Alen De Benoa~Komunizam i nacizam.pdf
September 21, 2017 | Author: tri korne penal | Category: N/A
Short Description
Download Alen De Benoa~Komunizam i nacizam.pdf...
Description
АЛАН ДЕ БЕНОА
КОМУНИЗАМ И НАЦИЗАМ 25 oinega о тоталитаризму y XXвеку (1917-1989)
Превод СЛОБОДАН ЕРСКИ
БЕОГРАД • MMVII
ПРЕДГОВОР
Алан де Беноа je широј немачкој јавности слабо познат, иако je недавно на немачки преведено једно од његових најзначајнијих дела, Aufstand der K u ltu re n О њему ce зна барем толико да je водећи представник француске “Нове деснице”, интелектуалне струје која je развила широку публицистичку делатност, и y чијим рукама ce налази неколико часописа, као што су Eléments и Nouvelle Ecole, без којих не може да ce замисли духовни живот како Париза тако ни Француске. Када ce група људи назове “десном”, мора ce имати y виду да ће je политичка и интелектуална “левица” засути дрвљем и камењем, пребацујући joj због “фашизма” Алан де Беноа je такође прошао кроз такво искуство. Међутим, он je одлучно оповргавао оваква пребацивања, служећи ce притом увек ваљано утемељеним аргументима. Када би његово изнад свега обухватно и шаролико дело требало да ce сведе на заједнички именитељ, то би био “етноплурализам”, односно схватање да “народи”, етницитети, нације, али и културе чине фундаменталну вредност историјског постојања и да их одликује властито самопоштовање које подразумева уважавање како других народа тако и култура. To подразумева и одлучно одбацивање оног “национализма” и његове ускогрудости, чија je самосвест тако често 1} A la in d e B e n o ist, A u fstan d d er K ulturen. E u ropaisch en M an ifest f ii r d a s 21. Jahrh u n d ert, Ju n g e F reih eit, B erlin , 1999, (2. и зд . 2003).
5
АЛАН ДЕ БЕНОА
захтевала владање над другим народима, a која je y крајњим случајевима тежила поробљавању и уништавању суседних народа, као што je то случај са примером немачког националсоцијализма. Али, ово одбацивање истовремено изражава и критику супротног тока који данас називамо “глобализацијом”, a која no мишљењу де Беное доводи до уништења народа и која поседује културоцидну природу. Некада je радикална левицауздигла глобализацију, под именом “светске револуције”, на ниво највишег циља, a она je данас y оквирима неолиберализма постала не само чињенично стање, већ и пожељна норма. Де Беноа je исто тако одлучно, као са националсоцијализмом, морао да ce суочи и са комунизмом те либерализмом који својим “мондијалистичким” усмерењем доводи y питање чак и представничку демократију националних држава. Де Беноа, поред тога, с пуним правом може да преузме појам “тоталитаризма” и да побије своје “антифашистичке” противнике, ако ce прихвати да je и сам италијански фашизам био тоталитаран. Он je, ипак, и даље изложен приговорима да je његово схватање државне и културне заједнице “органицистичко”, и да ce “народњачко” крило национал-социјализма противило Хитлеровом ширењу ван граница Немачке. Међутим, премда де Беноа изричито негира сваку сличност са комунизмом, није ли y оба режима могуће уочити нека заједничка обележја, као, на пример, негативан став према “капиталистичком” глобализму те критику апстракције савременог друштва? Ипак, де Бенои није примерена безначајна и секташка полемика, na je он са своје тачке гледишта веома подесан да истовремено проблематизује комунизам и националсоцијализам. Он то управо и чини y књизи која ce појавила 1998. y Паризу под насловом “Communisme et nazisme. 25 réflexions sur le totalita risme au XXe siècle (1917 - 1989)”. Kao што ce из поднаслова 6
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
може схватити, није реч о историјском приказу y коме главне улоге носе комунизам и националсоцијализам, нити je реч о некој политиколошкој расправи y којој покушава да ce развије нова теорија тоталитаризма, већ je реч о збирци огледа који треба да потакну на промишљање тих феномена, подразумевајући основно познавање историјских и политиколошких дела, као што су Извори то та л и та р и зм а Хане Арент и Прошпост једне илузије Франсоа Фиреа. Ипак, ова књига представља пуно више од просте збирке краћих есеја, пошто прилично богате белешке уз текст потврђују темељитост којом ce аутор посветио овом предмету, доста ce користећи и немачком и италијанском литературом. Немачким читаоцима би, пре свега, требало да буду корисни они делови y којима ce, осликавајући сличности и разлике комунизма и националсоцијализма, аутор хвата y коштац са становиштима француских писаца, углавном левичара. Француска je, поред тога, земља y којој су - одмах no завршетку Другог светског рата - тек назнаке да y СССР-у постоји “Гулаг” будиле велико негодовање које je довело и до познатог судског процеса. To je истовремено и земља y Ko joj je до 1956. али и касније, y интелектуалном животу готово y потпуности владала марксистичка идеологија. Управо ce y Француској након 1974. догодио изванредан преокрет y мишљењу када je објављен Солжењицинов Apxuüenaï Fynaï, a y тој земљи je 1997. објављена и Црна књиха комунизма коју je уредио бивши маоист Стефан Куртоа. Ипак, y тој књизи ce комунизам и националсоцијализам не пореде званично, али je број жртава комунистичких режима процењен на T a ro велик број да то и само no себи намеће поређење. Истовремено, Француска je земља чији je социјалистички председник владе могао да каже да je поносан на комуннсте р>ји су чланови његовог кабинета, a да није уочио он7
АЛАН ДЕ БЕНОА
од њега засигурно очекује - a то je чињеница да би управо он постао највећи противник те исте Партије само када би она поново поставила стари захтев за самовладом. Зато je y данашњој Француској, једнако као и y Немачкој, мада због различитихразлога, свако поређење комунизмаи националсоцијализма, a да ce притом претходно не нагласе и њихове разлике, готово једнако задирању y неки табу, Стога je за немачког читаоца од велике важности да y овој књизи упозна бројне аргументе кој^ша je де Беноа с критичког гледишта и коришћењем појма “тоталитаризам” упоредио комунизам и националсоцијализам, начинивши тако оно поређење које je y Француској често порицано. Један писац тако сматра да y корену националсоцијализма лежи мизантропија, док ce комунизам, напротив темељио на човекољубљу. Други опет тврди да ce нациста постаје због “мржње према људском роду”, a комуниста из сасвим супротних побуда. Трећи опет устврђује да je националсоцијализам сам no себи злочиначки, a своју злочиначку природу je показао остваривањем сопственог програма помоћу масовног уништавања људи, док je злочиначка природа комунизма својеврсна грешка произашла, да тако кажемо, из заблуде, јер je комунизам издао сопствени програм. Почасни председник Лиге за људска права сматра да су y заблуди сви они који мисле да je комунизам исто што и нацизам јер заборављају да “СССР никад није ставио изван закона неку групу људи”. Сваком познаваоцу чињеничног стања сигурно ce диже коса на глави када чује овакву тврдњу, без обзира на то како ће je схватити, јер y њој лежи покушај да ce створи утисак о безазлености режима који je, већ y свом најранијем периоду, изопштио велике групе људи, баш као што je, нешто касније, могао да за класне непријатеље проглашава и удовице убијених све.штеника и да им ускраћује чак и бонове за храну. Алан де
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Беноа не уклања само разлику на којој ce темеље такве злонамерне и неразумне тврдње, он улази y срж проблема где уочава да “обе утопије, утопија бескласног друштва и утопија чисте расе, имају заједничко обележје - требало je да обе искључе оне људе који су стајали на путу остварења ‘величанствене’ замисли, плана стварања из темеља бољег друштва”. Другим речима, и комунизам и фашизам су идеологије “чистки”: комунистичко човекољубље није ce односило на стварног, одређеног човека, већ на идеалног човека којег je тек требало створити; мизантропија националсоцијализма почивала je, с једне стране, ипак на љубави према човеку, не само на љубави према човеку из сопственог народа, већ и према члановима малобројне “чисте” и “више” расе која настаје. Дакле, уништавање “криваца”, no могућству мирно али пре je вероватно уз проливање крви, проистиче из саме сржи оба покрета и режима. Де Беноа не пренебреже разлике: комунизам жели да цело човечанство очисти од “прљавштине” капитализма, a националсоцијализам, супротно томе, тежи партикуларној стварности, јачању поједине расе преко искључивања слабих, болесних и наравно непријатељских елемената y сврху самоодржања те расе. Комунизам je универзалан, националсоцијализам je партикуларан, и y томе треба тражити рационалну суштину разлика којима покушава да ce докаже недужност појединог режима. Али je де Беноа - тврдњом да “универзализам ојачава тоталитаризам” - артикулисао тезу која показује ову поједностављену разлику y новом светлу. Он том тврдњом не тврди да je националсоцијализам бољи или хуманији од комунизма, нити покушава да га неутралише или чак оправда, али ce усуђује да укаже на другу страну медаље коју поседује сваки људски феномен, a коју je комунистичко и фило-комунистичко тврђење - да je националсоцијализам оваплоћење “апсолутног 9
АЛАНДЕ БЕНОА
зла” - избацила из видокруга. Није занемарљив број оних који су ce, вођени “вишим идеалима”, борили y редовима SSа - 400.000 таквих страних добровољаца за десет пута премашује број комунистичких и филокомунистичких добровољаца y Интернационалним бригадама t o k o m Шпанског грађанског рата. Поредити комунизам са национал-социјализмом није само допустиво већ ce готово намеће, и то управо кроз призму тоталитаризма, можда најбољег општег појма који повезује оба режима. Алан де Беноа позива ce пре свега на на Хану Арент, a тек y мањој мери на Карла Јоакима Фридруха и Збигњева Бжежинског, будући да они не обрађују толико формалне и подударне структуре колико конкретне историјске везе. Бави ce и питањима која je поставио Алан Бесансон, који je својим дубокоумним промишљањима покушавао да открије узроке “амнезије” наспрам комунизма и “хипермнезије” y случају националсоцијализма. Није тешко приметити да ce и сам наслов књиге, Комунизам u нацизам, темељи на таквом разликовању. У наслову, наиме, један покрај другог стоје два назива различите врсте. Први назив представља самоименовање, односно, назив који су комунисти сами себи наденули, a други je полемички појам непријатељске конотације. У Немачкој je познат и један други непријатељски појам, сличан појму нацизам. Реч je о називу “социсти” (Sozis) који ce везивао за социјалдемократе. Књиra под насловом “Борба социста за развлашћење кнежева y Вајмарској републици” засигурно би оставила утисак страначке и секташке литературе, и због тога би била оштро критикована. Али кад je реч о називу “нацизам”, не вреде исти аршини као за појам “социзам”. У таквим околностима на видело излази чињеница да много снажнија одбојност према националсоцијализму y односу на комунизам не може 10
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
бити сведена само на ратну савезничку пропаганду или на слепи совјетизам европске интелектуалне левице. Не морамо ce да сложимо са свим де Беноаовим тврдњама. Његово виђење, на пример, комунизма и националсоцијализма као два режима обележених “месијанизмом”, са тежњом ка коначном стању човечанства “у којем неће бити ни болести ни суза”, не мора бити сасвим тачно, као што није сасвим тачна ни де Беноаова теорија да су оба режима тежила “радикалном убрзању историје како би ce тиме и окончало њено постојање”. Зар не би могло пре да ce каже да ce и комунизам и националсоцијализам могу препознати no милитантности којом je желело да ce остваре две оштро супротстављене и одавно познате тежње - тежња према “светској држави”, односно “светској цивилизацији”, с једне стране, и с друге стране, тежња за очувањем историјске одрживости сопствене државе и културе. Оваква тврдња не би била y потпуности исправна кад ce не би додало да je y XX веку милитантна жеља за чистком и уништењем увек y себи садржавала и своју супротност. Другим речима, није ли могуће уочити квази-партикуларизам y оквиру настојања за “совјетском домовином”, као и, с друге стране, квази-универзализам y борби за “чисту расу”? Из тог разлога je, уз неке отклоне, потребно да ce де Беноу да за право. Пожељно je, можда и неизбежно, још више изнети на чистину дубоко и чврсто утемељено непријатељство између комунизма и националсоцијализма те тиме одбацити њихово изједначавање, с обзиром на то да ce комунистичком режиму може приписати временско и стварно првенство, a националсоцијализму његово опонашање. Ha самом крају де Беноа наводи тврдњу Елене Карер д’Енкоз: “Оно што je за Лењина била буржоазија, за Хитлера су били Јевреји”. Кад би ce овде успоставио исправан след - да су за
АЛАН ДЕ БЕНОА
Хитлера били Јевреји оно што je за Лењина била буржоазија - имали бисмо повода да јасније уочимо не само сличност два тоталитаризма, већ би снажније дошла до изражаја и њихова различитост. Али баш тада би ce де Беноу требало да ce постави једно важније и питање од горуће важности: Не сврстава ли ce он, на крају, својим оправдавањем плурализма народа и култура на исту страну на којој ce налазио и националсоцијализам? Нису ли оптужбе оних који му пребацују фашизам ипак утемељене? Оно што ce овде прећутно подразумева јесте то да напредовање према стварању светске цивилизације и није тако лоша ствар и стога je истоветно са општим и расним мешањем, како наглас тврди не тако мали број оних који верују y напредак. Али када je y задњој четвртини XX века дошло до, како изненадне тако и далекосежне, промене, проширила ce и спознаја о наличју напретка, спознаја коју су неки мислиоци обликовали y визију пропасти човечанства због незаустављивог напретка, који ће његовог зачетника, на крају да прегази и уништи. Европски “грађански рат” између комунизма и националсоцијализма, na светски грађански рат између комунизма и “капитализма”, који ce на њега надовезао, пропашћу комунистичких и “фашистичких” режима готово да je окончан. Али сукобљавање да би ce успоставио исправан однос између универзалног и партикуларног, између светског тржишта и држава и творевина сличних државама, између потпуно покретног и негде укорењеног човека, још je веома далеко од краја. Ни y данашње време није искључена двосмисленост, али самоодржање народа и култура тешко ће успети да порекне опстанак светске цивилизације; оно пре служи како би joj поставило темељ. Кад je реч о барјактарима “американизма”, не мора обавезно бити реч о поистовећивању са САД-ом као државом. Дакле, Алан де Беноа има право кад одбацује упућене 12
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
му приговоре као остатке прошлих времена, a себи y прилог износи како управо његова перспектива омогућава јасније сагледавање суштинског питања, како y прошлости, тако и y будућности, питања односа комунизма и националсоцијализма. Ернст Нолте, август 2001.
13
УВОД
Алан Финкелкраут je 1993. тачно записао да je мисао, некада слепа за тоталитаризам, данас њиме заслепљена.1 Расправа која je започета y Француској објављивањем Црне књше комунизма, добар je пример таквог слепила. Но и други догађаји који наше савременике редовно приморавају на суочавање са блиском прошлошћу такође указују на тешкоћу одређења према прошлости. Ta тешкоћа je данас додатно наглашена ставом историјског приступа и “памћења”, које веома љубоморно чува своје заслуге, a које од сада настоји да ce наметне као апсолутна вредност (чак ce говори о “задатку памћења”), односно као један алтернативни морал, готово нова религија. Ипак, историја и памћење немају исту природу. По много чему та два појма су чак и крајње супротстављена. Памћење - ако искључиво настоји да створи идентитет или да гарантује опстанак појединца или групе људи - наравно да поседује своју властиту законитост. Памћење, као често болан однос према прошлости, није ништа мање заљубљено y само себе. Памћење подразумева култ сећања и опседнутост прошлошћу. Темељећи ce на сећању на претрпљене патње, памћење подстиче људе који ce на њега позивају да себе прикажу као жртве највеће казне и патње, и то пре свега зато i i i t o ce властита патња увек доживљава болније. (Moja патња и патња мојих ближњих већ je no својој I) A la in F in k e lk ra u t, y L e m essager européen, 7,1993.
15
АЛАН ДЕ БЕНОА
дефиницији већа од патње других људи, јер je она једина коју сам ja могао да доживим). Дакле, y опасности да посведочимо својеврсно такммчење y памћењу - из чега произилази и такмичење y броју жртава. Памћење je, према томе, сасвим прикладно за подстицање ратних сукоба. Оно je неизбежно пробирљиво јер ce темељи на “историјским заплетима” (Пол Рикур) који нужно подразумевају избор - a то je, парадоксално и део његовог заборава. Памћење ce противи номирењу, оно потхрањује мржњу и подстиче сукобе. Укидајући временски размак и контекст, дакле, историзацију, памћење укида и све нијансе, и тиме само институционализује стереотипе. Памћење настоји да вртлог века прикаже као рат истих против истих, наглашавајући историјске и друштвене судове, притом негујући анахронизме. Како су то добро запазили Цветан Тодоров и Анри Русо, памћење и историја представљају заправо два супротна облика односа према прошлости.1Однос према прошлости, који као пролаз до исте користи и памћење, мора само да створи историјску истину. Довољно му je рећи: С ети ce! Памћење тиме истиче затварање y угао идентитета што ce тиче засебних патњи које ce опет сматрају неупоредивима због тога што ce људи поистовећују са тим жртвама. Историчар, за разлику од тога, мора највише што може да раскине са било којим обликом субјективизма. Памћење ce чува комеморацијама, док ce историјско истраживање користи стручним радовима. Прво je, no дефиницији, заштићено од сваке сумње и испитивања. Историјски приступ - уколико покушава да одреди чињенице, na макар оне y памћењу биле заборављене или саблажњиве, или ce, опет, смештају y 1) C v eta n T odo rov, L es a b u s de la m ém oire, A rléa, P aris, 1995; H en ry R o u sso , L a h an tise du p a ssé. Entretiens avec Philipe P e fr tje x tu e i, P aris, 1998.
16
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
некакав контекст како би ce избегао анахронизам - y начелу допушта могућност поновног преиспитивања. Другим речима, историјски отклон, да би то и био, мора да ce ослободи идеологија и моралног прекора. Тамо где памћење захтева прилаз, историјски став захтева отклон. Због свих тих разлога - како je објаснио Пол Рикур на конференцији Памћење u историја, на Међународној академији за културу при UNESCO-y, одржаној 25. и 26. марта 1998. - памћење не може да замени историју. У правној држави и y демократској нацији грађана, задатак стварања има историја a не памћење, пише Филип Жутар.1 Ha крају, памћење постаје превелико када жели да присвоји правду. Правда нема за циљ да ублажи бол жртава или да намири претрпљене патње. Правда има за циљ да казни злочинце y сходно објективној тежини злочина и услова y којима су ти злочини почињени. Када правда постане својина памћења, она неминовно води ка освети, иако je правда створена управо како би спречила освету. Након објављивања Црне књше, неки су поново тражили “Нирнбершки процес против комунизма”. Замисао - коју je no први пут изнео руски дисидент Владимир Буковски, a која je затим због чисто политичких разлога и прихваћена y циљу полемике - y најмању je руку двосмислена.2Због чега судити онима које je историја већ осудила? Бивше комунистичке земље сигурно имају времена да, ако то желе, изведу своју стару власт пред суд, јер правичност државе je одређена њеним унутрашњим уређењем. Ипак, није иста ствар к са “међународном” правдом, за коју ce показало да почива на сањалачким начелима функције права. У овом случају по1) P hilipe Jo u ta rd , “ L a ty ra n n ie de la m é m o ire ” y L’H istoire, ма; 1998, стр. 98. 2) V la d im ir B u k o w sk i, Ju gem en t à M oscou . Un dissid en t d an s les archives du K re mlin, R ob ert L affo n t 1995. (2. и зд ањ е : H ach ette, 1996).
17
AJÏAH ДЕ БЕНОА
чива на идеји да правни чин може да ce издвоји из његовог засебног контекста. Могло би да ce помисли да je улога судова да суде људима, a не идеологијама или уређењима. “Желети да ce суди поретку, вели Хана Арент, значи желети да ce суди људској природи”. Пре четири века, y првом члану едикта из Нанта обзнањен je захтев за потискивањем памћења како би ce yспоставио грађански мир нарушен верским ратовима: “Нека сећање на догађаје од почетка месеца марта 1585. na до нашег преузимања круне, како t o k o m ранијих немира, тако и приликом ових, буде утрнуто и успавано и на једној и на другој страни, као да ce нису ни догодили. Ни нашим великодушним повереницима, нити било којим другим јавним или приватним особама неће бити допуштено, никад, ни y каквој прилици нити y било ком поступку, да суд и судске власти подсећају на то Прошлост мора да прође, али не да би пала y заборав, већ како би нашла место y исправном контексту: историји. Само историзована прошлост може ваљано да укаже на садашњост, за разлику од прошлости која ce увек чини актуелном, и која je зато извор пристрасних полемика и двосмислености.
18
I
Појава Црне књше комунизма коју je приредила група историчара под палицом Стефана Куртоа, поводом осамдесете годишњице Октобарске револуције, подстакла je y Француској, a потом и другим земљама, велику расправу.1Дело чији je предговор требало да напише Франсоа Фире, који je преминуо неколико месеци пре изласка књиге, покушало je да, преко средстава информисања којима данас располажемо, да тачан и документован број људских живота који су били жртаве комунизма. Процењује ce да број жртава износи 100 милиона мртвих што je четири пута више од броја мртвих које исти аутори приписују национал-социјализму. Ове бројке заправо и не представљају неко велико откриће. Многи аутори, од Антуна Цилиге и Андреа Жида до Кравченка, од Бориса Суварина до Роберта Конквеста и Солжењицина, су ce већ занимали за совјетски систем концентрационих логора (Гулага), и то започевши од намерно изазване глади, ако je није директно подстакао Кремљ. У Украјини je од 1921. до 1922. и од 1932. до 1933. године било најпре пет, a потом шест милиона мртвих. Историчари су истраживали и депортације, и то y раздобљу од 1930-1953, t o k o m којих je y Совјетском Савезу пало седам милиона људских жртава (кулаци, Немци са Волге, Чечени, Ингушети и други кавкаски народи), 1) S tép h a n e C o u r to is (у р е д н и к ), L e livre noir du com m unism e, R ob ert Laffon t, 1997.
19
АЛАН ДЕ БЕНОА
na све до студија о милионима мртвих y Кинеској културној револуцији и другде. Према ранијим истраживањима, цена коју je понудила Црна књша чини ce поприлично мала: било je чак и пуно већих процена броја ж ртава.1 1) Д ок С теф а н К у р то а с а м о y С С С Р -у број ж р т а в а п р о ц ењ у је на 20 м и л и он а, Z b ign ew B rzezin sk i (The G ran d F ailu re, The Birth an d Death o f C om m unism in ihe 20"’ Century, Scrib n ers, N ew York, 1989, д е сет го д и н а р ан и је , ce у суд и о да број м р т в и х п р о ц е н и на 50 м и л и о н а. Р у д о л ф Џ. Х ју м ел са Х а в а јс к о г у н и в е р зи т е т а п р о ц ењ у је да je со вјетск и к о м у н и с ти ч к и р е ж и м и зм еђ у 1917-1987. п о б и о 61.9 м и л и о н а љ уди (Leth al Politics. Soviet G enocide an d M a ss M urders since 1917, T r a n sac tio n Pub!, N ew B ru sw ick, 1996). Р о б е р т К о н к в ест , који je св о ји м р ад о ви м а д у го п р е д с т а в љ а о а у т о р и т е т (L a g ran d e terreur, Stock, 1970; 2. и зд ањ е рев. L a g ran d e terreur. San glan tes m oissons, R ob ert L affon t, P aris 1995), зак љ у ч у је да je б и л о 4 0 м и л и о н а ж р т а в а , б е з п о ги н у л и х y Д р у го м с в е тс к о м рату. Д и м и тр и ј В о л к о го н о в (Le vrai Lénine, d'après les archives secrètes soviétiques, R obert Laffont, P a ris 1995), г о во р и o 35 м и л и о н а дмртвих и зм еђ у 1917-1953. го д и н е ;Ж а к Ж ул и ар г о во р и о 4 0 м и л и о н а м р т в и х у С С С Р -у (L es p leu reu ses du co m m u n ism e , u N ouvel O bservateur, 19. се п т ем б р а 1991, стр. 58), D im itri P an in e го во р и o 60 м и л и он а ж р г а в а , А л ек сан д ар С о л ж ењ и ц и н y д р у г о м делу A p x u ü en aïa ГулаГ так о ђ е го во р и о 66 м и л и о н а ж р т а в а . Н еки и с т р а ж и в а ч и с в о је рач у н и ц е о с л ањ ају на п роц ен у д е м о г р а ф с к и х гу б и т а к а руског с т а н о в н и ш т в а . Године 1917. С С С Р je и м ао 143.5 м и л и о н а ст а н о в н и к а . Ш и р ењ ем je 1940. год и н е д о б и о јо ш 20.1 м и л и о н а ш т о у к у п н о и зн о си 163.6 м и л и он а. О д 1917. до 1940. год и н е, за т и м од 1940. до 1959, п р и р о д н и п р и р а ш т а ј с т а н о в н и ш т в а од п р о с е ч н о 1.7 д е те т а no ж ен и , д о вео би до 319 м и л и о н а ст а н о в н и к а . М е ђ у ти м , 1959. y С С С Р -у је и зб р о јан о са.м о208 мил и о н а ст а н о в н и к а , ш т о ј е “ман>ак” од 102.2 м и л и о н а. А к о о д т о г б р о ја од у зм ем о број ж р т а в а р а т а (44 м и ли он а), о с т а т а к - a т о je 66.2 м и л и о н а м у ш к а р а ц а .ж е н а и д ец е - п р е д с т а в љ а цену с о в је т ск о г си с те м а y љ у дски м ж и в о т и м а (ви ди члан ак д е м о гр а ф а К у р ган о ва који je о б ја в љ е н 14. ап р и л а 1964. y д н евн и к у Novie Rousskoié slova, ф р а н ц . п р ево д y E st et Ouest, 16. м аја 1977). K ao д р уга крајн ост, Џ . А рч Гети je јо ш п р е п етн аест год и н а т в р д и о да б р о ј п огу б љ ен и х y С таљ и н о во вр ем е н и к ад н и је п р е ш а о “ некоп и ко х и љ а д а " (O rigins o f the G reat Purges, C a m b rid g e, 1985, стр. 8). Ви ди и Jean Pierre D u jard in , “ C o u t d u co m m u n ism e : 150 m illio n s de m o rts”, y Figaro-M agazine, 18. н о в е м б р а 1978, стр. 50-51. и 150; R obert W. T h u rston , Life a n d Teror’s in Stalin's R u ssia, 1934-1941, Yaie U n iversity P ress, New' H aven, 1998. Б р о јза т о ч е н и к а л о г о р а Г у л а г в е р о в а т н о је п р е ц е љ е н .М и ш е л Колине, y св о м делу Tragédie d u m arxism e, и з 1948. г о во р и о 20 м и л и о н а за т в о р е н и к а к р ајем р ата. Ж а к Роси (Le M an u el du G oulag, C h erch e-M id i, P aris, 1997) говори o 17 до 20 м и л и о н а з а т в о р е н и к а y р азд о б љ у од 1940. до 1950. П рем а сл у ж бен и м а р х и в а м а , Н и к ол ас В е р т (“G o u iag : les v ra is ch iffres”, y L'historié, сеп тем б ар , 1993) г о во р и да je у к у п а н број с т а н о в к и к а Г у л ага к р ајем С таљ и н о в е ере би о око 2.5 м и л и о н а . А л и , т р е б а п р и д од ати и б р ој п р о гн а н и х y “ п осебн е к олон и је”: в и т е од 2.7 м и л и о н а љ уди 1. ја н у ар а 1953. годи н е. В. и Ј. A rch Getty, G ab o r R ittersporn
20
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Занимљивост књиге лежи y томе што ce она ослања na веродостојну архивску грађу, већином из Москве, a која je данас доступна истраживачима. Због тога, бројке које ce y њој наводе уопште нису претеране, na je одређени број посматрача дошао до закључка да цена комунизма представља “најколосалнији случај политичког покољау историји”,1или да ce истина од сада темељи на “ономе што представља највећи, најкрвавији злочиначки систем y историји”.2 Расправа ce, једнако, није толико водила око самих чињеница, колико око њихових тумачења. Ma где да ce налазе, примећује Стефан Куртоа, сви комунистички режими су “масовни злочин претварали y прави систем власти”. Из тога може логично да ce закључи да комунизам није убијао противно својим начелима, већ y складу са њима - другим речима, да комунистички систем није био само онај који je чинио злочине, него систем чија je сама суштина била злочиначка. “Од сада више нико”, пише Тони Џуд, “не може да доведе y питање злочиначку природу комунизма”.3 Томе ce придружује чињеница да je комунизам убијао много више него нацизам, да je убијао много дуже и да je почео са убијањем пре нацизма. “Методе које je створио Лењин, a учврстио Стаљин и њему слични”, пише Куртоа, “не само да подсећају на нацистичке методе, него су им често и претходиле”. Сама та чињеница, додаје он, поди V ictor Z em skov, “ V ic tim s o f the Soviet Penal System in the pre-W ar Years. A first ap proach on the b a sis o f A rch ivai E vid en ce”, y A m erican H istorical Review, о к то б ар 1993, стр. 1017-1049. 1) M a rtin M a lia , “ The L e sse r R vil?” , y Tim es L iterary Supplém ent, 27. м а р т а 1998,стр. 3. " 2) Pierre C h au n u , “L e s ju m e a u x ‘m a ilin s’ du d e u x iè m e m illé n aire ”, y C om m entaire, п р о л ећ е 1998, стр . 219. “ О д п о ч е т к а с в е т а , п и с ао je већ Ж а к Ж ул и ар, н и један р е ж и м , н и јед н а д и н а с т и ја , н и јед ан вл а д а р н и је у сп ео да у чи н и н и ш т а сли чuo. Ч а к ни н а ц и з а м , к ога je на крају, су сти гл о вр е м е .” (“ Les p leu reu ses du co m m u n ism e ”, н ав. чл. стр . 58) 3) T ony Ju d t, In tern atio n al H e ra ld Tribune, 23 д е ц е м б ар 1997.
21
АЛАН ДЕБЕНОА
стиче на “упоредна разматрања о сличности режима који je од 1945. сматран најзлочиначкијим режимом века и комунистичког система, који je до 1991. сачувао своју међународну легитимност, a који je y неким државама и данас на снази са својим присталицама широм света”. Управо je аутор та два питања покренуо расправу. Помисао да би комунизам могао да ce сматра апсолутно злочиначким системом, и no свему судећи угњетавачким, и даље наилази на жесток отпор. To проистиче и из могућег поређења комунизма и нацизма. Пошто je настојао да приближи та два појма, Стефана Куртоа су жестоко напали аутори који су о његовој књизи говорили као о “интелектуалној превари” и “маркетингу” (Жил Перо), “поистовећивању” (Жан-Мари Коломбиани), “поклону дарованом Националном фронту y тренутку процеса Папон” (Лили Марсо), “ужасној прорачунатости великог трговца” (Данијел Бенсаид), “идеолошком памфлету” (Жан-Жак Мари), “превари” (Морис Надау), “негирању историје” (Ален Блум), na чак и о “негационизму” (Адам Рајски). Значајна je чињеница, поред тога, да ce Стефану Куртоау замерало што je написао да je “смрт од глади детета украјинског кулака кога je стаљинистички режим намерно натерао y беду, једнака смрти од глади јеврејског дететау варшавском гету, кога je y глад присилио нацистички режим”. Може ce помислити како та реченица заправо и није скандалозна, већ je скандалозна сама чињеница да о њој може да ce расправља. Филип Пети je отишао тако далеко да je написао да “ни сви мртви нксу једнакм”1. Међутим, он није прецизирао аршине који би омогућили да ce разликују жртве првог и,цругог реда. И сама чињеница да je данас још увек постоји потреба да ce објашњава шта то злочин чини злочином, или да ce доказује да су све жртве једнаке, говори много о духу времена. 1) P h ilip p e Petit, M a rian n e , 10. н о в е м б а р 1997.
22
II
Комунисти су одувек са згражавањем одбацивали сваку помисао да комунистички и нацистички режим могу да ce пореде. Заборавља ce увелико да су то са једнаким негодовањем одбацивали и нацисти. Ипак, поређења су одавно начинили различити аутори као што су Жак Бенвилеа, Елиеј Халевуј, Џорџ Орвел, Виктор Серж, АндреЖид, Сајмон Вејл, Марсел Мос или Бернар Шо. Од свршетка рата, Валдемар Гуриан je Хитлера приказивао као “задоцнелог Лењиновог брата”, a нацизам као “мрачни бољшевизам”,1 a Троцки je 1938. стаљинизам и нацизам прозвао “складним феноменима”. Они који су имали ту тужну част да буду затвореници и y совјетском и y нацистичком логору, били су y могућности да начине право поређење. Када je 1945. године ослобођена из логора y Равенсбруку, Маргарет Бубер Нојман, припадница групе немачких комуниста коју je НКДВ без оклевања преместио из логора смрти y Сибиру y гестапоовске тамнице, изјављује: “Не верујем да je икада постојала нити да и даље I) W ald em ar G u ria n , D e r B olsch ew ism u s als Weltgefahr, 1935. В ал д е м ар Г у р и ан (1902-1954) je б и в ш и у ч е н и к М а к с а Ш ел ер а код к ојег je 1923. и д о к т о р и р а о . Јевреји н n o п о р ек л у , п р е о б р а т и о ce y к а т о л и ч а н с г в о , a 1933. е м и г р и р а о je y С А Д . З а ч е т н и к je и з у ч а в а њ а т о т а л и т а р и зм а , и п и с ац je п р в о г п р и с т у п а кон1е р в а ти в н о ј р е в о л у ц и ји к ао и н т е л е к т у а л к о м п о к р ету . Taj р ад je о б ја в и о под и сеу д о н и м ом В а л т е р Г е р х а р т (Um des Reiches Zukunft. N atio n ale W iedergeburt oilerp olitisch e R e ak tio n ?, H erder, F reib u rg, 1932) V. H ein z H ü rte n , W aldem ar Guritin. Ein Zeuge d er K rise in u n serer Welt in d er ersten H alfte des 20. Jah rh u n d erts, M a tth ias-G rü n e w a ld , M a in z , 1972.
23
АЛАН ДЕ БЕНОА
лостоји разлика која би ишла y прилог совјетских логора”.1 Њен глас je одмах потом ућуткан. Исто поређење je послужило као темељ за студију о тоталитаризму, концепт - са којим ћемо ce сусретати нешто касније - који je теоријски засебно изложила Хана Арент. Алан Булок je саставио упоредне биографије Хитлера и Стаљина.2 Франсоа Фире je нешто касније изјавио: “Постаљинчени бољшевизам и национал-соција лизам представљају два примера тоталитарних поредака y X X веку. Не само да ce могу упоредити, већ они, сами за себе, чине једну политичку категорију”.3 Исти аутор je дуго размишљао о дубинским разлозима за одбацивање поређења та два система. “Ta забрана коју су сви они који су остали неутешени истицали скоро као верску истину, не дозвољава разумевање истинског комунизма - који je тоталитаран”,4 Пјер Шону je нацизам и комунизам такође описао као “двојајчане близанце”.5 Алан Бесансон их je y свом обраћању на годишњем отвореном заседању на почетку радне године Француског института приказао као“једнако злочиначке” системе.ћПоређење комунизма и нацизма заправо не само да je легитимно, већ je и неизбежно, јер без тог поређења оба феномена не могу да ce разумеју. Једини начин да ce схвате - и да ce схвати историја прве половине XX века - јесте да ce “узму заједно” (Фире), и да ce проуче y “њиховом временском контексту” (Нолте), a то значи y заједничком историјском тренутку. 1) M a rg a re te B u b er-N eu m an , A ls G egangene bei H itler u n d Stalin, S tu ttg a rt, 1958. 2) A llan B u llock , H itler a n d Stalin. P aralle l Lives, L o n d o n , 1991. 3) F r a n ç o is F u ret, Le p a ssé d 'u n e illusion. E ssa i su r l ’idée com m u niste au X X é-m e siècle, R ob ert L a ffo n t-C a lm an n -L év y , 1995, str. 216. 4) П и см о Ж а н у Д ан и ел у од 23. м а ја 1993. о б ја в љ н о y C om m entaire, п ролеће 1998, с т р . 246. В. Т а к о ђ е Ф р а н с о а Ф и р е , " N a z ism e et c o m m u n ism e : la c o m p a r a i so n in te rd ite " y L’H istoire, м а р т 1995, с т р . 18-20. 5) P ierre C h a n u , н ав. 6) Т е к с т о б ја в љ е н y C om m entaire, з и м а 1997-98, ст р . 790. о д л о м ц и су о б јав љ ени и y L e M on de-y 22. о к т о б р а 1997, стр . 17.
24
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Један од разлога за такав поступак јесте постојање онога што Ернст Нолте назива “каузалним чвором” (kausa1er Nexus) између комунизма и нацизма. Наиме, нацизам ce, с више становишта, показује као симетрична реакција на комунизам: као “антимарксизам”, пише Нолте, “који настоји да уништи непријатеља стварањем радикално супротстављене, премда сродне идеологије, и коришћењем готово једнаких метода, мада значајно измењених”. Године 1922, за време марша на Рим, Мусолини je већ имао намеру да ce супротстави “црвеној претњи”. Следеће године, y тренутку марша на Фелдернхале, нацизам y настајању ce ослањао на сећање на Баварску комуну и спартаковске побуне. Насупрот парламентарним уређењима који сусматрани за слабе и неприлагођене, револуционарни “национални” државни удар изгледао je као логичан одговор на бољшевички државни удар, a истовремено je y грађански живот уводио методе деловања које су научене из рововских искустава. Дакле, нацизам може да ce дефинише као антикомунизам који je од противника преузео форме и методе, почевши од начина терора. To je теза коју je 1942. године изнео Сигмунд Нојман,1 a дорадио je Нолте y свом историјско-генетичком виђењу тоталитарног феномена.2Оно поставља питање односа међусобног стварања и узајамности, односно међузависности та два система. Гледано с крајње тачке, оно може да доведе и до занемаривања њихових идеолошких корена насталих пре Великог рата, али нема сумње да y томе постоји барем трунка истине. To можемо да кажемо и другим речима, питајући ce да ли би нацизам, да совјетски комунизам није постојао, имао одређена обележја. Одговор je, врло je вероватно, нега1) S ig m u n đ N e u m a n n , P erm an en t R évolution. T o talitarisatio n in the A ge o f In te rn a tio n al C ivil War, H a rp e r, N ew Y ork, 1942. 2) Ви ди п о себ н о , E rn st N olte, D e r europaiche Bürgerkrieg, 1917-1945. N ation also zialism u s u n d B olsh ew ism u s, U llstein , B erlin , 1987.
25
АЛАН ДЕ БЕНОА
тиван. “Депортације y радне логоре”, примећује Алан Бесансон, “измислио je и уобличио совјетски режим. Нацизам je то само преузео”. Други мотив који оправдава поређење два система јесте уско дијалектичко испреплетање њихове прошлости. Баш као што je совјетски систем снажно мобилизовао људе y име “антифашизма”, нацистички систем je без престанка проводио мобилизације y име антикомунизма. Нацизам je y либералној демократији видео слабашни поредак који je склон преласку y комунизам, док je први, тј. бољшевизам, y исто време оптуживао ту демократију да je погодна за утирањ епута“фашизму”. Поштојекомунизамбиоусмеренантинацистички, он je желео да укаже да сваки доследни антинацизам води y комунизам. Антикомунистички нацизам трудио ce да на сличан начин инструментализује антикомунизам, оправдавајући ce позивањем на наводног општег непријатеља. Такав начин нацистичког легитимисања на рачун антикомунизма, као и комунистичког легитимисања на рачун антинацизма, довео je до одређених последица. Тридесетих година, како je приметио Џорџ Орвел, многи су постајали нацисти због оправданог страха од комунизма, док су истовремено многи постајали комунисти због оправданог страха од нацизма. Оправдани страх од комунизма подстицао je подршку Хитлеру y “рату против бољшевизма”, a оправдани страх од нацизма подстицао je на виђење последње наде за човечанство y Совјетском Савезу. Наравно, поређење не значи и изједначавање: поређени режими нису нужно једнаки, мада су неки аутори указивали и на то y случају комунизма и нацизма.1 Упоређи1) “ И ст и н а je д а ce рад и о је д н а к и м ф е н о м е н и м а ”, п и ш е Р ен ц о де Ф ел и ч е . И н а ц и з а м и к о м у н и з а м , б е з и к а к в е с т в а р н е р а зл и к е , о д р е ђ у је и д е ф и н и ш е т о тал и тар и зам (С п и си са к о л о к в и ју м а “ Le sta lin ism e clans la g au ch e italien n e” , м а р т , 1988).
26
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
вати значи поставити две различите врсте истог рода, два феномена исте категорије, једну до друге, како би ce заједно подвргле одређеном броју сведочанстава. Поређење H u je банализација или релативизовање. Жртве комунизма не поништавају жртве нацизма, као што ни жртве нацизма не могу да избришу жртве комунизма. Значи, није исправно да ce злочини једног режима користе да би ce оправдала или ублажила важност злочина другог режима: мртви ce не noништавају, већ ce збрајају. To што je комунизам био деструктивнији од нацизма не значи да je због тога други “бољи” од првог, јер избор никада није сведен на алтернативу између та два режима.
27
III
Комунизам je уништио више људских живота од нацизма, али и даље влада мишљење како je нацизам ипак био много гори од комунизма. Како je то могуће? Од два једнако уништитељска система како можемо да проценимо да je мање страшан онај систем који je учинио више штете? Како то да ce и даље одбацује помисао о њиховом поређењу? Да бисмо подржали такав став, очигледно морамо да ce удаљимо од таквог вагања двају система, јер нас поређење не води до онога што желимо да откријемо. Најчешће образложење лежи y разликовању њихових почетнихзаноса: нацизам ce сматраоучењем мржње, a комунизам слободе. Требало je да комунизам буде вођен љубављу према човечанству (“комуном”, како каже Роберт Хју), док нацизам одбацује и саму помисао на хуманост. Жан-Жак Бекер тврди да je y “основи комунизма хуманизам, a да je нацизам сасвим супротан томе”.1“Комунизам je”, додаје Роџер Мартели, “саставни део хуманистичког, рационалистичког концепта једнакости међу људима”.2 У основи нацизма лежи, како каже Роланд Лерој, мржња према људима, док je y основи комунизма љубав према људима”. Гај Конопницки je написао: “Нацистом ce постајало због мржње према 1) Je an -Ja cq u e s B ecker, “ L es fièvres a n tic o m m u n iste s”, y L’H istoire, н о в е м б ар , 1997, стр. 7. 2) Roger M artelli, “U n e différence de nature”, y Avant-garde, децем бар 1997, стр. 28.
29
АЛАН ДЕ БЕНОА
људском роду. Комунистом ce постајало из сасвим других разлога”.1Ово образложење своди ce на то да не само да циљ оправдава средство, већ и да средство исто тако не може да дискредитује циљ. Расправа остаје отворена како би ce утврдило да ли су нека средства за постизање тог узвишеног циља ипак прихватљивија. Из тога и проистиче закључак да су нацистички злочини били предвидљиви, док то није био случај са комунистичким злочинима. Дакле, Стаљинови злочини би требало да буду учинак једне перверзије комунизма, јер je комунизам сам no себи представљао “идеал људске слободе”,2 a Хитлерови злочини проистицали су директно из нацистичке идеологије, која je отворено деструктивна и пуна мржње. Нацизам ce тако може упоредити са серијским убицом, a комунизам са алтруистом кога прати зла срећа и који убија оне којима je заправо хтео да помогне. Због уништавања људских живота, нацизам je no својој вокацији злочиначки; он ce држао својих обећања и спроводио je свој програм. Комунизам je злочиначки грешком јер je прекршио своја обећања и програме. Нацистичка пракса 1) G u y K o n o p n ick i, “ U n n a u fr a g e d a n s l ’arch ip el du G o u la g ”, y Evénem ent du j e udi, 6. н о в е м б р а 1997, стр. 22. Р ејм о н д А р о н ce и с ам п о зи в а о на т о о б р а зл о ж ењ е к ад би , г о в о р е ћ и о к о м у н и зм у , г о в о р и о о “ м е ш а в и н и у зв и ш е н о г ц и љ а и т е х н и к е ” (ви д и D ém ocratie et to talitarism e , G a llim a r d , 1965, стр. 302. Т а к в о р а з л и к о в а њ е к р и т и к о в а о je А л ан Б е сан с о н (Présent soviétiqu e et p a ssé russe, L G F , 1980, с т р . 147-148). А р о н je м о р а о да о д сту п и , п р и зн а в ш и на к р ају ж и в о т а д а га в и ш е ме и м п р е с и о н и р а т е з а к о ја “н а с т о ји да т р а ж и р а зл и к е и зм еђ у к л а с н о г и р а сн о г м е с и ја н и з м а ”, (M ém o ires. 5 0 an s de réflexion politiqu e, Ju lliard , P a ris, 1983, ст р . 737). 2) R o b ert H u e , “ N a z ism e , c o m m u n ism e : la c o m p a r a iso n est o d ie u se et in ac ce p ta b le”, y E vénem ent du jeu d i, 13. н о в е м б р а 1997, стр. 59. Sim o n e K o rff-S au sse je тачНО з а п а з и л а да н ач и н н а који Р о б е р т Х ју о п т у ж у је Г у л аг к ао “м о н с т р у о з н о с т ” и м а за ја с а н ц и љ да с т а љ и н и з а м п р е д с т а в и к ао п а т о л о ш к у и зр а с п и н у к оја н е м а в е з е са “с т в а р н и м ” к о м у н и з м о м . " М о н с т р у м ” (Г у л аг) ce n o п р о р о д и р а зл и к у је од н о р м а л н о с т и (к о м у н и зм а ). “ О в о je д о б а р п р и м е р с т а љ и н и с т и ч к о г т и п а п о с т у п а њ а ,” п и ш е о н а, “ у сл у ж б и т а к о з в а н е к р и т и к е с т а љ и н и з м а . С п ом ен ч у д о в и ш т а п о ја в љ у је ce и зн е н а д а a к а к о би ce о н ем о гу ћ и л а р а с п р а в а ”. “M o n stru o sité et m a n o e u v re sta lin ie n n e ”, y L ibération, 9. д е ц ем б р а 1997, стр. 5).
30
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
произилази директно из његовог учења, a пракса совјетског комунизма je “постала неисправна управо због употребе једне здраве идеологије”.1Дакле, комунизам je случајно постао деструктиван, због неопрезности или неумешности. Пошто су његови злочини произашли из погрешног тумачења или успутне грешке, комунистички терор би могао да ce упореди са несрећном пустоловином, са “једном врстом временске непогоде” (Алан Бесансон). Укратко речено, упркос 100 милиона мртвих, комунизам би могао да буде дефинисан као идеја братске љубави која je невољно прешла y мржњу - као частан пројекат који ce изјаловио. Цена комунизма може да ce сведе на “скретање” које нас као такво не би могло научити ничему о природи система. To je тврдио још Клод Лефор 1956. године. Након двадесет година - реагујући на објављивање Apxuüenaïa Гулаï - Жан Елејнштајн je описао стаљинизам као обичну “незгоду”.2Жан-Жак Бекер данас објашњава да совјетски терор пре свега проистиче из потпуне “неспособности његових вођа да другачије устоличе” идеал који остаје “заснован на социјалној правди и на радости живљења”.3 Жил Перо додаје да су комунистички активисти “приступали том пројекту, који je требало да буде свеопшти и ослободилачки. To што je тај идеал кренуо странпутицом не мења њихову мотивацију”. Медлин Реберио, почасни председник лиге за људска права, каже: “Рећи да je комунизам исто што и нацизам значи заборавити (...) да СССР никада није организовао искључење неке групе људи из заједничког права!"4 Коначно, комунистички злочини циљали су y правцу општег напретка. Ова расправа заслужује пажљивије проучавање. 1) 2) 3) 4)
L'H istoire, ја н у а р 1998, ст р . 3. C lau d e L efort, L e M on de, 15. ф е б р у а р а 1975. Je an -Jacq u e s B ecker, и н т е р в ју y La Vie, 27. н о в е м б р а 1997, стр. 11. M ad e lein e R e b é rio u x , y Le jo u r n a l du dim anch e, 2. н о в е м б р а 1997.
31
IV
Ca правом ce питамо, пише Стефан Куртоа, заш то je чин убијања, подстакнут надањем y “боље сутра”, оправданији од убиства које je повезано ca расистичким учењем. По чему би једна илузија - или лицемерје - представљала олакшавајућу околност за масовне злочине.1 Заправо није јасно због чега je мање страшно, или зашто заслужује мању осуду, убијање оних којима je обећавана срећа, од убијања оних којима такво нешто није обећано. Није јасно и због чега би најлажљивија идеологија само због тог јединог разлога била за мању осуду. Чинити лоше y име добра није нимало боље од чињења лошег y име зла. Уништавање слободе y име слободе није боље од уништења y име неопходности укидања слободе. Гледајући с више страна, то je још и горе. Теже je опростити зло када га чине учитељи врлине јер би управо они морали више но остали да поштују сопствена начела. Такође може да ce сматра да су злочинци, што ce више представљају као већи доброчинитељи човечанства, заправо опаснији. “Комунизам je изопаченији од нацизма”, пише Алан Бесансон, “јер ce користи правдом и добротом да би ширио зло”.2 Дакле, логично je строже осуђивати систем чије су намере биле добре, али који je “заиста свугде где ce наметнуо 1) S tép h an e C o u r to is, “ C o m p re n d re la trag é d ie c o m m u n iste ”, y Le M on de, 20. дец е м б р а 1997. 2) A la in B e san ço n , Le M alh e u r du siècle, F ayard , P a ris, 1998.
33
АЛАН ДЕ БЕНОА
силом, оставио већи број жртава, него партија чије су намере већ y почетку назване лошим”.1 Речено другим речима, отежавајуће околности нису увек на страни за коју ce то претпоставља. Затим, на ред долази питање да ли политички поретци морају да ce осуде према њиховим намерама или према њиховим деловањима. Напоменућемо да je Маркс први onтужио морал намера, док je комунизам увек пре свега настојао да осмисли делање. Позивати ce на чистоту првобитних намера за комунисту зцачи поновни пад “у нешто слично буржоаском фарисејству које je Маркс толико презирао”.2 “Кад неки идеалиста чини злочине t o k o m луних осамдесет година, и одбија да, због своје оригиналне намере, понесе назив злочинца”, примећује Шантал Делсол, “може да ce помисли да су његове намере само лош изговор”.3 “За оне који воле шалу, једна од најсланијих шала с краја овог века биће”, додаје Жак Жулиар, “ разматрати како последњи марксисти ове земље прибегавају моралу намера”.4 Тврдити да неки идеал остаје здрав ако има добру намеру своди ce, тако, на тврдњу да je истинитост неке идеологије једнака искрености којом ce на њу позива.5 Такав став je данас врло раширен и иде упоредо ca субјективним и моралним приближавањем историји идеја. Уместо да ce начине 1) E rn st N olte, п и см о Ф р а н с о у Ф и р е у , y C om m en taire, з и м а 1997-1998, стр. 806. п р е п и с к а Ф у р е -Н о л т е о б ја в љ е н а je и к ао к њ и г а , п р в о y Н е м ач к о ј, п о т о м y Ф р а н ц у с к о ј (F ascism e et com m u nism e> P ion, 1998). 2) F ra n ç o is Fu ret, “ S u r l’ illu sion c o m m u n iste ”, y Le D éb at, м а р т -а п р и л 1996, стр. 164. 3) C h a n ta i D e lso i, “C rim in e ls p a r e rre u r”, y V aleurs actuelles, 22. н о в е м б р а 1997, с т р . 31. 4) Jac q u e s Ju llia rd , “N e d ite s p lu s ‘ja m a is ’!” , y L e N o u v e l O bservateur, 20. н о в е м б р а 1997, ст р . 49. 5) “ Н и је в а ж н о д а м ој г о в о р буде и с т и н и т, н его д а je и ск р ен ” , д о с л о в н о п и ш е А л б е р Ж а к а р (P e tite ph ilosoph ie â l'u sage des non-philosophes, C alm an -L év y , P a r is, 1997, стр. 205.
34
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
разлике између исправних и погрешних идеја, радије ce прави разлика између “добрих” и “лоших” идеја, a да ce притом никада не прецизира no чему би оне требало да буду такве. (To je један од разлога због којих мало људи покушава да побије погрешне идеје). Заправо, кад je комунистички идеал проглашен “великодушним”, још увек ништа није речено. Одмах ce намећу два питања. Прво, no којим мерилима je комунизам “великодушан”, a друго, да ли je “великодушна” идеја обавезно и исправна? Комунизам и нацизам два су политичка система заснована на погрешним идејама. У односу на ту чињеницу та њихова “великодушност” - без обзира да ли je она стварна или само претпостављена - нема никакву вредност. Додајмо томе да ће - ако y име “великодушне” идеје може да ce масакрира четири пута више људи него y име доктрине мржње - вероватно доћи и време да ce чувамо сваке великодушности. Ha крају, треба приметити да то цепидлачење о људској несрећи иде y прилог крвника, a не жртве. Јер, онај ко je жртва неке лепе идеје, није ништа мање жртва. Каква je разлика за оног ко je добио метак y потиљак? Када je инквизиција слала људе на мучење зарад њиховог добра, жртвама то није била никаква утеха. Када ce користе иста средства, разлика y резултату ce потире.
35
V
Није довољно рећи да je комунизам лепа идеја која ce спроводила неисправно. Треба да ce објасни како ce она лоше спроводила, то јест треба ce запитати како ce лепа идеја, не пруживши никакву заштиту од страхота, развила као лоша идеја. Ако претпоставимо да су почетна надахнућа два система била потпуно супротстављена, тешко je објаснити како су ce на крају могла приближити. Како je било могуће y име добра прогонити, отварати логоре y име ослобађања човека, или пак увести терор y име прогреса? Како je нада могла да ce претвори y кошмар? To je философско питање. Одговор, нажалост, који ce намеће y себи нема ничег философског. Одговор ce ограничава само на правдање околностима. Сходно том одговору, лењинистичко насиље било би наследник царског насиља. Хранило ce ратним насиљем од 1914. до 1918, односно капиталистичким односима који су y оновременој Русији били y пуном јеку, Родило ce из потребе бољшевика да ce t o k o m грађанског рата супротставе непријатељском отпору Беле армије. Дочепавши ce власти y земљи која није имала демократску традицију, бољшевици су - против своје воље - “увучени y спиралу насиља коју нису могли да зауставе” (Мишел Драјфус). У извесним границама, то насиље ce наставило. Насупрот томе, стаљинистички терор je представљао одступање или радикално кварење
37
АЛАН ДЕ БЕНОА
руског комунизма: насиље je променило своју природу, a не само ниво. Након објављивања Црне књте, међутим, такво објашњење више не може да ce одржи. Потирући бајку о “добром Лењину” и “злом Стаљину”, износи ce да je систем насиља y Совјетском Савезу почео да ce уводи још од Лењиновог доласка на власт.1Лењин већ 1914. пише: “Суштина нашег задатка јесте (...) тежња за претварањем рата y грађански рат”, који je и сам само “продужење, развијање и природно наглашавање рата међу класама”. Чека je основана 20. децембра 1917. (У марту 1922. добиће назив ГПУ, док ће касније из ње редом да настају НКВД, НКГБ, МГБ и КГБ). Троцки одмах изјављује: “Терор ће за мање од недељу дана попримити врло насилнички облик, попут оног који ce збио за време Велике Француске револуције”. Док je између 1825. и 1917. царски режим досудио 6.321 смртну пресуду, од чега je добар део ублажен на казну присилног рада,2Лењинов режим je y марту 1918. године - на власти je био тек пет месеци - побио већ 18.000 особа. Лењин 26. јуна 1918. пише Зиновјеву: “Када ce пређе с речи на дела, треба одлучно ударити масовним насиљем и над совјетским заступницима. Командант Чеке, Ђержински, 31. августа наређује депортацију “сваког појединца који ce усуди макар и на најмању пропаганду против совјетског режима” Декрет којим ce подстиче стварање концентрационих логора објављен je 10. септембра y листу Известија. 1) О он ој т е м и ви д и : M ich el H eller, “ L é n in e et V etch ék a o u le v rai L é n in ” , y Libre, 2, 1977, ст р . 147-170; H élén e C a rré re d ’ E n c a u sse , Lénine, le ch ef de sa n g et de fer, F ay ard , P aris, 1998. 2} О сл а њ а ју ћ и ce н а и з в е ш т а је руске к азн ен е у п р а в е , Л и р о ј-Б о л и о je 1883. п р о ц е н и о да je y р а зд о б љ у од 1871. до 1878. и з п о л и т и ч к и х р а зл о га y у п р а в н и ег зи л о д л а зи л о y п р о се к у 38 о с о б а г о д и ш њ е , у г л а в н о м Р у с а и П о љ ак а. С тен и ка, јед ан од н а јс у р о в и ји х п р о т и в н и к а ц ар с к о г р е ж и м а , год и н е 1889, у к а з и в а о je да je y К ари , н ајвећ ем з а т в о р у y С и б и р у , б и л о с а м о 150 з а т в о р е н и к а . (В. Jocely n e Fenn er, Le G o u lag des tsars, T allan d ie r, P a ris, 1986).
38
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Троцки појашњава да ce “питање коме ће припасти власт неће решити чланцима Устава, већ употребом свих облика насиља”. 1921. већ je постојало седам концентрационих логора y којима су ce углавном налазиле жене и старци. Године 1923. избројано их je 65, a тада je већ убијено 1,8 милиона противника. Комунистички терор не може, дакле, да ce тумачи као обично настављање предреволуционарне политичке културе, нити, једнако, може да ce појасни тврдњом да je терор слика “једног насиља које произилази из народа” или “из традиције руске казнионице”. Коначно, терор не може само да ce сведе на обичан одговор на “бели терор”. Управо супротно, репресија ce увелико повећала након завршетка грађанског рата. Оправдавање “околностима” позива на контекстуализацију комунистичких злочина, водећи рачуна о историјском следу узрока и последица, као што je, на пример, неопходност одбране од непријатеља. Када je реч о нацистичким злочинима, такав отклон ce прихвата ретко. Али, акоу комунистичком насиљу нема ничегпосебно комунистичког, исто тако може да ce каже да y нацистичком насиљу нема ништа посебно нацистичког. Упркос свом настојању према универзалности - no томе испада да je комунизам географски условљен. Али чињеница je да je комунизам, где год je дошао на власт, ипак био деструктиван, указује на одређени скептицизам y вези географске контекстуализације. A k o ce позивамо на околности, треба да ce запитамо како су ce оне свугде једнако рашириле. У насиљу je једнако тешко увидети учинак неке “девијације” ако ce она јавља y систему већ на самом почетку. Ако je Стаљин само систематизовао Лењинов систем насиља, комунистички идеал тешко може да ce одвоји од своје стварне примене. Ha крају, ако Лењин није био комуниста, ко јесте? 39
VI
“По чему су злочинци који ce позивају на добро мање кажњиви од оних који ce позивају на зло?” пита ce Жак Жулиар.1 Питање je на месту, али je лоше уобличено. Нацизам ce уистину никада није “позивао на зло” више но комунизам. Позивао ce на идеје које ca пуним правом могу да ce сматрају погрешним, na и лошим - a то je веома различито. Али не можемо да полазимо од претпоставке да наше мишљење о нацизму одговара мишљењу које je нацизам имао о самом себи. У супротном, могли бисмо исто тако да кажемо да ce комунизам није позивао на добро, него на зло, с обзиром на ужас који y нама изазивају његове идеје. Расуђивање које покушава да нацистичку доктрину мржње супротстави комунистичком идеалу људске еманципације y том смислу je предрасуда. To доводи до супротстављања дефиниције комунизма, коју су поставиле његове присталице, дефиницији нацизма коју су поставили његови противници. У таквим условима није тешко y првом систему видети мање зло. Извештаченим нескладом произлази и не мање прикладан закључак: non sequitur. Нацизам суштински није ништа мање од комунизма покушавао да “усрећи” оне којима ce обраћао. Својим активистима он je такође нудио “сјајну” перспективу. Тврдити супротно - као што je Даниел Линденберг писао да су нацисти “задобили мно!) Ja c q u es Ju lliard , L'année d es fan tô m e s. G ra sse t, P aris, 1998, стр . 342.
41
AJ1AH ДЕ БЕНОА
ге присталице на основу свог хвалоспева ужасу”1 - не објашњава, дакле, подршку коју je нацизам нашао међу масама. Говорити да неки политички систем може да изазове усхићење тиме што ce приказује као носилац “доктрине мржње” подразумева то да ce његове присталице оцене као лудаци, болесници, злочинци или перверзни људи. Дакле, треба да ce објасни како то да цео народ може да полуди. Ако je народ такав no природи, какво мишљење можемо имати о људској природи? A k o je народ такав случајно, како он постаје или престаје бити такав? Нацизам и комунизам заводили су масе различитим идеалима, који су могли да изгледају једнако привлачно. Али, проблем je y томе што je остварење тих идеала y оба случаја подразумевало уништење једног дела човечанства. Разлика између искорењивања као начина остварења политичког циља и искорењивања као циља самог no себи са тог гледишта je дискутабилна. Ниједан режим никада није на масакре гледао као на сврху саму no себи. Стефан Куртоа назива “расни” и “класни” геноцид двема подкатегоријама “злочина против човечности”. Поступак je y сваком случају исти. И утопија бескласног друштва и утопија чисте расе траже уклањање појединаца који ce сматрају препрекама за остварење “грандиозног” пројекта, y овом случају настанак радикално бољег друштва. Идеологија - расна или класна борба - je y оба случаја довела до искључивања једног лошег начела које je уграђено y категоријама (“инфериорних” раса или “штетних” класа), a које чине појединци чији je једини злочин њихова припадност, односно њихово постојање. У оба случаја, означен je коначни непријатељ, са којим je било незамисливо погађати ce. Учинак je y оба случаја било јед1) D a n ie l U n d e n b e rg , "R e m o u s au to u r d u L iv re n o ir du c o m m n is m e ”, y E sp rit, ја н у а р 1998, стр.192.
42
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
нако испланирано насиље. Класна или расна мржња, социјална или расна профилакса - нема разлике. “Класа” y том смислу није погоднија нити мање трајна категорија од “pa če”. Обе су једнако есенцијализоване. Мартин Латсис, један од првих шефова Чеке, 1. новембра 1918. године, обзњањује: “Не водимо рат ни против једне особе посебно. Искорењујемо буржоазију као класу. Не тражите y истрази документе и доказе о томе шта je оптужени учинио (...) Прво питање које треба да ce постави јесте којој класи припада”. Централни Комитет КПСС je 24. јануара 1919. наредио да Козаци “сви до једног буду истребљени и физички ликвидирани”. “Кулаци нису људска бића”, рече Стаљин. Максим Горки je 1932. додао: “Класна мржња мора да ce негује органским одбијањем непријатеља као нижег бића. Лично сам уверен да непријатељ заиста јесте инфериорно биће, изрод y телесном, али и моралном смислу”. Црвена армија након доласка y балтичке земље 1940. објављује да ће освојеним народима бити суђено због њихове “прошлости и деловања претходних нараштаја”. Ca становишта Лишченка који je подржавао теорију о наслеђивању научених својстава, људски недостаци тако могу генетски да ce преносе,
43
VII
Франсоа Фире je записао да су нацизам и комунизам “супротни као особеност y односу на универзалност”. (Mo rao je да забележи да je та супротност добила и одређен дијалектички значај: y Стаљиновом случају, од интернационализма до “социјализма y само једној земљи”, na до немачког национализма и светског расизма y Хитлеровом случају). Други су ce уздали y комунизам јер je он барем био покренут универзалистичком потребом. Али, и то схватање je проблематично. To што je нацизам настојао да усрећи само део човечанства - немачки народ - док je комунизам настојао да усрећи цело човечанство не иде y прилог овом другом систему. Када ce неко бори y име једне нације, тај може да искључује само из те нације. “Очистити расу” ce барем ограничава на оно што je најгоре за ту расу. Али очистити човечанство? Нацизам je, на основу сопствених претпоставки, неке противнике могао да опише као “подљуде”, a комунизам je, на основу својих начела, могао из човечанства да искључи све својенепријатеље. Потреба за препородом целогчовечанства, уз жељу да оно поприми објективна начела, неизбежно води до избацивања из категорије човечанства свих оних који ту обнову спречавају. “Када ce боримо за човечанство”, пише Клод Полин, “боримо ce против непријатеља човечанства - дакле, против бића која му не припадају”.1Совјетски про1) C la u d e P olin , L ’esp rit totalitaire, Sirey, P a ris, 1977, стр. 132.
45
АЛАН ДЕБЕНОА
пагандиста, A. Арошев, 1927. иде тако далеко да je написао: “Непријатељ je свако за кога ce чини да ce телесно, психички, друштвено, морално или било како другачије, не слаже ca идеалом људске среће” (sic).1Према тим дефиницијама, ca пуним правом може да ce уклони цео свет. Универзализам појачава тоталитаризам, не само зато што претвара цео свет y ратно поље, већ и зато што на исти начин пооштрава “борбу свих против свих”. “Још отвореније од нацизма”, поново примећује Клод Полин, “комунистички деспотизам користи малог тиранина који чучи y сваком човеку, и на тај начин усмерава све против свих - непријатељ више није неко други, него неко сличан, баш због тога што je сличан”.2 Баш због тежње комунизма да ce од самог почетка бори y име човечанства, његов деструктивни значај ce проширио на цело човечанство. Његове универзалне тежње не могу ни мало да му користе као олакшавајућа околност. Управо супротно, оне објашњавају његов универзално погубан значај. Жеља за еманципацијом целог света не представља, дакле, препреку за терор, него му, супротно, y великој мери пружа још веће оправдање. Бранити један апсолутни идеал оправдава и апсолутна средства. У гласнику Чеке из Кијева Црвени ман, из августа 1919, могло ce прочитати: “Наш морал je без преседана, наша човечност je апсолутна јер почива на новом идеалу: уништењу сваког облика потлачености и насиља. Нама je све допуштено јер смо први y свету подигли мач, не да бисмо угњетавали и присил>авали на ропство, него да бисмо човечанство ослободили окова (...) A крв? Крв нека тече y потоцима!”
1) Н ав е д е н о и з к њ и ге: M ich ael H eller, L a M ach in e et les rouages. L a fo rm a tio n de l ’h om m e soviétique, C alm an -L é v y , P aris, 1985, стр. 21. 2) C la u d e P olin, L’esprit totalitaire, н а в . с т р . 121.
46
VIII
Неки аутори су, противећи ce сваком поређењу комунизма и нацизма, желели да, сем претпостављене разлике y полазишту два режима, пронађу и разлику y њиховој мотивацијЏ и понашању. “Млад човек, надахнут комунизмом”, пише Жан Даниел, “у најмању руку тражи заједништво. Док je млади фашиста опчињен само доминацијом. A y томе и лежи основна разлика”.1 “Увек ће постојати разлика”, додаје Жан-Мари Коломбани, “између човека који ce политички ангажује верујући y идеал који ce надовезује на мисли о демократском очекивању, и човека кога привлачи систем који почива на искључивости и који подстиче најопасније нагоне појединца”.2 Ha сличан начин Жан-Жак Бекер тумачи “чист образ” совјетског система: “Милиони и милиони комуниста, обичних присталица, који су били спремни да ce жртвују за оно y шта су веровали носили су чист образ комунизма (...) И због тог чистог образа, између осталог, комунизам ce ни y ком случају не може поредити са нацизмом”.3 Te оцене су потпуно субјективне. Kao што je добро приметио Алан Бесансон, нацизам и комунизам су, заправо, застунали “узвишене идеје” погодне за “стварање занесе1) Jean D an iel, y L e N ouv el O bservateur, 30. о к т о б р а 1997, с т р . 51. 2) Je an -M arie C o lo m b a n i, “ L e c o m m u n ism e et n o u s”, y L e M on d e, 5. д е ц ем б р а 1997. 3) Je a n -Ja cq u e s B ecker, “ L a v en g ean ce d u c o m m u n ism e ”, y Le M o n d e, 28. децем б р а 1996.
47
АЛАНДЕ БЕНОА
њачке пожртвованости и јуначких дела”. Оба су, исто тако завела велика имена и врхунске интелектуалце. Оба су проузроковала несебична дела и доводила до самопожртвованости, и то y ретко виђеним размерама. Немачки народ je до самог краја подржавао свог Фирера, упркос рушевинама и мртвима, док je совјетска власт y тренутку властитог расула потрошила сав свој углед y народу. Међутим, комунизам je представљао и велику наду за милионе људи. Често je пружао надахнуће за исправне и неопходне борбе. Рећи, попут Жан-Жака Бекера, да “нацизам или фашизам никада нису изазивали једнако усхићење” као комунизам,1значи заборавити да je y Waffen-SS било 368.000 страних добровољаца, a свега 35.000 y интернационалним бригадама. Премда су тоталитарни системи сами организовали мобилизацију маса, једнако стоји да су, макар t o k o m једног временског периода, користили добровољно масовно приступање, што ce очитавало y понашању које je вредно дивљења. Уместо да ce негирају или не схватају, треба ce запитати како су ти политички системи, који су ce показали најразорнијима y историји, могли да изазову толику приврженост, јунаштво и пожртвованост. Ha први поглед, одговор би M o r a o бити тај да су, y мери y којој су тежили ка апсолутном, они наводили и на апсолутно понашање - било y добру, било y злу. Чињеница да неки систем може истовремено да буде злочиначки и да изазива дивљење, једино може да смета наивнима или пристрасним духовима, било да они из тога извлаче (погрешан) закључак да тај систем није био толико злочиначки, или да закључују (поново погрешно) да таква понашања баш и нису вредна дивљења. To што су првоборци неког тоталитарног система могли да покажу јуначко понашање нимало не улепшава идеју коју су они бранили. 1) И сто , “ L es fièvres a n tic o m m u n iste s”, н ав. чл, стр. 6.
48
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Баш напротив; природа идеје не потире ништа од њиховог јунаштва. Људске врлине не чине врлим и учења на које ce позивају. Паскал греши када каже да треба веровати само сведоцима који су били припремљени на жртву јер то само говори о снази њихових уверења, a не и о исправности њихових идеја.
49
IX
Рожер Мартели ce на бизаран начин ослонио на чињеницу да je Стаљин увећавао број чистки унутар своје партије, na пише: “Било je антистаљинистичких комуниста, али никада нису постојали антихитлеровски нацисти”.1Taj аргумент користи и Николас Верт, који тврди да нацистички активисти никад нису критиковали хитлеризам или “ce потрудили да реформишу систем изнутра”. Постојање комуниста који су били жртве стаљинистичког система, или пак оних који су ce успротивили совјетском режиму због “изобличавања” њихових идеја, требало би да на тај начин посведоче издају “службеног” комунизма комунистичких идеала. Taj аргумент je патетичан. Гиљотиназа време Француске револуције није значила напуштање револуционарних идеала. И сам Робеспјер je био жртва Терора. Али, то га уопште не ослобађа одговорности коју сноси као покретач Терора. Сваком политичком систему je својствено стварање различитих расцепа унутар себе. Али то не значи да су његови дисиденти одмах y праву y односу на своје некадашње другове. Мишљење да никад није било “антихитлеровских нациста”, потпуно je погрешно. Поред људи који су 1933. године желели “националну револуцију” y Немачкој, и који су били не само разочарани, већ их je Трећи Рајх веома често и прогонио, такође може да ce помене пример браће Ота и 1) R o g er M artelli, н а в . чл, стр . 28.
51
АЛАН ДЕ БЕНОА
Грегора Штрасера или жртава чистке y јануару 1934. године. Можемо да поменемо и Хермана Раушнинга - чија je књига Die Révolution des Nihilismus објављена уочи рата - потврђује поређење са књигом Стањин Бориса Суваринеа.’ Коначно, можемо да ce присетимо и средишта отпора која су ce y време рата стварала унутар редова SS-a или SD-a. Да je Трећи Рајх потрајао више од дванаест година t o k o m којих je владао, такви расцепи би ce вероватно продубили и постали пуно чешћи, a да притом не може да ce предвиди којим би правцем кренули касније. Па ипак, може ce рећи да je нацизам заиста убио мање нациста, него што je комунизам убио комуниста. Иде ли то y прилог комунизма? Једна од најзначајнијих особина совјетског система,- насупрот нацистичком, јесте да присталице режима нису биле ништа мање сумњиве нити y мањој onaсности од противника режима. У совјетском систему слика завере лежала je y самом систему, a на љегове присталице ce гледало као на потенцијалне издајнике. Апарат није спроводио само чистке против друштва, већ једнако и против друштва и против апарата. Због тога je надгледаље становништва било још систематичније, a подстицање на потказивање још снажније. Гестапо je 1939. запошљавао 6.900 људи, a НКВД 350.000. Године 1939,18. Конгресу КПСС присуствовало je само 35 учесника претходног конгреса (од укупно њих 1.966), од којих je y међувремену 1.108 затворено због “контрареволуционарних злочина”. Две године раније, y време афере Тухачевски, чишћење Црвене армије завршило je ликвидацијом 30.000 официра, од тога 90 одсто генерала и 80 одсто пуковника, док je y Паризу L’Humanité честитала на тој чистки “издајника y служби Хитлерове шпијунаже”! I) H e rm a n n R a u sc h n in g , L a Révolution d u nihilism e, G a ilim a r d , 1939, (2. и зд ањ е : G a llim a r d , 1980); B o ris S o u v arin e, Stalin e, A perçu h istoriqu e d u bolchevism e, G é rard L e b o v ici, 1985. (1. и зд ањ е 1935)
52
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Друга специфичност комунистичког насиља добро ce видела y московским процесима, a то je била одлука да дисиденти “признају” злочине које нису починили, односно да ce наведу да ce одрекну сами себе. Класичнетираније ce задовољавају ућуткавањем противника. Тоталитарни режими желе и да привуку присталице и да надзиру не само дела, већ и мисли. Совјетски комунизам хтео je да надгледа и оно што ce помисли. Лењин и Стаљин су тако уклонили велики број својих сабораца, што Хитлер није чинио, изузевши чистку y јануару 1934.' Разумљиво je да je то шокирало преживеле. Али je необично ослањати ce на пораст нехуманости да би ce потом закључило како je комунизам био хуманији. Утврђено je и да je нацизам Немце третирао сасвим другачије од народа освојених земаља, док Стаљин није третирао ништа мање брутално руско друштво од друштава земаља које je освојио. У нацистичким концентрационим логорима само je малобројна мањина била немачка, док je 15 милиона Руса послато y Гулаге између 1934. и 1947. године. Нацистички режим ce углавном усмеравао на стране народе, док су комунистички системи пре свега убијали припаднике својих народа - a то не иде y прилог другима. У кривичном праву, посебно отежавајућом околношћу сматра ce чињеница да je злочин почињен y сопственој породици, a не на неком другом месту. 1) “З а р а зл и к у од С т а љ и н а ”, п и ш е Јан К ер ш о , “y Х и т л е р о в о м с л у ч ају ч и стк е н и су би л е с в о јс т в е н е р еж и м у , је р би y н а ц и с т и ч к и м е л и т а м а с т в о р и л е несиг у р н о с т м а њ е -в и ш е сл и ч н у он ој к о ја је в л а д а л а у в л ад ају ћ и м с о в је т с к и м ред о в и м а y С т а љ и н о в о вр е м е . Н е м о г у д а ce у п о р е ђ у ју а ф е р а “ ReM” и з 1934. и д и в љ е о с в е т е п р о т и в и зд а јн и к а и з 1944. ca с т а љ и н и с т и ч к о м т е х н и к о м вл ад ан.а п о м о ћ у ч и стк и , н а с и љ а и с т р а х а ” ( “R e to u r su r le to talitarism e . Le n acism e et le sta lin ism e d a n s u ne p e rsp e c tiv e co m p arativ e ”, y E sprit, ја н у а р -ф е б р у а р 1996, стр . 116). T o je је д а н од р а зл о га з б о г к о ји х н а ц и за м н и к а д а н и је у сп ео да y п о т п у н о с т и з а в л а д а н ем ач к и м д р у ш т в о м . П осебн е к о н з е р в а т и в н е ел и те су о с т а л е д о в о љ н о ја к е д а би y ју л у 1944. о р г а н и з о в а л е ат е н т а т на Х и тл е р а.
53
X
Жан-Мари Коломбани ce, потврђујући y једном уводнику, који заслужује да ce уврсти y антологију књижевне фантастике, како ce садржај Црне књше комунизма излаже “поигравању крајње деснице”, послужио стратешким образложењем. Говорећи о “идеолошкој предрасуди”, “поједностављењу” и “поређењима”, он пише како je права опасност књиге да “буде алиби онима који желе да докажу да ce, путем изједначавања злочина, укидају последње бране које нас штите од озакоњења крајње деснице”.1Из тога можемо да закључимо да би једини начин “обезакоњења” крајње деснице било подржавање мишљења да сви злочини нису једнаки, дакле, да су неки злочини мање кажњиви. Према којим то мерилима? Образложење према коме би критика комунистичких злочина отворила врата крајњој десници јесте свеукупно преузимање стаљинистичке реторике за мобилизацију против онога који представља заједничког непријатеља. Ta реторика почива на једноставном силогизму: пошто су неки антикомунисти неподобни, комунизам не треба критиковати како им ce не би пружали аргументи које би они могли да искористе. У питању je чисти телеолошки утилитаризам: постоје, значи, непожељне истине, a постоје и нужне лажи. Поставља ce, онда, питање одакле долази вредност истине? 1) Jea n -M a rie C o lo m b a n i, н а в . чл.
55
АЛАН ДЕ БЕНОА
Одатле што она исказује истинитост, или одатле што y неким околностима из ње може да ce извуче нека корист? Ако истина не вреди сама no себи, већ само зато што може да послужи зарад одређеног циља, или веровања, онда истина и не постоји. Штавише, ако прилика за изношење истине зависи од њене примене, тада више не може да ce говори да je једна доктрина истинитија од друге. Због тога ce више не рачуна истинска вредност идеја. Више ce не просуђује истинито и неистинито, већ добро и лоше, при чему добро нема никакве везе ca истинитим. Следећи Коломбанија, очигледно морамо да ускратимо свако историјско истраживање које би могло да подупре лоше мисли. Коломбани je дакле на трагу Жан-Пол Сартра, који je сматрао да треба ћутати о совјетским логорима “да ce Биланкор не би бацио y очај”. Стефан Куртоа примећује: “Ти људи још увек нису раскрстили ca културом политичких комесара која трује уређивачку политику”.1
1) S tép h an e C o u r to is, “ Le c o m m u n ism e reet a p ro d u it u n c a u c h e m a r”, y La Vue, ја н у а р 1998, стр . 18.
XI
Хтело ce довести y питање поређење комунистичког и нацистичког режима и то ce правдало стравичним прогонима Јевреја од стране Трећег Рајха. Taj прогон би, проглашен “јединственим”, no природи био неизмеран, a притом још и “незамислив”. To je догађај који нема премца - како y прошлости, тако и y садашњости и будућности. Реч “геноцид” не би смела да има множину, a нацизам би требал-о да буде црна звезда чија би тамна светлост засенила све остале. Негирати ту “јединственост” довело би до његовог банализовања, a препознати je, то би нас натерало да y нацизму видимо апсолутно зло, дакле зло које заправо не може да ce упореди са било којим другим. Са тачке гледишта историчара, јасно je ипак да проглашаваље нацистичког феномена “јединственим” не омогућава истовремено и његово разумевање. Оно чак забрањује његову анализу, која je y први мах изједначена са “банализовањем”. Догађај који ce не доводи ни y какав однос са другим догађајима заправо постаје неразумљив и престаје да буде историјски догађај, који je нужно смештен y контекст, те ce претвара y чисту идеју. Сем тога, “јединственим” га проглашавамо no противречном поступку, јер поређење два система може да ce одбаци само тражењем “апсолутне” разлике међу њима, која, ипак, може да ce тачно одреди само ако их упоредимо. “Како сазнати да ce нека ствар разликује од оста57
АЛАН ДЕ БЕНОА
лих ако je никад ни ca чим нисмо упоредили?”, примећује no том питању Цветан Тодоров.1Идеја да би ce нацисгички злочини банализовали тиме што би ce одбило да ce y њима препозна “јединствен” догађај, једнако je неприхватљива. Она подразумева да ce злочини поништавају, или да убиства, изнова враћена y свој контекст, постају мање страшна. Истина je да ниједан злочин не може да оправдава други. Сем тога, та идеја y себи крије лош учинак, који ствара могућност преокрета: од једног система начинити “апсолутно зло” значи релативизовање деловања свих осталих система. Ако указивање на комунистичке злочине води до банализовања нацистичких, подсећање на нацистичке злочине засигурно банализује све остале злочине. Како ce не би банализовао само поједини случај, на крају долази до опште банализације. Али можемо да ce запитамо да ли je “банализовање” одговарајућа реч. Данас je познато да постоји “баналност зла” (Хана Арент), јер зло je део људске природе баш као и добро. Догматски доказивати апсолутну специфичност неког догађаја доводи до брисања сваког значаја тог догађаја као посебног примера. Учење лекције из прошлости, no дефиницији, подразумева чињеницу да je та прошлост макар једним делом поновљива, због чега покушај извлачења поука ничему не служи. Тодоров пише: “Оно што je посебно не учи нас ничему за будућност”.2 Исти они које срди помисао на поређење комунизма и нацизма, и сами придају нацизму разне идеје које им ce не свиђају. Овде je реч о недоследности. Исти они који тврде да je нацизам “јединствен” феномен тврде и како 1) Ц в е т а н Т о д о р о в , “ Ja с а м з а в е р е н и к , Х а н а А р е н т je би л а з а в е р е н и к , Р ејм он д А ро н т а к о ђ е ...” , y L e M on de, 31. ја н у а р 1998. “ О н и м а који о д б а ц у ју с в а к у вредн о с т у п о р е ђ и в а њ а , у з о б ја ш њ е њ е к а к о ce и с т о р и ја з а н и м а с а м о з а јс д и н с тв е но,” п и ш е Јан К е р ш о , “о д го в о р и ћ е м о д а је д н о с т а в н о с а м о поре1)еп.см м о ж е да ce у с т а н о в и је д и н с т в е н о с т д о га ђ а ја ”. (“ N a z ism e et sta lin ism e . L im ite s d ’une c o m p a r a iso n ”, y Le D é b at, м а р т -а п р и л 1996, ст р . 180) 2) Ц в е т а н Т о д о р о в , Les a b u s de la m ém oire, A rléa, P aris, 1995.
58
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
ce нацизам поново рађа. To je друга недоследност. Не може истовремено да ce тврди да je нацизам “јединствен” и са друге стране да je могуће да он буде посвуда раширен. По дефиницији, “јединствен” догађај не може да ce понови. Уколико ce тврди супротно - да би он могао да ce понови, тада он више није “јединствен”. Теза о “јединствености” je заправо метафизичко објашњење, тим пре што - будући да мучитељи не могу да ce пореде ни са ким другим - она нужно произилази из жртава. Будући да апсолутно зло указује на апсолутно добро, апсолутна посебност једних указује на апсолутне посебности других. Прогон ce тако објашњава избором. Хитлер je y уосталом сматрао да не могу да постоје два изабрана народа. Коначно, патња Јевреја не би била део “историје, већ провиђења y супротном смеру, према ком су Јевреји месијански народ Исуса Христа”.1 Жан Данијел, Едгар Морин и Анри Русо су, како би одредили такво виђење, говорили о “јудеоцентризму”.2 Али, представљање мучитеља као представника апсолутног зла, једнако je бесмислено као приказиваље жртве као представника апсолутног добра. У противном, ваљало би подржати тезу no којој je теже опростиво уклањање неких живота (оних који представљају апсолутно добро) од живота неких других. Управо су ту идеју подржавали нацисти говорећи о “животима без животне вредности”. Таква идеја je неприхватљива. Ниједан народ, ниједна људска категорија не поседује природно егзистенцијални статус или узвишеност. Нико не може да захтева да ce онтолошки намеће као бољи или “незамењивији” од другог само због своје 1) B e rn a rd -H en ry I.évy, y Le Point, 13. д е ц е м б р а 1997, стр. 146. 2) “(a л и ч н о ”, п и ш е Ж а н Д ан и јел , “ не о с е ћ ам н и к а к в у п р е п р е к у y п р о ц ен и да y т о м к в а з и м и с т и ч н о м н а п у ш т а љ у ју д е о ц е н т р и с т и ч к о г ви ђ ењ а и м а р а з н и х о п а с н о с т и ” (“ S u r un texte d ’A lain B e san ço n ”, y C om m entaire, п р о л е ћ е 1998, стр. 228).
59
АЛАНДЕБЕНОА
вере, порекла, друштвеног доприноса или прошлости. Прошлост не може да ce разуме са становишта моралног суда. Придодат историји, морал je осуђен на немоћ јер je утемељен на љутњи - коју Аристотел дефинише као облик љубоморе и јер, поступајући неповерљиво, љутња забрањује анализу оног што би могло да буде дискредитујуће. “Искључење због моралних разлога”, пише Клемент Росет, “омогућава избегавање било каквог напора да ce разуме искључени предмет, тако да морална осуда и даље значи одбијање анализе na чак и промишљања”.1Сем тога, морални прекор комунизма или нацизма не види чињеницу да су ce ти системи посебно поносили моралом. Они нису покушавали да укину морал, него да измисле нови, или да свој морал супротставе другима.2 “Они којима je стало до етичке идеологије”, примећује Алан Бадиу, “толико настоје да посебност људског уништавања директно сместе y Зло тако да, најчешће, категорички негирају да je нацизам био било каква политика. Такав став je слаб и јадан. Присталице ‘демократије људских права’ воле - заједно са Ханом Арент - да политику дефинишу као сцену ‘заједничког бића’ (...) Али нико није желео више од самог Хитлера заједничко биће свих Немаца”.3 Тоталитарна друштва су политичка друштва. Да би ce таква друштва осудила, довољно би било да ce препозна да су политички лоша - то je довољно да постану неприхватљива. Појам апсолутног зла, приписан људском деловању, заправо нема смисла јер апсолутност не припада овом свету. Према правилима позитивне свести, више нема неизмерних злочина, 1) C lém en t R o sset, L e dem on de la tau tologie. Su iv i de C in q petites pieces m orales, M in u it, P a ris, 1997, с т р . 68. 2) “О п т у ж и т и м о р а л који je н а м е т н у л а н а ц и о н а л -с о ц и ја л и с т и ч к а Н ем ач к а t o k o m с в о је м у ч н е в л а д а в и н е ”, п и ш е о п е т К л е м е н т Р осет, “ и д а љ е је с те с а м о с п а с о н о с н а р е а к ц и ја ак о , и с а м о ак о , та о п т у ж б а н и је у д в о с т р у ч е н а и с а м о м м о р а л н о м о п т у ж б о м , к о ја ће да п о н и ш т и п о д ел у ” (и сто , стр . 66-69}. 3) A lain B ad iou , L'éthique. E ssai sur la conscience du m al, H atier, Paris, 1993, стр. 58.
60
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
као што нема ни “неизмерних” патњи. Средства коришћена за извршење злочина не морају бити оглашена, али то ипак не чини злочин “јединственим”. Злочиначки значај неког чина проистиче из његове природе, a не из начина на који ce он извршава. Сваки догађај je истовремено и јединствен и универзалан, веома посебан и веома упоредив. Издвајање тоталитарног система да би ce приказао као апсолутно зло води, коначно, до заборава да су управо сами тоталитарни системи своје противнике означавали као апсолутно зло. У њима препознати апсолутно зло значи прихватити учинак огледала. Избацити их из човечанства значи преузети њихову школу.
61
XII
Упорно одбијање да ce комунизам и нацизам пореде које je изражено y Црној књизи, има за директну последицу различит став y односу на два тоталитарна система и према свему што би могло да им буде сродно. Док ce нацизам сматра најзлочиначкијим режимом века, комунизам - који je проузроковао смрт много већег броја људи - ce и даље сматра, наравно проблематичним, али ипак савршено одбрањивим, како на политичком, тако и на интелектуалном или моралном плану. Бројни су примери таквог различитог става. Тичу ce и људи идеја, и залазе y подручје политике. Национализам ce обично поистовећује ca фашизмом, који ce опет пиоистовећује ca нацизмом, док ce социјализам никад не сматра потенцијално стаљинистичким. Десница ce вазда сумњичи за “фашизам”, док ce комунизам, упркос својим грешкама, сматра делом “снага напретка”. Пуштање y продају нацистичке књиге изазива жестоке осуде (и законом ce забрањује), док једна комунистичка књига не изазива никакав посебан коментар. Некадашњи нациста заувек остаје неподобан, док чињеница да je неко био комуниста не подразумева никакав губитак угледа или друштвеног статуса, na чак ни код појединаца који ce никада нису покајали. И најмања сличност - без обзира да ли je она стварна или претпостављена - ca идеологијом која ce сматра за мање-више сродну нацизму, 63
AJIAH ДЕ БЕНОА
предзнак je вечног бешчашћа које ce завршава оптужбама и изопштавањем из друштва. Колаборационистички писац заувек припада “проклетима”, али стаљинистичком писцу или уметнику ce не брани никакво промовисање стаљинизма. Пабло Неруда, Бертолд Брехт или Ајнштајн с разлогом су били славни због своје даровитости. Дрије ла Рошел, Селин или Лени Рифенштал, чија je даровитост непорецива, остали су обавијени мрачном ауром, која подсећа на то да “даровитост није изговор”. Фашистичком писцу не може бити опроштено што je написао химнуу славу Гестапоа (уосталом, она никада није изведена), међутим, то што je Арагон опевао врлине ГПУ никада ни y чему није сметало његовом угледу.1 Удара ce на “примитивни антикомунизам”, али ce одаје признање комунистима што су ce борили против Хитлера, a никоме не пада на памет да осуди “примитивни антинацизам” или да похвали нацисте јер су ce борили против Стаљина. Стаљинизам одређујемо као “девијацију” комунистичког идеала, док y нацизму нико не жели да види “девијацију” фашистичког идеала. Исправно je погрешити због комунизма, али не и због нацизма.2 Укратко речено, сваки компромис са нацизмом y потпуности ce дискредитује, док ce компромиси с комунизмом и даље држе за заједничке и безопасне грешке. Оптужба нацизма не само да надмашује оптужбе комунизма, већ, парадоксално, с протоком времена тежи и да ce повећа. Након више од педесет година од пада Трећег Рајха> нацистички, али не и комунистички злочини, предмет су непрестане плиме књига, филмова, радијских и телевизијских емисија. “Чини ce да ce damnation memoriae 1) “ П е в а м Ге-пе-у к е о п х о д н о м Ф р а н ц у с к о ј. Т р а ж и т е је д а н Ге-пе-у. Т р е б а в а м Ге-пе-у. Ж и в е о Ге-пе-у, та д и ја л е к т и ч к а ф и г у р а ју н а ш т в а !” (sic!). 2) “A k o je М о р и с П а п о н м о р а о да с п о зн а с т в а р н о с т А у ш в и ц а з а в р е м е р ат а, к ак о р а з у м е т и т о да М а р ш а и с н и је у п о з н а о Г у л аг з а в р е м е м и р а ? ”, п и т а Ж а к Ж ул и ар (L’année des fa n tô m e s, on . н а в , стр . 434).
64
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
нацизма,” како примећује Алан Бесансон, “сваким даном све више повећава, премда не постоје никаква правила”.1 Након више од пола века од смрти, Хитлер наставља добру каријеру y медијима, док je Стаљин већ готово потпуно заборављен. Комунистички систем ce 1989. урушио сам, и то на изненађење свих оних који су неколико месеци раније јамчили да je совјетски блок јачи него икада и да ce Црвена армија спрема да освоји Западну Европу.2 Ta имплозија - чије праве последице ни до данас нису добро проучене - одиграла ce не изазвавши велику осуду јавности. Не само да претежна већина некадашњих владајућих комуниста нигде није изведена пред суд, већ им je готово свугде (осим y Немачкој и Чешкој), на овај или онај начин, било допуштено да наставе политичку каријеру, a понекад би успевали и да дођу на власт.3 Бивши аустријски председник, Курт Валдхајм, некадашњи генерални секретар УН-а, je био жртва свеопштег прогона када je откривена његова “нацистичка прошлост”. 1) A la in B e sa n ço n , и зл а г а њ е на се д н и ц и Ф р а н ц у с к о г и н с т и т у т а , н ав . чл, стр. 790. 2) С а м о п ет г о д и н а п р е п а д а Б е р л и н ск о г зи д а , Р ејм он д А рон je и зн е о х и п о т е з у п р е м а к ојој С о в је т с к о м С а в е з у п р е т и “ н е о б и ч н а” п р о п ас т. (L es dern ières années du siècle, Ju illa r d , P a ris, 1984, с т р . 119). О н до даје: “А к о С о в је т и ж ел е да о с в о је З а п а д н у Е в р о п у a д а je не у н и ш т е у п о т р е б о м н у к л е ар н о г о р у ж ја , наред и е о с а м д е с е т е и д е в е д е с е те годи н е за то и згл ед ају к а о н а јб о љ е ”. (и сто , ст р . 139). С о в је т с к а м оћ н и је у н и ш т е н а “ п о б у н о м и ар о д а”, ш т о je п о г р е ш н о п р огн о зи р а л а Е лен а К а р е р д ’Е н к о з ( L’em pire éclaté. L a révolte des n atio n s de l ’U R SS, F la m m a rio n , 1978). Ф р а н с о а Ф и р е je 1995. т а к о ђ е п р и з н а о д а, б е з и к а к в и х илуз и ја о С С С Р -у од 1956, н и к а д а н и је п о м и с л и о на њ е г о в у т а к о б р зу п р о п ас т. 3) А л е к са н д а р К в а ш њ е в с к и , н е к а д а ш њ и ч л ан в л ад е ген е р ал а Јар у зел ск о г, нед а в н о je y П о љ ск о ј и з а б р а к з а п р е д с е д н и к а , н а с у п р о т Л еху В ал ен си . У М ађ ар ск ој je а к ту ел н и п р е м и је р 'ђул а Х о р н и , ч л ан п осл ед њ е к о м у н и с т и ч к е в л ад е y зе м љ и . К о м у н и с т и y Р у си ји - који 1917. н и су д о б и л и ни 20% г л а с о в а - 1998. с т в о р и л и н а јзн а ч а јн и ји к л у б y п ар л ам е н ту . О н е п р о г о н у н е к а д а ш њ и х ком ун и с т и ч к и х в о ђ а , ви д и : T im o th y G a r to n A sh, “ L es sé q u e lles d u p a ssé en E u ro p e d e l'E st”, y Esprit, о к т о б а р 1998, с т р . 45-66.
65
АЛАН ДЕ БЕНОА
Његова амнестија на Западу није изазвала никакву посебну реакцију или чуђење. Данас нико ни не помишља на претварање старих совјетских логора y музеје na чак ни на подизање споменика жртвама стаљинистичкогтерора.1У Француској, где je нацистичка партија одмах забрањена, нико не оспорава легитимитет, ако већ не и поштење Комунистичке партије - коју je некада финансирао Стаљин, и која je готово пола века остала подуправом Москве - упркос свему што ce зна о њеној коминтерновској прошлости. Лионел Жоспен, кога je десница критиковала због повезаности са Комунистичком партијом, je чак изјавио како je “поносан што ce y његовој влади налазе министри комунисти”.2 Ниједан француски фашиста себе никада није прозвао “хитлеровцем”, a шефови Комунистичке партије Француске хвалили су ce као “стаљинисти”.3 Жан Франсоа Форж притом запажа да ce “на гробљу Père Lachaise y Паризугу близини споменика Зид савезника, споменици жртвама хитлеровских логора налазе веома близу гробова првака француске Комунистичке партије, оних људи који својевремено нису осуђивали ни само начело стаљинистичких логора”,'1 Антифашистима ce y прошлости унапред веровало, док ce на оне који су нападали комунизам често гледало као 1) Један од р е т к и х и зу зе т а к а je к ам ен који je дон есен и з л о го р а С о л о в к а, и з а р к ти ч к о г к р у га, a који je п о с т а в љ е н y М о с к в и н а тр гу Л у б јан к а, на м ес ту некад а ш њ и х у р е д а К Г Б -а. Л о го р “ П ерм -36” y којем су д о 1987. б и л и с м е ш т е н и полит и ч к и з а т в о р е н и ц и ,т а к о ђ е је п р е т в о р е н у М узеј реп реси је. А л е к с а н д а р С о л ж е њ и ц и н и гу б е р н ато р П ер м а Генандиј И г у м н о в су ч л ан о ви њ е г о в е у п р а в е . 2) Реч je о и стој П а р т и ји к оја je y н о в е м б р у 1949. о п т у ж и л а з а “и зн о ш е њ е неис т и н е ” он е који су п о д сећ али на к о н ц е н т р а ц и о н е л о го р е y С С С Р -у ; он ој и стој П а р т и ји к о ја je п р е н екол и ко го д и н а п р и х в а т и л а за к о н Гејсот, П о зн а т о je да Н е м ц и y Ф р а н ц у с к о ј н и су х тел и д а и м е н у ју у л и ц у Х а јн р и х а Х и м л е р а , ал и je п о с т о ја л а к о м у н и с ти ч к а о п ш т и н а к о ја je y П а н т и н у у л и ц и д ал а и м еТ )е р ж и н ск и , y ч а ст у т е м е љ и т е љ а Ч еке. 3) К о м у н и с т и ч к и н едељ ни к F ran ce nouvelle 28. а п р и л а 1951. о ц е љ у је М о р и с а Т о р е з а з а “ н ајб о љ ег с т а љ и н и с т у y Ф р а н ц у с к о ј”. 4) Je a n -F ra n ç o is F o rg e s, E d u q u er contre A u sch w itz, E SF, P aris, 1997, стр . 18.
66
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
на бајкописце или креаторе предрасуда. Дана 13. новембра 1947. након што je Виктор Кравченко y раду I choose freeđom открио стварност совјетског концентрационог система, y комунистичким новинама Les letters françaises одмах je прозван “плагијатором” и “пијаницом”. Уследио je поступак због клевете, који ce одвијао y Паризу од 24. јануара до 4. априла 1949. године на којем je 23. фебруара сведочила и Маргарет Бубер Нојман. Када je, на основу проживљеног искуства, објаснила да према њеном мишљењу нема разлике између совјетских и нацистичких логора, прозвана je нацистичком сарадницом. Пјер Дај je за “оснивање совјетских логора” оптужио некадашњег затвореника и члана покрета отпора Давида Русета, који je такође подржавао Кравченка.1 Ha процесу који je 1950. покренуо против Lettres françaises, Мари-Клод Велан Кутурје je изјавио следеће: “Знам да y Совјетском Савезу не постоје концентрациони логори и сматрам да je совјетски казнени систем без сумње најбољи y свету”.2 Кад je Солжењицин 1973. објавио Архипелт Гулап дневник Le Monde га je оптужио да жали “што je Запад подржао СССР против нацистичке Немачке.” Аутор чланка Бернард Шапуи, упоредио га je ca Пјером Лавалом, Марселом Деатом и Жаком Дориотом - који уз то не оклева y ширењу лажне вести о његовом боравку y Чилеу код генерала Пиночеа.3 Годину дана касније, немачки издавач који je откупио права ]) P ierre D a ix , Les Lettres fra n ç a ise s, 21. а п р и л а 1949; ви д и : В и к т о р К р ав ч е н к о , J'a i choisi la liberté, Serf, П а р и з 1947; G u illa u m e M alau rie , L’affaire Kravtchenko, R o b ert L affon t, P aris, 1982. 2) В и д и : A lfred g ro sse r, Le crim e et la m ém oire, с т р . 166-173. 3) В и д и ; Pierre G rém io n , “ E c riv a in s et intelSectuals à P aris. U n e esq u isse ”, y. French Politics a n d Society, п р ол ећ е 1998, стр. 1-29. О п и су ју ћ и “ п о л и ти ч к у и и нтел ектуа л н у б о р б у о к о A p x u û e n aia Г у л а Г а у т о р п и ш е: “ L e M on d e и њ е г о в а у п р а в а су ce од п о ч е тк а п р и к л о н и л и п р о т и в н и ц и м а ру ск о г п и сц а. Taj л и ст je д у ги низ го д и н а б и о сл и к а и п р и л и к а јед н е те н д е н ц и о зн о ст и и м е д и о к р и т е т с т в а , кад год би би л о реч и о A л ек с ан д р у С о л ж е њ и ц и н у и њ е г о в и м к њ и г а м а .” (стр. 5)
67
АЛАН ДЕ БЕНОА
за објављивање књиге Пјера Шануа Le refus de la vie, одбио je да након завршетка целокупног превода објави књигу јер je аутор y њој помињао комунистичке злочине. Масакр y Катину, који je открила немачка војска, такође ce није сматрао совјетским злочином, и то све дотле док сам Кремљ није одлучио да га призна. Други важан показатељ: антикомунистички говор почиње да ce сматра веродостојним тек онда када ra користе некадашњи разочарани комунисти.1 Њихови стари поступци сматрали су ce на неки начин подлогом за њихову новооткривену луцидност, док ce чињеница да je неко то могао бити од почетка одувек сматрала сумњивом. Такви људи ce сматрају уверљивим само према угледу стеченом y време њихових некадашњих грешака. Данас ce стање делимично променило y неким појединим случајев^ма. Две године након пада Берлинског зида, Ги Ситбон пише: “Ha крају, јесмо ли ми сигурни да ће ce комунизам постидети (sic) свог учинка y Русији, y свом царству, или y Кини?”.2 Значајан je и начин на који су медији оценили филм о немачко-совјетском пакту и подели Пољске редитеља Жан-Франсоа Деласуа и Тибалта д’Ориона:3 упркос очигледном квалитету, y L’Historie ce могло прочитати да je филм погрешио што je no сваку цену хтео да покаже да je совјетски систем највећа невоља нашег века” и што ce бавио упоређивањем два система, комунистичког и нацистичког, a “што иде на штету Стаљина” (sic). И даље ce избегава да ce злочини комунизма одреде као такви. Жан Данијел je, на пример, написао да je стаљини1) T o je п о себ н о сл у ч ај Ени К ри гел , Ф р а н с о а Ф и р е а , Е м ан у ел а Л и р о ј-Л ад у р је а , К л о д а Л е ф о р а , С т е ф а н а К у р т о а , и тд . В е р о в а т н о јо ш п р е с а м о п етн аест го д и н а ве ћ и н а а у т о р а Ц рн е KH>uie и с а м а н и је х т е л а д а nepyje y о н о ш т о д ан ас тв р д е . 2) G u y Sitb on , y Jeun e A friq ue, 11. с е п т е м б р а 1991. 3) “ H itler et S talin e , lia iso n s d a n g e r e u se s”, ф и л м je п р и к ап ан на Ф Р -3, 31. н овем б р а , 7. и 14. д е ц ем б р а 1996.
68
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
стички комунизам прибегавао “нацистичким средствима”,1 док je историјској истини вероватно ближе да ce нацизам користио “комунистичким средствима” јер je комунизам од Лењина, и према његовом изричитом наређењу, одлучно ступио на пут злочина против човечности као на пут методе владања.2 “Иако je чудовиште као политички феномен мртво”, пише Жан-Франсоа Ревел, “ оно je као културни феномен и даље веома живо. Зид y Берлину je срушен, али не и онај y људским главама. Описати стварни комунизам остаје вербални деликт (...) Зашто ce негационизам одређује као деликт када je реч о нацизму, a не када je реч о комунистичком злочину? Међутим, y очима левице постоје добри и лоши крвници”.3 “Истрајно подсећање на злочине комунизма”, примећује пак Жак Жулиар, “мења ce према дубини наших напредњачких уверења”.4 И данас, додаје Стефан Куртоа, “злочини комунизма нису подвргнути легитимном и нормалном суду како са историјског, тако ни са моралног гледишта”. Све те чињенице, које би могле да ce набрајају на много страна, потврђују да нацизам и данас изазива страх који комунизам, упркос својим злочинима, не изазива. Намеће ce питање због чега. To питање поставља Алан Бесансон када, 1) Je a n D an iel, y Le N ouvel O bservateur, 13. н о в е м б р а 1997. 2) У бл и ск о м ду ху , Je a n d ’O rm e sso n м о г а о је да н а п и ш е да “м еђу л е в и ч а р е к о ји су, t o k o m в и ш е -м а њ е д у г о г в р е м е н с к о г р а з д о б љ а , у сп е ш н о во д и л и п о л и ти к у д е сн и ц е, н а ж а л о с т , м о ж е м о д а у в р с т и м о М у со л и н и ја и С т а љ и н а ”. (Le Figaro, 14. а п р и л а 1998). 3) Jean F ra n ço is Revel, “ 85 m illio n s m o r ts!", y L e Point, 15. н о в е м б р а 1997, стр . 65. И сти а у т о р н е д а в н о je з а к љ у ч и о : “ П о с то ји п р о к о м у н и с т и ч к и н е гац и о н и зам који je м н о го л и ц е м е р н и ји , м н о го д е л о т в о р н и ји и р а с п р о с т р а њ е н и ји од п рон а ц и с т и ч к о г н е г а ц и о н и з м а , који о с т а је п о в р ш а н и с е к т а ш к и (...). О р г а н и зо в а н о н е к а ја љ е з б о г к о м у н и з м а п р е д с т а в љ а л о je о с н о в н у п о л и т и ч к у д е л а т н о с т п о сл ед њ е д е ц ен и је в е к а , к ао ш т о je њ е г о в о о р г а н и з о в а н о н е п о зн а в а њ е би ло t o k o m се д а м п р е т х о д н и х д е ц ен и ја”. (“N a z ism e -c o m m u n ism e . L’etern e! retou r d es ta b o u s”, y L e Point, 10. о к т о б р а 1998, ст р . 118). 4) Ja c q u e s Ju llia rd , “ L e s p le u re u se s d u c o m m u n ism e ", н ав. чл, стр. 59.
69
AJ1AH ДЕ БЕНОА
након што je приметио да “заборав комунизма тера на јако сећање на нацизам и обрнуто, када обично и исправно сећање води до осуде оба система”. Он каже: “Како то да ce данас (...) историјско сећање неједнако односи према њима (та два режима) тако да ce заборавља комунизам?”1 Како објаснити намерно ћутање и казнено слепило којима су ce тако дуго користили комунистички злочини? Зашто чињенице које су одавно познате тек данас почињу да ce прихватају? Зашто ce на једној страни налази “сећање” na чак и хипермнезија, a на другој толика равнодушност и амнезија?
!
1) A la in B e sa n ço n , н ав. чл, c r p . 793. и 790. В ал ер и М о н ш и y Jewtsh Chronicle (11. се п т е м б р а 1998) о ц ењ у је: “ К у р то а и Б е сан с о н с у y п р а в у к ад ce ж ал е д а ce с е ћ а њ е не о д н о си је д н а к о п р е м а к о м у н и з м у и н а ц и з м у ”.
70
XIII
Како бисмо дали одговоре на та питања, позвали смо ce на различите узроке. Истакли смо чињеницу да je интелигенција западних земаља масовно попуштала комунистичкој обмани и да данас не намерава да призна своју кривицу, a још мање да препусти своје апанаже, настављајући истовремено - директно или индиректно - даутиче на колективно мишљење. Присетили смо ce такође страха од замерања совјетској сили, што je дуго доприносило цинизму пословних људи и политичара. Франсоа Фире je опет истицао повољне предрасуде које y Француској нису могле да спрече бољшевичку револуцију, која je и сама тежила да ce стане y ред Револуције из 1793. Али та разматрања ce односе само на делимичне узорке. Она сама не могу да сведоче о “необичном слепилу” које спомиње Стефан Куртоа. Још важнији разлог лежи y савезу стаљинизма и западних демократија. Савез je склопљен t o k o m Другог светског рата и њиме je постављен темељ међународног поретка произашлог из немачког пораза 1945. СССР je од 1941. на страни савезника суделовао y рушењу нацизма. Из тога je извукао моралну гаранцију коју касније није престајао да користи. Победа над нацизмом 1945. забранила je свако испитивање победничког тоталитаризма, свако довођење y питање његове политичке и моралне легитимности. Омогућила je комунистичком сећању стварање властите легенде која није 71
АЛАН ДЕ БЕНОА
наилазила на приговоре. Западне демократије су 1939. објавиле рат Хитлеру како би ra спречиле y освајању средње и источне Европе. Стаљин je 1945. године на ту исту средњу и источну Европу могао да спусти гвоздену завесу, a да нико није ни помислио да га y томе спречи. У складу с тиме, сваки комунистички покрет je y западњачком схватању уживао повољан суд. “Склапањем војног савеза између демократија и Совјетског Савеза, рат je”, бележи даље Алан Бесансон, “ослабио имунитет западњачке одбране од комунистичке идеје”.1 Тони Џут исто тако објашњава тишину која je тако дуго обавијала комунистичке злочине: “To ce делимично односи на чињеницу да смо и даље следбеници победоносног савеза K o ju су склопили комунисти против Хитлера”.2 “Година 1945. je вероватно комунизму дала y закуп педесет година”, тврди опет Франсоа Фире.3 Ту заправо наилазимо на бажан кључ објашњења. Управо због заједничке борбе Совјетског Савеза и западних демократија t o k o m рата, неизбежно je да je Хитлер био гори од Стаљина, те je, дакле, Стаљин морао бити бољи. И обрнуто, ако je нацизам заиста био апсолутно зло и ако му ce могло стати на крај само повезивањем са Стаљином, стаљинистички систем био je објективно користан, што умањује толике замерке које можемо да му припишемо. Ha процесу Кравченко 1949, Жан Касу објашњава да je “рат против Хитлера створио један блок”: критиковање Стаљина води, дакле, до умањивања значаја борбе за Стаљинград, na тако и до искључења Веркроса. Једнако тако, када je Солжењицин објавио ApxuüenaïГулаи покушало ce, управо y име “стаљинградског доказа” (Даниел Линденберг), утишати његов глас. 1) A la in B e sa n ço n , и ст о , стр . 791 2) T on y Ju d t, y In tern atio n al H erald Tribune, 23. д е ц ем б р а 1997. 3) F ran ço is F u ret, “ Le to ta lita rism e c o m m u n ism e et les Sufis” , Inform ation ju iv e, а п р и л 1995, e rp . 9.
72
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Жан-Мари Домена 1945. пише: “Престиж Комунистичке партије, која je од 1941. суделовала y Покрету отпора и Црвеној армији, која je победила нацисте, толики je да ce било каква оптужба СССР-а чини као израз сусретљивости према “фашистичком варварству” које умало није завладало Европом.1У таквим условима би, признати постојање совјетског концентрационог система било готово непојмљиво. Домена надодаје како, након сусрета с Маргарет Бубер Нојман 1947, није “посумњао y њене изјаве о Гулагу. Међутим, no мом мишљењу, била je реч о феномену на прагу нестајања, о аномалији коју би покренута револуција исправила. Заправо, људима који су ce душом и телом посветили борби против нацизма било je тешко да схвате да сличне страхоте владају и y логорима њихових савезника”.2 Парадоксално je да je Совјетски Савез тако могао да ужива свој најјачи морални углед y тренутку када je стаљинистички терор досезао свој врхунац. Кад ce одвијала и битка за Стаљинград 1942. година, смртност y Гулагу - где сваки пети затвореник умире од глади - потукла je све рекорде. У логорима je 1945. забележен највећи број затвореника - међу којима je било око два милиона Руса које су савезници предали Стаљину, и које je он одмах потом депортовао. Друга страна тог парадокса јесте да ће ce истина о Гулагу y јавном мњењу прихватити тек y тренутку када совјетски концентрациони систем буде делимично срушен. Прва значајна ослобођења затвореника забележена су y раздобљу од 1954. до 1958. године. To доводи до закључка, бележи Рене Жирар, да “престиж стаљинизма, посебно међу западњачким интелектуалцима, опада од тренутка када ce смањио степен његовог насиља”. 1) Jea n -M arie D o m e n ach , “ L’ m telig en tsia fra n ç a ise et la p erce p tio n de l ’E st co m m u n iste ”, y C a d m o s, п р о л е ћ е 1981, стр . 19. 2) И сто , стр . 20.
73
АЛАН ДЕБЕНОА
Ослобођење западне Европе y тренутку када je запечаћена зависност источне Европе, дакле победа из 1945. године, омогућава пораз једног тоталитарног система, наменивши Европи истовремено други. Концепт тоталитаризма - без обзира да ли je реч о победничком или побеђеном - дошао je на зао глас. Рушење нацизма je y исто време од “антифашизма” начинило дискурзивну категорију која je минималном идеолошком савезу Совјетског Савеза и западних демократија дала непренагљено оправдан темељ. “Суделовање комуниста y рату и победи над нацизмом”, пише Стефан Куртоа, “коначно je довело до победе појма антифашизма као критеријума истине на левици. Комунисти су ce, јасно, поставили као најбољи представници и најбољи браниоци таквог антифашизма. За комунисте je антифашизам постао константни заштитни знак. Комунизам je, y име антифашизма, могао лакше да утиша непослушне”. Taj м^еханизам ce ипак обликовао тек касније. Комунисти су с почетка y фашизму видели само “диктаторски” облик капитализма, објашњавајући га као политички облик преко ког je капитализам на неки начин кршио своју праву природу (и обрнуто, капитализам може да ce дефинише и као недиктаторски облик фашизма). Ha XI Пленарној седници Интернационале 1939. године, Димитри Манулски изјављује да je “разлика између фашизма и грађанске демократије само y степену”. Морис Торез фебруара 1934. изјављује: “Међународно искуство показује да нема разлике y природи између грађанске демократије и фашизма. To су два облика диктатуре капитала. Фашизам ce рађа из грађанске демократије. Између колере и куге не може да ce бира”. Фашизам ce, дакле, описује као систем кога финансира крупни капитал на умору, и који нема другог излаза него да успостави диктатуру да би ce супротставио незадрживом налету пролетаријата. To je време када Бертолд 74
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Брехт пише: “Национал-социјализам може да ce сруши само рушењем капитализма. У тој борби савезник je радничка класа”.' Пошто ce сматрало да СССР управља борбом пролетаријата и на тај начин представља најснажнији отпор капитализму, испада да je свака критика совјетске моћи “ишла на руку” фашизму те да je најбољи начин борбе против фашизма био да ce постане комуниста. Парадоксална последица интерпретације фашизма као еманације капитализма била je навођење Интернационале на, барем индиректну, склоност ка победи фашизма. Ако je фашизам само други облик капитализма, нема никаквог разлога бранити га ако ce чини да га угрожава први. Што ce тога тиче, за долазак фашизма на власт 1922. и национал-социјализма 1933. године јасна je комунистичка одговорност. У оба случаја, секташтво комунистичких партија довело je до њиховог одлучног одбијања стварања заједничког фронта с грађанским странкама. Taj положај je радикализован 1928, tokom VI Конгреса Коминтерне, која je потврдила правило “класа против класе” и напала социјал-демократију као alter ego фашизма. Тек од 1934-35. то правило брутално je замењено стратегијама “народног фронта”. Будући да je Стаљин од тог тренутка сматрао нужним добијање подршке либералних демократија и напредњачких грађанских странака како би избегао стварање антисовјетског блока, “антифашизам” je замишљен као заједнички фронт који истовремено постаје најбољи начин одбране идеолошких користи, али и ресурса и подручја Совјетског Савеза. Потписивање немачко-совјетског пакта о ненападању 23. августа 1939. показаће да je антифашистичка стратегија - до које ће Кремљ доћи две године касније - за СССР била само средство његове спољ1) B erto ld Brecht, “ P late-form e p o u r les in te llectu als de g au ch e” , y E crits su r la p o li tiqu e et la société, A rch e, 1970, стр. 184.
75
АЛАН ДЕ БЕНОА
не моћи.1 “Антифашизам je”, пише Пјер-Жан Мартине, “за комунистичку Интернационалу био више политички и дипломатски инструмент y служби јединственог циља - одбране СССР-а - него што je то била једна доктрина”.2 Франсоа Фире je одлично показао на који начин je антифашизам пре рата био инструментализован од стране комунизма како би ce створила слика о односу политичких снага y којој би стварност совјетског терора чудесно нестала, док je систем који га je успостављао озакоњен због истакнутог суделовања y борби против “фашизма”.3 Од друге половине тридесетих година, антифашизам какав дефинише Кремљ заправо надилази борбу против стварног фашизма. Његова основна улога je да ce тоталитарни феномен уништи. Антифашизам, с једне стране, брише специфичности национал-социјализма који ce - заједно са осталим толико различитим ре>&имима, попут Франковог или Мусолинијевог - од тада уврштава y појам “фашизма”. С друге стране, брише и специфичност совјетског режима, стављајући га y исти кош са западним демократијама. Сродност нацизма и комунизма тако нестаје y потпуности. Свет почиње да ce дели на “фашисте”, на чијем челу стоји Немачка, и “антифашисте”, од којих je најзначајнији представник Совјетски Савез. Савез склопљен за време рата потврдиће ту вештачку дихотомију, која ће на крају да пише сопствену историју. Таква стратегија je очигледно била најисплативија. Замаглити специфичност нацизма дало je могућност да ce 1) И п а к , ч е с т о ce з а б о р а в љ а д а je С о в је т с к и С а в е з 29. н о в е м б р а 1932. већ потп и с а о п а к т о н е н а п а д а њ у са Ф р а н ц у с к о м , ком е je п р и д о д ат и “ с п о р а зу м о у за ја м н о ј п о м о ћ и ” п о т п и с а н 2. м а ја 1935. п р е м а к о м е би, y с л у ч ају а г р е с и је на Ф р а н ц у с к у и ли С С С Р , т е д в е з е м љ е јед н а д р у го ј т р е б а л о о д м а х д а п р у ж е п о м о ћ и п о тп о р у . 2) Jean P ierre M a rtin e a u , “ L’a n tifa sc ism e : g ra n d e u r et m an ip u la tio n ”, y L ’H istoire, ју л - а в г у с т 1998, с т р . 52. 3) F ra n ç o is F u re t, Le p a ss é d 'u n e illu sio n , o n . н ав.
76
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
час представља као облик ауторитативне деснице, a час да ce оптужи за било какву сличност с десницом која je y вези или истоветна ca фашизмом. Такво комотно понашање довешће, опет, до његове све шире употребе y узастопним концентричним таласима. За “фашизам” ће ce, на крају, оптуживати било ко. "Комунисти своје непријатеље увек називају фашистима”, приметио je већ Андре Малро. Исто као што антикомунизам, као највиша ознака, омогућава оптуживање за “комунисту” било кога ко од њега зазире, једнако тако антифашизам омогућава називање “фашистом” свакога против кога ce он бори. Фашизам ce више не дефинише као одређена друштвена и политичка структура. Кравченко и Солжењицин су, због разоткривања Гулага, no аутоматизму били прозвани “фашистима”. Чак и данас, “ко год наглашава постојање фашизма и социјализматај припада десници, a ко год припада десници, углавном припада крајњој десници, значи - он je “фашиста”.1 Мит о СССР-у као “тврђави антифашизма” омогућио je, с друге стране, поистовећивање комунизма, како на националном, тако и на интернационалном плану, с одбраном демократских вредности. Заступала ce и замисао да je комунизам био узвишени или савршени облик демократије. Антифашизам je коначно омогућио и дискредитовање антикомунизма. A k o ce комунисти супротстављају фашизму можда и снажније од других, сваки антикомунизам објективно je 1) Je a n -F ra n ç o is Reve!, “ L’essen tie lle identité du fa sc ism e ro u g e et du fa sc ism e n o ir”, y C om m entaire, п р о л е ћ е 1998, ст р . 233. К о р и ш ћ ен а м е т о д а л еж и y о н о м е ш т о je Јо зе ф Габел н а з в а о “с и л о г и зм о м п о гр е ш н о г и д е н т и т е т а ”. T aj п сеу д ол о ги ч к и п о с т у п а к с а с т о ји ce од о д в а ја њ а с т в а р н и х ц ели н а п р е д с т а в љ е н и х y г р а н и ц а м а је д н о г поређен>а, т а к о да ce јед н ак ел ем ен т н а м е р н о и з б а ц и и тај д е л и м и ч н и и д е н т и т е т у зд и гн е на н и во ц е л о в и то г и д е н ти т е та: “Де Гол je п р о т и в к о м у н и з м а , Х и т л е р je би о так о ђ е , д ак л е Де Гол je и сто ш т о и Х и т л е р ” (Jo se p h G abel, Idéologies, A n th ro p o s, П а р и з 1974, стр . 84). И з д р ж љ и в а м е т о д а ч и ја зл о у п о т р е б а н и је п р е с т а л а .
77
АЛАНДЕ БЕНОА
заправо играње с фашизмом (си логизам y састављању алтернативне оптужбе). И будући да je нацизам антикомунистички, лако je извући закључак да je сваки антикомунизам y служби нацизма, a самим тиме и да je сваки антикомунизам веће зло од самог комунизма. Кремљ je исто тако од антифашизма могао да створи “врсту излога комунизма, сходно идеји да je, како би ce био добар антифашиста, требало бити филосовјет, na истовремено не може да ce буде антисовјет и антифашиста. Таква врста политичке уцене страшно je појачала привлачну моћ стаљинизма”.1 Док ce сваки противник комунизма сматрао потенцијалним нацистом, совјетски случајеви насиља, које je истицао антифашизам, истовремено су били опростиви или разумљивији. Године 1936. на захтев свог председника Виктора Баша, Лига за љу^ска права оснива истражни орган за московске процесе. Након повратка из СССР-а, орган je закључио да су оптужени криви. Бертолд Брехт y то време пише: “Кад je реч о (московским) процесима, било би сасвим неумесно прихватити, да тако кажемо, непријатељско понашање према влади СССР-а, која их организује, na макар и зато што би ce такво понашање брзо, аутоматски и нужно претворило y непријатељско понашање према руском пролетаријату коме светски фашизам прети ратом, a и према социјализму, који сеуправо остварује”.2 Антифашизам, онакав какав je утемељио и изградио Стаљин, пре свега je послужио за озакоњење совјетизма. Дајући “фашизму” довољно широк оквир да ce y њега уброји сваки облик антикомунизма - y време хладног рата, “фашистичке” фигуре Хитлера и Мусолинија наследиће Ајзенхауер, Фостер Дулс, Де Гол и 1) F ran ço is F u ret, “ L e to ta lita rism e c o m m u n iste et les Ju ifs”, н ав. чл, стр. 9. 2) B erto ld Brecht, “O м о с к о в с к и м п р о ц е с и м а ”, у з E crits su r la politiqu e et la so c i été, on. н а в , стр . 89.
78
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Аденауер - створио je илузију заједничког именитеља Совјетског Савеза и западних демократија, на тај начин подстичући новувештачкукатегорију.1“Антифашистичка” мобилизација je касније натерала Мусолинија на склапање савеза ca Хитлером, што y почетку он нипошто није желео. Тако je, као што je рекао Џорџ Орвел, левица постала “много више антифашистичка, него антитоталитарна”. “Један од великих успеха совјетског режима”, пише Алан Бесансон, “јесте што je проширио и, мало no мало, наметнуо сопствену идеолошку класификацију модерних политичких поредака”.2
1) “ П р еф и к с а н т и - ”, б ел еж и Е н и К р и гел , “д аје с и г у р н о с т да ce п о с е д у је оно ш т о je н ајн е о п х о д н и је и н ајв р е д н и је з а п о с т о ја њ е , з а егзи стен ц и ју , з а о п р а в д а њ е в л а с т и т е ег зи с те н ц и је : п р у ж а с и г у р н о с т о п о с т о ја њ у н е п р и јат е љ а” (р азг о в о р на с а с т а н к у y а п р и л у 1989, y К о р т о н и , к оју je о р г а н и з о в а л а за д у ж б и н а F eltrin ellio “ М и т у С С С Р - а у з а п а д н о ј к у л т у р и ”. Т е к с т је о б ја в љ е н y C om m en ta ire, л е т о 1990, стр. 299-302). 2) A la in B e san ço n , н ав. ч л, ст р . 792.
79
XIV
Друга последица антифашистичке манипулације Кремља било je прикривање њеног циља: a то je сам фашизам. Антифашизам je, сврставаши под исти појам прилично различите политичке и идеолошке системе, допринео отежавању дефиниције која je и данас остала проблематична. Стручњаци за фашизам ce не слажу ни кад je реч о његовим изворима, нити основним особинама. Ернст Нолте je фашистичке покрете објаснио као одговор на бољшевичку претњу. Ренцо де Феличе пише да фашизам пре свега може да ce дефинише као засебан начин уласка y модерно доба. Зев Стерхел каже да “фашизам y Француској има своје изворе и људе и међу левичарима и међу десничарима, a врло често много више на левици, него на десници”.1Он говори о томе како je фашистичка идеологија y својим основним елементима створена још пре Првог светског рата. Још увек ce води расправа о питањима да ли фашизам представља “војнички” и волунтаристички преокрет контрареволуционарне, хијерархизоване и антимодерне идеологије (Нолте), и да ли, противно томе, чини модернистичку и револуционарну доктрину, отворену за једно ново друштво које ce надовезује на окончану прошлост (Фире), или je он производ ревизије социјализма y антиматеријалистичком и антиинтернационалистичком смислу (Стерхел). Најобухватније мишљење је1) R e n zo de F elice, N i droite, ni gauch e, C o m p lexe , B risel, 1987, с т р 43.
81
АЛАН ДЕ БЕНОА
сте да фашизам, као општа категорија, чини мешани систем који јакобинском национализму придружује социјализам очишћен од материјализма, који ce опет темељи на средњој класи, сећању на Велики рат и ерупцији модерности. У најужем смислу, na тако и најмање пренагљеном, реч ce, напротив, легитимно користи да би ce означио Мусолинијев Ventennio. A италијански фашизам je увелико изостао из Црне књше, и то зато што no питању друштвеног насиља и политичке репресије не може да ce упореди ca тоталитарним режимима. Данас располажемо ca врло прецизним бројкама о учинку италијанског фашистичког режима. Учинак je израчунат y односу на девет смртних казни извршених између 1922. и 1940. (већином за словенскетерористе), након чега je уследило седамнаест других t o k o m ратних година, од 1940. до 1943, a укупан број политичких затвореника никад није прешао неколико хиљада.1Италијански фашизам, који je Пјетро Барселона одлучно описао као “врсту ауторитарне социјалдемокЈЈатије”, сигурно je ограничавао слободе. Ta ограничења,ипак,нисуувезисатоталитарнимнасиљем. Рејмонд Арон je чврсто нагласио: “Мусолинијев режим никад није био тоталитаран: факултети и интелектуалци - премда су имали мању слободу изражавања - никада нису позивани на ред”.2 Жак Вилкет примећује да ће “између Мусолинија и Хитлера увек да постоји провалија која одваја политич1) V. S ta n le y G . P ayne, F ranco y José A ntonio. E l extran o caso del fa sc ism o espanol, P lan eta, B a rce lo n a , 1997. Beh je Х а н а А р е н т у с т а н о в и л а д а ф а ш и с т и ч к а дикт а т у р а н и је т о т а л и т а р н а , је р je y њ о ј б и л о вр л о м ал о п о л и т и ч к и х п р е су д а”, (Le sytèm e to talitaire, Se u il, 1972). Њ е н о о б р а з л о ж е њ е н а з в а о je “д е т и њ а р и јо м ” (sic), (L a Q u in zain e littéraire, 16. м а р т а 1973, стр. 28) 2) “E xiste -t-il u n m y stère n az i?”, y C om m en taire , је с е н 1979, стр. 346. “Л и ч н о ћу п р о з в а т и ф а т и с т и ч к и м ”, д о д аје А р о н , п о к р е т и ли р е ж и м који о д б а ц у је виш е с т р а н а ч је , који јед н о ј п а р т и ји д аје м о н о п о л з а п о л и ти ч к о д е л о в ањ е и који ce з а н о с и н а ц и јо м и д р ж а в о м . И т а л и ја н с к и ф а ш и з а м о д г о в а р а т о ј деф и н и ц и ји ал и не и ф р а н к и з а м (...) М о р а с ће у т и ц а т и на С а л а з а р а који н и к а д а н и је би о ф а ш и с т а , б а р ем не већ и од Ф р а н к а " (ibid).
82
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
ки затвор од концентрационог логора”.1 Сврставати отпор нацистичком тоталитаризму под појам “антифашизма” y овом случају je лажно. “To поистовећивање”, изјављује Пјер Шуну, “део je комунистичке лажи која настоји да фашизам супротстави демократији, омогућујући му да ce тако наметне као најдемократскији систем јер je најдаљи од фашизма. To je најсавршенији облик лажи”.2 Реч фашизам ce данас узима као заједнички именитељ за све стварне или нестварне тоталитаризме и служи као “универзални прекор” (де Феличе). Жан Лакутур говори о “тропском фашизму” како би означио режим Пола Пота, a други говоре о “зеленом фашизму” којим означавају исламизам. Жан Франсоа Ревел ce не устручава да и стаљинизам означи као “црвени фаш изам”. Ta реторичка употреба јесте преостатак стаљинистичке концепције антифашизма. Одржава оптичку варку која не одговара чињеницама. Kao што je нагласила Хана Арент, политички режими ce не деле на фашистичке и антифашистичке, већ пре свега на либералне, демократске, ауторитарне и тоталитарне режиме. Иако je сам Мусолини користио реч totalitario,} италијански фаши1) Jac q u e s W illeq e t, “ L e fa sc ism e : au to p sie , co n stat d e d é c è s”, y R es P u b lica, 1971, стр . 252. 2) P ierre C h au n u , y L a Une, ја н у а р 1998, стр. 6 3) П р о т и в н о у в р е ж е н о м м и ш љ ењ у , и т а л и ја н с к и а н т и ф а ш и с т и су и п а к у вел и о в а ј п о ја м y у п о т р е б у к а к о би р а з о т к р и л и ф а ш и з а м y н астајањ у . Т јо в ан и А м е н д о л а y ч л а н к у о б ја в љ е н о м 12. м аја 1923. y д н е в н о м л и с т у II M on d o п р ви je о п и с а о ф а ш и з а м к а о “т о т а л и т а р н и си с т е м ”. П р и д ев je з а т и м y и м ен и ц у п р е т в о р и о Л ели о Б а с о , y те к с т у и з R ivoluzione liberale 2. ја н у а р а 1925. В. П етер сен, “L a n a sc ita del co n cetto d i ‘Stato to ta lita rio ’ in Italia” , y A n n ali d ell’Istitu tio sto rico italo -germ an ico in Trento, 1, 1975. М у сол и н и п р е у зи м а р еч y п о зн а т о м г о в о р у о д р ж а н о м 22. ју н а 1925. y T eatro A u g u steo , на 4. К о н гр е су Н а ц и о н а л н е ф а ш и с т и ч к е с т р а н к е (P N F ): “С в е y д р ж а в и , н и ш т а и зв а н д р ж а в е , т о je н а ш а д и в љ а , н е у г а с и в а и т о т а л и т а р н а ж е љ а !” T o ће п о н о в и т и y је д н о м ч л а н к у y И т а л и ја н ск о ј е н ц и к л о п е д и ји о б ја в љ е н о м 1 9 3 2 .г о д и н е .К о н т е к с т ја с н о п о к а з у је д а р е ч ју “т о т а л и т а р и з а м ” М у сол и н и п о д р а з у м е в а с а м о н а ч и н п р е в а з и л а ж е њ а д е м о к р а т с к е п одел е и зм еђ у д р у ш т в а и д р ж а в е . У зе м љ и где je је д и н с т в о ,
83
АЛАН ДЕ БЕНОА
стички режим не може да ce уврсти y тоталитарне системе, баш као ни режими који су произишли из класичних категорија деспотизма или тираније. Већина политиколога данас признаје да су разлике између фашистичког и нацистичког режима много веће од њихових сличности.1 Kao режим, нацизам je сасвим другачији од фашизма, исто као што je комунизам сасвим другачији од социјализма. Сврстати их под исти појам значило би y исти кош ставити Леона Блума и Стаљина, Лионела Жоспена и Пола Пота. Приказати нацизам као национал^у верзију једног конфузног покрета који ce зове “фашизам” представља тек закаснели уступак совјетизму. Онај ко синтагму “немачки фашизам” користи за нацизам говори Стаљиновим језиком. д о ког je д о ш л о к а сн о , и д а љ е о с т а је с п у т а н о з б о г п о сл ед и ц а д р ж а в н е к р и зе и н е јед н а к о г р а з в и т к а ју т а и с е в е р а , он д р ж и д а с а м о ја к а д р ж а в а м о ж а да довед е до о д г о в а р а ју ћ е г у је д и њ а в а њ а и м о д е р н и з а ц и је п р а в е н ац и о н ал н е зајед н и це. “З а ф а ш и з а м ”, к а за ћ е он, “св е je y д р ж а в и и не п о сто ји н и ш т а љ у д ск о или д у х о в н о - lUTaVniiie, о н о и зв а н д р ж а в е и м а м ањ у в р е д н о с т ”. T a т а јн о в и т о с т д р ж а в е п р о и с т и ч е из с т а т о л а т р и је ,а не и з т о т а л и т а р и з м а . О н а сл у ж и з а з б л и ж а в а њ е т е о р и ја о “п о т п у н о ј д р ж а в и ” које je р а з в и о К ар л Ш м и т (“ D er totale S ta a t", y D e r H ü d e r d er V e rfa ssu n g , J.C .B . M oh r, T ib in g e n , 1931; “ D ie W eiterentw ick iu n g d es to ta len sta a ts in D e u tsc h la n d ” , y P ositionen u n d B ergiffe im K a m p f m it W eim ar - G en f - V ersailles 1923-1939, H a n se a tisc h e V e ra lg sa n sta lt, H a m b u rg , 1940, стр. 185, т е к с т je y и зв о р н и к у о б ја в љ е н 1933. y E u ropàisch e Revue), и п о себ н о Е р н с т Ф о р с т х о ф (D er totale S t a a t , H a n se a tisc h e B u ch g esellsch aft, H am b u rg , 1933). Н а ц и с т и ћ е б р зо о д б ац и ти т е т е о р и је , је р ћ е њ и х о в и м а у т о р и м а би ти зам е р е н о д а п о д л еж у “л ати н ској с т а т о л а т р и ји ", В а ж н о с т к о ја ce п р и д аје д р ж а в и y ф а ш и з м у т р е б а д о в е с т и y в е зу са р а з м е р н о д р у г о р а зр е д н о ј у л о зи п ар ти је , ш т о je н а ви д ел о и зн ео Р ен ц о де Ф е л и ч е ( M u sso lin i, il Duce. L o stato totalitario 1936-1940, E in au d i, Т о р и н о , 1981). B. и М а р к о Т а р ш и , P artito unico e d in am ica a u to r ita ria , A c ro p o lis, N ap o li, 1981. К а д а ce св е у зм е y о б з и р , и т а л и ја н с к и ф аш и з а м je б и о т о т а л и т а р а н с а м о y с м и с л у у п о т р е б е т е р е ч и ”. (C lau d e P olin , Le T o talitarism e, P U F, 1983, стр . 61) 1) Ви ди: Р енц о де Ф ел и ч е , C lefs p o u r com pren dre le fa sc ism e , S e gh ers, 1975; Le f a scism e, un to talitarism e à l ’italienne?, P re sse s d e la F o n d atio n n atio n ale des scien ces p o litiq u e s 1988. У Н ем ач кој je К арл Д и тр и х Б р а х е р (Zeitgeschichtliche Kontroversen. Um F asch ism u s, T o talitarism u s, D em okratie, M in h e n , 1976) у в е к о д б и јао да п р и м е н и ген е р и ч к и к о н ц е п т ф а ш и з м а н а н е м ач к и н а ц и о н а л -с о ц и ја л и за м .
84
XV
прихватимо чињеницу да комунистички и нацистички злочини нису настали несрећом или случајем, онда ваља да ce разјасни природа њихове логике или потребе из које произилазе. Да бисмо то учинили, не можемо да ce ограничимо на истраживања y којој мери je сваки од њих чињењем злочина деловао y складу ca својом доктрином. Управо супротно, треба ce окренути ономе што им je заједничко. Зато треба да ce вратимо на концепт тоталитаризма који, упркос својој несавршености, остаје најоперативнији за разумевање тог феномена. Појам тоталитаризма никад није наишао на истомишљенике међу политичарима, што не мора да чуди, јер његова употреба произилази тек ех post његовог стварања: ослонили смо ce на постојање тоталитарних система да бисмо измислили појам који je, y неко друго време, омогућио да ce они тако оцене зависно од тога колико одговарају дефиницији насталој према њиховом постојању. Такав метод ипак je био неизбежан утолико што тоталитарни политички системи чине феномен једног потпуно другачијег типа. Тоталитаризам, заправо, може да ce схвати само ако ce разликује од свих класичних облика тираније, апсолутизма, диктатуре или ауторитаризма, дакле почевши од његове радикалне новине. Тоталитаризам није безвременски облик, али садржи потпуно нови облик власти. Не представља само динамичA
ko
85
АЛАН ДН БЕНОА
нију или пооштрену слику ауторитарних режима. За разлику од тога, он кристалише политички облик y контексту одређеног раздобља.1 Управо његов значај омогућава да ce схвати заш то он не може да ce објасни само преко психологије, антропологије или историје философије.2 Тоталитарни системи сигурно су искористили страсти својствене људској природи, али су их комбиновали на до тада невиђен начин. Једнако тако и из тих разлога није могуће оправдати совјетски систем “руским менталитетом” или нацизам нехмачким Sonderweg-ом, мада je сваки од та два режима несумњиво имао “националну” димензију. Такав приступ довео би до банализовања тоталитаризама, који, баш напротив, морају бити строго враћени на место y свом контексту.3 Појмови “тоталитаран” и “тоталитаризам” почели су да ce кроз англосаксонски свет шире између два рата. Тоталитарни режими нису их, наравно никада користили како би описали сами себе.4 Пишући за једну америчку ревију од 1935. године, Ханс Кон, немачки социолог y емиграцији, потрудио ce да повеже “модерне диктатуре” с феноменима попут HQpe месијанске концепције света, хрљења маса y по1) V. Ju a n Ј. L in z , “ T o ta lita ria n an d A u th o ritarian R e g im e s’’, y F.I. G reen stein и N.W. P o lsb y (yp), M acro p o litical V ieory. V ie H an d b o o k o fP o litic a l Science, vol. 3, A d d iso n W esley, R e a d in g 1975, стр . 175-453, к о ја вр л о д о б р о п р и к а з у је р а з л и к у y с у ш т и н и , a не y н и ја н с а м а , и зм еђ у а у т о р и т а р н и х и т о т а л и т а р н и х р е ж и м а. 2) К ар л П о п е р о д т о т а л и т а р и з м а п р а в и с т а л н у м о ћ з а п а д н е ц и в и л и за ц и је , чији би о с н о в н и п р е д с т а в н и ц и би л и П л ато н , Х егел , и М ар к с (L a société ou verte et ses en n em is, vol. 2 , Se u il, 1 9 7 9 ,1 и зд ањ е 1962). 3) И ст о к а о ш т о , на п р и м е р , чи ни Д ан и ел Л и н д ен б ер г к а д а п р и зн аје да je , за р а з л и к у од н а ц и з м а , “к о м у н и з а м , с с т а н о в и ш т а о п ш т е и ст о р и је , в р л о бан ал а н ”, (“re m o u s au to u r d u “ L ivre n o ir d u c o m m u n ism e ” 11, y E sp rit, ја н у а р 1998, стр . 192) 4) Реч “т о т а л и т а р а н ” je, ш т о je зн ач ајн о , и зб а ч е н а и з с о в је т с к и х р е ч н и к а трид е с е т и х и ч е т р д е с е т и х го д и н а. Ј а в љ а с е тек 1953, п р аћ е н а сл ед ећ ом д еф и н и ц и јо м : “ Т о т а л и т а р а н : ф а ш и с т и ч к и , који ce сл у ж и ф а ш и с т и ч к и м м е т о д а м а " ! Даљ е м ож е д а с е п рочи та: “Т о тал и тарн а д р ж ава: грађан ска д р ж ава с ф аш и сти чк и м р е ж и м о м ”. В. M ich el H eller, L a m ach in e et les rouages, on . н ав , стр. 97-98.
86
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
литички живот, политичке свести настале с Француском револуцијом, и улоге модерне технике. Петер Друкер je 1939. објавио дело The End of Economie Man. The Origins of Totalitarianism, чији ће поднаслов, неколико година касније, послужити Хани Арент као наслов за њену књигу. Карлтон X. Хејс je 1940. нагласио посебност облика тоталитарних власти.1Две године касније, концепт je поново проучио Сигмунд Нојман.2Једну од првих y потреба речи “тоталитаран” y Француској наилазимо код Жака Маритена, тада блиског Емануелу Муниеру и групи окупљеној око ревије Esprit.3 Затим следи чувена књига Хане Арент, The Origins of Totalitarianism> објављена y САД 1951. која je y Француској преведенатек 1972.4 Она je до данас дала најдубљи допринос 1) C arlto n H . H ayes, “ The N o v elty o f T o ta lita rism in the H isto ry o f w estern C iviliy atio n ” , н а Sym posium on the T o talitarian State, P ro c e e d in g s o f th e A m e rican P h ilo so p h ica l Society, 1940 2) B. S ig m u n d N e u m a n n , on . н ав , стр . 108-115. 3) Ja c q u e s M a rita in , H u m an ism e intégral, П а р и з 1936. V. Jac q u e s и R a ïsa M arita in , O euvres com plètes, vol. 9. (1935-1938), н ак л . U n iv ersitarie s, F rib u rg , 1985. 4) H a n n a h A ren d t, The O rig in s o f T o talitarian ism , H a rc o u rt B race, N ew York, 1951. П р в о и зд а њ е к њ и ге je д о в р ш е н о 1949. и с а д р ж и п р е д г о в о р н а тр и с т р а н е и је д а н а е с т б е л е т к и н а крају. У д р у г о м и зд ањ у (1958), Х а н а А р е н т je д о д ал а и п о г о в о р о м а ђ а р с к о ј р е в о л у ц и ји , a б ел еш к е и з п р о ш л о г и з д а њ а су у к л о п љ е н е y гл а в н у п р и ч у и з а м е њ е н е ч л а н к о м “ Id éo lo gie et te rre u r”. H a к р ају , з а и зд а њ е 1966. с а с т а в љ е н а су тр и р а з л и ч и т а п р е д г о в о р а . У то м и зд ањ у су тр и ве л и к а дела к њ и ге о б ја в љ е н а о д в о је н о . Р ејм о н д А р о н и х je и зн ео 1954, y ч л ан к у y к ом е н и је о д о б р а в а о св е њ ене т е зе (“ L’essen ce du to ta lita rism e ", y C ritiq u e,80, стр . 51-70, п р е у з е т y M ac h iav el et les Tyrannies m odernes, F allo is, 1993, ст р . 195 213. ). С в е с к а о б ја в љ е н а y Ф р а н ц у с к о ј 1972. (Le systèm e totalitaire, Se u il) тек je п р е в о д п о сл ед њ ег дела, О с т а л а д в а п р евед ен а су 1973. (S u r l'an tisém itism e, C a lm a n n -L é v y ) и 1982. (L e s origin s du capitalism e. L’im périalism e, F ay ard ), да би з а т и м тр и св е ск е б и л е п о н о в о о б ја в љ е н е y би б л и о тец и “ P o in ts”. Р азл о г т и х к а ш њ е њ а с п р е в о д о м je ја с а н . “ T a з а в е р а ћ у т а љ а ”, п и ш е М и р еи л М арк-Л и п ја н ск и , “о б ја ш њ а в а ce ф а с ц и н а ц и јо м к о ју су м а р к с и з а м и С С С Р и з а зи в а л и м еђ у п ар и с к о м и н т е л и г е н ц и јо м св е до к р а ја ш е зд е с е т и х г о д и н а” (“ T o ta lita ri sm e ”, y E u rope en fo rm a tio n , з и м а 1990 - п р ол ећ е 1991, стр . 82). T o м и ш љ е њ е дели и К л о д Л е ф о р : “ Ч и н и ce д а н е зн ањ е, н ем ар, тј. н е п р и ја т е љ с т в о п р ем а Х а н и А р е н т y Ф р а н ц у с к о ј п р о и с т и ч е и з с н а ж н о г у т и ц а ја м а р к с и зм а који je п р е д с т а в љ а о о ч и гл ед н у п р е п р е к у y п р и х в а т а њ у њ е н и х и деја” , (“ H . A ren t et
87
AJ1AH ДЕ БЕНОА
проучавању тог феномена. Потирући либералне теорије K o je су настојале да y тоталитарним системима виде “архаичне” изворе y основи ирационалне природе, она напротив, доказује да суштина тих система - који ce врло несавршено објашњавају кроз антисемитизам, социјализам, или империјализам претходног столећа - може да ce спозна само критичком анализом генеалогије модерности. Коначно, 1956. студија Карла Фридриха и Збигњева Брзезинског, 7btalitarian Dictatorship and Autocracy, имаће велики утицај на Сједињене Америчке Државе, Енглеску и Немачку, јер je y њој побројано шест формалних критеријума за тоталитарне режиме: службена идеологија која покрива сва подручја друштвеног живота, јединствена партија која окупља масе, полицијски систем који спроводи терор, монополистички надзор над средствима информисања и комуникације, монопол над средствима присиле и централизована држава.1Теорије тоталитаризма, које ce, за разлику од теорија фашизма, баве искључиво режимима, a не фазом “покрета” која им je претходила, умножиле су ce, изазивавши низ расправа које ce наставхЈ>ају и данас.2 Једна од основних замерки које су им la q u e stio n d u p o litiq u e ”, y C ah ie rs du Foru m p o u r l'in d ép en d an ce et la p a ix , м ар т 1985, ст р . 24). Види и C lau d e L e fo rt, L’Invention dém ocratiqu e. L e s lim ites d e la do m in ation totalitaire, F ayard, P aris, 1981, ст р . 237-241; Je an -M arie D o m e n ach , “ L’in telligen tsia fra n ç a ise et la p erce p tio n de l’E st c o m m u n iste ”, н ав . чл. ст р . 18-27; P ierre G rém io n , L ’intelligence de l ’a n ticom m u n ism e, F ay ard , P aris, 1995. O у т и ц а ју к њ и ге, V. S. J. W h itfield , Into the D ark. H . A ren d t a n d the T o talitarian ism , T em ple U n iversity P ress, P h ilad elph ia, 1980; R o b ert N isb e t, “A ren d t on T o ta lita r ia n ism ”, y The N a tio n a l Interest, п р о л е ћ е 1992, с т р . 85-91. 1) C art F rie d rich и Z b ign ew B rz e z in sk i, T o talitarian D ictatorsh ip an d A utocracy, H a rv a r d U n iv ersity P ress, C a m b rid g e , 1956. (2. изд.: H arp e r, Њ у јо р к , 1966) 2) Ви ди: R ay m o n d A ro n , D ém ocratie et to talitarism e , o n . н ав ; D o m e n ico Fisichella, A n a lisi del to talitarism e , D ’A n n a, 1976 (2. и зд . 1978); C lau d e Letort, L’invention dém ocratiqu e, on. н а в ; K a rl D ie tric h B rach er, D ie totalitare E rfah ru n g, М и н хен , 1987; D o m e n ico F isich ella, T otalitarism o. Un regim e del nostro tempo, N u o v a Italia scien tifica, R o m a , 1987; P ierre B o u re tz , “ P en se r au X X e siècle; la place de l’én ig m e to ta lita ire ”, y E sp rit, ја н у а р -ф е б р у а р 1996, стр. 122-139; F ra n ç o is F u re t, “ Les dif-
88
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
упућене, посебно она од Мартина Бросата y Немачкој,1јесте “недостатак историјског смисла”, што их je довело до занимања само за суштину тоталитарних система, без бављења развитком или пропашћу њихових времена. Када ce поредају према њиховој суштини, добија ce само монолитна визија тих система. Њихов развој стога не може да ce објасни. Будући да не може да произведе промене, модел би био само идеал који не одговара стварности. Ta замерка je посебно исказана y тренутку мађарске револуције 1956. потом y шездесетим годинама, кад ce јасно видело да СССР, на пример под Хрушчовом, више не може да ce назива “тоталитарним” као y време Стаљина. Шездесетих година концепт тоталитаризма критикован je и као маркетиншко оружјеу случају Хладног рата, изазивајући поновни утицај “ревизионистичке” школе, чији je главни представник Моше Левин.2 Коначно, féren cts a sp e c ts d u co n cep t de to ta lita rism e ", y C om m u nism e, 47-48, 1996; A lfon s Soin er, R a lf W aik en h au s и K a rin W ielan d, T o talitarism u s. Eine Ideengeschichte des 20. Jah rh u n d erts, A k ad e m ie , Б ерли н , 1997; W o lfgan g W ip p erm an , T otalitarism u sth eorien . D ie Entw icklun g 1997; M arco T arch i, “ 11 to ta lita rism e nel d eb attito p o lito lo g ic o ”, y F ilosofia p o littca, а п р и л 1997, стр . 63-79; A ch im Siegel, Totalitarian P arad igm A fter the E n d o f C om m u n ism . Tow ards a Theoretical R eassessm en t, R o d o p i, A m ste rd a m , 1998; E c k h a rd ]esse, “D ie T o tal ita rism u sfo rsc h u n g u n d ihre R ep ràsen tan ten . K o n z e p tio n e n von C a ri J. D ie tric h , H a n n a h A ren dt, E ric V oegelin, E rn st N o lte u n d K arl D ie tric h B rach er” , y A u s Politik und Zeitgeschichte, 8. м а ја 1998, стр . 3-18. 1) M a rtin B ro sz a t, L’E ta t h itlérien , F ay ard , П а р и з 1985. У и сто м ду ху , в. Pierre A yçoberry, L a question nazie. Les in terprétatio n s du n atio n al-so cialism e, 1922-1975, Se u il, P a ris, 1979. 2) В и д и: M osh e L evin , “ The S o c ial B a c k g ro u n d o f S ta lin ism ", y R ob ert C . Tucker, Stalin ism . E ssay s in H isto rical In terprétation , W. W. N o rto n , Њ у јо р к 1977; L a F o r m ation du sy stèm esoviétiq ue, G a llim a r d , P aris, 1987; Ian K ersh aw и M osh e Levin, D ictatu re U nleashed. H isto rical A pp roach es to N az ism an d S talin ism , C am b rid g e U n iversity P ress, C a m b rid g e , 1996. (2. изд.: S talin ism an d N azism . D ictatorsh ip a n d C om parizo n , К ем б р и џ , 1997). “Р е в и зи о н и с т и ч к а ” ш к о л а о б ја ш њ а в а стаљ и н и с ти ч к и т е р о р к ао п л о д ч и сте сл у ч а јн о с т и , на п р и м ер , с л аб о ш ћ у ру ск о г д р у ш т в а на к рају г р а ђ а н с к о г р а т а и д о м и н и р а л а je а м е р и ч к и м у н и в е р зи т е т и м а t o k o m го т о в о п е т н а е с т го д и н а. В. M ich ael C u r tis, “ R etreat froin T o ta lita r ia n ism ” , y C ari F ried rich , M . C u r tis и B e n jam in B arber, T o talitarian ism in Perspecti-
89
АЛАН ДЕ БЕНОА
теоријама тоталитаризма замерало ce да прецењују моћ тоталитарних система y радикалном мењању људске природе, na тако и друштва. Савршени тоталитаризам, као што je могло да ce примети, могао je да постоји само y машти, што je Мајкла Волцера навело да иронично примети како je “сваки стварно постојећи тоталитаризам промашени тоталитаризам ».1 Иако теорије тоталитаризма од пада совјетског система доживљавају несумњиви процват, недавно су ce појавиле сличне замерке код аутора попут Џорца Моса, Дениса Пешанског или Јана Кершоа. “Какав год бмо приступ”, пише Кершо, “тоталитаризам ће увек бити само концепт, a не теорија. Он нуди интелектуални преглед, a не објашњење. Он описује технике и слична средства моћи. Не може да нас научи много чему, ако уопште и може ичему, о начину и разлогу његове појаве”.2 Такве критике нису оправдане. Оне доводе до мешања политичке науке, која ce пре свега бави општим концептом, и историјске науке, која проучава њихове особине. Ако ce схвате дословно, могле би да изазову одбацивање појма демократије, ca образложењем да никад није постојао савршен демократск^ систем. Kao што пише Лешек Колаковски, “опште je прихваћено да већина концепата које употребљавамо за описивање друштвених феномена широког спектра нема савршених емпиријских еквивалената”3 - али зато нису маve. Three View s, P raeger, N ew Y ork, 1969. 1) M ich aei W alzer, “ 1 9 84” R evisited. T o talitarian ism in o u r C entury, H arp e r, N ew Y ork, 1983. B. т а к о ђ е M ich aei W alzer, “O n F aile d T o ta lita r ia n ism ”, y D issen t, n e T o , 1983. 2) la n K ersh aw , “ N a z ism e et sta lin ism e . L im ite s d ’u n e c o m p a r a iso n ”, н ав. ч л , стр. 181. B. т а к о ђ е la n K ershaw , Q u ’e st-ce que le n azism e? Problèm es et perspectives d ’in terprétation , G a llim a r d , П а р и з 1992; “ R etou r su r le to talitarism e . Le n az ism e et le sta lin ism e d a n s u n e p e rsp e ctiv e c o m p a r a tiste ’’, н ав. чл, стр. 101-121. 3) L aszek K olakow ski, “ T o talitarian ism and the Lie”, y Com mentary, мај 1983, стр. 33.
90
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
ње употребљиви. Више нема “савршено” демократских или либералних друштава као што нема ни “апсолутно” тоталитарних друштава, али то никако не спречава проучавање тоталитаризма, либерализма и демократије, или њихово међусобно упоређивање. Чињеница да y њима никад не може да постоји апсолутна слобода исто тако није препрека y разликовању режима y којима има више слободе од оних где je има мање. To што ce ниједан идеал не остварује савршено, y емпиријском подручју не умањује његову вредност за проучавање стварности. Хуан Ј. Линз no том питању примећује: “За историчара je сваки случај јединствен. Али, политиколог мора пронаћи заједничке елементе, приказати их, и тај велики број политичких режима ограничити на одређене главне типове”.1 Критика коју заузврат можемо да упутимо теоријама тоталитаризма јесте да пречесто теже да дефинишу политичке системе које проучавају према формалним дефиницијама (култ врховног вође произашлог из народа, јединствена партија која надзире целокупан друштвени живот, идеологија изван сваке расправе створена на државној истини, мобилизација маса без одвајања од приватног живота, општи терор уперен против “непријатеља народа”, апсолутан монопол над средствима информисања, управљање свим установама и правом и др.) пуно више него према њиховом дубоком уверењу, разлогу због ког углавном остају неми на последице свог порекла и развоја. Стога их je, заправо, лакше описати него објаснити. Мада, тај недостатак, који спомињу амерички аутори попут Карла. Ј. Фридриха и Збигњева Бжежинског, није заједнички свим теоријама. Не ограничавајући ce на структурални и статични опис тоталитарних режима, Хана Арент, на пример, покушава да обја1) П р и л о г Гају Х е р м е т у , T otalitarism es, E co n o m ica, 1984, ст р . 242.
91
АЛАН ДЕ БЕНОА
сни њихово настајање, што ју je навело да не предложи само обичан модел, већ праву теорију. Тоталитаризам ce заправо не своди на сличности y структури и начину деловања. Сем заједничких облика, који су подложни одређеном броју варијација,1сродност тоталитарних режима лежи пре свега y њиховим надахнућима и циљевима, чији облици увек представљају само средства. To надахнуће и тај циљ немају толико заједничку идеју y доктринарном смислу речи (напротив, могу бити вођени потпуно различитим идејама), колико ментално понашање које je могло да ce уништи и развије само y тачно одређеном времену. Такво ментално понашање почива на мешању два различита елемента: с једне стране, манихејска и месијанска визија “верске” природе, a с друге крајњи волунтаризам, noвезан с безрезервним прихватањем вредности модерности. 1) С т р у к т у р а и п р и р о д а вл ад ају ћ е п а р т и је (К П С С Р и Н С Д А П ), на п р и м ер , н и с у б и л и је д н а к и y С о в је т с к о м С а в е з у и y н а ц и о н а л -с о ц и ја л и с ти ч к о ј Н ем ач кој. У С С С Р -у н и је б и л о ни д р у ш т в е н е с т р у к т у р е ни п о л и ти к е к о ја би о д го в ар а л а SS -y з а в р е м е Т р ећ ег Р а јх а . О д н о си и зм е ђ у с т р а н к е и д р ж а в е т а к о ђ е су би ли р а з л и ч и т и . “ Н а ц и с т и ч к а с т р а н к а ”, п и ш е Јан К ер ш о , “у п о р еђ ењ у ca ком у н и с т и ч к о м п а р т и јо м С С С Р -а н и к а д а н и је и м ал а ни п р и б л и ж ан у ти ц ај на д р ж а в н и а п а р а т ” . (“N a z ism e et sta lin ism e . L im ite s d ’une c o m p a r a iso n ”, н ав. чл, ст р . 184). К о н ач н о, у г л а в н о м б и р о к р а т с к и зн ач ај ст а љ и н и с т и ч к е д и к т а т у р е п о т п у н о ce р а з л и к у је од н а јм а њ е м о гу ћ е б и р о к р а т с к о г Х и т л е р о в о г а у то р и те т а . П р ек о т и х з а п а ж а њ а je Р ејм он д А р о н п р и к р а ју ж и в о т а с х в а т и о да п р и д ев “т о т а л и т а р а н ” y н а ју ж ем см и с л у м о ж е д а ce п р и м е н и с а м о н а с о в је т с к и реж и м . Л е ш е к К о л а к о в ск и и с к а за о je и сто м и ш љ е њ е (“ T o ta lita ria n ism a n d the L ie”, н а в . чл, стр . 34). Јан К е р ш о н а г л а ш а в а д а je х а р и зм а т и ч н и а у т о р и т е т вр х о в н о г в о ђ е п о д н а ц и з м о м би о о с н о в н и ел ем ен т који ce не ја в љ а y С С С Р -у где je ве ћ и н а в о ђ а би л а б е з х а р и з м е (С т а љ и н о в к у л т л и ч н о ст и н еће ce п р ен е ти и н а њ его ве н асл едн и ке). Х и т л е р je п р и с в о ји о д р у г а ч и ју “ ц е н т р а л н о с т ” од С таљ и н о в е : “ Х и тл е р н и је би о п р о и з в о д с и с т е м а , он je б и о с и с т е м ”. (Hitler. E ssa i s u r le ch arism a en p o litiq u e, G a llim a r d , P a ris, 1995). К е р ш о je п р е р а н о за к љ у ч и о д а je з а н а ц и з а м Х и тл е р би о н е з а м е њ и в , д о к je п р е ж и в љ а в а њ е с о в је т с к о г сист е м а , з а р а з л и к у од т о га, з а х т е в а л о з а м е н у С т а љ и н а . О б р а зл о ж е њ е je ч и сто т е о р и јс к о - а п с т р а к т н е п р и р о д е је р je с а в е з н и ч к а п о б е д а 1945. о м о г у ћ и л а совје т с к о м си с те м у д а ce о д р ж и и н ак о н С т а љ и н а , док je с п р е ч и л а н а ц и з а м да ce о д р ж и н а к о н Х и т л е р а .
92
XVI
Модерне идеологије су световне религије. Ослањају ce на лаицизиране теолошке концепте. Ова тврдња ce посебно односи на тоталитарне системе, чију су милеанаристичко и месијанско одређење y прошлости проводиле хришћанске јереси. Попут неких других аутора, (Валдемар Гуриан, Ерик Вегелин, Жан-Пјер Сироне), Рејмонд Арон je описао модерне тоталитаризме као “политичке религије” или “световне религије”, дакле као “доктрине које y душама наших савременика заузимају место вере и y ту дубину - y даљини сутрашњице - и уз ново друштвено уређење које треба да ce створи, смештају спас човечанства”.1 Идеологија овде очигледно заузима главну улогу. Више проучавалаца тоталитарних система, као што су Алан Бесансон, Мајкл Хелер или Франсоа Фире, описали су их као “идеократске режиме”. Taj опис одговара пре свега совјетском систему.2 Тоталитаризам није тоталитаран само зато што ce позива на идеологију, за разлику од тога што мисле либерални аутори (који сматрају да могу да говоре са неидеолошког становишта). Све људске заједнице, уколико 1) R a y m o n d A ron “ E xiste -t-il un m y stère n a z i? ”, н ав . чл, стр . 342. 2) “ К ад а je реч о и д е о л о ги ји ”, п и ш е Р ејм о н д А р о н , “н ац и о н а л -с о ц и ја л и за м н и к а д н и је би о си с те м а т с к и , д о гм а т с к и о б л и к м а р к с и зм а -л е њ и н и зм а . Н и је п о с т о ја л а х и т л е р о в с к а в е р о н а у к а к о ја би м о гл а да ce п ореди са С т а љ и н о в о м H istoire du p a r ti com uniste de l ’Union soviétique. Р а с и за м , ср ж Х и т л е р о в е ве р е, н и је и ск в а р и о целу м и с а о к ао ш т о je т о ч и н и о стал >и н и зам y н ајго р е м р азд о бљ у". (Les dernières annés du siècle, on . н а в , ст р . 218).
93
АЛАНДЕ БЕНОА
кристалишу одређено схватање света, заправо имају основу за идеолошко озакоњење, било оно експлицитно или задржано y себи. Ни садржај идеологије, да тако кажемо, не игра главну улогу y тоталитарним системима.1Ha тај начин je садржај намерно постављен као систем истине, службено ијавно признат те ослобођен сваке расправе. Монтескјејеговорио да сваки политички режим има своју природу (“оно што га чини таквим”) и своје начело (“оно за ш та делује”). Једна од важних особина тоталитаризма јесте да су његово начело и природа једнаки, управо зато што ce за њих мисли да су делови “целовите” идеологије, која тежи да “објасни све до најситнијег догађаја, изводећи то из једне једине премисе”.2 Ta идеологија ce попут верских доктрина представља као суштина догматске структуре, носилац апсолутних сигурности, која другим идејама приписује улогу лоше савести или мистификације, која има за циљ да заташка стварност “основних улога”. Kao таква, наставља ce на последњу науку о историји или животу, a њени концепти и основна начела постају истине које искључују све остале. У тоталитарним системима, најочигледније “верске” особине јесу двострука визија света, месијанско чекање неке нове ере и бескрајна жеља за стварањем новог, до тада непостојећег друштва. Д.С. Рапопорт пише: “Шта нам говори месијански осећај? To je осећај према коме ће доћи дан када ће историја и живот на овој земљи бити потпуно и неповратно промењени, прелазећи из стадијума вечне борбе, који смо сви искусили, y стадијум савршеног склада, о коме многи сањају, и где неће бити болести нити суза, где ћемо 1) Х а н а А р е н т n o т о м п и т а њ у н а г л а ш а в а да ни с о ц и ја л и з а м , р а с и з а м и ли ант и с е м и т и з а м с а м и no себи н и су т о т а л и т а р н и ; то су т о п о с т а л и ч и м су т о т а л и т а р и з м и н а њ и х “б а ц и л и ок о ” (L esy stèm e to talitaire, on . н ав , ст р . 218). 2) Х а н а А р е н т, и сто, ст р . 215.
94
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
бити потпуно слободни од свих правила, a то je услов савршене слободе”.1 Дуалистичко схватање састоји ce од виђења радикалне поделе света: ми и они, снаге добра и снаге зла. Свет ce дели искључиво на пријатеље и непријатеље, и ту није могућ трећи положај: “Који није ca мном, против мене je”, записано je већ y Јеванђењу (Матеј, 12,30). Код Лењина je то начело постало: “Или буржоаска идеологија, или социјалистичка идеологија. Нема средине”. Колаковски je о стаљинизму говорио као о “шеми јединствене алтернативе”; Алан Финкелкраут о “радикалном симплицизму који једном детерминизму придружује необуздани морализам”. У комунизму, такво виђење света подељеног на два дела одговара суочавању пролетаријата и израбљивачких класа; y нацизму y супротности између Немаца (или Аријеваца) и Јевреја, што ce види y слици сукоба Христа и сотонског Антихриста.2 У оба случаја, партија представља суштину доброг начела јер ce поистовећује ca (социјално или радикално) најздравијим делом народа - “изабраним” делом, који мора да испуни историјску и метафизичку мисију, уколико носи савест више расе или представља предводницу пролетаријата - и уколико, као таква најављује цео један народ будућности. Ha њој ће ce, дакле, свим средствима водити борба против лошег начела. Политика тако постаје верски рат апокалиптичног значаја против сила зла. У оба случаја, постоји теорија као “спасоносна доктрина y корист изабране заједнице, немачке расе или совјетског пролетаријата” (Филип Бурин). Ta свеопшта битка једнако je, y оба случаја, озакоњена приказом света заснованом на метафизици субјективности 1) “ P o u rq u o i le m e ss ia n ism e re lig ie u x en gen dre-t-il la tereeu r?”, y Statégiqu e, 2-3, 1997, с т р . 69. 2) “Б у р ж о а з и ја је з а Л е њ и н а о н о ш т о су Је вр еји з а Х и т л е р а ” , п р и м е ћ у је H élèn e C a rrè re d ’E n c a u sse (L én in e, on . н ав).
95
АЛАН ДЕ БЕНОА
која je прерушена y објективну историјску нужност. Хитлер уверава да je борба Аријеваца, тог “Прометеја човечанства”, y складу са “вечним законима природе”, који ce описују као борба свих против свих y схватању друштвеног дарвинизма. Свеопштом борбом врши ce одабир најбољих, извршавајући тако “одлуку природе која настоји да бића подигне на виши ниво”. Задатак ce затим природно ремети: ако најбољи нужно опстају, следи да je доминација најснажнијих y складу са историјом. Лењин исто тако тврди да je долазак комунизма y складу са историјском нужношћу, приказаном као стални напредак. У оба случаја, историја чини узвишени суд који процењује основаност теорије. Борба вреди као селективно начело које омогућава победу оних који су y праву: ко победи, показује да je био y праву. Ту наилазимо на одјек модерног историцизма, лаичке верзије веровања y линеарну историју усмерене према Царству Божјем. Класа je, као и раса, конкретизована y посебном субјекту, чувару историјског разума, који више не може да ce правно дели ако њено постојање и даље представља проблем. Волунтаризам ce, парадоксално, везује за веровање y један апсолутни закон, који не дугује ништа људској интерпретацији, него joj ce, наЛротив, намеће: Закон историје или Закон живота, који радикално ограничава слободну вољу и свако питање о слободи потчињава једнаким сумњама као и класичне облике детерминизма или предодређења. Уздигнут изнад свега и свакога, тај “закон кретања једне надљудске снаге, Природе или Историје”1 има за стварну последицу укидање сваке ваљаности позитивних закона, a који ce прихватају само y оној мери y којој су y складу са њим, и бучно ширење критеријума дозволе и забране. Он je основни извор фантазије и потпуне надмоћи која означава тоталитаризме. Будући да 1) H a n n a h A ren d t, Le systèm e totalitaire, on . н ав , стр. 210.
96
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
тоталитаризмитежеквазионтолошкомпрекидуисторије човечанства, они страст за нечим новим доводе до врхунца. Они желе да од друштава начине досад невиђен облик. “Нови Рајх”, “нови човек”, “нова epa”, формуле су за обележавање апсолутне границе између пре и после, где novum лежи y пројекту рационалног планирања узвишеног заједничког циља. Након Ђованија ^ентилеа који je од 1898. указивао на “западни метафизички” карактер марксизма, Ернст Блох je указао на улогу “потпуно другачије” тежње комунизма, као световног облика земаљског раја: тежња да ce “од историје начини tabula rasa” представља жељу за потпуним прекидом, који једини може да створи потпуно нови свет којим ће управљати неки нови човек. “У нацизму као и y комунизму”, наглашава Алан Бесансон, “реч je о стварању савршеног друштва и новог човека искорењивањем зла”.1 Јавља ce двострука опседнутост затварањем (коначно завршеног раздобља) и отварањем (потпуно новог раздобља). Тоталитаризам je управо стога директни наследник модерности, која ce од почетка описује као tabula rasa, дакле, као одбацивање начела, одбацивање свега што ce пре сматрало обавезним да ce сачува и пренесе даље. Правило узето из модерности значи да непрестано треба истраживати “границе могућег” (Арент) узимајући y обзир да je све што je могуће заправо и пожељно. To сасвим одговара “безграничном ширењу”, што Хана Арент прецизније назива телосом модернитета,2 или чак световној употреби онога што Хајдегер назива “концептом бескраја”. Он подразумева и преиспитивање самог појма границе, коју су људска воља или “напредак” призивали како би могли да je бескрајно померају. Тоталитаризам je, 1) Р а зг о в о р y Le Spectacle du m onde, д е ц е м б а р 1997, стр . 64. 2) L es origins d u c a p ita lism e , on . н ав , стр . 56.
97
АЛАН ДЕ БЕНОА
no дефиницији, систем који не познаје границе, систем који тежи за потпуном мобилизацијом људи и света, онај који врши преглед, опамећује цео свет који, као такав, развија “у великој снази сазива” (Жан-Лик Нанси и Жан Кристоф Бејли). To je систем који не само да верује да je све могуће (јер je његова воља безгранична), него и да je све допуштено (јер представља апсолутну истину). Ta потпуна мобилизација неодвојива je од тежње за једноличношћу. Тоталитаризам пре свега настоји да умањи разлике међу људима на рачун јединственог модела. Тако изражава изопаченост начела јединства, које ce састоји y укидању противничке партије, многострукости, на основу политичког позивања на универзалност. У том смислу, он изражава одбацивање “двозначности света”,1бесомучан покушај претварања свих главних људских особина y јединство како би ce поништила удаљеност између многострукости стварности и јединствености концепта, и како би ce no сваку цену то јединство успоставило овде и сада. Због тога све што разликује појединце једне од других, све што представља препреку између појединаца и власти y тоталитарним режимима мора да буде укинуто. To може бити утолико лакше, јер “чим постоји монолитност, јединственост je једноставно занемарива: укидање из целине једног или било ког броја јединствености, не утиче на целину као такву”.2 Такво виђење блиско je, наравно, идеји краја историје, то јест крајњем стадијуму људске историје која ce реторички коначно изједначава с “новом историјом” ослобођеном од свих значајности историјског живота. Међутим, та идеја je разматрана из истовремено волунтаристичке и дијалектичке перспективе. С једне стране, тај процес не може да 1) P eter F iđ e liu s, “ L a p e n sée to ta lita ire ”, u C om m entaire, jesen , 1984, str. 372. 2) C lau d e P olin , L ’e sprit totalitaire, on . н ав, стр . 110.
98
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
ce одвија сам од себе: напротив, човек треба да учествује y њему како би убрзао његов крај. С друге стране, док год ce сматра да je значајност тог крајњег тренутка нестанак тензија и ратова, до њега ce може доћи једино повећавањем тензија и покретањем апсолутног рата. Дакле, излазак из стадијума непријатељства и супротстављања пре свега захтева њихово погоршање. To je тема “последње битке” (Endkampf) одлучне мањине окупљене око јединствене Партије чији je циљ да, уништавањем противника, доведе историју до краја. Тоталитарни системи јесу системи који убрзавањем историје желе да окончају историјски живот. Тоталитарни системи y том смислу никад не могу да буду “десничарски”, јер je главна особина читаве “десничарске” политике пре свега пажња: она имплицира постизање циљева који могу бити само ограничени. Може да ce ослони на неку идеологију или доктрину, али резултат ce никада не сматра унапред сигурним. У њој ce води рачуна о људској природи, na не може да ce мисли како je све могуће. Ha будућност ce никада не гледа као на потпуни прекид с прошлошћу. Њено je основно правило поштовање људских разлика, с оним што она из контекста имплицира. Тоталитарни системи ce, супротно томе, на први поглед сматрају апсолутним. Пажљиво одбацујући политику, ти системи je схватају истовремено као науку и као замену за веру која би сачувала праву истину y свим људским делатностима.
99
XVII
Класичне тираније задовољавају ce присвајањем тела и надгледањем над изражавањем мисли тамо где тоталитаризам - и то je још једна особина која га повезује ca верским темама - подразумева и поседовање душа. Зато, мада укидају политички плурализам, и даље остајуускладиве ca одређеним нивоом друштвеног плурализма. Тоталитаризам, опет, тежи да сваку друштвену стварност сведе на јединство, тежи да укине велике могућности изражавања друштва, тј. слободно изражавање суттротности које су резултатљудске различитости и могућност њиховог решавања демократским суочавањем. Илузија о друштвеној ураниловци овде je доведена до крајности: реч je, заиста, о укидању несигурности, непредвиђености, спонтане ирационалности, које стварају препреку ономе што друштвено управљање y потпуности уздиже изнад људске прорачунатости. Хана Арент je приметила очигледну повезаност атомизације појединца створене порастом егалитарног индивидуализма и тоталитарног дела. Тоталитаризам je за њу био одговор на “обесвећење” света, на распадање посредничких тела, културно и друштвено пропадање модерних индустријских удружења, где je повећање државног развоја избрисало начине живота везане уз оригиналне, основне скупине (породице, заједнице сељака, итд). Његово појављивање joj ce зато чини повезано ca порастом искорењених 101
АЛАН ДЕ БЕНОА
“маса” (mob), које je нестанак традиционалних заједница, удружења и “сталежа” (Stànde) учинио послушнијима и рањивијима него икада. Анонимни појединац, пише један од њених ученика, Доменико Физикела, “личи на рупу без дна”.1 “Коначно, тоталитарна група”, додаје Клод Полин, “не одржава ce никаквом другом снагом, осим својом властитом једнакошћу: зрно песка издвојено за себе више не вреди ништа”.2 Дефинишући тоталитаризам, поменули смо и брисање или потпунио прекривање грађанског друштва јавном и институционалном сфером од стране државе или централизованог хијерархизованог апарата који ce не меша нужно са државном управом. У тоталитарним поретДима ван власти заправо не постоји ниједно друго жариште легитимитета, што наводи на закључак да je цело друштво прожето влашћу, чијим ce оваплоћењем сматра. Ако ce држимо тог запажања, постоји велика опасност од упадања y замку тумачења према коме je тоталитаризам учинак обичног “успона до крајности” y вежби политичке моћи. У том смислу, за либералне ауторе “тоталитаризам je гола моћ”.3 Али, тоталитаризам ce не своди - као класичне тираније, као што je већ речено - на супротности, ма колико да су супротности наглашене, између доминантне мањине и потчињене већине. Не ради ce толико о моћној држави, колико о систему 1) О во ј а н а л и зи с у п р о т с т а в и л и с м о р е з у л т а т е н е к и х е м п и р и јс к и х и с т р а ж и ван>а. П о з н а т о je д а je, на п р и м е р , за в р е м е В а јм а р с к е р е п у б л и к е н ем ач к о друш т в о би л о дал ек о од н е ф о р м а л н о г и а т о м и з и р а н о г д р у ш т в е н о г а г р е г а т а к ак о га о п и с у је А рент. П о з н а т о je д а н ас тају ћ и н а ц и з а м с в о је од реде п р и с та л и ц а ни је н а л а зи о на п е р и ф е р и ја м а в е л и к и х м е т р о п о л а већ y м а л и м р у р ал н и м ср е д и н а м а , где je јо ш у в е к п о с т о ја л а ја к а д р у ш т в е н а с т в а р н о с т . H a о в у прим ед б у м о ж е м о о д го в о р и т и д а с у јо ш н е а т о м и з и р а н е д р у ш т в е н е с р е д и н е би л е у п р а в о он е које с у ce б о јал е да т а к в е п о стан у . Т у т р е б а д а п о с т а в и м о п и т а њ е о к р и зи с р е д њ и х к л ас а з а в р е м е В а јм а р а , о њ и х о в о м с т р а х у од “ п р о л е тар и зац и је ” и њ и х о в о г п о л и ти ч к о г н е у к љ у ч и в а њ а y д р у ш т в о . 2) C lau d e P olin , L’esp rit to talitaire, on . н а в , с т р . 109. 3) C lau d e P olin , Le to talitarism e, P U F , 1983, с т р . 33.
102
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
који структурално обухвата све функције друштва, и који je одговоран за рушење облика традиционалне друштвене делатности. С ове тачке, не би било ништа праведније ако бисмо тоталитарне системе описали као системе који величају тиранију мањине над већином, већ тоталитаризам, баш као y Хобсовој перспективи, представља доминацију свих над свима. Посебно ce ослањајући на запажања Александра Зиновјева, Клод Полин пише: “Тоталитарна власт je пре свега тиранија свих над свима. Истинска основа моћи оних на врху хијерархије јесте y онима који су y подножју хијерархије” 1 Тоталитаризам ce, тако, може дефинисати као “нова врста тираније која, зачудо, комбинује принуду над свима, и y којој учествују сви”.2 Снага политичке сфере над друштвеном сфером не сме да нас збуни. Кад ce све исполитизује, тада нестаје политика и то баш y тренутку када изгледа да побеђује. Политичка сфера може да постоји само ако ce више не поистовећује ca друштвеном сфером. Она може да постоји заједно с нагонима друштвене установе - која суделује y симболичном раду самог друштва. Али, политика не може да ce замени друштвеном сфером. Клод Лефор каже: “Политика ce налази само тамо где ce увиђа разлика између простора y ком људи једни друге препознају као грађане који ce заједно налазе на хоризонту заједничког света, и правог друштвеног живота, и y коме само доказују своју међусобну зависност поделом посла и нужношћу задовољавања својих потреба”.3 1) И сто , ст р . 117. А л е к с а н д а р З и н о в је в з а к љ у ч у је да je у п р а в о с о в је т с к и систем п о себ н о у н и ш т и о д р у ш т в е н у о с н о в и ц у зе м љ е . “ М о ж е м о о д б а ц и т и нем а ч к и т о т а л и т а р и з а м ч у в а ју ћ и д р у ш т в е н и си стем y зе м љ и , Н ем о гу ћ е je на и сти начин п о с т у п и т и ca с о в је т с к и м т о т а л и т а р и зм о м , a д а п р и т о м не ри зи к у је м о у н и ш т а в а њ е с а м и х т е м е љ а с о ц и ја л н о г п о р е т к а у з е м љ и ” (Le co m m u n i sm e com m e réalité, L’A g e d 'h o m m e -Jtü lia r d , 1981, стр. 55-56). 2) И сто , стр . 100. 3) C lau d e L efort, “ H .A re n d t et la q u estio n d u p o litiq u e ’’, н ав. чл, стр. 26.
103
АЛАН ДЕ БЕНОА
Баш као што заврш ава историју, тврдећи да je спознао дубљи историјски смисао, тоталитаризам укида политику али je и шири свугде.
104
XVIII
Очигледан je покретачки значај дихотомног погледа на свет - што je још једна значајност тоталитарних система. Према таквом погледу, свет обавезно мора бити очишћен од оних који су унапред одређени не само као обични противници, већ као и онтолошки непријатељи који морају бити уништени. Д. С. Рапопорт каже: “Свети терор - ма какво да je време y коме ce он јавио - обично ce повезује са месијанизмом”.1 Месијанизам je заправо смислен само ако добри и лоши имају потпуно супротну судбину. Дакле, произлази да je најбољи начин укидања супротности, уклањање једне од те две крајности. За Лењина и Хитлера, укидање лошег начела - неједнакости класа или јеврејске доминације - услов je за прихватање заједничког спасења, дакле не прилаз изван и након живота, већ прилаз y мање-више далекој будућности. To je немилосрдна борба, без застајања и могућег помирења, која може да ce заврши само потпуним уклањањем једног од два табора. “Непријатељ представља целокупно и вазда опасно зло. Укратко, нешто нељудско. Немогући су било какви договори, јер забране које непријатељ прихвата или предлаже, искључиво теже нашем заваравању. Снажно ce жели показати да je пред таквим противником све дозвољено.”2 Апсолутни циљ, дакле, оправдава коришћење свих 1) Н а в . чл, стр. 66. 2) И сто , стр . 86.
105
АЛАНДЕ БЕНОА
средстава. Ma колико да су страшна, с обзиром на узвишено обележје и неизмеран идеал y трагању за тим циљем, та средства постају прихватљива. Важност циља оправдава незадрживост према свакоме ко представља препреку y постизању циља, баш као и потпуну мржњу према таквој особи - без застајања и без нијансирања. Видели смо да борба y име “човечности” још више појачава такво стање духа: k o ce опире човечности обавезно није човек. Исто je тако широко распрострањено уверење да зло не живи y човеку, већ y друштву: једнако као што y егалитарној клими свака неједнакост постаје неподношљива. Ако je човек y суштини добар, “и најмањи грешник постаје невероватна наказа”.1Државно насиље ce може, тако, доживљавати као етичка обавеза јер делује под залогом узвишеног, чему, опет, одговара друштво будућности. Када câM историјски покрет намеће такав циљ као нужност, крвник постаје оруђе те историје, a уклањање противника услов њеног одвијања. У таквој манихејској визији - y којој je “разноликост унутар јединственог света замењена непомирљивом супротстављеношћу два света” - “сабирање добра налаже сабирање зла, дакле јединственост која није мање својевољна од свега што ce из различитих разлога супротставља ‘јединственом добру”’.2 Дакле, противник ce смешта одмах до не-бића. Он je страно тело које обавезно нарушава “Истост”; тело које y победи спречава логички предодређено биће; тело које je препрека за довршетак великог циља уједињења. To je разлог због ког мора да буде сведен на ништавило које увек изнова прети. Његова ликвидација није само нужност према правилима борбе, већ и према начелима: јер онај ко je бољи мора да однесе победу. Ако противник није уништен, теорија ce показује као погрешна. 1) M au rice C lavel, Ce qu e j e crois, G r a sse t, P a ris, 1975, стр. 100. 2) P eter F id eliu s, “ La p en see to talitaire ”, н ав. чл, стр. 473.
106
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Хана Арент je прва показала да тоталитарни системи тлаче људе не само због онога што они чине, већ и због тога ш та они јесу. Непријатељи, раса и класа једнако су дефинисани као “објективни непријатељи историје или природе” (Арент), дакле као људи који морају да буду депортовани или уклоњени, јер je њихово постојање исто што и непријатељски чин. По дефиницији, они су “сувишни Одговор на лош, бунтовни, na тако и радикално сувишни део човечанства> односно на део чије je постојање y свету одувек било узрок свих зала, јесте да он не треба само да буде кажњен, већ искорењен, као да je реч о болести, зарази или микробу. Отуда бројне био-медицинске, превентивне или зоолошке метафоре: “фашистички вирус”, “јеврејски микроб”, “прљава звер”. Лењин говори о “чишћењу” Русије од “паразита” и других “штетних инсеката”. Жан-Пол Сартр ће рећи да je “сваки антикомуниста псето”. Лош део човечанства мора да буде искорењен јер - према објективном закону постанка света који би требало да представља апсолутну истину - он може да представља само апсолутну лаж. Логика тамањења и планирани терор тако постају неизбежни. Зато y тоталитарним системима репресија увек мора да превазилази реални отпор с којим ce сусреће власт y друштву. Засебна особина тоталитарног терора јесте да je врхунац достигнут онда када режиму понестане непријатеља. Терор ce удвостручује онда када више не би ни требало да постоји. Уистину, тим системима није довољно уклањање свих непријатеља. Парадоксално, њима je потребно укидање једног те стварање новог непријатеља, na чак и измишљеног противника, како би систем могао да одржи властито постојање и како би му дао смисао, односно, како би могло да ce настави провођеL) В. C lau d e L efort, Un hom e en trop. R éflexions su r l ’a rchipel du G o u la g , Se u il, P aris, 1976.
107
АЛАН ДЕ БЕНОА
ње мисије. Кад више нема противника, уместо да престану ca надзирањем, они поново стварају противнике додељујући ту улогу оним (бившим) присталицама y чије поверење помало сумњају или које сматрају недовољно “јасним”.1 Замишљена слика завере (“јеврејско-масонска завера” или “завера капитала против радника”) јесте моћна снага тог општег поступка сумњичавости: лукавство Тзавола јесте y томе што je уверио свет да не постоји; најопаснији непријатељи вазда су “прикривени”. Управо та истрајност y терору, који je изгубио сваку своју нормалну “улогу”, објашњава зашто тоталитарни режими не могу да ce стабилизују и зашто увек морају да иду напред. Морис Вејемберг вели: “У првом стадијуму (политичка полиција) ce задовољава уклањањем противника режима; y другом стадијуму, пребацује кривицу на ‘објективне непријатеље’, a ‘сумњиву грешку’ замењује ‘могућим злочином’. У трећем стадијуму, y коме кулминира терор, стварни непријатељ замењен je било киме”.2 Ha тај начин, тоталитаризам институционализује грађански рат. Будући да непријатељи врло брзо постају метафизички противници, могућности чишћења су истовремено немерљиве. “У правом смислу речи”, пише Клод Полин, “терор почИ' ње када сви y сваком тренутку могу постати кривци, иако нису прекршили ниједан закон”.3 Само начело тоталитаризма јесте чишћење y једном управном поступку. Полин још 1) К а д а je реч о н ац и зм у , Ж ан -М ар и В и н сен т г о в о р и о д и р е к т н о м п о и с то в ећ и в а њ у ca “ м и т с к о м за је д н и ц о м к о ја н е п р е с т а н о м о р а д а ce и зн о в а п о т в р ђ у је и в а с п о с т а в љ а н еги р ају ћ и о н о ш т о je р ем е ти . З а је д н и ц а ce н е п р е с т а н о с т в а р а и о б н а в љ а п р о т и в л а ж н и х н е п р и ја т е љ а , ш т о зн ач и да он а н е п р е с т а н о м о р а д а с т в а р а н е п р и ја т е љ е к ао н е и зб е ж н у п р е т њ у ”. (“ D é m o cratie et to talitarism e revisités. L a d ém o c ratie et C lau d e L e fo rt”, y G é r a r d D u p ra t, L'ign oran ce du people. E ssa y s su r la dém ocratie, P U F , P a ris, 1998, ст р . 71) 2) M a u rice W eyem bergh , “ L a sp é cificité du to ta lita rism e selon H . A ren d t. A n aly se et c ritiq u e ” , y Y a n n is T h a n a sse k o s и H ein z W ism a n n , R évision de î ’h isto rie, C erf, P a ris, 1990, стр. 68. 3) C la u d e P olin, Le totalitarism e, н а в . on , стр. 75.
108
КОМУИИИЗАМ И НАЦИЗАМ
каже да je тоталитаризам облик државног уређења “које не користи терор, већ чија суштина јесте терор”.1 Главна карактеристика Лењина и његових наследника јесте управо схватање политике као грађанског рата. Ta карактеристика нуди више од нацистичке логике, y оној мери y којој ce бори против спољних непријатеља. У комунистичком систему, непријатељ je превасходно унутрашњи, и зато je тај систем посвећен непрестаном чишћењу. У јуну 1919. Лењин je изјавио: “Каква би срамота била кад би ce показали неодлучним и кад би престали са стрељањем због недостатка окривљених”.2 Реченица je веома значајна. Она сведочи да je недостатак непријатеља опаснији за систем него постојање непријатеља. Непријатеље треба стварати непрестано како би сам систем могао да ce оправда због те константне претње. Совјетска власт je 1937-38. године одредила квоте појединаца за депортацију и то на невиђено. Од 1934. до 1953. године y казнену колонију или логор протеран je сваки пети човек. Комунистичка политика ce тиме показује као непријатељска према целом једном друштву, кога истовремено гони на борбу против ње саме, a које учествује y државном насиљу. У таквој клими могућност деловања имају само репресивна тела - потпуну слободу имају само они који су задужени за њено уништење.
1) C la u d e P olin , L ’esprit totalitaire, н а в . o n , с т р . 4 4. 2) Б е л еш к а од 8. ју н а 1919, н ас л о вљ ен а на Е. С л а н с к о га , а г е н т а Чеке.
XIX
Премда ce истовремено ослања на нетолеранцију религиозног типа, тоталитарни фанатизам делује y смислу поретка који je дубоко одређен модерношћу. Taj значај модерности одмах ce увиђа y совјетском комунизму. Потакнут радикалним оптимизмом теорије прогреса и идејом да je могуће створити новог човека који ће владати светом претвореним y свет какав би требало да буде, он ce, уистину, потпуно везује за рационализам и сцијентизам из доба просветитељства. У њему налазимо прометејску тврдњу да не постоји људска природа, да je свет само човеков објекат, na зато цела земља може да буде подложна царству разума. И сама колективизација, са својом неизбежном последицом - индустријализацијом - врло je модерна: уништење кулака тежи понајви^пе да присили “архаичну” сељачку класу да прихвати начела модерности. Али, та модерност - колико то савремено истраживање омогућава да ce установи - једнако ce уочава и y нацизму.1 1) В и д и : M ich ael P rin z и R ain e r Z ite lm an n , N a z io n also z ialism u s und M od ern isierung, W isse n sc h a ftlic h e B u ch g esellsc h aft, D a r m sta d î, 1991. (“ D ie to talitàre Seite der M o d e rn e ”, стр . 1-20); R a in e r Z ite lm an n , H itler. Selbstverstàn d n is eittes Revolu tion àrs, H a m b u rg , 1987. Jou i је д а н в а ж а н у ч и н а к п р о у ч а в а њ а н а ц и з м а је с те р а с в е т љ а в а њ е њ е г о в о г п о л и т о к р а т с к о г зн ач аја. И за F iih re rstaat-a, в л а с т п од Т р е ћ и м Р ајхо м ш и р и л а ce п о с е б н о и з го м и л е “л и ч н и х н е о ф е у д а л н о с т и ”, које ш и р о к о д о п р и н о с е о б ја ш њ а в а н > у н е д о с т а т а к а к о о р д и н а ц и је и зм е ђ у разл и ч и т и х с а с т а в н и х д е л о в а р е ж и м а . Јан К е р ш о к аж е: “ П о с еб н о о л а к ш а њ е , које ce с к о р о гр а н и ч и л о са о б л и к о м м о д ер н е ф еу д ал н е а н а р х и је , з а с е н и л о је сл у ж б е-
111
АЛАН ДЕ БЕНОА
Иза архаичне слике и службене идеологије која никад није била истински јединствена,1хитлеровски режим увелико тежи довршењу модернизације Немачке. Он je, као и комунизам, масовно увео методе тејлоризма и фордизма - ca том разликом да ce СССР никад није ослободио неимаштине, док je немачко друштво под Трећим Рајхом већ осећало почетак масовне потрошње. Он рационализује производњу, на прво место ставља технику, фаворизује масовни туризам, вожење аутомобила и развој великих градова. Позивао ce на мистику “тла и крви”, али увелико доприноси нестајању немачког сељаштва. Опевавао je врлине жена-домаћица, али их je масовно терао на рад. Дакле, и он je “изневерио свој не, о д н о с н о , вл а д и н е положаЈе и с т в о р и л о с т в а р н у о с н о в у з а н ас и л н е о д н о с е y н а ц и с ти ч к о ј Н е м а ч к о ј”. (N a z ism e et sta lin ism e . L im ite s d ’u n e c o m p a ra iso n , н а в . ч л, ст р . 187. ). М а р т и н Б р о с а т je м о г а о д а г о в о р и , y и с т о м ду ху , о “а м о р ф н о м ” зн ач а ју н а ц и с т и ч к о г р е ж и м а . Р а јн х а р т Б о л м у с je о т и ш а о т а к о д ал ек о да ce п о д се ти о “у п р а в љ а ју ћ е г х а о с а y Ф и р е р о в о ј д р ж а в и ” (D a s A m t Rosenberg u n d seine Gegner. Z um M a c h tk a m p f im n atio n also zialistich en H errschaftsystem , D e u tsch e V e ra lg s-A n sta lt, Ш т у т г а р т 1970, стр . 236). B. и R o b ert K oeh l, “ F eu d al A sp e c ts o f N a tio n a l S o c ia lism ”, y H en ry A. T u rn er, N azism a n d the Third Reich, 'N ew York, 1972, ст р . 151-174; R. H ild e b ran d t, “ M o n o k ratie o d e r P olykratie? H itters H errsc h a ft u n d d a s D ritte R eich ”, y K arl D ie tric h B racher, M . F u n k e и H an sA d o lf Jac o b se n (yp), N atio n o lso zialistich e D ik ta tu r 1933-1945. Eine B ilan z, B on , 1983, стр . 73. J 1) О си м сл о ган а који cy п одељ ен и м а с а м а , н а ц и с т и ч к а и д ео л о ги ја п р ед стављ а л а je к о н г л о м е р а т п р и л и ч н о р а з л и ч и т и х т е ж њ и и п о к р е т а . К од н ац и о н а л -с о ц и ја л и с т и ч к и х а у т о р а м огл и с м о о т к р и т и г о т о в о п ет р а з л и ч и т и х теори ја д р ж а в е . А п о к а л и п т и ч н и с о ц и ја л н и д а р в и н и з а м и у ч е њ е о “р асн о ј борби ”, к а к в о je и зл о ж е н о код Х и т л е р а , не о д г о в а р а ни е к о л о ш к о м , н о р д и јск и н а д а х н у т о м р у р а л и з м у Д ар е а, ни м е т а ф и з и ч к о м н а ц и о н а л и зм у за с н о в а н о м н а п н еу м а то л о ги ји “ р а сн е д у ш е ” је д н о г Р о зе н б е р га, н и т и а г р е с и в н о м од ерн и с ти ч к о ј р е ал -п о л и ти ц и Гебелса, н и т и р а с н о м с х в а т а њ у п р о и с т е к л о м и з Х и м л е р о в и х “ п р е и с т о р и јс к и х ” б у н и л а. Н и к а д н и је п о с т о ја л а ни ч в р с т а нац ио н а л -с о ц и ја л и с т и ч к а д р ж а в н а т е о р и ја , н и т и je б и л о п р а в е п о с т о ја н о с т и на п о д р у ч ју сп о љ н е п о л и ти к е. H a ф и л о с о ф с к о м п л ан у , н а ц и о н а л и с т и ч к и елем ен ат и р а с и с т и ч к и ел ем ен ат (н у ж н о тр а н с н а ц и о н а л а н ) би л и су, ш т а в и ш е , п о т е н ц и ја л н о п р о т и в р е ч н и . О е к л е к т и ч к о ј о с о б и н и н а ц и с ти ч к е и део логи је, ви ди : “ T h o m a s K le p sch , T o talitarism e : u n c o n cep t p ertin e n t p o u r le 111.' R eich?”, y Y an n is T h a n a sse k o s и H ein z W ism a n n (yp), on . н ав, стр. 45-54.
112
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
идеал”. Франсоа Фире je с пуним правом могао да каже да je “нацистичка диктатура ваистину отргла Немачку из њене традиције, инструментализујући неке елементе те традиције y своју корист”.1 По том питању, франкфуртска школа није грешила када je сматрала да национализам не би био могућ без просветитељског рационализма, против кога ce наводно борио. Предност технике (све већа доминација човека над светом) и превласт буржоаске субјективности стварају - према Теодору Адорноу и Максу Хоркхајмеру2 - неразрешиву целину разумевања и концентрационог система. Тоталитаризам може да ce појави само уколмко ce свест поистовећује са “прорачунатошћу света”, и уколико ce укину све “мрачне” струкTÿpe које су раније спречавале незадржив марш према потпуној надмоћи. Хоркхајмер je од 1939. писао да je “поредак, који je 1789. створен као пут прогреса, са собом носио склоност ка нацизму”. Додао je да je нацизам “истина модерног друштва” и да ce његово рушење “путем позивања на либералну мисао само своди на прихватање оног што га je створило”. Аугусто Дел Ноче je, такође, описао модерност као “апсолутно тоталитарну”3 културу, док je притом Мишел Фуко говорио о нацизму као о “рационалности ужаса”. И Сигмунд Бауман тврди да je “то рационалан свет модерне цивилизације” који je истовремено омогућио и учинио разумљивим антисемитске прогоне који нису представљали само технолошко остварење индустријског друштва, већ и систематско достигнуће бирократских друштава4. Покољи 1) F ran ço is Furet, “ S u r le fascism e, le co m m u n ism e et T h istorie du X X e siècle” , дописи в а њ е ca Е р н с то м Н о л тео м , 2. део, y C om m entaire, зи м а 1997-1998, ст р . 804. 2) Theodor Adorno, M a x Horkheim er, DieDialektik der Aufklarung, Frankfurt-M , 1947. 3) A u g u sto D el N o ce, I'ep o ca d élia seco larizzazio n e, A . G iu ffrè, M ilan o , 1990. 4) Z y g m u n t B a u m a n n , M od ern ity a n d the H olocau st, P olity P ress, C am b rid g e , 1989, стр . 13.
113
АЛАН ДЕ БЕНОА
тоталитарних режима представљали су крајње форме инструменталне рационалности, које проистичу директно из модерне трансформације човека y објекат. Управо ce y томе тоталитарни масакри разликују од свих других пређашњих масакара.
114
XX
Управо je Француска револуција - означивши службено рођење модерности - прва од масакра начинила рационалну последицу исказивања једног политичког начела. Први покушај геноцида y модерној историји догодио ce y регији Вандеје: 180.000 мушкараца, жена и деце било je убијено сАмо због тога што су ce родили. Говорећи о Вандејцима, Кутон je 10. јуна 1794. године изјавио: “Не ради ce толико о њиховом кажњавању, колико о њиховом уништавању”. Тоталитаризми XX века су према датим непријатељима, стварним или умишљеним, реаговали као француски револуционари: жељом за уништењем, увек с истом идејом, да пораз непријатеља условљава спасење света. Француска револуција je прва мобилисала масе и наметнула својим политичким присталицама прекид свих других веза. Прва je довршила процес уништења посредничких тела, желећи да уклони све што би могло да створи препреке између централне власти и атомизиранихпојединаца.На крају, првајејавнопризналауниверзализам који ce брутално изметнуо y мржњу према странцима. Од тада онај ко није Француз - a појмови француског и "универзалног” постали су синоними - мора ce логички сматрати избаченим из човечанства. Поређење између француске и совјетске револуције, јакобинског и бољшевичког терора, прихватили су и сами руски комунисти. Лењин je први поистоветио Козаке са Вандејцима и говорио да 1917. 115
АЛАН ДЕ БЕНОА
довршава 1789. годину,указујући тако напомисао даје Октобарска револуција на неки начин била освета Робеспјера.1У западним земљама, вође комунистичких партија и њихови другови такође су користили исто поређење како би оправдали совјетизам, што je добро приметио Франсоа Фире, који говори о “јакобинској ммагинацији” y француском одобравању комунизма и о прихватању француских интелектуалаца најпогубнијих поступака совјетске власти.2 Неће ли Марсел Кашин након повратка из СССР-а рећи: “Француз нема шта да негира y Руској револуцији јер y њеним методама и процесу поново започиње Француска револуција”. Ернст Нолте je приметио да француску левицу пре свега не означава само њено настојање да Француску револуцију смести на узвишени положај основне етапе y историји људске еманципације, већ и њено стварање позитивног односа између Француске и Руске револуције.3 Чак и данас, додаје Кристог Помјан, “француски интелектуални кругови нису заиста ‘дестаљинизовани’. Остају дубоко везани за митологију народног фронта, a још дубље за мисао да 1) В и д и : Lu c P auw els, “ L en in en D z e rjin sk i, v o o rz ette rs van d e F ran se R evolu tie”, y TeKos, 3 /1998, str. 3-9. Ви ди т а к о ђ е и C râ n e B rin to n , The A n atom y o f R évolution, 2. изд. P ren tice H a lî, N ew Y ork, 1952, y к ојој ce с о в је т с к и к о м у н и за м р аш ч л ањ у je к ао п р о д у ж е т а к и р а з р а д а ф р а н ц у с к о г р е в о л у ц и о н а р н о г ф ен о м ен а. 2) Ф р а н с о а Ф и р е , П р о ш л о с т је д н е илузије, on . н а в . В и д и и Jaco b . L. T alm o n , D ie Ù rsprünge d er totalitàren D em okratie, 1961. Ф и р е je, з а р а з л и к у о д ste ra , мањ е у в е р љ и в кад од “б у р ж о а с к е м р ж њ е ” ч и н и о с н о в н и заје д н и ч к и и м е н и т е љ т о т а л и т а р н п х и д ео л о ги ја. К о м у н и с т и ч к а к р и т и к а г р а ђ а н с к е д е м о к р а т и је не з а м е р а јо ј т о л и к о њ ен о г р а ђ а н с к о п о р е к л о , к о л и к о т о ш то je и зн е в е р и л а своје в л а с т и т е и деал е: и с т о р и јс к а сл и к а б у р ж о а з и је п р о т и в р е ч и је д н а к о с т и коју з а х т е в а б у р ж о а с к а и д ео л о ги ја к о ја je, п р е м а М ар к су , би л а з а с л у ж н а за у к и д ањ е последњРЈХ о с т а т а к а ф еу д ал н е п р о и з в о д њ е . Т ад а ce б у р ж о а з и ја деф и н и ш е к ао к л а с а к о ја je, к а к о би м а к с и м а л и з о в а л а п р о ф и т , з г а з и л а св о је и деале. Ф р а н ц у с к а р е в о л у ц и ја , к о јо м ce Л ењ и н, к а к о je п р и зн а о , н а д а х њ и в а о , би ла je сем т о г а и у гл а в н о м б у р ж о а с к а р е в о л у ц и ја . 3) E rn st N olte, " S u r la th éo rie d u to ta lita rism e ", y Le D ébat, м а р т -а п р и л 1996, ст р . 139.
116
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
je Француска револуција била ‘блок’ који je легитимизовао Терор”.1 Неки аутори су одмах после рата знали да на свој начин савршено тумаче нацистичку револуцију као немачку верзију “јакобинскогтренутка”, који je y Француској представљала Револуција из 1789. године. У свом дневнику Journal d’Allemagne, који je писао од октобра 1935. до јуна 1936. a док je био лектор на Франкфуртском универзитету, Дени де Ружмон je врло прецизно одредио национал-социјализам и јакобински дух. Описавши нацизам као “смеђи јакобинизам”, a његове присталице као “смеђокошуљаше sans culottes (без панталона)”, указао je y којој je мери Трећи Рајх, y својим тежњама као и методама, дуговао “духу из 1789. године”, свему оном што je нацизам критиковао y својим говорима: “Исти централистички дух; иста опсесијазацелином-блоком; исто уздизање нације која ce сматра мисионаром једне идеје; исти смисао за симболистичке прославе, за образовање човека”.2 Баш као што су француски револуционари укинули старе покрајине, Хитлер je уништио стару Прусију, централизовао Рајх и y свим подручјима тежио присилној унификацији. Од фебруара 1934. распуштени су сви регионални парламенти и поништене све регионалне “националности”.3 Александар 1) K rty sto g P o m ia n , “ C o m m u n is m e et n az ism e: les tragé d ie du siècle", y L ’H istoire, ју л -а в г у с т 1998, ст р . 101. 2) D e n is de R o u g em o n t, Jo u r n a l d 'A llem agne, G a llim a rd , P aris, 1938. О д л о м ц и ce п о ја в љ у ју под н а Јл о в о м “ V u es su r le n a tio n a l-so c ia lism e ”, y N ou v eau x C ah ie rs од 1. ју н а 1938. Д ело je п р и м е т и о и Б о р и с С у в а р и н који je 1939. годи н е н ап и сао и п о х в а л н у р е ц е н зи ју , к о ја je о б ја в љ е н а н ак он њ его ве с м р ти (“ L a p aren té du régim e n azi et du sy stè m e so v ié tiq u e” , y C om m en taire, л е т о 1993, с т р . 259-264). У Н ем ач к ој je дело п р е в е д е н о те к ск о р о : Jo u rn a l a u s D eutsch lan d , 1935-1936, P aul Z soln ay , W ien n a, 1998, c п о г о в о р о м Jü rg a A ltw egga. 3) П о р еђ е њ е Ф р а н ц у с к е и н а ц и с т и ч к е р е в о л у ц и је je, y вр е м е н е м ач к е о к у п ац и је Ф р а н ц у с к е , зн а ч а јн о о б н о ви о М ар с ел Д еат, б и в ш и со ц и ја л и с т и ч к и во ђ а који ce п р и к љ у ч и о к о л а б о р а ц и о н и с т и м а . О н к аж е: “ Јак о б и н с к а д р ж а в а je на с в о ј нач и н т о т а л и т а р н а к ао и Р ајх. Ж и р о н д и н с к и ф е д е р а л и за м je т е ш к о пор а ж е н , a у н и ф и к а ц и ја з е м љ е е н ер ги ч н о ce бл и ж и крају, ч ак и на п о д р у ч ју
117
АЛАН ДЕ БЕНОА
Кожев je приметио да je “Хитлеров слоган: Ein Reich, ein Volk, ein Führer само лош немачки превод слогана Француске револуције: ‘Република једна и недељива”’. Жил Монеро каже: “Лењин уопште није скривао оно што дугује јакобинцима, a Хитлер оно што дугује Лењину”.1 Из тога проистиче да сваки покушај оправдавања комунизма његовим дубоким надахнућем y складу ca идеалима модерности, замагљује чињеницу да то надахнуће представља корен, не само његових, него и нацистичкихзлочина. Далеко од тога да je нацизам, за разлику од комунизма, био злочиначки y складу ca својом идеологијом. Баш супротно, такав je могао бити позивајући ce на надахнуће које je делио с комунизмом. To закључује Франсоа Рувило, кад пише о нацизму да га “оно што га чини злочиначким, не разликује од марксизма, већ им je, насупрот, баш то заједничко”. “Ако су марксизам и национал-социјализам једнако тоталитарни, додаје он, то je управо због елемента који их повезује, јер су оба произашла из те радикалне модерности која je својим историјским и антрополошким претпоставкама могла само да заврши y ужасу”.2
је з и к а . Д а ли je сл у ч а јн о Х и тл е р 1933. т р а ж и о и с т у с н а г у ? ” (Pensée allem an d e et pen sée fra n ç a ise . A u x A rm e s de F ran ce, ју н 1944, стр . 21). 1) Iules M o n n ero t, sociologie de la Révolution. M yth ologies politiqu es du X X e siècle, F ayard , P a ris, 1969, 603. 2) “ C o m p a re r serait-il sc a n d a le u x ? ”, y C ath o lica, п р о л е ћ е 1998, ст р . 29.
118
XXI
Сем савеза са Стаљином за време последњег рата, изгледа да прави узрок неспособности западних демократија y санкционисању комунизма лежи y никад признатом сродству које их за њега веже, a које проистиче из генеалогије модерности. Баш мање-више чисти доживљај тог сродства објашњава чињеницу да je совјетизам могао да ce сматра наставком социјализма, односно, једном оштријом применом демократије. Kao што je приметио Ернст Нолте, разлика између добронамерног комунизма и лошег нацизма имплицитно показује идеју да либералне демократије и комунизам, коначно, деле исти идеал, a да ce разликују само y његовом остварењу.1Другим речима, либералне демократије могу да ce препознају y егалитарно-универзалистичким тежњама комунизма. Оне су због тога - ма колико да осуђују методе којима прибегава комунизам - склоне размишљању да je идеал комунизма y најмању руку добар, те да разоткривање комунистичких злочина иде y корист оних који не деле тај заједнички идеал. Сва двосмисленост ce јавља кад либерална демократија осуђује совјетски тоталитаризам, a притом ce попут њега проглашава наследницом Француске револуције. Из тога закључујемо да либерална демократија и комунизам иредстављају два различита покрета произашла из једне те исте идеологије просветитељства: први тежи 1) Ви ди: Д ругм с в е з а к п р е п и с к е са Ф р а н с о а Ф и р е о м , н ав . ч л. цит, стр . 796.
119
АЛАН ДН БЕНОА
“прогресу” који ће бити иодстакнут сам од себе, поштујући људска права, a други, који ће убрзати револуционарно деловање y оваплоћењу историјског смисла који je окренут према “прогресу”. Џејкоб Л. Талмон y својој значајној књизи управо подржава такву тврдњу.1 Рушећи мит о ослободилачкој Француској револуцији и видљивој супротности између тоталитаризма и либералне демократије, Талмон показује да je тоталитаризам заснован “на једнаким премисама” као и ова последња, те да он представља “другу од две могуће варијације на тему демократске идеологије”, и да je основни део његовог надахнућа “великим делом садржан y изворној и општој мисли XVIII века”, односно, y философији просветитељства. Међу идеолошким елементима који су заједнички тоталитаризму и либералним демократијама, Талмон спомиње првенство разума који, кад ce примени на јавно деловање, допушта да ce наслути да политика, вођена "науком”, нужно мора да заврши y једино могућим “техничким” ре шењима: “Ha спомињање традиција, критеријума установа и друштвених вредности, рационализам установљава критеријуме јавне користи. Он претпоставља облик друштвеног детерминизма ка коме људи неодољиво теже, и који ће они^ једног дана неизбежно да прихвате. Ha тај начин он заговара јединствен и једини исправан систем који ће ce родити кад нестане све што разум и корист не оправдавају”.2 Друга заједничка тачка јесте историцизам, идеја да историја има глобални смисао. Талмон овде говори о “непрекидном напретку y правцу расплета историјске драме”. To je основа идеологије напретка: завршена историја наставља ce на 1) Jaco b L. T a lm o n , The O rigins o f T o talitarian D em ocracy, S e ck e r & W arbu rg, L o n d o n , 1952. 2) И сто , с т р . 14.
120
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
есхатологију, односно, недокучив план божанског спасења постаје рационално разумљив план историје. A идеологиja напретка, ма колико потцењивала прошлост и уочавала увек бољу будућност, истовремено обезвређује пређашње човечанство. Kao што примећује Алан Финкелкраут, ко год верује y напредак, обавезно верује y релативну вредност човечанства с обзиром на будуће нараштаје. Из тога je лако закључити да je законито жртвовати прве нараштаје y корист других. Клод Лефор, такође, рашчлањује тоталитарне и демократске либералне поретке као два лица која би могла да доврше “демократске револуције”. Лефор пише: “Тоталитаризам ce пред мојим очима разоткрива само под условом да могу да схватим његов однос према демократији (...) Тоталитарна држава може да ce схвати само y поређењу са демократијом и y односу на њене недоречености. Тоталитаризам je оповргавање сваког њеног корака, али ипак, њиховој актуелности доприноси својим виртуелним моделима”.1 Модерна демократија je, за Лефора, политички облик y коме власт не одражава никакав виши, божански или традиционални извор, већ ce представља као чисти одраз људске воље. Дакле, потврда чисто људског значаја друштва приморава њен садржај на трансформацију y сопствени жељени облик. Са Просветитељством друштво уистину добија знање о самом себи коме треба да ce придруже средства да ce обликује према сопственој жељи, односно, да оствари прави поредак и то само према сопственим начелима. Тоталитаризам поново y своју корист прихвата и до пароксизма доводи перспективу о бескрајном самостваралаштву друштва које ce облику1) C lau d e L efo rt, L'invention dém ocratiqu e, on . н а в , с т р . 167. B. и ]e a n /M a r ie V in cen t, “ D é m o c ra tie et to ta lita rism e revisités. L a d ém o c ratie et C lau d e L e fo rt”, н ав . чл; H u g u e s Poltier, P a ssio n du politiqu e. L a pen sée de C lau d e Lefort, lab o r et F ides, G en ev a , 1998. (“ L a révolu tion d é m o c ra tiq u e en tre to ta lita rism e et d é m o c ra tie ”, ст р . 227-274).
121
АЛАН ДЕ БЕНОА
je само no себи. Поистовећујући постављену људску власт и власт засновану на друштву (за разлику од “класичне” демократије која увек чува разлику између реалног и симболичног), између спонтане друштвене сфере и смишљеног преузимања које je осмислила власт, он доводи до крајности појам аутономије, исказујући на тај начин моћну жељу за неограниченом трансформацијом.1 “Разумети тоталитаризам”, пише Клод Полин, “можда значи да ce схвати на који су начин индустријска друштва као демократски режими погодовали двема супротностима: либерализму и тоталитаризму”.2Ту двосмисленост je користио комунизам када je инструментализовао антифашизам како би ce на тај начин сме1) Н ећ ем о сл ед и ти Л е ф о р а к а д а т о т а л и т а р и з а м т у м а ч и к а о м о д ер н и п окуш ај в а с п о с т а в љ а њ а п р е д м о д е р н о г д р у ш т в е н о г је д и н с т в а (“н е п о д е љ е н о г” д р у ш т в а ), ч и ја би к а р а к т е р и с т и к а б и л а и о с п о р а в а њ е р а с к о р а к а и зм е ђ у си м б о л и ч н о г и с т в а р н о г. Т а к в а к о н ц е п ц и ја п р е м а н а ш е м м и ш љ е њ у л еж и y пог р еш н о ј а н а л и з и т р а д и ц и о н а л н и х д р у ш т а в а к о ја су с и г у р н о “ н е п о д ељ ен а”, ал и не и х о м о ге н а . Л е ф о р је д н ак о т а к о м е ш а о р г а н с к о је д и н с т в о д р у ш т в е н о г и т о т а л и т а р н о д р у ш т в о к а д а п и ш е д а т о т а л и т а р и з а м т е ж и д а од д р у ш т в а с т в о р и “ в е л и к о те л о ” : о с н о в н а к а р а к т е р и с т и к а о р г а н с к и х и л и “ х о л и с т и ч к и х ” д р у ш т а в а л еж и у п р а в о y је д и н с т в е н о с т и и м еђ у со б н о ј з а в и с н о с т и с в и х делов а “ те л а” и y ч и њ е н и ц и да “г л а в а ” у п р а в љ а не п од м ећ у ћ и ce на м е с т о д р у г и х д е л о в а , д о к je y т о т а л и т а р и з м у с т а в л .а њ е y р ед “о р г а н а " о с н о в н и п р е д м е т дел о в а њ а в л а ст и . Х о л и с т и ч к а д р у ш т в а н и к а к о н и су д р у ш т в а где би п о јед и н ц и би л и св ед е н и на д р у ш т в е н и т о т а л и т е т , већ д р у ш т в а где за је д н и ч к о д о б р о н а д и л а зи п о јед и н ач н е и н т ер ес е. Н е м о ж е м о , д а к л е и с т о в р е м е н о г о в о р и т и д а то тал и т ар и зам теж и да уки не с в ак у сп о н тан у д р у ш тве н о ст и гово р и ти да ж ел и од д р у ш т в а да с т в о р и в е л и к о тело. “ У о п ш те н о р еч ен о ” , п р и м е ћ у је К л од П о л и н , “н и је тач н о д а с в а к и т о т а л и т е т з а х т е в а п о т п у н у н е о д р е ђ е н о ст сваког д е л а у век и y с в е м у (р а зл и к а y р е д о в и м а); н и је т а ч н о д а с в а к и т о т а л и т е т и м п л и ц и р а д а б и л о к оји њ его в део д у г у је с в о ј н а с т а н а к т о м т о т а л и т е т у (случ ајн а и ли о с н о в н а ц ели н а); н и је т а ч н о да с в а к и т о т а л и т е т н ам ећ е с х в а т а њ е да je к рајњ и ци љ с в а к о г дела с ам т о т а л и т е т (х и је р а р х и ја к р а јњ и х ц и љ е в а ) (...) О р г а н и ц и т е т д р у ш т в а не зн ач и је д н о с т а в н о да je ц е л о к у п н о с т д е л а ап со л у т н о п о д р еђ е н а ц е л о к у п н о с ти ц е л и н е " (L ’esprit to talitaire, on. н а в , стр. 106. ). Т от а л и т а р и з а м и с т о т а к о не м о ж е да ce м е ш а ca ф и л о с о ф и ја м а т о т а л и т е т а врло д и ја л е к т и ч к о г п о јм а који je и с а м Ђ е рђ Л укач с м а т р а о “о с н о в н о м к атегор и јо м с т в а р н о с т и ”. Л е ф о р , с д р у ге ст р а н е , у о п ш т е н е в о д и р а ч у н а о м еси јан ск о ј и и с т о р и ц и с т и ч к о ј д и м е н зи ји т о т а л и т а р н и х си с тем а. 2) C lau d e P o lin , Le totalitarism e, on. н ав.
122
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
стио y исти табор с грађанским демократијама, којима, исто тако, пребацује “формални” значај. Комунизам je притом истовремено и лагао и говорио истину. Говорио je истину, јер грађанска демократија и совјетски комунизам произилазе из исте идеолошке матрице. Лагао je јер није довољно из матрице извести да грађанска демократија мора уједно бити и демократска. Исто надахнуће може да створи и потпуно другачије режиме.
123
XXII
Осветљавање сродства тоталитаризма и грађанских демократија има једну значајну последицу: показује да демократски либерална уређења no природи никако нису отпорна на тоталитаризам. Шта год о њима говорили њихови представници, они суједнакоу опасности да склизнуутоталитаризам на начин на који je 1789. завршила y 1793. години. Демократије једним делом увек могу да користие антидемократска средства: либералне демократије ce нису двоумиле t o k o m Другог светског рата, a зарад уништења царског Jaпана и нацистичке Немачке, око промишљеног и масовног покоља цивилног становништва (Дрезден, Хирошима, Нагасаки).1С друге стране, ако ce њихови облици очигледно раз1) Н е д а в н о je Ф р а н ц у с к а ја в н о о п т у ж е н а з а с у д е л о в а њ е y ген о ц и д у y Р у ан д и . У К а м б о џ и су 1979. Ц р в е н и К м ер и м огл и и з н о в а да ce в а с к р с н у у з п о т п о р у З а п а д а , та ч н и је А м е р и к а н а ц а , који с у ти м е ж ел ел и да о с л а б е в и је т н а м с к у владу. “С јед и њ ен е А м е р и ч к е Д р ж а в е не ж ел е п р о ц е с о ген о ц и д у y К а м б о џ и ”, м о гл о je н е д а вн о д а ce п р о ч и т а y L e M on d e-y (2, м ај 1998). С д р у ге ст р а н е , в и к т о р и ја н с к а Е н гл еск а je з а в р е м е Б у р ск о г р а т а о зн а ч и л а п о ч е т а к си с т е м а к о н ц е н т р а ц и о н и х л о г о р а (ниди: A n d rz ej Ј. K a m in s k i, I cam pi d i concretam ento d a l 1896 a oggri, B o lla ti B o rin g h ie ri, T o rin o, 1997). О н а je и 1847. год и н е п о к р е н у л а в е л и к у глад к о ја je у с м р т и л а с в а к о г п е т о г И р ц а. Ж и л П ерол п од сећ а д а у к о л и к о у р а ч у н а м о к о л о н и ја л н у ек сп ан зи ју , и у к о л и к о “б р о ј њ ен и х ж р т а в а п р и д р у ж и м о с р е д љ е м б р о ју њ е н и х с т а н о в н и к а , Ф р а н ц у с к а сто ји y вод ећ ој гр у п и џ е л а т ск и х з е м а љ а д р у ге п о л о в и н е о в о г в е к а ” (L e M on d e diplom atiqu e, д е ц е м б а р 1997, ст р , 22). Te р еч ен и ц е je н а в е о и з Lettres d ’un so ld at (P ion , P aris, 1885), које je к р аје м X J X в е к а о б ја в и о п у к о в н и к М о н т а њ а к : “ С ви н ар оди који н е п р и х в а т а ју н а ш е у сл о в е м о р а ју б и ти и ст р еб љ ен и . С в е м о р а би ти оп у стош ен о , н е за в и с н о од с т а р о с т и и ли п ола. Где п р о ђ е ф р а н ц у с к а в о јс к а в и ш е ни
125
АЛАН ДЕ БЕНОА
ликују од облика тоталитарних режима, њихов првобитни повод ce, као што смо управо видели, y основи не разликује. Кад ce једном препозна модерна димензија тоталитаризма, није забрањено да ce помисли како постоји и тоталитарна димензија модерности. Ако с друге стране признамо да ce тоталитаризам огледа пре свега y свом циљу, a не методама употребљеним да би ce до тог циља дошло, разумљиво je да он исто тако може да поприми и облике битно различите од оних које смо упознали. Ta могућност je утолико разумљивија што ce тоталитарни режими, y мери y којој теже хомогености, односно, претварању света y идентичност, одлично уклапају y модерну концепцију слободе за коју су Адорно и Хоркхајмер показали да увек даје предност Истости. Дакле, треба ce запитати y којој су мери крајња средства репресије (“терор”) неодвојива од тог циља. Сократ je говорио да нико не чини зло намерно. Тоталитарне режиме нису нужно водили људи који су волели да чине зло и да убијају из задовољства, већ људи који су мислили да je то најједноставнији начин да ce стигне до циља. Да су им на располагању била нека друга и мање репресивна средства, није искључено да ce не би прихватили њих. У суштини, тоталитаризам не подразумева аутоматско прибегавање овом или неком другом средству. Ништа не искључује да и безболним методама могу да ce постигну исти резултати.
т р а в а не см е р а с т и . Е то к а к о т р е б а р а т о в а т и c a А р а п и м а . [ед н ом реч ју, т р е б а у н и ш т и т и с в е ш т о н а м неће д а н а м ш е н и ок о н о гу п о п у т п с а ” . K a o ш т о je прим е т и о јед ан б р о ј к о м е н т а т о р а , с т о г с т а н о в и ш т а не би б и л о а п су р д н о н ап и сат и “ ц р н у к њ и г у " л и б е р а л н о г к а п и т а л и зм а , ч и ја je е к с п а н зи ја у зр о к о в а л а , и јо ш у в е к то ч и н и , зн а ч а јн е љ удске гу б и т к е (ви д и : L e livre n oir d u cap italism e , T e m p s d e s ce rise s, P a ris, 1998). М о ж е ce н а р а в н о п р и г о в о р и т и да п о сто ји о с н о вна и в а ж н а р а з л и к а и зм еђ у сл у ч ајн о и н а м е р н о и з а з в а н е с м р т и , с м р т и н астале з б о г н ар ед б е з а у б и ја њ е и с м р т и н а с т а л е и н д и р е к т н о з б о г с т р у к т у р а л н е и ли с и т у а ц и јс к е п р и си л е. М е ђ у т и м , т у р а з л и к у не о с е ћ ају и он и који у м ч р у .
126
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Пад тоталитарних система y XX веку не удаљава нас од авети тоталитаризма. Пре нас позива да ce запитамо о новим облицима које тоталитаризам y будућности може да поприми. Познато нам je чувено поглавље из Токвилеове књиге О демократији y Америци: “Мислим да начин тлачења који прети демократским народима, не личи на онај који смо познавали y свету прошлости; наши савременици не могу да створе његову слику према својим сећањима. И ja сам узалуд покушавам да пронађем израз који би тачно повратио моју идеју о томе и поново je уоквирио. Некадашње речи деспотизам и тиранија, томе не одговарају”. Де Токвил y том тексту није мислио на систем потлачености заснован на насиљу, већ пре на нови облик ропства, где je човек “нежно” лишен своје хуманости, и то уз властити пристанак. Није то нова тема, na није случајно да je Расправа о добровољном ропству Етјена де ла Ботјеа привукла толику пажњу Клода Лефора или Марсела Гошета. Генијални Џорџ Орвел ce y 1984. доказао y промишљању друштва y које долази Велики Б рат, не само како би натерао на послушност, већ како би натерао да га воле и они које je свео на ниво роба. Многи аутори су закључили да укидање разлика међу људима и идејама, мишљењима и сензибилитетима, y корист хомогеног унитаристичког модела и друштва, једнако тако може да ce постгне уверавањем и условљавањем, баш као и грубим насиљем.1 Често су ce и сами, позивајући ce на предосећајна упозорења Токвила, трудили да потраже за1) В и ди п о себ н о : P h ilip p e B rau d , Le suffrage universel contre le dém ocratie, PU F, П а р и з 1980; A le x a n d re M arc, “ La d é m o c ra tie co n tre le p e u p le ”, y L’E u rope en f o r m ation, м ај-ју н 1981; Je an -P ie rre G raber, L es p érils totalitaires en O ccident, P en sée u n iv erselle , P aris, 1983, K la u s H o rn u n g , “ M e tam o rp h o se n d es T o ta lita rism u s. Von d er to talitare n D ik ta tu r z u r to talitàre n d e m o k ra tie ?”, y C riticôn, а п р и л -ју н 1995, стр . 71-74. Ж а к Е л у л п и ш е д а ће 'а п с т р а к т н а и д о б р о ч и н и т е љ с к а те х н и ц и с т и ч к а д и к т а т у р а би ти м н о го т о т а л и т а р н и ја од п р е т х о д н и х ” {Le systèm e tech n ician , C alm a n n -L é v y , P aris, 1977, str. 223).
127
АЛАН ДЕ БЕНОА
четак тоталитаризма y неким деловима савремених друштава: битно прометејска природа научног деловања, аутономност технике (“све што може бити учињено технички, биће учињенопрактично”), повећањеиндустријске концентрације, стварање монопола, униформизација обичаја и све више конформистичка усмереност мисли, друштвена аномалија која произилази из парадоксалне повезаности индивидуализма и анонимности масе, повећање “културне самовоље” K o ja условљава социјализацију појединаца путем медија. Либералне демократије, наравно, бране људска права, али тај став je двосмислен, јер борба y име људских права значи наставак поистовећивања с човечанством - што опет носи ризик да ce из човечанства искључе сви они који би оспоравали утемељеност тог усмерења или борбе. Ha основи људских права, либерална друштва с разних становишта заправо јавно признају само свој привидни плурализам. Не верују озбиљно y “политеизам вредности” као саставни део сваког правог демократског живота и умишљају да једино разум као “целина сваког човека” може да flâ заједничке одговоре на сва политичка и морална питања. Либерална друштва позивају ce на идеологију права, не водећи рачуна о чињеници да користи, коначни циљеви, тежње и људска поимања “доброг живота” нису само различити, већ и немерљиви. Верују да je рационалним путем могуће стићи да сагласности о правним или уставним нормама, што их приморава на одбацивање свега што чини расцеп y том сагласју. Попут јучерашњих тоталитаризама, либерална друштва нису склона лрихватању чињенице да њихове норме нису обавезно и увек исправне. Настоје да ce наметну као једини универзално могући систем y име идеологије која, иако ce назива “хуманистичком”, отвара пут свим злоупотребама, представљајући тако сваку “очигледност” која мора да ce наметне свима. 128
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
Трговина, техника и комуникација данас другим методама потврђују оно што су јуче потврђивале држава, идеологија и војна сила: законитост потпуне доминације светом. Ту можемо да видимо и фантазију о потпуном усавршавању друштва. Либерално друштво, опредмећујући друштвене односе, претварајући грађане-потрошаче y робове трговине, дајући вредност критеријумима трговинске корисности, човека и даље своди на објекат. Државна сфера преузима политичку сферу приказујући ce као последња истина y међуљудским односима. Постепено долази до “приватизације” јавне сфере, којој прети исти учинак као и поводом поступн е“национализације” приватнесфереутоталитарним системима. Пјер Росанвалон je након Луиса Димона добро указао које место, парадоксално, заузима Марксова мисао y историји индивидуализма. “С тог становишта”, пише он, “‘утопија комунистичког богатог друштва, која настоји да осигура пуни процват појединца, добро ce поклапа с либералним схватањем”.1Од тада није апсурдно поредити тежње једне научне или рационалне владе, својствене тоталитарном режиму, с другим облицима владајуће рационалности, “посебно на индустријском плану, односно, идеја системске, научне организације рада, или планификације, односно, ставови који су веома развијени y земљама либералне владе”.2 Жан-Мари Винсент пише: “Када ce живот условљава дисциплинским решењима и облицима потчињености, он представља искључиво материјал за радну снагу; он вреди тек онолико колико може да допринесе капиталу. Наравно, постоји, квалитативни скок између шкртарења обезвређене радне снаге насупрот системског уништавања милиона људи, али људски 1) P ierre R o sa n v a ilo n , Le M on de, 12 м ај 1998. 2) Yves C oh en , “ L iv re n o ir du co m m u n ism e : â p r o p o s d ’u n d éb at m al p a r ti” , y M , м ај-ју н 1998, e rp . 19.
129
АЛАН ДЕ БЕНОА
живот y оба случаја служи као храна за друштвене машинериЈе .1 Закључујемо и да y либералним друштвима нормализација није нестала, већ je само променила облик. Цензура наметнута трговином надоместила je политичку цензуру. Дисиденти ce више не депортују и убијају, већ маргинализују и држе no страни, или ce пак ућуткавају. Публицитет je заменио рекламу, a конформизам задобија облик једноумља. Изједначавање услова - због чега ce Токвил бојао да не изазове нови деспотизам - аутоматски порађа стандардизацију укуса, осећаја и понашања. Обичаји униформисаног начина потрошње, рађају нове друштвене односе. Лагано нестају специфични начини живота. Понавља ce скретање свих политичких странака ка политичком центру, што води до успоставе режима само једне странке. Постојеће станачко уређење више не представља тежње које би биле супротстављене y крајњим циљевима, већ ce само разликују y методама које треба да ce користе како би ce рашириле исте вредности те постигао исти циљ. Дакле, циљ ce није променио: вазда je реч о свођењу разлика на Истост. “Тоталитарни свет технолошке рационалности последње je оваплоћење идеје разума”, тврдио je већ Херберт Mapкузе.2 Ернст Нолте ce y својој последњој књизи не устручава да прикаже нацрт “тоталитарног либерализма”.3 Расправа no којој би либерализам требало да буде крајња супротност тоталитаризму, може бити оспорена. Ha крају, као што каже Аугусто Дел Ноче, пад комунистичког система доказује ■
1) Je a n -M a rie V in cen t, “ D é m o cratie et to ta lita rism e revisités. L a d é m o c ra tie et C la u d e L e fo r t”, н а в . чл, стр . 70. 2) H erb ert M a rc u se , L ’hom m e u n id im en sio n n el E tu de su r l ’ idéologie d e la société in d u strielle, M in u it, 1968. 3) E rn st N olte, H istorisch e E x iste n t. Zw ischen A n fan g u n d F.nde d er Geschichte, Piper, M ü n ch en , 1998.
130
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
само да je либсрални Запад био способнији за поостварење комунистичког идеала. Падом комунизма, либерализам je изгубио ског најбољег “заговорника”. Либерализам данас тежи да канитализује сећање на тоталитарне режиме како би ce сам прсдстанио као једини достојан, једини могући систем, и како би na тај начин извукао корист из супротности, односно, када ce њему спочитавају његови властити недостаци. Али, ако je пад совјетског система без сумње означио noбеду капитализма,јоштребадоказатиукојој мерије тоипобеда демократије. Антифашизам ce y прошлости користио за доказивање легитимитета комунизма, a антикомунизам за доказивање легитимитета нацизма. Ta ce критика и позивање на тоталитаризам данас инструментализује, a како би ce прихватио либерализам и свака трговачка штетност. Taj процес, који je узрок очајања многих појединаца и народа - који виде једино избор између либерализма и ужаса - није прихватљивији. Kao што ни позитивне стране неког тоталитарног поретка не смеју да оправдају његове злочине, тако ни злочини неког тоталитарног режима не смеју да оправдају злочине неког другог тоталитарног режима. Ни сећање на тоталитарне системе не сме да нас наведе да y данашњем друштву прихватамо оно што je y том друштву најдеструктивније и нељудско. Не смемо да прихватимо неправедну судбину под изговором да бисмо могли трпети и гору судбину. Политичким системима треба да ce суди према ономе што јесу, a не y поређењу ca другим системима, чије грешке наводно ублажавају грешке првог система. Свако поређење престаје бити ваљно кад постане изговор. Свака друштвена патологија треба да ce проучава засебно.
131
XXIII
Нема сагласности no питању тога шта би ce y политици могло назвати “злом”. Због тога, морамо да ce уопштено слажимо са мишљењем да су масакри и уништавање добар показатељ тог зла. Поредак који y великим размерама системски уништава људске животе не може бити добар. Ипак, коначни учинак, чак и злочиначког режима, не изводи ce према димензији мучења и репресије, барем не више него што може да ce осуди за патње које он изазива. Сама Француска револуција ce не своди само на Терор, што важи и за модерне тоталитаризме. Чак и најзлочиначкији режими могли су да чине корисне ствари или да забележе позитивно искуство y одређеним областима. Стога би било погрешно веровати да су ти режими ради тога били мање злочиначки, или да њихови злочини постају оправданији. Али, ако y обзир не узмемо њихове позитивне стране, тада не можемо да схватимо заш то су они једнако и предмет носталгија које некад изазивају.1Како прихватити чињеницу да je још y децембру 1996. године 40 одсто Руса гласало за Комунистичку партију? Солжењицин каже да “линија поделе на добро и 1) T a н о ста л г и ја н а к н а д н о п о к а зу је да сл о б о д а ни је у век д о б р о које ггојединац цени ви ш с од св ега другог. Ч а к и y н ајгор и м ч асо в и м а ст аљ и н и зм а, к о м у н и зам je п р е д с та в љ а о м о г у ћ н о ст д р у ш т в е н е п р о м о ц и је за н ем али б р о ј С о в је т а . У време Б р е ж њ е в а т а ce у л а зн а п о к р е т љ и в о с т у сп о р и л а све док ce п р ак т и ч н о н и је за у с тав и л а . “Н е м е р љ и в о с т зл о ч и н а не б р и ш е за с л у г е ”, п и сао je н едавн о Т јери де М он бр и ал , (“N a z ism e et co m m u n ism e ”, y Le Figaro, 20. д ец ем б р а 1997, стр . 2).
133
АЛАНДЕ БЕНОА
зло пресеца срце сваког човека”. Веровати да je Добро само на једној страни, a Зло на другој, значи поново прихватити доктрину тоталитаризма.
134
XXIV
Преостаје још да проучимо проблем односа идеологије и праксе. Нацистички злочини би, no некима, требало да буду доказ апсолутно злочиначке природе идеологије нацизма, a злочини комунизма, иако су били деструктивнији, не могу ce узети као доказ ни за шта. Николас Верт пише да “нацизам представља потпуну истоветност доктрине и стнарности”, док je “комунизам раскорак између доктрине и стиарности”.1Таква тврдња je, очито, пуко понављање недоказиве претпоставке. “Ако 25 милиона м ртвиху нацизму ynyhyje на његову суштину”, примећује Жак Жулиар, “зашто 75 милиона мртвиху комунизму мора да ce схвата само као обичан несрећан случај?”2 Из две ствари заправо ce рађа једна: било да je разарајуће обележје једног система y потпуности слика његове праксе (што y том случају значи да о комунизму не сме да ce суди другачије од нацизма), било да je ono upe свега слика доктрине. Али y том случају не треба тражити мању слику - без обзира да ли je реч о првом или другом режиму. Неки аутори сматрају да je био могућ “друш ” комунизам, који не би имао никакве везе с оним који смо уиознали. Дакле, исто тако бисмо могли да тврдимо да јс био могућ и један “други” национал-социјализам, који би био иогпуно другачији од оног успостављеног y време Тре1) N ico la s W erth, “ C o m m u n ism e : l ’h eu re du b ila n ”, L ’H istoire, м ај 1998, с т р . 8. 2) liin jiu 's lu llia rd , L ’a n n ée des fan tô m e s, on . н ав, стр . 342.
135
АЛАН ДЕ БЕНОА
ћег Рајха. Систем увек може да ce тумачи као представник једног застрањивања или издајства његових оригиналних стремљења. Али, такав поступак никако не може да докаже како би другачија примена била боља - управо зато јер та примена не може да ce прикаже. Бити y стању сазнати y коликој мери један систем верно постварује неку идеју, или je, опет, издаје, највећим делом не може да ce одреди, јер, no дефиницији, предмети поређења не постоје. Историјски гледано, нацизам није био ништа друго него оно што je био, a комунизам није био ништа друго него оно што je под тим именом настало y земљама “реалног социјализма”. Боље би било да ce запитамо y којој мери je доктрину могуће верно пресликати y стварност. Такво питање води до прилично баналног истицања раскорака између теорије и праксе. Taj раскорак je видљив и за то постоји више разлога. Један разлог je и тај да људи никад y потпуности не чине оно шта желе, јер никада не могу тачно да предвиде последице својих дела: између њихових намера и резултата њихових дела неизбежно стоје и “перверзни резултати”, које смо понекад називали “хетеротеличким”. Пракса политичке власти ce увек одвија систематски: идеологија која покушава да ce успостави јесте неодвојива од чина који ce идеологизује и око кога, повратним учинком, настављамо да градимо или обнављамо ту идеологију. Ha крају, разумљиво je да, ако; ce гледа апстрактно, свака идеја ствара много могућности jép je увек подложна другачијим интерпретацијама. To што Француска револуција може истовремено да буде део генеалогије либералних демократија и модерних тоталитаризама, већ je врло значајно. Али, ако пракса никад не може бити хомотетија теорије, појам идеологије y пракси нужно постаје двосмислен. Схватања која теже да за једну идеју кажу “да ce зна куда она води”, или која уверавају да постоје “идеје које 136
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
убијају”, с тог гледишта ствар су чисте полемике. Истина je да ce то никад неће тачно знати, јер никад не убијају идеје: убијају људи. To што ce злочинац позива на идеју како би оправдао свој злочин, није довољно да би ce тврдило како тај злочин подразумева и ту идеју. “Нема идеје коју je створио човек, a због које није потекла крв”, говорио je Шарл Морас. Заправо нема идеје која je no својој природи отпорна на лошу употребу. Али, најстроже речено, лоша употреба неке идеје не дискредитује идеју, већ само њену употребу. Једина веза између идеје и праксе није идеја, већ њено деловање. To наравно не значи да нема одговорности и код ствараоца идеja. To само значи да идеја није чин (као што то не може бити ни неки став или понашање), те да je чин оправдан идејом другачији од чина који настоји да ce оправда позивајући ce на ту идеју. Тврдити y оваквим условима да политичка пракса одсликава “потпуну једнакост” теорије и праксе, или напротив, да открива “раскорак” између теорије и праксе, почива на ретроспективној интерпретацији или на кажњивој оптужби. Гобино није био претеча убилачког расизма, као што ни Демокрит није одговоран за атомску бомбу. Кад je реч о вези између марксизма и комунизма, истина нас приморава да кажемо да ни та веза није тако очигледна. Колико год да je Маркс y Комунистичком манифесту из 1848. хвалио “мање-више скривени грађански рат који притиска друштво све до тренутка кад ће тај рат прећи y отворену револуцију, a y коме пролетаријат поставља темеље своје владавине насилним рушењем буржоазије”, то нам још ништа не говори о ономе што би требало да буде, конкретно, један век касније, Марксов лични став о Гулагу.1 У том ce подручју 1) М ар к с ч ак г о в о р и о “д и к т а т у р и п р о л е т а р и ја т а ”, a не о д и к т а т у р и К о м у н и е г и ч к е п а р т и је , к о ја код њ ега н и је с т р у к т у и е а н а о р г а н и з а ц и ја к ао код Л ењ и-
137
АЛАН ДЕ БЕНОА
намеће опрезност. Рећи да су ce људи који су успоставили терор y Совјетском Савезу позивали на Маркса јесте једна ствар, али рећи да су Марксове идеје морале да ce заврше само оваквим терором (или да je то Маркс изричито хтео и одобравао) нешто je сасвим друго. Ни о једној доктрини не може ce да суди позивајући ce искључиво на чињење оних који су ce на њу позивали. И супротно, ниједан злочин који je почињен y име неке идеје никад не може бити довољан за потпуно дискредитовање те идеје. To je разлог због кога, како бисмо вредновали неку идеју историјским искуством, треба да ce пође од самих чињеница, a не од морала наших намера.
i
\
на. У L a S a in te F am ille он к р и т и к у је и ја к о б и н с к и т е р о р .т е о т к р и в а њ е г о в о м а л о г р а ђ а н с к о о б ел еж је. С т е ф а н К у р то а je п р в и р е к а о да би б и л о “ н е и сп р ав н о п о и с т о в е ћ и в а т и к о м у н и с т и ч к у и д ео л о ги ју ca м а р к с и с т и ч к о м и д ео л о ги јо м ” (“C o m p re h e n d re la tra g é d ie c o m m u n iste ” , н ав . чл, с т р . 16).
138
XXV
Нацизам и комунизам данас не постоје. Први je, пре више од пола века, збрисан оружјем, a други je иструнуо као жртва властите ентропије, након што ce деценијама умарао y покушају да придобије западни свет помоћу “лоше копије” (Николај Берђајев). Од њих су, ту и тамо, остали само трагови. Али, док ce антикомунизам готово сасвим угасио падом совјетског система, и док су фашизам и нацизам потонули још много раније, “антифашизам” je и даље на дневном реду. Било због једноставности, или тактике, за неке сваки повод изгледа добар зарад откривања хипотетичких “извора” фашизма. Франсоа Фире закључује: “Антифашизам никад није био толико распрострањен и толико моћан као након победе над фашизмом 1945”.' Стаљинизам би требало да буде мртав занавек, док ce, кад je реч о “фашизму”, увек упозорава како ce историја понавља. Taj постхумни антифашизам je и сам застарио. И он je преостао само y траговима. Веома ce разликује од оног што je инструментализовао Кремљ тридесетих или чак педесетих година, y време Хладног рата. Пре свега, данас je добио на ширини јер му je претило губљење сваког значаја услед сопственог растакања. Док фашизам више нико не жели - већ га сви само примећују y другима, (тим пре што ce t) F ran ço is F u ret, “ S u r l ’illu sio n c o m m u n iste ”, н ав . ч л, ст р . 172. Б и д и так о ђ е: “ N a z ism e et c o m m u n ism e : la c o m p a r a iso n in te rd ite”, н ав. чл, ст р . 19.
139
АЛАН ДЕ БЕНОА
на њега нико не позива) - антифашизам ce више не заснива на објективном чињеничном стању, већ на обичној подвали. Будући да више не представља стваран историјски феномен, сада ce своди на увреду, односно, на средство дисквалификације која лови y мутном, преко позива на замишљено које ce обухвата том речју, као нека врста неразвијеног мита који мора да изазове одбојност. Настојећи да капитализујемо одбојни учинак речи “фашизам”, ми ce боримо против фантазме коју сад проглашавамо свеприсутном. С друге стране, реч “фашизам” више не означава прецизно одређени део јавног мњења, већ je постала део опште сагласности, чак и кад ce кривица сваљује на непријатеља ca којим више нико не жели да ce поистовећује. Ha крају, из истог разлога, променио ce и његов корисник. Појам фашизма не служи за оправдавање совјетизма, већ напротив, за једно готово друштво и грађанску идеологију, коју je јучерашњи антифашизам настојао да уништи или одбаци. У том смислу, “политичка коректност” представља утолико исплативије улагање, колико она сама не представља никакав ризик. У време стварних фашизама, антифашизам je могао да некога одведе y логор или пред стрељачки вод, a нови антифашизам само je једно од многих средстава, али не и најбезначајније, којим ce отварају врата медија и телевизијских мрежа. ■ Премда га je Тјери Волтон дефинисао као “највеће заједничко окупљалиште једне носталгичне левице марксизма-лењинизма”,1 савремени антифашизам заправо открива, пре свега, интелектуалну лењост. Лакше je препознати зло из прошлости, него приметити зло из садашњости. У свету који je научио да буде на опрезу због апсолутног добра, али који више него икад и даље вапије за једним апсолутним злом, “антифашизам” представља покајнички на~ L) T h ie rry W olton, L ’h istoire interdite, Je a n -C la u d e L attès, P aris, 1998.
140
КОМУИНИЗАМ И НАЦИЗАМ
‘гии изрицања минималног морала. Ернст Нолте закључује: “Данашње супротстављање национал-социјализму, закаснело и без икакве опасности, замена je за религију”.1 Коначно, он има и очигледан утилитарни значај. “Следећи нараштаји he ce несумњиво чудити”, писао je Франсоа Фире, “што су демократије измислиле толико фашизама и фашистичких претњи, и то након што je фашизам већ давно побеђен. To je због тога што, ако демократија произилази из фашизма, она мора да победи непријатеља који ce увек изнова рађа”.2 Од замишљеног фашизма стварати свеприсутну претњу омогућава прихватање свих неделовања, свих патологија данашњег света као мањег зла y односу на “апсолутно зло”.3 Фашизам и антифашизам, комунизам и антикомунизам, данас проистичу из исте носталгије и немогућности рашчлањивања садашњости. Напетости које су деловале y тотали1) Р а зг о в о р са Junge Freiheit, 3. ју л а 1998, етр. 5. 2) F r a n ç o is F u re t, “ S u r l ’illu sio n c o m m u n iste ”, н ав . чл, ст р . 176. 3) О “ н е о а н т и ф а ш и з м у ”, ви д и и ч л ан ак P ie rre -A n d ré T a g u ie ffa , “ L e s é c ra n s de la v ig ila n c e ” , о б ја в љ е н y п о с е б н о м и зд ањ у р е в и је P an o ram iq u es п о све ћ е н о м “м ед и јск о м л и н ч у ” (4. т р о м . 1998, стр . 65-78). “(...) Н е о а н т и ф а ш и з а м je дем о н о л о г и ја (...) Т р а г и ч н и п а р а д о к с п р и к а з а н т о м и д е о л о ш к о м к о р у п ц и јо м а н т и ф а ш и з м а је с т е д а , с в о ји м м е т о д а м а и н е га т и в н и м с т р а с т и м а које он а н оси , с в е в и ш е л и ч и н а “ф а ш и з а м ” п р о т и в к ога ж ел и д а ce б о р и ”. У и стом б р о ју А л ан Ф и н к е л к р а у т и з р а ж а в а г о т о в о и сти ст ав : “О п с ед н у т и и дејом да не п р о п у с т е с у с р е т са и с т о р и јо м , са в р е м е н и а н т и ф а ш и с т и у п р а в о п р о п у ш т а ју с у с р е т с а п о л и т и к о м и, y к р а јњ е м о б л и к у л и н ч а, н еки од њ и х п о д л еж у и ск у ш е њ у д в о с т р у к е м и сл и . ‘Л е ви ц а je а н т и ф а ш и с т и ч к а ’, г о в о р и о je О р вел . ‘Н и је а н т и т о т а л и т а р н а ’. П о с л е д њ и х г о д и н а к о м у н и з м а в е р о в а л о ce да je т а г р е ш к а и с п р а в љ е н а . Д ан ас т о т р е б а д а ce о д б а ц и , м а к а р к ад je реч о и нтел ект у а л н о ј л еви ц и . П о р ед т о г и с к о р и ш ћ а в а њ а од с т р а н е л и б е р а л н и х д р у ш т а в а о н о г ш т о je б и л о, с о ц и ја л и з а м и у сп о н к р а јњ е д е сн и ц е п о н о во о ж и в љ а в а ју ш е м у је д и н с т в е н о г и з б о р а . Ја в н а , у н у т р а ш њ а и с в е т с к а сц ен а свед ен а je н а с у п р о т с т а в љ а њ е д в а ју с н а г а : А в е љ е в о п л ем е и К а и н о в о п лем е, н ар о д y бо р б и и о с т а т а к д р у ш т в а на т р а г у ф а ш и з а ц и је . П л у р а л и за м je п р и в и д ан , a полит и к а je б о р б а б е з м и л о с т и к о ја м о р а д а ce з а в р ш и и ст р е б љ е њ е м (...) у к р а т к о , О р в е л о в у р еч е н и ц у т р е б а д о в р ш и т и : к ад л е в и ц а п р е с т а је да буде ан т и т о т а л и т а р н а к а к о би б и л а с а м о а н т и ф а ш и с т и ч к а , о н а и зн о в а п о стаје т о т а л и т а р н а ” (стр. 85-86).
141
АЛАНДЕ БЕНОА
таризмима XX века заправо су и даље овде. Оне су ту само зато што су ce овде налазиле и раније - дакле зато што су, коначно, део људске природе. Сместити комунизам и нацизам y њихово време, значи схватити да су оба система представљала “одговоре” на неку врсту околности: на политичку и друштвену проблематику која ce радикално разликује од оне коју ми познајемо данас. Модерни тоталитаризми били су израз модерности која ce од тада и сама довршила. Раздобље отворено 1917. годином затворено je 1989. Постмодерна оцртава проблематику без заједничких оквира који су joj претходили. Истрајавање y томе да ce будућност сагледава и разумева само као понављање прошлости и помама за уласком унатрашке y XXI век, онемогућују, дакле, предочавање будућег тоталитаризма. Ернст Нолте каже: “Примећујем како ce појављује стварна опасност: потпуно необуздани “капитализам”, који управља целим светом, и који допушта да ce празнина, коју вуче за собом, испуни “антифашизмом” који поједностављује и нагрђује историју, баш као што привредни систем униформише цео свет”.1 За посматрача нема горе грешке од тога да не буде y праву y вези ca властитим историјским тренутком.
1) П р е п и ск а ca Ф р а н с о а Ф и р е о м , н ав . ч л, стр. 809.
142
View more...
Comments
