Althusser i Zizek.pdf

NAPOMENA AUTORA Autor, Stefan Erdoglija, trenutno zadržava sva prava nad ovim tekstom, jer rad nije ni dovršen, a kamo li objavljen. Tekst će biti gotov do Aprila 2013, ako ne i znatno ranije. Obzirom da su istraživanje i pisanje u toku, molim vas najlepše da ne citirate tekst, do (nadam se jako skorog) objavljivanja konačne verzije. Tekst će biti ispravljan i svaka nova verzija će bez posebne najave biti postavljena na istu adresu na Scribd-u. Ako vam već nešto iz -nedovršenog- teksta stvarno jako i neodložno treba, kontaktirajte me na mail, pa ćemo se dogovoriti kako mogu da vam izadjem u susret. Kada tekst bude dovršen, biće javno dostupan na istoj adresi na Scribd-u, pa pri navodjenju izvora, na nju i treba referirati. Konačna verzija će biti postavljena u “copyleft” formi ovde, te će svi imati prava da je download-uju, neograničeno koriste, navode, menjaju, kritikuju, citiraju, prepričavaju (...), pri čemu je jedino referenca na ovaj moj rad, naravno, obavezna, ako se u svom radu oslanjate na ovaj moj. Jako mi je drago ako delite moje interese i pročitate ovaj tekst. Molim vas da se ne smejete količini leksičkih grešaka, kojih je i ova “beta verzija” i dalje puna, jer je u pitanju nedovršen, nezvaničan i nedovoljno proveren tekst. Bio bih vam jako bio zahvalan na svim, pogotovu kritičkim komentarima, posebno u vezi sadržine teksta.

© Stefan Erdoglija, Beograd, Srbija, 2012. [email protected] © Authorship recorded on Scribd, http://www.scribd.com/doc/118807987/Althusser-i-Zizek, on 03.01.2013 by Stefan Erdoglija. All rights reserved for now. Final version, when published, will be

made as if under COPYLEFT licence - only referring to my work when using my text will be compulsory, of course.

1

Stefan Erdoglija

Althusser i osnove Žižekove teorije ideologije - Transformacija teorije ideologije od Althusserovog teksta o državnim ideološkim aparatima do prvih Žižekovih knjiga na engleskom jeziku APSTRAKT: U radu su izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom kritičkom analizom Althusserovih shvatanja. Izložene su, dakle, ukratko, Žižekove osnovne teze o ideologiji, a po kojima Žižek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloženo je ono što je Žižek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na čiju analizu je ovaj rad ograničen. Tome prethodi ekstenzivno razmatranje temelja Žižekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije. Althusser je imao više faza svog života i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i državni ideološki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Althusserov tekst na temu ideologije. Žižekova teorija ideologije je u ovaj tekst ulazila postepenom kritikom Altiserove. Nivo ideologije koji je Žižek (prvi) otrkrio, ne negirajući zasluge prethodnika u kritici ideologije - od Prosvetiteljstva, preko Marxa do Althussera - se suštinski, precizno rečeno sastoji: 1) u samoj “stvarnosti”, samom ustrojstvu društva – time što je društvena stvarnost konstruisana oko “iracionalne”, ideološke fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju činjenice, neznanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije. Prihvatajući Althusserovu kritiku shvatanja onog fundamentalno ideološkog ideologije kao puke “lažne svesti”, puke pogrešne pretstave stvarnosti, a velikom delom i kroz kritiku Althussera, Žižek postavlja jedno istinski originalno i novo stanovištve u teoriji ideologije, kao i ljudske subjektivnosti, uopšte. U radu je Žižekova teorija ideologije izložena kroz kritiču ekstenzivnu analizu Althusserove teorije ideologije i elementarnu ekspoziciju Lacanove teorije subjektivnosti (gde god je eksplikacija Lacanovih termina bila apsolutno nužna za inteligibilnost), a u cilju kako lakšeg konačnog izlaganja Žižekove teorije ideologije, tako i njenog konačnog poredjenja sa Althusserovom teorijom ideologije, te odredjivanju značaja ove dve teorije ideologije, kako je to prikazano na kraju teksta. Obe teorije nalazim jako bitnim za razumevanje ljudskog društva, a pogotovu ističem značaj rada Slavoja Žižeka, čija je teoretizacija ideologije, po mom sudu, izuzetno bitna, originalna i inspirativna. Uz to, reč je o delu živog mislioca sklonog i auto-kritici, anti-dogmatičnog teoretičara koji je izuzetno svetski poznat i popularan. Na kraju je istaknuto da se uz teorijsku produktivnost ovde razmotrenih Žižekovih stavova može očekivati i ono što mnogi najviše i priželjkuju: stvaranje neke vrste nove levice koja bi teoriju ideologije preuzela u praksu stvarnog i masovnog oslobodjenja političkom akcijom. KLJUČNE REČI: ideologija, subjektivnost, strukturalizam, ideološka fantazija, ideološki fetiš.

2

Uvod: Cilj rada je ekspozicija Althusserove teorije ideologije i ekspozicija Žižekove teorije ideologije, poredjenje ove dve i ukazivanje na njihov savremeni značaj. Ekspozicija Žižekove teorije ideologije vrši se uz veliko kritičko oslanjanje na Althusserovu teoriju ideologije iz koje je i nastala. Napominjem da je Althusser imao više faza svog života i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i državni ideološki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Althusserov tekst na temu ideologije. U radu su izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom kritičkom analizom Althusserovih shvatanja. Izložene su, dakle, ukratko, Žižekove osnovne teze o ideologiji, a po kojima Žižek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloženo je ono što je Žižek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na čiju analizu je ovaj rad ograničen. U radu je Žižekova teorija ideologije izložena kroz kritiču ekstenzivnu analizu Althusserove teorije ideologije i elementarnu ekspoziciju Lacanove teorije subjektivnosti (gde god je eksplikacija Lacanovih termina bila apsolutno nužna za inteligibilnost), a u cilju kako lakšeg konačnog izlaganja Žižekove teorije ideologije, tako i njenog konačnog poredjenja sa Althusserovom teorijom ideologije, te odredjivanju značaja ove dve teorije ideologije, kako je to prikazano na kraju teksta. Osnovni ciljevi rada su, dakle: 1) kritička analiza Žižekove teorije ideologije 2) Kritička analiza Althusserove teorije ideologije, 3) kritičko poredjenje ove dve teorije i pokazivanje medjuzavisnosti i 4) Kritička procena savremenog značaja ove dve teorije. Metod rada je egzegeza Žižekovog teksta: The Sublime Object of ideology, te njegovog priloga u zborniku Mapping Ideology, i egzegeza Althusserovog teksta Ideology and Ideological State Apparatuses. Raspored u radu je takav da se posle uvoda u strukturalističko razmatranje subjektivnosti prelazi na Althusserovo razmatranje ideološke subjektivnosti, što biva praćeno kratkom analizom nekih od Lacanovih ideja koje su već kod njega prisutne, da bi se kroz kritiku Althussera koja je sprovela škola slovenačkih Lacanovaca, čiji je Žižek samo najpoznatiji član, došlo do konačnog izlaganja Žižekove teorije ideologije. U zaključku se daje kratka uporeda analiza teorija ideologije sa osvrtom na ove dve i ukazuje na trajni teorijski značaj Althusserove teorije ideologije i jako veliki savremeni značaj Žižekove teorije ideologije za radikalnu misao i politiku emancipacije. 3

Opšti teorijski okvir: Altiserova teorija ideologije i socijalna ontologija strukturalizma Althusser pripada strukturalističoj i marksističkoj tradiciji. Ključna ideja za strukturalističku socijalnu ontologiju je razmatranje društvene proizvodnje individua u subjekte: Tumačiti ono što je nekada mišljeno kroz filozofsko shvatanje “subjektivnosti” kao efekat procesa subjektivacije, konstrukcije identiteta, (bolje rečeno kao lažnu svest tog procesa) jedno je od opštih mesta postmoderne. Ideja subjektivnosti je da je čovekov odnos ka svetu zasnovan na fundamentalnijem samo-odnošenju čovekovog ega. Već u svom oproštaju od Sartre-a, Foucauldt, na primer, ideju Čoveka (kao novovekovnog samosvesnog sebi-transparentnog slobodnog i kreativnog subjekta) proglašava prevezidjenom: “..mi smo pronašli nešto drugo,drugu strast, strast za pojam, za ono što bi smo mogli nazvati sistemom”1 . Levi-Strauss misli subjekta (čoveka sa njegovim mislima, osećanjima, egzistencijalnim projektima i sličnim.) kao prazno mesto, kao tačku kroz koju se prelamaju razne objektivno postojaće strukture, dakle kao epifenomen. Kod ideje slobodnog odgovornog subjekta sa njegovim “racionalnim” normama vidi se “naturalizacija simbolnog poretka u službi vladajuće klase” (Barthes)2, odnosno neprepoznavanje i naturalizacija društvenih struktura, proglašavanje za od boga ili prirode datih, vrednosti koje su, u nekom momentu, nastale (npr. u vreme uspona buržoazije), te daju podršku za ideološku reprodukciju sistema. Ovim stavom Barthes uobličava strukturalističko i post/strukturalističko shvatanje ideologije, i tvrdi stavove slične i nekim drugim socijal-filozofskim pravcima kao što je frankfurtska škola. Sama ideja modernog subjekta kao kozistentnog subjekta (racionalnog ega) koji iz sebe tvori sebe i svoj svet vidjena je (a ovo je zapravo opšte mesto cele post/strukturalističke i Adornove kritike) kao najdublja dogma Moderne: kritika dotične artikulisana je na mnoštvo načina. Zajedničko mesto strukturalističke kritike, na koje se dovezuje Althusser, je videti momenat subjektivacije - nesvesnog, ne-slobodnog, besmislenog i nesvodljivog posredovanja neličnim strukturama u nastanku individualne subjektivnosti - iza svakog navodno slobodnog, smislenog, svesnog i racionalnog akta “subjekta” i njegovih produkata. To što se “zaista” pri subjektivaciji dešava je simbolno-socijalno nadodredjena identifikacija subjekta kroz koju on nesvesno i neslobodno zauzima odredjenu “društveno-simbolnu poziciju”, preuzima odredjeni društveni položaj, “simbolni mandat” 1 M. Foucauldt po B. Majer, Strukturalizam, Beograd 1976, 6. 2 R. Barthes, po S. Žižek i drugi, Mapping ideology, Verso, London – New York 1994, 11.

4

sve uz neizbežnu iluziju da je odluka o svemu tome zapravo “lična” i “slobodna”. Ova iluzija je onda upravo glavni izvor zabluda moderne ideje subjektivnosti. Strukturalizam kod Althussera, najznačajnijeg strukturalističkog teoretičara ideologije, završava mišlju o radikalnoj otudjenosti subjekta u različitim mehanizmima u kojima individua može u najboljem slučaju da menja iovako društveno, “simbolno”, nadodredjene identitete, koji zapravo nikad nisu niti “lični”- nemaju svoje polazište u samoj individui. Dalje, svaka identifikacija, svako prepoznavanje-priznavanje: “to nešto sam ja”, nužno pretpostavlja neprepoznavanje, te je i društvena i psihička stvarnost sve samo ne potpuno racionalna, transparentna i slobodna. Althusserovo ime za faktor subjektivacije je ideologija, dok će drugi francuski savremenici faktor subjektivacije zvati npr. moć kao Foucauldt iz faze “Istorije Seksualnosti 1” i “Nadzirati i kažnjavati” ili (u širem smislu) “pismo” (kao aktivno u konstrukciji smisla), ili hiper-realnost simulacije preko masovnih medija u kojoj je ”realno umrtvljeno” (Baudrillard). Ono što je zajedničko je svodjenje subjektivnosti na društvenu konstrukciju. Ovde treba napomenuti da je Althusser imao više faza svog života i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i državni ideološki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Althusserov tekst na temu ideologije.

Poreklo Žižekove teorije ideologije u Althusserovoj teoriji ideologije Tako za Althussera jedina vrsta subjektivnosti koja postoji jeste ideološka 3. A to direktno znači kritiku novovekovnog shvatanja subjekta u svim glavnim aspektima. Pre svega znači kritiku različitih ideja slobodnog subjekta. Althusser se igra dvoznačnošču francuske i engleske reči subject gde isti termin funkcioniše u dve suštinske a suprotne tendencije prihvaćene jezičke igre: kao označitelj asocijativno i de facto povezan u jezičkoj igri sa označiteljima racionalnosti, slobode, produktivnosti, odgovornosti, kao u: rational, free, productive, responsible, creative subject,- dakle, tako da konotira novovekovnu ideju samoodredjujuće subjektivnosti. Ali, već na nivou asocijativnih i drugih veza reči,

3 U ovom poglavlju je prikazana najpoznatija verzija Altiserove teorije ideologije, ona iz: teksta o ideologiji i državnim ideološkim aparatima. Treba napomenuti da je Altiser menjao stanovišta, te je u poslednjoj, samo-kritičkoj fazi dao i neka različita mišljenja na temu ideologije. Ali, ipak, ovde razmotreni tekst imao je istorijski i teorijski ubedljivo najveći značaj. Videti nadalje: L. Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, u S. Žižek i drugi, Mapping ideology, 100 – 141.

5

termin subject je povezan sa terminima subjected to, subject of, na primer kao subjekt zakonaa koji je podredjen zakonu (subject of Law, subjected to law), podredjen državi (subjected to State), ili prosto podredjen vladaru kao u subjected to Queen Elisabeth), te dakle konotira podanika, skroz neslobodno biće.4 Teškoća, koja bi se, tvrdim, mogla pokazati već u Kantovoj koncepciji kategoričkog imperativa5 je utoliko što se ispostavlja da je ova dvoznačnost, fatalna, jer iza jedinstva ideje (subjekta) krije kontradiktornu suprotnost (bića koje je slobodno kao i potlačeno). Ispostavlja se da je slobodno da

4 Ovo veza reči je mogla potpuno da se objasni i “paradigmatičkim” i “sintagmatičkim” vezama reči, kako su u knjizi Sausseaureovih predavanja ovi termini o vezi reči nazvani, kao što je veza reči mogla da se tematizuje i mnogim struktural-lingvističkim terminologijama iz naprednijih strukturalističkih teorija. Ali, to nije tema rada. Držaću se što jednostavnijeg a ispravnog, što shvatljivejeg i nesumnjivijeg izražavanja i shvatanja o značenju i vezi reči, da bih pokazao ključne teze što bolje, i to one koje teze su relevantne za ovaj rad koji se bavi idelogijom, bez zalaženja u kompikovana pitanja strukturalističke lingvistike ili teorije značenja. Tvrdim, dakle, bez detaljnijeg dokazivanja koje bi zahtevalo posebno istraživanje, da slično Saussaureovom shvatanju, reči svakako jesu povezana na dva osnovna osnovna načina. Prvo, reči su povezane.“paradigmatički” (Saussaure), asocijativno, tako što evociraju reči asocijativno povezane sa njima. Drugo, reći ću da su povezane su de facto, kako ja lično smatram da je najbolje nazvati onu vrstu veze koju Saussaure zove “sintagmatičkom”: reči su povezane sa drugim rečima u rečenicama, stvarno su na taj-i-taj način iskazane pri učestvovanju u preovladjujućoj igrim, i tada su povezane u iskaz, i to u realno iskazanim iskazima (celog jednog društva). Tada su iskazane zajedno sa odgovarajućim drugim rečima, kada rečenica uopšte ima bilo kakav smisao. Značenje termina (i to da li ga uopšte ima), ono “označeno” u strukturalističkoj terminologiji, ja tvrdim, potiče iz svih mogućih jezičkih veza koje termin može imati sa drugim terminima, u prihvaćenoj jezičkoj igri - trenutno dominantom načinu korišćenja terimina u datoj zajednici, preovladjujućoj upotrebi termina, označitelja. U svim konkretnim slučajevima, u konkretim iskazima ili izrazima, značenje termina, tvrdim, nije odvojivo od konteksta, veze u koju je de facto doveden sa drugim rečima u iskazu (ili skupu više njih), niti asocijativih jezičkih veza koje termin ima sa drugim terminima (možda trenutno, ali iako trenutno, svakako, takodje: de facto) u jezičkoj igri neke zajednice, a koje prevazilaze ono iskazano u samoj rečenici, i značenje termina, ono “označeno” izraza i iskaza dalje dovode u vezu sa drugim idejama, asocijacijom, evokacijom – psihološki, ali gotovo nužno. Termin subject je povezan i, kako sam nazvao, asocijativno, kao što je povezan i (kako to nazivam:) de facto, bar engleskom i frackuskom jeziku, sa dve suprotne grupe termina: 1) grupom termina kojom se označava novovekovna ideja subjekta, kao u “free subject”, “rational subject”,” personal subject”, “individual subject”, “creative subject”, 2) kao što je povezan i dodavanjem još jednog termina ispred kojeg se termin subject često nalazi, termina of , leksički, de facto, a kao što je strukturalizam konstantno insistrao, kao i Althusser - ne samo leksički, sa sličnim terminom, terminom subjected to, koji označava stanje potpune podredjenosti, kao u primerima podanika kraljice Engleske, (a subject of the Queen of England), zakona (a subject of law), države (a subject of a state).Prema tome, izrazi i iskazi u kojima se termin subect pojavljuje, kao i sam termin, asocijativno i de facto su u vezi sa drugim terminima (ili izrazima) koji označavaju dve potpuno suprotne ideje. Sam termin subject preko upotrebe u tim iskazima ili izrazima, ima veoma različita značenja, imajući za označeno, na primer, i slobodno biće i podanika

6

- bivajući time protivurečno korišćen, jer označava

slobodno prihvati svoje potlačenje, insistira Althusser.6 FUSNOTA Glavna “lažna svest” se sastoji fundamentalno ne u nekakvoj lažnoj predstavi stvarnosti, nego sopstvenog odnosa ka stvarnosti i u stvarnosti - u “imaginarnom odnosu individue prema realnim odnosima njegove egzistencije”, kako glasi poznata Althusserova definicija ideologije.7 FUSNOTA Ideologija više nije prosto iskrivljena predstava stvarnosti, nego primarno sopstvenog praktičnog odnosa ka stvarnosti. “Objekt” koji je predstavljen u imaginornom obliku u ideologiji je odnos individua prema realninim uslovima njihove egzistencije, a to pre svega znači da je ideološka “lažna svest”, ako izaberemo da zadržimo taj termin, lažna svest o našoj stvarnoj društvenoj praksi i odnosima u kojima se u njoj nalazimo sa drugima. Ideologiji je, prema Althusseru, spoljašnja jedino nelična nauka koja može, izmedju ostalog, da sagleda društveni proces subjektivacije, ideološkog formiranja individue u ideološke mašine, neslobodne, nelične, ne-racionalne (kako je psihoanaliza koja ima ogroman uticaj i na Althussera i Žižeka) društvene subjekte i lažne svesti (individua u pitanju, pre svega) o ovom procesu. Ali nauka je po Althusseru pogrešno shvaćena kao “proces bez subjekta”. FUSNOTA Nauka je nelična, Althusser zato insistira da ne postoji subjekt nauke.8 Althusser sebe smatra nastavljačem “nauke istorije”, kako je kontradiktorno suprotne ideje, u isto vreme, u istoj, dominantoj, jezičkoj igri iste zajednice (ovo sada tvrdim navodeći ovde za primer samo jednu, verovatno najveću i najpoznatiju, prisutnu protivurečnost koja, kako su strukturalisti naglašavali, svakako nije.jedina protivurečnost vezana za termin subject) 5 Kant je ovde simptomatičan: jedna od glavnih ideja kritike uma je odbijanje svake “intelektualne intuicije”, intelektualnog, introspektivnog sagledavanja sadržaja univerzalnih istina u umu samom, dok u pojmu kategoričkog imperativa kao “činjenice uma” upravo vaskrsava intelektualna intuicija. Kritika praktičnog uma vaskrsava donekle teoriju urodjenih ideja, intelektualnog sagledavanja, upravo ono što je teorijska kritika proglasila za metafizički fantazam, nivo bajke. Dalje, u samom Kantovom mišljenju postoji tenzija u vezi sa tim što mi treba da se podčinimo samopostavljenom zakonu. Terry Pinkard ističe značaj ovog, kako ga zove, “Kantovskog paradoksa” podredjenosti samo-postavljenom zakonu u celoj Nemačkoj idealističkoj filozofiji devetnaestog veka, dakle “visokoj filozofiji”, oslonjenoj baš na pomenutu, kritikovanu, ideju subjektivnosti. Videti: T. Pinkard, The Legacy of Idealism, Cambridge university press, 2002, i I. Kant, “VII. FUNDAMENTAL LAW OF THE PURE PRACTICAL REASON, REMARK” u THE CRITIQUE OF PRACTICAL REASON, preveo Thomas Kingsmill Abbott, http://philosophy.eserver.org/kant/critique-of-practical-reaso.txt. 6 L. Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX 7 Ibid, XX 8 Bez detaljnijeg ulaženja u probleme Althusserove teorije subjektivnosti, probleme za koje ćemo videti da su ih jasno istakli slovenački lakanovci čija se shvatanja ovde tematizuju, moram već na ovom mestu oboriti Althusserovu teoriju subjektivnosti. Evidentnto je netačno da ne postoji subjekt nauke! Nauka nije lično kreativno delo, podrazumeva rad u naučnoj zajednici i njenoj naučno-istraživačkoj tradiciji koja daje heuristička pravila o tome koje entitete proučavati i kako, kako je na tragu I. Lakatosca i T. Kuhna, precizirao Laudan. To nikako ne znači da individualna subjektivnost ne igra

7

Altrusser zvao ono što je navodno Marksovo glavno dostignuće, koje je Marks navodno u Kapitalu znasnovao - te prema tome saznanja o čoveku od najvećeg značaja stavlja u domen onoga što je za njega bila “nauka”: a nju čine strukturalističke interpretacije Marksističke tradicije u Althusserovoj interpretaciji, interpretacije koje se svakako mogu dovesti u pitanje, kao i druge “nauke” čiju spoznaju on nekritički uzdiže. Althusser osim prirodnih nauka priznaje samo strukturalistički zasnovane društvene nauke (posebno psihoanalizu Jacquesa Lacana, strukturalnu lingvistiku, te antropologiju). Na osnovu svih tih Althusserovih nauka, znamo je da smo iovako uvek-već u ideologiji. Obzirom na takvo shvatanje, Mladen Dollar efektivno prikazuje suštinsku posledicu Althusserove teorije ideologije, od koje počinje kritika Althussera kod slovenačkih Lakanovaca, kojima i Žižek pripada. “Ali nauka nije pozicija subjekta, i izuzetna implikacija ovakvog shvatanja je da teoretičar koji uviđa ovaj mehanizam njemu ne može uteći – u njegovoj nenaučnoj egzistenciji on je (ideološki) subjekt kao i svako drugi, iluzija je konstitutivna za bilo kakvu vrstu subjektivnosti i time neizbežna. Njegova jedina [praktična – S.E.] prednost je da vidi nužna ograničenja te prednosti [dakle, da vidi ideološku uslovljenost njegove sopstvene nenaučne životne prakse -S.E.] ”9

Ovim se probija tradicionalno shvatanje problema ideologije kao lažne svesti, sa pratećom idejom da je glavni problem ljudi “zavedenih ideologijom” lažna predstava realnog sveta10. Althusser naglašava da se ono ideološko ideologije sastoji upravo u kreaciji predstave imaginarnog odnosa ka stvarnosti, ne (primarno) imaginarne predstave stvarnosti, što je upravo podležuća teza tradicionalne teorije nikakvu ulogu, čak, ako prihvatimo Kuhnovu teoriju, igra najveću moguću time što na kraju rezultat nečijeg individualnog napora, suprotan prihvaćenim teorijama, dovodi do naučne revolucije. Blaže (od Kuhna) rečeno, individualni napor racionalnog mišljenja dovodi do promene nekad čak i jezgra naučno-istaživačke tradicije, osnovnih pravila o onome što jedna naučna zajednica misli i uči druge. Dalje, i ključno, da učinimo evidentnim ovo prisustvo individualne, lične, racionalne subjektivnostiu nauci evidentim, podsetimo se samo koliko se teorija, zakona, entiteta, i ostalih elemenata nauke naziva po onima koji su ih otktrili ili izučili, upravo individualnim, ličnim, racionalnim, kreativnim, slobodnim mišljenje: od Arhimedovog zakona do Higsovog bozona. Čak i prihvaćena jezička igra nauke govori protiv Althusserove teorije subjektivnosti i nauke. 9 M. Dolar, Beyond interpellation u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993, 75-96 – preuzeto sa http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf. 10 Što svakako ne znači da nema ideoloških predstsva stvarnosti, nego dolazi do pomeranja težišta analize, na ono što ih uzrokuje.

8

ideologije kod Prosvetiteljstva, Feuerbacha i ranog Marxa (po Althusserovom, čini mi se ispravnom i svakako informativnom čitanju odgovarajućih teoreričara, gde Althusser svakako ukazuje da ideologija odista nije svodljiva na puku “lažnu svest” - izlažući žestokoj i često polu-prikriveno podsmevajućoj kritici svoje prethodnike u teoriji ideologije)11. FUSNOTA

Problem lažne svesti svodio bi pitanje ideološkog (ne)razumevanja na umišljeno (“imaginarno”) predstavljanje sveta, nasuprot pravom uvidu u “samu stvar”. Ali ovo odmah pokreće pitanje: Zašto ljudima treba nekakva imaginarna transpozicija njihovih realnih uslova života, tj. sveta? Po prvom odgovoru (u osamnaestom stoleću), u pitanju je prosta obmana, teorija zavere sveštenika i despota da obmanu narod proizvodima njihove mašte (Bogom, rajem, paklom, itd.), a u cilju ovladavanja širokim narodnim masama, tako da oštećeni postupaju iracionalno, suptotno sopstvenim interesima i za interese eksploatatora koji su izmislili ideologiju. Althusser “podjednako lažnom”12FUSNOTA smatra i stanovište mladog Marxa iz Nemčke ideologije, gde se tvrdi shodno Feuerbachu, da ljudima treba imaginarna, otudjujuća predstava stvarnosti zato što je stvarnost po svojoj suštini otudjujuća zahvaljujući kapitalističkim odnosima proizvodnje, zato što su društveni odnosi kontaminirani formom “otudjenog rada”.13 FUSNOTA I ovde, kako ćemo videti, Althusser potpuno zanemaruje shvatanje fetišizma robe u Marskovom Kapitalu, iz koga je, slično kako je Žižek kasnije tvrdio o Marksovom fetišizmu robe, Althusser upravo mogao da nauči da je poreklo ideološkog iskrivljenja u samoj stvarnosti. “Uzrok” ideološkog iskrivljenja i tzv. krivih predstava treba tražiti u pre svega praktičnom odnosu ka stvarnosti, tvrdi dakle Althusser, “imaginarna priroda ovog odnosa stoji u osnovi svih iskivljenja koja možemo uvideti u svakoj i svoj ideologiji”14 (pod uslovom naravno da nismo robovi baš te idelogije).15 Da bi se uslovi proizvodnje kao uslovi dominacije reprodukovali nužna je reproduckija radne snage koja 11 I kako je eksplicitno rekapitulirao u svom tekstu: L. Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX 12 Ibid, XX. 13 L. Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX 14 L. Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX 15 Što, ponovimo, nikada nije praktično moguće, naučnici joj nikada ne izmiču u ne -naučnoj praksi, dok se i za filozofe dalje navodi da uvek imaju njihove ideološke „vrednosti“, kako nam je rečeno u: L. Althusser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists, www.marx2mao.com/Other/PSPS90NB.html.

9

u proizvodnji učestvuje. Ovi odnosi zahtevaju reprodukciju svojih proizvodnih snaga, dakle: radne snage, dakle odgovarajućih ljudi, koji svoj potlačeni odnos prema društvenim instancama ekspolatacije trebaju sebi imaginarno predstaviti da bi u ovim odnosima “normalno” funkcionisali, te da bi se time sami odnosi dominacije “normalno” odvijali.16 FUSNOTA

Po Althusseru subjekt postoji samo po ideologiji. Ideologija naravno nije individualna. 17 Althusser, klučno i jako uticajno, insistira da je ideologija uvek materijalizovana u ritualima državnih institucija (“državnih ideoloških aparata”) u službi re/produkcije radne snage zarad reproduckije postojaćih odnosa proizvodnje, dakle u službi očuvanja društvenih odnosa kao odnosa dominacije.18 FUSNOTA U tom kontekstu ovde se, svakako, tvrdi jedna od tvrdjih varijanata teze o društvenoj konstrukciji individue. Ideologija kreira “Smisao” života - stvara imaginarni odnos individue prema spoljašnjim odnosima u društvenoj stvarnosti, koje individua mora prevideti da ne bi videla da je eksploatisana u službi vladajuće klase. “Ideologija interpelira individue u subjekte”, kako glasi čuveni Althusserov stav19: postajanje subjektom, subjektivacija, je protumačena kao interpelacija, kao odgovor na ideološko “prozivanje” posredovano preko državnih ideoloških aparata, uredjeno njihovom svakako 16 Zato Althusser i počinje tekst dužim razmatranjem reprodukcije odnosa proizvodnje, reprodukcije proizvodnih snaga, i svo vreme, iako od početka imlicitno: tezom da su ti društveni odnosi, koji se reprodukuju re/produkcijom odgovarajuće radne snage, shvaćeni kao odnosi dominacije - umešani u ideološku proizvodnju individua u subjekte ideologije, u potlačena bića koja, naravno nesvesno, “imaginarno”, rade suprotno sopstvenim interesima, a za interese njihovih eksploatatora – što i treba da se pokaže teorijom ideologije. U ovim bitnim tezama, Althusser preuzima i zapravo razradjuje tradiciju kritike ideologije započetu još u doba Prosvetiteljstva, pogotovu kod Feuerbacha, Marxa i Frankfurtske škole, i ne spominje ovu bitnu činjencu pripadnosti “naučno-istraživačkoj tradiciji” Kritičke teorije (pod čim podrazumevam ovde radikalnu društvenu kritiku – od Prosvetitelja, do Žižeka) Videti: L. Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX - XY 17 Kao što je vidljivo u neurotičnim simptomima, i teoretizaciji njihovih društvenih uzroka u psohoanalizi, nema govora o, ne samo racionalnom, nego ni jedinstvenom, ličnom, sebe-stvarajućem subjektu. Svako nesvesno izvedeno iracionalno ponašanje, svaki neurotični simptom, napada ideju subjekta kao striktno individualnog, dakle, bukvalno, “nedeljivog”, jer neurotični simptomi koji se svima dešavaju potvrdjuju (takodje i) podeljenost u psihičkom sistemu. Sa druge strane, velika masovna patologija, dakle istovetnost iracionalnih ponašanja kod ogromnog broja ljudi osporavaju tezu o subjektu kao ličnom samo-proizvodjaču. I time je već, do sada, ukazano na glavni strukturalistički “obračun” Althussera sa modernom idejom samo-transparentne, racionalne, lične, individualne subjektivnosti 18 Ibid, XX 19 Ibid, XX

10

ne-ličnom praksom, a upravo identifikacija funkcioniše interpelacijom: stvara navodno individualne ličnosti i unutrašnjost subjektivne psihe. “Egzistencija” subjektivne psihe, sa svim njenim uverenjima, željama, projektima; ukratko: svesnim predstavama, kao samo-identične samo-prisutne lične svesti, koja stoji u osnovi mišljenja i delanja individue, jeste fudnamentalna pra-iluzija, obzirom da je ova interiornost upravo neodvojivo povezana sa mehanizmom ideološkog prozivanja koji je nužno materijalizovan u državnim ideološkim aparatima.

Althusser striktno tvrdi tezu o materijalnoj

egzistenciji ideologije koja u kapitalizmu vrši reprodukciju radne snage kroz produkciju (socijalnu konstrukciju) subjekata. Psihička interiornost pre svega je uvek materijalno uslovljena, otelovljena ideološkim praksama, ritualima državnih institucija; fundamentalni pra-ideološki gest je zaborav te činjenice.20 FUSNOTA Pitanje “lažnih predstava”, “verovanja” i ostalih svesnih predstava individue ovde je sekundarno, one se svakako posmatraju kao učinak ideologije, no za ideologiju je ključno da stvara pre svega, odgovarajućeg aktivnog, praktičnog, proizvodnog čoveka koji je kod Altisera sveden na “ideološku mašinu” koja gotovo automatski, nesvesno i neistinito,“imaginarno”, prihvata realne (dakako, nesubjektivne, nelične, nepravedne, neljudske) odnose sopstvene prakse, životne egzistencije, u svojoj navodno racionalnoj, ličnoj, individualnoj, slobodnoj, svakodnevnoj praksi, pre svega. Akcenat je na nesvesnoj praktičnoj integraciji u društvo – i na ovome će insistirati i Žižek. Represivna društvena integracija je po Althusseru nešto što se dešava kroz nesvesno formiranje (socijalnog identiteta) “ličnosti” (za Althussera i suprotno slovenačkim Lakanovcima) uvek-već ideološkog subjekta. Poenta je da je praksa individue primarno kreirana ideologijom - jedna od fundamentalnih ideoloških iluzija primarno prikriva ovu činjenicu. Na ovome će insistirati i Žižek.

Kakav je odnos uverenja i delovanja ovde? Individua ne deluje na osnovu svojih svesnih uverenja nego su ova produkt prakse individue kreirane kroz rituale otelovljene u institucijama. Ovim se tvrdi materijalnost verovanja. Naravno, ovo gledište je oštra kritika modernog shvatanja subjektivnosti, jer nema govora o slobodnom svesnom subjektu koji (prvo) racionalno bira uverenja pa (potom) deluje prema njima. Obratno, verovanja (svesna interiornost) su retroaktivni učinak prakse, i to prakse čija je formula spoljašnja subjektu jer pričamo o praksi rituala otelovljenim i kodifikovanim institucijama postojaćim pre subjekta; to jest, Žižek i Althusser prihvataju od Lacana tezu o insistenciji “mrtvog slova u nesvesnom”, o fundamentalnoj moći “koda” (pravila) besmislenog, subjektu neshvatljivog, 20 Ibid, XX

11

neličnog rituala u ličnoj psihi. Na u ovoj tački jako bliskom shvatanju odnosa verovanja i prakse insistira se i kod Althussera i Žižeka 21 i ukazuje na istog starog mislioca koji je uvideo o čemu se radi u ideologiji. Ingenioznu formulu nalazmo upravo kod velikog ideološkog mislioca Bleza Paskala. Šta da radi onaj koji nikako ne može da veruje (u dogmu)? Uprošćeno, klekni na kolena moli, idi u crkvu, prati molitve i verovanje će doći naknadno. Ritual, ideološka praksa institucija, uredjena po -za individualnog subjekta- nesvesnim, nemišljenim pravilima, je ono iz čega nastaju svesna, navodno “lična” uverenja – koja samim tim nisu ništa lično. Ritual je dogmatski, asubjektivan i otelovljen u egzistenciji crkve kao institucije, a konstitutivan je za praksu pojedinca koja prethodi uverenju, a svesno uverenje opet, kada jednom iz prvobitno nesvesnog nastane, funkcioniše kao daljnja podrška ideološkoj praksi individue. Mistifikacija je u tome što će subjekt koji tek naknadno p-r-overuje misliti da je “klekao da moli” zato što je već verovao, nastalo stanje nelegitimno se proširuje u prošlost. Altiser tvrdi da izlaže transistorijsku teoriju osnovne strukture ideologije, “Ideologija” je večita i to u upravo ovakvoj konstalaciji. To naravno ne znači da se ne menjaju konkretne ideologije, dominante ideologije su svakako nešto što nije večito, posebne ideologije imaju svoju istoriju. Medjutim, mehanizam interpelacija/identifikacija je večit koliko i materijalnost ideologije, dakle koliko i imaginarnost (različitih i promenljivih - posebnih) odnosa individue prema realnim uslovima njene egzistencije. Struktura rekli bismo “ideologičnosti ideologije” i time “imaginarnosti” identiteta ličnosti, subjekta ideologije, je ono što je večito “upravo kao što je i nesvesno večito”22 FUSNOTA,dodaje Althusser pozivajući se na poznati Freudov stav, a uz u celoj dosada pomenutoj konstrukciji izraziti uticaj odredjene Lakanove osnovne ideje strukture nesvesnog, imaginarnog ne/prepoznavanja i simbolnog posredovanja.23 Dakle, subjektivnost subjekta nije nikako niti biološka, niti psihička niti metafizička, niti lična po poreklu. Dalje, “ideologija interpelira individue u subjekte” - postoji čist rez izmdju predsubjektivne 21 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London – New York 2002, str. XX 22 L. Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX - XY 23 Zapravo, ovde vidimo uticaj strukturalističke dogme na Althussera. Nema promene mehanizma idelogije, forma ideologije, sada nazvana “struktura”, se ne menja, ista je oduvek i zauvek, dok se pojedini elementi ove strukture svakako menjaju. Žižek FUSNOTA će ukazivati oprezno u opštem prikazu teorije ideologije u Mapping Ideology i The Sublime Object of Ideology da se i dominantni način funkcionisanja ideologije istorijski može menjati. To je još jedan primer u kojoj je meri Althusser obuzet strukturalističkom analizom, dok ju je Žižek prevazišao.

12

pre-ideološke individue (koja zapravo ne postoji u ljudskoj stvarnosti osim po Lacanovoj teoriji psiho-seksualnog razvoja samo pre ulaska deteta u društvo kad je naučen jezik, pa čak i pre “faze ogledanja” - dakle u najranijem detinjstvu) i uvek-već ideološke subjektivnosti na kojoj se temelji samosvesno samo (ne)razumevanje individue. Rez individua-subjekt uvek podrazumeva, kod Altisera, iznenadno ne/prepoznavanje da je čovek (indivuda) uvek već bio to što jeste: ideološki konstituisan socijalni subjekt; postajanje subjektom uvek ima retroaktivni efekat, bazirano je na nužnoj iluziji, ilegitimnom proširenju nastalog stanja na pred-prošlost. Tako će u prethodnom primeru, Paskalov vernik misliti da je počeo da obavlja verske rituale zato što je prethodno verovao, a ideološki zanemaruje činjenicu da je verovanje ono što je došlo naknadno, iz same prakse, posle (nekog vremena) učešća u njoj. Subjekat je slobodan – u krajnjoj liniji- da slobodno privati svoju potlačenost ideološkom Drugom (ideoloških aparata, rituala, institucija). A iluzija o ličnom poreklu sopstvene prakse iz sopstvenih ubedjenja je nužna za buržoasku arhi-iluziju o jedinstvenom subjektu odgovornom za svoje postupke koliko i svet u kome živi i čiji je navodni autor – iluziju koju napada cela post/strukturalistička društvena kritika! Praksa -aktivnost- postoji samo po subjektu, subjekt postoji samo po ideologiji, prema tome praksa postoji samo po ideologiji. Ideologiji koja nije prosto “lažna svest” ne bi se mogao suprotstaviti ni naprosto ispravi uvid. Čovekova praksa, on sam, postoji po ideologiji, subjekt sam je njom konstruisan uz njegov odnos ka svetu i značenja koja u njemu zatiče. Ovde se

insistira na nepostojanju

objektivnog, a opet opštevažećeg subjektivnog stava ka stvarnosti - čovekova praksa je uvek-već ideološki konstrukt, kome se poriče svako pravo na zahtev za metafizičkim i-ili naturalističkim opravdanjem.. Nauka koja ima privilegiju objektivnog uvida, ponovimo, bar kod Althussera nije subjektivna tj. praktična pozicija, u tom smislu “ne postoji subjekt nauke”, što svakako ne znači da ne postoje naučnici koji se njom bave, već da to bavljenje podrazumeva odredjenu suspenziju ličnog praktičnog odnošenja, praktičnih interesa i etičkih stavova.

.

13

Altiserova teorija ideologije i osnovne Lakanove ideje Žižekova i Althusserova osnovna inspiracija je ista. Althusser ovde koristi interpretaciju jedne od faza Lakanovog rada da eksplicira sa struktural-marksističke “naučne” strane mehanizam funkcionisanja ideologije. Sada ćemo povezati osnovna Lacanova shvatanja subjektivnosti i identifikacije. U Althusserovoj tezi o osnovnoj konstituciji ideološkog subjekta kao konstituciji predstave imaginarnog odnosa ka realnim uslovima egzistencije, i daljnjih imaginarnih iskrivljenja – mistifikacija, pronalazimo kritiko-ideološku upotrebu Lakanovih shvatanja paralelne konstitucije i alijenacije subjekta kroz prepoznavanje sebe u imaginarnoj slici sebe koje je 1) fundamentalno za formiranje identiteta subjekta i 2) naravno, pošto ja nisam slika sebe, uvek lažno, uvek takvo da je na delu prepoznavanje koje je neprepoznavanje, konfuzija sebe i poželjne slike sebe.24 Sumirajući uticaj Lakanove teorije nastanka “imaginarnog” i “simbolnog” psihe u psihološkom razvoju individue vidimo kako je Althusser došao do nekih od osnovnih zamisli. Po Lacanu, u “pre-edipalnoj”,“ogledalnoj fazi” razvoja imamo primarno formiranje identiteta individue (Lakanovog: “imaginarnog”, u njegovoj tehničkoj terminologiji:) “lažnog”, umišljenog identiteta, još pre početka socijalizacije. Početak socijalizacije je učenje jezika i time nastaje u čoveku Lakanovo “simbolno” otudjenje individue (“simbolno” kao društvenim pravilima kodifikovanog i jezički posredovano otudjenje i potlačivanje), gde se prethodna (“imaginarna”) struktura ne/prepoznavanja održava, ali menja u fazi “edipalnog kompleksa” i biva, recimo: “uznešena na viši nivo”, tako da se “društveno-simbolno” (dakle: jezikom, i svim u njemu kodifikovanom prema pravilima vladajućih institucija) posreduje fundamentalna struktura ideološke iluzije formiranja identiteta ne/prepoznavanjem u Drugome. Tada, kada je dete već naučilo jezik, internalizacijom Lakanovog “Velikog Drugog”, socijalno/simbolnog poretka “mrtvog pisma nesvesnog”, počevši od jezičkih pravila do onog što je otelovljeno u materijalnim praksama, ritualima i delovanjima na poziv Lakanovog “simbolnog” “Velikog Drugog”. Althusserovo “prozivanje”, “interpelacija”, od strane ideološkog Drugog, što su kod Althussera institucije kao državni ideološki aparati, shvaćeno je kao nužno, koliko i Lacanova imaginarna faza, te je zato svaki lični identitet iracionalan, sva subjektivnosti ideološka. Ulazkom deteta u jezik “imaginarno” 24 Fascinacija gledanjem slike sebe u ogledalu, Lakanovo “imaginarno”brkanje sebe i poželjne slike sebe, primećena je već za decu najmladjeg uzrasta, oko šestog do osamnaestog meseca starosti. Oko osamnaestog meseca starosti se ulazkom deteta u jezik stvara u njemu “simbolno” područije zakona i regulacija – ulazi se u društvo koje nad-odredjuje šta je poželjna slika samog sebe. J. Lacan, “The Mirror-phase as Formative of The Function of the I” u S. Žižek i drugi, Mapping ideology,93-100

14

ne/prepoznavanje biva zauvek posredovano “simbolnim” pravilima prihvaćenih institucija, od porodice, preko škole, pa nadalje - institucija koje kreiraju i pravi identitet individue i nužnu iluziju da je za njega odgovorna sama individua. Po Lakanu čovek, podredjen autoritetu “mrtvog slova”, “simbolnom”, onom što je otelovljeno u ritualima institucija (u najširem smislu) je “pre izgovoren nego što govori”. 25 FUSNOTA Jedan diferencijalno uredjeni “govor”, što je nesvesno u svojoj suštini (kako glasi Lacanova čuvena teza) strukturirano kao jezik26 uvodi čoveka u područije društvenog kao simbolne razmene, nad/odredjuje mu “identitet”, subjektivnu poziciju, korelativno sa fiksacijom značenja označitelja koja uopšte omogućava “racionalni” svesni govor. Simbolno strukturalno nesvesno stalna je tema strukturalizma. Lakan dalje napreduje u strukturalnoj analizi, te ovu povezuje sa Freudovim pojmom nesvesnog (nesvesnog u užem smislu: kao potisnutog), onog što se opire osvešćenju a vraća u “realnom”, onom što izmiče svakoj simbolizaciji, davanju smisla: u “simptomima” - jedinom ostatku “realnog”, prirodnog, u društveno kreiranoj individui, ostatku koji se stalno vraća da “progoni” društveno konstituisani Althusserovski subjekt. Tematizujući simptome kao povratak potisnutog, tematizujući “strukturalna” (“simbolna”, društvena) posredovanja želje, Lacan i njegovi interpretatori eksplicitno se povezuju na nasledje Nemačke klasične filozofije. Tako na primer (ideološka) fantazija funkcioniše prema konkretnom objektu želje kao Kantov transcedentalni šematizam prema objektima čulnosti. Analogno načinu na koji transcedentalni šematizam povezuje „čiste“ (ne-empirijske) pojmove sa objektima u stvarnosti, fantazija bi ovde bila način povezivanja želje sa konkretnim objektima.27

Kritika Althussera kod Slovenačke škole i temelji Žižekove teorije ideologije 25 J. Lacan, XXXX 26 Dakle, prema besmislenim pravilima koja su postojala pre individue, koja nisu ničiji lični rezultat Koliko i izbor pojedinih reči za pojedine stvari, ili gramatičkih pravila, glavna društvena pravila nemaju nikakvo racionalno opravdanje. Individua naprosto i iracionalno mora da ih prihvati da bi funkcionisala u zajednici. A prihvatanje iracionalnih pravila ne ide kod Lakana i Žižeka tako “glatko” kao Althusserov čisti rez pred-ideološke individue i subjekta ideologije, nego uvodi zauvek otudjenje u subjekta – manifestovano, bar, neurotičnim simptomima. 27 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XX

15

U svom razmatranju Althussera, M.Dolar u Sa one strane interpelacije tvrdi da ovaj proces ideološke subjektivacije nikada nije potpun. Krucijalni problem tu je ključna ideja Althusserova ideja čistog reza nauke (koja uviđa materijalnost uvek po cenu suspenzije praktičnog odnošenja, tj., po cenu subjektivnosti u Althusserovom smislu) i ideologije; reza ne-subjektivisane individue i uvek-već ideološkog subjekta. Rez, po Dolaru i Žižeku, nikada nije čist, nikada ne dolazi do, da tako kažemo, glatkog prelaza pred-ideološke „materije“ (Lakanovog „realnog“) u interpelirani, konstruisani, ideološki subjekt. Nadovezujući se na Lacanovu koncepciju Realnog, Dolar i Žižek tvrde da ovakva ideološka subjektivacija uvek proizvodi neintegrisani ostatak u svakoj ideološkoj subjektivnoj poziciji. To jest, gledajući iz bilo koje od tih pozicija – nedostatak. Polazišna tačka za Slovenačke Lakanovce nije poricanje ideja interpelacije i prethodno opisane pra-ideološke iluzije (proširivanja nastalog na prethodno stanje, sa paralelnom iluzijom unutrašnjeg porekla konstruisane pozicije), već to da ova operacija nikada nije potpuna - ovde se „ne poriče rez samo dodaje ostatak“ 28, ovaj ostatak je ono što je na delu u psihoanalitičkom pojmu simptoma. Ukratko, onaj „subjekt“ koji se tematizuje u Sublimnom objektu ideologije i kod Dolara je „upravo neuspeh da se postane subjekt“ u Althusserovom smislu ideološkog subjekta! “Za Althussera subjekt je ono po čemu funkcioniše ideologija, za psihooanalizu” [kod Slovenačkih Lakanovaca] “subjekt nastaje tamo gde ideologija pada.”29 Preuzima se Lakanova teorija razvoja u kojoj već ulazak deteta u područje simbolnog (jezika, eksplicitnih i implicitnih zakona kao regulacija) nikada ne prolazi tako glatko; tj. ne bez –za konstituisani ideološki subjekt spoljašnjeg- ostatka, odredjene “primarne materije”, koja nastavlja da “progoni” svaku konstituisanu subjektnu poziciju, dakle: svaku u društvo, koje nikada u svojoj istoriji pravedno bilo nije, navodno integrisanu individuu. Ovakva “spoljašnjost” ideologiji ili materijalnost (individue) je prema tome striktno unutrašnja spoljašnjost, proizvod je iste operacije (Althusserovog reza “interpelacije”) kojom neko uopšte može postati ideološkim subjektom u Althusserovom smislu. Subjektivnost koja se kod slovenačkih Lakanovaca tematizuje je konstituisana oko ove “intimne spoljašnje srži” (spoljašnje onom subjektu nastalom kroz proces subjektivacije, unutrašnje pošto pričamo striktno o materijalnosti tog subjekta od koje on uopšte nastaje – o ostatcima predruštvenog, 28 M. Dolar, “Beyond interpellation” u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993, 75-96 Preuzeto sa: http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf. 29 Ibid.

16

“prirodnog” Lakanovog realnog).

Lakan za ovaj “fenomen” unutrašnje spoljašnjosti ima svoj

neologizam: ekstimnost30. Ovakva vrsta “materijalnosti”, “spoljašnosti” preuzeta iz jedne interpretacije psihoanalize igra ključnu ulogu u savremenoj tematizaciji ideologije. Ova “ekstimnost” je, naravno, ono što se vidi, pre svega i snažno, u neurotičnim simptomima, ako izlaganje spustimo na individualni nivo. U simptomima, ostatcima materijalnosti “realnog”, vidimo nemogućnost potpunog integrisanja individua u bilo koji (bar do sada postojaći) društveni “simbolni” poredak koji omogućava subjektu da svesno – dakle, za Lakana, Althussera i Žižeka: pogrešno, “imaginarno”, kaže ko je uopšte on/a sam/a, šta radi, i zašto radi. A setimo se da je za Freuda razlika izmedju normalnog i neurotičnog samo razlika u stepenu! Simptomi postoje (manje ili više; na ovaj ili onaj način) kod svakog, pa i njihov uzrok, Lakanova “ekstimnost”, ostatak “besmislene” (u simbolni, društveno-ideološki poredak) neintegrisane “materijalnosti” realnog u individui jeste opšta karakteristika ljudske subjektivnosti. Problematizuje se Althusserovo shvatanje materijalnosti. On već zna da su rituali institucija na čiji se ideološki zov postaje interpeliranim “samosvesnim” ideološkim subjektom kodifikovani, ali propušta da razmotri odgovarajuću kategoriju Lakanovog simbolnog (i “pojam stvarnog”, “realnog” kao ovog “ekstimnog” ostatka, koji opstaje posle ulaska individue u Simbolno). Althusser ne shvata efekat koji u individui proizvodi ulazak u simbolno, a svaka ideološka identifikacija – subjektivizacija, ideološko “prozivanje”, Lacanovo imaginarno, jeste (što Althusser jako dobro zna) posredovana “simbolnim poretkom”. Tako Slovenačka škola tvrdi materijalnost “realnog” koja mora prethoditi ulazku individue u polje ideologije kao ogledalnog ne/prepoznavanja sebe u Drugom i koje je uopšte omogućava. Na ovakvoj “materijalnosti” naslanja se svaka ideologija koliko i kritika. Kategorija realnog (ovako konceptualizovane “materijalnosti” čoveka) kao, nedostatka, nesvodivog antagonizma u srži svake društveno, “simbolno” konstruisane stvarnosti verovatno je najznačajnija filozofski od svih Lacanovih pojmova. Insistira se već kod Žižekovog Lacana na nesvodivosti razlike “Stvarnog” i (društveno-simbolno konstruisane) “stvarnosti”, pa ovakva filozofska artikulacija smešta Lacana i naravno Žižeka, Žižeka koji celi nasledjeni skup psihoanalitičkih tvrdnji Lacana socio-filozofski interpretira, pretvarajući ga u jednu verziju nove kritičke teorije društva i daje mu 30 Ibid..

17

filozofski značaj u vezi sa formulisanjem prihvatljive verzije materijalizma.

Osnove Žižekovog shvatanja ideologije U radu su nadalje izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom kritičkom analizom Althusserovih shvatanja. Izložene su dakle, ukratko, Žižekove osnovne teze o ideologiji, a po kojima Žižek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloženo je ono što je Žižek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na čiju analizu je ovaj rad ograničen. Opšta formula ideologije, kako se to redovno, pa i kod Žižeka navodi, je takva da se pod ideološkim posmatra ponašanje ljudi takvo da oni nešto rade, a ne znaju šta zapravo rade. Prema tradicionalnoj prosvetiteljsko-marksističkoj šemi, na primer, siromašni vernik ide u crkvu, misli da odaje počast bogu svojim bogosluženjem, a u stvarnosti pomaže crkvi kao represivnoj društvenoj instituciji da održi svoj društveni položaj i time radi protivu svojih interesa. Medjutim, mnogi danas tvrde da živimo u post-ideološkom dobu. Kako bi postmodernisti rekli, došlo je do “kraja velikih priča”. Moć funkcioniše cinično i direktno, a po mnogim autorima to znači kraj ideologije. Niko više čvrsto ne veruje ni u šta, često se čuje, a to onda, navodno, znači da nema ideologije u savremenosti. Žižekovo stanovište, sasvim suprotno postmodernom, otvara sasvim novo polje kritike ideologije a ovo se najupečatljivije može prikazati kroz njegovu tematizaciju cinizma kao forme ideologije.31FUSNOTA Današnja formula ideologije, na prvi pogled, bi onda bila: “Znaju vrlo dobro šta rade, pa ipak to rade!”. A Žižek nam, uvodeći novu dimenziju razmatranja, ukazuje da ovo nije nikakav kraj ideologije. Sama društvena i individualna stvarnost je utemeljena na nesvesnoj društvenoj, “simbolnoj” fantaziji koja odredjuje ponašanje individua i funkcionisanje zajednice. Individue svesno mogu usvojiti distancu prema ideološkim ubedjenjima, ali njihova sama praksa je uredjena nesvesnom fantazijom, a to znači da je uredjena kao da su izvesni lažni iskazi istiniti. To znači da prethodna “cinična” definicija postmodernog ponašanja opet pada u ideologiju. Ono što postmoderni subjekti ne znaju je da je njihovo ponašanje utemeljeno na “fantaziji” povezanoj sa iracionalnim “fetišističkim” obožavanjem nekih aspekata savremenog društva. Čak i cinični manipulant koji priznaje otvoreno 31 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XXX

18

interese moći nije utekao ideološkom iskrivljenju.

“Iluzija [svojstvena ideologiji – S.E.] je prema tome dvostruka: sastoji se u zanemarivanju iluzije koja strukturira naš stvarni, efektivni odnos prema stvarnosti. A ova zanemarena, nesvesna iluzija mogla bi se nazvati ideološka fantazija (…) fundamentalni nivo ideologije nije iluzija koja prikriva stvarno stanje stvari, nego (nesvesna) fantazija koja strukturira samu našu društvenu stvarnost.”32 Ideologija se dakle “sastoji”: 1) U samoj “stvarnosti”, samom ustrojstvu društva i odnosima individua – time što je društvena stvarnost konstruisana oko “iracionalne”, ideološke, fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju činjenice, neznanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije. Tako čak i postmoderni cinični oblik svesti i dalje ne zna šta tačno radi. Teorerizacijom, pre svega, ideološke fantazije i ideoloških fetiša, Žižek nam daje savremenu teoriju ideologije, koja se nadovezuje na prethodne poznate formulacije, od Prosvetiteljstva do Altisera. Subjekti koji, na prvi pogled, “znaju vrlo dobro šta rade, pa ipak to rade!”, u krajnjoj instanci analize padaju na osnovni ideološki nivo toga da rade nešto, a ipak ne znaju šta rade, jer neznaju koji neosvešćeni principi (društvene fantazije) upravljaju njihovim ponašanjem. Slično Althusseru, gde subjekti zanemaruju sopstveni odnos prema društvenoj stvarnosti, i radikalnije od njega, ovde je sama stvarnost vidjena kao ideološka, kao otudjujuća, kao izvor samog Althusserove imaginarne transpozicije odnosa u samoj stvarnosti. Po Žižeku, pre svega je ideološka sama stvarnost, stvarajući time i potrebu za imaginarnom transpozicijom, ne/prepoznavanje sebe u fiksiranju identiteta uredjenim zapravo državnim institucijama. Mogli bi Althussera pitati: “Šta će nekome uopšte imaginarna predstava realnih odnosa u kojima je”. Jedini mogući odgovor je još bliži Marxu nego što je Althusser 33: Tako mora biti jer je sama stvarnost uredjena prema fikciji, “ideološkoj fantaziji”, individua njome vezana time za “ideološke fetiše”, “uzvišene objekte ideologije” koju fikcija nudi u zamenu za realne interese 32 Ibid., 32-33 33 Preciznije, upravo ga je dao Marx, a Althusser odbio u svom tekstu kada je odbio celu teoriju otudjenja kao “humanističku” i “nenaučnu”.

19

individua, a sve ovo, naravno, pogoduje vladajućoj klasi, održavajući ljudsko društvo onakvim kakvo je uvek bilo: kao prožeto odnosima dominacije. Ime za faktor simbolne konstitucije stvarnosti je, dakle, (ideološka) fantazija.

Pre svakog

prepoznavanja ili ne prepoznavanja sebe i stvarnosti Dolar i Žižek insistiraju na tome da je sama stvarnost konstruisana odredjenom “fantazijom”. Ono primarno u ideologiji bila bi sama fantazija koja je operativna u društvenoj stvarnosti. Ideologija se onda sastoji u dvostrukom “iskrivljenju”, zanemarivanju činjenice da je naš odnos ka stvarnosti već posredovan (primarnom) ideološkom fantazijom koja tvori samu stvarnost, Althusserove “realne uslove egzistencije”, “društvene odnose”. Fantazija tvori stvarnost kao iracionalnu već time što uvek mora postulirati i odredjene “uzvišene objekte ideologije”, “ideološke fetiše”, koji su potpuno po sebi besmisleni i služe samo da daju stabilnost celom društvenom totalitetu. Sublimni objekt ideologije, ili ideološki fetiš, “ostatak realnog”, bio bi centralni pojam, ono na šta se mora oslanjati celo fantazijom konstruisano ideološko polje da bi zadržalo privid sopstvene konzistencije. Ovde je razlika u odnosu na Marksa. Dok bi tradicionalna procedura kritike ideologije bila ukazivanje da je ideološki pogled uvek delimični pogled koji skriva totalitet društvenih odnosa, kod sociološke interpretacije (bar “slovenačkog”) Lakana, ideološki je sam društveni totalitet koji se nameračio na brisanje sopstvene nemogućnosti kao dovršenog i zatvorenog društvenog (i kognitivnog) polja.34 FUSNOTA Konstruisan na ideološkoj “fantaziji” ovaj je uvek nekonzistentan, fetišistički iracionalno podržan odredjenim “uzvišenim objektima” na koje se mora oslanjati kako se ne bi raspao, tj. kako ljudi ne bi uočili besmislenost celog jednog ideološkog polja.

Pojašnjenje Žižekove Lakanovske terminilogije: Fantazija, fetiš, stvarno (realno) i stvarnost 34 Ibid., XXX

20

Pomenuta istrajna, neuklonjiva “ekstimnost” realnog vidljiva je u simptomima, što naravno, na kritiko-ideološkom nivou omogućava kritiku ideologije preko kritike društvenih “simptoma”, ekonomskih kriza, pre svega, kao manifestacija realnog kao antagonizma, da preformulišemo klasični Marksov primer. Ali “ekstimnost”, “realno” (Lacanov i Žižekov ključni i najteži pojam) javlja se i u drugim kontekstima. Ako se simptomi jave, što je slučaj u svakoj ideologiji, onda je na ideologiji da popuni ovaj ostatak Realnog, da smiri antagonizam, oslabi simptome, smiri krize i uguši pobune. To ideologija postiže svojim zamenskim objektima za realno, svojim “uzvišenim objektima”: ideološkim fetišima. Kritika ideologije postaje “kritika” ovakvih ideoloških fetiša, “uzvišenih objekata” ukazivanje da iza njih “ne postoji ništa”, da tako kažemo, to jest: da im je jedina svrha da podrže (simbolnu) ideološku fantaziju – da prikriju nekonzistentnost vladajućeg ideološkog sistema. Svrha uzvišenih objekata bila bi da prikriju antagonizam koji uvek istrajava, pa se Sublmni Objekt Ideologije nastavlja na ideju radikalne demokratije, radikalne upravo u tome što insistira na trajnom priznavanju privremenosti svakog društvenog sistema, toga naime da potpuna totalizacija društvenog polja, njegovo zatvaranje, nije niti moguća niti poželjna. (Moglo bi se primetiti, pa iako autori ovo gotovo sigurno ne bi priznali, da ovakvo stanovište dosta liči na Poperovu ideju otvorenog društva u jednoj politički levoj interpretaciji.) Pojasnimo do sada napisano. Uveli smo paradoksalni pojam stvarnog (realnog), razliku stvarnosti i stvarnog i tvrdnju da je stvarnost zasnovana na fantaziji, te pojam ideološkog fetiša. Žižekov (tj. izvorno Lakanov) pojam Stvarnog je izuzetno paradoksalan, pa se tako kod njega i predstavlja.35 UBACITI FUSNOTE!! Prvo nam se stvarno ukazuje kao čvrsta srž individue i društva36 koja odoleva svakoj simbolizaciji, društvenoj, “simbolnoj” interpretaciji, davanju smisla. Tako Lacan, u kasnijoj fazi svog učenja, uvodi termin “sinthome” da označi one simptome koji ne ugrožavaju, nego podržavaju identitet individue, koji se ne mogu ukloniti interpretacijom, jer se nikako ni ne mogu interpretirati. Lacanova terapija će interpretirati štetne simptome, time ih otkloniti, a onda preći na analizu pacijentovih fantazija. Žižekova teorija ideologije ovde potpuno preuzima teoriju kasnog Lacana: psihoanalitičko lečenje se završava “prevazilaženjem fantazije”. Moramo prodrti do nesvesnih 35 SOI 36 Pravdajući se tvrdnjom da su društvo i individue strukturirane na isti način, Žižek koristi psihoanalizu za osnovu kritike ideologije, pa se pojmovi imaginarnog, simbolog i realnog koriste i za individualnu svest i za analizu društva.

21

fantazija koje odredjuju svesno ponašanje individua. Ove fantazije podležu analizi - mogu se izložiti skupom iskaza. Ponašanje individue je takvo da se ona nesvesno, mehanički, ponaša kao da su ovi principi istiniti, iako u njih svesno neveruje.37 Dalje, odredjena fantazija je uvek povezana sa odredjenim fetišima – objektima ili aktivnostima za koje iracionalno u praksi “zakucava” individuu. Prevazići fantaziju znači osloboditi se fetišističkih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao (zamenu za) realno. FUSNOTA38 Žižekov upečatljiv primer je da ljudi danas jako dobro znaju da parlament ne predstavlja volju naroda, da vlada veza (multinacionalnih) kompanija i političke klase, a pri tome se, u svojoj praksi, samim tim što poštuju zakone (kao pozitivno pravo) ponašaju kao da parlament stvarno predstavlja opštu volju i zastupa opšte interese. Kritika ideologije ovde identifikuje liberalnu kapitalističku demokratiju kao ideološku fantaziju današnjice, a (na današnji način, predstavnički uredjen) parlament kao ideološki fetiš. Skrenimo još jednom pažnju na odnos svesnih ubedjenja i prakse. Ono što je ključno u kritici ideologije je praksa, ne verovanje, koje je kod Žižeka, kao i kod Althussera, kao i kod Pascala, objašnjeno kao retroaktivni učinak prakse. Ideološka fantazija odredjuje -praksu-ljudi – i to je ključno FUSNOTA.39 U prethodnom primeru, potrebno je u praksi ukinuti liberalni kapitalizam i osloboditi se fetišističke vezanosti za slobodne izbore predstavničkog parlamenta. Zadatak Lacanovog “lečenja” je prodiranje do ovog skupa nesvesnih iskaza kojima je implicitno definisana fantazija koja odredjuje ponašanje individue. Pri svemu ovome, za razliku od funkcije istog termina u Kritičkoj teoriji, na primer, fantazija, kod Lacana i Žižeka ne znači nikada ništa “dobro”. Fantazija nije neka stvaralačka mašta, nije Markuzeova ili Adornova imaginacija. Lacan fantazijom imenuje ovaj skup neosvešćenih principa koji regulišu život ljudi, a vode velikim psihičkim problemima, zbog kojih se individua uopšte obraća analitičaru. Lečenje onda funkcioniše tako da se 1) pacijentu nabroje ovi principi za koje i on sam zna da nisu prihvatljivi; 2) te da mu se ukaže da se u praksi ponaša kao da su valjani principi koje bi i sam svesno odbio – upravo ono što nesvesno odredjuje njegovo stvarno ponašanje. Ako se ovo sprovede uspešno, Lacan primećuje, nastupiće izrazito psihičko oslobodjenje i olakšanje. Vratimo se na pojam realnog. Lacan, a ovde se Žižek izrazito oslanja na njega, je primetio da i posle prevazilaženja fantazije ostaje izvesni skup simptoma koji se ne mogu ukloniti interpretacijom.

37 SOI 38 Ibid., XX 39 Ibid, XX

22

Ne mogu se ukloniti, jer ni ne podležu interpretaciji. A konstatuje i da ne treba – jer su ovi “sintomi”, kako ih je zvao – jedino na čemu počiva individualni identitet subjekta – izvan svih imaginarnih interpretacija i simbolnih posredovanja. Niti su “sintomi” “problem”, niti lečenje dalje treba sprovoditi, jer Lacan insistira da bismo njihovim uklanjanjem izazvali potpunu katastrofu -psihotični raspad identiteta subjekta. “Sintomi”, to su ona vrsta simptoma koja su ona “čvrsta srž realnog”, koja odoleva svakoj simbolizaciji i alijenaciji pri formiranju sopstvenih identiteta dijalektikom imaginarnog odnosa sa Drugim, dakle ono što odoleva Althusserovoj interpelaciji. Identitet individua i društvenih grupa se dakle zasniva, u krajnjoj liniji, na odredjenim strogo posebnim osobinama koje treba poštovati u svojoj posebnosti. Ova tvrdnja je od izuzetnog političkog značaja. Uvidjajući je, Žižek u Sublimnom objektu insistira na nesvodivom mnoštvu partikularnih borbi za oslobodjenje. FUSNOTA40 A to što ljudi, nesvodivo, po Lacanu, Adornu i Žižeku jesu različiti jedni od drugih, nikako ne ometa mogućnost za radikalnu transformaciju društva širokom kolektivnom akcijom. Različite diskriminisane grupe se mogu ujediniti u radikalno-demokratski projekat transformacije globalnog društva, jer imaju sasvim dovoljno osobina koje dele, zajedničkih interesa i zajedničkih problema da naprave pokret za oslobodjenje kao “seriju ekvivalentnosti”- i bez insistiranja da novo društvo treba biti takvo da svi njegovi članovi imaju neke nepromenjljive opšte osobine na kojima će zasnovati nepromenljive nove opšte zakone. Naproriv, radikalna demokratija, koju Sublimni objekt ideologije afirmiše na tragu Laclau i Mouffe, takva je da zahteva stalno menjanje i poboljšavanje društvenog poretka, a isključuje “esencijalističke” fantazije o tome da ljudi imaju neke transistorijske zajedničke osobine na kojima se mogu utemeljiti transistorijski važeći politički principi. FUSNOTA 41Čini se da je baš ovo i kontekst u kome u Negativnoj dijalektici Adorno koristi pojam “neidentičnog”. Lacanovo realno kao sintom odgovara Adornovom pojmu neidentičnog. “Oktetanje neidentičnom” znači upravo okretanje posebnosti individua i grupa, uz insistiranje da je neidentično ono promenljivo – da zauvek treba dopustiti mogućnost individualne i društvene promene, i uz uvid da individue i grupe i ako nisu identične – itekako mogu imati sličnosti i preklapanja svih vrsta, te da je solidarnost potrebna upravo izmedju ovakvih “neidentičnih” individua i grupa. Kod Žižeka u Sublimnom objektu ideologije ova koncepcija neidentičnosti naziva se “univerzalnom singularnošću”FUSNOTA42. Singularnost, zbog individualnosti sintoma na kom počiva realni identitet je ono što je jedino transistorijski opšte! A radikalna politika stvara solidarnost u borbi protiv zajedničkih neprijatelja od strane različitih, nesvodivo “neidentičnih” individua i grupa, i Žižek u 40Ibid, XX 41bid, XX 42 SOI

23

Sublimnom objektu ideologije inspirisan radom Laclau i Mouffe insistira da radikalna demokratija ne sme težiti dosezanju nikakvih transcedentalnih transistorijskih društvenih standarda, koji bi bili samo nova “prinuda identičnosti” (Adorno), koja bi automatski postigla samo to da a priori isključi neke druge individue i grupe iz društva, nego politika emancipacije mora težiti što većem otvaranju društveno-političkog prostora.43 FUSNOTA

Vratimo se sada posle političkog ekskursa opet paradoksalnosti pojma realnog. Realno je nedostatak. Prethodno smo ga odredili kao čvrstu srž materijalnosti, a posle vidimo da ga Žižekov Lakan koristi sasvim drugačije, takodje. FUSNOTA44 Koristi ga kao formalni pojam da odredi nedostatak u srži svake društveno-simbolno konstruisane stvarnosti. Realno je paradoksalno: imamo kretanje od čvrste srži materijalnosti ka formalnom mestu nedostatka u svakoj simbolno konstruisanoj stvarnosti. Stvarno je nedostatak, a Žižekov argument je ovde smislen toliko koliko sada stvarno misli u opoziciji sa stvarnošću. Svaka (društvena i psihička) stvarnost je simbolno konstruisana, rekosmo i da je time proizvod fantazije, uvek jeste konstrukt nekog niza pravila. Svaka društveno-simbolna konstrukcija stvarnosti je takva da uvek postoji ostatak koji ona ne može da integriše u svoj univerzum značenja, smisla; u ono što se može razumeti. Ovaj neintegrisani ostatak jeste stvarno – a Lacan kaže da je stvarno nedostatak, misleći verovatno pod tim da se sa stanovišta bilo koje, nužno simbolno konstruisane stvarnosti, stvarno, kao ono u nju neintegrisano, iskušava kao nedostatak te neke stvarnosti. Prikažimo ovo primerom: današnja ideološka stvarnost teži da se konstruiše oko fetišizma finansijskog sektora i fantazije štednje. Sa te pozicije izgubljena materijalna dobra, ono stvarno koje ta stvarnost isključuje, biće iskušena kao nedostatak, o čemu i svedoče protesti protiv smanjena socijalnih stavki u budžetima raznih država. Fetiš bi ovde bio fetišizam niske zaduženosti, fetišizam finansijskog sektora. Sada možemo dati dalje odredjenje fetiša: fetiš je “mali komadić realog”, ono što treba da popuni realni nedostatak koji se itekako oseća u stvarnosti koja je konstruisana fantazijom. Današnji fetiši bi bile ocene MMFa, Centralne banke EU i raznih privatnih agencija za kreditni rejting. Ideologija počiva na fantaziji štednje koja isključuje čvrstu srž realnog, u smislu da obara realno značajan materijalno stanje ljudi, a u zamenu za to nudi ideološki fetiš toga da vam u zemlji buja finansijski sektor i da pomenute organizacije, koje iovako baš briga za obične ljude, pozitivno ocenjuju ekonomiju odredjene zemlje. Fetiš, “uzvišeni ideološki objekt” kao MMFova procena ekonomskog razvoja, 43 LACLAU, ZIZEK 44 SOI, paradoksi realnog

24

ponudjena je u zamenu za stvarna materijalna dobra, koja se onda, naravno, iskušavaju kao nedostajuća. U ovom delu ostaje samo još da podvučem razliku stvarnog (Realnog) i stvarnosti kod Lacana i Žižeka. Stvarnost je uvek društveno-simbolno konstruisana, kao što su post-strukturalisti tvrdili, ali (već opisano) svarno uvek ostaje i nastavlja da progoni svaku konstruisanu stvarnost, a ta stvarnost se uvek mora oslanjati na stvarno. Kategorija Stvarnog i razlika stvarno - stvarnost razlikuju Lacana i Žižeka od simbolno-jezičkog idealizma post-strukturalizma i post-modernizma i sa filozofske strane utemeljuju njihov materijalizam. Ukratko, plauzibilno, i direktno u suprotnosti sa glavnim tokovima post-strukturalizma, nije sve na svetu društveno-simbolno konstruisano, a svaki takav konstrukt uvek se zasniva na neintegrisanom realnom na kome počiva i od koga zavisi. Ostatak Realnog istrajava u svakoj konstruisanoj realnosti i kako Žižek često voli da kaže, progoni je.

Kako uspešno lagati kazivanjem istine? Razlika iskazanog sadržaja i mesta iskazivanja Sledeća bitna ideja bila bi kritiko-ideološka interpretacija razlike iskazanog sadržaja i procesa, mesta iskazivanja; još jedna ideja koju je Žižek direktno preuzeo od Lacana i primenio na kritiku ideologije. Uzeta zasebno, ideološka izjava može biti ideološka iako je potpuno istinita što se tiče njenog činjeničnog sadržaja – time što obzirom na to ko je – “sa kog mesta”, iskazuje, prikriva odgovarajuće interese (dominacije, eksploatacije...), skriva antagonizam i nekonzistentost totaliteta odgovarajuće ideologije. Ovako formulisana teorija ideologije prevazilazi pitanja predstavljanja, tzv. “lažne svesti”, kritike ideologije kao puke kritike znanja i ne znanja “činjenica”. To da li su u Berlinu 30ih godina Jevreji stvarno sačinjavali 80% advokata i-ili bankara ni najmanje ne smanjuje zlo anti-semitizma. Pitanje je šta je tačno ova konstrukcija Jevreja značila u nacističkoj ideologiji. A to je prikrivanje njene nekonzistentosti, unutrašnje nemogućnosti same opake narodne zajednice, nekonzistentnosti totaliteta njene zamisli, projekcije striktno unutrašnje nemogućnosti nacističkog projekta Volksgemeinschafta na 25

“spoljašnjeg” neprijatelja. FUSNOTA45 To da li Jevreji jesu ili nisu sačinjavali najveći broj tzv. “moćnika” u zemlji razorenoj surovim kapitalizmom i prethodnim nacionalističkim projektom ni najmanje ne menja stvar u pogledu zla anti-semitske ideologije. Opet je na delu kritika ideologije kao kritika projekcije “realnog” – odredjenog sistematskog antagonizma- na “uzvišeni objekt” – figuru Jevrejina- koja ne služi apsolutno ničemu drugom do prikrivanju nekonzistentnosti univerzuma fašističkog diskursa. Prema tome kako Žižek eksplicitno kaže “moguće je lagati pod maskom istine”, čim odredjena izjava (bez obzira na njenu izolovanu istinitosnu vrednost) služi prikrivanju, činjenju netransparentnim interesa moći, eksploatacije, dominacije onih koji je tvrde. Ako je “istinita” – time ideologija bolje funcioniše. Ono što i dalje ostaje neistinito kao nekonzistentno je samo ideološko polje, - skrivajući interese ovladavanja iza pojedinih tvrdjenja koja mogu sasvim tačno odgovarati činjeničnom stanju. Naravno ovakvo prikrivanje je nužno, da bi ideologija uopšte funkcionisala, sam način opravdanja interesa (moći, eksploatacije,...) mora ostati prikriven.FUSNOTA46

Antagonizam i klasna borba kao realno Lakanov ostatak realnog – istrajavanje nedostatka u svakoj stvarnosti - u svakom pokušaju društvene totalizacije, implicira ideju nemogucnosti potpune simbolizacije, to će reci sada: nemogucnosti totalne interpelacije individue ili zatvaranja društvene stvarnosti, koliko i nemogućnost apsolutnog znanja 'objekta' jer ovaj uvek moze iznenaditi kao u simptomima, ekonomskim krizama (i dodajmo dalje, naučnim revolucijama). Već Laclau i Mouffe uvode pojam antagonizma kao Realnog, a kao par excellance ideologija uvidja se upravo pokušaj nečeg nastalog da se proglasi za 'apsolutno racionalno' i dovršeno, kao potpuno smireno stanje u kojem se ništa dalje ne može suštinski menjati.FUSNOTA47 Kao što se kod Lakana svaki navodno stabilni potpuni identitet sebi prisutnog subjekta uvek pokazuje kao imaginarni krpež u simptomima - tako stoji stvar i sa svakim pokušajem opravdavanja bilo kojeg društvenog sistema kao 'racionalnog i beskonfliktnog'; harmoničnog totaliteta 45 MI-SOI 46 MI-SOI 47 Laclau, Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy, XXX

26

sa apsolutno racionalnim individuama i potpunim znanjem. Na radikalnoj politici bi već kod Laclaua i Mouffe-a bilo to da prvo uvek nadje konfliktna mesta, pukotine u društvenom sloju (jer ih dakle uvek i zauvek ima), te da ne dozvoli bilo kakav pokusaj imaginarne racionalizacije, pacifikacije, imaginarnog 'pomirenja' usred realnog antagonizma. Što će u Lakanovskom Marxizmu reći: klasne borbe koju Žižek već u Mapping Ideology odredjuje kao realno društva, ono što se na najrazličitije prividno ”iracionalene” načine pojavljuje nasuprot svih pokusaja pripitomljavanja; u krizama koje demonstriraju lažnost Fukoyaminog kraja istorije kao i naravno onog Staljinističog protiv kojeg je teorija Slovenačke škole od početka bila usmerena.FUSNOTA48 Odbija se zlo svakog drustva koje hoće da bude apsolutna stvarnost (sveobuhvatna i nepromenljiva pseudo-racionalna celina). U Sublimnom objektu ideologije i u Mapping Ideology, Žižek afirmise nesvodivu mnoštvenost partukularnih borbi, kao pojavnih oblika fundamentalnog antagonizma klasne borbe; mnoštvenost koja se moze povezati u 'seriju ekvivalencija', kao povezanu seriju nesvodivo partikularnih odgovora na realno kao antagonizam, solidarnost nesvodljivo partikularnih i uvek delimičnih odgovora na isti dominantim oblikom društva potisnuti antagonizam, mnoštvenost odgovora na istu 'nemoguću-realnu srž'.49

Sublimni objekt ideologije ovde ima ontološko-političko glediste da je upravo tradicionalna potraga za 'novim čovekom' za ukidanjem svakog antagonizma – zlo samo; istorijski ova potraga za smirenim drustvom bez ikakvih antagonizama izvor je “totalitarizama”, i najvecih zločina u ljudskoj istoriji, te dakle: 'najveca masovna ubistva ikada i holokaust uvek su vršena u ime čoveka kao harmoničnog bića, Novog Čoveka, bez antagonističkih tenzija'50

Zaklučak: Poredjenje i značaj Žižekove i Althuserove teorije ideologije.

48 Mapping Ideology XX 49 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, 4 50 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, 5

27

Glavna tema ovog rada je poredjenje Žižekove i Althusserove teorije ideologije. Sada možemo dati još nekoliko manje bitnih informacija o Žižekovoj kritici Althussera i pogledati konačne rezultate dostignutog kritičkog uvida oba mislioca, te naglasiti njihov značaj. Jedina bitna stvar koju još treba pomenuti je kritika Althussera u Sublimnom objektu ideologije, u vezi sa statusom verovanja i interpretacijom Bleza Paskala. Sada ću, pre iznošenja konačnog suda o vezi i značaju Slavoja Žižeka u savremenoj teoriji i suda o odnoso njega i Althussera, podsetiti na to da u Mapping Ideology, Žižek pristupa na svojstven, pomalo “intelektualno nepošten” način temi ideologije metodološki, time što nam ne daje čitljiv opis metoda kojim piše svoj tekst, a opis metoda daje, iz koga se samo može pročitati da nije dogmatski hegelijanski napisan51, a da jeste inspirisan Hegelovom metodom, što se vidi kroz ceo tekst, gde nam Žižek piše o “ideologiji-po-sebi”, “ideologiji-za-sebe”, “ideologiji za-sebe i po-sebi” - komplikujući izlaganje nepotrebnom terminologijom, koja nije ni jasna, ni objašnjenja. Ipak, uz ovu kritičku ogradu, prvo smatram da tekst ipak jeste čitljiv bez većeg gubitka inteligibilnosti apsolutno najvećim delom, što je i najbitnije; te dalje smatram objašnjenje ideologije dato u Mapping Ideology jako teorijski bitnim. O ideologiji se priča trostruko – onoliko kompleksno koliko problem pokazuje kroz teoretizaciju da se o njemu mora pričati na više nivoa. Ideologija se kaže na tri načina za Žižeka u Mapping Ideology, na način sa kojim se slažem i mogim inspirativnim pasusima po celom tekstu, a u vezi sa ove tri osnovne teze: Ideologična je, po Žižeku, bez obzira kom nivou pripada svaka od tri predložene opcije i sve su bitne. Žižek nam skreće pažnju na (u ovom prikazu: treći) nivo koji je on otkrio, ali ostavlja mogućnost da je isto znao i Marx teorerizijući fetišizam robe, bitni Žižekov primer ideološkog fetiša. Ipak nije dao izričito pozitivan odgovor da se zastupljenost (moć) ovih vrsti ideologije može menjati tokom istorije.52 Saglasno The Sublime Object of Ideology i Žižekovom prilogu za Mapping ideologyFUSNOTA53, ideologija je po “ranom Žižeku”: 51 MI XX 52 Koliko je meni poznato. 53 MI

28

1. Lažna slika stvarnosti, koja je stvorena zarad interesa vladajuće manjine i njoj efektivno služi. Ovo su otkrili Prosvetitelji, Feuerbach i Marx. Odavde počinje prosvetiteljska kritika ideologije, i nikako ne izgleda nemoguće objediniti ga sa Althusserovim (iako bi se on žestoko protivio), a pogotovu Žižekovim, koji ostaje eksplicitno racionalno i prosvetiteljski orijentisan. 2. Ideologična je praksa individua i praksa državnih institucija koja kreira praksu individua, kako je naglasio Althusser. Ideologija je praćena neznanjem o tome kako individua stvarno funcioniše u društvenim odnosima i ova realna praksa individue nije baš ni lična,ni individualna, ni slobodno izabrana, ni racioalna, jer je kreiraju moćne institucije, namećući prisilnu sličnost heterogenim ljudima, a u interesu vladajuće manjine. 3. Ideologična je sama zajednica, čak onda možemo reći sama stvarnost, koja stvara ovo ideologično ponašanje ljudi, naravno suprotno stvarnim interesima velike većine ljudi, a u cilju održanja društvenih odnosa kao odnosa dominacije. Iracionalna je time što je bazirana na socijalnoj fantaziji i što sredstvima ideološke manipulacije onemogućuje svoje članove da to uvide, koliko god manipulacija danas sofisticirana bila. Ovo je Žižekovo glavno otkriće FUSNOTA.54 Prema tome, klarifikacija toga šta je ideologija i jasni opis pronadjenog trećeg nivoa ideologičnosti, ostaju trajne Žižekove zasluge. A Žižeka nalazim duboko zavisnim od Althusserove teorije ideologije. Završno poredjenje će nam pokazati da je Žižek zapravo čovek koji je otišao dalje od Althussera, ali i eksplicirao zašto su neka Althusserova tvrdjenja valjana. Izuzetno je plodno kombinovati, maksimalno precizno, dva mislioca. Već kod Althussera shvata se da ideologija mora biti otelovljena u praksama odredjenih državnih ideoloških aparata. Ali to Žižek i zna: poenta je da je društvena stvarnost, koja pre svega uključuje državne ideološke aparate, formirana na fikciji, na ideološkoj fantaziji. Društvo se time perpetuira kao nepravedno, zlim krugom: kao što je Althusser konstatovao, institucije, koje rade u korist manjine, po pravilu - u ogromnoj meri oblikuju i svest i nesvesno ljudi. A ljudi od institucija preuzimaju da urede 54 SOI

29

svoju stvarnost shodno ideološkim fikcijama, svemu onome u šta niko ne veruje, a koje su ipak precizan opis toga kako ljudi u stvarnosti postupaju. Malo ljudi veruje da parlament stvarno predstavlja opštu volju gradjana, da se poslužimo sasvim tačnim Žižekovim primerom 55.FUSNOTA Ipak, u funkcionisanju stvarnosti, države, ali i individua u njoj, ljudi postupaju kao da je ovo tvrdjenje o parlamentu tačno, te ljudi poštuju naredbe političara, i to i protivu racionalnog uvida i sopstvene koristi. Ostajući verni prosvetiteljstvu, za predhodnu konstataciju, može se reći da izražava iracionalnosti čovečanstva na ovom stadijumu, ali i da kroz naporni rad Kritičke teorije (u najširem smislu), teorija ideologije može edukovati čovečanstvo o mogućnostima oslobodjenja. Zaključujem, dakle, da je Althusser dao bitan doprinos razvoju teorije ideologije, a Slavoj Žižek, i slovenački lakanovci, izuzetno dubok, savremen, interesantan i uticajan doprinos istoj vrsti istraživanja, čak i sa ovde prisutnim ograničenjem da se, u ovom radu, razmatraju samo Žižekovi tekstovi iz prve polovine devedesetih godina, te samo jedan, glavni, najuticajniji i najpoznatiji Althusserov tekst, a bez zalaženja u naknadne faze Althusserovog akademskog i privatnog života. Žižekov rad,kako onaj iz ranih devedesetih godina prošlog veka, koji je ovde razmatran, pa sve do danas, potvrdjuje izrazitu autorovu sposobnost samo-kritičnosti, odsustvo dogmatizma, vešto dovodjenje sopstvenih pocija u vezu sa najraznovrsnijim tudjim ali poznatim teorijama - što je osvedočeno i nagradjeno Žižekovim, za današnjeg filozofa, neverovatno visokim zainteresovanim poštovanjem miliona čitalaca, te brojem akademskih institucija sa kojima saradjuje; to jest, time što izuzetno popularne lekcije drži u najrazličitijim delovima sveta – na poziv mnogih i jako često. Za ovde izloženu Žižekovu teoriju ideologije ja tvrdim da predstavlja ne samo najpoznatiju, nego i najbitniju i najispravniju kritičku teoriju društva jednog danas živog mislioca56, koja je od 55 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XX 56 Ovo tvrdim svrstavajući Žižeka u “kritičku teoriju” i u širem smislu izraza - dakle smatrajući ga za zastupnika teorije koja ne prihvata lošu, zlu, “negativnu” stvarnost onakvom kakva jeste, nego hoće da je radikalno menja, počevši sa obrazovanjem masa o zatupljujućim efektima ideologije prisutne u masovnoj kulturi i društvu uopšte – ali ovo tvrdim i dovodeći Žižeka u vezu sa Kritičkom teorijom društva u užem smislu termina, to jest: sa “prvom generacijom” Frankfurtske škole. Metodološki, bez obzira na kompleksnost i ispravnost Žižekovih, po pravilu, preterano pojednostavljenih i preterano politički obojenih stavova o Frankfurtskoj školi – ukazujem na činjenicu da odgovor na pitanje “Čime se bavi Slavoj Žižek?”, može (i tvrdim: treba) biti kratak i jasan: “Bavi se kritičkom teorijom društva!”. Fundamentalne osnove svake teorije Slavoja Žižeka uvek odgovaraju zahtevima koje je Max Horkheimer izneo u svom manifestu Tradicionalna i kritička teorija. Dalje, bez obzira na to šta sam Žižek tvrdi, ima autora koji (smatram: često potpuno ispravno, mada ne uvek dovoljno precizno) ukazuju da su neka od Žižekovih fundamentalnih shvatanja veoma slična shvatanjima “prve generacije” Frankfurtske škole: i to posebno oni stavovi koji Žižeka razlikuju od teorija Altisera i pogotovu (Post)Strukturalizma,

30

fundamentalnog teorijskog značaja za ispravno teorijsko razumevanje ljudske subjektivnosti. Pri tome je teorija Slavoja Žižeka, tvrdim, rezonujući po starom dobrom principu o primatu praktičnog uma, još bitnija teorija u vezi sa onim, za nas ljude, stvarno najbitnijim na svetu: našom praksom. To jest, kako će se mnogi složiti, Žižekova teorija ideologije je i od fundamentalnog praktičnog značaja: bitna je za buduću praksu svakog pokušaja radikalne političke emancipacije čovečanstva, a pogotovu u sadašnosti je za ovu najvišu svrhu, tvrdim, Žižekova teorija ideologije najbitnija teorija. Najbitnija je, jer je (tvrdim kao i mnogi:) najispravnija teorija ideologije pre svega, a uz to i: široko potkrepljena primerima, dovedena u vezu sa istorijom čovečanstva, filozofije, teorija ideologije i mišljenja uopšte, dovedena u vezu sa borbom protiv totalitarizma i eksploatacije - celokupnim Žižekovim teorijskim i političkim radom u SFRJ i kasnije i, na kraju, stoga što je Žižekova teorija ideologije stalno dovodjena u vezu sa gorućim političkim pitanjima današnjice veoma čestim i uvek aktualnim Žižekovim lekcijama u kojima se uvek razmatraju i konkretni društveni problemi. Čini mi se da ova situacija skoro garantuje da će Žižek još prilično dugo ostati veoma uticajan teoretičar na svetskom nivou i ključni izvor inspiracije veoma velikom broju ljudi za razne poduhvate: nekima pretežno za teorijske socio-filozofske radove vezane za teme kojima se Žižek bavi, na primer u vezi sa teorijom ljudske subjektivnosti, slobodem, ili shvatanjem odnosa ubedjenja i postupanja kod čoveka. Ali, mnogo većem broju ljudi, rad Slavoja Žižeka jeste i postaje (sve više) inspiracija za praktične, političke poduhvate i ja se nadam da će ova poslednja navedena činjenica, pre ili kasnije, dovesti do opipljivih praktičnih rezultata na kolektivnom političkom planu - dakle: do svetsko-istorijskog progresa ljudske slobode! Istorija Frankfurtske škole i Nove levice potvrdjuju da je i to sasvim moguće u budućnosti i da se veličina i značaj nečijeg uticaja, kako u teoriji, tako i još mnogo mnogo više u praksi, nikada ni ne može predvideti, jer nemamo baš nikakvog pojma o tome gde, koje ljude, čime i kako će Slavoj Žižek ponajviše i politički najznačajnije inspirisati na kolektivno delovanje u cilju masovnog oslobodjenja i rušenja kapitalizma i ostalih, sa kapitalizmom redovno povezanih, raširenih vidova eksploatatorskog ovladavanja.57 (Post)Strukturalizma koga Žižek odbija na način na koji bi ga, verovatno, i Teodor Adorno odbacio: kao apologiju savremenog kapitalizma i masovnog ideološkog ispiranja mozga “industrijom kulture”. O odnosu (Post)Strukturalizma, Žižeka i Frankfurtske škole videti, na primer, jako jasan i informativan prikaz, bitan i (izuzev, tvrdim, autorovog previše stereotipnog prikaza politike Frankfurtske škole:) tačan skup stavova koji je izneo Benjamin Day u tekstu: “From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to Žižek”, u: Studies in Social and Political Thought, Issue 9, Sussex, 2004. http://www.sussex.ac.uk/cspt/documents/issue9-1.pdf.

57 Uostalom, i autori i Dijalektike prosvetiteljstva i Čoveka jedne dimenzije su čekali decenijama posle objavljivanja glavnih radova da, na njihovo veliko iznenadjenje, ogroman broj mladih ljudi veoma detaljno izučava njihova dela i pokuša i prevodjenje Kritičke teorije u veoma masovnu politiku emancipacije “Nove levice”, “Šezdeset-osmaša” - serijom

31

Althusser and Žižek's theory of ideology - The Transformation of Theory of Ideology from Althusser’s text on the State Ideological Apparatuses till the First Žižek’s Books in English Language SUMMARY: This paper explains Louis Althusser’s theory of ideology and certain basic claims of early Slavoj Žižek's theory of ideology, from his phase when he published The Sublime Object of Ideology, and in the period shortly after the book, by relating Žižek's claims to Žižek's critical assessment of Althusser’s theory of ideology. The basic claims that made Žižek to become a world philosophic “super-star” have been examined by exegesis of his first important publications in English, so therefore, the scope of the work is limited to Žižek's positions in the early nineties. The exposition of Žižek's positions is preceded by an extensive analysis of foundations of Žižek's theory of ideology in Althusser’s theory of ideology, which is discussed in the first part of the text. Critical examination of Althusser’s theory of ideology is limited to his absolutely most famous and most influential article on ideology: Ideology and State Ideological Apparatuses. Žižek's theory of ideology is introduced in the text carefully, through critique of Althusser’s theory of ideology. The (new) level of (critique of) ideology that Žižek (first) thematized, without disavowing achievements of his predecessors – predecessors ranging from Enlightenment thinkers, through Karl Marx, Franfurt School and Althusser is examined and carefully, precisely, formulated as a conjunction of two theses. Ideology is for Žižek essentially in 1) the reality itself – insofar as social reality is structured around disavowed, irrational, ideological fantasy. Ideology also necessarily consists fundamentally in 2) disavowing, forgetting, repressing this fact that subject acts in his practice in accordance with the ideological, unconscious fantasy – acting therein irrationally, of course. These two just stated propositions are the essence of the Žižek’s discovery. Accepting Althusser’s rejection of the idea that the fundamentally ideological level of any ideology is mere “false consciousness”, mere false representation of reality, and largely also criticizing Althusser himself, Žižek founds a genuinely original and new position in theory of ideology, as in the theory of human subjectivity, in generally. This work explains fundamental positions of Žižek’s theory by extensive exposition of Althusser’s theory of subjectivity, as well as, among other theories, elements of Jacques Lacan’s theory of subjectivity, so to, at once, easier explain Žižek’s theory of ideology and also, finally, compare it to Althusser’s theory of ideology. I critically but fairly. give my view on the importance of these two theories, which is the topic of the end of the text. I find both theories very important for understanding of human society and I find Žižek’s work on subjectivity and ideology to be crucially important today, especially because it is a critical work in permanent progress, work of a very active and even quite young, though very famous, widely respected social thinker of the day. KEY WORDS: ideology, subjectivity, structuralism, ideological fantasy, ideological fetish. dogadjaja koja je ovaj pokret neizbrisivo upisala u istoriju svetske borbe za slobodu, kao što je i u biografiju i Adorna i Markuzea upisala termin kojim su obojicu (precizno, tvrdim) javno kvalifikovali savremenici na različitim kontinentima: “Otac Nove levice”! A na taj status se čekalo decenijama, pa se daljnji uticaj Slavoja Žižeka ne može nikako predvideti.

32