AFRIKA

AFRIKA Dule Nedeljković

PREKO DVA MORA I JEDNE PUSTINJE Preko dva mora i jedne pustinje postoji mesto na planeti Zemlji na kom sunce najlepše sija, na kom za doručak jedete papaju i mango, a za ručak i večeru jastoge, na kom uživate u najlepšoj karipskoj muzici, na kom ste okruženi buljucima prelepih tamnoputih žena, na kom se pije najbolje švercovano vino sa svih strana sveta, na kom se igra bolji fudbal nego u Brazilu, na kom nebom krstare najlepši i najopasniji oblaci iza čije lepote se često kriju vremenske nepogode, nepojmljive nama Evropljanima. Mesto na trećem kamenu od sunca zbog čije lepote su Bogovi pali na teme. Mesto na našoj planeti gde zbog uboda jednog komarca možete da skončate u najstrašnijim mukama, pod uslovom da pre toga ne nastradate u nekom od svakodnevnih građanskih ratova kojih ima u obilju na obalama Južnog Atlantika. Mesto odakle je vutra krenula put Jamajke. Tamo se zatekao jednog utorka. Bio je kriv. Tražen je.

MULTIKULTURALNI ĐUS Dva meseca kasnije, tokom duge afričke noći, dok je pušio afrički marlboro sedeći na stepenicama aviona kojim su krstarili po zapadnoj Africi, tešio je uplakanog crnca koji stajao pored njega. Ovaj je neutešno ponavljao na jedva razumljivom engleskom, hvatajući se dramatično rukama za glavu: „Evri elekšns sivil vor – evri elekšns sivil vor!“ Gledali su kako u daljini lepa sela lepo gore. Izduvavao je dim u mrak i razmišljao šta mu je sve ovo u životu trebalo. Bio je gotovo siguran da se nalaze na pisti aerodroma u Lomeu, glavnom gradu države Togo, na koji su sleteli na putu iz Dakara ka Duali u

Kamerunu. U Africi je i ranije imao dilemu gde je, pošto lokalcima ime grada ništa nije značilo. Oni su to smatrali nepotrebnim znanjem. Na pitanje gde je npr. Kinšasa, zamisle se na trenutak i onda Vam rukom pokažu negde „tamo“ uz široki osmeh, pa potom mirne duše u „mapi rute“ kao destinaciju napišu Budžumburu i nikom ništa. Sreća da su avioni bili opremljeni modernim radarima koji su olakšavali snalaženje. Naravno, preduslov je bio da radar radi. U protivnom se svejedno poletalo, pa se iznad oblaka, u noćnim uslovima, po zvezdama tražio put. Danju je to bio pičkin dim. Piter, Australijanac, kapetan koga je upoznao u dakarskoj noći, šetao se oko aviona. Kopilot je bio niski crnac iz Gane, koga su zvali Gan. Treći član posade, mehaničar Šomi, bio je iz Bataje. Užasno se ponosio što je rođen tik uz pistu vojnog aerodroma, jednog dana dok je njegova majka u devetom mesecu trudnoće okopavala kukuruz. Završio je automehaničarski zanat i radio u državnoj firmi. Jednom se poslom zatekao u Africi, gde je u nekoj hotelskoj sobi u Nigeriji kupio sertifikat kojim je sam sebe unapredio u avio-mehaničara. Bio je tu i Ahmed, flajter, poreklom Alžirac. Pravi multikulturalni šokantni đus. Piter je bio pijanac, notornjak. Gan je verovao samo u Boga. Šomi je bio otelotvorenje bolida. Ahmed nije progovarao. „Baš sam lik do jaja“, pomislio je, kiselo se iskezivši prokletoj sudbini u lice.

DAKAR A baš je ona – sudbina! – ovu čudnu skupinu spojila tokom prethodnih nedelja kada su se, u potrazi za poslom, svi obreli u jednom krajnje nebezbednom delu senegalske prestonice. Dakar je prenaseljen grad. Prvo s čim se čovek susretne u kombiju kojim se prevozi od aerodroma do hotela u gradu, jeste sumanuti gradski prevoz. U kombi-busevima koji primaju tridesetak ljudi bude ih najmanje osamdeset, a spolja po krovu, branicima, prozorima visi barem još toliko. Nije mu bilo najjasnije kako neko ko se nalazi unutra

uspe da siđe na svojoj stanici. Niti je, iskreno, želeo da zna. A svi nasmejani. Genetska greška, jeftina droga, neprimetno pušteni prdež, šizofrenija, kako god, svi su se kezili. Inače, onaj ko tvrdi da su Senegalci najlepši ljudi, a Senegalke najlepše afričke ribe, laže. Ili ih nikad nije video. Gradski prevoz je bezbedan po novčanik pošto džeparoši i secikese, čija je Dakar prestonica, ne mogu da operišu u prepunim busevima. Na ulici će čovek biti odžeparen za sekund do sekund i po, ali ako ima tu sreću da ne liči na američkog turistu pa se svidi pljačkašu, može da se desi da mu putem kurira, dečkića od četiri-pet godina, ljubazno budu vraćena barem dokumenta. Jednom je dobio ukor pred isključenje, zato što je umesto novca u prednjem džepu pantalona nosio bezvrednu ID-kartu nepostojeće aviokompanije. Scena u kojoj mu klinac uz osmeh vraća karticu i kaže: „Msje, mani-mani“, mašući kažiprstom u „no-no više“ fazonu, kao - sram ga bilo što ne nosi keš, bila je nadrealna. Recepcioneri u hotelu turistima ne preporučuju da ne nose novac sa sobom, nego ih preklinju da to ne čine. Ulice u starom jezgru grada podsećaju na dalmatinske kale. Kaldrma, veš koji se suši iznad glava prolaznika, nesnosna buka. Luka je ogromna i nesaglediva golim okom. Prvog dana boravka u Dakaru, u koji je stigao avionom iz Beograda preko Pariza, uputio se ka brodićima koji prevoze do obližnjeg prigradskog ostrva, svojevrsne umetničke kolonije. Brodić je bio vlasništvo stanovitog Danijela iz Kotora. On je odavno prestao da se čudi takvim iznenadnim susretima. Ceo svet, definitivno, govori srpski. Danijelu je vreme odavno stalo i nije odavao utisak čoveka koji zna da je Džim Morison mrtav. Prijateljski mu je objasnio kako da se ponaša na ostrvcetu i dao mu par smernica za siguran i bezbedan boravak i povratak. Na ostrvu je bilo nebrojeno mnogo slikara, žonglera, fakira, gutača vatre, dilera, prostitutki, čak se tu vrzmala i žena s bradom, kao i najveći transvestit koga je ikad video. Restoran u kom je jeo bio je fenomenalan. Riba, rakovi, školjke. Opijen crnim vinom oporog ukusa, mirisom mora i soli, poželeo je da se prošeta posle ručka. Ekipu slučajnih pijanih poznanika ostavio je u kafanici pošto su naručili još vina i zatumarao okolonaokolo. Na jednom ćošku dobio je nepristojnu ponudu. Da kupi hašiš. Odbio je, tvrdeći

da on to ne radi, ali je na ubedljivu sugestiju prodavca ipak povukao dim iz njegovog bonga, čisto da vidi šta se to u stvari nudi.

GALEBOV KRIK Nabacivši senegalski osmeh, sedeo je na hridini i pričao s majkom. Jutros je preko dva sata čekala na red u dispanzeru. Lekovi su poskupeli, penzija je mala, jedva za skroman život. Paprika je lepo rodila, kao i crni luk, bila je kod ćaleta na grobu i platila je nekom čoveku da ga poravna. Njegov brat od tetke ima sina koji s osamnaest meseci već priča i hoda. Prepametan mali. Naljutila se kad ju je pitao da li je lep. Naravno da je lep kad liči na deda Mirka, glavatog Hercegovca. Glas joj se sve više pretvarao u galebov krik. Sledeće čega se seća jeste da je prepešačio more između ostrva i luke, a potom mekom, pamučnom ulicom stigao do hotela.

O TVORCU U Africi se govori izuzetno mnogo jezika, narečja i dijalekata, pa zato mnoga afrička plemena Boga zovu svojim imenom, ali usprkos silnim imenima i nazivima sva plemena veruju da je on, Tvorac, stvoritelj svega i svih. Nespoznatljiv je i živi na Nebu prema kojem čovek podiže pogled kad god želi da oseti Njegovu veličinu. Tako u Africi Tvorac nosi sledeća imena i nazive: Mulungu, Leza, Nijambe, Nijame, Negvo, Mavu, Ama, Olorum, Čukvu. Pored Tvorca, mitologija Afrike poznaje još čitav niz nižih božanstava koje poštuju afrička plemena poput bogova Oluje, Zemlje, Šume, Vode ili Kiše. Dok niži Bogovi i Duhovi imaju svoja svetišta, oltare, žrtvenike i sveta mesta, Tvorac u mitologiji naroda Afrike nema gotovo nijedno sveto mesto, nijedan hram, niti oltar. Njemu je bilo čudno zašto u usamljenim hramovima dominira ikona belog Isusa. Očekivao je da u najmanju ruku bude crn. Kao Stiv Hanington, na primer. Tvorac je nekad davno živeo među ljudima i boravio na Zemlji, ali se, ogorčen i razočaran

ljudskom zlobom i nedelima, povukao na Nebo. Tvorac je vrhovni sudija, njemu se mogu obratiti svi, bez obzira na status i položaj, bez obzira na to da li su bogati ili siromašni. Tvorac je praiskonski pravednik. On je stvorio sve stvari i odredio običaje svakom narodu, oblikovao je prirodu, odredio mesta planinama i svemu u prirodi, usekao tokove reka, posadio drveće, travu. Svojeručno je oblikovao sve predmete i ljude naučio graditeljstvu, a takođe je složio sloj po sloj čitave Zemlje. Neka afrička plemena smatraju da je Tvorac dvopolan, da ima i mušku i žensku prirodu. Stvoritelj, Oblikovatelj, Darovatelj, Stariji od Vremena, Gromovnik, Vatronoša, Onaj koji donosi kišu, Onaj koji nadvisuje sve kraljeve, Beskrajni, Prvi, Brižni, Veliki otac, Sveprisutni, Najveći prijatelj, Milosrdni, Utešni, Neobjašnjivi, Gnevni, Veliki okean, Veliko jezero, Najveći, Veliki Pauk i ko zna kako ga sve još nisu nazivali drevni afrički narodi koji su uz vatre pričali mladima svoje priče, do kasno u noć. Jebote, što je dobar ovaj hašiš, pomislio je i potonuo u miran i bezbedan košmarni san.

U AFRICI U GOVNIMA Sledećeg jutra probudio se s jezivom glavoboljom. U sobi je bilo hladno, jer je neki ludak odvrnuo erkondišn na minus. Gledao je netremice u plafon. Znao je da nije na mestu na kome bi želeo da bude, pa je hteo da odloži susret sa stvarnošću. „Ko ga jebe“, pomislio je i spustio pogled. „Ma, da, u Africi sam, u jebenoj Africi. Ali, ne na nekoj ležaljci u Hurgadi ili Šarm el Šeiku, nego u zapadnoj Africi, serviran na tanjiru komarcima.“ Prisećao se početnih lekcija iz srpskohrvatskog. Ko-šta, koga-čega, kome-čemu. Pored njega ležao je komarac u krvi. Nije ga valjda jebo! Da, u govnima je do guše. Osećao se fenomenalno. Ugasio je erkondišn.

ŠUPLJI Kad je zapalio cigaretu, zamantalo mu se pred očima. Poželeo je da pri ruci ima pištolj i da već jednom završi sam sa sobom. Neko je zalupao na vrata njegove sobe. Zar mu nije lakše da pokuca, pomislio je dok je bauljao ka vratima. Šuplji ga je odgurnuo i ušao u sobu, koja se istog trenutka ispunila histerijom. „Imaš neko duvanje? Moram da iskuliram! Danas je nedelja, a ja mrzim nedelje. Svi su kod kuće, a gde ću ja!? U posetu nekome, da se uvalim negde, da nekoga smaram? Bedak, rođače, teški bedak!“ Legao je na krevet i počeo da vesla po kanalima. Šuplji, njegov ortak iz kraja. Otac mu je dugo godina bio neko mudo u Libiji pa je ovaj apsolvirao Afriku i šverc u njoj kao način života. Godinama je radio kao pilot helikoptera u UN, a sada leti svojim teretnjakom tamo-amo po zapadnoj obali prevozeći sve vrste i oblike „zabranjenog“. Šuplji mu je i ponudio posao nakon što mu je, dok su se prošlog leta opijali u školskom dvorištu iz njihovog detinjstva, priznao da je u govnima do guše. Bivša žena, dete, murija, bankari, sujetni političar, rodbina, crnogorska plemena, svi su mu oni dahtali za vratom. Izlaz je bio pička materina ili smrt. Odabrao je ovo prvo. Poslušao je Šupljeg i za sada se zajebao. Smotali su džoint i vukli dimove kao da im život od toga zavisi. Šuplji je izduvavao dim širom otvorenih usta. Purnjao je kao parobrod. Rasteravši dim ustao je s kreveta i fiksirao svoj lik u ogledalu iznad toaletnog stočića. „Brate, je l' i ti znaš da su najbolje pljeskavice u Srbiji? Italijani jedu žabe i mačke, Francuzi golubove, Španci mokar hleb, Vijetnamci kučiće, Afrikanci korenje, Kinezi zmije, Amerikanci bizone, Etiopljani ono iz konzervi, a mi jedemo isključivo zdravu i energičnu hranu koja ide uz naš temperament. Nigde se ne jede kao u Srbiji. Nigde“.

Dim se lepio za tavanicu u kolutovima koji su ga podsećali na krofne s džemom. „U Italiji, da ne bi fasovao mačku, moraš iskusno da naručiš neku testeninu. Pice, lazanje, špagete, sve je to testo. Za mene je, batice, pica isključivo kaprićoza, lazanja je 'ona' s mesom a špageti samo bolonjeze. Svako belo vino koje nije banatski rizling je vrh!“ Šuplji se uzvrteo po sobi, dok je on lagano otpadao u fotelji. Prijao mu je iznenadni napad logoreje prijatelja iz najranijeg detinjstva. „Ako u Francuskoj izbegneš supu od luka, rižoto s artičokom, sve vrste ćuretine i sufle od sira za dezert, smatraj se sretnom osobom. Piješ neko crno vino od koga se umusaviš i ko da si pojeo čoveka. Sva sreća te u Francuskoj postoje McDonald’s restorani u kojima možeš da pojedeš čizburger i frenč frajz koji su smislili Amerikanci kao zamenu za pire krompir i ćevape. Francuzi smatraju da imaju najbolju gastronomiju na svetu. Bolidi. Koren ove reči, matori, sto posto vodi iz srpske reči gastritis koja znači stanovite neprolazne probleme sa želucem, jednjakom, velikim i malim crevima. Ubi Boga, matori, majke mi moje.“ Dok je Šuplji govorio, on se zagledao kroz prozor u nepreglednu luku. Desetak minuta je bez prestanka češao nos. Rupa u njegovom želucu zjapila je sve više i više. Gde su one krofne od malopre, pomislio je. „U kombinaciji za has, odmah eliminišeš Skandinavce i naravno Nemce. Oni, matori, jedu šnicle belog medveda, irvasa, zlatne kune, polarne lisice, samojeda. Salate prave od žbunja. To se zaliva svim i svačim što sadrži alkohol, pa čak i liker-bombonama. Ako se zajebeš i probaš njihove bombone, umrećeš. One se tamo prave od bibera i paprike pomešanih s vidrom. Šta god da jedu, Nemci zalivaju pivom. One bele kobaje i kiseli kupus ti ne izlaze na bulju nego na nos“, verglao je Šuplji. „Španija je posebna priča. Zemlja koju zovu mali kontinent, poznata je i po odvratnoj i neukusnoj hrani. Jebote, oni jedu sve na B, batice moj. Bob, bakalar, biber, beli luk. Overićeš od maslinovog ulja. Odlepljuju na jelo koje nazivaju olja, a koje je čista papazjanija ko onaj bosanski lonac. Je l' se sećaš, matori, onog lika iz Sarajeva, koji nas je non-stop smarao s njegovim

bosanskim lončevima, jebo mu ja mater? Ali, bio je dobar lik. I on je tu negde po Africi. Valja oružje.“ Šuplji mu se uneo u lice. „To govno, olja, u prevodu je papazjanija od više vrsta mesa i povrća. Mešavina jaretine i jagnjetine s pasuljem i bobom. Kurac ćeš tamo da se najedeš. Nema, brate, bifteka, da ti malo digne krv. Svi volovi im šljakaju u turizmu, a svinje ni nemaju. Kad sam bio mali, moja baba je u selu hranila svinje mokrim hlebom. To ti je ona, rođače, zvala splačine. Leb i voda. Svinjska gozba. Onaj ko kod Španaca nađe suv hleb koji pre toga nisu umočili u maslinovo ulje, na nos mi je izašlo, vodu, mleko, supu od malina, može eventualno da se ogrebe za neki sendvič s kozjim sirom. Zato i šikaju onu njihovu sangriju. Jutro posle tog pića stvara u glavi osećaj kao da si pao s Beograđanke direktno na čelo. Možda te je zigovao i neki bik. Nemaš pojma“. Šuplji se baš zagrejao, ali on više nije mogao da izdrži. Ustao je i otišao u kupatilo. Creva su mu se pobunila. Seo je na šolju trpeći nadljudske bolove. „Jebo me sos pilipili“, pomislio je. Šuplji se naslonio na dovratak klonje i nastavio da pegla. „Ali zato, matori, naši vekovni prijatelji iz Južne Amerike uvek imaju fenomenalne gurmanske poslastice. Oni su ti ko Srbi. Hedonisti. Tamo se jede sve. Od amebe do mamuta. Lako je njima kad su non-stop na koksu. Njihova klopa je pod uticajem američkih, afričkih, evropskih i azijskih domorodaca. Zavisi s kog okeana su doplovili na njene obale. Svi žderu kukuruz i krompir, žitarice, pirinač, tortilje, različite vrste pasulja, korenasto povrće i raznorazne semenke. Svi kljucaju. Tamo je sve ljuto ili slatko. Zamisli gulaš od škampa i prasetine: „Moqueca de camarao. Madre de dios!“ Takva im je i cirka. Ako ne crkneš od kratkih pića, preslatka južnoamerička vina će te ubiti. Sereš tri dana bez prestanka, boli stomak, matori“, mleo je Šuplji dok se on borio za život ugrožen erupcijom izazvanom višednevnom neumerenošću u hrani i piću. Lavina je konačno krenula. Hladan znoj klizio mu je niz leđa. Šuplji se sklonio s vrata wc-a i seo u fotelju. U daljini je odjekivala tipična senegalska ulična gužva. Vazduh je mirisao na mrtvo more i mrtvu ribu. Šuplji je usnifovao liniju i

uspravio se kao da ga je metak pogodio u bulju. „Uuu, jebote, nije me slagala doktorka Helga fon Frankenštajn. Šljaka u aerodromskoj ambulanti u Kinsanganiju. Ima fenomenalan spid, evo ti probaj, pa da odemo negde da žderemo.“ Bilo mu je malo muka, pa je kurtoazno odgovorio: „Može, samo mojne ribu.“ „Kakva riba, pa nismo mi Japanci, jebote! Da ti kaže tvoj drug Šuplji... ako se nekim čudesnim spletom okolnosti nađeš u Japanu, umrećeš od gladi. Njima je, bre, i sake od ribe, majke mi mile! Kamikaze ne bi postojale da su ikada u životu probale nešto osim japanske hrane. Kurac bi udarali u brodove da su probali gibaju. Nikada mi neće biti jasno kako neko može da opstane na živoj ribi. Kao galebovi. Zato i ne kenjaju danima. Sede na klozetskim šoljama i šljakaju. Svaka klonja ima internet. Da ne gube vreme dok stenju i naprežu se. Ceo jebeni Japan odjekuje od stenjanja. Zato se i rokaju svaki dan ko nenormalni. Nema dana da neko ne zvekne ispred tebe na ulici. Lasta sa solitera, viknu 'her šo dan', i nema više muke. Samo, da znaš, da sam tamo karao najbolju ribu u životu.“ „Japanku?“ Tuđinac ga je posmatrao iz ogledala. Šta se tripuje, uopšte mu nije loše. Vutra je super. Sada će malo da šmrkne da se iskulira i to je ta priča. „Što Japanku?“, nadvio se Šuplji poput senke nad još jednu crtu. Odustao je od daljeg ispitivanja. Uostalom, šta njega libo racku koga je Šuplji karao. On nije bio sa ženskim telom šest meseci. Večeras bi mogao da se časti. Samo što će morati da bude strejt da se ne bi desilo da poentira s Pigmejkom. Ušmrkao je liniju s toaletnog stočića i bacio se na krevet. Dok je on ležao na krevetu i maštao o sarmi, Šuplji je sekao nokte njegovom grickalicom. „Je l’ znaš ti brate moj“, rekao je i odložio grickalicu, „da sam baš ogladneo. Ajmo do Vijetnamca na kučiće.“

Zblanuto ga je pogledao. Nisu mu se jeli kučići, a postojala je i opasnost da se Šuplji uopšte ne zeza. „Idemo da cirnemo po vopi i da te upoznam s posadom aviona kojom ćeš komandovati, super su likovi, ima i jedan naš.“ Oduševljeno je primio k znanju činjenicu o postojanju još jednog zemljaka-luzera na planeti. Uopšte mu nije bio jasan talas fatalizma koji ga je preplavio tih dana. On je, u stvari, obožavao Afriku. Voleo je taj čudesni kontinent. Ovde je sve jednostavno. Sve što postoji - jede se. Sve što hoda - jebe se. Skočio je s kreveta, opalio Šupljeg po ramenu i izbacio ga iz stonda. „Ajmo na klopu u Fort d'Estrees. To ti je ona tvrđava na ostrvu u kojoj su držali robove iz cele Afrike. Tu su održavane aukcije i odatle su ih šibali u Ameriku. Potpuno ludačko mesto. Kunta Kinte i ekipa odatle su krenuli u beli svet. A danas Barak Obama, predsednik Amerike. Ej, bre... OBAMA BARAČE - ŽARKOVO TI KLIČE“, proradio ga je spid. „Brate, naručićemo goveđi pršut i sir iz ulja, zlatiborski kajmak, sjenički sir, dimljeni svinjski vrat s pečenim krompirom, pohovan svinjski kare punjen njeguškim pršutom i sirom, punjeni svinjski file u sosu od slanine, pečuraka i paprike, teleći stek punjen pršutom u sosu od pečuraka i to sve, brate, kao predjelo! Goveđu supu s domaćim rezancima. Možda ipak teleću čorbu. A!? Pa onda roštilj, prijatelju! Ćevapi, ražnjići, pljeskavice, kobaje. Pa kuvana jela: slatki svadbarski kupus, sarma, đuveč, pileći paprikaš, pilav. Pečenje direktno s ražnja, svinja, jagnje, tele. Na kraju neka torta, puding ili sutlijaš. Šljivovica, dunjevača, kajsijevača, viljamovka, jabukovača! SRBIJA!!! AFRIKA!!!“ Šuplji se kliberio. On se posle fleša, kao, vratio u sebe. Bulja mu je bila mokra i slana. Staviće puder posle, da se ne ojede. Znao je da će biti kasno i da će dobiti žive rane među nogama, ali ko će sada da se puderiše. Nije on peder ili ne daj bože metroseksualac. On je Masai

ratnik, koga je othranila majmunica Kala. O njemu su, BRE, pisali knjige: On među majmunima - On se vraća - On i njegove životinje - On gospodar džungle - On i njegov sin - On neukrotivi - On i zlatni lav - On i čovek lav - On i ljudi leopardi - On i njegovi blizanci. SPEED GIVE ME WHAT I NEED! Krenuli su u još jedan dan u životu koji nije obećavao baš ništa.

POSLEDICE MOBINGA A cela ta priča počela je nekoliko dana ranije, ubodom igle na Institutu za tropske bolesti u Beogradu. Vakcina protiv žute groznice, meningitisa i ko zna čega još nije imala nikakve posledice po njega osim četrdesetosmočasovnog maltretiranja s najstrašnijim mamurlukom koji izaziva borba organizma za sticanje imuniteta. Pritom mu je iglu u telo zabola jedna od ružnijih pripadnica lepšeg pola koje je imao prilike da sretne u životu. Ličila je na hrčka-insekta. Insektoidni hrčak neumoljivo ga je štepovao. Vena, rame, bulja, butina. Posle dva dana u postelji, par kilograma lakši, ulepljen od znoja i bezbrojnih polucija izazvanih mislima na hrčkasto-insektoidno međunožje, bio je spreman za put. Natrpao je torbu gotovim jelima i tonom autana, a ubacio je i kilo-dva belog luka i nekoliko konzervi tunjevine. Nije bio spreman da se baš prvih dana prepusti čarima afričke kuhinje. Trebalo je vremena da se stomak nabaždari na majmunske mozgove, koze, crve i raznoraznu divljač. Definicija da Afrikanci umiru od gladi zbog hrane koja im se nudi na jelovniku, bila mu je totalno prihvatljiva. Spakovao je garderobu primereniju odlasku na planinu, zato što se tamo gde on ide preporučuje kretanje isključivo u pantalonama, košuljama s dugim rukavima i skijaškim kapama na glavama. Opasnost od malarije je sveprisutna. „Kada tamo nekoga ujede komarac, taj se ne češe, već umire“, mantrao je.

Kako se zadesio tu? Bio je žrtva globalizacije i političke korektnosti. Žrtva najmodernije bolesti u poslednje vreme. Sjebo ga je mobing.

B727 Moćni boing 727 je avion koji je u drugoj polovini devedesetih izguran najpre s elitnih, a potom i s ostalih evropskih aerodroma. Pošto je Afrika jedno od preostalih tržišta na kojima B727 ima prođu, njegov tadašnji gazda kupio ga je u bescenje od jedne istočnoevropske kompanije. Tih godina pronalazio je poslove isključivo na zapadnoj obali Afrike. Gazda je komandovao paradom iz Senegala. Šuplji je takođe radio za njega, ali on je „držao“ sever Afrike. Zaposlen je na njegovu preporuku kao pratilac aviona koji je u komercijalne svrhe iznajmljen Cameroon Airlines-u. Koordinator letenja, supervizor, dispečer platforme, balanser, sve je on to bio. Slično kao posao menadžera ili producenta na televiziji, što je u stvari nepostojeće zanimanje u avijaciji. Tako je barem stajalo na papirima i ugovorima. Stvarnost je bila nešto drugačija. Bio je kapetan na brodu ludaka.

HUMANITARCI Prvi posao koji su dobili bio je krajnje humanitarnog karaktera. Plave šlemove iz Urugvaja, koji su bili faktor mira u Demokratskoj Republici Kongo, trebalo je nekako prevesti od rodnog Montevidea pravo u srce afričke džungle. Po njih je u Urugvaj leteo

DC10 i vojnici su se po sletanju u Dualu (Kamerun) prebacivali u B727 kojim bi ih oni prevozili na aerodrom u Kinsangani (Kongo). To je bila privatna kombinacija njegovog gazde, a kako su se naši tu učačkali to niko nije znao. U Kongu je bilo predviđeno da odčuče na aerodromu oko osam sati, čekajući da urugvajske vojnike na njihove nove položaje prevezu ruski piloti. Oni neverovatno podsećaju na pse rata iz filmova. Na sve liče, samo na pilote ne. Pilotirali su ogromnim helikopterima IL-76. Razvozili su „guštere“ na pozicije na kojima su predstavljali živi zid između dva zaraćena plemena. Potom su na zbirni aerodrom u Kinsanganiju dovozili njihove prethodnike, polulude od džungle i malarije, koji su preko Duale leteli nazad u Urugvaj. Svojoj kući. Cela ta akcija bila je začinjena međusletanjem u Kinšasi, gde se točilo gorivo. Sve se naravno vodilo kao civilni saobraćaj.

OD DAKARA DO DUALE Trebalo je samo preleteti između Dakara i Duale. Imali su planirana međusletanja u Lomi i Abidžanu. Da pokupe još neku robu. Ljude, stvari, oružje... nebitno. „Minor tehnical problem“, unapred je u knjigu leta upisao razloge sletanja u Togo i Obalu Slonovače. To mu je bio posao. Da pokriva gazdine troškove. Ako avion ima prijavljeni kvar, ne plaća se usluga sletanja i poletanja na tranzitnim aerodromima. Poslao je Šupljem sms, i seo u kokpit iza Pitera. Natovareni ko zna kakvom robom u sanducima na kojima je pisalo samo „UP“, i navratnanos skupljenim putnicima koje su prevozili ilegalno zato što još nisu imali stjuardese, počupali su točkovima travuljinu na kraju piste jedva podižući metalnu grdosiju u nebo. Utešno je bilo to što se na radaru pokazivalo barem malo šupljina u crvenoj boji koja je označavala pakleno nebo za letenje. „Mayday-mayday“, urlala je njegova savest.

Izašao je iz pilotske kabine i seo pored Šomija, koji je blejao kroz okrugli prozor u prvi red putničkog odeljka. Zapalio je pljugu i oborio naslon sedišta. Putnici, njih desetak, uglavnom su spavali. Bili su to neki mučenici koje je trebalo da istovare negde usput, na nekom od aerodroma na koji će morati da slete da bi dopunili gorivo. Setio se da idu u Abidžan i dalje ga je mrzelo da razmišlja o njima. Osetio je umor. Otišao je u klonjaru, umio se i progutao, na suvo bez vode, prve tri tablete koje su mu pale pod ruku. Prespavao je ceo put uvaljen u trosed pored krila aviona. Tik do njega promicali su oblaci nalik na Diznijeve junake, što je sasvim normalan prizor na afričkom nebu kad posmatraš oblake odozgo. Šomi ga je odmenio i umesto njega potpisao naloge za kerozin i utovar i istovar robe. Šomi je bio veteran šverca i komercijalnog letenja na crno.

ZOV DŽUNGLE Nakon sletanja u Kamerun i čekanja na carinsko-pasošku proceduru u trajanju od nekih petnaestak sati u aerodromskoj zgradi za koju beogradska štajga, sa sve Likanom, izgleda ko Hajat, već blago ošamućeni, umorni, pomalo dopingovani pivom, uputili su se u hotel. Na putu od aerodroma ka hotelu nije video nijednu zgradu višu od jednospratnice. Prepune ulice ljudi, žena, dece, motora, kola, volova, žirafa, slonova, nisu ga se posebno dojmile. Sva čula bila su mu nabaždarena na zvuk koji pre uboda proizvodi komarac. Tu paranoju može da izleči samo divlji seks s crnom ženom. Popio je gutljaj rakije koju mu je Šomi podmetnuo. Džibra umočena u esid. Goreo je. Sve ima svoju cenu, pa i boravak u Africi. Ekvatorijalni afrički pojas nije prirodna sredina za jednog Evropljanina, pa zato može da očekuje svašta s medicinske tačke gledišta. Najmanje što može da ga snađe jeste malarija. Ona se u početku manifestuje visokom temperaturom i teškom drhtavicom. Posle sama odlučuje kuda će dalje: na pluća, mišiće ili pravo u mozak. Malarija je prirodno stanje većine stanovnika Afrike. Nešto kao lakša

zimska prehlada kod belaca na severnoj polulopti. Ima i u Dakaru komaraca, ali tamo je bio dovoljno izdrogiran da bi na njih obraćao pažnju. Međutim, sasvim prihvatljiv hotel i ljubazno osoblje polako su mu doneli spokoj. Soba je bila čista, erkondišn je radio, u kupatilu su bili sapun, peškir i pored lavaboa hrpa kondoma XXL veličine. Neko se zajebava s njim. Pa, ceo bi mogao da stane u jedan. Hotel je imao i bazen. U njemu je bilo toliko hlora da svako ko u tu vodu uskoči izađe zelen. Hotelski restoran je velik, s lepom baštom. Tu je i frizerski salon. Tipičan afrički kolonijalni hotel u koji je zabranjen ulaz svim crncima osim onih koji u njemu rade, kurvama i dilerima. Zazvonio je telefon. „Ajmo, tigre, džungla zove, ja sam na bazenu, dođi na pivo“, Šomi je već bio cirke. Dohvatio se po sletanju sa Srbima avio-mehaničarima koji su odseli u istom hotelu. Negde u nečijoj hotelskoj sobi sasvim regularno dospeo je u stanje euforije. Piter je solirao s flašom, a Gan je već negde ničice pao na kolena i odao se molitvi. Ahmed se na recepciji raspitivao gde je istok. Težak dan na poslu. Dok se tuširao, razmišljao je o zovu džungle. Stvarno bi bio red da zvekne neku lavicu.

MAJ NEJM IZ BOND, DŽEJMS DIN Posmatrao je svoje lice u ogledalu dok je na obraze nanosio penu za brijanje. Dve-tri plastične operacije dovele bi ga do savršenstva. Ovako se sve više likom približavao Kitu Ričardsu iz Stonsa. U stvari, on je materijalizovani rolingstoun. Pije kao Ron Vud. Drogira se kao Kit. Kara kao Džeger. Čak je i pritajeni tigar, kao Vots. „Maj nejm iz Bond, Džejms Din“, nasmejao se sam sebi.

Bio je gladan. Dunuće jednu spravu kao aperitiv, pa će se spustiti do hotelskog restorana da večera. Dotle će se Šomi verovatno potpuno upljeskati, tako da nije postojala opasnost da završi u nekom klubu prepunom divljih tamnoputih tela. Seo je u fotelju ispred zatvorenih prozorskih vrata terase i posmatrao zalazak sunca. Lagano je duvao i kezio se komarcima koji su glavama udarali u staklo jurišajući ka njemu. Erkondišn je odlično hladio i nije imao potrebe da napušta sobu. Za sada, veličanstvenost trenutka jedino su kvarili krici Šomija i grupe mehaničara koji su igrali prozivke na bazenu. Ne bi bilo šteta ostaviti ga negde u džungli, ali ta pomisao ga je u ovom trenutku užasno rastužila. Bilo mu ga je žao. Šomi nije imao roditelje. Žena ga ne voli. Završio je u ovom pičkovcu da bi namakao kintu da dovrši kuću u Batajnici, pored Beograda. Vredan je i požrtvovan drug. Spreman da švercuje. Voli da pije i kara. Veliki dečak. Prostodušan i čista srca. Suze su mu se slivale po licu. Jadan Šomi. Sada je već ridao. „Jebote, šta duvaju ovi Afrikanci“, zavapio je.

ŠOMI IZ BATAJE Obukao je lanenu košulju s dugim rukavima i bermude. Pre toga se namazao autanom. Od prejakog mirisa tekućine koju je naneo na sebe u trenutku mu je pripalo muka, ali to je prevazišao. Obuo je teniske čarape i patike sten smit. Seo je u restoran ispod velikog ventilatora koji je vrlo pristojno hladio prostoriju. Njegova silina ulivala je nadu da komarci svojim nejakim krilima ne mogu da savladaju ovaj veštački orkan. Zaronio je u jelovnik, pre toga poslavši kelnera po pivo. O tamošnjim specijalitetima ne treba trošiti previše reči. Sve što postoji - jede se. Imao je ludu sreću. Na meniju je bilo dosta kuvanih i pečenih jela. Veliki roštilj na terasi restorana lišio ga je bojazni da će

dobiti sažvakanu večeru, serviranu pljuvanjem. Ko zna iz kog je kuvar plemena. Odlučio se za jastoga na žaru. Voleo je da jede „punim“ ustima. Zapadna obala Afrike poznata je po jastozima-kapitalcima. Tokom klope, uživao je svim čulima. Potpisao je račun i uputio se u sobu da malo iskulira. U hodniku na spratu naleteo je na Šomija, koji je udarao od zida do zida, boreći se s talasima. Bilo mu ga je žao pa ga je odvukao u sobu na trežnjenje. Dok su zagrljeni furali hodnikom, ovaj je nešto nabadao po suglasnicima. Šomi je sedeo na fotelji ispred erkondišna mokre kose i go do pojasa, polako dolazeći sebi. On je zabrinuto sedeo na krevetu i posmatrao tu neravnopravnu borbu čoveka i alkohola. Međutim, Šomi se zapanjujuće brzo povratio. I krenuo da mu priča neke ludačke priče. „Moj sin, Žarko, smuvao se sa sedamnaest godina s nekom ribom dvanaest godina starijom od njega, ona mu je ko zna šta sve radila, da te poštedim tih priča, i na kraju, bio on s njom četiri godine kad, odjednom, pojavi se neki frajer... ispostavi se da joj je to dečko koji je bio na robiji... pa je ona našla nekog klinca da se zabavi dok je on tamo... morao je da objašnjava tom kriminalcu da je ona muvala njega, a ne on nju. On mu drži nož na mudima, a ovaj moj nesretnik viče: 'Ona je mene, ona je mene.' Jedva je pobegao!'' Zapalio je pljugu. Ovo će potrajati. Setio se da mu je Šomi ipak drag. Posle mu je pričao kako je kresao Ciganku koja prodaje pogrebnu opremu, pa neku grbavu iz firme u kojoj je radio i onda mu objašnjavao kakva je ta grbava u krevetu. On se blago smejao ovoj ispovesti. Priča o Šomiju-jebaču se nastavljala. Kresao je neku debelu sekretaricu. Onda je pokazivao koliko je debela bila. Kolike su joj sise bile. “Drži, bre, ruke na fotelji, orosićeš“, zvonio mu je alarm u glavi dok je Šomi veslao rukama po vazduhu. Samo mu još fali da podiže masu od sto dvadeset kila s poda. „Pusti sad to kolke su joj sise bile!“

Ali, Šomi je strasno nastavio da vergla. „Napili se mi kod nje kući, i ona mi kaže: idi istuširaj se i lezi u krevet. Ja šta ću, jadan, nisam sitan, ali ona je pogolema. Skinem se ja i legnem na krevet, ona, brate, ulazi u spavaćici! Skida gaćice i baca ih na sto, a gaćice joj tolike da su pola stola pokrile, ko stolnjak, bog te jebo! Kad sam je vido golu, prvo sam pomislio da li ću, s oproštenjem, uspeti da dobacim do njene ribe. Pička joj je kao kad bi sekirom od šest tona udario u panj i rascepio ga“, pokazivao je rukama, pijano žonglirajući na fotelji. Kada je zamahnuo da demonstrira udarac sekirom u panj, survao se s fotelje i direktno čelom zakucao u pod. Zahrkao je istog sekunda.

ŠVERC KAO DOPUNSKO ZANIMANJE Pošto je šverc uglavnom dopunsko zanimanje svih srpskih gastarbajtera na privremenom radu na Crnom kontinentu, polako su, uz doručak, započinjali razgovore o kombinacijama. Šomi koji je izgledao kao da ga je za čelo ujelo barem hiljadu osa, huktao je posmatrajući muvu koja se borila za život u njegovoj kafi. On se probudio rano, dunuo džoint i okrenuo telefonom Pitera i Gana. Živi su. Kroz staklena vrata terase video je Ahmeda kako sedi u restoranu i spokojno doručkuje. Koja li je njegova priča, zapitao se. Gan je zvučao prestrašeno. Mora da mu nije uspela magija. Rekao im je da ne odlaze daleko zato što čeka poziv koji menja sve. Avion su sinoć pregledali srpski mehosi u koje je imao poverenja. Čekao ih je parkiran pokraj hangara na aerodromu u Duali. On je samo šefu policije na aerodromu prosledio koverat koji mu je poslao njegov gazda i svi su bili sretni i veseli. Nije ga zanimalo koja je cifra u pitanju. Važno da je šef pod kontrolom.

„Kako ti je“, blagonaklono je upitao svog sagovornika od sinoć. Šomi je konstatovao da je negde pao na glavu i da se ne seća baš najbolje pojedinih detalja. „Jebote, gazda, barem da sam bio cirke.“ „I to što kažeš. Nego, gde ti je taj tvoj ortak?“

FAFANA Fafana, etnik, lik koga je Šomi juče upoznao, za početak ih je snabdeo karticama za mobilne telefone, egzotičnim voćem i „veri čip maj frend“ dresovima kamerunske reprezentacije koja je u tom momentu harala svetskim fudbalom. Dresovi bez rukava bili su apsolutni hit u svetu tih dana, iako jedino na atletski građenim fudbalerima izgledaju moćno, a na svima ostalima smešno. Fafana je postao njihova desna ruka. Bio je dvanaesto dete u porodici koja je živela u nekom selu pored Duale. Fafana. Čovek s najtužnijim, ali najlepšim očima na svetu. Ubrzo mu je prirastao srcu. Imao je savršenu šemu za gudru. Naručio je hašiš za sto dolara, ako negde nađe opijumsku pogaču, neizostavno da je kupi. Fafana ga je gledao u čudu. Kako to misli: ako nađe? Pa, ima toga na svakom koraku. Ovo je „west Africa, my friend». Međutim, navikao je on na svakakve ludake. Razvukao je kez preko celog lica i nestao.

FUDBAL Celog života ložio se na fudbal. Odrastao je na severu beogradske Marakane, tako da je „na keca“ prepoznao gracioznog Kamerunca koji je stajao pored recepcije hotela. Legenda svetskog fudbala, Rože Mila. Njegova kuća bila je preko puta hotela u kom je, ispostavilo se, redovno boravio. Bio je u šorcu i majici, čekao je ortake s kojima pika fudbal na hotelskom terenu za tenis koji nije imao mrežu pa su ga oni pretvorili u fudbalsko igralište na male golove. Šomi ga je takođe prepoznao i otišao kod njega po

autogram. Vratio se ugovorivši fudbalsku utakmicu Kamerun-Srbija. Tri na tri, petnaest minuta poluvreme. Šomi, riđokosi mehos i on protiv Rožea i njegova dva ortaka. Srbija-Kamerun 2:3. Rože Mila je dao dva gola, a on jedan. I mehos ga je ubo za Srbiju. Srdačno su se pozdravili, zakazali novu utakmicu za dan-dva. Mila je s drugovima otišao u restoran. Dok su se posle tekme odmarali razbacani po okolnim klupicama, bili su svedoci svadbe na kojoj su dame bile u balskim haljinama, a muškarci svi do jednog u smokinzima, s cilindrima i polucilindrima na glavama. Mlada je imala venčanicu s velom dugim desetak metara, koji su nosile preslatke klinke. Na švedskom stolu u bašti hotela pozavideli bi im i u Las Vegasu. Po krletkama okačenim kao deo svadbenog enterijera čučali su prelepi primerci žako papagaja. Nekako je obuzdao ovu dvojicu da ih ne ukradu. Papagaje, ne decu. Zahvaljujući gospodinu Mili, dobili su propusnice za francusku VIP samoposlugu preko puta hotela, blizu njegove rezidencije, gde su, još neistuširani, pokupovali pivo, konzerve lososa, francuske sireve. Flaširanu vodu je kupio za jutarnju higijenu i pranje zuba, da ne bi strepeo od ameba. Na recepciji hotela lako su se sporazumevali s osobljem, a naročito sa šefom pulta koji je na svako njihovo pitanje odgovarao osmehom. Ne znaju engleski, pričaju neki kokni francuski, ali zato je pantomima, po sistemu „strani film-dve reči“ vrlo uspešno funkcionisala. Šomi je bio vrhunski pantomimičar. Sve više ga je voleo. Saznali su da je najbolji klub u gradu, po imenu Sigal, na samo par minuta vožnje taksijem od hotela. Dogovor je bio da to veče ispale napolje i pokupe neke kurve.

JARMILA

Odneli su kese u sobe i spustili se na bazen gde su proveli celo poslepodne cirkajući pivo i zabadajući tu i tamo po parče lubenice koje je preteklo od svatova. Sreća da im je muški toalet bio blizu pa se nisu seljačili u bazenu. Ipak su njihovi preci jeli zlatnim viljuškama, što je Šomi bezuspešno pokušavao da pantomimom objasni preplašenom Fafani. Mrak je polako padao, a za njim je usledio i neviđen potop. Iznenadni pljusak oterao ih je s bazena i sklonište su potražili u hotelskom kazinu. „Dobro je, barem ona govna ne mogu da lete“, konstatovao je Šomi, tražeći pogledom komarce. Na ruletu su prekraćivali vreme do prestanka kiše. Krupije u hotelskoj kockarnici bio je Rumun po imenu Adam. Odmah su ga prekrstili u Drakulu. Erkondišn je radio punom parom tako da su nisu brinuli za zdravlje, pošto leteći krvoloci s rilicom umesto nosa ne mogu da prežive na veštačkoj hladnoći. Ahmed je nepomično sedeo ispred slot-mašine. Nije igrao, samo je gledao. Zaustio je da Šomiju skrene pažnju na njega, ali je odustao. Možda se samo tripuje. Kroz prozor kazina posmatrao je bujicu vode i blata na ulici. Pred očima mu je tekao život. Muljav i glibav. Noge su mu otežale od piva. Naručio je viski od kelnera koji je izgledao čudno. Možda zato što je beo. „Vidi ovog, ima nos ko ključ od ludnice“, razrešio je Šomi dilemu. „Hau ar ju“, upitao je konobara na srpskom i potapšao ga po ramenu. „Viski per mua, dupli“, naručio je i stavio žetone na crveno. Ispred kazina se nalazila taksi-stanica i na njoj samo jedno vozilom. Meštani se ne voze taksijem. Naročito ne noću i kroz opustele ulice. Smorena kurva ga je posmatrala. Imala je butinu kao Jarmila Kratofilova, Čehinja, svetska rekorderka na četiri i osam stotina metara za koju je javnost potpuno opravdano sumnjala da je muško. Uputio joj je kez, a ona mu je uzvratila. Prišla mu je.

Međutim, među njima NIJE bilo hemije pa su postali i ostali samo drugovi. U priči s njom saznao je, između ostalog, da ima kćerku od koje je već dugo razdvojena. Kad god bi pričala o njoj, oči bi joj se punile suzama. I kurve imaju dušu.

PITER Nekome je u okolini njegove glave zvonio mobilni. Dugo i uporno. Koji kurac taj neko ima mobilni kada se ne javlja. Njemu je telefon uvek bio utišan, ili eventualno na vibraciji ako je nekom bio neophodan. Zvono je držao uključeno samo kada je u pitanju bila neka neodložna šljaka. A to je bilo jako retko. „Dingli-dingli-dinglidinglidingli.“ „Javi se, jebem ti sto majki“, urlao je glas u njegovoj glavi. Taman se naduvao i lagano ustondirao, a ovaj ga jebe po mozgu! Pre toga je popio desetak piva s Piterom kad je svratio u njegovu sobu da vidi da li je sve u redu s njim. Piter je bio Australijanac. Tipični. Potomak kriminalke i kriminalca. Ćale mu je zaginuo u nekoj pljački, a keva bila u zatvoru zbog ubistva. Roknula je ljubavnika. Pitera je odgajio neki rođak s kevine strane, Rus po imenu Aljoša. Aljoša je bio pilot u Quantas-u, ali je pedaliran zbog cirke pa je ostatak života proveo pilotirajući poštarskom cesnom po bespućima Australije. Piter je na tim putovanjima pratio svog ujaka i tako se inficirao virusom letenja, ali i alkohola. Dok je njegov pijani ujak često kao zaklan spavao među džakovima s poštom, maleni Piter izvodio je kristijanije između malobrojnih oblaka nad pustinjom. Nepogrešivo je pronalazio sve aerodrome po raznoraznim vukojebinama i nebrojeno mnogo puta lično poleteo i sleteo malenim avionom i pre sticanja pilotske dozvole. Kada je malo stasao, završio je pilotsku akademiju u kompaniji Quantas gde je dugo leteo na boingu 747. Pao je na alko-testu na aerodromu u Frankfurtu, pre poletanja za Sidnej.

Nemci su mu došli glave, kao uostalom i celoj rodbini njegove žene, koja je vukla poreklo iz Poljske. Međutim, boravak po aboridžinskim bespućima naučio ga je da se savršeno snalazi u životu. Sa svojom vrednom i odanom ženom otvorio je prvi u nizu restorana po imenu Bush Food, u kom su služili isključivo domorodačku hranu. Ubrzo su se svi australijski fenseri i trend-seteri okrenuli novoj vrsti zdrave ishrane koja je potencirana u tom restoranu. Sve za zdrav život. Po cenu da se jedu namirnice kao što su lišće limunaste mirte, biber, spanać, bush tomatoes i makadamija oraščići. I to sve bez ikakvog priloga ili salate. U jednom trenutku držali su šesnaest restorana u celoj Australiji. Razbijali su se od kinte. Jedini zajeb bio je taj što su držali cirku na dohvat ruke pa se Piter obeznanjivao od pića i tužno gledao u nebo čeznući za letenjem. Ubrzo se raskantao s Poljakinjom, odrekao se svog dela imovine u njenu korist i prijavio na konkurs UN za pilote koji žele da rade u Africi. Par godina proveo je u bazi UN u Tunisu. Napravio je džumbus kad se ušikao za vreme Ramazana i dobio otkaz. Probudio se jednog jutra u Dakaru, naleteo u nekoj birtiji na Šupljeg koji ga je odmah regrutovao, i život je nastavio da piše romane. Mobilni je još uvek zvonio. „Možda je ipak moj“, opušteno mu je palo na pamet, dok je pogledom pretraživao sobu.

OD DUALE DO KINSANGANIJA Na aerodromu u Duali čekale su ih trupe iz Urugvaja koje su neposredno pre telefonskog poziva iznenadno sletele na taj aerodrom civilnim Mc Donalds-ovim avionom DC10 iz Montevidea. Avion se najavio Duali neposredno pre poletanja iz Montevidea, ali se local stuff nešto pojebao u računanju AM i PM vremena. Tamo na to niko ne obraća pažnju.

Put do aerodroma i neviđena porcija iznenadnog adrenalina, stvarali su laganu konfuziju u njegovoj glavi. Setio se detinjstva. Piloti su usput gledali karte i većali o tome da li je pista u Kinsanganiju, gradu u kom se nalazi centralna baza UNPROFOR-a u Kongu, dovoljno dugačka. U tom trenutku tamo je besneo građanski rat između građana, plemêna, seljaka, svega što hoda i može da nosi pušku. Ali, Kinsangani je, kao, slobodan. „Od koga, majko moja“, pomislio je. Znoj mu se u brzacima slivao niz leđa. Međutim, let je bio relativno miran. To znači da su imali samo pedesetak turbulencija u minuti, što za afričko nebo i nije neki prosek. Vojnici su bili mirni, svi su pili neki čaj od mešavine trava i kulirali. On je naduvao njihovog generala tako da je ovaj morao da navuče zavesu avionskog bifea i odradi tristotinak sklekova da se iskulira. Tim jadnicima to su bili poslednji mirni trenuci u narednih mesec dana, koliko je trajala smena u džungli. Izgledali su siromašno i izmučeno. Ličili su mu na prodavce kineskih gaća s temišvarske pijace. Počeli su lagano da se spuštaju ka Kinsanganiju i on je zauzeo svoje mesto u kokpitu iza Pitera. Na sletanju su preleteli preko krda svih postojećih životinja koje žive na tom tlu. Očekivao je da im neko uputi dobrodošlicu zoljom u avion, ali imali su sreće. Nekako su dodirnuli pistu, koju su piloti tražili dobrih desetak minuta. Piter i Gan su izvijali tela i poglede u svim pravcima ne bi li je našli. ILS tamo ne postoji. Pojeo ga lav, slon, tigar. „Jebem li ga“, prokomentarisao je Šomi njegove misli. Holding je predugo trajao. Zagledao se krišom u Ahmedovo lice, tražeći znake panike zbog manjka kerozina. Mumificirani lik odavao je spokoj ili ravnodušnost. „Jebem li ga“, opet se oglasio Šomi. Zbog kratke piste, Piter se odlučio za školsko sletanje bez improvizacija. „Sudarili“ su se s betonom. „Kume, ko na nosač aviona, otpadoše nam točkovi“, drao se Šomi iz prvog reda u putničkoj kabini i umirao od smeha.

Kočenje je bilo kao u formuli jedan, pojasevi su im se zarili u prepone. Nekako su zakočili na samom kraju piste. Vođeni sigurnom Piterovom rukom, lagano su stali na livadi ispod kontrolnog tornja. Otvorio je zadnja vrata aviona i ubrzo se susreo s ozarenim licem čoveka koji se predstavio kao Ilija. Ispostavilo se da je iz Sarajeva i da je tu u službi humanitarne misije. Radio je u okviru misije na prihvatu i otpremi vojnika. Ilija iz Bosne! Lik i delo nepoznati.

PIGMEJI Ilija se ljubazno ponudio da ih provoza svojim džipom i pokaže im ono što je nekada bilo grad, da ne bi narednih desetak sati sedeli u avionu okruženi etnicima naoružanim kalašnjikovima i uniformisanim u kupaće gaće speedo i vojničke čizme. Šomi se iskreno radovao izletu. Piter je naravno izabrao da drema u avionu, a Gan je lutao okolnim livadama, prkoseći snajperistima i čoporima lavova. Ahmed je već zaseo na zadnje sedište džipa. Hvatala ga je jeza od tog čoveka. Speedo ekipa je baš tog jutra oružjem preuzela zonu aerodroma od onih drugih, koji su ga ranije preuzeli od trećih, i sve tako u krug. Tada je prvi put video Pigmeje uživo. Povukao je Šomijevu ruku na dole da ovaj ne bi pokazivao kažiprstom u njihovom pravcu. Četa uniformisanih Pigmeja stražarila je oko nekog aviona parkiranog pored njihovog. Očekivao je da svakog trenutka ugleda Fantoma i zauvek raskrsti s toksinima. Pigmeji su ga podsetili na figurice vojnika. Stvarno su jako mali. Čudni. Čak nisu ni skroz crni. Više su nekako žuti. Kakve li su im cice?!

Na glupo pitanje koje je Šomi postavio Iliji, da li ovde ima neki duty free shop u kom bi mogao da kupi cigarete, ovaj je odgovorio potvrdno. Samo da sredi neke papire i pale u grad. Za to vreme njihovi prijatelji, urugvajski vojnici, ukrcavali su se u ogromne helikoptere IL 76. Vozili su ih ukrajinski piloti koji su ličili na pijane Ruse. U gilipterkama i šorcevima posmatrali su ukrcavanje svojih novopridošlih putnika. Urugvajski general je bacao peglu skriven iza nekog niskog rastinja. Bulja mu je virila, ali vutra je nadjačala autoritet. „Hasta la vista, baby“, pomislio je sa setom. „Ako ga ne rokne neki domorodac, ukenjaće se od malarije, sto posto“, pročitao mu je Šomi horoskop i tako jako podrignuo na salamu, da su se jata lešinara podigla s obližnjih leševa. Da. Leševa. Pa, do juče je trajalo rokanje za aerodrom. Bilo je nesnosno vruće. Podne se bližilo. Sreća da oni krvoloci lete samo u sumrak i svitanje. Nije morao čak do Afrike zbog tog saznanja o komarcima. Ta činjenica poznata mu je s Ade Bojane i iz Beograda leti. Ilija je dva puta imao malariju i spada u medicinske fenomene, pošto se malarija dobija samo jednom u životu. Nesnosna vrućina učinila je svoje i on se, hrabro prkoseći bolesti, presvukao u kratku majicu i bermude. Kakav fleš! Najvažnija mikro-klima muškog organizma koja reguliše sve ostalo nalazi se oko muda. Kada su ona u hladovini, i kad ih vetar miluje, sve je lakše.

DUTY FREE SHOP Uskočili su u džip, Ilija i njih dvojica hrabrih, plus tajanstveni Ahmed. Gan je nedaleko odatle razgovarao s lešinarom čiji je prečnik krila bio barem sedam metara. Piter se pronašao s kolegama pijancima sa severa Evrope.

Da bi se dohvatili puta za grad morali su da izađu iz zone aerodroma. Posle stotinak metara naleteli su na crnca koji je čučao u prašini s puškom na leđima, uniformisan u kupaće gaće. U rukama je držao granu baobaba koja je imitirala rampu. Prepoznavši Iliju, on im je pokazao najveće žute zube koje su u životu videli i podigao onu granu puštajući ih na auto-put ka gradu. Ni jedan kvadratni santimetar puta nije bio bez rupa svih oblika i veličina. Sreća da će se zaustaviti u duty free shop-u. Bubrezi su hteli napolje! And now something complete different! Duty free shop! Arhitektonski, izgledao je ovako: dve kolibe od slame s daskama ispred, na kojima su bile poređane pljuge povađene iz kutija i još neke drangulije, plus riba upecana bog te pita gde, pošto je najbliža reka negde u Evropi, kao i ananas veličine jabuke i žbunovi banana koje su podsećale na čokoladne bananice bez čokolade, za koje se ispostavilo da su fenomenalnog ukusa. Nikada u životu nije probao ukusniju bananu. Svi prodavci su čučali. Samo jedan čučao je malo podalje od „radnje“. „Gde čučo tu i ručo!“, provalio je Šomi šta ovaj u stvari radi. „Ovo je život, jedeš, jebeš, sereš, ratuješ, milina.“ Pobacali su voće u džip i krenuli u Kinsangani. „Je li, batice“, zajahao je Šomi Iliju na vreme prepoznavši u njemu prekaljenog švercera, „kako stojite s papagajima, a?“

ŽAKO-PAPAGAJI Grad je izgledao kao Hirošima ili Nagasaki, svejedno. Nijedna zgrada nije imala krov. Na ulicama milioni ljudi, nigde belca ni na slici, svi naoružani. Vojnici puškama, trgovci osmehom. I svi prodaju nešto. Neverovatna ponuda svega i svačega. Malo je falilo da ga Šomi nagovori da kupe po motor. U razgovoru s Ilijom Šomi je doznao da ova regija obiluje žako-papagajima, što je sumanuti Batajničanin već znao, samo se pravio lud. Cena ptice u Beogradu nije zanemarljiva. Brzo su se dogovorili da sledeći put donese

pedesetak kesica instant supe za koje će zauzvrat dobiti dva-tri papagaja. Ilija im je objasnio da ih je, zbog oštrog kljuna, najbolje transportovati nabijene u plastične boce od koka-kole. U grlić flaše se stavi parče vate natopljeno vodom na mestu gde stoji kljun prilikom transporta, da bi nesretnik imao šta da popije. Pitao je Iliju čiji je to izum i dobio odgovor - naš. Častiće ove naše da mu prenesu ptice do Beograda. Kombinacija uopšte nije bila loša, čak ni s njihovim ugrađivanjem. Svako da nabije po dva papagaja u torbe i Šomijev čovek će ih čekati na carini beogradskog aerodroma. Biće dovoljno za fensi pločice u kupatilu kuće koju namerava da zida i za pijanku tim povodom. U tom trenutku pukla je guma na džipu. Momentalno su bili okruženi hiljadama razdraganih školaraca koji su tu, na livadi pored puta, s prave školske table učili gradivo. Iliji, naravno, nije radila radio-veza tako da je sam morao da menja gumu na temperaturi od oko šezdeset stepeni, okružen euforičnom gomilom dece iz obližnje ruševine koja je predstavljala školu. Bilo je praktično nemoguće da Ilija u datim okolnostima sam otkloni kvar, pa je izašao iz džipa da bi mu olakšao posao. Setio se da crnci imaju dobar osećaj za ritam. Počeo je da pevuši Zvezdinu navijačku pesmu s motivom Marseljeze, ne bi li im skrenuo pažnju s Ilije. Šomi im se pridružio kako bi pomagao u zameni gume na džipu teškom par tona. Ipak je on bio više auto- nego avio-mehaničar, tako da je bio spreman i obučen za situaciju u kojoj su se sada našli. Vešto je montirao ručnu dizalicu pod grdosiju od terenskog automobila. Svi su zdušno prihvatili njegovu pesmu i davali joj ritam pljeskajući: „Šomi menja gumu Šomi menja gumu!“ Osetio se kao vođa navijača na šipki usred Severa. Ilija i Šomi su ubrzo završili posao oko točka i uskočili u džip. On se opraštao od verne publike. Svako ima svojih pet minuta slave. Ispraćeni su aplauzom i nesnosnim lupanjem hiljadu ruku po džipu, uz uzvike „ZvezdaZvezda!“ Najuporniji su kilometrima trčali za njima. „Rahmetli“ Ahmed je sve vreme mirno sedeo na svom mestu.

KINŠASA Bogovi su pali na teme, ali u negativu. Jedva je čekao da polete za Dualu koja je za ovo bila vrh civilizacije. Kako se nadao, prošli su super. Živi su, zdravi su, Piter je trezan. Gan naizgled pribran. Za sada je i to dovoljno. Čekalo ih je usputno sletanje u Kinšasu koja se nalazi na samoj delti najveće centralnoafričke reke Kongo. „Laganica, obalom, aaaaa“, kezio se Šomi. U početku ga je strašno nerviralo to njegovo „aaaaa“ kojim je završavao gotovo svaku rečenicu, ali vremenom se navikao. U Kinšasu su sleteli u prvi sumrak, a onaj oblak ispod njih, nad aerodromom, nisu činile kišne kapi, kako je pomislio u prvom trenutku, nego komarci. Bedak. Neko je sada u Londonu, Rimu ili Parizu, a on na aerodromu u Kinšasi, u avionu punom smorenih Urugvajaca, povratnika iz džungle. Po prvi put je izbliza video žrtvu malarije. Trojica vojnika su smirivali svog kolegu koji je imao groznicu na improvizovanim nosilima, da ne iskoči iz sebe. Pre poletanja iz Kinsanganija progutao je šaku tableta koje su ga još uvek držale u poprilično normalnom stanju. Uvijen u ćebe (Ahmed je odvrnuo hlađenje kabine na najjače), posmatrao je okolinu kroz prozor i čudio se kakvi sve avioni lete po ovoj regiji. Ima tu i dvokrilaca iz Prvog svetskog rata. I svi se muče dok poleću. Pretrpani svim i svačim. U Africi svako kupuje, prodaje, oduzima i dodaje.

PONOVO U DUALI Konačno Duala. Kamerun. Rodna gruda.

Krug je trajao osamnaest sati. Sitnica za njih, sredovečne veterane avio saobraćaja. Vesela ekipa mehaničara, pretežno Srba, iz njihove nacionalne avio-kompanije, više nego odmorna od leta iz Montevidea, sačekala ih je u hotelu. Čekali su ih da zajedno odu u Sigal. „Idite Vi, dolazimo, samo da bacimo tuš“, potvrdio je Šomi poziv za zezanje. Kišnica, koja predstavlja vodu gradskog vodovoda, bila je puna krečnjaka tako da mu je bilo potrebno nekoliko minuta da spere sapunicu iz kose i s tela. „Nema veze, i to je bolje od kupanja u reci“, pomislio je ležeći u kadi i pustio kapljice iz tuša da mu dobuju po telu stvarajući slatku bol. Posle ovakvih dana čoveku je potrebno dva-tri piva i isto toliko jastoga da dođe sebi. Šomi je u sebe već ulio pola flaše viskija. Pojavio se pred recepcijom u groznoj havajci čiji je dezen odbijao čak i najgladnije krvoločne komarce. Piter i Gan su nestali. Svako ima svoje demone. Ahmed je sedeo u restoranu i čekao da mu kelner donese večeru. Mahnuli su mu, ali je on imao preča posla. Gledao je ispred sebe.

KOD JAPANCA Sigal je bio pab koji je, ispostavilo se, držao Japanac iz Novog Sada. Prijatno klimatizovan enterijer podsetio ga je na lokal na plaži Mejnli u Australiji. Unutra je svirao fenomenalan bend. Japancu je otac stvarno bio iz Japana, a majka iz Novog Sada. Tu je dospeo u razmeni studenata. Njemu nije bilo najjasnije Japančevo objašnjenje, ali ko je mario za to kada su se na podijumu za igru u ritmu bubnja uvijala najlepša tamnoputa ženska tela, prošarana tu i tamo ponekim pijanim američkim marincem i sumanutim srpskim mehosima koji su još uvek skidali Travoltine poteze, ali ne iz Petparačkih priča, nego iz

Groznice subotnje večeri. Neverovatan ritam svih vrsti udaraljki i primitivni ples obećavali su super zezanje te noći. A komarci? Šta je to komarac? Šomi se dohvatio tam-tama i ludovao s dve crnkinje pored šanka. „Aaaaaaa“, orilo se kroz noć.

SEKS, DROGA I ALKOHOL Nakon klope kod Japanca, koja je bila vrhunska i uz koju su u sebe ulili po dve-tri flaše dobrog južnoafričkog vina, njih dvojica „kolega iz firme“ uskočili su u taksi i krenuli kroz mrak ka diskoteci za koju su im rekli da je najbolja u Duali. Na ulazu ih je dočekala gužva i buljuk riba koje su pružale ruke ka njima pošto je jedini način da uđu u disko-klub bio da ih uvede neko od privilegovanih bojom kože. Crnci su definitivno najveći rasisti. Auto-rasisti. Ali, nije mu u tom trenutku bilo do duboke filozofije. Razmišljao je kitom. Definitivno neki duh Rolling Stonesa vlada u njemu i oko njega. Buljuk obožavateljki, Šomi i on. Dobro da je dunuo s Japancem pre polaska, sada bi mu verovatno bilo loše od količine popijenog vina. Sa svih strana zatrpavao ih je neprevaziđeni miris seksa, droge i alkohola. Opijen atmosferom, pretvarao se u party animal. On je znao da taj crv čuči u njemu, ali Šomi je prevazišao sva njegova očekivanja.

FRIZERKA

Međutim, iako je beo, nisu ga pustili da u šorcu uđe u „elitni“ klub (poslednji put je u ovim krajevima belac u kratkim pantalonama viđen za vreme snimanja Afričke kraljice kada je Bogi cirke „šetao“ bermude). Ispostavilo se da je to rešiv problem. Šomi je napravio kombinaciju brzinom svetlosti. Kupio je pantalone na licu mesta od baje iz obezbeđenja kluba koji ih je za pet dolara istog sekunda skinuo sa sebe. Tog trenutka nije imao nikakvu frku od lepre i ostalih boleština jer su ga magično privlačila tamna vrata kluba iz čije je dubine histerično blještalo strobo svetlo. Čim je kročio unutra, prelepa crnkinja u crvenoj haljini ščepala ga je za genitalije i odvukla do šanka. Mali problem je predstavljalo to što je, sudeći po stisku, dotična bila kapiten ženske rukometne reprezentacije Kameruna. Poslušno je zaseo za šank i setio se dana kada su kao klinci u školskom dvorištu maštali da vode ljubav s crnkinjama. Grupa mehosa koja se ceo dan borila protiv malarije rakijom i belim lukom, razdragano je jurila žene po klubu. Vrhunac je bio lik iz nekog sela pored Beograda koji se ljubio francuski s jednom od njih praveći planove za ženidbu. Šomi je drpao sve što bi mu palo pod ruku, zalivajući se viskijem direktno iz flaše. Na sreću, njegova rukometašica nestala je negde, mora da je ju pogodila pesma, a na barsku stolicu pored njega hitro je zasela veoma simpatična Kamerunka. Srećom, služio se „tarzan“ engleskim. „Haj.“ „Haj.“ „Ju ar from Jurope.“ „Jes aj em.“ „Aj em Monika.“ „Aj em Dule.“ „Du ju vont samting tu drink?“

„Jes.“ „Bir?“ „Bir.“ „Vot ar ju duing?“, pitao je on nju. „Aj em herdreser.“ „Rili?“ „Rili.“ Tu je već njena ruka krenula uz njegovu butinu. Na trenutak je zaboravio da priča. „Du ju nou Taribo Vesta?“ „Jesss, hi iz maj best frend!“ Tura je turu stizala. Bahanalije su kretale ka vrhuncu, a on se držao svoje frizerke pošto ga je krvoločno branila od nasrtaja drugih žena. Neobavezno su ćaskali. U jednom trenutku bi svetlo.

BEZ KONDOMA Probudio ga je nesnosan bol u glavi. Ležao je nag na krevetu u nekoj sobi. „Bože, molim te da je ovo moja hotelska soba“, zavapio je naglas.

Bila je. Lagano se pridigao na laktove, plašeći se da mu plafon ne padne na glavu. Pažnju mu je na trenutak skrenuo čudan miris i jednako čudan zvuk. Miris je bio parfem brut, a zvuk nečije disanje. Pridigao se na laktove i pogledao oko sebe. Na podu pored kreveta kuntala je frizerka. U očaju je otrčao u kupatilo i pored lavaboa ugledao netaknut, upakovan kondom oko čijih dimenzija su se sprdali od dolaska u hotel. Napad panike ga je stizao. Nije je valjda obljubio. I to bez kondoma! Sledećih desetak minuta najljubaznije je pokušavao da isprati gošću i ona je sva sretna otišla bogatija za njegovih dvadeset dolara. Oblak bruta ostao je za njom. Pao mu je na pamet Del Boj. Molitve su stizale jedna drugu. „Bože, Manitu, Alaše, ne daj me!!!“ Posegao je za vrećicom trave. Prespavao je naredna dvadeset četiri časa. Jedan dan je bliži smrti, i kraju svog simpatičnog i nadasve zanimljivog života.

ŠOPING Svanulo je divno jutro. Komaraca nigde na vidiku. U bazenu ispod terase plivao je mladić koji je verovatno bio predstavnik Kameruna na predstojećim letnjim Olimpijskim igrama. Trebalo mu je otprilike četrdeset pet minuta da prepliva dvadesetak metara. Kamen bi brže preplivao tu razdaljinu. Važno je učestvovati. Ozareni Fafana doneo mu je voće i nešto u kesi namigujužći i bacajući pogled na nju. Već se osećao mnogo bolje. U današnjoj Fafaninoj ponudi bile su „veri čip, maj frend“ đinđuve i originali kopija satova poznatih firmi. Kupio je nekoliko ogrlica i dva-tri sata za poklone prijateljima ako se vrati odavde živ. Danas je dan za šoping. Faking je, na žalost, bio juče.

Artizana na periferiji Duale je pijaca na kojoj se prodavaje sve. Od slona do aviona. Šomi, on i Fafana, udruženi idejom lake zarade, fokusirali su se na nameštaj od bambusa i na papagaje. Šomi se osvrtao strepeći da ih ne prestignu srpski mehaničari. „Prilikom šopinga u Africi ključno je da se na pijacu dođe rano, među prvima, kad prodavci otvaraju svoje tezge“, pričao im je Šomi dok su čekali taksi. „Zbog sujeverja robu prvom jutarnjem kupcu prodaju u bescenje. Ako slučajno zakasniš da baneš na pijacu u zoru jer čekaš da prođu komarci, pribegavaj najprljavijim trikovima dok se cenkaš. Ubeđuj se s prodavcem, gestikuliraj, glumi očaj kada ti on iznese svoju ponudu. Budi strpljiv, a ako sve ovo što ti ja pričam ne pomogne, klekni pred prodavca. To uvek upali. Daj mu za pravo da je moćan. To su njihovi kompleksi uzrokovani idiotskim vremenima kada su rasne razlike bile dominantne u politici naše planete.“ Šomi je pokazivao svoju elokvenciju i pred zbunjenim Fafanom, koji je pun razumevanja klimao glavom.

ARTIZANA Na Artizani ima najboljih komada nameštaja od trešnjinog drveta. Ili je u pitanju ipak ružino drvo, nebitno. Ima i fenomenalnih garnitura nameštaja od bambusa, kao i najlepših figura od slonove kosti. Trgovina kljovama je strogo zabranjena, ali to ne znači da ih nije moguće kupiti. I to jeftino. Zna Fafana čoveka. Već su zašli u pijacu kad je video mehose kako iskaču iz taksija. Šomi ih je dan ranije slagao za lokalno vreme, pomerajući pred njima svoj časovnik za jedan sat unazad. Dobro će se oznojiti cenkajući se s lukavim prodavcima, pošto je vreme za diskaunt prošlo. Šomi i on ostavili su Fafanu da s lokalcima spakuje garniture nameštaja koje su izabrali i platili i organizuje prevoz robe do hotela. Njih dvojica su krenuli u nabavku papagaja. Taksi bez šoferšajbne vrteo ih je okolo-naokolo po gradu, prateći Šomijeve instrukcije.

„LEFT-RAJT-LEFT-RAJT-STREJT-RAJT“, komandovao je Šomi taksisti koji je kleo zlehudu sudbinu zbog koje je naleteo na njih dvojicu. Grlati belac vikao je nešto na njega, a on je svoju dozvolu kupio u Nigeriji. U Kamerunu nije mogao da položi vozački ispit, zato što nije razlikovao levu i desnu stranu. Njega je bolelo uvo. Povukao je dva dima iz nove lule koju je pazario na pijaci, sam odvrnuo muziku na radiju nagnuvši se preko leđa taksiste, i prepustio se karipskim zvucima, dok je Šomi s puno strasti i dalje komandovao šoferu gde da vozi. Ringišpil. U kolima su sve vreme slušali fenomenalnu muziku, koja je odmarala njegov napaćeni organizam. Danima se čudio zašto se ovde non stop sluša karipska muzika. Odgovor je bio jednostavan. Fafana mu je objasnio. Prilikom transporta robova iz zaliva u kom se nalaze Kamerun, Nigerija, Kongo, Obala Slonovače i druge države zapadne Afrike ka Americi, nemoćne i stare ostavljali su po Karibima koji su tih godina bili poprilično pusti, i na koje su oni doneli svoju kulturu, a s njom i muziku. U Africi svi đuskaju. Kada hodaju, stoje, jedu, spavaju, kada se rađaju i umiru, oni jednostavno imaju ritam. "Onaj brzi je opšte poznat, ali onaj spori je esencijalan", objašnjavao je sam sebi, zatvorio oči i opustio se.

IN D DŽANGL "LEFT, LEVO, LEFT, BRE, JEBEM TE U USTA NENORMALNA", Šomijev glas trgao ga je iz sijeste. Nismo valjda još u taksiju, pomislio je. Jesu, bili su u taksiju. Krajolik ni najmanje nije podsećao na naseljeno mesto. Uski zemljani put vijugao je kroz gustu vegetaciju. "Gde smo", upitao je raspomamljenog Šomija.

"Pitaj kurac kuda nas ovaj bolid vozi", zamahnuo je Šomi rukom ka taksisti, koji se skupio u svom sedištu i prestrašeno vozio dalje. "ALO, BRE, KRE-KRE, PAROT, PAROT“, vikao je na taksistu. Ovaj je i dalje poslušno klimao glavom. "Ljubi te brat, nazovi Fafanu, ovaj nas vodi kod ljudoždera", okrenuo se Šomi ka njemu. Na licu mu je video do tada nepoznatu grimasu. Žila ludara pumpala mu je na čelu. "Ok, nazvaću ga, ali šta da mu kažem, gde smo!?" "U džungli, IN D DŽANGL", Šomi se nadvio nad taksistu i zaurlao na njega. "Gde bi bili, pitaj ovog zemljaka gde nas vozi. Sve moram u kontri da mu govorim. Gde treba da skrene levo vičem rajt, gde je desno left i još čitam mapu koju mi je Fafana dao!" "Frrr, frrrr, pa-pa-gaj", oponašao je Šomi let ptice mašući rukama koliko mu je to skučeni prostor dozvoljavao. Taksista se odjednom udario dlanom po čelu. "Kre-kre, aaaaaaaa, uiii..." "Jebote, izgleda da je shvatio... kre-kre, ui, ui", laknulo je Šomiju. Zazvonio mu je mobilni. Šuplji. Moraju hitno da naprave prelet do Nigerije. Gazdi je potreban avion za sutra ujutru. Papagaji će morati da sačekaju bolje dane i pametnijeg vodiča. Danas je novi dan.

CB Trenutno je postojao samo jedan mali problem.

Avio-prevoznik koji prevozi vojsku i robu ne ubraja u svoju posadu kabinsko osoblje sa licencom. Pošto će sada prevoziti putnike iz Nigerije okolo-naokolo po Africi, moraju nekako da stvore i stjuardese. Pre dva dana nigerijski boing 737 imao je udes, na njihovu sreću bez nastradalih. Pri sletanju u Lagos izlupao ga je gradonosni oblak kroz koji su proleteli. „Znaju li oni za radar“, upitao se. Avionski radar na nebu Afrike izgleda kao leopardova koža. Prošaran je crvenim tačkama koje treba zaobići po svaku cenu kako bi se izbegla neprijatnost. "Proletanje kroz turbulentni gradonosni oblak, takozvani CB, izgleda na primer kao kada bajsom hoćeš da skočiš s Beograđanke", pametovao je Šomi. „Ako se avion posle toga ne skrlja negde usput, potrebno je desetak dana da se opet osposobi za let.“ To im se desilo. Piter im je pričao, a i Gan je potvrdio da afrički piloti nisu u stanju da „improvizuju“ letenje. Oni lete striktno u skladu s propisima, po ruti i kroz levele. Ako im je na putu zid, oni će proći kroz njega. Francuska škola. Njegov gazda uskočio je u kombinaciju, pošto je to odlična kinta za dve nedelje letenja, dok "bambusi", kako je Šomi zvao njihove mehaničare, ne poprave avion. U hotelu Sawa u Duali bilo je nekoliko instruktora iz Srbije koji su obučavali kamerunske stjuardese, pa je pomoć potražio od njih. Sreća njihova pa je u Kamerunu bilo dosta stjuarda i stjuardesa s dozvolom za boing 727. Samo ih treba nahvatati. Fafana je priskočio u pomoć, krijući se vešto od Šomija koji se tu i tamo pojavljivao u vidokrugu tražeći "onog prevaranta Fafanu". Preko njega je došao do broja telefona šefa stjuardesa u Cameroon Airlines-u.

GABON AIR, YU-AKF Posle telefonskog razgovora s gazdom i dogovora za kintu, pozvao je operativni centar

Cameroon Airlines-a i od predstavnika kompanije dobio odobrenje da potpiše dvonedeljni ugovor o „iznajmljivanju“ pet članova kabinske posade s dozvolama za boing 727. Kasnije tog dana napravio je kraći sastanak s celokupnom posadom. Piloti i pet stjuardesa, plus flajter. I naravno mehaničar. Šomi iz Bataje. Sve ih je međusobno predstavio, i kratko im objasnio šta treba da rade u narednom periodu. Zakazali su sastanak pred prvi zajednički let, za sutra ujutru u osam na recepciji hotela. Odatle će ih službeno vozilo Cameroon Airlines-a prevesti do aerodroma. „Lepša je moja baba Kurana“, procenio je Šomi izgled novih koleginica. Nakon toga je otvorio zapečaćenu kovertu i saznao novi identitet svog aviona. Gabon Air, YU-AKF. Znači, jugoslovenski avion pod gabonskom zastavom. Do jaja! "Dobro je, barem smo se spasili džungle i Konga na dve nedelje", razmišljao je naglas. Ilijini papagaji iz Konga trenutno su u stand-by režimu. Ove u Kamerunu još uvek nisu našli. Kontejner prepun nameštaja od bambusa već je krenuo avionom iz Kameruna preko Pariza ka Srbiji. Šomi ga je ispratio s aerodroma mašući belom maramicom.

NINA, KRISTINA, ŠANEL, ESKADA Seo je na svoje standardno sedište u kokpitu iza Pitera i vezao pojas. Putnici su lagano i dostojanstveno ulazili u avion. Gan je čačkao po instrumentima na komandnoj tabli. Ahmed je bio napolju. Nadgledao je točenje kerozina iz cisterne u letelicu. Tu negde bio je i Šomi. S dežurnim mehaničarem s aerodroma obilazio je avion i proveravao da li je sve u redu. Svi su radili svoj posao vrlo profesionalno. U avijaciji je ulog život. Ni kinta nije zanemarljiva, pa su svi imali motiv da prežive i zarade.

Piter je rutinskim pokretom uzeo slušalicu-mikrofon i obratio se kontrolnom tornju. "Toranj Duala, YU-Alfa Kilo Foks, dozvolite taksiranje." "Oni" iz tornja odćutali su akademskih pet minuta i onda brzinom svetlosti izdiktirali podatke, koje je Piter zapisao. Bilo je uživanje gledati ga. U avionu je bio svoj na svome. Šteta što je pijanica. Podaci su bili o pravcu i brzini vetra i pisti s koje se poleće: "AKF, toranj Duala, vetar iz 270, 12 čvorova, staza u upotrebi 19..." "Razumeo, staza 19", Ahmed je u međuvremenu zauzeo svoje mesto i Piter je pogledao ka nebu prošaranom oblacima svih boja i veličina, lagano dao gas i započeo rulanje ka poletnoj pisti. Gan je diktirao ček-listu, Piter i Ahmed su mu na smenu aminovali zahteve pritiskajući raznorazne dugmiće. Piter je izvezao avion na poletno-sletnu stazu i stao. Tih par sekundi nestvarnog mira i tišine u mikrokosmosu pilotske kabine gužvali su mu utrobu. Piter je odlučno rukom pogurao ručicu gasa i avion ih je zalepio za sedišta. Zalet je trajao relativno dugo i po poletanju su napravili nagli zaokret udesno gađajući u rupu među oblacima nad Dualom. Šomi je upao u kokpit i razrogačio oči, uterujući mu strah u kosti. Samo ga je zajebavao. Sve je bilo u redu. Piter je skinuo pojas i prepustio letenje Ganu. Dostigli su bezbednu visinu i po radaru na putu pred njima nije bilo većih neprilika. Ahmed je ugasio znak „fasten seat belts“. Svi su zapalili po cigaretu. Stjuardesa Šanel ušla je u kokpit i ponudila ih kafom. „Jebote, jesi provalio da se sve crnkinje zovu po parfemima“, upitao ga je Šomi. Istina, sve su bile Nina, Kristina, Šanel, Eskada.

„Dobro je da ih ne zovu po papiru za bulju ko naše, aaaaaaa! Moja bivša žena nije pričala sa mnom dva meseca kada sam kupio papir za bulju 'Slađana'. I to u listićima. Naljutila se do smrti“, smejao se Šomi.

LAGOS Osmomilionski grad u Nigeriji, površine beogradske opštine Savski venac, priča je za sebe. Osam miliona ljudi, a svi kao da su u svakom trenutku tu pored vas. Kuda god da krenete, svi idu na istu tu stranu, istim povodom. Grad ima dva nebodera u daljini a ostalo su sve jednospratnice sklepane od bog te pita kog materijala. Luka je toliko prljava da od smrada ne može da joj se priđe bliže od dva kilometra. Ulicama tumaraju sve rase sveta, a tu su, naravno, američki marinci i srpski mehosi koji su već postali deo zapadno-afričkog folklora. JAT je svojevremeno imao svoje tržište u Africi o kome se ćutalo kod kuće, ali koga za to još boli kurac. Mehaničari su uglavnom uzeli otpremnine, napustili državnu kompaniju i krenuli trbuhom za kruhom diljem Afrike. „Veži konja gde ti gazda kaže“, glasi stara arapska mudrost, koju su oni usvojili kao poslovni moto. Poduhvati tipa: kupovina piva, odlazak na neku pijacu, šetnja po gradu danju, na granici su ludila. Ići gradom je bezbednije noću, jer se svi koji se po danu muvaju po centru noću pomeraju ka obali okeana i spavaju na plažama Lagosa. Bezbednije je po njihove bedne jedinke. Tamo se odvija ceo život s one strane razuma. Seks, droga, nasilje i strah. Najluđe što je video (a bolje da nije), bila je ekipa ogromnih meštana, njih trojicačetvorica kako, obučeni poput američkih repera, gluvare na ćošku i dobacuju prolaznicima. Taj njihov vid zabave je manje-više uobičajen u celom svetu, ali dve ogromne hijene koje su držali na lancima bez korpe na njušci – nisu. Izazivale su momentalan strah. Nisu to bile one male hijene iz Daktarija, već one ogromne, s debelom grbom umesto vrata. Pena im je curela s usta, a oni su ih opušteno držali na kratkim lancima s ogromnim karikama. Bila je to najzlokobnija scena koju je u životu video. Proći kul pored njih znak je da ti nije baš dobro u glavi, a ubrzati korak je opasno

jer može da usledi dobacivka. Samo kul. Don’t panic! Druga ludačka scena koju je video bio je leš nasred nekog bulevara među milionima kola i pešaka, koji su ga listom obilazili ili čak gazili. Nikome nije palo na pamet da se zaustavi. Po njihovim zakonima, onaj ko se zaustavi i zainteresuje za leš mora da snosi troškove sahrane, pa zato niko nije obraćao pažnju na njega, osim jednog bolida mehosa koji je upro prstom i uzviknuo: „Vidi mrtvac!“ Šomi se pravio da ga ne poznaje i da je tu sasvim slučajno. On se mumificirao od tuđe gluposti. Po povratku u „nazovi“ hotel saznao je da za par sati lete u Dakar u kom će ostati dva dana. Super. Samo da što pre dignu sidro iz ovog ludila. Još da sačeka njihovog pandura koji će mu u hotelsku sobu doneti nekoliko važećih vozačkih dozvola. To je bila razrađena šljaka. Šomi je ugovorio kombinaciju preko mehosa, a i Šuplji je naručio deset komada. Dozvole su bile uglavnom za supruge njihovih prijatelja, i pijance kojima su bili potrebni duplikati dozvola u rodnoj grudi. U glupoj, korumpiranoj Srbiji, beloj Nigeriji, priznaju nigerijske dozvole B kategorije. Četrdeset pet dolara svaka. Džaba. Ispred njega je proleteo komarac, ali posle onih hijena smatrao ga je za prijatelja. Dakle, Dakar. Opet s međusletanjem u gradu Lome u Togou, o kome je upravo govorio spiker na CNN-u. Načuo je da su proteklog vikenda bili izbori. Opštepoznata činjenica je da se u ovom delu Afrike posle svakih izbora zarati. Nemoguće da ih šalju na bombe. Valjda njihovi poslodavci znaju šta rade! „Jes, baš ih boli kurac“, razuverio ga je Šomi iz Bataje.

BOJANA

Po dolasku u Dakar palo mu je na pamet da proveri mejl. Nije to uradio mesecima. Milion nebitnih poruka i spemova zatrpalo ga je s monitora u znojavoj hotelskoj prostoriji za internet. Jedna mu je privukla pažnju. „Gde si nestao?“ Bojana. Gde je nestao? Pobegao je od glupog života koji je ili glup sam po sebi, ili ga je on napravio takvim. Zapalio je pljugu i brzo otkucao odgovor. Nikada u životu nije se obraćao Bogu nego je tražio posebne pacijente za svoje ludilo. Šta sada hoće ova od njega? Pa, on je invalid duplo stariji od nje. Tako mentalno slab da će se sto posto zaljubiti u nju: Umro sam, Bo. U prah sam se pretvorio. Nisam više mogao da podnesem svoj grad. Leteće kese pune đubreta lansirane kroz najviše prozore solitera, panduri ne viši od 160 cm, obilne porcije nečega u fensi restoranima, ljudi koji ne znaju da pešački prelaz ne služi za prelazak pešaka preko ulice nego misle da je to parking za njihova kola, divlji srednjoškolci koji svojim neznanjem drže sopstvene roditelje i nastavnike kao taoce, taksisti bombe, neduhoviti grafiti po zidovima, ruski rulet čija bizarna igra započinje onog trenutka kada se uhvatimo za kvaku sopstvenog stana i krenemo napolje, komšije-voajeri koji kroz odškrinute prozore ne gledaju seks nego imovinsko stanje, psi nenaučeni na nošu koji su nam tapacirali ulice govnima, ponižena srednja klasa koja je bila više nego klasa u besklasnom društvu, modernizovana 4P filozofija (Pajero, Pištolj, Plavuša, Pejdžer) iz devedesetih, tajkuni ili tajfuni s nonšalantno otkopčanim gornjim dugmetom na košulji, kućno vaspitanje kao prevaziđeni koncept, krađa kao smisao života, prevara kao zamena za seks, trafike umesto biblioteka, tange s hauba kola ispred pijace, Kaluđerica - grad koji ne postoji na mapi, cveće pokradeno s grobova, Veliki Brat umesto bunta, gej parade opasne po život učesnika i prolaznika, monopol nad hranom, ćelave lobanje na sve strane, kompjuterske igrice gde se možete najebati, naklati, nasilovati, naždrati kao zamena za ruske klasike i lektiru. Sve mi se skurčilo. Ostavio sam to iza sebe i otišao.

Govorilo se da imamo još samo par godina za nas. Ma, neka ide sve u pičku materinu. Ne mogu da se pronađem. ps. ja sam u Africi

EMOTIVNO NEZREO Popeo se liftom na svoj sprat i začuo Šomijev glas. „Brate idem ja šumom, snimim jelena, velik ko medved, ja u zaklon, opalim, pogodim ga po sred oka, uzem mu noge na ramena...'' urlao je Šomi u sobi prepunoj dima i mehosa koji su turistički došli s njima u Dakar pošto tih dana nisu imali posla u Lagosu.

„Je l' Šomi, štaš da popiješ?“ prekinuo ga je jedan od njih.

„Pivo. Gde sam ono stao?“ „Staviš noge na ramena...“

„A, da... I jebem, jebem...'' Opšti smeh. On se okrenuo na peti i uputio u svoju sobu na kraju hodnika. Odlučio se za džoint i tišinu. „Gde su moji drugovi, gde je devojka koju sam voleo“, pevušio je refren omiljene pesme iz mladosti hodajući po dugačkom crvenom tepihu. Standardno se vrteo na svom ringišpilu. Imao je svog omiljenog jednoroga. „Jebem ti Bojana mater i tebi i tvom mejlu“, škrgutao je zubima boreći se s emocijama. „Emotivno nezreo, veruje samo u rokenrol“, Vojno lekarska komisija bila je nemilosrdna

prema njemu na regrutaciji. Otpustili su ga brzinom svetlosti. Tada je lagao. Ovo sada je nešto sasvim drugačije. Bezuspešno je tražio ključ po bezbrojnim džepovima bermuda.

IDEMO U AFRIKU DA SADIMO PAPRIKU Tuširao se i začuo kucanje. Prebacio je peškir preko kukova i krenuo da otvori vrata. U trenutku je dobio napad paranoje. Šta ako je murija?! Ima opijata ne za senegalski, nego za doživotni turski zatvor. „Otvori, ja sam“, Šuplji je lupao na vrata. „Otkud ti?“, otvorio je vrata i krenuo nazad ka kupatilu. „Spremaj se, idemo da vozimo džipove po pustinji“. Kao klinac se žešće ložio da proda kevine šustikle i kupi džip da bi učestvovao na Kamel trofiju, koji je teža varijanta trke Pariz-Dakar. „Super, ajde da povedemo i Šomija.“ „Ko beše Šomi?“ „Videćeš“, pljunuo je pastu s pljuvačkom u kadu, zato što za tu količinu nije bilo mesta u lavabou. Dok su pušili ispred hotela čekajući Šupljeg da ih pokupi kolima i odveze do pustinje, gledali su okolne zgrade koje su obrazovale veliki skver, i ljude koji su se kretali poput termita. Svi su se u koncentričnim krugovima vrteli oko saobraćajca koji je ponosno stajao na nekom buretu na sredini raskrsnice i mlatarao rukama. Razlika između kolovoza i trotoara nije postojala. Važilo je prvenstvo jačeg.

Šuplji je posle lupinga kroz raskrsnicu vešto zakočio ispred njih. Ford iz sedamdesetih s otvorenim krovom. Uskočili su unutra. Šomi napred, on pozadi. „Idemo na aerodrom“, nehajno je dobacio Šuplji. „Aerodrom“, prodrao se on sa zadnjeg sedišta. „Idemo u Tunis, odakle ti ideja da ovde ima pustinja!“ „Idemo u Afriku, da sadimo papriku, aaaaaa“, Šomi se radovao. „Do jaja“, u trenutku ga je prelio talas zadovoljstva. Čega to ima lošeg u jurcanju na kamilama i džipovima kroz pesak? Ničega. Bolje i to nego da misli na svoj život i Bojanu koja mu je poslednjih dana iz krajnjeg nehata inficirala mozak. „Ako imate neku drogu, pobacajte, tamo ima fenomenalnog 'marokanca' za koga ljudi ne znaju da se u stvari proizvodi u Tunisu“, drao se Šuplji nadvikujući prepun autobus koji je u tom trenutku prolazi pored njih. Putnici su se bekeljili na Šomija, a ovaj im uzvraćao pleženjem. „Đu-đu, đu-đu, đu-đu“, smejali su se presovani putnici Šomiju u lice. Najsretniji od njih visili su s krova i prozora busa. ''Aaaaaaaaaaaaaa“, odgovarao im je Šomi. I sve tako redom do aerodroma do koga su puzeći stigli za nekih dva sata. Čekala ih je cesna R-172, koja je bila u vlasništvu njihovog zajedničkog gazde. „Ne brini, matori, gazda je na brodu, kocka se, to traje po desetak dana, a juče sam ga odvezao do Kazablanke“, Šuplji je parkirao auto pored aviona i zajedno su krenuli ka letelici. „Da mi daš jedan krug“, kezio se Šomi.

NOĆ U PUSTINJI Noć u pustinji uvek je impresivna. Ne čuje se ništa. Sve je apsolutno prazno i tiho. Njih trojica sedeli su uz logorsku vatru pored džipova i ćutke pušili. Jedino svetlo koje su videli osim zvezda na nebu dopiralo je iz beduinskog sela u daljini. Šomi je pravio kombinacije kako da beduinima uvalja običnu, flaširanu vodu. Šuplji i on su konstatovali da je mnogo lakše kretati se kroz pustinju noću nego danju pošto je danju sve žuto i vrelo. Noćno nebo predstavlja savršen putokaz. „Ono Vam je sazvežđe Orion“, reče Šomi, pokazujući prstom u nebo. „Kod nas Srba ono služi za orijentaciju i određivanje doba noći.“ Promeškoljio se u vreći za spavanje, sluteći Šomijevu priču za laku noć. „Orion je sin Posejdona, boga mora. Snažan i lep lovac. Veliki čovek. Ko Divac. Kažu i da je bio najlepši među živim ljudima, e tu nije ko Divac, zajebo sam se. Nema veze. Elem, otac ga je naučio da hoda po svim svetskim morima tako da mu je glava uvek bila iznad površine, čak i kada bi koračao po najvećoj dubini. Iako je među smrtnicima bio nenadmašan lovac, ipak je upamćen kao švaler. Pičku je voleo iznad svega. Baš zbog te ljubavi non-stop je jurio Plejade, sedam kćerki boga Atlasa, koje je na kraju Zevs pretvorio u golubice i poslao ih na nebo, da ih ovaj ne bi trpo. On ih je i tamo jurio, doduše bezuspešno. Riknuo je kao vrana. Ubila ga Artemida, koja je bila smrtno zaljubljena u njega. Nagovorio ju je njen brat Paris, ali ne sećam se na koju foru.“ „Majke ti rođene, odakle ti sve to znaš“, upitao ga je Šuplji, iznenađen njegovom pričom. „Pa, brate, iz Alan Forda, iz priča Broja Jedan, odakle bih znao?“ Njihov smeh remetio je pustinjsku tišinu.

FUCK THE FOX Probudila ga je vriska i cika dečurlije iz obližnjeg naselja, naslednika sinova pustinje. Deca su jurila unezverenu pustinjsku lisicu. „Fenek, Fenek“, jurcali su za greškom prirode koja je imala male oči i ogromne uši o koje se saplitala u begu. „Pašće roštilj, to deco, fuck the fox“, Šomi se odmah stavio na stranu jačeg. „Što su onda onog Romela zvali pustinjska lisica, vidiš da je ova tupava. Mora da je bio ušat, hahaha“, smejao se na sav glas, nadvikujući se s decom. „Romel je bio sjajan strateg i veliki vojnik, on je s hiljadama tenkova pregazio trista pedeset kilometara pustinje za pet-šest nedelja, terajući sve pred sobom u beg. Englezi su zapalili do Kaira“, Šuplji se upecao na Šomijevu udicu. „Ma, batice, on je bio muda od labuda za Hanibala, taj ti je odavde negde.“ „Lako je na tenku gaziti po pesku, ajde ti to na slonu!“ Prepuni pozitivne energije koju im je donela spokojna noć u pustinji, seli su svako u svoj ogromni tojotin džip i ulili se u žuti okean, dok se sunce stidljivo pojavljivalo na istoku, zaslepljujući ih. „Da vozimo u rikverc, tako ne bije u oči, aaaaaaaaa“, ludovao je Šomi. Krenuli su ka oazi, stotinak kilometara udaljenoj od mesta sa koga su u praskozorje krenuli. Voziće do deset sati, a onda će se štekovati u senci neke dine, pokriveni šatorskim platnom koje su im darovali beduini. Doduše za pedeset dolara, ali barem je bilo od srca. „'Oće i da mu zveknem kamilu za tu lovu“, stavio je Šomiju ruku na usta dok je Šuplji plaćao.

BAGDAD KAFE Pošto su se oko podneva okrepili supom iz kesice, koju su u metalnoj šerpi skuvali na suncu, i malo odremali svako u svom toplotnom košmaru, krenuli su dalje. Jednoličnost vožnje razbijali su pojedinačnim slalomima između peščanih brdašaca. Bubanj u želucu počeo je da lupa pri spustu niz visoku i dugačku dinu, ali je osećaj posle savladane prepreke bio veličanstven. U jednom trenutku ugledao je neku crnu mrlju u pustinjskoj monotoniji. Zaustavio je džip, popeo se na sedište i mahao obema rukama ovoj dvojici koji su se prilično bezglavo vozikali u podnožju velike dine. Dovezli su se do mrlje koja se lagano pretvarala u kafić usred pustinje. Zvao se Bagdad kafe! Okolo ništa, čak se ni u daljini ništa ne nazire, a na putu kroz pesak - kafić, pravi pravcati! Kako su im objasnili zalutali turisti iz Francuske, otvorili su ga beduini koji su rešili da promene zanimanje i posvete se turizmu. Oni tu, ako se Fransoa, pegavi Francuz čiji je otac čistokrvni Škot, ne vara, žive sami, kuvaju kafu i čaj slučajnim putnicima namernicima i drže prodavnicu suvenira. Unutra sve starinske stvari, šareni ćilimi, jedno furunče i preljubazni konobar-vlasnik-beduin-ugostitelj koji će ih malo kasnije provesti kroz obe prostorije i strpljivo im pokazati svaku sitnicu. Zove se Milutin i iz Vrnjačke Banje je. Bilo je mnogo čudesnih nelogičnosti tokom poslednjih dana. Ali, setio se parole „Srbija do Tokija“ i iskulirao paranoju da ga prate državne službe. „Kako si se ti zemljače stvorio ovde, života ti?“ Sva trojica su srdačno prihvatili poznanstvo sa Srbinom-beduinom. „Kon Tikijem“, njegov odgovor je izazvao smeh.

MILUTIN U LIBIJI

„Ne, stvarno, kako si se ti, Milutine, obreo ovde u Tunisu“, upitao je Milutina kada su tog pustinjskog predvečerja seli na niske tronošce, u prijatnom hladu koji su pravili baldahini okačeni na dugačke motke. „Mislite Libiji, gospodine“, uzvratio mu je Milutin sipajući im čaj u kitnjaste šoljice. „LIBIJA, pa dobro nas nisu poubijali graničari!“ „Dobro, de, nije tako strašno, granica s Tunisom je nekih pedesetak kilometara zapadno odavde. Ali, kafić je u Libiji." „Znači nema cirke“, promeškoljio se Šomi na stoličici, „pukovnik uveo prohibiciju, seče jajca pijancima!“ „Ne brinite, ovo je teritorijalna zona, praktično ničija zemlja, ne isplati im se da ratuju za ovaj pesak ovde. Imamo izvanredna vina iz Tunisa i sveže pripremljen kus-kus.“ „Joj, Milutine, izvini, ali ja ne jedem ovčetinu“, probudio se razmaženko u njemu. „Ništa se ti ne sekiraj, za tebe ću da pripremim brik, to ti je kao naša palačinka punjena jajima i slanim prelivima. Kad ti Milutin to proprži na vrelom ulju ima prste da poližeš.“ „Je l' imaš ti zemljače neke nargile da pojačamo apetit dok nam ti sve to spremiš“, upitao je Šuplji. „Naravno“, odgovorio je Milutin i na kratko nestao među baldahinima. Vratio se ubrzo s najvećim nargilama koje je u životu video. „Je l' imaš ti zemljače neku rakiju da ja gucnem, jebeš ti ove narkomane“, oglasio se Šomi. On se gadio svega što je zabranjeno. „Naravno“, usledio je već ustaljeni odgovor, „pođi sa mnom da ti pokažem kamp, pusti ti njih“, prostodušno, seljački dobaci novokomponovani beduin.

Obojica su mu se izmakla iz kadra ubrzo pošto je povukao prvi dim iz nargile. „Jeboteee“, ispuštao je dim ka sve jasnijim zvezdama na pustinjskom nebu.

BOJANIN GLAS Posle klope, izležavali su se na persijskim ćilimima, i preživali obrok. On je razmišljao o Bojani. Mlada, uspešna, prelepa žena koja mu je pomogla oko nekih novčanih transakcija u banci, a on joj ljubazno ponudio da popiju piće u znak zahvalnosti. Sedeli su na splavu u bloku 70 i pričali. Tog predvečerja bio je miran i spokojan. Prijala mu je. To je bilo tri-četiri dana pre njegovog odlaska u Afriku. Još dva puta su dugo pričali telefonom, a onda je on zaćutao. Otišao je bez nagoveštaja. Bez pozdrava. Nije mu padala na pamet, nije dolazila na red od brzometnih događaja poslednjih meseci. Sve do mejla koji je pročitao u hotelu. Da li je preterao s odgovorom? Nisu mladi ljudi dužni da trpe njegove izlive nemoći i besa. Ali, to je bio njegov stav i on se nije libio da ga podeli s njom. Demonska energija i vulkanska privlačnost (zapisano u njegovoj natalnoj karti) do sada su mu pomagali da prilično nonšalantno prođe kroz život. Svi koji su imali bilo kakav kontakt s njim bili su postavljeni na svoje mesto. S njim se uvek sve znalo, nije bilo dilema i nedoumica. Jedini problem predstavljali su mu žovijalni tipovi, s njima nije umeo da se izbori. Nije trpeo autoritete, grozio se podmuklih i debelih žena. I baš tu je uleteo u zamku. Suprotstavio se političkoj kliki koja je bila spremna da zbog svojih trenutnih privilegija fizički eliminiše svaku prepreku. On je pobegao iz rezervata u slobodu Afrike. Znao je da je stanje u kom se nalazi samo trenutno i da će se vrlo brzo racionalizovati i krenuti u borbu do poslednjeg daha. Obračunaće se on s tim šminkerskim pičketinama šmekerski i po njih bolno. Već danima je u glavi pakovao sistem kako da ih pobedi. Morao je za početak da nekako stupi u kontakt s Igorom, advokatom i da ga instruiše šta da uradi za početak. Javiće se i Bojani, znao je njen broj napamet. Kada je pisao ili čitao mejlove osećao se kao slep čovek koji čita uz pomoć Brajove azbuke.

Žudeo je za glasom. Koji, za početak, nije Šomijev.

ARAPSKA ALHEMIJA „Brate, šta me gleda ovaj Turčin, nije me jebo pa da me gleda“, prekinuo je Šomi pustinjsku bonacu, obraćajući mu se šapatom. „Jebote, od kad sam čitao 'Derviš i smrt' za lektiru, plašim se ovih Turaka.“ „Nisu ovo Turci, nego Tunižani, beduini, oni su super mirni i pitomi ljudi“, odrecitovao mu je strpljivo šapatom. Beduin o kome su pričali uzeo je tarabuku i počeo da daje zarazni ritam. Oko gležnjeva na nogama imao je zvončiće kojima je kontrirao u ritmu. Pored njega je seo dečkić od nekih desetak godina i na maloj arapskoj gitari s dve žice upotpunio melodiju koja je pravila neverovatan doživljaj, pojačan vatrom koja je iskrila ka nebu. Šomi je bio zadivljen. „Vidi, svira na dve žice. Zamisli šta bi radio da ima sve žice, aaaaa!“ Milutin se pojavio kao duh na tepihu pored njih i rekao: „Dodavanje treće žice ovom instrumentu bio bi prvi korak ka herezi, to ti je po srpskom, najbliže jeresi. Kad je Bog stvorio dušu Adamovu, ona nije želela da uđe u telo, pa je, poput ptice koja obleće oko svoga kaveza, ta duša obletala oko tela. Tada je Bog naredio da anđeli sviraju na dve žice koje se zovu muško i žensko, i duša je, misleći da melodija dolazi iz instrumenta odnosno tela - ušla i ostala u njemu. To je razlog što su dve žice ovog instrumenta, koje se uvek zovu muško i žensko, dovoljne da oslobode dušu iz tela.“ „Aaa, aha, pa što ne kažeš“, reče Šomi. „Jel’te gazda Milutine, ima li neka Šeherezada ovde da nam odigra ono malo sa stomakom, neki ples?"

„Naravno.“ Iza baldahina pojavila se minijaturna Venera i započela svoj prljavi ples. Šuplji je opustio donju vilicu, Šomi se uzvrteo, a toplota je zastrujala svačijim preponama. Zvuci bubnja, dve žice, oganj, telo žene-pustinjskog zmaja, rakija od trava kojom su ih poslužili posle večere, sve je to vodilo ka ekstazi. „Rakija je reč arapskog porekla“, rekao je Milutin, „AL-RAK isto može da se prevede kao 'znoj'. Turci su doneli rakiju u Srbiju u XIV veku mada je Islam strogo zabranjivao alkoholna pića. Međutim, Turci-prevaranti sami su kršili svoju veru tvrdeći da je alkohol jedan od neophodnih sastojaka u alhemiji i da ga koriste samo za proizvodnju zlata.“ „Nisu ni oni veverice“, Šomi je zavario još jednu u nizu na eks. Pili su rakiju iz fildžana da ne bi provocirali strejt vernike arapskog porekla. „Mogli bismo da napravimo kombinaciju za alkohol ovde u pustinji, mi da Vas snabdevamo, a, gazda Milutine?“ „Samo polako“, Srbin kao beduin na privremenom radu bio je smiren. „Ibn Tup, aaaaa, Iznogud, aaaaa, Zinedin Zidan, aaaa“, neumorni bivši stanovnik periferije Beograda verglao je vazda istu priču. Nazdravljao je sam sebi, sada već zaplićući jezikom. Arapska alhemija bila je malo jača od rakije njegovog dede s Romanije, na kojoj je odrastao i kojom ga je baba dojila.

U OAZI U praskozorje su se pozdravili s Milutinom i zaseli u svoje pustinjske karavane. Šuplji je predvodio konvoj od tri džipa. „Odavde pravo oko sto kilometara do oaze Gabes, pa onda još stotinak levo do El Jema, pa opet stotinak pravo do Hamameta, tamo uhvatite neki taksi ili turistički autobus koji će vas dobaciti do aerodroma. Srećno!“

Dugo im je mahao. Šuplji i on su odmahivali, a Šomi je rukom oponašao slušalicu, „kaoono, čujemo se za one ćilime“. On i Milutin razmenili su brojeve mobilnog i sada je samo trebalo napraviti kombinaciju avionom do Tunisa. Šomi je uporno pokušavao da upadne u mrežu, žudeći za informacijom o frekventnosti letova za Tunis. Silovao je svoj mobilni ali „netvrk konekšn“ nije postojala. Na kraju je bacio mobilni na pod džipa i na sav glas zapevao Marseljezu. Šomi, potporučnik Legije Stranaca, strah i trepet svih plemena južno od Nila! Dogovorili su se da u oazi provedu središnji deo dana, kada je sunce nesnosno. Dok su sedeli u hladu stoletne palme koja nije bila ni nalik onima iz turističkih publikacija, Šomi poskoči iz udobnog sedišta džipa koje je oborio i pretvorio u krevet, pa uzviknu: „Jebote, ljudi, pa danas je Nova godina!“ Dok je Šuplji motao džoint, on je s gađenjem razmišljao o Deda Mrazu. Debeli zadrigli maneken koka-kole. Pritom pedofil. Oličenje perverznog čikice iz parka koji čeka da ponudi neko zalutalo dete bombonom. „Kako li izgleda afrički Deda Mraz?“ pomislio je. „Da li je isti kao naš? U stvari, ova pustinja ni ne liči na Afriku. Nema lavova, žirafa, antilopa. Gde je Tarzan? Gde su Džejn i Čita?!“

NOVA GODINA „Prvi i jedini konflikt s Evropom moja tadašnja ekipa s radija B92 imala je za vreme sasvim pristojne letnje žurke u rezidenciji švajcarskog ambasadora, kada je neko od nas prvoboraca slobodne i nezavisne misli gurnuo Delču u bazen u koji je uleteo sa sve tanjirom u ruci“, oraspoložen duvanjem, smejao se dok je pričao svoju priču Šupljem i Šomiju. „Je l’ bilo vode u bazenu ili je prso o pod“, pitao je Šomi priželjkujući takav scenario.

„Bilo je bre, vode u bazenu, naravno. Dobacili su mu i pivo kada je izronio iz dubine, da se ne udavi žedan“, smejao se sećajući se bezbrižnih beogradskih dana i noći. „Nove godine u pravi čas za nas“, pevali su na glas sva trojica i valjali se od smeha. „Moj ćale se ušikavao za svaki doček i uvek na kolenima pred televizorom ljubio Helgu Vlahović na TV-ekranu. Je l’ se sećate nje? Ona je bila standardna voditeljka novogodišnjeg programa tadašnje SFRJ. Titova miljenica. Hrvatica, čežnja svih Srba muškog spola. Nešto kao Severina danas“, Šuplji je pričao začuđujuće jasno i glasno, motajući novu spravu. Vreo vetar ih je za trenutak zatrpao usijanim, finim peskom. Jara im je sklapala slike pred očima. On se u trenutku uplašio fatamorgane. Ko zna šta će mu prikazati? Šomi je trljao nos otvorenim dlanom, dok je pravio supu u istoj onoj olupanoj šerpi od pre neki dan. Čudo je nije prodao beduinima. Šuplji je verglao. „Ja mrzim Nove godine i onog gada Deda Mraza. Svi ga tripuju kao da je mitsko biće i uslišitelj molbi miliona dece širom sveta.“ Eto, nije ga samo on provalio! Bilo mu je lakše. Vrućina je postajala nesnosna, ali vutra je donosila olakšanje. "Piše klinac Deda Mrazu“, prekinuo ga je Šomi koji je krenuo da priča vic. „Dragi Deda Mraze, ja sam bio dobar dečko cele godine, pa želim da za Novu godinu dobijem seku. Deda Mraz mu je odgovorio: ’Vrlo rado ću ti ispuniti želju, samo prvo ti meni pošalji mamu, aaaaaa!" Smejali su se.

„Znate li onu foru kada Deda Mraz pokuca na nečija vrata i kaže: 'Došao sam nekome da jebem kevu'", gušio se i on od smeha, a onda je dobio napad suvog kašlja. Šomi mu je dodao čuturicu s vodom. Malo se obuzdao i povukao dim džointa. Izduvavao je dim iz pluća lagano i dostojanstveno. „Nije loše ovo duvanje“, pomislio je hiljaditi put u poslednjih petnaest minuta. „Nemoj da duvaš, pokvarićeš ručak, aaaaaa“, odjekivao je Šomi u daljini.

OLUJA NAD TIMBUKTUOM Sedeli su desetak-petnaest minuta u avionu cesna R-172 i posle odobrenja lokalnog šefa kontrole letenja u Tunisu, koji je bio Splićanin, poleteli su za Dakar. Let je trebalo da traje oko tri i po sata na FL110. Tako mu je Šuplji odgovorio kada ga je upitao koliko ima do Dakara, ali je prećutao da treba da slete negde usput da dotoče gorivo. Nisu se još ni propisno popeli na nebo, kada su Šomi i on počeli da piju pivo koje je ovaj kupio u Tunisu, od Rusa iz aviona koji se nalazio na pisti do njihovog. Zalivali su ga nekim brendijem. Svi su zapalili po pljugu. U kabini se nije videlo od dima. Popeli su se iznad oblaka, gore je predivno, ne trese, oblaci su se proredili iznad pustinje. Oko sat posle poletanja počela je panika. Šomiju se pripišalo i počeo je da kuka. „Brate, ’ajde sleti negde da pišam!“ „Evo ti kesa pa šoraj u nju“, našao je Šuplji trenutno rešenje, „strpi se, imamo oko sat do Marakeša, tamo ćemo sleteti i napuniti čorbu.“ „Ne mogu, usraću se“, graške znoja orosile su mu čelo. Shvativši da nema alternativu, ako ne želi „vinjak-govno“ tik iza sebe u malenoj kabini, Šuplji je raširio kartu i analizirao ruta. Preleteli su Alžir. Bili su blizu grada Timbuktu u

Maliju. U tom gradiću postojao je pristojan aerodrom. Šuplji je stupio u vezu s oblasnom kontrolom pod izgovorom da moraju da slete da dopune gorivo. „Au, jebote“, Šuplji je smaknuo slušalice s glave. „Šta je bilo?“ Koža mu se momentalno naježila. „Videćete“, vratio je slušalice na uši i resetovao auto-pilota. Počeli su da se spuštaju. „Batice, sleći, izgiboh“, Šomi je u groznici tresao obema nogama istovremeno. Na prilazu Timbuktuu, vreme se naglo pogoršalo, što je u Africi sasvim obična pojava. Oluja je prilazila aerodromu s druge strane. Šuplji je zatražio od kontrole vektore da bi zaobišao nekoliko CB oblaka severno od aerodroma. Situacija se odjednom drastično promenila. Jaka turbulencija, pljuskovi i windshear u prilazu. Grom ih je udario iz obližnjeg crnog oblaka. Pogodio je rep malog aviona. Srećom po njih, nije bilo posledica, sve je i dalje radilo, samo se avion malo zatresao i počeo da tone u desno. „Aaaaaaa! Upišaću se! Usraću se!“, Šomi je nadjačavao gromove. Šuplji je s kontrolom letenja pretresao moguće alternativne destinacije za slučaj da se vreme ovde pogorša. Dobio je odgovor da se očekuje poboljšanje i da krene na južni prilaz aerodromu. Tu je već bilo čisto, pošto je oluja na toj strani neba protutnjala. „Brate, ko ga jebe kad je stoka. Zbog njegovog sranja treba da izginemo. Vozi dalje!“ „Iskuliraj“, hladnokrvno mu je odgovorio Šuplji. Sleteli su. Šuplji je usmerio avion ka pumpi, jer je trebalo da „dotoči“ to gorivo zbog koga su navodno sleteli u Mali. Čim je stao, Šomi je otvorio vrata i ispao napolje. Nije daleko odmakao, nekih desetak metara, kad je brzinom munje svukao pantalone do kolena i čučnuo na sred livade.

Njih dvojica su, takođe priterani pivom i turbulentnim letom, počeli da se olakšavaju stojeći, okrenuti svako na svoju stranu. U roku od pet minuta uhapsilo ih je lokalno obezbeđenje. Avion im je bio zaplenjen. Njih su smestili u neku sobu s jednim krevetom u kojoj je trebalo da sačekaju da policija iz grada podigne optužnicu. Već je sebe video u nekom crnačkom zatvoru. Jedna debela crnkinja bila je posebno rešena da im zagorča život, jer joj je Šomi namignuo dok su ih privodili. Prošla su tako dobra dva sata. Ćutali su sve to vreme. Jedino je Šomi nešto mrmljao sebi u bradu. Kada su već počeli da gube nadu i strpljenje, pojavio se lokalni pandur koji je odmah shvatio situaciju i posle malo prepiranja, boce brendija i dvadeset dolara, odlučio da nema mesta podizanju optužnice i da moraju da plate kaznu aerodromu od oko petnaest dolara za čišćenje oko pumpe kako se zaraza ne bi proširila. Onda je sledila standardna afrička situacija. Morali su da plate landing fee, parking fee, overflight fee, approach lights fee, customs fee, immigration fee, takse za putnike, Šomija i njega, i još par računa, nije to bilo puno para, ali papirologija je bila beskonačna. Posle skoro četiri sata zadržavanja, konačno su poleteli za Senegal. Zapalili su po pljugu i udobnije se zavalili u sedišta. Dremali su. U jednom trenutku pogledao je Šomija, na čijem je licu bio plačni izraz. Očigledno ga je grizla savest. „Šta si se umusio, bilo pa prošlo, još malo pa smo stigli“, rekao mu je blagonaklono. „Piša mi se“, tužnim glasom odgovorio mu je Šomi.

HOME SWEET HOME

Ležao je potpuno go na prostranom krevetu u hotelskoj sobi. Kiša je padala kao da je neko prolivao vodu iz velikih kanti na zemlju. Potop. Kišni period u Africi. „Home sweet home.“ Duala. Kamerun. U desnoj ruci je držao nekoliko listova papira. Bojanin mejl. Odštampao ga je i ne pogledavši ga. Izašao je iz sobe s kompjuterima, popeo se na drugi sprat hotela i ušao u svoju sobu. Istuširao se, popio gutljaj viskija direktno iz flaše i spremio se da pročita pismo. Napolju je lilo. Dušane, Beograd je, kao što znaš, grad koji ima bogatu istoriju, dugu preko 7000 godina. Ima dve velike reke i jednu malu planinu. Ima ulice, trgove, spomenike, parkove, česme, arheološka nalazišta. Multikulturalnost i tolerantnost prema drugačijem odlike su duha Beograda. Godine nad kojima nismo imali kontrolu srećom su iza nas. Grad se pobunio i rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Progres u svakom pogledu. Arogancija kao sistem za skrivanje nedostatka inteligencije skenirana je i odbačena. Urbana gerila postaje mejnstrim. Unutrašnja emigracija se probudila. Bezglava trka za zaradom između TV stanica koje su okupirale naš medijski prostor mogla je da ih odvede samo u jednom pravcu - sve više ljudi gleda televiziju. A tamo nema šta da se gleda. Nema zabave, nema muvanja, nema sreće u preturanju tuđih dosadnih života. Tu se krije esencijalni momenat koji čekaju generacije. Revitalizacija javnog života. Povratak na ulice, ponovni ulazak u socijalne tokove. Miris i ukus se ponovo javljaju. Potražio je cigarete. Dim je ispunio sobu. Erkondišn je zujao. Seo je na ivicu kreveta i nastavio da čita. Iznenadio ga je neočekivano strog i precizan ton pisma. Ja znam da se tvoja slika o našem gradu promenila, ali Beograd je strpljiv grad i ume da sačeka generacije zabludelih potomaka, što mu je sudbina kroz vekove. Grad čine ljudi. Ljudi imaju potrebu da komuniciraju s okolinom. Sve to vodi ka jednom cilju, lepoti života

u urbanoj sredini. Međutim, i tu postoji opasnost da kvantitet ugrozi kvalitet. Potrebno je da neko vodi računa o svemu i postavlja kriterijume, populariše već postojeće prave vrednosti. Spoj čula, lične znatiželje i informisanosti čini robota za XXI vek. Kulturnog, šarmantnog radoholičara spremnog da se odrekne sna zarad uživanja. Tokom radne nedelje, prvo se rutinski odradi posao, pa se popije piće u kafeteriji, pa se malo odrema uz knjigu. Kao kruna svega sledi izlazak koji predstavlja formulu 3 u 1: pozorište, restoran, diskoteka. Vikendom muzeji, galerije, egzotični obroci, sportske predstave, šoping. Odmaramo na nekoj od ezoteričnih destinacija po obodima našeg grada. I tako u krug. Ali, taj krug ste Vi stvorili i smislili, ali i ’u vetar rasuli’. Mi smo porasli i nadmašili Vas i Vašu generaciju. Beograd je grad sa tajnom, mi smo tu da je razotkrijemo. Beograd ima ritam velikog grada, samo mu je ponekad potreban neko kao ti. Voli te, Bojana. Smorio se za medalju. Kako ga radi ova žena. Ponos mu je rastao. Osećao se kao tigarleopard. Vreme je za svođenje računa.

AHMEDOVA PRIČA U deset sati ujutru svi su se okupili na recepciji hotela. Sinoć je dobio od gazde plan letenja za narednih nedelju dana. Imali su dva leta do Dakara i nazad. U utorak i subotu. S usputnim sletanjima u Lagos, Abidžan i Lome. Ceo krug Duala-Dakar trajao je, po planu, sedamnaest sati. Između ta dva leta za Dakar, u četvrtak su imali i noćni let za Bamako u državi Mali. „Tamte-vamte“, glasio je uobičajeni vazduhoplovni žargonizam za takvu vrstu letova.

Piter i Gan seli su za sto u predvorju hotela i pomno proučavali plan letenja. Ahmed je doručkovao u restoranu zagledan u jednu tačku. Stjuardese su veselo čavrljale ispred izloga hotelskog butika. Šomi se nešto objašnjavao s recepcionarom. On je mislio na Bojanino pismo. „Fafana, Fafana, yes yes“, gestikulirao je Šomi ispred ljubaznog recepcionera sa službenim osmehom na licu. „Glavonja, jesi vido ono srpsko govedo od mehaničara!“ obratio mu se. Šomi je jutros saznao da bambus nije „našao put“ do Beograda, pa se razleteo na sve strane jureći sumnjivce, koji, po njemu, nisu ispoštovali dogovor. U tom trenutku na ulaznim vratima hotela na trenutak se pojavio Fafana. Čim je video ko je sve u predvorju, vojnički je napravio ’školski’ na-levo-krug. „Evo ga ovaj prevarant, Fafana! Dođi LJUBAVI kod čika Šomija“, brzinom pume Šomi mu se našao za leđima, uhvatio ga pod ruku i priveo u hotelski bife. Piter ga je pozvao. Od kolega pilota iz druge kompanije koji su takođe odseli u njihovom hotelu saznao je da je aerodromska pista u Lomeu potpuno neupotrebljiva za vreme čestih peščanih oluja. Dešava se da pesak prekrije pistu i onemogući pilotima vizuelni prilaz aerodromu. Niko od iskusnih pilota nije slepo verovao u instrumentalnu signalizaciju i tehniku na nebu i zemlji Afrike. Sugerisao im je da potraže neki drugi, alternativni aerodrom na koji bi mogli da slete, ako ih tamo zadesi nevreme. Dok su oni većali, Šomi je prošao pored njih. Fafana ga je pratio strojevim korakom. Otišli su ka hotelskom magacinu. Ahmed mu je mahnuo rukom, dajući mu znak da priđe. Krenuo je ka njemu uz stanovitu jezu.

„Sedi Dušane“, rekao mu je na savršenom engleskom. „Želeo bih nešto da ti ispričam. Nekada davno po zemlji je lutalo jedno dete, siroče bez oca i majke. Siroče je žalosno lutalo i niko se o njemu nije starao, niti ga je iko zapitao zašto je tako žalosno. Dete je bilo vrlo žalosno, ali nije moglo da plače. Jer, tada na svetu još nije bilo plača.“ On se u početku vrpoljio na stolici, ali ga je Ahmedov glas ubrzo hipnotisao. Pripovedajući, Ahmed je usredsređeno zurio u jednu mrlju na stolnjaku. „Kad je mesec video kako siroče žalosno luta po zemlji, sažali se. I kad se spustila noć, siđe s neba. Mesec leže pred siroče i reče: ’Plači siroče! Ali, neka ti suze ne teku na zemlju, hraniteljku ljudi, da je ne uprljaju. Pusti ih neka teku na mene. Ja ću ih odneti sa sobom na nebo.’“ Šomi mu je mahao iza Ahmedovih leđa i gestikulirao polni odnos. Pre neki dan izneo je sumnju da je Ahmed gej. Smejao mu se dok je Fafana stajao pored njega u stavu mirno. „Siroče proplače“, nastavio je Ahmed svoju priču. „To je bio prvi plač na svetu. Prve suze pale su na mesec. Mesec reče siročetu: ’Dajem ti milostivi dar da te svi ljudi vole’. Kad se siroče isplakalo, Mesec se opet pope na nebo. Ali, siroče je od tog dana bilo srećno. Svi su ga ljudi voleli i rado mu davali ono što ga je moglo razvedriti i obradovati. A u tamnim pegama na Mesecu sve do današnjeg dana mogu se videti suze prvog siročeta i prve suze sveta.“ Ahmed je opet upao u svoje narkoleptično stanje, a on je posedeo još par trenutaka i tražio smisao njegove priče. On je siroče koje treba da se isplače! Bojana je Mesec. Nasmejao se. Vratila mu se snaga, ustao je i krenuo ka ljudima s kojima je tih dana delio dobro, zlo i pare. „Kada krećemo na aerodrom“, upitao ga je Šomi. Prošao je pored njega kao pored turskog groblja.

Treba mu internet.

PISMO Bojana, Ja DEFINITIVNO ne znam kako izgleda moj grad. Da budem precizniji, ja ne znam kako izgleda Beograd po danu! Krug od dve-tri ulice i Tašmajdanski park zaokružuju moj dnevno-vizuelni doživljaj. Lakše se danju snalazim u Njujorku, Londonu, Barseloni, Dubaiju, Dakaru, Parizu nego u Beogradu. Znam da odem kolima od tačke A (stan) do tačke B (aerodrom). A, da! Znam kako izgleda Đeram-pijaca, ali u ono doba kada noć prelazi u dan. Uzvrteo se u stolici. Juče ga je nešto ujelo za bulju. Nije bio komarac, pošto bi do sada već umro. Nije dao da mu to poremeti koncentraciju. Upinjao se iz sve snage da bude pametan i precizan u svojoj priči. Beograd noću je teren po kom umem savršeno da se snalazim. Polumračne, mistične ulice, isprepletani tonovi sela i velegrada, savršeni fensi restorani i drage kafančuge s etno ekipom u njima, basket u mraku školskih dvorišta. Ada Ciganlija. Neravni trotoari. Policajci na konjima koji pate od kokošijeg slepila, turisti koji se u konvojima sele od kluba do bara i obrnuto, pekare koje rade celu noć i kiosci nezdrave hrane, kraljice disko podijuma i njihovi hrabri pratioci. Pubertetlije po klupama u parkovima koje na prvi pogled deluju zlokobno, a ustvari su prelepi pioniri urbane gerile koji čine duh našeg grada. Crkva Svetog Marka, osvetljena i dostojanstvena. Diskretni mostovi, kojih bi moglo da bude i više. Splavovi, brodovi, čamci, presijavaju se u svetlima grada. Kalemegdan posmatran odozdo izgleda kao na razglednici. Grejverske žurke kod Jele. Beograd noću po još netaknutom snegu u Njegoševoj ulici. Nepogrešivo snalaženje u novim beogradskim blokovima. 21, 39, 64, 70. blok, nebitno, cilj se uvek pronađe. Danju je to sve isto. Život u senci lakši je i jednostavniji. Opasna je senka na životu.

Noću je sve mirnije, racionalnije, ušuškano. Noću se rađaju ljubavi i razni planovi. Dan je brz i haotičan, noć je pravljena po meri pojedinca. Pojedinci čine grad. Noćni život predstavlja potencijal Beograda u odnosu na sterilni i dosadni svet. Još uvek nesputan, ne baš strogo politički korektan, egzotičan, erotičan, povremeno haotičan, Beograd predstavlja vernu sliku grada u kom u vremenu tranzicije i vladavine moći opstanak i prosperitet imaju samo oni hrabri i sa stavom. To je moj grad. Beograd. Za sada samo noću. Danju je nažalost još uvek surovo realan. Ali, ti si Mesečeva kći. Začarana. Vidimo se, uskoro. Dule. Jednim klikom poslao je poruku u nepovrat. Od ovog trenutka nema nazad.

MIŠA LIJANA Kombi je milio zakrčenim ulicama Duale. Išli su ka aerodromu. Kompletna posada je bila tu. Šomi je sedeo pored Šanel i diskretno joj nešto pričao, na šta se ova cerekala kao luda. Fafana je vozio motocikl paralelno s kombijem, trudeći se da uvek bude u Šomijevom vidokrugu. Uvek kad se mimoilazio s kombijem, razvlačio je najlepši osmeh koji je on u životu imao prilike da vidi. Bio je lep čovek. Rođen na pogrešnom delu planete Zemlje. „Slušaj, ljubavi. Mene su sve žene zvale Miša Lijana. Kad sam bio mlad sve su se hvatale za lijanu i zaljubljivale u mene. Moja prva žena, druga, treća, sve. Nijedna nije gledala novčanik, samo ’hop’ za lijanu.“ Šanel je umirala od smeha pokazujući koleginicama kolika je otprilike Mišina lijana. Ovaj je verglao i dalje: „To ti kažem, sada NIHT lijana, giv mi Miša mani! Bat, ima Miša još lijane za tebe, aaaaaa!“

On se smejao u sebi i u trenutku mu je pala na pamet Jarmila. Učinilo mu se da je plakala dok su izlazili iz hotela, ali kako ga je u tom trenutku neko nešto upitao, zaboravio je na nju. Zvaće je kada se vrati iz Dakara. Verovatno je tugovala nad sudbinom svoje kćerke. Pre neki dan ponovo mu je pričala o njoj, ali on zbog trenutne tupavosti izazvane alkoholom nije obratio pažnju na njenu priču. „Koja si ti sisa od čoveka!“, promrmljao je sebi u bradu. Na putu ka aerodromu prošli su pored Nacionalne biblioteke i građevine koja bi trebalo da predstavlja tržni centar. Bila je u jadnom stanju. Ispred se nalazila buvlja pijaca. Stadion lokalnog kluba imao je samo jednu tribinu. Preostali prostor za publiku bio je ograđen žičanom ogradom. Kroz nju je garantovano puštena struja, jer bi u protivnom ono malo trave na terenu pojele divlje ili domaće životinje. Kada su prošli pored crkve, Gan je zaronio lice u šake i začulo se njegovo melodično mrmljanje. Pre neko veče Šomi i on su se zajebavali da Gan ustvari peva gospel verziju pesme „Dotako sam dno života“ Tome Zdravkovića. „...i pakao i ponoreee“, pevao je Šomi, oponašajući Gana, dok je na aerodromskoj rampi izlazio iz kombija. „Odma’ dolazim“ viknuo je i uputio se ka pandurskoj stanici. Tu je i Fafana stao i čekao ga. Na džipu parkiranom ispred bio je pričvršćen mitraljez s redenicima koji su zlokobno visili s velike i debele metalne cevi. Posada tog džipa pratila je manje avione dok taksiraju od aerodromske platforme, ispod kontrolnog tornja, ka poletno-sletnoj stazi, ili dok na samoj pisti čekaju da im kontrola leta izda dozvolu za poletanje. Razlog je bio vrlo afrički. Iz obližnjeg žbunja iskakali su ljudi koji su otvarali kargo-odeljke i iz njih krali putnički prtljag ili već šta god im padne pod ruku. Šomi je imao dogovor s murijom da u slučaju „pljačke“ njihovog aviona ne reaguju. Fafana je organizovao ljude. Roba iz aviona već sledećeg dana završavala je na pijacama Duale. Šomi je to inteligentno radio. On nije krao, on je kraduckao. Svi iz posade su bili u kombinaciji, uključujući i njega. „A Ahmed?“ upitao se on, ali je tu pomisao odbacio kao sumanutu.

Piter je krenuo u taksiranje ogromnim boingom s pritvorenim odeljkom za kargo, zahtevajući od kontrole poletanje u pravcu od 260 stepeni, što je značilo da namerava da poleti iz pravca koji nije bio po proceduri, ali na to niko u kontroli leta nije obraćao preteranu pažnju. Mehaničar koji je pratio paljenje motora prećutno je pustio avion da krene sa stajanke. Fafana i njegovi pokupili su već unapred spakovanu lovinu izronivši s one strane piste koja je bila na pragu močvare. Panduri su gledali na drugu stranu dok je mehaničar zatvarao kargo bezbednosnom ručkom, nakon čega je uskočio u džip i s veselim pandurima otišao put aerodromske zgrade. „I vuk sit i ovce na broju“, Šomi je uvek imao pametnu konstataciju. Avion se vinuo u nebo.

NIJE AVION PROJEKTOVAN DA PADA NEGO DA LETI „Africa is not for sissies“, prokomentarisao je Piter vest o udesu aviona u Kongu. Pre samo deset dana oni su bili na istom tom aerodromu u Kinsanganiju. Tu vest im je doneo Gan koji je upravo ušao u aerodromski restoran u Dakaru gde su doručkovali i čekali da mehaničari srede žiroskop na njihovom avionu. Bilo je devet sati ujutru i samo u to vreme na aerodromu je bila prisutna grupa mehaničara koja su imali uniforme i važeći sertifikat za taj posao. S njima je bio i Šomi koji nije bio, niti će ikada biti, obučen za taj posao. Ahmed je stajao po strani i za sada nije imao primedbe. On je zajedno sa stjuardesama, Piterom i Ganom sedeo u aerodromskom restoranu. Doručak je bio mešavina egzotičnog i tradicionalnog. Ništa lepše nego pojesti dva jaja na oko garnirana ukusnom slaninom, a posle toga ananas umočen u čokoladni mus kao dezert.

Dotle je Šomi već skinuo desno sedište u pilotskoj kabini, mesto na kom sedi kapetan letelice. Mehaničari su mu asistirali. Ispod kapetanske stolice nalaze se kontrole za kompas. Pored desnog sedišta takođe je smešten emergency exit za pilotsku posadu čija vratašca pri otvaranju direktno ugrožavaju mlazni motor broj 1. To u slučaju nepredviđene situacije predstavlja veliki problem. Baš su to komentarisali dok su petljali oko kompasa. Mnogi piloti upravo tu zamerku upućuju konstruktorima aviona, ali i oni su se verovatno rukovodili Šomijevom logikom: „Nije avion projektovan da pada nego da leti“. Kompenzacija je normalna procedura posle izvesnog broja sati koje avion provede u vazduhu. Radi se tako što se avion postepeno okreće u sve kardinalne kurseve, pa se onda upoređuju očitavanja magnetskog i žiro-kompasa s oznakama na zemlji. Motori i radio oprema moraju biti uključeni kao u normalnom letu. Magnetski kompas je Šomi direktno kompenzovao, a za žiro-kompas su morali da ugase motore. Zbog toga je Ahmed otišao u avion. Jedan mehaničar se popeo na levo krilo i tamo podešavao kontrolnu kutiju, a drugi je u kabini podešavao uređaje ispod desnog sedišta. Onda je Ahmed uz asistenciju mehaničara opet startovao motore i pokrenuo avion u krug oko svoje ose. To su sve ponovili barem pet-šest puta dok nisu doterali oba kompasa u dozvoljene granice odstupanja. Sve to su radili usred podneva, na temperaturi od preko trideset pet stepeni, po nesnosnoj vlazi.

NVANKO „Kelner, pivo“, mahao je Šomi po restoranu. Znoj je s njega kapao na pod pored stolice. Ahmed je seo. Na njemu se nisu videle posledice višečasovnog izlaganja suncu i toplom vetru. Piter, Gan i stjuardese otišli su u avion da završe posao oko prijema putnika i navigacije za let. Šomi je pio pivo, a Ahmed je polako podigao glavu, pogledao ga direktno u oči i rekao: „Hajde, pođi za mnom, treba napolju da završim jednu važnu stvar.“ „Ovaj oće da te jebe, sto posto“, kliberio se Šomi.

Restoran se u trenutku pretvorio u hladnu pećinu. Na sve strane visili su i nicali stalaktiti i stalagmiti. Ahmed mu je ledio krv u žilama. Poslušno ga je sledio ka izlazu iz aerodromske zgrade. Krenuli su levo, ka parkingu. Tamo je stajao parkiran džip sa zastavicama njemu nepoznate zemlje. Ahmed je prišao dvojici ogromnih ljudi i ritualno se celivao s njima. Pokazao mu je rukom da priđe. Krenuo je u susret sudbini. Na zadnjem sedištu džipa sedeo je dečak, tek zašao u pubertet. U njegovom pogledu video je mešavinu dobra i zla. „Ovo je Nvanko, čeka ga majka u Kongu.“

MIRAN LET OD DAKARA Bili su već na sat vremena potpuno mirnog leta od Dakara. To je tako retka pojava u Africi, da ponekad u čoveku zna da izazove uznemirenost zbog iščekivanja neminovne turbulencije koja se dešava na svakom letu. Šomi i on su ćaskali o filmovima. „Znaš ti, batice, kada sam ja 1989. godine bio na premijeri filma ’Najbolji’. Reditelj je, ne znam da li si čuo za njega, neki Dejan Šorak. Na neku foru prepuni Sava Centar se neviđeno smarao tokom filma. Jebiga, šta ćeš, napolju minus, u sali toplo, milina. Ja bio s nekom pičkom sa Fontane. Film je priča o mladom oficiru koji je završio vojnu akademiju kao najbolji u klasi, i iznenada mu se nadigne đoka, pa bez nekog velikog povoda napusti svoj grad, devojku, roditelje, šljaku, i ode u neku ličku vukojebinu. Valjda Trebinje, jebem li ga. I kako to već bude u filmovima, on tamo kara neku meštanku i provincija počne da bruji. Rada Đuričin, znaš ko je?“ „Znam“, odgovorio je, čekajući da ovaj poentira. „E, ona je u filmu glumila prepodobnu meštanku, majku te ribe, i u jednom dijalogu s ćerkom on je zabrinuto upita: ’Da li te je imao’? Iz sale se prodere frajer: ’ODRO ME OD KURCA’! Brate, cela sala se smejala do kraja filma. Niko nije dobio veći aplauz od te ekipe kada je posle filma izašla da se pokloni.“

Smejali su se na sav glas. Šanel je došla da vidi da li hoće nešto da popiju. „Daj onom zemljaku tamo nešto da jede. Vidiš da je iz gladi pobegao“, Šomi je glavom mahnuo ka Nvanku koji je sedeo sklupčan na svom sedištu. Jeo je i pio uvek kad mu se da. Nikada nije ništa tražio. Šanel mu je dala pladanj s puno hrane. Počeo je halapljivo da jede. „Brate, ovaj jede kao mećava.“ Okrenuo se ka Nvanku i upitao ga: „Du ju nou, MEĆAVA anderstend, njam-njam?“ Ovaj ga je zbunjeno gledao. „Posle će tebe čika Šomi da vodi na karanje, samo da stignemo u onaj kamerunski pičkovac.“ Ahmed mu nije ništa rekao u vezi s Nvankom osim da ga vode u Kongo. U tom trenutku otvorila su se vrata kokpita i Ahmed je izašao iz pilotske kabine, zastao u bifeu i pogledao ga. On je hipnotisano ustao i ušao u bife iz kog su izašle Šanel i još jedna stjuardesa, Trusardi, ili kako se već zvala. Ahmed je navukao zavesu. „Oće Turčin da ti baci pljugu, aaaaaa“, čuo je Šomija.

BABUNGA „Sigurno se pitaš ko je on. Nvanko ima šesnaest godina i potiče iz malog gradića Mbudži-Maji, koji se nalazi u centralnoj provinciji Republike Kongo, nekih sedamdeset kilometara južno od grada Kananga. To je mesto gde ćemo iduće nedelje da vozimo vojnike iz Urugvaja. Isto kao i prošli put. Taj let će biti sedamnaestog ujutru“, razgovetno je govorio Ahmed. „Nvanko je jedan od mnoštva devojčica i dečaka koji su oteti od svojih porodica tokom građanskog rata u Kongu. Borio se na strani pobunjenika u jedinicama RUF-a, to je za sada jedino što treba da znaš.“ On je malo rukom pomerio zavesu i pogledao mladića. „Dete“, pomislio je. Koliko je to dete samo ljudi pobilo, poklalo, silovalo!? Hladan znoj ga je oblio.

Ko je Ahmed?! Ko je Nvanko?! „Šuplji, majku ti jebem, u šta si me uvalio!“ pumpalo mu je u glavi. „Mi ga vodimo kući“, rekao je Ahmed i vratio se u kokpit. On je seo pored Šomija i ukratko mu prepričao razgovor. „Libo nas racku, biće tu šuški za nas. Samo da ne zaboravim da Iliji ponesem supe. Sada će uz goveđu bistru da dobije i čamugića oko koga je počeo rat, aaaaaa! Koji ti je kurac, ti kao da si juče došao u Afriku. Ovo ti je batice Grand parada. Karanje, varanje, drpanje. Pomiriš se sa sudbinom i sanjaš bazen u Bataji, kao ja. Čeka te pičkica ko bombona, a tebi frka od Ahmeda. Brate, i on je u kombinaciji, šta misliš da se on drka gore-dole s nama zbog slave? Kinta, batice. Veži konja gde ti gazda kaže i ladovina. Odvezemo babungu, vratimo ga u pleme, oni nama repice, đinđuve, ogledalca, dva-tri papagaja, i paljba.“ Šomi je bio potpuno u pravu. Šta on koji kurac tripuje? Ponaša se kao babetina. Pomislio je na Jarmilinu sisu. Odmah mu je bilo bolje. „Mogli bismo da jebemo nešto večeras.“ „To, tigre, aaaaaa“, ozario se Šomi.

I IME I MIRIS Šomi je utrpao tri devojke u hotelsku sobu 806. Osmi sprat hotela Sawa imao je šest apartmana i koristili su ga kamerunski budžovani za poslovne sastanke, kockanje i karanje. On je sedeo pred televizorom i gledao neku utakmicu. Cirkao je votku pomešanu sa sokom od ananasa.

„Brate, vidi ih, ko barbike, aaaa“, Šomi je verglao na srpskom. „Sit daun maj lejdis, oćete samting tu drink?“ čučnuo je ispred frižidera, otvorio ga i počeo da vadi piće. „Da ih napijemo, da ih lakše karamo, aaaa! Fine devojke, sve studiraju i rade, ljubi ih čika Šomi u guzice crne!“ On je sedeo u fotelji i kezio se. Malo je dunuo pre par minuta i od kombinacije vutre i ananas-votke telo mu se lagano oslobađalo od bola. Od kad je prešao četrdesetu svakog dana je imao novu upalu mišića. Bol je kružio njegovim telom. To ga nije toliko nerviralo koliko gasovi koji su ga punili. Pre neki dan se isprdeo u hotelskom liftu u Dakaru u kome je digitalni pokazivač za spratove bio pokvaren. Glasno i jasno je oslobodio dva-tri gasa misleći da je blizu prizemlja. Ali, nije bio. Lift se zaustavio i u njega je na drugom spratu ušla prelepa recepcionerka: „Are you going down, mr. Nedeljković?“ Znala mu je i ime i miris. „Glavonja, evo ti viagra, progutaš, posle par minuta udariš čvrgu po mačoru i ima da ti stoji ko zornjak, satima“, Šomi mu je gurnuo tabletu u usta. Progutao je plavu pilulu i zalio je votkom. Krenuo je da proučava ribe. Jedna je bila visoka, mršava i sisata. Druge dve su bile zdepaste, ali seksi. Dve su imale duge kose upletene u kikice, a jedna je bila skroz kratko podšišana. Nju je fokusirao. Skinuo je pantalone i opalio čvrgu u kitu. Stvarno, deluje. Pošao je ka kratko ošišanoj. „’De ćeš Ćelavu, ima sidu sto posto, aaaa“, smejao se Šomi i usput ga podučio još jednoj veštini. Pogledao je mršavu s kikicama i rekao joj: „Zini.“ Ova je poslušno otvorila usta i on joj je kažiprstom opipao zube. „Da nema neki oštar, možda je vudu“, objasnio je poduhvat, uhvatio visoku ribu za ruku i poveo je u drugi deo apartmana. Dugokosa bucmasta ih je pratila. Stanlio i Olio, plus Šomi. On je ostao s ćelavom, dignute patke. Zažmurio je i stavio joj ga u usta. Zamišljao je recepcionerku iz Dakara. Oko za oko, zub za zub. Svetio se hladnokrvnoj hotelskoj fensi kučki i bilo mu je lakše.

ĆELAVA Sledećeg jutra preplivao je hotelski bazen po dužini nebrojeno mnogo puta. Vreme je bilo prelepo. Nebo ukrašeno oblacima, u tom trenutku bezopasnim i lakim, bez teških kapi koje su znale da se sakriju unutar njih. Idilično jutro malopre je pokvario jedino Šomi koji se uz urlik ispovraćao preko ograde terase kraljevskog apartmana. Kita mu je bridela. Bila je to jedina jasna posledica sinoćne večeri. Ćelava mu je pušila dok je nije uhvatio facijalis. Satima nije mogao da svrši. Negde na pola puta ona je otpala i odustala. Nije mogla da zatvori usta i bolno je ječala, pa je morao da zove room service da mu donesu led. Bila mu je simpatična tako s otvorenom zjalom. Šomi je u jednom trenutku prošao kroz njihov deo apartmana i na putu ka wc-u dobacio: „Šta si ti zinula?“ Držao joj je led brižno na vilici dok nije polako počela da pokreće vilicu. Zaspao je s dignutom patkom, a jutros kada se probudio bila je mala i beživotna. Od plivanja mu je malo proradila krv. Posle dužeg vremena osetio je glad. Uhvatio se za bočnu ivicu bazena i pogledao u pravcu restorana. Bio je pun. Za stolom u ćošku sedeo je Ahmed. Zurio je u jednu tačku. Gde li mu je Nvanko? Provukli su ga sinoć kao člana posade pri izlasku s aerodroma u Duali na službenom graničnom prelazu. Ahmed je imao spremnu uniformu stjuarta koju je ovaj obukao, ali niko ih nije ni pogledao. Samo još da ga prebace u Kongo i do jaja. Šomi je od Ahmeda iščačkao priču o Nvanku još sinoć, pre nego što je na recepciji pokupio devojčice. Uspeo je da ga namami kod sebe u sobu, ulio dva piva u njega i Ahmed mu je taksativno otpevao priču o nesretnom Kongoancu.

NVANKOVO ISKUSTVO „Batice, babunga“, zakašljao se Šomi od dima cigarete koju je zapalio na ležaljki pokraj bazena u koju se strovalio pre nekoliko minuta.

„Misliš, Nvanko“, uzeo je u zaštitu mladog crnca, dok se brisao ogromnim hotelskim peškirom. „Da, on, jebo ga ti. Njega su marnuli iz njegovog sela neki revolucionari. Onda su ga u tom usranom ratu gde se ne zna ko koga jebe, naterali da se bori na njihovoj strani“, bacio je opušak u bazen. „Uleteli su jednog jutra, naoružani do zuba ti šmekeri, i započela je bežanija na sve strane. Oni prvo pucaju pa gledaju ko si. Mali je zajedno s ujakom pokušao da zapali. Navatali su ih kod nekog potoka jer nisu znali da plivaju i naterali ga da rokne ujaka.“ „Kod potoka?! Pa, je l’ nisu mogli da ga pregaze?“ „Otkud crnac zna šta je potok. Njemu je voda voda. Da li je potok, reka, okean, njima isti kurac. Dave se. Čim uđe u vodu, fiju, ode kod Manitua, aaaa. Evo ga Fafana. Kam-kam maj lav. Reci Glavonji je l’ znaš da plivaš. Ono pljus-pljus, aaaa“, pokazivao je zblanutom Fafani bazen. Fafana se za dva veka ne bi navikao na Šomija, a ovaj je njega iskreno voleo. „Gde sam stao? A, da. Nijedan od njih nije znao da pliva. Uhapse ih vojnici nekog RUFa.“ Šomi je pogledom tražio kelnera. „Nvanko je ubio ujaka?“ „Aman, da! Nvanko! Ubacili su ga posle u kamion i prebacili daleko od mesta na kom je bio otet, u njegovu buduću jedinicu. Kaže mi Ahmed da je zajedno sa njim otet klinac iz susednog sela koga su naterali da skenja rođenog brata. Ta stoka, šatro pobunjenička, prvo je naredila starijem bratu da ubije mlađeg, a kada je ovaj to odbio stavili su pištolj u ruku mlađem. Ovaj ga je rokn’o, nije ni trepnuo.“ Kelner im je prilazio brzinom puža. „Kaže Ahmed da je Nvanko šest godina ratovao. Odveli su ga u neki vojni logor gde je prošao obuku, i onda su ih posle gurnuli u prve redove kao živo meso. Potrošna roba,

kao toalet papir. Oni su u tim borbama masovno fijuknuli, i pretvorili se u divlje zveri. Ti klinci su korišćeni kao mašine za ubijanje i jurišanje. Njihovi komandanti ubrizgavali su im drogu, najčešće kokain, direktno u prethodno nožem napravljene rezove na licu ili grudima.“ „Daj ne seri da je Nvanko jedan od njih“, osetio je jezu. „Nije to ništa, batice. Oni su ubijali i sakatili sve koji bi mu se našli na putu. Pa, zar nisi video da ih tamo po džungli pola nema ruke i noge. Ko nije s njima, dža-ruka, dža-noga. Lomili su im psihu i tako ih pretvarali u zlikovce. Dečaci su bili prisiljavani da siluju žene. Često i sasvim male devojčice. A otete devojčice su postajale žene odraslih vojnika i komandanata RUF-a gubeći nevinost s osam ili devet godina“, napravio je malu pauzu i odlučno pljunuo na zemlju pored ležaljke, tik do Fafanine noge. ’Da mi je mitraljez na jedan dan pa da im ja malo potprašim guzice, mamu li im jebem da im jebem’, Šomi je tokom svoje priče postao svestan onoga što je izgovorio. Potpuno se otreznio. Video se bes i revolt u njegovim očima. Zagrlio je Fafanu. „Užas. Ali, odakle Ahmed u toj kombinaciji?“ „Glavonja, pa ti ništa nisi ukapirao. Ahmed mu je otac, jebo ti on mater!“

EN-DEN-DINU Fafana mu je, kao i svakoga jutra kada su bili u hotelu, doneo kesu punu voća. Sedeo je na ležaljki pored njega u hladu ogromnog suncobrana koji se pri svakoj vremenskoj nepogodi pretvarao u smrtonosno oružje. Znači, pet-šest puta dnevno. Šomi je negde nestao. Obožavao je papaju. Ili je to mango. Nema veze. Fafana mu je malim džepnim nožićem odsekao vrh i zarezao koru voćke po dužini. Odnekuda se pojavila Jarmila sa svoje dve hidrogenske bombe umesto grudi. Fafana se smejao, ona se smejala. Bio je okružen najlepšim osmesima na svetu. Pridružio im se i Šomi, sa peškirom na glavi uvezanim

kao turban, koji je malopre uzeo u hotelskoj perionici. Sinoć mu se glavudža raširila od alkohola. „Batice, ona Džeki, znaš da je ona mnogo bre pobožna“, obratio mu se pošto se ponovo bacio na ležaljku, na čijem kraju je sedeo Fafana. Ovaj je odskočio kao s tramboline. „Ja je sve vreme karam, ona viče, oh God, oh Džizus, aaaaaa.“ Smejali su se uglas. Jarmila ga je masirala svojim jakim i čvrstim prstima. Osećao se kao da mu se u telo lagano vraća mladost. Šomi i Fafana su pričali o papagajima. Jarmila je imala ožiljke po gornjoj strani obe podlaktice. „Doneo nam je Fafana nove kartice za mobilne, evo ti tvoj broj“, Šomi mu je dodao kartonski paketić. Pogledao je broj. 2162 375. Ne bi ga zapamtio doživotno. „Daj mi neki drugi, ovaj je komplikovan.“ „Ajde da igramo en-den-dinu“, rekao je Šomi i počeo da broji, šarajući kažiprstom između

dve

kartice.

„En-den-dinu-sava-raka-tinu-sava-raka-tika-taka-trif-traf-truf-

Amerika-BUF! Ispalo je da je on opet dobio 2162 375, a Šomi 2162 376. Drastična razlika. Kako čovek ponekad tupavo potroši nekoliko minuta ovozemaljskog života, od Boga datih. Jarmila je ublažila stisak. Sada ga je više milovala po leđima. Ubacio je karticu u mobilni i aktivirao je tako što je pozvao Šupljeg. Telefon je zvonio pet-šest puta, ali niko se nije javio. Ko zna gde je. Verovatno se ne javlja na nepoznate brojeve. „Je l’ se sećaš ti Save iz Sarajevske što je jebo ćerku američkog ambasadora?“, upitao ga je Šomi. „Kristina se zvala. Zato je i smišljena ova zajebancija. Sava karo Kristinu s nadimkom Tina i sjebo Ameriku. BUF, aaaaaa.“ Fafana je umirao od smeha. Znači da mu još nije završio kombinaciju s papagajima. Odlučio je da pozove Bojanu. Znao je njen broj napamet. Kada je začuo signal, skočio je s ležaljke i uputio se ka drveću s desne strane bazena. Veliki gušter mu je prešao put, ali on se nije obazirao. Zvoni već treći put. Četvrti. Peti.

„Halo“, začuo je glas sa druge strane žice. U trenutku su mu se noge odsekle. Srce mu je bubnjalo, a čelo pulsiralo. „Izvinite, greška“, rekao je muškarcu koji mu se javio na telefon. Udala se. Kraj. Ima dečka. Vratio se do ležaljke i bez reči uzeo svoj peškir. Šomi i Fafana su bili zauzeti svojom pričom. Jarmila je negde nestala. Krenuo je u sobu. Trebali su mu opijati. Ušao je u hladnu prostoriju i na eks popio tri gutljaja votke. Nije se čak ni stresao. Do pola popušeni džoint stajao je u pepeljari. Zapalio ga je i punim plućima udisao spasonosni dim. Legao je na krevet i zurio u plafon. Od ovoga trenutka bio je i duhovna emigracija. Fizički je odavno napustio Srbiju. Poslednja veza s Beogradom nestala je zahvaljujući jednom ljubaznom muškom: „Halo?“

VUDU Neko je lupao na vrata sobe. Očito je prošlo dosta vremena od kada je zaspao, pošto je napolju već bio sumrak. Mamurno je podigao glavu s jastuka kada je u sobu uleteo Šomi sve s Jarmilom i Fafanom. „Batice, slušaj šta Beki ima da ti kaže!“ Jarmila ga je nežno pogledala. Zenice su joj bile blago raširene. Stavila mu je dlan na lice. Držala je ruku tako petnaest sekundi i samouvereno izgovorila: „VUUDUU!“

Kosa mu se digla na glavi. Jaja su mu se uvukla u utrobu. Šomi je privukao fotelju ležaju i rekao mu ozbiljnim glasom: „Slušaj je tigre, meni je pomogla.“ Jarmila mu je uzela desnu ruku i položila je na svoj dlan. Drugom rukom mu je poklopila šaku. „U noći punog meseca uzećeš jedan srebrni prsten,“ rekla mu je. „Umotaćeš ga u čisto belo platno. Iskopaćeš rupu u zemlji i tako umotan prsten zakopati u nju. Tad treba u mislima da se usredsrediš na ljubavnu želju, a onda poliješ vinom ili mlekom zemlju i izgovoriš sledeće reči: Blažena Majko, tačna i istinita. Ovaj dar sam ti ponudio, blagoslovi ovaj prsten i daj mu sjaj. Donesi mi moju ljubav!“ Jarmila mu je pustila ruku. „Ostavi prsten tako zamotan u zemlji do sledećeg punog meseca, a onda ga otkopaj i nosi sa sobom.“ Pogledao je u Šomija. Ovaj je bio smrtno ozbiljan. Fafana je stajao tako da mu je senka zaklanjala lice. Jarmila je sedela zatvorenih očiju. Znoj joj je curio niz lice. U sobi nikada nije bilo hladnije. Iz torbe koja je stajala pored fotelje u kojoj je sedeo Šomi, s puno pažnje je izvadio zamotuljak i sa strahopoštovanjem ga predao Jarmili u ruke. Obratio mu se: „Primi ovo od nje, to ti je amajlija koja će ti doneti sreću u životu i skinuti čini pod kojima si sada!“ „Kakve čini?“, upitao je. Stomak mu je zavijao. Ledeni vetar mu je duvao po crevima. Jarmila je zatražila da ispruži obe ruke s dlanovima na gore. „Zatvori oči“, prošaputala je. On je sklopio oči. Položila mu je veliki i težak predmet u ruke. „Stegni ovo čvrsto i pomisli na nešto lepo, najlepše što si u životu imao ili želiš da imaš.“ Nije razmišljao ni trenutak. Stegao je predmet čvrsto i uzviknuo: „BOJANA!“ U tom trenutku iz transa ga je prenuo glasan smeh. Otvorio je oči i gledao u ozarena lica Šomija, Jarmile, Fafane. Iz predsoblja je uleteo Šuplji. Plakao je od smeha.

„Bojana, aaaaa“, smejao se Šomi. Pogledao je predmet koji je držao u rukama. Bila je to ogromna drvena kurčina, koja je u tom delu Afrike bila simbol plodnosti, a kod Srba simbol zajebancije. „Batice, uvati mene za đoku i viči Bojana, pre ću ja da ti pomognem nego da ti Fafana zakolje kozu ovde nasred sobe.“ „Kokošku“, reče Šuplji. „Nema veze, on je svog petla ogulio, aaaaaa! Bojana, Bojana, hahaha, ko neka pičkica“, Šomi je izvadio flašu votke iz malog frižidera i sipao svima po čašicu. Fafana nije hteo pošto je bio Ramazan. Jarmila je progutala svoje piće na eks, poljubila ga i otišla da juri mušteriju. Fafana je nešto promrmljao i nestao za njom. „Spremaj se, tu sam s tri strašne pičke iz Air France-a. Došle su u Dualu na tri dana. Dovezle su neku delegaciju iz Pariza. Idemo s njima kod Japanca na klopu.“ Ušao je u kupatilo i stao pred ogledalo. Začudio se onim što je video. Umesto kurca s velikom njuškom i ušima ugledao je sopstveni lik. A bilo mu je žao kad je Jarmila pre neki dan plakala. Nije joj se ni zahvalio za masažu. Pozvaće je kasnije telefonom ili će je već sresti u hotelu.

TUČA KOD JAPANCA U restoranu Sigal, ili kako su ga već odomaćeno zvali „kod Japanca“, bilo je krajnje prijatno. Nije bio pun, a nekih par stolova zaposeli su krajnje pristojni ljudi. Za jednim je sedela ekipa poslovnjaka, tu i tamo po neki par. Za jednim stolom bila su četvorica oficira mornarice SAD u uniformama. Očigledno je bilo da su se malo opustili, ali se nisu ponašali iritantno.

Šomi i njegova ekipa u mladosti su izlazili u diskoteke kojih je u to vreme u Beogradu, po Šomijevom kazivanju od pre neki dan, bilo tri-četiri. „Jebem li ga“, pričao je Miletu mehaničaru i njemu Šomi pored bazena nabrajajući: „Dom Omladine, Mažestik, Cepelin, Akvarijus, Duga, Cvetni Breg, Top Najt.“ Tačnije, pokušavali su da izlaze na ta mesta, ali ih neumoljivi redari nikada nisu puštali da uđu zato što nisu bili adekvatno obučeni. Šomi je u to vreme, po sopstvenom kazivanju, furao frizuru italijanku i najmodernije koledžice. „Šaban, batice, za zlatnu medalju“, smejao se sam sebi. Prvi je u ekipi skinuo bele čarape. Slušao je Bee Gees i Bijelo Dugme. Izlazak u grad završavali su odlaskom u restoran Beli Grad, poslednje utočište beznadežnih, frustrirani činjenicom da nisu dovoljno dobri da bi bili na elitnim mestima. Tamo su sedeli i ispod oka se odmeravali sa sličnim ekipama za susednim stolovima, i nije bilo večeri kada se tamo nisu potukli. Radile su flaše, stolice, čaše, ruke, noge i na kraju se sve završavalo polupanim glavama i inventarom. Razilazili su se pre dolaska murije, zadovoljni što im nije propalo veče. Tu pozu i taj retro-šabanski pogled video je u Šomijevim očima kad su seli za sto. Uputio ga je prema SAD-oficirima, ali ovi su ga na svu sreću za sada kulirali. Seli su za veliki sto. Njih šestoro. Šuplji, on, Šomi i tri stjuardese. Francuskinje. Tri belkinje. Dve su bile čist prosek, ali treća je izgledala fantastično. Zvala se Sonja. Nije se ni potrudio da upamti imena druge dve. Naručili su po piće za aperitiv. Dva konjaka, dva viskija, kampari i pivo. Šuplji je zatražio od kelnera da im donesu kompletan meni sa morskom hranom i tri flaše južnoafričkog crnog vina, ne preterano ohlađenog. Japanac je naučio kelnere da se ne čude porudžbinama, a jedan od specijaliteta kuće bila je porudžbina koja najviše podseća na „niški voz“, samo u ribljoj varijanti. Šomi je uz pivo objašnjavao sisatoj stjuardesi uticaj globalnog otopljenja na švercerske kanale, a Šuplji je diskretno kulirao uz svoju pratilju. U Africi se sve zna. Seks je neizbežna varijanta svakog izlaska. Razlikovala se samo predigra. Šuplji je njemu galantno prepustio Sonju, a sisata je bila viđena za Šomija. Posle par pića žestoko se primio na nju. Želeo je da vode ljubav, da je liže, grize, sisa. Neverovatno ga je podsećala na Šade Adu. Kosa vezana u rep, bez trunke šminke na

licu, osim karmina na usnama, bela košulja, farmerke i crvene sandale s tankim kaiševima, kotrljajuće „r“. Mirisala je na banana split. Šomi je non stop nalivao čaše. Ponašao se kao da su gosti na slavi kod njega u Bataji za svetog Nikolu. Tradicionalna srpska gostoprimljivost, upotpunjena ponekim bačenim pogledom ka oficirskom stolu. „Gospodo oficiri, sišli ste dole, guze će da bole, aaaa.“ Još od bombardovanja Bataje i pogibije njegove prve komšinice, trogodišnje devojčice Milice R, želeo je da ščepa nekog američkog vojnika za gušu. Pilot, pešadinac, mornar, njemu je to isti kurac. Vino, škampi, opuštena muzika, prelepe Francuskinje, sve je mirisalo na dobru tuču. Setio se Garija Kupera pet minuta pre podneva u filmu „Tačno u podne“. Klub-restoran se u međuvremenu napunio. Orkestar je svirao lagane smirujuće tonove. Pevačica je imala fenomenalan napukao glas. Kao Šaban Bajramović, ali u altu. „Chorando se foi quem um dia só me fez chorar. Chorando estará ao lembrar de um amor, A recordação vai estar pra sempre aonde eu for, Dança sol e mar, guardarei no olhar, Plesni podijum se u trenutku napunio, a ka njemu su veselo doskakutali sisata Francuskinja i njen partner za ples, Šomi. U njegovim pokretima bile su primetne godine vežbanja u KUD „Žikica Jovanović-Španac“ iz Batajnice. Šomi je bio onaj što maše maramicom, na čelu ili repu kola. „O amor faz perder encontrar, Lambando estarei ao lembrar que este amor lalalalalalala Canção riso e dor, melodia de amor Ai ai ai, Dançando lambada.“

Razdragani plesači uhvatili su se u turistički vozić, izum animatora-kretena iz socijalnih letovališta diljem obale Jadranskog mora. Šomi je bio kolovođa. Samo je ovoga puta umesto maramice u ruci imao kriglu piva koje je letelo na sve strane. Restoran se odjednom pretvorio u bojno polje. Šomi je u prolazu pored stola izvalio kriglom po čelu najbližeg SAD-oficira. U trenutku svi su poskakali sa svojih stolica. Tanjiri, čaše, stolovi leteli su na sve strane. On je u trenutku stao ispred Sonje i instinktivno je povukao za ruku ka wc-u. Ugurao ju je unutra i već u sledećem trenutku zavalio lika stolicom po leđima. Šuplji je Ameru stegao kragnu i savio ga nameštajući mu ga na volej. Sevnula je moćna levica. Bezlična masa odletela je na pod. Šomi je udarao na sve strane. Crnce, belce, Indijance, Kineze, Japance, sve je njemu sada bilo isto. Učinilo mu se da vidi jednog od kelnera kako se ljulja na lusteru, ali tada je i sam popio zaušku. Okrenuo se i video riđokosog Amera kome je Šomi malopre počupao činove, pa nije znao s kim ima posla. Možda je neko oficirsko mudo. General!? „Take it easy, it’s ok“, pomirljivo mu je rekao i spustio ruke. Glupan mu je poverovao i spustio gard. U sledećem trenutku obnevideo je od bola prouzrokovanog udarcem staklene buteljke direktno iznad levog uha. Jedan manje. Šuplji je iskusno nabadao svog protivnika sa distance. Šomi je tukao kao maljem. Sve je oko njega letelo. U jednom trenutku jedini preostali svesni oficir na kvarno ga je udario u leđa stolicom. Šomi je dohvatio pepeljaru i pukao ga ispod oka u jagodicu. Rašiveno mesto je zjapilo dok se ovaj na kolenima borio za svest. „Vidi k’o pička, aaaaaa“, obratio mu se Šomi pokazujući Amerovu ranu. Bilo je vreme za beg. Začule su se policijske sirene. Japanac im je dao znak rukom. Njih trojica su pokupili pratilje i i krenuli ka pomoćnom izlazu. Sonja je prilično pribrano podnela prethodnu situaciju. Čak je video i iskru u njenim očima. Nije želeo da ispadne kulov.

LAMBDA

„Ja volim žene“, rekla mu je tiho na uvo, dok joj je u taksiju zavlačio dva prsta u vlažno međunožje. Udisao je njen miris, napaljen kao tinejdžer. Priljubio je nos uz kožu njenog vrata, tik ispod ušne resice. Bio je odrađen kokom, vinom, adrenalinom. Seks, droga, nasilje. Vlažni snovi svakog muškarca tu se završavaju. Sevnuo je fleš, direktno u oči. Pa da, to je to! Na podlaktici desne ruke iznad dlana imala je istetovirano grčko slovo λ. LAMBDA. Simbol gej alijanse. Isto istetovirano slovo nosio je Ivančica, njegov ortak, peder, na ramenu. Zato je i smrdela na seks. Zato što curi na sve strane. Pušta miris. Ima teranje. Nijedna žena nije toliko seksi kao žene koje vole žene. One nisu kao pederi da se dohvate s prvim na koga nalete. One biraju da budu birane. Žena koja zavede ženu je žena heroj. „Majku joj jebem pedersku“, besneo je u sebi. Video je taj tet još pri upoznavanju. Mnogo mu se dopao i bio je siguran da je istu takvu tetovažu već video na nekom. „Možemo kod mene u hotel da podelimo kurvu ako hoćeš, ali ja je hoću za sebe prvih petnaest minuta, pustiću te da nas gledaš, to me pali, ali ne volim muški ud u sebi.“ Gledao je u Sonju kao da je pala s Marsa. „Ovo se ne dešava.“ Šuplji i Šomi su otišli sa svojim drugaricama u diskoteku da nastave zezanje, a on ih je iskulirao, neviđeno napaljen na Sonju. Bio je intenzivno nadražen otkad mu se umesto Bojane javio muški glas. Želeo je iznad svega seks, ali i da ga žena ponizi. Želeo je osvetu sebi glupome. Sonja mu je na trenutak izbila te misli iz glave, ponovo je bio osvajač, ali onda ga je otreznila. Bio je bedni crv u lancu njene ishrane. Prepunjen sopstvenim semenom, međutim, nije mogao da razmišlja. Želeo je samo da ga uvali u nečije vlažno meso. „Ok, imaš neku specijalnu želju“, upitao je. „Nemam, samo bih želela da bude mlada.“

Taksi se zaustavio ispred hotela i on je u buljuku žena koje su ih spopale ispred recepcije prepoznao Ćelavu od pre neko veče. Uhvatio ju je za ruku i poveo za Sonjom ka recepciji. Bila je lepša nego što je se sećao. Imala je čvrste grudi i bulju. Pratio ih je hodnikom ka liftu. Zaljuljalo mu se pred očima od gracioznosti njihovih koraka. Dve savršene ženske guzice kretale su se ispred njega u rege ritmu. Leva polovina bulje gore, desna dole. Leva dole, desna gore. Ušli su u lift i Sonja je pritisnula dugme. Treći sprat.

SA SONJOM I ĆELAVOM U AKCIJI Sedeo je u fotelji. Ćelava se razbacala po krevetu. Skinula se još na vratima i uletela u kupatilo. On i Sonja su ćutke ispili po votku. Sada je Sonja bila u kupatilu. Razmišljao je da ode u svoj hotel i ostavi njih dve da se same iskaraju. Ćelava se mazila po međunožju i on je sa zanimanjem prvi put uživo zagledao crnu pičku. Do sada je u seksu sa crnim ženama samo gurao. Onako seljački, grubo, sirovo. To u stvari nije bio seks, već borba za život. U vođenju ljubavi sa crnom ženom, preovladavao je strah od smrti, starosti, nemoći. Ćelava je imala ogromnu ribu. Čudnu. Spolja crnu, iznutra crvenu, ustvari više vuče na roze. Kao znak Pink televizije, pomislio je. Iznad vlažnog vulkanskog kratera, sitne stidne kovrdžice. Kao da je dala da joj se uradi mini val za sto pedeset dinara, onaj što furaju babe po Beogradu. Bila je vlažna, pogled joj je bio tupav i neseksipilan. Bila je cirke ili izgudrana. Ali, koga sada boli kurac za to. Iz kupatila je izašla Sonja, sveže istuširana, ogrnuta belim peškirom. Njemu se nije digao - celo telo mu se ukrutilo. U trenutku je pomislio da je doživeo moždani udar. Termiti su započeli divlji ples u njegovim mošnicama. Ćelava se pridigla na laktove i kurvinski

raširila noge. Žena u njoj je proradila. Želela je ženu. Vekovno pitanje: Francuskinja ili crnkinja? Upravo je prisustvovao istorijskom finalu tog pitanja svih pitanja. On će biti taj koji će rešiti kvadraturu kruga. Sonja je zbacila peškir, a on je halapljivim gutljajem votke vratio srce kroz grlo natrag u grudni koš. Kleknula je ispred Ćelave i lagano joj uronila u međunožje. Francuski poljubac je zbunio Kamerunku. Oči su joj se raširile. Pogledala ga je i on je svršio u pantalone kao pubertetlija. Kita mu se ni za milimetar nije spustila niti opustila. Nije video Sonjin jezik, ali Ćelava je odlepila. Nikad u karijeri nije doživela ovakav liz. Bacakala se kukovima preteći da polomi Sonji vrat. Ali, Sonja je imala iskusan rad, tako da se sve pretvorilo u besomučni ritam. Ćelava se u jednom trenutku ukočila i visoko uzdigla zadnjicu. „Auuuuuuhhh“, procvilela je i sručila se na krevet. Sonja se pridigla na kolena. Lagano je dopuzala do njene glave i opkoračila joj lice. Ćelava je imala gem, set i meč loptu. Sonja je bila spremna da izgubi bitku zarad divljeg orgazma. On je razmišljao šta da radi. Uzeo je flašu fante sa stola i promućkao je. Usmerio je mlaz ka Kamerunkinom međunožju. Ona je zacvilela, Sonja je duboko uzdahnula, a on je prislonio usne na njene usmine. Setio se kesten-pirea u poslastičarnici pored taksi stanice u Makedonskoj ulici, na koji bi ga keva vodila kada god bi bio dobar u školi. Isti ukus i miris, samo je poslastica toplija. Čulo ukusa vuklo ga je u regresiju. Želeo je da uroni u ono iz čega je potekao. Hteo je da gurne glavu natrag u utrobu. Sada mu je bila jasna psovka kojom te neko tera u pičku materinu. Gura te nazad, da se nikada ne rodiš, da ne zagadiš svet svojim postojanjem. Što se njega tiče, nije nikada ni morao napolje iz ove vlažne, tople i mirišljave mase.

AFRIČKI MARDELJ „Batice, ima da kupim lava. Malog lavića. Odnesem ga u Batajnicu i vežem ga da piči po onoj žici za kerove po dvorištu. Kad dođu seljaci, biće ono, vidi što komšija ima lepo kuče. Što mu je lepo krzno oko vrata, aaaaa. Zvaću ga Žućko. Neko na kapiju, a ja sedim, pijem pivo i samo ima da bude ’Žućko, aport, aaaaaa’“, pričao je Šomi pored njega na zadnjem sedištu taksija. Napolju je svitalo.

Šomi i Šuplji su bili privedeni zato što nisu kod sebe imali dokumenta, pa je on u pola noći morao da ide do hotela po njihove pasoše i nosi ih preko Duale u pandursku stanicu. Kada je stigao, Šuplji je gledao fudbal, a Šomi igrao karte s pubovima. Tri crnca su ležala u ćeliji raširenih ruku i nogu. Mardelj ga je podsetio na železničku stanicu negde u Srbiji. „Što si musav“, upitao ga je Šomi dok se pozdravljao s pandurima. Jedan od njih mu je uz osmeh uzeo šapku koju je ovaj već bio klepio. Stajali su ispred, čekali taksi i pušili. „Mogli bismo kod riba u hotel“, rekao je Šuplji otvarajući vrata taksija. „Ajmo bolje na pivo, jebaćemo sutra“, predložio je Šomi. Taksi se uputio ka istočnoj strani grada gde se nalazio njihov hotel. On se setio da se nije javio Sonji kada je izlazio iz sobe. A i zašto bi?

STRAH OD LETENJA Sledećeg jutra sišao je do recepcije da isprati Šupljeg koji je leteo nazad za Dakar. Borio se s mamurlukom. Sve ga je bolelo. Sedeli su u hotelskom predvorju i pili kafu. Odavno nije probao ništa neukusnije i bljutavije. Naručio je bokal soka od ananasa. Šuplji je iz svoje pilotske torbe izvadio debeli koverat i predao mu ga. „Ovde ti je plan letenja za iduću nedelju. Večeras imate noćni let za Bamako, a onda opet idete u Kongo. Ovaj put u Kanangu. Ista priča kao i prošli put. Vozite Urugvajce koji sleću ovde iz Montevidea. Gazda insistira da ja idem s vama, ali ne znam da li ću uspeti da se vratim do tad. U utorak uveče imam let za Jaundu, pa ću se nekako prebaciti od Dakara do Duale. Vi ste planirani za sredu u dvanaest sati po lokalnom vremenu, tako da vas stižem ako se ne desi nešto nepredviđeno. Moramo usput da završimo jedan posao za gazdu. Ako se tu zatvorimo finansijski, mogu da palim iz Afrike.“

Da li on zna za Nvanka i pravi se lud, ili ne zna? Mrzelo ga je da mantra o teorijama zavere, ali lagano mu se već išlo kući. Kada bi je barem imao! „Je li, nikako da te pitam, što si ti tako primetno u zentu kad god treba da ideš na let“, upitao ga je Šuplji. „Jebiga, pre dve godine kada sam se skrljao s motora, osam meseci nisam mogao da letim zbog noge, pa sam radio u Ministarstvu za saobraćaj i veze, tamo na Novom Beogradu. Još me zavale u kancelariju za analizu vazduhoplovne bezbednosti. Tih dana nisam baš bio svoj, a non-stop su stizali izveštaji o raznoraznim sranjima koja su se dešavala avionima.“ „Kod nas?“ „Ma, ne, brate. U celom svetu. Tek sam tada provalio koliko načina postoji da sve ode u kurac. Još se, batice nije rodio neko ko bi mogao da provali sve kombinacije između čoveka i aviona.“ „Znam“, zevnuo je Šuplji. „U to vreme na praksi je bila super klinka sa Saobraćajnog faksa koja je pisala diplomski. Nešto je palamudila na temu odnosa udesa aviona i tuge prouzrokovane pogibijom ljudi. Non-stop me je nešto pitala, valjda sam joj bio gotivan, i u priči s njom provalio sam da sam popio paranoju od aviona. Ustvari, imam frku kada ja ne vozim avion, kada se vozim kao putnik.“ „Nemoj da zezaš. Bio si kul kada smo leteli cesnom.“ „Bio sam urađen, pa zato. Kada vidim da se stjuardese osmehuju dok idu po kabini hvata me panika. ZNAM da nešto nije u redu.“ „Ti si paranoik. Ja nemam taj problem.“ Šuplji je ponovo zevnuo i zagledao se u bulju ribe koja je prošla pored njihovog stola. „Nisam paranoik nego nemam kontrolu nad avionom. Taj osećaj bespomoćnosti od mene je napravio prilično nervoznog putnika. Zbog kolena nisam mogao da obnovim pilotsku dozvolu i postao sam samo fucking putnik. Doživotno! U početku sam se tom

osećaju suprotstavljao negirajući činjenicu da se nalazim u mašini koja leti brže od metka na deset hiljada metara iznad zemlje. Zamišljao sam da je avion udobna dnevna soba u kojoj se nalaze desetine bučnih ljudi s dignutim čašama. U većini slučajeva to negiranje stvarnosti funkcionisalo je dobro, a onda sam počeo da cirkam pred svaki ulazak u avion. Nisam mogao da se na suvo izborim s demonima.“ „Frka, brate“, Šuplji je umirao od dosade. Smorio ga je za medalju. Pogledao je na sat. Imao je još samo desetak minuta do polaska na aerodrom. Toliko je morao da se strpi i sluša prijateljevu tiradu. „Zbog te cirke sam i napravio sranje. Svidela mi se riba iz susednog ministarstva, kancelarija do moje. Karao sam je godinu dana. Onda sam je ostavio bez reči. Jurila me je, proganjala. Jedno veče sam je oterao u pičku materinu, i ona me je izgrebala po faci. Udario sam joj šamar i ona je pala. Bilo mi je žao što sam ispao pička, ali sam se samo okrenuo i otišao. Bez reči. Posle par dana mi smrduša složi sranje zbog koga sam pobegao. Namestila mi je batine. Sačekala su me neka njena dva lika ispred ulaza i pretukla štanglama. Ležao sam na zemlji dok su se oni smejali naslonjeni na haubu svojih kola i nekome telefonirali. Montirani u versaći, zalizani. Kulovi. Pukao mi je film. To jutro mi je u kafani za pet evra frajer prodao kašikaru, trebala mu je lova za pivo. Izvadio sam je iz džepa i bacio im je pod noge. Eksplodirala je. Ja sam se nekako odvukao do kola i odvezao. Idućeg jutra bio sam u avionu za Pariz. Javio sam ti se. Ostalo znaš.“ „Jebiga, sranje. Boli te tuki, ovde si bezbedan... Nego, matori, moram da palim“, Šuplji je uzeo svoju torbu i ustao. „Vidimo se u sredu.“ On ga je ćutke ispratio pogledom. „De je meni kafa“, Šomi se strovalio na upražnjeno mesto za stolom.

GMAILA „Kada može da distribuira ljude, neka distribuira i hranu. Ti si, bre, Glavonja mnogo dobar. Ilija nam, batice, uzima soma za Nvanka“, uzbudio se Šomi dok su ispijali kafu.

„Nama?“ „Dobro, ne baš nama, nego Ahmedu. Šatro humanitarac. Jebem ga u usta!“ Šomi je još par minuta pljuvao po Iliji, kada je stolu prišla Jarmila. „De si vudu, aaaa. Evo ti ga pacijent!’ Kako te odradila ko vola“, okrenuo se Šomi ka njemu. Umirao je od smeha. Šomi je uspeo da posedi još nekoliko trenutaka za stolom, a onda je krenuo ka pijaci u potrazi za robom koju može na brzinu da izvrti. Ugledao je Fafanu koji je s Miletom mehaničarem upravo ušao u hotelsko predvorje. Ozario se. „Ajmo, ljubavi, treba da se radi, aaaaa“, dobroćudno ga je tresnuo po ramenu. Fafana se zaneo. Osmeh mu je krasio lice uprkos bolu u ramenu. Mile je po inerciji krenuo za njima. Išli su ka taksi stanici. Komarci su, zbunjeni prizorom, odustali od doručka i vratili se u bazu. „Jesi ti dobro“, skrenuo je pogled s ulaza u hotel ka Jarmili. „Nisam“, izgovorila je i briznula u plač. Zagrlio ju je, preneražen. «Pa, šta se dogodilo?», promucao je. „Moja kćerka, Gmaila... pre mesec dana se razbolela... i ja sam je odvela u bolnicu... tamo su ustanovili da ima malariju... i da joj je jetra oštećena... i rekli su mi da mora da ostane u bolnici“, jecala je neprekidno, a onda briznula u još snažniji plač. Uzeo je salvetu sa susednog stola i pružio joj. Izduvala je nos tako glasno da su ih svi pogledali. „Posle dva dana kada sam došla tamo... doktor mi je rekao da su morali da je pošalju u drugu bolnicu... ja sam je danima tražila... i nje nigde nema...“ Jecaji su prešli u jauke. „Oteli su moje deteee!“ Ruke su mu drhtale dok je grlio nemoćnu ženu. Neutešno mu je plakala na ramenu. „Jebem te Bože, ovo nije moguće“, pomislio je. Iznenada Jarmila se istrgla iz njegovog naručja i žurno krenula ka izlazu, rušeći pri tom ogromnu saksiju s palmom, koja je krasila sto ispred velikog ogledala preko puta recepcije. Niko nije obratio pažnju ni na nju ni na saksiju. Svi su gledali svoja posla. Zbunjeno se osvrtao oko sebe tražeći pogledom konobara koga nije bilo u vidokrugu.

Posle Jarmiline priče, ne našavši konobara, popeo se liftom na peti sprat, otišao do sobe 512 i pokucao na vrata. Otvorio mu je Ahmed – Nvanko je ležao na krevetu samo u gaćama i zurio u televizor. Pružio je Ahmedu koverat s planom letenja da bi ovaj znao kuda i kako idu. Dogovor je bio da za vreme šestočasovne pauze na aerodromu, dok čekaju da se Rusi odvezu do džungle i vrate s vojnicima, Ilijinim džipom odbace Nvanka u selo Madži-Muji kod majke, braće i sestara. Da ga vrate kući. Kinsangani u koji su leteli prošli put držale su pobunjeničke snage, ali je zato Kananga bila slobodna zona pod kontrolom vladinih trupa, a samim tim i bezbedna za Nvanka i njihov poduhvat. Ilijina uloga postala mu je jasna. Sve radi za pare, pod pokrićem humanitarne šljake. Taj čovek nije imao ni kučeta ni mačeta. Sve je izgubio u ratu u Bosni. Došao je u Kongo da zaradi za novi početak. Radio je za UN na distribuciji vojnika. Ma šta to da značilo. Uz Nvanka će UNPROFOR dobiti i ogroman paket prepun supa u kesici. Šomi je bio sveprisutan.

NVANKO PROGOVARA „Moram da izađem na deset minuta, ostani ovde s njim, vraćam se brzo“, rekao mu je Ahmed. Taman je zaustio da nešto kaže kad je Ahmed spolja zatvorio vrata sobe. Seo je na fotelju i zagledao se u televizor. Nije znao šta da radi. Udovi su mu otkazali poslušnost. Srce je krenulo napolje. Noge su nemirno cupkale van svakog ritma, a rukama je non-stop prolazio kroz kosu. Bila mu je frka od tog momka. „Gledaš televiziju“, obratio se dečaku. Sam sebi je zazvučao kao magarac. Nvanko je ćutao. Posle predugog minuta tišine, promeškoljio se u fotelji i izvadio paklicu pljuga. „Oćeš cigaretu“, ponudio mu je. Nvanko je bezvoljno uzeo ponuđenu cigaretu a on je ustao i prineo mu plamen upaljača. Mladi crnac ga je hitro zgrabio za nadlakticu i zagledao mu se duboko u oči, dok je njemu strah paralisao telo. „Hvala“, izgovorio je i pustio mu ruku. Seo je natrag u fotelju i zagledao se u njega. Na telu je imao tri ogromna ožiljka, dva na stomaku i jedan na grudima. Tišina koja je vladala u sobi bila je nesnosna. Setio se svog kuma. Ivan, dečko od šesnaest godina iz Beograda, koga je krstio nekoliko dana pre

dolaska u Afriku. Sjajan klinac. I Nvanko ima šesnaest godina. Oči su mu se napunile suzama. Kako život ume da bude surov. Nije mogao da zaustavi suze. Na kvarno ih je brisao, glumeći da češe nos. Nvanko ga nije udostojio ni jednog pogleda. U tom trenutku otvorila su se vrata. Ušao je Ahmed. Pogledao ga je prekorno. „Dao si mu cigaretu. Pa on je još mlad, ne puši.“ Spasonosno zvono mobilnog telefona se oglasilo. Naglo je ustao iz fotelje i prošao pored Ahmeda. Pohitao je napolje iz te sobe.

THESE SONGS OF FREEDOM Mile mehaničar i Šomi ostavili su Fafanu na pijaci i otišli taksijem do obale. Seli su u jedan od dva restorana postavljena na stubovima iznad okeana. Negde oko podneva lokalni ribari su donosili svež jutarnji ulov i najbolje je bilo otići tamo na ručak. Pre odlaska u restoran svratio je do sobe da popije votku. Okrenuo je Pitera na mobilni i ubrzo su se našli u taksiju koji ih je vozio ka jednom od ta dva restorana na vodi. Piter je delovao trezno i odmorno. On se posle dužeg vremena barem trenutno osećao dobro. Konačno je ušao u petnaestominutnu fazu dosadnih misli i dobre vutre. „Won’t you help to sing these songs of freedom. Cause all I ever have: Redemption songs“, pevušio je uz promukli glas s radija u taksiju. „Jebote, ovo je Stramer“, obratio se Piteru koji mu je uz osmeh klimnuo glavom. Dan je bio sunčan i lep. Na nebu Afrike tek po koji oblak.

ŽABE

„Batice, uradili smo neviđenu kombinaciju. Samo treba keša. Ako sutra dobijemo platu od gazde, sve ću da uložim u žabe.“ Sedeli su na udobnim stolicama od ratana i kulirali posle klope. Svima se ćutalo i blejalo, osim Šomiju. „Žabe?“ začuđeno ga je pogledao. Kakve su ga žabe sad spopale! Kelner je podigao kupolu ogromnog suncobrana. Poklopila ih je debela hladovina. Povetarac se tiho prikrao sa strane okeana i punio im pluća jodom. „Sreli smo Mile i ja one kurvetine, Francuskinje, zbog kojih su nas pohapsili na pijaci. Odveli onu sisatu i onu tvoju na kafu i one nas pitale da li i mi kupujemo žabe. Mile i ja se napravili ludi i one nam odcvrkuću celu priču. Imaju ovde po močvari one bufo-bufo žabe koje muzeš i pušiš njihovo mleko. Jebote, kako ti narkoman to ne znaš?! Pomuzeš žabu, zalediš mleko i pušiš te kristale. Kažu da vozi najmanje sat vremena. Ovi crnci ovde ližu žabe i odlepe. Gleda te onako tupavo, aaaaa. Ali, mi smo u Srbiji fini, gospoda, pa nećemo da ližemo žabe, nego da ih muzemo. Kupim pet muških i deset ženskih bufobufo i dragi bog da me vidi.“ Setio se pogleda Ćelave od pre neko veče. Sto posto je bila na žabi! „Kako ćeš da muzeš žabu, majke ti rođene? Gde su žabi sise i kako ćeš ti s tim lopatama od ruku da je muzeš?“ Čudno da nije pomislio na Sonju. U stvari, nije ni stigao da pomisli na nju pošto je Šomi euforično brbljao. „Ti, brate, kao da si rođen u džungli, a ne ove babunge. Raspitao se Šomi. Nemaju sise. Nego ih maziš po nekim žlezdama na vratu i one od sreće piške to mleko. Mačke predu, kerovi ližu jaja, a ove cure. Iskapaš u neku tacnu i zalediš. Nisam ja diler da trujem omladinu. Ovo je čista priroda. Ne kao ta tvoja marihuana. Žaba je zakon. Narkomani ima da stoje u redu ispred moje kuće i sve da viču: kre-kre! Zaposlim par cigančića da maze žabe i milina. Nisu gadljivi, a ne jedu ih, čim ih ima onoliko po njihovim kartonima, aaaaa. Je l’ tako Mile, legendo“, raspalio je po ramenu dremljivog mehaničara. Mile je poslušno zaklimao glavom.

On je otpio gutljaj ukusnog belog vina. Spustio je čašu na sto i par trenutaka zurio u okean. „Čekaj, bre, Šomi. Ako zgaziš žabu, umreće ti majka.“ „Meni je keva već umrla, tako da sam bezbedan za šljaku sa žabicama. ’Hello my baby, hello my honey’, lalalala, aaaaa“, imitirao je Šomi žapca iz crtaća koji je pevao samo pred gazdom. „Gde si se te pesme setio?“ Zasmejao se. „Jebiga, nisam znao za kevu. Izvini. Nego, kada može da se proba ta tvoja žaba?“ „Sutra nas čekaju kad sletimo. Dva kapitalca, aaaaaa. Je l' znaš ti da je Mile jebo muvu, aaaaa“, raspalio je Šomi opet po ramenu usnulog mehaničara. „Seo zemljak u kadu, otkinuo joj krila, izbacio mačora na površinu i pustio muvu da štrika po glaviću, aaaaaaa. Brate, ovde pičke na izvolte, a ovi naši seljaci jebu muve, aaaa! I treba Srbija da propadne... jebem Vas u usta mehaničarska!“ Iskapio je sadržaj krigle na eks, podrignuo kao stoka i konačno zaćutao. Potonuo je u stolicu. Vino i sunce odradili su svoje.

STRIP-POKER U BAMAKU Na poletanju iz Duale kasnili su preko četiri sata. Ništa neobično za Afriku, tako da su svi, uključujući i putnike, bili kul. Let je protekao mirno i bez turbulencija. Po sletanju u Bamako on je u dogovoru s Piterom, koji je kao kapetan-vođa vazduhoplova imao najveću odgovornost za posadu, odlučio da tri sata do planiranog poletanja aviona za Dualu odsede u avionu na platformi glavnog grada Malija. Odlazak s aerodroma u hotel za tako kratko vreme bio bi prilično besmislen, pa je bolje da malo odremaju u avionu nego da se voze pustim ulicama i izlažu raznoraznim egzotičnim vrstama razbojnika i secikesa kojima svaki grad zapadne Afrike obiluje. Šomi je izvadio špil karata i pozvao stjuardese da odigraju partijicu. Šanel i njena drugarica Nina su pristale, a druge dve su se izvalile na sedištima u repu aviona. Gan i Piter su ćaskali u prvom redu u kabini, Ahmed je sedeo u kokpitu i gledao ispred sebe.

On je otišao do toaleta da izvuče liniju koke koju mu je, za slučaj da upadne u frku, ostavio Šuplji. Spustio je dasku na šolji i seo. Zapalio je pljugu. Malena prostorija se ubrzo ispunila dimom i hteo-ne hteo morao je da izađe napolje. U kabini su svetla bila upaljena na pola i on je otišao da vidi šta igraju Šomi i stjuardese. Prizor koji je zatekao nije ga preterano iznenadio. Ipak je u njemu učestvovao Šomi. Obe stjuardese su sedele u gaćama i brushalterima. Šomi je bio go do pojasa, ali je imao pantalone na sebi. „Glavonja, brate, ajde nam se pridruži, igramo poklape, aaaaaaa“, kezio se Šomi. „Kako si im, majke ti rođene, objasnio pravila“, upitao ga je. Ovaj čovek ga je uvek dizao. „Brate, ako izvuče crnu i nepar one se skidaju, ako izvuku crvenu i par one se skidaju, a ja se skidam samo na kralja, aaaa, je l’ tako ljubavi?“, štipnuo je Ninu za obraz, ova se zakikotala, a Šanel ju je prostrelila pogledom. „Samo se ti zajebavaj, iščupaće ti Šanel kitu, vidiš kako te gleda“, nasmejao se. „Neka se ljuti, daće njoj čika Miša malo da se poigra lijanom i mirna Bačka, je l’ tako Šanel?“, obratio joj se Šomi s kezom. Uzvratila mu je zaljubljenim osmehom. Ostavio je veselu družinu i seo par redova ispred. Palo mu je na pamet da proveri beogradsku karticu za mobilni telefon, možda je u mreži u Maliju. Zamenio je kartice i upalio telefon. Stiglo mu je desetak poruka od operatera i jedna s nepoznatog broja: „Rekao mi je brat da me je zvao neko iz inostranstva na stari broj koji je kod njega, ako vidiš ovu poruku javi mi se da znam da si dobro.“ Poleteo je na sedmo nebo. Bio je sretan i zaljubljen. Koka ga je radila. „Ako izvučeš sedmicu ili osmicu, moraćeš malo da me cokiš dole“, čuo je Šomija kako uvodi nova pravila u igru.

NEKO PIJAN, NEKO STAR, NEKO LUD

Mirno i tiho jutro nakon prospavane noći po povratku iz Bamaka ulivalo je optimizam. On je sinoć odjebao sve kombinacije sa žabama, kurvama, alkoholom i zavukao se u svoju sobu da se odmori i iskulira pred današnji let u Kongo. Život ga je malo umorio, a i konačno je zaspao spokojno i s osmehom posle sms prepiske sa Bojanom. Palac ga je zaboleo i pisao bi on još, nego je izlupao karticu do poslednje pare. U Duali nije bilo moguće kupiti dopunu uveče. Šomi je odvukao stjuardese u Sigal da se posle uspešnog posla rastanu uz piće. Ostali članovi posade bili su svi na svoju ruku. Neko pijan, neko star, neko lud. Ustao je da ode do wc-a i u predsoblju ispred vrata kupatila zatekao beli koverat. Unutra je bio faks. Šuplji ga obaveštava da neće stići na vreme da pođe s njima u Kinsangani, ali da će biti tu kada oni u povratku budu sleteli u Dualu. S njim dolazi i gazda i tada će svi zajedno sesti da se dogovore za dalje. Istuširao se, popušio par pljuga i spustio se do restorana na doručak. Pio je đus iz krigle. Prijao mu je slatko-kiseli ukus soka od pomorandže. Na stolu pored njegovog stajale su novine. Uzeo ih je i preleteo po vestima. Ništa novo. Svet ide u kurac, to je neminovno. U restoranu se pojavio Ahmed. Za njim je išao Nvanko. Izgledao je bolje nego ikad. Pozvao ih je rukom za svoj sto i oni su na njegovo iznenađenje prišli i seli. „Danas te vodimo kući“, rekao je raspoloženo Nvanku. „Da, videću majku, braću i sestre“, uzvratio mu je dečak. „Za koga navijaš u fudbalu“, dodao je odmah potom, pogleda uprtog u novine raširene na stolu. „Za Crvenu Zvezdu, a u fudbalu za Liverpul“, odgovorio mu je. Shvatio je da nema šanse da ga je razumeo, ali Nvanko je potvrdno klimao glavom. „Hoćeš da doručkuješ“, upitao ga je Ahmed. „Hoću jaja i malo mleka“, odgovorio mu je dečak koji je do juče klao druge dečake iste boje kože, ali različite boje uniforme. Ahmed je ustao da mu donese tanjir s hranom, a on je osetio mešavinu straha i neviđene naklonosti prema tom klincu.

„Ne brini, Nvanko, sve je gotovo“, rekao mu je blago.

ŠA-BAN Posle doručka, oko deset sati izjutra, Šomi, Ahmed i Nvanko maskiran u mehaničara otišli su taksijem na aerodrom da pripreme avion za let i da ga natankuju gorivom. On je dole na recepciji sačekao Pitera i Gana. Seli su u hotelsko predvorje da popiju kafu. Šomi će ih zvati s aerodroma kad avion iz Montevidea „javi“ da je blizu aerodroma. To je moglo da bude ubrzo, ali i da se prolongira satima. Javio se Šomi, DC 10 iz Montevidea kasnio je deset sati. U tom trenutku je bilo podne po lokalnom vremenu. Znači, oni će u najboljem slučaju sleteti u Dualu oko deset uveče. Piter, Gan i on su konstatovali da je besmisleno da polete pre četiri sata ujutru sledećeg dana, pošto aerodrom u Kanangi nije imao svetla i uslove za noćno sletanje, i on je o tome obavestio lokalnog šefa policije na aerodromu. Dobio je odgovor da će ih oni spremno dočekati, ali da će vojnici vreme između dva leta provesti u avionu. Dogovorili su se i da ostanu u „desetki“ zato što je komfornija i što njen APU sistem radi bolje nego na boingu 727. Kad je sve to završio, otišli su u svoje sobe. Poslao je Šomiju sms da mu se javi kada se vrati u hotel. Bacio se na krevet. Na nahtkasni je stajao časopis koji mu je pre neki dan dao neko od naših. Pažnju mu je privukao horoskop za lava. „Konfuzne misli, sklonost ka opojnim sredstvima. Oprez u saobraćaju. Problemi sa zubima“, nije mogao da poveruje u to što je pročitao. Pogledao je naslovnu stranu. Neko je zakucao na vrata. Ušla je Jarmila. Za njom je u sobu ušao i uniformisani čovek. „Ovo je Ša-ban“, pokazala je rukom ka uniformisanom. „Šaban!?“ Zbunjeno mu je pružio ruku. „Ša-ban“, prihvatio je ovaj pozdrav i čvrsto mu stegao šaku. „Ša-ban je moj rođak i on radi u policiji. Sinoć je došao u Dualu iz Juande i dok smo večerali rekao mi je da ima dokaze da su moju Gmailu oteli iz bolnice i odveli u Kongo,

gde postoje logori u kojima čuvaju decu i kasnije ih prodaju bogatim Amerikancima i Evropljanima koji ne mogu da imaju decu, ali imaju novac“. „Istina je“, obratio mu se Ša-ban. „Mi smo naprosto nemoćni da to sprečimo pošto se trgovina decom obavlja pod okriljem zapadnih humanitarnih organizacija. Ovde u Duali je mesecima bila grupa doktora iz Nemačke i za vreme njihovog boravka registrovan je nestanak trinaestoro dece. Među njima je i moja rođaka, njena ćerka. Moj rođak koji isto radi u policiji saznao je da su ti Nemci trenutno u negde u okolini grada Kananga. Vi tamo letite danas.“ On je potražio paklu cigareta i ponudio prvo njih. Zapalio je i povukao dubok dim. „Ne tražimo od tebe ništa drugo nego da, ako možeš, proveriš da li je Gmaila tamo. Evo ti njena fotografija“, Ša-ban mu je dao devojčicinu sliku. „Molim te, molim te, molim te“, cvilela je Jarmila. „Uradiću sve što mogu“, obećao im je.

NVANKOV POVRATAK KUĆI Nakon dvadesetak sati standardnog košmara u koji su stali svi protekli događaji, obreli su se u Nvankovom selu. Ilija je parkirao džip na obodu sela i uputio se ka njegovima iz UNPROFOR-a da bi ih tamo sačekao. Ahmed, Nvanko, Šomi i on ušetali su se u selo. Dočekala ih je razdragana masa ljudi, žena, dece. U selu je tog dana vladalo nesvakidašnje raspoloženje. Skoro svi meštani predvođeni poglavicama i tradicionalnim starešinama okupili su se u centru gde su organizovali ceremoniju ponovnog susreta Nvanka i njegove porodice. Kada se Nvanko pojavio, majka mu je u neopisivom uzbuđenju potrčala u susret. Ahmed i njih dvojica su to ćutke posmatrali. Mlađi brat, dečko od svojih jedanaest godina, grčevito se privijao uz svog starijeg brata. Opkolilo ga je mnoštvo sitne dečurlije.

Nvankova majka je prišla Ahmedu, izvela ritualni pokret rukama i stavila mu obe šake na obraze. Plakala je, a Ahmed nije skrivao radost. Mumificirano lice se konačno ozarilo. Buka bubnjeva je objavila ceremonijalni početak molitve. U jednom trenutku zavladala je savršena tišina. Verske vođe Mbudži-Majija, hrišćani i muslimani, izgovarali su molitve bogu, a sledio ih je sav okupljeni narod. Potom je poglavica sela izveo tradicionalni obred očišćenja. Nvanko se nalazio ispred njega. Njegova majka je stajala pored poglavice. Na kraju obreda im je prišao, kleknuo ispred njih i dotakao im stopala. Na taj način se Nvanko simbolično vratio nazad u okrilje sredine iz koje je nemilosrdno otrgnut. „Vidi što gospođa ima sisu, krv ti jebem“, pobožno mu se šapatom obratio Šomi, gledajući Nvankovu majku. Poslednjih dana je, po njegovim rečima, „zaboravio da jebe“ koliko je posla imao. Šverc, pijančenje, kocka, humanitarni rad, sve je to zahtevalo određenu žrtvu. Nije bilo vremena za zezanje.

GRAĐANSKI RAT Ilija im je pre toga, na putu od aerodroma do sela, ispričao da građanski rat u DR Kongu traje već punih jedanaest godina i da još uvek nije završen, iako je u međuvremenu sklopljeno nekoliko mirovnih sporazuma, dogovora o prekidu vatre i razoružavanju svih vojnih i paravojnih formacija. Po njegovim rečima u pružanje pomoći ljudima u DR Kongu uključile su se i brojne međunarodne humanitarne organizacije i agencije Ujedinjenih nacija. Jedan broj ovih organizacija, zajedno s nekoliko lokalnih, pod pokroviteljstvom UNICEF-a i drugih donatora, posvetio se problemu dece vojnika otvarajući programe koji su za cilj imali razoružavanje i demobilizaciju maloletnih vojnika i njihov povratak porodicama. To je između ostalog bio posao Ilijine kancelarije. „Sve mi je jasno, ali nije mi jasno ko ih snabdeva kupaćim gaćama speedo, aaaa“, Šomi je zajebavao Iliju. Njemu je Ilija bio jasan od početka. Šverceri se odmah nanjuše i prepoznaju. „To je takozvani DDR sporazum“, ignorisao ga je Ilija i nastavio s pričom obraćajući se direktno njemu.

„DDR?“, upitao ga je. „Disarmament, demobilization, reintegration. Od tog programa zakonom su izuzeti osvedočeni zlikovci i ratni zločinci. Zato bismo najebali kada bi nas uhvatili sa njim“, klimnuo je glavom u pravcu mladog crnca. Nvanka su morali krišom da odvedu u selo. Niko nije nevin dok se ne dokaže suprotno. „U Africi ti vlada pravilo, prvo streljaj pa pitaj“, Ilija je vešto izbegao krater na putu. „Najebali bismo kada bi nas jebali, ovako je svejedno, aaaa“, Šomi nije podnosio Iliju. Nešto se prelomilo u Šomijevom odnosu prema Iliji kada mu je on u avionu potanko ispričao sve što je saznao o Gmaili i njenoj sudbini. „Sve to treba spaliti“, prokomentarisao je, potiskujući sve jači bes koji je osećao prema ljudima koji su nemilice zloupotrebljavali sve što bi im palo pod ruku ne bi li se finansijski okoristili. „I ja, bre, brate švercujem ceo život. Ali, ovi su dno dna!“

ROBERT REDFORD Posle početnih uzbuđenja u selu, Šomi i on su sedeli u hladovini nekog jadnog drvceta. Ahmed je ubrzo došao do njih. Rekao im je da vođa pobunjenika hoće da ih upozna. Po činu je bio general. Krenuli su u susret markantnom, uglađenom oficiru u maskirnoj uniformi. Bio je obučen vojnički od glave do pete, iako je vrućina bila nesnosna. Oko njega su stajala njegova tri telohranitelja veličine Lotara iz stripa o mađioničaru Mandraku. „Provali ovog fićfirića“, munuo ga je Šomi laktom u slabinu. „Ovaj ne bi dugo izdržao batina kod mene u Bataji, aaaa.“ „Robert. Robert Redford“, predstavio se oficir. Nije isticao svoj čin.

„Ma, je l' me ti zajebavaš“, nesmotreno je ispalio Šomi pružajući mu ruku. General je to prečuo i pozvao ih da krenu za njim. Ahmed se neprimetno udaljio ka razdraganoj gomili koja je još uvek slavila Nvankov povratak kući. Popeli su se na trem kuće koja je umnogome podsećala na vojvođanske hacijende po salašima. Na jednom takvom je njegov deda, a kasnije i ujak, gajio konje i lubenice. Nekad je i on bio dete. A sada je bio u Kongu. „Je l’ treba da se izujemo“, upitao je Šomi strogog oficira koji je stajao na ulaznim vratima uz šarmantan osmeh. Nepomično lice nije odavalo nikakvu emociju. „Batice, ovaj je rođen za kamene face“, mleo je Šomi na nervnoj bazi. „Ćuti bre, malo. Idi u kurac“, rekao mu je on i ušao u zatamnjenu dnevnu sobu u kojoj se nalazio veliki sto, uz nekoliko fotelja i stolica unaokolo. Smestili su se u fotelje. Ogroman crnac, niži po činu, stavio je poslužavnik s bokalom i tri čaše na sto i nestao u susednoj prostoriji. „Voda, gospodo“, obratio im se Robert na perfektnom engleskom. Ukazao im je čast ponudivši ih skupocenom tečnošću koja je bila prava retkost u tom kraju. Nikako nije mogao da izbegne osećaj nelagode u stomaku. Bio je pribran, mada na ivici panike. Želeo je da što pre odu odavde. Doveli su im Nvanka, zar to nije dovoljno? Poznavao je pomalo društveno-političke prilike u Kongu, zato mu Robert sa svojom ekipom nije bio simpatičan. Na televiziji je gledao prilog o stravičnim zločinima koje pobunjenici u toj zemlji vrše. „A na čijoj ste vi strani?“, nadovezao se Šomi pitanjem za Roberta. On je sedeo nasuprot Šomiju, strepeo i svakog časa očekivao metak koji će mu rascepati lobanju. Međutim, ugledao je osmeh. Ljudi crne boje kože definitivno imaju najlepši osmeh na svetu.

„Ja sam sa četrnaest godina otišao s porodicom u London. Moj otac je bio ekonomski ambasador naše zemlje u Engleskoj. Išao sam tamo u školu i vrlo brzo naučio jezik“, obratio im se Robert dosipajući im vodu iz bokala u čaše. Njegov nastup podsećao je na tirade vojno-političkih komesara JNA. Na trenutak mu je kroz glavu prošla kasarna u Kovinu u kojoj je služio vojni rok i uštogljeni kapetan Karan koji ga je mesecima mučio pitanjima o emigraciji, pošto je u nekom formularu napisao da je bio u Americi. Boleo je njega kurac tada za emigraciju i srpske crkve prepune četnika po SAD. On je jurio duboke svetloplave starke i ploče Ramones-a. „To je bilo sredinom sedamdesetih godina, kada je tamo vladala velika ekonomska kriza. Engleska je u to vreme bila vrlo nepristupačna za ljude druge boje kože. Iako sam ja lično u sebi osećao duboki revolt prema situaciji, moj problem je uvećan time što sam crnac. Međutim, imao sam sreće što je jedan od mojih najboljih prijatelja bio Džon Grejem Melor. Zajedno smo išli u srednju školu a potom smo se upisali i u Central School of Art and Design u Londonu. On će kasnije postati poznat pod imenom Džo Stramer.“ „Džo Stramer? Pravi Džo Stramer iz grupe Kleš?“, upitao je iznenađen dosadašnjom Robertovom pričom. „Baš sam ga neki dan slušao u taksiju!“ „Da. On. U to vreme zajedno smo uređivali školski list, koji smo štampali kod mog oca u ambasadi. Delili smo ga po školi i u kraju. Njegov otac je, baš kao i moj, radio u diplomatiji. Bio je ambasador u vladi koja je srušena 1974. godine štrajkom rudara. Smenila ga je Laburistička partija koja je odmah uvela restrikcije MMF-a u Britaniju. Ova vladina izdaja naroda koja je trebalo da predstavlja i favorizuje radničku klasu, stvorila je talas besa. Nezaposlenost omladine je bila velika, kao i socijalne podele.“ „Koga boli kurac za to“, promrmljao je Šomi Glavonji na uvo, a onda se krajnje ljubazno obratio generalu: „Kako si iz Londona završio u ovoj džungli?“, u trenutku se ujeo za jezik. Imao je i on podmazane kočnice u glavi, ali ih je slabo koristio. Robert se na njegovo pitanje samo nasmejao i nastavio:

„Kod mog oca u ambasadu dolazili su raznorazni ljudi sa svih strana sveta. Vremenom sam shvatio da ih zanima samo novac i da ne biraju sredstva da do njega dođu. Jednog jutra oca je pogodio infarkt. Umro je na putu za bolnicu. Majka je pokupila moju dvojicu braće i sestru i vratila se s njima u Kinšasu. Ja sam se dan pred polazak predomislio i ostao u Londonu s idejom da završim studije, međutim posle dva meseca javljeno mi je da mi je brat stradao u oružanom okršaju vladinih snaga s pobunjenicima. Seo sam na prvi avion i pridružio se vladinim snagama. Ja sam vojnik svoje domovine i borim se protiv izdajnika koji hoće da nas prodaju i predaju na tacni zapadnom neo-liberalnom sistemu. Borim se protiv novog svetskog poretka, protiv stranih korporacija i firmi.“ „Čekaj, hoćeš da kažeš da si ti na strani dobra?“, upitao ga je Šomi spreman na svađu. U prostoriju je na kratko provirio niži oficir. «Nastavićemo razgovor za večerom», Robert je ustao i izašao iz sobe. «Batice, samo da ne završimo mi u tanjiru za tom večerom, aaaa», kezio se Šomi, «ovaj je neki tvoj. Šatro revolucionar. I on mrzi sve što hoda.»

IZDAJA Crnac je puzećim korakom prilazio boengu 727 koji se pržio na suncu. U hladu ispod krila, zavaljen u fotelju, sedeo je Piter. „Hello, mister, zove Vas neko preko radio veze. Možete da se javite u svom avionu na frekvenciji 104.7“, obratio mu se nenaoružani službenik aerodroma. Potom se lagano okrenuo i istim putem krenuo preko užarene platforme ka kontrolnom tornju. Piter se popeo u kokpit, stavio slušalice i podesio frekvenciju. „Yankee-Uniform, Kilo Fox ovde“, progovorio je u mikrofon. Sa druge strane začulo se standardno šuštanje. Ponovio je identifikaciju još jednom. Ništa. Posle dva-tri minuta opet je izgovorio međunarodnu oznaku svog aviona.

„Halo, Piter, toranj Duala. Šuplji na vezi“, kontakt je konačno uspostavljen. „Hitno treba da odletite u Kinsangani po grupu vojnika i njihovu komandu. Došlo je do promene plana. Napadnuti su jutros prilikom ukrcavanja u ukrajinske helikoptere i njihovi piloti su odlučili da je bezbednije da ih prevezu iz džungle u Kinsangani. Tamo je trenutno mirno, ali vladine snage se približavaju aerodromu tako da morate odmah po njih. Posle napravite prelet do Kinšase i javite nam se odande “, izdeklamovao je Šuplji. „Ali, Glavonja, Šomi, Ahmed i Ilija su u selu, a ja ne znam kako da ih dozovem. Ne mogu da poletim bez Ahmeda!“ negodovao je Piter. „Oni će se već snaći. Ovo je naređenje, ne možeš zbog njihove privatne kombinacije da ugroziš živote stotinu pedeset vojnika. Vi letite pod vojnim brojem leta. U protivnom bi Vas skenjali čim uletite nad teritoriju Konga. Poleći odmah kako znaš i umeš. Za sat i četrdeset pet minuta imaš slot-time za poletanje iz Kanange za Kinšasu. Za drugo ti ne mogu garantovati. Ja ću se pobrinuti za naše. Neka ti neko od vojnika koje pokupiš pokriva Ahmedovo sedište, u slučaju kontrole u Kinšasi“, bespogovorno mu se obratio Šuplji. Piter je pogledao Gana koji je sedeo pored njega u kokpitu. Ovaj je samo slegnuo ramenima. „Moramo po vojnike“, rekao je. Uspostavili su vezu s kontrolnim tornjem i dobili dozvolu za poletanje. Gan je ušetao u kabinu i podigao stepenice u repu, a zatim iznutra zatvorio i ostala vrata. Ušao je u kokpit i zauzeo svoje mesto. Raširio je kartu ispred sebe. Piter je startovao motore. Moćni boing je zagrmeo.

FRAU ŠVAJNŠTAT

Ilija je sedeo ispred šatora na kom je bio znak Crvenog krsta. Razgovarao je s krupnom pegavom ženom, vođom medicinske ekipe iz Nemačke. Njih dvojica su im prišli i upoznali se sa gospođom. On je Iliji neposredno po sletanju ispričao o Gmaili, nemačkim doktorima i dao mu je njenu fotografiju. Ilija mu je prišao i na uho šapnuo: „Molim te, zbog klinke, samo se pravi lud. Iskuliraj. Nemoj da praviš frku i odvešćemo je.“ Njemu u trenutku nije bilo jasno o čemu govori. Ilija im je teatralno svima predstavio veliku pegavu ženu: „Gospođa Švajnštat je vođa medicinske ekipe koja pomaže u suzbijanju ratnih trauma kod dece, a ujedno je i vođa male pokretne bolnice koja ima svog hirurga i nekoliko medicinskih radnika.“ „Gospođa je iz Svinjograda, ljubim ruke frau Helga“, opalio je Šomi kez od uha do uha. „Zigen zi bitte, ova je neka kurolomka“, namignuo je ka njemu i poljubio ogromnoj ženi ruku. „Ovu ni ovaj ne bi jebo“, u trenutku je pomislio. „Kako bi je odro od kurca“, šapnuo mu je Šomi. Nemica ga je gledala kao svetsko čudo. „Ne bi me valjda jebo“, pomislila je. U tom trenutku iz šatora je provirila najlepša devojčica na svetu. Mala tamnoputa lepotica sa krupnim crnim očima. Pogledala ga je i nasmešila mu se. On je u trenutku osetio udar munje u stomaku. „Ovo je Gmaila, naša mezimica, našli smo je prošle nedelje nedaleko od sela gde su se vodile borbe. Selo je spaljeno a njena porodica je verovatno pobijena, pošto je u tom selu bio stravičan masakr civila“, rekla im je doktorka. „Ja sam htela da je povedem u prihvatni centar u Kinšasu, ali su nas iz centrale zadržali još mesec dana ovde na terenu. Nažalost, imamo pune ruke posla. Sedite, hoćete čaj?“ Ilija mu je namignuo. To je znači to. Ponašali su se krajnje politički korektno. Svi znaju pozadinu, ali se zbog finalne priče prave ludi. Doktorka će njima dati klinku, oni neće dizati frku oko krađe deteta i to je to.

„Ajd’, dobro“, pomislio je. Ćutanje je zlato. Šomi je seo pored doktorke i krenuo da je zavodi. Ilija je isto seo za sto. On je čvrsto držao devojčicu koja ga je netremice gledala. „Mama“, rekla mu je. „Ja ću je povesti u Kinšasu!“, igrao je svoju ulogu. „Je l' imate nešto protiv da to uradim“, obratio se Iliji siguran da ga svi za stolom čuju. Doktorka je klimnula potvrdno glavom. „Nema, mi smo iz iste organizacije, potpisaću ja papire za njeno preuzimanje. To je samo formalnost, pa je možete povesti sa sobom. Daću Vam kontakt u Kinšasi kome da se javite kada sletite.“ Razmišljao je, mazeći devojčicu po glavi, kako neko na čudan način sklapa mozaik njegovog života. Definitivno neka sila postoji. Mračna, svetla, nebitno. Od svih otetih devojčica na svetu da nabasa baš na Jarmilinu ćerku u ovoj pripizdini!? „Šomi, ajde, poteraj Ahmeda. Vreme je da idemo“, rekao mu je, neprekidno milujući Gmailu po glavici. Ovaj se nevoljno odvojio od gospođe Švajnštat. Potapšao ju je po debeloj butini. „Hajdi, ljubi te čika Šomi u guzicu pegavu, aaaa“, dobacio joj je na srpskom. Ona je ustala i prilepila mu filmski poljubac.

U DŽUNGLI USRED RATA Krenuli su džipom ka aerodromu. Celo selo im je na rastanku mahalo. Ilija je vozio, Šomi je sedeo pored njega, on i Ahmed su bili pozadi. „Ilija, batice, jesi rek'o onim Robertovim indijancima da ne pucaju po nama, aaaaa“, drao se Šomi.

Put je bio prepun rupa, jama, kratera. Gmaila je sedela u njegovom krilu. Imala je sitne kikice na glavi i bila beskrajno slatka. „Šomi, daj detetu neku žvaku, bombonu“, nadjačao je vetar i buku motora. „Nemam. A i da imam, odakle mi“, rekao je Šomi. Okrenuo se i dao devojčici žvaku. Stidljivo ju je uzela i pažljivo stavila u usta. U Kinšasi je stacioniran ured za decu žrtve rata, koji je u ovom mandatu pripadao Nemcima, i po Ilijinim rečima sa dokumentacijom koju će mu on dati mogao bi bez velikih problema da je usvoji i odvede sa sobom u Kamerun. Olakšavajuća okolnost je što njihova kancelarija postoji i u Duali tako da majka može slobodno da preuzme dete. Maksimalno će se potruditi da uproste papirologiju. Ima Ilija veze u Head Office. Tipična afričko-balkanska konekcija. Stigli su do aerodroma iznenađujuće brzo. Usput su susretali raznorazne likove. Svi su bili naoružani i nasmejani. „Gde nam je avion, sunce ti jebem“, Šomi je odreagovao prvi kada je shvatio da na aerodromskoj platformi nema njihovog boinga. Ušli su u kontrolni toranj i on je posle niza pokušaja uspeo da kontaktira Pitera koji ga je obavestio da su oni već poleteli s vojnicima iz Kinsanganija i da se nalaze na sat i dvadeset minuta od sletanja u Kinšasu. Dao mu je frekvenciju na koju je mogao da dobije Šupljeg. „Dobro, bre, majmune, što nas ostavi u džungli usred rata, majku ti jebem“, krenuo je da sipa po Šupljem. Šuplji je uspeo da mu objasni datu situaciju pa su se dogovorili da se oni nekako džipom prebace do Kinsanganija i odatle uhvate let za Kinšasu. Odande su imali svakodnevno letove lokalne kompanije za Juandu, glavni grad Kameruna. Iz njega je bilo lako dočepati se Duale.

„Ništa, batice. Ilija pali kočije, aaaa“, krenuo je Šomi ka džipu.

BERBA UŠIJU Vozili su se već poprilično dugo i uhvatio ih je prvi sumrak. Prolazili su kroz ruševine nekog mesta. Dok su većali da li da nađu neki štek i sačekaju jutro ili da nastave, blesnulo je nešto ispred džipa. Usledio je zaglušujući tresak. U jednom trenutku je zapraštalo na sve strane. Ilija je naglo skrenuo džip i zakočio ispred ruševine neke zgrade. Izašli su iz kola i štekovali se. Sedeo je iza niskog zida i držao Gmailu čvrsto u naručju. Pucalo se na sve strane. Kako li se prepoznaju međusobno kada su svi isti i svi furaju kupaće gaće speedo i ruske vojničke čizme. Mešavina pucnjave iz retro naoružanja sedamdesetih godina prošlog veka i plemenskih pokliča parala je vazduh i ledila krv u žilama. Gde li su nesretne životinje iz prašume? Evakuisale su se usled ratnih dejstava. Egzodus. Kolone životinja izbeglica. Bestijalni neprijatelj je izvršio ničim izazvanu agresiju. Tarzanovi Tigrovi haraju, pljačkaju i ubijaju nejač. „Batice, ovi ko da beru municiju na drvetu“, Šomi je malo-malo izvirivao iz skloništa, kao da ima IC oči pa vidi u mraku. „Spusti se dole, ti si im zicer“, prigrlio je majušnu devojčicu uz sebe. Jebote, kako su se samo idiotski upleli u celu priču. Normalni belci po Africi švercuju oružje, dijamante, jebu maloletnike, a oni rešavaju porodične probleme pola Konga! „Gde je sada rahmetli Ahmed, mamicu mu jebem u pičku“, pomislio je i pogledao u desno ka mestu na kome je upravo prasnula detonacija. Ahmed je sedeo na pola metra pored njega i sijao u mraku. „Helo“, dobacio mu je i uvukao vrat do pluća. „Pašće berba ušiju, ali naših. Najebali smo, batice. Samo da im ne padnemo živi u ruke. Ima da nas kuvaju ko jastoge!“

Naglo kao što je počela, pucnjava je stala. Čulo se samo njihovo disanje. „Ajmo mi do džipa i bežanija odavde“, rekao je Šomi. „Gde je Bosanac“, potražio ga je pogledom, mada to po ovom mraku nije bilo jednostavno. Šomi je odlučio da odpuzi do džipa, kresne ga, da se potrpaju i pod punim gasom pobegnu iz ruševina. Ovi što su pucali na njih sto posto su neka odmetnuta banda, pošto nisu čuli zvuke motornih vozila. Verovatno su pobegli natrag u džunglu, preplašeni njihovom pojavom. „Ovi su se usrali od svetala na džipu, zato su i pucali“, zaključio je Šomi. Dok je četvoronoške išao ka vozilu nabasao je na leš. Ilija je popio metak posred čela. „Au, bajo, direktan pogodak. Bingo!“ Ludo hrabri Šomi je pratio svoje instinkte. Bio je ubeđen u svoju teoriju da su napadači otišli. Uspravio se i otišao do kola. Upalio je džip i došao blizu njih. Uskočili su u vozilo i Šomi je dao gas.

SVE JE SRANJE OSIM PIŠANJA Vozili su se tako maksimalnom brzinom koju su mogli da razviju po rupčagama. Mesec je sijao snažno poput sunca. Put je vijugao pred njima kao siva zmijurina. „Stani, Šomi, piša mi se“, uzviknuo je. Ovaj je, pun saosećanja za njegove muke, prikočio na sred puta. Dodao je Gmailu koja je do tada spavala u njegovom naručju Ahmedu i iskočio iz džipa. „Batice, nemoj daleko, da ti ne izujeda neki lavić-glavić, aaaa!“, dobacio mu je Šomi. Udaljio se dvadesetak metara od džipa i stao iza velikog žbuna. S olakšanjem je snažnim mlazom crtao srce u prašini. U trenutku mu je sevnula munja kroz stomak. O, ne, pomislio je, raskopčao pantalone i hitro čučnuo. Usredsredio se na odraz svoje glave na suvoj zemlji, koju je pravila mesečina sijajući mu u teme. „Pa, i nemam ja veliku glavu.“

U tom trenutku neka senka se nadvila za njim. „Lav, jebote!“ Lilo je iz njega. „Kurac lav, odakle lavu puška!“ U čučnju se nekako izvio i pogledao iza sebe. Crna silueta s puškom u rukama stajala je između njega i meseca. Crnac! Mali crnac s krvavim beonjačama koje su neverovatno blistale u srcu džungle. Ukenjao bi se od straha da već nije srao. Naglo je ustao i s još uvek spuštenim bermudama pokorno se okrenuo ka ratniku iz pitaj boga kog plemena. Spojio je dlanove i prineo ih grudima. Nadao se da će crnac shvatiti da mu tako pokazuje blagonaklonost. Ali, ovaj ga je samo gledao. Ćutao je. Njemu je mozak radio sto na sat. Srce mu je ubrzano kucalo, a bulja ga je odavno izdala. Prepone su mu utrnule. Kao da mu je celokupna krv krenula napolje. Počeo je da gubi dah. Kratko i brzo usisavao je vazduh koga nije bilo. Panika ga je obuzimala. „Pliz!“, prošaputao je. Pao je na kolena. „Pliz!“ Oči su mu se napunile suzama. „Pliz!“ Crnac je stajao kao ukopan. Nepokretan, dominantan, naoružan, posmatrao je belog čoveka u agoniji. Konačno, pokazao je prstom ka njegovom satu. Brzinom džeparoša, udahnuvši dašak nade, skinuo ga je s ruke i pružio ka njemu. Ovaj je uzeo sat i pogledao ga. Široki osmeh ukrasio je lice. Njemu je u trenutku laknulo. Da je znao da će mu Fafanin roleks spasiti život, kupio bi ih hiljadu. Dragi Fafana. Voleo ga je najviše na svetu. Crnac je stavio sat na ruku. Osvrnuo se oko sebe. Zviznuo je kratko i glasno. Iz mraka su iznikla još dvojica. Na sebi su imali standardnu opremu. Kalšnjikove i kupaće gaće. Pokušao je da navuče bermude. Nije se ni obrisao. Zapucali su bez reči.

KRAJ