Aleksandar Fotic-Izmedju zakona i njegove primene

February 7, 2017 | Author: Никола Петровић Мачак | Category: N/A

Share Embed Donate

Report this link

Short Description

Download Aleksandar Fotic-Izmedju zakona i njegove primene...

Description

48mm

PRIVATNI @IVOT U SRPSKIM ZEMQAMA U OSVIT MODERNOG ISTORIJA PRIVATNOG @IVOTADOBA

cyan magenta yellow black (135g kunstdruk)

cyan magenta yellow black (sjajna plastifikacija)

ISTORIJA PRIVATNOG @IVOTA iriredili

PRIVATNI @IVOT Filii Arijes U SRPSKIM @or` Dibi ZEMQAMA U OSVIT MODERNOG DOBA iriredio

Aleksandar Fo{i} ibercig / 135 gr. kunstdruk + sjajna plastifikacija

IZME\U ZAKONA I WEGOVE PRIMENE

„Sijem pisanijem izjavqujemo svakome hristjaninu zapovijed od gospode na{e Turaka kako su nam u~inili milost i pokazali usrdije wihovo da mi kaèmo u crkvi svakome hristjaninu i hristjanki: Prvo, gospoda carstvuju{}a zapovijeda da ne imadu hristjani ali hristjanke i}i po teferi~ima, ni da imadu pjevati ni na teferi~ima ni na druga mjesta, ni u svojoj ku}i. Drugo, da ène se pokrivaju, da se ne gizdaju ni da stoje po vratima, koja se i nagizda da sjedi u svojoj ku}i unutar, i da djecu ènsku ne kite dukatima, kome je Bog dao te ima, neka dijete nakiti i ne da mu na dvor za{to gospoda na{a to ne begeni{u, a prvo Bog ne begeni{e, kako }e oni begenisat. Tre}e, bratice na{a, zapovijedaju gospoda da idemo smjerno, svakomu Tur~inu ruke na prsa da me}emo da se znadu da su stariji. êtvrto, toliko smo puta govorili poradi }ispeta Šode}e¹ turskoga i ba{inskoga Šjani~arskog¹ da ne nosite, gospoda gledat ne mogu, udri}ete na muku Š...¹ Nemojte re}i da vam nismo kazali, koji poslu{a da ga gospod Bog pokrije svake muke od Turaka, koji ne poslu{a neka dobro se obuje u pamet i pouzda u tabane i u svoj ìvot. Mi ne bismo ovo ni{ta govorili ali govore carstvuju{}i, {to }e nama mrm Šod mahrem: zabrawen?¹-}urci, je li to za nas, mi smo raja to za nas nije, i fala im koji nam ovako kaù, i mi vama kaèmo...“1

1 V. Skari}, „Srpski pravoslavni narod i crkva u Sarajevu u 17. i 18. vijeku“, u: isti, Izabrana djela II, Prilozi za istoriju Sarajeva, izbor i redakcija dr M. Ekme~i}, Sarajevo 1985, 155.

27

Crkveni proglas pro~itan okupqenom narodu verovatno posle nedeqne liturgije u sarajevskoj crkvi, negde tokom druge polovine 18. veka, imao je ulogu da pojasni sultanovu ili pa{inu naredbu, prethodno obznawenu na trgovima, i da pozove na weno po{tovawe. U proglasu je nedvosmisleno nagla{ena potreba razlikovawa i diskriminacije. Pripadnici vladaju}e muslimanske zajednice smatrali su da hri{}anin uvek treba da bude u podre|enom, poniznom poloàju, tih i smeran, po strani, tako da ni na koji na~in ne pada u o~i. Ni izgledom ni pona{awem nije smeo da se isti~e, niti da podraàva muslimana. Svako druga~ije pona{awe moglo je da se tuma~i kao vre|awe muslimanske vere i ~asti, za {ta je sledila te{ka kazna. Naredba nam jo{ {to{ta kazuje. Posle promena koje je donelo moderno doba pone{to je o~igledno, a pone{to na prvi pogled ostaje skriveno. Nije te{ko videti da se u woj o~ituje te`wa nemuslimana, s jedne strane, ka samoprikrivawu, a s druge, ka podraàvawu „carstvuju{}ih“, {to podrazumeva prihvatawe wihovih merila pona{awa, i delom obi~aja i no{we. Uo~ava se jo{ jedna strana qudske prirode: nema sumwe da je, uprkos nedvosmisleno jasnim pretwama, me|u hri{}anima uveliko bila prisutna èqa za pra}ewem mode i javnim pokazivawem imovnog stawa i ugleda, u skladu sa shvatawima sredine. O~it primer prihvatawa modela koji je diktirala sredina predstavqa izbor kwaza Milo{a da bude naslikan sa turbanom, onim dozvoqene boje, i to u doba kada je Srbija po~ela da se udaquje od osmanskih uzora. Tuma~ewe svakog dokumenta uvek je skop~ano s opasno{}u da se smisao teksta ne}e razumeti pravilno zbog nedovoqnog poznavawa razdobqa koje se prou~ava. NeOstava novca i nakita, ke od odredaba citirane zapovesti Ritopek, 17. vek (Muzej grada Beograda) su{tinski nisu diskriminatorne, 28

P. \urkovi}, Portret kneza Milo{a s turbanom, 1824.

koliko god se nama danas ~inile takvima. Propisi vezani za javno pona{awe ène, a donekle i oni upereni protiv luksuza i ki}ewa, vaìli su za sve. [tavi{e, za same muslimane bile su propisane o{trije kazne ako prekr{e moralne norme pona{awa. Uostalom, u svim su verskim u~ewima bile nagla{ene iste, ili veoma sli~ne, moralne norme, i na wima su, s mawe ili vi{e uspeha, insistirali verski autoriteti svih zajednica.

Op{ti dràvni i pravni okviri îni se nespornim da je razdobqe kada je navedena naredba nastala veoma te{ko razumeti ako se prethodno ne predo~e pravni okviri privatnog ìvota. Svakodnevni ìvot na Balkanu pod osmanskom vla{}u odvijao se u okviru osmanskih zakona, tim zakonima dozvoqenih, mo`da boqe re}i nezabrawenih, narodnih pravnih obi~aja, i crkvenih kanona. Naravno, takvi propisi nisu uvek, niti na svim geografskim prostorima, mogli biti jednako nametani. Premda se naredba u su{tini odnosi na javno pona{awe, wen karakter jasno pokazuje koliko zadire u privat29

nost. U Evropi s po~etka modernog doba, kako na zapadu tako i u Osmanskom carstvu, jo{ je veoma te{ko razdvojiti javno od privatnog. Pona{awe pojedinca i wegove uè porodice i daqe je bilo pod ~vrstom stegom pisanih i nepisanih normi, prvenstveno one verske zajednice kojoj su pripadali. Isprepletani krugovi zajednica razli~itih tipova, od rodovske (plemenske), preko komunalne (selo, gradska mahala), do uè crkvene (parohijske) i {ire verske zajednice, nadmetali su se u ograni~avawu domena privatnog. U slu~aju tada{weg Osmanskog carstva, posledwi i naj{iri obru~, dràva, bio je izrazito snaàn. Koliko zbog sposobnosti centralne vlasti da primewuje zakone posredstvom mo}nog birokratskog aparata, toliko, jo{ vi{e, zbog islamskog karaktera dràve, {to je bilo od kqu~nog zna~aja za celokupno nemuslimansko stanovni{tvo. Razgranatost i sveobuhvatnost ograni~ewa koja su nametana samom pripadno{}u odre|enim zajednicama, gotovo da je onemogu}ila razdvajawe javnog od privatnog, naravno, na primetnu {tetu potoweg. U onim sredinama, bile one verski me{ovite ili ne, gde svako poznaje svakoga i ta~no zna kako treba da se pona{a u bilo koje doba dana i no}i, gotovo da nema skrivenog prostora, anonimnosti i tajnog ìvota. Zato u ovom razdobqu istorije Balkana svaku pri~u o privatnom ìvotu, u onom smislu u kome privatnost danas razumemo, treba shvatiti veoma uslovno. ∗ Osmansko osvajawe i dugo trajawe vladavine na Balkanu ostavilo je dubokog traga u povesti. Trenutne, drasti~ne, promene i one koje su potom, s u~vr{}ivawem vlasti, postepeno nametane uspostavile su jedan sasvim nov op{ti okvir dru{tvenog i privatnog pona{awa u gotovo svim oblastima ìvota. Osnovno pitawe – koje se verovatno name}e svakome ko èli da razume to istorijsko razdobqe – jeste kakav je bio status hri{}anskih podanika u Osmanskom carstvu? Da li je on bio pravno regulisan, ili su predstavnici vlasti, pa i najobi~niji muslimanski podanici, mogli da se prema hri{}anskim podanicima pona{aju po svom naho|ewu, bez ikakvih ograda? Odgovor na to kqu~no pitawe, ta~nije, poku{aj da se 30

\. Belini, Mehmed Osvaja~ (1444–1446; 1451–1481)

ocrtaju bar okviri odgovora, da}e nam odgovore i na pitawe koliko su pravne norme zadirale u privatan ìvot. Osmansko carstvo je bilo islamska, teokratska, pri tome multietni~ka i multireligijska dràva. Istorija ne poznaje drugu vode}u islamsku dràvu s tako brojnim nemuslimanskim podanicima. To je ~iwenica koja je, u svakom pogledu, veoma uticala na funkcionisawe osmanske dràve. Osmanlije su verskim zajednicama dale prili~an stepen autonomije i time stvorile odre|ene uslove za suìvot. U tome je nauka gotovo jednoglasna. Drasti~ne razlike nastaju onog trenutka kada treba definisati taj „suìvot“. Specifi~nosti Osmanskog carstva (pre svega, veli~ina i razli~itost geografskog prostora, broj nemuslimana, ogromne socijalne, kulturne i ekonomske razli~itosti) uslovqavale su i oteàvale vo|ewe dràve. Prakti~ne potrebe funkcionisawa takve dràve nametale su elasti~nije tuma~e31

we i primenu mnogih arhai~nih i konzervativnih {erijatskih principa, vode}i pri tom ra~una da se ne ugrozi wen ugled vode}e islamske sile. Jedno od bitnih razme|a u odnosu vlasti prema nemuslimanima jeste epoha Sulejmana Veli~anstvenog (1520–1566), epoha karakteristi~na po uskla|ivawu {erijata i kanuna, te ujedna~avawu i ne{to doslednijoj primeni zakona. Iako jedna od najja~ih muslimanskih dràva, osmanska dràva se u svom funkcionisawu nije uvek ograni~avala svim strogim i nadasve krutim normama islamskog verozakona. U po~etku je vi{e li~ila na neku obli`wu feudalnu dràvicu mediteranskog tipa, povr{no zaodenutu u islam tek zato {to je nastala na prostoru u kome je ba{tinila dràvnu tradiciju Selxu~kog sultanata i, s wom, prethodna iskustva persijskih i arapskih dràvnih tvorevina. Te`we Mehmeda Osvaja~a i samog Sulejmana Veli~anstvenog da ujedine Carigrad i Rim, da postanu vladari ~itavog univerzuma, podrazumevale su prihvatawe mnogih dràvnih tradicija i ideja Vizantijskog carstva, kao i novih simbola Svetog rimskog carstva, s nagla{eno internacionalnom kulturnom orijentacijom. Bio je to takav pogled na svet u kome je islam, s obzirom na verski sastav dràve, morao da se tuma~i na najrastegqiviji na~in, a {erijatski principi da se povuku pred voqom vladara. U to doba je i od-

Sulejman Veli~anstveni (1520–1566) 32

nos prema hri{}anskim podanicima bio donekle druga~iji, naro~ito prema hri{}anskoj eliti (davawe statusa spahija hri{}anskoj vlasteli). Preloman trenutak nastupio je onda kada se Sulejman odrekao univerzalisti~kih ambicija i potpuno okrenuo islamsko-osmanskim civilizacijskim vrednostima i simbolima. To je doba, mo`da se moè slobodnije re}i, „druge islamizacije Carstva“, pre svega svih dràvnih institucija, doba novog sna`nog prodora {erijata u svakodnevni ìvot, kako muslimana tako i nemuslimana. U Carstvu je uvek postojala izvesna napetost izme|u pragmati~ara, elite otvorenog uma, sa prakti~nim pogledom na svet, i pristalica stroge i dosledne primene {erijata, koji su re{ewe svakog problema videli u vra}awu islamskim korenima, i to u svim oblastima ìvota a ne samo u odnosu prema hri{}anima. U kriznim vremenima po Carstvo, uporedo sa slabqewem centralne vlasti, naro~ito posle Velikog be~kog rata (1683–1699), potowi su, koriste}i svoj uticaj na nezadovoqno javno mwewe svakodnevnim propovedima posle molitvi, ostvarivali sve ve}i upliv na vlast. U 18. veku su u~estali porazi i gubitak teritorija u ratovima s „neverni~kim“ dràvama, u kojima su mnogobrojni hri{}anski podanici u~estvovali na strani neprijateqa, znatno pove}ali napetosti u Carstvu i podstakli sklonost da se upravo oni okrive za mnoge nesre}e, ~ime su predstavnici zilotske struje me|u ulemom2 ve{to manipulisali. Zbog svega toga se vrlo ~esto ~ini da je politika osmanskih vlasti bila nasumi~na, da je zavisila od trenutnih hirova. Kada se pojedini doga|aji iz istorije osmanskih nemuslimana istrgnu iz konteksta, prostora i vremena, da bi se s odre|enom namerom pore|ali na jedno mesto, {to se u istoriografiji ~esto de{ava, to na prvi pogled i moè tako da izgleda. Ipak, takve nedoslednosti uglavnom se uvek mogu objasniti mawim ili ve}im odstupawem od ustaqenih normi i zloupo2 Ulema – dru{tveni red koji u islamskim dràvama tuma~i sva verska i pravna pitawa, donosi presude, daje uputstva, verski i pravno obrazuje i predvodi islamsku versku zajednicu. U Osmanskom carstvu wu su ~inili {ejh ul-islam (poglavar uleme), kazaskeri, kadije, muftije, muderisi (profesori) i verski slu`benici u xamijama i mektebima ({kolama).

33

Zasedawe Carskog divana u prisustvu Murata III (1574–1595), osmanska minijatura.

trebama koje centralna vlast nije uspevala da suzbije u provincijama, naro~ito u poznijim stole}ima Carstva. Osmansko dru{tvo je u na~elu bilo obavezno da se drì {erijatskih principa i kanunskih odredaba kojima je odre|en status wenih nemuslimanskih podanika. U Osmanskom carstvu, kao i u svim dotada{wim islamskim dràvnim tvorevinama, pravni sistem se zasnivao na verskom pravu, jednom od najva`nijih ~inilaca {erijata. [erijat je sveobuhvatan pojam koji ozna~ava ispravan na~in ìvota muslimana. Samim tim, {erijat odre|uje i na~in ìvota nemuslimana, u onom smislu u kome pokriva me|usobne odnose muslimana i nemuslimana. Zasnovan na Kuranu i suni3, bio je iznad svakog vladara ili dràve. Osmanska dràva, kao i 3 Za razliku od Kurana, Bo`je re~i koje je ovom svetu preneo Muhamed tokom svoje poslani~ke misije, suna predstavqa Prorokovo pona{awe, delovawe, wegove re~i, docnije zabeleène u hadisima (kazivawima).

34

sve prethodne islamske dràve, morala je da prihvati {erijat kao jedan op{ti dru{tveni i pravni okvir pona{awa, bez mogu}nosti da ga vladar i drugi organi vlasti prema potrebama oblikuju, razvijaju i dopuwuju. Nimalo slu~ajno, Osmansko carstvo je za dràvnu {kolu izabralo hanefitsku, po mnogo ~emu najotvoreniju od ~etiri zvani~no priznate sunitske {kole tuma~ewa {erijata. U evropskom delu Carstva u potpunosti je primewivano hanefitsko u~ewe. Ve~an i nepromenqiv, uobli~en izme|u 8. i 11. veka, {erijat je protokom stole}a sve mawe odgovarao novim istorijskim, civilizacijskim izazovima. Zbog toga je u svim islamskim dràvama morao da postoji, u mawoj ili ve}oj meri, i drugi, svetovni zakon. Ne paralelan pravni sistem, nego sistem ~ija je uloga bila da dopuni {erijat i uredi odre|ene oblasti. Takav se zakon u Osmanskom carstvu nazivao kanun. Kanuni su bili instrument racionalnog upravqawa dràvom i podanicima. Osmanlije su taj dopunski pravni sistem vremenom razvile u meri koja dotad nije bila poznata u islamskom svetu, po cenu suprotstavqawa {erijatu u nekim pravnim oblastima. Gotovo da je nemogu}e zamisliti kako bi Osmansko carstvo uop{te moglo funkcionisati bez razvijenog svetovnog zakonodavstva. Jedna od va`nih karakteristika kanuna sastoji se u tome {to je dobrim delom po~ivao na nepisanom obi~ajnom pravu i ostacima kodifikovanog zakonodavstva zate~enim na osvojenim teritorijama. Kanun je bio neka vrsta filtra kroz koji su prolazili lokalni obi~ajni zakoni, nazivani adeti. U po~etku vladavine novoosvojenom obla{}u prihvatao se veliki deo nasle|enog pravnog sistema (u srpskim zemqama su o~iti primeri Rudarski zakonik despota Stefana i odredbe o vla{kom statusu iz Zakonika cara Du{ana). Kako je vreme prolazilo, sito je postajalo gu{}e, i gde god je to bilo lako i bezbolno, kidana je veza sa zate~enim institucijama i obi~ajima. Sve do po~etka reformskog razdobqa nazvanog tanzimat, status nemuslimana bio je odre|en {erijatskim okvirima i kanunom, sultanskom voqom. Hati{erifom od Gilhane iz 1839. godine otpo~elo je organizovawe modernog zakonodavstva i suàvawe primene {erijata. Tada je prvi put, bar na papiru, progla{ena gra|anska jednakost izme|u muslimanskih i nemuslimanskih podanika. 35

∗ [erijat dozvoqava nemuslimanima da budu podanici muslimanske dràve. Wihov status je odre|en pojmom zima (prema osmanskom izgovoru arapskog termina al-zimma). To je vrsta nepisanog, nametnutog ali obostrano obavezuju}eg, ve~nog ugovora, kojim muslimanska zajednica tzv. „narodima kwige“ (ar. ahl al-kitab; osm. ehl-i kitab) – a to su bili pripadnici priznatih monoteisti~kih religija: Jevreji, hri{}ani, docnije i neke druge verske grupe – jam~i pravo na ìvot, li~nu slobodu, imovinu, slobodu veroispovesti i jo{ neka prava. Oni koji prihvate takvu za{titu postaju zimije (jd. zimija), „qudi pod ugovorom“ (ar. ahl al-zimma; osm. ehl-i zimmet). Osnovna obaveza zimije sastojala se u pla}awu glavarine (xizja ili hara~) i bespogovornom po{tovawu zakona u svakom smislu. Svrha zime bila je uspostavqawe i odràvawe prevlasti islama nad svim drugim religijama u muslimanskoj dràvi i postavqawe pripadnika drugih verskih zajednica u nedvosmisleno pot~iwen i podre|en poloàj. Zimija je morao da bude razli~it, obeleèn, tako da svima bude o~igledno da je wegova vera „la`na“ u odnosu na onu pravu. Zima je davala okvir kojim se onemogu}avao i ograni~avao socijalni uspon nemuslimanske elite.4 Stav {erijata prema nemuslimanima izgra|ivan je nekoliko stole}a, gotovo u potpunosti na apokrifnim tekstovima. Kao najva`niji izvor uzima se tzv. „Omarov ugovor“, dokument sumwivog porekla koji se pripisuje halifama Omaru I (634–644) ili Omaru II (717–720), sa~uvan u tekstovima 11. 4 O zimi {ire v. Cl. Cahen, “Dhimma”, EI; C. E. Bosworth, “The Concept of Dhimma in Early Islam”, Christians and Jews in the Ottoman Empire. The Functioning of a Plural Society, eds. B. Braude and B. Lewis, I, Holmes & Meier Publishers, New York – London 1982, 37–51; A. Fattal, Le statut légal des non-musulmans en pays d’Islam, Beyrouth 1958. O poloàju nemuslimana u Osmanskom carstvu, v. pomenuti zbornik sa vi{e va`nih radova: Christians and Jews in the Ottoman Empire; B. Masters, Christians and Jews in the Ottoman Arab World. The Roots of Sectarianism, Cambridge University Press, Cambridge 2001; A. Cohen, Jewish Life under Islam. Jerusalem in the Sixteenth Century, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts and London 1984; K. Binswanger, Untersuchungen zum Status der Nichtmuslime im Osmanischen Reich des 16. Jahrhunderts (mit einer Neudefinition des Begriffes «Dimma»), München 1977 (tendenciozna ali potrebna), i u tim kwigama navedenu noviju literaturu.

36

i 12. veka. Taj „ugovor“, delimi~no verovatno istinit, prihva}en je kao kqu~ za kona~no formirawe vi{e odredaba kojima je {erijat odredio status zimija. Od tada, pitawe wegove autenti~nosti vi{e nije postavqano, niti je bilo bitno. [erijatske norme, ako se primewuju dosledno, u potpunosti, {to, vide}emo, u Osmanskom carstvu ni izdaleka nije bio slu~aj, veoma su ograni~avaju}e: obaveza predavawa {erijatskih poreza; po{tovawa muslimana uz uklawawe s puta i ustupawe mesta; go{}ewa muslimanskih putnika do tri dana; zabrana izgradwe novih crkava i manastira, glasnog javnog bogosluèwa i isticawa verskih obele`ja, upotrebe klepala i zvona i sahrawivawa u blizini muslimana; zabrana preobra}awa (muslimana) i spre~avawa dobrovoqnog prelaska u islamsku veru; zabrana podraàvawa muslimana u odevawu, frizuri, govoru; zabrana promene na~ina obla~ewa utvr|enog za odre|enu versku zajednicu; zabrana jahawa i no{ewa oru`ja; zabrana prodaje nedopu{tenih namirnica i pi}a muslimanima; zabrana podizawa ku}a vi{ih od muslimanskih; zabrana sklapawa braka izme|u nemuslimana i muslimanke; neprihvatawe svedo~ewa protiv muslimana na sudu i druge mawe ili vi{e zna~ajne odredbe. Sve su to nedvosmislene {erijatske odredbe. Me|utim, nagla{avam jo{ jednom, one nisu u punoj meri primewivane. S druge strane, uz pravo na li~nu slobodu, veroispovest i imovinu, nemuslimani su bili gotovo u potpunosti ravnopravni muslimanima u oblasti imovinskog i obligacionog prava. Zimije su sticale pravo na odre|enu crkveno-sudsku autonomiju. Razli~ite verske zajednice zimija {irom Osmanskog carstva zadràle su pravo da, preko svoje crkvene organizacije i sve{teSultanski berat, kraj 17. veka 37

ni~ke hijerarhije, zavr{avaju poslove iz oblasti verskog prava. U to doba versko pravo je u potpunosti obuhvatalo porodi~no, a delimi~no i nasledno i testamentarno pravo. U okviru sopstvene verske zajednice, uz pomo} crkvenog suda ili drugih lokalnih autoriteta, nemuslimani su, najjednostavnije re~eno, mogli da se dogovaraju o re{avawu svih onih problema koji se ni na koji na~in nisu doticali interesa dràve i muslimanske zajednice. Ukoliko se ono {to je zimija ~inio na bilo koji na~in, ~ak i posredno, ticalo makar i jednog muslimana, takav ~in je po pravilu morao da odobri predstavnik osmanskih vlasti. Nemuslimanske grupe su mogle da biraju sve{tenu hijerarhiju u okviru svoje verske zajednice, ali je taj izbor morao biti potvr|en na Porti. U ve}ini hri{}anskih verskih zajednica patrijarsi i episkopi (mitropoliti) dobijali su berate (carske zapovesti o naimenovawu) u kojima su jasno bila nazna~ena wihova prava, povlastice, ali i obaveze. Versko-sudska autonomija odre|ene zajednice je na taj na~in bila pod strogom kontrolom dràve. Privatni ìvot hri{}ana u Osmanskom carstvu odre|ivali su, ili doticali, mnogi {erijatski i kanunski propisi. Svakako, svi ne mogu biti predmet jednog poglavqa. Ovom prilikom bi}e nagla{ene i obra|ene one teme koje se ~ine najva`nijim. One predstavqaju samo jednu, mada veoma bitnu, stranu pri~e o ukupnom pravnom statusu nemuslimana u osmanskoj dràvi.

@ivot, sloboda i imovina Prihvatawem podani{tva osmanske dràve, drugim re~ima, prihvatawem statusa zimije, osiguravali su se ìvot, li~na sloboda i imovina. [erijatom su precizno odre|eni uslovi ratovawa sa „neverni~kim“ dràvama. Rat (teorijski opravdan kao xihad) podrazumevao je robqewe, pqa~ku, uni{tavawe hramova i svih drugih simbola koji bi na bilo koji na~in mogli da vre|aju ose}awa muslimana. Prema {erijatu, tokom rata nije bilo dozvoqeno namerno ubijawe èna i dece, ukoliko se ne bore. Posle poraza, kao deo ratnog plena, svi mu{karci, ène i deca smatrani su zarobqenicima, tj. robovima. U tu grupu nisu spada38

li stari, iznemogli, invalidi i monasi. [erijat daje pravo vladaru da pobije odrasle mu{ke zarobqenike, zadrì ih u statusu robova, ili da im, kao i wihovim porodicama, daruje slobodu, uz vra}awe imovine. Po zavr{etku ratnih dejstava i pripajawu osvojene teritorije bilo je uobi~ajeno da se sloboda daruje ako ìteqi, prema {erijatskim odredbama, prethodno zatraè aman (milost, po{tedu). Izbor je tada bio ograni~en na dve mogu}nosti: prihvatiti status zimije sa svim {to on nosi, ili primiti islamsku veru i postati muslimanski podanik. Teritorija pod vla{}u muslimanske dràve, koju su potom osvojili neprijateqi, po {erijatu je ponovo postajala „podru~je rata“, tj. neprijateqska teritorija. Takav status uìvala je teritorija koju su Habzburgovci trenutno zauzeli od Osmanlija tokom Velikog be~kog rata (1683–1699), kao i oblast uè Srbije, pod vla{}u Habzurgovaca od 1718. do 1739. godine. Ukidawem vaèwa {erijata na tom prostoru stanovni{tvo je gubilo status zimija. Kazna za pobunu protiv dràve je smrt. I onaj deo ìvqa koji se nije pridruìo neprijateqskoj vojsci postajao je legalan ratni ciq. Pa ipak, po ponovnom uspostavqawu osmanske vlasti, od pona{awa stanovni{tva tokom rata najvi{e je zavisilo na koji }e mu na~in opet biti podarena milost (aman) i status zimija.5 Darivawe amana i prava na za{titu Osmanski kowanici, akvarel, 16. vek po zavr{etku velikih ra5 A. Foti}, „Institucija amana i primawe podani{tva u Osmanskom carstvu: primer sremskih manastira 1693–1696“, I^ LII (2005), u {tampi. O xihadu i amanu prema {erijatu, v. R. Peters, Islam and Colonialism. The Doctrine of Jihad in Modern History, The Hague – Paris – New York: Mouton Publishers 1979, 9–37 Špoglavqe: “The Classical Doctrine of Jihad”¹.

39

tova dugo je ostajalo u oblasti teorije jer je na terenu vladala odmazda i neka`wavana samovoqa radikalnih predstavnika lokalnog muslimanskog naroda i wegovih predvodnika.

Ropstvo Status zimije, nemuslimanskog podanika, nespojiv je sa {erijatski jasno odre|enim statusom roba. Kategorija ropstva u kome je rob pravno smatran za vrstu pokretne imovine „koja moè da govori“ i te kako je postojala u Osmanskom carstvu, kao i u svim drugim dràvama toga doba, islamskim i hri{}anskim. Zimija, kao i svaki slobodan podanik musliman, nije smeo da bude pretvoren u roba ni pod kakvim izgovorom. [erijat priznaje samo jednu vrstu robova: robove ro|ene od robova i ratne zarobqenike. Prihvatawe darovanog statusa zimije po prestanku ratnih dejstava podrazumevalo je prestanak robqewa i pqa~ke takvog stanovni{tva. Oslobo|ewe roba koji je postao musliman smatralo se bogougodnim delom i veoma ~esto je registrovano kod kadija. Primawe islama nije bezrezervno vodilo u oslobo|ewe roba, ali je bilo gotovo neophodan preduslov. Nemusliman nikako nije smeo da poseduje roba muslimana. Me|utim, nije postojala izri~ita {erijatska prepreka da zimija drì roba nemuslimana, i to je pravo {iroko upra`wavano. Muslimansko javno mwewe je ~esto osporavalo to pravo zimija, pa su sultani povremeno zabrawivali hri{}anima i Jevrejima da poseduju robove i trguju wima. Ipak, takve zabrane gotovo da nisu imale efekta. Dvostruka politika vlasti prema tom pitawu postaje o~ita onog trenutka kada se uvo|ewem poreza posredno priznaje to pravo.6 U ime hri{}anskog milosr|a, sarajevski Srbi su vi{e puta pojedina~no, ali i u ime crkvene op{tine, otkupqivali robqe i osloba|ali ga. Ima i primera da su ga kupovali za svoj ra~un: sve{tenik Bogi} je 1717. kupio „jedno rop~e“, a 6

R. Brunschvig, “‘Abd”, EI; A. Fisher, “Chattel Slavery in the Ottoman Empire”, Slavery and Abolition I/1 (1980) 25–41. 40

1732. godine haxi Jovan Arnautovi}, ugledni trgovac, posedovao je robiwu Stoju.7 Rob je istovremeno smatran i za qudsko bi}e, koje je u duhovnom smislu imalo jednak status kao i slobodan ~ovek. Uìvao je pravo „humanog“ tretmana, veroispovedawa, zakonitog braka uz saglasnog gospodara, ograni~enog posedovawa imovine, trgovine, i jo{ neka prava. U arhivu pravoslavne crkve u Sarajevu i sixilima (protokolima) sarajevskih kadija sa~uvane su vesti o redovnom dolasku u crkvu, dràwu posta i pri~e{}ivawu „robiwa iz turskih mahala“. Ima podataka da su robovi, svakako od imovine zara|ene u tom statusu, darovali ili zave{tavali i vredne stvari. Re~it je primer robiwe baba Marije, koja je 1708. godine sarajevskoj crkvi poklonila srebrno kandilo.8 Naravno, pona{awe roba je, ipak, u najve}oj meri zavisilo od dobre voqe gospodara, jer je on mogao i da se ne povinuje {erijatskim preporukama. Iz kategorije klasi~nog ropstva razvila se kategorija tzv. „vojni~kog ropstva“, karakteristi~na za dru{tvene sisteme Bliskog i Sredweg istoka. Osmanska dinastija je tu tradiciju razvila i usavr{ila, izgradiv{i kategoriju „sultanovog kula“, tj. „carskog roba“, „carskog sluge“. Stvoren je jedan potpuno originalan sveobuhvatan vojno-upravni sistem, nazvan kapu-kulu sistem. Me|u „carskim robovima“ bilo je onih koji su, pravno gledano, bili robovi u klasi~nom smislu, ali i onih koji su dev{irmom (dankom u krvi) stizali na dvor, ili jednostavno regrutovani u redove jani~ara. Pravni status takvog pojedinca u praksi uglavnom nije bio bitan. Status „sultanskog kula“ brisao je sve razlike. Sultanov kul je mogao postati dostojanstvenik najvi{eg ranga, postati sultanov zet i posedovati na hiqade „pravih“ robova.9 Iako su u Osmanskom carstvu postojale dve kategorije ropstva, one ne predstavqaju dva potpuno odvojena sistema. Skari}, „Srpski pravoslavni narod“, 81. Isto, 14, 81. 9 H. İnalcık, “Ghulām. IV.– Ottoman Empire”, EI; isti, Osmansko Carstvo. Klasi~no doba 1300–1600, SKZ, Beograd 1974, 109–125; C. Imber, The Ottoman Empire, 1300–1650. The Structure of Power, Palgrave Macmillan, Basingstoke – New York 2002, 128–142. 7 8

41

Te dve kategorije povezivala je {erijatska teorija, koja nije pravila razliku, a odvajala je praksa, karakteristi~an dràvni i dru{tveni poredak zasnovan na po{tovawu sultanske voqe i racionalnom tuma~ewu dràvnih i dinasti~kih interesa. Dev{irma (sakupqawe, sabirawe, odabirawe), na Balkanu poznata kao „danak u krvi“, klasi~an je primer drasti~nog, svesnog, vi{estrukog kr{ewa {erijata zbog takvih interesa. Po sultanskoj voqi, nemuslimanski podanici u statusu zimija svo|eni su u status roDev{irma, osmanska ba, iako carskog, {to je ukqu~ivalo minijatura, 16. vek redovnu platu i sve mogu}e privilegije. [erijat, tako|e, ne poznaje da`bine u qudstvu, kako je dev{irma tretirana, niti dopu{ta nasilnu islamizaciju, a to su sve ~inovi koji su pratili ovaj dinasti~ki obi~aj. Osmanska ulema je izbegavala da postavi pitawe zakonitosti dev{irme, ne usu|uju}i se da kr{i sultansku voqu i ugroàva dràvni interes ({to je ponekad navo|eno kao jedan od pravni~kih izgovora).10

Stale{ka pripadnost [erijat ne poznaje podelu na dru{tvene staleè. Time se bavilo svetovno zakonodavstvo, u skladu sa dràvnim potrebama. Mehmed Osvaja~ (1451–1481) je kanunnamom odredio ko, kada i kako sti~e status askera (vojni stale`), a ko pripada raji (podanicima koji pla}aju da`bine, bez obzira na 10 V. Ménage, “Devshirme”, EI; isti, “Sidelights on the Devshirme from Idrīs and Sa‘duddīn”, BSOAS XVIII, 1 (1956) 181–183; isti, “Some Notes on the Devshirme”, BSOAS XXIX, 1 (1966) 64–78; A. Matkovski, „Prilog pitanju dev{irme“, POF XIV–XV/1964–65 (1969) 273–309.

42

veroispovest). Na isti na~in odre|ene su vrste i visine da`bina. Prelazak iz rajinskog u vojni~ki stale` bio je teorijski zabrawen, ali ga je sama vlast povremeno dopu{tala, u skladu s vojnim potrebama. Bilo je grupa ~iji je status bio na samoj granici pripadawa jednom ili drugom staleù. Takav je slu~aj bio, s jedne strane, sa tzv. „opro{tenom rajom“, rajom oslobo|enom pla}awa raznih vrsta da`bina u zavisnosti od vrste slu`be koju su obavqali u korist dràve (vojni~ke, pomo}ne vojni~ke, policijske i sl.), a s druge strane, sa onima koji su takve sli~ne slu`be obavqali u statusu askera, ali ne kao spahije nego kao uìvaoci slobodnih ba{tina (vojnuci, muselemi, martolosi itd.). Hri{}ani spahije, svojstveni 14. i 15. veku, nestali su tokom prve polovine 16. veka, {to je najve}im delom bilo posledica poja~ane islamizacije osmanskih institucija u to doba. Nemuslimani su i daqe kori{}eni u okviru vojnog sistema Carstva, ali im se, osim pojedinim izuzecima, odre|enim knezovima, nije davao status askera. U

E. Dodvel, Stare{ina sela Hriso (kod Delfa) prire|uje ve~eru, akvarel, 1805. godine. Izuzetno slikovit primer uticaja osmanskih obi~aja. 43

okviru rajinskog statusa, nemusliman je imao mogu}nosti da se istakne i obogati kao zanatlija i trgovac, re|e i kao zakupac pojedinih poreza. Da bi se uspeo na druge dru{tvene funkcije, morao bi da pre|e u status askera, a to je posle prvih decenija 16. veka bilo gotovo nemogu}e.11

Jezik i pismo Zimijama nije zabrawivano da govore svojim jezikom i da koriste svoje pismo. [tavi{e, moglo bi se re}i da su na mnoge na~ine ohrabrivani da sa~uvaju svoju tradiciju, kako bi se razlikovali od muslimana. Hri{}ani i Jevreji su imali pravo da govore svojim jezikom na osmanskom sudu, da podnose dokumente pisane na svom jeziku kao legalne sudske dokaze, ~ak i u sporovima s muslimanima. Dràva je pritom obezbe|ivala stalnog sudskog tuma~a.12 Uz to, oni su mogli da {tampaju svoje kwige i trguju wima, za razliku od muslimana kojima je taj tehni~ki izum bio nedvosmisleno zabrawen kao „nekorisna novotarija“. U skladu sa {erijatskom potrebom nagla{avawa razlike izme|u muslimanskih i nemuslimanskih podanika, strogo je zabrawivano, uglavnom novim muslimanima, lokalnom stanovni{tvu koje je pre{lo u muslimansku veru, da se i daqe koristi materwim jezikom i da upra`wava stare obi~aje, pogotovo one koji su bili vezani za hri{}ansku veru (odlazak u crkvu, kr{tavawe, po{tovawe relikvija itd.). Ciq je bio da 11 C. E. Bosworth, “Ra‘iyya, 1. In the medieval Islamic world”, EI; S. Faroqhi, “Ra‘iyya, 2. In the Ottoman empire”, EI; ista, “Politics and socio-economic change in the Ottoman Empire of the later sixteenth century”, Süleyman the Magnificent and His Age. The Ottoman Empire in the Early Modern World, eds. M. Kunt and Ch. Woodhead, Longman, London and New York 1995, 91–113; İ. M. Kunt, “Transformation of Zimmi into Askeri”, Christians and Jews in the Ottoman Empire, I, 55–68. 12 Arhiv manastira Hilandara, Turcica, 1/10, 1/35b, 1/53, 1/73, 111a, 12/10/8, 12/27/2, itd.; K. Çiçek, “Interpreters of the Court in the Ottoman Empire as Seen from the Sharia Court Records of Cyprus”, Islamic Law and Society 9, 1 (2001) 1–15; A. Foti}, „Ugovori na ’drugim’ jezicima i osmanski {erijatski sud (XVI–XVIII vek)“, Balcanica XXXII–XXXIII/2001–2002 (2003) 175–182.

44

se novi muslimani potpuno izdvoje iz negda{weg korpusa i {to vi{e udaqe od srodnika hri{}anske vere.13

Sloboda ispovedawa „la`ne vere“ U Osmanskom carstvu, poput drugih prethodnih islamskih i savremenih hri{}anskih dràva, nije bilo mesta za bezbo`nike i mnogobo{ce. Prema {erijatu, oni nisu mogli dobiti status zimije, {to zna~i da su morali da prime islam ili da budu „predati sabqi“. Status zimije bio je uslovqen pripadno{}u priznatoj verskoj zajednici. [erijata se nisu ticali razlike i raskoli u u~ewima, niti me|usobne osude i nepriznavawa izme|u mnogih hri{}anskih zajednica. Ukoliko su pripadnici bilo koje hri{}anske zajednice ili sekte svoje u~ewe zasnivali na jevan|equ, wihov status zimije u islamskoj dràvi nije bio sporan. Hri{}anska vera, iako priznata, ukoliko se pomene, u osmanskim dokumentima se obeleàvala kao „la`na vera“ ili „bezvredni Šverski¹ obi~aji“, a hri{}ani su nazivani „nevernicima“ (|aurima). Takvi izrazi su upotrebqavani iskqu~ivo da bi se uspostavio jasan odnos izme|u podre|ene i vladaju}e religije. Oni su bili obavezni formalni deo kancelarijske i verske terminologije. Shvatani su kao neizbe`ne fraze i nisu diskriminisale zimiju u moralnom smislu. Kada je re~ o li~nom odnosu prema Bogu, sa stanovi{ta morala se nije pravila razlika. Pobo`nost pojedinca, kojoj god priznatoj veri da je pripadao, smatrana je jednom od najve}ih vrlina. [ejh ul-islam Ebusuud je sredinom 16. veka u vi{e prilika jasno predo~io stav {erijata prema onima koji nisu dobri vernici. Na pitawe da li (na sudu) sme da se prihvati svedo~ewe hri{}anina koji ne ide u crkvu, a odnosi se na onoga ko ide u crkvu, odgovorio je negativno bez ikakve ograde. Jednako je mislio i o muslimanima: izdao je fetvu (pravno mi{qewe, odluka) prema kojoj svedo~ewe muslimana, ~ija su nepobo`nost i 13 S. Dimitrov, „Skritoto hristiænstvo i islæmizacionnite procesi v osmanskata dþràva“, IP 3 (1987) 18–33; O. Zirojevi}, Islamizacija na ju`noslovenskom prostoru. Dvoverje, Beograd 2003.

45

gre{no pona{awe dobro poznati, ne sme da se prihvati (na sudu), iako se odnosi na zimiju. Poboàn i kulturan ~ovek, kakav je bio sarajevski imam i pisar Mula Mustafa Ba{eskija, uvek je imao razumevawa za ~estite pripadnike drugih verskih zajednica, osu|uju}i nemoralne pojedince koje god vere bili. Popisuju}i u svom ~uvenom letopisu Sarajlije umrle 1776/77. godine, naveo je, ne usteù}i se epiteta, i „pobo`nog hri{}anina, starca, popu, sofiju (mistici okrenut u~en ~ovek).14 Iako ra{irena me|u ~asnim muslimanima, pravna tuma~ewa poput Ebusuudovog nekad jesu a nekad nisu mogla biti primewena u praksi. To je zavisilo od snage dràve da se suprotstavi razuzdanim gomilama, pre svega gradskom polusvetu, u ekonomski i politi~ki te{kom 18. veku.

Promena vere Status zimije podrazumeva slobodu veroispovesti. Prema tuma~ewu hanefitske {erijatske {kole, promena vere pojedinca ili grupa unutar korpusa nemuslimanskog stanovni{tva, stvar je wihovog slobodnog izbora. Prihvatawe islama je, naravno, vi{e nego poèqno. Tako se zimija, koji je dotle ìveo u „mraku i neverni{tvu“, izvodi na „pravedni Bo`ji put“ i „upoznaje boànsku islamsku istinu“. Tome treba teìti, za to treba stalno stvarati uslove, razgovorima i ube|ivawem, bez fizi~ke prisile. „U vjeru nije dozvoqeno silom nagoniti“, kaè Kuran. „Nijednog zimiju, ako nije saglasan, niko ne sme da na~ini muslimanom“, glasila je jedna od odredbi iz patrijarhovog ili mitropolitskog berata.15 14 M. E. Düzdağ, Şeyhülislâm Ebussuûd Efendi Fetvaları İşığında 16. Asır Türk Hayatı, İstanbul 19832, 98; Mula Mustafa [evki Ba{eskija, Ljetopis (1746–1804), prevod s turskog, uvod i komentar M. Mujezinovi}, „Veselin Masle{a“, Sarajevo 19872, 147. 15 Kur’an. S prevodom, preveo B. Korkut, Sarajevo 19875, sura II, ajet 256; Srpska crkveno umetni~ka i nau~na zbirka, Sent Andreja, Berat beogradsko-sremskog mitropolita Dionisija iz 1784. godine (daqe: berat mitropolita Dionisija); {ejh S. ef. Kemura i V. ]orovi}, „Prilozi za historiju pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini u XVIII. i XIX. stoqe}u“, GZM XXIV (1912) 418–426 Šberat sarajevskog mitropolita Pajsija iz 1780¹.

46

Da bi neko bio smatran muslimanom morali su se ispuniti odre|eni uslovi. Hri{}anin je pre{ao u islam onog trenutka kada je izgovorio {ehadu – svedo~anstvo vere: „Nema drugog boga osim Alaha, Muhamed je Bo`ji poslanik“. Uradio on to {ale}i se, u pijanstvu ili u kakvom drugom neprisebnom stawu, za pravnike nije bilo razlike – prihvatio je islam. Ono {to je bilo neophodno jeste da taj ~in posvedo~e bar dvojica muslimana. Izvori potvr|uju da je bilo dosta podmetawa i la`nog svedo~ewa, iz najrazli~itijih qudskih razloga. Katkad ni {ehada nije bila potrebna. Bilo je dovoqno da pojedinac kaè da je „postao musliman“, da pohvalno govori o islamskoj veri, makar i s ne~ijim rukama oko vrata, pa i da je osune}en, na prevaru ili silom.16 Ukoliko izgovori ono {to se smatralo dovoqnim, sâm na~in na koji se do toga do{lo, milom, silom ili na prevaru, nije vi{e bio bitan. Te se re~i nisu mogle povu}i. Tu se krije pravna kontradikcija. S jedne strane, stoji nedvosmislena kuranska poruka da se nemuslimani ne smeju silom nagoniti u islam, a, s druge strane, pravno ograni~ewe da niko ne moè odbaciti islam po{to je izgovorio odre|ene fraze, makar to bilo pod o~iglednom pretwom sile ili svima jasnom prevarom. Posebno su bili razra|eni pravni okviri za maloletnike. Deca ro|ena u me{ovitom braku i ona ~ija se obudovela majka docnije uda za muslimana, morala su da prime islam bespogovorno, bez obzira na starost. Kada postane musliman, otac je imao pravo da primora dete na isti ~in silom, sve do fizi~kog punoletstva, a to zna~i do napuwenih 12 godina (granica se pomerala ako se tada ne pojave fizi~ki znaci promena na telu, najkasnije do 17. godine). Deca do napuwenih sedam godina sledila su roditeqe u wihovoj hri{}anskoj ili jevrejskoj veri. Mentalni pravni kapacitet deteta nije morao da se podudara sa fizi~kim sazrevawem. Izraz samostalne voqe za promenom vere dece starije od 7 godina uglavnom je bio pravno prihvatqiv. Po{to objektivni kriterijumi nisu bili 16 Fattal, n. d., 163–174; Düzdağ, n. d., 89–91; Osmanski izvori za islæmizacionnite procesi na Balkanite (XVI–XIX v.), prevod na dokumentite: A. Velkov, E. Radu{ev, E. Silænova, M. Kalicin, N. Robev, S. Ivanova, pod redakciæta na: M. Kalicin, A. Velkov, E. Radu{ev, BAN, Sofiæ 1990, 294–301.

47

precizno ustanovqeni, kadija i druga stru~na lica utvr|ivali su da li je dete dostiglo potrebni intelektualni nivo.17 Kada dete ostane bez oba roditeqa, moglo je da se prevede u islamsku veru, a dràva mu je odre|ivala muslimanske starateqe. Slede}i hanefitsku {kolu {erijata, Osmanlije su ostavqale mogu}nost da siro~e ostane u svojoj veri, pod uslovom da se sudski odrede hri{}anski starateqi. Posle smrti Mihaila, prethodnog starateqa maloletne dece zimije Milete, {erijatski sud u Mostaru je marta 1633. postavio zimiju Toma{a da „obavqa starateqsku du`nost“ i da „~uva imovinu spomenutih maloletnika“ sve do wihovog punoletstva. Nagla{eno je da je pomenuti zimija Toma{ „dostojan i da zasluùje“ to imenovawe.18 Katkad je primawe islama bilo jedini na~in da se izbegne smrtna kazna. Takva kazna je bila propisana za zimije koji otvoreno i te{ko uvrede islamsku veru i proroka Muhameda. I ovaj vid pritiska i la`nih optu`bi {iroko je primewivan. Posebno je naveden me|u ostalim vrstama uznemiravawa i zuluma u molbama za izdavawe fermana koji bi trebalo da za{titi hilandarske monahe tokom prikupqawa priloga za manastir {irom evropskog dela Osmanskog carstva: „Podme}u nam neke stvari, onda jedni svedo~e a drugi potvr|uju ugled predloènih svedoka, pa nas optuùju govore}i: ’Vre|ate na{u veru i obraz’.“ Pojedinci ~vrste vere, suo~eni s takvim optu`bama, ra|e su izabirali smrt nego da napuste svoju veru. Poput sv. \or|a Kratovca, oni su bili progla{eni za „nove mu~enike“.19 Wihovi kultovi su se iznena|uju}e brzo pro{irili ~itavim pravoslavnim Balkanom. Neomartirska ìtija i wihovo ~esto prikazivawe na freskama ~inili su deo brige crkvene hijerarhije da pastvu ohrabri u istrajavawu na hri{}anskim vrednostima, da je zbije i o~vrsne jasnom opomenom o posledicama me{awa s muslimanima. 17 E. Ginio, “Childhood, mental capacity and conversion to Islam in the Ottoman State”, Byzantine and Modern Greek Studies 25 (2001) 90–119. 18 Sidìl mostarskog kadije 1632–1634, prevod sa staroturskog, uvod i bilje{ke M. A. Muji}, IKRP Prva knjièvna komuna, Mostar 1987, 108. 19 A. Foti}, „Najpoznatiji hilandarski ferman“, HZ 10 (1998) 303–305; D. Bogdanovi}, „@itije \or|a Kratovca od popa Peje“, LMS 422, 1–2 (jul–avgust 1978) 264–273.

48

Prihvatawe islama je bio najva`niji, mada ne i neophodan preduslov za oslobo|ewe roba. Promena vere nije bila dozvoqena samo u jednom pravcu – islam se nije smeo odbaciti. Za odricawe od „prave vere“ mu{karci su ka`wavani smr}u, osim ako su to u~inili pod prisilom u zarobqeni{tvu. Oni koji su na prevaru ili silom navedeni da izreknu {ehadu, pa se potom odrekli islama, dospevali su na sud gde su dobijali mogu}nost da u kratkom roku promene mi{qewe. Istrajnost onih koji ni tada nisu hteli da se odreknu hri{}anstva, mogla je biti nagra|ena uvr{tavawem u korpus pravoslavnih neomartira (sv. Nikolaj Novi, Sofijski).20 Postupak je bio druga~iji kada su u pitawu ène apostate i nepunoletna deca. Hap{eni su i zatvarani bez vremenskog ograni~ewa, sve dok se ne vrate u „pravu veru“. Vlasti su imale prava da narede batine svaka tri dana ne bi li se pospe{ilo ènino „osve{}ivawe“. Ako bi umrla u me|uvremenu, u periodu kada pravno gledano nije pripadala nijednoj verskoj zajedici, po fetvi {ejh ul-islama Abdurahima (1714–1716), trebalo je da bude „ba~ena u neku jamu poput psa“, jer nije smela da bude sahrawena ni po muslimanskom ni po hri{}anskom obi~aju.21 Gotovo svako preveravawe registrovano je na sudu, iz vi{e razloga. Novi preverenik je ~a{}avan odre|enom, ne prevelikom, sumom novca kako bi kupio muslimansku ode}u, a nekada je tu ode}u i dobijao. Molbu sultanu da ga, „prema starom obi~aju“, nagradi novom ode}om, preverenik je neretko dopuwavao traèwem da bude primqen u neku od jani~arskih jedinica, ili kakvu drugu carsku slu`bu sa stalnom platom. Time je ~esto otkrivao i motiv mewawa vere.22 Dev{irma (danak u krvi) predstavqa nedvosmislen primer nasilne islamizacije (izuzimaju}i slu~ajeve kada su roditeqi èleli da predaju dete). To je bio jedini primer me20 R. Gradeva, “Apostasy in Rumeli in the Middle of the Sixtenth Century”, Arab Historical Review for Ottoman Studies 22 (2000) 29–73. 21 Düzdağ, n. d., 90; Osmanski izvori za islæmizacionnite procesi, 293–295, 301. 22 Osmanski izvori za islæmizacionnite procesi, 101–211.

49

{awa dràve u promenu vere. Ipak, promena vere tu nije predstavqala sr` cele ideje. Primawe islama je bilo posledica, neophodan korak u ostvarivawu glavne zamisli – stvarawu odanog „sultanskog kula“. Sultanskim kanunom je ova mera ozakowena, bez obzira na to {to je bila u suprotnosti sa {erijatom. Razmatrawe prisile prilikom islamizacije, pod kojom se podrazumeva i danak u krvi, ne obja{wava wenu masovnost na pojedinim podru~jima Balkana. U ukupnom broju preverenih, ako se izuzme danak u krvi, slu~ajevi prisile su bili mawe ili vi{e marginalni, kao i slu~ajevi kada je primawe islama proizlazilo iz iskrenog, autenti~nog usvajawa islamske dogme. Najva`niji podsticaj je svakako bila mogu}nost uspona na socijalnoj lestvici, bilo preko obezbe|ivawa poloàja u vojni~kom staleù ili u okviru zanatsko-trgova~kog sloja raje u gradskom dru{tvu. Islamizaciju su olak{avali i slabost crkvene organizacije na odre|enim podru~jima i mogu}nost docnijeg oslobo|ewa ratnih zarobqenika. Kqu~ni problem ipak ostaje otvoren: kako objasniti masovnu islamizaciju seoskih planinskih podru~ja Bosne, gde nije bilo jasne koristi od tog ~ina. (Slabost crkve je mo`da vi{e vodila u prihvatawe drugih oblika hri{}anstva nego u vladaju}i islam.) Jedan od odgovora koji je u nauci ponu|en jeste gola glad, proizvodwa ispod egzistencijalnog minimuma uz visoko oporezivawe radi namirewa prevelikog broja sitnih spahija potrebnih na granici Carstva.23

Vlast i smrtni slu~aj Smrtni slu~aj je neizostavno morao da se prijavi vlastima. Lokalna nemuslimanska zajednica je mogla biti ka`wena visokom globom ukoliko to ne u~ini, i to iz dva glavna razloga, oba bitna za dràvne prihode. Trebalo je da se utvrdi da li je smrt bila prirodna i ko nasle|uje pokojnikovu 23 Up. A. @elæzkova, Razprostranenie na islæma v zapadnobalkanskite zemi pod osmanska vlast XV–XVIII vek, Sofiæ 1990; N. Moa~anin, „Islamizacija selja{tva u Bosni od 15. do 17. stolje}a: demistifikacija“, Zbornik Mirjane Gross. U povodu 75. ro|endana, Zagreb 1999, 53–63.

50

imovinu. êsto je formirana komisija da izvr{i uvi|aj koji je podrazumevao lekarski pregled i saslu{avawe svedoka. Ako je smrt bila nasilna, pri naplati krvnine dràva je uzimala svoj deo – desetak. Imovina lica umrlih bez naslednika odlazila je pravo u Bejt ul-mal (dràvnu blagajnu). Ukop je mogao da se obavi tek po{to bi slu`benik Bejt ul-mala izdao posebnu dozvolu.24 Sve{tenici su tako|e bili obavezni da se pojave, otpoju podu{je i prime nadoknade za ~etrdesetodnevni pomen i druge slu`be, ukoliko je pokojnik izrazio takvu èqu. Tada se utvr|ivalo da li je neki deo imovine zave{tan crkvi. Na osnovu svojih berata mitropoliti i episkopi su imali pravo na taksu za opelo (podu{je) i liturgije, i ta taksa se, ako je trebalo, uz kadijinu pomo} uzimala od naslednika. Taksa je ulazila u ukupne mitropolitove prihode iz kojih je ispla}ivana redovna godi{wa obaveza dràvnoj blagajni.

Neupadqivost sahrane S druge strane, mitropolit i sve{tenik imali su pravo da odbiju u~estvovawe u sahrani ako je preminulo lice bilo odlu~eno od crkve. U beratima je naro~ito nagla{eno da se to odnosi na one koji su ven~ani protivno svom verozakonu.25 Sâm ~in sahrane ni~im nije smeo da uznemirava okolne muslimane, a to zna~i da se o~ekivalo da bude tih i neupadqiv. Pogrebnoj povorci nije bilo dozvoqeno da pro|e glavnim ulicama, pored xamija i drugih muslimanskih svetih mesta, niti sa jasno istaknutim simbolom – krstom. Kre{evski frawevci su 1780. godine morali da plate visoku kaznu zbog la`ne optu`be da su nosili „kriè ... prid mrcim po varo{i isprid me{}eme Šsudnice¹, {to vjera Muhamedova ne more podnijet“. Narodni i crkveni obi~aji ipak nisu bili previ{e potisnuti ni u prete`no muslimanskim sredinama. Borave}i u Sarajevu 1658. godine, Francuz Pule je zabele24 B. Lewis, “Bayt al-Mal. II. History”, EI; Cohen, n. d., 59–62; Skari}, „Srpski pravoslavni narod“, 77. 25 Berat mitropolita Dionisija; Kemura i ]orovi}, n. d., 418–426.

51

ìo da „grko-isto~ni sprovode mrtvaca uz svirku }emaneta“, a da Jevreji „pridodaju tome i igru...“.26 Mesto i izgled grobqa tako|e su morali da budu neupadqivi. Postoji jo{ jedna {erijatska odredba – da se nemuslimanska grobqa ne smeju nalaziti pored muslimanskih. Pule je zapazio da je u Sarajevu „hri{}ansko grobqe odeqeno od jevrejskog, kao i od turskog“. U starim gradovima gdegde se i odràlo grobqe na starim mestima, blizu sredi{ta. U takvim slu~ajevima trebalo je da bude ogra|eno kako simbol krsta ne bi upadao u o~i. Prolaze}i kroz Beograd 1681. godine, mleta~ki putopisac Beneti je u svom kratkom osvrtu na{ao prostora da istakne kako „hri{}ani i Jevreji uìvaju privilegiju da mogu mrtve sahrawivati u gradu na poqima odre|enim za takvu potrebu“.27

Stanovawe – vizuelna dominacija islama Gradovi i ve}a naseqa u Osmanskom carstvu sastojali su se od mahala, ~etvrti. Mahale su se osnivale, mewale, {irile i delile ~esto bez nekog sistematskog plana, u okviru katkad vrlo ograni~enih mogu}nosti samog prostora. Naj~e{}e su nosile ime po xamiji, najupe~atqivijoj gra|evini u okolini. Osmanski popisni defteri sugeri{u postojawe muslimanskih i hri{}anskih mahala, pa i jevrejskih, gde ih je bilo, ve} prema imenima koje su mahale nosile. Ipak, izuzev na~elno, takva podela gotovo da uop{te nije bila regulisana zakonom. U okviru jedne mahale, bez naro~itih prepreka, uspostavqale su se i odre|ene mawe celine, relativno zatvorenog tipa. Takve osobene celine ~inila su jevrejska grupna stani{ta u raznim balkanskim naseqima, koja populaciono i prostorom nisu uspela da prerastu u mahale, ili kolonije dubro26 Fra M. Bogdanovi}, Ljetopis Kre{evskog samostana (1765–1817). Izvje{taj o pohodu Bosanskog vikarijata 1768, „Veselin Masle{a“, Sarajevo 1984, 170; V. Jelavi}, „Doìvqaji Francuza Poullet-a na putu kroz Dubrovnik i Bosnu (godine 1658.)“, GZM 20 (1908) 58. 27 Jelavi}, n. d., 57; G. Stanojevi}, „Dva opisa Beograda iz 1681. godine“, IG 1–2 (1975) 138–139.

52

Zemun 1608. godine, savremeni crte`

va~kih trgovaca u svim ve}im gradovima na Balkanu (primer Latinske ~ar{ije dubrova~kih trgovaca u muslimanskoj mahali Ferhat-pa{ine xamije u Beogradu). U Osmanskom carstvu nije bilo geta u onom smislu tog pojma koji je bio karakteristi~an za Zapadnu Evropu. Osmanlije su sledile mi{qewe hanefitskog autoriteta Abu Jusufa da zimije smeju da ìve u svim gradovima i u svim muslimanskim mahalama, ~ak i da drè svoje du}ane, da budu ~lanovi me{ovitih zanatskih esnafa, da se bave trgovinom. Uslov je bio da ni na koji na~in ne ometaju ìvot muslimana, a to zna~i da ne otvaraju kr~me i ne trguju muslimanima zabrawenom robom. Te zabrane su vaìle za muslimanske i me{ovite mahale, ali ne i za one u potpunosti hri{}anske ili jevrejske. Zimijama se ipak nije dozvoqavalo da zauzmu kqu~ne gradske vojno strate{ke i ekonomske prostore, sredi{te naseqa i najlep{a mesta. Gradska naseqa su bila upori{ta osmanske vlasti, i to je moralo da bude o~igledno svakom podaniku. U svakom trenutku je moralo biti jasno da su muslimani bili ti koji su vladali prostorom. Upravo iz tih razloga de{avalo se da sultan svojim naredbama spre~ava nastawivawe zimija u onim gradskim podru~jima gde bi se to moglo tuma~iti kao negirawe nadmo}i islama. To je smisao sultanskih fermana iz 1581. godine kojima se zabrawuje hri{}anima da ìve u okoli53

ni ~uvenog islamskog svetili{ta, xamije proroka Ejuba Ensarije kod Istanbula, ili da kupuju letwikovce od muslimana na obali Bosfora. Ako ostavimo po strani Istanbul, prestonicu po mnogo ~emu specifi~nu, postoje i druge sultanske zabrane, op{teg karaktera, poput onih o prodaji hri{}anima ku}a i placeva u okolini xamija, kako u glavnim ulicama tako i u onim kojima su ène i{le u hamame. Na pitawe {ta da se radi kada oko xamije nema muslimanskih ku}a, kada je okruèna neverni~kim, i kada imam i mujezin sami drè bogosluèwe, {ejh ul-islam Ebusuud je odgovorio da je to protivno principima vere i da tu, bez odlagawa, {to pre treba da se nasele muslimani, tako {to }e se od nevernika ku}e milom ili silom otkupiti (po pravednoj ceni).28 Takve zabrane uglavnom nisu imale mnogo uspeha van prestonice. Ipak, one su prema potrebi, naj~e{}e zbog iste-

Atina s po~etka 19. veka, savremeni akvarel

28 Fattal, n. d., 93–94; O. Zirojevi}, „Pitawe geta u ju`noslovenskim osmanskim gradovima“, I^ XXXIX (1992) 79–86; S. Yerasimos, “La réglementation urbaine ottomane (XVI–XIXe siècles)”, u: isti, Hommes et idées dans l’espace ottoman, Istanbul 1997, 225–226, 259, 274–276, 280–285; Düzdağ, n. d., 94–97.

54

rivawa nekih lokalnih interesa, mogle da se primene, {to je onda kod nemuslimanskog stanovni{tva, ve} sviklog na neprimewivawe {erijata, izazivalo ose}awe da mu se uskra}uju prava. Pored sultanskih zapovesti, s druge strane, mogla je da reaguje i muslimanska zajednica u me{ovitoj mahali, traè}i od kadije da iseli moralno nepoèqne osobe iz mahale. O izme{anosti stanovni{tva u mahalama, kakvo god ime da su same mahale nosile, najpreciznije svedo~e kadijski sixili (protokoli) i pojedina~ni dokumenti o kupoprodaji nekretnina. Takvi ugovori, pored imena kupca i prodavca, neizostavno sadrè ta~ne me|e poseda, ku}e, du}ana, sa imenima vlasnika susednih placeva. Muslimani i zimije su me|usobno prodavali, kupovali, zalagali i zakupqivali nekretnine, ìve}i i rade}i u neposrednom susedstvu, neretko i u samom susedstvu xamija. Takva praksa je potvr|ena i u evropskom i u azijskom delu Carstva kada se uporede vesti iz Sarajeva, Bitoqa, ]ustendila, Sofije, Vidina i Soluna, sa onima iz Ankare, Kajserije, Alepa, Damaska i Jerusalima.29 Iako zakonske podele nije bilo, mnoge mahale su bile naseqene prete`no ili gotovo iskqu~ivo muslimanskim ìvqem ili, s druge strane, ìvqem koje je pripadalo drugim razli~itim verskim zajednicama. Op{ti uslovi dru{tvenog i privatnog ìvota, odre|eni prvenstveno {erijatom, nesumwivo su omogu}avali sigurniji i opu{teniji ìvot pojedincu u okviru sopstvene, uglavnom verske zajednice, s istom tradicijom, kulturom i svakodnevnim obi~ajima. I u okviru iste Muslimanka sa detetom na putu prema hamamu, iz osmanske Kwige o kostimima, 17. vek 29 R. Gradeva, “Orthodox Christians in the Kadı Courts: The Practice of the Sofia Sheriat Court, Seventeenth Century”, Islamic Law and Society 4, 1 (1997) 49–50; S. Faroqhi, Men of modest substance. House owners and house property in seventeenth-century Ankara and Kayseri, Cambridge University Press, Cambridge 1987, 135–140, 154–159, 165–171.

55

verske zajednice, istog jezika i bliskog porekla, iz raznih razloga izdvajale su se odre|ene grupe. Ekonomski interesi, na primer, ogledaju se u strogoj zabrani Republike da se grupisani dubrova~ki du}ani i ku}e u gradovima {irom Balkana prodaju bilo kome drugome van wihove zajednice, makar bili i katolici s drugih prostora (iz Bosne).30 U skladu sa {erijatskom idejom vizuelne dominacije islama, ku}e nemuslimana nisu smele da budu vi{e i luksuznije od muslimanskih. Ovaj na~elan stav bilo je mogu}e tuma~iti na razne na~ine, jer je bilo vi{e muslimanske sirotiwe nego bogata{a. Zbog toga su povremeno – podatke imamo za Istanbul, {to i nije pravi primer – izdavana preciznija nare|ewa. Visina ku}a muslimana i nemuslimana ograni~ena je 1559. i 1719. godine na dva etaà, prizemqe i sprat, s tim {to nemuslimanske nikako nisu smele da imaju bilo kakve gra|evinske dodatke, naro~ito balkone i ~ardake. To nije bilo dovoqno, pa su nekolikim zapovestima iz 18. veka utvr|ene precizne mere. Visina muslimanske ku}e je 1725. godine ograni~ena na 12 gra|evinskih ar{ina, tj. na 9,12 m, nemuslimanske na 9, {to ~ini 6,84 m (1 gra|evinski ar{in ili zira = 0,76 m). Po~etkom 19. veka visina i odnos su donekle promeweni na 14 prema 12 gra|evinskih ar{ina (tj. 10,64 m : 9,12 m). Za sada nije poznato da li je i u kojoj meri taj odnos vaìo i u unutra{wosti Balkana. Ipak, usamqen i nedovoqno proveren podatak D. Popovi}a o zakonom uspostavqenoj razlici u visini ku}a u Vojvodini, u odnosu 4,1/2 prema 3,2/3 hvata (8,55 m : 6,95 m), uklapa se u prestoni~ke okvire. Vesti s raznih strana naj~e{}e govore o tome da su hri{}ani prikrivali svoje bogatstvo, ako su ga imali. S druge strane, ima i primera da su posedovali vrlo lepe gra|evine.31 Ako su muslimani i nemuslimani me|usobno trgovali nekretninama, i to u ne zanemarqivom obimu, {to izvori nedvosmisleno potvr|uju, logi~no je da se ku}e nisu razlikovale onoliko koliko bi se to na prvi pogled moglo ~initi. A to R. Samarxi}, „Dubrov~ani u Beogradu“, GMGB II (1955) 73. Düzdağ, n. d., 94; Yerasimos, n. d., 219, 237–238, 240, 252–254; D. Popovi}, Srbi u Vojvodini, 1. Od najstarijih vremena do Karlova~kog mira 1699, Matica srpska, Novi Sad 19902, 227. 30 31

56

Muslimanke u ku}noj ode}i, akvarel, 16. vek

zna~i da ni unutra{wi raspored ku}a nije bio mnogo razli~it. Rezultati dosada{wih istraìvawa idu u prilog tezi da su {irom Carstva samo najbogatije, i to prvenstveno gradske ku}e, sadràvale u punoj meri razdvojene selamluk i haremluk, mu{ki gostinski i ènski porodi~ni deo. U doba povla~ewa Osmanlija iz Srbije, kada je hri{}anska elita dobila priliku da javno iskaè svoje bogatstvo, kao uzor je posluìla elitna muslimanska ku}a. Unutra{wi raspored prostorija konaka Milo{a Obrenovi}a u Kragujevcu, tridesetih godina 19. veka, ni u ~emu se ne razlikuje od rasporeda u sarajima lokalnih balkanskih pa{a, ukqu~uju}i i izdvojeni haremluk.32

Brak Brak je smatran institucijom u punoj nadle`nosti sve{tene hijerarhije zajednice kojoj su mu` i èna pripadali. Odredbama vezanim za brak posve}eno je dosta prostora u mitropolitskim i episkopskim beratima. Sultan je mitropolitima i wihovim opunomo}enicima dao potpuno pravo da re{avaju sve sporove u vezi s ven~awem i razvodom, a kadijama je zabranio da se me{aju u sporove nastale po tom osnovu. 32 Faroqhi, Men of modest substance, 154, 165–166; J. Vuji}, Pute{estvije po Srbiji, I, SKZ, Beograd 1901, 162–170.

57

Pa ipak, brak se sklapao, i jo{ ~e{}e razvodio, pred kadijom, na {erijatskom sudu. O tome svedo~e mnogi podaci s ~itavog Balkana i iz drugih delova Carstva. Kadija je imao obavezu da primi sve podanike koji mu se obrate i da, ako nema zakonske prepreke, postupi prema wihovim zahtevima. Premda je, sasvim sigurno, dobro znao da ven~awe i razvod spadaju u autonomna prava hri{}anske zajednice, on s pravnog gledi{ta nije bio duàn da unapred zna {ta pi{e u mitropolitskom beratu. Tek kada bi se mitropolit li~no pojavio na sudu, ili poslao svog zastupnika da uloì àlbu, kadija je bio duàn da postupi po carskoj voqi. Kada bi pojava uzela maha, episkopi su, s vremena na vreme, uspevali da izdejstvuju sultanske fermane sa zabranama kadijama da se bave pomenutim radwama. Koji bi to razlozi navodili hri{}ane da svetu tajnu sklapawa braka prepuste osmanskom sudu? Pri tome je ve}ina svakako bila svesna da ih je takav postupak mogao odvesti u versku i dru{tvenu izolaciju, s kojom u to doba nije bilo nimalo lako ìveti. Sultan je mitropolitima garantovao pravo da odlu~uju od crkve one koji se oène bez blagoslova. [tavi{e, u beratu je istom odredbom kadijama i zabitima zabraweno da popove prisiqavaju da sahrane takve osobe.33 Hri{}ane je na osmanski sud dovodio pre svega interes: da ostvare ono {to im sopstvena crkva zabrawuje. Traìli su razvod da bi sklopili drugi brak. A po {erijatu su razvod mu{karci mogli dobiti bez ikakvih uslovqavawa – izgovarawem jedne re~enice, dodu{e tri puta. Sklapali su nedozvoqivi ~etvrti brak po redu, pa i preko toga, sklapali su brak sa osobom s kojom su u blièm stepenu srodstva od dopu{tenog, ili brak s pripadnicom druge nemuslimanske zajednice. Katkad se na taj na~in izbegavala optu`ba za blud, ili legalizovala otmica devojaka, mada ovo drugo {erijat nikako ne dozvoqava. Obra}awe osmanskom sudu omogu}avalo je i legalizaciju poligamije, do ~etiri zakonite supruge. Stvarawe „harema“ nije bilo ba{ toliko strano hri{}anima kao {to se to ne33 Berat mitropolita Dionisija; Kemura i \orovi}, n. d., 417, 426–427; A. Matkovski, „Gra‡anski brakovi i razvodi na hristijani vo Makedonija i na Balkanskiot poluostrov vo vreme na turskoto vladeewe“, GINI XVII, 3 (1973) 83–118.

58

kad misli. Pored crkvenih zabrana, kqu~na prepreka za {irewe ove pojave bio je nedostatak prihoda za izdràvawe takve porodice – isto kao i kod muslimana, gde poligamni brakovi nisu prelazili dva-tri procenta od ukupnog broja. Me|u onima koji su imali vi{e èna ili neskrivenih nalo`nica bili su i neki vo|i Prvog i Drugog ustanka, Milenko Stojkovi}, Jovan Mi}i}, knez Milo{...34 Po{to se brak sklapao po {erijatskim pravilima, èna je mogla ra~unati na to da }e u braku zadràti pravo da upravqa sopstvenom imovinom, a da }e po razvodu dobiti nazad sopstvenu imovinu. To je bila bitna razlika. Pri tom, mu` je bio u obavezi da ènu izdràva ne tro{e}i wenu imovinu. @ena je na {erijatskom sudu mogla potraìti i za{titu. Ako dokaè da je oteta i ven~ana pod prisilom, ili da mu` nije sposoban da konzumira brak, dobijala je razvod bez ikakve smetwe. Sli~no je bilo i u slu~aju da postane `rtva muèvqevog fizi~kog maltretirawa, mada je to po crkvenim kanonima, a pogotovo po obi~ajnom pravu, smatrano delom dozvoqenog, gdegde uobi~ajenog odnosa izme|u supru`nika. Osim jasnog interesa, katkad je razlog za sklapawe braka na kadijskom sudu mogao biti veoma prozai~an – nefunkcionisawe crkve. Sarajlije su se septembra 1688. morale poàliti samom patrijarhu {to im mitropolit, zbog nekih razmirica s crkvenom op{tinom, ne {aqe sve{tenika: „mladenci nekr{teni umiru, bolesni bez pri~e{}a, novobra~ni bez ven~awa treba da se ven~avaju na mehkjemi, po{to ne ima crkve po tri dana hoda unakrst“.35 Ako se takvo {to dopu{talo u bogatom i mnogoqudnom Sarajevu, {ta li se sve moglo doga|ati u zabitim krajevima? U tom kontekstu, verska dimenzija kadijskog suda od maweg je zna~aja nego wegova zvani~na pravna funkcija dràvne sud34 M. Filipovi}, „Sklapawe i razvod hri{}anskih brakova pred kadijama u tursko doba“, u: isti, ôvek me|u qudima, izbor i predgovor \. Petrovi}, SKZ, Beograd 1991, 376–389; Gradeva, “Orthodox Christians in the Kadı Courts”, 55–62; S. Ivanova, “Muslim and Christian Women before the Kadı Court in Eighteenth-Century Rumeli: Marriage Problems”, Oriente Moderno XVIII (LXXIX), 1 (1999) 161–176; T. \or|evi}, „Poligamija“, u: isti, Na{ narodni ìvot, 1, Prosveta, Beograd 1984, 217–236. 35 V. ]orovi}, „Bosansko-hercegova~ka pisma“, GZM XXII (1910) 504.

59

ske i notarske institucije. Sasvim je izvesno da je bilo dosta onih koji nisu èleli da budu javno optuèni za blud zbog odsustva sve{tenika. Sklapawem braka na sudu osloba|ali bi se takve opasnosti. Pretwa optu`bom za blud i povremeni nedostatak sve{tenika u pojedinim mestima, kao mogu}a obja{wewa, dosad nisu pomenuti u istoriografiji. [erijat je strogo zabrawivao brak hri{}anina i muslimanke. To je smatrano svetogr|em i poniàvawem islama, jer je ugroàvalo porodicu i potomstvo. Mu`, otac, ~inio je stub, sredi{te porodice u versko-pravnom i dru{tvenom smislu. U to se kanun nije me{ao i taj je {erijatski propis dosledno po{tovan u Osmanskom carstvu. Imaju}i u vidu nadmo}an pravni zna~aj mu{karca u porodici, ostavqena je mogu}nost sklapawa braka izme|u muslimana i nemuslimanke. Hri{}anka je teoretski imala pravo da upra`wava svoje verske obrede, da jede i pije ono {to je muslimanima zabraweno. Naravno, pitawe je koliko joj je to dopu{tano. Najve}a razlika u odnosu na muslimansku suprugu sastojala se u tome {to nije smela da uti~e na vaspitawe i obrazovawe deteta. Dete je moralo da raste kao musliman. Iz tog razloga, posle smrti muà, nije mogla da bude imenovana ni za pravnog starateqa sopstvenoj deci, mada je smela da ostane uz wih.36

Muslimanka (desno) i Grkiwa (levo), gradska no{wa, iz osmanske Kwige o kostimima, 17. vek 36

Fattal, n. d., 129–137; Matkovski, „Gra‡anski brakovi“, 99–101.

60

Seksualnost i blud Poboàn, duhovno ~ist ìvot, kako {erijat preporu~uje, podrazumeva potpuno odsustvo seksualnosti u javnom ìvotu, i sa mu{ke i sa ènske strane. Zato èna treba da se skriva od o~iju mu{karaca, da se pona{a i obla~i smerno. [erijatski moralni obrazac odnosio se u odre|enom smislu i na nemuslimane. Svaki seksualni odnos mu{karca i ène izvan institucije braka i robovlasni~ke veze smatran je strogo ka`wivim prekr{ajem, bludom (zina). [erijat je dozvoqavao slobodan seksualni odnos samo izme|u vlasnika i wegove robiwe, ali nikako ne i onaj izme|u vlasnice i wenog roba. Odnos slobodnog ~oveka i tu|e robiwe, makar bila i ènina, tako|e se smatrao bludom. Jednako ka`wiv bio je i protivprirodni blud, kako onaj izme|u pripadnika razli~itog tako i onaj izme|u pripadnika istog pola. U Osmanskom carstvu su stroge {erijatske kazne za razne vrste prakti~no nedokazivih bludnih radwi – smrtna kazna kamenovawem i bi~evawe – zamewene nov~anim kaznama, globama, propisanim kanunom. Za razliku od {erijata, kanunom su obuhva}eni i nemuslimani. Za wih je utvr|ena upola nià skala globa, budu}i da se od „nevernika“ nije o~ekivalo da budu moralni uzori. Kanun je, s druge strane, u nekim vidovima ipak bio stroì od {erijata. [erijat predvi|a kaznu za seksualni odnos, za u~iweno delo, dok je za osmanski kanun bilo dovoqno dokazati nameru. Ako svedoci dokaù da se par sastao na skrovitom mestu, van o~iju javnosti, oboje su morali biti ka`weni za blud. Sud uop{te nije interesovalo da li je pri tome bilo seksualnog odnosa. Jo{ jednu va`nu Prostitutka, savremena gravira, odredbu vaqa ista}i. Mu` se nije 16. vek smatrao krivi~no odgovornim ako u 61

sopstvenoj ku}i ubije svoju ènu i stranca, zate~ene u bludnoj radwi. Jedini uslov bio je da odmah dovede svedoke.37 Stav prema prostituciji je prili~no evoluirao do 16. veka. Od tada, prema {erijatu, a posebno prema kanunu, pruàwe seksualnih usluga smatralo se legalnim, mada, naravno, moralno apsolutno nepoèqnim. Stroga kazna bila je predvi|ena samo za podvoda~e. Zakonodavac je ostavio mogu}nost podanicima da sami odlu~e ho}e li u svojoj sredini trpeti takve osobe. Kadija je imao pravo da protera prostitutku iz naseqa, ali samo ako bi mu se lokalna zajednica, bilo muslimanska ili hri{}anska – tu se ne pravi razlika – obratila s takvom molbom. Upravo tako su se februara 1634. hri{}anski ìteqi sela Bare{ani, na osnovu odluke bitoqskog kadije, otarasili svoje suNo}ni pozornik, jani~ar, osmanska gra|anke Cvete.38 minijatura, 17. vek Ako su kom{ije uz pretwu proterivawem odlu~ivali o moralnom sastavu svoje mahale, pozornost i istraga nikako nisu bili ograni~eni samo na wih. Policijska slu`ba, dnevna i no}na, i u muslimanskim i u hri{}anskim mahalama, i te kako je pazila na to da li se neko prikrada tu|oj ku}i s gre{nim namerama. Pod takve namere se mogla svesti svaka poseta bez svedoka, {to je donekle ograni~avalo dru{tveni ìvot. Da bi mu{karac mogao da drì u ku}i ènu s kojom nije bio u bliskom srodstvu, makar i kao sluàvku, morao se postarati da za to dobije odobrewe kod kadije. Budno se pazilo na legalnost 37 R. Peters, “Zinā”, EI; C. Imber, “Zinā in Ottoman Law”, Contributions à l’histoire économique et sociale de l’Empire ottoman, Collection Turcica III, Paris – Leuven 1983, 59–92. 38 TDIMN, serija prva: 1607–1699, II, pomegu 9 i 17 januari – 25 noemvri 1635, pod redakcija na V. Bo{kov, Skopje 1966, 49.

62

bra~ne veze. Koliko je privatnost bila kontrolisana moè se videti i na primeru iz Haxioglu Pazarxika (danas Dobri~, Bugarska) iz 1741. godine. Lokalni policijski zvani~nik, vojvoda, priveo je sve}ara Vasila, sina Nikole, pod optu`bom da wegova sada{wa èna Pauna, k}i [arvula, nije zvani~no razvedena od svog prvog supruga Dima, {to }e re}i da su sklopili brak protivno {erijatu. Da bi se odbranili, pozvali su na sud prvog muà. Sre}om po wih, on je posvedo~io da je Paunu legalno otpustio.39

No}na racija – scena ispred javne ku}e, osmanska minijatura, 18. vek 39 R. C. Jennings, Christians and Muslims in Ottoman Cyprus and the Mediterranean World, 1571–1640, New York University Press, New York – London 1993, 125–126; Gradeva, “Orthodox Christians in the Kadı Courts”, 61.

63

Da bi se no}ni ìvot te vrste lak{e kontrolisao, otvarala su se posebna kona~i{ta, namewena be}arima, neoèwenim momcima. Boravak u tim hanovima bio je uslovqen strogim po{tovawem reda – pristankom na zakqu~avawe tokom no}i. Ko bez dozvole izostane makar i jednu no}, bio bi izba~en, posvedo~io je poznati putopisac Evlija ~elebija na primeru Sarajeva sredinom 17. veka.40 Moralni obrazac seksualnog ìvota srpskog sredweg veka nije bio suprotstavqen novouspostavqenim zakonskim okvirima i {erijatskim moralnim preporukama. Naprotiv, umnogome su se poklapali. Stav crkve prema bludu i daqe se zasnivao na istim sredwovekovnim pravnim izvorima, mada su narodni pravni obi~aji u pojedinim krajevima mnogo ~e{}e bili primewivani.41

Odevawe – obaveznost razlikovawa Vladaju}e strukture {irom sveta od pamtiveka su nastojale da zakonima o odevawu urede odnose izme|u podanika tako {to }e ista}i polne, dru{tvene, politi~ke, verske i druge razlike. Kqu~ne odredbe takvih zakona odnosile su se na one najvidqivije ~inioce: kapu, kostim i obu}u. Tako je bilo svuda na svetu, pa i u Osmanskom carstvu. Osmanski zakoni su se oslawali na nedvosmislen stav {erijata o potrebi razlikovawa muslimana od nemuslimana. Nemusliman je morao biti obeleèn svojom ode}om, posebnim pojasom ili znakom raspoznavawa. Nije smeo da li~i na muslimana. Tokom sredwovekovne istorije islama, ove razlike su razra|ivane na raznim nivoima, od vrste ode}e, obu}e i raznovrsnih pokrivala za glavu, do precizno navedenih boja koje odre|ene zajednice smeju da nose. Gdegde ni dve osnovne zajednice 40 Evlijā êlebī, Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama, prevod, uvod i komentar H. [abanovi}, „Veselin Masle{a“, Sarajevo 1979, 114. 41 O stavu crkve prema bludu up. A. Fostikov, „@ena – izme|u vrline i greha“, Privatni ìvot u srpskim zemqama sredweg veka, priredile S. Marjanovi}-Du{ani} i D. Popovi}, Clio, Beograd 2004, 323–366.

64

nemuslimana, hri{}ana i Jevreja, nisu smele da budu u ode}i istih boja.42 Nemuslimani su morali da budu uo~qivi na svakom javnom mestu, pa i u hamamima. Na Bliskom istoku su mu{karci nosili pe{kire ili ogrlice posebnih boja, dok su za ène, kojima pe{kir nije bio potreban, odre|ivani razli~iti dani posete. Iako hri{}anima kupawe nije bilo deo verske obaveze, kao kod muslimana i Jevreja, i oni su pose}ivali hamame. Na Balkanu, ipak, ne toliko ~esto i uglavnom u gradskim sredinama. Po{tovawe {erijata obezbe|ivalo se ograni~avawem kori{}ewa hamaGrk, gradska ma svim nemuslimanima na jedan ili dva no{wa, iz osmanske dana u nedeqi. U pojedinim javnim kupaKwige o tilima, kao {to je bio Firuz-begov hakostimima, 17. vek mam u Sarajevu, Jevreji su imali posebne prostorije, u koje niko drugi nije ulazio, sa karakteristi~nim bazenima za obredno kupawe. Sasvim retko, postojali su odvojeni hamami za sve tri grupe: muslimane, Jevreje i hri{}ane, o ~emu svedo~i Evlija ~elebija prolaze}i kroz Sofiju sredinom 17. veka. Pa ipak, pravila nisu bila uvek strogo po{tovana – na predstavku lokalnih muslimana u Vidinu 1722/23. godine morao je da interveni{e sâm valija i svojom naredbom spre~i me{awe èna razli~itih veroispovesti u hamamu.43 Pomenute {erijatske odredbe nastale su na Bliskom istoku, gde se vrsta ode}e raznih verskih grupa jedva razlikovala. U evropskom delu Osmanskog carstva razlika u no{wi je bila o~itija. Isticawe razlika je bilo bitno za gradska naseFattal, n. d., 96–112; Bosworth, “The Concept of Dhimma”, 45–48. Masters, n. d., 6; H. Kre{evljakovi}, „Banje u Bosni i Hercegovini (1462–1916)“, u: isti, Izabrana djela, III, Banje, vodovodi, hanovi i karavansaraji..., priredili prof. dr A. Su}eska i dr E. Pelidija, Sarajevo 1991, 31–32, 43, 49, 52–53, 68; R. Gradeva, “Jews and Ottoman authority in the Balkans: the cases of Sofia, Vidin and Ruse, 15th–17th centuries”, u: ista, Rumeli under the Ottomans, 15th–18th Centuries: Institutions and Communities, The ISIS Press, Istanbul 2004, 258–259. 42 43

65

Hamam, savremena gravira, po~etak 19. veka

qa, kao me{ovite sredine, gde su me|usobni uticaji bili primetni i gde je lak{e moglo da do|e do zabuna u prepoznavawu. Insistirawe na razlikovawu po verskoj osnovi poja~alo se sredinom 16. veka, tokom vladavine Sulejmana Veli~anstvenog. Od tada pa sve do prvih decenija 19. veka redovno su izdavane zapovesti te vrste. Hri{}anima je bilo zabraweno da nose zelenu (uostalom kao i muslimanima koji ne pripadaju Prorokovoj lozi), belu (naro~ito beli turban, obele`je muslimana), i ~esto crvenu (skerletnu) boju, kao i kvalitetnu i skupu, pogotovo uvoznu, ode}u i obu}u, te materijale namewene iskqu~ivo muslimanima visokog ranga. Nekad je do u detaqe nare|ivano {ta od materijala i od odevnih predmeta ne sme da se nosi, ali naj~e{}e nije napomiwano {ta jeste dozvoqeno. Uglavnom im je ostavqeno da se snalaze sa crnom, plavom i qubi~astom, re|e i crvenom i ùtom, ode}om skromnijeg kvaliteta, bez vidqivih znakova rasko{i i ekstravagancije. U osnovi je stajala potreba za razlikovawem i odràvawem tradicije: „nevernik“ nije smeo da „obla~i muslimansku ode}u niti da glavu pokriva (umotava) na muslimanski na66

~in“, kao {to ni musliman iz staleà raje nije smeo da li~i na spahiju. Jo{ mawe na visokog dostojanstvenika, koliko god novca da je imao.44 Pojedinim kategorijama hri{}ana dozvoqavano je da mewaju ode}u tokom putovawa, da nose oru`je sa opremom i da ja{u kowe i mule. Preru{avawu su pribegavali svi: od patrijarha i episkopa do obi~nih monaha koji su, s dozvolom, putovali {irom Carstva sakupqaju}i priloge za svoje manastire. Tako|e, presvla~ewe u „muslimansku ode}u“ bilo je dozvoqeno zna~ajnim trgovcima, ukqu~uju}i i dubrova~ke, tokom obavqawa poslova {irom Balkana, kao i svima onima koji su obavqali neki posao za dràvu. Takvi povla{}eni putnici su obave-

H. Le{enkol, Turski emigrant iz Mirijeva Šo~igledno Srbin¹, Ratni kalendar 1790, Be~. 44 Skari}, n. d., 48, 155; TDIMN, serija prva: 1607–1699, I, 26 juni – 30 maj 1623, pod redakcijata na M. Sokoloski, A. Starova, V. Bo{kov i F. Ishak, Skopje 1963, 97–98; M. Filipovi}, „Uticaj vlasti na narodnu no{wu“, RVM 10 (1961) 61–65 (prili~no zastareo); Ch. Jirousek, “The Transition to Mass Fashion System Dress in Later Ottoman Empire”, Consumption Studies and the History of the Ottoman Empire, 1550–1922. An Introduction, ed. D. Quataert, State University of New York Press, Albany 2000, 225–229; D. Quataert, “Clothing Laws, State, and Society in the Ottoman Empire, 1720–1829”, International Journal of Middle East Studies 29 (1997) 405–411; S. Ivanova, “Masquerade – Imperial Interludes”, Etudes balkaniques 1 (1994) 28–36; Masters, n. d., 6. S obzirom na nove izvore i interpretacije, predstoji detaqnije razra|ivawe ove teme.

67

zno nosili za tu priliku izva|ene carske zapovesti, kako ih lokalni organi vlasti ne bi uznemiravali.45 No{wa je bila tradicionalna i dobro poznata, i muslimanska i nemuslimanska. Iz pravnog ugla, zate~ena narodna no{wa hri{}ana koja ni~im nije podse}ala na orijentalnu muslimansku ode}u na Balkanu sasvim sigurno nije mogla smetati ni lokalnim, ~esto samozvanim, „~uvarima“ javnog morala. Vlasti su poku{avale da spre~e uvo|ewe bilo kakvih pomodnih novina. U pojedinim anadolskim oblastima Carstva u 16. veku progla{avani su zakoni koji su nalagali proterivawe svih onih {to su no{ewem nove, „neprikladne“, ode}e naru{avali tradicionalan poredak. Zakonima su obi~no bile propisane veoma o{tre kazne za svaki prekr{aj. Me|utim, ako takvi zakoni, bar u odre|enoj meri, nisu bili u saglasju sa {iroko prihva}enim obi~ajima, ako su previ{e naru{avali okvire moralnih normi ve}inske zajednice, sprovo|eni su uz velike te{ko}e. Pogotovo u duboko tradicionalisti~kim dru{tvima, kakvo je bilo i osmansko toga doba. Masovnije pra}ewe mode u Zapadnoj Evropi vezuje se za po~etak 18. veka, mada ne svuda i ne u istoj meri. Demokratizacija mode je svakako bila posledica razvoja kapitalizma,

Nau{nice, srebro, 17. vek, nepoznata ostava (Muzej grada Beograda) 45 Berat mitropolita Dionisija; Kemura i \orovi}, 417, 426–427; Foti}, „Najpoznatiji hilandarski ferman“, 303, 307–308; D. Bojani}, „Sultanska akta izdata na zahtev Dubrova~ke republike (1627–1647)“, Me{ovita gra|a (Miscellanea) 10 (1982) 49, 53–54, 61, 63.

68

tekstilne industrije i organizovane prodaje. Hri{}anski pogledi na ekonomiju veoma su se razlikovali od op{tih okvira koje je u Osmanskom carstvu i daqe nametala ulema. Ipak, do kraja 17. veka relativno stabilne, tradicionalne forme odevawa u Osmanskom carstvu po~ele su da se naru{avaju tokom prvih decenija narednog stole}a. Taj period, poznat kao „Period lala“, ozna~io je preokret u oblasti mode, obeleèn isticawem uvoznog, luksuznog i ekstravagantnog kostima, naravno samo me|u elitom. Stav elite prema rasko{i i modi po~eo je da se mewa pod sna`nim evropskim uticajem. Reakcija pokrenuta i sprovo|ena pod kontrolom uleme, bila je veoma o{tra. Uticaj uleme je bio ogroman, budu}i da je ona javnim propovedima, i to na svetim mestima, u verskim objektima, ostvarivala direktnu vezu s javnim mwewem. U doba velike ekonomske krize, te{kih poraza od evropskih sila i gubitka dela teritorija, u doba iscrpquju}ih ratova na persijskoj granici i narastaju}e ruske pretwe samom Carigradu, osiroma{enu gomilu i neispla}enu vojsku nije trebalo mnogo nagovarati da se obra~una sa svim „novotarijama“, koje je ulema obeleìla kao kqu~ne uzroke krize. To su razlozi zbog kojih su u 18. veku neuporedivo ~e{}e izdavane veoma ograni~avaju}e zapovesti o na~inu obla~ewa i pona{awa. U takvoj atmosferi najmawe se od hri{}ana o~ekivalo da muslimane izgledom podse}aju na neprijateqe i isticawem bogatstva izazivaju ogor~ewe javnog mwewa. Borba protiv novotarija trebalo je da se zasniva, izme|u ostalog, i na vra}awu izvornim kuranskim K. Kapidagli, Sultan Selim III (1789–1807) 69

A. G. [lezinger, Sultan Mahmud II (1808–1839). Slika pokazuje wegovu opredeqenost za zapadnoevropsku modu. Uveo obedovawe na stolicama, za stolom.

stavovima o bogougodnom, skromnom i jednostavnom odevawu. Suzbijawe luksuza i ekstravagancije, ili „gizdawa“ i „ki}ewa“, kako stoji u sarajevskom proglasu, kao i spre~avawe zapadnoevropskih uticaja, nije stoga bilo upereno samo protiv nemuslimana. Ciq je bio da se na pravi put vrate oni koji su zapostavili islamske vrednosti. Sultan Selim III (1789–1807) je moralnom razlogu prvi put dodao i ekonomski – uz mere vezane za op{tu {tedwu, naglasio je da on uvek nosi robu izra|enu u Istanbulu i Ankari, jer uvoz inostrane robe {teti doma}oj proizvodwi. Poku{aji suzbijawa preteranog luksuza i potro{we, opravdavani sli~nim argumentima, odlikovali su i Zapadnu Evropu tog doba.46 Jednom zapo~et u „Periodu lala“, proces promena u svesti privredne i upravne elite nije se mogao zaustaviti. êkao se samo jedan jak sultan koji bi bio kadar da sprovede odre|ene reforme. I on se pojavio u liku Mahmuda II (1808–1839). Beskompromisno ru{e}i upori{ta protivnika reformi, kona~no je uni{tio jani~are, ukinuo wihov i spahijski korpus, i iz korena preuredio vojsku. Nedugo posle Francuske revolucije i kona~ne obznane slobode u izboru ode}e u dobrom delu Evrope, bar na papiru, Mahmud II je zapo~eo sli~an proces i u Osman46 Jirousek, n. d., 201–208, 225–229; Quataert, n. d., 404–411; Skari}, n. d., 155; Filipovi}, „Uticaj vlasti“, 63–64.

70

skom carstvu. Krenuo je od pokrivawa glave, jer su vrsta i boja turbana do tada ~inile osnovu razlikovawa dru{tvenih grupa. Jasnu vizuelnu razliku izme|u ve}ine nemuslimana i muslimana ukinuo je 1829. godine uvo|ewem jedinstvenog fesa za sedamnaest razli~itih dru{tvenih grupa u dràvnoj slu`bi, ne vode}i ra~una ni o hijerarhiji. Taj zakon je ta~no deceniju ranije nagovestio epohu Tanzimata i proklamacije ravnopravnosti.47 ∗ Status zimije u Osmanskom carstvu istovremeno je podrazumevao i za{titu i ponièwe. Podre|eni poloàj je morao da bude nedvosmislen, jasan svakom pojedincu i istican svakodnevno. Razlike su se o~itovale u gotovo svim oblastima ìvota. Ve}ina ograni~ewa vaìla je za naseqa s verski me{ovitim ìvqem. Tamo gde nije bilo muslimana, nije bilo ni potrebe za ograni~ewima. Zbog toga su pripadnici nemuslimanskih verskih, jo{ ne i nacionalnih, zajednica, koliko voqom dràve toliko i sopstvenom, stvarali svoje zatvorene civilizacijske krugove. U tim okvirima su se trudili da neguju svoje posebnosti i izbegnu svakodnevnu diskriminaciju. Verska, intelektualna elita muslimanske i svih nemuslimanskih zajednica posebno, svaka u brizi za svoju veru, trudile su se da na svaki na~in spre~e bilo kakvu komunikaciju izme|u vladaju}e i podre|enih zajednica. Zimije su u Osmanskom carstvu ipak uìvale mnogo vi{e prava od onih koja su im mogla biti nametnuta {erijatom. Ponajvi{e zato {to voqom same dràve {erijat nije uvek bio primewivan. S druge strane, ni lokalna muslimanska sredina nije uvek i po svaku cenu insistirala na primeni ograni~avaju}ih zakonskih odredbi.

47

Quataert, n. d., 412–414. 71

PRIVATNI @IVOT U SRPSKIM ZEMAQAMA U OSVIT MODERNOG DOBA priredio

Aleksandar Foti}

2005

Sadràj

Ograni~ena privatnost u ranom modernom dobu Re~ prire|iva~a ........................................................................................5 CIVILIZACIJSKI KRUG OSMANSKOG CARSTVA

Dràvni okviri i privatni identitet 1. IZME\U ZAKONA I WEGOVE PRIMENE Aleksandar Foti} ................................................................................27 Op{ti dràvni i pravni okviri ......................................................29 @ivot, sloboda i imovina ..................................................................38 Ropstvo................................................................................................40 Stale{ka pripadnost ..........................................................................42 Jezik i pismo ......................................................................................44 Sloboda ispovedawa „la`ne vere“......................................................45 Promena vere ......................................................................................46 Vlast i smrtni slu~aj..........................................................................50 Neupadqivost sahrane ........................................................................51 Stanovawe – vizuelna dominacija islama ..........................................52 Brak ....................................................................................................57 Seksualnost i blud..............................................................................61 Odevawe – obaveznost razlikovawa ..................................................64 2. VIZUELNA KULTURA I PRIVATNI IDENTITET PRAVOSLAVNIH HRI[]ANA U 18. VEKU Nenad Makuqevi} ..................................................................................72 Okviri konstituisawa privatne vizuelne kulture ..........................73 Vizuelna kultura i privatni verski identitet..................................81 931

Vizuelna kultura i samoprezentacija pravoslavnih hri{}ana ......................................................................97

U ku}i i van we 3. KU]A, SELO I GRAD U USMENOJ EPICI Mirjana Deteli} ..................................................................................115 4. STANOVAWE U GRADU I NA SELU Gordana Milo{evi} ..............................................................................142 Gradska i varo{ka ku}a ....................................................................145 Seoska ku}a ........................................................................................161 Izgled i tipovi ..........................................................................161 Unutra{we ure|ewe ....................................................................166 Konstrukcija................................................................................168 5. KRSTARE]I OSMANSKIM CARSTVOM Ema Miqkovi} ......................................................................................173 Putnici namernici i wihovi itinereri..........................................174 Putevi i naseqa ................................................................................182 Magarci, kowi, ko~ije.......................................................................187 Briga dràve ....................................................................................189 Bezbednost na putu: hajduci i derbenxije ........................................196

Ogwi{te i trpeza 6. OBELE@JA KULTURE ISHRANE Vesna Biki} ..........................................................................................203 Prostor ............................................................................................207 Poku}stvo ..........................................................................................213 Posu|e i pribor ................................................................................215 Obedovawe ........................................................................................225 7. JELO I PI]E Olga Zirojevi}......................................................................................233

932

Uga|awe du{i 8. (NE)SPORNO U@IVAWE: POJAVA KAFE I DUVANA Aleksandar Foti} ..............................................................................261 Upoznavawe ......................................................................................263 Trijumf uprkos zabranama – kafane i dru{tveni ìvot ................269 Na~ini uìvawa ..............................................................................293 9. „RADI SVOGA RAZGOVORA“ I „DA DRUGI SLU[AJU“ Sowa Petrovi} ....................................................................................302 Odnos prema usmenoj tradiciji ........................................................302 Usmena kwièvnost i dru{tvene promene ........................................302 Folklor kao istorijski dokument ..............................................304 Pogled u radionicu usmenog stvaraoca ......................................305 Kako se pevalo i pripovedalo ..........................................................306 Pevawe i igrawe u kolu..............................................................307 Pevawe i svirawe za trpezom ....................................................316 Pevawe u pokretu ........................................................................318 „Srpski na~in“ ............................................................................319 Smena epskih stilova ..................................................................323 Opasnosti stvarawa ..........................................................................327 Pogubni uzori ............................................................................328 Gusle u slu`bi ratnog lukavstva ................................................331 Usmena tradicija kao odgovor na svakodnevicu ................................332 Tuèwe i naricawe ....................................................................333 Predawa i verovawa....................................................................333 Lirske vrste u osvit novog doba ................................................336 10. SLOJEVI MUZI^KIH KULTURA U PRIVATNOM I JAVNOM @IVOTU Danica Petrovi} ................................................................................342 Duhovna muzika hri{}ana ................................................................344 Usmena i pisana poja~ka tradicija..............................................344 Pojawe i ìvot u manastirima ..................................................351 U~ewe pojawa ..............................................................................354 Katolici u Beogradu ..................................................................356 Svetovna muzika hri{}ana................................................................357 Narodni obi~aji..........................................................................360 Zabave – muzi~ki instrumenti i igre ......................................363 933

Bubwari, ~uvari reda..................................................................367 Turska muzika ..................................................................................368 Dervi{i ......................................................................................368 Turske muzi~ke kapele ................................................................369

Sveto i tajno: slojevi vere 11. VERA I CRKVA U SVAKODNEVNOM @IVOTU U 18. VEKU Nedeqko Radosavqevi} ........................................................................377 12. SVAKODNEVNI @IVOT SLIKARA 16. I 17. VEKA I SVAKODNEVICA U WIHOVIM DELIMA Zoran Raki}..........................................................................................400 13. DVOVERJE Olga Zirojevi} ....................................................................................432 Bogomoqe, ikone, Novi zavet ..........................................................442 Krst i kr{tewe ................................................................................444 Slave i praznici ..............................................................................446 „Oj, Tur~ine, za nevoqu kume“ ........................................................449 Kultna mesta i le~ewe......................................................................450 Konzumacija alkohola i sviwetine – dela {ejtanova ......................453 14. NARODNE PREDSTAVE O BO@ANSKOM I DEMONSKOM Qubinko Radenkovi}............................................................................460 Pagansko i hri{}ansko ....................................................................460 Obogotvoreni predak ........................................................................462 Bog ..................................................................................................466 Demoni ..............................................................................................470

Du{a i telo: upla{eni i bolesni 15. IZME\U VRAÂ I LEKARA: OBELE@JA ZDRAVSTVENE KULTURE Jovan Pe{aq ........................................................................................475 Bo`ja voqa ........................................................................................475 934

Berberi, hirurzi, fizici ................................................................478 Stare i nove bolesti ........................................................................483 Du{evne bolesti..........................................................................483 „Francuska bolest“ ....................................................................485 Lepra ..........................................................................................486 Tuberkuloza ................................................................................487 Velike bogiwe ............................................................................487 Kuga ............................................................................................490 Organizovawe zdravstvene slu`be ..................................................495 Kontumaci ..................................................................................496 Bolnice ........................................................................................501 Apoteke........................................................................................502 16. U POÊTKU SVEGA JE STRAH Radivoj Radi} ......................................................................................505 Strah od Turaka................................................................................508 U o~ekivawu „kraja sveta“ ................................................................514 Glad....................................................................................................518 Zemqotresi........................................................................................525 Pomra~ewe sunca i meseca ..............................................................527 Komete ..............................................................................................530 Kuga ..................................................................................................532 Poàri..............................................................................................534 Poplave, hladno}e, ège ..................................................................536 Najezde skakavaca..............................................................................540 Neobi~ne pojave ................................................................................542 NA RUBU MEDITERANA 17. GRADSKI @IVOT U BOKI KOTORSKOJ Valentina @ivkovi} ..........................................................................547 Spoqa{wa privatnost ......................................................................548 Pristojnost i otmenost ..............................................................550 Li~ni predmeti i bagatelle ........................................................556 Svakodnevna trgovina..................................................................557 Detiwstvo....................................................................................559 „Cjela se provodi no} u smjehu, pjesmi i {ali“ ........................561 Unutra{wa privatnost ......................................................................565 Vita contemplativa i vita activa – Lodovico vs. Marian ..................568 935

„Svaki je ispuwen ~as ne~im {to zadaje strah“ ........................569 Monacarla o maritarla ....................................................................575 Lodovikova Silvija ....................................................................577 18. PALATA ANDRIJE ZMAJEVI]A U PERASTU – NADBISKUPSKI DVOR I LOCUS AMOENUS Sa{a Brajovi} ......................................................................................581 „âst je i kruna na stan, svoj Dràvi dika, od Boga bi zazvan da je u Bar vladika, ìvjeti }e slavan posve vike vika“ ..................................................584 „Mru kraqevstva, mru gradovi i wih plemstvo trava krije“ ............................................................586 „Slave}i Boga, fale uzdaju}i, kod bostana moga slavja bigli{u}i stah slu{at gdje poje...“ ..................................................599 „O kad bih mogo u takvoj nasladi mirno provesti dana ostatak sav slatkog ìvota mi mog!“ ................................................603 U HABZBUR[KOJ MONARHIJI: OD BAROKA DO PROSVETITEQSTVA 19. VERNIK I PODANIK Miroslav Timotijevi} ........................................................................623 Verske reforme i privatni ìvot ..................................................624 Nedeqni odlazak u crkvu ..........................................................626 Svete tajne ..................................................................................629 Hri{}anske vrline ....................................................................636 Privatna pobo`nost ..................................................................638 Dràvne reforme i privatni ìvot ................................................644 Prirodno stawe ..........................................................................645 Zavo|ewe reda i rada..................................................................648 Obrazovani podanik ....................................................................651 20. KONCEPT PRIVATNOG NA POZORNICI JAVNOG – PRIVATNI @IVOT NA MITROPOLITSKOM DVORU U 18. VEKU Jelena Todorovi} ..................................................................................655 „Pozornica vlasti“ – privatnost vladara kao politi~ka kategorija ..................................655 936

Mitropoliti na „pozornici vlasti“ – portret kao odraz javnog i privatnog na dvoru ............................658 „Prostor scene“ – privatno i javno na dvoru kao odnos prema prostoru ................................................................664 Privatne sve~anosti u javnom prostoru – privatni prostor kao ceremonijalni prostor ..................................676 Privatni prostor kao prostor du{e i uma ......................................681 21. INDIVIDUALNA PRIVATNOST Miroslav Timotijevi} ........................................................................687 Gra|anin izme|u baroknih i prosvetiteqskih ideala ....................690 Individualnosti i samo}a ........................................................694 Samci ..........................................................................................696 Marginalci ................................................................................700 Javnost tela..................................................................................703 Ode}a, status i li~nost ..............................................................704 Seksualnost..................................................................................716 Poroci ........................................................................................719 Higijena ......................................................................................723 Bolest ..........................................................................................726 Smrt ............................................................................................730 Privatnost du{e ..............................................................................736 Susret s kwigom ..........................................................................737 îtala~ka publika ......................................................................739 Privatne biblioteke ..................................................................744 Pisma ..........................................................................................750 Pesmarice....................................................................................754 Dnevnici......................................................................................755 Memoari ......................................................................................757 22. PRIVATNOST PORODICE Miroslav Timotijevi} ........................................................................759 Sastav porodi~ne zajednice ..............................................................760 Brak, sklapawe i razvodi ................................................................765 Radni dan i radni vek ......................................................................770 Stare{ina porodice ........................................................................773 Autoritet i ~ast..........................................................................775 Slobodno vreme ..........................................................................778 Doma}ica porodice............................................................................781 937

Slobodno vreme ..........................................................................787 U~e{}e u javnom ìvotu ..............................................................788 Deca ..................................................................................................790 Odrastawe....................................................................................791 @enska deca ................................................................................795 Siro~ad ......................................................................................798 Odnosi u porodici ..........................................................................800 [egrti, kalfe, posluga i stanari....................................................806 23. DOMA]I PROSTOR Miroslav Timotijevi} ........................................................................812 Porodi~ni dom ..................................................................................812 Gradska ku}a ......................................................................................816 Unutra{wost gradske ku}e ..........................................................821 Plemi}ki dvorci ..............................................................................834 Seoska ku}a ......................................................................................837 24. DRU@EWE: IZME\U PRIVATNOG I JAVNOG Miroslav Timotijevi} ........................................................................843 Gostoprimstvo ..................................................................................844 Praznici ..........................................................................................846 Balovi ..............................................................................................849 „Dru`bina je na{eg veka / Udovoqstvo i uteha“ ............................851 Izleti ..............................................................................................855 Putovawa ..........................................................................................857 Bibliografija........................................................................................864 Neobjavqeni izvori ..........................................................................864 Objavqeni izvori i literatura ........................................................865

938

Aleksandar Fotic-Izmedju zakona i njegove primene

Short Description

Description

Comments

We need your help!