Alehandro Hodorovski - Misticni Kabare

bestselćr

ehandro Hodorovski Misticni kabare

ALEHANDRO HODOROVSKI

MISTIČNI KABARE Sa španskog prevela: Ivana Adamović

Naslov originala: Alejandro Jodorowsky Cabaret mistico Copyright © 2006 Alejandro Jodorowsky Copyright © 2008 za srpsko izdanje Solaris

SADRŽAJ Predgovor ................................................. 7 1. Ko seje projekcije žanje bolesti .................. 15 2. Telo, duša i duh ................................. 27 Lično Ja (Telo) ...................................... 29 Više Ja (Duša) ....................................... 32 Suštinsko J a................................................ 34 Unutrašnji B og ...................................... 34 3. Zubi p sa ..........................................40 4. Ponovo teletina! .................................... 44 5. Model koji ne treba oponašati.................. 48 6. Čas vožnje ........................................... 54 7. Ciklusi koji se ponavljaju ........................... 58 8. Pravedna cena ....................................... 61 9. Primorati nekoga da prim i ......................... 65 10. Nema zasluga ..................................... 69 11. Devijacije ličnosti ................................ 72 12. Ako ti udare šamar. .................................. 78 13. Anatomija para ................................ 83 1. Telesni konflikti: borba za život ............ 87 2. Čulni konflikti: borba za seksualni identitet .............................................. 89 3. Emocionalni konflikti: borba za zadovoljenjem.........................................90 4. Intelektualni konflikti: borba za moć . . . 93

14. Ukrcati s e ............................................ 100 15. Dobre vesti ................................. 103 16. Nivoi Svesti .................................... 108 17. Čudo ........................................ 120 18. Kineske kuglice, č’i sfere .................. 131 19. Tradicija.......................................... t .. 134 20. Ples iažljivaca ..................................... 143 21. Znati slušati...........................................151 22. Šale za d ecu ...........................................161 23. Šale za odrasle .................................. 174 24. Biti ono što je si............................ .. 180 25. Približnosti........................................... 190 26. Magija u mistima....................................201 1. Svet nije onakav kakav mislimo da jeste................................................ 203 2. Svi sistemi su proizvoljni.................... 205 3. Sve je povezano...................................205 4. Sve je moguće..................................... 206 5. ’Sada’ je trenutak m oći....................... 208 6. Sve je živo i može da nam odgovori. . . 209 7. Uvek postoji drugi način da se nešto uradi...................................................... 211 27. Pripitomiti slona......................................213 28. Nivoi života (Poglavlje za mutante). . . 232 1. Istrajnost ....................................... 234 2. Odustajanje......................................... 236 3. Transformacija....................................... 241 4. Transmutacija......................................247 5. Obožavanje..........................................252 6.sVratiti s e .............................................. 257 29. Kadost starenja..................................... 263

Predgovor

JV ada sam se osetio umornim od stvaranja dela koja su bila samo odraz mojih ega, napustio sam umetnost na dve godine. Zaboravivši sam sebe, pustio sam da mi na leđa padne sav bol ovoga sveta. Umotani u svoja trudoljubivo izazvana dešavanja, ne bivajući nego izgledajući, građani su, kao i ja, izgubili radost življenja. Umrtvljeni drogama, kafom, duvanom, alkoholom, šećerom, prekomernom upotrebom mesa, razočarani politikom, religijom, naukom, ekonomijom, ’patriotskim’ ratovima, kulturom, familijom, tužnim životinjama sa maskama zadovoljstva, koje su izgubile svrhu, šetali smo ulicama planete znajući daje malo-pomalo trujemo. Bolest našeg društva je bila duboka. Jedna stara kineska priča meje izvukia iz ponora: Velikaplaninaje svojom senkom zaklanjala malo selo. Zbog nedostatka sunčeve svetlosti, deca su rasla rahitična. Jednog dana, seljani ugledaše najstarijeg u selu, kako je pošao izvan sela, sa keramičkom kašičicom u ruci. - Kuda ćeš? - upitaše ga. On odgovori: - Idem u planinu. - Zašto?

- Daje pomerim. - Sa čim? - Sa ovom kašičicom. - Ti si lud! Nikad nećeš uspeti! - Nisam lud: znam da neću uspeti, ali neko mora da počne. Poruka koju nosi ova priča pokrenula me je na akciju. Rekoh sebi: ’Ne mogu promeniti svet, ali mogu početi da ga menjam’. I ne čekajući mnogo, postigao sam da mi jedan prijatelj, karate šampion, pozajmi svoj dodžo (svetu salu za treniranje) jedanput nedeljno. Počeo sam da držim besplatne konferencije sredom. Zbog izvesne doze humora, definisao sam ih kao lična služba za zdravlje javnosti. Rešio sam da se bavim, tokom tih sat i po vremena, kolektivnom terapijom, primenjujući rezultate mojih pozorišnih istraživanja. Glumac (u ovom slučaju - ja) nije smeo da bude čovek koji bi pokušavao da igra određenog lika, nego osoba (koju su u takvog lika pretvorili njena porodica, društvo i kultura) koja pokušava da se pronađe... Uklonio sam dekor, tekst naučen napamet, promenu svetla, maske, muzičku pratnju, čak sam ograničio i scenario. Nikada nisam imao binu više od dva metra široku i metar dugačku. Malo-pomalo se napravila publika, koja se, herojski, izuvala i sedela na podu sat i po vremena. Pre nego što bih počeo da pričam, zamolio bih da se uhvate za mali prst i formiraju lanac, zatim da izdahnu četiri puta osećajući da se oslobađaju svih napetosti u svom telu, nužde za ispunjenje želja, uzburkanih emocija i neumornog hora misli. Na kraju bih zamolio da ispruže ruke sa dlanovima okrenutim meni i da me blagoslove i daju mi moć da im prenesem nešto korisno, nešto što isceljuje... Veran odluci, nikada ne prestajući, održavao sam ova ćaskanja, u punoj dodžo sali, više od dvadeset godina. 8

Svaka konferencija je bila siže onoga što sam naučio na mojim časovima tokom nedelje, uz tumačenje simbola jedne karte tarota, i uz (prateći pravilo ’Sve što daješ, sebi daješ, sve što ne daš, sebi oduzimaš’) opis mog intimnog rada na stizanju do sebe i, na kraju, kao šlag na torti, uz objašnjavanje nekog svetog spisa i njegovo primenjivanje u svakodnevnom životu. Vođen glavnim savetima iz Bhagavad Gite („Misli na delo a ne na njegov plod“, „Poistoveti se sa svojim Suštinskim Ja“ i „Uvek uradi ono što treba da bude urađeno, kao sveto žrtvovanje, oslobađajući se svake vezanosti"), analizirao sam heksagrame Ji đinga, pesme Tao te Kinga, neke Upanišade, Rodoslov i Jevanđelja, sufi, budističke, alhemijske tekstove, koane, haiku, basne, bajke, anti-aristotelovsku semantiku, psihoanalitičke teorije, itd. Jedanput, proučavajući misli filozofa Ludviga Vitgenštajna, pronašao sam jednu, koja mi se učinila od ključnog značaja: „Znanje i smeh se prožimaju“. Tada sam odlučio da uključim šaleu moje konferencije koje sam nazvao ’Mistični Kabare’, zajedno sa tumačenjem svetih spisa i inicijatorskih priča. Jedan simbol ne podrazumeva preciznu poruku, on deluje kao ogledalo koje reflektuje nivo Svesti tragača. U hrišćanstvu krst nije samo jednoznačni simbol, ima ih bezbroj: za jedne to je predmet mučenja, za druge, krst predstavlja prostor i vreme, drvo života, jedan znak više, itd. Sveti spisi mogu da budu protumačeni na mnogo načina; to dobro znaju kabalisti, koji izvlače iz Biblije hirovita otkrovenja. Nekoliko generacija psihoanalitičara je pronalazilo pouke u snovima i u bajkama. Dakle, rekoh sebi da nema, u suštini, svetih spisa; ono sveto dodaje čitalac. Istina nije u knjizi, nego u duhu onoga koji, oslanjajući se na simbol, otkriva u dubinama svog bića tu suštinsku misteriju kojaje 9

istinski Učitelj. Akoje tako, zašto ne bismo tražili mudrost u književnoj umetnosti najnižoj od svih? U šali. Zašto ne bismo posmatrali te pričice kao inicijatorske tekstove? Anonimne su, imaju za cilj da proizvedu isceliteljski smeh, uranjaju svoje korene u nesvesno, donose kritički duh i prirodnu filozofiju... Počeo sam ovom: Stcmarka dođe u bolnicu daposeti svoju kućepaziteljku koja se upravoporodila. - Ako mi dozvolite - kaže začuđena stanarka —postavila bih vamjedno indiskretnopitan/e: niste udati,je l ’tako? - Nisam - odgovori kućepaziteljka. - A k o je onda srećni otac deteta? - O tome - odgovorikućepaziteljka - ništa ne znam, stvarno. Dobro znate da sam, kadaperem stepenice, i suviše zauzeta da bi sepri svakojprilici okretala. Uporedio sam ovu šalu sa jednom pričom o mudrom giupaku Muli Nasrudinu, koju su mnogi sufi učitelji smatrali inicijatorskom: Mula Nasrudin, sedeći u senci, posmatra put sa svojom ženom, koja muje okrenuta leđima, gledajući na suprotnu stranu. Odjedanput, ona reče mužu: - Kakoje lepol Mnogoptica i divni oblaci, Kakav divan pejzaž! - Grešiš, kao i obično. Pejzažje žalostan: sa moje strane nema ni oblaka, niptica! - gunđa Nasrudin. Čovek nije učinio ni najmanji napor da se okrene i pogleda u pravcu u kom gleda njegova žena, ograničava se samo na svoj svet. Na isti način, kućepaziteljka ne obraća ni najmanju pažnju na ono što se dešava iza njenih leđa. 10

Oboje se brinu samo o svom ograničenom vidnom polju i ne dotiče ih ono što se dešava u njihovoj okolini. Međutim, snose posledice. U kojoj je dimenziji ovog sveta kućepaziteljka, koja pere stepenice i zatrudni jer se ne okreće? U kojoj smo mi dimenziji? Da li smo sposobni da vidimo ’stvarnost’ sa različitih tačaka gledišta ili se zarobljavamo u jednu verujući da druge ni ne postoje? U ovom društvu u kom smo izgubili duboko značenje religiozne tradicije i u kom Bog predstavlja infantilni objekat koji nam urezuju u prvim godinama života, možemo li opisati to božanstvo o kom često pričamo? Šta nam ono predstavlja? Opisujući Boga, ja samo opisujem sopstvenu stvamost. Ako Bog igde postoji, onda je to ovde. Ako pakao postoji, takođe je ovde. Sve što se ne nalazi ovde, nigde ne postoji. Sve što jeste, jeste u ovom trenutku. Dakle, ako je u ovom trenutku sve prisutno, treba da osetim šta je taj trenutak za mene, sa svojim vremenom, svojim prostofom i svojim mogućim tvorcem! Ako Bog ne postoji, treba da ga izmislim. Ako nisam sposoban za to, na kom principu se zasniva moja stvarnost? Koja energija je pokreće i kpje posledice izvlačim iz toga? Bude nam želju da pitamo kućepaziteljku iz šale: ’Ko je beba koju nosiš u stomaku? Na ovaj ili onaj način, desiće ti se da zatrudniš i da nosiš produkt čiju potpunu stvarnost ne možeš da spoznaš, desiće se da se ne okreneš, da ne shvataš šta drugi misli. Ne možeš da zamisliš ništa, ni milione miliona godina unazad, ni milione miliona godina unapred, ni beskrajno prostranstvo materije, ni bezgraničnu Svest koja u njoj živi. Gde sebe smeštaš? A da nazoveš tvoje dete Unutrašnji Bog? ’ Prvi korak koji moramo učiniti da bismo proširili naš pogled van horizonta jeste da izmislimo Unutrašnjeg Boga; Boga koji je drugačiji od bilo kog drugog koji se nalazi na

nebu, nepojmljivog, nedostižnog, kog je Mišel Onfre opisao u svom Traktatu o ateologijr. Ograničeni smrtnici, kojipate od svojih obaveza, Ijudi, opsednuti potpunošču, izmišljaju silu koja poseduje njima tačno suprotne kvalitete: sa svojim manama izokrenutim, kao prsti rukavice, stvaraju kvalitete pred kojim padaju na kolena a potom se klanjaju. Da li sam smrtnik? Bogje besmrtan. Da li sam dovršen? Bogje beskrajan. Da li sam ograničen? Bogje neograničen. Ne znam sve? Bogje sveznajući. Ne mogu sve? Bogje svemoćan. Nemam moć vladanjaprostorom? Bogje sveprisutan. Stvoren sam? Bog nije stvoren. Slab sam? Bogje netmištiv. Na zemlji sam? Bog je na nebu. Nesavršen sam?lSdgje savršen. Nisam ništa? Bogje sve. I tako daije.

Znam sve, jer, nisam samo moj um, nego sam i moje nesvesno, sačinjeno od tamne energije koja održava svetove, nisam samo deset moždanih ćelija koje svakodnevno koristim, nego sam milion neurona koji sačinjavaju moj mozak. Svemoćan sam kada prestanem da se zatvaram kao individua i kada se poistovetim sa čitavim čovečanstvom. Sveprisutan sam kada, zajedno sa ostalim bićima, činim deo jedinstva: ono što se dešava, iako se dešava na najudaljenijem mestu, dešava se meni. Nisam stvoren, jer, pre nego što sam postao organizam, bio sam vatrena materija, antimaterija, energija, praznina. Moje meso se sastoji iz parčića zvezda koje su stare milionima godina. Na nebu fettn, jer je moja zemlja brod, kojiplovi univerzumom koji 'iipet,. protiizi kroz druge nebrojene dimenzije. Savršen sam, jer sam ukrotio moja četiri ega, postigavši da se ujedine sa savršenstvom kosmosa. Ja sam sve, jer sam istovremeno i samjđ idrugi.

Zamislimo sada da se Bog ne nalazi u infantilnom raju, nego u centru (u dubini) našeg nesvesnog. Na koji način? Kao tvorac i uništitelj svake od naših ćelija. Kao onaj koji transformiše naša unutrašnja iskustva u uzvišenu svest. Kao onaj koji poseduje ključ svakog našeg neznanja, kao onaj ko nam se pređstavlja kao tajni spasilac. Sigurni balzam za naše bolno srce. Uzvišeni lek za svakli bolest. Onaj koji nas uči da volimo sva bića, bez razlike... Ovo intimno biće treba da nam služi kaamođei. Kako iz dana u dan izmišfjamo našu stvarnost, takođe možemo da izmislimo naše božanstvo:

Ovaj prvi pokušaj da se nađe mudrost u šalama, bio je vrfo dobro primljen, što me je podstaklo da nastavim. Posvetio sam se proučavanju humorističkih priča koje sam pro^iiazio po aerodromima, dečijim časopisima, nastupima koa na televiziji, u bilo kakvom susretu sa prijateljima ih na postovnom sastanku. Bilo je dovoljno da pitam svog sagovornika: „Znaš neku šalu?“ da bi ga video kako, smejnći se, priča niske i genijalne pričice, u kojima se, više od jedanput, pojavljivala svetlucava zvezda svetog.

Ja sam besmrtan, jednostavno zato što je smrt samo jedan koncept. Ništa ne nestaje, sve se samo menja. Ako prihvatim 'moje neprestane preobražaje, ulazim u večnost. Ja sam beskrajanjer se moje telo, kaojignra na vrhu pramca broda, ne završava na majoj koži: prosttre se bez granica.

Ispričašejednom tragaču za istinom da postoji cveće koje sija kao sunce. On krene da ga uzaludno traži. To cveće ,se pretvori u njegovu opsesiju. Godinamaputuje planetom, tragajući za svetlećim cvećem i ne pronalazeći nijedan. Razočaran, ubeđen da ono i ne postoji, sedne na ivicu puta,

ođlučivši da nejede dok ne umre od gladi. Posle nekoliko dana, vidi seljaka kako prolazi noseći u rukama ogroman buket cveća kojeje sijalo kao sunce. hnenađen ga upita: - Kaži mi, dobri čoveče, kako si uspeo pronaći sve to cveće, kada gaja, prešavši čitavu planetu, nisam nigde video? - Lako - odgovori starac - ujutru sam, odmahpo buđenju, posmatrao sunce. Potom sam, na sve strane, video ovo cveće. Ako izmislimo Unutrašnjeg Boga, sve što padne na naša leđa, sve što čujemo, vidimo, iskusimo, može da se pretvori u simbol ili predmet mudrosti. Ono što potcenjujemo, ne mora nužno da bude vredno potcenjivanja. Ujednom manastiru, stari sveštenik, pravi svetac, ne uspeva da sakrije svoju tugu. - Zašto si tako tužan oče? - upita ga mladi monah. - Zato što počinjem da sumnjam u inteligenciju moje braće, u vezi sa velikim Božjim istinama. Već treći put im pokazujem komad tkanine na kom sam nacrtao malu crvenu tačku, moleći ih da mi kažu šta vide. Svi su mi odgovorili ’malu crvenu tačku’ a niko nije rekao ’komad tkanine’.

14

1. Ko seje projekcije žanje bolesti dan kadaje Isus Hristpunio trideset godina, apostott, želeći da ga daruju, rekoše mu: - Učitelju, ti kao i mi, imaš telopolom obdareno. Međutim, nikada nisi vodio Ijubav. Zar ti ne izgleda nužno okušati to iskustvo? - Naravno voljeni učenici. Ali, s kim? - Nista lakse, Učitelju. Platićemo Mariji Magdaleni i ona ćete podučiti. Tako i učiniše. Magdalena, nasmejana, pusti Isusa u svoju skrćmnu kolibu. Kada se vrata zatvoriše, apostoliposedaše naspram nje, pripremivši se da čekaju najmanje dva sata izlazak zadovoljenog Učitelja. Ali nije prošao minut kada se vrata nasilno otvoriše. Ugledaše Magdalenu svu nakostrešenu, kako vrišteći trči ka pustinji. Pojavi se iznenađeni Isus. - Šta se dogodilo Učitelju? - Ne znam... ne razumem njenu čudnu reakciju. - Ispričaj nam, molimo te... - Dobro... Ušao sam... Ona mi se nasmešila ija sam se njoj nasmešio... Ona meje zagrlila ija sam nju zagrlio... Ona meje poljubila i ja sam nju poljubio... Ona meje pomilovala ija sam nju pomilovao... Ona meje

skinula i ja sam nju skinuo. Kad ugledah ranu među njenim nogama i izlečihje! Ova šalaje osnovana na bolesnoj koncepciji koju muško društvo ima o ženi, posmatrajući je kao kastriranog muškarca. U Meksiku, neki ljudi vaginu nazivaju ’rana od sekire’ a u Čileu ’rascep’. U ovoj priči Isus se ponaša kao dobronamerni neznalica. Nažalost, mnogi terapeuti, doktori, iscelitelji, tarotolozi čine isto... Veruju da je svet onakav, kakav oni misle da jeste, ne shvatajući da ova ’stvarnost’jeste, samo kao simbol: tacnije, o njoj svako sebi gradi sliku koja odgovara njegovom genetskom, porodičnom, društvenom i kulturnom nasleđu. U moru projekcija i introjekcija individtp trpi, u isto vreme kao i ostali, sudbinu generalno deformisanu strukturom svoje ličnosti; kada kažemo ’ličnost’ u stvari kažemo ’poremećaj’. U psihološko porodičnoj klimi, u koju je dete uronjeno od rođenja, mešaju se lude ideje sa pomaćenim osećajima, frustrirane želje i delovanja vođena davnašnjim koncepcijama koja ne odgovaraju trenutnim promenama. Detetu se usađuje u glavu kako treba da bude onakvo kakvo roditelji i ostali rodaci cene da treba da bude. Ako se ne povinuje tim normama, smatraju ga izdajnikom ili bolesniin. U otrovnoj tišini mu se ponavlja: ’Loše je ne ličiti na nas’, ’Loše je ostvariti ono što mi nismo uspeii’, ’Loše je poželeti ono, što se mi nismo usudili poželeti’, ’Loše je roditi se, jer si se pretvorio u teret’, ’Loše je što se ne žrtvuješ za nas, jer se mi žrtvujemo za tebe’. Da rezimiramo: ’Loše je što ti želiš da budeš ti’. Zbog toga što nam utuve u glavu da smo krivi što smo takvi kakvi smo, uronjeni smo u bolnu neurozu neuspeha. Treba se čuvati terapeuta koji koriste svoje pacijente kako bi se 16

(Sigmund Frojd je, uprkos tome što se razboleo oa ra^a v, lice, nastavio da puši petnaest, dvadeset cigareta dnevno.) lli onih koji misle da je ono u šta veruju istina. Jedan čovek, jedva izašavši iz kuće, oseti kako se guši i lice mu se preplavi crvenim flekama. Posavetuje se sa oktorom, koji mu utVrdi čir i odseče mu deo želuca. Ali to mu nije pomoglo da se oporavi: i dalje se nije osečao doro. Jedan specijalista, zaključivši da se radi o problemu a disajnim organima, izvadi mu desno plućno krilo. Drui specijalista, verujući da se radi o rakujetre, zameni mu stu. Na nesreću njegova bolest ne prolazi: kako ujutru zađe iz svog stana, počinje da se osipa i da se guši. Na kraju mujedan znamenitiprofesor reče: - Gospodine, otkriću vam istinu: jako je ozbiljno. Ostaju vam samo tri meseca života... Sirotan reši da iskoristi vreme koje mu je preostalo. Proda sve štoje imao, kupi sportski automobil i odluči da se obuče po poslednjoj modi. Pošto je pribavio desetak odela, uđe u prodctvnicu košulja i zatraži odprodavca svilene košulje, broj 40, u svim bojama. - Mislim daje vaš broj 42 - reče mu prodavac. - Vidite, poznajem svoje telo. Moja veličinaje 40. - Hoćete li mi dozvoliti da proverim? - Nema potrebe. Oduvek sam oblačio košulje broj 40. Insistiram: dajte mi desetak košulja broj 40. - U redu, sa zadovoljstvom gospodine. Ali vas upozoravam: pet minutapošto zakopčate kragnu košulje, lice će vam se osuti crvenimflekama i počećete da se gušite. Takođe se treba čuvati terapeuta koji se, vođeni svojim bežumnim egom, naprasno pretvaraju u proroke ili gurue:

Čovek kofije patio od hemoroida ode da se posavetuje sa daktoram. Ovaj mu kaže: - Daću vamjedm stcai k k kojiće vcm ublažiti bol: tokom tr i dcma, svaka četiri sata, stavljajte na anus oblog sa talogom turske kafe. Videćete kakoje efikasno. Čovektako i uradi. Posle tridana se vrati na preglećL Doktor tnu reče da se skine, da klekm na sto i da podigne stražnjicu što više. Potom počne da mu promatra anus. Pet minuta kasnije, pacijent, nešto zabrinut, upita: - Doktore.je l ’vidite nešto? - Vidim... Sastanak sa jednom plavušom. Neočekivani dobitak Značajna promena na poslu. Nesreća na bieiklu... Vidovnjak ’čita’ budućnost, ali je nesposoban da zaleči bolest. Uspeva jedino da ukloni simptome. Da bi se izlečio, bolesnik mora da shvati da je u većini slučajeva porekj® njegove patnje psihološke prirode. Ta bolest mu daje neku vrstu identiteta, pripadanja onome zbog čega se razboleo: obično, nekom članu porodice. Bolest je jedina nit koja ga j vezuje za bića koja voli, ali ga nisu voleli na način na koji,! mu je bilo potrebno da bude voljen. Ako priznamo da nas nikada nisu voleli, počinjemo da se lečimo. Ali to ne želimo da saznamo, jer bi bol bio tako velik, da iako bismo se izlečili, umrli bismo. Zelimo da nam daju aspirine, da nam samo uklone fizički bol, da nas smire, da se brinu o nama duže vreme. Na kraju, žeiimo da nas doktor pomazi. Covek dolaziplačući u ordinacijujednog psihologa. - Šta vamje? - Svako veče sanjam da neki čovečuljak u crvenojjakni i sacrvenim šeširom dolazi da meposeti i predlaže mi:

’Hoćemo da piškimo zajedno? ’Ija uriniram u krevet! Ne mogu više! - Vaš slučaj nije ozbiljan - prokomentariše psiholog -. Daću vam jedno rešenje koje će vas brzo osloboditi problema. Sledećiput kada se čovečuljakpojavi, odgovorite mu: ’Već sam to obavio! ’i neće se vratiti da vas uznemirava. -T o je sve? - Da. Ponavljajte čitav dan ’već sam to obavio’kako biste usmerili um na taj odgovor. Čovekje ponavljao rečenicu čitav dan, u metrou, u kancelariji, u restoranu, itd., i takođe kadaje legao, uveče, pre spavanja. SledećegjtUra, ponovoje došao kod terapeuta. - Šta se desilo? Učinili ste ono što sam vam rekao? - upita specijalista. - Da, nebrojeno puta! - odgovoripacijentjecajući. - Hajde, ispričajte mi mirno šta se dogodilo. - Zaspao sam i u snu mi se pojavio čovečuljak sa crvenom jaknom i šeširom, kao i obično, ipitao meje: ’Hoćemo da piškimo zajedno? ’Ija sam mu odgovorio: ’Već sam to obavio! ’ - 1? - upita terapeut? - 1čovečuljak me upitao: ’Hoćemo da kakimo zajedno? ’ Ukoliko imamo problem sa uzdržavanjem, krivac za to nije čovečuljak u crvenom. Naša nesposobnost da se suzdržimo jeste ispoljavanje problema koji je u nama, ali sa kojim ne želimo da se suočimo. Umesto toga se obraćamo bilo kakvom iscelitelju ne bi li nam dao rešenje. Tražimo nekog ko bi nam rekao kako da uništimo taj simptom. Ne želimo da znamo šta nam se dešava. Jedino što želimo je da nam se to ne dešava. 19

Ako nam ne ide u braku, ne pitamo se zašto nam ne ide. Samo tražimo da nam se žena vrati, da stvari ponovo budu kao pre. Ne želimo da menjamo. Ne želimo da uložimo napor u introspekciju, ne žeiimo da evoluiramo. Nikakvu promenu koja bi poljuljala koncepciju koju imamo o nama samima i ovom svetu! Kada prihvatimo da pratimo metode gurua, boiest koju uspemo da potisnemo na jednom mestu, ispliva na drugom. Zapravo nismo suštinski poboijšali naše stanje. Ne rešava se problem menjajući simptom, nego radeći na sebi samima. Mula Nasrudinje stigao u selo gde ga niko ne poznaje, praveći se daje mudrac. - Dragiprijatelji, imate li nekiproblem? - Da, imamo: jedna krava je zaglavila glavu u glineni sud i ne možemo dajo jpomognemo daje izvuče. - Donesite mipečenojagnje - reče Nasrudin. - Gladan sam, te ću, jedući, naći rešenje. Kadaje zccvršio saproždiranjem životinje, svečanopodrigne i reče: - Rešenjeje jednostavno: odsecite glavu kravi. Seljaci, impresionirani ovim čovekom tako sigurnim u svoje znanje, odseku glavu govedu. Kasnije se vrate Nasrudinu: - Odsekli smo glavu našem preživaru, alije još uvek ne možemo izvući iz suda. - Ništa lakše, dragi prijatelji, uzmite čekić i razbijte taj sud. Svi čestitaše Nasrudinu, misleći: ’Mnogoje pojeo i popio, čakje i novac tražio, skupo je koštao: mora biti veliki mudrac.’ Slušao sam na radiju jednog komičara koji reče nešto što je, iako nepravedno, zvučalo istinito: „Hirurgijaje grana 20

medicine koja, tamo gde ne može da izleči, seče.“ Izvesni lekari koji veruju da moraju da se brinu samo o telu svojih pacijenata, zanemarujući samim tim njihovu psihološku kompleksnost, nastoje da eliminišu simptome nepokušavajući da provere zbog čega su ovi nastali. Izvaditi tumor znači olakšati bolesniku, ali ne i duhovno ga izleČiti. Fizička bolest može biti upozorenje pacijentu od Strane nesvesnog, kako bi se suočio sa određenim psihološkim problemom. Ako se, u ovakvoj situaciji konflikta, intelektualni, emocionalni i čulni ego ne uspeju suočiti sa istinom, mozak će stvoriti bolest pokušavajući da u telu pronađe rešenje problema. Ali, ne smemo da se zabunimo: bolest nije rešenje problema, no samo pokušaj rešenja, pozivajući nas da se obračunamo sa konfliktom koji se tajno održao. Ne zaviseći samo od tela, nego takođe od naših sopstvenih intelektualnih, emocionalnih i seksualnih trauma, nijedna bolest nije slična. Moj grip nije tvoj grip, nije njegov grip... Svaka osoba, pred istim virusom, reaguje na drugačiji način. Bolest se ne može izdvojiti od psihološkog terena nakomje nastala. Putnikpita Mulu Nasrudina: - Kolikoje daleko sledeće selo? Nasrudin ne odgovara. Putnik, uvređen, nastavi put. Kadaje prešao dvesta metara, Nasrudin mupoviče: - Sledeće seloje na tri sata hoda! - Izašto mi ne rekoste kad sam vas pitao? - Zato što sam morao da saznam kojom brzinom hodate! Učitelji nam pomažu da nađemo put, ali ga samo mi možemo preć trašnjosti, središnja svetlost

Mogli biste sebi reći da izlečenje proiziiazi iz (ne zalazeći u porodične, društvene i kultume stege) priznavanja i ostvarivanja onoga što osoba jeste... Ali ne iz ostvarivanja onoga što jedandoktor jeste: Vrlo privlačna žena dolazi na konsultaciju kodpsihologa: ~ Skroz se skinite - rečejo j lekar. Ona svuče sve sa sebe. - A sada? - Lezite na kauč. Žena tako učmi. Tada se psiholog baci na kauč i prodre u nju. Kada postigne svoje zadovoljstvo, povuče se i s % miromjoj reče: - Gospođice, ja sam svojproblem rešio. Sada da čujem kojijevaš. U propagandnoj knjizi Kako izlečiti samoubistvo, psihologa čije ime iz samilosti ne želim da navedem, pojavljuje se ova elokventna afirmacija: „Treba pustiti osobu da se izleči sama. Pri čemu mi, kao psiholozi, ne treba da intervenišemo." Odlično! Tako će pacijentu trebati petnaest, dvadeset, trideset ili više godina da ozdravi! Sledeća šala ilustruje dobrobit ove tehnike: 22

Kažepacijent: Nije mi dobro. Terapeut odgovara: Nije vam dobro. Mislim da ću se ubiti. Vi mislite da ćete se ubiti. Ustajem sa.kauča i otvaramprozor. Vi ustajete sa kauča i otvarateprozor. Bacam se krozprozor.

- Vi se bacate krozprozor. - Tup! . - Učiniliste ’tup’! Sigmund Frojd nije bio umetnik, nego genijalni doktor koji je na početku svojih ogleda sa histeričnim ženama počinio fundamentalnu grešku, grešku koju za svoje osamdeset i dve godine života nikada nije ispravio: verovao je da se njegova terapija ostvarivala putem reči, ne shvatajući da se izražavanje ljudskog bića ne može svesti na njegov govorni jezik. Počeo je da radi sa bečkim doktorom Josefom Brerom, dobrim hipnotizerom, ali kada je pokušao da iskoristi njegove metode, doživeo je krah. Ne shvatajući da mu je nedostajalo talenta za tu vrstu terapije, verovao je da njegove bolesnice nisu bile sklone hipnozi. Pokušavajući da ih natera da padnu u trans, takoreći, onesposobljavajući ih da se kreću, odlučio je da im drži ruku na čelu, postižući tako, po njegovom mišljenju, dobre rezultate. Verovao je da je, dovodeći pacijenta do trenutka prisećanja njegove traume i izražavanja iste rečima, uspevao da ga izleči. „Lečeći simptome, završavam sa problemima.“ Nikada nije shvatio isceliteljsku važnost činjenice da očinski arhetip, on, uđe u dodir sa telom koje pati. Kako mu hipnoza nije uspela, Frojd piše u svojim kliničkim istorijatima: U tom žaru, desilo mi se da pribegnem procesu stavIjanja ruku na čelo osobe. Sprovodeći ovajpritisak, budio bih u njoj sećanje, pojavljivala bi se bolna senzacija, skoro uvek tako intenzivna, da se osoba grčila i rukama hvatala za isto mesto (...). Tokom ovog bolnogposla, često se dešavalo da mipacijentkinja ništa ne prozbori, do trenutka pošto bihjoj trećiput stavio ruke na čelo napar sekundi... Znam da sam, prirodno, mogao zameniti ovajpritisak nekim drugim znakom, ali sam ga izabrao kao najpodesnijeg. 23

Frojd nije sumnjao u važnost koju ima dodirivanje pacijenta. Nije mu se nikada desilo da uključi čitavo svoje biće u taj kontakt. Ograničio gaje na par sekundi, vreme neophodno da njegova bolesnica progovori: želeo je da dobije reči. Preziraoje tefo, davaoje život sarno glavi: žefeoje da se osoba, pod njegovim uticajem, koncentriše na svoju tajnu patnju i da je dovede u svet razuma. Mislk) je da je Ijudsko biće živottnja koja priča. Na isti način na koji bi mu pristonio ruke na čelo, mogao je da ih prisloni na leđa, na gruđi, na bilo koji deo tela koje pati, bića koje je upoznalo fizički kontakt samo kao seksualnu ponudu, kao kaznu ili kao prikazivanje moćl Problem psihoanalitičkog lečenja obitava u činjenici da psihoterapeut sebi ne dopušta da dodirne pacijenta. Možda bi se mogao umanjiti problem bolesnika kada bi poželeo da bude dete koje bi taj odrasli što pokušava da ga l'zleči, pomazio. Ali jeđini fizički kontakt između psihoanalitičara i njegovog klijenta jeste novac. Jedino maženje koje se dešava jeste preko novca. Zbog toga se akt plaćanja smatra toliko važnim. Čovekposećuje psihoterapeuta prvi put. Ovaj mu odmah reče: - Gospodine, konsultacija košta sto evra i imate pravo da mipostavite samo dvapitanja. - Ali... ne mislite daje to vrto skupo? - Možda. Kojeje vase drugo pitanje? Mnogo dece pati od psiholoških bolesti koje će vući do svoje zrelosti, jer njihovi roditelji nisu znali da ih maze sa dužnom nežnošću. I, ako to nisu uradili, to je zato što ni bni nisu osetili pravu nežnost ođ strane njihovih roditelja. 24

Zajednog terapeuta, šta znači dobro dodirnuti? Pomaziti bez nagJosti, bez skrivene seksualne želje, bez pokazivanja moći uz beskrajnu privrženost, ljubazna pažnja i dobrota oca-majke. Terapeut mora da dodirne smeštajući se u svoje Suštinsko Ja, dalje od svoje ličnosti, kao prenosnik, pun čistih energija. ...na bolesne će staviti svoje ruke i izlečiće. Sveto Jevanđelje po Marku, 16, 18 ...apostoli su stavljajući ruke predavali Sveti Duh. Dela svetih apostola, 8, 18 U Jevanđeljima, Isus Hrist uči svoje apostole tehnici stavljanja ruku. Da on nije dodimuo Petra, nikada ne bi bilo Crkve, zbog nedostatka prenošenja. Bez telesnog kontakta nema predaje. Vekovima su se dodiru dodeljivale mračne namere. Otac i majka mogu imati strah od svojih homoseksualnih ili incestoidni)) impulsa i maziti decu sa Ijubavlju pomešanom sa odbacivanjem, jer sumnjaju u sebe, ili, zato što, nipodaštavajući sami sebe, nipodaštayaju decu. Ako naši roditelji nisu priznali božanstvenost našeg tela, ne možemo sami sebe voleti. Da bi mogli lepo dodirnuti drugo biće, budeći u njemu njegovo Suštinsko Ja (koje Jevanđelja nazivaju Sveti Duh), treba da usmerimo na naše ruke telesnu, čulnu, emocionalI

9

nu i mentalnu snagu. Da osetimo u njima beskrajni prostor,

večno vreme, neizmernu ljubav koja je koren materije, veličanstvenu radost života. Kada dodirujemo drugog možemo_m.i| sve ovo preneti. Dodirnuti znači bitlpokraj nekog.

Došlaje da me vidi Marsela, mlada Meksikanka prelepe kože i bujnih oblina. Iako je znala da ne zakazujem 25

privatne konsultacije i da sve moje činove psihomagije izvodim u javnosti, proganjala meje dok nije uspeia da me vidi nasamo. Pitao samje: - Da. Želim da vodim Ijubav sa vama. Toje mojproblem. Nisam smeo da zauzmem odbojni stav. Ova ženaje došla iždaleka da bi mi tako nešto refda. Smirenojoj odgovorih: - Slušaj me dobro, zagrliću te da bi se priljubila uz mene sa svom svojom seksualnom energijom. Nemojje suzdržavati. Tada se Marselctstisnula uz mene, kao daje pokušavala da mi se čitava ureže u telo. Primio samje bezpostavljanja granica, u stanju praznine, bez ikakve želje daje posedujem. Što mije više davala, više samje prihvatao. Kada se osetila tako prihvaćena, smirila se. Nežnojo j rekoh: - Sada upi svoju seksualnu energiju, nemojje upućivati meninego svom srcu. Koncentriši se na svoje otkucaje. Pusti da ti se pomešaju sa krvlju. Koliko imašgodina? Odgovorila mije detinjim glasom: - Pet godina. - Devojčice moja, odmori se u mojim rukamd. Istog momenta, njena seksualna energija se pretvon u ono što zaista jeste: detinje traženje nežnosti od odsutnog oca. Jecalaje naslonjena na moje grudi lijući suze koje je godinama zadržavala. Prisloniti ruke znači ući u kontakt sa telom, dušom i duhom onoga kome smo potrebni.

26

2. Telo, duša i duh

S a vrha svog zamka, kralj ugleda viteza kako dolazi. Jašući, vrlo zadovoljatt, nosio je zmaja u rukama. Kralj mu poviče: ’Glupane, tvoja misya je bila da ubiješ zmaja i da ga donesešprincezi! ’ Šta predstavljaju, prema psihoanalizi, zmaj i princeza? Ona, devica i prečista, simbol duše, dela najviše svetog koji nosimo u nama. Zmaj je mračni deo, naš nepoznati ponor, nesvesno koje nam stvara strah. Sveti Georgije ubada svoje koplje u zver na isti način na koji racionalni um, želeći da se realizuje, uranja u mračnu noć nesvesnog kako bi spasao zvezdu koju krije u svom središtu. Mi smo u isto vreme i vitez i princeza i zmaj i kralj. Kralj (naša volja) nam kaže: ’Dosta je bilo! Moraš da radiš iiia sebi! Pobedi zmaja!’ Potom Vitez (naš intelekt) kreće u pohod, započinje introspekciju, vadi svoje koplje, svoju t moć koncentracije i suočava se sa Zmajem (energijom predaka) uranjajući u njega kako bi prepoznao, bez odbijanja i sa darežljivošću, ljudožderske, narcističke, incestoidnerfei sadomaž^histK&ej ostale slične nagone. Ubiti Zmaja ne znači ukloniti ga nego preobratiti ove nagone usmeravajući ih ka svetlu, veri, ljubavi prema živo27

tu, duhovnoj realizaciji. Ako Vitez spase Prince?u» um pobeđuje unutrašnji dijalog i postiže tišinu. Ostavljajući po strani zajedljivost, uči da oprosti i da voli ne tražeći ništa za uzvrat, postižući spokojstvo. U svom seksualnom središtu uspeva da oslobodi želju za svojim predmetom kako bi apsorbovao iznutra tu energiju i dostigao stalno kreativno zadovoljstvo, dok u njegovom telu i njegovim delima vlada zahvalnost Stvaraocu... Ako, u suprotnom, uništi svoju Animu i oslobodi svog Žmaja, Kralj je progutan i zamak je srušen. Vitez će lutati ruševinama grada noseći zver u rukama, hraneći je lažnim predstavama, lažnim osećajima, lažnim delima: stvarima koje se čine, ali nisu. Poznati filozofruskog porekla Gurđijev tvrdi da je svrha ljudskog bića da stvori sebi dušu. Rađa se sa njenom semenkom koju treba da neguje i učini da poraste. Ako to ne uradi, on je samo mrtav duh u živom telu. Ovaj okultista vidj gradove naseljene mesečarima: bez razvijene duše, niko , nije probuđen. Međutim, među psihoanalitičarima i ’duhovnim’ piscima, manjak međusobne saglasnosti oko značenja reči ’duh’ i ’duša’ stvorio je veliku konfuziju. Obično ih koriste kaO sinonime. Nisu se zapitali zašto sveti Pavle govori u „Poslanki Jevrejimaf‘, 4,12: ,,...reč Božjaje živa ijaka, i seče oštrije od bilo kog mača sa dve oštrice; i probada dok ne podeli đušu i duh...“ Čak smatraju da je duša entitet odvojen od tela, na izvestan način materijalan, zato što, pridodajući mu težinu, tvrde da, kada umremo, i duša se oslobodi od tela, i ono gubi nekih dvadeset grama. Duša nije entitet, u smislu da ima oblik (budistička filozofija kaže da ’gde ima oblika, ima i razloga za bol i patnju’), negoje središte svesti, stanje. . Takođe pričaju o trojstvu Telo-Duša-Duh a ne definišu jasno šta je to što tako nazivaju. Krajem devetnaestog 28

veka, Ruskinja koja se bavila okultnim, Helena Petrovna Blavackije, u svom Teozofskom rečniku, pokušala da definiše Dušu; Duh i leto: Dušaje karika između božanskog Duha u čoveku i nje- I gove inferiorne ličnosti. Evolucijom se razvijaju Ego, individua, iJa. * Duhje jedno sa Univerzalnim Apsolutom, uvek nepoznatim. Ne treba da se brka sa Dtišom. Telo je sredstvo za manifestaciju Duše na ovom egzistencijalnom planu, a Dušaje sredstvo za, na malo višem planu, manifestaciju Duha, i sve troje čine trojstvo u sintezi života koji ihprožima. Kada pominjemo Telo, Dušu i Duh ne pričamo o tri različite ’stvari’ nego o raznim kategorijama Ja. Naviknuti smo da tvrdimo ’ja sam ja’ ne znajući jasno od čega smo sastavljeni. Ja, koje nas razlikuje od drugih, može biti samo ograničena, zbunjujuća, iskrivljena ideja o onome što zaista jesmo. Moramo da naučimo da razlikujemo lično Ja (TeloX više Ja (Dušu) i Suštinsko Ja (Duh) Unutrašnjeg Boga.

Lično Ja (Telo) Naš organizam pokreću četiri energije: telesna, sa svojim potrebama; čulna, sa svojim željama; emocionalna, sa svojim osećanjima; intelektualna, sa svojim idejama. Svaka od ovih energija stvara delimično Ja i njegov lični jezik. Kada razvijemo jedan od ovihjezika, na uštrb drugog, patimo od (uvek bolnog) krivljenja ličnosti. Zbog mana obrazovanja koje primamo, nismo naučili da imamo jedinstveni cilj: treba nam nešto, želimo drugo, volimo treće, a mislimo da ostvarimo četvrto. Mi smo kao kočija bez kočijaša 29

koja pokulava da ukroti četiri konja od kojih svaki vuče na svoju stranu. Zaustavimo se, ili stvorimo realnost u kojoj smo nesrećni. Tako se pretvaramo u ’intelektualce’, živeći samo u umu i puštajući neobuhvatljivu stvarnost da uđe ii rigidni mentalni kalup; ili u ’emotivce’ dopuštajući da nas bure srca potope; ili u ’seksualno opterećene’ praveci od zadovoljavanja genitalija pravi kult; ili u ’opterećeite telom’, Verujući da su sport, novac i problemi sa težinom i zdravljem jedine prihvatljive brige. Lično Ja se sastoji od ova četiri ega. Kada nisu dobro uravnoteženi, i jedan dominira nad ostalima, potisnuti centri ne prestaju da dosađuju delanjima onoga koji dominira. Ako se vratimo primeru kočije bez kočijaša, jedan od četiri konja, onaj koji je najjači od svih, vuče kola svojim putem po cenu velikog napora, jer mora da vuče ostala tri. U alhemiji nailazimo na moto Solve et coagula. Rastvori se i zgrušaj se. U tom neuravnoteženom jedinstvu, svaki od četiri ega mora da nauči da se spozna, ograničavajući svoje delovanje u odnosu na ostale. ,Toje period rastvaranja i učenja. Telesni Ego, težeći ka besmrtnosti, ne želi da ostari, da se razboli, da umre, da osiromaši, želi da bude neranjiv. Pre svega mora da nauči da prihvati smrt, pretvarajući je u najlepši trenutak njegovog postojanja, jer taj kraj dolazi kada se njegov životni potencijal potroši na prirodan način. Potom, mora da nauči da shvati starost kao dostizanje mudrosti (lepota cveta koji se razvija jednaka je lepoti cveta koji se suši), pretvarajući svaku od svojih bolesti u Učitelja. Čulni Ego, pored toga što traži zadovoljstvo u posedovanju svega, želi da stvara. Mora da nauči da smanji svoje ambicije, znajući da u ovoj stalnoj nestalnosti nismo gospodari ničega, da nam je sve pozajmljeno. Ovladavajući svojom posesivnošću, treba da razvije kapacitet da prima. Nijedan pravi umetnik ne stvara svoja dela, prima ih. Reč

’kabala’ na hebrejskom znači ’ primljeno’. Zbog toga je svako sveto delo anonimno, kao Tarot, Sunčani kalendar Asteka, hram Borobudur na ostrvu Java, egipatske piramide, Upanišade, itd. .• ,s Emocionalni Ego želi da voli; ali to brka sa željom da bude jedini voljen. Mora da nauči da prestane da traži, da nauči da bude zahvalan, da prenese ono što primi pretvarajući se Ukanal. Jedna arapska poslovica kaže: ’Ako uzmeš pesak i stegneš pesnicu. sve što imaš ie šaka peska. Ali ako otvoriš šaku, sav pesak pustinje mpže da prođe kroz nju.’ Intelektualni centar želi da bude gospodar, da određuje, da objašnjava. Mora da nauči da ćuti, da bude sposoban da se odvoji od nezaustavljive reke reči kako bi pronašao u tišini svoju istinsku suštinu: prazninu. Učenik reče Učitelju razgovora: - Obožavani Učitelju, možete li me naučiti da dobro pričam? - Da, naučiću te. Sedi i slušaj... Učenik sedne naspram Učitelja. Prolazi vreme. Starac ne govori. Učenik kojije očekivao da će čuti mudre reči, postaje nestrpljiv. - Učitelju, čekam. Hoću da naučim da pričam, a vi mi ništa he govorite. - Upravo te učim da slušaš tišinu, koja je suština razgovora. Kada reči više nisu naše, nego govore kroz nas, kada je naša radost eho iskonske snage, kada Ijubav koju pružamo pripada okeanu kosmičke Ijubavi, kada nam naše misli ne pripadaju, nego ih stvara celokupnost, kada smo u stanju konstantnog primanja, naša četiri ega su se zgrušala. Četiri konja idu u istom pravcu, vukući kočiju u kojoj se 31

pojavio kočijaš. Zatvoreno, zbunjeno i egoistično Ja se sada pretvorilo u vrata koja se otvaraju prema Višoj Svesti.

Više Ja (Du$a) Ovo Ja može razumeti svaki od četiri jezika i postići da se međusobno povežu. Pod obavezno, sporazum prolazi kroz ovaj vid Svesti. Bez njegajć, mešavina ideja sa osećanjima, željama ili potrebama slična sastanku gluvonemih koji ne znaju da pričaju ni rukama. Intelekt slabi seksualnost, hladi emocije, nipodaštava telo. Seksualnost pretvara intelekt u agresivno oružje; emociju u posesivnost, materiju u zavođenje. Emotivnost uranja materijalni, intelektualni i seksualni život u infantilni svet. Materijalnost transformiše seksualnost u prostituciju; intelekt u uništitelja; srce u mašinu za računanje. Stari Grci, koji su verovali u Dušu kao u živo biće, opisivali su je kao sačinjenu iz dva dela koja su nazivali Pneuma i Psiha. Psiha se vezivala za životinjski deo ljudskog bića, dok se Pneuma vezivala za Duh. Oni u kojima je dominirala Pneuma, pneumatska bića, imali su sigurno spatsenje. Ali su psihici, naprotiv, bili osuđeni na uzastopne reinkarnacije. Treća kategorija ljudskih bića, hilici, sa Psihom više animalnom od ljudske, bila je uništena. Oni koji žive kao svinje, umreće kao psi.

G. I. Gurđijev

Kada četiri ega Ličnog Ja izgrade Vezivnu Svest - koja prestaje da komada sliku o sebi na oprečne elemente, zgruSavajući ih u Više Ja - počinju da deluju s istim ciljem: približiti se univerzalnosti. Ovo se jedino može učiniti na is^i način kao što drvo, da bi pustilo svoje grane ka nebu, uranja 32

svoje korene u zemlju. Više Ja, proizvod Ličnog Ja - koje je ispravilo svoje skretanje, prestalo da se bori protiv sebe samog, spasilo svoje telo od autodestrukcije, naučilo da ne upravlja nego da bude vođeno - hrani se srećom koju su njegova četiri Ja pronašla u tišini (mozgu), saosećanju (srcu), zadovoljstvu (polu) i zahvalnosti (telu). Na ovaj način uspeva da se okrene duhovnom primanju. Može se uporediti sa kapi koja se vraća okeanu: dimenziji Kolektivne Svesti, večite i beskrajne koja ima misiju da služi celokupnosti: to je Suštinsko Ja, androgene prirode. Ovu dimenziju Svesti može dostići samo onaj ko je razvio svoje Više Ja. Lično Ja, bez ve kvintesencije, ne može da pojmi tako nešto. Žabu koja je živela u okeanu, iznenada izbaci talas i prebaci u bunar. Na dnu bunara, ona srete krastaču, tu rođenu, koja nikada iz njega nije izašla. Drugapita prvu: - Odakle dolaziš? - Dolazim iz okeana. - Kakavje taj okean? - Ogroman. Krastača skočipet centimetara. - Je V ovako velik? - Ne! Mnogo veći! Ona skoči dvadeset centimetara. - Ovoliko velik? - Još veći! Krastača skoči do polovine bunara. - Ovoliko? -N e! Krastačapređe čitavo dno bunara. - Ovoliko? - Ne. Mnogo veći. Potom krastača, uzviknuvši besno: ’Lažljivice!’- ujede žabu. 33

Suštinsko Ja U Suštinskom Ja rastapaju se dualistički koncepti muško/žensko, mladost/starost, ograničeno/beskrajno, prolazno/ večno, lepota/ružnoća, pakao/raj, dobro/zlo, rtd. Kao čisto ispoljavanje Kosmičke Svesti, Suštinsko Ja je jedno sa Ko smičkim Ja. Sa svojim mračnim izgledom, nesvesno, sačinj« no od celokupne prošlosti univerzuma, stavlja se na raspolaganje Suštinskog Ja, kao velikodušni saveznik, nudeći svoja blaga. (Kada se Lično Ja odupre prihvatanju pomenutih darovft, ovi se transformiSu u mučne opsesije, pretvarajući saveznika u neprijatelja). Svojim blistavim izgledom, nadsvesno, prenoseći darove koje nudi budućnost, ispravne misli, suptijna osećanja, uzvišene želje, svete potrebe, vodi Suštinsko Ja ka vrhovnoj realizaciji: spoznavanju Unutrašnjeg Boga.

Unutrašnji Bog Naš izvor života, čestica ili zračenje energije koja podupire svu kreaćiju i koju okultisti smeštaju u srce čovekia. Ne znate li da ste hram Božji, i da Duh Božji prebim u vama? „Prva poslanica Korinćanima“, 3,16 Nepojmljivo središte koje prebiva u utrobi našeg bića, poreklo svake naše ćelije, gospodar moći da nam da život ili smrt, šta god da smo, izraz je njegove volje. Za iniciranog, stići do Unutrašnjeg Boga jednako je idealu onih koji traže Izvor mladosti, čudesne vode koje će onome ko u nju 34

zaroni pokloniti večnu mladost, to jest, oslobodiće ga vremena - m it koji se može uporediti sa hrišćanskim vaskrsenjem. Kod verovanja u reinkamaciju nema preobražaja, ista duša prelazi iz jednog tela u drugo. Vaskrsenje može b iti, upoređeno sa alhemijskim preobražajem, pri kom olovo postaje zlato. Priroda alhemijskih ogleda se može rezimirati u jednoj rečenici: ’Produhovljenje materije i materijalizacija duha.’ Vrfiovno ostvarenje alhemije, Veliko Delo, donelo bi, kao rezultat, oživaljavanje čestice božje svetlosti zarobljene u materiji. Ovaj posao kretanja od nižeg ka višem i od višeg ka nižem, opisanje, u starom egipatskom spisu, Smaragdna tabla, koju pripisuju Hermesu Trismegistu: Popni se od zemlje ka nebu ipotom opet siđi na zemlju iprimi snagu viših i nižih stvari. U „Prvoj knjizi Mojsijevoj“, 28, 12-13, čitamo: I sanjao sam: behu tu stepenice koje se oslanjaše o zemlju, a vrh imje dodirivao nebo; i behu Božji anđeli koji su se njimapeli i silazili. I beše Jehova na njihovom vrhu... Možemo zamisliti da Unutrašnji Bog (nevidljiv, nematerijalan, besmrtan) - kao i naše disanje - udiše i izdiše. Ono što je Hermes zvao ’zemlja’ odgovara Ličnom Ja. Kada četiri ega ne uspeju da se povežu, čovek je podeljen, još jače, ako je postigao važnost i misli da se realizovao (kao milioner, zavodnik, poznati umetnik, savremeni filozofitd.), uvek će, u njegovoj unutrašnjoj. samoći, vladati patnja i muka. Smatraće se nepotpunim. Misteriozna namera nevidljivog lovca će ga iskušavati da ide još dalje. Ako onaj, koji je pozvan, pogreši, izlivaće svoje nezadovoljstvo u sve većem umnožavanju onoga što već ima, sve do sopstvenog samouništenja. Milioner nikada neće smiriti svoju žeđ za novcem, niti zavodnik svoje želje za osvajanjem obožavateljki, 35

niti umetnik svoju težnju za nagradama i aplauzima, niti filozof svoj žar za približavanjem istini koja mu bez prestanka izmiče. Čak ni monah koji umrtvi svoje telo, zanemarujući svoju čulnost i srce, neće stići do tog cilja koji se naziva prosvetljenje. Unutrašnji Bog nas zove bez prestanfca. Možemo biti hilici, ne osetiti ga i, usred unutrašnje borbe, stvoriti sebi razočarenja, pakosti, mržnje, bolesti, poroke, pretvoriti se u branioce negativnih kieja. Ako odjednom izgubimo voljeno biće, ili ugledamo sdbe > upletene u veliku nesreću, ili se zarazimo opasnim virustelo. Sa druge strane, ova priča bi se mogla protumačiti u pozitivnom dufau: mleko su reči, dela, osećanja, želje osobe; a voda koja se dodaje je sveta namera. U ovom slučaju ’vlasnik krave’ je inicirani čovek koji u svom životu uvek prihvata prisustvo nepojmljivog UnutraSnjeg Boga. Da bismo bili ono što jesmo, pre svega treba da realizujemo svaki od naša četiri ega. Telesni Ego treba da spozna zahvalnost, zahvalnost koja znači biti svestan nestalnosti materije, čuda života i neizmeme vrednosti koju ima svaki sekund. Čulni Ego mora da shvati zadovoljstvo, zadovoljstvo koje predstavlja uklanjanje parazitskih želja, kreativnu slobodu i prihvatanje istinskog zadovoljstva. Emocionalni ego treba da spozna mir, mir koji predstavlja opšte praštanje (za osobu je gledanje, slušanje, mirisanje, dodirivanje i probanje ukusa - blagoslov) i vezu punu topline sa pozitivnim silama sveta. Intelektualni Ego treba da spozna tišinu, tišinu koja predstavlja završetak dijaloga publika-glumac. Ukratko, četiri osnovne magijske reči: želeti, usuditi se, moći, ćutati. Ko dostigne ove četiri spoznaje ne treba ponosno da misli da je uspeo da bude ono što on zapravo jeste. Samo je uspeo da učvrsti svoje Više Ja, ne shvatajući da je ono, kada se doživljava odvojeno od celine, iluzorno. Kada smo samo Više Ja, nismo ono što zaista jesmo. Da bismo bili ono što jesmo moramo da zakoračimo u nepoznato, da prihvatimo daje Suštinsko Ja prisutno u svakom našem odabiru, da je nemoguće znati ko smo, jer bi to samo ukazalo na ogledala uma, da prihvatimo nepoznate sile koje nas hrane, da znamo da u stvari onaj koji nam predlaže moguće odluke nije Više Ja, nego, da će kroz Suštinsko Ja, Unutrašnji 188

Bog... ŽELEH živeti celokupnost našeg bića; USUDITI ;SE pokoravati zahtevima naše intuicije; MOĆI ostvariti ono što sami sebi predložimo jer smo naučili da se ne borimo Isami protiv sebe; ĆUTATI, u smislu prestati praviti od intelekta tiranina i povinovati se našem nesvesnom, znajući da nam nije neprijatelj, nego najverniji od svih saveznika. Biti ono što jesmo podrazumeva znači pripojiti Ličnom Ja, bekrajnu senku nesvesnog, uz večiti sjaj Nadsvesnog i uz moć Unutrašnjeg Boga.

189

- Ne, toje plavi... Ona insistira: - Skoro je Ijubičast! Mada, pogledajte, ovaj žuti vam sjajno stoji! Uzmite ga! Kadaje Madno, svejed.no je da lije džemperžut ili Ijubičast!

25. Približnosti

Z e n a nosi veliki paket banana u rukama. Nalazi se u metrou. Najednoj stanici u vagon ulazi mnogo Ijudi. Poštoje guraju, onapokušava da zadrži banane kako zna. Na kraju, jedna rukajojje gore, a druga dole. Ona dole čvrsto drži jednu bananu. Posle nekoliko stanica u ovoj poziciji, ona čuje glas izvesnog gospodinapored nje kakojo j govori: ,- Gospođo, da li biste mogli da mepustite? Ovde silazim! Kada sve počne da se ruši, nosimo naš paket banana kako znamo i umemo, hvatajući se grčevito za lažna osećanja. Verujemo da evoluiramo ali, u stvari, se zaglibimo u romantičnim ljubavima i strastima. Sami sebi govorimo |da je rešenje ža naš život pronaiaženje partnera. Kada ga Ipronađemo, umesto da shvatimo to kao početak duhovnog Iputa, ostajemo zarobljeni u svakodnevnom životu ne shvatajući da je to isto tako nešto, što je samo blisko onome što želimo. Ulazimo u prodavnicu sa željom da kupimo Ijubičasti džemper. Prodavačica nam nudijedan govoreći: - Izvolite, Ijubičasti džemper! M ijoj odgovaramo: 190

Želeli bismojednu stvar, a odemo sa drugom, sa onom jcoja joj je nalik, ali nije ta stvar koju smo hteli. Ovo vidimo u našoj stvamosti: da li živimo tu stvar ili nešto što na nju liči? Posao koji radimo, sentimentalne i seksualne veze koje održavamo, porodica koju smo napravili, teritorija na kojoj živimo, odeća koju nosimo, nameštaj, kola, društvene aktivnosti, itd... odgovaraju li stvamo onome što želimo? edemo li kolač koji nam odgovara ili onaj koji na njega liči? Iako bismo bili na manje od deset milimetara od centra, i dalje ne bismo bili u centru. Idemo putem koji nam ne odgovara, udaljavajući se od sreće. Lovacje hteo da se predstavi kao poznavalac lavova. Jednog dana, odveoje prijatelja u pustinju da ga inicira. Iznenada, iza dine, dva čoveka otkriju tragovejednog primerka. Stručnjak kaže svom prijatelju: - Sada imam jedinstvenu priliku! Ti ćeš pratiti trag sa leve strane da vidimo kuda lav ide aja ću trag sa desne strane da vidimo odakle dolazi. Lav može da simbolizuje nešto što treba da otkrijemo u onome što doživljavamo. Govorimo sebi u vezi sa svešću: ’Ne osećam se dobro, hoću da znam šta mi se dešava.’ Ono to mi se dešava bi bio lav: posao koji nas deprimira, političko razočarenje, dete koje se drogira, partner sa kojim nam e ide, bolesna sestra koja krade roditeljsku pažnju, itd. Ali da počnemo da se približavamo srcu problema, bacimo 191

se unazad govoreći: ’lskreno rečeno, ne žeiim da vidim lava! Dobro je što drugi rešavaju svoje probleme, ali ja ne želim da pokušavam da rešim moje zato što će me to povrediti...’ ’Kako se suočiti sa patnjom? Mozak stalno bira, između dva bola manji. Priznati da ga roditelji ne vole predstavlja najveću patnju za dete. Pre nego što će ovo prihvatiti, dete će radije sebi stvoriti ozbiijnu bolest. Aii patiti od bola koji je samo blizak pravom ne nešava ništa. Osoba koja želi da se izleči mora herojski da siđe do dna rane, da prihvati nedostatak ijubavi od strane predmeta njegove želje, i podnoseći udarac, otkrivajući ijubav prema sebi, takoreći Ijubav koju Suštinsko Ja prima od kosmosa, da se suoči sa bolom. ’Ono što nisam dobio u detinjstvu, neću nikada dobiti. Neću više ni da tražim. Odustajem od žeije. Gradim novi život na osnovama koje nisu samo nemoguće moibe.’ Dva monaha se mole svaki dan mnogo sati. Jedan kaže drugom: - lako se obojica molimo sa istim žarom,ja sam uvek loŠe raspoložen a ti si, naprotiv, stalno srećan. Zašto? - Verovatno - odgovori muprijatelj - zato što se ti moliš da bi tražio nešto, aja se molim samo da bi se zahvalio. Živeti u približnosti znači živeri u laži. U jednoj staroj arapskoj knjizi koja se zove Knjiga lukavstava je sledeća priča: Veoma religiozni čovek, kome Kuran brani da laže, sedi na kamenuporedputa. Pored njegaprotrči njegov prijatelj, sa kokoškom u rukama, dovikne mu, ne zaustavljajući se: - Ukrao samje ! Vijaju me čuvari! Molim te, nemoj im reči dasim e video! I nestade. Vemik, nekoliko minutapre nego što stigoše čuvari, promeni mesto i sedne sa druge strane puta. Kada 192

su ovi stigli ipitali ga: ’Da li ste videli lopova kako prolazi ovuda?' on odgovori, pokazujući na svoje novo mesto: Otkada sedim ovde, niko nije prošao ovuda. Vemik je zadovoljan, ubeđen da nije prekršio pravila svete ki\jige. Ova priča želi da nas upita: koliko laži izgovorimo sami sebi, sitnica koje izmislimo da se ne suočimo sa sopvenom istinom? Pred kim se pokazujemo takvi kakvi smo? Mladi doktor, nedavno izašao sa medicinskogfakultetor, otvori ordinaciju i čekaprve pacijente. Posle nekoliko dana najzad mu dođe jedan čovek. Želeći da ga zadivi, *mladi doktor odvede svogposetioca u čekćonicu; kasnije, fstavljajiići otvorena vrata kako bi ga ovaj čuo, pozove teefonom bolnicu i obavi vrlo živahan razgovor sa jednim nternistom. Zatim pozove drugi broj, jedne laboratorije za analizu ipopričajoš neko vreme sajednim zaposlenim. Potom pozove svog kolegu. Kadaje konačnoprekinuo vezu, iođe do svogpacijenta koji se udobno smestio u čekaonici p ita ga: - Štaje razlog vaše posete? Oh... ja... vidite... - odgovori čovek - zapravo, ja sam telefonski tehničar i došao sam da vam instaliram telefonsku liniju. Da je mladi doktor, umesto što je želeo da se prikaže icao neko ko zapravo nije (profesionalac posvećen poslu), ekao čoveku čim je ovaj stigao: ’Divno! Vi ste moj prvi pacijent!’ ovaj susret bi se desio u njegovoj istini. Ali je Šoktor želeo da živi u istini drugih Ijudi a ne u svojoj. Zbog 3ga se susret neslavno završio... Ako sada pretpostavimo smo u isto vreme i doktor i mogući pacijent, to jest, i entično Ja i Nametnuto Ja, u našoj svesti znamo da iz193

govaramo laži. Ali pošto su nas naučili da verujemo da je normalno biti ’isti kao ostali’, poistovećujući se sa samo jednim jezikom, namećući sebi etikete, zastave, reiigije, modu, političke ideje ili stereotipno ponašanje, osećamo se krivim ako smo drugačiji. Sami sebe varamo osećajući da imamo unutrašnjeg neprijatelja. Ono autentično u nama nam izgleda kao boiest, a vrednosti koje priznajemo i obožavamo kod drugih nam izgledaju priviačnije i bolje nego naše sopstvene. Potcenjujemo sebe, poredeći se sa onima koji imaju moć ili primaju priznanja. Ono što radimo, ne radimo iz stvaralaČkog zadovoljstva, nego da bismo izvukli korist, ' što nam na duge staze uskraćuje uživanje u životu... Pošto se, svake srede, sala za karate u kojoj sam držao konferencije punila publikom, mnoge osobe su pokušavale da je iznajme po većoj ceni da bi je koristile istog dana u isto sati, misleći da ako zauzmu moje mesto, imaće istu količinu publike. Za mačije ili mapuče isceliteljke, sve bolesti koje posedujemo su proizvod zavisti. Ako iz ljubomore želimo tuđe, ili počnemo da oponašamo nekoga, počinjemo da se takmičimo; ali, čak i ako postignemo društveni uspeh, poništićemo naše istinsko ja. Mladi hak se vraća kućiprezadovoljan. Ide sav užurban u susret ocu ipobednički mu objavi: - Tata, znaš da sam odjutros napovratku iz škole zaradio dva evra? -Je li? Kako si to uspeo? - Umesto da idem autobusom, trčao sam za njim doposlednje stanice! - Napravio su glupost sine moj! Da si trčao za taksijem, zaradio bi desetputa više... * MaCiji su iscelitelji koji za lečenje koriste biljke, ples i pevanje a Mapuče je pleme domorodaca u Čileu. (Prim. prev.)

194

Stvaramo sebi ihizije i verujemo da ćemo dobiti mnogo prateći ih. Međutim, pošto se ne suočavamo sa našim osnovnim problemima, ne realizujemo se uopšte. U prirodi postoji šest glavnih načina preživljavanja, koje možemo vezati za ponašanje iluzornog Ličnog Ja u njegovoj žudnji da negira Više Ja i Suštinsko Ja, pokušavajući da samo upravlja našim životom: Prvi se sastoji iz ogromnog umnožavanja. Neke ribe se reprodukuju u milionima, tako da, iako legije umiru, uvek ih ostaje velik broj. Drugi način preživljavanja je prilagođavanje bilo kakvim okolnostima. Na primer, posle izvesnog vremena, neki insekti se prilagode DDT pesticidu, upiju ga, oblizuju se. Treći se sastoji iz kamitfliranja. Životinja se maskira osobinama svoje okoline, preruši se u list drveta, stvori kožu sa belim i crnim mrljama kako bi nestala među svetlom i senkama bilja, itd. Četvrti način je napad. Otrovi, očnjaci, trnje, režanje, kandže: skup elemenata stvorenih isključivo sa ciljem da odagnaju želju za napadom. Peti je beg. Napusti se hrana, teritorija, bilo kakva imaština, sa punim poverenjem u brzinu šapa ili krila. Šesti se sastoji iz izolovanja, zatvaranja. Život se maksimalno zarobi sam u sebe. Moguće je naći organizme čak tt ćelijskom jedru. Tako su uvijeni i zaštićeni da uspevaju da opstanu u toj sredini. Da bi preživelo, ograničeno Lično Ja, koristi istih ovih ^est principa. Razvija tendenciju da se neumereno umnoŽava. Izvesne osobe imaju Lično Ja koje neprestano raste, »retvarajući svaku osobu, bilo slavnu, iz porodice, mrtvu li živu, u sopstveno ogledalo. Jedan hindu guru je primorao <

195

hiljade svojih sledbenika đa nose oko vrata okačen njegov portret. Lično Ja se, takođe, dobro prilagođava svemu. Na primer, u paru, milimetar po milimetar, oba partnera prolaze kroz sve faze. Prvo uživaju u zavođenju, savršeni sujedno za drugo; neko vreme kasnije povremeno uvrede jedan drugog, potom se toliko prilagode tome, da žive vređajući se. Na kraju, stvaraju neugodne porodične situacije ali, pošto su se navikli na njih, prepuštaju im se svaki dan, ne osećajući ni najmanje čuđenje. Ili se kamuflira. Da bi mirno živela unutar svojih granica, osoba prati modu, pripada političkim partijama većine, bori se da bi bila ’ista kao i ostali’, beži, kao od kuge, od bilo kakve stvari koja bi je mogla izdvojiti iz stada. Može i da napada. Pretvara se u žestokog kritičara, uništavajući svaki pokušaj onoga ko želi da prevaziđe njegovu siromašnu viziju sebe i sveta. Svaka reč koju iskoristi je destruktivna, mrzi čovečanstvo. Takođe može da pobegne. Pred teškim problemom, koji će od njega zahtevati da promeni navike, predrasude ili da otvori srce, izabraće da se zatvori u kuću, da spusti slušalicu, da otputuje u drugu oblast, da ne odgovara na poruke, da izgubi sećanje ili učini ono što rade političari: na direktno pitanje, odgovoriti izbegavanjem. Na kraju se zatvori. Posle toliko godina nastavlja potpuno istim putem. Njegove misli, želje, aktivnosti, karakter ne evoluiraju. Ovaj način preživljavanjaje najgori od svih. Ponekad provedemo godine ne primetivši nekog ko čini deo našeg života. Tokom tog perioda se promenimo, naš život postane drugačiji, emocionalne rane zarastu, lude i ustajale ideje smene koncepti koji imaju tok, naučimo da želimo ono što je moguće, predlažući za to sami sebi, kao 196

vodiča, uzvišene ciljeve. Ono što smo bili pre bilo je samo seme bića ovako razvijenog danas... Kada se ponovo nađemo sa tom osobom koju smo poznavali u prošlosti, vidimo da ima isti stav kao nekad. A najstrašnijeje to što ona žarko želi da nas vidi onakvim kakvi smo bili ranije. Ne oprašta nam što smo se promenili. Za nju svet mora da bude ono što je bio pre deset ili više godina. Može se reći da je to mrtva osoba u živom telu. Žena želi dapređe most. Dajejedan evro za putarinu. Radnikjoj kaže: —Ovoje neka greška. Prelazak mosta košta dva evra. - Ne brinite, napobvini ću se baciti u vodu... Izvesne osobe kažu: ’Radeći sa cenjenim profesorima, radeći ovo ili ono, uspeo sam da napredujem na tom i tom polju. Čak sam uspeo i da stvorim dom, dobio sam decu... Međutim nisam srećan. Imao sam uspeha u svemu spolja, ali sam iznutra očajan.’ Ove se osobe mogu uporediti sa ženom sa mosta. Kada stignu do pola, hoće da skoče da ne bi platile punu cenu. Napreduju do izvesne tačke i potom kažu sebi: ’Sve što sam postigao je spoljašnje.’ Međutim, spoljašnja stvarnost je takođe unutrašnja. Koliko se dešava u svetu, koliko radimo u njemu, utiče na aše Telo, na našu Dušu i na naš Duh. Sve što dajemo, sebi dajemo. Sve što ne damo, sebi oduzimamo. U početku tražimo sreću. Ali sreća nije nešto što treba 4 a osvojimo. Toje situacija, stanje, doživljaj koji nas ispunjava malo-pomalo, kada ga ne tražimo, kao vrednosni plod pozitivnih iskustava. Do sredine mosta, osoba je počela da uređuje stvari koje veruje da su spolja i ako plati cenu, to jest, ako na-

stavi da prelazi most, živeći svoj život ne samo u približnosti, sve štoje izgradila u svojoj okolini počinje da se zaustavlja i da joj omogućava unutrašnju realizaciju. Platiti cenu znači porušiti granice Ličnog Ja, preseći veze sa prošlošću, reći ludim idejama ’to nisam ja’, odseći vampirska osećanja, urezane želje, destruktivna delovanja. Ako to ne uradimo, sve vreme ćemo, čim stignemo na pola mosta skakati u vodu, verujući da je približnostjedini mogući cilj. Hajde! Daćemo dva evra i preći ćemo most. Nećemo ostati na polovini, samouništavajući se. Nećemo napustiti borbu zato što treba učiniti još jedan napor! Tlo na koje padamo je isto ono koje nam pomaže da ustanemo. Mladi braini par se smestio u novom stanu. Pošto su hteli da stave tapete u trpezariju, popeli su se da vide komšijin stan kojije istih dimenzija. - Komšija, hoćemo da polepimo tapete u trpezariji. Ti, koji si već to uradio, koliko rolni si morao da kupiš? - Sedam - odgovori Ijubazno komšija. Sa tom informacijom, tek venčani kupe rolne najboljeg kvaliteta, vrlo skupe, ioblože zidove. Kada su polepili četiri rolne, salaje već bila potpuno prekrivena. Ljuti što su bespotrebno potrošili toliko novca, popnu se kod komšije da traže objašnjenje: - Poslušcdi smo tvcg sccvetu vezi sa tapetama, ali ne shvatamo zašto su nam ostale tri rolne! A komšija začuđen odgovori: - Ah, i vama isto? Nismo svi isti. Nečije iskustvo nije naše. Rešavanje tuđeg problema je njegovo i može vrlo lako da ne važi za nas. Naravno da možemo naučiti nešto iz onoga što nam kaže komšija. Ali istina koja se sastoji samo iz reči ne donosi nam 198

nužno iskustvo. Nikada ne treba verovati sto posto onome što čujemo. Ne zato što osoba želi ili može da nas prevari, nego zato što mi nismo ta osoba. Trudna žena, tik pred porođcg, pita majku šta treba da

radi. - Kćeri moja, kažu da se ne trebajako napinjati, alija sam napela donji stomak i ispalo je dobro. Učini isto što sam ija i biće sjajno. Kćer je poslušala savet majke, ali joj nije pomogao. Bilo joj je užasno. Ono što je pomoglo majci nema razloga da bude jednako odgovarajuće i za kćer. Važno je shvatiti da niko, osim nje same, ne zna kako da donese bebu na svet. U redu je pokušati preneti neko iskustvo: ’Ja sam učinio ovako, i bilo mi je ovako.’ Ali je pogrešno tvrditi: ’Pošto je ovo bilo dobro za mene, učini isto i biće dobro i za tebe.’ U mom pozorišnom delu Zaratustra, jedan nestrpljivi učenik (A) ispituje svog učitelja (Z): A: Rekli su mi da znaš da se boriš. Nauči me. Z: Dobro. Ovo su četiri osnovna ključa. Jedcm, dva, tri i četiri. A: Jedan, dva, tri i četiri. Naučio sam da se borim. Sva četiri ključa su mojal Već znam sve što ti znaš. A mlađi sam! Boriću se protiv tebe ipobediću te! Z: Dobro. A: (napadajući) Jedan, dva, tri, četiri. Z: (bacajući ga napod) Ipet! A: Zamka! Ali rekao si mi da postoje samo četiri ključa, a znao sijošjedan! Zašto me i tome nisi naučio? Z: Petipripada meni; ne može se preneti, zavisi odforme mog tela i izdržljivosti mog tela. Ako želiš da budeš 199

dobar borac, pronađiposlednji ključ, onaj koji će samo tebipripadati, onaj kom te niko ne može naučiti. Tražiti Istinu znači ići iz približnosti u približnost. Da bi stigli u centar, do Unutrašnjeg Boga, treba pratiti put autentičnosti.

26. Magija u mislima

j t a j e filozofija? Tunel, unutar kog se nalazi cmac. Štaje religiozna filozofija? Tunel, unutar kog se nalazi duh crnea. Štaje humanistička filozofija? Tunel, unutar kog se traži duh crnca koji nije tu. Štaje naučna filozofija? Tunel, unutar kog se traži duh crnca koji nije tu, ali koji se snažno dere: - Pronašao sam ga! Intelekt može pitati, ali ne može odgovoriti; može verovati ali ne može stvarati; može zamisliti ali ne može spoznati... Onaj ko se zatvori u ograničenja svog uma na kraju pokušava da pobegne iz svog teia. Postoji način spajanja sa svetom koji se ne ostvaruje kroz reči, već kroz senzacije. Ali Intelektualni Ego, zarobtjen u zatvor Ličnog Ja, vara nas učeći nas da osećamo na hiljadu načina koji nisu autentični, urezujući nam stereotipne poteze i pokrete, primoravajući nas da utvrdimo našu kožu kao granicu, deleći telo na unutrašnje i spoljaŠnje, pretvarajući srce u sat koji nam svojim otkucajima ukazuje na prisustvo svetlog preobražaja koji smatra kobnom kaznom i naziva ga smrt, natapajući meso mučninom, svrstavajući nas u ružne, lepe, debele, mršave, visoke, niske, mlade ili stare: telo uvek ima nečega 200

201

suviše ili premalo. Zakianja nam mogućnost da doživimo na$ organizam koristeći sve njegove potencijale, smatra seksualne događaje kao katastrofu, obavezuje nas da shvatimo naSe normalne apetite kroz sliku umrljanu stidom kojaje kći ili unuka koncepta ’greha’. Samo nam dopušta - kao ono što sledi njegovim neprestanim kritikama - mračni bes, zavist, očaj. Opire se tvrdoglavo razvijanju uzvišenih osećanja kao što su univerzalna ljubav, dobrota bez uslovljavanja, sveta zahvalnost ili ekstaza slobode. Pijartica ulazi u crkvu praveći ekscese i uzaludpokušava da se uhvatiza debeli stub. Ubrzopočne da urla od straha: - Upomoćt Živog su me zazidali! Ograničeni Intelektualni Ego razvija Četiri velika straha: Pre svega, od prostora. Ne može da toleriše beskrajno. Iz straha od bezobličnosti, dizajnira pravolinijsku arhitekturu i utapa se u kockastim prostorijama. Takođe se plaši vremena. Ispunjava svoj život zabavom da bi zaboravio koliko je kratak njegov boravak na zemlji. Ako je ovo ovde - kocka, sadaje proizvod satova, čini mu se da je ovladao večnošću jer je nosi na zglobu, zatvorenu umašini. Plaši se svesti. Zadovoljava se korišćenjem deset moždanih ćelija, ne želeći da ispituje bezbroj ostalih koje neprestano prave misteriozne spojeve u njegovom mozgu. Ponosno obitava u svom kavezu reči, prepušta se apsurdnom trošenju, pretvarajući svoju muku u infantilnost. Plaši se života. Prezire promenu i grčevito se hvata za svoje ukrućene vrednosti, pokazuje svoju patnju sa uobraženim ponosom, one koji se bore za poetiku, prezirući poHtiku, on naziva ’ekstravagantnima’, ’opasnim ludacima’ 202

ili ’đavoljim izdancima’; s besom kritikuje ’te idealiste’ koji se, odbijajući revoluciju, bore za mentalnu mutaciju. Kompulzivni alkoholičarje pozvan na elegantnu večeru. Kada su stigli do deserta, videvši dajedva stoji na nogama, reši da sepretvara daje trezan. Utom trenutku, gazdarica kuće mu predstavi svoje mlade kčeri bliznakinje. Pijanac, sa savršenom galantnošću, predprivlačnim devojkama, izjavi: - Oh, kako si lepa gospođice! Zatvoriti se u intelektualno polje, kao pustinjak u utvrđenje, jeste oblik pijanstva. Osoba, potopljena u reku reči, u svom unutrašnjem monologu, gubi stvami dodir sa svetom. Negirajući mnogostrukost kosmosa, nastoji da ga uprosti kroz formule. Ali sve to uprošćavanje učvršćuje patnju. Život u mentalnoj prevari vodi ka mučnini... Međutim, Intelektualni Ego se može pretvoriti u izvor sreće, ako mu pomognemo da mutira, ubrizgavajući u njegov logički sistem sedam zakona magije:

1. Svet nije onakav kakav mislimo da jeste U detinjstvu upijamo identitete naših bližnjih, kasnije naših profesora, prijatelja, poznatih osoba, stvarajući uz njih ograničeno Ja koje projektujemo svetu, transformišući ga u skladu sa onim što mislimo dajesmo. Ako smo trpeli zlostavIjanje u detinjstvu, govorimo da je svet nepravedan. Ako su nas roditelji, zbog narcisoidnosti, mentalno opsedali, na kraju poverujemo da smo zaposednuti zlim silama... Kada se nađemo pred nekom osobom koja pati zbog pomenutog razloga, ne treba da joj kažemo: ’To je iluzija’, nego: ’Verujem ti, zaposednut si: hajde da rešimo to.’ ’Niko me ne voli!’ 203

’Zaista, niko te ne voti: hajde da vidimo šta treba uraditi da bi te voleli.’ ’Beskoristan sam! - ’U redu, beskoristan si: hajde da otkrijemo način nakoji ćeš razviti svoje kapacitete.’ Svaka misao privlači svoj dkvivalent u svetu: stvarnost je, na izvestan način, naše ogledalo. Kažemo ’na izvestan način’ zato što je ovaj svet rezultat izveden između onoga što on jeste i što mi mislimo dajeste. Dovoljno je detovati u projektovanom svetu'sa ciljem da otkrijemo njegovu suštinsku prirodu da bi se dešavale ’slučajnosti’ koje nam pomažu da ostvarimo ono što želimo. U plesnoj sali, ako ne pozovemo nekog na ples, ostaćemo da sedimo. Stvarnost je ples. Ako želimo da propadnemo, svet će se pretvoriti u našeg neprijatelja i pomoći će nam da propadnemo. Ako želimo da postignemo uspeh, svet će se pretvoriti u našeg saveznika. U sećanju, stvarna iskustva i iskustva iz sna se urezuju na sličan način. Postajući svesni toga, možemo da se bavimo stvarnošću kao da je ona san. Ako nemamo posao, vredi upitati se: ’Zašto sanjam da mi niko ne nudi posao?’ isto kao što bismo učinili pred psihoanalitičarem tražeći simbolično značenje slike iz sna. Ali u ’Zašto sam sanjao da su mi ukrali novčanik?’ ako nam se činjenica dogodila u stvarnosti, naći ćemo odgovore zato što se porivi lopova nalaze u nama. Gospođa sanja da je upravo legla da spava u svojoj spavaeoj sobi. Ubrzo se naglo otvoriprozor ijedan mišićavi cmac uđe u sobu. Goje i prikazuje svoj ogromni organ upunoj erekciji. - Upomoć! —poviče dama. - Bože moj, šta će mi se desiti? Cmacjoj nežno odgovori: - Ne znam gospođo. Nisamja taj koii snmn 204