Agata Kristi - Imanje Holou

Agata Kristi IMANJE HOLOU 1 U šest i trinaest, u petak ujutro, Lusi Angkatel otvorila je svoje velike plave oči, dočekavši tako još jedan dan; kao i uvek, bila je istog časa sasvim budna i odmah poželela da razmislja o problemima koje je dozvao njen neverovatno delatni um. Osetivši veliku potrebu da se sa nekim posavetuje i porazgovara i odabravši za to svoju mladu rođaku, Midž Hardkasl, koja u Holou beše stigla prethodne noći, ledi Angkatel skliznu žurno iz kreveta, prebaci negliže preko svojih još uvek zamamnih ramena i uputi se hodnikom ka Midžinoj sobi. Pošto je bila žena koja je zbunjujuće brzo mislila, ledi Angkatel po svom ustaljenom običaju započe razgovor u svom umu, odgovarajući umesto Midž, i služeći se pri tom svojom bujnom maštom. Razgovor je bio u punom zamahu kada je Ledi Angkatel širom otvorila Midžina vrata. - ... I tako, draga, moraš se stvarno složiti da će nam ovaj vikend doneti dosta poteškoća! - A? Baa! - neartikulisano progunđa Midž, naglo probuđena iz prijatnog i dubokog sna. Ledi Angkatel pređe sobom do prozora, raskrili zastore i jednim naglim trzajem podiže roletnu, pustivši unutra bledu svetlost septembarske zore. - Ptice! - primeti ona, zureći sa dobrodušnim zadovoljstvom kroz staklo. - Tako su slatke. - Šta? - U svakom slučaju, vreme nam neće stvarati probleme. Izgleda da se ustalilo i da će biti lepo. Pa, i to je nešto. Jer, ako zatvoriš unutra mnogo raznorodnih ličnosti - ubeđena sam da ćeš se složiti sa mnom može biti i deset puta gore. Razne igre možda, ali bi to onda bilo kao i prošle godine; nikada neću sebi oprostiti zbog jadne Gerde. Kasnije 1

sam kazala Henriju da je to bilo krajnje nesmotreno od mene - a čovek je mora pozvati, razume se, jer bi bilo nepristojno pozvati Džona da dođe bez nje, ali to zaista otežava stvari - a najgore od svega je to što je ona tako fina - zaista, ponekad je pravo čudo kako neko tako fin kao Gerda može biti u toj meri lišen bilo kakve inteligencije; i ako je to ono što se podrazumeva pod zakonom kompenzacije, onda stvarno mislim da to nije pošteno. - O čemu ti to pričaš, Lusi? - O vikendu, draga. O ljudima koji nam sutra dolaze. Čitave noći razmišljala sam o tome i strašno sam se zabrinula. Tako da je, Midž, ovaj razgovor sa tobom za mene pravo olakšanje. Uvek si tako razumna i praktična. - Lusi, - odbojno joj se obrati Midž. - Znaš li ti koliko je sati? - Ne baš, draga. Znaš i sama da nikada ne znam koliko je sati. - Šest i petnaest. - Da, draga, - složi se ledi Angkatel bez imalo griže savesti. Midž se strogo zagleda u nju. Kako ih je samo izluđivala, koliko je Lusi samo bila nemoguća! Zaista, pomisli Midž, nikako mi nije jasno zbog čega je uopšte podnosimo! Međutim, još dok je postavljala sebi to pitanje, postala je svesna odgovora. Lusi Angkatel se osmehivala i dok ju je Midž posmatrala, osetila je dejstvo neobično ubedljivog šarma kojim se Lusi služila čitavog svog života, a koji je čak ni sada, iako već beše prevalila šezdesetu, nije napuštao. Zbog njega, ljudi širom sveta, strani vladari, razni ađutanti, vladini službenici, trpeli su neprijatnosti, dosađivanje i zbunjenost. Dečje zadovoljstvo i oduševljenje koje je ispoljavala pri svemu što je činila bili su ti koji su obezoružavali ljude i sprečavali ih da je kritikuju. Lusi je trebalo samo da širom otvori one svoje plave oči, raširi krhke šake i promrmlja: - Oh! tako mi je žao... - i negodovanje bi istog časa prestalo. - Draga, - nastavi ledi Angkatel, - tako mi je žao. Trebalo je da mi kažeš! - Sada ti kažem - ali suviše je kasno! Potpuno sam se razbudila. - Baš šteta! Ali,pomoći ćeš mi, zar ne? - Oko vikenda? Zašto? Šta nije u redu?

2

Ledi Angkatel sede na ivicu kreveta i Midž pomisli kako ona to čini kao niko drugi. Kao da se kakva vila spustila tamo na tren, toliko je to bilo nestvarno. Ledi Angkatel raširi svoje treperave bele ruke u predivnom, bespomoćnom gestu. - Dolaze sve sami pogrešni ljudi - mislim pogrešni, jer ih ne bi trebalo spajati - ne sami po sebi pogrešni. Iako su svi zaista šarmantni. - Ko dolazi? Midž svojom jedrom, tamnoputom rukom ukloni pramenove guste oštre crne kose sa svog pomalo četvrtstog čela. U njoj nije bilo ničeg nestvarnog niti vilinskog. - Pa, Džon i Gerda. To je samo po sebi u redu. Hoću da kažem, Džon je divan - veoma privlačan. A što se tiče jadne Gerde - ovaj, hoću da kažem, moramo svi biti veoma ljubazni. Veoma, veoma ljubazni. Podstaknuta nejasnim instinktom da se brani, Midž primeti: - Oh, ma hajde, nije ona tako loša. - Oh, draga, patetična je. Te oči. Kao da nikada ne razume nijednu izgovorenu reč. - I ne razume, - odvrati Midž. - Bar ne ono što ti govoriš - ali ne bih rekla da je krivim zbog toga. Tvoj um, Lusi, radi tako brzo da čovek, ako želi da ga u stopu prati tokom razgovora, mora biti spreman na neverovatne skokove. Sve što ih povezuje je izostavljeno. - Ali, ko još dolazi, pored Kristovih? Pretpostavljam, Henrijeta? Lice ledi Angkatel se ozari. - Da - i osećam da će ona biti izvor snage. Uvek je tako. Znaš, Henrijeta je zaista ljubazna - skroz na skroz, ne samo na površini. Ona će mi mnogo pomoći oko jadne Gerde. Prošle godina bila je naprosto divna. Slagali smo šaljive pesmice ili reči ili navode - ili nešto slično i svi smo već bili završili i pročeli da ih čitamo naglas, kada smo ustanovili da jadna Gerda nije još ni počela. Nije čak bila sigurna ni koju igru igramo. Užasno, zar ne, Midž? - Nije mi jasno zbog čega bilo ko uopšte dolazi u posetu Angkatelovima, - primeti Midž. - Da i ne pominjem te tvoje mozgalice i grupne igre, Lusi, kao i taj tvoj neobični stil razgovora. - Da, draga, mora da smo teški - mora da je Gerdi to uvek bilo mrsko i često pomislim da ne bi ni dolazila kada bi imala makar trunčice 3

pameti; međutim, šta je bilo bilo je, i jadnica je delovala u toj meri zaprepašćeno i - ovaj - užasnuto, znaš. Džon je bio tako strašno nestrpljiv. A ja jednostavno nisam mogla da smislim način kako da ispravim stvar - i upravo tada sam bila strašno zahvalna Henrijeti. Okrenula se pravo prema Gerdi i stala da je propituje o puloveru koji je ova imala na sebi - užasna bledo zelena stvar boje salate - suviše depresivna i sa rasprodaje, draga... Gerda se istog časa ozarila, izgleda da ga je sama isplela; Henrijeta ju je na to zamolila za mustru, i Gerda je delovala tako srećno i ponosno. Eto, to sam htela da kažem o Henrijeti. Uvek je u stanju da učini tako nešto. To je neka vrsta umeća. - Nije joj teško da se pomuči, - zaključi polako Midž. - Da, i zna šta treba reći. - Ah, - izusti Midž. - Ali, sve to se ne završava samo na rečima. Znaš li, Lusi, da je Henrijeta kasnije i isplela taj pulover? - Oh, Bože. - Ledi Angkatel se uozbilji. - I obukla ga? - I obukla ga. Henrijeta uvek izvede stvar do kraja. - I je li bio užasan? - Ne, nije. Na Henrijeti je delovao veoma lepo. - Pa, razume se. U tome i jeste razlika između Henrijete i Gerde. Sve što Henrijeta uradi, ona to uradi dobro i sve ispadne kako treba. Dobra je u svemu, ne samo u onome čime se bavi. Moram ti reći, Midž, da će, ako nas iko izvadi ovog vikenda, onda to biti Henrijeta. Biće ljubazna sa Gerdom, zabavljaće Henrija, održavaće Džona u dobrom raspoloženju i ubeđena sam da će nam biti od velike pomoći oko Dejvida. - Dejvida Angkatela? - Da. Upravo je stigao iz Oksforda -ili, možda, Kembridža. Dečaci njegovih godina tako su teški - naročito kada su intelektualci. Dejvid je veliki intelektualac. Čovek čisto poželi da sačekaju dok ne postanu intelektualci, dok još malo ne odrastu. Ali ovako, uvek zure u čoveka, grizu nokte, imaju mnoštvo bubuljica i istaknutu Adamovu jabučicu. Ili uopšte neće da govore ili su strašno bučni i protivrečni. Ipak, kako već rekoh, uzdam se u Henrijetu. Veoma je obzirna, postavlja prava pitaja, a pošto je i vajarka poštuju je, naročito zbog toga što ne rezbari samo životinje i ne pravi samo dečje glave, već i one napredne stvari kao ono čudo u metalu i gipsu koje je izložila prošle godine u galeriji 4

Novih umetnika. Čitava stvar ličila je na merdevine na sklapanje Hita Robinsona. Zvala se Uspinjuća misao - ili tako nekako. Upravo je to stvar koja bi mogla ostaviti snažan utisak na momka kao što je Dejvid... mada je meni izgledala glupo. - DragaLusi! - Međutim, neke Henrijetine stvari dosta su ljupke. Ona Uplakana prilika u obliku pepeljare, na primer. - Mislim da Henrijeta poseduje žicu pravog genija. A pri tom je i veoma ljupka i sređena osoba, - primeti Midž. Ledi Angkatel ustade i ponovo odjezdi do prozora. Odsutno se poigravala užetom zastora. - Čemu žirevi, pitam se? - promrmlja ona. - Žirevi? - Na užadima zastora. Kao ananasi na kapijama. Hoću da kažem, mora postojati neki razlog. Jer, isto tako mogla je to biti jabuka ili kruška; ali, uvek je žir. U ukrštenim rečima ih, znaš, zovu bukvica za svinje. Oduvek mi je to bilo tako čudno. - Ne skreći, Lusi. Došla si ovamo da razgovaramo o vikendu, a ja još ne shvatam šta te je to toliko uplašilo. Ako uspeš da odoliš grupnim igrama, i pokušaš da budeš sređena u razgovoru sa Gerdom, i staviš u zadatak Henrijeti da pripitomi Dejvida intelektualca, gde misliš da će nastupiti poteškoće? - Kao prvo, draga moja, dolazi Edvard. - Oh, Edvard. - Midž je trenutak ćutala, pošto je izgovorila to ime. A onda tiho upita: - Šta te je za ime sveta nagnalo da za ovaj vikend pozoveš i Edvarda? - Nisam to ja učinila, Midž. Tako je ispalo. Sam se pozvao. Telegrafisao je da vidi možemo li ga primiti. Znaš kakav je Edvard. Koliko je osetljiv. Da sam mu odgovorila 'Ne', verovatno se nikada više ne bi sam pozvao. Takav je. Midž lagano klimnu glavom. Da, pomisli ona, Edvard je bio takav. Na trenutak je jasno pred sobom videla njegovo lice, to silno voljeno lice. Lice koje je posedovalo nešto od Lusinog nepostojanog šarma; nešno, sumnjičavo, ironično... - Dragi Edvard, - reče Lusi, kao odjek izražavajući naglas Midžinu misao. 5

A zatim nestrpljivo nastavi: - Kada bi samo Henrijeta najzad odlučila da se uda za njega. Zaista joj je drag, znam da jeste. Kada bi se našli ovde, za neki vikend, bez Krajstouovih... Jer, Džon Krajstou uvek ima krajnje poguban uticaj na Edvarda. Džon, - razumeš šta hoću da kažem, postaje još više ono što jeste, a Edvard mnogo manje od onog što zapravo jeste. Razumeš? Midž ponovo klimnu glavom. - A ne mogu da otkažem Krajstouima, jer je ovaj vikend dogovoren još odavno; ali, Midž, osećam da će sve biti strašno teško, sa Dejvidom koji će da zuri i gricka nokte, zbog pokušaja da Gerdu ne isključimo iz svega, i zbog Džona koji će biti tako pun sebe, a dragi Edvard tako povučen... - Sastojei za puding zaista ne obećavaju, - promrmlja Midž. Lusi joj se osmehnu. - Ponekad, - reče ona zamišljeno, - stvari se same od sebe, sasvim jednostavno srede. Pozvala sam i onog krimi-čoveka na ručak u nedelju. To će nas sve razonoditi, slažeš se? - Krimi-čoveka? - Nalik je na jaje, - odgovori ledi Angkatel. - Bio je u Bagdadu, rešavao je neki slučaj, dok je Henri još tamo službovao kao visoki komesar*. Ili je to možda bilo kasnije? Pozvali smo ga na ručak sa još nekim ljudima iz Službe. Sećam se da je na sebi imao belo odelo od grubog sukna, ružičasti cvet u rupici na reveru i crne kožne cipele sa patent zatvaračem. Ne sećam se mnogo o čemu je bilo reči, jer nikada nisam smatrala da je zanimljivo slušati o tome ko je koga ubio. Hoću da kažem, kada su već jednom mrtvi, da nije važno i zbog čega; i mislim da je krajnje glupo dizati buku oko toga... * Najviši vladin predstavnik, u rangu ambasadora, koji je zastupao Krunu u zemljama sa kojima je Britanija imala specijalne odnose (dominioni, kolonije, teritorije pod starateljstvom). (Red.) - Lusi, da li su u okolini počinjeni kakvi zločini? - Oh, ne, mila. On boravi u jednoj od onih smešnih novih koliba znaš, sa gredama o koje lupaš glavom, mnoštvom dobrih vodovodnih cevi i sasvim pogrešnim baštama. Ljudi iz Londona vole takve stvari. U drugoj, čini mi se, živi neka glumica. Ne žive u njima sve vreme, kao mi. Ipak... - Ledi Angkatel se beseiljno šetkala po sobi. - Ipak, 6

usuđujem se da kažem da im se to dopada. Midž, draga, baš lepo od tebe što si mi bila od tolike pomoći. - Ne mislim baš da sam ti bila baš od neke velike pomoći. - Oh, zar nisi? - Lusi Angkatel delovala je zaista iznenađeno. - Pa, ovaj, lepo sada nastavi da spavaš i nemoj ustajati za doručak; a kada ustaneš, molim te budi gruba koliko te volja. - Gruba? - Sada je Midž bila iznenađena. - Zašto! Oh! - nasmeja se ona. - Razumem! Baš si pronicljiva, Lusi. Možda ću te držati za reč. Ledi Angkatel se osmehnu i iziđa. Prolazeći pored otvorenog kupatila i ugledavši čajnik i plinski rešo, sinu joj ideja. Ljudi su voleli čaj, znala je to - a Midž još satima neće biti pozvana na čaj. Spremiće Midž čaj. Pristavila je čajnik, a zatim se udaljila hodnikom. Zastala je kod muževljevih vrata i uhvatila se za kvaku. Ser Henri Angkatel, taj sposobni administrator, poznavao je svoju Lusi. Mnogo ju je voleo, ali nije voleo da ga rano izjutra bude. Vrata su bila zaključana. Ledi Angkatel ode u svoju sobu. Volela bi da se posavetuje sa Henrijem, ali je to moglo i da pričeka. Zastala je pored otvorenog prozora, zagledavši se trenutak ili dva kroz njega, a onda zevnu. Pošto se uvukla u krevet i spustila glavu na jastuk, kroz dva minuta već je spavala poput deteta. A u kupatilu je voda u čajniku proključala i nastavila da ključa... - Još jedan upropašteni čajnik, gospodine Gadžone, - primeti Simonsova, služavka. Gadžon, batler, zavrte svojom sedom glavom. Zatim uze izgoreli čajnik od Simonsove, otide do ostave i odande izvuše novi ćajnik sa najniže police kredenca - gde je imao zalihu od pet-šest komada. - Izvolite, gospođice Simons. Njeno godpodstvo neće nikada saznati. - Da li njeno gospodstvo često čini ovakve stvari? - upita Simonsova. Gadžon uzdahnu. - Njeno gospodstvo, - odgovori on, - zna istovremeno da bude i veoma ljubazno i vrlo zaboravno, ako me razumete. Ali u ovoj kući, - nastavi

7

on, - ja se brinem o svemu što bi moglo da uzruja ili zaplaši njeno gospodstvo. 2. Henrijeta Savernake smota mali komad gline i utaba ga na mesto. Radila je glavu devojke u glini, brzo i vešto. U ušima joj je odzvanjalo, ali prodirući tek do ivice razumevanja; bilo je to piskutavo zavijanje nekog pomalo običnog glasa. - Zaista mislim, gospođice Savernake, da sam bila sasvim u pravu! 'Zaista', rekoh, 'ako je to put kojim ćeš krenuti!' Jer ja smatram, gospođice Savernake, da devojka to duguje samoj sebi, da mora zauzeti stav u takvim stvarima - ako me razumete. 'Nisam navikla', rekoh, 'da mi se govore takve stvari i mogu samo reći da moraš imati vrlo izopačenu maštu!' Niko ne voli neprijatnosti, ali smatram da sam bila u pravu što sam zauzela takav stav, zar ne, gospođice Savernake? - Oh, svakako, - odvrati Henrijeta sa žarom što je nekoga ko ju je dobro poznavao moglo navesti da posumnja kako ne sluša baš pomno. - 'A ako tvoja žena govori takve stvari', rekoh, 'pa, sigurna sam da ja tu ne mogu ništa!' Ne znam kako to, gospođice Savernake, ali izgleda da stvaram nevolje kuda god da pođem, a ubeđena sam da ja za to nisam kriva. Hoću da kažem, muškarci su tako osetljivi, zar ne? - Model se koketno zakikota. - Zastrašujuće, - odvrati Henrijeta, poluzatvorenih očiju. Divno, razmišljala je ona. Divna površina neposredno ispod kapka - i druga koja se sreće s njom. Pogrešan ugao kod vilice... Moram skinuti tamo i ponovo nadograditi. Nezgodno. Naglas je, međutim, rekla svojim toplim, saosećajnim glasom: - Mora da vam je bilo mnogo teško. - Smatram da je ljubomora krajnje nepravedna stvar, gospođice Savernake, i tako sitničava, ako me razumete. To je čista zavist, ako mogu tako da kažem, zato što neko bolje izgleda i zato što je mlađi. Henrijete je obrađivala vilicu, te samo odsutno primeti: - Da, svakako. Taj trik, da zatvori um u nepropusne odeljke, naučila je pre mnogo godina. Mogla je da igra bridž, da vodi inteligentan razgovor, da piše suvislo pismo i da se takvom jednom zadatku posveti samo delićem svoga uma. Potpuno je bila zaokupljena glavom Nausikaje koja je 8

nastajala pod njenim prstima, a tanki, pakosni mlaz razgovora koji je isticao sa tih predivnih detinjastih usana uopšte nije dopirao do dubljih niša njenog uma. Održavala je razgovor bez imalo napora. Bila je navikla na modele koji su želeli da pričaju. To nisu bili baš profesionalci - već amateri koji su se neprijatno osećali zbog neaktivnosti nametnute njihovim udovima, te su to nadoknađivali neumorno brbljajući o sebi. I tako je neprimetan deo Henrijete slušao i odgovarao, a veoma daleka i udaljena, ona prava Henrijeta, komentarisala je: Obična zlobna pakosna mala - ali, kakve oči... Divne, divne, divne oči... Neka devojka priča dok ona radi na očima. Zamoliće je da umukne kada stigne do usana. Smešno kada čovek pomisli da taj tanki mlaz zlobe izlazi kroz te savršene krivine. Oh, prokletstvo, pomisli Henrijeta sa iznenadnom mahnitošću, uništavam taj luk obrve! Šta, do đavola, nije u redu s njim? Previše sam istakla kost - oštra je, ne debela... Ona se ponovo odmače, mršteći se na glinu, a potom i na krv i meso koje je sedelo na platformi. Doris Saunders nastavi: - 'Pa', rekoh ja, 'zaista ne vidim zašto mi tvoj muž ne bi dao poklon ako to želi, i mislim', rekoh ja, 'da ne bi trebalo da pravite slične aluzije.' Bila je to tako lepa narukvica, gospođice Savernake, zaista veoma lepa - razume se, usuđujem se da kažem da jadnik stvarno nije mogao to sebi da priušti, ali smatram da je to bilo veoma lepo od njega i uopšte nisam imala nameru da je vratim! - Ne, ne, - promrmlja Henrijeta. - A među nama nije čak ničega ni bilo - mislim, ničeg bezobraznog nije bilo ničeg takvog. - Ne, - odvrati Henrijeta, - ubeđena sam da ne bi bilo... Čelo joj se razvedri. Narednih pola sata radila je u nekoj vrsti mahnitosti. Čelo joj se umazalo glinom, glina joj se lepila za kosu kada bi nervoznom šakom prošla kroz nju. U očima joj se ogledala slepa, napeta svirepost. Nadolazilo je... Počela je da hvata... Kroz nekoliko časova njena agonija će se okončati - agonija koja ju je sve jače pritiskala u proteklih deset dana.

9

Nausikaja - ona je bila Nausikaja, ustajala je sa Nausikajom, doručkovala sa Nausikajom i izlazila sa Nausikajom. Skitala je nervozno ulicama, uzbuđena i nemirna, nesposobna da se usredsredi na bilo šta drugo do na prelepo slepo lice negde s druge strane njenog unutrašnjeg oka - koje je tamo lebdelo, ali koje nikako nije mogla jasno da sagleda. Razgovarala je sa modelima, oklevala kod grčkih tipova, osećala duboko nezadovoljstvo... Želela je nešto - nešto od čega bi krenula - nešto što bi oživelo njenu već upola ostvarenu viziju. Prevalila je velike razdaljine, fizički se iserpljivala i dočekivala to dobrodošlicom. A gonila ju je napred, požurivala, ona uporna neprekidna čežnja - da vidi... Koračala je sa slepim pogledom u očima. Nije videla ništa od onoga što ju je okruživalo. Naprezala se - sve vreme se naprezala da približi to lice... Bilo joj je muka, razbolela se, osećala se jadno... A onda, iznenada, vizija se razbistrila i normalnim ljudskim očima ugledala je naspram sebe, u autobusu u koji beše posve nesvesno ušla, uopšte se ne zanimajući kuda ovaj vozi - ugledala je - da, Nausikaju! Skrašeno dečje lice, polurastavljene usne i oči - prelepo isprazne, slepe oči. Devojka je pozvonila i izišla. Henrijeta ju je sledila. Sada je bila potpuno mirna i poslovna. Dobila je ono što je želela agonija zbunjujuće potrage okončala se. - Izvinite što vam se obraćam. Ja sam profesionalna vajarka i, otvoreno govoreći, upravo sam tragala za glavom kao što je vaša. Delovala je prijateljski, bila je šarmantna i izazivala je divljenje, što je i te kako umela kada je nešto želela. Doris Saunders bila je sumnjičava, uznemirena, polaskana. - Ovaj, ne znam, sigurna sam. Ako je samo glava. Razume se, nikada nisam radila ništa slično! Odgovarajuće oklevanje, tanano finansijsko preispitivanje. - Razume se, ne dolazi u obzir da ne primite odgovarajuću profesionalnu nadoknadu. I tako se na platformi našla Nausikaja koja je uživala u ideji da je privlačna, da će biti ovekovečena (mada joj se nisu mnogo dopali primerci Henrijetinog rada koje je mogla da vidi u sludiju!), a uživala

10

je i da otkriva svoju ličnost slušateljki koja ju je, kako se činilo, slušala sa puno simpatija i krajnje pažljivo. Na stolu pored modela nalazile su se njene naočare... naočare koje je zbog taštine nosila što je ređe mogla, više voleći da ponekad hoda gotovo naslepo, jer, priznala je Henrijeti, bez njih je toliko kratkovida da jedva vidi na metar ispred sebe. Henrijeta joj je klimnula s razumevanjem. Sada je shvatala i fizički razlog tog ispraznog i divnog pogleda. Vreme je prolazilo. A onda, Henrijeta iznenada odloži alat za modelovanje i protegli se. - Dobro, - reče ona, - završila sam. Nadam se da se niste suviše umorili? - Oh, ne, hvala vam, gospođice Savernake. Bilo je veoma zanimljivo, ubeđena sam. Hoćete da kažete, da je stvarno gotovo - tako brzo? Henrijeta se nasmeja. - Oh, ne, nije zapravo gotovo. Još ću dosta morati da radim na njoj. Ali, gotovo je što se vas tiće. Dobila sam ono što sam želela - izradila sam volumene. Devojka polako siđe sa platforme. Pošto je stavila naočare, istog časa nestade onog slepog, nevinog i neodređeno poverljivog šarma njezinog lica. Beše ostala samo jednostavna, jeftina ljupkost. Došavši do Henrijete, ona se zagleda u model od gline. - Oh, - primeti ona sumnjičavo, sa razočaranjem u glasu. - Ne liči baš na mene, zar ne? Henrijeta se osmehnu. - Oh, ne, to nije portret. I zaista, jedva da je postojala ikakva sličnost. Položaj očiju - linija jagodičnih kostiju - u njima Henrijeta beše nazrela osnovnu zamisao svoje zamisli o Nausikaji. Ovo nije bila Doris Saunders, bila je to slepa devojka o kojoj bi se mogla napisati pesma. Usne su bile rastvorene, kao što su i Dorisine bile rastvorene, ali to nisu bile Dorisine usne. Bile su to usne koje bi govorile nekim drugim jezikom i izražavale misli koje nisu bile Dorisine... Ni jedna crta lica nije bila jasno definisana. Bila je to Nausikaja rađena po sećanju, ne viđena...

11

- Ovaj, - sumnjičavo prozbori gospođica Saunders, - pretpostavljam da će izgledati bolje kada još malo poradite na njoj... Zaista vam više nisam potrebna? - Ne, niste, hvala vam, - odvrati Henrijeta (Hvala Bogu što niste, izgovori njen unutrašnji um). - Bili ste naprosto divni. Veoma sam vam zahvalna. Stručno se otarasila Doris i vratila se da pripravi sebi šolju crne kafe. Bila je umorna - bila je strašno umorna. Ali srećna - srećna i smirena. Hvala Bogu, pomisli ona, sada ponovo mogu da budem ljudsko biće. I njene misli istog se časa usredsrediše na Džona. Džon, pomisli ona. Toplina se uvuče u njene obraze, srce joj iznenada poskoči i ona naprosto živnu. Sutra, pomisli ona, idem u Holou... videću Džona... Sedela je sasvim mirno, zavaljena na divanu, ispijajući toplu, jaku tečnost. Popila je tri šolje. Osetila je kako joj se, kao u snažnom naletu, vitalnost vraća. Lepo je ponovo biti ljudsko biće, pomisli ona... a ne ono drugo. Lepo je kada prestaneš da osećaš nemir, da se osećaš jadno i iznureno. Lepo je kada možeš da prestaneš da hodaš ulicama sav nesrećan, tražeći nešto i osećajući se iznervirano i nestrpljivo - jer, zapravo, ni ne znaš šta tražiš! Sada je, hvala Bogu, preostao samo naporan rad - a kome smeta naporan rad? Ona spusti praznu šolju, ustade i vrati se do Nausikaje. Izvesno vreme je ostala da stoji zagledana u nju, a onda se lagano, blago namršti. Nije bila - nije bila sasvim... Šta nije bilo u redu?... Slepe oči. Slepe oči koje su bile lepše od bilo kojih koje su u stanju da vide... Slepe oči koje vam razdiru srce zato što su slepe... Da li je uspela to da uhvati ili nije? Uhvatila je, da - ali, uhvatila je još nešto. Nešto što nije nameravala, niti o čemu je razmišljala... Oblik je bio u redu - da, svakako. Ali, odakle je dopirao - taj blagi, podmukli nagoveštaj?... Nagoveštaj, negde, običnog zlobnog uma. Nije ga slušala, nije ga stvarno slušala. Pa pak, prošao joj je kroz uši i izišao na prste, i prokrčio sebi put u glinu. 12

I znala je da nikako neće moći da ga ponovo izbaci... Henrijeta se naglo okrenu. Možda je sve to samo umišljala. Da, nema sumnje da je umišljala. Sasvim drugačije će misliti o svemu tome ujutro. Ona obeshrabreno pomisli: Kako smo ranjivi... Potom, mršteći se, otide na drugi kraj studija, i tu se zaustavi ispred svoje figure Vernika. Ta je bila u redu - divan komad kruškinog drveta, odlične boje. Godinama ga je čuvala, skupljala. Ona se kritički zagleda u figuru. Da, bila je dobra. U to nije bilo sumnje. Najbolja stvar koju je uradila za dugo vremena - bila je za Internacionalnu grupu. Da, zaista vredan eksponat. Bila ju je mačinila baš kako treba: smernost, snaga vratnih mišića, povijena ramena, blago podignuto lice - bezizražajno lice, jer molitva isključuje ličnost. Da, podređivanje, obožavanje - i ona konačna odanost koja je s druge strane, ne sa ove strane, idolopoklonstva... Henrijeta uzdahnu. Samo kada, pomisli ona, Džon ne bi bio tako ljut. Zaprepastio ju je, taj bes. Govorio joj je nešto o njemu što ni on, pomisli ona, nije znao. - Ne možeš to izložiti! - rekao joj je odlučno. I ona je isto tako odlučno kazala: - Hoću. Lagano se vratila na Nausikaju. Tamo nije bilo ničega, pomisli ona, što ne bi mogla da ispravi. Ona je poprska i zamota u vlažne krpe. Moraće da sačeka do ponedeljka ili utorka. Sada više nije bilo žurbe. Hitnje je nestalo - sve osnovne plohe bile su tu. Bilo je potrebno samo strpljenje. Pred njom su bila tri srećna dana sa Lusi, Henrijem i Midž - i Džonom! Ona zevnu, protegli se s uživanjem i neusiljenošću, poput kakve mačke, izvlačeći svaki mišić do krajnjih granica. Odjednom je shvatila koliko je bila umorna. Okupala se i otišla u krevet. Ležala je na leđima i kroz svetlarnik zurila u nekoliko zvezda. Potom je pogled upravila u svetlo koje je uvek bilo upaljeno, malu sijalicu što je osvetljavala staklenu masku -

13

jedan od njenih najranijih radova. Prilično razumljiv rad, pomisli ona sada. Konvencionalan u onome što je nagoveštavao. Srećom, pomisli Henrijeta, taj je prerastao sam sebe... Asada, san! Ni jaka crna kafa koju beše popila nije je mogla naterati da ostane budna, osim ukoliko to sama to nije želela. Odavno već beše naučila da po želji dozove osnovni ritam koji će joj doneti zaborav. Izdvojiš misli, izvučeš ih iz vlastitog skladišta, a potom se ne zadržavaš na njima, već ih pustiš da klize između prstiju tvog uma, nikada se ne hvatajući za njih, nikada se ne zadržavajući na njima, bez koncentracije... jednostavno ih puštajući da nežno promiču. Napolju na Mjuzu neki je auto turirao - tamo negde čuli su se promukla vika i smeh. Primila je zvuke u struju svog polusvesnog stanja. Kola, pomisli ona, to je bio tigar koji riče... žuto-crni... na pruge, kao lišće na pruge... lišće i senke - vrela džungla... a onda niz reku - široku tropsku reku... do mora i prekookeanskog broda koji kreće... a promukli glasovi se opraštaju - i Džon pored nje na palubi... ona i Džon kreću - plavo more i silazak u trpezariju - smeškanje preko stola - slično večeri u Maison Doree - jadni Džon, tako ljut!... napolje na noćni vazduh - i kola, osećanje da, klizeći, menjaš brzine - bez po muke, glatko, jureći iz Londona... uzbrdo preko Šovel Dauna... drveće... obožavanje drveća... Holou... Lusi... Džon... Džon... Ridžvejova bolest... dragi Džon... Počela je da tone u nesvesno stanje, u srećno blaženstvo. A onda neka oštra nelagodnost, nekakvo opsedajuće osećanje krivice koje je vuče unazad. Nešto što je trebalo da uradi. Nešto što beše izbegla da uradi. Nausikaja? Lagano, nevoljno, Henrijeta ustade iz kreveta. Pošto je upalila svetla, otide do stalka i odmota krpe. Ona duboko uzdahnu. Ne Nausikaja - Doris Saunders! Henrijeta oseti kako je probada jak bol. Obratila se samoj sebi: Ne mogu da postignem ono što hoću - ne mogu da postignem ono što hoću...

14

- Glupost, - reče ona naglas, samoj sebi. - Sasvim dobro znaš šta moraš da uradiš. Jer, ako to ne uradi smesta - sutra neće imati hrabrosli. Bilo je to kao da uništava nešto od krvi i mesa. Boli - da, boli. Možda se, pomisli Henrijeta, mačke osećaju isto ovako kada nešto nije u redu sa jednim od njihovih mačića, i one ga ubiju. Brzo je i oštro udannula, a onda dohvati glinu, skinu je s armature i ponese da tu veliku tešku gomilu baci u kantu sa glinom. Ostala je da stoji teško dišući, zagledana u ruke umrljane glinom, i dalje osećajući psihički i mentalni bol. Lagano je očistila glinu sa ruku. Vratila se u krevet sa osećanjem neobične praznine, pa ipak i osećanjem smirenosti. Nausikaja, tužno pomisli ona, neće ponovo doći. Bila je rođena, bila je zagažena i umrla je. Čudno, pomisli Henrijeta, kako stvari mogu da se uvuku u čoveka, a da on toga i ne bude svestan. Nije slušala - nije uistinu slušala - pa ipak se saznanje o Dorisinom jeftinom, zlobnom sitnom umu uvuklo u njen vlastiti um, i nesvesno utičući na njene prste. Tako da je sada ono što je predstavljalo Nausikaju - Doris - bila samo glina - samo sirovi materijal koji će uskoro biti oblikovan u nešto drugo. Henrijeta pospano pomisli: Da li je to, onda, smrt? Da li je ono što nazivamo ličnošću samo njeno oblikovanje - otisak nečije misli? Čije misli? Božje? To je, zar ne, bila ideja Pera Ginta? Nazad, u udolinu Baton Moldera. Gde sam ja to, sav čovek, pravi čovek? Gde sam ja, sa znakom Božjim na čelu? Da li se Džon tako osećao? Bio je tako umoran pre neko veče - tako obeshrabren. Ridžvejova bolest... Ni u jednoj od tih knjiga nije pisalo ko je bio taj Ridžvej! Glupo, pomisli ona, nju bi to zanimalo... Ridžvejova bolest.

15

3. Džon Krajstou sedeo je u svojoj sobi za preglede sa svojim poslednjim, ali ne i jedinim pacijentom toga jutra. Njegove oči posmatrale su je saosećajno i ohrabrujuće dok je opisivala objašnjavala - ulazila u pojedinosti. Povremeno bi klimnuo glavom, izražavajući razumevanje. Postavljao je pitanja, davao uputstva. Blagi sjaj prođe paćenicu. Dr Krajstou bio je zaista veličanstven! Bio je u toj meri zainteresovan - tako iskreno zabrinut. Čovek se već posle samog razgovora s njim osećao okrepljenim. Džon Krajstou privuče sebi list hartije i poče da piše. Pretpostavljao je da će biti najbolje da joj prepiše laksativ: onaj novi američki patentirani lek - lepo umotan u celofan i privlačno prevučen neobičnom nijansom narandžasto-ružičaste boje. Bio je veoma skup i teško se nabavljao - nije se mogao naći u svakoj apoteci. Verovatno će morati da ode do one male, u ulici Vordur. To će joj koristiti verovatno će je naterati da živne na mesec ili dva, a potom će morati da smisli nešto drugo. Ništa nije mogao da učini za nju. Krhka građa i tu se ništa nije moglo učiniti! Nije bilo ničega za šta bi se čovek mogao uhvatiti. Ni nalik staramajei Krebtri... Dosadno prepodne. Finansijski isplativo - ali ništa više od toga. Bože, kako je bio umoran! Umoran od bolesnih žena i njihovih neraspoloženja. Ublažavanje, olakšavanje - ništa drugo. Ponekad se pitao da li je vredelo. Ali, tada bi se uvek setio sv. Kristofera i dugačkog niza kreveta u odeljenju Margaret Rasel, i gospođe Krebtri kako mu se osmehuje svojim bezubim osmehom. On i ona su razumeli jedno drugo! Bila je borac, ne poput one mlitavuše u krevetu do njenog. Bila je na njegovoj strani, želela je da živi - sam Bog zna zbog čega, ako se uzme u obzir beda u kojoj je živela, sa mužem pijanicom i gomilom raspuštene dečurlije, dok je ona sama bila primorana da radi od jutra do mraka, ribajući beskrajne podove bezbrojnih kancelarija. Težak rad bez prestanka i svega nekoliko zadovoljstava! Ali, ona je želela da živi - uživala je u životu baš kao što je i on, Džon Krajstou, uživao u životu! Nisu oni uživali u okolnostima u kojima su živeli, već u samom životu - slasti postojanja. Čudno - to čovek nije umeo da objasni. Pomislio je kako mora o tome da porazgovara sa Henrijetom. 16

On ustade da otprati svoju pacijentkinju do vrata, pa uze njenu ruku u svoju, i toplo, prijateljski i ohrabrujuće je stisnu. I glas mu je bio ohrabrujući, pun zanimanja i simpatije. Otisla je poletna, gotovo srećna. Dr Krajstou se toliko zalagao! Kada su se vrata za njom zatvorila, Džon Krajstou je istog časa zaboravi; zapravo, jedva da je bio svestan njenog postojanja čak i dok je bila tu. Jednostavno, obavljao je svoj posao. Sve je radio automatski. Pa ipak, mada to jedva da je zatalasalo površinu njegova uma, trošio je snagu. Njegova je snaga predstavljala automatski odgovor iseelitelja, i on oseti prazninu prouzrokovanu utrošenom energijom. Bože, pomisli on ponovo, baš sam umoran. Trebalo je da primi samo još jednog pacijenta, a zatim vikend. Zahvalno je usredsredio um na to. Zlatasto lišće prošarano crvenom i smeđom bojom, blagi, vlažni miris jeseni - put koji vodi kroz šumu logorske vatre, Lusi, najjedinstvenije i predivno stvorenje - sa svojim neobičnim, neuhvatljivim, ćudljivim umom. Više je voleo Henrija i Lusi od bilo kog drugog domaćina i domaćice u Engleskoj. A i Holou je bila najdivnija kuća koju je znao. U nedelju će šetati kroz šumu sa Henrijetom - do prevoja brda i duž grebena. Šetajući sa Henrijetom, zaboraviće da na svetu uopšte postoje bolesni ljudi. Hvala Bogu, pomisli on, da Henrijeti nikada ništa ne fali. A onda mu iznenada pade na pamet nešto smešno: Ona meni nikada ne bi rekla i da joj fali! Još jedan pacijent. Mora pritisnuti zvonce na stolu. Pa ipak, neobjašnjivo je odlagao da to učini. Već je kasnio. Ručak će biti serviran gore u trpezariji. Gerda i deca će čekati. Mora nastaviti. Ipak je ostao nepomično da sedi. Bio je tako umoran - tako strašno umoran. Mora da mu se skupljao u poslednje vreme, taj umor. Bio je uzrok sve veće razdražljivosti koje je bio svestan, ali koju nije mogao da obuzda. Jadna Gerda, pomisli on, mnogo što šta morala je da istrpi. Samo da nije toliko pokorna - u toj meri spremna da prizna kako nije u pravu, a u stvari u polovini slučajeva samo je on bio kriv! Bilo je dana kada ga je sve što bi Gerda kazala ili učinila nerviralo, a uglavnom su ga, pomisli on nevoljno, nervirale njene vrline. Njeno strpljenje, 17

nesebičnost, način na koji je svoje želje podređivala njegovim - sve je to bilo uzrok njegovom lošem raspoloženju. Nikada nije odgovorila na njegove brze ispade, nikada se nije zalagala za vlastito mišljenje nasuprot njegovom, nikada nije ni pokušala da uradi nešto po svome. Pa zbog toga si se i oženio njome, zar ne, pomisli on. Zbog čega se sada žališ? Posle onog leta provedenog u SanMigelu... Čudno... Kada čovek razmisli o tome, upravo je kvalitete koji su ga nervirali kod Gerde strašno želeo da pronađe kod Henrijete. Ono što ga je nerviralo kod Henrijete - ne, bila je to pogrešna reč: ono što ga je ljutilo, ne nerviralo - bila je njena nepokolebljiva čestitost kada je on bio u pitanju. A ona je bila u velikoj suprotnosti sa njenim stavom prema svetu uopšte. Jednom prilikom joj je rekao: - Mislim da si ti najveća lažljivica koju poznajem. - Možda. - Uvek si voljna da bilo šta kažeš ljudima, samo ako im to prija. - To mi se uvek čini mnogo važnijim. - Važnijim od istine? - Mnogo važnijim. - Zašto onda, za ime Božje, ne možeš mene malo više da lažeš? - Želiš li to? - Da. - Žao mi je, Džone, ali ne mogu. - Mora da često znaš šta želim da mi kažeš. Hajde sad, ne sme početi da razmišlja o Henrijeti. Videće je već po podne. Sada treba nastaviti s poslom! Pozvoniti i primiti poslednju prokletu ženu. Još jedno bolesno stvorenje! Samo ih je desetina bila stvarno bolesna, a devedeset odsto bile su umišljene bolesnice! Uostalom zašto i ne bi uživale u lošem zdravlju, ako već mogu da plate za to? Činilo je to ravnotežu sa gospođama Krebtri ovoga sveta. Međutim, i dalje je nepokretno sedeo. Bio je umoran - bio je tako strašno umoran. Činilo mu se da je već dosta dugo umoran. Ali, postojalo je i nešto što je želeo - veoma želeo. A onda mu iznenada kroz um prođe misao. Želim da odem kući. To ga je zaprepastilo. Odakle je stigla ta misao? I šta je ona trbalo da znači? Dom? On nikada nije imao dom. Njegovi roditelji bili su Anglo-Indijei; bio je odgajan tako što su ga slali od tetke do ujaka: kod 18

svakoga je provodio po jedan raspust. Prvi stalni dom koji je imao, uvide on iznenada, bila je kuća u ulici Harli. Ali, da li je tu kuću i smatrao domom? On odmahnu glavom. Znao je da je ne smatra. Međutim, bila se probudila njegova medicinska znatiželja. Šta je podrazumevao pod tom rečenicom, koja je tako iznenada zasvetlila u njegovom umu? Zelim da idem kući. Mora postojati nešto - neka slika. On napola zatvori oči. Mora postojati neka pozadina. I on veoma jasno, pred okom svoga uma, ugleda duboko plavetnilo Mediterana, palme, kaktus i opunciju; oseti miris tople letnje prašine i seti se hladnog osećanja vode posle ležanja na plaži i suncu. San Migel. Bio je zapanjen - i pomalo uznemiren. Godinama nije pomislio na San Migel. Sasvim sigurno, nije želeo da se tamo vrati. Sve je to pripadalo završenom poglavlju njegovog života. Bilo je to pre dvanaest - četrnaest - petnaest godina. Uradio je pravu stvar! Njegov sud bio je sasvim ispravan! Ludo je bio zaljubljen u Veroniku, ali to ne bi uspelo. Veronika bi mu progutala i telo i dušu. Bila je potpuni egoista i nije se libila da to prizna! Veronika je uspevala da se dočepa većine stvari koje je želela, ali nije bila u stanju da se dočepa njega! Pobegao je. Posmatrano sa konvencionalne tačke gledišta, pretpostavljao je da se loše poneo prema njoj. Prosto rečeno, ostavio ju je! U stvari, želeo je da živi vlastiti život, a to je bilo nešto što mu Veronika ne bi dozvolila. Nameravala je da živi svoj život i da Džona vuče za sobom kao dodatak. Zaprepastila se kada je odbio da pođe sa njom u Holivud, i prezrivo mu dobacila: - Ako zaista želiš da budeš lekar, pretpostavljam da možeš i tamo završiti studije, mada ti to uopšte nije potrebno. Imaš dovoljno za život, a i ja ću zarađivati gomile novca. Međutim, plahovito joj je odgovorio: - Ali, ja volim svoju profesiju. Radiću sa Redlijem. U njegovom glasu - mladom glasu entuzijaste - naziralo se strahopoštovanje. 19

Veronika frknu. - Onim smešnim, zlovoljnim starčićem? - Taj smešni zlovoljni starčić, - ljutito joj je odrezao, - obavio je neka od najvrednijih istraživanja Pratove bolesti... Ona ga prekinu: - Koga briga za Pratovu bolest? Kalifornija ima čarobnu klimu... A i bilo bi zabavno videti svet. - Polom dodade: - Biće mi mrsko bez tebe. Želim te, Džone - potreban si mi. Tada je on izneo Veroniki zapanjujući predlog da odbije ponudu iz Holivuda, da se uda za njega i da se oboje skrase u Londonu. To ju je zabavilo; ali, ostala je odlučna. Nameravala je da ode u Holivud, volela je Džona i zato se Džon morao oženiti njome i poći sa njom. Uopšte nije sumnjala u svoju lepotu i svoju moć. Shvatio je da mu preostaje samo jedno - i učinio je to. Napisao joj je pismo u kome je raskinuo njihovu veridbu. Dosta je patio zbog toga, ali uopšte nije sumnjao u mudrost svoje odluke. Vratio se u London i počeo da radi sa Redlijem, a godinu dana kasnije oženio se Gerdom koja ni u kom pogledu nije ličila na Veroniku... Vrata se otvoriše i njegova sekretarica, Beril Kolins, uđe unutra. - Ostala vam je još gospođa Forester. - Znam, - odgovori on kratko. - Pomislila sam da možda niste zaboravili. Ona pređe preko prostorije i iziđe kroz vrata na suprotnom kraju. Krajstou nemim pogledom isprati njeno smireno povlačenje. Bezbojna devojka, Beril, ali prokleto efikasna. Bila je kod njega već šest godina. Nikada nije pogrešila, nikada nije bila razdražljiva, ni zabrinuta, niti se ikad žurila. Imala je crnu kosu, nečist ten i odlučnu bradu. Kroz debele naočare posmatrala je svojim sivim očima i njega i ostatak veseljene istom ravnodušnom pažnjom. Želeo je bezbojnu sekretaricu koja neće praviti nikakve gluposti - i dobio je bezbojnu sekretaricu koja nije pravila gluposti - ali ponekad, sasvim nelogično, Džon Krajstou bio je žalostan! Prema svim pravilima drame i romana, Beril bi trebalo da bude beznadežno odana svom poslodavcu. Ali, oduvek je znao da sa Beril neće probiti led. Nije bilo nikakve odanosti, nikakvog samoodricanja - Beril ga je 20

smatrala ljudskim bićem punim mana. Na nju nikakav utisak nije ostavljala njegova ličnost, na nju nije delovao njegov šarm. Ponekad je sumnjao da joj se uopšte dopada. Jednom ju je čuo kako govori prijateljici preko telefona. - Ne, - rekla je ona, - zaista ne smatram da je mnogo sebičniji nego što je bio. Možda mnogo nesmotreniji i nepromišljeniji. Znao je da govori o njemu i dobrih dvadeset četiri sata to ga je nerviralo. Iako ga je nervirao Gerdini nekritički entuzijazam, nerviralo ga je i Berilino hladno procenjivanje. U stvari, pomisli on, gotovo sve me nervira... Nešto tu nije bilo u redu. Preradio se? Možda. Ne, to je bio izgovor. To sve veće nestrpljenje, taj nervirajući umor, sve je to imalo neko dublje značenje. To neće valjati, pomisli on. Ne mogu ovako dalje. Šta je to sa mnom? Samo kada bih mogao da odem... Eto, opet - slepa pomisao da pohita u susret uobličenoj ideji bekstva. Zelim da idem kući... Prokleto da je sve - njegov dom nalazio se u ulici Harli br. 404! A gospođa Forester je sedela u čekaonici. Zamorna žena, žena koja je imala suviše novca i suviše slobodnog vremena da razmišlja o svojim tegobama. Neko mu je jednom rekao: - Mora da te strašno zamore ti bogati pacijenti koji uvek umišljaju da su bolesni. Mora da ti pričinjava veliko zadovoljstvo kada se nađeš među siromašnima koji se žale samo onda kada nešto zaista nije u redu s njima! On se iseeri. Smešno šta sve ljudi ne misle o sirotinji, sa velikim S. Trebalo bi da vide staru gospođu Pirstok, na pet različitih klinika, svake nedelje, kako odnosi sa sobom bočice lekova, masti za leđa, sirup za kašalj, laksative, mešavine za varenje. - Četrnaes' godina sam pila smeđi lek, doktore, i on mi jedini pomaže. A onaj mladi lekar od prošle nedelje prepis'o mi beli lek. Ništa ne valja! To ima smisla, zar ne, doktore? Hoću da kažem, pila sam svoj smeđi lek četrnaes' godina i ako nemam moj tečni parafin i te smeđe tablete...

21

I sada je mogao da čuje taj zavijajući glas - odličnog zdravlja, zdrava kao dren - čak joj ni svi lekovi koje je uzimala nisu mogli nimalo naškoditi! Bile su iste, sestre ispod kože, gospođa Pirstok iz Totenhema i gospođa Forester iz Park Lejn Korta. Slušaš ih i žvrljaš nešto perom po komadu krute skupe hartije za pisanje ili na bolničkoj listi... Bože kako je od svega toga bio umoran... Plavo more, blagi opojni miris mimoza, topla prašina... Pre petnaest godina. Sve je to prošlo i završilo se - da, bilo je gotovo, hvala Bogu. Imao je hrabrosti da sve prekine. Hrabrosti? upita odnekud neki đavolak. Zar to tako nazivaš? Učinio je razumnu stvar, zar ne? Rastanak ga je zaboleo. Prokletstvo, strašno ga je bolelo! Ali, preboleo je, presekao, vratio se kući i oženio Gerdom. Imao je bezbojnu sekretaricu i oženio se bezbojnom ženom. To je bilo ono što je želeo, zar ne? Bilo mu je dosta lepote, zar ne? Video je šta neko poput Veronikc može da učini sa svojom lepotom - video je kakav efekat izaziva kod svakog muškarca u vidokrugu. Posle Veronike, želeo je sigurnost. Sigurnost, mir, odanost i mirne, trajne stvari u životu. Želeo je, u stvari, Gerdu! Želeo je nekoga ko će usvojiti njegove ideje o životu, ko će prihvatati njegove odluke i ko ni u jednom trenutku neće imati ni jednu vlastitu ideju... Ko je ono rekao da je najveća tragedija u životu dobiti ono što želiš? On ljutito pritisnu zvonce na stolu. Pobrinuće se za gospođu Forester. Trebalo mu je petnaest minuta da završi sa gospođom Forester. Ponovo lako zarađen novac. Ponovo je slušao, postavljao pitanja, razuveravao, saosećao, ulio nešto od vlastite okrepljujuće energije. Ponovo je napisao recept za skupi lek. Bolesna neurotična žena koja se dovukla u sobu izišla je odlučnijim korakom, rumenih obraza, sa osećanjem da je ipak vredno živeti. Džon Krajstou se zavali u naslonjaču. Bio je slobodan - slobodan da se popne gore i pridruži Gerdi i deci - slobodan od bolesti i patnje za čitav vikend.Međutim, i dalje je osećao čudnu nevoljkost da se pokrene, taj čudni nedostatak volje. Bio je umoran... umoran... umoran. 22

4. U trpezariji u stanu iznad sobe za konsultacije Gerda Krajstou je zurila u komad ovčetine. Da li da ga pošalje ili ne nazad u kuhinju, kako bi ostao topao? Ako se Džon još zadrži ohladiće se - stisnuće se, a to će biti grozno. Ali, s druge strane, i poslednji pacijent je otišao i Džon će se svakog časa popeti, i ako meso pošalje nazad u kuhinju doći će do kašnjenja a Džon je bio tako nestrpljiv. - Sigurno si znala da samo što nisam došao... U glasu će mu se nazirati onaj prizvuk potisnute ozlojeđenosti koji je poznavala i koga se užasavala. Uzgred, prepeći će se, osušiti - a Džon je mrzeo prepečeno meso. S druge, pak, strane, zaista je mrzeo hladna jela. U svakom slučaju, jelo je sadabilo fino i toplo. Kolebala se, a osećanje čemera i straha se produbljivalo. Kao da se čitav svet sažeo u taj ovčiji but koji se hladio u činiji. S druge strane stola oglasio se njen sin Terens. - Borne soli gore zelenim plamenom, dok su soli natrijuma žute. Gerda se pometeno zagleda preko stola u njegovo četvrtasto, pegavo lice. Nije imala pojma o čemu on to govori. - Da li si to znala, majko? - Šta, mili? - O solima. Gerdin pogled smušeno odlete prema slaniku. Da, so i biber bili su na stolu. To je bilo u redu. Prošle nedelje Luis beše zaboravio da ih iznese, što je iznerviralo Džona. Uvek je postojalo nešto... - To je jedan od hemijskih testova, - dodade Terens snenim glasom. Strašno je zanimljiv. Bar ja tako mislim. Zena, devetogodišnjakinja, ljupkog, ispraznog lica, zacvile: - Hoću da večeram. Zar ne možemo da počnemo, majko? - Za minut, mila, moramo sačekati oca. - Mi bismo mogli da počnemo, - primeti Terens. - Otac neće imati ništa protiv. Znaš i sama kako brzo jede. Gerda odmahnu glavom. Da iseče ovčetinu? Ali, nikada nije mogla da se seti sa koje strane treba da zarije nož. Razume se, možda ju je Luis stavio u činiju kako 23

treba - mada ponekad to nije bio slučaj - a Džona bi uvek iznerviralo ako bi se to pogrešno obavilo. A uvek je bilo pogrešno, sva očajna razmišljala je Gerda, kada je ona to činila. Oh, kako se samo brzo sok od pečenja hladio - na površini je već počela da se obrazuje skrama ali, on će sigurno svakog časa doći. Um joj se vrteo u krug... poput ulovljene životinje. Sedeći zavaljen u naslonjači u sobi za konsultacije, dobujući prstima jedne ruke po stolu ispred sebe, svestan da gore ručak mora da je serviran, Džon Krajstou ipak nije bio u stanju da natera sebe da ustane. San Migel... plavo more... miris mimoza... skarletna iritoma uspravna naspram zelenih listova... vrelo sunce... prašina... ono ljubavno očajanje i patnja... Oh, Bože, ne to, pomisli on. Nikada ponovo to! Sa tim je gotovo... Odjednom je zažalio što je uopšte poznavao Veroniku, što se uopšte oženio Gerdom, što je sreo Henrijetu... Gospođa Krebtri vredela je kao sve one zajedno. Prošle nedelje imala je loše popodne. Bio je toliko zadovoljan reakcijama. Sada je već mogla da podnese .005. A onda je došlo do uznemirujućeg povećanja toksičnosti i D.L. reakcija bila je negativna umesto pozitivna. Starica je ležala, bila je sva poplavila, borila se za vazduh... i zurila naviše u njega zlobnim, neukrotivim očima. - Koristiš me kao zamorče, a, mili? Eksperimentišeš - ljubazno od tebe. - Želimo da ozdravite, - rekao je, osmehujući joj se. - Nastavićeš sa svoji trikovi, to 'oćeš da kažeš! - Iznenada se iseerila. Nemam ništa protivu, nek' si blagosloven. Nastavi ti samo, doktore! Neko mora bude prvi, to je to, jel' tako? Kad sam bila dete, ufrćkala sam kosu, jesam. Tada to nije bilo ni upola ovol'ko teško. Izgledala sam k'o crnkinja, da. Nisam mogla češalj da provučem kroz nj. Al' uživala sam u to. Možeš se zabavljaš sa mnom. Mogu to da podnesem. - Osećate se prilično loše, jel' da? - Spustio je ruku na njen puls. Vitalnost je prelazila sa njega na staricu, koja je ležala i dahtala na krevetu. - Užasno se osećam. U pravu si! Nije išlo po plan - to je to, jel' tako? Nemaš brigu. Nemoj poklekneš. Mlogo ja mogu da podnesem, mlogo! Džon Krajstou joj zamišljeno reče: 24

- Divni ste. Voleo bih da su svi moji pacijenti kao vi. - Želim da ozdravim - eto zašto! Želim da ozdravim. Mama je doživela osamdeset osmu - baka je imala devedeset kada se skljokala. Svi u našu porodicu su dugovečni, zaista. Otišao je od nje osećajući se bedno; razdirali su ga sumnja i nesigurnost. Bio je tako siguran da je na pravom putu. Gde je pogrešio? Kako smanjiti toksičnost i zadržati hormonski sadržaj i istovremeno neutralizovati pantratin... Bio je suviše, prokleto siguran - uzeo je zdravo za gotovo da je zaobišao sve prepreke. I tada, na stepenicama Svetog Kristofera, obuzeo ga je neki iznenadni očajnički umor - mržnja prema tom celokupnom, dugom, sporom, zamornom kliničkom poslu, i setio se Henrijete... Odjednom je pomislio na nju, ali ne na nju samu, već na njenu lepotu i njenu svežinu, njeno zdravlje i njenu zračeću vitalnost - i na blagi miris jagorčevine koji je lebdeo oko njene kose. I otišao je pravo do Henrijete, poslavši preko telefona kratku poruku kući da su ga pozvali. Ušao je u atelje i uzeo Henrijetu u naručje, stisnuvši je uz sebe žestinom koja je predstavljala nešto novo u njihovom odnosu. Uputila mu je brz, iznenaden pogled. Oslobodila se njegovog zagrljaja i skuvala im kafu. Dok se kretala po ateljeu, postavljala je nepovezana pitanja. Da li je došao, pitala je, pravo iz bolnice? Nije želeo da razgovara o bolnici. Želeo je da vodi ljubav sa Henrijetom i zaboravi da bolnica, gospođa Krebtri i Ridžvejva bolest, kao i sve ostalo uopšte postoje. U početku nevoljno, a zatim sve tečnije, stao je da odgovara na njena pitanja. Uskoro je koračao gore dole, iznoseći gomilu tehničkih objašnjenja i pretpostavki. Jednom ili dvaput je zastao, pokušavši da pojednostavi - da objasni: - Znaš, moraš izazvati reakciju... Henrijeta žurno primeti: - Da, da, D.L. reakcija mora biti pozitivna. To sam razumela. Nastavi. - Otkud ti znaš za D.L. reakciju? - upita on oštro. - Nabavila sam knjigu... - Kakvu knjigu? Čiju? 25

Pokazala je rukom prema maloj knjizi na stolu. On frknu. - Skobel? Skobel ne valja. Nije nimalo pouzdan. Slušaj, ako želiš da čitaš - nemoj... Prekinula ga je. - Samo želim da razumem pojedine termine koje koristiš - tek toliko da bih te pratila kako ne bi morao da zastaješ i stalno sve objašnjavaš. Nastavi. Sasvim dobro te pratim. - Ovaj, - sumnjičavo je započeo, - nemoj zaboraviti da Skobel nije pouzdan. Zatim je nastavio da priča. Pričao je dva i po sata. Razmatrao je neuspehe, analizirao mogućnosti, iznosio moguće teorije. Jedva da je bio svestan Henrijetinog prisustva. Pa ipak, više no jednom, kada bi zastao, ona ga je zahvaljujući svojoj inteligenciji navodila da nastavi, uviđajući, skoro pre njega, mesta na kojima je oklevao. Sada se bio zainteresovao i polako mu se vraćalo samopouzdanje. Bio je u pravu glavna teorija bila je tačna - i bilo je načina, više od jednog, da se pobede toksični simptomi. A onda, iznenada, osetio se iserpljenim. Sada mu je sve bilo jasno. Baciće se na to sutra ujutro. Pozvaće Nila, reći će mu da pomeša dva rastvora i pokuša s tim. Da, to treba pokušati. Tako mu svega, neće njega ništa pobediti! - Umoran sam, - iznenada je kazao. - Blagi Bože, kako sam umoran. Spustio se i zaspao, zaspao kao mrtav. Kada se probudio ugledao je Henrijetu kako mu se, dok je spremala čaj, osmehuje na jutarnjoj svetlosti, i on joj uzvrati osmeh. - Ovo uopšte nije bilo po planu, - primeti on. - Zar je to važno? - Ne. Ne. Ti si veoma draga osoba, Henrijeta. - Pogled mu odluta do police sa knjigama. - Ako te zanimaju te stvari, nabaviću ti odgovarajuću literaturu. - Ne zanimaju me te stvari. Ti me zanimaš, Džone. - Ne možeš čitati Skobela. - On dohvati uvredljivu knjigu. - Taj čovek je šarlatan. Međutim, ona se samo nasmeja. Nije mogao da shvati zašto su je njegove zamerke upućene na Skobelov račun u toj meri zabavljale.

26

Ipak, bilo je to ono što ga je, s vremena na vreme, zbunjivalo kod Henrijete. Iznenadno otkriće, koje ga je zbunjivalo, da je u stanju da mu se smeje. Nije bio navikao na to. Gerda ga je uzimala zdravo za gotovo. A Veronika nikada nije razmišljala ni o čemu drugom do o sebi. Dok je Henrijeta, međutim, umela da zabaci glavu, da ga pogleda kroz poluzatvorene kapke, sa iznenadnim nežnim, napola rugajućim i jedva primetnim osmehom, kao da kaže: Pustite me da dobro osmotrim tu smešnu osobu po imenu Džon... Dozvolite da se dovoljno udaljim i pogledam ga... Pomislio je da to u mnogome podseća na način na koji je prevrtala očima, odmeravajući svoj rad ili sliku. Bilo je - prokletstvo - bilo je nepristrasno. Međutim, nije želeo da Henrijeta bude nepristrasna. Želeo je da Henrijeta misli samo na njega, da joj um nikada ne zastrani. (A upravo to, u stvari, zameraš Gerdi, napomenu njegov privatni đavolak, ponovo se javivši.) Sve u svemu, ponašao se potpuno nelogično. Nije znao šta želi. (Želim da idem kući. Kakva apsurdna, smešna fraza. Bez ikakvog značenja.) Kroz otprilike jedan sat ionako će krenuti iz Londona - zaboraviće na bolesne i njihov blagi kiselkasti, 'pogrešan' miris... Udisaće dim drveta i borova i mekog vlažnog jesenjeg lišća... Umirujuće će delovati i samo kretanje kola - ono glatko, lako povećanje brzine. Ali, iznenada se setio da to uopšte neće biti tako, jer će Gerda morati da vozi pošto on beše blago iščašio zglob, a Gerda, neka joj je Bog na pomoći, nikada nije uspela da nauči da vozi kola! Svaki put kada bude menjala brzinu on će ćutati, jer je znao, iz gorkog iskustva, da kada god je bilo šta primetio Gerda je istog časa postajala još gori vozač. Čudno da niko nikada nije bio u stanju da nauči Gerdu kako da menja brzine - čak ni Henrijeta. Predao ju je Henrijeti, misleći da će ona svojim entuzijazmom postići više nego on svojom nervozom. Jer, Henrijeta je volela kola. Govorila je o kolima lirski ubedljvo, onako kako drugi ljudi govore o proleću ili prvom snegu.

27

- Nije li, Džone, pravi lepotan? Naprosto prede? (Za Henrijetu su kola uvek bila muškog roda.) - Prevaliće put do Bejl Hila u trećoj - bez imalo napora - bez po muke. Slušaj kako ravnomerno radi. Dok, iznenada, nije ljutito planuo: - Ne misliš li, Henrijeta, da bi mogla da malo obratiš pažnju i na mene i na minut ili dva zaboraviš na ta prokleta kola! Uvek se stideo tih ispada. Nikada nije znao kada će uslediti, kao grom iz vedra neba. Ista stvar bila je i sa njenim poslom. Bilo mu je jasno da je dobra. Divio se njenim radovima - i mrzeo ih -istovremeno. Najžešća svađa koju su imali izbila je oko toga. Jednog dana mu je Gerda kazala: - Henrijeta me je zamolila da joj poziram. - Šta? - Kada sada o tome razmisli, njegovo zaprepašćenje nije baš bilo pohvalno po nju. - Idem sutra kod nje u atelje. - Za ime sveta, šta ćeš joj ti? Da, nije bio naročito ljubazan. Ali, srećom, Gerda to nije shvatila. Bila je zadovoljna. Podozrevao je da je reč o jednoj od onih Henrijetinih neiskrenih ljubaznosti - Gerda je možda nagovestila da bi volela da bude model. Nešto slično. A onda, otprilike desetak dana kasnije, Gerda mu je pobednički pokazala malu statuetu u gipsu. Bila je ljupka - tehnički vešto urađena, kao što su to bili svi Henrijetini radovi. Idealizovala je Gerdu - i bilo je jasno da je Gerda veoma zadovoljna njome. - Zaista, Džone, mislim da je veoma šarmantna. - Je li to Henrijeta uradila? To ništa ne znači - zaista ništa. Ne shvatam kako je mogla tako nešto da napravi. - Razlikuje se, razume se, od njenog apstraktnog rada - ali, smatram da je dobra, Džonc, zaista to mislim. Ništa više nije rekao - konačno, nije želeo da pokvari Gerdi veselje. Ali, prvom prilikom obrušio se na Hernijetu. - Zašto si želela da napraviš tu smešnu stvarčicu sa Gerdinim likom? Nije vredno tebe. Konačno, obično odbijaš da radiš pristojne stvari.

28

- Nisam smatrala da je loša, - odgovori Henrijeta polako. - A i Gerda je delovala prilično zadovoljno. - Gerda je bila oduševljena. Šta si drugo i očekivala? Gerda ne razlikuje umetnost od fotografije u boji. - Nije to bilo loše umetničko delo, Džone. To je samo statueta-portret krajnje bezopasna i nimalo pretenciozna. - Obično ne traćiš vreme na takve stvari... Zastao je, zagledavši se u drvenu figuru visoku otprilike metar i po. - Hej, šta je ovo? - To je za Internacionalnu grupu. Drvo kruške. Vernica. Posmatrala ga je. On je nastavljao da zuri, a onda - iznenada, vrat mu se naduo i on se besno okrenuo ka njoj. - Znači, zbog toga ti je Gerda bila potrebna? Kako se usuđuješ? - Pitala sam se da li ćeš uočiti... - Uočiti? Svakako da sam uočio. Ovo ovde. - On spusti prst na široke teške vratne mišiće. Henrijeta klimnu glavom. - Da, bili su mi potrebni vrat i ramena - i ona teška povijenost napred smernost - spušteni pogled. Divno je! - Divno? Slušaj, Henrijeta, ja to ne dozvoljavam. Ostavi Gerdu na miru. - Gerda neće znati. Niko neće znati. Ti znaš da se Gerda nikada neće prepoznati u ovome - niti će je iko drugi prepoznati. To i nije Gerda. To nije niko. - Ali ja sam je prepoznao, je li tako? - Ti si drugačiji, Džone. Ti... vidiš stvari. - To je prokleto drsko! Neću to dozvoliti, Henrijeta! Neću dozvoliti. Zar ne shvataš da je to što si uradila neoprostivo? - Zaista? - Zar ne uviđaš da jeste? Zar ne možeš to da osetiš? Gde je ona tvoja uobičajena osetljivost? - Ne razumeš, Džone, - odvrati Henrijeta polako. - Mislim da nikada neću uspeti da te navedem da razumeš... Ti ne znaš kako je to kada nešto želiš - kada gledaš u to iz dana u dan - tu liniju vrata - te mišiće ugao pod kojim se glava povija napred - ta masivnost oko oko ustiju.

29

Gledala sam sve to, želela - svaki put kada sam videla Gerdu... Na kraju sam jednostavno morala da dobijem sve to! - To je bezobzirno! - Da, pretpostavljam da jeste. Ali, kada nešto želiš, na taj način, jednostavno to onda moraš i da uzmeš. - Hoćeš da kažeš da te nimalo nije briga ni za koga drugog. Nije te briga za Gerdu... - Ne budi glup, Džone. Zbog toga sam i napravila onu statuetu. Da bih zadovoljila Gerdu i usrećila je. Nisam ja nečovek! - Upravo to i jesi, nečovek. - Zar misliš - iskreno - da će Gerda ikada prepoznati sebe u ovome? Džon nevoljno pogleda u tu stvar. Po prvi put su njegov bes i zlovolja ustuknuli pred zainteresovanošću. Čudna, smerna prilika, prilika koja je nudila obožavanje nekom nevidljivom božanstvu - podignuto lice slepo, tupo, odano - strašno jako, strašno fanatično... - Napravila si prilično užasavajuću stvar, Henrijeta! - primeti on. Henrijeta se blago strese. - Da - i ja sam to pomislila... - složi se ona. - U šta ona to gleda - ko je to? - upita Džon oštro. -Tamo ispred nje? Henrijeta je oklevala. - Ne znam, - odgovori ona sa čudnim prizvukom u glasu. - Ali, mislim - da bi mogla gledati u tebe, Džone. 5. Teri je u trpezariji dao još jednu naučnu izjavu. - Olovne soli lakše se rastvaraju u hladnoj nego u toploj vodi. Ako dodaš kalijum-jodid, dobijaš žuti talog olovo-jodida. On se s očekivanjem zagleda u majku, ali, zapravo, bez prave nade. Roditelji su, po mišljenju mladog Ternsa, bili tužno razočaravajući. - Da li si to znala, majko... - Ne znam ništa o hemiji, mili. - Možeš pročitati u knjizi, - reče Terens. Bilo je to jednostavno iznošenje činjenica, međutim, iza toga krila se izvesna čežnja. Gerda nije čula tu čežnju. Bila je uhvaćena u zamku straha i čemera. U krug, u krug, u krug. Osećala se jadno od trenutka kada se probudila 30

toga jutra i shvatila da je pred njom konačno taj vikend sa Angkatelovima od koga je tako dugo strahovala. Boravak u Holouu za nju je uvek predstavljao pravu moru. Uvek je bila zbunjena i napuštena. Lusi Angkatel, sa svojim rečenicama koje nikada nije završavala, njene kratkotrajne nedoslednosti i očigledni pokušaji da bude ljubazna, bila je osoba koje se najvipše užasavala. Međutim, ni ostali nisu bili ništa bolji. Za Gerdu je to značilo dva dana čistog mučenja - koje je trebalo izdržati zbog Džona. Jer, Džon je tog jutra, dok se protezao, s velikim uživanjem u glasu primetio: - Radujem se i pri samoj pomisli da ovog vikenda idemo na selo. Prijaće ti, Gerda, to je upravo ono što ti je potrebno. Mehanički mu se osmehnula i odvratila nesebičnom odvažnošću. - Biće divno. Njene nesrećne oči lutale su po spavaćoj sobi. Tapete, bež na pruge sa crnom mrljom neposredno pored garderobnog ormana, toaletni stočić od mahagonija sa ogledalom koje se pomeralo suviše napred, veseli plavi tepih, akvareli Jezerske oblasti. Sve te drage stvari neće videti sve do ponedeljka. Umesto toga, sutra će sobarica koja je šuškala, ući u tuđu spavaću sobu i spustiti mali otmeni poslužavnik sa ranim jutarnjim čajem pored kreveta i podići roletne, a zatim će ponovo razmestiti Gerdinu odeću - što ju je dovodilo do ludila i zbog čega se osećala neprijatno. Ležaće osećajući se jadno i trpeće sve te stvari, pokušavajući da se uteši razmišljanjem. Samo još jedno jutro. Kao kada je išla u školu i brojala dane. Gerda nije bila srećna u školi. U školi je bilo čak i manje sigurnosti nego drugde. Kod kuće je bilo bolje. Ali, čak ni kod kuće nije bilo baš najbolje. Jer svi su, razume se, bili brži i pametniji od nje. Njihovi komentari, brzi, nestrpljivi, ne baš neljubazni, zviždali su joj oko ušiju poput oluje praćene gradom. - Oh, požuri, Gerda. - Ti, sa tim petljavim prstima, daj to meni! - Oh, ne daj to Gerdi da radi, osedićemo. - Gerda nikada ne učestvuje ni u čemu... Zar niko od svih njih nije shvatao da je zbog takvog njihovog ponašanja bila samo još sporija i gluplja? Postajala je sve gora i gora,

31

nespretnijih prstiju, sporija u mišljenju, sve češće je, jednostavno, kada bi joj se obratili, zurila isprazno ispred sebe. Dok iznenada nije stigla do tačke u kojoj je pronašla izlaz. Sasvim slučajno, zaista, pronašla je svoje odbrambeno oružje. Postala je još sporija, njen zbunjeni pogled postao je još isprazniji. Ali sada, kada bi kazali: - Oh, Gerda, kako si glupa, zar ne razumeš to? bila je u stanju, iza tog svog ispraznog izraza, da se udubi pomalo u svoje tajno saznanje... Jer, nije ona bila onoliko glupa koliko su oni to mislili. Često, kada bi se pretvarala da ne razume, razumela je. I često, namerno, još bi sporije stala da obavlja svoj zadatak, šta god da je bilo posredi, osmehujući se u sebi kada bi joj nečiji nestrpljivi prsti oteli ono što je radila. Jer, toplo je i divno bilo tajno saznanje da ste superiorni. Počela je, veoma često, da se pomalo čak i zabavlja. Da, bilo je zabavno znati više nego što su oni mislili da znate. Biti u stanju nešto da uradiš, ali nikome ne dozvoliti da sazna da si u stanju to da uradiš. Imalo je to i svojih prednosti, što je iznenada ustanovila, jer su ljudi često činili stvari za tebe. Što je čoveku, razume se, štedelo dosta truda. I na kraju, ako ljudima pređe u naviku da čine stvari umesto tebe, onda ti više uopšte ne moraš da ih radiš, a drugi nisu svesni da si ih gadno prešao. I tako, polako, stigneš ponovo gotovo na isto mesto sa koga si krenuo. Do osećanja da si u stanju da pariraš svetu uopšte. (Međutim, Gerda se plašila da to neće biti dovoljno za Angkatelove; Angkatelovi su uvek bili toliko ispred svih, da čovek čak nije imao osećaj ni da je u istoj ulici sa njima. Kako je samo mrzela Angkatelove! Za Džona je to bilo dobro - Džonu se tamo dopadalo. Vraćao se kući odmorniji - i ponekada manje iznerviran.) Dragi Džon, pomisli ona. Džon je bio divan. Svi su se slagali u tome. Tako pametan lekar, strašno ljubazan sa svojim pacijentima. Iserpljivao se - koliko je samo bio zainteresovan za svoje pacijente u bolnici - a sav tamošnji rad uopšte mu se nije isplaćivao. Džon je zaista bio nesebičan - istinski plemenit. Oduvek je znala, od samog početka, da je Džon bio briljantan i da će stići do samog vrha. Izabrao je nju, a mogao je da se oženi nekom koja je bila daleko briljantnija. Nije mu smetalo što je spora, prilično glupa 32

i ne baš naročito lepa. - Ja ću se brinuti o tebi, rekao je. - Lepo, prilično zapovednički. - Ne brini ni o čemu, Gerda, ja ću se brinuti o tebi... Upravo takav je muškarac trebalo da bude. Kada bolje razmisli, baš je divno što je Džon upravo nju odabrao. Rekao je uz onaj svoj iznenadni, veoma privlačan, napola molećiv osmeh: - Volim da bude po mome, Gerda, znaš! To je bilo u redu. Uvek se trudila da mu u svemu povlađuje. Čak i u poslednje vreme, kada je postao tako težak i nervozan - kada ga ništa nije moglo zadovoljiti. Kada ništa što bi ona uradila, na neki način, nije bilo dobro. Ipak, čovek ga nije mogao kriviti. Imao je toliko posla, bio je tako nesebičan... Oh, bože, ta ovčetina! Trebalo je da je vrati nazad. Još ni traga Džonu. Zašto nikada nije bila u stanju da donese ispravnu odluku? Ponovo je preplaviše oni tamni talasi čemera. Ovčetina! Taj grozni vikend sa Angkatelovima. Osetila je kako je oštri bol probada kroz obe slepoočnice. Oh, ne, dobiće jednu od onih svojih glavobolja. A Džona je tako nerviralo kada je imala glavobolje. Nikada nije hteo da joj da nešto za njih, a sigurno bi bilo sasvim lako, pošto je doktor. Umesto toga, uvek joj je govorio: - Ne razmišljaj o tome. Kakva korist od toga da se truješ lekovima. Pođi u oštru šetnju. Ovčetina! Dok je zurila u nju, Gerda oseti kako joj se ta reč ponavlja u glavi koja ju je bolela: Ovčetina, OVČETINA, OVČETINA... U očima joj se zaiskriše suze samosažaljenja. Zašto, pomisli ona, nikada ništa ne ispadne dobro po mene? Terens se zagleda preko stola u majku, a potom skrenu pogled na but. Zašto mi ne možemo da večeramo? pomisli on. Kako su odrasli samo glupi? Nemaju ni malo razuma! Ali, naglas je obazrivo rekao: - Nikolson Majnor i ja nameravamo da napravimo nitroglicerin u grmlju njegovog oca. Oni stanuju u Stritamu. - Zaista, mili? To će biti lepo, - primeti Gerda. Još je bilo vremena. Ako pozvoni i kaže Luisu da odmah snese but dole...

33

Terens se zagleda u nju sa blagom znatiželjom. Instinktivno je osećao da spravljanje nitroglicerina nije predstavljalo nešto u čemu bi roditelji trebalo da ga podstiču. S urođenom prilagodljivošću izabrao je trenutak kada se osećao prilično sigurnim da ima velike šanse da njegova izjava prođe. Ispostavilo se da je bio u pravu. Ako, nekim slučajem, dođe do gužve - ako se, to jest, osobine nitroglicerina suviše jasno ispolje, moći će da kaže povređenim glasom: - Rekao sam majei. Svejedno, osećao se nekako neodređeno razočaranim. Čak bi i majka, pomisli on, trebalo da zna za nitroglicerin. On uzdahnu: beše ga proželo ono snažno osećanje usamljenosti koje se može osetiti samo u detinjstvu. Otac nije imao nimalo strpljenja da ga sasluša, a majka je bila suviše nemarna. Zena je još bila samo luckasto dete. Čitave strane zanimljivih hemijskih testova. A ko je mario za njih? Niko! Tras! Gerda se trže. Bila su to vrata Džonove sobe za konsultacije. To je Džon trčao uz stepenice. Džon Krajstou ulete u sobu, donevši sa sobom vlastitu određenu atmosferu nabijene energije. Bio je dobre volje, gladan, nestrpljiv. - Bože, - uzviknu on dok je sedao i energično oštrio nož za sečenje mesa o čelik. - Kako samo mrzim bolesne ljude! - Oh, Džone. - Gerda ga brzo prekori. - Ne govori takve stvari. Oni mogu pomisliti da ti to ozbiljno. - I mislim ozbiljno, - odvrati Džon Krajstou. - Niko ne bi trebalo da bude bolestan. - Otac se šali, - brzo reče Gerda Terensu. Terens je odmeravao svog oca ravnodušnom pažnjom koju je poklanjao i svemu drugom. - Mislim da se ne šali, - reče on. - Da mrziš bolesne ljude ne bi bio lekar, dragi, - primeti Gerda, blago se osmehujući. - To i jeste razlog, - odvrati Džon Krajstou. - Nijedan lekar ne voli bolest. Blagi Bože, ovo meso je potpuno hladno. Za ime sveta, zašto ga nisi vratila dole da ga održavaju na toplom? - Ovaj, dragi, nisam znala. Znaš, mislila sam da samo što nisi došao...

34

Džon Krajstou leže na zvono, dugo i iznervirano. Luis se istog časa pojavi. - Odnesite ovo dole i recite kuvarici da podgreje. Govorio je odsečno. - Da, gospodine. - Luis, pomalo drsko, uspe da u dve bezazlene reči tačno izrazi svoje mišljenje o gospodarici koja sedi za trpezarijskim stolom posmatrajući kako se but hladi. Gerda nastavi prilično nepovezano: - Veoma mi je žao, dragi, ja sam kriva, ali, vidiš, prvo sam mislila da ćeš doći, a onda sam pomislila, ako ga pošaljem nazad... Džon je nestrpljivo prekinu. - Oh, nema veze! Nije važno. Nije vredno pomena. Zatim upita: - Jesu li kola ovde? - Mislim da jesu. Kuli ih je naručio. - Znači, možemo da krenemo odmah posle ručka. - Preko Alebertovog mosta, pomisli on, a zatim preko Klepam Komona - prečicom pored Kristalne palate - Krojdon - Perlijev put, zatim izbegavanje glavnog puta - desnim skretanjem uz brdo Meterli - duž Haverston Riča iznenada se stiže desno od pojasa predgrađa, kroz Kormerton, a zatim uz Šovel Daun - drveće zlatno crveno - šume svuda ispod - blagi miris jeseni, zatim niz prevoj brda. Lusi i Henri... Henrijeta... Nije video Henrijetu četiri dana. Kada su se poslednji put videli, bio je ljut. Imala je onaj pogled u očima. Ne apstraktan, ne nepažljiv - nije umeo to do kraja da opise - taj pogled koji nešto vidi - nešto što nije bilo tu - nešto (i to je bio osnovni problem) nešto što nije bio Džon Krajstou! Znam da je vajarka, rekao je sam sebi. Znam da su joj radovi dobri. Ali, do đavola, zar ne može ponekad da zaboravi na sve to? Zar ne može ponekad da misli na mene - i ništa više? Nije bio fer. Znao je da nije bio fer. Henrijeta je retko pričala o svom radu - zaista je bila mnogo manje opsednuta njime od većine umetnika koje je poznavao. Samo u izuzetno retkim okolnostima njena zaokupljenost nekom unutrašnjom vizijom omela bi njeno potpuno zanimanje za njega. Ipak, to je uvek izazivalo njegov bes.

35

Jednom joj se obratio oštrim i grubim glasom. - Da li bi se odrekla svega ovoga ako bih ja to tražio od tebe? - Svega - Čega? - U njenom toplom glasu očitavalo se iznenađenje. - Svega - ovoga. - On jasno pokaza rukom po ateljeu i istog časa pomisli: Budalo! Zašto si je to pitao?! A onda Neka kaže: 'Svakako.' Neka me slaže! Kada bi samo kazala 'Svakako da bih.' Nije bilo važno da li to misli ili ne! Samo neka kaže. Moram steći mir. Umesto toga, izvesno vreme nije ništa rekla. Oči su joj postale snene i odsutne. Malčice se i namrštila. A onda je polako odgovorila: - Pretpostavljam da bih. Ako bi to bilo neophodno. - Neophodno? Šta podrazumevaš pod neophodnim? - Ne znam baš tačno šta pod tim podrazumevam, Džone. Neophodno, kao što je amputacija neophodna. - Ništa manje od hirurške operacije, zapravo! - Ljut si. Šta si želeo da kažem? - Znaš ti sasvim dobro. Jedna reč bila bi dovoljna. Da. Zašto nisi mogla da je izgovoriš? Svašta govoriš ljudima da bi im udovoljila, ne vodeći računa da li je to što kažeš tačno ili ne. Zašto to ne važi i za mene? Za Boga miloga, zašto to ne važi i za mene? I dalje sasvim polako, odgovorila je: - Ne znam... zaista, ne znam, Džone. Ne mogu - to je sve. Ne mogu. Hodao je gore dole, minut ili dva. Zatim je kazao: - Izluđuješ me, Henrijeta. Nikada nemam osećaj da imam bilo kakav uticaj na tebe. - Zašto bi želeo da ga imaš? - Ne znam. Želim. Potom se baci na stolicu. - Želim da budem na prvom mestu. - I jesi, Džone. - Ne. Kada bih umro, prva stvar koju bi ti učinila, dok bi ti suze tekle niz lice, bila bi da počneš da modeluješ neku prokletu ženu u žalosti ili neku figurnu koja tuguje. - Pitam se. Verujem... da, možda bih. To je zaista užasno. Sedela je posmatrajući ga obeshrabreno. Puding je bio zagoreo. Krajstou izvi obrve, i Gerda požuri da se izvini. 36

- Žao mi je, dragi. Nemam pojma zašto se to moralo dogoditi. Ja sam kriva. Daj meni gornji sloj, a ti uzmi ono ispod. Puding je bio zagoreo zato što je on, Džon Krajstou, ostao da sedi u sobi za konsultacije četvrt sata duže nego što je bilo potrebno, razmišljajući o Henrijeti i gospođi Krebtri, dopustivši da ga preplave smešna nostalgična osećanja vezana za San Migel. On je bio kriv. Bilo je idiotski od Gerde što je pokušala da krivicu preuzme na sebe, zaista ludo što je pokušala, i pojela izgoreli deo. Zbog čega je uvek morala da od sebe pravi mučenicu? Zašto li je Terens zurio u njega tako usporeno i zainteresovano? Zašto je, oh, zašto je Zena morala da šmrkće sve vreme? Zašto li su ga svi oni tako prokleto nervirali? Svoj bes istresao je na Zeni. - Zašto, pobogu, ne izduvaš nos? - Mislim da se malko prehladila, mili. - Ne, nije. Ti uvek misliš da su prehlađeni! Dobro joj je. Gerda uzdahnu. Nikako nije mogla da shvati zašto lekar, koji provodi vreme lečeći bolesti drugih, može u toj meri biti nezainteresovan za zdravlje vlastite porodice. Uvek se podsmevao svakom nagoveštaju bolesti. - Kinula sam osam puta pre ručka, - sva važna reče Zena. - To je od toplote! - primeti Džon. - Nije toplo, - umeša se Terens. - Termometar u holu pokazuje 55. Džon ustade. - Jesmo li završili? Dobro, hajdemo onda. Jesi li spremna za polazak, Gerda? - Za minut, Džone. Samo da spakujem još neke sitnice. - Nema sumnje da si to mogla da obaviš i ranije. Šta si radila čitavog jutra? Izišao je iz trpezarije pušeći se, i Gerda odjuri u spavaću sobu. U želji da bude brza, biće samo još mnogo sporija. Ipak, stvarno, zbog čega nije bila spremna? Njegov kofer bio je spakovan i nalazio se u predvorju. Zašto, za ime sveta... Zena pokuša da mu priđe, mešajući neke prilično lepljive karte. - Mogu li da ti proreknem budućnost, tata? Znam kako se to radi. Gatala sam majei, Teriju, Luisu, Džejn i kuvarici. - U redu.

37

Pitao se koliko li će se Gerda zadržati. Želeo je da pobegne iz ove užasne kuće i ove užasne ulice i ovog grada punog potištenih, šmrcavih, bolesnih ljudi. Želeo je da stigne do šume i vlažnog lišća - i graciozne uzdržanosti Lusi Angkatel; Čovek je uvek imao utisak da čak ni ne poseduje telo. Zena je sva važna delila karte. - To u sredini si ti, oče, kralj-herc. Osoba kojoj se proriče budućnost uvek je kralj-herc. Zatim ostale podelim prevrnute. Dve levo od tebe i dve desno od tebe i jedna iznad tvoje glave - ta ima moć nad tobom, jedna ti dolazi pod noge i nad njom ti imaš moć. A ova te - pokriva! A sada... - Zena duboko udahnu. - Preokrenemo ih. S tvoje desne strane nalazi se kraljica-karo - sasvim blizu. Henrijeta, pomisli on. Zena mu je vrlo brzo privukla pažnju i stala da ga zabavlja svojim svečanim držanjem. - Sledeća je pub-tref - on je neki tih mladić. S tvoje leve strane nalazi se osmica-pik - to je tajni neprijatelj. Imaš li ti nekog tajnog neprijatelja, oče? - Koliko znam, nemam. - Iza njega je kraljica-pik - to je jedna mnogo starija dama. - Ledi Angkatel, - reče on. - A sada ono što ti je iznad glave i ima moć nad tobom - kraljica-herc. Veronika, pomisli on. Veronika! A potom: Kakva sam ja budala! Veronika mi sada ništa ne znači. - A ova ti je pod nogama i ti imaš moć nad njom - kraljica-tref. Gerda žurno uđe u sobu. - Sada sam potpuno spremna, Džone. - Oh, čekaj, majko, stani, proričem tati sudbinu. Poslednja karta, tata najvažnija od svih. Ona koja te pokriva. - Zena je preokrenu svojim malim, lepljivim prstima, a onda tiho kriknu. - Oh... pa to je kec-pik! To je obično smrt... Ali... - Tvoja majka će, - reče Džon, - pregaziti nekoga napuštajući London. Hajdemo, Gerda. Do viđenja, vas dvoje. Pokušajte da budete dobri.

38

6. Midž Hardkasl sišla je negde oko jedanaest sati u subotu ujutro. Doručkovala je u krevetu, čitala knjigu, malo odremala i tek onda ustala. Lepo je bilo ovako lenčariti. Već je bilo vreme da uzme odmor! Nema sumnje u to, gospođa Alfridž išla joj je na živce. Izišla je na prednja vrata na prijatno jesenje sunce. Ser Henri Angkatel sedeo je na rustičnoj klupi i čitao Tajms. On podiže pogled i osmehnu se. Voleo je Midž. - Zdravo, draga moja. - Jesam li mnogo okasnila? - Nisi propustila ručak, - odvrati ser Henri, smešeći se. Midž sede pored njega i reče uzdahnuvši: - Baš je lepo biti ovde. - Nešto si mi smršala. - Oh, sasvim sam dobro. Baš je divno nalaziti se negde gde nema debelih žena koje pokušavaju da se uvuku u odeću za nekoliko brojeva manju nego što nose! - To mora da je užasno! - Ser Henri zastade, a potom reče, bacivši pogled na ručni sat: - Edvard stiže oko 12:15. - Zaista? - Midž zastade, a zatim primeti: - Dosta dugo nisam videla Edvarda. - Nije se nimalo promenio, - reče ser Henri. - Vrlo retko dolazi iz Ejnsvika. Ejnsvik, pomisli Midž. Ejnsvik! Srce joj bolno zalupa. Oni divni dani u Ejnsviku. Posete kojima se radovala nedeljama unapred! Idem u Ejnsvik. Noćima je ležala budna razmišljajući o tome. I konačno došao bi i taj dan! Mala seoska stanica na kojoj je voz - veliki ekspresni iz Londona - morao da stane ako biste prethodno upozorili konduktera! Napolju je čekao dajmler. Vožnja - poslednji zaokret, pa kroz kapiju, pa uzbrdo kroz šume dok ne izbijete na otvoreno, a tamo se nalazila kuća - velika i bela i ispunjena dobrodošlicom. Stari ujak Džefri u svom zakrpljenom sakou od tvida. - A sada, mlađarijo, uživajte. I oni su uživali. Henrijeta je dolazila iz Irske. Edvard je stizao kući iz Itona. Ona, iz fabričkog grada na mračnom severu. Kako im je sve ovo ličilo na raj. 39

Sve se uvek vrtelo oko Edvarda. Edvard, visok i nežan, nedovoljno samopuzdan i uvek ljubazan. Međutim, na nju nikada nije obraćao naročitu pažnju - jer je Henrijeta bila tu. Edvard, uvek tako nenametljiv, uvek se ponašao kao pravi posetilac, tako da se ona zaprepastila jednog dana kada je Tremlet, glavni baštovan, rekao: - Ovo mesto će jednog dana biti Edvardovo. - Kako to, Tremlete? On nije sin ujka Džefrija. - On je naslednik, gospođice Midž. To zovu neotuđivim dobrom. Gospođica Lusi jedino je dete gospodina Džefrija, ali ona ne može da nasledi jer je žensko, a gospodin Henri, ako se uda za njega, biće tek rođak drugog kolena. Neće biti tako blizak rod kao gospodin Edvard. Edvard je sada živeo u Ejnsviku. Živeo je tamo sam i veoma retko je napuštao to mesto. Midž se ponekad pitala da li je to smetalo Lusi. Lusi je uvek ostavljala utisak kao da joj je sve svejedno. Pa ipak, Ejnsvik je bio njen dom, a Edvard joj je bio samo rođak u prvom kolenu, i preko dvadeset godina mlađi od nje. Njen otac, stari Džefri Angkatel, bio je 'krupna riba' u okrugu. Posedovao je i znatno bogatstvo - najveći deo pripao je Lusi - tako da je Edvard, u poređenju s njom, bio siromah; imao je dovoljno sredstava da održava mesto, ali mu nije mnogo preticalo. Međutim, Edvard nije imao velike prohteve. Izvesno vreme bio je u diplomatskoj službi, ali kada je nasledio Ejnsvik dao je otkaz i došao da živi na svom imanju. Voleo je knjige, skupljao je prva izdanja i povremeno je pisao prilično uzdržane ironične članke za neugledne časopise. Svoju rođaku iz drugog kolena, Henrijetu Savernake, prosio je tri puta. Midž je sedela na jesenjem suncu razmišljajući o tim stvarima. Nikako nije mogla da odluči da li joj je bilo drago što će videti Edvarda ili ne. Daleko od toga da ga je, kako se to kaže, prebolela. Nekoga kao što je Edvard jednostavno ne možete preboleti. Edvard od Ejnsvika bio je isto onako stvaran za nju kao i Edvard koji ustaje da je pozdravi u nekom restoranu u Londonu. Volela je Edvarda odvajkada... Glas ser Henrija vrati je u stvarnost. - Šta misliš kako Lusi izgleda?

40

- Odlično. Ista je kao i uvek. - Midž se ovlaš osmehnu. - I više nego obično. - Daa. - Ser Henri povuče dim iz lule, pa neočekivano reče: - Znaš, Midž, ponekad se zabrinem zbog Lusi. - Zabrineš? - Midž ga iznenađeno pogleda. - Zašto? Ser Henri odmahnu glavom. - Lusi, - reče on, - ne shvata da postoji nešto što ona ne može da uradi. Midž nastavi da zuri u njega i on nastavi: - Sve joj biva oprošteno. Oduvek je tako bilo. - On se osmehnu. Izvrgla je ruglu tradiciju Government Housa - sve prioritete je oterala do đavola za vreme večere (a to je, Midž, najgori zločin koji postoji! Smestila je za stolom smrtne neprijatelje jednog pored drugog, i digla bunu zbog neke boje! I umesto da izazove i te kakvu gužvu i zavadi sve jedne s drugima i osramoti britansku vlast - neka sam proklet, ali i to joj je prošlo!) Taj njen trik - osmehuje se ljudima i deluje kao da ona tu ništa ne može! Sa slugama je isto - stvara im nečuvene nevolje, a oni je obožavaju. - Razumem šta hoćeš da kažeš, - reče Midž zamišljeno. - Stvari koje ne bi podnosio ni od koga drugog, osećaš da su sasvim u redu ako ih Lusi čini. Pitam se šta je u pitanju? Šarm? Magnetizam? Ser Henri sleže ramenima. - Oduvek je takva - samo, ponekad imam osećaj da to postaje sve izraženije. Hoću da kažem da ona ne shvata da postoje i granice. Zaista verujem, Midž, - reče on, zabavljajući se, - da bi Lusi mogla pomisliti kako bi joj i ubistvo bilo oprošteno! Henrijeta izveze delaž iz garaže u Mjuzu i posle čisto tehničkog razgovora sa svojim prijateljem Albertom, koji se brinuo za delažovo zdravlje, ona krenu. - Idete da se malo nauživate, gospođice?, - upita Albert. Henrijeta se, međutim, samo osmehnu. Pojurila je niz Mjuz, upijajući neviđeno zadovoljstvo koje je uvek osećala kada bi se vozila sama u kolima. Mnogo je više volela da bude sama dok vozi. Na taj način mogla je u potpunosti da iskusi intimno zadovoljstvo koje joj je donosilo upravljanje kolima.

41

Uživala je u vlastitoj veštini u saobraćaju, uživala je u pronalaženju novih prečica koje su vodile iz Londona. Imala je vlastite puteve, a ulice samog Londona poznavala je isto toliko dobro kao i svaki taksista. Ovog puta krenula je svojim novopronađenim putem, koji je vodio na jugozapad, zaokrećući i vijugajući kroz zapetljane lavirinte prigradskih ulica. Kada je konačno stigla do dugačkog prevoja Šovel Sauna bilo je pola jedan. Henrijeta je oduvek volela pogled koji se pružao sa tog mesta. Zaustavila je kola na samoj tački gde je put počinjao da se spušta. Svuda oko i ispod nje nalazilo se drveće, drveće čije je lišće menjalo boju iz zlatne u mrku. Bio je to neverovatno zlatan i divan svet na toplom jesenjem suncu. Volim jesen, pomili Henrijeta. Mnogo je bogatija od proleća. A onda je odjednom preplavi jedan od onih trenutaka neopisive sreće osećanje da je svet zaista divan - i da ona veoma uživa u tom svetu. Nikada više neću biti srećna kao što sam sada, pomisli ona. Nikada. Ostala je tamo nekoliko trenutaka, obuhvatajući pogledom zlatasti svet koji kao da je plovio i rastakao se sam u sebi, magličast i nejasan u vlastitoj lepoti. Zatim se spustila niz prevoj brda, niz šumu, niz dugački strmi put do Holoua. Midž je dočekala Henrijetu sedeći na niskom zidu terase i veselo joj mašući. Henrijeti je bilo milo što vidi Midž, jer joj je zaista bila draga. Ledi Anglkatel iziđe iz kuće i reče: - Oh, stigla si, Henrijeta. Čim odvezeš kola u staju i daš im malo mekinja, i ručak će biti gotov. - Kakva pronicljiva primedba, to što Lusi upravo reče, - primeti Henrijeta zaobilazeći oko kuće, dok je Midž pratila stojeći na stepeniku. - Znaš, uvek sam bila ponosna što sam uspela da izbegnem konjsko nasleđe svojih irskih predaka. Kada si rastao među ljudima koji ni o čemu drugom ne razgovaraju do o konjima, počneš da se pretvaraš da uopšte ne mariš za njih. A Lusi mi je sada pokazala da se prema svojim kolima odnosim isto kao prema kakvom konju. I to je sasvim tačno, upravo to i radim.

42

- Znam, - odvrati Midž. - Lusi je pogubna. Jutros mi je kazala da budem neprijatna koliko god mi drago dok sam ovde. Henrijeta je trenutak razmišljala o tome, a onda klimnu glavom. - Svakako, - reče ona. - Da. Kada neko mora da porovodi dan za danom u prokletoj maloj kutiji i bude ljubazan prema nepristojnim ženama, oslovljava ih sa gospođo, navlači haljine preko njihovih glava, osmehuje se i guta sve što im padne na pamet da ti kažu - e pa, posle toga čovek poželi da psuje! Znaš, Henrijeta, uvek sam se pitala zašto ljudi misle da je ponižavajuće stupiti u 'nečiju službu' i da je sjajno raditi u kakvoj radnji jer si tamo nezavistan. Čovek pretrpi mnogo više uvreda u radnji nego Gadžon ili Simons ili bilo koji drugi pristojan sluga. - Mora da je grozno, mila. Više bih volela da nisi tako otmena i ponosna i da nisi toliko uporna u želji da sama zarađuješ za život. - Nema veze, Lusi je anđeo. Biću veličanstveno nepristojna prema svima ovog vikenda. - Ko će još biti ovde? - upita Henrijeta izlazeći iz kola. - Treba da dođu Krajstoui. - Midž zastade, pa nastavi: - Edvard je upravo stigao. - Edvard? Baš lepo. Nisam videla Edvarda godinama. Još neko? - Dejvid Angkatel. Prema Lusi, tu ti stupaš na seenu. Treba da ga odvikneš da gricka nokte. - To mi baš ne liči na mene, - primeti Henrijeta. - Mrzim da se mešam u živote drugih i ne pada mi na pamet da preispitujem njihove lične navike. Šta je Lusi zapravo kazala? - Svodi se na to! A ima i Adamovu jabučicu! - Ne očekuje valjda od mene da učinim nešto i povodom toga, a? uznemireno upita Henrijeta. - I treba da budeš ljubazna prema Gerdi. - Kako bih samo mrzela Lusi da sam na Gerdinom mestu! - A sutra na ručak dolazi neko ko se bavi rešavanjem zločina. - Nećemo valjda igrati igru ubistava? - Mislim da nećemo. Mislim da je reč samo o susedskoj gostoljubivosti. Midžin glas se malko izmeni. - Evo Edvarda, dolazi da se pozdravi sa nama. 43

Dragi Edvard, pomisli Henrijeta koju iznenada preplavi topla naklonost. Edvard Angkatel bio je veoma visok i mršav. Osmehivao se dok je prilazio dvema mladim ženama. - Zdravo, Henrijeta, nisam te video preko godinu dana. - Zdravo, Edvarde. Kako je fin bio Edvard! Taj njegov blagi osmeh, male bore u uglovima očiju. I sve te njegove čvornovate kosti. Mislim da su kosti te koje toliko volim kod njega, pomisli Henrijeta. Toplina njene naklonosti prema Edvardu ju je zaprepastila. Već je bila zaboravila koliko joj Edvard beše drag. Posle ručka Edvard reče: - Hajdemo u šetnju, Henrijeta. Bila je to šetnja na Edvardov način - tumaranje. Krenuli su uzbrdo iza kuće, pošavši stazom koja je krivudala između drveća. Ovo liči na šume u Ejnsviku, pomisli Henrijeta. Dragi Ejnsvik, kako su se samo dobro tamo zabavljali! Započela je razgovor sa Edvardom o Ejnsviku. Oživljavali su stara sećanja. - Sećaš li se naše veverice? One sa polomljenom šapom. Držali smo je u kavezu i ozdravila je? - Svakako. Imala je smešno ime - kako ono beše? - Šolmondelej-Mardžoribanks! - Tako je. Oboje se nasmejaše. - A stara gospođa Bondi, domaćica - uvek je govorila da će se jednog dana uspeti uz odžak. - Strašno smo se ljutili zbog toga. - A onda je to i učinila. - Uspela je, - potvrdi Henrijeta. - Ona je tu misao utuvila i veverici u glavu. Potom nastavi: - Je li sve isto? Ili se promenilo? Uvek zamišljam da je sve ostalo isto. - Zašto ne dođeš da vidiš, Henrijeta? Mnogo vremena je prošlo od kada nisi bila tamo. - Znam. Zašto je toliko dugo puštala da vreme protiče? Čovek ima posla obaveze - spetlja se s ljudima... 44

- Znaš da si tamo dobrodošla u svako doba. - Baš si sladak, Edvarde! Dragi Edvard, pomisli ona, sa svojim lepim kostima. Malo potom, on reče: - Drago mi je što voliš Ejnsvik, Henrijeta. - Ejnsvik je najdivnije mesto na svetu, - primeti ona pospano. Dugonoga devojka, sa grivom neuredne smeđe kose... srećna devojka koja nije imala pojma šta će joj život sve prirediti... devojka koja je volela drveće... Biti toliko srećan, a ne znati to! Kada bih mogla da se vratim unazad, pomisli ona. A naglas iznenada upita: - Da li je Igdrasil* još tamo? * Iggdrasil. Mitološko drvo iz skandinavskih predanja, smešteno između Asgarda, staništa bogova, i Midgarda, prebivališta ljudi. Krošnja Igdrasila natkrivljavala je čitav svet. Korenje mu se račvalo preko čitave zemlje ljudi, dopirući sve do carstva mrtvih, a u podnožju stabla nalazio se izvor najviše mudrosti. (Red.) - Pogodila ga je munja. - Oh, ne, ne Igdrasilal Bila je uznemirena. Igdrasil - njeno naročito ime za veliki hrast.1 Ako su bogovi bili u stanju da sruše Igdrasil, onda ništa nije bilo bezbedno! Biće bolje da se ne vraća. - Sećaš li se svog posebnog znaka - Igdrasil znaka? - Smešnog drveta, kakvo nikada nije postojalo i koje sam imala običaj da crtam po komadićima hartije? Još to radim, Edvarde! Na upijačima, na telefonskim imenicima, na listovima gde zapisujem rezultate iz partija bridža. Švrljam ga sve vreme. Daj mi olovku. On joj dodade olovku i blok i ona, smejući se, nacrta smešno drvo. - Da, - reče on, - to je Igdrasil. Samo što ne behu stigli do vrha staze. Henrijeta sede na oboreno deblo i Edvard sede pored nje. Ona se zagleda naniže između drveća. - Ovo ovde podseća malo na Ejnsvik - neku vrstu džepnog Ejnsvika. Ponekad sam se pitala - Edvarde, misliš li da je to razlog što su Lusi i Henri došli ovamo? 45

- Moguće je. - Čovek nikada ne zna, - reče polako Henrijeta, - Šta se zbiva u Lusinoj glavi... - Šta si radio, Edvarde, od kada sam te poslednji put videla? - Ništa, Henrijeta. - To mi zvuči veoma spokojno. - Nikada nisam bio naročito dobar - mislim, u obavljanju stvari. Ona ga na brzinu osmotri. Bilo je nečeg u njegovom glasu. Međutim, spokojno joj se osmehivao. Ponovo je osetila onaj nalet duboke naklonosti. - Možda si, - reče ona, - mudar. - Mudar? - Zato što ništa ne radiš. - $udno je što ti to kažeš, Henrijeta, - odvrati Edvard polako. -Ti, koja si imala toliko uspeha. - Misliš da sam uspešna? Baš smešno. - Ali jesi, draga moja. Ti si umetnica. Mora da se ponosiš sobom; ne možeš da se ne ponosiš. - Znam, - odgovori Henrijeta. - Mnogi ljudi mi to govore. Ali, oni ne razumeju - ne razumeju ono najvažnije u tome. Ni ti ne razumeš, Edvarde. Vajarstvo nije nešto čime odlučiš da se baviš i uspeš u tome. To je stvar koja te uhvati, koja te nagriza - progoni - tako da ranije ili kasnije moraš da se nagodiš s njom. Aonda, na trenutak, stekneš izvestan mir - sve dok čitava stvar ne krene iz početka. - Želiš li da nađeš mir, Henrijeta? - Ponekad, Edvarde, mislim da nema toga na svetu što više želim nego da pronađem svoj mir! - Mogla bi da živiš na miru u Ejnsviku. Mislim da bi tamo mogla biti srećna. Čak... Čak i kada bi morala mene da podnosiš. Šta misliš o tome, Henrijeta? Zar nećeš da dođeš u Ejnsvik i tamo sviješ gnezdo? Oduvek je tamo, znaš, i čeka na tebe. Henrijeta polako okrenu glavu. - Volela bih da mi nisi tako strašno drag, Edvarde, - reče ona tihim glasom. - Utoliko mi je teže da stalno ponavljam... ne. - Znači... ne? - Žao mi je. 46

- I ranije si govorila 'ne' - ali, ovog puta - ovaj, mislio sam da bi moglo biti drugačije. Bila si srećna danas popodne, Henrijeta. To ne možeš poreći. - Bila sam veoma srećna. - Čak i tvoje lice - deluje mlađe nego jutros. - Znam. - Bili smo srećni zajedno, razgovarajući o Ejnsviku, misleći na Ejnsvik. Zar ne shvataš šta to znači, Henrijeta? - Ti si taj koji ne shvata šta to znači, Edvarde! Čitavog ovog popodneva živeli smo u prošlosti. - Prošlost je ponekad odlično mesto za život. - Ne možeš se vratiti. To je jedino što čovek ne može da uradi - da se vrati. Trenutak ili dva je ćutao. Zatim je rekao tihim, prijatnim i potpuno ravnodušnim glasom: - U stvari, hoćeš da kažeš da nećeš da se udaš za mene zbog Džona Krajstoua? Henrijeta ne odgovori i Edvard nastavi. - To je posredi, zar ne? Da Džon Krajstou ne postoji, ti bi se udala za mene. - Ne mogu da zamislim svet bez Džona Krajstoua! - odgovori Henrijeta hrapavim glasom. - To je ono što ti moraš razumeti. - Ako stvari tako stoje, zašto se za ime sveta momak ne razvede, kako bi mogla da se udaš za njega? - Džon ne želi da se razvede. A ni ja nisam sigurna da bih želela da se udam za Džona, ukoliko bi se zaista razveo. To nije - to uopšte nije onako kako se tebi čini. Edvard reče zamišljeno, kao da razmišlja: - Džon Krajstou. Ima previše Džona Krajstoua na ovom svetu. - Grešiš, - odvrati Henrijeta. - Ima veoma malo ljudi kao što je Džon. - Ako je tako - onda je dobro! Bar ja tako mislim! On ustade. - Trebalo bi da se vratimo.

47

7. Kada su ušli u kola i Luis za njima zatvorio ulazna vrata kuće u ulici Harli, Gerda oseti kako je prožima osećanje odbačenosti. To zatvaranje vrata delovalo je tako konačno. Bila je izbačena - i taj užasni vikend se obrušio na nju. A bilo je stvari, zapravo mnogo stvari, koje je trebalo da obavi pre no što je pošla. Da li je zatvorila slavinu u kupatilu? I priznanica za perionicu - stavila ju je - gde li ju je stavila? Hoće li deci biti dobro sa madmoazel? Madmoazel je bila tako... tako... Hoće li Terens, naprimer, uraditi bilo šta što mu madmoazel naloži? Imala je utisak da nijedna francuska guvernanta nije imala nikakav autoritet. Smestila se na sedište za vozača i dalje se osećajući bedno, i nervozno je pritisla gas. Pritisnula ga je još jednom, pa još jednom. - Kola će lakše krenuti, Gerda, ako najpre upališ motor, - dobaci joj Džon. - Oh, Bože, baš glupo. - Ona uputi jedan brz, uznemireni pogled ka njemu. Ako se Džon iznervira na samom početku... Međutim, na njeno olakšanje on se smešio. To je stoga, pomisli Gerda u trenutku retke oštroumnosti, što je toliko zadovoljan jer ide kod Angkatelovih. Jadni Džon, tako je naporno radio! Vodio je krajnje nesebičan život, u toj meri je bio odan drugima. Nije čudo što se raduje ovom produženom vikendu. Ponovo se u mislima vratila na razgovor koji su vodili za vreme ručka, i ona reče, pošto je suviše naglo pustila kvačilo, tako da su kola odskočila od trotoara: - Znaš, Džone, zaista ne bi trebalo da zbijaš šale oko toga koliko mrziš bolesne ljude. Lepo od tebe što ne pridaješ mnogo važnosti onome što radiš, i ja to razumem. Ali, deca ne razumeju. Naročito Teri, on sve tako bukvalno shvata. - Ponekad mi Teri izgleda, - primeti Džon Krajstou, - gotovo kao ljudsko biće - za razliku od Zene! Koliko dugo devojčicama treba da prestanu da afektiraju? Gerda se tiho i kratko nasmeja. Znala je da je Džon zadirkuje. Nastavila je započeti razgovor. Gerda je imala prijemčiv um. - Zaista mislim, Džone, da je za decu dobro da shvate u kojoj meri je život lekara nesebičan i ispunjen odanošću. 48

- Oh, Bože! - izusti Krajstou. U magnovenju, njena se pažnja usmeri od njega. Na semaforu kome se približavala već je dugo stajalo upaljeno zeleno svetlo. Ona pomisli da će se gotovo sigurno promeniti pre no što stigne do njega i poče da usporava. I dalje je bilo zeleno. Džon Krajstou zaboravi na svoju rešenost da ne stavlja primedbe na Gerdinu vožnju i upita: - Zbog čega usporavaš? - Pomislila sam da će se svetla na semaforu promeniti... Ona pritisnu gas i kola krenuše malo napred, prođoše semafor i tada, pošto nije bio u stanju da nastavi, motor se ugasi. Svetla na semaforu se promeniše. Saobraćaj iz suprotnog smera je ljutito tutnjao. Džon reče, krajnje ljubazno: - Ti si zaista najgori vozač na svetu, Gerda! - Semafori mi uvek stvaraju velike probleme. Čovek nikada ne zna kada će se svetla na njima promeniti. Džon nabrzinu osmotri Gerdino uplašeno, nesrećno lice. Gerdu brine sve odreda, pomisli on i pokuša da zamisli kakav mora da je život u takvom stanju. Ali, budući da nije imao bujnu maštu, naprosto to nije uspeo sebi da predstavi. - Vidiš, - Gerda je i dalje terala svoje, - stalno pokušavam da utuvim deci u glavu kakav je lekarski život - velika požrtvovanost, posvećenost osobe da pomaže onima koji imaju bolove i pate - želja da se služi drugima. To je tako plemenit život - i ja sam veoma ponosna na način na koji ti daruješ svoje vreme i energiju i nikada se ne štediš... - Džon Krajstou je prekide. - Zar ti nikada nije palo na pamet da se meni dopada da budem lekar da je to za mene zadovoljstvo, ne žrtvovanje! Zar ne shvataš da je ta prokleta stvar zanimljiva! Ali ne, pomisli on, Gerda to nikada neće shvatiti! Ako bi joj ispričao o gospođi Krebtri i odeljnju Margaret Rasel, ona bi u njemu samo videla anđela pomagača siromašnih sa velikim S. - Davi se u laskanju, - promumla on jedva čujno. - Molim? - Gerda se naže ka njemu. On odmahnu glavom.

49

Ako bi trebalo da saopšti Gerdi kako pokušava da pronađe lek protiv raka, ona bi reagovala - bila bi u stanju da shvati jednostavnu sentimentalnu izjavu. Ali, nikada ne bi shvatila neobičnu opčinjenost zamršenom Ridžvejovom bolešću - sumnjao je, čak, da bi makar uspeo da joj objasni u čemu se, u stvari, sastojala Ridžvejova bolest. (A tome je delimično bio razlog i to, pomisli on uz osmeh, što ni mi sami nismo baš sigurni! Mi zapravo ne znamo zašto se korteks degeneriše!) Međutim, iznenada mu pade na pamet da bi Terens, iako je bio dete, mogao biti zainteresovan za Ridžvejovu bolest. Dopao mu se način na koji ga je Terens gledao, ocenjivački, pre no što je izjavio: - Čini mi se da je otac to ozbiljno mislio. Terens je bio u nemilosti poslednjih nekoliko dana, jer je razbio mašinu za kafu marke Kona - zbog nekakve gluposti oko pokušaja da napravi amonijak. Amonijak? Čudno dete, zašto bi želeo da napravi amonijak? Na izvestan način, bilo je to zanimljivo. Gerdi je laknulo kada je Džon ućutao. Bolje je uspevala da se nosi sa vožnjom ako nije morala pažnju da usredsređuje i na razgovor. Pored toga, ako je Džon bio zadubljen u misli, postojala je manja verovatnoća da će primetiti potmulu buku koju je povremeno pravila menjajući brzine. (Nikada nije menjala brzine ako baš nije morala.) Ponekad je, znala je, menjala brzine sasvim dobro (mada nikada samouvereno), ali to se nikada nije dogodilo kada je Džon bio u kolima. Njena nervozna odlučnost da uradi to kako treba ovog puta bila je gotovo pogubna; petljala je rukom, ubrzavala previše ili premalo i tada je gurala menjač brzo i nespretno tako da je skvičao, buneći se. - Miluj ga, Gerda, polako ga ubaci, - preklinjala ju je Henrijeta jednom, pre mnogo godina. Henrijeta joj je pokazala. - Zar ne osećaš na koji način hoće da bude pomeren - želi da ukliže unutra - drži ruku ravno dok ne stekneš osećaj - nemoj ga samo gurati bilo gde - oseti ga. Međutim, Gerda nikada nije bila u stanju da oseti bilo šta što je bilo u vezi sa menjačem. Ako ga je gurala manje više u dobrom pravcu, trebalo je da uđe! Kola je trebalo da budu tako napravljena da ne ispuštaju tu užasnu parajuću buku.

50

Sve u svemu, pomisli Gerda, kada je poželela da se penje uz brdo Meršam, ova vožnja i nije proticala tako lošc. Džon je i dalje bio udubljen u misli - i nije primećivao prilično gadno menjanje brzina u Krojdonu. S puno optimizma je, dok su kola dobijala na brzini, prešla u treću i kola su istog časa usporila. Džon se, razume se, prenuo. - Kakva je svrha menjati brzine neposredno ispred uspona? Gerda obesi nos. Nema još mnogo. Ne može se reći da je želela da stigne tamo. Ne, zaista, radije bi nastavila još satima da vozi, makar Džon pogubio živce s njom! Sada su se vozili duž Šovel Dauna... Svuda oko njih bila je vatrena jesenja šuma. - Baš je divno kada iz Londona stigneš ovamo, - uzviknu Džon. Pomisli samo, Gerda, veći deo popodneva provodimo zaglavljeni u onom otrcanom salonu pijući čaj - ponekad je čak i svetlo upaljeno. Slika pomalo mračnog salona u stanu iskrsnu pred Gerdinim očima, što joj pričini neopisiv bol. Oh, samo kada bi mogla sada tamo da sedi. - Predeo je divan, - izjavi ona junački. Niz strmo brdo - sada više nije bilo mogućnosti za bekstvo. Ona neodređena nada da se nešto, nije znala šta, može umešati da je spase od tog košmara, izjalovila se. Stigli su. Malo se utešila kada je pristigla i ugledala Henrijetu na zidu sa Midž i nekim visokim mršavim muškarcem. Imala je izvesno poverenje u Henrijetu, koja joj je ponekad, posve neočekivano, priticala u pomoć ako bi stvari postale stvarno gadne. I Džonu je bilo milo što vidi Henrijetu. Činilo mu se da je to upravo odgovarajući kraj putovanja do tog predivnog jesenjeg predela spustiti se niz brdo i zateći Henrijetu kako ga čeka. Na sebi je imala zeleni kaput od tvida i suknju koju je voleo da vidi na njoj i za koje je mislio da joj mnogo bolje pristaju od londonske odeće. Dugačke nogc ispružila je ispred sebe, završavale su se dobro uglancanim smeđim sportskim cipclama. Razmenili su brzi osmeh - kratko priznanje činjenice da je oboma milo što je ono drugo prisutno. Džon nije želeo odmah da razgovara sa Henrijetom. Jednostavno je uživao u osećanju da je ona tu - svestan da bi bez nje vikend bio nepotpun i isprazan.

51

Ledi Angkatel iziđe iz kuće i pozdravi ih. Savest ju je terala da bude srdačnija prema Gerdi nego što bi inače bila prema bilo kom gostu. - Baš mi je vrlo milo što te vidim, Gerda! Prošlo je toliko vremena. I tebe, Džone! Na taj način je jasno stavila do znanja da je Gerda željno očekivani gost, a Džon samo prirepak. Međutim, to je ostavilo poguban utisak na Gerdu, ukočila se i osećala se neprijatno. - Znate Edvarda? - upita Lusi. - Edvarda Angkatela? Džon klimnu Edvardu i reče: - Ne, mislim da se ne znamo. Popodnevno sunce obasjavalo je Džonovu zlatnu kosu i plavetnilo njegovih očiju. Tako je mogao izgledati Viking koji se upravo iskrcao na obalu u osvajačkom pohodu. Njegov glas, topao i zvonak, očaravao je uvo, a magnetizam celokupne njegove ličnosti zagospodario je seenom. Ta toplina i objektivnost nisu naškodili Lusi. Zapravo su isticali onu njenu čudnu vilinsku varavost. Edvard je bio taj koji je odjednom, u poređenju sa ovim drugim, postao beskrvan - prilika u senci, pomalo povijen. Henrijeta predloži Gerdi da odu i pogledaju baštu sa povrćem. - Lusi će sigurno zahtevati da nam pokaže kameniti vrt i granicu jeseni, - primeti ona dok je išla ispred Gerde. - Ali, oduvek sam smatrala da su povrtnjaci lepi i mirni. Čovek može da sedne na držače krastavaca ili uđe u staklenik ako je hladno, niko te ne gnjavi, a ponekad se nađe i nešto za jelo. I zaista su pronašli malo kasnog graška koji je Henrijeta jela sirovog, ali za koji Gerda nije mnogo marila. Bilo joj je milo što je utekla od Lusi Angkatel, koja ju je uznemirila više no ikad. Otpočela je prilično živ razgovor sa Henrijetom. Pitanja koja je Henrijeta postavljala uvek su bila ona na koja je Gerda znala odgovore. Posle deset minuta Gerda se osećala mnogo bolje, tako da je čak poželela da misli kako ovaj vikend možda i neće biti tako loš. Zena je pohađala časove baleta i upravo beše dobila novi kostim. Gerda ga je opisala nadugačko i naširoko. I to kako je, takođe, pronašla i veoma lepu radnju za izradu kožnih predmeta. Henrijeta ju je upitala da li bi bilo teško da sama napravi ručnu torbu. Gerda joj to mora pokazati. 52

Zaista je bilo veoma lako usrećiti Gerdu, i kakva bi samo ogromna promena usledila kada je ona delovala srećno! Ona samo želi da je puste da se sklupča i prede, pomisli Henrijeta. Sedele su srećno na ivici podupirača za krastavce gde je sunce, sada već nisko na nebu, stavaralo utisak da je letnji dan. Zavladala je tišina. Sa Gerdinog lica nestade izraz spokoja. Ramena joj se opustiše. Sedela je tamo, slika i prilika čemera. Gotovo je poskočila kada je Henrijeta ponovo progovorila. - Zbog čega dolaziš ovamo, - upita je Henrijeta, - ako ti je to toliko mrsko? Gerda pohita da održi govor. - Oh, nije! Hoću da kažem, ne znam šta te je nagnalo da pomisliš... Zastala je, a onda nastavila: - Zaista je divno izići malo iz Londona, a i ledi Angkatel je veoma ljubazna. - Lusi? Ona nije nimalo ljubazna. Gerda je delovala pomalo šokirano. - Oh, ali... jeste. Uvek je tako fina prema meni. - Lusi je lepo vaspitana i ume da bude graciozna. Ali, prilično je okrutna osoba. Mislim da je to stoga što nije pravo ljudsko biće - ona naprosto ne zna kako to izgleda osećati i razmišljati poput običnih ljudi. A ti mrziš što si ovde, Gerda! I sama znaš da je tako. I zašto da dolaziš ako se tako osećaš? - Ovaj, vidiš, Džon voli... - Oh, da, Džonu se dopada. Ali, možeš ga pustiti da dođe sam? - To mu se ne bi dopalo. Ne bi uživao bez mene. Džon je tako nesebičan. On misli da je za mene dobro da malo iziđem u prirodu. - Priroda je u redu, - primeti Henrijeta. - Ipak, nema potrebe da tu budu i Angkatelovi. - Ja... ne bih htela da misliš kako sam nezahvalna. - Draga moja Gerda, zašto bi nas ti volela? Oduvek sam smatrala da su Angkatelovi odbojna porodica. Volimo da se okupimo i razgovaramo nekim svojim neobičnim jezikom. Ne čudim se što ljudi sa strane dobiju želju da nas potamane. Zatim je dodala: - Pretpostavljam da je vreme za čaj. Hajde da se vratimo. 53

Posmatrala je Gerdino lice dok je ova ustajala i kretala nazad prema kući. Veoma je zanimljivo, razmišljala je Henrijeta, čiji jedan deo uma ništa nije moglo dotaći, posmatrati pravi izgled lica hrišćanske mučenice pre no što uđe u arenu. Kada su izišli iz povrtnjaka okruženog zidom, začuli su pucnje, i Henrijeta primeti: - Zvuči kao da je masakr Angkatelovih već počeo! Ispostavilo se da su to ser Henri i Edvard razgovarali o vatrenom oružju i ilustrovali svoj razgovor pucajući iz revolvera. Hobi Henrija Angkatela bilo je vatreno oružje i imao je popriličnu zbirku. Izneo je nekoliko revolvera i nekoliko meta, te su on i Edvard pucali u njih. - Zdravo, Henrijeta, želiš li da probaš da li bi mogla da ubiješ provalnika? Henrijeta prihvati revolver od njega. - Tako je... da, samo tako, naciljaj. Bum! - Promašila si ga, - reče ser Henri. - Probaj ti, Gerda. - Oh, ja, ne mislim da ja... - Ma hajdete, gospođo Krajstou. Sasvim je jednostavno. Gerda opali iz revolvera, ali se pri tom trže i zatvori oči. Metak je promašio još više nego Henrijetin. - Oh, hoću i ja da probam, - umešavši se reče Midž, došavši do njih. - Mnogo je teže nego što bi čovek pomislio, - primeti ona pošto je nekoliko puta opalila. - Ali je i vrlo zabavno. Lusi iziđe iz kuće. Iza nje je išao visoki, mrzovoljni mladić sa Adamovom jabučicom. - Evo Dejvida, - objavi ona. Ona uze revolver od Midž, dok je Henri predstavljao Dejvida Angkatela, ponovo ga napuni i napravi tri rupe blzu centra mete. - Odlično, Lusi, - uzviknu Midž. - Zar pucanje spada među tvoje sposobnosti? - Lusi, - napomenu ser Henri, - mogla bi da upuca svog čoveka! Zatim, prisetivši se, on dodade: - Jednom se to pokazalo veoma korisnim. Sećaš li se, draga, onih razbojnika koji su se okomili na nas 54

onda na azijskoj strani Bosfora? Kotrljao sam se sa dvojicom na sebi, koji su posezali za mojim grlom. - A šta je Lusi uradila? - upita Midž. - Dva puta je opalila u metež. Nisam čak ni znao da ima kod sebe pištolj. Jednog napasnika je pogodila u nogu, a drugog u rame. Nikada nisam bio bliži smrti. Ni danas mi nije jasno kako mene nije pogodila. Ledi Angkatel mu se osmehnu. - Smatram da čovek uvek treba da u izvesnoj meri rizikuje, - reče ona blago. - To treba uraditi brzo, bez mnogo razmišljanja. - Divan stav, draga moja, - primeti ser Henri. - Ali, uvek mi je bilo pomalo žao što si zbog mene rizikovala! 8. Posle čaja, Džon se obrati Henrijeti sa pozivom na šetnju, a ledi Angkatel dodade kako mora pokazati Gerdi kameni vrt - mada, razume se, uopšte nije bilo pravo vreme za to. Šetnja sa Džonom u potpunosti se razlikovala od šetnje sa Edvardom. Sa Edvardom je čovek retko kad radio išta drugo do traćio vreme. Edvard je, pomisli ona, bio rođena danguba. Šetajući sa Džonom, jedino što je uspevala bilo je da nekako održi korak s njim, tako da, kada su stigli do Šovel Dauna, ona reče, boreći se za vazduh: - Ovo nije maraton, Džone! On uspori i nasmeja se. - Jesam li te izmorio? - Mogu ja to... ali čemu? Ne žurimo na voz. Odakle ti ta divlja energija? Bežiš li od samog sebe? On se ukopa u mestu. - Zašto si to kazala? Henrijeta se znatiželjno zagleda u njega. - Nisam imala na umu ništa posebno. Džon nastavi da korača, ali mnogo sporije. - U stvari, - reče on, - umoran sam. Veoma sam umoran. Ona po njegovom glasu razabra da je iserpljen. - Kako je Krebtri? - Još je rano da se kaže, ali mislim, Henrijeta, da sam prozreo suštinu. Ako sam u pravu... - On opet poče da brže korača. - Ako sam u pravu,

55

mnoge naše ideje pretrpeće revolucionarne promene, i moraćemo ponovo da razmotrimo celokupno pitanje lučenja hormona... - Hoćeš da kažeš da će postojati lek za Ridžvejovu bolest? Da ljudi neće umirati? - Uzgred, i to. Kako su čudni ti lekari, pomisli Henrijeta. Uzgred! - Sa gledišta nauke, to otvara svu silu mogućnosti! On duboko udahnu. - Tako je dobro biti ovde... lepo je udahnuti malo vazduha... lepo je tebe videti. - On joj uputi jedan od onih svojih iznenadnih brzih osmeha. - A i Gerdi će prijati. - Gerda, razume se, naprosto obožava da dođe u Holou! - Svakako da obožava. Uzgred budi rečeno, da li sam već ranije sreo Edvarda Angkatela? - Sreo si ga dva puta, - odvrati suvo Henrijeta. - Ne mogu da se setim. On je jedan od onih neodređenin, neprimetnih ljudi. - Edvard je veoma drag. Oduvek mi je bio veoma drag. - Ne traćimo vremena Edvarda! Niko od tih ljudi nije važan. - Ponekad se, Džone... plašim za tebe! - primeti Henrijeta tihim glasom. - Plašiš se za mene? Kako lo misliš? Zaprepašćeno ju je gledao. - Tako si zaboravan... tako... da, slep. - Slep? - Ti ne znaš... ne vidiš.. neobično si bezosećajan! Uopšte ne znaš šta drugi ljudi osećaju i misle. - Rekao bih da je upravo obrnuto. - Ti vidiš ono u šta gledaš, to da. Ti si... ti si poput baterijske lampe. Moćan zrak uperen u jednu tačku koja te zanima, a iza nje i sa obe strane od nje, tama! - Henrijeta, mila, o čemu ti to? - To je opasno, Džone. Uzimaš zdravo za gotovo da te svi vole, da ti žele dobro. Ljudi poput Lusi, na primer. - Za se ne dopadam Lusi? - upita on iznenađeno. - Oduvek mi je bila veoma draga.

56

- I to je razlog što pretpostavljaš da si i ti njoj drag. Ali, ja baš nisam sigurna u to. Šta je sa Gerdom i Edvardom? Oh, ili sa Midž i Henrijem. Otkud znaš šta oni osećaju prema tebi? - A Henrijeta? Da li znam šta ona oseća? - Na trenutak ju je uhvatio za ruku. - Bar sam... u tebe siguran. Ona izvuče ruku. - Ni u koga na svetu ne možeš biti siguran, Džone. Lice mu se smrknu. - Ne, ne želim u to da poverujem. Siguran sam u tebe i siguran sam u sebe. Bar... - Izraz lica mu se promeni. - Šta je bilo, Džone? - Znaš li šta sam danas uhvatio sebe da govorim? Nešto veoma smešno. Želim da idem kući. Eto, to sam rekao i nemam uopšte pojma šta sam pod tim podrazumevao. - Mora da ti je na umu bila neka slika, - odvrati polako Henrijeta. On se oštro usprotivi. - Ništa. Ama baš ništa! Te večeri za stolom Henrijeta je bila smeštena pored Dejvida, i sa kraja stola Lusine tanane obrve telegrafski su uputile ne naređenje Lusi nikada nije naređivala - već molbu. Ser Henri se veoma trudio oko Gerde i to mu je dosta dobro polazilo za rukom. Džon je sa velikim uživanjem pratio skokove i prelaze Lusinog diskurzivnog uma. Midž je na prilično miran način razgovarala sa Edvardom koji je delovao još odsutnije nego obično. Dejvid je bio smrknut i nervozno je mrvio hleb. Dejvid beše došao u Holou krajnje nevoljno. Do sada uopšte nije sreo ni ser Henrija ni ledi Angkatel, a pošto je bio protiv imperije uopšte, bio je spreman da bude i protiv ovih svojih rođaka. Edvarda, koga nije poznavao, prezirao je kao diletanta. Ostalo četvoro gostiju odmerio je kritički. Rođaci su, pomisli on, bili prilično grozni, a od čoveka se očekivalo da razgovara sa ljudima, što je on mrzeo da radi. Midž i Henrijetu odbacio je kao praznoglave. Ovaj dr. Krajstou bio je jedan od onih šarlatana iz ulice Harli - važni su bili samo lepi maniri i društveni uspeh - njegova žena očigledno nije bila važna. Dejvid pomeri vrat u okovratniku i žarko zažele da svi ti ljudi saznaju kako on ima loše misljenje o njima! Svi su oni bili zaista beznačajni.

57

Kada je to sebi ponovio tri puta, osetio se mnogo bolje. I dalje je bio smrknut, ali je bar uspeo da ostavi hleb na miru. Iako je revnosno prionula na posao posle znaka datog obrvama, Henrijeta nikako nije uspevala da probije led. Dejvidovi kratki odgovori bili su krajnje otresiti. Na kraju je pribegla metodu koji je i ranije primenjivala sa mladima kojima su jezici bili vezani. Namerno je napravila jednu dogmatsku i krajnje neopravdanu primedbu na račun nekog modernog kompozitora, znajući da je Dejvid dobro tehnički i muzički potkovan. Na njenu radost, plan je uspeo. Dejvid se isprsio, prestavši da se manje više oslanja na svoju kičmu. Glas mu više nije bio tih i nije više mrmljao. Prestao je i da mrvi hleb. - To, - poče on glasno i jasno, ledeno se upiljivši u Henrijetu, - samo pokazuje da nemate pojma o tome! Od tada pa do kraja većere držao joj je predavanje jasno i zajedljivo, a Henrijeta je krajnje pokorno dopustila da je podučava. Lusi Angkatel uputila joj je dobroćudan pogled, a Midž se osmehivala u sebi. - Baš si pametna, mila, - promrmlja ledi Angkatel, uhvativši Henrijetu pod ruku na putu do salona. - Grozne li pomisli da ljudi, što imaju manje u glavi, to bolje znaju šta će sa rukama! Srca ili bridž ili remi, ili možda nešto mnogo jednostavnije kao što je magarac, šta ti misliš? - Mislim da bi se Dejvid prilično uvredio ako bismo igrali magarca. - Možda si u pravu. Onda, bridž. Ubeđena sam da će misliti kako je bridž prilično bezvredna igra, te će tako moći da nas sve lepo prezre. Postavili su dva stola. Henrijeta je igrala sa Gerdom protiv Džona i Edvarda, iako nije smatrala da je to najbolja moguća podela. Htela je da odvoji Gerdu od Lusi, i, ako je moguće, i od Džona ali, Džon je bio odlučan. A onda je Edvard pretekao Midž. Atmosfera nije bila, pomisli Henrijeta, naročito prijatna, ali nije mogla tačno da odredi odakle je ta nelagodnost proisticala. U svakom slučaju, ako su karte pružale makar kakvu takvu priliku, nameravala je da omogući Gerdi da pobedi. Gerda uopšte nije bila loš igrač bridža daleko od Džona, bila je sasvim prosečan igrač - ali nervozan; loše je procenjivala i nije znala vrednost karata koje je držala u ruci. Džon je

58

bio dobar, mada malo preterano samouveren igrač. Edvard je zaista bio dobar igrač. Veče se vuklo, a za Henrijetinim stolom igrali su još isti raber. Rezultat se na obe strane popeo iznad crte. Neka neobična napetost, koje samo jedna osoba nije bila svesna, beše se uvukla u igru. Za Gerdu je to bio samo raber bridža u kome je bar jednom uživala. Zaista je osećala prijatno uzbuđenje. Teške odluke neočekivano je olakšavalo Henrijetino overkoliranje vlastitih boja i njeno licitiranje. U onim trenucima kada Džon nije uspevao da se uzdrži od kritikovanja, što je mnogo više podrivalo Gerdinu samouverenost nego što je on to uopšte mogao zamisliti, te bi uzviknuo: - Pobogu, Gerda, zašto si bacila tog trefa? - Gotovo istog časa Henrijeta bi mu parirala jednim brzim: - Gluposti, Džone, pa morala je da baci trefa! To je jedino i mogla da baci. Konačno, sa uzdahom, Henrijeta izjednači rezultat. - Igra i raber, ali ipak, Gerda, mislim da nam to neće biti od neke koristi. - Srećni impas, - primeti Džon veselim glasom. Henrijeta oštro podiže pogled. Dobro je znala taj ton. Ali, pošto srete njegov pogled, ona obori oči. Ustala je otišla do kamina, a Džon ju je sledio. - Ne gledaš uvek namerno u tuđe karte, zar ne? - primeti on razgovorljivo. - Možda sam bila malo suviše napadna, - odvrati Henrijeta smireno. Baš je vredno prezira kada neko želi da pobedi! - Hoćeš da kažeš da si želela da Gerda osvoji raber. U svojoj želji da ugodiš ljudima, ne prezaš ni od varanja. - Kako grozno iznosiš stvari! I uvek si sasvim u pravu. - Izgleda da je i moj partner delio tvoje želje. Znači,primetio je, pomisli Henrijeta. I sama se pitala da se možda ne vara. Edvard je bio tako vešt - nije bilo ničega za šta bi se čovek mogao uhvatiti. Jednom je pogrešno licitirao manču. Bacio je dobru i očiglednu kartu - međutim, manje očigledan atak obezbedio bi uspeh. To je brinulo Henrijetu. Znala je da Edvard nikada ne bi odigrao neku kartu samo zato da bi ona, Henrijeta, pobedila. Bio je suviše zadojen engleskim fer-plejom da bi uradio tako nešto. Ne, pomisli ona, bio je

59

to samo još jedan poen za Džona Krajstoua, koga nije mogao da podnese. Odjednom je postala napeta, na oprezu. Nije joj se dopadala ova Lusina zabava. U tom trenutku dramatično, neočekivano - kroz francuski prozor, ušla je Veronika Krej, nestvarno kao na pozornicu. Francuski prozor bio je pritvoren, a ne zatvoren, jer je veće bilo toplo. Veronika ga je širom otvorila, prošla kroz njega i ostala da stoji naspram noći, smešeći se, pomalo skrušeno, krajnje šarmantno, sačekavši tek delić sekunda pre nego što je progovorila kako bi bila sigurna da ima publiku. - Morate mi oprostiti... što ovako upadam. Ja sam vaša susetka, ledi Angkatel - iz one smešne kolibe zvane Golubarnik... Dogodila mi se prava katastrofa. Osmeh joj postade još širi - šaljiviji. - Nijedne šibice! Ni jedne jedine šibice u kući! A subota je veče. Baš glupo. I, šta sam mogla? Došla sam ovamo da molim za pomoć svog jedinog suseda na mnogo milja unaokolo. Za trenutak niko ništa ne reče, jer Veronika beše ostavila i te kakav utisak. Bila je divna - ne spokojno divna, niti zapanjujuće divna - već u toj meri efikasno divna da je čovek ostajao bez daha! Talasi blede svetlucave kose, krivina usta - srebrne lisice koje su joj obmotavale ramena i beli somot ispod njih. Prelazila je pogledom s jednog na drugog, šaljivo, šarmantno! - A ja pušim, - reče ona, - poput dimnjaka! Ni upaljač mi ne radi! Tu je konačno i doručak - peć na gas... - Ona raširi ruke. - Osećam se kao prava budala. Lusi krenu napred, graciozno, veselo. - Svakako... - poče ona, ali je Veronika Krej prekide. Gledala je u Džona Krajstoua, i izraz krajnjeg zaprepašćenja, neverovatnog oduševljenja, poče joj se širiti licem. Ona načini korak prema njemu, ispruženih ruku. - Oh, Džone! Pa to je Džon Krajstou! Kako je to neobično? Nisam te videla sto godina! A onda, iznenada - nalazim te ovde! Već je držala njegove ruke u svojima. Sva se topila od očigledne žudnje. Napola je okrenula glavu kaledi Angkatel. 60

- Ovo je predivno iznenađenje. Džon je moj stari prijatelj. Džon je prvi muškarac koga sam ikada volela! Bila sam luda za tobom, Džone. Sada se već napola smejala - žena koju beše dirnulo smešno sećanje na prvu ljubav. - Uvek sam smatrala da je Džon naprosto divan! Ser Henri, učtiv i uglađen, priđe joj. Mora popiti nešto s njima. Potom se pobrinu i za čaše, a ledi Angkatel reče: - Midž, draga, pozvoni. Kada je Gadžon stigao, Lusi mu naloži: - Kutiju šibica, Gadžone - nadam se da ih kuvarica ima dosta? - Novo tuce stiglo je danas, gospođo. - Onda, Gadžone, donesi pola tuceta. - Oh, ne, ledi Angkatel - samo jednu kutiju! - stade se, smejući se, buniti Veronika. Do tada je već bila dobila piće, i sada se osmehivala svima oko sebe. - Ovo je moja žena, Veronika, - reče Džon Krajstou. - Oh, baš mi je drago što sam vas upoznala. - Veronika se osmehnu, primetivši Gerdin zaprepašćeni izraz lica. Gadžon uđe, donoseći šibice na srebrnom poslužavniku. Ledi Angkatel pokaza prema Veroniki Krej i on joj prinese poslužavnik. - Oh, draga ledi Angkatel, ne sve to! Lusi napravi kraljevski pokret rukom, stavljajući do znanja da je to sitnica. - Vrlo je zamorno imati samo po jednu stvar od nečega. Imamo ih dovoljno, tako da ove možemo odvojiti. - Kako vam se dopada u Golubarniku? - ljubazno upita ser Henri. - Prosto obožavam da živim tamo. Divno je ovde, nadomak Londona, a čovek se ipak oseća predivno izolovan. Veronika spusti čašu i malo čvršće privuče srebrne lisice oko sebe. I dalje se svima osmehnula. - Mnogo vam hvala! Bili ste jako ljubazni. - Dotične reči lebdele su između ser Henrija, ledi Angkatel, i, iz nekog razloga, Edvarda. - Plen ću sada odneti kući. Džone, - uputi mu ona neizvštačen, prijateljski osmeh, - moraš me otpratiti nazad, jer jedva čekam da čujem šta si sve

61

radio tokom ovih godina, otkako se nismo videli. Osećam se zbog njih, razume se, stašno starom. Krenula je prema prozoru, i Džon Krajstou za njom. Uputila je svima poslednji briljantni osmeh. - Užasno mi je žao što sam vas gnjavila zbog ovako glupe stvari. Mnogo vam hvala, ledi Angkatel. Izišla je sa Džonom. Ser Henri je ostao da stoji pored prozora, gledajući za njima. - Baš je lepa, topla noć, - primeti on. Ledi Angkatel zevnu. - Moramo u krevet, - promrmlja ona. - Henri, moramo otići da pogledamo neki od njenih filmova. Ubeđena sam, na osnovu ovoga večeras, da je veoma dobra. Oni se uputiše na sprat. Midž im požele laku noć i upita Lusi: - Dobra, zbog čega? - Zar i ti ne misliš da jeste, mila? - Pretpostavjam, Lusi, da misliš kako je sasvim moguće da u Golubarniku ima šibice. - Na desetine kutija, pretpostavljam, mila. Ali, ne smemo biti tvrda srca. A i zaista je bila dobra! Vrata su se zatvarala duž čitavog hodnika, glasovi su mrmljali laku noć. - Ostaviću otvoren prozor, zbog Krajstoua, - napomenu ser Henri, zatvarajući vlastita vrata. - Baš su zabavne te glumice, - dobaci Henrijeta Gerdi. - Umeju tako divno da uđu i iziđu! - Zatim zevnu i dodade: - Strašno sam pospana. Veronika Krej išla je žurnim koracima preko uske staze koja je vodila kroz šumu kestenova. Izišla je iz šume na otvoreno u blizini bazena. Tu se nalazio mali paviljon, u kome su Angkatelovi sedeli za sunčanih dana kada je duvao hladan vetar. Veronika Krej stade, i, okrenuvši se, nađe se licem u lice sa Džonom Krajstouom. A onda se nasmeja. Rukom je pokazala na površinu bazena po kojoj je plutalo lišće. - Ne liči baš na Mediteran, zar ne, Džone? - upita ona.

62

U tome je trenutku znao šta je čekao - znao je da je za svih ovih petnaest godina razdvojenosti Veronika i dalje bila uz njega. Plavo more, miris mimoza, topla prašina - odgurnuti, sklonjeni u stranu, ali nikada zapravo zaboravljeni. Sve je to značilo samo jedno - Veronika. Bio je mladić od dvadeset četiri godine, očajnički i gotovo bolno zaljubljen, i ovog puta nije nameravao da pobegne. 9. Džon Krajstou iziđe iz šume kestenova na zelenu padinu pored kuće. Mesec je sijao i kuća se presijavala na mesečini sa čudnom nekom nevinošću koja je poticala od zastrtih prozora. On pogleda na ručni sat. Tri sata. On duboko udahnuo. Na licu mu se očitavala bojazan. Više nije bio, čak ni izdaleka, mladić od dvadeset četiri godine, i to zaljubljen. Bio je oštrouman, praktičan čovek od četrdeset; um mu je bio bistar, a on razborit. Ispao je budala, razume se, velika prokleta budala, ali nije žalio zbog toga! Jer je, sada je to shvatao, potpuno vladao sobom. Imao je, međutim, osećaj da je godinama vukao teret obešen o nogu - i tog tereta više nije bilo. Bio je slobodan. Bio je slobodan i onaj pravi, Džon Krajsiov - i znao je da Džonu Krajstouu, uspešnom specijalisti iz ulice Harli, Veronika Krej više ništa nije značila. Sve je to bio deo prošlosti - a kako dotični sukob nikada nije bio raščišćen, on je sve vreme patio; bilo je to ponižavajuće, zbog straha da je, jednostavno rečeno, pobegao, tako da ga Veronikina slika nikada nije u potpunosti napustila. Došla mu je večeras kao iz kakvog sna i on je prihvatio san, a sada, hvala Bogu, uspeo je da ga se zauvek oslobodi. Vratio se u sadašnjost - bilo je tri sata ujutro i bilo je vrlo verovatno da je gadno zabrljao. Proveo je sa Veronikom tri sata. Uplovila je poput kakvog jedrenjaka, odvojila ga iz kruga i odnela kao kakvu dobijenu nagradu i on se sada zapita šta li su za Boga miloga svi o tome mislili. Šta će, na primer, Gerda misliti? A Henrijeta? (Međutim, nije ga mnogo bilo briga za Henrijetu. Osećao je da može, ako se nađe u stisei, objasniti Henrijeti. Ali, Gerdi nikada ne bi mogao da objasni. 63

A nije želeo, sasvim sigurno nije želeo ništa da izgubi. Čitavog života bio je čovek koji se upuštao u opravdani broj rizika. Rizikovao je sa pacijentima, rizikovao je pri lečenju, rizikovao kod ulaganja. Nikada to nisu bili neki fantastični rizici - tek oni koji su malo prelazili marginu sigurnosti. Ako je Gerda naslutila - ako je Gerda makar posumnjala... Ali, da li je? Koliko on zapravo zna o Gerdi? U normalnim okolnostima, ukoliko bi joj on rekao da je tako, Gerda bi poverovala da je belo... crno. Ali, pošto je u pitanju jedna ovakva stvar... Kako li je izgledao dok je sledio Veronikinu visoku i pobedničku priliku kroz francuski prozor? Šta je izražavalo njegovo lice? Da li su u njemu videli omađijanog, zaljubljenog mladića? Ili su samo pred sobom imali muškarca koji učtivo ispunjava svoju dužnost? Nije znao. Nije imao pojma. Ipak, plašio se - plašio se da ne izgubi dosadašnji lagodan, sređen i bezbedan život. Bio je lud - potpuno lud, očajno pomisli on - a zatim poče da se teši tom mišlju. Nema sumnje da niko neće poverovati da je mogao biti baš toliko lud? Svi su već bili legli i zaspali, to je bilo jasno. Francuski prozor na salonu bio je napola otvoren, ostavljen tako zbog njega. Ponovo je podigao pogled prema nevinoj, usnuloj kući. Delovala mu je nekako suviše nevino. Iznenada se trgao. Čuo je, ili mu se pričinilo da je čuo, tiho zatvaranje vrata. Naglo je okrenuo glavu. Ako ga je neko sledio do bazena? Ako je neko čekao i sledio ga nazad, taj neko mogao je poći gornjom stazom i na taj način ući u kuću kroz sporedna baštenska vrata, a tiho zatvaranje baštenskih vrata proizvelo bi upravo onakav zvuk kakav je čuo. On brzo podiže pogled prema prozorima. Da li se to zavesa pomerila, da li je sklonjena u stranu kako bi neko mogao da pogleda napolje, a zatim puštena da padne? Henrijetina soba. Henrijeta! Ne Henrijeta, povika njegovo srce u iznenadnoj panici. Ne mogu izgubiti Henrijetu! Osetio je iznenadnu želju da baci šaku punu kamenčića u njen prozor, da je pozove.

64

Iziđi, ljubavi moja. Iziđi do mene sada, da odšetamo do Šovel Dauna i da tamo saslušaš... saslušaš sve što sada znam o sebi i što i ti moraš saznati, ako već ne znaš. Želeo je da kaže Henrijeti: Krećem iz početka. Od danas počinjem novi život. Stvari koje su me obogaljile i sprečavale me da živim - otpale su. Bila si u pravu danas po podne kada si me pitala da li ja to bežim od sebe samog. Već godinama ništa drugo ni ne radim. I to zato što nikada nisam saznao da li beše snaga ili slabost to što me je udaljilo od Veronike. Plašio sam se samoga sebe, plašio sam se života, plašio sam se tebe. Da probudi Henrijetu i nagovori je da iziđe sa njim sada - da krenu kroz šumu do mesta sa koga mogu zajedno da posmatraju kako se sunce pomalja preko ivice sveta. - Ti si lud, - reče on sam sebi. Stresao se. Bilo je hladno; konačno, bili su to poslednji dani septembra. - Šta je to, do đavola, s tobom? - upita on sam sebe. - Dovoljno si se nerazumno ponašao za jednu noć. Ako se izvučeš sa ovim, to će značiti da si prokleto sretan! Šta će za ime sveta Gerda pomisliti ako ostane napolju čitave noći i vrati se sa mlekadžijom? Šta će, što se toga tiče, Angkatelovi misliti? Međutim, to ga trenutno nije brinulo. Angkatelovisu se ravnali po Griniču, to jest, po Lusi Angkatel. A za Lusi Angkatel, neobične stvari bile su savršeno razumne. Ali Gerda, na nesreću, nije bila Angkatel. Sa Gerdom će morati da se suoči i biće bolje da uđe i obavi to sa njom što je pre moguće. A šta ako je Gerda bila ta koja ga je noćas pratila? Nema koristi od toga da kaže kako ljudi to ne rade. Kao lekar i suviše je dobro znao šta su ljudi, plemeniti, osećajni, hiroviti, časni ljudi, sve vreme radili. Prisluškivali su ispred vrata, otvarali pisma, uhodili i njuškali - ne zato što su makar jednog trenutka opravdavali takvo ponašanje, već stoga što ih je već samo osećanje nemira činilo sklonim patnji. Jadni đavoli, pomisli on, jadni ljudski napaćeni đavoli. Džon Krajstou je dosta toga znao o ljudskoj patnji. Nije imao mnogo samilosti prema slabosti, ali je imao prema patnji, jer je znao da su snažni oni koji pate. 65

Kada bi Gerda znala... Gluposti, reče on sam sebi, zašto bi? Otišla je u krevet i čvrsto zaspala. Ona nema mašte, nikada je nije ni imala. Ušao je kroz francuski prozor, upalio lampu, zatvorio i zakračunao prozore. Zatim je ugasio svetlo, izišao iz sobe, pronašao prekidač u hodniku, te se tiho i lako popeo uz stepcnice. Zatim je ugasio svetlo u hodniku. Trenutak je ostao da stoji pred vratima spavaće sobe, sa rukom na kvaci, a onda ju je pritisnuo i ušao. Soba je bila u mraku i mogao je da čuje Gerdino ravnomerno disanje. Promeškoljila se kada je ušao i zatvorio vrata. Do njega dopre njen glas, nejasan i nerazumljiv od spavanja. - Jesi li to ti, Džone? - Da. - Zar nije vrlo kasno? Koliko je sati? Nonšalantno je kazao: - Nemam pojma. Izvini što sam te probudio. Morao sam da uđem kod te žene i popijem piće. Potrudio se da mu glas zvuči kao da mu je dosadno i kao da je pospan. Gerda promrmlja: - Oh? Laku noć, Džone. Začulo se šuškanje kada se okrenula u krevetu. Sve je bilo u redu! Kao i uvek, imao je sreće. Kao i uvek - tek na trenutak se otreznio, pomislivsi koliko je samo puta imao sreće! Koliko je samo puta zadržavao dah i govorio u sebi: Ako ovo pođe naopako. Ali, nije pošlo naopako! Ipak, jednog dana njegova će se sreća svakako promeniti. Brzo se svukao i uvukao u krevet. Čudno je to dečje proricanje sudbine. A ova ti je iznad glave i ima moć nad tobom... Veronika! Imala je moć nad njim , u to nije bilo sumnje. Ali, ne više, pomisli on sa izvesnim divljim zadovoljstvom. Sa svim tim je gotovo. Oslobodio sam te se! 10. Bilo je deset časova kada je Džon narednog jutra sišao. Doručak je čekao na bifeu. Gerda je zatražila da joj donesu doručak u krevet i veoma se zabrinula da im možda ne zadaje muke. 66

Gluposti, rekao je Džon. Ljudi kao što su Angkatelovi, koji i dalje mogu da drže batlere i sluge, mogli bi nečim i da ih uposle. Bio je veoma ljubazan prema Gerdi ovog jutra. Sva ona nervoza i iznerviranost koji su ga u poslednje vreme toliko izjedali kao da behu zamrli i nestali. Ser Henri i Edvard otišli su u lov, rekla mu je ledi Angkatel. Ona je imala neka posla u vrtu, nosila je baštensku kotaricu i rukavice. Ostao je da priča sa njom, dok im Gadžon nije prišao sa pismom na poslužavniku. - Upravo je doneto, gospodine. Uzeo ga je, blago izvivši obrve. Veronika! Uputio se u biblioteku i otvorio ga. Molim te navrati danas pre podne. Moram te videti Veronika. Bahata kao i uvek, pomisli on. Rešio je da ne ode. A onda je pomislio da bi, u stvari, mogao otići i okončati celu tu stvar. Otići će smesta. Krenuo je slazom nasuprot prozoru biblioteke, prošao pored bazena koji je ličio na nekakvo jezgro od koga su na sve strane vodile staze, jedna uz brdo do same šume, jedna od cvetne aleje iznad kuće, jedna od farme i jedna koja je vodila do puta kojim je sada krenuo. Nekoliko metara uz put nalazila se koliba nazvana Golubarnik. Veronika ga je čekala. Obratila mu se sa prozora pretenciozne zgrade koja je bila napola izgrađena u drvetu. - Uđi, Džone. Jutros je hladno. U dnevnoj sobi, u sivo-belim tonovima i sa jastučićima blede ciklama boje, gorela je vatra. Odmerivši je ovog jutra ocenjivački, uočio je po čemu se to razlikovala od devojke koje se sećao, što nije bio u stanju sinoć da uoči. Iskreno govoreći, pomisli on, sada je bila lepša nego onda. Bolje je razumela svoju lepotu, vodila je računa o njoj i isticala ju je na svaki način. Kosa, nekada tamno zlatna, sada je bila boje platine. Obrve su joj bile drugačije, što je davalo oštrinu njenom izrazu.

67

Nikada nije bila lepotica bez mozga. Sećao se da je Veronika važila za jednu od naših 'intelektualnih glumica' Imala je fakultetsku diplomu i svoje mišljenje o Strinbergu i Šekspiru. Sada ga je naprosto pogodilo ono što je tek nejasno nazirao u prošlosti - da je bila žena čiji je egoizam bio nenormalan. Veronika je bila navikla da bude uvek po njenom i ispod glatkih prelepih obrisa tela kao da je osećao ružnu gvozdenu odlučnost. - Zvala sam te, - reče Veronika, kada mu je pružila kutiju sa cigaretama, - jer moramo da razgovaramo. Moramo da se dogovorimo. Oko naše budućnosti, mislim. Uzeo je cigaretu i pripalio je, a onda je krajnje ljubazno upitao: - Imamo li mi budućnost? Oštro ga je odmerila. - Kako to misliš, Džone? Svakako da imamo budućnost. Proćerdali smo petnaest godina. Nema potrebe da ih proćerdamo još. On sede. - Žao mi je, Veronika. Ali, bojim se da si sve pogrešno shvatila. Ja sam... uživao sam u ponovnom susretu s tobom, veoma mnogo. Međutim, tvoj i moj život nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Sasvim su različiti. - Gluposti, Džone. Ja volim tebe i ti voliš mene. Oduvek smo se voleli. Bio si neverovatno svojeglav u prošlosti! Ali to sada nije važno. Naši životi ne moraju da se sudaraju. Nemam nameru da se više vraćam u Ameriku. Kada završim film na kome sada radim, nameravam da zaigram u jednoj drami na londonskoj pozornici. Imam predivnu dramu -Elderton ju je napisao za mene. Biće to fantastičan uspeh. - Siguran sam da hoće, - primeti on učtivo. - A ti možeš i dalje da budeš lekar. - Glas joj je bio ljubazan i snishodljiv. - Kažu mi da si prilično poznat. - Draga moja devojko, ja sam oženjen. Imam decu. - I ja sam trenutno udata, - odvrati Veronika. - Ali, sve se to da veoma lako srediti. Dobar advokat u stanju je sve da sredi. - Očaravajuće mu se osmehnula. - Oduvek sam, dragi, nameravala da se udam za tebe. Nije mi jasno otkud ta moja užasna strast prema tebi, ali, šta je - tu je! - Žao mi je, Veronika, ali nikakav dobar advokat neće ništa sređivati. Tvoj život i moj život nemaju nikakve veze jedan s drugim. 68

- Ni posle prošle noći? - Nisi dete, Veronika. Imala si nekoliko muževa, i po svemu sudeći nekoliko ljubavnika. Šta, u stvari, znači prošla noć? Baš ništa, i ti si toga svesna. - Oh, dragi moj Džone. - I dalje ju je sve ovo zabavljalo i bila je popustljiva. - Da si samo video svoje lice - tamo u onom zagušljivom salonu! Kao da si se ponovo obreo u San Migelu. Džon uzdahnu. - Bio sam u San Migelu, - reče on. - Pokušaj da razumes, Veronika. Došla si mi iz prošlosti. Prošle noći sam i ja bio u prošlosti, ali danas... danas je drugačije. Petnaest godina sam stariji. Čak me ni ne poznaješ - i usuđujem se da kažem da baš ne bi mnogo volela da me poznaješ. - Znači, draži su ti žena i deca nego ja? Bila je iskreno zaprepašćena. - Može ti to izgledati čudno, ali jesu. - Gluposti, Džone, ti voliš mene. - Žao mi je, Veronika. - Ne voliš me? - upita ona s nevericom. - Najbolje će biti da to lepo raščistimo. Ti si neobično lepa žena, Veronika, ali ja te ne volim. Sedela je tako mirno da je mogla da prođe kao lutka od voska. Ta njena mirnoća malo ga je uznemirila. A onda je progovorila tako zajedljivo, da se on trgao. - Ko je ona? - Ona? Na koga misli$? - Žena koja je sinoć stajala pored kamina? Henrijeta! pomisli on. Kako je, do đavola, došla na Henrijetu? Ali, naglas je upitao: - O kome to govoriš? Midž Hardkasl? - Midž? To je ona četvrtasta, tamnokosa devojka, je li tako? Ne, nisam mislila na nju. Kao ni na tvoju ženu. Mislim na onog drskog đavola koji se oslanjao na policu iznad kamina! Zbog nje me odbijaš! Oh, ne pretvaraj se da si toliko čestit kada su u pitanju tvoja žena i deca. U pitanju je ta druga žena. Ustala je i krenula prema njemu.

69

- Zar ne shvataš, Džone, da mislim na tebe još od kada sam se vratila u Englesku, pre osamnaest meseci? Šta misliš, zbog čega sam iznajmila ovo idiotsko mesto? Jednostavno zbog toga što sam otkrila da često dolaziš ovamo na vikende kod Angkatelovih! - Znači, Veronika, ono sinoć bilo je sve isplanirano? - Ti pripadaš meni, Džone. Oduvek si mi pripadao! - Ja, Veronika, ne pripadam nikome. Zar te život još nije naučio da ne možeš posedovati telo i dušu drugih ljudskih bića? Voleo sam te kao mladić. Želeo sam da podeliš sa mnom život. Ti to nisi htela! - Moji život i karijera bili su mnogo važniji od tvojih. Svako može biti lekar! Malo je izgubio živce. - Jesi li zaista toliko divna kao što misliš da jesi? - Hoćeš da kažeš da se nisam uspela do samog vrha drveta? Uspeću se! Hoću! - Znaš, ne verujem baš da hoćeš. Nešto ti nedostaje, Veronika. Ti samo grabiš i otimaš - nema prave velikodušnosti - mislim da je to u pitanju. Veronika ustade i reče nekim čudnim glasom: - Odbio si me pre petnaest godina. Ponovo si me danas odbio. Zažalićeš zbog toga. Džon ustade i uputi se ka vratima. - Žao mi je, Veronika, ako sam te povredio. Divna si, draga moja, i nekada sam te mnogo voleo. Zar ne može da ostane na tome? - Zbogom, Džone. Neće ostati na tome. Uverićeš se u to. Mislim... mislim da te mrzim više nego što sam mislila da ikoga mogu mrzeti. On sleže ramenima. - Žao mi je. Zbogom. Džon se polako vraćao kroz šumu. Kada je stigao do bazena, seo je na klupu. Nimalo nije žalio što se onako poneo prema Veroniki. Veronika je bila, pomisli on, baš gadna. Oduvek je bila gadna, i najbolja stvar koju je ikada učinio bila je ta što je na vreme pobegao od nje. Sam Bog zna šta bi mu se dogodilo do sada da to nije učinio! Ovako ga je prožimalo ono neobično osećanje da počinje nov život na koji prošlost više nema nikakvog uticaja. Mora da je s njim, poslednjih godinu ili dve, bilo neverovatno teško živeti. Jadna Gerda, pomisli on, nesebična i u stalnom strahu da li će mu ugoditi. Ubuduće će biti ljubazniji. 70

I možda će sada prestati da pokušava da tiraniše Henrijetu. Niko zapravo nije mogao da tiraniše Henrijetu - nije ona bila od tih. Oluje su se odbijale o nju, a ona je stajala, zamišljena, gledajući te iz velike daljine. Otići ću do Henrijete i reći joj, pomisli on. Oštro je podigao pogled jer ga je uznemirio neki mali neočekivani zvuk. Tamo, naviše u šumi, odjekivali su pucnji, a unaokolo su se čuli uobičajeni zvuci šume - ptice i tiho, melanholično opadanje lišća. Ali ovo je bio drugačiji zvuk - jedno vrlo tiho, gotovo poslovno klik. Iznenada, Džon postade svestan opasnosti. Koliko je dugo sedeo ovde? Pola sata? Sat? Neko ga je posmatrao. Neko... A ono klik bilo je... svakako da je bilo... Oštro se okrenuo; bio je čovek koji je umeo da brzo reaguje. Ipak, nije bio dovoljno brz. Oči mu se razrogačiše u iznenađenju, ali nije imao vremena da ispusti ni najmanji zvuk. Odjeknuo je pucanj i on je pao, čudno, prostro se pored ivice bazena. Na levoj strani polako se pojavila tamna mrlja, iz koje je lagano krv poželela da kaplje na betonsku ivicu bazena; a odatle je crvenilo nastavljalo da curka u plavu vodu. 11. Herkul Poaro otkloni i poslednju česticu prašine sa svojih cipela. Bio se pažljivo odenuo za ovaj ručak i sada je delovao više nego zadovoljno svojim izgledom. Sasvim je dobro znao kakva se vrsta odeće nosila nedeljom na engleskom selu; ali, uprkos tom, odlučio je da se ne povinuje engleskim idejama. Više je voleo vlastite standarde urbane elegancije. On nije bio engleski seoski gospodin. Bio je Herkul Poaro! Priznao je sam pred sobom da nije voleo selo. Koliba za vikend toliko njegovih prijatelja ju je hvalilo - tako da je dozvolio sebi da podlegne nagovaranju; iznajmio je 'Rajski odmor', mada mu se od svega jedino dopao oblik kolibe koja je bila sva četvrtasta, poput kakve kutije. Za okolni predeo uopšte nije mario, mada je znao da važi za prelepo mesto. Međutim, bilo je suviše divlje asimetrično da bi mu se moglo dopasti. Nikada nije mngo mario za drveće - imali su tu neurednu naviku da puštaju svoje lišće da opada. Mogao je da podnese 71

jablanove i odobravao je Čileanske borove - ali ova gomila bukvi i hrastova uopšte ga nije dirnula. U ovakvom predelu čovek je najbolje mogao uživati vozeći se kolima nekog prijatnog popodneva. Uzviknete: - Quel beau pavsage*! i odvezete se nazad u hotel. * Quel beau pavsage (fr.), baš lep predeo. (Red.) Smatrao je da je najbolja stvar u 'Rajskom odmoru' mali povrtnjak uredno zasađen po lejama, delo njegovog baštovana Viktora, takođe Belgijanca. U međuvremenu se Fransoaz, Viktorova žena, s nežnošću posvećivala brizi oko poslodavčevog stomaka. Herkul Poaro prođe kroz kapiju, uzdahnu, ponovo odmeri svoje uglancane crne cipele, popravi sivi hamburški šešir i pogleda uz i niz put. Blago se stresao pri pogledu na 'Golubarnik'. 'Golubarnik' i 'Rajski odmor' behu sagradili graditelji-suparnici, kupivši po mali komad zemlje. Daljnje njihovo preduzetništvo ubrzo je onemogućilo Nacionalno udruženje za zaštitu životne sredine. Te dve kuće ostale su kao predstavnice dve škole mišljenja. 'Rajski odmor' bio je kutija sa krovom, krajnje moderan i pomalo dosadan. 'Golubarnik' je, međutim, prdstavljao razuzdanu mešavinu, napola u drvetu i Olde Worlde stilu, spakovan na najmanjem mogućem prostoru. Herkul Poaro vodio je u sebi raspravu o tome s koje strane bi trebalo da priđe Holouu. Znao je da postoje, nešto malo više, puteljak, mala kapija i staza. Ovaj neslužbeni put uštedeo bi mu pola milje detour puta. Herkul Poaro, koji je veoma držao do ceremonijala, odlučio je ipak da krene dužim putem okolo i da stigne do kuće onako kako se priliči, na glavna vrata. * Detour (fr.), zaobilaznica. (Red.) Prvi put je išao u posetu ser Henriju i ledi Angkatel. Smatrao je da čovek ne treba da nepozvan koristi prečice, naročito kada je gost uglednih ljudi iz visokog društva. Mora se priznati, prijao mu je njihov poziv. - Je suis un peu snob, - promrmlja on sebi u bradu. * Je suis un peu snob (fr.), pomalo sam snob. (Red.) U Bagdadu je bio ostavio prijatan utisak na Angkatelove, naročito na ledi Angkatel, i oni to nisu zaboravili. Une originale! pomisli on. * Une originale (fr.), zaista je originalna. (Red.) 72

Sasvim tačno je procenio koliko mu treba vremena da pešice stigne do Holoua. Bilo je tačno minut do jedan kada je pozvonio na ulaznim vratima. Bilo mu je drago što je stigao i osećao je blagi umor. Nije voleo da pešači. Vrata mu je otvorio veličanstveni Gadžon, koji se odmah svide Poarou. Međutim, nisu ga dočekali baš onako kako se nadao da će biti dočekan. - Njeno gospodstvo je u paviljonu pored bazena. Izvolite ovuda. Strast Engleza da sede napolju išla je na živce Herkulu Poarou. Mada je čovek morao da se pomiri sa tim hirom usred leta, nema sumnje da bi se trebalo kloniti tako nečeg krajem septembra! Dan jeste bio blag, ali i vlažan, kao što je to uvek slučaj sa jesenjim danima. Koliko je samo bilo prijatnije kada vas brzo uguraju u udobni salon u kome možda pucketa i vatrica iza rešetke. Ali ne, ovde su ga izveli napolje kroz francuska vrata i poveli preko padine travnjaka, pored kamenjara, a zatim kroz malu kapiju, te duž uskog traga koji je vodio između gusto posađenih mladih kestenova. Angkatelovi su imali običaj da pozivaju goste da dođu u jedan sat i za lepih dana kokteli i šeri pili su se u malom paviljonu pored bazena. Sam ručak bio je predviđen za pola dva, do kada je trebalo da stignu i oni najnetačniji gosti, što je omogućavalo odličnoj kuvarici ledi Angkatel da se upusti u spremanje suflea i sličnih poslastica koje je trebalo služiti u tačno određeno vreme, bez mnogo nerviranja. Herukulu Poarou se taj plan, međutim, nije mnogo dopao. Još malo, razmišljao je on, pa ću se gotovo vratiti na mesto sa koga sam krenuo. Sve jače postajući svestan svojih stopala u cipelima, sledio je Gadžonovu visoku priliku. U tom je trenutku negde ispred sebe začuo prigušeni krik, što je na izvestan način samo još više pojačalo njegovo nezadovoljstvo. Krik je bio neprimeren; na neki način, nije se uklapao. Nije ga klasifikovao, niti je zapravo razmislio o njemu. Kada je to kasnije učinio, bilo mu je teško da se seti kakva je osećanja izazvao. Potištenost? Iznenađenje? Užas? Mogao je samo da kaže da je nagovestio, sasvim sigurno, neočekivano. 73

Gadžon iziđe ispod kestenova, i smerno se skloni u stranu, kako bi omogućio Poarou da prođe, i istovremeno pročisti grlo pripremajući se da promrmlja: - Gospodin Poaro, gospođo, - izgovarajući to prigušenim glasom punim poštovanja, a onda se, odjednom, sav ukoči u svojoj smernosti. Naprosto, zinu, ispustajući zvuk koji nije ni malo priličio jednom batleru. Herkul Poaro iskorači na otvoreni prostor koji je okruživao bazen i istog se časa takođe ukoči, ali u besu. Bilo je to suviše - zaista suviše! Nije očekivao da Angkatelovi urade nešto tako jeftino. Duga šetnja putem, razočaranje u kući - i sada joši ovo! Neprimereni humor Engleza! Bio je ljut i bilo mu je dosadno - oh, kako mu je samo bilo dosadno. Za njega smrt nije bila zabavna. A ovi ovde su, njega radi, pripremili kao šalu malu predstavu. Jer ono u šta je gledao predstavljalo je pravu veštačku seenu ubistva. Pored bazena nalazilo se telo, umetnički postavljeno tako da mu je jedna ruka visila, pa je čak i neka crvena boja kapala polako preko betonske ivice u bazen. Telo je bilo spektakularno, zgodan plavokosi muškarac. Sa revolverom u ruci nad telom je stajala žena, niska, snažne građe, sredovečna i sa neobičnim, bezizražajnim pogledom. Bila su tu još tri glumca. Na suprotnoj strani bazena nalazila se visoka mlada žena kose boje jesenjeg lišća, bogate mrke boje; u ruci je držala korpu punu dalija. Nešto dalje nalazio se muškarac, visok, neupadljiv muškarac u lovačkoj jakni, koji je nosio pušku. A odmah do njega, sa leve strane, sa korpom jaja u ruci, nalazila se domaćica, ledi Angkatel. Herkulu Poarou bilo je jasno da se nekoliko različitih staza stiže ovde kod bazena i da su svi ovi ljudi stigli različitim puteljeima. Sve je bilo vrlo matematički izvedeno i veštački. On uzdahnu. Enfin*, šta su očekivali da on uradi? Da li je trebalo da se pretvara kako veruje da je po sredi 'zločin'? Da li je trebalo da bude potišten - uzbuđen? Ili je trebalo da se pokloni, da čestita domaćici: Ah, baš šarmantno što ste to priredili meni u čast? * Enfin (fr.), najzad, pa šta. (Red.) Čitava ta stvar bila je zaista glupa - nimalo produhovljena! Nije li baš kraljica Viktorija jednom rekla: - To nas ne zabavlja? - Imao je i te kakvu želju da kaže isto: - Mene, Herkula Poaroa, to ne zabavlja. 74

Ledi Angkatel krenu ka telu i on pođe za njom, svestan Gadžona koji je i dalje teško disao, iza sebe. Ovaj nije upućen u tajnu, pomisli Herkul Poaro. Pridružili su im se i ono dvoje sa druge strane bazena. Sada su svi bili sasvim blizu i svi su gledali tu spektakularnu ispruženu priliku kod ivice bazena. A onda, iznenada, sa užasnim šokom, sa onim osećanjem sličnim zamagljenom bioskopskom platnu pre no što slika dođe u fokus, Herkul Poaro shvati da je ova veštački postavljena seena na izvestan način stvarna. Jer, gledao je u, ako ne mrtvog čoveka, a ono bar umirućeg. Sa ivice betona nije curkala crvena boja, bila je to krv. Ovaj čovek bio je upucan, i to nedavno. Ošinuo je jednim brzim pogledom ženu koja je držala revolver u ruci. Imala je potpuno isprazan izraz lica, i ono nije izražavalo baš nikakvo osećanje. Delovala je ošamućeno i prilično glupo. Čudno, pomisli on. Pitao se nije li, ispalivši hitac, iserpla sva osećanja? Nije li, sada kada je utrošila svu strast, od nje ostala samo prazna školjka? Moglo bi biti to posredi, pomisli on. Potom je pogledao upucanog čoveka i trgao se. Oči umirućeg bile su otvorene. Bile su izrazito plave i u njima se nazirao izraz koji Poaro nije mogao da dokuči, ali koji je sebi opisao kao neku vrstu izrazite svesnosti. A onda, iznenada - ili se tako Poarou samo učinilo? - prože ga osećanje da je u čitavoj ovoj grupi postojala samo jedna zaista živa osoba... čovek koji je bio na ivici smrti. Poaro nikada nije imao tako snažan utisak žive i jake vitalnosti. Ostali su predstavljali blede senovite prilike, bili su glumci u nekoj dalekoj drami, ali ovaj čovek bio je stvaran. Džon Krajstou otvori usta i progovori. Glas mu jebio snažan, nimalo iznenađen i užurban. - Henrijeta... - reče on. Potom mu kapci padoše, glava mu klonu u stranu. Herkul Poaro kleče, proveri puls, a zatim ustade, mehanički otresajući kolena na pantalonama. - Da, - izjavi on. - Mrtav je. 75

Slika se raspala, zatreperila, ponovo se fokusirala. Sada su usledile pojedinačne reakcije - trivijalna događanja. Poaro je video sebe kao neku vrstu uvećanih očiju i ušiju - snimao je. Samo to, snimao. Bio je svestan činjenice da je ledi Angkatel olabavila stisak kojim je držala korpu i da joj je Gadžon priskočio, hitro je uzevši od nje. - Dozvolite meni, gospođo. Mehanički, sasvim prirodno, ledi Angkatel promrmlja: - Hvala, Gadžone. A potom, pomalo oklevajući, dodade: - Gerda... Žena koja je držala revolver pomeri se po prvi put. Osvrnula se unaokolo obuhvativši ih sve pogledom. Kada je progovorila, glas joj je izražavao čisto zaprepašćenje. - Džon je mrtav, - reče ona. - Džon je mrtav. Sa izvesnim žustrim autoritetom, visoka mlada žena sa kosom boje mrkog lišća brzo joj priđe. - Daj to meni, Gerda, - reče ona. I spretno, pre no što je Poaro mogao da se pobuni ili umeša, ona uze revolver iz Gerdinih ruku. Poaro žustro zakorači napred. - Ne bi trebalo to da radite, gospođice... Mlada žena nervozno se trže na zvuk njegovog glasa. Revolver joj skliznu kroz prstc. Stajala je pored ivice bazena i revolver uz pljusak pade u vodu. Ona zinu i izusti jedno zaprepašteno: - Oh, - dok je okretala glavu da, izvinjavajući se, pogleda Poaroa. - Kakva sam ja budala, - reče ona. - Žao mi je. Poaro za trenutak ništa ne reče. Zurio je u par jasnih kestenjastih očiju. Sasvim mirno su srele njegove i on se zapita nije li njegova trenutna sumnja bila nepravedna. Zatim tiho reče: - Ništa ne treba dirati. Kada dođe policija, sve mora biti tačno onako kao što jeste. Usledilo je blago komešanje - veoma blago, tek nelagodno mreškanje. Ledi Angkatel neugodno promrmlja: - Svakako. Pretpostavljam, da, policija... 76

Tihim, prijatnim glasom koji je nagoveštavao istančanu odvratnost, čovek u lovačkom kaputu reče: - Bojim se, Lusi, da je to neizbežno. U tom trenutku tišine i prosvetljenja začuše se nečiji koraci i glasovi, sigurni, otresiti koraci i veseli, neprimereni glasovi. Stazom koja je vodila od kuće pristigoše ser Henri Angkatel i Midž Hardkasl, pričajući i smejući se. Kada je ugledao skupinu oko bazena, ser Henri se ukopa u mestu i zaprepašćeno uzviknu: - Šta je bilo? Šta se dogodilo? Odogovorila mu je njegova žena. - Gerda je... - Ona naglo zastade. - Hoću da kažem - Džon je... Svojim ravnim glasom, punim neverice, Gerda dodade: - Džon je ubijen. Mrtav je. Svi skrenuše poglede od nje; bilo im je neprijatno. A onda ledi Angkatel brzo reče: - Draga moja, mislim da će biti najbolje da odeš... i malo prilegneš. Možda će biti najbolje, Henri, da se svi vratimo u kuću, a ti i gospodin Poaro možete ostati ovde... i sačekati policiju. - Mislim da će to biti najbolje, - složi se ser Henri. On se okrenu prema Gadžonu. - Pozovi, molim te, policijsku stanicu, Gadžone. Samo reci tačno šta se dogodilo. A kada stignu, dovedi ih pravo ovamo. Gadžon se blago nakloni. - U redu, ser Henri. - Bio je malo bled oko podbratka, ali je i dalje bio savršen sluga. - Hajdemo, Gerda, - reče visoka mlada žena i uhvativši je ispod ruke, povede je odatle, bez otpora s njene strane, duž staze put kuće. Gerda je koračala kao u snu. Gadžon se malčice pomerio u stranu da ih propusti, a onda krenu za njima, noseći korpu sa jajima. Ser Henri se naglo okrenu prema svojoj ženi. - Lusi, šta sve ovo treba da znači? Šta se tačno dogodilo? Ledi Angkatel neodređeno raširi ruke, u divnom, bespomoćnom gestu. Herkul Poaro oseti sav šarm i molbu u tom činu. - Dragi moj, ni ja tačno ne znam. Bila sam dole kod kokošaka. Čula sam pucanj i učinilo mi se da je došao iz blizine, ali nisam zapravo nastavila da razmišljam o njemu. - Konačno sada se gotovo molećivo 77

obraćala svima njima. - Čovek jednostavno ne razmišlja! Potom sam stazom stigla do bazena i ugledala Džona kako leži i Gerdu kako stoji nad njim držeći revolver. Henrijeta i Edvard stigli su skoro u istom trenutku... odande. Ona pokaza glavom prema suprotnoj strani bazena, odakle su dve staze vodile u šumu. Herkul Poaro pročisti grlo. - Ko su oni, taj Džon i ta Gerda? Ako bih mogao da saznam, - dodade on, napola se izvinjavajući. - Oh, svakako. - Ledi Angkatel se okrenu ka njemu, na brzinu se izvinivši. - čovek zaboravi... mada nije običaj da se ljudi predstavljaju... neposredno pošto je neko ubijen. Džon je Džon Krajstou, dr Krajstou. Gerda Krajstou je njegova žena. - A dama koja je otišla sa gospođom Krajstou u kuću? - Moja rođaka, Henrijeta Savernake. Čovek s Poaroove leve strane napravi jedva primetan pokret. Henrijeta Savernake, pomisli Poaro, i nije mu se dopalo što je ona to morala da kaže... Međutim, neophodno je da sve znam... (Henrijeta! izgovorio je čovek na umoru. Rekao je to na veoma čudan način. Na način koji je Poaroa podsetio na nešto - na neki slučaj... Šta to beše? Nije važno, setiće se već.) Ledi Angkatel nastavi, rešivsi da do kraja ispuni svoje društvene obaveze. - A ovo je naš rođak, Edvard Angkatel. I gospođica Hardkasl. Poaro se predstavljenima lako nakloni. Midž iznenada oseti potrebu da se histerično nasmeje; s teškom mukom se uzdržala. - Draga moja, - poče ser Henri, - mislim da će biti najbolje da se vratite u kuću, kao što si i predložila. Ja ću porazgovoriti reč-dve sa gospodinom Poaroom. Ledi Angkatel se zamišljeno zagleda u njih. - Nadam se, - reče ona, - da je Gerda legla. Da li je u redu to što smo joj predložili? Zaista ne znam šta da kažem. Mislim, nema presedana. šta čovek da kaže ženi koja je upravo ubila muža? Zagledala se u njih kao da se nada da se na to pitanje mogao dati bilo kakav autoritativan odgovor.

78

Zatim se uputila stazom prema kući. Midž krenu za njom, dok je Edvard išao na začelju. Poaro ostade sa domaćinom. Ser Henri pročisti grlo. Kao da nije znao šta da kaže. - Krajstou je, - primeti on na kraju, - bio veoma sposoban momak veoma sposoban momak. Poaroov pogled još jednom se zadrža na mrtvom čoveku. I dalje je imao onaj čudni utisak da je mrtav ovek više živ od živih. Pitao se odakle mu to. Učtivo je odgovorio ser Hcnriju. - Tragedije kao što je ova veoma su nezgodne, - reče on. - Ovako nešto više je u vašem nego u mom domenu, - primeti ser Henri. - Čini mi se da nikada nisam bio umešan u neko ubistvo. Nadam se da sam do sada ispravno postupao? - Procedura je bila sasvim ispravna, - složi se Poaro. - Pozvali ste policiju i dok oni ne stignu i preuzmu stvar u svoje ruke, mi nemamo šta da radimo - osim da se pobrinemo da niko ne dira telo ili petlja oko dokaza. Dok je izgovarao poslednje reči zagledao se u bazen u kome je mogao da vidi revolver na betonskom dnu, koga plava voda beše pomalo izobličila. A onda pomisli kako je već petljano oko dokaza pre nego što je on, Herkul Poaro, bio u stanju da to spreči. Ali ne... bio je to nesrećan slučaj. Ser Henri s gnuđanjem promrmlja: - Mislite li da bi trebalo da ostanemo ovde? Hladnjikavo je. Da li bi bilo u redu da uđemo u paviljon? Poaro, koji je bio svestan vlastitih vlažnih nogu i činjenice da samo što nije počeo da se trese, rado pristade. Paviljon se nalazio na onoj strani bazena koja je bila udaljenija od kuće i kroz otvorena vrata videli su bazen i telo i stazu koja je vodila ka kući - kojim je trebalo da stigne policija. Paviljon je bio luksuzno opremljen udobnim divanima i veselim seoskim ćilimima. Na ofarbanom čeličnom stolu nalazile su se čaše i staklenka sa šerijem.

79

- Ponudio bih vas pićem, - reče ser Henri, - ali, pretpostavljam da će biti bolje da ništa ne diram dok ne dođe policija... Mada, verujem da ovde nema ničeg što bi za njih moglo biti zanimljivo. Ipak, bolje je biti siguran. Vidim da Gadžon još nije izneo koktele. Čekao je da vi stignete. Njih dvojica oprezno sedoše u dve pletene stolice u blizini vrata, tako da su mogli da vide stazu koja je vodila od kuće. Sve ih je ovo pomelo. U ovakvoj situaciji bilo je teško voditi opušten razgovor. Poaro se osvrnu po paviljonu, uočavajući sve što mu se činilo neobičnim. Preko naslona jedne stolice nonšalantno je bio prebačen skupi ogrtač od srebrne lisice. Pitao se čiji li je. Njegova raskošna veličanstvenost nije pristajala ni jednoj od osoba koje do sada beše video. Nije, na primer, mogao da ga zamisli oko ramena ledi Angkatel. To ga je brinulo. Odisao je mešavinom luksuza i samoreklamiranja - a te osobine nisu krasile ni jednu osobu koju do sada beše ovde ugledao. - Pretpostavljam da možemo da pušimo, - primeti ser Henri, ponudivši i Poaroa. Pre no što je prihvatio cigaretu, Poaro onjuši vazduh. Francuski parfem - skup francuski parfem. Zadržao se tek u tragovima, ali, bio je tu, i ponovo, taj miris nije bio miris koji bi u umu mogao povezati sa bilo kojim stanovnikom Holoua. Kada se nagnuo napred da pripali cigaretu na upaljaču ser Henrija, Poaroov pogled pade na malu gomilu šibica - šest kutija - poređanih na stočiću pored jednog divana. Ta pojedinost mu se učini krajnje čudnom. 12. - Pola tri, - reče ledi Angkatel. Nalazila se u salonu sa Midž i Edvardom. Iza zatvorenih vrata radne sobe ser Henrija dopirao je žamor glasova. Unutra su bili Herkul Poaro, ser Henri i inspektor Grejndž. Ledi Angkatel uzdahnu: - Znaš, Midž, i dalje mislim da bi neko trebalo nešto da uradi povodom ručka. Bilo bi, razume se, potpuno bezdušno sesti za sto kao 80

da se ništa nije dogodilo. Ali, konačno, gospodin Poaro je bio pozvan na ručak - i verovatno je gladan. I njega sigurno nije toliko uzbudilo to što je Džon Krajstou ubijen kao što je uzbudilo nas. I moram reći da, iako se meni baš ne jede, Henri i Edvard mora da su strašno gladni, pošto su čitavo jutro proveli u lovu. - Ne brini zbog mene, Lusi, draga. - oglasi se Edvard Angkatel. - Uvek si tako pažljiv, Edvarde. A tu je i Dejvid - primetila sam da je dosta jeo sinoć za večerom. Izgleda da je intelektualcima uvek potrebno mnogo hrane. Gde je Dejvid, uzgred budi rečeno? - Otišao je gore u svoju sobu, - reče Midž, -pošto je čuo šta se dogodilo. - Da... pa, bilo je to prilično taktično od njega. Usuđujem se da kažem da mora da se čudno osećao. Razume se, možete reći šta god vam je drago, ali ubistvo je čudna stvar - uvek uznemiri poslugu i poremeti uobičajenu rutinu - trebalo je da imamo patke za ručak - srećom, one su sasvim dobre za jelo i kada su hladne. Šta da radimo sa Gerdom, šta mislite? Da joj odnesemo nešto na poslužavniku? Možda malo jake supe? Lusi je zaista nehumana! pomisli Midž. Aonda potiđeno poče da razmišlja kako je ljude možda šokiralo to što je Lusi bila suviše čovečna! Nije li prava istina da su sve katastrofe propraćene tim malim trivijalnim pitanjima i pretpostavkama? Lusi je jednostavno izražavala misli koje većina ljudi nije priznavala. Neko se sećao slugu i brinuo o obrocima. Čak je i osećao glad. I ona je osećala glad u ovom trenutku! Bila je gladna, pomisli ona, ali joj je istovremeno bilo muka. Čudna mešavina. Van svake sumnje - čoveku je bilo jednostavno neprijatno, jer nije znao kako da reaguje kada se nađe pred tihom, običnom ženom koju su, još koliko juče, kada bi o njoj razgovarali, nazivali 'jadnom Gerdom', a koja će sada verovatno biti optužena za ubistvo. Te stvari se događaju drugim ljudima, pomisli Midž. Ne mogu se događati nama. Ona pogleda na drugu stranu sobe, put Edvarda. Ne bi trebalo da se događaju, pomisli ona, ljudima kao što je Edvard. Ljudima koji nisu nimalo nasilni. Tešila se posmatrajući Edvarda. Edvard je bio tako tih, razuman, ljubazan i miran. 81

Gadžon uđe, poverljivo se naže i saopšti odgovarajućim prigušenim glasom. - Stavio sam sendviče i kafu u trpezariju, gospođo. - Oh, hvala ti, Gadžone! - Gadžon je zaista divan, - reče ledi Angkatel kada je sluga izišao iz sobe. - Ne znam šta bih bez njega. Uvek zna šta treba uraditi. Bogati sendviči nisu ništa lošiji od ručka - i u njimu nema ničeg bezdušnog, ako me razumete! - Oh, Lusi, nemoj. Midž iznenada oseti kako joj tople suze teku niz obraze. Ledi Angkatel je bila iznenađena, te promrmlja: - Jadnice. Ovo je za tebe bilo suviše. Edvard priđe do sofe i sede pored Midž, pa prebaci ruku preko njenog ramena. - Ne brini, mala Midž, - reče on. Midž mu zari glavu u rame i nastavi da jeca, osećajući veliku prijatnost. Setila se kako je Edvard bio fin kada je uginuo njen zec u Ejnsviku tokom jednih uskršnjih praznika. Edvard nežno reče: - To je od šoka, - nastavi Edvrd nežno. - Da joj donesem malo brendija, Lusi? - Na bifeu u salonu. Ali, ne mislim... Ona zaćuta kada Henrijeta uđe u sobu. Midž se ispravi. Osetila je kako se Edvard ukočio i nastavio da sedi veoma mirno. Šta li Henrijeta oseća, pomisli Midž. Gotovo da nije želela da pogleda u svoju rođaku - ali, nije ni imalo šta da se vidi. Henrijeta je izgledala, moglobi se reći, ratoborno. Ušla je uzdignute brade, veoma rumena i dosta užurbana. - Oh, tu si, Henrijeta, - uzviknu ledi Angkatel. - Baš sam se pitala gde si. Policija je sa Henrijem i gospodinom Poaroom. Šta si dala Gerdi? Brendi? Ili čaj i aspirin? - Dala sam joj malo brendija - i bocu tople vode. - Sasvim ispravno, - odobravajući reče ledi Angkatel. - Upravo tome te nauče na časovima prve pomoći - mislim na bocu tople vode, zbog šoka - ne na brendi; danas su protiv stimulanata. Ali, ja mislim da je to samo moda. Uvek smo davali brendi kada bi neko doživeo šok, dok sam bila devojčica u Ejnsviku. Mada mislitn da kod Gerde ne može 82

biti baš reč o šoku. Ne znam tačno šta osoba oseća ako ubije muža - to je jedna od onih stvari koje ne možete da zamislite - ali ne bih rekla da doživi šok. Hoću da kažem, nema elemenata iznenađenja. Henrijetin ledeni glas zaseče spokojnu atmosferu. - Zbog čega su svi tako sigurni da je Gerda ubila Džona? - upita ona. Nastupila je trenutna pauza - i Midž oseti neko čudno pomeranje u atmosferi. Prvo je usledila zbunjenost, za njom napetost i na kraju neka vrsta spore budnosti. A onda ledi Angkatel reče potpuno ravnomernim glasom: - Izgledalo je... očigledno. Šta bi drugo moglo biti? - Možda je Gerda naišla, pronašla Džona pored bazena i jednostavno podigla revolver kada smo... kada smo mi naišli? Ponovo je nastupila tišina. A onda ledi Angkate upita: - To Gerda kaže? - Da. To nije bila samo potvrda. Iza nje je stajala sila. Odjeknula je poput pucnja. Ledi Angkatel izvi obrve, a potom primeti, kao da to uopšte i nije bilo važno: - U trpezariji ima sendviča i kafe. Zastala je uzdahnuvši kada je Gerda Krajstou ušla kroz otvorena vrata, rekavši žurno i kao da se pomalo izvinjava: - Ja... nisam više mogla da ležim. Čovek postane... tako strašno uznemiren. Ledi Angkatel uzviknu: - Morate sesti... morate smesta sesti. Ona podiže Midž sa divana i smesti tamo Gerdu poturivši joj jastuk pod leđa. - Jadnice, - reče ledi Angkatel. Istakla je tu reč dok ju je izgovarala, ali je ona svejedno zazvučala potpuno beznačajno. Edvard se uputi ka prozoru i ostade da gleda kroz njega. Gerda rukom ukloni neurednu kosu sa čela. Progovorila je zabrinutim, začuđenim glasom. - Ja... zaista, tek počinjem da shvatam. Znate, nisam bila u stanju da osećam... još ne mogu da osetim... da je to stvarno... da je Džon... 83

mrtav. - Počela je neznatno da se trese. - Ko ga je mogao ubiti? Ko je njega mogao ubiti? Ledi Angkatel duboko uzdahnu... a potom naglo okrenu glavu. Vrata Henrijeve sobe se otvoriše i on uđe, u pratnji inspektora Grejndža, krupnog, stamenog muškarca sa obešenim, pesimističkim brkovima. - Ovo je moja žena - inspektor Grejndž. Grejndž se nakloni i reče: - Pitao sam se, ledi Angkatel, da li bih mogao da progovorim nekoliko reči sa gospođom Krajstou... On ućuta kada mu ledi Angkatel pokaza na priliku na divanu. - Gospođa Krajstou? Gerda žurno odgovori: - Da, ja sam gospođa Krajstou. - Ne želim da vas uznemiravam, gospođo Krajstou, ali, voleo bih da vam postavim nekoliko pitanja. Možete, razume se, ako tako želite, da najpre pozovete svog pravnog zastupnika... Ser Henri brzo dodade: - To je, Gerda, ponekad mudrije... - Pravnog zastupnika? - prekide ga ona. - Zašto pravnog zastupnika? Otkud pravni zastupnik može bilo šta znati o Džonovoj smrti? Inspektor Grejndž se nakašlja. Ser Henri se izgleda spremao da nešto kaže. Ali, umeša se Henrijeta: - Inspektora samo zanima šta se jutros dogodilo. Gerda se okrenu ka njemu i progovori začuđenim glasom: - Sve mi to liči na rđav san... nestvaran. Ja... nisam bila u stanju ni da plačem, niti bilo šta. Čovek jednostavno ništa ne oseća. - To je od šoka, gospođo Kristou, - utešno primeti inspektor Grejndž. - Da, da... pretpostavljam da jeste. Ali, vidite, sve je bilo tako iznenada. Izišla sam iz kuće i krenula stazom prema bazenu... - U koliko sati, gospođo Krajstou? - Pa, otprilike pre jedan sat... u dva minuta do jedan. Znam to, jer sam pogledala na sat. A kada sam stigla tamo... našla sam Džona, ležao je... i krv na ivici betona. - Da li ste čuli pucanj, gospođo Krajstou? - Da... ovaj, ne... ne znam. Znala sam da su ser Henri i gospodin Angkatel u lovu. Ja... samo sam ugledala Džona... 84

- Da, gospođo Krajstou? - Džona... i krv... i revolver. Podigla sam revolver... - Zašto? - Molim? - Zašto ste podigli revolver, gospođo Krajstou? - Ja... ne znam. - Nije trebalo da ga dirale, znate. - Zar nije? - Gerda je delovala izgubljeno, izraz lica bio joj je isprazan. - Ali, jesam. Držala sam ga u rukama. Ona spusti pogled na svoje ruke, kao da je u mašti videla revolver u njima. Potom se naglo okrenu ka inspektoru. Glas joj je odjednom postao oštar - pun strepnje. - Ko je mogao ubiti Džona? Niko nije mogao da poželi da ga ubije. Bio je... bio je najbolji. Tako ljubazan, tako nesebičan... sve je činio za druge. Svi su ga voleli, inspektore. Bio je divan lekar. Najbolji i najljubazniji muž. Mora da je po sredi nesrećan slučaj... mora biti... mora! Ona odmahnu rukom. - Pitajte bilo koga, inspektore. Niko nije mogao želeti da ubije Džona, je li tako? Obraćala se molećivim glasom svima njima. Inspektor Grejndž sklopi beležnicu. - Hvala vam, gospođo Krajstou, - reče on ravnodušnim glasom. - To bi bilo sve za sada. Herkul Poaro i inspektor Grejndž išli su zajedno kroz šumu kestenova prema bazenu. Stvar koja je nekada bila Džon Krajstou, ali koja je sada bila samo telo fotografisana je, izmerena i opisana; ispitao ju je i hirurg iz policije, posle čega je odneta u mrtvačnicu. Bazen je, pomisli Poaro, delovao neobično nevino. Sve u vezi sa tim današnjim danom bilo je čudno tečno. Osim Džona Krajstoua - on nije bio tečan. Čak i u smrti bio je značajan i neličan. Bazen sada nije bio samo bazen, već mesto pored koga je ležalo telo Džona Krajstoua i na kojem je njegov život u vidu krvi istekao preko betona u veštački plavu vodu. Veštački... Poaro se na trenutak uhvati za tu reč. Da, bilo je nečeg veštaškog u vezi svega toga. Kao da... 85

Čovek u kupaćim gaćicama priđe inspektoru. - Evo revolvera, gospodine, - reče on. Grejndž pažljivo uze mokar predmet. - Nema nade da nađemo otiske prstiju, - primeti on, - ali, srećom, to i nije bitno u ovom slučaju. Gospođa Krajstou je držala revolver kada ste stigli, je li tako, gospodine Poaro? - Da. - Naredna stvar koju treba učiniti jeste identifikacija revolvera, nastavi Grejndž. - Pretpostavljam da će ser Henri to moći da obavi. Rekao bih da ga je uzela iz njegove radne sobe. On osmotri pogledom predeo oko bazena. - Pođimo iz početka, kako bismo sve potpuno raščistili. Staza ispod bazena dolazi iz pravca farme i tim putem je došla ledi Angkatel. Drugo dvoje, gospodin Edvard Angkatel i gospođica Savernake, došli su iz šume - ali ne zajedno. On je stigao levom stazom, a ona onom desnom, koja dolazi od dugačke cvetne aleje iznad kuće. Ipak, kada ste vi stigli, oboje su se nalazili na suprotnoj strani bazena? - Da. - A ova staza ovde, pored paviljona, vodi na Poderov putić. Dobro... krenimo njome. Dok su išli, Grejndž je govorio, bez imalo uzbuđenja, ali stručno i sa tihim pesimizmom. - Nikada nisam mnogo voleo ovakve slučajeve, - reče on. - Imao sam jedan prošle godine - tamo dole, blizu Ašriča. Vojno lice u penziji, bio je... uzorna karijera. Žena fina, tiha... starog kova, šezdeset pet, sedokosa - prilično lepa kosa u talasima. Mnogo se bavila baštovanstvom. Jednog dana odlazi u njegovu sobu, vadi službeni revolver, izlazi u baštu i ubije ga. Iz čista mira! Iza toga, krilo se, razume se, mnogo toga, što je trebalo iskopati. Ponekad izmisle kakvu glupavu priču o skitnici! Pretvaramo se, svakako, da smo je prihvatili, držimo stvar na ledu dok vršimo istragu, ali znamo kako stvari stoje. - Hoćete da kažete, - upita Poaro, - da ste zaključili da je gospođa Krajstou ubila svog muža. Grejndž mu uputi iznenađen pogled. - Zar i vi to ne mislite?

86

- Moglo se dogoditi i onako kao što ona kaže, - odgovori Poaro polako. Inspektor Grejndž sleže ramenima. - Moglo je... da. Ali, providna je to priča. A i svi oni misle da ga je ona ubila! Oni znaju nešto što mi ne znamo. - On se znatiželjno zagleda u svog sadruga. - I vi ste pomislili da je ona to učinila kada ste stigli na lice mesta? Poaro napola sklopi oči. Išao je stazom... Gadžon je stao u... Gerda Krajstou stajala je nad mužem sa revolverom u ruci i onim ispraznim pogledom na licu. Da, kao što Grejndž reče, i on je pomislio da je ona to učinila... ili je to bar bio utisak koji je trebalo da stekne. Da, ali to nije bilo isto. Scena... postavljena da zavara. Da li je Gerda Krajstou delovala kao žena koja je upravo ubila muža? To je bilo ono što je zanimalo inspektora Grejndža. Herkul Poaro tada uznenada shvati, doživevši pri tom pravi šok, da se tokom svog dugog iskustva vezanog za dela nasilja nikada zapravo nije našao licem u lice sa ženom koja je upravo ubila muža. Kako bi izgledala jedna žena u takvim okolnostima? Da li bi ostavljala utisak pobednice, da li bi bila užasnuta, zadovoljna, ošamućena, da li bi izražavala nevericu ili bi samo isprazno zurila? Bilo šta od toga, pomisli on. Inspektor Grejndž je i dalje pričao, i Poaro uhvati kraj njegovog govora. - ... Kada otkrijete sve činjenice koje stoje u pozadini nekog slučaja, a sve to obično možete saznati od posluge. - Gospođa Krajstou se vraća u London? - Da. Ima decu tamo. Moram je pustiti. Razume se da ćemo motriti na nju, ali ona to neće znati. Ona misli da se već izvukla. Čini mi se da je prilično glupa... Da li je Gerda Krajstou bila svesna onoga što je policija mislila, zapita se Poaro... kao i onoga što su Angkatelovi mislili? Oslavljala je utisak kao da uopšte ništa ne shvata. Delovala je poput žene čije su reakcije usporene i koja je potpuno ošamućena, i kao da će svisnuti od tuge zbog muževljeve smrti. Izbili su na puteljak. 87

Poaro stade kod svoje kapije i Grejndž reče: - Ovo je vaše mestašce? Lep, mali, topli kutak. Pa, do viđenja za sada, gospodine Poaro. Hvala na saradnji. Svratiću da vas uputim u to kako napredujemo. Pogled mu odluta napred puteljkom. - Ko vam je komšija? To nije mesto na kome visi naša nova zvezda, je li tako? - Gospođica Veronika Krej, glumica, dolazi ovamo, kako mi se čini, samo o vikendima. - Svakako. 'Golubarnik'. Dopala mi se u filmu Dama jaše tigra, ali je pomalo suviše obrazovana za moj ukus. Dajte vi meni Hedi Lamar. On se okrenu. - Moram se vratiti na posao. Vidimo se, gospodine Poaro. - Prepoznateje li ovo, ser Henri? Inspektor Grejndž spusti revolver na sto ispred ser Henrija i sa iščekivanjem se zagleda u njega. - Smem li da ga uzmem? - Ruka ser Henrija zastade iznad revolvera kada je postavio to pitanje. Grejndž potvrdno klimnu glavom. - Bio je u bazenu. Uništeni su svi otisei koji su bili na njemu. Šteta, moram reći, što je gospođica Savernake dozvolila da joj sklizne iz ruke. - Da, da... ali, svi smo u tom trenutku bili veoma napeti. Žene se obično zbune i... ovaj, ispuštaju stvari. Inspektor Grejndž ponovo klimnu glavom, pa reče: - Sve u svemu, gospođica Savernake deluje kao hladnokrvna, sposobna mlada dama. Reči ni, na koji način nisu bile naglašene, pa ipak je nešto u njima nagnalo ser Hcnrija da naglo podigne pogled. Grejndž nastavi: - Prepoznajete li ga, gospodine? Ser Henri uze revolver i stade da ga proučava. Pronašao je broj i uporedio ga sa popisom brojeva u knjižici u kožnom povezu. Sklopivši knjižicu, on uzdahnu i reče: - Da, inspektore, potiče iz moje ovdašnje kolekcije. - Kada ste ga poslednji put videli?

88

- Juče po podne. Pucali smo u metu u bašti i ovaj revolver je bio jedan od onih koje smo koristili. - Ko je tom prilikom pucao iz ovog revolvera? - Mislim da su svi ispalili bar po jedan hitac iz njega. - Uključujući i gospođu Krajstou? - Uključujući i gospođu Krajstou. - A kada ste završili sa pucanjem? - Spremio sam revolver na uobičajeno mesto. Ovde. On izvuče ladicu velikog pisaćeg stola. Do pola je bila puna revolvera. - Imate veliku zbirku vatrenog oružju, ser Henri. - Godinama je to bio moj hobi. Pogled inspektora Grejndža zamišljeno je počivao na bivšem guverneru Haoluin ostrva. Zgodan, istaknut čovek, čovek koga bi voleo da ima za šefa - u stvari, čovek koga bi mnogo više voleo da mu bude šef od sadašnjeg glavnog pozornika Veldšira - bučnog despota i ulizice. On odagna te misli i vrati se poslu koji je trebalo obaviti. - Revolver, razume se, nije bio ponovo napunjen pre nego što ste ga sklonili, ser Henri? - Svakako da nije. - A gde držite municiju? - Ovde. - Ser Henri izvadi ključ iz pregrade i otključa jednu od donjih ladica na stolu. Sasvim jednoslavno, pomisli Grcjndž. Krajstouova je videla gde ser Hcnri drži municiju. Trebalo je samo da dođe i posluži se. Ljubomora, pomisli on, ume đavolski da se poigra sa ženama. Mogao je da se kladi u deset prema jedan da je po sredi bila ljubomora. Stvar će biti dovoljno rasvetijena kada završi rutinsku istragu ovde i pređe u ulicu Harli. Ali, stvari se moraju obavljati po redu. On ustad i reče: - Hvala, ser Henri. Obavestiću vas kako je prošlo saslušanje. 13. Za večeru su imali hladne patke. Posle patki poslužen je karamel krem za koji je ledi Angkatel kazala da samo pokazuje koliko je gospođa Midvej imala takta.

89

Kuvanje je, rekla je ona, pružalo velike mogućnosti za izražavanje delikatnih osećanja. - Ona zna da mi baš naročito ne volimo karamel krem. Bilo bi krajnje bezobzirno jesti omiljeni puding posle smrti prijatelja. Karamel krem je, međutim, veoma lak - klizi ako me razumete - tako da retko kada ostane na tanjiru. Ona uzdahnu i primeti kako se nada da su učinili pravu stvar kada su dozvolili Gerdi da se vrati u London. - Henri je sasvim ispravno postupio što je pošao sa njom. Ser Henri je zahtevao da odveze Gerdu do ulice Harli. - Ona će se, razume se, vratiti ovamo radi saslušanja, - nastavi ledi Angkatel, zamišljeno jedući karamel krem. - Sasvim je prirodno što je želela da vest lično saopšti deci - mogli su to videti u novinama, a u kući je samo ona Francuskinja - zna se kako umeju da se uzbude crise de nerfs*, možda. Ali, Henri će već umeti da iziđe na kraj s njom i zaista mislim da će Gerda biti sasvim dobro. Najverovatnije će pozvati kakvu rođaku - sestre, možda. Gerda je od onih osoba koje sasyim sigurno imaju sestre - tri ili četiri, rekla bih, verovatno žive u Tanbridž Velsu. * Crise de nerfs (fr.), nervni slom. (Red.) - Kakve neobične stvari govoriš, Lusi, - primeti Midž. - Može i Torkvej ako ti se više dopada, draga - ne, ne Torkvej. Ako bi živele u Torkveju, morale bi da imaju najmanje šezdeset pet. Možda Istburn ili Sv. Leonard. Ledi Angkatel se zagleda u poslednju kašičicu karamel krema, kao da se sažalila na nju, te je veoma nežno spusti, nepojedenu. Dejvid, koji je voleo samo pikantne stvari, zagleda se smrknuto u svoj prazan tanjir. Ledi Angkatel ustade. - Mislim da svi želimo da večeras ranije legnemo, - reče ona. - Toliko toga se dogodilo, zar ne? Kada o takvim stvarima čitate u novinama, ne možete steći utisak koliko su zamorne. Osećam se, znate, kao da sam prepešačila petnaest milja. A, u stvari, ništa nisam radila osim što sam sedela - ali, i to je zamorno, jer se čoveku ne čitaju ni knjiga ni novine, jer bi to izgledalo tako bezdušno. Mada mislim da bi uvodni tekst u Observeru bio sasvim u redu - ali ne i u News of the World. 90

Slažeš li se sa mnom, Dejvide? Volim da znam šta misle mladi, tako čovek ne gubi osećaj za te stvari. Dejvid mrzovoljno promrmlja da nikada ne čita News of the World. - Ja ih uvek pročitam, - reče ledi Angkatel. - Pretvaramo se da ih uzimamo zbog posluge... Međutim, Gadžon ima razumevanja i nikada ih ne uzima do posle čaja. To su veoma zanimljive novine, u njima se može naći sve o ženama koje guraju glave u gasne pećnice - prosto je neverovatno koliko ih je! - Šta li će da rade u kućama budućnosti, u kojima će sve biti na struju? - upita Edvard Angkatel ovlaš se osmehnuvši. - Pretpostavljam da će morati da to iskoriste na najbolji mogući način to jest, razumnije. - Ne slažem se sa vama, gospodine, - umeša se Dejvid, - u pogledu toga da će sve u kućama budućnosti biti na struju. Moguće je da će zagrevanje biti zajedničko, iz jedinstvene gradske toplane. Svim kućama treba prištedeti trud oko toga. Edvard Angkatel žurno reče kako se boji da to nije tema kojoj je dorastao i Dejvid prezrivo izvi usne. Gadžon unese kafu na poslužavniku, krećući se nešto sporije nego obično, kako bi na taj način izrazio osećanje žalosti. - Oh, Gadžone, - reče ledi Angkatel, - što se tiče onih jaja... Nameravala sam, kao i obično, da olovkom zapišem datum na njima. Da li bi zamolio gospođu Midvej da se pobrine za to? - Mislim da ćete se uverili, gospođo, da je sve već obavljeno na zadovoljavajući način. - On pročisti grlo. - Sam sam se za sve pobrinuo. - Oh, hvala, Gadžone. Kada je Gadžon izišao, ona promrmlja: - Gadžon je zaista divan. Sva posluga ponela se veličanstveno. Saosećam sa njima što su morali da se ovde suoče sa policijom - mora da je to za njih bilo užasno. Uzgred budi rečeno, je li neko ostao? - Misliš na policajee? - upita Midž. - Da. Zar obično ne ostave jednog u predvorju? Ili možda motri na ulazna vrata, tamo odnekud iz grmlja. - Zašto bi motrio na ulazna vrata?

91

- Ne znam, prosto mislim. Tako rade u knjigama. A onda još neko bude ubijen tokom noći. - Oh, Lusi, nemoj, - užasnu se Midž. Ledi Angkatel se znatiželjno zagleda u nju. - Draga, tako mi je žao. Baš glupo od mene. Razume se da niko više ne može biti ubijen. Gerda je otišla kući... hoću da kažem... Oh, Henrijeta, draga, žao mi je. Nisam htela to da kažem. Henrijeta, međutim, ništa ne odgovori. Stajala je pored okruglog stočića, zureći u rezultat iz partije bridža koji je sinoć postigla. - Izvini, Lusi, šta si kazala? - oglasi se ona najzad, pribravši se. - Pitala sam se da li je ostao neki od policajaca. - Poput ostataka na rasprodaji? Mislim da nije. Svi su se vratili u policijsku stanicu, da odgovarajućim policijskim jezikom zapišu sve što smo rekli. - Šta to gledaš, Henrijeta? - Ništa. Henrijeta ode do kamina. - Šta misliš da Veronika Krej radi noćas, upita ona. Preko lica ledi Angkalel pređe senka obeshrabrenosti. - Blagi Bože! Ne misliš valjda da bi mogla ponovo doći ovamo? Mora da je do sada već čula. - Da, - zamišljeno reče Henrijeta. - Pretpostavljam da je čula. - Što me podseti... - reče ledi Angkatel. - Zaista moram da telefoniram Karejevima. Ne možemo dozvoliti da sutra dođu na ručak kao da se ništa nije dogodilo. Ona iziđe iz sobe. Dejvid, koji je mrzeo svoje rođake, promrmlja kako želi da pogleda nešto u Enciklopediji britanici, dodavši da misli da bi biblioteka mogla za to biti dovoljno mirno mesto. Henrijeta ode do francuskih prozora, otvori ih i iziđe. Posle trenutnog oklevanja, Edvard krenu za njom. Zatekao ju je kako stoji zagledana u nebo. - Nije onako toplo kao sinoć, je li tako? - primeti ona. - Nije, osetno je hladnije, - odgovori Edvard svojim prijatnim glasom. Stajala je i posmatrala kuću. Prelazila je pogledom preko prozora. Nije imao pojma šta joj se mota po umu. 92

On zakorači prema otvorenom prozoru. - Biće bolje da uđeš. Hladno je. Ona odmahnu glavom. - Idem u šetnju. Do bazena. - Oh, Bože. - On žustro zakorači prema njoj. - Idem s tobom. - Ne, hvala ti, Edvarde. - Njen glas oštro odjeknu kroz prohladan vazduh. - Želim da budem sama, sa svojim mrtvim. - Henrijeta! Draga... ništa nisam rekao. Ali ti znaš koliko... koliko mi je žao. - Žao? Što je Džon Krajstou mrtav? U glasu joj se još osećala ona ista britkost. - Hteo sam da kažem... žao mi je zbog tebe, Henrijeta. Znam da je to morao biti... veliki šok. - Šok? Oh, ali ja sam veoma čvrsta, Edvarde. U stanju sam da podnesem šokove. Da li je to za tebe bio šok? Šta si osećao kada si ga ugledao kako tamo leži? Pretpostavljam da ti je bilo milo. Ti nisi voleo Džona Krajstoua. - On i ja, - promrmlja Edvard, - nismo imali mnogo toga zajedničkog. - Kako se lepo izražavaš! Tako si odmeren. Ipak vam je nešto bilo zajedničko. Ja! Obojici sam bila draga, je li tako? Samo što to nije stvorilo vezu među vama, naprotiv. Mesečina se na mahove probijala kroz oblake i on se zaprepasti kada iznenada na njenom licu ugleda izraz kojim ga je posmatrala. Nesvesno je uvek u Henrijeti video projekciju one Henrijete koju je poznavao u Ejnsviku. Za njega je ona uvek bila nasmejana devojčica, sa nemirnim očima punim čudnog iščekivanja. Međutim, žena koju je sada gledao delovala mu je kao stranac, sa sjajnim ali hladnim očima koje kao da su ga neprijateljski ispitivale. On iskreno reče: - Henrijeta, najdraža, veruj mi... da saosećam s tobom... u tvom bolu, tvom gubilku. - Da li je to bol? Pitanje ga pomete. Činilo se da ga postavlja sebi, a ne njemu. Ona nastavi tihim glasom: - Tako brzo... to može da se dogodi tako brzo. U jednom trenutku si živ, dišeš, a u narednom mrtav... nema te više... praznina. Oh, ta 93

praznina! A nas evo ovde, svi smo tu, jedemo karamel krem i smatramo se živim - a Džon, koji je bio više živ od bilo koga od nas, sada je mrtav. Znaš, ponavljam to sebi sve vreme. Mrtav... mrtav... mrtav... mrtav... mrtav. I uskoro je ta reč izgubila svako značenje ništa više ne znači. To je samo jedna mala smešna reč, nalik na otkidanje istrulele grančice. Mrtav... mrtav... mrtav... mrtav. Podseća na tam-tam u džungli. Mrtav... mrtav... mrtav... mrtav... mrtav... - Henrijeta, prestani! Za Boga miloga, prestani! Ona ga znatiželjno pogleda. - Zar nisi znao da ću se ovako osećati? Šta si mislio? Da ću sedeti i nežno plakati, stiskajući neku lepu maramicu dok me ti držiš za ruku? Da će sve to izazvati veliki šok, ali da ću uskoro početi da se oporavljam? I da ćeš me ti lepo tešiti? Ti jesi fin, Edvarde. Ti si veoma fin, ali si tako... tako neprimeren. On se povuče. Izraz lica mu se ukoči. - Da, oduvek sam to znao, - reče on suvim glasom. Ona mahnito nastavi: - Šta misliš... kako sam se osećala čitave večeri, premeštajući se s jedne stolice na drugu, dok je Džon mrtav i nikome nije stalo osim meni i Gerdi! Tebi je drago, Dejvidu je neprijatno, Midž je potresena, a Lusi delikatno uživa u tome što News of the World iz štampe prelaze u život! Zar ne shvataš koliko sve to liči na fantastičnu noćnu moru? Edvard ništa ne reče. Povukao se još jedan korak u senku. Posmatrajući ga, Henrijeta reče: - Večeras... ništa mi ne deluje slvarno, niko nije stvaran... osim Džona! Edvard tiho reče: - Znam... ja nisam baš stvaran. - Baš sam surova, Edvarde. Ali, ja tu ništa ne mogu. Ne mogu da prestanem da zameram što je Džon, koji je bio tako živ, sada mrtav. - I što sam ja, koji sam napola mrtav, još živ. - Nisam tako mislila, Edvarde. - Mislim da jesi, Henrijeta. I mislim da si možda u pravu. Ali ona je zamisljeno govorila, vrativši se na pređašnju misao: - Znaš, to nije bol. Možda nisam u stanju da osetim bol. Možda nikada ni neću. Pa ipak... volela bih da žalim za Džonom. Njene reči zvučale su mu fantastično, ali se još više zaprepastio kada je iznenada dodala, gotovo poslovnim glasom: 94

- Moram do bazena. Odlebdela je između drveća. Ukrućeno hodajući, Edvard se vrati kroz otvoreni prozor. Midž podiže pogled kada Edvard prođe kroz prozor, ništa i nikoga ne primećujući. Lice mu je bilo sivo i delovao je potišteno. Kao da u njemu nije bilo ni kapi krvi. Nije čuo slabi uzdah koji je Midž istog časa prigušila. Gotovo mehanički, Edvard ode do stolice i sede. Svestan da se od njega nešto očekuje, on reče: - Hladno je. - Je li ti jako hladno, Edvarde? Da li da... da li da... zapalim vatru? - Molim? Midž uze kutiju šibica sa police iznad kamina, pa kleče i zapali vatru. Obazrivo je, ispod oka, posmatrala Edvarda, pomislivši kako ama baš ničega nije svestan. - Vatra je lepa, - reče ona. - Može da te zagreje. Deluje kao da mu je strašno hladno, pomisli ona. Ipak, nemoguće je da je napolju baš toliko hladno? To je zbog Henrijete! Šta li mu je rekla? - Prinesi stolicu bliže, Edvarde. Priđi vatri. - Molim? - Oh, ništa. Samo vatra. Obraćala mu se glasno i polako, kao da razgovara sa gluvom osobom. A onda iznenada, toliko iznenada da joj je srce poskočilo od olakšanja, Edvard, pravi Edvard, vrati se. Nežno joj se smešio. - Jesi li se to meni obraćala, Midž? Izvini. Bojim se da sam razmišljao... razmišljao o nečemu. - Oh, ništa. Samo vatra. Grančice su pucketale, a nekoliko šišarki jele gorelo je jasnim, čistim plamenom. Edvard ih je posmatrao. - Lepa vatra, reče on. Ispružio je dugačke, tanke ruke prema plamenu, svestan da se oslobodio napetosti. - Uvek smo imali šišarke jele u Ejnsviku, - reče Midž. - I sada ih imam. Svakog dana donese se puna korpa i stavi pored ograde kamina.

95

Edvard u Ejnsviku. Midž napola sklopi oči, zamišljajući tu sliku. Sedi, pomisli ona, u biblioteci, u zapadnom krilu kuće. Magnolija je gotovo prekrivala jedan prozor i tokom čitavog popodneva ispunjavala sobu zlatasto zelenom svetlošću. Drugi prozor gledao je na travnjak i visoka velingtonija stajala je poput nekog čuvara. Sa desne strane nalazila se velika bakarna bukva. Oh, Ejnsvik... Ejnsvik. Mogla je da oseti miomirisni vazduh koji je dopirao od magnolije koja je još i u septembru imala po neki veliki beli voštani cvet što je prijatno mirisao. I šišarke jele u vatri. I blago plesnivi miris knjige koju bi Edvard sigurno čitao. Sedeo bi u stolici sa ulegnutim naslonom i povremeno bi mu pogled možda skrenuo sa knjige na vatru, i on bi pomislio, tek na tren, na Henrijetu. Midž se promeškolji i upita: - Gde je Henrijeta? - Otišla je do bazena. Midž se zagleda u njega. - Zašto? Izgovorila je to naglo i dubokim glasom, na šta se Edvard trže. - Draga moja Midž, sigurno si znala... oh, ovaj... pogodila. Poznavala je Krajstoua dosta dobro. - Oh, to su, razume se, svi znali. Ipak, ne razumem zašto bi išla po mesečini do mesta na kome je ubijen. To nimalo ne liči na Henrijetu. Ona nikada nije bila melodramatična. - Da li iko zna kakav je bilo ko? Henrijeta, na primer. Midž se namršti. - Edvarde, ti i ja znamo Henrijetu čitavog života. - Promenila se. - Baš i nije. Ne mislim da se ljudi menjaju. - Henrijeta se promenila. Midž se znatiželjno zagleda u njega. - Više od nas dvoje, tebe i mene? - Oh, ja sam mirovao, svestan sam toga. A ti... Njegove oči iznenada se usredsrediše. Zagledao se u nju dok je klečala pored zaštitne rešetke. Kao da ju je gledao iz velike daljine, uočavajući njenu četvrtastu bradu, tamne oči, odlučna usta. - Voleo bih da se ćešće viđamo, Midž, draga, - reče on. Ona mu se osmehnu. 96

- Znam. Nije lako, ovih dana, ostati u vezi. Spolja se čuo neki zvuk i Edvard ustade. - Lusi je bila u pravu, - reče on. - Bio je to zamoran dan... prvi susret sa ubistvom. Idem u krevet. Laku noć. On iziđe iz sobe u trenutku kada Henrijeta uđe kroz prozor. Midž se okrenu ka njoj. - Šta si učinila Edvardu? - Edvardu? - Henrijeta je bila odsutna. Čelo joj je bilo nabrano. Kao da je razmišljala o nečem strašno dalekom. - Da, Edvardu. Izgledao je užasno kada je ušao - bilo mu je tako hladno i bio je sav siv. - Midž, ako toliko brineš za Edvarda, zašto nešto ne preduzmeš? - Da preduzmem? Kako to misliš? - Ne znam. Popni se na stolicu i viči... Privuci na sebe pažnju. Zar ne znaš da ti je to jedina nada sa muškarcima kao što je Edvard? - Edvard nikada neće mariti ni za koga drugog osim za tebe, Henrijeta. Nikada ni nije. - Onda je to veoma glupo od njega. - Ona na brzinu osmotri Midžino belo lice. - Povredila sam te. Izvini. Ali, noćas mrzim Edvarda. - Mrziš Edvarda? Ne možeš to. - Oh, da, mogu! Ti ne znaš... - Šta? Henrijeta polako reče: - Podseća me na mnoge stvari koje bih htela da zaboravim. - Kakve stvari? - Ovaj... Ejnsvik, na primer. - Ejnsvik? Želiš da zaboraviš Ejnsvik? - U Midžinom glasu očitavala se neverica. - Da, da, da! Tamo sam bila srećna. Jednostavno, trenutno ne mogu da podnesem da me išta podseća na sreću. Zar ne shvataš? Vreme kada nismo znali šta nas čeka. Kada se ubeđeno govori da će sve biti divno! Neki ljudi su mudri... nikada ne očekuju da budu srećni. Ja jesam. Zatim naglo dodade: - Nikada se neću vratiti u Ejnsvik. Midž polako primeti: - Pitam se. 97

14. Midž se naglo probudi u ponedeljak ujutro. Nekoliko trenutaka ostala je da pometeno leži, zbunjeno bacajući poglede na vrata, jer je očekivala da se pojavi ledi Angkatel. Šta li je ono Lusi kazala kada je uplovila onog prvog jutra? Težak vikend? Bila je zabrinuta - mislila je da bi se nešto neprijatno moglo dogoditi. Da, nešto neprijatno se dogodilo - nešto što je ležalo Midž na srcu i duši poput debelog crnog oblaka. Nešto o čemu nije želela da razmišlja - čega nije želela da se seća. Nešto što ju je, očigledno, plašilo. Nešto što je imalo veze sa Edvardom. Sećanje joj se naglo povratilo. Jedna ružna, iskričava reč - ubistvo! Oh, ne, pomisli Midž, to ne može biti istina. To je samo san. Džon Krajstou, ubijen, upucan - leži pored bazena. Krv i plava voda - poput oblande kakve detektivske priče. Fantastično, nestvarno. Jedna od onih stvari koje se ne dešavaju nama. Kada bismo sada bili u Ejnsviku. To se ne bi moglo dogoditi u Ejnsviku. Crna težina skloni se sa njenog čela. Smestila joj se potom u dubinu stomaka, od čega joj je bilo pomalo muka. To nije bio san. To se zaista dogodilo - News of the World uživo - a ona, Edvard, Lusi, Henri i Henrijeta - svi su bili umešani. To nije bilo fer - nipošto nije bilo fer - jer, ako je Gerda upucala svog muža, to nije imalo nikakve veze s njima. Midž se nelagodno promeškolji. Tiha, glupa, pomalo patetična Gerda - Gerdu niste mogli povezati sa melodramom - sa nasiljem. Gerda, sasvim sigurno, nije mogla nikoga da ubije. Ponovo se javila ona unutrašnja nelagodnost. Ne, ne, nedopustivo je na taj način razmisijati. Jer, ko je drugi mogao ubiti Džona? A Gerda je stajala tamo pored njegovog tela sa revolverom u ruci. Revolverom koji je uzela iz Henrijeve radne sobe. Gerda jeste rekla da je zatekla Džona mrtvog i da je samo podigla revolver. Ali, šta je drugo mogla da kaže? Morala je nešto da kaže, jadnica.

98

U redu je što ju je Henrijeta branila - što je rekla kako je sasvim moguće da je Gerdina priča istinita. Henrijeta nije uzela u obzir nemoguće alternative. Henrijeta je bila veoma čudna sinoć. Ali to je, razume se, posledica šoka zbog smrti Džona Krajstoua. Jadna Henrijeta - toliko je volela Džona. Ali, preboleće ona to vremenom - čovek sve preboli. A onda će se udati za Edvarda i živeti u Ejnsviku - i Edvard će konačno biti sretan. Henrijeta je oduvek nežno volela Edvarda. Samo im se na putu bila isprečila agresivna, dominantna ličnost Džona Krajstoua. U poređenju s njim, Edvard je delovao tako... tako bledo. Kada je sišla na doručak, Midž prođe kroz glavu da je Edvardova ličnost već počela da se ispoljava, oslobodivši se dominacije Džona Krajstoua. Delovao je sigurniji u sebe, manje je oklevao i manje se povlačio. Prijatno je razgovarao sa smrknutim Dejvidom koji jedva da je odgovarao. - Moraš ćešće dolaziti u Ejnsvik, Dejvide. Voleo bih da se tamo osećaš kao kod kuće i da saznaš sve o tom mestu. Služeći se marmeladom, Dejvid hladno odvrati: - Ta velika imanja potpuno su apsurdna. Trebalo bi ih podeliti. - Nadam se da se to neće dogoditi za mog vremena, - odvrati Edvard, smešeći se. - Moji zakupci su sasvim zadovoljni. - Ne bi trebalo da budu, - reče Dejvid. - Niko ne bi trebalo da bude zadovoljan. - Da su majmuni bili zadovoljni repovima... - promrmlja ledi Angkatel sa mesta na kome je stajala pored bifea, neodređeno zagledana u činiju sa bubrezima. - To je pesma koju sam naučila još kao dete, ali, jednostavno, ne mogu da se setim kako ide dalje. Moram popričati s tobom, Dejvide, i saznati sve o novim idejama. Koliko mogu da vidim, svi moraju sve da mrze, ali istovremeno i da imaju besplatnu zdravstvenu negu i svo moguće dodatno obrazovanje (jadna stvorenja, sva ta bespomoćna deca koju svakoga dana teraju u školu)... I teraju bebe da piju riblje ulje, sviđalo se to njima ili ne - a ono tako smrdi. Midž pomisli kako se Lusi manje više ponaša kao i obično.

99

I Gadžon je, kada je prošla pored njega u hodniku, izgledao kao i obično. Zivot u Holouu izgleda da se normalizovao. Pošto je Gerda otišla, čitava ta stvar delovala je poput sna. Potom se začula škripa točkova po šijunku; to se ser Henri dovezao. Prenoćio je u klubu i rano krenuo nazad. - Pa, dragi, - obrati mu se Lusi, - je li sve u redu? - Jeste. Sekretarica je bila tamo - sposobna devojka. Ona je stvari uzela u svoje ruke. Izgleda da postoji i sestra. Sekretarica joj je telegrafisala. - Znala sam, - primeti ledi Angkatel. - U Tanbridž Velsu? - Mislim u Bekshilu, - odvrati zbunjeno ser Henri. - Usuđujem se da kažem... Lusi je razmatrala Bekshil. - Da, moguće je. Gadžon im priđe. - Telefonirao je inspektor Grejndž, ser Henri. Saslušanje će se obaviti u jedanaest časova, u sredu. Ser Henri klimnu glavom, a ledi Angkatel reče: - Midž, biće najbolje da pozoveš svoju radnju. Midž se polako uputi ka telefonu. Njen život do sada je uvek bio potpuno normalan i običan, te je osećala da joj nedostaju reči kojima bi svojim poslodavcima objasnila kako posle četvorodnevnog odmora nije u stanju da se vrati na posao zahvaljujući činjenici što je umešana u slučaj ubistva. Nije zvučalo istinito. Nije čak ni delovalo istinito. A madam Alfridž nije baš bila osoba kojoj se bilo kada moglo išta objasniti. Midž odlučno isturi bradu i podiže slušalicu. Bilo je upravo onoliko neprijatno koliko je i zamišljala da će biti. Promukli glas zajedljive sitne Jevrejke ljutito dopre do nje preko žice. - Šta, šta to, Mic Hardkatl? Smrt? Pogreb? Zar ne znate jako dobro da ja imati malo radnici? Zar misliti da ću ja stajati za ta izvinjena? Oh, a vi se dobro provoditi, rekla bih! Midž je prekide, govoreći oštro i odsečno. - Pol'cija? Pol'cija, kaš'te? - Bio je to gotovo vrisak. - Imate posao s Pol'cija? Slisnuvši zube, Midž je nastavila da objašnjava. Čudno, u kojoj meri je ta žena na drugom kraju žice prljavo predstavila čitavu stvar. Kao da 100

je u pitanju kakav vulgarni policijski slučaj. Kakva alhemija je postojala u ljudskim bićima! Edvard otvori vrata i uđe, ali kada vide da Midž telefonira, odluči da iziđe. Ona ga zaustavi. - Ostani, Edvarde. Molim te. Oh, želim da ostaneš. Edvardovo prisustvo u sobi dalo joj je snagu... da se suprotstavi otrovu. Skinula je ruku sa slušalice. - Molim? Da. Žao mi je, gospođo. Ali, konačno, teško da sam ja za to kriva... Ružan promukli glas ljutio je vrištao. - Ko su ti vaš prijatelj? Kak'i su to ljudi kada im dođe pol'cija i čovek bude ubijen? Bilo bi pametno od mene da vas više ne primim! Ne mogu dozvolim da snizite ugled od moja radnja. Midž dade nekoliko smernih, neobaveznih odgovora. Konačno je spustila slušalicu, s uzdahom olakšanja. Bilo joj je muka i bila je uzdrmana. - Mesto gde radim, - objasni ona. - Morala sam da im javim da se do četvrtka neću vratiti, zbog saslušanja i... policije. - Nadam se da su bili pristojni prema tebi? Kakva je ta tvoja prodavnica haljina? Da li je žena koja je vodi prijatan i saosećajan poslodavac? - Teško da bih je mogla kao takvu opisati! Ona je Jevrejka iz Vajtčepela, sa ofarbanom kosom i glasom sličnim prdavcu. * Whitechapel, sirotinjska četvrt u istočnom delu Londona. (Red.) - Ali, draga moja Midž... Edvardov zaprepašćeni izraz samo što ne natera Midž da se nasmeje. Bio je suviše zabrinut. - Ali, drago moje dete - ne smeš se miriti s takvim stvarima. Ako već moraš da radiš, onda treba da nađeš posao u nekoj harmoničnoj sredini, gde će ti se dopadati ljudi sa kojima radiš. Midž ga je nekoliko trenutaka posmatrala, ništa mu ne odgovorivši. Kako da to objasni osobi kao što je Edvard? pitala se ona. Šta je Edvard znao o tržištu radnom snagom, o poslovima?

101

Iznenada, ona oseti kako postaje ogorčena. Lusi, Henri, Edvard - da, čak i Henrijeta - nju je od njih delila nepremostiva provalija; provalija koja je delila one koji uživaju od onih koji rade. Oni nisu imali pojma o tome koliko je teško naći posao i koliko je teško zadržati ga kada ga jednom dobiješ! Neko bi mogao reći, možda, da ona, u stvari, nije morala da zarađuje za život. Lusi i Henri bi joj rado pružili dom - Isto tako rado bi joj obezbedili i izdržavanje. Edvard bi isto tako rado uradio ovo drugo. Ali, nešto u Midž bunilo se protiv toga da prihvati lagodan život koji su joj nudili njeni dobrostojeći rođaci. Bilo je divno povremeno doći i zaroniti u lepo sređeni luksuz Lusinog života. Mogla je da uživa u tome. Međutim, izvesna nepopustljiva nezavisnost duha nije joj dala da prihvati takav život kao poklon. Istovetno osećanje ju je sprečilo i da otpočne neki vlastiti posao sa novcem koji bi pozajmila od rođaka i prijatelja. Toliko je toga videla. Neće ona pozajmljivati novac - ničiji uticaj neće koristiti. Sama je pronašla posao za četiri funte nedeljno, mada je u stvari dobila posao zato što se madam Alfridž nadala da će joj Midž dovesti 'elegantne' prijateljice da kod nje kupuju. Madam Alfridž se, međutim, razočarala. Midž je nepokolebljivo obeshrabrivala svaki takav pokušaj svojih prijateljica. Nije gajila nikakve naročite iluzije o poslu. Nije joj se dopadala radnja, nije joj se dopadala madam Alfridž, nije joj se dopadala večita snishodljivost prema narogušenim i neučtivim kupcima; ali, sumnjala je da bi mogla da dobije bilo kakav drugi posao koji bi joj se više sviđao, pošto nije imala potrebne kvalifikacije. Edvardova jutrošnja primedba - da je mogla da bira - bila je naprosto nepodnošljiva. Odakle Edvardu pravo da živi u svetu koji nema baš nikakve veze sa stvarnošću? Svi su oni bili Angkatelovi. A ona je bila - ali, samo polu Angkatel! A ponekad, kao jutros, uopšte se nije osećala kao Angkatelova! Bila je očeva kćer. Setila se oca sa uobičajenom ljubavlju i grižom savesti - tog sedokosog, sredovečnog muškarca umornog lika. Čoveka koji se godinama borio da održi mali porodični posao koji je bio predodređen

102

da, uprkos svoj njegovoj brizi i naporima, polako propadne. Nije kriva bila njegova nesposobnost - već napredak. Čudno, ali Midž je oduvck bila odana svom umornom ocu, a ne savršenoj Angkatel majei. Svaki put kada bi se vratila iz onih poseta Ejnsviku, koje su predstavljale neopisivo uživanje u njenom životu, odgovorila bi na blaga usrdna pitanja na očevom umornom licu tako što bi ga obgrlila oko vrata i rekla: - Drago mi je što sam kod kuće drago mi je što sam kod kuće. Majka joj je umrla kada je Midž bilo trinaest godina. Ponekad bi Midž postajalo jasno da je veoma malo znala o svojoj majei. Bila je neodređena, šarmantna, vesela. Da li je zažalila zbog udaje, udaje koja ju je odvojila od kruga Angkatelovog klana? Midž nije imala pojma. Otac je još više osedeo i postao još tiši posle ženine smrti. Njegova borba da održi posao postala je još uzaludnija. Umro je tiho i neprimetno kada je Midž bilo osamnaest godina. Midž je od tada živela kod raznih Angkatel rođaka, primala je poklone od Angkatelovih, lepo se provodila sa Angkatelovima, ali je odbila da finansijski zavisi od njihove dobre volje, Koliko god da ih je volela, bilo je trenutaka, kao što su ovi, tada bi iznenada osetila da se potpuno razlikuje od njih. Ništa oni ne znaju! ogorčeno je pomislila. Edvard, osetljiv kao i uvek, posmatrao ju je zbunjeno. - Uzrujao sam te? Zašto? - nežno ju je upitao. Lusi dolebde u sobu. Bila je u sred jednog od onih svojih razgovora. - ... vidite, čovek zapravo ne zna da li bi ona više volela 'Belog Jelena' ili nas? Midž je prazno pogleda, pa skrenu pogled ka Edvardu. - Nema svrhe da gledaš u Edvarda, - primeti ledi Angkatel. - Edvard to jednostavno ne bi znao; ti si, Midž, uvek tako praktična. - Ne znam o čemu pričaš, Lusi. Lusi je delovala iznenađeno. - O saslušanju, draga. Gerda će morati da dođe ovamo zbog njega. Da li da odsedne ovde? Ili da ide u 'Belog Jelena'? Ovde bi je sve, razume se, bolno podsećalo - a onda, opet, u 'Belom Jelenu' biće ljudi koji će zuriti u nju i sva sila reportera. Sreda, u jedanaest, ili možda u pola dvanaest? - Osmeh ozari lice lediAngkatel. - Nikada nisam bila na 103

saslušanju! Mislim da moja siva - i šešir, razume se, kao za crkvu - ali bez rukavica. - Znate, - nastavi ledi Angkatel, prešavši preko sobe i podigavši slušalicu telefona iskreno se zagledavši u nju. - Mislim da više ni nemam nikakve rukavice, osim onih za baštu! I, razume se, mnogo dugačkih, sklonjenih iz dana provedenih u vladinoj službi. Rukavice su prilično glupe, slažete se? - Jedino mogu poslužiti da se izbegne ostavljanje otisaka prstiju, primeti Edvard osmehujući se. - Veoma zanimljivo da ti to kažeš, Edvarde - veoma zanimljivo. Šta će mi ovo? Ledi Angkatel se sa blagim gađenjem zagleda u telefonsku slušalicu. - Možda si htela nekoga da pozoveš? - Mislim da nisam. - Ledi Angkatel neodređeno odmahnu glavom i krajnje oprezno spusti slušalicu. Prelazila je pogledom sa Edvarda na Midž. - Mislim, Edvarde, da ne bi trebao da uznemiravaš Midž. Midž je osetljivija na iznenadne smrti više od nas. - Draga moja Lusi, - uzviknu Edvard. - Samo sam izrazio svoju zabrinutost zbog mesta na kome Midž radi. Uopšte mi ne zvuči dobro. - Edvard smatra da bi trebalo da imam divnog saosećajnog poslodavca, koji će umeti da me ceni, - suvo primeti Midž. - Dragi Edvarde, - izgovori Lusi blagonaklono. Osmehnula se Midž i izišla. - Ozbiljno, Midž, - nastavi Edvard, - zabrinut sam. Ona ga, međutim, prekide: - Ta prokleta žena mi plaća četiri funte nedeljno. Samo je to važno. Ona se očeša o njega i iziđe u baštu. Ser Henri je sedeo na svom uobičajenom mestu na niskom zidu, ali Midž se okrenu i uputi prema cvetnoj aleji. Njeni rođaci bili su šarmantni, ali jutros joj njihov šarm nije mogao biti od pomoći. Dejvid Angkatel je sedeo na klupi na kraju staze. Dejvid nije bio preterano šarmantan, i Midž se uputi pravo prema njemu, i sede pored njega, primetivši sa zlobnim zadovoljstvom njegov obeshrabreni pogled. 104

Kako je neobično teško, pomisli Dejvid, pobeći od ljudi. Iz spavaće sobe ga je isterala najezda sobarica sa metlama i pajalicama. Biblioteka (i Enciklopedija britanika) nije predstavljala svetilište kakvo se u svom optimizmu nadao da bi mogla biti. Dva puta je ledi Angkatel ujezdila i izjezdila, obrativši mu se ljubazno primedbama na koje se naprosto nije moglo inteligentno odgovoriti. Izišao je ovamo da razmotri svoj položaj. Puki vikend, na koji nerado beše pristao, sada se odužio zahvaljujući potrebama vezanim za iznenadnu i nasilnu smrt. Dejvid, koji je više voleo da razmišlja o akademskoj prošlosti ili da iskreno diskutuje o budućnosti Levice, nije bio rad da ima posla sa nasilnom i realističkom sadašnjošću. Kao što je rekao ledi Angkatel, on nije čitao News of the World. Ali sada su News of the World izgleda stigle u Holou. Ubistvo! Dejvid se strese s odvratnošću. Šta li će njegovi prijatelji misliti? Kako se, da tako kažemo, treba odnositi prema ubistvu? Kakav stav zauzeti? Iskazati dosadu? Odvratnost? Blago zabavu? Dok je pokušavao da reši te probleme u svom umu, nipošto nije bio rad da ga Midž uznemirava. Pogledao ju je sa nelagodnošću kada je sela pored njega. Prilično ga je zaprepastio izazovan pogled koji mu je uputila. Neprijatna devojka, bez ikakvih intelektualnih vrednosti. - Pa, kako ti se dopadaju rođaci? - upita ga ona. Dejvid sleže ramenima. - Da li iko uopšte razmišlja o rođacima? - odgovori on pitanjem. - Da li iko, zapravo, o bilo čemu razmislja? - odvrati ona. Ona sasvim sigurno ne razmišlja, pomisli Dejvid. Zatim je gotovo velikodušno primetio: - Analizirao sam svoje reakcije na ubistvo. - Veoma je čudno, - složi se Midž, - biti umešan u tako nešto. Dejvid uzdahnu i reče: - Zamorno. - Bio je to ponajbolji stav. - Svi klišei koje je čovek mogao da smisli postoje samo na stranicama detektivske proze! - Mora da si zažalio što si došao, - primeti Midž. Dejvid ponovo uzdahnu. 105

- Da, mogao sam ostati kod pnjatelja u Londonu. - Zatim dodade: - On drži levičarsku knjižaru. - Pretpostavljam, ipak, da je ovde udobnije, - reče Midž. - Da li je čoveku zapravo stalo da mu bude udobno? - namršteno upita Dejvid. - Ponekad... - poče Midž, - osećam da mi ni do čega drugog i nije stalo. - To je stav onih koje život mazi, - reče Dejvid. - Da si radnica... Midž ga prekide. - Ja jesam radnica. Upravo zbog toga mi je udobnost toliko privlačna. Udoban krevet, mekani jastuk - rani jutarnji čaj tiho spušten pored kreveta - porcelanska kada puna tople vode - i mirišljave soli za kupanje. Stolica za ljuljanje u koju zaista utoneš... Midž zastade sa nabrajanjem. - Radnici bi trebalo, - reče Dejvid, - da imaju sve te stvari. Ipak, gajio je izvesne sumnje u pogledu tiho spuštenog, ranog jutarnjeg čaja, što je zvučalo suviše sladostrasno za jedan ozbiljno organizovan svet. - Potpuno se slažem s tobom, - iskreno reče Midž. 15. Herkula Poaroa je u uživanju u podnevnoj šolji čokolade prekinula zvonjava telefona. On ustade i podiže slušalicu. - Alo? - Gospodin Poaro? - Ledi Angkatel? - Baš lepo od vas što ste mi prepoznali glas! Da li vas uznemiravam? - Nipošto. Nadam se da ste se oporavili od jučerašnjeg mučnog događaja? - Da, jesam. Mučan, kao što kažete, ali nalazim da se čovek ipak oseća potpuno odvojen od toga... Pozvala sam vas da proverim da li biste možda mogli da dođete - znam da je to nametanje obaveza - ali, zaista sam veoma uznemirena. - Svakako, svakako, ledi Angkatel. Da li ste mislili odmah? - Ovaj, da, mislila sam odmah. Što brže možete. Zaista, veoma ljubazno od vas. - Nipošto. Da dođem, onda, kroz šumu? 106

- Oh, svakako - najkraćim putem. Mnogo vam hvala, dragi gospodine Poaro. Zadržavši se tek toliko da ukloni nekoliko čestica prašine sa revera sakoa i navuče tanak mantil, Poaro pređe preko staze i pohita putem koji je vodio između kestenova. Kod bazena nije bilo nikoga - policija beše završila svoj posao i otišla. Bazen je delovao nevino i spokojno pri mekoj magličastoj jesenjoj svetlosti. Poaro na brzinu zaviri u paviljon. Primetio je da je ogrtač od srebrne lisice bio uklonjen. Međutim, šest kutija šibica i dalje se nalazilo na stočiću pored divana. On poče da razmišlja o tim šibicama više nego ranije. - To nije mesto na kome treba držati šibice - mesto je vlažno. Jednu kutiju, možda, za svaki slučaj - ali ne šest. Namrštio se kada je spustio pogled na obojeni metalni sto. Poslužavnik sa čašama bio je uklonjen. Neko beše olovkom našvrljao na stolu... grubi crtež nekog košmarnog drveta. To zabole Herkula Poaroa - vređalo je njegov uredni um. Coknuvši jezikom, on zavrte glavom i pohita ka kući, pitajući se šta je mogao biti razlog ovom hitnom pozivu. Ledi Angkatel ga je čekala kod francuskih prozora i žurno ga uvukla u prazan salon. - Lepo od vas što ste došli, gospodine Poaro. Srdačno je, obema svojim rukama, obuhvatila njegovu ruku. - Gospođo, vama na usluzi. Ruke iedi Angkatel izražajno zalepršaše. Njene prelepe oči bile su širom otvorene. - Vidite, sve je to tako teško. Taj inspektor razgovara... ne, ispituje... uzima iskaze... koji ono izraz koriste? Gadžon. Sav naš ovdašnji život zavisi od Gadžona, tako da čovek i te kako saoseća sa njim. Razumljivo je što je za njega strašno da ga policija ispituje - čak i inspektor Grejndž, a smatram da je on zaista fin i verovatno porodičan čovek - dečaci, mislim, i on im uveče pomaže da sklope kakvu igračku - i žena koja sve održava besprekorno čisto mada im je kuća malo prenatrpana... Herkul Poaro je treptao dok je ledi Angkatel razvijala svoju viziju privatnog života inspektora Grejndža. 107

- Sudeći prema načinu na koji mu vise brkovi, - nastavi ledi Angkatel, - mislim da dom koji je suviše uredan ponekad može biti depresivan poput sapuna na licima medicinskih sestara. Sjaj i po! Ali, to je ćešći slučaj na selu gde stvari zaostaju - u londonskim bolnicama stavljaju debele slojeve pudera i zastarele ruževe za usne. Ali, htela sam da kažem, gospodine Poaro, da zaista morate doći na jedan propisan ručak kada se čitava ova ujdurma okonča. - Veoma ste ljubazni. - Meni lično policija ne smeta, - nastavi ledi Angkatel. - Nalazim, zaista, da je sve to veoma zanimljivo. 'Dozvolite da vam pomognem na svaki mogući način', rekla sam inspektoru Grejndžu. Izgleda da ga je lako zbuniti, ali je metodičan. - Čini se da je policajcima motiv veoma važan, - nastavi ona. - Kada već govorimo o medicinskim sestrama, verujem da Džon Krajstou... i bolničarka sa crvenom kosom i prćastim nosem - veoma je privlačna. Ali, razume se, bilo je to veoma davno i policiju to verovatno ne bi zanimalo. Niko ne zna šta je jadna Gerda morala sve da pretrpi. Ona je od onih odanih tipova - slažete se? Ili možda veruje u sve šta joj se kaže. Mislim da je to mudro, kada osoba baš nije mnogo inteligentna. Sasvim iznenada, ledi Angkatel širom otvori vrata radne sobe, ugura Poaroa unutra, veselo uzviknuvši: - Evo gospodina Poaroa. - Potom ga žurno zaobiđe i iziđe, zatvorivši vrata za sobom. Inspektor Grejndž i Gadžon sedeli su za stolom. U uglu se nalazio neki mladić sa blokom u ruci. Gadžon s poštovanjem ustade. Poaro požuri da se izvini. - Odmah ću se povući. Uveravam vas da nisam imao pojma da ledi Angkatel... - Ne, ne, ne morate. - Grejndžovi brkovi delovali su još pesimističkije nego jutros. Možda je, pomisli Poaro, zadivljen malopređašnjim opisom Grejndža koji beše dala ledi Angkatel, bilo previše čišćenja ili je možda kupljen još neki mesingani sto, tako da dobri inspektor zaista nema prostora za kretanje. On ljutito odagna ove misli. Čist, ali prenatrpan dom inspektora Grejndža, njegova žena, njegovi dečaci i njihov doprinos igračkama na sklapanje bili su sve delići uma ledi Angkatel koji je sve vreme radio punom parom. 108

Međutim, zainteresovala ga je jasnoća kojom su poprimali izgled konkretne stvarnosti. Bilo je to pravo savršenstvo. - Sedite, gospodine Poaro, - ponudi ga Grejndž. - Želim nešto da vas pitam, a i skoro sam završio ovde. On ponovo usrdsredi pažnju na Gadžona, koji je poslušno i gotovo nerado opet seo i okrenuo svoje bezizražajno lice prema sabesedniku. - I to je sve čega možete da se setite? - Da, gospodine. Sve je manje ili više bilo uobičajeno. Nije bilo nikakvih neprijatnosti. - Tu je još onaj krzneni ogrtač - u paviljonu pored bazena. Kojoj od dama pripada? - Da li vi to, gospodine, mislite na ogrtač od srebrne lisice? Primetio sam ga juče, kada sam odneo čaše u paviljon. Ali, on ne pripada nikome iz kuće, gospodine. - Čiji li je, onda? - Moguće je da pripada gospođici Krej. Gospođici Veroniki Krej, filmskoj zvezdi. Ona je nosila nešto slično. - Kada? - Kada je bila ovde preksinoć, gospodine. - Niste pomenuli da je i ona bila ovde gost? - Ona nije bila gost, gospodine. Gospođica Krej živi u 'Golubarniku'... ovaj, u kolibi gore uz stazu, i navratila je posle večere, pošto joj je ponestalo šibica, da ih pozajmi. - Da li je ponela šest kutija? - upita Poaro. Gadžon se okrenu prema njemu. - Tako je, gospodine. Njeno gospodstvo, pošto se raspitalo da li ih mi imamo dovoljno, zahtevalo je da gospođica Krej uzme pola tuceta kutijica. - Koje je potom ostavila u paviljonu, - primeti Poaro. - Da, gospodine, primetio sam ih tamo juče ujutro. - Malo šta može da promakne tom čoveku, - primeti Poaro kada je Gadžon otišao, lagano i poslušno zatvorivši za sobom vrata. Inspektor Grejndž jednostavno primeti da su sluge pravi đavoli! - Međutim, - dodade on nešto veselije, - tu su uvek i služavke iz kuhinje. A služavke iz kuhinje pričaju - nisu kao ti uobraženi batleri.

109

- Poslao sam čoveka da se malo raspita u ulici Harli, - nastavi on. Kasnije ću i sam tamo otići. Morali bismo bar nešto tamo da iskopamo. Usuđujem se da kažem, znate, da je ta Krajstouova žena morala što šta da izdrži. Neki od tih pomodnih lekara i njihove pacijentkinje - bili biste iznenađeni! A koliko sam doznao od ledi Angkatel, izgleda da je bilo i nekih nevolja sa nekakvom bolničarkom. Razume se, bila je veoma neodredena. - Da, - složi se Poaro. - Ona bi bila neodređena. Vešto izgrađena slika... mogućnosti koje pruža doktorski život mnogobrojni razlozi da Gerda Krajstou postane ljubomorna, a vrhunac je bilo ubistvo. Da, vešto nagoveštena slika koja je odvukla pažnju u pravcu zaleđa ulice Harli - što dalje od Holoua - što dalje od trenutka kada je Henrijeta Savernake, stupivši napred, uzela revolver iz ruke Gerde Krajstou koja se nije opirala... što dalje od onog trenutka kada je Džon Krajstou, umirući, izgovorio Henrijeta. Iznenada otvorivši oči koje su bile napola sklopljene, i ne mogavši da odoli znatiželji, Herkul Poaro upita: - Da li se vaši dečaci igraju igračkama za sklapanje? - Molim? - Inspektor Grejndž se trže iz sanjarenja, i on se namršti i zablenu u Poaroa. - Pobogu? Još su suviše mali, ali, uistinu, razmišljao sam o tome da im poklonim za Božić jedan takav komplet. Šta vas je nagnalo da me lo pitate? Poaro odmahnu glavom. Ledi Angkatel je bila opasna, pomisli on, jer su ta njena intuitivna, nasumična nagađanja često mogla biti tačna. Jednom usputnom reči (naizgled usputnom) ona je izgradila sliku... i ako je deo slike bio tačan, zar ne biste, čak i ako to ne želite, poverovali da je i drugi deo slike tačan?... Inspektor Grejndž je govorio. - Želim na nešto da vam ukažem, gospodine Poaro. Ta gospođica Krej, glumica... dolutala je ovamo po šibice. Ako je već želela da pozajmi šibice, zašto nije došla do vas; vi ste joj na svega korak ili dva? Zbog čega je bilo potrebno da prevali pola milje? Herkul Poaro sleže ramenima.

110

- Mora postojati razlog. Snobovski razlozi, da kažemo? Moja kolibica je mala, neupadljiva. Ja sam samo vikendaš, ali ser Henri i ledi Angkatel su važni - oni žive ovde - oni su, kako se to kaže, na selu. Ta gospođica, Veronika Krej, možda je želela da ih upozna - konačno, i to je bio jedan od načina. Inspektor Grejndž ustade. - Da, - reče on, - to je, svakako, sasvim moguće, ali ne želimo ništa da previdimo. Ipak, ubeđen sam će sve proteći glatko. Ser Henri je identifikovao revolver, iz njegove je kolekcije. Izgleda da su vežbali njime prethodnog popodneva. Sve što je gospođa Krajstou trebalo da uradi, bilo je da uđe u radnu sobu i uzme ga sa mesta na koje je videla da je ser Henri sklonio revolver i municiju. Sve je to krajnje jednostavno. - Da, - promrmlja Poaro. - Deluje sve krajnje jednostavno. Upravo tako bi žena poput Gerde Krajstou, pomisli on, počinila zločin. Bez izgovora ili složenosti - nagnana iznenada na nasilje gorkom patnjom zbog usko usredsređene, ali duboke ljubavi. Ali svakako bi... svakako, imala toliko razuma da se zaštiti. Ili je delovala u onoj zaslepljenosli - onoj tami duha - kada se nimalo ne vodi računa o razumu? Setio se njenog ispraznog, ošamućenog izraza lica. Nije znao - jednostavno nije znao. Ali je osećao da bi trebalo da zna. 16. Gerda Krajstou skinu crnu haljinu preko glave i pusti je da padne na stolicu. Pogled joj je bio dirljivo nesiguran. - Ne znam... zaista ne znam, - reče ona. - Kao da ništa nije važno. - Znam, draga, znam. Gospođa Paterson bila je ljubazna, ali odlučna. Tačno je znala kako da se odnosi prema ucveljenima. 'Elzi je divna kada dođe do krize', govorila je porodica o njoj. Trenutno je sedela u spavaćoj sobi svoje sestre Gerde u ulici Harli, osećajući se divno. Elsi Paterson bila je visoka, suvonjava i energična. Posmatrala je Gerdu sa mešavinom iznerviranosti i sažaljenja.

111

Jadna draga Gerda - tragično je to na kakav je grozar način izgubila muža. Izgleda da ni u ovoj prilici nije umela - ovaj, da kako valja proceni dublji smisao svega toga. Razume se, razmišljala je gospođa Paterson, Gerda je oduvek bila strašno spora. A i šok treba uzeti u obzir. - Mislim da bih se ja odlučila za tu od crnog velura od dvanaest gvineja, reče ona otresitim glasom. Uvek je neko morao da odlučuje umesto Gerde. Gerda je nepokretno stajala, nabranih obrva, pa reče pomalo oklevajući: - Zapravo, ne znam da li je Džon odobravao crninu Mislim da sam ga jedanput čula kako kaže da ne odobrava. Džon, pomisli ona. Kada bi samo Džon bio ovde da mi kaže šta da radim. Ali, Džon više nikada neće biti tu. Nikada... nikada.. nikada... Ovčetina se ohladila... smrznula se na stolu... udar vrata sobe za konsultacije, Džon trči uz stepenice preskačući po dva stepenika odjednom, uvek u žurbi, tako vitalan, tako živ... Živ. Leži na leđima pored bazena... krv lagano curi preko ivice... osećaj koji je ostavljao revolver u njenoj ruci. Košmar, rđav san, uskoro će se probuditi i ništa od toga neće biti istina. Do nje je dopro otresiti glas njene sestre koji s probijao kroz njene zbrkane misli. - Moraš obući nešto crno za saslušanje. Delovalo bi krajnje čudno da se pojaviš u nečem svetlo plavom. - To užasno saslušanje! - reče Gerda i napola sklopi oči. - Grozno za tebe, dušo. - reče Elsi Paterson brzo. - Ali, kada se sve to okonča, doći ćeš pravo kod nas i mi ćemo se lepo brinuti o tebi. Zbrka u mislima Gerde Krajsiou postade još veća. Uplašenim, gotovo paničnim glasom, ona reče: - Šta ću bez Džona? Elsi Paterson znala je odgovor i na to pitanje. - Imaš decu. Moraš živeti za njih.

112

Zena je jecala i plakala. - Moj tata je mrtav! - I bacila bi se na njen krevet. Teri, bled, imao je puno pitanja, ali nije pustio ni suzu. Nesrećan slučaj sa revolverom, rekla im je - jadni tata imao je nesrećni slučaj. Beril Kolins (baš pažljivo od nje) konfiskovala je sve jutarnje novine kako ih deca ne bi videla. Takođe je upozorila i poslugu. Nema sumnje, Beril je bila veoma ljubazna i pažljiva. Terens je došao u polumračni salon gde se nalazila njegova majka, napućenih usana, gotovo zelen u licu. - Zašto je otac upucan? - Nesrećan slučaj, dragi. Ne mogu sada da pričam o tome. - Nije bio nesrećan slučaj. Zašto govoriš ono što nije istina? Otac je ubijen. To je bilo ubistvo. Tako piše u novinama. - Teri, odakle ti novine? Rekla sam gospođici Kolins... On klimnu glavom - čudno je klimao glavom, poput kakvog starca. - Izišao sam i kupio jedne, razume se. Znao sam da ću u njima naći nešto što nam nisi kazala, jer ih inače gospođica Kolins ne bi sakrila? Od Terensa se nikada nije mogla sakriti istina. Ta njegova čudna, samostalna, naučna znatiželja uvek je morala biti zadovoljena. - Zašto je ubijen, majko? Tada je pukla, postala histerična. - Ne pitaj me ništa o tome - ne govori o tome - ne mogu da pričam o tome - sve je to suviše užasno. - Ali oni će da otkriju, je li tako? Hoću da kažem, moraju da otkriju. To je neophodno. Tako razuman, tako samostalan. Gerda požele da zavrišti, da se smeje, da plače. Njemu je svejedno, pomisli ona, on nije u stanju da žali, samo ne prestaje da postavlja pitanja. Niječ$ak ni zaplakao. Terens se udalji, izbegavajući pomoć od tetke Elsi, usamljen dečak krutog, nevoljnog lica. Oduvek je bio usamljen. Ali, nije to bilo važno do danas. Danas je, pomisli on, bilo drugačije. Kada bi samo imao nekoga ko bi razumno i inteligentno odgovorio na njegova pitanja. Sutra, u utorak, on i Nikolson Majnor nameravali su da naprave nitroglicerin. Radovao se tome, bio je uzbuđen. Uzbuđenja, sada,

113

međutim, beše nestalo. Više mu uopšte nije bilo stalo da li će ikada napraviti nitroglicerin. Terens je gotovo šokorao samog sebe. Zar mu više nije stalo da se bavi naučnim eksperimentisanjem? Ali, kada nekom ubiju oca... Moj otac ubijen, pomisli on. Nešto se uzburkalo... ukorenilo... naraslo... Lagani bes. Beril Kolins zakuca na vrata spavaće sobe i uđe. Bila je bleda, ali sabrana i efikasna. - Inspektor Grejndž je ovde, - saopšti ona. Budući da Gerda zinu i žalosno se zagleda u nju, Beril brzo nastavi: - Rekao je da nema potrebe da brinete. Porazgovaraće sa vama pre no što pođe, ali došao je samo da postavi rutinska pitanja o praksi dr Krajstoua, a ja mu mogu reći sve što ga zanima. - Oh hvala ti, Koli. Beril žurno iziđe, i Gerda uzdahnu: - Koli je od velike pomoći. Tako je praktična. - Da, zaista, - složi gospođa Peterson. - Odlična sekretarica, sigurna sam. Sasvim neugledna, jadnica, zar ne? Oh, dobro, uvek mislim da je to dobro. Naročito kada je u pitanju privlačan muškarac kao što je Džon. Gerda planu na nju: - Kako to misliš, Elsi? Džon ne bi nikada... on nikada... govoriš kao da bi Džon flertovao ili učinio nešto strašno kada bi imao zgodnu sekretaricu. Džon uopšte nije bio takav. - Svakako da nije, mila, - reče gospođa Peterson. - Ali, ipak, znamo kakvi su muškarci! U sobi za konsultacije inspektor Grejndž suočio se sa hladnim, ratobronim pogledom Beril Kolins. Bio je ratoboran, primetio je. Možda je to bilo sasvim prirodno. Ovde su stvari čiste, pomisli on. Mislim da nije bilo ničeg između nje i doktora. Ona je možda bila zaljubljena u njega. Ponekad je tako. Ali, ovog puta nije bilo, zaključi on, kada se četvrt časa kasnije zavalio u naslonjaču. Beril Kolins je krajnje jasno odgovarala na njegova pitanja. Odgovarala je bez zadrške i bilo je očigledno da drži u malom prstu sve pojedinosti o doktorovoj praksi. Polako je 114

promenio temu razgovora i počeo obazrivo da se raspituje o odnosu između Džona Krajstoua i njegove žene. Beril je rekla da su se odlično slagali. - Pretpostavljam da su se s vremena na vreme svađali, poput većine parova? - Inspektor je to rekao onako tek uzgred i poverljivo. - Ne sećam se nikakvih svađa. Gospođa Krajstou bila je savršeno odana mužu... poput kakve robinje. U glasu joj je osećao blagi prezir, i inspektoru Grejndžu to ne promače. Ova devojka je pomalo feministkinja, pomisli on. Ali, naglas samo reče: - Uopšte nije branila svoje stavove? - Nije. Sve se vrtelo oko dr Krajstoua. - Tiranin, a? Beril malo razmisli. - Ne, ne bih rekla. Međutim, smatram da je bio veoma sebičan čovek. Uzimao je zdravo za gotovo da će se gospođa Krajstou uvek složiti s njegovim idejama. - Da li je imao ikakve nevolje sa pacijentima - mislim na žene? Ne treba da se ustručavate, gospođice Kolins, da budete otvoreni. Poznata je stvar da lekari imaju takvih problema. - Oh, na to mislite! - U glasu joj se nazirao prezir. - Dr Krajstou bio je sasvim u stanju da iziđe na kraj sa svim poteškoćama takve vrste. Bio je odličan sa pacijentima. - Zatim dodade: - Bio je zaista odličan lekar. U glasu joj se naziralo gotovo zavidljivo divljenje. - Da li je imao bilo kakvu vezu? - nastavi Grejndž. - Manite se odanosti, gospođice Kolins, važno je da saznamo. - Da, uviđam to. Koliko ja znam, nije. Malo suviše otresito, pomisli on. Ne zna, ali možda nagađa. - A šta je sa gospođicom Henrijetom Savernake? - upita on naglo. Beril stisnu usne. - Ona je bila bliska porodična prijateljica. - Da li su se... možda, gospodin i gospođa Krajstou svađali zbog nje? - Svakako da nisu. Naglašeno je to odgovorila. (Suviše naglašeno?) Inspektor prede na novi teren. 115

- Šta je sa gospođicom Veronikom Krej? - Veronika Kraj? U Berilinom glasu očitavalo se iskreno zaprepašćenje. - Bila je prijateljica dr Krajstoua, zar ne? - Nikada nisam čula za nju. Mada mi njeno ime deluje poznato... - Filmska glumica. Berilino čelo se razvedri. - Svakako! Baš sam se pitala odakle mi je to ime poznato. Ali, nisam čak ni znala da ju je dr Krajstou poznavao. Delovala je u tolikoj meri sigurno, da inspektor istog časa odustade. Nastavio je sa pitanjima vezanim za ponašanje dr Krajstoua prethodne subote. Tada se po prvi put Beril pokolebala i njeni odgovori nisu više bili tako samouvereni. Polako je rekla: - Nije se ponašao baš uobičajeno. - U čemu je bila razlika? - Delovao je rastreseno. Napravio je dosta dugu pauzu pre nego što je pozvao poslednju pacijentkinju... a inače je uvek žurio da završi, kada je trebalo negde da ide. Pomislila sam... da, sasvim sigurno sam pomislila da mu je nešto na umu. Ipak, nije mogla da bude određenija. Inspektor Grejndž nije baš bio naročito zadovoljan istragom. Nije bio ni blizu tome da utvrdi motiv - a motiv je trebalo otkriti pre nego što se slučaj prosledi javnom tužiocu. Štoo se njega tiče, bio je sasvim siguran da je Gerda Krajstou ubila svoga muža. Podozrevao je da je motiv ljubomora - ali do sada nije našao ništa od čega bi mogao da krene dalje. Narednik Kumbes ispitivao je služavke, ali su i sve one pričale istu priču. Gospođa Krajstou obožavala je tle po kome je hodio njen muž. Šta god da se dogodilo, pomisli on, mora da se dogodilo dole u Holouu. Setivši se Holoua, osetio je neodređen nemir. Oni tamo predstavljali su čudnu gomilu. Telefon na radnom stolu zazvoni i gospođica Kolins podiže slušalicu. - Za vas, inspektore, - reče ona i pruži mu slušalicu. - Da, Grejndž ovde. Šta to? - Beril uoči promenu u njegovom glasu i znatiželjno ga pogleda. Međutim, njegovo kameno lice bilo je bezizražajno, kao i uvek. Gunđao je... slušao. 116

- Da... da, shvatio sam. To je sasvim sigurno, zar ne? Nema mesta grešci. Da... da... da, dolazim. Još malo pa sam završio ovde. Da. Vratio je slušalicu i na trenutak ostao nepokretno da sedi. Beril ga je znatiželjno posmatrala. On se najzad sabra i upita glasom koji se potpuno razlikovao od onog kojim je prethodno postavljao pitanja: - Pretpostavljam, gospođice Kolins, da o ovome nemate vlastitih ideja? - Hoćete da kažete... - Pitam da li imate pojma ko je ubio dr Krajstoua? Ona ravnodušno odvrati: - Nemam pojma, inspektore. Grejndž lagano reče: - Kada je telo pronađeno, gospođa Krajstou stajala je pored njega sa revolverom u ruci... Namerno je to izgovorio kao da nije završio rečenicu. Reagovala je istog časa. Nije se uzbudila, bila je hladna i odmerena. - Ako mislite da je gospođa Krajstou ubila svoga muža, sasvim sam sigurna da grešite. Gospođa Krajstou nije nimalo nasilna žena. Veoma je krotka i smerna i uvek je bilo onako kako bi doktor kazao. Smešno mi je da neko makar na trenutak može pomisliti kako ga je ona ubila, koliko god činjenice govorile protiv nje. - Ako nije ona, ko je onda? - upita on oštro. - Nemam pojma, - odvrati Beril lagano. Inspektor krenu ka vratima, i Beril ga upita: - Želite li da vidite gospođu Krajstou pre nego što odete? - Ne... da, možda bi trebalo. Ponovo se Beril zamislila; ovo nije bio isti čovek koji ju je ispitivao pre nego što je telefon zazvonio. Kakve li je to vesti dobio, koje su ga u toj meri izmenile? Gerda nervozno uđe u sobu. Delovala je nesrećno i zbunjeno. Rekla je tihim, drhlavim glasom: - Da li ste išta saznali o tome ko je ubio Džona? - Ne još, gospođo Krajstou. - To je nemoguće - apsolutno nemoguće. 117

- Ali se dogodilo, gospođo Krajstou. Ona klimnu, spuštenog pogleda, gužvajući maramicu u malo klupko. On tiho upita: - Da li je vaš muž imao neprijatelja, gospođo Krajstou? - Džon? Oh, ne. Bio je divan. Svi su ga obožavali. - Ne možete da se setite nikoga ko je imao bilo šta protiv njega... - On malo zastade. - Ili protiv vas? - Protiv mene?! - Delovala je zapanjeno. - Oh, ne, inspektore. Inspektor Grejndž uzdahnu. - Šta je sa gospođicom Veronikom Krej? - Veronika Krej! Oh, mislite na onu ženu koja je one večeri došla da pozajmi šibice? - Da, na nju. Poznavali ste je? Gerda odmahnu glavom. - Nikada je ranije nisam videla. Džon ju je znao godinama - ili je, bar, ona tako rekla. - Pretpostavljam da je ona mogla imati nešto protiv njega, o čemu vi ništa niste znali. Gerda dostojanstveno odvrati: - Ne verujem da je iko mogao imati bilo šta protiv Džona. On je bio naprosto divan i nimalo sebičan... Oh, jedan od najplemenitijih ljudi. - Hmmm, - izusti inspektor. - Da. Tako je. Do viđenja, gospođo Krajstou. Znate za saslušanje? Jedanaest sati, sreda, u Market Depliču. Biće jednostavno - ne morate se uzbuđivati - verovatno će biti odloženo za nedelju dana, kako bismo mogli da nastavimo sa istragom. - Oh, razumem. Hvala vam. Ostala je da stoji i zuri za njim. Pitao se da li je do sada uspela da shvati kako je upravo ona glavni osumnjičeni. Zaustavio je taksi - opravdani izdatak kada se ima u vidu obaveštenje koje je upravo dobio preko telefona. Ali, nije znao kuda će ga to obavećtenje odvesti. Sve u svemu, delovalo je nevažno - zapravo, ludo. Jednostavno, nije imalo smisla. Pa ipak, na izvestan način koji još nije shvatao, mora imati smisla. Jedini zaključak koji je iz njega proizlazio bio je da slučaj nije bio baš tako jednostavan, jasan, kao što je to on u početku pretpostavio. 118

17. Ser Henri je znatiželjno zurio u inspektora Grejndža. Potom je polako izgovorio: - Nisam baš siguran da vas razumem, inspektore. - Sasvim je jednostavno, ser Henri. Tražim od vas da proverite svoju kolekciju vatrenog oružja. Pretpostavljam da je katalogizovano i popisano? - Prirodno. Ali, već sam identitlkovao revolver, iz moje je zbirke. - Nije to baš tako jednostavno, ser Henri. - Grejndž napravi malu pauzu. Njegovi instinkti uvek su mu govorili da ne treba da otkrije nijedno obaveštenje, ali u ovom trenutku bio je primoran da to učini. Ser Henri je bio važna ličnost. Izvan svake sumnje, udovoljiće zahtevu koji mu je iznet, ali će takođe zahtevati da čuje razlog. Inspektor zaključi da će morati da mu otkrije taj razlog. - Dr Krajstou nije ubijen iz revolvera koji ste jutros identifikovali, reče on tiho. Ser Henri izvi obrve. - Izvanredno! - reče on. Ovo je Grejndža utešilo. I sam je osećao da je to bilo izvanredno. Bio je zahvalan ser Henriju što je to kazao, a bio mu je isto tako zahvalan i što ništa više nije dodao u tom trenutku. Stvar je bila izvanredna inače, jednostavno, nije imala smisla. Ser Henri upita: - Imate li razloga da verujete kako oružje iz koga je ispaljen fatalni hitac potiče iz moje kolekcije? - Baš nikakvog. Ali, recimo da moram da se uverim da ne potiče. Ser Henri klimnu glavom u znak pristanka. - Cenim vaše gledište. Pa, bacimo se na posao. Potrajaće. On otvori krilce na stolu i izvadi poveću kutiju u kožnom povezu. Dok ju je otvarao, on ponovi: - Potrajaće dok sve ne proverimo... Grejndžovu pažnju privuče nešto u njegovom glasu i on naglo podiže pogled. Ser Henri beše dozvolio da mu se ramena malo poviju iznenada je delovao starije i umornije. Inspektor Grejndž se namršti. Do đavola ako znam šta da mislim o ovim ljudima ovde, pomisli on. 119

- Ah... Grejndž se okrenu. Pogledao je koliko je sati, trideset minuta, dvadeset minuta - od kada je ser Henri kazao: - To će potrajati. Grejndž oštro reče: - Da, gospodine? - Nedostaje Smit i Veson od .38 kalibara. Nalazio se u mrkoj kožnoj futroli, na kraju pregrade u ovom stolu. - Ah! - Inspektor se potrudi da mu glas ostane miran, ali, bio je uzbuđen. - A kada ste ga, gospodine, koliko je vama poznato, poslednji put videli na mestu? Ser Henri je trenutak ili dva razmišljao. - Na to pitanje nije lako odgovoriti, inspektore. Poslednji put sam ovu ladicu otvorio pre otprilike nedelju dana, i mislim... gotovo sam siguran... da bih primetio prazninu da revolver nije bio tamo. Ali, ne bih baš smeo da se zakunem da sam ga i video. Inspektor Grejndž klimnu glavom. - Hvala vam gospodine, sasvim vas razumem. Sada moram da krenem. On iziđe iz sobe; delovao je kao da ima puno posla i da zna kuda se uputio. Izvesno vreme, pošto je inspektor otišao, ser Henri ostade da nepokretno da stoji, a zatim lagano iziđe kroz francuska vrata na terasu. Njegova žena se bavila baštovanstvom; nosila je baštenske rukavice i korpu. Potkresivala je neko retko grmlje baštenskim makazama. Ona mu vedro mahnu rukom. - Šta je hteo inspektor? Nadam se da neće ponovo da uznemirava poslugu. Znaš, Henri, oni to ne vole. Njima to nije ni zabavno, niti novo kao nama. - Zar mi tako gledamo na tu stvar? Njegov ton privuče joj pažnju. Ljupko mu se osmehnula. - Baš deluješ umorno, Henri. Zašto te sve to toliko brine? - Ubistvo i jeste stvar zbog koje treba brinuti, Lusi. Ledi Angkatel razmisli trenutak o tome, odsutno odsecajući grane, a onda joj se lice smrknu. - Oh, dragi - najgore je to što su baštenske makaze tako očaravajuće čovek naprosto ne može da se zaustavi i uvek potkreše više nego što je 120

mislio. Šta si ono rekao... nešto o tome da te to ubistvo brine? Zaista, Henri, uopšte mi nije jasno zašto. Hoću da kažem, ako čovek mora da umre, to može biti od raka ili od tuberkuloze u nekom od onih užasnih svetlih sanatorijuma, ili od srčanog udara - užasno, kada ti se lice iskrivi na jednu stranu - ili biva upucan, izboden ili možda zadavljen. Ali, sve se na kraju svodi na islo. Čovek je mrtav! Izvukao se iz svega. Nema više o čemu da brine. A rođacima je ostala sva muka - svađe oko novca, oko toga da li da nose crninu ili ne - i ko će naslediti pisaći sto tetke Seline - takve stvari! Ser Henri sede na kameni zidni venac. - Ovo će nam zadati mnogo veće glavobolje nego što smo mislili, Lusi, - primeti on. - E pa, dragi, moraćemo da izdržimo. A kada se sve okonča, mogli bismo da nekuda odemo. Hajde da ne brinemo zbog sadašnjih nevolja i radujmo se onome što nam nosi budućnost. Zaista sam srećna zbog toga. Razmisljala sam o tome da li bi bilo bolje otići u Ejnsvik za Božić - ili da to ostavimo za Uskrs. Šta ti misliš? - Ima još dosta vremena za božićne planove. - Da, ali ja volim da vidim stvari u svom umu. Možda za Uskrs... da. Lusi se srećno osmehnu. - Do tada će sigurno preboleti. - Ko? - trže se ser Henri. Ledi Angkatel mirno odgovori: - Henrijeta. Mislim da... ako se venčaju u oktobru - oktobru naredne godine, mislim - onda bismo mogli otići tamo za taj Božić. Razmišljala sam, Henri... - Voleo bih da to ne radiš, draga. Suviše razmišljaš. - Znaš onu staju? Bila bi savršena za atelje. A Henrijeti će biti potreban atelje. Zaista je talentovana, znaš. Ubeđena sam da će Edvard biti strašno ponosan na nju. Dva dečaka i devojčica, to bi bilo lepo - ili dva dečaka i dve devojčice. - Lusi ? Lusi! Kako samo brzaš. - Ali, dragi... - Ledi Angkatel širom otvori svoje prelepe oči. - Edvard se nikada neće oženiti nijednom drugom, osim Henrijetom. Veoma, veoma je tvrdoglav. Dosta u tome liči na mog oca. Kada utuvi nešto sebi u glavu! I tako, razume se, Henrijeta se mora udati za njega - i

121

hoće, sada kada više nema Džona Krajstoua. On je zaista predstavljao najveću nesreću koja ju je uopšte mogla zadesiti. - Jadnik! - Zašto? Oh, misliš zbog toga što je mrtav? Oh, pa dobro, svi moramo jednom umreti. Nikada ne brinem zbog onih koji umru... On se znatiželjno zagleda u nju. - Mislio sam, Lusi, da ti se Krajstou dopada? - Bio mi je zabavan. I imao je šarma. Ali, nikada nisam smatrala da treba bilo kome pridavati suviše važnosti. I nežno, nasmejanog lica, ledi Angkatel nastavi nemilosrdno da potkresuje ukrasni grm bokovine. 18. Herkul Poaro pogleda kroz prozor i vide Henrijetu Savernake kako dolazi stazom do glavnih vrata. Na sebi je imala isti onaj kostim od zelenog tvida, kao i onog dana kada se dogodila tragedija. Sa njom je bio španijel. O pohita do vrata i otvori ih. Osmehivala mu se. - Mogu li da uđem i pogledam vašu kuću? Volim da razgledam tuđe kuće. Izvela sam psa u šetnju. - Svakako, svakako. Baš je engleski izvesti psa u šetnju - Znam, - odvrati Henrijeta. - Baš sam razmišljala tome. Znate li onu lepu pesmu: 'Dani su sporo prolazil jedan za drugim. Hranio sam patke, prigovarao ženi, svirao Hendlov Largo na svirali i vodio psa u šetnju'. Ponovo se osmehnula, predivnim, nestvarnim osmehom. Poaro je uvede u salon. Ona obuhvati pogledom urednu i čistu prostoriju i zadovoljno klimnu glavom. - Lepo, - reče ona, - po dva od svega. Kako biste mrzeli moj atelje. - Zašto bih ga mrzeo? - Oh, glina zalepljena za mnoge stvari - a tu i tamo po jedna stvar koja mi se slučajno sviđa i koja bi bila upropašćena ako bi postojale dve iste. - Ah, gospođice, ja to mogu da razumem. Vi ste umetnica. - Zar niste i vi umetnik, gospodine Poaro? Poaro naže glavu na jednu stranu.

122

- To je pitanje. Ipak, kada se sve uzme u obzir, rekao bih da nisam. Znam za neke zločine koji su predstavljali prava umetnička dela predstavljali su, znate, savršene vežbe mašte. Međutim, njihovo rešavanje... nije to bilo, za to nije potrebna nikakva kreativna moć. Potrebna je strast za istinom. - Strast za istinom, zamišljeno ponovi Henrijeta. - Da, jasno mi je koliko vas to može učiniti opasnim. Da li biste se zadovoljili istinom? On se znatiželjno zagleda u nju. - Kako to mislite, gospođice Savernake? - Mogu da razumem da vas zanima da saznate istinu. Međutim, hoće li to saznanje biti dovoljno? Da li ćete morati da napravite i korak dalje i pretočite znanje u akciju? Zainteresovao ga je njen pristup. - Pitate da li bih mogao, ako saznam istinu o smrti dr Krajstoua - da to saznanje zadržim za sebe? Da li je vama poznata istina o njegovoj smrti? Henrijeta sleže ramenima. - Očigledan odgovor, kako se čini, jeste Gerda. Baš je cinično što su muž ili žena uvek ti koje prve osumnjiče. - Ali, vi se ne slažete s tim? - Volim da mi um uvek bude otvoren. Poaro tiho upita: - Zašto ste došli ovamo, gospođice Savernake? - Moram priznati da ne posedujem vašu strast za istinom, gospodine Poaro. Izvođenje psa u šetnju bio je tako lep engleski seoski izgovor. Međutim, Angkatelovi nemaju psa - kao sto ste pre neki dan mogli primetiti. - Ta mi činjenica nije promakla. - Zato sam pozajmila baštovanovog španijela. Morate shvatiti, gospodine Poaro, da ja baš nisam veliki istinoljubac. Ponovo taj njen predivni, krhki osmeh, i on se stade pitati zašto mu se odjednom učinio tako nepodnošlji dirljivim. Međutim, samo je tiho rekao: - Ne, ali zato ste čestiti. - Zašto ste, za ime sveta, to kazali? Bila je zapanjena - gotovo, pomisli on, zastrašena. 123

- Zato što verujem da je to tačno. - Čestitost, - ponovi zamisljeno Henrijeta. - Pitam se šta ta reč zapravo znači. Sedela je sasvim mirno, zureći u tepih, a onda ji podigla glavu i postojano se zagledala u njega. - Zar vas ne zanima zbog čega sam došla? - Možda vam je teško da to iskažete rečima. - Da, mislim da je tako. Sutra je saslušanje, gospodine Poaro. Čovek mora odlučit, i koliko... Ona ućuta, pa ustade i otide do kamina, gde poče premeštati jedan ili dva ukrasa, kao i vazu sa Mišelinovim krasuljcima koja je stajala na sredini stola, u krajnji ugao na polici iznad kamina. Zatim zakorači unazad i odmeri novi raspored, nagnuvši glavu na jednu stranu. - Kako vam se ovo dopada, gospodine Poaro? - Nikako, gospođice. - I mislila sam da vam se neće dopasti. - Ona se nasmeja i sve brzo i spretno vrati u prvobitni položaj. - E pa, ako želite nešto da kažete, onda to i morate reći! Vi ste, na neki način, osoba kojoj čovek može da se poveri. Evo, ovako... Da li je neophodno, šta vi mislite, da policija sazna da sam bila ljubavnica Džona Krajstoua? Glas joj je bio potpuno suv i ravnodušan. Nije gledala u njega, već u zid iznad njegove glave. Kažiprstom je sledila liniju ćupa sa purpurnim cvetovima. Poarou iznenada pade na pamet da kroz dodir tog prsta daje oduška svojim osećanjima. Herkul Poaro reče precizno i takođe bezosećajno: - Razumem. Bili ste ljubavnici? - Ako vam se više dopada da to tako nazovete. On se znatiželjno zagleda u nju. - Vi to niste tako nazvali, gospođice. - Nisam. - Zašto niste? Henrijeta sleže ramenima, a onda ode i sede pored njega na sofu. - Čovek voli da opiše stvari - što je tačnije moguće, - reče ona polako. Njegovo zanimanje za Henrijetu Savernake postajalo je sve jače. - Koliko dugo ste bili ljubavnica dr Krajstoua? - upita on. - Otprilike, šest meseci. 124

- Pretpostavljam da policiji uopšte neće biti teško da to otkrije? Henrijete se zamisli. - Mislim da neće. To jest, ako budu tragali za nečim sličnim. - Oh, hoće, uveravam vas da hoće. - Da, i sama sam pomislila da hoće. - Ona zastade, ispruži prste na kolenima i zagleda se u njih, a onda mu uputi jedan brz, prijateljski pogled. - E pa, gospodine Poaro, šta treba uraditi? Otići do inspektora Grejndža i reći - ali, šta čovek da kaže onakvim brkovima? To su pravi kućevni, porodični brkovi. Poaroova ruka otpuza naviše ka njegovom vlastitom ukrasu kojim se ponosio. - Dok su moji, gospođice? - Vaši brkovi, gospodine Poaro predstavljaju umetnički trijumf. Ne mogu se povezati ni sa čim osim sa samima sobom. Ubeđena sam da su jedinstveni. - Apsolutno. - I oni su verovatno razlog zbog čega sada razgovaram sa vama ovako kako razgovaram. Pošto policija već mora da sazna istinu o Džonu i meni, da li je neophodno da to bude i javno obelodanjeno? - Zavisi, - odgovori Poaro. - Ako policija bude smatrala da nije važno za slučaj, biće diskretni. Vama je... veoma stalo do toga? Henrijeta potvrdno klimnu glavom. Zurila je u prste trenutak ili dva, a onda iznenada podiže glavu i progovori. Glas joj više nije bio suv i lakomislen. - Zbog čega bismo jadnoj Gerdi još više otežavali položaj? Obožavala je Džona i on je mrtav. Izgubila ga je. Zašto da je još dodatno opterećujemo? - Zar brinete kako će njoj biti? - Smatrate da je to licemerno? Pretpostavljam kako mislite da... ako uopšte marim za Gerdin duševni mir, nije ni trebalo da postanem Džonova ljubavnica. Ali, vi ne razumete - uopšte nije bilo tako. Ja ga nisam odvojila od žene. Bila sam samo jedna - u nizu. - Ah, tako je to bilo? Ona se naglo okrenu prema njemu. - Ne, ne, ne! Nije onako kao što ste pomislili. Do toga mi je najviše stalo! Lažna ideja da će svi znati kakav je Džon bio. Zato sada ovde 125

razgovaram sa vama - jer gajim neodređenu, magličastu nadu da vas mogu navesti da shvatite. Mislim da shvatate kakav je Džon bio. Sasvim jasno vidim šta će se dogoditi - naslove u novinama - doktorov ljubavni život - Gerda, ja, Verovnika Krej. Džon nije bio takav - on, u stvari, nije bio čovek koji je mnogo razmišljao o ženama. Nisu žene bile te koje su mu bile najvažnije, već njegov rad. Zanimao ga je njegov rad; on ga je uzbuđivao - da, shvatao ga je kao pustolovinu. Ako biste uhvatili Džona na brzinu i upitali ga koja mu se žena najviše mota po glavi, znate li šta bi vam odgovorio? Gospođa Krebtri. - Gospođa Krebtri? - Poaro je bio iznenađen. - Ko je sad pa ta gospođa Krebtri? Henrijetin glas lomio se između suza i smeha kada je nastavila. - To je jedna starica - ružna, prljava, smežurana, krajnje neukrotiva. Džon je stalno razmišljao o njoj. Ona je pacijent u bolnici Sv. Kristofera. Obolela je od Ridžvejove bolesti jedne veoma retke bolesti; ali, ako je dobijete nema vam spasa - jer ne postoji nikakav lek. Međutim, Džon je bio na putu da pronađe lek - ne umem tehnički da vam to objasnim - sve je to bilo strašno složeno - u pitanju je lučenje hormona. Eksperimentisao je, i gospođa Krebtri bila je njegov nagradni pacijent; vidite, ona ima petlju, ona želi da živi - a i volela je Džona. Ona i on borili su se na istoj strani. Ridžvejova bolest i gospođa Krebtri mesecima su zaokupljivali Džonov um - i noću i danju - ništa drugo zapravo nije bilo važno. Eto takav je zapravo Džon bio lekar - oni pacijenti iz ulice Harli, bogate, debele žene - to je bilo tek uzgred. Za njega su bili važni snažna nasušna znatiželja i dostignuće. Ja... oh, tako bih želela da mogu da vas navedem da shvatite. Ona raširi ruke u neobično očajničkom gestu i Herkul Poaro pomisli kako su te ruke, istovremeno, bile i veoma lepe i osetljive. - Izgleda da vi to sasvim dobro razumete, - primeti on. - Oh, da, razumela sam. Džon je imao običaj da dođe i priča, razumete? Ne baš meni - delimično, mislim, sam sa sobom. Na taj način je bliže objašnjavao stvari. Ponekad je bio na ivici očaja - nije znao kako da savlada povećanje intoksinacije - a onda bi mu sinula ideja kako da izmeni lečenje. Ne mogu vam objasniti kako je to bilo -

126

ličilo je, da, na bitku. Ne možete zamisliti - bes i koncentraciju - i da, ponekad i pravu agoniju. A ponekad puki umor... Trenutak ili dva je ćutala, pogleda zatamnjenog od sećanja. Poaro znatiželjno upita: - Mora da i sami posedujete izvesno stručno znanje? Ona odmahnu glavom. - Ne baš! Tek toliko da razumem o čemu je Džon pričao. Nabavila sam knjige i obavestila se o toj stvari. Ponovo je zaćutala. Izraz lica joj smekša, usne se napola razdvojiše. Sećala se, pomisli on. Ona uzdahnu i vrati se u sadašnjost. S puno čežnje zagledala se u njega. - Samo kada bih vas nagnala da shvatite... - Uspeli ste, gospođice. - Zaista? - Da. Nije teško prepoznati istinu kada je čujete. - Hvala vam. Ipak, to neće biti lako objasniti inspektoru Grejndžu. - Verovatno neće. On će se usredsrediti na lični ugao. Henrijeta naglo reče: - A to je bilo tako nevažno... potpuno nevažno. Poaro lagano izvi obrve. Ona odgovori na njegov neizgovoreni protest. - Ipak, tako je! Vidite... posle izvesnog vremena... isprečila sam se između Džona i onoga o čemu je razmišljao. Uticala sam na njega, kao žena. Nije mogao da se usredsredi onoliko koliko je to želeo... zbog mene. Počeo je da ga obuzima strah da se zaljubljuje u mene... a nije želeo nikoga da voli. On... vodio je ljubav sa mnom, jer nije želeo suviše da razmišlja o meni. Želeo je da to bude površno, lako, samo afera kao i ostale koje je ranije imao. - A vi... - Poaro ju je pomno posmatrao. - Vi ste bili zadovoljni onim što ste... imali. Henrijeta ustade. Ponovo je progovorila onim suvim glasom: - Ne. Nisam bila... zadovoljna. Konačno, ljudi smo... Poaro sačekao trenutak ili dva, a onda reče: - Zašto, onda, gospođice... - Zašto? - Ona se okrenu prema njemu. - Želela sam da Džon bude zadovoljan, želela sam da Džon dobije ono što je želeo. Želela sam da 127

bude u stanju da nastavi sa onim do čega mu je bilo stalo - svojim poslom. Ako nije želeo da bude povređen - da ponovo bude ranjiv pa... pa, nisam imala ništa protiv. Poaro se počeša po nosu. - Upravo ste, gospođice Savernake, pomenuli Veroniku Krej. Da li je i ona bila prijateljica Džona Krajstoua? - Pre subotnje večeri nije je video petnaest godina. - Poznavao ju je pre petnaest godina? - Bili su vereni i trebalo je da se venčaju. - Henrijeta se vrati i ponovo sede. - Vidim da ću morati sve da razjasnim. Džon je očajnički voleo Veroniku. Veronika je bila, i jeste, prava pravcata kučka. Neviđeni je egoista. Postavila mu je uslov da se odrekne svega do čega mu je bilo stalo i postane mali, pripitomljeni muž gospođice Veronike Krej. Džon je sve to prekinuo - sasvim ispravno. Ali, strašno je patio. Na umu mu je bilo samo to da se oženi nekom ko uopšte ne liči na Veroniku. Oženio se Gerdom koju, ako ne birate reči, možete opisati kao prvorazrednu glupaču. Sve je to bilo lepo i bezbedno, ali, kao što mu je to svako mogao reći, došao je dan kada je počelo da ga nervira to što je oženjen glupačom. Imao je ljubavne veze sa raznim ženama nijedna mu nije bila važna. Gerda, razume se, nikada ništa nije saznala. Ali, ja lično mislim da tokom tih petnaest godina nešto nije bilo u redu sa Džonom - nešto što je imalo veze sa Veronikom. On je, u stvari, nikada nije preboleo. A onda, prošle subote, ponovo ju je sreo. Posle duže pauze, Poaro dremljivo odrecitova: - Izišao je da je isprati i vratio se u Holou u tri sata izjutra. - Kako znate? - Služavka je imala zubobolju. - Lusi ima suviše posluge, - pomenuo, kao uzgred, Henrijeta. - Ali, i vi ste to znali, gospođice. - Jesam. - Otkud ste vi to znali? Ponovo je nastupila poduža pauza, a onda je Henrijeta polako odgovorila: - Gledala sam kroz prozor i videla kako se vraća kući. - Zubobolja, gospođice? Ona mu se osmehnu. 128

- Sasvim drugačija vrsta bola, gospodine Poaro. Ona ustade i krenu ka vratima, kad Poaro reče: - Prošetaću sa vama, gospođice. Prešli su preko putića i kroz kapiju izišli među kestenove. - Ne moramo pored bazena, - reče Henrijeta. - Možemo naviše, ulevo, pa duž staze na vrhu do cvetne aleje. Trag je vodio strmo uzbrdo prema šumi. Posle izvesnog vremena došli su do šire staze koja se protezala pod pravim uglovima preko padine iznad kestenova. Ubrzo su stigli do klupe i Henrijeta sede, i Poaro sede pored nje. Šuma se nalazila iznad i iza njih, a ispod su bili gusto posađeni gajevi kestenova. Ispred same klupe vodila je staza koja se vijugajući spuštala naniže, do mesta gde se mogao nazreti tek sjaj plavičaste vode. Poaro je ćutke posmatrao Henrijetu. Izraz lica bio joj je opušten; napetosti beše nestalo. Nekako se zaokružilo i postalo mlađe. Shvatio je kako je morala izgledati kao devojčica. Na kraju je veoma nežno primetio: - O čemu razmišljate, gospođice? - O Ejnsviku. - Šta je to Ejnsvik? - Ejnsvik? Jedno mesto. - Gotovo kao u snu, opisala mu je Ejnsvik. Bela, graciozna kuća, velika magnolija koja ju je prerasla, sve to smešteno u amfiteatru pošumljenih brda. - Tamo je bio vaš dom? - Zapravo, nije. Živela sam u Irskoj. Tamo smo odlazili, svi, na raspust. Edvard i Midž i ja. To je, zapravo, bio Lusin dom. Pripadao je njenom ocu. Posle njegove smrti pripao je Edvardu. - Ne ser Henriju? Ali, on nosi titulu. - Oh, to je od Vitez komandant reda Bata, - objasni ona. - Henri je bio samo daleki rođak. - A posle Edvarda Angkatela, kome treba da pripadne taj Ejnsvik? - Baš čudno, ali nikada o tome nisam razmišljala. Ako se Edvard ne oženi... - Ona zastade. Senka pređe preko njenog lica, i Herkul Poaro se upita kakve joj to misli prolaze kroz glavu. - Pretpostavljam, - polako odgovori Henrijeta, - da će pripasti Dejvidu. Znači, zato... 129

- Zato - šta? - Zato ga je Lusi pozvala ovamo... Dejvid i Ejnsvik? - Ona odmahnu glavom. - Njih dvojica se, nekako, ne uklapaju. Poaro pokaza na stazu ispred njih. - Ovom stazom ste se spuštali, gospođice, juče ka bazenu? Ona se nakratko strese. - Ne, onom bliže kući. Ovim putem je prispeo Edvard. - Ona se iznenada okrenu ka njemu. - Zar moramo i o tome da razgovaramo? Mrzim taj bazen. Mrzim čak i Holou. Poaro promrmlja: ''Mrzim tu užasnu šupljinu iza šumarka; Njene usne u polju iznad, umrljane krvavo-crvenom toplotom, Crveno-rebraste izbočine kapaju sa tihim užasom krvi i odjek tamo, Sta god ga pitali, odgovara: 'Smrt'.'' Henrijeta okrenu svoje zaprepašćeno lice ka njemu. - Tenison, - reče Herkul Poaro, ponosno klimajući glavom. -Poezija vašeg lorda Tenisona. Henrijeta je ponavljala: - ...i odjek tamo, šta god ga pitali, odgovara... - Zatim nastavi, gotovo kao da razgovara sama sa sobom: - Svakako... razumem... to je to odjek! - Kako to mislite, odjek? - Ovo mesto - sam Holou! Gotovo da mi je postalo jasno - u subotu kada smo Edvard i ja otišli do ivice. Odjek Ejnsvika. A to smo i mi, Angkatelovi. Odjeci! Mi nismo stvarni - nismo stvarni, kao što je Džon bio stvaran. - Ona se okrenu ka Poarou. - Volela bih da ste ga poznavali, gospodine Poaro. Svi smo mi senke u poređenju sa Džonom. Džon je bio stvarno živ. - Shvatio sam to, gospodice, iako je u tom trenutku umirao. - Znam. Čovek je to osećao... A Džon je mrtav, a mi, odjeci, mi smo živi... To mi liči, znate, na veoma lošu šalu. Ponovo joj sa lica beše iščilela mladost. Usne su joj bile iskrivljene, ogorčene usled iznenadnog bola. Kada je Poaro ponovo progovorio, postavio pitanje, ona nije, na trenutak, shvatila šta govori. - Izvinite. Šta ste rekli, gospodine Poaro? 130

- Pitao sam da li je vaša tetka, ledi Angkatel, volela dr Krajstoua? - Lusi? Ona mi je rođaka, uzgred budi rečeno, ne tetka. Da, mnogo joj se dopadao. - A vaš... takođe vam je rođak - gospodin Edvard Angkatel - da li je on voleo dr Krajstoua? Kada je odgovorila, glas joj je bio pomalo napet. - Ne naročito... ali, jedva da ga je i poznavao. - A vaš... drugi rođak? Gospodin Dejvid Angkatel? Henrijeta se osmehnu. - Mislim da nas Dejvid sve mrzi. Vreme provodi zatvoren u biblioteci, čitajući Enciklopediju britaniku. - A, ozbiljan momak. - Žao mi je Dejvida. Teško mu je bilo kod kuće. Majka mu je bila neuravnotežena... invalid. Njegov jedini način da se sada zaštiti jeste da pokuša da bude superioran u odnosu na sve ostale. To je u redu dok funkcioniše, ali tu i tamo ne uspe i ranjivi Dejvid proviri. - Da li se osećao superiornim i u odnosu na dr Krajstoua? - Pokušao je... ali mislim da mu nije uspelo. Podozrevam da je Džon Krajstou bio upravo ona vrsta čoveka kakav bi Dejvid voleo da bude. Zauzvrat, nije voleo Džona. Poaro zamišljeno klimnu glavom. - Da - samouverenost, poverenje, muževnost - sve su to snažne muške osobine. Zanimljivo... veoma zanimljivo. Henrijeta ništa ne odgovori. Između kestenova, dole kod bazena, Herkul Poaro ugleda nekog čoveka kako pogrbljen traži nešto - ili se bar tako činilo. - Pitam se... promrmlja on. - Izvinite? - Ono je jedan od ljudi inspektora Grejndža, - odgovori Poaro. - Kao da nešto traži. - Pretpostavljam, tragove. Zar policajci ne tragaju za tragovima? Pepelom od cigareta, otiscima stopala, potrošenim šibicama. U glasu joj se osećalo izvesno gorko izrugivanje. Poaro ozbiljno odvrati:

131

- Da, oni tragaju za takvim stvarima - i ponekad ih i pronađu. Međutim, istinski tragovi, gospođice Savernake, u slučaju poput ovog, obično leže u ličnim odnosima između umešanih ljudi. - Mislim da vas ne razumem. - Sitnice, - odgovori Poaro, zabačene glave, napola zatvorenih očiju. Ne pepeo cigarete, niti otisak gumene pete - već nekakav gest, pogled, kakav neočekivani čin... Henrijeta okrenu glavu i oštro se zagleda u njega. Osećao je njen pogled, ali nije okrenuo glavu. - Imate na umu nešto... određeno? - upita ona. - Imao sam na umu kako ste zakoračili napred i uzeli revolver iz ruke gospođe Krajstou, a potom ga ispustili u bazen. Osetio je kako se malko trgla. Međutim, glas joj je bio sasvim normalan i miran. - Gerda, gospodine Poaro, prilično je nespretna osoba. U trenutnom šoku i da je u revolveru bio drugi šaržer mogla je da opali i... i povredi nekoga. - Ali i vi ste bili prilično nespretni, zar ne, kada ste ispustili u bazen? - Ovaj, bila sam u šoku i ja. - Ona zastade. - Na šta ciljate, gospodine Poaro? Poaro se ispravi, okrenu glavu i reče jasnim, činjeničkim glasom. - Ako su na tom revolveru bili otisci, što će reći otisci načinjeni pre nego što ga je gospođa Krajstou dohvatila, bilo bi zanimljivo znati čiji su bili... A sada to nikada nećemo saznati. Henrijeta reče tihim, ali odmerenim glasom: - A to znači da mislite da su bili moji. Hoćete da kažete da sam ja ubila Džona i ostavila revolver pored njega, kako bi ga Gerda podigla kada naiđe i ostala sa vrućim kestenjem u ruci. To želite da kažete, je li tako? Ali, nadam se da ćete priznati da sam, ako sam to učinila, bila dovoljno inteligentna da prethodno obrišem vlastite otiske! - Onda ste i dovoljno inteligentni da uvidite, gospođice, da bi, da ste to učinili i ukoliko bi se na revolveru nalazili samo otisci gospođe Krajstou, to bilo veoma neobično! Jer, svi vi pucali ste iz tog revolvera dan pre toga. Gerda Krajstou teško da bi obrisala revolver pre no što bi ga upotrebila... Zbog čega bi to učinila? - Znači vi mislite da sam ja ubila Džona? - upita polako Henrijeta. 132

- Dr Krajstou je, umirući, izgovorio: Henrijeta. - I vi mislite da me je na taj način optužio? Nije. - Šta je onda time hteo? Henrijeta ispruŽi stopalo i stade da palcem iscrta neko ustrojstvo, a onda reče tihim glasom: - Zar ste zaboravili... šta sam vam maločas rekla? Mislim na... naš odnos? - Ah, da... Bio je vaš ljubavnik... I tako, umirući, izgovara Henrijetino ime. Veoma dirljivo. Ona sevnu očima na njega. - Morate li da frkćete? - Ne frkćem. Ali ne volim kad me lažu - a vi upravo to pokušavate. Henrijeta tiho reče: - Kazala sam vam da nisam baš neki poštovalac istine... Ali, kada je Džon izgovorio 'Henrijeta' on time nije optužio mene da sam ga ubila. Zar ne možete da razumete da ljudi moga soja, koji stvaraju, uopšte nisu sposobni da oduzmu život? Ja ne ubijam ljude, gospodine Poaro. Ne bih mogla nikoga da ubijem. To vam je čista i nepobitna istina. Vi me sumnjičite jednostavno zbog toga što je moje ime promrmljao čovek na samrti... koji jedva da je znao šta govori. - Dr Krajstou je savršeno dobro znao šta govori. Njegov glas bio je živ i svestan, kao glas doktora koji obavlja važnu operaciju i oštro i užurbano kaže: 'Sestro, forceps, molim vas'. - Ali... - Kao da je bila u neprilici, zaleđena. Herkul Poaro žurno nastavi: - I nije reč samo o tomc šta je dr Krajstou rekao dok je umirao. Nijednog trcnutka nisam poverovao da ste u stanju da izvršite planirano ubistvo - to, ne. Ali, mogli ste opaliti u trenutku slepe mržnje... I, ako je tako - ako je zaista tako, gospodice, vi imate kreativnu maštu i sposobnost da prikrijete tragove. Henrijeta ustade. Trenutak je ostala da stoji, bleda i uzdrmana, gledajući u njega. A onda je kazala iznenada se žalosno osmehnuvši: - A ja sam mislila da vam se dopadam. Herkul Poaro uzdahnu, pa tužno odvrati: - To je za mene velika nesreća. Dopadate mi se.

133

19. Pošto je Henrijeta otišla, Poaro ostade da sedi dok ispod sebe nije ugledao inspektora Grejndža kako odlučnim, lakim korakom prolazi pored bazena i kreće stazom pored paviljona. Inspektor je išao sa ciljem. Moglo je to značiti da se uputio ili u 'Rajski odmor' ili u 'Golubarnik'. Poaro se upita kuda. On ustade i krenu nazad istim putem kojim je došao. Ako se inspektor Grejndž uputio do njega, zanimalo ga je da čuje šta je inspektor imao da mu kaže. Međutim, kada se vratio u 'Rajski odmor', tamo nije bilo ni traga posetiocu. Poaro se zamišljeno zagleda uz stazu u pravcu 'Golubarnika'. Znao je da se Veronika Krej nije vratila u London. U međuvremenu, bio je došao do zaključka da ga Veronika Krej sve više zanima. Bledo, sjajno krzno lisice, gomila šibica, ta iznenadna loše objašnjena invazija u subotu uveče, i konačno ono što mu je Henrijeta Savernake olkrila o Džonu Krajstouu i Veroniki. Bilo je to, pomisli on, zanimljivo ustrojstvo. Da, tako je on to video: kao ustrojstvo. Uzorak isprepletenih osećanja i sudar ličnosti. Čudan, složeni uzorak, prošaran mračnim nitima mržnje i željom. Da li je Gerda Krajstou ubila muža? Ili, možda, stvari nisu bile tako jednostavne? Razmislio je o svom razgovoru sa Henrijetom i zaključio da stvari zaista nisu bile jednostavne. Henrijeta je brzopleto zaključila da on nju sumnjiči za ubistvo, ali, zapravo, on uopšte nije otišao tako daleko u svom razmišljanju. Stigao je tek do uverenja da je Henrijeta nešto znala. Znala nešto, ili je nešto krila - ali, šta? On nezadovoljno zavrte glavom. Scena pored bazena. Nameštena seena. Pozorišna scena. Ko ju je postavio? Za koga je bila postavljena? I te kako je bio sklon da posumnja kako odgovor na drugo pitanje glasi... za Herkula Poaroa. Ranije je tako mislio. Ali, tada je mislio i da je posredi drskost - šala. A kakav je bio odgovor na prvo pitanje? 134

On ponovo zavrte glavom. Nije znao. Nije imao pojma. Napola je zatvorio oči i prizvao ih - sve njih. Video ih je jasno u oku svoga uma. Ser Henri, uspravan, odgovoran, imperijalni administrator od poverenja. Ledi Angkatel, senovita, prevarna, neočekivano i zadivljujuće šarmantna, sa tom smrtonosnom moći da daje nesuvisle predloge. Henrijeta Savernake, koja je više volela Džona Krajstoua nego što je volela sebe. Taj nežni i negativni Edvard Angkatel. Tamnokosa, pozitivna devojka po imenu Midž Hardkasl. Ošamućeno, zaprepašćeno lice Gerde Krajstou koja steže revolver u ruci. Uvređena maloletnička ličnost Dejvida Angkatela. Svi su bili tu, uhvaćeni i držani u stupici zakona. Povezani na kratko, zahvaljujući bezdušnim posledicama iznenadne i nasilne smrti. Svako od njih imao je vlastitu tragediju, vlastitu priču. A negde u toj međuigri karaktera i osećanja nalazila se istina. Herkula Poaroa samo je jedna stvar više oduševljavala od proučavanja ljudskih bića, a to je bila potraga za istinom. Nameravao je da sazna istinu o smrti Džona Krajstoua. - Svakako, inspektore, - reče Veronika. - Jedva čekam da vam pomognem. - Hvala vam, gospođice Krej. Veronika Krej nije uopšte bila onakva kakvom ju je inspektor zamišljao. Pripremio se na sjaj, izveštačenost, čak možda i na pompezan govor. Uopšte se ne bi iznenadio da je poželela da glumi. U stvari, oštroumno je podzrevao, jeste glumila. Ali, to nije bila vrsta uloge koju je očekivao. Nije bilo preteranog ženskog šarma - sjaj nije bio ubitačan. Umesto svega toga imao je osećaj da sedi nasuprot neverovatno zgodne i skupo odevene žene koja je, takođe, bila i odlična poslovna žena. Veronika Krej, pomisli on, nije bila budala. - Želimo samo da dobijemo jasnu izjavu, gospođice Krej. U subotu uveče bili ste u Holouu? - Da, bila sam ostala bez šibica. Čovek zaboravi koliko su te stvari važne na selu.

135

- Otišli ste sve do Holoua? Zašto niste svratili kod svog prvog suseda, gospodina Poaroa? Osmehnula se... savršeno, samouvereno, kao da je pred kamerom. - Nisam znala ko mi je prvi sused - inače bih to učinila. Mislila sam da je to neki mali stranac i palo mi je na pamel, znate, da bi mogao postati dosadan - pošto stanuje tako blizu. Da, pomisli Grejndž, sasvim uverljivo. Pripremila se unapred za ovu priliku. - Dobili ste šibice, - reče on. -I, kako sam shvatio, prepoznali ste starog prijatelja, dr Krajstoua? Ona potvrdno klimnu glavom. - Jadni Džon. Da, nisam ga videla petnaest godina. - Zaista? - U inspektorovom tonu osećala se učtiva neverica. - Zaista. - Njen glas bio je odlučno potvrdan. - Bilo vam je drago što ga vidite? - Veoma mi je bilo drago. Uvek je divno, zar ne mislite i vi tako, inspektore, naleteti na starog prijatelja? - Ponekad može biti. Veronika Krej nastavi, ne čekajući daljnja pitanja: - Džon me je ispratio kući. Zanimaće vas da saznate da li je rekao bilo šta što bi mogio biti važno za ovu tragediju, i veoma pažljivo sam razmislila o našem razgovoru - ali, zaista nije bilo nikakvog nagoveštaja. - O čemu ste razgovarali, gospođice Krej? - O prošlim danima. 'Sećaš li se ovoga i onoga?' - Zamišljeno se nasmešila. - Upoznali smo se na jugu Francuske. Džon se zaista veoma malo izmenio - ostario je, razume se, i postao samouvereniji. Pretpostavljam da je bio veoma poznat u svojoj profesiji. Uopšte nije pričao o svom ličnom životu. Stekla sam utisak da baš nije bio najsrećniji u braku - ali, to je samo bio veoma neodređen utisak. Pretpostavljam da je njegova žena, jadnica, jedna od onih glupih, ljubomornih žena - koja je uvek pravila frku zbog njegovih pacijentkinja koje su izgledale bolje od nje. - Ne, - reče Grejndž. - Izgleda da nije bila takva. Veronika brzo reče:

136

- Hoćete da kažete... da je sve bilo ispod... Da... da, shvatam, to bi bilo mnogo opasnije. - Vidim da mislite kako ga je gospođa Krajstou ubila, gospođice Krej? - Nije trebalo to da kažem. Ne sme se komentarisati - je li tako - pre suđenja? Veoma mi je žao, inspektore. Ali, služavka mi je kazala da su je zatekli kako stoji nad telom, još držeći revolver u ruci. Znate i sami kako u ovakvim mirnim seoskim mestima sve preuveličavaju i da posluga prepričava stvari. - Posluga ume ponekad da bude veoma korisna, gospođice Krej. - Da, pretpostavljam da mnoštvo obaveštenja dobijate na taj način? Grejndž nehajno nastavi: - Postavlja se, razume se, pitanje motiva... On zastade. Veronika, međutim, reče uz jedva primetan, skrušen osmeh: - A supruga je uvek prva koju osumnjiče? Kakav cinizam! Ali, uvek, kako to kažu, postoji i 'druga žena'. Pretpostavljam da bi se moglo smatrati da i ona ima motiv? - Mislite li da je postojala druga žena u životu dr. Krajstoua? - Ovaj... da, palo mi je na pamet da bi mogla postojati. Čovek stekne takav utisak, znate. - Utisci ponekad mogu biti veoma korisni, - primeti Grejndž. - Stekla sam utisak - na osnovu onoga što je rekao da mu je ona vajarka, ovaj, bila veoma bliska prijateljica. Ali, pretpostavljam da vi već znate sve o tome? - Moramo razmotriti sve te stvari, razume se. Glas inspektora Grejndža bio je krajnje uzdržan, a je ipak uočio, praveći se da ništa ne vidi, brz, zloban bljesak zadovoljstva u tim velikim plavim očima. On upita krajnje službeno: - Kažete da vas je dr Krajstou otpratio kući. Koliko je bilo sati kada ste mu poželeli laku noć? - Znate, uopšte ne mogu da se setim! Znam da smo izvesno vreme proveli u razgovoru. Mora da je bilo prilično kasno. - Ušao je? - Da, ponudila sam ga pićem.

137

- Razumem. Pretpostavio sam da se vaš razgovor mogao odigrati u... ovaj... paviljonu pored bazena. Primetio je da su joj kapci zatreperili. Jedva da je trenutak oklevala pre nego što je odgovorila: - Pravi ste detektiv, zar ne? Da, sedeli smo tamo izves no vreme, pušili i pričali. Kako ste znali? Na licu joj se ogledao zadovoljan, znatiželjan izraz deteta koje traži da mu se pokaže neki pametan trik. - Ostavili ste tamo svoje krzno, gospođice Krej. - zatim je dodao, ne naglasivši reči: - I šibice. - Da, tako je. - Dr Krajstou se vratio u Holou u tri sata izjutra, - saopšti inspektor, ponovo ne naglašujući reči. - Zar je zaista bilo tako kasno? - Veronika je bila iskreno začuđena. - Da, bilo je, gospođice Krej. - Svakako, imali smo o toliko stvari da pričamo - nismo se bili videli toliko godina. - Da li ste sigurni da stvarno toliko dugo niste videli dr Krajstoua? - Upravo sam vam kazala da ga nisam videla petnaest godina. - Jeste li sigurni da ne grešite? Stekao sam utisak da ste se često viđali. - Šta vas je, za ime sveta, navelo da tako nešto pomislite? - Ova beleška, na primer. - Inspektor Grejndž izvuče iz džepa pismo, baci pogled na njega, pročisti grlo i pročita: - Molim te, dođi ovamo danas pre podne. Moram te videti - Veronika. - Daa. - Ona se osmehnu. - Jeste, možda, malo previše zapovednički... Bojim se da Holivud čini ljude... ovaj, prilično arogantnim. - Dr Krajstou je došao do vas narednog jutra na vaš poziv. Posvađali ste se. Da li biste hteli da mi kažete, gospođice Krej, oko čega ste se svađali? Inspektor beše otkrio svoje karte. Odmah je uočio bljesak besa, zlobno stiskanje usana. - Nismo se svađali, - odbrusi ona. - Oh, da, jeste, gospođice Krej. Vaše poslednje reči bile su: 'Mislim da te mrzim više nego što sam mislila da mogu bilo koga da mrzim'.

138

Ćutala je. Mogao je da oseti kako razmišlja - razmišlja brzo i zabrinuto. Neke žene bi požurile da nešto kažu. Međutim, Veronika Krej bila je suviše pametna za tako nešto. Ona najzad sleže ramenima i reče nehajno: - Razumem. Ponovo, priče posluge. Moja služavkica ima prilično živu maštu. Postoje, znate, razni načini da se nešto kaže. Mogu vas uveriti da nisam bila melodramatična. Bila je to zaista blago flertujuća primedba. Samo smo se preganjali. - Znači, te reči nije trebalo shvatiti ozbiljno? - Svakako da ne. I, uveravam vas, inspektore, da jeste prošlo petnaest godina od kada sam poslednji put videla Džona Krajstoua. To možete i sami proveriti. Ponovo je zauzela pozu, bila nezainteresovana, sigurna u sebe. Grejndž nije nastavio da se raspravlja, niti da insistira na tome. On ustade. - To će za sada biti sve, gospođice Krej, - reče on ljubazno. Izišao je iz 'Golubarnika' i krenuo putićem, da bi skrenuo kod kapije 'Rajskog odmora'. Herkul Poaro zurio je u inspektora sa krajnjim iznenađenjem. Ponovio je u neverici: - Revolver koji je Gerda Krajstou držala u ruci i koji je potom bio ispušten u bazen - nije bio revolver iz koga je ispaljen fatalni hitac? Ali, to je neobično. - Tačno, gospodine Poaro. Otvoreno govoreći, to nema smisla. Poaro tiho promrmlja: - Ne, to nema smisla. Ali, svejedno, inspektore, to mora imati smisla, a? - U tome i jeste stvar, gospodine Poaro, - s mukom izgovori inspektor. - Moramo smisliti nešto tako da ima smisla - ali, trenutno ne vidim kako. Istina je da nećemo odmaći mnogo, sve dok ne pronađemo pištolj koji je bio upotrebljen. Potiče, u tom nema sumnje, iz kolekcije ser Henrija - bar jedan nedostaje - $lo zna$i da je $itava stvar i dalje vezana za Holou. - Da, - promrmlja Poaro. - I dalje je vezana za Holouo.

139

- Izgledalo mi je da će to bili jednostavan i običan posao, - nastavi inspektor. - E pa, nije ni jednostavan ni običan. - Nije, - složi se Poaro, - nije jednostavan. - Moramo uzeti u obzir i mogućnost da je čitava stvar nameštaljka - to jest, da je sve namešteno tako da ukaže na Gerdu Krajstou. Ali, ako je tako, zašto pravi revolver nije ostavljen pored tela, da ga ona podigne? - Mogla je da ga ne podigne. - To je tačno, ali čak i da nije, sve dok na pištolju ne bi bilo otisaka nikog drugog - to će reći, ako bi bio obrisani posle upotrebe - ona bi najverovatnije ipak bila osumnjičena. A to je ono što je ubica želeo, je li tako? - Da li je? Grejndž se zagleda u njega. - Ako ste počinili ubistvo, poželeli biste da ga lepo i brzo prikačite nekom drugom, je li tako? To bi bila normalna reakcija jednog ubice. - Daa, - odvrati Poaro. - Ali, možda ovde imamo posla sa prilično neobičnim tipom ubice. Moguće je da je to rešenje našeg problema. - U čemu je rešenje? - U neobičnom tipu ubice, odgovori Poaro zamišljeno. Inspektor Grejndž je znatiželjno zurio u njega. - Ali, onda, u čemu jeste ubičina ideja? - upita on. - Šta je bio njegov ili njen cilj? Poaro uzdahnu i raširi ruke. - Nemam pojma - uopšte nemam pojma. Ali, sve mi se čini... krajnje neodređeno... - Da? - Da je ubica neko ko je želeo da ubije Džona Krajstoua, ali da istovremeno nije hteo da u to umeša Gerdu Krajstou. - Hmm! A mi smo odmah posumnjali na nju. - Ah, da, ali bilo je samo pitanje vremena kada će činjenice vezane za pištolj ugledati svetlost dana i to je trebalo da nas natera da sagledamo stvari iz novog ugla. U međuvremenu, ubica je imao vremena... Poaro zaćuta. - Vremena da učini - šta? - Ah, mon ami* opet ste me uhvatili. Ponovo moram da kažem da ne znam. * Mon ami (fr.), dragi prijatelju. (Red.) 140

Inspektor Grejndž načini krug ili dva po sobi, a onda zastade ispred Poaroa. - Došao sam do vas danas po podne, gospodine Poaro, iz dva razloga. Jedan je taj što znam - Policiji je to dobro poznato - da ste čovek sa velikim iskustvom, koji je obavio podosta nezgodnih poslova ovog tipa. To je razlog broj jedan. Ali, postoji još jedan razlog. Bili ste tamo. Bili ste svedok. Vi ste videli šta se dogodilo. Poaro potvrdno klimnu glavom. - Da, video sam šta se dogodilo... Međutim, inspektore Grejndž, oči nisu nimalo pouzdan svedok. - Kako to mislite, gospodine Poaro? - Oči ponekad vide, ono što im je namenjeno da vide. - Mislite da je sve to bilo unapred isplanirano? - Podozrevam da je tako. Sve je ličilo, razumete, na pozorišnu scenu. Ono što sam ja video bilo je sasvim jasno. Muškarac u koga je upravo bilo pucano i žena koja je pucala u njega, i koja je još držala pištolj što ga je upotrebila. To je ono što sam video - ali, već znamo da jedna pojedinost te slike nije bila tačna. Tim pištoljem nije ubijen Džon Krajstou. - Hm! - Inspektor snažno povuče svoje opuštene brkove naniže. Hoćete da kažete da je još neka od pojedinosti sa te slike možda takođe pogrešna? Poaro potvrdno klimnu glavom. - Bilo je prisutno još troje ljudi, - reče on, - troje ljudi koji su očigledno tek pristigli na lice mesta. Ali, ni to ne mora biti tačno. Bazen je okružen gustim gajem mladih kestenova. Od bazena vodi pet staza, jedna ka kući, jedna u šumu, jedna do cvetne aleje, jedna od bazena naniže ka farmi i jedna do puteljka ovamo. To troje ljudi došlo je različitim stazama, Edvard Angkatel spustio se iz šume, ledi Angkatel popela se od farme, a Henrijeta Savernake došla je od cvetne aleje iznad kuće. To troje stiglo je na mesto zločina skoro istovremeno i nekoliko trenutaka posle Gerde Krajstou. Međutim, jedno od to troje moglo je biti kod bazena pre nego što je stigla Gerda Krajstou; moglo je ubiti Džona Krajstoua i mogla se

141

povući naviše ili spustiti naniže jednom od staza i potom, okrenuvši se, stići istovremeno sa ostalima. - Da, to je moguće, - složi se inspektor Grejndž. - Evo i još jedne mogućnosti, koja tada nije bila uočena. Neko je mogao prispeti stazom koja vodi od puteljka, mogao je ubili Džona Krajstoua i vraliti se islim putem, neviđen. - Sasvim ste u pravu, - ponovo se složi inspektor. - Pored Gerde Krajstou, postoje još dve osobe koje mogu biti sumnjive... Imamo i isti motiv - ljubomoru. Nema sumnje da je reč o zločinu iz strasti. Još dve žene imale su vezu sa Džonom Krajstouom. On zastade. - Krajstou je otišao da se vidi sa Veronikom Krej tog jutra, - dodade on. - Posvađali su se. Rekla mu je da će zažaliti zbog onoga što je učinio i kazala da ga mrzi više nego što je verovala da ikog može mrzeti. - Zanimljivo, - promrmlja Poaro. - Tek se vratila iz Holivuda - a na osnovu onoga što sam pročitao u novinama, oni se tamo ponekad ubijaju. Možda je pošla da pokupi krzno koje je zaboravila prethodne noći u paviljonu. Mogli su se sresti - stvar je mogla pući - opalila je u njega - i onda, pošto je čula da neko dolazi, mogla se povući putem kojim je došla. Na trenutak je zastao, a onda iznervirano dodao: - Odatle sve polazi naopako. Taj prokleti pištolj! Osim... - Oči mu odjednom zasvetlucaše. - Osim ako ga nije upucala svojim pištoljem i ispustila onaj koji je pokupila iz radne sobe ser Henrija, kako bi osumnjičila one iz Holoua. Možda nije znala da smo u stanju da identifikujemo pištolj na osnovu tragova na žljebovima. - Pitam se koliko ljudi to zna? - Pomenuo sam to ser Henriju. Rekao je da misli da bi to moglo znati dosta ljudi - zahvaljujući detektivskim pričama. Naveo mi je jednu... Ključ fontane koja kaplje, za koju je kazao da ju je i Džon Krajstou čitao u subotu i koja ističe upravo tu stvar. - Ali Veronika Krej bi nekako morala da se dočepa pištolja iz radne sobe ser Henrija. - Da, to bi podrazumevalo predumišljaj. - Inspektor ponovo povuče svoj brk, a onda se zagleda u Poaroa. - Međutim, i sami ste nagovestili 142

još jednu mogućnost, gospodine Poaro. Tu je i gospođica Savernake. I tu vi kao očevidac-svedok - ili bi trebalo da kažem svedok koji je čuo stupate na scenu. Dr Krajstou je, umirući, izgovorio 'Henrijeta'. Čuli ste ga - svi su ga čuli, mada gospodin Angkatel izgleda da nije razumeo šta je ovaj kazao. - Edvard Angkatel nije čuo? To je zanimljivo. - Ali, ostali jesu. Sama gospođica Savernake kaže da je pokušao da joj nešto kaže. Ledi Angkatel kaže da je otvorio oči, ugledao gospođicu Savernake i rekao: 'Henrijeta'. Mislim da ona tome ne pridaje nikakvu važnost. Poaro se osmehnu. - Ne... ona tome ne bi pridala nikakvu važnost. - A šta je sa vama, gospodine Poaro? Bili ste tamo... videli ste... Čuli ste. Da li je dr Krajstou pokušao da vam kaže kako ga je Henrijeta upucala? Ukratko, da li je to bila reč optužbe? Poaro lagano odvrati: - Tada nisam tako mislio. - A sada, gospodine Poaro? Šta sada mislite? Poaro uzdahnu, a onda polako reče: - Možda je i bila. Ne mogu ništa više da kažem. Vi tražite od mene da vam kažem kakav je to utisak ostavilo na menc, ali kada dotični trenutak prođe postoji izazov da stvarima pridamo značenje koga tamo prvobitno nije bilo. Grejndž žurno reče: - Razume se, sve je ovo poverljivo. Ono što je gospodin Poaro mislio nije dokaz - svestan sam ja toga. Samo pokušavam da dođem do nekog putokaza. - Oh, razumem ja vas sasvim dobro - i utisak koji je stekao očevidac može biti od neke koristi. Ali, ponižavajuće je po mene to što moram da kažem da su moji utisci bezvredni. Bio sam u zabludi, pod ustiskom vizuelnog dokaza, da je gospođa Krajstou upravo ubila muža; tako da kada je dr Krajstou otvorio oči i rekao 'Henrijeta' uopšte mi nije palo na pamet da bi to mogla biti optužba. Pravi je izazov, kada pogledamo unazad, pridodati sceni nešto čega tamo nije bilo. - Razumem šta hoćete da kažete, - reče Grejndž. Ali, sve mi se čini da pošto je 'Henrijeta' bila poslednja reč koju je Krajstou izgovorio, ona 143

mora i značiti jednu od dve stvari. Ili je predstavljala optužbu za ubistvo ili je bila... ovaj, izgovorena čisto emocionalno. Ona je žena u koju je zaljubljen i on umire. Pošto sada imate sve na okupu, kako vam to zvuči? Poaro uzdahnu, promeškolji se, zatvori oči, ponovo ih otvori, i protegnu ruke u neskrivenoj ljutnji. - Glas mu je izražavao hitnju - to je sve što mogu da kažem - hitnju. Nije mi se učinilo ni da optužuje, niti da izražava osećanja - već hitnju, da! U jedno sam ipak siguran. Bio je sasvim pri svesti. Govorio je... da, govorio je kao lekar - lekar koji se našao u, recimo, iznenadnoj gužvi - pred pacijentom koji samo što mu nije na smrt iskrvario. Poaro sleže ramenima. - To je najbolje što umem. - Medicinski, a? - reče inspektor. - Da, to jeste treći način da se gleda na stvar. Neko je pucao na njega, podozreva da umire, želi da se nešto za njega brzo učini. I ako je gospođica Savernake bila, kao što kaže ledi Angkatel, prva osoba koju je ugledao kada je otvorio oči, onda bi se sigurno njoj obratio. Mada mi to baš ne izgleda zadovoljavajuće. - Ništa u vezi s ovim slučajem ne valja, - primeti Poaro pomalo ogorčeno. Scena ubistva, postavljena da prevari Herkula Poaroa - i prevarila ga je! Ne, nije valjalo. Inspektor Grejndž je gledao kroz prozor. - Zdravo, - reče on, - evo Klarka, mog narednika. Izgleda da ima nešto. Radio je sa poslugom - onako, prijateljski. Zgodan je momak, ume sa ženama. Narednik Klark uđe pomalo zadihan. Očigledno je bio zadovoljan sobom, mada je tu činjenicu potisnuo službenim ophođenjem punim dužnog poštovanja. - Mislio sam da će biti najbolje da dođem i podnesem vam izveštaj, gospodine, pošto sam znao kuda ste otišli. Oklevao je, uputivši jedan sumnjičavi pogled prema Poarou, čija egzotična pojava stranca nije predstavljala najbolju preporuku za njegovo osećanje službene uzdržljivosti. - Samo napred, momče, - ohrabri ga Grejndž. -Ne obraćaj pažnju na gospodina Poaroa. On je zaboravio mnogo više o ovoj igri nego što ćeš ti naučiti u mnogo narednih godina. 144

- Da, gospodine. Ovako, gospodine. Izvukao sam nešto od služavke koja radi u kuhinji... Grejndž ga prekide i pobednički se okrenu ka Poarou. - Šta sam vam rekao? Uvek ima nade tamo gde ima služavki koje rade u kuhinji. Neka nam se nebo smiluje, jer se broj posluge toliko smanjio da niko više ne drži služavke koje rade u kuhinji. Služavke iz kuhinje pričaju, služavke iz kuhinje brbljaju. Njih kuvarica toliko kinji, baš kao i sluge odozgo, da je u ljudskoj prirodi da pričaju o onome što znaju svakome ko želi da sluša. Nastavi, Klark. - Evo što je devojka rekla, gospodine. Da je u nedelju po podne videla Gadžona, batlera, kako prolazi hodnikom sa revolverom u ruci. - Gadžon? - Da, gospodine. - Klark otvori blok. - Evo njenih reči: 'Ne znam šta da radim, ali mislim da treba da kažem šta sam videla toga dana. Videla sam gospodina Gadžona, stajao je u hodniku sa revolverom u ruci. Gospodin Gadžon je izgledao zaista veoma čudno. - Pretpostavljam..., - primeti Klark, zastavši, - pretpostavljam da ovo što je kazala o tome da je izgledao čudno nema nikakvog značaja. Verovatno je to izmislila. Ali, mislio sam, gospodine, da bi trebalo da vas odmah izvestim. Inspektor Grejndž ustade, imao je izgled zadovoljnog čoveka, pred kojim stoji zadatak za koji je odlično pripremljen. - Gadžon? - ponovi on. - Odmah ću porazgovarati sa gospodinom Gadžonom. 20. Obrevši se ponovo u radnoj sobi ser Henrija, inspektor Grejndž se zagleda u bezizražajno lice čoveka ispred sebe. Do tada na Gadžona ne beše pala ni trunčica sumnje. - Veoma mi je žao, gospodine, - ponovi on. -Pretpostavljam da je trebalo da pomenem taj događaj, ali sam zaboravio. Izvinjavajući se, prelazio je pogledom sa inspektora na ser Henrija. - Bilo je oko 5:30, ako se dobro sećam, gospodine. Uputio sam se hodnikom da vidim da li su poštom stigla kakva pisma, kada sam primetio revolver na stolu u hodniku. Pretpostavio sam da pripada gospodarevoj kolekciji, uzeo sam ga i doneo ovamo. Na polici pored 145

kamina bilo je jedno prazno mesto odakle je uzet, te sam ga tako vratio tamo gde treba. - Pokažite mi ga, - zatraži Grejndž. Gadžon ustade i ode do dotične police, sa inspektorom za petama. - To je bio ovaj, gospodine. - Gadžon pokaza prstom na mali mauzer na kraju reda. Bio je to .25 - malo oružje. To sigurno nije bio pištolj kojim je ubijen Džon Krajstou. Ne skidajući pogled sa Gadžonovog lica, Grejndž reče: - To je automatski pištolj, ne revolver. Gadžon se nakašlja. - Stvarno, gospodine? Bojim se da se baš ne razumem mnogo u vatreno oružje. Mora da sam, gospodine, reč revolver upotrebio u uopštenom smislu. - Ali, sasvim ste sigurni da je to pištolj koji ste pronašli u hodniku i doneli ovamo? - Oh, da, gospodine, u to nema nikakve sumnje. Grejndž ga zaustavi kada je hteo da ispruži ruku. - Ne dirajte ga, molim vas. Moram ga ispitati zbog otisaka prstiju i kako bih proverio da li je napunjen. - Ne mislim da je napunjen, gospodine. Nijedan primerak iz kolekcije ser Henrija ne čuva se napunjen. A što se tiče otisaka, gospodine, izglancao sam ga maramicom pre nego što sam ga vratio na mesto, tako da će na njemu biti samo moji otisci. - Zašto ste to uradili? - oštro upita Grejndž. Međutim, Gadžon se, krajnje spokojno, izvinjavajuće osmehnu. - Mislio sam da bi mogao biti prašnjav, gospodine. Vrata se otvoriše i unutra uđe ledi Angkatel, osmehujući se inspektoru. - Baš lepo što vas vidim, inspektore Grejndž! Kakva je to priča o revolveru i Gadžonu? Ono dete u kuninji lije gorke suze. Gospođa Midvej je tiraniše - mada je devojka bila sasvim u pravu kada je rekla šta je videla - ako je smatrala da to treba da uradi. I ja se uvek zbunim kada treba da odredim šta je pravilno, a šta nepravilno - lako je, znate, ako je ono što je pravo neprijatno, a ono što je pogrešno ugodno, jer tada čovek zna na čemu je - ali je zbunjujuće kada je obrnuto - i ja

146

smatram, a sigurno i vi, inspektore, da svako mora da uradi ono što sam smatra da je ispravno. Šta si im rekao o tom pištolju, Gadžone? Gadžon odvrati, uljudno naglasivši: - Pištolj se nalazio u hodniku, gospođo, na središnjem stolu. Nemam pojma kako se tamo našao. Doneo sam ga ovamo i odložio na njegovo mesto. Upravo to sam rekao i inspektoru, i njemu je sve jasno. Ledi Angkatcl odmahnu glavom. - Zaisla nije trebalo to da kažeš, Gadžone, - reče ona blago. - Ja ću porazgovarati s inspektorom. Gadžon napravi malu kretnju, i ledi Angkatel reče krajnje šarmantno: - Cenim tvoje molive, Gadžone. Uvek pokušavaš da nas poštediš nevolja i gnjavaže. Zatim ga je blagim rečima otpustio: - To bi bilo sve. Gadžon je još oklevao, uputivši jedan brz pogled prema ser Henriju, a zatim i prema inspektoru, pa se najzad nakloni i krenu ka vratima. Grejndž napravi kretnju kao da želi da ga zaustavi, ali iz nekog razloga, koji nije umeo da definiše, pusti da mu ruka ponovo klone. Gadžon iziđe i zatvori vrata za sobom. Ledi Angkatel se spusti u fotelju i osmehnu se dvojici muškaraca, primetivši razgovorljivo: - Znate, zaista mislim da je to bilo veoma šarmantno od Gadžona. Baš feudalno, ako me razumete. Da, feudalno je prava reč. - Da li bi iz ovoga trebalo da shvatim, ledi Angkatel, da vi znate nešto više o toj stvari? - upita Grejndž kruto. - Razume se. Gadžon ga uopšte nije pronašao u hodniku. Pronašao ga je kada je izvadio jaja. - Jaja? - Inspektor Grejndž je zurio u nju. - Iz kotarice, - objasni ledi Angkatel. Izgledalo je da misli kako je sada sve razjašnjeno. Ser Henri joj se blago obrati. - Moraš nam reći nešto više, draga moja. Inspektor Grejndž i ja i dalje lovimo u mutnom. - Oh. - Ledi Angkatel se pripremi da bude određenija. - Pištolj je, vidite, bio u u kotarici, ispod jaja. - Kakvoj kotarici i kakvih jaja, ledi Angkatel?

147

- U kotarici koju sam nosila na farmu. Pištolj je bio u njoj, a potom sam stavila jaja povrh pištolja i potpuno zaboravila na njega. Kada smo pronašli jadnog Džona Krajstoua mrtvog pored bazena, bio je to pravi šok, tako da sam ispustila kotaricu i Gadžon ju je u poslednjem trenutku uhvatio - mislim, zbog jaja. Da sam je ispustila, razbila bi se. On ih je i odneo u kuću. Kasnije sam ga zamolila da napiše datum na jaja - to uvek radim - jer se inače pojedu sveža pre onih starijih - i on mi je rekao da je to već obavljeno - kada sada bolje razmislim, to je posebno istakao. Eto zbog čega sam mislila da se ponašao... feudalno. Našao je pištolj i vratio ga ovamo - pretpostavljam, samo zbog toga što je policija bila u kući. Smatram da policija uvek mnogo zaplaši poslugu. Vrlo lepo i odano - ali i vrlo glupo, jer se podrazumeva da vi, inspektore, želite da čujete istinu, je li tako? Ledi Angkatel završi, uputivši inspektoru očaravajući osmeh. - Da, nameravam da dođem do istine, - primeti Grejndž prilično smrknuto. Ledi Angkatel uzdahnu. - Sve je to tako zapetljano, zar ne? - reče ona. - Mislim, na ovo proganjanje ljudi. Mislim da onaj ko je upucao Džona Krajstoua, ko god to bio, nije nameravao da ga ubije - hoću da kažem, ne ozbiljno. Ako je to bila Gerda, ubeđena sam da nije htela. U stvari, veoma sam iznenađena da ga nije promašila - to bi čovek očekivao od Gerde. A ona je zaista fina osoba. Ako je strpate u zatvor i obesite, šta će se za ime sveta dogoditi sa decom? Ako je ona ubila Džona, sada joj je najverovatnije strašno žao zbog toga. Za decu je već dovoljno strašno to što im je otac ubijen - ali, bilo bi neosporno još mnogo gore po njih kada bi im majka bila zbog toga obešena. Ponekad mi se čini da vi policajci ne mislite o tim stvarima. - Trenutno ne razmatramo bilo kakvo hapšenje, ledi Angkatel. - To je u svakom slučaju razumno. Od početka sam bila uverena, inspektore Grejndž, da ste vi vrlo razuman čovek. Ponovo taj šarmantan osmeh, od koga vam se gotovo zavrti u glavi. Inspektor Grejndž zatrepta. Nije mogao da odoli, ali je nepokolebljivo nastavio dalje.

148

- Kao što ste upravo i sami rekli, ledi Angkatel, istina je ona do koje želim da doprem. Uzeli ste pištolj odavde... uzgred budi rečeno, koji je to pištolj bio? Ledi Angkatel pokaza glavom prema polici pored kamina. - Drugi od kraja. Mauzer .25. - Nešto u jasnom, tehničkom načinu na koji je odgovorila, učini da se inspektor Grejndž trgne. Nekako, nije očekivao da ledi Angkatel, koju je do sada u svom umu smatrao 'neodređenom' i 'tek pomalo udarenom', opiše vatreno oružje sa takvom tehničkom preciznošću. - Uzeli ste pištolj odavde i stavili ga u kotaricu. Zbog čega? - Znala sam da ćete me to pitati, odgovori ledi Angkatel. Njen ton, sasvim neočekivnao, zvučao je gotovo pobednički. - Svakako da mora postojati neki razlog. Zar ne misliš i ti tako, Henri? - Ona se okrenu mužu. - Zar ne misliš da sam morala imati neki razlog da uzmem pištolj tog jutra? - Svakako bih pomislio tako nešto, draga moja, - ukočeno odgovori ser Henri. - Čovek čini stvari, - nastavi ledi Angkatel, zureći zamišljeno pred sebe, - a posle se ne seća zbog čega je nešto uradio. Ali, znate, inspektore, smatram da uvek postoji razlog, samo ako čovek može da ga se seti. Mora da mi je bilo nešto na pameti kada sam stavila mauzer u kotaricu sa jajima. - Ona se obrati inspektoru. - Šta mislite da je to moglo biti? Grejndž je zurio u nju. Uopšte joj nije bilo neugodno - bila je samo znatiželjna, poput deteta. To ga je porazilo. Do tada nije imao prilike da sretne nekoga kao što je Lusi Angkatel i tek na trenutak nije znao šta da radi. - Moja žena, - reče ser Henri, - krajnje je rasejana, inspektore. - Izgleda da je tako, gospodine, - primeti Grejndž. Nije to, međutim, rekao baš naročito lepim tonom. - Šta mislite, zbog čega sam uzela taj pištolj? - upita ponovo, kao u poverenju, ledi Angkatel. - Nemam pojma, ledi Angkatel. - Ušla sam ovamo, - promrmlja ledi Angkatel. - Razgovarala sam sa Simons o jastučnicama... i neodređeno se sećam da sam otišla do

149

kamina... razmišljajuši o tome da moramo nabaviti novi žarač... kapelana, ne župnika... Inspektor Grejndž je zurio u nju. Osećao je kako mu se vrti u glavi. - I sećam se da sam uzela mauzer... sladak, mali pištolj oduvek mi se dopadao... i stavila ga u kotaricu - upravo sam bila uzela kotaricu iz cvetne sobe. Ali, toliko toga mi je bilo na pameti - Simons, znate, i ladolež među Mišelinovim tratinčicama - a i nadala sam se da će gospođa Midvej napraviti zaista bogatog crnca u košulji... - Crnca u košulji? Inspektor Grejndž morao je da je prekine. - Čokolada, znate, i jaja - prekriveni šlagom. Poslastica koju bi svaki stranac voleo za ručak. Inspektor Grejndž progovori ljutito i oštro, osećajući se poput čoveka koji uklanja paukove mreže što mu zamagljuju vidik: - Jeste li napunili pištolj? Nadao se da će je iznenaditi - možda čak i malčice uplašiti; međutim, ledi Angkatel samo razmotri to pitanje s nekom vrstom očajničke zamišljenosti. - Jesam li? To je tako glupo, ne mogu da se setim. Ali, mislim da sam morala da ga napunim, šta vi mislite, inspektore? Hoću da kažem, kakva korist od pištolja bez municije? Volela bih kada bih mogla tačno da se setim šta mi je u tom trenutku bilo na pameti. - Draga moja Lusi, - umeša se ser Henri. - Ono što se odvija - ili se ne odvija u tvojoj glavi - već godinama tera u očajanje one koji te poznaju. Ona mu uputi veoma ljubak osmeh. - Pokušavam da se setim, Henri dragi. Čovek čini tako čudne stvari. Pre neko jutro podigla sam slušalicu i zatekla samu sebe kako zapanjeno zurim u nju. Nisam imala pojma šta sam htela s njom. - Verovatno ste nameravali nekog da pozovete, hladno primeti inspektor. - Ne, smešno, ali nisam. Posle sam se setila... Pitala sam se zbog čega gospođa Mirs, baštovanova žena, drži svoju bebu na tako čudan način i podigla sam slušalicu da pokušam, znate, da vidim kako bi neko držao bebu, i, razume se, tek onda sam shvatila zbog čega mi se to učinilo čudnim... Gospođa Mirs je levoruka i bila je na drugu stranu okrenula glavu. 150

Pobednički je prešla pogledom s jednog na drugog muškarca. Pa, pretpostavljam da i takvi ljudi postoje, pomisli inspektor. Ipak, nije baš bio ubeđen u to. Shvatio je da je čitava stvar mogla predstavljati gomilu laži. Služavka koja je radila u kuhinji, na primer, izričito je rekla da je Gadžon držao revolver. Ipak, niste se mogli na to baš sasvim osloniti. Devojka nije ništa znala o vatrenom oružju. Čula je da se u vezi sa zločinom pominje revolver, a za nju bi revolver ili pistolj predstavljali jedno te isto. I Gadžon i ledi Angkatel izričito su tvrdili da je po sredi mauzer pištolj - ali ničim nisu mogli da dokažu svoju tvrdnju. Gadžon se mogao pobrinuti za nedostajući revolver i on ga je mogao vratiti, ne u radnu sobu, već ledi Angkatel. Izgleda da su sve sluge bile zalužene tom prokletom ženom. Šta ako je u stvari ona ubila Džona Krajstoua? (Ali, zašto bi? Nije mogao da nazre razlog.) Da li bi je i dalje podržavali i lagali zbog nje? Imao je neprijalno osećanje da bi upravo to uradili. A sada i ta njena fantastična priča o tome kako ne može da se seti sigurno je mogla da smisli nešto bolje od toga. A deluje tako prirodno - uopšte joj nije neprijatno, niti je zabrinuta. Prokletstvo, ostavlja utisak da govori čistu istinu. On ustade. - Kada se setite još nečega, možda ćete mi kazati, ledi Angkatel, - reče on suvo. - Svakako da hoću, inspektore, - odgovori ona. - Ponekad se čovek sasvim iznenada seti nekih stvari. Grejndž iziđe iz radne sobe. U hodniku provuče prst unutrašnjom stranom okovratnika i duboko uzdahnu. Osećao je da se sav upetljao - k'o pile u kučine. Bili su mu neophodni njegova najstarija i najgora lula, vrč piva, dobra šnicla i čips. Nešto jednostavno i krajnje obično. 21. Ledi Angkatel je u radnoj sobi lebdela unaokolo, dodirujući ovlaš prstima pojedine stvari. Ser Henri je sedeo zavaljen u naslonjaču i posmatrao je. Konačno je upitao: 151

- Zbog čega si uzela pištolj, Lusi? Ledi Angkatel se vrati i graciozno se spusti u naslonjaču. - Nisam baš sasvim sigurna, Henri. Pretpostavljam da sam imala neku neodređenu ideju o nesrećnom slučaju. - Nesrećnom slučaju? - Da. Svo ono korenje drveća, znaš, - neodređeno reče ledi Angkatel, koje štrči - lako se čovek saplete. Ispališ nekoliko hitaca u metu i jedan metak ostane u magacinu - nepažljivo, razume se - ali ljudi jesu nepažljivi. Uvek sam smatrala, znaš, da bi nesrećan slučaj predstavljao najjednostavniji način da se takva jedna stvar obavi. Osobi bi, razume se, bilo strašno žao, okrivljavala bi sebe... Glas joj zamre. Njen muž sedeo je sasvim mirno, ne skidajući pogled s njenog lica. Ponovo je progovorio istim tihim, pažljivim glaosm. - Kome je trebalo da se dogodi... nesrećan slučaj? Lusi malčice okrenu glavu, iznenađeno se zagledavši u njega. - Džonu Krajstouu, razume se. - Blagi Bože, Lusi... - On ućuta. - Oh, Henri, bila sam tako strašno zabrinuta, - reče ona iskreno. - Zbog Ejnsvika. - Razumem. U pitanju je Ejnsvik. Oduvek si suviše brinula zbog Ejnsvika, Lusi. Ponekad mi se učini da je to jedina stvar do koje ti je stalo. - Edvard i Dejvid su poslednji - poslednji Angkatelovi. A Dejvid neće valjati, Henri. On se nikada neće oženiti - zbog svoje majke i svega toga. On će naslediti mesto kada Edvard umre i neće se oženiti, a ti i ja bićemo mrtvi mnogo pre no što on postane sredovečan. On će biti poslednji od Angkatelovih i sve će zamreti zajedno s njim. - Zar je to toliko važno, Lusi? - Svakako da je važno! Ejnsvik! - Trebalo je da budeš muško, Lusi. Međutim, nasmešio se - jer nije mogao da zamisli Lusi da bude bilo šta drugo do žena. - Sve zavisi od toga hoće li se Edvard oženiti - a Edvard je tako tvrdoglav - ta njegova izdužena glava, ista kao u oca. Nadala sam se da će preboleti Henrijetu i oženiti se nekom finom devojkom - ali sada uviđam da je to beznadežno. Onda sam pomislila da će Henrijetina 152

veza sa Džonom krenuti uobičajenim putem. Pretpostavljam da Džonove ljubavne veze nikada nisu bile baš stalne. Ali, videla sam kako je posmatra one večeri. Zaista mu je bilo stalo do nje. Kada bi se samo Džon sklonio s puta - osećala sam da bi se Henrijeta udala za Edvarda. Ona nije od onih koji poštuju sećanja i žive u prošlosti. I tako, vidiš, sve se svodilo na to - treba se osloboditi Džona Krajstoua. - Lusi. Nisi valjda... šta si uččinila, Lusi? Ledi Angkatel ponovo ustade. - Nisi valjda makar na trenulak pomislio da sam ja upucala Džona Krajstoua? Pala mi je na pamet ta luda ideja o nesrećnom slučaju. Ali onda sam se, znaš, setila da smo mi pozvali Džona Krajstoua da dođe - nije se on sam pozvao. Ne možeš pozvati nekoga da bude tvoj gost, a potom upriličiti kakav nesrećani slučaj. Čak se i Arapi strogo drže pravila gostoprimstva. Zato nemoj da brineš, Henri, važi? Stajala je i gledala ga sa predivnim, zaljubljenim osmehom na licu. - Uvek brinem zbog tebe, Lusi, - reče on natmureno. - Nema potrebe, dragi. I kao što vidiš, sve je zapravo ispalo sasvim dobro. Otarasili smo se Džona, a da nismo ni prstom mrdnuli. To me podseća, - reče ledi Angkatel utonuvši u sećanja, - na onog $oveka u Bombaju koji je bio tako strašno grub prema meni. Tri dana kasnije pregazio ga je tramvaj. Ona otvori francuski prozor i iziđe u baštu. Ser Henri ostade nepokretno da sedi, posmatrajući njenu visoku, vitku priliku kako se udaljava stazom. Delovao je staro i umorno, a izraz njegovog lica podsećao je na lice čoveka koji stalno živi u strahu. U kuhinji je uplakana Dori Emot klonula pod ozbiljnim prekorima gospodina Gadžona. Gospođa Midvej i gospođica Simons podsećale su na grčki hor. - Zaletela si se i brzopleto donela zaključak, kako to ume samo neiskusna devojka. - Tako je, potvrdi gospođa Midvej. - Ako me vidiš sa pišioljem u ruci, ispravno ćeš postupiti ako mi priđeš i upitaš: 'Gospodine Gadžone, da li biste bili tako ljubazni da mi pružite objašnjenje?'

153

- Ili si mogla doći do mene, - umeša se gospođa Midvej. - Ja sam uvek voljna da mladoj devojei koja ne poznaje svet kažem šta treba da misli. - Nije trebalo da odeš, - nastavi Gadžon okrutno, - i brbljaš sa tim policajcem - a uz to je samo narednik! Nikada ne treba da imaš veze sa policijom, više nego što je to neophodno. Već je dovoljno neprijatno što su uopšte u kući. - Neiskazivo neprijatno, - promrmlja gospođica Simons. - Tako nešto nikada mi se ranije nije dogodilo. 184 - Svi znamo, - nastavi Gadžon, - kakva je gospođa. Ništa što ona učini ne može me iznenaditi - ali, policija ne poznaje gospođu onako kako je mi poznajemo i gospođu treba poštedeti glupavih pitanja i sumnji samo zato što luta unaokolo sa vatrenim oružjem. To je tako normalno za nju, ali policijski um u svemu vidi samo ubistvo i slične grozne stvari. Gospođa je samo rastresena dama koja ne bi ni muvu zgazila, ali ne možemo poreći da ne ostavlja stvari na čudnim mestima. Nikada neću zaboraviti, - osećajno dodade Gadžon, - kada je donela živog raka i stavila ga na poslužavnik za posetnice u hodniku. Mislio sam da mi se stvari priviđaju! - To mora da je bilo pre no što sam ja došla, - znatiželjno primeti Simonsova. Gospođa Midvej proveri kakav su utisak ta otkrića ostavila na grešnu Doris. - Ostavićemo to za drugi put, - reče ona. - Hajde sada, Doris, sve smo ti ovo rekli samo za tvoje dobro. Nije ništa neobično imati posla sa policijom i nemoj to zaboraviti. Sada možeš da nastaviš da čistiš povrće i obrati malo više pažnje na mahune nego sinoć. Doris šmrknu. - Da, gospođo Midvej, - reče ona i odvuče se do sudopere. Gospođa Midvej primeti zloslutno: - Sve mi se čini da mi kolači neće uspeti. To grozno sutrašnje saslušanje. Svaki put se trgnem kada pomislim na to. Da se tako nešto nama dogodi!

154

22. Kvaka na kapiji se oglasila i Poaro je na vreme pogledao kroz prozor, tako da je uspeo da vidi posetioca koji se približavao stazom glavnim vratima. Odmah je znao ko je to. Veoma ga je zanimalo šta to beše dovelo Veroniku Krej kod njega. Unela je u sobu predivan blagi miris, miris koji je Poaro odmah prepoznao. Na sebi je imala kostim od tvida i sportske cipele - ali, zaključio je da se u mnogome razlikovala od Henrijete. - Gospodine Poaro. - U glasu joj se naziralo oduševljenje, izvesna dirnutost. - Malopre sam otkrila ko mi je sused. Oduvek sam želela da vas upoznam. Prihvatio je njene ispružene ruke i naklonio se nad njima. - Očaran sam, gospođo. S osmehom je prihvatila to iskazivanje poštovanja i odbila ponuđeni čaj, kafu ili koktel. - Ne, došla sam samo da porazgovaram sa vama. Ozbiljno. Zabrinuta sam. - Vi, zabrinuti? Žao mi je što to čujem. Veronika sede i uzdahnu. - Reč je o smrti Džona Krajstoua. Saslušanje je sutra. To vam je poznato? - Da, da, poznato mi je. - A čitava ta stvar bila je veoma neobična... Ona za trenutak zaćuta. - Većina ljudi ne bi poverovala. Ali vi hoćete, bar mislim da hoćete, jer poznajete ljudsku prirodu. - Znam ponešto o ljudskoj prirodi, - priznade Poaro. - Posetio me je inspektor Grejndž. Utuvio je sebi u glavu da sam se posvađala sa Džonom - što je na izvestan način tačno, mada ne na način na koji on to misli. Rekla sam mu da nisam videla Džona petnaest godina - ali on mi, jednostavno, nije poverovao. Ali, to je istina, gospodine Poaro. - Pošto je istina, može se lako dokazati, - primeti Poaro. - Čemu, onda, zabrinutost? Uzvratila mu je osmeh na najprijateljskiji mogući način.

155

- Prava je istina da se, u stvari, nisam usudila da kažem inspektoru šta se dogodilo u subotu uveče. To je tako fantastično, da on svakako ne bi poverovao. Ipak, morala sam nekom da ispričam. Zato sam došla do vas. - Polaskan sam, - tiho reče Poaro. Primetio je da je ona tu činjenicu uzimala zdravo za gotovo. Bila je to žena, pomisli on, veoma sigurna u efekat koji izaziva. Mada je, povremeno, mogla da pogreši. - Džon i ja bili smo vereni i trebalo je da se venčamo pre petnaest godina. Mnogo je bio zaljubljen u mene - čak toliko da me je to ponekad plašilo. Tražio je da se odreknem glume... da prestanem da razmišljam ili da vodim bilo kakav vlastiti život. Bio je u toj meri posesivan i toliko je voleo da gospodari, da to više nisam mogla da podnesem i raskinula sam veridbu. Bojim se da je on to veoma teško primio. Poaro diskretno i saosećajno coknu jezikom. - Nisam ga videla ponovo sve do prošle subote. Otpratio me je kući. Rekla sam inspektoru da smo pričali o prošlim vremenima - što je na izvestan način tačno. Ali, ima tu i mnogo više od toga. - Da? - Džon je poludeo - sasvim poludeo. Želeo je da ostavi ženu i decu, želeo je da se ja razvedem i udam za njega. Kazao je da me nikada nije zaboravio - da je vreme stalo onog trenutka kada me je ugledao. Zatvorila je ponovo oči i gotovo skrušeno se osmehnula Poarou. - Možete li poverovati da... da su takva osećanja moguća? - upita ona. - Da, mislim da su moguća, - odgovori Poaro. - Nikada ne zaboraviti... nastaviti sa čekanjem... planirati... nadati se. Odlučiti svim srcem i umom da na kraju dobije ono što želi. Postoje takvi muškarci, gospodine Poaro. - Da - i žene. Ona ga prodorno pogleda. - Govorim o muškarcima - o Džonu Krajstouu. Eto, tako je to bilo. U početku sam se bunila, odbijala sam da ga shvatim ozbiljno. Onda sam mu rekla da je lud. Bilo je prilično kasno kada se vratio. Prepirali smo se i prepirali. Nije popustio. Ponovo je progutala knedlu. 156

- Zato sam mu narednog jutra poslala onu belešku. Nisam mogla da ostavim stvari na tome. Morala sam ga naterati da shvati da ono što je želeo - ne može dobiti. - Nije mogao dobiti? - Svakako da nije! Došao je. Nije želeo da me sasluša. I dalje je bio uporan. Rekla sam mu da to neće valjati, da ga ne volim, da ga mrzim... - Zastala je, teško dišući. - Morala sam da budem okrutna. I tako smo se u besu rastali... A sada - sada je mrtav. Primetio je kako joj se ruke polako spajaju, kako prepliće prste i kako joj zglobovi iskaču. Bile su to krupne, prilično okrutne ruke. Snažno osećanje prešlo je sa nje na njega. Nije to bila tuga, ne bol ne, u pitanju je bio bes. Bes, pomisli on, osujećenog egoiste. - Pa, gospodine Poaro? - Glas joj je bio kontrolisan i ponovo gladak. Šta da radim? Da ispričam sve ovo ili da zadržim za sebe? Tako se dogodilo - ali, teško je u to poverovati. Poaro se zagleda u nju dugim, zamišljenim pogledom. Podozrevao je da Veronika Krej ne govori istinu, a opet, osećao je neporecivu iskrenost u njenoj priči. Dogodilo se, pomisli on, ali se nije tako dogodilo. A onda je odjednom shvatio. Priča je bila istinita, samo izokrenuta. Ona je bila ta koja nije mogla da zaboravi Džona Krajstoua. Ona je bila ta koja je bila osujećena i odbijena. A kako nije mogla ćutke da podnese neverovatni bes tigrice lišene onog što je smatrala svojim zasluženim plenom, izmislila je verziju istine koja će zadovoljiti njen povređeni ponos i bar malčice nahraniti onu bolnu glad za čovekom koji je izmakao domašaju njenih stisnutih šaka. Nije mogla da prizna da ona, Veronika Krej, nije mogla da dobije ono što je želela! I tako je obrnula stvari. Poaro duboko udahnu vazduh. - Ako sve ovo ima ikakve važnosti za okolnosti pod kojima je umro Džon Krajstou, moraćete sve da ispričate, ali ako nema - a ja ne vidim zašto bi imalo - onda mislim da imate sva prava da to zadržite za sebe. Pitao se da li je razočarana. Podozrevao je da bi u svom sadašnjem raspoloženju volela da se njena priča pojavi u novinama. Došla je kod njega - ali, zbog čega? Da isproba priču? Da proveri njegove reakcije? Ili da ga iskoristi - da ga upotrebi kao prenosnika priče? 157

Ako ju je njegov blagi odgovor razočarao, nije to pokazala. Ustala je i pružila mu svoju dugačku, izmanikiranu ruku. - Hvala, gospodine Poaro. To što kažete ima smisla. Baš mi je drago što sam svratila do vas. Ja... osećala sam da želim da neko sazna. - Poštovaću vaše poverenje, gospođo. Kada je otišla, on odškrinu prozore. Mirisi su uticali na njega. Nije mu se dopao Veronikin miris. Bio je skup, ali prezasićen, suviše jak kao i njena ličnost. Pitao se, dok je pomerao zastore, da li je Veronika Krej ubila Džona Krajstoua. Sigurno je želela da ga ubije - u to je bio ubeđen. Uživala bi da povuče okidač - uživala bi da ga vidi kako posrće i pada. Ali, iza tog osvetoljubivog besa nalazilo se nešto hladno i pronicljivo, nešto što je umelo da proceni izglede - hladna, proračunata inteligencija. Koliko god da je Veronika Krej želela da ubije Džona Krajstoua, sumnjao je da bi rizikovala. 23. Saslušanje je bilo završeno. Predstavljalo je puku formalnost, i mada su unapred bili upozoreni da će biti tako, ipak su gotovo svi bili besni jer su ga doživeli kao izvestan antiklimks. Odloženo je za četrnaest dana, na zahtev policije. Gerda se sa gospođom Paterson dovezla iz Londona u iznajmljenom dajmleru. Na sebi je imala crnu haljinu i na glavi nepristali šešir, i delovla je nervozno i pometeno. Upravo se spremala da ponovo uđe u dajmler, ali zastade jer joj priđe ledi Angkatel. - Kako si Gerda, draga? Nadam se da ne spavaš baš mnogo loše. Mislim da je prošlo sasvim dobro, upravo onako kako smo se i nadali, a ti? Baš mi je žao što nisi bila s nama u Holouu, ali, jasno mi je da bi te to i te kako uznemirilo. Gospođa Paterson reče jasnim glasom, prekorno pogledavši sestru što je nije predstavila kako treba: - Bila je to ideja gospođice Kolins - da se dovezemo pravo ovamo i odmah krenemo nazad. To je, razume se, skupo, ali smo smatrale da vredi. 158

- Oh, slažem se potpuno sa vama. Gospođa Paterson spusti glas. - Smesta vodim Gerdu i decu u Bekshil. Potrebni su joj odmor i mir. Reporteri! Nemate pojma! Naprosto su preplavili ulicu Harli. Neki mladić kliknu fotografskim aparatom, i Elsi Paterson gurnu sestru u kola i njih dve se odvezoše. Ostali na trenutak ugledaše Gerdino lice ispod oboda nepristalog šešira. Bilo je bezizražajno, izgubljeno - na trenutak je izgledala poput zaostalog deteta. - Jadnica, - promrmlja Midž Hardkasl sebi u bradu. - Šta su to svi videli u Krajstouu? - primeti Edvard nervozno. - Ta kukavna žena deluje potpuno skrhano od bola. - Potpuno je zavisila od njega, - primeti Midž. - Ali, zašto? Bio je sebičan, na neki način prijatan za društvo, ali... On zaćuta. - Šta si ti mislila o njemu, Midž? - upita on posle kraće stanke. - Ja?! - Midž se malo zamisli, pa konačno reče prilino začuđena vlastitim rečima: - Mislim da sam ga poštovala. - Poštovala? Zbog čega? - Pa, bio je dobar u svom poslu. - Razmišljaš o njemu kao o lekaru? - Da. Nisu imali vremena da nastave ovaj razgovor. Henrijeta je vozila Midž nazad u London svojim kolima. Edvard je trebalo da se vrati na ručak u Hol posle čega će, zajedno sa Dejvidom, otputovati popodnevnim vozom. Neodređeno je kazao Midž: Moramo jednom izići na ručak, - na šta je Midž odvratila da bi to bilo veoma lepo, ali da ne može da sebi priušti više od jednog a Edvard joj je na kraju uputio svoj šarmantni osmeh i rekao: - Oh, to je izuzetna prilika. Uveren sam da će razumeti. Zatim je prišao Henrijeti. - Nazvaću te, Henrijeta - Dobro, važi, Edvarde. Ali, možda ću mnogo odsustvovati iz kuće. - Odsustvovati? Uputila mu je hitar, podrugljiv osmeh. - Utapaću tugu. Ne očekuješ valjda da sedim kod kuće i brišem suze, zar ne? 159

- Više te ne razumem, Henrijeta, - reče on lagano - Mnogo si se izmenila. Izraz lica joj smekša. - Dragi Edvard, - dobaci mu ona neočekivano i na brzinu ga stisnu za mišicu. Potom se okrenu ka Lusi Angkatel. - Mogu da se vratim, ako poželim, je li tako, Lusi? - Svakako, mila, - odgovori ledi Angkatel. - Ionako će novo saslušanje biti za dve nedelje. Henrijeta ode do mesta gde je parkirala kola na pijačnom trgu. Njeni koferi, kao i Midžin prtljag, već su bili kolima. One uđoše i odvezoše se. Kola su se uspinjala dugačkom padinom brda, da bi na kraju izbila na put s druge strane grebena. Ispod njih mrko i zlatasto lišće blago je podrhtavalo na hladnoći sivog jesenjeg dana. - Baš mi je drago što sam otišla, - reče Midž iznenada - čak i od Lusi. Draga je, ali ponekada se ježim od nje. Henrijeta se pomno zagleda u mali retrovizor. Primetila je krajnje nemarno: - Lusi mora da da osoben pečat - čak i ubistvu. - Znaš, nikada ranije nisam razmišljala o ubistvu. - A i zašto bi? To nije nešto o čemu ljudi razmišljaju. To je reč od sedam slova iz ukrštenih reči ili prijatna zabava između korica knjige. Ali, pravo ubistvo... Ona zastade, i Midž završi rečenicu. - Pravo ubistvo jeste pravo. To je ono što čoveka zaprepasti. - Tebe ne bi trebalo da zaprepašćuje, - primeti Henrijeta. - Ti si izvan svega. Možda si jedina od nas koja je izvan svega toga. - Sada smo svi izvan toga, - odvrati Midž. - Izvukli smo se. - Jesmo li? - promrmlja Henrijeta. Ponovo je gledala u retrovizor. Iznenada je pritisla gas i kola je spremno poslušaše. Bacila jepogled na brzinometar. Išle su preko pedeset rnilja. Ubrzo je kazaljka stigla do šezdeset. Midž se postrance zagleda u Henrijetin profil. Nije priličilo Henrijeti da nepažljivo vozi. Jeste volela brzu vožnju, ali krivudavi put teško da je bio opravdanje za brzinu kojom su se kretale. Nemilosrdan osmeh lebdeo je oko Henrijetinih usta. 160

- Baci pogled preko ramena, Midž, - reče ona. - Vidiš ona kola iza nas? - Da? - To je ventor 10. - Stvarno? - Midž nije bila naročito zainteresovana. - To su korisna mala kola, troše malo, dobro se ponašaju na putu, ali nisu naročito brza. - Zaista? Baš čudno, pomisli Midž, kako su kola i njihove mogućnosti uvek očaravali Henrijetu. - Kao što rekoh, nisu brza - ali ta kola, Midž, uspela su da održe rastojanje iako smo išle preko šezdeset. Midž se zabezeknuto zagleda u nju. - Šta hoćeš da kažeš... Henrijeta potvrdno klimnu glavom. - Verujem da policija ugrađuje naročite motore u sasvim obična kola. - Hoćeš da kažeš da nas i dalje sve drže na oku? - upita Midž. - To je prilično očigledno. Midž se strese. - Hcnrijeta, razumeš li ti kakve veze ima taj drugi pištolj? - Ne, ali on oslobađa Gerdu. Pored toga, izgleda ničemu ne doprinosi. - Ali, ako je to bio jedan od Henrijevih pištolja... - Neznamo zasigurno. Nije još pronađen, zar si zaboravila? - Nisam, to je tačno. Možda je reč o nekom sa strane. Znaš li, Henrijeta, za koga bih volela da mislim da je ubio Džona? Ona žena. - Veronika Krej? - Da. Henrijeta ništa ne reče. Nastavila je da vozi pogleda uprtog u put pred sobom. - Zar ne misliš da je to moguće? - ostade uporna Midž. - Moguće je, da, - lagano odgovori Henrijeta. - Znači ti ne smatraš... - Nije dobro misliti nešto samo zato što želiš da to misliš. To je savršeno rešenje - koje izuzima sve nas! - Nas? Ali...

161

- Svi smo u tome - svi mi. Čak i ti. Ali draga - tu bi im bilo leško da pronađu motiv zbog koga bi ti upucala Džona. Svakako da bih valela da to bude Veronika. Ni mi ne bi priredilo veće zadovoljstvo nego da je vidim kako divno glumi, kako bi Lusi rekla, na mestu za optužene! Midž je prostreli pogledom. - Reci mi, Henrijeta, osećaš li zbog svega ovoga želju da se osvetiš? - Misliš... - Henrijeta napravi kraću pauzu. - Misliš, zato što sam volela Džona? - Da. Dok je izgovarala ovu reč, Midž uz blagi šok shvati da je upravo, po prvi put, ta gola činjenica bila izrežena. Svi su oni prihvatali - Lusi i Henri, Midž, čak i Edvard - da je Henrijeta volela Džona Krajstoua, ali niko nikada nije čak ni nagovestio tu činjenicu rečima. Nastupila je pauza, tokom koje se činilo da Henrijeta razmišlja. Potom je kazala zamišljenim glasom: - Ne mogu ti objasniti šta osećam. Možda ni sama ne znam. Upravo su se vozile preko Albertovog mosta. - Biće najbolje, Midž, da svratiš do mog ateljea, - ponudi je Henrijeta. - Popićemo čaj i posle toga ću te odvesti do tvoje jazbine. Ovde u Londonu je kratka poslepodnevna svetlost već bledela. Odvezle su se do vrata ateljea i Henrijeta uvuče ključ u bravu. Potom je ušla i upalila svetlo. - Hladno je, - primeti ona. - Biće najbolje da upalimo peć na plin. Oh... htela sam usput da kupim šibice. - Može li upaljač? - Moj ne valja, a i teško je upaliti peć na plin upaljačem. Raskomoti se. Slepi starac drži štand na uglu. Obično kod njega kupujem šibice. Vraćam se za minut ili dva. Ostavši sama u ateljeu, Midž krenu unaokolo da razgleda Henrijetine radove. Obuzelo ju je sablasno osećanje kada je shvatila da deli prazan atelje sa ovim ostvarenjima od drveta i bronze. Naišla je na glavu od bronze sa visokim jagodičnim kostima i limenim šeširom - možda je to bio vojnik Crvene armije - i na vazdušastu strukturu od izuvijane trake nalik na aluminijum, koja je veoma zainteresova. Bila je tu i golema nepomična žaba u ružičastom granitu,

162

a na kraju ateljea naišla je na drvenu figuru gotovo u prirodnoj veličini. Zurila je u nju kada je Henrijeta okrenula ključ u bravi i ušla blago zadihana. Midž se okrenu. - Šta je ovo Henrijeta? Prilično je zastrašujuće. - To? To je Vernik. Ide na izložbu Internaciona grupe. Midž ponovi, zureći u nju: - Zastrašujuća je. Kleknuvši da zapali plinsku peć, Henrijeta joj dobaci preko ramena: - Baš zanimljivo da ti to kažeš. Zbog čega nalaziš da je zastrašujuća? - Mislim... zato što nema lice. - Potpuno si u pravu, Midž. - Odlična je, Henrijeta. - Lep komad kruškinog drveta, - reče kao usput Henrijeta. Ona ustade i baci svoju veliku torbu i krzna na diva i nekoliko kutija šibica na sto. Midž pogodi izraz na njenom licu - bilo je to iznenadno, krajnje neobjašnjivo likovanje. - A sada, čaj, - reče Henrijeta i u njenom glasu oseća se isto toplo klicanje od radosti koju Midž već beše primetila na njenom licu. To je podseti na nešto... ali, Midž zaboravi to što joj je palo na pamet čim je ugledala dve kutije šibica. - Sećaš se šibica koje je Veronika Krej ponela sa sobom? - Kada je Lusi zahtevala da ponese pola tuceta sa sobom? - Da li je iko ikada saznao da li je kod kuće imala šibice? - Pretpostavljam da policija jeste. Veoma su temeljiti. Blagi pobednički osmeh zaigra na Henrijetinim usnama. Midž je bila zbunjena i gotovo se zgadila. Da li je Henrijeti zaista bilo stalo do Džona? - pomisli ona. Da li je to moguće? Svakako da nije. Prože je blagi, očajnički drhtaj dok je razmišljala: Edvard neće morati dugo da čeka... Baš nije bilo lepo od nje što je ta misao nije razgalila. Želela je da Edvard bude srećan, zar nije tako? Edvard nikada nije mogao biti njen.

163

Za Edvarda će ona uvek biti 'mala Midž'. Nikada ništa više od toga. Nikada žena koju treba voleti. Edvard je, na nesreću, bio od onih vernih. E pa, ti verni obično na kraju dobiju ono što žele. Edvard i Henrijeta u Ejnsviku... bio bi to odgovarajući kraj dotične priče. Edvard i Henrijeta, zauvek srećni. Sve je jasno mogla da vidi. - Razvedri se, Midž, - reče Henrijeta. - Ne smeš dozvoliti da te ubistvo porazi. Hoćeš li da kasnije iziđemo da zajedno večeramo? Midž međutim žurno odgovori da se mora vratiti u svoj stan. Ima posla - mora napisati neka pisma. U stvari, biće najbolje da krene čim popije čaj. - Dobro. Odvešću te. - Mogu pozvati taksi. - Gluposti. Koristimo kola, kada ih već imamo. Izišle su u vlažno veče. Dok su se vozile pored kraja Mjuza, Henrijeta pokaza na kola pored ivičnjaka. - Ventor 10. Naša senka. Videćeš. Slediće nas. - Kako je sve to zverski! - Zaista tako misliš? Meni zapravo ne smeta. Henrijeta odveze Midž do njenog stana, vrati se u Mjuz i smesti kola u garažu. Zatim ponovo ode u atelje. Nekoliko trenutaka ostala je da stoji odsutno dobujući prstima po polici iznad kamina. Potom uzdahnu i promrmlja sebi u bradu: - Na posao. Ne treba traćiti vreme. Skinula je kostim od tvida i navukla pregaču. Sat i po kasnije odmakla se i stala da proučava šta je uradila. Imala je komadiće gline na obrazu i kosa joj je bila u neredu, ali odobravajući je klimnula glavom modelu na postolju. Ovlaš je podsećao na konja. Glina je bila nabacan; velikim nepravilnim gomilama. Bio je to konj zbog koga bi konjičkog pukovnika udarila kap, jer nije bio ni nalik nijednom konju od krvi i mesa koji je ikada bio oždrebljen. Takođe bi uznemirio i Henrijetine irske lovačke pretke. Ipak, bio je to konj - konj začet u apstraktnom.

164

Henrijeta se pitala šta bi inspektor Grejndž pomis ako ga ikada bude video i usta joj se razvukoše u blagom zadovoljstvu dok je zamišljala njegovo lice. 24. Edvard Angkatel je stajao, oklevajući, u kovitlacu saobraćajne gužve na aveniji Saftsberi. Prikupljao je snagu da uđe u zdanje na kome je stajalo ispisano zlatnim slovima: Madam Alfridž. Neki neobjašnjiv instinkt sprečio ga je da jednostavno okrene telefon i pozove Midž na ručak. Uznemirio je onaj deo telefonskog razgovora u Holouu - šta više zaprepastio ga je. U Midžinom glasu nazirala se potčinjenost, servilnost koja je povredila sva njegova osećanja Da je Midž, tako slobodna, tako vesela, tako otvorena, morala da prihvati takav stav. Da je morala da se pokori, jer, bilo je jasno da se pokorava, grubosti i drskoti sa druge strane žice. To je bilo potpuno pogrešno - čitava stvar bila je pogrešna! A kada je ispoljio svoju zabrinuto: jasno i glasno mu je sasula u lice odvratnu istinu da se čovek mora truditi da zadrži posao, da nije lako naći posao, i da zadržavanje nekog posla povlači za sobom više neprijatnosti nego što predstavlja puko obavljanje predviđenih zadatka. Do tada je Edvard neodređeno prihvatao činjenicu da veliki broj mladih žena danas 'rade'. Ako je uopšte o tome i razmišljao, smatrao je da uglavnom rade jer im se to dopada - jer laska njihovom osećanju nezavisnosti i čini im život zanimljivijim. Činjenica da radno vreme od devet do šest, sa satom za ručak, lišava devojku većine zadovoljstava i razonoda povlašćene klase jednostavno nije Edvardu pala na pamet. Da Midž, osim ako ne žrtvuje onaj jedan sat za ružak, ne može da navrati u galeriju slika, ne može da ode na popodnevni koncert, ne može da se nekog lepog letnjeg dana izveze iz grada, da ruča natenane u nekom udaljenom restoranu, već umesto toga mora da ograniči svoje izlete na selo na subotnja poslepodneva i nedelje i da na brzinu ruča u pretrpanom Lajonsu ili kakvom snek baru - to je za njega predstavljalo novo i neprijatno iskustvo. Veoma je voleo Midž. Mala Midž - tako je mislio o njoj. Bila je stidljiva i sa širom otvorenim očima kada je dolazila na odmor u Ejnsvik, u početku

165

ne progovarajući ni reč, da bi se kasnije otvorila i postala oduševljena i zavolela to mesto. Edvardova sklonost da živi isključivo u prošlosti, i da neodlučno prihvata sadašnjost kao nešto još neispitano, uslovila je da sa zakašnjenjem vidi Midž kao odraslu osobu koja samostalno zarađuje za život. One večeri u Holouu, kada se drhteći od hladnoće vratio posle čudnog, uznemirujućeg sukoba sa Henrijetom, i dok je Midž klečala potpaljujući vatru, tada je po prvi put postao svestan da Midž više nije srdačno dete već žena. Bila je to uznemirujuća vizija - na trenutak je osetio da je nešto izgubio - nešto što je predstavljalo dragoceni deo Ejnsvika. I on je naglo izgovorio, povevši se za tim iznenada probuđenim osećanjem: - Voleo bih da te češće viđam, mala Midž... Dok je stajao napolju na mesečini i razgovarao sa Henrijetom koja više nije bila ona poznata Henrijeta koju je tako dugo voleo - što ga je zaprepastilo - iznenada ga je uhvatila panika. A zatim je ustrojstvo koje je predstavljalo njegov život doživelo daljnje narušavanje. Mala Midž je bila deo Ejnsvika - a ovo sada više nije bila mala već hrabra odrasla osoba tužnih očiju koju nije pozna Od tada je bio uznemiren i nadugačko i naširoko prebacivao sebi što je bio toliko nesmotren i nikada obraćao pažnju na to da li je Midž srećna ili da li j dobro. Sve ga je više i više zabrinjavao njen neprikladan posao kod Madam Alfridž, te je na kraju odlučio da se uveri kakva je ta njena prodavnica odeće. Edvard je sumnjičavo zavirio u izlog, zagledavši malu crnu haljinu sa uskim zlatnim kaišem, neke oskudne haljine sa naramenicama razbludnog izgleda i večernju haljinu od čipke prilično neukusnih boja. Edvard nije ništa znao o ženskoj odeći; rukovodio se prema instinktu, ali je zato oštroumno zaključio da su izloženi modeli na neki način bili samo naoko vredni, pomisli on, ovo mesto nije bilo vredno nje. Neko možda ledi Angkatel - mora nešto preduzeti. Potisnuvši teškom mukom svoju stidljivost, Edvard ispravi pomalo povijena ramena i uđe. Istog časa se paralizovao od stida. Dve platinsko plave male namiguše piskutavih glasova pregledavale su izložene haljine, a pomagala im je 166

tamnoputa prodavačica. U stražnjem delu radnje neka sitna žena velikog nosa, kanirane kose i groznog glasa, raspravljala se sa krupnom i zaprepašćenom mušterijom oko nekakvih izmena na večernjoj haljini. Iz susedne kabine prolomi se razdražljivi glas neke žene. - Užasno - krajnje užasno - zar niste u stanju da donesete neštopristojno da probam? U znak odgovora začuo je blago Midžino mrmljan - pokoran, ubedljiv glas. - Ovaj model boje vina zaista je veoma elegantan. I ja mislim da bi vam lepo stajao. Kada bistega samo probali... - Nemam nameru da traćim vreme probajući stvari koje vidim da ne valjaju. Potrudite se malo. Kazala sam vam da ne želim ništa crveno. Da slušate šta vam se kaže... Rumenilo obli Edvardov vrat. Nadao se da će Midž baciti haljinu odvratnoj ženi u lice. Umesto toga, promrmljala je: - Pogledaću još jednom. Pretpostavljam, gospođo, da ne želite ništa u zelenoj boji? Ili možda ovu boju breskve? - Užasno - krajnje užasno! Ne, ne želim ništa više da vidim. Čisto gubljenje vremena... Pošto je uspela da se oslobodi krupne mušterije, madam Alfridž priđe Edvardu i upitno se zagleda u njega. On se pribra. - Da li je - da li bih mogao da govorim - je li gospođica Hardkasl ovde? Obrve madam Alfridž se izviše, ali nije joj promakao Savil Rou kroj Edvardove odeće, te razvuče lice u osmeh čija je ljupkost bila mnogo neprijatnija nego što bi to bilo ispoljavanje njene rđave naravi. Iz kabine se oštro prolomi razdražljiv glas. - Pazi, bre! Kako si samo nespretna. Pokidala si mi mrežicu za kosu. A onda Midžin nesigurni glas: - Veoma mi je žao, gospođo. - Glupa nespretnost. (Glas je delovao prigušen.) - Ne, sama ću. Moj kaiš. molim. - Gospođica Hardkasl bude slobodna za koji trenutak, - saopšti madam Alfridž. Vi$e se nije osmehivala, sada se cerila. 167

Iz kabine iziđe žena loše volje i kose boje peska, noseći nekoliko paketa i iziđe na ulicu. Midž, u strogoj crnoj haljini, otvori joj vrata. Bila je bleda i delovala je nesrećno. - Došao sam da te izvedem na ručak, - reče Edvard bez ikakvog uvoda. Midž žurno baci pogled na sat. - Biću slobodna tek u jedan i petnaest, - poče ona. Bilo je jedan i deset. Gospođa Alfridž graciozno im dobaci: - Možete krenuti odma', ako želite, gospodice Hardkasl, pošto je prijatelj došao po vas. - Oh, hvala vam, madam Alfridž, - promrmlja Midž zatim se obrati Edvardu. - Biću spremna za tili čas, - pa nestade u zadnjem delu radnje. Edvard, koji se trgao kada je madam Alfridž naglasila reč prijatelj, ostade bespomoćno da čeka. Madam Alfridž upravo se spremala da uđe u prepredeni razgovor sa njim, kada se vrata otvoriše i unutra noseći pekinezera, uđe žena koja je delovala kao bogatašica. Instinkt za posao nagna madam Alfridž da se uputi pridošlici. Midž se pojavi u kaputu, i uhvativši je za lakat, Edvard je izvede iz radnje na ulicu. - Blagi Bože, - reče on, - zar takve stvari moraš da trpiš? Čuo sam kako ti se ona prokleta žena obraćala iza zavese. Kako to trpiš, Midž? Zašto joj nisi proklete haljine bacila u glavu? - Ako bih radila takve stvari, odmah bih izgubila posao. - Ali, zar ne želiš - da gađaš žene takve vrste? Midž duboko uzdahnu. - Svakako da želim. A ponekad, naročito prilikom kakve sparne nedelje, za vreme letnjih rasprodaja, uplašim se da ću se jednog dana otkačiti i svima reći tačno šta mislim - umesto: 'Da, gospođo', 'Ne, gospođo', 'Pogledaću ima li još nešto, gospođo.' - Midž, draga mala Midž, ne možeš to da trpiš! Midž se nasmeja pomalo uznemireno. - Ne uzbuđuj se, Edvarde. Za ime sveta, zašto si morao da dođeš ovamo? Zašto me nisi nazvao?

168

- Želeo sam da se uverim. Bio sam zabrinut. - On zastade, a onda iz njega kao da provali... - Lusi tako ne razgovarala ni sa pomoćnicom u kuhinji, kao što je ta žena razgovarala sa tobom. Uopšte nije u redu to što moraš da trpiš drskost i grubost. Blagi Bože, Midž, voleo bih da smesta pozovem taksi, da te strpam u njega i da te vozom u 2:15 odvedem u Ejnsvik. Midž zastade. Glumljene nonšalantnosti nestade. Za njom je bilo dugo zamorno jutro sa zamornim mušterijama, a i madam je bila u vrhunskoj formi. Ona se okomi na Edvarda sa iznenada razbuktalim besom. - Pa, zašto to ne učiniš? Ima dosta taksija! On se zagleda u nju, ustuknuvši pred njenim iznenandnim besom. Ona, međutim, nastavi još bešnje: - Čemu to, dođeš i govoriš takve stvari? Ti to ne misliš ozbiljno. Zar mislišda mi je lakše posle jednog paklenog prepodneva, kada me podsete da postoje mesta kao što je Ejnsvik? Zar misliš da sam ti zahvalna što stojiš tu i brbljaš o tome koliko bi voleo da me izvučeš iz svega toga? Sve tako slatko i neiskreno. Ti, u stvari, ne misliš ozbiljno ništa od toga što si rekao. Zar ne znaš da bi dušu prodala da mogu da uhvatim voz u 2:15 za Ejnsvik i pobegnem od svega? Ne mogu čak ni da podnesem pomisao na Ejnsvik, razumeš li ti to? Ti želiš dobro, Edvarde, ali si okrutan! Govoriš stvari - samo govoriš stvari... Stajali su licem okrenuti jedno prema drugom, ozbiljno ometajući one koji su se našli u vreme pauze za ručak u Saftsberi aveniji. Međutim, nisu bili svesni ničeg, osim jedno drugog. Edvard je zurio u nju poput čoveka koji se iznenada probudio iz sna. - U redu, prokletstvo, - reče on odjednom. - Ideš u Ejnsvik onim u 2:15! On podiže štap i zaustavi taksi u prolazu. Ovaj stade uz ivičnjak, Edvard otvori vrata i Midž, pomalo ošamućena, uđe unutra. - Stanica Pedington, dobaci Edvard vozaču i uđe za njom. Sedeli su ćutke. Midž je čvrsto stisla usne. Pogled joj je bio prkosan i pobunjenički. Edvard je zurio pravo pred sebe. Dok su čekali na semaforu u Oksford stritu, Midž reče odbojno: - Izgleda da sam te nazvala varalicom. - Nisam mislio da te prevarim, - odvrati Edvard kratko. 169

Taksi nastavi, tresući se. Tek kada je taksi skrenuo levo iz Edžver Rouda Kembridž Teras, Edvard iznenada povratio svoj normali stav prema životu. - Ne možemo uhvatiti onaj u 2:15, - reče on i lupnu staklo. -Vozite u Berkeli, dobaci on vozaču. - Zašto ne možemo da uhvatimo onaj u 2:15? - hladno upita Midž. Tek je jedan i dvadeset pet. Edvard joj se osmehnu. - Nemaš prtljag, mala Midž. Nemaš spavaćicu, ni ćetkicu za zube, kao ni cipele za pešačenje. Ima jedan u 4:15 znaš. Prvo ćemo da ručamo i porazgovaramo. Midž uzdahnu. - To toliko liči na tebe, Edvarde. Da se setiš praktičnih stvari. Impuls te nikada ne odvede naročito daleko, je tako? Oh, bio je to ipak lep san - dok je trajao. Ona uvuče svoju ruku u njegovu i uputi mu onaj svoj stari osmeh. - Izvini što sam te izvređala na ulici kao kakva piljarica, - reče ona. Ali znaš, Edvarde, baš si me iznervirao. - Da, - reče on. - Mora da jesam. Srećno uđoše kod Berkelija jedno pored drugog. Dobili su sto pored prozora i Edvard je naručio odličan ručak Kada su završili piletinu, Midž uzdahnu i reče: - Moram da požurim nazad u radnju. Vreme mi je isteklo. - Danas ćeš natenane da završiš ručak, makar morao da se vratim i kupim pola radnje! - Dragi Edvarde, zaista si mnogo sladak. Pojeli su Crepes Suzette, a potom im je kelner doneo kafu. Mešajući šećer kašikom, Edvard nežno reče: - Ti zaista voliš Ejnsvik, zar ne? - Moramo li da razgovaramo o Ejnsviku? Preživela sam to što nisam uhvatila onaj u 2:15 - i sasvim mi je jasno da ni onaj u 4:15 ne dolazi u obzir - ali, ne staj mi na muku. Edvard se osmehnu. - Ne, ne predlažem ti da uhvatimo onaj u 4:15. Ali, predlažem da dođeš u Ejnsvik, Midž. Predlažem da dođeš tamo zauvek - to jest, ako možeš mene da podneseš.

170

Zurila je u njega preko oboda šoljice za kafu - spustila ju je uspevši nekako da joj ruka ne zadrhti. - Edvarde, šta to zapravo hoćeš da kažeš? - To, da bi trebalo da se udaš za mene, Midž. Ne pretpostavljam da sam naročito romantična prilika. Dosadan sam, znam to, i ni u čemu nisam naročito dobar. Samo čitam knjige i lunjam unaokolo. Međutim, iako nisam naročito uzbudljiva osoba, znamo se odavno i mislim da bi sam Ejnsvik - ovaj, nadoknadio ostalo. Verujem, Midž, da bi bila srećna u Ejnsviku. Hoćeš li doći? Midž proguta knedlu jednom ili dvaput, pa reče: - Ali, mislila sam... Henrijeta... - i zastade. - Da, tri puta sam pitao Henrijetu da se uda za mene, - reče Edvard ravnomemim, bezosećajnim glasom. - Sva tri puta me je odbila. Henrijeta zna šta ne želi. Nastupila je tišina, a onda Edvard reče: - Pa onda, Midž draga, šta misliš o tome? Midž podiže pogled prema njemu, pa odvrati pomalo zastajkujući: - Tako je neobično... kada ti neko ponudi raj na tanjiru, u Berkliju! Lice mu se ozari, i on na trenutak položi svoju ruku preko njene. - Raj na tanjiru, - reče on. - Znači, takva osećanja gajiš prema Ejnsviku? Oh, Midž, tako mi je drago. Ostali su srećno da sede. Edvard je platio račun i dao bogatu napojnicu. Gužva u restoranu se smanjivala i Midž s naporom reče: - Moraćemo da krenemo. Pretpostavljam da će biti najbolje da se vratim kod madam Alfridž. Konačno, računa na mene. Ne mogu jednostavno da odem. - Ne, pretpostavljam da ćeš morati da se vratiš i daš otkaz ili joj predaš pisamce ili kako god da se to zvalo. I nećeš nastaviti tamo da radiš. Ja ti to neću dozvoliti. Mislim da će biti najbolje da najpre odemo u jednu od onih radnji u Bond stritu gde prodaju prstenje. - Prstenje? - To je uobičajeno, zar ne? Midž se nasmeja. U prigušeno osvetljenoj juvelirskoj radnji, Midž Edvard nagnuše se nad poslužavnicima svetlucavih vereničkih prstenova, dok ih je diskretni prodavac blagonaklono posmatrao. 171

Edvard reče, odgurnuvši poslužavnik prekriven somotom: - Ne smaragde. Henrijeta u kostimu od zelenog tvida - Henrijeta u večernjoj haljini poput kineskog žada... Ne, ne smaragde. Midž potisnu blagi, probadajući bol u srcu. - Izaberi umesto mene, - reče ona Edvardu. On se naže nad poslužavnik ispred njih, pa podiže prsten sa jednim jedinim dijamantom. Kamen nije bio veliki, ali je bio prelepe boje i kao da je iz njega izbijala vatra. - Voleo bih ovaj. Midž klimnu glavom. Dopadali su joj se Edvard nepogrešiv i istančan ukus i način na koji ga je ispoljio. Stavila ga je na prst, dok se Edvard i prodavac behu odmakli. Edvard je ispisao ček na tri stotine četrdeset dve funte i vratio se do Midž osmehujući se. - Hajde da se vratimo do madam Alfridž i budemo nepristojni, predloži on. 25. - Dragi moj, baš sam oduševljena! Ledi Angkatel ispruži krhku ruku ka Edvardu, a drugom nežno dodirnu Midž. - Sasvim ispravno si postupio, Edvarde, kada si je naterao da napusti onu užasnu radnju i odmah je doveo ovamo. Ostaće, razume se, ovde i udaće se odavde. Sveti Đorđe, znaš, tri milje niz put, mada kroz šumu samo milja, ali na venčanje se ne ide kroz šumu. Pretpostavljam da će to morati da obavi vikar - jadnik, svake zime pati od strašnih prehlada glave. Sadašnji kapelan ima jedan od onih visokih anglikanskih glasova i čitava stvar bila bi mnogo upečatljivija - i takođe mnogo religioznija, ako me razumete. Tako je teško misliti na svete stvari kada neko govori kroz nos. Bio je to, zaključi Midž, prijem tipičan za Lusi. Imala je želju istovremeno i da se smeje i da plače. - Volela bih, Lusi, da se udam odavde, - reče ona.

172

- Onda je to sređeno, draga. Žućkasto-beli saten, rekla bih i molitvenik boje slonovače - nipošto buket. A deveruše? - Ne. Ne želim nikakvu pompu. Samo tiho venčanje. - Znam šta hoćeš da kažeš, draga, i mislim da si možda u pravu. Na jesenjim venčanjima uvek imamo hrizanteme - kakvo neinspirativno cveće, uvek to pomislim. I ako ih čovek ne odabere s puno pažnje, deveruše se nikada ne uklope kako treba i gotovo uvek nađe se neka strašno nezanimljiva koja uništi sav utisak - a morate da je uzmete jer je obično mladoženjina sestra. Ali, razume se... - Ledi Angkatel naprosto sinu. - Edvard nema sestru. - Izgleda da mi bar to ide u prilog, - primeti Edvard osmehujući se. - Ipak, najgora na venčanjima su deca, - nastavi ledi Angkatel srećno sledeći svoje misli. - Svi govore: 'Kako su slatki!' ali, draga moja, kakva glavobolja! Gaze po šlepu zavijaju tražeći dadilju, a veoma često im i pozli. Uvek pitam kako devojka uopšte može da pribrano prođe svom dužinom crkve, kada nije sigurna šta se dešava iza nje. - Iza mene ne treba ništa da bude, - veselo primeti Midž. - Čak ni šlep. Mogu se, naprosto, udati i u kostimu. - Oh, ne, Midž, kao da si kakva udovica. Ne, žućkasto beli saten i nipošto od gospođe Alfridž. - Svakako ne od gospođe Alfridž, - složi se Edvard - Odvešću te do Mirele, - reče ledi Angkatel. - Draga moja Lusi, nemam ja para za Mirelu. - Gluposti, Midž. Henri i ja ćemo ti dati spremu. I Henri će te, razume se, predati mladoženji. Nadam se da mu pantalone neće biti suviše tesne. Prošle su skoro dve godine kada je poslednji put bio na venčanju. A ja ću obući... Ledi Angkatel zastade i zatvori oči. - Da, Lusi? - Hortenzija, plavo, - objavi ledi Angkatel, ushićeno, - Pretpostavljam, Edvarde, da će ti neki od tvojih prijate biti kum, jer ako neće, razume se, tu je Dejvid. Ne mogu da se otmem utisku da bi to bilo strašno dobro za Dejvida. To bi mu, znaš, podiglo ugied, i osetio bi da ga svi volimo. Ubeđena sam da je Dejvidu to jako važno. Mora da deluje obeshrabrujuće, znaš, kada osećaš da si pametan i da intelektualac, a niko te zbog toga ništa više ne voli! Ali bi, razume se, predstavljalo i 173

rizik. Verovatno bi izgubio prsten ili bi ga ispustio u poslednjem trenutku. Pretpostavljam da bi Edvarda to suviše brinulo. Ipak, bilo bi bolje kada bi sve ostalo u krugu onih istih ljudi koji su bili ovde za vreme ubistva. Ledi Angkatel izgovorila je ove poslednje reči krajnje nehajno. - Ledi Angkatel je jesenas zabavila nekolicinu prijatelja ubistvom, - ne izdrža Midž da ne primeti. - Da, - zamišljeno odvrati Lusi. - Pretpostavljam da to jeste tako zvučalo. Zabava sa pucnjavom. Znate, kada čovek malo o tome porazmisli, tako je i bilo! Midž se blago strese i reče: - U svakom slučaju, sada je to završeno. - Pa i nije baš gotovo - saslušanje je samo odloženo. A onaj divni inspektor Grejndž rasporedio je ljude po čitavom mestu, i oni samo jure kroz šume kestenova plašeći seljane i iskačući na najneverovatnijim mestima poput pajaca iz kutije. - Šta traže? - upita Edvard. - Revolver kojim je Krajstou ubijen? - Pretpostavljam da bi to moralo biti to. Čak su došli i u kuću sa nalogom za pretres. Inspektor se strašno izvinjavao zbog toga, baš je bio stidljiv, ali ja sam mu, razume se, kazala da ćemo biti oduševljeni. Zaista je bilo krajnje zanimljivo. Zavirili su apsolutno svuda. Pratila sam ih unaokolo, znate, i predložila im da pogledaju na jedno dva mesta kojih se ni oni nisu setili. Ali, ništa nisu pronašli. To je bilo veliko razočaranje. Jadni inspektor Grejndž, sve je mršaviji i mršaviji i neprestano suče one svoje brkove. Supruga bi trebalo da mu sprema posebno hranjive obroke, jer ga more tolike brige - ali, nešto mi govori da je ona od onih žena kojima je više stalo da im linoleum bude zaista dobro uglačan nego da spreme kakvo jednostavno, ukusno jelo. Što me podseti da moram poći da obiđem gospođu Midvej. Čudno kako posluga ne podnosi policiju. Njen sinoćnji sufle od sira uopšte nije mogao da se jede. Po sufleima i kolačima uvek može da se kaže kada je neko izbačen iz ravnoteže. Da nije bilo Gadžona, koji ih je zadržao na okupu, zaista verujem da bi polovina posluge otišla... A što se vas dvoje ne biste lepo prošetali i pomogli policiji da pronađe pištolj? Herkul Poaro sedeo je na klupi iznad bazena, odakle su se videli gajevi kestenova. Nije imao osećaj da se nalazi na tuđem imanju, jer ga ledi 174

Angkatel beše ljubazno zamolila da luta kuda god želi, u svako doba. U dotičnom trenutku Herkul Poaro je upravo razmatrao ljubaznost ledi Angkatel. S vremena na vreme čuo je pucketanje grančica u šumi iznad mesta na kome je sedeo ili bi na trenut ugledao kakvu priliku koja se kretala kroz gajeve kestenova ispod njega. Uskoro potom, stazom iz pravca uskog puta, naišla je Henrijeta. Zastala je na trenutak kada je ugledala Poaroa a zatim je prišla i sela pored njega. - Dobro jutro, gospodine Poaro. Baš dolazim od vile ali vas tamo nije bilo. Izgledate kao neko sa Olimpa. Da to nadgledate kako teče lov? Izgleda da je inspektor veoma aktivan. Šta traže, revolver? - Da, gospođice Savernake. - Šta mislite, hoće li ga pronaći? - Mislim da hoće. I to uskoro, rekao bih. Ona se upitno zagleda u njega. - Da li to znači da pretpostavljate i gde se nalazi? - Ne. Ali, mislim da će uskoro biti pronađen. Već je vreme da bude pronađen. - Baš umete da kažete čudne stvari, gospodine Poaro! - Ovde se dešavaju čudne stvari. Brzo ste se vratili iz Londona, gospođice. Izraz lica joj otvrdnu, i ona se kratko i gorko nasmeja. - Ubica se vraća na mesto zločina? Tako glasi staro praznoverje, zar ne? Znači, ipak mislite da sam... ja to učinila! Ne verujete mi kada vam kažem da ne bih... da ne bih mogla nikoga da ubijem? Poaro nije odmah odgovorio. Konačno je zamišljen rekao: - Od početka mi se činilo da je ovaj zločin ili veom jednostavan toliko jednostavan da je teško poverovati u toliku jednostavnost (a jednostavnost, gospođice, ume da bude čudno prevarna) ili krajnje složen. Što će reći, borim se protiv uma koji je sposoban da zamrsi stvar i genijalno je domišljat, tako da svaki put kada se učini da smo se primakli korak bliže istini, bivamo, u stvari, navedeni na trag koji nas odvlači od istine i odvodi do tačke koja se... završava u praznom. Ta očigledna uzaludnost, ta stalna jalovost, nije stvama - veštačka je,

175

planirana. Neki veom tanan i genijalni um kuje sve vreme zaveru protiv nas - i uspeva u tome. - I? Kakve to veze ima sa mnom? - upita Henrijeta. - Um koji kuje zaveru protiv nas je kreativni um, gospođice. - Razumem... I u to se ja uklapam? Ona zaćuta, ogorčeno stisnuvši usne. Iz džepa na jakni izvadila je olovku i poče sa dosadom, na belo obojenoj drvenoj klupi, iscrtavati obrise nekog fantastičnog drveta, mršteći se dok je to radila. Poaro ju je posmatrao. Nešto se uskomešalo u njegovom umu - video je sebe kako stoji u salonu ledi Angkatel onog popodneva kada se dogodio zločin, kako, dok je narednog jutra stajao pored obojenog čeličnog stola u paviljona, posmatra gomilu markera za bridž, i čuo sebe kako postavlja pitanja Gadžonu. - To je ono što ste nacrtali na svom markeru za bridž - drvo, reče on. - Da. - Henrijeta kao da je odjednom postala svesna onoga što radi. Igdrasil, gospodine Poaro. - Ona se nasmeja. - Zašto ga zovete Igdrasil? Ona mu objasni poreklo Igdrasila. - I tako kada 'žvrljate' (to je prava reč, zar ne?) uvek crtate Igdrasil? - Da. Žvrljanje je čudna stvar, zar ne? - Ovde na klupi - na markeru za bridž u subotu uveče - u paviljonu u nedelju ujutro... Ruka u kojoj je držala olovku ukoči se i zastade, a onda upita nemarnim glasom, kao da je sve to zabavlja: - U paviljonu? - Da, na tamošnjem okruglom čeličnom stolu. - Oh, to mora da je bilo... u subotu po podne. - Nije bilo u subotu popodne. Kada je Gadžon uzeo čaše iz paviljona, oko dvanaest sati u nedelju ujutro, nije bilo iscrtano na stolu. Pitao sam ga, i on je, što se tiče toga, sasvim siguran. - Onda to mora da je bilo... - Oklevala je samo trenutak. - Da, tako je, u nedelju po podne. Međutim, nastavivši! ljubazno da se osmehuje, Herkul Poaro odmahnu glavom. - Mislim da nije. Grejndžovi ljudi nalazili su se čitavog tog popodneva oko bazena, fotografisali telo, vadili revolver iz vode. Otišli su tek u sumrak. Videli bi da je neko u paviljon. 176

- Sada se sećam, - reče polako Henrijeta. - Otišla sam donde dosta kasno te večeri - posle večere. Poaro primeti oštrim glasom: - Niko ne 'žvrlja' po mraku, gospođice Savernake. Hoćete da mi kažete da ste otišli u paviljon noću, stali pored stola i nacrtali drvo, a da niste bili u stanju da vidite da crtate? - Govorim vam istinu, - odvrati Henrijeta smireno. - Vi, razume se, ne verujete u to. Imate vlastite zamisli o svemu tome. Uzgred budi rečeno, kakva je vaša zamisao - Hoću da kažem da ste bili u paviljonu u nedelju ujutro posle dvanaest sati, kada je Gadžon izneo čaše. Da ste stajali pored stola i nekog posmatrali, ili ste nekog čekali, te ste nesvesno izvadili olovku i nacrtali Igdrasil, ni ne znajući šta radite. - Nisam bila u paviljonu u nedelju ujutro. Izvesno vreme sedela sam napolju na terasi, zatim sam uzela baštensku korpu i otišla do leje sa dalijama, odsekla nekolik cvetova i vezala Mikaelmine bele rade koje su bile u neredu. Tačno u jedan sat otišla sam do bazena. Sve sam to prošla sa inspektorom Grejndžom. Nisam ni prišla bazenu sve do jedan sat, neposredno pošto je Džon ubijen. - Tako glasi, - dočeka je Herkul Poaro, - vaša priča. Ali, gospođice, Igdrasil svedoči protiv vas. - Bila sam u paviljonu i ubila Džona - to hoćete da kažete? - Bili ste tamo i ubili ste dr Krajstoua, ili ste bili tamo i videli ko je ubio dr Krajstoua - ili je tamo bio neko drugi ko je znao za Igdrasil i namerno ga nacrtao na stolu da bi sumnju bacio na vas. Henrijeta ustade i okrenu se prema njemu uzdignute brade. - Vi i dalje mislite da sam ja ubila Džona Krajstoua. Mislite da možete dokazati da sam ga ja upucala. Reći ću vam nešto. Nikada to nećete dokazati. Nikada! - Mislite da ste pametiniji od mene? - Nikada to nećete dokazati, - ponovi Henrijeta i, okrenuvši se, krete vijugavom stazom koja je vodila ka bazenu.

177

26. Grejndž beše svratio u 'Rajski odmor' da popije šolju čaja sa Herkulom Poaroom. Čaj je bio upravo onakav kakav je podozrevao da bi mogao biti - veoma slab, pravi kineski. Ti stranci, pomisli Grejndž, uopšte ne umeju da priprave čaj. Ne možeš ih naučiti. Međutim, to mu nije mnogo smetalo. Bio ga je obuzeo toliki pesimizam da mu je, u stvari, jedna nova nezadovoljavajuća stvar zapravo omogućavala da iskusi neku vrstu mračnog zadovoljstva. - Odloženo saslušanje je prekosutra i gdesmo stigli? - reče on. - Ama baš nigde. Do đavola, taj pištolj mora biti negde! Stvar je u ovom prokletom zemljištu - milje i milje šuma. Bila bi potrebna vojska da se pretraži kako valja. Kao da tražite iglu u plastu sena. Može biti bilo gde. Činjenica je, moramo se s tim suočiti - možda nikada nećemo pronaći taj pištolj. - Pronaći ćete ga, - samouvereno odvrati Poaro. - E pa, to se neće dogoditi samo zato što želimo da ga nađemo! - Pronaći ćete ga, ranije ili kasnije. Rekao bih, ranije. Još jednu šolju čaja? - Nemam ništa protiv- ne, ne sa toplom vodom. - Nije valjda suviše jak? - Oh, ne, nije suviše jak. - Inspektor je bio svest podznačenja. Smrknuto je pujuckao bledo piće boje slame. - Ovaj slučaj pravi majmuna od mene, gospodine Poaro - majmuna od mene! Ne mogu da pohvatam te ljude. Čini se da vam pomažu - ali, sve što vam kažu kao da vas odvlači na uzaludno traganje. - Uzaludno, - ponovi Poaro. Izraz zapanjenosti bljesnu mu u očima. Da, razumem. Uzaludno... Inspektor poče da produbljuje svoje osećanje čemera. - Uzmite, na primer, taj pištolj. Krajstou je bio ubije - prema medicinskim dokazima - samo minut ili dva pre vašeg dolaska. Ledi Angkatel imala je tu kotaricu sa jajima gospođica Savernake imala je korpu za vrt punu cveća, a Edvard Angkatel na sebi je imao komotan kaput sa velikira džepovima punim patrona. Svako od njih mogao je odnet revolver sa sobom. Nije bio sakriven nigde u blizini bazena - moji ljudi preturili su čitavo to mesto, tako da to konačno ne dolazi u obzir. 178

Poaro klimnu glavom i Grejndž nastavi: - Neko je smestio Gerdi Krajstou - ali, ko? Tu svaki trag koji počnem da sledim kao da ispari. - Njihove priče o tome kako su proveli jutro su zadovoljavajuće? - Priče su u redu. Gospođica Savernake bavila se baštovanstvom. Ledi Angkatel skupljala je jaja. Edvard Angkatel i ser Henri bili su u lovu i razdvojili su se pred kraj jutra - ser Henri se vratio u kuću, a Edvard Angkatel se spustio ovamo dole kroz šumu. Onaj mladić je bio u svojoj sobi i čitao. (Čudno mesto za čitanje kada je dan lep, ali on je dete koje voli da boravi unutra sa knjigom.) Gospođica Hardkasl bila je ponela knjigu u voćnjak. Sve to zvuči vrlo prirodno i verovatno nema načina da se proveri. Gadžon je odneo poslužavnik sa čašama u paviljon oko dvanaest sati, i ne ume da kaže gde se bilo ko od društva nalazio, niti šta je radio. Na neki način, znate, postoji ponešto što tereti gotovo svakog od njih. - Zaista? - Razume se da je najočiglednija osoba Veronika Krej. Svađala se sa Krajstouom, mrzela je što ovaj ima petlju, i vrlo je verovatno da ga je ona upucala - međutim, ne mogu da pronađem ni trunku dokaza da ga jeste ubila. Ne postoji dokaz da je uopšte bila u prilici da uzme revolver iz kolekcije ser Henrija. Niko je tog dana nije video ni da ide prema bazenu, niti da se odande vraća. A revolver koji nedostaje sasvim sigurno nije sada u njenom posedu. - Ah, vi ste se u to uverili? - Kako to mislite? Dokaz bi opravdao nalog za pretres, ali nije bilo potrebe. Bila je veoma velikodušna što se toga tiče. Ne nalazi se nigde u tom bungalovu, nalik na konzervu. Pošto je saslušanje bilo odloženo, izveli smo predstavu kao da su gospođica Krej i gospođica Savernake izvan svake sumnje, pa smo im prikačili 'rep' da bismo videli kuda idu i šta rade. Imali smo čoveka u filmskom studiju koji je nadzirao Veroniku - nema ni nagoveštaja da je pokušala da tamo skloni revolver. - A Henrijeta Savernake? - Ni tu ništa. Vratila se pravo u Čelzi i od tada je pod stalnom prismotrom. Revolver se ne nalazi ni u njenom ateljeu, niti je kod nje. Bila je prilično ljubazna prilikom pretresa - kao da ju je to zabavljalo. Neke od njenih modernih stvari prestravile su našeg čoveka. Rekao je 179

da mu nije jasno zbog čega ljudi žele da prave takve stvari otromboljene i naduvene kipove, komadiće bronze i aluminijuma izuvijene u pomodne oblike, konje za koje ne biste rekli da su konji. Poaro se malčice promeškolji. - Konje, kažete? - Ovaj, jednog konja. Ako biste to nazvali konjem. Ako neko želi da modeluje konja, zašto ne ode i pogleda kako konj izgleda? - Konj, - ponovi Poaro. Grejndž okrenu glavu. - Što vas to toliko zanima, gospodine Poaro? Niji mi jasno. - Asocijacija - psihološko stanovište. - Reč asocijacija? Konj i kola? Drveni konjić? Sto za sušenje rublja. Ne, nije mi jasno. Svejedno, posle dan dva, gospođica Savernake se pakuje i ponovo dolazi ovamo. Znate li to? - Da, razgovarao sam s njom i video sam je kako ide kroz šumu. - Nemirna, da. Ovaj, imala je vezu sa doktorom, što je on pred smrt izgovorio 'Henrijeta' doista je bila optužba. Ali, ne i dovoljno blizu, gospodine Poaro. - Ne, - zamišljeno reče Poaro, - nije dovoljno blizu. Grejndž s mukom nastavi: - Postoji nešto ovde u atmosferi... što vas upliće grla! Kao da svi nešto znaju. Ledi Angkatel, na prime nije uopšte uspela da nam pruži pristojan razlog zbog čega je ponela pištolj sa sobom toga dana. To je ludo - ponekad pomislim da je ona luda. Poaro jedva primetno odmahnu glavom. - Ne, - reče on, - nije ona luda. - Tu je zatim i Edvard Angkatel. Pomislio sam da ću moći nešto njemu da prikačim. Ledi Angkatel je rekla - nagovestila - da je godinama bio zaljubljen u gospođicu Savernake. To bi mogao biti motiv... A sada otkrijem da je u pitanju druga devojka - gospođica Hardkasl - da se s njom verio. I tako, puf, ode slučaj protiv njega. Poaro nešto saosećajno promrmlja. - Tu je i onaj momak, - terao je dalje inspektor. - Ledi Angkatel se omaklo nešto o njemu. Izgleda da je njegova majka umrla u duševnoj bolnici - manija gonjenja - mislila je da svi kuju zavere da je ubiju. I sami uviđate šta bi to moglo da znači. Ako je dečak nasledio tu određenu nit ludila, možda je uvrteo 180

sebi u glavu nešto o dr Krajstouu - možda je uobrazio da doktor namerava da ga proglasi ludim. Iako Krajstou nije lekar za to. Oboljenja nervnih kapilara i oboljenja super... pa, super nečega - to je ono čime se Krajstou bavio. Ipak, ako je momak bio samo načet, mogao je umisliti da se Krajstou tu našao kako bi njega posmatrao. Ponašanje tog momka krajnje je neobično - nervozan je poput mačke. Grejndž, sav nesretan, ostade da sedi trenutak ili dva. - Razumete šta hoću da kažem? Sve neke neodređene sumnje koje ne vode nikuda. Poaro se ponovo promeškolji, a onda tiho promrmlja: - Dalje - ne prema. Od, ne prema. Nikuda umesto nekuda... Da, svakako, mora da je to. - Grejndž je zurio u njega. - Svi ti Angkatelovi su čudni, - nastavi on. - Ponekad bih mogao da se zakunem da sve o tome znaju. - I znaju, - reče tiho Poaro. - Hoćete da kažete da znaju, svi oni, ko je to učinio? - upita inspektor s nevericom. Poaro potvrdno klimnu glavom. - Da, znaju. Već izvesno vreme mislim da znaju. Sada sam sasvim siguran u to. - Razumem. - Inspektor se smrknu. - I kriju to između sebe? E pa, pobediću ja već njih. Pronaći ću taj pištolj. Bila je to, pomisli Poaro, inspektorova glavna tema. Grejndž ljutito nastavi: - Sve bih dao da im se osvetim. - Kome... - Svima njima! Što me vuku za nos! Predlažu! Nagoveštavaju! Pomažu mojim ljudima - pomažu im! Sve sama paučina i paukove mreže, ništa opipljivo. A ja želim jednu dobru i čvrstu činjenicu! Herkul Poaro je već nekoliko trenutaka zurio kroz prozor. Pogled mu behu privukle nepravilnosti u simetričnosti poseda na kome je boravio. - Želite čvrstu činjenicu? - upita on. - Eh bien*, i osim ako ne pravim veliku grešku, eno jedne čvrste činjenice tamo u živici kod kapije. * Eh bien (fr.), pa dobro. (Red.) Uputili su se baštenskom stazom i Grejndž se spusti na kolena, razmače grančice i otkri stvar koja je bila gurnuta između njih. Duboko je uzdahnuo kada se pojavi nešto crno i metalno. - Pa, to je revolver! - uzviknu on. Tek na trenutak pogled mu se sumnjičavo zadrža na Poarou. 181

- Ne, ne prijatelju, - reče Poaro. - Nisam ja upucao dr. Krajstoua i nisam ja stavio revolver u vlastitu živicu. - Razume se da niste, gospodine Poaro! Izvinite! E pa imamo ga. Liči na onaj koji je nestao iz radne sobe ser Henrija. Moći ćemo to da potvrdimo čim dobijemo rezulate. Tada ćemo proveriti da li je to pištolj iz koga je ubijen dr. Krajstou. Samo polako, sada. S krajnjom pažnjom i uz pomoć svilene maramice oslobodio je pištolj iz živice. - Da bismo mogli da odahnemo, potrebni su nam otisci prstiju. Osećam, znate, da nam se sreća konačno osmehnula. - Obavestite me. - Svakako da hoću, gospodine Poaro. Nazvaću vas. Poaro je imao dva telefonska poziva. Prvi iste te večeri. Inspektor je kliktao od radosti. - Jeste li to vi, gospodine Poaro? Evo najnovijih vesti. To je taj pištolj. Pištolj koji je nestao iz zbirke ser Henrija i pištolj iz koga je ubijen Džon Krajstou! To je pouzdano utvrđeno. Na njemu ima i dosta otisaka. Palca, kažiprsta, dela srednjeg prsta. Zar vam nisam kazao da nam se sreća promenila? - Da li ste identifikovali otiske? - Ne još. Ali, sigurno ne pripadaju gospođi Krajstou. Njene smo već uzeli. Više liče na otiske muškarca nego žene, što se veličine tiče. Sutra idem u Holou da održim govoranciju i svima uzmem otiske. A onda, gospodine Poaro, znaćemo na čemu smo! - Nadam se, ubeđen sam u to, - učtivo odvrati Poaro. Sledeći telefonski poziv usledio je narednog dana i glas sa druge strane žice više nije bio kliktav. Grejndž reče krajnje smrknuto: - Želite li da čujete najnovije vesti? Oni otisci ne pripadaju nikome ko ima bilo kakve veze sa slučajem! Ne, gospodine! Ne pripadaju ni Edvardu Angkatelu, ni Dejvidu, ni ser Henriju! Ni Gerdi Krajstou, niti Savernakeovoj, ni našoj Veroniki, ni njenom gospodstvu, niti maloj crnokosoj devojci! Čak ni pomoćnici u kuhinji- a da ni ne govorim o ostaloj posluzi! Poaro ispusti nekakve utešne zvuke. Inspektor Grejndž nastavi: - I tako izgleda kao da je to, ipak, obavio neko spolja. Neko, da tako kažem, ko je imao nešto protiv dr Krajstoua i o kome ništa ne znamo. 182

Neko nevidljiv i nečujan, ko je ukrao pištolje iz radnesobe i ko je umakao posle pucnjave stazom do puteljka. Neko ko je stavio pištolj u vašu živicu i potom ispario! - Da li biste želeli da uzmete i moje otiske, prijatelju? - Ne bi mi smetalo! Pade mi na pamet, gospodine Poaro, da ste vi bili na licu mesta i da ste vi, kada se sve sabere i oduzme, u čitavom ovom slučaju - najsumnjiviji 27. Javni tužilac pročisti grlo i iščekujući se zagleda u predsednika porote. Ovaj drugi spusti pogled na list hartije koju je držao u ruci. Adamova jabučica mu je uzbuđeno skakutala gore-dole. Pažljivo je pročitao: - Nalazimo da je preminulog namerno usmrtila jedna nepoznata osoba, ili više njih. Poaro nemo klimnu glavom, stojeći u uglu kraj zida. Presuda i nije mogla drugačije da glasi. Izišavši, Angkatelovi zastadoše da na trenutak porazgovaraju sa Gerdom i njenom sestrom. Gerda je na sebi imala istu crnu haljinu. Na licu joj je bio isti onaj ošamućeni, nesrećni izraz. Ovog puta nisu došle dajmlerom. Eli Paterson objasnila je da su i vozom sasvim lepo stigle na Vaterlo, tako da su komotno mogle da uhvate onaj 1:20 za Bekshil. Potapšavši Gerdu po ruci, ledi Angkatel promrmlja: - Morate ostati u vezi s nama, draga moja. Možda kratki ručak u Londonu jednog dana? Pretpostavljam povremeno dolazite u kupovinu. - Ja... ne znam... odvrati Gerda. - Moramo da požurimo, draga, naš voz, - umeša se Eli Paterson, i Gerda se sa izrazom olakšanja okrenu od ledi Angkatel. - Jadna Gerda, - primeti Midž. - Jedina dobra stvar Lusi, koju joj je Džonova smrt donela, jeste ta da se oslobodila tvog užasavajućeg gostoprimstva. - Baš si neljubazna, Midž. Niko ne može da kaže da se nisam trudila. - Još si gora, Lusi, kada se trudiš. - E pa, baš čoveku lakne kada zna da je sve gotovo, zar ne? - primeti ledi Angkatel, prešavši ozarenim pogledom preko njih. - Osim za, razume se, jadnog inspektora Grejndža. Baš mi ga je žao. Šta mislite, 183

da li bi ga malo oraspoložio poziv na ručak? Mislila sam da ga pozovemo kao prijatelja. - Mislim da ne bi bilo zgodno, Lusi, - primeti ser Henri. - Možda si u pravu, - zamišljeno se složi ledi Angkatel. - Ionako danas nemamo odgovarajući ručak. Jarebice au chaux* i odličan sufle 'Iznenađenje', koji gospođa Midvej tako dobro pravi... To uopšte nije ručak koji bi se dopao inspektoru Grejndžu. Jedan stvarno dobar stejk, mali prilog i dobru staru pitu od jabuka bez ikakvih dodatnih gluposti ili možda jabuke u testu - to bih naručila za inspektora Grejndža. * Au choux (fr.), sa kupusom. (Rcd.) - Tvoji instinkti, Lusi, što se hrane tiče, uvek su bili vrlo dobri. Mislim da će biti najbolje da se vratimo kući, na te jarebice. Zvuči odlično. - Pa, mislila sam da bi trebalo da to na neki način proslavimo. Baš je divno, zar ne, kako se sve uvek okonča na najbolji mogući način? - Da. - Znam šta misliš, Henri, ali ne brini. Pobrinuću se za to danas po podne. - Šta sad opet smeraš, Lusi? Ledi Angkatel mu se osmehnu. - Sve je sasvim u redu, dragi. Samo da ćušnem kraj se oslobodio. Ser Henri je sumnjičavo pogleda. Kada su stigli u Holou, Gadžon iziđe da otvori vrata kola. - Sve je prošlo sasvim dobro, Gadžone, - reče ledi Angkatel. - Prenesi to, molim te, gospođi Midvej i ostalima. Znam koliko vam je svima to bilo neprijatno i volela bih da vam kažem koliko smo vam ser Henri i ja zahvalni iskazanoj lojalnosti. - Strašno smo se, gospođo, brinuli za vas, - odgovori Gadžon. - Baš je to lepo od vas, Gadžone, - reče Lusi dok je ulazila u salon, ali, i sasvim nepotrebno. Gotovo da sam u svemu tome uživala - tako se razlikuje, znaš, od svega na šta smo navikli. Ne osećaš li, Dejvide, da je iskustvo poput ovoga proširilo tvoje vidike? Mora da se mnogo razlikuje od Kembridža. - Ja sam na Oksfordu, - hladno odvrati Dejvid. Ledi Angkatel neodređeno primeti: - Draga trka čamcima. Tako engleski, ne misliš li i ti tako? - i uputi se prema telefonu.

184

Podigavši slušalicu i držeći je u ruci, ona nastavi: - Nadam se, Dejvide, da ćeš ponovo doći kod nas. Baš je teško, zar ne, upoznati ljude kada se dogodi ubistvo? Sasvim je nemoguće voditi bilo kakav stvarno intelektualni razgovor. - Hvala vam, - reče Dejvid. - Ali, kada se pokrenem odande, poći ću u Atinu - u Britansku školu. Ledi Angkatel se okrenu ka mužu. - Ko sada tamo drži ambasadu? Da, pa naravno. Houp-Remington. Ne, mislim da se Dejvidu ne bi svideli. One njihove devojke užasno su srčane. Igraju hokej i kriket onu smešnu igru u kojoj se ta stvar hvata u mrežu. Ona zaćuta, zagledavši se u telefonsku slušalicu. - Šta ja radim s ovom stvari u ruci? - Možda si nameravala nekoga da pozoveš, - reče Edvard. - Ne bih rekla. - Ona spusti slušalicu. - Voliš li ti telefone, Dejvide? To je upravo bila ona vrsta pitanja, razdražljivo pomisli Dejvid, kakvu ona postavlja: na koja se nije mogao dati intelektualan odgovor. Hladno je odvratio kako pretpostavlja da su korisni. - Hoćeš da kažeš, - reče ledi Angkatel, - poput mašina za mlevenje mesa? Ili elastičnih zavoja? Svejedno, čovek ne bi... Zastala je kada se Gadžon pojavio na vratima da najavi ručak. - Ali, sigurno voliš jarebice, - zabrinuto se ledi Angkatel obrati Dejvidu. Dejvid priznade da voli jarebice. - Ponekad zaista mislim da je Lusi pomalo ćaknuta, - reče Midž dok su se ona i Edvard udaljavali od kuće u pravcu šume. Jarebice i sufle 'Iznenađenje' bili su odlični, a pošto je saslušanje bilo okončano, atmosfera je postala opuštenija. Edvard zamišljeno reče: - Oduvek sam mislio da Lusi poseduje izvanredan um, koji se izražava kao da je na takmičenju za pronalaženje reči koja nedostaje. Kao da meša metafore - čekić skače sa zakivka na zakivak i nikada ne promaši glavu zakivka. - Svejedno, - reče Midž trezveno, - Lusi me ponekad plaši. Potom dodade, uz blagi drhtaj: - Ovo mesto me u poslednje vreme plaši. - Holou? 185

Edvard se okrenu ka njoj, zaprepašćeno je pogledavši. - Oduvek me je pomalo podsećao na Ejnsvik, - reče on. - Nije, razume se, ono pravo... Midž ga prekide: - U tome i jeste stvar, Edvarde. Plaše me stvari koje nisu ono pravo. Vidiš, ne znaš šta se krije iza njih. To je kao - oh, kao kakva maska. - Ne umišljaj stvari, mala Midž. Rekao je to na svoj stari način, popustljivo kako je činio pre toliko godina. Tada joj se to dopadalo, ali sad je uznemiravalo. Borila se da jasno iznese svoje mišljenje - da mu pokaže kako se iza onoga što on naziva umišljajem krije nekakvo obličje nejasno shvaćene stvarnosti. - Pobegla sam od toga u London, ali kada sam ponovo došla ovamo sve se vratilo. Osećam da svi znaju ko je ubio Džona Krajstoua. I da sam ja jedina osoba koja to ne zna. - Moramo li razmišljati i razgovarati o Džonu Krajstouu? - primeti Edvard iznervirano. - On je mrtav. Mrtav i nema ga više. Midž promrmlja: - On je mrtav i nema ga, gospo, On je mrtav i nema ga. Iznad glave mu zelena travnata ledina, Kod nogu kamen. Ona spusti ruku na Edvardovu mišicu. - Ko ga je ubio Edvarde? Mislili smo da je Gerda - ali to nije bila Gereta. Ko je, onda? Reci mi šta ti misliš? Da li je to bio neko zakoga nikada nismo čuli? - Sva ta nagađanja meni se čine krajnje nesvrsishodna, - ponovo će Edvard, iznervirano. - Ako policija ne može da sazna, ili nije u stanju da sakupi dovoljno dokaza, onda će morati da se manu čitave te stvari - i mi ćemo je se rešiti. - Da... ali, reč je o tome da nećemo znati. - Zašto bismo želeli da znamo? Kakve veze je Džon Krajstou imao sa nama? Sa nama, pomisli ona, sa Edvardom i sa mnom Ništa! Utešna misao ona i Edvard, povezani, dvojni entitet. Pa ipak... pa ipak... Džon Krajstou, iako je bio položen u grob, iako su mu pročitane reči koje se čitaju pri sahranjivanju, nije bio pokopan dovoljno duboko. On je mrtav i nema ga, gospo... Ali, Džon Krajstou nije bio mrtav. 186

- Kuda idemo? - upita Edvard. Ovo pitanje je iznenadi. Ona odgovori: - Hajdemo do vrha prevoja. Zbog nečega to nije želeo i ona se upita zbog čega. Obično je to bila njegova omiljena šetnja. On i Henrijeta imali su običaj da gotovo uvek... A onda joj sinu. On i Henrijeta! - Da li si ove jeseni već išao ovuda? - upita ona. - Henrijeta i ja popeli smo se ovamo onog prvog popodneva, odgovori on ukočeno. Nastavili su ćutke. Konačno su stigli do vrha i seli na oboreno deblo. On i Henrijeta sedeli su ovde - možda, pomisli Midž i stade da okreće prsten na prstu. Dijamant je hladno sijao. Ne smaragde, napomenuo je. - Biće divno ponovo se naći u Ejnsviku za Božić, - primeti ona, s izvesnim naporom. Izgleda da je nije čuo. Bio se izgubio u mislima. Misli na Henrijetu i Džona Krajstoua, pomisli ona. Sedeći ovde, rekao je nešto Henrijeti ili je ona nešto rekla njemu. Henrijeta je možda znala sta ne želi, ali on je i dalje pripadao Henrijeti. I uvek će, pomisli Midž, pripadati Henrijeti... Skoli je bol. Srećan svet od mehura sapunice u kome je živela protekle nedelje zatresao se i pukao. Ne mogu ovako da živim... pomisli ona. Da mu je Henrijeta neprestano na pameti. Ne mogu s tim da se suočim. Ne mogu to da podnesem. Vetar je uzdisao kroz drveće... Lišće je sada već brzo opadalo. Zlatastog je bilo ostalo još sasvim malo. Bilo je samo mrkog. - Edvarde! - pozva ga ona. Hitnja u njenom glasu učini da se trgne i on okrenu glavu. - Da? - Žao mi je, Edvarde. - Usne su joj podrhtavale, ali je primorala sebe da joj glas bude tih i kontrolisan. - Moram ti reći... Ne vredi. Ne mogu se udati za tebe. Ne bi uspelo Edvarde. - Ali, Midž - Ejnsvik bi sugurno... - započe on. - Ne mogu se udati za tebe, Edvarde, samo zbog Ejnsvika. Moraš... moraš to uvideti.

187

On uzdahnu. Bio je to dug i nežan uzdah. Nalik na odjek mrtvog lišća koje je nežno otpadalo sa grana drveća. - Jasno mi je šta hoćeš da kažeš, - reče on. - Da, pretpostavljam da si u pravu. - Lepo od tebe što si me zaprosio, lepo i plemenito. Ali, Edvarde, ne bi uspelo. Ne bi uspelo. Gajila je još tananu nadu da će, možda, početi da se prepire sa njom, da će pokušati da je ubedi, ali, činilo se, sasvim jednostavno, da je i on osećao isto što i ona. Ovde, sa Henrijetinim duhom u blizini, i on je očigledno shvatao da taj brak nije mogao uspeti. - Ne, - reče on, kao odjek njenih reči, - ne bi uspeo. Skinula je prsten sa prsta i pružila mu ga. Ona će uvek voleti Edvarda, a Edvard će uvek voleti Henrijetu, a život je bio samo istinski pakao. - Divan prsten, Edvarde, - reče ona, s izvesnim zakašnjenjem. - Voleo bih da ga zadržiš, Midž. Voleo bih da bude tvoj. Ona odmahnu glavom. - To ne bih mogla. - Neću ga dati nijednoj drugoj, da znaš, - naglasi on, blago izvivši usne, kao da se ruga. Sve se odigralo sasvim prijateljski. On nije znao - i nikada neće saznati - šta je ona osećala. Raj na tanjiru... a tanjir se slomio i raj joj je iscureo između prstiju ili ga možda tamo nikada nije ni bilo. Tog popodneva, Poaro je primio i svog trećeg posetioca. Već su ga bile posetile Henrijeta Savernake i Veronika Krej. Ovog puta bila je to ledi Angkatel. Dojezdila je puteljkom, delujući, kao i obično, krajnje nestvarno. Otvorio je vrata i zatekao je kako mu se osmehuje. - Došla sam vam u posetu, - saopšti mu ona. Isto je tako kakva vila mogla da učini uslugu bednom smrtniku. - Oduševljen sam, gospođo. Uveo ju je u salon. Sela je na sofu i ponovo se osmehnula. Stara je... kosa joj je seda... i ima bore na licu, pomisli Herkul Poaro. Pa ipak, poseduje magiju... uvek će posedovati magiju... - Želim da učinite nešto za mene, reče blago ledi Angkatel. - Izvolite, Iedi Angkatel? - Kao prvo, moram porazgovarati sa vama... o Džonu Krajstouu. 188

- O dr Krajstouu? - Da. Smatram da je neophodno da se stavi tačka na čitavu tu stvar. Razumete šta hoću da kažem, zar ne? - Nisam baš siguran da znam na šta mislite, ledi Angkatel. Uputila mu je svoj ljupki, očaravajući osmeh i spustila dugačku belu ruku na njegov rukav. - Dragi gospodine Poaro, znate vi to savršeno dobro. Policija će morati da juri unaokolo tražeći vlasnika onih otisaka prstiju i neće ga pronaći i na kraju će morati da se okane čitave te stvari. Ali, plašim se, znate, da je se vi nećete okanuti. - Ne, neću je se okanuti, - odvrati Herkul Poaro. - Tako sam i mislila. I zato sam došla. Želite istinu, je li tako? - Svakako da želim istinu. - Vidim da se nisam jasno izrazila. Pokušavam da saznam zbog čega nećete da se okanete čitave te stvari. Nije u pitanju vaš prestiž - niti želja da obesite ubicu (oduvek sam smatrala da je to krajnje neprijatna smrt - tako srednjevekovna). Mislim da je u pitanju samo vaša želja da saznate. Jasno vam je šta hoću da kažem, zar ne? Ako biste saznali istinu - ako vam, smatram, bude rečena istina mislim da bi vas to moglo zadovoljiti? Da li bi vas zadovoljilo, gospodine Poaro? - Da li vi to nudite da mi kažete istinu, ledi Angkatel? Ona potvrdno klimnu glavom. - Znači, vi znate istinu? Ona širom otvori oči. - Oh, da, odavno je već znam. Volela bih da vam kažem. A onda bismo mogli da se složimo da... ovaj, da je sve gotovo i da smo s tim završili. Osmehnula mu se. - Jesmo li se nagodili, gospodine Poaro? Herkul Poaro s teškom mukom natera sebe da kaže: - Ne, gospođo, nismo se nagodili. Želeo je... želeo je, strašno je želeo da se okane čitave te stvari, jednostavno zbog toga što ga je to zamolila ledi Angkatel. Ledi Angkatel je trenutak nepomično ostala da sedi. Zatim je izvila obrve. - Pitam se, - reče ona. - pitam se znate li zaista šta radite.

189

28. Midž je ležala suvih očiju i budna u tami, nemirno se prevrćući na jastucima. Čula je kako se neka vrata otključavaju, korake u hodniku ispred svojih vrata. Bila su to Edvardova vrata i Edvardov korak. Ona upali lampu pored kreveta i pogleda na sat koji se nalazio pored lampe na stolu. Bilo je deset do tri. Edvard je prošao pored njenih vrata i sišao niz stepenice u ovo doba. To je bilo čudno. Svi su rano otišli u krevet, u pola jedanaest. Ona nije mogla da zaspi, ležala je dok su joj kapci goreli i grozničavo je razdirao suv, bolni jad. Čula je sat kako dole otkucava - čula je sove kako huču ispred prozora njene sobe. Osetila je da potištenost dostiže vrhunac u dva sata ujutro, pa je pomislila: Ne mogu to da podnesem... ne mogu to da podnesem. Sutra je... novi dan. Dani za danima, koje treba izdržati. Sama sebe prognala je iz Ejnsvika - lišila se sve lepote i ljupkosti Ejnsvika, koji je mogao biti njen. Ali, bolje je bilo i prognanstvo, bolje samoća, bolje i jednoličan i nezanimljiv život, nego život sa Edvardom i Henrijetinim duhom. Sve do tog dana u šumi nije ni znala koliko je u stanju da bude ogorčeno ljubomorna. Konačno, Edvard joj nikada nije kazao da je voli. Naklonost, ljubaznost, nikada se nije ni pretvarao da oseća nešto više od toga. Prihvatila je ograničenje i sve dok nije shvatila kakav će joj biti život u zatvorenom prostoru sa Edvardom u čijem je umu i srcu Henrijeta bila stalni gost, tek joj je tada postlo jasno da joj Edvardova naklonost neće biti dovoljna. Edvard je prošao pored njenih vrata i sišao niz prednje stepenište. To je bilo čudno - veoma čudno. Kuda se to uputio? U nju se uvlačio sve veći nemir. I na tom nemiru, kao i na onom pređaSnjem, trebalo je da zahvali Holouu. Šta li je Edvard radio tamo dole u ove sitne sate? Da li je izišao napolje? Na kraju više nije mogla da podnese da ništa ne prcduzme. Ustala je, navukla kućnu haljinu i uzevši bateriju otvorila vrata i izišla u hodnik. Bio je u potpunom mraku, svetlo nije bilo upaljeno. Midž zavi nalevo i stiže do početka stepeništa. I dole je sve bilo u mraku. Ona potrča niz stepenice i posle trenutnog oklevanja upali svetlo u hodniku. Sve je 190

bilo tiho. Ulazna vrata bila su zatvorena i zabravljena. Probala je sporedna vrata, ali su i ona bila zaključana. Znači da Edvard nije izišao. Gde bi mogao biti? A onda je iznenada podigla glavu i omirisala vazduh. Plin, osetila je slabi miris plina. Zelena vrata koja su vodila u kuhinjskc odaje bila su malčice odškrenuta. Provukla se - slaba svetlost dopirala je kroz otvorena kuhinjska vrata. Miris plina bio je tu mnogo jači. Midž potrča hodnikom i ulete u kuhinju. Edvard je ležao na podu sa glavom u plinskoj pe$nici, koja je bila uključena na najviši stepen. Midž je bila brza, praktična devojka. Prvo što je učinila bilo je da širom otvori kapke. Nije mogla da otvori prozor, te ga je, omotavši krpu za čase oko ruke, razbila. Zatim se, duboko udahnuvši, presavila i izvukla Edvarda iz plinske pećnice i isključila dovod plina. Bio je u nesvesti i neravnomerno je disao, ali znala je da nije dugo mogao biti u nesvesti. Mora da se tek onesvestio. Vetar koji je ulazio kroz prozor i strujao prema otvorenim vratima brzo je raspršivao plin. Midž odvuče Edvarda do prozora, kako bi vazduh što brže delovao na njega. Zatim je sela i prigrlila ga svojim snažnim, mladim rukama Izgovorila je njegovo ime, prvi put nežno, a zatim je nastavila da ga izgovara sa sve jačim očajanjem. - Edvarde, Edvarde, Edvarde... On se promeškolji, zastenja, otvori oči i pogleda i nju. Prozborio je jedva čujnim glasom. - Peć na plin... - Pogled mu skrenu ka pećnici. - Znam, dragi, ali zašto - zašto? Sada se tresao, dok su mu ruke bile hladne i beživotne - Midž? - promrmlja on. U glasu su mu se osećalo iznenađenje i zadovoljstvo. On uzdahnu, veoma duboko, kao iz daljine. - Najbolji način da se čovek izvuče, - reče on. A potom, neobjašnjivo dok se nije setila razgovora koji je Lusi vodila na dan tragedije, on dodade: - News of the World. - Ali, Edvarde, zasto - zašto? On podiže oči prema njoj i nju uplaši isprazna, hladna tama njegovog pogleda. - Zato što znam da nikada nisam bio ni od kakve koristi. Uvek sami promašaji. Uvek neuspešan. Muškarci poput Krajstoua su oni koji delaju. Dođu, i žene im se dive. Ja nisam ništa - nisam čak, zapravo, ni 191

živ. Nasledio sam Ejnsvik i imam dovoljno za život - inače bih potonuo. Nisam ostvario nikakvu karijeru - nikada nisam bio bogzna kakav pisac. Henrijeta me nije želela. Niko me nije želeo. Onog dana... u Berkliju... pomislio sam... ali, ista priča. Ni tebi nije moglo biti važno, Midž. Čak ni zbog Ejnsvika nisi mogla da me podneseš. I tako sam pomislio da će biti najbolje da se potpuno sklonim. Izgovorio je te reči u jednom dahu. - Dragi, dragi, ti ne razumeš. To sam uradila zbog Henrijete - jer sam mislila da još mnogo voliš Henrijetu. - Henrijetu? - Promrmljao je to neodređeno, kao da govori o nekome ko je strašno daleko. - Da, mnogo sam je voleo. Čula ga je kako je još iz veće daljine promrmljao: - Tako je hladno. - Edvarde... mili moj. Njene ruke ga čvrsto stegoše, i on joj se osmehnu i promrmlja: - Tako si topla, Midž... tako si topla. Da, pomisli ona, bio je to očaj. Hladna stvar... stvar beskrajne hladnoće i usamljenosti. Nikada do sada nije shvatila da je očaj bio hladan. Mislila je o njemu kao o nečem toplom i strastvenom, nečem divljem, toplokrvnom očajavanju. Ali, nije bilo tako. Ovo je bio očaj ova krajnja, spoljašnja tama hladnoće i usamljenosti. A greh očajanja, o kome su sveštenici pričali, bio je hladan greh, greh kojim čovek prekida sve tople i žive ljudske kontakte. - Tako si topla, Midž, - ponovi Edvard, i ona iznenada pomisli, osećajući pri tom da joj je milo i da je ponovo samouverena: To je ono što on želi - to je ono što mu mogu pružiti! Svi su oni bili hladni, ti Angkatelovi. Čak je i Henrijeta posedovala u sebi nešto od tog lutajućeg plamička, prevarne vilinske hladnoće u krvi Angkatela. Ne Edvard će nastavi da voli Henrijetu kao nedodirljiv i neuhvatljiv san. Ali, zapravo, njemu su bili potrebni toplota, trajna stabilnost. Svakodnevno druženje, ljubav i smeh u Ejnsviku. Edvardu je potreban neko da zapali vatru na njegovom ognjištu, pomisli ona, i ja sam osoba koja će to uradi Edvard podiže pogled. Ugledao je Midžino lice kako se nadnosi nad njim, toplu boju njene kože, puna usta, miran pogled i tamnu kosu koja je bila zaglađena od čela poput dva krila. 192

Henrijetu je uvek video kao projekciju iz prošlosti. U odrasloj ženi uvek je tražio i želeo da vidi samo sedamnaestogodišnju devojku u koju se zaljubio. Ali sada, gledajući Midž, imao je neobičan utisak da vidi neizmenjivu Midž. Video je učenicu sa kosom kao dva krila, koja je štrčala pokupljena u dve kikice, video je tamne talase koji su joj sada uokvirivali lice i tačno je video kako će ta krila izgledati kada joj kosa više ne bude tamna već seda. Midž je, pomisli on, stvarna. Jedina stvarna osoba koju sam ikada znao... Osetio je njenu toplinu i snagu tamna, pozitivna, živa, stvarna! Midž je, pomisli on, stena na kojoj mogu izgraditi svoj život. - Draga, Midž, - reče on, - toliko te volim, nemoj me nikada više napustiti. Ona se naže nad njim i on oseti toplinu njenih usan na svojima, oseti kako ga njena ljubav obavija, štiti, i sreća poteče u onu hladnu pustinju u kojoj je tako dugo živeo. Midž iznenada reče, drhtavo se nasmejavši: - Pogledaj, Edvarde, bubašvaba je izišla da nas gleda. Zar to nije lepa bubašvaba? Nikada mi nije palo na pame da bih toliko mogla voleti bubašvabu! Zatim sneno dodade: - Kako je život čudan. Sedimo ovde na kuhinjskom podu, još se oseća na plin, među bubašvabama, a kao da sam u raju. - Mogao bih ovde ostati zauvek, - pospano promrmlja on. - Biće bolje da pođemo i uhvatimo još malo sna. Već je četiri sata. Kako ćemo, za ime sveta, objasniti Lusi taj polupani prozor? Srećom, razmišljala je Midž, Lusi je bilo neobično lako bilo šta objasniti! Ugledavši se na samu Lusi, Midž ode u njenu sobu u šest sati. I bez ikakvog okolišenja sve joj ispriča. - Edvard je noćas sišao u kuhinju i gurnuo glavu u plinsku pećnicu, reče ona. - Srećom, čula sam ga i sišla za njim. Razbila sam prozor, jer nisam mogla brzo da ga otvorim. Midž je morala da prizna da je Lusi bila divna. Ljupko se osmehnula, ni malo se ne iznenadivši. - Draga Midž, - reče ona, - uvek si tako praktična. Uverena sam da ćeš od sada biti velika uteha Edvardu. 193

Pošto je Midž otišla, ledi Angkatel ostade da leži i razmišlja. Potom je ustala i otišla u muževljevu sobu, koja bar jednom nije bila zaključana. - Henri. - Draga moja Lusi! Još se ni petli nisu čuli. - Nisu, ali salušaj, Henri, ovo je zaista važno. Moramo uvesti struju za kuvanje i rešiti se one peći na plin. - Zašto, sasvim je dobra, zar ne? - Oh, jeste, dragi. Ali, ugledavši je, ljudi dolaze na čudne zamisli, a nisu svi praktični kao draga Midž. Potom nestvarno odlebde, i ser Henri se okrenu, gunđajući. Ali, dok je polako tonuo u san, on se naglo trže. - Da li sam ja to sanjao, promrmlja on, - ili je Lusi ušla i poželela da priča o pećima na plin? Napolju, u hodniku, ledi Angkatel uđe u kupatilo i stavi čajnik na ringlu na gas. Znala je da su ljudi ponekad voleli da rano ujutro popiju šolju čaja. Ponosna na sebe, vratila se u krevet i legla na jastuke, zadovoljna životom i sobom. Edvard i Midž u Ejnsviku - saslušanje okončano. Ponovo će otići da porazgovara sa gospodinom Poaroom. Fin čovečuljak... Iznenada joj sinu nova ideja i ona se uspravi u krevetu. Pitam se, razmišljala je, da li se toga setila. Ona ustade iz kreveta i odjezdi hodnikom do Henrijetine sobe, počevši, kao i obično, da priča mnogo pre nego što ju je ova mogla čuti. - ... i iznenada mi je sinulo, draga, da si možda previdela. Henrijeta pospano promrmlja: - Za Boga miloga, Lusi, još ni pevci nisu ustali! - Oh, znam, draga, prilično je rano, ali izgleda da je bila prilično burna noć - Edvard i plinska peć i Midž i kuhinjski prozor - i razmišljala sam o tome šta da kažem gospodinu Poarou, i sve... - Izvini, Lusi, ali sve što si kazala liči mi na prazno brbljanje. Zar to ne može da sačeka? - Samo futrola, draga. Pomislila sam, znaš već, da se možda nisi setila futrole. - Futrole? - Henrijeta sede u krevetu. Odjednom je bila potpuno budna. - Šta to pričaš o futroli?

194

- Onaj Henrijev revolver, znaš, bio je u futroli. Futrola nije pronađena. Možda se niko toga neće setiti... s druge strane, neko bi mogao... Henrijeta iskoči iz kreveta. - Uvek nešto zaboravimo - tako se kaže! I to je tačno. Ledi Angkatel se vrati u svoju sobu. Vratila se u krevet i uskoro čvrsto zaspala. Voda u $ajniku na ringli na gas zakipi i nastavi da kipi... 29. Gerda se otkotrlja do ivice kreveta i sede. Glava ju je malo manje bolela, ali joj je ipak bilo milo što nije pošla s ostalima na izlet. Za promenu, u kući je bar na kratko zavladao mir i bilo je gotovo prijatno. Elsi je, razume se, bila veoma ljubazna - krajnje ljubazna - naročito u početku. Kao prvo, Gerdi je naloženo da ostane u postelji u vreme doručka, poslužavnici su joj bili donošeni u krevet. Svi su je terali da sedne u najudobniju naslonjaču, da podigne noge, da nipošto ne radi ništa naporno. Svi su je toliko žalili zbog Džona. Zahvalno je ostala šćućurena u toj zaštitiničkoj nejasnoj izmaglici. Nije želela da misli, niti da oseća, niti da se seća. Ali sada, svakoga dana, osećala je da se bliži - morala je ponovo da počne da živi, da odluči šta će da radi, gde će da živi. Elsi je već pokazivala prve znake nestrpljenja. - Oh, Gerda, ne budi tako spora! Sve je bilo isto kao i ranije - davno, pre nego što je došao Džon i odveo je. Svi su je smatrali sporom i glupom. Nije bilo nikog da kaže, kao što je Džon kazao: - Ja ću se brinuti o tebi. Glava ju je bolela i Gerda pomisli: Pripremiću sebi čaj. Sišla je u kuhinju i pristavila čajnik. Samo što nije proključao, kada je začula zvono na ulaznim vratima. Služavke behu imale slobodan dan, i Gerda ode do vrata i otvori ih. Zaprepastila se kada je ugledala Henrijetina kola razvratnog izgleda, parkirana uz ivičnjak, i Henrijetu lično na pragu. - Henrijeta! - uzviknu ona i povuče se korak ili dva. - Uđi. Bojim se da su moja sestra i deca izišli, ali...

195

Henrijeta je prekide. - Dobro, drago mi je. Želela sam da se vidimo nasamo. Slušaj, Gerda, šta si uradila sa futrolom? Gerda stade. Pogled joj istog časa postade isprazan, ona se zagleda u Henrijetu kao da je ne razume. - Futrolom? - upita ona. Potom otvori vrata na desnoj strani hodnika. - Biće bolje da uđeš ovamo. Bojim se da je prilično prašnjavo. Znaš, jutros nismo imale baš mnogo vremena. Henrijeia je ponovo žurno prekinu. - Slušaj, Gerda, moraš mi reći. Osim to sa fuutrolom sve je u redu savršno čisto. Ne postoji ništa sto tebe može povezati s tim. Pronašla sam revolver na mestu gde si ga gurnula u žbunje, pored bazena. Sakrila sam ga na mesto na kome ga ti nikako nisi mogla ostaviti - i na njem su otisci koje nikada neće uspeti da identifikuju. Što znači ostaje samo futrola. Moram saznati sta si sa njom učinila. Zastala je, očajnički se moleći da Gerda brzo reaguje. Nije imala pojma zbog čega je osećala takvu potrebu za žurbom, ali, osećala je. Kola joj nisu pratili - pobrinula se za to. Krenula je putem za London, napunila benzin u garaži i pomenula da kreće za London. Zatim je, malo dalje, skrenula i izbila na glavni put koji je vodio prema obali. Gerda je i dalje zurila u nju. Nevolja sa Gerdom, pomisli Henrijeta, bila je u tome što je bila tako spora. - Ako je još kod tebe, Gerda, moraš mi je dati. Nekako ću je se rešiti. Shvataš li da je to jedina stvar koja te može povezati sa Džonovom smrću. Da li je kod tebe? Nastupila je pauza, a onda Gerda polako klimnu glavom. - Zar nisi znala da je bilo pravo ludilo zadržatije. - Henrijeta je jedva prikrivala svoje nestrpljenje. - Zaboravila sam na nju. Bila mi je u sobi. - Kada je policija došla u ulicu Harli, - dodade - isekla sam je na komadiće i stavila je u torbu sa radovima od kože. - Pametno, - složi se Henrijeta. - Nisam ja baš tako glupa kao što svi misle, - primeti Gerda, pa prinese ruku grlu. - Džon... Džon! - Nije mogla da nastavi. - Znam, mila, znam, - reče utešno Henrijeta.

196

- Ali, ne možeš znati... - nastavi Gerda. - Džon nije bio... nije bio... Stajala je tamo, otupela i čudno patetična. A onda iznenada podiže pogled i zagleda se u Henrijetino lice. - Sve je bila laž - sve! Sve što sam mislila da je on bio. Videla sam mu lice kada je one večeri krenuo da isprati onu ženu. Veroniku Krej. Znala sam da mu je bila draga, razume se, pre mnogo godina, pre nego što se mnome oženio, ali mislila sam da je s tim gotovo. - Ali, i bilo je gotovo, - reče nežno Henrijeta. Gerda odmahnu glavom. - Nije. Došla je i pretvarala se da godinama nije videla Džona - ali, ja sam videla Džonovo lice. Izišao je s njom. Otišla sam u krevet. Ležala sam pokušavajući da čitam - pokušala sam da čitam onu detektivsku priču koju je Džon čitao. A Džon nije došao. Na kraju sam izišla... Pred očima kao da joj se odvijala nekadašnja scena. - Bila je mesečina. Krenula sam stazom do bazena. U paviljonu je bilo svetlo. Bili su tamo - Džon i ta žena. Henrijeta ispusti prigušeni zvuk. Gerdino lice beše se izmenilo. Na njemu nije bilo ničeg od one njene uobičajene, pomalo isprazne srdačnosti. Bilo je bezosećajno, neumoljivo. - Imala sam poverenja u Džona. Verovala sam mu... kao da je bio Bog. Smatrala sam ga najplemenitijim čovekom na svetu. Mislila sam da je on oličenje finoće i plemenitosti. A sve je bila laž! Ništa mi nije ostalo. Ja... obožavala sam Džona! Henrijeta je zadivljeno zurila u nju. Jer, pred njenim očima nalazilo se ono što je naslutila i oživela, rezbareći ga u drvetu. Pred njom se nalazio Vernik. Slepa odanost, vraćena sebi samoj, bez iluzija, opasna. - Nisam to mogla da podnesem! - uzviknu Gerda. - Morala sam da ga ubijem! Morala sam - shvataš li, Henrijeta! Izgovorila je to kao da vodi kakav običan razgov gotovo prijateljskim glasom. - I znala sam da moram biti pažljiva, jer je policija veoma pametna. Ali, ja ipak nisam onoliko glupa koli ljudi misle da jesam! Ako si veoma spor i samo buljiš, ljudi misle da ne kapiraš - a ponekad, u sebi, ti im se smeš. Znala sam da mogu da ubijem Džona i da to niko ne sazna, jer sam u onoj detektivskoj priči pročitala da je policija u stanju 197

da odredi iz kog pištolja je ispaljen metak. Ser Henri mi je onog popodneva pokazao kako da napunim revolver i kako se puca iz njega. Uzeću dva revolvera. Pucaću u Džona iz jednog i potom ga sakriti i dozvoliti da me ljudi nađu kako držim drugi... Prvo će pomisliti da sam ga ubila, a onda će ustanoviti da na njega nije pucano iz tog revolvera, te će reći da ja to ipak nisam učinila! Pobednički je klimnula glavom. - Ali, zaboravila sam na onu kožnu stvar. Bila je u ladici u mojoj sobi. Kako kažeš da se zove, futrola? Policija se sigurno sada više neće gnjaviti oko toga! - Mogla bi, - reče Henrijeta. - Biće bolje da je daš meni i ja ću je poneti sa sobom. Kada više ne bude kod tebe doista si bezbedna. Ona sede. Odjednom je osetila neizreciv umor. - Ne izgledaš dobro, - reče Gerda. - Upravo sam kuvala čaj. Ona iziđe iz sobe i ubrzo se vrati sa poslužavnikom. Na njemu su se nalazile posuda sa čajem, jedna sa mlekom i dve šolje. Mleko se presipalo, jer je posuda bila prepunjena. Gerda spusti poslužavnik, nasu čaj u jednu šolj i pruži je Henrijeti. - Oh, mila, - reče ona pometeno. - Ne verujem da je voda u čajniku uspela da zavri. - U redu je, - reče Henrijeta. - Donesi futrolu, Gerda. Gerda je malo oklevala, ali ipak iziđe iz sobe. Henrijeta se nađe napred, položi ruke na sto i na njih nasloni glavu. Bila je tako umorna, tako strašno umorna. Ali, ubrzo će sve biti gotovo. Gerda će biti bezbedna, kao što je Džon želeo. Henrijeta se uspravi, ukloni kosu sa čela i privuče šolju. Začuvši zvuk iz pravca vrata, ona podiže pogled. Bar jednom je Gerda bila brza. Međutim, na dovratku je stajao Herkul Poaro. - Ulazna vrata bila su otvorena, - reče on dok je prilazio stolu, - tako da sam uzeo sebi slobodu da uđem. - Vi! - uzviknu Henrijeta. - Kako ste dospeli ovamo? - Kada ste onako iznenada napustili Holou, bilo je prirodno da znam kuda ste se uputili. Iznajmio sam veoma brza kola i došao pravo ovamo. - Tako, znači, - uzdahnu Henrijeta. - Moguće je.

198

- Ne bi trebalo da pijete taj čaj, - reče Poaro, uzevši joj šolju i vrativši je na poslužvanik. - Čaj za koji nije upotrebljena kipuća voda nije dobar za piće. - Da li je takva sitnica kao što je kipuća voda zaista važna? - Sve je važno, - blago primeti Poaro. Iza njega se začu neki zvuk i Gerda uđe u sobu. U rukama je držala torbu za rad. Pogledom je prelazila sa Poaroovog lica na Henrijetino. - Bojim se, Gerda, da sam veoma sumnjiva, - reče Henrijeta brzo. Izgleda da me gospodin Poaro prati. Misli da sam ja ubila Džona - ali ne može to da dokaže. Govorila je polako, naglašavajući reči. Samo da se Gerda ne oda. - Tako mi je žao, - primeti Gerda neodređeno. - Želite li čaja, gospodine Poaro? - Ne, hvala, gospođo. Gerda sede, tako da se poslužavnik našao ispred nje. Počela je da govori na svoj izvinjavajući način, kao da vodi neki običan razgovor. - Baš mi je žao što su svi izišli. Moja sestra i deca otišli su na izlet. Nisam se osećala baš najbolje, tako da su me ostavili kod kuće. - Žao mi je, gospođo. Gerda podiže šolju i otpi malo čaja. - Sve je to tako zabrinjavajuće. Sve me tako brine. Vidite, uvek je Džon sve sređivao, a sada Džona više nema... - Glas joj uminu. Džona više nema. Njen pogled, dirljiv, zbunjen, prelazio je sa jednog drugo. - Ne znam šta ću bez Džona. Džon se brinuo o meni. Sada njega više nema, ničega nema. A i deca - postavljaju mi pitanja, a ja ne umem da im odgovorim kako bi trebalo. Ne znam šta da kažem Teriju. On stalno ponavlja pitanje: 'Zašto je otac ubijen?' Jednog dana će, razume se, otkriti zbog čega. Teri uvek mora sve da zna. Ali, mene zbunjuje što uvek pita zašto, ne ko. Gerda se zavali u stolicu. Usne su joj bile veoma plave. Potom, nekako kruto, reče: - Osećam se... strašno slabom... Ako Džon... Džon., Poaro zaobiđe sto i postrance je položi u naslonjač. Glava joj klonu napred. On se nagnu i podiže joj kapak, onda se ispravi. - Laka i prilično bezbolna smrt. 199

Henrijeta je zurila u njega. - Srce? Ne. - A onda joj sinu. - Nešto u čaju. Nešto što je sama stavila unutra. Sama je izabrala taj put? - Ne, ne, to je bilo namenjeno vama. Nalazilo se vašoj šolji. - ?Šta! - upita Henrijeta s nevericom. - Ali, ja sam pokušavala da joj pomognem. - To nije bilo važno. Zar nikada niste videli psa uhvaćenog u stupicu zariva zube u svakoga ko pokuša da ga dodirne. Ona je pred očima imala samo to da vi znate njenu tajnu i zato ste vi, takođe, morali umreti. Henrijeta lagano reče: - A vi ste me naterali da vratim šolju nazad na poslužavnik - imajući u vidu... imajući u vidu nju... Poaro je tiho prekinu: - Ne, ne, gospođice. Nisam znao da u vašoj šolji ima nečeg. Samo sam pomislio da bi moglo biti. A kada se ta šolja našla na poslužavniku, postojali su podjednaki izgledi da uzme tu ili onu drugu - ako se to može nazvati izgledima. Smatram da je ovakav kraj prava sreća. Za nju - i za dvoje nevine dece. Potom se nežno obrati Henrijeti. - Strašno ste umorni, zar ne? Ona potvrdno klimnu glavom, a onda ga upita: - Kada ste pogoditi? - Ne znam tačno. Scena je bila postavljena; osećao sam to od samog početka. Ali, dugo mi je trebalo da shvatim da ju je postavila Gerda Krajstou - da je njeno držanje bilo teatralno, jer je, u stvari, igrala ulogu. Zbunili su me jednostavnost i, istovremeno, složenost. Dosta brzo shvatio sam da se borim protiv vaše genijalnosti i da su vam ostali pritekli u pomoć - da su rođaci stali da vas podržavaju čim su shvatili šta želite da uradite! - On za trenutak zastade. - Zašto ste vi želeli to da uradite? - Jer me je Džon zamolio! Na to je mislio kada je rekao: 'Henrijeta'. Sve je bilo rečeno tom jednom rečju. Tražio je od mene da zaštitim Gerdu. Vidite, voleo je Gerdu. Mislim da je voleo Gerdu više nego što je toga uopšte bio svestan. Više od Veronike Krej. Više od mene. Gerda mu je pripadala, a Džon je voleo stvari koje su mu pripadale. Znao je da sam ja jedina mogla da zaštitim Gerdu od posledica onoga 200

što je učinila. I znao je da ću ja učiniti sve što je želeo, jer sam ga volela. - I odmah ste se dali na posao, - smrknuto primeti Poaro. - Da, prva stvar koju sam uspela da smislim bila je da joj uzmem revolver i ispustim ga u bazen. To je trebalo da onemogući uzimanje otisaka. Kada sam kasnije otkrila da je ubijen iz drugog pištolja, izišla sam da ga potražim, razume se, odmah sam ga pronašla, jer sam znala na kakvo mesto bi ga Gerda stavila. Pretekla sam ljude inspektora Grejndža za svega minut ili dva. Zastala je, pa nastavila: - Bio mi je u tašni dok nisam došla u priliku da ga odnesem u London. Zatim sam ga sakrila u ateljeu, gde je ostao dok nisam bila u prilici da ga vratim i ostavim tamo gde ga policija neće pronaći. - Glineni konj, - promrmlja Poaro. - Kako ste pogodili? Da, stavila sam ga u kesu od sunđera i oko njega omotala žičanu armaturu, i potom nabacala glinu. Konačno, policija ne može da uništi umetnikovo remek-delo, je li tako? Ali, kako ste pogodili gde sam ga stavila? - Činjenica da ste odabrali da modelujete konja. Trojanski konj predstavljao je nesvesnu asocijaciju u vašem umu. Ali, otisci prstiju kako ste uspeli da nabavite otiske prstiju? - Od slepog starca koji prodaje šibice na ulici. Nije znao šta sam ga zamolila da mi na trenutak pridrži, dok izvadim novac! Poaro ju je trenutak posmatrao. - C'est formidable!* - promrmlja on. - Vi ste jedan najboljih protivnika, gospođice, koje sam ikada imao. * C'est formidable (fr.), čudesno, sjajno. (Red.) - Bilo je strašno zamorno biti stalno korak ispred vas. - Znam. Počeo sam da nazirem istinu čim sam uvideo da ustrojstvo nikada ne ukazuje samo na jednu osobu, i na sve - osim Gerde Krajstou. Svi nagoveštaji odvlačili pažnju od nje. Namerno ste postavili Igdrasil, kako biste mi privukli pažnju i samu sebe osumnjičili. Ledi Angkatel, koja je savršeno dobro znala šta radite, zabavljala se vodajući jadnog inspektora Grejndža od jednog do drugog. Dejvid, Edvard, ona sama.

201

Da, samo se jedna stvar može učiniti ako želite da skinete sumnju sa osobe koja je zapravo kriva. Morate nagovestiti da je neko drugi kriv, ali nikada ne reći tačno ko. Zato je svaki trag toliko obećavao, da bi potom presahnuo i završio u ćorsokaku. Henrijeta pogleda priliku patetično sklupčanu na stolici. - Jadna Gerda, - reče ona. - Je li to ono što ste sve vreme osećali? - Mislim da jesam. Gerda je strašno volela Džona, ali nije želela da ga voli zbog onoga šta je bio. Izgradila je za njega pijedestal i prikačila mu sve moguće najbolje, najplemenitije i najnesebičnije karakteristike. A ako oborite idola, ništa ne ostaje. Malo je zastala, pa nastavila: - Medutim, Džon je bio nešto mnogo više od idola na pijedestalu. Bio je stvarno, živo, vitalno ljudsko biće. Bio je velikodušan, topao i živ, i bio je vrhunski lekar - da, vrhunski lekar. A sada je mrtav i svet je izgubio velikog čoveka. A ja sam izgubila jedinog čoveka koga ću ikada voleti. Poaro nežno spusti ruku na njeno rame. - Ali, vi ste i jedna od onih koji mogu da žive sa mačem zarivenim u srce - koji mogu da nastave sa osmehom... Henrijeta podiže pogled prema njemu. Usne joj se iskriviše u gorak osmeh. - To je pomalo melodramatično, je li tako? - To je zato što sam stranac i što volim da upotrebljavam lepe reči. - Bili ste veoma ljubazni prema meni, - reče odjednom Henrijeta. - Zato što sam vam se od početka veoma divio. - Gospodine Poaro, šta ćemo da uradimo? Mislim na Gerdu. Poaro privuče k sebi torbu za rad od rafije i izruči i sadržaj - komadiće mrke jelenske i ostale kože u boji. Bilo je i nekoliko komada debele, sjajne, mrke kože. Poaro ih spoji. - Futrola. Ja ću je uzeti. A jadna gospođa Krajstou bila je prenapeta, muževljeva smrt predstavljala je preveliko breme za nju. Svešće se na to da je oduzela sebi život u trenutku neuračunljivosti... - I niko nikada neće saznati šta se zapravo dogodilo? - upita lagano Henrijeta.

202

- Mislim da jedna osoba hoće. Sin dr Krajstoua. Mislim da će on jednoga dana doći do mene i zatražiti da kažem istinu. - Ali, vi mu je nećete kazati, - uzviknu Henrijeta. - Da, hoću, reći ću mu. - Oh,ne! - Ne razumete. Vi ne možete da podnesete da bilo ko bude povređen. Ali, za neke umove postoji nešto što je nepodnošljivije - ne znati. Čuli ste šta je jadnica malopre rekla: 'Teri uvek mora da zna.' Za naučni um, istina je prvom mestu. Istina, koliko god bila gorka, može biti prihvaćena i utkana u tkanje života. Henrijeta ustade. - Želite li da ostanem ovde ili će biti bolje da odem? - Mislim da će biti bolje da odete. Ona klimnu, a onda reče, više sebi nego njemu: - Kuda da pođem? Šta da radim - bez Džona? - Govorite poput Gerde Krajstou. Znaćete vi kuda treba da pođete i šta vam valja činiti. - Hoću li? Tako sam umorna, gospodine Poaro, puno sam umorna. - Pođite, dete moje, - reče on blago. - Vaše mesto je među živima. Ja ću ostati ovde sa mrtvima. 30. Dok se vozila prema Londonu, dve rečenice odzvanjale su Henrijetinim umom. 'Šta da radim? Kuda da idem? Poslednjih nekoliko nedelja bila je napeta, uzbuđena, bez trenutka odmora. Pred sobom je imala zadatak koji je trebalo obaviti - zadatak koji joj Džon beše ostavio u amanet. Ali, sada je i to bilo gotovo; nije uspela - ili je uspela? Na to se moglo gledati i ovako i onako. Ali, kako god gledali na to, zadatak je bio obavljen. I, kao reakciju, iskusila je užasan umor. Prisetila se reči koje je izgovorila Edvardu one noći na terasi - one noći kada je Džon umro - one noći kada je otišla do bazena i u paviljon i pri svetlosti šibica namerno nacrtala Igdrasil na metalnom stolu. Namerno, isplanirano - još nije mogla da sedne i ožali - ožali svog umrlog. - Volela bih, - rekla je Edvardu, - da žalim za Džonom.

203

Ali, tada se nije usuđivala da se opusti - nije se usuđivala da dopusti tuzi da ovlada njome. Ali, sada je mogla da žali. Sada je imala na raspolaganju sve vreme ovog sveta. - Džone... Džone, - promrmlja ona. Gorčina i pobuna ovladaše njome. Žao mi je što ja nisam popila onaj čaj, pomisli ona. Prijalo joj je da vozi, to joj je ulivalo snagu potrebnu u tom trenutku. Ali, uskoro će biti u Londonu. Uskoro će smestiti kola u garažu i ući u prazan atelje. Prazan, jer Džon više nikada neće tamo sedeti tiranišući je, ljuteći se na nju - voleti je više no što je želeo da je voli, uzbuđeno joj pričati o Ridžvejovoj bolesti - o svojim uspesima i očajanjima, o gospođi Krebtri i Sv. Kristoferu. A onda, iznenada, podiže se mračni pokrov koji joj je prekrivao um i ona pomisli: Da. Tamo ću otići. U Sv. Kristofera. Ležeći na svom uskom bolničkom krevetu, stara gospođa Krebtri zagleda se u posetiteljku reumatičnim, škiljavim očima. Bila je upravo onakva kakvu ju je Džon opis; Henrijeta oseti iznenadnu toplinu, oseti kako postaje poletnija. Ovo je bilo stvarno ovo će trajati! Ovde, na malom prostoru, ponovo je pronašla Džona. - Jadni doktor. Užas jedan, je l'tako? - govorila je gospođa Krebtri. U glasu joj se osećalo kako strahopoštovanje tako i žaljenje, jer je gospođa Krebtri volela život; iznenadne smrti, naročito ubistva ili smrti dece, predstavljali su najbogatiji deo tapiserije života. - Tako su ga ubili! Stomak mi se prevrn'o, jeste, kad sam čula. Sve sam o tom čitala u novine. Sestra mi dozvolila da zadržim sve što sam se dočepala. Bila je zaista fina. Bila je i slika i sve. I bazen i sve. I žena napustila saslušanje, jadnica, i ledi Angkatel kojoj pripada bazen. Mnogo slika. Prava misterija cela ta stvar, zar ne? Henrijetu nije odbilo njeno lešinarsko uživanje. Dopalo joj se, jer je znala da bi se i samom Džonu dopalo. Ako je već morao da umre, mnogo bi mu se više dopalo da staroj gospođi Krebtri ulije malo snage nego da šmrkće i roni suze nad njim. - Samo sam u nadi da će d'uvate onog ko je to uradio i obese ga, nastavi osvetoljubivo gospođa Krebtri. - Sad više nema javno većanje 204

k'o nekad - što je šteta. Oduvek sam želela da prisustvujem većanju. A još bi više pošto ću da odem, ako me razumete, da vidim kako većaju oni ko je ubio doktora! Mora da je bio stvarno zao. Kao što je doktor, nađe se jedan na 'iljadu. Tako je bio pametai lepo je bilo s njim. Morali ste da se nasmejete - 'teli vi il' ne. Stvari koje je im'o običaj da rekne ponekad! Nem toga što ne bi' učinila za doktor, zaista! - Da, - reče Henrijeta, - bio je veoma pametan čovek. Bio je veliki čovek. - Sve najbolje misledu o njemu u bolnica, zaista! Sve bolničarke. i nje'ovi pacijenti! Uvek ste imali osećaj da ćete ozdravite kada je on bio tudi. - Znači, ozdravićete, - reče Henrijeta. Sitne bistre oči se na trenutak zamagliše. - Nisam baš sigurna u to, mala. Dobila sam onaj slatkorečivi mlad momak sa naočari. Sasvim drukči od doktor Krajstou. Nikada se ne smeje! Bio je jedinstven, doktor Krajstou - uvek spreman za šalu! Mnogo me je namučio, svojim lečenjem. 'Ne mogu više da podnesem, doktore', rekla bi' mu ja, a on: 'Da, možete, gospođo Krebtri', rek'o bi on meni. 'Čvrsti ste vi. Možete vi to da podnesete. Vi i ja ćemo ući u istorijat medicine.' I tako bi vas razveselio. Sve bi' učinila za doktor, bi'! Mlogo je očekiv'o od vas, ali ste osećali da ne možete da ga izneverite, ako me razumete. - Razumem, - odvrati Henrijeta. Sitne oštre okice zagledaše se u nju. - Izvini, draga, da ti nisi možda doktorova ženica? - Nisam, - odgovori Henrijeta, - samo prijateljica. - Prijateljica, - reče gospođa Krebtri. Henrijeta pomisli kako je starica stvarno razumela. - Kako to da ste došli ovamo, ako mogu da priupitam? - Doktor mi je mnogo pričao o vama - i o svom novom načinu lečenja. želela sam da vidim kako vam je. - Vraćam se na staro - eto kako mi je. - Ali ne smete! - uzviknu Henrijeta. - Morate ozdraviti. Gospođa Krebtri se osmehnu. - Ja ne želim da izdahnem, imaj to u vid'! - Onda se borite! Dr Krajstou kaže da ste silan borac. 205

- Stvarno? - Gospođa Krebtri na trenutak je nepomično ležala, a onda polako reče: - Ko god ga je upuc'o, to je sramota! Nema mnogo taki' k'o što je on. Nećemo više videti nikog poput njega. Te reči prođoše Henrijeti kroz glavu. Gospođa Krebtri ju je promućurno posmatrala. - Samo hrabro, mila. - Potom dodade: - Nadam se da je im'o lep pogreb. - Imao je lep pogreb, - ljubazno potvrdi Henrijeta. - Ah! Žao mi je što nisam mogla da dođem! Gospođa Krebtri uzdahnu. - Naredni put kada budem išla na neki pogreb, biće moj, verovatno. - Ne, - uzviknu Henrijeta. - Ne smete posustati. Maločas ste kazali kako vam je doktor Krajstou rekao da ćete vi i on ući u istorijat medicine. E pa, moraćete sami nastavite. Lečenje je isto. Morate skupiti snage za oboje, morate sami uči u istorijat medicine - zbog njega. Gospođa Krebtri ju je trenutak ili dva pomno posmatrala. - Zvuči veliko! Daću sve od sebe, malena. Šta više da ti rečem. Henrijeta ustade i uze njenu ruku u svoju. - Do viđenja. Ako dozvoljavate, došla bih ponovo da vas posetim. - Da, svakako. Činiće mi dobro da malo popričam s nekim o doktor. Ponovo je besramno namignula. - Čestit čovek u svaki pogled, taj doktor Krajstou. - Da, - odvrati Henrijeta. - Bio je. Starica reče: - Ne tuguj, malena, - reče starica, - što je prošlo prošlo je. Ne može se vrati. Gospođa Krebtri i Herkul Poaro, pomisli Henrijeta, izrazili su istu misao, iako drugačijim jezikom. Odvezla se nazad u Čelzi, smestila kola u garaži lagano ušetala u atelje. Konačno je nastupio, pomisli ona. Trenutak kog sam se užasavala trenutak kada sam ostala sama. Sada to više ne mogu da odlažem. Tuga je ovde, samnom. Šta je ono kazala Edvardu? - Volela bih da tugujem za Džonom. 206

Spustila se na stolicu i sklonila kosu sa lica. Sama... prazna... bedna. Ta užasna praznina. Suze su joj pekle oči i lagano joj se slivale niz obraze. Tuguj, pomisli ona, tuguj za Džonom. Oh, Džone... Seti se, seti se... njegovog glasa, oštro sa bolom: - Kada bih umro, prva stvar koju bi ti učinila, dok bi ti suze tekle niz lice, bila bi da počneš da modeluješ neku prokletu ženu u žalosti ili neku figurinu koja tuguje. Neprijatno se promeškoljila. Zašto li se toga setila? Bol... Bol... Prilika pod velom... njeni obrisi jedva prepoznatljivi... glava pokrivena. Alabaster. Nazirala je obličje... visoko, izduženo, tuga skrivena, otkrivala se samo u dugačkim, tužnim linijama nabora. Tuga, izvire iz jasnog, providnog alabastera. Kada bih umro... A onda je iznenada obuze snažna ogorčenost! To sam ja! pomisli ona. Džon je bio u pravu. Ne umem da volim - ne umem da žalim - ne čitavim svojim bićem. - Midž je... ljudi poput Midž predstavljaju so zemlje. Midž i Edvard u Ejnsviku. To su bile stvarnost... snaga... toplina. A ja, pomisli ona, ja nisam celovita osoba. Ne pripadam sebi, već nečemu izvan mene. Ne umem da tugujem za svojim mrtvima. Umesto toga, moram uzeti svoju tugu i pretvoriti je u figuru od alabastera... Izložbeni uzorak br. 58. 'Tuga'. Alabaster. Gospođica Henrijeta Savernake... Jedva čujno je izgovorila: - Džone, oprosti mi, oprosti mi, zbog onog što moram da učinim.

207