su mu se pomerale na njoj, prateći joj stas od grudi do struka. Osetila je kako mu prsti traže kukice koje su joj zakopčavale prednji deo haljine. Trenutak kasnije, kruta bluza joj se otvorila i otkrila tanku lanenu potkošulju. Kad joj je dodirnuo grudi preko lake tkanine, sve u njoj se steglo. „Benedikte“, prošaputala je. Povukao joj je haljinu nadole, sve dok joj nije pala u moru satena i svile oko članaka. Odvezao joj je kombinezon s malim žičanim umetkom i pustio je i njih da padnu. Ostala je u providnoj potkošulji, čarapama i gaćicama.

120 Amanda Kvik

„Tako si lepa“, izjavio je. Prešao joj je preko ruku sve do grla. Dlanovima joj je obuhvatio lice i poljubio je s pobožnom glađu. Sva uzdrhtala, uhvatila mu se za ramena da održi ravnotežu. Crna leptirmašna oštro mu je odudarala od uštirkane bele košulje. Petljala je oko kravate, sve dok je nije odvezala. Krajevi su mu ostali olabavljeni oko vrata. Uposlila se oko dugmadi na njegovoj košulji. Kad ju je konačno otkopčala, zavukla je ruke unutra. Prstima mu je lagano prešla preko grudi. Zadrhtala je od dodira njegovih zategnutih mišića i tople kože. Nije ga tako prisno dodirivala još od dana i noći na brodu, kad ga je negovala od groznice i menjala mu krvave zavoje. Bila je tako srećna što je ponovo snažan i zdrav. Ali kad su joj znatiželjni prsti naišli na izdignuti ožiljak na koži na mestu sad zalečene rane, Benedikt je oštro uzdahnuo. Trgla se i brzo sklonila ruku sa ožiljka. „Povredila sam te? Oprosti!“ „Ne.“ Uhvatio ju je za ruku i ponovo joj spustio dlan na svoje grudi. „Ne, u redu je. Rana je još pomalo osetljiva, ali nisi me povredila. Kad si me dodirnula tu, setio sam se noći kad sam se probudio u groznici i ugledao te sklupčanu na fotelji, kako me čuvaš. Tada sam znao da si mi spasla život.“ Nasmešila se. „Prvo što si želeo da čuješ nakon što si zaključio da nisi mrtav bilo je da li je pismo na sigurnom.“ „I ti si me uverila da je još skriveno u tvojoj torbi.“ Povukao ju je na ležaj od slame. Legli su zajedno na kaput. Pod svetlom mesečine, u očima mu je prepoznala mračnu vrelinu seksualne želje. „Večeras me ne trese groznica.“ Okrenuo se na leđa i povukao je za sobom tako da mu je pala na grudi. „I jedini bol koji trenutno osećam jeste zbog velike želje. Večeras tačno znam šta radim. Želim te, Amiti, više nego što sam želeo ijednu ženu u životu.“ Obuzelo ju je oduševljenje. Zgrabila ga je za ramena i pogledala u oči, stavljajući mu do znanja da je spremna za pustolovinu koja ju je očekivala. „Želim i ja tebe“, rekla je. „Više nego išta i više nego ikoga.“ Privukao joj je glavu svojoj i poljubio je ponovo, teškim, opojnim poljupcem koji joj je raspalio čula. Osetila je kako joj mazi butine ispod gaćica. Kad ju je dodirnuo intimno između nogu, na nju je došao red da oštro i zapanjeno uzdahne, ali nije mu puštala ramena. U njoj kao da se sve topilo. 121 Zavet ljubavi

Milovao ju je na mestima gde je nijedan muškarac pre nije dodirnuo, izazivajući u njoj osećaje za koje je naslućivala da postoje, ali ih nikad pre nije upoznala. Bila je iskusna putnica, ali na ovakvom putovanju nikad nije bila, možda zato što nikad nije srela pravog saputnika. Ali večeras joj se sve činilo ispravno. Ovo je bio pravi muškarac, pravo mesto i vreme. Ovi činioci se možda više nikad neće poklopiti. Mora zgrabiti trenutak ili večno žaliti što nije imala hrabrosti. U njoj se budila neka nepoznata napetost. Znala je daje Benediktova ruka mokra od vlažne vreline koju je izvukao svojim dodirom. Delimično se stidela, ali činilo se da njemu to nije smetalo, a bila je previše uzbuđena da se povuče. Okrenuo ju je na leđa i nagnuo se nad njom, nežno je istražujući. Sklopio joj je usne oko dojke i ona se izvila pod njim, nemo moleći za još. Pustio ju je da otkopča pantalone. Šok nesigurnosti prošao je kroz nju kad je ugledala njegov tvrd, ukočeni ud pod srebrnim svetlom. „Nisam sigurna...“, zaustila je. Ponovo se nagnuo nad njom, zaklonivši mesečinu, i ućutkao je poljupcem. „Dodirni me“, rekao joj je kraj usta. „Ne znaš koliko sam žudeo da ti osetim ruku na meni.“ Obazrivo ga je obuhvatila prstima. Zastenjao je. Počela je lagano i oprezno da pomera ruku. Disanje mu je postalo isprekidano, kao da ulaže ogroman napor da se obuzda. Čelo mu je bilo vlažno od znoja kao i kad ga je tresla groznica. Podigao je glavu. Pod tamnim senkama lice mu je bilo oštro i napeto. Oči su mu blistale od mračne želje. Saznanje da je tako očajnički želi pomoglo joj je da prevaziđe i poslednje tragove nesigurnosti. Milovao ju je dok nije ostala bez daha. Dok napetost u njoj nije narasla toliko da više nije mogla da izdrži. Zarila mu je nokte u ramena. Vrhunac ju je zaslepeo. Bez upozorenja, snažan, težak osećaj u njoj rasprsnuo se u niz pulsirajućih talasa. Nalet euforičnog iznenađenja uhvatio ju je iznenada i odjednom je poletela. Benedikt se pripremio iznad nje i zario se u nju dugim ali nemilosrdnim udarom.

122 Amanda Kvik

To prodiranje naglo ju je spustilo na zemlju. Ispustila je mali prigušeni krik i nagonski pokušala da se izvuče. Nokti su joj se pretvorili u kandže na njegovoj košulji. Čvrsto joj je stegao kukove, da je zadrži u mestu. „Opusti se“, obratio joj se. Spustio je svoje vlažno čelo na njeno. „Samo se opusti.“ Na trenutak se nije usuđivala da se pomeri. Nije ni on. Osećala je njegove napete snažne mišiće na leđima ispod njenih ruku. Borio se da obuzda strast dok je čekao da se ona oporavi od početnog šoka. Umirio ju je njegov očigledan trud da se obuzda. Telo joj se lagano prilagodilo njegovom. Brzo je udahnula i usudila se da se promeškolji u pokušaju da pronađe malo udobniji položaj. Benedikt je zaječao i počeo da se pomera, prvo obazrivo, a onda sa sve većom sigurnošću. Osećaj joj je bio čudan i neprijatan, ali ne više i nepodnošljiv. „Jesi li dobro?“, šapnuo joj je u uho. „Mislim da jesam“, odgovorila je. „Svakako nije gore od jahanja kamile.“ Ispustio je uzvik koji je zvučao kao nešto između režanja i smeha. A onda je počeo da se kreće brže, povećavajući brzinu i snagu svakim prodorom dok nije ponovo ostala bez daha, ponovo se hvatajući za njega kao da joj od toga život zavisi. Ušao je u nju poslednji put. Sve se na njemu zateglo, a glatka leđa izvila. A onda ju je zapanjio kad se istrgao iz njenog čvrsto ispruženog tela. Olakšao se u maramicu, dok mu je telo podrhtavalo od snažnih talasa koji kao da su trajali večno. Kad je svršio, srušio se pored nje. Oči su mu bile sklopljene. Uprkos neudobnosti i neizvesne budućnosti, ovaj čudesni trenutak ju je oduševio. Upravo je obavila najčarobnije putovanje u životu i otkrila šta leži na kraju te pustolovine. Sad je znala šta znači imati ljubavnika.

123 Zavet ljubavi

Sedamnaesto poglavlje

„Jesi li sigurna da si dobro?“, ponovo je pitao Benedikt. To je bio treći ili četvrti put da je pita za zdravlje i svaki put je zvučao malo oštrije, nestrpljivije ali i ravnodušnije. Bili su u njegovoj kočiji i vraćali su se u Ekstonsku. Odmah posle događaja u štali poveo ju je sa bala. U pravi čas, pomislila je Amiti. Kosa joj se raspustila iz ukosnica i još je skidala ostatke slame sa haljine. „Ne brinite se, gospodine, sasvim sam dobro, hvala“, rekla je. Pretpostavljala je da sa svakim novim odgovorom zvuči sve razdražljivije. Blagi bože, praktično su se svađali. Na kraju je ono što je trebalo da joj bude najvažnija i najuzbudljivija, a svakako najromantičnija noć u životu pretvorilo u ogromno razočaranje. Toliko o ljubavnicima, pomislila je. Ako to izgleda ovako, bilo je teško dokučiti zašto se toliko ljudi upušta u nedozvoljene veze. Razumela je potrebu za brzim odlaskom - nije im trebao još jedan skandal. Ali mučio ju je hladan i delotvoran način na koji je Benedikt to rešio. Uredio je odlazak iz kuće Gilmorovih s veštinom i tačnošću vojnog zapovednika - ne, ne vojnog zapovednika - inženjera. Brzo je došla do zaključka da je već zažalio zbog izliva strasti. A da sve bude gore, neprestano ju je zapitkivao da li je dobro. Dobro je da se muškarac brine o ljubavnici posle strasnog vođenja ljubavi, ali u njegovom raspitivanju nije bilo ničega romantičnog. Zvučao je zabrinuto. Možda je očekivao da će se onesvestiti od šoka. U kočiju se uvukla mučna tišina. Ona je usmerila pažnju na maglovitu ulicu. Gasne lampe i svetla kočija pojavljivali su se i nestajali u magli. Benedikt se meškoljio na sedištu preko puta. „ Amiti...“ „Ako me još jednom upitaš kako sam“, procedila je kroz stegnute zube, „obećavam da neću odgovarati za svoje postupke!“ 124 Amanda Kvik

Začkiljio je pod prigušenim svetlom lampe i oštre crte lica su mu se zategle u namrgođenu masku. „Šta, dođavola, misliš pod tim? Prirodno je da sam zabrinut za tebe. Nisam znao da nikad ranije nisi iskusila strast.“ „Za ime božje, gospodine, nisam naivna osamnaestogodišnjakinja koja nema pojma šta se dešava večeras. Koliko puta sam vam rekla da sam svetska žena?“ „Previše puta, očigledno, zato što sam ti poverovao.“ „Uveravam vas da neću dobiti napad histerije samo zbog onoga što se desilo u štali.“ „Samo zbog onoga što se desilo?“, ponovio je, a glas mu je postao zloban. „Pa, ono što se desilo među nama nije bilo ništa neobično niti revolucionarno, zar ne? Parovi to često rade, zar ne?“ „Mislim da ste napomenuli da nije bilo gore od jahanja kamile.“ „Upravo tako!“ Sinulo joj je da mu je možda povredila osećanja. Umirujuće mu se osmehnula. „Ne brinite, gospodine. Čovek se brzo navikne na kamilin korak. S vremenom i uz malo iskustva, poskakivanje i njihanje postane sasvim prirodno.“ Izgledalo je kao da će odgovoriti na ovo, ali kočija se srećom zaustavila. Kratko je oklevao, a zatim, vidno nezadovoljan i namrgođen, otvorio joj je vrata. Izašao je iz kočije i okrenuo se da joj pomogne. Sakupila je suknje i prihvatila njegovu ruku. Prstima je obuhvatio njene. Bez reči su krenuli ulaznim stepenicama. Izvadila je ključ iz večernje torbice, zakačene za lančić o kojem je visila i lepeza. Uzeo je ključ od nje i otvorio ulazna vrata. Lampe u predvorju su još gorele, ali u ostatku kuće svetla su bila pogašena. I Peni i gospođa Hjuston otišle su na spavanje. Amiti je osetila olakšanje i zakoračila je unutra. Zaista nije želela da započinje opširan razgovor s Peni. Ispitivala bi je i o kosi i o slami po haljini. Benedikt se zadržao na ulazu. „Doći ću sutra.“ „Da, naravno“, žustro je odgovorila. „Moramo razgovarati o novom pravcu naše istrage.“ Činilo se da se obuzdava. „Amiti, shvatam da večeras nije bilo onako kako si očekivala ili se nadala da će biti.“ Porumenela je. „Radije ne bih o tome.“ „Mesto nije bilo romantično, niti je vreme bilo prikladno.“ 125 Zavet ljubavi

S mukom je udahnula. „Ako se spremate da mi kažete da žalite zbog onoga što se dogodilo...“ „Ne sasvim“, prekinuo ju je. „Kad bih rekao da žalim zbog toga, lagao bih.“

Ne sasvim. Iz nekog glupog razloga, sad je bila na ivici suza. Potiskala ih je, skupljajući snagu. „Ni ja“, izjavila je. Bila je svesna da joj glas zvuči neobično kruto. „Ne sasvim. I ne smete kriviti sebe. Sama sam kriva što sam zamišljala nešto drugo, ali na kraju je sve bilo vrlo poučno.“ „Poučno.“ Namestila je veseo osmeh. „U tome je čar otiskivanja na novo putovanje, zar ne? Da se doživi nešto novo i istraži nepoznato? Sad, ako nemate ništa protiv, veoma bih volela da pođem na spavanje. Prilično sam iscrpljena.“ Nije se ni pomerio, pa je bila primorana da mu blago ali odlučno zatvori vrata pred nosom. Na trenutak je samo stajala i napeto osluškivala. Konačno ga je čula kako silazi. Vrata kočije su se otvorila i zatvorila. Vozilo se otkotrljalo u noć. Sačekala je još malo. Suze koje je dotad uspevala da zadrži skliznule su joj iz očiju. Obrisala ih je rukavicom. Ugasila je lampe u predvorju i krenula stepenicama. Penina vrata se otvoriše. Amiti ju je načas pogledala, stegnutog grla, nemoćna da progovori. „Draga sestro“, prošaputala je Peni. „Šta ti je uradio?“ „Nije zbog onoga što mi je uradio“, odgovorila je, „već mislim da žali što mi je to uopšte uradio. A delimično sam i sama kriva, zato što sam želela da mi to uradi.“ Peni ju je zagrlila. Amiti je pustila suze da teku.

126 Amanda Kvik

Osamnaesto poglavlje

Benedikt je razmišljao kako nije mogao gore postupiti ni da je želeo. Nije imao nameru večeras da vodi ljubav s Amiti, ali razmišljao je o tome kako da je odvuče u krevet još otkako su se upoznali. Nevolja je bila u tome što nije skovao plan. Umesto toga, postupao je nagonski. Kad mu se ukazala prilika, nije mogao da joj se odupre. Želja je moćna droga. I sad je plaćao cenu. Nije bilo gore od jahanja kamile. Pitao se šta je očekivao. Vodio je ljubav s njom u štali. Sad je samo mogao da kaže da mu se u tom trenutku to činilo kao sjajna zamisao. Prozori su bili zamračeni. Gospodin i gospođa Hodžiz navukli su zastore preko noći i povukli se na spavanje. Otvorio je vrata, sišao i otpustio kočijaša. Kočija se otkotrljala u maglu. Izvadio je ključ iz džepa, popeo se stepenicama i otvorio vrata. Kuća je delovala još tiše nego obično. I mračnije, pomislio je. Sva svetla su bila prigušena, uključujući i ona u predvorju. Skinuo je kaput i zastao da duboko udahne kad je uhvatio Amitir miris. Smesta je ponovo otvrdnuo. Bolna želja komešala se u njemu, jača nego ikad, iako ju je večeras već jednom utolio. Možda zato što je sada znao kakvo je zadovoljstvo bilo utonuti u njeno vlažno i čvrsto telo. Kaput mu sigurno više nikad neće biti isti, a neće ni on. Sad mu je bila potrebna jaka, medicinska doza konjaka. Prebacio je kaput preko ramena i krenuo hodnikom prema vratima radne sobe. Automatski je podigao ruke da razveže kravatu, a zatim je zastao, blago se osmehujući, kad je otkrio da mu svilene trake još vise oko vrata. Zaboravio je da ih veže, zato što je imao za cilj da Amiti izvede iz kuće Gilmorovih pre nego što je neko primeti u stanju ljupke obnaženosti.

127 Zavet ljubavi

Bio je tako obuzet slatkim i strasnim sećanjima da nije ni primetio da nešto nije u redu, sve dok nije čuo nepoznat i čudno prigušeni zvuk iz mračnog ugla prostorije. Brzo se okrenuo i rukom potražio pištolj ispod kaputa. Gospođa Hodžiz je ukočeno sedela na kuhinjskoj stolici s kožnim naslonom. Podjednako uspravno sedeo je i Hodžiz na istoj takvoj stolici. Ni stolice ni Hodžizovi nisu imali šta da traže u radnoj sobi u ovo doba noći. „Šta radite tamo u uglu, dođavola?“ Hodžiz je ponovo ispustio čudan zvuk. Svetio iz prigušene lampe na stolu bilo je sasvim dovoljno da mu Benedikt ugleda krpu u ustima. Ruke i noge bile su mu vezane konopcem. I gospođa Hodžiz je bila vezana na isti način. Batler je razrogačenih očiju zurio u Benedikta i duboko iz grla ispuštao očajničke zvuke. Prostorija je bila ispreturana. Knjige su bile pobacane s polica na pod. Fioke iz radnog stola bile su izvučene. Slike na zidovima pomerene, bez sumnje u potrazi za sakrivenim zidnim sefom. „Gospode bože!“ Izvadio je pištolj iz džepa, bacio kaput i uključio lampu. „Šta se, dođavola, dogodilo?“ Zavesa se pomerila u uglu pored duplih vrata. Brzo se okrenuo s pištoljem u ruci. Iza teškog plišanog zastora iskočio je muškarac. U ruci mu je blesnuo revolver. Donja polovina lica bila mu je prekrivena crnom maramom vezanom iza glave. „Čekali smo te, Stenbridže“, rekao je. . Naglasak je bio nesumnjivo američki. Pokrenuo mu je sećanje na brod. Trebao mu je samo tren da ga poveže sa uljezovim fizičkim izgledom - vitak, svetlokos, mlad muškarac. „Deklan Garavej“, rekao je Benedikt. Zgađeno je zavrteo glavom. „Stručnjak za psihologiju. Dakle, ti si špijun. Trebalo je da znam. Pretpostavljam da se ta dva zanimanja dopunjuju.“ „I bojao sam se da ćeš me prepoznati.“ Deklan je skinuo maramu i otkrio varljivo smerno i pošteno lice. „Zbog naglaska, zar ne? Samo da znaš, nisam prokleti špijun. Ja sam privatni istražitelj. Na neki način.“ „Lepa razlika, siguran sam. Za koga radiš?“ 128 Amanda Kvik

„To te se prokleto ne tiče. Gde je Fokskroftova sveska?“ Benedikt se osvrnuo po radnoj sobi, glumeći iznenađenje. „Zar je nisi našao?“ „Daj mi je ili, tako mi boga, ja ću...“ „Šta? Ubiti mene, mog batlera i moju služavku pre nego što ja ubijem tebe? Sumnjam. Nisam stručnjak za pištolje, ali malo sam vežbao i pri ovoj razdaljini teško da bih promašio. Čak i da ti se posreći da prvi pucaš, šta misliš, koliko bi daleko odmakao nakon što počiniš nekoliko ubistava u tihoj i uglednoj četvrti kao što je ova? Veruj mi, neko te je već primetio kad si stigao.“ „Niko me nije video da ulazim ovamo“, odgovorio je brzo Deklan. „A šta je s kočijom koja te je ovamo dovezla? Zar stvarno misliš da se kočijaš neće sećati da je večeras vozio Amerikanca? Nekoga ko je izašao blizu mesta ubistva?“ „Kako si znao da sam došao kočijom?“, zvučao je zapanjeno. „A kako bi inače našao ovu ulicu? Sumnjam da poznaješ London?“ „Zaboravi na kočiju. I nisam došao da bilo koga ubijem. Batler me je prekinuo kad sam počeo da pretražujem ovo mesto. Morao sam da ga vežem. Pozvao bi policiju. A onda se pojavila i služavka. Morao sam nešto da učinim. Daj mi svesku i otići ću.“ „Ti si budala, Garaveju. Zar stvarno misliš da bih je držao u radnoj sobi?“ Benedikt je izvadio malu svesku u kožnom povezu iz džepa kaputa. Otvorio ju je i zatvorio veoma brzo, sasvim dovoljno da otkrije stranice ispisane zagonetnim beleškama i crtežima. „To je to? Ta mala sveska?“ Deklanovo čelo se nabralo od sumnje. Koraknuo je bliže. „Mislio sam da će biti mnogo veća.“ „Fokskroft je čuvao beleške u maloj svesci koja je podesna da se nosi u džepu.“ Bacio je svesku u tihu vatru. „Ne!“ Deklan je pojurio preko sobe prema kaminu. Benedikt je dohvatio žarač i zamahnuo u niskom luku koji je oborio Deklana. Srušio se na pod. Pištolj je pao na tepih. Benedikt ga je podigao.

129 Zavet ljubavi

„Proklet bio, proklet bio, proklet bio!“ Deklan je s mukom seo i spustio glavu u šake. „Sve si upropastio.“ „Šta sam tačno upropastio?“ Žaračem je izvukao sveščiću iz žara. Bila je malo oprljena oko ivica, ali inače neoštećena. „Otac me je poslao da uzmem tu prokletu svesku!“ Deklan je posmatrao Benedikta kako spušta svesku na sto. „To mi je bila poslednja prilika da mu dokažem da imam ono što je potrebno za porodični posao.“ „Mora da je u pitanju neki neobičan posao.“ Benedikt je prišao gospođi Hodžiz i skinuo joj krpu sa usta. „Jeste li povređeni, gospođo Hodžiz?“ „Nisam, gospodine“, odgovorila je. Oslobodio je i Hodžizu usta. „A vi?“ „Samo moj ponos, gospodine.“ Benedikt je prvo prišao da odveže gospođu Hodžiz. Deklan je seo na pod i zagledao se mrzovoljno u svesku. „Nemoj biti tako nesrećan, Garaveju.“ Benedikt je skinuo konopce sa članaka gospođe Hodžiz. „To nije Fokskroftova sveska. To je neka moja privatna sveska. U njoj nema ničega bitnog.“ Deklan je zaječao. „Trebalo je da znam! Prevario si me!“ „Bojim se da jesam. Kakvim se tačno poslom bavi tvoja porodica?“ „Naftom“, promumlao je. „Moj otac i njegov brat poseduju kompaniju Garavej oil. Spremaju se da otvore bušotine u Kaliforniji blizu Los Anđelesa. Ubeđeni su da se tamo u zemlji nalazi ogromna količina nafte, koja samo čeka da bude ispumpana. Može se videti kako izbija iz dna okeana nedaleko od obale na nekim mestima.“ Gospođa Hodžiz je ustala, masirajući zglobove. „Pobrinuću se za gospodina Hodžiza, gospodine“, rekla je. „Hvala“, odgovorio je Benedikt. Ponovo se okrenuo Deklanu. „Šta Garavej oil želi sa napravom na solarnu energiju?“ Ali odgovor se odmah nametnuo sam po sebi. „O, da. Ne žele da ukradu nacrt za Fokskroftov sistem s namerom da ga proizvode i prodaju. Tvoj otac i stric žele da spreče da taj motor i baterija izađu na tržište. Je li to tačno?“ „Kažu da će, ako svako bude mogao da uđe u obližnju gvožđaru i kupi solarni sistem koji može da uhvati slobodnu sunčevu energiju, tržište nafte 130 Amanda Kvik

propasti i pre nego što dobije priliku da pokaže koliko je korisno. Otac i stric kažu da je budućnost u nafti. Žele da budu sigurni da će tako i ostati.“ „Zato što su mnogo uložili u tu budućnost.“ Deklan je slegao ramenima. Benedikt je pogledao u Hodžiza. „Jesi li siguran da nisi povređen?“ „Sasvim sam dobro, hvala, gospodine“, odgovorio je. „Ali trebaće nam neko vreme da vam radnu sobu dovedemo u red.“ „Taj mladi nitkov je napravio užasan nered!“, dobacila je gospođa Hodžiz. Ljutito je pogledala u Deklana. „Treba da se stidite, gospodine!“ Deklan je bio dovoljno pristojan da pogne glavu. Benedikt se naslonio na ugao stola i posmatrao ga. „Očigledno nisi upoznat s najnovijim razvojem događaja.“ „O čemu pričaš?“, pitao je Deklan. „Neko je već ukrao Fokskroftovu svesku. Dobra vest za tebe je, s obzirom na činjenicu da si došao večeras ovamo da je tražiš, što sad znam da ti nisi lopov.“ „Prokletstvo!“ Delovao je zbunjeno. „Nestala je? Ali ko ju je uzeo?“ „Zanimljivo pitanje. Ne znam. A pošto mi se čini da ni ti ne znaš, ne vidim razlog da nastavimo ovaj razgovor. Hodžize, molim te, pozovi najbližeg pozornika.“ „Sa zadovoljstvom, gospodine“, prihvatio je Hodžiz. Krenuo je ka vratima. Deklan se ukočio od straha. „Nemoj zvati policiju!“ „Zašto ne bih?“, ljubazno je pitao Benedikt. „Zato što obojica tražimo istu stvar“, objasnio je Deklan, očajnički. „Vidi, ako si mi rekao istinu da je sveska ukradena...“ „Istina je.“ „Onda možda možemo da pomognemo jedan drugom. Moj otac i stric će ti se odužiti, kunem se! Veoma su bogati.“ „Ne sumnjam“, rekao je Benedikt. „Ali vidiš, stvar je u tome da sam i ja bogat i uopšte mi ne treba njihov novac.“ „Je li tako?“ Deklan je poprimio lukav izraz. „Pa zašto si onda putovao sve do Svete Klare, a zatim se sastao sa Fokskroftom u Los Anđelesu? Znam da si 131 Zavet ljubavi

išao tamo usput. Kad sam otkrio da si kupio kartu za voz za Kaliforniju, pogodio sam kuda si se uputio. Ali dok sam stigao, ti si već otišao s Fokskroftovom sveskom.“ Zastao je. „Mrtav je, znaš. Rak ga je ubio dva dana nakon što ti je dao svesku!“ „Žao mi je što to čujem“, izjavio je Benedikt. „Bio je odličan inženjer.“ „Pretpostavljam da mi nećeš ispričati šta se tačno dogodilo na Svetoj Klari? Svi na Severnoj zvezdi pričali su da te je napao lopov, ali nikad nisam poverovao u tu priču. Mislim da si bio tamo iz istog razloga kao i ja - da proučim solarni top Oldena Korka. Ali nestao je, a Kork je bio mrtav kad sam ga našao.“ „Kada si ti stigao u Korkovu laboratoriju?“ Deklan je delovao sumorno. „Nedugo nakon tebe, očigledno. Korkovo telo bilo je još na podu. Ali stigla je lokalna policija i počela da postavlja pitanja. Očito su verovali da je Korka ubio stranac, neko ko je sišao s jednog od brodova usidrenog u luci tog dana. Smatrao sam da je bolje da me ne vide, pa sam se smesta vratio na Zvezdu.“ „I usput si pucao na mene, možda?“, pitao je Benedikt. „Ja?! Kunem se! Nisam ja pucao! Stalno sam bio korak iza tebe. Mada, tek kad sam pošao za tobom do Fokskroftove laboratorije, shvatio sam značaj solarnog motornog sistema. Top bez toga nije upotrebljiv, zar ne?“ „Ne. Kako si se upoznao sa Korkovim i Fokskroftovim pronalascima?“ „Agent iz Sjedinjenih Država posetio je mog oca i strica. Agent je želeo da zna je li top koji pokreče solarna energija i koji je dovoljno moćan da posluži kao oružje na bojnom brodu tehnički izvodljiv. Rekao je da se priča kako je takvu napravu konstruisao britanski pronalazač po imenu Olden Kork, koji je podigao laboratoriju negde na Karibima. Mom ocu i stricu bio je poznat Korkov rad, naravno, ali nisu bili naročito zabrinuti zbog njega.“ „Svet pronalazača koji rade na aparatima na solarnu energiju je mali“, izjavio je Benedikt. „Kao što sam rekao, otac i stric nisu verovali da Korkov dizajn može da funkcioniše kao brodski top, ali bili su dovoljno zabrinuti da me pošalju na Svetu Klaru da ga pogledam. Kad sam čuo da si ranjen, moja prva pretpostavka bila je da si ti ubio Korka i da si tom prilikom ranjen. Kasnije, kad si se ukrcao na voz za Los Anđeles, nakon što smo pristali u Njujork, shvatio sam da si vrlo 132 Amanda Kvik

verovatno krenuo u posetu Elajdži Fokskroftu. I zato sam te pratio. I opet sam zakasnio.“ „Kako si bio tako siguran da sam išao da vidim Fokskrofta?“ U Deklanovom osmehu nije bilo ni trunke iskrenosti. „Kao što si rekao, svet pronalazača koji rade na aparatima na solarnu energiju je mali. Nekad je Elajdža Fokskroft bio radnik Garavej oila. Otpušten je jer je želeo da se usredsredi na istraživanje solarne energije umesto na naftu. Saznali smo da je u potrazi za svojim snom o solarnoj energiji osnovao sopstvenu laboratoriju u Los Anđelesu.“ Zastao je. „Imaš li predstavu ko je ubio Korka ili ukrao Fokskroftovu svesku?“ „Pretpostavljamo da su ubica i lopov jedna ista osoba i da radi za Ruse.“ Deklan je klimnuo glavom. „Svestan sam da i Rusi i Britanci igraju opasnu stratešku igru već neko vreme. Obe strane žele da upravljaju budućnošću srednje Azije i Istoka.“ „Lično smatram da nijedna država ne može upravljati tim delom sveta, ali sve dok Rusi to pokušavaju, Kruna je ubeđena da mora da ih zaustavi.“ Deklan je odmahnuo glavom. „I tako se igra nastavlja.“ Benedikt je prekrstio ruke. „Pažljiv pogled na mapu Severne i Južne Amerike jasno govori da i američka vlada igra nekoliko svojih strateških igara.“ Deklan je provukao prstima kroz kosu. „Tome ne mogu da protivrečim. Ali mislim da mogu slobodno da kažem da ni tvoja ni moja vlada ne žele da se Rusi dočepaju nadmoćnog bojnog brodskog oružja. Prokletstvo, moramo zajedno na ovome da radimo!“ „S obzirom na to kako si se poneo prema mojoj služavci i batleru, ne vidim razlog da ti na bilo koji način pomognem. Sad ću poslati Hodžiza da pozove policajca. Mislim da će najbližem trebati oko dva minuta da stigne.“ „Zažalićeš zbog ovoga, Stenbridžu!“ „Siguran sam da ću naučiti da živim s tim žaljenjem.“ Benedikt je pogledao u Hodžiza. „Sad možeš pozvati policiju.“ Hodžiz je klimnuo glavom. „Odmah, gospodine!“ „Prokletstvo!“, promucao je Deklan. Okrenuo se, naglo otvorio dupla vrata i izjurio u baštu. 133 Zavet ljubavi

Hodžiz je pogledao u Benedikta. „Da li i dalje želite za zovem policiju, gospodine?“ „Ma pusti ga. Siguran sam da će Garavej već biti nekoliko ulica dalje dok policajac stigne. U svakom slučaju, možda ćemo imati više koristi ako ga neko vreme ostavimo na miru. Sutra ujutru obavestiću strica o njemu. Kornelijus će se već pozabaviti Amerikancima. Ja već imam dovoljno svojih nevolja.“ „Da, gospodine.“ Razgledao je nered u radnoj sobi. „Vidiš li negde bocu s pićem? Ako mi je Garavej prosuo onaj dobar francuski konjak, zažaliću što sam ga pustio da ode u jednom komadu.“ „Verujem da je konjak još tu, gospodine“, odgovorila je gospođa Hodžiz. Zakoračila je preko gomile pobacanih knjiga i pomerila neke novine da dođe do boce. „Naspite tri čaše, gospođo Hodžiz. I sipajte pune čaše. Zaslužili smo. Ovo veče je bilo prilično mučno.“ „Da, gospodine“, prihvatila je. Sipala je konjak u tri čaše i razdelila ih. Hodžiz je proučavao Benedikta zabrinuto. „Pretpostavljam da ni vaše veče nije prošlo mnogo bolje nego naše, gospodine?“ „Eh, kad biste samo znali“, odgovorio je.

134 Amanda Kvik

Devetnaesto poglavlje

„Majka vam je došla u posetu“, rekao je poslužitelj. Virio je kroz rešetke na vratima dok je ubacivao ključ u bravu. „Sigurno želi da vidi kako vam je.“ Pacijent je živnuo. Majka je došla da ga vidi. Možda se predomislila i odlučila da poveruje u njegovu stranu priče. Uz malo sreće, mogao bi da je ubedi da ga oslobodi iz bolničkog zatvora. Sve donedavno uvek je uspevao da je ubedi da nije kriv za te male nesrećne slučajeve za koje su ga godinama krivili. Uvek je imao razumno objašnjenje. Činjenica je da kućni ljubimci često doživljavaju kobne nesreće, a sluge umeju da budu vrlo nemarne dok pale vatru. A majka je uvek baš želela da mu veruje. Ali posle otkrića leševa tri neveste, bilo mu je teško da je uveri kako nije imao ništa s tim ubistvima. Događaj s Amiti Donkaster katastrofalno se završio. Majka je konačno zaključila da je on zaista ubica. Morao je da pronađe način da je ubedi kako nije imao ništa s napadom na Donkasterovu. Bilo je tako očigledno da mu je rane nanela razjarena kurva koja ga je napala nožem kad je odbio da joj plati usluge. Majka je došla da ga vidi. To je svakako bio jasan znak da želi da bude ubeđena da se oporavio od poslednjeg nervnog sloma. Srećom, oporavio se i od rana koje mu je ona kučka zadala nožem. „Lepo od majke što je prevalila toliki put da me poseti“, rekao je. Spustio je fotografije bolničkog parka, koje je sređivao, i ustao od stola. Kretao se ukočeno. Rane su mu zacelile, ali mestimično ga je još bolelo. Svaki ubod ga je podsećao na nezavršeni posao. Nasmešio se poslužitelju. „Verujem da ste joj rekli da sam kod kuće i rado primam posetioce, gospodine Daglase?“ Poslužitelj se zakikotao. „Naravno, gospodine.“ Širom je otvorio teška vrata. Ogromno olakšanje preplavilo je pacijenta i pretilo da ga savlada, ali znao je da ne sme sebi dozvoliti da deluje izbezumljeno. Doktor Renvik i bolničko 135 Zavet ljubavi

osoblje nisu odobravali bilo kakvo pokazivanje snažnih osećanja. Cilj terapije bio je smiren i sređen um. Trgao se dok je navlačio kaput. Svaki put kad bi osetio bol ili probadanje, obuzeo bi ga bes. Ali uspevao je da zadrži pribrano držanje pred poslužiteljem. Tokom ranijeg boravka u Kresvelu otkrio je da će povlastice kao što su dozvola da fotografiše cveće u parku dobiti samo ako se ponaša spokojno, ljubazno i obzirno. Toliko puta je čeznuo da izbaci iz sebe srdžbu, ali uglavnom je uspevao da suzbije takve nagone. Istina, desio mu se ispad sa služavkom nedugo nakon što je stigao, ali obećano mito ju je ućutkalo. U svakom slučaju, nije je povredio, barem ne koliko je zaslužila. Samo ju je udario dovoljno jako da padne na pod. Zaista, šta je očekivala nakon što se onako ponela prema njemu? Obična služavka htela je da se izdigne iznad svog položaja. Usudila se da mu naređuje. Glupača se drznula da mu kaže da je ne dira. Čak je zapretila i da če ga prijaviti Džounsu, nemilosrdnom šefu bolničkog osoblja. Još je i dobro prošla, pošto sam je samo udario, rekao je sebi. Trebalo je da je proburazi nožem, kao što je zaslužila. Bio je sasvim siguran da nije devica. Ali znao je da ne sme napadati nožem žene iz bolnice, pa se uzdržao. U svakom slučaju, ona nije bila vredna njegove pažnje. Obična prokleta služavka. Prokletnica. Zaista je zaslužila da joj malo pusti krv - a i njemu je trebalo da povrati osećaj samokontrole. Ali nije više morao da brine zbog služavke, jer je došla majka. „Čeka u parku“, rekao mu je poslužitelj. „Otpratiću vas. Doktor Renvik kaže da ne moram da vam stavljam lance na noge jer dobro reagujete na terapiju.“ „Hvala“, odgovorio je pacijent. Trudio se da zvuči pokorno. „Osećam se mnogo bolje otkako sam ponovo počeo s lečenjem.“ Terapija dobrog doktora bila je veoma savremena. Sastojala se iz svakodnevnih doza njegovog posebnog tonika za živce, zasnovanog na kininu i noćnim injekcijama opijata različitog sastava. Svi pacijenti bili su podvrgnuti vegetarijanskoj ishrani lišenoj začina, koji bi mogli da uzbude nervni sistem. Naglasak je bio na strogoj rutini koja se sastojala od terapeutskih kupki i vežbanja, a uveče su slušali kako doktor Renvik svira klavir. Renvik je bio ubeđen da muzika može da umiri uznemirene živce.

136 Amanda Kvik

Režim je, uz izuzetak doktorovog sviranja, bio podnošljiv, iako krajnje dosadan. Srećom, Renvik je verovao i da su sve umetnosti, pa i fotografija, takođe dobre za živce. Pacijentu je bilo dozvoljeno da fotografiše bolnički park i razvija slike u mračnoj komori koju mu je obezbedio Renvik. Međutim, pritisak da glumi uračunljivog čoveka koji je greškom zaključan u ustanovu uzimao je svoj danak. Nije mogao prestati da misli na nevestu koja mu je pobegla. Danonoćno su ga opsedale misli na Amiti Donkaster. Morao je ubediti majku u svoju nevinost - da je bezbedno pustiti ga da se vrati u London. Poslužitelj je otključao vrata na kraju hodnika i otpratio pacijenta do stepeništa i u veliko predvorje stare zgrade. Zajedno su prošli pored bolničkih kancelarija, doktorove lične laboratorije u kojoj je mućkao lekove, i kuhinje. Izašli su u sunčani park. Ogromna živica i bršljan sakrivali su visoke zidove i gvozdene kapije koji su okruživali bolnicu. Žena je sedela na kamenoj klupi u ljupkoj senici na sredini parka. Bila mu je okrenuta leđima, ali video je da je nosila šešir širokog oboda i modernu haljinu. Majka se uvek ponosila time što prati poslednju modu. Ubediću je da me povede u London, mislio je pacijent. U njemu je raslo samopouzdanje. Nije mu onako spremno verovala kao kad je bio mlađi, ali znao je da i dalje očajnički želi - potrebno joj je - da mu veruje. Prišao joj je sa osmehom. „Majko“, izgovorio je. „Drago mi je što si mi došla u posetu. Tako si mi nedostajala.“

137 Zavet ljubavi

Dvadeseto poglavlje

Jedan pogled na Penino lice bio je dovoljan Benediktu da shvati da je u ozbiljnoj nevolji. „Moja sestra se oblači“, obavestila ga je. „Sići će za tren. Volela bih da nakratko porazgovaramo pre nego što dođe.“ Bili su u salonu. Kočija je čekala na ulici. Benedikt je nešto ranije poslao poruku Amiti da je obavesti da ima novosti o kojima bi želeo da razgovaraju. U poruci je takođe pomenuo kako se nada da će ona imati vremena da izađe, jer je želeo da je predstavi svom bratu i snaji. Kao odgovor stigla mu je štura poruka: Čekaću vas u deset. Stigao je tačno u deset. Ali prvo se pojavila Peni. „Ako je u vezi s mojim odnosom s vašom sestrom“, počeo je, „uveravam vas...“ „Sinoć ste se upustili u odnos s mojom sestrom.“ Ukočio se. „Ako ste zabrinuti zbog mojih namera...“ „Već ste jasno istakli svoje namere, gospodine Stenbridžu. Želite da održavate vezu s Amiti i izgleda da njoj to odgovara.“ To ga je zaustavilo. „Zaista?“ „Neću joj stajati na putu. Odrasla je. Štaviše, ona je žena savremenih shvatanja. Ima puno pravo da sama donosi svoje odluke. Ali koliko god putovala i bila svetska žena, Amiti je i dalje prilično naivna u tom pogledu. Očekujem da ćete je zaštititi.“ „Govorite o ubici koji se namerio na nju. Kunem se da činim sve što je u mojoj moći da ga zaustavim.“ „Ne govorim o tome“, hladno ga je presekla. „Jasno je da ćete i vi i inspektor Logan pronaći ubicu i zaustaviti ga. Nisam mislila na takvu vrstu zaštite.“ Začudio se. „Ne razumem.“ 138 Amanda Kvik

„Pobrinućete se za to da Amiti ne zatrudni. Jesam li jasna, gospodine Stenbridžu?“ Preplavio ga je vreli talas stida. Znao je da je verovatno pocrveneo. Nije se sećao kad je poslednji put pocrveneo. „Veoma ste jasni, gospođo Marsden“, promucao je. Na stepeništu su se začuli koraci. Peni je snizila glas. „Pretpostavljam da gospodin vašeg iskustva zna za kondome i kako da ih upotrebi?“ Amiti je stigla do predvorja. Pribrao se i umirio živce. „Da, gospođo Marsden“, procedio je kroza zube. „Budite uvereni da sam upoznat s tim.“ „Lakše mi je što to čujem. Očekujem da ćete ih upotrebiti.“ Amiti se pojavila na vratima, sa šeširom i rukavicama. Na sebi je imala smernu, zatvorenu haljinu za šetnju, ukrašenu naborima na porubu koji su se gotovo vukli po podu. Nabori su bili smišljeni tako da štite skupocenu tkaninu haljine od prljavštine i prašine. Amiti je radoznalo pogledala u Peni, a zatim u Benedikta. „Šta ćete upotrebiti?“, pitala je. „Ništa“, odgovorio je Benedikt. „Objasniću ti kasnije. Jesi li spremna za izlazak?“ Nije bila zadovoljna odgovorom, ali nije se raspravljala. „Da.“ Stavila je šešir i vezala pantljike. „Dan je sasvim prijatan. Neće mi trebati kaput.“ Benedikt je nakrivio glavu ka Peni. „Prijatno popodne, gospođo Marsden!“ „Još samo nešto, gospodine Stenbridžu“, rekla je istim hladnim glasom kojim mu je održala predavanje o zaštiti. „Jesu li vaš brat i snaja svesni da je vaša veridba sa mojom sestrom lažna?“ „Ne“, odgovorio je. „I nameravam da tako ostane.“ Amiti je delovala zapanjeno. „Ali nema potrebe to kriti od porodice“, ubacila se. „Tvoj brat i snaja razumeće razlog ove lakrdije.“ „Vrlo verovatno“, složio se. „Ali porodica je sklona da priča o takvim stvarima. A neko uvek sluša.“ Nasmešio se gospođi Hjuston, koja je čekala u predvorju. „Gospođi Hjuston verujem. Ona je deo naše istražiteljske grupe.“ 139 Zavet ljubavi

Gospođa Hjuston je delovala zadovoljno. „Hvala, gospodine.“ „Ali kroz kuću mog brata uvek prolazi mnogo ljudi - sluge, klijenti, prijatelji. Ne želim da neko van porodice slučajno čuje tako zanimljiv trač kao što je lažna veridba.“ „Imate pravo“, složila se Peni. Ta pomisao vidno ju je uznemirila. „Zasad mislim da ste u pravu. Veridba mora izgledati stvarna.“ Pogledao ju je u oči. „Sasvim stvarna.“

140 Amanda Kvik

Dvadeset prvo poglavlje

„Deklan Garavej je u potrazi za sveskom?“ pitala je Amiti. „Moram reći da jesam pomalo iznenađena, ali ne sasvim zaprepašćena. Znala sam da s njim nešto nije u redu.“ „Jesi li? Nisam znao. Svaki put kad sam vas video zajedno, delovalo mi je kao si očarana njime.“ „Veoma mi se dopao. Izuzetno zanimljiv gospodin. Ali s vremena na vreme činilo mi se da se previše zanimao za tebe.“ Porumenela je. „Pomišljala sam da je možda pomalo ljubomoran na tebe.“ „Shvatam.“ „Nisam ni sanjala da je u potrazi za sveskom. Kad samo pomislim da ti je provalio u kuću kao najgori provalnik.“ Namrštila se. „A kažeš da njegova porodica ima naftnu kompaniju?“ Bila je neobično zahvalna zbog uznemirujućih vesti o Deklanu Garaveju. Otkriće da on traži svesku došlo je kao olakšanje - ne samo zato što se time razjasnila pažnja koju joj je posvećivao na Severnoj zvezdi, već i zato što su sad imali prikladnu temu za razgovor. Sinoć nije dobro spavala i izvestan deo tela joj je bio pomalo bolan. I čitavo jutro bila je neobjašnjivo uznemirena što će ponovo videti Benedikta. Nije imala pojma kako žena treba da se drži dan posle prvog strastvenog sastanka s novim ljubavnikom. Premišljala se između dva pristupa - da se pretvara kako se nije dogodilo ništa neobično, ili da mu poleti u naručje. Kad je ušla u salon, jedan pogled na njegovo ozbiljno držanje rešio je nedoumicu. Ponašaće se kao da je sasvim naviknuta na tako neobične događaje. „Bilo bi tačnije reći daje mladi Garavej uključen u porodični posao“, rekao je Benedikt. „Kompaniju Garavej oil.“

141 Zavet ljubavi

„Zanimljivo. Garavejevi su sigurno krajnje zabrinuti zbog moguće konkurencije solarne energije.“ „Razumljivo stanovište kompanije“, složio se. „Garavejevi nisu usamljeni u verovanju da će nafta biti najvažniji izvor energije u budućnosti. Istina je da se trenutno uglavnom koristi kao izvor goriva za lampe, ali mnogo pronalazača i inženjera razvijaju mašine i aparate koji će raditi na naftu. Naftne kompanije imaju razloga da se plaše razvoja rivalskih tehnologija koje koriste energetske izvore dostupne svima.“ „Pretpostavljam da to daje odgovor na neka pitanja koja sam sebi postavljala u vezi s Deklanom Garavejom“, rekla je. „Ali moram priznati da sam uživala u našim razgovorima na temu psihologije. Imao je neke vrlo zanimljive teorije o tome zašto inače normalni ljudi nerazumno postupaju.“ „Ljudska priroda je složena. Nijedan doktor ne ume da je objasni, barem ne s našim trenutnim znanjem.“ „Slažem se.“ Zadobovala je prstima po sedištu. „Svejedno, palo mi je na pamet da bi možda bilo korisno razgovarati s gospodinom Garavejom o Mladoženji. Možda bi mogao da pruži neka objašnjenja o njegovom načinu razmišljanja.“ „Prokletstvo, Amiti, Garaveja zanima sveska. Zar me nisi slušala? Sinoć mi je provalio u kuću. To ga svrstava u društvo kriminalaca.“ „Sigurna sam da je ta provala za njega izuzetak.“ „I jednom je dovoljno da se posumnja u njegovu ličnost, što se mene tiče.“ „Verovatno je bio prilično očajan“, rekla je. „Kako meni zvuči, otac i stric ga mnogo pritiskaju. Sigurna sam da razumeš kako takve okolnosti mogu biti krajnje stresne.“ „Ne verujem u to. Sad ti je još i žao Deklana Garaveja?“ „Ne mogu da poverujem da je loša osoba - ne, duboko u sebi.“ „I sigurna si u to samo zato što si s njim vodila duge razgovore na Severnoj zvezdi?“, zahtevao je da zna. „Pa da.“ Kočija se zaustavila ispred lepe gradske kuće. Benedikt je pogledao kroz prozor, vidno nezadovoljan ovim prekidom. „Stigli smo.“ 142 Amanda Kvik

„Radujem se što ću upoznati tvoje rođake*, izjavila je ljubazno. „Ne misliš tako.“ „U pravu si. Istina je da se ne radujem što ću lagati tvog brata i snaju, koji su, sigurna sam, veoma dobri ljudi.“ „Jesu“, potvrdio je. Otvorio je vrata kočije. „Dobri su ljudi. Nećemo ostati dugo.“

Marisa Stenbridž bila je veoma prijatna i ljupka dama, otkrila je Amiti. Takođe, bila je trudna. Sedele su zajedno u bašti iza kuće. Benedikt i Ričard otišli su u Ričardovu radnu sobu. Sa mesta gde je sedela, Amiti bi ih povremeno ugledala kroz dupla vrata, koja su ostala otvorena. „Otići ćemo iz Londona čim se beba rodi“, rekla je Marisa. Zaštitnički se dodirnula po stomaku. „Želimo da podižemo dete na našem imanju na selu, gde je vazduh čist i svež. Ova gradska magla ne može biti dobra za mlada pluća.“ „Slažem se“, rekla je Amiti. „Jedini razlog što se neću poroditi na selu jeste taj što se ordinacija doktora Takvela nalazi ovde.“ Amiti je spustila šoljicu. „Odgovara vam što je doktor Takvel savremenih shvatanja, pretpostavljam?“ „Da, zaista. Ričard i ja istražili smo ga podrobno. Pridržava se najnaprednijih teorija o značaju čistoće i higijene. Osim toga, pri ruci mu je uvek hloroform u slučaju da bol postane nepodnošljiv.“ Amiti se nasmešila. „Otac mi je bio doktor. Čini mi se da bi podržao Takvela.“ „Čitala sam vaše članke u Letećem obaveštajcu“, nastavila je Marisa „Putovanje svetom u vašim pričama zvuči veoma uzbudljivo.“ „Ima svojih dobrih trenutaka.“ Marisa je podigla obrve. „Kao kad ste spasli Benediktov život na Svetoj Klari?“ „Pričao vam je o tome?“

143 Zavet ljubavi

„Naravno.“ Marisa je otpila gutljaj čaja. Kad je spustila šolju, pogledala je Amiti s prikrivenom znatiželjom. „Svi smo vam veoma zahvalni. Zapanjujuće je da ste se vratili kući sa svih pustolovina po inostranstvu samo da biste naleteli na tog užasnog ubicu Mladoženju. Benedikt je izuzetno zabrinut za vašu bezbednost, u najmanju ruku.“ Amiti se umirila. „Svesna sam njegove brige.“ „Sasvim je prirodna s obzirom na okolnosti.“ „Da.“ Amiti je osetila da je na opasnom terenu. „Ali sigurna sam da će policija uskoro pronaći ubicu.“ „Benedikt je nagovestio da je Mladoženja možda pripadnik više klase - da se možda čak svakodnevno kreće u visokom društvu.“ „Benedikt i policija polaze od mog opisa ubice. Uverena sam da je odrastao u bogatstvu i postoje razlozi da verujemo kako je za mene saznao kad su glasine o mojoj... vezi s Benediktom počele da kruže posle bala kod Čeningovih.“ „Te činjenice će sakriti čudovište od policijske istrage.“ Marisa je zastala. „Zbog čega, naravno, Benedikt i pomaže u istrazi.“ „Znam. Kao što sam rekla, sigurna sam da će policija uskoro pronaći ubicu.“ „A šta će se onda desiti, gospođice Donkaster?“, nežno je pitala Marisa. Amiti se gotovo zagrcnula čajem. Trebao joj je trenutak da se pribere. „Oprostite“, rekla je. „Nisam sigurna da razumem pitanje. Kako to mislite šta će se desiti.“ „Mislim“, hladno je rekla Marisa, „kad ubica bude uhvaćen, neće više biti potrebe da vi i Benedikt ostanete vereni. Čim prođe opasnost, moći ćete da objavite svoju knjigu i otisnete se na novo putovanje na neko egzotično mesto.“ Amiti se ukočila. „Hoćete da kažete da smatrate da je moja veridba s Benediktom lažna?“ „Da, gospođice Donkaster, toga se najviše plašim.“ „Razumem. Ne znam šta da vam kažem, gospođo Stenbridž.“ „Morate me zvati Marisa.“

144 Amanda Kvik

Amiti je bacila pogled na otvorena vrata radne sobe, s nadom da će se Benedikt nekim čudom pojaviti i preuzeti dalji razgovor. Ali on i brat nagnuli su se nad neke papire raširene na Ričardovom stolu. Uzdahnula je. Bila je prepuštena samoj sebi. „Marisa“, ponovila je. „I koliko mi vi možete reći, molim vas, razuverite me da nećete prekinuti veridbu čim budete bezbedni“, žustro je nastavila Marisa. „Oprostite“, oprezno je rekla Amiti. „Bojim se da ne razumem.“ „Možete mi reći da su vaša osećanja prema Benediktu iskrena, da je veridba prava. Možete me uveriti da nećete slomiti Benediktu srce tako što ćete kupiti kartu za prvi brod koji plovi za Daleki istok čim vam knjiga bude objavljena i policija uhvati Mladoženju.“ Amiti je ostala bez daha, zapanjena. „Mislite da Benediktu mogu da slomim srce?“ Bila je zaprepašćena nesporazumom, ali nije znala kako da ga ispravi. „Benedikt je dugo čekao da nađe pravu ženu. Sigurno nije živeo monaškim životom.“ Amiti se nakašljala. „Da, znam za njegovu nekadašnju vezu s ledi Penherst.“ „Benediktu to nije ništa značilo.“ Marisa je nemarno odmahnula rukom. „Mada, ne može se reći da ledi Penherst nije imala svoje planove. U to vreme želela je da ščepa bogatog muža i svi su to znali, uključujući i Benedikta. Mislila je da će ga zavesti i navesti da se oženi njome, ali Bena nije tako lako prevariti. Naučio je lekciju posle propasti prve veridbe. Nikad nije dolazilo u obzir da Leoni pokloni Ružinu ogrlicu.“ Amiti se setila šaputanja koje je čula na balu Gilmorovih. Vidim da ne nosi

porodičnu ogrlicu. „Gospođo Stenbridž - Marisa - nemam nameru da vam protivrečim, ali mislim da ne razumete prirodu moje veze s Benediktom. Naša veridba je moderan dogovor. Zasnovana je na prijateljstvu i zajedničkim interesima i... i mnogim drugim stvarima.“ Marisa nije bila ubeđena. „Je li vam Ben pričao o Elenor, o ženi kojom je želeo da se oženi kad je bio mnogo mlađi?“

145 Zavet ljubavi

„Ne. Rekao mi je da je već bio veren, ali nikad nije pominjao ime te žene. Ta tema mu je nesumnjivo previše bolna.“ Duboko je udahnula. “Ako nemate ništa protiv, volela bih da promenimo temu.“ Marisa se nije obazirala. „To je od početka bio loš odnos. Nema sumnje da je Elenor bila prinuđena na tu veridbu, jer joj je porodica bila u očajnom finansijskom stanju. Tek je bila napunila osamnaest. Trudila se da izvrši svoju dužnost. Ali bojim se da je siroti Benedikt verovao da ga iskreno voli. On je nju voleo, shvatate, onako kako samo mladić ume da voli.“ Amiti se nakratko prisetila svoje mladalačke strasti prema Hamfriju Nešu. Stresla se. „Shvatam.“ Marisa ju je potapšala po ruci. „Svi smo nekad bili mladi. Srećom, neki od nas u tom dobu i dobro izaberu. Ali sklona sam da mislim kako uspeh u tom pogledu uglavnom zavisi od čiste sreće. Kako uopšte osoba tih godina može da zna šta da traži od veze koja će trajati čitav život?“ „Odlično pitanje“, složila se Amiti. Ponovo je bacila pogled pun nade u pravcu radne sobe, ali Benedikt i Ričard su i dalje bili udubljeni u papire na stolu. Znala je da razgovor s Marisom skreće na opasnu teritoriju. Delimično ju je zanimala istina o Benediktovoj prošlosti, ali drugim delom nije želela da čuje koliko je voleo prvu verenicu svoju pravu verenicu. „Na kraju, kao što verovatno znate, ostavljen je pred oltarom“, nastavila je Marisa. „Elenor je pobegla sa svojim siromašnim ljubavnikom noć uoči venčanja.“ „Veoma melodramatično od nje.“ „Istina. Kao što sam rekla, bilo joj je samo osamnaest i u tim godinama je sve melodramatično, zar ne?“ „Istina.“ „Sve je to bilo vrlo neprijatno tada, ali Ričard me uverava da je, kad se prašina slegla, Ben ubrzo shvatio da se zapravo srećno izvukao. A što se Elenor tiče, bila je dovoljno poštena da sa sobom ne odnese Ružinu ogrlicu. Neke žene bi u takvim okolnostima zadržale ogrlicu i unovčile je za novi život s ljubavnikom.“ Amiti se nasmešila. „Dakle, Elenor ipak nije bila tako loša.“ „Ne. Samo veoma mlada. A verujte mi, ledi Penherst bi zadržala ogrlicu.“ 146 Amanda Kvik

Amiti se prisetila osvetoljubivog izraza u Leoninim očima. „Mislim da ste u pravu. Zna li neko šta se dogodilo s Elenor i njenim ljubavnikom?“ „Zapravo, da. Venčali su se. Verovatno su neko vreme živeli u nekom stančiću u potkrovlju. Zar to nije uobičajeno za odbegle mlade ljubavnike? Ali na kraju je njena porodica prihvatila brak. Ionako nisu imali izbora. I na kraju joj je muž dobio pristojno nameštenje kao službenik u jednoj advokatskoj firmi. Napravio je nekoliko ulaganja koja su im donela veoma lepu zaradu i sad žive udobno. Poslednje što sam čula jeste da imaju kuću i na selu i u Londonu.“ „Znači, Elenor i ljubavnik doživeli su srećan kraj.“ „O, da“, potvrdila je Marisa. „Mislim da imaju troje dece.“ Amiti se zamislila, a onda nasmešila. „Kakva sreća što je Elenorin muž dobio posao kao službenik i što je umeo dobro da uloži novac.“ Zaverenički osmeh iskrivio je krajeve Marisinih usana. „Velika sreća, zaista.“ „Benedikt je preporučio Elenorinog muža za to mesto u advokatskoj firmi, zar ne? Verovatno je takođe predložio i ta ulaganja, koja su im tako dobro prošla.“ Marisa se nasmejala. „Zaista ga veoma dobro poznajete - mnogo bolje od većine. Da, pružio im je znatnu pomoć kad im je očajnički trebala. Kad sam čula priču, bila sam iznenađena njegovom velikodušnošću. Ipak, kako je Ričard istakao, Ben je vrlo brzo shvatio da je za dlaku izbegao nešto što bi bez sumnje bio nesrećan brak. Ričard misli da je time što im je finansijski pomogao Ben zapravo izrazio svoju zahvalnost za tu lekciju.“ Benedikt i Ričard konačno su izašli iz radne sobe u sunčanu baštu. Krenuli su prema klupi gde je Amiti sedela s Marisom. Amiti je kratko posmatrala Benedikta, a onda se ponovo nasmešila. „Ne“, rekla je. „Pomogao im je zato što mu ih je bilo žao. Shvatio je da je Elenor bila primorana na veridbu i da uopšte nije bila kriva što se našla u tako očajnoj situaciji. I zato što je ostavila Ružinu ogrlicu.“ „Kao što sam rekla, izgleda da dobro poznajete Bena“, tiho je izgovorila Marisa. Benedikt i Ričard stigli su do klupe. Benedikt je u ruci držao svoju malu svesku. Kod obojice se primećivalo neko jedva potisnuto očekivanje. 147 Zavet ljubavi

„Šta je bilo?“, pitala je Amiti. „Jeste li pronašli nešto zanimljive?“, pitala je Marisa. „Možda“, odgovorio je Benedikt. „Ričard se raspitivao u svom klubu. Saznao je nešto o nedavnim putovanjima nekoliko muškaraca sa spiska Čeningovih gostiju.“ „Nekoliko njih sa spiska odsustvovalo je duže iz Londona tokom prošle godine“, rekao je Ričard. „Kao što se i očekivalo, naravno. Za većinu se pričalo da su otputovali poslom na svoja imanja. Nekoliko ih je tvrdilo da putuju u inostranstvo. Logan sigurno može da potvrdi te priče.“ „Ričard i ja zajednički smo nacrtali vremensku liniju“, brzo je objasnio Benedikt. „Uporedili smo je sa vremenskom linijom koju je napravio Logan. To nam govori ko je od muškaraca bio odsutan iz Londona u razdoblju između prvog ubistva i ovih novijih.“ „Spisak je prilično kratak“, dodao je Ričard. „Predaću ga inspektoru Loganu, tako da može početi da istražuje“, rekao je Benedikt. „U međuvremenu, ja ču nastaviti da se raspitujem u klubu“, rekao je Ričard. „Stric Kornelijus takođe če nastaviti da nam pomaže“, dodao je Benedikt. „To je najmanje što može da učini, s obzirom na to da je delimično odgovoran za sve nevolje.“ „To nije pošteno“, pobunila se Amiti. „Sasvim je pošteno, što se mene tiče.“ Glas mu je otvrdnuo. „Osim toga, Kornelijus je u prilici da dobije takve podatke. On ima uši u svakom klubu u Londonu.“ „Ubici je trebala medicinska pomoč i vreme da se izleči“, primetila je Marisa. „Ako je živ, neko mora znati koliko je ozbiljno povređen.“ Benedikt se namrštio. „Ričard i stric Kornelijus već su se raspitivali o tome. Do sada niko nije čuo za gospodina koji je bio napadnut ili povređen u nekom nesrećnom slučaju.“ Amiti je na trenutak razmislila. „Možda tražimo nekoga ko je bio lečen od neke neodređene bolesti pre nekoliko meseci, pa se sad vratio u istu bolnicu, na novi krug lečenja.“ Benedikt, Ričard i Marisa su je pogledali. 148 Amanda Kvik

„Sjajno zapažanje“, tiho je izjavila Marisa. „Odlična strategija“, dodao je Ričard. „Koji bolji izgovor bi ubica mogao da upotrebi da sakrije rane nego da objavi da se leči u nekoj neimenovanoj banji?“ Benedikt se sporo i hladno osmehnuo i pogledao u Ričarda. „Sad vidiš zašto sam tako srećan što sam veren s gospođicom Donkaster?“ Ričard se zakikotao i potapšao ga po ramenu. „Izgleda da je savršena za tebe, brate.“

149 Zavet ljubavi

Dvadeset drugo poglavlje

„Smem li da pitam o čemu ste ti i Marisa razgovarale u bašti?“, pitao je Benedikt. Nalazili su se u kočiji i vozili se nazad prema Ekstonskoj. Rekla je sebi da ovog puta barem imaju važne teme za razgovor. Istraga je konačno krenula napred. Ali umesto da se usredsredi na sledeči korak, Benedikt je želeo da zna o čemu je pričala s Marisom. „Čestitala sam joj na predstojećem rođenju njihovog prvog deteta“, odgovorila je. „Prirodno, prilično je uzbuđena.“ „Video sam vam izraze lica kad sam izašao iz radne sobe s bratom“, rekao je. „Marisa ti je ispričala o Elenor, zar ne?“ Spustila je pogled na skrštene ruke. „Oprosti, Benedikte. Znam da me se to ne tiče.“ „Naravno da te se tiče. Vereni smo.“ Podigla je bradu. „U očima sveta.“ „I u mojim očima“, odlučno je rekao. „Zbog onoga sinoć.“ Odmahnula je rukom. „Da, razumem, ali uveravam te da nema potrebe da osećaš obavezu da se zaista oženiš mnome samo zbog onoga što se desilo u Gilmorovim štalama. Nikako ti neću dozvoliti da se oženiš mnome iz tako staromodnog razloga. Rekla sam ti, nisam neka nevina mlada žena koja ne ume da se brine o sebi.“ „Verujem da sam ovo predavanje već čuo. Postaje zamorno.“ Stegla je ruke u krilu. „Je li tako, gospodine? Oprostite onda ako vam dosađujem.“ „Nema veze. Nije vreme za raspravu. Ostavićemo to za kasnije. Šta ti je Marisa ispričala o mojoj veridbi s Elenor?“

150 Amanda Kvik

Duboko je udahnula i lagano izdahnula. „Samo je spomenula da je Elenor bila prilično mlada i da su je roditelji naterali na veridbu, jer im je očajnički trebalo da poprave svoje finansije. Ostavila te je pred oltarom i pobegla s ljubavnikom.“ Osmehnuo se pomalo tužno. „To je otprilike sve.“ „Ne sasvim. Elenor je bila veoma poštena mlada dama. Ostavila je porodičnu ogrlicu Stenbridžovih. A ti si zauzvrat pomogao mladom paru da finansijski stane na noge. Stvarno lepa priča - osim onog dela da ti je srce bilo slomljeno, naravno.“ Osmeh mu je zaiskrio u očima. „Je li ti Marisa rekla da mi je srce bilo slomljeno?“ „Ne. Ali poznajem te dovoljno dobro da sam sigurna kako je nikad ne bi zaprosio da nisi bio zaljubljen u nju.“ Duboko je uzdahnuo. „To je bilo veoma davno i bio sam mnogo mlađi.“ „Nisi ni sad mator“, primetila je. „Hvala.“ Lagano se osmehnuo. „Dobro je znati. U pravu si. Onda sam svakako verovao da sam zaljubljen. Elenor je bila prilično lepa, veoma nežna i ljupka. Ali mladić koga je volela bio je mnogo zgodniji, i lakomislen, i čitao je poeziju.“ Zatreptala je. „Poeziju?“ „Ne čitam mnogo poeziju“, rekao je. „Ne, ako mogu da je izbegnem. Više volim najnovije izdanje Inženjerskog žurnala i Pronalazača... Uveravam te, šta god da sam osećao prema Elenor nestalo je kad sam shvatio da mi ne uzvraća osećanja.“ „Shvatam“, rekla je. Odjednom je bila mnogo veselija.

151 Zavet ljubavi

Dvadeset treće poglavlje

Doktor Džejkob Norkot izvadio je poslednju košulju iz fioke ormara i ubacio je u mali putni kofer. Njegova dragocena lekarska torba već je bila spakovana i zakopčana. Spremao se da zatvori i zaključa kovčeg, kad je čuo kočiju na ulici. Prišao je prozoru i pogledao dole. Osetio je olakšanje kad je ugledao prevoz po koji je nedavno poslao. Uskoro će biti na železničkoj stanici i krenuti kod brata u Škotsku. Okrenuo se od prozora i požurio do kreveta, u nameri da zatvori kovčeg. Bio je dovoljno mali da ga ponese niz stepenice. Nije želeo da misli na sve one masne honorare koje će izgubiti ovim iznenadnim odmorom. U svakom slučaju, novac koji je dobio time što je spasao pacijentu život i sredio da ga ponovo neopaženo prevezu u Kresvel omogućiće mu da udobno živi barem godinu dana. Neće finansijski opterećivati brata. Bio je na pola puta do kreveta kad mu je pogled pao na pismo na komodi. Stiglo je sat ranije, s jučerašnjim datumom na koverti. Svaki put kad bi ga pročitao, puls bi mu ubrzao i užasan osećaj straha pretio je da mu uništi živce.

Gospodine, Obaveštavam vas da je pacijent koga ste poslali u Kresvel pre tri nedelje i koji je primljen u bolnicu pod lažnim imenom danas napustio ovu ustanovu u pratnji svoje majke. Pokušao sam da odvratim gospođu od toga da ga vrati u London, ali oglušila se o moje savete. Obavešten sam da ćete, po njegovom povratku u London, vi pažljivo motriti na pacijenta. Izuzetno poštujem vaše medicinsko znanje, kao što sam siguran da znate. Međutim, dužnost mi je da vam kažem kako, uprkos napretku koji je pokazao dok sam brinuo o njemu, pacijent nije spreman da se vrati uobičajenom životu. Zaista sam ubeđen da bi pod izvesnim okolnostima mogao biti prilično opasan.

152 Amanda Kvik

Nadam se da vas nisam uvredio što sam vam ponudio ovo upozorenje i da ćete ovu poruku prihvatiti u duhu u kome je napisana. Iskreno vaš, Dž. Renvik Dvorac Kresvel „Nisam uvređen, Renviče. Samo mi je žao što mi nisi poslao telegram juče, umesto što me preko spore pošte upozoravaš da je đavo pobegao. Mogao sam odem još juče, prokletniče!“ Norkot je stavio šešir, navukao rukavice i proverio džepni sat. Dovoljno je vremena da stigne do stanice. Poslednji put se osvrnuo po spavaćoj sobi, da se uveri da nije zaboravio ništa vredno. Medicinski instrumenti i zalihe lekova bili su mu najvrednija imovina. Bili su bezbedno spakovani u torbu. Moći će da živi od svoje profesije i van Londona, ako bude bilo neophodno. Zadovoljan što je spakovao sve što je mogao da ponese, zatvorio je i zaključao kovčeg i skinuo ga s kreveta. Podigao je torbu slobodnom rukom i izašao. Osećao je kako mu puls brzo udara. Nisam navikao na fizički napor, pomislio je. Mučio se da skine težak kovčeg i torbu niz stepenice. Živci su mu divlje treperili. Morao je da izađe iz kuće što brže. Samo da mu je Renvik juče poslao telegram, a ne pismo. Da sam barem otišao vlastima, umesto što sam pristao da kopile zatvorim u sanatorijum. Tešio se mišlju da u datim okolnostima nije imao izbora. Pacijentova majka zaštitila bi svog dragog sina od policije. Takav skandal bio bi joj nepodnošljiv. Glasine o naslednoj neuračunljivosti njenog sina uništile bi svaku priliku za pristojan brak. A uništena bi bila i njegova karijera lekara više klase. Nije postojala gotovo nikakva mogućnost da se tom gadu sudi za ubistva. Bolje da je ostao zaključan u Kresvelu, razmišljao je Norkot. Ili je barem tada tako ubeđivao sebe. Da je barem đavola pustio da umre od rana. Stigao je do podnožja stepeništa, prošao pored zatvorenih vrata ordinacije i na trenutak zastao da dođe do daha. Spustio je torbu i pokušao da izvadi ključ 153 Zavet ljubavi

iz džepa kaputa, da zaključa vrata iza sebe. Gotovo paničan strah samo mu je sve otežavao. Upravo je uhvatio ključ kad je čuo da se vrata ordinacije iza njega otvaraju. „Čekao sam vas, doktore Norkote“, obratio mu se pacijent. „Znam da ćete kao lekar savremenih shvatanja biti oduševljeni što sam ovako čudesno napredovao.“ „Ne“, prošaputao je Norkot. „Ne!“ Spustio je kovčeg i počeo da se okreće. Istovremeno je otvorio usta da vrisne u pomoć, ali bilo je prekasno. Hladno sečivo njegovog sopstvenog skalpela prerezalo mu je grlo. Jedva je imao vremena da shvati da pacijent na sebi ima kožnu kecelju iz ordinacije. Sad je bila isprskana svežom krvlju. Mojom krvlju, pomislio je Norkot. A onda više ništa nije mislio.

154 Amanda Kvik

Dvadeset četvrto poglavlje

„Gospodin Stenbridž predložio je da vam svima pokažem malobrojne dokaze koje sam sakupio sa mesta zločina“, rekao je Logan. „Pristao sam zato što, iz mog iskustva, mnogo toga može da se sazna ako se uzmu u obzir i nova mišljenja - u ovom slučaju mnoga nova mišljenja.“ Pogledao je u Deklana Garaveja. „I vaše, gospodine. Hvala što ste došli danas.“ „Biću srećan da vam pomognem koliko mogu“, rekao je Deklan. Nelagodno je cimao kravatu i bacao pogled na Benedikta. „Ali u takvim pitanjima zaista nisam stručnjak. Imao sam tu povlasticu da učim kod doktora Edvarda Bensona, koji je čuveni stručnjak na polju psihologije, a i lično me veoma zanima zločinački um, ali to su sve moje kvalifikacije. Nauka o objašnjavanju i predviđanju ljudskog ponašanja još je u povoju.“ „Zbog vašeg akademskog zvanja i načitanosti iz te oblasti, i vaše mišljenje je dragoceno“, dodala je Amiti. „U svakom slučaju, što više zapažanja, to bolje, kao što je inspektor upravo objasnio.“ Okupili su se u Peninoj radnoj sobi. Inspektor Logan stigao je ranije, sa metalnom kutijicom koja je sad stajala otvorena na radnom stolu. Peni, Amiti, Benedikt, Logan i Deklan stajali su oko stola. Amiti je morala da bude prilično odlučna kad su raspravljali o tome treba li pozvati Deklana. Benedikt nije ni najmanje bio oduševljen tim predlogom, sve dok ga nije podsetila da je on stručan za savremene teorije psihologije. Nevoljno je popustio, ali nikako nije mogao da sakrije odbojnost prema njemu. I Deklanu je, s njegove strane, očito bilo neprijatno zbog Benedikta. Obojica su bili oprezni jedan prema drugom, ali Amiti je videla da je obojicu zanimala mogućnost da saznaju nešto novo iz dokaza. „Moram vas upozoriti da su mnogi iz Jarda posmatrali ove predmete i nisu doneli nikakve korisne zaključke“, rekao je Logan. Peni je proučavala sadržaj kovčega. „To je sve što je sačuvano sa mesta ubistava?“ 155 Zavet ljubavi

„Bojim se da je tako“, potvrdio je Logan. Amiti je razgledala predmete. „Četiri obična zlatna prstena i tri medaljona s lančićima.“ Pogledala je u Logana. „Rekli ste da verujete da su se dogodila četiri ubistva.“ „Da“, potvrdio je. „Ali prema beleškama, porodica je zadržala medaljon prve žrtve. Želeli su ga kao uspomenu na ćerku.“ Deklan se namrštio. „Ovde nemamo mnogo.“ „Teško je poverovati da je ovo sve što je bilo vredno sačuvati sa mesta tako ozbiljnih zločina“, izjavio je Benedikt. Logan je stisnuo usne. „Slažem se. Imajte na umu da su mi ovi slučajevi dodeljeni tek nedavno nakon što moj prethodnik nije imao nikakav uspeh. Siguran sam da je bilo još dokaza, ali da su olako odbačeni kao nevažni.“ Zastao je. „Bilo je i drugih činilaca koji su ograničavali istragu.“ Peni je klimnula glavom. „Porodice žrtava vršile su veliki pritisak na policiju da ćute.“ „Uvek postoji veliki strah od skandala u ovakvim slučajevima“, rekao je Logan. „Porodice nisu želele da se šire glasine i da se škakljive priče o smrti njihovih ćerki pojavljuju u novinama. Mada, naravno, to nisu mogli u potpunosti da spreče.“ Benedikt ga je pogledao. „Pretpostavljam da su potražili otiske prstiju na medaljonima?“ „Da“, odgovorio je Logan. „Ali nisu ih našli.“ „Ubica je verovatno nosio rukavice ili je nakit pažljivo obrisao“, rekao je Benedikt. „Najverovatnije.“ Amiti je pogledala u Logana. „Čini mi se da nema ničeg posebnog ni u vezi s prstenjem.“ „Ne“, rekao je Logan. „Nisam mogao da pronađem prodavnice u kojima su kupljeni.“ „Mogu li da otvorim medaljone?“, pitala je. „Naravno“, odgovorio je. „Unutra su samo slike žena odevenih u venčanice i velove.“ 156 Amanda Kvik

„Medaljoni nisu jeftini“, zapazila je Peni. „Srebro je dobrog kvaliteta, ali dizajn je staromodan.“ „Pokazao sam ih nekim zlatarima koji su prepoznali oznake“, objašnjavao je Logan. „Rekli su mi da su svi medaljoni već gotovo deceniju van mode i sigurno su napravljeni pre nekoliko godina. Pretpostavljam da ih je ubica pronalazio u raznim zalagaonicama.“ Amiti je posegla u kutiju i izvadila jedan. Otvorila ga je vrlo pažljivo i spustila na sto. Svi su gledali u fotografiju. Slika je prikazivala nevestu od struka nagore. Veo joj je bio sklonjen s lica tako da se vide crte privlačne mlade žene crne kose. U ruci s rukavicom držala je buket belih ljiljana. Gledala je pravo u fotoaparat, kao da se suočava s kobrom. Iako je fotografija bila mala, u žrtvinim očima nepogrešivo se odražavao strah i užas. Amiti je zadrhtala. „Blagi bože“, prošaputala je. Niko drugi nije progovorio. Izvadila je i druga dva medaljona, otvorila ih i stavila pored prvog. Postojale su određene očigledne sličnosti. „Čini mi se da su svi portreti slikani u istom studiju“, rekla je. „Slažem se.“ Benedikt je pogledao pažljivije, mršteći se. „Osvetljenje je isto na sve tri slike.“ „Sve imaju buket belih ljiljana, ali malo se razlikuje od fotografije do fotografije“, govorila je Peni. „To ima smisla“, rekla je Amiti. „Bilo bi vrlo teško napraviti tri potpuno ista venčana buketa.“ Neko vreme su svi ćutke stajali i razgledali fotografije. „Belo“, odjednom je rekla Amiti. Svi su je pogledali. „U pravu je“, složila se Peni. „Haljine i velovi na fotografijama su svi beli. Kraljica je pokrenula stil belih haljina kad se udavala pre više decenija, ali samo najbogatiji prate tu modu.“ Deklan ju je pogledao. „Zašto?“

157 Zavet ljubavi

Peni se nasmešila. „Bela je vrlo nepraktična za haljinu. Nemoguće ju je očistiti, znate. Većina nevesta udaje se u svojim najboljim haljinama. Ako kupe novu haljinu za venčanje, obično kupe takvu boju i stil da mogu i kasnije da je nose. Samo izuzetno bogati nose belo. Na ovim fotografijama haljine su sve bele, a velovi prilično bogato ukrašeni.“ Pogledala je u Logana. „Uostalom, već znamo da su se te tri mlade dame kretale u bogatim krugovima.“ „To je tačno“, potvrdio je. „Međutim, ima nešto u vezi sa ove tri haljine“, Peni je podigla jedan medaljon i pažljivije pogledala, mršteći se koncentrisano. „Čini mi se da sve ove žene nose istu venčanicu i veo.“ „Šta?“, oštro je progovorio Logan. „To nisam primetio.“ „Tako nešto pre primeti žena“, izjavila je Peni. „Ali prilično sam sigurna da je to ista haljina i veo na svim fotografijama.“ Otvorila je fioku pisaćeg stola i izvadila lupu. Proučila je jedan po jedan medaljon. „Da, sigurna sam u to. Ista haljina. Isti veo. Pogledaj, Amiti. Šta misliš?“ Amiti je uzela lupu i proučila svaku fotografiju. „U pravu si. Sve su obučene u istu venčanicu. Teže je biti siguran u veo, ali mislim da je i on isti.“ „Ima još nešto u vezi s haljinom“, nastavila je Peni. Preuzela je ponovo lupu i ponovo pogledala sve tri slike. „Čini mi se da je od pre dve godine.“ Benedikt je delovao zainteresovano. „Kako to znate?“ „Takav rukav i dubok izrez bili su u modi za svečane haljine pre dve godine“, objasnila je sa smirenom stručnošću. „Zanimljivo“, izjavio je Logan. Nešto je zabeležio. „Pretpostavljam da ima smisla što je za sve tri žrtve upotrebio istu haljinu. Teško da muškarac može odlaziti do dobre krojačke i naručivati više venčanih haljina, a da to ne pokrene priče.“ „Znači, kupio je jednu haljinu pre dve godine i koristi je za svaku žrtvu?“, razmišljala je Amiti. Deklan je pročistio grlo. Svi su ga pogledali. Pocrveneo je pod takvom pažnjom. „Šta je?“, pitao je Benedikt. „Govori, čoveče!“ „Upravo mi je palo na pamet da haljina možda ima neki naročiti značaj“, rekao je Deklan. 158 Amanda Kvik

„Venčanica je“, rekao je Logan. „Sama po sebi ima veliki značaj.“ „Ne, mislim da možda ta haljina ima neko lično značenje za njega“, objasnio je Deklan. „Da, naravno“, tiho je izustila Amiti. „Šta ako je venčanica bila sašivena za njegovu nevestu?“ Logan je pregledao beleške i zastao na stranici s imenima. „Oženjena su petorica sa spiska koji su sastavili gospodin Stenbridž i njegov brat. Trojica nisu.“ „Imam osećaj da tražimo nekoga ko nije oženjen“, tiho je rekao Deklan. „Barem ne više.“ Kratka i ozbiljna tišina zavladala je prostorijom. „Imamo li na spisku udovaca? Ili muškaraca koji su se ponovo oženili nakon što su izgubili prvu ženu?“ „Ne znam“, odgovorio je Logan. „Ali neće biti teško saznati.“ Ponovo se okrenuo Deklanu. „Zašto mislite daje prva nevesta koja je nosila ovu haljinu mrtva?“ „Zato što u ovome postoji užasnuta i uvrnuta logika“, objasnio je. „Sećam se da je doktor Benson držao predavanje na temu serijskih ubica. On veruje da tu uvek postoji šema - ritual. Ako je u pravu, ne bih bio iznenađen da je prva ubijena nevesta bila ubičina žena.“ Benedikt je pogledao u Logana. „Rekli ste da je telo prve žrtve otkriveno pre oko godinu dana. Bila je verena, ali nije se udala.“ „Tako je“, rekao je Logan. „Nijedna od ovih devojaka nije bila udata.“ Deklan je lagano izdahnuo i zavrteo glavom. „Samo sam nagađao. Ovo nikad pre nisam radio.“ „Ako je ubio svoju prvu ženu“, polako je počeo Benedikt, „onda to sužava osumnjičene na našem spisku na čoveka koji je bio oženjen otprilike pre dve godine i sad je udovac.“ „Vredi to istražiti“, složio se Logan. „I ne zaboravite, takođe znamo da ubica uživa u aromatizovanim cigaretama“, dodala je Amiti. „I to bi pomoglo da se spisak pomalo suzi.“ „Dakle, puši klinove za sanduk, je li tako?“, pitao je Deklan. „Molim?“, začudila se Amiti. 159 Zavet ljubavi

„Tako zovemo cigarete u Americi“, objasnio je. „Klinovi za sanduk. Mada to nikog ne sprečava da ih puši.“ Logan ga je pogledao. „Čuo sam da su cigarete dobre za živce.“ „Po doktoru Bensonu, teško“, odvratio je. Peni se promeškoljila. „Možda bih mogla da vam pomognem da još malo suzite spisak.“ Logan ju je pažljivo pogledao. „Kako?“ Peni je pogledala u Amiti. „Tako što ću razgovarati sa stručnjakom/' Amiti se nasmešila. „Madam La Fonten, tvojom krojačicom.“ „Ona je stručnjak za sve u vezi s modom“, potvrdila je Peni. „Amiti i ja posetićemo je još ovog popodneva i videti šta možemo da saznamo.“ „Odlično.“ Logan je gurnuo svesku i olovku u džep kaputa. „Zahvalan sam vam na pomoći koju ste mi vas četvoro danas pružili. Čini mi se da sam danas saznao mnogo više o ubici nego pre mog dolaska ovamo.“ Benedikt je zamišljeno pogledao Deklana. „Moram priznati da me je prilično zainteresovala tvoja primedba. Možda bi mogao da razmisliš o poslu policijskog savetnika.“ „Moj otac bi se naljutio“, odgovorio je Deklan. Iskrivio je lice. „Budućnost je u nafti, znaš.“ „Da, već si mi to pomenuo“, potvrdio je Benedikt.

160 Amanda Kvik

Dvadeset peto poglavlje

Madam La Fonten upotrebila je Peninu lupu da prouči fotografije u medaljonima poređane na pultu. Amiti i Peni čekale su napeto i tiho. Krojačica je mrmljala za sebe dok je prelazila sa slike na sliku. Kad je uzela i poslednji, naglašeno je klimnula glavom i spustila lupu. „Oui, gospođo Marsden, vi i vaša sestra ste u pravu“, izjavila je svojim lažnim francuskim naglaskom. „Nema sumnje da je to ista haljina na sve tri slike i svakako je u pitanju jesenji model od pre dve godine. Istina se krije u pojedinostima na rukavu, izrezu i perlicama na velu.“ „Hvala“, rekla je Peni. „Tako smo i mislile, ali želele smo da budemo sigurne.“ Madam Fonten pogledala ju je prepredeno. „To je veoma skupa haljina. I ni manje ni više, od belog satena. Izuzetno nepraktična. Ali možda su tri mlade dame na slikama sestre koje su odlučile da podele istu haljinu da uštede novac?“ „Ne“, odgovorila je Amiti. Pokupila je medaljone i ugurala ih u malu plišanu vreću koju je ponela sa sobom. „Nisu bile sestre.“ „Vaše prijateljice, možda?“, pitala je madam La Fonten. Amiti je zategla uzice da zatvori vreću. „Ne. Zašto pitate?“ „Svesna sam da ste vereni i da ćete uskoro i sami tražiti venčanicu“, blago je odgovorila madam La Fonten. „Samo sam se pitala je li vam možda neka od ovih nevesta ponudila na prodaju tu belu satensku haljinu i veo, po sniženoj ceni.“ „Oh.“ Amiti je uspela da zadrži pribranost. „Ne, uopšte ne. Verujte mi kad vam kažem da je ova haljina poslednja na svetu koju bih želela da obučem iz bilo kog razloga - naročito ne na svom venčanju.“ „Ah, vi pokazujete izvrstan ukus za modu, gospođice Donkaster.“ Glas madam La Fonten otoplio je od odobravanja. „Ta haljina je, nažalost, odmah 161 Zavet ljubavi

izašla iz mode. Nijedna nevesta koja drži do sebe ni mrtva ne bi poželela da bude viđena u njoj.“ Zavladala je kratka tišina. Amiti se nakašljala. Peni je uputila madam La Fonten ljubazan osmeh pun ljupkosti i poštovanja. „Vi ste najupućenija krojačica koju poznajem, madam. Zato i ne bih išla kod druge modistkinje. Naravno, i moja sestra će doći kod vas po venčanicu, kad dođe vreme za to.“ Madam La Fonten je blistala od ponosa. „Sa oduševljenjem ću vam skrojiti haljinu i veo, gospođice Donkaster.“ „Dobro, hvala vam“, prihvatila je Amiti. Znala je da je žestoko pocrvenela. „Veoma velikodušno od vas, madam“, blago je rekla Peni. „Ali da se vratimo na temu ove naročite venčanice. Možete li nam još nešto reći o njoj?“ Madam La Fonten je podigla obrve. „Ne mogu da zamislim zašto vas to zanima. Rekla sam vam, uopšte više nije u modi.“ Peni joj se bledo osmehnula. „Pronašle smo medaljone sasvim slučajno. Izgleda da su veoma vredni. Pokušavamo da pronađemo te tri žene sa slika, da im vratimo njihov nakit. Pošto ne prepoznajemo mlade dame, pomislile smo da bismo mogle početi tako što ćemo otkriti krojačku koja je sašila haljinu.“ „Shvatam.“ Madam La Fonten se malo opustila. Iščezla je svaka da njene mušterije možda traže zamenu. „Veoma ljubazno od vas što se toliko trudite. Sa potpunom sigurnošću tvrdim vam da je i haljinu i veo sašila gospođa Džadkins. Naziva sebe madam Diboa, ali među nama, ona je Francuskinja koliko i ona ulična lampa ispred moje radnje.“ Amiti je pogledala u Peni. „Zar nije neverovatno koliko mnogo ljudi se izdaje za nešto što nije?“ „Skandalozno, zaista“, složila se Peni.

Dvadesetak minuta kasnije Amiti je stajala s Peni za prodajnim pultom madam Diboe, takođe poznate i kao gospođa Džadkins. Krojačica je pregledala tri slike u medaljonima s mešavinom zbunjenosti i neverice. „Da, ja sam sašila tu haljinu“, potvrdila je. „Ali ovo je sve tako čudno.“ Naglasak joj je bio malo prefinjeniji nego madam La Fonten, ali jednako lažan. 162 Amanda Kvik

„Šta je čudno u vezi s haljinom?“ pitala je Amiti. Madam Diboa je podigla pogled, a čelo joj je bilo namršteno od čuđenja. „Nisam je pravila ni za jednu od ovih mladih dama. Pretpostavljam da je moguče da su je sve posudile ili kupile polovnu, ali ne mogu da zamislim zašto bi to neko uradio.“ „Mislite, zato što je izašla iz mode?“, pitala je Peni. „Ne“, odgovorila je madam Diboa. Skinula je naočare za čitanje i odbacila francuski naglasak, smesta se pretvarajući u gospođu Džadkins. „Lako je mogla biti prekrojena u trenutni stil. Mislim, ne mogu da zamislim zašto bi neka mlada dama želela da se uda u venčanici koju prati takva tragedija. To je veoma loša sreća.“ Amiti je bila svesna da i ona i Peni zadržavaju dah. „Kakva se priča krije iza te haljine?“, pitala je. „Veoma je važno da nam ispričate.“ „Ah.“ Gospođa Džadkins je znalački nakrivila glavu. „Vidim da ste hteli da kupite haljinu za sopstveno venčanje.“ „Pa...“, počela je Amiti. „To vam nikako ne savetujem, gospođice Donkaster. Ništa dobro ne može proizaći iz te haljine. Nevesta za koju je sašivena umrla je tragičnom smrću nekoliko nedelja nakon venčanja. Zapravo, još je bila na medenom mesecu.“ „To je bilo pre dve godine, je li tako?“, pitala je Peni. „Da.“ Gospođa Džadkins je zacoktala zubima i jezikom i zavrtela glavom. „Veoma tužno.“ „Ko je bila nevesta?“, pitala je Amiti, jedva se usuđujući da poveruje da će dobiti odgovore na pitanja koja su sve vreme postavljali. „Adelejd Brajer“, odgovorila je gospođa Džadkins. „Imam pojedinosti u mojim dokumentima, ali ne moram da ih proveravam. Svega se sećam veoma jasno, ne samo zato što je nevesta bila veoma ljupka i haljina tako skupa već i zato što je sve bilo na brzinu. Moje krojačice morale su da rade danonoćno da je završe na vreme. Među nama rečeno, prilično sam sigurna da je nevesta bila trudna, ili barem zabrinuta zbog te mogućnosti, ako me razumete.“ „Bila je ukaljana“, izjavila je Peni.

163 Zavet ljubavi

„Pretpostavljam“, potvrdila je gospođa Džadkins. „Sigurno da nije bilo prvi put da mi traže haljinu u tako kratkom roku, ali to ubrzano venčanje koštalo je mladu damu života.“ Amiti je nagonski dodirnula sečivo lepeze na lancu. „Šta joj se dogodilo?“ „Nisam zapravo sigurna. Novine su pisale o nekom užasnom nesrećnom slučaju. Par je otputovao u Evropu na medeni mesec. Odseli su u nekom starom zamku koji je pretvoren u raskošan hotel. Usred noći je nekako pala s prozora na spratu. Pad joj je slomio vrat, ali osim toga, mora da se gadno posekla i na slomljeno staklo. Prema pričama, bilo je mnogo krvi. Ne, gospođice Donkaster, ne želite da se venčate u toj venčanici.“ Amiti je s mukom progutala knedlu. „Verujem vam.“ Peni je postojano posmatrala gospođu Džadkins. „Sećate li se mladoženjinog imena?“ „Kako bih mogla da zaboravim!“, odgovorila je gospođa Džadkins.

164 Amanda Kvik

Dvadeset šesto poglavlje

„Zove se Verdžil Vorik“, rekla je Amiti. „Prokletstvo!“ Benedikt je spustio dlanove na Penin radni sto i ljutito gledao u list papira ispred sebe. „Nije čak ni na spisku gostiju. Nije ni čudo što nismo napredovali u početku.“ Ledeni bes pretio je da ga potpuno izbaci iz ravnoteže. Jurili su pogrešan plen. Toliko su vremena protračili. „Morali smo negde da počnemo“, blago je izjavila Amiti. „Bilo je logično početi od bala kod Čeningovih. Na kraju krajeva, trač o meni počeo je posle tog događaja. To nije mogla biti slučajnost.“ Kao da mi je pročitala misli, pomislio je Benedikt. I to ne prvi put. Uspravio se. „Znam“, rekao je. „Ali kad pomislim koliko su Kornelijus i Ričard proveli vremena ispitujući ljude u svojim klubovima o osumnjičenima za koje se pokazalo da nemaju nikakve veze sa...“ „Kao inženjer, sigurna sam da znaš kako je neophodno izvršiti brojne neuspele oglede pre nego što jedan uspe“, rekla je Amiti. Loganu je očito bilo zabavno. „U mom posluje sigurno tako. Trebala nam je polazna tačka, nešto što bi nas uvelo u ugledni svet. To nam je pružio spisak balskih zvanica. I usput, nemojte da potcenjujete vrednost ispitivanja koje su obavili vaš brat i stric. Pomogli su nam da mnoge osumnjičene odbacimo.“ „U pravu ste, naravno“, složio se Benedikt. Prišao je prozoru. Uhvatio ga je osećaj da im vreme beži. Deo njega bio je siguran da je čudovište tamo negde i da vreba Amiti. „Takođe bih istakao činjenicu da to što ime Verdžila Vorika nije na spisku ne znači da on nije čuo glasine o Amiti od nekoga sa bala“, objasnio je Logan. „Ta mogućnost i dalje stoji.“ 165 Zavet ljubavi

„Mislim da je to vrlo verovatno“, složila se Peni. „Ali više ne moramo da tražimo vezu između gosta koji je bio na balu i ubice. Imamo Verdžila Vorika.“ „Zahvaljujući vama, Peni - gospođo Marsden“, izjavio je Logan, brzo se ispravivši. „I vama, gospođice Donkaster.“ „Peni je prepoznala značaj haljine“, ponosno je istakla Amiti. „Sjajno zapažanje.“ „Hvala“, rekla je Peni. Porumenela je. „Drago mi je što je tako dobro ispalo.“ „Ne želim ni da mislim o tome koji su sve dokazi izgubljeni ili odbačeni pre nego što mi je slučaj dodeljen“, sumorno je izjavio Logan. „I dalje nismo sigurni da li je Verdžil Vorik ubica“, rekla je Amiti. „Ne“, složio se Logan. „Ali moram vam reći, gospođice Donkaster, da sam primetio šemu tokom godina. Kad god žena smrtno nastrada pod nerazjašnjenim okolnostima, uglavnom je upravo muž kriv.“ Zastao je pre nego što je suvo dodao: „I obrnuto, iako su žene malo istančanije u zločinu i obično biraju otrov.“ Benedikt se okrenuo prema ostalima. Učinilo mu se da su Peni i Amiti razmenile pogled, ali obe su tako brzo okrenule glavu da nije mogao biti siguran šta je značio. „Pretpostavljam da je sledeći korak razgovor s Verdžilom Vorikom?“, pitala je Amiti. Peni je spustila spisak gostiju i pogledala u Logana. „Hoćete li vi uraditi to, inspektore?“ „U savršenom svetu, da“, odgovorio je. „Ali svi znamo da je malo verovatno da će me Vorik primiti, čak i da je kojim slučajem nevin.“ „Nije nevin“, rekao je Benedikt. „Osećam to.“ „Nažalost, ne mogu uhapsiti gospodina njegovog položaja bez jakog dokaza“, izjavio je Logan. „Razgovaraće sa mnom“, rekao je Benedikt. „Poznajete li ga?“, pitao je Logan oštrijim glasom. „Ne lično“, odgovorio je. „Ne provodim mnogo vremena u društvenim krugovima. Ali obećavam vam, mogu i ući ću kod njega.“ 166 Amanda Kvik

Logan je podigao obrve i nije ništa rekao. „Kakve koristi od razgovora s Vorikom ako ne povedeš i mene sa sobom?“, pitala je Amiti. „Ne“, smesta je odbio. „Neću te odvesti tom gadu nadohvat ruke.“ „Cenim tvoju brigu“, izjavila je. „Ali kao što svi znamo, ja jedina mogu da ga prepoznam. Moram da mu čujem glas, pogledam ruke i osetim miris njegovih cigareta.“ „Ne“, ponovio je Benedikt. Logan i Peni su ćutali. Benedikt je znao da se uzalud opire. „Imaj na umu“, rekla je Amiti, „da on ne zna da bih ja mogla da ga prepoznam. Nosio je masku. Sigurna sam da smatra da je to dovoljno.“ Stegao je pesnicu, a onda se naterao da opusti prste. „Proklet bio!“, izgovorio je veoma, veoma tiho. Bila je u pravu. Nije bilo drugog načina. Nepuni sat kasnije stajao je s Amiti na prednjim stepenicama Vorikove kuće. Zastori su bili navučeni na svim prozorima. Niko nije odgovarao na kucanje na vratima. „Đubre je otišlo“, rekao je Benedikt. Vrata susedne kuće su se otvorila. Kućepaziteljka, sredovečna smrknuta žena u prljavoj kecelji, izvirila je napolje. „Gospodin Vorik nije kod kuće“, objavila je. „Čula sam da je otišao u Škotsku pre skoro mesec dana. Tamo ima lovačku kuću, neko je rekao.“ „Je li?“, ljubazno je pitala Amiti. „Kako ste to saznali?“ „Kućepaziteljka mi je rekla. Dali su joj slobodno, znate. Rečeno joj je da će biti obaveštena kad bude trebalo ponovo da otvori kuću. Nada se da će naći novi posao pre nego što se on vrati, baš kao i ona pre nje, kad ga mesecima nije bilo.“ Benedikt je uhvatio Amiti za ruku. Sišli su sa stepenica i krenuli prema kućepaziteljki. „Kad očekujete da će se vratiti?“ pitao je i izvadio nekoliko novčića iz džepa. Kućepaziteljka je odmeravala novac s očitim zanimanjem. 167 Zavet ljubavi

„Nemam pojma“, odgovorila je. „Poslednji put kad je otišao u Škotsku, nije ga bilo šest meseci. Mnogo voli Škotsku, stvarno. Ne znam zašto.“ „Kad je otišao na to prvo putovanje?1', pitao je. „Pre oko godinu dana.“ Amiti se nasmešila. „Jeste li primetili da li je poneo mnogo prtljaga sa sobom tada?“ „Nisam ga nikad videla kako odlazi, ni ovog ni prošlog puta, što se toga tiče.“ Frknula je. „Oba puta je samo otišao jedne noći i nije žurio da se vrati.“ „Hvala vam“, rekao je Benedikt. Spustio joj je novčiće u ispruženu ruku. „Mnogo ste nam pomogli.“ Žena je zatvorila vrata i navukla rezu. Benedikt je pogledao u Amiti. Video joj je uzbuđenje u očima. Pretpostavljao je da slična iskra sija i u njegovom izrazu. Međutim, nisu progovorili dok se nisu vratili u kočiju. „Gospodin Vorik je poslednji put u Škotsku otišao na šest meseci“, rekla je Amiti. „I sad je ponovo nestao“, nastavio je. „Vreme svakako odgovara Loganovoj teoriji da je ubica bio van grada između prvog i ovih novijih ubistava.“ „Misliš li da je zaista u Škotskoj?“ „Možda je tamo otišao i prvi put“, odgovorio je. „Ali mislim da teško ranjeni čovek ne bi bio u stanju da preduzme tako dugačak put vozom ili privatnom kočijom. Čini mi se verovatnijim da bi izabrao bližu jazbinu za oporavak.“

Uzbuđena gospođa Hjuston otvorila je ulazna vrata i pre nego što je Amiti izvadila ključ. Ali jedan pogled na njihova lica i kućepaziteljkino početno iščekivanje pretvorili su se u obeshrabrenost. „On nije bio pravi čovek?“, pitala je. „Mislim da bi Vorik zaista mogao biti ubica“, potvrdio je Benedikt. Ušao je posle Amiti. „Ali ponovo je nestao.“ „O, bože“, izustila je gospođa Hjuston. Zatvorila je vrata. Logan i Peni čekali su na vratima radne sobe. 168 Amanda Kvik

„Kako to mislite, nestao je?“, pitao je Logan. Pre nego što je Benedikt stigao da odgovori, prekinulo ga je mahnito lupanje na ulaznim vratima. „Šta je, za ime sveta?“, gospođa Hjuston je ponovo otvorila vrata. Mladi i zadihani policajac stajao je na stepeništu. Gospođa Hjuston je zablistala. „To ste vi, pozornice Viginse. Drago mi je što vas vidim danju. Jeste li se naspavali jutros?“ „Da, gospođo Hjuston, hvala.“ Vigins je pogledao u Logana. „Imam dobre vesti, gospodine. Pozornik Harkins je pronašao vozača.“ „Kog vozača?“ pitala je Amiti. A onda je razrogačila oči. „Blagi bože, mislite na kočijaša ubičine kočije?“ „Da, gospođice“, odgovorio je policajac. Nasmešio se. „Napredujemo, zar ne?“ „Možda“, odgovorio je Logan. „Gde je vozač?“ „Kako Harkins kaže, provodi slobodno vreme u Zelenom psu. To je kafana blizu pristaništa.“ „Pozovite kočiju, pozorniče“, naredio je Logan. „Razumem, gospodine.“ Policajac je izvadio pištaljku i požurio prema udaljenom kraju ulice. Benedikt je pogledao u Logana. „Idem s vama.“ „Drago mi je zbog toga“, uzvratio je Logan.

169 Zavet ljubavi

Dvadeset sedmo poglavlje

Nik Tobin podsećao je Benedikta na terijera - mali, žilav i verovatno veoma brzonog. Ali sad nije trčao. Bio je i više nego rad da razgovara s Benediktom i Loganom - za novac. Strpao je u džep novčiće koje mu je Benedikt spustio na sto, otpio dugačak gutljaj piva i ispričao priču. Nije bila dugačka. „Da, gospodin me je unajmio da ga vozim kočijom“, rekao je Nik. Obrisao je usta rukavom iznošenog kaputa. „Rekao je da se sastaje s damom koja ne želi da je vide u javnosti s njim. Tako je to s kurvama iz visokog društva. Ali valjda vi gospoda to znate.“ Benedikt potisnu bes. „Dama je pobrkala privatnu kočiju s gradskom.“ „Pa tako to i ide“, strpljivo je govorio Nik. „I trebalo je da izgleda kao da ulazi u taksi. Kako sam mogao da znam da je ludača?“ „Zašto misliš da je bila luda?“, pitao je Benedikt. „Užasno mi je isekla mušteriju, zamislite.“ Zavrteo je rutavom glavom. „Nikad nisam video tako nešto. Krv svuda po onim lepim jastučićima. Prava šteta. Onda je iskočila i otrčala vrišteći kao ludača.“ „Šta se desilo s tvojom mušterijom?“, pitao je Logan. „Kad je kurva otrčala, mušteriju mi je uhvatila panika, da vam kažem. Zaurlao je na mene da ga vozim iz te ulice. Naravno, uradio sam kako mi je rekao. Ni meni se nije ostajalo.“ „Kuda si ga odvezao?“ „Čim smo pobegli od luđače, otvorio sam vrata na krovu i upitao ga kuda želi da ide. Zamislite kako sam se začudio kad sam video svu tu krv.“ „Je li te uputio na svoju adresu?“ Izgleda da ga je iznenadilo to pitanje. „Ne, gospodine. Nije mi uopšte rekao gde živi, gospodine. Naredio mi je da ga odvezem na jednu adresu u Krokersku ulicu i tako sam i učinio. Kad smo stigli tamo, morao sam da mu pomognem uz 170 Amanda Kvik

stepenice. Zalupao je na vrata. Krvario je svuda po stepeništu. Neko je otvorio vrata. Ušao je. I to je bilo sve.“ „Ne sasvim', rekao je Benedikt. „Šta je bilo s kočijom?“ „Iz kuće je izašao neki čovek i dao mi novac. Rekao je da mi plaća moje vreme. Rekao je da će se on pobrinuti za konja i onu čudnu kočiju. Trebalo je samo da odem i zaboravim na to što se dogodilo. I upravo sam to i uradio. I evo sad sam čuo da dva gospodina hoće da razgovaraju sa mnom i da mi plate.“ Zaškiljio je na Logana. „Naravno, nisam znao da je jedan od takozvane gospode iz Jarda.“ Logan mu se hladno osmehnuo. „Zahvalni smo na saradnji.“ „Uvek sam rad da pomognem Jardu“, odvratio je. „Nećemo to zaboraviti“, obećao je Logan. Nik zadovoljno klimnu glavom. Benedikt ga je proučavao. „Shvataš li da je kočija koju si tog dana vozio pripadala ubici zvanom Mladoženja?“ Nik je zurio u njega, duboko uvređen. „Ne, gospodine, nije moguće! To je bila gospodska kočija, kažem vam! Otmeno vozilo, iako malo čudno unutra. Ni blizu kočije u kakvoj bi se ludi ubica kao Mladoženja vozio unaokolo, zar ne?“ „Želim adresu kuće u Krokerskoj“, zatražio je Logan. Nik je poprimio lukav izraz. „Pa, to će vas dodatno koštati, gospodine.“ Činilo se da je Logan spreman za raspravu, ali Benedikt je blago zavrteo glavom i izvadio još novca. „Bolje da ti odgovor bude ispravan“, izjavio je. „Kao da bih mogao da zaboravim takvu vožnju“, veselo je odvratio. Istrtljao je broj kuće. Logan se namrštio. „A kuda je u stvari trebalo da ih odvezeš?“ Nik je skupio čupave obrve. „Koga, gospodine?“ „Gospodina i damu koja nije želela da bude viđena kako ulazi u kočiju“, odgovorio je Logan. „Kuda je trebalo da ih odvezeš?“ „Tu vam ne mogu pomoći, gospodine. Nikad nisam saznao kuda smo se tačno uputili, zbog toga što je ta mala kurva onako poludela. Trebalo je da dobijem uputstva kad uđe u kočiju.“ 171 Zavet ljubavi

Logan i Benedikt su ustali. „Još nešto“, rekao je Benedikt. Nik je podigao pogled. „Šta, gospodine?“ „Šta ti se kod kočije učinilo čudno?“ „Kako je bila zatvorena iznutra. Podsetila me je na prevoz za zatvorenike. Prozori su bili zatvoreni drvenim žaluzinama. Na krovnom prozoru su čak bile postavljene rešetke. Vrata su mogla da se zaključaju spolja, tako da niko ne može da provali unutra.“ „Niti pobeći iz vozila?“ dodao je Logan. „Da, ako se zaključa spolja, osoba unutra bila bi zarobljena, baš tako“, potvrdio je Nik. „Nisam o tome razmišljao. Mušterija mi je rekla da se boji da ga ne napadnu pljačkaši kad putuje izvan Londona.“ „I bio je u pravu“, rekao je Benedikt. „Ulice su opasne.“ „Da, gospodine, uistinu jesu.“

172 Amanda Kvik

Dvadeset osmo poglavlje

Padao je sumrak i magla dok nisu stigli do kuće u Krokerskoj. Benedikt je izašao iz unajmljenih kočija. Logan je pošao za njim. Popeli su se ulaznim stepeništem. Svetlo obližnje gasne lampe jedva im je omogućilo da pročitaju malu pločicu na ulaznim vratima. Dr Dž. M. Norkot, samo uz zakazivanje. „Norkot je lekar“, zaključio je Benedikt. „To svakako objašnjava zašto je Vorik naredio kočijašu da ga doveze ovamo.“ „Vorik je dovoljno dobro znao adresu ove kuće da je izvuče iz sećanja u trenutku panike kad se užasno plašio da će nasmrt iskrvariti“, rekao je Logan. „Drugim recima, Vorik verovatno dugo poznaje doktora Norkota.“ „Čini mi se da je tako“, složio se Logan. Benedikt je proučavao mračne prozore. „Izgleda da niko nije kod kuće.“ „Možda su ga pozvali da obiđe pacijenta“, rekao je Logan. Podigao je zvekir i snažno zalupao. Čuli su prigušeni odjek iz predvorja, ali niko nije odgovarao. „Predlažem da proverimo kuhinjska vrata“, rekao je Benedikt. „Mogao bih da napomenem da nemamo ključ, a kamoli nalog“, dobacio je Logan savršeno mirno. „Mogao bih da napomenem da ima i drugih načina da se uđe u kuću. Takođe bih mogao da pomenem da je magla večeras poprilično gusta.“ Logan je izgledao zamišljeno. „Odlične napomene, sve odreda. Isprobajmo kuhinjska vrata.“ Benedikt je rukom odmahnuo kočijašu da ide. Kad se kočija izgubila iz vida, pošao je za Loganom do zadnjeg dela kuće. Ušli su u malu baštu. Kod kuhinjskih vrata Benedikt je upalio svetio i držao ga dok se Logan nakratko nije pozabavio bravom. 173 Zavet ljubavi

Miris smrti zapahnuo ih je iz kuće čim su otvorili vrata. Ne mareći više za komšiluk, Benedikt je uključio lampu. Leš se nalazio u predvorju. Svetlucavo oštro sečivo presijavalo se posred osušene lokve krvi. „To mora da je Norkot“, izjavio je Benedikt. Logan je čučnuo pored tela i pregledao ga stručnim okom. „Mislim da je ovo učinjeno juče. Ubica se poslužio doktorovim skalpelom.“ „Čini mi se da se Verdžil Vorik vratio iz Škotske“, reče Benedikt. „Vratio se da ubije jedinog čoveka koji je mogao da svedoči o prirodi njegovih rana.“ Logan je ustao. „Ali zašto ga je sada ubio?“ Benedikt je pogledao u kovčeg na podu pored vrata. Pažljivo izbegavajući osušenu krv, zakoračio je oko leša i spustio se kod njega. „Zaključan“, utvrdio je. Logan je bez reči zavukao ruku u kaput mrtvaca. Izvadio je ključ i pružio ga Benediktu. Benedikt je otvorio kovčeg. Svetla lampi osvetlila su nemarno spa-kovanu odeću i pribor za brijanje. „Krenuo je van grada“, zaključio je Benedikt. „Bežao je, rekao bih. Izgleda da je ovaj kofer spakovao u žurbi.“ „Slažem se.“ Logan je iskopao kartu iz žrtvinog prednjeg džepa. „Trebalo je da uhvati voz za Škotsku.“ Benedikt je ponovo obišao oko leša i otvorio vrata. Kad je uključio lampe u prostoriji, ugledao je uredno sređenu kancelariju. Na sporednom zidu nalazila su se još jedna vrata. I njih je otvorio i ugledao sto za preglede i komplet medicinskih instrumenata. Logan je otišao pravo do radnog stola i otvorio svesku u kožnom povezu. „Ovo je Norkotova sveska za zakazivanje“, rekao je. „Izgleda da mu je cela nedelja bila zakazana.“ Benedikt je krenuo prema vratima. „Proveriću na spratu dok mu ti pretražiš sto.“ „Dobro.“ Logan je seo na stolicu i bacio se na posao na delotvoran i promišljen način. 174 Amanda Kvik

Benedikt je preskakao po dve stepenice odjednom. Tamo je bila samo jedna soba koja je izgledala kao da je u njoj neko nedavno boravio. Nameštaj u drugim sobama bio je prekriven teškim krpama za prašinu. Norkot je živeo sam. Ugledao je pismo na noćnom stočiću čim je uključio lampu. Brzo ga je pročitao i zatim hitro sišao u prizemlje. Kad je ušao u radnu sobu, Logan je upravo zatvarao fioku. „Našao si nešto?“ pitao je inspektor. „Ubica nije bio u Škotskoj.“ Pružio je pismo. „Bio je pacijent u bolnici Kresvel. Pre dva dana ga je odande izvela majka.“ „Da vidim.“ Logan je preuzeo pismo iz Benediktove ruke i brzo ga pročitao. „Kresvel je sanatorijum. Uobičajeno je da ugledne i bogate porodice šalju svoje duševno obolele rođake u takve ustanove pod lažnim imenom, da bi zaštitili privatnost pacijenta.“ „A da i ne spominjemo privatnost porodice“, dodao je Benedikt. „Pacijentovi rođaci učiniće sve što mogu da sakriju takvu tajnu.“ „I platiće bilo koju cenu da osiguraju ćutanje.“ Logan je podigao svesku. „Prema ovim finansijskim beleškama, doktor Norkot primio je veoma lepu naknadu za upućivanje pacijenta V. Smita u Kresvel.“ „Ako je nadoknada za uput bila tako velika, možemo samo zamisliti koliko je plaćeno neposredno vlasniku te ustanove.“ „Prokletstvo!“, tiho je izustio Logan. „Čisto sumnjam da se Verdžil Vorik dobrovoljno prijavio u sanatorijum. Neko drugi iz njegove porodice odgovoran je za plaćanje.“ „Moramo pronaći roditelje Verdžila Vorika“, rekao je Benedikt. „Ne bi trebalo da bude previše teško, pošto sada imamo ime.“ Logan se osvrnuo oko sebe. „Mislim da smo ovde učinili sve što smo mogli. Pozvaću pozornika i srediti da odnesu leš.“ Benedikt se vratio u predvorje. Bacio je još jedan pogled na leš i kovčeg. „Zanimljivo“, izjavio je. „Šta?“, pitao je Logan. „Pitam se šta se dogodilo s doktorovom torbom. Ne mogu zamisliti lekara koji bi je ostavio, čak i dok pokušava da pobegne od ubice. Medicinski 175 Zavet ljubavi

instrumenti i lekovi su lekarski alat, sredstvo za život. Najdragocenija imovina.“ „Ustanovili smo da je žurio, verovatno je spašavao život.“ „Da, ali ako se nadao da će se baviti medicinom i nakon što napusti London, poneo bi svoje instrumente sa sobom“, ustvrdio je Benedikt. “Mislim da mu je ubica ukrao alat.“ Logan je odmerio okrvavljeni skalpel. „Što obuhvata čitav niz oštrih sečiva, kao što je ovo.“ „I hloroform“, dodao je Benedikt. „Vorik se priprema da napadne sledeću žrtvu.“

176 Amanda Kvik

Dvadeset deveto poglavlje

„Nije bilo teško sastaviti spisak bliskih rođaka Verdžila Vorika“, rekla je Peni. „Proverila sam kod gospođe Hjuston, da mi potvrdi. Otišla je u posetu prijateljici koja je nekad radila za tu porodicu. Vorikov otac umro je pre nekoliko godina. Verdžil nema braće i sestara. Imaju, verujem, neke dalje rođake, ali odselili su se u Kanadu. Koliko smo mi mogle da utvrdimo, ima samo jednog člana porodice ovde u gradu. Svoju majku.“ „Vorik je jedini naslednik pozamašnog bogatstva“, rekla je Amiti. „Što objašnjava raskoš koji sam primetila kad sam bila oteta.“ Njih četvoro bili su u radnoj sobi. Ona i Peni bile su tamo, još jednom pregledajući spisak gostiju u potrazi za odgovorima, kad su se Benedikt i Logan vratili sa vestima o ubistvu doktora Norkota. Jedan pogled na njihova sumorna i odlučna lica bio joj je dovoljan da shvati kako im je novo saznanje samo produbilo brige. Ali čelični pogledi u očima jasno su joj stavili do znanja da su odgovore dobili. Benedikt je izvukao pismo iz džepa. „Prema ovome, Vorik je bio upućen u Dvorac Kresvel - koji je privatni sanatorijum - na neku vrstu lečenja pre nešto malo više od tri nedelje. Vorikova istorija ukazuje na to da mu je to bio drugi put kako je primljen u tu ustanovu.“ „Pusti me da pogodim“, rekla je Amiti. „Prvi put je bilo pre otprilike godinu dana.“ „Da“, potvrdio je Logan. „Odmah nakon što je otkrivena prva mrtva nevesta. Izgleda da je poslat nazad posle napada na tebe, ali sad je ponovo pušten.“ Peni se namrštila. „Zašto bi ga majka ponovo izvela iz sanatorijuma?“ „Ona u srcu verovatno zna, ili barem sumnja, da je on sposoban za užasne stvari, ali ne prestaje da se nada da ga savremena medicina može izlečiti“, objasnila je Amiti. „Svakako mu ovog puta nije ostavila dovoljno vremena ni da primi terapiju“, rekla je Peni. 177 Zavet ljubavi

„Možda je uverena da nije kriv za ubistvo, na kraju krajeva“, nastavila je Amiti. „Sigurna sam da joj je ispričao da sam ja napala njega, a ne obrnuto.“ „A ona želi da veruje da se baš tako i desilo“, dodala je Peni. „Majka je majka.“ „Bez obzira na njeno razmišljanje, majka Verdžila Vorika odgovorna je za njegovo puštanje i možda jedina zna gde je on“, rekao je Logan. “Moramo razgovarati s njom.“ Peni je odmahnula glavom. „Čak i da veruje da joj je sin nedužan, policajac je poslednja osoba s kojom bi razgovarala.“ „Pronaći ću način“, zakleo se Logan. „Biće lakše i nesumnjivo brže ako ja obavim razgovor“, ponudio se Benedikt. Amiti ga je pogledala. „Poći ću s tobom.“ Kratko je razmislio. „Da, mislim da bi to verovatno bilo najbolje.“ Logan je podigao obrve. „Kako nameravate da uđete tamo? Ako se poslužite pravim imenima, smesta će posumnjati i tražiti od batlera da vam kaže da nije kod kuće.“ „Zašto misliš da ću upotrebiti pravo ime?“, pitao je Benedikt. „Kad smo već kod imena.“ Peni je podigla list papira. „Ime gospođe Šarlot Vorik je na spisku Čeningovih gostiju.“ „Dakle, postoji veza“, zaključio je Logan. „To svakako objašnjava kako je njen poremećeni sin čuo trač o mojoj navodnoj brodskoj vezi sa gospodinom Stenbridžom“, rekla je Amiti. „Izgleda da je vest čuo od majke“, složio se Logan. Amiti je uzdahnula. „Sigurna sam da nije imala pojma šta će uraditi posle tog saznanja.“

Sat kasnije Amiti je stajala na prednjem stepeništu Vorikove kuće i sa zanimanjem posmatrala Benedikta kako razgovara s nadmenim batlerom. „Možete obavestiti gospođu Vorik da su došli doktor Norkot i njegova pomoćnica da razgovaraju o nečemu krajnje važnom.“ 178 Amanda Kvik

Batler je odmerio Benediktov skupi kaput i pantalone, a onda je na sličan način proučio i Amitinu haljinu za šetnju. Nije delovao ubeđeno. „Vaša posetnica, doktore Norkote?“, zatražio je. „Žao mi je. Nestalo mi je. Verujte mi, gospođa Vorik će nas primiti.“ „Proveriću da li danas prima posetioce“, rekao je batler. Zatvorio im je vrata pred nosom. „Misliš li da će ovo upaliti?“, pitala je Amiti. „Mislim da će se, pod datim okolnostima, gospođa Vorik plašiti da ne primi doktora Norkota. Sigurno zna da je on jedan od malobrojnih koji su svesni da joj je sin ubica.“ „A ako ipak odbije da nas primi?“ „Svejedno ćemo ući“, odvratio je. „Možda će dati da nas uhapse“, ravnodušno je rekla. „Ne verujem da će gospođa Vorik pozvati policiju da odvedu doktora i njegovu pomoćnicu koji slučajno znaju njenu najmračniju tajnu. Plašila bi se da se do jutra skandal ne raširi po celom gradu.“ „Zaista“, složila se. „Vaša moć rasuđivanja ne prestaje da me zadivljuje, gospodine.“ „Drago mi je što to čujem, jer trenutno uopšte nisam razumno raspoložen. Želim odgovore.“ »I ja.“ Vrata su se otvorila. „Gospođa Vorik će vas primiti“, objavio je batler. Izgledao je kao da se oštro protivi takvoj odluci. Amiti mu se hladno osmehnula i žustro kročila u prostrano i otmeno uređeno predvorje. Benedikt ju je pratio. Batler ih je otpratio do biblioteke. Žena u golubljesivoj haljini stajala je kraj prozora i gledala u baštu. Nekad crna'kosa brzo joj je poprimala istu boju kao i haljina. Držanje joj je bilo ukočeno otmeno, kao da ju je uspravnom držao samo čelični korset. „Doktor Norkot i njegova pomoćnica, madam“, najavio je batler. 179 Zavet ljubavi

„Hvala, Brigse.“ Šarlot Vorik se nije okrenula. Sačekala je da batler zatvori vrata. „Jeste li došli ovamo da mi saopštite da je slučaj mog sina beznadežan, doktore Norkote?“, pitala je. „Ako je tako, uzalud ste dolazili. Pomirila sam se s činjenicom da Verdžil mora provesti ostatak života u Kresvelu.“ „U tom slučaju, zašto ste tražili da bude pušten pod vaše starateljstvo?“, pitala je Amiti. Šarlot se vidno zaprepastila. Ostala je bez daha i ukočila se. Čim se pribrala, brzo se okrenula, a usne su joj se razdvojile od zapanjenosti, a možda i panike. „Kako to mislite?“, počela je. Začutala je. Obuzela ju je srdžba. „Ko ste vi?“ Ljutito je gledala Benedikta. „Vi niste doktor Norkot.“ „Benedikt Stenbridž, madam“, predstavio se. „I moja verenica, gospođica Donkaster. Možda ste čuli za nas. Vaš sin ju je nedavno oteo.“ „Nemam pojma o čemu pričate. Kako se usuđujete da preko laži uđete u ovu kuču?“ Posegla je za plišanom uzicom za zvonce. „Savetujem vam da ne zovete batlera, madam“, rekao je Benedikt. „Osim ako ne želite da omogućite Verdžilu da počini još ubistava.“ „Ne znam o čemu govorite“, nastavila je. Zvučalo je kao da ima poteškoća s disanjem. „Izlazite odavde!“ „Otići ćemo čim nam kažete gde vam se sin krije“, odvratio je Benedikt. „Ako je zaista neuračunljiv, neće ga obesiti. Poslaće ga nazad u sanatorijum. A svi znamo da imate novca da osigurate takav ishod.“ Pribrala se. Otišla je iza radnog stola i snažno se uhvatila za naslon stolice. „Ne tiče vas se, ali biću potpuno jasna“, rekla je ravnodušno. „Moj sin se trenutno leči od poremećaja nervnog sistema. Njegovo zdravlje je njegova lična stvar. Nemam nameru da o tome raspravljam, naročito ne s vama.“ „Vaš sin je ubio najmanje četiri žene za koje znamo, a vrlo verovatno i sopstvenu ženu“, govorio je Benedikt. „Pre tri nedelje oteo je moju verenicu s namerom da i nju ubije.“

180 Amanda Kvik

„Ne“, odbijala je. „Ne, to nije istina. Živci su mu previše osetljivi. Nikad ne bi učinio nešto tako nasilno.“ „Kako to mislite osetljivi?“, pitala je Amiti. „Ne može da podnese nikakvu napetost ili pritisak. Treba mu vrlo malo da se uznemiri. Uvek sam se za svaku pojedinost u njegovom životu brinula ja - o njegovim finansijama, društvenom kretanju, posluzi.“ „Sin vam uživa u fotografisanju, zar ne?“, neumoljivo je pitao Benedikt. Oklevala je. „Ima umetničkih sklonosti. To objašnjava njegove osetljive živce i raspoloženja. Pronašao je svoj poziv u fotografiji. Kako ste to znali? Nije ni važno. Običan hobi.“ „Onog dana kad je pokušao da me otme, uzvratila sam“, odgovorila je Amiti. „Bio je teško ranjen.“ „Rekao mi je kako ga je napala obična kurva“, prošaputala je. „Zbog svađe oko novca. Možda je preterano reagovao.“ Benedikt se ukočio i krenuo napred. Ne skidajući pogled sa Šarlot, Amiti ga je uhvatila za ruku. Zaustavio se, ali osetio je kako se u njemu valja žestoka srdžba. Šarlot nije ništa primetila. Usredsredila se na priču koju je pričala. Amiti je znala da se očajnički trudi da ubedi samu sebe. „Pristao je na... susret“, govorila je, stegnutim glasom. „Ali posvađali su se oko cene. Kurva se razjarila i napala ga.“ „Mislim da i vi i ja znamo da je to izmišljotina“, tiho je rekla Amiti. „Verdžil me je oteo. Jedva sam uspela da pobegnem. I da, odbranila sam se sečivom. Jako je krvario kad sam ga ostavila u kočiji. Potražio je pomoć jedinog lekara koga je znao, jedinog za koga je bio siguran da će čuvati njegovu tajnu. Doktor Norkot mu se pobrinuo za rane i pozvao vas.“ Spustila se na stolicu, zapanjena. „Sve to znate?“ „Danas smo pronašli Norkotovo telo“, rekao je Benedikt. „Grlo mu je bilo prerezano skalpelom. Baš kao i vratovi Mladoženjinih žrtvi. Pretpostavljamo da je i Verdžilova žena umrla na sličan način, iako je prava priroda njenih povreda bila prikrivena tako što ju je bacio sa prozora.“ Šarlot je zavrtela glavom. „Ne, to je bio nesrećan slučaj.“

181 Zavet ljubavi

„Norkot je mrtav“, ponovio je Benedikt. „Verdžil se sad očigledno krije - s Norkotovim lekarskim priborom, čisto da dodam.“ Pribrala se. „To nije mogao biti Verdžil. Zar ne razumete? On je trenutno u specijalizovanoj ustanovi.“ „Nije više u Kresvelu“, usprotivila se Amiti. „Pre dva dana je otišao u pratnji majke.“ Izgledalo je kao da je utonula u sebe. Zažmurila je. „Dragi bože!“ „Vi znate šta je on“, nastavio je Benedikt. „Zato ste ga i zatvorili u Kresvel, i to već dvaput. Zašto ste ga izveli?“ Zavladala je mučna tišina. Amiti se pitala hoće li im uopšte odgovoriti. Ali konačno se promeškoljila i pogledala ih izgubljeno. Obavilo ju je čudno sivilo, kao da ju je život lagano napuštao. „To je bila veštica“, odgovorila je. „Sigurno je bila ona. Zašto ga je izvela iz Kresvela, ne znam. Morate pitati nju.“ Amiti je razmenila poglede s Benediktom. „Ko je veštica?“, oprezno je pitala. Na trenutak se činilo da će Šarlot nestati u sivilu koje ju je okruživalo. Ali konačno se sabrala. „Nedugo nakon što mi je muž preminuo, otkrila sam da ga je godinama ucenjivala žena koja je vodila sirotište za devojčice“, objasnila je. „Stupila je u vezu sa mnom i stavila mi do znanja da će se, ako ne nastavim da joj plaćam, pobrinuti da izvesne činjenice budu objavljene u štampi.“ „Koje sirotište?“ pitao je Benedikt. „Hotorn hol“, odgovorila je. „Nalazi se u selu pored Londona, udaljeno oko sat vremena vozom. Barem su mi tu adresu dali kad sam nastavila da plaćam učene. Hol više nije sirotište, ali bivša upravnica i dalje tamo živi.“ „O čemu je trebalo da ćuti?“ pitao je Benedikt. „Moj muž je dobio dete s drugom ženom.“ Amiti se u nekoliko koraka približila stolu. „Oprostite mi, gospođo Vorik, ali svi znamo da nije retkost da bogati muškarac iz visokog društva ima vanbračno dete. Takve okolnosti su razumljivo sramotne, ali ne i zapanjujuće. Većina žena vašeg položaja na to se ne bi ni osvrnula. Zašto biste plaćali ucene da sakrijete činjenicu da vaš muž ima vanbračno dete?“ 182 Amanda Kvik

Šarlot je skrenula pogled ka bašti, ali Amiti je bila prilično sigurna da gleda u prošlost. „Veštica je tvrdila da je primetila dokaze duševne nestabilnosti kod njegove ćerke. Nagovestila je da je i moj sin možda neuračunljiv.“ „Razumem“, izustila je Amiti. „Pretila je da će objaviti svoje teorije o Verdžilovom duševnom zdravlju.“ „Možda sam i ja poremećena“, tiho je izgovorila Šarlot. „Zato što sam mnogo vremena potrošila zamišljajući kako da ubijem gospođu Daning.“ „Pretpostavljam da je ona bivša upravnica sirotišta“, rekla je Amiti. „Da“, potvrdila je Šarlot. „Ona me ucenjuje.“ „Šta vas je sprečilo?“, pitao je Benedikt. Okrenula se prema njemu. „Daningova je u početku naglasila da je, u slučaju da joj se nešto desi, uredila da se pisma u kojima opisuje neuračunljivost u lozi Vorikovih pošalju svim novinama. Ali pre godinu dana je postalo još gore. Obavestila me je kako će se u tim pismima nalaziti i dokazi da je moj sin ubio svoju ženu i jednu mladu damu. Nameravala je da objavi svetu da je Verdžil Mladoženja.“ Benedikt je delovao zamišljeno. „Zna li vaš sin da vas Daningova ucenjuje?“ „Ne, naravno da ne“, odgovorila je. „Nisam želela da sazna da ima polusestru.“ Ozbiljna tišina je zavladala prostorijom. Amiti je pogledala u Benedikta. „Moramo do Hotorn hola“, rekla je. „Da.“ Šarlot je zurila u njih. „Moj sin...“ „Ako imate bilo kakvo saznanje gde se krije, morate nam reći“, zatražio je Benedikt. „Kunem se da ne znam. Mislila sam da je u Kresvelu.“ Delovala je iskreno zbunjeno. „Gospođa Daning tvrdi da je potpuno upoznata sa bolešću mog sina. Plaćala sam ucenu. Zašto ga je oslobodila?“

183 Zavet ljubavi

Trideseto poglavlje

„Gospođa Vorik je postavila odlično pitanje“, izjavio je Benedikt. Odmeravao je visoke gvozdene kapije Hotorn hola sa osećajem sumorne sigurnosti. Ovde će naći odgovore, mislio je. „Zašto bi upravnica sirotišta izvela Vorika iz Kresvela?“ On i Amiti krenuli su za Hotorn odmah nakon što su završili razgovor sa Šarlot Vorik. Samo su se nakratko zaustavili u Ekstonskoj, da Amiti pokupi ogrtač i nekoliko potrepština za putovanje vozom. Nisu imali vremena da odu kod Logana. Peni je obećala da će što pre inspektoru preneti novosti koje su dobili. Selo gde se nalazio Hol zaista je bilo udaljeno sat vremena od Londona vozom, baš kao što je Šarlot Vorik rekla. Putovanje kočijom od stanice do starog sirotišta, međutim, trajalo je još četrdeset minuta lošim putevima. Hotorn hol je bio stara građevina koja se polako rušila. Izdizala se, mračna i usamljena na kraju duge ulice. Benedikt je bacio pogled preko ramena. Platio je kočijašu da sačeka. Konj i vozač su bili samo malo udaljeni, ali polako ih je gutala magla koja se spuštala s dolaskom noći. „Nećemo znati zašto je Daningova izvela Vorika iz Kresvela dok je ne pitamo“, rekla je Amiti. Proučavao je kapije. „Veoma logično razmišljanje.“ Kapija je bila otključana - verovatno i nije bilo ničega da se čuva, zaključio je Benedikt. Na nekoliko mesta zemlja je bila obrasla korovom, ali uglavnom nije ništa ostalo od bašte osim gole zemlje. Poslednji siročići odvedeni su pre mnogo godina, po kočijaševim rečima. Objasnio je da je gospođa Daning jedina stanovnica kuće. Nije bilo stalnog osoblja. Žena iz sela odlazila je dvaput nedeljno da čisti. Svima je pričala da gospođa Daning živi u prizemlju. Gornji spratovi su svi bili zatvoreni, a nameštaj prekriven platnima. Gospođa Daning je povremeno odlazila u selo da 184 Amanda Kvik

kupuje i ponekad je vozom putovala u London, gde je ostajala po nedelju dana. Ali osim tih oskudnih činjenica, meštanima je bila zagonetka. Benedikt je gurnuo jednu stranu kapije. Otvarala se teško, uz škripanje. Uhvatio je Amiti za ruku. Zajedno su krenuli prema ulaznom stepeništu stare dvorane. Kamenje na stazi bilo je ispucalo i okrnjeno. Prozori na gornjim spratovima bili su mračni, ali slabo svetio lampi izvirivalo je iza zavesa u prizemlju. Na vrhu stepenica, Benedikt je zalupao zvekirom. Zvuk je odjeknuo u unutrašnjosti kuće, ali nije bilo trenutnog odgovora. „Neko je kod kuće“, primetila je Amiti. „Lampe su upaljene.“ Benedikt je još jače zalupao zvekirom, ali ponovo niko nije izašao. „Unutra je i ne idemo dok ne razgovaramo s njom“, rekao je. „Možda ne čuje kucanje. Hajde da pokušamo na zadnjim vratima.“ „Kako će nam to pomoći?“, pitala je. „Ako ne želi da nas vidi, neće nam ni tamo otvoriti.“ „Nikad se ne zna“, odgovorio je. Namerno je zvučao opušteno, ali video je da je razumela. Znala je tačno šta namerava. „Oh“, izustila je. Još je više spustila glas. „Razumem. Shvataš li da je ulazak u kuću bez dozvole potpuno nezakonit.“ „Zato i idemo iza kuće, gde nas kočijaš ne može videti.“ Nasmešila se. „Uvek imaš plan, zar ne?“ „Trudim se da ga smislim kad god mogu.“ „Pretpostavljam da to radi inženjer u tebi.“ Nije zvučalo kao da joj ta činjenica smeta, zaključio je. Jednostavno je to prihvatala kao deo njega. Pošla je za njim niz stepenice iza velike kuće. Sa zadnje strane baštu je okruživao visoki zid, ali kapija je bila otključana. Unutar zidova ponovo su zatekli uglavnom samo golu zemlju. Oštro je pokucao na kuhinjska vrata. Ovog puta, pošto nije bilo odgovora, probao je kvaku. Nije bilo zaključano. Prisetio se toga, i obuzela ga je jeza. 185 Zavet ljubavi

„Isto kao jutros“, izjavio je, više za sebe nego za Amiti. Pogledala ga je upitno. „Misliš kao kad ste našli leš doktora Norkota?“ „Da.“ Izvadio je pištolj iz džepa. Polako je izdahnula, kao da se priprema. Zatim je zavukla ruku ispod ogrtača i otkačila lepezu sa lančića. Držala je sečivo zatvoreno, u rukavicama. Benedikt je razmišljao da joj naredi da ostane napolju, ali je zaključio da tamo neće biti bezbednija nego s njim. Ovako su mogli da štite jedno drugo ako se pokaže da ih unutra čeka Vorik. Vrhom čizme je gurnuo vrata. Loše osvetljeni hodnik pružao se ispred njih. Kad luđak sa skalpelom nije iskočio iz mraka, zakoračio je u tamu. Amiti ga je sledila. Kuća je odjekivala prazninom. Jedan jedini zrak svetla izbijao je iz sobe na polovini hodnika. „Pazi na sobe na levoj strani hodnika“, rekao je. „Ja ću motriti na desnu.“ „Dobro“, prihvatila je. Kretali su se prema svetlu, prolazeći pored kuhinje, trpezarije, ostave i plakara. Sva vrata bila su otvorena, osim plakara. Benedikt je probao kvaku. Lako se okrenula. Na policama su se nalazile posteljina i sredstva za čišćenje. Nastavili su dugačkim hodnikom. Nepogrešivi zadah smrti dopirao je iz sobe osvetljene lampom. „Blagi bože“, prošaputala je. Benedikt je zastao na vratima i jednim pogledom preleteo čitav prostor. Leš sredovečne žene u crnoj haljini ležao je na podu pored radnog stola. Kao što se uvek dešavalo s Vorikom, bilo je mnogo krvi. Veći deo je upio tepih i činilo se da se sasušila. „Toliko o pretpostavci Šarlot Vorik da njen sin nije znao za gospođu Daning“, izjavio je Benedikt. „Đubre stvarno voli skalpel. Zaklao ju je.“ „Ubio ju je na isti način kao i ostale žrtve.“ „Ostani ovde. Samo da se uverim da nema iznenađenja u predvorju.“ Proverio je i poslednju sobu na spratu, oskudno nameštenu biblioteku. Nekoliko knjiga u kožnom povezu na policama bilo je prekriveno prašinom. Brzo se vratio do mesta gde ga je čekala Amiti, sa spremnom lepezom. 186 Amanda Kvik

„Šta se dešava?“, pitala je. „Zašto Vorik ubija ove ljude?“ „Verovatno je besmisleno razmišljati o motivima ludaka, ali imam osećaj da ubija sve koji znaju njegovu tajnu.“ „Ali zašto sada? I zašto njih dvoje? Doktor Norkot mu je vrlo verovatno spasao život kad sam ga posekla lepezom. A gospođa Daning ga je, očigledno, izvela iz Kresvela.“ „Možda smatra da mu više ne trebaju“, odgovorio je. „Veruje da su mu postali smetnja zato što znaju istinu o njemu.“ Razrogačila je oči kad je shvatila. „I zato što zna da ga lovimo. Shvatio je da ćemo pre ili kasnije pronaći i Norkota i Daningovu.“ „Odmah moramo da se vratimo za London i obavestimo inspektora Logana o ovome što smo otkrili.“ „A šta ćemo sa lešom? Ne možemo ga samo ostaviti ovde.“ „Da“, odgovorio je. „Možemo i hoćemo.“ Ponovo je pričvrstila lepezu za lančić oko struka i zamišljeno proučavala sto. „Gospođa Daning je prilično zanimljiv deo slagalice“, izjavila je. „Možda bi bilo korisno da pregledamo fioke njenog radnog stola.“ „Čudno što si to spomenula“, rekao je. „Upravo sam o tome i ja razmišljao.“ Načinio je dva koraka pre nego što je osetio neki predmet ispod tepiha. Istovremeno je čuo slab, prigušen škljocaj. Mala varnica sevnula je ispod stola. „Trči!“ prasnuo je. „Zadnja vrata! Najbliža su! Ma mrdaj, ženo!“ Okrenula se, podigla suknje i ogrtač i potrčala hodnikom. On ju je pratio. Saplela se, opsovala, uspravila se i nastavila. Ali nije se kretala dovoljno brzo. Shvatio je da je usporava težina haljine i ogrtača. Teški nabori pretili su da je sapletu. Uhvatio ju je za ruku i, napola je vukući, napola noseći, izveo je kroz zadnja vrata. Izleteli su u pustu baštu trenutak pre nego što je u radnoj sobi Daningove izbila eksplozija. Kuću je brzo progutao plamen. Crni dim dizao se u vazduh. Benedikt je uhvatio Amiti za ruku i izveo je kroz gvozdenu kapiju. Čim su izašli na sigurno, zaustavio ju je. Oboje su se okrenuli da posmatraju kuću kako gori. 187 Zavet ljubavi

„Postavio je zamku“, rekao je. „Zar to nije zanimljivo?“

188 Amanda Kvik

Trideset prvo poglavlje

Amiti je slušala mahnito galopiranje kopita preplašenog konja kroz dugačku ulicu. „Toliko o našem prevozu“, izjavila je. Nije mogla odvratiti pogled od zapaljene kuće. Puls joj je udarao brže nego kad su ona i vodič zašli iza ugla na planini u Koloradu i našli se licem u lice s medvedom. Neverovatan prizor ruševine u plamenu i činjenica da su umalo poginuli u eksploziji utrnuli su joj čula. „Očekivao je da ćemo nastradati u toj kući“, rekao je Benedikt. „Kočijaš sigurno misli da smo poginuli u eksploziji“, dodala je. „Da“, složio se. „Verujem da hoće ako se ne pojavimo u selu.“ Imala je utisak da u glavi nešto važno preračunava. Skrenula je pažnju s paklenog požara da ga pogleda. „Opet ti je nešto palo na pamet, je li tako?“, pitala je. „Možda.“ Ponovo se okrenula da pogleda vatru. Plamen je buktao, gutajući unutrašnjost kuće. Iako su bili udaljeni, osetila je nalete vreline. Kameni zidovi će ostati, pomislila je. Ali do jutra, Hotorn hol će biti samo spaljeni trup. „Misliš li da će požar zahvatiti i šumu?“, pitala je. „Sumnjam“, odgovorio je. „Nema šta da gori u blizini kuće, a leto je vlažno. U svakom slučaju, ponovo se sprema oluja. Kiša će zaustaviti požar.“ Proučavao je tamne oblake. „Moramo brzo da pronađemo sklonište.“ „Valjda će kočijaš pozvati pomoć.“ „Sigurno će proneti vest selom, ali mesni vatrogasci ne mogu da savladaju ovakav požar. Možda će doći nekoliko radoznalaca večeras, ali čak je i to malo verovatno.“ 189 Zavet ljubavi

„Kao i vozač, i svi ostali u selu smatraće da smo mrtvi.“ „Da“, složio se. „A to bi moglo da nam koristi.“ „Opet taj inženjer.“ „Možda ćemo tako večeras steći prednost, vreme da razmislimo o svemu što smo saznali. Promakao mi je važan deo slagalice, Amiti. Osećam.“ „Zar nije moguće da je ubica nadgledao kuću i video nas kako bežimo u šumu?“ „Naravno, ali sumnjam da je u blizini. Selo je malo. Ovo nije London. Svi bi se ovde setili stranca koji je stigao na železničku stanicu, raspitivao se za Hotorn hol, a onda se nije ukrcao na voz za London sve dok nije došlo do eksplozije.“ „Razumem na šta misliš“, rekla je. „Da bi ostao što neprimetniji, želeo bi da ga vide kako odlazi iz sela pre nego što se eksplozija dogodila. Ali pretpostavljaš da je došao i otišao vozom. Šta ako je unajmio kočiju?“ „Postoji i ta mogućnost“, složio se. „Ali kočijom bi put od Londona bio veoma dugačak. Ne, pretpostavljam da je išao vozom, baš kao i mi, i već se odavno vratio u grad. Trenutno sigurno očekuje vest o eksploziji u Hotorn holu i smrti troje ljudi u sutrašnjim novinama.“ Obuzela ju je jeza. „Dragi bože, novinski izveštaji. Da, naravno. Moja sestra će ih sigurno pročitati i poverovaće da smo mrtvi. Moramo je obavestiti.“ „Učinićemo to čim svane“, obećao je Benedikt. „Nećemo pešačiti do sela večeras, samo što nije izbila oluja.“ „Ali Peni će biti zabrinuta ako se ne vratimo ponoćnim vozom.“ „Nema pomoći, Amiti“, nežno joj se obratio. „Navikla je da joj se povremeno izgubiš zahvaljujući hirovima na putovanjima. Neće paničiti.“ „Nadam se.“ Zastala je. „Svesna je da si sa mnom. To će je sigurno umiriti.“ „Dođi, moramo pronaći neko sklonište.“ Krenuo je oko zapaljene kuće. Amiti je pokupila nabore ogrtača i krenula s njim. „Kao što si rekao, najbliža farma je dosta daleko odavde“, rekla je. „Nećemo uspeti da stignemo tamo pre kiše. Moraćemo da se zadovoljimo onom kućicom koju smo videli na drugom kraju ulice.“ 190 Amanda Kvik

„Lepo će nam poslužiti“, rekla je. „Svakako sam odsedala i u daleko neudobnijem smeštaju.“ Trudila se da ne razmišlja o očiglednom, ali nije joj polazilo za rukom. Provešće noć sama s Benediktom. „Neće nam biti prvi put“, izjavio je. „Ako se sećaš, provela si tri noći na Severnoj zvezdi u istoj kabini sa mnom.“ Nasmešila se. „U nekim prilikama se pitam, gospodine Stenbridžu, možete li da mi čitate misli.“ „S vremena na vreme i ja se pitam čitate li vi moje. Ali pošto nijedno od nas ne tvrdi da je vidovito, mislim da moramo potražiti neko drugo objašnjenje što se povremeno tako dobro razumemo.“ „A koje bi to objašnjenje bilo, gospodine?“ Na njeno iznenađenje, oklevao je, kao da traži prave reči. „Rekao bih da se možda poznajemo bolje nego što mislimo“, konačno je izgovorio. „Verovatno naše zajedničko srljanje iz jedne neprilike u drugu deluje tako na nas. U trenu znamo šta da očekujemo jedno od drugog.“ „Veoma oštroumno zapažanje“, izjavila je. „Iznenađena si?“ Bledo se osmehnuo. „Možda ne poznajem psihologiju kao Deklan Garavej i, kao što sam naglasio, nisam ljubitelj poezije, ali obično umem da saberem dva i dva i dobijem četiri.“ „Imaš dobru osnovu iz matematike.“ „Rekao bih da je tako.“ „Kako si shvatio da če Hotorn hol odleteti u vazduh?“, pitala je. „Znao sam da smo u nevolji čim sam nagazio na prekidač sakriven ispod tepiha i ugledao varnicu. Priznajem da sam možda prebrzo zaključio da će varnica zapaliti fitilj, ali činilo mi se razumnim da delamo na osnovu te pretpostavke.“ „Kad razmislimo, pretpostavka vam je bila odlična, gospodine Stenbridžu.“

Kućica na kraju ulice bila je prazna, ali u boljem stanju nego što je Amiti očekivala. Nije bilo naznaka da su se glodari ili neke druge životinje nastanile

191 Zavet ljubavi

u prostorijama. Pumpa na bunaru je radila, a u šupi je bila zaliha drva za ogrev. Oluja je došla uz sevanje munja i prasak grmljavine čim je Benedikt ušao kroz vrata s nekoliko poslednjih cepanica. Zatvorila je vrata iza njega, sprečavajući nalet kiše. „Mislim da vlasnik ovu kućicu iznajmljuje barem povremeno“, zapazila je. „Sve je u prilično dobrom stanju, uključujući i krevet.“ Trgla se čim joj je reč krevet pobegla sa usana. Taj određeni komad nameštaja nalazio se u uglu, ali kao da je vladao celokupnim malim prostorom. Srećom, Benedikt se, učtivo, nije ni osvrnuo na njenu izjavu, kao ni na krevet. „Bićemo gladni večeras“, rekao je. „Ali barem ćemo imati vodu za piće i biće nam toplo. Zapaliću vatru.“ Nasmešila se, očigledno samozadovoljna. „Nećemo biti gladni.“ Klečao je na kolenu ispred kamina, pripremajući se da upali drva koja je doneo iz šupe. Zastao je i pogledao je s velikim zanimanjem. „Pronašla si nešto za jelo?“, pitao je. „Ponela sam nešto za jelo.“ Prišla je ogrtaču koji je okačila na vešalicu u blizini vrata i rastvorila ga da pokaže mnogobrojne unutrašnje džepove. Ponosno je izvadila dve male vodootporne vrećice. „Davno sam naučila da nikad ne treba kretati na putovanje bez keksa i čaja. Nikad se ne zna šta te čeka.“ Oči su mu zahvalno zasijale kad je otvorila jednu od vrećica i izvadila paketić umotan u papir. „Iskreno se divim dami koja je uvek spremna“, priznao je. Pronašla je čajnik i prokuvala vodu iz bunara. Kad je otvorila kredenac, pronašla je lončić, šolje i nekoliko okrnjenih tanjira. Nasmešila se. „Kao da su nas očekivali“, rekla je. Posmatrao ju je sa osmehom u očima. „Poznajem mnoge - i muškarce i žene - koji bi odavno počeli da se žale na loš smeštaj“, rekao je.

192 Amanda Kvik

„Kad neko putuje toliko kao ja, nauči da je definicija lošeg smeštaja veoma rastegljiv pojam u zavisnosti od okolnosti“, objasnila je. Pogledao je u ogrtač. „Uz predmete koje nosiš na lančiću i brojnih džepova u ogrtaču, nije ni čudo što povremeno zveckaš kad hodaš.“ Pročistila je grlo. „Misliš da zveckam?“ Potvrdno je klimnuo glavom. „Mislim da si ti žena koja je sposobna da izađe na kraj sa svim nepredviđenim okolnostima.“ Osmehnula se i podsetila se da on ne čita poeziju. Kad je pripremila skroman obrok, seli su za sto ispred kamina i poslužili se keksom i čajem. Jeli su u prijatnoj tišini i posmatrali veseli plamen u ognjištu. Oluja se napolju pretvorila u blagu i postojanu kišu. Kad su završili, pomogao joj je da opere šolje i tanjire. A onda su bili prepušteni pitanju jednog jedinog kreveta u uglu sobe. Odlučila je da odlučno preduzme prvi korak. Na kraju krajeva, umela je da izađe na kraj s nepredviđenim okolnostima. „Biće kao kampovanje na Divljem zapadu“, izjavila je. „Samo što nećemo morati da spavamo na hladnoj, tvrdoj zemlji i nećemo morati da strepimo od vukova i medveda.“ „Samo ljudskog grabežljivca koji ubija skalpelom“, rekao je. Pogledala ga je. Lice mu je bilo tvrdo i namršteno. „Jesi li promenio svoju teoriju o trenutnom ubičinom prebivalištu?“, pitala je. „Misliš li da je tamo negde u oluji i da nas posmatra?“ Na trenutak je pogledao u vatru, a zatim odmahnuo glavom. „Ne. Mislim da je sada obazriv. Otarasio se dvoje ljudi koji su znali njegovu tajnu i koji bi možda otišli u policiju. Na neko vreme vratiće se u svoju jazbinu. U svakom slučaju, ova kućica je dovoljno bezbedna. Prozori su premali da bi se čovek provukao kroz njih i ne može da provali vrata bez sekire. A to nije njegov stil.“ „Mogao bi da upotrebi eksplozivnu napravu, kao onu što je ostavio u Hotorn holu.“ „Ne.“ Sad je zvučao sigurnije. „Takva zamka zahteva vreme, planiranje, pristup i - iznad svega - pravi materijal. Ne verujem da je doputovao čak 193 Zavet ljubavi

ovamo opremljen s dva kompleta eksplozivnih naprava. U svakom slučaju, nije mogao da zna da ćemo izbeći prvu eksploziju i potražiti sklonište ovamo.“ Kratko ga je posmatrala. „Šta te toliko brine večeras?“ pitala je. „Osim očigledne činjenice da lovimo ubicu, naravno.“ Skrenuo je pažnju s vatre i pogledao je u oči. „Proklet bio, ako znam. Ali ima nešto u svemu ovome što ne razumem.“ „Doći će ti s vremenom“, uveravala ga je. „Bojim se da nemamo mnogo vremena na raspolaganju.“ „Imamo ćelu noć“, odgovorila je. Nasmešio se nakrivivši usne, ali iskreno. „Da“, složio se. „Imamo celu noć.“ Zurio je u nju kao opčinjen. Shvatila je da očekuje odgovor od nje, ali nije bila sigurna šta da kaže. Kad ga je samo nemo pogledala, promeškoljio se i prekinuo tišinu. „Poslednji put kad smo proveli noć zajedno, ja sam dobio krevet“, rekao je. „Misliš na brodski krevet u kabini?“ „Da. Bilo bi pošteno da ga večeras dobiješ ti. Ja ću spavati ispred kamina.“ Obuzela ju je malodušnost. Pa, dan je bio prilično dug i težak, podsetila se. Šta je drugo mogla da očekuje osim malodušnosti?

194 Amanda Kvik

Trideset drugo poglavlje

Tiho šuškanje i struganje drveta o drvo probudilo ju je iz isprekidanog sna. Otvorila je oči i ugledala Benedikta kako dodaje još cepanica u tihu vatru. Skinuo je čizme, kaput i kravatu pre nego što se umotao u jorgan i ispružio na podu. U jednom trenutku, nakon što se smestila na neudoban dušek, primetila je da je skinuo i košulju. Visila je preko naslona stolice. Bila je veoma mirna, pretvarala se da spava i posmatrala ga sa čuđenjem i dubokim ženskim divljenjem. Vatra mu je osvetljavala vitke, glatke mišiće na telu. Ramena su mu bila široka i snažna. Baratao je cepanicama sa lakoćom i spretnošću istovremeno i otmenom i muževnom. Setila se njegovih ruku na svojoj koži. Preplavila ju je čežnja. Žudela je da je ponovo dodirne. Tog trenutka okrenuo se prema njoj. Svetlost vatre otkrila mu je ožiljak odmah ispod grudnog koša. Rana je zarasla, ali je bio doživotno obeležen. „Budna si, zar ne?“, pitao ju je. „Jesam“, potvrdila je. „Izvini. Nisam hteo da te probudim. Samo sam ubacio još cepanica u vatru.“ Polako je sela. Ranije je skinula svoje glomazne podsuknje i otkopčala nekoliko kopči oko vrata putne haljine. Iako nije nosila korset, kruta bluza joj ipak nije dozvoljavala da se udobno namesti i opusti. „Nema veze“, rekla je. „Nisam mogla da spavam. Stalno mi se privida leš gospođe Daning i škljocaj koji smo čuli pre nego što se zapalio fitilj.“ „Kakva slučajnost. I ja imam ista priviđanja, samo ja vidim i tebe kako s mukom trčiš u toj glomaznoj haljini i ogrtaču.“ Iskrivila je lice. „Mogu samo da budem zahvalna što, kao članica Društva za razumno odevanje, ne nosim korset i donji veš teži od tri kilograma.“ „Gospode bože! Tri kilograma donjeg veša?“

195 Zavet ljubavi

Slegla je ramenima. „Dama obučena po poslednjoj modi može imati i više od trinaest kilograma na sebi. Tkanina je teška kad je preklopljena u mnogo nabora i falti. Da ne pričam o čizmama i ogrtačima.“ Nasmešio se. „Ne oblačiš se tako kad putuješ po inostranstvu.“ „Ne. Samo u Londonu.“ Prepoznala mu je glad u očima. Kao nekom natprirodnom moći, to je izazvalo odgovor duboko u njoj. U vazduhu je vladala opipljiva napetost. Puls joj je brže zalupao. Znala je da on neće načiniti prvi korak, osim ako mu ona ne stavi do znanja da nema ništa protiv. Ustala je. Suknje, oslobođene podsukanja, spustile su joj se oko nogu. „Spasao si nas danas, Benedikte“, rekla je. „Da nisi shvatio šta je onaj škljocaj značio kad si zakoračio na tepih...“ „Godinama sam stvarao i isprobavao razne vrste mehaničkih naprava. Prepoznajem škljocaj prekidača kad ga čujem.“ „Da.“ Načinila je nekoliko koraka prema njemu, a zatim se zaustavila, nesigurna kako da nastavi. „Nimalo ne sumnjam u tvoje poznavanje inženjerstva... kao i drugih oblasti.“ Namrštio se. „Misliš na matematiku?“ Njegova iskrena zbunjenost ulila joj je malo samopouzdanja. Polako je udahnula i stala pravo pred njega. Osećala je toplinu vatre, ali i drugu vrstu vreline. „Ne na matematiku“, odgovorila je. Prešla mu je vrhom prsta preko vilice. „Mislila sam na tvoju umešnost ljubljenja.“ Polako je podigao ruke i grubim dlanovima joj obuhvatio lice. „Ako ti se sviđa kako te ljubim, to je samo zato što mi to dolazi prirodno, kao disanje. Trenutno to želim najviše na svetu.“ Zadržala je dah. „I ja želim najviše na svetu da me poljubiš.“ „Jesi li sigurna?“ Glas mu je bio hrapav. Spustila mu je dlanove na grudi tople od vatre i prisetila se onih noći kad ga je dodirivala da proveri ima li temperaturu. Bila je tako zabrinuta onih prvih nekoliko dana na brodu. Sad je svakako imala drugih briga, ali nije želela da misli na njih do jutra. Setila se pitanja koje mu je videla u očima kad je legla u

196 Amanda Kvik

jedini krevet te noći, a on raširio jorgan na pod. Tada nije znala kako da mu odgovori. Ali sada jeste. „Imamo ćelu noć“, rekla je. Podigla se na vrhove prstiju i dodirnula mu usne usnama. Takav odgovor bio je sve što mu je trebalo. Privukao ju je sebi i poljubio je sa strasnom nežnošću koja joj je uzbudila čula. Zgrabila ga je za ramena, kao da joj od toga život zavisi. Produbio je poljubac sve dok nije ostala bez daha, sve dok nije mogla da misli ni na šta drugo osim duboke i bolne želje koja je rasla u njoj. Otkopčao joj je preostale kopče na gornjem delu haljine. Pala je na pod i skupila se oko nogu. Ostala je u čarapama, gaćicama i potkošulji. „Večeras barem imamo krevet*', rekao joj je uz vrat. „Umesto slame.“ „Da.“ Zarila mu je nokte u mišiće širokih ramena. „Da.“ Podigao ju je u naručje i odneo je do kreveta. Spustio ju je na ćebe i ispravio se tek toliko da skine pantalone i gaće. Ukrućena dužina njegove erekcije istovremeno ju je zadivila i zabrinula. Setila se koliko joj je bilo neprijatno da ga primi u sebe prvi put u štali. Uveravala se kako će joj ovog puta biti lakše. „Večeras ćemo polako“, obećao je. Spustio se kolenom na krevet, proveravajući hoće li izdržati njihovu težinu. Živci su joj bili tako napeti da se zakikotala. „Taj krevet mi deluje dovoljno pouzdano“, izjavila je. „Ne verujem da ćemo se srušiti na pod.“ Osmehnuo se u polutami. „Nadam se da si u pravu.“ Oprezno se spustio pored nje, pokrivajući je toplotom svog tela. Izdigao se na laktove, da je ne bi oborio na dušek, i sagnuo glavu da je poljubi. Sve u njoj se ubrzalo. Predala se zagrljaju. Toliko ga je želela da ju je bolelo. Nagonski je podigla kukove prema njegovom ukrućenom udu. Odvojio je usta od njenih i poljubio je u vrat. „Volim tvoj miris“, prošaputao je.

197 Zavet ljubavi

Stegla ga je za ramena. Uhvatio joj je porub potkošulje i povukao ju je do struka. Zavukao je ruku u prorez na sredini gaćica i pronašao njen vlažni deo. „Tako si topla“, primetio je. „I tako spremna.“ Poljubio joj je dojku preko potkošulje. „Za mene.“ „Da“, izustila je, dok joj se grlo stezalo od čiste i moćne snage vihora koji je pretio da je odnese. „Za tebe.“ Opet ju je poljubio u usta - ovog puta ne požudno, već kao da želi da zapečati svečani zavet. Još se trudila da shvati značenje poljupca kad je zavukao dva prsta u nju. Ustuknula je, ali ne od bola. Nagonski se stegla oko prstiju koji su nežno prodirali u nju. Sad je bila tako osetljiva da je svaki dodir slao male potrese kroz nju. Zastao je i podigao glavu. „Jesam li te povredio?“ „Ne.“ Povukla ga je nazad na sebe. „Ne, molim te. Šta god radio, nemoj da prestaješ.“ „Moram da prestanem.“ „Zašto?“ „Zato što me je tvoja sestra upozorila da će mi otkinuti glavu ako zatrudniš.“ „Šta? Peni ti je to rekla? Ne verujem!“ „Možda se nije baš tako izrazila, ali koliko se sećam, bilo je nešto slično. Tražila je da koristim kondom.“ Zastao je. „Ali s obzirom na tvoje neiskustvo, možda ne razumeš o čemu govorim.“ „Možda nemam iskustva, ali znam ponešto o medicini“, izjavila je izveštačeno. „Otac mi je objasnio upotrebu kondoma.“ „Naravno da jeste.“ Zvučao je rastrzano između smeha i žalosti. „Pretpostavljam da ih ne nosiš u džepu ogrtača?“ Porumenela je. „Sad me i zadirkuješ?“ „Da.“ Pomerio se u krevetu. „Sačekaj. Odmah se vraćam.“ Ustao je s kreveta i prišao kaputu koji je okačio na zid. Podigla se na lakat da vidi šta radi. Pod svetlom vatre, posmatrala ga je kako vadi kožnu kutijicu iz džepa.

198 Amanda Kvik

„Hoćeš da kažeš da ih nosiš sa sobom?“ pitala je zbunjeno. „Iako si krenuo da istražuješ ubistvo?“ Ukočio se, očigledno se dvoumeći šta da odgovori. „Ah“, počeo je. Zastao je, a onda odlučio. „Nosim ga svuda otkako sam ga kupio.“ „A kad je to tačno bilo?“ „Nedugo nakon što mi je tvoja sestra održala predavanje.“ „Dragi bože!“ Shvatila je da ne zna šta da kaže. Posle trenutka razmišljanja, lagano se osmehnula. „Izgleda da nisam ja jedina koja putuje pripremljena za svaku priliku.“ Nasmejao se - promuklim grohotom očito podstaknutim olakšanjem - i vratio se u krevet. Otvorio je kožnu kutiju i izvadio kondom. Posmatrala ga je opčinjeno dok je navlačio malu vrećicu. Nagnuo se da je poljubi. „Ovog puta uživaćeš u ovome, obećavam“, rekao joj je kraj usta. „Verujem ti.“ Nije odmah ušao u nju. Umesto toga, milovao ju je dok u njoj nije sve očajnički pulsiralo. Pronašao je naročito osetljivo mesto u njoj i tačkicu na njegovom vrhu. Usmerio je pažnju na taj deo, sve dok nije mogla misliti ni na šta drugo. Kad je svršila, ostala je bez daha, kriknula i čvrsto ga stegla za ramena. Polako je ušao u nju, odlučno, nošen vrelim talasima njenog vrhunca. Ovog puta nije osetila bol, već pun i snažan osećaj koji je pokrenuo novi niz malih talasa. Sad je bila potpuno zadihana. Čula je njegovo promuklo stenjanje. Leđa su mu bila kao čvrst zid mišića pod rukama. Zavukao je ruku između njihovih tela. Shvatila je da namešta kondom dok prodire u nju. U poslednjem trenutku izvukao se iz nje. Držao ju je uz sebe dok se praznio u kondom. Zadrhtao je i srušio se pored nje.

199 Zavet ljubavi

Trideset treće poglavlje

Mnogo kasnije, Benedikt se promeškoljio i seo na rub kreveta. Skinuo je kondom i bacio ga u nokšir ispod kreveta. Te stvarčice su bile tako skupe da su ih mnogi muškarci ispirali i ponovo upotrebljavali. Srećom, on je mogao sebi da priušti novi svaki put kad mu je bio potreban. Pogledao je u Amiti. Pod sve bleđim svetlom vatre izgledala je meko, toplo i divno. Shvatio je da se ponovo kruti. Podsetio se da je upravo odbacio jedini kondom koji je poneo sa sobom. „Nisi ga upotrebio kako treba“, rekla je. „Iako si ga nosio, svejedno si se izvukao u poslednjem trenutku, baš kao i prvi put u ambaru.“ „Ni kožna ni gumena verzija nisu potpuno pouzdane“, rekao je. Sagnuo se i poljubio je. „Najbolje je preduzeti dodatne mere opreza.“ Protegla se kao mačka. „Uvek očekuješ najcrnju propast.“ „Rečeno mi je već da sam prilično dosadan“, rekao je pre nego što je stigao da razmisli je li pametno da pokreće tu temu. Zatreptala je zapanjeno. Zatim se nasmejala. „To je smešno. Otkako sam te upoznala, život mi je sve samo ne dosadan. Zaista mi se čini da idemo iz pustolovine u pustolovinu s vrlo malo predaha između.“ „Da, ali to je zato što nam se u poslednje vreme dešavaju prilično neobične stvari. U običnim okolnostima život može biti prilično jednoličan s čovekom mog temperamenta.“ Osmehnula se polako i izazivački. „Iskreno sumnjam. Međutim, ako nam ikad postane dosadno, uvek možemo pribeći ogledu koji smo malopre izveli.“ Napetost u njemu je popustila. „Čini mi se da si prvo iskustvo uporedila s jahanjem kamile“, rekao je.

200 Amanda Kvik

„Ovog puta bilo je mnogo bolje“, rekla je. „Više nalik na jahanje divljeg pastuva po oluji. Pomalo opasnog, možda, ali u tome je očito čar. Bilo je prilično uzbudljivo.“ Na trenutak je dopustio sebi da jednostavno uživa da je gleda pod svetlom vatre. Gotovo blista, zaključio je. Ne, bio je prilično siguran da je zaista sijala. U njoj je bilo nečeg blistavog što mu je obuzimalo čula. „Budi sigurna da sam spreman da vas na ovaj način oslobodim svake dosade u životu u bilo koje vreme, gospođice Donkaster“, izjavio je. „Veoma ljubazna ponuda, gospodine.“ Ustao je, navukao gaće i prešao preko sobe da ubaci još koju cepanicu u vatru. Kad su plamenovi ponovo sunuli visoko, vratio se do kreveta. Amiti ga je posmatrala u iščekivanju. Preplavio ga je osećaj zadovoljstva. Čekala ga je. I odjednom, delić slagalice, koji je nedostajao, došao je na mesto. Zastao je nasred sobe. „Sve je povezano!“, rekao je. Polako je sela na ivicu kreveta. „O čemu pričaš?“ „O svemu. Bavili smo se Vorikovim napadom na tebe kao da je to odvojeni događaj od krađe Fokskroftove sveske. Ali između njih postoji veza. Mora je biti!“ „Zašto to kažeš?“ „Zbog eksplozije u Hotorn holu.“ Prešao je preko prostorije, do mesta gde mu je na vešalici visio kaput. Izvadio je malu svesku iz džepa i otvorio je. „Zar ne shvataš? To objašnjava mnogo toga.“ „Na primer?“ „Na primer, to da Verdžil Vorik verovatno nije ubio gospođu Daning.“

201 Zavet ljubavi

Trideset četvrto poglavlje

„Objasni“, zatražila je. Benediktova hladna u suzdržana energija bila je zarazna. Trenutak ranije bila je opijena i više nego spremna da utone u san. Ali sad je bila potpuno budna i veoma radoznala. Ustala je iz kreveta i obavila se ćebetom oko ramena. Osećala je hladnoću podnih dasaka kroz čarape, ali nije se obazirala. „Ko god da nam je danas postavio zamku, upućen je u tajne eksplozivnih naprava“, rekao je. Seo je za sto i otvorio sveščiću. „Sećaš li se šta je Šarlot Vorik rekla za sklonosti svog sina?“ „Izjavila je da ima umetničkih sklonosti i da je, izgleda, pronašao zanimanje u fotografiji.“ „Upravo tako. Nije odavao nikakve znake da ga zanima inženjerstvo ili nauka. Čisto sumnjam da bi umeo da sklopi složeni mehanizam za eksplozivnu napravu, a kamoli da je postavi na mestu ubistva a da usput i sebe ne raznese.“ „Ali vrat gospođe Daning bio je prerezan oštrim sečivom. Umrla je baš kao i doktor Norkot i one sirote neveste.“ „Svi koji su pratili vesti o zločinima u novinama - a to bi bila većina u Londonu - znaju kako je ubica počinio ubistva. Ne bi morao mnogo da se trudi da oponaša tu tehniku.“ Stresla se. „Pod pretpostavkom da mu ne smeta krv.“ „Pod pretpostavkom“, složio se. Vratio se beleškama. Amiti ga je posmatrala. „Misliš li da je neko drugi, a ne Verdžil Vorik, ubio i doktora Norkota?“, pitala je trenutak-dva kasnije. „Ne. Ne mogu biti siguran, ali iza tog ubistva stoji neka uvrnuta logika.“

202 Amanda Kvik

„Da, znam. Rekao si da ima smisla u tome što se Vorik otarasio jedinog čoveka koji je znao koliko je opasan. Plašio se da bi Norkot mogao otići u policiju.“ „Tačno. Ali ubica je takođe odneo i Norkotovu lekarsku torbu. Tako nešto bi uradio i Verdžil. Međutim, čak i da je znao za svoju polusestru i činjenicu da mu je gospođa Daning ucenjivala majku, veoma je teško poverovati da je naučio kako da poveže eksplozivnu napravu i podesi je da eksplodira kad neko zakorači na tepih. To zahteva obuku i iskustvo.“ „Ali ko bi drugi želeo da ubije gospođu Daning?“, pitala je. Spustio je olovku i seo na stolicu. Plamen mu se odslikavao u očima. „Ista osoba koja je pokušala da ubije mene na Svetoj Klari, a zatim udesila da ti budeš meta poludelog ubice. Kad mu ti planovi nisu uspeli, otišao je do Hotorn hola i ubio gospođu Daning zato što je znala previše o Vorikovoj ličnoj istoriji.“ Jače je stegla jorgan. „Kažeš da je Verdžil Vorik upleten u krađu Fokskroftove sveske? Ali previše je nestabilan da bi bio uspešan špijun.“ „Slažem se“, rekao je strpljivo. „I ne mislim da je špijun. Ali verujem da je nekako povezan sa osobom koja je uzela Fokskroftovu svesku.“ „Osobom koja je pokušala da te ubije na Svetoj Klari.“ „Da. Ta osoba je dovoljno dobro poznavala Verdžila Vorika i pokušala je da ga iskoristi kao oružje. Usmerila ga je na tebe, ali zamisao joj se nije ostvarila.“ „Misliš da je u pitanju žena?“ „Da, mislim da ipak tražimo ženu.“ „Dragi bože!“ Pokušala je da poveže delove u glavi. „Ako si u pravu kad kažeš da je namerno usmerila Vorika na mene, to znači da ona zna kakvo je on čudovište i kako da se poigra njegovim opsesijama. Ko bi to znao osim gospođe Daning i njegove majke?“ „Sestra odrasla u sirotištu“, odgovorio je veoma tiho. Razmislila je o tome. „Da, naravno, sestra.“ „Proverićemo ponovo spisak gostiju s bala kod Čeningovih kad se vratimo u London“, rekao je Benedikt. „Ali na njemu je samo jedna žena koja bi po godinama mogla biti Vorikova ćerka, a koja takođe ima i motiv da za tobom pošalje ubicu.“ 203 Zavet ljubavi

Duboko je udahnula. „Ledi Penherst?“ „Čini mi se.“ „Ali zašto bi ona želela da umrem?“ Pogledao ju je. „Ti si prva žena za koju sam pokazao ozbiljno zanimanje otkako sam okončao vezu s njom pre dve godine.“ „O, bože!“, rekla je. „Naravno! Prezrena žena!“

204 Amanda Kvik

Trideset peto poglavlje

„Dobro došli kući, gospođice Donkaster.“ Gospođa Hjuston je širom otvorila vrata. „Drago mi je što vas ponovo vidim, gospodine Stenbridžu. Moram vam reći da se gospođa Marsden prilično uplašila kad se sinoć niste vratili vozom. Inspektor Logan raspitivao se kod policije u selu i rečeno mu je za požar u Hotorn holu i da vas posle toga niko nije video.“ „Primili ste jutros moj telegram?“, pitao je Benedikt. „Da, jesmo, i stigao je u pravi čas. Gospođa Marsden i inspektor Logan spremali su se da krenu u selo.“ Brzi koraci odjeknuli su hodnikom. Pojavila se Peni. Na licu joj je sinulo olakšanje. Logan je bio odmah iza nje. „Amiti“, rekla je Peni. Požurila je ka njoj. „O, hvala nebesima!“ Amiti ju je zagrlila. „U redu je, Peni. Dobro smo. Žao mi je što si se brinula. Nismo nikako mogli da se javimo sve do zore, dok nismo pronašli meštanina koji nas je dovezao do sela.“ Peni se odmakla. „Razumem. Samo, tako sam se brinula. Jutarnje novine su prenele vest o požaru u Holu. Znala sam da ste dobro, jer smo veoma rano dobili vaš telegram, ali niste naveli ništa određeno o tome šta se dogodilo.“ Logan je pogledao Benedikta. „Šta se, dođavola, dogodilo?“ „Duga priča“, odgovorio je. Gospođa Hjuston se nasmešila. „Idem da pristavim čaj.“

Nešto kasnije Benedikt je dovršio priču. Amiti je osećala napetost u vazduhu. Logan je delovao smrknuto. „Kako meni ovo zvuči, čini mi se da nećemo moći ništa da dokažemo protiv ledi Penherst“, izjavio je.

205 Zavet ljubavi

„Moramo je prepustiti stricu Kornelijusu“, rekao je Benedikt. „On će se pozabaviti njome. U međuvremenu, ovo ništa ne menja u vezi s Verdžilom Vorikom. Moramo ga pronaći i zaustaviti pre nego što ponovo ubije.“ „Slažem se.“ Logan je ustao i prišao prozoru. „On je tamo negde napolju. Ne može večno da se krije. Pronaći ćemo ga.“ Amiti se nakašljala. „Mogu li nešto da predložim?“ Svi je pogledaše. Ali Benedikt je razumeo pre svih. „Ne“, odvratio je. „O čemu se radi?“, pitao je Logan. „Ledi Penherst pokušala je da iskoristi brata kao oružje, ali sumnjam da sad može da upravlja njime, nakon što ga je već usmerila na mene“, objasnila je. „Ja sam mu meta. Opsesija. Zašto mu ne bismo postavili zamku?“ Penine oči uznemireno su se raširile. „Da te postavimo kao mamac?“ „Da, baš tako“, potvrdila je. „Mogla bih sama da izađem iz kuće kao da idem u kupovinu. Policajci bi mogli da me prate na određenoj razdaljini...“ „Ne“, odbio je Benedikt. „Ne“, složila se Peni. „Apsolutno ne“, pridružio se i Logan. Amiti je uzdahnula. „Ne razumem zašto ste toliko protiv.“ Benedikt ju je strogo pogledao. „Razmisli malo. Siguran sam da ćeš se setiti odgovora.“ „Za ime božje“, rekla je. „Meni to zvuči kao savršena zamisao.“ „Srećom, radi mog sopstvenog mira, ja imam bolju.“

206 Amanda Kvik

Trideset šesto poglavlje

„Možda ste u pravu u vezi s ledi Penherst“, rekao je Kornelijus. Podigao je noge na tabure i poigravao se neupaljenom lulom. „Ali nestala je. Poslao sam mladog Drejpera, mog sekretara, jutros na njenu adresu, nakon što ste mi ispričali šta se dogodilo u Hotorn holu. Lord Penherst nema pojma gde mu je žena trenutno. Posluga veruje da je na putu u Škotsku.“ Amiti je pogledala u Benedikta, koji se ispružio u fotelji pored prozora. Podigao je obrve. „Ovog leta mnogi putuju za Škotsku“, izjavio je. „Zaista.“ Amiti je zadobovala prstima po rukohvatu fotelje. „Prvo ti je rečeno da je Verdžil Vorik krenuo tamo do svoje lovačke kuće, a sad saznajemo da mu je i sestra krenula na isto odredište.“ „I ne smemo zaboraviti da je i doktor Norkot imao voznu kartu za Škotsku“, rekao je Benedikt. „Mada, u njegovom slučaju, on je zaista tamo i krenuo. On je zaista nameravao da tamo potraži utočište.“ „Da“, složila se Amiti. Bilo joj je prilično drago kad je Benedikt predložio da pođe s njim do kuće njegovog strica. To nije bio samo znak da joj je verovao - to je već znala - već i da ju je smatrao i ravnopravnim partnerom u slučaju. Što se tiče Kornelijusa Stenbridža, delovao je mnogo bolje. Još je nosio mali zavoj, ali tvrdio je da se oporavio od udarca u glavu. Benedikt je ustao. Amiti ga je posmatrala kako odlazi do prozora. Osećala je njegov nemir. „Sumnjam da su Vorik i Leona u Škotskoj“, rekao je. Kornelijus je zagunđao: „Tražio sam od mladog Drejpera da malo pročačka po prošlosti ledi Penherst.“

207 Zavet ljubavi

Benedikt je stegao vilicu. „Leona je sestra Verdžila Vorika i plaćaju je Rusi. To je jedini odgovor koji objašnjava sve začkoljice ovog slučaja.“ „Verujem da si u pravu.“ Kornelijus je kucnuo drškom lule po naslonu stolice. „Kao žena lorda Penhersta, u odličnom je položaju da bude špijun. Penherst možda postaje senilan, ali je i dalje društveno izuzetno dobro povezan. Poznaje sve i, barem donedavno, uživao je poverenje mnogih ljudi na visokom položaju u vladi. I ne znamo koliko je tajni saznao tokom godina.“ „Niti koliko ih je nepromišljeno odao ledi Penherst“, dodala je Amiti. „Zaista.“ Kornelijus je malo zaškiljio. „Mislim da bi oboje trebalo da pogledate poruku koju sam primio kratko pre nego što ste stigli ovamo danas. Spremao sam se da vas pozovem da dođete kad sam je pronašao na ulazu.“ Benedikt se okrenuo, a oči su mu potamnele od razumevanja. „Javio ti se lopov?“ „Da“, odgovorio je. „A vreme u koje je stigla poruka govori mi da je lopov znao da ste ti i gospođica Donkaster preživeli eksploziju u Hotorn holu. Stigla je nakon što ste se vratili u London nepovređeni. Izgleda da je špijun sad krajnje nestrpljiv da obavi razmenu.“ Kornelijus je zamahao drškom lule. „Hajde, pogledajte sami. Voleo bih da čujem vaše mišljenje. Cena za vraćanje sveske je vrlo zanimljiva.“ Amiti je skočila i požurila prema stolu. Benedikt joj se u dva duga koraka pridružio. Pročitao je poruku glasno, a glas mu je sa svakom reći postajao sve mrzovoljniji.

Razmena će se obaviti sutra uveče na balu kod Oteršovih. Gospođica Donkaster doneće Ružinu ogrlicu kao nadoknadu za svesku. Nosiće crni ogrtač s kapuljačom i crvenu masku. Stupićemo u vezu s njom na balu i dobiće poslednja uputstva za razmenu. „Đubre!“, procedio je Benedikt. „Sad više nema sumnje. Ovo je poslala Leona.“ „Sklon sam da se složim“, rekao je Kornelijus. „Ne mogu da zamislim da bi bilo ko drugi zahtevao tu određenu ogrlicu kao nadoknadu za svesku.“ Amiti ga je pogledala zbunjeno. „Ali ovo nema smisla. Sigurno shvata da je zahtevanje te porodične ogrlice Stenbridžovih veoma opasan poduhvat. To bi

208 Amanda Kvik

joj navuklo sumnju na vrat. Previše ljudi zna da je bila uvređena kad je Benedikt nije zaprosio.“ „Mislim da je ledi Penherst dopustila da joj želja za osvetom nadvlada razum“, rekao je Kornelijus. „Pitam se jesu li Rusi počeli da shvataju da je njihova špijunka dopustila svojoj ličnoj želji za osvetom da joj pomuti razum“, dobacio je Benedikt. Amiti je rukom zagladila pismo. „Šarlot Vorik nam je rekla da je gospođa Daning tvrdila da ima dokaze o duševnoj nestabilnosti Verdžilove sestre. Možda ju je naša istraga potpuno izbacila iz ravnoteže.“ Benedikt je krenuo da hoda po radnoj sobi. „Tako izgleda.“ Amiti je pogledala u Kornelijusa. „Gde je maska?“ Kornelijus je lulom pokazao na kutiju na radnom stolu. „Tamo unutra.“ Amiti je podigla poklopac i spustila ga na stranu. Proučavala je predivnu masku. Bila je otmena i raskošno ukrašena perjem i malim staklenim perlicama koje su privlačile svetio. Bila je napravljena tako da sakrije gornji deo lica. I bila je jarkocrvena. „Nije naročito prefinjena, zar ne?“, pitala je Amiti. „Želi da idem kao Grimizna dama.“ Benedikt je zastao i smrknuto pogledao masku. „Nećeš ići na taj prokleti bal.“ Amiti je primetila da Kornelijus nije ni pokušao da se umeša. Umesto toga, čekao je da vidi šta će ona reći. „Naravno da idem“, pobunila se. „Leona će znati ako pokušaš da povedeš drugu ženu umesto mene. A ni ja ti ne bih dozvolila da vodiš drugu ženu.“ „Ako želi razmenu, može prokleto da je obavi pod našim uslovima“, izjavio je Benedikt. Kornelijus se malo nakašljao. „Moramo da razotkrijemo ledi Penherst. Doslovno, izgleda.“ „Tvoj stric je u pravu“, rekla je. „Moramo da je uhvatimo. Ovo nam je najbolja prilika da je izložimo kao špijuna.“ Kornelijus je zagunđao. „Gospođa Donkaster je u pravu što se tiče strategije. Kao što sam pomenuo, u ovakvim okolnostima otkupa, trenutak razmene je vreme kad je lopov najranjiviji.“ 209 Zavet ljubavi

„Ogrlica je verovatno prilično vredna i ima veliki značaj za tvoju porodicu, Benedikte“, počela je. „Ali ako budemo pažljivi, sačuvaćemo je.“ „Baš me briga za ogrlicu.“ Namrštio se. „Ta maska je uvreda za tebe.“ „Samo ako ja tako odlučim“, odgovorila je. „Ja je radije doživljavam kao deo kostima koji ču nositi u predstavi. Zaista, gospodine, nema potrebe za uzrujavanjem i strahom. Šta može poći po zlu usred prepune balske dvorane?“ „Nemoj sad da nabrajam“, odgovorio je. „Benedikte, svakako uviđaš da nam je ovo najbolja prilika, ne samo da uhvatimo ledi Penherst, već i da otkrijemo gde joj se krije brat. Ako nas iko može odvesti do Verdžila Vorika, onda je to najverovatnije njegova sestra.“ Benedikt je izgledao sumorno. „Treba nam plan“, konačno je izgovorio. Amiti se nasmešila. „Pa onda smisli nešto.“ Kornelijus se podrugljivo nasmejao. „U pravu je, Bene. Ti imaš dara za planiranje raznoraznih neprilika.“

210 Amanda Kvik

Trideset sedmo poglavlje

Velika balska dvorana u vili Oteršovih bila je bledo osvetljena fenjerima u boji koji su bacali zavodljive senke preko gomile elegantno kostimiranih gostiju. Pod drugim okolnostima, razmišljala je Amiti, prizor bi bio predivno romantičan. Prvi put otkako je upoznala Benedikta plesala je sa njim - uz valcer, ni manje ni više, uz najromantičniju muziku na svetu. Mada, Benedikt nije baš cenio romantiku trenutka. Plesao je kao što je i sve radio - sa izvrsnom i delotvornom sposobnošću. Ali koraci su mu bili tačni kao sat, što je značilo da mu je pažnja bila usmerena na nešto drugo. Gotovo je čula metronom u njegovom mozgu, koji je odbrojavao korake. Pretraživao je gomilu očima koje su mračno svetlucale iza . obične crne maske. I on je nosio crnu masku, s kapuljačom povučenom unazad, da bolje osmotri prostoriju. I ona je spustila kapuljaču, tako da joj uokviri lice i pokaže jarkocr-venu masku. Bila je vrlo svesna težine Ružine ogrlice oko vrata. Bila joj je sakrivena ispod kapuljače. Benedikt je tvrdio kako je tu najbezbednija. Kad joj ju je zakopčao oko vrata, bacila je pogled u ogledalo i gotovo su je zaslepili blistavi rubini i dijamanti. Benedikt je poveo žustar okret dok je proveravao preostalu četvrtinu senkama prošarane balske dvorane. Nasmešila se. Vrteo ju je kao da je alatka, samo naprava koja mu je trebala da izvede pravilnu šemu plesa. „Ovde je mračno kao u pećini i svi nose maske“, primetio je. „Pa takvi su maskenbali“, podsetila ga je. „Verovala ili ne, svestan sam toga. Prokletstvo, skoro je ponoć! Ovde smo već više od pola sata. Kada će te pozvati?“ „Verovatno kad se najmanje nadamo. Opusti se, Benedikte. I mene uznemiravaš. Možda sam uznemirenija nego pre dolaska ovamo.“ „Izvini.“ Ponovo ju je savršeno zavrteo. „Samo, ništa mi se ovo ne sviđa.“ „Nikome se ne sviđa. Ali nemamo izbora.“ 211 Zavet ljubavi

„Ne podsećaj me.“ Muzika je dostigla dramatični krešendo i naglo je stala. Benedikt se zaustavio kao da je neko okrenuo nevidljivi prekidač. Bila je prinuđena da se tako brzo zaustavi daje slučajno naletela na drugog plesača. Nije prepoznala je li njena žrtva muškarac ili žena zato što je osoba na sebi imala dugi crni ogrtač s navučenom kapuljačom i masku preko celog lica. „Izvinite“, zaustila je. Plesač joj je gurnuo poruku u ruku. Pre nego što je shvatila šta se dogodilo, maskirana prilika nestala je u moru crnih ogrtača. Čvrsto je stegla papirić, trudeći se da proviri kroz gomilu. Uzalud. „Benedikte.“ Povukla ga je za ruku da mu privuče pažnju. „Šta je bilo?“ Nije ni pogledao u nju. Bio je prezauzet proučavanjem gomile. „Mislim da je ledi Penherst - ili neka druga osoba - upravo kontaktirala sa mnom. Dobila sam poruku.“ „Šta, dođavola?“ Zastao je i brzo se okrenuo da pregleda gomilu iza nje. „Opiši kostim.“ „Običan crni ogrtač s kapuljačom. Nosila je masku koja je prekrivala ćelo lice. Nisam ništa mogla da vidim. Osim...“ „Osim čega?“ „Kad razmislim, prilično sam sigurna da je osoba koja mi je gurnula poruku u ruku imala rukavice. Bele rukavice, verujem. I bila je otprilike iste visine kao Leona. Ali to sad nije važno. Treba da pronađemo mesto gde možemo da pročitamo poruku.“ Benedikt ju je proveo kroz gomilu i sporedna vrata. Amiti je podigla masku na čelo i zavukla ruku ispod ogrtača da dohvati lepezu. Visila joj je sa lančića, zajedno sa ljupkom večernjom torbom u kojoj se nalazio mali pribor za šivenje, kakav dame često nose na balove. Pribor je bio tako osmišljen da omogući hitne prepravke odšivenih poruba i podsukanja. Kad se osvrnula, videla je da se nalaze u hodniku osvetljenom gasnim lampama. Na kraju hodnika ugledala je sluge kako jure unaokolo. Srebrni tanjiri su zveckali. Neko je opsovao. Neko drugi je izvikivao naredbe. „Još šampanjca i još jedan poslužavnik kanapea s lososom u trpezariju!“ „Da vidim tu poruku“, rekao je Benedikt. 212 Amanda Kvik

Predala mu je, a zatim se nagnula oko njegovih širokih ramena da je glasno pročita dok ju je on proučavao:

Soba za dame. Pet minuta. Neću duže čekati. Brzo se uspravila. „Blagi bože, smesta moramo da pronađem sobu za dame. Nemamo vremena za gubljenje.“ „Nećeš ići nikuda bez mene.“ „Glupost! To je soba za dame, za ime božje! Tamo će biti i služavke, i ulaziće i izlaziće i druge gošće.“ Delovao je krajnje sumnjičavo. „Gde je ta soba za dame?“ „Ne znam. Pitaću slugu. Dođi, moramo da požurimo.“ Zgrabila ga je za ruku i odvukla ga hodnikom do prostorije prepune znojavih slugu. Prvi koga je ugledala delovao je zapanjeno. „Mogu li da vam pomognem, madam?“ „Soba za dame, molim vas“, upitala je. „Nije ovde“, odgovorio je. „Na suprotnoj je strani balske dvorane. Na vratima je služavka.“ „Hvala.“ Navukla je masku na oči. „Gubimo vreme“, rekla je. Povukla je Benedikta ponovo kroz hodnik u zamračenu dvoranu. Kratko je zastala da joj se oči naviknu na pomračinu. „Prokletstvo, ne vidim preko glava ljudi“, rekla je. „Ja ću te odvesti“, ponudio se. Kretao se kroz gužvu s neumoljivom prirodnom silom, vukući je za sobom. Kad su stigli do suprotnog kraja prostorije, stao je ispred zamračenog hodnika. Pojavila se služavka. Kratko im se naklonila. „Soba za dame, molim vas“, rekla je Amiti. „Otpratiću vas, madam.“ Služavka je krenula hodnikom. „Ovuda, molim vas.“

213 Zavet ljubavi

Amiti je ponovo podigla masku i navukla kapuljaču. Požurila je za služavkom. Benedikt ju je uhvatio za ruku. „Idem s tobom“, rekao je. Služavka je stala i brzo se okrenula. Oči su joj bile razrogačene. „O, ne, gospodine, žao mi je, gospodine, ali to je prostorija za dame! Ne možete tamo!“ „U pravu je“, pridružila se Amiti. „Sačekaj ovde. Sigurna sam da ovo neće dugo trajati.“ Pogledala je u služavku. „Koja vrata?“ „Sa desne strane na kraju hodnika, madam.“ Služavka je krenula dalje. Amiti je ostavila Benedikta da stoji u hodniku i požurila za njom. Žena joj je otvorila vrata i pomerila se u stranu. Zakoračila je u otmeno nameštenu dnevnu sobu. Vrata iza nje su se zatvorila. Upravo je zaključila da je sama i pitala se je li došla na pravo mesto sastanka kad su se vrata na drugom kraju prostorije otvorila. Ušla je prilika ogrnuta ogrtačem s kapuljačom, lica prekrivenog maskom. Imala je pištolj u ruci. „Dobro veče, Leona“, pozdravila ju je Amiti. Prilika u ogrtaču se ukočila. „Šta?“, opušteno je pitala Amiti. „Nisi shvatila da znamo ko je ukrao svesku?“ „Ne znaš o čemu pričaš.“ Leona je skinula kapuljaču i podigla masku. „Daj mi ogrlicu.“ „Pošto ova prostorija očigledno nije prostorija za dame, pretpostavljam da si potplatila služavku da me dovede ovamo?“ „Rekla sam joj da želim da te iznenadim.“ Stegla je pištolj. „Gde je ogrlica?“ „Nosim je, naravno.“ „Nećeš više. Moja je.“ „Gde je Fokskroftova sveska?“ „Misliš li da sam budala? Nisam je ponela sa sobom. Obavestiću te gde da je nađeš kad bezbedno odem iz zemlje.“

214 Amanda Kvik

„Naravno da hoćeš.“ Amiti se osmehnula. „Ti si lažov i lopov i sasvim sposobna da iskoristiš ubilačke sklonosti svog brata u sopstvenu korist. Jesi li povela Verdžila sa sobom u Hotorn hol da on obavi prljav posao s gospođom Daning? Ili si sve obavila sama?“ Leona je podigla obrve. „Znaš za moju vezu s Verdžilom? Zadivljena sam. Bila si vredna. Da, ja sam njegova davno izgubljena sestra. Dragi tatica me je bacio u sirotište nakon što mi je majka - njegova ljubavnica - umrla na porođaju. Gospođa Daning je ubrzo zatim otkrila da je to zgodno za ucenu, ali bila je zadovoljna malim uplatama. Tatici je valjda bilo lakše da joj plaća nego da je se otarasi i izazove skandal koji je mogao da izbije kad bi bio umešan u istragu o ubistvu.“ „Kad si otkrila istinu o tvom ocu?“ „Kad sam napunila šesnaest. Daningova je većinu devojaka slala iz doma čim bi dovoljno stasale da budu guvernante. Osim mene. Ponudila mi je da radim kao učiteljica u sirotištu. Odbila sam. Znala sam da mogu postići više u svetu. Ali njena ponuda me je zainteresovala. Pregledala sam dosijee i otkrila ucenu. Zamisli kako sam bila oduševljena kad sam saznala da imam polubrata. Prisilila sam gospođu Daning da me uzme za partnerku u iznuđivanju. Prvo sam je naterala da digne cenu, naravno. Nije naplaćivala tatici ni blizu dovoljno za svoje ćutanje.“ „Kad si shvatila da ti je polubrat ubica?“ „Tek na njegovom venčanju. Pre toga smo postali veoma bliski, iako njegova majka toga nije bila svesna. Znala sam za njegove razne hobije. Recimo samo da nisam nimalo bila iznenađena kad mu je nevesta doživela smrtnu i prilično krvavu nesreću na medenom mesecu. Do tada sam već, naravno, otpočela svoju karijeru špijunke. Palo mi je na pamet da bi Verdžil mogao biti koristan jednog dana. Nevolja je u tome da ga je - kao i metak ili strelu - teško kontrolisati kad ga jednom ispališ.“ „I tvoj prvi muž je sasvim prigodno preminuo, rekli su mi.“ Nasmejala se. „Dragi Rodžer patio je od veoma teškog slučaja stomačnog poremećaja.“ „Izazvanog redovnim dozama arsenika.“ „Naslednički prah, tako ga Francuzi zovu. Takođe je omiljen među ženama koje žele da postanu udovice.“

215 Zavet ljubavi

„Kad si otkrila da ti prvi muž nije ostavio onoliko novca koliko si očekivala...“ „Ni blizu koliko sam zaradila!“ Obrazi su joj se upalili od iznenadnog gneva. „Znaš li kako je to biti udata za čoveka koji bi mogao otac da ti bude? Pravi pakao!“ „Zato si ga se otarasila i namerila se da zavedeš Benedikta. Ali ni to ti nije uspelo, zar ne? Izgleda da si imala mnogo više uspeha kod starije gospode.“ Divlja srdžba zasijala je u Leoninim očima. „Benedikt je kriv što sam morala da se udam za tu staru budalu Penhersta. Pokazalo se da je jeftino kopile. Zapravo je promenio oporuku nedugo nakon što smo se venčali. Kad umre, meni neće ostati ništa - samo delić njegovog imanja.“ „Aha, zato je još živ. Pitam se da li je baš tolika budala.“ „Ružina ogrlica trebalo je da bude moja“, izjavila je stegnutog glasa. „I biće moja. Dosad je trebalo da budeš mrtva. Trebalo je da Verdžil od tebe napravi svoju nevestu.“ „Zašto si rizikovala da upotrebiš svog neuračunljivog brata da me ubije?“ Leona se nasmešila. „Zato što sam znala da bi se Benedikt osećao odgovornim za tvoju smrt. Na kraju krajeva, da se nije tračalo o vama, Mladoženja te nikad ne bi odabrao za žrtvu. Želela sam da Benedikt plati cenu za pakleni brak u koji me je gurnuo.“ „A šta će ti ogrlica? Sigurno si zaradila lepu svotu radeći za Ruse.“ „Ni blizu koliko mi treba da živim onako kako zaslužujem. Ali Ružina ogrlica će to sve promeniti.“ „Kuda ćeš otići?“ „Ko zna?“ Slegla je ramenima. „Možda ću se poslužiti nekim od tvojih članaka iz Letećeg obaveštajca. Šta si ono napisala? Na američkom Zapadu

nema prošlosti, samo budućnosti. Čovek može ponovo da se rodi.“ „Ne verujem da će ti to uspeti, Leona.“ „Hoće. Daj mi prokletu ogrlicu.“ „Ili ćeš me ubiti? Ne budi blesava. Benedikt je napolju u hodniku. Čuće pucanj i smesta će ući.“ „Ali biće prekasno da te spase.“ 216 Amanda Kvik

„U redu.“ Amiti je polako pomerila ruku da otkopča dugačak i široki ogrtač. Spustila je nabore ogrtača oko vrata i pokazala prekrasnu ogrlicu. Leona je razrogačila oči. „Još je čarobnija nego što sam zamišljala.“ Amiti je polako podigla ruke da je otkopča. Vrata iza nje su se otvorila. Ušao je Benedikt. Logan i Kornelijus, obučeni u crne ogrtače, kao i mnogi drugi na balu, bili su odmah iza njega. „Mislim da smo čuli dovoljno, inspektore, šta kažete?“, pitao je Benedikt. „Jesmo“, potvrdio je Logan. „Uz svedočenje vas i gospođice Donkaster neće nam biti teško da ledi Penherst pošaljemo u zatvor.“ „Ne!“ Strah i srdžba zasijali su u Leoninim očima. Krenula je ka vratima iza nje. „Ako me uhapsite, nikad nećete dobiti Fokskroftovu svesku.“ „Zapravo, ta sveska uopšte nije važna“, ubacio se Kornelijus. „Večeras sam samo tražio ruskog agenta. A to ste vi, draga moja.“ „Gotovo je, Leona“, rekla je Amiti. „Spusti pištolj.“ „Ne, ne prilazite mi“, prošaputala je. Uperila je pištolj u Amiti. „Ne prilazite ili ću je ubiti, kunem se. Zaslužuje da umre. Za sve je ona kriva.“ Niko se nije pomerio. Leona je bila kod vrata. Otvorila ih je slobodnom rukom i ukazao se polumračan hodnik. U trenu se okrenula i pobegla, dok su se nabori ogrtača vijorili za njom. Koraci su joj odzvanjali hodnikom, a onda su utihnuli. Amiti je pogledala u Benedikta. „Siguran si da će ovaj plan uspeti?“, pitala je. „To je bilo najbolje što sam mogao u trenutku“, odgovorio je. „Znali smo da verovatno neće predati svesku u zamenu za ogrlicu. Ali sada, pošto nije dobila nakit, jedino vredno što ima jeste ta sveska. Pokušaće da je zadrži i proda Rusima.“ „Pobeći će na ulicu i pozvati kočiju“, dodao je Logan. „Napolju ih ima tri. Moći će da bira. Moji ljudi voze sve tri. Dobili su uputstva da ne prihvataju vožnju osim ako mušterija nije samo jedna žena.“ 217 Zavet ljubavi

„Leona je pametna“, upozorila ih je Amiti. „Da“, složio se Kornelijus, „ali sad je veoma očajna. Ubeđen sam da će uzeti svesku i odvesti nas do ruske veze. Kao što je Benedikt rekao, ko god to bio, Leoni je sad jedina nada.“ Pucanj prigušene grmljavine odjeknuo je u daljini. U trenu su se svi ukočili. Kornelijus se namrštio. „Čudno. Nije bilo nikakve naznake da će kiša.“ „Pucanj!“ rekao je Logan. „Balska dvorana, čini mi se“, rekao je Benedikt. U daljini je vrisnula neka žena. Obojica su istrčali u hodnik prema balskoj dvorani. Kornelijus je pošao za njima. Amiti se borila s dugačkim ogrtačem i suknjama haljine. Osim toga, užasno se plašila da će izgubiti Ružinu ogrlicu, pa je zavukla ruku ispod kostima. Zbog toga je trčala vrlo nespretno. Sustigla je trojicu muškaraca na rubu zamračene balske dvorane. Muzika se naglo i raštimovano zaustavila. Plesači su se zbunjeno kretali unaokolo. Zemljotres uzvika - zaprepašćenost, užas i zbunjenost - odjekivali su kroz gomilu. „Policija!“, povikao je Logan glasom koji je odlučno odjeknuo. „Pomerite se u stranu!“ Niko se nije usprotivio. Gomila se razmakla i ugledali su telo na podu. Ogrtač se rastvorio i videle su se suknje i podsuknje. Logan i Benedikt čučnuli su pored prilike. Kornelijus se nagnuo nad njima i gledao dok je Logan skidao žrtvinu masku. Zaprepašćenost je odjekivala prostorijom. Amiti je čula šaputanje. „To je ledi Penherst!“ „Ubila se nasred balske dvorane! Neverovatno!“ Amiti se zaustavila na rubu prizora. Mnogi su se već krišom udaljavali, uputivši se prema ulaznim vratima i svojim kočijama. Benedikt, Logan i Kornelijus nisu obraćali pažnju na mumlanje gomile, niti na posmatrače koji su se razilazili. Na brzinu su pregledali leš.

218 Amanda Kvik

Spremala se da priđe bliže, kad je uhvatila ustajali miris cigareta s egzotičnim začinima. Osetila je kako je nešto oštro pritiska sa zadnje strane vrata. „Imam tvoju sestru“, rekao joj je Verdžil Vorik u uho. „Ako vikneš ili potrčiš, nestaću u gomili. Niko me neće videti. Pobeći ću, a tvoja sestra će umreti. Baci tu svoju odvratnu lepezu. Odmah, ili odlazim odavde i tvoja lepa Peni će umreti.“ Posegnula je ispod ogrtača i otkačila lepezu s lančića. U sobi je vladala takva pometnja da niko nije čuo kad je lepeza pala na pod.

219 Zavet ljubavi

Trideset osmo poglavlje

„Uhvatio je i Amiti i Peni!“, rekao je Benedikt. Nije skidao pogled s lepeze koja je ležala na Peninom radnom stolu. „Gad je bio u gomili večeras! Oteo ju je dok sam bio samo nekoliko metara dalje!“ „Nisi ti kriv“, rekao je Logan. „Očigledno je iskoristio Peni da bi prisilio Amiti da mirno izađe iz dvorane. Samo to ima smisla, jedini razlog zašto ih je obe oteo. Verovatno je zaplašio Amiti tako što joj je rekao da će joj ubiti sestru ako ne pođe s njim.“ „Mislila sam da je novi policajac“, prošaputala je gospođa Hjuston. Ljuljala se napred-nazad na stolici i brisala oči keceljom. „Ne mogu da verujem da sam mu ponudila čaj i svež mafin.“ „Savladao vas je, gospođo Hjuston“, rekao je Kornelijus. „Upotrebio je hloroform na vama, a vrlo verovatno i na gospođi Marsden.“ Stigli su u Ekstonsku ulicu i zatekli pozornika Viginsa onesvešćenog u parku, a gospođu Hjuston ispruženu na kuhinjskom podu. Kuća je bila u mraku. Peni je nestala. Srdžba i strah pokrenuli su ledeni kovitlac osećanja u Benediktu. Mogao je samo da priguši te otrovne osećaje kako bi mogao da misli. Kad mu se pogled susreo s Loganovim preko puta radne sobe, shvatio je da se i drugi muškarac s mukom obuzdava. Obojica su bili svesni da im je sad jedina nada bila da ostanu dovoljno pribrani i razmisle o okolnostima. Na ulaznim vratima začuo se zvekir. Gospođa Hjuston skočila je i požurila da otvori. Benedikt je čuo glasove u predvorju. Trenutak kasnije, pojavio se Deklan Garavej. Izgledao je kao da su ga upravo izvukli iz kreveta i dali mu samo nekoliko minuta da se obuče - što je u stvari i bio slučaj, pomislio je Benedikt. On se dosetio da pošalju po Garaveja, ali Logan i Kornelijus su pozdravili tu zamisao. Trebali su im svi saveti koje su mogli dobiti.

220 Amanda Kvik

„Šta je bilo?“, pitao je Deklan. Stezao je šešir i zurio u grupicu u radnoj sobi. „Pozornik je rekao da je gospođu Marsden i gospođicu Donkaster otelo ono čudovište koje nazivaju Mladoženjom.“ „Gad se zove Verdžil Vorik i obe ih je uhvatio“, objasnio je Benedikt. „Moramo da ih pronađemo do jutra. Jedina nada nam je da pronađemo studio gde fotografiše svoje žrtve.“ „Pomoči ću vam koliko god mogu, naravno“, izjavio je Deklan. „Ali ne znam kako.“ „Sad znamo mnogo više o tom đubretu nego prošli put.“ Logan je zamahnuo rukom da pokaže na male sveske na stolu. „Stenbridž i ja smo vam sve složili da pregledate zajedno sa nama. Ako u ovome što smo pronašli postoji neki trag, moramo ga otkriti, i to brzo.“ Deklan je duboko udahnuo i približio se stolu. Pogledao je beleške. „Dobro, recite šta ste saznali o njemu u poslednjih nekoliko dana“, zatražio je.

Nešto kasnije Deklan je spustio beleške koje je pravio dok su ga Benedikt i Logan obaveštavali o novim saznanjima. „Mislim“, rekao je, „da je Verdžilu Voriku od svega najvažnija kontrola. Perfekcionista je kad se radi o fotografiji. Treba vremena da se portret napravi kako treba. Trebaće mu siguran studio, gde će mu biti osigurana privatnost. Odvešće žrtve na mesto gde je siguran da ga neće otkriti.“ Kornelijus je utonuo u dubine fotelje za čitanje. „To ima smisla. Ali neće rizikovati da ih odvede u sopstvenu kuću, ili majčinu. Svestan je da znamo za oba ta mesta.“ Benedikt je pogledao u beleške raširene na stolu. Osetio je veliku sigurnost u sebi. „Postoji samo jedan način da Verdžil Vorik bude relativno siguran da neće biti otkriven“, rekao je.

221 Zavet ljubavi

Trideset deveto poglavlje

Šarlot Vorik sedela je kruto uspravljena na stolici za radnim stolom. Bila je u krevetu kad su joj na vrata došli Benedikt i Logan. Odgovorila je da će ih primiti ujutru. Kad je Benedikt obavestio batlera da se poseta tiče njenog sina, ogrnula je kućnu haljinu i papuče i sišla da se sretne s njima. Njih troje sad su bili u biblioteci. „Rekli ste da je ovo u vezi s mojim Verdžilom.“ Stezala je drvene rukohvate stolice kao u nadi da će se tako odupreti oluji koja je nailazila. Zurila je u Benedikta i Logana. „Ispričala sam vam sve što sam znala. Šta još želite od mene?“ „Vaš sin je večeras oteo dve žene“, obavestio ju je Logan. „Dragi bože, ne opet!“ Lice joj se iskrivilo od bola. „Obe će ih ubiti pre svitanja ako ga ne sprečimo“, dodao je Benedikt. Prestala je očajnički da stiska stolicu i zagnjurila lice u šake. „Ne mogu da verujem da se ovo opet dešava.“ Benedikt je spustio obe ruke na radni sto i nagnuo se prema njoj. „Pogledajte me, gospođo Vorik. Znate kakav vam je sin. Sve vreme ste znali i s time ćete morati da živite do kraja života. Sve što želimo večeras od vas jeste adresa.“ Podigla je glavu, očiju vlažnih od suza. „Verdžilova adresa? Ali znate je.“ „Ne njegove kuće“, odvratio je Logan, „njegovog studija - tamo odvodi svoje žrtve da ih fotografiše pre nego što ih ubije.“ Delovala je zbunjeno. „Ne znam šta da vam kažem. Ako nije kod kuće, ne bih znala gde je.“ „Imamo razloga da verujemo da će za svoje gubilište izabrati mesto koje smatra bezbednim“, rekao je Benedikt. Primetio je drhtaj koji ju je pretresao kad je upotrebio reč gubilište, ali nije se obazirao. „Znamo da žrtvama 222 Amanda Kvik

posvećuje mnogo vremena. Perfekcionista je kad je reč o fotografiji. To znači da mu je neophodna privatnost.“ „Zaključili smo da može biti siguran da ga niko neće otkriti niti uznemiravati samo ako studio namesti u zgradi koju poseduje ili kontroliše“, rekao je Logan. Benedikt je primetio da je počela da shvata. „Kad smo gospođica Donkaster i ja došli da vas pitamo za sina, spomenuli ste da vi vodite računa o njegovom životu, uključujući i njegove finansije. Inspektor Logan i ja smo se zaustavili kod Verdžilove kuće pre nego što smo došli ovamo. Tamo nema nikakvih finansijskih beležaka. Vi brinete o njegovim računima, je li tako?“ „Da“, prošaputala je. „Ali ne razumem kako vam taj podatak može pomoći da ga nađete.“ „Poseduje li još neku kuću ovde u Londonu?“, pitao je Logan. Gospođa Vorik je nekoliko puta zatreptala. „Zapravo, da. Moj muž mu je ostavio nekoliko kuća, one mu donose prihod. Većinu smo izdali trgovcima i zanatlijama koji žive u prostorijama iznad radnji.“ „Da li postoji neka koja nije izdata?“, navaljivao je Benedikt. Oklevala je. „Ima jednu staru kuću blizu pristaništa, koja stoji prazna već gotovo dve godine. Poslovni savetnik mi je više puta rekao da treba ili da je izdamo ili prodamo.“ „Zašto nema podstanara?“, pitao je Benedikt. Čvrsto je zatvorila oči. Kad ih je ponovo otvorila, u njima je bilo samo pomirenosti sa sudbinom i majčinski bol. „Verdžil mi je rekao da ima neke planove za tu kuću“, odgovorila je. „Zahtevao je da ostane prazna dok ne bude spreman da je renovira. Rekao mi je da radi s arhitektom. Bilo mi je drago što konačno pokazuje zanimanje za finansijska pitanja. Ali kad sam ga pitala kako projekat napreduje, rekao je da se predomislio u vezi s prvobitnim dizajnom i otpustio arhitektu. Ubrzo nakon toga doživeo je prvi nervni slom i bila sam prinuđena da ga pošaljem u Kresvel.“ „Jeste li ikad bili u kući koju je navodno nameravao da renovira?“, pitao je Benedikt. 223 Zavet ljubavi

„Ne.“ Odmahnula je glavom. „Nije bilo razloga da idem tamo. Dok se Verdžil lečio u ustanovi, moj savetnik je vodio računa da neko ne provalio u nju ili pokuša da se useli.“ „Šta vam je savetnik rekao za kuću?“, pitao je Logan. „Veoma malo“, odgovorila je. „Samo je pomenuo da su prozori zatvoreni daskama i da su brave i na ulaznim i zadnjim vratima veoma savremene. Bio je zadovoljan kako je kuća obezbeđena.“

224 Amanda Kvik

Četrdeseto poglavlje

Fotografski studio je veoma ličio na sve druge studije koje je Amiti videla osim velikog ukrašenog gvozdenog kaveza u uglu. Peni je ležala sklupčana na podu kaveza. Bila je obučena u običnu kućnu haljinu i meke cipele koje je nosila ranije te večeri. Teturajući se, uspravila se kad je Amiti ušla u prostoriju s Verdžilom Vorikom. „Amiti, draga moja sestro.” Oči su joj bile ukočene od užasa i neverice. „Tako sam se plašila ovoga. Rekao je da ćeš doći s njim dobrovoljno čim čuješ da me je oteo.“ Amiti je pogledala oko sebe. Na tronošcu u sredini nalazio se veliki i skupi foto-aparat. Sočivo mu je bilo upereno na elegantnu stolicu od belog satena. Mala vaza s belim ljiljanima stajala je na obližnjem stolu. U uglu se nalazio pokretni paravan postavljen kao zaklon za presvlačenje. Paneli su bili oslikani prelepim cvetnim ukrasima. „A šta sam drugo mogla?” brzo je odgovorila Amiti. „Ne brini, obe ćemo uskoro otići. Vorik je potpuno neuračunljiv. Po definiciji, to znači da ne može razumno da razmišlja. Međutim, Benedikt i inspektor Logan su izuzetno sposobni za razumno razmišljanje. Uskoro će nas pronaći.” „Začepi, kurvo lažljiva!”, prosiktao je. „Ili ću ti ubiti sestru na tvoje oči.” Otišao je do kaveza i uperio pištolj u Peni. Amiti ga je pogledala i nije ništa rekla. Hladno joj se osmehnuo. Iz nekog razloga, kod Verdžila Vorika najgore je bilo to što je izgledao tako normalno. Nije bilo ničeg posebnog u njegovoj uredno očešljanoj svetlosmeđoj kosi, mršavom licu i vitkoj građi. Bilo bi tako lako proći pored njega na ulici i uopšte ga ne primetiti. Ali tako je sa svim pravim čudovištima na svetu, pomislila je Amiti. Bili su tako opasni zato što su mogli da se sakriju svima ispred nosa.

225 Zavet ljubavi

„Odlično“, rekao je Verdžil. „Izgleda da si shvatila da večeras nemaš kontrolu.“ Pokazao je na paravan za presvlačenje. „Vreme je da se presvučeš u venčanicu za slikanje.“ Amiti je pogledala u vezane zglobove. „Kako da skinem jednu haljinu i obučem drugu vezanih ruku?“ Namrštio se. Shvatila je da ovu sitnicu nije predvideo. „Kako su se druge neveste presvlačile?“ pitala je predusretljivo. „Naterao sam ih da se presvuku u kavezu“, odgovorio je. Izgledao je uzrujano. U zastrašujućem trenutku Amiti je shvatila da bi mogao ubiti Peni da reši ovu poteškoću. „Unutra ima mesta za nas obe“, brzo je dodala. Doneo je odluku. „Dobro. Haljina koju ćeš nositi za portret je tamo iza paravana. Donesi je.“ Otišla je iz paravana i uzela belu haljinu od satena i čipke sa vešalice. Zadrhtala je kad je prepoznala gornji deo. Bila je to ista haljina koju su nosile žrtve na fotografijama. „Prelepa je“, rekla je. „Samo najbolje za čistu i čednu nevestu“, izjavio je. „Naravno, ti nisi baš čista i čedna, zar ne? Ne, uprljana si. Stenbridž to možda ne shvata, ali činim mu uslugu. Kad se osvesti, zahvaliće mi. Na kraju krajeva, jednom kurva, uvek kurva. Odnesi haljinu u kavez. Požuri!“ Haljina je bila veoma teška. Krojačka je upotrebila veliku količinu tkanine u suknjama. Na krutoj bluzi bilo je toliko mnogo perlica da je Amiti pretpostavljala da samo ona teži nekoliko kilograma. Verdžil je mahnuo Peni da se skloni s puta. Kad je poslušala, izvadio je ključ iz džepa kaputa i otključao vrata. Amiti je unela venčanicu. Zalupio je vrata i zaključao ih. Prišao je radnom stolu, uzeo nož i vratio se do kaveza. „Provuci ruke kroz rešetke“, naredio je. Amiti je učinila kao što joj je naredio. Presekao joj je konopce na zglobovima. Osetila je olakšanje. Ona i Peni nisu bile slobodne, ali su barem na trenutak obe bile odvezane. 226 Amanda Kvik

Verdžil je prešao preko prostorije, podigao paravan i preneo ga ispred kaveza. Amiti je pogledala Peni, podignutih obrva. „Gospodin Vorik očigledno ima poštovanja za damsku skromnost“, hladno je rekla Peni. Na drugoj strani paravana, Verdžil se grleno nasmejao. „Znate kako kažu, loša je sreća videti nevestu u venčanici pre venčanja“, izgovorio je lako. Ali ima tu još nečega, shvatila je Amiti. „Ne voliš da gledaš gole žene, je li?“, pitala je. Zagunđao je s druge strane paravana. „Žene kao vi su nečiste. Prljave! Ukaljane! Venčanice sakrivaju istinu o njima sve dok prevarom ne uvuku mladoženju u brak.“ Peni je pomogla Amiti da skine ogrtač i jednostavnu haljinu koju je nosila ispod. Obe su se pomerale onoliko sporo koliko su se usuđivale. Pokušavale su da kupe vreme. Amiti je dodirnula Ružinu ogrlicu koju je još nosila oko vrata kao da je amajlija. Benedikt i Logan ih sad sigurno već traže. „Jesi li zato ubio i svoju nevestu?“ pitala je Peni, svim silama se trudeći da zvuči kao da vodi učtivi salonski razgovor. „Zato što te je prevarila?“ Na drugoj strani paravana zavladala je kratka tišina. „Kako si to saznala?“, pitao je zapanjeno. „Ovo je venčanica tvoje žene, zar ne?“, pitala je Amiti. „Koliko ti je trebalo da shvatiš da nije bila devica kao što si očekivao?“ „Verovao sam da je uzor svim ženama“, rekao je. „Ali usudila se da mi dođe trudna, sa detetom drugog muškarca. Pokušala je da me prevari i neko vreme sam čak verovao u njene laži. Ali kad je pobacila tri nedelje posle venčanja, saznao sam istinu.“ Amiti je zakoračila u teške bele satenske suknje i povukla bluzu. Primetila je da je venčanica prilično široka u struku. Madam Diboa se baš potrudila da sakrije tu nezgodu. „Da budemo pošteni, i ti si lagao nju, zar ne?“, pitala je. „O čemu to pričaš?“, prasnuo je.

227 Zavet ljubavi

„Pretpostavljam da si zaboravio da joj pomeneš crtu neuračunljivosti u svojoj porodičnoj lozi“, nehajno je dobacila Peni. „Loza Vorikovih je neukaljana!“, zarežao je. Odgurnuo je paravan u stranu baš kad je Peni počela da zakopčava gornji deo haljine. Lice mu je bilo crveno od gneva. „Kako se usuđuješ da govorite o neuračunljivosti u mojoj porodici!“ „Večeras sam vodila zanimljiv razgovor sa tvojom sestrom pre nego što si je ubio“, rekla je Amiti. „Iz čiste radoznalosti, mogu li da pitam zašto si je ubio nasred balske dvorane?“ „Misliš da sam je ja ubio?“ pitao je. Prvo je delovao iznenađeno, a onda mu je postalo smešno. „Glupa ženo! Stavi veo! Vreme je za poziranje.“ Peni je uzela veo. Oči su joj bile ispunjene stravom. Amiti se okrenula prema njoj, delimično zaklanjajući Verdžilu pogled. Gurnula je malu večernju torbu koju je nosila na maskenbal u Peninu ruku. Peni ju je uhvatila. Oči su joj zasijale od razumevanja. Amiti je znala da se upravo setila malog pribora za šivenje. „Zbogom, sestro“, izgovorila je Amiti uz žalosni jauk. „Ubiće me čim me bude slikao, a onda će ubiti i tebe. Potpuno je lud, razumeš.“ Peni je žurno otvorila lepu večernju torbicu i izvadila makazice. „Dosta!“, zaurlao je Verdžil. „Nećete više pominjati neuračunljivost.“ „Spremi se!“ Okrenuta leđima Verdžilu, Amiti je nemo oblikovala reći onako kako su ona i Peni radile dok su kao devojčice razmenjivale tihe poruke preko stola za večerom, da roditelji ne primete. Peni je sakrila makaze u nabore sukanja. Amiti se pripremila. Sve do tog trenutka pazila je da se kreće polako i ne pravi pokrete koji bi ga uznemirili. Mogla je samo da se moli da on neće očekivati iznenadne energične ispade od nje. „Izbaci ruke kroz rešetke“, naredio je. Amiti se okrenula i pružila ruke. Morao je da odloži pištolj dok ju je po drugi put vezivao. „Odmaknite se!“, naredio je. Brzo je opet dohvatio pištolj. Poslušale su ga.

228 Amanda Kvik

Gurnuo je ključ u katanac. Otključao ga je tek iz drugog pokušaja jer ga je uhvatilo grozničavo uzbuđenje. Kad je brava konačno popustila, otvorio je teška vrata. U tom kratkom trenutku bio je prinuđen da žonglira između vrata, brave i pištolja. Amiti je oštro i prodorno vrisnula i bacila se na vrata. Kad se svom težinom bacila na gvozdene rešetke, uhvatila ga je nespremnog. Zateturao se unazad nekoliko koraka. „Lažljiva kurvo!“, vrisnuo je. „Lažljiva, prevarantska droljo! Pokazaću ti gde ti je mesto!“ Zgrabio je vrata u nameri da ih zatvori, ali Peni mu je zarila makazice u ruku poput kandži. Oštri vrhovi su mu se žarili u meso. Zaurlao je. Krv je potekla. Odmah je pustio gvozdene rešetke i zateturao unazad, van domašaja. Amiti je iskoristila priliku da se ponovo zaleti na vrata. Širom su se otvorila. Peni je prva izletela. Amiti odmah za njom. Verdžil se ponovo uspravio i usmerio pažnju na Amiti. Podigao je pištolj i naciljao je. Dohvatila je jedino oružje koje je imala pri ruci - dugi venčani veo s ukrasnom krunom - i bacila ga na njega. Metri prozirne čipke pali su mu preko lica i grudi. Razjaren, a očigledno i uplašen, obema rukama je zgrabio zatalasani veo. Prasak pištolja je bio zaglušujući. Amiti nije znala da li je povukao okidač slučajno ili namerno. Jedino je bilo važno to što su tog trenutka i ona i Peni ostale na nogama. Nijedna nije bila pogođena. Peni je zgrabila najbliži težak predmet - lekarsku torbu - i zavitlila ju je na Verdžila. Udarila ga je u gornji deo ramena. Nije ga mnogo povredila, ali se opet zateturao. Očigledno ju je ranije otkopčao, zato što se sadržaj prosuo. Staklene bočice pune lekova, zavoji, stetoskop i brojni sjajni instrumenti rasuli su se po podu. Verdžil je viknuo i zamahnuo pištoljem prema Peni. Amiti ga je uhvatila za ruku u kojoj je držao pištolj i povukla ga iz sve snage. Drugi metak zario se u drvene podne daske. Uspeo je da se oslobodi njenog stiska, ali Peni ga je napala otpozadi, sa skalpelom u ruci. Mahnito je zamahnula ka zadnjem delu vrata, promašila i pogodila ga u rame. 229 Zavet ljubavi

Vrisnuo je od bola i okrenuo se. Još je imao pištolj. Pokušao je da nanišani u nju. Amiti je podigla teške suknje venčanice i svom snagom ga šutnula otpozadi u desno koleno. Ponovo je vrisnuo, izgubio ravnotežu i pao na kolena. Ovog puta je ispustio pištolj, koji je pao na pod. Amiti ga je nogom odgurnula van domašaja. Peni je zgrabila veliki foto-aparat sa tronošca. Amiti je shvatila da namerava da udari Verdžila u glavu. Odjeknuo je pucanj pištolja. Nije Verdžilov, shvatila je Amiti. Zvuk je bio prigušen. Vrata studija su se uz prasak otvorila. Benedikt i Logan provalili su u prostoriju. Amiti sinu da je Benedikt pucao u bravu na vratima. Učinilo joj se na tren da se sve u prostoriji, osim Benedikta i Logana, zaledilo. Ali njih dvojica se nisu zaustavila. Jedina namera bila im je da unište svoj plen. A plen je bio Verdžil Vorik. On se trgao iz kratke opijenosti i podigao se na noge. Amiti nije ni pokušavala da ga zaustavi. Nije ni Peni. Obe su znale da ni slučajno neće pobeći besu dvojice muškaraca koji su stajali između njega i vrata. Verdžil je sigurno video led u Benediktovim i Loganovim očima. Ukopao se u mestu, sav van sebe. „Ne!“, zaurlao je. „Nisam ništa uradio! One su kurve! Pokušavaju da me ubiju!“ „Prestani!“, rekao je Logan. „Hapsim te pod optužbom za ubistvo!“ „Ne!“, vrištao je. „Ja sam Verdžil Vorik! Ne možete mi ništa!“ Okrenuo se i pružio ruku da uhvati Amiti. Shvatila je da hoće da je upotrebi kao štit. Skočila je da se izmakne. Zapela je za debele varljive nabore satenskih sukanja. Izgubila je ravnotežu, ali padom je izmakla domašaju Verdžilovih razmahanih ruku. Krenuo je prema pištolju koji je ispustio za vreme borbe. Benedikt je nanišanio i povukao okidač. Prasak pištolja odbio se od zidove. Verdžil se ukočio kao da ga je udarila struja. Pogledao je dole, zureći u neverici na sve veću mrlju krvi na prednjem delu svoje uštirkane bele košulje. Zatim je podigao pogled i zbunjeno se zagledao u Benedikta. 230 Amanda Kvik

„Ja sam Verdžil Vorik!“, izustio je. „Ne možete ovo da mi uradite!“ Srušio se na pod. Teška tišina spustila se na prostoriju. Amiti je zgrabila Peni za ruku. Peni ju je čvrsto stegla prstima. Obe su posmatrale kako se Logan spušta pored Verdžila. „Je li mrtav?“, pitao je Benedikt. „Još ne“, odgovorio je Logan. Povukao je prste s Verdžilovog vrata. „Ali biće uskoro, što je, pod datim okolnostima, veoma dobro. Nećemo morati da brinemo da će ga možda ponovo pustiti iz sanatorijuma.“ Verdžilu oči zatreperiše. Zagledao se u Benedikta mutnim pogledom. „Gde mi je majka?“, procedio je. „Ona će se za sve pobrinuti.“ „Ne, ovog puta neće“, odgovorio mu je Benedikt.

231 Zavet ljubavi

Četrdeset prvo poglavlje

Prvo svetlo zore osvetlilo je turobno nebo kad su se iznajmljene dvokolice zaustavile ispred Benediktove adrese. Platio je kočijašu, sišao uskim stepenicama na stazu i okrenuo se da pogleda Logana. „Mogu li da ti ponudim konjak, inspektore? Mislim da smo ga obojica zaslužili. Ovo je bila duga noć.“ Logan je oklevao i na trenutak je Benedikt pomislio da će ga odbiti. A onda je izašao iz kočija. „Konjak mi zvuči kao odlična zamisao“, izjavio je Logan. „Hvala.“ Popeli su se stepenicama. Benedikt je u džepu potražio ključ. Prstima je dodirnuo Ružinu ogrlicu. Obuzeo ga je novi nalet obeshrabrenosti i pokvario mu raspoloženje. Prisetio se trenutka u Vorikovom jezivom studiju kad je Amiti izgledala kao da će mu se naglavačke baciti u naručje. Umesto toga se pribrala i rekla nešto o njegovom odličnom osećaju za vreme. Svi su se složili da bi bilo najbolje da on otprati dame kući pre nego što stignu novinari. Priča će svakako biti senzacija, ali odjek bi bio još veći kad bi ubičine dve poslednje odabrane žrtve zatekli na mestu događaja. Pošto nije mogla podneti više ni trenutak u venčanici koju ju je ubica naterao da obuče. Amiti je tražila malo vremena da se presvuče u svoju haljinu pre nego što izađe iz studija. Nije skidala Ružinu ogrlicu sve dok se nisu vratili u Ekstonsku. Benediktu se činilo da ju je zaboravila. A tamo, na stepeništu ispred ulaza, zastala je da mu ponovo zahvali, vrlo učtivo, a onda je otkopčala ogrlicu. Pod bledim svetlom gasnih lampi učinilo mu se da joj je video neke osećaje u očima, ali nije umeo da ih protumači. Šok, zaključio je. Šta drugo? Proživela je strašnu golgotu.

232 Amanda Kvik

„Ne smeš zaboraviti svoju ogrlicu, Benedikte“, rekla je, i pružila mu je. „Znam koliko je važna i tebi i tvojoj porodici. Ne želim više da strepim zbog nje.“ Ostavio je Amiti i Peni u sposobnim rukama gospođe Hjuston i vratio se u sumornu kuću koju je Vorik koristio kao fotografski studio. Bio je veoma svestan teške ogrlice u džepu dok je čekao da Logan završi s prikupljanjem dokaza. Kad se Logan konačno pojavio, bio je iznenađen što vidi Benedikta i kočiju na ulici. Ali prihvatio je ponudu za vožnju bez oklevanja. „Moram posetiti gospođu Vorik pre nego što odem kuči“, rekao je. „Iči ću s vama ako želiš“, ponudio se Benedikt. Logan je kratko klimnuo glavom, namrštenog lica. „Prijalo bi mi društvo. Nisam siguran šta da kažem majci u ovakvim okolnostima.“ Na kraju, međutim, sastanak sa staloženom Šarlot Vorik bio je blagosloveno kratak. Benedikt je znao po senkama u njenim očima da se pripremala za vest koju su joj doneli. Ostavili su je samu u biblioteci, sa suzama u očima. Benedikt je stekao čudan utisak da su to možda suze olakšanja, a ne bola, ali nije mogao biti siguran. Otvorio je vrata svoje kuće i ušao u slabo osvetljeno predvorje. Pojavio se Hodžiz u noćnoj kapici i kućnoj haljini. „Čaj ili konjak, gospodine?“, pitao je. „Konjak“, odgovorio je. „Ali sam ću nasuti.“ „Vrlo dobro, gospodine.“ Benedikt je prvi pošao u radnu sobu, upalio lampe i nasuo velike doze konjaka u dve čaše. Jednu je pružio Loganu i pokazao mu rukom da sedne. Posmatrao je Logana kako seda s poznatom lakoćom koja je pokazivala da mu je podjednako prijatno u muškoj radnoj sobi s čašom konjaka u ruci kao i kad pije čaj u damskom salonu. „Kad ti je palo na pamet da postaneš policajac, Logane?“, pitao je. Pitanje ga je očito iznenadilo, ali brzo se oporavio. „Nedugo pošto sam pronašao oca mrtvog, nakon što je sebi pucao u glavu jer je saznao da je bankrotirao posle niza užasno loših finansijskih ulaganja.“ Progutao je malo konjaka i spustio čašu. „Mogao sam da prihvatim ovaj unosni 233 Zavet ljubavi

posao ovde u Londonu ili da se iselim u Kanadu ili Australiju. Usput, nisam sasvim isključio poslednje dve mogućnosti. U stvari, trenutno ozbiljno razmatram obe zemlje.“ Benedikt je izvadio Ružinu ogrlicu iz džepa. Proučavao je sjajne dragulje pod svetlom lampe, a zatim ju je spustio na sto. Teške zlatne karike zazvečale su na uglačanom drvetu. Prešao je preko sobe i spustio se na stolicu preko puta Logana. „Nisi jedini koji razmišlja o budućnosti u Kanadi ili Australiji večeras“, rekao je. Otpio je malo konjaka. „Iz sličnih razloga, pretpostavljam.“ Logan je pogledao ogrlicu. „Vratila ju je?“ „Da.“ „A ti nisi tražio da je vrati.“ „Ne.“ „Pa? Jesi li joj rekao da želiš da je zadrži?“ Namrštio se. „Nije bilo prilike da o tome razgovaramo. Jednostavno mi ju je spustila u ruku pre nego što je zatvorila vrata. Taj potez mi se učinio prilično rečitim.“ „Mi smo muškarci, Stenbridže. Ne razumemo žene uvek dobro.“ „Nisi u položaju da mi držiš predavanje na tu temu“, odvratio je Benedikt. „Je li tako?“ „Prokletstvo, čoveče, čak i ja vidim da ti i Peni - gospođa Marsden - gajite osećanja jedno prema drugom.“ Loganova vilica se zategla. Otpio je još konjaka. „Trenutno ne mogu da je zaprosim. Napravio sam nekoliko manjih ulaganja, ali nijedno nije ispalo naročito unosno. Možda s vremenom.“ Blago je slegnuo ramenima. „Uglavnom sam prinuđen da živim od inspektorske plate, barem zasad.“ „Pa, barem ti nije bacila prokletu porodičnu ogrlicu u lice.“ Logan ga je popreko pogledao. „Ne mogu zamisliti da je gospođica Donkaster stvarno bacila ogrlicu na tebe.“ „Možda sam malo preterao, ali ne možemo poreći činjenicu da ju je vratila.“ „Ha!“ Logan je njihao čašu s konjakom u rukama. 234 Amanda Kvik

Benedikt je progutao malo konjaka i spustio čašu. „Jesi li obavestio gospođu Marsden da razmišljaš o preseljenju u Kanadu ili Australiju?“ „Nismo razgovarali o mojoj budućnosti.“ Neko vreme su ispijali konjak u tišini. „Dame su pretrpele užasan udar na živce večeras“, izjavio je Benedikt posle nekog vremena. „Svi smo“, rekao je Logan. „Sumnjam da će moji živci ikad više biti isti. Kad se setim onog prizora u kopiletovom studiju, dođe mi da popijem sirće.“ „Isto. Ne smemo zaboraviti da su ga Peni i Amiti već savladale kad smo stigli.“ Logan se sumorno osmehnuo. „Zaista verujem da bi mogle same da ubiju to čudovište.“ Benedikt se setio razjarenih izraza Amitinog i Peninog lica. „Nema sumnje. Obe su veoma snalažljive.“ Logan je klimnuo glavom. „Zaista jesu.“ „I hrabre.“ „Sasvim“, složio se Logan. „Neobično“, dodao je Benedikt. „Zaista.“ Ćutke su ispili još konjaka. Benedikt je naslonio glavu na naslon stolice. „Čini mi se da moraš raščistiti pitanje svoje budućnosti s gospođom Marsden.“ „Mislim da nemam izbora.“ Logan je ispio piće i spustio čašu. „Ne mogu zamisliti da nastavim da živim ovde u Londonu sa saznanjem da ona živi u istom gradu, pitajući se hoću li je sresti na ulici ili u pozorištu, ako već ne mogu da budem sa njom.“ „Nisi ti jedini kome je potrebno razjašnjenje“, rekao je Benedikt. Iskapio je čašu, ustao, uzeo bocu i nasuo još dve čaše konjaka. „Moramo da napravimo plan“, izjavio je. „Dva plana!“

235 Zavet ljubavi

Četrdeset drugo poglavlje

„Samo bih želeo da naglasim, pošto je sve rečeno i učinjeno, da je spisak gostiju s bala kod Čeningovih bio ključ“, objavio je Logan. Nasmešio se Peni. „Ali ga isprva nismo dobro iskoristili. Ledi Penherst bila je na tom spisku, baš kao i na spisku Gilmorovih.“ Peni se nasmešila i porumenela. „Jedna od nekoliko strana ovog slučaja koju ne razumem jeste zašto je Verdžil Vorik ubio svoju sestru - i to ni manje ni više nego usred bala“, izjavila je Amiti. „Na kraju krajeva, mora da je Leona ubedila ili podmitila gospođu Daning da glumi Verdžilovu majku i da ga oslobodi iz sanatorijuma po drugi put.“ Bilo je deset ujutru. Peni je poslala pozivnice za doručak Benediktu, Loganu i Deklanu. Svi su stigli na vreme i odmah izvršili prepad na brda jaja, krompira i tosta koje je gospođa Hjuston pripremila. „Možda je Vorik zaključio da mu Leona više ne treba“, predložio je Logan. „Što se tiče prostora koji je odabrao za to ubistvo, zar postoji skrovitije mesto od maskenbala? Savršeno za njegove namere. A i stvorilo je savršenu pometnju, tako da je mogao da vas ščepa, gospođice Donkaster. Sve se uklapa, kad razmislite. Mogao je na istom mestu da se otarasi sestre i otme žrtvu, i to dok nosi masku.“ Benedikt je pogledao Peni. „Je li vam Vorik rekao bilo šta što bi moglo objasniti zašto je ubio Leonu?“ „Ne“, odgovorila je. Progutala je malo kafe i obema rukama pažljivo uhvatila šolju. „Kad sam se probudila u onom kavezu, pričao je samo o Amiti. Bio je obuzet njome. Kad je otišao da je otme, obukao je ogrtač i stavio masku. Bio je uzbuđen.“ Stresla se. „Na potpuno bolestan način.“ „Očigledno je znao da će je pronaći na maskenbalu“, rekao je Deklan. „To znači da je znao za Leonine planove da otme ogrlicu od gospođice Donkaster.“

236 Amanda Kvik

Amiti je napućila usne. „Znao je čak i pojedinosti njenog plana. Gužva je bila velika, a ipak me je lako pronašao. Kao da me je čekao da se pojavim upravo iz tog hodnika.“ „Leona ga je obavestila o svojim namerama“, potvrdio je Benedikt. „Da, ali to i dalje ne objašnjava zašto ju je ubio“, rekao je Deklan. „Leona je imala sopstvene planove“, istakao je Benedikt. „Ali takođe je radila i za Ruse. To je jedini razlog zašto se toliko trudila da dođe do Fokskroftove sveske. Verujte mi kad vam kažem da je nisu lično zanimali inženjerstvo i nauka.“ Amiti ga je pogledala. „Tokom našeg susreta u prostoriji za dame jasno mi je stavila do znanja da je zanima samo Ružina ogrlica. Takođe je rekla da nije ponela svesku sa sobom, ali to kao da je nije ni brinulo. Samo je želela da ode na američki Zapad i da tamo počne iz početka.“ „Je li rekla još nešto?“, pitao je Deklan. Amiti je nabrala nos. „Pa, priznala je da je ona nahuškala Verdžila na mene. Želela je da patiš, Benedikte. Mislila je da bi se ti, ako mene ubiju na spektakularan način zbog veze s tobom, osećao odgovornim.“ Benedikt se spremao da namaže puter na krišku tosta. Ruka mu se stegla u pesnicu oko noža. „Blago rečeno.“ Peni je spustila kafu. „Ima smisla što je Leona poludela od besa nakon što je objavljena vaša veridba. Ali zašto je želela da Verdžil ubije Amiti pre te objave? Na kraju krajeva, koliko je ona znala, vas dvoje ste samo uživali u brodskoj avanturi.“ „Peni je u pravu“, rekao je Logan. Namrštio se. „Nije se pominjala zvanična veridba dok se ti nisi vratio iz Amerike. Ipak, Leona je pokrenula trač o vama tri nedelje pre nego što si se vratio u London.“ Amiti je osetila kako joj neprijatna toplota obliva obraze, ali izgleda da niko nije primetio nelagodu. „Zar nije očigledno?“, pitao je Benedikt dok je grizao tost. „Na samom početku verovatno nije Leona bila ta koja je odlučila da ubije Amiti. To je verovatnije bila njena ruska veza. Jednostavno je iskoristio Leonu i njenog poludelog brata da ostvari svoj cilj. Čim je shvatio da mi je Amiti spasla život na Svetoj Klari i da smo se prilično zbližili tokom putovanja za Njujork, doneo je očigledan zaključak.“ 237 Zavet ljubavi

„Da, naravno.“ Amiti je zvučno spustila šolju. „Ruski špijun je pretpostavio da sam i ja takođe špijun i da radim s tobom, Benedikte.“ „Siguran sam da je znao da nisam profesionalni špijun“, rekao je Benedikt. „Na kraju krajeva, svi znaju da provodim najveći deo vremena zatvoren u laboratoriji. Ali glavni špijun u ovoj aferi nije bio siguran u vezi s tobom, Amiti. Verovatno te vidi kao svog suparnika ili čak glavnog neprijatelja. Ima li boljeg paravana za špijuna od karijere svetske putnice?“ Nasmešila se polako, zadovoljno. „Odlično zapažanje, gospodine. Zaista, zar ima boljeg paravana?“ Ljutito ju je pogledao. „Ne treba da izgledaš tako oduševljena tom zamisli.“ Deklan se ubacio pre nego što je stigla da odgovori. „Dakle, verovatno je na početku svega ovoga Leonina ruska veza odlučila da se otarasi gospođice Donkaster.“ „Da“, potvrdio je Benedikt. „Ali plašim se da je, nakon što sam objavio da smo Amiti i ja vereni, Leona to shvatila lično. Pretpostavljam da je ruski špijun počeo da gubi kontrolu nad njom i okolnostima u datom trenutku.“ Deklan je klimnuo glavom. „Zato što se pokazalo da je i Leona podjednako neuravnotežena i opsesivna kao i njen brat.“ „Upravo tako“, složio se Benedikt. „Glavni špijun ubio je Leonu sinoć na balu. Takođe je ubio i gospođu Daning i postavio eksplozivnu napravu u Hotorn holu. On rukovodi ovom operacijom od samog početka - ili bolje reći, pokušava da rukovodi. Ali ništa mu ne ide kako treba. Sigurno je veoma nezadovoljan zbog toga.“ Na trenutak su se svi zagledali u njega. Pogledao je u Logana. „Palo mi je na pamet, inspektore, da će tvoja karijera lepo napredovati ako upravo ti budeš inspektor koji će uhapsiti glavnog špijuna i kradljivca izvesne sveske sa tajnama, za koje bi Kruna dala sve da ih zadrži van domašaja Rusa.“ Logan je podigao obrve. „Učinjena usluga Kruni nikad ne može da naškodi napredovanju u karijeri. Mogu li pretpostaviti da znaš ko je glavni špijun?“ Benedikt je pogledao u Amiti. „Mislim da znam, da. Tražimo nekoga ko je stigao na Svetu Klaru malo pre mene, ubio Oldena Korka i ukrao planove za solarni top. Ta ista osoba je i dalje bila u blizini kad je moj brod pristao.

238 Amanda Kvik

Posmatrao me je kako odlazim do Korkove laboratorije i shvatio da verovatno radim za Krunu.“ „Zašto je pokušao da te ubije?“ pitala je Amiti. „Na kraju krajeva, špijun je već imao planove za solarni top.“ „Možda nikad nećemo saznati. Ali ko zna iz kog razloga, Kork mu nije dao ime i adresu pronalazača s kojim je sarađivao“, rekao je Benedikt. “Kork je možda shvatio da ima posla s ruskim agentom. Možda mu je u poslednjem trenutku proradila odanost prema otadžbini.“ „Odbio je da kaže agentu za Fokskrofta“, rekao je Logan. „On ga je ubio i tad si se ti pojavio na mestu događaja.“ „Nije nikako mogao znati da sam ja pronašao Fokskroftovo pismo Korku, ali je odlučio da bi bilo najbolje da me se reši, samo da bude siguran da mu neću zadavati poteškoće“, rekao je Benedikt. „Mora da je pobesneo kad je shvatio da je Amiti uspela da me bezbedno prenese na Severnu zvezdu. U tom trenutku mogao je samo da se nada da sam podlegao rani. Ukrcao se na drugi brod za Njujork, a posle za London.“ „Preživeli ste i uputili se na Zapad, u Kaliforniju“, rekao je Deklan. „Špijun je tada mogao samo da sedi i čeka da vidi šta ćete otkriti.“ „Pretpostavio je da sam otkrio nešto korisno kad sam se vratio sa izvesnom sveskom, koju sam gotovo odmah odneo svom stricu. Kornelijus je objavio u izvesnim krugovima da ima Fokskroftovu svesku u kojoj se krije tajna za solarni top. Koliko špijun zna, on poseduje pravu verziju Fokskroftovog nacrta.“ „Znači, sad tražimo ruskog špijuna.“ Peni je rekla. „Mozak operacije koji je povlačio konce.“ „Mislim da slobodno možemo reči da znamo ko je on“, izjavio je Benedikt. Deklan se namrštio. „Ne držite nas u neizvesnosti. Koga će inspektor Logan uhapsiti?“ U Benediktovom osmehu nije bilo ni traga topline. „Osobu uključenu u ovu aferu, koja, kao i Amiti, takođe poseduje savršen paravan za špijunažu, fasadu koja joj omogućava da putuje svuda po svetu bez buđenja bilo kakve sumnje.“

239 Zavet ljubavi

Četrdeset treće poglavlje

Hamfri Neš čekao je u svojoj radnoj sobi. Ustao je i ljubazno se nasmešio kad su uveli Amiti, ali nije krio nestrpljenje. „Služavka mi je rekla da želiš smesta da me vidiš i da je stvar prilično hitna“, počeo je. „Molim te, sedi.“ „Hvala što si me primio.“ Sela je na stolicu. Stegla je torbu na krilu i pogledala po sobi. „Divne fotografije. Zaista si veoma vešt s foto-aparatom.“ „Hvala.“ Seo je za radni sto. Amiti je pogledala u kožom ukoričene primerke Pronalazača, koji su bili uredno poređani na obližnjoj polici. „Vidim da te zanimaju naučna i inženjerska pitanja“, izjavila je. „Ne sećam se da si to pominjao pre šest godina.“ „Oduvek su me zanimale mehaničke naprave.“ „Sećam se da si oduvek bio obuzet najnovijom fotografskom opremom.“ Sklopio je ruke na površini stola. „Video sam ti ime u jutarnjim novinama. Čestitam ti na tome što si po drugi put uspešno pobegla iz Mladoženjinih kandži. Prema obaveštenjima u Letećem obaveštajcu, policija je stigla u poslednjem trenutku.“ „Hvala nebesima.“ Stresla se. „Da nije bilo njih, moja sestra i ja bismo obe bile mrtve.“ „Drago mi je što znam da si bezbedna, naravno.“ Nakašljao se. „Smem li da se nadam da si danas došla ovamo zato što si se predomislila u vezi s našom saradnjom na putopisu?“ „Ne baš“, odgovorila je. Osmeh mu je iščezao. „O čemu je onda reč? Slučajno sam usred pakovanja za putovanje na Daleki istok radi nove serije fotografija spomenika i hramova.“

240 Amanda Kvik

„Da, videla sam kovčege u predvorju.“ Nasmešila se. „Pretpostavljam da ćeš, pored neobičnih spomenika i hramova, fotografisati i razne luke i utvrđenja dok si u inostranstvu?“ Sasvim se umirio. Ali već sledećeg trenutka uspeo je da izgleda potpuno zbunjeno. „Molim?“ „Hajde, nema razloga da se ustručavaš. Znam da te Rusi plaćaju.“ Zagledao se u nju. „Bože, Amiti, nemam pojma o čemu pričaš.“ „Takođe znam da poseduješ izvesnu svesku. Inače, nedostaje joj par glavnih stranica, čisto da znaš.“ „Amiti, jesi li kojim slučajem sklona napadima ženske histerije?“ „Ne. Međutim, potrebna mi je velika doza osvete. Verujem da mi u tom pogledu možeš pomoći.“ „Sve te manje i manje razumem“, izjavio je. „Možda nisi čuo najnoviji trač o meni.“ Namrštio se. „Na šta misliš?“ Prstima je stegla torbu. „Nema svrhe tajiti. Glasine će se proširiti čitavim gradom već do sumraka. Gospodin Stenbridž je raskinuo našu veridbu.“ Izgledao je zbunjeno. „Shvatam“, izgovorio je. „Nakon svega što sam uradila za njega.“ Izvadila je maramicu i obrisala oči. „Spasla sam mu život. Da nije bilo mene, umro bi u onoj uličici na Svetoj Klari. I kako mi sad vraća? Tako što mi je ugrozio ugled na Severnoj zvezdi. Samo nekoliko dana nakon što sam stigla u London, bila sam osramoćena.“ „Shvatam“, ponovio je. Sad je zvučao obazrivo. Prigušila je jecaj. „Tako mi je laknulo kad je objavio našu veridbu. Verovala sam da je postupio kao gospodin i spasao me propasti. Ali otkrila sam da me je samo iskoristio za svoje ciljeve.“ „Uf, a koji bi to ciljevi bili?“ „On i njegov stric, koji je povezan sa izvesnim strankama u vladi, tražili su špijuna, ako možeš da zamisliš. I našli su je - uz moju pomoć, mogla bih da dodam. I šta mi je hvala?“ 241 Zavet ljubavi

Nije se osvrtao na ovo poslednje. „Kako se zove špijun, Amiti?“ „Ledi Penherst.“ Zamahnula je maramicom, odbacujući pojedinosti. „Sigurna sam da si čuo kako je sinoć sebi oduzela život. Ni manje ni više, nego nasred balske dvorane. Ali sve je to nebitno. Važno je to da me je gospodin Stenbridž sinoć obavestio da mu više nije potrebna moja pomoć na tom slučaju. Prekinuo je našu veridbu i zahtevao da mu vratim Ružinu ogrlicu. Do sutra, ugled će mi biti nepopravljivo uništen.“ Pročistio je grlo. „U vezi s tom sveskom koju pominješ.“ „Da, naravno. Donela sam sa sobom stranice koje nedostaju.“ Otvorila je torbu i izvadila dve stranice papira sa crtežima, simbolima i jednačinama. „Gospodin Stenbridž ne zna da sam ih uzela, još ne. Ali do sutra će otkriti da su nestale. Jedva čekam da mu vidim izraz lica kad shvati da ih nema.“ Odmerio je stranice. „Zašto misliš da me te stranice zanimaju?“ „Ledi Penherst mi je sinoć sve ispričala. Sa oduševljenjem je govorila o svojoj ruskoj vezi. Ali, zapravo, samo je želela Ružinu ogrlicu. Trebalo je da je ponesem na maskenbal. Naravno, nije znala da u svesci koju ste ukrali nedostaju ključne stranice s određenim specifikacijama za Fokskroftov solarni motor i bateriju.“ Osmehnula se. „Vidim ti na licu da ni sam nisi toga bio svestan. Ali verovatno nisi imao vremena da pažljivo pregledaš svesku.“ Izgledao je uznemireno. „Jesi li sigurna da su te stranice iz Fokskroftove sveske?“ „Da, naravno.“ Ponovo je zamahnula maramicom. „Gospodin Stenbridž mi je objasnio plan kad me je zamolio da učestvujem u hvatanju špijuna. Nadali su se da će je uhvatiti na maskenbalu. Ali nije im uspelo, jer je ledi Penherst samoj sebi oduzela život umesto da visi kao izdajica. Lično sumnjam da si je ti ubio, ali nije me nimalo briga za to. Ta žena mi se nikad nije dopadala.“ „Samo želiš osvetu, to hoćeš da kažeš?“ „Pa, moram ti reći da bi mi mala novčana zahvalnost takođe dobro došla. Oboje znamo kako je skupo živeti životom svetske putnice.“ „Zaista.“ Nije skidao pogled sa stranica u njenoj ruci. „Sredstva su mi prilično skromna, a sestra odbija da mi pomogne novcem koji je nasledila od pokojnog muža“, nastavila je. „Ne odobrava moja putovanja. Nadala sam se da će mi putopisni vodič za dame biti uspešan, ali s

242 Amanda Kvik

obzirom na moj narušeni ugled, verovatno nikad neće ni ugledati svetlost dana.“ „Mogu li da pregledam te stranice, Amiti?“ „Šta? O, naravno. Nisu naročito zanimljive, zaista. Samo neki crteži i računi. O, i spisak materijala za nešto što se zove fotovoltažna ćelija.“ Ustala je i spustila stranice na sto. Napeto ih je proučavao nekoliko minuta. Sve se jače mrštio sa svakim novim otkucajem sata. „Zašto misliš da su ove stranice iz Fokskroftove sveske?“, pitao je. „Misliš, osim toga što mi je gospodin Stenbridž rekao? Pa, potpisi su prilično očigledni.“ „Koji potpisi?“ „Na dnu svake stranice“, odgovorila je. „Elajdža Fokskroft je očigledno bio obuzet strahom da će mu ti crteži biti ukradeni. Zato je potpisivao i stavljao datum na svaku stranicu baš kao što umetnik potpisuje svoj rad. Uveri se sam. Donji desni ugao.“ Zagledao se u jednu stranicu. Neverica mu se borila sa nesigurnošću na licu. Onda ga je obuzeo bes i stegao mu lice u opasnu masku. „Taj kučkin sin“, procedio je tiho. „Na koga misliš?“, ljubazno je pitala. „Na Elajdžu Fokskrofta?“ „Ne na Fokskrofta. Na Stenbridža. To đubre me je prevarilo.“ „Veoma je nepoverljiv taj naš gospodin Stenbridž. Kao što sam otkrila po veoma visokoj ceni.“ „Prokletstvo!“ Otvorio je fioku stola. „Nije me nimalo briga za tvoj ugled, Amiti!“ „Veoma slobodoumno i savremeno od tebe.“ „Reci mi, znaju li Stenbridž ili njegov stric da smo Leona i ja bili povezani?“ „Ne. Nameravala sam da mu kažem, ali posle onog sinoć nije mi se pružila prilika sve dok me policija nije izbavila iz Mladoženjinih šaka. Do tada sam već bila toliko uzrujana zbog onoga kroz šta sam prošla da sam potpuno zaboravila da mi je Leona ispričala za tebe. Htela sam da o tome obavestim gospodina Stenbridža jutros, ali jutros rano pojavio se na sestrinom pragu da

243 Zavet ljubavi

objavi kako raskida veridbu. Toliko sam se naljutila da sam odlučila da mu više ništa ne govorim.“ Obrisala je oči maramicom. „Samo me je iskorišćavao.“ „Moje saosećanje i izvinjenje, Amiti. Bojim se da ću te i ja iskoristiti.“ Spustila je maramicu i videla da u ruci drži pištolj. „Ne razumem“, prošaputala je. „Vidim. Stvarno, kako si preživela sva ona putovanja po opasnim zemljama? Čovek bi očekivao da si pokupila malo pameti usput.“ Polako je ustala. „Ne možeš me ubiti ovde. Čujem tvoju služavku kako se kreće na spratu. Čuče pucanj.“ „Nemam nameru da te ubijem, osim ako ne budem imao izbora.“ Laže, pomislila je. Videla mu je u očima. „Šta ćeš tačno uraditi sa mnom?“, pitala je. „Začepiću ti usta krpom i zaključaću te u mračnu komoru u mom podrumu, da mi ne zadaješ nevolje dok ne otputujem iz Londona. Ustaj! Otvori vrata i kreni levo! Požuri!“ Ustala je i prešla preko sobe. Otvorila je vrata i brzo izašla u hodnik. Hamfri je brzo pošao za njom. Pažnju je usmerio na nju. Nije primetio Benedikta dok nije bilo prekasno. Benedikt ga je uhvatio za ruku u kojoj je držao pištolj i snažno ju je uvrnuo. Pištolj je prasnuo. Metak se zakucao u drvo. Na spratu je prestalo svako kretanje. Odjeknuo je prigušeni vrisak. Služavka, pomislila je Amiti. Benedikt mu je istrgao pištolj iz ruke. „Došlo je do promene plana“, rekao je Benedikt. „Ali, koliko ja znam, iskusni putnici su na tako nešto navikli. Napolju te na stepeništu čekaju ljudi iz Skotland jarda.“ Hamfri je pogledao prema predvorju. Na licu mu je blesnula panika, ali i odlučnost. Okrenuo se, spreman da projuri pored Amiti u pokušaju da pobegne kroz kuhinjska vrata. Ukopao se u mestu kad je video da je otvorila lepezu i raširila njena čelična krila i oštre vrhove. 244 Amanda Kvik

Ali Benedikt je progovorio prvi. „Pusti ga, Amiti, on više nije naša briga.“ Sklonila se u stranu i sklopila lepezu. Hamfri je projurio pored nje. Otvorio je širom vrata i istrčao u baštu - pravo u ruke inspektora Logana i policajca. „Zaboravio sam da spomenem da te nekoliko policajaca iz Jarda čeka i na zadnjim vratima!“, dobacio mu je Benedikt. „Uhapšeni ste, gospodine Neše“, izjavio je Logan. Izvadio je lisice. „Ne razumete“, brzo je rekao. „Amiti Donkaster je špijun. Kriva je za izdaju. Donela je neke vredne papire ovamo danas. Ukrala ih je i pokušala da mi ih proda, ako možete u to da poverujete. Nameravao sam da je zaključam i pozovem policiju.“ Kornelijus Stenbridž pojavio se u bašti. „Zaista se slažem da je gospođica Donkaster odličan špijun, uključujući tu i savršen paravan svetske putnice. Zaista je vrlo nadarena. A živci od čelika. Razmišljam o tome da je zaposlim kao agenta Krune.“ Amiti je pocrvenela. „Pa, hvala vam, gospodine Stenbridžu. Veoma sam polaskana.“ Benedikt je zažmirio. „Možeš zaboraviti na karijeru špijuna, Amiti. Moji živci ne bi nikad podneli takvu napetost.“ Uzdahnula je. „Avaj, gospodine, morate li da mi oduzmete svu zabavu putovanja po inostranstvu?“

245 Zavet ljubavi

Četrdeset četvrto poglavlje

„Inspektor Logan ubrzo će nestati iz mog života“, rekla je Peni. Prišla je prozoru radne sobe. „Slučaj je zatvoren. Nema više razloga da me posećuje.“ Amiti je prešla preko sobe i zaustavila se pored Peni. Zajedno su posmatrale baštu. Ponovo je padala kiša. Dan je bio siv i sumoran. U ognjištu je gorela vatra da otera vlažnu hladnoću. „Treba nam plan, kako Benedikt voli da kaže“, izjavila je Amiti. Peni se slabašno osmehnula. „Kakav plan predlažeš?“ „Inspektor Logan možda neće imati nikakvog razloga da nas posećuje, ali ti bi svakako mogla da mu daš razloga da posećuje tebe.“ Peni ju je pogledala. „Kako predlažeš da to uradim a da ne budem previše očigledna?“ „Što ne bi bila očigledna? Šta ima loše u tome?“ Peni je uzdahnula. „Ne brine me mogućnost da se osramotim. Bojim se da bi ga takva neposrednost dovela u veoma nezgodan položaj u slučaju da ne želi da nastavi naše poznanstvo.“ „Veruj mi, taj čovek želi da nastavi poznanstvo. Vidim mu to u očima svaki put kad te pogleda.“ „Plašim se da je previše zabrinut zbog razlike u našim društvenim i finansijskim položajima.“ „Onda je na tebi da ga ubediš kako nimalo ne mariš za te razlike.“ Amiti je zastala. „Osim ako se ne varam, i ti ipak mariš za njih.“ „Ne.“ Peni se okrenula, sa očima punim suza. „Ne dajem ni pet para za to.“ Amiti se nasmešila i pomilovala je po ruci. „Tako sam i mislila.“ „Ali kako, za ime sveta, da to objasnim Džonu?“ Amiti je podigla obrve. „Džonu?“ 246 Amanda Kvik

Peni se zarumenela. „Tako se zove. Tako o njemu razmišljam u sebi.“ „Naravno.“ Amiti se na tren zamislila. „Imam plan.“ U Peninim očima su se mešali nada i oprez. Oklevala je, ali onda ju je savladala radoznalost. „Dakle? O čemu se radi?“ „Mislim da bi bilo dobro da pozovemo ljude koji su učestvovali u ovom slučaju na čaj danas po podne. Čini mi se da imamo mnogo tema za razgovor, a volela bih i inspektoru da postavim neka pitanja.“ Peni je izgledala sumnjičavo. „Nisam sigurna je li inspektor Logan slobodan da dođe na čaj. Obaveze na poslu, znaš.“ „Nešto mi govori da je sasvim sposoban da smisli izgovor za još jedan razgovor sa svedocima u tako važnom slučaju. Trenutno ga u Jardu smatraju herojem.“ „Ali šta da mu kažem što će mu staviti do znanja da želim da nastavimo druženje?“ „Zašto mu ne bi rekla da si vrlo srećna što si mogla da pomogneš Skotland jardu i da si im na raspolaganju i za naredne slučajeve koji uključuju osumnjičene iz visokog društva?“ Na vratima se pojavila gospođa Hjuston. Nakašljala se. „Oprostite, gospođo, ali možete mu slobodno reći da bi i meni bilo drago da pomažem u budućim slučajevima. Mislim da bismo nas dve mogle da pokrijemo sve od kuhinja do spavaćih soba u društvu.“ Peni je na trenutak bila zbunjena. A onda se lagano nasmešila. „Kakva odlična zamisao, gospođo Hjuston.“ „Ali predložila bih doručak sutra ujutru umesto čaja danas“, predložila je gospođa Hjuston. „Zašto?“, začudila se Amiti. „Zdrava gospoda, kakva nam je u poslednje vreme dolazila, više voli obilan obrok“, odgovorila je. „Uz jaja, kobasicu i tost, zajedno s jakom kafom, gosti će biti dobro raspoloženi.“

247 Zavet ljubavi

Četrdeset peto poglavlje

Okupili su se ponovo za doručkom narednog jutra. Peni je sedela u pročelju stola. Amiti je sela preko puta nje. Benedikt, Logan i Deklan poređali su se na mesta između njih dve. Amiti je primetila da su trojica muškaraca gotovo ispraznila poslužavnike s komode. Nasilje s kojim su se poslednjih dana suočili svakako im nije ubilo volju za hranom, pomislila je. „Imamo najdivnije vesti“, zadovoljno je objavila Peni. „Gospodin Galbrejt, Amitin izdavač, ubrzo će štampati njenu knjigu. Kaže da će sva pažnja javnosti koja je trenutno okružuje osigurati odličnu prodaju Damskog vodiča za

putovanje oko sveta.“ Benedikt je delovao zadovoljno. „Odlične vesti, zaista.“ Deklan se nasmešio. „Čestitam, gospođice Donkaster.“ „Ja ću svakako kupiti primerak“, obećao je Logan. „Nadam se da ćete mi ga potpisati, gospođice Donkaster?“ „Sa zadovoljstvom“, rekla je Amiti. „Ali recite mi šta će se dogoditi s Hamfrijem Nešom?“ „U savršenom svetu, Nešu bi se sudilo po raznim tačkama optužnice“, odgovorio je Logan. „Zavera, izdaja i ubistvo, između ostalog.“ Amiti je spustila šolju za čaj. „U savršenom svetu?“ „Inspektor hoće da kaže da policija više ništa ne može da učini“, objasnio je Benedikt. „Neš je uhapšen, ali je jasno stavio do znanja da će vrlo rado sklopiti pogodbu.“ „Kakvu pogodbu?“, pitala je Peni. „Tvrdi da ima mnogo obaveštenja na prodaju', objasnio je Benedikt. „I stric Kornelijus je, očigledno, zainteresovan.“

248 Amanda Kvik

Peni se razljutila. „Hoćete da kažete da će Neš biti oslobođen? To je neprihvatljivo! Ubio je i gospođu Daning i ledi Penherst! Skovao je plan za ubistvo Amiti i gospodina Stenbridža! Ko zna koliko je još ljudi ubio usput?“ Logan je spustio viljušku i uzeo šoljicu s kafom. „Kornelijus Stenbridž uverio me je da Rusi ne praštaju agentima koji drugima prodaju njihove tajne. Ako bude oslobođen, moraće da se krije. Ili će svakako morati da uzme novi identitet.“ „Ha!“ Benedikt se zamislio. „Ako uzme novi identitet, neće više biti sposoban da prodaje fotografije pod sopstvenim imenom.“ „U tom slučaju moraće ponovo za započne karijeru“, zaključila je Amiti. „Ne bih se začudio da se pojavi negde na Zapadu“, razmišljao je Deklan. „Zaista privlačimo razne ljude u potrazi za novim životom.“ Amiti mu se nasmešila. „Kad već govorimo o američkom Zapadu, kakvi su vaši planovi, gospodine?“ Deklan se osmehnuo. „Neobično što pitate. U poslednje vreme mnogo razmišljam o budućnosti. Zaključio sam da nisam stvoren za posao s naftom. A uživao sam dok sam pomagao inspektoru Loganu i vama u potrazi za Mladoženjom. Razmišljam da pokrenem posao privatnog istražitelja sa sedištem u San Francisku. Možda ću s vremenom moći da ponudim savetodavne usluge policiji.“ „Odlična zamisao“, izjavio je Logan. „Na ovom slučaju sam otkrio da bi psihologija mogla biti veoma korisna za rešavanje zločina.“ Amiti je pogledala Deklana. „Šta je s vašim ocem?“ Ispravio se u ramenima i zauzeo odlučan stav. „Reći ću mu da nemam nameru da se aktivno bavim porodičnim poslom i da ću umesto toga pokrenuti sopstvenu firmu.“ Benedikt ga je pogledao preko stola. „Ako je za neku utehu, nećete otići kući praznih ruku.“ Deklan se namrštio. „Kako to mislite?“ „Istina je da niste uspeli da nabavite Fokskroftovu svesku, ali možete umiriti oca da to nije ni važno.“ Svi su pogledali u Benedikta. „Kako nije važno?“, pitao je Deklan. 249 Zavet ljubavi

„Jutros sam dugo razgovarao sa stricem Kornelijusom“, odgovorio je. „Ispada da Rusi više nisu zainteresovani za solarnu energiju.“ „Zašto, za ime sveta?“ čudila se Amiti. „Imam još gore vesti“, odgovorio je. „Obavešten sam da ni Kruna više nije zainteresovana za solarnu energiju. Čak i Francuzi napuštaju tu oblast istraživanja.“ Logan se namrštio. „Otkazuju zbog nedostatka sredstava?“ „Ne“, odvratio je. „Nedostatak zainteresovanosti. Očigledno je da su britanska vlada, Rusi, Francuzi i Amerikanci došli do zaključka da je budućnost u nafti.“ Benedikt se iskrivljeno nasmešio Deklanu. „Vaš otac je bio u pravu.“ Amiti se prva oporavila od šoka. „O, za ime božje.“ Zgužvala je salvetu i bacila je na sto. „Nakon svega kroz šta smo prošli!“ „Verujte mi, ni meni nije bilo drago da čujem takve vesti“, rekao je Benedikt. „Ali tako je sa svim vladama, bojim se. Veoma su sklone kratkovidosti kad je reč o budućnosti.“ Logan ga je posmatrao s druge strane stola. „Šta će biti s Fokskroftovom sveskom?“ Benedikt se polako nasmešio. „Zanimljivo pitanje. Stric Kornelijus i ja dugo smo raspravljali o toj temi. Fokskroft je meni predao svesku na čuvanje. Pošto Kruna nije više zainteresovana za njegov rad, Kornelijus i ja zaključili smo da sveska treba da završi u arhivi porodice Stenbridž.“ Deklan je bio zadovoljan. „Ocu će laknuti kad čuje da ovde više niko ne namerava da gubi vreme na istraživanju solarne energije.“ „Ne sada“, rekao je Benedikt. „Ali ko zna šta budućnost nosi? Danas se brinemo zbog mogućnosti nestašice uglja. Možda ćemo jednog dana imati iste brige i zbog nafte.“ Amiti je primetila da se Logan smeška za sebe. „Imate li šta da dodate ovom razgovoru, inspektore?“, pitala je. Podigao je šolju s kafom. „Upravo sam pomislio kako sam možda ipak dobro uložio, na kraju krajeva, kad sam ostatak očevog novca uložio u američke

250 Amanda Kvik

naftne obveznice.“ Pogledao je u Deklana. „Uključujući i kompaniju Garavej

oil.“ Zavladala je tišina dok su svi zurili u Logana. U Peninim očima je zaiskrio smeh. „Pretpostavljam da će se to pokazati kao sjajan potez, inspektore“, rekla je. „I sama sam ulagala u tu oblast.“ Amiti se nasmešila. „Ako Peni kaže da je nafta dobro ulaganje, onda ćete sigurno dobro zaraditi. Moja sestra ima mozak za posao, inspektore.“ Benedikt se nasmejao. Odjednom su svi prasnuli u smeh, uključujući i gospođu Hjuston. Amiti je Benediktu i Deklanu uputila značajan pogled, barem se tako nadala. „Da li biste mi se vas dvojica gospode pridružili u salonu? Imam nešto da vam kažem.“ Benedikt se namrštio. „Šta?“ Deklan je izgledao zbunjeno. „Nešto nije u redu, gospođice Donkaster?“ „Objasniću vam u salonu“, odgovorila je, napadno naglašavajući svaku reč. Shvatila je po Benediktovom izrazu da ima još pitanja za nju. Ustala je. „Odmah, ako nemate ništa protiv.“ Čim se podigla sa stolice, sva tri muškaraca su ustala. Dobroćudno se osmehnula Loganu. „Zašto ne ostanete ovde i proćaskate s Peni, dok ja razgovaram s Benediktom i Deklanom.“ Pokupila je suknje haljine i pošla prema vratima salona. Benedikt i Deklan poslušno su krenuli za njom. Kad su stigli do salona, zatvorila je vrata i okrenula se da se suoči sa njima. „Dođavola, o čemu je reč, Amiti?“, pitao je Benedikt. „Mojoj sestri i inspektoru Loganu treba nekoliko minuta nasamo“, objasnila je. Protrljala je dlanove. „Nas troje smo im upravo to omogućili.“ Deklan se razvedrio. Zakikotao se i pogledao u Benedikta. „Verujem da je tu reč o ljubavi, gospodine“, objasnio je. Benedikt je zurio u njega. „Kakvoj ljubavi?“ „Onoj koja cveta između Peni i inspektora“, odgovorila je Amiti, trudeći se da zvuči strpljivo. 251 Zavet ljubavi

„A toj ljubavi“, samozadovoljno se osmehnuo. „Tu nema razloga za brigu. Pobrinuo sam se za sve.“ Zbunjeno ga je pogledala. „A kako si to tačno uradio?“ „Veoma jednostavno. Logan i ja zajedno smo pili konjak i smislili nekoliko planova. Sasvim sigurno poziva Peni u šetnju po parku dok mi ovde razgovaramo.“ „Zadivljena sam“, rekla je. „Sjajno, Benedikte!“ „Tako sam i mislio“, rekao je. „Sad, ako će nas Deklan izviniti, voleo bih da sprovedem i moje današnje planove.“ Deklan se nasmešio i razmetljivo izvadio džepni sat. „Zamislite koliko je sati! Moram hitno poslati ocu telegram, da mu javim da ne mora više da brine da će solarna energija ugroziti naftu u skorije vreme. Nakon toga moram da se spakujem za povratak kući. Ne brinite, gospođice Donkaster, sam ću izaći.“ „Zbogom, gospodine Garaveju“, rekla je Amiti. Ali nije ga pogledala. Nije mogla da odvoji oči od Benedikta, čiji prodoran pogled joj je uznemirio sva čula. Deklan je otvorio vrata i izašao u hodnik. „Amiti“, počeo je Benedikt. „Želim da razgovaramo o prošloj noći.“ Teški koraci gospođe Hjuston odjeknuli su u hodniku. „Ne zaboravite šešir, gospođo“, doviknula je, izuzetno veselo. „I suncobran. Previše sunca nije dobro za ten.“ „Hvala, gospođo Hjuston“, oglasila se Peni. Amiti se okrenula i ugledala jarko zajapurenu Peni i nasmejanog inspektora Logana. „Kuda idete?“, pitala ih je. Peni je još jače pocrvenela. Sreća joj je blistala u očima. „Džon je dobio čitavo prepodne da obavi razgovore sa svedocima na slučaju Mladoženje. Nas dvoje idemo u šetnju parkom.“ „Ništa kao svež vazduh i sunce ne može bolje osvežiti sećanje svedoka“, dodao je Logan. Gospođa Hjuston je sva srećna otvorila ulazna vrata. Peni i Logan sišli su stepenicama pravo na sunce. 252 Amanda Kvik

Gospođa Hjuston zatvorila je vrata i pogledala u Amiti i Benedikta. „Divan par, zar ne?“, pitala je. Zvučala je prilično zadovoljno. „Da“, složila se Amiti. Nasmešila se. „Zaista divan.“ „I bilo je vreme da gospođa Marsden nađe sreću“, izjavila je gospođa Hjuston. Prestala je da se smeška i prostrelila pogledom Benedikta. „A šta je s vama, gospodine? Hoćete li samo stajati tu kao velika žaba na panju?“ Benedikt je zatreptao i namrštio se. „Žaba na panju?“ „Mislim da me odlično razumete, gospodine.“ Razvedrio se. „Da, tako je. Evo, gospođo Hjuston, upravo sam se spremao da pozovem Amiti da se provozamo.“ „Zaista?“, pitala je Amiti. „Dan je lep, a mene baš čeka kočija na ulici“, rekao je. „Sve je deo plana, razumeš. Hoćeš li poći sa mnom?“ Dah joj je zastao. „Da. Da, baš bih volela.“ Gospođa Hjuston je skinula Amitin šešir s vešalice. „Izvolite, gospođice. Krenite sad. Hoću malo da podignem noge. Naradila sam se od jutros.“

253 Zavet ljubavi

Četrdeset šesto poglavlje

Odveo ju je kući i predstavio je gospodinu i gospođi Hodžiz, koji su je dočekali s takvom toplinom da su zadivili Benedikta. „Čitala sam u novinama kako ste se za dlaku spasli!“, izustila je gospođa Hodžiz. „Hvala nebesima što ste vi i sestra nepovređene!“ „Veliki smo ljubitelji vaših članaka u Letećem obaveštajcu“, dodao je gospodin Hodžiz, sa iskrenim oduševljenjem. „Vodite tako uzbudljiv život!“, izjavila je gospođa Hodžiz. „Hoćete li vi i gospodin Stenbridž mnogo putovati po svetu kad se venčate?“ „Pa“, zaustila je. Nesigurno je pogledala u Benedikta. „Sigurno ćemo putovati u budućnosti“, odgovorio je. „Dozvolite nam da vam čestitamo na veridbi, gospođice Donkaster“, rekao je gospodin Hodžiz sa učtivim naklonom glavom. „Verujem da govorim i u ime svoje žene kad kažem da se izuzetno radujemo predstojećem venčanju gospodina Stenbridža.“ Amiti se nakašljala i nasmešila. Benedikt se zabrinuo. Osmeh joj je previše vedar, zaključio je. „Hvala, gospodine Hodžize, ali bojim se da je došlo do male zabune u vezi sa mojom veridbom za gospodina Stenbridža“, rekla je. Gospođa Hodžiz je uplašeno razrogačila oči. „O, bože!“ Benedikt je stegao Amitinu ruku. „Gospođica Donkaster misli da je došlo do zabune oko datuma venčanja. Prirodno, ja bih voleo da se venčamo što pre, ali rečeno mi je da svadba zahteva mnogo planiranja.“ „Da, tako je“, složila se gospođa Hodžiz. Ponovo se opustila i osmehnula. „Ali uvek se može prirediti i tihi mali obred, a onda nešto kasnije i zvaničan prijem.“

254 Amanda Kvik

„Odlična zamisao, gospođo Hodžiz“, rekao je Benedikt pre nego što je Amiti stigla da se usprotivi. „Sad nas izvinite. Pokazaću gospođici Donkaster biblioteku i laboratoriju.“ Gospođa Hodžiz je značajno začkiljila na Benedikta. „Jeste li sigurni da je to dobra zamisao, gospodine? Možda bi bilo bolje da joj biblioteku i laboratoriju pokažete posle venčanja.“ „Ne“, odbio je. „Obilazak moramo obaviti sada.“ Gospođa Hodžiz je uzdahnula. Gospodin Hodžiz je delovao pomireno. Potapšao je ženu po ramenu. „Tako je najbolje, gospođo Hodžiz“, rekao je tiho. Benedikt je poveo Amiti hodnikom kroz otvorena vrata biblioteke. Iza sebe je čuo gospođu Hodžiz kako mrmlja gospodinu Hodžizu. „Pretpostavljam da je to pošteno prema dami“, izjavila je. „Gospođica Donkaster zaslužuje da vidi u šta se upušta.“ „Pokušajte da ne brinete, gospođo Hodžiz“, rekao joj je muž. „Gospođica Donkaster je pustolovna duša.“ Benedikt je zatvorio vrata i okrenuo ključ u bravi. Pogledao je u Amiti, koja je proučavala naslove nekih knjiga na policama. „Da“, počeo je. „Gospođica Donkaster zaslužuje da zna u šta se upušta.“ Pomerio se od vrata i zamahnuo rukom da pokaže na zidove prekrivene prašnjavim tomovima. „Ovo sam ja, Amiti, ili, bi trebalo da kažem, ovo je deo mene. Ostalo je iza onih vrata na vrhu stepeništa.“ Pogledala je u kružne drvene stepenice na udaljenom kraju biblioteke. U očima joj je zaiskrio osmeh. „Baš uzbudljivo, zaključana odaja“, izjavila je. Ustuknuo je. „Bojim se da nije naročito uzbudljivo.“ „Mogu li da pogledam?“, pitala je. „Da.“ Pripremio se. „Zato sam te i doveo ovamo danas. Želim da upoznaš pravog mene. To je deo mog plana, shvataš. Nisam neustrašiv muškarac, Amiti. Samo čovek koji je, kad ne radi na nekom inženjerskom projektu za porodičnu firmu, sasvim srećan da petlja po laboratoriji.“ „A šta radite u laboratoriji, gospodine?“ 255 Zavet ljubavi

„Uglavnom vršim oglede i smišljam naprave i mašine koje verovatno nikad neće imati praktičnu primenu.“ Bez reći je pokupila suknje i popela se stepenicama. Pošao je za njom, a preplavila ga je velika uzbuđenost. Znao je da od toga zavisi čitava njegova budućnost. Na vrhu stepeništa Amiti je izašla na balkon i zaustavila se ispred vrata. Izvadio je ključ iz džepa i ubacio ga u bravu. Ćutke je posmatrala kako otvara vrata, pali lampe i pomera se u stranu da ona uđe u prostoriju. Neko vreme je stajala na pragu i razgledala instrumente i alate na radnim stolovima. „Dakle, ovo je tvoja laboratorija“, izjavila je. „Da.“ Sačekao je. Otišla je do teleskopa koji se nalazio pored prozora i proučila ga s divljenjem. „Mnogo toga te zanima.“ „Bojim se da je tako.“ „Kao što znaš, radoznalost je i moj veliki greh.“ Nasmešio se. „Svestan sam toga.“ „Imamo nešto zajedničko, zar ne?“ Oklevao je. „Interesi nam se ne poklapaju baš uvek.“ „Možda, ali to nije važno.“ Prišla je radnom stolu i proučavala mašinu za statistički elektricitet. „Ta znatiželjna crta je važna. Poseduješ radoznali um. Zato i jesi tako zanimljiv, Benedikte.“

Zanimljiv. Nije bio siguran kako da protumači tu reč. „Ima i onih koje me smatraju veoma dosadnim“, upozorio ju je, u slučaju da nije shvatila na šta je ciljao. „Samo oni koje ne zanima širi svet mogu smatrati one koji poseduju tu osobinu nezanimljivim.“ „Verenica mi je pobegla s ljubavnikom nakon što je videla ovu sobu.“

256 Amanda Kvik

„Shvati, Benedikte, tvoja prva veridba je bila greška. Da ste se ti i Elenor venčali, oboje biste bili nesrećni.“ „Svestan sam toga.“ Zastao je. „Zato i hoću da budem vrlo siguran u to da znaš šta radiš ako pristaneš da se udaš za mene.“ Okrenula se prema njemu. „Da li ti to mene prosiš?“ „Volim te, Amiti. Najviše na svetu voleo bih da se oženim tobom.“ „Benedikte“, prošaputala je. „Sigurno znaš šta osećam prema tebi.“ „Ne, ne znam. Nisam siguran. Mislim da znam šta osećaš, ali u ovom trenutku je to samo teorija - nedokazana i zasnovana samo na nadi.“ Napravila je nekoliko koraka prema njemu i stala. „Zaljubila sam se u tebe još na Severnoj zvezdi. Naslutila sam da osećaš nešto prema meni, ali plašila sam se da su ti osećaji bili motivisani time što sam ti spasla život.“ „Zaista si mi spasla život. Ali nisam se zato zaljubio u tebe.“ Oči su joj zasijale. „Zašto si se zaljubio u mene?“ „Uopšte nemam pojma.“ „O!“ Sjaj iz očiju joj je izbledeo. „Mogao bih da sastavim čitav spisak razloga zbog kojih ti se divim - zbog tvog duha, ljubaznosti, odanosti, hrabrosti i odlučnosti.“ Zastao je. „Takođe bih mogao da dodam da si veoma strastvena. Vođenje ljubavi s tobom nešto je najuzbudljivije što sam ikad doživeo.“ „Stvarno?“ Jarko je porumenela. „Stvarno. Sve što sam nabrojao vredno je divljenja. Ali ništa od toga ne objašnjava zašto te volim.“ Približio joj se za nekoliko koraka i stao. “Zato i jeste sve tako privlačno, razumeš. Ljubav prema tebi je kao gravitacija ili izlazak sunca. To je zagonetka koju ću sa zadovoljstvom istraživati do kraja života.“ „Benedikte!“ Požurila je ka njemu i bacila mu se u naručje. „To je nešto najdivnije i najromantičnije što mi je neki muškarac rekao!“ „Duboko sumnjam u to.“ Čvrsto ju je stegao, uživajući u ogromnoj sreći. „Ja sam inženjer, a ne pesnik. Ali ako su te moje reći usrećile, vrlo rado ću ih ponavljati koliko god često budeš htela.“

257 Zavet ljubavi

Pogledala ga je, očima blistavim od ljubavi. „Zvuči kao odličan plan, gospodine.“ Izvadio je Ružinu ogrlicu iz džepa. Rubini i dijamanti zablistali su mu u ruci. „Bila bi mi velika čast da prihvatiš ovo kao simbol naše ljubavi“, izjavio je. Ponovo je sačekao. Dugo je posmatrala ogrlicu. Kad je podigla pogled, video joj je suze u očima. Ali smeškala se. „Da“, odgovorila je. „Čuvaću je.“ Rekla je samo to, ali bilo je dovoljno. Okrenula se. Pričvrstio joj je ogrlicu oko vrata, a zatim je uhvatio za ramena i okrenuo prema sebi. „Jednom davno dao sam ti pismo da ga čuvaš“, rekao je. „A ja sam ti obećala da ćeš preživeti i predati ga sam.“ „Održali smo reč jedno drugom“, rekao je. „Da.“ Obgrlila ga je oko vrata. „Tako će uvek biti među nama.“ Budućnost obasjana obećanjem doživotne ljubavi sijala je jasnije od dragulja u Ružinoj ogrlici. „Uvek“, složio se.

By Pipixie

www.crowarez.org

258 Amanda Kvik