Alfons Dode- Iz pariskog života

Alphonse Daudet-Iz Pariskog života

Mojim sinovima kad im bude dvadeset godina

1 — Та de, pogledajte me... Sviđa mi se boja vaših očiju ... Kako se zovete? —Zan. —Zan, samo tako? —Zan Gosen. —S Juga, poznajem po govoru... Koliko vam je godina? —Dvadeset i jedna. —Umetnik? —Ne, gospođo. —Ah, tim bolje ... Ove rečenične odlomke, gotovo nerazumljive usred uzvika, smeha i svirke igara na

kostimiranom balu, izmenjali su — jedne junske noči — piferaro1 i felahinja2 u staklenom vrtu sa palmama i papratima u obliku drveta, koji je sačinjavao zadnji deo Dešletova ateljea. Na žurno Egipćankino ispitivanje piferaro je odgovarao sa bezazlenošću svoje mladosti, neusiljeno, s olakšanjem jednog južnjaka koji dugo nije ni s kim reč progovorio. Tuđ za sav taj slikarski i vajarski svet, izgubivši još pri ulasku na bal prijatelja koji ga je doveo, već čitava dva sata umirao je od 1 Italijanski gajđaš (prim. prev.). 1 Eglpatska seljanka (prim. prev.). 7

dosade džonjajući šetajući se, lepog lica, plavog preplanu-log i pozlaćenog suncem, kovrdžaste kose, zbijene i kratke kao ovnujska koža njegova kostima; a uspeh, o kojem on nije ni slutio, dizao se oko njega i šapatom prenosio. Ramena igrača su ga naglo udarala, mazala su se podsme-vala gajdama koje je naopačke nosio, izveštalom planinskom kostimu, teškom i nesnosnom po ovoj letnjoj noći. Jedna Ja-pankinja, sa očima kao u palilulke, sa čeličnim noževima koji joj držahu visoku punđu, pevušila je, zadirkujući ga: Ah! kako je lep, kako je lep postiljon...; dok mu je jedna špan-ska mlada, u belim svilenim čipkama, prolazeći pod ruku s vođom apaša, strasno gurala pod nos svoju kitu beloga jasmina. On nimalo nije razumevao ta nametanja, držao je da je potpuno smešan te se sklonio u svež hlad staklene galerije opervažene širokim divanom pod zelenilom. Odmah je došla ova žena i sela kra] njega. Mlada, lepa? On to ne bi umeo reći... Iz duge plave vunene haljine, tesno pripijene, u kojoj su se gibala njena puna prsa, izlazile su dve oble i fine ruke, gole do ramena; mali joj prsti na ruci behu pretrpani prstenjem; sive, jako otvo-rene oči, povećane još cudnim gvozdenim nakitom koji joj je padao s čela, sačinjavali su skladnu celinu. Neka glumica sigurno. Mnogo ih je dolazilo Dešletu u stan; a ta ga misao nije mogla uspokojiti, pošto se jako bojao te vrste osoba. Ona mu je govorila iz neposredne blizine, nalak-ćena jednom rukom na koleno, pomalo umorna. — S Juga zbilja? ... A tako plave kose!... To je baš čudno. I htela je da zna otkad on živi u Parizu, da li je mnogo težak taj konzulski ispit za koji se on sprema, ima li mnogo poznanstava u visokom društvu i otkuda na zabavi kod Deš-leta, u Rimskoj ulici koja je tako daleko od njegova Latin-skoga kvarta. 8

Kad reče ime toga studenta, koji ga je doveo ... „La Gur-neri... neki rođak pisca La Gurnerija ... zna ga ona sigur-no...", ovo žensko Hce se izmeni, zamrači se odjednom; ali on to ne opazi, budući u onim godinama kada se oči blistaju, ali ništa ne vide. La Gurneri ga je uveravao da će njegov rođak biti tamo, te će ga s njim upoznati. — Ja mnogo volim njegove stihove... bio bih sav srećan da se upoznam s njim ... Ona se sažaljivo nasmeši njegovoj bezazlenosti i dražesno slegnu ramenima, sklanjajući rukom lako lišće jednog bam-busa i gledajući po gostima na balu, ne bi li mu pronašla njegova velikana. Zabava je u tome trenutku bleštala i odvijala se kao apo-teoza u čarobnoj igri. U ateljeu — ili bolje, dvornici, pošto se u njemu nikada nije radilo, a koji je išao celom visinom te zgrade i predstavljao samo jednu ogromnu sobu — padala je svetlost po lakim zidnim zastorima, otvoirenih letajih boja, po zavesama od tanke slame ili od gaze, po zaklonima od laka, po šarenoj staklariji i bokoru žutih ruža koji je bio na ognjištu velikoga kamina iz doba obnove; bila je to različita i čudna svetlost i dolazila od bezbrojnih fenjera: kineskih, persijskih, mavarskih i japanskih, nekih od rešetkastoga gvož-đa, isečenih na šiljast luk kao vrata na džamiji, drugih opet od hartije u boji, da liče na voće, nekih razvijenih kao lepe-za, u obliku cveća, ibisa, zmija; i ujedanput veliki mlazevi električne svetlosti, oštri i plavičasti, zasenjavahu ove mno-gobrojne svetiljke i kao imesečinom zasipahu lica i gola га-mena, svu čaroliju štofova, pera, srme, čipaka koje su se gužvale na balu, poređanih jedno više drugog po holandskim stepenicama sa širokom ograđom, što su vodile na galerije prvoga sprata, odakle su štrčali vratovi kontrabasova i po-mamno se pomaljao dirigentov štapić. Mladić je to gledao sa svoga mesta, kroz preplet zelenih grana i rascvetalih lijana, koji su se mešali sa dekoracijama, 9

uokvirivali ih i, optičkom obmanom, kako se igra njihala čas tamo čas ovamo, bacali vence od glicine na srebrn šlep jedne haljine kroja „princeza", kitili listom od dracene lepuškasto devojče u odelu pastirke iz Pompadurina doba; i njega je sad taj prizor dvostruko zanimao zbog zadovoljstva što je od svoje Egipćanke saznavao imena sve poznata, sve slavna, koja su skrivali ti kostimi, zanimljivi po različitosti i fantastičnosti. Onaj čuvar pasa, što nosi kratak bič o ramenu kao pušku, to je Žađen; malo dalje, ona pohabana mantija seoskoga popa prikriva starog Izabeja, poraslog zbog špila karata, tutnutog u plitke cipele na kopče. Čiča Koro se smeši pod ogromnim sunoobranom ,na nekakvoj invalidskoj kačketi. Pokazala mu je i Toma Kutira, kao buldoga, Dženta kao robijaškog nad-zornika, Cema kao antilsku ptieu. Nekoliko dstorijskih i ozbiljnih kostima, Mira s perjanicom, princ Evgenij, Karl Prvi, koje su imali vrlo mladi slikari, jasno su pokazivali razliku između dva umetnička pokolenja: ovi poslednji — ozbiljni, hladni, sa glavama berzanskih ljudi, stari u licu zbog onih naročitih bora koje imaju Ijudi koji jure za novcem; oni prvi — više manguparija, mazala, ne-mimi i razuzdani. Pored svih svojih pedeset i pet godina i akademijskih pal-mi, vajar Kaudal, kao husar u baraci, golih ruku, herkulov-skih mišioa, sa slikarskom daščicom za boje, koj'a ga mesto tarčuka 1 bije po dugačkim listovima, vrckao se kao osamljeni vitez iz doba Velike kolibe2 prema muzičaru de Poteru, muje-zinu s naherenom čalmom, koji se razveselio pa igra trbušnu igru i krešti piskavim glasom: „Alah, il alah!" Oko ovih veselih slavnih ljudi skupilo se bilo mnogo Ijudi Torba koja vlsi husarima niz sablju (prim. prev.). La Grande Chaumiere — zgrađa pođignuta 1787. g, u lcojoj su prire-đivani javni baiovi. U njoj su se, za vreme restoracije i Za vlađe kralja Luja Filipa, najrađije sastajali stuđenti (prim. prev.). 11 10

ođmarajući se od igre; a u prvom redu, Dešlet domaćin ove kuće, žmiri očicama pod visokom persijskom kapom, nos mu kalmučki, a brada proseda, srećan je što su drugi veseli, silno se zabavlja, iako se to na njemu ne opaža. Inženjer Dešlet, pojava iz pariskog umetničkog sveta od pre desetdvanaest godina, krasna duša, vrlo bogat čovek koji je voleo umetnost i slobodno držanje, prezirući šta će svet reći, što dolazi od putovanja i od momačkog života, u to vreme bio je preduzeo da gradi železničku prugu od Taurusa do Teherana; i svake godine, da bi se oporavio od desetomesečnog umora, od noći pod šatorima, od grozničavoga galopiranja kroz pešČare i baruštine, dolazio je da provede vreme velikih vrueina u ovoj kući u Rimskoj ulici, sazidanoj po njegovu planu, nameštenoj kao letnja palata, gde je on skup-ljao ljude od duha i lepe žene, tražeći od civilizacije da mu da za nekoliko nedelja jezgro sveg svoga najjačeg i najslađeg. „Došao je Dešlet." To je bila novost po ateljeima, čim je opaženo da se diže kao u pozorištu ogromna zavesa od cviliha na staklenoj fasadi njegove kuće. To je značilo da veselje počinje i da će tamo dva meseca biti muzike i gozbi, igara i pirovanja, što će razagnati mrtvilo Evropskoga kvarta, u ovo vreme provođenja po letnjikovcima i morskim kupališ-tima. Sam Dešlet nije učestvovao u tim bahanalijama, koje su danonoćno tutnjale po njegovoj kući. Taj neumorni lumpov uživao je nekako hladno mahnito, gledao nejasno, smešio se kao da je hašišem opijen, ali ostajao tih i nepokolebljivo pri-seban. Vrlo veran kao prijatelj, dajući ne brojeći,