Allende Isabel Kuca Duhova 1

Izabela Aljende KUČA DUHOVA Glavni i odgovorni urednik Miličko Mijovič Urednik Radivoje Mikič Dizajn korica Natalija Petrovič Tehnički urednik Jasmina Živkovič

Izabela Aljende

KUCA DUHOVA NARODNA KNJIGA ALFA 2004

Naslov originala

Isabel Allende LA CASA DE LOS ESPIRITUS Prcveli

Milan Komnenič Milena Trobozič Copyright © 1982. Isabel Allende Translation copvright © za SCG ALFANARODNA KNJIGA, 2004. ISBN 86-331-1451-8 Ova knjiga se ne sme bez dozvole autora. ni u celini ni u delovima. umnožavati, prešliimpavati niti prenosili ni u jednom obliku niti ikakvim sredstvom. Ona se bez odobrenja izdavača ne sme ni na koji drugi način niti ikakvim drugim sredstvom dis tribuirati niti pak umnožavati. Sva prava na objavljivanje owe knjige zadržavaju autor i izdavač prema odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima.

vLA&f^srvo :

^^L-FVIe g^VLnB/io JVj;>x)

l^ -ze*r*i. /

Majci, baki i ostalim neobičnim zenama owe povesti Izabela Aljende

Koliko živi čovek? v

Zivi hiljadu godina ili samo jednu? Živi nedelju dana ili vekovima? Za koje vreme mre čovek? Šta znači: mre zanavek? Pablo Neruda

/ Lepotica Rosa ,,Barabas je stigao u našu kucu pomorskim putem", zabeležila je krasnopisom devojčica Klara. Več tada imala je običaj da zapisuje važne stvari. Kasnije, kada je zanemela, žvrljala je kojekakve tričarije ne sluteči da če mi njene sveske, pedeset godina docnije, pripomoči da otrgnem prošlost od zaborava i da preživim sopstveni strah. Barabas je stigao na Veliki četvrtak. Bio je u ružnom kavezu, uprljan sopstvenim izmetom i mokračom, a zverao je kao bespomočan i ja-dan sužanj. Ipak, kraljevsko držanje i krupnoca kostiju več tada su nagoveštavali da če izrasti u znamenitog gorostasa. Taj otužni jesenji dan ničim nije najavljivao dogadaje koje je devojčica zapisala i tako ih sačuvala od zaborava. A we se desilo u župnoj crkvi Svetog Sebastijana prilikom podnevne mise kojoj je Klara prisustvovala sa ostalim ukučanima. U znak tuge, sveci su bili prekriveni Ijubičastim pokrovima koje su bogomoljke jednom godišnje vadile iz škrinje u sakristiji i čistile od prašine. Pod tim korotnim krpama nebesnici su naličili na gomilu nameštaja spremljenog za selidbu, a taj žalosni utisak nisu mogli da ublaže sveče, tamjan, ni cviljenje orgulja. Zakukuljene i pretece spodobe uzdizale su se umesto svetaca u prirodnoj veličini, istih kijavičavih li-ca, sa doteranim mrtvačkim vlasuljama, rubinima, biserima, lažnim smaragdima i u odeždi firentinskih gospara. Korota je pogodovala jedino zastitniku crkve, svetom Sebastijanu, da tokom Velike sedmice poštedi vernike svog nedolično usukanog tela, probodenog mnoštvom strela, poškropljenog kr

10

habela Aljende

vlju i suzama, te je ličio na ispačenog homoseksualca čije su rane, volšebno osvežavane četkicama oca Restrepa, izazi-vale kod Klare gadenje i drhtavicu. Ta nedelja pokajanja i posta beše se odužila, Ijudi nisu igrali karte niti svirali muziku koja bi raspaljivala pohotu ili odvračala od posta, svuda su se zapažale pogruženost i smernost, iako je davolov žalac baš tih dana najupornije iskušavao slabo katoličko telo. 0 postu se jelo meko pecivo od li-snatog testa, žitke papazjanije od povrča, šupljikaste tortilje i veliki sirevi dobavljeni sa sela, čime su se porodice podseča-le na stradanje Isusovo, uzdržavajuci se da okuse komadič mesa ili ribe, pod pretnjom izopštenja, kako je naglašavao otac Restrepo. Niko ne bi ni pomislio da se ogluši o njegove zapovesti. Sveštenik je znao da dugim prstom javno ukaže na grešnika i da znalačkim rečima uzburka osečanja. -Ti, lopove, ukrao si novac sa oltara! -vikao je sa propovedaonice pokazujuci na nekog gospodina koji je zavlačio glavu u okovratnik da izbegne župnikov pogled. -Ti, be-stidnice, kurvaš se po pristaništu! -optuživao je gospodu Ester Trueba, poklonicu reda karmeličanske Gospe. Sirota žena, nepokretna usled kostobolje, zaprepašceno je bečila oči, ne razabirajuci šta ta reč znači ni gde se pristanište nalazi. -Pokajte se, grešnici, odurne strvine, nedostojni žrtve našeg Gospoda! Postite! Pokajte se! Župnik je morao da obuzdava plam svoje duhovničke revnosti kako se ne bi otvoreno oglušio o zapovesti crkvenih velikodostojnika koji su se, zahvaceni vetrovima modernizma, protivili kostreti i bičevanju. Smatrao je da se we slabosti duše mogu pobediti jednim poštenim šibanjem tela. Svojim neobuzdanim propovedima več beše izišao na glas. Vernici su ga pratili iz jedne župe u drugu i preznojavali se slušajuči kako opisuje muke grešnika u paklu. Slikovito je dočaravao večni plamen, tela raščetvorena čudovišnim napravama, udove probodene kukama, odvratne gmazove kako se uvlače u vagine, nabrajajuci u svakoj propovedi još sijaset

Kuča duhova

11

mučenja da bj u Vernicima pobudio strah od Boga. Svojim popovskim gaiidjskim naglaskom čak je i satanu opisao do najsitnijih pojecjinosti, uveren da je njegov jedini zadatak na ovom svetu cja uznemiri savest ravnodušnih kreolaca. Severo d^l Valje bio je ateista i mason, all se radi svojih političkih ambicija nije mogao oglušiti o najposečenije nedeljne i praz^jgne mise Morao je da prisustvuje misama kako bi svi mogjj d a ga vide. Njegova žena Niva, duboko podozriva prerti^ mantijašima, više je volela da se obraca Bo-gu bez posrednika. Bili su joj dosadni opisi neba, čistilišta i pakla, all je pratiia muža u njegovim izbornim nastojanjima, nadajuči se cja če žene steči pravo glasa ukoliko on dobije mesto u Korig resu< Za to pravo ona se borila desetak godina. U toj borbi nisu je obeshrabrile ni česte trudnoče. Toga Velikog četvj-fta otac Restrepo je apokaliptičnim predskazanjima doveo siušaoce do ruba strpljenja i Niva je počela da oseca mučniriu Zapitala se da nije ponovo u drugom stanju. Premda je koristila kupke od sirceta i obloge od žuči, izrodila je petna^storo dece od kojih je jedanaestoro ostalo u životu. S razlogom je verovala da ulazi u zrelo doba jer je njena najmlada ^\ Klara Vec napunila deset godina. Kanda je njena zapanjvijuc'a plodnost napokon usahnula. Baš kada je uzrok svoje mučnine nalazila u propovedi oca Restrepa, ovaj je upro prst u nju [ povikao da pojedini licemeri nastoje da ozakone vanbračnu decu i gradanski brak, pa tako razbijaju porodicu, narušavaju otadžbinu, privatno vlasništvo i Crkvu stavljajuci žene u jednak društveni položaj sa muškarcima, či-me otvoreno prkose zakonu božjem koji je, u tom pogledu, više nego izričit. Niva i Severo popunili su sa svojom decom ceo treči red klupa. Klara je sedela pored majke. Čim bi svestenik razve^ao prjgu 0 gresima telesnih uživanja, mati joj je nestrpljivo stezala ruku jer j'e znala da te priče podstiču devojčicu da ^ami§ija svakojaka izopačenja koja prevazilaze stvarnost, o cemu su svedočila njena pitanja na koja niko nije umeo da odgovori. Klara je sazrela prerano i bila bujne

12

Izabela Aljende

mašte, koju su we žene u njenoj porodici nasledivale po majčinoj liniji. U crkvi je porasla temperatura, a opojan miris sveča, tamjana i svetine koja se tiskala, samo su još više zamarali Nivu. Želela je da se obred vec jednom završi pa da se vrati svojoj hladovitoj kuči, da sedne na trem s papratima i da pijucka bademovo mleko koje je Nana spravljala o praznicima. Pogledala je svoju decu: mlada su bila umorna i uštogljena u nedeljnoj odeci, a starija su počela da se vrpoIje i zveraju. Pogled joj je zastao na Rosi, najstarijoj od preživelih kčeri. Kao uvek, bila je zadivljena njenim izgledom. U čudnoj Rosinoj lepoti bilo je nečeg uznemiravajučeg, čemu ni majka nije mogla da odoli: izgledala je kao sazdana od neke tvari od koje nisu stvoreni ostali Ijudi. Niva je zna-la da joj kči nije od ovoga sveta čak i pre nego što se rodi-la, jer joj se javila u snovima, pa je zato nije iznenadio us-klik babice čim je ugledala novorodenče. Na rodenju Rosa je bila bela, glatka, bez bora, kao porcelanska lutka, sa zelenom kosom i žutim očima. Lepše stvorenje nije došlo na svet od vremena praroditeljskog greha, kazala je babica krsteci se. Posle prvog kupanja Nana joj je oprala kosu rastvorom kamilice da bi se boja ublažila i poprimila sjaj stare bronze, a potom su devojčicu izneli na sunce da joj ojača koža, koja beše prozirna na trbušnim pregibima i ispod pazuha tako da su se nazirale vene i skriveni splet mišica. Ipak, we te bapske rabote nisu bitnije izmenile njen izgled i ubrzo se pro-neo glas da se rodio andeo. Niva se nadala da če njena de-vojčica, kako bude rasla, steči poneku manu, all se takva nadanja nisu ispunila. Naprotiv, sa osamnaest godina Rosa se nije nagojila, niti su je naružile bubuljice, nego se njena morska draž vremenom uvecala. Boja njene kože, s blagim plavičastim prelivima, kao i boja kose, usporene kretnje i cutljiva narav navodili su na pomisao da je posredi nekakvo stvorenje koje živi u morima. Podsečala je na ribu, a da je ima-la rep obrastao krljuštima, bila bi prava morska vila. Medutim, njene noge svrstavale su je na neodredeno razmede iz-

Kuča duhova

13

medu Ijudskog bica i mitološkog stvorenja. Uprkos svemu, devojka je živela maltene uobičajeno, imala je verenika, jednog dana če se valjda i udati pa če neko drugi preuzeti brigu o njenoj lepoti. Rosa pognu glavu, a tada se sa gotskih vitraža otkide titrav zrak i splete oreol oko njene glave. Na to se neki od prisutnih osvrnuse, odmeriše je pogledom i stadoše da se sašaptavaju, što se inače često dešavalo u njenom prisustvu. Ali Rosa se pravila kao da ništa ne primečuje, nije bila samoljubiva, a tog dana beše zanesenija nego obično, jer je smišljala svakojake životinje koje još treba da izveze na svom stolnjaku, čudnovate poluptice -polusisare, obrasle raznobojnim perjem, bez rogova i papaka, tako nagojene i kratkokrile da svojim oblikom prkose zakonitostima biologije i aerodinamike. Retko je mislila na svog verenika Estebana Truebu, all ne zato što ga nije dovoljno volela nego zato što je bila zaboravna, a i dve godine nevidanja svakako su učinile svoje. On je radio u rudnicima na severu. Pisao joj je redovno, a Rosa mu je odgovarala povremeno, kiteči pisma prepisanim stihovima i crtajuci cvece na pergamentskoj hartiji. Zahvaljujuči toj prepisci, u koju je Niva obavezno zabadala nos, Rosa je saznala da je rudarska sreca prevrtljiva, da njemu neprekidno preti opasnost od odrona, da može biti živ zatrpan dok se, često nasumice, provlači kroz klizave pod-zemne hodnike. On se nadao da če naposletku pronaci čudesnu zlatnu žilu, da ce se brzo obogatili, vratiti se kuči i odvesti Rosu pred oltar. Tako bi postao najsrečniji Čovek na svetu. Tim rečima završavao je svako pismo. Ipak, Rosa nije žurila sa udajom. Skoro da je zaboraviJa onaj jedini poJjubac koji su jedno drugome dali na rastanku. Nikako nije uspevala da se seti boje očiju upornog verenik;.. Pod uticajem srceparateljnih romana, jedinog njenog štivi.-, uživala je da ga zamišlja preplanulog na pustinjskom vetru, u čizmama, kako kopa zemlju u potrazi za gusarskim blagom, španskim zlatnicima i draguljima Inka. Uzalud joj je Niva govorila da rudno blago počiva u kamenju. Rosa nije mogla zamisliti da

14

Izabela Aljende

bi Esteban Trueba drobio tone šljunka nadajuci se da če iz njega, posle svojevrsnog pečenja, dobiti makar gram zlata. U meduvremenu, dok ga je čekala, ona nije dangubila. Prionu-la je na divovski posao koji je sebi zadala: da izveze največi stolnjak na svetu. U početku je vezla pse, mačke, leptirove, all mašta je ubrzo dobila krila i dok je otac na we zabrinuto gledao, ispod njene igle radao se roj neverovatnih životinja. Severo je smatrao da je došlo vreme da njegova kci izide iz sanjarija i side na zemlju, da nauči kucne poslove i da se priprema za udaju, all Niva nije delila to zabrinutost. Klonila se da kčerku gnjavi ovozemnim poslovima, jer je slutila da je Rosa nebesko stvorenje, da joj nije sudeno da predugo boravi u surovom metežu ovog sveta, pa joj nije bra-nila da sa sestrama na miru veze stolnjak i nije imala zamerki na njen košmarni zverinjak. Na Nivinom stezniku puče jedna žica i vrh joj se zari medu rebra. Osetila je da se gusi u haljini od plavog velura, pripijenoj u struku, uskih rukava i sa visokim čipkanim okovratnikom. Ako bi olabavila pojas, creva bi joj maltene zavijala pola sata dok se ne bi vratila u prirodno stanje. 0 tome je često raspravljala sa prijateljicama sifražetkinjama. One su došle do sledeceg zaključka: ukoliko ne budu skra-tile suknju, podsekle kosu i odbacile podsuknju, žene neče imati vajde od toga što im je dozvoljeno da studiraju medicinu i imaju pravo glasa. Kao ni ostale, ni Niva nije imala smelosti da medu prvima napusti modu. Osetila je da joj galicijski glas više ne tuče po temenu. Bi-la je to jedna od onih dugih pauza u propovedi koje je sveštenik, znajuči kako deluje nelagodna tišina, često pravio. Ta-da je usplamtelim pogledom prelazio po parohijanima. Niva is-pusti Klarinu ruku, izvuče maramicu iz rukava i obrisa kap koja joj je klizila niz vrat. Tišina se zgusnula, činilo se kao da je vreme u crkvi stalo, all niko nije smeo da se nakašlje ili pomeri, plašeči se da bi mogao privuci pažnju oca Restrepa. Njegove poslednje reči još su podrhtavale izmedu stubova.

Kuča duhova

15

Tog trenutka, kao što če se godinama kasnije Niva pri-sečati, usred nelagodnosti i tišine, razgovetno se začuo glas male Klare: - Pst! Oče Restrepo! Ako je ta govorancija o paklu samo šarena laža, ispaščemo kulovi... Jezuitov kažiprst, vec podignut da opomene na nove muke, zastade kao gromobran iznad njegove glave. Ljudima zastade dah, a oni koji su dremuckali -trgoše se. Medu prvi-ma su se prenuli supružnici Valje. Osetili su da ih obuzima panika, a i deca su počela da se vrpolje. Severo je shvatio da mora nešto učiniti pre nego što nastupi opšti smeh ili se na njih sruči kazna sa nebesa. Dograbio je ženu za ruku, a Klaru za vrat i žurno ih povukao ka izlazu, a za njima su nagrnula ostala deca. Uspeli su da izidu pre nego što je sveštenik stigao da prizove nebeske munje da ih pretvore u kipove od soli, all je do predvorja dopro njegov strašni glas rasrdenog arhandela: - Ohola veštice! U tebe je ušao davo! Owe reči oca Restrepa, proročanski teške, urezace se u porodično sečanje i njih su se, narednih godina, često prise-čali. Jedino Klara nije na njih pomišljala: zapisala ih je u dnevnik i ubrzo zaboravila. Njeni roditelji, naprotiv, nisu mogli da ih izbrišu iz sečanja, mada su smatrali da su nečastivost i oholost suviše krupni gresi za tako malu devojči-cu. Plašili su se ogovaranja svetine i fanatizma oca Restre-pa. Do tog dana nisu se preterano obazirali na čudnovato ponašanje najmlade kčeri, niti su ga pripisivali davolovom uticaju. Smatrali su da je to Klarina urodena osobina, kao što je Luis bio hrom, a Rosa lepa. Klarine duševne moči nisu nikoga uznemiravale, niti su izazivale osobite pometnje; javljale su se gotovo uvek povodom beznačajnosti i u porodičnom krugu. Ponekad, dok bi svi po starešinstvu sedeli za stolora u trpezariji, počeo bi da poskakuje slanik i da ubrzo šeta izmedu čaša i tanjira. Nije ga pokretala nikakva pozna-ta snaga ili veština madioničara. Tada je Niva vukla Klaru

16

Izabela Aljende

za pletenice i odvračala kčer od te luckaste zanimacije: slanik bi se vratio na predašnje mesto i umirio. Brača i sestre udesili bi da, pred gostima, onaj najbliži hitro dograbi we što počne da se krece na stolu, pre nego što bi gosti opazi-li i zinuli od zaprepaščenja. Ukučani su nastavljali da jedu bez komentara. Navikli su i na Klarina predskazivanja. Na-javljivala je zemljotrese, što je bilo veoma korisno u tom trusnom području, jer su Ijudi mogli da blagovremeno sklone posude i da stave papuče nadohvat ruke ukoliko budu morali da istrče u pomrčinu. U šestoj godini Klara je predskazala da ce se Luis strmoglaviti s konja. No, on nije mario šta sestra priča, all je ubrzo zaista pao s konja i polomio kuk. Od te ozlede okracala mu je leva noga pa je morao da nosi posebnu cipelu sa debelim donom koju je sam pravio. Tada se i Niva zabrinula, all Nana ju je umirivala govoreči da mnoga deca imaju svakojake bube u glavi, da im štošta dolazi na san i da razgovaraju s dušama pokojnika. Ipak, we to iščezne čim izgube nevinost. -Niko ne stigne do punoletstva u takvom stanju -re- kla je ona. -Pričekajte samo da devojčica dobije prvu men-struaciju i videcete kako ce je proči ludovanje da pomera pokučstvo i predskazuje nesreče. Klara je bila Nanina mezimica. Nana je pripomagala ka-da se ona radala. Jedino je Nana zaista shvatala čudnovatu narav devojčice. Kada je Klara izišla iz majčine utrobe, ona ju je prihvatila na ruke, Ijuljuškala i okupala. Od tog časa bezgranično je zavolela to slabašno stvorenje, čija su pluca bila puna sluzi, koje je svakog trena maltene gubilo dah i poprimalo Ijubičastu boju. Kada bi joj ponestalo daha, Nana je bila prinudena da je oživljava toplinom svojih krupnih grudi, znajuči da je to jedini lek protiv astme, blagotvorniji od alkoholnih sirupa doktora Kuevasa. Zabrinut zbog skandala koji je njegova kci izazvala prilikom bogosluženja u crkvi, Severo se tog Velikog četvrtka uzmuvao po dnevnoj sobi. Vajkao se da samo fanatik kao

Kuča duhova

17

otac Restrepo može još verovati u veštice, vedogonje i nečastive sile u dvadesetom veku, tom veku prosvečenosti, nauke i tehnike, u kome više niko ne uzima preozbiljno priče o davolu. Niva ga prekinu i reče da se stvar ne sastoji u tome. Ukoliko Klara počne da tera po svome i van roditeljskog doma, a župnik nastavi da se raspituje, we če ubrzo iziči na videlo. - Odasvud ce nagrnuti svetina da je vidi kao neko ču-do -reče Niva. - A onda Liberalnu partiju mogu da okačim mačku o rep -progunda Severo, procenjujuči kakvu bi štetu njegovoj političkoj karijeri mogla da nanese kči veštičara. Dok su još 0 tome premišljali, odnekuda banu Nana, kloparajuči nanulama, uz šuštanje uštirkanih sukanja, i saopsti da Ijudi upravo istovaruju neciji les u dvorištu. Baš tako. Ušli su sa četvoropregom i zakrčili prednji deo dvorišta. Konji su izgazi-li kamelije, balegom ukaljali blistave ploče, uzvitlali prašinu 1 trupkali kopitama, a sujeverni Ijudi proklinjali su zlu sudbu i krstili se protiv uroka. Doneli su leš ujaka Markosa sa svim njegovim prtljagom. Svim tim darmarom nekako je upravljao slatkorečivi čovečuljak u crnoj odeci, sa prevelikim redengotom i šeširom. On udari u svečanu govoranciju, all ga Niva grubo prekide, baci se na prašnjav kovčeg sa posmrtnim ostacima voljenog brata i zatraži da podignu poklo-pac da svojim očima vidi pokojnika. Ranije se dešavalo da ga sahranjuju, pa zbog toga sumnja da je sada konačno umro. Njeno zapomaganje privuklo je poslugu i decu koja odreda pohrliše kada su čuli da se uz jadikovanje izgovara ime njihovog ujaka. Klara je poslednji put videla ujaka Markosa dve godine pre toga, all ga je dobro zapamtila. Bila je to jedina savrše-no jasna slika iz njenog detinjstva. Da bi prizvala njegov lik u sečanje, nije morala da gleda dagerotipiju u dnevnoj sobi, na kojoj je ujak bio obučen kao istraživač, naslonjen na starinsku dvocevku, iskoračivši desnom nogom na vrat malajskog

18

Izabela Aljende

tigra, u istom pobedničkom stavu kakav je imala Bogorodi-ca na glavnom oltaru dok gazi pobedenog demona medu gip-sanim oblacima i bledim andelima. Klari je bilo dovoljno da zažmuri i odmah bi ugledala svog ujaka od krvi i mesa, pre-planulog, mršavog i ogrubelog od surovih nepogoda širom sveta, s gusarskim brkovima ispod kojih je izranjao čudan osmeh otkrivajuci zube kao u morskog psa. Izgledalo je nemoguče da on leži u tom sanduku nasred dvorišta. Svaki put kada je dolazio u posetu sestri, Markos je ostajao po nekoliko meseci, na veliku radost svojih nečaka, posebno male Klare, izazivajuci pravi ciklon u kome je nestajao kučni red. Kuca je bila zakrčena putnim kovčezima, balsamovanim životinjama, indijanskim kopljima i mornarskim sandučinama. Ukucani su se na svakom koraku spoticali o njegove čudnovate naprave i alatke, pojavljivala se dotle nevidena gamad, koja je doputovala iz dalekih zemalja da naposletku bude spljeskana nemilosrdnom Naninom metlom u nekom delu kuče. Ujak Markos se ponašao kao Ijudožder; tako je barem tvrdio Severo. Po svu noc je u dnevnoj sobi izvodio nerazumljive pokrete za koje smo tek kasnije saznali da služe kao vežba za usavršavanje duhovne vlasti nad telom i da poboljšavaju probavu. U kuhinji je izvodio oglede iz alhemije, punio kuču mirisima i upropaščavao šerpe tvrdim supstancama koje se nisu mogle odlepiti od dna. Dok su drugi nastojali da spavaju, on je po hodnicima vukao svoje sandučine, is-probavao piskave zvuke divljačkih instrumenata i učio špan-skom jeziku jednog papagaja čiji je maternji jezik bio ama-zonskog porekla. Danju je spavao u pletenoj njihalici koju bi razapeo izmedu dva stuba na tremu, omotavši oko kukova samo parče krpe, što je Severa dovodilo do besa, all u čemu Niva nije videla ništa loše pošto ju je Markos ubedio da je tako propovedao Nazarečanin. Mada je tada bila još sasvim mala, Klara se secala prvog Markosovog dolaska u kuču. Beše se vratio sa jednog od svojih putovanja. Nasta-

Kuča duhova

/9

nio se kao da namerava ostati zauvek. Ubrzo su ga zamori-le sedeljke kojekakvih opajdara sa kojirr^ jc gc^podarica kuce drndala na klaviru, dojadilo mu je da igra karte i da odoleva nasrtajima rodbine koja je htcla da ohladi njegovu usijanu glavu nagovarajuči ga da počnc da radi kao pomočnik u advokatskoj kancelariji Severa del Valje, tako da je naposletku kupio vergl i počeo da tumara uiicama rešivši da zavede rodaku Antonijetu i da istovremeno zabavlja dangube svirkom na verglu. A taj vergl bio je samo velika zardala kutija na točkovima. Ali on je po njoj islikao pomorske motive i natakao nešto poput brodskog dimnjaka. Tako je ta skalamerija ličila na šporet na ugalj. Vergl je svirao naizmenično vojne marševe i valcere, a izmedu svakog obrtaja ručice oglašavao se papagaj, koji je naučio španski mada je zadržao strani naglasak, privlačeči svetinu prodornim kreštanjem. Iz kutije je kljunom izvlačio hartijice i radoznalcima prodavao sreču. Ružičaste, zelene i piave hartijice bile su ta-ko vešto ispisane da su zapisi na njima uvek pogadali najskrivenije želje mušterija. Osim ovih srečaka, Markos je pro-davao loptice od piljevine, dečje zanimacije i praškove pro-tiv polne nemoči koje je krišom tutkao prolaznicima što su patili od te boljke. Zamisao o verglu javila se kao poslednje i očajničko sredstvo da osvoji rodaku Antonijetu, jer su mu propali svi uobičajeni oblici udvaranja. Verovao je da nijedna žena zdravog razuma ne može ostati ravnodušna prema serenadi s vergla. Jednog predvečerja namestio se ispod njenog prozora, zasvirao vojne marševe i valcere dok je ona s prijateljicama pila čaj. Antonijeta nije smatrala da to ima veze s njom dok papagaj nije počeo da je doziva po imenu. Tada se pojavila na prozoru. Nije se ponela prema očekiva-nju njenog zaljubljenika. A njene prijateljice potrudile su se da pronesu vest gradom i sutradan su Ijudi počeli da šetka-ju ulicama u centru nadajuči se da ce svojim očima videti šuraka Severa del Valje kako svira na verglu i prodaje lop-tice sa vašljivim papagajem. Naprosto su likovali uverivši se

20

Izabela Aljende

da i u najboljim porodicama postoji neko koga se treba stideti. Suočen Su porodičnom sramotom, Markos je morao da žrtvuje vergl i odabere neupadljivije metode da privuče rodaku Antonijetu, all nije prestao da je saleče. Bilo kako bi-lo, ipak nije postigao uspeh jei se devojka iznenada udala za jednog diplomatu, dvadeset godina starijeg od sebe, i sa njim odmaglila u neku tropsku zemlju čijeg imena niko nije mogao da se seti, all koje je podsečalo na crnce, banane i pal-me. Tamo je uspela da izbriše sečanje na svog udvarača koji je marševima i valcerima gnjavio njenih sedamnaest godina. Markosa je obuzelo očajanje, a posle nekoliko dana saopštio je da se nikada neče ženiti i da če se ponovo otisnu-ti na put oko sveta. Vergl je prodao nekom slepcu, a papa-gaja ostavio Klari u nasledstvo, all ga je Nana potajno otrovala uljem od jetre bakalara, jer nije mogla podneti njegov pohotan pogled, buve i preterano kreštanje dok je nudio sreč-ke, loptice i praškove protiv polne nemoči. Bilo je to najduže Markosovo putovanje. Vratio se s to-varom ogromnih sanduka koje su smestili u zadnjem delu dvorišta, izmedu kokošinjca i drvljanika. Tamo su ostali do kraja zime. Početkom proleča preneo ih je u Park za parade, na veliki plato gde se prilikom nacionalnih praznika na-rod skuplja da gleda kako vojska maršira guščijim korakom podražavajuči Pruse. Kada su pootvarali sanduke, videli su da su krcati svakojakim drvenim, metalnim i platnenim stva-rima. Pune dve nedelje Markos je sklapao pojedine delove prema uputstvu na engleskom jeziku, koje je odgonetao pomoču malog rečnika i neumorne mašte. Kada je posao priveden kraju, nastala je letelica preistorijskih razmera, sa or-lovskom glavom naslikanom na prednjem delu, pokretljivim krilima i bočnom elisom. Izazvala je silno uzbudenje. Oligarhijske porodice zaboraviše na vergl i Markos postade Ijubimac. Ljudi su nedeljom izlazili u šetnju da razgledaju napravljenu pticu, a prodavci drangulija i fotografi zadovoljno su trljali ruke. Ipak, posle izvesnog vremena počelo je da

Kuča duhova

21

opada zanimanje. Tada je Markos objavio da, čim se vreme prolepša, namerava da pticom preleti planinske lance. Vest se brzo pronela i postala dogadaj godine. Teška i nepomič-na, naprava je počivala trbuhom priljubljena za tlo, sličnija ranjenom patku nego modernim aeroplanima koje su počeli da izraduju u Severnoj Americi. Njen izgled nije navodio na pretpostavku da ona može da se pomeri, a još manje da če uzleteti i preči snežne planine. Odasvud se hrpimice sjatiše novinari i radoznalci. Zapljusnut pitanjima, Markos se samouvereno osmehivao i pozirao fotografima, all nije dao nikakvo tehničko ili naučno objašnjenje o načinu na koji name-rava da izvede poduhvat. Neki su doputovali iz dalekih krajeva da prisustvuju spektaklu. Četrdeset godina docnije, njegovog unuka po sestrinoj liniji, koga Markos nije stigao da upozna, obuzece ista luda želja za letenjem. Ta želja če uvek tinjati u muškim članovima porodice. Nikolas je nameravao da iz poslovnih razloga poleti na džinovskoj kobasici napunjenoj toplim vazduhom, koja bi nosila reklamu za neko gazirano pice. Medutim, kada je Markos najavio svoj let aeroplanom, u to vreme niko nije verovao da ovaj izum može biti od neke koristi. A on je to činio isključivo iz pustolovnih pobuda. Dan predviden za poletanje osvanuo je oblačan, all je iščekivanje toliko poraslo da Markos nije hteo ni da pomisli na odgadanje. Tačno u predvideno vreme pojavio se na uzletištu i nije čak ni pogledao prema nebu prekrivenom sivim oblacima. Zapanjena svetina zakrčila je obližnje ulice, uzverala se na krovove i balkone najbližih zgrada, tiskala se u parku. Nijedan politički skup nije okupio toliko sveta we dok, pedeset godina kasnije, prvi marksistički kandidat nije pokušao da potpuno demokratskim putem dode na predsednički položaj. Klara če se čitavog života secati tog praznič-nog dana. Ljudi su obukli prolečnu odecu, prerano započi-njuči sezonu, muškarci su obukli bela lanena odela, a žene stavile italijanske slamne šešire koji su te godine bili na glasu. Grupe učenika prilazile su sa svojim nastavnicima dono-

22

Izabela Aljende

seci cvece za heroja. Markos je primao cveče i u šali govorio da je bolje da sačekaju da se sruši pa da mu cveče do-nesu na sahranu. Mada ga niko nije zamolio, biskup je do-šao sa dva kadioničara i blagoslovio letelicu, a žandarmerijsko pevačko društvo otpevalo je neke veselije pesme po narodskom ukusu. Policija, na konjima i s kopljima, s grdnom mukom držala je gomilu na odstojanju od središta parka gde se nalazio Markos u mehaničarskom kombinezonu, s velikim naočarima automobiliste i kacigom istraživača. Za let je pribavio busolu, durbin i čudne vazduhoplovne mape koje je sam izradio oslanjajuči se na teorije Leonarda da Vinčija i znanja o nebeskim prostorima do kojih su došle Inke. Pro-tivno svakoj logici, več pri drugom pokušaju ptica je uzle-tela bez imalo teškoča, sa izvesnom elegancijom, uz škripu njenog skeleta i krkljanje motora. Dakle, letelica se vinula mašuci krilima i iščeznula u oblacima, ispracena klicanjem, pljeskom, zvižducima, maramicama i zastavama, treštanjem muzike i škropljenjem osvečene vodice. Zadivljeno mnoštvo je, na zemlji, unedogled prepričavalo dogadaj, a učeniji Iju-di pokušavali su da daju razložno objašnjenje čuda. Klara je nastavila da gleda u nebo iako je njen ujak več postao nevidljiv. Posle desetak minuta učinilo joj se da ga je ugleda-la, all to je bio samo vrabac. Posle tri dana slegao se zanos izazvan prvim letom aeroplana u ovim krajevima i niko se nije sečao te zgode osim Klare koja je neumorno pretraživa-la pogledom nebeske visine. Pošto je prošlo nedelju dana bez vesti o letečem ujaku, neki su pomislili da je toliko uzleteo da se izgubio u nebe-skim prostranstvima, a najneukiji umovali su da je navodno sleteo na Mesec. S mešavinom tuge i olakšanja, Severo je zaključio da je njegov šurak sa svojom letelicom pao u neki planinski klanac gde ga nikada neče pronači. Niva je neutešno plakala i upalila je nekoliko sveča svetom Antoniju, zaštitniku izgubljenih stvari. Severo se protivio da mu za du-šu naruče nekoliko molitava, jer nije verovao da se na taj

Kiiča duhova

23

način može umilostiviti nebo, a još manje da ga tako mogu vratiti na zemlju. Inače, we te mise, milodare, indulgencije, sličice svetaca i skapulare smatrao je nečasnom rabotom. Zbog toga su Niva i Nana zapovedile deci da devet dana krišom recituju čislo. U meduvremenu, grupe tragača i do-brovoljnih planinara neumorno su ga tražile po planinskim vrletima i prevojima, tumarajuči svim pristupačnim stazama. Naposletku su se pobednički vratili i doneli posmrtne ostatke u zapečacenom crnom i skromnom sanduku. Neustrašivog letača sahranili su uz velicanstvene počasti. Smrt ga je uzdigla u heroja, a njegovo ime pojavljivalo se narednih dana na naslovnim stranama svih novina. Ista ona gomila sveta koja se okupila da ga pozdravi onog dana kada je poleteo sa svojom pticom, prošla je u nemom mimohodu pored njegovog odra. Čitava porodica ožalila ga je kako dolikuje. Jedino je Klara, uporno kao astronom, netremipe osmatrala nebo. Nedelju dana posle sahrane, na kucni prag Nive i Severa del Valje banuo je glavom i bradom ujak Markos vese-log osmeha ispod gusarskih brkova. Zahvaljujuči tome što su žene i deca potajno čatili čisla, po sopstvenom priznanju, ostao je živ i sačuvao we ono što ga je krasilo, uključujuci i vedru narav. Uprkos uzviŠenom poreklu njegovih vazdušnih mapa, let je doživeo udes, aeroplan se polomio i Markos je morao da se vrati pešice, all je prošao bez ijedne polomljene kosti i sačuvao pustolovni duh. Ovaj slučaj je za sva vremena učvrstio verovanje porodice u svetog Antonija, all nije nimalo poslužio kao upozorenje buducim naraštajima koji su takode pokušali da lete. Zvanično uzevši, Markos je ipak bio leš. Severo del Valje morao je da uloži svekoliko poznavanje zakona da suraku povrati životna i gradanska prava. Kada su pred nadležnim organima otvorili kovčeg, vi-deli su da je u njemu sahranjena vreča peska. Ovaj postupak bacio je Ijagu na dotad neukaljan ugled dobrovoljnih planinara i vodiča: od tog trena smatrali su ih najodvratnijim varalicama.

24

habela Aljende

Zahvaljujuči herojskom Markosovom vaskrsenju, svi su naposletku zaboravili na ono ludiranje s verglom. Ponovo su ga pozivali u we gradske salone i, barem za izvesno vreme. uživao je puno poštovanje. Narednih nekoliko meseci Mar-kos je živeo kod sestre. Jedne noči otišao je ne rekavši zbogom, ostavivši svoje kovčege, knjige, oružje, čizme, naprave i alatke. Severo, a bogme i Niva, odahnuše sa olakšanjem. Njegova poslednja poseta beše se odužila. Medutim, njegov iznenadni odlazak toliko je pogodio Klaru da je nedelju dana išla kao mesečarka i neprekidno sisala prst. De-vojčica, koja tada beše več napunila sedam godina, naučila je da čita ujakove knjige priča i bila je, usled svoje vidovitosti, bliža njemu nego ma kom drugom članu porodice. Markos je smatrao da retka osobina njegove nečake može postati izvor prihoda i zgodna prilika da razvije sopstvenu vidovitost. Izveo je teoriju po kojoj je ova osobina svojstvena svakom Ijudskom biču, naročito članovima njegove poro-dice. Potrebno je uporno vežbanje da bi se ona ispoljila u dovoljnoj meri i bila od koristi. Na Persijskoj pijaci kupio je staklenu kuglu koja, po njegovom mišljenju, ima čarobna svojstva i potiče sa Orijenta, mada se docnije ispostavilo da je u pitanju najobičniji plovak za ribarski brodič. Stavio je kuglu na parce crne čoje i razglasio da može čitati sudbinu, da leči od urokljivih očiju, da odgoneta prošlost i da poboljšava san, a we za samo pet sentavosa. Prve mušterije bile su mu služavke iz susedstva. Jednu od njih optužili su za kradu, jer je njena gospodarica negde zagubila prsten. Staklena kugla pokazala je mesto gde se nalazi nakit: otkotrljao se ispod ormana. Sutradan se pred kucom otegao dugi red. Došli su kočijaši, trgovci, mlekadžije i vodonoše, a kasnije se krišom pojavilo nekoliko opštinskih službenika i uglednih gospoda koje su se oprezno šunjale pored zidova da ih ne prepoznaju. Mušterije je primala Nana, rasporedivala ih je u predsoblju i naplačivala honorar. Ovim poslom bavila se povazdan, maltene spadajuči s nogu, tako da je zanemarila po-

Kuča duhova

25

sao kuvarice. Ukučani su počeli da negoduju jer su za večeru dobijali samo užiškan pasulj i slatko od dunja. Markos je, radi primanja, preudesio kočije sa pohabanim zavesama, koje su nekada pripadale salonu, all su ih izandalost i zapuštenost pretvorili u prašnjave krpe. Tamo je s Klarom primao posetioce. Dvoje gatara oblačili su tunike ,,boje svetlosnih Ijudi", kako je Markos zvao žutu boju. Nana je oboji-la tunike šafranovim prahom, a zatim ih prokuvala u loncu u kome je inače spravljala pileci paprikaš. Osim tunike, Mar-kos je nosio turban oko glave i egipatsku amajliju o vratu. Pustio je kosu i bradu, a bio je mrsaviji nego ikada. Mar-kos i Klara delovali su potpuno ubedljivo, naročito zato što devojčica nije morala da gleda u staklenu kuglu da bi pro-rekla ono što je svakome godilo da čuje. Ona je šaputala ujaku Markosu na uho, a ovaj je poruku prenosio mušteriji i brzo smišljao kakav prikladan savet. Tako su se njih dvoje pročuli. Jer, oni koji su dolazili za savet tužni, utučeni i iznemogli, odlazili su ispunjeni nadom, nesrecno zaljubljeni dobijali su uputstva kako da osvoje neosetljiva srca, a siromašnima su poveravali tajnu kako da dobiju kladeči se na psecim trkama. Posao je tako cvetao da je predsoblje bilo uvek puno sveta, a Nana se maltene onesvešcivala od iznurenosti. U takvim okolnostima, Severo je kanio (!l se umeša i obuzda preduzetničke radnje svog šuraka. Ipak, nije imao razloga jer su se gatari, uvidevši da njihove gatarske smicalice mogu promeniti sudbinu lakovernih Ijudi, pošto su njihove reči uzimali zdravo za gotovo, naposletku uplašili i zaključili da su we to skupa ipak prevarantska posla. Napustili su gatalište u kočiji i na ravne delove podelili zaradu, iako je jedino Nani bilo stalo do materijalne strane posla. Od we brače i sestara u porodici Del Valje, Klara je s največom predanošču i zanimanjem slušala priče svog ujaka. Mogla je svaku da ponovi, znala je naizust pojedine izraze neobičnih indijanskih narečja, poznavala njihove običaje i bi-la kadra da opiše kako oni drvenim šipčicama probadaju

26

Izabela Aljende

usne i ušne resice, kao što je znala obrede posvečenja i imena najotrovnijih zmija, all i lek protiv njihovog ujeda. Ujak je tako slikovito pričao da je devojčica mogla osetiti na svom telu žestok ujed otrovnice. da vidi graaza kako puzi po prostirci ispod paravana od palisandrovine i da čuje kako papagaji krešte iza zavesa u dnevnoj sobi, Secala se opisa plovidbe Lope de Agira u traganju za Eldoradom, neiskazivih naziva bilja i rastinja koje je otkrio ili izmislio njen čudni ujak, znala je da lame piju čaj posoljen salom tibetanskog govečeta i umela da podrobno dočara bujne Polinežanke, pirinčana polja u Kini ili bela prostranstva nordijskih zemalja gde večni led može za nekoliko minuta skameniti i udubiti neoprezne Ijude i životinje. Markos je imao putne dnevnike u kojima je zapisivao zapažanja i sečanja, kao i zbirku mapa i knjiga priča, pustolovina i bajki, koje je čuvao u kovčezima. A te kovčege behu složili u ostavi za starudije negde pri dnu trečeg dvorišta. Otuda su knjige izvlačene da podstiču sanjarenja njegovih potomaka, we dok jednog dana, pola veka kasnije, omaškom nisu spaljene na sramnoj lomači. Sa svog poslednjeg putovanja Markos se vratio u mrtvač-kom sanduku. Umro je od nepoznate afričke kuge koja ga je v

zborala i užutela kao pergament. Cim se razboleo, krenuo je na put da se što pre vrati kuci. Nadao se da če mu sestrina nega i veštine doktora Kuevasa povratiti zdravlje i mladost. Ali nije izdržao šezdeset dana plovidbe i umro je nadomak Gajakila buncajuči u groznici o mirišljavim ženama i skrive-nom blagu. Kapetan broda, Englez po imenu Longfelou, hte-de da ga umota u neku zastavu i baci u more, all Markos se beše sprijateljio s mnogima i očarao mnoge žene na transatlantskom brodu, uprkos avetinjskom izgledu i bunilu, tako da su se putnici založili da ga Longfelou smesti u skladište sa zalihama svežeg povrca za kinesku kuhinju i da ga tako sačuva od vrucine i tropskih komaraca dok mu brodski tesar ne sklepa privremeni sanduk. U Kaljau su nabavili odgovaraju-

Kuča duhova

27

ci kovčeg i nekoliko dana kasnije, besan što taj mrtvi putnik pravi neprilike njemu i Plovidbenoj kompaniji, kapetan ga je bez imalo obzira istovario na lučki dok, čudeči se da niko nije došao da preuzme leš i namiri dodatne troškove. Kasnije je saznao da na ovim geografskim širinama poštanske poŠiljke nisu pouzdane i poverljive kao u njegovoj dalekoj En-gleskoj i da su se njegovi telegrami negde zaturili. Srečom po Longfeloua, odnekuda se stvorio carinski advokat koji je poznavao porodicu Del Valje. On se ponudio da preuzme stvar u svoje ruke, natovario je Markosa i njegov prtljag na lučka kola i zaputio se prema gradu. Vozio ga je na jedinu adresu koju je znao: kuči njegove sestre. Za Klaru bi to bio jedan od najtežih trenutaka u životu da s hrpom ujakovih stvari nije stigao i Barabas. Ne obaziruci se na zbrku koja je zavladala u dvorištu, Klara se, po nekom nagonu, zaputila u ugao gde su spustili kavez. U kavezu je bio Barabas. Bila je to šačica kostiju obraslih dlaka-ma neodredene boje, zagadenih krastama, jedno oko bilo mu je zatvoreno, a drugo zagnojeno i krmeljivo. Ležao je nepomično kao mrtvac u sopstvenoj nečistoči i smradu. Devojči-ca je ipak bez po muke raspoznala šta je u pitanju. -Kučence! -ciknula je. Izvukla je štene iz kaveza, uzela ga u naručje i obazrivo kao misionarka uspela je da nakaplje malo vode u njegovu natečenu i presahlu njuškicu. Niko se nije pobrinuo da ga nahrani otkako ga je kapetan Longfelou, sklon da se kao svi Englezi više brine o životinjama nego o Ijudima, ostavio na doku sa Markosovim prtljagom. Dok je pas bio na bro-du sa svojim umiručim gospodarom, kapetan ga je hranio i izvodio u šetnju po palubi, obasipao ga pažnjom, u kojoj se inače nije pretrzao prema Markosu. Ali čim ga je iskrcao na kopno, prema njemu je postupao kao da je deo prtljaga. Klara je postala naprosto kučencetova mati, niko je u tome nije sprečavao, tako da je naposletku uspela da štene povrati u život. Nekoliko dana kasnije, kada se stišala bura oko do

28

Izabela Aljende

laska leša i sahrane ujaka Markosa, Severo je opazio da njegova kči drži dlakavu životinjicu u naručju. - Šta ti je to? -upita. - Barabas -odgovori Klara. - Odmah da si to odnela vrtlaru, neka ga skloni kako god zna -naredi Severo. -Još bi mogao da nam prenese kakvu boleštinu. Ali Klara ga več beše prisvojila. - Moj je, tata. Ako mi ga oduzmeš, kunem ti se da ču prestati da dišem i umreču. Tako su psa zadržali. Uskoro je trčkarao, grizao rojte na zavesama, prostirke i noge nameštaja. lako je bio takoreči na izdisaju, brzo se oporavio i počeo da raste. Pošto su ga okupali, uvideli su da je crn, da ima četvrtastu glavu, kratku dlaku i izuzetno duge noge. Nani pade na um da mu skrate rep jer ce onda ličiti na rasnog psa. Na to Klaru obuze takav bes, koji se produži u napad astme, i više niko nije ni pomislio da predloži nešto slično. Barabasu je rep ostao netak-nut i vremenom je toliko narastao da je bio dug kao golfski štap. Njime je neobuzdano mahao, obarao porcelansko posu-de i prevrtao lampe. Bio je od neke nepoznate pasmine. Ni-je imao ništa zajedničko sa džukcima koji su skitarali ulica-ma, a još manje sa onim čistokrvnim mezimcima koje su uzgajale otmene porodice. Veterinar nije umeo da kaže kakvog je porekla, a Klara je nagadala da potiče iz Kine, jer se velik deo ujakovog prtljaga sastojao od predmeta iz te daleke zemlje. Činilo se da če beskonačno rasti. Posle šest meseci dostigao je veličinu ovce, a sa godinu dana bio je kao ždrebac. Porodica se, u očajanju, pitala koliko če još rasti. Po-češe sumnjati da je zaista u pitanju pas. Pomišljali su da je posredi neka egzotična životinja koju je pustolovni ujak ulovio u nekom dalekom kraju sveta i da je u divljini verovat-no krvoločne naravi. Niva je posmatrala njegove krokodilske šape i oštre čeljusti, a njeno materinsko srce uzdrhtalo bi pri pomisli da ta beštija može jednim trzajem da odrubi glavu

Kuča duhova

29

odraslom čoveku, a nekmoli nekome od njene dece. Ali Ba-rabas nije pokazivao ni najmanjeg znaka okrutnosti. Naprotiv! Cupkao je umiljato kao mace. Spočetka je spavao u Klarinom naručju, u njenom krevetu, glave položene na perna-tom jastuku i pokriven do njuške, jer je bio zimogrožljiv, all je kasnije, kada se više nije uvlačio u krevet, ležao na po-du, položivši svoju konjsku njušku na devojčicinu ruku. Ni-ko ga nije čuo da je zalajao ili zarežao. Bio je crn i čutljiv kao panter, voleo je pršut i ušečereno voče. Uvek kada je u kuči bilo gostiju, ako bi ukučani zaboravili da ga zatvore, Barabas je nečujno ulazio u trpezariju, obigravao oko stola i probirljivo uzimao iz tanjira svoje omiljene poslastice, pri čemu se niko od zvanica nije usudivao da ga spreči. lako je delovao pitomo kao devojka, Barabas je uterivao strah u kosti. Kada bi izišao na ulicu, nabavljači su bez duše bežali, a jednom prilikom njegova pojava prestravila je žene koje su čekale u redu pred mlekadžijskim kolima, zaprežni konj se preplašio i poput strele jurnuo prevrcuči po kaldrrai čabrice s mlekom. Severo je morao da nadoknadi štetu i naredio je da ubuduče vezuju psa u dvorištu, all Klaru je ponovo spopao živčani napad tako da je odluka odložena. Narodna ma-štovitost i nepoznavanje njegove pasmine pripisivali su Ba-rabasu mitološke karakteristike. Pričali su da neprekidno raste i da surovost jednog mesara nije okončala njegov život verovatno bi dostigao veličinu kamile. Ljudi su verovali da je nastao ukrštanjem psa i kobile, mislili su da mu mogu izrasti krila i rogovi, da može puštati sumpornu paru kao aždaja, slično onim životinjama koje je Rosa vezla na svom beskrajnom stolnjaku. Nana se zamorila skupljajuči polomljeni porcelan i slušajuci ogovaranja da se u nočima punog mese-ca Barabas pretvara u vuka, pa se poslužila istim sredstvom kao s papagajem. Medutim, ulje od morunine jetre nije ubi-lo psa, nego je samo izazvalo kod njega četvorodnevnu srač-ku kojom je ukaljao celu kucu tako da je Nana naposletku bila prinudena da je očisti.

30

Izabela Aljende

Vremena su bila teška. Imao sam tada dvadeset pet go-dina, all mi je izgledalo da mi ne preostaje mnogo vremena da stvorim kakvu-takvu budučnost i da steknem društveni položaj kome sam težio. Rintao sam kao konj, a u retkim trenucima predaha, pritisnut nedeljnom čamotinjom, osečao sam da gubim dragocene trenutke i da svaki minut besposličenja predstavlja vek dalje od Rose. Stanovao sam u rudarskoj daščari s limenim krovom, koju sam sklepao s dvoji-com radnika. Bila je to četvorougaona prostorija u koju sam smestio svoje stvari. Na svakom prozoru nalazio se prozorčic da bi danju strujao povetarac, all čim bi pala noč, zaklapao bih kapke jer je znao da duva ledeni vetar. Pokucstvo u daščari sastojalo se od stoličice, poljskog kreveta, grubo tesanog stola, pisače mašine i glomazne kase koju sam morao da tovarim na mazgu i da je teglim kroz puste krajeve na severu. U toj kasi čuvao sam rudarske plate, nekoliko do-kumenata i platnenu vrečicu u kojoj su svetlucala sitna zrna zlata kao plod svih grdnih napora. Daščara nije bila udobna, all sam na neudobnosti vec bio navikao. Nikada se nisam umivao toplom vodom, a još iz detinjstva sacuvao sam se-canje na hladnoču, samoču i večito prazan stomak. Pune dve godine tamo sam jeo, spavao i pisao, a jedinu razonodu pričinjavale su mi nekolike knjige, često pročitavane, hrpa bajatih novina, nekoliko tekstova na engleskom zahvaljujuči kojima sam stekao osnovna znanja tog lepog jezika, kao i jedna kutija pod ključem u kojoj sam čuvao prepisku sa Rosom. Navikao sam da joj pišem mašinom, pa sam zadržavao kopije i uredno ih slagao po datumima, zajedno s retkim pi-smima koja sam dobijao od nje. Jeo sam iz zajedničkog rudarskog kazana i strogo zabranio prodaju alkohola. Ni kod sebe ga nisam imao, jer sam oduvek mislio da samoča i me-lanholija na kraju navedu čoveka da se propije. Od alkoho-la su me možda odvračale uspomene na oca, na njegove razdrljene okovratnike, odrešene kravate, umrljane i masne, zamucen pogled, teško disanje i večitu čašu u ruci. Nisam od

I

Kuča duhova

31

onih Što mogu da potegnu. Brzo se napijem, što sam shvatio u šesnaestoj godini i nikada nisam zaboravio. Jednog da-na zapitala me unuka kako sam toliko dugo mogao živeti sam, daleko od civilizacije. Ne znam. Ali, mora da je meni lakše nego drugima, jer po prirodi nisam preterano druželju-biv, nemam previše prijatelja, ne volim zabave i gungulu, naprotiv, osečam se ponajbolje u samoči. Teško se zbližavam s Ijudima. U to vreme još nisam živeo s nekom ženom, tako da nisam mogao čeznuti za nečim što nisam poznavao. Nisam trčao za suknjama, nikada nisam ni bio ženskaroš, po prirodi sam veran, mada je dovoljna senka ruke, oblina nekog bedra ili pregib ženskog kolena pa da mi i dan-danas padnu na um neke bubice, iako sam tako mator da ne mogu samog sebe prepoznati u ogledalu. Ličim na usukano drvo. Ne pokušavam da pravdam raladalačke grehe tvrdeci da nisam mogao da obuzdam silinu svoje žudnje. Daleko od toga! U tom dobu bio sam navikao na prolazne veze s lakim ženama, jer drugih mogučnosti i nisam imao. U moje vreme pravili smo razliku izmedu čestitih žena i onih drugih, a, opet, medu čestitima razlikovali smo svoje i tude. Na Ijubav i nisam pomišljao dok nisam upoznao Rosu, romantična osečanja izgledala su mi opasna i nepotrebna, a ako bi mi se i dopala neka cura, nisam imao petlju da joj pridem, plašeci se da me ne odbije ili učini smešnim. Bio sam suviše ponosan i zbog ponosa patio više od drugih. Otada je prošlo više od pola veka, all u mom secanju još traje urezan trenutak kada je prelepa Rosa stupila u moj život, slična nehajnom andelu koji je u mimogredu ukrao moju dušu. Išla je s Nanom i jednim detetom, verovatno nekom od mladih sestara. Verujem da je imala Ijubičastu ha-Ijinu, all nisam siguran, jer nemam oko za ženske drangulije, a uostalom, ona je bila tako lepa da ne bih mogao odvoJiti pogled od njenog lica čak i da je nosila hermelinski plašt. Obično se ne osvrčem za ženama, all samo potpuni mamlaz ne bi posmatrao to prividenje koje je izazivalo gužvu na sva-

32

Izabela Aljende

kom koraku i usporavalo saobračaj, izazivajuči divljenje svojom neverovatnom zelenom kosom koja je zasvodila njeno lice kao kakav čudan šešir, svojim vilinskim izgledom i ho-dom, ostavljajuci utisak kao da če svakog trena uzleteti. Pro-šla je pored mene ne obaziruči se i lebdeči ušla u poslastičarnicu na Trgu oružja. Ostao sam zapanjen nasred ulice, dok je ona kupovala bombone sa anisom. Uz zvonki smeh birala je jednu po jednu, stavljala ih sebi u usta ili davala sestri. Nisam jedini ja bio opčinjen, za tili čas okupila se go-milica Ijudi i počela da bulji kroz izlog. Tada sam doneo od v

luku. Cak nisam ni pomislio da ni najmanje nisam idealan prosac za ovu nebeski lepu devojku. Bio sam bez prebijene pare, nimalo zgodan, sa krajnje neizvesnom budučnošču. A nisam je ni poznavao! Ali bio sam opčinjen i istog trena zaključio sam da je jedino ona dostojna da mi bude žena. Ako li ne uspem da se oženim njome, radije ču ostati neženja. Pratio sam je ustopice dok se vracala kuči. Ušao sam u isti tramvaj i seo iza nje, ne mogavši da odvojim pogled od njenog savršenog potiljka, ovalnog vrata i nežnih ramena milovanih zelenim uvojcima koji su se otimali frizuri. Nisam osečao truckanje tramvaja, jer sam bio kao u snu. Najednom je krenula prema izlazu i zanela se izmedu sedišta. Prolazeci pored mene, njene čudesne zlatne zenice kratko su zastale na mojima. Na časak sam premro. Nisam mogao da dišem, a i puls mi je stao. Kada sam se pribrao, hitro sam iskočio na pločnik, rizikujuči da se polomim, i potrčao prema ulici u koju beše skrenula. Pogodio sam gde stanuje, jer sam opazio da Ijubičasti rukav nestaje kroz jednu kapiju. Od tog da-na dreždao sam pred njenom kučom, smucao se sokakom kao napušteno pseto, uhodio, motrio, podmičivao vrtlara, naklapao sa sluškinjama, a na kraju sam uspeo da razgovaram sa Nanom. Ona se, kao sveta žena, smilovala i pristala da dostavlja Rosi moja Ijubavna pisamca, cveče i nebrojene kutije bombona sa anisom, čime sam pokušavao da osvojim njeno srce. Slao sam joj i pesme u akrostihu. Ne umem da

Kuča duhova

33

sastavljam stihove, all se odnekud našao jedan španski knjižar, pravi genije za rime, koji mi je po narudžbi pisao pesme, kancone i we što se pravi mastilom po hartiji. Moja sestra Ferula pomogla mi je da se približim porodici Del VaIje time što je otkrila neku dalju srodnost naših prezimena i tražila zgodnu priliku da ih pozdravi po izlasku sa mise. Ta-ko sam izdejstvovao posetu Rosi. Kada sam najzad stupio u njenu kucu i stao pred nju, nisam mogao ni da beknem. Stajao sam čutke, kao zaliven, sa šeširom u ruci i otvorenih usta, a onda su mi njeni roditelji priskočili u pomoc, jer su shvatili moje ponašanje. Ne znam šta je Rosa mogla da na-de u meni, a ni zašto se odlučila, tek ona je pristala da se uda za mene. Uspeo sam da zvanično postanem njen verenik, iako nisam načinio nikakav podvig. Jer, uprkos vanzemaljskoj lepoti i nebrojenim vrlinama, Rosa nije imala pro-saca. Njena mati mi je dala ovo objašnjenje: nijedan muškarac ne oseca se dovoljno snažan da provede život braneči Rosu od požude drugih muškaraca. Mnogi su se motali oko nje, gubili pamet za njom, all niko se pre mene nije odvažio. Njena lepota je zastrašivala, divili su joj se sa odstojanja, all nisu prilazili. Ruku na srce, o tome nikada nisam razmišljao. Moja nevolja sastojala se u tome što nisam imao prebijene pare, all sam, ispunjen snagom Ijubavi, osečao da mogu postati bogat čovek. Osvrnuo sam se oko sebe tražeči brži put, u granicama čestitosti, jer su me tako vaspitali, i shvatio da su mi za uspeh potrebne posebne škole, potpora i kapital. Nije dovoljno imati poštovano ime. Da sam imao novca na početku, pretpostavljam da bih ga procerdao na kartama ili konjskim trkama. Medutim, pošto to nije bio slučaj sa mnom, morao sam da se okrenem poslu koji bi mi, uprkos rizicima, mogao doneti bogatstvo. Rudnici zlata i sre-bra bili su tada san mnogih avanturista: u njima je čovek, zavisno od srece, mogao da završi u bedi, da navuče tuber-kulozu ili da se obogati. Dobio sam rudarsku dozvolu za je-dan rudnik na severu, a zahvaljujuci ugledu majčine porodi-

34

Izabela Aljende

ce, banka mi je dala kauciju. Tvrdo sam odlučio da izvučem we do poslednjeg zrna dragocenog metala, makar svojim rukama prekopao čitava brda ili petaraa drobio stenje. Za Rosu sam bio spreman da učinim i mnogo više. Potkraj jeseni, kada se porodica smirila posle pretnji oca Restrepa koji je morao da stiša svoju inkvizitorsku revnost, jer ga je biskup lično upozorio da ostavi malu Klaru del VaIje na miru, i kada su se svi pomirili s time da je ujak Mar-kos zaista umro, započeli su da ostvaruju Severove politič-ke planove. On je godinama radio na tome. Likovao je ka-da su mu ponudili da bude kandidat Liberalne partije na par-lamentarnim izborima. Trebalo je da zastupa Južnu oblast, iako nikada nije tamo kročio nogom i jedva je mogao da je nade na karti. Partiji su nedostajali Ijudi, a Severo je žarko želeo da dobije mesto u Kongresu. Bez vecih teškoča ubedili su priproste južnjačke glasače da istaknu Severa del VaIje kao svog kandidata. Poziv su potkrepili pečenim veprom, rumenim i krupnim, i poslali ga Severovoj kuci. Mirišljavog i sočnog brava postavili su na veliki drveni poslužavnik, namestili mu ležaj od paradajza, tisnuli mu peršun u nozdrve, a šargarepu u tur. Bio je rasporen da bi mu trbuh napunili jarebicama koje su bile nakljukane šljivama. Uz prasca su poslali burence najbolje rakije s juga. Severo je dugo sanjario o tome da postane poslanik ili, još bolje, senator. We je podredio tom cilju, uspostavljao je veze, sklapao prijateljstva, učestvovao u tajnim domundavanjima, all se pojavljivao i na javnim skupovima, neprimetno all uspešno, drešio kesu kada ustreba i bivao s ruke onima koji bi, u datoj prilici, mogli da mu pomognu. Ova južna pokrajina, mada zabačena i nepoznata, zadovoljavala je njegova očekivanja. Prasca su dobili u utorak. A več u petak, kada su od njega ostale samo kožurice i kosti koje je Barabas glodao u dvorištu, Klara je objavila da če još neko umreti u porodici. -Ali če umreti omaškom -dodade.

Kuča duhova

35

Buncala je čitavu subotnju noč i probudila se vičuci. Nana joj je dala lipovog čaja i više se niko nije obazirao na nju, jer se svi ukucani behu uzmuvali da pripreme Severa za putovanje na jug, a i prelepa Rosa je od rane zore imala groznicu. Niva je naredila Rosi da ne ustaje iz kreveta, a dok-tor Kuevas reče da nije u pitanju ništa ozbiljno, neka joj da-ju mlake i jako zašečerene limunade, s nekoliko kapi likera, pa če temperatura sigurao pasti. Kada je Severo obišao čer-ku, ona je bila zajapurena, zažarenog pogleda i utonula u čipkaste čaršave boje svežeg maslaca. Poklonio joj je plesnu knjižicu, a onda je napomenuo Nani da otvori burence s rakijom i da natoči nekoliko kapi u limunadu. Rosa je popila napitak, umotala se u vuneni ogrtač i ubrzo zaspala pored Klare s kojom je inače spavala u istoj sobi. Kada je osvanula ta kobna nedelja, Nana je, kao i obič-no ustala rano. Pre nego što je krenula na nedeljnu misu, otišla je u kuhinju da pripremi doručak za celu porodicu. Još prethodne večeri stavila je drva i ugalj u šporet, a ujutro ga je samo potpalila zapretenim ugarcima. Dok je kuvala mleko i zagrevala vodu, naslagala je tanjire da ih ponese u trpezariju. Skuvala je zobene pahuljice, procedila kafu i pre-pekla kriške hleba. Potom je spremila dva poslužavnika, je-dan za Nivu, koja je redovno doručkovala u postelji, a drugi za Rosu, kojoj je, zbog bolesti, bilo dozvoljeno da jede u krevetu. Rosin poslužavnik prekrila je lanenim ubrusom, koji su izvezle kaluderice, da se ne ohladi kafa i ne slete muve, a zatim je provirila u dvorište da osmotri da se Barabas ne mota negde u blizini. Neki vrag terao ga je da skače na nju uvek kada nosi doručak. Primetila je da se pas zaneto igra s kokoškom, ugrabila je priliku, šmugnula preko dvorišta, a onda se hodnicima zaputila do devojačkih soba na sasvim drugom kraju kuče. Kolebajuči se, kao da nešto predoseča, zastala je pred vratima Rosine sobe. A onda je ušla bez kucanja, kao i obično, i odmah osetila miris ruža, iako nije bilo vreme da cvetaju. Tada je Nana shvatila da se do

36

Iiabela Aljende

godila strašna nesreča. Oprezno je položila poslužavnik na nočni stočič i polako prišla prozoru. Razmaknula je teške za-store i bledo jutarnje sunce obasjalo je sobu. Sa zebnjom u srcu, okrenula se i, nimalo iznenadena, ugledala na krevetu mrtvu Rosu, lepšu nego ikada, izrazito zelene kose, mramor-no čistog lica i širom otvorenih očiju boje meda. Do nogu kreveta stajala je mala Klara i netremice posmatrala sestru. Nana je kleknula pored kreveta, uzela Rosinu ruku i počela da se moli. Tako se molila we dok se s kraja na kraj kuče nije razlegla jeziva tužaljka nastradalog broda. Bio je to pr-vi i poslednji put da se oglasio Barabas. Celog bogovetnog dana zavijao je za pokojnicom dok nije pokidao živce uku-čanima i komšijama koji su se sjatili privučeni ovim brodolomničkim vapajima. Bilo je dovoljno da baci pogled na Rosino telo i doktor Kuevas je zaključio da je smrt izazvalo nešto mnogo ozbiljnije od obične groznice. Počeo je da njuška na we strane, pretražio je kuhinju, prstom ispitao šerpe, otvorio džakove brašna, vrece šecera, kutije sušenog voca, ispremetao we što bi dograbio i ostavio za sobom rusvaj. Preturao je po Rosinim fiokama, redom saslušavao služavke, optužio Nanu da je sirota žena izgubila glavu, da bi ga naposletku ispitivanja odvela do burenceta s rakijom. Nikome ne odajuči svoje sumnje, dograbio je rakiju i odneo u svoju laboratoriju. Tri sata kasnije vratio se užasnutog izraza na licu. Njegovo rumenkasto lice kao u fauna beše se izmetnulo u bledu masku koja ga nije ostavljala tokom ovog strašnog dogadaja. Prišao je Severu, stegnuo mu ruku i izdvojio ga u stranu. - U onoj rakiji bilo je otrova dovoljno da ubije vola -rekao mu je bez uvijanja. -Ipak, da bih bio siguran da je taj otrov usmrtio devojku, trebalo bi da uradim autopsiju. ^ - Hočete reči da biste je otvorili? -zajecao je Severo. | - Ne sasvim. Glavu neču dirati, samo probavni sistem -objasnio je doktor Kuevas.

Severu se zamutilo pred očima.

Kuča duhova

37

U tom trenutku Niva je razabrala da nameravaju da njenu kčer prenesu u mrtvačnicu. lako beše dotučena ridanjem, najednom je prikupila snagu. Umirila se tek pošto su joj se zakleli da če Rosu odneti iz kuce pravo na Katoličko groblje. Tada je pristala da popije laudanum koji joj je doktor propisao i potom je spavala dvadeset sati. Čim je pala noč, Severo je obavio neophodne pripreme. Decu je poslao u krevet, a služavkama dozvolio da se ranije povuku. Klari je dopustio da provede noč u sobi jedne od sestara jer je bila duboko potresena onim što se dogodilo. Kada su se sva svetla pogasila i kuca utonula u nocni mir, stigao je poraočnik doktora Kuevasa, kratkovid i žgo-Ijav mladič koji je zamuckivao. Zajedno sa Severom prene-li su Rosino telo u kuhinju i nežno ga položili na mermernu ploču stola gde je Nana mesila hleb i seckala povrče. la-ko čvrstog karaktera, Severo nije mogao podneti kada su počeli da svlače spavacicu s njegove kceri i kada se utom ukazala njena veličanstvena nagota morske vile. Izjurio je posrčuci, opijen bolom, srušio se u salonu i zaplakao kao dete. Doktor Kuevas, koji je prisustvovao Rosinom rodenju i poznavao je kao svoj dlan, takode ostade zaprepašten kada je video devojku bez odeče. A mladom pomočniku oduzeo se dah, kao što če ga gubiti narednih godina kad god se bude setio neverovatnog prizora gole Rose, usnule na kuhinjskom stolu i njene duge kose koja je kao biijni slap padala do poda. Dok su oni radili svoj jezivi posao, Nana je, iako iznurena plačom i molitvama, naslutila da se nešto mutno deša-va u delu kuce iza trečeg dvorišta; ustala je, oernula se ša-lom i krenula da običte kuču. Opazila je svetlo^t u kuhinji, all su vrata i kapci na prozorima bili zatvoreni. Krenula je tihim i hladnim hodnicima, prosla kroz tri dela kuce i najzad stigla do salona. A tamo je kroz odškrinuta viata ugle dala Severa kako izbezumljeno korača. Vatra u kaminu bila ^e ugasila. Nana ude.

38

Izabela Aljende

- Gde je mala Rosa? -upita. - Doktor Kuevas je s njom, Nano. Ostani ovde da nešto popijemo zajedno -zamoli je Severo. Nana je stajala i skrštenih ruku stiskala šal na grudima. Severo joj pokaza na divan i ona bojažljivo pride. Sela je pored njega. Posle toliko godina provedenih u toj kuči, ona je prvi put sada sedela tako blizu svog gospodara. Severo je natočio dve čaše jakog belog vina i svoju grozničavo iskapio. Zatim je zario glavu u šake, čupao kosu i kroza zube mrmljao neko nerazumljivo i tužno molepstvije. A Nana, koja je kruto sedela na ivici divana, otkravila se i raznežila vi-deči kako Severo rida. Ispružila je hrapavu ruku i mahinal-no ga pomilovala po kosi, isto onako nežno kako je punih dvadeset godina milovala i tešila njegovu decu. A on je ta-da podigao pogled i zagledao se u to lice bez godina, u te indijanske jagodice, u taj crni pramen iznad čela, u široko krilo u kome je jeo i spavao ceo njegov porod. Osetio je da mu može pružiti utehu ta žena topla i plemenita kao zemlja. Položio je čelo na njen skut, udahnuo prijatan miris njene uštirkane kecelje i zaridao kao dete, lijuči we one suze koje je suzdržavao u svom muškom veku. Nana ga je počeša-la po ledirna, utešiteljski ga je tapšala, tepala mu kao kada uspavljuje decu i tiho mu pevušila seoske tugovanke dok ga nije smirila. Sedeli su tako jedno pokraj drugoga, pili vino, čas plakali, a čas se prisečali srečnih vremena kada je Rosa trčkarala vrtom i svojom okeanskom lepotom zapanjivala leptirove. Doktor Kuevas i njegov pomocnik su u kuhinji vec priprernili svoje jezive sprave i bočice otužnog mirisa, pripasa-li su kecelje od uvoštenog platna, zasukali rukave i počeli da pretražuju po utrobi prelepe Rose. Naposletku se, bez trunčice sumnje, utvrdili da je devojka popila veliku količinu mišomora. - To je bilo namenjeno Severu -zaključio je doktor Ku-evas dok je prao ruke u sudoperi.

Kuča duhova

39

Duboko ganut pokojničinom lepotom, pomočnik nije imao srca da je ostavi kao rasporenu vreču pa je predložio da Rosu urede. Dali su se na posao: telo su premazivali mirišljavim pomastima, da bi se poštedelo raspadanja, a šavo-ve su zalili balsamovim melemom i spojili flasterima. Radi-li su do četiri sata izjutra, a onda je doktor Kuevas priznao da su ga savladali umor i tuga, pa je izišao. Rosa je ostala u pomočnikovim rukama. On joj je sunderom obrisao telo, uklonio krvave mrlje, obukao joj vezenu košulju da pokrije rez koji je sezao od grla do spola i na kraju joj je doterao kosu. Potom je uklonio we tragove svog posla. Doktor Kuevas zatekao je Severa i Nanu u salonu. Bili su pijani od plakanja i vina. -Gotovo je -reče. -Još malo čemo je doterati da bi majka mogla da je vidi. Saopštio je Severu da su se njegove sumnje obistinile i da je u stomaku njegove kčeri našao istu smrtonosnu sup-stancu kao u poklonjenoj rakiji. Tada se Severo prisetio Klarinog predskazanja i potpuno se izbezumio jer nije mogao da se pomiri s činjenicom da je kci umrla umesto njega. Van sebe jecao je da je on isključivi krivac sa svojim slavoljubljem i razmetljivošču, da ga niko nije terao da se petlja u politiku, da je bio mnogo srecniji dok je bio običan advokat i otac porodice, da če se odmah i za sva vremena odreči te proklete kandidature, Liberalne partije, proslava i javnih du-žnosti, da se nada kako se niko od njegovih potomaka neče mešati u politiku, jer se njome have samo ubice i propalice. Tada se doktor Kuevas sažalio i napio ga. Vino je bilo jače od bola i osečanja krivice. Nana i doktor odvukli su ga u njegovu sobu, svukli ga i legli u postelju. Zatim su otišli u kuhinju gde je pomočnik završavao s doterivanjem Rose. Sutradan su se Niva i Severo probudili kasno. Rodbina je več uredila kuču za pogrebni obred, zastori su bili spušteni i ukrašeni crnim florom, a uza zidove nizali su se cvetni venci čiji se sladunjav miris širio prostorijom. U trpeza-

40

liabela Aljende

riji su postavili kapelicu da se pale sveče. Na velikom stolu, zastrtom crnom čojom s pozlacenim rojtama, počivao je beli Rosin kovčeg sa srebrnim zakivcima. Dvanaest žutih sveča u bronzanim čiracima obasjavalo je devojku mutnom svetlošcu. Bila je obučena u vereničko ruho, a na glavu su joj stavili venčič od voštanih cvetova narandže, koji je spremila za venčanje. U podne je započeo mimohod rodbine, prijatelja i poznanika koji su došli da izjave saučešče i da saosečaju u žalosti s porodicom Del Valje. Stigli su čak i najogorčeniji Se-verovi politički protivnici, a on ih je prodorno zagledao, jednog po jednog, pokušavajuči da u svakom paru očiju otkrije tajnu ko je ubica. Medutim, u svakom oku, čak i kod predsednika Konzervativne partije, uočio je istu tugu i istu nedužnost. Dok je trajalo bdenije, muškarci su šetali po odajama i tremovima tiho razgovarajuči o svojim poslovima. No, čim j bi naišao neko od članova porodice, smerno bi zacutali. A kada su ulazili u trpezariju i pristupali odru da poslednji put pogledaju Rosu, svi su bivali tronuti do suza, jer je poslednjih časova njena lepota postala još veca. Gospode su sede-le u salonu, gde su im kružno namestili stolice. Tamo su mogle da se isplaču do mile volje i da, pod izgovorom da oplakuju Rosinu smrt, daju oduška svim svojim ličnim jadirna. Plakale su kao kiša, all tiho i dostojanstveno. Neke su tiho mrmljale molitve. Služavke su obilazile odaje i tremove, nudile čaj, konjak, čiste maramice ženama, domače ušečerene bademe i male amonijačne obloge gospodama kojima bi pozlilo od zagušljivosti, zadaha sveca i žalosti. We sestre Del Valje, osim Klare koja je još bila premala, obukle su strogu crninu i sedele su oko majke kao čavke. Niva, koja je isplakala we suze, sedela je kruto na stolici, bez jecaja, bez reči i bez amonijaka, jer ga nije podnosila. Posetioci su pristupali i izjavljivali saučesce. Neki su je Ijubili u oba obraza, a drugi je saosečajno grlili nekoliko časaka, all ona

Kuča duhova

41

je izgledala kao da ne poznaje nikoga, čak ni najbližu svojtu. Nekoliko dece umrlo joj je na porodaju ili koju godinu kasnije, all još nikada nije doživela takvo osečanje nenadoknadivog gubitka. U znak poslednjeg oproštaja, brača i sestre poljubili su Rosino hladno čelo. Jedino Klara nije htela ni za živu gla-vu da pride trpezariji. A nisu je ni prisiljavali, jer su znali da je preosetljiva i čim joj se uzburka mašta, zna da kora-ča poput mesečara. Ostala je u vrtu, ščučurena uz Barabasa, nije htela da jede, niti da sudeluje u bdeniju. Jedino je Nana pokušala da je teši, all Klara je osorno odbila. Mada je Severo preduzeo we mere da ucutka glasine, Rosina smrt sablaznila je javnost. Doktor Kuevas, sa svoje strane, davao je svakome ko je hteo da ga sasluša savršeno razumno objašnjenje devojčine smrti koja je, po njegovom tvrdenju, nastupila usled teškog zapaljenja pluca. Medutim, ubrzo se proneo glas da je Rosa otrovana omaškom umesto oca. Tada su politička ubistva bila još nepoznata u zemlji, a otrov je, u svakom slučaju, važio kao sredstvo lakih žena, nešto dostojno prezrenja što se nije upotrebljavalo još od kolonijalnih vremena, jer su čak i zločine iz Ijubavi tamo činili otvoreno. Buknuo je silan gnev protiv atentata i pre ne-go što je Severo stigao da je spreči, vest je objavljena u jednom opozicionom listu. U noj je žestoko optužena oligarhija i izneta tvrdnja da su jedino konzervativci spremni na ova-kve grozote, jer nisu mogli da oproste Severu del Valje što je, uprkos svom društvenom sloju, prešao u tabor liberala. Policija se upinjala da dozna ko je poslao otrovanu rakiju, all jedino je izbilo na videlo da rakija nema veze s prase-tom kljukanim jarebicama i da glasači s juga nisu umešani u stvar. Tajanstveno balonče našlo se slučajno pred ulazom za poslugu Severove kuce istog dana i časa kada je stiglo pečeno svinjče. Kuvarica je ocenila da je i rakija deo istog poklona. Ni revnost policije ni istraga koju je Severo s privatnim detektivom vodio o svom trošku nisu ušli u trag ubi

42

habela Aljende

cama, tako da je senka neizvršene osvete lebdela nad kasnijim naraštajima. Ovo je bilo prvo od mnogih nasilja kojima je obeležena sudbina porodice. Sečam se kao da je bilo juče. Za mene je to bio srečan dan jer smo naišli na novu rudnu žilu, veliku i zapanjujuču zlatnu žicu za kojom sam tragao u svim ovim zlopačenjima, samocama i nadanjima. Ona mi je mogla doneti bogatstvo za kojim sam čeznuo. Bio sam siguran da ču za šest mese-ci steči dovoljno novca za ženidbu, a za godinu dana moči ču da se smatram bogatim čovekom. Sreča mi je bila naklonjena jer su u rudnicima brojniji oni koji su propali od onih koji su uspeli, što sam i napisao Rosi iste večeri, goreci od ushicenja i nestrpljenja, tako da su mi se prsti saplitali na staroj pisačoj mašini i kucali spojene reči. Dok sam tako pre-mišljao, na vratima se začulo kucanje i zauvek prekinulo moj zanos. Bio je to mazgar sa svoje dve mazge. Doneo mi je telegram iz naselja, a u njemu mi je sestra Ferula javljala da je Rosa umrla. Da bih shvatio bezmerje svog očaja i nesreče, morao sam tri puta da pročitam to parčence hartije. Nikada nisam ni pomislio da je i Rosa smrtna. Mučio sam sebe sumnjom da bi se, umorna od čekanja, mogla udati za drugog čoveka, da nikada neču pronači zlosrecnu žilu rude koja bi mi donela bogatstvo ili da če se jednog dana rudnik oburvati i zgnjeciti me kao žohara. U svojoj glavi zamišljao sam we owe mogučnosti, kao i sijaset drugih, all nikada Rosinu smrt, uprkos tome što sam, kao pesimista, uvek očekivao najgore. Osetio sam da bez Rose moj život nema smisla. Izdušio sam kao probušen balon, splasnulo je ushičenje. Seo sam na stoličicu i zurio kroz prozor u pustinju. Ne znam koliko je pro-teklo dok nisam došao sebi. Najpre me spopao bes. Udarao sam pesnicama u trošne zidove daščare dok nisam raskrvario prste, pocepao sam Rosina pisma i crteže, kao i sačuvane kopije svojih pisama, potrpao sam u torbu svoje stvari, dokumenta i platnenu vrečicu sa zlatom, a potom sam po-

Kuča duhova

43

tražio predradnika i predao mu rudarske plate i ključeve od skladišta. Mazgar se potrudio da rne otpmti do voza. Dobar deo noči morali smo da jašemo na mazgama, kroz brdske magluštine, ogrnuti vunenim pončom; sporo srno išli kroz owe beskrajne samoče i samo je instinkt mog vodiča jemčio da cemo ipak stici, jer nigde nije bilo nikakvog putokaza. Noc beše vedra i zvezdana, hladnoča mi je prodirala u kosti, kočila ruke i ledila srce. Neprekidno sam rnislio na Rosu, bezumno vapio i zavaravao sebe da ona nije umrla, očajnički preklinjao nebo da uvidi kako je we to bila puka greška, da je vrati u život, te da Rosa, vaskrsnuta snagom moje Ijubavi, ustane sa smrtne postelje kao Lazar. Cvileo sara nečujno, potonuo u svoju tugu i nocnu studen, psovao ma-zgu koja se vukla sporo kao mrcina, proklinjao Ferulu, glasnicu nesreče, proklinjao Rosu što je umrla i Boga što je to dopustio. A onda se na vidiku ukazalo bledilo praskozorja, zvezde su iščezle, a prvi zraci zorc ubojili su crveno i na V

randžasto severni predeo. Cim se razdanilo, počeo sam trezvenije da razmišljam. Polako sam se mirio sa svojom nesrečom i više nisam molio Boga da je vaskrsnem nego da stignem na vreme i da je vidim joŠ jednom pre ukopa. Ubrzali smo hod i posle jednog sata mazgar se oprostio od me-ne na maloj železničkoj stanici kuda je prolazila pruga uskog koloseka i povezivala civilizovani svet sa ovom pustinjom u kojoj sam stracio dve godine. Više od trideset sati putovao sam bez prekida, zaboravio sam na glad i žečt, all sam pre sahrane stigao u kuču poro-dice Del Valje. Kažu da sam upao prašnjav i bez šešira, pr-Ijav i neobrijan, žedan i izbezumljen, kukajuči i raspitujuči se gde mi je verenica. Čira sam ušao u dvorište, potrčala mi je u susret mala Klara, koja je tada bila mršavo i ružno de-rište, uzela me za ruku i čutke odvela u trpezariju. Tamo je izmedu belih nabora belog satena u belom kovčegu počiva-la Rosa. Tri dana posle smrti izgledalo je kao da spava i bi-la je hiljadu puta lepša od one Rose koju sam držao u se

44

Izabela Aljende

čanju, jer se u smrti neprimetno preobrazila u morsku vilu, što je oduvek potajno i bila. -Neka si prokleta! Pobegla si mi! -kažu da sam re-kao, odnosno povikao, padajuči na kolena pored njenog odra. Time sam sablaznio rodbinu i we prisutne koji nisu mogli da shvate koliko sam obmanut i da sam uludo proveo dve godine rijuči zemlju s jedinim ciljem da steknem bogatstvo i da jednog dana odvedem pred oltar ovu devojku koju mi je smrt ugrabila ispred nosa. Ubrzo su stigla mrtvačka kola, ogromna, crna i bleštava kočija koju je vuklo šest konja okičenih perjanicama, po on-dašnjem običaju, a dizgine su držala dva kočijaša u livreja-ma. Kočija je izišla iz kuče sredinom popodneva po sitnoj kišici, a za njom je krenula povorka kola s rodbinom, prijateljima i vencima. Po običaju, žene i deca nisu prisustvova-li pogrebu, jer je to bio isključivo muški obred, all je Klara u poslednjem trenutku uspela da se uvuče u sprovod i da isprati sestru do večne kuče. Osetio sam kada se svojom ručicom u rukavici obesila o moju ruku i we dok je išao sprovod, ona je cupkala uz mene, kao mala čutljiva senka koja je u mojoj duši budila neku nepoznatu nežnost. U tom času nisam ni slutio da Klara več dva dana nije progovorila i da če proči još tri dok se ukučani ne uznemire zbog njene zanemelosti. Severo del Valje i njegovi stariji sinovi podigli su na no-sila Rosin beli kovčeg sa srebrnim zakivcima i sami su ga položili u otvoreno udubljenje prelepe porodične grobnice. Bili su u crnini, all bez jecaja i suza, u skladu sa shvatanjem žalosti u zemlji koja je navikla na veliko dostojanstvo u bolu. Pošto su zatvorili rešetke groba, razišli su se rodaci, prijatelji i grobari, a ja sam ostao sam sred cveca koje je umaklo nezajažljivom Barabasu i ispratilo Rosu na večni počinak. Mora da sam ličio na turobnu zimsku pticu, sa peše-vima kaputa koji su lepršali na vetru, onako visok i mršav, kakav sam bio tada, pre nego što se obistinilo Ferulino pro

Kuča duhova

45

kletstvo i ja počeo da se smanjujem. Nebo je bilo sivo, pre-tila je kiša, pretpostavljam da je i zahladnilo, all verujem da nisam osecao hladnoču, jer me je razdirao gnev. Nisam mogao da odvojim pogled od malog mermernog pravougaonika na kome su visokim gotskim slovima ispisali ime lepotice Rose i dva datuma koji su označavali njen kratki boravak na ovom svetu. Kroz glavu su mi se motale misli o tome da sam izgubio dve godine sanjareci o Rosi, radeči za Rosu, pi-šuči Rosi, žudeci za Rosom i posle svega neču imati čak ni to utehu da me sahrane pored nje. Razmišljao sam o godi-nama koje mi predstoje i došao do zaključka da ih bez nje ne vredi živeti, jer više nikada, u čitavoj vaseljeni, neču nači još jednu ženu zelene kose i okeanske lepote. Da mi je tada neko rekao da cu poživeti devedeset godina, ispalio bih sebi metak u glavu. S leda mi je prišao grobljanski čuvar čije korake nisam čuo. Trgao sam se iznenadeno kada me je dodirnuo po ra-menu. - Kako se usuduješ da me dotičeš? -zaurlao sam. Siroti čovek preplašeno je ustuknuo. Nekoliko kišnih kapi tužno je orosilo cveče za mrtve. - Oprostite, gospodine, all več je prošlo šest sati i mo-ram da zatvorim -biče da je nešto tako rekao. Pokušao je da mi objasni da propisi zabranjuju svim li-cima, osim grobljanskom osoblju, da se zadržavaju posle sunčevog zalaska, all mu nisam dao da završi, tutnuo sam mu nekoliko novčanica, odgurnuo ga i rekao mu da me osta-vi na miru. Sigurno je mislio da sam ludak, jedan od onih sumanutih nekrofila koji se povremeno vrzmaju po groblju. Noc je bila duga, možda najduža u mom životu. Presedeo sam je pored Rosinog groba, razgovarao s njom i pratio je na prvom delu njenog zagrobnog puta kada se čovek najteže odvaja od zemlje, pa mu je potrebna Ijubav onih koji su osta-li u životu da bi makar imao utehu da je nešto posejao u sr-cima bližnjih. U sečanje sam prizivao njeno savršeno lice i

46

liabela Aljende

proklinjao sudbinu. Korio sam Rosu zbog godina koje sam proveo u onoj rudarskoj jami, sanjajuči o njoj. Nisam joj re-kao da za to vreme nisam bio s drugom ženom, osim s nekoliko bednih prostitutki, ostarelih i ofucanih, koje su podmirivale celo radilište. Ali kazao sam joj da sam živeo medu Ijudima bez were i zakona, jeo usoljen pasulj i pio ustajalu vo-du, daleko od civilizacije, danonočno mislio na nju, u duši uzdizao njen lik kao steg koji mi je ulivao snagu da i dalje rijem brda, čak i kada presahne rudna žica, poboljevao od stomaka večim delom godine, nocu cvokotao od studeni, a da-nju halucinirao od vručine, s jedinom namerom da je uzmem za ženu. A, eto, ona je izdajnicki umrla pre nego što sam stigao da ostvarim snove i ostavila me u jadu i žalosti. Rekao sam joj da me izigrala, podsetio je da nikada nismo bili pot-puno sami, da sam je samo jednom poljubio. Morao sam da pletem Ijubav od uspomena i čežnji, od starih i izbledelih pi-sama koja nisu mogla da dočaraju plamen mojih osecanja ni bol što nije pokraj mene, jer nisam preterano vičan pisanju pi-sama, a još manje umem da izrazim svoja osečanja. Kazao sam joj da godine provedene u rudniku predstavljaju nenadoknadiv gubitak i da sam znao da ce tako kratko boraviti na ovom svetu, ukrao bih novac, oženio se njome, sagradio joj dvorac, ukrasio ga draguljima iz morskih dubina, koralima, biserima, sedefima, zatvorio se s njom i nikome ne bih dozvolio da ude. Voleo bih je bez predaha i bezgranično dugo, jer sam siguran da pored mene ne bi popila otrov namenjen nje-nom ocu i živela bi hiljadu godina. Pričao sam joj o milovanjima kojima sam hteo da je obaspem, o poklonima kojima sam naumio da je iznenadim, o tome kako bih je očarao i usrecio. Kratko rečeno, izbrbljao sam svakojake ludorije koje nikada ne bih izgovorio da je mogla da me čuje i koje nika-da nisam rekao nekoj drugoj ženi. Te noči poverovao sam da se više nikada neču zaljubi-ti, nasmejati ili stvarati iluzije. Ipak, nikada je suviše dugo. U to sam se uverio u svom dugom veku.

Kuča duhova

47

Uvidao sam kako bes raste u meni kao zločudan tumor, kako razara najlepše trenutke mog života i oduzima mi snagu da budem nežan ili plemenit. Ipak, osim pomucenosti i besa, secam se da sam te noči osečao da mi je uskračeno ono za čime sam najviše žudeo, shvatio sam da mi se neče ispuniti želja da zagrlim Rosu, da udem u njene tajne, da milujem slap njene kose i da zaronim u njene najdublje vo-de. Očajnički sam prizivao u sečanje njen lik prepolovljen satenskim naborima u devičanskom kovčegu, sa nevestin-skim vencem od narandžinih cvetova na glavi i brojanicama medu prstima. Nisam znao da ču je, mnogo godina kasnije, na časak ponovo videti s cvetovima narandže i brojanicama. U ranu zoru vratio se čuvar. Sigurno je osetio sažaljenje prema tom promrzlom ludaku koji je proveo noč medu ble-dim grobljanskim avetima. Pružio mi je čuturicu. -Uzmite vručeg čaja, gospodine -ponudio me. Ali ja sara ga grubo odgurnuo i krupnim koracima, be-sneči i proklinjuči, krenuo izmedu grobljanskih ograda i kiparisa. One noci kada su doktor Kuevas i njegov pomočnik rasporili u kuhinji Rosin leš da otkriju uzrok smrti, Klara je le-žala u svom krevetu, cvokotala i zurila u pomrčinu, mučena strašnom sumnjom da je njena sestra umrla zato što je to ona predskazala. Verovala je da kao što njene mentalne moči pokreču slanik na stolu, isto tako mogu da budu uzrok smrti, zemljotresa i drugih velikih nesreča. Uzalud joj je ma-ti objašnjavala da ona ne može da izaziva dogadaje nego samo može da ih unapred vidi. Satrvena očajanjem i osečanjem krivice, Klara je mislila da bi joj bilo bolje da leži pored Rose. Ustala je i bosonoga, u spavačici, otišla u sobu gde je spavala sa starijom sestrom, all nije zatekia Rosu u krevetu. Izišla je da je traži po kuči. Svuda su se širili mrak i milk. Mati je spavala, pod dejstvom opijuma doktora Ku-evasa, a sestre i služavke rano su otišle u svoje sobe. Pro

48

habela Aljende

lazila je kroz salone, pripijajuči se uza zidove, preplašena i ukočena od hladnoče. Preteci su joj izgledali delovi teškog nameštaja, debele nabrane zavese, slike po zidovima, tapiserije sa cvetovima na tamnom platnu, pogašene svetiljke i saksije sa papratima na stalcima od fajansa. Ispod salonskih vrata opazila je svetlost i kada je koraknula da ude, poboja-la se da če tamo zateči oca koji če je oterati u krevet. On-da se zaputila prema kuhinji želeči da nacte utehu u Nani-nom naručju. Šmugnula je kroz glavno dvorište, izmedu kamelija i patuljastih pomorandži, tumarala odajama na drugom krilu zgrade i mračnim nepokrivenim doksatima, gde su svu noč žmirkale gasne svetiljke izazivajuči zebnju, razgoneči šišmiše i svakojaku nočnu gamad, a zatim je stigla u treče dvorište, gde su se nalazile ostave i kuhinja. Tamo je kuča več gubila svoju gospodstvenost i započinjao rusvaj od štenara, kokošinjca i soba za poslugu. Podalje odatle nalazila se konjušnica gde je Niva držala matoru kljusad, iako je Se-vero del Valje medu prvima kupio automobil. Vrata i pro-zorski kapci na kuhinji i ostavama bili su zatvoreni. Klara je naslutila da se unutra dešava nešto neobično, pokušala je da proviri kroz prozor, all je bila premala, dograbila je stolicu, prinela je zidu, popela se i zagledala kroz pukotinu izmedu drvenog kapka i prozorskog okvira iskrivljenog od vlage. Tada je ugledala šta se unutra zbiva. Doktor Kuevas, Ijubazni i sramežljivi dobričina, bujne brade i zamašnog trbuha, koji joj je pomogao pri rodenju i lečio we njene male dečje bolesti i astmatične napade, pre-tvorio se u gojaznog i mračnog vampira poput onih sa ilustracija u knjigama njenog ujaka Markosa. Bio je nagnut nad stolom na kome je Nana inače spravljala jela. Pored njega stajao je nepoznati mladic, bled kao mesečina, pogled mu je bio izluden Ijubavlju, a košulja umrljana krvlju. Ugledala je snežnobele noge i gole tabane svoje sestre. Klara se stresla od jeze. A tada se doktor Kuevas izmače i ona spazi užasan prizor. Na mermernom stolu, rasporena posred trbuha,

Kuča duhova

49

ležala je Rosa, a njena utroba beše izvadena i stavljena u či-niju. Glava joj je bila iskrenuta prema prozoru odakle je Kla-ra motrila, a njena duga zelena kosa padala je kao paprat do poda poprskanog krvlju. Oči su joj bile sklopljene, all se de-vojčici pričinilo, usled poigravanja senki, razdaljine ili uzrujane mašte, da u tim očima ima preklinjanja i poniznosti. Nepomično stoječi na stolici, Klara je netremice gledala do kraja. Stajala je i netremice gledala kroz pukotinu, smrzavala se, all se na to nije obazirala, we dok dva čoveka nisu ispraznili Rosinu trbušnu duplju, ubrizgali joj neku teč-nost u vene, oprali je spolja i iznutra mirišljavim sirčetom i lavandinim uljem. Stajala je i netremice gledala kako je pune balsamovim melemima i zašivaju krivom tapetarskom iglom. Stajala je i netremice gledala kako doktor Kuevas pere ruke u sudoperi i briše suze, a onaj mladič otire krv i uklanja utrobu. Stajala je i netremice gledala kako lekar navlači crni kaput sa izrazom najcrnje tuge. Stajala je i netre-mice gledala kako je nepoznati mladič, gubeči dah, poljubio Rosu u usta, u vrat, u dojke, medu bedra, obrisao je sunderom, obukao jo} vezenu košulju i doterao kosu. Stajala je ta-mo i netremice gledala kako su došli doktor Kuevas i Nana, obukli joj belu haljinu i stavili venčic od cveta naran-dže, koji je ona splela i čuvala ga za venčanje. Sfajala je i videla kako je pomocnik uzeo Rosu u naručje dirljivom nežnošču kojom bi je preneo preko kučnog praga da mu je mogla biti nevesta. Stajala je i nije mogla da se pomeri we dok nije počelo da svice. A onda je krišom otišla u krevet osečajuci u sebi svekoliko cutanje sveta. Tada je Klara potpu-no zanemela i progovoriče tek devet godina kasnije kada bu-de povratila glas i saopštila da se udaje.

II Tri Marije U trpezariji, sred pohabanog i trošnog pokučstva koje je, nekada davno, predstavljalo dobar viktorijanski nameštaj, Este-ban Trueba je sa sestrom Ferulom srkao istu zamaščenu čor-bu kao svakog bogovetnog dana i jeo istu neukusnu ribu kao svakog petka. Posluživala ih je sluškinja koja se o njima brinula od rodenja, što su u ono doba redovno činili placeni robovi. Starica je šetuckala od kuhinje do trpezarije, pogrbljena i poluslepa, all još krepka, svečano unoseči i iznoseči činije. Donja Estera Trueba nije obedovala za stolom sa svojom de-com. Tokom prepodneva sedela je, nepokretna, u svojoj stolici, gledala kroz prozor uličnu vrevu i uvidala kako se, iz go-dine u godinu, kvari i srozava gradska četvrt koja je u doba njene mladosti bila otmena. Posle ručka prenosili su je u kre-vet, nameštali je u poluležeci položaj, jedini koji joj je dopuštala kostobolja. Tamo je, u samoči, pobožno čitala žitija i ču-dotvorenija svetaca. I tako je ostajala do sutradan kada je we počinjalo iznova po uobičajenom redu. Iz kuce je izlazila jedino nedeljom kada su je Ferula i služavka odvozile kolicima na misu u obližnjoj crkvi Svetog Sebastijana. Esteban je iščeprkao i poslednju mrvicu beličastog ribljeg mesa izmedu čestara kostiju i spustio salvetu na tanjir. Sedeo je kruto kao što je i koračao, nadmeno, zabačene i malko iskošene glave, gledajuči srdito, s mešavinom oholosti, podozrenja i kratkovidosti. Ovakvo držanje bilo bi krajnje odbojno da Esteban nije imao neobično blage i svetle oči. Njegov ukručeni stav više je priličio omalenom i goja-

Kuča duhova

51

znom čoveku koji se upinje da izgleda viši nego Estebanu, koji je bio mršav kao saraga i visok metar i osamdeset. We linije njegovog tela bile su uspravne i uzlazne, počev od oštrog orlovskog nosa i nakostrešenih obrva do visokog če-la okrunjenog lavljom grivom koju je češljao prema temenu. Išao je krupnim koracima, odlučno i krepko, delovao neobično snažno, a ipak mu nije nedostajalo izvesne draži u pokretima. Lice mu je bilo veoma skladno uprkos strogom i natmurenom izrazu i čestim izlivima mrzovolje. Osnovna cr-ta njegovog karaktera bila je razdražljivost, sklonost da prasne i izgubi glavu. Ta crta odlikovala ga je od ranog detinjstva kada je znao da se valja po tlu, s penom na usnama, kipteci od besa i bacakajuči se kao da je pobesneo. Polivao se hladnom vodom da se pribere. Kasnije je naučio da vla-da sobom, all je Čitavog života ostao plahovit i spreman da pobesni, a nije mu trebalo mnogo da se grdno razgoropadi. - Ne vračam se u rudnik -reče. Bile su to prve reči koje je izmenjao sa sestrom za stolom. Odluku je doneo prethodne noci jer je uvideo da nema nikakvog smisla i dalje živeti kao pustinjak u potrazi za brzim bogačenjem. Rudarska dozvola važila mu je još dve go-dine; za to vreme mogao je da eksploatiše čudesnu žilu koju je otkrio, all je zaključio da -iako ga je predradnik pot-kradao ili nije znao da radi kako valja -više nema razloga da se vraca i zakopava u pustinji. Po to cenu više nije želeo da se bogati. Pred njim je bio ceo život da stiče imetak ako mu bude išlo od ruke, da se dosaduje i da čeka smrt, bez Rose. - Moraceš nešto da radiš, Estebane -uzvrati Ferula. -Znaš da trošimo malo, takoreči ništa, all su lekovi za mamu skupi. Esteban pogleda sestru. Još je bila lepa, bujnih oblina i ovalnog lica poput rimske madone, all se kroz njenu bledu kožu breskovog sjaja i u pogledu punom senki nazirala ružnoča mirenja sa sudbinom. Ferula je prihvatila ulogu maj-

52

Izabela Aljende

čine bolničarke, Spavala je u odaji pored sobe donja Estere, spremna da svakog trena priskoči i doda joj lekarije, da joj podmetne nočnu posudu ili da joj namesti jastuke. Bila je to napačena duša. Uživala je u poniženju i najprezrivijim poslovima, verovala je da če zaraditi mesto u raju ako bude trpela svakojake nepravde i pakosti, uživala je da čisti gnojave kraste na majčinim bolesnim nogama, da ih pere, da tone u njen zadah i staračku oronulost, da pomno čeprka po njenom nočnom sudu. Koliko je mrzela sebe zbog ovih pod-lih i sramnih zadovoljstava, toliko je mrzela i majku koja joj je služila kao sredstvo. Bez roptanja brinula je o njoj, all je umela da joj nabije na nos i da sirota žena iskija zbog te nege i skupo plati svoju nepokretnost. Mada o tome nisu izričito govorile, medu njima se prečutno priznavala činjenica da je čerka žrtvovala svoj život da neguje majku i da je stoga ostala usedelica. Ferula je odbila dva prosca izgovarajuči se majčinom bolešču. 0 tome nije govorila, all su ipak svi znali. Imala je nagle i nespretne pokrete. istu rdavu narav kao njen brat, all su je život i položaj žene prisiljavali da se obuzda. Izgledala je tako besprekorna da je izišla na glas kao svetica. Navodili su je kao uzor, jer se svesrdno posvetila donji Esteri i podigla jedinog brata pošto se mati razbolela, a otac umro ostavivši ih u bedi. Ferula je obožavala svog brata dok je bio dete. Spavala je s njim, kupala ga, vodila u Šetnju, od jutra do mraka šila po narudžbi da mu plati školovanje, rasplakala se od besa i nemoči onog da-na kada je Esteban počeo da radi kod jednog beležnika jer od njene zarade nisu mogli da se prehrane. Pazila ga je i negovala kao što je sada negovala majku, omotavajuči ga nevidljivom mrežom krivice, nezahvalnosti i duga. Čim je izišao iz kratkih gača, dečačič je počeo da se udaljava od nje. Esteban je mogao jasno da se seti kada je shvatio da je Fe-rula njegova zlokobna senka. Bilo je to onog dana kada je primio prvu platu. Odlučio je da odvoji pedeset sentava i da ispuni san kojim se zanosio od detinjstva: da popije bečku

Kuča duhova

53

kafu. Kroz prozore ,,Francuskog hotela" primetio je kako konobari pronose poslužavnike sa svakojakim čudima: visokim kristalnim čašama sa kulama od Šlaga ukrašenim hladnim vi-šnjama. Onog dana kada je primio prvu platu, prošao je vi-še puta kraj hotela dok se nije osmelio da učte. Sramežljivo je stupio preko praga, s kapom u ruci, i pošao prema bleštavom restoranu punom titravih svetiljki i stilskog nameštaja. Činilo mu se da svi pilje u njega, da hiljade očiju zajedljivo odmeravaju njegovo preusko odelo i pohabane cipele. Seo je na rub stolice i, dok su mu uši gorele od sramežljivosti, jedva čujnim glasom naručio je bečku kafu. Dok je nestrpljivo čekao, krišom je motrio u ogledalcima kako pro-laze gosti i unapred uživao u tom često zamišljanom zadovoljstvu koje ga sada čeka. Naposletku je stigla i ta bečka kafa, mirišljava, prijatna, sa tri medena kolača, impresivnija nego što je zamišljao. Očaran, zablenuo se u svu to divotu. Najzad se osmelio da uzme kašičicu s dugom drškom, odahnuo je sa olakšanjem i zario je u krem. Voda mu je krenu-la na usta, all več beše odlučio da taj trenutak oteže što duže može i da ga produži do same večnosti. Lagano je počeo da meša i primetio kako se pena od krema muti i sjedinjava s kafenom tečnošču u čaši. Mešao je, mešao, mešao... A onda je, neočekivano, vrh kašičice udario o kristal, probio čašu i kafa je pod pritiskom šiknula kroz otvor i poprskala ga. Užasnut, Esteban je gledao kako se sadržaj čaše razliva po jedinom njegovom odelu naočigled bezbrižnih gostiju za susednim stolovima. Bled od žalosti i Ijutine, ustao je i izišao iz ,,Francuskog hotela" sa osamdeset sentava manje u džepu. Za njim je po mekim čilimima ostajao trag bečke ka-fe. Kuči je stigao pokisao, besan i snužden. Kada je čula šta mu se dogodilo, Ferula je prosiktala: ,,Tako to biva kada no-vac za mamine lekove rasipaš na kojekakve hirove. Bog te kaznio". Tog časa Estebanu je puklo pred očima. Shvatio je kakvim sredstvima pribegava njegova sestra da zagospodari nJime i da u njemu izazove osečanje krivice. Uvideo je da

54

Izabela Aljende

mu nema druge nego da se spasava dok ne bude kasno. Što se više izvlačio ispod njenog okrilja, sestra ga je we žešče mrzela. Njegovu slobodu doživljavala je kao nepravdu. Fe-rula je osetila da nešto znači Estebanu kada se zaljubio u Rosu. Patio je kao derište, preklinjao sestru da mu pomogne, trčkarao za njom po kuci i moljakao je da se zbliži s nekim od članova porodice Del Valje, da porazgovara s Rosom i da podmiti Nanu. Jedno vreme izgledalo je da su se pomirili. Medutim, zbliženje nije potrajalo i Ferula je ubrzo zaključila da se brat njome jednostavno poslužio. Obradova-la se kada je pošao u rudnik. Otkako je s petnaest godina počeo da radi, Esteban je izdržavao porodicu, rešen da doživotno vodi brigu o majci i sestri, all we to Feruli nije bi-lo dovoljno. Teško je podnosila da čami medu zidovima što vonjaju na starost i lekarije, da je budi bolesničino ječanje, da motri na sat kako bi joj na vreme dala lek, da se dosaduje, umorna i tužna, dok je njen brat lišen svih tih obaveza. Njemu se može da vodi lagodan, slobodan i uspešan život. Može se oženiti, imati porod, doživeti Ijubav. Onog da-na kada mu je poslala telegram s vešču o Rosinoj smrti, osetila je da je podilaze čudni, gotovo radosni žmarci. - Moračeš nešto da radiš -ponovi Ferula. - Dok budem živ, vama neče ništa nedostajati -reče on. - To je lako reči -uzvrati Ferula čačkajuči riblju kost izmedu zuba. - Naumio sam da odem na selo, u Tri Marije. - Tamo je we zapušteno, Estebane. Ruševina jedna! Uvek sam ti govorila da je bolje prodati to zemlju, all ti si tvrdoglav kao mazga. - Zemlju ne treba prodavati. Ona je jedino što čoveku ostane kada we drugo ode do davola. - Ne slažem se. Zemlja je lakomisleno zanošenje, a Iju-di postaju bogati samo ukoliko imaju poslovnog duha -br zo ga prekide Ferula. -Oduvek si govorio da ceš jednog da-na otiči i živeti na selu.

I

Kuča duhova

55

- Taj dan je došao. Mrzim ovaj grad. - Bolje reci da mrziš ovu kuču! - Mrzim i nju -odbrusi Esteban. - Volela bih da sam se rodila kao muško, jer bih i ja tada mogla da nadignem rep i odem -reče ona kipeči od mržnje. - A ja ne bih voleo da sam se rodio kao žensko -re- če on. Čutke su završili s jelom. Otada su odnosi izmedu brata i sestre ohladneli. Povezivalo ih je još samo majčino prisustvo i nejasno sečanje da su se u detinjstvu voleli. Rasli su u propaloj porodici, kao svedoci očevog moralnog i ekonomskog posrnuča, a zatim majčine duge bolesti. Donja Ester je još u ranoj mladosti počela da poboljeva od kostobolje, a s godinama se tako ukočila da se jedva kretala, živeči kao živa mumija. Kada naposletku nije mogla da savija kolena, zanavek je utonula u svoja kolica, starost, očaj i bedu. Esteban se sečao detinjstva i mladosti, tesnih odela, sečao se samoče, brižljivo okrpljenih košulja i uzice svetog Franje koju je morao da nosi zbog ko zna kakvog obečanja datog majci ili sestri. Ferula, pet godina starija, prala je i štirkala iz dana u dan dve njegove jedine košulje da bi uvek delovao lepo i uredno, a i da bi se setio kako po majčinoj lozi vodi poreklo od najgospodstvenijih kolenoviča u potkraljevstvu Lime. Trueba je bio samo bedna slučajnost u životu donja Ester koja je trebalo da se uda za nekog iz njenog društvenog sloja, all se ludo zaIjubila u tog vetropira, doseljenika iz prvog pokolenja, koji je za nekoliko godina pročerdao saw miraz, a potom i čita-vo njeno nasledstvo. Od tih predaka plave krvi Esteban nije imao nikakve vajde ako nije imao čime da plati račun u dučanu, ako je morao da pešači do škole, jer nije imao pre-bijene pare za tramvajsku kartu. Sečao se kako su mu no-vmskom hartijom oblagali grudi i leda, jer nije imao donjeg rublja, a njegov kaputič izazivao je sažaljenje, sečao se ko-

56

Izabela Aljende

liko je strepeo da njegovi drugovi mogu čuti šuštanje hartije u dodiru s telom. Zimi ih je grejala jedino furunica u majčinoj sobi, oko koje su se okupljali da prištede sveče i ugalj. Bilo je to detinjstvo prepuno odricanja, tegoba, neudobnosti, surovosti, beskonačnih nočnih molitava, strahova i kajanja. Od svega su mu ostali samo gnev i bezmerni ponos. Dva dana kasnije, Esteban Trueba je otišao na selo. Fe-rula ga je ispratila na stanicu. Na rastanku ga je hladno poIjubila u obraz i sačekala da ude u voz sa one dve kožne torbe koje je kupio kada je polazio u rudnik i koje če mu, prema prodavčevom obečanju, služiti čitavog života. Posavetovala ga je da povede računa o sebi, da ih po mogucstvu povremeno posecuje, dodala je da če joj nedostajati, all su oboje znali da im je sudeno da se godinama ne vide, zbog čega su uostalom u dnu duše osetili izvesno olakšanje. - Javi mi ako se mamino stanje pogorša -doviknuo je Esteban kroz prozor posto je voz krenuo. - Ne brini! -odgovorila je Ferula mašuči maramicom. Esteban se zavalio na sedište zastrto crvenim somotom, zahvalan Englezima što su se dosetili da naprave vagone pr-ve klase kojima čovek može da putuje gospodski i da ne mora podnositi kokoške, košare, kartonske kutije uvezane kanapom i drečanje svakojake dečurlije. Radovao se što je odlučio da kupi skuplju kartu, valjda prvi put u životu, zaključivši da se po tim pojedinostima gospodin razlikuje od pro-staka. Zbog toga če, makar bio u teškom položaju, ubuduče uvek priuštiti sebi sitne lagodnosti, jer je, zahvaljujuči nji-ma, imao osečanje da je bogat. - Necu da ponovo budem golja! -čvrsto je odlučio se-tivši se zlatne žice u rudniku. Kroz prozor je gledao kako promiču predeli središnje do-line. Obradena polja u podnožju planinskog venca, plodne njive zasejane pšenicom, detelinom i suncokretom. Uporedivao ih je s neplodnim pustarama na severu, gde je proveo dve godine u jami okružen divljom prirodom čiju je zapa-

Kuča duhova

57

njujuču lepotu neprekidno posmatrao, opčinjen pustinjskim bojama, plavetnim, Ijubičastim i žutim presijavanjima rude koja je virila iz zemlje. -Počinjem novi život -prošaptao je. Sklopio je oči i zadremao. Sišao je s voza na stanici San Lukas. Mesto beše bed-no. U tom trenutku nije bilo žive duše na drvenom peronu pod nadstrešnicom koju su dokusurile nepogode i termiti. Odatle se mogla videti čitava dolina u izmaglici koja se di-zala iz zemlje natopljene nočnom kišom. Daleke planine gu-bile su se u oblacima i jedino se snežni vrh vulkana, oštrih obrisa, obasjan bojažljivim zimskim suncem, jasno ocrtavao na vidiku. Još kao dete, u jedinom srečnom dobu njegovog života, pre nego što če otac konačno propasti i odati se pi-ču, jahao je s njim ovim krajem. Sečao se da je provodio leto u Tri Marije, all su otada prošle godine pa je we tako-reči izbledelo u secanju i nije mogao da prepozna mesto. Po-gledom je potražio naselje San Lukas, all je razaznao samo neko seoce u daljini rasplinuto u jutarnjoj vlazi. Zaputio se pustim staničnim peronom. Vrata jedine kancelarije bila su zakatančena. Primetio je da na njima visi neko obaveštenje, ispisano olovkom, all tako nažvrljano da se nije moglo pro-čitati. Cuo je iza sebe da je voz krenuo ostavljajuči stub be-log dima. Bio je sam samcit na ovoj gluvoj stanici. Uzeo je prtljag i krenuo prema kaljuzi i šljunkovitom puteljku koji je vodio ka seocetu. Išao je desetak minuta, radostan što se razvedrilo, uvidajuči da bi kiša u tren oka pretvorila puteljak u neprohodnu kaljugu. Dok je prilazio selu, opazio je da se dim diže iz nekoliko dimnjaka i odahnuo sa olakšanjem, jer mu se na početku, videvši silnu oronulost i samocu, učinilo da je to napuštena bestragija. Na ulazu u selo zastao je ne videci žive duše. Na jedinoj ulici izmedu kučeraka od čerpiča vladala je grobna tišina. Imao je utisak kao da korača u snu. Prišao je najbližoj kuči. Nije imala prozora, all su vrata bila otvorena. Spustio je pr

58

liabela Aljende

tljag, glasno upitao ima li koga i ušao. Unutra je bilo mračno, jer je svetlost prodirala jedino kroz vrata, tako da mu je trebalo nekoliko trenutaka da se snade u pomrčini. Tada je razaznao dvoje dece koja su se igrala na podu od nabijene zemlje. Gledali su ga razrogačenih očiju, prestrašeni. Brišuči ruke o kecelju, iz zadnjeg trema pojavila se neka žena. Čim ga je ugledala, nesvesnim pokretom ruke uklonila je pramen koji joj je padao na čelo. Esteban je pozdravi, a ona mu otpozdravi skrivajuči dlanom svoje krezube vilice. Trueba joj objasni da bi hteo da iznajmi kola, all ga ona očigledno nije razumela, samo je krila decu u nabore kecelje i bezizražajno zurila u njega. On izide, dograbi torbe i nastavi put. Več je prošao gotovo čitavo selo a nije video žive duše i kada je počeo gubiti nadu, začuo je iza sebe konjski topot. Rasklimatane taljige terao je neki prodavac drva. Esteban stade na put i prisili kočijaša da zastane. - Možete li me odvesti do Tri Marije? Platiču pošteno -doviknu. - A šta čete tamo, za ime sveta, gospodine? -iznena deno upita čovek. -Pa to je ničija zemlja, we sam kamen i parlog. Ipak je prihvatio da ga odveze, pomogao mu je da smesti torbe izmedu cepanica. Trueba je seo na mesto pored kočijaša. Iz nekih kuča izišla su deca i potrčala za taljigama. Trueba se osetio usamljeniji nego ikada. w

Jedanaestak kilometara od San Lukasa, posle truckanja po džombastom putu, izrovanom i proraslom trnjikama, ukazala se drvena tabla sa nazivom imanja. Natpis je visio o komadu lande i vetar je mlatarao njime o direk, uz mukli zvuk koji je podsečao na pogrebni bubanj. Bacivši letimičan '*f pogled, Esteban je shvatio kakva je herkulovska snaga po- I" trebna da se raskrči sva ta pustoš. Travuljina je naprosto gu- ,\ tala stazu i kuda god se osvrnuo, video je samo kamenjar, #' šikaru i korov. Ni traga nije ostalo od nekadašnjih livada, nigde čokota od vinograda koje

je upamtio, nigde žive duše

Kuča duhova

59

da ih dočeka. Taljige su lagano išle stazicom koju su Ijudi i stoka svojevremeno utabali izmedu šipražja. Ubrzo je opazio kuču koja se još držala na temeljima, all je izgledala kao sablast, puna otpadaka, smeča i pokidanih mreža sa kokošinjca. Crep je bio izlomljen, a divlji bršljan nadirao je kroz prozore i obrastao zidove. Primetio je naokolo nekoliko krovinjara od cerpiča, bez prozora, sa slamnim čadavim krovom. Dva psa besno su se tukla u dvorištu. Kloparanje točkova i kočijaševe psovke privukli su žiteIje tih koliba i oni počeše da se pomaljaju na vratima. Gledali su novodošlice začudeno i nepoverljivo. Proteklo je punih petnaest godina kako nisu videli nikakvog gazdu i jednostavno su poverovali da ga nemaju. U ovom visokom i autoritativnom čoveku nisu mogli da prepoznaju dete mrkih kovrdža koje se, pre mnogo godina, igralo u tom istom dvorištu. Esteban ih je ispitivački zagledao i nije mogao da pre-pozna nikoga. Beše to čopor jadnika. Gledao je žene neodredenih godina, suve i ispucale kože, neke su bile očigledno trudne, a we behu bosonoge i u dronjcima. Izračunao je da ima čitavo tuce dečurlije. Ona najmlada deca bila su gola. Na vratima su se pomaljala i druga lica koja se nisu usudivala da izidu. Esteban im mahnu u znak pozdrava, all mu niko ne odgovori. Nekoliko dece potrča i sakri se iza žena. Esteban side s kola, skide svoj prtljag i tutnu nešto nov-ca kočijašu. - Ako želite da vas sačekam, gazda -reče čovek. - Ne. Ostajem ovde. Uputio se ka kuci, ramenom odgurnuo vrata i ušao. Unutra je bilo dovoljno svetlo, jer je jutarnja svetlost ulazila kroz polomljene prozorske kapke i rupe na krovu gde je nedostajao crep. Kuca beše puna prašine i paučine, delovala je pot-puno napušteno. Očigledno svih ovih godina niko od napoličara nije se usudio da napusti svoj kučerak i nastani se u velikoj, praznoj gazdinskoj kuči. Ni pokučstvo nisu taknuli. Ostalo je isto, na istim mestima gde je bilo u njegovom de

60

Izabela Aljende

tinjstvu, all ružnije, turobnije i klimavije nego u njegovom sečanju. Čitavu kuču prekrivao je sloj trave, prašine i suvog lišča. Svuda se širio grobni zadah. Neka mršava džukela be-sno je zalajala na njega. Esteban Trueba nije se ni osvrnuo i pseto je na kraju podvilo rep i otišlo u čošak da se trebi od buva. Spustio je prtljag na sto i pošao da obide kucu opi-ruči se tuzi koja ga je obuzimala. Išao je iz sobe u sobu nailazeči na prljavštinu i bedu. We je bilo nagrizeno vreme-nom i izloženo propadanju. Shvatio je da je ovo rupa gora i od rudnika. Kuhinja je bila prostrana prljava prostorija, vi-soke tavanice i počadavelih zidova, plesniva, ruševina, a ipak su po zidu još visile šerpe, bakarni i tučani tiganji koje niko nije taknuo punih petnaest godina. U spavačim odajama zatekao je iste one krevete i velike ormane s ogledalima koje je svojevremeno kupio njegov otac, all su od dušeka osta-le samo hrpe istrunule vune i svakojakih insekata koji su se to nakotili. Oslušnuo je kako pacovi šuškaju i skakuču ispod krova. Nije mogao da ustanovi da li je pod pokriven patosom ili glinenim pločicama, jer se nigde nije dao ni videti: svuda ga je pokrivala naslaga nečistoče. Sivi sloj prašine umekšavao je obrise nameštaja. U onome što je nekada bi-la primača odaja još se nalazio nemački klavir s polomlje-nom nogom i požutelim dirkama, čiji su zvuci podsečali na zvuke sa raštimovanog klavsena. Na policama je ostalo nekoliko nečitljivih knjiga čije je stranice izgrizla vlaga, a na podu su se povlačili ostaci davnih listova i časopisa koje je vetar razbacao. Iz pohabanih stolica štrčale su opruge, a miševi su se nagnezdili u naslonjači gde je njegova majka ple-la pre nego što su joj se ruke od bolesti ukočile kao kuke. Pošto je obišao kuču, Estebanu postade jasno da mu predstoji titanski rad, jer ako je kuča ovako zapuštena, nije mogao očekivati da je ostalo imanje u boljem stanju. Na trenutak je pomislio da zgrabi prtljag i vrati se tamo odakle je došao, all to je pomisao odmah odagnao uvidajuci da samo najcrnje dirinčenje na ovoj zapuštenoj zemlji možda može da »'b T ti

Kuča duhova

61

ublaži njegov bol i ogorčenje što je izgubio Posu. Skinuo je ogrtač, duboko uzdahnuo i izišao u dvorište gde ga je još čekao kočijaš sa napoličarima koji su, bojažljivo kao sva se-oska čeljad, stajali na odstojanju. Radoznalo su se pogleda-li. Trueba je pošao ka njima i odmah opazio kako polako uzmiču; pogledom je odmeravao te odrpane i prljave zemljodelce, pokušao je da se prijateljski osmehne musavoj dečur-liji, krmeljivim starcima i tužnim ženama, all se samo grče-vito nacerio. - Gde su Ijudi? -upita. Napred istupi jedini mladi čovek medu njima. Verovat-no je bio Estebanovih godina, all je izgledao stariji. - Otišli su -reče on. - Kako se zoveš? - Pedro Garsija Mladi, gospodine -odgovori ovaj. - Od sada sam gazda ovde. Svršeno je s provodom. Sa-da svi treba da zasučemo rukave pa na posao! Kome se ne svida, neka odmah ide. Onaj ko ostane ne treba da brine za hleb; all morače da zapne. Ne podnosim lenčuge ni drznike. Je li vam jasno? Zgledali su se preplašeno. Nisu shvatili ni polovinu od onog što je rekao, all su po naglasku znali da prepoznaju glas gazde. - Jasno, gazda -reče Pedro Garsija Mlačti, -Nemamo kuda da idemo, odvajkada smo živeli ovde. Ovde čemo i ostati. Neko derište čučnu da kaki. Pride mu šugavo pseto 1 sta-de da ga njuši. Zgaden tim prizorom. F^tebai. podviknu da od"edu dete, obrišu dvorište i da unilate psa. Tako je zapo-čeo novi život koji če, s godinama, učiniti da ?aboravi Rosu. Niko me neče razuveriti da nisam bio dobar gazda. Ko god je video selo Tri Marije u vreme dok je bilo zapušteno

62

Izabela Aljende

i uporedi ga sa današnjim, koje može da posluži kao uzor, morače se složiti sa mnom. Zbog toga me izluduje moja unuka kada stane da nagvažda o klasnoj borbi, jer ako pogledamo stvarnosti u oči, ovi siroti zemljoradnici danas su u gorem položaju nego pre pedeset godina. Bio sam im kao otac. Sjebala nas je agrarna reforma. Da bih izvukao Tri Marije iz bede, uložio sam svu uštedevinu namenjenu za svadbu s Rosom, kao i saw novac koji mi je slao poslovoda iz rudnika. Ali to zemlju nije spa-sao novac nego rad i organizacija. Pročulo se da je stigao novi gazda u Tri Marije, da volovskim zapregama raskrčujemo kamenje i preoravamo njive za setvu. Ubrzo su poče-li da pristižu Ijudi i da se nude kao nadničari, jer sam ih do-bro plačao i obilno hranio. Kupio sam stoku. Stoka je za mene bila svetinja. lako smo godinu dana živeli bez trunke mesa, zabranio sam da išta zakolju. Tako je broj grla rastao. Ljude sam rasporedio po grupama i pošto smo obradili poIja, prionuli smo da obnovimo kuču. Kako nismo imali zi-dare ni tesare, morao sam da ih podučavam u svemu služe-ci se priručnicima koje sam nekako dobavio. Okrpili smo li-mariju, opravili krov i zamenili polomljeni crep, okrečili zi-dove, očistili kuču da je blistala spolja i iznutra. Pokucstvo sam izdelio seljacima, a zadržao sam jedino trpezarijski sto, koji je ostao netaknut uprkos moljcima, i gvozdeni krevet koji je pripadao mojim roditeljima. Nastanio sam se u praznoj kuči: jedino pokučstvo sačinjavali su taj sto, krevet i nekoliko sanduka na kojima sam sedeo dok mi Ferula nije poslala iz prestonice novi nameštaj koji sam poručio. A on je bio kabast. težak, raskošan, napravljen da služi mnogim naraštajima, prilagoden seoskom životu i samo ga je zemljotres mogao uništiti. Komade nameštaja rasporedio sam duž zidova, vodeci računa o udobnosti a ne o estetskom izgledu. Kada je kuca najzad nameštena, osetio sam zadovoljstvo i počeo da prihvatam misao da ču proživeti mnoge godine, a možda i ceo život u Tri Marije.

Kuča duhova

63

Žene napoličara naizmenično su dolazile da služe u gazdinoj kuči i da obraduju moj vrt. Ubrzo sam ugledao prve cvetove u vrtu koji sam svojim rukama ocrtao, rasporedio i omedio. Takav, uz neznatne izmene, postoji i danas. U ono vreme Ijudi su radili bez gundanja. Verujem da im je moje prisustvo povratilo sigurnost. Primečivali su kako se ta uparložena zemlja postepeno pretvara u bujno polje. Bili su do-bri i jednostavni, a ne bundžije. Naravno, bili su puka sirotinja i neuki. Pre mog dolaska obradivali su samo male porodične okučnice, tek toliko da ne skapaju od gladi ako ih ne pogodi neka katastrofa, suša, grad, kuga, najezde mrava ili puževa, a tada bi za njih nastupali crni dani. Mojim do-laskom we se promenilo. Osvojili smo i uzgajali zadivljale pašnjake, obnovili kokošinjac i štale, a zatim smo počeli da kopamo sistem za navodnjavanje da usevi ne zavise od kli-me nego od naučnog mehanizma. Ipak, život nije bio lak. Čak je bio vrlo težak. Ponekad sam odlazio u varoš i dovodio veterinara da pregleda goveda i živinu, a da uzgred pogleda i bolesnike. Nije tačno da sam zastupao načelo da veterinarovo znanje, ukoliko je dovoljno za goveda, može poslužiti i sirotinji, kao što tvrdi moja unuka kada hoce da me dovede do besa. Tačno je, medutim, da nije bilo lako dovuči lekara u ovu bestragiju. Seljaci su se obračali za pomoc jednoj vračari, Indijanki koja se razumevala u trave i poznavala moc sugestije. Njoj su slepo verovali, neuporedivo više nego veterinaru. Ženama su na poradaju pomagale komšinice, molitve i babica koja je, dolazeci na magaretu, redovno kasnila. Snalazila se pri porodajima, all je isto tako umela da iz krave izvuče poprečeno tele. Teške bolesnike kojima nisu pomagale vračarine gatke ni veterinarove lekarije, vozi-li smo dvokolicama ja ili Pedro Garsija Mladi u bolnicu ča-snih sestara, gde bi se obično zatekao u prolazu poneki le-kar i pomogao im da ispuste dušu. Kosti pokojnika nalazile su večni spokoj u malom grobištu pored napuštene kapele, u podnožju vulkana, gde se sada nalazi pravo groblje kako

64

Izabela Aljende

to Bog nalaže. U dva-tri navrata privoleo sam sveštenika da dode i blagoslovi brakove, stoku i alatljike, da krsti decu i očita poneku molitvu za pokoj duše. Jedinu razonodu nalazili smo u štrojenju prasaca i junaca, borbi petlova, igranju školica i neverovatnim pričama Pedra Garsije Starijeg, neka mu je laka zemlja. On je bio otac Pedra Garsije Mladeg i pričao je da se njegov deda borio u redovima rodoljuba koji su isterali Špance iz Amerike. Sludivao je decu nagovarajuci ih da dopuste da ih bodu pauci i da piju mokracu trudnih žena kako bi postali otporni. Poznavao je trave gotovo kao vračara, all bi se ušeprtljao kada je trebalo da ih primeni i tada je činio neoprostive greške. A da izvadi kutnjake, ruku na srce, priznajem da je imao nenadmašan sistem kojim je opravdano izišao na glas u čitavom kraju: posredi je bila mešavina crnog vina i Očenaša koja je uvodila pacijen-ta u hipnotički zanos. Meni je izvadio kutnjak bez ikakvog bola i da je kojim slučajem živ, boljeg zubara ne bih tražio. Vrlo brzo počeo sam da se radujem životu na selu. Mo-ji najbliži susedi živeli su podaleko, all mene nije privlačio ] društveni život, voleo sam samoču, a i posla sam imao pre-ko glave. Izvrgao sam se u divljaka, pozaboravljao sam pojedine reči, rečnik mi se suzio, postao sam svojeglav. Pošto nije bilo potrebe da se pred ma kime pretvaram, moja vajkadašnja rdava narav ispoljila se u još grubljem vidu. We me dovodilo do besa, praskao sam kada bih opazio da se dečurlija muva oko kuhinje i pokušava da ukrade hleb, ka-da bi se kokoške raskokodakale po dvorištu ili vrapci jati-mice nasrnuli na kukuruzišta. A kada bi zlovolja počela da smeta i meni te mi je bivalo pretesno u sopstvenoj koži, odlazio sam u low. Ustajao sam u cik zore i kretao s lovačkim kerom, naprtnjačom i puškom o ramenu. Voleo sam tumaranje kroz pomrčinu, prohladno praskozorje, dugo vrebanje u zasedi, čutanje, miris baruta i krvi, voleo sam kako puška trza pri ramenu uza suv prasak i kako plen pada koprcajuči se nogama. U tome sam nalazio smirenje. A kada sam se

Kuča duhova

65

vračao iz lova, sa četiri bedna zečiča u torbi i nekoliko jarebica punih sačme da ih nije vredelo kuvati, umrljan bla-tom i polumrtav od umora, osečao sam olakšanje i sreču. Rastužim se kada pomislim na ta vremena. Zivot mi je prošao brzo. Kada bih počinjao iznova, neke greške ne bih činio, all se, u celini, ni za šta ne kajem. Bio sam dobar gazda, to je živa istina. Prvih meseci Esteban Trueba se toliko rastrzao od posla da nije stizao da razmišlja. Kopao je bunare i kanale za navodnjavanje, krčio kamenjare, čistio polja i pašnjake, obnavljao štale i kokošinjce. Na počinak je odlazio saw slomljen od umora, a ustajao je pre zore, prezalogajio štogod s nogu, uzjahivao konja i odlazio u polja da nadgleda radove. Vračao se tek u predvečerje. Tada bi, sam, u trpezariji uzimao jedini dnevni obrok. Prvih meseci svakodnevno se kupao i presvlačio pre večere, kao što su činili engleski koloni po najudaljenijim naseobinama Afrike i Azije da ne izgube do-stojanstvo i gospodstvo. Oblačio je najbolje odelo, brijao se i svake večeri stavljao na gramofon ploče sa omiljenim oper-skim arijama. Ipak, postepeno je grubeo, naposletku se poseljačio i zapustio shvativši da nije roden za kicoša, utoliko pre što pored sebe nije imao nikoga ko bi znao da ceni taj njegov trud. Prestao je da se brije, šišao se tek kada bi mu kosa pala na ramena, kupao se samo po navici, we manje se brinuo o odevanju i ponašanju. Vremenom se pretvorio u divljaka. Pre spavanja ponešto bi čitao ili igrao šah. izveštio se da igra protiv jednog šahovskog priručnika, nije podvaljivao niti se Ijutio ako izgubi partiju. Medutim, umor od dnevnih poslova nije bio dovoljan da savlada njegovu snažnu i strasnu narav. Započele su da ga muče nocne more, pokrivači su mu izgledali preteški, a čaršavi suviše meki. Njegov konj izvodio je obešenjačke vratolomije i neočekivano se pretvarao u strahovitu ženku, čvrsto i divlje brdo mesa na kome je do iznemoglosti jahao. Mlitave i mirišljave dinje u

66

Izabela Aljende

bašti prividale su mu se kao čudesne ženske sise. Ponekad je uranjao lice u pokrovac sedla tražeči u oporom vonju životinjskog znoja sličnost sa davnim i zabranjenim mirisom svojih prvih kurvi. Noču su ga, u teškim snovima, raspalji-vale ukvarene školjke, ogromno komade raščetvorenih životinja, krv, sperma i suze. Budio se uspaljen, sa udom nadignutim poput gvozdene močuge izmedu nogu, pomamniji ne-go ikada. Da bi utolio pomamu, trčao je i go skakao u re-ku, uranjao u hladnu vodu dok mu ne zastane dah, all tada mu se činilo da nevidljive ruke miluju njegova bedra. Obuzdavši strast, prepuštao se vodenim strujama, umišljajuči da ga brzice obuhvataju i grle, da ga punoglavci Ijube, a obalske trske šibaju po telu. Ubrzo je shvatio da njegovu neutaživu pohotu ne mogu utoliti nocna skakanja u reku, napici sa cimetom, stavljanje tocila pod dušek, kao ni ona sramna ispomaganja rukom koja izluduju internatsku mladariju, vo-de je u slepilo i osuduju na večno prokletstvo. A kada je počeo da požudno merka kokice na bunjištu, dečicu dok se golišava igraju u vrtu ili nabreklo hlebno tesno, Esteban je uvideo da njegovu muškost nece urairiti kojekakva crkvenjačka zalagivanja. Kao promučuran čovek, ubrzo je zaključio da mora dobaviti kakvu žensku, ostalo su lagarije. Čim je takvu odluku doneo, maltene mu je pao kamen sa srca, uminula je mučnina koja ga je potajno grizla. Toga dana, pr-vi put posle mnogo vremena, Esteban Trueba se probudio sa osmehom. Pedro Garsija Stariji video ga je tog jutra kako zviždu-cuči odlazi u štalu i zabrinuto je zavrteo glavom. Celog bogovetnog dana gazda je s napoličarima preoravao tek raskrčenu ledinu na kojoj je naumio da zaseje kukuruz. A zatim je s Pedrom Garsijom Mladim otišao da pokuša izbaviti kravu kojoj se tele pri teljenju nezgodno popreči-lo. Morao je da zavuče ruku do lakta. Uspeo je da okrene telence i ubrzo se glava promolila. Krava je ipak uginula, all ga to nije rastužilo. Naredio je da mlekom iz bočice napoje

Kuča duhova

67

tele, zapljusnuo se vodom iz čabra i ponovo uzjahao. U to doba obično je obedovao, all mu tada nije bilo clo jela. Odranije beše bacio oko na to curu. 0 boku je nosila balavog mladanog brata, a na glavi krčag s bunarkom vodom. 0 ramenu joj je visila torba. Jednom prilikom, dok je prala rublje na reci, presamičena nad beiucima, raspirila je požudu u njemu. Njene tamnopute nožne listove zapljuskivala je voda, dok je ogrubelim seljačkim rukama trljala izbledele dronjke. Bila je stasita, imala je široko andeosko lice i tamnu put, blag i krotak izraz, široka bujna usta otkrivala su jake zube. Kada bi se osmehnula, što se inače retko dešavalo, lice bi joj se ozarilo. Imala je lepotu prve mladosti, all se moglo naslutiti da če prerano uvenuti, kao i we žene kojima je sudeno da izrode čopor dece, da danonočno rintaju i sahranjuju svoje bližnje. Zvala se Panča Garsija i imala je petnaest godina. Kada se Esteban Trueba dao u potragu za njom, vec se spuštao prvi suton i beše osvežilo. Jahao je pored vrzina koje su razdvajale polja, prolaznike je pitao za nju, dok je nije ugledao na putu prema njenoj kolibi. Išla je povijena pod naramkom bodljikavog granja, bosonoga i pognute glave. Cim je, s konja, opazio devojku, odmah je planuo neodoljivom požudom koja ga je mesecima raspinjala. Prišao joj je kasom, maltene okrznuvši je, ona ga je čula, all se nije osvrnula, niti ga je pogledala. Od davnina su we žene njenog plemena, po običaju, krotko povijale glavu pred muškarcem. Esteban se sagnuo, dograbio naramak granja, za časak ga držao u vazduhu, a onda ga je zavitlao na pustu ledinu, zatim je jednom rukom obuhvatio devojku oko struka i, životinj-ski zastenjavši, bacio je ispred sebe na sedlo, pri čemu se ona nije nimalo opirala. Poterao je konja i galopom pojurio prema reci. Odmeravajuči se pogledom, sjahali su ne pro-zborivši ni reči. Esteban je otkopčao široki kožni kaiš, ona je ustuknula, all ju je on divljački ščepao. Gušajuci se, pali su u eukaliptusovo lišče. V

68

habela Aljende

Esteban se nije ni svukao. Uzeo je devojku pomamno, prodro je u nju be/ imalo okolišenja ili uvoda, s nepotreb-nom surovošču. Tek kada je docnije opazio krvave mrlje po haljini, shvatio je da je bila devica. No, o tome nije ni najmanje vodio računa jer je PanCa bila ponizna, a on je ludeo od neobuzdane požude. Panča Garsiija se nije opirala, nije cvilela ni kukala, čak nije ni zažmurila. Ležala je nauznak, unezvereno gledala u nebo dok nije osetila da je muškarac jeknuo, a zatim se izvalio pokraj nje. Tada je počela tiho da plače. Pre nje je njena mati, a pre majke njena baka, doži-vela istu sudbinu keruše. Esteban je pridigao pantalone, zakopčao kaiš, pomogao Panči da ustane i popeo je na konja. Dok su se vračali, Esteban je zviždukao. Ona je neprekidno plakala. Ostavljajuči je pred njenom kolibom, gazda je poIjubi u usta i reče: - Hoču da od sutra radiš kod mene u kuči. Panča je potvrdno klimnula glavom ne podižuči pogled. Njena majka i baka takode su služile u gazdinoj kuči. Te noci Esteban Trueba spavao je kao andelak ne sanjajuči Rosu. Probudio se krepak, pun snage. Pevušio je odlazeci u polje, a kada se u predvečerje vratio kuči, zatekao je Panču kako brižljivo posprema kuhinju i u velikom bakar-nom loncu kuva pileči paprikaš. S nestrpljenjem je iščekivao to noč i kada su zamukli šumovi u staroj kucerini od čerpi-ča, a pacovi započeli nočne vragolije na tavanu, Esteban je osetio da je devojka na vratima njegove sobe. - Dodi Panča -pozva je. Bila je to više molba nego zapovest. Ovog puta Esteban nije žurio, nego je postepeno vodio sebe i nju ka vrhuncima uživanja. Mirno je pretraživao i opipavao devojku želeci da upamti dimljiv miris njenog tela, njenog rublja ispiranog u lukšiji i glačanog peglom na čumur, upoznavao je splet njene crne i ravne kose, tkivo njene kože tako tanane i nežne na najskrivenijim, a tako hra-pave i ogrubele na drugim mestima, tkivo njenih jedrih usana, njenog razdraganog spola i njenog širokog trbuha. Pože-

Kuča duhova

69

leo ju je smireno i upučivao u tajne najstarije veštine. Po svoj prilici bio je srečan te noči, a i narednih noci, dok su strasno ludovali i činili vragolije kao kučiči na velikom krevetu od kovanog gvožda koji je pripadao prvome Truebi, a još je, mada razdrndan, mogao da izdrži Ijubavne juriše. Ubrzo su se dojke Panča Garsije raskrupnjale, a bokovi zaoblili. Neko vreme Esteban Trueba beše se odobrovoljio i počeo je da se zanima za svoje napoličare. Zalazio je u nji-hove sirotinjske kucerke. U polutami jedne od tih udžerica ugledao je sanduk pun starih novina gde su zajedno dremuckali jedno detence i tek oštenjena keruša. U drugoj krovinjari video je staricu koja je vec četvrtu godinu ispuštala dušu i čije su kosti virile kroz otvorene rane na ledima. U jed-nom dvorištu nabasao je na maloumnog mladiča, bale su mu udarale na usta, užetom oko vrata bio je vezan za stub, sam sa sobom bulaznio je i govorio nesuvisle reči koje niko živ ne bi razumeo; beše potpuno go i sa svojim magarečim udom neumorno je mlatio o tlo. Tada je Esteban shvatio, po prvi put, da u najcrnju pustoš nisu zapala polja, njive i stoka, nego žitelji Tri Marije koji su u toj pustoši, bespomoč-ni i ostavljeni, živeli od onog doba kada je njegov otac pro-kockao saw miraz i nasledstvo njegove majke. Rešio je da, bez odlaganja, unese nešto od civilizacije u ovaj kutak izgubljen izmedu Anda i mora. Grozničava delatnost počela je da trza iz učmalosti naseIje Tri Marije. Esteban Trueba je terao seljake da dirinče kao što nikada ranije nisu radili. Želeci da za svega nekoliko me-seci obnovi ono što je godinama propadalo, gazda je uposlio svakog muškarca, ženu, starca i dete koje je moglo da stoji na nogama. Sazidao je ambar i ostave za zimske zalihe hrane, naredio je da usole dosta konjetine i odime svinjetinu, a zenama je naložio da skuvaju pekmez i konzerviraju voče. Modernizovao je mlekaru, koja je bila najobičnije spremište prepuno balege i muva, postigao je da krave daju izobilno V

70

liabela Aljende

mleka. Započeo je gradnju škole sa šest razreda, jer se nosio mišlju da sva deca i odrasli u naseobini Tri Marije nauče da čitaju, pišu i računaju, mada se ne bi složio da steknu i druga znanja jer bi možda napunili sebi glavu svakojakim misli-ma koje nisu u skladu sa njihovim stanjem i položajem. Svejedno, nije uspeo da nade učitelja koji bi pristao da radi u ovoj dalekoj bestragiji, pa se, suočen sa teškocom da lovi ma-lišane mameči ih bombonama ili im preteči batinama, s jednim ciljem da ih opismeni, naposletku manuo corava posla i školu namenio u druge svrhe. Njegova sestra Ferula slala mu je iz prestonice knjige koje je naručio. Bili su to uglavnom priručnici. Pomoču njih je naučio da daje injekcije u nogu i načinio radio na galenit. Od prvih prihoda kupio je neobradene tkanine, šivaču mašinu, kutiju homeopatskih pilula sa uputstvom za upotrebu, enciklopediju, brdo bukvara, svezaka i olovaka. Naumio je da otvori narodnu kuhinju u kojoj bi sva deca dobijala jedan celovit obrok dnevno, kako bi odrasla zdrava i jaka, pa samim tim počela da rade od najranije mladosti. Medutim, uvideo je da bi bila ludorija ako bi se deca povlačila iz najdaljih krajeva imanja da pojedu tanjir kakvog čorbuljaka. Stoga je promenio odluku i napravio krojač-ku radionicu. Panči Garsiji palo je u zadatak da pronikne u tajne šivače mašine. Na početku je verovala da je to davolova sprava, sa sopstvenim životom, i odbijala je da joj pride, all je Esteban bio nepopustljiv i ona je naposletku ipak uspe-la da ovlada njome. Trueba je otvorio prodavnicu mešovite robe. Bila je to skromna radnjica u kojoj su nadničari mogli da kupe najnužnije namirnice te da ne moraju potezati u San Lukas. Gazda je kupovao robu na veliko, a radnicima je pre-prodavao po istoj ceni. Uveo je neku vrstu obveznica, najpre kao vid kredita, a zatim je, kako su godine odmicale, uspeo da ih zameni zvaničnim novcem. Tim ružičastim hartijicama isplačivane su dnevnice, a njima se trgovalo u radnjici. Osim ovih hartijica, svaki radnik imao je pravo na okučnicu da je obraduje u slobodnom vremenu, zatim je svakom domačin

Kuča duhova

71

stvu pripadalo šest kokošaka, torba semena, deo žetve za podmirenje osnovnih potreba, svagdašnji hleb i mleko, a muškarcima je deljeno po pedeset pesosa za Božič i nacionalne praznike. Žene nisu dobijale ovaj dodatak u novcu iako su rin-tale ne zaostajuči za muškarcima, jer nisu smatrane glavom porodice. Izuzetak su bile udovice. Sapun, vuna za pletenje i sirup za jačanje pluca deljeni su besplatno, jer Trueba nije želeo u svojoj blizini prljave, neodevene i bolesne Ijude. Jed-nog dana pročitao je u enciklopediji kakve prednosti ima umerena dijetalna ishrana i otada ce se držati te svoje ludosti do kraja života. Obuzimao ga je bes kada bi saznao da seljaci daju deci suva hleba, a svinje hrane jajima i mlekom. Počeo je da saziva obavezne skupove u školi na kojima im je govorio o vitaminima i ujedno im saopštavao najnovije vesti koje je saznao preko svog radija na galenit. Ubrzo mu je dojadilo da na njemu traži stanice i naručio je iz grada da mu pošalju prekookeanski radio s dve ogromne baterije. Nji-me je mogao da uhvati poneku suvislu poruku usred zaglušujuče zbrke šumova iz morskih dubina. Tako je saznao za rat u Evropi i na mapi koju je okačio na školskoj tabli pratio kretanje trupa označenih raznobojnim pribadačama. Seljaci su ga gledali zaprepašceno ne shvatajuči zašto jednog da-na pomera plave, a vec sutradan zelene pribadače. Nije im išlo u glavu da se svet može predstaviti mapom koja visi na tabli, ni da se vojske mogu svesti na glave od čiode. U stvari, ni najmanje nisu marili za rat, naučne pronalaske, industrijski napredak, cene zlata i modne ludorije. Za njih su to bile šarene laže i bajke koje nisu menjale njihovo tavorenje u nemaštini. Tim prostim i neustrašivim slušaocima bile su tude i daleke vesti s radija, a naprava je izgubila ugled čim je postalo očigledno da nije sposobna da prognozira vreme. Jedino je Pedro Garsija Mladi pokazivao kakvo-takvo zanimanje za vesti prispele odnekud s neba. Esteban Trueba je proveo s njim mnoge časove, najpre uz radio na galenit, a potom pored prijemnika na baterije,

72

habela Aljende

čekajuči da se javi daleki i nepoznati glas, to čudo koje ih je dovodilo u vezu sa civilizovanim svetom. Ipak, ni to nije moglo da ih zbliži. Truebi je bilo jasno da je ovaj prosti i grubi seljak pametniji od ostalih. Jedini je znao da čita i mogao da sastavi više od tri rečenice u razgovoru. Stotinak kilometara naokolo nije bilo čoveka koji bi više ličio na prijatelja, all Esteban je, zaslepljen neizmernom ohološču, u ovom seljaku video samo nadničara koji pošteno rinta u poIju. Uostalom, klonio se svake prisnosti sa svojim podredenima. Pedro Garsija Mladi ga je mrzeo, iako nikada nije imenovao to mučno osečanje koje ga je zbunjivalo i peklo u duši. Bila je to mešavina straha, pizme i divljenja. Znao je da nikada neče smeti da mu protivreči, jer on je bio gazda. Sudeno mu je da do kraja života podnosi njegov bes, nadmenost i obesne naredbe. U onim vremenima kada je naselje Tri Marije bilo napušteno, on je po domorodačkim obi-čajima upravljao malim plemenom koje je životarilo u ovim zabačenim krajevima. Bio je navikao da ga uvažavaju, da zapoveda, odlučuje i da nad sobom nema nikoga do Boga. Ga-zdinim dolaskom izmenio se njegov život, all nije mogao sporiti da sada svi žive kudikamo bolje, da ne gladuju, da su bezbedniji i snabdeveniji. Ponekad se Truebi činilo da u njegovom pogledu sevne krvoločan plam, all mu nikada nije mogao prebaciti da je drzak ili nepokoran. Pedro Garsija se povinovao bez reči, radio bez jadanja, bio čestit i izgledao privržen. Ako bi primetio svoju sestru Panču na tremu gazdine kuce kako ide lenjim korakom zadovoljene ženke, pognuo bi glavu i učutao. Panča Garsija je bila mlada, a gazda snažan. Posle nekoliko meseci počeo je da se zapaža predvidljivi plod njihove veze. Niz tamnopute devojčine noge nabubrile su vene kao crvi, kretnje su joj postale usporene, pogled odsutan, struk joj se naglo zaoblio, a dojke pale pod bremenom no-j vog života koji je rastao u njenoj utrobi. Izgubila je raniju želju za bestidnim vragolijama u krevetu od kovanog gvo-j

Kuča duhova

.

73

žda. Esteban je sa zakašnjenjem opazio da je Panča zatrudnela, jer je gotovo nikada nije gledao, a čim je prošao prvi zanos, više je nije ni milovao. Ograničio se da je uzima kao higijensko sredstvo radi uklanjanja dnevne napetosti i nočnih mora. Ipak, došao je trenutak kada je i on morao da prime-ti Pančinu trudnocu. Istog časa mu se zgadila. Počeo je da na nju gleda kao na ogromnu bačvu punu bezoblične i pihtijaste tvari koju nije mogao prihvatiti kao svoje dete. Pan-ča je napustila gazdinu kuču i vratila se u roditeljsku udžericu, gde joj niko nije postavljao nikakva pitanja. Nastavila je da posprema gazdinu kuhinju, da kuva, mesi hleb i šije na mašini. Svakim danom bivala je we izobličenija od trudnoce. Prestala je da poslužuje Estebana pri obedu, izbegavajuči svaki susret s njim, jer jedno drugome više ništa nisu imali da pruže. Nedelju dana pošto je napustila njegovu postelju, ponovo je počeo da sanja Rosu i probudio se u mokroj posteljini. Pogledao je kroz prozor i opazio krhku de-vojčicu koja je širila rublje na žici. Činilo se da nema više od trinaest ili četrnaest godina, all je vec bila potpuno razvijena. U tom času okrenula se i pogledala ga: imala je pogled žene. Pedro Garsija je primetio gazdu da zviždučuci ide u štalu i zabrinuto je zavrteo glavom. U toku narednih deset godina Esteban Trueba je postao najpoštovaniji gazda u čitavom kraju, sazidao je ciglene kuce svojim radnicima, dobavio školskog učitelja i poboijšao život svakom stanovniku Tri Marije. A ta naseobina postala je unosan posao za koji nije bila potrebna zlatna ruda. Na-protiv, to bogato imanje služilo je kao pouzdano jemstvo za prpdužavanje rudarske dozvole. Truebina rdava narav poprimila je neslučene razmere i postala nepodnošljiva čak i njemu. Nije trpeo da mu kogod protivreči ili štogod prigovori, a najmanje neslaganje smatrao je bezočnim izazovom. Vremenom je porasla i njegova pohota. Nijedna cura nije se za-

74

Izabela Aljende

devojčila a da je on nije odvukao u šumu, na obalu reke ili u krevet od kovanog gvožda. A kada je povalilo svu žen-skadiju u Tri Marije, počeo je da saleče žene sa drugih ima-nja, da ih naprečac siluje negde u polju, obično pri sunčevom zalasku. Čak nije ni nastojao da to radi krišom, jer se nikoga nije plašio. Dešavalo se da gdekad u Tri Marije do-du nečiji brat, otac, muž ili gazda želeci da se razjasne pa i razračunaju, all njegova neobuzdana srdžba uveliko je proredila te pravdoljubive ili osvetničke posetioce. Svojom surovošču pročuo se po čitavom okrugu izazivajuči zavist i di-vljenje medu muškarcima njegovog staleža. Seljaci su krili devojke i uzaludno stiskali pesnice, jer nisu imali tri čiste da mu stanu na put. Esteban Trueba bio je najjači i prolazio je nekažnjeno. U dva navrata nadeni su leševi seljaka sa drugih imanja, izrešetani puščanim mecima, i nikome nije ni pa-lo na um da krivca potraži u Tri Marije. Seoski panduri slučaj su samo uveli u svoje knjige, nekim bednim krasnopisom polupismenih dodavši da su bili zatečeni u kradi. Tako se stvar zataškala. A Trueba je svakim danom davao nove povode da se glas o njegovom pustahijstvu širi. Po celoj oblasti sejao je kopilad, žeo mržnju i gomilao grehove, a on nije ni hajao, jer mu srce beše ogrubelo, a savest umukla. Izgovor je nalazio u opštem narodnom boljitku. Uzaman su mu Pedro Garsija Mladi i stari crkvenjak iz bolnice milosrdnih sestara punili glavu tvrdnjama da ciglene kučice i litre mleka ne čine nekoga dobrim gazdom, a još manje časnim hriščaninom, nego da je potrebno isplacivati radnicima nad-nice u novcu a ne u ružičastim hartijicama, odrediti radno vreme koje neče satirati Ijude i pokazati malčice poštovanja i dostojanstva. Trueba nije hteo ni da čuje o tim stvarima koje, po njegovom uverenju, smrde na komunizam. -To su nazadne ideje svakojake ološi -siktao je kroza zube. -Boljševičke ideje da huškaju nadničare. Vama nije jasno da ovi kukavci nemaju ni kulture ni obrazovanja. To su prava deca nesposobna da preuzmu ikakvu odgovornost. Ka-

Kuča duhova

75

ko da znaju šta je za njih najbolje? Bez mene bili bi izgubljeni, o čemu svedoči činjenica da čim okrenem glavu, we ode do davola i oni izvode kojekakve budalaštine. Zatucane neznalice! Mojim seljacima je dobro, šta hocete više? Imaju we. Ako se jadaju, preispoljni su nezahvalnici. Imaju kuce od cigle, rastržem se da njihovoj dečurliji bude bolje, da ta žgadija izleči slinavac i ratosilja se parazita, šta we ne činim da im nabavim vakcine i da ih naučim da čitaju. Recite mi da još neko mesto u ovlm krajevima ima svoju školu? Ne! Kada god mogu, dovodim im sveštenika da im očita nekoliko misa, tako da ne razumem zašto mi taj mantijaš zvoca o pravdi. On nema prava da zabada nos u ono što ne zna i što ga se ne tiče. Eh da mi je videti šta bi oni činili sa ovim imanjem! Bila bi to druga pesma, zaboravili bi sva cifranja i prenemaganja! Ovim jadnicima treba čvrsta ruka, jedino taj jezik razumeju. Čira se čovek razneži i omekša, prestaju da ga poštuju. Ne sporim da sam često bio veoma surov, all sam uvek postupao pravično. Morao sam da ih učim svemu, čak i da jedu, jer da je išlo po njihovome, oni bi i dan-danas gulili suv hleb. Da ih neprekidno ne nadzirem, još bi ralekom i jajima hranili svinje. Još ne znaju da obrišu šupak, a hoče pravo glasa! Ako ne znaju gde su ni ko su, kako če znati šta je politika? Sposobni su da glasaju za komunizam oni rudari sa severa što su svojim štrajkovima grdno oštetili državu baš kada su vrtoglavo skočile cene minerala. Da se kojim slučajem pitam, poslao bih vojsku na sever da potpraše sačmom te gotovane i da ih opamete jednom zasvagda. Nažalost, u ovim krajevima jedino pomaže batina ili omča. Ne živimo u Evropi. Ovde je potrebna jaka vlada, jak gazda. Bilo bi lepo kada bismo svi bili jednaki, all nismo. To je svakome jasno. Jedino ja ovde znam da radim i čikam vas da mi dokažete suprotno. Prvi ustajem, a poslednji ležera na ovoj prokletoj zemlji. Da je samo do mene, poslao bih we k vragu, otišao bih u grad i živeo kao mali car, all treba da ostanem ovde, cim me nema samo nedelju dana nastupa opšti lom i ovi ne-

76

v.

habela Aljende

srečnici počinju da skapavaju od gladi. Prisetite se kako je ovde bilo kada sam došao pre devet ili deset godina. Svuda krš, šikara, legla orlušina. Zadivljala, uparložena zemlja. Sva polja zapuštena. Niko nije ni pomislio na kanale i navodnjavanje. Zadovoljavali su se time da zasade četiri govnjive sa-late u dvorištu, a we ostalo puštali su da propada. Bilo je potrebno da ja dodem i zavedem zakon, red i rad. Zašto da se ne ponosim? Toliko sam radio da sam kupio dva susedna poseda i sada je moje imanje največe i najbogatije u čitavom kraju, svi ga gledaju sa zavišču, kao uzorno gazdinstvo. A pošto je sada put prokrčen pored imanja, vrednost mu se udvostručila. Kada bih hteo da ga prodam, mogao bih otputovati u Evropu i živeti od rente, all ja to neču, ostajem ov-de da se grizem kao skot. We zbog tih Ijudi. Bez mene bi propali. Ako cemo pravo, ne znaju ni da kupe što im se kaže, ponavljam: prava su deca. Niko od njih ne ume da ura-di što treba ako im ne stojim iza leda i neprekidno ih teram. Posle svega još dodu da mi blebecu da smo svi jednaki! Jebi ga, da puknes od smeha... Majci i sestri slao je sanduke voca, usoljenog mesa, pr-šuta, svežih jaja, živih ili mariniranih piliča, domačeg sira, vreče brašna, žita i pirinča, kao i novac kojeg je imao na pretek. Tri Marije i rudnik donosili su očekivane prihode pr-vi put otkako ih je Bog sazdao na ovoj planeti, kako je inače voleo da se pohvali svakome ko je hteo da ga sasluša. Donja Esteri i Feruli slao je ono što ni u snu nisu mogle da požele, all svih tih godina nije našao vremena da ih poseti, makar u prolazu, iako je često putovao na sever. Toliko su ga zaokupljali poljski radovi, novokupljeni posedi i razni tek započeti poslovi da nije imao vremena za tracenje pored uzglavlja jedne bolesnice. Uostalom, dopisivali su se, a vozom im je slao svakojake namirnice. Ni najmanje nije žudeo da ih vidi. Pismom se moglo we reci. Doduše, we osim ono-ga što nije hteo da one znaju: da se, kuda god da kroči, kao v

nekim čudom, za njim račtaju buljuci kopiladi. Cim bi neku

Kuča duhova

77

žensku povalio negde u polju, sirotica bi odmah zatrudnela. Mora da je to bilo davolovo maslo, jer takvom se plodnošču nije mogao pohvaliti nijedan Ijudski stvor, a on je ipak bio uveren da barem polovina te derladi nema veze s njim. Zbog toga je rešio da prizna jedino sina Panče Garsije, koji se takode zvao Esteban, jer je njegova mati bila devica kada je prvi put legao s njom. Ostala deca mogla su da bu-du i da ne budu njegova. Pa kad je vec tako, bolje je verovati da ipak nisu njegova. A kada bi mu banula u kuču neka žena s detetom u naručju i tražila da prizna očinstvo, on bi joj tutnuo nešto novca i izbacivao je napolje, pri tom joj pripretivši da če je, ukoliko mu bude ponovo dosadivala, ta-ko išibati da više nikada nece poželeti da se naguzi prvom ko naide a da posle krivicu svaljuje na njega. Eto zašto Este-ban nikada nije saznao koliko zaista ima dece. Uostalom, njemu je do toga bilo koliko do lanjskog snega. Naumio je da se, kada bude poželeo zakonitu decu, oženi devojkom iz odgovarajučih društvenih krugova, uz blagoslov crkve, jer se računaju jedino deca sa očevim prezimenom, a ostala kao da ne postoje. Neka mu ne nagvaždaju da se svi Ijudi radaju sa istim pravima, pa i pravom na nasledstvo, jer bi u tom slučaju we otišlo u davolju mater, a civilizacija bi se sunovratila u kameno doba. Prisečao se i Nive, Rosine majke. Po-što joj se muž, užasnut zbog otrova u rakiji, zauvek okanio politike, ona je povela sopstvenu političku kampanju. Sa ostalim gospodama vezala se za rešetkastu ogradu Kongresa i Vrhovnog suda, a taj ponižavajuci prizor izvrgao je ruglu njihove muževe. Znao je da Niva izlazi noču i lepi feminističke oglase po gradskim zidovima, da nedeljom po podne tumara gradom s metlom u ruci i frigijskom kapom na gla-vi, zahtevajuči da žene imaju ista prava kao i muškarci, da imaju pravo glasa i upisa na fakultete i da sva deca, kako zakonita tako i nezakonita, uživaju zakonsku zaštitu. -Ova žena je opičena u glavu! -govorio je Trueba. Tl njeni zahtevi kose se s prirodom. Ako žene ne znaju da

78

Izabela Aljende

saberu dva i dva, kako ce tek da drže hirurški nož. Njihovo je da radaju decu i održavaju kuču. Kako su naumile, ne bi me čudilo ako jednog dana zatraže da budu poslanici, sudije, pa čak i predsednik republike! A u meduvremenu svuda stvaraju rusvaj i nered koji mogu dovesti do opšteg sloma. Objavljuju bestidne pamflete, torocu preko radija, vezuju se na javnim mestima. Zar da milicija dovodi kovača da raskuje katance na njima, pa da ih potom vodi u čuzu? Uostalom, tamo im je i mesto. Nažalost, uvek se nade neki uticajan muž, popustljiv sudija ili bandoglav poslanik buntovnih ideja, te ih puste na slobodu... Čvrsta ruka, eto šta ovde nedostaje! Najzad se zavrsio rat u Evropi i vagoni leševa u daljini prerasli su u jeziv urlik koji se nije stišavao. Otuda su stizale prevratničke ideje nošene nepouzdanim vetrovima radija, telegrafima i brodovima koji su dovlačili izbeglice. Ti unezvereni nesrečnici bežali su od gladi u zavičaju, izmrcvareni bombardovanjima, ostavivši leševe da se raspadaju po razrovanim poljima. Te godine bili su predsednički izbori i svakoga je zanimalo kako če se razvijati dogadaji. Zemlja je živnula. Talas narodnog nezadovoljstva počeo je da potresa čvrste temelje ovog oligarhijskog društva. Na selu je harala suša, stoku je morio šap, a najezde skakavaca pustošile su polja. Na severu je vladala nezaposlenost, dok su se u glav-nom gradu osečale posledice rata u dalekom svetu. Bila je to godina bede: nedostajao je jedino zemljotres pa da pustoš bude potpuna. Ipak, najviši društveni sloj, ogrezao u obesti, vlasti i bogatstvu, nije shvatao kakva opasnost preti krhkoj ravnoteži njegovog položaja. Bogataši su se provodili, igrali čarlston i nove džez ritmove, fokstrot i svakojake crnačke rumbe koje | su delovale zaludujuce bestidno. Posle prekida od četiri rat-ne godine ponovo su počeli da putuju brodom u Evropu, a postala su omiljena i luksuzna skitaranja u Severnu Ameriku. U raodu je ušao golf, najotmenija društva sakupljala su se da | udaraju palicom po maloj lopti kao što su, pre dve stotine .^

Kuča duhova

79

godina, u ovim krajevima činili urodenici. Gospode su nosi-le ogrlice od lažnih bisera we do kolena i šešire u obliku nokšira natučene do očiju, šišale su se kao muškarci, šmin-kale se kao profuknjače, odbacile su grudnjake, razgoličava-le noge i obesno pušile. A gospoda su ludovala za novim modelima severnoameričkih automobila.Te šklopocije, jutrom dopremane u zemlju, bivale su razgrabljene istog dana iako su stajale čitavo malo bogatstvo. Ta obična dimljiva tandrka-la jurila su samoubilački brzo putevima koji su bili izgradeni za konje i druge prirodne životinje, all ni u kom slučaju za te sulude mašine. Na kockarskim stolovima pročerdavana su nasledstva i olako stečena poratna bogatstva, a ubrzo je procvetala droga za kojom su pohrlili najistančaniji poročnici. Kao da se tom kolektivnom ludilu nije nazirao kraj. Medutim, o tim novim automobilima na selu se nije zna-lo koliko ni o kratkim suknjama. Oni koji su uspeli da se ratosiljaju skakavaca i slinavke nece po zlu upamtiti to go-dinu. Esteban Trueba i drugi okružni zemljoposednici sastajali su se u oblasnom domu i dogovarali se o tome kakve političke korake da preduzmu uoči izbora. Seljaci su živeli kao u kolonijalnim vremenima, nisu ni čuli o sindikatima, praznovanju nedelje ili minimalnoj dnevnici, all su u te krajeve več počeli da se ubacuju predstavnici novih levičarskih partija, nastupali su prerušeni u evančteliste, sa Biblijom u jednoj i marksističkim pamfletima u drugoj ruci, propovedajuči istovremeno asketski život i spremnost da se život položi za revoluciju. Svi ti ručkovi, na kojima su gazde šuro-vale i kovale zavere, završavali su se pravim rimskim terevenkama ili borbama petlova, a u sumrak su kidisali na ,,Cr-veni fenjer", gde su dvanaestogodišnje kurve i Karmelo, jedini pederčič u bordelu i čitavom kraju, igrali uz zvuke pre-potopskog gramofona, pod budnim okom Sofije, koja beše omatorila za krevetsko kulučenje, all je još imala snage da gvozdenom rukom upravlja javnom kučom, da drži na uzdi razdraženu panduriju i sprečava gazde da ne prekardaše s cu

80

Izabela Aljende

rama ili ne daj bože tucaju bez plačanja. Od svih devojaka najbolje je igrala Transito Soto i najuspešnije podnosila nasrtaje pijanih mušterija, bila je neumorna i nikada nije jadikovala. Kao da je imala tibetanskog dara da svoj slabašni mladalački skelet prepusti rukama mušterije i da njegovu bednu dušu prenese u neke daleke krajeve. Dopadala se Estebanu Truebi jer se nije prenemagala niti izvoljevala no-votarije ili grubijanja u Ijubavi, umela je da peva glasom kreštave ptice, a jednom joj je rekao da ce daleko dogurati, što se devojci dopalo. - Neču da provedem život u 'Crvenom fenjeru', gazda! Otiči ču u grad, hoču da se obogatim i postanem slavna. Esteban je odlazio u javnu kuču jer je to bilo jedino me-sto za razonodu u čitavoj okolini, all kao muškarac nije bio naklonjen prostitutkama. U krajnjoj liniji, njemu se nije do-padalo da plača ono što je inače mogao da dobije drugim putem. Ipak je cenio Transito Soto. Ta devojka ga je razgaIjivala i zasmejavala. Jednog dana, pošto je vodio Ijubav s njom, obuzelo ga je osečanje darežljivosti, što mu se gotovo nikada nije dešavalo, pa je zapitao Transito Soto šta bi volela da joj pokloni. - Pozajmite mi pedeset pesosa, gazda! -hitro je uzvratila devojka. - To je lepa parica! A šta češ s tim novcem? - Da kupim voznu kartu, crvenu haljinu, cipele s visokom potpeticom, bočicu mirisa i da stavim trajnu ondulaciju. Za početak mi više nije ni potrebno. Jednog dana cu vam vratiti, gazda. I to s kamatom. Esteban joj je dao pedeset pesosa. Tog dana prodao je petoro junadi i imao je pune džepove para, a otkravilo ga je maločašnje uživanje s devojkom te ga je we to navelo da bude darežljiv. - Jedino mi je žao, Transito, što te više nikada neču vi-deti. Navikao sam se na tebe. - Sigurno čemo se videti, gazda.

Kuča duhova

81

Ti krkanluci u oblasnom domu, borbe petlova i večernja terevenčenja u bordelu podudarali su se sa nastojanjima da izvedu seljake na izbore. Priredili su im svetkovinu, na we strane peklo se meso, a vino se točilo nemilice, poklali su nekoliko brava i ispekli ih na ražnju, svirali su im popevke uz gitaru, održali nekoliko rodoljubivih govorancija i obeča-li im izvesne povlastice ukoliko bude pobedio kandidat Konzervativne stranke. Ukoliko li pobedi neko drugi, oni ce osta-ti bez posla. Povrh svega, nadgledali su glasačke kutije i pot-kupili policiju. Posle priredbe potrpali su seljake u nekoliko zaprežnih kola i odveli ih na glasanje, ni trenutka ih nisu is-puštali iz vida, zasipali su ih smehom i doskočicama, jer su jedino u toj prilici nastojali da se zbliže s njima, te kumuj ovamo, te bogoradi onamo, te računajte na mene, te necu ja tebe ostaviti na cedilu, mili moj gazda, ma dopada mi se, čoveče, što imaš patriotsku svest, shvati jednom zasvagda da su liberali i radikali bez muda, a da su komunisti okoreli bezbožnici, kurvini sinovi koji jedu živu decu. Izbori su protekli prema predvidanjima, u savršenom re-du. Oružane snage jamčile su demokratski postupak. A dan je bio prolecni, prava milina, sunčan i prijatan. -Neka ovo bude nauk čitavom ovom kontinentu Indijanaca i crnaca koji podižu revoluciju da obore jednog a po-stave drugog diktatora. Ovo je drukčija država, prava republika, mi imamo gradanskog ponosa, nama nije potreban nikakav general da obezbedi mir i sigurnost, ovde Konzervativna stranka pobeduje pošteno i bez mucke, nismo mi po-put onih regionalnih diktatura gde jedni druge ubijaju, a Ameri odvlače sirovine -izjavio je Trueba za ručkom u domskoj trpezariji dižuči čašu i nazdravljajuči kada je saznao ishod glasanja. Tri dana kasnije, kada je život krenuo uobičajenim to-kom, stiglo je Ferulino pismo. Te noči je Esteban Trueba sanjao Rosu. Vec poodavno mu nije dolazila u san. Video je u snu njenu dugu kosu poput žalosne vrbe, padala joj je niz

82

Izabela Aljende

pleča kao biljni ogrtač do struka, koža joj je bila alabaster-ski bleda, zategnuta i hladna. Bila je naga, u ruci je držala neki zavežljaj, hodala je kao da korača u snu, a oko njenog tela širio se zeleni oreol. Video je kako mu polako prilazi i kada je hteo da je dodirne, ona je ispustila zavežljaj koji se rasuo ispred njega. Sagnuo se da ga pokupi i tada je ugledao devojčicu bez očiju koja ga je zvala ,,tata". Probudio se ispunjen zebnjom i čitavog jutra bio je zle volje. Taj san izazvao je nespokojstvo u njemu mnogo pre nego što je dobio Ferulino pismo. Ušao je u kuhinju da doručkuje i ugledao kokošku kako kljuca mrvice po podu. Nogom je tako udario živinu da joj je prosuo drob. Lepečuči krilima nasred kuhinje, kokoška je uginula u barici creva i perja. Ni to ga nije umirilo, naprotiv, počeo je da kipi od besa i osetio je da se guši. Uzjahao je konja i odjurio galopom da nadgleda žigosanje stoke. U meduvremenu stigao je Pedro Garsija Mla-di koji je išao na stanicu San Lukas da pokupuje neke potrepštine pa je u povratku svratio do naselja i uzeo poštu. Doneo je Ferulino pismo. Čitavog jutra neotpečačeno pismo ležalo je na stolu u predsoblju. Kada je Esteban Trueba stigao, znojav i prašnjav, bazdeči na vonj svojstven preplašenoj stoci, odmah je otišao da se okupa. Zatim je seo za pisači sto da sredi neke račune i naredio da mu donesu jelo na poslužavniku. Sestrino pi-smo nije primetio we do noči kada je, po običaju, pre spa-'.$ vanja obišao kuču da vidi jesu li pogašene svetiljke i vrata zatvorena. Ferulino pismo nije se razlikovalo od njenih pre-dašnjih pisama, all čim ga je uzeo, znao je, pre nego što ga je otvorio, da ce mu njegov sadržaj promeniti život. Isto osečanje obuzelo ga je kada je, pre više godina, primio sestrin telegram u kome ga je izvestila o Rosinoj smrti. Dok je otvarao pismo, osečao je kako mu od predosečanja krv udara u slepoočnice. Pismo je kratko javljalo da je donja Ester na samrti i da je posle toliko godina ropske nege i brige Ferula doživela da je mati više ne poznaje, a da

Kuča duhova

83

danonočno doziva sina Estebana jer želi da ga još jednom vidi pre nego što ispusti dušu. Iskreno rečeno, Esteban nije nikada voleo majku, osečao se nelagodno u njenom prisustvu, all ga je vest ipak potresla. Shvatio je da ovog puta ne vrede nikakvi izgovori, koje je ranije iznalazio izbegavajuči da je poseti, te da je došao trenutak kada mora da ode u glavni grad i da poslednji put vidi to ženu koja mu se javljala u nocnim košmarima, sa ustajalim vonjem lekarija, slabašnim jecajima i beskonačnim molitvama, to napačenu ženu koja je zabranama i strahovima ispunila njegovo detinjstvo, a krivicama i odgovornošcu opteretila njegov muški život. Pozvao je Pedra Garsiju Mladeg i we mu ispričao. Po-veo ga je do pisačeg stola i pokazao mu knjigu sa svim računima. Dao mu je svežanj ključeva, osim ključa od vinskog podruma, i upozorio ga da če mu, do njegovog povratka, odgovarati za we što se bude dogodilo u naselju Tri Marije i da če mu skupo platiti ako načini neku budalaštinu. Pedro Garsija Mladi je uzeo ključeve, stavio knjigu računa pod mišku i neveselo se osmehnuo. -Svako radi onoliko koliko može, gazda -reče sležuci ramenima. Sutradan je Esteban Trueba, prvi put posle više godina, putovao onim putem kojim je ovamo stigao od majčine kuče. S dve kožne torbe dovezao se do stanice San Lukas, uzeo vagon prve klase još iz onih vremena engleske železničke kompanije i ponovo proputovao prostranim poljima koja su se širila u podnožju Anda. Zažmurio je i pokušao da zaspi, all majčina slika nije davala snu na oči.

III Vidovita Klara Kada je navršila deset godina, Klara je umislila da uopšte ne vredi govoriti i sasvim se povukla u c'utanje. Njen život se potpuno promenio. Porodični lekar, gojazni i dobročudni doktor Kuevas, pokušavao je da je izleči od cutanja, davao joj je pilule koje je sam spravljao, nutkao je vitamin-skim sirupima i melemima za ždrelo od meda sa boraksom, all we je bilo uzaman. Ubrzo mu je postalo jasno da njegove lekarije nemaju nikakvog dejstva i da se devojčica uža-sava njegovog prisustva. Čim bi ga ugledala, Klara je uda-rala u dernjavu i cičeci bežala u najdalji kut, gde bi se ščučurila kao gonjeno zvere. Tako je doktor digao ruke od le-čenja, all je posavetovao Severa i Nivu da povedu devojči-cu kod nekog Rumuna po imenu Rostipov, koji je u to vre-me predstavljao pravu senzaciju. Rostipov je inače zaradivao za život kao madioničar po varijetetskim pozorištima, a pro-čuo se kada je izveo nečuven podvig iduči, s motkom u ruci, po čeličnoj žici koju je razapeo od vrha katedrale do ku-pole Galicijskog bratstva na suprotnoj strani trga. lako lakomislene naravi, Rostipov je napravio darmar u naučnim krugovima jer je u slobodnim časovima lečio Ijude od histerije pomocu magnetnih štapica i hipnoze. Severo i Niva odveli su kčer u savetovalište koje je Rumun improvizovao u svom •'? hotelu. Pošto je pažljivo pregledao devojčicu, Rostipov je na-!^ posletku izjavio da taj slučaj ne spada u njegovu nadležnost, .| jer devojčica ne govori zato što neče da govori a ne zato što ne može. Bilo kako bilo, Rostipov je ipak popustio navalji-

Kuča duhova

85

vanju roditelja, spravio joj je nekoliko šecernih tabletica obojenih u Ijubičasto, rekavši da je posredi sibirski lek za gluvoneme. Ipak, preporuku u ovom slučaju nije koristila, a drugu bočicu neočekivano je progutao Barabas. Nikakve pro-mene na psu nisu primečene. Severo i Niva pokušavali su svim sredstvima, pretnjama, preklinjanjima, lišavali su devojčicu jela nadajuči se da bi je glad mogla navesti da otvori usta i zatraži večeru, all ni to nije imalo vajde. Nana je sebi uvrtela u glavu da samo strah može prisiliti devojčicu da progovori i punih devet godina dovijala se na svakojake načine kako da prepadne Klaru. Postigla je samo da je učini neosetljivom na iznenadenje i strah. Ubrzo se Klara nije plašila ničega, nimalo je nisu uzbudivala pojavljivanja bledih i mršavih čudovišta u sobi niti lupkanje vampira 1 demona u prozore. Nana se prerušavala u bezglavog gusara, u dželata iz Londonske kule, u vukodlaka ili rogatog davola, zavisno od toga šta bi trenutno smislila ili na šta bi nabasala listajuči podlistke strave i užasa koje je kupovala samo da bi oponašala ilustracije jer ih nije mogla čitati. Uobičajila je da se kriomice šunja hodnicima pa da iznebuha skoči prema devojčici u pomrčini, da urla iza vrata ili da stavlja žive insekte u njen krevet. Ipak, ništa od svega toga nije izmamilo reč iz Klarinih usta. Ponekad je ona gubila strpljenje, bacala se na tlo, ritala se i vrištala, ne sročivši nijedan glas na nekom poznatom jeziku, ili je na ma-loj tablici koju je uvek nosila sa sobom ispisivala najgnusnije uvrede upucene sirotoj ženi koja je odlazila u kuhinju i gcrko oplakivala Klarino nerazumevanjc. -Pa ja to činim za tvoje dobro, andelčiču -jecala je Nana umotana u okrvavljeni čaršav i lica nagarAvljenog nagorelom plutom. Niva joj je najzad zabranila da prepada de\ojčicu, Uvidela je da sva ta izludivanja samo uvečavaju Klarine neprirodne moči i izazivaju nered medu prividenjima koja su se vrzmala oko devojčice. Osim toga, jata tih bezdušnih spodo-

86

Izabela Aljende

ba posve su rasturila Barabasov živčani sistem. Uostalom, nikada nije imao izoštren njuh, niti je umeo da raspozna Na-nu kada se preruši. Pas je počeo da mokri gde stigne, ispod sebe, a naokolo se razlivala ogromna lokva, we češče je re-žao i škrgutao zubima. Ipak, Nana je koristila najmanju Ni-vinu neopreznost i tvrdoglavo se upinjala da Klarinu oneme-lost pobedi istim lekovima kojima se obuzdava štucavica. Klaru su povukli iz škole časnih sestara u kojoj su se školovale we sestre Del Valje i obezbedili su joj kučne učitelje. Severo je dobavio iz Engleske jednu učiteljicu, mis Agatu, vi-soku devojku, boje ambre, krupnih zidarskih Šaka, all ona nije mogla da podnese promenu klime, Ijuta jela i neobjašnjivo kretanje slanika na trpezarijskom stolu pa se vratila u Liver-pul. Sledeca je bila jedna Svajcarkinja, all ni ona nije bila boIje sreče, a za njom je stigla neka Francuskinja, posredstvom ambasadora te zemlje koji je održavao veze s porodicom Del Valje. Bila je tako rumenkasta, obla i nežna da je posle nekoliko meseci zatrudnela, a kada su se raspitali ko je vinovnik, ispostavilo se da je otac niko drugi nego Luis, stariji Klarin brat. Ne pitajuči ih za saglasnost, Severo ih je bez oklevanja venčao i uprkos svim predvidanjima Nive i njenih ala-pača, njih dvoje su bili vrlo srečni. Uzimajuči u obzir to iskustvo, Niva je ubedila muža da znanje stranih jezika nije neophodno stvorenju sa telepatskim sposobnostima i da više brige valja pokloniti vezivu i časovima klavira. Mala Klara je rrnogo čitala. Citala je što joj padne šaka, jednako uživajuči u magičnim knjigama iz začaranih sanduka ujaka Markosa ili u dokumentima Liberalne partije koje je njen otac držao u svojoj radnoj sobi. Mnoge sveske is-pisala je svaKOJakim zabeleškama. U njima su zabeleženi on-dašnji dogačaji tako da zahvaljujuči njima nisu iščezli u ma-glama zaborava i danas mogu da ih upotrebim da osvežim pamcenje. Vidovita Klara pronicala je i značenje snova. Ta sposobnost bila joj je urodena i njoj nisu bile potrebne dosadne ka-

Kuča duhova

87

balističke rasprave kojima se služio ujak Markos s mogo vi-še truda i s mnogo manje uspeha. U to njenu moč prvi se uverio Onorio, porodični baštovan, koji je jedne noči sanjao da mu zmije gmižu oko nogu: da bi se izbavio, morao je da ih gnječi petama i tako je potamanio devetnaest guja. Dok je podrezivao ruže, ispričao je Klari šta je sanjao, tek da je razonodi, jer je voleo devojčicu i tugovao zbog toga što je zanemela. Tada je Klara izvukla tablicu iz džepa na kecelji i napisala tumačenje Onorijevog sna: steči ceš mnogo nov-ca, all ti neče potrajati dugo, zaradiceš ga bez muke, igraj na broj devetnaest. Onorio nije umeo da Čita, all mu je Ni-va, podrugljivo i uz smeh, pročitala poruku. Baštovan je postupio kako mu je bilo rečeno i dobio je osamdeset pesosa u tajnoj kockarnici iza skladišta uglja. Odmah ih je spiskao kupivši porcelansku lutku. Od tog dana, čim su saznali šta se desilo Onoriju, devojčicu su saletali da im tumači snove krišom od majke. Zapitkivali su je šta znači leteti labudovim krilima iznad kule; biti u ladici na valovitom moru i sluša-ti pesmu sirena izvijanu udovičkim glasom; rodenje dvoje blizanaca sraslih ramenima i s mačem u ruci. Klara je bez dvoumljenja ispisivala na tablici da kula znači smrt i da če onaj koji leti preko kule izbeci smrt, da če brodolomnik koji sluša pesmu sirena ostati bez posla i životariti u nemaštini, all če mu pomoči neka žena s kojom če se spetljali, blizanci su muž i žena silom prinudeni da žive zajedno i da se udaraju mačevima. Nisu snovi bili jedino što je Klara odgonetala. Proricala je i buducnost, pogadala skrivene misli, odnosno namere. To sposobnost negovala je čitavog života i vremenom je uveca-la. Najavila je smrt svog kuma, don Salomona Valdesa, berzanskog posrednika, koji se, pomislivši da je we izgubio, obesio o luster u svojoj otmenoj kancelariji. Tek na Klarino navaljivanje, dali su se u potragu za njim i najzad su ga pro-našli obešenog, nalik na tužnu klonulu ovcu, kako ga je ona opisala na svojoj tablici. Prorekla je očevu kilu i ostale pri-

88

Izabela Aljende

rodne poremečaje, predskazala je sneg koji je jedini put pao na glavni grad i doneo nevolje siromasima u čatrljama i ružama u bogataškim vrtovima, označila je ubicu učenica znat-no pre nego što je policija otkrila drugi leš, all niko nije hteo da joj veruje, a Severo nije dopuštao da njegova kčerka iznosi svoje mišljenje o zločinima koji nemaju veze s porodi-com Del Valje. Od prvog trenutka znala je da če Hetulio Armando podvaliti njenom ocu u trgovanju australijskim ovca-ma jer je to naslutila po boji neke ptice. Napisala je to ocu, all on nije ni okrenuo glavu na njeno pisanije. Kada se doc-nije prisetio predskazanja svoje kčeri, več beše izgubio polo-vinu imetka, a njegov ortak je, kao bogat čovek, plovio za Karibe, sunčajuci se na brodici sa haremom guzatih crnkinja. Klarina sposobnost da bez doticanja pokrece predmete nije iščezla s prvim menstruacijama, kao što je predvidala Nana, nego se čak povečala. Moglaje da pomera klavirske dirke preko spuštenog poklopca, all nikada nije uspela da pomeri klavir po odaji, što je inače želela. Največi deo vremena i snage trošila je u tim neobičnim rabotama. Razvila je sposobnost da pogodi zapanjujuči postotak karata u špilu i izumela je igre s prividima da razonodi braču. Otac joj je zabranio da čita budučnost iz karata, da priziva utvare i nemirne duhove koji su uznemiravali ukučane a užasavali poslugu, all Niva je shvatila da če joj kci biti čudnija i nastranija što je više budu sputavali i zastrašivali, pa je odlučila da je ostavi na miru sa svim njenim spiritističkim marifetlucima, vračanjima i gatarijama dok cuti kao zalivena, pokušavajuči da je voli bezuslovno i da je prihvati takvu kakva jeste. Klara je rasla kao korov, uprkos preporukama doktora Kuevasa koji iz Evrope beše doneo novosti o kupkama u hladnoj vodi i strujnim udarima za lečenje ludaka. Barabas je danonočno išao za devojčicom izuzev kada bi mu došlo da istutnji svoje seksualneprohteve. Neprekidno je obigravao oko nje kao divovska senka, čutljiva kao i sama Klara. Čim bi ona sela, on bi se pručio ispred njenih nogu,

Kuča duhova

89

a noču je spavao pored nje šišteči kao lokomotiva. Tako se poistovetio sa svojom gospodaricom da je zaneseno ustopice išao za njom kada je mesečarski tumarala po kuci. Pri punom mesecu mogli su se videti kako lutaju poput dve utvare lelujajuči u bledoj svetlosti. Kako je pas rastao, biva-la je we vidljivija njegova rasejanost. Nikako nije mogao da shvati providnu prirodu stakla tako da je u trenucima uzbudenja, sa bezazlenom željom da uhvati muvu, utrčavao u prozorska okna. Padao je s druge strane, uz tresak polomljenih stakala, zabezeknut i potišten. U ono vreme staklo je stizalo brodom iz Francuske pa je Barabasova manija da nalece na prozore prerasla u ozbiljan problem, dok se Klara nije dosetila i po prozorima naslikala mačke. Kada je odrastao, Barabas je prestao da se popaljuje češuci onu rabotu uz klavirsko postolje, kao što je činio dok je bio štene, a njegov nagon za razmnožavanjem ispoljavao se jedino kada bi u blizini nanjušio kučku koja se pari. A tada nije bilo lanaca ili vrata koji bi ga zaustavili, izjurio bi na ulicu, savladujuci we prepreke i nekoliko dana od njega ne bi bilo ni traga. Uvek se vracao tegleči sirotu kučku nataknutu na njegovu ogromnu muškost. Tada je valjalo skloniti decu da ne vide onaj užasan prizor kako ih baštovan poliva hladnom vodom, jer bi se posle silnog polivanja, udaranja nogom i svakojakih surovosti Barabas nevoljno razdvajao od svoje dragane, ostavljajuči je na samrti u dvorištu, gde je Severo morao da je dokrajči metkom. Klara je provodila mladost spokojno i lagodno u velikoj roditeljskoj kuči s tri dvorišta, mazili su je svi, kako starija brača i sestre, tako i Severo kome je bila mezimica, a naročito Niva i Nana, koja se čas prerušavala u bauka, a čas je zasipala najnežnijom brigom. Brača su se uglavnom poženi-la, sestre poudavale, ili su se razišli kud koji, jedni su se otisnuli na duga putovanja, drugi su radili po provinciji, ta-ko da je velika kuca, u kojoj je svojevremeno živela mnogočlana porodica, maltene opustela i mnoge sobe su poza-

90

Izabela Aljende

tvarane. Ono malo vremena koje su joj kucni učitelji ostavljali devojčica je provodila u čitanju, pokretanju svakojakih predmeta bez doticanja, šetala je s Barabasom, gatala na kar-tama i učila da plete, jer je od svih kucnih poslova jedino taj valjano naučila. Nakon što ju je onog Velikog četvrtka otac Restrepo optužio da je u nju ušao nečastivi, nad nje-nom glavom lebdela je neka senka koju su roditeljska Ijubav i bratska opreznost nekako potiskivali, all se o njenim nastranostima we češče govorkalo na ženskim sedeljkama. Nivi nije moglo promači da niko ne poziva u goste njenu kcer, pa čak da je i rodbina izbegava. Potpuno joj se posvetila nastoječi da zameni prijatelje koje devojčica nije imala. U tome je uspela do te mere da je Klara rasla veselo i bezbrižno. Kasnije se sečala svog detinjstva kao čarobnog doba svog života, uprkos usamljenosti i potpunom čutanju. Čita-vog života prisecače se onih predvečerja s majkom u predsoblju, gde je Niva šila odeču za sirotinju, pripovedajuci joj pri tom porodične zgode. Pokazivala joj je starinske fotografije na zidu i pričala o prošlosti. - Vidiš li ovog ozbiljnog gospodina s gusarskom bra-dom? To je stric Mateo koji je jednom prilikom otišao u Brazil radi nekih smaragda, all je tamo jedna vatrena mulatkinja bacila čini na njega. Očelavio je, otpali su mu nokti i poispadali zubi. Morao je da ode kod neke vračare, vudu-čarobnice, crne kao noč, koja mu je dala nekakvu amajliju te su mu ubrzo iznikli zubi, nokti i kosa. Pogledaj ga, kčeri moja, kosa mu je bujnija nego u Indijanca. To je jedini celavko na svetu kome se povratila kosa. Klara se cutke smešila, a Niva je nastavila s pričanjem, več naviknuta na čutanje svoje kceri. S druge strane, ipak se nadala da če devojčica, posle tolikih priča, pre ili kasnije nešto zapitati i zatim nastaviti da govori. - A ovaj ovde -govorila je -to je čika Huan. Mnogo sam ga volela. Jednom je glasno prdnuo i to je za njega bi-la smrtna presuda, velika nesreča. Dogodilo se to prilikom

Kuča duhova

91

jednog ručka na izletu. Dan je bio mirisan, prolecni, rodaci i rodake, svi smo se bili okupili. devcjks u mnslinskim ha-Ijinama, sa šeširima ukrašenim cvečem i mašnicama, a mladiči su se gizdavo šepurili u najlepšim prazničnim odelima. Tada Huan skide svoju belu jaknu -baš kao da ga gledam! -zasuka rukave i hitro se okači o granu jednog drveta da svojim junaštvom trapeziste izazove divljenje Konstanse An-drade, koja beše izabrana za kraljicu berbe, a zbog koje je, zaluden Ijubavlju na prvi pogled, naprosto izgubio glavu. Huan je izveo dva besprekorna premeta, jedan puni obrtaj, a pri sledečem trzaju glasno je ispustio vetrove. Nemoj da se smeješ, Klarice! Bilo je to strašno. Nastupio je tajac, svima je bilo neugodno, a onda je kraljica berbe prasnula u smeh. Na to je Huan dograbio jaknu, bio je bled, lagano se udaIjio od grupe i više ga nikada nismo videli. Tražili su ga svuda, čak i u Legiji stranaca, raspitivali se po konzulatima, all niko više nije ništa čuo o njemu. Verujem da je stupio u misionare i sa njima otišao da leči gubavce na Uskršnjim ostrvima, jer je to valjda najzabačeniji kraj sveta gde čovek može otici da zaboravi i bude zaboravljen, pošto se ta ostrva nalaze postrance od morskih puteva i nisu upisana čak ni na holandskim mapama. Od tog vremena ostao je u sečanju kao Huan Prdonja. Niva je odvela kčer do prozora i pokazala joj suvo de-blo topole. -Bilo je to ogromno drvo. Naredila sam da ga poseku kada mi se rodio najstariji sin. Pričaju da je bilo toliko vi-soko da se s njegovog vrha mogao videti ceo grad, all jedini koji se popeo do samog vrha nije imao oči da we to vi-di. Svaki muškarac u porodici Del Valje, čim bi dorastao da obuče duge pantalone, bio je obavezan da se penje uz to drvo i da time dokaže svoju hrabrost. Bio je to svojevrstan ob-red posvečenja. Čitavo deblo beše izbrazdano urezima. U to sam se mogla uveriti kada su ga posekli. Od srednjih grana, velikih kao dimnjaci, videli su se zarezi koje su, pri penja-

92

Izabela Aljende

nju, usecali preci. Zahvaljujuči početnim slovima svojih imena urezanim u stabio, znalo se koji su se popeli najviše, koji su bili najodvažniji, all i oni koji su iz straha odustali. Jednog dana došao je red na Heronima, slepog rodaka. Hvatajuči se nasumice za grane, un se uzverao bez kolebanja, jer nije video visinu, niti je mogao da nasluti koliki ponor zjapi pod njim. Uspentrao se na sam vrh, all nije stigao da ureže početna slova svog imena, nego se otisnuo kao treska i pao glavačke na tlo, pred oca i braču. Imao je petnaest go-dina. Telo su umotali u čaršav i odneli ga njegovoj majci. Sirota žena im je pljunula u lice, zasula ih najcrnjim psovkama i proklela taj muški soj koji je nagovorio njenog sina da se were na drvo. Vredala ih je peneči od besa we dok je milosrdne sestre nisu umotale u ludačku košulju i odvele sa sobom. Znala sam da ce jednog dana doči red na moje si-nove da nastave to svirepu tradiciju. Zbog toga sam zapovedila da poseku drvo. Nisam htela da Luis i ostali dečaci rastu u senci tog gubilišta ispred prozora. Povremeno je Klara odlazila s majkom i dve-tri njene prijateljice, sifražetkinje, u posetu fabrikama, gde su se pele na sandučine da huškaju radnice, dok su ih postrance, podrugljivo i izazovno, posmatrali nadzornici, poslovode i gazde. Mada je bila premlada i nije znala kako stoje stvari na ovom svetu, Klara je ipak mogla zapaziti svu besmislenost tih poseta i u sveskama je opisivala nesklad izmedu njene majke i prijateljica u krznenim bundama i čizmama od jelenske kože, koje su torokale o tlačenju, izrabljivanju i pravima obracajuci se tužnoj i utučenoj šačici radnica u grubim lanenim keceljama i ruku crvenih od promrzlina. Iz fabrike su te pobornice za ženska prava odlazile u poslastičarnicu na Trgu oružja da piju čaj, grickaju pecivo i komentarišu kako napreduje njihova kampanja. Ali ta ih lakomislena opuštanja nisu ni za jotu odvlačila od njihovih plamenih ideala. Drugom prilikom majka je vodila Klaru u prigradska naselja, stračare i ubožišta, tegleči puna kola hrane i odeče koju su

Kuča duhova

93

Niva i njene prijateljice šile za sirotinju. U tim prilikama devojčica je, iznenadujuče pronicljivo, zapisivala da takva mi-losrdna dela ipak ne mogu da ublaže ogromne društvene ne-pravde. Sa majkom je bila u prisnom i nežnom odnosu. Ma-da je Niva izrodila petnaestoro dece, negovala je Klaru kao da joj je jedinica, uspostavivši tako čvrstu vezu da če ona trajati u budučim naraštajima kao porodična odlika. Nana je vremenom postala žena kojoj se nisu mogle od-rediti godine. Sačuvala je mladalačku krepkost i mogla je da trčkara s kraja na kraj kuče nastoječi da preplaši Klaru i ta-ko je odvrati od cutanja, kao što je znala da povazdan me-ša slatko od dunja u bakarnom loncu, na paklenoj vatri u trečem dvorištu. Čim bi se tečnost topazne boje zgusnula, izlivala ju je u kalupe raznih veličina da se ohladi, a potom je Niva delila sirotinji. Navikla da živi medu decom, Nana je, čim su ostali poodrasli i razišli se kud koji, svu nežnost poklonila Klari. Mada devojčica beše izrasla, o njoj se brinula kao o detencetu, punila je emajliranu kadu vodom prethodno namirisanom bosiokom i jasminom, trljala je sunderom, brižno je sapunjala od nožnih prstiju do ušiju ne pre-skačuči nijednu poru, mazala je i mirisala kolonjskom vodom, puderisala je labudovim paperjem i s beskonačnom revnošcu češljala njenu kosu we dok ne bi postala svetla i meka kao morska trava. Odevala je Klaru, odvodila je na spavanje, donosila joj na poslužavniku doručak u postelju, terala je da pije lipov čaj za umirenje, kamilicu protiv sto-mačnih tegoba, čaj od limunove kore dajoj koža bude pro-zirnija, napitak od sleza protiv žučnih bolesti, a od majčine dušice za svež dah, tako da je devojčica naposletku postala andeoski lepo biče koje se šetalo dvorištima i tremovima u oblaku cvetnih miomirisa, uvojaka i mašnica, uz šuštanje uštirkanih podsukanja. Detinjstvo i ranu mladost Klara je provela medu zidovi-ma roditeljske kuce, u svetu čudesnih prica i spokojne tišine> gde se vreme nije merilo časovnicima ni kalendarima,

94

Izabela Aljende

gde su predmeti živeli sopstvenim životom, a prividanja se-dela za stolom i razgovarala sa Ijudima, gde su se prošlost i budučnost stapale u jedno, a stvarna sadašnjost bila kaleidoskop ispremetanih ogledala u kojoj je we moglo da se do-godi. Beskrajno uživam dok čitam njene sveske iz tog vremena u kojima je opisala jedan čarobni, zanavek iščezli svet. Klara je živela u svetu koji su izmislili za nju da je pošte-de grubosti življenja u kome su se mešala prozaična istina materijalnih stvari sa burnom istinom snova u kojima nisu vazda važili zakoni fizike ili logike. U tom dobu Klara je bila obuzeta svojim maštarijama, pracena duhovima vazdu-ha, vode i zemlje, tako srecna da punih devet godina nije ni osetila potrebu da progovori. Svi su več izgubili nadu da če ikada ponovo čuti njen glas. A onda je, na svoj rodendan, pošto je pogasila devetnaest sveča na čokoladnoj torti, prvi put upotrebila glas koji je sačuvala tokom tih godina. Njen glas je odjeknuo kao raštimovan instrument: - Uskoro se udajem -reče. - Za koga? -upita Severo. - Za Rosinog verenika -odvrati ona. Tek tada su shvatili da je ona progovorila prvi put posle svih tih godina, kuča se potresla od temelja i svi ukučani briznuli su u plač. Dozivali su jedni druge, vest se pro-nela gradom, saopštili su je i doktoru Kuevasu, koji nije mogao da veruje, a u svoj toj zbrci izazvanoj time što je Klara najzad progovorila, svi su prečuli šta je rekla i setili su se tek posle dva meseca kada se pojavio Esteban Trueba, ko-:j ga nisu videli od Rosine sahrane, i zaprosio Klarinu ruku. Esteban Trueba je sišao na železničkoj stanici tegleči one iste kožne torbe. Železna kupola koju su izgradili Englezi oponašajuči stanicu Viktorija, u vreme kada su imali konce-^ sije na nacionalnim železnicama, uopšte se nije izmenila of; kako je poslednji put, pre toliko godina, bio ovde: isti zapr; Ijani prozori, isti čistači cipela, prodavci peciva i kreolskih j slatkiša, isti nosači na čijim se tamnim kapama žuteo grb'

Kuča duhova

95

britanske krune, za koji niko nije pomislio da ga zameni nacionalnom zastavom. Uzeo je kočije i kočijašu doviknuo adresu svoje majke. Grad mu je izgledao nepoznat, posvuda je vladao pravi lom modernosti, urnebesne povorke žena pokazivale su noge do kolena, muškarci su se šepurili u prslucima i naboranim pantalonama, rojevi radnika raskopavali su ulice i pločnike, vadili drveče da postave bandere, vadili bandere da podignu zgrade, rušili zgrade da posade drveče, čitava jata putujucih izvikivača hvalili su na saw glas čudesna svojstva brusa za oštrenje noževa, prženog kikirikija, lutana na žici, koji igra sam, bez konaca, uverite se sami, uzmite ga u ruke, širio se zadah smeča, prženih jela, radionica, automobila koji su stvarali rusvaj zakrčujuči prolaz izmedu kočija i tramvaja na krvavu vuču, kako su inače nazi-vali matore kljusine koji su vukli izdrndane šklopocije, rulja je dahtala, širio se žagor, na svakom koraku osečali su se metež, žurba i nestrpljenje. Esteban oseti mučninu. Ovaj grad mrzeo je otkad zna za sebe, setio se seoskih topoljaka, vremena koje se meri prema kišama, široke samoče svojih poIja, svežeg spokojstva reke i svoje tihe kuce. -Ovo je sranje od grada -zaključi on. Fijaker ga je kasom odveo do kuče u kojoj je odrastao. Rastužio se videči koliko je taj kraj nazadovao otkako se bogatašima prohtelo da žive na višoj nozi od ostalih i grad stigao do obronaka Anda. Od trga na kome se igrao u detinjstvu nije ostalo ni traga. Sada je to bila ledina zakrčena pi-jačnim kolicima poredanim pored kanti sa otpacima po kojima su njuškali psi lutalice. Roditeljska kuca bila je zapuštena. Zapazio je we tragove koje je vreme ostavilo. Na rasklimatanim, starinskim i zastakljenim vratima, sa egzotičnim sličicama ugraviranim u staklo, nalazio se bronzani zvekir u obliku ženske ruke koja drži kuglu. Zakucao je i sačekao. Cekanje mu se odužilo dok se naposletku nisu otvorila vra-ta: neko je povukao kanap koji je bravu povezivao sa vrati-ma na vrhu stepeništa. Mati je stanovala na spratu, a prize

96

habela Aljende

mlje je iznajmila nekoj radionici dugmadi. Esteban je pošao uza stepenice, koje su zaškripale jer odavno nisu mazane. Ostarela služavka, na koju je posve zaboravio, čekala ga je na vrhu stepeništa. Dočekala ga je plačevnim izlivima nežnosti baš kao što ga je dočekivala pre petnaestak godina ka-da se vračao iz nadleštva javnog beležnika, gde je zaradivao hleb svoj svagdašnji prepisujuči ugovore o prenosu vlasništva ili punomočja nepoznatih mušterija. Ništa se ne beše promenilo, Čak ni nameštaj nije pomeran tolike godine, pa ipak je Estebanu we izgledalo drukčije, hodnik sa propalim patosom, polomljena prozorska okna zakrpljena kartonom, prašnjava i sparušena paprat u zardalim loncima, stalci za cveče od oguljene i iskrzane majolike, zadah hrane i mokrače od kojeg se podizao stomak: ,,Kakav jail i beda!", pomislio je Esteban ne shvatajuči kuda se denuo saw onaj novac koji je redovno slao sestri da bi njih dve živele pristojno. Ferula izide i iskrevelji se u znak dobrodošlice. Beše se veoma izmenila, više nije bila ona bujna žena kakvu je pre vi-še godina ostavio, veoraa je smršala pa joj je nos izgledao ogroman na uglastom licu, delovala je setno i natmureno u pohabanoj haljini, sa jakim mirisom lavande. Zagrliše se cutke. - Kako je mama? -upita Esteban. - Udi i vidi, čeka te -odvrati mu ona. Prošli su kroz nekoliko prolaznih, mračnih i skoro istovetnih soba, zidovi behu kao u mrtvačnici, tavanice visoke, a prozori uski, na izbledelim tapetima venuli su cveče i čežnjive devojčice. We je bilo prekriveno čadu iz furune, pa-tinom i nemaštinom. Odnekuda je dopirao glas nekog stanara koji je preporučivao pilule doktora Rosa, malecne all de-lotvorne, koje sprečavaju tvrdu stolicu, nesanicu i zadah iz usta. Zastali su pred zatvorenim vratima spavače sobe donja Estere Trueba. - To je -reče Ferula. Esteban otvori vrata. Trebalo mu je nekoliko časaka da | se navikne na pomrčinu. Zapahnu ga zadah lekova i gnjile-

Kuča duhova

97

ži, otužan vonj znoja, vlage, ustajalog vazduha i nečega što u prvi mah nije raspoznao, all mu se ubrzo prilepilo kao ku-aa: zadah tela koje se raspada. Kroz odškrinut prozor probijao se tračak svetlosti. Ugledao je širok krevet na kome je umro njegov otac i gde je od prve bračne noči spavala njegova mati, krevet od tesanog drveta mrke boje, s baldahinom od izrezbarenih andela i nekoliko komadiča crvenog brokata pohabanog od upotrebe. Zatekao je majku u polusedecem stavu. Bila je to gromada zgomilanog mesa, čudovišna piramida sala i odece na čijem se vrhu videla čelava glavi-ca blagih očiju, zapanjujuče živahnih, plavih i prostodušnih. Usled kostobolje naprosto se okamenila, nije mogla da savija zglobove, niti da pokreče glavu, a prsti su joj bili zgrčeni kao kandže nekog fosila. Da bi zadržala taj položaj u krevetu, morali su je da joj podmetnu sanduk koji je, opet, pridržavala drvena poluga oslonjena o zid. Minule godine za-pažale su se po tragovima koje je motka ostavila na zidu is-pisujuči brazdu patnje i putanju bola. - Mama -prošaputao je Esteban i glas mu se skršio u grudima kao prigušen jecaj brišuči odjednom we tužne uspomene, tužno detinjstvo, ustajale zadahe, hladna jutra, masne supe njegovog dečaštva, bolesnu majku, odsutnog oca i onaj bes koji mu je kidao utrobu we dok nije dorastao da razmišlja o svemu, zaboravljajuci pri tom we osim onih svetlih trenutaka kada ga je ta nepoznata žena, što sada leži na tom krevetu, Ijuljala u naručju, dodirivala mu čelo da proveri ima li groznicu, pevušila rau uspavanku, zajedno s njim unosila se u stranice neke knjige, jecala od žalosti videci ga da ustaje pre zore i, mada još dete, odlazi na posao, jecala od radosti videči ga da se uveče vrača, jecala si, majko, za mnom. Donja Ester pruži ruku, all to nije bio pozdrav nego kretnja da ga zaustavi. - Sine, ne prilazi -glas joj beše nepromenjen, kakav je zapamtio, pevušeči i zdrav glas devojke. - Zbog zadaha -suvo reče Ferula. -Prianja.

98

Izabela Aljende

Esteban ukloni damastni pokrivač i otkri majčine noge. Bila su to dva plavkasta, slonovska trupca pokrivena ranama u kojima su se muvlje larve i crvi nagnezdili i izrovali tunelčiče, dve noge koje su se žive raspadale, sa golemim modroplavim stopalima, bez noktiju na prstima koji su se rastakali u gnoju, crnoj krvi, u toj ogavnoj fauni koja se hranila tvojim telom, majko, za ime božje, koja se hranila mojim telom. - Doktor hoče da mi ih otkine, sine moj -reče donja Ester svojim spokojnim devojačkim glasom -all ja sam za to prestara i suviše umorna da se patim, pa je bolje da umrem. Ali nisam htela da umrem dok te ne vidim, jer sam svih ovih godina pomišljala da si umro a da tvoja pisma pi-še Ferula kako bi me poštedela bola. Stani na svetlost, sine, da te bolje vidim. 0, Bože moj! Izgledaš kao pravi divljak. - Takav je život na selu, mama -prošaputao je on. - Zaista! Izgledaš snažno. Koliko ti je godina? - Trideset pet. - U pravim si godinama da se oženiš, smiriš i skučiš, da mogu na miru da ispustim dušu. - Nečeš umreti, mama -zavapio je Esteban. - Hoču da budem sigurna da ču imati unučice, nekoga u kome če teči moja krv, koji če nositi naše prezime. Feru-la je izgubila nadu na udaju, all ti moraš da se oženiš, da nadeš čestitu ženu, hriščanku. No, najpre treba da se ošišaš i obriješ. Jesi 11 razumeo? Esteban potvrdno klimnu glavom. Klekao je pored majčinog uzglavlja 1 zagnjurio lice u njenu nateklu šaku, all ga je J zadah prisilio da ustukne. Ferula ga uze za ruku 1 izvede iz j te sumorne sobe. Napolju je duboko uzdahnuo, iako mu se u nozdrvama zadržao kužni zadah i tada ga je obuzeo bes, tai ko poznati bes kipeo je kao ognjeni val, udarao mu u glavu, navirao mu na oči, terao mu gusarske psovke na usta, bes svih| ovih godina kada nisam mislio na tebe, majko, bes zbog to-j ga što sam te napustio, majko, što te nikada nisam dovoljnoj

Kucaduhova

99

voleo ni negovao, bes što sam najbedniji kučkin sin, ne, molim te, majko, oprosti mi, nisam to hteo reči, do davola, ti si na samrti, ostarila, ništa ja to više ne mogu, ni ublažiti tvoje patnje, olakšati truljenje, ukloniti taj grozni zadah, izvuči te iz te čorbe smrti u kojoj se krčkaš, majčice moja. Dva dana kasnije donja Ester Trueba ispustila je dušu na krevetu patnje i bola gde je otpatila poslednje godine živo-ta. Umrla je sama, jer je njena kči Ferula, kao svakog pet-ka, otišla do ubožišta, u Ulici milosrda, da očita nekoliko zdravomarija ubožnicima, bezbožnicima, prostitutkama i si-ročadima koji su bacali za njom otpatke, prolivali nokšire ili je pljuvali, dok je ona, klečeči na uglu ubožista, pojala očenaše i zdravomarije, u neumornom molepstviju, a niz nju cu-rila prljavština koju su bacali siromasi, pljuvačka kojom su je zapljusnuli bozbožnici, otpaci kojima su je zasule prostitutke i smece koje su bacali siročiči, ona je jecala, o kakvo poniženje, iskala oproštaj za one koji ne znaju šta rade i osečala kako joj se kosti razmekšavaju, kako joj smrtna iznemoglost pretvara noge u pamuk, a letnja žega raspiruje greh medu butinama, o, neka me ova čaša mimoide, Gospode, kako joj utrobu prže plamenovi pakla, svetosti, straha, ah, očenaš, ne navedi me na iskušenje, Isuse Hriste. Ni Esteban se nije zatekao pored donja Estere kada je nečujno izdahnula na krevetu svojih muka. Beše otišao u posetu porodici Del Valje želeči da vidi je li ostala neudata još neka kči, jer posle dugogodišnjeg odsustvovanja i divljačkog života nije znao odakle da počne da ispunjava obečanje dato majci da če joj podariti zakonitu unučad, pa je došao do zaključka da Severo i Niva, koji su ga prihvatili za zeta u vreme prelepe Rose, nemaju nikakvog razloga da ga opet ne prihvate, posebno sada kada se obogatio i ne mora prekopavati brda u potrazi za zrnom zlata, nego mu je dovoljan bankovni račun. Esteban i Ferula su te noči zatekli u krevetu mrtvu majku. Spokojno se smešila kao da se bolesti prohtelo da je, u Poslednjem času života, poštedi svakodnevnih muka.

700

Izabela Aljende

Onog dana kada je Esteban zamolio da ga prime, Severo i Niva prisetili su se reči kojima je Klara prekinula svoje dugo čutanje, tako da nisu ispoljili nikakvo čudenje kada ih je posetilac zapitao imaju li još koju kčer stasalu za udaju. Preslišali su se i saopštili mu da je Ana otišla u kalude-rice, da je Tereza mnogo bolesna, a da su se we ostale poudavale osim Klare, najmlade kčeri, koja je, doduše, još slobodna, all je malčice na svoju ruku, nastrana i nepodesna da odgovori bračnim obavezama i domačem životu. Cista srca ispričali su mu kakve nastranosti izvodi njihova najmlada kči, pri čemu nisu prečutali ni Činjenicu da ona nije izustila reč gotovo pola svog života, jer joj se tako prohtelo, a ne zato što nije mogla, kako je to jasno kazao Rumun Rostipov i potvrdio doktor Kuevas posle nebrojenih pregleda. Ali Esteban Trueba nije bio čovek koga su mogle zaplašiti priče o sablastima koje tumaraju tremovima i predvorjem, o predmetima koje pokreče neka nečastiva sila, o rdavim predskazanjima, a još manje to višegodišnje cutanje, koje je čak smatrao vrlinom. Procenio je da ništa od svega navedenog ne predstavlja smetnju da donese na svet zdravu i zakonitu decu i zamolio je da upozna Klaru. Niva je izišla da potraži kcer, a dvojica muškaraca ostadoše sami u salonu. Este-ban je ugrabio priliku da sa svojom uobičajenom otvorenošču i bez okolišenja izloži svoje imovno stanje. -Molim vas, Estebane, nemojte da se istrčavate -pre- kide ga Severo. -Najpre valja da vidite devojku, da je boIje upoznate, a treba da čujemo šta Klara o svemu misli. Zar nije tako? Niva se vratila s Klarom. Devojka je ušla u salon, zaru-,| menjenih obraza i crnih noktiju jer je do tog trenutka poma-gala baštovanu pri sadenju krtola dalije i u toj prilici nije bi-la toliko vidovita da sačeka budučeg verenika brižljivije do-terana. Ugledavši je, Esteban je, zapanjen, ustao. Sečao se; V

Kuca duhova

101

nje kao mršavog i astmatičnog stvorenja, bez iole draži, a devojka koja je sada stajala pred njim bila je fin medaljon od slonovače, blagog lica, sa žbunom kestenjaste, kovrdžave i raspuštene kose koja se rasipala u neukrotive uvojke, set-nih očiju koje su poprimale iskričav i podrugljiv izraz čim bi se nasmejala, iskreno i od srca, blago zabacujuci glavu. Bez imalo snebivanja, Klara ga je pozdravila stiskom ruke. - Čekala sam vas -reče jednostavno. Prilikom te učtive posete časkali su o operskim predstavama, putovanjima u Evropu, političkim prilikama i zimskim prehladama, pili ukuvanu širu i grickali pecivo od lisnatog testa. Esteban je ispod oka posmatrao Klaru i osečao kako ga devojka postepeno opčinjava. Nije se secao da ga je neko toliko zanimao još od onog nezaboravnog dana kada je prvi put ugledao prelepu Rosu dok je kupovala bombone sa anisom u poslastičarnici na Trgu oružja. Uporedio je dve se-stre i zaključio da je Klara privlačnija, all da je Rosa bila kudikamo lepša. Več je pala noč, ušle su dve služavke, navukle zastore i upalile svetiljke. Tada je Esteban uvideo da se njegova poseta odužila. Kruto se pozdravio sa Severom i Nivom, zamolivši za dopuštenje da ponovo poseti Klaru. - Nadam se da ti ne dosadujem, Klaro -izusti pocrvenevši. -Priprost sam čovek, seljak, najmanje petnaest godina stariji od tebe. Ne umem da se ponašam sa devojkom tvojih godina. - Hočete li da se oženite mnome? -neočekivano upita Klara i on primeti podrugljivu iskru u njenim bademastim zenicama. - Za ime boga miloga, Klaro! -uzviknu preplašeno njena majka. -Estebane, izvinite, ova devojka je oduvek bila bezočna. - Hoču da sam načisto, mama, da ne gubim vreme -do- baci Klara. - Ni ja ne volim uvijanja -nasmeši se Esteban, van se-be od sreče. -Da, Klaro, zbog toga sam i došao.

102

Izabela Aljende

Klara ga uze pod ruku i otprati do izlaznih vrata. Iz poslednjeg pogleda koji izmenjaše, Esteban je shvatio da je devojka pristala i obuze ga neizmeraa radost. Dok se peo u kočije, još se smešio ne verujuči da ga je sudbina tako štedro obdarila. Nije mu išlo u glavu zašto Čarobna devojka po-put Klare daje pristanak a da ga čestito ni ne poznaje. Ta-da nije znao da je ona več videla spostvenu sudbinu, pa je stoga bila spremna da se uda bez Ijubavi. Iz obzira prema žalosti Estebana Truebe za majkom, pustili su da prode nekoliko meseci. Za to vreme on joj se udvarao po starinski, baš kao što je činio njenoj sestri Rosi pre više godina, ne znajuči da Klara mrzi bombone sa ani-som i da je zasmejavaju stihotvorenija u akrostihu. Potkraj godine, negde uoči Božiča, zvanično su objavili u novinama veridbu, a prstenovanje je obavljeno u krugu rodbine i najbližih prijatelja, we u svemu više od stotinak zvanica. Tom prilikom bila je priredena pantagruelovska gozba, zaredom su iznošeni poslužavnici s kljukanim čurkama, prasicima zapečenim u preprženom šečeru, hladnim ugorima, dinstanim langustima i živim ostrigama, služene su torte s limunom i narandžom koje su spravile karmeličanke, s čokoladom i umučenim žumancima koje su donele dominikanke, s bade-mima i orasima koje su poklonile klarise, popijeni su sanduci šampanjca dobavljenog iz Francuske posredovanjem konzula koji je krijumčario služeči se diplomatskim pogodnosti-1 ma. Posluživale su, krajnje jednostavno, stare kučne služav-j he u crnim svakodnevnim keceljama da bi toj gozbi dale pri-• vid skromne porodične sedeljke, pošto je svaka rasipnička neobuzdanost svedočila o neukusnosti i bivala osudena kao; greh mondenske taštosti. Ujedno, to bi značilo rdav ukus po^ tekao od pradavne i žalosne krutosti ovog društva nastalog| od potomaka najsrčanijih kastiljanskih i baskijskih doseljenij ka. Klara je ličila na prividenje, sa belim čipkama iz Santi< jija i prirodnim kamelijama, razdragano je torokala kao pa*j piga da nadoknadi devet godina čutanja, igrala je s vereni*

Kuča duhova

103

kom ispod rojti i lampiona, potpuno se oglušujuci o upozorenja duhova koji su joj davali očajničke znakove iza zavesa, all ona ih nije primecivala u opštoj gunguli. Sam čin pr-stenovanja nije se promenio još od kolonijalnih vremena. U deset časova uveče jedna služavka promuvala se izmečtu zvanica, zvoneči kristalnim zvoncem, muzika je umukla, igra prestala, a svi gosti sjatiše se u glavni salon. Omalen i pro-stodušan sveštenik, u svečanoj misnoj odeždi, smrsio je neku propoved, koju je skrpio, veličajuči nejasne i neprolazne vrline. Klara ga nije slušala. Istog časa kada je prestalo treštanje muzike i skakanja igrača, ona se usredsredila na mr-mor duhova iza zastora i setila se da več satima nije videla Barabasa. Potražila ga je pogledom, napregnuvši sva čula, all je majka munu laktom i podseti je na to da učestvuje u svečanom činu. Sveštenik završi besedu, blagoslovi zlatno pr-stenje, a zatim Esteban stavi jedan prsten na prst svoje verenice, a drugi stavi na svoj prst. U tom trenutku jeziv urlik prestravi we prisutne. Ljudi ustuknuše ili se izmaknuše u stranu, načiniše prolaz kojim stupi Barabas, crnji i krupniji nego ikada, mesarski nož mu beše zariven do drške izmedu lopatica, krvario je kao vo, du-ge noge kao u ždrepca klecale su mu pri svakom koraku, krv mu je curila niz gubicu, pogled mu je bio zamučen od samrtnog ropca, vukao je šape i teturao se kao ranjeni dinosaurus. Klara se sruši na sofu zastrvenu francuskom svilom. Psina joj pride, položi krupnu glavu prepotopske zveri u nje-no krilo i stade da je gleda zaljubljenim očima koje su se postepeno mutile i naposletku oslepele, dok su se bele čipke iz Santijija, francuska svila na sofi, persijski čilim i parket natapali krvlju. Barabas je izdahnuo bez žurbe, zureči netremice u Klaru koja ga je milovala po ušima i šaputala mu utesne reči, dok najzad nije pao, samo jednom zakrkljao i uko- 010 se -Tada je svako od prisutnih pomislio da se probudio ^z groznog sna, nastao je žamor i zgražanje, zvanice su po-Ce e da se žurno opraštaju i razilaze, maltene da beže zaobi-

104

.

Izabela Aljende

lazeči krvave lokve i grabeči u letu krznene okovratnike, polucilindre, štapove, kišobrane i torbe. U salonu su ostali jedino Klara sa životinjom u krilu, njeni roditelji, zagrljeni i skamenjeni rdavim predskazanjem, i verenik kome nikako nije bilo jasno kako smrt najobičnijeg psa može da izazove svu to pometnju. Ali kada je shvatio da se Klara izbezumila, uzeo ju je u naručje i, polusvesnu, odneo je u njenu sobu. Nanina nega i soli doktora Kuevasa sprečili su je da ponovo utone u čutanje i otupelost. Esteban zamoli baštovana da mu pomogne i zajedno ubaciše Barabasov leš u kola. Pas je posle smrti kanda postao teži i maltene ga nisu mogli podiči. Godina je prošla u pripremama za svadbu. Niva se starala o Klarinom mirazu, dok udavača nije pokazivala nikakvo zanimanje za sadržaj sanduka od sandalovine nego je povazdan sedela za svojim tronošcem i gatala u karte. Vezeni čaršavi, laneni stolnjaci i donje rublje koje su pre de-setak godina sašile kaluderice i namenile Rosi sa prepletenim inicijalima Trueba i Del Valje dobro su došli za Klari-no nevestinsko ruho. Niva je poručila iz Buenos Ajresa, Pa-riza i Londona putnu garderobu, odeču za življenje na selu, večernje haljine, najmodernije šešire, cipele i tašne od krokodilske ili jelenske kože, kao i sijaset drangulija uvijenih u svilenu hartiju, posutih kamforom i lavandom, koje verenica nije ni pogledala. Esteban Trueba je stao na čelo jedne družine zidara, tesara i limara naumivši da sazida najprostraniju, najčvršču i najsunčaniju kuču koja se može zamisliti, kuču koja če trajati hiljadu godina i u kojoj če živeti naraštaji mnogobrojnih zakonitih članova porodične loze Trueba. Od jednog francuskog arhitekte naručio je planove, a deo grade dobavio je iz J inostranstva, želeči da njegova kuča bude jedinstvena, s ne-mačkim vitražima, stalcima isklesanim u Austriji, britanskim slavinama od bronze, italijanskim mermernim pločicama, bravama naručenim po katalogu u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su stigle sa zamenjenim uputstvima i bez

Kuča duhova

105

ključeva. Preneražena tolikim izdacima, Ferula se upinjala da ga spreči u novim ludorijama kupovanja francuskog name-štaja, lustera s visuljcima i turskih čilimova, tvrdeci da če propasti i ponoviti priču nepromišljenog Truebe od čijeg su semena ponikli. Esteban je jogunasto dokazivao da je dovolj-no bogat da može priuštiti sebi saw taj luksuz i pri tom joj pripretio da ce, ukoliko nastavi sa zvocanjem, sva vrata obložiti srebrnim pločicama. Na to mu je ona uzvratila da ta-kvo rasipanje predstavlja smrtni greh i da če Bog kazniti we koji nemilice troše na kojekakve skorojevičke bedastoče umesto da budu milosrdni i pomažu sirotinju. Premda Esteban Trueba nije bio Ijubitelj novotarija -šta više, zazirao je od silnih previranja novog doba -ipak je odlučio da njegova kuča bude sagradena po uzoru na nove palatice u Evropi i Severnoj Americi, sa svim udobnostima, all da sačuva obeležje klasičnog stila. Želeo je da što manje podseča na neimarstvo starosedelaca. Nije hteo da čuje za ona tri unutrašnja dvorišta, hodnike, prolaze, tremove, nečiste i zardale fontane, mračne odaje, zidove od cerpiča obeIjene krečom i prašnjav crep. Umesto toga, želeo je zdanje na dva ili tri junačka sprata, sa redovima belih stubova i divnim vlastelinskim stepeništem koje se polukružno savija i izbija na predvorje od belog mermera, kucu velikih osunčanih prozora, naglašenog sklada i reda, lepote i civilizovanosti koja krasi strane narode, kuču koja ce potpuno odgovarati njegovom budučem načinu života. Njegova kuča treba da bude odraz njega samoga, njegove porodice i ugleda koji namerava da pribavi svom prezimenu koje je otac okaljao. Želeo je da se sjaj i raskoš opaze još sa ulice i s tom namerom naničio je da načine francuski vrt sa venjakom kao u Versaju, cvetnim alejama, savršeno pokosenim travnjakom, vodoskocima i sa nekoliko kipova koji predstavljaju olimpijske bogove, a možda i s ponekim hrabrim Indiosom iz američke istonje, golim i okičenim perjem, što bi bio njegov ustupak rodoljubu. Nije mogao ni da nasluti da če se ta četvorouga-

106

habela Aljende

ona, velelepna, čvrsta i nadmena kuča, postavljena kao šešir na svom zelenom i geometrijskom okolišu, naposletku izobličiti prizidima i izbočinama, mnogim zavojitim stepenicama koje vode do nenastanjenih odaja, raznim kulama i prozorčičima koji se ne otvaraju, vratima koja vode u prazno, izuvijanim hodnicima, badžama koje povezuju sobe, a kroz koje se razgovara u časovima sijeste. We je to bio plod Klarinih trenutnih raspoloženja. Uvek kada je trebalo smestiti novog gosta, ona je zahtevala da se napravi nova soba u bi-lo kom delu kuče, a kada bi joj duhovi poverili da se u temeljima nalazi skriveno blago ili nepokopan leš, naredivala je da sruše zid. Tako je Klara naposletku pretvorila kuču u začarani lavirint, nemoguč za održavanje, prkoseči urbanističkim i opštinskim propisima. Medutim, kada je Esteban Trueba sagradio ono što su svi nazivali ,,velikom kučom na uglu", gradevina je zablistala veličanstvenim sjajem, kao da je njen vlasnik nastojao da zaseni we što ga okružuje, seča-juči se oskudnog detinjstva. Klara nijednom nije otišla da pogleda kuču u izgradnji. Nju je zanimala isto tako malo kao rairaz i we odluke prepustila je vereniku i budučoj zaovi. Posle majčine smrti, Ferula je ostala sama, u godinama kada se više nije zanosila udajom. Jednom reči, nije imala kome da posveti život. Neko vreme svakodnevno je obilazi-la sirotišta, obuzeta neodoljivom potrebom da čini milosrde, usput je navukla hronični bronhitis, a ipak nije nalazila spokoja svojoj napacenoj duši. Esteban je hteo da ona otputuje nekuda, da nakupuje odeču i da se provede prvi put u svom neveselom životu, all ona je bila navikla na skromnost i naj-veči deo vremena provodila je izmedu četiri zida. Plašila se svega. Bratovljeva ženidba bacila ju je u neizvesnost. Misli-la je da če to biti dodatni razlog da se Esteban udalji od nje, a on joj je bio jedina uzdanica. Strepela je da če završiti ži-vot kao pletilja u nekom utočištu za usedelice iz dobrih ku-ča. Zbog toga se osetila presrečnom kada je zapazila da Klara nije sposobna da vodi domačinstvo i da se, kada god tre-

Kuča duhova

107

ba doneti odluku, pravi rasejana i odsutna. ,,0na je malčice čaknuta", zaključila je Ferula likujuci. Svakom je bilo jasno da Klara nije kadra da upravlja velikom kucom koju je Fe-rulin brat zidao, a koja je zahtevala dosta posla. Okolišnim putem stavila je bratu do znanja da je njegova buduca supruga preispoljna zaludnica, da joj ona, sa svojim tako posvedočenim smislom za žrtvovanje, može pomoči i da je voljna da to učini. No, čim bi zapodenula priču o tome, Esteban je skretao razgovor na druge stvari. Ferula je we vi-še očajavala što se više bližio dan venčanja, uvidajuči da mora nekako da reši svoju sudbinu. Uverena da se s bratom ne može dogovoriti, tražila je priliku da nasamo porazgovara s Klarom. Prilika joj se ukazala kada je jednog subotnjeg predvečerja oko pet sati opazila Klaru da šeta ulicom. Po-zvala ju je u ,,Francuski hotel" na čaj. Dve žene sele su za sto pretrpan kolačima s kremom i bavarskim porcelanom, dok su u dnu salona mlade muzičarke izvodile setni gudač-ki kvartet. Ferula je ispod oka posmatrala buduču snahu koja je izgledala kao petnaestogodišnjakinja i još je govorila piskavim glasom, što je bila posledica višegodišnjeg čutanja. Nije znala kako da zapodene razgovor o onome što je tišti. Posle duge čutnje, tokom koje su pojele pun poslužavnik peciva i popile po dve šolje jasminovog čaja, Klara skloni čuperak koji joj je padao na oči, nasmeši se i srdačno potapša Ferulu po ruci. -Nemoj da brineš. Živečeš s nama, a nas dve cemo se slagati kao sestre -reče devojka. Ferula se iznenadeno trže upitavši se jesu li istinita ona govorkanja o Klarinoj sposobnosti da čita tude misli. U pr-vi mah zaustila je da njenu ponudu odbije iz osečanja ponosa, makar zbog same lepote takvog čina, all joj Klara nije ostavila vremena. Nagnula se i poljubila je u obraz tako be-zazleno da je Ferula izgubila prisebnost i briznula u plač. več poodavno nije plakala i sa zaprepaščenjem je uvidela koliko joj nedostaje običan znak nežnosti. Nije se sečala ka-

108

Izabela Aljende

da

Ju je poslednji put neko spontano dodirnuo. Plakala je dug°> kao da daje oduška mnogim tugama i minulim samoča-ma> držeči Klaru za ruku, a ona joj je pomagala da obriše n°s i izmedu dva jecaja dodavala joj komadič peciva ili gutijaj čaja. Tako su plakale i razgovarale do osam uveče. Tog predvečerja u ,,Francuskom hotelu" sklopile su sporazum o P riJateljstvu koje če potrajati dugi niz godina. Čim je prestala korota zbog smrti donja Estere i bila do-VI"šena velika kuca na uglu. Esteban Trueba i Klara del Va-li e venčali su se uz suzdržanu svadbenu svečanost. Esteban Je poklonio nevesti nakit s briiijantima, ona je rekla da je veQma lep, stavila ga u jednu kutiju od cipela i ubrzo zaboravila gde'ga je denula. Krenuli su na bračno putovanje u Kaliju i dva dana nakon isplovljavanja Esteban je shvatio da Je *aljubljen do ušiju kao dečkič, iako je od Ijuljanja broda K1aru spopala nepodnošljiva morska bolest, a od boravka u zatVorenom prostoru nastupile su astmatične tegobe. Sedeči Pored nje u uskoj kabini, stavljao joj je obloge na čelo i držao je dok je povracala. Osečao je neizmernu sreču i želeo K^ru takvom silinom koja nije bila primerena njenom žalosnc>m stanju. Četvrtog dana probudila se nešto krepkija, pa su se popeli na palubu da posmatraju more. Kada je video da joj se nos zarumeneo od vetra i da se smeje bez večeg ra*loga, Esteban se zakleo da če ga ona, pre ili kasnije, zav°leti, makar se morao poslužiti svim sredstvima. Uvidao je da mu Klara ne pripada i da mu najverovatnije nikada neče Pripasti ukoliko nastavi da živi u svetu prividenja, tronoža-ca koji se sami kreču i karata koje pogadaju budučnost. NjemU nije bila dovoljna Klarina neobuzdana, nehajna i bestid-.j na čulnost. On je želeo nešto više od njenog tela, želeo je ^ da posvoji to neodredenu i svetlu materiju koja se nalazila \ negde u njoj i koja je iz nje zračila u trenucima kada je iz- g^dalo da če umreti od naslade. Osecao je da su mu ruke P^teške, noge prevelike, glas pregrub, a brada preoštra. U

Kuča duhova

109

njemu je bila žilavo ukorenjena navika da siluje devojke i posečuje prostituke, all makar morao da se prevrne kao rukavica, on beše rešio da je osvoji. Posle tri meseca vratili su se s bračnog putovanja. Feru-la ih je dočekala u novoj kuči koja je još odisala mirisom boje i svežeg maltera, punoj cveca i kotarica s vočem, kao što je Esteban zahtevao. Tada je Esteban uzeo suprugu u naručje i prvi put prekoračio prag svoje nove kuce. A njegova sestra iznenadila se što nije osetila ni trunčicu zavisti, čak je primetila da se Esteban podmladio. - Prija ti brak -dobaci mu ona. Povela je Klaru da joj pokaže kuču. Ona se osvrnula le-vodesno, letimično pogledala oko sebe, rekla da je we veoma lepo, isto onako učtivo kao kada se divila sunčevom zalasku na pučini, Trgu svetog Marka ili nakitu s brilijantima. Pred vratima njoj namenjene sobe, Esteban je zamoli da zažmuri i uvede je do sredine odaje. - Sada možeš da otvoriš oči -reče joj razdraganim glasom. Klara pogleda oko sebe. Bila je to velika odaja sa tape-tima od zelene svile, engleskim nameštajem, velikim prozo-rima s balkonima koji gledaju na vrt, krevetom s baldahi-nom i zavesama od muslina, što je ličio na jedrenjak koji plovi po mirnom moru zelene svile. - Veoma lepo -reče Klara. Tada joj Esteban pokaza mesto na kome je stajala. Bilo je to čarobno iznenadenje koje joj je pripremio. Klara spusti pogled i odmah preneraženo vrisnu: stajalu je na crnoj slubini Barabasa koji je počivao raširenih šapa, pretvoren ti prostirku, očuvane glave i stakienih očiju koje ?u je gledale sa izrazom bespomočnosti svojstvenom preparhanim životinjama. Njen muž je stigao da je prihvati pre nego što se, izbezumljena, srušila na pod. - Kazala sam ti da joj se neče dopasti, Estebane -reče Ferula.

110

Izabela Aljende

Uštavljenu Barabasovu kožu brzo su izneli iz sobe i bacili je u neki ugao podruma medu čarolijske knjige iz začaranih sanduka ujaka Markosa i druga skrivena blaga. Tamo se ta jadna koža odupirala moljcima i napuštenosti ustrajnošcu dostojnom najveceg razloga, we dok je odatle nisu izvukli buduči naraštaji. Ubrzo je postalo očigledno da je Klara zatrudnela. Ferulina nežnost prema Klari sada je prerasla u pravu strast da je neguje, u potpuno posvečivanje, želju da joj služi. Bila je bezgranično trpeljiva prema njenim nastranostima. Za Ferulu, koja je život posvetila negovanju stare žene što se neizlečivo raspadala, staranje o Klari predstavljalo je rajsko blaženstvo. Kupala je snahu u vodi namirisanoj jasminom i bosiokom, trljala je sunderom, sapunjala je, prskala je kolonjskom vodom, puderisala je labudovim paperjem i raščešljavala joj kosu we dok ne bi postala sjajna i meka kao morska trava, kao što je ranije činila Niva. Znatno pre nego što se stišala mladoženjina vatrenost, Esteban Trueba morao je da se vrati u Tri Marije, kamo nije kročio više od godinu dana. Premda je brigu o imanju poverio Pedru Garsiji Mladem, ipak je gazdino prisustvo tamo bilo neophodno. A imanje, koje mu je ranije ličilo na rajski vrt i kojim se ponosio, sada mu se učinilo dosadno. Posmatrao je bezizražajne krave kako preživaju na ispašama, usporeno dirinčenje nadnijara koji čitavog svog veka ponavljaju iste pokrete, gledao je nepromenljive obrise snežnih planinskih vrhova i tanak stub vulkanskog dima: osetio se kao zatvorenik. Dok je Esteban boravio na selu, život u velikoj kuci na uglu postepeno se menjao i prilagodavao mirnoj svakodnevici bez muškaraca. Ferula se budila pre svih, jer je navikla da ustaje u cik zore još dok je bdila pored bolesne majke, all je ostavljala snahu da dugo spava. A kada bi dan več poodmakao, ona joj je lično odnosila doručak u krevet, otvarala pla-

Kuča duhova

111

we svilene zastore da ude sunčeva svetlost, punila je kadu od francuskog porcelana sa islikanim morskim vilama, ostavljajuci Klari dovoljno vremena da se rasani i pozdravi prisutne duhove, da privuče poslužavnik i umače prepečen hleb u vru-cu čokoladu. Zatim je snahu izvodila iz kreveta, materinski je milovala, prepričavala joj vesele novinske vesti, kojih je svakim danom bivalo we manje, tako da je te praznine morala da popunjava ogovaranjem suseda, porodičnim pojedinostima i izmišljenim zgodama o kojima bi Klara obično kaza-la poneku lepu reč, all bi ih posle pet minuta zaboravljala, tako da joj je mogla prepričavati iste priče po nekoliko pu-ta, a ona se uvek zabavljala kao da ih prvi put čuje. Ferula je izvodila Klaru u šetnju da udahne svežeg vazduha, jer ce to biti dobro za detence; u kupovinu, jer detetu, čim se rodi, ne sme štogod da nedostaje, neka ima najlepše pelenice na svetu; na ručak u Golf klub, da svi vide kako si se prolepšala otkad si se udala za mog brata; u posetu roditeljima, da ne pomisle da si ih zaboravila; u pozorište, da ne čamiš povazdan u kuči. Klara joj se povinovala nekom popustljivošču koja nije bila blesavost nego opuštenost, jer se svom snagom upinjala da telepatski uspostavi vezu sa Estebanom, koji nije primao njene poruke, kao i da izoštri svoju vidovitost. Prvi put otkad zna za sebe, Ferula je bila srecna. Zbližila se s Klarom kao što nikada nije ni s kim drugim, pa čak ni s rodenom majkom. Neko manje nastran od Klare naposletku bi se umorio od preteranih tetošenja i neprekidne brige svoje zaove ili bi podlegao njenom dominantnom karakteru. Ali Klara je živela u drugom svetu. Ferula je u dnu duše proklinjala čas kada se njen brat vračao sa sela i svojim prisustvom ispunjavao čitavu kucu, narušavajuči onaj sklad koji je vladao u njegovom odsustvu. Dok je on bio u kuči, ona je morala da ostane u senci, da obazrivije nareduje posluzi i da neprimetnije vodi brigu o Klari. Svake večen kada su se supružnici povlačili u svoju sobu, Ferula je

772

Izabela Aljende

osečala kako je obuzima neka mržnja koju nije umela da objasni sebi. Mučile su je zle slutnje. Da bi našla oduška, po-novo je počela da čita zdravomarije po sirotinjskim domovi-ma, i da se ispoveda ocu Antoniju. - Prečista Marijo. - Device blažena neporočno začevši... - Slušam te, kčeri. - Oče, ne znam kako da počnem. Verujem da je greh ono što činim... - Je li telesni, kčeri moja? - Ah! Telo je čisto, oče, all duša nije. Spopao me nečastivi duh. - Beskrajna je milost božja. - Oče, ne znate kakve misli mogu da se rode u duši usamljene žene, device koja nikada nije upoznala muškarca, ne zbog toga što joj se nije ukazala prilika nego zato što je Bog poslao mojoj majci dugu bolest pa sam morala da je negujem. - Ta žrtva upisana je kod Gospoda, kčeri moja. - Čak i ako sam zgrešila u pomislima, oče? - Dobro, de, to več zavisi od pomisli... - Noču ne mogu oka da sklopim, gušim se. Da se smi-rim, ustajem i hodam po vrtu, tumaram po kuči, odlazim do sobe moje snahe, prisluškujem na vratima, ponekad se ušunjam na vrhovima prstiju i posmatram je dok spava, liči na andela, katkada sam na iskušenju da se zavučera u krevet pored nje, da osetim toplinu njene kože i njenog daha. - Moli se Bogu, kceri moja. Molitva pomaže. - Sačekajte, nisam još we rekla. Stidim se. - Ne treba da se stidiš preda mnom, ja sam samo oru-de božje. - Kada se brat vrati sa sela, oče, tada we postaje mno-go gore. Ne pomaže mi molitva, ne mogu da spavam, tresem se i preznojavam, najzad ustajem i tumaram po mrač-noj kuči, Šunjam se po hodnicima oprezno da ne škripne

Kuča duhova V

113

pod. Cujem ih kroz vrata spavače sobe, a jednom sam ih čak i videla jer su vrata ostala odškrinuta. To nije Klarina krivi-ca, ona je čedna kao dete. Nju nagovara onaj moj razbludni brat. Sigurno ce dopasti večitih muka. - Jedino Bog može da sudi i kažnjava, kčeri moja. A šta su radili? I tada je Ferula pola sata iznosila pojedinosti. Umela je da vešto pripoveda, znala je da zastane, da podesi glas, da se izražava bez kretnji, da dočara tako živu sliku da bi onaj koji sluša gotovo poverovao da je we očima video, prosto je neverovatno kako je mogla da kroza zatvorena vrata razazna vrstu uzdrhtalosti, obilje sokova, šaputanje na uho, najskrivenije mirise, zaista, pravo čudo! Pošto bi olakšala svojoj napačenoj duši, vracala se kuci s maskom idola na li-cu, neosetljiva i stroga, izdavala je zapovesti, brojala pokri-vače, odredivala hranu, we stavljala pod ključ, naredivala stavite mi ovo ovde, stavljali su, promenite cvece u vazama, i menjali su, operite prozore, učutkajte te proklete ptice, njihova vreva ne da gospodi Klari da spava, tim kretanjem če isprepadati bebu pa se može roditi preneražena. Ništa nije moglo da promakne njenom budnom oku, neprekidno je bi-la u poslu, za razliku od Klare kojoj je we izgledalo prelepo i nije marila hoce li jesti punjene gomoljike ili supu od mrvica, da spava na perjanom jastuku ili da sedi na stolici, da se kupa u mirišljavoj vodi ili da se uopšte ne umiva. Što je više odmicala njena trudnoča, dobijao se utisak da se ona nepovratno udaljava od spoljašnje stvarnosti, da se uvlači u sebe i neprekidno vodi tajni razgovor s bebom. Esteban je želeo sina koji bi nosio njegovo prezime i produžio lozu Trueba. - Biče kči i zvače se Blanka -reče Klara več prvog da-na kada je saopštila da je trudna. I bi tako. Doktor Kuevas, koji više nije plašio Klaru, računao je da bi ona mogla da se porodi polovinom oktobra, all počet

114

Izabela Aljende

kom novembra Klara je i dalje šetuckala sa ogromnim trbuhom do zuba, u polusnenom stanju, we rasejanija i umornija, astmatična, ravnodušna prema svemu oko sebe, uključujuči i muža koga ponekad ne bi ni prepoznala pa ga je pi-tala: ,,Šta želite?" Kada je lekar konačno utvrdio da nema greške u njegovim proračunima i kada je postalo očigledno da Klara ne namerava da se porodi prirodnim putem, lekar je izvršio carski rez, otvorio porodiljin trbuh i izvukao Blanku. Dete je bilo dlakavije i ružnije od obične novorodenča-di. Estebana su prošli žmarci kada je video svoju kčer, uve-ren da se sudbina poigrala njime i da je umesto zakonitog Truebe, kojeg je obečao majci na umoru, začeo čudovište. Da nesreča bude potpuna, dete je bilo žensko. Lično je pre-gledao devojčicu i ustanovio da joj je we na svom mestu, barem ono što se golim okom može videti. Doktor Kuevas ga je tešio i objašnjavao mu da novorodenče izgleda tako odbojno zato što je ostalo u majčinoj utrobi duže nego što je normalno, zato što je pretrpelo bol prilikom veštačkog porodaja, a i zato što je beba malecna, mršava, crnoputa i malčice maljava. Klara je, zauzvrat, bila očarana kčerkom. De-lovala je kao da se probudila iz dugog dubokog sna i ponovo upoznala radost življenja. Uzela je devojčicu u naručje i više je nije ispuštala, vrzmala se po kuči s njom na grudi-ma, davala joj da sisa kad god joj se prohte, bez nekog utvrdenog reda, ne mareči za lepe manire ili stid, baš kao prava Indijanka. Nije htela da povija devojčicu u pelene, da joj šiša kosu ili buši uši, nije htela ni da čuje za dojilju, a još manje da uzimaju mleko iz neke laboratorije, kao što su ma-če radile we gospode sposobne da plate taj luksuz. Odbila je Nanin recept da se detetu daje kravlje mleko razblaženo pirinčanom vodom. Po njenom uverenju, ukoliko je priroda | htela da Ijudska stvorenja odrastaju na takvoj hrani, sigurno ' bi se potrudila da iz ženskih dojki curi takva tečnost. Klara je neprekidno govorila devojčici, bez tepanja i deminutiva, najčistijim španskim jezikom, kako se inače razgovara sa od-

Kucaduhova

/75

raslima, isto onako odmereno i usporeno kao što je razgovarala sa životinjama i rastinjem, uverena da nerr-n nikakvog razloga da se ne sporazume sa svojom kčerkom ako je vec uspela da se sporazume s florom i faunom. Ta mešavina majčinog rnleka i razgovora uticala je da Blanka postane zdrava i gotovo lepa, nimalo nalik na onog pasanca kakva je izgledala na rodenju. Nekoliko nedelja posle Blankinog rodenja, Esteban Trueba se uverio -prilikom njihovih razuzdanih poskakivanja na jedrenjaku sred mirnog mora od plave svile -da njegova supruga nije, postavši majka, izgubila ushičenje i silnu or-nost da vodi Ijubav. Naprotiv! Sa svoje strane, posvetivši se negovanju devojčice, koja je imala snažna pluča, prgavu narav i proždrljiv apetit, Ferula nije imala vremena da odlazi u sirotinjske domove, da čita molitve, niti da se ispoveda ocu Antoniju, a još manje da se šunja i prisluškuje kroz odškrinuta vrata.

IV Vreme duhova U onom dobu kada večina dece, još u pelenama, baulja četvoronoške, nesuvislo tepa, slinavi i balavi, Blanka je liči-la na patuljastu mudricu. lako se spoticala, ipak je išla na dve noge, govorila tečno i pravilno, jela sama, a we zahvaIjujuči tome što se njena mati ophodila s njom kao sa odraslom osobom. Več joj behu ponikli svi zubi, a počela je da otvara ormane i pretura po ladicama kada je porodica odlučila da provede leto na imanju Tri Marije, o kome je Klara znala jedino po pričanju. U tom uzrastu Blanka je bila kudikamo radoznalija nego što je umela da se pripazi, pa je Ferula spadala s nogu trčkarajuči za njom da se ne bi strmeknula s drugog sprata, uvukla u peč ili progutala sapun. Sama zamisao da otputuje na selo sa devojčicom izgledala joj je opasna, suluda i nepotrebna, jer je Esteban mogao, na kraju krajeva, da se i sam snade na imanju, a da one lepo žive porodičnim životom u gradu. Ali Klara je bila oduševljena. Ona je zamišljala selo kao nešto romantično, jer jos nikada nije kročila u štalu, kako je govorila Ferula. Ukucani su se duže od dve sedmice pripremali za putovanje, ku-ca je bila zakrčena sanducima, kovčezima i torbama. Iznajmili su specijalni vagon da potrpaju saw taj čudnovati prtljag, zajedno s poslugom koju je Ferula smatrala neophodnom, s , pticama u kavezima koje Klara nije pomišljala da ostavi i s kutijom gde je Blanka držala svoje igračke, mehanicke arle, kine, porcelanske figurine, krpene životinjice, igračice naj koncu i lutke s prirodnom kosom i Ijudskim kretnjama. Po

Kučaduhova

117

smatrajuči to sludeno i grozničavo mnoštvo, saw taj džum-bus od pokučstva i prtljaga, Esteban se prvi put u životu osetio nemocnim i poraženim, a naročito kada je sred tog pr-tljaga otkrio jednog svetog Antonija u prirodnoj veličini, razrokih očiju i sa rupičastim sandalama. Zabezeknuto je zurio u taj lom od svakojakih stvari, gorko se kajao što je odlučio da putuje sa ženom i kcerkom, pitao se kako je mogucno da su njemu dovoljne samo dve kožne torbe za put oko sveta, a one potežu tovar kojekakvih drangulija i čopor sluškinja koje nemaju blage veze s tim putovanjem nego idu da im put vidi kaput. U San Lukasu uzeše tri kočije da ih odvezu do Tri Ma-rije. Obavijeni oblakom prašine, podsečali su na čergare. U dvorištu gazdine kuče čekali su ih, u znak dobrodošlice, svi napoličari na čelu sa upravnikom Pedrom Garsijom Mladim. Zinuli su od čuda kada su ugledali saw taj cirkus na točkovima. Po Ferulinim zapovestima počeli su da skidaju stvari iz kola i da ih unose u kucu. Niko nije obratio pažnju na de-čaka, otprilike Blankinih godina, koji je bio go, slinav, trbuščiča naduvenog od parazita, sa divnim crnim očima koje su imale starački pogled. Bio je to upravnikov sin i zvao se Pedro Garsija Treči, da se u imenu razlikuje od dede i oca. U sveopštem metežu raspremanja, useljavanja, razgledanja kuče, obilaska vrta, pozdravljanja sa svima, podizanja oltara za sve-tog Antonija, isterivanja kokošaka iz kreveta i pacova iz or-mana, Blanka je svukla haljinice i potpuno gola otrčala nekuda sa Pedrom Trečim. Igrali su se izmedu velikih putnih sanduka, zavlačili se ispod nameštaja, balavili se slinavim poIjupcima, žvakali isti hleb, usrkivali iste sline, mazali se istom kakom dok naposletku nisu zagrljeni zaspali pod stolom u trpezariji. Tamo ih je pronašla Klara tek u deset naveče. Pri svetlosti buktinja satima su ih bezuspešno tražili, grupe napoličara pretražile su rečnu obalu, ambare, polja i štale, Fe-rula je na kolenima molila svetog Antonija, Esteban je pro-mukao dozivajuči, a Klara je bezuspešno prizivala we svoje

118

liabela Aljende

vidovnjačke moči. Kada su ih pronašli, dečak je ležao nauznak na podu, a Blanka se beše pripila uz svog novog prijatelja položivši glavu na njegov trbuh. U tom istom položaju biče zatečeni mnogo godina kasnije, na njihovu zajedničku nesreču, i neče dovoljno poživeti da to plate. Več od prvog dana Klara je uvidela da postoji dublji raz-log da živi na imanju Tri Marije. Kako je zapisala u svojim sveskama, u kojima je inače zapisivala we što joj se doga-da, shvatila je da je najzad pronašla svoju misiju na ovom svetu. Nju nisu zadivile kuce od čerpiča, škola i obilje hrane. Zahvaljujuci sposobnosti da uoči ono što se u prvi mah ne može videti, ona je odmah zapazila nepoverenje, strah i omrazu kod nadničara, kao i neprimetan žamor koji se utišavao čim bi ona naišla ili okrenula glavu. Tako je nasluti-la štošta što se tiče muževljeve naravi i prošlosti. Doduše, gazda se u meduvremenu izmenio. Svako je mogao primeti-ti da više ne navrača u ,,Crveni fenjer", bilo je svršeno s njegovim nočnim terevenkama, borbama petlova, opkladama, izlivima gneva i, naročito, njegovom zločestom navikom da napastvuje devojke po pšeničnim poljima. Zasluge za to pro-menu pripisivali su Klari. A i ona se, sa svoje strane, pro-menila. Prekonoč se trgla iz otupelosti, prestala je da govori lepo o svemu, kao da su je prošle ludosti da razgovara s nevidljivim stvorovima i da pomoču natprirodnih sila pokrece delove nameštaja. Ona i Esteban ustajali su ranom zorom, žurno su se oblačili i doručkovali. Zatim je on odlazio da nadgleda poljske radove, a Ferula se posvečivala kuči, Blanki i služavkama koje su dovedene iz prestonice i nikako nisu uspevale da se priviknu na seoske neudobnosti i muve. Klara je provodila vreme izmedu krojačnice, prodavnice i škole u kojoj je smestila svoj glavni štab za deljenje lekova protiv šuge, parafina protiv vašaka, gde je dečurliju upučivala u tajne bukvara i učila ih da pevaju imam mlečnu kra-vu što ne pase travu, a žene obučavala da kuvaju mleko, da leče proliv i izbeljuju rublje. A u predvečerje, pre nego što

Kuča duhova

119

se muškarci vrate iz polja, Ferula je okupljala seljanke i de-cu da im očita molitvu uz brojanice. One su se sakupljale više iz simpatije nego iz verskih razloga, pružale usedelici priliku da se priseti dobrih starih vremena kada je obilazila sirotinjske domove. Klara bi sačekala da njena zaova završi mistična molepstvija sa očenašima i zdravomarijama, a onda bi okupljenim ženama ponavljala one rečenice koje je njena mati svojevremeno izvikivala kada se, naočigled kceri i sve-tine, vezivala za rešetkastu ogradu Kongresa. Dok su je slušale, žene su se sramežljivo smejuljile. Slušale su je iz istog onog razloga iz koga su se molile s Ferulom: da ne uvrede gospodaricu. Pošteno govoreči, njima su we te vatrene reči ličile na ludačko bulažnjenje. ,,Je li neko video da muškarac ne sme da tuče svoju ženu? Ako je ne mlati, sigurno je ne voli ili nije muško. Ko je još video da we što muškarac zaradi u polju ili čak ono što snese kokoška bude zajedničko, ženino koliko muževljevo, ako je muškarac taj koji gospodari u kuči? Ko je ikada video da žena može da uradi ono što može muškarac? Žena je rodena s pičkom i bez muda, da se narodski izrazimo, gospodo Klarice!", torokale su u glas. Klaru je obuzimalo očajanje. Zborane oko očiju, zbrč-kane i preplanule od sunca i tegoba, žene su se podgurkiva-le i smejuljile krezubim ustima. Unapred su znale da bi im muževi, pri samoj pomisli da se povedu za gazdaričinim savetima, žestoko isprašili tur. A bolje ne bi ni zaslužile, smatrala je Ferula. Ubrzo je Esteban saznao u šta su se izvrgnuli molitveni skupovi i spopao ga je gnev. Tada se prvi put posvadao s Klarom i ona je videla kako izgledaju njegovi čuveni nastupi besa. Esteban je urlao kao bezumnik, krupnim koracima išao je tamo-amo po dnevnoj sobi, udarao pesnicama u nameštaj i tvrdio da če, ukoliko je naumila da krene majčinim putem, Klara imati posla sa čvrstim muškarcem koji ce joj skinuti gače, namrtvo je izdevetati da joj istera iz glave bubice da huška Ijude. Zato joj strogo zabranjuje da okuplja žene na molitvu ili s nekom drugom name

720

Izabela Aljende

rom, jer on nije mamlaz koga žena može tegliti za nos. Klara ga je pustila da se istutnji i porazbija pokucstvo, dok se nije umorio, a zatim ga je, rasejana kao po običaju, upitala da li ume da mrda ušima. Letnji raspust se produžio, pa su sastanke nastavili u ško-li. Leto minu, a jesen prekri polja vatrom i zlatom. Izmeniše se predeli, nastupiše prvi prohladni dani, udariše kiše i blato, all Klara nije ni pomišljala da se vrati u grad iako je Ferula svakodnevno navaljivala. Mrzela je selo. Tokom leta jadala se na sparne večeri kada je razgonila muve, negodovala zbog prašine koja je u kovitlacima zasipala kucu u kojoj se živelo kao u rudarskoj jami, žalila se na prljavu vodu u kupatilu gde su se mirišljave soli pretvarale u nešto poput I kineskog čorbuljaka, jadala se na leteče žohare koji su se uvlačili u posteljinu, na povorke mrava i pacova, na paukove koji su se izjutra koprcali u čaši vode na nočnom stočiču, na drske kokoške koje su nosile jaja u cipelama i zase-| ravale belo rublje u ormanima. A kada se klima promenila, Ferula se jadala na nove nevolje, na glib u dvorištu, na okra-čale dane, jer se smrkavalo več u pet sati pa joj je preostajalo samo da se pripremi za dugu usamljeničku noč, žalila se na vetar i prehladu koju je savladivala toplim eukaliptusovim oblogama, all nije mogla sprečiti da se ukučani redom zaraze i porazboljevaju od gripa. Umorila se od rvanja s prirodj nim nedačama, a jedinu radost pričinjavala joj je mala Blan| ka koja je neobuzdano džikljala i neprekidno se igrala sal onim slinavim derištem, Pedrom Garsijom Trečim, koji joj jtfj bio trn u oku, jer je ta devojčica mogla da nade nekoga koj joj priliči; uz tog derana počela je da se ponaša kao prosta« kuša, smucala se naokolo umackanih obraza i oguljenih kc lena, ,,čujete li kako se izražava, liči na Indijanku, dozlogrj dilo mi je da joj trebim vaške iz kose i da je mažem meti^ lenskim plavilom protiv šuge". Uprkos gundanju, Ferula j^ ipak sačuvala krutu dostojanstvenost, nosila je vazda ist pundu, uštirkanu bluzu i svežanj ključeva o pojasu, nito >i

Kuca duhova

121

nije znojila niti češljala, a uvek je mirisala na lavandu i Hmun. Niko nije pomišljao da bi nešto moglo poremetiti njenu samokontrolu i naterati je da izgubi prisebnost. A onda je jednog dana osetila ujed na ledima. Spopade je svrab tako nepodnošljiv da se morala kriomice počešati. Badava, ništa nije pomagalo! Najzad je otrčala u kupatilo i počela da ski-da steznik koji nije svlačila čak ni kada je radila najnapornije poslove. Ali čim je odrešila vrpce, iz steznika je iskočio jedan izbezumljeni pacov koji je čitavog jutra uzaludno pokušavao da se iskobelja izmedu krutih gajtana i utegnutog ženinog tela. Tada je Ferula prvi put u životu doživela slom živaca. Čim su začuli njeno zapomaganje, dotrčali su ukučani i zatekli je u kupatilu, još plugolu i prebledelu od straha. Vrištala je izbezumljeno i drhtavim prstom pokazivala na malog glodara koji je, teturajuči se na nožicama, pokušavao da šmugne u neku sigurniju rupu. Esteban osorno dobaci da su to samo klimakterična izmotavanja na koja ne treba osvrtati glavu. Istini za volju, nisu se preterano obazirali ni ka-da je doživela ponovni napad. A to se desilo baš na Estebanov rodendan. Osvanuo je sunčan nedeljni dan, u kuči je vladala nesvakidašnja živost, jer se priredivalo slavlje. Prvi put posle onih zaboravljenih dana kada je gospa Ester još bila devojčica priredivana je proslava u naselju Tri Marije. Na gozbu su pozvali mnoge ročtake i prijatelje, koji doputovaše vozom iz glavnog grada. Nisu zaboravili ni tamošnje zemljoposednike i uglednije Ijude iz sela. Pripreme za gozbu počeše nedelju dana unapred: brav pečen na ražnju u dvorištu, paštete od bubrega, pileci paprikaš, kukuruz u umaku, torte s bademima i trešnjama. Probrana su i spremljena najbolja v ma od poslednje berbe. Oko podneva počele su da pristižu zvanice -kočijama ili na konjima -tako da se velika cigle na kuča ubrzo ispunila smehom i žagorom. Utom je Ferulu Pnterala nužda pa je ugrabila priliku i na časak šmugnula u jedno od onih velikih kupatila u kojima se, na sredini i okru Zena belim keramičkim pločicama, kao nasred pustinje, uzdise

722

Izabela Aljende

zala klozetska šolja. Tek što se beše zgodno posadila na taj samotarski presto, vrata se iznenada otvoriše i ude jedan od gostiju. Bio je to niko manje nego mesni načelnik glavom, malčice pripit od prvih čašica i raskopčanog šlica. Ugledavši matoru usedelicu, stao je kao ukopan. Ali čim se povratio od iznenadenja i zbunjenosti, obešenjački se osmehnuo, prišao i uz lagan naklon glavom, pružio joj ruku: -Sorobabel Blanko Hamasmie, vama na službi -pred stavi se. „0 presveti Bože! Niko ne može da živi medu ovim prostačinama. Ako se vama prohtelo da ostanete u ovom mučilištu sa divljacima, ja se vračam u grad, hoču da živim kao hriščanka, kako sam oduvek i živela!", uzviknula je Ferula kada je naposletku smogla snage da kroz jecaje sopšti šta joj se dogodilo. Ipak nije otišla. Nije htela da se odvoji od Kla-re koju je bezmerno obožavala. Pošto više nije imala prilike da je kupa i spava pored nje, trudila se da nebrojenim sitnim pažnjama dokaže koliko joj je privržena. Tome je posvetila saw svoj život. Ta gruba žena, neljubazna prema se-bi i drugima, uspevala je da bude nežna i nasmejana sa Klarom, a ponekad, u širem smislu, i sa Blankom. Jedino je pre-ma njoj popuštala svojoj neobuzdanoj želji da služi i da bu-de voljena, jedino je pred njom, makar uvijeno ili posredno, mogla da iskaže najskrivenije i najnežnije čežnje svoje du-- še. Tokom mnogih godina samoče i čamotinje, ona je pro-j cedivala osečanja i pročiščavala čuvstva dok ih nije svela nal nekoliko užasnih i divnih strasti kojima je bila obuzeta. Ni-j je patila od sitničavih nespokojstava, sitnih pizmi, pritajenihj zavisti, milosrda, isprazne učtivosti, jalove ugladenosti, sva| kodnevnih obzira i pažnje. Bila je stvorenje rodeno za velii činu jedne jedine Ijubavi, za prekomernu mržnju, za apoka^ liptičnu osvetu i za najuzvišenije junaštvo, all nije umela svoju sudbinu primeri svom romantičnom pozvanju, tako joj je život, siv i kukavan, proticao medu zidovima bolesntf he sobe, po sirotištima, u mučnim molitvama i ispovestimJ

Kucaduhom

123

tako da se ta krupna i bujna žena vrele krvi, stvorena za ma-terinstvo, izobilje, strast i rad, postepeno trošila i venula. U to vreme imala je otprilike Četrdeset i pet godina. Blagodareci svom čistokrvnom soju i dalekim mavarskim precima, još je izgledala blistavo, kosa joj je bila svilenkasta i crna, osim jednog sedog uvojka iznad čela, a telo joj je ostalo čvr-sto i vitko. Koračala je odlučno i krepko, iako je pustoš življenja učinila svoje pa je izgledala znatno starija. Imam je-dan Ferulin portret snimljen tih godina, valjda prilikom pro-slave nekog Blankinog rodendana. To je stara fotografija mr-kosmede boje, vremenom izbledela, na kojoj se ipak razgovetno vidi njen lik. Delovala je kao veličanstvena matrona, all je gorak grč na licu odavao njenu unutrašnju dramu. Verovatno su joj godine provedene s Klarom značile jedinu sre-cu u životu, jer je samo s njom mogla da bude prisna. Njoj je mogla da posveti silnu Ijubav i spremnost na žrtvovanje. Jednog dana osmelila se i kazala joj we što joj leži na sr-cu, a Klara je u svojoj beležnici o životu zapisala da je Fe-rula voli mnogo više nego što ona zaslužuje i nego što joj ikada može uzvratiti. Zbog te neizmerne Ijubavi Ferula nije htela da ode iz Tri Marije čak ni kada se na imanje sručila najezda mrava koju je nagovestio čudan zuj u poljima. Mra-vi su klizili kao turobna senka i žderali we pred sobom, kukuruz, pšenicu, detelinu i suncokret. Polivali su ih benzinom i palili, all oni su još silnije nadirali odasvuda. Živim krečom mazali su stabla vočaka, all mravi su navirali bez uzmaka, peli se i tamanili kruške, jabuke i pomorandže, kidi-sali su na povrtnjake i satirali dinje, ulazili su u mlekare, pa je mleko osvitalo uskislo i puno majušnih leševa, uvlačili su se u kokošinjce i žderali živu pilad, ostavljajuči samo koščice i perje. Upadali su u kuce, uvlačili se kroz vodovodne cevi, obrušavali se na hranu u ostavi, jela su se morala jesti čim^bi bila zgotovljena, jer bi se, u protivnom, posle nekohko časaka odnekuda stvorile povorke mrava i gutale svaU mrvicu-Pedro Garsija Mladi tamanio ih je vodom i va-

J24

Izabela Aljende

from, razbacivao sundere natopljene medom da se mravi sjate a onda ih nemilice ubijao. No, we je bilo uzalud. Este-ban Trueba je otišao u selo i doneo svakojakih pesticida u prahu, tečnom stanju ili u pilulama. Rasipao ih je na we strane tako da se povrče nije moglo okusiti, jer je izazivalo grčeve u želucu. Medutim, mravi uopšte nisu hajah iznova su nadirali u we večem broju, drski i nasrtljivi. Zatim je Esteban ponovo otišao u selo i poslao telegram u glavm grad Posle tri dana stiže na železničku stanicu mister Braun, američki čovečuljak s tajanstvenim kovčežičem u ruci. bste-ban ga predstavi kao poljoprivrednog tehničara, vrsnog strucnjaka za insekticide. Pošto se okrepio meSavinom vma i voca čova je postavio kovčežic na sto. Zatim je izvukao citav , arsenal nevidenih instrumenata, dograbio jednog mrava i po-, čeo da ga ispituje pod mikroskopom. -Mister, šta ga toliko gledate kad su svi isti? -dobacr Pedro Garsija Mladi. f Amer ni da bekne. Dok je naposletku utvrdio vrstu mraJ va njihov način života, poreklo i postojbinu, navike i najj skrivenije sklonosti, proteklo je nedelju dana a mravi su vefl počeli da se uvlace u kolevke i dečje postelje, dokusunli s< zimnicu i počeli da nasrču na konje i krave. Tada misto Braun izjavi da ih treba okaditi nekakvim preparatom maJ njegovim pronalaskom, od koga mužjaci postaju stentai, fl ko da če prestati da se razmnožavaju, a zatim ih valja p^ suti drugim otrovom, takode njegovim izumom, koji izazn smrtnu bolest kod ženki, te če, prema tome, we biti resert - A za koje vreme, mister? -upita ga Esteban True čije se nestrpljenje mešalo s gnevom. - Za mesec dana -odgovori mister Braun. - Do tada če mravi požderati i Ijude, mister -zacuj Pedro Garsija Mladi. -Medutim, ako mi dopustite, gaai ja bih pozvao mog oca. Pre tri nedelje rekao mi je daj zna lek protiv owe najezde. Verujem da su to staracka M žnjenja, all ne gubimo

ništa ako pokusamo.

Kučaduhova

125

Ubrzo poslaše po starog Pedra Garsiju. Čičica se najzad pojavio, saw zguren, bezub i iskopneo u licu. Jedva je vu-kao noge pri hodu. Esteban se lecnuo opazivši šta je vreme učinilo. Držeci sombrero u ruci, starac je napregnuto slušao, zurio u tlo i uprazno mljackao krezubim vilicama. Zatim je zatražio belu maramicu. Ferula donese jednu iz Estebanovog ormana. A tada je starac izišao iz kuce i zaputio se preko dvorišta u povrtnjak. Za njim su krenuli svi ukučani i patuliasti Amer koji se prezrivo podsmehivao, ah, ovi divljaci, my Godl Starac je s naporom kleknuo i počeo da sakuplja mrave. Kada je nakupio šaku, sasuo ih je u maramicu, svezao je na četiri kraja i spustio u sombrero. - Haj'te, mravi, pokazaču vam put da odete i povedete ostale sa sobom -promrmljao je. Starčic je uzjahao konja i krenuo, šapučuči mravima svakojake savete i preporuke, vradžbine i izreke protiv uroka. Jahao je prema granicama imanja. Kržljavi Amerikanac seo je na tlo i počeo bezumno da se kikoce dok ga Pedro Gar-sija Mladi nije prodrmao. - Hej, smejte se vi vašoj babi, mister, imajte u vidu da je starac slučajno moj otac -upozori ga. Pedro Garsija se vratio u predvečerje. Polako je shajao, kazao gazdi da je mrave izveo na put i potom otišao kuči. Bio je umoran. Sutradan su uvideli da nema mrava u kuhinji ni u ostavi, potražili su ih na tavanu, u štali i kokošinjcima, po polju i we do reke, pretraživali su svuda i nisu našli nijednog. Tehničar je kipeo od besa: - Vi kazati meni kako vi učiniti to -vikao je. - Pa tako, mister, trebalo im je reči. Reči im da odu jer ovde smetaju i oni su razumeli -objasni mu Pedro Garsija Stariji. Jedmo je Klari čitava ova rabota bila prirodna. Feruli je Prekipelo i poče da zvoca da su se zakopali u nedodinu, u neijudskom kraju gde ne važe zakoni božji ni nauka, da če nog dana svi uzjahati metle i poleteti. Esteban joj dobaci

126

Izabela Aljende

da začepi gubicu: ne želi da dosipaju ulje na vatru i da ubacuju nove bube u glavu njegove žene. Klara je poslednjih meseci ponovo zabrazdila sa svojim opsenarskim ludorijama, razgovaralaje sa utvarama i po čitave sate škrabala u svoju beležnicu. Čim je prestala da se zanima za školu, za krojač-nicu i za ženska zborovanja, govoreči da je we lepo i dobro, svakome je postalo jasno da je ona ponovo zatrudnela. - Tvojom krivicom -obrecnula se Ferula na brata. - Nadam se -odgovorio je Esteban. Ubrzo je bilo očigledno da Klara ne može da podnosi trudnocu u seoskim uslovima, a još manje je mogla da se tamo porodi. Nije bilo druge nego da se što pre vrate u grad. To je donekle utešilo Ferulu, koja je Klarinu trudnoču doži-vela kao ličnu uvredu. Ona je pokupila glavninu pokučstva i sa poslugom otputovala ranije, da otvori veliku kuču na uglu i da pripremi što je potrebno za Klarin povratak. Ne-koliko dana kasnije, Esteban je pošao sa ženom i kčerkom u grad, a imanje Tri Marije poverio je Pedru Garsiji Mladem. Imenovao ga je za upravnika, davši mu više obaveza i poslova, all ne i povlastica. Putovanje od Tri Marije do glavnog grada izmorilo je Klaru. Primetio sam kako biva we bleda, pojavili su joj se podočnjaci i često se gušila. Truckanje kočija, a potom i voza, prašnjav put i sklonost prema morskoj bolesti iscedili su joj poslednju snagu, a ja joj nisam mogao previše pomoči, | jer ona nije volela da razgovara kad se rdavo oseča. Pri si-lasku na stanici morao sam da je pridržim jer su joj noge'^ klecale. - Čini mi se kao da cu poleteti -reče. - Nemoj ovde! -uplašeno povikah zamislivši je kakol leti iznad prolaznika na peronu. Medutim, ona nije mislila na lebdenje ili na letenje ne-.| go je čeznula da se nekako izbavi od tegobe, trudničke pre-^f morenosti i opšte malaksalosti. Ponovo ie utonula u razdoj J

a

Kuča duhova

127

blje dugog cutanja -verujem da je ovo potrajalo mesecima -a tada se služila tablicom i pisaljkom, kao u doba kada je bila nema. Ovom prilikom nisam se uznemirio, jer sam pretpostavljao da če se povratiti u normalno stanje čim se bude porodila, kao što se dogodilo po Blankinom rodenju. Osim toga, shvatio sam da čutanje predstavlja krajnje i neprikosnoveno utočište moje žene, a ne duševno oboljenje, kao što je smatrao doktor Kuevas. Ferula je negovala Klaru samopregorno kao što je ranije negovala našu majku, prema njoj se ponašala kao da je invalid, ni trenutka je nije ostavljala samu i potpuno je zapostavila Blanku, koja je po ceo bogovetni dan cmizdrila moljakajuči da se vrati u Tri Marije. Klara je tumarala po kuči kao cutljiva i velika senka, budistički ravnodušna prema svemu oko sebe. Nije me čak ni gledala, prolazila je pored mene kao da sam neki komad nameštaja, a kada bih je oslovio, zastajala je i odsutno bludi-la kao da me ne čuje ili ne poznaje. Nisam spavao s njom u istom krevetu. Ludeo sam od dokoličarenja i bezumne at-mosfere u kuci. Pokušavao sam da se nečega latim, all ništa nije vredelo, uvek sam bio zle volje. Svakodnevno sam odlazio da nadgledam poslove. Tih dana počeo sam da svra-čam u Berzu: satima sam proučavao kako se kreču medunarodne vrednosti, kako stoji sa ulaganjima novca, akcionarskim društvima i uvozom. Mnoge sate provodio sam u Klubu. Počeo sam da se zanimam i za politiku, čak sam se učlanio u gimnastičku družinu, gde me jedan divovski trener prisiljavao da vežbam mišiče za koje dotle nisam ni znao. Pre-poručili su mi masažu, all mi se to nikada nije dopadalo: mrzim da me dotiču plačeničke ruke. Ipak, we to nije moglo da mi ispuni dan, patio sam od zlovolje i dosade, prizeljkivao sam da se vratim na selo, all nisam smeo da ostavimjcuču u kojoj je prisustvo muške glave rnedu ovim hi-stenčnim ženama bilo neophodno. Osim toga, Klarin stomak k*hVSta° ^ Prek° SVake mere tako da ga Je Jadnica' onako rhka i slabašna, jedva nosila. Stidela se da je vidim golu.

128

liabela Aljende

Ali pošto je bila moja zakonita žena, nisam dozvoljavao da se usteže preda mnom. Ukoliko me Ferula ne bi preduhitri-la, pomagao sam joj da se okupa i obuče. Što se više bližio predvideni dan porodaja, obuzimala me neizmerna strepnja kada bih je video sa onim čudovišnim trbuhom. Često me je mučila zebnja da bi Klara mogla umreti na porodaju. Ostajuči nasamo s doktorom Kuevasom, dogovarali smo se kako da joj na najbolji način pomognemo. Ukoliko ne bude išlo kako priroda predvida, složili smo se da treba izvršiti carski rez. No, ja nisam hteo da je vode na kliniku, a doktor se nečkao da, kao prošlog puta, izvrši operaciju u trpezariji. Govorio je da to nema uslova, all baš tih godina klinike su bile žarišta infekcije tako da ih je više umiralo nego što je preživljavalo. Jednog dana, maltene uoči datuma kada se očekivao porodaj, Klara je iznenadno napustila svoje bramansko utočište i ponovo progovorila. Zaiskala je šolju tople čokolade i zamolila da je povedem u šetnju. Umalo mi srce nije prepuklo od srece. Celu kuču preplavila je radost, otvorili smo šampanjac, stavili sveže cveče u vaze, nabavili kamelije, nje-no omiljeno cveče, pa njime zastrli sobu, all nju je spopalaj astma i morali smo istog časa da iznesemo cveče. OtrčaoJ sam do jevrejskih draguljara i kupio joj dijamantski broš.J Klara mi se rasejano zahvalila rekavši da joj se nakit dopa-| da, all nikada kasnije nisam primetio da ga je nosila. Verc vatno ga je negde zaturila, a potom zaboravila, kao i ostali nakite koje sam joj kupio tokom zajedničkog života. Pozva^ sam doktora Kuevasa, tobože da popije čaj, a u stvari da jd pregleda. Pošto je Klaru otpratio u sobu, rekao je Feruli meni da bi trebalo očekivati težak porodaj jer je beba izt zetno krupna. Tog trenutka u sobu upade Klara stavljaji nam do znanja da je čula poslednju rečenicu. - Ne brinite, we če biti u najboljem redu -reče ona. - Nadam se da če ovog puta biti sin i da če dobiti m< je ime -našalih se.

Kuča duhova

129

- Ne jedan nego dvojica. A blizanci če se zvati Hajme i Nikolas. To je prevršilo meru i nisam izdržao. Pretpostavljam da sam prasnuo jer je kuljnulo iz mene ono što se gomilalo poslednjih meseci. Razbesneo sam se vičuci da su to imena stranih prodavaca, da se niko u mojoj i njenoj porodici nije tako zvao, da se barem jedan od dvojice sinova mora zvati Esteban, kao ja i moj otac, all Klara je odvratila da ponavljanje imena stvara zabunu u njenoj beležnici o životnim pojavama, tako da je nepopustljivo ostala pri svojoj odluci. Da bih je preplašio, polomio sam pesnicom porcelansku vazu, jedini ostatak iz slavnih vremena mog pradede, ako se ne varam, all ona se ni najmanje nije uzbudila, a doktor se smeškao iza svoje šolje čaja, što me je još više razbesnelo. Tresnuvši vratima, izjurio sam iz kuce i otišao u klub. Te večeri sam se naljoskao. Delimično iz potrebe, a de-limično iz osvete, tek zaglavio sam u najpoznatijoj javnoj kuči koja je nosila čuveno istorijsko ime. Valja imati u vi-du da nisam muškarac naklonjen prostitutkama i da sam zalazio u javne kuce jedino kada sam bio prinuden da dugo živim sam. Vrag če znati šta mi se prohtelo te večeri, Klara me naljutila, hteo sam da joj se osvetim, kipteo sam od snage i podlegao sam iskušenju. Tih godina cvetao je posao u javnoj kuci ,,Kristifor Kolumbo". Bordel ipak nije uživao medunarodni ugled kakav je imao onih dana kada mu je ime bilo upisano u moreplovne karte engleskih kompanija i u turističke vodiče. Tada je o tom bordelu čak snimljena televizijska emisija. Ušao sam u salon s francuskim nameštajem i tamo me je dočekala jedna domača svodilja. Savršeno je oponašala pariski naglasak i odmah mi pokazala cenovnik usluga, a zatim me upitala da li imam neku posebnu želju. Odgovorio sam joj da se moje iskustvo svodi na ,,Crveni fe-nJer i nekoliko bednih jebarnika na rudarskom severu zem'je tako da če me zadovoljiti bilo koja mlada i čista žena. - Simpatični ste mi, gospon -reče ona. -Pozvaču vam najbolju žensku kojom kuča raspolaže.

130

Izabela Aljende

Na njen poziv, u tren oka pojavila se jedna ženska utegnuta u crau satensku haljinu tako da je njena bujna ženstvenost naprosto kipela. Kosu je češljala postrance, što mi se nikada nije dopadalo, a za sobom je u prolazu ostavljala užasan miris mošusa koji se, uporno kao jecaj, širio u vazduhu. - Radujem se što vas ponovo vidim, gazda -pozdravi me ona. Tek tada sam je prepoznao, jer se jedino glas nije promenio kod Transito Soto. Uzela me pod ruku i odvela u sobu zatvorenu poput groba. Prozori su bili zastrveni tamnim zastorima kroz koje se od pamtiveka nije probio sunčev zrak. Ipak, u poredenju sa prljavim sobičcima u ,,Crvenom fenjeru", ova soba ličila je na dvorac. Lagano sam svukao Transitinu satensku haljinu, pokvario njenu groznu frizuru i tada sam uvideo da je to-kom proteklih godina porasla, raskrupnjala se i prolepšala. - Vidim da si u meduvremenu mnogo napredovala -re- kao sam joj. - Zahvaljujuci vašim pedeset pesosa, gazda -odgovori ona. -Dobro su mi došli za početak. Sada sam u prilici da vam ih vratim, naravno s kamatom, jer je inflacija prevelika. - Više bih voleo da mi ih vratiš u naturi, Transito -na šalih se. Svukao sam joj podsuknju i primetio da gotovo ništa nije ostalo od nekadašnjeg mršavog devojčeta šiljatih laktova i kolena koje je radilo u ,,Crvenom fenjeru". Istini za volju, ostali su njen kreštav glas i neutaživa spremnost za čulna | uživanja. Telo joj je bilo glatko, bez ijedne dlake, a koža is-1 trljana limunom i mlečom, kao što mi je sama rekla, tako da je bila nežna i bela kao u deteta. Nokte je bojila crvenim lakom, a oko pupka je istetovirala zmiju koju je umela'| kružno da pokreče dok je ostalo telo potpuno mirovalo. Dok, mi je pokazivala to neobičnu veštinu, Transito Soto je ispri-1 čala svoj život. - Ruku na srce, moj gazda, šta bi bilo sa mnom da sain | ostala u 'Crvenom fenjeru'? Več odavno bih se zbabila i okre-

Kuča duhova

131

zubila. Čim se bavi ovim zanatom, žena se prekonoc ofuca. Treba da se redovno licka i neguje. Srečom, nikada nisam radila na pločniku. Uličarenje mi se oduvek gadilo, a i prpa je veca. Kad fačkaš na ulici, moraš imati gorilu da te štiti, inače ceš brzo nagrabusiti. Niko ne zarezuje usamljenu žensku. Ipak, zašto bih ja procerdavala na muškarce ovu lovu koju krvavo zaradim; u tom pogledu, žene su gluperde. Opičene su u glavudžu. Muškarci su im tobož potrebni radi sigurnosti. A kako ne uvide da se moraju plašiti ponajviše svojih zaštitnika? Ni-su kadre da uzmu posao u ruke, da ga same vode i brinu o sebi, nego ih vrag tera da rmbaju za nekoga. Kurve su vam najgrda petljavina, moj gazda. Upamtite što sam vam kazala. Čitavog života dirinče za makroa, uživaju kada ih mlati, ponosne su na njegova gizdava odela, zlatne zube i prstenje. A ka-da ih jednog dana šutne zbog neke mlade, one mu praštaju jer je 'muško'. Ne, gazda, nisam ja od te fele. Za mene niko nije podmetao grbaču, što da se i ja natežem radi nekog gulikože. Šljakam za sebe. Što zaradim, mogu da spiskam kako mi se prohte. Slobodna sam kao ptičica. Ipak, nemojte umišljati da je i meni we išlo glatko. Vlasnice javnih kuča izbegavaju da se bakču sa ženskama, radije se nagode s makroima. A kurvama nisu s ruke, na njih ni glavu ne okreču. - Čini se, ipak, da si ovde na ceni, Transito. Rekoše mi da si najbolja ženska u kuči. - To je tačno -odvrati ona. -Posao bi kalirao da ja ne zapinjem kao mazga. Druge su rage. Ovamo svracaju jedino čilageri, više nije kao nekada. Trebalo bi we modernizovati da se privuku službenici koji se dosaduju oko podneva, a mogla bi se namamiti i mladež. Valjalo bi povecati broj so-ba, doterati i počistiti kuču. Tada bi mušterije dolazile s poyerenjem, bez strepnje da bi ovde mogli navuci neku bole-stinu. Je p tako? Pogledajte, gazda, kakav je ovo svinjac! Niko ne čisti niti posprema. Eto, podignite jastuk, kladim se a ce iskočiti stenica. Govorila sam madam, all ona ne ha-Je- Nema smisla za posao.

132

Iiabela Aljende

- Imaš li ga ti? - Još pitate, gazda! Sto posto. Eh, kako bih ja umela da oživim rad u 'Kristoforu Kolumbu'! Mnogo toga mi pada na um. U ovaj posao unosim celu sebe. Nisam ja od onih što kukumavče i optužuju sudbinu čim im krene naopako. Zar ne vidite šta sam ja postigla? Več sam najbolja. Ako me sre-ca bude pratila, kunem vam se da ču imati najbolju kuču u zemlji. Silno me zabavljala. Mogao sam da je procenim. Uostalom, ako sam umeo da zapazim ambiciju na svom licu dok sam se izjutra brijao, naučio sam da je primetim i kod dmgih. - Mislim da je zamisao odlična, Transito. Zašto da ne počneš sopstveni posao. Evo, ja ču da uložim kapital -po nudih joj, najednom očaran mišlju da svoje komercijalne in-terese proširim u tom pravcu. 0, kako sam bio pijan! - Ne, hvala, gazda -odgovori Transito milujuci zmiju noktom namazanim kineskim lakom. -Ne pada mi na pa-met da se čupam iz ruku jednog kapitaliste a da padam u ruke drugoga. Treba stvoriti kooperativu i poslati madam do stotinu davola. Nikada niste na to pomislili, je 1' te? E, pa gledajte: recimo da vaši nadničari osnuju zadrugu na selu, J najebali biste. Ja želim da osnujem zadrugu kurvi. Mogu se uključiti i pederi, samo da posao cveta. Mi ulažemo we: ka,] pital i rad. U tom slučaju, šta ce nama gazde? Vodili smo Ijubav silovito i žestoko. Na takvu IjubavJ sam maltene zaboravio jer sam predugo plovio na jedrenja* ku po mirnoj pučini od plave svile. U rusvaju jastuka i čarA| šava, spleteni u živ čvor želje, uvrčuči se do iznemoglosti, ponovo sam se osetio krepak kao dvadesetogodišnjak, ra dragan što imam u zagrljaju to tamnoputu i divlju ženku ko| ja ne uzmiče kada je uzjašem, to raspusnu kobilu koju pohotno mamuzao a da me ona nije prekorevala: ruke su kao šape, glas ogrubeo, brada preoštra, a noge prevelike, ženku koja je po mom kalupu, koja pristaje da joj sipam uho bujicu bezočnih reči, a ne izvoljeva da je uspavljuj«

Kuča duhova

133

nežnostima, niti zamajavam udvaranjima. Posle svega, srečan i utolivši požudu, opustio sam se pored nje, diveči se čvrstoj oblini njenih bokova i podrhtavanju njene zmije. - Videčemo se ponovo, Transito -rekao sam dajuči joj napojnicu. - To sam i sama jednom prilikom kazala, moj gazda. Zar se ne sečate? -dobaci ona uz poslednje podrhtavanje njene zmije. Iskreno govoreci, nisam nameravao da je ponovo pose-tim. Čak sam više voleo da je zaboravim. Ne bih pominjao ovu zgodu da Transito Soto nije, mno-go kasnije, odigrala značajnu ulogu u mom životu. Jer, kao šlo sam več rekao, nisam muškarac naklonjen kurvama. Ali ova pripovest ne bi mogla biti napisana da se ona nije po-novo umešala u naše živote da spase nas i naše uspomene. Nekoliko dana kasnije, dok nas je doktor Kuevas pripremao na mogučnost da se ponovo otvara Klarin trbuh, poginuše Severo i Niva del Valje. Za sobom ostaviše mnogo dece i četrdeset sedmoro unučadi. Klara je pre ostalih saznala za nesreču, jer joj se we javilo u snu, all nije kazala nikome osim Feruli koja se trudila da je smiri objašnjavajuci joj da trudno-ča često izaziva stresove i duševna uznemirenja, usled čega trudnice sanjaju nlave snove. Udvostručila je negu, masirala joj trbuh bademovim uljem da spreči brazdanje kože, mazala joj medom bradavice na dojkama da ne ispucaju, hranila je zdrobljenim Ijuskama od jajeta da bi imala dobro mleko i da joj se ne kvare zubi, a povrh svega čitala je molitve Rožde-stva za lak porodaj. Dva dana posle tog sna, Fsteban je stiga ) kuči ranije nego obično, preblecieo i uznemiren, uzeo se-stru Ferulu za mku i s njom se zatvorio u bMoteku. - Tast i tašta su mi stradah u saobračajnom udesu -re- ce bez okolišenja. -Klara ne sme da sazua pre porodaja. Oko nje treba napraviti zid čutanja. Nikakvih no^ ina, radija, posetilaca, ničega! Budno pazi da joj ncko od posluge ne saopšti.

134

Izabela Aljende

Medutim, te dobre namere razbila je snaga Klarinih predosečanja. Iste noči ponovo je sanjala da njeni roditelji idu kroz polje lukovica i da Niva korača bez glave. Tako je, bez novina i radija, saznala šta se dogodilo. Probudila se vr-lo uznemirena. Odmah je zamolila Ferulu da joj pomogne da se obuče, jer mora poči da pronade majčinu glavu. Ferula otrča do Estebana, a ovaj pozva doktora Kuevasa. Rizikujuči da naškodi blizancima, doktor dade Klari napitak za ludake, dovoljan da uspava čoveka dva dana. Ali napitak na nju uopšte nije delovao. Bračni par Del Valje poginuo je baš kao što je Klara sanjala i kako je Niva, u šali, često predskazivala da če umreti. -Pre ili kasnije, izginučemo u ovoj davoljoj krntiji -govorila je Niva pokazujuči na stari muževljev automobil. Severo del Valje je od rane mladosti bio sklon modernim novotarijama. Automobil nije predstavljao izuzetak. U vreme kada su svi pešačili, vozili se kočijama ili velosipedom, on je kupio prvi automobil koji je stigao u zemlju i kao retka zanimljivost bio izložen u centru grada. To mehaničko čudo kretalo se samoubilačkom brzinom od petnaest pa i dvadeset kilometara na sat, izmedu pešaka i uz proklinjanje prolaznika poprskanih blatom ili pokrivenih prašinom. Na početku je bio prokazan kao javna opasnost. Ugledni naučnici izložili su u novinama mišljenje da čovečji organizam nije stvoren da podnese brzinu od dvadeset kilometara na sat i da ta nova tečnost, po imenu benzin, može da plane i izazove lančanu reakciju kadru da uništi grad. Čak se i crkva pozabavila tim slučajem. Otac Restrepo, koji je uzeo na zub porodicu Dei Valje i držao je na oku od onog nernilog do-gadaja sa Klarom pri bogosluženju na Veliki četvrtak, pro-izveo je sebs u čuvara dobrih i svetih običaja pa je svoj galicijski glas digao protiv amiceae rerum novarum, Ijubitelja novih stvari, pri čemu je očito mislio na te satanske naprave koje je uporedio sa ognjenim kolima na kojima je prorok Ilija uzleteo na nebo. Medutim, Severo se nije obazirao na

Kuča duhova

135

skandal. Ubrzo su se druga gospoda povela za njim i pojava automobila nije predstavljala ništa neobično. Vozio ga je preko deset godina i kada je grad vec vrveo od modernih kola, bržih i sigurnijih, on je odbijao da promeni model, baš kao što njegova supruga nije pristajala da se ratosilja zaprežnih konja očekujuci da oni prirodno uginu od starosti. Nje-gov ,,sambim" imao je čipkaste zavese i dve staklene vaze sa strane u koje je Niva stavljala sveže cvece, iznutra je bio obložen lakovanim drvetom i ruskim kožama, a bronzani ukrasi blistali su kao zlato. Uprkos britanskoj proizvodnji, nadenuli su mu indijansko ime: Kovadonga. Ruku na srce, bio je savršen, osim što mu kočnice nisu radile. Severo se hvalio da je dobar mehaničar. Rasklapao ga je više puta, all ga je potom prepuštao Velikom Rogonji, italijanskom mehaničaru koji je važio za najboljeg u zemlji. Nadimak je du-govao tragediji koja je bacila senku na njegov život. Uveliko se znalo da mu žena nabija rogove, all on nije mogao da razume aluzije kojima su ga upozoravali na ženina neverstva. Kada je njoj we prevršilo, ostavila ga je jedne burne noči. Pre nego što je otišla, natakla je na ogradu ispred njegove automehaničarske radionice par velikih ovnujskih rogova koje je nabavila u kasapnici. Sutradan, kada je Italijan došao na posao, sačekao ga je čopor dečurlije i komšija koji su navalili da ga zadirkuju. Ova drama ipak nije poljuljala njegov ugled stručnjaka. Ali ni on nije uspeo da popravi kočnice na Kovadongi. Tada je Severo odlučio da stavi veliki kamen u automobil, a kada bi parkirao, jedan saputnik pritiskao bi papučicu za kočenje, a drugi brzo izlazio i podmetao kamen pod točkove. Ovaj sistem uglavnom je dobro služio; all te kobne nedelje, odredene da im bude poslednji dan u životu, sistem je omanuo. Po običaju kada je vreme lepo i dan sun-can, supružnici Del Valje behu se izvezli da prošetaju po okolini grada. Najednom su kočnice potpuno otkazale i pre nego što je Niva stigla da iskoči i podmetne kamen, pre ne-go što je Severo stigao da skrene ili prikoči, autornobil je

136

liabela Aljende

pojurio niz strminu. Uzaman je Severo pokušavao da ukoči; kao da je vrag ušao u mašinu koja je, bez kontrole, polete-la i naposletku se smrskala udarivši u prikolicu natovarenu gradevinskim železom. Jedna limena ploča probila je vetro-bran i Nivi munjevito odrubila glavu. Glava je poletela kao iz katapulta i uprkos traganju policije, šumara, meštana i pa-sa, ni posle dva dana nije pronadena. Pošto su trečeg dana leševi počeli da zaudaraju, rodbina je bila prinudena da ih sahrani, bez Nivine glave. Velelepnom pogrebu prisustvovali su svi članovi plemena Del Valje, nebrojeni prijatelji i poznanici, kao i delegacije žena koje su došle da odaju poštu posmrtnim ostacima prve feministkinje u zemlji. Njeni ideo-loški protivnici jetko su primetili da nema nikakve preke potrebe za glavom posle smrti posto je glavu ionako izgubila još za života. Klara nije prisustvovala sahrani. Zatvorili su je u kuču, posluga je brinula o njoj, Ferula je budno motri-la, a doktor Kuevas joj je nemilice davao umirujuča sredstva. Iz obzira preraa svima koji su nastojali da je poštede silne žalosti, ona nije odala da zna za groznu istinu da nisu pronašli glavu njene majke. Ipak, čim je sahrana obavljena, a život se naizgled vratio uobičajenom toku, Klara spopade Ferulu da pode s njom i da potraže majčinu glavu. Ferula se naposletku predala uvidevši da je uzaludno ako nastave da ubeduju Klaru da sva ta nagvaždanja o glavi predstavljaju samo ružan san. Stoga ce biti bolje da joj pomogne u njenim namerama pre nego što joj pomama pomuti mozak. Sačekale su da Esteban Trueba ode nekuda. Ferula je pomoglas Klari da se brzo obuče i pozvala je iznajmljena kola. Klaraj je dala vozaču prilično neodredena uputstva. -Vozičete pravo, da, samo pravo, a ja cu vam več po'| kazivati put -reče mu ona, valjda vodena šestim čulom da| vidi ono što niko ne vidi. Izišli su iz grada i zaputili se kroz prigradski pojas raštrkanim kučama, odakle počinju brežuljci i blage udoline vidljivi i pakosni, domišljali se kako da jedan drugoga ocrne u Klarinim očima. Esteban je we manje mario za imanje, a brigu o svemu, uključujuči krave iz uvoza, prepustio je Pedru Garsiji Mladem; prestao je da se vida s prijateljima, da igra golf i da radi: danonočno je uhodio sestru i stajao joj na put kad bi prilazila Klari. U kuči je zavladala nepodnošljiva, mučna i jeziva atmosfera, a Nana je tumarala kao nekakav duh. Jedino je Klara bila daleko od svega što se dešava. Ra-sejana i bezazlena, ona nije bila svesna ničega. Mržnja izmedu Estebana i Ferule tinjala je dugo, dok naposletku nije buknula. S početka je to bila pritajena zlovoIja, želja za sitnim pakostima, all netrpeljivost je postepeno rasla i zahvatila celu kuču. Tog leta Esteban je morao da ode na imanje, jer je, baš uoči žetve, Pedro Garsija Mladi pao s konja i razbio glavu pa su ga preneli u bolnicu milosrdnih sestara. No, čim se njegov nadzornik oporavio, Este-ban se nenajavljeno vrati u grad. Več u vozu obuzelo ga je rdavo predosečanje. Potajno je želeo da se dogodi neka dra