Alen Bović - Ljudožder Vegetarijanac

KAZALO: 1. Manjak u glavi ili višak meĊu nogama 2. Jebiga, od neĉeg se mora ţivjeti 3. IzmeĊu dobro jutro i doviĊenja ostavljam mjesta samo za zarez i na kraju za uskliĉnik 4. Safet Merimin 5. Vadite to vaaaaan! Vadite ga vaaaan! 6. Ko Tito sam, jebote 7. Sava je tekla sporo i preko volje 8. Lova je jedini teret koji ĉovjeka ĉini lakšim 9. Mali Ilija 10. Jesi li ikad ĉuo za mesara kome se zgadilo meso 11. Ţuto tijelo 12. Abortus artifitialis 13. Dik 14. Abortus criminalis

1. Manjak u glavi ili višak među nogama Stol prekriven bijelim stolnjakom pun je hrane. Cvjetni aranţman u sredini podsjeća na odrubljenu glavu indijanskog poglavice. Konobari postavljaju tanjure, ĉaše, beštek, salvete. Prostorija se polako puni. Ljudi stoje u grupicama i razgovaraju. Razlog okupljanju je odlazak profesora Borovine u mirovinu. Konaĉno, došao je i taj dan. Već dugo je stari metuzalem trebao hraniti golubove i u dvorištu igrati šah na olupini veš mašine, ali produţivali su mu ugovor nekoliko puta. Zbog potreba Klinike... Osim od starosti, raspadao se i od alkohola, a Alzheimer mu je istanjio moţdanu koru. Misli su mu bile olujne: zapoĉeo bi globalnim zatopljenjem i preko bliskoistoĉne krize završio na finalu svjetskog prvenstva pedeset i neke. Imao je sedamdeset godina, tri braka iza sebe i tri promila u sebi. Ţene su ga ostavljale zbog alkohola. Bio je kroniĉni. Ipak, mora se priznati, to mu u poslu nije smetalo. Štoviše, stari je puno bolje funkcionirao pijan. U jednom deţurstvu je mrtav pijan za desetak minuta riješio vanmaterniĉnu trudnoću. Ujutro se ljutio jer njega, kao šefa Sluţbe, nitko nije obavijestio o operaciji. - Poštovanje, profesore. Mora se priznati, lijepo ste se potrudili pokaţem na stol. - Ne odlazi se u mirovinu svaki dan. Hahaha. - Hahaha. Dobri ste, profesore. Duhovitost vas nikad ne napušta. On sjetno uzdahne. Maramicom briše znojno lice. - Nije mi lako, dragi kolega. Nakon ĉetrdeset godina u medicini,i trideset na Klinici, i sama pomisao da više nikad neću na posao teško mi pada... Nikad više u bolnicu, osim kao pacijent. - Zar niste mogli produţiti ugovor još koju godinu? Vaše iskustvo i znanje našoj Klinici moţe biti od velike pomoći. - Ma - odmahne - novi ravnatelj ne ţeli ni ĉuti. Jedva sam dobio i ovih nekoliko godina. - Šteta. Uhvati me pod ruku i unese mi se u lice. Nosom mi gotovo dira obraz. - Kolega Mrkan, priĉa se da ćete vi postati novi šef Steriliteta šapne i namigne.

- Priĉe, priĉe - odmahnem rukom i ustuknem od smrada paradontoznih dţepova. Otvorim prozor. Vjetar je pomeo oblake i proĉistio zrak. Dolje, na jugu, Sava u luku obilazi grad. Novi Zagreb podsjeća na razbijeno zubalo, a jakuševaĉko smetlište na pokvaren kutnjak. Kad je ušao profesor Matić, ţamor je prestao. Pogrbljen, razbarušene sijede kose, podsjećao je Matić na ţalosnu vrbu. Ĉinilo se da će svaki ĉas pasti na nos. Srdaĉno izgrli Borovinu. Tko ih ne poznaje, pomislio bi da su najbolji prijatelji. Sad glume prisnost, a cijeli ţivot su jedan drugom kopali jame. Stigne i Milerica. Stane kraj mene, nosom para nebo. Tanke usnice povijene, kosa kao izvrnuta zdjela špageta. - Do sad sam bila u sali - veli i pogleda na sat. - Teška operacija, serozni adenokarcinom jajnika. Tragiĉno, ţena nema ni ĉetrdeset. Sve sam joj morala izvaditi. Drţi se kao da je popila svu pamet svijeta. Ma, zaboli me za tvoje radne pobjede i empatiju, mrmljam u bradu dok si ona toĉi kolu. Odnekud se stvori Domljanica i zacvrkuće: «Je li peritonealni ispirak pozitivan?« Kao priljepak je. Otarasit je se moţeš samo silom. Ipak, priljepak ima nešto veći kvocijent inteligencije. Obje se drţe strašno vaţno i pametno. Sad će poĉeti struĉni termini. Komuniciraju uglavnom latinski i pridaju ogroman znaĉaj svemu što rade. Više je nego dovoljno reći: ţenske koje se odluĉe za ginekologiju ili imaju manjak u glavi ili višak meĊu nogama. Napustim mjesto akademske rasprave. Nisam mogao slušati to izdrkavanje. Stigli su i specijalizanti: Tomić, Al Sadat, Babić i Lovrićka. Mala Lovrićka uopće nije loša. Velike zelene oĉi, dugi tanki vrat, kretnje kao u maĉke. Moţda joj samo koja kila fali. Drţi se dosta hladno i suzdrţano, a to me pali. Pitam se koliko će mi trebati da je slomim. - Kolegice, jesi li sutra deţurna? - upitam. - Jesam.

- Onda ćemo se druţiti. - Nadam se da nećemo. - Molim? - Nadam se da vas neću imati razloga zvati. Ne volim ometati Stariju sluţbu. - Ti me slobodno moţeš nazvati kad god ţeliš. Ne treba ĉekati komplikacije. Jesi li za piće? - Ne, hvala - nasmiješi se i ode do Matanića. On je obujmi oko struka i nešto joj šapće. Ona mu uzme ĉašu iz ruke i otpije gutljaj. Golupĉići. Iako mu je tek trideset osam, Matanić je jedan od vodećih kirurga u zemlji. Bavi se transplantacijama organa, i to priliĉno uspješno, a mediji ga tretiraju kao zvijezdu. Crn, visok, sportski graĊen, tiha je patnja većini ţenskog osoblja bolnice. Oko profesora Matića i Borovine formirao se polukrug lijeĉnika i sestara. Cijeli se Odjel došao najesti i napiti. Za oproštaj su mu kupili veliku i neukusnu sliku s motivom Kamenitih vrata. Matić trkelja o «dubokom tragu koji naš dragi kolega ostavlja na Klinici«, i kako ostaje za njim velika praznina. Da, mislim si, velika praznina, prazna šefovska fotelja... Zato iskreno i nazdravljam šampanjcem starom senilcu i ĉekam promaknuće na kraju govora. Stari Borovina izgleda kao da spava. Moţda i spava. Njegova braća po ĉaši, kirurg Stanić i patolog Marelja, marno su nalegli na posao. Cugu namirišu kao morski psi kap krvi u moru. - ...i na kraju, htio bih imenovati nasljednika profesora Borovine na mjestu šefa Odjela za ginekološku endokrinologiju i sterilitet - podigne Matić glas. - S obzirom na struĉnost kadra, izbor nije bio nimalo lagan. - Odloţim ĉašu i malo se primaknem šefu smišljajući nekoliko reĉenica zahvale na ukazanom povjerenju... a onda, iznenada, sijevne kao oštrica na suncu i zabije mi se duboko u prsa. Doktor Bantić! Bantić? Jesam li dobro ĉuo? Bantić? To mora da je neka greška! Prostorijom se prolomi pljesak. Bantić dolazi do šefa, rukuju se. Zahvaljuje, glupo se smješka...

Igor Bantić. Doslovni hipokratovac. Veliki protivnik abortusa. Koji kurac nije išao za svećenika? Ginekolog s prigovorom savjesti je kao ljudoţder vegetarijanac. Nisam ga mogao smisliti ni na studiju. Imao je uvijek sto i jedno pitanje. Nisam ga mogao smisliti jer je izlazio na prve rokove. Nisam ga mogao smisliti jer je sve ispite polagao s odliĉnim i bio demonstrator na nekoliko katedri. Nisam ga mogao smisliti jer je dobio Dekanovu i Rektorovu nagradu. Nisam ga mogao smisliti jer je stalno hodao s gomilom papira i raspravljao o medicini. Osjećao sam se jadno i poniţeno kao nikad. Treba mi nešto ţestoko. Stanić i Marelja zaplijenili su bocu Martella. Briţno kao ptice svoja jaja, drţe je, skrivenu od pogleda, u prozoru iza leĊa. Gledam ih kako loĉu. Imaju grif. Ispruţen mali prst, lakat u visini brade i hop. PriĊem i natoĉim si. Gledaju me kao da im otimam iz usta. Govorancije su prestale. Bijele i plave uniforme napadaju stol u grupicama. Ko jata pirana. Nakon pola sata pustoš. IziĊem na zrak. U glavi bubanj, uši zaţarene. Moram srediti misli. Vaţno je sad ostati hladne glave, ĉasno primiti poraz i ĉekati novu priliku. Vratim se malo smiren. Društvo se razrijedlo. Stanić i Marelja pijani ko guzice. Stari Borovina izgleda blago retardirano. Od proslave su ostali samo otpaci. U sedam su ušle ĉistaĉice s kantama i metlama. Stanić je djelovao najpijanije. Ustao je tek iz trećeg pokušaja. Lice mu je bilo kao zgaţeni patliĊan. - Primarijus Stanić, odvest ću vas kući - ponudim se - Ne treba, kolega... Hvala. - Nije mi problem, idem u vašem smjeru. - Nema potrebe... - Ali ovakav ne moţete voziti. - Hvala, kolega, danas ne vozim, deţuran sam.

2. Jebiga, od nečeg se mora živjeti Slušam vijesti dok se kroz jutarnju guţvu probijam prema Zvijezdi. Na radiju uvijek ista sranja. Neki sindikalni povjerenik sere o pravima radnika. Kog normalnog boli kurac za steĉaj još jedne tvornice... i za te luzere... Prebacim stanicu. Ima li išta gore od ponedjeljka ujutro? Grad postaje pretijesan. Tramvaji prepuni nadrkanih šljakera, ulice zakrĉene smećem od automobila, a zrak.... Danas zbilja svaki debil ima auto. Golf ispred mene mlitavo jaši po crti, po vozaĉkom rukopisu, oĉigledno je neka piĉka. Sinoć me nazvao Ilija Dţelalija. Samo je rekao da se hitno moramo naći, nije ništa htio preko telefona. Zvuĉao je ozbiljno. Ilija je velika njuška u Policiji, šef Odjela za narkotike, a dobro je imati nekog u muriji. SviĊa mi se taj tip. Nije tipiĉan drot. Stari ga je perverznjak sigurno opet zaboravio izvaditi na vrijeme. Više ni sam ne znam koliko sam ga puta izvlaĉio iz govana. I njega i njegove kompanjone. Abortus im je kontracepcija umjesto prezervativa. Koliko sam policijskih fetusa postrugao mogu me tuţit za murjocid. Parkiram u hladu breze, toĉno preko puta Mirnog kutka. Taj tip birtije je već odumro i ovaj primjerak je valjda nacionalno kulturno dobro pod drţavnom zaštitom: brodski pod, plastiĉni stolnjaci, limene pepeljare. Na breţuljku, malo izvan grada, birtija je ko stvorena za diskretne razgovore ozbiljnih ljudi. Da tu naletiš na ikog poznatog šanse su minimalne. Preskoĉim par stepenica i uĊem. Zbog malih prozora, unutra kao da još nije svanulo. Konobarica rješava kriţaljku. Ima tajmaut izmeĊu jutarnjeg naleta na pelinkovce i desanta na gablece. Sve je baš skladno. Ilija sjedi sam u sali. Ošišan na jeţa, u crnoj koţnoj jakni, nikad bez cigarete. U oblaku dima lista novine. Ĉvrsto mi stisne ruku i zagleda mi se ravno u oĉi. Ima plave, gmazovski vodnjikave oĉi. Konobarica donese piće pa se vrati kriţaljci. Ĉekam da Ilija prijeĊe na stvar. On samo šuti i puši. Onda iz dţepa izvuĉe presavijen komad papira.

- Nataša Marić - proĉita s papira. - Jel ti nešto govori to ime? - Ne. - Nataša Marić, 62. godište, iz Zagreba, Selska 53. Dijagnoza: Tumor lijevog jajnika, naruĉena na operaciju 9. 5. - A, Marićka, sjećam se. - Jel to neka tvoja? - Ne. U petak je bio njen muţ kod nas. - Da, i? - Prijavio te zbog traţenja mita. U sekundi me oblije hladan znoj, a vrućina neka navre iznutra. Peder me prijavio policiji. Smeće nezahvalno. - O, jebem li mu mater bezobraznu! - Znaĉi, istina je. Meni nemaš potrebe lagati... Zato sam te zvao. Govorio je jednoliĉnim, dubokim glasom promuklim od cigareta. Pred njim nije imalo smisla lagati. U ovakvim situacijama mogao mi je samo biti od pomoći. Osim toga i sam je bio korumpiran ko bugarski carinik. - Da, istina je, naravno da je istina. Jebiga, od neĉeg se mora ţivjeti. Ja da mu operiram babu, a on meni tako. Mogla je ĉekati još mjesecima pa da se specijalizanti uĉe na njoj. Šta si taj umišlja? Vrhunska usluga košta. - Ovi moji iz korupcijskog priliĉno su se zainteresirali za taj sluĉaj. A znaš i sam kakav te glas prati. - Neka dokaţu. Ilija pripali novu cigaretu. Na licu mu se vidjelo da uţiva u svakom dimu. Nervirale su me te dramatiĉne stanke kojima je pokazivao svoju nadmoć. - Sutra ujutro taj će ti Marić donijeti oznaĉenu lovu. Bit će i ozvuĉen, pazi što priĉaš. - Samo nek doĊe, sjebat ću gada. - I naravno, od mene ništa nisi ĉuo. - Jasno, prijatelju. Popili smo i izišli. Vani, ispred ulaza, spavala je šugava dţukela. Šutnem je. Ona se cvileći, podvijena repa skloni iza kante za smeće. Uskoĉim u auto i krenem prema bolnici.

3.Između dobro jutro i doviđenja ostavljam mjesta za zarez i na kraju za uskličnik Danas sam deţuran. U pola tri potjeram sve iz sobe, otvorim prozore i vrata. Propuh proĉisti sobu od dima. Hoću malo odrijemati, odmoriti se za deţurstvo. Izbacim Soldine stvari pred vrata: crna aktovka, štofane hlaĉe na crtu, karirana košulja i cipele. Zaista zna zablistati ukusom.Tek što sam uhvatio prvi san, zazvoni telefon. Ĉetiri su sata. - Doktore, doĊite u ambulantu. Imamo pacijenticu. - Piĉka joj materina! Jebo joj konj mater! Jebala joj cijela ergela mater. - Doktore, pacijentica ĉeka. - Koji kurac smrdljiva kurvetina sad hoće? Nije mogla doći do dva? Pun mi je kurac tih babetina! - Doktore! - Dobro, dolazim. Bacim slušalicu i navuĉem kutu. U ambulanti sestra Slavica upisuje podatke u knjigu. - Gospodo! - vikne sestra. - Ako ste se skinuli doĊite na pregled. Iz svlaĉionice iziĊe pacijentica. Neka Hare Krišna piĉka. Obrijana glava, haljina do gleţnja, ruksak. Izgleda ko aktivistica u lezbijskoj nevladinoj udruzi. Sto posto je došla na biciklu. - Dobar dan. - Zbog ĉega ste došla? - pita je sestra Slavica. - Htjela bih znati jesam li trudna. Ne mogu vjerovati... Ona bi htjela znati je li trudna... U ĉetiri popodne. - Htjeli biste to znati baš sad? - pogledam na sat. - Ĉetiri i petnaest. - A kad sam trebala doći? - Draga gospoĊo, prošlo je ĉetiri, a pacijentice primamo do tri. Nakon toga primamo samo hitne sluĉajeve, a trudnoća svakako nije hitan sluĉaj. - Koliko ja znam sluţba u Klinici je organizirana 24 sata. - Da, ali za hitne sluĉajeve - ponovim. - Zato lijepo doĊite na pregled sutra ujutro.

- Kako znate da i ja nisam hitan sluĉaj dok me ne pregledate? Osim toga sutra ujutro putujem. Ne volim kad se piĉka ide pravit pametna. Pogotovo ne ovakva. Ali znam s takvima. - Onda u redu, izvolite na stol. Nabacim ulizniĉki smiješak. Ona se popne na stol, legne i raskreĉi se. MeĊu nogama prašuma. Ukljuĉim ultrazvuk. Unutar maternice ukaţe se gestacijski mjehur i odjek za plod. Izmjerim udaljenost od tjemena do trtice, odgovara za sedam tjedana trudnoće. Zatim sondu usmjerim ustranu tako da prikaţem samo dio mišićnog sloja maternice. Zabrinuto vrtim glavom dok gledam u crnu sliku na ekranu. - Zar nešto nije u redu - digne ona glavu i bulji u ekran ko tele. - Bojim se da nije... - Što? - Raĉunajući od datuma vaše zadnje menstruacije trudni ste sedam tjedana. To bi se na ultrazvuku već trebalo jako dobro vidjeti... Ali vaša maternica je prazna - zaokruţim prstom mjesto na ekranu. - Nije valjda vanmaterniĉna? Osjetim paniĉan strah u njenom glasu. - Zasad to ne mogu sa sigurnošću reći. Morat ću vas zadrţati na odjelu, a onda ćemo serijskim praćenjem BHCG-a i ultrazvuĉnim pregledima trudnoću ili dokazati ili iskljuĉiti. - Oh ne. Zar moram ostati? - Naravno, vanmaterniĉna trudnoća je stanje opasno po ţivot. - Isuse, ne mogu na put. - Naţalost, ne. Dok ispisujem papire za hitan prijem, slušam njezin razgovor mobitelom. - Halo Marko, ništa od Venecije... Moram ostati u bolnici... Izgleda da je vanmaterniĉna. Predveĉer siĊem do raĊaonice. Tamo je mala Lovrićka. Pozovem je u sobu. Pišem rad pa mi treba pomoć. Obećao sam joj da ću je staviti kao drugog autora. Mala je odmah pristala. Veli da je upisala doktorski studij, rado će mi pomoći, zanima je znanost. Mene sad samo zanima boja njenih gaćica.

Ona sjedne za kompjutor i poĉne unašati podatke u tablicu. Ja otvorim bocu chardonnaya, natoĉim u ĉaše i sjednem do nje. Uzbudljivo miriše. Zagrlim je i privuĉem k sebi. Usnice nam se dotaknu. Drugu ruku joj zavuĉem meĊu noge. - Što vam je? - odgurne me. - Što to radite? - Opusti se, sva si napeta. Moraš se malo relaksirati. - Maknite se! - vrisne. - Daj, ne budi luda. Pokušam još jednom. Stisnem je uz ormar. - Pustite me! Ošamari me i izjuri iz sobe. Ostanem stajati nasred sobe ko drek. Jutro je poĉelo uţasno. Uzeo sam temperaturne liste i krenuo u jutarnju vizitu. Noćas skoro da nisam oka sklopio, a ĉeka me gomila posla. Mala Lovrićka se pravi da me ne primjećuje. Pomisao da mi spremaju namještaljku dodatno me razdraţivala. Vidjet će oni tko je Danko Mrkan. Za mnom idu specijalizanti, povorka blijedih likova. Izgledaju ko tifusari na Neretvi. Danima nisam bio u viziti i ne znam baš puno o bolesnicama na Odjelu, ali cilj vizite i jest što brţe obići sve pacijentice ne ostavljajući im manevarski prostor. Inaĉe si gotov. Babe bi satima razglabale o svom problemu. Taktika blickriga: izmeĊu dobro jutro i doviĊenja ostavljam mjesta samo za zarez i na kraju za uskliĉnik. Kroz prvih pet soba projurimo brzinom vjetra. Tu leţe uglavnom luĊakinje koje trudnoću smatraju teškom bolešću. Takve zalegnu u fazi morule, udebljaju se trideset kila i ne ustaju dok klinac ne krene u vrtić. Sve izgledaju kao klonirane. Na Onkološkom odjelu stvari su kompliciranije. Onkologija me nikad nije privlaĉila. Kao ni raĊaonica. To su mjesta na kojima se ĉovjek ne moţe ni proslaviti ni obogatiti. Neţeljene trudnoće su uešto posve drugo. Mali promet, velika zarada. U sobi broj šest, dvokrevetnoj, leţi pacijentica Rašić. U trećoj je rundi kemoterapije. Ispod brade drţi bubreţastu posudu punu ţućkaste bljuvotine. Glava joj omotana maramom, tijelo puno hematoma. Bolest ju izjeda bolno i polagano. Od nje su ostale samo kosti,

smeţurana koţa i debele vene. Miris truleţi lebdi zrakom. Dobro znam taj miris, najavljuje smrt. Pored nje sjede joj kćeri. - Kako ste, gospoĊo? - Jako mi je zlo. Bacim pogled na nalaze. - Tko je bio deţuran? - Ja - veli Lovrićka. - Zašto gospoĊi Rašić niste odredili elektrolite? - Juĉer je napravljena kompletna obrada. - Ja vas pitam za danas - prekinem je. - Zar da nam gospoĊa ode u hipokalijemijsku alkalozu? - Dala sam joj infuziju fiziološke i Ringera. 1500 mililitara ukupno. - Kakva je to medicina? Ne moţe se raditi napamet. Sestro Marija, hitno odredite elektrolite gospoĊi Rašić. Dalje ćemo postupiti prema nalazima. Primaknem se drugom krevetu. Još jedna umiruća, hvata zrak ko riba na suhom. Trbušna šupljina puna joj izljeva, koţa na trbuhu napeta kao bubanj, prošarana spletom plaviĉastih vena. Proĉitam dijagnozu: Ca ovarii III. Ni ova neće još dugo. - Kako ste, gospoĊo Erdeljac? - Jedva dišem. - Zašto pacijentici nije uĉinjena drenaţa abdomena? U sobi muk. Izvana dopire laveţ. - Vas pitam, kolegice. - Daj, koji ti je... - šapće mi Soldo. - Ja ću napraviti nakon vizite. - Kolegice Lovrić, recite mi nešto o pacijentici Erdeljac. - GospoĊa je primljena radi kemoterapije... - Što dobiva? - Citostatike. - Ma nemojte. A ja mislio vitamine... Koje citostatike, kolegice? - Šutim i gledam ravno u nju. Spustila je pogled, a lice joj oblilo crvenilo. Pas nije prestajao lajati. - Što mi moţete reći o onkogenima? Što su BRCA I i BRCA 2? - To su geni koji su ukljuĉeni u nastanak karcinoma jajnika... - Molim vas nemojte se više sramotiti - prekinem je. - Sestro, pripremite gospoĊu za punkciju. Izgleda da sve moram sam.

- Hvala vam, doktore - šapće stara. U idućoj sobi je pacijentica koju sam prije tjedan dana primio zbog tuboovarijskog apscesa, hrpe zaĉahurenog gnoja u maloj zdjelici. Oĉito se ševila sa svakakvim ološem. Primio sam je u dosta lošem stanju, s jakim bolovima i visokom temperaturom. Punkcijom sam izvukao 200 mililitara smrdljivog gnoja i ordinirao antibiotsku terapiju. U par dana temperatura je pala, bolovi su prestali, a laboratorijski nalazi su se vraćali prema normali. - Zapalila bum svijeću za vas u Kamenitim vratima - veli ona ĉim me ugleda. - Dajte, molim vas, ja samo savjesno obavljam svoj posao. - Sreća boţja da sam došla u vaše ruke. - Dakle, pacijentica Latin lijeĉi se od tuboovarijskog apscesa okrenem se prema specijalizantima. - Da je bolest na vrijeme bila prepoznata i lijeĉena, ne bi došla do ovog stadija. - Nikad više ne bum išla nikom drugom, samo vama - ubacuje se Latinka. - Da ĉujem, kolegice, koji su kliniĉki kriteriji za dijagnozu zdjeliĉne upalne bolesti? - pitam Lovrićku. - Pa kliniĉki kriteriji su: bol... - Dalje. - Temperatura... - Glupost! Koliki postotak ţena s PID-om ima povišenu temperaturu? - Oko osamdeset - bubne. Gledam kroz prozor. U parku, na klupi, troje staraca u pidţamama, prema izgledu s onkologije su. Ispred njih kljuca jato golubova. Po prozorskoj dasci projuri pauk dugaĉkih nogu. Da je atletiĉar skakao bi u vis. - Oko devedeset... - pokušava pogoditi. - Zar smo na kvizu? Znate ili ne znate? - Ne znam - veli i spusti pogled. - Samo ĉetrdeset pet posto pacijentica ima povišenu temperaturu. Zapamtite, temperatura je dodatni kriterij za dijagnozu. - Da ĉujem dalje, koji su glavni kriteriji. - Bolna osjetljivost donjeg abdomena, bolnost na pomicanje vrata maternice - ubaci se Tomić. - Kolega vas nisam ništa pitao. - Lovrićka šuti pognute glave. Gledam

je i uţivam u njenom poniţenju. Tišina je ispunila sobu, ĉuje se samo kucanje neĉijeg sata. Prezrivo iskrivim usnu. - Kakvo neznanje! Sramota! - Oĉi joj se napune suzama. - Za koga specijalizirate, kolegice? - Za Dom zdravlja Centar. - S vama si baš neće puno pomoći. - Ne mogu se sjetiti... bila sam deţurna... umorna sam... cijelu noć sam radila. - To nije nikakvo opravdanje za neznanje. Briţne u plaĉ. Nije ni pokušavala zadrţati suze. Drhti cijelim tijelom. Osveta je slatka... No dobro, idemo dalje. Na susjednom krevetu je gospoĊa Marić... Opa, pa s njom imam nekih nerašĉišćenih raĉuna. Onaj pizdek od njenog muţa ţeli mi USKOK natovariti za vrat. - Dobar dan, gospoĊo Marić, kako smo? - Pa malo me je strah, ali jedva ĉekam operaciju. Pomirila sam se sa sudbinom. Što je, tu je. Nastavljam se boriti, ne ţelim se predati samo tako. - Tako i treba. Trebat će vam mnogo snage za dalje. Ĉeka vas veoma teška operacija, ali ne smijete se predati. - Htjela sam vas nešto pitati... S obzirom da uzimam antidepresive... Ima li to kakve veze... - Kolega, recite kako antidepresivi djeluju u kombinaciji s općom anestezijom - pitam Tomića, taj se pravi jako pametan. - Pa, antidepresivi mogu pojaĉano sedirati... - Dajte, molim vas, ne priĉajte gluposti, nego izvolite prouĉiti uĉinak antidepresiva u općoj anesteziji i izvolite o tome informirati gospoĊu... Znaĉi, gospoĊa je sutra na programu. Uĉinit će se histerektomija s adneksektomijom. Tko još nije operirao? - Ja, doktor - digne mali Arap dva prsta i iskoraĉi iz grupe. - Odliĉno, kolega, sutra ćete imati priliku da se istaknete - velim Gadafiju i iziĊem na hodnik. Ţao mi je što dulje nisam mogao uţivati u Marićkinom izbezumljenom pogledu. Još me je ĉekao njen muţ. U deset sati stigao je gospodin Marić. Idiot već na prvi pogled. Blijed, skoro proziran, klempav, sa seborejom po ĉelu - kompjutoraška pizda. Misli da ako radi u Ericssonu, odmah ima pravo na švedski model zdravstvenog osiguranja. Podsjetit ću ga gdje ţivi.

- Doktore, ja sam došao... - Znam, radi operacije supruge - prekinem ga. - Vaša je gospoĊa u petak na programu, kako smo se i dogovorili. Juĉer sam još jednom detaljno prouĉio nalaze. Naţalost, prema UZV slici i povišenim vrijednostima tumorskih markera, sumnjam na karcinom jajnika. Kao što sam vam već rekao, operacijom ću joj sve odstraniti. Dakle maternicu i oba jajnika. Definitvnu dijagnozu postavit će patolog. Zasad vam ništa više ne mogu reći. Imate li kakvih pitanja? - Doktore, ja sam donio ono. - Koje? - pogledam ga zaĉuĊeno. - Novac... Dvije tisuće, kako ste rekli. Iz unutarnjeg dţepa jakne izvadi bijelu kuvertu i stavi je na stol, toĉno pred mene. - Dajte, molim vas, vi meni ništa niste duţni. - Sve je tu, ja poštujem dogovor. - Mora da ste nešto krivo razumjeli. Sjednite... Piće? - Ne bih, hvala... Ţurim... DoviĊenja... - i okrene se prema vratima. - Da li vi to mene pokušavate podmititi, gospodine Mariću - viknuo sam za njim da su me svi u hodniku ĉuli. - Nosite to odavde! Nestao je iza ugla. Vratim se za stol. Bijelu kuvertu na kojoj je štampanim slovima napisano moje ime, oprezno uhvatim palcem i kaţiprstom i podignem prema svjetlu. Tako se drţe stvari koje ti se gade. Natoĉim si Chivas i zapalim cigaru. U sobi fino zamiriše. Podignem slušalicu i okrenem dva broja. - Policija, izvolite - ĉuje se s druge strane. - Dobar dan. Na telefonu doktor Mrkan. Htio bih prijaviti pacijentov pokušaj podmićivanja. Nikad u ţivotu nisam s tolikim gustom razgovarao s policijom.

4. Safet Merimin Kantina je prepuna. Kroz mutno staklo probija se slabašno sunce. Red do šanka ko gušterov rep, proteţe se do u hodnik. Bolniĉke kantine su rudnici zlata. Nije ni ĉudno što se sa svakim novim ravnateljem prvo promijeni vlasnik kantine. Ostale promjene

su minimalne i nebitne. Za stolom u kutu sjedimo na jutarnjoj kavi. Ta kava je jedino što nas drţi na okupu. Inaĉe, pola odjela ne razgovara s drugom polovicom. Samo ovdje, na toj kavi, kao da se zaborave sve nesuglasice. - Kakvo je bilo deţurstvo? - pitam Krajĉevića. - Jebeno - kaţe i poĉne se smijati. - Baš jebeno, doslovce. Prvo me u ponoć probudilo dvoje klinaca, još zajapurenih od jebaĉine... Kao, imali su odnos i sad bi pilulu za poslije. Ja ih onak pogledam i velim: „Misliš, jebali ste se“. Mala pocrvenila i spustila pogled, a njemu se pomiješala skrušenost s ponosom pa kima glavom i mumlja: „Yes, yes, yes“. Ipak, gleda me ko spasitelja... A ja nadrkan, još sanjam meĊu ušima, i mislim si: da ti piĉka materina bezobrazna, neodgojena, mogo si malo mislit dok si joj ga utovarivao, a ne mene doć jebat u pola noći radi istovara. - I ja pizdim na takve. - A onda, oko dva, došla dva murjaka s klinkom. Nemaš je kaj vidit, metar i šumska jagoda... Ciganĉica... Ĉetrnajst, petnajst godina... - Kaj je bilo, sigurno silovanje? - ubacuje se Milerica. - Je, je, silovanje - oteţe Krajĉević. - Uţas, silovati dijete... - Ja bi to kastrirao... Jebiga, to treba šerijatski - omakne se nekom prisluškivaĉu sa šanka. - Zlo mi je od toga. - Ma, slušajte dalje - nastavi Krajĉević. - Pitam ja malu kaj se desilo, a ona: silovo me. Ko te silovo, drago dijete, pitam. Safet, veli ona. Koji Safet, pitam ja. Safet Merimin, veli ko da sam ja sa Safetom kućni prijatelj, jebote. A ko je Merima? Sestra, veli mala. O, jebote, koji perverznjak, silovao ţeninu sestricu, mislim si... Šta ti je napravio, pitam. Mala me onak gleda, velikim crnim oĉima i veli: Ošamario me i reko skidaj se, ja rekla neću, a on, skidaj se piĉka ti materina da ti piĉka materina, ja neću, a on udri po meni, rukama, nogama... I šta je onda bilo, pitam. Onda ga je izvadio... i guro mi ga u usta... hteo da mu pušim. Ja neću i neću, a on me bije sve jaĉe i jaĉe... I onda, pitam ja... Onda me silovo, veli ona. Kako? Pa fino, bacio me na pod, lego na mene i uguro ga. Jel bilo koga kod kuće, pitam... Jok, samo Safet, veli ona. - Svinja! - A moţda je mala isprovocirala Safeta - spustim.

- Daj šuti, uopće nisi duhovit - s gorĉinom mi odvali Domljanica. - Jesu li barem uhapsili gada? - Valjda jesu, to ih nisam pitao - nastavi Krajĉević. - Al ĉekajte da završim. Trebalo onda pregledat malu i ja joj sve onako, njeţno tepam, gladim je po kosi, ţao mi djeteta... Pa je pitam jel dosad ikad bila s muškarcem, a ona me pogleda kak da sam s kruške opal i veli mi: Pa šta je tebi doktore, ja se već dve godine jebem za pare. - Eto ti ga na, i sad je Safet gad, a kuĉka ga prijavila samo zato što nije platio. Pa to je za trgovaĉki sud, a ne za ginekologiju. - Odvratan si - odbrusi mi Milerica. Odem iz kantine po nalaze. Citološki laboratorij izgleda kao uĉionica. Nekoliko klupa u redu i velika zelena ploĉa na zidu. Mikroskopi na klupama podsjećaju na pogrbljene starce. Iz ladice izvuĉem oĉitane papa-testove. Traţeći nalaze svojih pacijentica nabasam na Lovrićkin. Nema sumnje, to je ona. Ivana Lovrić, 75. godište. Nalaz uredan ko u nevine opatice! Nisam mogao odoljeti a da u kućicu pored Trichomonasa i Gardnerelle ne upišem plus. Par sati nakon toga vidim je uplakanu. Uletjela je u susjednu sobu i zalupila vratima. Preko balkona zavirim unutra. Sjedi na krevetu, glavu podboĉila dlanovima, a suze ko trešnjice kapaju po podu. Domljanica sjedi kraj nje, majĉinski briţna. - Gad! Gad jedan prokleti! Samo mi je on to mogao prenijeti. - Smiri se, moţda nije on kriv. - Nego tko? Misliš da se ja ševim okolo? - plane Lovrićka. - Nisam to mislila. Iscrpljena si, puno deţuraš... pao ti je imunitet... sama znaš da su nam ćuće pune bakterija... padne ti imunitet i bakterije se razmnoţe. Pa ja svako malo imam kolpitis... od stresa, jebiga. - Moţda si u pravu - briše suze mala. - Sad lijepo uzmi terapiju, njemu nemoj još ništa govoriti, pa ako ti se to opet vrati, onda ga pozovi na red. Mala ustane i pred ogledalom popravi šminku. Zaista je lijepa.

5. Vadite to vaaaaan! Vadite ga vaaaan! Na jutarnjem sastanku vladala je tišina. Svi pogledi bili su uprti u pod. Muha se zalijetala u prozorsko staklo. U glavi mi je tutnjalo. - Plućna embolija je pritajeni neprijatelj svakog kirurga - govorio je profesor Matić listajući povijest bolesti. - Udara podmuklo, iznenada, neoĉekivano... Kolega Mrkan, vidim da ste poduzeli sve što je bilo u vašoj moći. Nitko vam ništa ne moţe prigovoriti bez obzira što se dogodila tragedija. Ja ću razgovarati s obitelji... Sve ću uĉiniti da vas zaštitim - dodao je spremajući povijest bolesti u torbu i izišao iz sobe. Pokojnica se zvala Nada Japetić. Primio sam je juĉer poslijepodne zbog trudova i curenja plodove vode. Tragedija se niĉim nije dala naslutiti. Uputio sam je u raĊaonicu i ordinirao DRIP. Bila je toliko sitna i krhka da sam se ĉudio kako u njoj ima mjesta za još jedno biće. Još mi je ĉudnije bilo kad sam vidio da je vani, uz muţa, ĉeka i troje djece, jedno drugom do uha. U pola dva u noći probudio me Krajaĉić. Djelovao je vrlo uzbuĊeno. Traţio je da se hitno spustim do raĊaonice. Prvo što sam tamo vidio bio je njezin CTG, gotovo metar dugaĉka traka papira. Duboke deceleracije ukazivale su da je djetetu veoma loše. Noge su joj visile preko nogara. Iz rodnice prema ĉmaru tekao je potoĉić krvi. Babica Snjeţana mokrom joj je maramicom vlaţila ĉelo i usne i drţala sondu na trbuhu, dva prsta iznad pubiĉne kosti. Otkucaji djetetovog srca bili su oko šezdeset u minuti. Više nije bilo vremena za ĉekanje. Njeni krici su bili nepodnošljivi. - Vadite to vaaaaan! Vadite ga vaaaan! Ne mogu višeeeee! - Rukavice, brzo - viknuo sam. - Daj miĉi tu sondu. Trbuh je bio napet i tvrd poput daske. Pregledao sam je vaginalno, ušće maternice bilo je potpuno otvoreno, glavica djeteta do pola u zdjelici. Što ćemo? Što ćemo? - prestrašeno je ponavljao Krajaĉić. Šuti! Daj forceps! Hoćemo na carski? Previsoko je za forceps. Kakav carski. Nemamo više vremena. Izgubit ćemo dijete! Mogo si me sutra pozvati. - Pa mene su pozvali tek prije petnaest minuta...

Ĉinilo se da će roditi, ali glavica je još visoko, a kucaji se nikako ne oporavljaju. - Tko je od specijalizanata deţuran? - Ja sam - preplašeno šapne mladi lijeĉnik iz Ţupanje... ne znam mu ni ime. - Kolega, o ovom ćemo još ozbiljno razgovarati. - Ali zvao sam kolegu ĉim su pali otkucaji. Do prije pola sata sve je bilo potpuno u redu. Pogledajte CTG. - Dosta! - ušutkam ga. Stavio sam straţnji spekul u rodnicu. Ukazala se crna kosa i naborana koţa zatiljka. Zahvatio sam glavu kliještima i povukao. Krakovi skliznu s glavice i uz limeni zveket sklope se u prazno. Kliješta me udare u krilo i na hlaĉama ostave krvave fleke. Ni u drugom pokušaju nije išlo. Tek iz trećeg, izvukao sam dijete. Bilo je blijedo i mlohavo. Kao krpena lutka. Pedijatrica i djeĉje sestre sjatile su se oko njega. Više ga nisam mogao vidjeti, samo sam ĉuo slabašno kmeĉanje. Odjurile su u djeĉju sobu. - Što je s mojom bebom!? Što je s mojom bebom!? - plakala je Nada Japetić. - Smirite se, sve će biti u redu. Sad je kod pedijatara. - Krajaĉiću, ti ispiši papire. - Hoću. Bacim rukavice i operem ruke krvave do lakata. Odem se otuširati. Kad sam se vratio u sobu, na zaslonu mobitela je pisalo: 5 propuštenih poziva. Krajaĉić. Onda netko lupa na vrata. Ne kuca, nego lupa. Otvorim. Krajaĉić blijed i uzrujan. - Što se ne javljaš? Zovem te već pola sata. Japetićki je jako loše. Obuĉem majicu i pojurim za njim. Grabimo po tri stepenice. Japetićka bijela kao kreĉ. Opipavam puls... Nema ga. - Gubimo je... Gubimo ţenu... - ponavlja Krajaĉić. - Smiri se! Dovezite ultrazvuk! Na ekranu se vidjela maternica kako pliva u krvi. - Hitno je vozite u salu! Ĉim sam joj zarezao trbuh navrla je krv koja se nije zgrušavala. Nakon nekoliko minuta krv je poĉela curiti iz nosa, zatim iz ušiju, usta... Velike mrlje potkoţnog krvarenja brzo su se širile. - Dajte krv! Brzo donesite krv! - viĉe anesteziolog.

Kad sam ugledao njene organe marmorizirane od unutarnjeg krvarenja, bilo mi je jasno da joj nema spasa. - Gotovo je. - Plahtom joj prekrijem lice. - Vozite je na patologiju. Njenu povijest bolesti poderao sam na komadiće veliĉine nokta i bacio u zahod. Do jutra sam ispisivao novu. Uzrok smrti: plućna embolija. Trebala mi je još potvrda patologa. Prije jutarnjeg sastanka, sjurim se u podrum. U mrtvaĉnicu baš voze novi leš. Prema izgledu, mrtvac je s onkologije. PriĊem obdukcijskom stolu s mrtvim tijelom Nade Japetić. Za noţni palac zakaĉena joj je cedulja s brojem 34. Ruke joj skvrĉene u laktovima, prsti zgrĉeni. Gledam u njezin rasporeni trbuh. U dubini trbušne šupljine, vidi se maternica. Na kruškolikom mišićnom tkivu zagasitomodre boje zjapi rupa veliĉine dlana. Stari Marelja šeflom vadi krv iz njenog trbuha i izlijeva je u kameno korito. Ĉuje se klokotanje u slivniku. Iz svake pore njegove koţe isparava alkohol. U zubima stišće ĉik popušen do filtera. Pepeo pada po tijelu pokojnice. - Ruptura uterusa... Pa koji ste kurac radili... Ţena vam je iskrvarila! Mrda Marelja prstom kroz rupu na maternici. - Vidim. - Ţena vam je umrla od krvarenja... Nedopustivo, moj Mrkane... Gledam u razderotinu nazubljenih rubova i šutim. - Kako vam se to moglo dogoditi? U dvadeset prvom stoljeću, u vodećoj Klinici u zemlji, ţena vam jednostavno iskrvari. Nisam mogao slušati prijekore starog pijanca. Odmahnem rukom. - Pravo mi budi kad radim s diletantima. Kad su me pozvali, ţena je već razvila DIK. Mogao sam samo konstatirati smrt. - Ali ti si bio šef Sluţbe. Ti si najodgovorniji. Sudskomedicinski nitko te ne moţe izvući zbog ovakvog propusta. Trideset godina hodam po sudovima. Zbog ovoga se ide u zatvor, moj Mrkane. To mi je bilo kristalno jasno. - Gledaj, ţena je mrtva, oţivit je više ne moţemo. Mi smo u govnima do grla ako se dozna pravi razlog smrti. - Dobro, Mrkane, dobro... Napisat ću to... Sreća pa idem u penziju. - Neće ti biti ţao.

- Ja to radim iz kolegijalnosti, moj Mrkane... Što imam od toga da ostaneš bez licence, ili ĉak završiš u zatvoru? Pruţim mu bocu Chivasa i kuvertu. Kuvertu nehajno spremi u dţep, a bocu njeţno pogladi punim dlanom. - E, moj Mrkane! E, moj Mrkane! - ponavljao je jednoliĉno, mrtvaĉki hladno.

6. Ko Tito sam, jebote U lijeĉniĉkoj sobi Domljanica, Milerica, Jurić i Soldo po stolu rasprostrli nalaze. Diskutiraju o sutrašnjoj operaciji. Izvadit će još jednu maternicu punu tumorskih masa. Iznad njihovih glava oblak dima. Otvorim prozor, vjetar zalupi vrata. U sobu uĊe Hasan A1 Sadat. Mali, debeli Arap. Ima više dlaka na ramenima, nego na glavi. Ne razlikuje p i b. Ljuti se kad ga zovem Gadafi. - Koliko sati? - pita. - Dva. - Uh, moram kod šef. Zvao me na razgovor. - Zašto? - pita Milerica. Što god da ona kaţe, zvuĉi kao naredba. Ima višak testosterona i manjak takta. Rastavljena je, majka dvoje djece. Rijetki su dani kad ne mrzi cijeli svijet. Mene mrzi i u te rijetke dane. - Sigurno zbog telefona - ubacim se. - Kakvog telefona? - Niste ĉuli? Telefonski raĉun za prošli mjesec je tristo tisuća kuna bubnem. - Tristo tisuća? Isuse... Pa kak? - oĉekivano Milerica guta udicu. - Navodno Hasan stalno zove doma. - Ti nisi normalan! - sikne Milerica prema njemu. Faca joj se ušiljila, oĉi stisnule. Da joj pod njušku gurnem gušĉja jaja, jezik bi joj se rascijepio. - Pa kaj ti misliš? Ko bu to platil? - sikće Domljanica. Podsjećaju na kobre što izviruju iz košare. A1 Sadat grize donju usnu i ĉupka brĉiće. Povlaĉi se pred njihovom paljbom.

- Sam zvao samo dva buta kad je mene majka bila polesna - pokušava se opravdati. - Kak da ne, a otkud onda tolki raĉun? - Moţda kaj mi par minuta zovemo djecu! - Zakaj ne zoveš od doma? - Ma nisam zvao. Samo dva ili tri but. - Taj raĉun buš ti platil. - Da ne bi mi plaćali kaj si on zove tu svoju Ugandu. - Jordan - ljutito odbrusi Gadafi. - Jordan, Uganda, sve to isto - odmahne ona rukom. - Divljaci! - Bazi što briĉaš - skoĉi Gadafi. - Vrati se natrag devama, u pustinju iz koje si došel, divljak jedan obiĉni. - Nemoj da ošamarim tebe - unese joj se pjetlić u facu. - Makni se od mene! Smrdiš! - vrisne Milerica. - Mir! Molim vas, kolege! Mir! - uletavam u zadnji ĉas. Uhvatim malog Arapa i spustim ga na stolac. Meĉ bi mogao biti zanimljiv, ali odabirem nesvrstanu politiku miroljubive koegzistencije. Ko Tito sam, jebote. - Smiri se, Hasane, potrudit ću se da to nekako riješimo. - Hvala, prijatelj. Sad moram da idem. - Praf imaju ti Ţidovi - veli Milerica ĉim je zalupio vrata. Hasan se vratio smiren. Šef ga je trebao radi nekakvog prijevoda. Odmah sam mu uvalio desetak otpusnih pisama.

7. Sava je tekla sporo i preko volje Vrata je otvorila Bantićeva ţena, visoka plavuša. Pruţila mi je hladnu i košĉatu ruku. Bila je predstojnica Klinike za pedijatriju. Osim Bantića, pred njom su drhtale i sve manje karike hranidbenog lanca. Bantić joj je sezao jedva do uha. A pundţu je valjda i nosila zato da razlika u visini bude još oĉitija. Stanovali su u ZapruĊu, na petom katu. U stubištu je smrdilo po zapršci, a po prozorima meĊukatova gnijezdili se golubovi. Lift je

cvilio i hroptao kao starac na umoru. Bantići nisu imali djece. Punica s kojom su ţivjeli, cijelu se veĉer ko duh prešetavala hodnikom. Stan je bio dvosoban i sterilan poput Bantićeve ţene, napravljen samo zato da bi se u njemu prespavalo. U dnevnoj sobi skupilo se društvo iz Bolnice, skoro cijeli Odjel. Slavilo se Bantićevo promaknuće u šefa Odjela za ginekološku endokrinologiju i sterilitet. Iznenadio sam se, ĉak zaĉudio, što je i mene pozvao. Veliki regal bio je krcat medicinskim ĉasopisima i udţbenicima, a stol ĉašama i bocama. Natoĉim si Chivas i sjednem kraj Solde koji je bio nacvrcan već kad je došao. Kad god bi ispraznio ĉašu, gurkao ju je prema meni da mu natoĉim, ali prije svakog gutljaja pogledom bi provjeravao gleda li ga ţena. Za sat vremena ispraznili smo bocu. Oni koji su pušili, morali su na balkon. S balkona se vidjela Sava. Tekla je sporo i preko volje. U kupaonici je bilo mjesta tek da se okreneš. Mirisalo je na nešto cvjetno. Nisam mogao odoljeti a da malo ne zapišam zid iza školjke. U devet sati Bantićeva je ţena donijela hranu. Mala Lovrićka i Matanić drţali su se za ruke. Oko njih se zaljubljenost širila u koncentriĉnim krugovima. Svako malo bi se dotakli usnama. Ostale kao da nisu primjećivali. Od one vizite kad sam je pred svima ponizio, s Lovrićkom nisam progovorio ni rijeĉi. Pravila se kao da ne postojim. Onaj njezin šamar još osjećam na obrazu. Nikad joj ga neću zaboraviti. Bantić je priĉao o svojim vizijama unapreĊenja rada na Odjelu i o doktoratu. Sav je bio u nauci. Soldo je mrštio pijano ĉelo, a Jurić pokušavao biti duhovit upadicama. Milerica i Domljanica su razgovarale s njihovim ţenama. Krajaĉić je nešto petljao oko muzike. Oko ponoći Soldo je pozelenio, otišao do kupaonice i ispovraćao se. - Budala, budala, budala - ponavljala je Soldica dok su odlazili. On je bio prepijan da bi mu bilo neugodno. - Svašta - s prezirom Bantićka dade intonaciju za analizu sluĉaja Soldo kad za njima zatvori vrata. Slavljenik ode u kupaonicu i pusti vodu da teĉe. Vrati se za desetak minuta, crven u licu, dlanom briše ĉelo. Papuĉar je ĉistio Soldinu bljuvotinu dok je njegova oštrokondţa, pogledom koji prodire do kostiju, nadzirala preostali dio zabave.

- Eh, kolega Soldo je malo pretjerao - prokomentirao je slavljenik sluĉaj, kao da se ispriĉavao umjesto njega. - U njegovim godinama... Sramota! - trijumfira Domljanica - Ma, da imam takvu ţenu i ja bih bio svaki dan mrtav pijan - velim. Ĉak je i na Mileriĉinom licu zatitrao osmijeh nakon mog komentara. U pola jedan Bantićka je pitala je li tko za kavu, krenula s pospremanjem stola i time najavila kraj tuluma. Ustao sam i zahvalio na ugodnoj veĉeri. Ostali su me slijedili.

8. Lova je jedini teret koji čovjeka čini lakšim Jutros sam pokupio haraĉ u pet kladionica. U svakoj sam ostavio deset, a podigao dvadeset pet tisuća kuna. Zarada: sedamdeset pet tisuća. Nit orao nit kopao. Dobitak se dijeli na tri - Iliji, Zdeni i meni. Igramo samo na sigurno, na dojavu. Neretva je slavila u Hrvacama, 1:0, jedanaesterac u devedesetoj minuti. Dosad sam na Trećoj hrvatskoj nogometnoj ligi zaradio preko pola milijuna kuna. Više nego na abortusima, više i sigurnije nego na dionicama INE. Ilijine veze u Nogometnom savezu funkcioniraju besprijekorno. Njegov kum Zdena, koji tamo radi kao nekakav sitni tajnik, s vremena na vrijeme dojavi kakvu namještaljku. Ja sam samo inkasator. U Sportskima je pisalo: «Kad je izgledalo da će mreţe ostati netaknute, sudac Marić dosudio je najstroţu kaznu za goste iz Opuzena. Iskusni centarfor Glavaš bio je precizan s bijele toĉke«. Dan nije mogao poĉeti bolje... Lova je kao helij, nekako te tjera na lebdenje i smijeh. Lova je jedini teret koji ĉovjeka ĉini lakšim. Grad je pun penzionera i prištavih pubertetlija s ruksacima. Kraj je škole pa slave prelazni period prema nezaposlenosti i alkoholizmu. Toliko sam takvih zatukao još u embrionalnoj fazi da bi me papa trebao beatificirati. U zgradu policije ulazilo se i izlazilo u redovima. Ilijina je soba bila na trećem katu. Tajnica mu je izgledala baš kako mali Ivica zamišlja tajnicu. Napadna šminka, kurvanjski parfem, zlatni kriţić meĊu sisama. Ilija kaţe da rokće ko prasica dok se jebe. Ulazim bez

kucanja. - Tvoj dio. - Ţao mi je što ne stavljamo više, ali jebiga, oprez je majka mudrosti. - Ma pusti, jedva su ih dobili. U zadnjoj minuti. - To ti samo misliš. Zdena dojavljuje samo rezultate koji su sto posto sigurni. Zdena nas je ĉekao u Okrugljaku. Popriliĉno se potrudimo oko jela i pića. Na nebu se pojavio blijedi mjesec, jadan, ko da ga je netko isprao pa objesio da se osuši. U ponoć smo već u tijesnom i zagušljivom Hemingwayu. Usidrimo se za šankom i nastavimo s konjakom. Djevojke su imale beskrajno duge noge i malene guze. Muškarci, odjeveni kao po zapovijedi, trudili su se da izgledaju opasno. Zdena nije znao piti. Nakon pola sata problijedio je i otišao kući. - Idemo i mi, doktore. - Kamo? - Vidjet ćeš - zagonetno se nasmiješi. - Svidjet će ti se. Gori gora, gori borovina - gori, dušo, naša ladovina, grmi iz zvuĉnika. Jurimo Zvonimirovom i Maksimirskom ko luĊaci na tripu. Nije meni ţao borovine - već je meni ţao ladovine, pjeva Ilija. Ulijećemo u Dubravu koja kao koţni tumor prirasta uz grad. Maksimirska je peteljka na kojoj se drţi. Promiĉu autosaloni, zlatarnice, slastiĉarnice, peĉenjarnice... Iza velikog kompleksa betonskih zgrada što rugobno strše, skrenemo u labirint uskih i mraĉnih ulica kojima onda dugo vijugamo. Kako se ulice suţavaju tako postaje sve mraĉnije. Na koncu, jedino svjetlo osim farova našeg usamljenog auta, bacaju zvijezde s crnoga neba. Ulica u kojoj se zaustavimo nije asfaltirana. Ko amputirani ud završava naglo pred visokom, drvenom ogradom. U ogradi rupa, uzak prolaz kroz koji se provlaĉimo. Iza ograde je hangar. U takvim zdanjima obiĉno završavaju akcijski filmovi holivudske Bprodukcije. Svud uokolo polja kukuruza. Zrak je hladan i oštar, vonja

na kravlju balegu. Nisam imao pojma gdje smo. Da smo došli i po danu, i trijezni, ne bih se znao vratiti. Vrata hangara otvori nam ćelavi mladić. Na tanak vrat nasaĊena mu lubanja, presvuĉena je samo koţom... Mumija. Pogled mu je ukoĉen, a tanke usnice stisnute. Preko ćele vijuga debela plava vena. Imao sam osjećaj da će mu koţa popucati ako prejako otvori usta. Odmjerio nas je i pustio unutra. Nešto je šapnuo Iliji. Iako je unutrašnjost bila prostrana, a svodovi visoki, zrak je bio teţak, ustajao, kao da godinama nije prozraĉivano. Prvo što ugledam je mnoštvo zatiljaka, leĊa i guzica. Guraju se kao prašĉići oko krmaĉe. Viĉu i mašu rukama. ZaobiĊemo gomilu i uskim stubama se popnemo na balkon. Tamo sjedi svega nekoliko muškaraca. Izgledaju zajebano. Ilija nas upoznaje. Odmah mi je jasno da je tip koji se zove Jedinko voĊa ĉopora. Tu su još ispijeni ĉovjek kamenog lica kojeg su zvali Pukovnik, neki debeli tip koji je glasno disao te Smoljo i Pajo, inspektori iz Ilijinog Odjela i njegovi prijatelji. Smoljo je izgledao kao da spava, a Pajo kao stećak. Nagnem se preko ograde. Ispod nas, nekoliko je redova ljudi oblikovalo krug. Ćelavci kao pusti otoci strše u moru tjemenova. Unutar kruga jedan pas mahnito maše glavom. Na leĊima mu kvrge mišića. Iz gubice mu na sve strane leti krvava slina. Ispod njegovog tijela, kao okrenuta stolica, vire dva para psećih nogu. Od ljudi ih razdvaja limena ograda visoka pola metra. Pogledam Iliju. Zagonetno se smješka. Kad vratim pogled na arenu, jednog psa vuku za noge. Za njim se rasteţe krvavi trag. Drugi, kojeg drţe za ogrlicu, propinje se kao divlji konj u preriji. Na njušci mu buja krvava pjena. - Sad će Sotona - kaţe ĉovjek kojeg su zvali Pukovnik i pokaţe na sat. Nosio je dugaĉak koţni kaput i crne ĉizme. Vukao je desnu nogu za sobom. Jedan nasuprot drugome stoje dva psa i reţe. Drţe ih na kratkim uzicama. Tijela su im snaţna, kratke noge mišićave, glave više nalik svinjskim nego psećim. Kroz namreškane obrazine sijevaju nizovi oštrih dugaĉkih zuba. Na zviţduk, ĉeljusti jurnu jedna prema drugoj. Kao dvije vreće za boks, sudare se na sredini borilišta. Udarac je

snaţan. - Razderi ga, Sotono! - viĉe Jedinko. - Išĉupaj mu dţigericu! - Sad!!! Imaš ga! - Ajde! Navali! - Zakolji pseto! Klupko mišića, udova, krvavih gubica, urlika i reţanja u oblaku prašine. Zadimljeni prsten urla: Ubij! Zakolji! Rastrgaj! Odjednom, samo na trenutak, prizor se zamrzne u muku cijele arene. Jedan pas je na leĊima, a drugi mu oĉnjake zariva u grkljan. - A, u piĉku materinu! - Gotov je. - Jašta. - Jebo mu pas mater. - Idemo. Jedan po jedan silazimo uskim stubama. Na vratima nas doĉeka onaj ćelavi mladić. Jedinko vadi bunt novĉanica. Izbroji pet tisuća eura i pruţi ćelavom. Pukovnik, Pajo i Ilija uĉine isto. Smoljo je bio zadnji. Ako sam dobro vidio on je izgubio deset tisuća. Mladić sprema novac. - Šta je sa Sotonom? - pita ga Pukovnik. - Jel ţiv? - Mislim da je. - Ovamo s njim. Tijelo polumrtvog psa bace nam pred noge. Kao privjesak, iz gubice mu visi jezik. Diše s naporom. Koţa izmeĊu rebara uvlaĉi se pri svakom izdisaju. Pogled prije janjeći nego zvijerski. Oko rane na vratu krv se gruša. Pukovnik izvadi pištolj. Odjekne pucanj. Tijelo ţivotinje odskoĉi od tla. I dalje gleda tuţnim, mutnim oĉima. Metak mu je napravio još jednu rupu u tijelu... Veliĉine oraha. - Još je ţiv - kaţem. - To sam i htio - hladno procijedi Pukovnik. - S metkom u jetri polako se krepava. Baš to je zasluţio. Pištolj zatakne za pas i zapali cigaretu.

9. Mali Ilija

- Napisao sam otbusna bisma - veli mi Hasan. - Super, hvala ti. - I drugi but. UĊem u sobu, Soldo i Jurić uvalili guzice u fotelje, noge na stolu. Soldo se muĉi s Veĉernjakom, Jurić s Jutarnjim. Smrde od lijenosti. U svakoj bolnici postoji podjela rada. Trećina lijeĉnika ne radi apsolutno ništa, trećina radi samo svoje privatne pacijente, a trećina radi za one prve dvije trećine. Njih dvojica su iz prve grupe. - Deĉki, jel trebate pomoć? - pitam. Soldo me pogleda preko novina. - Pravi se javio. Sjednem za kompjutor i otvorim folder Otpusna pisma. Nakon pete reĉenice umirem od smijeha. - Pa, jebemti, ovo je genijalno, slušajte: Pacijentica Ruţić Marija, 1958. g iz Kozari Bog, 5. odvojak 17, primljen je i lijeĉena na Klinika od 21.3. do 30.3.2008. g. radi što imala mioma na uterus i tumor na lijevu jajnika. Razlog dolaska: što je boli i krvarila i bila na pregled i ultrazvuk za operacija. Obiteljska anamneza: Majka bolovala od dijabetes i hibertenzija. Otac umro od karcinom bluća. Osobna anamneza: Slomila nogu u saobraćajki nesreći prije 10 g. Operirala štitnjaĉa prije 5 godina. Lijeĉi se od visoka tlak unazad nekoliko godini. Sadašnja bolest: Pacijentica bila na pregledi kod nadleţnog lijeĉnik radi što je imala bolovi na donji abdomena i krvarila su. Imala loš krvna slika zato pila ţeljezu ali poĉeli jak boliti i krvarenje nije prestalo nakon što uzme Provera 3 mjeseci. Javiti se svom lijeĉnik koji je uputi na naš Klinika radi operacija. Na UZV pregled naĊen miom maternica i tumor na lijevi jajnik. Uĉinjeni lab. nalazi su uredno, osim Hgb, koji nisko, zato uzela Retafer 1x1 tbl. Nakon pregledi nemala kontraindikacija za operaciju.

22.3.08. Hysterectomia abdominalis Adnexectomia bilateralis. Resectio omentum. PHD: Myoma uteri. Fiobroma ovarii lat. sin. 30.3.2008. Šavi ex. Rana pp. Zato što phd nalaz mioma i dobroćudan tumor jajniku nije trebala dalje terapija. Pacijentica se otbušta kući uz preporuka na mirovanje. Kontrola za 6 tjedana u ginekološki ambulanta. Dr. Danko Mrkan

Dr. Hasan Al Sadat

Grĉim se od smijeha. Smiju se i oni. - Mislim da ti je jednostavnije napisati novo nego ovo ispravljati. - Ispravit ću ja to. Nije problem. Uopće mi nije problem. Uopće mi nije bio problem umjesto svog napisati Soldino ime. I to na svih deset otpusnih. Ispred ambulante sretnem malog beduina. Napuhan kao pjetlić, šepuri se bolniĉkim hodnikom. - Ej, Hasane, proĉitao sam otpusna. Bilo je nešto manjih grešaka koje sam ispravio. Napisao si resectio omentum, a treba biti omenti. To ti je genitiv, kuţiš, koga ili ĉega? - A, da, da, toĉno - lupi se po ĉelu. Prije ću ja prevesti Bibliju na svahili, nego on savlada padeţe. Pred sam kraj radnog vremena, u crnoj koţnoj jakni iz koje nikad nije izlazio, Ilija mi bane u sobu. Tu sam ga i upoznao prije nekih deset godina. I njega i jaknu. Spojila nas je potreba, onda je to prešlo u nešto kao brak iz raĉuna, simbiozu, pa se pomalo pretvorilo i u prijateljstvo. Ĉesto smo jedan drugog vadili iz govana.

- Ilija, kojim dobrom? - Što imaš za popit? Sruši se u stolicu i zapali. Otvorim ormar. - Što ti srce poţeli. Što ćeš? - Daj konjak. Natoĉim. U jednom trzaju saspe u sebe. Pogledom traţi još. Natoĉim skoro do vrha. Cigaretu je popušio u tri dima. - Snjeţana je trudna. - Koja Snjeţana? - Snjeţana, radi kod nas na centrali. Pokazao sam ti je, ona sisata plavuša. - Pa to je sjajna vijest. - Ne zajebavaj. - Pa što? Ni prva, ni zadnja. Dovedi je sutra, oĉistim to i mirna Bosna. - Ovaj put stvar je zajebana. Ne da, neće ni ĉuti za pobaĉaj, nego, kolko je glupa, misli da ću se rastati i oţeniti je. - Sigurno si joj to obećao. - Jesam kurac! - I neće pobaciti? - Nema teorije. Kao, ima ĉetrdeset pet godina, ovo joj je zadnji vlak... i sliĉna sranja. Kaţe da joj je to boţji dar. Samo mi još to treba. Ko da mi nije dosta ono troje doma. A, osim toga, i ona moja vještica već nešto sumnja. - Jebeno, stari. Nego, reci ti meni kod koga ona kontrolira trudnoću? - Otkud da znam. - Pokušaj saznati, moţda nešto pametno smislim. - Bit ću ti zahvalan do kraja ţivota, stari. Dokrajĉimo bocu konjaka. Odem kući, istuširam se i legnem. Probudi me telefon. Vani mrak. Podignem slušalicu. Ilija. «Snjeţana se kontrolira kod doktora Šimića«, kaţe. Znam Šimića, nešto ću smisliti. Došlo je vrijeme da Iliji vratim dug. Ujutro umjesto novina na zahod ponesem telefon i imenik. Okrenem broj. - Dom zdravlja Centar, izvolite. - Dobro jutro, molim vas doktora Šimića.

- Priĉekajte trenutak, molim. Nakon par sekundi ĉujem njegov duboki glas. - Molim. - Ej, Šime, prijatelju, Mrkan ovdje. - Bok. Otkud ti? - Eto, da te ne gnjavim previše, reci mi vodiš li ti trudnoću Snjeţani Zebec? - Zebec? Da, znam ţenu... Ĉekaj da uzmem karton... Maro! Donesi mi karton Zebec Snjeţane. U petak mi dolazi na kontrolu. Zašto? - Ma, to mi je neka daljnja familija. Stara prvorotkinja pa su svi zabrinuti kao da nosi zlatno tele. Daj je pošalji k nama radi amniocenteze. - Da, da, svakako, to sam i mislio. Ima ona godina. - Daj joj uputnice i pošalji je k meni... Da se dogovorim za amniocentezu. Znaš kako je, familija zove sa svih strana. Sjete te se samo kad im trebaš. - Naravno. A i pravo da ti kaţem već se pomalo bojim tih starih rodilja. S njima zna biti sranja. Snjeţana Zebec je bila dobro oĉuvana polovnjaĉa, sreĊena kao za veĉernji izlazak. Ima profil morskog psa. Špiĉast nos, oštri zubi, sitna brada, razmaknute oĉi. Na parfemu i boji za kosu ne štedi. - Izvolite, gospoĊo - pokaţem na stol. - Radi ĉega nam dolazite? - Trudna sam dvanaest tjedana. Moj ginekolog, doktor Šimić, poslao me na ultrazvuk i radi dogovora o amniocentezi. - U redu. Zbog ĉega vas šalje na amniocentezu? - Zbog godina... Ĉetrdeset pet mi je. - Nemoguće! Ĉetrdeset pet godina?! Pa izgledate ko curica - foliram staroj kurvi. - Ma dajte, doktore. Na ekranu se pojavi slika malog Ilije. Maše ruĉicama i noţicama, izvija leĊa. Pliva u plodovoj vodi, radi svoje posljednje zaveslaje. Srce mu pravilno kuca. Izmjerim udaljenost od tjemena do trtice. Dvanaest tjedana trudnoće, zadnji je ĉas. Zamrznem sliku pa razoĉarano uzdahnem. - Što je, doktore?

- Naţalost, ništa od trudnoće. - Kako to mislite? - Naţalost, plod je odumro. Vidite. Nema otkucaja srca. Na brzinu okrenem ekran prema njoj. Ona vrisne i rukama prekrije lice. - Zašto, doktore? Zašto? - glas joj se gubi u jecajima. - Teško je to sad reći. Najĉešći uzrok je genetska greška, ali to je teško dokazati. Priroda se nekad sama rješava takvih trudnoća. Baš tako, pomislim, imati Ilijine gene, stvarno je evolucijska greška. - Ne... nije moguće. O Boţe, zašto! Suze joj razmaţu šminku po licu. Podsjeća na nesretnog klauna. Pomilujem joj obraz. - Moţda je bolje da se to dogodilo sad, a ne pred kraj trudnoće. - Što ću sad? - Morat ćete ostati kod nas da se odstrani propala trudnoća. To je vrlo opasno stanje koje moţe ugroziti i vaš ţivot. Tresla se cijelim tijelom dok je navlaĉila crne ĉipkaste gaćice. U pola jedan, mali je nesuĊeni Ilija završio u biološkom otpadu. Veliki Ilija je to nagradio veĉerom u Esplanadi i ludim provodom u Ludnici. Ali sluĉaj malog Ilije nije bio zakljuĉen. Nekoliko dana kasnije zazvoni mi mobitel. Nepoznat broj. - Halo Mrkane, Šime ovdje. - Ej, prijatelju. - Ĉuo sam što se desilo. - Ah, ono sa Zebeckom. Jebiga, sranja se dogaĊaju. - Ţena je završila na psihijatriji, Mrkane. Moţeš mislit u kakvom je stanju. - Ţao mi je, ali što ja tu mogu? - Ĉuj, ona je moja pacijentica već godinama. Juĉer sam bio kod nje. Dugo smo razgovarali. I doznao sam puno toga zanimljivog. - Da? - Ti joj nisi nikakav rod, Mrkane. Ona te ĉak ni ne pozna. - Ma, neki daljnji... ne znam koje koljeno. Zvali su me... - Ne seri! - prekine me. - Nitko od njenih te nije zvao jer nikome još

nije ni rekla za trudnoću. I još nešto tu smrdi, Mrkane. Ona uopće nije krvarila. - Da, pa što? - Zašto si je onda hitno hospitalizirao i odmah išao na kiretaţu? Ona nije bila hitan sluĉaj. - Zar ćeš ti meni govoriti što da radim? - Ne, neću, ali dosad si mi svaki missed vraćao po uputnicu, i svima su kiretaţu radili specijalizanti. Jedino je ona imala tu ĉast da je jedan specijalist kiretira. - A što je to tebe briga? - Mrkane, ja razgovaram sa svojim pacijenticama. I puno toga sam saznao o njenom sluĉaju. IzmeĊu ostalog i to da je bila trudna s onim tvojim policajcem koji nikako nije htio to dijete. - Što si ti iz HHO-a? - Slušaj, Mrkane, dugo te znam i nikad tobom nisam bio fasciniran... Ja ti ništa ne mogu dokazati, toga sam svjestan, ali pazi se... Griješiš dušu... Pazi se Boga, Mrkane. - Pazit ću se, nadbiskupe Šimiću. Sad imam posla. Ajde, bok. Prekinem vezu. Još mi samo treba da me prozivaju debili iz domova zdravlja. U sobu uleti Soldo. Odmah poĉne o nekoj operaciji. Kao da je jedini koji operira. Vani zavija sirena Hitne. Kola se zaustavljaju pred glavnim ulazom. Bolesnika iznose na nosilima. Mladi lijeĉnik drţi bocu infuzije visoko u zraku. Na nogama ima bijele Nike tenisice pošpricane krvlju. Iza njih cupka medicinska sestra u preuskoj suknji. U rukama joj smotuljak iz kojeg viri otkinuta šaka. - Srećom nije za nas - velim. - Tko? - pita Soldo. - Pa, Hitna. Muškarac je. Pokaţem prema nosilima. - Stvarno znaš biti oduran. Podeblja to Soldo izrazom gaĊenja na licu.

10. Jesi li ikad čuo za mesara kome se zgadilo meso

Ilija na stol baci nekoliko tableta. - Ovo tu, to su ti eksovi. Jesi probao? - Ne. Da nisu bile kriĉavih boja izgledale bi kao najobiĉniji Andol. Svaka je na sebi imala utisnut znak. Na crvenoj srp i ĉekić, na plavoj Miki Maus, na zelenoj piše Love. Ljubiĉastu na kojoj se nalazila golubica vrtio je meĊu prstima. - Metamfetamin. Otkriven još 1914. godine. U Americi su ga neki terapeuti koristili kao sredstvo za zatopljenje odnosa meĊu posvaĊanim parovima. Kad si na eksu voliš sve oko sebe. To bi tebi trebalo, a ne onaj tvoj Dolantin. - Takva droga me ne zanima. - A ovo je LSD - otvori kutiju u kojoj su se nalazile malene sliĉice ko poštanske marke. - Ne bih preporuĉio. - Sjajno izgledaju. - Jednom sam probao. Nikad više. Mislio sam da ću poludjeti. A ovo će te sigurno zanimati. Ovo najviše vrijedi. Brat bratu dvjesto tisuća eura. Otvori vreću bijelog praha. Kokain. Uzimao sam ga povremeno. Od svih droga koje sam probao, koka je bila najbolja. Izvlaĉi ono najbolje iz ĉovjeka. Ilija ga je uvijek imao. - Što ćete s tim? - Sutra ćemo to spaliti. - Sve? - Ma, ne budali. Malo predstave za javnost. Pozvat ćemo novinare, televiziju... Nasrat će se neki politiĉari, pa netko iz Kluba roditelja ovisnika, lijeĉnici i tako... Gledat će kako gori šećer i brašno. - Šećer i brašno? - Pa nismo ludi da ovo spalimo. Koji bi idiot palio eure? Gledaj sutra na vijestima kako će hrpa kretena oduševljeno pred kamerama priĉati o velikom uspjehu u borbi protiv droge. - Ali što ćete sa svom tom drogom?

- Malo za sebe, malo za prijatelje, malo za drukere, a ostalo u promet. Prevelika je to lova da se baci u dim. - Pa gdje ćeš to utopiti? - Ne brini. Ima Ilija svoje ljude. U sobu uĊe Smoljo. Ima bradu staru nekoliko dana. Misli, valjda, da ga to ĉini muţevnijim. Kapci mu padaju do pola oĉiju, ĉini se kao da spava. Ljudi takvog izgleda obiĉno vole diskutirati o Bogu ili smislu ţivota. On je volio o seksu. Donio je bocu konjaka. Za njim uĊe Pajo. Skoro uvijek su u paru. Ilija prospe bijeli prah po stolu. Hrpicu kreditnom karticom iskasapi u tanke rezance. Precizno i s uţitkom. Savršeno ravne bijele linije opruţile se po stolu. Ko autoput sa šest traka. Smoljo zarola novĉanicu od sto kuna. Jedan kraj ugura u nos i povuĉe lajnu. Kapci mu se kao tek probuĊenom mravojedu podignu i oĉi sjevnu. Pruţi mi srolanu novĉanicu. - Vrhunska koka, šteta je ne probati. Zatvorim oĉi i ušmrknem. U sekundi nestane sav umor i sva napetost. Nalet sirove moći prostruji mi tijelom. Pucao sam od snage i energije. Imao sam osjećaj nepobjedivosti. Opipam si puls - sto pedeset. Usta se osušila. Pogledam se u ogledalo - zjenice široke, a bjelooĉnice crvene. Smoljo drţi aluminijsku foliju iznad svijeće. Ilija i Pajo kroz rolice papira udišu vijugavi bijeli dim što se diţe s folije. Kao da se ptići u gnijezdu otimaju za zalogaj iz majĉinog kljuna. Na moj upitni pogled, Ilija objasni: «Hvatamo zmaja«. Pun samopouzdanja i nadmoći zarolam i ja list papira i povuĉem dim duboko u pluća. Kokainski fleš zamijeni topla ugoda. Kao da lebdim kroz omaglicu. Ilija šakom grabi kokain i prosipa ga po stolu. Navaljujemo ko ptice na kukuruz. Naizmjeniĉno ušmrkavamo koku i udišemo hors. Zatim je netko predloţio da odemo u Šeherezadu. - Koliko je sati? - Jedanaest i petnaest. - Idemo. S Jedinkom sam dogovorio u ponoć. Svu drogu utrpamo u veliku crnu vreću. Portir na glavnom ulazu u zgradu policije drijema. Ilija vreću ubaci u prtljaţnik. Nije se ni potrudio sakriti je.

Parkirati kod noćnog kluba Šeherezada teţe je nego u centru u podne. Veliki betonski plato ispred Kluba zakrĉen je skupocjenim automobilima, neonska svjetlost razlijeva se po njima. Jeftiniji se nanizali po ploĉniku. Nekoliko ih je i nasred ceste. Uspijemo parkirati tek u dvorištu škole, stotinjak metara dalje. Vjetar diţe lišće i prašinu. Iz Kluba grmi muzika. Pored jednog stabla piša totalno pijan ĉovjek. Jedva stoji na nogama. U jednoj mu ruci boca, drugom se upire o stablo. Oko stopala mu se širi lokva. Smoljo mu priĊe i obori ga jednim udarcem šake. «Mami si doma pišaj u hortenzije«, veli. Nebo su parali laseri, a po tlu se valjale prazne boca. Netko se i friško ispovraćao. Sam Klub kao da je projektiralo nekoliko posvaĊanih arhitekata. Ispred ulaza su dva kaveza. U svakom od njih drijema tigar. Imaju mjesta tek da se okrenu. Iz Društva za zaštitu ţivotinja pisali su peticije, naravno, bez rezultata. Pored svakog kaveza je redar u crnom. Majice kao da su ukrali mlaĊoj braći. U blagom, stabilnom raskoraku s rukama prekriţenim na prsima, straše više od tigrova i ulijevaju povjerenja manje od kaveza. Pogled im nije dopirao daleko. Iznad njihovih glava bljeska natpis: ŠEHEREZADA NIGHT CLUB. Rukuju se s Ilijom i poţele nam dobru zabavu. Na vratima velik poster, cura u crnoj koţi na motoru. Ispod slike piše: Sanny, zvijezda u usponu. Malo niţe: Nesrećo, nasmrt si me ranio. Pod je prekriven opušcima i krhotinama stakla. Dim grize oĉi. U sredini dvorane je pozornica po kojoj cupka pjevaĉica. Pjesma joj zvuĉi kao turska predstavnica za Eurosong. Oko pozornice gomila, kao izlivena iz jednog komada, poskakuje. Strši mnoštvo ruku. Bljeska zlato. Šarena kugla na stropu lomi svjetlo u tisuću boja. Kondenzirana vlaga kaplje sa stropa. U svakom kutu, dva metra iznad zemlje su kavezi, u svakom plesaĉica. Komotnije im je nego tigrovima. Za jednim stolom sjedi Jedinko, glava jaĉe frakcije zagrebaĉkog podzemlja. Prvi put sam ga vidio na borbi pasa. Konkurenciju je desetkovao nerazjašnjenim ubojstvima i samoubojstvima. Kad mu je poĉetkom devedesetih frankfurtski asfalt postao prevruć, hlad je

potraţio u Zagrebu. U najkraćem je roku ostvario hrvatski san. Do njega je Pukovnik. Oko stolova se plete kolo. Idu u jednom smjeru, a onda kolovoĊa trţne ustranu i vraća zmiju natrag. Jedinko ustane i kaţiprstom pokaţe da ga slijedimo. Prsti su mu ko bubnjarske palice. U mraĉnom hodniku cure rade po kutovima. Zidovi sobe u koju uĊemo prekriveni su prepariranim glavama divljih zvijeri. Na podu medvjeĊe krzno, na stolu boca konjaka i nekoliko ĉaša, a praha po stolu kao da je netko mijesio tijesto. Kroz zidove dopire potmula muzika. Ilija baci duhansku vrećicu na stol. Jedinko je podigne iznad glave i raspara noţem. Bijeli prah curi ko pješĉani sat. Obliţe kaţiprst i uroni ga u hrpicu. Lizne prst, utrlja malo praha u desni. Smoljo i Pajo stoje ko pokisli golubovi. - Koliko ima? - Deset kila - kaţe Ilija. Jedinko ispruţi dlan, Ilija u nj spusti kljuĉ od auta. Po robu ode Pukovnik. Ostatak kokaina iz vrećice, Jedinko prospe po stolu. Svi priĊu kopanji. - Ti si doktor? - upita me Jedinko. - Doktor za piĉke, picomehaniĉar - odgovori Ilija umjesto mene. Više nije ni izgledao ni zvuĉao arogantno, više kao uĉenik koji ţeli dobrim dojmom obmanuti. - Ha, ha, ha, picomehaniĉar. Dobar si, Ilija. Jel znaš da sam i ja trebo ić za doktora? - Ne. - Dolje u nas, kome je imalo soli u glavi uĉi ii za doktora ii za svećenika. Inaĉe si osuĊen da ţiviš od ono malo zemlje... Ili bauštele, jebiga... - E, moj Jedinko, daleko si ti dogurao - dobaci Smoljo. I on zvuĉi ko dijete koje nije napisalo zadaću. - Jašta sam. Nije se meni dalo ĉitat. Zanimale me samo pare. Pare i boks. Zapali cigaru, drţi je palcem i kaţiprstom. - Odboksao sam preko trideset meĉeva. I pobjeĊivao. Samo jednom sam bio nokautiran. Ko piĉka... Nikad ne podcjenjuj protivnika jer će

ti se to kad-tad vratiti. Jebiga, bio sam mlad, pun sebe, a protivnik neki švapski drvosjeĉa. Ruke u seljaĉine ko balvani, tehnika mu za kurac, rad nogu nikakav... Ali ja pio cijelu noć. Mislio, lako ću s njim... Kad, kurac, glava mi puca... Od cuge, ne od njegovih udaraca... Lamatao Švabo ko kreten... a meni noge ko od olova. Ne valja pit prije meĉa, jedva sam ruke drţo... Pokušavo sam nešto, onako, da ga dobijem na bodove, al onda me Švabo potego u bradu. Ko grom iz vedra neba. Probudio sam se tek u svlaĉionici. Bokso sam i s Ljubom Zemuncem, gore u Frankfurtu. Ima snimka meĉa. Danas se prodaje za suho zlato. Jes da je loša, amaterska, al raritet je. - Ma ti bi i danas bio u vrhu da se ozbiljnije prihvatiš treninga uvlaĉi se Ilija. - Jašta, samo ima i pametnijeg posla. Nego, da ja dogovorim poso s našim doktorom... Da ne duljim. Ja tu imam sve uhodano. Ljudi dolaze zabavit se, opustit se, napit, jebiga. A i sam si mogo vidjet, nije to neki ološ. To su fini ljudi, gospoda. Da ti samo politiĉare i generale nabrojim, smrzo bi se... A da ne velim nogometaše, advokate, poslovne ljudi i sve. - Da, da. - I sad, imam ja tu svoje cure, nemoj mislit da su to kurve. To su dame, razumiješ. Tako se prema njima i odnosim. Teĉe im med i mlijeko. Samo, znaš, ima ih odasvud. Ukrajina, Bugarska, Rumunjska... Da ti ne nabrajam. I gdje bi ja stigo da ih sve uredno prijavljujem. A znaš kakve su ţenske, jebiga, ginekolog si... Jednoj kasni, drugoj ne staje, treću svrbi... Pa bi ja trebo nekog struĉnog, razumiješ, da se malo brine oko njih. Nije to puno posla, rutinski servis nakon preĊene kilometraţe... Promijeniš ulje, svjećice i to. Hahaha. - U naĉelu se slaţem. Samo trebali bi napraviti ugovor - velim. - Ne bi, doktore. Kakav ugovor. Nismo Švabe. Imaš moju rijeĉ. I vjeruj mi, neće ti biti ţao. Lagan poso, dobra para... Pitaj Iliju. Ilija samo kima. - A sad da te pitam nešto, onako struĉno. - Reci. - Jel ti se ikad zgadila piĉka? Gleda me pizdun, kao, ajde da vidimo kako odgovaraš na

diplomska pitanja, jesi li za nivo koji ti nudim? - A jesi li ti ikad ĉuo za mesara kome se zgadilo meso?

11. Žuto tijelo Kad su mi, još u toku operacije, javili patohistološki nalaz pacijentice Švarc, protrnuo sam. Cista ţutog tijela... Najobiĉnija cista ţutog tijela... Zajebao sam stvar, upravo sam ţeni izvadio potpuno zdrav jajnik. Situaciju dodatno pogoršava ĉinjenica da je ona lijeĉnica i da zna što je cista ţutog tijela. Zaletio sam se ko najgori poĉetnik, brzopleto se oslonio samo na ultrazvuk. Jer ultrazvuĉni pregled jajnika uĉinjen u drugoj fazi menstruacijskog ciklusa, zbog ţutog tijela moţe ukazivati na sumnjivu leziju. Struji mi glavom to zlatno pravilo koje nisam poštovao. A vrag nikad ne dolazi sam. Sad ovo moram riješiti brzo ili ništa od Svjetskog kongresa u Tajlandu. Jer, doktorica Švarc je na vodećoj poziciji u ovdašnjem predstavništvu MedicoPlusa, firme koja je zgrnula bogatstvo prodajući konjske hormone starim kravama, a baš oni mi sponzoriraju odlazak na kongres. Bila je bogata i moćna ţena. Kad je prekjuĉer, u pratnji ravnatelja, došla na redoviti ultrazvuĉni pregled skoro sam vrisnuo od sreće ugledavši tumor na njenom jajniku. Moţda sam vidio što sam htio vidjeti. Hitno sam je hospitalizirao, smjestio u apartman. Sad mi se ĉini kao da mi je sam vrag vodio ruku dok sam se skalpelom u trbušnoj šupljini, kroz naslage masti i kilometre crijeva, probijao do jajnika. Srećom, nisam se zaletio i izvadio joj sve. - Zatvori je - velim Al Sadatu. - Nemam ţivaca krpati tu mašĉobu. - Bojedinaĉnim ili broduţnim šavi? - Boli me kurac! Zatvori kako hoćeš, samo da se ne raspadne. - Samo bitam, nemoj se sekiraš.

Skinem krvave rukavice i kutu. Sjurim se u podrum, na SINUSRHYTHMUS 5V NORMALESEKG 42„ patologiju. Uletim u prvu salu. Zrakom lebdi luda kombinacija mirisa formalina i milozvuka motorne pile. Na drvenim policama, u staklenkama kao za marmeladu, plivaju grkljani, gušteraĉe, penisi... Patolog pili glavu mršavom, staraĉkom, muškom lešu. Odmiĉe svod lubanje od gnjecave, izbrazdane moţdane mase koja se ljulja na vrhu kraljeţnice. Na drugom stolu bolniĉar šuplje truplo puni starim krpama i novinama. PriĊem bliţe. U zijevu ĉeljusti leša dva su ţuta oĉnjaka i jezik prekriven bijelom skramom. Samo po obješenim dojkama moglo se znati da je leš ţenski. - Dobar dan. - Dobar dan. Patolog me i ne pogleda. Brkovi mu ţuti od duhana. Noţem presjeca mozak popola. - Molim vas, gdje je doktor Marelja? - Na Intenzivnoj. - Što radi tamo? - Leţi. - Šta mu je? - Akutni pankreatitis. Gušteraĉa mu otišla u kurac. Ispao bih glup da pitam od ĉega. - Tko je danas gledao preparat poslan s ginekološke operacije? - Intraoperativno? - Intraoperativno. Brko pomno prebire po dijelu mozga crne boje. Moţdane komore kaţiprstom ĉisti od krvnih ugrušaka. - Duvnjak - kaţe odsutno. Zapali cigaretu pazeći da je ne uprlja. Povuĉe par dimova, a onda poĉne rezati mozak na šnite kao kruh. - Gdje ga mogu naći? - Soba broj 5. - Hvala. Izjurim iz sale. Soba broj 5 je na samom kraju hodnika. Na ispucalim vratima ploĉica - dr. sc. V. Duvnjak, patolog. Nedavno je došao u našu Bolnicu. Znao sam ga samo iz viĊenja.

Krţljav, sitnih oĉiju, blijede puti, bezliĉan, tipiĉan. Kad sam ušao u sobu bio je nagnut nad mikroskopom. Debela knjiga na stolu rastvorena na poglavlju Germ Cell Malignancies. - Dobar dan! - Dobar dan, kolega, izvolite. - Vi ste maloprije pogledali preparat gospoĊe Švarc. - Jesam. - I rekli ste: ţuto tijelo. - Tako je. Corpus luteum. - Sigurni ste da je baš ţuto tijelo? Pogleda me zaĉuĊeno. Oĉi mu sitne kao pikulice. Pitam se jel me uopće vidi. Izgleda kao da samo noću izlazi iz ovog podruma. - Zar mislite da bih izmišljao? - Ne, ne, naravno da ne, ali mislio sam ako... - Što ako, kolega? Stavi naoĉale i oĉi mu, ĉudesno, postanu normalno velike. - Situacija je dosta nezgodna, mlada je ţena ostala bez zdravog jajnika, pa ako biste uz ţuto tijelo dodali još cistadenom ili fibrom... Razumijete... Sudskomedicinski bili bi zaštićeni... - Traţite li vi to od mene da krivotvorim medicinski dokument? Prijateljski ga lupim u rame i namignem. - Daj dodaj još to i mirna Bosna. Ţena je doktorica. Glavna je u MedicoPlusu. Da nas ne bi tuţila. - Nas? - Daj ne zajebavaj. Moramo si meĊusobno pomagati, vidiš kakva su vremena. - On me gleda i šuti, bradu podboĉio rukom. - Mislim, nije problem... ako treba... Izvadim novĉanicu od tisuću kuna i stavim pred njega. On pogleda novac pa mene... S gaĊenjem... - Van!!! - Molim? - Rekao sam, van!!! Jedva se suzdrţim da ga ne raspalim po pepeljarkama. Pokupim lovu sa stola. - Ĉut ćeš ti još mene... Crve! Zalupim vratima da su se zidovi zatresli. Patohistološki nalaz sam odmah sluĉajno izgubio, a u otpusno pismo

pod rubrikom dijagnoza upisao: cistadenoma serosum. Ĉim se probudila iz anestezije, priopćim gospoĊi Švarc radosnu vijest: iTumor je benigan, ali dobro je da smo ga izvadili jer u odreĊenom broju sluĉajeva oni mogu maligno alterirati«. Vrisnula je od sreće, zagrlila me i poljubila. Karta za Bangkok za dva tjedna je dakle ĉekirana.

*** Tri dana prije puta, u dugaĉkoj koloni automobila, klizio sam prema Radniĉkoj cesti. Iako je brzina kojom smo napredovali bila kao na sprovodu, nisam bio nimalo nervozan. Imam vremena, obaviti ću još i neke bankarske transakcije. Ĉeka me dalek put. Sastanak s gospoĊom Švarc u MedicoPlusu je u jedanaest. Toĉno u jedanaest, stajao sam na debelom perzijaneru u njezinoj kancelariji. Sjedila je u velikoj crnoj koţnoj fotelji i pušila dugaĉke, tanke cigarete. Izgledala je kao zla kraljica na tronu kojoj podanici puzeći donose darove. Sve je bilo posloţeno tako da se u toj sobi svatko osim nje osjeća malen i ništavan. Pred njom kava s brdom šlaga. Kad je pojela sav šlag, usula je u šalicu dvije vrećice šećera. U prozora iza njezinih leĊa nizali su se dimnjak toplane, crkveni zvonik, minaret i neboderi. Firma joj je u dijelu grada koji se mijenjao iz dana u dan. Nekadašnja industrijska zona preko noći je iz ruţnog paĉeta izrastala u dugovrati modemi poslovni centar. Kvart je mijenjao perje. Tvorniĉke hale i skladišta preodijevali su se u staklenjare, straćare u nebodere, prljavština u neon, jeftine birtije u pokondirene kafiće, brlja u kokain. Zvijer je mijenjala dlaku. Kafić California u prizemlju MedicoPlusovog nebodera već je bio u cijelom gradu poznat kao mjesto gdje se, ĉim padne noć, moţe popiti metak. Prošle je godine tu jedan Jedinkov ĉovjek ubio viĊenijeg pripadnika podzemlja i obavještajne sluţbe. Ilija je sluĉajno prvi stigao na mjesto dogaĊaja. Smrtonosna rana na ĉelu, ogarena oko ulazne rupe, imala je oblik zvijezde ispod koje se bijelila ĉeona kost, priĉao mi je kasnije Ilija. Prema izgledu rane, bio je to ustrijel iz apsolutne blizine. Ostalih pet metaka završilo je u prsima. I Jedinko je

tada prvi i jedini put bio u pritvoru. Samo je prenoćio. Pistoleros je pak nakon mjesec dana osloboĊen jer je ubio u samoobrani. Pukovnik je bio krunski svjedok, iako se mrtvac već ukoĉio kad je Pukovnik stigao na mjesto dogaĊaja. GospoĊa Švarc ugasi cigaretu, ustane i pruţi mi ruku. Ruka malena, zapešće kao da su ga ose izbole. Toliko je ruţna da joj ĉak ni crni madeţ nasred nosa ne smeta. - Dobar dan, doktore. - Dobar dan... Kako ste, gospoĊo Švarc? - Odliĉno se osjećam. Ništa me ne boli, a rez je savršeno zarastao. - Drago mi je to ĉuti. Dobro je da smo na vrijeme otkrili tumor i reagirali. Iako je benigan, uvijek postoji opasnost maligne alteracije. - Da, da, to ste mi rekli i odmah nakon operacije... Nego, zvala sam vas radi onog kongresa u Tajlandu. Vi ste poslali molbu za sponzorstvo. - Naša profesija zahtjeva trajnu naobrazbu... - drobim stojeći. - Jasno, jasno... To smatrajte riješenim. Vama zaista treba trajna naobrazba... Da vam se više ne bi dogaĊale ovakve pogreške - pokaţe na sebe. - Ili to nije bila pogreška? - Molim?! Ţeludac mi se zgrĉi, noge oduzmu. Traţim za što da se uhvatim... Srušim se u stolac. Prepuštajući me nemilosti dramske stanke, ona se okrene i odgega do prozora. Dvije tanke noţice nosile su debelu mješinu. Straga je podsjećala na kotao za vrcanje meda. Imala je plavu suknju i lakirane cipele s visokim potpeticama koje su patile pod teretom. S rukama na leĊima, u esesovskom raskoraku, trenutak, dva gleda u ništa, onda se vrati do stola, iz torbe izvuĉe papir i poloţi ga preda me. Rukama uprta o stol nagne se naprijed. - Moţete li mi, molim vas, objasniti ovo? - Ispod ţiga naše bolnice u zaglavlju, slijedio je originalni patohistološki nalaz njezinog jajnika: Corpus luteum... Potpisao doktor Duvnjak, patolog... Znaĉi, Duvnjak joj je dostavio originalni nalaz... Buljim u list papira kao u kartu za pakao, kao u smrtnu presudu mojoj karijeri. Ĉelo mi se orosilo. Pluća dekompenzirana. Već vidim novinske naslove, ĉujem tuţiteljev glas... Ona me gleda ravno u oĉi, pali novu cigaretu. - Slušam vas - kaţe.

- Ultrazvuĉni je nalaz ukazivao na zloćudnu tvorevinu... I doplerski protoci su bili povišeni pa sam posumnjao na najgore. Mislio sam, ĉim prije to bolje. - Ne zanimaju me ultrazvuĉni nalazi i doplerski protoci... Izvadili ste mi zdrav jajnik! Ona dlanom lupi po nalazu. Šalica poskoĉi, ali se ne prevrne. Ljuljam se kao boksaĉ stjeran u kut nakon ţestokog direkata. Da nisam sjedio, pao bih, u ušima mi zuji. Trebam predah da sredim misli, ali nema nikog da baci ruĉnik u ring i prekine ovu neravnopravnu borbu. Svi aduti su u njezinim rukama. Ĉekam završni udarac. Jedina mi je šansa nagodba, otvoriti sve karte, priznati pogrešku i ispriĉati se. - Pogriješio sam, priznajem. U najboljoj namjeri da vam pomognem, zaletio sam se. Jedino što mogu reći u svoju obranu je da nikad dosad nisam vidio ţuto tijelo tako bizarnog izgleda. - To mi je jasno. Tko radi taj i griješi. Ali to nije bio razlog da krivotvorite nalaz. - Bojao sam se da me ne tuţite. Zbog ovakve pogreške gubi se licenca. - A ovako moţete u zatvor. - Sad bih sve uĉinio da ispravim svoju pogrešku. Drţala me ĉvrsto za jaja i zavrtala. - Mislili ste da sam glupaĉa kojoj ćete lako podvaliti. Zaboravili ste da sam završila medicinu. - Nisam znao što odgovoriti. - Jasno mi je da cista ţutog tijela izgledom moţe zavarati i najiskusnijeg kliniĉara, ali i studenti znaju da se, baš zbog toga, pregled jajnika radi u prvoj fazi ciklusa. To je, dakle, struĉna pogreška. Ali kad ste već napravili takav propust, mogli ste mi reći, a ne lagati u oĉi. Moţda ste mislili da neću provjeriti nalaz, da ću vam do kraja ţivota biti zahvalna misleći da ste me spasili smrti. Biti još jedna jadnica u nizu onih koje ţive u uvjerenju da ste im, vi doktori, spasili ţivot, koje u vas gledaju kao bogove ni ne sluteći da ste im izvadili potpuno zdrave organe. - Ja vam se iskreno ispriĉavam, ali sve sam to radio u najboljoj ţelji da vam pomognem. - Da, da... I da vam moja firma sponzorira kongres u Tajlandu... I još stotine kongresa... Da do kraja radnog vijeka proputujete

svijetom na moj raĉun? - Istegnula je vrat, unijela mi se u lice i otpuhnula dim... - Mogu vas uništiti. Zgaziti kao crva - šaptala je. Onda je uvukla glavu kao kornjaĉa i naglo se okrenula na peti. Opet je gledala u ono ništa, a ja u njeno kilometarsko dupe. - Sutra, u podne, u Buldogu... Ţelim ozbiljno porazgovarati o ovom i od vas oĉekujem kooperativnost... Sad moţete ići. * ** U Buldog sam došao deset minuta ranije. Jedva sam pronašao slobodan stol. Sunce je tuklo. Sekundu prije nego će griĉki top oznaĉiti podne, poletjelo je jato golubova. Paperje se uzvitlalo. Kasnila je dvadeset minuta. Na podnevnom suncu sva se sjajila od znoja. Hladila se lepezom na kojoj je bio crveni zmaj. Pruţi mi ruku i sjedne. Pozovem konobara. Ona naruĉi martini, ja kavu. - Popijte i vi nešto ţestoko. Dobro će vam doći. - Ne bih, hvala, ne pijem tako rano. - Onda se protegne šutnja kojom je ona vladala. Htjela je da neometano razmišljam, pretpostavljam, odgonetavam, strepim... da se patim. Nitko se još sa mnom nije tako poigravao. Oĉito nešto smjera, ima neki plan. Sigurna je da moţe što hoće i sad me pušta da u tišini odagnavam i najmanju sumnju da nija tako, da rezigniram pa da onda ona iziĊe s nekim ultimatumom. Bit će neka ucjena, to je sigurno, upotrijebit će me, a ne potrošiti. Da je htjela, već me je mogla prijaviti Komori. Mogla je sve ispriĉati i novinarima da je htjela. Već sam mogao biti razapet da je htjela... Gledam prolaznike i napeto ĉekam sljedeći potez. Ona sadistiĉkom mirnoćom puši. - Baš je sparno danas - kaţem, tek da prekinem tišinu. - Bit će vam još i toplije - prasne u smijeh Švarcovica. Pozove konobara i naruĉi još jedan martini. Obrazi joj se zaţarili. Ĉekam da napokon prijeĊe na stvar... Otpije gutljaj i nagne se prema meni. Cice joj polegle po stolu kao da mi ih servira. - Molio bih vas da preĊete na stvar. - Malo ste nervozni? - Ne. Ali ţelim znati što smjerate. - Koliko mi je poznato, vi ste osim ginekologije specijalizirali i urologiju.

- Da, ali sam odustao na trećoj godini. - Zašto? - Ginekologija me je više privlaĉila... A i isplativija je. - Pogotovo za muljatore kao što ste vi. - Ako ste me došli vrijeĊati, bolje da odmah odem. - Naprotiv, mislim da ste veliki kapacitet i šteta je to ne iskoristiti. Zato vam nudim jedan posao kojim ćete se iskupiti za svoju pogrešku. Dakle, dobro sam slutio, bit će ucjena, ponuda koja se ne moţe odbiti, nešto s Ċavolom i tikvama. - Slušam. - Posao je u Tajlandu, a tamo u ponedjeljak letite, zar ne? Sigurno se pitate ima li to kakve veze s kongresom... Nema direktne, ali praktiĉno je organizirati kongres tamo gdje ti za posao trebaju baš lijeĉnici. Ponekad, kao u ovom sluĉaju, kad u poslu nešto zaškripi, kongresnici su dobra regrutna baza. Puno ih je na kupu i već je nekoliko puta netko iz njihovih redova uskoĉio i odradio posao. DoĊe im to kao izvanredno deţurstvo. Sad nam je cijeli jedan tim izvan funkcije. Juĉer mi je javljeno da su stradali u prometnoj nesreći. Naţalost, troje je teško ozlijeĊeno. - I kako ja tu mogu pomoć? - Posao je gotovo stao. A to je posao koji ne trpi zastoje. Hitno trebamo popuniti ekipu. - Znaĉi ja bih trebao zamijeniti jednog od njih. - Tako je. - A kakav je to posao? - Sve ćete doznati na vrijeme. Na vama je da pristanete ili ne pristanete. - Imam li izbora? - Mislim da nemate... Ali bit ćete i dobro plaćeni. Na kraju, pitat ćete se je li to bila kazna ili nagrada. Hahaha. Krmaĉa se smijala grohotom tako da joj je nepĉana resica laprdala na sve strane. Naruĉila je još jedan martini. - Znaĉi, vi nećete poduzeti ništa protiv mene zbog jajnika ako uĉinim u Bangkoku ono što će mi tamo vaš ĉovjek reći da uĉinim? - Da, kolega, baš tako. Vi ćete se za svoju pogrešku iskupiti... MeĊutim, da ja imam obiĉaj opraštati, stolovala bih u karmelu, a ne u MedicoPlusu. Ja nikad ne opraštam, kolega... Ali moj nepreţaljeni

jajnik više neće biti vaš problem... Njega će platiti vaš ravnatelj... Sad nam preostaje da dogovorimo detalje o vašem putu. Dakle, MedicoPlus vas šalje na kongres. Odsjest ćete u Sheratonu. Tamo će vam se javiti naš ĉovjek za vezu, on će vam dati sva uputstva... ** * Pio sam već treći Hennesy u frankfurtskoj zraĉnoj luci kad su preko razglasa u zrakoplov pozvali putnike za let Frankfurt- Bangkok. Cijeli je aerodrom podsjećao na mravinjak, a ljudi na uţurbane mrave. Japanska obitelj, visoki crnac kvrgavih šaka, dvije ţene prekrivene crnim maramama. Svi natovareni prtljagom. Izlozi duty-freeja raskošno su svijetlili mameći kupce. Cijev kroz koju smo ušli u avion podsjećala je na slonovu surlu. Sjednem na svoje mjesto u biznis-klasi. Kraj mene sjedne debeljko ţutih brkova i podlaktica zastrtih tetovaţama. Koliko će tajlandske djece ovaj pojebati, pomislim. Kad smo preletjeli obasjani grad i avion se ispravio, kroz okrugli prozor je izvana ulazio samo mrak. Preko puta nas sjedio je stariji braĉni par. Ţena visoka i košĉata, muškarac klimav... Teturao je već pri ulasku u avion, na visini leta već je bio u nesvijesti od alkohola. Zategnuta u tamnoplavu suknju, gurajući kolica s hranom i pićem, stjuardesa ljulja kruškolikom straţnjicom. Listovi joj raspolućeni crnim šavovima ĉarapa. Uzmem dupli viski. Tetovirani morţ se zapjeni s dva Heinekena koja zaredom usisava kroz ţute brkove. Sve vrijeme pokušava uspostaviti konverzaciju. Engleski koji natuca neodoljivom mekoćom, odaje da je Ĉeh. Objašnjava da već godinama turistiĉki putuje u Tajland. Prepriĉava mi turistiĉki vodiĉ. Sa svakim narednim Heinekenom mozak mu postaje sporiji, jezik brţi, a engleski mekši. „In Bangkok good bitches, good. Little money good bitches. Fuck all night for little money“, govori udarajući si dlanom stisnutu šaku, a laktom mene u rebra. „We can go together.11 Širi usta u osmijeh. Da je imalo lijep, zubi bi mu bljesnuli.

Zatvorim oĉi, ugasim razgovor. Razmišljam o Švarcovici. Dodir zrakoplova s tajlandskim tlom putnici nagraĊuju pljeskom. Razglasom nas obavještavaju da smo sletjeli u meĊunarodnu zraĉnu luku u Bangkoku. Prolazimo carinsku kontrolu. Klima pošteno odraĊuje svoj posao, ali ĉim iziĊemo, toplotni me udar skoro obori s nogu. Nebo je boje bljutave kave koju sam maloprje popio, a zrak, mokar i ljepljiv kao da su me zalili tom istom kavom. Smrdi na benzin i ribu. Bilo je nemoguće odrediti doba dana. Taksist pepeljasta lica visinom je jedva dosezao krov svog starog Forda. Na nogama je imao natikaĉe za plaţu. S balkona europski prostrane sobe pruţao se savršen pogled na grad, zguţvani mišung Istoka i Zapada. Istuširam se i bacim se na krevet. Probudim se sutradan oko deset, doruĉkujem i odem u kongresnu salu. Predavanja su već poĉela. Jedan referira o anomalijama središnjeg ţivĉanog sustava. Niţu se slike nakaznih fetusa. Nakon slike ţabolikog buljookog anencefalusa, fetusa ravne glave bez koštanog svoda lubanje, iziĊem iz sale. Nakon ruĉka odem na bazen. Kao stvoren je za siestu i probavljanje. Namaţem se uljem, šešir nabijem na ĉelo i legnem. Visoko na nebu titravo Sunce radi na najjaĉe. Voda u bazenu blješti. Samo jedan ĉovjek je u njemu, oslonjen o rub, pije na slamku iz kokosove ljuske. Debeli zlatni lanac visi mu oko vrata. Pogledi nam se sretnu i on mi mahne... Ĉeh iz aviona. Za par sekundi legne do mene. Ima kupaće s cvjetnim uzorkom, tanke noge i velik, napeti trbuh. Zanima ga što radim ovdje. - Došao sam na kongres, lijeĉnik sam. I on je radi posla, kaţe na svom ĉudnom engleskom. - Na neki naĉin i ja se bavim medicinom. Poznajem mnogo lijeĉnika. - A ĉime se toĉno bavite? - Trgovinom. - Nekoga zastupate? - Zastupam samog sebe. Hahaha... Prvi puta ste u Bangkoku? - Da. A vi? - Ĉesto sam ovdje, radi posla. Znam Bangkok kao svoj dţep.

Savjetovao bih vam da u grad nikad ne idete sami. Mogu vam pokazati sve što vas zanima. - Hvala. Postalo je prevruće. Uskoĉimo u bazen. - Oprostite, nisam se predstavio. Pavel Havel. - Danko Mrkan. - Znam, gospoĊa Švarc mi je javila za vas. Zato sam ovdje. Naveĉer me Ĉeh upoznao s Alessandrom Tardelllijem iz Napulja i Todorom Todorovićem iz Beograda. Tardelli je imao vlastitu bolnicu, na stijeni iznad napuljskog zaljeva. Pokazao mi je fotografije. Iz zraka, bolnica je podsjećala na meandar. Za njega je radilo više od dvadeset specijalista. Na posao je dolazio gliserom ili helikopterom. U raskošnoj kancelariji dominirala je velika fotografija na kojoj Alessandro ljubi ruku Svetom Ocu. Ţivio je kao rock-zvijezda, putovao svijetom, drţao predavanja i imao stotine ljubavnica. Toša je bio prosijed i tamnoput, baritonski tip. Nosio je Armanijevo odijelo i svilenu maramu oko vrata. S nepunih ĉetrdeset postao je profesor na beogradskom Univerzitetu i predstojnik Klinike za urologiju. Tema njegovog predavanja je trudnoća nakon transplantacije bubrega. Doktor Mrkan je novi ĉlan vašeg tima - kaţe im Ĉeh. - Iz Zagreba je. Šalje ga gospoĊa Švarc. Veoma mi je drago, kolega. Ĉeh i Tardelli se ispriĉaju i odu šapućući nešto povjerljivo. Toša i ja se premjestimo za šank. Sad kad smo se upoznali, drago bi mi bilo da mi netko kaţe o kakvom se poslu radi. Stvar je od velikog poverenja. Mi ovde, u ovom regionu, već godinama imamo uhodan posao. MeĊunarodna saradnja. Iako imamo odobrenje tajlandskog ministra zdravstva, stvar je veoma komplikovana. Nekoliko timova struĉnjaka radi na jednom projektu koji iz bezbedonosnih razloga mora da ostane tajna. Naţalost, pre neki dan, nastradala su ĉetiri ĉlana našeg tima. Operacije su dogovorene i ne moţe da se ĉeka. Sutra dolaze dva lekara iz Bugarske i jedan Tuniţanin. Radi se na nekoliko lokacija, do petka sve mora biti

gotovo. Već smo izgubili dva dragocena dana. - Znaĉi transplantacije? Naravno. Bogati pacijenti u Evropi ĉekaju bubrege ko ozebli sunce. A gdje to radite? U Napulju, u Tardellijevoj bolnici. Tamo se rade implantacije. Liste ĉekanja su beskrajne. - Shvaćam. Ali ja sam uĉinio zadnju nefrektomiju prije petnaest godina, kao specijalizant. - Nemoj da brineš. U poĉetku samo asistiraš. - A koliko je to sigurno? - Ko smrt. - Hm. - Što si se zamislio? Da nemaš sluĉajno prigovor savesti? - Pa nije baš u skladu s Hipokratom. - Nemoj bre da me jebeš. Kakva kurĉeva Hipokratova zakletva. Pa mi pomaţemo ljudima. Šta misliš da oni nisu plaćeni za to? Misliš da ih prisiljavamo? Pa oni nas traţe i mole da kupimo njihov bubreg. Koliko samo dece nahrane tim novcem. Mi ih spašavamo, razumeš... I njih i one jadnike koji ĉekaju novi bubreg. Prepametan si ti da bi pušio one UN-ove gluposti... Da se Amerima sutra digne kita, jer im se ne sviĊa njihov predsednik, bez pardona bi sve pobili ko zeĉeve. Bojne otrove bi na njima isprobavali... I niko ne bi malim prstom mrdnuo, niti imao prigovor savesti. A ovako, mi koji im pruţamo šansu - dlanom se udara u prsa - kao, mi smo svetski kriminalci. - Koja je para u pitanju? - Dve hiljade dolara po operaciji. Za tri dana bi mogao natući tridesetak komada. Isplata unutar mesec dana. Pruţim Toši ruku i na salveti napišem broj ţiro raĉuna. - Sutra ću da doĊem po tebe. I nikome ni reĉi. - Naravno. - Imam još jedno pitanje. Što je u svemu doktorica Švarc? - Ona je meĊu glavnima u celom projektu. U njenoj firmi peremo novac. Milione eura.

*** Kroz neko selo projurimo sto na sat. Kuće razbacane bez ikakvog reda kao da su Bogu poispadale iz poderanih dţepova. U oblaku prašine frcaju kokoši oko nas. Oko sela nepregledna polja riţe. Seljaci sa slamnatim tuljcima na glavama, do gleţnjeva u vodi, kao pobodena, nakolĉena strašila za ptice, nijemo nas gledaju. Dvorištima se šepure pauni. Zaustavimo se usred prašume. Ispred nas se isprijeĉila moĉvara. Toliko je vlaţno da se jedva diše. Iskoĉimo iz Ċipa. Tisuće kukaca nam zuji oko glava. - Ajde, šta si se ukipio? - pokušava Tošo olabaviti grĉ nelagode koji me steţe. - Gdje si me to doveo? - Šta si se usro? Idemo na jednu izmeštenu lokaciju, bio sam već tamo, zabaĉena je, Bogu iza leĊa... Sve je pod kontrolom. - Nadam se. Nastavljamo pješice. Prvi u koloni je golemi ĉovjek s maĉetom. Kroz šikaru za njim ostaje tunel visok gotovo dva metra. Gazimo po gustom, zelenom tepihu odsjeĉenih grana. Za nama domoroci nose opremu. Kao mravlja kolona pješaĉimo cijeli sat, noge nam se osule crvenim plikovima. Izbijemo na proplanak veliĉine nogometnog igrališta. U sredini proplanka dugaĉka koliba prekrivena palminim lišćem. UĊemo u mraĉnu i vlaţnu prostoriju u kojoj, na zemljanom podu, sjedi desetak ţena. Mršave su i bosonoge, odjevene u dugaĉke, šarene haljine. Neke su još djevojĉice. Muškarac s turbanom, kosmat, gustih crnih brkova, doĉeka nas srdaĉno. Mogao je imati pedesetak godina. Izgrli se s Tardellijem i Tošom. Smije se. - Doktor Mashwari - predstavi mi ga Tardelli. - Doktor Mrkan, drago mi je. - Vi ste novi? - Da. - Nadam se da ćemo uspješno suraĊivati... izvolite - pokaţe Mashwari prema drugoj sobi. - Koji je ovo lik? - pitam Tošu.

- Ko? - Ovaj brko, Mashwari. - Kreten. Anesteziolog i kreten. Ova šupa je njegova. Ne samo što dobija postotak od operacija, nego nam naplati i svaki dan u ovoj rupi kao da smo u Hiltonu. Jebiga, moramo da ga trpimo. Brat od tetke mu je ministar. Piĉka od ĉoveka. Jedva ĉekam da se promeni vlada u Tajlandu pa da ga skinemo s kurca. Ima da mu nabijem onaj njegov obrezani kurac u usta... Sada ćeš videti ĉime će da nas ponudi.

Krenemo za njim. Oko niskog stola posjedamo po jastucima. Odjednom u sobu uĊe Ĉeh. Sjedne kraj Mashwarija, pripali cigaretu i natoĉi si ĉaj. - Vidim, ekipa je spremna. Doveo sam petnaest ţena - otpjeva riĊobrki. - Tu su krvne grupe i nalazi HLA-tipizacije - kaţe Mashwari i na stol poloţi hrpu papira Tardelli lista papire. - Odliĉno! - vidljivo je zadovoljan - mislim da moţemo krenuti na posao. UĊemo u improviziranu operacijsku salu. Na stolu leţi gola ţena. Spine ilijake strše joj poput morskih hridi, kao da će joj probiti koţu. U lavoru na drvenom stolcu operemo ruke i navuĉemo rukavice. PriĊemo sitnoj ţeni velikih oĉiju punih straha. Mashwari joj ubrizga bijelu tekućinu. Prije nego je zaspala, mrmljala je nešto, molitvu valjda. - Mogu poĉeti? - upita Tardelli Mashwarija, ovaj kimne. Prateći rebreni luk skalpel zasjeca u duţini od dvadesetak centimetara. Nakon par sekundi iz brazde navre krv. Obrišem krv i dvjema pincetama rastvaram ranu. Odmah ispod koţe ukaţu se crvena mišićna vlakna. Potkoţnog masnog tkiva uopće nije imala. Tardelli je radio brzo i sigurno. Podvezao je i prerezao renalnu arteriju, i venu tik uz aortu, i donju šuplju venu. Ureter je ispreparirao do ulaska u zdjelicu. Mjesta koja su krvarila palio je kauterom. Zrak je smrdio po izgorenom mesu. U sali je bilo preko trideset stupnjeva. S vrha nosa znoj mu je kapao ravno u ranu. Bubreg je izvadio i drţao ga dlanovima kao da prinosi ţrtvu na oltar. Svjetlost se lomila na

glatkom, sedefastom tkivu. Ubaci bubreg u posudu punu leda. Bubreţna loţa ostane zjapiti prazna. S batrljka renalne vene kaplje krv. Talijan baci posljednji pogled na operativno polje. - Eto, s ovim smo gotovi. Idemo dalje. Dva mladića su zauzeli naša mjesta i poĉeli zatvarati rupu na ţeninom tijelu. Promijenili smo rukavice, ruke više nismo prali, i prešli u drugu prostoriju, još manju i još mraĉniju.. Radili smo kao na traci. Do mraka smo izvadili šest bubrega. Tošo i njegov asistent isto toliko. - Dobar posao - reĉe Tardelli brišući znoj sa ĉela kad smo sjeli da se odmorimo. Netko nam je donio veliku vreću voća. Iz svih zakutaka velike kolibe razlijeţu se jauci operiranih ţena koje se bude i zvukovi povraćanja. Pacijentice raznose nosilima od bambusa i grubog platna. - Nije loše - sloţi se Tošo. - Ide brzo kad ĉovek ne mora da pazi na sitnice. Kad je neka jadna zidna ura odbila osam puta, potmula buka helikoptera prekine im razgovor. Drveće se povija, lišće se uzvitlalo. U prostoriju uĊe oniţi, okruglast ĉovjek u crnom odijelu u pratnji trojice u maskirnim odorama. O ramenu im vise strojnice. Mashwari se duboko nakloni i crnokošuljašu poljubi ruku. Govore brzo i isprekidano. Premiještaju bubrege u prijenosni hladnjak. Crni se široko osmjehuje, dijamant u zubu bljesne... Stojimo, a on kaţiprstom, kao da cilja, i polagano kao da isporuĉuje osobne poruke, redom prelazi od jednog do drugog. - Good job, good job - kaţe i iziĊe. Helikopter ponovno zaurliĉe. Drveće se povija, lišće se uzvitla. Minutu, dvije kasnije zavlada potpuna tišina, kišnom šumom pjevaju ptice. Ujutro me probudi galama iz dvorišta. Pogledam kroz prozor. Vani je parkiran kombi. Podsjeća na kukca kojeg sam noćas ubio. Iz kombija izlaze ţene. Odjevene su u dugaĉke, šarene haljine. Postrojavaju ih u vrstu. Izgledaju kao da ih vode na strijeljanje.

IziĊem. Sunce prţi. Ĉeh je kraj kombija, razgovara s vozaĉem. PriĊem Toši. - A ovaj Ĉeh. Tko je on u cijeloj priĉi? - Naš ĉovek za prljave poslove. Nabavlja ţene, miti policajce, uklanja leševe. Pa ne misliš valjda da ću ja da traţim davaoce. - Znaĉi, organizator. - Tako nekako. Zajeban tip. Bio je godinama u Legiji stranaca. Ima veza svud po svetu. Zna svaki lokal gde se trguje organima. Kaţu da na desetinama šankova ima knjige u koje se upisuju davaoci. Svaki mesec mora da im nabavlja nove. Imam osjećaj da mi se nekako ubacuje. Da nije peder? Ma, jok. Ĉuvaj ga se, taj bi prodo sopstvenu kevu za pare. S operacijama smo krenuli iza osam, a završili oko ponoći. Tu noć, kad sam išao na zahod, prolazeći kraj Tardellijevih vrata ĉuo sam jecaje. U sobi je gorjela svijeća. Iduće jutro Toša mi je ispriĉao njegovu priĉu. Alessandro Tardelli je nakon završene specijalizacije otišao raditi u Egipat. Bilo je to vrijeme dok je još vjerovao u etiĉnost i nauku. Vrlo brzo je postao šef Urološke klinike u gradskoj bolnici. Doveo je ţenu i kćerkicu Mariju koja je tek prohodala. Sve je poĉelo bezazleno, jednim ubodom u mali noţni prst. Maloj se prst zacrvenio i uţario. Drugi dan, otekao je kao palac, a crvenilo se poĉelo širiti prema koljenu. Nije trebalo biti vrhunski struĉnjak da se postavi dijagnoza flegmone. Primljena je u bolnicu. Ordiniran joj je gentamicin. Trećeg dana terapije, mala je dobila visoku temperaturu, tresavicu i poĉela povraćati. Kako je baš u to vrijeme vladala epidemija salmonele, netko od genijalaca sjetio se dodati i vankomicin. Moguće je da se u toj masi bolesnika previdjelo da ona već dobiva aminoglikozide. Prvih dana nitko nije obraćao naroĉitu pozornost na krv u mokraći, a smanjenu diurezu pripisali su dehidraciji, kao posljedici proljeva i povraćanja. Tek petog dana, kad je šefu kirurgije ubaĉeno u dţep petsto dolara, uĉinili su kompletnu laboratorijsku analizu, ali je već došlo do anuriĉne renalne insuficijencije. Mala je već bila naduta ko mišelinka i pred vratima kome. Vrijednosti uree i kreatinina dosegle su plafon. U urinu nije bilo više niĉega

osim eritrocita i proteina. Hitno je prebaĉena na intenzivni odjel gdje su pokušali spasiti što se spasiti dalo. Dva mjeseca joj je Sveti Petar zveckao kljuĉevima dok je na tankoj niti plesala pred vratima onoga svijeta. Bubrezi su bili nepovratno uništeni. Jedini spas bio je novi bubreg. Alessandro je krenuo u potragu. Stupio je u kontakt s lokalnim trgovcima. U prljavom lokalu u Kairu, Alessandro je prodao dušu vragu. Prodao je kuću, platio osamdeset tisuća dolara za bubreg. Ĉak je saznao i tko je donor. Zvala se gotovo isto kao i njegova kćerkica - Marjam... Znao je da su minimalne šanse da to dijete preţivi. Mala Marjam je umrla pet dana nakon što su joj izvadili bubreg. Iz prikrajka je gledao kako maleni lijes spuštaju u zemlju. Da nije imala sedmoro braće i sestara, na pogrebu bi joj majka stajala sama. Te noći nad Kairom se otvorilo nebo. Alessandro, veliki vjernik, shvatio je to kao Boţji znak, znak da je prešao granicu s koje nema povratka. Vratili su se u Italiju. Bjeţao je od duha male Marjam, a on mu se onda uselio u snove. Maria se uspješno oporavila, krenula u školu. Alessandro je pokrenuo vlastiti biznis, išlo mu je dobro. Supruga je dobila posao u Vladi. Bili su skladna obitelj. Maria se trudila nadoknaditi vrijeme bolesti. Bila je veselo i pametno dijete, ali za glavu niţa od vršnjaka, krhka i prozirna. Njezine ĉeste prehlade, upale pluća i proljeve objašnjavali su imunosupresivnom terapijom koju je kao nositelj tuĊeg bubrega morala primati. Jednoga se dana probudila osuta crvenkastoplavim pjegama. Uza sve zlo još i alergija. Odveo ju je dermatologu. Alergološka testiranja su bila negativna. Onesvijestio se nasred odjela kad je pod rubrikom dijagnoza proĉitao: Kaposijev sarkom. Već idućeg dana najcrnje slutnje su potvrĊene. U njenoj krvi plivao je tek pokoji T-limfocit. Ostali su bili uništeni virusom HlV-a. Umrla je mjesec dana poslije, od upale pluća. Kad su ga, nakon pola godine, otpustili s psihijatrije, polagano se infiltrirao u krugove trgovaca organima. Je li ga vukla osveta ili samokaţnjavanje, ne zna se. Naravno, one s kojima je ubio i Marjam i vlastitu kći, nikad više nije sreo. Malo-pomalo, a tu su mu pomogle i

dobre veze s mafijom, penjao se piramidom dok nije zasjeo na sam vrh. Mozak naĉet tugom, dokrajĉili su opijati i alkohol. Danas on nije ni sjena samog sebe. Iako se ĉini nemogućim, negdje u dubini njegove proklete duše još tinja ostatak ljudskosti. Svaku veĉer pali dvije svijeće. Jednu za Mariju, drugu za Marjam.

* ** Ostala su još dva dana do povratka. Uskoĉim u autobus i odem razgledati grad. Ti TajlanĊani izgledaju kao prerano ostarjela djeca. Brkovi na njihovim licima kao da su nacrtani. Vrućina je nepodnošljiva. Ĉini se da je ovaj grad najbliţi Suncu. Sam centar podsjeća na Manhattan samo što je sve krcato prodavaĉima, prosjacima, turistima, psima lutalicama... Sve pretrpano ljudima i smećem. Sitna tajlandska djeca vise po svojim majkama kao nametnici. Policajci nose maske preko lica. U samom centru nabasam na Ĉeha. Banuo je preda me kao neĉista savjest. Havajska košulja, šešir, na vrhu trbuha fotoaparat. Kao da se obradovao kad me ugledao. Pozove me na pivo. Predloţim ruĉak. Nisam trebao dvaput reći. UĊemo u najbliţi lokal. Nismo puno priĉali. Nekoliko je puta spomenuo «tajland biĉiz«, zna gdje ima mladih i jeftinih djevojaka. Bio sam priliĉno pijan kad smo izišli. Pored prljave rijeke, ili je to moţda bila kanalizacija, Ĉeh je nešto pregovarao s ĉovjekom koji je sjedio na mopedu. Izbrojio je novac i pruţio mu. Ĉovjek se vratio s dvije sitne TajlanĊanke. Da smo ih fotografirali, moglo nas se optuţiti za pedofiliju. One nas odvedu u ţutu zgradu na kojoj je pisalo Hotel Azija. Drvenim stubama koje su jezivo škripale, popnemo se u uski, po ĉiliju vonjavi sobiĉak. Prozor sobe gleda u zid susjedne zgrade. Djevojke se skinu. Jedna na desnoj strani ima kosi oţiljak ruţiĉaste boje, debeo kao prst, oţiljak reza kakvim se vadi bubreg. Netko pokuca na vrata. Onaj lik s motora, djeĉarac od, recimo, pedeset godina, preda Ĉehu smotuljak i ode.

Cure se detaljno, ali robotski maze. Ĉeh pali cigaretu. Zamiriše hašiš. Smije se Ĉeh i pruţa mi ogroman dţoint. To me totalno uzdrma i osvijesti. - Jesi ti normalan? U Tajlandu pušiš hašiš? Are you crazy? - Hash... Good hash... Ovaj nije normalan... Droga usred Tajlanda!? Ili je ovo zamka... Bijesnu mi pred oĉima vješala. Strah mi u trenutku razbistri glavu. Ĉeh puši i smije se. U ušima mi odzvanjaju Tošine rijeĉi: Ĉuvaj ga se. - Take, good hash - nutka me. - Hahaha. Paniĉno ustanem, šakom ga pogodim ravno u bradu. On padne na vrata koja pod teţinom puknu. Imao sam osjećaj da se zgrada zatresla i da će se raspasti. Cure se sklupĉale na krevetu, preplašeno zure u nas. Preskoĉim ga i sjurim se niz štenge, krenem prema labirintu mraĉnih, uskih ulica. You fuckin‟ idiot! I will kill you - vikao je za mnom. Prije nego sam zamaknuo iza ugla, vidio sam kako nekoliko muškaraca, koji uopće nisu izgledali kao djeca, utrĉava u hotel. *** Bangkok je iza mene, ali svakog mjeseca mogu raĉunati s pozivom na neko takvo turistiĉko putovanje. MedicoPlus je globalna firma. Sjedim na Cvjetnom i uţivam u jutarnjoj kavi. MeĊu uţurbanim, zrihtanim, mladim poslovnim ljudima oko mi zapne za davnog poznanika. Crna aktovka njiše mu se u ruci. Tamno odijelo, kravata... Cipele blješte na suncu. - Mario! - zovnem ga. On zastane i okrene se. - Ej, Mrkane majstore, pa kolko se nismo vidjeli!? Mario Filipović je bio jedan od uspješnijih odvjetnika u gradu. Ured u strogom centru, BMW 5, kuća na Pantovĉaku. Znali smo se godinama. - Jesi za piće. - Ĉuj, moram do Suda, ali nakratko. - Pogleda na sat. - Ako imaš vremena, priĉekaj me pola sata. - U Ĉarliju?

- U Ĉarliju. Vratio se toĉno za pola sata. Liĉio je na manekena koji se sprema izići na pistu. Ja sam pio svoje drugo pivo. Mahnem mu. - Eto i to sam sredil - pljesne dlanom o dlan. Sjedne i olabavi kravatu. - Za danas je gotovo. A ti? - Ja sam iz deţurstva pa ne znam što bih sa sobom. Zujim gradom i gledam piĉke. - Niš se nisi promenil. Jesi još gore? - Da. - I kak je? - Ne mogu se poţaliti. Nigdje ne bih mogao toliko malo raditi za toliku plaću. - Je, je. Znam taj osjećaj. To je okej. - A dade se dobro zaraditi i sa strane. - Zanimljivo, baš sam nekidan preuzel jedan sluĉaj iz vaše Klinike. - Da? - Pazi, neki kreten je babi zvadil jajnik misleći da ima karcinom. Patološki nalaz je pokazao da ima samo nekakvo ţuto tijelo kaj je skroz normalna stvar. - Da, to je fiziološka pojava. - I sad baba tuţi Bolnicu za tristo somova. Tristo somova! Mislim si, kaj imaš zlatne jajnike. Ja joj kaţem, gospoĊo smanjite malo iznos, nema šanse da pristanu na tolku cifru. Baba ni da ĉuje. Mislim si, koji će tebi kurac jajnici, tak i tak buju ti se za par godina posušili, ne buš dobila ni tri, a kamoli tristo. Jebote, zatuku ti dete na porodu pa je odšteta, ono, sto, dvjesto hiljada. Ali, pazi kaj je najbolje, Bolnica je odmah pristala na nagodbu, i tu meni nekaj opako zasmrdi. Onaj vaš odvjetnik nije niš ni pokušaval. Samo je potpisal da pristaje, inaĉe se voli ciganiti za svaku lipu. Vaša je Bolnica osigurana kod Saturn osiguranja, a direktor Saturna ima zajedniĉki biznis s tom babom. Baba je premazana svim mastima. Sve to smrdi na opaku muljaţu, al boli me kurac, kaj ja imam s tim kaj oni muljaju. Meni je samo bitno da mi plate. Jebe mi se za ostalo. - Zanimljiva priĉa, ali tko to moţe dokazati? - Niko. Ma to je sto posto dogovoreno... Zvadi mi zdrave jajnike, ja bum tuţila Bolnicu, osiguranje bu platilo, a svi mi kaj smo tra- nu

bumo podelili pinku. I doktor, i ravnatelj, i direktor osiguranja, i baba. Svi, u piĉku materinu. - I ti misliš da je to dogovoreno? - Nego kaj. A taj doktor, kreten kaj je greškom babi šĉupal zdravi jajnik bu najebal. Ili ne bu... Kaj ja znam. Bu moţda dobil dvomjeseĉnu suspenziju za operiranje desnih jajnika pa bu smel operirati samo leve. Da, ĉini mi se da je taj stvarno kreten, promrmljam više za sebe.

*** Naveĉer svratim u Šeherezadu i nalaktim se na šank. Nisam imao boljeg izbora. Netko me potapša po ramenu... Smoljo. - Otkud ti, doktore? - S nekog dosadnog tuluma - slaţem. Od muke mi je došlo da se napijem, a mislim da nema boljeg mjesta od Šeherezade. - Jel te mogu poĉastiti neĉim boljim? - Naravno. Odemo u sobu iza šanka. On odmah vadi vrećicu, razvlaĉi bijele linije, frĉe novĉanicu. - Nego, doktore moj, reci ti meni jesi li zadovoljan tim poslom, mislim ovim što radiš za Jedinka zadnjih mjeseci. - Ma, i te kako. Dobro i redovito plaća. - A što, ustvari, radiš? - Pregledi, lijeĉenje infekcija, abortusi, i tako... - A ima tih abortusa? - Pa, tako... pet, šest mjeseĉno. - I nije te frka? - Ma kakvi, pa ţmireĉki ih napravim. - A što ako se nešto zakomplicira? - Meni se komplikacije rijetko dogaĊaju, ali ipak, za svaki sluĉaj, da sam pokriven, svaku njegovu uredno upišem kao hitan prijem pod dijagnozom abortus in tractu ili abortus incompletus. - Što ti je to? - Pobaĉaj u tijeku. Napišem da sam zaprimio ţenu kod koje je pobaĉaj u tijeku ili je već spontano pobacila, a ja to samo dovršio.

- I kaţeš, zadovoljan si. - Jesam. - Dobar je Jedinko. Ima muda. Svaka mu ĉast. Ali ipak, pripazi se. Imaš dobar posao, cijenjen si struĉnjak... ne treba ti neko sranje. Mnogi su se opekli. Odustani dok još moţeš. Pogledam ga u ĉudu. Iznad gornje usnice iscrtani mu brĉići od bijelog praha. Ko klaunu. Nisam bio siguran zajebava li se. Policajac koji preprodaje drogu sad mi drţi moralno predavanje. - Ti koji mu, gotovo pa javno, dilaš drogu, sad meni... - Drag si mi - prekine me u pola reĉenice. - I zato ti prijateljski savjetujem da odustaneš dok je vrijeme. Mi smo već preduboko zaglibili. Do grla smo u govnima. - Pa, hvala ti na savjetu, ali punoljetan sam, jebiga. - Ma, naravno, oprosti, ne znam što mi je došlo... Mlad si još pa mi nekako došlo da ti pridikam. Oprosti, molim te.

12. Abortus artifitialis Nakon uobiĉajenog jutarnjeg sastanka Bantić zamoli ĉlanove Etiĉkog povjerenstva da ostanu. Osim Bantića i mene, tu su još Soldo, Milerica i Domljanica. Odobravamo ili odbijamo zahtjeve za prekid trudnoća iznad desetog tjedna za koje nije dovoljna socijalna, nego mora postojati i medicinska indikacija. Ĉim ĉujem Bantićev unjkav glas, doĊe mi slabo. Za njega je medicina Sveto Pismo. Sve radi po pravilima sluţbe, drţi se zakona. Zato i stanuje u ZapruĊu, vozi Škodu i ţivi od plaće. Već i pomisao da je taj jajoglavi pred doktoratom i docenturom prerasta mi u psihozu. Buntić izlaţe sluĉaj. Mentalno retardirana ţena, trudnoća u trinaestom tjednu, obitelj moli odobrenje prekida trudnoće. Prilog: Mišljenje psihijatra da postoji medicinska indikacija za prekid trudnoće zbog duševne zaostalosti te teškog oblika depresije i epilepsije. - Mislim da neće biti prevelikih dvojbi oko ovog sluĉaja. Tko je za odobrenje? Svi dignu ruke, osim mene. - Mrkane? - pogleda me Bantić iznenaĊeno.

- Trinaest tjedana? Rano su se sjetili. - Pa nisu znali da je trudna. Jadnica je mentalno retardirana. Ţivi u Domu za osobe s posebnim potrebama. Iz ruku mu išĉupam nalaz psihijatra: Poliklinika za neurologiju i psihijatriju «Dodig-Lasić», potpisao dr. Josip Dodig. - Privatna klinika. - Što ţeliš time reći. - Ajde ne pravi se blesav. Znaš dobro što mislim. Platili su pa je napisano što se htjelo. Vratim mu papir. - Daj ne zajebavaj. Osim toga, ta je ţena od našeg kolege patologa. Duvnjaka. Opa, to je novi moment, taj crv mi je ostao duţan. I te kako. - Znao sam da su patolozi perverznjaci, ali baš da se pale na imbecile to je malo previše ĉak i za njih. Bolesno. - Ne seri! - uzrujao se Bantić. - Što se praviš lud? Ona mu je nekakav rod. Nisam pitao detalje, ne zanimaju me. - Ako se znala jebat, znat će i rodit - velim mirno. - Molim? - A što ako ţena poĉini suicid? Tko će biti odgovoran? - ubaci se Milerica. Stalno mu drţi stranu, a to dodatno uĉvršćuje moj stav. - Tko će se brinut za dijete? - nadovezuje se Domljanica. - Caritas, tamo jako vole djecu, osobito kuhari. - Jako duhovito. - Znaĉi svi u komisiji su za, osim tebe - pjeni se Bantić. Dovoljno je da samo jedan ĉlan komisije bude protiv i zahtjev se odbija. - Da. Ja nisam ubojica. - Dobro... Toliko o kolegijalnosti - procijedi Bantić, ustane, pogleda me i izjuri iz sobe. Da se pogledom moţe ubiti, pao bih mrtav.

13. Dik

Slagao sam pasijans na kompjutoru kad je u sobu uletio Bantić. Stalno hoda s gomilom nalaza i do u detalje ispisuje svaku povijest bolesti. Sve sliĉe na dnevnik usidjelice. Još samo fali kad se pišalo i sralo. “Sudsko-medicinski vaţno je imati ispisane sve papire”, govorio bi. “Tako si pokriven u sluĉaju tuţbe.” - Loše si mi volje - velim. - Ma desilo se sranje. - Kakvo? - Znaš Kovaĉićku, iz Ministarstva. - Da. - Godinama lijeĉi sterilitet. Ostala je trudna nakon ICSI-a. Do 22. tjedna sve je bilo u najboljem redu, tlak, šećer... Napravio sam joj biopsiju posteljice, uredan kariogram. - I što se desilo? - Intrauterina smrt ploda. - Jebiga, što ćeš. Nisi ti kriv. - Ma znam, al ipak, nije mi svejedno. Toliko se, jadna, napatila. - Stvari previše uzimaš k srcu. Ne valja ti to. «Vizita!», vikne netko iz hodnika. Kovaĉićka razlila svojih sto dvadeset kila po krevetu. Trudnoća ju je dodatno izobliĉila. Guši se u jecajima. Na rubu kreveta sjedi joj muţ i drţi je za ruku. Kako izgleda, nije ni ĉudo da je opet ispao mućak. Oĉi su im crvene, kapci oteĉeni. Oplakuju svoje neroĊeno. - Ddddoktore, što se dogodilo? - jeca. Ppppobacila si, umalo mi je izletjelo. Bantić stoji ko pokisao. Ĉini se da je i on na rubu plaĉa. - Naţalost, tako je priroda htjela. Pozitivna selekcija, pomislim. - Jesam li jjja kriva? - Nemojte kriviti sebe. Ni vi, ni ja, nismo mogli ništa. Intrauterina smrt ploda dešava se iznenada, nepredvidivo. Današnja medicina je tu nemoćna. Sad ste nam glavna briga vi. Moţe doći do poremećaja koagulacije što moţe rezultirati teškim krvarenjem. Zbog toga ćemo vam prvo napraviti analizu faktora zgrušavanja krvi i ukoliko nalazi budu uredni krenut ćemo s indukcijom.

- Koliko će to trajati? - pita muţ. - Teško je to reći. Sve ovisi o tome kako će gospoĊa reagirati na lijekove koje ćemo joj dati za izazivanje trudova. Do nje leţi još jedna iz teške kategorije. Trudna je tek dvadeset pet tjedana, a već je razvila tešku gestacijsku hipertenziju. Dijete joj u dva tjedna nije dobilo ni grama. Nikako da joj reguliramo tlak. Jutrošnji je 180/120 i to na maksimalnim dozama antihipertenziva. Preglupa je da shvati ozbiljnost situacije. Na noćnom ormariću joj masni papir od bureka. - Kako ste, gospoĊo? - pita je Bantić. - Dobro sam... Kad bum mogla doma? - GospoĊo, vi niste svjesni ozbiljnosti svoje bolesti. Vi ćete u bolnici ostati do poroda, a kad će to biti nitko ne zna. Nadam se da ćemo izgurati još par tjedana. - Pa i doma morem leţati. - Ne moţete kući, gospoĊo - sad se i Bantić iznervirao što je rijetkost. - Zar ţelite dobiti eklamptiĉki napad? - Ona ga tupo gleda. Oĉi joj tik uz korijen nosa. - Već su se i doplerski protoci poĉeli kvariti, shvatite da ste i vi i dijete ugroţeni, i pitanje je dana kad ćemo morati dovršiti vašu trudnoću. - Gospon doktor, a moţe još jedno pitanje? - Recite. - A kaj je, puca il deĉec? - U ovom trenutku to je najmanje bitno. «To će joj reći patologa, šapnem Soldi.

Nakon vizite, odem do kantine po novine i kavu. U sobi za kompjutorom sjedi Al Sadat i nešto piše. Otpusna pisma ili izvještaj Bin Ladenu. Ostao sam sam u ambulanti. Pregledavam nalaze koje su donijeli iz laboratorija. Sledim se nad Kovaĉićkinim koagulogramom. Fibrinogen je mizernih 0,3. Raspadnuti fetus potrošio joj je sve faktore zgrušavanja i od krvi uĉinio Svetu vodicu. Iskrvarit će odreţu li joj nokat. Obuzeo me ĉudnovat nemir, a prisilne misli poĉele mi kruţiti glavom. Nisam im se mogao oduprijeti. Nalaz strpam u dţep.

U ormaru su poput vojnika u stroju stajale poredane epruvete. Uzmem jednu, napišem Kovaĉić Mirjana i napunim je svojom krvlju. Za dva sata je pored fibrinogena pacijentice Kovaĉić Mirjane pisalo 3,0. Srce mi je nabijalo, ruke se tresle, uši zaţarile. Vratim se na Odjel. Vrijeme je ruĉku, nema nikoga. Temperaturnoj listi Kovaĉić Mirjane priloţim laţni nalaz i povuĉem se u sobu deţurnog - Kak si prijatel?- strese me neĉiji glas. Okrenem se. Na vratima stoji Al Sadat. - Šta je tebe? Jesi zlo? - Ma, sve je u redu. - Malo izgledaš zeleni. Breviše radiš. Hahaha... Moram ubisati nalazi. Deţuran sam. Sjedne i baci se na nalaze. Zviţdi nešto beduinsko. Na kompjutoru otvorim stranicu sportske kladionice. Krajiĉkom oka gledam Gadafija koji prouĉava i upisuje nalaze. - Idem na ruĉak u kantina. Gladan sam ko bas - veli i ustane. - Pas, kaţe se pas. - Pa rekao sam bas. IziĊe fućkajući. Priĉekam ĉasak, onda pravi nalaz teške koagulopatije zataknem za liste, a laţni bacim u smeće. Vratim se kladionici. Odigram petsto kuna na Arsenal u gostima. Dolazi sestra Ivanĉica, uzima upisane nalaze i slaţe ih uz povijesti bolesti.

** * Ponedjeljak. U sobi za sastanke grobna tišina. Sjednem kraj Bantića. On miran, spuštena pogleda. Stisnute šake drţi u krilu. Ošit mu je valjda jedini mišić koji još radi. Šef ulijeće kao vihor. Sjeda bez pozdrava. Prevrće u rukama povijest bolesti. - Vjerojatno već svi znate. U petak je zamalo umrla pacijentica Kovaĉić... I to greškom lijeĉnika. U kliniĉkoj ustanovi, u dvadeset prvom stoljeću, pacijentica je iskrvarila. Is-kr-va-ri-la. I to prilikom rutinskog zahvata.

Ljutito tresne papirima o stol. Listovi se razlete. Uzme s dva prsta jedan i podigne ga visoko iznad glave. - Koagulogram! Kolega Bantić je u petak inducirao pobaĉaj kod fibrinogena 0,3... Da, dobro ste ĉuli, 0,3. To je katastrofa! To je sramota! To je nedopustivo! Zajapurio se, usnice stisnute, oĉi razrogaĉene, tetive na vratu zategnute... Ko TuĊman na konferenciji za tisak. - Ali na listi je upisan uredan nalaz - tiho kaţe Bantić.- Svi moţete vidjeti da na listi piše 3,0... kolega Al Sadat je upisivao nalaze... fibrinogen je 3,0... - Pisalo je i na plotu - ljutito ga prekine šef. - To ćete sve objasniti, ali na sudu. Samo što vas ovaj put niti smijem niti ţelim pokriti. Zbog takvih stvari studenti padaju na ispitu. Sramota... Da jedan specijalist, asistent Medicinskog fakulteta pred doktoratom, napravi takvu struĉnu pogrešku, to je nedopustivo. Tresne šakom o stol. E moj Bantiću, doktorat si sad moţeš nabit u dupe, mislim si. Ali prije nego si ga nabiješ, prepisat ću zanimljive rezultate istraţivanja do kojih si došao. - Molim doktora Zorića, šefa Intenzivne, da nas izvijesti o stanju pacijentice Kovaĉić. Izvolite, kolega. Zorić ustane, nakašlje se, duboko udahne. - Pacijentica Kovaĉić je u petak kod induciranog pobaĉaja, a zbog razvijene koagulopatije, kod retiniranog pobaĉaja, uslijed gubitka krvi upala u hemoragijski šok. Srećom, na Kirurgiji su imali dovoljno nula-negativne krvi koju su nam hitno poslali. U zadnji ĉas. Bolesnica je primila deset jedinica krvi. Stanje pacijentice i dalje je kritiĉno. Kao što svi znate, u hemoragijskom šoku... - Ne znaju svi - ljutito ga prekine šef gledajući u Bantića. - ... zbog hipoperfuzije bubrega, kod bolesnice je nastupilo i akutno zatajenje bubrega. Bantić poĉne nešto nesuvislo ponavljati o urednim nalazima. Onda se, u trenu, dekompenzira i poĉne vrijeĊati malog Arapa. Nikad ga nisam vidio takvog. Totalno rastresen, spominje Al Kaidu, Bin Ladena, 11. rujan... Izbezumljen, krene prema Al Sadatu. Isprijeĉi mu se Jurić, a Soldo skoĉi i uhvati ga oko struka. Šake sijevaju u prazno. Prvi put otkako ga znam izgledao je opasno. Gadafi sjedi pridrţavajući rukama

glavu. Mumlja nešto nerazumljivo. Onda šef gubi i ţivce i akademsku razinu: “Mir! Koji je ovo kurac, bolnica ili plac!” Na vratu mu iskoĉila jugularna vena, a kosa pala preko ĉela. Ĉinilo se kao da će iz koţe iskoĉiti. “Sramota! Lijeĉnici da se ovako ponašaju. Sramota! Sastanak je završen, a vas dvojica, za mnom!” Dok ustajemo, osjetim da je trenutak za simboliĉnu peripetiju. Netko treba dobiti Oskara i za sporednu ulogu. Jebeš kraj ako nitko ne poentira. Bez relativizacije, tragedija ne moţe biti cjelovita. - Ali kolege, molim vas - kaţem vrlo odluĉno - lako je biti general poslije bitke. Teško mi je povjerovati da bi kolega Bantić, u ĉiju smo se struĉnost svi mogli uvjeriti, napravio takav gaf. Nije mi cilj sad istraţivati kako i zašto je došlo do greške, nego bih htio da se svi ponesemo kolegijalno i pokušamo, koliko je to moguće, pomoći kolegi. - Lijepo je od vas što pokušavate obraniti kolegu, ali kako opravdati nekoga tko je kod dokazane koagulopatije inducirao pobaĉaj. To se više nigdje na svijetu ne moţe opravdati. Ţena je upala u teški hemoragijski šok od kojeg su joj stradali bubrezi... Moţemo samo moliti Boga da ne umre. Sad je zadnji ĉin tragedije cjelovit. Zastor se spušta. Došlo mi je da se naklonim publici. Pozovem ekipu u kantinu.Trudim se biti potresen i zabrinut. Naruĉimo kave. Puštam ih da svak ponešto kokodakne. - Strašno je to što se desilo. - Ja još ne mogu vjerovati da se desio takav propust. - Ĉudi me za Bantića, on je tako pedantan. - Na listi je bio upisan uredan nalaz. - Gdje bismo stigli da sve upisane nalaze kontroliramo. - To je toĉno, ali krvnu grupu i fibrinogen treba deset puta provjeriti prije zahvata. - Dobro veliš, nije to urin. Trebao je provjeriti. - Sad je kasno. - Tko je upisivao nalaze? - Hasan. Izgleda da je umjesto 0,3 upisao 3,0. - Ĉudim se i za njega, pa on se stvarno trudi i radi. Na koncu ja poentiram.

- Ali kolege, treba i njega shvatiti... Oni vam ĉitaju sdesna nalijevo. Svi me samo znaĉajno pogledaju. Jutros nitko nije raspoloţen za moj tip humora. Malo-pomalo društvo se razilazilo. Ostanu samo muški.

Dnevni ritam pijenja kava u kantini bolje spaja ljude s raznih odjela nego svi sastanci i sve operacije. Predveĉer, skoro kao i ujutro, usklaĊene biološke satove bijelih kuta, u nekom trenutku magnetno privuĉe šank. Sjedim s Matanićem i ekipom s Kirurgije. A onda njemu zazvoni mobitel i svima stanu stizati poruke. Hitno ih zovu u salu. Kao dobro uvjeţbana vojska, kao vatrogasci, za par sekundi sve kirurško osoblje napušta kantinu. Za njima ostaju nepopijene kave i sokovi... Matanić u ţurbi zaboravi mobitel. Predam ga konobarici Dariji i vratim se na Odjel. Pregledam nalaze, promuvam se po sobama, pogledam Dnevnik, pa se ponovno spustim do kantine. - Jel bio Matanić po mobitel? - pitam Dariju. - On je još u sali. Dala sam ga njegovoj djevojci. Onoj maloj, slatkoj, kaj specijalizira kod vas. - Lovrićki? - E, da, njoj. Uzmem tri hladna piva i vratim se u sobu. Mozak mi brzo radi. Otvorim jedno i okrenem Lanin broj. Lana je bila najjebozovnija sestra naše klinike. Pojebala se s pola Bolnice, ona druga polovica je drkala na nju. Nije prošlo ni pola sata kad netko kuca. Po naĉinu kucanja odmah sam znao da je ona. Imala je dugu crnu kosu i izraz lica kao da je upravo nekome rekla - odjebi. Umjesto pozdrava uvalim joj jezik. Prihvati ga kao ptić crva. Haljinu joj zadignem do bokova, a nju podignem. Ona splete noge oko mog struka i stisne ih kao kliješta. Vrat joj miriši na trešnje. Sve bez ijedne rijeĉi. Nabijem je u ormar, gaćice odmaknem u stranu i ukliţem. Osim glasnog disanja, ĉulo se samo kloparanje vrata ormara. Kad smo svršili i odmakli se, vrata su pala. Srušimo se na krevet i neko vrijeme gledamo svak u svoju toĉku na stropu... Sve bez ijedne rijeĉi.

Ĉim je otišla u kupaonicu iz torbe joj izvuĉem mobitel. Na zaslonu fotografija muţa i sina. Otvorim poruke i utipkam: Mogu li ti doci u deţurstvo? Ovlazim se ĉim pomislim na tvoj kurac. Poruku pošaljem na Matanićev broj i mobitel vratim u torbicu. Nadam se da još nije gotov s operacijom. Nakon druge ševe pošaljem mu novu poruku: Zašto mi se ne javljaš? Luda sam za tobom. Nitko me nikad još nije tako dobro jebao. Probudim se u sedam. Sam u krevetu. Nisam ni primjetio kad je Lana otišla. Otuširam se, obrijem, sredim i spustim u kantinu. Tamo sjedi Soldo i ĉita novine. - Šta ima, stari? - E, trebao si vidjet ono maloprije. - Koje? - Sjedim s Matanićem i pijemo kavu. Priĉa mi kako su cijelu noć operirali, kad uleti mala Ivana. - Lovrićka? - Da. On ustao, raširio ruke da će je zagrlit, a ona pljas. Zviznula mu je takvu šamarĉinu da se ĉulo do traume. Onda je izvadila mobitel i bum, svom snagom u zid s njim. Raspao se na tisuću komadića. «Evo ti, pa si sad zovi onu svoju kurvu«, urla. Njemu ništa nije jasno. Oće je zagrlit, a ona pljas po drugom obrazu. Još ga je i zalila kavom prije nego je odjurila. Sutradan, na jutarnjem sastanku Lovrićka je Lani rekla: «Kurvo!», tako da su je svi mogli ĉuti. A svi su i tako već sve znali i stoiĉki strpljivo ĉekali da se odrade sve te oĉekivane epizode. Oĉi su joj bile crvene i oteĉene. Sjedila je sama u zadnjem redu. Jedino Lani nije baš bilo jasno o ĉemu se tu radi i kao da je bila malo zabrinuta za svoju memoriju. Nakon nekoliko dana svi smo bili pozvani na Tomićevu svadbu. Pozvao Tomić pola Bolnice u fini podsljemenski restoran. PriĊem Lovrićki. - Mislim da je vrijeme da zakopamo ratnu sjekiru - kaţem. Ona stoji uz šank i blago se nasmješi. Pije crno vino.

- Ne znam što vam je bilo... - Ne vi, govori mi ti - prekinem je. - Što ti je bilo kad si me na viziti onako ponizio pred svima. - Ţao mi je ako sam te povrijedio. Sad ti se ispriĉavam. Bio sam loše volje, preopterećen poslom... Jednostavno sam puko... Stvarno nisam imao namjeru. Poslije mi je bilo krivo ko psu. Već duţe vrijeme ti se ţelim ispriĉati, ali ti ni da me pogledaš. Digla je pogled prema meni. Dva velika zelena oka. - Evo, pogledala sam te. - Evo, iskreno ti se ispriĉavam. Osmjehnula se i pruţila mi ĉašu. Natoĉim joj vino. Matanić je sjedio sam za stolom i pio dok je njegova ekipa s Kirurgije uţivala u vlaku koji su formirali, vijugajući izmeĊu stolova. Kad je bend poĉeo svirati lagane stvari, pozovem je na ples. Odloţila je ĉašu i glavu mi naslonila na rame. Torta na pet katova oznaĉila je vrhunac zabave. Gurali su je na kolicima do sredine sale. Kad su poĉele govorancije, mala je bila već toliko pijana da sam je morao pridrţavati. Izveo sam je na svjeţi zrak. Puhao je povjetarac i bilo je ugodno. Sjeli smo na stepenice. Iznutra je dopirao smijeh. Ruku sam joj stavio na bedro i poĉeo milovati. - Malo mi se vrti - rekla je. - Da prošećemo? - Moţe. Stigli smo do ruba šume. Tu nas nitko nije mogao vidjeti. Lagano sam joj dotaknuo usnice. Stajali smo tako priljubljeni nekoliko sekundi. Onda osjetim njenu toplu ruku u gaćama.

14. Abortus criminalis Nije bilo loše raditi za Jedinka. Rutinski pregledi, infekcije, abortusi. Nije traţio ništa specijalno. Djevojke bi dovodili i odvodili šutljivi, mraĉni tipovi. Bili su sluţbena pratnja umjetnicama iz Šeherezade. Što se novca tiĉe, nisam se mogao poţaliti. Plaćao je dobro i redovito. Njegove cure sam odraĊivao vikendima, u deţurstvu. Daleko od svjetala noćnog ţivota, izgledale su jadno i bijedno, kao da im je istekao rok trajanja.

Jednog kišnog popodneva, u svojoj sobi u Klinici, drijemao sam s rastvorenim novinama na prsima uz neki pretpotopni kaubojac. Kad je herojska ameriĉka kojica uz neopisivu buku trublji i pucaĉine pravedniĉki zajurišala, prebacio sam se na polarne medvjede. Narator dramatiĉnim glasom objašnjava da će, nastavi li se globalno zatopljenje i nestane li leda u Hudsonovom zaljevu nestati i medvjedi. Trgne me lupanje po vratima... Pukovnik. Ĉovjek s oraĉki izboranim licem, najizbrazdanijim koje se moţe zamisliti, s njim neki panjhumanoid i sitna djevojka. Po oĉima joj se vidjelo da je plakala. Bila je malo drukĉija od ostalih koje je Pukovnik dovodio... Ljepša i profinjenija. On je uhvati za nadlakticu i povuĉe u sobu. - Zdravo, doktore. - Kojim dobrom, Pukovniĉe? - Imamo jedan problemĉić, ustvari, ona ga ima - pokaţe na curu. - Kakav? - Trudna je. Upalim ultrazvuk. Na ekranu se pojavi slika fetusa. Cucla palac. Ĉetiri srĉane komore pravilno se steţu i opuštaju. Kraljeţnica izgleda poput traĉnica. I bez mjerenja, jasno mi je da je trudna najmanje ĉetiri mjeseca. Biometrija samo potvrdi moju procjenu, vrijednosti odgovaraju za 18 tjedana trudnoće. - Preveliko je - pokušao sam izgovorit što mirnije. - Što je preveliko? - Pa, trudnoća. Ne mogu prema zakonu... - Ajde, doktore, ne zajebavaj, ko jebe zakon - prekine me. - Nismo mi socijalna ustanova. Oĉisti to, i doviĊenja. Djevojka je plakala. Ponavljala je: «Moja beba, moja beba», kao da mantra. - Zašuti, kurvo! - ošamari je Pukovnik. Glava joj odleti ustranu, prsten zacrveni obraz. Dok ga ispraćam do vrata, Pukovnik si masira zapešće. - Slušaj Pukovniĉe, trudnoća je prevelika - tiho kaţem. - Slušaj ti mene, doktore. Ne ţelim se puno raspravljati ni objašnjavati detalje. Sutra ujutro dolazim po nju. Ima da mi je vratiš praznu. - U dţep mi ugura debelu kuvertu i potapša me po leĊima. Ovo je od Jedinka.

Pogledam ga, u oĉima mu luĊaĉki sjaj. Taj pogled mi je govorio da se uhvatim kirete i abortus-kliješta. Nisam imao puno vremena, odluĉim se za instrumentalno dovršenje trudnoće. Induciranje pobaĉaja prostaglandinima potrajalo bi predugo. Doĉekala bi sutrašnju smjenu, a to bi bilo preriskantno. Vratim se u ambulantu i sjednem meĊu njene noge. Bedra su joj puna plavih, zelenih i crnih hematoma. - Kako se zoveš? - Olja... Hoću li umrijeti? - Nećeš. Sarkastiĉno se nasmiješila. Kad sam joj ubrizgao Dormicum u venu, glas joj se produbio i usporio, kao singlica na trideset tri okretaja. Na stolu sdesna, poredani na zelenoj kompresi, leţe: kireta, Hegarovi dilatatori, kliješta, sonda... Sve uredno. Podsjećaju na sprave za muĉenje. Prvo iscuri plodova voda zamućena krvlju. Slijeva se u lavor ispod njenih nogu. Nekoliko toplih kapi štrcne mi po licu. Znoj mi klizi niz leĊa dok abortus-kliještima ĉupam komade fetusa iz maternice. Noţica koju sam izvukao veliĉine je mog malog prsta. Na jednom kraju je pet malih prstića, a iz drugog viri krvava glava bedrene kosti. Na prstićima minijaturni nokti. Onda izvuĉem donji dio trupa s drugom nogom. Prekinuo se u razini ošita. Crijeva se ljuljaju drţeći se za mezenterij, a unutarnji se organi rasuli uokolo. Hvatam ih pincetom i slaţem na zelenu kompresu. Oko njih se širi tamna mrlja krvi. Jetra, bubrezi, slezena, sve minijaturno, kao bonsai. Gornji dio trupa izvuĉem u drugom pokušaju. Nekoliko je rebara probilo koţu i stršalo. S glavicom, nastane problem. Mrvicu je prevelika da je zahvatim kliještima. Psujem. Hvata me nervoza. Stavim ultrazvuĉnu sondu na trbuh. Sestra Lea stoji kraj mene i gleda negdje ustranu. - Drţi! - naredim joj. S izrazom gaĊenja ona preuzme sondu. Drţi je s dva prsta. Na ekranu se pojavi slika. Na crnoj pozadini bijele se kosti lubanje i nijemo zijevaju kliješta. Gledam u ekran i hvatam u prazno, kao da u lunaparku hvatam plišanu igraĉku. Nekoliko puta uspijem obujmiti glavicu ĉeliĉnim kracima, ali ĉim stisnem, ona iskoĉi iz kliješta i ko loptica se odbija o stjenke

maternice. Nakon desetak minuta, dugaĉkih kao vjeĉnost, uspijem je fiksirati. Oprezno zatvaram kliješta sve dok ne krene. Kao kad pukne orahova ljuska... Polako, rotirajućim pokretima izvlaĉim instrument. Na samom vrhu kliješta, stisnuta u ĉeliĉnom zagrljaju, visi mala glava. Kroz napukle kosti lubanje cijedi se PATIENT: DR. DANKO MRKAN mozgovina. Sestra Lea izjuri van... Povraća. Na zelenoj kompresi, ko iskidana lutka, leţi mali fetus. Izobliĉenu glavu prislonim uz vratni batrljak kralješnice. Poput malenih crva iz trupa vire vratna arterija i vena. Iz arterije još kaplje. Posloţim sve da budem siguran da nijedan dio ne nedostaje. Od tjemena do pete gotovo je dvadeset centimetara. Kompresu odnesem u zahod. Pustim vodu. Gledam kako krvavi komadi mesa nestaju u pjenušavom vrtlogu... Onda se površina umiri... Na mirnoj vodi, poput bove, pluta minijaturna glava. Oĉi širom otvorene, kao da me gledaju... Uzmem zahodsku ĉetku i luĊaĉki je nabijam u školjku... Nabacam toalet-papira... Puštam vodu... Prska posvuda.... I glavica nestane... Gledam za njom... Nema je više... A onda u umirenoj, glatkoj površini vode ugledam svoj iskrivljeni odraz. Ništa ne smijem prepustiti sluĉaju. Vratim se u ambulantu, sjednem za stol i sloţim povijest bolesti. "Pacijentica je primljena u 17. tjednu trudnoće radi zapoĉetog spontanog pobaĉaja. Prilikom pregleda ustanovio sam da je vodenjak pukao, a noţice ploda bile u rodnici. Sve što sam mogao uĉiniti bilo je samo da dovršim zapoĉeti pobaĉaj.« Bolje je da ja komadam neţeljeno dijete, nego da Jedinko komada mene, tješio mi je mozak neĉistu savjest. Kad sam sredio papire iz kojih se jasno vidi da sam napravio sve po pravilu sluţbe, stanem pod vrući tuš. Dugo sam se trljao sapunom, prljavština mi se uvukla duboko pod koţu. Tek kad sam poĉeo brojiti novĉanice, primijetim da mi se ruke tresu. Iz ormara izvadim ampulu Dolantina i odlomim joj vrh. U špricu uvuĉem sadrţaj, uĊem u plavu, debelu venu i ubrizgam. Vjetar je otvorio prozor i povijao zavjese u mom smjeru. Zvukovi izvana postajali su sve mekši, sve tiši.

** * Nema gore stvari nego kad ti se policija poĉne miješati u posao. Jutros su me posjetila dva inspektora. Njuškaju uokolo kao lovaĉki psi i postavljaju unaprijed nauĉena pitanja, jedno gluplje od drugog. O medicini znaju manje i od Al Sadata. Mogli su se malo i pripremiti za razgovor. Neka Olga Jemljanjenko je nasmrt pretuĉena. Našli su je u Maksimiru. Plutala je jezerom smrskane lubanje. Tjedan dana prije pobjegla je iz Seherezade. Zaklon je našla u Ţenskoj kući. Tamo su je nagovarali da sve prijavi policiji. Onda je nestala. Ilija mi je to juĉer javio. Kaţe da su se svi iz traffickinga digli na noge. Prije nego je ubijena, navodno je puno ispriĉala policiji. To je bio njezin drugi bijeg. Nekoliko tjedana ranije, sklonila se kod neke svoje stalne mušterije, psihiĉki bolesnog tipa ludo zaljubljenog u nju. Bila je trudna, a ovaj ju je htio ţeniti jer je bio uvjeren da je dijete njegovo. Sve je prijavio policiji i pokušao za Olju ishoditi papire. Planirali su otići njegovim u Bosnu. Prijava je završila u Ilijinoj ladici, a on je to odmah dojavio Jedinku koji je isti dan poslao kaznenu ekspediciju. Kad su ih pronašli, njemu su ĉekićem smrskali obje šake, a nju kaznili prekidom trudnoće. Inspektori su sjeli nasuprot mene i zapalili cigarete. Trudili su se da pomislim da o sluĉaju znaju puno. - Olja Jemljanjenko? Otkud bih znao? - kaţem najmirnije što mogu. I molim vas ugasite cigarete, pušenje je zabranjeno. Pokaţem na znak na vratima. - Mislili smo da se moţda sjećate. Ne dolaze baš svaki dan ukrajinske prostitutke na pobaĉaj. - Ja ne gledam tko su i odakle moje pacijentice. Meni su sve jednake. - Osim toga, doznali smo da je bila u visokom stadiju trudnoće. Izjavila je i da su je prisilili na pobaĉaj. - Stvarno se ne sjećam. Pa kod nas svakodnevno pobacuju. Da sam internist, sigurno bih se sjetio, ovako... - Moţda se sjetite ako pogledate povijest bolesti. - On otvori povijest bolesti i ĉita: "Pacijentica je primljena u 17. tjednu trudnoće radi zapoĉetog spontanog pobaĉaja. Prilikom pregleda ustanovio sam da je

vodenjak puknuo, a noţice ploda...« itd, itd, "...instrumentalno dovršen pobaĉaj koji je u tijeku. Bumovom kiretom odstranjena zaostala posteljica... Antibiotska terapija Ketocef 3x1,5 g.» - Je li vam sad poznato? - Sad se sjećam, noţice ploda su visile iz rodnice. - Ništa vam nije bilo sumnjivo... Niste procijenili da sluĉaj treba prijaviti. - Zašto? Ni prva ni zadnja koja je pobacila. Ja sam samo struĉno dovršio pobaĉaj, evakuirao zaostali sadrţaj iz materišta i zaštitio je od infekcije. Sumnjiĉavo su listali papire. - Da li ju je netko dopratio? - Otkud bih to znao. Jedva da se sjećam i ţene. Na pitanje je li moguće da je netko prije dolaska zapoĉeo pobaĉaj, odgovorio sam da je moguće. Gledali su me zbunjeno. - Moţe li se reći što je kod gospodiĉne Jemljanjenko bio uzrok pobaĉaja? - Teško je to reći. Moţda zbog visokog stupnja HLA podudarnosti izmeĊu majke i oca i prisutnosti citotoksiĉnih protutijela prema oĉevim leukocitima... A moţda joj je netko jednostavno zabio prljavi kolac u maternicu. - Gospodine doktore, ovo je ozbiljan sluĉaj i molimo vas da se tako i ponašate. - Ja sam vrlo ozbiljan. Poslijepodne je došao Smoljo. Bio je zabrinut. - Ta Olja, jel bila kod tebe na abortusu? - Je. - Ovi iz Odjela za trgovinu ljudima krenuli su u pravu ofanzivu. Moramo dogovoriti taktiku. Stvar je izmakla kontroli. Izgleda da je Olja previše ispriĉala policiji. - A kakve ja veze imam s tim? - Kakve!? Misliš da neće doći pronjuškati sve pobaĉaje unazad godinu dana. I da im neće biti sumnjivo da su zbog spontanog pobaĉaja sve Jedinkove kurve došle baš k tebi?

- Neka dokaţu? - Ma, daj se zbroji... Poslušaj me. Prijateljski te savjetujem... Ovdje je popis. Pruţio mi je list papira. Protrnuo sam. Znao sam poimence svaku koju su mi doveli. - U piĉku materinu! Ne mogu vjerovati! Od deset abortusa koje sam napravio za Jedinka, devet je na jebenom popisu. - Slušaj me. NaĊi te povijesti bolesti. Moramo ih se riješiti. Pogledam na sat. - Jebem mu mater... Prošlo je pet. Kancelarija gdje svi arhiviramo otpusna pisma je zakljuĉana. - Nemaš rezervni? - Pitat ću ĉistaĉicu. - Ne, ne, stani... Nitko ništa ne smije znati. - Ma, samo kljuĉ... - Pusti, ti ne znaš, kad poĉnu s istragom ispitat će sve, od portira do ravnatelja, pa ti onda objašnjavaj što si popodne radio u kancelariji. - Što ćemo onda? - Ti si ovdje do jutra? - Da. - Doći ću oko ponoći. Neće biti problem provaliti u kancelariju. - Odliĉno. - Onda, u ponoć - kaţe i ode. Bio sam uzdrman. Tijelo kao da mi bubri i nešto ga trese. Bilo je nemoguće misliti. Upao sam u klopku. Policija je stezala obruĉ. Otvorim bocu viskija, pijem iz boce. Sa svakim gutljajem osjećam se bolje, strah se razblaţuje i sve hrabrije proviruje nada da će Smoljo sve zataškati... Ali ruke, one i dalje izdajniĉki drhte, nepodnošljivo nezahvalno, razmaţeno traţe svoju utjehu... U ambulanti pripremim Dolantin, vratim se u sobu, okrenem kljuĉ, sjednem na krevet, zavrnem rukav... Lagano tonem u san. Ispod mene gori vatra. Jeziĉci plamena dopiru, ali ne peku. Na vrhu vrtuljka sjedi Saturn. Kosa mu je masna i rašĉupana, oĉi staklaste. Iz plamena vadi djecu i proţdire ih. Uzima ih punu šaku i trpa u usta, a zatim povraća krv i iznutrice. Osim pucketanja vatre ĉujem krckanje kostiju. Oko moje glave maleni fetusi mašu šarenim

krilima. »Ubojico, ubojico«, viĉu. Zubi su im sitni i oštri, poredani u tri reda, kao vojnici. Na drugoj strani polja - vješala. Na njima vise djevojĉice u dokoljenkama i kariranim haljinicama. Niz bedra im teĉe krv. Pokušavam pobjeći, ali leţim u mrtvaĉkom sanduku, ne mogu se pomaknuti. Lupam po poklopcu, nitko me ne ĉuje... tup, tup, tup... Otvori! Otvori! “Otvori!” Gledam oko sebe. Sve crno. Netko lupa po vratima. Ĉekam da se oĉi priviknu na mrak. Polako razaznajem predmete u sobi. “Otvori, ja sam, Smoljo!” U kancelariju smo ušli bez problema, neĉujno. Smoljo je otvorio vrata kao pravi profesionalac. Kancelarija je mala prostorija bez prozora, s pisaćim stolom, kompjutorom, stolicom i kutijama naslaganim po datumima. Jedna na drugoj, kutije su dosezale strop. Upalim kompjutor i upišem traţena imena. Na ekranu bijesnu podaci. NaĊem sve ţene s popisa i izbrišem im podatke... Svima osim Olji. Još treba ukloniti pisane tragove. Sve povijesti bolesti su u kutijama. Dok izvlaĉim jednu, toranj se zaljulja i sve poĉne padati po meni. Stotine papira raspu se po kancelariji. - A u piĉku materinu! - Neko će nas ĉuti. - Tiho. Zaĉujem lupanje klompa po bolniĉkom hodniku. Primiĉe se. - Ti ostani unutra - kaţem Smolji i iziĊem. Ispred sobe je sestra Marija. - A to ste vi, doktore. Pa što radite? Ĉula sam buku, kao da se nešto srušilo. Pobojala sam se da nije pozlilo nekoj pacijentici. - Bez brige. Trebaju mi neke stare povijesti bolesti. Pišem doktorat pa skupljam podatke. Bio sam nespretan i napravio mali nered. - Da vam pomognem? - Ne treba, hvala, brzo ću to srediti. - U redu, laku noć. - Laku noć. PronaĊemo sve papire. Smoljo ih strpa u torbu, promrmlja da će sve biti u redu, da sve prepustim njemu, i ode. Trebao mi je ĉitav sat da pospremim nered, da uspravim srušene tornjeve.

Ujutro me probudi Soldo, toĉno u sedam je došao na posao. * ** Stube kojima smo sišli u podrum bile su toliko strme da smo se spuštali postrance. Zidovi natopljeni vlagom obrasli su zelenkastom plijesni. Na nekoliko mjesta vise grozdovi smeĊih gljivica. Po podu, kao rasuta riţa, mišji brabonjci. Na dnu stepenica su ĉeliĉna vrata. Netko ih je dodatno ojaĉao zakovicama i debelom ĉeliĉnom šipkom. Otvara ih se kljuĉem veliĉine dlana. Dok su se otvarala, cvilila su i škripala kao da ih boli. Iza takvih vrata ne moţe biti ništa dobro. Od njih se pruţao dugaĉak, mraĉan hodnik. S obje se strane niţu vrata sliĉna ulaznim. Kao da smo ušli u kompjutorsku igricu hororlabirinta. Preko lica nam se lijepi pauĉina. Osim po vlazi, smrdi i po govnima. UĊemo u zadnju prostoriju. Na stropu treperi ţarulja bez sjenila, nema snage da osvijetli cijelu prostoriju. I ona je, kao i ĉovjek ispod nje, na umoru. Baterijskom lampom Pukovnik osvijetli ĉovjeka na podu. LeĊima je oslonjen o zid, ruke mu vezane na leĊima, brada pala na prsa. Hlaĉe su mu poderane, košulja puna krvavih mrlja... Jedinko ga uhvati za kosu i podigne mu glavu. Lice mu je oteĉeno i izobliĉeno kao kod teške alergije. Oko oĉiju mu crni podljevi, nos iskrivljen, usnica se raspukla. Kad sam ga, onako unakaţenog, ipak prepoznao, obuzeo me divlji strah. Visoko u grlu, srce mi je sumanuto udaralo. - Pajo! - šapne Ilija. - Naš je Pajo ubaĉeni agent - procijedi Jedinko. - Drţimo ga na oku već dugo, otkako ga je Zefo vidio da potajno fotografira robu u skladištu. Mejlom smo mu poslali virus, a onda i struĉnjaka da mu popravi kompjutor... Fajlovi su bili krcati, skupljao je mjesecima. Da vam je samo vidjeti ĉega tu sve ima. Svi smo mogli najebati. - Zloćko - doda Pukovnik. - Naš će zloćko noćas zaplivati Savom... Ribica mala. Hehehe... - smijao se uvlaĉeći zrak kroz stisnute zube. - U kurac, svi smo mogli najebati! - grizao je Ilija donju usnu. Valjda smo ga otkrili na vrijeme. - Đubre pokvareno! - vrisne Smoljo, klekne kraj Paje i pljune mu ţilavi, ţuti, pušaĉki hraĉak u lice. Iz hlaĉa izvuĉe pištolj i ugura mu ga

u usta. Ĉuo se udar metala u zube. - Smrade, bio bi mi posebni uţitak da te ubijem! - Grĉi mu se lice ko bijesnoj zvijeri, oĉi divlje strijeljaju. Drţeći pištolj Paji u ustima okrene se prema nama.- Ko će!? - zaurla. Ilija gleda u vrhove svojih cipela. U ruci mu dogorijeva cigareta. - Jel me ĉuješ, Ilija? - Što? - Ko će ubiti smeće? Ilija ukoĉen, skrušen, ni traga nadmenosti, zamrznut u trenu, kao izrezan sa stare fotografije. Plavkast dim leluja mu izmeĊu prstiju ko prljava DNK uzvojnica. - Ĉekaj Smoljo, ne moţeš tek tako... Smoljo ustane i odvlaĉi Iliju iz prostorije. - DoĊi, trebam te. Pogledam na sat. Pola dva. Vrijeme puzi. Ĉuje se samo Pajino teško disanje. U prsima mu škripi i pišti kao da mu zrak razdire pluća. Na drugom kraju podruma, zakriveni mrakom, Ilija i Smoljo raspravljaju ispod glasa. Kad su se vratili nisu izgledali sasvim svoji. - Vas dvojica - pokaţe Smoljo na Jedinka i Pukovnika - vi ćete veĉeras na nekoliko dana otputovati iz zemlje. Treba vam dobar alibi. Policija će prvo posumnjati na vas. Tko zna što im je Ċubre već ispriĉalo... Sutra u ovo vrijeme, ja ću se riješiti Paje. Forenziĉari će utvrditi toĉno vrijeme smrti, a vi ćete tada već jebat kurve u Munchenu, Beĉu ili gdje god ţelite... Ilija i doktor nisu ništa ĉuli, ništa vidjeli... Jel tako, Ilija? Umjesto odgovora, Ilija zapali novu cigaretu. IziĊemo van. Stopljene krošnje crne hrastove šume kojom je kućerina okruţena, neprobojna su zapreka zvukovima grada, ĉak i vjetru, pa mrkli mrak i tišina ĉine mjesto jezivim. Samo iznad naših glava komadić je neba posut zvijezdama. Povremeno, zlokobno zakriješti neka noćna ptica. Svojim Porsche Cayenneom Jedinko s Pukovnikom otperja prvi. - Što ćemo sad? - upita odmah Ilija. - Rekao sam ti već - hladno odgovori Smoljo. - I ti ćeš to samo tako? Smoljo odšuti. Ilija i ja krenemo, Smoljo ostane stajati pred kućom. Kad sam se okrenuo, u crnilu je zlokobno sjajio samo ţar njegove cigarete, kao iskra poţara.

Dugo smo vozili prašnjavim makadamskim puteljcima. Kad smo treći put prošli kraj farme pilića, shvatio sam da se vrtimo ukrug. Nakon više od pola sata izbijemo na glavnu cestu. Šutimo, svak uronjen u svoje misli. Poĉela je sitna, dosadna kiša. Ni boca viskija nije mi pomogla da zaspem. Najduţa noć. Da sam ipak pred zoru zaspao znam po snu, mori u kojoj Pajina ţena miješa gust, zeleni napoj u kotlu iz kojeg viri zgrĉena ruka. «Ubio si moga Paju», govori mi. «Ubio si mog dragog! Sada me moraš jebati... DoĊi... Jebi me ljubavi...» Umjesto ruku, ima kokošje noţice s dugim, povijenim kandţama. Zadigne suknju, kandţe mi zarije u vrat, ugura mi jezik u usta... Sve to gledaju njena djeca. Probudim se rano, sav u znoju. Teškom mukom ustanem, otuširam se. Ruke mi drhte. Nisam otišao na posao, nego do Ilije u ured. Sjedio je nagnut nad novinama. Bile su otvorene na osmrtnicama. Kao da je već traţio Pajinu partu, iako likvidacija tek slijedi. Pepeljara je bila puna. Izgledao je ko izbljuvan. «Dakle, metak u zatiljak«, rekao je umjesto pozdrava. Iz ormara je izvadio bocu Balantinesa. Puno smo pili, malo priĉali... Pajin duh već je sjedio izmeĊu nas. Narednih nekoliko dana Pajo nas je gledao sa svih naslovnica. Nije bilo novina koje nisu pisale o nestanku inspektora Pajića. Prilog u Dnevniku trajao je punih pet minuta. Smolju sam ponovno sreo u Šeherezadi nakon desetak dana. Bio je uništen kokainom. Rašĉupan i neobrijan, staklastog pogleda i oteĉene face, trusio je viskije. Ĉim bi iskapio ĉašu, konobar bi mu ulijevao novu dozu. Kad me ugleda, izgrli me i izljubi. Odemo u Jedinkov ured. O ubojstvu je priĉao kao o sinoćnjem provodu. Nije pokazivao ni trunke griţnje savjesti: «Na obali rijeke je kleknuo. Cijev sam mu prislonio na potiljak i opalio. Krv je šiknula pola metra u zrak, a glava

klonula. Ostao je tako par sekundi, kao da moli, a onda se prevalio na bok. Izlazna rana mu je od lica napravila kašu. Umjesto nosa zjapila je rupa u koju bi mogla šaka stati... Jebote, nisam ga mogo prepoznati, hahaha... Mogli smo gadno najebati, doktore. Snimao je sve naše razgovore, imao je fotografije, ĉak je mobitelom snimio i jednu primopredaju robe. Dobro da smo ga maknuli.« Pukovnik se sve vrijeme bolesno smije, Jedinko paţljivo sluša i kima. Iza ponoći stigne Ilija. »Istraga tapka u mjestu«, kaţe. «Srećom, Pajo im izgleda nije uspio dostaviti nikakve dokaze. Za njegovu smrt najviše sumnjiĉe albansku mafiju.« Šutim, gledam i slušam... I tako već mjesecima. Kao zamantan vrtim se u paklenom krugu i tek sad mi pomalo iz dupeta dolazi u glavu da sam svemu oĉevidac, svjedok koji previše zna. Pitam se je li pravi trenutak da se otkvaĉim ostao neprimjetan i daleko iza mene.

Cijeli mjesec, iz dana u dan, stvari su se polako smirivale. Onda su mi, jedne kišne veĉeri koja niĉim nije slutila na dobro, pozvonili. Vjetar je zavijao. Nosili su crne kabanice od gumiranog platna s kojih su se kapi kiše slijevale u potocima. Izgledali su ko sablasti. Nebo iza njih trgale su munje. Ušli su bez pozdrava... Pukovnik i Smoljo. S njima je ušla tjeskoba... Smolju sam tjednima izbjegavao. Od noći kad je ubio Paju vidio sam ga, izobliĉenog od kokaina i alkohola, tek dvaput, oba puta u Šeherezadi. Bojao sam ga se, grozio sam se njegove spremnosti na sve, njegove odluĉnosti da ubije u treptaju oka. - Kojim dobrom? Imamo posla za tebe - prijeĊe Smoljo odmah na stvar. Sjednemo. - Imamo jednu koju moraš riješiti. Koliko je trudna? Oko sedam mjeseci. Sedam mjeseci!? Ne dolazi u obzir! - Šta je tu problem? - Smoljo, odluĉio sam prestati s time. Postalo je prevruće. - Stvar je delikatna... Ova je zadnja, vjeruj mi. - Dosta!!! Nema jebene šanse! Gotovo je s time.

- Ne seri... Tko te je izvukao iz govana? Radio si kriminalne abortuse, moji su ti već dahtali za vratom, a ja sam riskirao svoj poloţaj samo da saĉuvam tvoje dupe. - Jesi, i hvala ti, ali tako si ĉuvao i svoje dupe. - Ne seri!!! Bez problema sam te mogao pustiti da se sam snalaziš kako znaš i umiješ. - Ĉovjeĉe, pa ovo što traţite od mene je ubojstvo... Ma, zaboravi! - Ĉekaj... Prvo da ti objasnim kako stoje stvari... Ne znaš ĉije dijete nosi? - Ne znam i boli me kurac! - Dijete ministra prometa i veza. - Ma da je i Svetog Oca, rekao sam ti ne! Koji ste kurac ĉekali!? Da ga krste!? - Ministar je bio nepopustljiv... Tek kad je shvatio da ga drţimo u šaci i da će mu dijete s prostitutkom uništiti i karijeru, i brak, i status, pristao je na naše zahtjeve. - A to su? - Odao nam je trasu buduće autoceste. Ne moram ti reći da je Jedinko već kupio desetak tisuća hektara poljoprivrednog zemljišta. - Ovo dosad mu nije bilo dovoljno? - Ne ide njemu loše, ali htio bi se i on, u ovim godinama, maknuti s ulice. - Još će i fakultet upisat? - A, ne! To je već sredio. I to baš u toj branši. Promet. Srušio je rekord Fakulteta. U ĉetiri dana dao je sedam ispita. To još nikome nije uspjelo. - Ĉestitaj mu u moje ime. - Vjeruj mi, isplatit će ti se... Cifra nije u pitanju. Lomio me Smoljo. Lomio sam se i sam. Već ne znam što sve nisam uĉinio i ako je po zasluzi, preda mnom je ruţniji dio puta od onoga za mnom. Samo, tješim se, jer znam, nije ţivot ustrojen po zasluzi. Šećemo rubom voljom drugih, ali valjda se svojom odlukom moţe stati, ne uĉiniti kobni korak više. Mogu li to? Je li ovo taj trenutak? Moram odrediti granicu. - Dobro, još samo ovaj put!!! - zaurlam. - Ovo ti je zadnja... Imaš moju rijeĉ. - Ali to će vas koštati jednu nulu više.

- Rekao sam ti da lova nije u pitanju... Dobit ćeš više nego oĉekuješ. Preduboko sam zaglibio. Tonem sve brţe. Moţda je ovo šansa da se konaĉno maknem od Jedinka, Pukovnika, Ilije, Smolje... Ipak, to nije moj svijet. Moţda još ima šanse. Vrijeme je da kiretu objesim o klin i poĉnem s mirnijom budućnošću. Ne mogu se poţaliti, dobro sam zaradio, ali tamo kamo to vodi, ne ide mi se. Da nije bilo Smolje, vjerojatno bih već bio iza rešetaka. Iako je psihopat, duţnik sam mu. Sad ću mu vratiti dug i svima zauvijek reći zbogom. S novcem koji su mi bili spremni dati mogu poĉeti novi ţivot, moţda otvoriti ordinaciju... Pristanem, dakle. Smoljo mi pruţi ruku i potapša me po ramenu. Djeluje zadovoljno. Sutradan su doveli ţenu na pregled. Bila je trudna toĉno trideset tjedana. Tridesetak joj je godina, lijepog je, ali neupadljivog lica, kosu veţe u rep. Trbuh joj strši kao da je u njemu košarkaška lopta. Nikad ne bih rekao da pripada Jedinkovoj ergeli. - Ovo neće biti jednostavno. Ne mogu to napraviti u bolnici. A moţe i potrajati danima. Trebat će mi sigurno mjesto. - Nema problema... Samo reci. Bit će kako ti kaţeš. Ustanem i odem do prozora. Prebirem svaku od preostale tri solucije. Instrumentalno vaĊenje iskljuĉim odmah zbog milijun mogućih komplikacija... - Ona mora roditi, ali tu imamo dvije mogućnosti. - Ti odluĉi. - Prva bi bila da izazovem prijevremene trudove. Rodit će ţivo dijete koje će onda trebati... jel... Imamo, dakle, tada riješeno pola problema. Druga opcija je fetocid. Inicira se kalijev klorid u fetalno srce. To trenutaĉno usmrti plod. Intrauterina smrt ploda nije rijetkost, a uzrok se ne moţe utvrditi pa moţe onda bez problema i u bolnicu. Tamo će se konstatirati smrt ploda, ţenu će obraditi, inducirati trudove... Mi ne moramo prljati ruke. Ni obdukcijom se ne moţe ništa pronaći. Savršeno ubojstvo... Osim toga nervira me djeĉji plaĉ. - Hehehe... Djeĉji plaĉ ga nervira... Jebote, gori si i od mene - smije se

Smoljo. Kakav kompliment! Sutradan, Smoljo me doveze do kuće u Vukomercu. Dade mi kljuĉ od kuće i ode. Dan je oblaĉan i prohladan. U dvorištu, izmeĊu ruţa izviruje crvena kapica vrtnog patuljka. Kuća je uredna, kao da već godinama nitko osim ĉistaĉice ne ulazi u nju. U sobi je sve što trebam. Ultrazvuĉni aparat posuĊen od privatnika potpuno je nov i savršen. Ne bi ga se posramila ni neka svjetska klinika. Iz Bolnice sam donio infuzije, kalijev klorid, ampule Carboprosta, Syntocinona, Prostaglandine... Sve to vadim iz torbe i shvaćam da sam potpuno konfuzan, pola toga mi ne treba za ono što sam odluĉio uĉiniti. Toĉno u pet pozvoni Pukovnik. S njim je ţena. Neobiĉno je smirena, rezignirana valjda... moţda drogirana. Polegnem je na krevet i otkrijem joj trbuh. U venu joj ubrizgam ampulu Apaurina, zatim alkoholom i jodom dezinficiram trbušnu stjenku. Uzmem dugaĉku iglu, navuĉem kalijev klorid. Ultrazvukom prikazem fetalno srce. Nekoliko sekundi promatram kako se srĉani mišić steţe i opušta. Taman kad sam krenuo oštrim vrhom igle probiti koţu, ţena paniĉno skoĉi. Ugledam cijev revolvera. Drţi ga s obje ruke pred mojim ĉelom. - Policija, ruke u vis, obojica uza zid! - izdere se. Isti ĉas, uz prasak se otvaraju vrata. U sobu nahrupe ogromna tijela u mrkim odorama. Na crnim maskama im izrezi za oĉi i usta. - Što je ovo? Pogledom traţim Pukovnika... Vidim ga kako doušniĉkom rutinom migolji grmaljima iza leĊa. U prostoriju uĊe Smoljo... Pored njega stane Pajo... Ţiv!? Ranama ni traga. Udebljao se u ovih nekoliko tjedana. - Pajo!? - Ţiv i zdrav, kao što vidiš. - I tako, doktore moj, i ti nama pade - sjetno će Smoljo. - Kakva je ovo zajebancija, Smoljo!? - Na tvoju ţalost, ovo uopće nije zajebancija... Ilija i Jedinko te već ĉekaju u Remetincu.

- O, piĉka ti materina izdajniĉka! Smeće jedno pokvareno! - urlam. Razletjet ću se od bijesa... Krenem prema njemu... Udarac u glavu baci me na koljena. U ustima osjetim slankast okus krvi. - Sve što sad izjaviš, doktore moj, moći će se koristiti kao dokaz u sudskom postupku... I, kao što sam ti obećao, dobit ćeš više nego si oĉekivao... godina, mislim... Hahaha... Ruke su mi svezali na leĊima. Vani, pred ulazom, stajala je crna marica. Poĉela je kiša. Ubacili su me u auto i zatvorili vrata. Dan se pretvorio u noć. KRAJ

KIKA Bilješka o autoru Alen Bović je literarni pseudonim dr.Ive Balenovića, ĉetrdesetogodišnjaka, lijeĉnika ginekologa po graĊanskom zanimanju. U Konzorovoj biblioteci Godine nove, pod istim pseudonimom, Alen Bović, objavljen mu je 2006. roman- prvijenac Metastaze. Roman je tiskan u tri izdanja te adaptiran za kazalište i igrani film. Kerempuhova predstava Metastaze proglašena je 2008. najboljom hrvatskom kazališnom predstavom, a igrani film Metastaze najboljim hrvatskim filmom 2009.