Aleksandar Pavković (priredio) - Svest i saznanje

SADRŽAJ

Aleksandar Pavković: Uvod — — — — — — 7 FILOSOFSKO RAZJAŠNJENJE I FILOSOFSKA ARGUMENTACIJA Gilbert Ryle: Filosofski argumenti — — — — — Friedrich Waismann: Kako shvatam filosofiju — —

61 85

OPAŽANJE I SAZNANJE Edmund L. Gettier: Da li je znanje opravdano istinito verovanje? — — — — — — — — — — John L. Austin: Tuđe svesti — — — — — — Henry P. Grice: Kauzalna teorija opažanja — — J. M. Hinton: Vizuelni doživljaji — — — — —

137 141 185 222

MIŠLJENJE Gilbert Ryle: Mišljenje i razmišljanje — — — — Peter T. Geach: Č i m e mislimo? — — — — —

239 260

SLOBODA I DELANJE Stuart Hampshire: Sloboda duha — — — — — G. E. M. Anscombe: Namera — — — — — — David F. Pears: Skica kauzalne teorije htenja i delanja — — — — — — — — — — — —

275 293 305

PAMĆENJE I LIČNI IDENTITET C. B. Martin i Max Deutcher: Pamćenje — — Bernard Williams: Ja i budućnost — — — — Podaci o autorima — — — — — — — — Glosar — — — — — — — — — — —

— — — —

335 375 399 405

Vreme koje Živimo smatramo izuzetnim. Ako ne ničim drugim, ono je izuzetno svešću o izuzetnosti. Nesumnjiv je udeo moderne umctnieke, filozofske i naučne misli u toj izuzetnosti, u svesti o izuzetnosti. Moderni analitički duh ne otkriva samo nove činjenice, on ih istovremeno i stvara, postaje činjenica. Uprkos parcijalizacijt na sve uže domene, moderna misao nam ipak donosi jedinstvenu viziju sveta i čoveka u njemu. Ova biblioteka, pružajući našem čitaocu najnovija dela iz različitih disciplina, uspostavlja nove mostove, pokazuje da diferencijacija i integracija ljudskih aktivnosti idu uporedo, da one nisu divergentne već komplementarne. Zbog toga nije nimalo čudno što se u istim koricama, pod istini amblemom, nalaze eseji, studije, rasprave iz filozofije, antropologije, psihologije, sociologije, nauke, knjige o problemima pojedinih umetnosti ili knjige koje osvetljavaju duhovnu tradiciju Istoka. I kad je reč o tajnama s onu stranu teleskopa i mikroskopa, i kad nas užasavaju prostori ili nas užasava samo to užasavanje, i kad smo U dijalogu sa svetom ili sa samim sobom, i kad je predmet misli svet ili sama misao, i kad smo u sazvežđu prirodnih nauka ili u sazvežđu umetnosti, uvek je prisutan pregor da se odgonetne ista zagonetka. Odgonetajući prirodu, čovek odgoneta sebe, jer su i pesma i naučni opit isti izazov svetu. Zajednička su postala pitanja fizike i metafizike. Knjige ove biblioteke su izvor znanja i podslkaj za misao. One nam ne donose definitivne odgovore, ne odgovaraju da bi ukinule pitanja, već da bi postavile nova, uče nas da se pitamo. Imenujući svet, one ga i vrednuju. Kritične i prema sopstvenoj kritičnosti, identifikujući sadašnjost, anticipiraju budućnost. Suočavajući nas sa duhovnim, moralnim i psihološkim problemima savremenog čoveka, otkrivajući nove prostore za misao, one iz različitih perspektiva otvaraju moguće perspektive, nadahnjuju nas učenom nadom, jer svaka od ovih knjiga istovremeno je i kritika i projekt. NOLIT

BIBLIOTEKA

SAZVEŽĐA

71 UREDNIK

MILOŠ STAMBOLIC

CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN RISTIC • RECENZIJA: ALEKSANDAR PAVKOVIC • TEHNIČKI UREDNIK: BOGDAN CURCIN • KOREKTOR: DOBRILA SIMIC • IZDAVAČ: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 • GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOg STAMBOLIC • ŠTAMPA: NOVI DASI, BEOGRAD, VOJVODE BRANE 13 • TIRA2 4.000 PRIMERAKA

RYLE • WAISMANN • GETTIER • AUSTIN GRICE • NINTON • GEACH • HAMPSHIRE ANSCOMBE • PEARS • MARTIN • DEUTCHER WILUAMS

SVEST I SAZNANJE OGLEDI IZ SAVREMENE ANALITIČKE FILOSOFIJE

IZABRAO I PRIREDIO

ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

NOLIT • BEOGRAD 1980

UVOD

Ovo je izbor filosofskih ogleda jednog pravca u filosofiji koji u stvari ne postoji; ovim ne tvrdim samo da je naziv »analitička filosofija« pogrešan, zato što nas dovodi u zabludu u pogledu onog što je zajedničko filosofskim shvatanjima izloženim u ovim ogledima. Nije teško utvrditi da u ovim radovima nisu izložena shvatanja niti su korišćeni metodi ili postupci na osnovu kojih se može reći da ti radovi pripadaju jedinstvenom pravcu ili školi u savremenoj filosofiji: ne postoje neka zajednička gledišta ili postavke od kojih autori ovih ogleda polaze. Sasvim je razumljivo što se naziv »analitička filosofija« javlja samo u naslovima zbirki filosofskih radova i u pregledima savremene filosofije: priređivači ovakvih zbirki i pregleda ne mogu da opstanu bez ovakvih etiketa. Iako autori ovih ogleda ne polaze od nekih zajedničkih postavki oni, čini mi se, teže jednom zajedničkom cilju: razjašnjavanju pojmova kojima se mi služimo u našim nefilosofskim trenucima, kada govorimo o našem iskustvu ili o onome što nas okružuje. To je, međutim, odvajkada bio jedan od ciljeva, ako ne i jedini, filosofskih razmatranja. Filosofi, pisci ovih ogleda, različito shvataju ne samo oblik koji to razjašnjenje treba da ima, već i način na koji se do njega dolazi; tvrdnja da se razjašnjenje pojmova postiže analizom značenja is-

8

ALEKSANDAR PAVKOVIć

kaza ili rečenica u kojima se ti pojmovi koriste, ne samo da bitno uprošćava postupak nekih od ovih filosofa već1 i pogrešno predstavlja ono što neki od njih čine. Međutim, sudeći po argumentaciji i razjašnjenjima koje nalazimo u ovim radovima njihovi bi se autori verovatno složili bar u ovom: prvo, mada se filosofsko razjašnjenje pojmova i po cilju i po metodi razlikuje od naučnog objašnjenja, saznanje kome ono vodi nije ni superiornije ni sveobuhvatni je od onog koje nam pružaju posebne nauke; drugo, za filosofsko razjašnjenje pojmova nije neophodno da bude deo neke (možda još neizložene) teorije o prirodi jezika ili sveta. Treće, pojmovi koji zahtevaju filosofsko razjašnjenje nisu pojmovi kojima se služi samo filosofija ili samo neka posebna nauka; isto tako, nije neophodno — a nije ni moguće — razjasniti neki pojam služeći se isključivo tehničkim terminima filosofije. Ali pojmovi koji zahtevaju filosofsko razjašnjenje su često oni pojmovi koji se koriste i u svakodnevnom govoru i u posebnim naukama — na primer, pojam uzročnog odnosa. Mada veoma uopšteno, ovakvo shvatanje filosofskog razjašnjenja jasno se razlikuje od shvatanja za koja se smatra da preovlađuju u raznim školama i pravcima savremene filosofije. Međutim, mnogi savremeni filosofi, koji se često svrstavaju među pripadnike tog, nepostojećeg, analitičkog pravca, ne prihvataju ovakvo shvatanje filosofskog 1 Začetnicima analitičke filosofije obično se smatraju Gcorge E. Moore (1873—19S8) i Bertrand Russell (1882—1973). Obojica su doista tvrdili da se bave analizom značenja rečenica ili pojmova mada je Russell još pre prvog svetskog rata počeo da napuSta takvo shvatanje; sam Moore je tokom celog života tragao za pravim oblikom koji ta analiza treba da ima i često izražavao sumnju u mogućnost potpune analize. Po nekim ranim shvatanjima Moorea i Russella potpuna analiza nekog iskaza trebalo bi da se sastoji od logički ekvivalentnog skupa iskaza koji ima isto uiačcnje kao iskaz koji se analizira. Za primere pokuSaja ovakve analize vidi Moore, 1925. i 1942; Russell, 1905. Delimično pod uticajem \Vittgensteinovih shvatanja (iz vremena njegovog boravka u Camtjridgeu od 1929) filosofi u Velikoj Britaniji postepeno napuštaju ovaj ideal analize; vidi Passmore, 1956. i Urmson, 1956.

UVOD

9

razjašnjenja. Williard van Orman Quine i Donald Davidson — da pomenemo dva poznata savremena američka filosofa — izričito odbacuju2 drugu tvrdnju a delimično, možda, i treću. Zato i radovi ovih, u naše vreme veoma uticajnih filosofa, nisu uvršteni u ovaj izbor: neophodno je, mislio sam, da ogledi u ovom izboru pretpostavljaju istovetno shvatanje bar nekih vidova filosofskog razjašnjenja. I pri izboru filosofskih radova, kao i pri izboru poezije, gotovo je nemoguće izbeći uticaj ličnih sklonosti; ipak, nadam se da ogledi koje sam izabrao stvarno doprinose razjašnjenju upotrebe i prirode nekih pojmova kojima se služimo kada govorimo i mislimo o našem duhovnom životu kao i o našem delanju. U periodu od drugog svetskog rata do danas napisano je više značajnih radova i o pojmovima značenja i saznanja; ovi radovi zahtevaju, međutim, poseban izbor.3 Neki od ogleda koje sam uvrstio u ovaj izbor predmet su mnogobrojnih i raznovrsni}] komentara i članaka; neki se pak navode samo kao originalan ali isuviše svojevrstan doprinos razjašnjavanju pojmova svesti, saznanja ili opažanja; neki, pak, ne spadaju ni u jednu od ove dve grupe. Prva dva rada — Rvleovo predavanje o filosofskoj argumentaciji i Waismannova, da tako kažemo, filosofska ispovest — uvrstio sam kako bih čitaocu pružio dva različita, mada ne i nužno isključiva, merila za ocenu vrednosti ostalih ogleda u ovom izboru; vrednost tih ogleda leži kako u snazi i originalnosti njihove argumentacije tako i u uvidu u još nerazjašnjene aspekte upotrebe pojmova koji nam oni pružaju. Pokušaj da se ovi radovi vrednuju u pogledu doprinosa nekom određenom pogledu na svet ili nekoj ideologiji — iako možda nije beskorisan — s filosofske tačke gledišta izgleda mi bespredmetan. 1

i tcla,

Vidi Ouine, 1969. i Davidson, 1973. i 1974. * To važi i za mnogobrojne radove o problemu odnosa duha

ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

10

1. PRIRODA FILOSOFSKE ARGUMENTACIJE

Za neku filosofsku postavku ili neko razjašnjenje neosporno je nužno da počiva na valjanoj argumentaciji. Još je Platon uvideo da filosofija pretpostavlja valjanu argumentaciju: samo na taj način filosofija, tvrdi Platon, može da dovede do saznanja istine za razliku od samo ponekad istinitih ubeđenja do kojih nas dovodi, na primer, poezija. U svom predavanju o filosofskim argumentima, Gilbert Rvle pokušava da razjasni prirodu i primenu filosofskih argumenata. Filosofija po Ryleu raspolaže svojevrsnim oblikom argumentacije — argumentom reductio ad absurdum; reductio ad absurdum pokazuje da su iz premisa deduktivno izvedene posledice ili međusobno protivrečne ili su protivrečne premisi (odnosno premisama) iz koje su izvedene. Na osnovu ovakvog argumenta utvrđujemo logičke odnose jednog tipa iskaza sa drugim tipovima iskaza; ovi logički odnosi nam pak pokazuju — da se poslužimo Rvleovom metaforom — kakve su .logičke moći' pojmova koje koristimo u tim iskazima. Problem .logičke moći' pojmova javlja se, kako to Ryle tvrdi, prevashodno pri upotrebi apstraktnih izraza — na primer, ,pravda'; argumentom tipa reductio ad absurdum utvrđujemo u kojoj meri ovim izrazima možemo da se služimo kao sa njima sličnim ali manje apstraktnim izrazima. Kako to Ryle ističe u svojim kasnijim radovima4, argumenti ovog tipa bitno se razlikuju od sličnih argumenata u geometriji i formalnoj logici: njihov cilj nije da dokažu istinitost ili neistinitost neke postavke, već da se ,isproba' ili .ispita' neki pojam, tj. da se odrede granice njegove upotrebe •— kao i Wittgenstein u Filosofskim istraživanjima, i Ryle tvrdi da filosofiji nisu potrebni dokazi istinitosti nekih postavki. Iskazi koji se javljaju u takvom argumentu u ulozi premise ili zaključka samo su primeri upotrebe tog pojma: utvrđujući logičke od4

Vidi Ryle 1954. i 1954a.

UVOD

U

nose iskaza utvrđujemo i granice upotrebe tog pojma. Ryle, naravno, ne tvrdi da svi argumenti u filosofiji imaju ovakav oblik; ali on očigledno smatra da su mnogi argumenti koji nemaju oblik argumenta reductio ad absurdum u stvari nepotpuno izloženi argumenti tog tipa; kod mnogih argumenata zaključak (a ponekad i neka od premisa) često je toliko očigledan da izgleda nepotrebno da se on izloži. Ali, sada se postavlja pitanje kako da ocenimo valjanost nekog filosofskog argumenta ovog oblika; Ryle naime tvrdi da reductio ad absurdum otkriva protivrečnosti između samih zaključaka ili između zaključaka i premisa; većina filosofskih argumenata — pa i onih koje Ryle navodi kao primer — ne otkrivaju takve protivrečnosti. Rvle, međutim, tvrdi da filosofski reductio ad absurdum pokazuje da iskaz koji se ispituje vodi zaključku koji »ne samo da je lažan već je i besmislen«. Iz Rvleovog primera za ovakav iskaz — »brojevi su večni« — proizlazi da je za jedan valjan reductio dovoljno da pokaže da taj iskaz ima logičke posledice koje su i lažne i besmislene; naime, jedna moguća logička posledica ovoga iskaza jeste da brojevi, kao kornjače žive veoma dugo i da, ma koliko starili, ne mogu umreti; ova posledica je, možemo reći, lažna jer nema živih bića koja stare a ne umiru — a besmislena je zato što se nečemu što nije živo biće pridaju i odriču svojstva živih bića: za brojeve se kaže da stare ali da ne umiru. Kada to kažemo, svrstavamo brojeve u pogrešnu kategoriju, kategoriju živih bića. Ryle nudi dva, možda komplementarna kriterija valjanosti filosofskog reductio argumenta: da vodi zaključcima koji su međusobno protivrečni ili protivrečni nekoj od premisa, ili da vodi zaključcima koji su lažni i besmisleni na ovaj način. Možda bi Ryle želeo da tvrdi da svaki, na ovaj način besmislen, iskaz ili rečenica protivreči bilo premisi iz koje ga izvodimo bilo nekom zaključku koji možemo izvesti iz te premise. Ovaj

12

ALEKSANDAR PAVKOVIC

bi se kriterij besmislenosti mogao primenjivati kao pouzdani znak takve protivrečnosti u slučajevima sažetih ili nepotpuno izloženih reductio argumenata. Iz iskaza »brojevi su večni« možemo izvesti neki iskaz koji protivreči jednoj njegovoj logičkoj posledici, iskazu »brojevi stare ali ne umiru« — na primer, iskaz »ovim istim brojevima služili su se stari Grci« koji jasno implicira da brojevi ne stare. Ovakvo shvatanje besmisla, kao znaka protivrečnosti, postavlja više pitanja nego što pruža neki odgovor; nije, naime, jasno da li je neka protivrečnost ove vrste nužan ili/i dovoljan uslov za besmislene rečenice koje sadrže ovakve kategorijalne greške. Nije jasno ni u kojoj meri ovakve protivrečnosti mogu da objasne zašto su te rečenice besmislene. U svrhe primene ovoga kriterija Ryle se, izgleda, oslanja na našu sposobnost da uočimo besmisao ovakvih rečenica, ali ne pokušava da sistematski objasni poreklo tog njihovog besmisla; uostalom, on izričito poriče mogućnost uklapanja filosofske argumentacije u neki sistem formalne logike, pa zato možda i ne razmatra mogućnost sistematskog objašnjenja pojave besmislenih rečenica ove vrste.5 Jasno je, međutim, da po Ryleu neka besmislena rečenica ove vrste nije sasvim bez ikakvog smisla — ona mora imati dovoljno smisla da nekoj drugoj rečenici protivreči i da tako bude lažna.6 U ovakvim besmislenim rečenicama neke se * Vidi Ry1e, 1954, (str. 111—129). Strawson (u Strawson, 1970) tvrdi da Rvle nije ni pokušao da pokaže da je besmisao nemoguće sistematski objasniti pa tiko nije uspeo da razjasni prirodu filosofske argumentacije. Za pokušaj jednog sistematskog objašnjenja besmisla ove vrste vidi Sommers, 1963. i 1965. * U kritičkom razmatranju Rvleovih shvatanja argumenta redudio ađ absurdum bračni par Routley (Roullev R. i Routlev V., 1973) previđa da Ryle ne pokušava da definiše logičku apsurdnost zaključaka argumenta reductio ađ absurdum pomuthi pojma protivrečnosti: on samo ukazuje da su ti zaključci apsurdni zato sto protivureCe nekim drugim zaključcima ili premisama; izgleda da, nezadovoljni Rvleovim oslanjanjem na nasu sposobnost uočavanja besmisla, oni pokušavaju da u Rvleovim radovima nađu neko određenje apsurdnosti koju on ne želi da pruži.

UVOD

13

reci — u datom primeru glagol .stariti' i .umirati' — ne koriste na način na koji se koriste u drugim rečenicama kojima se smisleno tvrdi nešto što je istinito ili lažno; ali u čemu je razlika između smislene i besmislene upotrebe tih reci? Razliku, koja se tu može uočiti, nije moguće objasniti ukazujući samo na protivrečnosti do kojih dovode besmislene rečenice; ako se kaže da se tu radi o nekoj kategorijalnoj grešci time se izgleda samo sažeto opisuje — ali ne nužno i objašnjava — šta se to uočava kada se uočava besmislenost takvih rečenica. U četvrtom delu svoga eseja Friedrich VVaismann primećuje da se porazne posledice argumenta tipa reductio ad absurdum uvek mogu izbeći time što bi se premise iz kojih se izvodi apsurdan zaključak promenile ili protumačile na neki nov način; time se izbegava protivrečnost premisa i zaključaka, neophodna za valjan reductio ad absurdum. Izgleda da na osnovu toga VVaismann zaključuje da se ovom vrstom argumenata u filosofiji ne može ništa dokazati i da je stoga njihova uloga u filosofiji zanemarljiva. VVaismann ipak dopušta da argumenti sa malim brojem koraka mogu stvarno da budu logički strogi i stoga se, čak i u filosofiji, pomoću njih nešto može dokazati; njegov prigovor Ryleu, ukoliko sam ga ovde tačno prikazao, ne tiče se, međutim, logičke strogosti filosofskih argumenata, već zasnovanosti njihovih premisa. On, dakle, tvrdi da u filosofiji argumenti ne mogu ništa dokazati ne zato što zaključci ovih argumenata ne slede iz premisa već zato što se prvobitne premise mogu zameniti ili izmeniti tako da se izbegne apsurdan ili protivrečan zaključak. Uviđajući da se uloga argumenta u filosofiji razlikuje od uloge argumenata u logici ili matematici, VVaismann zaključuje da je u filosofiji njihova uloga zanemarljiva. Međutim, da bi se to zaključilo, nije dovoljno tvrditi da je uloga argumenata u filosofiji zaista različita — s time se, uostalom, Ryle slaže — već je neophodno pokazati i da je za

14

ALEKSANDAR PAVKOVIČ

filosofiju od najvećeg značaja uvid koji nam pružaju filosofski sistemi. Waismann s pravom tvrdi da do takvog uvida filosofi ne dolaze putem dedukcije; i ako je najveća vrednost filosofije upravo u takvom uvidu onda zaista sledi da je uloga dedukcije u filosofiji zanemarljiva. Waismann, međutim, ne razjašnjava prirodu uvida koji pruža filosofija već samo izlaže niz, često veoma upečatljivih, primera ovakvog uvida. Ni Waismann ni Rvle ne uspevaju da razjasne svojevrsnost saznanja koje pruža filosofija; oni, međutim, ukazuju na dva neosporno značajna elementa te vrste saznanja: struktura i odnosi naših pojmova često postaju jasni tek kada uvidimo logički apsurdne posledice na prvi pogled ispravnih i istinitih tvrdnji. 2. ZNANJE I VEROVANJE Filosofsko razmatranje pojma saznanja od samog početka je usredsređeno na problem razgraničenja znanja od verovanja. Još je Platon u Teajtetu (201c) uočio teškoću koja prati svaki pokušaj da se znanje odredi kao istinito verovanje za koje posedujemo posebnu vrstu razloga — kako da se ne-cirkularno odredi ona vrsta razloga ili opravdanja koja neko verovanje čini znanjem. Suočen sa ovom teškoćom Russell odustaje od pokušaja da znanje u potpunosti odredi kao opravdano istinito verovanje i uvodi poseban pojam znanja — znanje upoznavanjem — koji ne definiše pomoću verovanja.7 Ovaj problem razmatra i Gettier u svom ogledu »Da li je znanje istinito opravdano verovanje?« On izlaže dva primera istinitog i opravdanog verovanja za koje smatra da pokazuju da verovanje, pa makar i istinito i sasvim opravdano, nije znanje. Međutim, protiv shvatanja znanja kao neke vrste verovanja izloženi su i prigovori druge vrste: na > Vidi Russell, 1912. (poglavlja II. i 13.)

tVOD

15

primer, Prichard8 tvrdi da znanje ne može biti ista vrsta mentalnog stanja kao i verovanje, a Ryle i Malcolm9 pokazuju kako se upotreba glagola »znati' bitno razlikuje od upotrebe glagola ,verovati\ Na osnovu detaljnog razmatranja različitih slučajeva upotrebe glagola ,znati' u radu »Tuđe svesti«, Austin zaključuje da znanje ne shvatamo kao neko mentalno stanje slično verovanju ili osećanju izvesnosti. U prvom primeru koji Gettier izlaže, subjekt, nazvan Smith, svoje istinito verovanje opravdava tako što ga dedukuje iz konjunkcije (d), Jones je čovek koji če dobiti to zaposlenje i Jones u svom džepu ima deset novčića; u prilog ove konjunkcije Smith ima sasvim dobro svedočanstvo. Međutim, iako je Smithovo verovanje, da će čovek koji ima deset novčića u džepu dobiti posao, i istinito i opravdano, Smith ne zna to što veruje: on ne zna da je čovek koji će dobiti posao i koji ima deset novčića u džepu on, Smith, a ne — Jones (kako on to opravdano i istinito veruje). Dakle, za Smitha se ne može reći da zna da će Čovek koji ima u džepu deset novčića dobiti posao, mada je to taČno i mada je on to dedukovao iz konjunkcije u prilog koje ima sasvim dobro svedočanstvo. U drugom primeru, iz iskaza (f), Jones poseduje kola marke Ford — za čiju istinitost Smith opet ima sasvim dobro svedočanstvo — na osnovu pravila računa predikata prvog reda, Smith izvodi tri disjunktivna iskaza u kojima se tvrdi da ili Jones poseduje kola marke Ford, ili se Brown nalazi u tri različita grada. Po Gettierovom mišljenju, Smithovo verovanje u istinitost svakog od ova tri izvedena iskaza je dovoljno opravdano (jer oni slede iz iskaza (f)X mada Smith »nema nikakve predstave gde se Brown stvarno nalazi«; Gettier dalje pretpostavlja da se Brown stvarno nalazi u jednom od tri grada, na primer, Barceloni; po istinitonosnoj 1 f

Vidi Prichard, 1925. (str. 96—97) Vidi Ryle 1949. (poglavlje 2. i 9.) i Malcolm 1963.

16

ALEKSANDAR PAVKOVIC

tablici za disjunkciju, taj disjunktivni iskaz je tada istinit čak i ako Jones ne poseduje kola marke Ford (ako je iskaz (f) neistinit). Ako se to pretpostavi, Smithovo je verovanje u taj disjunktivni iskaz i istinito — jer je iskaz stvarno istinit — i opravdano — jer je iskaz dedukovan iz opravdanog (ali, kako ćemo videti, neistinitog) iskaza (f). Međutim, iz Gettierovog opisa jasno je da i pored svog istinitog i opravdanog verovanja Smith ne zna to što se tvrdi u disjunktivnom iskazu, »Ili Jones poseduje Forda ili je Brown u Barceloni«: pošto Smith ex hypothesi nema nikakvu predstavu gde se Brown nalazi za njega se ne može reći da zna da se Brown nalazi u Barceloni. Međutim, drugi Gettierov primer iziskuje da iskaz za koji Smith ima sasvim dobro svedočanstvo — (f), Jones poseduje Forda —• bude u stvari neistinit; dakle, u ovom primeru, jedan neistinit iskaz služi kao jedino (pa tako i dovoljno) svedoČanstvo za istinitost disjunktivnog iskaza »Ili Jones poseduje Forda ili je Brown u Barceloni«. Gettier pretpostavlja da ako je u računu iskaza prvoga reda iz nekog iskaza ispravno dedukovati disjunkciju tog iskaza i bilo kog drugog iskaza (pošto iz p sledi p ili q) onda je i premisa ovakve dedukcije sasvim dobro svedočanstvo za istinitost zaključka, bez obzira da li je sama ta premisa istinita ili ne. Pravilo zaključivanja da iz p sledi p ili q, nije prihvaćeno u svim sistemima logike — takvo pravilo se, na primer, ne javlja u sistemima relevantnih logika u kojima pravila zaključivanja treba da odraze relevantnost premisa za istinitost zaključka. Bez obzira na to pravilo, pitanje je da li neko verovanje može da se opravda isključivo pomoću nekih neistinitih iskaza; pitanje je, naime, da li se za neko verovanje može reći da je opravdano ako je jedino svedočanstvo za to verovanje nešto što nije istina. Ako to nije moguće, onda je i ova Gettierova pretpostavka netačna, bez obzira da li ovo pravilo prihvatamo kao pravilo za dedukciju disjunkcije ili ne.

UVOD

J7

I prvi Gettierov primer pretpostavlja da se neko verovanje može u potpunosti opravdati isključivo pomoću neistinitih iskaza; ako je ta pretpostavka netačna, onda ni to nije protivprimer shvatanju da je opravdano istinito verovanje znanje. Ipak, neki primeri slični Gettierovim ne zasnivaju se na pretpostavci da se neko verovanje može opravdati isključivo neistinitim iskazima.10 Iz iskaza da je Jones rekao Smithu da on, Jones, poseduje Forda, Smith na osnovu pravila egzistencijalne generalizacije računa predikata prvog reda, dedukuje iskaz (n), da postoji neko ko je Smithu rekao da poseduje Forda. Na osnovu tog istinitog iskaza (n), Smith opet veruje u opravdani i istiniti iskaz (p), da postoji neko ko poseduje Forda; međutim, taj neko je Brown a ne Jones. Kao i u Gettierovom slučaju, Smith ne zna (p), zato što ne zna da u stvari Brown a ne Jones poseduje Forda. I ovaj primer, kao i Gettierov, zasniva se na jednoj drugoj spornoj pretpostavci; naime, ako Smith veruje da je Jones čovek koji ima deset novčića u džepu i da je on, Jones čovek koji će dobiti posao, nije nužno da Smith veruje da bilo ko ko odgovara opisu »čovek koji ima deset novčića« ujedno odgovara opisu »Čovek koji će dobiti posao«. Uostalom, on ima svedočanstvo koje se tiče Jonesa a ne nekog drugog. Kao i Gettierov prvi primer i ovaj primer pretpostavlja da se vlastito ime »Jones« u rečenici koja sledi »Smith veruje da...«, može zameniti nekim određenim opisom, (ovde, »neko ko poseduje Forda«) salva veritate.11 Poznato je, međutim, da glagoli kao što su 'verovati', 'misliti' i 'želeti' kao i izrazi 'nužno je' 'moguće 12je' i dr. stvaraju takozvane neprozirne kontekste u kojima ova zamena nije moguća. w

Za takve priraere vidi Feldman, 1974. i Lehrer, 1965. New (u New, 1965) pokazuje kako je ,neko' u opisima sa kojima se zamenjujc vlastito ime dvosmisleno i na taj način pokazuje da se vlastita imena ne mogu uvek zameniti tom vrstom opisa na način na koji Gcttier pretpostavlja. II

11

Ouine, 1953.

2 Svest i sazna.ije

18

ALEKSANDAR PAVKOVIC

Izgleda da se Gettierovi protivprimeri zasnivaju na posebnom načelu opravdavanja verovanja putem deduktivnog zaključivanja (po pravilima klasičnog računa iskaza i predikata prvog reda); protiv takve vrste načela izložen je međutim i sledeći, opŠti, prigovor. Po Thalbergu13 načelo koje Gettier pretpostavlja je sledeće: ako neko ima opravdano verovanje u iskaz p i iz p dedukuje q i prihvati q na osnovu te dedukcije, onda on opravdano veruje u iskaz q. Međutim, Thalberg smatra da ako je nešto svedočanstvo za neko verovanje ili neki iskaz, ono mora da se pokaže relevantnim za istinitost tog verovanja ili iskaza; svedočanstvo mora da nam pokaže to što neki iskaz, ili neko verovanje u njega, čini istinitim. Međutim, ako prihvatimo načelo koje Gettier pretpostavlja, dozvoljavamo da za neko verovanje postoji svedočanstvo ili opravdanje koje ne pokazuje šta je to što čini to verovanje istinitim. Čak i ako ne prihvatimo ovo Thalbergovo shvatanje svedočanstva za verovanje, da bi neko opravdano istinito verovanje bilo znanje, neophodno je, možda, da opravdanje verovanja, za koje se smatra da je znanje, pokaže šta upravo to verovanje čini istinitim. Pošto opravdanje verovanja koje daje Gettier to ne pokazuje, njegovi se protivprimeri jednostavno ne odnose na ovo shvatanje znanja kao opravdanog istinitog verovanja po kojem je opravdanje nekog verovanja upravo ono što stvarno čini to verovanje istinitim; primeri onog tipa koji Gettier daje ne uspevaju dakle da pokažu da svako pa i ovako opravdano istinito verovanje nije dovoljan uslov za znanje.14 Gettierovi protivprimeri, međutim, pokazuju da je za neko određenje znanja kao opravdanog istinitog verovanja neophodno bliže odrediti vrstu opravdanja ili razloga koji se daju u prilog istinitosti tog verovanja. Izgleda da je neophodno utvrdi» Vidi Thalberg, 1969. M O Thalbergovim prigovorima vidi Hooker, 1973. i Saunders, 1973, kao i Johnsen, 1973; za Thalbcrgov odgovor vidi Thalberg, 1974.

UVOD

19

ti kakvo je to svedočanstvo ili opravdanje za verovanje koje bi isključilo mogućnost da izvesno verovanje bude istinito ne na osnovu datog opravdanja ili svedočanstva već da to bude 'slučajno' na osnovu nekog drugog svedočanstva koje nije dato kao relevantno za to verovanje; problem je, dakle, odrediti relevantnost opravdanja ili svedočanstva za istinitost verovanja za koje se smatra da predstavlja znanje. Čak i ako Thalbergova kritika Gettierovog postupka nije tačna, jasno je da pravila dedukcije klasičnog računa iskaza i predikata ne mogu da odrede kada je neko svedočanstvo ili opravdanje u ovom smislu relevantno za istinitost nekog verovanja. U pokušaju da se resi ovaj problem uvodi se ili posebna vrsta veze između opravdanja i verovanja ili veoma složene definicije one vrste opravdanja i svedočanstva koje verovanje 'pretvaraju' u znanje. Tako, na primer, neki filosofi zahtevaju da opravdanje za ono verovanje, koje predstavlja i znanje, bude u kauzalnom odnosu sa tim verovanjem; jasno je, međutim, da takva kauzalna veza nije nužan uslov za znanje — mi, na primer, znamo niz opštih zakona ili matematičkih iskaza i pored toga što opravdanje ovih iskaza nije ni uzrok ni posledica našeg verovanja u te iskaze. Da bi se isključila mogućnost nerelevantnosti datog svedočanstva ili opravdanja, učinjeni su mnogi pokušaji da se odredi ona vrsta opravdanja ili svedočanstva koja se ne može 'poraziti', tj. za koje se ne može pokazati da to nije svedočanstvo ili opravdanje za dato verovanje; pored sve većeg usložnjavanja definicija ovakvog opravdanja, nijedna od njih do sada nije uspela da se izbegnc raznim protivprimerima. Pored ove dve vrste pokušaja rešavanja problema relevantnosti opravdanja verovanja, ima i pokušaja određenja posebne vrste epistemološkog opravdanja ili svedočanstva koji karakteriše pojam znanja. Ovakvi pokušaji izgleda pretpostavljaju ono što

20

ALEKSANDAR PAVKOVIč

Gettier nastoji da pobije — da je opravdano istini15 to verovanje znanje. U raznim pokušajima rešenja ovog problema ponekad se pretpostavlja da ako subjekt tvrdi da zna, i ako je u pravu kada tvrdi da zna, logički je nemoguće da se kasnije pokaže da on nije bio u pravu kada je to tvrdio. Ako se to pretpostavi, onda se i pri pokušaju određenja vrste opravdanja ili svedočanstva potrebne za znanje, pretpostavlja da je neophodno naći takvo svedočanstvo ili opravdanje za verovanje za koje se kasnije nikako ne može pokazati da to nije bilo svedočanstvo ili opravdanje za to verovanje. Međutim, shvatanje znanja kao opravdanog istinitog verovanja ne pretpostavlja niti ovakvo shvatanje znanja niti ovakvu vrstu opravdanja za verovanje. Uostalom, Austin u svom radu dokazuje da je, u slučaju kada neko tvrdi da zna, uvek moguće da se kasnije ispostavi da on nije bio u pravu; ali, ako se to dogodi, to ne znači da onda kada je to tvrdio nije imao prava da kaže da zna. Razjašnjenje pojma znanja ne zahteva da se u slučaju znanja isključi svaka mogućnost greške ove vrste: to jednostavno nije cilj razjašnjenja ovog pojma. Kao Što smo videli, Gettier pokušava da pokaže da istinito i opravdano verovanje nije dovoljan uslov za znanje; u svom ogledu »Tuđe svesti« Austin pokušava da pokaže da za znanje nije neophodno ni neko posebno stanje svesti, kao Što je verovanje. Austinova argumentacija se može shvatiti kao pokušaj da se pokaže da čak i ako verovanje jeste neko stanje svesti ili duha, znanje to sigurno nije. U prilog ovoj tvrdnji Austin izlaže dve vrste argumenta: prva vrsta argumenta, izložena na samom početku eseja, trebalo bi da ukaže na bitnu razliku između načina na koji se opravdava znanje i načina na koji se opravdava neko verovanje. Druga vrsta argumenta zasniva se na ispitivanju implikacija raznih tvrdnji koje započinju izrazom u Za pritnere ovih pokušaja, kao i 2a bibliografiju vidi zbirke radova Pappas i Swain, 1978. i Roth i Galis, 1970.

UVOD

21

» Z n a m . . . « ; na osnovu toga Austin nastoji da pokaže da, za razliku od izraza » V e r u j e m . . . « , » Z n a m . . . « ne služi k a o opis »subjektivnih mentaln i h ili kognitivnih stanja, ili aktivnosti, ili čega već ne...«. U okviru prve vrste a r g u m e n t a Austin tvrdi da na pitanje »Kako znaš?« o d g o v a r a m o t a k o što pokazujemo da smo u položaju da znamo, dok u odgovoru na pitanje »Zašto verujeŠ?« n a v o d i m o razloge — u vidu svedočanstva, a r g u m e n a t a itd, — u prilog istinitosti onoga što verujemo. Međutim, Austin istovremeno tvrdi da je i pozivanje na svedoČanstvo drugih ljudi (dopisnika Timesa k a o i H e r o d o t a ) ukazivanje na to k a k o smo došli u položaj da nešto znamo, a ne navođenje razloga za verovanje; vera u svedočanstvo drugih ljudi, po Austinu je »jedna od glavnih p o e n t i govora«, slična cilju nekog takmičenja. Ali, on primećuje da često dajemo isto svedočanstvo i u odgovoru na pitanje »Kako znaš?« i u odgovoru na pitanje »Zašto veruješ?«. Mada u svak o m od te dve v r s t e odgovara isto svedočanstvo i m a nesumnjivo različitu ulogu 1 6 , ipak Austin ne uspeva da dokaže da je odgovor na prvo pitanje uvek po vrsti različit od odgovora na d r u g o pitanje. On t a k o đ e zapaža da k a d a p o r i č e m o da n e k o n e š t o zna kažemo »Ne, ti to ne znaš« dok, k a d a želimo da p o r e k n e m o nečije verovanje ne k a ž e m o »Ne, ti to ne veruješ« već »Ne bi trebalo da to veruješ«. Međutim, ova razlika može da se objasni i pod p r e t p o s t a v k o m da je istinito i o p r a v d a n o verovanje n u ž a n uslov za znanje. Postoje dva n a č i n a da se p o r e k n e da n e k o n e š t o zna: može se poreći da on i m a opravdanje za svoje verovanje — a to znači da poričemo ili da je '* Kada kažem »Znam da ima Golfa — poklonio mu ga je o t a c , navodim svedočanstvo u prilog tvrdnje da on ima Golfa, za koje mislim da je nepobitno. Međutim, kada kažem »Siguran sam da ima Golfa, jer mu ga je poklonio otac« ne iznosim (samo) svedočanstvo u prilog istinitosti tvrdnje već objašnjavam i izvor svog ubeđenja ili njegove izvesnosti. U prvoj tvrdnji ovim svedočanstvom ne objašnjavam izvor svog znanja niti način na koji sam došao u položaj da znam.

22

ALEKSANDAR PAVKOVIC

on u položaju da istinito tvrdi to što tvrdi ili da ima dovoljno dobre razloge da to tvrdi — i, naravno, može se poreći da je njegovo verovanje istinito. Tako možemo reći »Ne, ti to ne znaš već u to samo pogrešno veruješ« ili »Ne, ti to ne znaš, jer nemaš dovoljno dobre razloge da to uopšte tvrdiš«. Za neko verovanje naravno nije nužno niti da je istinito niti da je opravdano, pa otuda i razlika između načina na koji se poriče nečije znanje i načina na koji se poriče verovanje. Ta razlika svakako nije dokaz da znanje nije, dok verovanje možda i jeste, neko stanje svesti. Druga vrsta argumenta započinje uporednim razmatranjem implikacija izraza »Znam ...« i »Obećavam ...«; Austin tvrdi da tradicionalna teza, koju on inače prihvata, »Ako znam, ne mogu da ne budem u pravu« sa sobom ne povlači i tvrdnju da ako znam, onda ne postoji nikakva mogućnost da se kasnije ispostavi da sam pogrešio. Po Austinovom mišljenju ova teza ukazuje na neke od uslova pravilne upotrebe glagola 'znati': ako želim da tvrdim da znam a ujedno sam svestan određene mogućnosti da pri tome grešim, onda ne treba da kažem da znam jer ću time druge dovesti u zabludu. Analogno tome, ako sam svestan određene mogućnosti da prekršim zadatu reč, ne treba da dajem to obećanje. Po Austinu izrazi »Znam...« i »Obećavam...« impliciraju17 u okviru nekog razgovora da onaj ko ih izgovara ne vidi mogućnost greške, odnosno kršenja zadate reci; kada se on, uviđajući takvu mogućnost, ipak služi ovim izrazima onda se ne može reći da on tvrdi nešto neistinito već samo da svoje sagovornike dovodi u zabludu ili da ih zavarava. 17 PoSto nije samoprotivrečno reci, na primcr, »Znam da je sto beo, ali sam svestan mogućnosti da pogreSim« ovde se ne radi o logičkoj implikaciji. Austin najverovatnije ima na umu jedan vid konverzacione implikacije; »Nisam svestan mogućnosti da pogreSim . - .< tako ukazuje na uslov koji mora biti ispunjen kako bismo u okviru nekog razgovora pomoću izraza »Znam. ..« naicm sagovorniku stavili do znanja ono što želimo da stavimo do znanja. 0 ovakvoj vrsti konverzacione implikacije vidi Grice, 1975.

UVOD

23

Kada kažem »Obećavam...« tada se, tvrdi Austin, obavezujem i stavljam na kocku svoj ugled. Po analogiji, kada kažem »Znam ...« onda, kako to Austin kaže, »dajem svoju reČ, ovlašćujem (druge) da kažu...« Austinova analogija ovde nije sasvim jasna: da li on samo želi da kaže da »Znam...« u okviru (bar nekih) razgovora implicira »Dajem svoju reč, ovlašćujem vas da kažete...« ili pak »dajem svoju reč, ovlašćujem vas da kažete...« predstav1 j a parafrazu onoga što neko tvrdi kada kaže »Znam...«. Na ovu drugu alternativu upućuje tok Austinovog argumenta: on tvrdi da reći »Znam...« ne znači reći »Izvršio sam posebno zadivljujući Čin spoznaje... koji je na istoj skali na kojoj je i verovanje...«. Prema tome, izgleda kao da on odbacuje jednu moguću parafrazu tvrdnji koje počinju izrazom »Znam...« i umesto nje nudi svoju parafrazu »dajem svoju reč, ovlašćujem (druge) da kažu...«. Nije teško pokazati da ova njegova parafraza nije moguća u čitavom nizu slučajeva u kojima se koristi izraz »Znam...« i da tako tvrdnja »Znam...« za sobom ne povlači »Dajem svoju reč, ovlašćujem (druge) da kažu...«: na primer, kada posle ispita profesor kaže »Sve ja to znam što ste Vi rekli, ali...«, ili kada posle neke priče o polarnim predelima jedan od slušalaca kaže »Znam da Eskimi žive u igloima, ali...«, onda on time niti daje18 svoju reč, niti ovlašćuje druge da kažu bilo šta. Isto tako je Iako pokazati da ni u okviru razgovora »Znam ...« ne mora da (konverzaciono) implicira »dajem svoju reč, ovlašćujem druge da kažu...«. Kako to Barnes19 primećuje, »Znam ...« može poslužiti i da se sagovorniku prenese neka informacija o samome sebi, na primer o tome da mi je poznata neka činjenica (da Eskimi žive u igloima). Austin možda želi da tvrdi da je »dajem svo11

Prvi primer je Harrisonov i nalazi se u Harrison, 1962, a drugi u Barnes, 1963. » Barnes, 1963.

24

ALEKSANDAR PAVKOVIC

ju reč, ovlašćujem druge da kažu...« samo jedna moguća konverzaciona implikacija izraza »Znam...«; ono što on nesumnjivo ističe jeste da, ako na taj način želim da dam svoju reč, da nekog ovlastim da nešto kaže, nije neophodno da izvršim neki poseban akt spoznaje. Austin možda želi i da kaže da ova implikacija izraza »Znam ...« objašnjava zašto ako neko zna, on ne može da ne bude u pravu: ako iskreno želim da dam svoju reč ili da ovlastim nekoga da kaže to Što ja znam, onda moram da otklonim mogućnost da grešim. Moja je želja da dam svoju reč ili da ovlastim nekoga da nešto kaže ono što pretpostavlja ili implicira da sam otklonio mogućnost greške (koliko je to u mojoj moći). Ako tvrdnja koja počinje sa »Znam...« implicira da dajem svoju reč ili da ovlašćujem nekog da nešto kaže, onda se time takođe implicira da ne vidim neku određenu mogućnost da pogrešim. Austin možda želi da ovu tradicionalnu tezu — ako znam, ne mogu da ne budem u pravu — objasni implikacijom ili pretpostavkom moje iskrene želje da dam reč ili da nekog ovlastim da nešto kaže. Na osnovu analogije »Znam...« i »Obećavam ...« Austin takođe nastoji da pokaže zašto nikakvo posebno mentalno stanje ne bi moglo da objasni zašto ako znam, ne mogu a da ne budem u pravu. Posebno mentalno stanje znanja uvodi se, kaže Austin, da bi se obezbedila istinitost onoga što subjekt zna. Na primer, nužan uslov da iskaz »Znam da on ima Golfa« bude istinit, jeste da on stvarno ima Golfa. Da bih ispravno rekao »Znam da on ima Golfa« izgleda da je neophodno da postoji nešto čega sam ja svestan i što jemči da je taj uslov ispunjen; to je zato što se izraz »Znam...« shvata kao opis nekog mentalnog stanja subjekta, opisa kao što je, recimo, »Siguran sam...«. Pošto moje verovanje da on ima Golfa ne može da mi jemči da je taj nužan uslov ispunjen, pretpostavlja se da postoji neko mentalno stanje različito od verovanja koje mi ujedno jemči da on

UVOD

25

zaista ima Golfa. Međutim, Austin ukazuje da kada neko kaže »Nameravam da izađem na ispit« njegovo se mentalno stanje ne razlikuje od njegovog mentalnoga stanja kada on kaže »Obećavam da ću izaći na ispit«: nikakvo mentalno stanje ne može da mi jemči da ću sutra zaista izaći na ispit. Po analogiji, isto važi i za izraze »Siguran sam ...« i »Znam...«. Austin sugerira da zahtev za ovakvim jemstvom proizlazi iz brkanja uslova za tvrđenje »Znam da ima Golfa« i uslova za istinitost tog iskaza. Naime, za istinitost iskaza »Znam da ima Golfa« jeste nužno da on ima Golfa; ali za tvrđenje ili izricanje, »Znam da ima Golfa« nije nužno da on stvarno ima Golfa. Zahtev za mentalnim stanjem koje jemči da on ima Golfa proizlazi, dakle, iz asimilacije uslova za izricanje ili tvrđenje, i uslova za istinitost tvrdnji koje počinju sa »Znam ...«. Po ovom tumačenju, Austin nije dokazao da izraz »Znam ...« nije, ili da ne može da bude, opis nekog stanja onoga ko ga izriče. Ali, Austin svakako pokazuje da, za objašnjenje jedne od implikacija tvrdnji koje započinju ovim izrazom, nije nužno da se pretpostavi da su te tvrdnje opisi nekog stanja svesti. Austin dalje tvrdi da za pravilnu upotrebu izraza »Znam ...« nije neophodno da budem svestan nekog stanja svesti kao što je verovanje; međutim, on ne dokazuje da za istinitost moje tvrdnje da znam nije nužno da verujem u to što tvrdim da znam (bez obzira da li sam svestan tog svog verovanja ili ne). Kao što ni Gettier nije uspeo da dokaže da istinito opravdano verovanje nije dovoljan uslov za znanje, tako ni Austin nije uspeo da pokaže da verovanje, kao stanje svesti nekog subjekta, ili neko slično stanje, nije nužan uslov za njegovo znanje. Međutim, Gettierovi protivprimeri ukazuju na jedan od osnovnih problema sa kojim se suočava shvatanje znanja kao opravdanog istinitog verovanja, a to je problem relevantnosti opravdanja ve-

26

ALEKSANDAR PAVKOVTC

rovanja za istinitost tog verovanja. Pored toga što ukazuje na razlike između uslova za istinitost i uslova za izricanje tvrdnji koje započinju sa »Znam...« Austin takođe pokazuje da izraz »Znam...« nije nužno neki opis stanja svesti subjekta. Austin, dakle, pokazuje zašto razjašnjenje pojma znanja ne zahteva pronalaženje nekog stanja svesti koje bi jemčilo da je tvrdnja, koja započinje sa izrazom »Znam ...«, istinita. 3. OPAŽANJE I ČULNI UTISCI

*,

Problem izvesnosti ili pouzdanosti našeg verovanja u postojanje spoljašnjeg sveta jedan je od najstarijih filosofskih problema. Pošto nam se čini da spoljašnje predmete stvarno opažamo, prirodno se postavlja pitanje u kojoj meri izvesnost ili pouzdanost naših verovanja u spoljašnji svet zavisi od opažanja. Ponekad, kao u slučaju opažanja štapa koji je zaronjen u vodu, opažanje spoljašnjih predmeta vodi pogrešnim verovanjima; da bi izbegli ovu poteškoću još su antički filosofi nastojali da izdvoje one elemente opažanja — ako takvi uopšte postoje — koji ne vode pogrešnim verovanjima. U savremenoj filosofiji ti elementi dobijaju naziv .Čulnih utisaka ili čulnih data i u cilju njihovog određenja uvodi se posebna vrsta iskaza ili tvrdnji za koje se tvrdi da opisuju takve čulne utiske ili čulna data. U okviru svojih razmatranja problema znanja, Austin pokušava da pokaže da ne postoji neka posebna klasa 'čulnih' tvrdnji, nepogrešivih u sledećem smislu: kada neko izriče istinitu čulnu tvrdnju onda je on toliko siguran u istinitost te tvrdnje da ni pod kojim uslovima ne bi bio spreman da je povuče. Austin priznaje da postoje dva tipa slučaja u kojima se, onaj ko se služi izrazima tipa »Izgleda mi...« da tvrdi nešto o svom opažanju, stvarno ne dvoumi; tako je on zaista siguran u istinitost tih svojih tvrdnji. Ali, Austin dalje tvrdi da

UVOD

27

čak i kada je subjekt potpuno siguran da mu nešto izgleda, na priraer, crveno ili plavo, to ne pokazuje da su njegove tvrdnje nepogrešive u ovom smislu, već samo to da je on otklonio sve sumnje u istinitost svoje tvrdnje, za koje on veruje da postoje; on time nije ni mogao da isključi mogućnost svake greške, niti je pak tome težio. U eseju »Tuđe svesti« Austin ne raspravlja da li subjekt tvrdnjom »Izgleda mi da je to crveno« može da kaže nešto o svom opažanju kao o mentalnom stanju, na primer, da kaže kako njemu izgleda da je to što vidi crveno; za razliku od njegovih predavanja, objavljenih posle njegove smrti pod naslovom Sense and Sensibilia, u ovom ogledu on ne pokušava da pokaže da takve tvrdnje ne govore ništa o subjektivnim stanjima onog ko opaža. U svom eseju »Kauzalna teorija opažanja« H. P. Grice brani upravo takvo stanovište: on smatra da tvrdnje, koje započinju sa »Izgleda mi...« i koje se odnose na opažanje subjekta koji ih izriče, mogu da opisuju njegova subjektivna stanja. Ta stanja su posledice u kauzalnom lancu koji, smatra Grice, karakteriše opažanje i koji polazi od opaženog materijalnog predmeta. Argument koji Grice izlaže u prilog ovom shvatanju opažanja izgleda nije uperen protiv Austinovog razmatranja problema nepogrešivosti 'čulnih' tvrdnji, već protiv onih tumačenja po kojima su iskazi ovog tipa — ukoliko se uopšte odnose na opažanje nekog subjekta •— u stvari samo tvrdnje izrečene sa izvesnim oprezom i obazrivošGriceova kritika ovakvog tumačenja iskaza tipa »Izgleda mi...« utire put njegovoj reduktivnoj i kauzalnoj analizi pojma opažanja materijalnog predmeta.21 Grice, naime, želi da izloži nužne i do* Iskazi ovog tipa, tvrdi, na primer, Ouioton (u Ouinton, 1955) »... saopStavaju zapažanja na tentativan način kada znamo, vemjemo, ili sumnjamo da su uslovi za jedno tačno saopstenje nepovoljni, da nešto nije u redu ili da nešto nije normalno u uslovima opažanja.« (Phitosophy of Perception, ur. G. J. VVarnock, str. 67). *l Grice se ne bavi analizom Šireg pojma opažanja.

ALEKSANDAR PAVKOVIC

28

voljne uslove za opažanje materijalnog predmeta kojima se ovo opažanje svodi na kauzalnu vezu materijalnih predmeta i čulnih utisaka. U svrhe takve analize neophodno je pokazati da se krajnje posledice u kauzalnom lancu koji karakteriše opažanje, mogu opisati a da se ne pomene opažanje, pojam koji se analizira. Iako te krajnje posledice Grice naziva čulnim utiscima, on ne pokušava da razjasni pojam čulnog utiska; on jednostavno pretpostavlja da su čulni utisci ono što u nekim slučajevima opisuju iskazi koji počinju sa »Izgleda mi...« (na primer, »Izgleda mi kao da je poštansko sanduče ispred mene«). Veći deo Griceovog rada posvećen je pokušaju da se otkloni jedan od najjačih prigovora njegovoj pretpostavci, naime, da ovakva vrsta iskaza uglavnom služi da subjekt izrazi sumnju u istinitost ili tačnost onoga što opaža. Ako je to tačno, onda po Griceu iskazi, koji počinju sa »Izgleda mi da...«, logički povlače da subjekt poriče ili sumnja u istinitost onoga iskaza koji sledi izrazu »Izgleda mi...« (u gornjem primeru, iskaza »... poštansko sanduče je ispred mene«). Grice tvrdi da u takvim slučajevima implikacija nije logička implikacija: onaj ko izgovara, na primer, iskaz »Izgleda mi kao da je poštansko sanduče ispred mene«, može da opozove (cancel) implikaciju da on sumnja ili poriče da je ispred njega poštansko sanduče (i to može da učini izričito, dodavanjem odgovarajućeg iskaza). Nosilac te implikacije nije izraz »Izgleda mi...« već ona zavisi od okolnosti u kojima se ovaj iskaz izgovara i od opštih pravila konverzacije.21 Griceov se argument zasniva na pojmu konverzacione implikacije i na određenju uslova odvojivosti i opozivosti takve implikacije, koje on uvodi u III delu svoga eseja; ali, adekvatnost i korisnost ovih pojmova dovode u sumnju oni savremeni filosofi koji se ne slažu sa Griceovom teorijom značenja.25 a

Za dalju razradu ove ideje vidi, Grice, 1975. Za sažetu, ali ne uvek i valjanu kritiku Griccovog stanovišta vidi Platts, 1979 (III deo, str. 6&~86). u

UVOD

29

Nije neophodno prihvatiti ni Griceovo tumačenje prigovora protiv kojeg je njegov argument usmeren. Po njegovom tumačenju, sumnja u istinitost ili poricanje istinitosti onih iskaza je nužan uslov za istinitost ili neistinitost čitavih iskaza koji počinju sa »Izgleda mi d a . . .«.24 Grice tvrdi da je za njegovu kauzalnu analizu pojma opažanja dovoljno da su iskazi koji počinju sa »Izgleda mi da ...« ponekad istiniti; on i ne pokušava da pokaže da se ovi iskazi stvarno odnose na neke svojevrsne događaje ili stanja svesti koje nazivamo čulnim utiscima. Izgleda da Grice implicira da bi njegova analiza mogla da bude tačna čak i ako bi se pokazalo — kao što to neki filosofi pokušavaju da učine 2 5 — da su takvi iskazi u stvari opisi naših verovanja o opažanju ili načina na koji opažamo a ne nekih svojevrsnih stanja ili događaja u svesti. U svom kratkom eseju »Vizuelni doživljaji« Hinton izlaže niz prigovora onom shvatanju vizuelnih utisaka ili data koje pretpostavlja da su vizuelni utisci posebna vrsta subjektivnih doživljaja. On želi da pokaže da izraz 'vizuelni doživljaj' — u iskazima tipa »Sada imam vizuelni doživljaj A« — niti identifikuje, niti izdvaja, niti se odnosi na doživljaj koji pripada nekoj posebnoj vrsti čulnih doživljaja. Ako su Hintonovi zaključci tačni, onda se parafrazom iskaza tipa »Izgleda mi kao da vidim A« uz pomoć iskaza tipa »Imam vizuelni doživljaj A« ne razjašnjava na šta se odnosi — ili, kakvu vrsM Whitc u komentara na Griceov rad (u White, 1961) primećuje da nijedan filosof nije tvrdio da je sumnja onoga ko ih izriče nužan uslov za istinitost ili neistinitost iskaza koji počinju sa »Izgleda m i . . .*. Grice, Čini se, pretpostavlja da ako se ovakvi iskazi uopite koriste da bi ie njima nešto tvrdilo ili opisivalo, onda je nužan uslov za takvu upotrebu iskaza da se njima izriče nešto što je ili istinito ili neistinito. Ako [ilosofi tvrde (vidi gore beleSku za navode iz Guintona, 1955) da je nužan uslov za upotrebu ovakvih iskaza da onaj ko ih izriče u njih sumnja, onda je to nužan uslov i za istinitost ili neistinitost tvrdnji koje su rezultat takve upotrebe iskaza. Moguće je, međutim, da su filosofi koji su izneli ovaj prigovor — a koje VVhite navodi — imali na umu neku drugu upotrebu ovih iskaza. " Vidi Armstrong, 1961.

30

ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

tu događaja opisuje — prvi tip iskaza koje želimo da parafraziramo. Po Hintonovom mišljenju, oni koji tvrde da postoji posebna vrsta vizuelnih doživljaja pretpostavljaju da iskazi o njima — na primer, o doživljaju nazvanom 'psijanje' — dele neke osobine disjunktivnih iskaza o viđenju i o iluziji viđenja; tako, ako je iskaz »Ili vidim bljesak svetlosti, ili imam iluziju da to vidim« istinit, onda je istinit i iskaz »Imam vizuelni doživljaj psijanja«; zatim, u neprozirnom kontekstu koji dobij amo upotrebom izraza »Sklon sam da verujem ...«, iskaz »Sklon sam da verujem da imam doživljaj psijanja« je isto tako teško razumeti kao i »Sklon sam da verujem da ili vidim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vidim«. Svi oni koji žele da govore o vizuelnim doživljajima posebne vrste moraju da pokažu da zaista postoje neki vizuelni doživljaji čiji opisi zadovoljavaju ova dva uslova. Po svemu sudeći, Hinton želi da sugerira da, mada se tvrdi da su vizuelni doživljaji ono što opisuju iskazi koji zadovoljavaju upravo ova dva uslova, ipak nema dovoljno osnova da se veruje da takvi vizuelni doživljaji postoje. Argumentacija koju on izlaže u dijaloškom obliku pretpostavlja da disjunktivni iskaz tipa »Ili vidim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vidim« ne opisuje takav vizuelni doživljaj; od pobornika vizuelnih doživljaja on traži da mu pokažu razliku između navodnog opisa vizuelnog doživljaja »Psijam« i ovakvog disjunktivnog iskaza. Pošto disjunktivni iskaz ne opisuje takav doživljaj, razlika između ove dve vrste iskaza (ukoliko je ima) treba da pokaže da opis vizuelnog doživljaja stvarno opisuje vizuelni doživljaj. Ovom Hintonovom zahtevu, da pobornik vizuelnih doživljaja pokaže razliku između ove dve vrste iskaza, može se, međutim, prigovoriti da sam Hinton ne sugerira u Čemu bi se ta razlika mogla sastojati; naime, Hinton niti tvrdi da su ove dve vrste iskaza logički ekvivalenti niti pak objašnjava u čemu se stvarno sastoji njihova sličnost. Ako se

UVOD

31

iskaz »Psijam« može parafrazirati kao »Postoji nešto k a o što je psijanje«, o n d a je za istinitost ovakvog iskaza nužno da postoji n e š t o što jeste psijanje; činjenica da je isto to n u ž a n uslov za istinitost disjunkcije »Ili vidim bljesak svetlosti, ili i m a m iluziju da to vidim« s a m a po sebi nije dovoljna da pokaže da ne postoji n e š t o kao psijanje. S a m o a k o se pokaže da je ovaj drugi, disjunktivni, iskaz parafraza prvog iskaza o psijanju — što H i n t o n i ne pokušava — moguće je tvrditi da ne postoji nikakvo psijanje. Dok se to ne pokaže, p o b o r n i k vizueln i h doživljaja može da t v r d i da psijanje i vizuelni doživljaji postoje; on može da kaže da utvrđivanje istinitosti ili neistinitosti parafraze »Postoji n e š t o k a o što je psijanje« zahteva da se u t v r d i da li se javilo neko psijanje ili ne. Mogućnost utvrđivanja istinitosti ili neistinitosti ovog iskaza zahteva, t a k o , da p r e t p o s t a v i m o postojanje psijanja. H i n t o n , m e đ u t i m , veruje da ta mogućnost nije dovoljna da bi se p r e t p o s t a v i l o postojanje vizuemih doživljaja; on t a k o đ e želi da u to uveri i p o b o r n i k e vizuelnih doživljaja. Najveću teškoću H i n t o n u predstavlja onaj p o b o r n i k vizuelnih doživljaja koji odbija da prihvati H i n t o n o v a tumačenja ili parafraze svojih sopstvenih misli ili iskaza. Na p r i m e r , taj p o b o r n i k može da kaže »Kada psijam, o n d a mi je k a o da vidim bljesak svetlosti ali time, n a r a v n o , ne želim da kažem da vidim bljesak ili da i m a m iluziju da to vidim«, a da i s t o v r e m e n o odbije da prihvati H i n t o n o v o t u m a č e n j e njegove tvrdnje, »Ne bih mogao da kažem da je to bilo viđenje bljeska ili je to bilo s a m o n e š t o slično, da ne znam okolnosti pod kojima se to desilo«. Naravno, H i n t o n ni ne pokušava da dokaže da je njegov sagovornik, u ovom ili n e k o m d r u g o m slučaju, obavezan da prihvati njegovo t u m a č e n j e sagovornikovih misli ili tvrdnji. Da bi to dokazao, H i n t o n bi prvo m o r a o da izloži opšte nužne uslove za identifikaciju ili opisivanje doživljaja ili s t a n j a svesti; zatim bi H i n t o n m o g a o da tvrdi da iskaz tipa »Meni je k a o da vid i m X« te nužne uslove zadovoljava s a m o u k o l i k o

32

ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

se doživljaj koji ovaj ovakav iskaz opisuje ili identifikuje, može identifikovati ili opisati, ili pomoću iskaza tipa »Vidim X« ili pomoću iskaza tipa »Imam iluziju da vidim X*. Pošto Hinton ni ne pokušava da izloži ove opšte nužne uslove, on nam ne pruža nikakav nepobitan dokaz da njegov sagovornik ne uspeva da svojim, gore navedenim iskazom, ukaže na neki svoj poseban doživljaj. Međutim, Hinton priznaje da se o onom što doživljavamo kada nešto vidimo može govoriti kao o vizuelnim doživljajima, ali ne i o vizuelnim doživljajima posebne vrste koji se javljaju i kada vidimo i kada imamo iluziju. Hinton ne pokušava da prikaže razliku između doživljaja kojih je subjekt svestan u slučaju viđenja i doživljaja kojih je svestan u slučaju iluzije; moguće je, naime, da se razlika nalazi samo u nekom verovanju čiji su deo čulni doživljaji. Pretpostavimo da je nužan uslov za moj čulni doživljaj ili da verujem da je on deo moje iluzije ili da verujem da je on deo moga viđenja (opažanja) neke stvari. Odatle sledi da svaki iskaz »Vizuelni doživljaj X« treba shvatiti ili kao »Verujem da je to vizuelni doživljaj X, koji je deo moga viđenja«, ili kao »Verujem da je to vizuelni doživljaj X, koji je deo moje iluzije da vidim«. Ako svoje iskaze o vizuelnim doživljajima tako shvatim, onda je moguće i da kažem »Nemam dovoljne osnove da verujem za ovaj vizuelni doživljaj niti da je on deo mog viđenja niti da je on deo moje iluzije da vidim«. Ovim ne želim da tvrdim da je vizuelni doživljaj zajedničko svojstvo i viđenja i iluzije, već samo to da ima slučajeva kada onaj ko opaža nema dovoljno osnova da svoj doživljaj odredi ni kao deo viđenja ni kao deo iluzije. Hinton nije izložio nikakve prigovore ovakvom shvatanju čulnih doživljaja; to je možda zato što Hinton, između ostalog, želi da pokaže neosnovanost teze o identitetu doživljaja u svesti i događaja u mozgu, a ovako shvaćeni čulni doživljaji nisu događaji ili entiteti koji se mogu poistovetiti sa nekim fizikalnim događaji-

UVOD

33

ma u mozgu. Naime, za tvrdnju o identitetu dva događaja neophodno je da oba budu opisana ili identifikovana u istoj vrsti26 konteksta, u takozvanom prozirnom kontekstu. Prema shvatanju koje sam skicirao vizuelni doživljaji su opisani ili identifikovani u neprozirnom kontekstu — iskazi o vizuelnim doživljajima počinju izrazom »Verujem...«. Teškoće koje Hinton izlaže svojstvene su shvatanju da je uvođenje novog tehničkog termina »vizuelni doživljaj« samo po sebi dovoljno da izdvoji ili identifikuje jednu posebnu vrstu doživljaja, kojih smo navodno bili svesni i pre nego Sto smo taj termin uveli. Ipak, Hintonovi prigovori nisu nužno upereni protiv Griceovog shvatanja čulnih utisaka; naime, Grice ne razmatra kojoj vrsti stanja pripadaju čulni utisci; moguće je da su čulni utisci verovanja posebne vrste ili deo takvih verovanja. Za njegovu analizu je dovoljno to da se neka stanja u svesti onoga ko opaža — po Griceu, poslednje karike u kauzalnom lancu koji karakteriše opažanje — mogu opisati tvrdnjama tipa »Izgleda mi kao...«. Grice, dakle, pretpostavlja da se pojam opažanja može razjasniti pozivanjem na kauzalni lanac koji vodi od opaženog materijalnog predmeta do onih stanja koja opisuju tvrdnje 27tipa »Izgleda mi...«. Međutim, Jenny Teichmann smatra da, iako je možda logički moguće na taj način analizirati pojam opažanja, odatle ne sledi da je taj pojam stvarno kauzalni pojam kao što je, na primer, pojam davljenja (koji se može definisati kao smrt prouzrokovana blokadom disajnih organa). Činjenica je takođe da predmet koji neko vidi na onoga ko ga vidi ne deluje na isti način na koji deluje neki radioaktivni predmet ili neka žica pod električnim naponom. Teichmannova zapažanja navode na pomisao da Griceova analiza ne izlaže nužne i dovoljne uslove za opažanje već samo nuž* Vidi odeljak 2. za određenje neprozirnih konteksta. " Vidi Teichmann, 1970. 3 Svest i saznanje

34

ALEKSANDAR PAVKOVIC

ne i dovoljne uslove za neku istinitu tvrdnju o opažanju nekog subjekta. Naime, neko može da pomisli da nešto opaža a da pri tome ne pomisli i da to Što on opaža kauzalno objašnjava činjenicu da mu to što opaža izgleda ovako ili onako; moguće je, takođe, da subjekt, iako misli da nešto opaža, ne smatra da se činjenica da mu to što on opaža izgleda ovako ili onako, može kauzalno objasniti prisustvom nekog materijalnog predmeta. Grice uviđa da za njegovu analizu nije dovoljno da samo kaže da prisustvo opaženog materijalnog predmeta kauzalno objašnjava to što taj materijalni predmet subjektu izgleda onako kako izgleda. Neophodno je odrediti i stvarni lanac uzroka ili put kojim uzrok deluje na subjekt u slučaju kada on opaža; on smatra da je, za potrebe njegove analize, dovoljno da ukaže na paradigmatske slučajeve ili primere takvih lanaca uzroka, a njihovo bliže ili detaljnije određenje on prepušta posebnim naukama. Grice je, čini se, prinuđen da se pozove na još nepotpuna ili nepostojeća naučna objašnjenja ovakvih lanaca uzroka kako bi izbegao cirkularnost svoje reduktivne analize: pojam opažanja Griceu ne srne da posluži i za ovo određenje lanca uzroka između subjekta i opaženog predmeta,1* Međutim, Griceovo određenje ovog kauzalnog odnosa ne samo da mora da izbegne cirkularnost već mora da pokaže da je u slučaju opažanja materijalnog predmeta odnos između subjekta i opaženog materijalnog predmeta29 stvarno kontingentan a ne logički nužan odnos. Po Griceovoj analizi iz istinite tvrdnje »Vidim A« (gde je A opis materijalnog predmeta) sledi istinitost jedne od ove dve tvrdnje: (a) »Izgleda mi kao da je A ispred mene«, ili (b) »Izgleda mi kao da je ispred mene B, koje nije isto što i A«. Iz istinite tvrdnje »Vidim A«, po a Ovaj prigovor iznosi P. F. Strawson u eseju Strawson, 1974; vidi i Pearsov odgovor u Pears, 1976. B U svom esej« »Skica kauzalne teorije htenja i delanja«, D. F. Pears pokušava tla savlada istu ovu teškoću koja se javlja i u kauzalnoj analizi delanja.

UVOD

35

Griceovoj analizi isto tako sledi da je uzrok stanju, koje opisuje bilo (a) bilo (b), opaženi predmet opisan kao A — bez obzira da li je tačno (a) ili (b); dakle, na osnovu iskaza »Vidim A« i iskaza (a) ili (b), a priori zaključujemo da je A uzrok ili stanja opisanog u (a), ili stanja opisanog u (b).30 Da bi se objasnilo kako je moguće a priori zaključiti da postoji neka uzročna — vanlogička — veza, nije dovoljno reći kao što to kaže PearsM, da ovaj uzročni odnos zadovoljava Humeov uslov za uzročne, kontingentne, odnose: uzrok (materijalni predmet) i posledica (čulni utisak) su dva zasebna i različita entiteta ili činjenice. Naime, to da su uzrok i posledica zaista dva različita entiteta ovde se ne utvrđuje na osnovu posmatranja već to a priori sledi iz same Griceove analize, na osnovu koje se uzrok svrstava u kategoriju materijalnih predmeta a čulni utisak u kategoriju stanja svesti (ili činjenica o svesti onog ko opaža). Upravo to Što Griceova analiza dozvoljava da a priori zaključujemo o postojanju uzročnih veza između opaženih materijalnih predmeta i čulnih utisaka, dovodi u sumnju Pearsovu tvrdnju da su to dva zasebna i različita entiteta. Pitanje je, dakle, kakva je to stvarno veza između subjektovih čulnih utisaka i opaženog materijalnog predmeta za koju Grice tvrdi da je uzročna. Čak ako između opaženog materijalnog predmeta i čulnog utiska subjekta postoji neka ne-kontingentna, pa dakle i ne-kauzalna veza, ipak je moguće tvrditi da su sledeći uslovi nužni (ali ne i dovoljni) za istinitost neke tvrdnje o opažanju materijalnog predmeta, kao što je »Vidim A«: 1. Postoji neki materijalan predmet kojeg dovodimo u vezu — ako je potrebno i a priori — sa opisom A. K Ovaj zaključak ne bi bio valjan u nekim sistemima relevantne logike; pošto se Grice služi klasičnom logikom iskaza, on bi morao da prihvati ovakav zaključak. Prigovor ove vrste prvi je izložio VVhite (VVhite, 1961). • Vidi Pears, 1976. str. 29.

ALEKSANDAR PAVKOVIC

36

2. Postoji nešto što subjekt istinito opisuje tvrdnjom »Izgleda mi kao da je ispod mene A (ili B)« (gde je »B« različit opis materijalnog predmeta od »A«), 3. Materijalni je predmet, u (1), uzročno odgovoran za ono što subjekt opisuje sa tvrdnjom »Izgleda mi kao da je ispred mene A (ili B)«, Već i ovako kako je izložen prvi je uslov prilično neodređen; ukoliko bismo želeli da tvrdimo da su ova tri uslova dovoljni za istinitost tvrdnje »Vidim A«, morali bismo preciznije da izložimo ne samo prvi uslov već i treći. Nadalje, u cilju izbegavanja protivprimera morali bismo u (1) i (3) uvesti i pojam tačnosti opisa »A« opaženog materijalnog predmeta.32 Cak i da na taj način uspemo da dobijemo listu dovoljnih uslova za opažanje pitanje je da li je to i dalje jedna kauzalna analiza opažanje i, naravno, u kojoj je meri ona ne-cirkulama. Naime, ako se u analizu uvede pojam tačnosti ili adekvatnosti nekog opisa materijalnog predmeta, kriteriji ove tačnosti ili adekvatnosti se možda zasnivaju upravo na mogućnosti veridičnog opažanja materijalnih predmeta: tako se u analisans posredno uvodi pojam koji se analizira. Mada Grice ne pokazuje da je kauzalna analiza opažanja jedina moguća vrsta razjašnjenja ovoga pojma, on jasno prikazuje mnoge prednosti ovakve analize opažanja, kako u pogledu razjašnjenja osnova našeg verovanja u postojanje spoljašnjeg sveta, tako i u pogledu odgovora na skeptičke prigovore pouzdanosti ovih verovanja. 4. MIŠLJENJE

Od Descartesa sve do kraja XIX veka, filosofi su uglavnom koristili dva modela mišljenja, za koje se često pretpostavljalo da su komplementarni: mišljenje je ili ona vrsta aktivnosti duše ili duha u u

Za primere uvođenja ovakvih pojmova vidi Pcars, 1976.

UVOD

37

okviru koje duh dolazi u kontakt sa raznim, često nepostojećim, entitetima ili sled ideja ili predstava u svesti. Krajem XIX veka i psiholozi i filosofi na13 laze da su ovi modeli neadekvatni i često pogrešni. Međutim, ni psiholozi ni filosofi još ne razlikuju pitanje Sta je mišljenje? (U koju vrstu entiteta spada mišljenje?) od pitanja Sta se dešava kada neko misli? niti pak pitanje Sta je to misao? od pitanja Od čega se sastoji mišljenje? U odgovoru na prvo i treće pitanje, nije dovoljno — a možda nije neophodno — opisati i razvrstati sve one pojave kojih neko ko misli može da bude svestan. Za odgovor na ta dva pitanja potrebno je da se utvrdi koja je vrsta pojave mišljenje, odnosno kojim je pojmovima, iz oblasti mentalnog ili duhovnog života, srodan pojam mišljenja. Na drugo i četvrto pitanje često pokušavaju da odgovore i psiholozi; međutim, mnogi savremeni psiholozi bi ovakva pitanja smatrali isuviše opštim.34 U ogledu »Mišljenje i razmišljanje« Ryle pokušava da odgovori na prvo pitanje Sta je mišljenje? ali ne i na treće pitanje Sta je (pojedinačna) misao? Odgovor na prvo pitanje ne mora nužno da uslovi i odgovor na treće pitanje: Rvle smatra da kada neko misli on ne mora da bude svestan svojih (pojedinačnih) misli. Isto tako ni odgovor na drugo ili na četvrto pitanje ne mora da implicira neki odgovor na prvo pitanje; to što se dešava u svesti nekog mislioca veoma se razlikuje od onoga Što se dešava u svesti tenisera potpuno zaokupljenog svojom igrom, pa ipak se za obojicu kaže da misle. Ryle svakako ne poriče da je u nekim slučajevima u Među prvim, eksperimentima u psihologiji mišljenja su eksperimenti pripadnika Wiirzburgske Škole. Vidi Huraphrcy, 1951. i Titchener, 1909. Među prvim sistematskim fiiosofskim raspravama o mišljenju ističu se rasprave VV. Jamesa i F. Brentana. (James, 1890. pogl. 9, lom 1, i Brentano, 1874.) 34 Neki filosofi koji razmatraju mišljenje izgleda da smatraju da se ova pitanja ne mogu razlikovati na ovaj način. Vidi James, 1890, tom I, pogl. 9 i Priče, 1969. Za primere savremenih psiholoških eksperimenata i teorija vidi P. N. Johnson-Laird i P. C. Wason, 1977 i A. Burton i J. Radford, 1978.

38

ALEKSANDAR PAVKOVIC

mišljenja subjekt svestan pojedinačnih misli u vidu predstava ili Čak neizgovorenih rečenica; on samo poriče da su takve misli — ili neke misli posebne vrste — neophodne da bi se razjasnilo šta je to mišljenje. Ako je svest o nekim pojedinačnim razmišljanjima, predstavama ili neizgovorenim rečenicama, nužan uslov da bi se za nekoga reklo da misli, onda i onaj ko misli šta radi — na primer teniser, potpuno zaokupljen svojom igrom — mora da bude svestan takvih predstava kakvih je možda svestan i neki mislilac. Međutim, Ryle izgleda da smatra da je ova posledica svojevrsni reductio ad absurdum zahteva da svako ko misli bude svestan pojedinačnih razmišljanja ili predstava — da je teniser svestan svojih razmišljanja teško da bi on mogao dobro da igra. Odatle sledi da rečenice u kojima se javlja glagol »misliti« •— na primer, »Teniser misli kad igra« — nije uvek moguće parafrazirati uz pomoć izraza koji označavaju pojedinačne događaje, radnje ili stanja u svesti; umesto ove vrste parafraze Ryle izlaže parafrazu uz pomoć priloga, parafrazu u kojoj se mesto glagola »misliti« javlja neki od priloga; na primer u parafrazi prethodnog primera »Teniser misli kad igra«, »Teniser pažljivo igra«, »misliti« je zamenjeno sa »pažljivo«. Ovakva parafraza pomoću nekog priloga nije, naravno, moguća u svim slučajevima upotrebe glagola »misliti«. U slučajevima u kojima subjekt ne misli šta (u tom trenutku) radi, već samo misli ili razmišlja, Rvle ukazuje na mogućnost da se njegovom razmišljanju uvek nađe neki »potpuniji« opis: kada neko misli o šahovskom polju i figurama, njegovo se razmišljanje može potpunije opisati kao pokušaj, (u mislima) šahmata u pet poteza. Za Rvlea je ovaj drugi opis potpuniji (doslovno, »puniji«) verovatno zato što ukazuje čemu (kojoj svrsi) služi dato razmišljanje i tako bliže određuje celokupni sklop namera i radnji subjekata u okviru kojih se to razmišljanje javlja. Mogućnost ovakvog »punijeg« opisa razmišljanja navodi Rvlea da razmišljanje upo-

UVOD

39

redi sa pripremama ili probama za izvršenje neke radnje; tako potpuniji opis razmišljanja ukazuje na radnju za koju je to razmišljanje proba ili priprema. Razlika između razmišljanja i drugih vrsta priprema ili proba sastoji se u tome što je razmišljanje potpuno nezavisno od opreme ili bilo kojih tehničkih uslova neophodnih za izvršene radnje a subjekt može da svoje mišljenje započne, usmeri ili prekine po svojoj sopstvenoj volji. Naravno, Rylc ne tvrdi da je svako razmišljanje proba ili priprema za izvršenje neke radnje; on priznaje da se misli nekom mogu javiti nepovezano; primer za to bi mogao biti slučaj kada neko sanjari o letovanju. Kao što to Ryle sugerira u jednom kasnijem radu35 ovakvi su slučajevi mišljenja bez nekog određenog cilja. Ryle ističe da se razmišljanje, uopšte uzev, ne može shvatiti kao tok ili aktivnost sastavljena isključivo od ovakvih nepovezanih misli i asocijacija, koje se redaju jedne za drugim; naprotiv, on smatra da se upravo ovakav vid nepovezanog mišljenja razjašnjava upoređenjem sa svrhovitijim oblicima mišljenja u kojima se za tok, naizgled nepovezanih, misli uvek može naći potpuniji opis. Nije jasno međutim da li je Ryleov model parafraze iskaza o mišljenju moguće primeniti i na složenije slučajeve razmišljanja kada, na primer, neko i razmišlja o nečemu i misli šta radi; na primer, savestan diplomata pripremajući se za važan sastanak, popravlja svoju kravatu, podešava svoj izraz lica i u sebi se pita koliko je sati, a u isto vremc razmišlja o ženi i deci, tako što ih predstavlja u mašti — kako veselo ćaskaju. Diplomata nesumnjivo misli šta radi (on nije dekoncentrisan) — ali kako izgleda potpuniji opis onoga što radi kada razmišlja? Tok njegovih misli je povezan i može da se prekine pa tako njegovo razmišljanje ne ispunjava uslov za potpuno nesvrhovita razmišljanja; a ipak njegovo razmišljanje o ženi i deci ne izgleda kao proba, isprobavanje ili priprema za « Vidi Ryle, 1979, pogl. 4.

40

ALEKSANDAR PAVKOVIC

neku drugu radnju (on se ne priprema da ide 36kući niti isprobava kako je to kad je on kod kuće). Izgleda da on vrši jednu od svojevrsnih radnji koje se vrše samo razmišljanjem: to su radnje koje nam omogućavaju da u mislima budemo s nekim s kojim stvarno nismo, tj. da u mislima rekreiramo situaciju u kojoj nismo prisutni. Za ovakve radnje je nuino da subjekt bude svestan svojih misli ili predstava. Pošto to nije nužno za tenisera koji misli šta (u tom trenutku) radi, ovakvo shvatanje razmišljanja se ne uklapa u Rvleov program jedinstvenog razjašnjenja i mišljenja i razmišljanja (slučajeva kad subjekt misli šta radi i slučajeva kada on razmišlja). U jednom ranijem radu37 Ryle je među prvim i ukazao na višestruku — »polimorfnu« — upotrebu glagola »misliti«, da označi, kako stanja svesti tako i aktivnosti ili radnje u svesti, pa i uverenja i stavove (»Tada sam pomislio...«, »Misleći o tome, zaključio sam ...« »Mislim da je to netačno.«). Ovo je neke filosofe38 navelo da tvrde da ne postoje opŠti nužni usjovi za upotrebu glagola »misliti« i da stoga nije ni moguće na jedinstven način razjasniti pojam koji karakteriše neke od ovih upotreba glagola »misliti«. Zajednički nužni uslov za upotrebu glagola »misliti« sigurno nije ono što taj glagol navodno uvek opisuje ili označava: glagol »misliti« prethodi opisima i iskazima raznih vrsta. Ipak, u svakoj svojoj upotrebi taj glagol možda ukazuje na (ali * Nije sigurno da se razmišljanje o deci i ženi uvelt može shvatiti santo kao da je to neka priprema ili isprobavanje, čak i kada ono to sigurno nije; uzmimo da naš diplomata nema ženu i decu i da nikada ne razmiSlja o ovoj potpunoj fiktivnoj ženi i deci kada se priprema za dolazak kući; uzmimo isto tako da on ne namerava da se oženi i da ima decu tako da njegovo razmišljanje ne može da se shvati kao neko ispitivanje kako bi to bilo kada bi ih on imao. Reći, kao Sto bi to neki psihoanalitičar—amater rekao, da su njegova razmišljanja izraz njegove podsvesne žel>e da ima porodicu, ne znači da se on priprema ili isprobava da poseduje porodicu. » Vidi Ryle, 1951. M Vii White, 1968, pogl. 4.

UVOD

4J

ne i opisuje) uslove u kojima se utvrđuje istinitost iskaza ili opisa koji ga slede. Naime, kada se taj glagol koristi — u cilju opisa nečijeg mentalnog stanja, nečijeg uverenja ili pobuda — možda se time implicira da se istinitost toga opisa utvrđuje na osnovu onog čega je sam subjekt svestan. Istinitost iskaza »On razmišlja o deci i ženi« utvrđuje se na osnovu onoga čega je subjekt svestan; istinitost iskaza »Teniser misli šta radi« isto se tako utvrđuje na osnovu onoga čega je teniser svestan; teniser je ili svestan da je usredsređen39 na igru ili svestan nečeg drugog što nema veze sa igrom; u drugom slučaju ovaj je iskaz neistinit. Pošto iskaz »On misli da Jovan ima Golfa, ali toga nije svestan« nije samoprotivrečan, »On misli da p« ne povlači za sobom »On je svestan da p«; međutim, »On je svestan da p« je ipak najbolje svedočanstvo za istinitost iskaza »On misli da p«.40 Shvatanje uslova za utvrđivanje istinitosti tvrdnji koje započinju sa »Mislim ...« ili »On misli...«, koje sam ovde izložio, daleko je od toga da u potpunosti razjasni pojam mišljenja; međutim, priroda svedočanstva za ovakve tvrdnje ukazuje da je mišljenje nešto čega je subjekt svestan, mada —• kao Što je to Ryle pokazao — mišljenje ne mora da bude ni neko mentalno stanje ni neka mentalna »radnja«. Esej Petera Geacha o mišljenju prilog je polemici o materijalizmu. Po njegovom shvatanju misao je segment jedne od osnovnih delatnosti, miM Svakako, neko ko je usredsređen na igru ne mora loga da bude i svestan (ona ga toliko zaokuplja da nije svestan da ga zaokuplja). Međutim, u slučaju kada se utvrđuje istinitost iskaza »On misli. ..«, tj. kada se traži najbolje svedočanstvo za iskaz »On misli. . .«, teniser se pila da li on misli šta radi (zbog sumnje da on to ipak ne misli); da bi na to pitanje potvrdno odgovorio on mora da bude svestan da ga zaokuplja igra. Da bi posvedočio da je usredsređen na svoju igru, da misli na igru, nužno je da je svestan te svoje usredsređenosti. 40 U prilog ovome ide i jedna vrsta pragmatičke protivrečnosti koja se javlja kada sam subjekt porekne da je svestan onoga što misli: •Mislim da Jovan ima Golfa, ali toga nisam svestan«. Nužan uslov za izricanje iskaza »Mislim ...« jeste da je subjekt koji ga izriče svestan toga Sto misli.

42

ALEKSANDAR PAVKOVIC

šljenja, segment koji poseduje određenu logičku strukturu. Kako to sam Geach ističe, njegovo shvatanje mišljenja kao osnovne delatnosti zasnovano je — kao i Ryleov opis razmišljanja — na mogućnosti da se jedan slučaj mišljenja opiše na manje ili više složen način; po Geachu osnovna radnja, mišljenje, opisana iskazom tipa »On misli...«, može se (složenije) opisati kao manje osnovna radnja, »On računa...« ili, kao još manje osnovna, »On zbraja 25 i 162«. Za razliku od Rvlea, Geach izgleda pretpostavlja da je neko mišljenje logički moguće opisati kao najosnovniju radnju, a da se pri tom uopšte ne implicira ili pretpostavi da postoji neki složeniji opis te radnje, u kome se to mišljenje dovodi u vezu sa nekom drugom radnjom koja nije mišljenje; drugim recima, za razliku od Rvlea, Geach izgleda pretpostavlja da je neko mišljenje moguće opisati a da se pri tom ne implicira ili pretpostavi niti da je to neka priprema, neka proba, za neku drugu radnju41niti da je to posebna vrsta nepovezanog mišljenja. Nije jasno šta bi Geach rekao za iskaz tipa »Teniser misli šta radi« gde mišljenje očigledno nije neka samostalna radnja koja se može opisati nezavisno od neke druge radnje; naime, nije jasno da li su po Geachu nezavisnost i samostalnost mišljenja, koji karakterišu mišljenje kao osnovnu delatnost, nužan uslov za mišljenje. Ako jeste, onda po Geachu ovakvi iskazi uopšte ne bi bili opisi mišljenja. Nije takođe jasno da li Geachovo određenje mišljenja kao osnovne radnje može da razjasni u kom smislu je i sanjarenje neko mišljenje: sanjarenje o letovanju, na primer, može se opisati kao niz misli ili/i predstava od kojih svaka ima svoju posebnu 41 Ako Geach želi da kaže samo da je mišljenje osnovna delatnost u poređenju sa nekim drugim dualnostima čiji opisi uključuju ili impliciraju opise mišljenja, onda je njegovo određenje manje sporno nego što izgleda; on onda dozvoljava i opis nekog mišljenja koje uopšte ne pominjc mišljenje već samo neku delatnost osnovniju od mišljenja. Odatle sledi da je moguć i materijalistički opis mišljenja — koji uopšte ne pominjc mišljenje; zato i mislim da Geach ipak Želi da kaže da je mišljenje apsolutno a ne relativno osnovna radnja.

UVOD

43

logičku s t r u k t u r u ; na p r i m e r , prvo se javlja m i s a o o s u n č a n o j plaži, z a t i m o plavom m o r u , z a t i m subjekt samoga sebe predstavlja k a k o pliva. Možda bi za ovaj tok misli i p r e d s t a v a Geach r e k a o da je to osnovna delatnost mišljenja o letovanju na m o r u ; »sanjarenje o letovanju« je već složeniji opis j e d n e manje osnovne delatnosti. Ako je to t a č n o , o n d a se postavlja pitanje na osnovu čega se ovakav t o k misli svrstava u istu v r s t u osnovnih radnji k a o i mišljenje u slučaju u k o m e neko nešto na p a p i r u r a č u n a (a da nije svestan nikakvih pojedinačnih misli). Mada bi za slučaj r a č u n a n j a moglo da se kaže da je to j e d n a r a d n j a (pa t a k o i osnovna r a d n j a ) , za slučaj sanjarenja ili s r a z m e r n o nepovezanog toka misli, teško da bi se moglo reći da ono predstavlja ili sadrži n e k u radnju, pa stoga nije j a s n o da li bi, po Geachovom o d r e đ e n j u mišljenja kao delatnosti, ovakav tok, ovo sanjarenje, u o p š t e i bilo mišljenje; m a d a ovaj tok misli m o ž d a zadovoljava Geachove kriterije za delatnost — b u d u ć i da n a s ove misli mogu p o t p u n o zaokupiti i t a k o omesti u nekoj drugoj delatnosti — nije u o p š t e j a s n o da li su njegovi kriteriji dovoljni da razgraniče radnje ili delatnosti od m e n t a l n i h stanja. Po istim ovim kriterijima, n e k a bi m e n t a l n a stanja, k a o što su bol i tuga, bila delatnosti. Moguće je da Geach, sledeći neke srednjovekovne filosofe, i o stanjima duha govori kao o d e l a t n o s t i m a ili r a d n j a m a ; ali, takvu p r o š i r e n u u p o t r e b u p o j m a delatnosti ili radnje, on niti objašnjava niti opravdava. 4 2 Usled toga se za Geacha ne može reći da je pokazao — a kamoli n e p o b i t n o dokazao — da je mišljenje neka delatnost, a još manje da je pokazao da je to neka a p s o l u t n o osnovna delatnost ili radnja. Kako to sam Geach ističe, njegova se druga sporna postavka — da mišljenju nedostaju neke od vremenskih relacija koje imaju fizikalni doga0 Zanimljivo je da Geach previđa tvrđenje jednog autoriteta na koje se poziva — Wittgensteina — da mišljenje nije neka delatnost ili aktivnost. Vidi Wittgcnstein, 1967, Zeltel paragraf 64.

44

ALEKSANDAR PAVKOVIC

đaji i da se stoga ne može meriti satom — zasniva na prvoj tezi da je mišljenje jedna osnovna delatnost; Geach, dakle, ne uspeva da dokaže nijednu od ove dve, nesumnjivo zanimljive, teze o mišljenju. 5. PAMĆENJE

Za razliku od mišljenja, pojam pamćenja ili sećanja zaokuplja filosofe još od antičkih vremena; oduvek se pretpostavljalo da bi razjašnjenje pojma pamćenja trebalo da pokaže kako je moguće znati nešto što se dogodilo u prošlosti, dakle nešto čega više nema. Rešenje ovog problema predstavlja poseban izazov za filosofe koji znanje shvataju kao neposredno poimanje nekih prisutnih predmeta ili činjenica. Čak i Hume, koji se neustrašivo suočava sa raznolikim problemima određenja saznanja, priznaje da fenomen pamćenja ne može43 da objasni u okviru svog sistema ideja i utisaka. I Hume, kao i većina filosofa posle njega, ovaj problem pokušava da resi uvođenjem — kao nužnog i dovoljnog uslova za pamćenje — posebne vrste mentalnog stanja koje nam predstavlja neki događaj ili predmet u prošlosti. Uverljive razloge za odbacivanje ovakvog modela među prvim je izložio Wittgenstein u vreme svog boravka u Cambridgeu, od 1929; on ukazuje da nužan uslov za upotrebu reci »pamtiti« nije neki poseban mentalni događaj u svesti subjekta i da sama ta reč ne služi uvek za opis nekog mentalnog stanja.44 Nešto slično tvrdi i Rvle.45 On razlikuje pojam pamćenja od pojma prisećanja: ako neko nešto pamti to znači da je on to ranije naučio ili saznao i da to nije zaboravio; prisetiti se nečega, međutim, ponekad zahteva i prizivanje u • Hume, David, 1793. Appenđix za Knjigu I, str. 85, str. 627, Selby Bigge edition. ** VVittgenstein, 1953. paragrafi: 166, 305—306 i II deo, xiii. « Rylc. 1949. VIII, odeljak 7.

UVOD

45

svest nekog ranijeg događaja ili predmeta, pa tako uključuje i neko mentalno stanje. Ni Ryle ni Wittgenstein ne poriču da je u nekim slučajevima pamćenja ili prisećanja, nužno da subjekt koji pamti bude svestan nekog mentalnog stanja ili događaja; oni poriču samo da subjekt koji nešto pamti uvek mora da bude svestan nekog mentalnog stanja ili događaja posebne vrste, koji karakteriše pamćenje. VVittgensteinova i Rvleova razmatranja podstakla su savremene filosofe da razgraniče tri vrste pamćenja**: pamćenje onoga što je subjekt doživeo ili opazio, pamćenja činjenica za koje je saznao (ali koje nije nužno i sam utvrdio) i pamćenja kako se nešto radi. Polazeći od nekih Wittgensteinovih ili Rvleovih zapažanja, neki filosofi pokušavaju da svo pamćenje svedu na pamćenje činjenica, na 47sposobnost da se ono što je ranije saznato zadrži. Za razliku od njih, Martin i Deutscher u eseju »Pamćenje« ne nastoje da ove tri vrste pamćenja svedu na jednu. Umesto toga, oni pokušavaju da izlože nužne i dovoljne uslove za sve tri vrste pamćenja. U okviru pokušaja jedinstvenog razjašnjenja pojma pamćenja oni brane i dve sporne, mada uspešno ilustrovane, postavke o pamćenju: da bi neko nešto pamtio nije nužno da on veruje da se dogodilo to što on pamti i, da subjektov tačan opis nekog prošlog događaja (koji je možda on sam doživeo) nije dovoljan da pokaže da on stvarno pamti taj događaj. Martin i Deutscher tvrde, da je nužno kako bi subjekt pamtio ono što tačno opisuje i što se dogodilo, da između toga što se desilo i njegovog predstavljanja48 tog događaja postoji određena kauzalna veza; postojanje te kauzalne veze može da objasni kako se dešava to da neko može da pamti nešto (što sebi ili drugima verno predstavlja) a da ne veruje da se to i desilo. 44

Za jednostavan i razumljiv prikaz te razlike vidi Locke, 1970. « Vidi Malcolm, 1963, Squircs, 1969. i Margolis, 1977. *• 'Predstavljanje' je tehnički termin koji označava bilo kakvu vrstu izražavanja onoga Sto subjekt pamti — bilo da se to izražava verbalno, samo u svesti ib* u nekim fizičkim radnjama.

46

ALEKSANDAR PAVKOVIC

Ako su svi ostali uslovi za pamćenje ispunjeni i ako postoji kauzalna veza između subjektovog predstavljanja i onoga što on predstavlja a što se dogodilo u prošlosti, Martin i Deutscher su spremni da tvrde da subjekt stvarno pamti taj događaj; ako takva veza ne postoji, subjekt ne pamti. Po svemu sudeći, postojanje te kauzalne veze, po Martinu i Deutscheru služi kao kriterij da li neko pamti ili ne. Međutim, Martin i Deutscher smatraju da pojam pamćenja pretpostavlja postojanje neke kauzalne veze ove vrste i pored toga Što mi — koji se tim pojmom služimo — ne znamo ništa o prirodi te kauzalne veze. Iz ovoga izgleda sledi da za primenu tog kriterija nije neophodno da u određenom slučaju pamćenja znamo u čemu se sastoji odgovarajuća kauzalna veza, već je dovoljno da znamo da H u tom slučaju ona postoji ili ne. Ako je tako, onda, usled našeg neznanja prirode neophodne kauzalne veze, u brojnim slučajevima nije moguće utvrditi da li neko pamti ili ne, sve dok to možda ne pokažu neka nova naučna otkrića o prirodi te veze.49 Ipak Martin i Deutscher ne ostaju pri tvrdnji da mi ne moramo ništa da znamo o prirodi kauzalne veze u slučajevima pamćenja — tu kauzalnu vezu oni ipak bliže određuju. Prvo, oni uvode tehnički pojam 'delotvornog' uzroka, koji nije (nužno) ni nužan ni dovoljan kauzalni uslov i tako odbacuju humeovsko tumačenje ove kauzalne veze, kao odnosa između tipova predmeta ili događaja. Zatim, na osnovu razmatranja 'nepravilnih' ili 'devijantnih' lanaca uzroka (koji stvarno ne vode pamćenju), oni uvode 'strukturni analogon' (trag pamćenja) onoga što se dogodilo, kao nužnu kariku u lancu uzroka koji vode pamćenju. Kao i kod klasičnih teorija pamćenja, po kojima neko mentalno stanje predstavlja događaj u prošlosti, i ovde se postavljaju dva pitanja: kako ne-cirkularno utvrditi da li je nešto strukturni * Vidi Margolis, 1977.

UVOD

47

analogon onog što se pamti i da li je kauzalna veza koja uključuje ovakav analogon, stvarno dovoljan uslov za pamćenje (pod pretpostavkom da je u svakom slučaju pamćenja moguće pronaći ovakav analogon). Da bi se izbegla cirkularnost analize, pri utvrđivanju da je neko predstavljanje strukturni analogon nečemu što se dogodilo u prošlosti, nije moguće pretpostaviti ni da je to predstavljanje tačno ili istinito predstavljanje tog događaja, niti da je to predstavljanje stvarno trag pamćenja, tj., da se nalazi u kauzalnom lancu koji vodi pamćenju. Uvođenjem ovakvog strukturnog analogona Martin i Deutscher pokušavaju da objasne kako to da data kauzalna veza zaista vodi predstavljanju nečega što se dogodilo, dakle, tačnom predstavljanju: otuda nije moguće pretpostaviti da je to predstavljanje taČno. Zatim, ovakav strukturni analogon je neophodan da bi se utvrdilo da neka kauzalna veza zaista vodi pamćenju: stoga, za predstavljanje koje tek treba odrediti kao strukturni analogon nekom prošlom događaju, nije moguće pretpostaviti da je ono stvarno trag pamćenja, tj. da je deo one kauzalne veze koja vodi pamćenju. Ali ako isključimo ove dve pretpostavke nije jasno da li je ovakav strukturni analogon dovoljan da se neka kauzalna veza, Čiji je on deo, proglasi za kauzalnu vezu koja vodi pamćenju. Uzmimo već poznati primer čoveka koji pamti da ga je kao dete kidnapovao neki visok cmomanjast Čovek (on pamti da je doživeo kako ga ovaj kidnapuje). Delotvoran uzrok njegovog predstavljanja ovog kidnapovanja je stvaran događaj u njegovom detinjstvu: njegov crnomanjasti i visoki brat ga je zaista odveo — na izlet. Da li je 'strukturna analogija' između njegovog predstavljanja i stvarnog događaja dovoljna da kažemo da on stvarno pamti kako je bio kidnapovan? Ako to odbijemo, i umesto toga kažemo da on pamti samo kako ga je brat odveo na izlet, dovedeni smo u položaj da tvrdimo ne samo to da subjekt ne mora da veruje da se ono što on pamti dogodilo, već i to da on ne mora da bude ni

48

ALEKSANDAR PAVKOVIC

svestan onog Što on u stvari pamti: naš subjekt može da tvrdi da on ne pamti kako ga je brat odveo na izlet (mada je to kasnije saznao i prihvatio) a da i pored toga mi tvrdimo da on to ipak pamti; svest o svom sopstvenom pamćenju ovde više nije najbolje svedočanstvo o sadržaju svog sopstvenog pamćenja. Ćak i ako dozvolimo da je ovo moguće u okviru neke psihološke teorije, (ili da nam to omogućava da shvatimo određene psihološke teorije), pitanje je da li je pojam pamćenja koji se tu razjašnjava isti onaj kojim se služimo kada se ne bavimo psihologijom. Kao što sam već primetio, ovakvo shvatanje kauzalne veze dozvoljava da — u nizu slučajeva sa nedovoljnom ili nedovoljno utvrđenom strukturnom analogijom — usled nedostatka razrađene i potvrđene teorije, nije moguće utvrditi da li subjekt stvarno pamti ili ne, kao ni to šta on u stvari pamti. Upotreba strukturnog analogona između predstavljanja i prošlog događaja kao kriterija pamćenja, ima ipak izvesne sličnosti sa jednim od načina kojim se služimo da bismo utvrdili da li neko pamti ili ne. Ako neko nije siguran da li stvarno pamti nešto, za Šta iz drugih izvora zna da se dogodilo, on može da se upita da li to što mu pada na pamet ima ikakve sličnosti sa onim što se stvarno dogodilo; ali čak i ako ima sličnosti i ako postoji kauzalna veza između prošlog događaja i onog što mu sad pada na pamet, on može i dalje da sumnja da on to stvarno pamti. On može imati različite razloge za tu sumnju: između ostalog, on može sumnjati da mu se ta misao ('predstavljanje') javila na način koji isključuje mogućnost pamćenja (u snu, slobodnim, tj. proizvoljnim tokom njegovih misli itd.). Pored toga, u slučajevima pamćenja činjenica kao i pamćenja kako nešto učiniti, moguće je sumnjati ne samo da su ovi uslovi dovoljni već i da su oni nužni; tako se može postaviti pitanje da li je neki uzročni lanac tipa delotvorne uzročnosti logički nužan uslov da bi neko zapamtio datum Ko-

UVOD

49

sovske b i t k e ili k a k o se pliva. R a z m o t r i m o t a k o tvrdnju »On se ipak seća k a k o se pliva«, izrečenu o n e k o m ko je p r e t r p e o s k o r o p o t p u n u amneziju; k a d a to kažemo, nije n u ž n o da p r e t p o s t a v i m o da je njegovo ranije plivanje uzročno delotvorno za njegovo sadašnje plivanje; moguće je, naime, da je ta tvrdnja istinita čak i a k o na neki način u t v r d i m o da njegovo ranije plivanje nije uzročno delotvorno za njegovo sadašnje plivanje. Ovaj slučaj mogli bis m o da objasnimo na sledeći način: i njegovo sadašnje plivanje, k a o i njegovo ranije plivanje, manifestacije su j e d n e te iste sposobnosti ili veŠtine, veštine plivanja (ta je veština možda u ovom slučaju u r o đ e n a ) ; k a d a k a ž e m o »On se ipak seća k a k o se pliva« t i m e kažemo da je zadržao (ili da nije izgubio) sposobnost da pliva. P o š t o je ta sposobnost zadržana, nije n e o p h o d n o pretpostaviti da izm e đ u njegovog ranijeg plivanja i njegovog sadašnjeg plivanja postoji neka uzročna veza. 30 Pretpostavimo, nadalje, da je subjekt n a u č i o n a p a m e t sve važnije d a t u m e u istoriji srpskog nar o d a i da, posle gotovo p o t p u n e amnezije, u s p e da se seti samo d a t u m a Kosovske bitke. I u ovom slučaju ne sledi da je njegovo ranije učenje važnijih d a t u m a u istoriji srpskog n a r o d a uzročno delotvorno za njegovo p a m ć e n j e d a t u m a Kosovske bitke; moguće je, naime, da je njegovo izricanje tačnog d a t u m a Kosovske b i t k e opet samo ispoljavanje njegove sposobnosti recitovanja svih važnijih datuma u istoriji srpskog n a r o d a , sposobnosti koju je on s a m o delimično sačuvao. Ovi p r i m e r i ne pokazuju da u nekim slučajevima pamćenja n e m a nikakve uzročne veze između onoga što subjekt p a m t i i njegovog predstavljanja; može se, naime, tvrditi da je za pamćenje čak i u našim p r i m e r i m a , uzročno n e o p h o d n o da subjekt sačuva neku svoju sposobnost koja se t a d a ispoljava u njegovom predstavljanju onog što pamti. Iz ovoga, m e đ u t i m , ne sledi da tu postoji neki M

Za ovakve primerc vidi Squires, 1969.

4 Svest i saznanje

50

ALEKSANDAR PAVKOVIC

uzročni lanac između događaja u prošlosti i sadašnjeg predstavljanja. Da bi subjekt nešto pamtio, u našim je primerima, ne samo uzročno, već i logički nužno da on sačuva neke svoje sposobnosti: da bi se sećao kako se pliva, logički je nužno da sačuva sposobnost da pliva. Moguće je da su u ovakvim slučajevima potrebni i određeni uzročni uslovi pod kojima subjekt može da sačuva ili zadrži te sposobnosti. Sigurno je da se sve tvrdnje o pamćenju ne mogu parafrazirati uz pomoć tvrdnji o ispoljavanju sposobnosti koje je subjekt sačuvao: u nizu slučajeva, pamćenje jednostavno nije ispoljavanje nekih sposobnosti ili veština. Ali Martin i Deutscher bi trebalo da pokažu koja je prednost njihove analize pamćenja nad ovakvim parafrazama i u slučajevima kada nam se parafraze uz pomoć tvrdnji o ispoljavanju sposobnosti čine prirodnijim. Moguće je, naravno, da nam ovakve parafraze izgledaju prirodnije zato što u ovakvim slučajevima pamćenja ne poznajemo njihove kauzalne mehanizme. Ako je to tačno, to bi onda trebalo i dokazati.51 Aleksandar

PAVKOVIC

11 Na pomoći pri izboru tekstova, želeo bih da se zahvalim Leonu Kojenu; kolegama i prijateljima koji su te tekstove preveli zahvaljujem na savesno obavljenom poslu, a Iliji Moljkoviću, lektoru, na nizu sugestija koje su prevode učinili razumljivijim; na pomoći u pripremi predgovora i prevoda za štampu zahvalan sam Mirjani Đulcić.

UVOD

51

IZBOR IZ LITERATURE 1. Filosofsko razjaSnjenje i filosofska argumentatija Davidson, Donald. (1973) ^Radical Interpretation* Dialectica, torn 27, 1973, str. 313—28. Davidson, Donald. (1974) »Psychology as Philosophy* u zbirci Philosophy of Psychology, ur. S. C. Brown, London, 1974. Langford, C. H. (1942) »Moore's Notion of Analysis* u zbirci The Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp. London, 1942. Moore, G. E. (1925) »A Defense of Common Sense* u zbirci Contemporary British Philosophy (second series), ur. J. H. Muirhead. London, 1925 (preStampano i u G. E. Moore. Philosophical Papers). Moore, G. E. (1942) »A Reply to my Critics* u zbirci The Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp. London, 1942. str. 660-667.

Passmore, John. (1956) A Hunderd Years of Philosophy, London, 1956. Passmore, John. (1970) Philosophical Reasoning, drugo izdanje. London, 1970. Quine, W. V. (1969) »EpistemoIogy Naturalized* u zbirci njegovih eseja Ontological Relativity and Other Essays. New York, 1969. Routley, R. i Routley, V. (1973) »RyIe's Reductio ad Absurdum Argument* u casopisu Australasian Journal of Philosophy, torn 51, br. 2 1973. str. 125—138. Russell, Bertrand. (1905) »On Denoting*, u str. 66.

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

187

njime, tako da je iskaz »M je dat mojim osjetilima« ekvivalentan iskazu »M uzrokuje osjetilni datum s kojim sam neposredno upoznat«; (2) da je opažajna svijest u osnovi zaključivanje od 2učinka na uzrok. Budući da je, mislim, pravo reci da je izraz »dat mojim osjetilima« Priče uveo kao poseban termin da bi izdvojio jedan mogući smisao glagola »opažati«, možemo uzeti da prvi dio navoda iznosi tezu da izraz »opažam M« (u jednom njegovom smislu) treba smatrati ekvivalentnim izrazu »imam (ili osjećam) osjetilni datum koji je prouzrokovan od M«. (Na drugi dio navoda se zasad neću osvrtati.) Upustit ću se sada u nešto opširnije razmatranje obilježja koje ova verzija KTO dijeli s drugim nekauzalnim teorijama opažanja, naime, u razmatranje tvrdnje da opažanje materijalnog objekta uključuje posjedovanje ili osjećanje osjetilnog datuma; jer ako se ova tvrdnja ne bi mogla održati, ispitivanje posebnih obilježja KTO bilo bi izlišno. II Glavna teškoća s kojom se suočava tvrdnja da opažanje uključuje posjedovanje ili osjećanje osjetilnog datuma sastoji se u tome da se pruži zadovoljavajuće objašnjenje značenja tehničkog termina »osjetilni datum«. Jedan poznati način prilaženja ovom zadatku je pokušaj da se dokaže, pomoću nekog oblika argumenta zasnovanog na iluzijama, postojanje objekata posebne vrste kojima je termin »osjetilni datum« ponuđen kao vrsno ime. Drugi način (koji je prihvatio Moore u čuvenom odjeljku) jeste davanje uputa čija je namjena da omoguće izdvajanje entiteta one vrste na koju treba primijeniti termin »osjetilni datum«. Poznata je, također, opća narav prigovora svakom od ovih postupaka, te ću za sada pretpostaviti da ni jedan ni drugi ne zadovoljava. * Cf. ibid. str. 21—25.

188

HENRV P. GRICE

Različiti su filosofi iznijeli mišljenje da izraz »osjetilni datum« može biti (i treba da bude) uveden kao tehnički termin, premda su svi pokušaji da se označe posebni objekti koje bi trebalo nazivati osjetilnim podacima, ili da se dokaže njihovo postojanje, bili neuspješni. Njegova upotreba bila bi eksplicite definirana pozivanjem na ovakve, navodno standardne izraze: »To i to mi izgleda (npr. plavo)«, »Izgleda mi (imam osjećaj) kao da je 4> to i to«, »Čini mi se da vidim nešto 4*«. i tako dalje. No, kako bi se prigovor na prijedloge o kojima govorim mogao nazvati načelnim, za sada mi nije cilj da razmatram kako bi se takva eksplicitna definicija pojma osjetilnog datuma mogla u pojedinostima formulirati. Moram, ipak, primijetiti da se ovaj program ni u kom slučaju ne može provesti tako lako, kako možda sugerira nemaran način na koji je ponekad izložen. Naime, različiti izrazi natječu se za glavnu ulogu u ovom pothvatu, na primjer, »izgleda« (»osjeća se« itd.), »čini se«, »javlja se«, te bi trebalo ispitati manje ili više tanane razlike među njima. Zatim, čak i kad bismo jednog od njih pretpostavili drugima, ne bi sve njegove upotrebe bile podesne. Na primjer, ako odlučimo upotrijebiti izraze tipa »izgleda mi«, moramo li smatrati legitimnim da nam rečenica »Ovo mi izgleda neprobavljivo« daje rečenicu o osjetilnom datumu »Imam neprobavljivi vizuelni osjetilni datum«? Općenit prigovor predloženom postupku mogao bi teći ovako: Kad netko izriče primjedbu kao što je »To mi izgleda crveno«, u ovome je sadržana izvjesna implikacija, koja je po obliku disjunktivna. Implicirano je da govornik zna ili vjeruje da objekt na koji se upućuje nije crven, ili da je netko drugi porekao da je crven, ili da govornik sumnja u to da je crven, ili da je netko drugi izrazio sumnju u to da je crven, ili da je situacija takva da — premda nikakva sumnja nije uistinu izražena, niti ikakvo poricanje uistinu izrečeno — neka bi osoba mogla biti sklona poricanju ili sumnji kad bi obratila pažnju na pitanje da li je objekt zaista

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

jgg

crven. Ovo možda i nije sasvim točno ili potpuno određenje implikacije, ali je vjerojatno dovoljno dobro za nastavak razmatranja. Nazovimo uvjet koji je ispunjen kad je jedan od članova ove disiunkcije istinit S-ili-P uvjetom (uvjetom »sumnje ili poricanja«). Možda ćemo se sada složiti da bi bilo čudno ili čak apsurdno koristiti izraz »izgleda mi« kada odgovarajući S-ili-P uvjet sasvim očigledno nije ispunjen; bilo bi nešto barem prima facie čudno kad bih rekao (ne u šali) »To mi izgleda crveno«, stojeći pred britanskim poštanskim sandučićem na normalnom dnevnom svjetlu, pri udaljenosti od nekoliko stopa. Na ovom mjestu .moj kritičar nudi dvostruku tezu: (a) da se upotreba, a možda i značenje izraza poput »izgleda mi« odlikuje time što oni moraju sadržavati implikaciju da je S-ili-P uvjet ispunjen, te kad bi ih izricao govornik koji ne pretpostavlja da je ovaj uvjet ispunjen, ogriješio bi se o pravilnu upotrebu ovih izraza (ukoliko, naravno, ne bi namjeravao da obmane svoje slušaoce navodeći ih na mišljenje da je uvjet ispunjen); (b) da u slučajevima u kojima S-ili-P uvjet nije ispunjen, izričaj koji sadrži izraz »izgleda mi« •— umjesto da bude istinit ali nezanimljiv — nije ni istinit ni lažan. Tako naoružan, moj kritičar sada napada suvremenog zastupnika teorije osjetilnih data. Naš svakodnevni život pun je slučajeva u kojima osjetilne karakteristike stvari na koje nailazimo nisu predmet nikakve sumnje ili spora; bit će, prema tome, nebrojeno mnogo situacija u kojima bi korištenje izraza »izgleda mi« bilo neumjesno i — ni istinito ni lažno. Ali, zastupnik teorije osjetilnih data želi da njegovi iskazi o osjetilnim datama budu takvi da je neki od njih istinit, ili da je više njih istinito, kad god je istinit iskaz o opažanju; jer on zatim želi dati opću analizu iskaza o opažanju pomoću pojma osjetilnog datuma. Međutim, ovaj se cilj ne može postići ako iskazi oblika »izgleda mi« (prema tome i iskazi o osjetilnim datama) mogu biti istiniti samo u manje uobičajenim

190

HENRY P. GRICE

opažajnim situacijama; a ako je ovaj cilj nedostižan, KTO se ne može održati. Moguće je, naravno, zauzeti drukčije stanovište prema jezičkim pojavama naznačenim u prethodnom odjeljku. Kad bih rekao »izgleda mi crveno« u situaciji u kojoj S-ili-P uvjet nije ispunjen, može se tvrditi da bi ono što kažem (uz izvjesne ograde) bilo istinito, a ne »neutralno«. Dopuštajući da bi to što kažem, premda je istinito, moglo navoditi na stranputicu i da bi istina koja se iskazuje mogla biti veoma nezanimljiva, a navođenje na stranputicu veoma važno, ipak bi se moglo smatrati da je suggestio fatsi mog iskaza sasvim spojiva s njegovom doslovnom istinitošću. Zatim, moglo bi se dokazivati da bi se možda, u izvjesnom smislu, i ogriješio o pravilnu upotrebu jezika onaj koji je, bez namjere da obmane, koristio izraz »izgleda mi« kada nije pretpostavljao da je S-ili-P uvjet ispunjen, ali da bi se ipak moglo reći da se nije ogriješio o upotrebu ovog pojedinačnog izraza. Naime, moglo bi se kazati, implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen povezana je s takvim izrekama ne kao osobito obilježje značenja ili upotrebe ovih izraza, već na temelju općeg obilježja ili načela upotrebe jezika. Pogrešna pretpostavka da implikacija tvori »dio značenja« izraza »izgleda mi« donekle je — premda se lakše potkrada —- slična pogrešci koju bismo počinili pretpostavljajući da je tobožnja implikacija da netko vjeruje da pada kiša »dio značenja« izraza »pada kiša«. Kratak i, doslovno uzeto, ne sasvim precizan odgovor na takvu pretpostavku mogao bi biti da se ta tobožnja implikacija pripisuje izrazu zato što je on iskazanog oblika, a ne zato što je onaj pojedinačni izraz iskaznog oblika koji slučajno jest. Sve doskora Činilo mi se da je zaista veoma teško naći bilo kakve argumente koji bi izgledali i najmanje pogodni da riješe spor između ova dva stanovišta. Na primjer, moguće je predložiti da je poborniku teorije osjetilnih data slobodno tvrditi da bi rečenica o osjetilnom datumu »Imam ružičas-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

jgj

ti osjetilni datum« izražavala istinu ako i samo ako su činjenice onakve kakve bi trebalo da budu da bi bilo istinito reći, kad bi to bilo umjesno, »Nešto mi izgleda ružičasto«, čak ako to možda i nije zaista umjesno reći (jer S-ili-P uvjet nije ispunjen). No, ovom pokušaju da se zaobiđe stanovište kritičara moguće je suprotstaviti se odgovorom da se za sigurno uzima nešto nedokazano. Naime, pretpostavlja se da postoji neki način određivanja činjenica odvojen od implikacije koju takvo određenje standardno sadrži, a to je upravo ono što kritičar poriče. Uslijed frustracija ovakve vrste, počeo sam vjerovati da ni jedno ni drugo stanovište ne treba smatrati ispravnim ili pogrešnim, a da bi se raičke pojave mogle promatrati na oba načina, premda mogu postojati razlozi da se radije prihvati jedno gledište nego drugo; da nisu mogući nikakvi dokazi ili pobijanja, već samo podsticaji za opredjeljenje. Pretpostavljajući ovo, bio sam sklon da presudim na štetu svog kritičara, djelomice radi toga što je stanovište njegovog protivnika bilo više u skladu s onim Što sam bio spreman reći o drugim jezičkim pojavama koje su donekle uporedive, no uglavnom radi toga što kritičarevo odbacivanje osjetilnih data po kratkom postupku znači odbacivanje skepticizma u pogledu materijalnog svijeta po još kraćem postupku; ja, međutim, smatram da bi se skeptik mogao potužiti i reći da on mora barem biti u mogućnosti da iznese svoje brige, čak i ako se pokaže da ih se možemo lako riješiti — ako mu ne dozvolimo da ih iznese, ne možemo ukloniti stvarni izvor njegove nelagode. No, sada sam sklon mišljenju da je spor moguće riješiti, da je stanovište mog kritičara pogrešno, a stanovište njegovog protivnika ispravno. Pokušat ću razviti samo jedan argument u prilog ove tvrdnje (premda, nesumnjivo, postoje i drugi), a za početak upustit ću se u discursus o izvjesnim aspektima pojma ili pojmova implikacije, upotrebljavajući neke više ili manje otrcane primjere.

192

HENRV P. CRICE

III (Implikacija) Uvest ću četiri različita primjera i primijeniti na njima, kao katalizatore, četiri različite ideje. Sve su to slučajevi u kojima je u običnom, ili barem u filozofskom govoru, može se reći, implicirano nešto različito od onog što je iskazano. (1) »Smith je prestao tući svoju ženu«; ovdje je implicirano da je Smith tukao svoju ženu. (2) »Bila je siromašna, ali poštena«; ovdje je implicirano (u vrlo grubim crtama) da postoji neka opreka između siromaštva i poštenja, ili između njenog siromaštva i njenog poštenja. ^ Prvi primjer je već podosta navođen slučaj onoga što se ponekad naziva »pretpostavkom«, i često se smatra da je ovdje istinitost onoga Što je implicirano nužni uvjet da bi prvobitni iskaz bio istinit ili lažan. Ovo bi se moglo osporavati, ali se barem mogu iznositi argumenti u prilog tome, i sama mogućnost argumentiranja mogla bi biti dovoljna da ovaj tip slučajeva izdvoji od ostalih. Ipak ću, jednostavnosti radi, pretpostaviti da je pomenuto opće gledište ispravno. Ovo shvaćanje jasno razlikuje primjer (1) od primjera (2); Čak i kad bi implicirani iskaz bio lažan, to jest, kad ne bi bilo baš nikakvog razloga da se siromaštvo i poštenje stave u opreku bilo općenito, bilo u njenom slučaju, prvobitni iskaz bi ipak mogao biti lažan. Bio bi lažan da je ona, na primjer, bogata i nepoštena. Možda se ne bi moglo tako lagodno prihvatiti da je istinit ako implicirana opreka zapravo ne postoji; no mogućnost lažnosti dovoljna je za sadašnju svrhu. Moj slijedeći ogled na ovim primjerima bit će da ispitam što je to u svakom od ovih slučajeva za što bi se s pravom moglo reći da je nosilac implikacije (da djeluje koa impliciranja). Postoje barem četiri mogućnosti, koje ne isključuju nužno jedna drugu. Kada pretpostavimo da je netko izrekao jednu ili drugu od mojih rečenica-uzoraka, rao-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

J93

žemo pitati da li bi nosilac implikacije bilo: (a) ono što je govornik rekao (ili tvrdio); (b) govornik (»da li je on time implicirao da...«); (c) riječi koje je govornik upotrijebio; (d) njegovo kazivanje toga (ili, pak, njegovo kazivanje toga na takav način), ili možda nekoliko ovih stvari zajedno. Mislim da se rečenice (1) i (2) razlikuju u pogledu (a). Bilo bi, vjerujem, ispravno kazati u slučaju (I) da je ono što je govornik rekao (ili tvrdio) impliciralo da je Smith tukao svoju ženu, dok bi u slučaju (2) bilo neispravno kazati da je ono što je rekao (ili tvrdio) impliciralo da postoji opreka, na primjer, između poštenja i siromaštva. Test na koji bih se oslonio je slijedeći: ako prihvaćanje da implikacija postoji obvezuje na prihvaćanje hipotetičkog iskaza »Ako p, onda q«, gdje »p« predstavlja prvobitni iskaz a »q« ono što je implicirano, tada je ono što je govornik rekao (ili tvrdio) nosilac implikacije, a inače ne. Primijenimo ovo pravilo na date primjere: kad bih prihvatio implikaciju koja navodno postoji u slučaju (1), osjećao bih se prisiljenim prihvatiti hipotetički iskaz »Ako je Smith prestao tući svoju ženu, onda ju je on tukao«; međutim, kad bih prihvatio implikaciju koja navodno postoji u slučaju (2), ne bih se osjećao prisiljenim prihvatiti hipotetički iskaz »Ako je ona bila siromašna, ali poštena, onda postoji neka opreka između siromaštva i poštenja, ili između njenog siromaštva i njenog poštenja«. Ostale mogućnosti možemo razmotriti letimice. S obzirom na oba primjera bio bih sklon reći da se može smatrati da je govornik implicirao ono što je implicirano, ma šta to bilo; da u slučaju (2) izgleda sasvim jasno da bi se moglo kazati da govornikove riječi impliciraju opreku, dok je mnogo manje jasno da U bi se u slučaju (1) moglo kazati da govornikove riječi impliciraju da je Smith tukao svoju ženu, a da ni u jednom slučaju ne bi bilo očevidno prikladno reći da njegovo kazivanje toga, ili njegovo kazivanje toga na takav način, implicira ono što je implicirano. 13 Svest i saznanja

194

HENRV P. CRICF.

Treća ideja s kojom želim suočiti svoja dva primjera ima, zapravo, dva vida: to je ideja odvojivosti, odnosno, opozivosti implikacije. (Ovi će termini biti objašnjeni.) Razmotrimo primjer (1): nije moguće pronaći takav sklop riječi koji bi se mogao upotrijebiti da iskaže ili tvrdi upravo ono što bi mogla tvrditi rečenica »Smith je prestao tući svoju ženu«, a da implikacija da je Smith tukao svoju ženu, kad taj sklop upotrijebimo, bude odsutna. Svaki način tvrđenja onog što se tvrdi rečenicom (1) sadrži implikaciju o kojoj je riječ. Izrazit ću ovu činjenicu rekavši da u slučaju (1) implikacija nije odvojiva od onog što se tvrdi (ili, simpliciter, nije odvojiva). Zatim, nije moguće upotrijebiti takav sklop riječi u kojem je i ono što se tvrdi i ono što je implicirano isto kao u rečenici (1), a zatim dodati drugi dio rečenice kojim se odbija prihvaćanje onoga Što bi inače bilo implicirano, s pomišlju da se poništi implikacija a da se ne poništi sama tvrdnja. Nije moguće na razumljiv način reći »Smith je prestao tući svoju ženu, ali ne namjeravam time implicirati da ju je on tukao«. Ovu činjenicu izrazit ću kazavši da u slučaju (1) implikacija nije opoziva (bez opozivanja tvrdnje). Ako pogledamo primjer (2) uvidjet ćemo, mislim, da postoji vrlo jak razlog da kažemo da implikacija ovdje jest odvojiva. Postoji, čini se, sasvim dobar razlog da se podrži stanovište da bih, rekavši »Ona je siromašna i poštena« umjesto »Ona je siromašna, ali poštena«, tvrdio upravo ono Što bih tvrdio da sam upotrijebio prvobitnu rečenicu; sada pak ne bi bilo nikakve implikacije da postoji opreka, na primjer, između siromaštva i poštenja. Međutim, pitanje da li je u slučaju (2) implikacija opoziva, nešto je složenije. Postoji smisao u kojem možemo reći da je neopoziva. Kad bi netko rekao »Ona je siromašna, ali poštena, premda ne želim, naravno, implicirati da postoji neka opreka između siromaštva i poštenja«, ovo bi moglo izgledati kao zagonetna i neobična izjava. No, mada bismo tada željeli prigovarati govorniku, ne mislim da bismo

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

195

otišli tako daleko da kažemo da je njegov izričaj bio nerazumljiv; pretpostavili bismo da je izabrao veoma čudnovat način za saopćavanje vijesti da je ona bila siromašna i poštena. Četvrti i poslednji test kojem želim podvrći svoje primjere jest pitanje da li bismo Činjenicu da je odgovarajuća implikacija prisutna bili skloni smatrati zavisnom od značenja neke pojedinačne riječi ili izraza koji se pojavljuju u datoj rečenici. Svjestan sam da ovo možda nije uvijek potpuno jasno i lako pitanje. Pa ipak, usudit ću se tvrditi da bismo, u pogledu primjera (2), mogli prilično mirno reći da činjenica da implikacija postoji zavisi od značenja riječi »ali«; međutim, ukoliko je u pitanju primjer (1), bili bismo barem donekle skloni reći da je prisutnost implikacije u vezi sa značenjem neke od riječi u rečenici, ali bismo bili u neprilici kad bi trebalo točno odrediti koja je to riječ, ili koje su riječi, u pogledu kojih je ovo istinito. Sada mogu nešto kraće razmotriti preostale primjere. (3) Dajem izvještaj o uspjehu svog studenta na ispitu. Sve što kažem jest: »Jones ima krasan rukopis i njegov je engleski gramatički ispravan*. Možda ćemo se složiti da bi ovdje postojala jaka, čak neodoljiva implikacija da Jones nema uspjeha u filosofiji. Jasno je da ne postoji baš nikakav razlog da se istinitost onoga što je ovdje implicirano smatra preduvjetom istinitosti ili lažnosti onoga što sam tvrdio; poricanje istinitosti onog što je implicirano ne bi imalo nikakvog utjecaja na istinitost ili lažnost onoga što sam tvrdio. Dakle, u tom pogledu, primjer (3) mnogo je bliži primjeru (2) nego primjeru (1). Dalje, zacijelo bi se moglo reći da sam ja (govornik) implicirao da je Jones beznadan slučaj (pod uvjetom da sam namjeravao stvoriti upravo takav dojam). I moje kazivanje toga (u svakom slučaju, moje kazivanje upravo toga i ničeg drugog) nesumnjivo je, također, nosilac implikacije. S druge strane, moje riječi i ono što kažem (tvrdim) 13"

jC)6

HENRV P, GRICE

ovdje nisu, mislim, nosioci implikacije. Prema tome, rečenica (3) razlikuje se i od rečenice (1) i od rečenice (2). Implikacija je opoziva, ali nije odvojiva; ako dodam »Naravno, ne namjeravam implicirati da on nema uspjeha u filosofiji«, cio moj izričaj je razumljiv i jezički besprijekoran, premda bi to možda bilo neobično ponašanje za jednog tutora; više se ne može reći da sam implicirao da on nema uspjeha u filosofiji, premda bi možda moje kolege, da nisam imao više što reći, to zaključile. Međutim, implikacija nije odvojiva; iskazana na bilo koji način, u istom kontekstu izricanja, upravo ona tvrdnja koju sam izrekao sadržavala bi istu implikaciju. Konačno, činjenica da implikacija postoji ne zavisi ni od koje pojedinačne riječi ili izraza unutar rečenice koju sam izrekao; u tom pogledu (3) je nesumnjivo različito od (2), a možda različito od (1). Moram spomenuti jednu očiglednu činjenicu prije nego prijeđem na posljednji primjer. Ovaj slučaj implikacije razlikuje se od drugih utoliko Što izricanje rečenice »Jones ima krasan rukopis itd.« standardno ne sadrži implikaciju koja joj je ovdje pripisana; potreban je osobit kontekst (mora biti izrečena na ispitu) da bi se implikacija pridaia njenom izricanju. (4) Kad netko kaže: »Moja je žena ili u kuhinji ili u spavaćoj sobi«, bilo bi normalno implicirano da on ne zna u kojoj se od te dvije prostorije ona nalazi. Ovaj primjer mogao bi se zaista smatrati veoma sličnim slučaju o kojem je bilo govora, slučaju iskaza poput »Ovo mi izgleda crveno«, stoga moram paziti da ni o čem ne stvorim preuranjen sud na uštrb moga kritičara. Ipak, mislim da u slučaju primjera (4) mogu ponuditi jak argument u prilog mišljenju da postojanje implikacije govornikovog neznanja nije preduvjet istinitosti ili lažnosti disjunktivnog iskaza. Pretpostavimo: (a) da govornik zna da je njegova

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

197

žena u kuhinji, (b) da kuća ima samo dvije prostorije (nikakvih hodnika itd). Čak i kad (a) važi, govornik nesumnjivo može, govoreći istinu, reći: »Moja je žena u kući«; njegova izjava naprosto nije onoliko informativna koliko bi mogla biti kad bi to bilo potrebno. No, istinit iskaz da je njegova žena u kući, zajedno s istinitim iskazom da se kuća sastoji samo od kuhinje i spavaće sobe, povlače za sobom iskaz da je njegova žena ili u kuhinji, ili u spavaćoj sobi. Ako bi izricati iskaz p u izvjesnim okolnostima značilo govoriti istinu, a p zajedno s drugim istinitim iskazom povlači q, tada bi, nesumnjivo, izricati q u istim okolnostima, nužno značilo govoriti istinu. Zato ću smatrati da disjunktivni iskaz u primjeru (4) ne prestaje biti istinit ili lažan ako implicirano neznanje zapravo ne postoji. Drugo, mislim da je sasvim jasno da bismo u ovom slučaju, kao u slučaju (3), mogli reći da je govornik implicirao da ne zna, kao i da je njegovo kazivanje toga (ili njegovo kazivanje toga radije nego nečeg drugog, naime, u kojoj se prostoriji ona nalazi) impliciralo da ne zna. Treće, implikacija je u jednom smislu neodvojiva, to jest, ako bi u dalom kontekstu izricanje disjunktivne rečenice sadržavalo implikaciju da govornik ne zna u kojoj se prostoriji nalazi njegova žena, ova bi implikacija bila također sadržana u izricanju bilo kojeg drugog sklopa riječi koji bi iskazivao istu tvrdnju (na primjer, »Dvije su mogućnosti: (1).. .(2)...« ili »Jedna od slijedećih stvari je istinita: (a).. .(b)...«). Međutim, u drugom mogućem smislu, moglo bi se možda reći da je implikacija odvojiva. Naime, mogući su neki konteksti izricanja u kojima normalna implikacija neće postojati; na primjer, predstavnik koji izjavljuje: »Iduća konferencija održat će se ili u Genevi, ili u New Yorku«, možda ne implicira da ne zna u kojem gradu, možda naprosto ne kaže u kojem. To ukazuje na činjenicu da je implikacija opoziva. Čovjek bi, u okolnostima u kojima bi implikacija bila normalno prisutna, mogao reći: »Moja žena je ili u kuhinji, ili u spavaćoj sobi«, a

198

HBNRV P. GRICE

zatim nastaviti: »Pazite, ja ne kažem da ne znam u kojoj«; ovo bi moglo biti neljubazno (i, možda, gramatički neispravno), ali bi bilo sasvim razumljivo. Konačno, činjenicu da izricanje disjunktivne rečenice normalno sadrži implikaciju govornikovog neznanja istinosnih vrijednosti disjunkta trebalo bi objasniti, rekao bih, pozivanjem na jedno opće načelo koje upravlja upotrebom jezika. Kakvo je točno ovo načelo, nisam siguran, ali prvi pokušaj da se ono dredi mogao bi biti ovakav: »Nije dozvoljeno izricati slabiji iskaz radije nego jači, ako za to ne postoji dobar razlog«. Ovo zacijelo nije primjerena formulacija, no vjerojatno će biti dovoljno dobra za sadašnju svrhu. Pod pretpostavkom da ovakvo načelo ima opću primjenu, moguće je izvesti zaključak da bi izricanje disjunktivne rečenice impliciralo govornikovo neznanje istinosnih vrijednosti disjunkta, kada je dato (a) da je očigledan razlog što netko ne izriče iskaz koji se od njega zahtijeva, to što on nije u stanju da ovo učini; i kada je dato (b) logička činjenica da svaki disjunkt povlači disjunktivni iskaz, ali ne i viče versa, zbog Čega su disjunkti jači nego disjunktivni iskaz. Ako je skica koju sam upravo dao u osnovi ispravna imamo, rekao bih, razloga da u slučaju (4) odbacimo mišljenje da je implikacija govornikovog neznanja dio značenja riječi »ili«; netko tko poznaje logički odnos između disjunkcije i njenih disjunkta, i tko također poznaje opće načelo za koje smo tvrdili da upravlja govorom, mogao bi i sam zaključiti da će disjunktivni izričaji sadržavati implikaciju koju zaista i sadrže. Međutim, moram naglasiti da mi je u razmatranju ovog posljednjeg problema cilj bio samo da naznačim stanovište koje bih želio prihvatiti, a ne i da ozbiljno izlažem argumente njemu u prilog. Moj glavni cilj u ovom pododjeljku bio je da uvedem četiri ideje koje namjeravam dalje koristiti, i da pružim jednu zamisao o načinima na koje se one primjenjuju, ili se ne mogu primijeniti, na različite tipove implikacija. Ne tvrdim da sam iz-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

J99

ložio sistematsku teoriju implikacije; bio bi to veoma krupan pothvat koji ostavljam za neku drugu priliku. IV (Ponovno razmatranje prigovora) Vratimo se sada glavnom problemu ovog dijela mog rada. Nazovimo iskaze onog tipa koji se mogu izraziti rečenicama kao što je »To mi izgleda crveno« /-iskazima. Što da kažemo o odnosu između /-iskaza i odgovarajućeg S-ili-P uvjeta služeći se idejama koje sam uveo u prethodnom pododjeljku? Ili, radije, budući da bi ovo moglo biti sporno, što bi moj kritičar mislio da je o tome ispravno reći? Kako sam ja predstavio njegovo stanovište, on se eksplicite opredjeljuje za shvaćanje da je ispunjenost odgovarajućeg S-ili-P uvjeta nužan preduvjet da bi /-iskaz bio istinit ili lažan. On se, također, više ili manje eksplicitno opredjeljuje za gledišta da implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen zavisi od značenja riječi »izgleda« (ili izraza »izgleda mi«); da bi, na primjer, netko tko nije uvidio da tu postoji implikacija time pokazao da nije potpuno razumio značenje te riječi ili izraza. Pojmljivo je da ova posljednja teza ne zavisi od svega ostalog u njegovom stanovištu i da bi je mogao, ako bi to bilo potrebno, napustiti a da ne razori ostalo. Stoga se neću, u onom što slijedi, izravno baviti ovim gledištem, premda se nadam da bi se ono moglo pokazati kao soluttim ambulando. On zatim, mislim, želi reći da implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen nije niti odvojiva niti opoziva; pa ako i ne bi to želio, on bi to svakako morao reći kako bi njegov prigovor bio od ikakvog značaja. Jer, ako je implikacija odvojiva ili opoziva, sve što zastupnik teorije osjetilnih data treba da uradi jest da nađe neki sklop riječi od kojeg je implikacija odvojena ili u kojem je opozvana, i da upotrijebi ovaj izraz kako bi definirao pojam osjetilnog

200

HENRV P. GRICE

datuma. Nije dovoljno da neki načini uvođenja osjetilnih data budu podložni njegovim prigovorima; bitno je da svi to budu. Konačno, budući da nije jasno koje bi od izloženih mogućnosti u pogledu onoga što se može smatrati nosiocem implikacije on bio spreman poricati ili tvrditi, neću za sada ispitivati taj problem. Ipak, kasnije ću ukazati na to da on može očuvati svoje stanovište samo pružajući ono što je, zapravo, nesumnjivo pogrešan odgovor na ovo pitanje. Došlo je vrijeme da pređemo u napad, čini mi se neodrživom tvrdnja (barem kad je interpretirana na prirodan način) da je ispunjenost S-ili-P uvjeta nužan uvjet da bi /-iskaz bio istinit ili lažan, /-iskaz može, naime, nesumnjivo biti lažan čak i kad je S-i\i-P uvjet neispunjen. Pretpostavimo da se nalazim pred sasvim normalnim poštanskim sandučićem na normalnom dnevnom svijetlu, pretpostavimo, dalje, da sam u društvu s normalnim, skepticizmu nesklonim pratiocem. Obojica znamo sasvim dobro da je poštanski sandučić crven. Međutim, on ne zna da ja kronično patim od Smithove bolesti čiji napadi drugima nisu očigledni; ovim je napadima svojstveno, vjerojatno između ostalog, da mi za to vrijeme crvene stvari izgledaju sasvim drugačije boje. Ja znam da imam ovu bolest, i imam (i znam da imam) napad u tom trenutku. U ovim okolnostima kažem: »Ovaj poštanski sandučić mi izgleda crven«. Rekao bih da ovdje S-ili-P uvjet nije ispunjen; moj pratilac dočekao bi moju primjedbu upravo s takvom mješavinom zbunjenosti i poruge koja bi obradovala mog kritičara, pa ipak, kad bi moj pratilac saznao za napad Smithove bolesti, nesumnjivo bi mislio da je ono što sam rekao bilo lažno. Na ovom mjestu moglo bi se možda primijetiti da, premda sam uspio dati primjer /-iskaza koji je lažan, nisam uspio dati primjer /-iskaza koji je lažan kad je S-ili-P uvjet neispunjen; jer, u stvari, S-ili-P uvjet je ispunjen. Naime, govornik u mojoj maloj priči, moglo bi se reći, ima neki razlog da sumnja u to da je poštanski sandučić pred njim

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA

201

crven, i to je dovoljno da osigura ispunjenost uvjeta, pa makar govornik također raspolagao obavještenjem koje mu omogućuje da zanemari ovaj prima facie razlog za sumnju (na primjer, da je to poštanski sandučić koji gleda svakog dana već godinama, da on nije ponovno obojen itd.). No, to uopće nije dovoljno. Što je, naime, ovaj prima facie razlog za sumnju u to da je poštanski sandučić zaista crven? To je, ako hoćete. Činjenica da mu izgleda plav. Ali, ovaj specifičan opis njegovog razloga nije potreban. To što mu izgleda plav smatra se suprotnim tome da je on stvarno crven samo zato što je to Što izgleda plav jedan od načina da ne izgleda crven; ne mora biti ničeg osobito važnog u tome što izgleda plav, dovoljno je da izgleda bilo koje druge boje osim crvene. Dakle, čini mi se da kritičarev pokušaj spašavanja vlastitog stanovišta sadrži pretpostavku da se jedan od načina ispunjavanja preduvjeta da bi /-iskaz uopće imao istinosnu vrijednost sastoji u tome da on ima istinosnu vrijednost L, ili barem u nekom stanju stvari koje povlači za sobom istinosnu vrijednost L ovog iskaza. No, to Što bi iskaz bio lažan svakako ne može biti jedan od načina ispunjavanja preduvjeta da on ima istinosnu vrijednost; puko ispunjenje tog preduvjeta treba da ostavi otvorenim (da bude odlučeno na temelju nečeg drugog) koju istinosnu vrijednost iskaz ima. Pretpostavimo da je ovaj pokušaj zaštite od našeg napada propao. Tada je primamljivo izložiti slijedeću argumentaciju: budući da kritičar ne može više tvrditi da je ispunjenost S-ili-P uvjeta preduvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vrijednost, biće prisiljen priznati da je lo u najboljem slučaju djelomičan uvjet istinitosti, premda osobite vrste (to jest, jednu od stvari koje su potrebne da bi iskaz bio istinit). To ne može biti jedini uvjet istinitosti, dakle mora postojati neki drugi. U svijetlu prethodnog argumenta možemo čak i reći koji je to uvjet: on se sastoji u neispunjenosti jednog ili više uvjeta lažnosti iskaza (za koje smo upravo pokazali da

202

HENRY P. GRICE

su nezavisni od S-ili-P uvjeta); ili da se izrazim jasnije, sastoji se u tome što ne postoji ništa što bi učinilo /-iskaz lažnim. No sada, moglo bi se pomisliti, sve ostalo je lagan zadatak za zastupnika teorije osjetilnih data. On može jednostavno tvrditi da će rečenica o osjetilnom datumu izražavati istinu ako i samo ako je ispunjen drugi uvjet istinitosti odgovarajućeg /-iskaza, bez obzira da li je prvi uvjet (S-ili-P uvjet) ispunjen. Vidjet ćemo da iza tog argumenta stoji ova ideja: kad je kritičar jednom prisiljen povući tvrdnju da je ispunjenost S-ili-P uvjeta uvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vrijednost, on može biti prinuđen povući i tvrdnju da je implikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta neodvojiva, a ovo obara njegovo stanovište. Dosad je sve teklo prilično dobro, no na žalost, ne još i dovoljno dobro. Jer, kritičar ima na raspolaganju na izgled moćan odgovor. On može reći: »Vi opet, prikriveno, uzimate za sigurno nešto nedokazano. Vi pretpostavljate, bez ikakvog opravdanja, da je implikacija ispunjenosti prvog (S-ili-P^ uvjeta odvojiva zato što je moguće, u nekom smislu, razlikovati drugi uvjet istinitosti od prvog, to jest, da mora postojati način određivanja drugog uvjeta koji ne sadrži implikaciju da je prvi uvjet ispunjen. Ali Vaš argument svakako nije dokazao ovaj zaključak. Razmotrite jednostavan paralelan slučaj: savršeno je očigledno da predmeti koji nisu cinober boje mogu biti i ne biti crveni; stoga, ako je nešto crvene boje, to nije nužan uvjet lažnosti tvrdnje da je ono cinober boje. Također je istinito da činjenica da je nešto crveno jest samo djelomičan uvjet istinitosti tvrdnje da je cinober boje, ako to znači da utvrditi da je nešto crveno nije dovoljno da bi se utvrdilo da je boje cinobera. No, iz ovog ne slijedi (i doista, lažno je) da postoji bilo koji način formuliranja dopunskog uvjeta istinitosti tvrdnje da je predmet cinober boje koji bi bio slobodan od implikacije da je predmet o kojem je riječ crven. Ovaj non sequitur gotovo je isti kao onaj za koji ste Vi odgovorni; ispunjenost S-ili-P

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

203

uvjeta može zaista biti samo uvjet istinitosti /-iskaza, Štoviše, samo jedan od dva uvjeta istinitosti, a da implikacija da je on ispunjen ne bude odvojiva.« On može dodati i slijedeće: »Premda je tvrdnja da je ispunjenost S-ili-P uvjeta preduvjet istinitosti ili lažnosti odgovarajućeg /-iskaza neodrživa kada je interpretirana na način na koji ste to Vi učinili, ona se može održati ako se ponudi druga, ne tako neprirodna interpretacija. S obzirom na Vaš protuprimjer, ja ne mogu ustrajati u stanovištu da S-ili-P uvjet mora biti ispunjen da bi /-iskaz bio istinit, ili pak da bi bio lažan. Ali, ja mogu braniti stanovište da je ispunjenost S-ili-P uvjeta uvjet istinitosti ili lažnosti /-iskaza u slijedećem smislu — ako S-ili-P uvjet jest ispunjen, tada su / i L dvije mogućnosti između kojih valja, s drugih razloga, odabrati jednu (to jest, N je isključeno)*; međutim, ako S-ili-P uvjet nije ispunjen, tada moramo izabrati ne jednu od ovih mogućnosti, već jednu od mogućnosti N i L (to jest, / je isključeno).« Ovom se napadu, vjerujem, može doskočiti, premda po cijenu izvjesne modifikacije toka argumenta protiv kojeg je usmjeren. Mislim da bismo mogli dati slijedeći odgovor: »Postoji ključna razlika između dva slučaja koje smatrate paralelnim. Pokušajmo formulirati dopunski uvjet istinitosti za iskaz oblika ,x je cinober boje'. Mogli bismo predložiti uvjet da x ima obilježje koje razlikuje stvari cinober boje od ostalih crvenih stvari. No, bilo bi logički apsurdno pretpostaviti da x zadovoljava ovaj uvjet a ne zadovoljava prvi uvjet istinitosti, naime da x mora biti crveno; x se ne može logički razlikovati od crvenih stvari koje nisu cinober boje upravo na onaj način na koji se stvari cinober boje razlikuju od crvenih stvari koje nisu cinober boje, a da x ne bude crveno. Prema tome, u ovom slučaju ne možemo tvrditi da je drugi uvjet istinitosti ispunjen a da nije implicirano da je ispunjen prvi, niti možemo poći dalje i opozvati ovu implikaciju. * •/• označava islinitonosnu vrijednost »istinito«, »£• — »lažno* i *N* — »ni istinito ni lažno*. (Prim. prev.)

204

HENRY P. GRICE

Ali, u slučaju /-iskaza ne postoji nikakva logička implikacija između drugog uvjeta istinitosti i prvog. S jedne strane, kad bi postojala takva logička veza, ona bi morala postojati i između samog /-iskaza i ispunjenosti S-ili-P uvjeta, a kad bi bilo tako, implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen morala bi biti sadržana u onom Što je rečeno ili tvrdeno izricanjem /-iskaza. No, da to nije tako, može se vidjeti iz neprihvatljivosti hipotetičkog iskaza poput ovoga: ,Ako mi ovaj poštanski sandučić izgleda crven, tada sam ja, ili je netko drugi sklon, ili bi mogao biti sklon da porekne da je crven ili u to posumnja'. S druge strane, kad bih sad rekao — .Nema ničeg Što bi učinilo lažnom moju izjavu da mi dlan njegove ruke izgleda ružičast, premda ne želim time implicirati da sam ja, ili da je netko drugi sklon, ili bi mogao biti sklon da porekne da je ružičast ili u to posumnja' — zacijelo je jasno da bi to bila savršeno razumljiva primjedba, premda bi se mogla smatrati i preopširnom i nezanimljivom. Doista sam spreman da to i kažem. Stoga, premda možete biti u pravu kad tvrdite da nije pokazano da je implikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta odvojiva (zaista, ona može lako i biti neodvojiva), nikako niste u pravu kad mislite da nije opoziva. Istina, postoji bar jedan slučaj u kojem je implikacija, koja nije po naravi logička, barem u jednom smislu neopoziva; pronašli smo ga razmatrajući primjer (2) .Bila je siromašna, ali poštena'. No pogledamo li malo bolje, vidjet ćemo da je razlog što implikacija ovdje, u jednom smislu, nije opoziva taj što ona jest odvojiva (upotrebom veznika ,i')- Potpunije rečeno, razlog s kojeg bi bilo čudno reći ,Bila je siromašna, ali poštena, premda ne želim implicirati da tu postoji bilo kakva opreka', leži u tome što bi svatko tko ovo izriče najprije dao sve od sebe da bi pronašao sklop riječi koji uvodi implikaciju, a zatim se potrudio da je ponovo iz tog sklopa isključi. Zašto je naprosto nije izostavio? Rezultat je ovaj; ako kažemo da implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen (a) nije po naravi logička, i (b) nije odvojiva,

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA

205

lađa moramo priznati da je opoziva. A to je sve što je zastupniku teorije osjetilnih data potrebno«. Ako i postoji odgovor na ovaj argument, meni zasad nije poznat. Zaključit ću uvodeći tri pomoćna objašnjenja. (1) Ako sam u pravu što smatram da je moj kritičar pogriješio, mislim da mogu predložiti moguće objašnjenje nastanka njegove pogreške. Njegov prvotni otpor pokušajima razlikovanja činjenica koje se iznose u /-iskazu i ispunjenosti S-ili-P uvjeta potekao je, vjerujem, iz osjećaja da ne bi bilo činjenica koje bi se mogle iznijeti, kad S-ili-P uvjet ne bi bio'ispunjen; ovaj osjećaj je, pretpostavljam, rezultat zapažanja zbunjujuće naravi koju može imati izricanje /-iskaza u određenim okolnostima. No, koje su točno te okolnosti? Čini mi se da bi jedan od zamišljenih primjera na koje misli moj kritičar mogao biti slijedeći: Ja i moj pratilac stojimo pred poštanskim sandučićem na normalnom dnevnom svijetlu. Svaki od nas ima sve razloge da pretpostavlja da je drugi savršeno normalan. U ovim okolnostima on iznenada kaže: »Ovaj poštanski sandučić mi izgleda crven«, a ja to ne smijem (po pretpostavci) smatrati šalom. Stoga sam zbunjen. Ne znam kako da shvatim njegov izričaj. No, nesumnjivo, razlog s kojeg sam zbunjen je taj Što ne mogu uvidjeti kakvu komunikativnu funkciju on namjerava dati svom izričaju. Izričaj ima takav oblik kao da je namijenjen da saopći informaciju; no koju to informaciju, koju ja već ne posjedujem, on možda zamišlja da će saopćiti? Stoga ovaj izričaj, naravno, zbunjuje. Ali ono što moj kritičar možda nije primijetio jest da bi izričaj mog pratioca jednako — ako ne i više — zbunjivao, da on u ovim okolnostima nije rekao: »Ovaj poštanski sandučić mi izgleda crven«, već: »Ovaj poštanski sandučić je crven«. Moje stanovište može se izložiti općenitije. Kritičar želi pripisati / iskazima neka posebna obilježja (na primjer, da u određenim okolnostima nisu ni / ni L), koja ih razlikuju od barem nekih drugih iskaza. Ako je tako, činjenica da bi u

206

HENRV P. GRICE

određenim okolnostima izricanje /-iskaza zbunjivalo ne može se navesti u prilog njegove teze kad su te okolnosti takve da bi (mutatis mutandis) učinile da bilo koji iskaz zbunjuje. On bi morao uzeti za svoje primjere ne /-iskaze izrečene o objektima koje i govornik i slušaoci mogu savršeno jasno vidjeti, već /-iskaze izrečene o objektima koje govornik može vidjeti, a slušaoci ne mogu. No, kad su primjeri ovako izmijenjeni, njegovo stanovište izgleda mnogo manje prihvatljivo, (2) Ako se od mene traži da naznačim što bi bilo ispravno reći o /-iskazima i implikacijama sadržanim u tim izričajima, odgovorit ću: gotovo isto ono Što sam ranije u ovom radu predložio u pogledu disjunktivnih iskaza. Ne želim ponavljati svoje ranije primjedbe, pa ću ovo razmotriti sasvim ukratko, (i) Ispunjenost relevantnog S-ili-P uvjeta nije uvjet ni istinitost ni lažnosti /-iskaza, premda izricanje /-iskaza može lako navoditi na stranputicu (u svojoj implikaciji) ako ovaj uvjet nije ispunjen, (ii) Kao i u prethodnim primjerima (3) i (4), možemo ili o govorniku ili o njegovom kazivanju onog što je kazao govoriti kao o nosiocima implikacije. Druga od ovih mogućnosti je značajna utoliko što, ukoliko se ne varam, vodi točki (iii). (iii) Implikacija nije odvojiva u smislu koji sam ozvaničio. Naime, ako se može smatrati da je implikacija sadržana u njegovom kazivanju toga (radije nego nečeg drugog), na primjer u tome što on pominje ovu činjenicu ili tobožnju činjenicu radije nego neku drugu činjenicu ili tobožnju činjenicu, tada izgleda jasno da bi bilo koji drugi način iskazivanja iste Činjenice ili tobožnje činjenice sadržavao istu implikaciju kao i prvobitni način iskazivanja, (iv) Slično primjerima (3) i (4), implikacija je odvojiva u drugom mogućem smislu koji nisam ozvaničio, a na koji sam ukazao ranije u vezi sa (4); mogu postojati neke okolnosti izricanja u kojima implikacija više ne postoji, na primjer, ako govorim svom okulisti o tome kako mi stvari izgledaju, (v) Implikacija je opoziva. (Nema potrebe da o ovome

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

207

kažem išta više.) (vi) Kao i u slučaju primjera (4), razlog s kojeg je implikacija standardno sadržana treba tražiti u djelovanju takvog nekog općeg načela kao što je načelo davanja prednosti izricanju jačeg pred izricanjem slabijeg iskaza kad ne postoji razlog da se to ne čini. Stoga implikacija nije dio značenja izraza »izgleda mi«. Međutim, ovdje postoji značajna razlika između slučaja /-iskaza i slučaja disjunktivnih iskaza. Disjunktivni iskaz slabiji je i od jednog i od drugog svog disjunkta u čisto logičkom smislu, naime, svaki od njegovih disjunkta povlači ga za sobom, dok on njih ne povlači. Iskaz »To mi izgleda crveno« nije, međutim, slabiji od iskaza »To je crveno« u upravo ovom smislu, nijedan od njih ne povlači za sobom drugi. Mislim da ipak postoji jaka sklonost da se prvi od ovih iskaza smatra slabijim od drugog, no ja ovdje neću pokušavati da odredim za koji smisao riječi »slabiji« ovo može biti istinito. (3) Problem kojim sam se uglavnom bavio može se smatrati prilično tananim, ali on nesumnjivo nije usamljen. Ima nekoliko filosofskih teza ili izreka koje bi, mislim, trebalo ispitati da bi se vidjelo da li su dovoljno paralelne s tezom koju sam razmatrao da bi bile podložne postupku iste ove opće vrste. Primjeri koji mi padaju na pamet su slijedeći: (1) Ne možete vidjeti noi, kao nož, premda možete vidjeti ono što nije nož kao nož. (2) Kad je Moore rekao da zna da su objekti pred njim ljudske ruke, ogriješio se o pravilnu upotrebu riječi »znati«. (3) Da bi se za događaj s pravom reklo da ima uzrok, on mora biti nešto abnormalno ili neobično. (4) Da bi se radnja ispravno opisala kao radnja za koju je odgovoran onaj koji djeluje, to mora biti radnja takve vrste zbog koje se ljudi osuđuju. (5) Sto je zbiljsko nije ujedno i moguće. (6) Ono Što znam da jest, ne mogu također vjerovati da jest. Ne sumnjam da postoje i druge mogućnosti pored ovih šest koje sam spomenuo. Moram naglasiti da ne tvrdim da sv: ovi primjeri jesu na značajan način slični tezi koju sam izložio kritici,

208

HRNRY P. GRICE

već samo da, koliko ja znam, to mogu biti. Rečeno općenitije, čini mi se da stanovište koje zastupa moj kritičar sadrži manevar određenog tipa, koji je svojstven više nego jednom suvremenom načinu filosofiranja. Ne osuđujem ovu vrstu manevra; samo upozoravam da upustiti se u to bez dužnog opreza znači izlagati se opasnost: sukobljavanja s činjenicama. Prije nego pohrlimo da iskoristimo jezičke nijanse koje smo otkrili, moramo se uvjeriti da nam je dovoljno jasno kakve su te nijanse. V Nadam se da sam možda uspio ukloniti prigovor koji se, kako sam ustanovio, često iznosi protiv zamisli da se pojam osjetilnog datuma razjasni pomoću nekog člana ili nekih članova predložene porodice izraza. Bilo bi potrebno dalje iscrpno ispitivanje da bi se pronašao najpodesniji član porodice i da bi se, kada se on pronađe, izdvojilo odgovarajuće polje upotreba odabranog člana, a kao što sam napomenuo, ni jedan ni drugi zadatak nije lagan. Zasad ću pretpostaviti da neko polje upotreba izraza oblika »X-u izgleda (čini se, itd.) kao da« ima najbolje izglede da bude ocijenjeno kao podesno. Pretpostavit ću, dalje, da će najsigurniji postupak za zastupnika kauzalne teorije biti da ograniči stvarno pojavljivanje termina »osjetilni datum« na takve klasifikacione oznake kao što su »iskaz o osjetilnom datumu« ili »rečenica o osjetilnom datumu«; čini mi se i nepotrebnim i opasnim dozvoliti da se »terminologija osjetilnih data« uvede i upotrijebi za ponovno izlaganje rečenica koje sadrže ove izabrane izraze. U ime KTO često ću, kratkoće radi, govoriti o osjetilnim datama ili osjetihr.m utiscima; no nadam se da će stroži, premda nezgrapniji način izražavanja uvijek biti na raspolaganju.: Nadam se da će sada biti dopušteno da, interpret rana na način koji sam predložio, teza da opažanje uključuje posjedovanje osjetilnog da-

KAUZALNA TEORIJA OPAZAN.IA

209

tuma (to jest, uključuje činjenicu da je istinit ovaj ili neki drugi iskaz o osjetilnom datumu izrečen onom koji opaža) ima barem dobre izglede da se pokaže prihvatljivom. Sada ću se pozabaviti posebnim obilježjima KTO. Prvi dio ranije navedene formulacije3 iz Priceove knjige Perception može se interpretirati na slijedeći način: on predstavlja kao nužan i dovoljan uvjet da bi X opažao M to da X-ov osjetilni utisak bude uzročno zavisan od nekog stanja stvari koje sadrži M. Ispitajmo prvo da li je predloženi uvjet nužan. Pretpostavimo da X-u izgleda kao da se sat nalazi na polici. Što se još zahtijeva da bi bilo istinito reći da X vidi sat na polici? Moglo bi se odgovoriti da na polici zaista mora biti sat koji je u X-ovom vidokrugu, pred X-ovim očima. No čini se da ovo nije dovoljno. Jer logički je pojmljivo da bi mogao postojati izvjestan postupak pomoću kojeg bi neki stručnjak mogao učiniti da X-u izgleda kao da se sat nalazi na polici u prilikama kad je polica prazna; mogla bi postojati neka naprava pomoću koje bi X-ov korteks bio na odgovarajući način podražen, ili neka tehnika slična posthipnotičkoj sugestiji. Kad bi takav postupak bio primijenjen na X-u u prilici kad sat zaista jest na polici, i kad bismo ustanovili da X-ovi utisci ostaju nepromijenjeni kad je sat uklonjen ili njegov položaj izmijenjen, mislim da bismo bili skloni reći da X nije vidio sat koji je bio pred njegovim očima, upravo zbog toga Što bismo smatrali da sat nije igrao nikakvu ulogu u nastanku njegovog utiska. No, ostavimo carstvo fantazija. Moglo mi je izgledati da se izvjestan stup nalazi u izvjesnom pravcu, na izvjesnoj udaljenosti, i takav bi stup zaista mogao biti na tom mjestu. No kad bi, a da ja to ne znam, između mene i stupa stajalo ogledalo koje odražava neki numerički različit, premda sličan stup bilo bi, sigurno, neispravno reći da sam vidio prvi stup, a ispravno da sam vidio drugi. Neobično je privlačI

s t r . 122.

14 S v e s t i '.»/.i,iiiji 1

210

HENRY P. GRICE

no objasniti ovu jezičku Činjenicu rekavši da je prvi stup bio, a drugi nije bio kauzalno irelevantan za način na koji su mi stvari izgledale. Stoga postoji, čini se, dobar razlog da prihvatimo da je predloženi uvjet nužan; no takav kakav jest, teško bi mogao biti dovoljan. Naime, u svakoj pojedinačnoj opažajnoj situaciji postojat će i drugi objekti uz one za koje bi se obično smatralo da su opaženi, a neko njihovo stanje ili način djelovanja su kauzalno relevantni za pojavljivanje pojedinačnog osjetilnog utiska: ovo bi moglo biti istinito za takve objekte kao što je oko onog koji opaža, ili sunce. Stoga će biti potrebno dodati neko ograničenje analizi opažanja koje se razmatra. Priče4 je predložio da treba primijeniti razliku između »stalnih« i »promenljivih« uvjeta: tako su, na primjer, stanje sunca i očiju onog koji opaža stalni uvjeti, utoliko što bi (grubo govoreći) svi vizuelni utisci onog koji opaža bili u nekom pogledu različiti nego inače kad bi ovi uvjeti bili na odgovarajući način izmijenjeni; međutim, stanje opaženog objekta je promjenljivi uvjet utoliko što bi promjena tog stanja utjecala samo na neke od vizuelnih utisaka onog koji opaža, možda samo na pojedinačni utisak čije kauzalno porijeklo ispitujemo. Stoga se predlaže da KTO treba da tvrdi da je neki objekt opažen ako i samo ako je neka okolnost u kojoj se taj objekt nalazi promjenljivi uvjet nekog osjetilnog utiska onog koji opaža. Ja, međutim, sumnjam u to da je postavljanje ovog ograničenja primjereno. Pretpostavimo da u mračnoj noći vidim, u jedno te isto vrijeme, određen broj objekata od kojih je svaki osvjetljen različitom svjetiljkom; ako se jedna svjetiljka priguši, utjecaj na moje vizuelne utiske bit će ograničen, a ne općenit; objekti osvjetljeni drugim svjetljkama i dalje će mi izgledati isto. Ipak, mi ne želimo biti prinuđeni da kažemo da je u takvoj situaciji svaka svjetiljka opažena; i skri* Op. cit., str. 70.

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA

211

vene svjetiljke mogu osvjetljavati. Ali, to je stanovište na koje bi nas primorala predložena revizija KTO. Sklon sam mišljenju da bi mnogo povoljniji pravac za KTO bio da se formulira traženo ograničenje pomoću načina na koji opaženi objekt pridonosi pojavljivanju osjetilnog utiska. Jedan mogući način bio bi da se u specifikaciju ograničenja unese nešto od stručnog objašnjenja, na primjer, da se ukaže na prenošenje svjetlosnih valova do mrežice. No, prigovor ovom postupku je očigledan; ako pokušavamo odrediti osnovna obilježja običnog pojma opažanja, ne smijemo eksplicite uvoditi građu koja može biti nepoznata nekom tko je savršeno sposoban da upotrebljava ovaj običan pojam. Mislim da bi najbolji postupak za zastupnika kauzalne teorije bio da primjerima naznači vrstu uzročne veze; da kaže: da bi X opažao objekt, dovoljno je da objekt bude kauzalno uključen u stvaranje nekog osjetilnog utiska kod X-&, na način na koji je, na primjer, moja ruka kad je gledam pri dobrom osvjetljenju, kauzalno odgovorna za to Što mi izgleda da preda mnom jest ruka, ili na način... (i tako dalje), trta kakav taj način bio; da bi to pitanje bilo bolje razjašnjeno, potrebno je obratiti se stručnjaku. Ne vidim ništa apsurdno u ideji da nestručnjakov pojam može sadržavati, da tako kažem, prazan prostor koji će stručnjak ispuniti. Slijedeće razmišljanje možda pokazuje da to, na primjer, u slučaju pojma viđenja: kad bismo se pitali da li je ispravno reći za neko biće sa neobičnim osjetilnim organima da vidi predmete. Iako bismo mogli poželjeti da čujemo od stručnjaka uporedan prikaz ljudskog oka i odgovarajućih osjetilnih organa bića o kojem je riječ. Naravno, stručnjakova pomoć nam obično nije potrebna; mi možemo biti u stanju da kažemo da ista vrsta mehanizma postoji

14*

212

HENRV P. GRICE

u mnoštvu slučajeva, a da nismo u stanju da kažemo kakav je taj mehanizam.5 Na ovom mjestu moram spomenuti prigovor kojim ću se samo kratko pozabaviti, budući da on sadrži manevar iste opće vrste kao Što je onaj koji sam ranije u ovom radu opširnije razmatrao. Moglo bi se reći da KTO, kako sam je do sada izložio, zahtijeva da bude jezički ispravno govoriti o uzrocima osjetilnih utisaka koji su sadržani u sasvim normalnim opažajnim situacijama. No, to je pogreška. Sasvim je neprirodno govoriti o uzroku, recimo, toga što X-u izgleda da se mačka nalazi pred njim ukoliko situacija nije, ili se ne pomišlja da jest, na neki način abnormalna ili takva da obmanjuje. Budući da je tako, kad se uzrok bude mogao, a da se ne govori neprirodno, pripisati utisku, on će uvijek biti nešto različito od prisutnosti opaženog objekta. Ne postoji nikakva prirodna upotreba rečenice poput ove: »Prisutnost mačke bila je uzrok što je X-u izgledalo kao da se mačka nalazi pred njim«, a za KTO je apsolutno bitno da takva upotreba postoji. Na ovaj prigovor odgovorit ću trima slijedećim primjedbama: (1) Ako KTO treba da razmatramo sa nekom naklonošću, ne smijemo ograničiti zastupnika kauzalne teorije na glagol »uzrokovati«; moramo mu dozvoliti da upotrebljava, ako želi, i druge članove iz porodice kauzalnih glagola ili glagolskih izraza. Ova porodica sadrži izraze poput »obrazlaže«, »objašnjava«, »dio je objašnjenja«, »djelomično je odgovorno za«, pa izgleda sasvim moguće da bi neka alternativna formulacija teorije mogla izbjeći ovom prigovoru. (2) Ako smatram da sam u stanju da kažem »Tu je mačka« ili »Vidim mačku« ja se prirodno uzdržavam od izricanja sla1 Moglo bi se pomisliti da nam je potrebno dalje ograničenje, Itoje bi odredilo dopustivi stepen divergencije između načina na koji stvari izgledaju X-u i načina na koji one stvarno postoje. No. može se reći da se objekti vide čak i kad se promatraju kroz grubo, debelo staklo ili naočale koje iskrivljuju, usprkos činjenici da tada mogu biti neprepoznatljivi.

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

213

bijeg iskaza »Izgleda mi kao da je mačka preda mnom«, i prema tome, a jortiori, uzdržavam se od toga da govorim o uzroku zbog kojeg mi izgleda tako. No, ako sam bio u pravu ranije u ovom radu, izreći slabiji iskaz značilo bi reći nešto jezički ispravno i istinito, čak i ako bi to navodilo na pogrešan put. Postoji li, dakle, bilo koji razlog protiv pretpostavke da bi moglo biti jezički ispravno i istinito, čak i ako bi to bilo besciljno ili ako bi navodilo na stranputicu, pripisati pojedinačnom uzroku stanje stvari izneseno u slabijem iskazu? (3) X stoji na ulici kojom se približava slon; on misli da ga oči zacijelo varaju. Znajući ova, mogao bih sasvim prirodno reći X-u: »To što Vam izgleda da se slon približava treba objasniti činjenicom da se slon približava, a ne time što ste skrenuli pameću«. Reći istu stvar gledaocu koji sjedi do Vas u cirkusu nesumnjivo bi značilo reći nešto istinito, premda bi se moglo smatrati provokativnim. Iz prvog dijela početne formulacije KTO izlučio sam skicu kauzalne analize opažanja koje, nadam se, nije neprihvatljiva, barem ne očevidno. Naravno, razmatrao sam predloženu analizu samo u odnosu na viđenje, dok bi pažljivije ispitivanje moralo obratiti pažnju i na nevizuelno opažanje. Pored toga, čak i unutar polja vizuelnog opažanja predložena analiza bi lako mogla biti nepodesna za neke upotrebe riječi »vidjeti«, koje bi tražile uvjete strože od onih što ih teorija nudi. VI Da li KTO, kako je dosad izložena, podliježe optužbi da predstavlja materijalne objekte kao u načelu nezamjetljive i da, uslijed toga, vodi skepticizmu u pogledu materijalnog svijeta? Bilo mi je pomalo teško razumjeti točnu prirodu optužbe, budući da ni u kom slučaju nije očigledno što se u ovom kontekstu podrazumijeva pod »nezamjetljiv«,

214

IICNRY P. GRICE

(1) Ne bi bilo neprirodno pretpostaviti da »nezamjetljiv« znači »takav da ga nije moguće opaziti«. Tada bi bilo moguće, bez opasnosti od nedosljednosti, spojiti prihvaćanje kauzalne analize opažanja s gledištem da se materijalni objekti u načelu ne mogu opaziti, ako bismo bili spremni da prihvatimo da je u načelu nemoguće da materijalni objekti uzrokuju osjetilne utiske, ali da je ova nemogućnost izmaknula pažnji zdravog razuma. Čini se da bj ovo stanovište, ako i jest u sebi dosljedno, bilo izloženo ozbiljnom prigovoru. No, ako iskaz da se materijalni objekti ne mogu opaziti i jest suglasan s kauzalnom analizom opažanja, iz toga svakako ne proizlazi da je njena posljedica; a i izlaganje KTO je dosad ograničeno na iznošenje kauzalne analize opažanja. (2) Kritičar bi mogao izjednačavati riječ »nezamjetljiv« sa »ne izravno zamjetljiv«; gledište da se materijalni objekti ne mogu neposredno zamjećivati moglo bi se, opet, interpretirati kao gledište da iskazi o materijalnim objektima podliježu činjeničkim greškama, dok im barem neki iskazi o osjetilnim datama ne podliježu (ili se pretpostavlja da ne podliježu). Ali ako se riječ »nezamjetljiv« ovako interpretira, čini mi se da je istina da su materijalni objekti nezamjetljivi, i teško bi se moglo smatrati da spoznaji ove istine treba nešto zamjeriti. (3) »Zamjećivanje« se može staviti u opreku sa »zaključivanjem« kao izvorom spoznaje, te bi kritičar mogao smatrati da KTO tvrdi ili implicira da postojanje pojedinačnih materijalnih objekata može biti samo predmet zaključivanja. No, na prvom mjestu, nije utvrđeno da prihvaćanje kauzalne analize opažanja obvezuje na prihvaćanje gledišta da je postojanje pojedinačnih materijalnih objekata nužno predmet zaključivanja (premda se ovo eksplicite tvrdi u drugom dijelu Priceove početne formulacije KTO); drugo, mnogi od kritičara bili su fenomenalisti koji bi sami bili spremni priznati da je postojanje pojedinačnih materijalnih objekata u nekom smislu predmet zaključivanja. Pa ako se za-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

215

mjerka odnosi na to da KTO ne prikazuje zaključivanje ispravne vrste, izgleda kao da se kritičar zapravo zamjera zastupniku kauzalne teorije što nije renomenalist. Pored toga što bi kritiku o kojoj je riječ sada mogao iznijeti jedino netko tko je ne samo prihvatio fenomenalizam već ga, također, smatra jedinim sredstvom izbavljanja od skepticizma, nije ni u kom slučaju jasno da prihvatiti kauzalnu analizu opažanja znači uskratiti sebi mogućnost prihvaćanja renomenalizma. ćini se da nije očigledno apsurdna ideja da je moguće najprije ponuditi kauzalnu analizu iskaza »X opaža Af«, a zatim ponovo izraziti rezultat na fenomenalistički način. Ako KTO treba da bude suparnica fenomenalizmu (kakvom se često i smatra), suprotnost možda zaista mora proizaći iz drugog člana početne formulacije teorije. Postoji i druga moguća interpretacija, koja je povezana s prethodnom. Ako je netko vidio mrlju na obzoru koja zapravo predstavlja bojni brod, bili bismo u nekom kontekstu voljni reći da je on vidio bojni brod, no ne mislim da bismo bili voljni reći da je zamijetio bojni brod, ukoliko nije prepoznao ono što je vidio kao bojni brod. Tada bi protiv KTO mogla biti uperena kritika da ona tvrdi ili povlači za sobom načelnu nemogućnost znanja, pa i dovoljno čvrstog uvjerenja da netko opaža pojedinačni materijalni objekt, čak ako ga on zaista i opaža. U ovom trenutku moramo upraviti pažnju na drugi član početne formulacije KTO koji tvrdi da je »opažajna svijest u osnovi zaključivanje od učinka na uzrok«. Pretpostavit ću (nadam se, ne bez razloga) da je bit gledišta koje se ovdje iznosi u tome da se od svakoga tko tvrdi da opaža pojedinačni materijalni objekt M može legitimno zahtijevati da opravda svoju tvrdnju, i da jedini način na koji se može udovoljiti ovom zahtjevu, u najosnovnijem tipu slučajeva, jeste da se iznese prihvatljiv argument u prilog tvrdnje da se postojanje M zahtijeva, ili vjerojatno zahtijeva, da bi postojeći osjetilni utisci onog tko tvrdi da opaža bili

216

HENKY P. GRICE

objašnjeni na primjeren način. Iscrpno izlaganje KTO može ovaj član dopuniti pružajući opća načela koja, čineći nas sigurnim u postojanje korespondencije između uzroka i učinka, treba da omoguće stvaranje zadovoljavajućih argumenata tražene vrste. Jasno je da zastupnik kauzalne teorije, ukoliko proslijedi smjerom koji sam upravo naznačio, ne može nikako biti optužen da tvrdi da su materijalni objekti nezamjetljivi u smislu o kojem govorimo; jer on se zaista trudio pokušavajući pokazati kako se možemo dosta dobro uvjeriti u postojanje pojedinačnih materijalnih objekata. No, moguće je dokazivati (možda, u donekle posebnom smislu riječi »posljedica«) da ie neželjena posljedica KTO da su materijalni objekti nezamjetljivi. Naime, ako prihvatimo tvrdnje KTO (1) da opažanje treba da bude analizirano na kauzalan način, (2) da znanje o opaženim objektima zavisi od kauzalnog zaključivanja, i (3) da traženi kauzalni zaključci neće biti dobro zasnovani ukoliko nije moguće pružiti prikladna opća načela korespondencije, morat ćemo tada priznati da je znanje o opaženim objektima nedostižno: jer ponuđena opća načela, pored toga što su sumnjiva kako u pogledu istinitosti tako i u pogledu statusa, ne mogu dati zaključke kojima su namijenjena; druga načela koja bi ih uspješnije zamjenila nisu nam dostupna. Ako kritiku uperenu protiv KTO treba ovako shvatiti, neću je pobijati, premda moram priznati da sam donekle u sumnji da li je to ono što su stvarni kritičari zaista htjeli reći. Moja sadašnja opaska na kritiku jest da je pretjerano nesklona teoriji, na način koji je od značaja za filosofiju. Čini se da postoje dva moguća shvatanja KTO. Jedno se sastoji u tome da se pretpostavi početna situacija u kojoj se uviđa da se ne može pretpostaviti — iako je pojava na kraju krajeva jedini vodič ka stvarnosti — da ono što izgleda da jest, odgovara onome što jest. Problem se, po ovom shvaćanju, sastoji u prikazivanju legitimne metode argumen-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

217

tacije od pojave na stvarnost. KTO se tada smatra složenom konstrukcijom namijenjenom riješavanju ovogo problema, i ako jedan dio strukture pada, ostatak više nije od velikog značaja. Drugo shvaćanje KTO sastoji se u tome da se kauzalna analiza opažanja smatra nečim o čemu treba suditi prvenstveno na osnovu njegovih intrinsičnih odlika, a ne samo dijelom rješenja prethodnog epistemološkog problema; i da se uvidi da neka njena verzija može vrlo lako biti ispravna. Potom se smatra da se ostatak KTO sastoji od (1) koraka koje je, čini se, onaj tko prihvaća kauzalnu analizu opažanja primoran da poduzme, i koji vode do skeptičkih teškoća, i (2) ne baš uspješnog pokušaja da se ove teškoće riješe. U ovom shvaćanju KTO uviđa se mogućnost da smo suočeni sa slučajem u kojem prirodna dijalektika izvodi neugodne posljedice (ili, radije, prividne posljedice) iz istinitih iskaza. Prihvatiti prvi stav prema KTO a isključiti drugi, znači zabaciti ono što bi zaista moglo biti prihvatljiv dio filosofske analize, i ujedno zanemariti ono što bi moglo biti povoljna prilika da izlaganje djelovanju prirodne dijalektike bude od neke koristi za filosofiju. Ovo je, vjerujem, ono što su kritičari smjerali učiniti no oni, nesumnjivo, mogu navoditi kao historijsko opravdanje to što je prvo shvaćanje KTO možda i bilo shvaćanje stvarnih zastupnika kauzalne teorije. Preostaje mi da pokažem kako se KTO može promatrati na drugi način izlažući argumentaciju, po naravi skeptičku, koja na prikladan način povezuje elemente KTO. Nudim slijedeći primjer: u osnovnom tipu slučajeva, bona fide tvrdnja da se pojedinačni materijalni objekt M opaža zasniva se na iskazima o osjetilnim datama; samo na osnovu javljanja izvjesnih osjetilnih utisaka onaj tko tvrdi da opaža M smatrao bi sebe ovlaštenim tvrditi postojanje hi. Budući da kauzalna analiza opažanja treba da bude prihvaćena, tvrdnja da on opaža objekt M uključuje i tvrdnju da prisutnost M kauzalno objašnjava javljanje odgovarajućih osje-

218

HF-NRY P. GRICE

tilnih utisaka. Sva ova razmatranja zajedno vode zaključku da onaj tko tvrdi da opaža prihvaća postojanje objekta M na temelju toga što je ono potrebno radi kauzalnog objašnjenja određenih osjetilnih utisaka; to jest, postojanje M predmet je kauzalnog zaključivanja koje polazi od javljanja osjetilnih utisaka. Sada bi obrazac kauzalnog zaključivanja bilo zaključivanje od dima na vatru. Prihvatljivost takvog zaključivanja podrazumijeva mogućnost utvrđivanja uzajamne veze između javljanja dima i javljanja vatre, a to je moguće samo zato što postoji i drugi način da se utvrdi javljanje vatre osim kauzalnog zaključivanja. No, pretpostavlja se da ne postoji nikakav način da se utvrdi postojanje pojedinačnih materijalnih objekata osim kauzalnog zaključivanja koje polazi od osjetilnih utisaka; stoga takva zaključivanja ne mogu biti racionalno opravdana. Naravno, bliže određenje načela korespondencije je pokušaj da se otkloni ova posljedica odbacivanjem obrasca dim — vatra. [Ako bi ovaj obrazac bio odbačen moglo bi se pribjeći svođenju materijalnih objekata na takve entitete kao što su elektroni, koji se smatraju prihvatljivim zbog (grubo rečeno) njihove korisnosti za svrhe objašnjenja i predviđanja. Ali, ovo svođenje je nedosljedno zbog toga što se materijalni objekti, pošto su najprije bili suprotstavljeni teorijskim konstruktima ili entia rationis znanstvenika, kao paradigmatski slučajevi entiteta koji nisu izmišljeni, zatim promatraju kao da su i sami entia rationis.} Jedan mogući odgovor na taj argument je, naravno, »Tim gore po kauzalnu teoriju opažanja«. No, postoji i druga mogućnost — da se ospori sam argument, pa ću završiti pominjući neke načine na koje bi se ovo moglo učiniti, ne pokušavajući da ih ocijenim. (1) Mogu se iznositi argumenti u prilog stanovišta da je sasvim neispravno opisivati mnoga od mojih opažajnih uvjerenja (na primjer, da se stol sada nalazi preda mnom) kao »zaključke« bilo kakve vrste, ako treba shvatiti da ovo implicira da bi, na zahtjev, bila moja dužnost argumentom

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

219

opravdati tvrdnju (možda, nakon što dobijem još neke podatke) da ono što mi se čini da jest, zaista i jest. Kada mi, u normalnim okolnostima, izgleda kao da se stol nalazi preda mnom, imam pravo izravno reći da stol i jest preda mnom, i odbaciti svaki zahtjev za opravdanjem svoje tvrdnje sve dok ne budu naznačene posebne osnove za sumnju. Za skeptika je bitno da pretpostavi da svaka tvrdnja o opažanju može biti, bez ikakvih prethodnih razmatranja, izvedena pred sud, i da treba dokazati nevinost, a ne krivicu. No, ova pretpostavka je pogrešna. (2) Slučaj koji je navodno »osnovan« (za koji se pretpostavlja da počiva-u osnovi slučajeva druge vrste), a u kojem se tvrdnja o opažanju može ustanoviti samo na temelju nekog skupa iskaza o osjetilnim datama — je mit; svako opravdanje pojedinačne tvrdnje o opažanju oslanjat će se na istinitost jednog ili više drugih iskaza o materijalnom svijetu (na primjer, o tijelu onog koji opaža). Uporno zahtijevati da »osnovni« slučaj bude izabran radi razmatranja znači zapravo pretpostaviti da je s pojmovne točke gledišta legitimno da za sva naša uvjerenja o materijalnom svijetu smatramo da su odjednom podložna sumnji; međutim, skeptik nema pravo da započne s ovom pretpostavkom. (3) Može se dovesti u pitanje da li — ako je dato da ja prihvaćani postojanje M na osnovu svjedočanstva izvjesnih osjetilnih utisaka, i ako je, također, dato da mislim da je M kauzalno odgovorno za te osjetilne utiske — slijedi da ja prihvaćam postojanje M na temelju toga što se njegovo postojanje zahtijeva da bi se objasnili osjetilni utisci. (4) Upotrebu obrasca dim-vatra u skeptičkom argumentu moguće je izložiti kritici s dvije različite strane. Prvo, ako je prva primjedba u ovom odjeljku točna, postoje slučajevi u kojima postojanje opaženog objekta nije rezultat kauzalnog zaključivanja, naime, oni u kojima se to postojanje uopće ne može ispravno opisati kao predmet zaključivanja. Drugo, obrazac nije ni trebalo uvoditi. Naime, dok je iskaz da vatra teži da uzrokuje dim naizgled Čisto

220

HENRV P. GRICE

kontingentan, ovo nije općenito istinito za iskaze koji kažu da je prisutnost materijalnog objekta koji ima osobinu O sklona učiniti (ili čini u standardnim okolnostima) da pojedinim osobama izgleda kao da se tu nalazi objekt koji posjeduje osobinu 0. Stoga se skeptičkom argumentu može prigovoriti da prvo promatra nekontingentne veze kao da su kontingentne, a zatim prosvjeduje što se one ne mogu utvrditi na način svojstven kontingentnim vezama. Nekontingentnost iskaza da je prisutnost crvenog (ili okruglog) objekta sklona učiniti da čovjeku izgleda kao da je pred njima nešto crveno (ili okruglo), sama po sebi, naravno, ne isključuje mogućnost da se pojedinačna činjenica da mi izgleda kao da je neito crveno preda mnom objasni prisutnošću pojedinačnog crvenog objekta. To da korozivne tvari teže da unište površine na koje se nanose jest nekontingentno, pa ipak, sasvim je legitimno obrazložiti pojedinačan slučaj oštećenja površine time što ćemo reći da ga je prouzročila neka korozivna tvar. U oba slučaja do učinka je moglo doći i na neki drugi način. VII Zaključujem da nije sasvim nemoguće da slijedeća verzija KTO bude prihvatljiva: (1) Istina je da X opaža M ako, i samo ako, je istinit neki X-ov iskaz o osjetilnom podatku koji, u sadašnjem vremenu, govori o stanju stvari za koje je Af, na način koji treba naznačiti primjerima, kauzalno odgovorno, i (2) X-ova tvrdnja da opaža M, ako je uopće treba opravdati, opravdava se time Što će se pokazati da se postojanje M zahtijeva da bi stanje stvari o kome govore neki istiniti iskazi o osjetilnim datama — od kojih se neki mogu odnositi na osobe različite od X — bilo kauzalno objašnjeno. Da li ova dvostruka teza zaslužuje da bude nazvana teorijom opažanja, ne uzimam na sebe da sudim. Već sam primijetio da prvi dio teze niti oči-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

221

glcdno povlači za sobom fenomenalizam, niti se s njim očigledno kosi; mislim da isto može biti istinito i za drugi dio. Svjestan sam da je moja verzija, ma koliko bliska slovu, veoma daleko od duha izvorne teorije; no braniti duh, kao i slovo, bilo bi iznad mojih moći. (1961)

S engleskog prevela: Heda Segvić

J. M. Hinton

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

I Jedna od stvari koje možemo reći i misliti jeste: (A) Vidim svetlosni blesak: pravu svetlost, fotički blesak. Jedna druga je: (B) Imam iluziju svetlosnog bleska: ne vidim fotički blesak već se nešto događa tako da mi je kao da ga vidim. To je istina, kada mi je, na primer, takva iluzija stvorena propuštanjem električne struje kroz mozak. Treća stvar o kojoj možemo govoriti i misliti jeste: (A V B) ili vidim svetlosni blesak, ili imam iluziju svetlosnog bleska. Ništa nas ne sprečava da uvedemo neku rečenicu kako bismo ovo izrazili na sažetiji način. To bi moglo biti (A V B) Vidim blesak, ili Tako mi je kao da vidim svetlosni blesak, ili Čini se da vidim svetlosni blesak, mada se nesumnjivo ove rečenice mogu takođe koristiti i na drugi način. (A V B) je nužno istinito ako je (A) istinito a (B) lažno i takođe ako je (B) istinito a (A) lažno.

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

223

(A V B) je neutralno u odnosu na (A) i (B). Naravno, lažno je ako su i (A) i (B) lažni. Druge stvari koje možemo reći i misliti su: ((A)) Sklon sam da verujem da je (A) istinito i ((B)) Sklon sam da verujem da je (B) istinito. Ako bismo međutim kazali ((A V B)) Sklon sam da verujem da je (A V B) istinito, time bismo ljude zgranuli. Zar se može bilo kako sumnjati da li je to istina? Svakako, može se biti u nedoumici da li je (A) ili (B) istinito, ali to je druga stvar. Ako bi neko rekao ((A V B)) naveo bi ljude da se upitaju, da li je on u nedoumici u pogledu značenja nekih reci koje je upotrebio. (A V B) naravno ne kaže šta se događa, za razliku od neobavezujuće tvrdnje da se događa jedna od nekoliko stvari. Ovo poslednje, za razliku od onog prethodnog, jeste upravo to što (A V B) kaže. (A V B) ne daje određen odgovor na pitanje »šta se događa?«1 Ovo isto, dakle, važi i za (A V B)'. Neko će se pitati, da li (A), i čak možda da U (B), daje odgovor na to pitanje. Moja osnovna poenta u ovom radu nije da (A) i (B) to čine, već da nešto drugo to ne čini. Mada, u stvari, mislim da oni na to pitanje zbilja daju odgovor. Shvatanje da ga ne daju, proističe delimično usled toga Što ovde nije podesna upotreba trajnog sadašnjeg vremena u »kazivanju šta se događa«. Blesak prođe pre no što ima vremena da se upitamo šta se događa; takođe, trajno sadašnje vreme sugeriše proces, niz promena, mada ću kasnije da tvrdim da to ne mora da implicira. Kao primer bi se mogao uzeti niz bleskova. Takođe, ili umesto toga, ceo skup tvrdnji mogao bi se staviti u prošlo vreme i/ili u treće lice. 1 Rečenicu u trajnom sadašnjem vremenu »What is happening« kao i rečenice u svršenom sadašnjem vremenu« »What happens?« i njen arhaični oblik »What happeneth?« prevodimo istom rečenicom »Sta se događa?«. U prošlom vremenu je moguće napraviti razliku između trajnog i svršenog oblika: tako je »What was happening?« — »Sta se događalo?« a »What happened?« — »Sta se dogodilo?'. (Prim. prev.)

224

1. M. HINTON

Tada bi se moglo govoriti o odgovoru ili1 odsustvu odgovora na pitanje »šta se dogodilo?« Ovo bi raspravu stavilo izvan konteksta traganja za apsolutnom izvesnošću, ali ne i izvan glavnog konteksta u koji želim da je postavim: onog u kome se na osnovu jedne posebne vrste relativno nepogrešivih tvrdnji postulira jedna posebna vrsta događaja. Zašto onda sve ne staviti u prošlo vreme? I zašto ne u treće lice? Zato što bi se izgubila izvesna neposrednost. Pored toga, želim da naglasim činjenicu, da ako u vreme t niste unapred odgovorili na pitanje »šta se dogodilo u *?«, — što bi neko mogao da vas pita nakon t, onda u vreme t niste odgovorili na »pitanje o tome Šta se događalo u t«. Ovde se prošlo trajno vreme nameće ili sugeriše ne idejom procesa, nizom promena, već samo koincidencijom vremena u kome, i vremena o kome ste odgovorili ili to niste učinili. Slično tome, trajno sadašnje vreme u »šta se događa«? ne mora implicirati proces, već može samo izražavati koincidenciju vremena u koje, i vremena o kome se postavlja pitanje. U drugim jezicima 1bi se upotrebilo »šta se događa?« (What happens?) , ali na engleskom jeziku »šta se događa sada?« (What happens now?), ko zna zašto, znači »šta će se zatim dogoditi?« Međutim, ako vam se više sviđa, umesto da kažete da (A V B) i (A V B)' ne odgovaraju na pitanje »šta se događa?« (What happeneth)1, možete reći da oni unapred ne odgovaraju na pitanje o tome šta se dogodilo. Kad se razmatra (A), ne treba zaboraviti da je pravi svctlosni blesak, onakav kakav se može pojaviti i kad ga niko ne posmatra — događanje; tako da čak i alćo »(vidim) svetlosni blesak« degeneriše — mada mislim da to nikad ne čini — u prosto udovoljavanje zahtevu »poslužite se svojim očima i recite mi šta se tamo zbiva«, ono još uvek odgovara na pitanje o tome šta se događa. Što se tiče (B), rekao bih da bi malo ko poricao da (B) odgovara na pitanje o tome šta se događa za razliku od pitanja o tome koji se proces, koji niz promena tu

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

225

javlja. (B) je ono što zovemo odgovor na to prvo pitanje za razliku od odbacivanja tog pitanja. Ipak, (B) je implicitno disjunktivno: iluzija viđenja svetlosnog bleska je disjunkcija slučajeva koji nisu viđenje svetlosnog bleska, ali subjektima izgledaju kao da jesu. Tako (B) ne pruža određen odgovor, za razliku od implicitno disjunktivnog odgovora — ima li nečeg što takav odgovor daje? — mada daje određeniji odgovor nego (A V B). Sto se tiče iluzije, određeniji odgovor nego (B) bio bi »javlja mi se fosfen«, ali nesumnjivo postoji mnogo vrsta fosfena. (»Fosfen« je iluzija bleska koja se dobija propuštanjem električne struje kroz mozak.) Slično tome, (A) je implicitno disjunktivno: neki svetlosni bleskovi su munje, drugi su svetlosni signali, itd. Realnost viđenja svetlosnog bleska je disjunkcija slučajeva viđenja svetlosnog bleska. Ipak, reći da i (A) i (B) daju određen odgovor na pitanje šta se dogodilo, a da (A V B) to ne čini, ima sasvim jasan smisao bez obzira na relativno trivijalnu razliku između implicitne i eksplicitne disjunkcije. Budući da se (A) opredeljuje za realnost a (B) za iluziju, oni imaju a fortiori sledeću složenu osobinu: ili se opredeljuju za jednu stranu ove dihotomije, ili to izbegavaju, bez ikakve dvosmislenosti i pri tom ne razdvajaju samo iluziju od realnosti. Reč dvosmislenost upotrebljavam kako se, mislim, ona obično koristi, da označim nešto nerazgovetno, nedovoljno razumljivo, sa nejasnim smislom. Što se tiče »samo razdvajati iluzije od realnosti« smatrao bih da neka subjektova izjava to čini, ako nema razlike između iluzije i događaja na koji se izjava odnosi u slučaju iluzije, a ni razlike između realnosti i događaja na koji se izjava odnosi u slučaju verodostojnog opažanja. Kad kasnije budem bez posebnih ograda govorio o tvrdnji koja u ovom kontekstu daje određeni odgovor na pitanje o tome šta se dogodilo, imaću u vidu odgovor koji ima tu složenu osobinu. Možda će neko reći da pitanje »šta se dogodilo?« u kontekstu znači »šta se dogodilo, pravi svet15 Svest i saznanje

226

J. M. HINTON

losni blesak ili iluzija bleska?« i da samo iz tog razloga ništa drugo osim (A) ili (B), ne može da da odgovor na to pitanje. Ali ma koji odgovor očekivao onaj koji je pitanje postavio, on uvek može dobiti odgovor koji nije očekivao, ako takav odgovor postoji i ako je on istinit. Možemo pitati »blesak ili lažni blesak?«, ali ako može da bude istinit slcdeći oprezni odgovor — »ovim nisam kazao šta se dogodilo, ali svakako se dogodilo nešto Što se događa kad se jedna od tih stvari dogodi, naime psi-jao sam« — onda taj odgovor možemo dobiti, hteli mi to ili ne. Sporno je, međutim, da li u ono što možemo reći i misliti spada i nešto kao: (Q) ja psi-jam — što bi se moglo iskazati kao: vidim blesak, imam vizuelno iskustvo bleska. To daje određen odgovor na pitanje »šta se događa?«, ali i liči na (A V B) na bar dva načina koja sam pomenuo: naime, ako je istinito ili (A) ili (B) onda je to nužno istinito i teško je razumljivo ako mu prethodi »sklon sam da verujem da...«. Za izvesna filosofska stanovišta od ogromne važnosti je da postoji nešto kao (Q). Ako tako nešto ne postoji, onda, naravno, ne postoji ni moje psi-janje o kome se govori u sledećim tvrdnjama: (i) Moje je psi-janje isti događaj kao i neko događanje koje se može opisati jezikom fizike i/ili fiziologije, uključujući i neurofiziologiju. (ii) To nije tačno; no ipak nesumnjivo postoji neko takvo događanje iz kojeg bi se moglo izvesti moje psi-janje. (iii) Kad vidim fotički blesak, deo onoga što se događa jeste da ja psi-jem. To je takođe deo onog što se događa kada imam iluziju svetlosnog bleska. (iv) Viđenje fotičkog bleska može se definisati kao psi-janje usled fotičkog bleska. Zasad ne vidim kako se može, ili kako bi se moglo pokazati da postoji nešto kao (Q). Usled toga, ne vidim ni kako se može pokazati da postoji nešto slično mom psi-janju o kojem bi govorile ove

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

227

i druge tvrdnje; a kako sigurno ne bi trebalo izricati tvrdnje ako se ne može pokazati da one o nečemu govore, to znači da, koliko mogu da vidim, takve tvrdnje ne bi trebalo da se izriču. Možda ne mogu da vidim dovoljno daleko, ali bih voleo da mi se to i pokaže. Ako sam ja kratkovid, ima i drugih koji pate od toga. To Što, po mom mišljenju, ne postoji nešto slično mom psi-janju, ne sprečava nas samo po sebi da izričemo tvrdnje iste kao i ove (i) i (ii) gore, izuzev što se »moje psi-janje« zamenjuje sa ili »moje viđenje fotičkog bleska« ili »moje doživljavanje iluzije svetlosnog bleska«. Skromno naravoučenije je tertium non datur. To nas takođe ne sprečava da tvrdimo da postoji nešto Što se dešava i kad vidim fotički blesak i kad doživljavam iluziju bleska; samo, ni to događanje niti bilo koje drugo, ne bi bilo moje psi-janje. Bilo bi apsurdno ne postulirati to događanje, ali to nije razlog da ga poistovetimo ili vežemo sa nekom himerom. II Neki će prigovoriti: »Ja mogu, a to i činim, da govorim i da mislim ,vidim blesak' koristeći ovu formu reci ne u značenju (A) ili ((A)) ili (B) ili ((B)) ili (A V B), već koristeći je na takav način da ono što podrazumevam ima baš one osobine koje se traže od (Q).« — Kako možeš biti tako siguran u to? »To je u vezi sa onim što nameravam sa recima koje koristim. Ne plašim se da bih mogao da pogrešim u pogledu svojih sopstvenih namera.« — Da li mi se tvoja namera pokazuje na bilo koji drugi način izuzev ovom izjavom? »Da. Kada kažem .Vidim blesak' (ili ,Imam vizuelno iskustvo tipa bleska' ili .Vidim blesak koji je, međutim, samo intencionalni predmet' ili ,BIesak!' ili ma kakvu formu reci da upotrebim) možeš 15*

228

J. M. HINTON

me pitati da li bih povukao ovu tvrdnju kada bi se ispostavilo da nije postojao fotički blesak. Ja bih rekao ne, i na taj način se ustanovljava da ne podrazumevam (A). Tada me možeš pitati da li bih je povukao kada bi se ispostavilo da je postojao fotički blesak, da sam ga ja video, a da nisam video ništa drugo što bi bilo relevantno. Ja bih opet rekao ne, i time će postati jasno da ne podrazumevam ni (B).« — I pored svega što se ovim pokazuje, mogao bi da imaš nejasnu ili nepoštenu nameru. Mogao bi da upotrebiš »Vidim blesak« dvosmisleno, sa namerom da se misli da si podrazumevao (B) ili ((B)) u slučaju da se pokazalo da je (A) lažno, a da se misli da si podrazumevao (A) ili ((A)) u slučaju da se pokazalo da je (B) lažno. »Dobro; da pretpostavimo da kažem ,Vidim blesak' i ti mi kažeš, i ja prihvatam, da nije bilo fotičkog bleska. Ja međutim ne povlačim svoju prvobitnu tvrdnju. Ovim se utvrđuje da nisam podrazumevao (A), izuzev ako direktno ne protivrečim samome sebi, i ja se slažem da nisam podrazumevao (A). Ali sada me ubeđuješ da si se šalio sa mnom kad si rekao da nije bilo fotičkog bleska; u stvari bilo ga je i ja sam ga video. Prihvatajući ovo, ja opet ne povlačim svoju prvobitnu tvrdnju. Pretpostavivši opet da ne protivrečim sebi, ovim se utvrđuje da nisam podrazumevao ni (B).« — Moglo bi biti zanimljivo pitati se kako se može proveriti pretpostavka da ne protivrečiš samome sebi. Ali, bilo kako bilo, Čak i pod tom pretpostavkom, opisani događaji su u skladu sa pretpostavkom da si podrazumevao (A V B). »Nisam podrazumevao (A V B), jer kada sam kazao ili mislio ,Vidim blesak' nije bilo oklevanja između alternativa, niti sam bio u bilo kakvoj nedoumici.« — Tvrditi disjunkciju nije uvek oklevati između alternativa, niti biti u nedoumici. U suštini, to je poricanje konjunkcije; dakle, reći ili misliti »nije slučaj da nije ni p ni q«.

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

229

»Takođe nisam kazao niti mislio ništa slično.« — Možda se ovim utvrđuje da nisi tvrdio disjunkciju. Ali, time se ne može ustanoviti da nisi tvrdio nešto što ne znači disjunkciju. »Ali ako moja misao nije bila ,p' onda svakako nije moguće da sam imao misao koja znači ,p'?« — Ovim se onemogućava definiciji i logičkoj analizi da postignu ono, što je njen cilj. Ništa više ne važi. Prema ovom kriteriju »to je krug« ne znači »to je geometrijsko mesto tačaka koje imaju isto rastojanje od date tačke«, kada to kaže ili misli neko ko ne zna ovu definiciju. »Nisam spreman da pretpostavim da postoji tako nešto kao definicija ili analiza moje tvrdnje da vidim blesak.« — Od tebe se ne traži da to pretpostaviš, niti da pretpostaviš suprotno, već da pobiješ predloženu analizu. »Ne shvatam pojam definicije ili analize primenjene na celovite tvrdnje.« — Najviše što treba da tu razumeš jeste primena ovog pojma na predikate; predložena je analiza tvrdnje »Vidim blesak« pomoću tvrdnje »Ja A V B«, gde je A-ovanje činjenje onog što se spominje u (A), a B-ovanje, onog u (B). »Kad razmislim, mislim da uopšte ne razumem pojam definicije ili analize-« — Za ovo imam izvesno razumevanje, ali moram te podsetiti da nije sasvim tačno da smatram da tvoja tvrdnja »Vidim blesak« znači, ili da se može analizirati kao (A V B). Stvar je u tome da ne možeš pokazati da se tvoja tvrdnja razlikuje od (A V B) na način na koji bi se (Q) razlikovalo. Svakako je razuman preduslov da ti to pokažeš, da bi ti se dozvolilo da izričeš bilo kakve tvrdnje o tome da vidiš blesak, slične onima (i) do (iv) gore. »Često se smatra da je analiza pobijena ako se može pokazati da nema protivrečnosti u pretpostavci da je analizandum istinit a analizans lažan. Ali, stvarno nema protivrečnosli u pretpostavci da vidim blesak — imam vjzuelan doživljaj nazvan vi-

230

J. M. HINTON

đenje bleska — a da niti vidim fotički blesak niti da imam takvu iluziju. Mogu da zamislim da imam vizuelan doživljaj u stanju bestelesnosti; u tom bi slučaju pitanje da li sam video fotički blesak ili imao iluziju, teško moglo da se postavi.« — Koliko puno ima filosofskih načina da se duhovnim okom vidi neki X. Jedan je kad se taj čin izvrši i tim imenom i nazove. Drugi je kad to učinite i nazovete ga »uočavanje transparentnosti svesti«; zatim, može se to učiniti i zvati »zamišljanje da vidim X kad sam u bestelesnom stanju«. .. Tvoje zamišljanje bleska dokazuje da to možeš da učiniš, i ništa drugo. »(A V B) je nešto za šta imam neke osnove; "Vidim blesak' nije. U stvari 'Vidim blesak' je moja osnova za tvrđenje (A V B).« — Ti imaš, ali i nemaš osnovu za tvrđenje (AVB). Imaš je u smislu da se nešto događa što te u potpunosti opravdava da misliš da je (AVB) istinito. Šta je to Što se događa i što te opravdava, ne moraš znati. Kada je ono što se događa to da ti vidiš fotički blesak, to te opravdava, nezavisno od toga da li znaš da je to ono što se događa; a kada je ono što se događa to da imaš iluziju bleska, i to te opravdava, nezavisno od toga da li znaš da je to ono što se događa. Osnova za (A V B), u smislu nekog iskaza za koji znaš da je istinit i iz koga dedukuješ (A V B), je nešto što ti nemaš niti ti je potrebno. »Ja imam neku takvu osnovu, treba li mi ona ili ne, a ta osnova je da vidim blesak: da psi-jem. Osnova je (Q).« — Kad bi (Q) postojalo, predstavljalo bi tu nepotrebnu osnovu; to nije dokaz da (0) postoji. »(A V B) ne kaže šta je zajedničko situaciji koju tvrdi (A) — mom A-ovanju — i situaciji koju tvrdi (B) — mom B-ovanju. .Vidim blesak' tačno to čini; ovim situacijama je zajedničko to da u obema vidim blesak.« — Na izvestan način (A V B) zbilja kaže šta je zajedničko mom A-ovanju i mom B-ovanju, mada

VIZUELNI DO2IVLJAJI

231

moje korišćenje različitih slova A i B to skriva, radi drugih prednosti. (A V B) kaže da je mom A-ovanju i mom B-ovanju zajedničko ono što je zajedničko iluziji i njenoj realnosti; nužno im je zajedničko da je jedno od njih nešto na Šta ono drugo samo liči. Da naglasimo ovu činjenicu mogli smo koristiti (Ai) umesto (B), i (A V Ai) umesto (A V B). Ova disjunkcija kaže da postoji iluzija ili realnost viđenja nekog svetlosnog bleska. »Ali u kom pogledu, odnosno pogledima iluzija viđenja svetlosnog bleska liči na realnost viđenja svetlosnog bleska?« — U složenijim slučajevima ove vrste, kad se realnost XYZ uporedi sa svojom iluzijom XYZi, možemo odgovoriti da u oba slučaja postoji pojava, tj. iluzija ili realnost X-a (ili Y-a ili Z-a). U prostom slučaju, kao Što izgleda da je ovaj, gde smo pitali šta je zajedničko iluziji X-a i realnosti X-a, možemo jedino odgovoriti da u oba slučaja postoji pojava, tj. iluzija ili realnost, X-a. »Ali koji su predikati istiniti i za moje viđenje bleska i za moju iluziju o tome?« — Pa, mora postojati neki događaj fi za koji se može dati fiziološki opis da je predikat »kad se dogodi x dogodi se fi« istinit za oboje. Ali, naravno, ti ne želiš takav predikat. Ti želiš predikat čija primenljivost na ono što se dešava meni ili u meni, meni postaje jasna već samom činjenicom da se ta stvar događa. »Da, i predikat Jkad se dogodi x, vidim blesak' ispunjava taj uslov. Mom A-ovanju i mom B-ovanju je zajedničko to, da kad se oni jave, ja vidim blesak; a moje viđenje bleska je sve što doživljavam od svog A-ovanja ili B-ovanja, već prema tome Šta je slučaj.« Nije baš lako interpretirati ovo poslednje zapažanje. Ono ne znači da je moje viđenje bleska, to što imam taj vizuelni doživljaj, nešto što doživljavam u smislu da to trpim, ili bukvalno proživljavam, pri čemu svest o tome kontingentno prati ovo proživljavanje, slično svesti o prelaženju na želez-

232

J. M. HINTON

nički trajekt u spavaćim kolima, koja se može a ne mora imati. Niti pak znači da je to što imam vizuelni doživljaj, moje psi-janje, nešto što doživljavam u smislu da imam tu vrstu svesti o mom psi-janju: ovo je tanana i u ovom kontekstu možda zanemariva distinkcija. Takođe, to ne znači da doživljavam svoje psi-janje u smislu da mi je kao da psi-jem. To bi bilo besmisleno, možda stoga što moje psi-janje jeste to da mi je kao da vidim svetlosni blesak. Dalje, to ne znači da ja ne doživljavam svoje viđenje svetlosnog bleska (za razliku od svog psi-janja) u smislu u kome smo malopre rekli da ga možda doživljavam u samom aktu psi-janja. Mislim da ovo zapažanje znači da je u pitanju isti doživljaj bilo da A-ujem ili da B-ujem; sa tim zapažanjem ću pokušati da se kasnije pozabavim. Da se vratimo pitanju zajedničkih osobina. Koji je razlog da se misli da moje A-ovanje i moje B-ovanje moraju imati neku zajedničku osobinu, koja je za mene potpuno očigledna? Jedna je mogućnost da oni imaju takvu zajedničku osobinu jer im je zajedničko moje psi-janje, ali time onda pretpostavljamo ono što je u pitanju. »Zajednička im je osobina, da je meni u oba slučaja kao da vidim svetlosni blesak, a ne mogu da verujem da ja samo kažem ,u oba slučaja u pitanju je ili jedan slučaj ili drugi'.« — Kada u datom slučaju kažeš »Tako mi je kao da vidim svetlosni blesak« to naravno može značiti »Imam tu iluziju«, ali tada ne bi izneo neku zajedničku osobinu. Ako zaista ne podrazumevaš »Ono što se događa ili jeste ili samo izgleda kao viđenje svetlosnog bleska« (= »događa se ili nešto što jeste ili nešto što samo izgleda kao viđenje svetlosnog bleska«), onda možda podrazumevaš nešto što je veoma slično tome, naime (R) »Ne bih umeo da kažem da li je ovo bilo ili je samo izgledalo kao viđenje svetlosnog bleska, kad mi ne bi bile poznate okolnosti.« Ovo možda nije prosta disjunkcija, ali se ne razlikuje od proste disjunkcije na način na koji bi se (O) razlikovalo: ne daje određen odgo-

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

233

vor na pitanje »šta se događa?«, budući da uopšte ne daje odgovor na to pitanje. U oba slučaja mogao bi tačno da kažeš, (S) »Sada, za razliku od ranije, moglo bi biti da vidim svetlosni blesak«. Ali, ovaj pojam mogućnosti ne izgleda da ima kategoričku interpretaciju, kao što to ima pojam logičke mogućnosti na osnovu neprotivrečnosti. Izgleda nepogodno da se ovaj pojam uzme kao primitivan, i ne vidim kako bi se mogao objasniti, izuzev kao disjunkcija između »Zbilja, stvarno X-ujem« (tj. »X-ujem«) i »Iluzorno X-ujem« (tj. imam iluziju X-ovanja). »Moglo bi biti da vidim svetlosni blesak« moglo bi značiti ((A)) ,Sklon sam da verujem da je (A) istinito'. U zapažanju ,1 kad postoji A-ovanje i kad postoji B-ovanje, ((A)). U oba slučaja može da postoji A-ovanje' onaj aspekt ((A)) kojim se tvrdi (A), bio bi poništen kontekstom, i ostao bi samo onaj aspekt ((A)) kojim se opisuje govornik. Ali takav opis govornika ne bi opisivao vizuelan doživljaj: to se po definiciji razlikuje od nečega što si možda sklon ili nisi sklon da verujes. (Rđav bi bio argument kazati da biti sklon da se veru je nije događaj, budući da postati sklon da se veru je jeste. Ili reći, »On je postao sklon da veruje da p« govori o jednom događaju, mada ne govori o procesu. Događaj o kome govori može, a ne mora biti proces. To je sasvim druga stvar.) »Da A-ovanje i B-ovanje nemaju nikakvu očiglednu zajedničku osobinu, kako bi mogao da pobrkaš jedno sa drugim?« — Ako bi stvari morale imali neku zajedničku osobinu da bih jednu brkao sa drugom, onda bi bodež ili svetlosni blesak (koji se može pojaviti ncopažen) morao imati zajedničku osobinu sa »bodežom u svesti« ili »fosfenom«: to je blesak koji se vidi kad se električna struja propusti kroz mozak. U suprotnom bi to morao biti, strogo uzev. Čulni datum jedne stvari koji si pobrkao sa čulnim datumom druge. Zašto bi, ako ne mislimo tako, događaji morali imati zajedničke osobine da bismo ih

234

J. M. HINTON

brkali? Zašto ne bi samo izgledalo da imaju zajedničke osobine? Videti svetlosni blesak, i imati tu iluziju izgleda — ali to tako samo izgleda — da imaju zajedničku osobinu »kad se javlja x, javlja se svetlosni blesak«. »Ali to je, ili to može biti, isti doživljaj kada vidim svetlosni blesak i kada imam iluziju takvog bleska. U oba slučaja može se javiti isti doživljaj.« — To zbilja može biti isti doživljaj, ali to samo znači da on može »biti isti« iskustveno ili subjektivno ili »kvalitativno«, tj. da možeš biti sasvim nesposoban da uočiš razliku. Pretvoriti subjektivno jednake događaje u jednake subjektivne događaje isto je tako nedozvoljivo kao pretvoriti subjektivno jednake devojke u jednake subjektivne devojke. III Ako stvar zbilja tako loše stoji zašto to ne izgleda tako? Zašto tako mnogo njih žele da za događaje urade ono što niko ne želi da uradi za predmete? Sigurno, sasvim je očigledno da ne postoje subjektivne devojke. Ideja na pola puta između predmeta i događaja je naravno ona o jednakim subjektivnim devojkolikim čulnim datama. Dobro je poznata izuzetna privlačnost ove doktrine — dubok i razgranat sistem njenih korena. Ne shvatam sasvim kako to da je ova doktrina u toj meri van mode, dok jednaki subjektivni događaji uopŠte ne nameravaju da izađu iz mode. Jedna ili dve stvari padaju mi na pamet kao delimično objašnjenje. Na prvom mestu, moraju postojati jednaki, ili bar vrlo slični, subjektivni događaji; mada nikako na način koji zahteva doktrina vizuelnih doživljaja, bar ne oni o kojima ja mogu nešto reći. To smo već pomenuli: bilo bi apsurdno ne postulirati, ne hipostazirati slična zbivanja u meni i kad vidim svetlosni blesak i kad imam tu iluziju. Lako je onda pobrkati ova postulirana zbivanja sa subjektivnim

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

235

događajima koji nas naš esprit faux podstiče da uvedemo. On nas na to snažno podstiče kada, na primer, vidimo svetlosni blesak dok razmišljamo o Činjenici da u nama mora da se zbiva nešto slično onom Što se zbiva kad imamo fosfen. »Ne samo da mora da se zbiva nego se i zbiva i to je ovo* — to je onda naša misao. Ali, »to« je međutim bilo šta što se to ispostavi da jeste: ako zbilja vidimo svetlosni blesak to je naše viđenje svetlosnog bleska, a ne nešto Što se događa kad vidimo svetlosni blesak; a ako imamo iluziju svetlosnog bleska, to je da imamo iluziju svetlosnog bleska, a ne nešto što se događa kad imamo takvu iluziju. Ne želim da poričem da viđenje jeste i da uključuje neki vizuelni doživljaj. Videti nešto je doživljaj, događaj čiji smo subjekt, čak i ako pojam subjekta nije ovde baš isti kao kod »doživljaja prelaženja na železnički trajekt u kolima za spavanje«. Videti pravi X, gde je X neki optički objekt, uključuje neki vizuelni doživljaj, u smislu da ako vidiš pravi X tada ili ti je kao da vidiš X, ili ti je (za neko Y) kao da vidiš Y. Ova logička implikacija neodređenog iskaza od strane određenog ne mora se shvatiti kao uključivanje neke vrste neodređenog događaja u određeni. Ništa ne bismo poboljšali ako bismo tvrdili da je tu uključen neki određeni događaj. Nadam se da dostižem do nekih od korenčića koji održavaju uspravnim uzdrmano stablo »vizuelnih doživljaja«, mada je ono duboko potkopano, i mada su mu potkresane najviše grane, čulna data. Svakako je čudno da se ljudi lako slažu da se ne srne uvoditi privatna Poli-Ana koja se vidi kad god se vidi Poli ili Ana, a ipak i dalje uvode — ili bar ne izbacuju — privatno viđenje-Poli-Ane koja se javlja kad god se vidi Poli ili Ana: kvazihalucinacija za koju se ne mora odrediti stvarni predmet, kao ni za pravu halucinaciju, ali koja se javlja kad god se ima neki verodostojni doživljaj.

236

J

W

' - HtNTON

Konačno: možda je nekima primamljivo da izjednače nelegitimno hipostaziranje sa uvođenjem lažnih predmeta, za razliku od događaja, osobina, itd. Možda se veruje — mislim sasvim pogrešno — da nema opasnosti od uvođenja lažnih događaja itd., budući da će se ionako izbaciti svi događaji itd. Ova ideja, da je »događajnost« ovde vrlo mala, svakako je pogrešna. Lako može biti da »moje A-ovanje je u to vreme bilo stvarni događaj« znači samo »ja sam tada A-ovao« (gde uzimam samo ono što je, nadam se, ideja iz knjige P, T. Geacha), ali ovo ne menja Činjenicu da ima nečeg sasvim različitog i posebno lažnog u vezi sa »tim« događajem, događajem koji sad nepobitno nalazim da se javlja, nezavisno od toga da li sedim kraj treperave vatre ili spavam i sanjam. Ako bi mi bilo stalo da budem subjekt tog događaja, plašio bih se tvog pitanja, da li to uopštc liči na sedenje kraj vatre. (1967)

S engleskog preveo: Dejan Todorović

MIŠLJENJE

Gilbert Ryle

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE \X/

Kao Sto je nekad bila moda da se mišljenje poistoveti sa jednostavnim ili manje-više organizovanim povorkama slika, tako je sada u modi da se mišljenje poistovećuje sa nečim što se začudo naziva »jezik«, odnosno sa manje ili više organizovanim povorkama izraza ili delova francuskog ili engleskog jezika. Oba shvatanja su u potpunosti pogrešna, i to ne zato Što umesto s ovim povorkama mišljenje treba poistovetiti sa jednostavnim ili organizovanim povorkama delova nečeg drugog već zato što je upravo ovaj program poistovećivanja mišljenja sa nekom povorkom u korenu pogrešno usmeren. Sigurno se često dešava — skoro uvek pre nego što zaspemo — da nam odjednom iskrsne jedna a zatim i neka sasvim druga misao. Međutim, ova serijska iskrsavanja ne Čine misli kao misli; ako se samo to dešava, onda ja ni o čemu ne rasuđujem niti bilo šta sračunavam. Da mislim mogu i onda kad se ne dešava ništa slično. Najpre ću razmotriti kakvu to vrstu određenja dobij amo kada kažemo da neko — možda neki teniser — misli šta radi ili kad kažemo da je za trenutak bio tako distrait, bez ikakvih misli, ili sanjiv, da nije mislio šta radi. Kada igrača opisujemo kao opreznog, živog, divljeg, ludog, silovitog, domišlja-

240

GILBERT RYLE

tog, sklonog eksperimentisanju, nemaštovitog, lukavog, stereotipnog, amaterskog i tako dalje — ili kad tako opisujemo njegovu igru — očigledno se time ukazuje i na to da on misli, odnosno ne misli šta radi. Sad mogu da objasnim zašto u naslovu koristim i reČ »mišljenje« i reč »razmišljanje«. I teniser misli šta radi, a očigledno da i Rodinov le Penseur misli. Međutim, dok le Penseura možemo bez ikakve bojazni opisati tako što ćemo reci da on mozga, meditira, rasuđuje, premišlja, promišlja i razmišlja, ili da je zamišljen, tenisera mi ne bismo opisali na taj način — sem u pauzama, kad nije ničim zaokupljen, između serviranja lopte, gejmova i setova. Za vreme ovih pauza, teniser sigurno može da radi ono što radi le Penseur; dok mu reket lenstvuje on može da razmišlja ili o svom tenis-mcČu ili o nečem drugom, kao što je Godelova teorema. Međutim, dok on učestvuje u igri, dok je na nju usredsređen, on izgleda kao da ne razmišlja, kao da nije zamišljen, a uglavnom to i nije. Na osnovu onoga što on tada radi, prirodno ga ne bismo ni svrstali među Mislioce ili Penseure. On se ne nalazi u nekom mrkom kabinetu niti pak u nekoj seriji iščezavajućih mrkih kabineta. Nije potrebno da mu se skrene pažnja na let teniske lopte, kao Što je možda le Penseuru potrebno skrenuti pažnju na početak pljuska ili na trenutno stanje uličnog prometa oko njega. Le Penseur je u izvesnoj meri izdvojen od onoga što se oko njega dešava. Mišljenje tenisera, međutim, gotovo da se sastoji u tom što on svu svoju pažnju poklanja — a za to je bar malo obučen — inter alia letu lopte preko mreže, položaju svog protivnika, jačini vetra i tako dalje. Obojica su zaokupljeni — ali teniser je zaokupljen svojom igrom, u tom trenutku, kao i igrom svog protivnika, dok je le Penseur zaokupljen nečim što nije u vezi sa čučanjem na steni, dakle onim što on u tom trenutku radi, niti sa kišnim kapima koje ga u tom trenutku vlaže. Hitre i prikladne reakcije tenisera na ono što se oko njega dešava na teniskom

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

241

igralištu, pokazuju da je on usredsređen. Ono Što pokazuje ili pomaže da se pokaže da je le Penseur usredsređen jeste upravo odsustvo reakcija na ono što se oko njega dešava. Ono Sto teniser Čini ovđe i sada — njegovi udarci, pokreti očiju i nogu itd. — on ne bi mogao da radi kao što to radi a da se nije usredsredio. To što on radi ili jeste ili nije pravovremeno ili jeste ili nije međusobno usaglašeno, oprezno itd. Izgleda, međutim, da te Penseur ne radi ništa, ništa što bi se moglo opisati kao pravovremeno, usaglašeno, oprezno ili, uopšte uzev, pažljivo, osim što se bavi svojim problemom. Ako i radi nešto što je vidljivo, — to što mirno sedi, diše ili se češe po obrazu, — on svoju pažnju ne usredsređuje na ove radnje. Od svih tih radnji on je izdvojen, u njima on ne učestvuje, on je »odsutan«. I pored toga što je to prilično proizvoljno i neprecizno, za ovu priliku ću zadržati glagol »razmišljati« da opišem ovako neangažovano mišljenje le Penseura. Nesumnjivo da postoje i slučajevi mišljenja između ova dva, kada se javlja i nešto od angažmana tenisera i nešto od neangažovanosti le Penseura. Neko ko nešto radi dosta promišljeno, na primer neko ko se kugla i ko razgovara sa svojim advokatom, možda je tu negde na pola puta. Naravno, mi smo isuviše naobraženi da pretpostavimo da se, samo zato Što je aktivan, svršen glagol u određenom vremenu u rečenici u kojoj nominativ označava neku osobu, za tu osobu mora reći da vrši neku radnju ili da nešto radi. Glagoli »nestati«, »naslediti«, »spavati«, »ličiti na (nešto)«, »preživeti«, »podleći«, »znati«, »posedovati« i »zaboraviti« predstavljaju jasne slučajeve aktivnih, ponekad i prelaznih glagola u određenom vremenu, — i uopšte ne možemo da budemo ni dovedeni u iskušenje da ih smatramo za glagole delanja, 2eleo bih da vam ukazem na posebnu klasu — klasu istina dosta trošnih granica — aktivnih glagola u određenom vremenu koje lako možemo da budemo dovedeni u iskušenje da pogrešno smatramo za glagole delanja. Ovim glagolima daću metaforički naziv 16 Svest i saznanje

242

GILBERT RYLE

»priloški glagoli«, mada ovaj naziv ne treba uzeti previše ozbiljno. Evo jednog razloga zašto taj naziv ne treba uzeti isuviše ozbiljno: koristiću taj naziv tako da s njim pokrijem široko područje stvari koje imaju veoma malo zajedničkog osim jednog negativnog obeležja. Razmotrite aktivan glagol određenog vremena, »žuriti«. Ako kažete da neko žuri, još nije rečeno šta on radi, već samo da on radi ono što radi — bilo šta da je to — nenormalno velikom brzinom. On može žurno hodati, kucati na mašini, čitati, mrmoljiti ili jesti i tako dalje u beskonačnost. Naređenje »požuri« samo je početak jednog naređenja — po njemu se, van nekog konteksta, ne može ni postupiti ni ne postupiti. Glagol »žuriti« nazivam »priloškim glagolom« delimično i zato što se svaka potpuna rečenica koja sadrži takav glagol može parafrazirati pomoću rečenice sa nekim pravim glagolom delanja, koji bliže određuje prilog »žurno« ili izraz »u žurbi«. To mogu izraziti i na sledeći način: zurenje nije neka autonomna, nezavisna radnja ili aktivnost kao što su hodanje, kucanje na mašini i jedenje. Naređenje, »hodaj!« »kucaj!« i »jedi!« naređenje je koje se može izvršiti: ta mogućnost nije nikako umanjena priličnom neodređenošću naređenja. Ukoliko zatim jedem bilo jastoga bilo hleb bilo đon time sam ipak izvršio to naređenje da jedem. Kako bih izvršio ili odbio da izvršim naređenje da požurim, moram da radim nešto autonomno X, na primer da jedem ili mrmoljim itd. To je neophodno da bi uopšte i postojalo neko žurno ili ne-žurno X-ovanje koje bi ili bilo u skladu sa već shvaćenim naređenjem ili bi se o njega oglušilo — bez obzira da li je naređenje određeno ili neodređeno. Pokušavati, zabušavati, uspevati i neuspevati isto tako nisu autonomne aktivnosti. Mora postojati neko X-ovanje, da bi to bilo uspeŠno ili neuspešno, teško ili lako, marljivo ili smunđano X-ovanje. Paziti ili biti pažljiv, budan ili oprezan, nije iz istog opšteg razloga autonomna radnja. Naređenje: »pazi!« (i ništa dalje) ne može da se posluša ili ne posluša ako se tu ne podrazumeva neki

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

243

dodatak. Voziti i paziti ne znači raditi dve stvari kao što su voziti i pevati. Mogu da prestanem da vozim i da nastavim da pevam ili obratno. Prvo mogu da radim dobro a drugo rđavo; prvo mogu da radim poslušno a drugo neposlušno. Ne mogu, međutim, da prestanem da vozim a da nastavim da radim sve ono što zahteva pažnja pri vožnji. Kada izvršim Vaše naređenje da pažljivo vozim ne izvršavam dva naređenja ujedno, pa tako i ne mogu da se 0 prvo naređenje oglušim dok izvršavam ono drugo. Ako neko nešto spontano otpočne da radi ili se prihvati nešto da uradi — možda da iznese neku primedbu — i ako to čini sa izvesnim stepenom obazrivosti u želji da izbegne i ispravi greške i neuspehe, i ako, dok to čini, on, na osnovu svojih uspena i neuspeha, teškoća i neteškoća, ponešto i nauči, može da tvrdi — i mi ćemo mu to dopustiti — da je mislio Šta radi. Za razliku od nekog ko je u delirijumu, on je u tom trenutku hteo da nešto kaže, i to nešto a ne bilo šta; on je pokušao da donekle zadovolji zahteve gramatičkih pravila, učtivosti, razumljivosti, relevantnosti itd. koje je već naučio; pokušao je da ne ponovi svoje ranije greške i slučajeve neadekvatnog izražavanja kao i da iskoristi i poboljša već postignutu sposobnost adekvatnog i uspešnog izražavanja. Tako, uz pomoć svojih u izvesnoj meri obučenih umnih sposobnosti, on prati ono što radi i upravo u toj meri ne obraća pažnju na nešto Što je van svega toga. On nije nešto rasejano izgovarao, niti je buncao, ni mrmoljio ni nešto sricao napamet. Nešto od onoga što on radi ponekad bismo opisali — i to samo u filosofskim krugovima — rekavši da su njegovom delatnošću — u ovom slučaju delatnošću kojom se učestvuje u razgovoru — »upravljala pravila«. Postojala su, naime, inter alia i negramatičnosti, grubosti 1 irelevantnosti, kojih se on klonio i koje bi on ispravio ili poricao upravo zato što su to greške takve vrste ili bi to one bile. Za njega se s pravom kaže da je mislio šta radi, naime učestvuje u razgovoru, i to ne zato što je pored toga što je nešto 16*

244

G1LBERT RVLE

izgovarao — a to je uostalom upravo ono što je radio — postojalo još nešto autonomno što je on takođe radio i što je mogao da nastavi da radi poŠto je prestao da izgovara. U njegovom govoru postojali su izvestan stepen inicijative, pažnje i podučavanja samog sebe. Ali, nijedan od ovih elemenata nije bio neka autonomna delatnost ili radnja. Nijedna od njih nije sa njegovim izgovaranjem reči stojala u onom odnosu u kojem stoje pevanje i voženje ili, Čak, pokreti okretanja volana i pokreti pritiskanja na pedalu prilikom vožnje. Njegov govor nisu pratili niti su s njim bili izmešani deliči nečeg drugog, što je on takođe radio; ako su ga i pratiU — kao što se to često dešava — to što ovakva pratnja postoji ne predstavlja onaj razlog zbog kojeg se za njega s pravom kaže da misli šta govori. Ne postoje neke posebne hronike o njegovom mišljenju, bez kojih njegov govor ne bi bio razgovor; isto tako, ni žurni doručkovalac ne može sa svoje strane da ispriča jednu hroniku svog doručkovanja a drugu svog Zurenja. Možemo upitati da li je taj učesnik u razgovoru razgovarao na engleskom ili francuskom ili, ako se nalazi u nekoj bučnoj fabrici, da li je možda razgovarao pomoću pokreta i grimasa. Ne možemo, međutim, upitati da li je, kada je mislio šta da kaže, kako i kada to da kaže i kako i kada to da ne kaže — dakle kada je mislio i Činio sve Što je u pogoledu mišljenja tu potrebno — da li je to obavljao na ruskom, nemačkom, pokretima ili predstavama. Ne postoji neko »to« koje tu dolazi na red posle onog što je izgovorio. Niti pak možemo pitati da li je neko ko je budno slušao, to svoje »budnovanje« obavljao pokretima ruke ili očiju ili pak na norveškom. Ne postoji neko posebno »to« koje se tu obavlja. Kada bismo se služili mojim veštačkim glagolom »budnovati«, bio bi to onda priloški glagol, koji bismo mogli zameniti našim već poznatim prilogom »budno«. Naravno, ako neko ko nešto radi misli šta radi, onda nam on, za razliku od rasejanog ili deliričnog čoveka, kasnije obično može da kaže — ako za to

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

245

ima odgovarajuće obrazovanje — šta je to što je pokušavao da uradi i zašto je to činio, šta ga je dovelo to toga da se izvinjava, okleva ili zastane a zatim opet započne i tako dalje. Ako to dopustimo, ne znači da istovremeno smatramo da kada je mislio šta radi, kada je X-ovao, onda je morao da radi i nešto drugo pored toga, da K-uje, na primer da sam sebi, u glavi, govori nešto služeći se pri tom, indikativnim, imperativnim ili optativnim engleskim ili francuskim rečenicama; niti, naravno, to znači da smatramo da je morao da nešto sebi, svojim unutarnjim okom, predstavlja. Možda je on u stvari nešto od sveg tog Y-ovanja i radio, ali samo na osnovu toga što je to radio, on ne stiče pravo da se za njega kaže da je mislio Šta radi. Štaviše, možda on i nije mislio Šta radi, X-uje, upravo zato što je radio nešto od ovog y-ovanja — kako je to stonoga uvidela kada je pokušala da trči dok je razmišljala kako da trči. Ukratko, mišljenje ne-rasejanog i ne-deliričnog govornika nije neki poseban akt ili povorka akata niti pak posebna povorka bilo čeg drugog. Kada se u cilju opisivanja ovakvog govornika u ovom kontekstu, koriste glagoli »misliti«, »pokloniti mu svu pažnju« itd., onda su to priloški glagoli, kao što je to moj veštački glagol »budnovati«. Njegovo mišljenje nije neko autonomno delanje ili delatnost; niti je to istovremena povorka autonomnog bilo čeg drugog. To uostalom nije ni njegovo »budnovanje« — ono je sigurno samo jedan element u njegovom mišljenju u slučaju kada on misli šta govori. Čuo sam da se jedan deo mojeg stanovišta prikazuje na sledeći način, koji ja odbacujem: — kažu mi, ponekad, da iako mišljenje sigurno zahteva ovo ili ono prevozno sredstvo, ipak su neki filosofi toliko škrti u pogledu vozila koje smatraju prihvatljivim da, ograničavajući taj broj, kažu da mišljenje kao svoje vozilo traži samo delove engleskog ili francuskog jezika itd., ili da su mu potrebne slike; ili da ono može da se odvija ili samo u delovima bilo engleskog bilo francuskog jezika ili samo u

246

GILBERT RYLE

slikama (u svesti). Zatim se sugerira da filosofi treba da uvedu više vrsta vozila, kao Što su kod tenisera pokreti ručnog zgloba i očiju ili pokreti jezika i ćuljenja ušiju učesnika u razgovoru; ili pokreti prstiju daktilografa i tako dalje. Ja u celini odbacujem ovaj model vozila i putnika. Priloški glagoli nisu glagoli za autonomne radnje, pa tako nisu ni autonomne radnje koje, kao vožnja bicikla i udaranje u žice, zahtevaju ovaj ili onaj aparat. Zuriti sa doručkom zaista zahteva jedenje, ali ne kao svog prevoznika već, grubo rečeno, kao što prilog zahteva neki pogodan glagol. Borbenost i lukavstvo u tenisu zaista zahtevaju udarce lopte, ali ne na način na koji nervoza zahteva neko zidanje ili tesanje ili način na koji marmelada zahteva hleb ili dvopek. Zamor od planinarenja ili sklonost ka stihotvorenju na latinskom zaista ne mogu da postoje bez stena ili latinskih reci, ali to ne zato što su bez njih oni zaglibljeni ili ostavljeni na cedilu, već zato što bez njih nema ni »tog« zamora ni »tog« stihotvorenja. Pre nego što nastavim, pomenuću samo da veliki broj glagola delanja koji mogu da se javljaju u potpunim naređenjima, delimično jeste a delimično i nije priloški. Glagol »istraživati« u sebi već uključuje i pojam »pažljivo«; glagol »pogrešno napisati«1 već uključuje pojam »pogrešno«. Neko ko sprintu] e mora i da trči a i da žuri; ako neko Ždere, on, mada mora jesti, ne može da jede probirački. Sada dolazimo do pitanja kakvim se radom le Penseur bavi. Ono Što on radi, kratkoće radi, nazvaću »razmišljanje«, iako ovaj naziv, razume se, ne obuhvata priličan broj stvari koje bi te Penseur mogao da radi, kao što su sanjariti, melanholično premišljati, preslišavati u sebi ranije naučene datume vladavine engleskih kraljeva ili naravno, praviti se kao da se tobože razmišlja. 1

»mi spe 11* (prim. prev.).

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

247

Kada o mišljenju mislimo na apstraktan način obično mislimo na razmišljanje, računanje i odlučivanje itd. Platona i Euklida smatramo za Mislioce na osnovu njihovih razmišljanja; tako ne mislimo o Bradmanu, Chaplinu i Tintorettu. Imenicom u množini »misli« obično ukazujemo na ono što razmišljanja le Penseura sadrže ili pak na ono na čemu će ona svršiti, ako budu dalje napredovala. Upravo zato što naše razmatranje započinjemo od razmišljanja kasnije se osećamo prinuđeni da pretpostavimo da kada teniser misli šta radi, on mora kao u neki sendvič da ugura neke prolazne kriške razmišljanja između parčadi trčanja, zamahivanja reketom i praćenja lopte. Pošto razmišljanje stiče pravo da bude jedna autonomna delatnost ili bar to tako izgleda, onda i priloški izrazi kao što su »namerno«, »budno«, »pažljivo«, »lukavo«, »probno«, »eksperimentalno«, »odlučno« itd. izgleda da traže da ih se shvati kao da označavaju nešto posebno i autonomno što teniser mora da potajno radi, pored onoga što vidimo da autonomno i radi. Iako niko ne misli da se neko, ko se trudi da uhvati voz, istovremeno bavi i sprintovanjem a i zurenjem, svi padamo u iskušenje da pretpostavimo da teniser, da bi se služio svojom pameću, mora da vrši i mišićne pokrete a i mnoštvo kratkih, oštrih razmišljanja. Cilj mi je da pokažem, ako to mogu, da je pojam učestvujućeg mišljenja, kao što je mišljenje tenisera ili učesnika u razgovoru, osnovni pojam, a da se pojam neučestvujućeg mišljenja i razmišljanja, kao Što je mišljenje le Penseura, na njega nadovezuje. Pojmovi biti zamišljen i imati misli ne objašnjavaju pojam inteligentnog X-ovanja, gde »X« nije glagol mišljenja, već je neophodno da ih se pomoću tog pojma objasni. Kada Platon kaže da prilikom mišljenja duša sama sa sobom raspravlja, on veoma grubo i mnogo uopštava, polazeći ne samo od slučaja razmišljanja već i od slučaja jedne ili dve posebne vrste razmišljanja, naime od filosofskog, a možda i od sudskog razmišljanja. Ako, na primer, te Penseur po-

248

GII.BERT RYLE

kušava da u stihu završi neku pošalicu ili pak da se seti broja telefona svoga prijatelja — iako tada nesumnjivo razmišlja — on sigurno ne raspravlja sam sa sobom, osim per acciaens i en passant. A ako on i per accidens i en passant pomalo i raspravlja sa samim sobom, završetak pošalice ili broj telefona koje traži nije nešto — ako toga uopšte i ima — o čemu se odlučuje u okviru ove unutrašnje rasprave. Mi mislimo uvek kada raspravljamo, bilo »unutra« bilo »spolia«. Ne raspravljamo, međutim, uvek i kada razmišljamo. Ponekad filosofi i psiholozi, govoreći s nešto manje ograda od Platona, kažu da u mišljenju, to jest u onom što nazivam »razmišljanje«, mislilac mora, bilo u svojoj glavi bilo sotto voće bilo rtaglas, da samom sebi nešto govori; u ovom slučaju njihova reč »govoriti« ima mnogo širi domen nego što ima reč »raspravljati«. Na primer, pripovedati jeste govoriti ali ne i raspravljati; a ni propovedanje u većini slučajeva nije raspravljanje. Ovi filosofi i psiholozi ponekad svoje stanovište izlažu tako što kažu da mislilac mora da misli »na engleskom« ili »na francuskom«, itd., ili ponekad, da on mora da misli »u simbolima« ma kakvi oni bili. Sigurno da ima mnogo zadataka kojima te Penseur može da se bavi, mada to ne mora, zadataka koji su na ovaj ili na onaj jezičke prirode ili obuhvataju takve zadatke. Na primer, on može da pokuša da sastavi neku pesmu ili zdravicu, da prevede nešto od Horacijevih pesama na srpskohrvatski, da spremi predavanje za nestručnjake o nečemu Što iziskuje njima stranu, stručnu terminologiju, da se pita da li da podvuče neku reč, kako da je napiše i tako dalje. U tom slučaju njegov poseban problem jeste — manje ili više težak — jezički problem Šta da kaže i kako to da kaže ili da napiše. On mora da smisli pogodne francuske ili nemačke izraze i rečenice; a što bolje vlada francuskim ili nemačkim, za njega je lakše da to i smisli. On može tako dobro da vlada francuskim ili nemaČkim da njegov zadatak, u većini slučajeva, ne samo da uopšte nije

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

249

težak, već je lak, čak sasvim lak. Tada možemo reći, u vidu pohvale ili kao izraz zavisti, da nasuprot nama on može da misli na francuskom ili nemačkom. Da bi našao prave francuske ili nemačke izraze ili reci koje su mu potrebne, on za njima ne mora da traga više nego što mi, uglavnom, moramo da tragamo za engleskim recima ili izrazima koji su nam potrebni kada govorimo sa nekim kome je to maternji jezik. Kada se bavi izvesnim ex officio jezičkim zadacima, on može da nađe potrebne nemačke reci i izraze a da se uopšte ne upušta u neko traganje. Ali, iako te Penseurov zadatak može da bude zadatak pesnika, prevodioca, pozdravoslovca ili pak zadatak nekog korektora, on to sigurno ne mora da bude. On ne mora da se pita kako da nešto kaže ili napiše. Njegov je problem možda problem istoričara, matematičara, mehaničara, šahiste, detektiva ili filosofa. To nije problem izražavanja, iako sa sobom može da nosi i neke probleme izražavanja; ovi problemi izražavanja mogu da budu laki, dok je njegov problem zagonetan, i obratno. Resiti ove probleme izražavanja nije isto što i resiti njegov problem. Ako »Smith može da misli na nemačkom« znači — da on obično nalazi da mu je veoma lako da na prikladnom nemačkom izrazi ono što na nemačkom želi da izrazi, onda time još ništa nismo rekli o njegovim filosofskim, matematičkim i detektivskim razmišljanjima, već samo o njegovim komunikacionim poduhvatima preko jezičkih granica, — naime, rekli smo da on dobro vlada nemačkim. To za sobom ne povlači da on, dok se hvata u koštac sa filosofskim problemom, samom sebi govori nešto na nemačkom ili na njegovom maternjem jeziku, engleskom. Gledište po kojem on to mora da radi nužno se zasniva na načem drugom. Ne kažem da ne postoje takve osnove, za, mter alia, filosofsko razmišljanje. U stvari, mislim da neki, recima neiskazan, argument spada onamo gde spada i stih isto tako neiskazan — nigde. Ali ovaj tok argumentacije neću dalje da sledim, jer le Pen-

250

GILBERT RYLE

seur može da razmišlja, iako ništa ne dokazuje niti sastavlja neku pesmu, govor ili odgovor. Do sada sam oštro protivstavio slučajeve kada neko misli šta radi, na primer razgovara ili igra tenis, slučajevima kada neko razmišlja čime se, na primer, le Penseur bavi, dakle mišljenje koje u nečemu učestvuje, mišljenju koje ne učestvuje. Le Penseur se na nešto usredsređuje, ali ne na to gde on sedi ili kako sedi ili na to da pridržava svoju bradu rukom kojom je pridržava. On je, metaforički rečeno, miljama daleko, dok teniser ne može da bude miljama daleko, a da ipak igra tenis. Ali, iako je usled ovog držanja na odstojanju ili neuČestvovanja samo le Penseurovo mišljenje u znatnoj suprotnosti sa teniserovim mišljenjem, koje učestvuje u njegovoj igri, ono, kao i igranje tenisa, zahteva priloške odredbe kao što su pokušavanje, isprobavanje, eksperimentisanje, uvežbavanje, inicijativu, izbegavanje ili ispravljanje omaški, otpor prema odvraćanju pažnje, zainteresovanost, strpljenje, samopodučavanja itd. Bilo šta da je to Čime se le Penseur bavi, a na osnovu čega tvrdimo da on razmišlja, ni on kao ni teniser ne može da se time bavi rasejano ili delirično ili infantilno. Kao ni teniser, ni on ne može da bude rasejan ili da spava ili da bude neki apsolutni početnik. Obojica moraju podjednako da budu qui vive. Le Penseur ništa manje nego teniser mora do izvesnog stepena da se ovde i sada služi svojom, bar delimično obučenom, pameću. On ne može a da ne misli Šta radi, da ne X-uje budno, istrajno itd. I tako je čak i mišljenje koje ne učestvuje ni u čemu drugom, tj. razmišljanje kao i igranje tenisa vrsta učestvujućeg mišljenja. Glagol za aktivnost »razmišljati« pretpostavlja priloški glagol »misliti«. Ali, dok teniser mora da se služi svojom pameću pri inter alia pokretanju svojih nogu, praćenju lopte, mahanju reketa i tako dalje, sasvim smo, izgleda, izgubljeni kada treba da predložimo neko odgovarajuće autonomno X-ovanje ili X-ovanja, takva da le Penseur mora da X-uje manje ili više ispitivački, nesigurno,

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

251

istrajno, borbeno, savesno ili lukavo. Kakvo je to X-ovanje koje te Penseur radi ne-rasejano, ne-sanjivo, i ne-deliriČno, a koje, da ga on radi rasejano ili sanjivo ili deliriČno, ne bi ni predstavljalo premišljanje, proračunavanje, itd.? Deo onoga što nas tu zbunjuje sigurno je naša uzaludna pretpostavka da će naše zahteve zadovoljiti samo jedno jednoobrazno X-ovanje. Ali usled toga se neću poslužiti sada već presvetim sredstvom »porodične sličnosti«, pre nego što iscrpem sve druge mogućnosti, samo tada ga i treba upotrebiti. Ali od početka imajmo na umu da za le Penseura sigurno možemo reći da razmišlja ili premišlja čak i ako je u sred komponovanja muzike, pa i ako pokušava da sastavi ili opovrgne neku filosofsku ili skotlandjardovsku argumentaciju, ili ako pokušava da pronađe da li je broj 1.000.001 paran ili pokušava da resi Šahovski problem, ili da se priseti broja telefona ili da azbuku sriče unutraške. Ovde treba primetiti da priloški glagoli mogu da budu piramidnog oblika — a to će se, nadam se, možda pokazati relevantnim za naše istraživanje, i to na sledeći način: — Ako jedem doručak, možete mi reći da se požurim sa doručkom. Ako vas poslušam, to ne činim na taj način što ću krenuti da doručkujem — pošto to već činim — već tako što ću ubrzati tempo mog doručkovanja. U tom slučaju poslušno žurim s mojim doručkovanjem. Ako mi je vaše naređenje mrsko, ali ne smem da ga ne poslušam, onda se oklevajući pokoravam vašem naređenju da požurim sa doručkom. U tom slučaju doručkujem oklevajući a poslušno žurno. Tada ne doručkujem s oklevanjem niti nužno sa oklevanjem žurim s doručkom; ja se sa oklevajućom poslušnošću žurim s doručkom, iako sam mogao i čilo da požurim sa njim, da ste mi vi naredili da ne činim to što činim. I tako dalje, u principu, u beskonačnost. Neophodno je zapaziti da nijedan od ovih priloga ne može da se upotrebi ako onaj najniži na lestvici nije stavljen uz neki ne-priloški glagol ili delimično ne-priloški glagol, u ovom slučaju

252

GILBERT RYLE

glagol »doručkovati«. Ovo ne izlažem da vas podsetim na nešto školske gramatike; moj cilj je da iznesem jednu od posledica onoga što se može imati na umu kada se jedan pojam nazove »parazitski« drugom pojmu. Pokoravanje može da bude parazitsko zurenju, a ovo zatim parazitsko doručkovanju: »velike buve imaju male buve«... Pojam krađe je parazitski pojmu posedovanja; pojam pretvaranja da se krade je parazitski pojmu krađe; i pojam buntovnog pretvaranja da se krade je parazitski pojmu pretvaranja da se krade. I tako dalje. Kada je namera s kojom onaj koji dela izvodi X podređena nameri sa kojom će on da izvodi Y ili s kojom bi on to činio, možemo reći da je njegovo X-ovanje u pogledu namere parazitsko njegovom F-ovanju. On mora da ima na umu Y"-ovanje, kako bi na umu imao X-ovanje; a možda, da bi imao na umu F-ovanje, on mora da ima na umu i Z-ovanje. A sada da se pozabavimo nečim sasvim drugim, ali ipak u vezi sa ovim. Setajući se po igralištu golfa vidimo mnoštvo parova ili po četiri igrača kako jedan za drugim gađaju jednu rupu za drugom. Ali vidimo i jednog jedinog igrača kako sa šest lopti ispred sebe, jednu po jednu udara u pravcu jednog te istog travnjaka. Zatim on odlazi, skuplja lopte i vraća se gde je bio ranije, i sve to radi ispočetka. Šta on to radi? On ne igra golf; on nema protivnika; on loptu ne keči u rupu; on rukom reda lopte na travnjak sa kojeg će da ih udari. Očigledno, on vežba početne udarce. A po čemu se razlikuje uvežbavanje početnog udarca od nekog pravog? Po više stvari. S negativne strane, on ne pokušava da dobije meč, jer nema nikakvog meča. Niti pri vežbanju on izvodi početne udarce i radi još" nešto pored toga. S pozitivne strane, on svaki od udaraca izvodi kao deo samoobučavanja. Obučavanja za šta? Obučavanja da izvodi početne udarce u budućim natjecanjima. On ne može da vežba a da na neki način nema na umu ne-vežbovne početne udarce u budućim stvarnim natjecanjima. »Pun« opis onog čime se on

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

253

bavi mora da pomene i njegove misli, u nekom smislu, o budućim ne-vežbovnim početnim udarcima. Oni su to zašta se on obučava. Njegova aktivnost, vežbanje početnih udaraca, parazitsko je izvođenju početnih udaraca u meču. O vežbovnim početnim udarcima možemo primetiti sledeće, što će nam kasnije biti od koristi: 1. Prvo, u njihovom »punom« opisu pominje se to da igrač ima na umu moguće ili buduće početne udarce u meču. Uzaludno je vežbao ako njegova igra u ovim natjecanjima ne pokaže nikakvo poboljšanje. 2. Drugo, uslovi pod kojima se moraju izvoditi početni udarci u meču ne uključuju neke vežbovne udarce: vežbovni udarci su u izvesnoj meri izdvojeni od tih uslova. Vežbač može da počne igru odakle hoće; može da udari a da ne čeka na svoj red; on čak ne mora da ima oznaku pred rupom da bi prema njoj ciljao, dovoljan mu je neki panj u polju. Potrebno mu je samo da ima maši. On čak može da prođe i bez mašija i lopti za golf: njegove potrebe mogu da zadovolje i običan štap i maslačci. Kako se njegova zavisnost od spoljašnjih okolnosti i zavisnost od opreme smanjuju, tako se i njegove radnje prilikom vežbanja sve više i više približavaju Čistim »slobodnim varijacijama«, to jest, nečemu Što zavisi od njegove apsolutne inicijative i slobodnog izbora. Već sad ću da nagovestim da njegova delimična izdvojenost od okolnosti i opreme golf-mečeva ukazuje na put ka le Penseurovoj potpunoj ili skoro potpunoj izdvojenosti od onog što postoji i Što se oko njega dešava. Ima mnoštvo aktivnosti osim vežbanja koje s njim dele ova dva kardinalna obeležja: parazitizam namera i izdvojenost od okolnosti, (a) Glumac koji učestvuje na probi ne glumi već učestvuje na probi u cilju glumljenja. Ovoga jutra on pokušava da za »premijeru« dostigne savršenstvo u govoru i pokretima. On danas uzalud proba, — ako te večeri zaspe. On može da proba u muftiji, u svojoj sobi, bez publike, šaptača i kolega-glumaca, u mraku. Pri svo-

254

GILBERT RYLE

joj probi on je u većoj ili manjoj meri izdvojen od okolnosti i oslobođen opreme. Ipak »pun« opis onoga što on radi, izražen pomoću onog za šta on to radi, mora da pomene i pozorišne predstave koje, ako se izvedu, neće biti izdvojene od okolnosti u kojima se odigravaju i oslobođene od potrebne opreme, (b) Učitelj kuvanja podučava na taj način što demonstrira kako se pravi voćni kolač. On može, ako to hoće, da demonstrira sa solju umesto sa šećerom, sa hladnom pećnicom, i to tako da proces pečenja koji bi u slučaju pravog pravljenja kolača trajao čitav sat sada traje deset sekundi, i tako dalje. Njegov uspeh ili neuspeh sastoji se u kasnijem spravljanju dobrih i loših kolača njegovih učenika. Ako i kada se oni budu bavili spravljanjem kolača, oni će to raditi pod potrebnim kulinarskim uslovima. (c) Dečak koji pokušava da preskoči aleju cveća može biti da niti vežba da bi se usavršio u preskakanju niti svojim prijateljima prikazuje svoju veštinu, već samo eksperimentiše, samo pokušava da utvrdi da li on može da je preskoči ili ne. On se ljuti na odrasle koji ga gurnu da bi mu pomogli, pošto mu to onemogućuje da utvrdi ono što je želeo. I on takođe ima izvesnu meni izdvojenosti od okolnosti. On sam može da izabere kada će da skače i sa koje strane. Njemu gledaoci nisu potrebni. Potrebne su mu samo njegove noge, aleja cveća i možda dobro svetio. On može da utvrdi da li je u stanju da preskoči aleju cveća široku tri stope čak i bez aleje cveća, pošto može da odredi razdaljinu od tri stope bilo gde, na travnjaku ili na prolazu, i može da pokuša da nju preskoči, (d) Neke su radnje pripreme za druge radnje, kao što je to pročišćavanje grla pri pevanju ili napumpavanje guma bicikla pre odlaska na vožnju biciklom. To pevanje ili vožnja biciklom ne mora da se dogodi, ali »pun«opis pripremne radnje zahteva da se pomene nameravano ili očekivano pevanje ili vožnja biciklom. U skladu s tim, grlo mogu da pročišćavam kako bih stvorio lažan utisak da ću sad da zapevam. Ovo pročišćavanje grla nije pretvaranje da se pro-

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

255

čišćava grlo: to je prethodno pročišćavanje grla kao priprema za pevanje. Njegov »pun« opis zahteva da se pomene na posredan način i pevanje. Očigledno da grlo mogu u cilju pevanja pročistiti i bez onog pratioca koji će mi biti potreban za pevanje. (e) Cimanje bezlisne grane drveta može istovremeno da bude i eksperiment i priprema. Onaj koji bi se možda popeo na drvo želi da utvrdi da li je grana dovoljno jaka; on to čini da bi se, ako je dovoljno jaka, na nju popeo, a ako nije, da to ne čini. Nema ničega što bi sprečilo da to cimanje grane bude i prikazivanje nekom neupućenom, jedne od tehnika penjanja uz drvo. Onaj ko isprobava granu može i da ne pokuša da se danas popne na drvo. On želi da utvrdi njenu jačinu za sutrašnje ili neko buduće penjanje ili to čini za nekog drugog ko bi se hteo popeti na drvo. Penjanje na drvo zahtevaće dvadeset minuta i pogodno odelo. Isprobavanje grane ne zahteva toliko vremena niti takvo odelo. (f) Pretvarati se da se X-uje nije i X-ovanje, ali u »punom« opisu onog što radi onaj ko se pretvara mora da se pomene i X-ovanje. Ako je pretvaranje da se X-uje — kao Što je to često slučaj — pokušaj da se neko prevari, uspeh je u tome što gledalac misli da onaj ko dela X-uje ili pokušava da X-uje. On se uzalud pretvara, ako gledalac nije prevaren. Očigledno onaj ko se pretvara da X-uje može da bude oslobođen raznih pomoćnih sredstava potrebnih za kovanje. Mogu da se pretvaram da sam bogat a da nemam mnogo novaca. Ili pak mogu da se pretvaram da poznajem Budimpeštu, a da u njoj nisam bio. (g) Razmotrite na kraju pojam čekanja — možda čekanja na voz. Uzalud Čekam ako voz ne pristigne ili ako sam na pogrešnom peronu ili ako uđem u pogrešan voz. »Pun« opis onoga što radim na peronu zahteva da se pomene moje moguće-hvatanje-voza. Ovde ne postoji neko posebno Xovanje koje moram izričito da vršim da bi za mene s pravom bilo rečeno da čekam. Mogu da sedim ili da stojim ili da se šetam, pušim ili započnem rešavanje ukrštenih reci, mogu da razgovaram, zviždućem ili da

256

GILBERT RYLE

ćutim. Sve što je potrebno jeste da ne činim ništa što bi me sprečilo da uhvatim voz ili da ne idem nigde ili da ne ostanem nigde gde bi to moglo da se desi. Čekanje je uzdržavanje od radnji koje se sukobljavaju sa ciljem. Stoga čekanje uopšte ne zahteva nikakvu opremu, već samo jednostavan uslov — da se ostane u blizini mesta gde će voz da dođe i da se ne zaspi. I tako je možda le Penseurova totalna izdvojenost, iskljuČenost ili udaljenost od svega što se oko njega događa in excelsis slična nezavisnosti od mnoštva pomoćnih sredstava, igrača koji vežba golf; ili nezavisnosti učitelja kuvanja od mnoštva kuhinjskih pomoćnih sredstava; ili nezavisnosti putnika od bilo kakvih pomoćnih sredstava sem, grubo rečeno, samog perona. Svi mi znamo iz našeg sopstvenog iskustva na koji način razmišljanje može da zahteva eksperimentisanje, ispitivanje, probe, vežbanje i dosta čistog čekanja. Pretpostavimo da je le Penseur kompozitor koji pokušava da komponuje Mađarsku rapsodiju, ma šta to značilo. Juče je sedeo za klavirom, isprobavajući razne note i melodije na dirkama. Note, koje je on — da to »nepotpuno« opišemo — stavio na hartiju bile su, kad bismo dali »pun« opis, razna brisanja, menjanja, sažimanja, ponovna sažimanja, pokušaji itd. onog što će budući trubači i violinisti, nadajmo se, jednom svirati. Danas, zbog velikog spremanja u njegovoj kući, on sedi na steni na brdu, upola pevuši ariju melodije, briše ih i menja, vrši probe itd. Danas, za razliku od jučc, on ne koristi nikakav instrument i čak ne mora da se brine da li će da probudi bebu. Sutra će možda nastaviti da komponuje svoju rapsodiju i to će činiti a da pri tom tiho ne pevuši melodiju. On čuje samo »u svojoj glavi« još nedovršene odlomke i delove muzike. Melodije koje isprobava, odbacuje, menja, sažima, ponovo proba itd. gotovo su sasvim izdvojene od spoljašnjih okolnosti i nije im uopšte potrebna nikakva oprema. One su njegove sopstvene stoprocentne »slobodne varijacije«.

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

257

Međutim, ako le Penseur sastavlja ne muziku nego zdravicu, onda, bez obzira da li on pored toga i sasvim slučajno, rasejano, zvižduće neke muzičke odlomke, on mora, oslanjajući se na svoje sopstvene snage, da sastavlja reči-kandidate, izraze i rečenice. Ali on je slobodan da ih sastavlja bilo glasno bilo sotto voće, bilo u svojoj glavi, bilo mastilom na hartiji, bilo »duhovnim« mastilom na »duhovnoj« hartiji, itd. Očigledno, njegovo sastavljanje u izvesnom trenutku još nezapočetog i nezavršenog izraza nije sve ono što on pod »punim« opisom radi. On eksperimentalno i sa sumnjom isprobava, tako reći samo »približno«, i često odbacuje nekog kandidata za ono što će da održi sutra uveče u Grand hotelu. Ili, možda, on ima probu »premijerne večeri« sada već prihvaćenog kandidata za zdravicu, ili možda njega koristi kao odskočnu dasku sa koje će da krene ka još nekomponovanom delu; ili možda radi sve ovo zajedno ili samo nešto od toga. Ali bilo šta da sada pokušava, njegova je namera osujećena ako se sutrašnja večera otkaže; a ono što on sada radi probno i u vidu probe, ne zahteva nikakva spoljnja pomoćna sredstva, aparat, građu ili spoljašnje okolnosti — ili skoro nikakva, sem možda rečnika i antologije humorističnih anegdota. Ako le Penseur pokušava da resi neki Šahovski problem, on ne mora da zvižduće odlomke ni iz čega niti da sastavlja reci ili sledove reci. On može eksperimentalno da pokreće ili premešta figure na šahovskom polju ispred sebe, a da ne bude pod pritiskom nekog protivnika ili sata. Ili pak može, kao što to ja činim, samo naravno mnogo efikasnije, da razmatra alternativne poteze vizuelno zamišljenih šahovskih figura na vizuelno zamišljenom šahovskom polju; ili može na neki drugi način da u mašti eksperimentalno pravi alternativne poteze. Ali bilo šta da u tom trenutku »nepotpuno« radi, pod »punim« opisom on pokušava da da šah-mat u Četiri poteza. 17 Svest i saznanje

258

GILBERT RYLE

Sada bih želeo da kažem da to što je le Penseur izdvojen od svega što postoji i što se oko njega dešava, ne znači da on ne misli šta radi, dok teniser misli šta radi — videli smo da on svakako mora da to čini. Bolje je reći da ono što on »nepotpuno« radi jeste u potpunosti ili u vrlo velikoj meri izdvojeno od spoljašnjih okolnosti i oslobođeno od bilo kakvog aparata. Ono što on radi »nepotpuno«, na primer tiho zvižduće kratku melodiju, u potpunosti ili gotovo u potpunosti je u okvirima njegovog slobodnog izbora i inicijative. To je čista ili gotovo čista »slobodna varijacija«. On može da proizvede tonove koje hoće kada to hoće i u kom redosledu hoće. On poseduje sve slobode onoga ko vežba početne udarce i još više. On ne mora da ima stopostotnu nezavisnost od okolnosti da bismo imali pravo da kažemo da razmišlja. Za mene se s pravom može reći da se bavim razmišljanjem kada pokušavam da resim šahovski problem i onda kada mi oči vidno preleću stranicu novina na kojoj se nalazi taj problem. Kompozitor može da dodiruje dirke pravog klavira, a ipak se s pravom kaže da je usred komponovanja kao i to da se nalazi u zamračenom kabinetu. Njegova zamiŠljenost ne zahteva totalnu odsutnost nekog X-ovanja koje se može videti ili čuti. Ali to X-ovanje mora biti potpuno njegovo spontano »ad Hb«. Pa i više od toga. Ne samo da le Penseur mora da »nepotpuno« radi nešto što uživa neki stepen izdvojenosti od spoljašnjih okolnosti, pa prema tome i neki stepen slobodnog izbora samog autora; već i ono što on »nepotpuno« opisano radi mora imati i neki »puniji« opis. Ono što on »nepotpuno« radi mora biti na jedan ili na više načina ili za jedan ili više stepeni parazit u pogledu namere, kao što su pokreti glumca na probi paraziti u pogledu namera njegovih pokreta na samoj premijeri. Ili kao što su cimanja grane onoga ko se penje na drvo paraziti u pogledu namere poverenju ili nepoverenju koje on ili njegov sin imaju sutradan prema jačini te grane. Fifosof koji »nepotpuno« u ovom

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE

259

trenutku izgovara rečenicu ili deo neke rečenice može »puno« da tako kažemo cima neku privlačnu premisu-granu, da bi je upotrebio ili, u protivnom, da je ne bi upotrebio u nekom argumentu koji još nije gotov, a taj mogući argument može sa svoje strane zatrebati da bi se pobio prigovor nekog cepidlake. Paraziti u pogledu namere mogu da stvaraju piramide. »Velike buve imaju male buve.« Na kraju želeo bih da sugeriram da su ovi elementi (a) izdvojenosti od spoljašnjih okolnosti, slobodan izbor autora ili ad Hb-nost i (b) parazitizam u pogledu namera, jednostavni ili mnogostruki, ono što filosofi pokušavaju da ukrote kada kažu, prokrustovski, da je razmišljanje, na primer, »operisanje simbolima« ili »korišdenje jezika«, ili kada kažu da misleći o mostu Folly Bridge kada se tamo ne nalazim, moram, umoeto njega da u mojoj prisutnosti imam neku vrstu zamene ili znaka za ovaj zakrčen most — kao da jaz između tenisera i le Penseura treba da se ispuni novom vrstom spoljašnjih okolnosti ili novom vrstom opreme, samo su te vrste pošteđene ove grublje stvarnosti. Zeleo bih da kažem da ovaj jaz treba da se ispuni radnjama parazitskim u pogledu namere i autora slobodnog izbora; sastavljanje reci i rečenica samo je jedna vrsta ovakvih radnji među mnogim vrstama, mada je to posebno važna vrsta. Ali ovo nije prilika da se objašnjava njihova posebna važnost. (1966)

17*

S engleskog preveo: Aleksandar Pavković

Peter T. Geach

ČIME MISLIMO?

Ovaj rad napisao sam jer su me zamolili da pružim doprinos dijalogu materijalista i antimaterijalista. Predložili su mi da pišem u odbranu duše, ali razmišljanja oko naslova sa rečju »duša« nisu me dovela do nekog dobrog rešenja. Na kraju sam predložio upravo dati naslov, jer on dovoljno jasno odeljuje materijalističke i antimaterijalističke poglede. Materijalisti bi rekli da svako od nas misli nekim svojim materijalnim delom — određenije, moždanim sistemom, — jer nema nijednog drugog dela tela za koji bismo imali i najmanjeg razloga da smatramo da je organ mišljenja. Ja sam antimaterijalista. Jedna forma antimaterijalizma je imaterijalizam — stanovište da svako od nas misli nekim svojim imaterijalnim delom, svojim duhom ili dušom. Imaterijalizam ću ispitivati kasnije; za sad samo ukazujem da materijalizam i imaterijalizam nisu logički protivrečni i oba mogu biti lažni. Protiv materijalizma ću argumente izlagati tako što ću postaviti tri teze o mišljenju. (I) Mišljenje je aktivnost. Možemo, rečeno Lockeovim recima, biti »zauzeti prilikom mišljenja«. Mišljenje je nešto što nas može posve obuzeti, nešto od čega možemo biti odvraćeni i što nas može odvratiti od drugih stvari, itd. Svaki od ovih načina opisivanja aktivnosti odgovara mišljenju koliko i

CIME MISLIMO?

261

fizičkim aktivnostima kao što su igranje bilijara ili fudbala. U ovom pogledu glagol »misliti« je veoma različit od nekih drugih psiholoških glagola kao što su »podrazumevati« i »razumeti«, koji se ne odnose na aktivnosti. Razumevanje nije aktivnost, jer tvrdnja da je X nešto razumeo može da se opravda jedino time što X ima izvesnu sposobnost, a sposobnost nije aktivnost. S druge strane, »Sta si radio sve vreme?« dozvoljava kao odgovor »Mislio« ali ne »Razumevao«: (»pokušavao da razumem« je možda prikladan odgovor — sa odgovarajućim objektom razumevanja za »razumem« — ali biti zauzet pokušajima razumevanja znači misliti, ne razumevati.) I najzad, nečija bona fide izjava odlučujući je kriterij za ono šta je on uistinu mislio, ali ne i za ono što je razumeo; može, naime, izgledati kao da je nešto razumeo i on može bona fide tvrditi da je razumeo, a da se ipak ispostavi da nije razumeo. Ubaciću ovde malo istorije. Doktrina o aktima razumevanja sasvim se pogrešno pripisuje srednjovekovnim sholastičarima. Mada u običnom latinskom »intelligere« znači »razumeti«, srednjovekovni latinski je često, standardno vraćanje Aristotelovom grčkom, a »intelligere« je Aristotelovo »noein«, što je na grčkom »misliti o« a ne »razumeti«. Tako »homo actu intelligens lapidem« kod Tome Akvinskog označava »Čoveka koji stvarno misli o kamenu«, ne »Čoveka koji razumeva kamen« (bez obzira što bi ovo značilo), niti Čak »čoveka koji razumeva reČ 'kamen'«. A »actu intelligibile« ne znači »aktualno razumljivo«, — gde »-ljivo« i »aktualno« kao da se međusobno sukobljavaju a nejasno je koje pobeđuje — već se »actu intelligibile« odnosi na »energeiai noeton«, »aktualno mišljeno (o)«, gde je energeidi, »aktualno« potrebno da bi se isključila sistematska dvosmislenost participa sa -ton, dvosmislenost između stvarnog biti objekt aktivnosti 0 i mogućnosti da se bude objekt ove aktivnosti (0-vljivosti). Smatram da je zloupotreba srednjovekovnog žargona možda tokom istorije dovela do postuliranja »akata razumevanja«.

262

PETER T. GEACH

Nešto podrazumevati je u prilično drugačijem položaju. Ako neki čovek bona fide izjavi da je onim što je rekao nešto podrazumevao on to jeste podrazumevao, baš kao što je, ukoliko bona fide izjavi da je o nečemu mislio, zaista o tome i mislio. Moguće je čak podrazumevanje vezati za određeno vreme — »Kad je rekao . . . , podrazumevao je ...« Međutim, ima drugih načina da se kaže da podrazumevanje nije neki akt, pa ni epizoda aktivnosti. Kad rasrđeni otac vidi kako njegov porodični gost uči decu da se kockaju i kaže: »Kada sam pominjao neku igru nisam podrazumevao takvu vrstu igre!«, on pri tom ne ukazuje na akt podrazumevanja kojim je mislio na neku drugu vrstu igre u kojoj bi se deca podučavala. I ako vam neko kaže da pošavši od 1 sukcesivno ispisujete neparne brojeve sve dok vam ne kaže da stanete, on može ispravno reći da je pod tim podrazumevao da posle 101 napišete 103, a da sam nije izvršio nikakav akt podrazumevanja »103 posle 101«. Na sličan način, mi ne možemo biti zaokupljeni podrazumevanjem, bilo da nam ono odvraća pažnju bilo da nas nešto od njega odvraća, kao što to možemo kad je reč o mišljenju. Ovaj deo moga članka u celini je preuzet od Wittgensteina, jer ja mislim da je on bio u pravu, a ja bih radije da budem u pravu nego da budem originalan, takođe smatram da ovo može da posluži da se ispravi pogrešno shvatanje o tome na Šta je Wittgenstein ciljao. Za njega se pretpostavlja da je imao dugoročan program eliminisanja svih akata ili aktivnosti svesti, program koji je on gotovo u potpunosti ostvario što se tiče podrazumevanja i razumevanja, dok je mišljenje predstavljalo teži problem. Nasuprot ovome, jasno je da je on želeo da protivstavi psihološke reci koje se odnose na stvarne doživljaje i aktivnosti onima koje se na to ne odnose: to je bila čitava poenta ovakvih »gramatičkih istraživanja« koje sam ovde sumirao. I tu se pokazuje smisao tvrdnje da mišljenje jeste aktivnost

CIME MISLIMO?

263

ako kontrastiramo glagol »misliti« drugim psihološkim glagolima koji se ne odnose na aktivnost. Neću se zadržavati na ideji redukcije prividno kategoričkih iskaza o aktivnosti mišljenja na hipotetičke iskaze o tome šta bi čovek javno uradio pod izvesnim neostvarenim uslovima. To je samo jedan program, nikakva takva analiza nekog određenog iskaza nije stvarno data i nijedna, mislim, ne bi uopšte bila ni plauzibilna. Čovek se začelo može pitati kakva je privlačnost tog programa, posebno, kad su već same pogodbene tvrdnje čije su apodoze neispunjene zagonetne za filosofiju. (II) Mišljenje je jedna osnovna aktivnost. O više ili manje osnovnim aktivnostima govorim na skoro isti način kao Što gospođica Anscombe govori o sirovijim i manje sirovim činjenicama (u radu »O sirovim činjenicama« u Analysis). Na primer, u datom kontekstu C, radnja (1), povlačenje izvesnih crta na papiru, predstavlja (2) pisanje izvesne rečenice na engleskom, dok u kontekstu C (detaljnije određenom od C) pisanje rečenice na engleskom je (3) formulisanje izvesnog koraka u nekoj filosofskoj argumentaciji. Isto tako je, u datom kontekstu C, radnja (1), ispuštanje izvesnih artikulisanih glasova, (2) naručivanje robe kod bakalina, dok je, u još bliže određenom kontekstu C, ovo naručivanje (3) dalje zapadanje u dugove. (Treba primetiti da bi u ovom slučaju kontekst radnje C delimično bio određen i negativnim uslovima, na primer da čovek nije imao novca da plati dugove u koje je već zapao i da nema izgleda da dođe do novca.) U oba primera reći ću da je radnja (1) osnovnija od radnje (2), a radnja (2) osnovnija od radnje (3). Izvršenje neke manje osnovne radnje sastoji se uvek u izvođenju osnovnije radnje, pod pretpostavkom određenog konteksta delanja. Ako je radnja (1) osnovna s obzirom na radnju (2), a radnja (1) se obavlja nekim sredstvom N, nužno ne sledi da na sličan način možemo govoriti o izvođenju (2) pomoću N. Isto tako, ako radnju (1) možemo da pripišemo sredstvu N isto koliko i

254

PETER T. GEACH

izvršiocu, ne sledi da i radnju (2) možemo isto tako da mu pripišemo. Jer, recimo, dok možemo govoriti o pisanju engleske rečenice perom, i dok možda možemo čak reći da pero ispisuje englesku rečenicu, teško da možemo reći da je perom formulisan korak u argumentu, a sigurno ne možemo reći da je pero formulisalo argument. Isto tako, ako čovek proizvodi artikulisane glasove govornim organima, isto tako možemo reći da njegovi govorni organi proizvode artikulisane glasove, ali ne možemo reći da njegovi govorni organi naručuju robu kod bakalina, mada možda možemo da kažemo da on naručuje robu pomoću svojih govornih organa; a nikako ne možemo reći da je zapao još dublje u dugove pomoću svojih govornih organa na način na koji je nogama pobegao od svog Ijutitog zajmodavca, a još manje možemo reći da su ga njegovi govorni organi odveli u dugove. Materijalisti bi grešili dakle, kad bi bilo nemoguće pripisati mišljenje nekom određenom sredstvu ili instrumentu zato Što ono nije osnovna aktivnost. Međutim, otkriće jedne takve materijalističke greške ne mora značiti da bi naša slika sveta bila znatno razliČitija od njihove. U svakom slučaju, meni se čini da je mišljenje osnovna aktivnost, da ne postoji neka osnovnija iz koje bi se, u datom kontekstu, aktivnost mišljenja sastojala. Ako neko smatra da stvar drugačije stoji, na njemu je da pokaže kako je mišljenje ne-osnovna aktivnost. Nije mi poznato nijedno takvo objašnjenje koje bi iole bilo plauzibilno. Možda bi neko mogao smatrati da u datom kontekstu misliti i imati neke misli znači imati mentalne slike, osećanja, neizgovorene reci itd. koje prolaze kroz svest. Protiv ovog postoje prilično očigledni prigovori, posebno, da se u mnogim slučajevima mišljenja i imanja misli ne javlja ništa slično što bi moglo biti relevantno. (III) Aktivnosti mišljenja ne može se pripisati položaj u fizičkim vremenskim, serijama. Ovoj tezi ću prići postupno. Prvo želim da vam skrenem pažnju na karakter diskontinuiteta misli — na potpu-

CIME MISLIM07

265

nu neprikladnost Jamesovog izraza »tok misli«. Izraz je neprikladan zato Sto svaka misao ima sadržaj koji ne može da postupno pređe u neki drugi sadržaj. Ako imam najpre misao da su lavovi opasni, pa onda pređem na misao da su tigrovi opasni, to se ne dešava postupnom promenom od misli 0 lavu ka misli o tigru. I čak ako misao ima kompleksan sadržaj, to ne znači da se elementi u ovom kompleksu mogu javiti odvojeno ili sukcesivno; misao da su svi tigrovi opasni ne može se sastojati u tome što prvo mislim o svim tigrovima a onda nastavim da mislim o opasnosti. Jer, ma šta B. F. Skinner mislio, »svi tigrovi« je izraz koji nema značenja van konteksta neke rečenice, jer »svi« je reč čija se uloga sastoji u pokazivanju kako predikat prianja uz subjekat, a slično tome, nema nekog čina mišljenja o svim tigrovima osim u kontekstu misli da su svi tigrovi takvi i takvi. Isto tako, iako sigurno mogu imati neku neodređenu misao o opasnosti, sled misli o tigrovima i misli o opasnosti ne bi dao misao da su svi tigrovi opasni. Ukoliko ceo sadržaj misli da su svi tigrovi opasni nije istovremeno prisutan kod onog ko misli, takva misao se uopŠte ne javlja. Mišljenje se sastoji iz serije misli, koje se kao diskretne mogu brojati — prva, druga, treća,... — koje se, ukoliko su kompleksne, moraju javiti tako da su svi njihovi elementi istovremeno prisutni i ne prelaze jedan u drugi postepeno. Istinitost ovog prikaza potvrđena je, mislim, uzaludnim pokušajima Williama Jamesa (u poglavlju njegovih Principa na koje sam upravo ukazao) da se utvrdi suprotno. On pokušava da pokaže da u misli (recimo) da je špil karata na stolu ima sukcesivnih faza u kojima su elementi — koji odgovaraju različitim recima ove rečenice koja počinje sa da — pojedinačno i sukcesivno istaknuti; on pokušava da dokaže da čak 1 formalne reci kao što su »je« i »ako« i »ili« imaju značenje zato Što odgovaraju osećanjima prelaza koja su deo toka svesti, i da sadržaj misli nije nešto što se u jeziku da izraziti i preneti, već nešto

266

PETER T. GEACH

što možete uhvatiti jedino ako reprodukujete »misao kako je ona izrečena, sa svim tim oivičenim recima i ćelom rečenicom utopljenom u onaj prvobitni oreol nerazgovetnih relacija«. Oduzelo bi puno vremena da se pokaže šta je sve pogrešno u Jamesovom načinu posmatranja. Mogu samo kratko da kažem da Jamesov opis misli zamagljuje njena logička obeležja i čini nemogoućim da se uvidi zašto se ne može misliti besmislica iako se može govoriti besmisleno. (Ako napišete besmislenu rečenicu koja počinje sa da, posle »Smith ima misao ...«, ćela rečenica će biti besmislena te ne može biti istinit izveštaj o tome šta je Smith mislio; takve teškoće nema prilikom citiranja besmislica koje je Smith govorio.) Zaista, James izričito kaže da je »subjektivni smisao« stvar »osećanja racionalne relacije«. Nije iznenađujuće da je kasnije u svojoj karijeri James svečano izjavio: »Odričem se logike.« Pretpostavljam da je u sličnom smislu Humphrev u svojoj knjizi o Mišljenju govorio o »oslobođenju psihologije od okova logike«. Ako se misli ne javljaju u džejmsovskom toku, već onako kako sam ja tvrdio — kao serija u kojoj se izvestan sadržaj misli sukcesivno javlja, bez sukcesije unutar jedne misli i bez postepenog prelaza od jedne misli ka drugoj — onda ove misli, ukoliko imaju položaj u fizičkoj vremenskoj seriji, moraju da se jave ili legato ili staccato — ili tako što bi kraj jedne morao neposredno biti početak druge, ili tako Što bi između misli morao postojati vremenski jaz bez misli. No, da li smo stvarno vezani za ove alternative? Bolovi i drugi slični senzorni procesi mogu biti dugi ili kratki, neprekidni ili sa prekidima, ali uprkos Longfellovvovih »dugih, dugih misli« ne mislim da misao (recimo da je špil karata na stolu, ili da je Geachov argument pogrešan) može smisleno da se nazove dugom ili kratkom, niti da u tom slučaju moramo da kažemo da svaka misao mora biti strogo uzev trenutna. Teškoća koja se oseća kad treba reći da misao ne mora biti ni duga, ni kratka, ni trenutna, poti-

CIME MISLIMO?

267

če, mislim, iz (možda nepriznate) pretpostavke njutnovskog ili kantovskog shvatanja vremena. Za vreme se uzima da logički prethodi događajima, dok događaji, s druge strane, moraju zauzimati deIjive intervale, ili u suprotnim, nedeljive trenutke vremena. Ako ovo shvatanje odbacimo i umesto toga govorimo o vremenskim odnosima, tada ono što ja predlažem jeste da misli nemaju sve vrste vremenskih odnosa koje imaju fizički događaji i, po mom mišljenju, i senzorni procesi. Može se reći da se tokom pola časa izmerenih satom, nekom čoveku javila ta i ta serija misli, ali mislim da je nemoguće naći interval fizičkih događaja koji bi bili istovremeni, ili bar približno istovremeni, sa jednom iz serije misli. Mislim da je Norman Malcolm bio u pravu kad je rekao, na jednom skupu u Oxfordu, da bi neka mentalna slika mogla biti pred nečijim duhovnim okom tačno onoliko dugo koliko bi bubi trebalo da prepuzi sto. Ali mislim da bi bilo besmisleno reći da sam »mislio«* datu misao za vreme dok je buba puzila — trajno prošlo vreme od »misliti« nema takvu upotrebu. (Beli Vitez »je mislio«* o nekom planu tako Što je mislio imajući izvesne misli sukcesivno: za svaku pojedinu misao izraz »mislio je«* ne bi se mogao primeniti. Obeležje mišljenja za koje sam se upravo zalagao moglo bi vrlo lako dovesti do toga da se ponovo razmotri da li tezu (II) treba prihvatiti. Jer jedan od načina da se objasni zašto je pojedinačnim aktima mišljenja nemoguće pripisati položaj na fizičkoj vremenskoj skali jeste reći da mišljenje uopšte i nije osnovna aktivnost. Ako se neka osnovnija aktivnost može meriti satom, ne mora isto da važi za manje osnovnu aktivnost koja je obavljena obavljanjem one osnovnije. Stavljanje otrova u piće svoje žene predstavlja akt ubistva u kontekstu koji uključuje i kasnije ispijanje otrova i smrt žrtve. Stavljanje otrova je merljivo satom, ali — kada je izvršeno ubistvo? Da li onda kad je otrov stav* »Was thinking«, trajno prošlo vreme u engleskom (prim. prev.).

268

PETER T. GEACH

ljen, ili onda kad je ispijen, ili možda onda kad je žena umrla? To je stvar pravnog odlučivanja i pravno gledano to bi mogla biti važna stvar, ali filosofski uzev nema pravog odgovora — ubistvo nije merljivo satom. Nema u tome nikakve misterije, nema nikakvog razloga da se kaže da se ubistva javljaju u ne-fizičkoj vremenskoj skali tad ili ne znam kad, jer ubistvo nije osnovna aktivnost, a osnovni događaji koji se tu javljaju — stavljanje otrova, ispijanje otrova, bolest žrtve i njena smrt — svi su oni direktno merljivi satom. Slično tome, kada bi se pokazalo da je mišljenje manje osnovna aktivnost u odnosu na neke satom merljive aktivnosti, možda bi prestala da nam izgleda zagonetnom činjenica da su neka pitanja o vremenskim odnosima mišljenja prema fizičkim događajima takva da se na njih u principu ne može odgovoriti. Ovo je tačka u kojoj, smatram, moj argument treba da se najpažljivije ispita. No, koliko ja uviđam, mišljenje jeste osnovna aktivnost. Ako je mišljenje osnovna aktivnost, istinitost teze (III) povlači za sobom netačnost materijalizma, — mišljenje nije aktivnost mozga niti bilo kog telesnog organa. Jer osnovne atkivnosti bilo kog telesnog organa moraju biti merljive satom u Fizičkom vremenu na način na koji mišljenje nije merljivo. Nikakva fiziološka otkrića ne bi mogla utvrditi da su se misli javile upravo tada kad su se javili izvesni moždani procesi; i, a jortiori, sugestija da bi moždani procesi mogli biti identični s mislima ne zaslužuje čak nikakvu dalju raspravu. Materijalizam je, dakle, neistinit. Ali ne sledi da je imaterijalizam istinit. Setićete se da je za sadašnje svrhe imaterijalizam uzet kao doktrina da čovek misli nekim svojim imaterijalnim delom, svojim duhom ili dušom. Nema neposrednog načina da se ovo izvede iz neistinitosti materijalizma. Ako čovek ne misli nekim svojini materijalnim delom, ne možemo zaključiti da misli nekim imaterijalnim ukoliko prethodno ne pretpostavimo da Čovek u svakom slučaju misli nekim svojim delom, materi-

CIME MISLIMO?

269

jalnim ili imaterijalnim. Zaista, teško je dati smisao izrazu »imaterijalni deo«, čak i ako umesto »deo« kažemo »konstituent«. Pretpostaviti da se Čovek sastoji iz dva dela, tela i duše, koji se razdvajaju posle smrti, predstavlja puku predrasudu, predrasudu koja se samo povećava pojmovnom zbrkom kad se duševni deo uzima kao imaterijalan. Platonova i Descartesova genijalnost omogućile su nezasluženo trajanje ove predrasude, koja je neke slučajne podrške dobila iz jezika Svetog pisma, onog o telu i duhu recimo, — slučajne, jer je platonističko-kartezijansko tumačenje odgovarajućih delova Svetog pisma pogrešno, oko čega se sad već skoro svi tumači Biblije slažu. Uistinu, čovek jeste vrsta tela, ne telo plus neko imaterijalno nešto, jer čovek je životinja, a životinja je neka vrsta živog tela, dok je mišljenje čovekova životna aktivnost, ne aktivnost nekog njegovog dela, materijalnog ili imaterijalnog. Jedino održivo shvatanje duše je aristotelovsko shvatanje duše kao forme ili aktualne organizacije živog tela. Tako možete reći da čovek misli dušom ako pod tim pozitivno podrazumevate da je mišljenje životna aktivnost, aktivnost živog bića, dok s druge strane, negativno izraženo, podrazumevate da se mišljenje ne obavlja nikakvim telesnim organom. U sadašnjem iskustvu misao upoznajemo kao aktivnost organizma. No pošto se misao u principu ne može locirati u fizičko-vremenski kontinuum kao što mogu vegetativne, a po mom mišljenju i senzitivne aktivnosti organizma, ostaje logički otvorena mogućnost da se misao javi nezavisno, naime ne kao aktivnost organizma^ Mislim da čak možemo zamisliti i da postoje svedočanstva u prilog ostvarivanja takve mogućnosti. Jer misao, koja je samo kontingentno povezana sa fiziološkim procesima u ljudskom telu, povezana je više nego kontingentno sa karakterističnim tvorevinama i izrazom misli; posebno sa jezikom. Nekontingentna veza misli i jezika, intrinsična razumljivost jezičke strukture, pokazuje se u činjenici koju Wittgenstein

270

PETER T. GEACH

s pravom ističe a psiholozi često zanemaruju — da starim recima možemo izraziti nove misli i da možemo razumeti neki impromttt. Ništa ne bi bilo neprikladnije nego smatrati da su govor ili razumevanje jezika stvar »naučenih reakcija«. Ova intrinsična razumljivost jezika jeste ono što omogućava rad mašina za prevođenje. Nastanak logičke strukture otelovljene u jeziku nije neko svedočanstvo u prilog mišljenju, to jeste mišljenje; odnos mišljenja prema jeziku je uzročnost formalne a ne eficijentne vrste. (Ne kažem da je to jedina vrsta mišljenja.) Pretpostavljajući sve ovo, zamislimo da točak ruleta tokom izvesnog vremena daje kao rezultat samo brojeve od 1 do 26 i da ova sekvenca brojeva predstavlja izražavanje rečenica na engleskom prema očiglednom kodu (A=l, B = 2, itd.). Zamislimo dalje da se sve to nastavlja uprkos najobazrivijeg predupređivanja bilo kakvog fizičkog uticaja na kretanje ruletnog točka. Svakako, sve je ovo moguće i ne stvara nikakve pojmovne poteškoće. Priznajem da bismo u ovom slučaju imali nepobitno svedočanstvo da tu nastaju misli koje se normalno mogu izraziti ovim engleskim rečenicama i jako svedočanstvo da one nisu proizvedene od strane nekog živog organizma. Pitanje kako bi misli mogle »uticati« na točak ruleta meni izgleda neopravdano. Već sam dovoljno opisao kako bi misli bile otelovljene u brojevima koje je pokazao točak i obična je greška pretpostavljati da moramo dodati neku priču o paramehaničkom transferu paraenergije, ili da bi takav jedan dodatak bio shvatljiv. Ovaj i slični primeri mogu da pokažu mogućnost misli van tela, misli koja nije povezana ni sa kojim živim organizmom. I neko izvantelesno mišljenje moglo bi biti u takvoj vezi sa mislima koje imam ja, kao živi čovek, da takvo mišljenje predstavlja produžetak života kao preživljavanje »odvojene duše«. Sigurno je da takvo preživljavanje mora izgledati dosta oskudno i nezadovoljavajuće, naročito ukoliko, kao sto sam sklon da smatram, nema govora o osetima i toplim ljudskim osećanjima

CIME MISLIMO?

271

i mentalnim slikama, koji bi postojali odvojeno od živog organizma. Ja lično ne želim da naši izgledi budu tako sumorni. Delim mišljenje Tome Akvinskog u pogledu preživljavanja »odvojenih duša«, kad u komentaru prve poslanice Korinćanima kaže da moja duša nisam ja i da ukoliko mi je jedino duša spašena, ja nisam spašen, niti bilo koji čovek. čak i da hrišćani veruju da ima »odvojenih duša«, hrišćanska vera je slavno uskrsnuće tela, ne preživljavanje neke »odvojene duše«. Dosad ništa nisam rekao o pripisivanju mišljenja mašinama. Što se toga tiče biću kratak. Mašine su očigledno beživotne, bez čula, bez osećanja, bez ciljeva sem onih koje im odrede njihovi tvorci, pa se i ne postavlja pitanje o tome da im se pripiše aktivnost mišljenja. Od mene se može tražiti da, recimo, definišem život, pošto kažem da su mašine beživotne. Ali s logičke tačke gledišta ja nisam obavezan da odgovorim na taj zahtev; misliti da jesam znači jednostavno počiniti staru grešku — mogli bismo je nazvati Sokratovom greškom — koja se sastoji u zaključivanju da ne postoji znanje o tome da li data stvar jeste X ili nije, samo na osnovu nesposobnosti da se pruži kriterij X-osti koji bi se mogao primeniti i u neobičnim i marginalnim slučajevima. Mi jednostavno znamo da mašine nisu žive, kao što znamo da kraljica Ana nije živa, i tu slučaj nije neobičan ni marginalan. Dokazivao sam da je mišljenje takva aktivnost koja se ne može obavljati nijednim organskim delom živog organizma. No i kad bi to bilo moguće, mišljenje bi ostalo životna aktivnost koju jedino živo biće može da obavlja. I mada čovek može da hoda pomoću veštačke noge, bila bi apsurdna fantazija zamišljati ga kako misli pomoću veštačkog Denkapparata koji mu je zamenio oštećen mozak. Čak i da je mozak taj koji misli, protetički »mozak« ne bi mogao misliti. Argumenti koji se koriste u prilog suprotne teze često su lakomisleno rđavi. Na primer, navodi se da mašine neki put iznenade svoje tvorce, Što

272

PF.TER T. GEACH

bi da navuče na pretpostavku da imaju vlastiti um. Ili, kaže se kako ništa ne smeta što su mašine neorganske stvari, pošto, ukoliko je to prepreka da ih smatramo živima, mogu da se za delove mašina iskoriste drvo i plastika. Najzad, ukazuje se na činjenicu da mašine pokazuju nešto nalik na tašto ponašanje kada se, konstruisane da traže svetlosne izvore, kreću tamo-amo ispred ogledala (zbog slike u ogledalu). Takvi argumenti ostavljaju utisak hotimičnog samoobmanjivanja. I zaista deluje zloslutno kad oni koji se tako zavaravaju stvaraju slike budućnosti u kojoj je čovek ne samo konstruisao mašine koje stvarno misle, već u kojoj one misle mudrije od nas i mogu se na koristan način konsultovati u pogledu tako važnih stvari kao što su broj beba koje smeju da budu rođene i trenutak kad treba početi masakr neprijatelja. To predstavlja pravu Nemezu ljudske oholosti, da se ljudi tako pripremaju za dela surove idolatrije, — da se ponižavaju pred superiornim umovima za koje veruju, poput neznabožaca, da ih mogu navesti da nastane nežive veštačke tvorevine. (1969)

S engleskog preveo: Miloš Arsenijević

SLOBODA I DELANJE

1S Svest i saznanje

Stuart Hampskire

SLOBODA DUHA

Moja je teza da bez obzira na to koliko je eksperimentalnog znanja sakupljeno o prethodno nepoznatim uzrocima koji određuju čovekova verovanja, ono što čovek veruje, a takođe i ono što cilja i preduzima da postigne, ostaje na njemu da odluči uzimajući pri tom u obzir datu argumentaciju. Drugo, želim da ukazem na jednu opšte nepriznatu posledicu zastupanja učenja da fizička stanja organizma jedinstveno određuju odgovarajuća stanja duha. Navešću razloge koji pokazuju da, kada se sazna da ova uzročna zavisnost stanja duha od fizičkih stanja organizma postoji, onda zavisna stanja duha postaju, na osnovu saznanja ove zavisnosti, jedan oblik opažanja. Neću pokušavati da opovrgnem, ili da osporavam, bilo šta što bi se s pravom moglo nazvati tezom determinizma: npr. iskaz »Svaki događaj ima uzrok« ili »Svaki događaj potpada pod neki prirodni zakon koji objašnjava to što se on javio ukazivanjem na izvestan skup početnih uslova.« 0 ovim iskazima reći ću samo to da mi izgledaju nedopustivo opšti, i da su zbog toga prazni. Zato Što ne postoji ništa što bi važilo kao njihov protivprimer, ne postoji ništa što bi važilo kao dobar razlog da se veruje da su ovi iskazi istiniti ili da su lažni. Prema tome oni, kao i njihove negacije, neće igrati nikakvu ulogu u mom argumentu. Ipak spreman sam da 18*

276

STUART HAMPSHIRE

se složim da, ako imamo bilo koje istinito tvrđenje o činjenici o nekom stanju duha, — npr. da Jones veruje da u susednoj prostoriji ima govornica, — onda mi uvek možemo potražiti, i možemo očekivati da ćemo napokon i naći, jedno objašnjenje ove činjenice tako što ukazujemo na izvestan skup početnih uslova, koji će, u normalnim okolnostima, činiti dovoljne uslove za ovo Jonesovo verovanje. Takođe sam spreman da se složim da će ovaj zahtev za objašnjenjem psihološke Činjenice, ako dovoljno i uspešno insistiramo na tom objašnjenju, uvek uključivati, kao jedan element celokupnog objašnjenja, jedan eksperimentalno potvrđeni obuhvatni zakon. Spreman sam da se složim da ne postoji apriorni razlog zašto ne bismo — pod uslovom da je dato da je neka psihološka činjenica bliže određena jednom deskripcijom, i pod pretpostavkom da smatramo da je ova deskripcija eksplikanduma konstantna — našli neko objašnjenje koje bi potpadalo pod jedan eksperimentalno potvrđen obuhvatni zakon. Uzmimo da je moje ime Jones i da govorim. Kažem: »Činjenica je da verujem da u susednoj sobi postoji govornica.« Mogu vam navesti svoje razloge za to verovanje, za koje, u normalnom slučaju, verujem da su dobri razlozi, ili barem da nisu sasvim rđavi. Navedem vam svoje razloge i zatim kažem: »Sada znate zašto ja verujem da u susednoj prostoriji postoji jedna govornica; imate objašnjenje mog verovanja.« Ja vam nisam rekao sve Što biste eventualno hteli da saznate kada ste pitali zašto to Jones veruje. Nisam tvrdio da sam dao objašnjenje koje bi bilo dovoljno da bliže odredi dovoljan uslov za to verovanje. Tvrdio sam samo da sam naveo jedan zanimljiv uslov za koji držim da je nužan uslov za taj zaključak, ili barem u ovom slučaju jedan uzrok. Obavezao sam se da prihvatim tvrdnju da bih — da skoro nisam bio u toj prostoriji i tamo video nešto što liči na govornicu — bio manje siguran u postojanje govornice u susednoj sobi nego što sam u stvari siguran, barem za

SLOBODA DUHA

277

izvestan period vremena. Navodeći svoj razlog da nešto verujem, i tvrdeći da je taj deo moje autobiografije istinit, iznosim jedno drugo verovanje i skicu argumenta koji je u izvesnom smislu već bio prisutan u mojoj svesti, ili koji bi mi se u svesti pojavio da su mi zatražili razlog za to moje verovanje; obavezao sam se takođe da prihvatim hipotetičku tvrdnju da bih, ako bi se ovo verovanje i/ili skica argumenta pokazali pogrešnim, u stvari preispitao, ili oslabio, to verovanje koje je njihova posledica. Kada sam vam ponudio razlog za svoje verovanje nisam se obavezao da prihvatim ništa više od ovoga. Ali takođe, nisam se obavezao da prihvatim ništa manje. Prema tome, implicitno poričem da se dovoljni razlozi za moje verovanje o govornici u susednoj prostoriji u to vreme, mogu naći u onim stanjima organizma, ili sredine, koja ne uključuju verovanje i/ili skicu argumenta, koji pak predstavljaju razlog za ovo moje verovanje. Nisam se obavezao da poričem da u stanju organizma, i sredine, postoje uslovi koji su nužni da bi se objasnilo to što zastupam verovanje koje ga podržava ili to Što argument koji ga podržava sledim do njegovog zaključka. Ako ste, na primer, zainteresovani za uzročno objašnjenje Jonesove zablude o predmetima u susednoj sobi, vi ćete možda naći adekvatno objašnjenje u nekom stanju njegovog organizma. Isto tako ako vas zanima Jonesova iznenađujuća sposobnost da dođe do istinitih verovanja o predmetima u susednoj sobi, vi biste mogli naći neko adekvatno objašnjenje u određenom stanju njegovog organizma i njegove okoline. Manipulisanjem i menjanjem relevantnih stanja organizma i okoline, vi biste time mogli menjati njegova istinita verovanja u lažna i njegova lažna verovanja u istinita. Ali ako je Jonesov prikaz razloga za njegovo verovanje istinit, onda su stanja organizma i okoline bili nužni, ali ne i dovoljni, uslovi za njegovo verovanje. Kako Jones zna šta je, ili šta je bio, razlog za njegovo verovanje da u susednoj prostoriji postoji

278

STUART HAMPSHIRE

govornica? Ponekad, naravno, on to ne zna, i to posebno u ovakvim opažajnim situacijama; ali ponekad on to zna. U jednom jedinstvenom tipu slučajeva on zna razlog za svoje verovanje upravo zato što prihvata neki iskaz pod izvesnim uslovom ili ogradom, i, ako ga upitamo, taj će uslov on navesti kao svoj razlog. Ako ga upitamo da li u susednoj sobi postoji govornica, on bi mogao odgovoriti: »Da, postoji, ako je prostorija iz koje sam upravo došao susedna ovoj, kao što verujem da jeste, i ako je ona visoka stvar koju sam video u uglu govornica, kao što verujem da jeste.« Ovde je on tačno u pogodbenom obliku izložio svoje verovanje zajedno sa razlogom za to verovanje. Uopšte uzev, mi dolazimo do verovanja koja smo spremni da promenimo ako se za druga verovanja koja zastupamo pokaže da su lažna. Jedno verovanje je uslovljeno drugim verovanjem i nekim procesom zaključivanja, koji na svakom koraku opet uključuje jedno verovanje. U izvesne svrhe svoja verovanja mogu izložiti kao lanac verovanja koja su povezana zaključivanjem, prema tome u pogodbenom obliku, i bez odvajanja konsekvensa od antecedensa. Kada dolazim do svojih verovanja u uslovima neizvesnosti, ona mi se predočavaju zajedno sa nekim od svojih uslova. Ako se od mene traži da iznesem svoj razlog za neko verovanje koje zastupam, i koje sam sam izdvojio, onda se od mene traži da rekonstruišem deo lanca uslova od kojih to verovanje zavisi. Da bih se, u ovoj rekonstrukciji, uverio da sam pronašao nužan uslov mog izdvojenog verovanja ne moram da se pozivam na neki opšti obuhvatni zakon. To je zato što znam da je ovo verovanje nastalo u zavisnosti od drugih verovanja. Isto to može biti slučaj kada stvaram neku nameru ili kad prihvatam neki cilj. Mogu stvoriti neku nameru ili prihvatiti neki cilj pod izvesnim uslovima koje mogu, ili bliže odrediti u pogodbenom obliku, ili pak navesti kao svoje razloge za stvaranje te namere ili prihvatanje tog cilja. U slučaju kada imam uslovnu nameru da ako bude padala kiša krenem rano,

SLOBODA DUHA

279

kiša može biti moj razlog za rani polazak, ako je to bilo ono Što sam napokon učinio. Slično je i u slučajevima kad se nešto ustanovi na osnovu posmatranja, onda se zapažanja koja otuda nastaju mogu navesti kao moji razlozi za verovanje. To su jednostavni slučajevi, koji pokazuju mogućnost da se bez pozivanja na obuhvatni zakon sazna da je implicirani pojedinačni hipotetički iskaz istinit. Ne tvrdim da čovek ne može da pogreši u izlaganju svojih razloga za verovanje ili za prihvatanje izvesnog cilja. On može pogreŠiti i on često greši. Argument na osnovu paralelnih slučajeva može nas dovesti do zaključka da njegove tobožnje razloge treba smatrati racionalizacijama, koje uopŠte ne objašnjavaju njegovo verovanje ili njegovu nameru. Argument na osnovu paralelnih slučajeva može biti dovoljan da nas uveri da verovanje i/ili zaključivanje koje pruža podršku ovom verovanju, nije nužan uslov za verovanje koje iz toga nastaje: da on u ovom slučaju ni za trenutak ne bi napustio ili ublažio svoje verovanje koje tu nastaje ako bi se verovanje i/ili zaključivanje koje ovom pruža podršku pokazalo pogrešnim. Samo tvrdim da nam nije potreban induktivni, eksperimentalni dokaz da bismo s pravom bili sigurni da je to-i-to razlog za neko verovanje ili nameru. Ova gruba skica opisa onoga Što »čini moj razlog da verujem p« može se uopštiti, i u jednakoj meri primeniti na moje razloge za želju, moje razloge za delanje, i moje razloge za to što imam izvestan stav prema nekom predmetu, ili za to što prema tom predmetu imam izvesnu emociju. Kad god tvrdim »Ovo je moj razlog, i to je moj jedini razlog«, onda to uvek povlači za sobom jedan pojedinačan hipotetički iskaz. Pretpostavimo da je moj razlog za neku radnju određen verovanjem o nekim karakteristikama te radnje, npr. njenim posledicama: »To činim zato što će to pomoći mom prijatelju.« U tom slučaju hipotetički iskaz koji se ovde implicira jeste »Ako ne bih verovao da će to pomoći mom prijatelju, kolebao bih se barem za

280

STUART HAMPSHIRE

izvesno vreme da to uradim; razmotrio bih stvar ponovo.« Ako se navodi kao moj razlog u prošlosti (»Moj razlog da to uradim bio je...«), onda je implicirani hipotetički iskaz sledeći: »Da nisam verovao da će to pomoći Jonesu, ponovo bih razmotrio da li da to uradim; to jest, barem izvesno vreme bih se vize kolebao da li da to uradim.« Ovaj se hipotetički iskaz može dovesti u sumnju ukazujući na neko induktivno svedočanstvo; ali subjekt može biti u pravu kada tvrdi da zna da je on istinit samo na osnovu toga Što se seća svojih procena u to vreme. Tako »X je njegov razlog da učini ili ne« ili »on bi ponovo razmotrio da li da učini 4> ili da to ne učini.« Proces razmišljanja kojim postajem neodlučan da H da učinim ili ne učinim 4>, kada su razlozi na svom mestu, isto je što i ponovno razmatranje. Naime, postati siguran da hoću da uradim to-i-to, da verujem to-i-to, da se toga-i-toga plašim, zapravo znači odlučiti; odlučiti, u tom smislu da, ako sam prvo bio nesiguran da li hoću da uradim to-i-to, da li i to verujem, da U želim to-i-to, da li se plašim toga-i-toga, a zatim to i razmotrim, činjenica da, iz nekog razloga, postajem siguran, dovodi do toga da nameravam da uradim to-i-to, da Želim to-i-to, da se plašim toga-i-toga, da verujem to-i-to. Tako dobijamo niz hipotetičkih iskaza: ako u izvesnoj meri izgubim pouzdanje u valjanost razloga koji objašnjavaju moje verovanje, moju nameru, stav ili emociju, onda donekle gubim pouzdanje da je to moja namera, želja, stav ili emocija. Gubeći pouzdanje prestajem da nameravam, da želim, da verujem, da se plašim, itd. Razlozi za nameru, želju, strah, verovanje, mogu, u ovim slučajevima promišljanja, ući u potpuno određenje namere, želje, straha ili verovanja. U tom smislu je razlog sastavni deo stanja duha, iako on takođe može biti i delimično objašnjenje stanja duha. Klasifikovati moje stanje kao strah od toga-i-toga, ili gnev zbog

SLOBODA DUHA

281

toga-i-toga, u suštini već znači delimično objasniti to poremećeno stanje duha. Nejasna je tvrdnja da objašnjenje stanja duha pomoću razloga predstavlja različitu vrstu objašnjenja od objašnjenja pomoću uzroka, a, onoliko koliko je jasna, ona je nedokazana. Ali postoji razlika između dveju vrsta hipotetičkih iskaza koji se mogu uvesti u objašnjenje; prva vrsta ne zahteva podršku nekog obuhvatnog zakona kad god neko tvrdi da zna istinito objašnjenje, mada ovakvi iskazi mogu dovesti u sumnju pozivanjem na dovoljno utvrđen obuhvatni zakon. Druga vrsta objašnjenja zahteva pozivanje na obuhvatni zakon, ili barem na svedočanstvo paralelnih slučajeva, da bi se tvrdnja da se tu radi o saznanju uopšte mogla opravdati. Razmotrimo sledeće iskaze: 1. »Ta osoba mi se ne bi sviđala da nema to posebno svojstvo.« 2. »Ako su uklonili kasino ne bih tamo želeo da odem.« 3. »Juče ne bih otišao u operu da nije pevala Callasova.« 4. »To ne bih verovao da nisam imao njegov izveštaj kao očevica.« 5. »Ne bih se plašio da se vozim tim liftom kada bi on bio veći.« U svakom od ovih slučajeva uslov koji se izlaže u rečenici sa ,ako' pruža razlog koji će poslužiti kao delimično objašnjenje. U isto vreme, za uslov koji se tvrdi može se smatrati da potpunije određuju nameru, želju, strah, verovanje, stanje duha. Mogu se naprosto prisetiti da je moja namera da odem u operu bila uslovna na taj način. Ali može se i pokazati da su razlog i delimično objašnjenje samo jedna racionalizacija. Induktivni dokazi na osnovu paralelnih slučajeva mogu me navesti da posumnjam da je iskaz o mom razlogu prihvatljiv, to jest da je implicirani hipotetički iskaz istinit; isto tako induktivni dokaz na osnovu paralelnih slučajeva može me navesti da posumnjam da je neuslovljeni iskaz o nameri istinit, čak i ako u

282

STUART HAMPSHIRE

prilog tvrdnje o nameri ne moram da navedem induktivno svedočanstvo koje pokazuje da ću stvarno pokušati da izvršim dotičnu radnju kad za to dođe vreme. Pitanje »Kako znaš da je to bio tvoj razlog?«, pa čak i pitanje »Kako znaš da je to tvoj razlog?«, neobično je i zahteva poseban kontekst u kojem bi se moglo postaviti; ali su pitanja »Da li si siguran da je to bio tvoj razlog?« i »Da li si siguran da je to tvoj razlog?« normalna. Vredno je primctiti da u ovom kontekstu mogu unapred navesti ono što bi bilo moj razlog da nešto učinim i pre nego što sam odlučio da li da to učinim ili ne učinim, a slično je i u slučaju verovanja. Odmeravajući različite razloge za verovanje ili neverovanje u priču koja mi je ispričana, mogu reći da bi oni bili moji jedini razlozi za verovanje u tu priču čak i onda kad nisam siguran da li verujem ili ne. U slučajevima ove vrste razlozi za verovanje, ili za delovanje, ili za osećanje, jesu nepotpuna objašnjenja; uvek se možemo pitati zašto su u određenom trenutku ti razlozi delovali na tebe a nisu uticali na druge koji su ti slični u relevantnom smislu, ili zašto na tebe nisu uticali u drugim relevantno sličnim situacijama. Razmotrimo situaciju nekoga ko neko verovanje ima upravo tad kad postoji svedočanstvo da u stanju fizičkog organizma postoje dovoljni uslovi (sa svim uobičajenim ogradama koje se moraju postaviti u vezi sa ovim izrazom) da se zastupa to verovanje. Postoje dve mogućnosti: prvo, da on ne zna da se njegovo verovanje može adekvatno objasniti fizičkim stanjem organizma; drugo, da on saznaje da se njegovo verovanje može adekvatno objasniti fizičkim stanjem organizma. Verovanje koje se može objasniti pomoću hipnoze bilo bi primer prvog, kada bismo poznavali mehanizam od koga zavisi uspeh hipnotičke sugestije. Pretpostavimo da posedujemo ovo znanje. Svaki razlog koji medijum nudi kao delimiČno objašnjenje svog verovanja pod hipnozom biće racionalizacija. Ovi razlozi neće biti deo objašnjenja njegovog verovanja, i neće se desi-

SLOBODA DUHA

283

ti da će, ako se pokaže da njegovi razlozi sadrže zabludu, on za trenutak preispitati ili da će za trenutak postati nesigurniji u svoje verovanje. On će taj razlog jednostavno zameniti nekim drugim razlogom, čvrsto se sve vreme držeći sugerisanog verovanja. Ostaviću po strani pretpostavku da sva naša verovanja, kao i sve naše namere, mogu na ovaj način, da počivaju na racionalizacijama i neću postaviti pitanje da li je to koherentna pretpostavka. U najmanju ruku znamo za neke očigledne slučajeve racionalizacije. Vratimo se slučaju kada subjekt zna adekvatno objašnjenje svog verovanja. U tom slučaju se za njega neizbežno postavlja pitanje da li postoji korelacija između fizičkog stanja organizma i njegovog verovanja da je određeni iskaz o kojem je reč istinit; to jest, on se mora pitati da li postoji racionalna veza između izvesnog stanja njegovog organizma i činjenice da u susednoj sobi postoji govornica. Drugim recima, on mora da odredi vrednost otkrivenih uzroka svog već postojećeg verovanja kao svedočanstva za istinitost tog verovanja. Za vreme dok procenjuje vrednost uzroka svog prethodnog verovanja kao svedočanstva o istinitosti, njegovo verovanje je privremeno ukinuto i postalo je samo sklonost da se veruje. Naime, ako on kaže (sebi ili drugima) »Sada znam zašto sam to verovao, ali još uvek ne znam da li su ti uzroci razlozi za verovanje ili nisu«, on ne izražava sadašnje verovanje. Pretpostavimo da on smatra da doista postoji korelacija između dcjstva ovih uzroka i njegovog prihvatanja nekog istinitog verovanja; u tom slučaju on je shvatio kako zna, ili zašto veruje, da u susednoj prostoriji postoji govornica, pošto je shvatio koji mehanizam ovde dejstvuje. Tako čovek može celog svog veka biti u stanju da procenjuje razdaljine i veličine predmeta, posmatranih sa velike visine, a da pri tom ne poznaje mehanizam koji tu dejstvuje i u tom smislu da ne zna kako zna, ili zašto veruje, da je u izvesnom slučaju neki predmet udaljeniji od nekog drugog predmeta. On pre

284

STUART HAMPSHIRE

toga nije bio u stanju da navede svoj razlog za verovanje da je toranj dalje nego most, i, pošto nije bio u stanju da navede taj razlog, ima smisla reći da on nije imao razlog za to verovanje; naime da nije postojao nijedan istiniti hipotetički iskaz kojeg je on svestan ili koji bi na zahtev mogao bliže odrediti i koji bi imao sledeći oblik: »Da nisam verovao to-i-to, ja bih bio ponovo razmotrio da li je toranj dalji od mosta.« Mi ovde imamo mogućnost izbora: jezik nam podjednako dopušta da kažemo da on naprosto ima određeno verovanje bez ikakvog razloga, a takođe i da kažemo da tu zapravo postoji razlog za koji on nije znao i koji je sada doznao. Tako se za nekog poznavaoca umetnina koji na prvi pogled može da odredi starost izvesnih umetničkih dela, ali ne može da kaže na osnovu čega to čini, možemo reći da ima razloga, koji bi se mogli otkriti uskraćivanjem podataka koje on prima. Uskraćujući mu neke podatke koje je ranije dobijao tako da on nije jasno svestan ni tog uskraćivanja ni njegovog dejstva, možemo otkriti karakteristike koje »koristi« a da nije svestan da ih »koristi«. Ili se, pak, može reći da on može da proceni a da uopšte nema nikakav razlog za to. Ali zanimljiva razlika jeste ona koja se pojavljuje njegovim dolaženjem do saznanja o tome kako stvara svoja verovanja, ili odakle izvodi svoja saznanja. Pred njega se tada opet postavlja pitanje o proceni vrednosti svedočanstva, kao i pred onog koji je otkrio da postoji jedno fizičko stanje organizma koje je dovoljan uslov za njegovo verovanje. Poznavajući sada taj mehanizam, on mora postaviti pitanje da li postoji pouzdana korelacija između određenog fizičkog stanja organizma i istinitosti odgovarajućeg verovanja. Ako otkrije da postoji neka takva korelacija, onda je on stekao razlog da sada, i ubuduće, sledi sklonost da veruje, kad god je ova praćena prisustvom određenog fizičkog stanja organizma. Ako u onoj meri u kojoj on to može otkriti, ne postoji nikakva takva pouzdana korelacija, onda njegova sklonost da veruje, koja će sada

SLOBODA DUHA

285

biti stanje njegovog duha, neće za njega više biti razlog za stvarno verovanje. Žrtva hipnotizera, koja se podjednako može dovesti do toga da veruje i u lažne kao i u istinite iskaze, ne zna, budući da je hipnotizirana, adekvatno objašnjenje svog verovanja. Ako bi ona, za vreme dok je pod uticajem hipnotizera, znala da se njena verovanja adekvatno objašnjavaju hipnotizerovim sugestijama, kao po sebi dovoljnim uslovima, i da te sugestije nisu dovoljna svedočanstva za njihovu istinitost, onda bi njena verovanja bila samo sklonosti da veruje. Naime, iskazi »Verujem p« i »Sklon sam da verujem p« razlikuju se, kao izveštaji o stanju duha, upravo po implikaciji (ne logičkoj implikaciji) koju ima upotreba glagola u prvom licu, ali ne i upotreba u drugom i trećem licu — naime, implikaciji »p treba verovati«. Razmotrimo sledeću skicu jednog eksperimenta. Neko ko se bavi reklamom želi da svojim pokušajima da utiče na verovanja neke klase potrošača da izvesne naučne temelje. On želi da sazna koji su dovoljni, ili, pod normalnim uslovima, skoro dovoljni, uslovi da potrošači poveruju da pate od izvesne fizičke slabosti i da im je potrebna izvesna vrsta sredstva za okrepljenje. On prema tome priprema jedan pažljivo razrađen eksperiment da bi procenio delotvornost svojih metoda »ispiranja mozga«. Njemu je dopušteno da varira nadražaje okoline i stanja organizma, pod jednim jedinim uslovom da ne dovede do onog stanja stvari za koje želi da njegovi ispitanici veruju da postoji. Moja pretpostavka je da ako zatim zatraži od grupe izložene ovim nadražajima da saopšti promene u svojim verovanjima, pošto je već promenio stanje njihovog organizma i nadražaje iz okoline, on mora da se uzdrži od toga da im kaže Šta čini. Ako im kaže šta čini onda će oni moći izvestiti samo o promenama u svojim »verovanjima«, u jednom prenesenom smislu, i njihova promenjena stanja duha biće prikladnije opisana kao njihove sklonosti da veruju. Eksperiment drugačije ne bi mogao da se

286

STUART HAMPSIIIRr

sprovede do kraja. Ispitanici su prinuđeni da, prema smislu pojma verovanja, svoje izveštaje o verovanjima smatraju izveŠtajima o sklonostima da veruju, ukoliko ne veruju da se za promene u njihovim organizmima i okolini može pokazati da su sredstvo izoštravanja njihove moći otkrivanja. Prisustvo karakteristika čijom upotrebom nesvesno dolazimo do svojih istinitih verovanja o fizičkim predmetima biće, uzeto zajedno sa normalnim stanjem organizma, dovoljan uslov za stvaranje ovih verovanja. Kada sam na osnovu naučnog ispitivanja opažanja upoznao ovaj mehanizam, mogu to saznanje upotrebiti da se zaštitim od greške, i tako da primenim metod zaključivanja koji mi ranije nije bio dostupan. Moja verovanja, čak i u normalnim slučajevima, imaće onda različito objašnjenje od onoga koje su imala pre, samo na osnovu ove nove predostrožnosti protiv greške: ovde se javio još jedan Činilac. Da nisam već verovao da je ovaj mehanizam delovao normalno, i to svojim standardnim putem do otkrića istine, sada ne bih prihvatio tu sklonost, koja je posledica dejstva mehanizma, da verujem; da je ovaj hipotetički iskaz istinit mogu neposredno znati. Kada je moje verovanje zasnovano na zaključivanju, i kada sam do njega došao posle mera predostrožnosti za otklanjanje mogućnosti greške, onda uvek postoji hipotetički iskaz koji se može navesti u cilju određenja jednog od nužnih uslova za moje verovanje. Prema tome, možemo videti zašto izraz »uzroci verovanja« zvuči čudno, ako se »uzroci« ovde tumače kao dovoljni uslovi (sa neophodnim ogradama). Cim subjekt postane svestan tih dovoljnih uslova i veruje da nisu pouzdani pokazatelji istine, dovoljni uslovi za verovanje se odmah preobraćaju u dovoljne uslove za jednu sklonost da se veruje; ili, pak, kada subjekt postane svestan tih uslova i uzima ih za pouzdane pokazatelje istine, tada dotadašnji dovoljni uslovi za verovanje postaju razlozi za verovanje. Ali to ne znači da je izraz »uzroci verovanja« neprikladan ili da ne mogu postojati

SLOBODA DUHA

287

dovoljni uslovi za pojedinačna verovanja, kako istinita tako i lažna. Posmatrajući nanovo verovanja koja sam ranije zastupao, ili koja sada zastupaju drugi, svakako da mogu nastojati da ih adekvatno objasnim, kao Što mogu nastojati da objasnim bilo koju drugu pojavu. Ali uvek se mora uzeti u obzir činjenica da će porast subjektovog saznanja o činiocima koji određuju, i koji objašnjavaju njegova sadašnja verovanja, sam po sebi promeniti opis razloga koji će biti navedeni kao objašnjenje zašto se to veruje. Slična složenost prati objašnjenje čovekovih intencionalnih radnji. Ako je dato određenje namere nekog čoveka da u neko određeno vreme dela na određen način, i pod pretpostavkom da smatramo da je ovaj opis konstantan, možemo ići za tim da nađemo adekvatno objašnjenje ove činjenice u nekom obuhvatnom zakonu koji će takvu nameru dovesti u vezu sa izvesnim početnim uslovima, a ti početni uslovi normalno obuhvataju i one želje i verovanja koje bi subjekt naveo kao svoje razloge. Ali porast subjektovog saznanja o činiocima, različitim od onih razloga koje bi on sam izneo, koji objašnjavaju njegove namere, na ovaj ili onaj način mora njegove namere da učini još složenijim. Pretpostavimo da je subjekt saznao da, pored onih razloga koje bi on bio naveo u objašnjenju svoje namere, postoje i izvesni drugi nužni uslovi koji se mogu uočiti kako u stanju njegovog organizma tako i u podacima koji objašnjavaju ovo stanje organizma. On je saznao da na način na koji je postupio ne bi postupio da se ovi uslovi nisu ispunili. Na osnovu ovog saznanja može se dati bar jedan opis njegove namere, koji se može primeniti čak i u slučaju da se njegova prvobitna namera nije promenila na neki drugi način: a to je, da on namerava da dopusti da njegovo ponašanje bude određeno ovim činiocima. Ako se prihvati, kao što to ja prihvatam, da se u opsegu naučnog objašnjenja ne mogu postaviti nikakve apriorne granice, mora se još primetiti da

288

STUART HAMPSHIRE

opis pojave koja treba da bude objašnjena mora da bude nepromenljiv od početka istraživanja do njegovog zaključenja. Ako neko dođe do uverenja da je njegovo stanje pouzdanja u kvalitet svog izvođenja u potpunosti objašnjeno pilulom za postizanje pouzdanja koju je popio, on neće i dalje biti tako siguran u kvalitet svog izvođenja. Stanje spokojstva će ostati; ali promena u subjektovom verovanju o njegovim uzrocima predstavi jace i pramenu u stanju njegovog duha. Osobenost objašnjenja intencionalnih stanja — verovanja, namera, stavova svesti, želja — sastoji se u tome da subjektovo sticanje saznanja o objašnjenju, ili promena u njegovim verovanjima o objašnjenju, menja opise primenjive na objašnjavane pojave, a menja takođe, i samo objašnjenje. Ovo ne daje osnova za obustavljanje traganja, ili obeshrabrenje u traganju za naučnim razumevaniem mentalnih stanja bilo koje vrste. Naprotiv, ukoliko više saznajemo o mehanizmima koji mogu objasniti prošle pojave ovih stanja, utoliko više sam u stanju da ih anticipiram, pa onda i da ih ublažavam ili pojačavam, već kako izaberem. Ovu složenost objašnjenja intencionalnih stanja shvatićemo najjasnije ako u potpunosti izložimo implikacije jedne tradicionalne devetnaestovekovne materijalističke hipoteze. Pretpostavimo da za svako posebno stanje duha, i naročito za svako posebno osećanje, označeno u svakidašnjem govoru, postoji jedno posebno fizičko stanje organizma koje je u nepromenljivoj vezi sa njim. Bilo bi neobično kada bi se ispostavilo da je ova hipoteza istinita, ili čak približno istinita, makar i samo zato Što su razlike između osećanja označenih u svakidašnjem govoru stvorene, i to postepeno, da služe u razne, sasvim različite, izvanteorijske svrhe. Ali nemojmo se obazirati na neverovatnost ove hipoteze, formulisane ovako grubo. Dovoljno je, naime, razmotriti jedan jedini mogući slučaj koji potpada pod ovu opštu hipotezu: na primer, da je sa osećanjem ljutnje nepromenljivo povezano jed-

SLOBODA DUHA

289

no stanje organizma, koje se može izazvati izvesnim fizičkim nadražajem ili se pak otklanjati nekim drugim fizičkim nadražajima, i koje izaziva odgovarajuće neposredne efekte na to osećanje. Ove korelacije sa ljutnjom subjekta bi se morale pretpostaviti i pored varijacija u samim objektima i u odredljivim razlozima subjektove ljutnje. U svim slučajevima u kojima su izvršene odgovarajuće fizičke promene našli bismo da subjekti prestaju da se ljute na x, i to da se ljute na x zbog v; oni y smatraju za razlog da se ljute samo onda kada se nalaze u odgovarajućem fizičkom stanju; a kada se nalaze u takvom fizičkom stanju, oni uvek nađu neki razlog da budu ljuti na nekoga. Kada bi otkrili da su činjenice upravo takve kao Što je pretpostavljeno — što je, naravno, krajnje neverovatno — morali bismo reći da su razlozi koje su ljudi prethodno navodili, kao objašnjenje zašto su ljuti, bili zapravo racionalizacije. Jer mi bismo bili otkrili da su implicirani hipotetički iskazi — »Da se takva-i-takva uvreda nije, kao Što smatram da jeste, desila, ne bih, barem neko vreme, bio tako ljut« — lažni; bio bih isto tako ljut ako i samo ako postoji odgovarajuće fizičko stanje, i odmah bih našao neki drugi razlog da budem ljut. Hipoteze radi, pretpostavićemo, iako je to neverovatno, da se ljutnja sastoji samo u posedovanju izvesnih osećanja i sklonosti prema određenim načinima ponašanja, i da za sobom ne povlači i neko subjektovo verovanje u naročite razloge za tu sklonost. Tako smo otkrili da se stanje ljutnje, kad god se pojavi, ne menja u skladu sa promenama u subjektovim verovanjima koje je on nezavisno od toga utvrdio o toj situaciji, već se menja samo sa promenom u njegovom fizičkom stanju. Zanemarite, ako hoćete, ogroman broj svedočanstava, dobijenih iz iskustva, koja imamo i koja nam govore protiv ove hipoteze: svedočanstava dobijenih iz iskustva da se naša ljutnja ponekad zaista menja kao rezultat neke argumentacije koja nas uverava da ne postoji ništa zbog čega bi se tre19 Svest i saznanje

290

STUART HAMPSHIRE

balo ljutiti, i to se menja na takav način da predstavlja dobar razlog da verujemo da je neko verovanje bilo nužan uslov za pojavu ljutnje. Ako bi se ona ncverovatna hipoteza potvrdila, rekli bismo da je stanje, koje smo nazvali ljutnja — opažanje izvesnog fizičkog stanja; kada smo ljuti, mi u stvari opažamo neku modifikaciju našeg tela u njegovoj interakciji sa okolinom. Mi opažamo, ili osećamo, ovo stanje u istom smislu u kome osećamo udarac ili težak predmet na našim leđima; a osećanje ove vrste je isto što i opažanje, u onoj meri u kojoj smo u stanju da odmah i pouzdano na osnovu iskustva zaključimo da postoji neka promena u stanju tela. Ukoliko je postojao fizički uzrok promene u telesnom stanju, čije prisustvo je odmah i neposredno izvedeno iz jednog unutrašnjeg osećaja, možemo govoriti o opažanju nekog spoljašnjeg predmeta. Utoliko ukoliko se miris cveča koji osećamo u sobi smatra opažanjem da tu ima cveća, bilo koji sličan neposredni i pouzdani zaključak na osnovu nekog oseta o određenom fizičkom uzroku, koji deluje na telo putem jednog razumljivog, pravilnog procesa, smatraće se opažanjem tog uzroka. Ako smo našli da je izvesno osećanje, koje smo prethodno povezivali sa izvesnim verovanjima i razlikovali kao jednu od emocija, bilo u stvari pouzdano povezano sa fizičkim nadražajem određene vrste fizičkog predmeta, trebalo bi da kažemo da opažamo tu vrstu predmeta, onda kada se to osećanje javi: opažamo u jednom Širem smislu reci u kome je i mirisanje opažanje. Kada razumemo fizički mehanizam kojim se proizvodi ovaj efekat, imamo pouzdan metod neposrednog zaključivanja o prisustvu njegovog uzroka; a zaključivanje vremenom postaje navika do tog stepena da se to više i ne smatra za zaključivanje. Opširno sam se zadržao na ovoj spinozistiČkoj posledici ozbiljnog shvatanja jedne verzije materijalističke hipoteze zato što ona otkriva posledice učenja i saznavanja mehanizma od kog zavisi javljanje određenog stanja duha. Neko je možda ube-

SLOBODA DUHA

291

đen da bi posledica takvih otkrića bila bespomoćnost, ili osećaj bespomoćnosti: kao da bi ljudi otkrili obeshrabrujuću činjenicu da je njihova sposobnost da menjaju i kontrolišu svoja vlastita verovanja, želje i osećaje, kako to smatraju za shodno — u stvari ravna, ili skoro ravna, nuli. To je pogrešno. Saznanje o mehanizmu uzroka izvesnih odredljivih vrsta stanja duha omogućava jedan metod zaključivanja koji kao premise ima stanja duha a kao zaključak neki spoljašnji uzrok. Saznanje uzročnog mehanizma pretvara se u saznanje stvarnosti izvan duha. Ličnost je instrument koji beleži efekte nadražaja i promene koje slede u telesnim stanjima, u iskustvu psihičkih stanja; ali ličnost je takođe instrument koji čita, i tumači, svoje vlastite zabeležene rezultate, a, čitajući i tumačeći ih, ona te rezultate u izvesnom smislu menja. Jer, zabeležen rezultat u jednom pshičkom stanju, koji subjekt tumači u svetlu novog saznanja o objašnjenju tog stanja, ima za subjekta drugačiji značaj, i prema tome predstavlja, zbog misli koje ga prate, jedno drugačije stanje; upravo to je intencionalna komponenta u psihičkim stanjima. Stanje koje počinje kao ljutnja na Jonesa zbog nečega što je ovaj učinio, postalo je sada svest o promenjenom fizičkom stanju, za koje je Jonesov postupak bio samo jedan nebitni povod. Budući da subjekt ne veruje više da je Jonesov postupak nužan element u objašnjenju njegovog stanja, sasvim je smisleno reći da on nije više ljut na Jonesa zbog onog što je ovaj učinio; u tom smislu saznanje objašnjenja promenilo je stanje duha. Ali naučnik može posmatrati stanje duha prosto kao jedan doživljaj, apstrahujući od subjektovih vlastitih verovanja o njegovom objašnjenju; i može se desiti da on eksperimentalno dokaže da ovaj doživljaj, identifikovan kao doživljaj koji čovek ima kada zbog neznanja pretpostavlja da je ljut, treba objasniti kao jasno odredljivo fizičko stanje. Subjekt će, čim postane ubeđen u istinitost naučnikovog objašnjenja, još 19*

292

STUART HAMPSHIRE

jednom preispitati svoj stav p r e m a Jonesovom postupku. Zbog toga postoji izvesna nejasnoća, ili čak dvosmislenost, u inače prihvatljivom tvrđenju da se pojava bilo kojeg stanja d u h a u principu može objasniti kao i svaka druga p r i r o d n a pojava, upućivanjem na eksperimentalno potvrđen o b u h v a t n i zakon, koji j e d n u takvu pojavu dovodi u vezu sa nekim skupom početnih uslova. Ova tvrdnja može biti istinita kada se d o d a j e d a n uslov koji se može zahtevati isključivo kod intencionalnih stanja: da će i samo subjektivno saznanje objašnjenja na osnovu obuhvatnog zakona p r o m e n i t i objašnjavano stanje, Čak i ako se ne p r e k i n e z a k o n o m e r n a veza između početnih uslova i istog tog stanja d u h a kako je o n o identifikovano prvobitnim opisom upotrebljenim u odgovarajućoj nauci; ali intencionalni opis, koji uključuje subjektovu m i s a o o uzroku, neće se promeniti, ako se subjektova verovanja promene. Otkriveni fizički uzroci ljutnje su uzroci onog stanja koje se može nezavisno identifikovati i koje je subjekt p r e toga klasifikovao k a o ljutnju, objašnjavajući time to stanje na način za koji sada zna da je bio pogrešan. Uzroci onog stanja koje je on p r e toga klasifikovao k a o ljutnju neće više biti uzroci ljutnje. To je razlog zašto uzročno objašnjenje intencionalnih stanja i procesa nije prosta stvar. Refleksno saznanje uzročnog mehanizma predstavlja j e d n u p r o m e n u u efektu. A ta složenost stvara mesto, k a o što je sugerisao Spinoza, za slobodu duha. (1965)

S engleskog preveo: Jovan Babić

G. E. M. Anscombe

NAMERA

Po Čemu se razlikuju namerne radnje od onih koje to nisu? Odgovor koji se sam nameće jeste da su to radnje za koje se vezuje izvestan smisao pitanja »Zašto?«; taj smisao se određuje kao onaj kod kojeg odgovor, ako je pozitivan, navodi razlog za delanje. Međutim, time gotovo ništa nismo objasnili, jer su pitanja: — »Koji je relevantan smisao pitanja 'zašto'« i »Sta se podrazumeva pod 'razlogom za delanje'?« — jedno te isto pitanje. Da bismo razumeli o kakvim je teškoćama ovde reč, razmotrimo pitanje: »Zašto si srušio šoljicu sa stola?« na koji sledi odgovor: »Učinilo mi se da vidim nečije lice na prozoru i zato sam naglo poskočio.« U ovom slučaju ne možemo reći da će to što se u odgovoru pominje biti uzrok a ne razlog samo zato što to prethodi pomenutoj radnji, jer ako postavimo pitanje: »Zašto ste ga ubili?«—odgovor: »On je ubio moga oca« svakako predstavlja pre razlog nego uzrok, — pa ipak ono što se pominje prethodi naznačenoj radnji. TaČno je da kada govorimo o razlogu za delanje obično ne mislimo na slučaj kada nas nešto iznenada trgne. Može se reći da »iznenada se trgnuti« nije delanje u onom smislu na koji nas upućuje izraz »razlog za delanje«. Stoga, mada obično kažemo, na primer: »Koji je razlog što ste se tako jako trgnuli?«, to je potpuno razlici-

294

G. E. M. ANSCOMBC

to od: »Koji je razlog što ste tog i tog čoveka isključili iz testamenta?«, ili »Koji je razlog što ste pozvali taksi?«. Ali, u čemu je ta razlika? Zašto slučaj kada se zbog nečega trgnemo ili ubrzano dišemo nije »radnja«, dok pozvati taksi ili preći ulicu jeste? Ne možemo odgovoriti: »Zato što se odgovorom na pitanje 'zašto?' u poslednjem slučaju navodi razlog«, jer se i odgovorom u prethodnom slučaju isto tako može »navesti razlog«; isto tako, ne možemo reći: »Da, ali ne razlog za delanje«, jer bismo se vrteli ukrug. Treba da utvrdimo razliku između ove dve vrste »razloga« nezavisno od razmatranja »delanja«, i ako to možemo, možda ćemo onda otkriti i šta se podrazumeva pod »delanjem« kada o njemu govorimo sa tim posebnim naglaskom. Gotovo ništa nećemo razjasniti ako kažemo da je »u slučaju iznenadnog trzaja 'razlog' uzrok«. Ako govorimo o uzročnosti, dolazi do velike zbrke; sve što znamo jeste da je to jedan od slučajeva u kojima upotrebljavamo reč »uzrok«. Ali mi isto tako znamo da je to donekle neobičan slučaj uzročnosti; subjekt može da navede uzrok misli, osećanja ili telesnog pokreta na isti način kao što može da utvrdi mesto gde oseća bol ili položaj svojih udova. Takvi iskazi se ne zasnivaju na posmatranju. Isto tako, ne možemo da kažemo: »'Razlog* pokreta je uzrok, a ne razlog u smislu 'razloga za delanje', kada je pokret nehotičan, ali je razlog nasuprot uzroku, kada je pokret voljan i nameran«. To je delimično zbog toga Što je predmet celokupnog istraživanja da se odrede takvi pojmovi kao što su voljno i namerno, a delimično zbog toga što neko takođe može da navede »razlog« koji je samo »uzrok« za ono Što je voljno i namerno. Na primer: »Zašto hodaš gore-dole?« — »Zbog vojne muzike; uzbuđuje me.« Ili: »Šta vas je navelo da ipak potpišete taj dokument?« — »Misao 'to je moja dužnost' me je stalno saletala sve dok nisam sebi rekao: 'Ne mogu drugačije da postupim', i tako sam potpisao.«

NAMERA

295

Sada vidimo da su slučajevi u kojima nastaje ova teškoća upravo oni u kojima sam uzrok, qua uzrok (ili bi se možda pre reklo samo uzrokovanje), spada u klasu stvari koje ne saznajemo na osnovu posmatranja. Ovu vrstu uzroka o kojoj je reč nazvaću mentalni uzrok. Mentalni uzroci postoje ne samo za radnje (»vojna muzika me uzbuđuje i zato hodam gore-dole«), već i za osećanja, pa i misli. Kada razmatramo radnje treba razlikovati mentalne uzroke od motiva, a kod razmatranja osećanja, kao što su strah ili bes, treba razlikovati mentalne uzroke od objekta osećanja. Da bismo ovo bolje razumeli, razmotrićemo sledeće slučajeve: Neko dete je ugledalo komad crvene tkanine na zavijutku stepeništa i upitalo šta je to. Ono je mislilo da mu je dadilja rekla da je to bio Satana i zbog toga se strašno uplašilo. (Ona mu je bez sumnje rekla da je to bilo parče satena.) Ono od čega se dete uplašilo bilo je parče tkanine, a uzrok njegovog straha bila je dadiljina opaska. Objekt straha može da bude1 uzrok straha ali, kao što Wittgenstein primećuje, on kao takav nije uzrok straha. (Neko užasno lice koje se pojavi na prozoru bi naravno moglo da bude i uzrok i objekt i zato se to dvoje lako brka.) Ili opet, možemo biti ljuti zbog nečijeg postupka, pri čemu je ono što nas ljuti nešto što nas podseća na taj postupak ili ono što nam neko o njemu kaže. Ovu vrstu uzroka osećanja ili reakcije može da saopšti sama osoba, kao što može da je prepozna i neko drugi, čak i onda kada taj uzrok nije isto što i objekat. Treba zapaziti da ova vrsta uzročnosti ili smisao »uzročnosti« do te mere nije u skladu sa Humeovim objašnjenjima, da bi je ljudi koji veruju da je Hume prilično dobro obradio pitanje uzročnosti potpuno ispustili iz svojih računica. Ako bi ovu vrstu uzročnosti uopšte zapazili, oni bi mogli da tvrde da je reč »uzrok« tu ne1

Fitosofska istraživanja

296

G. E. M. ANSCOMBE

podesna ili prilično dvosmislena, ili bi možda pokušali da daju hjumovsko objašnjenje tog slučaja uzročnosti bar što se tiče prepoznavanja uzroka od strane nekog drugog posmatrača. Ali teško da bi to učinili i u slučaju prepoznavanja uzroka od strane samog subjekta. Neko će možda misliti da se o mentalnom uzroku radi i onda kada se na pitanje »Zašto?« odgovori time što se navede namera s kojom neka osoba nešto čini. Naime, zar se to ne bi moglo ovako preinačiti: »Zato Što sam hteo ...« ili »Iz želje da...«? Ako osećam želju za jabukom i ustanem i odem do kredenca gde mislim da ih ima, mogao bih da odgovorim na pitanje šta me je navelo na tu radnju pominjući želju koja me je na to navela... i tako dalje. Međutim, ne može se u svim slučajevima »Učinio sam to-i-to u nameri da...« dopuniti sa »Osećao sam želju da...«. Na primer, čujem da neko kuca na vrata i siđem dole da ih otvorim a da pri tom ne osećam nikakvu želju te vrste. Ili pretpostavimo da iz osećanja zlobe prema nekome uništim poruku koja je ovome ostavljena, tako da on propusti neki sastanak. Ako ovaj svoj postupak objasnim rekavši: »Htela sam da ga sprečim da ode na taj sastanak«, to nužno ne znači da je moja misao bila »Ako učinim to, on će...« i da je to potaklo u meni želju da izazovem to što je dovelo do moje radnje. To se može dogoditi, ali nije nužno. U ovom slučaju se moglo dogoditi samo sledeće: pročitala sam poruku i pomislila: »Taj užasan čovek!« s osećanjem mržnje, a zatim sam pocepala poruku i nasmejala se. Ako bi mi tada postavio pitanje: »Zašto ste to učinili?« neko ko jasno traži od mene da mu navedem mentalne uzroke — to jest, šta se dešavalo u mojoj svesti i proisteklo u mom postupku — ja bih možda dala takvo objašnjenje. Ali u običnoj situaciji odgovor ne bi bio takav. Ovakvo podrobno ispitivanje se ne vrši tako Često i neću da tvrdim da uvek i postoji odgovor u slučajevima gde je ono moguće. Neko bi slegao ramenima ili rekao: »Nije mi poznato da se tu

NAMERA

297

radilo o nekoj tako određenoj situaciji o kojoj Vi pričate«, ili »Prosto mi je palo na pamet...« »Mentalni uzrok«, naravno, nije nužno mentalni događaj, to jest, misao, osećanje ili predstava; on može biti i kucanje na vratima. Ali ako nije mentalni događaj on mora biti nešto što osoba kod koje se javlja može da opazi — na primer, kucanje na vratima mora da se čuje — tako da ako neko kaže da je on uvek mentalni događaj u ovom smislu, nemam Šta tu da zamerim. Mentalni uzrok je ono Što bi neko opisao ako bi mu postavili specifično pitanje: »Sta je izazvalo tu radnju, misao ili osećanje kod vas, to jest, šta ste videli. Čuli ili osećali, ili koje su se ideje ili predstave javile u vašoj svesti i dovele do te radnje?« Izdvojila sam ovaj pojam mentalnog uzroka zato što postoji ovakvo pitanje sa ovom vrstom odgovora i zato što hoću da razlikujem mentalni uzrok od uobičajenog značenja »motiva« i »namera«, a ne zato Što on sam po sebi ima neku veliku važnost. Ja lično smatram da ima veoma malu važnost. Međutim, važno je imati jasnu ideju o mentalnom uzroku delimično zbog toga što je sama prirodna koncepcija »motiva« da je on ono što pokreće (sama reč na to ukazuje) — ono »Što uzrokuje« Čovekove radnje itd. A o tome »šta ih uzrokuje« onda se može misliti kao o događaju koji izaziva određenu posledicu. Međutim, kako se to događa •— to jest, da li ga treba smatrati nekom vrstom potiskivanja u nekom drugom medijumu, ili na neki drugi način — ostaje naravno potpuno nejasno. U filosofiji se ponekad pravila razlika između »motiva« i »namere kod delanja« a oni se odnose na potpuno različite stvari. Covekova namera je ono na šta on cilja ili ono šta izabere, a njegov motiv je ono što određuje taj cilj ili izbor. Pretpostavljam da ovo »određuje« ovde mora biti druga reč za »uzrokuje«. Obično se ne smatra da su »motiv« i »namera« toliko različiti po svom značenju. Na primer, govori se o »motivu za sticanjem«. Neki filosofi su tvrdi-

298

G. E. M. ANSCOMBE

li da je takav izraz eliptičan — sticanje je namera, a želja za sticanjem motiv. Upitan za motiv, neko bi mogao da kaže »Hteo sam to...«, što bi zadovoljilo te filosofe, ili »Učinio sam to s namerom da ...«, šio ih ne bi zadovoljilo. Međutim, značenje ove dve rečenice je ovde identično. Kada nečije motive proglasimo za dobre, to može biti isto što i proglasiti njegove namere za dobre — na primer, »On je samo hteo da izmiri svoje rođake«. Pri svem tom, postoji i popularno razlikovanje između značenja »motiva« i značenja »namere«. Na primer, ako je neka osoba ubila čoveka, za nju se može reći da je to učinila iz ljubavi i sažaljenja ili iz mržnje, Što se zaista može izraziti i u ovom obliku: »da bi ga oslobodila tih užasnih muka« ili »da bi se otarasila te svinje«. Međutim, iako su ovo oblici izražavanja koji ukazuju na ciljeve, oni možda pre ukazuju na stanje u kome je Čovek počinio ubistvo nego što opisuje cilj za koji je ubistvo bilo sredstvo — ono buduće stanje stvari koje ubistvo proizvodi. Ovo nam pokazuje deo razlike koja postoji između popularnog značenja motiva i namere. Mi bismo rekli: u popularnom smislu, »motiv za neku radnju« ima stvarno širu i raznovrsniju primenu nego »namera s kojom je radnja izvršena«. Kada neko kaže kakav je bio njegov motiv, govoreći popularno i u smislu u kome se »motiv« ne može zameniti sa »namerom«, on ne navodi »mentalni uzrok« u smislu koji sam ja dala tom izrazu. Činjenica da su mentalni uzroci bili takvi i takvi može doista da doprinese razumljivosti njegove tvrdnje. Zatim, mada on može da tvrdi bez razmišljanja i laganja da je njegov motiv bio ovakav ili onakav (to jest, da pri tom ne kaže šta on zna ili delimično zna da je neistinito), razmatranje različitih stvari, u koje mogu da spadaju i mentalni uzroci, bi moglo da navede i njega i druge ljude da prosude da je njegova izjava o sopstvenom motivu bila lažna. Međutim, čini mi se da mentalni uzroci često predstavljaju veoma trivijalnu stavku među stvari-

NAMERA

299

ma koje ima smisla razmatrati. Što se tiče važnosti razmatranja motiva neke radnje, za razliku od razmatranja namere, drago mi je što se ovde ne bavim etikom niti književnom kritikom, gde ovo pitanje zapravo spada. Motivi mogu da nam objasne radnje, ali to ne znači da oni »određuju« radnje u smislu da ih uzrokuju. Mi govorimo: »Njegovo istinoljublje je uzrok što on ...« i slične stvari, i nema sumnje da zbog takvih izraza mislimo da je motiv taj koji stvara ili uzrokuje izbor. Međutim, ova rečenica pre znači: »On je to učinio zato što je voleo istinu« — ona tumači čovekovu radnju. Neko ko uviđa tu zbrku pri radikalnom razlikovanju između motiva i namera i kod određivanja motiva kao determinanti izbora, može biti sklon da negira da postoji nešto kao što je mentalna uzročnost, a da »motiv« ne znači ništa drugo osim »namera«. Međutim, to je pogrešno. Mi ćemo napraviti zbrku ako ne uočimo a) da postoje fenomeni koji zaslužuju da se nazovu mentalna uzročnost, jer mi možemo da pitanje »Zašto?« pretvorimo u zahtev za onom vrstom odgovora koju sam razmatrala pod nazivom »mentalna uzročnost«; b) da mentalna uzročnost nije ograničena na izbore, voljne ili namerne radnje, već da ima širu primenu; ona se odnosi na širu oblast stvari koje čovek saznaje ne kao posmatrač, tako da uključuje i neke nevoljne radnje; c) da motivi nisu mentalni uzroci, i d) da postoji primena reci »motiv« koja se razlikuje od primene izraza »namera s kojom čovek dela«. Osveta i zahvalnost su motivi; ako ubijem čoveka iz osvete, mogu da kažem da sam to učinila da bih se osvetila, ili da je Osveta bila moj cilj. Međutim, osveta nije neka naknadna stvar koja se postiže ubistvom čoveka, već je sam čin ubistva osveta. Na pitanje zašto sam ubila čoveka, odgovaram: »Zato što je on ubio moga brata.« Mogli bismo da uporedimo ovaj odgovor, koji opisuje konkretan prošli događaj, sa odgovorom koji ponekad dajemo u iskazima o ciljevima, a koji opi-

G. E. M. ANSCOMDE

300

suje konkretno buduće stanje stvari. Isti je slučaj sa zahvalnošću, kajanjem i sažaljenjem povodom neke određene stvari. Ovi motivi se razlikuju, recimo, od ljubavi, radoznalosti ili očajanja upravo na ovaj način: nešto što se dogodilo (ili se sada događa) navodi se kao razlog za delanje ili uzdržavanje od delanja koje je dobro ili loše za osobu (to može da bude i sam čovek kao u slučaju kajanja) na koju je usmereno. Ako hoćemo da objasnimo na primer osvetu, reći ćemo da je nekome naneto zlo zato što je on nekome naneo zlo. Nije potrebno da tome dodamo neki opis osećanja koja su izazvala tu radnju ili misli koje su je pratile. Međutim, reći da neko nešto čini, recimo, iz prijateljstva, ne može se objasniti na taj način. Osvetu, zahvalnost, kajanje i sažaljenje ću nazvati »na prošlost usmereni« motivi za razliku od motiva-uopšte. Motiv-uopšte predstavlja veoma težak problem, koji neću detaljno da razmatram. Razmotrimo tvrdnju da je jedan od motiva za moje potpisivanje peticije bilo divljenje prema njenom pokretaču, X. Upitana: »Zašto ste je potpisali?«, mogla bih da kažem: »Pa, zato Što je X, koji je pokrenuo, uradio...« i da sa divljenjem opišem šta je uradio. Mogla bih da dodam: »Naravno, znam da to nije razlog za potpisivanje peticije, ali sigurna sam da je to bila jedna od stvari koja je na mene najviše uticala« — što ne mora da znači: »Na to sam izričito mislila pre potpisivanja«. Kažem: »Razmotrimo ovo« u stvari s namerom da kažem: »Ne razmatrajmo to ovde«. Suviše je komplikovano. Objašnjenje motiva koje je popularizovao profesor Ryle ne izgleda zadovoljavajuće. On preporučuje da se »On se hvalisao iz taštine« protumači kao »on se hvalisao... i takvo njegovo ponašanje zadovoljava postavku koja ima oblik zakona i koja glasi da kad god ima prilike da kod drugih izazove divljenje ili zavist, on čini sve 2za šta smatra da će izazvati to divljenje ili zavist«. Ovaj navod je pri1

The Concept of Mind, str. 89.

NAMEKA

301

lično neobičan i na okolišan način saopštava ono što izgleda da tvrdi; ali, ja ga ne razumem osim ako ne implicira da se za nekoga ne bi moglo reći da se hvališe iz taštine ako se on uvek ne ponaša razmetljivo, ili je bar to veoma često činio. Međutim, izgleda da to nije istina. Navesti motiv (onu vrstu koju sam označila kao »motiv-uopšte« za razliku od »na prošlost usmerenih« motiva i navika) znači reći nešto kao: »Osmotrite tu radnju u ovom svetlu«. Objasniti svoje sopstvene radnje razlozima koji ukazuju na motiv znači prikazati ih u izvesnom svetlu. Pitanje »Zašto?« često izmamljuje ovu vrstu objašnjenja. Pitanje da li je svetio u kome neko prikazuje svoj postupak istinsko svetio jeste, kao što je opšte poznato, teško pitanje. Motivi divljenja, radoznalosti, zlobe, prijateljstva, straha, istinoljubivosti, očajanja i mnoštvo drugih su ili ove izuzetno složene vrste ili su »na budućnost usmereni« motivi, ili su pak mešoviti. Motiv nazivam »na budućnost usmereni« ako je on namera. Na primer, reći da je neko nešto učinio iz straha o d . . . često je isto što i reći da je to učinio da se ne b i . . . ili u cilju d a . . . se ne bi dogodilo. Ostavimo sada pitanje motiva-uopšte ili »interpretativnog« motiva i vratimo se »na prošlost usmerenim« motivima. Zašto je kod osvete, zahvalnosti, samilosti i kajanja prošli događaj (ili sadašnja situacija) razlog za delanje, a ne samo mentalni uzrok? Ono Što najviše pada u oči kod ova četiri motiva jeste način na koji se dobro i zlo sadrže u njima. Na primer, ako sam nekome zahvalna, to je zato što mi je učinio neko dobro, ili ja bar mislim da jeste, i svoju zahvalnost ne mogu da pokažem nečim čime nameravam da ga povredim. Kod kajanja, mrzim nešto što je za mene dobro; ne bih mogla da izrazim kajanje time Što ću sebi priuštiti mnoga zadovoljstva, ili zbog nečega što nisam smatrala rđavim. Ako nešto učinim iz osvete — Što je u stvari više korisno nego štetno za mog neprija-

302

C. E. M. ANSCOMBE

telja, moj postupak, s obzirom da je opisan kao koristan za njega, jeste nevoljna radnja. Ove činjenice predstavljaju ključ našeg sadašnjeg problema. Ako za neku radnju njen izvršilac mora da smatra da je dobra ili rđava na neki način i da je stvar u prošlosti dobra ili rđava, da bi ta stvar u prošlosti bila razlog za tu radnju, onda ovaj razlog ne pokazuje mentalni uzrok već motiv. To će se pokazati u detaljnijim odgovorima izvršioca radnje na pitanje »Zašto?«. Može izgledati da to nije najvažnije, već da je važno to što se o naumljenoj radnji mogu postavljati pitanja i što se u odgovorima pominje nešto prošlo. »Ubiću ga« — »Zašto?« — »On je ubio moga oca«. Ali, da li mi ipak znamo kakav je naum tog postupka? — Drugačiji od predviđanja koje opravdava onaj ko predviđa, ako ga opravdava, time što pominje razloge za delanje? A značenje izraza »razlog za delanje« mi upravo sada pokušavamo da razjasnimo. Može li se desiti da se mentalni uzroci i njihove posledice ne predvide? Ili da se ne predvide Čak ni njihove posledice i nakon javljanja uzroka? Na primer: »To će me naljutiti«. Ovde je vredno zapaziti da je pogrešno misliti da ne možemo da izaberemo da li ćemo delati iz motiva ili ne. Ono što Platon kaže svom robu: »Izudarao bih te da nisam besan«, predstavljalo bi takav slučaj. Ili, nečiji stav može biti da nikada ne pravi opaske o izvesnoj osobi, jer o njoj ne bi mogao da govori bez zlobe ili divljenja. Napravili smo razliku između motiva »usmerenog na prošlost« i mentalnog uzroka i našli da je ono što izvršilac radnje navodi u odgovoru na pitanje »Zašto?« u svakom slučaju razlog za delanje ako ga on, smatrajući ga kao razlog za delanje, shvata kao nešto dobro ili rđavo, a za svoj sopstveni postupak da čini dobro ili rđavo. Ako bismo, na primer, mogli da pokažemo da je radnja zbog koje se on osvetio, ili pak ona u kojoj se osvetio, bila sasvim bezopasna ili korisna, on više neće nuditi razlog, izuzev onog koji počinje sa »Ja sam mislio«.

NAMERA

303

Ako je to naumljena osveta, on onda ili odustaje od nje ili menja svoje razloge. Nijedno takvo otkriće ne bi uticalo na tvrdnju o mentalnoj uzročnosti. Da li uopšte dobro i zlo igraju bitnu ulogu u pojmu namere, to je nešto što tek treba otkriti. Do sada smo o dobru i zlu govorili kao o onome po čemu se jasno razlikuje »na prošlost usmeren« motiv od mentalnog uzroka. Kada se na pitanje »Zašto?« u pogledu neke sadašnje radnje odgovori opisom nekog budućeg stanja stvari, ovo se već razlikuje od mentalnog uzroka upravo po tome što je buduće. Sve do sada izgleda nije bilo potrebe da se namera okarakteriše kao ono za šta je bitno dobro ili zlo. Međutim, razmotrimo ovaj slučaj: — Zašto ste to uradili? — Zato što mi je on to rekao. Da li je ovo uzrok ili razlog? To izgleda umnogome zavisi od toga kakva je bila radnja ili kakve su bile okolnosti. Mi bismo često odbili da pravimo bilo kakvu razliku između toga što je nešto razlog i toga što je to uzrok u smislu o kome je reč. Naime, uzrok je već objašnjen kao ono što se traži kada se onaj ko dela zapita šta je dovelo do njegovog postupka i u njemu proisteklo — a to bi moglo da bude navođenje razloga za delanje i njegovo prihvatanje. A kako bismo razlikovali uzrok od razloga u slučaju kada obesimo šešir na kuku zato što je domaćin rekao: »Obesite šešir na kuku«? Isto tako, ne bi bilo ispravno reći da je to razlog a ne mentalni uzrok, zato što je razumevanje tih reci proisteklo u povinovanje tom predlogu. Ovde bi neko pokušao da razlikuje ovaj slučaj od, recimo, slučaja kada se okrenemo pošto smo čuli da neko kaže »Bu!«. Ali, ovaj slučaj se u stvari ne bi mogao svrstati ni na jednu ni na drugu stranu. Kada bismo bili prisiljeni da kažemo da li je taj zvuk bio razlog ili uzrok, verovatno bismo se odlučili na osnovu toga koliko je nagla bila reakcija. Zatim, pitanje razumevanja same rečenice ne postavlja se u sledećem slučaju: »Zašto si kažiprste stavio pored slepoočnica kao rogove?« — »Zato što je on to

304

G. E. M. ANSCOMBF.

radio«. Ali ovo se ne razlikuje m n o g o od slučaja kada smo okačili šešir zato što je d o m a ć i n r e k a o : »Okačite šešir«. G r u b o rečeno, ako b i s m o bili prinuđeni da i dalje p r a v i m o n e k u razliku, ukoliko se radnja više opisuje kao p r o s t a reakcija, u t o l i k o više naginjemo reci »uzrok«. M e đ u t i m , ukoliko se radnja više opisuje kao odgovor na n e š t o Što i m a neki značaj o kome razmišlja izvršilac radnje, ili kao njegova reakcija koju okružuju njegove misli i pitanja, utoliko više naginjemo reci »razlog«. Ali u mnogim slučajevima ovo razlikovanje ne bi imalo smisla. To, m e đ u t i m , ne znači da o n o n i k a d a n e m a smisla. Slučajeve na kojima s m o isprva zasnivali ovu razliku mogli b i s m o nazvati »jasno određenim«, na primer, slučaj osvete s j e d n e s t r a n e i slučaj u kojem m e j e n e š t o n a t e r a l o d a p o s k o č i m s a stolice i srušim šoljicu sa stola, s druge s t r a n e . G r u b o rečeno, t i m e se ustanovljava n e š t o kao razlog da se prigovori o n o m e što se čini, ali ne t a k o što bismo rekli: »Zvuči te ne bi naterali da t a k o skočiš; zar ne bi bilo d o b r o da odeš k o d lekara?«, već na način na koji tu r a d n j u povezuje sa m o t i v i m a i namcrama. »To si u r a d i o z a t o što ti je on to rekao? Ali zašto radiš to Što on kaže?« Odgovori k a o što su: »On je m n o g o učinio za mene«, »On je moj otac«, »Bilo bi gore po m e n e da to nisam uradio« obezbeđuju p r v o b i t n o m odgovoru m e s t o m e đ u razlozima. Tako su j a s n o o d r e đ e n i slučajevi u p r a v o oni koje treba r a z m a t r a t i da bi se uočila razlika između razloga i uzroka. Međutim, valja p r i m e t i t i da nije istina ono Što se o b i č n o kaže, da su razlog i uzrok svuda strogo razgraničeni pojmovi. (1957)

S engleskog prevela: Mirjana Joanović

David F. Pears

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

Postoje tri problema u vezi sa htenjem i delanjem koji su tako usko povezani da bi rešenje prvog sadržalo rešenje drugog, a ovo, opet, rešenje trećeg problema. Prvi problem se odnosi na vezu između htenja da se nešto uradi i same radnje. Da li je ta veza kauzalna? Ako jeste, može se pretpostaviti da mora biti moguće opisati uzrok bez pominjanja posledice, a posledicu bez pominjanja uzroka. Ali, da li se zaista uzrok i posledica mogu opisati nezavisno jedno od drugog? Drugi problem se odnosi na razlog koji onaj ko dela ima za svoju radnju. Kada subjekt iznosi razlog svoje radnje, da li njegov iskaz povlači za sobom neki opšti iskaz koji obuhvata i taj pojedinačni slučaj? Ako je to iskaz o kauzalnoj vezi, trebalo bi da ga povlači, mada je, u stvari, teško naći ma kakav opšti iskaz za koji bi subjekt smatrao da ga obavezuje. Treći problem je u tome što onaj ko dela skoro uvek neposredno zna šta hoće da učini ili, pak, zašto je učinio ono što je učinio, a nije lako shvatiti kako se ova činjenica može uskladiti sa činjenicom da ono što on zna nije ograničeno na sadašnji trenutak, ili sa teorijom prema kojoj ono što zna uključuje i uzročnost. Izgleda da ove teškoće proizlaze iz pokušaja da se znanje onog ko dela uklopi u kauzalni sistem. Možda je to pogrešno. Svaka stvar je to što jeste, 20 Svest i saznanje

306

DAVID F. PEARS

a ne nešto drugo. Veza između želje i radnje nije isto što i veza između sile i kretanja. Subjektovo predviđanje vlastitih radnji nije isto što i njegovo predviđanje vremena pomoću barometra, niti je njegovo naknadno saznanje o razlogu vlastite radnje isto što i njegovo saznanje o uzroku požara. Zar onda ne bi bilo bolje da se sve ove stvari opišu onakvim kakve jesu, da se one ne izjednačavaju sa drugim stvarima, da se o njima ne teoretiše? Ali, ovo je isuviše uprošćena dijagnoza, i to zato što jedan od navedenih problema nije svojstven samo kauzalnoj teoriji, već je neraskidivo vezan za činjenice ma kako ih tumačili. Neposredno znanje o nečemu, koje nije ograničeno na sadašnji trenutak, samo po sebi teško je razumeti. Tačno je da ostali problemi proizlaze iz kauzalne teorije. Ali, svaki pokušaj da se činjenice shvate neminovno vodi nekoj teoriji, a na nekim ključnim mestima izgleda da nema nijedne teorije alternativne u odnosu na kauzalnu. Ako veza između želje i radnje nije kauzalne prirode, kakva bi ona mogla da bude? Možda usvajanje kauzalnog sistema nije pogrešan izbor, ne zato što je valjan, već zato što nema druge mogućnosti izbora, i možda bi u stvari trebalo razmotriti kako bi se činjenice uklopile u taj sistem. U tom smislu razmotriću tri navedena problema. Tamo gde kritičari dokazuju da kauzalni sistem ne odgovara, ja ću pokušati da dokažem suprotno, da je odnos između činjenica i kauzalnog sistema složen i da su sve teškoće u tome da se ta složenost pažljivo i detaljno ispita. Neću pokušavati da razmotrim sve teškoće, već samo one tri koje su pomenute. Tako je ovo što se izlaže samo skica kauzalne teorije. Celovita teorija trebalo bi da sadrži kauzalnu analizu veze između htenja i delanja. Ova skica nastoji da utvrdi samo to da, uprkos trima navedenim teškoćama, ta veza mora da odgovara izvesnom kauzalnom obrascu. Ali opis kauzalnog obrasca koji ću dati neće biti potpun. Opis se neće odnositi samo na onu vezu između htenja i delanja koja je karakteristična za

SKICA KAUZALNE TEORIJE IITENJA I DELANJA

307

namerno delanje, već i na druge vrste veza među njima. Neću pokušavati da upotpunjujući tu analizu isključim te druge vrste veza. Niko još nije resio taj problem koji je sličan problemu kauzalne teorije opažanja. Ali, izgleda da nema razloga da se on smatra nerešivim. DEO I

Da li je čovekova želja da izvrši određenu radnju uzrok izvršenja te radnje? Ako bi se ovo isto pitanje odnosilo na vezu između biološke potrebe nekog nižeg organizma i pokreta tela koji dovodi do njenog zadovoljenja, odgovor bi bio potvrdan. Ali čovekova delatnost je složenija, pa, prema tome, ako je i u ovom slučaju veza uzročna, onda će to biti složeniji slučaj uzročnosti. Ova izuzetna složenost potiče uglavnom otuda što proces ne otpočinje sa potrebom, već sa željom da se izvrši određena radnja. Jer takve želje su gotovo uvek svesne ili potencijalno svesne, pa su tako i podložne uticaju premišljanja o njima. Subjekt zna Šta hoće da učini i on je u stanju ponovo da razmotri svoju zamisao i da je eventualno izmeni. Često se dokazuje da se složene pojave ovakve vrste ne mogu kauzalnu objasniti. S druge strane, ovo preispitivanje je retko kada beskonačno i, kada se ono okonča, zaista izgleda da je poslednja želja subjekta uzrok njegove radnje. Jer, čini se da ne postoji nijedna druga veza koja bi mu pružila znanje da on hoće da izvrši tu radnju. Ovo znanje je najupečatljivije kada je zasnovano na odluci, jer je u takvim slučajevima Želja konačna, bilo zato Što se pretpostavlja da je nesumnjiva, bilo zato što ie promišljena, pa je tako izvesnost subjekta u pogledu njegove buduće radnje veća. Ali, kako on može da bude tako siguran u svoju buduću radnju ako nju njegovo sadašnje stanje na neki način ne uzrokuje? Njegova sigurnost se očigledno, za razliku od predosećanja, za20*

308

DAVID F. PEARS

sniva na nečemu sadašnjem. Moglo bi se sugerisati da je odluka subjekta nekauzalno povezana sa njegovom budućom radnjom. Ali, Čak i kad bi bilo jasno kakva je to »nekauzalna veza«, ovaj opis izostavlja neke značajnije veze. Zelja subjekta izaziva i njegovu odluku i njegovu radnju, a bez toga veza između njegove odluke i njegove radnje bila bi vrlo slaba. Tačno je da vi možete da učinite nešto samo zato što ste u svom podsetniku pribeležili svoju odluku da to učinite. Ali takav slučaj bio bi izuzetak, a normalno je da linija koja povezuje odluku sa radnjom otpočinje sa prethodnom trajnom željom. Prerna tome, osnovno je pitanje kako subjekt zna da je ona još uvek dovoljno jaka i da će takva i ostati. Ne može se odgovoriti tako Što bi se reklo da je to znanje subjekta zasnovano na naknadnoj odluci da svoju radnju usaglasi sa svojom prvobitnom odlukom — to bi vodilo u beskonačan regres. Zapažanje da je za ljude karakteristično da neposredno znaju šta će učiniti nije nikakvo objašnjenje. Prema tome, čini se da smo prisiljeni da zaključimo da mora postojati kauzalna veza između želje i radnje, zato što, izgleda, nema druge teorije koja odgovara pojmovima. Ovaj zaključak zasniva se na argumentu pojmovne prirode: veza između želje i radnje može se shvatiti jedino pomoću pojma uzroka. Najsnažniji prigovor tom zaključku je isto tako pojmovnog karaktera: teorija do koje na taj način dolazimo nije koherentna. U tom pravcu idu oni koji dokazuju da bi, ako je želja da se izvrši određena radnja stvarni uzrok te radnje, trebalo da bude moguće da se uzrok opiše nezavisno od posledice, a posledica nezavisno od uzroka i da, pošto takve opise nije moguće dati, ta veza ne može da bude kauzalna. Prihvatljivost ovog prigovora zavisi od toga šta je precizni smisao zahteva na kome se on zasniva. Kakva vrsta nezavisnosti se tu zahteva? Pretpostavimo da je navodni uzrok opisan kao »želja da se učini A«, gde »A« označava određenu rad-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

309

nju. Tada je A navodna posledica koja se pominje u opisu vlastitog uzroka, što znači da uzrok i posledica nisu opisani nezavisno jedno od drugog. Ali, mada se u teoriji koja se ovde osporava A posmatra kao posledica, u opisu želje za koju se tvrdi da je uzrok toga A, ono nije određeno kao posledica. Ono je određeno samo kao objekt te želje. Postavlja se pitanje da li nas ovaj neuspeh da se uzrok i posledica opišu nezavisno jedno od drugog onemogućuje da ono što je opisano smatramo uzrokom stvarnog javljanja objekta te želje. Odgovor je, izgleda, negativan. Jer, nije teško pronaći slučajeve psiholoških stavova .koji su opisani tako da se u opisu pominju njihovi objekti, a za te stavove se ipak tvrdi da su uzrok javljanja samih tih objekata. Na primer, tvrdi se da kod nekih ljudi strah od mucanja izaziva mucanje, a u nekim bajkama želja za izvesnim objektom, propraćena određenim ritualom, stvara taj objekat. Ono što se u tim primerima navodi kao posledica pominje se u opisu psihološkog stava koji se navodi kao uzrok, ali se određuje samo kao objekt tog stava. Sve dok se psihološki stav tako određuje nema ničeg pogrešnog u tome što se tvrdi da je on uzrok predmeta koji je na taj način određen. Ako razmotrimo razlog kojim se rukovodi protivnik kauzalne teorije kada postavlja zahtev da uzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno od drugog, možemo da uočimo da on u jednom smislu traži premalo, a u drugom — previše. On tvrdi da se pomenuti psihološki stavovi mogu smatrati uzrocima stvarnog javljanja objekata na koje se odnose samo ako se ti stavovi mogu opisati tako da se ne pominju njihovi objekti. Ali njegov zahtev može da se shvati dvojako. Možda se htelo reći samo to da kada želimo da ukažemo na psihološke stavove možemo da koristimo mnoge određene opise u kojima se uopšte ne pominju objekti tih stavova i da, kad to ne bi bilo moguće, ne bismo mogli da ih smatramo uzrocima stvarnog javljanja njihovih objekata. Na primer,. strah bismo mogli

310

DAVID F. PEARS

da opišemo kao osećanje koje je dominiralo kod govornika dok se penjao na govornicu. Ali, ako je to smisao zahteva protivnika kauzalne teorije, onda se njime traži premalo. Naravno, svaki psihološki stav se može opisati sa više takvih određenih opisa, a neki od njih će nam biti poznati. Ali, psihološki stav koji je uzrok stvarnog javljanja objekta na koji se odnosi mora da zadovolji strožiji zahtev. Naime, mora biti moguće da se taj stav opiše tako da pripada klasi čijeg svakog člana prati član samo jedne klase kojoj pripada posledica. Ova interpretacija čini zahtev interesantnijim zato što ga obrazlaže. Ideja je u tome da bi bilo samoprotivrečno pretpostaviti da uzrok ne mora da pripada nekoj takvoj klasi i da, ako neko ne bi mogao da ga odredi kao člana takve klase, on ne bi mogao da ga prepozna niti da predvidi njegovu posledicu u drugim slučajevima. Kad bi ostao ovakav, zahtev bi bio prihvatljiv. Ali, protivnik kauzalne teorije dodaje uslov da se u tom opisu psihološkog stava — koji se može uopŠtiti — uopšte ne sme pominjati objekt tog stava. A time se zahteva previše. Jer »X-ov strah od mucanja« može da bude jedini uopštljiv opis koji odgovara psihološkom stavu X-a. i, što je još očiglednije, to može da bude jedini uopštljiv opis poznat psihologu koji na osnovu tog stava predviđa napad mucanja kod X-a. Prema tome, ni jedan ni drugi razlog da se navedenom zahtevu doda ovaj uslov nije valjan. Ako modif ikuj emo dodatni uslov, dobij amo prihvatljiviju formulaciju zahteva prema kojem uzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno od drugog. Umesto zahteva da se uzrok može uopštljivo opisati tako da se uopšte ne pominje njegova posledica tražimo samo to da se uzrok može uopštljivo opisati tako da se u tom opisu ne implicira da je on uzrok svoje posleđice. Ovaj zahtev je prihvatljiviji, jer on dopušta da se u uopštljivom opisu uzroka pominje njegova posledica pod uslovom da se ona pri tom ne određuje kao njegova posledi-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

311

ca. Dva primera koji protivreče ekstremnoj verziji zadovoljavaju ovu verziju zahteva, jer se u tim uopštljivim opisima psiholoških stavova posledice opisanih stavova određuju samo kao njihovi objekti, pa se tako zadovoljava umereniji zahtev. Postoje i uverljivi razlozi za usvajanje ovog umerenog zahteva koji se odnosi na nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Ako je sugestija da uzrok ne mora da pripada klasi čijeg svakog člana prati član samo jedne klase kojoj pripada posledica samoprotivrečna, onda ne bismo ništa dobili ako pokušavamo da tu protivrečnost otklonimo tako što tvrdimo da se uzrok može pripisati klasi stvari koja uzrokuje svoju posledicu. Čak i ako veza između izvesnog uopštljivog opisa uzroka i izvesnog uopštljivog opisa njegove posledice treba da bude samo generalna, a ne univerzalna, takvim odgovorom ne bismo ništa dobili. Na to se, u stvari, misli kada se za uzrok kaže da je »okultan«. Kad bi ovo tvrđenje značilo samo to da opšti opis uzroka slučajno nije poznat onome ko govori ili možda njegovim savremenicima, to ne bi bila tako ozbiljna stvar. Jer uzrok bi se, po svoj prilici, mogao netrivijalno opisati nekih uopštljivim opisom, a jedina teškoća bila bi u tome što onome ko govori, a možda i njegovim savremenicima, taj opis ne bi bio poznat. Ali još uvek bi postojali određeni opisi za koje se zna da odgovaraju uzroku. U protivnom, ljudi ne bi mogli čak ni da ga identifikuju, a uzrok koji bi bio okultan u tom smislu, bio bi naprosto nepoznat uzrok. Na primeru se može pokazati prihvatljivost ove umerene verzije zahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Razumljiv nam je sud istražnog sudije da je čovek umro od smrtonosne doze barbiturata zato što se ona može odrediti tako da se time ne implicira da ona uzrokuje smrt kod ljudi, — možda kao količina od dvadeset grena. Naravno, osoba koja je našla mrtvog čoveka mogla bi da kaže da je taj čovek umro zato što je uzeo sve pilule iz flašice kraj svoga kreveta, a ni ona ni bilo

312

DAVID F. PEARS

ko drugi ne mora da zna koja je doza tih pilula smrtonosna. Ali, ako ne bismo verovali da je neka nezavisno odredljiva doza barbiturata smrtonosna, mi bismo sud istražnog sudije smatrali lažnim, a ako bi se pokazalo da ni on sam ne veruje u istinitost svog suda, smatrali bismo da je njegovo mišljenje o tom slučaju samoprotivrečno i, stoga, neshvatljivo. Ako se dogodilo samo to da je uzrok smrti okultan za očevica događaja u tom smislu što mu nije poznato koja je nezavisno odredljiva doza barbiturata smrtonosna, on u drugim prilikama ne bi mogao da prepozna uzrok i predvidi njegovu posledicu. Ovo bi bila ozbiljna praktična teškoća, ali to ne bi imelo nikakvu nekoherentnost u mišljenje očevica događaja. Ovaj prikaz funkcionisanja umerenog zahteva može se proveriti pomoču dva primera koji protivreče ekstremnom zahtevu. »X-ov strah od mucanja« je opis u kome nema čak ni prikrivene implikacije da taj strah izaziva mucanje. Čak i kad bismo ovu implikaciju tvrdoglavo uneli u značenje opisa pošto smo primetili da kod X-a. strah od mucanja zaista izaziva mucanje, mogli bismo još uvek da se vratimo prvobitnom značenju opisa i da tako zadovoljimo umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Isto tako, nema nikakve sumnje u to da opis u svom prvobitnom a ne prenosnom smislu pruža psihologu adekvatnu osnovu za predviđanje. Očigledno je da želja propraćena magijskim ritualom isto tako lako zadovoljava pomenuti umereni zahtev. Moglo bi se pomisliti da je drugi deo razloga kojim se opravdava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice manje značajan od prvog. Jer sve dok postoji nezavisan uopštljiv opis uzroka, teorijski nije važno da li ga je več neko otkrio. U stvari, naučni realizam polazi od toga da su početne identifikacije stvari Često površne, a tek kasnije se otkrivaju njihova bitnija i možda suštinska svojstva. Ali, izgleda da se ova ideja ne može primeniti u nekim oblastima filosofije duha. Bez

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

3J3

sumnje, kauzalna teorija želje i radnje zasniva se ne samo na činjenici da postoji, već i na tome da je subjektu dostupan uopštljiv opis njegove želje da učini A koji zadovoljava pomenuti umereni zahtev. Naravno, subjektovo predznanje o vlastitoj budućoj radnji je neposredno, ali po ovoj teoriji ono bi bilo neshvatljivo ako on ne bi mogao da induktivno oredvidi svoju radnju na osnovu svoje želje koju je identifikovao nekim nezavisnim uopštljivim opisom. Međutim, ovaj deo kauzalne teorije je sporan, pa ćemo ga kasnije braniti. Sada bi valjalo zapaziti da postoji opŠti razlog za pretpostavku da se svojstva koja se pominju u nekim običnim identifikacijama mentalnih entiteta ne mogu smatrati površnim. Razlog je u tome što neka od tih svojstava čine osnovu prednaučne teorije o prirodi čoveka, koja funkcioniše tako dobro da je stvorila (pojmovni) okvir u kojem se odvija naš život. Sto se tiče psihičkih svojstava kojima se identifikuju želje, ovo je očigledno tačno. Ova svojstva nam omogućuju da sistematišemo sva ispoljavanja želja onog ko dela, uključujući i njegove radnje, i da ih u mnogim slučajevima po vežemo sa njegovim potrebama. Ako je ovaj sistem nedovršen i neuređen, neke nepravilnosti se mogu ukloniti time što bi se pretpostavile nesvesne želje. Možda bi neurološka teorija, koja uzroke radnji subjekta utvrđuje na način koji nam još nije dostupan, pružila još jasnije objašnjenje tih radnji. Ali, ako bi tačke na kojima se pokazuje da je za neurološku teoriju nemoguće da se podudara sa psihološkom postajale sve brojnije, mi bismo se sve više protivili tome da neuralne uzroke radnji izjednačimo sa željama i da tvrdimo da smo otkrili pravu prirodu želja. Ovo protivljenje ne bi izražavalo samo neku konzervativnu naklonost prema prednaučnim kriterijima za identifikaciju želja koji su, (možda zajedno sa nesvesnim željama) nerado primljeni u sistem. Jer, postoji ubedljiviji razlog da se subjektova identifikacija vlastitih želja

314

DAVID F. PEARS

smatra osnovnom identifikacijom tih želja, koja otkriva njihovu suštinu i koja se, prema tome, ne može napustiti. Želje subjekta stalno upravljaju njegovim radnjama i ako mu te želje ne bi bile dostupne (ako on ne bi mogao da ih sazna), to upravljanje bi bilo uspešno samo u stereotipnim nizovima radnji, i to samo onda kada ne bi bilo potrebe za saradnjom sa drugim ljudima. Ali, do tih želja subjekt može da dođe jedino posredstvom psiholoških opisa. Kada se želje tako identifikuju, subjekt može da planira svoje radnje, drugi mogu da računaju na njih i svako ih može razumeti. Prema tome, prednaučni kriteriji za identifikaciju želja su manje podložni promenama od prednaučnih kriterija za identifikaciju zlata. Da li odista postoji upečatljiv opis želje subjekta da učini A koji je dostupan subjektu i koji zadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice? Ovo pitanje je složeno, pa bi možda bilo bolje otpočeti sa pitanjem o onome Što se navodi kao posledica. Jer, to pitanje je jednostavnije, a njegovo razmatranje može da osvetli probleme koji se odnose na navodni uzrok. Ako je radnja A posledica subjektove želje da izvrši tu radnju, ona će moći da se opiše i na neki drugi način. Postavlja se pitanje: Na koji drugi način mora biti moguće opisati tu radnju da bismo je mogli smatrati posledicom subjektove želje? Prvo, očigledno je da mora postojati opis te radnje koji zadovoljava najblažu verziju zahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Jer posledica mora da ima i neka druga svojstva uz to što je posledica svoga uzroka. A ovaj zahtev se lako zadovoljava iz mnoštva raspoloživih fizikalnih opisa radnje A. Ona je određeni pokret tela koji taj subjekt vrši u određeno vreme i na određenom mestu. Ali, da li mora da postoji fizikalni opis radnje A koja je, pored toga Što zadovoljava najblažu verziju navedenog zahteva, uopštljiva i poznata subjektu? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, mora-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

315

mo da razmotrimo opšte iskaze koji, prema kauzalnoj teoriji, osiguravaju vezu između želje i radnje. Ako je ova veza kauzalna, onda će želju izvesne vrste (Ki) uvek pratiti radnja odgovarajuće vrste (K2). Prema prethodnom argumentu, »Kj« mora da bude opis koji je poznat subjektu i koji zadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, iako nije bilo pokušaja da se pronađe opis koji zadovoljava postavljene uslove. Da li se može upotrebiti sličan argument da bi se dokazalo da i opis »K:« mora da bude poznat subjektu? Prvo moramo da odredimo kakav treba da bude opis »K2«. Na sreću, to nije tako teško kao što je bilo kod opisa »Ki«. Pošto se opis »Kj« pojavljuje u opštem iskazu kojim se osigurava kauzalna veza, on mora da zadovolji umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Prema tome, »K2« će biti fizikalni opis one vrste pokreta tela i njihovih posledica koji bi se smatrali radnjama tipa A kad bi bili prouzrokovani željom da se izvrši radnja tipa A. Prirodno, često će postojati znatna fleksibilnost u opisu »K2«, jer će pokreti tela i njihove posledice koji bi se, ako je data kauzalna veza, smatrali radnjama tipa A, varirati od situacije do situacije. Prema tome, neće uvek biti neophodno da se »K2« u potpunosti izrazi. Ali, uvek mora biti moguće da se izrazi onaj deo opisa »Kj« koji je relevantan za situaciju u kojoj se nalazi onaj ko dela. Ali, da li onaj ko dela mora da bude u stanju da izrazi taj deo opisa »K2«? Po svemu sudeći, ne mora. Jer kada on planira svoju radnju i izvršava taj plan, njegove zamisli o fazama te radnje obično neće odgovarati opisima kao što je »K2«, opisima koji zadovoljavaju umereni zahtev za nezavisno utvrđivanje uzroka i posledice, već onom tipu opisa radnje koji implicira da će njegove želje izazivati faze te radnje. U stvari, u mnogim slučajevima onaj ko dela ne bi mogao da pruži opis kao što je »K2« ili bar ne bi mogao da iznese takav opis a da svoju radnju ne analizira mnogo detaljnije no što je to po pravilu potrebno. Prema tome.

316

DAVID F. PEARS

argument koji je upotrebljen da se dokaže da opis »Ki« mora da bude poznat onom ko dela ne dokazuje da mu i opis »K2« ili relevantni deo K2 takođe mora biti poznat. Pa ipak, ako se radnja ne bi mogla opisati tako da se zadovolji umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, bilo bi neshvatljivo tvrđenje da je ona posledica želje onog ko je vrši. Prema tome, ma kakve opise radnji da koristi onaj ko dela ili ma ko drugi, osnovu tih opisa moraju da čine opisi kao što je »K2«. Sada bismo mogli predložiti dalju razradu zahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Pošto određeni pokret tela može da bude prouzrokovan na dva načina — ili željom da se učini takav pokret ili nečim sasvim drugačijim, refleksnim lukom — moglo bi se pretpostaviti da se uvek, kao što se razlikuju uzroci, moraju razlikovati i posledice i da mora biti moguće da se ta razlika opiše bez pominjanja uzroka. Ali, izgleda da nema nikakvog razloga da se pretpostavi da zaista mora postojati ta razlika među posledicama. Istina, navedena razlika može da postoji i često će postojati, a kada postoji mora biti moguće da se opiše bez pominjanja uzroka. Ali, ta razlika ne mora da postoji zato što je, uopšteno rečeno, moguće da dva ili više nezavisnih prethodno dovoljnih uslova izazovu istu posledicu. Pa ipak, kada je posledica neki pokret tela — koji (u zavisnosti od toga Što ga je prouzrokovalo) može, a ne mora da bude radnja — tada će se u navedena dva slučaja posledice skoro uvek razlikovati, a neki nizovi telesnih pokreta su tako složeni da njih mogu da uzrokuju jedino želje. Ali postojanje razlika među posledicama nije nužno, a kada ta razlika zaista postoji ni onaj ko dela ni bilo ko drugi ne mora da je bude svestan. Kauzalna teorija, bez sumnje, ne implicira da se na osnovu posledica uvek može zaključiti o uzroku. Prema tome, u kauzalnoj teoriji o odnosu želje i radnje postoje tri nesumnjive razlike između opisa uzroka i opisa posledice. U opštem iskazu kojim se osigurava njihova veza opis »Kt« se odnosi

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

317

na uzrok, a opis »K2« na posledicu. Razlika je najpre u tome što isti uzrok ne može da izazove različite posledice, dok različiti uzroci mogu da imaju istu posledicu. Prema tome, ne može da postoji bilo kakva razlika među posledicama želja koje u potpuno sličnim okolnostima zadovoljavaju uslove opisa »Ki«, a može postojati razlika između uzroka pokreta tela koji u potpuno sličnim okolnostima zadovoljavaju uslove opisa »K2«. Jer uzrok može da bude ili želja da se izazove pokret tela ili refleksni luk. Drugo, ako se telesni pokreti K2 u ova dva slučaja ne razlikuju, niko neće moći da na osnovu posledice zaključi o uzroku, dok će svako ko zna za želju Ki moći da zaključi o njenoj posledici. Treće, subjekt je u stvari najčešće svestan svojim vlastitih želja, pa na osnovu tih želja može da zaključi o njihovim posledicama, a te posledice svako može da opazi. Prema tome, iako su i »Ki« i »K2« neophodni i iako oba zadovoljavaju umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, »Ki« mora, a »K2« ne mora da bude poznato onom ko dela. Kada se pođe od navedenih razlika, teže je da se shvati kakvoj će vrsti opisa pripadati »Ki« no što je to slučaj sa opisom »K2«. Prema kauzalnoj teoriji, »Ki« je opis želje onog ko dela, opis koji ne samo da ispunjava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice, već je i poznat onom ko dela. Ova druga odredba otežava iznalaženje odgovarajućeg opisa. Umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice bez ove dodatne odredbe mogao bi da se ispuni pozivanjem na neurološke činjenice koje tek treba otkriti. Jer, po svoj prilici, postoji neki neurološki opis subjektove želje koji ispunjava postavljeni zahtev, iako ga još niko ne zna. Ako je tako, onda je to dovoljno da nam kauzalna teorija postane razumljiva. Ali, taj opis ne ispunjava naredni zahtev prema kome »Ki« treba da bude poznat subjektu. Izgleda da bi jedini način da se ispuni ovaj zahtev bio da se opis »Ki« izvede iz onoga što se događa u psihi subjekta. Ali, nevolja je u tome što je to mnogo ograničeniji

3)8

DAVID F. PEARS

izvor podataka od fizikalnog aspekta telesnih pokreta subjekta. U stvari, postoje dva vida ograničenosti ovog izvora. Prvo, u svesti subjekta se zbiva malo tog što bi bilo relevantno za taj opis. Drugo, i ono što se zbiva izgleda da obuhvata tzv. posledice te želje kao kriterij svog sopstvenog postojanja, tako da izgleda nemoguće da se zadovolji umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. Kritičari one verzije kauzalne teorije koja se ovde zastupa često su smatrali da je ova teškoća nerešiva. Ta teškoća bi bila umanjena, a možda bi čak i nestala kad teorija ne bi sadržala poseban zahtev da opis »Ki« treba da bude poznat onom ko dela. Da li može da se zadrži ovaj poseban zahtev a da se savlada teškoća koja iz tog proizlazi? Ovde postoje tri stvari o čijim je međusobnim odnosima reč: (1) Iskrena izjava onog ko dela da on, pošto je sve uzeo u obzir, želi da učini A. (2) Njegova želja da, pošto je sve uzeo u obzir, učini A. (3) Njegovo izvršenje A. Postoje teškoće oko kriterija za (1), ali sam subjekt skoro uvek zna da li je njegova izjava iskrena. A kakav je odnos između (1) i (2)? Prema teoriji koju ću označiti sa »Ti«, iskrenost subjektove izjave povlači za sobom istinitost te izjave, pa, prema tome, kada postoji (1) postoji i (2), A prema drugoj teoriji, koju će označiti sa »T2«, postojanje (2) nužno povlači za sobom da će, pod određenim uslovima, uslediti (3). Ako su uslovi navedeni u T2 pojedinačno određeni i ako se pokaže da svakom od uslova odgovara nezavisan kriterijum, očigledno je da se teorije Ti i T2 onako kako su ovde predstavljene ne mogu objediniti. Jer, uzete zajedno, one bi implicirale da je pojmovno nemoguće da, pod datim uslovima, (1) postoji, a da ga ne prati (3). Ali, to bi bilo apsurdno. Više što bismo mogli učiniti u tom pravcu bilo bi reći da je to u stvari mogućnost koja se

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

319

nikada ne ostvaruje. Jer, iako je možda osnovna odlika ljudske prirode da, pod datim uslovima, (3) uvek prati (1) i mada naš pojmovni sistem možda počiva na njoj, sam sistem teško da može da je garantuje. Ali, da li je realno da se u tom pravcu ide tako daleko? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je da tačno odredimo uslove koje bi trebalo navesti u teoriji T2. Ovi uslovi su trojaki. Prvo, ako se (1) javlja znatno pre izvršenja radnje, očito je da se kao uslov mora postaviti to da subjektova želja da, uzevši sve u obzir, učini A ne srne u međuvremenu da oslabi, bilo zato što .je subjekt potpuno promenio svoje mišljenje bilo iz nekog drugog manje očiglednog razloga. Drugi uslov odnosi se na mogućnost radnje: ne smeju da postoje bilo fizičke bilo psihičke nepremostive prepreke subjektovom izvršenju radnje. Trećim uslovom obezbeđuje se činjenička obaveštenost subjekta: on mora da bude svestan toga da je u stanju da izvrši radnju, i kada nastane povoljna prilika za njeno izvršenje, mora da bude svestan da je to ta prilika. Pojedinosti u vezi sa ovim uslovima mnogo su složenije no što to nagoveštava ovaj veoma šematski prikaz provere (2) na osnovu ponašanja. Ali, iz tog prikaza proizlazi nešto što ima poseban značaj. Postoje nezavisni kriteriji na osnovu kojih se može utvrditi da li je ispunjen svaki od tri navedena uslova i, mada je ponekad teško ustanoviti da su ispunjena prva dva, ima mnogo slučajeva kada se, van svake razumne sumnje, može nezavisno od (3) utvrditi da su ispunjena sva tri uslova. Pitanje je onda da li je možda realno tvrditi da u svim takvim slučajevima (3) uvek prati (1) (mada je to i dalje samo jedna kontingentna činjenica). Očigledno je da (3) prati (1) u velikom broju takvih slučajeva, ali je isto tako očigledno da se to ne dešava uvek. Da se to ne dešava uvek najlakše je pokazati navođenjem primera kada subjekt ne vrši radnju A, pa se na osnovu toga zaključuje da je on preuveličao jačinu svoje želje da učini A, mo-

320

DAVID F. PEARS

žda zato što je želeo da ostane dosledan izvesnoj predstavi koju ima o sebi, mada to ne mora da čini neiskreno. Ali, vredi postaviti pitanje na osnovu Čega se pretpostavlja da ljudi znaju da je ovakva interpretacija tih primera tačna. Jer sve što im je poznato u ovakvom slučaju jeste činjenica da uprkos tome što su ispunjena sva tri uslova (3) ne prati (1). Zašto oni ne bi mogli da zaključe da je prekinuta veza između (2) i (3), a ne veza između (1) i (2)? Ako je Ti dvostruko netačna teorija zato Što poriče pojmovnu mogućnost nečega što ne samo da nije nemoguće s pojmovne tačke gledišta već se i stvarno događa, možda je i T2 dvostruko netačna teorija. Može se nekome učiniti da ova sugestija sasvim razvodnjava kriterij na osnovu kojeg se utvrđuje da li postoji (2). Ali ponovno razmatranje postupka ublažavanja tog kriterija može da pokaže da to zaista nije tako. One dve teorije od kojih smo pošli, naime teorije Ti i T2, bile su tako krute da je njihovo objedinjavanje dovelo do apsurda. Otuda bi svako ko bi se pridržavao obeju morao da modifikuje bar jednu od njih, zamenjujući vezu pojmovne prirode kontingentnom vezom. Jer, u najboljem slučaju, kontingentna je istina da (3), ako su ispunjena tri navedena uslova, uvek prati (1). Ali, u stvari, to nije čak ni kontingentna istina bez izuzetka, a izuzeci nalažu temeljnije menjanje bar jedne od ovih dveju teorija: jedna od tih dveju veza ne može da bude univerzalna, već samo generalna kontingentna veza. Ali, zar ne postupamo sasvim proizvoljno ako ne izvršimo isto tako temeljnu promenu i druge teorije? Moglo bi se odgovoriti da (2) mora da bude pojmovno vezano ili za (1) ili za (3). Inače, (2) bi klizilo duž linije koja označava kontingentnu vezu između (1) i (3), pa izjava subjekta o (2) ne bi imala jasan smisao. U stvari, moglo bi se tvrditi da je očigledno da je veza između (2) i (3), a ne između (1) i (2), pojmovne prirode. Jer, ako subjekt ima svu relevantnu činjeničku informaciju, njegova že-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

321

lja se toliko sukobljava sa činjenicama da je jedini uzrok nedelanja koji se može zamisliti nemogućnost tog delanja. Time se objašnjava zašto ljudi, kada se dogodi (1) bez (3), a (3) nije nemoguće i subjekt ima neophodnu informaciju, zaključuju da je on bez sumnje netačno izjavio da postoji (2). Ali, ovaj odgovor je isuviše jednostavan. Prvo, trebalo bi razlikovati slučajeve (2) u kojima subjekt ima relevantnu činjeničku informaciju, a u kojima ipak ne dolazi do (3), što možemo da objasnimo time što na osnovu nezavisnog kriterija utvrđujemo da je radnja nemoguća, od slučajeva (2) u kojima subjekt takođe ima relevantnu činjeničku informaciju i u kojima ne dolazi do (3), ali koje možemo da objasnimo jedino tako što ćemo reći da je radnja svakako bila nemoguća na neki način koji još uvek ne možemo da utvrdimo na osnovu nezavisnog kriterija. Ova druga vrsta slučajeva ne daje upotrebljiv pojmovno nužan uslov za (2). Hipoteza prema kojoj je radnja na neki način bila nemoguća je neodređena i ono što ona pruža nije kriterij kojim se može utvrditi da je radnja nemoguća, samo jedna obveznica koju ćemo možda, jednogo dana, moći da zamenimo za jedan takav kriterij. Ali, ako protivnik pribegne prvoj vrsti slučajeva (2) u kojima subjekt ima relevantnu činjeničku informaciju, a u kojima ne dolazi do (3), on ne može da tvrdi da je na osnovu nezavisnog kriterija pojmovno nužno da (3) bude nemoguće. Jer, to je kontingentno neistinito. Prema tome, ako se ograničimo na ono Što sada možemo da upotrebimo kao kriterij, evidentno je da mi, pod datim uslovima, vezu između (2) i (3), kao i vezu između (1) i (2), smatramo za generalnu, a ne za univerzalnu. S druge strane, stalni izgovor, tj. pretpostavljena nemogućnost radnje, nam odista dopušta da slučajeve (1) u kojima subjekt ima relevantnu činjeničku informaciju, a u kojima ne dolazi do (3), objasnimo tako da ne okrivljujemo subjekta da nas je pogrešno obavestio o svojoj želji; naš izbor između ove dve alternative — naime pogrešnog subjekto21 Svest i saznanje

322

DAVID F. PEARS

vog saopštenja o vlastitoj želji i nemogućnosti radnje — ako se uopšte osećamo sposobnim da ga izvršimo — zavisi od našeg znanja o konkretnom slučaju. Izgleda da nema nikakvog opšteg prigovora pojmovima čiji su kriteriji slični onim koji su ovde izneti kao kriteriji pojma (2). Newtonov pojam sile može da klizi duž linije koja označava vezu između drugih promenljivih u njegovim zakonima, a značenje tog pojma je ipak dovoljno određeno. Tačno je da psihološki pojam ima svojstva koja nema fizikalni pojam. Jer, psihološki »zakon« koji, pod datim uslovima, povezuje (1) sa (3) ne važi bez izuzetaka, kada je mogućnost delanja utvrđena nezavisnim kriterijom. Sem toga, psihološki pojam je ugrađen u prednaučnu teoriju koja je stvorila pojmovni okvir našeg života, tako da je manje verovatno da će nova otkrića dovesti do usavršavanja starog pojma no što je to slučaj sa fizikalnim pojmovima. Ali, ovo obrtanje normalnog redosleda važnosti je razumljivo, a izuzeci u odnosu na psihološki »zakon« nisu tako brojni da bi pojam učinili neupotrebljivim, mada ga je ponekad mnogo teže upotrebiti no fizikalne dispozicionalne pojmove. Ako je ovaj prikaz kriterija za (2) tačan, onda možemo da identif i kujemo opis »Ka« koji se odnosi na (2), koji je poznat subjektu, a pojavljuje se u opštem kauzalnom iskazu kojim se, pod datim uslovima, povezuje (2) sa (3) i koji, ipak, zadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka i posledice. »Ki« je »psihičko stanje subjekta koje gotovo uvek izaziva (1)«. Postoje dva razloga što se izraz »gotovo uvek« unosi u ovaj opis. Naime, (1) može da bude netačno ili, pak, (2) može da postoji, a da subjekt toga ne bude svestan. U toku prethodnog razmatranja iskorišćena je mogućnost da nas subjekt netačno obaveštava o svojoj želji da učini izvesnu radnju, ali i ova druga mogućnost je isto tako značajna. Nije nam bila namera da Činjenicom da Ki izaziva (1) pružimo analizu znače-

SKICA KAUZALNE TEORIJE UTENJA 1 DELANJA

323

nja (1). To bi, u najmanju ruku, zahtevalo da se podrobnije odredi priroda veze između (Kj) i (1). Jasno je da postojanje »Ki« omogućuje da se tvrdi da pod datim uslovima (2) uzrokuje (3) i da poznavanje tog opisa, onom ko dela omogućuje da on, pod datim uslovima, na osnovu (2) induktivno predvidi (3). Tako je teorija prema kojoj je odnos između (2) i (3) kauzalne prirode usklađena ne samo sa činjenicom da je (3) objekt (2), već i sa činjenicom da je (3) jedan od momenata koji služe da se na osnovu datih kriterija utvrdi povezanost (2) sa svetom- [ . . . ] DEO II Do sada uopšte nije pominjana mogućnost da onaj ko dela možda želi da učini A zbog nekih drugih razloga, već je iskaz »Zelja subjekta da, pošto je sve uzeo u obzir, učini A« bio jedini opis njegove želje koji je korišćen. Ali, subjekt može da vodi računa o više stvari i da ne čini A samo zato što želi da učini 4, a njegova razmišljanja o vlastitom projektu mogu da budu više od oglednih proba u mašti. Premišljanje često unosi jedan ili više posebnih opisa projekta od kojih se svaki odnosi na neki dalji cilj subjekta. Te opise nazivani »dijagnostički« zato što se u njima navode razlozi subjektove radnje i daje ono objašnjenje koje često nazivamo »racionalnim« objašnjenjem. Naravno, može da se dogodi da subjekt nije imao nijedan drugi cilj i da je učinio A samo zato Što je želeo da to učini. U tom slučaju sam opis »A« biće dijagnostički, i ma ko da je dao, trebalo je da navede da isključuje druge dijagnostičke opise. Jer, zapažanje »On je učinio A zato što je želeo da to učini« ne treba da izražava ništa više sem da je A bilo radnja, a ne samo pokret tela, i da je, prema opisu »A«, ona izvršena namerno i možda slobodnom voljom subjekta. Ako bi se htelo reći nešto više, to bi trebalo naznačiti umetanjem reci »samo« ispred 2\*

324

DAVID F. PEARS

reČi »zato Što« ili nekako slično i tada bi bilo jasno da opis »A« sjedinjuje dve funkcije: identifikuje pojedinačnu namernu radnju i racionalno objašnjava tu radnju. Međutim, uobičajenije je da različiti opisi imaju ove različite funkcije, kao što je u opisu »Učinio sam A zato što sam želeo da postignem B (jer sam verovao da je postizanje B-a ono što sam želeo)*. Ima mnogo problema u vezi sa razlikom između dijagnostičkih i nedijagnostičkih opisa radnji. Ako je »A« opis prema kome je radnja izvršena namerno, u čemu je onda razlika između dijagnostičkog i nedijagnostičkog opisa »A«? Dokle sve treba da ide praktičko rasuđivanje pa da dođe do onoga Što se smatra ciljem i do koje mere dijagnostički opis treba da poveže radnju sa ciljem? Želim da se usredsredim na pitanje o opštim iskazima koje objašnjenja povlače za sobom, a navedena pitanja ću izbeći tako što ću birati one opise koji bi se pri svakom razmatranju pokazali kao dijagnostički. Na primer, neko glasa za laburističkog kandidata ili, pak, upošljava najsposobnijeg čoveka. I u prvom i u drugom slučaju opis je dijagnostički zato Što se trenutne radnje povezuju sa daljim ciljem onog ko dela. On glasa za Smitha zato što Želi prisustvo laburista u parlamentu; on se odlučuje za Jonesa zato što želi da uposli najsposobnijeg čoveka. Postavlja se pitanje: Da li ova racionalna objašnjenja radnji povlače za sobom neke opšte iskaze koji se odnose na pojedinačni slučaj? Pre no što se može razmotriti ovo pitanje neophodna je izvesna preliminarna analiza. Subjekt kaže »Učinio sam A zato što sam želeo da postignem B«. Ali, kako se ova njegova želja odnosi prema njegovoj želji da učini A, u slučaju koje je on uzeo u obzir sve što je relevantno? Da je rekao »... zato što sam želeo da postignem B i C«, on bi pod tim podrazumevao da su te dve želje komponente njegove želje da učini A, u slučaju koje je uzeo u obzir sve što je relevantno. Prema tome, kada subjekt kaže »... zato što sam želeo da postig-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

325

nem B«, on navodi jedinu komponentu te želje. U graničnom slučaju, kada subjekt čini A samo zato što želi da to učini, Želja — u slučaju koje je u obzir uzeo sve što je relevantno — da učini A je jedina komponenta te njegove želje, pa je ona, prema tome, atomska želja. Neophodno je takođe da se pojam »želja-komponenta« proširi kako bi se njime obuhvatili i složeniji slučajevi u kojima subjekt kaže »Učinio sam A zato što sam hteo da postignem Đ, uprkos tome što nisam hteo da postignem D«. To znači da je druga komponenta umanjila intenzitet njegove ukupne želje da učini A. Jer, kada je odbojnost komponenta neke želje, ona je minus a ne plus deo u želji. U oba slučaja činjenička obaveštenost subjekta uvek povezuje komponentu želje sa ukupnom željom subjekta. Iako je ova preliminarna analiza samo približna, ona nam omogućuje da razlikujemo više tipova racionalnog objašnjenja radnji. Na primer, ako subjekt izjavi »učinio sam A samo da bih postigao £«, on hoće da kaže da je njegova želja da postigne B bila jedina komponenta njegove ukupne želje da učini A, i ako je on zaista učinio A, da je ta komponenta bila dovoljna da njegovu želju da učini A intenzivira onoliko koliko je bilo potrebno. Ali to ne implicira da je samo ta komponenta bila dovoljna da izazove datu radnju bez ičije pomoći. Jer, subjektivno izvršenje radnje zavisi i od toga da li su ispunjena ona dva uslova koji su određeni u I delu, tj. od toga da li je radnja moguća i od toga da li subjekt ima relevantnu činjeničku informaciju. Ali, izjava subjekta zaista implicira da njegova želja da postigne B nije bila pojačana nekom drugom željom i da je, prema tome, ona sama bila dovoljna da izvrši ulogu koja je namenjena »željama-komponentima«. Da je subjekt rekao »Ne bih učinio A da nisam želeo da postignem B«, on bi pod tim podrazumevao da je ta komponenta bila nužna za njegovo izvršenje radnje A. Prema tome, ova dva tipa racionalnog objašnjenja imaju precizan smisao. Oni, međutim, nisu tako česti kao

326

DAVID F. PEARS

iskaz »Učinio sam A zato što sam želeo da postignem B« koji je prikladno neodređen i možda ne znači ništa više no da bi u datom kontekstu najvažnije bilo pomenuti komponentu B. AH čak i ovakva tvrđenja moraju da budu u saglasnosti sa izvesnom shemom u kojoj funkcionišu pojmovi dovoljnog i nužnog uslova. Na primer, ova neodređena tvrdnja često znači da je želja da se postigne B bila najvažnija, nedovoljna, ali nužna komponenta skupa »želja-komponenti« koji nije bio nužan, već dovoljan da bi subjekt učinio A (tj. poseban slučaj J. L. Mackieovog I. N. U. S. uslova1). Ovaj prikaz smisla racionalnih objašnjenja radnji ukazuje na to da ta objašnjenja za sobom povlače opšte iskaze koji su nam poznati i koji se mogu svakodnevno koristiti. Jer, ako je želja-komponenta dovoljna da u jednoj prilici izazove radnju, trebalo bi da ona bude dovoljna za to i u nekoj drugoj, sličnoj prilici; trebalo bi takođe da bude moguće da se odredi šta se smatra sličnom prilikom i da se na taj način proveri subjektovo objašnjenje vlastite prvobitne radnje uočavanjem onoga šta on čini u novini sličnim prilikama. Sem toga, bilo bi moguće da se na simetričan način proveri navodna nužnost želje-komponentc. Sa »T3« označiću onu teoriju prema kojoj su ove mogućnosti i ostvarene. Ti opŠti iskazi ponekad pružaju odlučujući argument protiv subjektivtnog racionalnog objašnjenja vlastite radnje. Čak i kad nije odlučujući, taj argument je često dovoljan da nas uveri da je izjava subjekta bila lažna. Bez sumnje, ima isto tako mnogo slučajeva kada je naš zaključak samo verovatan. Ali, zadatak nam je da postavimo najverovatnije racionalno objašnjenje niza radnji koje je izvršio određeni subjekt i, ako smo se često morali zadovoljavati najverovatnijom hipotezom, to je poteškoća na koju smo se već navikli. 1 Causes and Conditions«, American Phitosophicat Quarterty, 2. U 1965. g.

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DEIJVNM

327

Pa ipak, u osnovi predimenzioniranog stava protivnika ovog gledišta postoji nešto Što predstavlja valjan prigovor. Postoje, naime, mnoga racionalna objašnjenja radnji koja se na taj način ne mogu proveriti i mnoga objašnjenja u prilog kojih ovakav argument može pružiti veoma slabo svedočanstvo. Čak i kod onih povoljnih primera koji su opisani postoje dva značajna izvora neizvesnosti kojih nema prilikom istraživanja čisto fizičke uzročnosti. Prvo, nemogućnost radnje je granični slučaj teškoće u nastojanju da se ona izvrši, i kada je teško izvesti radnju trebalo bi uzeti u obzir činjenicu da subjekt to zna i da možda misli da projekat nije toliko vredan, dok kod čisto fizičkih zbivanja buduće prepreke ne umanjuju, već samo ometaju delovanja postojećih uzroka. Drugo, kada proveravamo ponašanje subjekta, kako znamo da se njegove želje nisu u toj meri promenile da bi ta provera bila bezvredna? Na primer, možda je čovek koji vrši izbor u periodu između prijema prvog i odbijanja drugog kandidata prosto promenio svoje principe izbora. U primerima koji nisu tako povoljni, u kojima subjekt nije naveo kako će se ponašati u tipu situacije, koji se ponavlja postoje i drugi izvori neizvesnosti. U mnogim takvim slučajevima nije jasno čak ni to Šta bi trebalo da znači »potpuno navođenje onih želja-komponenti koje deluju u subjektu«, a u mnogim drugim slučajevima ne bi bilo moguće izgraditi koherentnu teoriju o stalnim vrednostima koje on pridaje objektima tih želja. Slična teškoća može da se pojavi u nekim slučajevima čisto fizičke uzročnosti, ali, ako se zaista pojavi, ta teškoća ne mora da bude nesavladiva. Jer, uvek se mogu pronaći novi načini identif i kovanja i merenja fizičkih činilaca, a retko kada to isto možemo da učinimo i sa psihičkim činiocima; ponekad se to može učiniti, a da se ne promeni karakter prvobitne teorije. To su ti valjani prigovori; teorija T3 može se braniti jedino ako se oni usvoje i ako se učini pokušaj da se objasne, a da se pri tom ne

328

DAVID P. PEARS

napusti teza prema kojoj racionalna objašnjenja radnji za sobom povlače opšte iskaze izgrađene na osnovu poznatih, prednaučnih činjenica. Nije potrebno objasniti to što se racionalna objašnjenja ne uklapaju u prepoznatljiv deterministički okvir, jer to ne čine u potpunosti čak ni najčistija objašnjenja čisto fizičkih zbivanja. Ono što treba objasniti jeste činjenica da se racionalna objašnjenja radnji mnogo više zasnivaju na utisku subjekta o njegovoj sopstvenoj motivaciji, nego što se objašnjenja čisto fizičkih zbivanja uopŠte zasnivaju na neposrednoj svesti posmatrača o uzročnosti. Bez sumnje, da bismo objasnili tu činjenicu, biće neophodno da se pokaže zašto su, kada je reč o motivaciji, opšti iskazi koje povlače objašnjenja nesigurniji i neodređeniji. Ali, klasični argumenti protiv psihološkog determinizma ovde nisu relevantni. Na primer, Čak i kad bi subjekt, pošto je Čuo za predviđanje vlastite buduće radnje, uvek mogao da pokaže da je ono netačno, to gotovo uopšte ne bi doprinelo rešavanju ovog problema pošto u stvarnom životu na subjekte retko utiče nemogućnost predviđanja njihovih radnji. Ovde bi trebalo opisati brojne jasno uočljive razlike između uobičajenog kauzalnog objašnjenja čisto fizičkih događaja i uobičajenih racionalnih objašnjenja radnji. To će biti opis razlika između dva tipa objašnjenja — onakva kakve ih znamo i koristimo — pre njihovih eventualnih poboljšanja. Opis mora da se zasniva na poznatoj građi racionalnih objašnjenja radnji i ne srne da se oslanja na neurološke podatke ili na spekulacije. Jer ovde nema razlike između spoljašnjeg i suštinskog. Prva i možda najočevidnija razlika između ova dva tipa objašnjenja je u tome što kod racionalnog objašnjenja postoji posebna teškoća da se utvrdi da li subjekt, kada se proverava dejstvo njegove želje na njegovu radnju, ima sve potpuno iste relevantne želje-komponente ili se one bar nisu toliko promenile da bi obezvredile tu proveru. Kako znamo da se, u navedenom primeru, kod onoga ko vrši

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

329

izbor između primanja prvog i odbijanja drugog kandidata nije pojavila neka nova odbojnost? Zašto on ne bi tvrdio da je u prvom slučaju zaista naveo sve svoje želje-komponente, tako da bi njegova sadašnja odbojnost morala da bude nešto novo? Ili, uzmimo drugi oblik iste teškoće, pretpostavimo da subjekt, umesto tvrđenja da ima novu odbojnost, daje drugačije objašnjenje, po kome je jedna od njegovih prvobitnih želja-komponenti oslabila. Kako možemo da ustanovimo da li je ovo objašnjenje istinito ili lažno? I u čisto fizičkom svetu ima slučajeva kada je prilikom krucijalnog eksperimenta teško ustanoviti koji- uzročni Činioci deluju i u kom stepenu deluju. Ali, u toj oblasti ne postoji opŠti izvor neizvesnosti, dok izgleda da smo, kada se radi o ponavljanju subjektovih želja-komponenti, u većini slučajeva nesigurni. Možda se čak i čini da bi se negativan ishod provere ponašanja subjekta uvek mogao objasniti hipotezom da su se njegove želje promenile do te mere da je provera besciljna. Čak i ako bismo Često bili protiv usvajanja takvog objašnjenja. [...] Međutim, sva ova svedočanstva su dvojako posredna, pa, prema tome, ona ne vrede onoliko koliko vredi najbolje svedočanstvo o delovanju čisto fizičkih kauzalnih činilaca prilikom krucijalnog eksperimenta. Prvo, intenzitet želje-komponente uvek se procenjuje prema njenim posledicama pošto je ona dispozicionalni entitet za koji nema ne-dispozicionalne osnove koja nam je već poznata. Želja-komponenta se po tome razlikuje od uzročnih činilaca u fizičkom svetu koji su ili ne-dispozicionalni ili pak imaju ne-dispozicionalne osnove, kriterije pomoću kojih se može dokazati da ti činioci postoje. Drugo, svedočanstva se ne smeju sakupljati za vreme provere, jer bi se tada do njih moglo doći jedino postavljanjem pitanja subjektu, a njegov odgovor ne bi bio nezavisan od rezultata te provere. U slučajevima čisto fizičke uzročnosti nema ovakvog ograničenja.

330

DAVID F. PEARS

Navedena razlika između motiva i fizičkih uzroka delimično objašnjava zašto se mi više oslanjamo na utisak subjekta o njegovoj vlastitoj motivaciji nego na neposrednu svest posmatrača o fizičkoj uzročnosti. Slabost provere izjave onog ko dela o razlogu njegove radnje je u tome što je teško utvrditi kako bi trebalo interpretirati njen negativan ishod, a to nam omogućuje da pridamo veći značaj utisku onog ko dela. Međutim, ovo ne objašnjava zašto se na to odlučujemo i stvarno pridajemo veći značaj njegovom utisku. Jer, mogli bismo se složiti sa tim da vrlo često ne znamo šta motiviše naše vlastite radnje, a ni radnje drugih ljudi. [...] Objašnjenje ove činjenice zasniva se na doživljaju motivacije. Ovo je, svakako, grub opis pojave budući da sugeriše suviše blisku analogiju sa doživljajem fizičke uzročnosti. Ali, ako subjekt oseća da njegova radnja proizlazi iz njegove želje, on oseća da se to događa u njemu, pa je otuda njegov iskaz o događaju neposrednije vezan za sam događaj no što je to slučaj kod fizičke uzročnosti. To nas, ipak, ne sprečava da razlikujemo događaj i svest subjekta o tom događaju, niti nas, naravno, činjenica da on često ne zastane da razmisli sprečava da razlikujemo automatsku reakciju od dobro promišljene izjave. Možda je reč »doživljaj« često suviše nejasna da bi bila prikladna. Ali, to bi se isto moglo reći i za izraz »doživljaj fizičke uzročnosti«. Ako se, pak, s druge strane prigovori da je uzrok radnje nužni deo opisa same radnje, odgovor je već poznat: radnja se može (ponovo) opisati kao pokret tela ili se, pak, želja može (ponovo) opisati tako Što bi se navele njene komponente. Izgleda da ne postoje opravdani prigovori tezi da subjekt oseća da njegova radnja proizlazi iz njegove želje, a prosta činjenica da se to dešava u subjektu delimično objašnjava naše poverenje u njegov utisak o sopstvenoj motivaciji. Na taj utisak se ne oslanjamo samo faute de mieux, već za to imamo stvarni razlog.

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA

33 J

Ali, stvarni razlog što u t i s k u subjekta o vlastitoj motivaciji p r i d a j e m o poseban značaj mnogo je jači od o n o g a Što je r e č e n o . J e r , k a d a subjekt oseča da njegova r a d n j a proizlazi iz njegove želje, on skoro uvek svoju želju identifikuje na način kojim se objašnjava povezanost te želje sa njegovom radnjom. TaČno je da se to ne događa uvek, j e r želja može da b u d e prikrivena, a njen identitet nepoznat s a m o m subjektu. Ali u većini slučajeva, želje koje deluju s u b j e k t identifikuje t a k o da se njima objašnjavaju radnje, kao »želju da se učini A« ili kao »želju da se postigne J3«, gde je B neki dalji cilj za koji s u b j e k t misli da se može postići ako se učini A. T a k o su želje r e t k o k a d a nedokučivi uzroci, za razliku od u z r o k a u fizičkom svetu koji su Često takvi z a t o što p o s m a t r a č može da ih identifikuje samo na način k o j i m se ne objašnjava veza tih uzroka sa njihovim posledicama. Ovo povećava verodostojnost subjektovog u t i s k a o vlastitoj motivaciji. J e r , ne m o r a m o s a m o da se oslanjamo na neubedljiv a r g u m e n t p r e m a k o m e je taj utisak vrlo verovatno taČan zato što je to u t i s a k o uzročnosti koja postoji u subjektu. T o m e možemo da d o d a m o da u sistemu želja i r a d n j i i površni opisi su opisi koji n e š t o objašnjavaju. Ovde je spoljašnost suština, a redosled važnosti odgovara redosledu otkrića, dok je u fizikalnim n a u k a m a o b r n u t o . [ . . . ] 2 (1974)

S engleskog preveo: Zlatko MiloSev

1

Rad je skraćen sa dozvolom autora. (Prim. ured.)

PAMĆENJE I LIČNI IDENTITET

C. B. Martin i Max Deutcher

PAMĆENJE

I UVODNA RAZGRANIČENJA Ovde želimo da odredimo šta to znači pamtiti. Naš pregled obuhvata neposredno pamćenje događanja, pamćenje informacija i pamćenje kako se nešto radi. Između ove tri vrste pamćenja postoje razlike. Neko se može sećati kako se pliva a da ipak ne pamti one okolnosti pod kojima je naučio da pliva. Čovek dvadesetoga veka može stvarno da kaže da se seća da je Julije Cezar napao Britaniju. Nemoguće je, međutim, da on pamti Cezara kako napada Britaniju. Postoje razlike između »On pamti izlaske na plivanje«, »On pamti da je bio na plivanju« i »On pamti kako se pliva.« Pamćenje

»kako«

Reći da neko pamti kako se pliva je, u najmanju ruku, i reći da je naučio kako se to radi. Možda je bio samouk, ili ga je neko naučio. To isto znači, pošto je učio kako se pliva, da on još uvek poseduje odgovarajuću veštinu potrebnu za plivanje. On ne mora biti u stanju da pliva; može biti paralizovan ili nesposoban da upražnjava naučenu veštinu. Objašnjenje ovim obuhvaćene uzročne veze ne bi bilo isto kao ono koje ćemo dati za pamćenje, ali o tome sada nećemo raspravljati. Neki ljudi insistiraju na tome da se za osobu, koja na

336

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

primer, može dati dobar opis načina kako se pliva, može reći da pamti kako se pliva, iako za to ne poseduje nikakvu veŠtinu. Možda je ovde bolje govoriti o pamćenju pokreta ruku pri plivanju, nego o pamćenju njihovog izvođenja. Razlika između pamćenja i pamćenja kako se nešto radi najbolje se može videti u slučaju kada je samo plivanje primer pamćenja a ne, kao što je to obično, primer pamćenja kako se nešto radi. Recimo da neko nije nikad »kučeći« plivao. Vizuelno predstavljanje mu ne ide od ruke a nikada nije naučio reci kojima bi se plivanje moglo opisati. Da bi predstavio čoveka koga je jednom prilikom video da pliva »kučeći«, on bi, u stvari, morao i sam tako da zapliva. Možemo ga zamisliti kako pokušava da se seti čudnih pokreta koje je ovaj izvodio u vodi. On to ne može ni da opiše a ni da sebi stvori predstavu toga. To ne može prizvati u sećanje. Ulazi u vodu, malo eksperimentiše, dok odjednom ne pogodi pravi način i ne usklikne: »Hej, pa to je to!« Svakome ko ima neku primedbu da ne postoji neki način proveravanja da je pokret upamćen, ukoliko taj proces ne može da se vizuelno predstavi ili opiše, ukazujemo da istovetna teškoća prati i odgovor na pitanje: »Cime neka osoba utvrđuje da su njen opis ili vizuelna predstava u mislima tačne?« Dva tipa pamćenja »Da«

Neko može pamtiti da se nešto desilo iako je to bilo pre nego što se rodio, ili se pak desilo za njegova života, ali to sam nije doživeo. U istom smislu možemo reći za nekog da pamti da je prvu godinu života proveo u određenom gradu mada je u ovom slučaju doživeo ono što pamti. Ipak, treba odvojiti ova dva sasvim različita tipa pamćenja da p. U prvom slučaju dovoljan razlog zašto za nekoga možemo reći da samo pamti da se X desilo jeste to da on sam to X nije doživeo. Drugi dovo-

PAMĆENJE

337

ljan razlog bi bio da njegovo predstavljanje događaja nije (na način koji ćemo opisati u VI i VII delu) rezultat njegovog doživljavanja istog. U takvom slučaju on je to prethodno zaključio ili je čuo o tome sasvim nezavisno od njegovog prvobitnog opažanja događaja. Kada govorimo o ovom prvom tipu slučaja, reći ćemo da neko pamti da\ nešto. U drugom tipu slučaja, razlog zašto možemo reći da neko pamti jedino nešto što se desilo, samo je nedostatak detalja u njegovom neposrednom pamćenju. Stoga je drugi tip sasvim različit od pamćenja »dai«, gde izvor informacija nije njegovo vlastito prošlo iskustvo onoga o Čemu govori. Sada ćemo govoriti o tome da on pamti »da2« nešto. Neko, upitan da li pamti šta je radio prošlog petka u vreme ručka može biti u stanju da kaže da je išao ulicom. Teško da on može biti u stanju da kaže kako pamti stvarno hodanje ulicom. Ono što mu je potrebno da bi bio u stanju da kaže da pamti šetnju ulicom jeste, u najmanju ruku, detaljnije pamćenje »da2« su se izvesne stvari desile dok je išao ulicom. Kao Što ćemo kasnije tvrditi, i ovo dodavanje detalja mora da proizlazi iz sopstvenog prvobitnog opažanja. Ali, nikakvo detaljno pamćenje raznih događaja koji su se desili za vreme šetnje nema veze sa pitanjem da li on pamti šetnju ukoliko ovo pamćenje tih događaja nije pamćenje drugoga tipa. Sasvim analogni smisao možemo naći u vezi sa konstrukcijom »pamtiti šta se desilo« ili »pamtiti kako je nešto bilo«, tako da ćemo na isti način kao oznake upotrebiti brojeve t i 2. Druga primena pamćenja da (ili Šta) dopušta nam da opišemo slučajeve pamćenja u kojima se možemo prisetiti veoma malo detalja, iako ono nije ograničeno samo na takve slučajeve. Priličan deo pamćenja da2 sadržan je u pamćenju događaja. Reći da neko pamti neku činjenicu kao što je Cezarov napad na Britaniju znači reći više od toga da je on ispravno predstavlja (kasnije ćemo razmatrati »predstavljanje«). To znači isto Što i reći da je 22 Svest i saznanjs

338

C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

ta činjenica ili njena predstava ušla u domen njegovog iskustva, ili da je do nje sam došao. To znači i više od ovoga, jer to što je on učio neku činjenicu u prošlosti, može da nema nikakve veze sa sadašnjim predstavljanjem te činjenice. Coveku ne mora ništa ostati od Školskih gradiva i da do toga on dođe na osnovu različitih stvari koje je nedavno pročitao. Tako se prilikom pamćenja činjenica naučenih u školi ipso facto ne sećamo procesa njihovog učenja, njihov sadašnji opis mora se dati na osnovu prethodnog učenja. Zanimljivo je da osoba možda nije morala da prihvati (kao tačno) ono čemu su je učili, ili Što je doživela ili do čega je sama došla u prošlosti, ali kasnije može pamtiti da je to bilo tačno. Na primer, možda je bila tako raspoložena da iracionalno odbaci ono čemu su je učili. Kasnije jednostavno može da se toga seti a da nije dobila nikakvu novu informaciju. Tvrdimo da se za osobu može reći da pamti nešto što se desilo, ili uopšte, da nešto neposredno pamti, samo ako je to zapazila ili doživela. Ovo ne treba mešati sa pogrešnom doktrinom da uvek pamtimo samo ono što nam se desilo.1 Svakako da neko može da se seća kako se njegov brat ženio iako se to nije njemu samom dogodilo. Ali, ipak, ukoliko on to nije video. Čuo, ili na neki drugi način opazio kako se to događalo, pogrešno bi bilo reći da pamti kako mu se brat ženio. Ako neko pamti dai p, onda je neki drugi izvor informacija osim njegovog sopstvenog opažanja toga p, deo uzroka njegovog sadašnjeg opisa onoga što je saznao. Ukoliko mu je nešto pogrešno rečeno, onda se za njega prirodno ne može reći da pamti da je to bilo tako. To niukom slučaju nije kod njega nedostatak pamćenja (vidi u delu III analogno i potpunije razmatranje ove vrste problema) — za njega sasvim ispravno možemo reći da pamti ono što mu je rečeno, bilo to tačno ili ne. 1 Cf. A. Flew. (1951), 56.

»Locke and Personal Identity