Aleksandar Molanar - Rasprava o Demokratskoj Ustavnoj Državi ( Pravo Na Otpor Tiraniji) I

(...) perspektiva za uspostavljanje demokratske ustavne države u Jugoslaviji vremenom (se) nije više mogla razdvojiti od rušenja Miloševićeve vlasti; ali i od legitimiranja tog čina kao otpora ti­ raniji, kojim započinje revolucionarni preobražaj države i društva. Sve u svemu, može se reći da su ukupna politička zbivanja u Sr­ biji u periodu 1996-2000. opredelila da ova rasprava na kraju dobije formu istorije refleksija relevantnih za izgradnju demo­ kratske ustavne države, i to kroz tri različita oblika suprotstavlja­ nja aktuelnim - što tiranskim, što ustavno konstituisanim - vla­ stima, odnosno korišćenjem prava na otpor tiraniji, revolucijom i građanskom neposlušnošću. Aleksandar Molnar

ISBN 86-7963-112-4

U li II U JU I 111!11 i li 111111111

9788679631121

9"7 8 8 6 7 9 "6 3 Y l 2 p >

Aleksandar Molnar

RASPRAVA O DEMOKRATSKOJ USTAVNOJ DRŽAVI i. Pravo na otpor tiraniji

Samizdat B92

SADRŽAJ

9 13 27

PREDGOVO R UVOD POGLAVLJE 1: Otpor tiraniji u antičkoj Grčkoj

31

1. Uspon tiranije u grčkim polisima

34

2. Začeci tradicije junačkog otpora tiraniji

39 52

3. Sokratovopravilo: “ubeđuj-ili-se-pokoravaj" 4. Platonova apologija tiranije koja uspostavlja

66

5. Aristotelovo učenje 0 republici kao idealnom

kod Harmodija iAristogitona

idealno državno uređenje obliku državnog uređenja 79

POGLAVLJE 2: Otpor tiraniji u Rimu

81 94

1. Otpor tiraniji u rimskoj republici 2. Shvatanje vrlina u klasičnom republikanizmu

111 12 0

}. Ubistvo Gaja Julija Cezara 4. Orijentalne religije i nastanak mistične

13 6

monarhije u doba principata 5. Stoički pojam slobode i beg u onostranost

14 0

6. Imperator - dominus et deus?

14 4

POGLAVLJE 3:

14 4

Pravo na otpor tiraniji u srednjem veku i. fevrejska tradicija otpora tiraniji

15 4

2. Odnos ranog hriščanstva prema svetovnoj vlasti

16 3

3. Papsko pravo na otpor tiraniji

17 1

4. Razlikovanje tyrannus ex defectu tituli i tyrannus ex parte exercitii u delu Tome Akvinskog

17 7 19 2

5■ Koncilijama teorija i pravo svrgavanja pape 6. Papska “služba" i pravo na otpor “ličnosti"

pape u delu Jeana Charlier de Garsona 2,01 7. Vazalsko pravo na otpor tiraniji 207 2 14

8. Staleško pravo na otpor tiraniji POGLAVLJE 4: Renesansno-republikanske teorije prava na otpor tiraniji

2 16

1. Teorija zaštite gradskog "mira" Marsilija

224

2. Problem ophođenja prema uzurpatorima u

232

}. Obnova cezarističkog nasleđa antike Coluccia Salutatija

236

4. Uzdizanje apsolutističke virtù: Nicollô

Padovanskog delu Bartola Sasoferatskog

Machiavelli i teorija državnog rezona 263

POGLAVLJE 5: Rane protestantske teorije prava na

267

1. Revolucionarni milenarizam Thomasa

274

2. Teološka iprirodnopravna komponenta u

otpor tiraniji Müntzera shvatanju Johannesa Bugenhagena 0 pravu na otpor tiraniji 28 5

3. Argument Martina Luthera 0 pravu svakog

290

4. Shvatanje Nicolausa vonAmsdotffa 0pravu

296

5. Pravo pučkih magistrata (efora) na otpor

čoveka na otpor “krvožednimpsima” niže vlasti na otpor tiraniji više vlasti tiraniji u delu Jeana Calvina 307

POGLAVLJE 6: Kontinentalne monarhomaške teorije

3 12

1. Hugenotsko osporavanje apsolutne monarhije ufrancuskom verskom ratu

3 19

2 - Rekonstrukcijafrankogalskih slobodarskih tradicija Françoisa Hotmana

326

3. Začeci "funkcionalizacije " države u delu Théodore de Bèzea 4. Ugovomopravna teorija u Optužbama

3 34

protiv tirana Philippea du Plessis-Momaya 342

i Huberta Langueta 5. Borba Emdena za nezavisnost od

34 4

6. Razmatranja Ubbo Emmiusa 0 starom

349

7. Aporije koncepcije simbiotičkih zajednica u

istočnofrizijskoggrofa ustavu Frizije delu JohannesaAlthusiusa 368

POGLAVLJE 7:

369

Britanske monarhomaške teorije 1. Vladavina Tjudora u šesnaestovekovnoj Engleskoj

375

2. Privatnopravni argument u prilog pravu na otpor tiraniji u delu Johna Poneta

379

3■Pozivanje na otpor vladaru koga puk nije "izabrao među svojom braćom " Christophera Goodmana

38 3

4. Rađanje prezbiterijanskog crkvenog sistema

388

iz škotskog verskog rata 5. Prasak trube Johna Knoxa protiv "čudovišne vladavine žene"

397

6. Koncepcija kralja kao zakona koji govori i zakona kao nemog kralja Georgea Buchanana

408

LITERATURA

PREDGOVOR

Pisanje rasprave, čija se prva knjiga nalazi pred čitaocem, imalo je svoje političke, intelektualne i nastavne podsticaje. Glavni politič­ ki podsticaj predstavljao je građanski i studentski protest 19961997. u Srbiji. Događaji u zimu 199 6-19 9 7. u Beogradu su na najneposredniji način pred mene postavili pitanje određivanja uslova pod kojima je moguće opravdati jedan akt građanske neposlušno­ sti. Ulazeći dublje u istraživanje građanske neposlušnosti, došao sam do uverenja da je ovaj fenomen razumljiv tek u kontekstu de­ mokratske ustavne države, a da je nastanak demokratske ustavne države razumljiv tek u kontekstu duge tradicije otpora tiraniji i novovekovnih revolucija. U narednim godinama sazrevanje ovog uvida teklo je paralelno sa zaoštravanjem političke situacije u Sr­ biji (Jugoslaviji), koje je nagoveštavalo da bi dotadašnji demokratsko-despotski režim Slobodana Miloševića mogao da se promet­ ne u ogoljenu tiraniju. Da je i sam Milošević bio spreman da pređe ovaj Rubikon pokazuje njegovo odbijanje da prizna poraz na predsedničkim izborima od 24. septembra 2 0 0 0 , kao i spremnost da svim raspoloživim snagama brani svoju u narodu sve omraženiju vlast. Time se perspektiva za uspostavljanje demokratske ustavne države u Jugoslaviji vremenom nije više mogla razdvojiti od ruše­ nja Miloševićeve vlasti; ali i od legitimiranja tog čina kao otpora ti­ raniji, kojim započinje revolucionarni preobražaj države i društva. Sve u svemu, može se reći da su ukupna politička zbivanja u Srbi­ ji u periodu 19 9 6 -20 0 0 . opredelila da ova rasprava na kraju dobi­ je formu istorije teorijskih refleksija relevantnih za izgradnju de­ mokratske ustavne države, i to kroz tri različita oblika suprotsta­ vljanja aktuelnim - što tiranskim, što ustavno konstituisanim vlastima, odnosno korišćenjem prava na otpor tiraniji, revoluci­ jom i građanskom neposlušnošću. Najsnažniji intelektualni podsticaj za upuštanje u pro­ blem građanske neposlušnosti (ali i problem prava na otpor tira­ niji i problem revolucije) dobio sam od Ralfa Dreiera, emeritusa Georg-August Univerziteta u Getingenu. Njegovom podstreku takođe mogu da zahvalim i to što sam se od pre nekoliko godina po­

čeo zanimati i za Radbruchovu formulu i mogućnosti njenog pozitiviranja kroz osnovna prava čoveka. To je, kako će čitalac imati priliku da se na odgovarajućem mestu rasprave uveri, postalo ključno mesto za opravdanje građanske neposlušnosti. Kada je u pitanju nastavni podsticaj za pisanje raspra­ ve, neophodno je imati na umu izuzetno rđavo stanje sa literatu­ rom na srpskohrvatskom (ili, ako neko više voli, na srpskom, hr­ vatskom i bošnjačkom) jeziku za predmet istorija socijalnih teori­ ja na sociološkom smeru Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prve dve knjige i prvo poglavlje treće knjige proizašli su iz predavanja i seminara iz ovog predmeta, koje sam držao u periodu od 1993. do 2 0 0 0 . U ogromnom razdoblju od 5. veka pre n. e. do početka 19. veka, koje pokriva ovaj predmet, dominantne teme čine upravo antičke, srednjovekovne i novovekovne teorije prava na otpor tira­ niji i novovekovne teorije revolucije. Zbog nedostatka prevoda ne­ kih ključnih dela, kao i važnijih monografskih studija o njima i njihovim autorima, veliki deo ovih teorija je domaćem studentu ostao delimično, ako ne i potpuno nepoznat. U tom smislu ova rasprava (a posebno iscrpno navođenje u njoj korišćene literature) ima zadatak da doprinese popunjavanju postojećih praznina. Potpuni spisak ljudi koji su mi na različite načine po­ mogli u procesu nastajanja rasprave bio bi veoma dugačak. Ipak, najviše zavređuju da budu pomenuti Aljoša Mimica sa Filozof­ skog fakulteta u Beogradu, Danilo Basta sa Pravnog fakulteta u Beogradu, Milan Brdar sa Instituta društvenih nauka i Slobodan Antonić sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji su pročitali prvu verziju rasprave i dali mi obilje korisnih sugestija. Kada je u pitanju empirijska građa korišćena u Dodatku, zahvalnost dugu­ jem Milki Puzigaći, direktoru agencije Scan, zbog toga što je bila voljna da mi izađe u susret i da u nekoliko svojih istraživanja uvr­ sti pitanja koja su me zanimala. Tehničku pomoć u završavanju rada pružio mi je Ivan Molnar i na tome sam mu veoma zahvalan. Takođe moram da pomenem i Fondaciju Alexander von Hum­ boldt (Alexander von Humboldt-Stifiung) iz Bona, Nemačku službu za akademsku razmenu (Deutscher akademischer Austauschdienst) iz Bona, Konferenciju nemačkih akademija nauka (Konferenz der de­ utschen Akademien der Wissenschaften) iz Majnca i Fond za otvoreno društvo (Fundfor an Open Society) iz Beograda, kojima dugujem za-

10

hvalnost što su mi u periodu 19 9 7 -2 0 0 0 . omogućili više studij­ skih boravaka u Getingenu, Berlinu i Minhenu. Bez mogućnosti korišćenja odlično opremljenih univerzitetskih biblioteka u ovim gradovima pisanje ovako opsežne rasprave bilo bi nemoguće. Na kraju, dužnost mi nalaže da pomenem predusretljivost i razumevanje koje su za moja duža odsustvovanja pokazale kolege sa So­ ciološkog odeljenja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Aleksandar Molnar Beograd, decembra 2 0 0 0 .

11

UVOD

Iako je nastala u modernoj epohi, demokratska ustavna država proizvod je dugotrajnog razvoja, koji se praktično poklapa sa po­ litičkom istorijom Evrope i Severne Amerike. Cilj četvoro knjižne rasprave koja se nudi čitaocima jeste da rekonstruiše misaoni put kojim se išlo poslednjih dvadest pet vekova i koji je doveo do savremene teorije demokratske ustavne države. Drugim recima, na stranama koje slede biće reči o teorijama kroz koje su se pojedini elementi zgušnjavali u ideju demokratske ustavne države, da bi potom ta ideja mogla biti razrađena u celokupnoj teoriji. Ali, ako se zbog toga ova rasprava može nazvati istorijsko-teorijskom, to nikako ne znači da se njen domet ograničava na čistu istoriju ideja. U nastojanju da se što doslednije poštuje "kontekstualistički” kanon, rasprava je zamišljena kao istorija suočavanja teori­ ja pojedinih autora (koji su u velikom broju slučajeva bili ujedno i politički akteri) sa političkim teškoćama i nedoumicama epohe u kojoj su razmišljali i delali. Samim tim, istorijsko-teorijska ras­ prava koja se čitaocu nudi metodološki je osmišljena kao istorija ukrštanja i sukobljavanja teorija i političkih zbivanja, odnosno, jednostavnije, kao istorija teksta i konteksta (upor. Mimica, 1999). Implicitna teorijska pretpostavka ove metodološke postav­ ke jeste da se, unutar korita evroameričke političke prakse, neprekidno nadovezuju teorije, među kojima, doduše, postoji mnoštvo struja, meandara i rukavaca, ali takođe i jedan glavni tok. Ova je rasprava namenjena upravo rekonstruisanju svih onih naj­ važnijih nasipa, arhipelaga i delti kroz koje je prošao - ali koje je sam i oblikovao - glavni tok evroameričke političke teorije, da bi naposletku dospeo do demokratske ustavne države. Koncept nastanka demokratske ustavne države koji se u ovoj raspravi zastupa razlikuje se ponešto od koncepta koji je Martin Kriele izložio u svojoj knjizi Uvod u učenje 0 državi. Istorijski osnovi legitimacije demokratske ustavne države. Kriele je pošao od toga da je u prvoj fazi novovekovna država postala apsolutna, da bi u drugoj fazi bila transformisana u (liberalnu) ustavnu državu, a u trećoj fazi još i demokratizovana, čime su ispunjeni svi uslovi za

nastanak demokratske ustavne države (Kriele, 19 8 8 ).1 Nasuprot Krieleovom konceptu, u ovoj raspravi koreni demokratske ustav­ ne države pronalaze se u pobunjeničkim udruženjima, koja su po­ čela da se obrazuju tokom borbe protestantskih kneževa, sveštenika i građana protiv apsolutne monarhijske vlasti.2 Ova udruženja su vremenom postajala sve kompleksnija i dugotrajnija, tako da su iziskivala unutrašnju organizaciju, koja je već in nuce predsta­ vljala jedan relativno koherentan ustavni poredak. Osim toga, protestantski pobunjenici počeli su da oživljavaju “ stari ustav” , tj. da ga sintetizuju iz raznovrsnih pravnih izvora prošlosti, kako bi ga svojom konkretnom političkom akcijom mogli obnoviti u celoj državi. Osnovna pretpostavka bila je da je postojeća "tiranska" vlast uklonila taj ustav i da pobunjeničke snage moraju na sebe da preuzmu ulogu njegovog zaštinika i obnovitelja. Zato prvu fazu nastanka demokratske ustavne države obeležavaju osmišljavanje, razrada i pružanje otpora tiraniji (na osnovu pozitivnog ili prirod­ nog prava), u kojima se pobunjenici organizuju u (već rudimen­ tarno ustavnopravno ustrojena) pobunjenička udruženja i zahtevaju povratak "starom ustavu” na državnom nivou (pošto ga je ti­ ranija po njihovom mišljenju uklonila). U vreme verskih sukoba i ratova, protestantska pobu­ njenička udruženja i koncepcije tiranije i njenog obaranja bili su obeleženi snažnim religioznim pečatom. Ugledajući se ponajviše na Jevreje iz Starog zaveta, protestantski pisci su ponajviše bili skloni da govore o tiraninu kao jeretiku, o samim protestantskim pobunjenicima kao istinskim vemicima (“braniteljima ispravne ve­ re"), dok je akt otpora opravdavan prevashodno kao ispunjavanje dužnosti prema Bogu, a ne korišćenje nekog prava (čija upotreba za« 1 Kriele daje i jednu razrađeniju tipolog iju razvojnih oblika ustavne države, u kojoj se nalaze: 1) form alna zako n ska država, 2 ) materijalna pravna država, 3) država pravnih sredstava (Rechtswegestaat), 4 ) ustavna država sa podelom vla­ sti i 5 ) parlamentarna ustavna država (K riele, 1 9 8 8 :10 4 ) . Šesti tip bi predsta­ vljala demokratska ustavna država, kao posledica dem okratizacije glasačkog prava u parlamentarnoj ustavnoj državi (K riele, 1 9 8 8 :2 2 9 ) . 2 Im plicitna je pretpostavka ove koncepcije da su antička i srednjovekovna teori­ ja i praksa predstavljale predistoriju (dem okratske) ustavne države. U toj predistoriji stvoreni su pojedini elem enti dem okratske ustavne države, da bi njiho­ vo uklapanje u jedan relativno koherentan sistem započelo tek u novom veku.

visi od slobodne odluke njegovog titulara). Pravo na otpor tirani­ ji, stricto sensu, pretpostavlja slobodnog pojedinca, koji može da se opredeli ne samo na preuzimanje otpora, nego i na život u tirani­ ji. Takav diskurs začet je u republikanskoj tradiciji antike i u no­ vom veku će se pojaviti prevashodno u različitim oblicima preuzi­ manja ove tradicije. Međutim, ni protestanti se nisu libili da se, u manjoj ili većoj meri, sa diskursa dužnosti prebacuju na diskurs prava na otpor tiraniji. Sam Luther tu pruža odličan primer (o če­ mu će više reči biti u 3. odeljku 6. poglavlja). Sve u svemu, potre­ ba protestanata da opravdaju svoj otpor katoličkim vladarima naj­ lakše je mogla biti zadovoljena pozivom na Boga i dužnosti koje nameće "ispravna vera” . Sto su više, međutim, bledele religiozne konotacije tiranije i suprotstavljanja tiraninu i što se više isticao zadatak izgradnje svetovne države ("države zemaljske”) - koja će biti u potpunosti odvojena od crkve ("države Božje”) ili čak imati protestantskog vladara - to će se više uviđati sva ograničenja dis­ kursa dužnosti vernika prema Bogu i prednosti diskursa prava slobodnog čoveka na otpor tiraninu (čija se tiranija na kraju više uopšte neće dovoditi u vezu sa religioznim pitanjima). Pokretačku snagu ovog preokreta činilo je "otkriće” prirodnog prava na život, čiji će jedan segment upućivati — preko samoodržanja — na mo­ gućnost pružanja otpora svakome ko život ugrozi, bio on čovek ili životinja, jeretik ili pravovernik, nosilac vlasti ili običan građanin. Drugu fazu u nastanku demokratske ustavne države predstavlja liberalna ustavna država, koja nastaje iz klasične usta­ votvorne revolucije. Istorija novog veka jeste velikim delom istorija revolucionarnog duha. A revolucionaran jeste onaj duh koji ima smelosti da raskrsti sa prošlošću, odnosno tradicijom, i da krene u izgradnju novog poretka (Griewank, 1973: 20 ), rukovođen predstavom slobode (Arent, 1991: 27). Naravno, ni konzervativni duh ne uzmiče tako lako i brzo, što njegovu aktivnost čini veoma značajnom za celokupnu istoriju novog veka, a posebno u moder­ noj epohi, u kojoj se ubrzano transformiše i na paradoksalan na­ čin upliće u revolucionarnu dinamiku. Međutim, ne ulazeći u po­ jedinosti uzajamnog uticaja revolucije i konzervacije (odnosno re­ akcije) u modernoj epohi, o kojoj će biti više reči u trećoj knjizi ove rasprave, na ovom mestu je dovoljno reći da upravo revolucionar­ ni duh obeležava kako klasičnu tako i modernu epohu i pokreće

15

celokupnu dinamiku novog veka. Pri tom je vrlo bitno napraviti razliku između ispoljavanja revolucionarnog duha u klasičnoj i modernoj epohi, usled čega se i same revolucije mogu podeliti na klasične (rukovođene republikanskim i liberalnim ili protoliberalnim idejama) i moderne (rukovođene širokim spektrom ideja, od liberalnih, preko republikanskih, sve do komunističkih i naciona­ lističkih). Periodizacija novog veka koja se, za potrebe razmatra­ nja istorije revolucionarnog duha Zapada, u ovoj raspravi zastupa, temelji se na Foucaultovom razlikovanju renesansne, klasične i moderne epohe unutar novog veka. Ipak, za razliku od Foucaultove periodizacije (koja klasičnu epohu smešta u vreme od sredine 17. do početka 19. veka), u ovoj raspravi će se početak klasične epohe vezati za drugu polovinu 16. veka i početak Nizozemske re­ volucije, a završetak za kraj 18. veka i dovršetak Američke revolu­ cije.3 Razlike u omeđavanju klasične epohe posledice su razlika u shvatanju njenih glavnih obeležja: Foucault u svojim analizama

3 Po Foucaultovom m išljenju, postoje “ dva velika diskontinuiteta u épistemè za­ padne kulture: onaj kojim započinje doba klasicizm a (oko sredine X V II vijeka) i onaj koji početkom X IX vijeka označava prag našeg m odernog d o b a” (Fuko, 19 7 1: 6 6 ). N a drugom m estu Foucault piše "d a sm o na kraju srednjeg veka, u XVI i XVII veku, napustili, počeli da napuštam o društvo čija je istorijska svest još uvek bila svest rim skog tipa, to jest još uvek usredsređena na rituale suve­ reniteta i njihove mitove, i da sm o zatim ušli u, recimo to tako, m oderno dru­ štvo (p ošto nem am o druge reči, a reč m oderno je očigledno lišena sm isla) društvo čija istorijska svest nije usredsređena na suverenitet i na problem ute­ meljenja, već na revoluciju, njena obećanja i proricanje budućeg oslobođenja. Polazeći od toga, m islim da razum em o kako i zašto je taj diskurs sredinom XIX veka mogao postati novi ulog” (Fuko, 1 9 9 8 :1 0 0 ) . N a ovom m estu Fou­ cault identifikuje klasičnu epohu sa prvom fazom moderne epohe i povećava njeno trajanje - od " 16 . i 17 . veka" do "sred in e 19 . veka". Takođe, on tu dobro prim ećuje da je revolucija konstitutivni princip klasične (ili prve faze m oder­ ne) epohe, iako sasvim neosnovano otp isu je problem suvereniteta kao već prevaziđen problem koji više ne nalazi svoje m esto u dinamici nove epohe. Kako će se u nastavku moći videti, problem suvereniteta predstavlja upravo jedno od ključnih pitanja, na koje su se davali vrlo različiti odgovori u klasičnoj epohi uzm e li se da je ona trajala od druge polovine 16 . veka do kraja 18 . veka i da za nju nisu bila naročito bitna zbivanja u Francuskoj. Značaj Francuske za odre­ đeno profiliranje i širenje revolucionarnog duha p o celoj Evropi započinje za­ pravo tek u modernoj epohi.

16

uvek polazi od francuske apsolutne monarhije, sa njenom repre­ sivnom politkom i baroknom kulturom, kao uzornog slučaja kla­ sične epohe (upor. Molnar, 1994), dok se u ovoj raspravi spiritus movens cele epohe vezuje za tri revolucije - Nizozemsku, Englesku i Američku - iz kojih je rođena liberalna ustavna država i odgova­ rajuća (liberalna) politička doktrina. Značaj Francuske za klasičnu epohu se, iz ove perspektive gledano, svodi na održavanje jednog od centara evropske reakcije i proizvodnju negativnih načela, koja će biti objedinjena pod pojmom “ starog režima". Tek pod kraj kla­ sične epohe Francuska ulazi na pozornicu svetskoistorijskog zbi­ vanja i, rušenjem "starog režima” , počinje da usvaja klasični revo­ lucionarni duh. Međutim, kako će se pokazati, ne zadugo. Godi­ na 1791. se u tom smislu zanimljivo nameće kao cezura koja odva­ ja klasičnu od moderne epohe, pošto su u toj godini Amerikanci doneli prvih deset amandmana na svoj ustav (privodeći kraju ustavotvorni posao, a samim tim i revoluciju), a Francuzi svoj pr­ vi ustav (na kojem se temeljila konstitucionalna monarhija, kojom je okončana prva faza Francuske revolucije). Nesrećna sudbina pr­ vog francuskog ustava stricto sensu obeležiće kraj klasične epohe i nagovestiti glavni princip nove, moderne epohe, koji se može identifikovati u demokratiji. Međutim, rađanje demokratije u mo­ dernoj epohi pratiće opasne porođajne komplikacije kolektivnog fanatičnog nasilja nad neistomišljenicima; francuski primer pove­ zanosti opšteg prava glasa i terora u 1792. rečito ukazuje na onaj razorni naboj koji je moderni svet otkrivao na svom obzorju. Teškoće u koje je zapala Francuska revolucija u narednim godina­ ma zorno će razotkriti veliki, iako ne i najveći deo opasnosti koje su čekale Francusku i druge evropske nacije sa slabim konstitucionalnim temeljima, u momentu stupanja na put demokratizacije. Klasične revolucije u Nizozemskoj, Engelskoj i Ameri­ ci u periodu od druge polovine 16. do kraja 18. veka rezultirale su, kako je već rečeno, liberalnom ustavnom državom. Politički akte­ ri u ovim revolucijama su, manje ili više svesno, shvatili da potra­ ga za "starim ustavom” ne rešava savremene političke probleme. Zbog toga su, pre ili kasnije, bili prinuđeni da rešenje pronađu u potpunom obaranju postojećeg političkog uređenja i da postignu jedan temeljan konsenzus ("društveni ugovor”), na kom će se po­ dići novo ustavno uređenje. Nizozemci tokom svoje revolucije ne­

17

će doći do svesti da je za postizanje temeljnog konsenzusa potreb­ no organizovati ustavotvornu skupštinu; ta ideja će se postepeno nametati tokom Engleske revolucije (iako ustavni aranžman do kog će Englezi doći u periodu 1689-1697. neće biti postignut na ustavotvornoj skupštini), da bi na kraju bila realizovana tek u Američkoj revoluciji. Legitimacioni osnovzaovo radikalno raski­ danje sa starim režimom bio je pučki suverenitet, koji ovlašćuje ceo puk da slobodno izrazi svoju volju preko svojih predstavnika (u običnoj ili ustavotvornoj skupštini) i opredeli se za ustavno uređenje koje će biti najprimerenije većini njegovih članova (uz stvaranje mehanizama za zaštitu minimuma interesa manjine). Najveći problem sa kojim se suočila legitimaciona for­ mula liberalne ustavne države ticao se određenja samog puka kao izvora sveukupne vlasti, odnosno određenja kriterijuma po koji­ ma će se pojedincima dodeljivati pravo da učestvuju u poslu stva­ ranja temeljnog konsenzusa, a kasnije i njegove razrade i inovira­ nja u redovnim kanalima političkog sistema. Apstraktno uzev, ta legitimaciona formula govorila je da puk čine svi punoletni ljudi koji žive u državi.4 U sferi politike, pak, pravo na učešće .tek malo­ brojnih članova puka (muškog pola i imućnijeg i/ili uglednijeg statusa) opravdavano je time što su samo oni bili “kvalifikovani" za bavljenje politikom i što su imali ekskluzivnu sposobnost da se brinu o dobru svih članova puka (“opštem dobru”). Ova, u osno­ vi uzev, privilegija bavljenja državnim poslovima nije pri tom bila ni izum, ni specifičnost klasične epohe i njene legitimacione formu­ le. Već je Aristotel tvrdio da je uživanje slobodnog vremena i ma­ terijalne nezavisnosti preduslov bavljenja politikom (te da “radni­ ci” nemaju šta da traže u politici) (Aristotel, 1975: 56 [1275b]). Takođe, argumenti o nezainteresovanosti masa za državne poslo­ ve (upor. npr. Michels, 19 70 : 46*1 dalje), kao i o njihovoj nekom­ petentnosti i nesposobnosti za razumevanje komplikovanih poli­ tičkih problema (Schumpeter, 19 81: 332 i dalje) zadržali su se dugo u modernoj epohi. Zbog toga se najveći deo teoretičara (ali i

4 Praktično je sve do Am eričke revolucije jedno od pouzdanih obeležja radikali­ zm a bilo zanemarivanje ili čak negiranje staleške pripadnosti. Žene su se, ia­ ko politički obespravljene, takođe poim ale kao članice puka u najširem znače­ nju te reči.

18

praktičara) ustavne države čvrsto držao - praktično sve do Prvog svetskog rata — pretpostavke da samo oni koji su se iskazali kao odgovorni građani (plaćanjem poreza, ostvarivanjem visokog ob­ razovanja i profesionalnog statusa itd.) imaju pravo na učestvova­ nje u političkom životu (Offe i Preuß, 1989: 97). Ipak, modernu epohu obeležava neukrotiv demokrat­ ski poriv i stvaranje raznovrsnih projekata uključivanja najširih masa u politički život. Zato je Kriele u pravu kada treću fazu na­ stanka demokratske ustavne države prepoznaje u demokratizaciji liberalne ustavne države.5 Ipak, Krieleu se može zameriti isuviše ekstenzivno shvatanje demokratije, a samim tim i neadekvatno istorijsko omeđavanje njenog nastanka i razvoja. Po njemu, nai­ me, postoje tri "spiralna kruga svetskoistorijskog razvoja ka demokratiji” : demokratija antičkih grčkih polisa, demokratija rimske republike i jedna dugotrajna “ revolucionarna dinamika” , koja za­ počinje u dvanaestovekovnim italijanskim gradovima, da bi se za­ tim formirala u Engleskoj, Američkoj i Francuskoj revoluciji obje­ dinjavanjem principa slobode i jednakosti, vodeći preobražaju “ najvećeg dela Evrope i velikog dela preostalog sveta u demokrat­ ske ustavne države” (Kriele, 19 8 7 :10 -11). Na ovaj način demokra­ tija je u velikoj meri izmešana sa aristokratskim i republikanskim nasleđem i time razvodnjena do neraspoznatljivosti. U ovoj ras­ pravi će se zato zastupati jedna sasvim drugačija teza od Krielove teze o "spiralnom” kretanju demokratije kroz gotovo celokupnu dvoipomilenijumsku istoriju Zapada. Teza ove rasprave glasi da je kretanje ka demokratskoj ustavnoj državi započelo upravo u mo­ mentu zapadanja antičke grčke neposredne demokratije (oličene u političkom uređenju Atine) u duboku krizu (od koje se zapravo 5 O sim dem okratskog principa, Kriele među karakteristike dem okratske ustav­ ne države ubraja još i princip socijalne države, čim e se praktično upotpunjava vrednost jednakosti, koja treba da bude usklađena sa vrednošću slobode (k o ­ ja je ostvarena već na nivou liberalne ustavne države) (upor. Kriele, 19 8 8 : 2 2 9 ) . Peter C ornelius M ayer-Tasch dopunjava Krielea egzegezom članova 2 0 . i 2 8 . B onskog ustava i, pored principa socijalne države, u elem ente dem okrat­ ske ustavne države ubraja i princip pravne države, princip narodne države, princip savezne države i princip prirodne ("eko lošk e") države (M ayer-Tasch, 19 9 1: 33-34). N aposletku, m eđunarodnopravnu kom ponentu dem okratske ustavne države, a naročito njeno opredeljenje za (kako unutrašnji, tako i spoIjašnji) mir, posebno ističe C hristian Starck (Starck, 1 9 9 5 :2 3 1 - 2 4 4 ) .

19

ona neće nikada oporaviti). Tada postaje privlačno republikansko uređenje (koje u sebi meša demokratske, aristokratske i monarhij­ ske elemente), oličeno u državnim uređenjima Sparte i Rima. Suprematija ovog ideala republike i njegovo principijelno razdvaja­ nje od demokratije predstavlja pokretačku snagu klasičnih revolu­ cija i samih liberalnih ustavnih država. Međutim, od kraja 18. veka dolazi do inicijativa da se demokratiji ipak izađe u susret na taj način što će se svi nosioci vlasti učiniti izbornim, a pravo glasa maksimalno proširiti i time svakom punoletnom građaninu dati mogućnost da učestvuje u jednom segmentu političkog života ustavne države. Kada je Thomas Paine novouspostavljene Sjedinjene Ame­ ričke Države uzdizao kao “ono što je Atina bila u minijaturi” (Pejn, 1987: 219), to neće značiti da on želi bilo šta da menja u funkcionisanju američke ustavne države, već samo da istakne či­ njenicu da je pravo glasa u njoj protegnuto do onih granica koje su se tada već smatrale demokratskim. Naravno, po savremenim kriterijumima, Amerika krajem 18. veka nije ni izdaleka bila demo­ kratska, iako je mnogo većem delu svoje populacije davala pravo glasa nego što je to tada u Evropi bio slučaj. Ali, zar to isto nije bio slučaj i sa “demokratskom Atinom", koja je u svoje vreme iz prava građanstva takođe isključivala veliki deo populacije (da se pro­ blem postojanja robova u obe “demokratije" ostavi ovde po stra­ ni)? Uostalom, za razumevanje Paineove tvrdnje da su Sjedinjene Američke Države "demokratska republika" veoma je bitno imati na umu njegovo nastojanje da načini razliku u odnosu na jednu drugu republiku - Nizozemsku — koja je tada bila ozloglašeno "aristokratska” (Pejn, 1987: 217). Nasuprot ovom projektu demokmtizovanja već uspostavlje­ ne ustavne države, otprilike u isto vreme, u Francuskoj nastaju prve moderne teorije demokratije, koje inkorporiraju brojne elemente republikanističke tradicije i koje se zalažu za ukidanje ustavne drža­ ve i stvaranje određenog korelata neposredne demokratije u nacio­ nalnim razmerama. Zato se s puno prava govori o dve tradicije de­ mokratije u modernoj epohi: o liberalno-konstitucionalnoj i republikanstičkoj tradiciji, pri čemu je prvoj domovina Amerika, a dru­ goj Francuska (Offe i Preuß, 1989: 91-96). Sukob te dve tradicije (pri čemu će se tokom 19. veka iz demokratskog republikanizma iz­ dvojiti komunizam i nacionalizam) čini ujedno i pokretačku snagu

20

moderne epohe, a u revolucionarnim zbivanjima ispoljava se u vidu dodatnih teškoća u postizanju temeljnog konsenzusa na kojem se nužno zasnivaju (demokratske) ustavne države. Uvođenjem opšteg prava glasa u ustavnu državu još uvek nije završena izgradnja demokratske ustavne države. To zna­ či da je potrebno uzeti u razmatranje i četvrtu fazu nastanka de­ mokratske ustavne države, koja je vezana za otvaranje mogućnosti vaninstitucionalnog vršenja konzervativne konstitutivne vlasti kroz akte građanske neposlušnosti. Institucionalno prenošenje javnih poslova sa puka na elitu njegovih predstavnika, koje se de­ šava u predstavničkoj demokratiji, ostavlja mogućnost da u vezi sa pojedinim pitanjima od većeg značaja politika predstavnika ne samo odstupi od preferencija većine puka, koju zastupa, nego i da po­ stane protivustavna. Lakmus za identifikaciju tog naročito teškog odstupanja politike predstavnika od volje većine puka predstavlja­ ju činovi građanske neposlušnosti, koje preduzima manji broj čla­ nova puka, kako bi inicirao diskusiju o spornim pitanjima i sebe pretvorio u stožernu tačku obrazovanja većine - sa ciljem da se iz­ vrši dodatni pritisak na predstavnike u organima vlasti i promeni njihova politika u vezi sa spornim pitanjima. Zato se predstavnič­ ka demokratija u jednoj ustavnoj državi ne može iscrpljivati u ostvarivanju opšteg prava glasa nego nužno podrazumeva i pravo manjine da vrši konzervativnu konstitucionalnu vlast, što znači da štiti ustav od pojedinih zakona ili odluka konstituisane vlasti. De­ mokratska ustavna država dovršena je tek kada uloga "čuvara ustava” prestane da bude ograničena samo na određeni organ konstituisane vlasti (tj. ustavni sud) i kada je počnu vaninstitucionalno vršiti i sami građani, ulazeći u direktan spor oko tumače­ nja pojedinih odredbi ustava sa organima konstituisane vlasti.6 6 Christian Starck, koji ima načelno negativan stav prem a m ogućnosti ispoljavanja građanske neposlušnosti u dem okratskoj ustavnoj državi, ipak delim ično usvaja prethodno izloženo gledište kada priznaje da "ne postoji ustavnopravna m ogućnost opravdanja kršenja zakona o sim ako zakoni koji se krše ni­ su protivustavni” (Starck, 19 9 5 : 2 5 1) . N išta drugo osim zaštite ustava od (prem a tumačenju neposlušnih građana, neustavnih) akata konstituisane vla­ sti i ne m ože biti cilj građanske neposlušnosti (iako, kako ćemo još u četvrtoj knjizi ove rasprave imati prilike da vidim o, zakon koji se građanskom neposlušnošću krši ne m ora biti protivustavan - ali m ora biti u neposrednoj vezi sa glavnim ciljem da se van snage stavi protivustavni zakon).

21

Međutim, odmah se mora dodati da je svrha građanske neposlu­ šnosti animiranje javnosti i pokušaj manjine da povodom određe­ nih pitanja oko sebe okupi jasnu većinu puka, koja bi bila u stanju da na relevantnu konstituisanu vlast izvrši pritisak da popravi sporni - po preovlađujućem mišljenju protivustavni — zakon ili odluku. Ne dovede li, obrnuto, građanska nepolušnost do prera­ stanja manjine u delatno sposobnu većinu jednog puka, ta manji­ na mora popustiti i prihvatiti doneti zakon ili političku odluku kao saobrazne ustavu. U ovom poslednjem elementu koncept demokratske ustavne države koji se u ovoj raspravi zastupa odudara od klasične teorije konstitucionalizma. To se može pokazati na primeru jed­ nog od najznačajnijih dela klasičnog konstitucionalizma — Ustav­ ne države novog veka Caria Joachima Friedricha. Friedrich je klasični konstitucionalizam odredio kao ustavno uređen sistem efektivnih ograničenja vlasti kroz njenu podelu, čime se dobija odgovorna vlada (Friedrich, 1953: 26). Iz daljih analiza pokazuje se da Frie­ drich ne prihvata mogućnost postojanja i vršenja konzervativne konstitutivne vlasti. On smatra da po zakazivanju redovnih orga­ na (konstituisane) vlasti na red dolazi obrazovanje inovativne (konstitutivne) vlasti, pa ako i ona zakaže, jedini izlaz ostaje u upražnjavanju ustavotvorne (konstitutivne) vlasti (Friedrich, x953: 147)tom Friedrich eksplicitno osporava mogućnost da se manjinske grupe mogu tretirati kao (ustavotvorna) konstitutiv­ na vlast - to je po njemu prežitak duhovnog korpusa osamnaestovekovnih racionalista koji su verovali u elitizam malih grupa i mo­ gućnost stvaranja ustava na osnovu poznavanja prirodnog prava i univerzlanih principa politike. Očigledno, Friedrich ne uočava mogućnost da jedna manjinska grupa vrši konzervativnu konsti­ tutivnu vlast, koja bi bila različita kako od inovativne, tako i od ustavotvorne konstitutivne vlasti, pošto bi joj cilj bio da se apelom na javnost - na koji se svodi - građanska neposlušnost privreme­ no - tj. do eventualnog obrazovanja većine - suprotstavi redov­ nim organima (konstituisane) vlasti kada oni krše pojedine nor­ me ustava. Koncept demokratske ustavne države koji se na strana­ ma koje slede nudi čitaocu nije posebno vezan ni za jednu moder­ nu političku doktrinu. Time se ne želi osporiti činjenica da je kon­

22

cept liberalne ustavne države bio čedo liberalne teorije 17. i 18. ve­ ka. Međutim, inovacije tog koncepta, do kojih je došlo u poslednja dva veka, učinila su ga dovoljno širokim i fleksibilnim da bu­ de prihvaćen u različitim političkim doktrinama: liberalnoj, soci­ jaldemokratskoj, pa i konzervativnoj i “zelenoj” . Za sve ove dok­ trine moglo bi se reći da im je zajedničko da borbu za svoje vrednosti i ideale prihvataju da vode u okviru institucija demokratske ustavne države (dok se vaninstitucionalna aktivnost građana u vidu građanske neposlušnosti tek sporadično prihvata kao deo političkog života demokratske ustavne države). U tom smislu, de­ mokratska ustavna država predstavlja jedno civilizacijsko dostig­ nuće koje čini neprikosnovenu polaznu tačku u obrazovanju razli­ čitih političkih doktrina. Modernu epohu, međutim, ne karakteriše samo proces demokratizacije ustavne države nego i projekti stvaranja sasvim novih tipova država, koje pretenduju na neku varijantu "obnove neposredne demokratije" i sprovođenje revolucije, shvaćene kao "preporod harmoničnog kolektiviteta” . Romantika, na kojoj će se inspirisati ovi projekti, stvoriće dva glavna oblika ovog "harmo­ ničnog kolektiviteta” - narod i proletarijat - čije će "revolucije” u velikoj meri opteretiti pomenuti proces demokratizacije ustavne države, da bi na kraju, u 20 . veku, dovele do uspostavljanja totali­ tarnih režima. Totalitarni režim predstavlja suštu suprotnost de­ mokratske ustavne države, pošto ga, u skladu sa nekom revoluci­ onarnom ideologijom “preporoda harmoničnog kolektiviteta" i uz sveobuhvatnu primenu nasilja (koje se već pretvara u teror) integriše totalitarna partija. U totalitarnom režimu vlast je uzurpira­ na u partijskim kanalima i nepodložna bilo kakvom uticaju poda­ nika. U tom smislu ona potpada pod klasično određenje tiranske vlasti. Međutim, totalitarni režim pokazuje niz obeležja koja ga odvajaju od klasične tiranije. Cilj totalitarnog režima jeste name­ tanje određenog ideala "harmoničnog kolektiviteta” svim podani­ cima (usled čega se preduzimaju mere opsežne kontrole, dok se neposlušnost kažnjava nekontrolisanim terorom) i neprekidna borba svim sredstvima protiv (narodnog i/ili klasnog) "neprijate­ lja” . U totalitarnom režimu ustav može postojati, ali ima čisto de­ klarativni i dekorativni karakter, pošto se politički obračuni i bor­ be odvijaju uz upotrebu svih dostupnih sredstava, bez pravila i

■23

skrupula. Samim tim, izlišno je tražiti bilo kakvu dodirnu tačku između demokratske ustavne države i totalitarnog režima. Iz svega što je do sada rečeno nikako se ne srne zaklju­ čiti da je demokratska ustavna država nekakav konačni ideal, “ is­ hodište istorije” , bilo u supstancijalnom, bilo u proceduralnom smislu. Supstancijalni ideal podrazumeva uvek najbolje moguće stanje, u kojem je otelotvorena početna ideja, ispunjen i iscrpljen razvitak i uspostavljena svojevrsna harmonija. Demokratska ustavna država nije ništa slično tome. Ona počiva na shvatanju o kompleksnom, nesavršenom i protivrečnom svetu, koji se ne dâ dijalektički "sintetizovati” . Najviše na šta ona pretenduje jeste in­ stitucionalna ravnoteža, lomni balans moći, interesa i prava. Ljud­ ski supstrat, koji je sačinjava, nije stvoren za harmoniju, već je ne­ prekidno rastrzan sukobima i podložan brojnim zabludama. Nje­ ni građani su racionalni, ali ne i "umni" (u značenju koje ovaj po­ jam ima od Platona do Hegela). Nosioci vlasti u njoj su odgovor­ ni, ali ne i potpuno otporni na iskušenja moći. Njene institucije su brižljivo i detaljno razrađene, ali ne i nepodložne manipulisanju. Najviše na šta pretenduje demokratska ustavna država jeste da in­ terese učini javnima, da ih usmeri u legalne institucije i da njiho­ vu borbu podvrgne opštevažećim pravilima. Jedini napredak koji ona poznaje jeste napredak konsenzusa o tome da je ona najma­ nje zlo u strašnom svetu, u prirodi koja nas okružuje i koja je u na­ ma samima. Uspeh demokratske ustavne države jeste u tome što uopšte postoji, što izbegava kako Scilu tiranije, tako i Haribdu "prirodnog stanja”, tj. stanja razularenih strasti, maksimalističkih želja i borbe na život i smrt. Ako je tačno da tiraniju i "prirodno stanje” deli samo jedna tanušna nit, onda je demokratska ustavna država neveseli akrobata koji nastoji da na toj niti održi ravnotežu i ne strovali se u provaliju. Još manje demokratska ustavna država može biti pro­ cédurale ideal. Prve zaista demokratske ustavne države nastale su tek u 20 . veku i njihovim procedurama i institucijama bez sumnje će biti potrebno još mnogo vremena da se adekvatno razviju i ustale. Takođe će verovatno još dugo vremena konzervativni poli­ tičari i teoretičari odbijati da prihvate građansku neposlušnost i osporavati joj status legitimnog i, štaviše, neophodnog elementa demokratske ustavne države. Osim toga, demokratska ustavna

24

država će u budućnosti sve manje moći da računa na to da pred­ stavlja jedan autarhičan, suveren i zatvoren sistem. Dobar deo 20. veka obeležen je brojnim iskušenjima s kojima su se suočavale de­ mokratske ustavne države, i ta su iskušenja dolazila kako od tota­ litarnih partija, tako i od međunarodnih organizacija, sa Ujedinje­ nim nacijama na čelu, prvenstveno u sferi zaštite ljudskih prava.7 Veoma je moguće da će 21. vek biti obeležen borbama za izgradnju jedne civitas maxima, u kojoj će sve (demokratske ustavne) države morati da nađu svoje novo mesto i prilagode se novoj političkoj realnosti. To će biti sve samo ne kvantitativni rast procedura i in­ stitucija koje već postoje na nivou demokratske ustavne države. Sasvim je sigurno da jednu tako kompleksnu organizaciju neće bi­ ti moguće izgraditi na centralističkim, pa verovatno ni na federal­ nim osnovama. Očekuje li nas na globalnom nivou "novi medijavelizam” ili nešto sasvim novo ostaje da se vidi. To je, u svakom slučaju, pitanje kojim se ova rasprava neće baviti. Na kraju još ostaje da se daju dve terminološke napo­ mene. U izlaganju se na stranama koje slede neće praviti razlika između pojmova građanin i državljanin, kako se kod čitalaca ne bi stvarala terminološka zbrka, iako bi bilo primerenije materiji da se umesto reči građanin upotrebljava reč državljanin (upor. detaljni­ je o tome u Molnar, 1991). Drugo, u navođenju latinskih imena pisaca antike i srednjeg veka koristiće se transkripcija, koja je uči­ njena u Albin Vilharovom prevodu Tusculum-leksikona (upor. Buhvald, Holveg i Princ, 1984), sa jedinim odstupanjem u slučajevi­ ma u kojima, pored latinskog imena, postoji i nelatinsko ime i prezime (tako npr. Jean Carlerius de Gerson neće biti Jovan Karlerije, nego Jean Charlierde Gerson). Nelatinska imena i prezime­ na iz ovog perioda ostaće netranskribovana (na primer, Coluccio Salutati), kao i latinska imena pisaca novog veka (pa će npr. Ubbo

7 K ako ističe R alf D ahrendorf, ljudska prava "su zam isliva sam o kao svetskograđanska prava. N acionalno om eđavanje ustava je jedno kako nužno, tako i duboko nezadovoljavajuće ograničenje. Stanje izbeglica, azilanata, C igana i apatrida, pa već i sam ih m anjina i nacionalnosti, sve govori. Tek kada određe­ na - i takođe odredljiva - osnovna prava budu važila za sve građane o vo g sve­ ta, radikalni liberal će moći da konstatuje da on, da mi svi živim o u jednom slobodnom društvu, naime, u jednom svetskograđanskom društvu” (D ahren ­ dorf, 1 9 9 3 :1 1 2 ) .

^5

Emmius ostati Ubbo Emmius, a neće postati Ubo Emije). Latinizirana imena i prezimena pisaca novog veka neće biti menjana (Jo­ hannes Althusius npr. neće biti nazivan Johanesom Altuzijem — ali ni Johannesom Althausom, kako je glasilo njegovo pravo, nelatinizirano prezime).

*

26

I O TPOR TIR A N IJI U A N T IČ K O J G R ČK O J

U prvoj knjizi ove rasprave biće reči o evropskoj tradiciji prava na otpor tiraniji od antike do ranog novog veka. Zato je pre svega po­ trebno definisati sva tri pojma: pravo, otpor i tiraniju. Međutim, pošto je logički sled (jednako kao i istorijski redosled nastanka) ova tri pojma obrnut od onoga koji se pokazuje u pomenutoj For­ mulaciji, fenomen tiranije iziskuje da mu se prvo posveti pažnja. Kao što će se u nastavku izlaganja videti, pojam tiranije je u razli­ čitim društveno-političkim kontekstima i različitim vremenima mogao poprimati različita značenja. Za stare Grke tirani su bili pre svega vladari-samodršci, koji se u vladanju ne obaziru na pravo, odnosno stoje izvan ustava (politea) uopšte (Diesner, 1979: 219). Iako istorija antičke Grčke poznaje i popularne tirane, koji svoje ruke nisu “okupali u krvi podanika" (najčuveniji je primer atinskog tiranina Pizistrata), tirani po pravilu nisu ostajali "u miru s onima nad kojima vladaju” , a u postignuta "primirja” sa pukom nisu imali poverenje (Ksenofont, 1980a: 11 [II, 11]). Rat, koji je ra­ nije izbijao isključivo van zidina polisa, sa tiranijom je postao nje­ gov navlastiti poredak: "tiranin je u neposrednom stanju rata sa vlastitim građanima" (Cavoški, 1989b: 10 ; upor. i Diesner, i9 6 0 ). Tiranija je tako postala negacija polisa, paradoksalno stanje odsustva ne samo onih vrlina koje su ga krasile nego i elementar­ ne sigurnosti tela, imovine i života njegovih građana. U kasnom srednjem veku i renesansi počinju se razli­ kovati dve vrste tirana: 1) tiranin-uzurpator (tyrannus ex defectu titu­ li), koji na vlast dolazi mimo uobičajenih pravila i 2) tiranin koji protivpravno vrši regularno dodeljenu mu vlast (tyrannus ex parte exercitii). Potonja tiranija može se manifestovati na dva načina: kr­ šenjem pozitivnog prava i kršenjem prirodnog prava. I dok je prvi slučaj nesporan, drugi je, usled nepostojanja opšteprihvaćenih po­ zitivnih kriterijuma, uvek izmicao preciznom određenju (Roth, 1954: 19-20). Pretpostavka na kojoj je ovaj drugi slučaj počivao

jeste da vladavina tiranina može biti savršeno legalna i legitimna (u starorežimskoj tradiciji), tj. da vladar može doći na vlast u skla­ du sa dinastijskim pravilima nasleđivanja trona i da može vladati u skladu sa pozitivnim zakonima, a da se ipak može proglasiti ti­ raninom jer krši norme jednog višeg pravnog poretka (pravde ili prirodnog prava). U analizi novovekovnih teorija prava na otpor videćemo da će prirodno pravo na koje će se autori najčešće pozi­ vati, kako bi “ raskrinkali” nepravednog tiranina, biti pravo na sa­ moodržanje.1 Fenomen otpora sastoji se iz tri glavne komponente: subjekta, čina i cilja. Kada je u pitanju subjekt otpora, onda se mo­ že reći da je on uglavnom povezivan sa pukom ili njegovim poli­ tičkim reprezentantima. Izuzeci se mogu naći u rimskoj republi­ kanskoj tradiciji, koja je i Senat ovlašćivala na otpor kada pučki tribuni postanu tirani, ili u crkvenoj teoriji, prema kojoj je papa imao pravo svrgavanja cara i drugih svetovnih vladara, ili, napo­ kon, u feudalnoj koncepciji prava na otpor koje imaju vazali u odnosu na sizerena. U varijantama koje su puk određivale kao ti­ tulara prava na otpor tiraniji najveći problem sastojao.se u tome kako odrediti šta konkretno znači “puk” : da li su to staleži ili pak svi građani.2 Dok se u antici sveukupnost građana po pravilu podrazumevala kao subjekt otpora tiraniji, srednji vek je afirmisao staleže, da bi u "doba revolucija" ponovo počela da se aktuelizuje sveukupnost građana.3 Sto se čina kao druge komponente otpora tiče, on se može izvršiti na tri načina: zaverom (koja po pravilu ima za cilj atentat na tiranina), (manje ili više spontanom) pobu­ nom i (organizovanim) ratom. U literaturi se sva tri oblika tretira­ ju ravnopravno, tako da se primena svakog od njih opravdava već u zavisnosti od osobenosti same tiranije i realnih mogućnosti nje_____________________________*___________ 1 O vo pozivanje na prirodno pravo čini d istinktivno obeležje novovekovnih koncepcija legitimiteta. Srednjovekovni koncept legitim iteta u sebi još nije obuhvatao rekurs na pravdu ili p rirodno pravo. “ Srednjovekovnoj pravnoj sve­ sti je strana suprotnost legaliteta, tj. zakonitog ponašanja, i pravde i m orala" (W ürtenberger, 19 9 7 : 6 8 1). 2 Poseban problem predstavlja određivanje crkvenog “ puka” , koji se javlja kao subjekt svrgavanja pape u koncilijarnoj teoriji. 3 M oderna epoha doneće nove razrade pojm a puka (kao subjekta revolucije), i to kao “ naroda” i "proletarijata” , o k ojim a će biti reči u trećoj knjizi ove raspra­ ve.

28

nog sankcionisanja. Naposletku, cilj otpora je da se tiranin ili “na­ uči pameti” (tj. opomene da odustane od svoje “zle politike”), ili da se kazni (paralelno sa prinudom na nadoknadu štete koju je načinio svojim podanicima), ili svrgne sa vlasti (čemu može, ali ne mora da sledi progonstvo) ili, u krajnjem i najčešćem slučaju, ubi­ je (tiranicid, tiranoubistvo). Juridifikacija samog čina otpora tiraniji (u pravo na svr­ gavanje tiranije) vezana je za problem legitimiranja. U toku većeg dela antičkog doba, ali delimično i kasnije, otpor se legitimira mi­ mo pozivanja na pravo, što znači da se subjekti otpora ne osećaju obavezni da svoj čin opravdaju u pravničkom diskursu i podvrgnu ga pravničkoj argumentaciji.4 Ono na šta se po pravilu svi subjek­ ti otpora pozivaju jeste sloboda. Zbog toga se često kod republi­ kanskih autora nailazi na zaključak da je samo onaj puk koji nije iskvaren životom pod autoritarnom vlašću, tj. koji hoće slobodu, i to pre svega političku slobodu, sposoban za otpor tiraniji. Karak­ terističan je u tom smislu način na koji je Machiavelli interpreti­ rao nastanak i kraj rimske republike: "Nema, međutim, boljeg pri­ mera nego što je Rim, koji je odmah nakon protjerivanja Tarkvinijâ uspio steći i zadržati slobodu, ali nakon smrti Cezara, nakon smrti Gaja Kaligule, nakon smrti Nerona, pošto je nestao cijeli carski rod, nikad nije uspio ne samo održati nego ni započeti slo­ bodan život. A takva je razlika u događajima jednog te istog grada nastala samo otuda što u doba Tarkvinijâ rimski puk još nije bio iskvaren, a u ovo zadnje doba bio potpuno iskvaren. [...] Povod je tome bila iskvarenost koju su Marijeve pristaše unijeli u puk, na čelu s Cezarom, koji je umio toliko zaslijepiti mnoštvo da ono ni­ je ni opazilo jaram što ga je samom sebi na vrat naprtilo” (Machijavelli, 1985b: 183). Na Machiavellijevom tragu Etienne de La Boétie polovinom 16. veka piše da puk uvek prvo sam sebe “do­ brovoljno” podjarmi, pa se tek tada podastre tiraninu (Boesi, 1986: 25). Sve dotle dok puk “ljubi svoje lance” on će se miriti sa tiranijom i otklanjati svaku pomisao da može biti politički slobo­ dan. Tek kada se oslobodi "navike” robovanja on može sazreti za političku slobodu, pa samim tim i za otpor tiraniji. Algernon 4 Videćem o kasnije da su m nogobrojne teorije otpora tiraniji form ulisane kao dužnosti - kako u teološkim konceptim a obaveza vernika prem a Bogu, tako i u kvaziteološkim koncepcijam a istorijskog determ inizm a.

29

Sidney pisaće jedan vek kasnije da su istočni narodi podvrgnuti "perpetualnom ropstvu” , zbog čega smatraju vrhovnom srećom da žive pod “blagim gospodarom”, dok pod tiraninom na tiranicid pomišljaju tek kada njegova "varvarska oholost, okrutnost i lu­ dilo naraste do ekstrema". "Ali one nacije koje su mnogo pleme­ nitije, koje poklanjaju mnogo veću vrednost slobodi i bolje razumeju načine da je sačuvaju, smatraju da je mala stvar uništiti tira­ nina, ako ne mogu da unište i tiraniju” (Sidney, 1996: 551). Na tragu ove misli Montesquieu je još jedan vek kasnije skovao svoju čuvenu krilaticu: "Slobodna nacija može imati oslobodioca, potla­ čena samo drugog ugnjetača” (Monteskje, 19 8 9 :1:3 4 7 ). Razvoj ideje prava na otpor tiraniji temelji se na shvatanju da je sloboda moguća samo u granicama prava. Time se sužava pojam slobode i postavljaju granice upražnjavanju otpora tiraniji. Samo ovlašćeni subjekt može preduzeti dozvoljene radnje kako bi sprečio (ili, eventualno, sankcionisao) inkriminisane postupke (ti­ ranske) vlasti. No, ulazak pravničke logike u praksu otpora tiraniji vukao je za sobom svoje probleme. U nesavršenim pravnim porecima, kakvi su preovlađivali u istoriji pre stvaranja moderne ustav­ ne države, uvek su bila sporna pitanja koje pravo je važeće za čin ot­ pora: prirodno ili pozitivno, kanonsko ili svetovno, staro (po pra­ vilu idealizovano i na novi način interpretirano) ili novo. Ali, kako je paralelno sa razvojem ideje prava na otpor tiraniji sazrevalo i sa­ mo pravo, kulminirajući u modernoj ustavnoj državi, koju puk sam revolucionarno stvara i pravno uređuje, to je uskoro iskrsao novi pro­ blem: u kakvom odnosu stoje pravo na otpor tiraniji i revolucija. No, pošto se ovo pitanje javlja tek na vrlo visokom stupnju razvo­ ja prava na otpor tiraniji, ono se na ovom mestu neće načinjati (o ovome će biti reči u drugoj i trećoj knjizi rasprave, koje su posveće­ ne fenomenu revolucije i njegovoj teorijskoj obradi). Ovde je do­ voljno konstatovati da je pokretačka snaga zagovaranja i razrade najvećeg dela teorija prava na otpor tiraniji bila ideja slobode kao takve, koja je kasnije evoluirala u slobodu ugranicama prava (paralel­ no sa pretvaranjem otpora tiraniji u pravo, koje mogu da vrše odre­ đeni subjekti u precizno određenim okolnostima), da bi na kraju postala sloboda modeme (demokratske) ustavne države (u kojoj će se, kao što ćemo imati prilike da vidimo, pravo na otpor tiraniji pono­ vo vratiti u status nepozitiviranog, tj. prirodnog prava).

30

i. Uspon tiranije u grčkim polisima Zaoštravanje društvenih sukoba u grčkim polisima, koje se može pratiti od 7. do 5. veka pre n.e., dovodi do uspona dva tipa snažnih političkih ličnosti —‘‘spasilaca’’ - koji čine odlučne korake u prav­ cu prevazilaženja tradiranog poretka. Prvi tip jeste zakonodavac, koji na sebe ne uzima samo vanrednu političku funkciju kodifika­ cije nego i osavremenjivanja običajnog prava. Od prve polovine 7. veka pre n.e., kada spartanski zakonodavac Likurg prvi put preduzima ovaj korak,5 započeće razvoj antičkog grčkog prava, koji će se vremenom sve više emancipovati od “običaja otaca” i početi da igra sve važniju ulogu u regulaciji društvenog života, u skladu sa po­ trebama savremenika. Značajna uloga koju su u društvenom životu počeli da igraju pozitivni pravni akti, a pre svega zakon (nomos), dovela je do svojevrsnog poistovećenja pravde (dike) sa zakonima (Kelsen, 1963; Voegelin, 1963). Ovaj put ubrzanog legalnog raz­ voja pokazivače svoje slabosti utoliko što će naići na žilav otpor branilaca tradiranog poretka, koji nisu bili voljni da odstupe od svojih starih plemenskih vrednosti i predstava pravde. Taj momenat je vrlo važno imati na umu, pošto su kod Grka, kao uostalom i kod Jevreja, jedan od najvažnijih izvora otpora državnoj vlasti či­ nile upravo ove vrednosti koje su bile osuđene na propast stvara­ njem racionalne, formalne i institucionalizovane države (Kleger, 19 9 3:32). Druga snažana politička ličnost koja je u ono vreme nudila izbavljenje iz narastajućeg socijalnog i političkog haosa bio je tiranin.6 U prvih sedamdeset godina 7. veka pre n. e. prvi pojedinci (uz pomoć neke vrste plaćenih vojnika-pustolova) na­ 5 H erodot izveštava da su Spartanci veom a poštovali Likurga i da su dobro p ri­ hvatili njegov ustav, tako da je zem lja u vrlo kratkom roku doživela napredak i blagostanje (H erodot, 19 6 6 :3 3 ) . 6 Pri tom je važno da se pomene da su rane tiranije (d o otprilike 4 0 0 . godine pre n. e.) nastajale prevashodno iz unutrašnjepolitičkih, a manje iz spoijnopolitičkih razloga, dok se u kasnijim tiranijam a (nakon 4 0 0 . godine pre n. e.) ovaj odnos unutrašnjepolitičkih i spoljnopolitičkih uslova iz korena m enja (P lass, 1 8 5 9 :1 , i dalje). Ta prom ena se d obro m ože uočiti na primeru u spo sta­ vljanja tiranije D ionizija Starijeg u Sirakuzi 4 0 5 . godine pre n. e. N astanak ove tiranije predstavlja dobrim delom od govor na ratnu pretnju K artagine, jer bez ratom prouzrokovane koncentracije državne m oći tiranija D ionizija po svoj prilici ne bi bila moguća (Strohkeher, 1 9 5 8 :14 8 ) .

31

silno preuzimaju vlast u nizu grčkih (i negrčkih) gradova i poči­ nju da se nazivaju tiranima (Drews, 1979: 27 1). Najstariji doku­ ment u kojem se pominje "tiranin” potiče iz sredine 7. veka i u njemu Arhiloh sa Parosa tim izrazom naziva Giga, koji je 685. go­ dine pre n. e. ubio lidijskog kralja Kandaulesa i preuzeo vlast (Schlange-Schöningen, 2 0 0 0 : 30). Reč tyrannos inače nije izvor­ no grčka i etimološki vuče korene iz nekog od maloazijskih jezi­ ka (verovatno od lidijske reči tem, koja je označavala vojsku). U grčkom jeziku tiraninom se počinju nazivati uzurpatori, tj. poje­ dinci koji su nelegitimno došli na vlast u nekom polisu, da bi se od 5. veka pre n. e. akcenat sve više pomerao na vladavinu uz pomoć sile, samodržački. Kratkoročni uspesi u stabilizaciji prilika (koji su obično proizlazili iz ubijanja i/ili progona svih tiraninovih poli­ tičkih oponenata) isprva su učinili tirane u očima njihovih savremenika radikalnim, ali zato efikasnim nosiocima odgovora na potrebe vremena. Međutim, ubrzo su počele da isplivavaju na po­ vršinu negativne strane tiranije. Kao vladavina “čvrste ruke” , ona je mogla biti samo privremeni izlaz iz zaoštrenih društvenih su­ koba, da bi, na duži rok, stvarala više nevolja nego što ih je rešavala. Realno gledano, tiranija nikada nije bila ono što je obećava­ la da će biti - "spas” iz postojećeg haosa; ona je pre predstavljala poslednju fazu urušavanja starog aristokratskog oblika vladavine i već samim tim ga nije mogla transcendirati.7 Ona je nesumnji­ vo uspela da privremeno ojača državno jedinstvo i da vlast stavi u neposredan odnos prema saglasnosti podanika (oba momenta će bitno doprineti kasnijem usponu demokratskih poredaka), ali ni­ je bila u stanju da na duži rok razreši političke i socijalne sukobe (Stahl, 19 8 7 :18 1 i dalje). Zato se stari društveni sukobi pod tira­ nijom obnavljaju u još zaoštrenijoj formi, vodeći sve strašnijim spiralama nasilja. U tom svetlu, tiranija se ukazivala kao krajnje nepoželjan oblik vladavine, pošto je, s jedne strane, predstavljala 7 Interesantno je da su antički pisci najvećim delom ignorisali vezu izm eđu aristokratije i tiranije, optužujući dem okratiju da upravo ona svojim isticanjem neobuzdane slobode na u štrb zakona predstavlja takoreći priprem nu fazu ti­ ranije (Schall, 19 9 6 : 9 - 10 ) . N em a su m n je da je na ovakav stav većine antičkih pisaca uticalo kasnije d em okratsko isk u stvo i rađanje novih tiranija iz dem a­ goške zloupotrebe sloboda koje je p ružala antička dem okratija (upor. Ure, 1 9 2 2 :2 8 ) .

32

radikalan raskid sa tradiranim poretkom (u kome nije mogla na­ ći mesto), dok, s druge strane, na njegovo mesto nije mogla da uvede pravni poredak,8 već samo manju ili veću samovolju, obič­ no praćenu korupcijom, nepotizmom i negacijom svih postojećih vrednosti (Dahlheim, 19 9 2: 151). Staviše, tiranija će se pokazati opasnom i za sam proces nadomeštanja tradiranog poretka prav­ nim. Kada tiranin prigrabi za sebe nomos - bilo da je graphos ili agraphos —tada sa nomosom dolazi u sukob dike - ali sada već kao rudiment prirodnog prava, tj. kao pravo zasnovano na fisisu - i pokreće misao o pravu na otpor (Stüttler, 19 7 2 :16 ) . Ovim nači­ nom razmišljanja Grci su došli do zaključka da gaženjem zakona tiranin prestaje da se nalazi pod njihovom zaštitom (Schmidt, 19 0 1: 6), pa je njegovo ubistvo ne samo dozvoljeno, nego pred­ stavlja naročito uzvišen čin. To će ostati kao jedan od ključnih po­ litičkih aksioma celog antičkog sveta (Stricker, 1967: 28). Zavera je u antičkoj Grčkoj bila najčešći način pruža­ nja otpora tiraniji. Zaveru su obično kovali ljudi bliski tiraninu, neretko rođaci ili prijatelji. Sam Aristotel kaže na jednom mestu u Politici da “ako svi građani žele da obore tiranina negovi prija­ telji imaju najviše mogućnosti da to urade” (Aristotel, 19 7 5 :14 7 148 [1313b]; upor. i Ksenofont, 1980a: 10 [1, 38]). Pobuna protiv tiranina takođe je mogla biti rezultat zavereničkog rada jedne male grupe, ali ne sa ciljem da se ubije tiranin već da se podigne ustanak, u kojem će se nenaoružani9 puk sukobiti sa tiraninovom najamničkom vojskom. Ovaj oblik otpora tiraniji bio je najređi jer je postajao moguć tek kada je tiranija prešla granice pod­ nošljivosti i kada je izazivala jarost i fanatizam građana. Naposletku, u antičkoj Grčkoj se događalo i to da se protiv tiranina organizuje čitav rat. To su obično činili ljudi koji su pobegli ili ko­ ji su proterani iz polisa u kome vlada tiranin. Oni bi u inostranstvu prikupili najamničku vojsku i poveli je u rat protiv tiranina. Pri tom bi po pravilu mogli računati i na pomoć građana, koji ži­ ve u strahu od tiranina, ali koji u jednom započetim ratnim dej8 To, naravno, ne znači d a tirani nisu donosili nikakve pravne akte. O vrlo uspešnom zakonodavnom radu Pizistratida u oblasti poreza i državljanstva vidi npr. u: Stahl, 1 9 8 7 :1 9 7 - 2 0 0 . 9 Jed no od osnovnih pravila vladavine grčkih tirana bilo je da građanim a od u ­ zm u oružje, kako se ne bi mogli lako odlučiti na pobunu.

33

stvima dolaze u priliku da skinu jaram sa vrata (upor. npr. Dionov pohod na Sirakuzu, u kojoj je na vlasti bio Dionizije Mlađi Plutarh, 1964a: 24-27). Ako je otpor bio uspešan, obično bi se završavao tiranicidom. Kako je tiranija svojevrsno ratno stanje, u kojem su i ti­ ranin i svi građani neprestano izloženi smrtnoj opasnosti, ubistvo tiranina se čini najsigurnijim sredstvom da se “ raskine ovaj zatvoreni krug nasilja” (Cavoški, 1989b: 11). Uopšte uzev, u an­ tičkoj Grčkoj vrlo retko se dešavalo da tiranin preživi uspešno okončan otpor: to bi praktično bilo moguće jedino ako on sam u pravom trenutku pobegne pred nadmoćnijim neprijateljem. Tako se pokazuje da su i tiranija i otpor protiv nje imali nešto zajedničko: bili su igra na sve ili ništa. Onaj ko je u grčkim polisima hteo da bude tiranin morao je znati da sam sebe izmešta izvan zakona i da će biti ubijen kao i bilo koji strani zavojevač ili na­ prosto kao divlja zver — samo ako se nekom građaninu za to pruži prilika. Zato je jedan od vrlo čestih motiva opisivanja tira­ nije kod starih Grka bio nepodnošljiv strah tiranina da ga svako u svakom momentu i na svakom mestu može usmrtiti. Osim moralne lekcije, takvi opisi imali su za cilj da sve potencijalne ti­ rane odvrate od njihovih zločinačkih namisli, dočaravajući im pakao života u neizvesnosti, sa kojim svaki tiranin mora računa­ ti. Ili, kako će to Ksenofont na jednom mestu formulisati, "ako obični ljudi ratuju u neprijateljskoj zemlji, kad se vrate kući, vje­ ruju da se nalaze u sigurnosti, a tirani, kad se vrate u svoj grad, znaju da ih baš tada okružuje najviše neprijatelja” (Ksenofont, 1980a: 11 [II, 9]).

2. Začeci tradicije junačkog c&pora tiraniji kod Harmodija i Aristogitona Grčkim zakonodavcima opasnost od tiranije bila je poznata i oni su želeli da je preduprede određenim institucionalnim rešenjima. Otuda u ponekim polisima nalazimo i nadzorno telo, čiji je zadatak da štiti postojeće uređenje od zloupotreba nosilaca vlasti. Najpo­ znatiji primer za to pruža Sparta. U toj državi je već Likurgovim zakonom predviđeno da optimati ograničavaju vlast kralja, da bi kasnije kralj Teopomp, na pritisak Narodne skupštine, proizveo

34

Hforat u pravu “ instituciju otpora".10 Sličnu ulogu u Atini dobio je Areopag (Roth, 1954: 53).u No, za razliku od Eforata, Areopag je dugoročno imao daleko manje uspeha: 540. godine, posle mno­ go napora i borbe, Pizistratu je pošlo za rukom da uspostavi jed­ no stabilno tiransko uređenje i da čak osvoji simpatije velikog de­ là Atinjana. Pizistratova tiranija bila je jedna od svakako najpozna­ tijih u starom veku. Ono što je pri tom najzanimljivije jeste činjeni­ ca da je ona ostala upamćena po svojim dobrim stranama, tako da je mnogim Atinjanima izgledala kao "život pod dobrim Kronosom” (Aristotel, 1997: 47). Međutim, nakon Pizistratove smrti 528/527 godine pre n.e., društvene i spoljnopolitičke prilike u Ati­ ni toliko se usložnjavaju da Pizistratovi sinovi Hipija, Hiparh i Tetal (tzv. Pizistratidi) mogu da reaguju samo pojačavanjem nasilja, koje vrhunac dostiže u razdoblju od ubistva Hiparha (514) do Hipijinog pada 510 . godine. Iako je i pre toga bilo otpora tiranima (počev od pobune protiv tiranina Kilona iz 630. godine pre n.e.) nijedan nije stekao toliku slavu kao ovaj protiv Pizistratida. Razlo­ ga za to ima više. Pored strahovitog nasilja, koje je obeležilo ovaj period istorije Atine, važno je imati na umu da on neposredno prethodi Klistenovim reformama, na osnovu kojih će atinska demokratija otpočeti svoj snažan i neometan razvoj. Otuda je u sve­ sti savremenika mogla lako da se stvori jedna crno-bela slika, po kojoj je blagodetima demokratije stajao na putu jedino nasilan i ti­ ranski poredak Pizistratida. Međutim, još važnija od toga bila je uloga koju su u otporu tiraniji odigrali Harmodije i Aristogiton. Ova dvojica Atinjana daju otporu Pizistratidima sna­ žan pečat borbe za stare porodične vrednosti. Priča o njihovom či-

10 Ipak, kako s pravom upozorava Jürgen-Burkhard Klautke, glavni zadatak efora nije bio da se bore protiv tiranije, nego da štite privilegije Spartanaca u odnosu na Helote (K lautke, 19 9 4 : 2 1 - 2 2 ) . N o, s druge strane, efori su u an­ tičkom svetu, pa i kasnije, ostali čuveni upravo po svom sporednom zadatku d a se bore protiv tiranije. 1 1 Inkrim inacija tiranije u A tini započinje D rakonovim zakonom iz 6 2 1. godi­ ne pre n. e., kojim je predviđen sudski postupak i sm rtna kazna za tiranina. Bude li optuženi osuđen za tiraniju, svako m ože da ga ubije, a njegova im o­ vina prelazi u vlasn ištvo atin sk ogpolisa. Za vreme vladâvine Solona, A reopag je doneo jednu presedu kojom je potvrdio ovo pravilo (Klautke, 19 9 4 : 2 2 ).

35

nu tiranoubistva započinje sa Hiparhovim zaljubljivanjem u Harmodijevu sestru i neprihvatanjem njenog odbijanja. Time tiranin počinje da ugrožava porodicu, kao samo središte tradiranog po­ retka. Suočeni sa ovom opasnošću, Harmodije i njegov prijatelj (ljubavnik) Aristogiton kuju zaveru i ubijaju Hiparha.12 Prilikom čina tiranoubistva, Harmodija na licu mesta ubija tiraninova telesna garda, dok Aristogiton biva uhvaćen i mučen. Prema legendi, Aristogiton se na mukama junački držao, a pre smrti je kao saučesnike imenovao sve same najvatrenije pristalice Hiparhovog brata Hipije, tako da ovaj više nije imao poverenja ni u koga.13 Jedan 12 U is tin ito s t o ve verz ije p o s u m n ja o je već T u k id id . U Peloponeskom ratu, ko ji je n a p isa n o tp rilik e sto g o d in a n ak o n sm rti H a rm o d ija i A risto g ito n a , T u k id id je d a o sv o ju v erz iju d o g a đ a ja u k o joj n em a m o tiv a z a štite p o ro d ič n ih v r e d n o ­ sti, n iti je n am e ra tira n o u b istv a u o p šte rea lizo va n a. “ T a k o v rlo m n o g i A ten jan i m isle , da su H a rm o d ije i A risto g ito n ub ili H ip a rh a kao siln ik a , a n e zn a ju , d a je v la d a o H ip ija kao n ajsta riji o d sin o v a P iz is tra to v ih , a H ip a rh i T esal da su b ili n jeg o va b raća. H a rm o d ije i A r isto g ito n n e što su p o s u m n ja li, d a su ih o n o g a d an a, i to uoči čin a, o d a li H ip iji n eki o rtaci, pa su o d n a u m a o d u sta li, jer su m islili da je [H ip ija ] u p u će n . B u d u ć i d a su h tjeli, prije n eg o ih uh vate, n ešto iz vršiti pa sta viti ž iv o t na k o ck u , u b iju H ip a rh a , na k o g a su se n a m je ri­ li ko d t. zv. Leo ko rija, kad je p rip re m a o p a n a te n e jsk u s v e č a n o st" (T u k id id , 1 9 9 1 : 2 3 ). I H ero d o t iz n o si slič n u o ce n u : "H a r m o d ije i A risto g ito n [...] su, n aim e , u b istv o m H ip a rh a sa m o jo š v iš e ra zb e sn eli o stale P iz istra tid e , ali n i­ su k o n ačn o u k in u li n jih o v u tira n iju . A A lk e m e o n id i su stv a rn o o slo b o d ili A tin u , ako je istin a da su n a g o v o rili P itiju da n ared i S p a rta n c im a d a o s lo b o ­ d e A tin u ” (H e ro d o t, 1 9 6 6 : 4 2 2 ) . A risto te l u Ustavu Atinskom ceo d o g a đ a j o p i­ s u je na sličan n ačin, k a o z a p ra v o n e u sp e o p o k u ša j tira n o u b istv a (H ip ije ) z b o g b rzo p le to g u m o rs tv a H ip a rh a . In te re s a n tn o je d a A risto te l n ig d e n e pom in je H ip a rh o v u z a lju b lje n o st u H a rm o d ije v u sestru , v eć g lav n i iz v o r H arm o d ijevih p ro b lem a p re p o z n a je u to m e što je n ajm lađ i P iz istra tid T etal bio z a lju b lje n u njega. P o što je H a rm o d ije o d b ija o T eta lo v u lju b av, o vaj je sp reč io H a rm o d ije vu sestru da n o si k o š a r ic i p rilik o m P an a tin sk e sv e ča n o sti i tek ta u vre d a je po kren u la H a rm o d ija i A r is t o g ito n a na k o van je zavere p ro tiv P izistra tid a (A risto tel, 1 9 9 7 : 4 8 ) . U n o v ije v re m e F ried rich C o rn e liu s je u p o tp u ­ n o sti o sp o rio ovu A risto te lo v u v e rz iju , p o š to se T etal u to v re m e u o p šte nije n a la z io u A tin i, n ego u S ig e io n u (C o r n e liu s , 1 9 2 9 : 7 9 i 8 6 ). 13 P o C o rn eliu so v o j rek o n stru k ciji v e ro d o s to jn ih p o d ataka, n ajv e ro va tn ije je da je p o sto ja la zavera p ro tiv P iz is tr a tid a i d a je a ten tat na H ip iju i H ip a rh a tre­ b a lo izvršiti tokom P a n a tin s k ih sv e č a n o sti. M eđ u tim , H a rm o d ije i A r is t o g i­ to n (z a koje, uzgred, ne p o s to je n ik a k v i d o k a z i d a su bili v o đ e z av e re) po svoj p rilici reagovali su ish itre n o ka d a su sreli H ip a rh a i u p u stili se u b o rb u pre v rem e n a. U borbi su p a li H a rm o d ije i H ip a rh , A r isto g ito n je z aro b lje n , a

36

broj Atinjana je tada izbegao iz Atine i započeo borbu protiv Hipije. Ta borba će dati rezultate tek kada im se budu pridružili Spar­ tancu Oni će iz Atine proterati Hipiju, pokušavajući da uspostave oligarhijsku vlast na čelu sa Isagorom, ali će to izazvati sveopštu pobunu, tako da će posle svega i Spartanci i oligarsi biti proterani iz grada. Iako su Harmodije i Aristogiton bili prevashodno ču­ vari starog običajnog prava i tradiranog poretka - a kako su poti­ cali iz plemićkih porodica, oni su se samorazumevali i kao brani­ oci aristokratskih vrednosti (Friedel, 19 37:29 -39 ) ~ u novoj inter­ pretaciji njihova uloga dobija još jedno značenje. Stare porodične vrednosti, koje su inspirisale njihov otpor, unapređene su sada u deo nomosa, pa je tako sam čin tiranoubistva počeo da važi kao od­ brana pravnog poretka od pojedinaca koji imaju nameru da ga kr­ še i kao zaštita čitavog demokratskog polisa (Roth, 1954: 74-75). U novom demokratskom poretku Harmodije i Aristogiton progla­ šavaju se junacima i dobijaju spomenike (statue) kao simbol gra­ đanske slobode protiv tiranske vlasti. Sto je najvažnije, te statue su bile prve koje su nosile lična imena i odnosile se na realne lič­ nosti. To je bio znak izvesnog obogotvorenja dvojice mučenika koji su svojom smrću dosegli besmrtnost. Osim toga, ove statue bile su postavljene usred tržnog trga koji su izgradili Pizistratidi, što je imalo i simboličko značenje trijumfa duha otpora nad teko­ vinama tiranije.14 Da bi ta simbolika ostala neokrnjena, posebnim zakonima je zabranjeno da se u njihovoj blizini postavljaju druge statue. Tako su likovi dvojice tiranoubica mogli nesmetano da do­ miniraju okolinom. Takođe je bio donet i poseban zakon koji je zabranjivao da se imena Harmodija i Aristogitona daju robovima,

H ip ija je b rz o u sp e o da razoru ža sv e p risu tn e g ra đ an e , tak o da je zavera k o n ačn o p ro p ala. M e đ u tim , iako je ta k o srećn o p ro š a o u p o k u ša ju aten tata, H ip ija je i d a lje su m n ja o u p re osta lie u č e sn ik e zavere i p o sta ja o je sv e p o d o z riv iji i n ep o v e rljiv iji (u p o r. C o rn e liu s , 1 9 2 9 : 8 7 - 8 8 ) . P o sto je d o k u m e n ti k o ­ ji n ep o b itn o sved o če o talasu u b ista v a k o ji je po H ip ijin o m n aređ en ju z a d e ­ sio A tin ja n e 5 1 4 . g o d in e pre n. e. (S c h la n g e -S c h ö n in g e n , 2 0 0 0 : 3 9 ). 14 K a d a je u p a o u A tin u 4 8 0 . go d in e, p e rsijsk i v la d a r K s e r k s je na seb i sv o jstv e n n ačin o sn a ž io o vu s im b o lik u : sta tu e je p o n eo sa s o b o m u P ersiju . M e đ u tim , A tin ja n i su o d m ah po o d la sk u P ersijan a ca p o sta v ili n o ve statu e.

37

kako ni na taj način ne bi pala senka na njihovu uzvišenost i sla­ vu. Spevana im je i "skolija” , koja je hvalila njihove vrline i delo i osporavala njihovu smrt (tvrdeći da oni i dalje žive na ostrvu bla­ ženih: Friedel, 1937: 33). Najvažnija strofa ove skolije glasi: Da, vaša slava će, 0 heroji, opstati O vama će se uvek po zemlji govoriti Zato što ubiste tiranina Pravo i jednakost stečeAtina (Hippel, 19 72: 418). Ovu skoliju su isprva pevali samo optimati, ali kako se demokrat­ ski poredak učvršćivao i kako se uzdizao ideal izonomije (jednako­ sti),15 tako su i svi ostali građani počeli da je pevaju. To nije bio je­ dini znak preplitanja duha otpora i demokratskog etosa. Oko 500. godine u Atini je nastala zakletva na otpor tiraniji i odbranu de­ mokratije, koja je važila za sve građane (Hippel, 19 7 2 :4 19 ). Može se slobodno reći da su u ovom predanju Harmodije i Aristogiton postali ne samo utemeljitelji novog demokratskog i slobodarskog poretka, nego i njegovo istinsko otelotvorenje. Obožavanje dvoji­ ce tiranoubica postalo je spiritus movens razvijanja i jačanja demo­ kratskog etosa. Zbog toga njihova slava nikad, pa čak ni u trenuci­ ma najkritičnijim po atinski demokratski poredak, nije bila premašena. Tako će i Miltijad pre bitke kod Maratona 491. poželeti Kalimahu slavu ravnu onoj "koju su nekada stekli Harmodije i Aristogiton” (Herodot, 19 66: 417 ).16 Iz mita koji je od Harmodija i Aristogitona napravila demokratska Atina proističe tradicija "junačkog” otpora tiraniji. Ona se emancipuje od motiva koji su ovu dvojicu Atinjana pokre­ tali na tiranoubistvo i prilagođava novoj ideji slobode puka. Time su ojačali patriotski elementi otpora tiraniji i počeli da nadahnju­ 15 Ipak, dometi atinske dem okratije i ideala jednakosti ne sm eju se precenjivati. U ovom polisu broj titulara prava građanstva nikada nije prelazio 10 % u kupnog atičkog stanovništva, d ok se većina punopravnih građana, što zbog sirom aštva, što zbog udaljenosti m esta stanovanja, verovatno vrlo retko po­ javljivala na zasedanjima N arod ne sku p štin e i Porotnog suda. 16 M iltijad je imao dobre razloge za to, pošto je H ipija prebegao persijskom kra­ lju D ariju i kasnije lično predvodio p ersijsk u vojsku u bici kod M aratona.

3»

ju buduću praksu. U toj novoj tradiciji tiranoubice postaju pred­ stavnici celog puka i staju u zaštitu važećeg pravnog poretka koji ugrožava tiranin. Sto se, pak, samog tiranina tiče, on je mogao da računa na sigurnu smrt onog momenta kad padne u "ruke prav­ de”.17 Tako je otpor tiraniji i dalje ostao konzervativan, ali je pre­ stao da služi starom običajnom pravu i vrednostima prevaziđenog tradiranog poretka (koji tiranija zapravo uklanja), da bi postao deo "prava” političkog poretka koji je u nastajanju i koji može ra­ čunati na najširu moguću podršku (već u zavisnosti od socijalnog supstrata koji je puk obuhvatao). U samoj Atini taj politički pore­ dak je bila neposredna demokratija, ali to nipošto neće prerasti u pravilo: u dobrom delu istorije Evrope od tiranije će se braniti i aristokratska republika i parlamentarna monarhija, a sa usponom Moderne - i predstavnička demokratija.

3. Sokratovo pravilo: "ubeđuj-ili-se-pokoravaj” U 6. veku pre n.e. Grčku zapljuskuje jedan novi talas mišljenja. Pitagora u pravdi počinje da spoznaje kosmički poredak, Heraklit govori o “božanstvenom nomosu", a sofisti čak idu tako daleko da nomosu suprotstavljajufisis. Iz svih tih spekulacija počinje se uzdi­ zati pitanje prirodnog prava, koje je “više" od pozitivnog i samim tim uživa prednost u odnosu na njega (Roth, 1954: 95-96). Ove ideje predstavljaju osnov na kojem započinje izgradnja već pomenutog oblika tiranije ex parte exercitii, protiv koje je otpor dozvoljen neposrednim pozivanjem na prirodno pravo. No, kršenje prirod­ nog prava ne mora da postoji samo u tiraniji, za koju je karakteri­ stično bezakonje, nego i u državi u kojoj su određeni pozitivni za­ koni na snazi i imaju podršku većine građana. To otvara prostor za pojavu neposlušnosti građana prema nomosu i na njemu zasnova­ noj vlasti “iz viših razloga ili iz razloga za koje se mislilo da su vi­ ši" (Daube, 19 7 2 :1, i dalje; upor. i Bloch, 19 7 7 :13 -2 1). Neposlu­

17 Posebno je sada zaoštrena kaznena politika prem a pretendentim a na tiraniju i pom agačim a tirana. D o svrgavanja Pizistratida A tinjani su imali "ovaj za­ kon: Običaj je i tradicija atinska: ako neko podgine bunu da bi se dokopao timnide, ili ako neko pomogne pri uspostavljanju tiranide, on i njegov rod biće lišeni građanskih pra­ va" (Aristotel, 19 9 7 : 48).

39

šnost o kojoj je reč otvorena je i "demonstrativna” , ali, za razliku od otpora tiraniji, delimična (tj. usmerena na rešavanje određenog problema, a ne na rušenje tiranskog vladara), nenasilna i bez namere da sankcioniše nosioce vlasti. Momenat nenasilnosti je još uvek rezultat činjenice da se neposlušnik sam suprotstavlja vlasti i da je motivisan prevashodno sopstvenom savešću. No, ako je tačno da u antičkoj Grčkoj još uvek preovlađuje neposlušnost iz razloga savesti, onda se mora odmah konstatovati da u njoj zapo­ činje i kretanje ka onome što će se u modernom dobu nazivati gra­ đanskom neposlušnošću. Kao ilustracija za ovo kretanje mogu se navesti primeri neposlušnosti Antigone i Sokrata. Motivi koji u Sofoklovoj tragediji pokreću Anti gonu da pokopa svog brata Polinika uprkos zabrani (tiranskog) vladara Kreonta identični su onima koje smo već imali prilike da vidimo kod Harmodija i Aristogitona. To su običajno pravo i vrednosti tradiranog poretka (koje se temelje na verovanju da telo umrlog mora biti pokopano kako bi duša našla put do podzemnog sveta). Antigonina savest prijemčiva je samo za ove tradicionalne sadrža­ je i zato ona jednostavno ignoriše sve što dolazi od vlasti i što se kosi sa tim sadržajima. Istina, u Antigoninom činu moguće je pre­ poznati i univerzalni princip ljubavi, koji se suprotstavlja isto ta­ ko univerzalnom principu mržnje.18 Ona kaže: "Moja je priroda upravljena ka obostranoj ljubavi, a ne prema mržnji.” Svojom ne­ pokolebljivom namerom da pokopa Polinika, kao čoveka, a ne kao brata ili saplemenika, ona pokazuje saosećanje i ljudskost, nasuprot kraljevoj (muškoj) destrukciji i okrutnosti (Daube, 1972: 6). No, 18 M iloš Đ urić je u Sofoklovoj dram i prepoznao još jedan univerzalni sukob, i to izm eđu principa individualizm a, koji ovaploćuje K reont, i principa (poro­ dičnog) zajedništva, koji zastupa A ntigtfna. "K reont je radikalno individua­ lan, sav od tvrdoglavstva i sam ovoljstva” , pa zato na kraju drame postaje pra­ vi tragični lik drame, jer "je razorio sreću svoje porodice i još u poznoj staro­ sti m ora da se uči m udrosti” (Đ urić, 19 8 7 : 8 6 ). N o, Đ urić u nastavku greši kada A ntigonu, a ne Kreonta, p roglašava “ pravom građankom ” i "predstav­ nicom državnog načela" (Đ urić, 19 8 7 : 8 7 ). Jer, ako Kreont ruši građanski princip svojom “ individualističkom " tiranijom , to još uvek ne znači da Antigona svojom zaštitom tradiranih vred no sti čuva i sam građanski etos. Upravo suprotno, Sofoklova drama dobro p okazuje opasnosti koje su građanskom etosu pretile kako od tirana, tako i od zastu p n ika partikularnih tradiranih vrednosti.

40

ostavljajući po strani ovo tumačenje, koje je sa stanovišta samog delà još uvek marginalno, može se zaključiti da Sofokle, za razliku od naknadne demokratske mitologizacije čina dvojice atinskih tiranoubica, u svojoj Antigoni jasno i nedvosmisleno dovodi u sukob boginju Temis (kao zaštitnicu plemenskog prava) i Dike (kao za­ štitnicu prava polisa, u kojem su već sjedinjeni zakon i pravda, nomos i dike). Staviše, pravi protivnik htonske boginje Temis je za­ pravo Zeus, koji stvara pravo polisa (dok ga njegova ćerka, boginja Dike, samo čuva) i koji oličava njegov tiranski karakter. Antigona i Kreont, kao ljudska ovaploćenja sukoba bogova i prava, onemo­ gućavaju svako razlikovanje tiranskog poretka od samog polisa, jer se državno pravo već kao takvo javlja u funkciji negacije starog ple­ menskog prava (Stüttler, 19 7 2 :16 ). Iz perspektive samog tog ple­ menskog prava, zaista je nebitno da li ga uništava samovoljni tira­ nin ili demokratski nomos. Razlika je moguća jedino iz perspektive nomosa, za koji se, opet, staro plemensko pravo i samovolja tiranina ukazuju kao slični, prema njemu neprijateljski nastrojeni fenomeni. Jačanje no­ mosa i njegovo prerastanje u temelj polisa predstavlja, kao što ćemo to u narednom odeljku moći da vidimo, prvo artikulisanje ustav­ ne države u evropskoj istoriji. Na tom putu Sokratova figura se ne može zaobići. Iako za njim nisu ostali nikakvi spisi, Platonovo svedočanstvo izneseno u Kritonu pruža dragoceni putokaz za rekonstruisanje Sokratovog doprinosa uzdizanju nomosa u svojevrsan - i pozitivnopravni i prirodnopravni - osnov političke zajed­ nice. Nomoi — Zakoni - jesu centralni pojam na kojem So­ krat gradi svoju političku filozofiju. Oni predstavljaju organsku celinu, pravni poredak, koji je usredsređen oko ideje pravde i pove­ zan gustim vezivnim tkivom razuma (logosa) (Allen, 1980: 82). Sokrat odbija da se prikloni sofističkom razlikovanju nomosa ifisisa (odnosno dike) i insistira na usklađenosti Zakona i sa prirodom, i sa pravdom, i sa celokupnim božanskim umom (Wolf, 1954: 47). Zato u Zakone ne ulaze samo pozitivnopravni propisi Atine, nego i sami umni principi, koji se temelje na božanskom logosu. Zakoni su božansko delo, koje ljudi razrađuju, preciziraju i nado­ punjuju, uvek u duhu pravde, kako bi mogli zajedno da žive u po­ lisu. Pretpostavka zajedničkog života ljudi jeste primena Zakona, a

41

to je moguće samo ako oni predstavljaju jednu umnu celinu, po­ vezanu pravdom. U ovom Sokratovom shvatanju Zakona već se nazire Aristotelovo definisanje čoveka kao zoon politikom: Zakoni određuju celokupan čovekov socijalni habitus, tj. nisu samo regulativni, već su i konstitutivni socioantropološki faktor (Wolf, 1954: 61). Tu leži odlučujuća razlika u odnosu na Antigonu: So­ krat izjednačava svoje obaveze prema roditeljima i prema Atini, jer su za njega oba oblika socijalne egzistencije ne samo jednako vredna, nego i principijelno neprotivrečna. Ispravan život i u po­ rodici i u polisu moguć je samo na osnovu opštih i umnih Zakona. Božanska pravda je tako heuristički princip kojim se ljudi rukovode, kako kao magistrati - prilikom izrade pozitivnopravnih propisa i donošenja pojedinačnih odluka - tako i kao pri­ vatne osobe. Iako u sva tri slučaja oni koriste svoj razum i tumače pravdu, rezultat može biti potpuno različit. Sokrat je svestan ne­ savršenosti i ograničenja ljudskog razuma i zato je u njegovoj kon­ cepciji Zakona moguć sukob različitih viđenja ne samo pravde ne­ go i prava, koje u pojedinačnom slučaju treba primeniti. Iz per­ spektive delatnog pojedinca gledano, to znači da se njegovo tuma­ čenje pravde ne mora poklopiti sa onim zakonodavčevim, baš kao što se njegovo tumačenje zakona ne mora poklopiti sa onim koje primenjuje izvršni ili sudski organ. Zato se postavlja pitanje šta pojedinac treba da učini u ovim slučajevima. Univerzalna formula koju Sokrat predlaže u Kritonu glasi: "ubeđuj-ili-se-pokoravaj" (Platon, 1982b: 84 [XIII]). Pret­ postavke ove formule su da Zakoni nisu isto što i polis i da magi­ strati mogu grešiti i kada donose zakone, i kada ih primenjuju.'9 Zato onaj ko drugačije shvata pravdu, odnosno Zakon, te odbija da se pokori bilo pojedinim zakonima bilo odlukama kojima se ti zakoni primenjuju, mora da pokuša da svoje sugrađane ubedi u nepravednost pokoravanja. U Atini Sokratovog doba bilo je mo­ guće ubeđivati sugrađane, kao politički relevantne aktere, na dva mesta: u Narodnoj skupštini, prilikom donošenja ili ukidanja ne­ 19 N a tem elju jedinstva sa građanim a svo ga polisa, svaki građanin dobrovoljno prihvata podvrgavanje Zakonim a, ali se isto tako m oralno obavezuje da će slobodn o i uporno braniti svoje viđenje sadržaja Zakona. Zato se Sokrat u svom slučaju brani pozivanjem na slob od u i ustrajn ost u delanju kojim se realizuju sopstvene obaveze pred Z ak on im a (upor. W olf, 19 5 4 : 63).

42

kog zakona, i na Porotnom sudu. Treća mogućnost ubeđivanja, kojom se Sokrat obilato koristio, bila je vezana za javna mesta (ulice, trgove itd.), na kojima su se svi pojedinci (bez obzira na to da li su imali građanska prava ili ne) susretali i slobodno diskutovali o javnim stvarima. Sve u svemu, dokle god je pojedinac kori­ stio pravo ubeđivanja sugrađana u nepravednost određenih zako­ na ili odluka, njegovo odbijanje poslušnosti tim zakonima ili od­ lukama bilo je opravdano: on je tada bio potpuno čist pred Zako­ nima i nije snosio krivicu za to ako na kraju ne ubedi sugrađane da je njegovo tumačenje ispravno. Na osnovu podataka koji nam o Sokratovom životu danas stoje na raspolaganju moglo bi se zaključiti da je on četiri puta pobijao pravednost atinskih zakona, odnosno odluka. Prvi put se Sokrat usprotivio većini na Narodnoj skupštini posle bitke kod Arginuskih ostrva, inače najveće bitke koju su Atinjani dobili u Peloponeskom ratu. Nakon potapanja nekoliko atinskih brodo­ va, četiri hiljade ratnika je našlo smrt u vodi zbog toga što je izne­ nadna oluja omela preostale brodove da ih pokupe. Po dolasku u Atinu osmorica vojskovođa izvedeni su pred Narodnu skupštinu da bi se preispitala njihova krivica za smrt ovih ratnika. Tokom postupka utvrđivanja činjenica, demagozi su uspeli da izdejstvuju poseban postupak, po kome je o krivici osmorice vojskovođa tre­ balo da se glasa po filama. Pošto je ovaj način glasanja bio protivzakonit, pritani su se usprotivili njegovoj primeni. No, razdraženi puk je insistirao na glasanju po filama, pojačavajući to zahtevom da se sudi i onim pritanima koji se protive glasanju po filama. Na­ kon toga svi pritani su se privoleli ovom načinu glasanja - osim Sokrata koji je izjavio da neće drugačije raditi nego po zakonu. U Platonovoj apologiji Sokrat kaže: “ipak sam smatrao da se ja radi­ je, u savezu sa zakonom i pravdom, moram izvrći opasnosti nego­ li, u strahu pred okovima ili smrću, složiti se s vama koji ste dono­ sili nepravedno rešenje” (Platon, 1982a: 60 [XX]). Drugi put je Sokrat uskratio poslušnost atinskoj vlasti za vreme oligarhijske vladavine Tridesetorice, kada su ukupno pe­ torica Atinjana (među kojima i Sokrat) dobili naređenje da dove­ du Leona Salaminjanina iz Salamine kako bi ga oligarsi ubili. Ovo naređenje Sokrat je odbio da izvrši, obrazloživši to time da mu ni­ jedna vlast ne može narediti da čini nešto što je "nepravedno" i

43

"bezbožno" (Platon, 1982a: 60 [XX]). Odnosno, još konkretnije, Sokratu je bilo jasno da su oligarsi hteli da što više građana nateraju na sramna dela, kako bi njima lakše vladali. Pošto je tako nešto bilo očigledno nepravedno i protivzakonito, Sokratu je mo­ ralna dužnost nalagala da odbije naređenje. Međutim, u ovom slu­ čaju Sokrat nije morao da ubeđuje oligarhe u opravdanost svog odbijanja naređenja. Oligarhija je bila stanje u kojem je svaki gra­ đanin prepušten na milost i nemilost oligarsima i zbog toga mu nisu pomagala nikakva opravdanja i pozivanja na zakone. Odbija­ jući naređenje Sokrat se jednostavno prepustio na milost i nemi­ lost oligarsima i samo zahvaljujući tome što je ubrzo oligarhija srušena on je ostao u životu (pri čemu mu ni poslušnost nije garantovala život). Sokratu je, za razliku od Antigone, bila jasna raz­ lika između tiranskog/oligarhijskog i demokratskog uređenja i za­ to je njegova teorija "ubeđuj-ili-se-pokoravaj” mogla da važi samo u demokratskom poretku, gde se slušaju zakoni, a ne samovolja pojedinaca.20 Treći slučaj je ujedno najinteresantniji, pošto se događa 399. godine pre n. e., u obnovljenoj demokratiji. Tada je Sokrat bio optužen zbog nepoštovanja državne religije, uvođenja novih bo­ žanstava i kvarenja omladine.21 Prve dve optužbe bile su krajnje mutne i sumnjive, dok je akcenat zapravo bio na trećoj optužbi, ko­ ja je ciljala na Sokratove veze sa Kritijom (jednim od tridesetorice

2 0 N a ovom mestu će izostati izlaganje o Sokratovom idealnom državnom ure­ đenju. Jasn o je u svakom slučaju da to nije bila dem okratija. Kar! Popper je u Otvorenom društvu i njegovim neprijateljima tvrdio da je Sokrat - na osnovu sa­ me činjenice što je bio racionalista, egalitarista i individualista - bio “ dem o­ kratski” kritičar dem okratije (Poper, 19 9 3 : i: 2 4 6 -2 4 7 ). Popperovo stanovi­ šte prenapreže antički pojam demokratijfe i povezuje ga sa vrednostim a koje su karakteristične za m oderne predstavničke dem okratije (upor. npr. njegov op is "Velike generacije” dem okratske A tin e: Poper, 19 9 3: 1: 2 4 1-2 4 6 ), zbog čega mu izmiče m ogućnost d a Sokrata s pravom uvrsti među prve poborni­ ke otvorenog društva, a da ga ipak ne učini pobornikom antičke (konkretno, atin ske) demokratije. Izvesno je, pak, d a kod Sokrata još uvek ne postoji identifikovanje demokratije sa "tiran ijom većin e” , koje srećemo kod Platona i koje je dobrim delom bilo in sp irisan o upravo suđenjem Sokratu (upor. v i­ še o tom e u: Hiiglin, 19 7 7 : 6 5 ). 2 1 Protiv Sokrata je, inače, podignuta javna tužba (gmpht) koja se od n osila na dela koja ugrožavaju čitav polis.

44

oligarha), Alkibijadom i Harmidom. Pošto je amnestija od 403. godine isključivala mogućnost da se u optužnicu unesu politički motivi, u optužnici protiv Sokrata su religija i podučavanje omla­ dine morali biti "politizovani". Zato bi pre odgovaralo istini da se, modernim rečnikom rečeno, radilo o kamufliranom političkom su­ đenju (Đurić, 1987: 264; Allen, 1980: 18-19). Pa ipak, upravo to što se radilo o političkom suđenju i što je ono okončano smrtnom presudom, govori u prilog tome da se Atina u to vreme opasno pri­ bližila onome što će Jacob Talmon u 20 . veku nazvati "totalitar­ nom demokratijom” . Nakon poraza u Peloponeskom ratu (koji je bio poguban za ekonomski i politički život Atine), političke krize koja se tada rasplamsala i dva državna udara (411. i 404. godine pre n.e.), Atinjani su vraćanje demokratskog uređenja dočekali sa ner­ vozom, netolerancijom i nepoverenjem prema svima koji su naru­ šavali njihove ustaljene navike (Smith i Brickhouse, 19 8 9 :19 ). U takvim prilikama Sokratov nekonvencionalni (filozofski) način ži­ vota, koji je uspeo da za pet godina (koliko je proteklo od usposta­ vljanja demokratije do suđenja) izazove veliku netrpeljivost Atinjana prema njemu, već je sam po sebi bio zločin. Kada Sokrat u svo­ ju odbranu na suđenju navodi da je uvek živeo u skladu sa božjim zapovestima, tražeći vrlinu i podstičući druge da je traže (upor. Ksenofont, 1980b: 127), on samo potvrđuje onu pravu optužbu zbog koje je i doveden pred sud. Pošto je ubeđen u “božansku mi­ siju” svog načina života,22 on smatra da porotnike mora tačno da izvesti o njoj, iako mu je jasno da će ih to samo još više ubediti u njegovu krivicu (Smith i Brickhouse, 19 8 9 :213). Pet godina postoligarhijske demokratije od Atine su stvorile jedan represivan, histe­ ričan i ksenofobičan polis, koji je od građana tražio ne samo šlepu poslušnost prema važećim zakonima, nego i krajnje uniformno i konformističko ponašanje. Zato je već samo Sokratovo življenje sopstvene filozofije, koje je njegove sugrađane uvek iznova suoča­ 2 2 Sokratova "m isija" se temelji na izreku proročanstva u D elfim a da je on naj­ m udriji čovek. Č uvši taj izrek, Sokrat se veom a začudio, pošto je uvek g ovo­ rio kako on ne zna ništa. M eđutim , posle boljeg prom išljanja, Sokrat je shva­ tio da je izrek upućen celoj Grčkoj, pa m ožda i čovečanstvu. O no što on svo­ jim prim erom treba da pokaže drugim ljudim a jeste etički ideal, u kom e je vr­ lina najviše dobro, a usavršavanje duše put kojim se prevazilazi žudnja za m aterijalnim dobrim a (Sm ith i Brickhouse, 19 8 3 : 6 5 7 i dalje).

45

valo sa preispitivanjem postojećih dogmi i relativiranjem nepriko­ snovenih istina, bilo akt neposlušnosti - prema okoštavanju, banalizaciji i degeneraciji atinskog etosa na prelasku iz 5. u 4. vek pre n.e. Zaoštreno, može se reći da je, odbijajući da se prikloni novom "duhu vremena” , Sokrat branio ideale stare demokratske Atine (među kojima je bila i formula “ubeđuj-ili-se-pokoravaj”) i u tome video svoju “božansku misiju”. Zanimljjiv je razlog zbog kojeg se Sokrat odlučio da tu istu "božansku misiju” ograniči na privatan život. Po njegovom mišljenju, da je počeo svoje stavove da zastupa u političkom živo­ tu ne bi dugo bio živ. U Atini se dešavaju “mnoge nepravde i be­ zakonja", ali ako bi se neko stalno protiv njih borio na Narodnoj skupštini ili u Porotnom sudu, taj bi bio brzo omrznut i pogu­ bljen. Zato je Sokratov zaključak bio da bi sa političkim angažma­ nom njegova "božanska misija” unapređenja vrline građana veo­ ma brzo bila okončana (Platon, 1982a: 59 [XIX]). Ovako, ograni­ čavanjem samo na privatnu sferu, Sokrat je uspeo da dočeka se­ damdesetu godinu života. Sto se samog suđenja tiče, ono bi se moglo označiti prvim Sokratovim političkim angažmanom, pošto je on tada prvi put došao u priliku da svoju "božansku misiju" za­ stupa pred jednim organom vlasti (dok ju je prethodno zastupao u privatnom životu - u razgovorima sa “omladinom”). Sokrat se, po njegovim sopstvenim recima, brani radi Atinjana, a ne zbog se­ be, jer ga je Bog, takvog kakav jeste, dao Atinjanima da ih upuću­ je na ispravan život. Iako je ideja bila da se ovo upućivanje obavlja na trgovima i ulicama Atine, u slobodnom razgovoru sa svima ko­ ji su bili voljni da slušaju i razgovaraju, Sokrat je sada silom prili­ ka nateran da to učini i javno, pred Porotnim sudom. Ukoliko bi ga pogubili, Sokrat upozorava Atinjane da bi se ogrešiii o Boga, koji ne želi da oni ceo život neprekidno spavaju, već da neguju vr­ linu (Platon, 1982a: 58-59 [XVIII]). No, sve je uzalud. Kritična granica između privatnog i javnog je prekoračena i zato ne iznena­ đuje što Sokratov govor ne uspeva da ubedi porotnike i što se on oglašava krivim za ono za šta je optužen. Tako, naposletku, dolazimo do četvrtog slučaja Sokratovog kršenja atinskih zakona i odluka, koji je bio samo nagovešten, a ne i ispunjen. Taj slučaj je nastupio u drugom delu suđenja, nakon što je pitanje krivice već presuđeno, i kada je ostalo da se re-

46

ši pitanje kazne.23 Po Sokratovom shvatanju, ako bi tužilac pred­ ložio kaznu koja bi okrivljenom (tj. samom Sokratu) nametala ne­ ku nepravdu ili vođenje nepravednog života, onda bi dužnost ovo­ ga bila da sud ubeđuje da takvu kaznu ne donosi, jer će u protiv­ nom pokušati da se odupre njenom izvršenju. Takvu kaznu Sokrat je video samo u sudskom obavezivanju da više neće živeti u skladu sa svojom filozofijom. Zato on porotnicima govori da poštuje i vo­ li svoje sugrađane, ali da Boga sluša više nego njih i da se neće po­ koriti kazni koja bi mu naložila da prestane da filozofira (Platon, 1982a: 57 [XVII]). Ovo upozorenje (kako se iz daljeg toka suđenja može videti) usvaja pre svega tužilac, samim tim što spornu kaznu ne predlaže (i samim tim porotu ne dovodi u situaciju da se o njoj izjašnjava). Umesto toga, tužilac predlaže smrtnu kaznu, kojoj So­ krat ne nudi neku ozbiljnu alternativu i zato se na kraju, kada bu­ de zaista i dosuđena, mora pomiriti sa svojom smrću. No, postavlja se pitanje šta bi bilo da je tužilac sudu ipak, umesto smrtne kazne, predložio kaznu obavezivanja Sokra­ ta da više ne živi u skladu sa svojom filozofijom i da je sud to usvo­ jio. Time bi Sokrat bio stavljen pred dilemu da li da se pokori ovoj konačnoj sudskoj presudi; pokušao je da ubedi sud da mu ne do­ suđuje ovu kaznu i u tome nije uspeo, tako da se postavlja pitanje da li to znači da neposlušnost prema presudi ne bi bila opravda­ na? Odgovor na to pitanje može biti negativan samo u jednom slučaju: opravdanje bi bilo mogućno jedino ako bi neposlušnost bila posledica (dobrovoljne) smrti. To je krajnja konsekvenca mo­

2 3 Iz Sokratovog ugla gledano, on nije prekršio Zakone i bio je nepravedno op ­ tužen. Pokušao je da ubedi sud, ali u tom e nije uspeo i bio je nepravedno okrivljen. Iz tog ugla gledano, njegov postupak je sasvim u skladu sa Z ak o n i­ ma, tj. form ulom "ubeđuj-ili-se-pokoravaj". M eđutim , tim e se postupak ne završava. N akon odluke o krivici sledi odluka o kazni, što znači da i tužilac i okrivljeni treba da daju predloge kazne, o kojim a se onda porotnici izjašnja­ vaju glasanjem . D a bi se shvatila ta procedura bilo bi pogrešno upoređivati je sa današnjim sudskim sistem om , koji služi "prim eni prava” . Izm eđu zakona i suda u staroj A tini postojala je m nogo labavija veza nego što je ona danas. A tin ski Porotni sud, sastavljen od 5 0 0 porotnika, nije bio preokupiran striktnim pitanjem da li je pojedinac prekršio pravo ili nije, već je pre n asto­ jao da donese odluku o tom e šta raditi sa okrivljenim . Sloboda odlučivanja porotnika išla je tako daleko da su oni im ali pravo da okrivljenom ne izreknu nikakvu kaznu čak i ako bi ovaj priznao da je prekršio pravo.

47

ralnog postulata pravde, koji kaže da je bolje trpeti nepravdu, ne­ go je počiniti. Tako kolizija moralnog postulata pravde (nečinjenje nepravde) i političkog postulata pravde (pokoravanje konačnoj presudi redovnog suda) pojedinca suočava još samo sa jednom mogućnošću - da sam sebi oduzme život. Zato se, u krajnjoj lini­ ji, pokazuje da za Sokrata obe presude (smrtna presuda i presuda obavezivanja na odustajanje od filozofiranja) vode istom rezulta­ tu - u oba slučaja njegova je smrt bila jedino pravedno rešenje. Sokratovo prihvatanje smrti uvek je dovodilo u pitanje njegovu spremnost na suprotstavljanje vlastima. Sokrat je prihva­ tio smrtnu presudu, jer je ona bila manje zlo od života bez filozo­ fije - koji on nikada ne bi prihvatio. Ma koliko smrtnu presudu smatrao nepravednom, Sokrat je držao da je mnogo veća nepravda počiniti nepravdu, tj. voditi nepravedan život, bilo da se radi o od­ ricanju od filozofije, ili o izbegavanju kazne. Uostalom, samim tim što se nije ozbiljno angažovao da porotnike ubedi u neku drugu kaznu, on je sebe predodredio za pokoravanje. Stiče se utisak da je za njega celo suđenje bilo povod da javno obrazloži svoju ‘‘božan­ sku misiju” u obnavljanju ispravnog života Atinjanina i da ne do­ zvoli da u njoj bude ometen (eventualnom kaznom na život bez fi­ lozofije). Kada su porotnici ipak doneli odluku o njegovoj krivici i kada je tužilac ponudio smrtnu kaznu, Sokrat je došao do zaključ­ ka da je njegova “božanska misija” okončana i da mu sada preostaje da se na dostojan način oprosti od života. U tome je, sudeći po Ksenofontovim i Platonovim svedočanstvima, zaista i uspeo. Naposletku, ostaje da se kaže nešto o samoj pravdi na koju se Sokrat poziva. U nizu Platonovih spisa u kojima je Sokrat glavni akter pominje se Sokratov "demon” koji mu daje moralne instrukcije i zapravo predstavlja mitologizovani glas savesti Godi, 1975: 22). To bi sugerisalo da je savést osnovni pokretač ne samo Antigoninog nego i Sokratovog delanja. Takav zaključak bio bi, međutim, preuranjen, naročito ako se uzme u obzir argumentacija izneta u Platonovom Kritonu. U ovom spisu Zakoni su ti sa kojima Sokrat vodi razgovor o ispravnom ponašanju. Smisao koji ovde imaju Zakoni prevazilazi kako moralno, tako i pozitivnopravno određenje i odnosi se na sveukupnost prirodnih (božanskih) i po­ zitivnih zakona. Zakoni su jedinstvena i neprotivrečna pravna celina koja čini temelj svakog polisa. Na osnovu njih ljudi stupaju u

48

brak, donose na svet decu, odgajaju ih, itd. A kada deca postanu punoletna, mogu da biraju hoće li ostati u polisu, u kojem važe od­ ređeni pozitivni zakoni, ili neće. Pretpostavlja se da su pozitivni zakoni svakog polisa međusobno različiti, ali načelno uskladivi sa prirodnim (božanskim) zakonima i da u svakom konkretnom slu­ čaju predstavljaju jednu skladnu celinu ("Zakoni") sa kojom poje­ dinac može da se složi ili ne složi (pri čemu u ovom drugom sluča­ ju treba da napusti svoj polis i da potraži neki drugi koji će više od­ govarati njegovim predstavama o pravdi). Na taj način uspostavlja se haromonija na sva tri nivoa: prirodni (božanski) zakoni su uskladivi ne samo sa pluralizmom pozitivnih zakona polisa nego i sa pluralizmom individualnih shvatanja pravde. Svaki polis treba da donese zakone koji će, s jedne strane, realizovati prirodne (bo­ žanske) zakone, a s druge, najviše odgovarati shvatanju pravde nje­ govih građana (pri čemu bi oni građani koji odstupaju od “proše­ ka” trebalo da sebi izaberu neki drugi polis koji će više zadovoljava­ ti njihovo shvatanje pravde). Primenjujući ovu teoriju Zakona na sebe, Sokrat konstatuje da se on saglasio sa atinskom varijantom Zakona, kao najprimerenijom njegovom individualnom shvatanju pravde, i samim tim aprirono prihvatio sve konsekvence života u Atini - uključujući i mogućnost da bude osuđen na smrt. A kada se to na kraju, u njegovoj sedamdesetoj godini, zaista desilo, Sokrat je ostao bez mogućnosti da osporava atinsku varijantu Zakona. Staviše, ukoliko bi pobegao iz zatvora, on bi time prekršio ovu va­ rijantu Zakona i dao svoj doprinos onome za šta je osuđen: da kva­ ri omladinu i nerazborite ljude. Sokrat u smrt polazi mirne savesti, jer je ispunio “bo­ žansku misiju” i učinio sve što su Zakoni tražili od njega. Ziveo je onako kako je mislio da je ispravno, drugim Atinjanima je pružao primer i zbog toga je doveden pred sud. Na sudu je pokušao da dokaže svoju nevinost, ali u tome nije uspeo, i time je zadovoljio Zakone. Zakoni su, dakle, bili namireni već samom njegovom namerom da im se pokorava (na način koji je po njemu ispravan) i da sugrađane ubedi u ispravnost njegovih postupaka. Pošto mu ovo poslednje nije pošlo za rukom, on se morao pokoriti volji su­ građana, bez obzira na to šta je mislio o njihovom shvatanju prav­ de. Jer Zakoni zagovaraju formulu “ ubeđuj-ili-se-pokoravaj” samo dok ima prostora ubeđivanju, tj. dok nije doneta pravosnažna pre­

49

suda o ispravnosti nepokoravanja. Ovoj odluci pojedinac mora da se pokori, ma koliko se sa njom ne slagao, jer ona označava pre­ kretnicu: sva sredstva ubeđivanja su iscrpljena i preostaje još samo pitanje hoće li se pojedinac odlučiti na nepravedno nepokoravanje ili neće. Nepravedno nepokoravanje za Sokrata znači doprinos ru­ šenju polisa, jer on ne može preživeti ako se konačne presude ne sprovode u život. Zato Sokrat odbija da pobegne i dobrovoljno is­ pija čašu kukute. Dakle, Sokrat mora da se pokori Zakonima i sudskoj presudi koja je doneta na osnovu njih. On je svestan nepravde ko­ ja mu je učinjena, ali ga Zakoni podržavaju u odluci da se pomiri sa sudbinom i da ne pomišlja na beg iz zatvora: “ Nego, ti ćeš sa­ da, ako odeš, otići tamo kao čovek kome je nepravda učinjena ne od nas zakona nego od ljudi. A ako pobegneš tako sramotno i vra­ tiš nepravdu za nepravdu, i zlo za zlo, i prekršiš svoje pogodbe i ugovore koje si s nama uglavio, i zlo učiniš onima kojima bi naj­ manje smeo, i sebi, i prijateljima, i otadžbini, i nama, mi ćemo se na tebe ljutiti dok si živ, a tamošnja naša braća, zakoni u Hadu, neće te ljubazno dočekati, znajući da si, koliko do tebe stoji, poku­ šao da i nas upropastiš” (Platon, 1982b: 87 [XVI]). Obrnuto, uko­ liko bi Sokrat bio nateran u smrt, ispunivši svoju dužnost da se bori za ispravno tumačenje Zakona, on bi mogao mirno da prihva­ ti svoju sudbinu, znajući da Zakoni (“ naša braća, zakoni u Hadu”) deluju i u zagrobnom životu i da će tamo od njih dobiti satisfakci­ ju za nepravdu koju mu je učinio polis. “Jer, ako li ko stigne u Had, oslobodivši se ovih nazovisudija, i nađe onde prave sudije za koje se i kaže da onde pravdu kroje, Minoj, i Radamant, i Eak, i Triptolem, i drugi od polubogova, koji su bili pravedni u svome životu zar bi to bila rđava seoba? [...] S njima se onde razgovarati i biti s njima u društvu i ispitivati ih —to fcfi bilo neizmerno blaženstvo. Svakako, oni onde, po svoj prilici, ne osuđuju na smrt za takve razgovore” (Platon, 1982a: 69-70 [XXXII]). Kada se uzme sve ovo u obzir, dolazi se do zaključka da Sokratov slučaj više nije neposlušnost iz razloga savesti (koju sre­ ćemo još kod Antigone), ali još nije ni građanska neposlušnost u modernom smislu reči. Ono što je čini bliskom ovom potonjem jeste javnost i apelativnost čina. Formula “ubeđuj-ili-sc-pokoravaj” počiva na tome da odbijanje pokoravanja mora biti javno (jer

50

je svaki tajni pokušaj neposlušnosti već sam po sebi nepravedan) i apelativno (jer je cilj da se sugrađani pridobiju za jedno drugači­ je viđenje pravde od onog koje se predlaže u nekom zakonu ili od­ luci). Na drugoj strani, ono što ovu formulu deli od modernog pojma građanske neposlušnosti jeste pre svega njena individualno-moralistička nota. Ako Sokrata više ne pokreće savest, onako kao što je to slučaj sa Antigonom, njegovo viđenje Zakona još uvek je plod lične moralne refleksije i može se u najboljem slučaju sma­ trati jednim tumačenjem postojećih pozitivnih zakona, koje konkuriše zvaničnom utoliko što se poziva na "više” (prirodne, odno­ sno božanske) zakone, odnosno pravdu. Nevolja sa tim shvatanjem leži u tome što zakoni postaju bezmalo obogotvoreni i apsolutizovani (u svojoj poslednjoj instanci "u Hadu”). Sokrat se, za­ pravo, nalazi na svojevrsnoj sredokraći: s jedne strane, više ne mo­ že onako samorazumljivo da krši zakon kao što je to Antigona uči­ nila, dok mu, s druge, kao duboko religioznom čoveku, još ne pa­ da na pamet ideja čisto protestnog kršenja zakona, koje će se po­ kazati bitnim elementom modernog pojma građanske neposlu­ šnosti (Kraut, 1984: 75). Drugo, iako se Sokratova neposlušnost temelji na pret­ postavci postojanja političke zajednice sa čijim uređenjem su po­ jedinci saglasni, u pitanju je još uvek predmoderno shvatanje ugo­ vorne političke zajednice. Formula "ubeđuj-ili-se-pokoravaj” te­ melji se na predstavi saglasnosti svakog pojednca sa polisom u ko­ jem živi i pred kojim se obavezao da će poštovati njegove zakone i odluke, odnosno da će njihovo kršenje javno obrazlagati (poziva­ njem na pravdu). "Ubeđivanje se traži od neposlušnog građanina zato što on svom roditelju-gradu, sa kojim je sačinio sporazum, duguje objašnjenje svog ponašanja. Svrha ubeđivanja jeste da se namiri dug, a ne da se promeni zakon” (Kraut, 1984: 60). Zato se pokazuje da kršenje obaveze prema polisu ima deliktni, a ne kontraktualni osnov. To se najbolje vidi na poslednjoj karici u lancu, kada je Sokrat suočen sa smrtnom presudom: ako izvrši nepraved­ no nepokoravanje (begom iz zatvora), on neće prekršiti neku kon­ kretnu ugovornu odredbu (pošto je ultimativni cilj postizanja pravde u tom smislu nedovoljno određen), već će ugroziti polis (za čiji opstanak je nužno da se sve konačne presude izvršavaju, jer bi u suprotnom to dovelo do anarhije). Sokrat zato još uvek ne po-

51

stupa u skladu sa ugovornim obavezama stricto sensu, već je reč pre o onom što se u srednjem veku nazivalo assumpsit, tj. radnji kojom se preduzima izvršenje neke obaveze i koja umesto koristi stvara štetu. To je logika Sokratove smrti: on bira smrt da ne bi izvršio assumpsit (Allen, 19 80 : 99). Da bi se od ove pozicije moglo napre­ dovati dalje ka građanskoj neposlušnosti, biće potrebno da se raz­ vije moderna kontraktualna teorija građanskog društva, odnosno (demokratske) ustavne države. A nju će, kao što ćemo videti u če­ tvrtoj knjizi ove rasprave, iznedriti dalji razvoj misli o pravu na ot­ por tiraniji, odnosno o revoluciji.

4. Platonova apologija tiranije koja uspostavlja idealno državno uređenje Već tokom 5. veka pre n. e., a posebno u Periklovo vreme (koje va­ ži za “zlatno doba atinske demokratije”) bile su sve brojnije kriti­ ke demokratskog uređenja Atine. Naročito je odbrambeni savez iz­ među Atine i niza drugih polisa, koji je u vrlo kratkom roku od uspostavljanja (477. godine pre n. e.) prerastao u hegemoniju Ati­ ne, kod savremenika izazvao osude za "tiraniju" (upor. Schuller, 1978). Dok je ranije izgledalo da samo pojedinac može da za sebe prisvoji titulu tiranina, sada je celo državno telo Atine postajalo ko­ lektivni tiranin (Barcelö, 1993: 20 0 ). Ono što je bilo zajedničko pojedincima koji su ranije sprovodili tiraniju nad Atinjanima i će­ lom atinskom polisu u njegovoj hegemoniji nad drugim polisima bi­ lo je kršenje pravde. Nije li borba protiv tiranije pojedinaca, koja je sve vreme bila vođena u ime naroda i pravde, na kraju pretvorila sam taj narod u tiranina, koji vlast jednako zloupotrebljava kako bi gazio pravdu (McGlew, 1993: 86)? Kako je tokom 5. veka pre n. e. ovo pitanje počelo sve više da se nameće, to se više bližio kraj onom periodu antike u kojem su demokratija i tiranija bili međusobno radikalno suprotstavljeni poreci: u preostalom delu antike oni se počinju poistovećivati (obično skupa sa oligarhijom) kao jednako pervertirani oblici državnog uređenja (Wollheim, 1958: 225). Sokratova smrt predstavlja neku vrstu katalizatora u tom procesu. Ona nije prouzrokovala nikakve neposredne politič­ ke ili socijalne potrese, ali je zato ostavila dubok trag u duhovnom životu grčkih polisa, a prevashodno Atine Način na koji je Sokrat

52

osuđen i oteran u smrt bacio je tamnu senku na demokratsko ure­ đenje Atine. Zato za jedan broj vodećih mislilaca Grčke demokratija postaje jednako loš oblik državnog uređenja kao i oligarhija ili ti­ ranija. Staviše, počinje se govoriti o tome da tiraniju ne mora uvek da sprovodi pojedinac ili manja grupa ljudi, nego može i većim gra­ đana jednog polisa. Ako bolje pogledamo, pokazuje se da demokratija po atinskom modelu ne predstavlja toliko "tiraniju većine" ko­ liko tiraniju pojedinih demagoga, koji su u stanju da manipulišu strastima građana okupljenih u skupštini ili porotnom sudu de­ mokratskog polisa (Hüglin, 1977: 62, i dalje).24 Otklon antičkih mislilaca (od Platona nadalje) od ideala demokratije (praćen istim takvim distanciranjem od drugih oblika državnog uređenja: mo­ narhije i aristokratije), inspirisan uvidom da i demokratija može postati isto tako tiranska kao i sama tiranija (jednog ili nekolici­ ne), predstavljaće u narednim vekovima pokretačku snagu republi­ kanske misli. Kao što ćemo na narednim stranama moći da vidimo, ključni mislioci antičkog sveta (i to ne samo Grčke, nego i Rima) pozabaviće se razradom republikanskog državnog uređenja, koje je, kao svojevrsna mešavina demokratskih, aristokratskih i monar­ hijskih elemenata, trebalo da prevaziđe slabosti svakog od tih ure­ đenja i da obezbedi stabilnu i odgovornu vlast, koja će moći da se odupre iskušenjima tiranije. Za uspon republikanskog ideala iz "zločina” demo­ kratske Atine nad Sokratom najzaslužniji je filozofov najnadare­ niji i najuspešniji učenik - Platon. Teško je preceniti značaj koji je Sokratova smrt imala za Platonovo intelektualno formiranje i tra­ ganje za optimalnim političkim uređenjem. Pre svega, Platon je (atinsko) demokratsko uređenje smatrao neposredno odgovor­ 2 4 U loga dem agoga u pretvaranju dem okratije u tiraniju bila je za antičke pisce od presudnog značaja. N o, dem agozi su bili upravo produkt aktuelnog jačanja dem okratije i fenom en koji se nije m ogao razdvojiti od novonastalog porasta moći puka okupljenog u skupštini ili sudu dem okratskih polisa. Rane antič­ ke grčke tiranije nisu nastajale iz dem agoških zloupotreba dem okratije, jer im jednostavno nisu prethodili dem okratski, nego aristokratski (ili, bolje re­ ći, oligarhijski) poreci (U re, 19 2 2 : 2 8 ). Zato su antički pisci, od H erodota i Tukidida, preko Platona i Aristotela, pa sve do Polibija i Cicerona, u svojim analizam a odnosa dem agogije i tiranije uglavnom verno odslikavali aktuelne problem e i opasnosti razvijenih dem okratskih polisa, d ok su grešili kada bi svoje zaključke uopštavali ili projektovali na istorijsku građu.

53

nim za ovaj “zločin prema filozofiji” , te je njegova nesklonost pre­ ma demokratiji imala mnogo šire posledice u okviru njegove soci­ jalne filozofije. Platon je oštro osudio celokupan demokratski po­ redak u Atini, koji je uspostavljen nakon obaranja tiranije Tridesetorice, napisavši da se “ naša država nije više upravljala po običaji­ ma i uredbama naših otaca" i da se "kvarilo i slovo zakona i mo­ ral” (Platon, 1 9 7 1 :384).25 No, problem je bio mnogo širi, pošto je Platon, u očaju zbog pogubljenja svog učitelja Sokrata, napustio svoju domovinu i krenuo u desetogodišnje putovanje po Grčkoj i mediteranskim zemljama. Na tom putovanju on se uverio da ni druge države nisu u ništa boljem stanju od Atine, što ga je dovelo do sledećeg dalekosežnog zaključka: “ Na kraju sam uvideo da je u svim današnjim državama uprava u celosti rđava, jer je stanje nji­ hovih zakona gotovo nepopravljivo, bez neke izvanredne inter­ vencije u srećnim okolonostima” (Platon, 1971: 384). Iako će se njegova temeljna politička opredeljenja vremenom menjati (što se može naročito dobro videti kada se uporede Država i Zakoni), Pla­ ton se do kraja svoga života neće “ pomiriti” sa demokratijom. Osim što je bio antidemokratski nastrojen, Platon je tokom svog dugog života iznosio različita mišljenja o tiraniji, što na prvi pogled može da sugeriše da je prema njoj gajio ambivalen­ tan stav. S jedne strane, on je uviđao sve probleme i opasnosti ko­ je u jednom polisu stvara tiranija26 (o kojima će u nastavku biti re­ ci) i na njih skretao pažnju svojim učenicima u Akademiji.27 Nije 2 5 Z a razliku od Platona, A ristotel je u Ustavu Atinskom na sledeći način opisao u spostavljanje dem okratije posle svrgavanja tiranije Tridesetorice: "N arod je sebe sam og učinio gospodarem svega, a svim e se upravlja na osnovu narod­ nih odluka i sudova, gde narod im a odlučujuću vlast; čak je i sam o veće do­ šlo pod narodnu vlast. Sve je to, čini se, učinjeno s pravom, jer naklonošću i novcem lakše je potkupiti nekolicinu nego m noštvo” (Aristotel, 19 9 7 : 6 6 ). 2 6 N a kraju krajeva, Sokrat um alo nije izgu b io život pod tiranijom T ridesetori­ ce, i toga je Platon bio potpuno svestan (u p or. Platon, 19 7 1:3 8 3 -3 8 4 ). 2 7 A kadem ija je bila verovatno prva filozofsk a škola, koja se vremenom pretvo­ rila u pravu instituciju. O sn ovao ju je Platon 38 7 . godine pre n.e., a ukinuo rim ski car Justinijan 5 2 9 . godine. Po nekim m išljenjim a rad A kadem ije bi se m ogao čak smatrati su štin skim za ceo antički svet, pa je zatvaranje A kade­ m ije označavalo ujedno i kraj antike. O sim toga, na vezivanje kraja antike i početka srednjeg veka za 5 2 9 . godinu upucavalo bi i osnivanje prvog hrišćan skog manastira u Italiji: te godine je, naim e, Benedikt osnovao m anastir M onte Kasino, otprilike na pola p uta izm eđu R im a i Napulja.

54

bez značaja činjenica da su dvojica učenika Platonove Akademije, Hion i Leonida 353. godine pre n.e. ubili Klearha iz Herakleje na Pontu, svesno nastojeći da sprovedu u delo Platonovo proaristokratsko učenje (Schmidt, 19 0 1:5 -6 ; Friedel, 19 37:7 0 -72 ). Iste go­ dine poginuo je i Platonov najdraži učenik Dion, u jeku građan­ skog rata, koji je u Sirakuzi buknuo nakon što je svrgnut tiranin Dionizije Mlađi. Ali, ako je nesumnjivo tačno da je Platonova Akademi­ ja bila rasadnik antitiranskih ideja, isto tako je tačno da su se i ti­ rani inspirisali Platonovim idejama. Sam tiranin Klearh je bio Pla­ tonov učenik u Akademiji, dok je Dionizije Mlađi dva puta zvao Platona na svoj dvor u Sirakuzi kako bi od njega dobio potrebno filozofsko obrazovanje. Iako je za sprovođenje svog ideala "vladara-filozofa" uvek preferirao Dionizijevog rođaka Diona, Platon je svaki put spremno dolazio na tiraninov dvor i pokušavao da ga uputi u tajne vladanja u skladu sa nalozima filozofije. Na kraju krajeva, i sam Dion je pao od ruke svojih saboraca i prijatelja, koji su ga optužili da je odmah nakon što se dočepao vlasti postao ti­ ranin. Kao što na osnovu svega ovoga možemo da vidimo, Platonov politički stav obeležili su antidemokratizam i ambiva­ lentnost prema tiraniji. Međutim, ambivalentnost prema tiraniji je kasnijeg datuma od antidemokratizma: Platon jednako odbacu­ je i demokratiju i tiraniju praktično sve do povratka iz Sirakuze (388. godine pre n.e.) i osnivanja Akademije (387. godine pre n.e.). Loše lično iskustvo sa tiranijom Tridesetorice i tiranijom Dionizi­ ja Starijeg (koga je Platon na sirakuškom dvoru ubeđivao u štet­ nost tiranije i zbog toga bio poslat na pijacu robova) verovatno je bilo sasvim dovoljno da ga uveri u potpunu štetnost ovog oblika vlasti. Zato Platon u Državi iznosi opis idealnog državnog uređenja koje je aristokratija/monarhija (u zavisnosti od toga da li "vladarafilozofa” ima više ili je samo jedan) i koje nema nikakve veze sa ti­ ranijom. Staviše, Platon ide tako daleko da tiraniju proglašava naj­ gorim državnim uređenjem (Platon, 1976: 274 [575d]). Kako sam priznaje, tokom svog desetogodišnjeg obila­ ženja grčkih i mediteranskih država, Platon je, razočaran onim što je imao prilike da vidi, došao na ideju da je jedini ispravan oblik vladavine - vladavina filozofa. “I tako sam, hvaleći pravu filosofi-

55

ju, bio prinuđen da kažem da je samo na osnovu nje moguće sa­ gledati šta je to pravedno u javnom i u privatnom životu. Ljudski rod se, dakle, neće osloboditi zala sve dok do političke vlasti ne dođe rod pravih i istinskih filosofa ili dok vlastodršci u državama ne počnu, nekom božjom milošću, da se uistinu bave filosofijom" (Platon, 19 71: 384). Ili, kako će to u Državi formulisati, “ nijedna država, nijedno uređenje i isto tako nijedan čovek neće biti savršen dok ti malobrojni nepokvareni filozofi koje sada nazivaju neupo­ trebljivim, želeli oni to ili ne, ne budu nekako sudbinom prinuđe­ ni da se pobrinu o državi i da joj posluže, ili dok istinska ljubav prema pravoj filozofiji kao kakav božanski dah ne obuzme sinove onih koji sada vladaju i kraljuju, ili same vladare” (Platon, 1976: 19 0 [499 b-c]). Aristokratska/monarhijska vladavina filozofa pretpo­ stavlja jedno organsko shvatanje države, u kojem vlada biološka nejednakost među ljudima: jednima vlada požuda, drugima volja, a trećima razum. Zato pojedinac nikada ne može biti savršen, sve­ stran, odnosno "pravedan” ; to je u stanju da bude samo država, i to pod uslovom da dobro uskladi svoje članove unutar svoje staleške strukture (sastavljene od proizvođača, ratnika i vladara). Tek kada svi "požudni” pojedinci postanu proizvođači, "odlučni” po­ jedinci ratnici, a “razumni" pojedinci vladari, država će se moći nazvati savršenom, tj. "pravednom”. Država je, dakle, kao kolek­ tiv viša od pojedinca, zato što pojedinac nikada ne može biti savr­ šen, a država to može - pod pretpostavkom da harmonično uklo­ pi u sebe sve svoje građane, u skladu sa onim za šta su predodre­ đeni. Tako nastaje ono što je Karl Popper nazvao "totalitarnom pravičnošću” ,28 koja "biološki" predodređuje filozofe za vladarski položaj (u idealnoj državi).29 2 8 Platonova teorija "totalitarne p ravičnosti” je svog najvećeg suparnika u grč­ kom svetu imala u egalitarističkoj teoriji slobode pred zakonom (izonomija) (Poper, 19 9 3: l: 134, i dalje). 2 9 Popper je dobro uočio da je Platon u svojoj teoriji države pošao od ugovorne teorije. Po Platonu država nastaje udruživanjem ljudi u cilju podele rada i ostvarenja m ogućnosti zadovoljavanja brojn ih potreba svakog pojedinca. D ržavu, dakle, “podiže naša potreba” (P lato n , 19 7 6 : 48 [369c]). M eđutim , država ne može opstati kao obično udruženje ljudi sa ciljem m eđusobnog za­ dovoljavanja potreba. Zato u njoj, pored staleža proizvođača, m oraju biti us­ postavljeni i stalež ratnika i stalež vladara. N a ovom mestu u Platonovu

56

Popper je s pravom kritikovao Platona i u vezi sa njego­ vim iskrivljavanjem Sokratovog moralnog intelektualizma. Sokrat je, doduše, uzdizao mudrost, ali ju je uvek povezivao sa uvidom u sopstveno neznanje i sa porivom da se dalje istražuje; nasuprot to­ me, mudrac (filozof) kod Platona postaje "posednik istine", a vladar-filozof je "kopija plemenskog sveštenika-kralja” (Poper, 1993: 1:17 9 ). Staviše, Platon ne uspeva da odoli izazovu svog "biološkog naturalizma” i ide tako daleko da svoje vladare upoređuje sa mati­ cama u košnici pčela: "Vas smo, pak, mi izabrali za kraljeve kao ma­ tice u košnicama da vladate i samima sobom i državom” (Platon, 19 7 6 :2 12 [520b]). Tako se u idealnoj državi uspostavlja svojevrsna biološka harmonija, a poslušnost običnih ljudi prema vladarima-filozofima postaje takoreći instiktivna. Platonova utopija se pretvara u suštu suprotnost onome što je Sokrat imao na umu kada je praktikovao maksimu "ubeđuj-ili-se-pokoravaj". Jer, alternativa poko­ ravanju vladarima-filozofima jednostavno ne postoji. Ipak, najzanimljiviji deo Platonove Države nije opis idealne države, nego tipologija državnih uređenja i teorija o njiho­ vom cikličnom smenjivanju. Tu dolazi do izražaja Platonov anali­ tički duh i smisao za razumevanje empirijskih datosti. Prikuplja­ jući podatke o postojećim državama i boraveći u njima, Platon je došao do zaključka da je moguće razlikovati pet oblika državnih uređenja: aristokrati ju/monarhiju,30 timokratiju, oligarhiju, demokratiju i tiraniju. Državna uređenja nisu stalna ni nepromenljiva; u njima deluju sile koje vode njihovom uništenju i uspostavlja­

teoriju prodire "biološki naturalizam ” , koji povlači za sobom kako postavku o nejednakosti ljudi, tako i organicističko shvatanje države (Poper, 19 9 3 : 1: 1 15 , i dalje). Platon nužno m ora d a pretpostavi da se svaki pojedinac rađa sa jednom predom inirajućom karakteristikom ( “ svojstvom duše” ): ili je požu­ dan (tj. u njem u preovlađuje požuda), ili je odlučan (tj. u njemu preovlađuje volja), ili je razuman (tj. u njemu preovlađuje ra2um ). Iz ovih prem isa Platon izvlači zaključak da je zadatak filozofa da stvore takvu državu u kojoj će svi ljudi postati pripadnici onih staleža kojim a odgovaraju njihova "svojstva du­ še" i koja će na taj način ovaplotiti pravdu. 30 Iako je aristokratiju/m onarhiju opisivao kao idealno uređenje, koje praktično još nije postojalo na licu zem aljskom , verovatno je da je glavne podsticaje za njeno konstruisanje m ogao dobiti iz poznanstva sa kraljem Arhitom iz Tarenta, koji je u velikoj meri odgovara idealu pitagorskog mudraca i uspešn og državnika.

57

nju novog državnog uređenja. Čak se ni za idealno državno uređe­ nje (aristokratija/monarhija), uprkos svim merama predostrožnosti,3’ ne može očekivati da će večno trajati: jednom će se desi­ ti greška u eugeničkom radu vladara-filozofa i nastaće nesavršena generacija, koja će državu survati u haos (Platon, 19 76 : 24 0 [546547D.32 Iz tako nastalog državnog haosa državu će moći da izvu­ če jedino grupa ratnika (vojskovođa), koja će svima nametnuti vojnu vlast (timokratiju). Kada se vojskovođe budu obogatile, uzi­ majući ratni plen, uspostaviće oligarhijsko uređenje, i novac i bo­ gatstvo će početi da vladaju. Ali vladavina bogatih nužno će naići na otpor siromašnih i jednom će oligarhijski poredak biti srušen. Na njegovim ruševinama nastaće demokratija, kao vlast siroma­ šnog demosa. Neumešan u vladanju, sklon anarhiji i podložan stra­ stima, demos će se, pre ili kasnije, dati zavesti od strane nekog de­ magoga, koji će postepeno za sebe obezbediti tiranski položaj. Na taj način će iz demokratije nastati tiranija: "posle krajnje slobode - najveće i najstrašnije ropstvo” (Platon, 1976: 2 6 0 [564a]). Platon je svakako mislio da ni tiranija ne može večito da traje. Pa ipak, u Državi nigde ne nalazimo opis uzroka koji .dovode do kraha tiranije. Kada tiranin ukloni sve svoje neprijatelje, “onda će uvek počinjati neke ratove kako bi narod imao potrebu za vo­ đom” (Platon, 1976: 264 [566e]). Iako će ga ratovi učiniti neop­ hodnim na čelu države, oni neće moći da spreče osiromašenje naro­ da i pad popularnosti tiranina. Na kraju će se tiranin zameriti svi­ ma i svi građani će mu postati neprijatelji. Ali, ako bi narod poželeo da tiranin "napusti državu” , morao bi uvideti “da slabiji hoće da istera jačega" (Platon, 1976: 266 [569a]). Krajnji zaključak, dakle, 3 1 Platon je smatrao da vladari-filozofi treba, čim dođu na vlast, da proteraju sve ljude i decu stariju od d eset god in a fk a o beznadežno iskvarene p ostoje­ ćim stanjem ) i da preostalu decu vasp itavaju u novom duhu (Platon, 19 7 6 : 2 35 [5 4 1a ]). N a taj način izbegla bi se zla starog uređenja i om ogućilo stva­ ranje novih generacija koje će pozn avati sam o jedno - idealno - državno uređenje i zdušno ga prihvatati. Ed u k ativn i učinak će biti još veći kod k asni­ jih generacija, pošto će vladari-filozofi ovladati eugeničkom veštin om i "p ro ­ izvoditi" upravo onakve lju d e kakvi su im potrebni za raspoloživa m esta u podeli rada. 32 Interesantno je da u "sedm om p ism u ” Platon piše da sam o rđava državna uređenja - a to su tiranija, oligarhija i dem okratija - podležu cikličnom kre­ tanju, i to zato što ne m ogu očuvati stab iln o st (Platon, 19 7 1: 385).

58

glasi da narod ne može da obori tiranina, jer je ovaj “jači” od njega. Interesantno je da Platon, i kada govori o uspostavljanju aristokratije/monarhije (kao što smo već imali prilike da vidimo), pominje "neku božju milost" i "sudbinu". Tako proizlazi da se tiranija ne dâ srušiti regularnim načinima i sredstvima, već je potrebno da u nju upre prst Bog/sudbina i upriliči neki slučaj koji će tiraninu oduzeti vlast (ako ne i život). Tek tada se ciklus zaokružuje i smenjivanje državnih uređenja može nastaviti svoju kružnu putanju. Platonov odnos prema tiraniji počeo se menjati za vre­ me njegovog rada u Akademiji, između prve i druge posete Sirakuzi (tj. između 3 8 8 .13 6 6 . godine pre n.e.). Prilikom svog prvog bo­ ravka u Sirakuzi, Platon je upoznao mladog Diona, koji će postati njegov najdraži učenik. Dion se pokazao otvorenim za Platonove političke ideje i ubrzo ih u potpunosti prihvatio, dodajući im bit­ nu novinu - upravo u načinu ostvarenja. Dion je, naime, uveravao Platona da je tiraninov sin Dionizije Mlađi takođe sposoban da prihvati Platonove ideje, pa da je čak i Dionizijeve "sestriće i rođa­ ke veoma lako pridobiti za nauku i za način života koji ja [Platon] neprestano propagiram i da su oni, dalje, kao stvoreni da utiču na Dionizija, tako da bi sada, ako uopšte ikada, bilo moguće u potpu­ nosti ostvariti onu nadu da iste ličnosti ujedno budu i filosofi i vladaoci u velikim državama” (Platon, 1971: 386). Tu leže koreni promene Platonovog mišljenja o tirani­ ji: tiranin sada postaje saradnik na stvaranju idealnog uređenja (aristokratije/monarhije) i njegov prvi vladar. Ako prst Boga/sud­ bine učini tiraninovu dušu podobnom za filozofiju i u društvo mu dovede prave filozofe, koji će mu otvoriti oči u pogledu zakono­ davstva i političkih reformi koje treba da preduzme, put u aristokratiju/monarhiju biće napokon otvoren.351 upravo to će biti svr­ 33 B ilo je m išljenja da je ovo uzdizanje značaja nomosa za život polisa i ograniče­ nje vlasti u njemu dovelo Platona do toga da prvi put u Zakonima izgradi je­ dan m odel konstitucionalne m onarhije (u koju se pretvara originalna zako­ nodavna tiranija) kao idealni oblik državnog uređenja (upor. npr. Heintzeler, 1 9 2 7 :1 2 3 ) . Ipak, kao što će se iz daljeg izlaganja videti, ovo m išljenje je p o­ grešno, pošto je idealno uređenje op isano u Zakonima republika a ne konstitucionalna m onarhija. Prosvećivanje tiranina, dakle, ima za cilj obavljanje za­ konodavnog (m odernim rečnikom rečeno - ustavotvornog) rada, tj. usposta­ vljanje republikanskih ustanova, a ne ustavno sam oobavezivanje tiranina (koji bi tako postao konstitucionalni m onarh).

59

ha Platovnovog boravka u Sirakuzi 366. i 360. godine pre n.e., ka­ da je na tamošnjem tronu već sedeo Dionizije Mlađi. Tiraniju, kako se može zaključiti, ne treba rušiti; treba je usmeravati da postane aristokratija/monarhija. Platon se u "sedmom pismu” jasno izjašnjava protiv nasilnog rušenja bilo kog državnog uređenja, pa tako i tiranije: "Razuman čovek treba da živi imajući takve principe i u odnosu na svoju državu: treba da govori ako mu se čini da se državom dobro ne upravlja, ali samo ako ne govori uzalud ili ako mu zbog njegovih reči ne preti smrt­ na kazna. Ali ne valja da se služi nasiljem prema svojoj otadžbini radi promene državnog uređenja, u slučaju da bez progonstva i ubijanja ljudi nije moguće ostvariti najbolji ustav, već neka ostane miran, moleći se za dobro svoje i cele države" (Platon, 19 71:38 9 ). Na isti način je Platon i Diona savetovao.34 Ali, Dion nije poslu­ šao Platona, nego je poveo rat protiv Dionizija Mlađeg (kada se ovaj pokazao gluvim za sve ideje kojima ga je obasipao Platon) da bi, kada je već uspeo da ga svrgne, i sam bio optužen za tiraniju i ubijen od svojih vlastitih saboraca i prijatelja. Interesantno je da Platon u svom "sedmom pismu” odbija da se izjasni o ovom do­ gađaju, ali ipak priznaje da je i Dion, baš kao i Dionizije Mlađi, bio nesposoban da nađe dovoljno pristalica sa kojima bi podelio vlast i uspostavio stabilnu vladavinu u celoj Sirakuzi (Platon, 1971: 389-391). Svi ovi događaji naveli su Platona da, paralelno sa pra­ menom mišljenja o tiraniji, promeni i svoju koncepciju idealne dr­ žave. Umesto ničim (pa tako ni zakonima) ograničenih vladara-filozofa, sada vrhovnu vlast u idealnoj državi dobijaju “zakoni” .35 Platon, naravno, i dalje smatra da bi aristokratija/monarhija bez 34 Ipak, Platon priznaje da je, savetujući D io na kako da stvori najbolju državu, i sam “ nehotice na neki način počeo priprem ati teren za kasnije obaranje tiranide” (Platon, 19 7 1:3 8 5 ) . 35 Platonova prvobitna nevoljnost da vladare-filozofe podvrgne zakonskim ograničenjim a najbolje se vidi u Državniku. I tu Platon razlikuje ispravne od pervertiranih oblika državnog uređenja (m onarhija i tiranija, aristokratija i oligarhija, demokratija i anarhija), ali svoj ideal državnika ne vezuje ni za je­ dan od njih: ono što je jedino bitno jeste to da pravi državnik ne bude ničim ograničen, pa samim tim da ne bude ni vezan zakonim a, pošto ovaploćuje idealnu pravdu, a ona se ne m ože jednom zauvek i za sve slučajeve propisati (W olf, 1 9 7 0 :1 3 9 i dalje).

60

zakona bila najbolje rešenje, ali uviđa da je tako nešto neostvarljivo u ovom svetu. “ Ni zakon naime niti ikakav poredak nije vred­ niji od znanja, te nije pravo, da um ičemu bude podložan i da ro­ buje, nego da vlada svime, ako je zaista po svojoj prirodi istinit i slobodan. Sada, nažalost, nigdje nije tako ili je samo u ograniče­ noj mjeri. Stoga treba odabrati to drugo, naime zakon i poredak, koji doduše vide i zamjećuju mnogo toga, ali ipak ne mogu sve” (Platon, 1957: 29 1). Iz tog uvida javlja se nova koncepcija idealne (ali realno ostvarive) države, koja je izložena u Platonovom testamentarnom delu - Zakonima}6 Za uspostavljanje idealne države (zasnovane na zako­ nima) potrebno je, dakle, da postoji tiranin koji je "mlad, dobra pamćenja i shvaćanja, hrabar i plemenite duše od prirode” (Pla­ ton, 19 5 7 :113 ). Međutim, on ne može da obavi sav posao koji je potreban za uspostavljanje idealne države i zato mu je potrebna pomoć — filozofa. Tiranin treba da se udruži sa "zakonodavcem vrijednim pohvale”37 i tada će oni biti u stanju da donesu zakone, na kojima će se temeljiti idealna država. Kombinacija tiranina i za­ konodavca je potrebna zato što se Platon sada zalaže za formulu "ubeđuj-i-prisiljavaj” , kao jedino plodotvornu za uspostavljanje novog poretka: zakonodavac deluje ubeđivanjem, a tiranin silom (Platon, 19 5 7 :12 8 ). Iako znatno odstupa od tvrdog autoritarizma 36 Novu koncepciju o vladavini zakona takođe nalazim o i u Platonovom "se d ­ m om pism u ” , upućenom D ionovim rođacim a i prijateljim a. U ovom pism u Platon hvali D iona zato što se borio da Sirakužani "budu slobodni živeći po najboljim zakonim a" (Platon, 19 7 1: 383). Platon dalje tvrdi da je i D ionizija M lađeg, i Diona, i D ionove rođake i prijatelje savetovao isto: da uspostave državu koja neće biti "potčinjena neograničenoj vlasti ljudi, nego zakonim a” (Platon, 1 9 7 1:3 9 2 ) . N aposletku, on iznosi m išljenje da će sukobi i razdori u jednoj državi (tj. Sirakuzi) prestati kada jedna (pobednička) strana pozove najuglednije G rke iz cele G rčke (Platon predlaže pedesetoricu za polis od de­ set hiljada stanovnika) i poveri im zakonodavnu delatnost. " A kad se zakoni donesu, u tome se već sve sadrži" (Platon, 1 9 7 1:3 9 4 ) . 37 U pitanju su, kako se iz daljeg izlaganja m ože zaključiti, dva zakonodavca, od kojih jedan piše predgovore (pream bule) za zakone, a drugi tekstove zakona. O vo razlikovanje Platon je sasvim sigurno napravio na osnovu vlastite aktiv­ nosti u Sirakuzi. Naim e, u “ trećem pism u ” , upućenom tiraninu D ioniziju M lađem , Platon objašnjava kako je on shvatio vezu m eđu njim a: D ionizije M lađi je obećavao da će promeniti svoju "vladavinu iz tiranide u kraljevinu", dok se Platon bavio "predgovorim a za zakone” (Platon, 1 9 7 1:3 7 6 ) .

61

Države, ni ova Platonova formula ne uspeva da ostavi prostor za onu dilemu običnog građanina koju je Sokrat formulisao u maksi­ mi “ubeđuj-ili-se-pokoravaj” . Jer, jedini subjekt ubeđivanja su i dalje filozofi (ovoga puta u funkciji zakonodavaca), dok iza njih stoji vlast tiranina, koji će ionako prisliti svakoga koga argumenti filozofa ne ubede. Do sada još nije bilo reči o samom idealnom uređenju koje se nudi u Zakonima. Videli smo da u toj državi zakoni treba da imaju vrhovnu vlast, a da njih donose tiranin i zakonodavac, tesno sarađujući i međusobno se u svojim poslovima nadopunjavaju­ ći.38 Ali, sve to nam još ništa ne govori o državnom uređenju koje će na taj način nastati i smeniti tiraniju (jer, Platon ne ostavlja ni­ kakve sumnje da je tiranija funkcionalna samo u prelaznom - “ re­ volucionarnom” —periodu i da u idealnom uređenju treba da ne­ stane). U Zakonima Platon pominje tri vrste državnih uređenja: monarhiju, demokratiju i mešavinu monarhije i demokratije. Ide­ alna država je ova potonja, pošto je "umerena” , tj. stoji “ nekako po sredini između monarhičkog i demokratskog uređenja” (Platon, 19 5 7 :16 2 ) i na taj način izbegava zla koja su svojstvena krajnosti­ ma samovlašća (u monarhiji) i anarhične slobode (u demokratiji). U monarhijama i demokratijama preovlađuje jedan element (“ stranka”) i grabi svu vlast, a to onda vodi državu u građanske ra­ tove i propast. Zato se blagostanje i sreća građana mogu osigurati samo u “umerenoj državi", u kojoj su okončane stranačke borbe i u kojoj je omogućena vladavina zakona. A takvo uređenje ne po­ stoji u demokratskoj Atini39 (baš kao što ne postoji ni u monar­ hijskoj Persiji), već u - Sparti (Platon, 1957: 95). Platona su mnogo kritikovali zbog njegove sklonosti ka spartanskom uređenju. Zakoni su, po recima kritičara, obelodanili opis jedne “policijske države” (Bloch, 1981: 560), u kojoj do­ minira plemenski kolektivizam, ili čak "okamenjeni oligarhijski tribalizam” Sparte (Poper, 1 9 9 3 :1 :1 2 2 i 233). Nije nimalo sporno da je Sparta bila po mnogo čemu represivna i, sa današnjeg stano­ 38 Preciznije govoreći, Platon u Zakonima p om in je više načina donošenja zako­ na (koje tretira kao posebnu aktivn ost, izuzetu od redovnih državnih delatn osti), iako sam optira za saradnju tiran in a i zakonodavca. 39 U dem okratskoj Atini sloboda je prešla sve granice, pa su građani prestali da se pokoravaju zakonima (Platon, 1 9 5 7 : 1 0 4 ) .

62

višta, neprihvatljiva država: njen militarizam, tribalizam, antiintelektualizam, autarhična naturalna privreda i još mnogo toga pred­ stavljali su, nema sumnje, relikte grčke plemenske prošlosti. Ali, sve to skupa ne sme da zatamni jednu veoma naprednu tekovinu spartanskog političkog života. To je podela vlasti. Ako bi se poku­ šalo opisati državno uređenje Sparte, onda bi možda najbolje bilo upotrebiti naziv aristokratska republika. Jer, u Sparti je postojao prilično složen sistem institucija, kroz koje su se efikasno kanalisali politički sukobi: Narodna skupština imala je pravo izbora geronta i efora i donosila zakone; Eforat (koji je činilo pet najugled­ nijih Spartanaca, obično iz nižih slojeva) imao je ovlašćenje da sa­ ziva Narodnu skupštinu i Geruziju i da kontroliše i smenjuje kra­ ljeve40 i druge državne činovnike; dok je Geruzija (sastavljena od dva kralja i 28 geronta, koji su poticali iz najuglednijih i najstari­ jih porodica i nisu mogli imati manje od 60 godina života) bila centralno upravljačko telo.41 Taj sistem je bio izuzetno efikasan i imao je verovatno najveće zasluge za izrazitu političku stabilnost Sparte. Mehanizam balansa, kontrole i ograničenja vlasti pojedi­ nih organa bio je dobro postavljen, tako da su se u njemu suko­ bljavali različiti politički interesi a da nijedan nije mogao da ovla­ da celinom spartanskog političkog života. Ovo političko uređenje nije privlačilo Platona sve dok je bio naklonjen vladavini filozofa u aristokratiji/monarhiji. Zato on u Državi spartansko državno uređenje pominje uzgred, svrsta­ vajući ga u timokratiju (upor. Platon, 1976: 238 [544c]).42 U Za­ konima se to korenito menja. Platon se sada divi mehanizmima ba4 0 Pravo sm enjivanja kraljeva kada prekorače svoja ovlašćenja bilo je svakako najvažnije ovlašćenje Eforata i zato će ova institucija početi da privlači veliku pažnju protestanata kada početkom novog veka budu form ulisali svoje teo­ rije o pravu na otpor tiraniji (o čemu će biti više reči u 5, 6. i 7. poglavlju). 4 1 Centralno m esto Geruzije u političkom sistem u dolazilo je i odatle što je ona priprem ala skupštinske odluke, a kasnije je dobila i pravo da stavi veto na njih. 4 2 Presudan razlog za Platonovo ignorisanje spartanskog državnog uređenja u Državi leži u koncepciji vladavine filozofa, koja se u ovom delu zastupa. Č ak i ako bi se prihvatilo da su "istin sk e vrednosti spartanske efikasnosti i vojne organizacije” inspirisale određena rešenja u Državi, sasvim je jasno d a se spartansko državno uređenje nikako nije m oglo dovesti u vezu sa vladavi­ nom filozofa (Randall, 1 9 6 7 :3 2 3 ) .

63

lansa i ograničenja vlasti u Sparti: "Neki bog, mislim, brinući se za vas [Spartance] i predviđajući buduće događaje, ustanovio je kod vas vlast dvojice kraljeva mjesto vlasti jednoga i time ju je još više ograničio na pravu mjeru. Zatim je i neko ljudsko biće, koje je ne­ kako bilo prožeto božanskom moći [Likurg], opazilo, da je kod vas kraljevska vlast još uvek strastvena i nemirna, pa je ublažilo oholu snagu kraljevskog roda staloženom moći starosti na taj na­ čin, što je uvelo za najvažnija pitanja vijeće od 28 staraca [Geruzija], kojih je vlast ravnopravna kraljevskoj. I treći vaš spasitelj [Teopomp] videći, da je ta kraljevska vlast još uvijek puna požude i žestoka, nametnuo joj je kao uzde vlast efora, za koju je odredio da se može postići gotovo kao druge vlasti podjeljivane ždrijebom. Na taj je dakle način kod vas kraljevska vlast, ublažena potrebnim nadopunama i svedena na pravu mjeru, očuvala sebe samu i posti­ gla, da su se očuvale i ostale uredbe” (Platon, 1957: 93). Gledaju­ ći u celini, spartansko uređenje se ne može svrstati ni u monarhi­ je, ni u demokratije, pošto je u njemu postignuta ravnoteža či­ tavog niza organa: tiranski (Eforat), demokratski (Narodna skup­ ština), aristokratski (Geruzija) i monarhijski (kraljevi) (Platon, 1957: 116 -117).43 Spartanski politički genije uspeo je da uskladi sve ove elemente svog složenog državnog uređenja, ne dozvoljava­ jući nijednom da prevagne i tako državu odvede u propast.44 4 3 N a m argini bi trebalo prim etiti da je spartan sko uređenje inspirisalo Platona na to da form uliše prvu teoriju ravnoteže m oći unutar države (koja i nije ta­ ko m nogo kasnila za prvom teorijom ravnoteže moći izm eđu država, čijim se autorom smatra Tukidid: upor. Butterfield, 19 7 3: 17 9 -18 0 ). Velika je šteta što Karl Popper u svojoj kritici P latona nije im ao razum evanja za političke in­ stitucije Sparte i njihov uticaj na p ozno delo Platona. O perišući u oštrim dihotom ijam a prijatelj-neprijatelj (otvoren og društva), Popper je nastojao da sve što je "otvoreno” i "nap redn o” ("dofcro” ) identifikuje u A tini i kod So kra­ ta, a sve što je "zatvoreno" i "n a za d n o " ( " z lo ” ) u Sparti i kod Platona. Zbog toga je prevideo da “ ni đavo nije tako crn" i da politička stabilnost, koju su om ogućavale spartanske političke institucije i koju je priželjkivao stari Pla­ ton u svojim Zakonima, ne m ora d a bu d e rezultat "tribalizm a” i “ reakcionarn o sti” nego političke inovativnosti, trezvenosti i prilagodljivosti. 4 4 O n o što svakako treba napom enuti jeste činjenica da je Platon u Zakonima hvalio spartansko državno uređenje u pravo zbog njegovih unutrašnjepoliričkih efekata. Time se razlikovao od n iza grčkih pisaca, koji su takođe bili sklo­ ni da hvale spartansko državno uređenje, ali zbog vojne moći Sparte i njene osvajačke politike (o tome upor. R ostovcev, 19 9 0 : 6 2).

64

No, odmah se može reči da uticaj spartanskog držav­ nog uređenja na idealno (ali realno ostvarivo) državno uređenje koje je Platon ponudio u Zakonima nije bio naročito plodan. Orga­ ni koje poznaje Platonova idealna država jesu Narodna skupština (koja bira sve državne službenike, uključujući i čuvare zakona, i odlučuje o reviziji zakona), 37 čuvara zakona (koji su glavni upra­ vljači i ne mogu imati manje od 50, ni više od 70 godina)45 i Veće od 360 članova. Podela vlasti, koja neosporno postoji između ovih organa (opisanih u VI knjizi), eliminisana je pred kraj spisa (u XII knjizi), gde Platon u svoje državno uređenje uvodi i tzv. Noćno ve­ će.46 Ovaj “suvereni" organ - koji je sastavljen od deset najstari­ jih čuvara zakona, svih onih koji su zbog svojih vrlina nagrađeni i putnika koji su na svojim putovanjima saznali nešto što je korisno za čuvanje zakona47 - ima zadatak da usmerava zakonodavstvo u pravcu vrlina (Platon, 1957:384-387). Time je zaista u ceo sistem uvedena neka vrsta "inkvizicije” , koja ima suvereno pravo da pro­ suđuje koje vrline će se u idealnoj državi negovati i šta će se od za­ konskih odredbi smatrati usklađenim sa tim vrlinama, a šta će morati biti "cenzurisano” . Sve u svemu, sa Platonom politička filozofija doživlja­ va snažan autoritarni obrt. Idealno uređenje koje je on ponudio ne samo u Državi, nego i u Zakonima, jeste protototalitarno, i to bez mogućnosti da bude proglašeno tiranskim i kao takvo oboreno. Umesto toga, tiranina Platon poznaje samo kao "revolucionarnog subjekta", koji treba da bude prosvetljen (filozofskim učenjem) kako bi mogao da uspostavi temelje idealnog državnog uređenja i da onda nestane. Ceo svet pobuna, razdora i tiranoubistava tako ostaje u onostranosti cikličnog kretanja pervertiranih državnih 4 5 Interesantno je da Platon čuvare zakona pom inje već u svom ‘‘osm om pi­ sm u ” . U njemu Platon iznosi predlog da u Sirakuzi tiranin/kralj zadrži vr­ hovnu vlast u religioznim stvarim a, ali da za čuvare zakona postavi “ tridesetpetoricu” , i to uz saglasnost “ naroda i veća” (Platon, 1 9 7 1 :4 1 2 ) . 4 6 P ošto je Platona sm rt sprečila da dovrši i rediguje Zakone ostaje nejasno ka­ ko bi on uskladio izbalansirane organe vlasti iz V I knjige sa “ suverenim ” N oćnim većem iz X II knjige. N ije nem oguće da je N oćno veće relikt ranije Platonove političke filozofije, koja je potisnuta novootkrivenom logikom p o­ đete vlasti i koja bi bila izostavljena iz konačne redakcije spisa. 4 7 U sastav N oćnog veća ulaze i “ mladi lju d i” (ali ne m lađi od 3 0 godina), koje dovodi svaki od pom enutih članova.

65

uređenja i prestaje da pobuđuje pažnju filozofa. Jer, otpor tiraniji ne može završiti nikako drugačije nego uspostavljanjem nove tira­ nije. To je "loša beskonačnost" koja se može dokinuti samo prela­ skom u idealni svet gde neće biti moguća tiranija, pa tako ni otpo­ ri protiv nje. Platonovo poverenje u mogućnost uspostavljanja ta­ kvog idealnog uređenja pokazalo se neosnovanim. Ono nije ostvareno ni u verziji iz Države, ni u verziji iz Zakona. A sve i da je uspostavljeno, teško je poverovati da ne bi doživelo istu sudbinu kao i drugi pervertirani oblici državnog uređenja —a to je propast usled razdora ili pobuna. Platonov učenik Aristotel to će veoma dobro shvatiti. Jer, idealna država pretpostavlja da na vlasti budu stalno isti ljudi, a već to samo po sebi "postaje uzrok pobune” (Aristotel, 1975: 31 [1264b]). Ovu istinu, koja pogađa prvenstve­ no njegovu Državu, Platon je počeo da uviđa pred kraj života i za­ to je novu idealnu državu u Zakonima konstruisao manje ambicio­ zno, uvodeći dve značajne novine: vladavinu zakona i podelu vla­ sti. Iako ove dve inovacije nisu dobile adekvatno mesto u novoj te­ oriji (prvenstveno zbog političkog položaja i delatnosti Noćnog veća), one su ipak bile značajne za nastanak i razvoj (demokrat­ ske) ustavne države. Jer, kao što ćemo u narednim poglavljima moći da vidimo, (demokratska) ustavna država će nastati iz ubeđenja da postoji jedan konstitutivni akt političke zajednice (ustav), kojim se mogu urediti političke institucije (na principu podele vlasti) tako da zaista postanu, s jedne strane, stabilne, a, s druge, otvorene za aktuelne političke interese, isključujući time mogućnost uspostavljanja tiranije (pa samim tim i otpora tirani­ ji). Platonovo ugledanje na političko uređenje Sparte (odnosno pokušaj da se ono teorijski osmisli) čini u tom smislu neosporni kamen međaš i to se u svim (potpuno opravdanim) kritikama nje­ gove teorije, koje joj prebacuju autoritarizam i totalitarizam, nika­ da ne sme zaboraviti.

5. Aristotelovo učenje o republici kao idealnom obliku državnog uređenja Ako bi se kao tačna prihvatila Popperova konstatacija da kroz Pla­ tonovu političku filozofiju još uvek provejava duh “ tribalizma”,

nastojeći da političkim krizama razdirani polis vrati u mirne vode starog plemenskog uređenja, onda je Aristotel prvi veliki grčki po­ litički filozof za koga se mirne duše može reći da je oslobođen ta­ kvih "izazova iskona” i da uspeva da konstruiše jednu krajnje raci­ onalnu teoriju republikanskog oblika državnog uređenja.48 U nje­ govoj Nikomahovoj etici razlikovanje prirodnog i pozitivnog prava u potpunosti je oslobođeno svih primesa plemenskog prava i tradiranog poretka. Prirodno pravo (dikaionfisikon) postaje univerzalno pravo (pravda) celokupnog kosmičkog poretka, kojem su pojedin­ ci podvrgnuti kao fizička, ali i kao umna bića (Aristotel, 19 8 0 :12 9 [1134b]).49 Na temelju ovog prirodnog prava čovek je “životinja” spremna za prevazilaženje skučenog života u porodici i opštini i, barem in nuce, podobna za život u polisu, pa samim tim i za stvara­ nje i poštovanje pozitivnog prava (Aristotel, 19 75:5 [1253a]). Har­ moničan sklad između/?s/sa i nomosa tako sada ugrožava samo i is­ ključivo bezakonje, tj. neuspeh ljudi da zajednički žive u polisu, što se ispoljava u bezobzirnom sleđenju egoističkog interesa - bilo da se radi o pojedincu, plemenu ili socijalnom sloju. Samim tim što je čovek po prirodi "životinja koja živi u polisu" (zoon politikon), i država (polis) —kao, uostalom, i porodica i opština - mora nužno da nastane po prirodi i da se razvija pre­ ma zahtevima prirode. Međutim, Aristotel razlikuje "prirodu" na­ stanka države i "prirodu” njenog razvoja: prva se sastoji u "održa­ nju života” , a druga u "srećnom životu” (Aristotel, 1975: 5 [1252b]). To znači da priroda okuplja ljude zahvaljujući golom na­ gonu za samoodržanjem, a da ih zatim, jednom okupljene u drža­ vi, stavlja u službu najvišeg cilja (dobra) - vođenja srećnog života. 4 8 K ao i Platon u Zakonima, i A ristotel se opredeljuje za republiku kao optim a­ lan oblik državnog uređenja. M eđutim , Aristotel za razliku od Platona ne mora tako dugo da luta da bi došao do ovog rešenja, niti ga u traganju ruko­ vodi m ržnja prema dem okratskoj A tini (koja je Sokrata oterala u sm rt). A ri­ stotel tek pred kraj svo ga života nailazi na neprilike u A tini (zb og svoje veze sa A leksandrom M akedonskim ), dok se pre toga prem a njoj drži prilično ne­ utralno: hvali prednosti i kritikuje nedostatke njenog dem okratskog uređe­ nja. Z bo g toga je njegova politička filozofija m nogo uravnoteženija i “ reali­ stičnija" od Platonove i može da se odupre "isku šenjim a tribalizm a” . 4 9 Ipak, Aristotelovo prirodno pravo nije egalitarno, pa se kao takvo bezostatno uklapa u "klasičnu jusnaturalističku tradiciju” (upor. Strauss, 19 7 1: 118 - 119 ) .

67

Sve zajednice po Aristotelu teže nekom dobru, a državna zajedni­ ca (koinonia politike) ima autarhiju kao svoj najviši cilj (Aristotel, 1975: 5 [i252a-b]). Tako vidimo da u Politici postoji identifikacioni niz: najviše dobro - sreća - autarhija. Po Aristotelu svi ljudi te­ že autarhiji i u njoj nalaze najveću sreću, zbog čega ona može da važi kao najviše dobro i ultimativni cilj države. A pošto je pojedi­ nac uvek u svom “ političkom” životu neraskidivo povezan sa su­ građanima (baš kao što je u porodici povezan sa srodnicima, a u opštini sa saplemenicima), to je njegov ideal autarhije uvek kolek­ tivan, odnosno vezan za državu (Tomberg, 1973: 17-18). Tako se pojedinčevo izmirenje sa polisom dešava na nivou autarhije, kojoj svaki pojedinac po prirodi teži i uviđa da je ne može van države realizovati. Ova koncepcija veoma je važna pošto je autarhija izvor svih vrlina: vrlina vezuje pojedinca uz polis i iznuđuje njegov dopri­ nos jedinstvu, koheziji i celovitosti državne zajednice. Pomisao da pojedinac može za sebe da prisvoji autarhiju i da državu shvati kao sredstvo vlastitog dobra (čime otpada ceo arsenal vrlina) Aristote­ lu je bila potpuno strana. Ona će moći da ponikne tek u novom veku i iziskivaće jednu dobru školu individuacije, koju će joj pripre­ miti hrišćanstvo (a posebno njegov protestantski deo). Ipak, Aristotel je svestan da se pojedinac ne može baš tako bešavno spojiti u državnu zajednicu i zato naglašava da se ideal autarhije ne realizuje nagonski, već uz pomoć “ razuma i vrli­ na", sa kojima se pojedinac takođe “rađa” (Aristotel, 1975: 6 [1253a]). Iako ovo razlikovanje između "razuma” i “vrlina” (kao i između njih, na jednoj strani, i "nagona” , na drugoj) nije posebno razrađeno, iz nastavka Aristotelovog izlaganja jasno je da su vrli­ ne ono što čoveka sprečava da postane “ najizopačenije i najdivljije biće i najgore od svih u zadovoljavanju polnog nagona i gladi” (Aristotel, 1975: 6 [1253a]). Dok'razum očigledno može da po­ mogne čoveku u ovoj degradaciji na bestijalni nivo, vrline su ono u šta se Aristotel uzda i što smatra pravim temeljem jedne držav­ ne (jednako kao i porodične i opštinske) zajednice. Time vrline dobijaju na iracionalnosti i emocionalnosti: one su jednostavno deo čovekovog "hereditarnog materijala" i imaju svoju vlastitu di­ namiku (neraskidivo povezanu sa dinamikom samog polisa), koja se tek tu i tamo preklapa sa dinamikom razuma i dinamikom na­ gona.

68

Vrlina je za Aristotela jednostavno postizanje mere, koja za cilj ima sredinu, tj. izbegavanje krajnosti (Aristotel, 1980: 40 [110 6 b]). On pri tom razlikuje intelektualne i praktične vrline, dodajući da se ni jedne ni druge ne javljaju samostalno, već da je potreban određen stimulans iz socijalne sredine koji bi ih prizvao iz prirodne potencije. Po Aristotelovom mišljenju, intelektualne vrline se razvijaju učenjem, a praktične vrline navikavanjem. Zato ključno pitanje kako Nikomahove etike tako i Politike jeste kako se u jednoj državi dešava ovo navikavanje na praktične vrline (koje, ka­ ko je već rečeno, čine sam temelj države). Aristotelov zaključak je da zakoni i državnici treba da navikavaju građane na vrlinu. A za to je ponovo potrebna autarhija polisa, unutar koga će moći da se obezbedi ne samo dostatna podela rada, nego i reprodukcija ljudi koji će svoj život usklađivati sa vrlinom (Bluhm, 19 6 9 :6 4 ). Upra­ vo to ima Aristotel na umu kada apostrofira da se njegovo shvatanje države razlikuje od Likofronovog50 po tome što država ne slu­ ži samo zaštiti ugovorom zagarantovanih međusobnih prava (kao što tvrdi Likofron), već i tome da građane čini dobrim i pravednim (Aristotel, 1975: 67 [1280b]). Država je, dakle, zajednica u kojoj vlast i zakoni razvi­ jaju vrline, koje su građanima urođene i na taj način ostvaruju vr­ hovno dobro - autarhiju koja život svih građana čini srećnim. Najviša vrlina na kojoj se temelji država jeste pravda: "Opšta vrli­ na iz koje treba da proizlaze sve ostale je, po našem mišljenju, pra­ vednost” (Aristotel, 19 7 5 :7 4 [1283a]). Zato pre svega vlast i zako­ ni moraju biti pravedni, kako bi mogli da bude pravednost i kod građana. Sto se, pak, samog odnosa između vlasti i zakona tiče, Aristotel je sasvim jasan: u jednom ispravnom polisu vrhovna vlast treba da pripadne zakonima (Aristotel, 19 7 5 :7 1 [1282b]). Odnos pravde i zakona u Aristotelovoj političkoj filozo­ fiji dosta je komplikovan. Aristotel je uočavao da se zakoni razliku­ ju od polisa do polisa i da negde odgovaraju jednoj socijalnoj grupi, a negde celoj državnoj zajednici. Zbog toga je smatrao da je pravedan 5 0 U govor koji pom inje Likofron ipak ne treba shvatati u novovekovnom libe­ ralnom sm islu društvenog ugovora, pošto njegov cilj nije bio individualna sloboda. Takođe, pod ugovorom iz kojeg nastaje polis Likofron je najverovatnije podrazum evao neku vrstu ugovora izm eđu vlasti i građana, tj. ugovor o vlasti (upor. detaljnije: M ulgan, 1 9 7 9 :1 2 5 - 1 2 7 ) .

69

samo onaj zakon "koji stvara i održava sreću uopšte” , tj. u ćelom po­ lisu (Aristotel, 19 8 0 :113 [1129b]). Osim toga, Aristotel je pisao da "pravično postoji večno i nikada se ne menja kao ni opšti zakon (koji je zasnovan na prirodi) dok se pisani zakoni često menjaju [...], pa prema tome, pisani zakoni zapravo i nisu istinski zakoni, jer ne ispunjavaju funkciju zakona; da je sudija, poput čoveka koji ispituje srebro, obavezan da razluči prividnu od istinske pravde; da je svojstvo moralno boljeg čoveka da se koristi i pridržava se radije nepisanih no pisanih zakona" (Aristotel, 1987: 88-89). Sve to skupa govori da pozitivni zakoni jednog polisa nisu sami po sebi pravedni i da, u svim slučajevima u kojima ne udovoljavaju kriterijumima pravde, moraju odstupiti u korist pri­ rodnog prava (u kojem je po definiciji ovaploćena pravda). Taj problem povlači za sobom jedan mnogo krupniji problem: ko je u jednom polisu ovlašćen da utvrđuje sadržaj pravde i da, u skladu s tim, usmerava zakonodavstvo, proglašava nepravedne zakone ne­ važećim i dodeljuje pravdu tamo gde zakon ne dopire.51 Suočavajući se sa tim problemom, i Aristotel stiže na ono klizavo područje odnosa morala (vrlina) i prava (politike), na kojem je već Platon bio prinuđen da uzdigne svoje Noćno veće u suverenog gospodara vrlina, pa samim tim i zakona i celokupnog života u državnoj zajednici. Aristotel bira drugačije rešenje. Po njemu, potrebno je poći od premise da nisu svi narodi jednaki u pogledu broja ljudi koji su sposobni da žive u skladu sa vrlinama: u nekim narodima samo je jedan to u stanju da čini, u nekim dru­ gim je to jedna porodica, dok je u trećim cela masa.52 Zato će u pr­ vim narodima biti potrebno uspostaviti monarhijsku državu, u drugim aristokratiju, a u trećim republiku. U prva dva slučaja se, kao što možemo da vidimo, rešenja ne razlikuju mnogo od onog Platonovog iz Zakona, u kojem vrhovni organ vlasti (Noćno veće), 5 1 Poseban problem leži u tom e što se po A ristotelovom m išljenju vlast zakona “ proteže na opšte slučajeve” , d ok u “ pojedinačnim slučajevim a treba da o dlu­ čuju organi vlasti i ustav" (A ristotel, 1 9 7 5 : 9 6 [12 9 2 a ]). Sam im tim, postoji potreba da se procenjuje p ravednost od lu ka vlasti tamo gde ona nastupa ne­ pokrivena zakonom. 5 2 "Takvo je ono državno uređenje u kom e se jedan čovek od svih ili cela jedna porodica ili cela masa ističe v iso k im stepenom vrline i u kome su jedni u sta­ nju da se potčinjavaju a drugi d a vladaju sa ciljem da dostignu najbolji m o­ gući život” (Aristotel, 19 7 5 : 8 6 [12 8 8 a ]) .

70

sastavljen od moralno superiornih nosilaca vlasti, kontroliše za­ kone i usmerava ih ka vrlinama - kako ih ti sami članovi tog orga­ na vlasti vide. Treći slučaj se pokazuje kao neuporedivo zanimlji­ viji, tim pre što se i sam Aristotel u Politici opredeljuje za njega kao idealno državno uređenje.55 Aristotel je svestan problematičnosti tvrdnje da se u re­ publici “cela masa ističe visokim stepenom vrline” .54 Razlog je jednostavan: nema države u kojoj ne postoje klasne razlike, pa sa­ mim tim i podela na bogate i siromašne. A bogati i siromašni ne mogu imati iste predstave o vrlinama, pa ni o pravdi, kada ih već sam socijalni habitus stavlja u položaj (imovinske) krajnosti:55 “ Svi prisvajaju sebi političku vrlinu i smatraju da su u stanju da obavljaju gotovo sve državne poslove. Nemoguće je, međutim, da jedni isti ljudi budu istovremeno i siromašni i bogati. A kako se najčešće dešava da bogatih ima malo, a siromašnih mnogo, onda izgleda da ova dva dela države stoje u suprotnosti jedan prema drugom” (Aristotel, 1975: 94 [1291b]). Republika kao idealno uređenje mora, dakle, da računa sa time da će u njoj paralelno sa socijalnim sukobima postojati i sukobi oko toga šta je pravda i kako se ona ima primeniti u životu 53 Interesantno je da u Nikomahovoj etici Aristotel iznosi m išljenje da je od is­ pravnih državnih uređenja najbolja m onarhija, a najgora republika (Aristotel, 1 9 8 0 :2 1 3 - 2 1 4 [n 6 o a -b ]). 5 4 Po m išljenju Edwarda Halpera, to je ne sam o problem atično nego i nem ogu­ će. Jer, m etafizički posm atrano, etički najbolja država m ogla bi biti jedino m onarhija (ako je u jednoj državi jedan m oralno savršen čovek) i aristokratija (ako je u jednoj državi više m oralno savršenih ljudi), ali ne bi nikako m o­ gla biti republika, pošto svi njeni građani jednostavno ne zadovoljavaju v iso ­ ke m oralne kriterijum e delanja za opšte dobro. O tu d a sledi da cilj republike “ ne bi m ogao biti d elatnost vrline zato što, na osnovu pretpostavki, njoj ne­ dostaju ljudi istinski sposobni za takvu delatnost. U m esto toga, njen je cilj jedino sam oočuvanje" (H alper, 19 9 4 : 2 8 4 ). O vakvo tumačenje Aristotela je, barem kada je Politika u pitanju, pogrešno, pošto zanem aruje njegovu teoriju o srednjoj klasi, o čem u će biti reči u nastavku izlaganja. 5 5 U Nikomahovoj etici nalazim o prim er kako klasna pripadnost utiče na shvatanje o pravdi. Opšteprihvaćena form ula distribucije "prem a zasluzi i dostojan­ stvu” nailazi na različite interpretacije, pošto oni koji su dem okratski nastro­ jeni tumače "dostojanstvo" kao ličnu slobodu, nasuprot oligarhijski nastroje­ nim a koji ga tumače kao bogatstvo (d ok aristokratski nastrojeni ističu ličnu vrednost, a četvrti pak plem entio poreklo) (Aristotel, 1 9 8 0 :1 1 8 [1131a ]).

71

državne zajednice. Zato Aristotel govori da republika mora biti dobra mešavina demokratije i oligarhije, tj. da mora dobro kombinovati oligarhijske i demokratske elemente,56 tako "da izgleda istovremeno i kao jedna i kao druga a da ne bude ni jedna ni dru­ ga” (Aristotel, 19 7 5 :10 2 [1294b]). Na taj način republika izbegava krajnosti, a u isto vreme izlazi u susret obema klasama, dajući im ponešto od uređenja koje bi im u potpunosti odgovaralo. Kao i Platon pre njega, tako i Aristotel u Sparti prepo­ znaje državno uređenje koje se najviše približava idealu republi­ ke.57 Ono na najbolji način u sebi povezuje oligarhijske i demo­ kratske elemente i usklađuje ih u svom republikanskom uređenju: “Mnogi tvrde da je lakedajmonska država demokratija zato što njeno uređenje ima mnoge demokratske institucije, na primer od­ gajanje dece [...]. Ta jednakost nastavlja se i u kasnije doba i kada postanu ljudi, jer se bogataš ni po čemu ne izdvaja od siromaha. [...] Uz to, narod bira jednu od dve najviše vlasti, a u drugoj sam učestvuje, naime geronte bira, a u eforeji učestvuje. Drugi [tvrde da je lakedajmonska država] oligarhija zato što ima mnoge oligar­ hijske institucije, na primer svi organi vlasti biraju se glasanjem, a nijedan kockom, mali broj ljudi ima vlast nad životom i smrću i nad progonstvom građana, i mnoge druge slične institucije" (Ari­ stotel, 19 7 5 :10 2 [1294b]).58 56 A ristotel inače priznaje Platonu da je u Zakonima takođe nastojao da idealno uređenje sastavi iz oligarhijskih i dem okratskih elem enata, iako mu taj cilj nije bio transparentan, pa je um esto toga pisao o m ešavini m onarhije i de­ m okratije (Aristotel, 19 7 5 :3 4 - 3 5 [12 6 6 a ]). 5 7 N a jednom mestu Aristotel je vrlo nejasno napisao da je sam o jedan čovek u istoriji podario svome polisu idealno republikansko uređenje (Aristotel, 19 7 5: 1 0 6 [12 9 6 a ]). Iako među tum ačim a ne postoji konsenzus oko toga na koga je A ristotel m islio, moguće je d a se pđhienuto m esto odnosi na spartanskog kralja Teopom pa, koji je d ovršio političke reform e Sparte i dao joj ono ure­ đenje koje Aristotel opisuje kao republikansko. 5 8 Interesantno je da je A ristotel sm atrao da obeležje republike nije sam o ova pristupačnost državnih funkcija i bogatim a i sirom ašnim a nego i vojno ure­ đenje sa opštom vojnom obavezom . Z ato on piše da je narod koji je podlo­ žan republici onaj “ u kome su svi ratnici i koji je u stanju i da se potčinjava i da vlada po zakonu koji i bogatim a i siro m ašn im a prem a zasluzi deli funkcije u v la sti" (Aristotel, 19 7 5: 85 [12 8 8 a ]; kurziv A . M .). U Nikomahovoj etici Aiiszotel čak upotrebljava term ine tim okratije i republike sinonim no (Aristotel, 1 9 8 0 : 2 13 - 2 14 [n 6 o a -b ]), čim e jo š v iše pocrtava isprepletenost vojnog i po­ litičkog uređenja koje je postojalo u Sp arti.

72

Naravno, Aristotel nije nekritički obožavalac spartan­ skog državnog uređenja. Na drugom mestu u Politici on kritikuje Eforat zbog njegovog tiranskog karaktera, ali zaključuje da “ narod miruje zato što ima udela u najvišoj vlasti, tako da je eforeja, bilo da je delo zakonodavca ili slučaja, korisna za državne poslove” (Aristotel, 19 75:4 5 [1270b]). Osim toga, Aristotel kritikuje i mno­ ga druga rešenja koja postoje u spartanskom državnom uređenju (tako on npr. način izbora i geronata i efora - intenzitetom vikanja okupljenog puka - s pravom naziva "detinjastim”). U svemu je najznačajnije što Aristotel trezveno ukazuje na mogućnosti da se pomenute mane i nedostaci poprave, kako bi se spartanske politič­ ke institucije mogle uklopiti u idealno republikansko uređenje. Političke institucije su veoma značajne za funkcionisanje republike, ali, same po sebi, još nisu dovoljne da obezbede nje­ nu stabilnost, niti da unaprede moralnost naroda. Jer, klasni suko­ bi bogatih i siromašnih naposletku bi razbili političke institucije (nakon čega bi bila uspostavljena ili oligarhija ili demokratija) da ih ne obuzdava jedan socijalni faktor - postojanje srednje klase. Tek ako u republici postoji dovoljno snažna srednja klasa moguća je pacifikacija socijalnog života, koja sa svoje strane obezbeđuje stablinost političkih institucija i moralno uzdizanje masa. Repu­ blika tako može biti samo ona država u kojoj je srednja klasa do­ voljno velika da uspostavlja ravnotežu između klase bogatih i siro­ mašnih: kada jedna klasa postane nepravedna, srednja klasa treba da se udruži sa drugom klasom i stavi se u odbranu pravde. A ka­ da ova druga klasa postane nepravedna, srednja klasa mora ući u savez sa prvom klasom. Inače, ne bi trebalo strahovati da će se kla­ se bogatih i siromašnih ujediniti protiv srednje klase, pošto su krajnosti neuskladive i mogu samo sa svoga stanovišta napadati umerenost vrline (pravde). Tek takvo uređenje, u kojem srednja klasa uspeva da održava društvenu ravnotežu, nije "podložno po­ bunama” i može postati stabilnim (Aristotel, 19 7 5 :10 5 [1296a]). Sto se, pak, samog zakonodavnog rada u republici tiče, najbolje će biti ako ga obavlja neki pripadnik srednje klase, kao što svedoče primeri Likurga i Solona,59 koji su poticali iz srednje kla-

5 9 U Ustavu atinskom A ristotel naročito hvali Solona, prikazujući ga kao paradig­ m atskog predstavnika srednje klase. "So lo n je po rodu i po ugledu bio prvi,

73

se. Time će zakoni zaista postati pravedni i podesni za primenu u jednoj idealnoj republici, tako da neće biti neophodno da ih vlasti samoinicijativno ispravljaju pozivajući se na pravdu. To je pred­ nost republike: sa društvenom ravnotežom, dobrim političkim in­ stitucijama i pravednim pozitivnim zakonima (koje je napisao ne­ ki pripadnik srednje klase) neće biti potrebe da se pravda traži u prirodnim zakonima (izuzev u onim sporadičnim slučajevima do kojih zakon zbog svoje opštosti ne može da dopre). Nevolja cele koncepcije svakako leži u samoj srednjoj klasi kao faktoru dru­ štvene ravnoteže: ona u Aristotelovo vreme nije mogla biti ništa više do puka analitička konstrukcija, pošto nije imala nikakvog oslonca u realnosti (upor. Mimica, 1983: 7). Ahilova peta cele Ari­ stotelove konstrukcije leži u ovom supstancijalizovanju tri klase, koje se posmatraju kao bezmalo tri političke stranke, sa artikulisanim političkim strategijama i programima, u uslovima regulisanog višepartijskog sistema. No, poređenje sa političkim stranka­ ma pokazuje se kao nedostatno, pošto u višepartijskom sistemu ne postoji ništa slično srednjoj klasi, koja obezbeđuje pravednost zakona i njihovu doslednu primenu. Zato spontano uravnoteženje različitih koncepcija pravde (sa povratnim dejstvom na zakono­ davstvo i primenu zakona), koje u idealnom državnom uređenju treba da garantuje srednja klasa, u realnoj državi jednostavno ne­ ma ko da obavlja. Primenjena u praksi, Aristotelova politička teo­ rija bi verovatno dovela do toga da se u republici formira određe­ na stranka koja bi "u ime (sasvim imaginarne) srednje klase" vrši­ la inkvizitornu kontrolu usklađenosti zakona sa vrlinama. A to je rešenje koje ponovo vuče na Platonovo Noćno veće.

no po imetku i po uticaju bio je iz srednje A la s e / ’’ (Aristotel, 19 9 7 : 39). Već po socijalnom poreklu upućen na um erenost, Solon se "ideala sredine” držao i u svom političkom angažm anu. O tom e Aristotel kaže i sledeće: “ [...] ima­ jući u vidu da je o n /S o lo n / u drugim stvarim a bio tako odm eren, kada je bio u prilici da jednu od /zavađenih/ strana potčini drugoj, te da sam /p ridruživ­ ši se pobednicim a/ postane tiranin države, obem a se strankama zam erio dr­ žeći do svoje časti i do opšteg dobra” (A ristotel, 19 9 7 : 4 0 ). Sličnu konstata­ ciju nalazim o i u nastavku teksta: "i jednim a i drugim a se Solon usprotivi m ada je mogao, da se sa jednim a od njih udružio, postati tiranin - zamerivši se tako i jednima i drugim a, jer spasavaše dom ovinu i davaše joj najbolje zakonodavstvo" (Aristotel, 19 9 7 : 4 2 ).

74

i

Bilo kako bilo, Aristotelova je pretpostavka da se repu­ blika, baš kao i monarhija i aristokratija, odlikuje ostvarivanjem opšteg dobra (Aristotel, 1975: 64 [1279a]). Razlika između repu­ blike i preostala dva ispravna oblika državnog uređenja leži u to­ me što se u republici od svih građana očekuje da učestvuju u ostvarivanju opšteg dobra. Da bi to bolje dočarao, Aristotel pose­ že za paralelom sa brodom: kao što ima više vrsta mornara, ali svi teže istom dobru ("spasenju broda”), tako i građanin jedne repu­ blike može obavljati različite funkcije u podeli rada ali se uvek i bez izuzetka mora starati o opštem dobru države (Aristotel, 1975: 58 [1276b]). Svi građani vrše vlast kao članovi skupštine i kao ta­ kvi moraju da se pridržavaju vrline dobrog vladanja. Na drugoj strani, u republici postoje i izborne državne funkcije (kao što su npr. geronti i efori u Sparti) koje vrše vlast, kojoj se drugi građani moraju pokoravati. U tim slučajevima, građani moraju znati da slede i vrlinu pokoravanja. Tako Aristotel stiže do vrline građani­ na republike koja se sastoji u tome da se može "i vladati i pokora­ vati se” , tj. građanin mora da dobro vlada kada obavlja neku vlast (kada postupa kao poslanik skupštine ili kada je izabran za nekog državnog funkcionera) i da bude spreman da se pokorava kada ne obavlja nikakvu vlast (Aristotel, 1975: 59 [1277a]). Važno je primetiti da Aristotel iz pojma građanina is­ ključuje sve one koji su ekonomski zavisni. Već u Nikomahovoj etici on republiku vezuje za postojanje imovinskog cenzusa, čime se onemogućuje da "svetina” dobije pravo građanstva i počne da vrši vlast (Aristotel, 1980: 213-214 [n6oa-b]). U Politici Aristotel (re­ publikansku) državu naziva skupom samo onih građana koji su sposobni za ekonomski život (Aristotel, 1975: 56 [1275b]), pošto "onaj ko živi životom radnika ili teta ne može da neguje vrlinu” (Aristotel, 1975: 61 [1278a]).60 Kada se to uzme u obzir, jasno je da i Aristotel zagovara republikansko uređenje koje bi, po savremenim kriterijumima, bilo aristokratsko, tj. obuhvatalo samo posednike sa određenom visinom prihoda (koja se utvrđuje cenzu­ som). Podela na siromašnu, srednju i bogatu klasu time bi se za­

6 0 Građanin po A ristotelu ne može biti radnik, tj. onaj koji radi "za neophodne državne potrebe" (Aristotel, 19 75: 6 1 [12 78 a ]). A ko u nekoj državi i radnici m ogu da dobiju pravo građanstva onda je u pitanju "ekstrem na dem okratija” .

75

pravo odnosila na određene frakcije unutar klase posednika, koji jedini imaju privilegiju da budu građani. Nasuprot ispravnim oblicima državnog uređenja (mo­ narhiji, aristokratiji i republici), Aristotel razlikuje pervertirane oblike državnog uređenja, među koje spadaju tiranija, oligarhija i demokratija. Za sve njih je karakteristična vladavina u partikularnom interesu - tiranina, bogatih, odnosno siromašnih. Od svih pervertiranih oblika državnog uređenja najgora je tiranija, pošto u sebi sadrži rđave strane i demokratije i oligarhije: sa oligarhijom joj je zajedničko to što stremi bogatstvu i gaji nepoverenje prema narodu, dok joj je sa demokratijom zajedničko proganjanje istak­ nutih ljudi (Aristotel, 1975: 141-142 [1311a]). Tiranija je jedini ne­ popravljivi oblik državnog uređenja. Imali smo već prilike da vidi­ mo da se republika sastoji od oligarhijskih i demokratskih eleme­ nata, što govori u prilog tome da i oligarhija i demokratija imaju svojih pozitivnih strana, koje se.daju uklopiti u idealno državno uređenje. Tiranija nema ništa od toga; ona je naprosto ogoljenat/espotija jednog jedinog čoveka u njegovom sopstvenom interesu. Ova postavka ima važne posledice na odnos državnog i porodič­ nog (plemenskog) prava. Tokom celog “ zlatnog doba" atinske po­ litičke filozofije pravile su se paralele između stare plemenske despoteia (očinske vlasti) i političke tyrannis, da bi konačno Aristotel u “despotizaciji” političke vlasti prepoznao univerzalni kriterijum razlikovanja pervertiranih (tj. nezakonskih) od ispravnih (tj. za­ konskih) državnih uređenja (Mandt, 1997: 656-657). Time je sta­ ro plemensko pravo, sa svojom očinskom svevlašću, definitivno prestalo da bude pravna alternativa nomosu, postavši puki privatni korelat javnoj tiraniji. Kao i za Platona, i za Aristotela je demokratija politič­ ki milje iz koga izrasta tiranija. U tiraninu on vidi "čoveka iz naro­ da i iz mase” koji se suprotstavlja optimatima (Aristotel, 1975: 140 -14 1 [1310b]). Pošto u demokratiji ne vladaju zakoni nego de­ magozi, ona je već sama po sebi “ono što je tiranida među monar­ hijama” (Aristotel, 1975: 95 [129 2a ]).61 Po Aristotelovom mišlje­ ć i Ipak, Aristotel kaže da se u novije vrem e sve više dešava da dem agozi pretva­ raju demokratije u oligarhije, a ne u tiranije, i to zato što nemaju vojničkog znanja i iskustva, pa su upućeni na saradnju sa bogatašim a (Aristotel, 19 7 5: 12 8 [130 5a]).

76

nju, tiranija je neprirodna (pošto jedan narod "po prirodi” može imati jedino monarhijsko, aristokratsko ili republikansko uređe­ nje) i zato je po pravilu kratkotrajna. Najduže će trajati ako se u praksi svodi na monarhiju —kao što je to npr. bila tiranija Ortagore i njegovih naslednika u Sikionu, koja je trajala sto godina (Aristotel, 19 7 5 :15 1 [1315b]). Ali, čak i ako tiranin vlada kao mo­ narh, njegovi naslednici to najčešće neće činiti, padajući u iskuše­ nje da tako veliku vlast zloupotrebe, i zato će brzo propasti (Ari­ stotel, 19 7 5 :14 5 [1312b]). Kao što možemo da vidimo, Aristotel je verovao da je tiranija “protivprirodna” pojava i da će na “prirodan način” pre ili kasnije propasti. Tirani mogu samo da odlažu svoju propast,62 ali je ne mogu sprečiti, pošto im je takoreći "suđena” . Ono što je Ari­ stotela više zanimalo bilo je uređenje koje će nastati nakon obaranja nekog tiranina. Jer, tirane ponajčešće obaraju oni koji i sami hoće da postanu tirani, čime se stanje tiranije perpetuira. Pored ovog slučaja, u kojem je motiv za svrgavanje tirana uspostavljanje nove tiranije, tiranina mogu svrgnuti i oni koji iz različitih razlo­ ga ne mogu da podnesu robovanje. Među ovim razlozima Aristo­ tel uglavnom govori o ličnim motivima (mržnji, gnevu, preziru, strahu ili osramoćenosti) i o različitim koristima (sticanje slave ili dobiti). Sve u svemu, kod Aristotela još uvek ne postoji teorija opravu na otpor tiraniji. Kao i za Platona, i za Aristotela važi aksi­ om da pervertirani oblici državnog uređenja nisu stabilni i da pro­ padaju usled imanentnih poteškoća i protivrečnosti. Tiranija se u tome ne razlikuje od oligarhije i demokratije. Propast tiranije predstavlja “prirodnu nužnost”, koja se samo može konstatovati i

6 2 Aristotel pominje tri glavna metoda uz pomoć kojih tirani opstaju na vlasti: "[...] prvo, učiniti podanike poniznim , jer niske duše nikada nisu sposobne za zaveru, drugo, posejati nepoverenje među građane, jer tiranide neće pasti pre no što građani steknu poverenje jedni u druge. Stoga tirani progone plem eni­ te ljude jer su oni neprijatelji njihove vlasti ne sam o zato što oni nisu u stanju da se pokoravaju despotskoj vlasti već i zato što imaju poverenja u sebe same i stiču poverenje drugih ljudi i zato što nisu sposobni da izdaju ni sebe ni dru­ ge. Treći cilj tiranide je oslabiti građane i oduzeti im m ogućnost za neki podu­ hvat, jer niko ne preduzima ono što je nemogućno, pa, prema tome, ni rušenje tiranide, ako nema moći da je sruši” (Aristotel, 1 9 7 5 :14 9 [1314a]).

77

koju nema potrebe pravno opravdavati. Zato je Aristotelovo interesovanje , baš kao i Platonovo, usmereno na proučavanje uslova za uspostavljanje idealne države, koja će uspeti da se otme usudu "prirodne propasti” . U tom pravcu će Aristotel otići dalje nego Platon, uzdižući na pijedestal političke teorije republiku zasnova­ nu na vrlinama, zakonima i podeli vlasti. To će ujedno biti i vrhu­ nac antičke grčke političke teorije, koja će posle Aristotelove smr­ ti početi da nezadrživo gubi na značaju. Pa ipak, Aristotelovo (kao, uostalom, i Platonovo) teorijsko nasleđe postaće više nego pri­ vlačno za rimske političke mislioce, pre svega za Cicerona, u vre­ me kada rimska republika bude počela da propada i kada klasični republikanizam bude poprimao svoje definitivno obličje.

78

II O TPOR TIR AN IJI U RIM U

Slično nastanku atinske demokratije nakon proterivanja Pizistratida, rimska republika je ponikla iz pružanja otpora tiraniji Lucija Tarkvinija Superba (Oholog). Iz sačuvanih predanja o postanku rimske republike (iz kojih je vrlo teško razdvojiti pouzdane istorijske činjenice od legendi) mogu se rekonstruisati neke vrlo zani­ mljive paralele sa nastankom atinske demokratije nakon svrgava­ nja Pizistratida. Lucije Tarkvinije bio je poslednji etrurski kralj ko­ ji je vladao Rimom i uspeo da uzurpira praktično svu vlast. Ključ­ ni događaj koji je doveo do rušenja njegove tiranije zbio se 509. godine pre n.e., kada je tiraninov sin Sekst Tarkvinije silom oblju­ bio Lukreciju, ženu svoga rođaka Lucija Tarkvinija Kolatina. Ova je to odmah ispričala mužu i izvršila samoubistvo, što je dovelo do porodične tragedije (Livije, 1991: 67). Kao što ugrožavanje porodičnih vrednosti pokreće Harmodija i Aristogitona da se suprotstave tiraniji Pizistratida, tako se sada protiv Tarkvinija dižu Kolatin i njegov prijatelj Lucije Junije Brut. Interesantno je da je Junije dobio nadimak Brut (Glu­ pi), zato što je pre toga, kada je trebalo da osveti oca i brata koje je pogubio Tarkvinije, glumio ludilo. Ovoga puta on je odbio da se pretvara da je glup i stavio se na čelo pobune. Odmah je održao govor u kome se navodno prisutnima zakleo: “Zaklinjem se ovom krvlju [Lukrecije] koja je bila najčistija pre kraljevog nasi­ lja i vas bogove prizivam za svedoke da ću Lucija Tarkvinija O holog, zajedno sa zločinkom ženom i svom decom i potom­ stvom uništavati mačem, ognjem i svakom silom gde god mogu i neću dozvoliti da on ili bilo ko drugi vlada Rimom” (Livije, 1991: 67-68). Nakon toga, oba prijatelja delaju hitro i složno i u krat­ kom vremenu uspevaju da u Senatu i u vojsci raspale takav gnev da Tarkviniju ne preostaje ništa drugo do da pobegne iz grada. Time je u Rimu srušena.monarhija, a umesto kralja uvedena je magistra-

tura konzula. Po kazivanju Tita Livija, počevši od tada, svake go­ dine su se birala po dva konzula sa jednakim i paralelnim ovlašćenjima, kao i sa pravom intercesije. Za prve konzule su izabrani Lucije Junije Brut i Publije Valerije (koji je zamenio Kolatina, kada se ovaj povukao iz političkog života). Njih dvojica su takođe, po ugledu na Romula kao "osnivača” grada Rima, proglašeni "osni­ vačima” rimske republike. U Istoriji Rima Tit Livije takođe izveštava da je vrlo br­ zo po uspostavljanju republike došlo do zavere mlađih ljudi ple­ menitog porekla koji su hteli da ponovo uspostave monarhiju i vrate Tarkvinija na rimski tron. Igrom sudbine, na čelu ove zave­ re našli su se Brutovi sinovi Tit i Tiberije. Zavera je otkrivena i po­ bunjenici su osuđeni da budu išibani i zatim ubijeni. Iako su liktori bili neposredni izvršioci, konzuli su bili ti koji su bili odgo­ vorni za sprovođenje kazne. Time je Brut došao u situaciju da bu­ de izvršilac kazne nad sopstvenim sinovima - tragedija koju je sa puno dramatike opisao već Tit Livije (Livije, 19 9 1: 74-76). Za raz­ liku od grčkih polisa, rimska republika je već in statu nascendi poro­ dični etos zamenila državnim. Odanost opštem dobru, javnoj stvari (res publica), nalagala je građaninu da prezre sve veze prema srodnicima, pa čak i njihovu sudbinu, ako krenu da ruše republi­ kansko državno uređenje. Moralna dilema koju ima Brut slična je onoj Antigoninoj, ali je on rešava na drugi način: poslušno se sta­ vlja u službu države i njenog prava i postaje ruka pravde u odno­ su na vlastite sinove - pomagače tiranina. Staviše, pošto je, od­ mah nakon proterivanja Tarkvinija, zakleo svoje sugrađane da ni­ kada nikome ne dozvole da kao kralj vlada Rimom (Livije, 1991: 72), Brut polaže temelj dužnosti za sve tadašnje i buduće genera­ cije rimskih građana da čuvaju republiku i pružaju otpor svakom pokušaju da se uspostavi monarhija (tiranija). Sticajem okolno­ sti, on je bio taj koji je i delom potvrdio da ta zakletva ne predsta­ vlja praznu reč. Pošto je Brut umro, Valerije je preuzeo glavnu ulogu u učvršćivanju republikanskog uređenja. On je založio svoj autoritet da bi se u skupštini izglasali temeljni republikanski zakoni: da svako ko se proglasi za kralja može da bude pogubljen bez suđe­ nja, da se svaka uzurpacija vlasti kažnjava smrću i da svaki građa­ nin koga neki magistrat osudi na smrtnu ili telesnu kaznu ima

80

pravo na žalbu skupštini (Djurant, 1996: 26). Time su usposta­ vljene konture rimskog republikanskog uređenja koje će trajati ne­ što manje od pet vekova i postati klasični ideal republikanske po­ litičke misli.

1. Otpor tiraniji u rimskoj republici Rimska republika imala je mešovito državno uređenje, u kojem su, slično Sparti, aristokratski elementi preovladavali.1 U Senatu oku­ pljen nobilitet bio je neprikosnoveni centar političke moći Rima tokom celog njegovog republikanskog perioda.2 Na to upućuje već i sam formalni naziv rimske države. Izraz Senatus Populusque Romanus jasno je ukazivao na izdignutost Senata (tj. patricijata) u odnosu na rimski puk (tj. plebs). Senat inače nije bio pravni or­ gan, koji bi bio čvrsto ukotvljen u državno uređenje i protiv koga bi drugi organi mogli postupati na legalan način, korišćenjem vla­ stitih pravnih ovlašćenja i iznošenjem argumenata. Senat je jed­ nostavno bio savet osoba, koje su bile politički privilegovane za­

1 M ontesquieu je čak sm atrao da je u rim skom republikanskom uređenju već postojala podela izm eđu zakonodavne, izvTŠne i sudske vlasti (M onteskje, 19 8 9 : i: 19 6 - 19 8 ) . M eđutim , takva interpretacija nosi u sebi m nogo više iskri­ vljavanja rim ske političke stvarnosti usled želje d a se u p rošlost projektuje lo­ gika podele vlasti, koja sredinom 18 . veka ni u Engleskoj nije u pravom sm islu te reči zaista postojala (o čemu će još biti reči u drugoj knjizi ove rasprave). R i­ m ljani još nisu bili poznavali podelu na zakonodavnu vlast i vlast koja izvršava zakone. Upravo obrnuto, oni vlast poim aju kao suvereno jedinstvo, kao "p ra­ vo d a se građanim a daju naređenja” (Leifer, 1 9 1 4 : 1 1 - 1 2 ) . Zato kod Rim ljana u vrem e republike ne dolazi do podele vlasti stricto sensu, nego sam o do delim ičnog slabljenja moći Senata iimperiuma magistrata u korist puka (okupljenog u skup šti­ ni). Jer, puk uspeva da vodi sve sam ostalniju i uspešn iju politiku naspram Se­ nata i da stiče pravo da bira m agistrate i da odobrava njegove predloge zako­ na, a čak i tam o gde m agistrati još uvek m ogu sam ostalno da deluju njihova v la st je form alno izvedena iz vlasti puka. U 1. veku pre n.e. ovaj proces porasta moći i vlasti puka (koji ipak nikada n ije doveo do prevlasti dem okratskog nad aristokratskim elem entom republike) zaustavlja se, ostavljajući prostor za u s­ pon moći diktatora, odnosno, kasnije, sam og princepsa. 2 N ije nevažno pom enuti i to da je rim ski nobilitet bio čvrsto privržen politici. Rim ski nobil je, u skladu sa etikom svoga staleža, m orao da se bavi politikom i zato se prihvatao raznovrsnih m agistrature, a kada bi jednom postao sena­ tor, on po pravilu do sm rti više nije prestajao da se bavi politikom .

81

hvaljujući svom socijalnom statusu i zbog toga su mogle pokreta­ ti gotovo sve političke inicijative. Pretežno neformalna moć koju je imao Senat i koja mu je omogućavala privilegovano mesto u dr­ žavnom uređenju nazivala se auctoritassenatus. Po rimskoj koncep­ ciji, onaj ko ima auctoritas (auctor), ima ga zahvaljujući sopstvenoj ličnosti. Osnov auctoritasa leži u samom auctoru, a druga strana duguje pokornost tom auctoru lično. Auctoritas je označavala i pri­ mer za uzor; zato su vrhovni auctores bili “oci" (patres), koji su us­ postavili državu i koji iziskuju poštovanje kasnijih generacija. Ali, najhitnije od svega je da se njihova auctoritas prenosila na njihove potomke - patricije (Eschenburg, 1965: 16-17). Njima je rimski puk dugovao pokornost zahvaljujući njihovom socijalnom i poli­ tičkom statusu: sveukupnosti tih i takvih ("optimalnih” ) ljudi (nobila, optimata) činila je osnov za auctoritas senatus. Ova vrsta autoriteta bila je jača od svake racionalne argumentacije: “ Rimlja­ nin je sledio čoveka sa autoritetom i ‘protivno razumu’” (Bleicken, 1993 : 137)-

Na drugoj strani, skupštine su bile mesta na kojima se artikulisala politika plebejaca. Prilikom donošenja zakona, skup­ štine nikada nisu imale inicijativu: one su mogle samo da odobre ili ne odobre predlog koji im je podnet na glasanje. Lex je bio neka vrsta ugovora između magistrata i skupštine: magistrat je od skupštine dobijao saglasnost za svoj predlog zakona, u skladu sa kojim namerava da vlada (tj. vrši svoj imperium)? Ipak, moć skup­ ština se nije temeljila samo na mogućnosti da uskrate saglasnost zakonu nego je proizlazila i iz ovlašćenja izbora magistrata i kom­ petencija u krivičnom pravosuđu (Leifer, 19 14 :17 4 , i dalje). Ogra­ ničenja moći skupština ležala su u njihovom broju i nepovezano­ sti: posle 287. godine pre n.e. postojale su čak četiri skupštine ko­ je su mogle da donose zakone, iako su sve bile zavisne od inicija­ tive magistrata. Pored njih, bilo je 20 magistrata (2 konzula, 8 pretora i 10 tribuna), koji su mogli da predlažu zakone i da stavlja­ ju veto na tuđe predloge. Zbog ove komplikovane institucionalne mreže sve skupštine i (redovni) magistrati nužno su ostajali pod­

3 K asn ija koncepcija "pučke su verenosti" ignorisala je ovu aktivnu ulogu m agi­ strata i "ugovornu" prirodu zakona, čim e je neopravdano zamagljen jedan vr­ lo bitan segment odnosa izm eđu sku p štin e i m agistrata (Leifer, 1 9 1 4 :1 7 7 ) .

82

I¥

ređeni Senatu, kao stalnom, jedinstvenom i iskusnom savetu biv­ ših magistrata. Pa ipak, postojanje skupština, ma koliko bile ogra­ ničene u radu, bilo je veoma važno za javnost u republici i zato je predstavljalo glavno sredstvo ograničenja vlasti optimata. Staviše, i sami optimati su pri kraju republike smatrali da je puk taj koji određuje kakva će biti politika i da se zato svi politički akteri mo­ raju boriti za naklonost puka (Bleicken, 19 9 3 :10 6 ). Ako bismo hteli da što preciznije definišemo državno uređenje Rima u ovom periodu, onda bi se kao najprimereniji na­ ziv nametala aristokratska republika. Ustav te aristokratske repu­ blike se vremenom menjao, tako da je postajao sve glomazniji i komplikovaniji, postavljajući sve veća i dalekosežnija ograničenja centru političke moći - Senatu. Borbe patricija i plebejaca obeležavale su celu istoriju republike, a veličina Rima sastojala se u to­ me što su svi ishodi tih borbi ostavljali trag u institucionalnom aranžmanu, bilo stvaranjem novih organa, bilo dodeljivanjem no­ vih političkih ovlašćenja, bilo iznuđivanjem socijalnih ustupaka od Senata. “Tačno je da su se patriciji tvrdokorno borili da zaštite svoje monopole, ali kad god bi borba prerasla u krizu očigledno opasnu po državu, oni bi stvari sagledali u praktičnom duhu i da­ li bi se u potragu za kompromisom kojim bi se žrtvovao minimum potreban da omogući funkcionalan aranžman. Sistem rasta po­ moću privremenih prilagođavanja pojedinosti novonastalim po­ trebama stvorio je [...] nesimetričan ustav. Ali koliko god njegova mašinerija bila nezgrapna i komplikovana, on je bio u stanju da funkcioniše uz pomoć one iste praktične i poslovične dobre vere, koja je uslovila njegov rast” (Halliday, 19 2 3 :16 8 -16 9 ). Ovaj sistem međusobnog ograničavanja vlasti predsta­ vljao je temelj rimske republikanske tradicije otpora tiraniji. U Ri­ mu nije postojalo neko telo, koje bi, slično Eforatu u Sparti, mo­ trilo na magistrate i smenjivalo ih čim pokušaju da svoju vlast zlo­ upotrebe. Za otpor je u Rimu bio ovlašćen svako, bez obzira na to koju vlast vrši, čim uoči da drugi nosioci vlasti naginju uzurpaciji i, perspektivno, tiraniji. To je u početku bilo upereno prvenstveno protiv pojedinih magistrata, ali je impliciralo da i Senat, pa čak i svi magistrati, imaju pravo na otpor, ako neka skupština pokuša da uzurpira vlast i omogući stvaranje tiranije (po pravilu nekoga iz redova njenih prvaka). Za razliku od Spartanaca, Rimljani nisu

83

imali ni u koga poverenja, pa čak ni u skupštine (o narodnim tri­ bunima da se i ne govori), jer su verovali da tiranija većine može biti jednako strašna kao i tiranija jednoga ili nekolicine. Zato ni­ kome nisu poverili formalno ovlašćenje da čuva državu od tirani­ je. Borba protiv tiranije ulazila je u sastav rimskog etosa, kojim je svaki rimski građanin morao biti nadahnut kada se bavio "javnom stvari” (res publica). Kao dobar primer pružanja otpora tiraniji jednog ma­ gistrata može da posluži borba plebejaca protiv decemvira 450. godine pre n.e. Godinu dana pre toga desetorica uglednih Rimlja­ na, na čelu sa Apijem Klaudijem, dobila je vanrednu - decemvirsku - vlast.4 U toku svog mandata decemviri su izradili deset ta­ blica zakona, ali su tražili još godinu dana da sastave dodatne dve tablice, koje su navodno nedostajale. Ovoga puta je Apije uspeo da izdejstvuje od skupštine da sa njim budu izabrani isključivo nje­ govi poverljivi ljudi. Kada su novi decemviri bili izabrani, otpoče­ la je Apijeva tiranija. Senat i skupštine nisu sazivane, a decemviri su vladali po svom nahođenju, ne mareći više za posao izrade dve' tablice zakona. Apijeva tiranija je skršena kada je tiranin ponovo dir­ nuo u porodične vrednosti. Pošto se Apiju dopala ćerka plebejca Lucija Verginija, koja je već bila verena za bivšeg tribuna Lucija Icilija, on je smislio plan da je proglasi za robinju i zatim prisvoji. U to vreme Verginije, koji je inače važio kao “primer ispravnosti i u ratu i u miru”, nalazio se izvan Rima, služeći u rimskoj vojsci. Api­ je je procenio da je pravi čas za akciju i pozvao njegovu ćerku na sud, tražeći da mu se dodeli kao robinja. Na suđenju se sa devojkom pojavio verenik Lucije Icilije i zabranio da se devojka progla­ si za robinju sve dok se njen otac ne pozove iz rata i ne dođe na su­ đenje. Apije je optuživao Icilija da je buntovnik i da koristi ceo slu­ čaj da podbunjuje narod kako bi sam ponovo došao na vlast, ali je morao da prihvati odlaganje suđenja do Verginijevog dolaska. Ver4 O va m agistra tura je bila nova i pred stavljala je svojevrsnu m ešavinu diktator­ skih i zakonodavnih ovlašćenja. N a zahtev plebejaca, deset decem vira je d obi­ lo zadatak da zapiše celokupno p ostojeće pravo, inovira ga po potrebi (u tu svrhu su posebni izaslanici o tišli u A tin u d a bi zapisali i u Rim doneli Solonove zakone) i pretoči u jednu jedin stvenu kodifikaciju, koja će biti pristupačna svakom građaninu. Iz te aktivn osti je p roistekao Zakon dvanaest tablica.

84

ginije se već sutradan pojavio na suđenju i oštro osporavao bilo kakvu mogućnost da devojka bude predata Apiju kao robinja. Pa ipak, Apije je uspeo da iznudi sudsku odluku u svoju korist, tako da je poniženom ocu ostao još samo jedan način da spase svoju ćerku od sramote: izvukao je nož i ubio je odmah na licu mesta. Taj zločin, koji su svi prisutni odmah pripisali Apiju u krivicu, izazvao je početnu uskomešanost i revolt, u kojem su se mešali privatni i javni motivi. "Uzbuni se narod, delom zbog strašnog zločina, a delom u nadi da se pruža prilika da bi se ponovo mogla steći sloboda” (Livije, 19 9 1:19 4 ). Smrt devojke poslužila je, dakle, kao katalizator u osvešćivanju Rimljana da trpe jaram tiranije i da je potrebno da preduzmu sve kako bi ponovo osvojili slobodu. Zato se Icilije odmah stavio na čelo pobune i u vrlo kratkom roku je iza sebe imao i voj­ sku, koja se pojavila u Rimu. Kao prvi korak u slamanju Apijeve ti­ ranije, plebejci su se iselili na Sveto brdo i postavili Senatu ultima­ tum da razvlasti decemvire. U Senatu je vladao strah da će plebej­ ci svaki čas nagrnuti sa oružjem i zato su se na kraju ipak odlučili na to da razvlaste decemvire. Iako su plebejci tražili od senatora da im izruče decemvire kako bi “ih žive ognjem” spalili, senatori su smatrali da će dovoljno biti ako država povrati svoju slobodu. Taj kompromis je kasnije proširen pravilom da će ubuduće odluke tributskih skupština obavezivati ne samo plebejce nego i patricije. A kada je sloboda osigurana i kada su izabrani novi magistrati, Ver­ ginge je podigao tužbu protiv Apija, sada običnog građanina, zato što je slobodnu građanku hteo da pretvori u robinju. Apije je ba­ čen u zatvor i tu je, ne dočekavši dan određen za suđenje, sebi od­ uzeo život. Ista sudbina stigla je još jednog decemvira, dok su ostali proterani, a imovina im je konfiskovana. Rimska republika tokom celog svog trajanja nije uspe­ la da dođe do onoga što se modernim rečnikom naziva "temeljni konsenzus" i što bi moglo da posluži kao iole stabilan ustav. Umesto toga, istorija republike predstavlja istoriju borbe patricija i plebejaca (odnosno, stranačkim rečnikom rečeno, optimata i populara) i iznuđivanja političkih ustupaka, kojima je ograničavan uticaj Senata. Plebejci su stajali na, uslovno rečeno, revolucionar­ nim pozicijama, pošto su mnogo manje vodili računa o svetoj tra­ diciji, a mnogo više o inoviranju postojećeg političkog aranžmana,

85

u skladu sa njihovim stvarnim interesima. Ta pozicija je dobro iz­ ražena u govoru koji je tribun Gaj Kanulej održao 445. godine pre n.e., povodom predloga zakona o mogućnosti zaključivanja braka između patricija i plebejaca. Braneći svoj predlog on je rekao: "M e­ đutim, može se primetiti da posle ukidanja kraljevstva nije nije­ dan plebejac bio konzul. Pa šta? Zar ništa novo ne treba uneti, pa ako nečeg nije dosad bilo - mnogo je stvari koje se dosad nisu de­ sile u jednom novom narodu - treba li ga se odreći čak i kada je korisno. [...] Zar neko sumnja u to da se u Rimu, osnovanom za večna vremena i beskonačno jačanje, stalno uvode novi državni položaji, sveštenička zvanja, prava rodova i pojedinaca” (Livije, 1991: 227). I dok se Kanulej, a sa njim i drugi populari, zalagao za dalje napredovanje u pravcu izjednačavanja položaja patricija i ple­ bejaca, stranka optimata je sve teže pristajala na nove ustupke. Njihova spremnost za kompromise došla je u 2. veku pre n.e. do kraja, i to je praktično značilo da počinje borba za opstanak rim­ ske aristokratske republike. Međutim, kao što ćemo imati prilike da vidimo, u to vreme je politička, ekonomska i socijalna konfigu­ racija države već bila bitno promenjena usled širenja vlasti nad no­ voosvojenim teritorijama. Zato polovinom 2. veka pre n.e. Rim ulazi u fazu dubokih političkih, ekonomskih i socijalnih promena, koje nužno dovode do nestabilnosti političkih institucija i izbija­ nja novih sukoba, nerazrešivih na kompromisan način, koji je kra­ sio raniju političku tradiciju i koji je jedini mogao garantovati kakav-takav opstanak aristokratske republike. Sa Tiberijem Grahom stranka populara je preuzela ini­ cijativu i pokrenula pitanje agrarne reforme sa kojom Senat nije hteo da se saglasi ni po koju cenu. Bez obzira na to, Tiberije Grah je, postavši tribun 133. godine pre n.e., predložio skupštini zakon o agrarnoj reformi, koji je radikalno menjao posedničke odnose na selu. Tom zakonskom projektu se usprotivio drugi tribun Oktavije i, koristeći se pravom intercesije, onemogućio skupštinu da ga usvoji. Tiberije Grah se nije dao smesti i poveo je kampanju da se Oktaviju oduzme mandat zbog "izdaje javne stvari” koju je, u skladu sa ustanovom tribunata, morao da brani. U svom govoru protiv Oktavija, Grah se direktno pozivao na pravo puka na otpor magistratu koji krši ius civile (Rühe, 1958: 45) i time uspeo da gra­ đane privuče na svoju stranu. Oktavije je bio smenjen - što u do­

86

tadašnjoj istoriji nije imalo presedana - i time su otvorena vrata za donošenje spornog zakona. Staviše, Tiberije Grah je smatrao da je od najvećeg značaja da proširi ingerencije skupštine i tribunata i zato je započeo sa novim projektima, koji su bitno sužavali vlast koju je do tada imao Senat. A kada se - ponovo protivno običaju - iduće godine opet kandidovao za tribuna i u svom govoru nagovestio dalje radikalne reforme, Senat ga je proglasio pretendentom na tiraniju. Na dan izbora desio se oružani sukob u kojem je Tibe­ rije Grah poginuo. To je bio nesumnjivo nezakonit čin, ali ga je Senat ipak uspeo opravdati pozivanjem na pravo na otpor tiraniji. Od tog događaja Senat će postati glavni protagonista i promotor prava na otpor tiraniji, koja će se javljati u narednom veku po pra­ vilu “u ime” puka. Demokratska ofanziva je nastavljena osam godina ka­ snije, kada je Tiberijev brat Gaj postao tribun i pokušao da oživi Tiberijev projekt agrarnih reformi. Po mišljenju Theodora Mommsena, mlađi brat je umnogome nadmašio starijeg i započeo sa jednim projektom koji je zaista imao za krajnji cilj tiraniju, pripremajući tako teren za nastanak principata: "Baš ovde, na pragu tiranije, raz­ vila se fatalna moralno-politička dilema da jedan isti čovek treba, reklo bi se, da se u isto vreme samopotvrđuje kao vođa razbojnika i da vodi državu kao prvi građanin; [...] Gaj Grah [...] je pre svega pravi začetnik onog odvratnog proletarijata glavnog grada, kojem se sa najvišeg mesta ulaguje i plaća, koji je okupljanjem u glavnom gradu zbog podele žita bio delom potpuno demoralizovan, a delom postao svestan svoje moći, i koji je svojim čas budalastim, čas sramnim zahtevima i svojim naklapanjima o pučkom suverenitetu pola milenijuma kao mora pritiskao rimsku zajednicu, da bi zajed­ no sa njom na kraju propao. Pa ipak - taj najveći među političkim zločincima takođe je obnovitelj svoje zemlje. Teško da postoji i jed­ na konstruktivna zamisao rimske monarhije koja ne vodi poreklo od Gaja Graha” (Mommsen, 1932: 482). Ideja da se žitom potkupljuje gradsko siromašno sta­ novništvo da bi politički podupiralo pretendenta na tiraniju nije novina 2. veka pre n.e. Tri veka pre toga bogati trgovac Spurije Melije počeo je sa politikom besplatne podele žita kako bi na svo­ ju stranu pridobio plebejce i uživao njihovu podršku prilikom iz­ bora za konzula. Međutim, pošto je razotkrivena njegova namera,

87

Melije je optužen da hoće da podigne oružanu pobunu i da uspo­ stavi kraljevstvo. No, suđenja nije bilo pošto je Melije ubijen kada se opirao da dođe na suđenje. Tit Livije opisuje Melija kao bogata­ ša "koji je raspolagao hranom [i] ponadao se da će mu građani za libru žita prodati svoju slobodu” (Livije, 19 9 1: 240). Ono što Spuriju Meliju nije uspelo poći će za rukom narodnim tribunima, diktatorima i, naposletku, imperatorima u vreme agonije rimske republike. Tada nastupa vreme demagoga, koji se rukovode poznatom maksimom da siromašnima treba nu­ diti "hleba i igara” , kako bi, zauzvrat, od njih dobijali političku po­ dršku. Međutim, to je samo jedan deo priče. Drugi deo priče je da je demagog morao u isto vreme biti i uspešan vojskovođa, koji uživa bespogovornu poslušnost i naklonost vojske. Uzdizanje vojske u jednog od glavnih političkih subjekata Rima započinje nakon vojne reforme koju je izvršio Gaj Marije. Do ove reforme rimska vojska bila je vojska svih građana, koji su na osnovu svojih političkih prava imali vojnu obavezu. Međutim, pošto takva voj­ ska nije bila u stanju da osigura svetsku imperiju, u koju se tada pretvarao Rim, Marije je preduzeo reforme koje će to omogućiti: uveo je stajaću vojsku, pretežno regrutovanu iz redova proletarija­ ta, koja je ubrzo postala osamostaljeno telo unutar državnog orga­ nizma. Time su se stekli glavni uslovi za dramatične lomove: u lič­ nosti demagoga/vojskovođe uspostavljena je veza između puka (unutar gradskih zidina) i imperijalne vojske (izvan gradskih zidi­ na), koja će naposletku dovesti do pretvaranja rimske republike u principat (Borch, 1934: 72X 5 Ipak, ne sme se nikako potceniti doprinos koji je sam Senat (kao najveći gubitnik u procesu nadomeštanja republike principatom) dao ovim promenama. Taj doprinos sastoji se u vo­ đenju imperijalne politike da bi sezatomljavali unutrašnji politič­ ki sukobi. Tit Livije izveštava da je Senat još od ranih vremena re­ publike praktikovao regrutacije i otpočinjanje ratova kako bi pri­ gušivao nezadovoljstvo rimskog puka. Geslo senatora glasilo je da 5 Z an im ljivo je da su se za m agistraturu konzula sve češće kandidovale vojne starešine i veterani, koji su se za n ak lon ost pu ka borili uglavnom slaveći svoje vojne podvige. Ciceron izveštava d a su najveću m oć ubeđivanja kod puka im a­ le reči ratnika koji su služili pod kom and om kandidata i m ogli da potvrde sve "leg end e” o njemu (upor. M aškin , 1 9 9 1 : 2 4 1 ) .

88

"(dokolica kvari narod” i da u ratu narod zaboravlja na svoje poli­ tičke zahteve, usredsređujući se na pridobijanje vojne slave i poča­ sti (Livije, 1 9 9 1:10 0 , 28 7 i 292). A u slučajevima u kojima je bio imenovan diktator, uzde bi se još više pritegle, jer na odluke dik­ tatora nije bilo mogućnosti žalbe (“apela") skupštini. Zato je for­ mula diktature u ratnom stanju Senatu izgledala kao najbolje sredstvo da utiša politički aktivizam plebejaca i da barem privre­ meno zatomi političke sukobe u samom Rimu. Opasnosti ove formule pokazale su se u punoj svetlosti onog trenutka kada je sam diktator počeo da pretenduje na po­ litičku ulogu demagoga/vojskovođe. A do toga dolazi prvi put u 1. veku pre n.e. Nadajući se da će odvratiti pažnju puka od kritičnih pitanja koja su pokrenula braća Grasi, Senat je, odmah posle pobede u zemlji, započeo niz ratova izvan Italije sa ciljem da se optimatima pribavi nova zemlja i jedan deo buntovnog proletarijata odstrani u nove kolonije (Rostovcev, 19 9 0 : 312). Ali, ovoga puta su se stvari počele razvijati u drugačijem pravcu i Senat je vrlo br­ zo izgubio kontrolu nad događajima. Ishod imperijalne politike Senata ovoga puta bila je diktatura Lucija Kornelija Sule. Sula je prvi učvrstio vezu izme­ đu političkih zbivanja (unutar zidina Rima) i vojne intervencije, ušavši prvi put sa vojskom u grad i gazeći na taj način jedan od prastarih tabua. Od tada više nije bilo prepreka da se vojskovo­ đa, ako njegovi demagoški napori ne urode plodom, pojavi sa vojskom u samom gradu i silom nametne svoje zahteve. Što je još gore, vojska, koja je stvorena Marijevim reformama, više se nije dala rasformirati, pošto je Rim već prerastao u imperiju, či­ ja je sigurnost, pa čak i sam opstanak, počivala direktno na voj­ noj sili. Rimska država je sada opstajala zahvaljujući vojsci, ali je vojska bila voljna da se pokori samo onome ko ju je mogao vo­ diti u sigurne pobede i omogućavati podelu nove zemlje (Ro­ stovcev, 19 9 0 :3 5 5 ). Zato je ona mogla biti upotrebljana kao po­ slušno i nadasve efikasno političko oruđe, kada je vojskovođa nailazio na probleme u samom Rimu. Vojskovođa se sada poja­ vljivao kao treći faktor u političkim borbama, stavljajući se, po potrebi, na stranu optimata ili populara, ili nastupajući i protiv jednih i protiv drugih, ako mu je širina diktatorskih ovlašćenja i to dozvoljavala.

89

Diktatura se, inače, pojavila u prvim godinama 6. veka pre n.e., i to kao vojno zvanje (Magister Populi) vezano za neku kri­ zu u spoljnoj politici. Diktator je morao da vrati svoju vlast čim prestane kriza, a najkasnije u roku od šest meseci. Birali su ga konzuli, dok je odluku o potrebi uvođenja diktature donosio Se­ nat. Tokom svoje službe, diktator nije polagao račune ni Senatu ni konzulima. Tek po okončanju magistrature odgovarao je za po­ stupke učinjene za njenog trajanja. Posle teškog poraza u bici kod jezera Trazimena u Drugom punskom ratu 2 0 2 . godine pre n.e., više nije bio biran nijedan diktator u ovom starom smislu (Marri­ ott, 1936: 36). Zato bi se moglo reći da je Lucije Kornelije Sula bio prvi diktator novog tipa. On je, u skladu sa zakonom (lex Valeria de imperio), dobio "diktaturu za donošenje zakona i sređivanje repu­ blike” (dictatorlegibusscribundis et reipublicae constituendae), koja nije bila ograničena ni vremenski ni u kompetencijama.0 Zato je on svoju diktaturu mogao da započne sveobuhvatnim masakrima, progonima i konfiskacijama imovine, znajući da za njih nikada neće odgovarati. Diktatura je tako postajala pravno neograničena magistratura, koja je svom nosiocu izručivala ceo Rim na milost i nemilost. Sa Sulinom diktaturom počinje da se komplikuje logi­ ka otpora tiraniji u Rimu. Politički uspon samog Sule tekao je pod nekom vrstom pružanja otpora tiraniji. Naime, 88. godine pre n.e. populari su, sa narodnim tribunom Publijem Sulpicijem Rufom na čelu, uspeli da kroz skupštinu proguraju odluku da se vrhovna komanda nad vojskom u ratnom pohodu protiv pontskog kralja Mitridata dodeli Gaju Mariju. Time je poništena odluka Senata (doneta kockom) da se vrhovna komanda poveri samom Suli, ko­ ji je u to vreme obavljao magistraturu konzula. Kada je saznao da mu je uzurpirano pravo da povede vojsku protiv Mitridata, Sula se nije libio da sa vojskom krene u Rim, kako bi se oružjem obraču­ 6 O vu m agistraturu je 8 2. godine pre n.e. Su li dodelio Lucije Valerije Flak, ko­ ga je Senat bio izabrao za tzv. interrexa. Flak je od skupštine iznudio i zakon o vrhovnoj vlasti (lex Valeria de imperio), p o kojem je postalo moguće dodeliti S u ­ li diktaturu na neodređeno vrem e. N ovi tip diktature sadržavao je raspolaga­ nja životim a i imovinom građana, vršen ja vrhovne vlasti (imperium), osnivanja kolonija, vođenja spoljne politike i zakonodavstva u bilo kojoj oblasti društve­ nog života.

90

nao sa popularima. Kada su ga pitali zašto ide s vojskom na do­ movinu, on je odgovorio: "D a je oslobodim od tirana" (Apijan, 1967: 41). Pod tiranima je Sula podrazumevao tribuna Publija Sulpicija Rufa i nesuđenog vojnog komandanta Gaja Marija. Iako je nesumnjivo imao pravo na svojoj strani, Sula je u svrgavanju tirana daleko prevazišao svoja ovlašćenja. Jer, oboriv­ ši sa vlasti stranku populara, Sula je započeo sa promenama rim­ skog republikanskog ustava, koje će na kraju (posle njegove defi­ nitivne pobede nad Mitridatom i strankom populara) dovesti do toga da on sam, kao diktator, dobije neku vrstu neograničene mo­ narhijske vlasti. Ali, za razliku od starih kraljeva, Sula je bio kralj unutar jednog republikanskog uređenja, u kojem nije prestala ak­ tivnost redovnih organa vlasti i u kojem je on sam uživao prilično široku podršku kako Senata tako i skupština. Ovo je Suli pošlo za rukom zato što je broj članova Senata podigao sa 30 0 na 6 0 0 , a za nove senatore proglasio sve svoje islužene vojskovođe, koji su mu bili slepo odani. Sto se, pak, skupština tiče, oslanjao se na 4 0 .0 0 0 bivših robova svojih neprijatelja, koje je oslobodio, dao im sva građanska prava i preko njih vršio pritisak na druge člano­ ve skupština. Svi konci političkog života Rima našli su se tako u Sulinim rukama. Zbog toga su Sulu, iako je formalno vršio zakonsku magistraturu (neograničene) diktature, Rimljani nazivali tirani­ nom (Apijan, 1967: 65 i 69). Bio je to svojevrstan paradoks: repu­ blika je bila očuvana, sve njene institucije su nastavile sa radom, a ipak je jedan jedini čovek vladao kao potpuni gospodar celog Ri­ ma. No, još je čudnije što Sula sa tog položaja nije uklonjen nika­ kvom pobunom ili atentatom već je sam dobrovoljno ostavio vlast 79. godine pre n.e. Povodom ovog zaista jedinstvenog postupka jednog tiranina rimski istoričar Apijan je pisao: “ Čini se da je nje­ gov postupak za divljenje, jer je Sula prvi u to doba i jedini od svih ljudi ostavio toliku vlast mada nije morao, i nije je ostavio sinovi­ ma kao Ptolomej u Egiptu, Ariobarzan u Kampadokiji, ili Seleuk u Siriji, nego onima kojima je bio tiranin. Neobično je čak i to što je on dobrovoljno napustio vlast stečenu sa toliko odvažnosti i rizi­ ka. Mimo svega ostalog, neverovatno je da se on nije bojao, iako je u tom ratu izginulo više od 10 0 .0 0 0 mladih ljudi, iako je, od svo­ jih neprijatelja, pogubio 90 senatora i 15 konzula i 2 .6 0 0 vitezo-

91

va, ne računajući prognane; mnogima je oduzeo imovinu, a mno­ ge ostavio bez sahrane. Sula se nije bojao da se vrati u privatan ži­ vot ni od onih u Rimu ni od onih koji su bili u bekstvu; niti se pla­ šio gradova kojima je oduzeo tvrđave, bedeme, novac i slobodu. [...] Pričaju da je on, kad je ostavljao vlast, rekao u skupštini da će položiti račun o svojim delima ako neko to zatraži, i u isti mah je uklonio liktore sa snopovima i sekirama i telesnu stražu i dugo se s prijateljima šetao usred trga, dok ga je svetina gledala još u stra­ hu” (Apijan, 1967: 70). Jednako čudna kakva je bila, tako se čudno i okončala Sulina tiranija. Strah koji je uterao ljudima dok je bio na vlasti tra­ jao je i nakon što se odrekao sve vlasti, postao običan privatni gra­ đanin i šetao se nenaoružan ulicama Rima, u pratnji svojih prija­ telja. A kada je, posle godinu dana provedenih na svom seoskom imanju, Sula preminuo, njegovo je mrtvo telo preneto u Rim, ka­ ko bi se Rimljani od njega "oprostili". “ Čuli su se pohvalni uzvici prvo od Senata, pa od vitezova, zatim od vojnika i naroda; od jed­ nih - zato što su odista voleli Sulu, od drugih - što su se bojali njegove vojske i njega mrtvog više nego živog” (Apijan, 1967: 72). To je bila scena dubokog moralnog posrnuća Rimljana, koja se duboko usekla u svest svih onih savremenika koji su se još uvek sećali rimskih slobodarskih tradicija: telo mrtvog tiranina, koji se dobrovoljno odrekao vlasti, njegovi bivši podanici su dovukli u Rim, još uvek u strahu pred njim, da bi mu priuštili bogat i spek­ takularan pogreb, kakav pre toga još nije bio viđen. Za Sulinu diktaturu se obično govori da je učvrstila oli­ garhiju u Rimu, tj. da je učinila vlast Senata neprikosnovenom, a oslabila moć skupština. Po rečima Mihaila Rostovceva, “cilj Suline politike nije bilo samo vraćanje moći senatu; to je bio prvi po­ kušaj da se ta moć stavi pod zaštitu zakona, da se tradicija zameni zakonodavstvom, da se ozakoni vlast rimske oligarhije i da se jednom za svagda otkloni svaki pokušaj da se vlast tribuna i na­ rodne skupštine usprotivi vlasti senata” (Rostovcev, 19 9 0 : 322). Međutim, upravo u ovom prelasku od tradicionalne moći ka legal­ noj vlasti, od auctoritasa ka imperiumu, počeo je zaista da slabi poli­ tički položaj Senata. Sula je onaj vesnik principata koji Senatu od­ uzima njegovu originernu, kolektivnu auctoritas, stvarajući tako osnovu za auctoritas princepsa. U vreme principata princeps će

52

zapravo postati jedini pravi autor(itet), dozvoljavajući Senatu da dela još samo kao auctore principe, tj. "po nalogu princepsa” (Escheburg, 1965: 26). Prema tome, uzroci slabosti Senata nalaze se već pod Sulinom diktaturom, u njegovim manipulacijama bro­ jem i članovima Senata, kao i korišćenju Senata kao pukog para­ vana za sprovođenje ciljeva njegove lične vlasti. No, ako je već pod Sulom počela da se kruni moć Sena­ ta, slabljenje političkog položaja skupština starijeg je datuma. Na­ ime, posle Savezničkog rata 91-88. godine pre n.e. gradsko pod­ ručje Rima proširilo se na celu Italiju, a da to nije dovelo do pro­ mena u organizaciji rada skupština. Članovi skupštine su i dalje bili svi građani, iako sada ogroman broj građana (izvan samog grada) više nije mogao da prisustvuje zasedanjima skupštine, čak ni kada je trebalo doneti najvažnije odluke. Putni troškovi i sopstveni poslovi sprečavali su običnog radnog Italika da dolazi u Rim i bavi se politikom. Skupštine više nisu bile populus, niti su mogle pretendovati na to da ga predstavljaju. Međutim, iako skupštine više nisu bile organ neposredne demokratije, a još nisu postale organ predstavničke demokratije, one su i dalje imale oreol jedinog organa u kojem se nalazi kakav-takav "puk” . Svi ma­ gistrati i senatori svoju politiku i dalje su iznosili pred skupštine, jer je to bilo još jedino telo koje je, zahvaljujući tradiciji, moglo da održava barem privid "puka” . Sto se, pak, odlučivanja na skupšti­ nama tiče, ono je postalo stvar besposlene gradske rulje (plebs ur­ bana), koju su podmićivali ili čak zastrašivali pojedini moćnici. Skupštine su postale poprište borbe dve stranke - optimata i po­ pulara - za glas onih građana koji su još posećivali skupštine. A u tome više zaista nije bilo nikakve demokratije, pošto su se dve stranke otimale za naklonost jednog broja besposlenih ljudi koji su dolazili na zasedanja skupštine, očekujući da za svoj glas dobi­ ju neku neposrednu ličnu korist. Res publica je postala otvorena res privatae utilitatis. U takvoj situaciji "puk” više nije imao snage da se bo­ ri protiv svih onih pretendenata na tiraniju, koji su počeli da se redaju nakon Sulinog povlačenja u privatan život. Obratno, pre­ tendenti na tiraniju sada su se služili svim sredstvima da prido­ biju bilo kakvu podršku koju bi mogli da protumače kao "volju puka" i time legalizuju svoje aspiracije na neograničenu vlast.

93

Vrata "popularnoj tiraniji” širom su se otvarala. To dobro ilustruje govor tribuna Gaja Licinija Macera okupljenim Rimljani­ ma 73. godine pre n.e. Macer, koji pokušava da obnovi moć tribunata, čiji je položaj drastično oslabljen Sulinim reformama, otkriva logiku borbe za vlast, koja se u to vreme vodila u Rimu: "Ipak su svi ostali koji su izabrani da čuvaju vaše pravo, iz ćefa ili nade ili za nagradu okrenuli svu svoju moć i službenu vlast pro­ tiv vas i drže da je bolje da za novac izvrše zločin, nego da bez na­ knade vrše pravo. Zato su se svi već pognuli pred samovlašću ne­ kolicine, koji su se pod izgovorom rata dočepali državne kase, vojski, kraljevstava, provincija i sazdali tvrđavu od dobara koje su vam oduzeli, dok ste vi, koji ste im brojčano nadmoćni, ali baš kao što se stoka vama pojedinačno nudi u svojinu i izrabljivanje, opljačkani od svega onoga što su vam vaši preci ostavili - osim toga što uz pomoć glasanja sebi, umesto, kao nekada, zaštitnika, sada izručujete gospodara. I zato su se svi pognuli pred njima; ali uskoro, kada povratite vaše pravo, većina će se pognuti pred va­ ma. Samo malobrojni naime imaju hrabrosti da brane ono za šta su se odlučili, ostali su na strani jačeg" (Sallust, 19 9 1b : 2 14 -2 15 ). Macer priziva stara vremena, kada je rimski puk još mogao da či­ ni kompaktnu celinu i da preko svojih "zaštitnika" (tj. tribuna) vodi svoju, koliko-toliko samostalnu politiku i suprotstavlja se tiraniji, ako neko pokuša da je uspostavi. U postojećoj situaciji to više nije tako: "samovlast nekolicine” više ne nailazi na prepreke, malobrojni su još u stanju da slede vlastite principe, dok se osta­ tak svrstava uz “jačeg” . Macer još veruje da je moguće da puk "povrati svoje pravo” , ne uviđajući da puka koji on ima na umu više nema. Narodnom tribunu promiče da u toj novoj političkoj konstelaciji i on sam postaje samo jedan u nizu pretendenata na vlast "u ime puka”, čiji se međusobni sukobi sve više završavaju primenom gole sile. A odatle do tiranije najjačeg glasnogovorni­ ka "puka” ostaće - kako to primer Gaja Julija Cezara rečito govo­ ri - samo jedan korak.

2. Shvatanje vrlina u klasičnom republikanizmu Primer Sparte kao uzornog republikanskog uređenja, o kojem je bilo reči u prethodnom poglavlju, u Rimu je postao aktuelan naj­

94

kasnije u 2. veku pre n.e. U svojim Istorijama Polibije je govorio o usudu svih ispravnih oblika državnog uređenja (monarhije, aristokratije i demokratije) da se vremenom "izrode” ; jedina država koja je ovaj usud izbegla jeste Sparta, i to zbog mešovitog držav­ nog uređenja koje joj je podario Likurg: “ Likurg je ovo [izrođavanje] predviđao, te zato nije stvorio jednostavno uređenje u kojem vlada samo jedan princip, već je na jednom mestu sakupio sve prednosti i karakteristike najboljih državnih oblika, da nijedan elemenat ustava ne bi previše ojačao i pretvorio se u svoj urođeni iskvareni oblik, već da se snazi svakog od njih suprotstavlja snaga ostalih i tako održava ravnoteža. Nije želeo, dakle, da ijedan sa­ stavni deo države pretegne nad drugima, već da država dugo osta­ ne uravnotežena i izbalansirana po principu izjednačenih snaga, pa je strahom od naroda kome je dat odgovarajući udeo u upravi sprečio kraljeve da se uzohole. Narod se, sa svoje strane, ne usu­ đuje da prezre kraljeve jer se plaši geronata koji se biraju među najboljim građanima i svi se posvećuju pravdi, tako da strana ko­ ja bi zbog svoje vernosti običajima bila na gubitku, stalno postaje veća i jača zahvaljujući naklonosti i uticaju geronata. Donevši ova­ kav ustav, Likurg je uspeo da Lakedemonjanima duže očuva slo­ bodu nego što je ijednom nama poznatom narodu pošlo za ru­ kom” (Polibije, 1988: 485-486). Polibijev cilj, međutim, nije puko veličanje političkih dostignuća Sparte. On hoće da napravi paralelu između Sparte i samog Rima: "Likurg je, dakle, teoretskim razmišljanjem shvatio zašto i kako se sve dešava pa je stvorio uređenje bezbedno od svih opasnosti kojima su izložena druga uređenja. Sto se Rimljana ti­ če, i oni su na kraju u stvaranju svog državnog uređenja došli do istog rezultata, ali ne razmišljanjem, nego kroz mnoge borbe i te­ škoće. Iskustvo stečeno u nevoljama vodilo ih je uvek ka boljem rešenju, pa su stigli do istog rezultata kao i Likurg i do najboljeg od svih trenutno postojećih ustava” (Polibije, 19 8 8 :4 8 6 ). Polibi­ je, dakle, izjednačava republikanska državna uređenja Sparte i Ri­ ma, ističući samo jednu razliku među njima: ono što je Sparta ste­ kla odjednom, zahvaljujući političkom geniju svoga zakonodavca, Rimljani su sticali kroz dug vremenski period, mukotrpnim uče­ njem na vlastitim grešakama i neprekidnim poboljšavanjem ure­ đenja kojim su raspolagali. Naposletku, njihovo državno uređenje

95

uspostavljeno polovinom 2. veka pre n.e. Polibije je smatrao vr­ huncem: Rim se izjednačio sa Spartom. Sto se, pak, samih institucija državnog uređenja Rima tiče, Polibije je navodio konzule kao monarhijski, Senat kao ari­ stokratski i skupštine kao demokratski element. Pošto se ovi ele­ menti neprestano takmiče i ograničavaju, to je u korenu onemo­ gućeno uspostavljanje tiranije (bilo konzula, bilo senatora, bilo samog puka —kojim u ovim slučajevima obično ovladaju demago­ zi). Kako u nastavku objašnjava Polibije, "kada se njeni [tj. rimski] građani oslobode spoljne opasnosti i duže požive u sreći i bogat­ stvu koje su im donele pobede, uživajući u tom bogatstvu i nera­ du i zavedeni laskanjima, okreću se nasilju i bahatosti - to je česta pojava među ljudima - i tada se najbolje može videti kako država sama sebi pomaže. Naime, kad jedan njen deo suviše naraste, on počne da se takmiči sa ostalima i postaje jači no što je potrebno. Kako iz prethodnog izlaganja proizlazi da nijedan deo nije potpu­ no samostalan, već da mu se ostali mogu suprostavljati i ometati ga u ostvarivanju njegovih planova, jasno je da ni konzuli, ni Se­ nat, ni narod ne mogu previše ojačati i uzoholiti se” (Polibije, 1988: 495). Polibijeve Istorije imaju neprocenjiv značaj za formira­ nje klasičnog republikanizma. U njima se Rimljanima prenose ne­ ka od najznačajnijih dostignuća grčke političke filozofije, i to na način koji direktno upućuje i na same institucije rimskog držav­ nog uređenja. Polibije Rimljanima govori kako su svojim praktič­ nim duhom uspeli da dođu do onih istih rezultata do kojih su Gr­ ci ranije došli “teorijskim” razmišljanjima; samim tim grčka poli­ tička misao može komotno da nastavi svoj dalji razvoj, temeljeći se sada na rimskim političkim institucijama. Ako su se Platon (u Zakonima) i Aristotel inspirisali spartanskim državnim uređenjem i, dobrim delom, prema njemu gradili modele idealne države, to ne znači da njihovo delo nema značaja za Rimljane. Upravo su­ protno, pošto Rim nastavlja tamo gde je Sparta dospela, to i rim­ ska politička misao može da se mirne duše nadoveže na političku teoriju Grka. Klasični republikanizam stricto sensu nastaje u Rimu u vremenu koje sledi neposredno posle Suline diktature. Tada se preduzima sveobuhvatna intelektualna obrada istorije rimske re-

p