Agresivnost Kod Dece

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

AGRESIVNOST KOD DECE

Str. 1

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

SADRŽAJ

Uvod................................................................................................................................................4 1.

AGRESIVNOST.....................................................................................................................6 1.1.

2.

Pojam agresivnosti............................................................................................................6

TEORIJE AGRESIVNOSTI...............................................................................................10 2.1.

Instinktivističke teorije....................................................................................................10

2.2.

Kognitivne teorije agresivnosti.......................................................................................12

3.

VRSTE AGRESIVNOSTI KOD DECE.............................................................................13

4.

UZROCI AGRESIVNOSTI.................................................................................................21

5.

6.

7.

4.1.

Nasledni činioci...............................................................................................................21

4.2.

Situacija u porodici.........................................................................................................22

4.3.

Socio-kulturalni činioci...................................................................................................22

4.4.

Uticaj sredstava masovne komunikacije.........................................................................22

KARAKTERISTIKE AGRESIVNOSTI KOD DECE.....................................................24 5.1.

Karakteristike agresivne dece.........................................................................................24

5.2.

Polne razlike u izražavanju agresivnosti.........................................................................27

KAKO SE RAZVIJA AGRESIVNOST KOD DETETA?................................................29 6.1.

Zašto je dete agresivno?..................................................................................................29

6.2.

Načini ispoljavanja agresivnosti kod dece različitih uzrasta..........................................32

6.3.

Bogat repertoar agresivnosti...........................................................................................33

6.4.

Agresivnost se "uči"........................................................................................................34

ULOGA RODITELJA.........................................................................................................36 Str. 2

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

7.1.

Kako smanjiti agresivnost

7.2.

Kako odgajiti nenasilno dete?.........................................................................................37

7.3.

Utvrditi uzrok i reagovati na pravi način........................................................................38

7.4.

Kažnjavanje dečje agresivnosti.......................................................................................39

7.5.

Kako učiti dete vladanju gnevom....................................................................................40

ZAKLJUČAK..............................................................................................................................42 LITERATURA.............................................................................................................................43 INDEX POJMOVA......................................................................................................................44

Str. 3

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

Uvod

Iako se nekada može sresti uverenje da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, ovo stanovište je pogrešno. Iz želje da se na decu gleda isključivo kao na dobronamerna, naivna i nevina bića, nekada se gubi iz vida da su agresivna ispoljavanja prisutna od prvih dana života. Agresivnost je biopsihološki motiv kod dece koji je tu da svakoj jedinki omogući odbranu od pretnje i zadovoljenje potreba. U tom smislu, agresivnost je sastavni deo mehanizama koji obezbeđuju preživljavanje. Pitanje na koje, ipak, nije lako dati precizan odgovor je: kada agresija prestaje da bude samo adaptivni mehanizam, a kada postaje destruktivna. Do druge godine života učestalost i intenzitet agresivnih reakcija rastu i ostaju visoki sve do predškolskog uzrasta kada nivo agresivnosti postepeno počinje da opada sve do kraja puberteta. Pod uticajem socijalne sredine i između 2. i 3. godine, dete polako počinje da osvaja socijalni prostor. Ono sada zna da određene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i koristi agresivnost da bi dobilo ono što želi. U ovom periodu je dominantna instrumentalnost agresivnog ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu ) postavlenje od strane odraslih. Dete tako proverava šta mu je dozvoljeno, a šta nije, i na koji način može dobiti ono što želi. Str. 4

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako i sa agresivnim. Agresivnost je deo ljudske prirode. To je način na koji neke osobe izražavaju svoja osećanja. Agresija nije emocija već način izražavanja gneva, koji se u razvoju javlja tokom drugih šest meseci bebinog života. Agresivnost beba izražava kao mlataranje ručicama, vrištanje ili grizenje dojke i obično ima za cilj da se pridobije pažnja roditelja. Jednogodišnje i dvogodišnje dete će često kad se naljuti bez razmišljanja ujesti drugo dete. Trogodišnjaci i četvorogodišnjaci već znaju da fizička agresija nije prihvatljiva. U uzrastu od četiri godine agresivnost se stabilizuje kao crta ličnosti. Postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je promatraju kao reaktivno stanje, odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s čime se čovek rađa, primerice u obliku agresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj način, stalno aktivan. Obe teorije ujedinjuje tvrdnja da čovek poseduje potencijal za agresivno ponašanje. To, naravno, vredi i za decu različitih uzrasta. Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo biti agresivni u mislima, na rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Druga su krajnost nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti. Načina agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo je beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekad svesni, a nekad nismo.

Str. 5

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

1. AGRESIVNOST

1.1.

Pojam agresivnosti

Termin agresija, sa etimološkog stanovišta, potiče od korena latinske reči aggredi ili od ad gradi, gde gradus označava korak a prefiks ad - prema, što upućuje na značenje - kretati se napred, ići ili koračati napred. Nasuprot tome, regredi (regresija) znači kretati se nazad. Prema tome, od izvornog značenja izvodi se reč aggresio što znači pristupiti nekome, navaliti, napadati1, ili, u slobodnijem prevodu usmerenost ka određenom cilju. Pritom se imaju u vidu i biološki (nagonski) elementi i socijalno uslovljeni aspekti. U kolokvijalnom govoru reč „agresija" upotrebljava se u veoma fleksibilnom značenju, tako da se može govoriti o agresivnom govorenju, čak i o „agresivnoj ljubavi". Takođe, agresija se zna izjednačavati sa terminom „nasilje" i njegovim značenjem, iako je nasilje najizoštrenija i najgrublja agresija, što će reći svako nasilje je agresija, ali svaka agresija nije ili ne mora biti nasilje. Različiti autori koji su se prošlih decenija bavili proučavanjem agresivnosti složili su se da to 1 Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977. god. Str. 6

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

ponašanje definišu kao ono kojim se drugoj osobi nanosi šteta bilo koje vrste. Ono oko čega se nisu mogli složiti bilo je pitanje treba li u definiciju agresivnog ponašanja uključiti postojanje namere da se u drugoj osobi nanese šteta. U svom sveobuhvatnom objašnjenju agresivnosti Žužul nameru nanošenja štete smatra neizostavnom, pa definiše agresivno ponašanje kao "svaku reakciju (fizičku ili verbalnu) izvedenu sa namerom da se nekom drugom nanese šteta ili povreda bilo koje vrste, bez obzira na to da li je ta namera do kraja realizovana". U novijoj literaturi iz područja socijalne psihologije takođe se navodi da je namera od ključnog značaja, pa se agresivno ponašanje određuje kao "namerno ponašanje kojem je cilj nanošenje fizičke ili psihičke boli". Naime, opravdano je smatrati agresivnim ponašanje koje u stvarnosti ne prouzrukuje štetu drugoj osobi, ali pri kome postoji namera onoga čije ponašanje označavamo agresivnim da nanese štetu drugome. Sa druge strane, slučajno nanošenje štete se ne može uvrstiti u agresivno ponašanje jer nema prethodne namere. Agresivna su deca često odbačena od strane svojih vršnjaka te su, kasnije u životu, sklona negativnim oblicima ponašanja (kao što su napuštanje škole i delinkvencija), kao i problemima mentalnog zdravlja2. Kako bi se izbegle takve štetne posledice, od izuzetne je važnosti spoznati činioce koji utiču na razvoj agresivnog ponašanja, kao i načine njegove prevencije, odnosno smanjenja. Iako agresivnost već dugi niz godina predstavlja predmet istraživanja, sve do danas nije stvorena jedinstvena definicija tog fenomena. Različiti autori naglašavaju različite aspekte agresivnosti pa su definicije agresivnog ponašanja brojne i raznolike. Berkowitz3 je tako definisao agresivnost kao bilo koje ponašanje (fizičko ili verbalno) sprovedeno s namerom da se nekoga povredi (bilo fizički ili psihički). Na sličan način agresivnost danas definišu i socijalni psiholozi prema kojima ona predstavlja svaki namerni postupak (fizički ili psihički) kojem je cilj nanošenje štete ili uzrokovanje boli. Harre i Lamb

su zabeležili preko 200 različitih definicija agresivnog ponašanja koje su

predložili brojni istaživači, ali su gotovo sve one sadržale 2 karakteristike: to je ponašanje čija je 2 Milanović, A. (2004). Povezanost različitih vrsta agresivnosti i sociometrijskog statusa kod dece osnovnoškolske dobi. Zagreb: Odsek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Str. 22. 3 Ibid. Str. 23. Str. 7

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

namera povrediti nekoga (fizički ili psihički) i ponašanje koje žrtva doživljava kao hostilno. Prema B. Ilić, agresija je bilo koja forma ponašanja usmerena povređivanju ili oštećivanju drugog živog bića koje je motivisano da izbegne takav postupak. Šteta koja je uzgredni proizvod ponašanja čiji je cilj pružanje pomoći drugoj osobi takođe se ne može nazvati agresijom, jer osoba koja nanosi štetu veruje da osoba kojoj se nanosi šteta nije motivisana da izbegne tu akciju. Slično tome, nanošenje boli mazohistima nije agresija, jer žrtva nije motivisana da je izbegne - naprotiv, bol je u službi višeg cilja. Još uvek ne znamo da li je i agresija samostalan nagon kao što je to seksualnost ili se ona stiče i razvija već u ranom detinjstvu, i tada sigurno pod uticajem vaspitanja, koje samo stoji u senci društvenog uređenja i društvene ideologije. Neka istraživanja antropologa i etnologa idu u pravcu priznavanja agresivne energije kao samostalnog nagona; neka druga, međutim, govore suprotno. Agresivnost se definiše i kao trajnija tendencija ličnosti da se manje - više dosledno prema svojoj bližoj i daljoj okolini odnosi neprijateljski i razorno. U istom rečniku agresija se definiše kao napad, nasrtanje, tj. ono što se opaža kao stvarni akt napada - čin ponašanja usmeren protiv nekih ličnosti, predmeta ili sadržaja4. Kriterijumi procene tog čina (koji su promenljivi) su odlučujući pri kvalifikaciji da li je neko agresivan ili nije. Uopšte, pojam agresije u psihološkoj nauci ima dosta nejasan status: može se smatrati mehanizmom frustracije, a može se i smatrati unutrašnjim svojstvom (doslednom osobinom agresivnosti) čiji se nastanak, razvoj i sadržaj objašnjavaju na više načina. Sa stanovišta morala i etike, kad god je reč o agresiji uvek se radi o negativnom delovanju na postojeću situaciju, a ukoliko je reč o sklonosti, o strukturalnoj osobini ličnosti, ona se može reorganizacijom menjati. Agresivnost razara odnose unutar grupe, između grupa, država i naroda i čini samu ličnost nestabilnom. Postoje različita, međusobno protivrečna shvatanja o prirodi agresivnosti. Neki smatraju da je agresija nagonskog porekla, a po drugima ona se stiče i razvija u ranom detinjstvu, pod uticajem vaspitanja, društvenih i kulturnih činilaca. Po Frojdu, agresivnost je energija ukorenjena u čoveku , instinkt koji svoj najviši stepen dominacije dostiže tanatosu, instiktu smrti; po Adleru agresija je 4 Krstić, Dragan ; Psihološki rečnik, Vuk Karadžić, Beograd, 1988. Str. 31. Str. 8

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

manifestacija volje za moć. M. Klajn pod agresijom podrazumeva instinktivnu, dinamičku snagu kao inicijalni dinamički faktor koji se projektuje u spoljašnji svet. Ana Frojd mnogo elemenata mehanizma odbrane svrstava u kontekst agresije, a Hartman biološki determiniše agresiju jer je smatra nagonom. Buss smatra da je agresija reakcija namernog ili nenamernog zadavanja štetnog stimulusa drugim osobama. Po Dolardovoj i Milerovoj hipotezi, agresija je bilo koje ponašanje koje proizilazi iz frustracije. Jung je izneo pretpostavku o postojanju jedne jedinstvene praenergije koju je on nazvao libidom (za razliku od Frojda koji je ovaj pojam upotrebljavao samo za seksualnu energiju), a iz koje su se razvili i seksualni i agresivni nagon, ostajući i dalje čas čvršće, čas labavije, međusobno isprepleteni. Ono što je, međutim, vrlo verovatno tačno, jeste da je čovek i prema agresivnoj težnji u sebi, kao i prema seksualnoj, gajio uvek krajnju opreznost i pokušavao da u sebi i svojoj okolini postigne takvu vrstu ravnoteže pri kojoj ni jedna od ovih tako značajnih, ali i opasnih težnji ne bi bila previše ugušivana i potiskivana, niti joj se često pružala prilika da sebe u potpunosti zadovolji. Prema Lorencu, agresija se primarno aktivira od instinkta borbenosti koji ljudska bića dele sa mnogim drugim organizmima. Pretpostavlja se da se ovaj instinkt razvio tokom evolucije jer je donosio značajne koristi jedinki. Lorenc je u vezi sa pitanjima geneze i oslobađanja agresivne energije bio sasvim određen u tom smislu što se agresivna energija izvedena iz instinkta borbenosti spontano produkuje u organizmu u istom obliku i konstantnom ritmu, a akumulira se sa proticanjem vremena. Ispoljavanje agresivnih aktivnosti se može izraziti kao funkcija: količine akumulirane agresivne energije i prisutnosti i snage stimulusa koji deluje na opuštanje5. Na nivou društvenog života, agresija se koristi u značenju individualnih i masovnih konflikata, socijalnog nasilja, rata, prestupništva i rušilačkih akcija čoveka prema sredini koja ga okružuje. S druge strane, agresija se povezuje sa konkurencijom, takmičarstvom, duhom suprotništva, rivalstva i individualizma. Destruktivnost je pojam blizak agresivnosti. Etimološki potiče od latinske reči des -(prefiks koji izražava negaciju ili suprotnost) i struere - (nagomilati građu, graditi, zidati), što znači razornost. Od 5 Ilić, B.: Psihodinamika agresivnosti delikvenata narkomana. Doktorska disertacija. Filozofski fakultet, Niš. 2000. Str. 9

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

tog pojma je i izvedena reč destrukcija ( lat. destrnctio6) koja se prevodi kao rušenje, razaranje, uništavanje. Malicioznost je jedna od suptilnijih formi destruktivnosti i javlja se kako u oblasti materijalnog, tako i u oblasti apstraktnog (uništiti tuđu sreću, ugled, ličnost). Potiče od latinske reči malitiositas i znači zloba, pakost, podmuklost, lukavost.

2. TEORIJE AGRESIVNOSTI

Shodno pristupu koji je predmet interesovanja ovog rada, na agresiju se gleda kao na stil ponašanja koji se stiče posmatranjem kroz iskustvo, i koji je, u izvesnoj meri, pod uticajem strukturnih bioloških činilaca. Ukoliko agresiju i nasilje dece pokušamo objasniti jednom jedinom teorijom, onda će svaki takav pokušaj nužno ostati parcijalan, jer naglašava samo jednu stranu problema. Teorija o agresivnosti dece mora da objasni tri stvari: Kako do tog ponašanja dolazi? Šta podstiče na agresivnu radnju? Šta to ponašanje održava tokom vremena?

2.1.

Instinktivističke teorije

Predstavnici ove teorije smatraju da je agresivno ponašanje dece posledica relativno stabilnog biološkog pokretača - instinkta. Prema ovom pristupu, agresija se pojavljuje jer su ljudska bića genetski ili konstitucionalno programirana za ovakvo ponašanje. Značajni pravci u ovoj teoriji su: 6 Vujaklija, Milan: Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977. god. Str. 10

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

psihoanalitički, neoanalitički i etiološki. Psihoanalitička teorija agresivnosti - prema S. Frojdu, ljudsko ponašanje određuju instinkti života (Eros) i smrti (Thanatos). S. Frojd je 1923. godine formulisao svoju teoriju o instinktu smrti (Thanatos) koji je urođen i teži da razara organske celine i da ih vrati u anorgansko stanje. Ta dva suprostavljena instinkta su u neprestanoj borbi za prevlast, a ljudsko ponašanje je posledica te borbe. Delovanje Tanatosa izaziva težnju za samouništavanjem ili autoagresivnosti, dok je prevlast Erosa razlog da se agresivnost usmeri prema drugima. Dakle, iz instinkta smrti proizilazi agresivni nagon. Agresivnost je težnja za destrukcijom samoga sebe, težnja za sopstvenom smrću koja nastaje zbog delovanja Tanatosa, ali usled delovanja Erosa ona biva blokirana i usmerena prema drugim objektima koji predstavljaju zamenu za vlastito biće. Jedinka se bori sa drugim osobama jer je njena želja za vlastitom smrću blokirana snagama instinkta života. Istraživanja su pokazala da je agresivnost povezana sa viškom muškog polnog hormona testosterona. Ta povezanost testosterona i agresivnosti delom objašnjava i povećanu sklonost muškaraca ka agresivnom ponašanju u odnosu na žene. Višak testosterona može dovesti do povećanja agresije, a sličan učinak može imati i manjak serotonina. Naime, čini se da serotonin, hemijska supstanca koja se prirodno izlučuje u srednjem mozgu, ima inhibirajući uticaj na impulzivnu agresiju. Kod ljudi je pokazano da nasilni kriminalci imaju vrlo nizak nivo prirodno stvorenog serotonina. Delikventno ponašanje se u analizama hromozomskih aberacija često vezuje za XYY sindrom, odnosno dupliran broj muških polnih hromozoma. Na ponašajnom planu, ovakvu hromozomsku strukturu karakteriše impulsivnost, razdražljivost, smanjena frustraciona tolerancija i smanjena sposobnost učenja zasnovanog na sopstvenom iskustvu7. Međutim, ovaj poremećaj je u malom broju zastupljen u populaciji, svega 0,13% u populaciji da bi se mogao generalizovati. U prilog bioloških teorija agresivnosti idu sledeće činjenice: -

Električna stimulacija određenih

delova

mozga

kod

-

prouzrukuje agresivne modalitete ponašanja; Razaranje i oštećenje određenih regija mozga dovodi

eksperimentalnih do

životinja

značajnog smanjenja

agresivnosti; 7 Ilić, B.: Psihodinamika agresivnosti delikvenata narkomana. Doktorska disertacija. Filozofski fakultet, Niš. 2000. Str. 11

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

-

Postoje bolesti mozga koje mogu biti povezane sa agresivnim ponašanjem; Postoje neki EEG- zapisi kod pacijenata koji manifestuju agresivnost; Istraživanja agresivne dece pokazuju da je življenje sa usvojiteljem zločincem manje rizično nego nasleđivanje gena od roditelja zločinca.

Međutim, ni jedno od mnogobrojnih istraživanja ne dokazuje da su agresivne tendencije isključivo urođene, niti da su biološki činioci najznačajnije determinante agresivnog ponašanja. Biološka osnova agresivnog ponašanja je u svakom slučaju značajna. Biološki faktori utiču na agresivno ponašanje ljudi sa različitih nivoa.

To su genetski program, funkcije neuroendokrinog sistema, zatim učenje koje obezbeduje biološka opremljenost organizma i zahtevi sredine, varijacije unutar vrste itd. Najčešće ovi faktori ne deluju izolovano već u interakciji jedan s drugim.

2.2.

Kognitivne teorije agresivnosti

Ovo je skupina najprihvatenijih teorija u psihologiji. Nadovezuju se na situacione i socijalne teorije. Predstavnici ovih teorija naglašavaju da je strah najčešća emocionalna reakcija na psihičku ili fizičku opasnost, a uobičajena reakcija na strah je beg ili agresivnost. Šta će pojedinac odabrati zavisi od njegovih intelektualnih procesa u kombinaciji sa emocijama. Takođe, način na koji pojedinac percipira i interpretira događaje iz okoline određuje i da li će reagovati agresivno ili ne.

Str. 12

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

3. VRSTE AGRESIVNOSTI KOD DECE

S obzirom da se agresivnost stabilizuje kao osobina već u četvrtoj godni života, a da se najveći deo njenog ispoljavanja uči u interakcijama s roditeljima i širom socijalnom sredinom, jako je bitno biti svestan poruka koje se u ovim interakcijama detetu šalju. Najveći broj neprijateljskih osećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se upravo oko četvrte godine. Devojčice i dečaci u ovom dobu su često u sukobu koji se manifestuje težnjom za posedovanjem stvari koje neko drugo dete ima, otimanjem igračaka i drugih privlačnih predmeta. Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom. Pojava hostilne agresivnosti, težnje da se drugoj osobi naudi, javlja se i postaje sve dominantnija u razdoblju predškolskog uzrasta, tj. oko šeste godine života. Na ovom uzrastu je veoma bitan, često preloman Str. 13

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

trenutak za učenje kontrole agresije. Deca koja ne nauče da koriste drugačije načine za postizanje svojih ciljeva ili rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu povučena i defanzivna, ili pak da nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih dovesti do cilja. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine, kao što su tuče, tužakanja, odbacivanje iz društva i slično. Deca koja ne nauče da koriste drugačije načine za postizanje svojih ciljeva ili rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu povučena i defanzivna, ili pak da nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih dovesti do cilja Unutar kategorije agresivnog ponašanja možemo razlikovati brojne vrste agresivnosti. U većini savremenih shvatanja agresivnosti navodi se distinkcija između dva osnovna oblika agresivnog ponašanja - jedno motivisano emocionalnim promenama u organizmu, a drugo težnjom za postignućem određenih spoljašnjih ciljeva. Postoji nekoliko kriterijuma po kojima možemo razlikovati agresivna ponašanja dece. a) Kriterijum prema uzroku agresivnog ponašanja Sa aspekta ovog kriterijuma razlikujemo sledeći niži nivo: impulsivnu (ekspresivnu), instrumentalnu, reaktivnu i provokativnu agresiju. Impulsivna ili ekspresivna agresivnost, ona je prvenstveno usmerena nanošenju štete ili povrede druge osobe. Motivisana je kombinacijom emocionalnog uzbuđenja i asocijativnim determinantama. Opisuje se i atributima: ekspresivna, benigna, emocionalna. Do agresije će doći u situacijama koje pojedinac percipira kao provocirajuće, bez obzira na to da li se radi o frustracionim, averzivnim ili nekim drugim situacijama koje se doživljavaju kao provocirajuće. Instrumentalna agresivnost, je rezultat emocionalnih i kognitivnih faktora. Temeljena je na predviđanju nagrade ili kazne koja sledi za agresivno ponašanje. Primarni cilj nije povređivanje druge osobe, već ostvarenje željenog cilja, a agresivno ponašanje je samo sredstvo za njegovo postizanje. Ona je intencionalna i maligna. Kod instrumentalne agresije ne postoji doživljaj emocije besa, i ona nije Str. 14

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

reakcija na osujećenje ili štetni nadražaj. Za ovu vrstu agresije odlučuje je unutrašnje zadovoljstvo, pa je njena veza sa sportskim postignućem i takmičenjima vidljiva. Berkovvitz smatra da je impulsivna agresivnost u znatno manjoj meri namerna i podložna kontroli nego što je to slučaj sa instrumentalnom agresivnošću. Reaktivna agresivnost, javlja se kao odgovor na situacione uslove; frustracije ili provokacije, a praćena je promenama na fiziološkom i emocionalnom planu. Najbolje se objašnjava frustracionom teorijom agresije. Po mišljenju E. M. Lejmena, pod reaktivnom agresijom podrazumeva se "namerna aktivnost čiji je cilj da nanese zlo grupi ili pojedincu opaženim kao neprijatelj koji su bili uzročnik frustracije, izvor nekog štetnog nadražaja ili začetnik neke vrste pretnje, neprijatnosti ili osujećenja. Kod reaktivne agresije postoji opažaj neprijatelja i doživljaj emocije besa".

Provokativna (proaktivna) agresivnost, ova agresija predstavlja namerno ponašanje izazvano anticipacijom poželjnog cilja (odsutnost bilo kakve provokacije). Kontrolisana je spoljnjim potkrepljivanjem. Teorija socijalnog učenja je objašnjava u svojim postavkama.

b) Kriterijum prema načinu izražavanja Agresivnost kao osobina ličnosti može da se ispolji na dva nivoa - kao latentno i kao manifestno agresivno ponašanje. Način na koji se ona izražava moguće je razlikovati fizičku od verbalne agresije. Latentna agresivnost, predstavlja relativno trajnu karakteristiku pojedinca da u provocirajućim situacijama reaguje porastom emocionalne tenzije i pojavom tendencije za napadom na provokatora, tj. na izvor provokacije. Zavisi od nadražljivosti nervnog sistema, međutim, spoljašnje okolnosti određuju hoće li se ona pojaviti u ponašanju osobe ili ne. Pojava latentne agresivnosti ili agresivne motivacije još ne znači da je ona otvorena, odnosno da je kod pojedinca akumulirala kritična doza emocionalnog uzbuđenja. Ali, ako je agresivna motivacija jača od agresivne inhibicije, najverovatnije će doći do direktne agresije. Str. 15

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

Manifestna agresivnost, njjeno ispoljavanje je prema Žužulu (1989) u funkciji latentne agresije i mehanizama inhibicije agresije. Trajna je karakteristika pojedinca da u provocirajućim situacijama reaguje verbalnom ili fizičkom agresijom na izvor frustracije, ili na neke njene supstituirajuće ciljeve. Fizička agresivnost, ova vrsta agresivnosti se ogleda u direktnom fizičkom napadu na drugu osobu, tj. u nanošenju telesnih povreda drugim osobama. Postoji mišljenje da je borbena ili fizička agresivnost najčešći vid agresivnosti. Pogrešna se slika stiče zbog toga što su pojavni oblici fizičke agresivnosti raznovrsni. Osim toga, taj oblik agresivnosti privlači pažnju prisutnih. Fizička agresivnost izaziva napetost, izaziva strah, bojazan da sukob ne eskalira, proširi se i na posmatrače i slično. Sve su to razlozi zbog kojih se misli da je fizička agresivnost najučestaliji vid agresivnosti. Međutim, verbalna agresivnost daleko je učestalija. Verbalna agresivnost, ova vrsta agresivnosti se manifestuje u nanošenju verbalnih uvreda drugim osobama. Po nekim istraživanjima na verbalnu agresivnost otpada više od polovine agresivnih ponašanja. Uvredljiva zapovedanja, pretnje, povišen ton, okrivljavanja, psovke, žalbe, zabrane, naređenja, kukanje, plakanje i slično, najčešći su oblici verbalne agresije.

c) Kriterijum prema cilju usmerenja agresije Prema gore navedenim podelama mogli smo uočiti da se agresija može usmeravati na sam izvor agresije ili na neke njene supstitute, u slučaju da nam je izvor nepristupačan, ili bi posledice delovanja na njega za nas bile nepoželjne. Dakle, prema ovom kriterijumu agresiju delimo na direktnu i indirektnu. Direktna agresivnost, predstavlja svako ponašanje koje uključuje otvoreno iskaznu nameru da se povredi neka osoba. Ona uključuje direktnu fizičku i direktnu verbalnu agresivnost, odnosno nanošenje štete ili boli na direktan način, koristeći se fizičkom silom ili verbalnim strategijama. Indirektna agresivnost, sve veća pažnja se poklanja socijalno manipulativnim oblicima ponašanja koja su različiti autori objedinili pod konstruktom indirektne agresivnosti, socijalne agresivnosti, ili relacijske agresivnosti. Sva tri naziva podrazumevaju socijalno manipulativno Str. 16

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

ponašanje u kome agresor, bez da je direktno uključen u napad i koristeći se socijalnom strukturom, pokušava da povredi drugu osobu, tako što će uticati na njenu povezanost sa drugim osobama. Bjorkvist i sar, (1992) navode da je centralni aspekt indirektne agresivnosti namera pojedinca da povredi drugu osobu, a da ne bude identifikovan kao agresor. Time se zapravo izbegava mogućnost osvete ili uzvraćanja agresije od strane napadnute osobe, a takođe i osude od strane socijalne okoline. Osnovne karakteristike individualne agresivnosti su: pričanje o drugima (ogovaranje, širenje glasina, kritikovanje nečijeg izgleda ili ponašanja), isključujuća ponašanja (odbacivanje, ignorisanje drugih) i ostala indirektna uznemiravanja (preteći anonimni telefonski pozivi, pisanje i slanje pretećih poruka). Agresija može biti i "premeštena" na objekte ili osobe koje nisu prvobitni cilj agresije. Takvu vrstu agresivnosti nazivamo "pomerena agresivnost" i ona je usmerena na nedužne objekte, a ne na sam izvor frustracije; nastaje kada se zbog različitih razloga ne usuđujemo napasti izvor frustracije ili kada nam je on nedostupan. Pojava "pomerene" agresivnosti kod mladih je veoma česta, oni su u nezavidnoj situaciji da dugo zaviše od svojih roditelja, takođe često svesno okreću svoju agresivnost ka "nedužnom" objektu sa ciljem da izbegnu polsedice koje mogu da anticipiraju.

d) Kriterijum prema pravcu ispoljavanja agresivnosti Agresija može biti usmerena prema spoljnjem svetu (heteroagresivnost) ili, ako je neprihvaćena, potisnuta i vaćena na sebe (samoagresivnost, tj. autoagresivnost). Heteroagresivnost, ovako nazvana agresivnost usmerena je prema drugima (hetero-predmetak u složenicama i sa značenjem: drugi, razni)8 . Heteroagresivna ponašanja se uvrštavaju u impulzivna ponašanja koja imaju karakter automatizma i prislilnosti. Ispoljavaju se kao napadi besa, ljutnje praćeni motornim pražnjenjem i vegetativnim simptomima, sa sužavanjem svesti. Impulsivnost je vrlo često uzrok nasilnog ponašanja, rušilaštva i ubistava. Kada je agresija usmerena prema spoljnjem svetu, ona može biti okrenuta prema drugim Ijudima u vidu fizičke ili verbalne agresivnosti, ali može biti okrenuta i prema predmetima u okruženju (npr. bacanje predmeta, uništavanje javnih materijalnih 8 Vujaklija, Milan: Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977. god. Str. 17

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

dobara). Posebno zanimljiva podkategorija je grupna agresivnost, jer je grupa kao skup pojedinaca, veoma pogodna za prikrivanje vlastitih strahova, anksioznosti i depresivnosti i njihovo razrešavanje putem agresivnog ponašanja. Autoagresivnost, autoagresija u najširem smislu reči podrazumeva agresiju okrenutu ka sebi i predstavlja aktivnost koja nije prirodno motivisana samouništenjem. Može biti usmerena prema telu kao celini ili pojedinim delovima. Ovde razlikujemo dve podkategorije: samopovređivanje i samoubilačko ponašanje. Često smo u dilemi kako tumačiti autoagresivna ponašanja mladih; kao "nesigurne" autoagresivne reakcije ili u njima već prepoznajemo samoubilačko ponašanje. Prisutnost tih radnji veoma često ima demonstrativni, manipulativni ili histerični karakter. Ne retko oni su spremni da istrpe velike fizičke napore i bol, aktuelno je tetoviranje tela, body pirsing, a samouništenje unošenjem psihoaktivnih supstanci (droga), alkohola i nikotina je, takođe, zastupljeno u velikoj meri. Samopovređivanje je pojava koja se sreće u toku razvoja svakog deteta i to već oko druge godine života: dete se grize, grebe, bocka, čupa kosu, češe, udara ili lupa glavom o zid. Predstavlja refleksnu reakciju, način motornog rasterećenja i oslobađanja od strepnje i napetosti, ispitivanje svoga tela i strukturacija telesne šeme9. Samopovređivanja starije dece i omladine mogu biti bezazlena ali i ozbiljnija: griženje usana i kože, gašenje opušaka po telu, jaka lupanja glavom o tvrdu podlogu, rezanje sečivom, povređivanje očnih jabučica, rezanje vena (ne u samoubilačke svrhe) pa i teže radnje. Samoubilačko ponašanje je svako ponašanje koje je svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno usmereno na samouništenje. Ako je posledica radnje samouništenje, smrt, radi se o samoubistvu, a ako nije, o pokušaju samoubistva (tentamen suicid) 10. Samoubilačko ponašanje je predmet izučavanja medicinskih, socioloških, bioloških, pravnih i drugih nauka. Poslednjih decenija razvila se suicidologija kao samostalna disciplina koja ujedinjuje navedene nauke i čiji je zadatak da proučava prirodu, uzroke, načine lečenja i sprečavanje ovog oblika ljudskog ponašanja. Samoubilački pokušaji najčešće predstavljaju poziv za pomoć, kažnjavanje sebe ili drugih, igru, bežanje od zastrašujućih i nepodnošljivo bolnih okolnosti i ucenjivanje okoline. Obavljaju se 9 Tadić N.: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Naučna KMD, Beograd, 2003.godina. str. 64. 10 Ibid. Str. 65. Str. 18

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

uzimanjem lekova, oštrim predmetima (rezanjem vena), skakanjem s visokih mesta, vešanjem ili vatrenim oružjem. Kod osoba sa samoubilčkim idejama i radnjama dvojnost prema životu i smrti je naglašena, kolebanja protivurečnih težnji su jaca i pod određenim uslovima prevlast uzimaju rušilačke pulzije. Vrlo razgranata i sve uspešnija etološka izučavanja ponašanja životinja u njihovoj okolini, i pored sve opreznosti i mudre opomene nekih naučnika da se rezultati tih izučavanja ne mogu i ne smeju jednostavno i bez kritičkog posmatranja prenositi na čoveka, otkrila su iznenađujuće sličnosti u ponašanju čoveka i njegovih nižih srodnika upravo u agresiji i agresivnom ponašanju. Naš poznati psihijatar Vladeta Jerotić u svojoj knjizi "Čovek i njegov identitet" navodi nekoliko karakterističnih vidova agresije koji pokazuju zajednički koren, verovatno urođen i kod životinja i kod čoveka: -

Rang agresija — je vrsta agresije po kojoj je prvi onaj ko je vitalno jači. Analna agresija - je vrsta urođene agresije poznata kod životinja, ali i kod ljudi, mada češće u prerušenom vidu. Kod ljudi je takva agresija zamenjena tzv. analnim psovkama, pri čemu se pominju one reči koje označavaju sve radnje koje su u vezi s anusom i analnim pražnjenjem. Osim ove analne, postoji i uretralna agresija, koja se vidi kod dečaka koji se takmiče pri uriniranju prskajući jedan drugog, da bi kasnije i takvu agresiju zamenili

-

uretralnim psovkama. Tipična je i za čoveka i za životinju agresivnost prema onima koji su upadljivi11.

Tako, na primer, ukoliko se među majmunima tipa rezusa rodi jedan koji je potpuno beo ili sasvim drukčije boje, ukoliko ostali rođaci nisu upadljivo agresivni prema njemu, izbegavaju ga, zapostavljaju i u prirodi najverovatnije ne zaštićuju od neprijatelja. Ovo važi i za neke druge životinjske vrste. Svi znamo da se kod većine ljudi javlja agresija prema svakom ponašanju drugoga koje odstupa od norme, uključujući i bolest drugoga. Ovo je samo drugi vid agresivnosti životinje kod kojih je svaka bolesna ili povređena jedinka iste vrste predmet pojačane agresije. Ogovaranje, intrige, interesovanje za privatni život drugog i onog što je u njemu upadljivo, vest u novinama - samo su ponavljanje prinude agresivnosti prema upadljivom.

11 Jerotić, Vladeta: Čovek i njegov identitet, Ars Libri, Beograd, 2000. Str. 51-52. Str. 19

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

-

Anarhična agresivnost je vrsta agresivnosti koja se pojavljuje onda kada u jednoj manjoj zajednici nestane onaj ko je njome odozgo upravljao.

Na kraju treba spomenuti jednu vrstu agresivnosti svojstvenu samo ljudima, koja je nazvana misionarska agresija ili agresija iz ubeđenja. Samo ljudi nameću svoja ubeđenja drugima. Pošto ubeđenja mogu biti intelektualno-racionalna ili emotivna, jasno je da se prva mogu dokazati, a u druga se može samo verovati i samo se za druga ispoljava agresija. Ovome se još približava i agresija prema onima koji drugačije misle, dakle prema "upadljivima". Psiholog Buss smatra da je agresivnost vrsta reakcije ili ponašanja, koja nastaje usled delovanja štetnog stimulusa ili drugog spoljnog nadražaja, čime agresiju ne dovodi u vezu sa unutrašnjim, već spoljnim činiocima. Ovaj autor navodi sledeće komponente agresivnosti: -

predmetna i telesna agresija - označava direktan napad i fizičko povređivanje druge osobe. verbalna agresija, ironija ili grubo optuživanje - odnosi se na sve vidove verbalnog

-

nasilja; širenje tračeva, ogovaranja, upućivanje verbalnih uvreda i sl. indirektna agresija - predstavlja nameru da se povredi druga osoba, ali na indirektan,

-

prikriven način i time se izbegne direktna osuda za agresivno ponašanje. protivurečno ponašanje ili držanje kao vid agresije - karakteriše se kao odbijanje prihvatanja naredba od drugih ljudi, česti konflikti sa autoritetima, nesposobnost

-

konstruktivnog rešavanja problema sa drugim ljudima. agresivna razdražljivost - podrazumeva uznemirenost koja i na najmanji spoljašnji

-

nadražaj prerasta u impulsivno i nasilničko ponašanje. agresivna sumnjičavost - nepoverenje u druge ljude, stalno preispitivanje njihovih namera i

-

motiva, opreznost u uspostavljanja odnosa sa drugima. Ijubomora, nepoverenje i mržnja - odnosi se na postojanje ovih negativnih emocija prema

-

drugim ljudima. osećaj krivice (griža savesti) usled agresivnih podsticaja - nizak skor na ovoj dimenziji ukazuje na sklonost ka argesivnom ponašanju.

Podaci o stepenu agresivnosti u našem okruženju su alarmantni ali ne i iznenađujući, obzirom na to da živimo u zemlji velikih promena i tranzicije, a da nas nije zaobišao ni sveprisutni talas opšteg porasta agresivnosti. Postavlja se pitanje na koji način treba delovati da se ovakva situacija prevaziđe. Str. 20

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

4. UZROCI AGRESIVNOSTI

Teško je otkriti sve uzroke agresivnog ponašanja i zamršene odnose među njima, naročito na tako složenom polju kao što je čovekova duša. Međutim, postoji niz faktora za koje se može tvrditi da svakako predstavljaju potencijalna izvorišta problema agresivnosti:

4.1.

Nasledni činioci

Nasledni činioci doprinose razvoju agresivnog ponašanja, npr. u oblikovanju temperamenta. Dete koje je vrlo aktivno sklonije je razvoju agresije od deteta koje je manje aktivno. Značajan uticaj imaj'u i neuropsihološke manjkavosti i količine testosterone u krvi, kao i višak jednog muškog hromozoma kod nekih osoba (хуу). Hromozomske aberacije kao što je XYY sindrom, odnosno dupliran broj muških polnih hromozoma, često su povezane sa delikventnim ponašanjem osoba koje nose ovakvu strukturu polnih hromozoma. Kariotip XYY, otkriven je ne tako davno, kod klinički Str. 21

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

zdravog čoveka. Istraživači su otkrili kariotip XYY kod agresivnih muškaraca, prestupnika, koji su imali i karakteristična morfološka obeležja. Visokog su rasta, pravilne telesne građe, muškog tipa kose, sa normalnim razvitkom polnih žlezda, i sa prevladavanjem razvoja skeleta lica, u odnosu na skelet koji gradi moždanu čauru. Impulsivnost, razdražljivost, smanjena tolerancija na frustraciju, smanjena sposobnost ucenja zasnovanog na sopstvenom iskustvu ono je što karakteriše ove osobe na ponašajnom planu. Poznato je da ovaj hromozom, Y, poseduju samo osobe muškog pola i on je u svojim funkcijama dominantan u odnosu na svog parnjaka X hromozoma.

4.2.

Situacija u porodici

Prema mnogima, to je najvažniji faktor u nastanku agresivnog ponašanja deteta. Obuhvata složenu interakciju velikog broja različitih činilaca. Odnosi se, najpre, na nepovoljnu emocionalnu klimu u porodici, posebno onih sa nižim socioekonomskim statusom, antisocijalnu ličnost majke ili oca i bračno nezadovoljstvo roditelja. Uzroci agresivnog ponašanja deteta tiču se i vaspitnog stila roditelja ako se roditelji ponašaju agresivno, deca će usvojiti njihov model; ako roditelji dopuštaju ili potkrepljuju agresivno ponašanje deca će ga i sama razvijati. Zlostavljanje u detinjstvu na emocionalnom planu rezultira potiskivanjem staha, bola, poniženja, dok na saznajnom planu dete može zaključiti da je agresivno ponašanje način egzistencije.

4.3.

Socio-kulturalni činioci

Pojedini društveni činioci uticu na to da su ljudi manje ili više skloni agresivnosti. Neki od njih su: visoko vrednovanje uspeha, što može da vodi ka većim frustracijama; osoba koja ne postiže uspeh na legalan način može se okrenuti nelegalnim i agresivnijim, pa shodno tome osobe iz nižih socioekonomskih slojeva sklonije su agresiji; u okviru kulture postoje subkulture kao što su kriminogene grupe koje podstiču nasilje. To nameće zaključak da ako je pojedinac siromašan, diskriminisan, iskorišćavan, pod stresom, živi u agresivnoj subkulturi i ima male šanse da poboljša svoj ststus, značajno se povećava verovatnoća da će se on ponašati agresivno. Str. 22

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

4.4.

Uticaj sredstava masovne komunikacije

Istraživanja pokazuju da izloženost nasilju putem sredstava masovne komunikacije, naročito televizije, povećava verovatnoću agresivnog ponašanja. Ranije se o nasilju čitalo u novinama, tako da je štampa stvorila distancu i utisak apstrakcije, dok televizija i filmovi uklanjaju tu apstrakciju i istovremeno otupljuju osetljivost. Televizija je postala sredstvo simboličke katarze. Ubistva i pogubljenja najrazličitije vrste, prirodne katastrofe koje pogađaju čoveka, svakodnevni defile i forsiranje delikvenata, gangstera su karakteristike današnjih televizijskih emisija. Podsticanje nasilja je povezano sa egoizmom i događa se najčešće između muškaraca. Televizijsko nasilje poseduje sposobnost „efektne socijalizacije", jer se norme, vrednosti i stavovi brzo prenose u svest gledalaca i prihvataju se kao sopstvene. Ako televizija zaista može učiti - a praksa je pokazala da može, onda ona uči normama i ponašanjima koji sa simpatijama gledaju na nasilje. Televizija stvarno može vaspitavati; to čini sa svojim auditorijumom, naročito decom, nudeći im vrednosti koje afirmišu nasilje. Neki istraživači su shvatanja da televizija može postati mesto za kanalisanje agresije, tamo gde je agresija najmanje štetna, na bavljenje ili posmatranje agresivnih spotova. Ideja da se čovek oslobađa agresije gledajući nasilne scene, Hubert Zelg, nemački psiholog, naziva „psihologijom pisaćeg stola". Međutim, stvarnost je nešto drugačija, a u prilog tome govore svakodnevna i jednostavna zapažanja. Primenjeno na sportske događaje, publika bi posle jednog sportskog susreta, npr. bokserskog meča, trebalo da miroljubivo i rasterećeno napusti salu; fudbaleri bi posle svakog faula trebalo da budu blaži, jer bi na taj način nestao jedan deo njihove agresije. A ipak, na igralištu su faulovi sve grublji, agresija prema sudijama sve jača, obračuni među navijačima sve suroviji, a svet je doživeo pravi rat između država zbog jedne fudbalske utakmice. Vanredni događaji - posebno ratne okolnosti, kada su uzdrmane sve vrednosti i pravila, utiču na porast stope agresivnosti među ljudima. Rat i stresni događaji mogu se shvatiti kao niz opasnosti, pretnji i frustracija, tj. niz događaja koji izazivaju negativne emocije i tako povećavaju agresivnu motivaciju verovatnoću agresivnog ponašanja. Situacioni faktori - npr. visoka temperature ili drugi nepovoljni klimatski uslovi utiču na Str. 23

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

raspoloženje pojedinca što ga može učiniti sklonijim da na frustraciju reaguje agresijom. Istraživanja pokazuju da postoji visoka korelacija između konzumiranja alkohola, droga i različitih tipova agresivnosti, uključujući nasilje u porodici, silovanja i ubistva. Naučnici često na kraju, na pitanje šta je važnije u nastanku i razvoju agresivnog ponašanja, biologija ili uticaj sredine, odgovaraju: pedeset posto biologija, pedeset posto uticaj sredine.

5. KARAKTERISTIKE AGRESIVNOSTI KOD DECE

5.1.

Karakteristike agresivne dece

Deca sklona agresivnosti nesigurna su, nesrećna, orijentisana isključivo na sebe i svoje potrebe. Imaju problema u percipiranju socijalnih situacija, uvek se osećaju ugroženo. Brzopleto donose zaključke i ne traže dodatna objašnjenja o situaciji → preterana emocionalna uzbuđenost tera ih na akciju. Veće značenje pridaju dominantnosti i osveti nego socijalizaciji, manje ih zanimaju posledice. Takva deca imaju izrazito nizak nivo samopoštovanja i, prema istraživanjima Kendalla (1991.g.), naročito puno poteškoća u održavanju pažnje i pronalaženju socijalno prihvatljivog načina ponašanja. Vreme i okolnosti u kojima živimo učinili su da agresija postane sve češći oblik ponašanja. Različiti oblici agresije toliko su prisutni da i mnoga deca ispoljavaju različite oblike agresije. Roditelji agresivno ponašanje dece shvataju kao problem teka kada ponašanje pređe granicu tolerancije i kada deca postanu društveno neprihvatljiva. Agresivno dete se lako prepoznaje, ono je prepotentno, arogantno, razdražljivo, ponekad i napadnički raspoloženo, nametljivo, uništava sve što mu dođe pod ruku. Kada roditelji primete da je dete agresivno, treba da usmeravaju dete na samokontrolu i umerenost. Agresivno ponašanje se menja Str. 24

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

sa uzrastom deteta: Od rođenja do šestog meseca dete plače, to je jedini način komunikacije za njega. Plače i kada je potpuno zdravo, i kada ga ne treba presvući kada nije gladno... Dete u toj fazi počinje da pokazuje i druge znakove razdražljivosti, nemirno je dok ga hrane, ili je vrlo nemirno dok spava... Roditelji kada primete ove oblike ponašanja kod deteta treba da ga maze, da ga drže u rukama, da mu pričaju, da ga štite jer mamina briga i zaštita umiruju decu. Od osam do deset meseci dete prelazi u fazu nazvanu ,,ne“, kada dete želi da nametne svoju volju. Ako dete želi neku igračku, plače, vrišti dok je ne dobije. U tom slučaju detetu ne treba udovoljavati u svakom njegovom prohtevu, ne treba mu popuštati samo da bi prestalo da plače. Ako roditelji popuštaju detetu, time samo pojačavaju njegovu egocentričnost. Od prve do druge godine dete izlazi iz kruga porodice i ulazi u krug socijalizacije. U ovome periodu dete u kontaktu sa drugima ispoljava svoju agresivnost kroz: guranje, štipanje, udaranje nogama... U tom periodu se jednostavno radi o pomalo primitivnom načinu, vrlo raširenom u tom uzrastu, za pokazivanje interesovanja prema nekom u želji da bude uvaženo. U tom slučaju sa decom treba razgovarati kako bi mu se objasnilo da mora naučiti da kontroliše sopstvenu snagu kako ne bi povredilo ostalu decu. Treba im objasniti da život sa drugima donosi i neka odricanja, koja će biti nadoknađena lepotom druženja s vršnjacima. Oko treće godine dete počinje da gradi sopstveni identitet ali njegova posebnost se još ispoljava instinktivnim ponašanjem. Dete reaguje na posebno agresivan način na normalne događaje, koje tumači kao izazove. Ako ga mama pozove da ugasi televizor, dete počinje da viče i da lupa od vrata, baca na pod predmete koji su mu na dohvat ruke... Na pojavu agresivnosti kod dece porodično okruženje ima jak uticaj. Agresivno ponašanje posebno izazivaju tri slučaja: Loš primer u porodici – ako je dete stalno svedok agresivne komunikacije koju neguju njegovi roditelji, ono počinje da se tako ponaša i van porodice smatarjući da je korišćenje nasilnih metoda jedini način da bide uvaženo; Str. 25

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

Zabrane i ograničenja – u situacijama kada se u vaspitanju previše koriste kazne, zabrane i odbijanja detetovih želja i sklonosti. Kod deteta u takvim situacijama dolazi do frustracija koje za sobom vuku i agresivno ponašanje deteta. Preterano tolerantan stav – često su deca popustljivih roditelja agresivnija od dece roditelja koji umereno primenjuju strogost. Grandić, govoreći o agresivnosti razlikuje nekoliko vrsta agresivnog ponašanja. Prvu kategoriju agresivnog ponašanja čini verbalna agresivnost. Verbalnu agresivnost ima za cilj da dete stekne osećaj nadmoći, veće vrednosti pred drugima. I ucenjivanje je oblik verbalne agresije. Druga kategorija agresivnog ponašanja sadrži fizičko napadanje drugog. Nekada se dete sveti i tkz. prikrivenom agresivnošću, kada zbog nezadovoljstva nečim kvari i lomi stvari. Oblik dečje agresivnosti je i mučenje životinja. Agresivno ponašanje prema životinjama najčešće neguju deca koja iamju roditelje koji ih zlostavljaju. 12 Deca su često fizički agresivna, ona se ujedaju, grebu, grizu. Ujedanje jednogodišnjaka nije iz agresije i ako se ne ponavlja nije problem. Međutim, veća učestalost griženja može ukazati da dete ima emotivni ili ponašajni problem i da neadekvatno usvaja veštine kontrole agresivnog ponašanja. Mnogo dece počinje agresivno da ujeda između prve i treće godine. Najčešće deca ujedanjem pokazuju snagu i žele da, iz nekog razloga, privuku pažnju okoline. Deca, nekada ujedaju jer su nesrećna, zabrinuta ili ljubomorna. Nekada ujedanje može biti rezultat prekomerne strogosti u vaspitanju, kao i nasilja u porodici. Pored ujedanja kod dece su prisutni i drugi oblici agresivnosti, pre svega udaranje i grebanje. Deca predškolskog uzarasta se često tuku oko igračaka. Roditelji ne treba da tolerišu tuču među braćom i sestarama. Kada su udaranje i tuče učestala, a uz to dete poakzuje i druge probleme u ponašanju: neraspoloženje, uznemirenost, uplašenost, treba proveriti da li i sama nisu bili žrtve nasilja i preduzeti određene mere da se agresivnost otkloni. Ovde ćemo ukratko navesti neke postupke kojima roditelji mogu pomoći svom agresivnom mališanu: Ne treba fizički kažnjavati dete, jer tim postupkom roditelji i sami pokazuj da su agresivni;

12 Grandić, R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine, str. 333 Str. 26

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

-

Dete ne treba nikada vređati i ponižavati;

-

Kod deteta treba razviti pozitivan stva prema drugima;

-

Dete treba podsticati da kaže šta ga je naljutilo i da izbaci iz sebe agresiju tako što će nešto nacrtati ili trčati po igralištu;

-

Kada se dete ponaša agresivno treba mu reći da to nije lepo;

-

Za agresivnu decu je karakteristično da iamju probleme u percepciji pa im treba pomoći da tačno zapažaju i procenjuju situaciju;

-

Dete treba učiti samokontroli;

-

U predškolskom periodu treba se usredsrediti na vežbanje dečje koncentracije, na primer slagati sa detetom puzle, igrati se plastelinom i glinom...

-

Omogućiti detetu da se bavi timskim sportovima koji će mu pomoći da se fizički isprazni, ali i da vežba socijalnu komunikaciju;

-

Detetu treba ograničiti gledanje televizije jer upravo neki sadržaji koje dete gleda na televiziji potenciraju nasilje i agresiju;

-

Dete ne treba preopteretiti zahtevima. Zahtevi moraju biti usklađeni sa mogućnostima deteta;

-

Roditelji moraju biti dobar primer i ne smeju se ni sami agresivno ponašati i ne smeju u vaspitanju koristiti kaznu;

-

Detetu treba davati male zadatke kako bi se osećalo važno;

-

Roditelji ne treba nikada da zahtevaju od deteta slepu poslušnost;

Agresivno ponašanje se stiče u porodici, mada je značajan uticaj šire okoline, medija i celokupnog društva. Da dete ne bi izraslo u nasilnu osobu treba u porodici da dobije jasnu poruku da nasilje i povređivanje nije dozvoljeno. Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje Str. 27

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

uobičajeno i samo će izrasti u agresivnu osobu. U porodicama gde je vaspitanje popustljivo, bilo da su roditelji jako popustljivi ili zanemaruju vaspitanje, ne postoje jasne granice ponašanja, pa dete postaje agresivno čim se sretne sa nekim zabranama. Najbolji način da se suzbije agresija jeste topao i srdačan odnos prema detetu. Kod deteta treba razvijati pozitivan stav prema drugima, na primer da deli svoje igračke sa drugom decom i da ne radi drugima ono što ne želi da drugi čine njemu.

5.2.

Polne razlike u izražavanju agresivnosti

Neke agresivne reakcije imaju biološki temelj jer muškarci i žene nemaju jednake potencijale, ali veliku ulogu imaju i posebnosti u odgoju jer se na drugačiji način utiče na devojčice, tj. dečake. Iako u prve 2-3 godine života polne razlike u agresivnosti nisu jače izražene, već u predškolskoj dobi one postaju vrlo upadljive, dok su u školskoj dobi još izraženije. Devojčice su sklonije verbalnoj agresivnosti i decentnim oblicima agresivnosti (npr. izoliranje pojedinca), dok dečaci pokazuju upadljive oblike agresivnosti koji su žešći, glasniji i određeniji.

Str. 28

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

6. KAKO SE RAZVIJA AGRESIVNOST KOD DETETA?

6.1.

Zašto je dete agresivno?

Agresivno ponašanje se stiče u porodici, mada je značajan uticaj šire okoline, medija i celokupnog društva. Da dete ne bi odraslo u nasilnu osobu treba u porodici da dobije jasnu i nedvosmislenu poruku da povređivanje nije dozvoljeno. To važi za celu porodicu. Svaki vid fizičkog kažnjavanja treba da bude isključen. Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje uobičajeno i samo će odrasti u agresivnu osobu. To će još izraženije biti ako je nasilje usmereno i prema njemu. Dete rastući u strahu od nasilja odraslih, počinje da se identifikuje sa nasilnikom, smanjujući na taj način sopstveni strah. Takvo ponašanje mu postaje normalno i ono obično počinje da zlostavlja slabije od sebe. U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponašanju, bilo zato što su roditelji jako popustljivi ili zanemaruju vaspitanje deteta, ono može postati razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama. Ne može se reći da je agresivnost posledica samo lošeg vaspitanja, jer postoji i uticaj konstitucije deteta, jačine agresivnog nagona, kao i snage ega i superega. Str. 29

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

Na nastanak agresivnosti kod dece utiče i prekomerno gledanje nasilnih filmova i igranje takvih kompjuterskih igara. Razvoj agresivnosti može se pratiti kroz pojedine faze detetovog života. Prvi oblici agresivnog ponašanja pojavljuje se već pre navršenih godinu dana života. Smatra se da na najranijem uzrastu preovladuje instrumentalna, direktna i fizička agresivnost. Ta prva ispoljavanja su u obliku psihomotornih rasterećenja sa heteroagresivnim obeležjima (lupanje nogama, bacanje predmeta, udaranje osoba oko sebe) i autoagresivnim obeležjima (griženje, štipanje, čupanje, lupanje glavom o zid). Heteroagresivna ponašanja su upadljivija i mnogobrojnija oko dvanaestog meseca života i češća kod dečaka nego kod devojčica. Takvi oblici agresivnosti se postepeno smanjuju sa uzrastom i ustupaju mesto verbalnoj, indirektnoj, interpersonalnoj, hostilnoj i osvetničkoj agresiji, koje počinju da prevladavaju na školskom uzrastu. U tom periodu se smanjuje ukupna količina agresivnog ponašanja, čemu u najvećoj meri doprinose razvoj samoregulacije i sa njom povezan razvoj inhibicije agresivnosti, kao i kognitivni razvoj i razvoj socijalnih veština. Agresivna ponašanja su česta kod dece i omladine, češća kod muške nego kod ženske dece i ispoljavaju se u svakodnevnim aktivnostima i u igri. Dete vrlo rano uključuje agresivnost, upravljenu prema spolja ili unutra, u obrasce svog ponašanja sa okolinom i isto tako rano iskusi društveno značenje ovakvog svog ponašanja. Ljutnja, bes, neprijateljstvo, ispoljeni prema drugima ili prema sebi vrše odredeni i zastrašujući uticaj na majku, oca i okolinu u celini i istovremeno menjaju obrasce njihovog ponašanja prema detetu.13 Dugo se vremena smatralo da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, međutim to je pogrešno jer su agresivna ispoljavanja u ljudskoj vrsti očigledna od prvih dana života te se njihov razvoj može pratiti s vremenom. Istraživači navode da beba ispoljava pozitivne reakcije prema majci kada ona zadovoljava njene potrebe za sisanjem, ali ako su njene potrebe nezadovoljene beba će početi gristi majčine grudi. Razvoj agresivnosti može se pratiti analizom pojedinih faza detetovog života. Ono svoje prve 13 Tadić N.: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Naučna KMD, Beograd, 2003.godina. Str. 30

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

agresivnosti

ispoljava

u

obliku

psihomotornih

rasterećenja

sa

heteroagresivnim

(lupanje

nogama,udaranje osoba oko sebe, bacanje predmeta) i autoagresivnim (čupanje, griženje, štipanje). Oba vida agresije su normalna, jer pulzije postižu cilj u tjelesnim aktivnostima.Uslovi ispoljavanja agresije i njihovog izazivanja kod deteta i mladih menjaju se u toku razvoja. Najveći broj neprijateljskih osećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se oko četvrte godine. Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom. Agresivna ponašanja prisutna su i kod dece i kod omladine, a ispoljavaju se u svakodnevnim aktivnostima i u igri. Devojčice i dečaci su često, ako ne i stalno, u sporu, jedni protiv drugih. Ovde se postavlja pitanje da li je takav stav dečaka i devojčica prirodan ili smo mi krivi za takav stav zbog razlike koju osećamo između njih? Mi svakako zahtevamo od dečaka da budu “muškarci”, što bi navodno trebalo biti izraženo kroz njihovu agresivnost i snagu, dok od devojčica zahtijevamo da budu nežne i poslušne jer to smatramo ženstvenim. Kada govorimo o razvoju agresivnosti kod dece, nalazimo se pred dilemom kako da razlikujemo agresivno ponašanje u ranom uzrastu od manifestacija u emocionalnoj sferi. Nivoi agresivnog ponašanja u manifestnom obliku možemo jasno zapažati tek u razdoblju predškolskog uzrasta. Na primer trganje papira kod jednogodišnjeg deteta ne možemo klasifikovati kao agresivnost, jer je to jedna vrsta eksperimentisanja deteta i upoznavanja okoline, ali kod starije dece predškolskog uzrasta to može predstavljati jednu vrstu agresije prema stvarima. Po tome problem prilagođavanja, odnosno nesposobnosti male dece da se prilagode deci iste dobi, postaje stvaran problem tek kad su ona na tom razvojnom stupnju da mogu ostvariti istinske i stvarne socijalne kontakte sa drugom decom. Početna nesposobnost uspostavljanja saradnje s drugom decom nije agresivnost. O agresivnosti počinjemo govoriti onda kada je dete već sposobno da bar delimično oceni posledice svog postupka, ili kada namerno čini zlo, i raduje se tuđoj šteti ili bolu. Ovde nailazimo na dvostruku uslovljenost i to: a) prema zrelosti odnosno uzrastu i b) prema očekivanjima odgojne sredine. Na primer okrutnost mališana oko njihove treće godine prema životinjama se drugačije ocenjuje kod dece iz seoske, a drugačije kod dece iz gradske sredine, odnosno Str. 31

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

mora se voditi računa koliko su česte te pojave, koliko se ponavljaju, koliko su deca fiksirana za njih, kakvi su im tada osećaji. Na drugoj strani važno je koliko je takvo ponašanje posledica stava porodične sredine u kojoj dete živi, odnosno odgojnog delovanja roditelja na dete. Kada se često ponavljaju okrutnosti koje nisu motivisane situacijom, posebno kad u njima dete nalazi zadovoljstvo, može se govoriti o početku patološkog stanja, ali na koje se većinom može uticati povećanom odgojnom brigom i lečenjem. Roditelji trebaju pomoći detetu da potiskuje i kanališe impulse, pogotovo kod pojačano aktivne dece, a da podstiču na aktivnost pasivnu decu. Agresivna deca prihvataju stereotip agresivnog ponašanja, otimaju drugoj deci igračke i nameću im svoju volju. Ovakvim ponašanjem se postavljaju temelji razvoja netrpeljivosti i agresivnosti.

6.2.

Načini ispoljavanja agresivnosti kod dece različitih uzrasta

U prvoj godini života plaču i grizu. Mala deca iskazuju agresivnost kroz igračke. Predškolci, od 2 do 5 godina, učenjem govora, uz roditeljsku podršku smanjuju nivo agresivnosti. Bitno je i znati koje ponašanje je normalno: Normalno je da su predškolci egocentrični i ne mogu sagledati neke neke veze i sa drugoga stajališta. Mala deca vide sve ili ništa, ne vide da neko nije skroz loš ili dobar. Ne mogu planirati budućnost, trebaju konkretne smernice, kao slike, da bi zapamtili kako se ponašati. Ne razlikuju stvarnost i maštu. Ono što je važno naglasiti pri objašnjavanju agresivnog ponašanja je da je ono pre svega KORISNO. Deca koja se ponašaju na ovaj način, ukoliko žele privući roditeljsku pažnju, u tome uspevaju – roditelji se više bave njima. Deca koja su agresivna i žele priznanje društva, u tome uspevaju – vršnjaci ih poštuju, doduše iz straha, ali agresivna deca su često vođe društva. Deca agresivnih roditelja mogu kroz agresivno ponašanja tražiti odobravanje roditelja na najjednostavniji način – da ih kopiraju. Dakle agresivno ponašanja (kao i svako drugo ponašanje koje traje kod pojedinca), ima svrhu, Str. 32

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

služi za dolazak do cilja kojeg dete možda i nije svesno, ali ga oseća u sebi. U ovom se primeru može u potpunosti primeniti rečenica «Cilj ne bira sredstva». I još jedna stvar koja se može primeniti na sve oblike ponašanja, pa tako i na agresivno ponašanje je – koliko ga je dugo neko učio, otprilike toliko treba i da se od tog ponašanje oduči. Ukoliko se neko dete ponaša agresivno 10-tak godina, i od toga ima koristi, nerealno je očekivati da će se u tri nedelje promeniti. Najčešće dete ni ne zna kako se može promeniti, na koji način, a ponekad ni ne vidi razlog zašto bi se menjalo, jer ciljeve koji su njemu važni on ostvaruje i putem agresivnog ponašanja No dobra vest je da što god dete nauči, može se od toga i odučiti. A to ostavlja otvorena vrata za prevenciju, ali i za rešavanje problema agresivnog ponašanja. Ono što svatko može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jest da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići.

6.3.

Bogat repertoar agresivnosti

Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo biti agresivni u mislima, na rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanja traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Depresija, suicidalni pokušaji, visok krvni pritisak, čir na želucu te mnoge druge bolesti rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama. Druga su krajnje nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti. Agresivnost kod deteta uočavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ručicama i nožicama, grize dojku za sisanja, zatim kad zadržava stolicu i na kraju je ispusti gde i kad to roditelji ne žele. Kasnije će dete možda biti sklono rastavljati i trgati igračke, igrati se rata i identificirati se s nekim "opasnim" likom. Devojčice će možda biti "stroge mame" koje grde i tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U Str. 33

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

razrednom kolektivu agresija je čest problem i može se manifestiovti na različite načine. Neki od primera su: Marko i Ivan su se potukli; neko je razbio školski prozor; ploča nije obrisana; Mira tužaka ostale posle svakoga velikog odmora; Ivan je zaboravio Jasmini reći šta imaju za domaći itd. Načina agresivna ponašanja dece i odraslih gotovo je beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekad svesni, a nekad nismo. Ono što se smatra agresivnim ponašanjem su situacije u kojima agresija prelazi određene granice, koje bi u dotičnoj situaciji bile društveno prihvaćene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo vreme, prema pravom objektu i na pravi način glede jačine i oblika, onda je zasigurno dobrodošla i većina osoba je i ne doživljava kao agresivno ponašanje. No, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna reakcija prouzrokovaće manje ili veće probleme.

6.4.

Agresivnost se "uči"

Nijedno dete ne rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim. Ono uči tokom odrastanja, u interakcijama s roditeljima i nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim ljudima. Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje članova uobičajeno, a naročito ako su agresivni i prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz to, od agresora počinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno ponašanje samo po sebi razumljivo. Fizički zlostavljana deca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe. Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju odgoj dece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna čim se susretnu i s najmanjim zabranama. Iako je agresivno ponašanje znak slaba odgoja, ne sme se zanemariti ni važnost konstitucionalne, prirođene varijacije u jačini agresivna nagona, kao ni snage ega i superega, koji Str. 34

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

pomažu pri neutraliziranju nagona. Određeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu biti izraz neke druge, osnovne bolesti, kao što su organsko oštećenje mozga, određeni oblici epilepsije, granično ustrojstvo ličnosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije (alkohol, amfetamini), afektivni poremećaji, itd. Impulzivno, odnosno agresivno ponašanje dece često se javlja uz hiperkinetski sindrom. Takvoj deci vrlo je lako odvući pažnju i izrazito su nemirna, zbog čega nisu sposobna izdržati uobičajen školski dan. Često dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima. Smetnje se obično postupno povlače tokom puberteta, kad sazrevaju delovi centralnog nervnog sistema koji se smatraju odgovornima za pojavu kratkotrajne pažnje i nemira.

Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postaje neprimerena količina gledanih filmova te učestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih destrukcije. Destruktivni sadržaji ulaze neobrađeni u dečju podsvest, koja onda teži rasterećenju, a to najčešće konkretno znači da ponašanje dece postaje sve destruktivnije. Agresivnost u adolescenciji manifestuje se kroz uporno oponiranje, kašnjenje, otkačeno odevanje, opasne eksperimente (npr. droga), brzu vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji često je izraz svesnih i nesvesnih separacijskih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje).

Str. 35

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

7. ULOGA RODITELJA

Većina stručnjaka se slaže da je agresivnost osobina sa kojom se rađamo. Agresivno ponašanje može da se uoči čak i kod malih beba, a prva svesna ispoljavanja agresivnosti zarad postizanja ciljeva javljaju se negde između 2. i 3. godine života. Dete uz pomoć roditelja i okruženja uči da se nosi sa agresivnošću i uči koji su oblici ispoljavanja agresivnosti društveno prihvatljivi. Dečiji sukobi su neizostavan deo procesa učenja – od svađe zbog igračke, do borbe za prostor za igru i drugare, uz neizostavnu borbu za svoje mesto u društvu, razredu, ekipi itd. Potrebno je napraviti razliku između takvih dečijih sukobljavanja i ozbiljne agresivnosti i delovati shodno okolnostima. Str. 36

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

Da bi kao roditelj bili u mogućnosti da blagovremeno reagujete potrebno je pre svega da negujete otvorenu komunikaciju sa vašim detetom gde će dete da se oseti slobodnim da vam se poveri. Većina dece koja trpe zlostavljanje o tome ćute i zbog toga je potrebno da dete u vama ima i prijatelja i zaštitnika.

7.1. -

Kako smanjiti agresivnost kod dece Svako dete bi trebalo da raste u mirnoj i harmoničnoj porodičnoj atmosferi – izbegavajte porodične sukobe i svađe pred decom.

-

Nemojte tući decu – batine nisu prihvatljiv vid kažnjavanja jer između ostalog uče dete agresivnom modelu ponašanja

-

Nemojte vređati i ponižavati dete, umesto toga koristite otvoren razgovor primeren uzrastu, imajte strpljenja i razumevanja za dečije neuspehe i nestašluke

-

Učite dete toleranciji, strpljenju, poštovanju, deljenju. Pomozite detetu da se nosi sa negativnim osećanjima i naučite ga da kontroliše i usmerava agresivnost

-

Vodite računa da sadržaj crtaća, filmova, TV emisija i igrica bude primeren uzrastu deteta. Nasilje na televiziji podstiče agresivno ponašanje kod dece

Ukoliko se dogodi da vaše dete bude žrtva agresije ili nasilnog ponašanja u školi prvi korak je obaveštavanje učiteljice, razrednog starešine, i u zavisnosti od slučaja psihologa i/ili pedagoga škole koji će odlučiti o daljim koracima i o eventualnim disciplinskim merama.

Str. 37

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

7.2.

Kako odgajiti nenasilno dete?

Od malih nogu dete treba učiti da agresivno ponašanje nije lepo. Kada je malo dete nasilno prema drugom detetu, pažnju i nežnu brigu treba pokloniti prvo žrtvi, a ne nasilniku. Na taj način dete neće moći sebi da obezbedi negativnu pažnju. Zatim malom nasilniku objasniti da postane svestan (u okviru trenutnih razvojnih mogućnosti) kako se oseća žrtva: “mnogo ga boli. Ti nebi voleo da tebi neko to uradi.”14 Na taj način se dete uči da može da saoseća sa drugima. Dvogodišnje dete sobzirom da je po prirodi egocentrično ima ograničenu mogućnost saosećanja, ali može da shvati da je više pažnje posvećeno onom drugom detetu nego njemu. Kada bude starije, na primer sa četiri godine, shvatiće koliko bola može njegovo ponašanje da izazove. Kod starije dece, može da pomogne neobavezan razgovor o agresivnosti. Razgovarajte o tome da li ima u školi nasilja. Pitajte dete šta misli zašto se deca tuku, da li je to “kul”. Razrađujte scenarije mogućih sukoba vašeg deteta sa nasilnicima. Savetujte ga da ne prihvata sukob, da kaže da to nije vredno borbe, da o tom problemu može da se razgovara, a ne da se tuče. Nemojte fizički da kažnjavate dete, da ga vređate i omalovažavate, jer ako to činite dajete mu model koji će kopirati. Kad se dete naljuti pitajte ga da vam ispriča šta ga je naljutilo. Tako će se učiti da izbacuje agresiju iz sebe i verbalno je izražava.

7.3.

Utvrditi uzrok i reagovati na pravi način

Najvažnije je utvrditi uzrok agresivna ponašanja deteta i, ako je moguće, ukloniti ga. Primerice, ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre svega delovati na njih. Promenom ponašanja roditelja promeniće se i detetovo ponašanje. U dece u prvoj godini života "agresivno" reagovanje najčešće je identično s nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano ekscitirano. Važno je shvatiti da tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti čisto, nego ima i potrebu za privrženošću jednoj stalnoj osobi, najčešće majci, s kojom razmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos 14 Raundalen, M.: Agresivnost: priručnik za savjetnike roditelja, Udruženje Djeca prva, Zagreb 1998. Str. 36-37. Str. 38

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

majka će biti u stanju na pravi način prepoznati koja je od detetovih potreba aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti. Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po naviše) dete "agresivnost" počinje izražavati zadržavanjem i otpuštanjem stolice na neprimerenome mestu. Važno je da se roditelji zbog toga ne uzbuđuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju pražnjenje na odgovarajućem mestu. Slično je i s kontrolom mokrenja, samo treba znati da je produženo noćno mokrenje (deca starija od pet godina) često znak određenih fizioloških nezrelosti mokraćnog mehura. Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija na njih. Dete počinje izgrađivati određene delove ličnosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego. Nad-ja će delovati kao internalizirani kontrolišući roditelj i dete će se primerno ponašati i onda kad roditelja nema u blizini. Neka deca, uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju velikih problema sa svojom agresijom. Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Većina agresivne dece nema razvijen osećaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuče drugu decu, odrasle i životinje, nema opravdanja ako uništava stvari, ako koristi prostačke izraze, pretnje, ucene i slično, ako sebi želi učiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba odmah reagovati jasno, glasno i dovoljno čvrsto da dete stekne dojam kako nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni, odnosno da se vrati u društveno prihvatljive granice. Pritom će dete često pokušavati proveriti našu odlučnost provocirajući na ovaj ili onaj način, no naš bi stav trebao ostati čvrst i odlučan. U težim slučajevima katkad ćemo biti prisiljeni pozvati pomoć i/ili primeniti neki oblik fizičke prisile. U takvim situacijama dete treba shvatiti ko je autoritet. Nakon toga će se verovatno držati uvređenim i slično, ali u dubini duše biće nam zahvalno jer smo mu pomogli ovladati nagonskim delom svoje ličnosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi anksioznost i strah. Iza ovih čvrstih, odlučnih postupaka treba se nazirati stav da nam je stalo do deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što pomaže nisu samo zabrana i kazna nego to što su Str. 39

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti i diskretno skretanje njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima u datoj situaciji, kao što je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog prizora u okolini i slično. Dete ne bi smelo steći dojam da svojim agresivnim ponašanjem može nešto postići u životu nego pre svega svojim trudom, umećem i brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva druga živa bića. Takav stav u odgoju treba proširivati i na stvari, zaštitu prirode, uvažavanje tuđeg mišljenja, verovanja, osećaja. Decu sklonu agresivnom reagovanju preporučljivo je uključiti u sportske klubove, gde svoju agresiju, uz pomoć trenera, mogu sublimirati kroz nadmetanje. Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi tako trebalo biti), s kojim se deca rado identifikuju ispravljajući nedostatke porodičnih autoriteta. U školi je telesni odgoj, kao i svaka druga mogućnost fizičkoga kretanja, sigurnosni ventil koji smanjuje tenzije među učenicima, a time i potencijalne agresivne ispade. Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje proizlazi iz neke druge, telesne ili psihičke bolesti, treba ga pregledati dečji psihijatar i neuropedijatar, možda ga uputiti na kranijalnu obradu (glava) i, verovatno, u tretman uključiti i lekove.

7.4.

Kažnjavanje dečje agresivnosti

Mnogi roditelji i vaspitači, iznervirani dečijim ispoljavanjem gneva, pribegavaju “batini iz raja”, telesnom kažnjavanju, kako bi isterali te “zle duhove” i razmaženost iz deteta15. Jedan od glavnih razloga zbog kojeg je upotreba fizičke kazne kao glavnog sredstva za kontrolisanje ponašanja opasna, jeste zato što drastično umanjuje osećanje odgovornosti. Dete se oseća poniženo, oseća nepravdu, što drastično umanjuje njegovo osećanje odgovornosti za ono što je učinilo i onemogućuje mu razvoj savesti. Druga loša posledica fizičke kazne je poistovećivanje sa napadačem. To je, takođe, mehanizam za izbegavanje krivice. Dete se poistovećuje sa roditeljem koji ga kažnjava 15 Keresteš, G. (2002). Dečje agresivno i prosocijalno ponašanje, Jastrebarsko: Naklada Slap. Str. 91-92. Str. 40

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

(staje na njegovu stranu), i smatra da je ispravno biti agresivan i kažnjavati. Ovaj mehanizam će, kad odraste, kažnjavano dete preneti u svoje roditeljstvo. Niko, pa ni malo dete, ne može da potisne gnev i da ga stalno drži u sebi. To bi bila jedna od najštetnijih stvari na koje možemo da prisilimo malo dete. Ako detetu ne dozvolimo da ispolji gnev na neki način, ono mora da ga potiskuje sve dublje i dublje, što može da izazove destruktivne probleme kasnije u životu. Ako je dete kažnjeno zbog ispoljavanja gneva rečima ili ponašanjem, ono nema drugog izbora osim da potiskuje gnev i da ga zatvori u sebe. Kao posledica toga, dete nikada neće biti u stanju da se zrelo nosi sa gnevom. To je zamka kažnjavanja. Kažnjavanje nije način pomoću koga ćemo da naučimo decu kako da se nose sa gnevom. Pasivno-agresivni načini ponašanja su indirektni, lukavi i štetni, a njima dete omalovažava sebe. Pošto je ovakvo ponašanje uglavnom nesvesno, dete i ne zna da ga koristi kao odbrambeno ponašanje. Roditelji su sami sebe saterali u ćošak. Što više kažnjavaju ovakva ponašanja, dete će ih sve više upražnjavati. Onda če doći škola, pa će loše ocene biti sredstvo za pasivno agresivno ponašanje i roditelji postaju bespomoćni i očajni. Šta ih tek čeka u pubertetu!? Pasivno agresivno ponašanje je preduslov i za drogiranje, pušenje, neprimereni seks, bežanje iz škole, nedisciplinu u školi...pa čak i za samoubistvo.

7.5.

Kako učiti dete vladanju gnevom

Učenje deteta u postupanju sa gnevom moramo se ponašati prijatno i odlučno. Prijatno znači sa ljubavlju i ljubazno, optimistično, uzdržavajući se od osuđivanja i usađivanja svojih strahova i briga u dete, a naročito sopstvenog gneva. Odlučno znači dosledno istrajavati na daljim očekivanjima vezanim za napredovanje detetove samokontrole na lestvici gneva. Odlučnost ne znači krutost i odsustvo tolerancije. Treba uzeti u obzir godine deteta, sposobnosti i stepen zrelosti.

Str. 41

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

ZAKLJUČAK

Obeležja ličnosti, porodične prilike, neuspesi u školi, način provođenja slobodnog vremena, Str. 42

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

vršnjačke grupe, dobna supkultura, životna okolina i šire društvene okolnosti → sve su to faktori koji čine potencijalne uzroke društveno neprihvatljivog i nasilničkog ponašanja, a upravo ta složenost uzroka agresivnog ponašanja ukazuje kako je problem nasilja teško otkriti, kontrolisati, pa tako i lečiti. Važno je rano uočiti potencijalne oblike poremećenog ponašanja i pravilno i senzibilno se odnositi prema njima, posebno od strane roditelja i učitelja koji su detetu u toj ranoj dobi najbliži. Škola svojim odgojnim postupcima može puno pomoći na otklanjanju porasta agresivnosti, stvaranjem poželjne pedagoško-psihološke klime za zdrav rast i razvoj dece i mladih. Davanjem važnosti i mogućnosti izbora sadržaja koji će zadovoljiti interese učenika pridoneće se smanjivanju agresivnog ponašanja prema sebi, vršnjacima i stvarima. Da bi negativna energija svakodnevnog života pokrenula pozitivan pristup životu, potrebno je okupiti celokupno društvo i u takvom okruženju raditi na uspostavljanju ravnoteže i strpljenja u suodnosima. Sve to trebalo bi biti popraćeno većim saglasjem reči i dela odraslih jer nema rešavanja problema agresivnosti dece bez rešavanja celog niza pitanja kvaliteta života ljudi u društvu. Svim tim metodama učimo kako pokazati na deci prihvatljiv način da ih volimo i da su nam važna. Kako se mi ponašamo prema njima tako će se ona kasnije ponašati prema nama i svim drugim ljudima oko sebe. Kada kroz igru, druženje i razumevanje razvijamo njihovu sigurnost i veru u sebe podstičemo psihomotorni razvoj, stvaramo preduslove da dete iskoristi svoje sposobnosti, da bude uspešno. Istovremeno sprečavamo kasnije poremećaje koji su pošast današnjice, kao što su pojava depresije, agresivno ponašanje, ovisnost, beg u kriminal i bolest.

LITERATURA

1. Vujaklija, Milan: Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1977. 2. Grandić, R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad: Savez pedagoških društava Str. 43

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

Vojvodine. 3. Ilić, B.: Psihodinamika agresivnosti delikvenata narkomana. Doktorska disertacija. Filozofski fakultet, Niš. 2000. 4. Jerotić, Vladeta: Čovek i njegov identitet, Ars Libri, Beograd, 2000. 5. Keresteš, G. (2002). Dečje agresivno i prosocijalno ponašanje, Jastrebarsko: Naklada Slap. 6. Krstić, Dragan ; Psihološki rečnik, Vuk Karadžić, Beograd, 1988. 7. Milanović, A. (2004). Povezanost različitih vrsta agresivnosti i sociometrijskog statusa kod dece osnovnoškolske dobi. Zagreb: Odsek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. 8. Nešić, B. : Osnovi razvojne psihologije, Učiteljski fakultet, Jagodina, 2002. 9. Raundalen, M.: Agresivnost: priručnik za savjetnike roditelja, Udruženje Djeca prva, Zagreb 1998. 10. Tadić N.: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Naučna KMD, Beograd, 2003. 11. Todorović, J. : Agresivnost na dečjem uzrastu i mogućnosti prevencije, Ars libri, Beograd, 2006.

INDEX POJMOVA Agresivnost · 2, 4, 5, 7, 8, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 19, 25, 26, 28, 29, 30, 31, 35, 36, 37 Analna agresija · 19 Anarhična agresivnost · 19 Antropolog · 7 Autoagresivnost · 17

Str. 44

Diplomski rad ,Agresivnost kod dece”

D Depresija · 32

Str. 45