Alber Kami, Stranac.pdf

 Албер Ками  Албер СТРАНАЦ

 Албер  Алб ер Ками

СТРАНАЦ  Издав  Из давач ач::

ПРИМА издаваштво и дистрибуција Горњи Милановац  За издав издавач ача: а:

Дарко Вукашиновић Уредник:

Драгутин Петроније Петронијевић вић  Преве  Пре вео: о:

Гордана Милинковић  Штампа  Шта мпа::

Lenex, Г. Милановац Тираж:

500 примерак примеракаа

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.133.1-31 КАМИ, Алберт, Алберт, 1913-1960 Странац / Алберт Ками Ками ; [превела Гордана Гордана Милинков Милинковић]. ић]. - Горњи Милановац : Прима, 2011(Горњи Милановац : Lenex). - 80 стр. ; 21 cm Насл. изворника: L'Étranger / Albert Camus. - Тираж 500. ISBN 978-86-6249-015-5 COBISS.SR-ID 186359820

 Албер  Алб ер Ка Ками ми

СТРАНАЦ

ПРИМА издаваштво и дистрибуција Горњи Милановац, 2011.

СТРАНАЦ

ПРВИ ДЕО I Мајка ми је данас умрла. А можда и јуче, не знам. Примио сам телеграм из дома стараца: “Мајка умрла. Сахрана сутра. С особитим поштовањем.” Међутим, то ништа не значи. Можда  је то било и јуче јуче.. Дом стараца налази се у Маренгу, осамдесет километара од Ал Алжи жира ра.. По Поћи ћи ћу аут утоб обус усо ом у дв дваа са сата та и ст стић ићи и у ток оку у попо поп одне днева ва.. Та Так ко ћу моћ моћи и да чув чувам ам пок покојн ојницу ицу,, а вра вратић тићу у се сутрадан увече. Замолио сам газду да ми да два дана одсуства, што ми у оваквом случају није могао одбити. Па ипак, он није био би о за задо дово воља љан, н, иа иак ко са сам м му ре рек као ао:: “Н “Ниј ијее мо моја ја кр крив ивиц ица. а.”” Ништа ми није одговорио. Помислих да није требало да му то кажем. Уосталом, нисам имао зашта да му се извињавам. У ствари, требало је да ми изрази саучешће. Вероватно ће то учинити прекосутра кад будем у жалости. За сада ми се чини као да ми мајка није умрла. После сахране, напротив, биће то готова ствар и све ће добити званичнији изглед. Пошао сам аут утоб обус усо ом у дв дваа са сата та.. Би Било ло је вр врло ло топ опло ло.. Ру Руча чао о са сам, м, по обичају, у ресторану код Селеста. Сви су ме много жалили, а Селест ми рече: “Мајка је једна.” Кад пођох, испратише ме до врата. Био са сам м мал ало о збуњен, јер је требало да одем до Емануела и од њега узајмим црну кравату и траку за рукав. Њему је пре неколико месеци умро ујак. Трчао сам да на време стигнем на аутобус. Од те журбе и трч тр чања ња,, као и од тр тру уцк цкаања у коли лим ма, ми мири риса са бенз нзин инаа и блештавог треперења пута и неба, од свега тога сам задремао. Проспавао сам скоро читаву вожњу. Кад сам се пробудио, био сам наслоњен уз неког војника који ми се смешкао и који ме упит уп итаа до дола лази зим м ли из изда дале лек ка. Рекох “да да””, да не би бих х ви више ше  разгова  разг оварао. рао. 5

АЛБЕР КАМИ

Дом ста Дом стара раца ца нал налаз ази и се дв дваа ки кило ломе метра тра од се села ла.. Тај пу путт преш пр ешао ао са сам м пе пеши шице це.. Хт Хтео ео са сам м одм дмах ах да ви види дим м ма мајк јку у. Ал Али и вратар ми рече да треба да се видим с управником. Пошто је био би о за зауз узет ет,, мал ало о са сам м пр прич ичек екао ао.. За св свее то вр врем емее вр враата тар р је говорио, а потом сам видео управника: примио ме је у својој канцеларији. Био је то старчић с Легијом части. Погледа ме својим светлим очима. Потом ми стеже руку и задржа је тако дугго да уп ду упра рав во ни ниса сам м зн знаао како да је по пов вуче чем. м. Пог огле леда да у до доссиј ијее и рече: “Госпођа Мерсо дошла је овамо пре три године. Били сте јој једини ослонац.” Помислих да ми нешто пребацује и почех да му објашњавам. Он ме прекиде: “Не треба, драго дете де те,, да се пр прав авда дате те.. Пр Про очи чита тао о са сам м дос досиј ијее ваш ашее ма мајк јке. е. Ви ни нист стее могли да подмирите све њене потребе. Била јој је потребна неговатељица. Ваша зарада је мала. И све у свему, овде је била срећнија.” Рекох: “Тако је, господине управниче.” Он додаде: “Знате, овде је имала пријатеље, своје вршњаке. Њих је, као и њу, интересовала само прошлост. Ви сте млади и мора да јој је с вама било досадно.” То је била истина. Кад је била код куће, мајци је време пролазило у том да ме ћутке прати очима. Првих дана свог бора бо рав вка у до дом му чес естто је пл плак акал ала. а. То је би бил ло из на нави вик ке. Неколико месеци касније, она би плакала да су је одвели из дома. И то опет по навици. То је био, поред осталог, један од  разлога  разл ога што послед последње ње го године дине нисам тамо ск скоро оро ни од одлазио лазио.. Сем тога, изгубио бих недељу, не рачунајући напор да идем на аутобус, купујем карте и путујем два сата. Упр праавн вник ик је и да даље ље гов овор орио ио.. Али ја га скор оро о ни ниса сам м слушао. Затим ми рече: “Претпостављам да желите да видите мајку.” Устадох без речи. Он пође испред мене ка вратима. На степ ст епен ениц ицам амаа ми об обја јасн сни: и: “П “Пре рене нели ли см смо о је у на нашу шу ма малу лу мртв мр тваачн чниц ицу у. Да се ост остал али и не уз узб буђ уђуј ују у. Уве век к кад не неки ки па панс нсио ионе нер р умр мре, е, ост остал али и су дв дваа до тр три и да дана на уз узне неми мире рени ни.. То оте тежа жав ва службу.” Прошли смо кроз двориште у коме је било много стараца који су ћеретали. Док смо пролазили, они су ућутали. Иза наших леђа, разговори су поново оживели. Човек би поми по мисл слио ио да то ма мали ли па папа пага гаји ји тор оро очу чу.. На вр враати тима ма је једн днее 6

СТРАНАЦ

омал ален енее зг згра раде де уп упра равн вник ик ме ос оста тави ви.. “На Напу пушт штам ам вас, госп оспо оди дине не Ме Мерс рсо. о. Сто тоји јим м вам на ра расп спол олаг агањ ању у у св свој ојој ој кан анце цела лари рији ји.. У на наче челу лу,, са сахр хран анаа је одр дређ еђен енаа за дес десет ет са сати ти.. Мислили смо да ћете на тај начин моћи да чувате покојницу. Још Јо ш не нешт што: о: ва ваша ша ма мајк јка, а, кан анда да је из изра ража жава вала ла же жељу љу св свој ојим им друговима да буде сахрањена по верском обреду. Предузео сам све што је потребно. Желео сам само да вас о томе обавестим.” Захвалих му. Мада није била безбожница, никада за живота мајка није мислила на веру. Уђох. Била је то врло светла, бело окречена дворана, покривена шареним стаклом. У њој је било сто ст оли лица ца и но нога гара ра у об обли лик ку сл слов оваа X. На дв двам амаа у ср срееди дини ни налазио се поклопљен мртвачки сандук. Видели су се само овла ов лаш ш ут утак акну нути ти сј сјај ајни ни за завр вртњ тњи, и, кој оји и су се ис исти тица цали ли на да даск скам амаа премазаним мрком бојом. Поред сандука стајала је болничарка  — Ара Арапкиња пкиња,, у бело белојј од одећи ећи са свиле свиленом ном мара марамом мом живих боја на глави. У том тренутку појави ми се иза леђа вратар. Мора да је трчао. Мало је муцао: “Покрили смо је, али треба само да одв дврн рнем ем за завр вртњ тњее да би бист стее је мо моггли ви виде дети ти.” .” Пр Приб ибли лижи жи се санд са ндук уку у, али ја га зауста тав вих. Рече ми: “Нећете?” —  Одговорили: “Не.” — Он застаде, ја се застидех, јер осетих да није требало да му то кажем. Одмах затим погледа ме и упита: “Зашто?” — али не пребацујући ми, већ као да се за нешто  распитуј  расп итује. е. Одг Одговори оворих: х: “Не знам знам.” .” Суч Сучући ући свој бели брк, реч речее не погледавши ме: “Разумем.” Имао је светлоплаве очи и мало црвенкасту боју лица. Даде ми столицу, а сам седе мало иза мене. Неговатељица устаде и упути се према излазу. У том тренутку вратар ми рече” “Она има рак.” Како нисам разумео, погледах болничарку и приметих да испод очију има завој који  јој је био обави обавијен јен ок око о главе лаве.. У висин висини и носа зав завој ој је био плоснат. На лицу јој се видео само бели завој. Кад она изађе, вратар рече: “Оставићу вас сама.” Не знам как акаав по пок кре ретт уч учин иних их,, ал али и он ос оста та ст стој ојећ ећи и из изаа ме мене не.. Сме мета тало ло ми  је ово прис присуств уство о иза леђа. Прост Просторија орија је била пуна бла благе ге светлости предвечерја. Два стршљена зујала су око шарених стакала. Не окрећући се према њему, упитах вратара: “Јесте ли 7

АЛБЕР КАМИ

већ дуго овде?” Одмах ми одговори: “Пет година” — као да је већ одавно очекивао ово питање. Затим је много ћаскао. Врло би се зачудио да му је неко некад рекао да ће завршити као вратар дома стараца у Маренгу. Имао је шездесет и четири године и био из Париза. Упадох му у реч: “Ви нисте одавде?” Тада се сетих да ми је пре но што ме је одвео управнику говорио о мајци. Рекао ми је да би је требало брзо сахранити,  јер је у равни равници ци топл топло, о, наро нарочит чито о у ово овом м крај крају у. И тада ми је казао како је живео у Паризу и како му је било тешко да га заборави. У Паризу човек остаје са покојником три, каткада и четири дана. Овде за то нема времена, човек се још није ни снашао, а већ мора да јури за мртвачким колима. На то му је жен енаа ре рекл кла: а: “Ћ “Ћут ути, и, о ти тим м ст ств вар арим имаа не тр треб ебаа да гов овор ориш иш господину.” Старац је поцрвенео и замолио да му опростим. Умешао сам се и рекао: “Ма не, ма не.” Сматрао сам да је то што је причао истинито и занимљиво. У малој мртвачници сазнао сам да је у дом стараца дошао као пу пуки ки си сиро рома мах. х. По Пошт што о се осе осећа ћао о здр драв ав,, по пону нуди дио о се за вратара. Рекох му да је он, у ствари, исто што и остали. Рече ми да није. Био сам већ раније изненађен кад је говорио “они”, “остали”, ређе “старци”, говорећи о осталима од којих неки нису били старији од њега. Разуме се, то није била иста ствар. Он је био вратар, и у извесној мери имао је неко преимућство над њима. У том тренутку уђе неговатељица. Одједном се смркло. Ноћ се врло брзо згуснула изнад шареног стакленог крова. Вратар окрену прекидач и изненада ме заслепи млаз светлост!. Позва ме у трпезарију на вечеру. Нисам био гладан. Понуди ми шољу шо љу бе беле ле каф афе. е. Ка Как ко мн мног ого о во воли лим м бе белу лу каф афу у, пр прих ихва вати тих х понуду и он се за тренутак врати с послужавником. Попих је. Тада пожелех да пушим. Био сам неодлучан, јер нисам знао да ли то могу учинити пред мајком. Размислио сам, то није било важно. Понудио сам вратару цигарету и запалисмо. Одједном ми рече: “Знате, пријатељи ваше госпође мајке такође ће доћи да је ноћас чувају. Такав је обичај. Треба да донес до несем ем ст сто оли лице це и цр црну ну каф афу у.” Упи пита тах х га да ли се мо мож же 8

СТРАНАЦ

угасит угас ити и је једн днаа си сија јали лица ца.. За Зама мара рао о ме је бл блеса есак к св свет етлос лости ти на белим зидовима. Одговори ми да не може. Инсталација је тако уређена: све или ниједна. Нисам се више освртао на њега. Он изиђе, врати се и распореди столице. На једну, око ибрика с кафом, поређао је шољице. Затим седе према мени, с друге стране мајке. Окренута леђима, неговатељица је такође стајала удно просторије. Нисам видео шта ради. По покретима руку, мислио сам да плете. Било је тихо, кафа ме је загрејала, а кроз отворена врата улазио је мирис ноћи и свећа. Мислим да сам мало задремао. Неко шуштање ме пробуди. Кад отворих очи, просторија ми се учини још блештавија од белине. Преда мном није било ни сенке, и свака ствар, сваки угао, све кривине оцртавале су се с јасноћом која ми је бола очи. Тог тренутка уђоше мајчини пријатељи. Било их је у свему десетак; нечујно су улазили у ову заслепљујућу светлост. Сели су а да ни једна столица није зашкрипала. Видео сам их тако јасно као што никада никога нисам видео и ниједна појединост на њиховим лицима или на њиховој одећи није избегла моме оку. Међутим, нисам их чуо, и једва сам поверовао у њихово постојање. Скоро све жене носиле су прегаче, а трака која им је стезала струк истицала је  још више њих њихов ов испупч испупчени ени трб трбух. ух. Ник Никада ада још нисам зап запазио азио кол олики ики трб трбух ух мог могу у има имати ти ста старе ре же жене. не. Ск Скоро оро сви муш мушка карци рци били су врло мршави и носили су штапове. Запрепастих се што им на лицима не видех очи, већ са сар рно неко мутно светлуц уцаање у спл плеету бо бор ра. Кад су се сел ли, већи ћин на ме је посматрала и снебивајући се климала главом, усне су им биле увуч ув учеене у без езу уба ус уста та,, та так ко да ни ниса сам м зн знаао да ли ме по позздр драављ вљај ају у или је то рђава навика. Ипак мислим да су ме поздрављали. Тада приметих да су сви сели према мени око вратара и тресли главама. За часак сам имао чудно осећање као да су овде зато да ми суде. Мало Ма ло по пото том м је једн днаа же жена на за запл плак ака. а. На Нала лази зила ла се у др друг угом ом  реду  ред у, закл заклоњена оњена једн једном ом од свој својих их друг другарица арица,, па сам је слаб слабо о видео. Плакала је јецајући непрестано: чинило ми се као да никад неће престати. Остали, као да је нису чули. Били су 9

АЛБЕР КАМИ

згурени, сетни и тихи. Гледали су у сандук, или у свој штап, или било у шта, али гледали су само у то. Жена је стално плак пл акал ала. а. Би Био о са сам м вр врло ло из изне нена нађе ђен, н, је јер р је ни ниса сам м по позн знав авао ао.. Пожеле лео о са сам м да је виш ишее не чуј ујеем. Па ип ипак ак,, ни ниса сам м им имаао смелости да јој то кажем. Вратар се нагну према њој и нешто  јој реч рече, е, али она од одмахну махну главо лавом м мрмљ мрмљајућ ајући и и про продужи дужи да плаче. Вратар пређе тада на моју страну. Седе поред мене. Не гледајући ме, после дужег времена саопшти ми: “Била је врло одана вашој госпођи мајци. Каже да јој је она била једина пријатељица и да сада нема никога.” Остали смо тако доста дуго. Уздаси и јецаји оне жене постајали су све ређи. Много је шмркала. Најзад ућута. Није ми се више спавало, али сам био уморан и болело ме у крстима. Ћутање свих ових људи сад ми  је тешк тешко о падал падало. о. С врем времена ена на врем времее чуо сам неки необи необичан чан шум и нисам могао да схватим шта би то могло бити. После дужег времена открио сам да неки од стараца сишу образе изнутра и отуда ово чудно мљацкање. Они то нису примећивали, толико су били обузети својим мислима. Имао сам утисак да ова покојница која је лежала између њих не значи ништа у њиховим очима. Међутим, сада верујем да је то био погрешан утисак. Сви смо попили кафу којом нас је послужио вратар. Затим се више ничега не сећам. Ноћ је прошла. Сећам се да сам за тренутак отворио очи и спазио да су старци спавали збијени  један  јед ан уз друг другог ог,, изу изузев зев једног који ме је, наслонивши наслонивши браду на надл на длан аниц ицее рук уку у кој ојим имаа је чвр врссто др држа жао о шт штаап, уп упор орно но посматрао као да је чекао да се пробудим. Затим сам поново заспао. Пробудио сам се јер ме је све више болело у крстима. Кроз шарени стаклени кров дан је почео да продире. Мало касније један старац се пробудио и много је кашљао. Пљувао  је у велику коцкасту марамицу и као да се са сваким испљувком нешто у њему откидало. Пробудио је и остале, а вратар вра тар им ре рече че да мор морају ају да од оду у. Уста стадош доше. е. Од про пробд бдев евене ене ноћи но ћи ли лица ца су им би била ла си сив ва. Из Изла лазе зећи ћи,, на мо моје је вели лик ко запрепашћење, сви се са мном руковаше, као да нас је ова ноћ у којој нисмо проговорили ни речи још више зближила. 10

СТРАНАЦ

Био сам уморан. Вратар ме одведе у свој стан и тамо се мало дотерах. Поново Поново попих белу каф кафу у која која је била врло добра. Кад сам изишао, било је већ свануло. Изнад брежуљака који деле Маренго од мора небо се већ руменело. Са ветром који је дувао изнад њих допирао је мирис соли. Биће леп дан. Одавно већ нисам био у природи и осећао сам како бих, да није било мајке, уживао у шетњи. Чекао сам у дворишту под платном. Удисао сам мирис свеже земље и није ми се више спавало. Мисл Ми слио ио са сам м на коле легге из кан анце цела лари рије је.. У то вр врем емее он они и се спремају на пос осаао: за мене је то увек био најтежи час. Размишљао сам мало о тим стварима, али ме у мислима омете звон зв оно о кој ојее је за зазв звон онил ило о у са само мојј зг згра ради ди.. Из Изну нутр траа се кр кроз оз пр проз озор орее чуло неко комешање, затим се све стишало. На небеском своду сун унце це је ма мало ло ви више ше одс дск кочи чило ло:: по поче чело ло је да ми гр греј ејее но ноге ге.. Вратар прође кроз двориште и рече ми да ме тражи управник. Отиш От ишао ао са сам м у ње његгов ову у кан анце цела лари рију ју.. Да Даде де ми да по потп тпиш ишем ем неколико аката. Приметих да је обукао црни капут и пругасте панта па нтало лоне не.. Узе те телеф лефон онск ску у сл слуш ушал алиц ицу у у ру рук ку и уп упита ита ме ме:: “Нам “Н амеш еште тени ници ци по погр греб ебно ногг за заво вода да су ве већ ћ не нек ко вр врем емее ов овде де.. Замолићу их да дођу и затворе сандук. Желите ли пре тога да послед посл едњи њи пут вид видите ите ма мајк јку?” у?” Ре Рек кох “не “не”. ”. Спу Спусти стивши вши глас лас,, управник преко телефона нареди: “Фижак, реците људима да могу ићи.” Зати За тим м до дода даде де да ће пр прис исус уств твов оваати по погр греб ебу у, и ја му захвалих. Седе за свој писаћи сто и прекрсти своје кратке ноге. Напомену да ћемо ја и он бити сами са дежурном болни бо лничар чарк ком ом.. У на начел челу у, остал остали и не при прису суств ствују ују сах сахран ранама ама.. Допуштао им је само да чувају мртве: “Из човечности” —  прим пр имет ети. и. Ал Али, и, у ов овом ом сл случ учај ају у, из изуз узет етно но је одо добр брио ио је једн дном ом стар ст аром ом ма мами мино ном м пр приј ијаате тељу љу да уч учест еств вуј ујее у пр праатњ тњи: и: Томи Перезу. Управник се при том насмеши. Рече ми: “Разуме се, то осећа осе ћање ње је ма мало ло де дети тиња њаст сто. о. Ал Али и он и ваш ашаа ма мајк јкаа ни ниссу се  раздвај  раз двајали. али. У дому су се с њима шалили шалили и го говорил ворили и су Перезу: Перезу: “То је ваша вереница.” Смејао се. То их је увесељавало. Смрт госпође Мерсо заиста га је дубоко потресла. Сматрао сам да не треба да му ускратим дозволу. Али, по савету лекара који их 11

АЛБЕР КАМИ

обилази, забранио сам му да је јуче чува.” Прилич При лично но дуг дуго о смо ћута ћутали. ли. Упра правни вник к уст устаде аде и пог погле леда да кроз прозор своје канцеларије, а онда примети: “Ево већ и свештеника из Маренга. Дошао је раније.” Упозори ме да има најмање три четврти сата хода до цркве, која је у самом селу. Сиђос осм мо. Пред зградом је стајао свештеник са два министранта. Један је држао кадионицу и свештеник се сагну прем пр емаа ње њему му да по подес деси и ду дужи жину ну ср среб ебрн рног ог ла ланц нца. а. Ка Када да и ми дођосмо, свештеник се усправи. Ослови ме са “мој сине” и изусти неколико речи. Потом уђе, и ја пођох за њим. Одј дјеедн дно ом пр прим имет етих их да су за завр вртњ тњи и за завр врну нути ти и да се у просторији налазе четири у црно одевена човека. У исто време управник ми речи да кола чекају на путу и чух да свештеник почи по чиње ње с оп опел ело ом. Св Свее је по поттом иш ишло ло вр врло ло бр брзо зо.. Љу Људи ди су пришли при шли ков овче чегу гу с пок покров ровом ом.. Св Свешт ештени еник, к, њег његови ови пра пратио тиоци, ци, упра уп равн вник ик и ја из изађ ађос осмо мо.. Пр Преед вр враати тима ма се на нала лази зила ла не нек ка госп оспођ ођа, а, кој оју у нис нисам ам по позн знав авао ао:: “Г “Госп оспо оди дин н Ме Мерс рсо” о” — ре рече че управник. Нисам чуо госпођино име, само сам разумео да је болничарка одређена за пратњу. Без осмеха, она наклони своје дугуљасто и кошчато лице. Склонили смо се да пропустимо ков овче чегг. Кр Крен ену ули см смо о за мр мртв твац ацем ем и из изиш ишли ли из до дома ма.. Пр Пред ед враатим вр тимаа су ста стајал јалаа кол ола. а. Ла Лак ков ован ана, а, дуг дугуљ уљас аста та и сј сјај ајна на,, подсе по дсећал ћалаа су на пе перн рниц ицу у. По Поре ред д њи њих х су се на нала лази зили ли ре реда дар р погребног завода, смешно одевен човечуљак, и неки старац извештачена држања. Схватио сам да је то господин Перез. Имао је мек пустени шешир округле главе и широка обода (скинуо га је кад је ковчег пролазио кроз врата), одело чије су се панталоне обавијале око ципела и машну од црног штофа, и сувише малу за његову кошуљу с великим белим оков ок овра ратн тник ико ом. Усн снее су му по подр дрх хтав тавал алее ис испо под д носа пу пуно ногг црни цр них х та тачк чкиц ица. а. Из ње његгов овее се седе де и та танк нкее косе шт штр рча чале ле су необ не обич ичне не кл клем емпа паве ве и не непр прав авил илне не уш уши, и, чи чија ја ме је као кр крв в црвена црв ена бој бојаа нас насупр упрот от бл блед едом ом лиц лицу у за запањ пањила ила.. На Намеш мештен теник ик погр по греб ебно ногг за заво вода да на нам м одр дрееди ме месста та.. На Напр преед је иш ишао ао свештеник, иза њега кола. Око њих четири човека. За њима управник, ја и, завршавајући поворку, болничарка у служби и 12

СТРАНАЦ

господин Перез. На небу је сун унце це већ увелик ико о сјал ало о. Почело је да притискује земљу, врућина је нагло расла. Не знам зашто смо тако дуго чекали пре него што смо кренули. Било ми је топло у тамном оделу. Ониски старац, који је био ставио шешир, поно по ново во га је ск скин ину уо. Ма Мало ло са сам м се ок окре рену нуо о пр прем емаа ње њему му и посматрао га док ми је управник говорио о њему. Рече ми да су мајка и господин Перез често ишли у шетњу до села у пратњи болни бо лничар чарк ке. Гле ледао дао сам при приро роду ду ок око о себ себе. е. Про Пролаз лазећи ећи кро крозз  редове  ред ове чемпр чемпреса, еса, који су во водили дили прем премаа брежу брежуљцима љцима све до ивице ив ице хор ориз изон онта та,, кр кроз оз ов ову у цр црве вену ну и зе зеле лену ну зе земљ мљу у, по поре ред д  ретких  ретк их кућ кућаа које су се јасн јасно о оцрта оцртавале вале — раз разуме умевао вао сам мајк мајку у. Вече је у овом крају морало бити неки тужни одмор. Од сунца које је данас јако пржило подрхтавао је читав пејсаж, тако да је и он постајао нечовечан и суморан. Кренусмо. Приметих да Перез мало храмље. Кола су се кретала све брже и старац је заостајао. Један од оних који су ишли иш ли по поре ред д кола та так кођ ођее је би био о за заос оста тао о и са сада да је кор ораача чао о упор уп ореедо са мн мном ом.. За Запр преп епас асти тила ла ме брз брзин инаа кој ојо ом је су сунц нцее одс дск кочи чило ло на не неб бу. Пр Прим имет етио ио са сам м да су ве већ ћ да давн вно о у пољ пољу у зуј ујал али и ин инсе сек кти и пу пуцк цкет етал алаа тр трав ава. а. Зн Зној ој ми је об обли лио о ли лице це.. Пош оштто са сам м био голог огла лав в, хладио са сам м се марамицо цом м. Намештеник погребног завода рече ми нешто што нисам чуо. У исто време брисао је лубању марамицом коју је држао у левој руци, подижући десном руб качкета. Рекох му: “Шта?” Он понови показујући на небо: “Ала пече.” Рекох: “Да.” Мало касније ме упита: “То је ваша мајка?” Поново рекох: “Да.” “Је ли стара?” Одговорих: “Па тако”, јер нисам знао тачно њене годи дине не.. По Пото том м ућ ућута ута.. Ок Окре ренух нух се и сп спаз азих их ст стар арог ог Пе Пере реза за педесетак метара иза нас. Зурио је и махао шеширом у руци. Поглед Пог ледах ах так такође ође упра управник вника. а. Кора орачао чао је дост достоја ојанст нствен вено, о, одме дмерен рених их пок покрет рета. а. Не Нек кол олик ико о ка капи пи зно зноја ја бл блист истало ало му је на челу, али он их није брисао.  Чинило  Чини ло ми се да пог погребн ребнаа пов поворк оркаа неш нешто то брж бржее одмич дмиче. е. Око Ок о ме мене не ув увек ек ис истто ос осве ветљ тљен ено о и сун унце цем м об обас асја јано но по поље ље.. Блештање неба било је неподношљиво. Неко време пролазили 13

АЛБЕР КАМИ

смо делом друма који је недавно био поправљен. Асфалт се топио на сунцу. Ноге су у њега упадале и остављале траг у његовој сјајној смеси. Изнад кола кочијашев шешир код куване коже као да је био умочен у ов ово о цр црн но блато. Осе сећ ћао са сам м се скор оро о изгубљен између плавог и ведрог неба и монотоније ових боја, лепљиве црне боје напрслог асфалта, тамноцрних одела и црно лакованих кола. Све то, сунце, мирис коже и коњске балеге, мирис лака и тамјана, умор од бесане ноћи — мутило ми је поглед и мисли. Још једном сам се осврнуо: учини ми се да је Пере Пе рез, з, из изгу губљ бљен ен у из изма маггли лици ци ја јаре ре,, вр врло ло да дале лек ко, а по поттом га ви више ше нисам видео. Очима сам га тражио и спазио како је скренуо с пута и ударио преко поља. Приметио сам такође да пут испред мене виј ију уга. Бил ило о ми је ја јассно да је Перез ез,, кој оји и је до добр бро о поз озн навао овај крај, кренуо најкраћим путем како би нас достигао. На окуци нам се придружио. Затим смо га опет изгубили. Поново  је удари дарио о прек преко о поља поља,, и так тако о нек неколи олик ко пута пута.. Осећ Осећао ао сам ка как ко ми крв бије у слепоочницама. После тога све се одиграло брзо, сигурно и природно, тако да се ничега више не сећам. Само  једне  је дне ствари: ствари: улазећ улазећи и у село село,, бол болнича ничарка рка из пра пратње тње ме ослов ослови. и. Рече Ре че ми: “А “Ак ко иде идеш ш по пола лак ко, мо може жеш ш доб добит ити и су сунч нчан аницу ицу;; ак ако о сувиш су вишее жу журиш риш,, озн озној ојиш иш се и у црк цркви ви те ухв ухваати гр грозн озница ица.” .” Имал Им алаа је не необ обич ичан ан гла лас, с, ме мело лоди дича чан н и др дрх хта тав, в, кој оји и ни није је одг дгов овар арао ао ње њено ном м ли лицу цу.. Би Била ла је у пр прав аву у. Ни Није је би било ло др друг угог ог из изла лаза за.. Задржао сам у сећању још неколико слика тога дана: Перезово лице, на пример, када нас је последњи пут сустигао крај села. Од узбуђења и бола блистале су му на лицу крупне сузе. Али због тога су се заустављале. Сириле су се, стизале једна другу и стварале неку врсту сјајне водене површине на измученом лицу. Било је и других слика: црква и сељаци на плочницима, црвени здравци на гробовима, Перезова несвестица (рекло би се ра раст став авље љена на лу лутк ткаа), као крв цр црве вена на зе земљ мљаа кој ојаа се котр трља љала ла по мамином ковчегу, бело корење које се с њом мешало, затим људи, гласови, село, чекање пред кафаном, непрестано брујање мотора и моја радост кад је аутобус ушао у млазеве алжирске светлости и кад сам помислио да ћу лећи и спавати дванаест сати. 14

СТРАНАЦ

II Пробудивши се, схватио сам зашто је мој послодавац био незадовољан кад сам од њега тражио она два дана одсуства: данас је субота. На то сам тако рећи заборавио, али устајући, ова ми мисао паде на ум. Газда је, сасвим разумљиво, мислио да ћу са недељом имати четири дана одсуства. И то му није било драго. Али, с једне стране, није била моја кривица што је мајка сахрањена јуче уместо данас, а с друге стране, суботу и недељу бих имао у сваком случају. По себи се разуме да ме то не спречава да потпуно разумем свог послодавца. С муком сам устао, јер сам био уморан од јучерашњег дана. Док сам се бријао, питао сам се шта да радим, и решио сам да идем на купање. Узео сам трамвај да бих отишао до купалишта у луци. Тамо сам скочио у увалу. Било је много млад мл адих их љу људи ди.. У во води ди за зате тек кох Ма Мари рију ју Ка Кард рдон ону у, би бивш вшу у дактилографкињу у мојој канцеларији, коју сам у оно време прижељкивао. Верујем да је и она мене. Али брзо је отишла и нисмо имали времена. Помогох јој да се попне на бову и при том покрету додирнух јој овлаш груди. Био сам још у води кад је она већ потрбушке лежала на бови. Окрену се према мени. Кроз косу која јој је падала на очи она ми се смешила. Попео сам се поред ње на бову. Било је лепо и као у шали забацио сам главу и ставио је на њен трбух. Ништа ми није рекла, и тако сам остао. Цело небо било ми је пред очима. Било је плаво и позлаћено. Под потиљком сам осећао Маријин трбух како се лагано диже и спушта. Упола успа ус пава вани ни,, ос оста тали ли см смо о ду дугго на бо бови ви.. Кад је сун унце це сув увиш ишее припекло, скочила је у воду и ја сам пошао за њом. Стигао сам  је, обави обавио о рук руком ом ок око о паса и так тако о смо заје заједно дно плив пливали. али. И даље се смејала. Док смо се на кеју сушили, она ми рече: “Поцрнела сам више него ти.” Упитах је да ли би хтела вечерас да иде у биоскоп. Опет се насмејала и рекла да би волела да гледа неки филм са Фернанделом. Кад смо се обукли, зачуди се што ме види са црном краватом и упита ме јесам ли у жалости. Рекох 15

АЛБЕР КАМИ

 јој да ми је мајк мајкаа умр умрла. ла. Как Како о је хт хтела ела да сазна када, рекох рекох јој: “Јуче.” Она мало устукну, али не направи никакву примедбу. Хтедох да јој кажем да то није моја кривица, али се уздржах,  јер се присет присетих их да сам то већ рек рекао ао газ газди. ди. То ништа није значило. На сваки начин, неко је увек помало крив. Увече че,, Ма Мари рија ја је већ све за забо бора рави вила ла.. Фи Филм лм је ту и та там мо би био о смешан и, уосталом, заиста глуп. Нога јој је била поред моје. Миловао сам јој груди. Загрлио сам је при крају представе, али невешто. Кад смо изишли, пошла је са мном у мој стан. Кад сам се пробудио, Марија је већ била отишла. Још пре тога ми  је рекл реклаа как како о мора да оде до тетк тетке. е. Сетих се да је неде недеља, ља, и то ме онерасположи: не волим недељу. Тада сам се окренуо у кревету да бих осетио на јастуку мирис соли који је оставила Маријина коса и спавао сам до десет сати. Потом сам пушио у постељи све до подне. Мрзело ме да као обично ручам код Селеста, јер би ме тамо свашта запиткивали, а ја то не волим. Скувао сам јаја и из истога суда појео их, без хлеба, јер ми га  је понестало понестало,, а нисам хт хтео ео да сила силазим зим и да га купу купујем. јем. После  ручка  руч ка мало сам се досађив досађивао ао и шврља шврљао о по стану стану.. Прија Пријатно тно је било у њему док је мама била овде. Сада је за мене био сувише велик и требало је да трпезаријски сто пренесем у своју собу. Живи Жи вим м са само мо у ов овој ој пр прос осттор ориј ији, и, из изме међу ђу мал ало о по поце цепа пани них х сламних столица, ормана са пожутелим огледалом, тоалетног сточића и кревета од месинга. Све остало било је запуштено. Касније, да бих нешто радио, дохватио сам неке старе новине и читао. Исекао сам рекламу Крусенових соли и залепио је у стар ст ару у св свес еск ку где ос оста тављ вљам ам ст ств вар ари и кој ојее ме ин инте тере рессуј ују у у новинама. Опрао сам руке и изишао на балкон. Моја соба гледа на главну улицу предграђа. Било је лепо поподне. Међутим, плочник је био прљав, пролазници ретки и некуд им се журило. Најпре су се виделе породице које су ишле иш ле у ше шетњ тњу у, дв дваа де деча чак ка у ма мари ринс нск ком оде делу лу,, у кр краатк тким им панталонама, мало спутани у својим крутим оделима и једна девојч дев ојчица ица са ве велик ликом ом црв црвено еном м ма машно шном м и црн црним им лак лаков овани аним м ципелама. Иза њих, мајка, огромна, у смеђој свиленој хаљини и отац, 16

СТРАНАЦ

мали слабашан човек, кога сам знао из виђења. Имао је сламни шеш ешир ир с ра рав вни ним м обо бод дом, лепт птир ирм машн шну у и шт штаап у руц уци. и. Гле леда дају јући ћи га са же жено ном, м, сх схва вати тио о са сам м за зашт што о у ов овој ој гр град адск ској ој четв че тврт рти и гов овор орее да је отм тмен ен.. Ма Мало ло кас асни није је пр прођ ођош ошее не неки ки младићи из предграђа, зализане косе и са црвеним машнама, утег ут егну нути ти у капу путе те,, с из изве везе зено ном м ма мара рами мицо цом м у џе џепч пчић ићу у, у ципе ци пела лама ма че четв тврт ртас асто тогг вр врха ха.. По Пошт што о су по пошл шли и та так ко ра рано но и журили према трамвају смејући се врло гласно, помислих да иду у биоскопе у центру. Иза њих, улица је полако опустела. Представе су, мислим, свуда почеле. На улици су остали само ситни трговци и мачке. Небо је било ведро, али без сјаја, изнад фик фи кус усаа кој оји и су се пр пруж ужал али и ду дуж ж ули лице це.. На пл пло очн чник ику у пр прек еко о пу пута та,, продав про давац ац дув дувана ана изн изнео ео је ст стол олицу ицу,, ста ставио вио је исп испре ред д вра врата, та, опкорачио је ослањајући се обема рукама на наслон. Малочас крцати, трамваји су сада били скоро празни. У малој кафани “Ко “К од Пј Пјер ероа оа”, ”, по поре ред д пр про ода давц вцаа ду дува вана на,, кон оноб обар ар је чи чист стио ио струготину у празној сали. Заиста се осећало да је недеља. Окре Ок рену нуо о са сам м ст сто оли лицу цу и пос поста тави вио о је ис истто он онак ако о као и продавац дувана, јер сам сматрао да је тако угодније. Попушио сам са м дв двее ци цига гаре рете те,, уш ушао ао у со соб бу да уз узме мем м па пар рче чо чок кол олад адее и враати вр тио о се да је по поје једе дем м на пр проз озор ору у. Ма Мало ло ка касн сниј ијее не небо бо се натм тмур урил ило о и по пом мис исл лио са сам м да ће до доћ ћи до летњ тњее олу лујје. Међ еђут утим им,, пос посте тепе пено но се ра разв звеедр дрил ило. о. Ал Али и од пр про ола лазн зног ог наоб на обла лаче чења ња шт што о је на наггов овеш ештав тавало ало ки кишу шу,, ули лица ца пос постад тадее мрачнија. Дуго сам посматрао небо. У пет сати трамваји су пристизали с буком. У њима су се са ста стадио диона на у пре предгр дграђу ађу вра враћал ћалее гом омиле иле гле ледала далаца, ца, које су виси ви силе ле по ст степ епен ениц ицам амаа и ог огра рада дама ма.. Сл Слееде дећи ћим м тра трамв мвај ајим имаа враћ вр аћал али и су се иг игра рачи чи,, кој ојее са сам м по позн знао ао по њи њих хов овим им ма мали лим м коф офер ерим имаа. Урла лал ли су и пе пев вал али и из св свеег гла ласа са да њих ихов ов клу луб б не неће ће изгубити. Неки су ми махали. Један је чак довикнуо: “Удесили смо их.” А ја сам додао: “Тако је”, потврдивши главом. Потом почеше да пристижу аутомобили у великом броју. Дан је већ мало одмакао. Изнад кровова небо је постало црвенкасто и са сумраком који се спуштао, улице су оживеле. Шета Ше тачи чи су се вр враћ аћал али и ма мало лопо пома мало ло.. По Позн знав авао ао са сам м ме међу ђу 17

АЛБЕР КАМИ

остали оста лима ма он оног ог отм тмен еног ог гос оспо поди дина на.. Де Деца ца су пл плак акал алаа ил или и молила да их носе. Одмах затим, из биоскопа у четврти излио се талас гледалаца. Међу њима младићи су били живахнији у покр по крет етим имаа не негго об обич ично но и ве вер руј ујеем да су гле леда дали ли,, не неки ки авантуристички филм. Они који су се враћали из биоскопа у граду стизали су мало касније. Чинило ми се да су озбиљнији. Још су се сме меја јали ли,, ал али и с вре реме мена на на вр врееме су из изггле леда дали ли замишљени и уморни. Задржавали су се на улици, шетајући по плочнику преко пута. Гологлаве девојке из ове градске четврти држале су се за руке. Младићи су се постројили у редове да им препрече пут и добацивали им шале на које су се оне смејале окрећући главу. Многе које сам знао давале су ми знакове. Одједном се упалише уличне светиљке и од њихова сјаја побледеше прве звезде које засјаше у ноћи. Осетих како ми се замарају очи од посматрања плочника с толиким мноштвом људи и светлости. Влажни плочник блистао је на светлости сијали сиј алица, ца, тра трамв мваји аји су су,, у пра правил вилним ним раз разма мацим цима, а, бац бацали али св свој ој одс дсја јајј на не неч чиј ију у сја јајн јну у кос осу у, не неки ки ос осме мех х ил или и ср среб ебрн рну у наруквицу. Трамваји су потом бивали све ређи, тамна ноћ се спуштала изнад дрвећа и светиљки, градска четврт постепено се пр праз азни нила ла,, св свее до док к пр прв ва ма мачк чкаа ла лага гано но не пр пређ еђее по поно ново во опустелу улицу. Сетих се да би требало вечерати. Врат ме је мало заболео, јер сам дуго остао наслоњен на столицу. Сишао сам да купим хлеба и паштете, све сам то припремио и појео стојећи. Хтео сам да попушим цигарету на прозору, али било  је већ свеже и било ми је мало хладно. Затворио Затворио сам прозоре и враћајући се, видех у огледалу део стола на коме је шпиритна лампа стајала поред парчета хлеба. Мислио сам да је прошла  још јед једна на неде недеља, ља, да је мајк мајкаа сахрањ сахрањена, ена, да ћу се опет прихватити посла и да се, све у свему, ништа није изменило. III Данас сам много радио у канцеларији. Шеф је био врло љубазан. Упитао ме је да ли сам се много уморио и желео је да зна колико је мајци било година. Рекао сам “око шездесет” да 18

СТРАНАЦ

не бих погрешио, и не знам зашто ми се учинило као да му је лакнуло и да сматра да је та ствар окончана. Мој ст сто о би био о је за затр трпа пан н гоми мило лом м тов овар арни них х ли лист стов оваа и треб тр ебал ало о их је св свее пр прег егле леда дати ти.. Пр Прее но шт што о са сам м из изиш ишао ао из канцеларије да одем на ручак, опрао сам руке. У подне много волим овај тренутак. Увече мање уживам у томе, јер је ручник који се употребљава сасвим мокар: преко дана сви су се њиме слу лужи жили ли.. На ов ово о са сам м је једн дног ог да дана на ск скре рену нуо о па паж жњу ше шеф фу. Одговорио ми је да и он сматра да је тако нешто за жаљење, али да то представља безначајну ситницу. Изишао сам с посла нешт не што о касн сниј ије, е, у по пола ла је једа дан, н, с Ем Еман ану уел ело ом кој оји и ра ради ди у експ ек спед едици ицији ји.. Ка Канц нцел елар ариј ијаа гле леда да на мо море ре,, и из изгу губил били и см смо о нешто времена Посматрајући теретне бродове у луци усијаној од сунца. Тог часа долазио је и један камион уз тресак ланаца и велики прасак. Емануел ме упита: “Да скочимо у њега” и ја почех да трчим. Утонуо сам у буку и прашину. Ништа више нисам видео и само сам осећао необуздан занос трке усред дизалица и машина, јарбола који су поигравали на хоризонту и трупова бродова дуж којих смо јурили. Први сам се ухватио за ограду и ускочио. Затим сам помогао Емануелу да седне. Били смо см о за заду дува вани ни,, кам амио ион н је ск скак акао ао по не нера равн вној ој ка калд лдрм рми и кеј еја, а, усре ус ред д пр праш ашин инее и сун унца ца.. Ем Еман ануе уел л се толи лик ко см смеј ејао ао да се загрцнуо. През Пр езно ноје јени ни ст стиг игос осмо мо до Се Селес леста та.. Он је ув увек ек та тамо мо,, са својим великим трбухом, кецељом и својим белим брковима. Упита ме: “Како си?” Одговорих му да некако иде и да сам гладан. Јео сам врло брзо и попио кафу. После сам отишао кућ ући и и мал ало о одспа пав вао, јер са сам м по поп пио суви више ше вин инаа па па,, проб пр обу уди дивш вши и се се,, за заже желе лех х да је једн дну у за запа пали лим. м. Би Било ло је кас асно но и потр по трча чах х да ух ухв вати тим м тр трам амва вај. ј. Ра Ради дио о са сам м це цело ло по попо подн дне. е. У канцеларији је било врло топло и кад сам увече изишао, био сам срећан што се враћам корачајући полако дуж кеја. Ипак сам се вратио право кући, јер сам хтео да спремим кувани кромпир. Пењу Пе њући ћи се мр мраачн чним им ст степ епен ениц ицам ама, а, суда дари рио о са сам м се са старим Саламаном, суседом из ходника. Био је са својим псом. 19

АЛБЕР КАМИ

Већ десет година виђају их заједно. Преп Пр епел елич ичар ар је им имао ао не неку ку кожн жну у бо болес лестт, ми мисл слим им не нек ко запаљење, од кога му је опала сва длака и добио пеге и смеђе крас кр асте те.. Жи Живе већи ћи так тако о с њи њим, м, об обој ојица ица са сами ми у је једн дној ој со собиц бици, и, стари Саламано био му је најзад потпуно сличан. И он је имао црвенкасте красте на лицу и жућкасте и проређене длаке. А и сам пас био је повијен као и његов господар, имао истурену њушку и издужен врат. Изгледало је као да су исте расе, мада су један другог мрзели. Два пута дневно, у једанаест и у шест сати, стари је водио пса у шетњу. Већ осам година иду увек истим путем. Свако може да их види дуж Лионске улице како пас вуче човека све док се стари Саламано не спотакне. Тада он пса измлати и изгрди. Престрављен пас почиње да се вуче по земљи и пушта да га стари вуче. У том тренутку је ред на стар ст арог ог да га вуч уче. е. Кад па пасс на то за забо бора рави ви,, по поно ново во по пов вуч учее господара, и овај га опет туче и грди. Тада се обојица зауставе на плочнику, гледају се, пас са страхом, човек са мржњом. И тако је то сваког дана. Кад пас хоће да мокри, стари га не пушта и повуче га, а препеличар оставља иза себе траг ситних капљи ка пљица. ца. Ак Ако то учи учини ни у соби, соби, след следују ују му ба батин тине. е. Так Тако о то тра траје је већ осам година. Селест увек каже да је то “несрећа”, али у ствари о томе нико ништа не зна. Кад га сретох на степе ст епениц ницам ама, а, Сал Салам амано ано је упр управ аво о гр грдио дио пса пса.. Гово оворио рио му је “прљавко”, “мрцино”, а пас је цвилио. Рекох му: “Добро вече”, али стари је и даље грдио. На то га упитах шта му је пас учин уч инио ио.. Не да даде де ми одг дгов овор ора. а. Са Само мо је гр грди дио: о: “п “прљ рљав авк ко” о”,, “мрцино”. Би ми јасно тек кад се сагнуо да му нешто поправи на огрлици. Проговорих гласније. Затим ми, не осврћући се, одговори неком врстом пригушеног беса: “Увек је ту.” Потом оде вук укућ ући и жи живо воти тињу њу кој ојаа је је,, ук укру рути тивш вши и св свее че чети тири ри но ногге, пустила да је он вуче, али је при том цвилела. Управо у том тренутку уђе мој други сусед из ходника. У овом крају града говорило се да живи од жена. Кад би га неко упитао шта је по занимању, одговарао би да је “магационер”. Нико га није волео. Али са мном често поразговара и каткада проведе по неки часак код мене, јер га ја слушам. Сматрам да 20

СТРАНАЦ

 је оно што каж кажее занимљ занимљиво. иво. Нема Немам, м, уостало уосталом, м, ника никаквог квог  разлога  разл ога да с њим не разговар разговарам. ам. Зове се Ремон Ремон Сентес. Омален Омален  је, широки широких х плећа и бок боксерск серског ог носа. Увек је беспре беспрек корно оде дев вен ен.. Гов овор орећ ећи и о Са Сала лам ман ану у, он ми ре рече че:: “З “Зар ар то ни није је нес еср рећа?” Упита ме уједно да ли ми се то гади, ал али и му одговорих: не. Попесмо се и кад наумих да одем, он ми рече: “Имам код куће кобасица и вина. Да ли бисте хтели да заједно поједемо неко парче?” ... Помислих да у том случају не бих морао да кувам и прихватих. И он има само собу и кухињу без прозора. Изнад кревета виси анђео од белог ружичастог штука, слике шампиона, и два или три цртежа голих жена. Соба је била прљава, кревет у нереду. Најпре упали петролејку, затим из џепа извади завој сумњиве чистоће и преви десну де сну руку. руку. Упитах Упитах га шта је то. Рече да је дошао у сукоб с неким типом, који га је изазивао. “Разумете, господине Мерсо, рече ми, није то због тога што са сам м рђав, већ што са сам м пр преек. Она најј ми рече: ,Сиђи с тр траамваја ако ак о си мушко.’ мушко.’ Одг Одговори оворих х му: ,Дед ,Дед,, смири се.’ На ово онај реч речее да нисам мушко. Тада сиђох и рекох му: ,Боље би било да ућутиш иначе ћу те удесити.’ Он ми одговори: ,Шта?’ Тада га звиз зв изну нух, х, и он па паде де.. Хт Хтеедо дох х да га по поди дигн гнем ем.. Ал Али, и, иа иак ко на земљ зе мљи, и, он ме уда дари ри не нек кол олик ико о пу пута та но ноггом ом.. Уда дари рих х га та тада да коле лено ном м и дв дваапу путт пе пессни ницо цом. м. Крв му об обли ли лиц ицее. Упи пита тах х га да ли  је сада задов задовољан. ољан. Ре Рече че ми: ,Да’ ,Да’.” .” За све то време Сентес је намештао завој. Ја сам седео на кревету. Он ми рече: “Видите,  ја то нисам хтео. Он ме је изаз изазвао. вао.”” То је била истина, и ја сам то увидео. И онда ми рече да је баш желео да се о том догађају посаветује са мном, да сам ја човек, да познајем живот, да му могу помоћи и да ћемо тада бити добри пријатељи. Ништа не одговорих и он ме поново упита да ли бих хтео да будем његов пријатељ. Рекох му да ми је то свеједно: чинило ми се да је тиме био задовољан. Извадио је кобасицу, испекао је на тигању, поставио чаше, тањире, прибор за јело и две боце вина. Све је ово радио не говорећи ништа. Затим смо сели. За време јела поче да ми 21

АЛБЕР КАМИ

при рич ча о до доггађа ђајјим имаа из свог жив иво ота та.. С по поч четка се мал ало о устр ус труч учав авао ао.. Упо позн знао ао је не неку ку госп оспођ ођу у.. . “б “бил илаа је је,, как ако о би бих х ре река као, о, моја љубавница.” Човек с којим се потукао био је брат те жене. Рече ми да ју је издржавао. Ништа не одговорих, а он ипак одмах додаде да зна шта се све прича у градској четврти, али да му је савест чиста и да је магационер. “Али да се вратим на своју историју”, рече ми, “приметио сам да ме вара.” Давао јој је довољно да може живети. Сам је плаћ пл аћао ао ки кири рију ју за ње њену ну со соб бу и да дав вао јо јојј дв двад адесе есетт фр фран анак акаа дневно за храну. “Триста франака соба, шест стотина франака храна, пар чарапа с времена на време — то је око хиљаду франака. Госпођа није радила. Признавала је да је то сасвим у  реду  ред у, али да с оним што сам јој давао не може да изађе на крај крај.. Међутим, ја сам јој рекао: ,Зашто не радиш бар пола дана? Прилично би ми помогла за све те ситнице. Овај месец сам ти купио хаљину и мантил, дајем ти двадесет франака дневно, плаћам пла ћам кир кирију ију,, а ти попо поподне дне пиј пијеш еш ка каф фу с приј пријат атељи ељицам цама. а. Дајеш кафу и шећер. Ја ти дајем новац. Чиним ти добро, ти ми враћаш враћ аш злим.’ Али, она није радила и стално је говорила говорила да не може с тим изићи, и тако сам приметио да ме вара.” Затим ми је испричао како је нашао у њеној торби срећку и да му није могла објаснити како ју је купила. Нешто касније нашао је код ње потврду “залагаонице” из које се видело да је заложила две наруквице. Све до тада није знао да те наруквице постоје. “Добро сам видео да ме вара. Тада сам је оставио. Пре тога сам је изударао. Потом сам јој све скресао. Рекао сам јој да је она хтела само да се забавља с оном својом ствари. Како сам јој то рекао, ви разумете, господине Мерсо: ,Ти не видиш да ти сви завиде на срећи коју ти дајем. Тек касније спознаћеш срећу коју си имала’.” Пребио ју је намртво. Раније је није тукао. “Тукао сам је, али тако да кажем, нежно. Мало би викала. Затварао сам капке, и то се свршавало као и увек. Сада је озбиљно. Што се мене тиче, нисам је довољно казнио.” Потом ми је објаснио да због тога треба да се посаветује са мном. Застао је да поправи фитиљ на петролејки која се 22

СТРАНАЦ

димила. Ја сам га непрестано слушао. Попио сам скоро литар вин инаа и он оно о ми је уда дари рило ло у гла лав ву. Пуш ушио ио са сам м Ремо моно нов ве цигарете, јер својих више нисам имао. Пролазили су последњи трамваји и са собом односили сада већ далеку буку предграђа. Ремон је наставио. Било му је криво “што је још желео да има с њом одношај”. Али хтео је да је казни. Најпре је мислио да је одведе у хотел и да позове полицију за јавни ред и морал да би изазвао скандал, тако да јој дају књижицу проститутке. Затим се об обра рати тио о св свој ојим им пр приј ијаате тељи љима ма у по подзе дземљ мљу у. Ни Ништа шта нис нису у смислили. И како Ремон примети, баш ти много вреди што при рипа пад даш подз дзеемљу. То им је ре рек као, и он они и су му та тад да преедл пр дло ожи жили ли да је “о “об бел ележ ежи” и”.. Па ип ипак ак,, он то ни није је хте тео. о. Размислиће. Пре тога хтео је нешто да ме пита. Уосталом, пре но што ме упита, хтео је да зна шта мислим о том случају. Одговорих му да ништа не мислим, али да је занимљив. Упита ме да ли мислим да га је варала; мени се заиста чинило да га је варала; затим, да ли сматрам да је треба казнити и шта бих урадио на његовом месту. Рекох да се то никада не може знати, али да разумем што је жели казнити. Попих још мало вина. Он запали цигарету и откри ми своју намеру. Хтео је да јој напише писмо, да је изгрди, али да јој напише и нешто нежно што би  је наве навело ло да се пок покаје. аје. За Затим, тим, кад се вра врати, ти, лећи ће с њом и “управо у тренутку кад она треба да сврши”, пљунуће јој у лице и избацити је напоље. Помислих да ће на тај начин бити заиста кажњена. Али Ремон ми рече да се не осећа способан да напише такво писмо и да је мислио на мене да га ја саставим. Како сам ћутао, упита ме да ли би ме мрзело да то одмах учиним, а ја му одговорих да не би. Пошт По што о по попи пи ча чашу шу ви вина на,, ус уста таде де,, одг дгур урну ну та тањи њире ре и он оно о мало ма ло хл хлад адне не коб обас асиц ицее шт што о на нам м је пр преос еостал тало. о. Па Пажљ жљив иво о је обрисао мушему на столу. Извади из фиоке ноћног сточића лист коцкасте хартије, жути коверат, малу држаљу од црвеног дрвета и четвртасту мастионицу с љубичастим мастилом. Кад ми рече име жене, видех да је Маварка. Написао сам писмо. Напи писа сао о са сам м га по пом мал ало о на нассумц мцее, ал али и са сам м се тр тру удио да задо дов вољ ољи им Ремона на,, јер нис исаам им имаао разлога да га не 23

АЛБЕР КАМИ

задово задо вољи љим. м. За Зати тим м са сам м гла ласн сно о пр про очи чита тао о пи писм смо. о. Он ме је пушећи и климајући главом слушао, затим ме замоли да му га поно по нов во пр про очи чита там. м. Би Био о је са сасв свим им за задо дово воља љан. н. Рече ми ми:: “З “Зна нао о са сам м  ја добро да ти позна познајеш јеш живот.” живот.” Нисам одмах приметио да ми говори “ти”. Тек кад ми је рекао: “Сад си ми прави пријатељ” то ме је изненадило. Поновио ми је ту реченицу, а ја рекох: “Да.” Било ми је свеједно да ли сам му пријатељ, али он је то изгледа заиста желео. Он затвори писмо, затим пописмо вино. И даље смо, ћутећи, неко време пушили. Напољу је све било тихо, тих о, слуша слушали ли смо как како о ауто утомобил мобил прол пролазећ азећи и клиз клизи. и. Рек Рекох ох:: “Касно је.” И Ремон је тако мислио. Приметио је како је време брзо прошло, и то је донекле било истина. Спавало ми се, али ми је било тешко да се дигнем. Мора да сам изгледао уморан,  јер ми Рем Ремон он ре рече че да чове човек к не треба да клоне клоне.. Нисам га од одмах мах  разуме  раз умео. о. Онда ми објас објасни ни да је сазна сазнао о за смрт моје мај мајке ке,, али да је то пре или после морало доћи. И ја сам тако мислио. Устао сам, Ремон ми стегну руку и додаде да се мушкарци увек ув ек из измеђ међу у себ себее раз разум умеју еју.. Из Излаз лазећи ећи,, за затво творио рио сам вра врата та и тренутак остао у мраку у ходнику. У кући је владала тишина, са степеништа је допирао мрачан и влажан дах. Чуо сам само како ми навире крв и зуји у ушима. Стајао сам непомичан. У соби старог Саламана пас је пригушено цвилео. IV Целе седмице сам марљиво радио. Ремон сврати и рече ми да је пос осл лао пис исм мо. Отиша шао о са сам м двапут у би биос оск коп с Емануелом, који понекад не разуме шта се дешава на платну. Тада треба да му објашњавам. Јуче је била субота и Марија је дошл до шлаа как ако о см смо о се до доггов овор орил или. и. Мн Мног ого о са сам м је же желе лео, о, је јер р је имал им алаа ле лепу пу хаљ аљин ину у са цр црве вени ним м и бел елим им пр пруг угам амаа и кожн жнее санд са ндал але. е. На Нази зира рале ле су се њен енее чв чврс рсте те гр гру уди ди,, а од сун унца ца преплануло лице подсећало је на цвет. Сели смо у аутобус и отиш от ишли ли не нек кол олик ико о ки кило ломе мета тара ра од Ал Алжи жира ра,, на је једн дну у пл плаж ажу у притешњену стенама, и са копна обраслу трском. Поподне у чети тири ри са сата та сун унце це ни нијје виш ишее јак ако о пе пекл кло, о, ал али и је вода би била ла мл млаака, 24

СТРАНАЦ

са малим, дугим и спорим таласима. Марија ме научи једној игри. Требало је, пливајући, прскати с врха таласа сву пену, скупити је у устима, затим лећи на леђа и избацивати је према небу. Тако је настајала нека пенушава чипка која је нестајала у ваздуху или ми као млака киша падала на лице. Али убрзо затим уста су ме пекла од горчине соли. Марија ми се тада приближи и приви се у води уз мене. Стави своја уста на моја. Њен језик освежи моје усне и неко време смо се љуљушкали на таласима. Кад смо се обукли на плажи, Марија ме погледа својим сјајним очима. Загрлио сам је. Од тог тренутка нисмо више разговарали. Привио сам је к себи и пожурили смо да ухватимо аутобус, да се вратимо, да одемо у моју собу и да се бацимо на кревет. Оставио сам отворен прозор и пријатно смо се осећали што летња ноћ клизи преко наших поцрнелих тела. Тог јутра Марија остаде код мене и ја јој рекох да ћемо заје за једн дно о руч учаати. Си Сиђо ђох х да куп упим им ме меса са.. Вр Враћ аћаају јући ћи се се,, у Ремон Ре монов овој ој соб соби и чух нек неки и же женск нски и глас лас.. Мал Мало о ка касни сније је ста стари ри Саламано грдио је свог пса, чули смо шкрипу ђона и тапкање шапа ша па на др дрве веним ним ст степ епен ениц ицам ама, а, и “п “прљ рљав авк ко” о”,, “м “мрц рцин ино!” о!” а затим изађоше на улицу. Причао сам Марији о животу овог старца и она се смејала. Обукла је моју пиџаму, али је подвила  рукаве  рук аве.. Док се смеј смејала, ала, поново сам је пож пожелео елео.. Нешт Нешто о кас касније није она ме упита да ли је волим. Одговорих јој да то ништа не значи, али ми се чини да не. Она се ражалости. Спремајући  ручак,  руч ак, без икакво икаквогг повода повода толик толико о се смејала да сам је пољубио. пољубио. Тог тренутка изби бучна препирка код Ремона.  Чуо се најпре оштар жен женски ски глас, пот потом ом Рем Ремон он как како о говори: “Извргла си ме руглу, извргла си ме руглу. Научићу ја тебе кога ти извргаваш руглу.” Неколико тупих удараца и жена  је так тако о страш страшно но ја јаукал укалаа да се на степ степеништ еништу у одм одмах ах ску скупило пило мног мн ого о св свет ета. а. Ма Мари рија ја и ја та так кођ ођее из изиђ иђос осмо мо.. Зе Зена на је и да даље ље викала, а Ремон ју је и даље тукао. Марија ми рече да је то страшно, али јој ништа не одговорих. Замоли ме да потражим полицајца, али јој одговорих да не волим полицајце. Један је ипак ипа к сти стигао гао зај зајед едно но с нек неким им лим лимаро аром, м, ста станар наром ом на дру друггом спрату. Закуца на врата, али се ништа више није чуло. Закуцао 25

АЛБЕР КАМИ

 је ја јаче, че, а мало за затим тим жен женаа је зап заплак лакала, ала, и Рем Ремон он је отв отворио. орио. Држао је цигарету у устима и изгледао лицемерно. Девојка  јурну ка вратима вратима и реч речее полиц полицајцу ајцу да ју је Рем Ремон он тук тукао. ао. “Твоје “Твоје име?” — упита полицајац. Ремон му каза. “Извади цигарету из уста ус та ка кад д са мн мном ом ра разг згов овар араш аш”” — ре рече че по поли лица цаја јац. ц. Ре Ремо мон н је оклевао, погледао ме и добро повукао још један дим. У том тренутку полицајац му опали шамар свом снагом. Цигарета падее нек пад некол олик ико о мет метара ара даљ даље. е. Ре Ремон мон се про промен мени и у лиц лицу у, али ништа не рече, а затим упита понизним гласом може ли да подигне пикавац. Полицајац рече да може, и додаде: “Други путт да уп пу упам амти тиш ш да с по поли лици цијо јом м не нема ма ша шале ле.” .” За то вр врем емее девојка је плакала и понављала: “Тукао ме је. Он је подводач.” “Господине полицајче”, упита Ремон, “да ли је по закону да се чове чо веку ку каж ажее да је по подв дво ода дач? ч?”” Ал Али и му по поли лица цаја јац ц на наре реди ди да “завеже”. Тада се Ремон окрену према девојци и рече: “Чекај, мала, наћи ћемо се.” Полицајац му рече да умукне, да девојка треба да иде, а он да остане у соби и да сачека док га позову у комесаријат. Додаде да би требало да се стиди што је тако пијан да се сав тресе. Рем емон он му на ов ово о до доба баци ци:: “П “Пиј ијан ан ни ниса сам, м, гос оспо поди дине не поли по лица цајч јче. е. Трес ресем ем се се,, је јер р са сам м пр пред ед ва вама ма,, то је не неиз избе бежн жно. о.”” Затим затвори врата и свет се разиђе. Марија и ја завршили смо са припремањем ручка. Она није била гладна, и ја сам готово све појео. Отишла је у један сат, ја сам мало спавао. Око три сата неко закуца на врата и Ремон уђе. Остао сам лежећи у кревету. Сео је на крај кревета. За тренутак је био без  речи,  ре чи, а ја га упитах как како се цела ствар ствар одиграла. одиграла. Исприча Исприча ми да  је учини учинио о што је хте хтео, о, али да га је она ошам ошамарила арила,, и он ју је тада истукао. Остало сам видео. Рекох да ми се чини да је сада кажњена и да треба да буде задовољан. То је било и његово мишљење, и он примети да се полицајац узалуд упињао, он јој неће скинути батине које је добила. Додао је да добро познаје полицајце и да зна како с њима треба поступати. Затим ме упита јесам ли очекивао да ће полицајцу узвратити шамар. Одговорих му да ништа нисам очекивао и да, уосталом, не волим полицајце. Ремон је изгледао врло задовољан. Упитао 26

СТРАНАЦ

ме желим ли с њим да изађем. Уста тао о са сам м и почео да се чешљам. Рекао ми је да би требало да му будем сведок. То ми  је било свеј свеједн едно, о, али нисам знао шта треба да ка кажем жем.. По његгов ње ово ом ми мишљ шљењ ењу у, би било ло је до дово вољн љно о да из изја јави вим м да га је де дево војк јкаа извргавала руглу. Пристао сам да му будем сведок. Изишли смо, и Ремон ми понуди коњак. Затим је хтео да одиграмо партију билијара, и ја сам је с правом изгубио. Хтео  је за затим тим да идемо у јавну кућу, кућу, али ја сам рек рекао ао да нећу нећу,, јер то не воли лим м. Тад адаа см смо о се по пол лак ако о вр враати тили ли кућ ући и и он ми ре рече че коли лик ко  је задов задовољан ољан што му је пошло за рук руком ом да каз казни ни свој своју у љубавницу. Био је врло љубазан према мени и мислио сам да  је то врло прија пријатан тан тренута тренутак. к. Издал Из далек екаа сам на пра прагу гу ка капиј пијее спа спазио зио ста старог рог Сал Салам амана ана,, који је изгледао узбуђен. Кад се приближисмо, видео сам да је без св свог ог пс пса. а. Зу Зури рио о је на св свее ст стра ране не,, ос освр врта тао о се ок око о се себе бе,, покушавао да прозре таму ходника, мрмљао речи без везе и наст на став авља љао о да св свој ојим им ма мали лим, м, цр црве веним ним очи чима ма ис испи пити тива вачк чки и посматра улицу. Кад га Ремон упита шта му је, он не одговори одмах. Једва сам чуо како мрмља: “Прљавко, мрцино” — не престајући да се узбуђује. Упитах га где му је пас. Брзо ми одговори да је нестао. Затим одједном поче брзо да говори: “Пов “П овео ео са сам м га као и об обич ично но на Ма Мане нев вар арск ско о по поље ље.. Би Било ло је много мно го св света ета ок око о сај сајамс амских ких бар барак ака. а. Зас Застао тао сам да пог погле ледам дам “Кр Крааља у бекству” у”.. И кад са сам м хте тео о да по пође ђем, м, ни нијје га виш ишее би било ло.. Заиста, већ поодавно хтео сам да му купим мању огрлицу, али никад не би поверовао да би та мрцина могла на тај начин да оде.” Ремон му потом објасни да је пас могао да залута и да ће се вр враати тити ти.. На Наве вео о му је не нек коли лик ко пр прим имер ераа как ако о су пс пси и прел пр елаз азил или и и дес десет етин инее ки кило ломе метар тараа да би се вр враати тили ли св свој ојим им госп оспо ода дари рима ма.. Упр прк кос то томе ме,, ст стар ари и је из изггле леда дао о јо још ш ви више ше узб уз буђ уђен ен.. “А “Али ли уз узећ ећее ми га га,, ра раззум умеј ејте те!! Ка Кад д би га јо још ш не нек ко прихватио. Али то је немогуће, свима се гаде његове красте. Ухватиће га полицајци, сигурно.” На то му рекох да треба да оде у кафилерију и да ће му га вратити ако плати таксу. Упита ме да ли је такса велика. То нисам знао. Он се разбесни: “Дати 27

АЛБЕР КАМИ

новац за ту мрцину. О, нека цркне!” И поче да га псује. Ремон се насмеја и уђе у кућу. Пођох за њим и растадосмо се на одморишту спрата. Мало касније чуо сам старчеве кораке и он закуца на врата. Кад отворих, он часак заста на прагу и рече: “Опр “О прост остит ите, е, оп опрос рости тите те!” !” По Позв звах ах га да уђ уђе, е, ал али и ни није је хте тео. о. Гле леда дао о је у врх св сво оји јих х ци ципе пела ла,, до док к су му кр крааста тав ве руке подрхтавале. Не гледајући рне, он упита: “Неће ми га узети,  реците,  рецит е, госп господи одине не Мер Мерсо. со. Вра Вратиће тиће ми га. Шта би ина иначе че било од мене.” Рекох му да у кафилерији држе псе три дана на  располаг  расп олагању ању вла власницим сницима, а, а после тог тогаа чине с њима шта им је воља. Занемео је. Онда ми рече: “Лаку ноћ.” Затворио је врата, чуо сам како шета амотамо. Његов кревет зашкрипе. Међутим, по необично тихом звуку који је допирао кроз преградни зид,  разабрао  раза брао сам да пла плаче. че. Не знам зашт зашто о пом помислих ислих на мајк мајку у. Треб ребало ало је су сутра тра ран рано о уст устаати. Нис Нисам ам био глад ладан, ан, лег легох ох без вечере. V Ремон ми је телефонирао у канцеларију. Рекао ми је да ме  један  јед ан њег његов ов прија пријатељ тељ (он му је прича причао о о мени) позив позиваа да пров пр овед едем ем не неде дељу љу у ње његгов овој ој ви вик кен енд д кућ ућиц ици, и, кр крај ај Ал Алжи жира ра.. Одговорих му да бих се радо одазвао, ал али и да сам та тајј дан обећао свој св ојој ој пр приј ијаате тељи љици ци.. Рем емон он одм дмах ах уз узвр враати да и њу по пози зив ва. Жен енаа његгов ње оваа пр приј ијаате теља ља би биће ће вр врло ло за задо дово вољн љнаа да не буде са сама ма у друштву друштв у мушкараца. Хтео сам одмах да спустим слушалицу, јер знам да шеф не вол оли и да на нам м те теле лефо фони нира рају ју из гр град ада. а. Ме Међу ђути тим, м, Рем емон он ме за замо моли ли да пр прич ичек екаам и ре реч че да ми је о ов ово ом по пози зив ву мо моггао јав авит ити и вечерас, али је желео да ми саопшти нешто сасвим друго. Цео дан пратила га је група Арапа, међу којима се налазио и брат његгов ње овее би бивш вшее љу љуба бавн вниц ице. е. “А “Ак ко га га,, кад се буде деш ш ве вече чера расс враћао видиш у близини куће, јави ми.” У реду, одговорих. Одмах затим позвао ме је шеф и за тренутак ми би врло неприј ијаатно но,, јер са сам м помис исл лио да ће ми рећи да мање телефонирам, а више радим. Ипак, није било то. Рече ми да 28

СТРАНАЦ

ћемо разговарати о некој још несазрелој намери. Намеравао је да оснује у Паризу агенцију која би на лицу места свршавала његове послове, и то непосредно са великим компанијама и хтео је да зна да ли бих пристао да идем тамо. То би ми омогућило да живим у Паризу, а уз то и да путујем један део године. “Ви сте млади, и чини ми се да би вам се такав живот свидео.” Рекох му да је тако, али да ми је, све у свему, свеједно. Он ме та тада да уп упит итаа не би бих х ли желе лео о да пр про оме мени ним м жи жив вот. Одговорих му да се живот не може никада променити и да у сваком случају један вреди колико и други, и да ми се овај овде баш ба ш св свиђ иђа. а. Из Изггле леда дао о је не неза задо дово воља љан, н, ре рек као ми је да ув увек ек одговарам друкчије од осталог света, да немам амбиција и да  је то страш страшно но за послове послове.. За Затим тим сам се вратио на посао. Волео бих да га нисам озлоједио, али нисам видео разлога да мењам свој живот. Размисливши добро о свему, нисам био несрећан. Док сам био студент, имао сам много амбиција ове врсте. Али кад сам морао да напустим студије, схватио сам одмах да је све бесмислено. Те вечери Марија дође по мене и упита ме да ли бих се с њом оженио. Одговорих јој да ми је то свеједно и да бисмо могли то учинити ако она жели. Тада је она хтела да зна да ли  је вол волим. им. Одг Одговори оворих х јој, као што сам то већ јед једном ном учинио, да то ништа не значи, али да сам сигуран да је не волим. “Зашто онда да се са мном жениш?” — изусти она. Објасних јој да то није важно и, ако она жели, можемо се венчати. Она је то, уосталом, тражила, и мени је преостало да на то пристанем. Она примети да је брак озбиљна ствар. Одговорих: “Није.” За тренутак је ућутала и немо ме посматрала. Затим продужи да говори. Хтела је само да зна да ли бих прихватио такву понуду и кад би долазила од неке друге жене с којом бих одржавао исте ис те ве везе зе.. Одг дгов овор орих их:: “Р “Раз азум умее се се.” .” Он Онаа та тада да са саму му се себе бе уп упит итаа да ли ме воли, али ја о томе нисам ништа могао знати. Пошто је опет мало ћутала, промрмља да сам чудан, да ме, сигурно, због тога воли, али да ћу јој једног дана можда из истих разлога доја до јади дити ти.. Как ако о са сам м ћу ћута тао о не нем мај ајућ ући и шт штаа да до дода дам, м, он онаа ме смешећи се узе за руке и рече да жели да се уда за мене. 29

АЛБЕР КАМИ

Одговорио сам јој да ћемо то учинити чим буде хтела. Затим сам јој говорио о предлогу мога послодавца, и Марија ми рече да би волела да види Париз. Казао сам јој да сам неко време живео у Паризу, а она ме је испитивала како је тамо. Рекох јој: “Прљаво. Има голубова и мрачних дворишта. Љу Људи ди имају белу кожу.” Затим За тим смо шет шетали али и про прошли шли гра градо дом м глав лавним ним улиц лицам ама. а. Жене су биле лепе и ја упитах Марију да ли је то приметила. Рече ми да јесте и да ме разуме. Неко време нисмо више разговарали. Желео сам, међутим, да остане са мном и рекох јој да бисмо могли заједно вечерати код Селеста. И она је заиста за тим жудила, али је имала нешто да ради. Били смо надомак моје куће и ја јој рекох до виђења. Она ме погледа: “Не желиш да знаш шта треба да радим?” Желео сам да знам, али нисам на то мислио, и као да ми је то замерила. Видевши ме збуњена, она поново прасну у смех и примаче ми се целим телом да ми пружи своје усне. Вечерао сам код Селеста. Већ сам почео да једем кад уђе нека чудна мала жена и упита ме може ли да седне за мој сто. Разуме се да је могла. Покрети су јој били механички, а очи сјајне на лицу малом као јабука. Скинула је жакет и нервозно баци ба цила ла по поггле лед д на је јело ловн вник ик.. По Позв звал алаа је Се Селе лест стаа и одм дмах ах поручила сва јела, одрешито и на брзину. Чекајући предјело, отвор от вори и то торб рбу у, изв извади ади пар парче че че четвр твртас тасте те ха харт ртије ије и оло оловк вку у и, додавши напојницу, напојницу, све срачуна унапред, а затим из новча новчаника ника изва из вади ди та тача чан н из износ нос кој оји и ст став ави и ис испр пред ед се себе бе.. До Донес несош ошее јо јојј предјело, које је лакомо на брзину прогутала. Док је чекала следеће јело, извади из торбице плаву оловку и неки недељни часо ча сопи писс кој оји и об обја јављ вљуј ујее пр прог огра раме ме ра ради диое оеми миси сија ја.. Је Једн дну у за другом, врло пажљиво је подвукла скоро све емисије. Како је часопис имао дванаестак страница, она је савесно наставила овај посао за све време ручка. Ја сам већ био ручао, а она је и даље подвлачила с истом марљивошћу. Потом се дигла, обукла жакет с оним истим покретима прецизног аутомата и отишла. Како нисам имао шта да радим, изишао сам и ја и једно време ишао за њом. Стала је на ивицу плочника и, не скрећући и не 30

СТРАНАЦ

осврћућ осврћ ући и се се,, не неве веро рова ватн тно о брз брзо о и си сигу гурн рно о кр крен ену ула св свој ојим им путем. Најзад сам је изгубио из вида и вратио се истим путем. Мислио сам како је чудна, али сам је брзо заборавио. На пр праг агу у св свој ојих их вр враата на нађо ђох х ст стар арог ог Са Сала лама мана на.. По Позв звах ах га да уђе, а он ми са сао општи да се пас изгубио, јер није био у кафилерији. Намештеници су му казали да је можда прегажен. Пита Пи тао о је да ли је мо могу гуће ће не нешт што о са сазн знаати у коме меса сари рија јатту. Одговорили су му да се о оваквим стварима не води рачуна јер се до дога гађа ђају ју св свак аког ог да дана на.. Ре Река као о са сам м ст стар аро ом Са Сала лама ману ну да би могао набавити другог пса, али био је у праву кад ми је рекао да је навикао на овог. Скуп Ск упио ио са сам м се на св сво ом кр крев евет ету у, а Са Сала лама мано но је се сео о на столи лицу цу по поре ред д стола ла.. Се Седе део о је пр преема ме мени ни,, с рук укаама на кол олен еним има. а. Ни Није је ск скин ину уо св свој ој ста стари ри ше шеши шир. р. Кр Кроз оз по пожу жуте теле ле бркове процеди неколико невезаних реченица. Био ми је мало досадан, али нисам имао шта да радим, а није ми се спавало. Да бих нешто казао, почео сам да га испитујем о псу. Рече ми да га је набавио после женине смрти. Оженио се прилично касно. У младости је желео да постане глумац, и у војсци је играо у шаљивим позоришним комадима из војничког живота. Али се ипак запослио на железници и није пожалио, јер је сада примао малу пензију. Није био срећан са женом, али, све у свему, био се навикао на њу. Кад је умрла, осећао се врло усам ус амље љен. н. Тад адаа је за замо моли лио о св свог ог др друг угаа из ра ради дион ониц ицее да му набави пса и добио је овога, сасвим младог. Морао је да га храни на цуцлу. Али како пас живи мање од човека, најзад су заједно остарели. “Био је ћудљив”, рече Саламано. “С времена на време дохватили бисмо се. Али ипак је био добар пас.” Рекох му да је био до добр брее ра расе се и Са Сала лам мано је из изггледао задо за дово воља љан. н. “С “Сем ем то тога га,, до дода даде де,, ни нист стее га зн знал али и пр прее ње његгов овее болести. Имао је најлепшу длаку.” Сваке вечери и сваког јутра откако је пас добио ову кожну болест Саламано га је мазао неком нек ом ма машћу шћу.. Ме Међут ђутим, им, пре према ма њег његово овом м миш мишљењ љењу у, њег његов оваа права болест била је старост, а старост се не лечи. У том тренутку ја сам зевнуо и стари ми рече да иде. Рекох му да мо мож же ос оста тати ти и да жа жали лим м шт што о се то до доггоди дило ло ње његгов ово ом пс псу у. 31

АЛБЕР КАМИ

Он ми захвали. Рече да је мама много волела пса. Говорећи о њој, звао ју је “ваша сирота мајка”. Он изрази своју бојазан да мора да сам врло несрећан откако је мајка умрла, али му на то ништа не одговорих. Тада ми, брзо и устежући се, рече да зна да су ме у четврти осуђивали што сам мајку дао у дом, али он ме познаје и зна да сам мајку много волео. Одговорих му, ни сам не знам због чега, да до сада нисам знао да ме у вези с тим осуђују, али да ми је дом изгледао као нешто сасвим природно,  јер нисам имао довољ довољно но нова новаца ца да плаћа плаћам м нег негова оватељиц тељицу у. “Уосталом, додао сам, има већ дуго како није имала шта да ми каже и било јој је досадно овако самој.” “Да”, рече он, “у дому бар човек стекне другове.” Затим се извинио. Хтео је да спава. Живот му се сада изменио и није знао шта да ради. Први пут откако га познајем, он ми бојажљиво пру пр ужи рук уку у и ја осе осети тих х ње његгов ову у хр храапа пав ву кожу жу.. Ма Мало ло се насмеши, и пре него што пође, рече: “Надам се да пси ноћас неће лајати. Стално мислим да је то мој.” VI У недељу сам се једва пробудио и Марија је морала да ме зове и продрмуса. Нисмо јели, јер смо хтели рано да пођемо на купање. Осећао сам неку празнину и мало ме је болела глава. Цигарета ми је била горка. Марија се са мном шалила и рекла ми је да изгледам као да су ми сви помрли. Обукла је белу хаљину и опустила косу. Рекао сам јој да је лепа и она се задовољно смејала. Силазе Сил азећи, ћи, зак закуцал уцали и смо на Ре Ремон монов оваа вра врата. та. Од Одггово оворио рио нам је да силази. Због тога што сам био уморан и што нисмо отворили капке на прозорима, на улици ме запљусну дан пун сунца. Марија је скакутала од радости и непрестано говорила како је лепо. Осећао сам се боље и приметих да сам гладан. Рекох то Марији, а она ми показа своју торбу од воштаног платна у коју је ставила наша два купаћа костима и пешкир. Остало ми је само да чекам, а затим смо чули како Ремон затвара врата. Имао је на себи плаве панталоне и белу кошуљу 32

СТРАНАЦ

с кратким рукавима. Међутим, на главу је ставио сламни шешир, због чега се Марија смејала, а његове подлактице белеле су се испод црних маља. Због тога осетих неко гађење. Звиждао је силазећи и изгледао врло задовољан. Рече ми: “Здраво, стари”, и назва Марију “госпођице”. Дан пре тога били смо у комесаријату и ја сам сведочио да  је дево девојка јка Рем Ремона она “извр “извргав гавала ала руг руглу”. лу”. Био је ослобође ослобођен н уз опоме опо мену ну.. Ни Нису су про прове верав равали али мо моју ју тв тврд рдњу њу.. О св свем ему у то томе ме поразговарасмо с Ремоном испред врата, а затим одлучисмо да пођемо аутобусом. Плажа није била далеко, али тако ћемо пре стићи. Ремон је мислио да ће му пријатељ бити задовољан кад нас види да смо поранили. Баш смо хтели да кренемо кад ми Ремо Ре мон н одј дјед едно ном м да даде де зн знак ак да по поггле леда дам м пр прек еко о пу пута та.. Ви Виде дех х груп упу у Ар Араапа на насл слоњ оњен ену у на из изло логг пр про ода давн вниц ицее ду дув ван ана. а. Посматрали су нас ћутке, на свој начин, као да смо, ни више ни мање, камење или кладе. Ремон ми рече да је онај други с леве ле ве ст стра ране не ње његгов пр прот отив ивни ник, к, и пр при и том је из изггле леда дао о за зами мишљ шљен ен.. Затим додаде да је та ствар свршена. Марија није разумела и упита нас о чему је реч. Рекох јој да су то неки Арапи који су нешто кивни на Ремона. Хтела је одмах да кренемо. Ремон се исправи и насмеја рекавши да треба пожурити. Пођос По ђосмо мо пр прем емаа аут утоб обус уск кој ста станиц ници, и, кој ојаа се нал налаз азила ила нешто даље. Ремон ми рече да нас Арапи не прате. Окренух се. Ста тајјал али и су још на ис исттом мес естту и равно ноду душ шно и даље посматрали место које смо управо напустили. Попели смо се у аутобус. Ремон, коме је изгледа лакнуло, није престајао да се шали с Маријом. Осе сећ ћао са сам м да му се свиђа, ал али и она му је једва одговарала. С времена на време погледала би га смешећи се. Сишли смо у предграђу Алжира. Плажа није далеко од аутобуске станице. Али требало је прећи малу узвишицу, која се диже изнад мора, а затим се стрмо спушта према обали. Била је покривена жућкастим камењем и асфоделима сасвим белим према већ дубоком плаветнилу неба. Ударајући снажно својом торбом од воштаног платна, Марија се забављала да им  расипа  раси па ла латице. тице. Кора орачали чали смо изме између ђу редо редова ва малих вила са 33

АЛБЕР КАМИ

зеленим или белим оградама, неке од њих биле су са својим верандама сакривене испод тамариса, док су друге стајале без зеле лени нила ла ус усре ред д каме мењ ња. Пр Прее не негго шт што о см смо о се ус успе пели ли на узвишицу, већ смо угледали мирно море, а нешто даље сањиви и масивни рт у бистрој води. До нас је кроз тишину допирао лаки шум мотора. У даљини спазисмо малу рибарску барку која се неосетно примицала по блештавом мору. Марија убра нек не кол олик ико о пе перу руни ник ка са ст стењ ења. а. Са па пади дине не кој ојаа се сп спуш ушта тала ла пр прем емаа мору, видели смо већ неколико купача. Ремон Ре монов ов при прија јате тељ љ ста станов новао ао је у вик викенд ендку кућиц ћици и на кра крају ју плаже. Кућица се наслањала на стене, а предњи стубови већ су се куп упал али и у мо мор ру. Рем емон он на насс пр преедс дста тави ви.. Ње Његгов пр приј ијаате тељ љ се зв звао ао Масо Ма сон. н. Би Био о је то ви висо сок, к, кр круп упан ан чо чове век, к, ши широ роки ких х пл плећ ећа, а, са пунаачк пун чком ом и при прија јатно тном м же женицо ницом, м, која је гово оворил рилаа пар париск иским им акцентом. Одмах нам рече да се осећамо као код своје куће и да је већ испржио рибе које је јутрос уловио. Рекох да сматрам да му је кућа лепа. Он ми узврати да овде проводи суботу, недељу и цео годишњи одмор. “Добро се слажем са женом” —  додаде. Зена му се управо нешто смејала са Маријом. Тада сам можда први пут помислио да ћу се и ја оженити. Масон је хтео да се купа, али његова жена и Ремон не хтедоше поћи. Нас троје се спустисмо и Марија се одмах баци у воду ду.. Ма Масо сон н и ја ма мало ло по поче чек кас асмо мо.. Гов овор орио ио је ла лага гано но и приметио сам да је имао обичај да све што би рекао употпуни са “додао бих још” — чак и онда кад у ствари ништа не би додао смислу реченице. Сто се тиче Марије, рече ми: “Сјајна  је, и дод додао ао бих, дражесна.” дражесна.” Нисам више обраћ обраћао ао пажњу на ов ову у  рђаву  рђав у навик навику у, јер сам осећао как како о ми сунц сунцее прија прија.. Од песка почеше да ми бриде табани. Уздржавао сам се од жеље да уђем у воду, али најзад рекох Масону: “Идемо ли?” Скочио сам. Он  је полако полако ушао у во воду ду и бацио се тек кад му се тло измакло измакло под под ногама. Пливао је на прстима и доста слабо, тако да сам га оставио да стигнем Марију. Вода је била хладна и уживао сам у пл плив ивањ ању у. Сл Слаажу жући ћи се у по покр крет етим имаа и ос осећ ећај ајућ ући и ис истто задовољство, Марија и ја запливасмо далеко. На пу пуч чини смо се окренули на леђа и са мог лица, 34

СТРАНАЦ

окренутог према небу, сунце је осушило последње капи воде које су ми се сливале у уста. Видели смо да се Масон вратио на обалу и испружио на сунцу. Из даљине изгледао је огроман. Марија је хтела да заједно пливамо. Поставио сам се иза ње да бих је ухватио око струка, а она се кретала пливајући рукама док до к са сам м јо јојј ја по пома мага гао о уда дара рају јући ћи но нога гама ма.. Ла Лаки ки жу жубо бор р во воде де пратио нас је целог јутра све док нисам осетио умор. Тада сам оставио Марију и вратио се сам пливајући правилно и дишући дубо ду бок ко. На об обал али и се пр пру ужи жих х по потр трб буш ушк ке по поре ред д Ма Масо сона на и загњурих лице у песак. Рекох му да је “то врло пријатно”; и он  је био исто истогг мишље мишљења. ња. Мало после стиж стижее и Мариј Марија. а. Окре Окренух нух се да је пос посма матра трам м ка как ко се пр прим имич иче. е. Са косо осом м за заба баче чено ном м уназад, сва је била лепљива од слане воде. Испружи се поред мене и две топлине — њеног тела и сунца — мало ме успаваше. Марија ме продрма и рече ми да је Масон ушао у кућу и да би требало ручати. Одмах сам устао јер сам био гладан, али ми Марија примети да је од јутрос нисам пољубио. Било је то истина, а сем тога и сам сам то желео. “Дођи у воду” — рече ми. Потрчасмо да се бацимо на прве мале таласе. Запливасмо мало и Марија се припи уз мене. Осетих њене ноге око својих и пожелех је. Кад се вратисмо, Масон нас је већ звао. Рекох му да сам врло гладан, а он одмах рече својој жени да му се свиђам. Хлеб  је био добар и ја хала халапљиво пљиво прогу прогутах тах свој део рибе рибе.. Зат Затим им су дошли месо и пржен кромпир. Јели смо и ћутали. Масон се често хватао чаше с вином и мени је стално доливао. Кад је дошл до шлаа каф афа, а, гла лав ва ми је би била ла те тешк шкаа и мн мног ого о са сам м пу пуши шио. о. Масон, Ремон и ја разматрали смо могућност да месец август пров пр овееде демо мо за заје једн дно о на пл плаж ажи и и да за заје једн днич ички ки сно носи симо мо трошк трош кове ове.. Мар Марија ија од одје једно дном м ре рече: че: “Зн “Знат атее ли кол олик ико о је са сати? ти? Пола дванаест.” Сви смо се зачудили, а Масон рече да смо  ручали  руч али рано и да је то приро природно, дно, јер се руча онда кад се огладни. Не знам зашто се Марија томе смејала. Мислим да је мало више попила. Масон ме тада упита да ли бих хтео да с њим прошетам по плажи. 35

АЛБЕР КАМИ

“Моја жена се увек одмара после ручка. Ја то не волим. Треба да се крећем. Увек јој говорим да је то боље за здравље. Али, уосталом, то је њено право.” Марија додаде да ће остати да помогне госпођи Масон да опере судове. Мала Парижанка рече да зато треб тр ебаа ис исте тера рати ти му мушк шкар арце це.. На Насс тр трој ојиц ицаа си сиђос ђосмо мо до об обал але. е. Сунце је падало скоро право на песак и његов блесак на мору био је несносан. На плажи није више било никога. У викендкућ ућиц ицам ама, а, кој ојее су се нал налаз азил илее на ив ивиц ици и ви висо сора равн вни и и би биле ле нагнуте ка мору, чуло се звецкање тањира и прибора за јело. Једва смо дисали од врелине камења, која је избијала из земље. Масон и Ремон разговарали су најпре о стварима и људима кој ојее ни ниса сам м зн знао ао.. Сх Схв вати тио о са сам м да се ода давн вно о зн знај ају у и да су, штавише, једно време заједно живели. Упутили смо се према води и иш ишли ли ду дуж ж мор ора. а. Катк ткад ад би мал али и та тала лас, с, ду дужи жи од ос оста тали лих, х, поквасио наше платнене ципеле. Ни на шта нисам мислио, јер сам био упола омамљен од сунца изнад моје голе главе. У то том м тре тренут нутку ку Ре Ремон мон ре рече че неш нешто то Мас Масону ону,, шт што о ниса нисам м добро чуо. Али у исти мах, сасвим на крају плаже и врло далеко од нас, спазих два Арапина који су нам се приб пр ибли лижа жава вали ли.. По Поггле леда дах х Ре Ремо мона на и он ми ре рече че:: “Т “То о је он он!” !” Пошли смо даље. Масон упита како су могли све довде да нас прате. Помислих да су нас морали видети кад смо с торбом за плажу улазили у аутобус, али ништа не рекох. Арапи су се полако примицали, и већ су нам били сасвим близу. Ми смо и даље продужили истим кораком, али Ремон  рече:  ре че: “Ак “Ако о дође до туч туче, е, Масон Масоне, е, ти узми на себе оног друг другог ог.. Ја ћу се обрачунати с оним мојим. А ти, Мерсо, уколико се појави трећи, тај је твој.” Рекох: “У реду.” Масон гурну руке у џепове. Чинило ми се да се врео песак ужарио. Наставили смо истим ист им кора орак ком пре према ма Ара Арапим пима. а. Раз Раздаљ даљина ина се рав равно номер мерно но смањивала. Кад смо били неколико корака једни од других, Арапи су стали. Масон и ја успорили срно кораке. Ремон пође према свом типу. Нисам добро чуо шта му је рекао, али онај направи покрет као да ће га ударити главом. Тада га Ремон удари и позва у помоћ Масона. Масон пође на онога који му је 36

СТРАНАЦ

био одр био дрееђе ђен н и уда дари ри га дв дваапу путт св сво ом сна наггом. Ара рапи пин н се испру исп ружи жи у во воду ду,, лиц лицем ем пре према ма дну дну,, и оста остаде де так тако о нек некол олик ико о секунд сек унди и ств ствара арајућ јући и ок око о сво своје је глав лавее ме мех хуро урове ве на пов површи ршини ни воде. За то време је поново и Ремон ударио и овоме крв обли лице. Ремон се окрену према мени и рече: “Видећеш шта ће извадити.” Ја му довикнух: “Пази, има нож”, али је Ремонова  рукаа већ била посече  рук посечена на а уста расечена. расечена. Масон је прискочио, али се други Арапин подиже и стаде иза оног наоружаног. Нисмо смели да се помакнемо. Они су се полако повлачили, гледајући нас и даље нетремице и држећи нас у страху од ножа. Кад су видели да су довољно одмакли, нестадоше врло брзо, док смо ми стајали као приковани на сунцу, а Ремон стезао руку из које је шикљала крв. Масон онда рече да овде борави неки лекар који проводи недељу на узвишици. Ремон хтеде одмах да пође к њему, али сваки пут кад би проговорио, крв из ране правила би мехурове у његовим устима. Придржавали смо га и вратили смо се у кућицу што смо брже могли. Ту нам Ремон рече да су његове  ране површинск површинскее и да може да иде лекару лекару. Оде с Масон Масоном, ом, а ја остадох да објасним женама шта се догодило. Госпођа Масон заплака, Мариј ијаа пребледе. Бил ило о ми је дос осаадно да им објашњавам, најзад ућутах и запалих цигарету Посматрајући море. Око пола два Ремон се врати с Масоном. На руци је имао зав авој ој,, ок око о уст стаа фла ласт стеер. Лек екаар му је ре рек као да то ни није је ни ништ штаа, ал али и он је изгледао натмурен. Масон покуша да га насмеје, међутим он не проговори. Кад рече да ће сићи на плажу, упитах га куда иде, а он ми одговори да иде на ваздух. Масон и ја рекосмо да ћемо га пратити. Тада се наљути и поче да нас вређа. Масон додаде да му не треба противречити, али ја сам ипак пошао за њим. Дуг уго о смо ше шета тал ли по пл плаажи жи.. Сун унце це је би било ло ст стра рашн шно. о. Као да се ломило у комаде на песку и на мору. Имао сам утисак да Ремон зна куда иде, али то је свакако било погрешно. Сасвим на крају плаже стигосмо најзад до малог извора, који је текао кроз песак иза једне велике стене. Ту затекосмо она наша два 37

АЛБЕР КАМИ

Арапина. Лежали су у својим прљавим, плавим комб мбин инез езон оним има. а. Изг згле леда дали ли су са сасв свим им ми мирн рни и и ск скор оро о задо за дово вољн љни. и. На Наш ш до дола лаза зак к ни није је ниш ништа та из изме мени нио. о. Он Онај ај кој оји и је ударио Ремона, гледао га је ћутећи. Други је свирао на малој трсци и понављао без престанка, гледајући нас испод ока, три ноте које је изводио на свом инструменту. За све то време ништа није постојало сем сунца и тишин тишине, е, лаког жубора извора и ове три ноте. Ремон принесе руку џепу с ре рево волв лвер еро ом, али се он онај ај не по покр крен ену: у: са само мо су се гле ледал дали. и. При рим мет етио ио са сам м да он онаај шт што о је св свир ирао ао на фрули им имаа вр врло ло  размак  раз макнуте нуте прсте на ногам ногама. а. Не скида скидајући јући оч очију ију са свог противника, Ремон ме упита: “Да га убијем?” Помислих да ће се, ако кажем не, узбудити и да ће сигурно опалити. Само му  рекох:  рек ох: “Ниј “Нијее ти још ништа рек рекао. ао. Било би руж ружно но пуца пуцати ти тек онако.” И даље се, усред тишине и врелине, чуо само тихи жубо бор р воде и фруле ле.. Тада Ремо мон н ре рече че:: “Вр Врееђа ђаћу ћу га, да дак кле ле,, и кад одговори, убићу га.” Одговорих: “Али ако не извуче нож, не можеш пуцати.” Ремон је почео да се помало узбуђује. Онај друг др уги и ст стал ално но је св свир ирао ао,, а об обој ојиц ицаа су пос посма матр трал алаа св свак аки и Ре Ремо моно нов в покрет пок рет.. “Н “Не”, е”, рек рекох ох Ре Ремон мону у. “У “Ухв хваати се с њим ка као о чов човек ек с човеком и дај ми револвер. Уколико се други умеша или извуче нож, убићу га. Кад ми Ремон предаде револвер, сунце пређе преко њега. Стајали смо и даље непомични као да се све око нас затворило. Гледали смо се не спуштајући очи и све се одлучивало овде изме из међу ђу мо мора ра,, пес песк ка и сун унца ца,, у дв двос остр трук укој ој ти тиши шини ни фр фру уле и во воде де.. У том тр трен енут утк ку по поми мисл слио ио са сам м да се мо мож же пу пуца цати ти ил или и не пуцати. Међутим, Арапи се одједном, узмичући, повукоше иза стене. Ремон и ја вратисмо се истим путем. Изгледао је боље и говорио о аутобусу за повратак. Испратих га до кућице и док се он пео уз дрвене степенце, застадох пред првим степеником, главе ошамућене од сунца, обесхрабрен пред напором који је требало да учиним да бих се попео на дрвени спрат и вратио женама. Али жега је била толи лик ка да ми је би било ло теш ешк ко да стој ојим им не непо пом мич ичаан по под д заслепљујућом кишом која је падала с неба. Остати или отићи, 38

СТРАНАЦ

исто ми се хватало. После извесног времена Окренух се према обали и кренух даље. Било је то оно исто црвено блештање. На песку море је дах да хтал тало о пу пуни ним, м, брз брзим им и пр приг игуш ушен еним им да дах хом св свој ојих их ма мали лих х таласа. Ишао сам лагано према стењу и осећао да ми је чело набр на бреекло од сун унца ца.. Св Сваа та вр вреели лина на ме је пр прит итис иск кал алаа и спутавала кораке. А сваки пут кад бих на лицу осетио њен врел вр ели и да дах, х, ст стис исну нуо о би бих х зуб убе, е, ст стег егао ао пес песни нице це у џе џепо пови вима ма,, напрегнуо сву. своју снагу да савладам сунце и ону магловиту опиј оп ијен енос остт кој ојаа се на ме мене не сруч учил ила. а. При св свак ако ом мл млаз азу у светлости који је избијао из песка, из побелеле шкољке или крхотине стакла, вилице су ми се грчиле. Дуго сам ходао. Из даљ даљине ине сам спа спазио зио мал малу у, там тамну ну ма масу су сте стене не опа опасан сану у засл за слеп епљуј љујућ ућим им прс прсте тено ном м св свет етлос лости ти и мо морс рск ке пр праш ашине ине.. Помислио сам на свежи извор иза стене. Зажелео сам да још  једном  јед ном ослушнем жубор воде, воде, да се склоним од сунца, напора, напора, плача жена и да пронађем хлад и мир. Али кад са сам м се приближио, приметио сам да се Ремонов противник вратио. Био је сам. Лежао је на леђима с рукама под потиљком, чело че лом м у се сенц нци и ст стен ене, е, ост остал алим им де дело лом м те тела ла на су сунц нцу у. Ње Његгов плав пл ави и комб мбин инез езон он ис испа пара рава вао о се на вр врућ ућин ини. и. Би Био о са сам м ма мало ло изненађен. За мене је све то била свршена ствар и дошао сам овамо не мислећи више на то.  Чим ме виде, Арапин се мало подиже подиже и гурну руку у џеп. Ја сам, разуме се, стезао у џепу од капута Ремонов револвер. Он се поново спусти уназад не вадећи руку из џепа. Био сам доста далеко од њега, око десетак метара. С времена на време назирао сам његов поглед испод полуотворених капака, али је у ужареном ваздуху његов лик играо пред мојим очима. Шум таласа био је још спорији, још тиши него у подне. Било је то оно исто сунце, она иста светлост на оном истом песку која се овуда проширила. Већ два сата дан није одмицао, већ два сата како је бацио сидро у океан усијаног метала. На хоризонту је прошао неки бродић, а ја сам крајичком ока назрео само црну мрљу, јер сам непрестано посматрао Арапина. Помислио сам да треба само да се окренем, па да све буде 39

АЛБЕР КАМИ

свршено. Али сва плажа иза мене, која је треперила од сунца, притискала ме је. Примакао сам се мало извору. Арапин се није мицао. И поред тога био је још доста далеко. Можда због сенке на лицу, изгледало је да се смеје. Чекао сам. Лице ми је од сун унца ца гор ореело и ос осет етио ио са сам м како ми се капљ пљиц ицее зно ноја ја скупљ пљаају на обрвама. Било је то оно исто сунц нцее као и оног дана кад сам сахранио мајку, и као и тада много ме је болела глава и све су ми жиле куцале под кожом. Због ове врелине коју више нисам могао поднети, коракнуо сам напред. Знао сам да  је то глупо и да се нећу ослобо ослободити дити сунц сунцаа ак ако о се пом помакне акнем м за  један  јед ан корак. корак. Али учинио сам већ један корак корак,, само јед један ан корак. корак. А тада, не дижући се, Арапин тргну нож, који ми показа на сунцу. Светлост шикну на челик и учини ми се као да ме дуга, блистава оштрица погоди у чело. У истом часу зној скупљен у обрвама потече одједном низ очне капке и прекри их млаким и густим велом. Ова копрена од суза и соли заслепи ми очи. Осећао сам само како ми сунце као цимбал удара по челу и нејасно, блиставо сечиво како сева на ножу стално упереном у мене. Овај усијани мач палио ми је трепавице и копао очи. Тада ми је све заиграло пред очима. С мора је допирао тежак и врео вр ео да дах. х. Чи Чини нило ло ми се као да се не небо бо на нада да мн мно ом ши широ ром м отворило и као да из њега пада огњена киша. Напрегнух се свим својим бићем и рука ми стеже револвер. Обарач окину, додирнух глатко испупчење дршке, а тада уз прасак, у исто време резак и заглушан, све поче. Са себе стресох зној и сунце. Би ми јасно да сам пореметио равнотежу дана и ону ванредну тиши ти шину ну пл плаж ажее на кој ојој ој са сам м би био о ср срећ ећан ан.. Тад адаа оп опал алих их јо још ш чети че тири ри пу пута та у не непо поми мичн чно о те тело ло,, у кој ојее су ме меци ци не непр прим имет етно но продирали. И то је било као четири кратка ударца којима сам закуцао на врата своје зле коби.

40

СТРАНАЦ

ДРУГИ ДЕО I Одмах после хапшења био сам саслушан неколико пута. Али, пошто је било речи само о узимању генералија, то није дуго трајало. Први пут, у комесаријату, изгледало је као да мој случај никога не интересује. Осам дана касније, иследник ме  је, напр напротив отив,, посма посматрао трао са радоз радозналошћ налошћу у. Најпр Најпрее ме упита само за име, адресу, датум и место рођења. Затим је желео да знаа да ли са зн сам м из изаб абра рао о адв двок окаата та.. При ризн знад адо ох да ни ниса сам м и поставих му питање је ли неопходно потребно да га узмем. “Зашт “За што?” о?” ре рече че.. Од Одго гово ворио рио сам да см смаатра трам м св свој ој слу случај чај вр врло ло простим. Он се осмехну говорећи: “Ствар схватања. Међутим, постоји закон. Уколико ви не изаберете адвоката, одредићемо га по службеној дужности.” Сматрао сам да је то врло подесно што се суд бави тим ситницама. То сам му и рекао. Он се сложио са мном и закључио да је закон све добро предвидео. У прво време нисам га озбиљно схватао. Примио ме је у просторији са навученим завесама, на његовом писаћем столу стајала је само једна светиљка која је осветљавала наслоњачу коју ми понуди да седнем, док је он остао у сенци. Некада сам у књигама читао сличан опис, и све ми се учини као нека игра. После нашег разговора, напротив, посматрао сам га и видео човека правилних црта, дубоких, плавих очију, висока раста, дугих, проседих бркова и густе, скоро беле косе. Чинило ми се да је врло паметан и укратко, симпатичан, упркос нервозном грчењу мишића на лицу, које му је затезало уста. Излазећи, хтео сам чак да се рукујемо, али се на време сетих да сам убио човека. Сутрадан ме у затвору посети адвокат. Био је омален и дебељушкаст, још доста млад, помно дотеране косе. Упркос врућини (ја сам био у кошуљи), био је у тамном оделу, имао 41

АЛБЕР КАМИ

изгужван око вратник и необичну кравату са широким, црним и белим пругама. На кревет спусти ташну коју је носио под мишком, представи се и рече да је проучио мој предмет. Мој случај је био врло деликатан, али он није сумњао у успех, под условом да му се поверим. Захвалих му, а он ми рече: “Уђимо у суштину ствари.” Сео је на кревет и објаснио ми да су се распитивали о мом личном животу. Знали су да ми је мајка недавно умрла у дому стараца. После тога водили су истрагу у Маренгу. Иследни орга ор гани ни са сазн знал али и су “д “даа са сам м по пок каз азао ао бе безо зосе сећа ћајн јнос ост” т” на да дан н мајчине сахране. — “Разумејте”, рече мој адвокат, “мало ми је непријатно да вас о томе питам, али то је врло важно, и биће  јак дока доказз за опту оптужб жбу у ак ако о не будем мога могао о ништа одг одговори оворити.” ти.” Хтео је да му помогнем. Упит итаа ме да ли са сам м тог дана био много жалостан. Ово питање ме врло зачуди и учини ми се да би и мени било врло непријатно кад бих га некоме поставио. Ипак му одг дгов овор орих их да са сам м се одв двик икаао да са сам м се себи би по посста тављ вљаам пи пита тања ња и да ми је тешко да му о томе нешто кажем. Нема сумње, волео сам мајку, али то ништа не значи. Сва здрава бића пожелела су, више ви ше ил или и ма мање ње,, см смрт рт он оним имаа кој ојее су во воле лели ли.. Вр Врло ло уз узб буђ уђен ен,, адвокат ме прекиде. Тражио је од мене да му обећам да то нећу  рећи ни на саслу саслушању шању ни пред иследни иследник ком. Међути Међутим, м, обја об јасн сних их му да са сам м по пр прир иро оди та так кав и да зб због ог фи физи зичк чких их потре по треба ба чес често то по поти тиск скуј ујем ем св свој ојаа осе осећа ћања ња.. На да дан н ма мајч јчин инее сахране био сам врло уморан и спавало ми се. Због тога се нисам обазирао на оно што се догађа. Оно што сам могао поуздано да му кажем било је да бих више волео да мајка није умрла. Али мој адвокат није био с тим задовољан. Рекао ми је: “То није довољно.” Размишљао је. Затим ме упита може ли да каже да сам тога то га дан данаа вл влада адао о св своји ојим м прир природ одним ним осећа осећањим њима. а. Од Одггово оворио рио сам му: “Не, јер то није тачно.” Погледао ме некако чудно, као да са сам м му се по пома мало ло га гади дио. о. Ск Скор оро о зл злур урад адо о ми ре рече че да ће управник и особље у дому у сваком случају бити саслушани као сведоци и да би ми “то могло направити гадну неприлику”. Скр крен ену уо са сам м му па пажњ жњу у да ов оваа пр прич ичаа не нем ма вез езее с мо мојјим 42

СТРАНАЦ

случајем, али ми он само одговори да се по свему види да никада нисам имао посла са судом. Отишао је љутита изгледа. Хтео сам да га задржим и да му обја об јасн сним им да жел елим им ње његгов ову у си симп мпаати тију ју,, не да би ме бо боље ље бранио, већ, ако могу тако да кажем, обичну људску симпатију. Наро На рочи читто зб због ог тог огаа шт што о са сам м пр прим имет етио ио да са сам м га до дове вео о у неприлику. Није ме схватао и мало се на ме наљутио. Била ми  је жељ жељаа да га уб убедим едим да сам ја, као и сви остали, потп потпуно уно обич об ичан ан чо чове век. к. Ал Али и св свее то, у ст ств вар ари, и, не би би било ло од ве вели лик ке користи и одустао сам од тога, јер ме је мрзело. Мало потом поново ме одведоше пред иследника. Било је два сата по подне и овај пут је његова канцеларија била пуна светлости коју је прозирна завеса ублажавала. Било је врло топло. Понуди ми да седнем и учтиво ми саопшти да је мој адвокат “спречен” и није могао да дође. Међутим, ја сам имао право да не одговарам на његова питања и да сачекам да мој адвокат буде присутан. Рекох да могу сам да одговарам. Он прит пр итис исну ну прс прсто том м ду дугм гмее на ст стол олу у. Уђ Уђее је једа дан н мл млад ад пи писар сар и намести се готово иза мојих леђа. Обој Об ојиц ицаа смо се удо добн бно о ра раши шири рили ли у на насл слоњ оњаачам ама. а. Сасл Са слуш ушав авањ ањее по поче че.. На Најп јпре ре ми ре рече че да су ме оц оцрт ртал али и као човека ћутљива и повучена карактера, и хтео је да зна шта ја о томе мислим. Одговорих: “То је зато што немам никада нешто нарочито да кажем. Зато ћутим.” Као и први пут, он се насмеја и признаде да је то најбољи разлог, и додаде: “Уосталом, није важно.” Затим ућута, погледа ме, нагло устаде и брзо ми рече: “Интересујете ме само ви.” Нисам добро схватио шта је тиме мислио и нисам ништа одговорио. “Има нешто, додаде, што ми у ваш вашем ем делу није јасн јасно. о. Сигуран сам да ћете ми помоћи да то разумем.” Рекао сам да је то све врло просто. Натера ме да му опишем тај дан. Изнео сам оно што сам већ испричао: Ремон, плажа, купање, свађа, поново плажа, мали извор, сунце и пет револверских хитаца. При свакој реченици говорио је: “Добро, добро.” Кад сам дошао до испруженог тела, сложио се  рекавши  рек авши:: “У реду реду.” .” Али мени је досадило да так тако о понављ понављам ам исту причу и чинило ми се да никада нисам толико говорио. 43

АЛБЕР КАМИ

После краћег ћутања, он устаде и рече да жели да ми помогне, да га интересујем, и да ће с божјом помоћи учинити нешто за мене. Али пре тога жели да ми постави неколико питања. Без икаквог увода упита ме да ли сам волео мајку. Одговорих: “Да, као и сваки човек”, а писар, који је до тада  равномерно  равно мерно куц куцао ао на маши машини, ни, веро верова ватно тно је погре погрешио шио дирк дирку у,  јер се зб збунио унио па је мора морао о да се вра врати ти натр натраг аг.. Још увек без икак ик акв ве ло логгик икее суди дијја ми по посста тав ви пи пита тање ње да ли са сам м пе петт  револвер  рево лверских ских хитаца опалио јед један ан за друг другим. им. Про Промисли мислио о сам и потврдио да сам најпре опалио само један, а после неколико секунди још четири. “Зашто сте чекали између првог и другог хица хи ца?” ?” уп упит итаа он он.. Јо Још ш је једн дно ом са сам м ви виде део о ужа жаре рену ну пл плаж ажу у и осети осе тио о как ако о ми сун унце це па пали ли че чело ло.. Ал Али и ов овог ог пу пута та ни ништ штаа не одг дгов овор орих их.. За вр врем емее ти тиши шине не кој ојаа је за завл влад адал алаа суди дија ја је изгледао узнемирен. Сео је, почео да мрси косу, налактио се на писа пи саћи ћи ст сто о и чу чудн днаа из изггле леда да на нагн гну уо се ма мало ло пр прем емаа ме мени ни.. “Зашто, зашто сте пуцали на тело које је лежало на земљи?” И ту опет нисам знао шта да одговорим. Судија прође рукама преко чела и понови питање мало измењеним гласом: “Зашто? Треба да ми то кажете. Зашто?” И даље сам ћутао. Изне Из нена нада да ус уста таде де,, по пође ђе кр круп упни ним м кор орац ацим имаа пр прем емаа дн дну у канцеларије и отвори једну фиоку у орману за акта. Извади из ње ср среб ебрн рно о ра расп спећ еће, е, кој ојим им је ви виттла лао о ид идућ ући и пр прем емаа ме мени. ни. И потп по тпуно уно из изме мење њеним ним,, ск скоро оро дрх дрхтав тавим им гла ласо сом, м, уз узвик викну ну:: “Познајете ли овога овде?” Рекох: “Да, свакако.” Тада ми брзо и ватрено рече да он верује у бога и да је убеђен да ниједан човек не може бити толико грешан да му бог не би опростио, али да би за то требало да човек својим кајањем постане као дете де те са ду душо шом м чи чист стом ом и сп спре ремн мном ом да св свее пр прим ими. и. Чи Читав тавим им телом нагнуо се преко стола. Махао је распећем скоро изнад моје мо је гла лаве ве.. Да пр прав аво о каж ажем ем,, те тешк шко о са сам м пр праати тио о ње његгов оваа мудровања, пре свега због тога што ми је било врућина и што  је у њег његовој овој канцела канцеларији рији било великих мува мува које које су ми слетал слеталее на ли лице це,, а, на најјза зад, д, и збо богг тог огаа шт што о са сам м га се мал ало о бо боја јао. о. Истовремено сам схватао да је све то смешно, јер, најзад, ја сам био злочинац. Он ипак настави. Унеколико сам схватио да, 44

СТРАНАЦ

према његовом мишљењу, постоји само једна нејасна тачка у мом признању, чињеница да сам чекао да по други пут опалим из револвера. Све остало је било у реду, али ово му није ишло у главу. Хтедох да му кажем да није у праву што је толико упоран: после пос ледњ дњаа та тачк чкаа ни није је би била ла то толи лик ко ва важн жна. а. Ме Међу ђути тим, м, он ме прекину и последњи пут опомену, усправивши се у свој својој висини и питајући ме да ли верујем у бога. Одговорих да не верујем. Он седе негодујући. Добаци ми да је то немогуће, да сви људи верују у бога, чак и они који се одвраћају од њега. То  је било њег његово ово увер уверење ење и, ак ако о би ика икада да у њега посум посумњао, њао, његов живот не би више имао смисла. “Хоћете ли”, узвикну он, “да ми живот изгуби сваки смисао?” По мом мишљењу, то ме се није тицало и ја сам му то рекао. Али он је већ преко стола примицао Христа мојим очима и безумно викао: “Ја сам хришћанин. Молим да ти овај овде опрости твоје грехе. Како можеш да не вер еруј ујееш у он оног огаа кој оји и је ст стра рада дао о за те теб бе? е?”” Приметих да ме ословљава са “ти”, али би ми свега доста. Врућина је била све већа. Као и увек кад сам желео да се отресем некога кога с тешком муком слушам, правио сам се као да одо добр брав авам ам.. На мо моје је за запр преп епаш ашће ћење ње,, он је ли лик ков овао ао:: “Видиш, видиш, говорио је. Зар не, ти верујеш и ти ћеш му се поверити.” Наравно, још једном сам рекао да не верујем. Он се поново свали у наслоњачу. Изггле Из леда дао о је вр врло ло умо мора ран. н. Не Нек ко вр врем емее је ћу ћута тао о до док к је маши ма шина на,, кој ојаа је ст сталн ално о пр праати тила ла на наш ш ра разг згов овор ор,, за завр врша шава вала ла после пос ледњ дњее ре рече чени нице це.. За Зати тим м ме па пажљ жљив иво о и по пома мало ло ту тужн жно о погледа и промрмља: “Душу тако окорелу као што је ваша никада нисам видео. Злочинци који би се нашли преда мном увек ув ек би за запл плак акал али и пр пред ед ов овом ом сл слик ико ом бо бола ла.” .” Хт Хтед едо ох да му одговорим да је то било баш због тога што су били злочинци. Али помислих да сам и ја исто што и они. То је била мисао на коју се нисам могао привикнути. Тада се судија подиже као да  је хте хтео о да ми стави до знања да је саслуш саслушава авање ње заврш завршено. ено. Упи пита та ме са само мо,, ма мало ло ум умор орна на из изггле леда да,, жа жали лим м ли св свој ој чи чин. н. Размислих и рекох да осећам више нелагодност него истинско 45

АЛБЕР КАМИ

кајање. Имао сам утисак да ме није разумео. Али тог дана ствари нису кренуле даље. После тога сам често виђао истражног судију. Сада ме је увек ув ек пр праати тио о ад адво вок кат. Св Свел ели и су св свее на то да та тачн чно о ут утвр врде де изв из вес есне не та тачк чкее у мо моји јим м ра рани нији јим м ис иск каз азим има. а. Ил Или и је суди дија ја  расправља  расп рављао о с адво адвока като том м о иск исказим азимаа све сведока дока.. Али, у ств ствари, ари, у тим ти м тр трен енуц уцим имаа ни ник кад адаа се ни ниссу ба бави вили ли мн мно оме ме.. У св свак ако ом случају, малопомало, тон саслушавања се изменио. Чинило ми се да се судија више не интересу је за мене и да је, у неку руку, одредио свој став у мом случају. Није ми више говорио о богу, и никада га више нисам видео тако узбуђена као првог дана. Рез езу улт лтаат св свег егаа тог огаа би био о је да су на наши ши ра разг згов овор ори и пос поста тали ли срдачнији. Неколико питања, мало разговора с адвокатом, и саслушање је било готово. Ствар се, према изјави самог судије, одв двиј ијала ала св свој ојим им то ток ком ом.. Не Неки ки пу путт, оп опет ет ка кад д би се ра разг згов овор ор кретао у општим оквирима, умешали би и мене. Почињао сам да дишем. У тим часовима није био зао према мени. Све је било тако природно, тако добро уређено и тако једноставно изв из веде дено но да са сам м ст стеекао не необ обич ичан ан ут утис исак ак да са сам м “ч “чла лан н поро по роди дице це”. ”. И пос после ле је једа дана наест ест мес месец еци, и, кол олик ико о је тра траја јала ла истрага, могу да кажем како сам се готово чудио да се никада нисам ничему толико радовао као овим ретким тренуцима кад би ме судија испратио до врата своје канцеларије тапшући ме по рам рамену ену и гово оворећ рећи и ср срда дачно чно:: “За дан данас ас доста доста,, гос госпо подин динее антихристе.” Потом су ме предавали у руке жандарма. II Има ствари о којима никада нисам волео да говорим. Кад сам допао затвора, схватио сам већ после неколико дана да нећу волети да говорим о овом делу свога живота. Кас асни није је ни ниса сам м пр прид идаавао важ ажно носсти ов ово ом осе осећа ћању њу непријатности. Првих дана, у ствари, нисам ни био у затвору: некако неодређено ишчекивао сам да се нешто ново догоди. Све је почело тек од Маријине прве и једине посете. Оног дана кад сам примио њено писмо (рекла ми је да јој забрањују да ме 46

СТРАНАЦ

посећује јер ми није жена), од тог дана осетио сам да ми је ћелија дом и да се ту мој жив иво от зауста тав вио. На дан мог хапшења затв твор орил или и су ме на најп јпре ре у једн дну у со соб бу у кој ојој ој је већ би бил ло неколико затвореника, већином Арапа. Смејали су се видевши ме. Затим су ме упитали шта сам учинио. Рекох им да сам убио  једног  јед ног Ара Арапина, пина, и они су заћута заћутали. ли. Мало кас касније није спус спустила тила се ноћ. но ћ. Об Обја јасн снил или и су ми как ако о да на наме мест стим им ас асур уру у на кој ојој ој је требало да спавам. Кад се увије један крај, може се направити ваљкаст јастук. Целе ноћи стенице су ми милеле по лицу. После неколико дана издвојили су ме у самицу, где сам спавао на дрвеном лежају. Имао сам једну “киблу”, и гвоздени умиваоник. Затвор се на нала лази зио о сас сасви вим м ви висо сок ко из изна над д гр град адаа и кр кроз оз ма мали ли пр проз озор ор могао сам да видим море; Једног дана кад сам се ухватио за  решетк  реше ткее на прозо прозору ру,, испр испружив уживши ши лице према свет светлости, лости, уђе чувар и рече ми да имам посету. Помислих да је Марија. И заиста је била она. Да бих дошао до собе за пријем посета, пошао сам једним дуги ду гим м ходн дник иком ом,, за зати тим м ст степ епен ениц ицам амаа и на најз јзад ад јо још ш је једни дним м ходн дник ико ом. Уђ Уђо ох у је једн дну у вр врло ло ве вели лик ку дв двор оран ану у осв освет етље љену ну широ ши роки ким м пр проз озор ором ом.. Дв Двор оран анаа је би била ла по поде деље љена на у три де дела ла двем дв емаа ре реше шетк ткам ама, а, кој ојее су је по ду дужи жини ни пр пресе есецал цале. е. Из Изме међу ђу двеју решетака налазио се простор од осам до десет метара, кој оји и је де дели лио о пос посет етио иоце це од за затв твор орен еник ика. а. Пр Прек еко о пу пута та ме мене не спазили Марију у њеној пругастој хаљини и препланула лица. С мо моје је ст стра ране не би било ло је дес десета етак к за затв твор орен еник ика, а, ве већи ћина на Ар Арап апа. а. Марија је била окружена Маваркама и налазила се између две посетитељке: мале старице, стиснутих усана, одевене у црно, и кр круп упне не,, гол олог огла лаве ве же жене не,, кој ојаа је гов овор орил илаа вр врло ло гла ласн сно о и млатара мла тарала ла ру рука кама ма.. Збо Збогг рас расто тојањ јањаа из измеђ међу у реш решета етака ка,, посет посетиоц иоци и и затвореници били су принуђени да готово вичу. Чим сам ушао, од граје која је одјекивала између високих, голих зидова дворане, од оштре светлости која се с неба спуштала на стакла и одбијала у дворани, заврте ми се у глави. Моја ћелија била је много тиша и мрачнија. Требало ми је неколико тренутака да се пр прил илаг аго оди дим м. На Најз јзаад ми је ип ипаак по пошл шло о за рук уко ом да св сваако ли лице це 47

АЛБЕР КАМИ

 разазнам јасн  разазнам јасно о и одв одвојено ојено на дневн дневној ој све светлост тлости. и. Приме Приметих тих да  један  јед ан чувар седи на крај крају у ходн одника ика између између две реше решетк тке. е. Већина арапских затвореника, као и њихове породице, чучали су једни преко пута других. Они нису викали. Упркос граји, успевали су да се ме међу ђусо собн бно о сп спор ораз азум умев евај ају у иа иак ко су са сасв свим им ти тих хо говорили. Њихово потмуло мрмљање, које је долазило одоздо, стално је пратило разговоре који су се укрштали изнад њихових глава. Све сам то брзо запазио идући према Марији. Приљубљена уз решетку, смешила се на силу. Учинила ми се врло лепа, али нисам смео да јој то кажем. “Дакле?” рече ми врло гласно. “Ту сам, дакле.” “Како си, имаш ли све што желиш?” “Да, све”. Ућутасмо, и Марија се стално смешила. Она крупна жена дови до вики кива вала ла је не нешт што о мо моме ме сусе уседу ду,, по св свој ој пр прил илиц ици и св свом омее му мужу жу,, плаво пла вом, м, кр крупно упном м чов човек еку у, от отвор ворена ена пог погле леда. да. Изг Изгле леда да да су настављали већ започети разговор. “Жана није хтела да га узме” викала је из свег гласа. “Да, да”, одговарао је човек. “Рекла сам јој да ћеш га поново узети, чим изађеш, али она га није хтела узети.” Марија, са своје стране, довикну да ме Ремон поздравља и  ја рек рекох: ох: “Хвала.” “Хвала.” Али мој глас пригуши глас суседа, који је питао: како му  је. Њег Његова ова жен женаа се насм насмеја еја и реч речее да се ника никад д није боље осећао. Мој сусед с леве стране, омален младић, нежних руку, ништа није говорио. Приметио сам да стоји према старици и да се обој об ојее не нетр трем емиц ицее гле леда дају ју.. Ни Није је би било ло вр врем емен енаа да их ду дуж же посматрам, јер ми Марија довикну да никада не треба губити наду. Рекох: “Да.” Погледах је, и у исто време пожелех да јој стегнем рамена испод хаљине. Пожелех ону фину пут и не би ми јасно чему бих се надао сем њој. Било је то сигурно оно што је и сама Мари Ма рија ја хте тела ла ре рећи ћи,, је јер р се не непр прест естан ано о см смеш ешил ила. а. Ви Виде део о са сам м само блесак њених зуба и мале боре око очију. Она ми још  једном  јед ном довикну: довикну: “Иза “Изаћи ћи ћеш и венч венчаћемо аћемо се!” Одггов Од овор орих их:: “М “Мис исли лиш” ш”,, али са само мо да не нешт што о ка каже жем. м. Он Онаа 48

СТРАНАЦ

тада на бр тада брзи зину ну и ис истто та так ко гла лассно до доба баци ци да ћу би битти ос осло лобо бође ђен н и да ћемо поново ићи на купање. Она друга жена, међутим, так та кођ ођее се дра рал ла и говор орил илаа да је ос оста тав вил илаа кота тари рицу цу у пријавници. Набрајала је све што је у њу стрпала. Све је то требало проверити, јер је све то било врло скупо. Мој други сусед и његова мајка стално су се гледали. Тихи жагор Арапа настављао се испод нас. Изгледало је да светлост споља све више надире кроз прозоре. Нешто сам се слабо осећао и хтео сам да пођем. Граја ми  је сметала. сметала. С друге стране, стране, желео желео сам да што више искорист искористим им Мари Ма рији јино но пр прис исус уств тво. о. Не зн знам ам кол олик ико о је вр врем емен енаа пр прош ошло ло.. Марија ми је говорила о томе шта ради и даље се непрестано смејал сме јала. а. Мр Мрмља мљање, ње, узв узвици ици,, раз разго говор вори, и, све се то сли сливал вало о у  једно.  јед но. Једи Једино но тих тихо о острвце поре поред д мене били су онај ома омален лен млад мл адић ић и ст стар ариц ицаа кој оји и су се са само мо гле леда дали ли.. По Пост степ епен ено о су одводили Арапе. Скоро сви умукнуше чим је први изишао. Старица се примаче решеткама и у тај трен чувар даде знак њеном сину. Овај рече: “До виђења, мајко”, а она пружи руку између две решетке да би му лагано и што дуже махала. Она је отишла док је неки човек са шеширом у руци ушао и заузео њено место. Уведоше још једног затвореника и они су живо, али полугласно разговарали, јер је у просторији поново завладала тишина. Дођоше по мог суседа с десне стране, а његгов ње оваа му жен енаа ре рече че,, не сп спуш ушта тају јући ћи гла ласс, као да ни није је приметила да више не треба да виче: “Чувај се и пази.” Зати За тим м до дође ђе ре ред д на ме мене не.. Ма Мари ријја ми по поссла по пољу љуба бац. ц. Окрену нух х се још једном пре но што са сам м отишао. Лицем прис пр исло лоње њени ним м уз ре реше шеттку и с он оним им ис исти тим м ра разв звуч учеени ним м и грчевитим осмехом стајала је непомично. Убрзо после тога ми је писала. И управо од тог тренутка започело је оно о чему никада нисам волео да говорим. На сваки начин, ни у чему не треба претеривати, и мени је то било лакше него другима. Најтеже од свега било ми је у прво време мога затвора то што сам мислио као слободан човек. Зажелео бих, на пример, да се нађем на обали и да сиђем ка мору. Када бих замислио како ми први таласи шуме испод ногу и тело 49

АЛБЕР КАМИ

ула лази зи у во воду ду и у томе по поно ново во на наша шао о сл слоб обо оду ду,, осе осети тио о би бих х колико су ми зидови тамнице тесни. Ово је трајало неколико месеци. После овога мислио сам само као затвореник. Чекао сам свакодневну шетњу на коју сам одлазио у двориште, или посету адвоката. Остало време распоређивао сам врло добро. У то време чес естто сам размишљао да бих се се,, кад би ме прим пр имор орал али и да жи живи вим м у ст стаб аблу лу не нек ког сув увог ог др дрве вета та и да се ничим не бавим осим да гледам небо изнад себе, малопомало и на то навикао. Чекао бих да птице полете или облаци да се сретну као што сам овде чекао чудне чудне кравате свог адвоката или као што сам у оном другом свету стрпљиво очекивао суботу да обгрлим Маријино тело. Али када бих добро размислио, ја се нисам налазио у сувом стаблу. Било је несрећнијих од мене. Тако је и моја мајка мислила и често је понављала да се човек, на крају крајева, на све привикне. Уосталом, обично нисам ишао тако далеко. Први месеци били су тешки. Али управо напор који сам морао да уложим, помо по моггао ми је да их пр преебр бро оди дим м. Муч учил илаа ме је је,, на пр прим имеер, жеља за женом. Било је то сасвим природно, био сам млад. Никада нисам мислио баш на Марију. Али сам мислио толико на жену, на жене, на све оне које сам познавао или које сам у извесним приликама волео, тако да ми је ћелија била пуна свих тих лица и свих мојих жеља. То ме је, у извесном смислу, избацивало из  равнотеж  равно теже. е. У другом, другом, опет опет, то ми је прекраћивало прекраћивало време. време. Успео Успео сам, најзад, да задобијем наклоност шефа чувара, који је за време ручка пратио кувара. Први ми је он говорио о женама. Рекао ми је да је то прва ствар на коју се сви жале. Одговорио сам му да сам и ја као и они и да сматрам такав поступак неправедним. “Али управо због тога вас и стављају у затвор.” “Как “К ако, о, зб због ог то тога га?” ?” “П “Паа да да,, сл слоб обо ода да,, то је то то.. Ли Лиша шава вају ју ва васс слободе.” Никада нисам о томе размишљао. Сложио сам се с њим им:: “Т “То о је ис исттин инаа”, ре рек кох му му,, “је јер р у че чем му би се ин инааче са сасстој ојал алаа казна?” “Да, ви разумете ствари. Остали не. Међутим, они се сналазе како знају.” Чувар је затим отишао. Пост По став авља љало ло се та так кођ ођее и пи пита тање ње ци цига гаре рета та.. Кад су ме затворили, узели су ми каиш, узице за ципеле, машну и све 50

СТРАНАЦ

што сам имао у џеповима, нарочито цигарете. Кад сам већ био у ће ћел лиј ији, и, тр траж ажио ио са сам м да ми их вр враате те.. Рекоше ми да је то забрањено. Првих дана било ми је врло тешко. То ме је, можда, највише сломило. Сисао сам комадиће дрвета које сам кидао од дасака кревета. Целог дана стално ми је било мука. Нисам схватао зашто ме лишивају нечега што никоме не штети. Тек касније сам разумео да је то саставни део казне, али тада сам се већ био одвикао од пушења и та казна за мене није више постојала. Осим ових непријатности, нисам био сувише несрећан. Све се састојало, још једном да кажем, у томе како да утучем време. Од тренутка кад сам, најзад, постао свестан да треба живе жи вети ти од ус успо поме мена на,, ни ниса сам м се ви више ше уоп општ штее дос досађ ађив ивао ао.. Понекад бих размишљао о својој соби и у машти бих пошао из  једног  јед ног њено њеногг кут кутка ка да се, броје бројећи ћи све што ми се налаз налазило ило на путу, поново у њега вратим. У прво време било је то брзо готово, али увек када бих то поновио, трајало би нешто дуже. Ово стога јер би се присећао сваког комада намештаја и на сваком комаду сваког предмета који се на њему налазио, а на сваком предмету свих ситница, и међу свим тим ситницама, свих украса, пукотина или окрњеног руба, њихових боја или финоће. У исто време трудио сам се да не изгубим везу са свој св ојим им ин инве вента нтаро ром, м, да на напр прав авим им по потп тпун ун по попи пис. с. Так ако о са сам м пос после ле неколико недеља проводио читаве сате само у набрајању свега што се налазило у мојој соби. На тај начин, уколико сам више  размишљао,  размиш љао, утолик утолико о сам све више оживљ оживљавао авао у сећању непознате или заборављене ствари. Тада сам схватио да би човек који је живео само један дан могао без муке да живи сто година у затвору. Имао би довољно успомена да му никад не буде досадно. То је донекле нешто вредело. Постављало се исто тако питање сна. У прво време ноћу сам слабо спавао, а дању никако. Постепено сам боље спавао, и чак сам могао и дању да спавам. Могу рећи да сам после пос ледњ дњих их мес месец еци и сп спав авао ао по шес шесна наест ест до оса осамн мнаес аестт са сати ти дневно. Остајало ми је дакле шест сати да утрошим за јело, природне потребе, успомене и причу о Чехословаку. 51

АЛБЕР КАМИ

Између сламарице и дасака кревета нашао сам неко парче старих ста рих нов новина ина,, гот отов ово о при прилеп лепљен љено о за тк ткани анину ну,, по пожут жутело ело и пров пр овид идно но.. На ње њему му се пр прич ичал ало о о не нек ком до дога гађа ђају ју коме је недос не доста таја јао о по поче чета так, к, ал али и кој оји и се мо мора рао о до доггоди дити ти не неггде у  Чехослова  Чех ословачк чкој. ој. Једа Један н чове човек к отпу отпутов товао ао је из нек неког ог чешк чешког ог села у намери да се обогати. После двадесет и пет година вратио се са женом и дететом као богат човек. Његова мајка и сестра држале су хотел у његовом родном месту. Да би их изненадио, оставио је жену и дете у неком другом хотелу, а сам је отишао мајци која га, кад је дошао, није препознала. Да би се нашалио, дође на помисао да код њих најми собу. Показао им је свој нов но вац ац.. Да би га оп опља љачк чкал але, е, мај ајк ка и сес сестр траа га уби бију ју но ноћу ћу ударцима чекића и тело баце у реку. Изјутра је дошла жена, и, не знајући ништа о свему, открије ко је путник. Мајка се обеси. Сестр Сес траа ск ско очи у бун унар ар.. Мор ораа да са сам м ов ову у пр прич ичу у пр про очи чита тао о хи хиља љаду ду пута. С једне стране, била је невероватна, с друге, природна. У сваком случају, сматрао сам да је то путник мало и заслужио и да се никада не треба шалити. Врем Вр емее ми је пр про ола лази зило ло у сн сну у, се сећа ћањи њима ма,, чи чита тању њу ов овее прип пр ипов овет етк ке и см смењ ењив ивањ ању у св свет етлос лости ти и мр мрак ака. а. Чи Читао тао са сам м да човек у затвору изгуби, најзад, сваку представу о времену. За мене, међутим, то није имало много значаја. Нисам схватио кол олик ико о да дани ни мо могу гу би бити ти у ис исто то вр врем емее ду дуги ги и кр краатк тки. и. Ду Дуги ги,, несумњиво, да их човек испуни, али толико развучени да су се најзад сливали једни у друге. При томе су губили своје име. Речи јуче или сутра биле су једине које су за мене имале неки смисао. Кад ми једног дана чувар рече да се ту налазим већ пет месеци, поверовао сам му, али га нисам разумео. За мене је то био стално исти дан, који је плавио моју ћелију и исти тешки посао пос ао кој оји и са сам м на наст став авља љао. о. Тог да дана на,, по одл длас аск ку чу чува вара ра,, погледао сам се у своју гвоздену порцију. Чинило ми се да мој лик остаје озбиљан чак и онда кад сам покушавао да му се насмешим. Затресао сам га испред себе. Осмехивао сам се, а он је задржавао онај исти строг и тужан израз. Дан се ближио крају, и то је био час о коме не желим да 52

СТРАНАЦ

говорим, час без имена, у коме су се са свих спратова затвора диза ди зали ли ве вече черњ рњи и шу шумо мови ви и јо још ш ви више ше ис исти тица цали ли у не немо мојј ти тиши шини ни.. Приш Пр ишао ао са сам м пр проз озор орчи чићу ћу и пр при и пос после ледњ дњој ој св свет етло лост сти и јо још ш  једном  јед ном посма посматрао трао свој лик. Он је био и даље озбиљ озбиљан, ан, и то није никакво чудо, јер сам и ја у том тренутку био озбиљан. Али у исто време и први пут после толико месеци чуо сам јасно звук свога гласа. Познао сам глас који ми је већ одавно одјекивао у ушима и разумео сам да сам за све то време сам са собом  разгова  разг оварао. рао. Та Тада да сам се сетио шта је го говорил ворилаа нег негова оватељиц тељицаа приликом мајчине смрти. Не, није било излаза и нико не може да замисли шта значе вечери у тамницама. III Могу рећи да је углавном једно лето врло брзо сменило друго. Знао сам да ће ми се с доласком првих жега нешто неочекивано догодити. Мој случај био је одређен за последње заседање поротничког суда, а ово се завршава у јуну. Претрес  је поч почео ео кад је нап напољу ољу већ вла владала дала жег жега. а. Адво Адвока катт ме је уверавао да неће трајати дуже од два или три дана. “Суд ће, уосталом, додао је он, журити, јер ваша ствар није најважнија. О једном оцеубиству расправљаће се одмах после тога.” У пола осам изјутра дођоше по мене и затвореничка ме кола одвезоше у суд. Два жандарма уведоше ме у једну замрачену просторију.  Чекали  Чек али смо седе седећи ћи крај вра врата, та, иза којих су се чу чули ли гласо ласови, ви, пов по виц ици, и, по пом мер ераање столи лица ца и са сав в он онаај да дар рмар кој оји и ме је подс по дсећ ећао ао на св свееча чанос ности ти у гр град адск ској ој че четв тврт рти и кад адаа пос после ле концерта уређују дворану да би се могло играти. Жандарми ми  рекоше  рек оше да треба са сачек чекат ати и су судије, дије, а јед један ан од њих пону понуди ди ми цигарету, коју одбих. Мало затим он ме упита да ли ме је страх. Одговорих му да није. Ставише, у извесном смислу ме је интересовало да видим неки процес. У животу ми се никада слична прилика није пружила: “Да, рече други жандарм, само све то, на крају крајев кра јева, а, зам замара ара.” .” Мало за затим тим у прос просто ториј рији и одје дјекну кну зв звонце онце.. 53

АЛБЕР КАМИ

Скинуш Скин ушее ми ли лиси сице це.. От Отво вори рише ше вр враата и одв двеедо доше ше ме до оптуженичке клупе. Дворана је била дупке пуна. Сунце је, и поре по ред д за завес веса, а, ов овде деон онде де пр про оди дирал рало, о, а ва ваззду дух х је би био о сп спар аран ан.. Прозори су били затворени. Сео сам, жандарми ме окружише. Пред собом спазих ред лица. Сви су ме посматрали: би ми  јасно  јасн о да су то поро поротници. тници. Не бих, међу међутим, тим, мога могао о да каж кажем ем у чему су се разликовали једни од других. Имао сам само један утисак: нашао сам се пред неком трамвајском клупом и сви ови непознати путници вребали су придошлицу да би на њему открили нешто смешно. Знам да је то била глупа помисао, јер овде ов де ни нису су тр траж ажил или и ни ништ штаа см смеш ешно но,, ве већ ћ зл зло очи чин. н. Ра Разл злик ика, а, међутим, није велика, и у сваком случају та ми је мисао пала на ум. Мало су ме, такође, збунили сви ти људи у овој затвореној дворани. Поново сам разгледао судницу и нисам препознао ниједно лице. Не чудим се што у први мах нисам схватио да се сав овај свет гура да би мене видео. Људи обично нису водили  рачуна  ра чуна о мојој личности. Требало је напо напора ра да схв схват атим им да сам  ја био тај који сам изазв изазвао ао тол толик ико о узб узбуђење уђење.. Рек Рекао ао сам жанда жа ндарм рму: у: “К “Коли олик ко св света ета!” !” Ов Овај ај ми од одггово овори ри да је то збо збогг новина и показа ми групу која је стајала близу стола иза клупе за поротнике. Рекао ми је: “Ено их.” Упитао сам: “Кога?” И он понови: “Новинара.” Познавао је једног од новинара, који га тог тр трен енут утк ка уг угле леда да и уп упут ути и се пр преема њем ему у. Био је то по посста тари рији ји човек, симпатичан и с нешто бора на лицу. Он се најсрдачније  рукова  рук овао о са жанда жандармо рмом. м. Та Тада да сам приме приметио тио да се сви ти љу људи ди овде ов де са саст стај ају у, пр приј ијаате тељс љски ки об обра раћа ћају ју је једн дни и др друг угим имаа и  разгова  разг оварају рају ка као о у нек неком ом клуб клубу у у коме се чове човек к осећа срећ срећним ним што се нашао међу људима из истог круга. Објаснио сам себи такође чудно осећања да сам овде као неки уљез, потпуно сувишан. Новинар ми се у међувремену обрати смешећи се. Рече ми да се нада да ће се на крају све добро завршити. Захвалих му, а он додаде: “Знате, вашу ствар смо мало надували. Лето је мртва сезона за новине. А само ваш сл случ учаај и он онаај о оце цеу уби бист ств ву не неш што вре реде де.” .” За Заттим ми у гр груп упи и из које је дошао показа једног младог човека који је личио на 54

СТРАНАЦ

угојену ласицу, са великим, црно уоквиреним наочарима. Рече ми да је то сп спец ециј ијал ални ни до допи писн сник ик је једн дног ог па пари риск ског ог ли лист ста: а: “Уосталом, он није дошао због вас. Али пошто му је задатак да изве из вешт штав аваа о пр проц оцес есу у оц оцееуб убис иств тва, а, за затра тражи жили ли су од ње њега га да телеграфише уједно и о вашем случају.” Мало је требало да му се на томе зах ахв вал алим им.. Помис исл лио са сам м ип ипаак да би то би бил ло смешно. Срдачно ми је махнуо руком и оставио нас. Чекали смо још неколико минута. Окружен многим колегама, одевен у адвокатску тогу, мој адвокат је такође стигао. Отишао је до новинара и руковао се с њима. Шалили су се, смејали, изгледали врло задовољни, све док звонце није зазвонило у судници. Тада сви заузеше своја места. Адвокат ми приђе, стеже ми руку и посаветова ме да што краће одговарам на питања која ми буду постављена, да не предузимам ништа на своју руку и да се у свему ослоним на њега. Лево од мене чух шкрипу столице коју је неко померио и угле уг леда дах х ви висо сок ког ог,, мр мрша шаво вогг чо чове век ка, оде деве вено ногг у црв црвен ено, о, с лорњоном лорњо ном,, који је, наме намештајућ штајући и свој своју у тогу тогу,, пажљи пажљиво во седа седао. о. Био је то државни тужилац. Вратар најави долазак пороте. Два вентилатора зазврјаше. Три судије, двојица у црном, трећи у црвеном, уђоше са досијеима и брзим корацима се упутише према подијуму који је доминирао двораном. Човек у црвеном плаш пл ашту ту се седе де у фо фоте тељу љу у ср сред един ини, и, ста стави ви ка капу пу ис испр преед се себе бе,, обриса марамицом малу ћелаву лубању и изјави да претрес почиње. Новинари су већ држали своја наливпера у руци. Сви су подједнако изгледали равнодушни и помало подругљиви. Па ипак, један од њих, много млађи, обучен у сиво одело с плавом машном, ставио је своје наливперо испред себе и гледао ме. На његовом мало неправилном лицу запажао сам само два бистра ока која су ме испитивачки посматрала не изражавајући при том ништа одређено. Имао сам чудноват утисак да сам себе посматрам. Можда баш због тога, а и зато што нисам познавао обичаје овог места, нисам добро схватио све што се касније дога до гађал ђало, о, изв извла лаче чење ње по поро ротни тника ка коц оцк ком ом,, пит питањ ањаа кој ојаа је 55

АЛБЕР КАМИ

председник постављао адвокату, државном тужиоцу и пороти (сваки пут би се главе поротника у исто време окретале према судском већу), брзо читање оптужнице, у којој сам препознао имена места и лица, и затим опет нова питања адвокату. Председник најави да ће се најпре приступити прозивању сведока. Вратар прочита имена која привукоше моју пажњу. Приметио сам како се из донедавна безобличне публике дижу  један  јед ан по једа један, н, и за затим тим нестају кроз споре споредна дна вра врата, та, дирек директор тор и на наст стој ојни ник к до дома ма ст стар арац аца, а, Том омас ас Пе Пере рез, з, Ре Ремо мон, н, Ма Масо сон, н, Салама Сал амано но и Мар Марија ија.. Пре Препла плашен шена, а, она ми неп неприм риметн етно о дад дадее знак. Чудио сам се самом себи како их раније нисам спазио, када, ка да, чув чувши ши св своје оје име име,, посл послед едњи њи уста устаде де Сел Селест ест.. Поз Познад надох ох поред њега старију женицу из ресторана, строгог и одлучног држања. Она ме је живо посматрала. Није било времена да о томе нешто размишљам јер је председник узео реч. Најавио је да ће почети прави претрес и да сматра сувишним да публици препоручи да буде мирна. Он је, према његовим речима, овде да непристрасно руководи претресом једног случаја који жели објективно да размотри. Пресуда коју ће изрећи порота биће праведна, а у случају да дође до било каквог нереда, дворана ће бити испражњена. Врућина је бивала све већа и ја приметих како се присутни у дворани хладе новинама, чија је изгужвана хартија шуштала. Председник даде знак и вратар донесе три лепезе од плетене сламе које три судије одмах употребише. Моје саслушавање поче одмах. Председник ме је мирно испити исп итива вао, о, штав штавише ише,, ка как ко ми се чин чинило ило,, с изв извесно есном м нот нотом ом срдачности. Још једном морао сам да поновим све генералије, па и поред тога што ме је то озлоједило, мислио сам да је то у суш ушти тини ни са сасв свим им пр прир иро одн дно, о, је јер р би то би био о су суви више ше оз озби биља љан н прес пр есттуп ак ако о би се суди дило ло је једн дно ом чо чове век ку ум умес естто др друг уго ом. Председник је затим причао о оном што сам учинио и после сваке треће реченице обраћао ми се са: “Је ли тако?” Сваки путт, пр пу прем емаа уп упутс утств твим имаа ад адво вока ката, та, ја би бих х одг дгов овори орио: о: “Д “Да, а, гос осп подине председниче.” То је дуго тр траајало, јер је председниково причање било врло исцрпно. За све то време 56

СТРАНАЦ

новинари су писали. Осећао сам погледе оног најмлађег међу њима и оне мале жене аутомата. Трамвајска клупа била је сва окренута према председнику. Он је кашљао, листао по досијеу и хладећи се, окретао се према мени. Рече ми да са сада да тр трееба да ми по посста тави ви не нек коли лик ко пи пита тања ња кој ојаа, на изглед, немају непосредне везе с мојим случајем, али која су, можда, с њим чврсто повезана. Схватио сам да ће опет говорити о мени, и у исто време осетио сам колико ми је то непријатно. Постави ми питање зашто сам мајку сместио у дом. Одговорио сам му да сам то учинио зато што нисам имао новаца да узмем неког ко би је чувао и неговао. Он ме упита да ли ми је то лично тешко падало и ја му одговорили да ни мама ни ја нисмо више једно од другог ништа очекивали, уосталом, ни од кога, и да смо се обоје већ били навикли на наш нови живот. Председник на ово рече да не жели дуже на овоме да се задржава и упита државног тужиоца има ли неко питање да ми постави. Окренут упола леђима и не гледајући ме, овај изјави да би, с председниковом дозволом, желео да зна јесам ли се на извор враати вр тио о по потп тпун уно о са сам м и у на наме мери ри да уб убиј ијем ем Ар Арап апин ина. а. “Н “Не” е”,, одговорих. “Зашто је онда био наоружан и зашто се вратио баш ба ш на то ме мест сто? о?”” Одг дгов овор орио ио са сам м да је то би било ло сл случ учај ајно но.. Злоб Зл обно но на наггла ласи сивш вши, и, држ држав авни ни ту тужи жила лац ц пр прим имет ети: и: “З “Заа сад садаа толико!” После овога био је мало збуњен, мени се бар тако учинило. А након кратког договора председник изјави да се претрес прекида и због саслушања сведока одлаже за после подне. Ниса Ни сам м им имао ао вр врем емен енаа да ра раззми мишљ шљам ам.. Одв двеедо доше ше ме ме,, попеше у затвореничка кола и отпратише у затвор, где сам јео. Одмах затим, баш кад сам осетио да сам уморан, дошли су поно по нов во по мен енее; св свее се по поно нови вило ло и на наша шао о са сам м се у ис исттој дворани пред истим лицима. Само је врућина била још већа и, као не неки ким м чу чудо дом, м, св сви и по поро ротн тниц ици, и, др држа жавн вни и тужи жила лац, ц, мо мојј адво ад вок кат и не нек кол олик ико о но нови вина нара ра,, та так кођ ођее су др држа жали ли сл слам амна нате те лепез ле пезе. е. Мл Млад ади и но нови вина нар р и он онаа жени женица ца стал стално но су су бил били и ту ту.. Он Они и се нису хладили и непрестано су ме немо гледали. 57

АЛБЕР КАМИ

Обриса сао о сам зној што ми је обливао лице и тек кад сам чуо да позивају управника дома стараца, био сам свестан места и сама себе. Поставише му питање да ли се мајка жалила на мене и он рече да јесте, али да је то била нека чудна навика људи љу ди из до дома ма да се жа жале ле на св свој оју у ро родб дбин ину у. Пр Пред едсе седн дник ик је зах за хте тев вао да та тачн чно о на наве веде де да ли ми је за заме мера рала ла шт што о са сам м је сместио у дом стараца и управник потврди да јесте. На друго питање одговори да је био запрепашћен мојим миром на дан мајчи ма јчине не сах сахран ране. е. Упита питаше ше га шта по подра дразу зумев меваа по под д мир миром ом.. Управник тада обори очи и изјави да нисам хтео да видим мајку, да нисам ни сузу пустио, и да сам одмах после сахране, не задржавајући се на гробу, отишао. Још нешто га је нарочито изне из нена нади дило ло:: на наме мешт штен еник ик по погр греб ебно ногг за заво вода да ре река као о му је да ниса ни сам м зна нао о мај ајчи чине не годи дине не.. По Посл слее ов овог ог на наст стаа ти тиши шина на и председник га упита да ли је то о мени говорио. Како управник није разумео питање, овај му рече: “То је закон.” Председник затим постави питање државном тужиоцу има ли да постави неко питање сведоку. А овај узвикну: “О, не, то је довољно”, тако гласно и с таквим победничким погледом према мени да сам са м пр први ви пу путт пос после ле тол олик ико о годи дина на осе осети тио о глу лупу пу жељ ељу у да заплачем, јер сам осећао колико су ме презирали сви ти људи. Пош оштто уп упит итаа по поро ротту и мо могг адв двок окаата да ли он они и им имаају да по пост стааве неко питање, председник пређе на саслушавање настоњика. За њега га,, као и за св свее ос оста тал ле, по поно нови вила ла се ис иста та це цере ремо мони нијја. Прилазећи, настојник ме погледа и одврати поглед. Одговарао  је на питања која су му постављал постављали. и. Он так такође ође ре рече че да нисам хтео да видим мајку, да сам пушио, спавао и пио белу кафу. Осетих тада нешто што је узбудило целу дворану и први пут схватих да сам крив. Затражише да настојник понови причу о белој кафи и цигарети. Државни тужилац ме је посматрао с иронијом у очима. Мој адвокат упита тада настојника да ли је и он са мном пушио. На ово државни тужилац плану: “Ко је овде злочинац и какве су то методе које се састоје у томе да каљају сведоке оптужбе у намери да се обезвреде искази који, упркос свему, остају тешки.” И поред свега тога, председник затражи од настојника да одговори на питање. Стари збуњено 58

СТРАНАЦ

 рече: “Знам да сам погре  рече: погрешио, шио, али нисам смео да одб одбијем ијем цига ци гаре ретту кој оју у ми је госп оспо оди дин н по пону нуди дио. о.”” На кр крај ају у и ме мене не запиташе имам ли шта да додам. “Ништа”, одговорих, “осим то да је сведок у праву. Истина је да сам му понудио цигарету.” Настојник ме тада погледа мало зачуђено и са захвалношћу. Донекле је оклевао, а затим рече да ми је он понудио белу кафу. Мој је ад адв вокат гла лассно ли лик ков овао ао и из изја јав вио да ће то поро по ротн тниц ици и им имаати у ви виду ду,, на шта др држа жавн вни и ту тужи жила лац ц за загр грме ме изнад наших глава и рече: “Да, господа поротници ће то имати у виду, и донеће закључак да је туђ човек могао да понуди кафу, али је требало да је син одбије пред телом оне која му је дала живот.” Настојник се врати на своје место. Кад дође ред на Томаса Переза, вратар га, придржавајући, доведе пред судије. Перез рече да је добро познавао моју мајку и да ме је свега једанпут видео, и то на дан њене сахране. Упиташе га шта сам радио тога дана, а он им одговори: “Било ми је, разумејте, много тешко, ништа дакле нисам видео. Туга ме је спречавала да ишта видим. За мене је то била тешка туга.  Чак сам се и онесвест онесвестио. ио. Господ осподина, ина, према то томе, ме, нисам мога могао о да видим.” Државни тужилац га упита да ли ме је бар видео да плааче пл чем. м. Пе Перез рез одг дгов овор ори и да ни није је.. На ов ово о др држа жавн вни и ту тужи жила лац ц додаде: “Господа поротници ће ово имати у виду.” Мој адвокат се ра разљ зљут ути. и. Тон оном ом кој оји и ми се уч учин ини и пр прет етер еран аним им он уп упита ита Томас асаа Пе Пере реза за:: “Д “Даа ли је ви виде део о да ни ниса сам м пл плак акао ао.” .” Пе Пере резз одговори: “Не.” Публика се смејала, а мој адвокат, заврнувши  рукаве  рук аве,, од одлучно лучно ре рече: че: “Т “То о је слик сликаа овог процеса. Све је и ништ ни штаа ни није је ис исти тина на!” !” Ли Лице це др држа жавн вног ог тужи жиоц оцаа по пост стад адее без езиз изра разн зно о и он је за то вр врем емее ол олов овк ком ов овла лаш ш до доди дири рив вао странице својих досијеа. Посл По слее пе петт ми мину нута та пр прек екид ида, а, кад адаа ми је мо мојј ад адв вок окаат саоп са општ штио ио да се св свее на најб јбољ ољее одв двиј ија, а, са сасл слуш ушал али и су Се Селе лест ста, а, ког огаа  је наве навела ла одб одбрана рана.. Одб Одбрана, рана, то сам био ја. Селест је с време времена на на време погледавао према мени и окретао панама шешир у  рукама  рук ама.. Имао је на себи ново од одело, ело, које је обл облаачио кад кадаа је понекад са мном недељом одлазио на коњске трке. Чини ми се да ни није је мо мога гао о да ст став ави и ок оков овра ратн тник ик,, је јер р је им имао ао са само мо је једн дно о 59

АЛБЕР КАМИ

бакарно дугме којим је закопчао кошуљу. Упиташе га јесам ли  ја био њег његова ова муштерија муштерија и он од одго говори: вори: “Да, али и прија пријатељ” тељ”;; шта мисли о мени, а он одговори да сам човек; шта подразумева под тим, он изјави да сви знају шта то значи; да ли је запазио да сам повучен, он признаде да сам говорио само онда кад сам имао шта да кажем. Државни тужилац га упита да ли сам редовно плаћао храну. Селест се насмеја и рече: “Међу нама то су биле ситнице.” Упи пита таше ше га за зати тим м шт штаа мис исл ли о мом зл зло очи чину ну.. Он та тада да ста тави ви  руку  рук у на огра ограду ду и видел видело о се да је нешт нешто о припре припремио. мио. Рек Рекао ао је: “То “Т о је је,, по мо мом м ми мишљ шљењ ењу у, нес несре рећа ћа.. Це Цео о св свет ет зн знаа шт штаа је то несрећа. Од тога се не можете бранити. За мене је, дакле, то несрећа.” Намеравао је да настави, али му председник рече да  је доста и да му захв захваљује аљује.. Селест се мало зб збуни, уни, али ипак додаде да би желео још да говори. Затражише да буде кратак, и он још једном понови да је то несрећа. На ово му председник рече: “Да, то се разуме, али ми смо см о ов овде де да су суди димо мо о нес несре рећа ћама ма ов овее вр врст сте. е. Хв Хвал алаа ва вам м јо још ш  једном  јед ном.” .” Као да је исцрп исцрпао ао све свој својее знањ знањее и св сву у свој своју у добр добру у вољу, Селест се окрену према мени. Учинило ми се да му очи сијају и усне подрхтавају. Изгледало је као да ме пита шта би  још мога могао о учинит учинити. и. Ништа не рек рекох, ох, не учини учиних х ник никака акав в покрет, али први пут у животу пожелех да загрлим човека. Пред Пр едсе седн дник ик му јо још ш је једн дном ом на наре реди ди да на напу пуст сти и ог огра раду ду.. Селе Се лест ст оде и се седе де на св свој ојее ме мест сто о у судн дниц ици. и. На Нагн гнут ут ма мало ло напред, с лактовима на коленима, с панама шеширом у рукама, слушајући све што се говорило, он до краја претреса остаде тамо. Уђе Марија. На глави је имала шешир и била је и сада лепа, али ја сам је више волео кад је била гологлава. С места на коме сам се налазио назирао сам њене мале груди и познао њену доњу пуначку усну. Изгледала је врло нервозна. Одмах је упиташе откад ме познаје. Она назначи време када је код нас  радила.  радил а. Председник је хтео да сазна какви су били њени односи са мном. Она рече да је била моја пријатељица. На друго питање одговори да је истин инаа да је тр треебало да се за мене уда. 60

СТРАНАЦ

Предсе Пред седн дник ик,, кој оји и је пр прел елис иста тава вао о не неки ки дос досиј ије, е, из изне нена нада да је упита откад траје наша веза. Она изговори датум. Државни тужилац равнодушно примети да му се чини да је то било сут утра рада дан н по смр мрти ти мај ајк ке. За Заттим по пом мал ало о ир иро они нич чно ре реч че да не би хтео дуже да се задржава на том осетљивом питању, да сасвим схвата Маријине обзире, али (глас му овде постаде опорији) дужн ду жнос остт му на нала лаж же да се уз узди дигн гнее из изна над д уоб обич ичај ајеени них х друштвених обзира. Замолио је Марију да у краћим цртама опише дан кад сам је упознао. Марија није хтела да одговара, али на упорно тражење државног тужиоца исприча о нашем купању, одласку у биоскоп и повратку у мој стан. Државни тужи ту жила лац ц ре рече че да је пос после ле Ма Мари рији јини них х из изја јава ва на са сасл слуш ушањ ању у прег пр егле леда дао о пр прог огра раме ме то тога га да дана на.. До Дода дао о је да ће сам самаа Ма Мари рија ја каз азаати кој оји и се фи филм лм та тада да пр прик иказ азив ивао ао.. И за заис иста та,, ск скор оро о безбојним гласом, она рече да је то био један Фернанделов филм фи лм.. Чи Чим м је ов ово о из изггов овор орил ила, а, у дв двор оран ани и за завл влад адаа по потп тпун унаа тишина. Врло озбиљан, и гласом који ми се учинио заиста узбуђен, показујући прстом у мене, државни тужилац лагано изусти: “Господо поротници, сутрадан по смрти своје мајке, овај ов ај чо чове век к от отиш ишао ао је на ку купа пање ње,, уп упус усти тио о се у не недо дозв звољ ољен ен однос и отишао да се, гледајући један комичан филм, насмеје. Немам више ништа да вам кажем.” Сео је, док је около и даље владала тишина. Марија, међутим, изненада зајеца и рече да све то није било тако, да је постојало нешто друго, да су је прим пр имор орали али да каж ажее су супр прот отно но он оном омее шт што о је ми мисл слил ила, а, да ме добро познаје и да ништа рђаво нисам учинио. На председников миг, вратар је изведе, суђење се настави. После тога једва су саслушали Масона, који изјави да сам поштен човек и “додао бих чак” честит човек. И Саламана су  једва  јед ва саслу саслушали шали кад их је по подсетио дсетио да сам био добар прем премаа његовом псу и кад је одговарао на једно питање о мојој мајци и мени изјавивши да ништа више нисам имао да кажем мајци и да сам је стога сместио у дом. “Треба разумети, говорио је Салам Сал амано ано,, треб требаа раз разум умети ети.” .” Из Изггле ледал дало о је, међ међути утим, м, да ник нико о ништа не разуме. Одведоше га. Дође ред и на Ремона као последњег сведока. Ремон ми 61

АЛБЕР КАМИ

даде знак и одмах изјави да сам невин, али председник добаци да га ни ник ко не пи пита та за ње његгов ово о ми мишљ шљењ ење, е, ве већ ћ за чи чиње њени нице це.. Поз озв вао га је да чек екаа на пи пита тањ ња и по поттом да одг дгов оваара ра.. За Затр траажи жише ше од њега да тачно одреди своје односе према жртви. Ремон ово иск ис кор орис исти ти да каже как ако о је ње њега га ов овај ај за замр мрзе зео о отк ткак ако о је ошам ош амар арио ио ње његгов ову у сес сестр тру у. Пр Преедсе дседн дник ик му на ов ово о пос поста тави ви питање да ли је жртва имала неког разлога да и мене мрзи. Рем емон он одв двра рати ти да је мо моје је пр прис исус уств тво о на пл плаж ажи и би било ло пу пук ка случајност. Државни тужилац га тада упита како је дошло до тога да сам ја написао писмо са којим је започела ова драма. Ремо Ре мон н одг дгов овор ори и да је и то би била ла пу пука ка сл случ учај ајнос ностт. Др Држа жавн вни и туж ужил илац ац одв двра рати ти да сл случ учај ај у ов ово ом до дога гађа ђају ју им имаа на св свој ојој ој савес естти многа недела. Хтео је да зна да ли је и то било случајно што се нисам умешао кад је Ремон шамарао своју љубавницу, да ли је било случајно и то што сам сведочио у комесаријату, и да ли је било случајно што су и моје изјаве на сведочењу учињене из чисте љубазности. На крају он упита Ремона од чега живи, а када овај одговори да је “магационер”, државни тужилац изјави поротницима да је општепознато да је сведок подводач. Био сам његов ортак и пријатељ. Радило се о једном гадном догађају најниже врсте, утолико тежем што су имали посла с моралним чудовиштем. Ремон је хтео да се брани и мој адвокат је протестовао, али им рекоше да државног тужиоца треба пустити да заврши. Овај рече: “Нешто бих још додао. Да ли је био ваш пријатељ?” упита он Ремона. “Да”, рече овај, “био “б ио ми је др друг уг.” .” Др Држа жавн вни и ту тужи жила лац ц ми та тада да пос поста тави ви ис исто то пита пи тање ње,, ја по поггле леда дах х Рем емон она, а, кој оји и не одв двра рати ти по поггле лед. д. Одг дгов овор орих их:: “Д “Да! а!”” Др Држ жав авни ни тужи жила лац ц се на ов ово о об обра рати ти поротницима и изјави: “Овај исти човек који се сутрадан по смрти смр ти св своје оје ма мајк јкее одао нај најсра срамни мнијем јем раз развра врату ту,, изв изврши ршио о је убиство из ништавних разлога да би окончао једну прљаву аферу из подземља.” Поттом се По седе де.. Ал Али и мо мојј ад адв вок окаат, ког огаа је ве већ ћ из изда дав вал ало о стрпљење, дижући руке тако да су рукави клизнувши открили наборе наб оре на ње њего говој вој ушт уштирк иркано анојј кошу ошуљи, љи, узв узвикн икну: у: “Н “Наа кра крају ју крајева, да ли је он оптужен зато што је сахранио мајку или 62

СТРАНАЦ

што је убио човека?” Публика је праснула у смех, али државни тужилац поново устаде, загрну се својом тогом и изјави да би мор орал али и би бити ти на наив ивни ни као по пошт штов оваани бр браани нил лац па да не ос осеете да између ове две групе чињеница не постоји дубок, узбудљив и суштински однос. “Да”, узвикну он снажно, “оптужујем овог човека што је са срцем злочинца сахранио своју мајку.” Ова изјава изгледа да је произвела огроман утисак на публику. Мој адвокат слеже раменима и обриса зној који му је облио чело. И он сам изгледао је потресен и би ми јасно да се ствари не одвијају добро по мене. Суђење је прекинуто. Излазећи из суда да бих се попео у кола, поново за тренутак осетих мирис и боју летње вечери. У тами свог покретног затвора, мада сасвим клонуо од умора, поно по ново во са сам м ра раза заби бира рао о св свее он онее по позн знаате зв звук укее св свог ог во воље љено ногг града и извесних тренутака кад ми се догађало да осетим да сам задовољан. Извикивање продавца новина у већ свежијем ваздуху, заостале птице у парку, нуђење продавца сендвича, шкрипу трамваја на окукама градских узвишица и роморење неба пре но што се ноћ спусти над пристаниште — све је то доприносило да сам као слепац доживео пут који сам добро познавао пре но што сам допао затвора. Да, био је то час када сам са м, да давн вно, о, би био о ср срећ ећаан. Би Било ло је то вр врем емее кад адаа ме је ув увеек очекивао лаки сан без снова. Па ипак, нешто се у свему томе изменило, јер у ишчекивању сутрашњице поново сам доспео у свој св оју у ће ћели лију ју.. Ка Као о да по позн знаати пу путе теви ви об обел ележ ежен ени и на ле летњ тњем ем небес не беск ком св сво оду мо могу гу да во воде де у та тамн мниц ицее као и у бе беза зазл злен енее снове. IV Увек је, чак и на оптуженичкој клупи, занимљиво слушати кад гов овор орее о те теби би.. Могу да каж ажеем да се за вр врееме гов овор ораа државног тужиоца и мог адвоката много говорило о мени, и можда више о мени него о мом злочину. Да ли је, уосталом, између свих тих говора било неке разлике? Адвокат је дизао  рукее и брани  рук бранио о опту оптужен женог ог тру трудећи дећи се да га оправ оправда. да. Држа Државни вни 63

АЛБЕР КАМИ

тужилац је пружао руке и указивао на кривицу, али је није правдао. Па ипак, нешто неодређено ме је мучило. Иако сам био заокупљен својим мислима, падао сам у искушење да се умешам, али адвокат би ми добацио: “Ћутите, у вашем случају  је то боље. боље.”” Изг Изгледа ледало ло је као да цео дога догађај ђај раз разма матрају трају ван мене. Све се одвијало без мог учешћа. Кројили су ми судбину не питајући ме за мишљење. мишљење. С врем времена ена на време спопадала спопадала би ме жеља да им свима упаднем у реч и довикнем: “Па ипак, ко  је овде оптужен оптужени? и? Важно је бити оптужен. оптужен. Имам Имам и ја нешто да кажем!” Размисливши, међутим, ништа нисам имао да кажем. Мора орам, м, уос уостал талом ом,, при призна знати ти да инт интер ересов есовањ ањее које чо чове век к побуђује код људи није дуга века. Говор државног тужиоца, на прим пр имер ер,, за замо мори рио о ме је вр врло ло бр брзо зо.. Са Само мо по поје једи дини ни де дело лови ви,, покрети или читаве тираде, издвојени из целине, потресли би ме или привукли моју пажњу. Суштина његове мисли, уколико сам добро схватио, била  је у то томе ме да сам учинио зло злочин чин с пред предумиш умишљаје љајем. м. То је бар покушавао да докаже. Како је и сам говорио: “Доказаћу то, господо, доказаћу то двоструко. Прво, чињеницама јасним као сун унце це,, а за зати тим м у ос оск кудн дно ом св свет етлу лу кој ојее ће ми пр пру ужи жити ти псих пси холо ологиј гијаа ове зло злочина чиначк чкее душе душе.” .” Укра кратк тко о је изл излож ожио ио чињ ињен ениц ицее по поче чев в од мај ајч чин инее см смр рти. По Подс дсет етио ио је на мо моју ју неосетљивост, незнање у коме сам се нашао у вези с њеним година динама ма,, мој мојее ку купањ пањее су сутра традан дан с је једно дном м же жено ном, м, биос биоск коп, Ферн Фе рнан анде дел л и, на најз јзад ад,, по повр враата так к с Ма Мари ријо јом. м. Тре реба бало ло ми је времена да га у том тренутку схватим, јер је говорио “његова љубавница”, док је за мене она била само Марија. Затим је прешао на Ремонов случај. Сматрао сам да је његово гледање на догађаје било јасно. То што је говорио, било је прихватљиво. У договору с Ремоном писао сам писмо да бих прима при мамио мио њег његов ову у љуб љубав авницу ницу и пре предао дао је чов човек еку у “с “сум умњив њиваа морал мо рала” а” да је зл злост остав авља ља.. На пл плаж ажи и са сам м из изаз азва вао о Ре Ремо моно нове ве про пр оти тивн вник ике. е. Рем емон он је би био о ра рање њен. н. Од ње њега га са сам м за затр траж ажио ио  револвер  рево лвер.. Вра Вратио тио сам се сам на обалу да се тамо њиме послужим. Убио сам Арапина као што сам замислио. Чекао сам са м. А “да би би био о сиг игур уран ан да је по поса сао о до добр бро о из изв врш ршен ен””, ис испа пали лио о 64

СТРАНАЦ

сам јо сам још ш че четтир ири и ме метк ткаа, одм дмер ереено но,, си сигу гурн рно, о, у не нек ку рук уку у смишљено. “Ето, господо, рече државни тужилац. Изложио сам вам ток то к до дога гађа ђаја ја кој оји и је до дове вео о ов овог ог чо чове века ка да из извр врши ши уб убис иств тво о потпуно свесно. Остајем при томе, рече он. Јер није реч о обич об ично ном м уб убис иств тву у, о не непр пром омиш ишље љено ном м де делу лу пр при и коме би олакшавајуће околности дошле у обзир. Овај човек, господо, оваај чо ов чов век је ин инттели лиггент нтан ан.. Чу Чули ли сте га, за зар р не не?? Уме да одговара. Он познаје вредност речи. И не може се рећи да је поступио а да није био свестан онога што чини.” Слуш Сл ушао ао са сам м и чу чуо о да ме см смаатра трају ју ин инте тели лиге гент нтни ним. м. Ал Али и ниса ни сам м са сасв свим им схв хваати тио о у коли лик кој се ме мери ри до добр брее ос особ обин инее обичног човека могу претворити у страховиту оптужбу против окривљеног. То ме је, у најмању руку, запрепастило, и нисам више слушао тужиоца све до тренутка кад је рекао: “Је ли икад изра из рази зио о кај ајањ ање? е? Ни Ника када да,, госп оспо одо до.. Ни Није једн дном ом у то ток ку ис истра трагге ов овај ај се човек није узбудио због свога страшног недела.” Тада се окре ок рену ну пр прем емаа ме мени ни,, уп упре ре пр прст сто ом на ме мене не и на наст став ави и да ме напада а да ја заиста нисам схватао због чега. Нема сумње, морао сам да признам да је био у праву. Нисам много жалио свој чин. Али сам се чудио толиком огорчењу. Хтео сам да покушам да му искрено објасним, скоро од срца, да никада нисам био у стању да за нечим зажалим. Био сам увек обузет оним што је требало да се данас или сутра догоди. Међутим, у положају у коме сам се нашао, нисам, разуме се, никоме могао говорити таквим тоном. Нисам имао права да покажем своја осећања и добру вољу. Трудио сам се да и даље слушам јер је тужилац почео да говори о мојој души. Обративши се господи поротницима, он рече да се наднео над њу и да у њој ништа није нашао. Рече да ја, у ствари, и нема не мам м ду душе ше и да ми ни ништ штаа љу људс дск ко, ча чак к ни није једн дно о од он оних их моралних начела која чувају људско срце, није блиско. “Нема сумње, додао је, ми му због тога не можемо пребацити. За оно што није био у стању да стекне, не можемо га оптуживати да му недостаје. Али кад је реч о овом суду, попустљивост би била сасвим негативна врлина и она треба да се преобрази у 65

АЛБЕР КАМИ

ону те тежу жу,, ал али и уз узв виш ишен ениј ију у — у вр врли лину ну пр праавде де.. Ово по посе себн бно о кад празнина срца коју откривамо у овог човека постаје понор у који људско друштво може да пропадне.” После тога говорио  је о мом ставу ставу према мајци. Поновио Поновио је све што је рек рекао ао у ток току у  расправе  расп раве.. Међу Међутим, тим, био је мног много о опширн опширнији ији нег него о док је гов овор орио ио о мо мом м зл зло очи чину ну,, шта штави више ше,, то толи лик ко опш опшир иран ан да са сам м после свега осећао само запару тог преподнева. И то бар до треенут тр утк ка док др држ жавни тужила лац ц ни нијје заста тао о и, по поссле кратк кра ткотр отрајн ајног ог ћут ћутања ања,, нас настав тавио ио вр врло ло ду дубок боким им и про продор дорним ним гласом: “Сутра ће, господо, овај исти суд судити најгнуснији злочин: оцеубиство.” По његовом мишљењу чак се ни у машти није могао замислити тако свиреп злочин. Па ипак је изразио наду да ће га људска правда казнити без милости. Али није се плашио да каже да ужас који је у њему изазвао овај злочин скоро уступа пред оним који о сећа пред мојом неосетљи неосе тљивош вошћу ћу.. Чов Човек, ек, пре према ма њем њему у, који је мор моралн ални и уби убица ца своје мајке, сам се искључује из људског друштва као и онај који је по подиг дигао ао уб убила илачк чку у ру руку ку на св свог ог ро родит дитеља еља.. У св свак аком ом случају, први је припремио чин другога, он га је, у неку руку, наја на јави вио о и оз озак акон онио ио.. “У “Уб беђ еђен ен са сам, м, гос оспо подо до”, ”, до дода дао о је пови по више шени ним м гла ласо сом, м, “д “даа не неће ћете те см смаатра трати ти да је мо моја ја ми миса сао о сув увиш ишее смела ако кажем да је чов овеек кој оји и се седи ди на овој оптуженичкој клупи исто толико крив за злочин као и онај коме ће сутра овај суд судити. Према томе, он треба да буде кажњен.” Овде тужилац обриса лице које се сијало од зноја. Најзад рече да је његова дужност болна, али да ће је одлучно извршити. Изјави још да немам шта да тражим у друштву чија најосновнија правила не признајем и да не могу да се позовем на људско срце чије основне реакције не познајем. “Тражим од вас главу човека”, рече, “и тражим је лака срца. Јер уколико ми се догађало да у току своје већ дуге каријере тражим смртну каз азну ну,, ни ник кад као да дана насс ни ниса сам м осе осети тио о да та тајј бо болн лни и за зах хте тев в оправ опр авдав давају ају,, изи изиск скују ују,, пот поткре крепљу пљују ју сав савест ест имп импера ератив тивне не и св свете ете дужности и гнушање које осећам гледајући лице овог човека на коме читам само нешто чудовишно.” Кад је туж ужил илац ац по поно ново во се сео, о, св свее се ут утиш ишал ало. о. Би Био о са сам м 66

СТРАНАЦ

ошамућен од врућине и чуђења. Председник се мало накашља и врло тихим гласом ме упита имам ли шта да додам. Устадох и пошто сам хтео да говорим, рекох, уосталом, мало насумце, да ни ниса сам м им имао ао на наме меру ру да уби бије јем м Ар Араапи пина на.. Пр Преедс дсеедн дник ик одговори да је то само тврђење и да до сада није разумео мој чин одбране и да би био срећан, пре но што чује адвоката, да тачно наведем побуде које су ме навеле да извршим тај чин. Изустих брзо, саплевши се мало у говору и увиђајући да сам смешан, да је то било због сунца. У судској дворани наста смех. Мој адвокат слеже раменима и одмах после тога дадоше му реч. Он изјави, међутим, да је касно, да има да говори више часова и да моли да се суђење одгоди за послеподне. Суд се с тим сагласи. Пос осл ле подне велики вентил илаатори непр прес еста тано но су изба из бацив цивал али и за загу гушљ шљив ив ва ваззду дух х из судс дск ке дв двор оран ане. е. Ма Мали лим, м, шаре ша рени ним м ле лепе пеза зама ма по поро ротн тниц ици и су ма маха хали ли у ис исто том м пр прав авцу цу..  Чинило  Чинил о ми се да одб одбрани рани мог адвоката адвоката никада никада неће бити краја. краја. У једном тренутку ипак сам га слушао, јер је рекао: “Истина је да са сам м из извр врши шио о уб убис иств тво. о.”” По Пото том м је на наста стави вио о ис исти тим м то тоно ном м говорећи “ја” сваки пут кад би говорио о мени. Био сам врло зачуђен. Нагнух се према жандарму и упитах га зашто то чини. Он ми рече да ћутим, а потом одмах додаде: “Сви адвокати тако  раде.”  раде .” Пом Помислих ислих да је то још једа један н од начина начина да ме изд издвоје воје из дога до гађа ђаја ја,, да ме св свееду на ну нулу лу и да се се,, у из изве весн сно ом см смис ислу лу,, поставе уместо мене. Верујем, међутим, да сам већ био далеко од ове судске дворане. Мој адвокат био ми је смешан. Задржао се кратко на поводу за убиство, а затим је и он говорио о мојој души, али чинило ми се са много мање дара од тужиоца. “И ја сам са м се на надн днео ео на над д ов ову у ду душу шу,, ал али и суп упро ротн тно о ув уваж ажен ено ом представнику јавног тужилаштва, нашао сам у њој нешто и могу да кажем да сам је читао као отворену књигу.” У њој је читао да сам честит човек, исправан, радан, вредан, одан кући у којој сам био запослен, да су ме сви волели и да сам саосећао са туђом невољом. За њега сам био узоран син који је издржавао мајку докле год је могао. Надао сам се, најзад, да ће 67

АЛБЕР КАМИ

дом стараца пружити старици удобност коју ми моја средства нису допуштала да јој пружим. “Чудим се, господо, додао је, да се око тог дома дигла толика граја. Јер, најзад, ако треба пружити доказ о корисности и значају ових установа, треба  рећи да их сама држав државаа пом помаже аже.” .” Само, он није гов говорио орио о сахрани и ја сам осећао да то недостаје његовој одбрани. Али због ових дугих фраза, свих ових дана и бескрајних сати у кој ојим имаа се гов овор орил ило о о мо мојо јојј ду души ши,, им имао ао са сам м ут утис исак ак да св свее постаје као нека безбојна вода од које сам добио вртоглавицу. На крају, сећам се само да је, док је мој адвокат настављао свој говор, с улице и кроз све дворане и суднице допирала до мене труба трговца сладоледом. Салетале су ме успомене на живот који ми више није припадао, али у коме сам налазио најс на јсит итни није је и на најос јоск кудн дниј ијее ра радос дости ти:: ми мири рисе се ле лета та,, гр град адск ску у четврт коју сам волео, вечерње небо. Маријин смех и хаљине. Никакве користи није било од тога што сам се налазио на том месту и од свега ми се смучило, те сам једва чекао да се то сврши, да се вратим у ћелију и утонем у сан. Једва сам чуо адвоката како је на крају узвикнуо да поротници неће послати у см смр рт по пошт штен еног ог ра радн дник икаа кој оји и се у тр трен енут утк ку по поме метњ тњее забор за борави авио, о, и ка как ко тра тражи жи ол олакш акшав авају ајуће ће ок окол олност ности и за зло злочин чин због зб ог ког огаа ве већ, ћ, као на најс јсиг игур урни нију ју каз азну ну,, нос носим им ве вечн чну у гр гриж ижу у савести. Суд прекиде заседање и адвокат седе исцрпен. Међутим, његове колеге приђоше да му стегну руку. Чуо сам: “Сјајно, драги мој!” Један од њих обрати се мени: “Шта кажете?” упита ме. Ја се сложих, али моја похвала није била искр ис крен ена, а, је јер р са сам м би био о сув увиш ишее ум умор оран ан.. Ме Међу ђути тим, м, вр врем емее је одм дмиц ицал ало о и вр врућ ућин инаа је би била ла по попу пуссти тила ла.. По из изв вес есни ним м шумо шу мови вима ма кој ојее са сам м чу чуо о с ули лице це на насл слућ ућив ивао ао са сам м да је ве вече че благо. Сви смо још били ту и чекали. А то што смо заједно чекали, тицало се само мене. Стално сам посматрао судску дворану. Све је било исто као и првог дана. Срео сам поглед новинара у сивом капуту и жене аутомата. То ме је навело да поми по мисл слим им как ако о за вр врем емее це цело логг пр проц оцеса еса ни ниса сам м по поггле ледо дом м потражио Марију. Нисам је заборавио, али сам био сувише заузет. Спазио сам је између Селеста и Ремона. Дала ми је знак 68

СТРАНАЦ

као да је хтела да каже: “Најзад”, и видео сам њено помало уплашено лице које се смешило. Осећао сам, међутим, као да ми је ср срце це за затв твор орен ено о и, шт штав авиш ише, е, ни ниса сам м мо мога гао о да одг дгов овор орим им ни на њен осмех. Суд Су д се вра вратио тио.. На брзи брзину ну про прочит читаше аше пор порот отници ницима ма низ пита пи тања ња.. Чу Чуо о са сам м “к “кри рив в за уб убис иств тво” о” .. .... “п “пре реду думи мишљ шљај ај”. ”... .. “ола “о лакш кшав авај ајућ ућее ок окол олнос ности ти”. ”. По Поро ротн тници ици изи изиђош ђоше, е, а ме мене не одведоше у једну малу просторију где сам већ једном чекао. Мој адвокат ми приђе: био је речитији и говорио је са више поверења и срдачности него икада раније. Мислио је да ће све бити добро и да ћу се извући с неколико година затвора или  робије.  робиј е. Упитао сам га да ли постој постоји и могу могућност ћност да се иде на касациони суд у случају неповољне пресуде. Рекао ми је да не постоји. Његова тактика састојала се у томе да не подноси никакве предлоге који би озловољили пороту. Објаснио ми је да се пресуда не поништава само тако без икаква разлога. То ми је било јасно и прихватио сам његово образложење. Посматрајући ствар хладно, то је било сасвим природно. У су супро протно тном м слу случа чају ју,, бил билее би и су сувиш вишее уза узалу лудно дно исп исписа исане не хартије. “У сваком случају”, рече ми адвокат, “постоји право жалбе. Али ја сам уверен да ће исход бити повољан.”  Чекали  Чек али смо врло дуг дуго, о, мисли мислим м ск скоро оро три четв четврти рти сата сата.. После тога одјекну звонце. Мој адвокат ме остави говорећи: “Председник пороте прочитаће одговоре. Увешће вас тек кад буду изрекли пресуду.” Врата су лупала. Људи су трчкарали по степеницама за које нисам знао да ли су близу или далеко. Затим сам чуо неки мукли глас како нешто чита у дворани. Кад  је звон звонце це понов поново о одј одјекну екнуло ло и вра врата та каб кабине ине се отв отворила орила,, до мене допре само тишина дворане, тишина и оно чудновато осећ ос ећаање кој ојее ме об обуз узее кад ут утв врди дих х да је мл млад ади и но нови вина нар р одвратио свој поглед од мене. Нисам гледао ка Марији. Нисам имао времена, јер ми председник у чудној форми рече да ће ми глава у име француског народа бити јавно одрубљена. У том тренутку учинило ми се да сам проживео осећање кој ојее са сам м пр про очи чита тао о на св свим им ли лици цима ма.. Ве Вер руј ујем ем да је то би било ло пошт по штов овањ ање. е. Жан анда дарм рми и су би били ли вр врло ло љу љуба базн зни и пр прем емаа ме мени ни.. 69

АЛБЕР КАМИ

Адвокат је ставио своју руку на моју. Ни на шта више нисам мислио. Међутим, председник ме упита имам ли шта да додам. Размислио сам и рекао: “Не.” Тада ме одведоше. V По трећи пут сам одбио да примим исповедника. Немам штаа да му каж шт ажем ем,, не жел желим им да ра разг згов овар арам ам,, св свак акак ако о ћу га ус уск кор оро о опет видети. Засад ме интересује само то како да измакнем оној справи, како да сазнам да ли се нешто што је неминовно мож мо же из изб бећ ећи. и. Пр Про оме мени нили ли су ми ће ћели лију ју.. Из ов ове, е, кад се испружим, видим небо и само небо. Дани ми пролазе тако да на његовом своду посматрам нестајање боја које спаја дан са ноћи. Лежећи, ставим руке под главу и чекам. Не знам колико пута сам се питао да ли се икада десило да су на смрт осуђени ума макл кли и ов овој ој не неу уми митн тној ој ма маши шини ни,, иш ишче чезл зли и пр прее из извр врше шења ња смрт см ртне не ка казн зне, е, пр проб обили или кор ордо дон н по поли лици ције је.. Пр Преб ебац ацив ивао ао са сам м само са мом м се себи би шт што о ни ника када да ра рани није је ни ниса сам м об обра раћа ћао о ви више ше па пажњ жњее описима извршења смртне казне. Требало би да се човек увек инт нтеерес есуј ујее за ов оваа пи пита тањ ња. Никад не знаш шт штаа се може догодити. Као и остали, и ја сам читао новинарске извештаје. Сигурно је, међутим, да о томе постоје посебне књиге, за које ми је недостајало радозналости да их прелистам. У њима бих, можда, нашао описе бекства. Из њих бих сазнао да се бар у  једном  јед ном случ случају ају то точак чак за заустав уставио, ио, да су у овој неизб неизбежној ежној од одлуци луци случај и срећа само једном нешто изменили. Само једном! То би ми, верујем, у извесном смислу било довољно. Срце би учинило остало. У новинама се често пише о обавези коју дугу ду гује јемо мо др друш уштв тву у. Тре реба бало ло би се по њи њих хов ово ом ми мишљ шљењ ењу у, иск ис куп упит ити. и. Ал Али и св свее то не по подс дсти тиче че ма машт шту у. Ов Овде де је важ ажна на могућност бекства, скок ван оног неминовног обреда, трка у лудост која пружа све могућности надању. Надање, разуме се, значило је бити убијен на углу улице, у трку, пушчаним зрном у ле летту. Пош оштто са сам м све до добр бро о ра раззмо мотр трио ио,, ни ништ штаа ми ни није је допуштало овај раскош, све ми га је одузимало и она справа ме 70

СТРАНАЦ

 је свог поново обузимала. обузимала. Нисам, поред све добре воље, могао да се помирим с овом безочном извесношћу. Јер, најзад, постојао је чудан несклад између пресуде на коме се заснивала и њеног сигурног развоја од тренутка када је била изречена. Чињеница да је пресуда прочитана у двадесет часова, а не у седамнаест, чињеница да би она могла бити сасвим друкчија да су је донели људи који пресвлаче рубље, да је донета у име једног тако неодређеног појм по јмаа ка као о шт што о је фр фран анцу цуск ски и на наро род д (н (нем емаачк чки и ил или и ки кинес нески ки), ), чини чи нило ло ми се да св свее то оду дузи зима ма мн мног ого о оз озби биљн љнос ости ти је једн дној ој таквој одлуци. Уза све то био сам приморан да признам да од оног тренутка када је била изречена, њено дејство је постајало тако сигурно, тако озбиљно као што је сигурно постојање овог зида поред кога се сатирало моје тело. У тим час асов овим имаа се сећа ћао о са сам м се пр прич ичее кој оју у ми је мајк јкаа приповедала о моме оцу. Нисам га познавао. Све што сам о томе човеку знао, било  је, мо можда, жда, само оно што ми је мајк мајкаа тада о њему гов говорила: орила: оти тиша шао о је да ви види ди по погу губљ бљењ ењее је једн дног ог уби бице це.. И пр при и са само мојј помисли да тамо оде, он се разболео. Па ипак је то учинио, а кад се вратио, повраћао је готово цело преподне. Отац ми се тада мало згадио. Сада сам то схватао и било је то сасвим прир пр иро одн дно. о. Ка Как ко ни ниса сам м ув увиђ иђао ао да ни ништ штаа ни није је важ ажни није је од извршења смртне казне и да је то, све у свему, једна ствар која заиста занима човека. Ако икада изиђем из затвора, ићи ћу да гле леда дам м св свак ако о из извр врше шење ње см смрт ртне не ка казн зне. е. Ве Веру рује јем м да ни ниса сам м у праву што мислим на ту могућност, јер при помисли да се у  рано јутро нађем на слобо слободи ди иза кордон ордонаа поли полицајац цајаца, а, на неки начи на чин н с др друг угее ст стра ране не,, пр при и по поми мисл сли и да са сам м пос посма матра трач ч кој оји и долази да види и који ће моћи после да повраћа, талас горке  радости запљусну запљусну ми срце. Али све то није било раз разумно умно.. Нисам био у праву да полазим од оваквих претпоставки  јер ми је тренутак касније касније било тако страшно страшно хладно да сам се сав скупио под свој покривач. Цвокотао сам зубима без снаге да се савладам. Природно је да човек не може увек да буде разуман. Други 71

АЛБЕР КАМИ

пут, на пример, правио сам нацрте закона. Изменио сам цео казнени систем. Уочио сам да је битно да се на смрт осуђеном остави нека могућност. Једна једина на хиљаду, то би било довољно да се ствари правилно уреде. Исто тако ми се чинило да би се мо моггло пр прон онаћ аћи и не нек ко хем емиј ијск ско о је једи диње њење ње,, кој ојее би осуђеника (мислио сам на смрт осуђеног), ако га овај узме, могло да убије у девет од десет случајева. Он би то знао, то би био усл услов. ов. Јер Јер,, раз размис мислив ливши ши доб добро ро и посм посмаатрај трајући ући ств ствари ари сасв са свим им ми мирн рно, о, ут утвр врди дио о са сам м да је ги гиљо љоти тина на им имал алаа та тајј недос не доста тата так к шт што о ни није је ост остав авља љала ла ни ник как акв ву, ба баш ш ни ник как акв ву могу мо гућн ћнос остт. У ст ств вар ари, и, је једн дно ом за заув увек ек одл длуч учеена је см смр рт осуђ ос уђен еник ика. а. То је би била ла св сврш ршен енаа ст ства вар, р, до добр бро о см смиш ишље љена на комбинација, утврђен споразум против кога се баш ништа није могло учинити. Ако неким чудом ударац промаши, започиње се изнова. Непријатно при томе било је и то што је требало да на см смр рт ос осуђ уђен ени и жел ели и да та сп спра рав ва до добр бро о фун ункц кцио иони нише ше.. Понављам, то јој је била слаба страна. И то је, у извесном смислу, било истина. Али у другом, морао сам да признам да  је сва тајна добре орган организаци изације је баш била у то томе. ме. Све у свем свему у, на см смр рт ос осуђ уђеени би био о је пр прин ину уђе ђен н да у свему мо мора ралн лно о учествује. У његовом је интересу да се све одвија несметано. Морао сам исто тако да установим како сам све до сада о тим питањима имао погрешно мишљење. Дуго сам мислио —  не знам ни сам зашто — да се до гиљотине долазило пењући се ст степ епен ениц ицам амаа на гу губил билиш иште те.. Ми Мисл слим им да је то би било ло зб због ог  револуције  рево луције од 1789, хоћу да каж кажем ем због свега онога што су ме учили или упућивали у вези с тим стварима. Али једног јутра сетио сам се слике објављене у новинама приликом извршења смртне казне које је наишло на велики одјек. Гиљотина је, у ствари, била постављена на саму земљу, на најједноставнији начин на свету. Била је много ужа него што сам је замишљао. Чудно ми је што ми то раније није пало на паме па метт. Та спр прав аваа на сл слиц ици и за запр преп епас асттил илаа ме је св свој ојо ом прец пр ециз изно ном, м, са савр врше шено ном, м, бли лисста таво вом м из изра радо дом. м. Увек се прееув пр увел елич ичав аваа он оно о шт што о се не по позн знај аје. е. Ја са сам, м, на напр про оти тив, в, мо мора рао о да установим да је све врло једноставно: строј је на истом нивоу 72

СТРАНАЦ

као и човек који иде према њему. Он му прилази као да иде у сус усре ретт не нек кој осо особи би.. То је та так кођ ођее не непр приј ијаатн тно. о. Усп спон он ка губилишту, пењање под ведрим небом, то је могло разиграти машту. Међутим, тамо је строј све сатирао: човек је, с мало стида и с много тачности, био неприметно погубљен. Постојале су још две ствари на које сам стално мислио: зора и моја молба за помиловање. Трудио са сам м се да се уразумим и покушавао да на то више не мислим. Опружио сам се, гледао у небо, покушавао да се за њега заинтересујем. Било је зелено, било је вече. Још једном сам настојао да скре ск рене нем м то ток к св свој ојих их ми мисл сли. и. Сл Слуш ушао ао са сам м св свој ојее ср срце це.. Ни Ниса сам м могао да замислим да би овај шум који ме је пратио тако дуго, могао икада престати. Никада нисам имао истинске маште. Па ипак сам покушавао да замислим известан тренутак у коме се откуцаји овог срца неће више продужити у мојој глави. Али узал уз алу уд. Зо Зора ра и мо моја ја мо молб лбаа за по поми мило лов вањ ањее би били ли су ст стал ално но прис пр исут утни ни.. На Најз јзад ад сам се себе бе уб убееди дио о да је на најр јраз азум умни није је да се понашам природно. Знао сам да долазе у свитање. Једном речи, проводио сам ноћи у ишчекивању зоре. Нисам волео да ме изненаде. Кад треба да ми се што догоди, више волим да сам на то спреман. Због тога сам, најзад, спавао само мало дању, а за дугих ноћи стрпљиво сам очекивао рађање светлости на крајичку неба. Најтеже ми је било што нисам знао сат кад се обично извршују смр см ртн тнее каз азне не.. Кад би по поно ноћ ћ пр прош ошла ла,, че чек као са сам м и вр вреб ебао ао.. Никада моје ухо није чуло толико шумова и разабирало тако фине звукове. Могу, уосталом, да кажем да сам на известан начин имао среће за све то време пошто никада нисам чуо кораке. Мајка је често говорила да човек никада није сасвим несрећан. У затвору, у тренуцима кад се небо бојило и нови дан клизио у моју ћелију, уверио сам се да је била у праву, јер сам исто тако могао да чујем и кораке и срце би ми препукло. Али, чак и онда кад би ме и најмањи шум привукао вратима и кад би с ух ухо ом пр прис исло лоње њени ним м уз др дрво во из изб без езум умље љено но че чек као св свее до док к не чујем сопствено дисање, уплашен што је тако промукло и слично кркљању пса, моје срце не би препукло, и тако сам 73

АЛБЕР КАМИ

добијао још двадесет и четири часа. Целог дана мислио сам на своју молбу за помиловање. Верује Вер ујем м да сам ов ову у мис мисао ао нај најбољ бољее иск искори ористи стио. о. Про Прора рачун чунао ао сам са м св свој ојее из изггле леде де и у св свој ојим им ра раззми мишљ шљањ ањим имаа до дола лази зио о до најб на јбољ ољег ег рез резу улта лтата та.. По Пола лази зио о са сам м ув увек ек од на најг јгор орее пр прет етпос поста тавк вке: е: моја мо ја мо молб лбаа за по поми мило лова вање ње је одб дбиј ијен ена. а. “П “Паа ле лепо по,, ум умре рећу ћу,, дакл да кле. е.”” Пр Прее оста остали лих, х, очи чиггле ледн дно. о. Ал Али и св сви и љу људи ди зн знај ају у да не врееди жи вр живе вети ти.. У ос осно нови ви,, зн знао ао са сам м да је св свеј ејеедн дно о да ли ћу умр мрет ети и у тр трид идесе есеттој ил или и се седа дамд мдес есет етој ој годи дини ни,, по пошт што о ће ће,, природно, у оба случаја остали људи и остале жене живети, и то милионима година. Заиста, ништа јасније од тога. Уосталом, ја ћу умрети, па било то сада или кроз двадесет година. У том тренутку ометао ме је мало у мом расуђивању онај страшни потрес који бих осетио при помисли на двадесет година које сам још могао проживети. Па ипак, требало је само да га угушим замишљајући какве би биле моје мисли кроз двадесет година кад се ипак будем нашао пред тим. Очигледно је, кад дође самртни час, није важно како се и када умире. Према томе (и тешк шко о је би бил ло из изггуби бити ти из вид идаа шт штаа је то “пр прем емаа томе ме”” представљало у размишљањима), према томе, требало је да прихватим одбијање моје молбе за помиловање. У том тренутку, само у том тренутку, имао сам тако рећи, право, сам сам себи на неки начин допустио да се ухватим за другу др угу пре претпос тпостав тавку ку:: по помил милов ован ан сам сам.. Неп Неприј ријат атно но је бил било о то што је требало стишати помамни занос крви и тела који би испунио очи безумном радошћу. Требало је да уложим труд да савл са влад адам ам тај кр крик ик,, да га ур ураз азум умим им.. Тре ребал бало о је да ост остан анем ем природан чак при овој претпоставци да би моје мирење са судбино су дбином м у првој претп претпоставци, оставци, изг изгледа ледало ло што веро верова ватније тније.. Кад би у томе ус успе пео, о, би био о са сам м ми мира ран н је једа дан н са сатт. То је ип ипак ак требало узети у обзир. У сл слич ично ном м тр трен енут утку ку одб дбио ио са сам м јо још ш је једн дно ом да пр прим имим им испо ис пове ведн дник ика. а. Ле Лежа жао о са сам м и по пл плав авет етни нилу лу не небе беск ског ог св сво ода наслућивао да се приближава летње вече. Управо сам одбацио свој св оју у жа жалб лбу у и мо мога гао о да осе осети тим м ка как ко тал талас аси и кр крви ви пр прав авил илно но 74

СТРАНАЦ

циркулишу у мени. Нисам имао потребу да видим исповедника. После дужег времена први пут сам помислио на Марију. Прошло је много дана како ми није писала. Те вечери сам са м ра раззми мишљ шљаао и са сам м се себи би ре рек као да се се,, мо можд ждаа, умо мори рила ла од тог огаа да буде љу љуба бавн вниц ицаа на см смрт рт ос осуђ уђен еног ог.. До Доша шао о са сам м и на ов ову у помисао да се, можда, разболела или умрла. То би било сасвим природно. Како бих то могао знати пошто нас ван наших, сада одво двојен јених их те тела ла ниш ништа та ниј нијее вез везив ивало ало ни по подсе дсећал ћало о је једно дно на друг др уго. о. Од то тогг тре трену нутк тка, а, уост остал алом ом,, ост остао ао би бих х ра равн вно оду душа шан н сећајући се Марије. Мртва ме више није интересовала. Налазио сам да је то нормално као што сам врло добро схватао да ће ме људи после смрти заборавити. Неће имати више никаква посла са мном. Ставише, нисам могао рећи да ми је било тешко мислити о томе. Управо у том тренутку ушао је исповедник. Кад сам га угледао, мало сам задрхтао. Он ово примети и рече ми да не треба да се плашим. Рекох му да обично долази у друго време. Одговори ми да је то пријатељска посета која није у вези с мојом жалбом, о којој он ништа не зна. Затим седе на мој лежај и позва ме да се сместим поред њега. Одбио сам. Па ипак сам налазио да му је лице врло благо. Седео је неко време с рукама на коленима, спуштене главе гледајући своје руке. Биле су танке, с развијеним мишићима и подсећале су ме на дв двее ок окре ретн тнее жи живо воти тиње ње.. По Пола лак ко је тр трља љао о је једн дну у о др друг угу у. За Зати тим м остаде у том положају подуже, стално спуштене главе, тако да сам за тренутак имао утисак да сам га заборавио. Али Ал и он на наггло по поди диже же гла лав ву и по поггле леда да ме пр прав аво о у очи чи.. “Зашто”, рече ми, “одбијате моје посете?” Одговорих му да не верујем у бога. Хтео је да зна да ли сам у то сасвим сигуран, а  ја сам му рек рекао ао да нема шта да се о то томе ме питам: за мене ово питање није било важно. Он се завали и наслони на зид, а руке стави на бедра. И као да не разговара са мном, он примети да човек понекад мисли да је сигуран, а у ствари то није. Ништа нисам рекао. Он ме погледа и упита: “Шта мислите о томе?” 75

АЛБЕР КАМИ

Одговорио сам му да је то могуће. У сваком случају, нисам можда био сигуран у оно што ме је стварно интересовало, али сам био сасвим сигуран у оно што ме није интересовало. А управо оно о чему ми је он говорио, није ме интересовало. Он скрену поглед у страну, не мењајући положај, па ме упита не говорим ли тако из превеликог очајања. Објасних му да нисам очајан. Само сам се плашио, што је сасвим природно. “Бог ће вам помоћи”, примети он. “Сви које сам познавао обраћали су се њему у оваквом случају.” Сложио сам се с тим да је то било њихово право. То доказује да су за то имали времена. Што се мене тиче, нисам хтео да ми било ко помогне и нисам имао времена да се интересујем за оно што ме није интересовало. У том тренутку он одмахну љутито руком, али се одмах тргну и поправи изгужвану мантију. Кад то заврши, обрати ми се називајући ме “пријатељу”: што ми говори овако, није зато што сам осуђен на смрт; по његовом мишљењу, сви смо ми осуђени на смрт. Ја сам га прекинуо, рекавши му да то није иста ствар и да, уосталом, ни у ком случају то не може бити утеха. “Свакако”, сложи се он. “Али умрећете касније уколико не умрете сада. Тада ће се поставити исто питање. Како ћете прић пр ићи и то том м ст стра рашн шно ом ис иск куш ушењ ењу? у?”” Од Одггов овор орих их му да ћу му прићи исто онако како му прилазим сада. На те речи он се диже и погледа ме право у очи. Била је то игра иг ра кој оју у са сам м до добр бро о зн знао ао.. Че Чест сто о са сам м се та так ко за заба бављ вљао ао са Емануелом или Селестом, и обично су одвраћали поглед. И испо ис пове ведн дник ик је до добр бро о зн знао ао ов ову у иг игру ру,, одм дмах ах са сам м то ра раззум умео ео:: његов поглед био је сигуран. Ни глас му није задрхтао кад ми  рече:  ре че: “Зар нема немате те никакве никакве наде и живит живитее ли у убе убеђењу ђењу да ћете потп по тпун уно о умр мрет ети? и?”” “Д “Да” а”,, одг дгов овор орих их.. На то об обор ори и гла лав ву и по поно ново во седе. Рече ми да ме жали. Сматра да то човек не може поднети. Осетих само да ми постаје досадан. И ја се Окренух и пођох према прозорчету. Наслоних се раменом о зид. Иако га нисам сасвим пратио, чуо сам да је поново почео да ме испитује. Говорио је узнемиреним и потиштеним гласом. гласом. Схватио сам да  је узб узбуђен уђен и пажљи пажљивије вије сам га слуша слушао. о. 76

СТРАНАЦ

Рекао ми је да је уверен да ће моја молба за помиловање бити уважена, али да ја носим терет греха кога треба да се ослободим. Према његовом мишљењу, људска правда не значи ништа, божја све. Приметих да ме је прва осудила. Он ми одговори да тиме ипак није опрала мој грех. Рекох му да не знам шта је то грех. Само су ми саопштили да сам кривац. Био сам кривац, платио сам, ништа се више од мене није могло тражити. У том тренутку он поново устаде и ја помислих да је хтео да се креће, у овој тако тесној ћелији није имао другог избора. Требало је сести или устати. Очи су ми биле упрте у земљу. Он коракну према мени и застаде као да се није усуђивао да пође напред. Погледа кроз  решетк  реше ткее у небо. “Вар “Варат атее се, синк синко”, о”, реч речее ми, “мог “могло ло би се од вас тражити и више. Можда ће то од вас и тражити.” “А шта то?” “Могли би тражити да видите.” “Шта да видим?” Свештеник погледа око себе и одговори ми гласом који ми се учини одједном малаксао: “Из свег овог камења избија бол,  ја то знам знам.. Увек сам га глед ледао ао са зебњ зебњом. ом. Али у дуби дубини ни душе знам да су и најокорелији грешници видели како се из њихове таме указује лице божје. И тражиће од вас да видите то лице.” Мало Ма ло се ра разљ зљут утих их.. Ре Рек кох да ве већ ћ мес месец ецим имаа гле леда дам м ов овее зидове. Ништа и никога на свету не познајем боље од њих. Давно је то било кад сам, можда, у њима тражио једно лице. Али то лице имало је боју сунца и изражавало ватрену страст: било би ло је то Ма Мари рији јино но ли лице це.. Уза залу луд д са сам м га тр траж ажио ио.. Са Сада да је свршено. У сваком случају, ништа нисам видео да се указује из овог влажног камења. Испо Ис пове ведн дник ик ме не нек как ако о туж ужно но по поггле леда да.. Са Сада да са сам м би био о потпуно наслоњен о зид и светлост ми је падала на чело. Рече ми неколико речи које нисам чуо и брзо ме упита сме ли да ме загр за грли ли.. “Н “Не” е”,, одг дгов овор орих их.. Он се ок окре рену ну и кор орак акну ну пр прем емаа зи зиду ду по коме лага лагано но пређе рук руком: ом: “Т “Толик олико, о, дакл дакле, е, вол волите ите зем земаљск аљски и живот?” промрмља. Ништа не одговорих. Доста дуго остаде окренут. Његово присуство тешко ми је падало и љутило ме. Хтео сам управо да му кажем да оде, да ме ос оста тави ви,, кад он одј дјеедн дно ом, ок окре рену нувш вши и се пр прем емаа ме мени ни,, 77

АЛБЕР КАМИ

узвикну: “Не, не могу вам веровати. Сигуран сам да вам се десил дес ило о да по поже жели лите те др друг уги и жи живо вотт.” Од Одггов овор орих их му да је то  разумљи  раз умљиво, во, али да би то исто толик толико о вредело као да сам жел желео ео да будем богат, да врло брзо пливам или да имам лепша уста. То је било једно те исто. Али ме он прекиде и хтеде да зна како замишљам тај други живот. Тада му довикнух: “Живот у коме бих могао да се сећам овог овде”, и одмах му рекох да ми је свега доста. Хтео је још да ми говори о богу, али ја пођох преема њему и по пр пок куш ушаах још је једн дно ом да му по поссле ледњ дњи и пу путт објасним да ми остаје мало времена. Нисам хтео да га губим у  расправљању  распра вљању о богу богу.. Он покуша да промени предмет  разговор  разг овораа упитав упитавши ши ме зашт зашто о га зове зовем м “г “господ осподине”, ине”, а не “о “оче”. че”. То ме разљути и одговорих му да он није мој отац: он је био с осталима. “Не, сине”, рече ставивши ми руку на раме. “Ја сам с вама. Али ви то не мо мож жете зна натти, је јер р вам је срц рцее зас асле лепљ пљеено но.. Моли лићу ћу се за вас.” Не знам зашто, али тада у мени нешто прекипе. Почех да вичем из свег гласа, да га вређам, и рекох да не треба да се моли мо ли.. Зг Згра раби бих х га за ок оков овра ратн тник ик ма мант нтиј ије. е. С гн гнуш ушањ ањем ем помешаним са радошћу и гневом излих на њега све што ми је било би ло на ср срцу цу.. Из Изггле леда дао о је та так ко си сигу гура ран, н, за зар р не не?? Па ип ипак ак,, ниједно од тих уверења није вредело ни пребијене паре. Није чак био сигуран да је жив, јер је живео као мртвац. Ја сам изгледао празних руку, али био сам сигуран у себе, сигуран у све, сигурнији од њега, сигуран у свој живот и у смрт која ће доћи. Да, имао сам само то, али држао сам бар ту истину онолико колико је и она мене држала. Био сам у праву,  још једном једном сам био у прав праву у, и опет сам био у праву. праву. Живео сам тако, а могао сам живети и друкчије, чинио сам ово, нисам чинио оно. Нисам радио овакву ствар кад сам радио онакву. А поссле по ле?? Би Било ло је то као да са сам м за св свее вр врем емее очеки кив вао ов овај ај тренутак и свитање када ће ме погубити. Ништа, ништа није било важно и добро сам знао зашто. И он је исто тако знао зашто. Са дна моје будућности, за читавог овог бесмисленог живота који сам проводио, допирао је до мене, кроз године 78

СТРАНАЦ

које још нису дошле, неки тајанствени дах и он је на свом путу уништавао све што су ми тада предлагали у још нестварнијим годи дина нама ма кој ојее са сам м пр про ожи живе вео. о. Шт Штаа ме се ти тиче че см смрт рт др друг угих их,, љубав неке мајке, шта ме се тиче његов бог, животни пут и судби су дбина на које је чов човек ек иза изабра брао, о, пош пошто то је једна дна је једина дина су судби дбина на треба баш мене да изаб изабере ере и са мном милијарде милијарде повлашћених, повлашћених, који се као и он издају за моју браћу. Да ли је разумео, да ли је  разуме  раз умео? о? Сви су повл повлашће ашћени. ни. Посто Постоје је само повл повлашће ашћени. ни. И остали ће такође једнога дана бити на смрт осуђени. И он ће бити би ти ос осуђ уђен ен.. Шт Штаа ма мари ри ак ако о је оп опту туже жени ни зб због ог уб убис иств тваа би био о погу по губљ бљен ен за зато то шт што о ни није је пл плак акао ао на по погр греб ебу у св свој ојее ма мајк јке? е? Саламанов пас вреди исто толико колико и његова жена. Она мала жена аутомат исто је толико крива као и она Парижанка која се удала за Масона или Марија која је желела да се за мене уда. Шта мари што ми је Ремон био друг или Се Сел лес естт који вреди више од њега? Шта мари што Марија данас даје усне неком новом Мерсоу? Схвата ли, дакле, тај осуђеник да са дна моје будућности... Гуш ушио ио са сам м се вич ичућ ући и све ов ово. о. Ал Али и већ су ми чув уваари истр ис трггли ис испо пов ведн дник икаа из рук уку у и за запр прет етил или и ми ми.. Он их је је,, међутим, смирио и за часак ме немо посматрао. Очи су му биле пуне суза. Окренуо се и нестао.  Чим је отишао, смирио смирио сам се. Био сам изнем изнемогао огао и бацио сам се на свој лежај. Мислим да сам спавао, јер кад сам се пробудио, светлост звезда обасјавала ми је лице. До мене је допирао шум поља. Мириси ноћи, земље и соли освежавали су ми слепоочнице. Чудесан мир овог успаваног лета улазио је у мене као плим имаа. При крају но ноћ ћи завијал алее су сир иреене. Објављивале су одлазак у свет, према коме сам сада био заувек  равнодушан  равно душан.. Први пут после толико толико време времена на помислио сам на мајку. Учинило ми се да сам разумео зашто је на крају живота нашла наш ла “в “вере ереник ника”, а”, заш зашто то се пре претв твара арала ла да пон поново ово по почињ чиње. е. Тамо, тамо такође, око оног дома у коме су се животи гасили, вече ве че је бил било о ка као о мел меланх анхол оличн ични и по почин чинак ак.. Та Так ко бл близ изу у смр смрти ти мајка мора да се осећала ослобођеном и спремном да поново све пр преежи жив ви. Ник ико, о, ни ник ко не нем ма пр прав аваа да пл плааче на над д њо њом. м. И ја са сам м 79

АЛБЕР КАМИ

се осетио о сетио спремним спремним да све поново преживим. преживим. Као да ме је ова овајј вел елик ики и гн гнев ев очи чист стио ио од зл зла, а, ос осло лобо боди дио о на наде де у ов овој ој но ноћи ћи препуној знамења и звезда, ја сам се први пут предао оној прија при јатн тној ој ра равно внодуш душност ности и св света ета.. Ис Иску куси сивши вши да је то толик лико о слична мојој, да ми је после свега тако братски блиска, осетио сам да сам био срећан и да сам то још и сада. И да се само све сврши, само да се осетим мање сам, преостаје ми да пожелим да на да дан н мо могг по погу губљ бљеења буде мн мног ого о гле леда дала лаца ца и да ме дочекају с повицима мржње.

80