Adorno i Žižek o identitetu: Dijalektika ljudskog razvoja

STEFAN ERDOGLIJA [email protected] RADNA VERZIJA. NEDOVRSEN TESKT SA GREŠKAMA U POČETNOJ FAZI IZRADE. NE CITIRATI BEZ DOZVOLE AUTORA KOMENTARI DOBRODOSLI UVEK. RAZVOJ TEKSTA U TOKU.

ADORNO I ŽIŽEKOV LAKAN O IDENTITETU: DIJALEKTIKA LJUDSKOG RAZVOJA - BELEŠKE ZA JEDNO ISTRAŽIVANJEŽižekova teorija ideologije, razvijena kritikom Altiserove (izmedju ostalog), oslanja se veoma snažno na razmatranu “slovenačku” verziju interpretacije Lakanove psihoanalize. A ja sam se već služio tom psihoanalizom, kada sam koristio pojmove “imaginarnog”, “simbolnog” i “realnog” - tri najpoznatija Lakanova pojma, a možda i tri njegova najteža pojma (ako bi detaljno trebali da se objasne, što se ovde neće činiti). Sada ih možemo eksplicirati, naravno jako kratko, onoliko koliko nam treba da dobijemo koherentnu predstavu o razmatranim teorijama ideologije. Ova tri pojma potpuno su povezana sa Lakanovom teorijom psihološkog razvoja. “Realno” (ili “stvarno”, ili “Stvarno” ako hoćete) je onaj aspekt ljudske psihe koji je vladala našim najranijim životom, koji je bio stanje u kojem se nalazilo svako ljudsko biće do šestog meseca starosti. Tada smo, ne prepoznajući ni razliku nas i objekata, u haotičnoj mešavini osećanja, opažaja i nagonskih impulsa, postupali zapravo najprirodnije, vodjeni samo trenutnim telesnim požudama, tako da smo tada bili najbliži “čistoj materijalnosti

postojanja”.1 “Stvarno” – to je Lakanovo ime za stanje prirodnosti od koga smo zauvek odvojeni momentom ulazka u jezik i područije Simbolnog, to jest, društvenih regulacija. Ono Stvarno se tiče samo potrebe i momentalnog (pokušaja) zadovoljenja telesne potrebe. To stanje čiste prirodnosti, gde čak, po Lakanu, nema ni razlikovanja nas i objekta, jeste ono što smo zauvek izgubili ulaskom u Simbolno, te je Lakan poznat po izreci da je “Realno nemoguće”. Medjutim, ovde treba biti jako analitički obazriv, jer je u pitanju najteži Lakanov pojam, najparadoksalniji pojam. Realno je nemoguće utoliko što “nema nazad” posle ulaska u ljudsko društvo i poredak Simbolnog, učenjem jezika. Ne možemo za takvo stanje koje posle šestog meseca starosti nastaje ikada više tvrditi da poseduje taj stepen materijalnosti, prirodnosti Realnog, spontanosti koju nam priroda jeste dala, ali koju smo zauvek izgubili. Mada, pre nego što nam je sudbina “ne-prirodnog” bića zapečaćena, prvo, Lakan tvrdi, baš u skladu sa prirodom, prolazimo kroz “fazu ogledala” koja traje od šestog do osamnaestog meseca starosti i gde nastaje poredak Imaginarnog. Ali, da naglasimo odmah, i tada, i posle, iako je “Realno nemoguće”, ono itekako postoji, zapravo Lakan tvrdi da se sve naše fantazije i uživanja nalaze u odnosu sa njim. Imaginarno, Simbolno i Realno u medjusobnoj interakciji rukovode životom odrasle individue, zauvek. Pre nego što ljudska “realna” životinja uđe u društvo, postizajući Simbolnim otudjenjem neprevazidjeni karakter ontološkog skandala u prirodi, bića koje je prirodno a zauvek odvojeno od prirode, od Realnog, nastupa nastanak Imaginarnog. Tek tada, posle šestog meseca, po Lakanu, uopšte pravimo razliku sebe i sveta, te dakle: tada formiramo svoj prvi i najprimitivniji identitet i stičemo, prema napisanom, predispozicije za daljnji “normalni”, dakle: otudjeni i protiv-prirodni razvoj čoveka, kome sva racionalnost neće nikada vratiti osećaj izgubljenog Realnog, osećaj da smo nešto bitno izgubili u životu, osećaj koga se nikako ne možemo “otarasiti”. Realno je pak Lakanov najparadoksalniji pojam, pošto iako od stanja u kome smo bili kada smo bili mladji od šest meseci zauvek jesmo odvojeni, ipak je realno čvrsta srž same materijalnosti naše egzistencije, na koju se naslanja ceo psihički život i koja nastavlja da utiče na psihu doživotno. To jest, već treba reći da je psihički život odraslih ljudi, kod Lakana, uvek mišljen u stalnoj dinamici Imaginarnog i Simbolnog oslonjenih na Realno materijalnosti i prirodnosti egzistencije.

1 Kako je to sasvim prikladno rečeno, uz moje naglašavanje citiranih reči, u osnovnom, na module podeljenom, izvodu iz Lakanovog učenja, na kome sam bazirao ovaj pasus najelementarnije eksplikacije tri najteža Lakanova pojma. Citat je iz: Felluga, Dino. "Modules on Lakan: On Psychosexual Development." Introductory Guide to Critical Theory. Dostupno na: http://www.purdue.edu/guidetotheory/psychoanalysis/Lakandevelop.html, stranici pristuspljeno 5.1.2013. Koristi se, na ovom mestu mog teksta, i drugi modul iste prezentacije: "Modules on Lakan: On the Structure of the Psyche", iz prezentacije dostupne na: http://www.purdue.edu/guidetotheory/psychoanalysis/Lakanstructure.html, stranici pristupljeno 5.1.2013.

Svesni identitet subjekta izložen je Lakanovoj oštroj kritici već obzirom na terminologiju, njegovo pripadanje poretku Imaginarnog, koji nastaje u “ogledalnoj fazi”, od šestog do osamnaestog meseca starosti. Ključna sposobnost ljudske životinje koju stiče u ovoj fazi je sposobnost identifikacije, pre svega razlikovanja sebe i objekata u svetu. Ova faza je dobila naziv koji je dobila jer Lakan primećuje opsednutost dece tog uzrasta svojom slikom u ogledalu, primetivšti da nasuprot haotičnosti Realnog promenjljivih nagona, nerazvijenih intelektualnih i motornih funkcija, dete biva fascinirano kada vidi svoju sliku u ogledalu, u kojoj, po prvi put, bukvalno vidi sebe kao jedinstveno Ja, ali i kao različitog od svega spoljašnjeg i od materijalnosti sopstvenog Realnog haotičnih nagona i nerazvijenih psiho-fizičkih funkcija koje se ne vide na jedinstvu slike u ogledalu. Lakan primećuje posebnu opsednutost deteta ovog uzrasta svojom slikom u ogledalu, onim bukvalno prvam Imaginarnim sa kojim dete počinje da se identifikuje nasuprot Realnom i nasuprot ostatku sveta. Identifikacija deteta ovog uzrasta sa slikom u ogledalu nije ništa manje iracionalna od načina na koji svi mi, u početku, stvarno i formiramo svoj identitet. Slika u ogledalu je materijalni primer agensnosti Imaginarnog u psihi, koju Lakan tematizuje pojmom Idealnog-Ja2. U ovoj fazi još nema nikakve identifikacije sa drugima i pregovaranja svog društvenog položaja u odnosima sa drugima, ali ove kasnije etape ne bi mogle ni da se dese bez prepoznavanja sebe u idealizovanoj slici sebe, kroz koju dete, ponovimo, uopšte i prepoznaje da je jedno jedinstveno “identično” biće, kako bi kasnije uopšte moglo i da kaže “ja”. Vidimo da svako prepoznavanje,svaka identifikacija, znači, od samog početka, neprepoznavanje (kao što je Altiser insistirao oslanjajući se na Lakana), jer je ideja unitarnog sopstva razvijena na bazi slike u ogledalu ili kakvog drugog imaginarnog medijuma, tako da se potpuno razlikuje od prirodnog, Realnog stanja, koju oseća osoba koja se ne/prepoznaje u imagu, formirajući tako svoj primitivni identitet. Idealno Ja je jedan od dva ključna agensa identifikacije koji ostaje prisutan doživotno, samo kasnije u mnogo komplikovanijim aktivnostima kada dete konačno udje u poredak Simbolnog. Idealno Ja je aktivno do kraja života kao ideal savršenstva, a koji podstiče narcističke fantazije i to kao naknadu za gubitak Realnog: već u ogledalnoj fazi dete oseća razliku sebe i spoljašnjih objekata i zahteva jedinstvo koje je izgubljeno. Realno postaje nedostatak, a kao kompenzaciju za ovaj gubitak, dete već 2 Ili: Idealnog Ega, ili Ideal-Ega – kako izaberete da prevedete ovaj termin. Ovde ću odmah napomenuti i obrnutu agensnost, onu koju Lakan povezuje sa kasnije nastalim Simbolnim, agensost Ego-Ideala. Idealni Ego je izmišljotina za koju zamišljam da sam ja ili da ću biti ja, imago ispunjenosti postizanjem nekog stanja. A Ego-Ideal je agensnost simbolnog poretka koja čini da se osoba zgadi samoj sebi – njegovom efektu odgovara ono što ja mislim o sebi kakav jesam kada sagledam sebe po kriterijuma postavljenim Idealnim Egom, slikom savršenstva kojoj težim. Onda ću naravno sebe naći za bezvrednog, odvratnog.

počinje da razvija narcističke fantazije savršenog sebe koje će stvarati do kraja života. I ovo je naravno preduslov daljnjeg psihičkog razvoja: umišljena slika sebe može kasnije biti popunjena drugima, tako da osoba, uvek u krajnjoj liniji narcistički, hoće da formira svoj identitet nalikovanjem i oponašanjem drugih koje nalazi za vredne uzore za samog sebe. Idealno-Ja i Imaginarno zauvek ostaju osnov identifikacija i izjednačavanja.

Već vidimo iz dosadašnjeg opisa da je identitet čoveka narcistička fikcija i rezultat represije nad Realnim: nad unutrašnjom prirodom (od koje se subjekt narcistički i imaginarno izdvaja identifikacijom sa slikom) i nad spoljašnjom prirodom (od koje se subjekat odvaja jedino prepoznavanjem sebe u nečem imaginarnom, dakle: neprepoznavanjem), te da proces postajanja navodno racionalnim individualnim subjektom predstavlja od početka primarni uzrok psihičkih patnji; od kako je nastalo narcističko, Imaginarno, Idealno Ja - Realno je već tada postalo nedostatak, što će doživotno i ostati – dakle u subjektu je nastao rascep još pre ulaska u jezik, komunikaciju i Simbolno uopšte!

Lakanova specifična dijalektika prosvetiteljstva, napretka, odrastanja, ljudske individue kao represije nad Realnim (spoljašnje i unutrašnje) materijalnosti prirode, što i dovodi do psiholoških tegoba i socijalnih patologija, svoju glavnu fazu doseže izmedju osamnaestog meseca starosti i četvrte godine. Tada se dešava i drama Edipalnog kompleksa u koju ovde nema potrebe da zalazimo. Ono ključno što se dešava posle osamnaestog meseca starosti je da dete uči jezik, time ulazeći u poredak Simbolnog, domen društvenih pravila, zakona, regulacija. Tada je definitivno ljudsko mladunče zauvek i neizbrisivo odvojeno od Realnog materijalnosti prirode – proces denaturalizacije započet u ogledalnoj fazi je sticanjem psihičkog aspekta Simbolnog završen nepovratno. U Simbolno pre svega spada jezik, kao sistem pravila koja omogućavaju komunikaciju, dakle: u ovoj fazi postajemo prava ljudska bića, ali jezik omogućava i regulaciju odnosa medju ljudima, prihvatanje svih ostalih simbolnih sistema regulacija: pravila o porodičnim i rodbinskim odsima, o odnosima sa nepoznatima, posle sa školom, crkvom, državom. Simbolno je dakle psihički registar odgovoran za sve moguće i komunikacije i regulacije; dakle: za naše postajanje socijalizovanim i civilizovanim ljudskim bićem - sa svim mogućim negativnim konotacijama Dijalektike prosvetiteljstva koje ova transformacija ljudskog mladunčeta u pravu ljudsku osobu povlači. Ulazak u Simbolno znači ulazak u domen gde vlada veliko Drugo – skup društvenih instanci koje nas teraju da ih poštujemo iako mi nismo ni mogli da ih biramo

za svoje gospodare. Nismo mogli da biramo koji jezik i čije običaje moramo poštovati, kao ni institucije koje ovima predstavljaju materijanu potporu i imaju ogromnu moć nad nama (posebno kad imamo 4 godine života!). Postajemo “prazni označitelj, ja” u polju velikog Drugog, i to zauvek i ostajemo.

Toliko o racionalnosti inherentnoj ljudskom odrastanju i kulturi! Lakan je razradio na individualnom planu ono što su Markuze, Adorno i Horkhajmer na istorijskom: objasnio je kako je u celoj ljudskoj istoriji takozvani progres uvek značio i katastrofu. Prosvetiteljstvo u svojoj dijalektici istorijski stvarno znači progres, samo ne onaj kome su se prosvetitelji nadali, već sasvim suprotno, kako lepo na jednom mestu kažu pomenuti pripadnici Frankfurtske škole o istorijskom progresu: ima ga! Od drvenih štapova do atomske bombe! Isto važi i za Lakanovog individualnu istoriju razvoja individue. Progres? Od bića-u-svetu do neurotičara (podsetimo se da su to za psihoanalizu svi bez izuzetka samo sa kvantitativnom razkikom u stepenu duševnog bola) otudjenog od drugih, spoljašnje prirode, unutrašnje prirode Realnog nagona i telesne materijalnosti uopšte. Dakle: vaspitanje dece u patrijarhalnoj kulturi i porodici je ujedno proces nepovratnog uništavanja njihovog prirodnog života i stvaranja (još jednom da insistiram sa Frojdom i Lakanom, za psihoanalizu je pitanje samo: manjih ili većih) psihopata i osudjenika na odricanje, istovremeno, bića koja su samim tim što su rodjena i vaspitana u represivnom društvu bukvalno rodjenjem osudjeni na “doživotnu smrtnu kaznu” (kako je, čini mi se, Adorno lepo okarakterisao život u kapitalizmu), osudjena rodjenjem na odricanje od uživanja, nemogućnošću da ikada više postignu pravo, neotudjeno, bivstvovanje-u-svetu, onu punoću Realnog, punoću nepomućenog osećanja sebe i sveta u kome pada razlika ova sebe i sveta i nestaju sve uznemirenosti i psihički problemi za koje je naša represivna civilizacija ikada čula. Već sam napomenuo da pripadam Kritičkoj teoriji, te da celo vreme za koje su ljudi do sada naseljavali, to jest, uništavali ovu planetu, zajedno sa Marksom smatram predistorijom čovečanstva – prema tome pod represivnim društvom mislim na svako postojaće društvo, a uskraćivanje uživanja o kome se sada diskutuje nije svodivo na iovako suludu prohibiciju alkohola,seksa, droge, bilo koje konkretne aktivnosti uopšte poznate ljudskim bićima starijim od šest meseci3, nego, bukvalno metafizičku kaznu Realnog materijalne 3 Prohibiciju koju svakako treba u svakom ovde pomenutom ili nepomenutom a zamislivom vidu ukinuti – ali ni to ne bi rešilo ovaj fundamentalni društveno-metafizički problem odnosa civilizovanog čoveka, dakle nužno, neprirodnog – čak protivprirodnog čoveka i ostatka sveta. Seksualna revolucija jeste značila smanjenje društvenog terora, ali čitajući sada Markuzea, izgleda smešno čemu se on uopšte nadao. Implicitno ili eksplicitno, tome da će izbiti seksualna revolucija, koja će automatski sama po sebi dovesti do najradikalnije socijalne revolucije i opšteg svetskog oslobodjenja (što je već smešna

Prirode u nama i svetu, za postajanje takozvanim civilizovanim ljudskim bičem – doživotno i nepovratno gubljenje veze sa Realnim materijalnosti Prirode koja nam je kao bebama omogućavala najveće moguće uživanje, pri čemu i Lakan smatra ovo neotudjeno stanje do šestog meseca života stanjem najvećeg mogućeg uživanja, jer nema razlike sebe i sveta, što je iskustvo koje “civilizovani” nikada i nikako ne mogu više postići, od onog momenta kada progovore “mama, tata”). Jedno oslobodjeno društvo bi moglo da odgovori da li je ovo izjava naučnika, što je Lakan umislio za sebe da jeste, ili pukog roba strukturalističke anti-humanističke, megalomanske, scijentističke, pozitivističke, tvrdnja) posle koje će odricanje od svakog uživanja biti automatski prekinuto, a mi vrlo skoro živeti u neotudjenim intersubjektivnim odnosima, i postići neotudjen odnos sa prirodom u sebi i van sebe – dakle prevazići i ovaj problem za koga je Lakan shvatio da ipak jeste fundamentalan i nesvodiv na zadovoljenje bilo koje želje za koju sada uopšte znamo. Adorno je ovde bio tužni optimista: mi koji živimo predistoriju slobodnog čovečanstva nemamo ni percepcije, ni pojmove ni želje koje bi odgovarale oslobodjenom društvu i njegovim stanovnicima. Ne znamo čak ni da li bismo podneli da živimo u pravoj slobodi – jer bukvalno pojma nemamo šta i kakav je život oslobodjenog i neotudjenog ljudskog bića. Ali, kao pravi marksista i filozof: sve upućuje na potrebu promene proizvodnih odnosa. Posle marksističke revolucije bi, možda, imali bar deliće predstave kako da rešimo ovu užasnu lakanovsku dijalektiku prosvetiteljstva, kao što je Adorno sasvim sigurno mislio da ispravno odredjena svetska emancipacija, masovnim globalnim revolucionarnim uništenjem kapitalističkih odnosa proizvodnje, rešava njegovu istorijsku dijalektiku prosvetiteljstva, dijalektiku progresa čovečanstva kao progresa od praćke do atomske bombe. No, Adorno je znao da nema objektivnih preduslova, da smo u tom smislu mnogo ispod Marksovog vremena, i da je oslobodjenje odloženo na neodloženo dugo. Dok god ne nastane i dovoljno velika kriza kapitalizma i dovoljno veliki pokret Kritičkom teorijom stvarno prosvetljenih ljudi, da izazove globalni raspad proizvodnih odnosa, a time da omogući da se čovečanstvo dalje razvija i to stvarno razvija, bez dijalektike razvoja kao kod Adorna ili Lakana, na načine na koje ne možemo ni da zamislimo. Negativna dijalektika je marksistička a ne pesimistička knjiga. Ko zna kada će se i od koga čitati. Već je navedeno da je knjiga “Kapital za 21.vek” od ovde korišćenog Adornijanca koje se pomučio da napiše ceo novi engleski prevod cele knjige koje je upravo korišćen u ovom tekstu (Dennis Redmond http://members.efn.org/~dredmond/ndtrans.html). Adorno nam u svom životnom delu objašnjava da nema objektivnih uslova za revoluciju, i da čak on ne može ni da nagadja kada ili kako će se ona desiti, zbog čega je i dospeo u sukob sa Novom levicom, koja naravno ništa revolucionarno nikada nije uradila, ali jeste verovatno odgovorna, izmedju ostalog, i za Adornovu prevremenu smrt od srčanog udara, čime je SR Nemačka konačno uspela da ubije svog najpoznatijeg Jevrejina, ono što ni Hitler nije uspeo. Ali Adorno je znao da je postulat Kritičke teorije da je oslobodjenje moguće, ma koliko daleko u budućnost bilo odloženo i trenutno nezamislivo. Bez ideje emacipovanog čovečanstva ni teorija kao teorija ne bi mogla biti mišljena. Za razliku od Marksa, pak, naravno, dobro je znao da nema nikakvih zakona istorije koji garantuju istinsko oslobodjenje svih. Ali postoji nešto slično postulatu i čistog mišljenja i sa/osećanja da na globalno oslobodjenje i radikalno drugačiji svet moramo misliti, iako čak i kada dodje do borbe i pobedimo, nećemo preko noći znati kako urediti celu tehniku, prirodu i društvo, nego će ustrojstvo novog društva utvrdjivati njegovi članovi, i to veoma postepeno, onda dok se bore i kada se izbore za slobodu. Da na oslobodjenje moramo misliti upućuju mišljenje i osećanje zajedno: “Ono što ne podleže demitologizaciji, bez apologetskog tvrdjenja da je već dostupno, nije nikakav argument – ta je oblast prosto i jednostavno antinomična – nego iskustvo da nesputano mišljenje kulminira u transcedenciji, sve do ideje ustrojstva sveta u kome ne samo da je ukinuta sva postojeća patnja, nego je opozvana i ona nepovratno prošla”

anti-istorističke ideologije. Prema onome što sam naveo u prošloj fusnoti i shodno tome da sam otvoreno rekao da ću podvrgnuti autore čije su teorije tema ovog teksta, i one kao Lakana koji je sa njima neraskidivo povezan, kritici sa pozicije Kritičke teorije, sasvim je jasno da smtram da su i Lakan i Altiser pseudo-naučnici koji robuju celom spisku ideologija koje sam upravo naveo. Što ne znači da baveći se pseudo-naukom nisu došli do nekih bitnih istina – jesu. Ali je njihova scijentistička i ani-istorična ideologija onemogućila izvodjenje ispravnih zaključaka i praktičnih smernica. Čovek je ono što (kolektivnim naporom) napravi od sebe – nema dakle govora o naukama o čoveku, jer nema (Theodor W. Adorno, Negative Dialectics, D.Redmond translation, 2001:394/5, http://members.efn.org/~dredmond/ndtrans.html, poslednji put stranica posećena 6.1.2013., ja sam naglasio tekst). Naravno, ovde se transcedencija misli materijalistički, kao ono stanje sveta koje prevazilazi sve ono što možemo naći u današnoj, datoj, realnosti. Čini mi se da je Adornova formulacija zaista postulat nužnog čistog iskustva nesputanog mišljanja: ideja je nužna – bila je već mišljena kao osnova gotovo svih religija i danas i u budućnosti ostaje aktuelna ništa manje jer se nalazi gotovo na nivou a priornog zahteva čovečanstva. Revolucija koja bi dovela do sveta bez patnje ujedno bi rešila i drugi zahtev – kroz našu pobedničku borbu za slobodu bili bi retroaktivno osvećeni i svi oni koji su pre nas izginuli boreći se za svet bez eksploatacije. Pošto su dobrovoljno rizikovali živote, jedino naša pobeda i može dati nekakav smisao njihovoj prošloj borbi i patnji, kao što to Žižek često voli da objašnjava. Iovako su se pravi marsksisti oduvek borili za svetsko-istorijsku revolucionarnu promenu, ne za samo za sebe i svoje doba. Naša pobeda opozvala bi utoliko, stvatno, i njihovu nepovratno prošlu patnju. Ali, vratimo se Lakanovskom problemu sada. Oslobodjenje dakle zahteva ukidanje sve i svake patnje (suprotno Lakanu i pogotovu Žižeku). To uključuje rešenje problema toga da smo sa Realnim samo u kontaktu u psihološki traumatičnim stanjima, samo tada kada ga iskušavamo kao nedostatak. Naravno da je to težak zadatak, samo nikako nije nemoguć. Suprotno Lakanu, Altiseru i Žižeku, sasvim se slažem da je jedan od najosnovnijih ideoloških poteza istorijska hipostaza (proširenje zatečenog stanja na nužni uslov egzistencije čovečanstva koje tematizuje Frankfurtska škola). Svojom anti-istorizmom Altiser se založio za strogu nauku kao suprotnost ideologije, te je tako pao, sa celim strukturalističkim i psihoanalitičkim pseudo-naukama, na nivo čak dve dominantne koliko i opasne, rasprostranjene ideologije, kada je umislio da može da “naučno” utvrdi strukturu funkcionisanja ideologije, “jer je ona večita kao što je nesvesno večito”. ALTISER – CITAT I Lakan i on mogli su da ponavljaju kao papagaji da se bave naukom, ali više čak ni oni koji poštuju dotične, ne misle (ili bar javno ne govore o bilo kakvoj naučnosti Altisera ili Lakana). A obzirom da su i Lakan i Altiser pali i na nivo isorijske hipostaze, scijentizma, i (deklarisanog) anti-humanizma, a sve to je Frankfurtska škola lepo označila kao veoma rasprostranjene ideologije u savremenosti, i posebno obzirom da su naučno “pale” sve strukturalističke pseudo-nauke, tvrdnje da je čovek biološki programiran nereazvijenošću beba za imaginarno i simbolno otudjenje te onda i “Realno kao nedostatak”, ili da su Frojdovo i/ili Lakanovo nesvesno večiti “kao i ideologija” izgledaju kao smešne tvrdnje iz Biblije i Aristotela školovanh sredjevekovnih popova, koji misle da imaju najviši racionalni uvid, dok zapravo potpuno robuju ideologiji, što ih i sprečava da išta bitno pouzdanije saznaju. Nismo dakle osudjeni na Realno kao nedostatak. Ali probleme koje funkcionisanje jezika izaziva u psihi Lakan jeste primetio, čini mi se dobro. Ulazak u polje neslobodnog društva je kao izlazak iz ostatka univerzuma – nema više nazad. No, Adornov navedeni iskaz nas podseća na ukidanje svake patnje kao zadatak u budućnosti koju još ne možemo ni da predvidimo, sa obzirom na naše socijalne i tehnološke mogućnosti. Jezik kao diferencijalni sistem koji je baziran samo na razlikama svojih elemenata i ni na čemu Realnom

zakona koji bi bez izuzetka važili za ljude. Kada se oslobodimo kapitalizma i uznapredujemo tehnološki tako da možemo direktno otkloniti apsolutno svu fizičku i mentalnu patnju manipulacijom genima, ili sličnim, videćemo koliko je oduvek bilo smešno pričati o naukama i zakonima u vezi sa ljudima. Ispašće da je jedino citirano mesto Adorna bilo trans-istorjiski ispravno, jer mislim da je to stvarno inticija koju je on preneo u Negativnu dijalektiku iz gotovo svih religija: iskustvo nesputanog mišljenja je takvo da razmišljajući šta je najvrednije na svetu čovek stiže do ideje sveta u kome je sva patnja za sve živo biva zauvek ukinuta a ljudski život postaje neograničen. Pošto je, slično mom predlogu u ovom tekstu, neka grupa naučnika i filozofa objavila kao najveći projekat tehnologije koliko i etike da ukinemo apsolutno svu patnju, u svakom obliku, za baš sve živo na planeti zemlji, time zasigurno i psihoanalitične “traume” i “nedostatke” kod ljudi, Žižek je pročitao njihov proglas u kome se relativno detaljno kako će ovo biti moguće za manje od hiljadu godina i to ne samo za ljude, nego baš sve živo na planeti, bez davanja suda o ideji.4 Opreznost nije loša, ali ako bi se takav tehnološki projekat stvarno ostvario, predstavljao bi pad i gomile ideologija i pseudo-nauka, i mogućnosti ideološke manipulacije, i zlostavljanja, te ako bi se ostvario pre pada kapitalizma, izmedju dva dogadjaja ne bi proteklo puno vremena.5 Ukidanjem sve patnje bila bi postignuta dovoljna jednakost da se ukloni sva ostala nejednakost – pobunom koju niko ne može kontrolisati jer ne može da nanese nikome patnju, posebno ne ogromnoj većini naroda koja prosto zahteva daljnju kolektivnu administraciju tehnologijom, proizvodnim sredstvima, i raspodelu novca koji moćnima i bogatima ionako više ne bi bio prioritet. Žižek je dakle ambivalentan po pitanju ukidanja sve patnje visokom tehnologijom. Ja ideju podržavam i to slažući se sa njim da je ključni nivo problem nivo fantazije podržane fetišima, a Žižek ne primećuje uzrok je zapečaćivanja odvajanja od realnog, po Lakanu, i time pra-uzroka sve psihičke patnje. Več mogu da mislim i na tehnološko rešenje promenom genetskog koda, nano-tehnologijom i sličnim visko razvijenim tehnologijama budućnosti, koje će pod uslovom da društvo bude dovoljno racionalno, možda upravo biti korišćene za potpuno unipštenje mogućnosti psiholoških problema ili bolova ikakve vrste, na tako efektivan način koji trenutno ne može ni da se zamisli. To bi već odgovaralo Adornovom zahtevu. Dalje, problem je u diferencijalnoj strukturi jezika. Čovečanstvo, kada ostvari slobodu, baš ništa društveno, pa sigurno ni jezik, neće uzimati za nepromenjljivo. Ne možemo da znamo kako bi izgledalo racionalno i oslobodjeno čovečanstvo – čak ni dotle da ne možemo da garantujemo da bi se koristio, ako je Lakan bio u pravu, i jedan jedini poznati jezik. 4 Slavoj Žižek, Do We Still Live in a World, http://www.lacan.com/zizrattlesnakeshake.html (pristupljeno 6.1.2013) 5 Videti Hedonistic Imperatice, http://www.hedweb.com/ za insistiranje na tome da imamo i potrebu i moralnu dužnost da ukinemo patnju sveg živog na planeti. Ovo se planira nanotehnologijom i predvidja da će postati čak relativno skoro moguće. Tada bi bila eliminisana i psihoanaliza i ideologija koji Žižek tematizuje, ali i eksploatacija u svim nama poznatim oblicima, jer će biti postignuto “stanje uzvišenog blagostanja kao pred-programirana norma mentalnog života”. Ovim bi posebno bio rešen problem ideološkog upravljanja uživanjem i veći deo problema nejednakosti. Naravno, pod uslovom da već postoji politička volja da se masovna egzistencijalna promena istovremeno izvede odjednom na svim ljudima.

da bi citirano stanje “stanje uzvišenog blagostanja kao pred-programirana norma mentalnog života” automatski kraj ideoloških fetiša i fantazija. Nema više potrebe za fetišističkim odredjenjem uživanja. Nema više ni biopolitike, ni regulacije uživanja na bilo koji način. Sama Žižekova teorija i Lakanovska psihoanaliza zahtevaju da se tehnološko rešenje upotrebi momentalno kada bude postalo moguće. Jedini “problem” je što u takvom svetu Lakan i Žižek ne bi više ni mogli da se bave psihanalizom, a Altiser se sigurno ne bi bavio “naučnim marksizmom”. No, ovaj gubitak je sasvim podnošljiv. Teorije svih pomenutih autora upućuju na potrebu da se tehničkom manipulacijom stvori svet u kome te teorije više ne bi važile.

Još jače se na prikazanom pojmu Realnog vidi se već koliko je Lakan sličan Frankfurtskoj školi (i koliko je Žižekova interpretacija dotične loša). Realno je drugo ime za Adornovo ne-identično, za identitet realne stvari, “ovog-nečeg”, koji prevazilazi sve pojmove kojima možemo vršiti identifikaciju stvari. Isto stoji stvar i kod Adorna, negativna dijalektika je racionalna “konzistentna svest o neidentičnosti”6, na koju tera sama potreba za identifikacijom. Od tematizacije efekata identifikacije, tematizacije Lakanovog Imaginarnog (i Simbolnog), kao i Adornove kritike mišljenja identiteta, pra-oblika sve i svake ideologije po njemu, negativna dijalektika i psihoanaliza se samo blago razlikuju po Lakanovom insistiranju da je Realno nemoguće, da se ne može ni izraziti slobodno psihičko stanje ljudi u jednom novom društvu u kome je represija nad Realnim materijalnosti prirode dokinuta, ali kao i Adorno koji insistira da je ono njegovo Ne-Identično o kome, kao i Lakan o Realnom, itekako piše na stotine strana, nešto na čije nas mišljenje navodi sama racionalnost, čak sama racionalno mišljena potreba za identifikacijom: želimo da kažemo šta stvar jeste kad je identifikujemo, zbog toga je zapravo uopšte i identifikujemo, a ne zanima nas prvenstveno pod koji pojam, u koju grupu, može da se podvede – što je baš ono kako razuzdana “prinuda identičnosti” pokušava da naredi čoveku da misli.7 Rečeno Žižekovim jezikom, ta prinuda identičnosti nije ništa drugo nego prastara ideološka fantazija koja očigledno tvori našu stvarnost, na način koji je sam Lakan opisivao tematizujući Imaginarno (i Simbolno), i to nastaje kao pra-fantazija samog kapitalizma: ne može se razmenjivati bez utvrdjivanja identičnosti i ekvivalentnosti, abstrakcijom. Ustanovljava se sasvim ispravno glede terora na ljudima 6

Adorno, Negative Dialectics:16-18

7 Ibid. Treba dodati da je razlika minimalna. Lakan je naturalistički mislio da smo osudjeni na ovo Realno kao nedostatak, dok i Adorno takodje odbija da priča o subjektima slobodnog društva, ali zato što misli da stanovnici jednog represivnog sistema slobodu u budućnosti ni ne mogu da zamisle, jer struktura i sadržaj mišljenja dolaze iz negativne, zle, sadašnosti i prošlosti, pa nemamo čime da mislimo život posle oslobodjenja.

da i on ne bi bio moguć bez apstrakcije njihove materijalne konkretnosti i svodjenje na pojam kojim su identifikovani, na grupu kojoj pripadaju. Tako je kapitalizam moguć uzrok i onoga za šta je Lakan filozofski, ali pošto je voleo da pričao o “nauci”, dodaćemo: pseudonaučno ustanovio. Rascep u subjektu i psihička patnja nemaju poreklo u biologiji vrste nego odnosima proizvodnje. Ovo je duboka i duboko potisnuta veza Negativne dijalektike i Žižekovih radova, te osnova za buduću marksističku kritiku Žižeka i Lakana. U istom Adornovom pasusu je navedena i danas potencijalno još ozbiljnija kritika Žižeka: da nije originalan u pogledu onoga za šta navodi da je glavni nivo funkcionisanja ideologije, jer je već Adorno insistirao da ideologija ne lebdi iznad društva , “nego je njemu inherentna”.8 Problem je naravno što je Adorno menjao stavove o ideologiji a Negativnu dijalektiku završio pre tragične prerane smrti, pa nije stigao dalje da domisli problem. Isto kao i Adornova “konzistentna svest o ne-identičnom” i psihoanaliza teži ideji humaniteta, afiniteta i empatije – i to kao visoko racionalna procedura koja kao ni Adornova ne može koegzistirati sa ideološkim fantazijama kao što je insistiranje na opštem važenju logičkih zakona: Lakanovi pojmovi su jako često paradoksalni. Pacijent analitičaru priča svoje simptome, fetiše, fantazije, najrazličitije patologije, pri čemu ovi predstavljaju Lakanove “male komadiće Realnog” - onoga što smo zauvek izgubili i što smo tako izgubili da ne možemo reći ni šta nam tačno treba da popunimo rupu zvanu Subjekat, zjap koji je izazvalo odvajanje od Realnog, koje se naknadno vraća zauvek kao nedostatak koji nas zauvek prati, jer zadovoljenje ni jedne jedine konkretne želje ne bi subjektu vratilo ono što je izgubio Imaginarnim identifikacijama i Simbolnim alijenacijama. Ovaj osećaj neizrecivog gubitka materijalne prirodnosti sopstvenog života u krajnjoj liniji, dakle Adornovog “ne-identičnog”, je ono što nas prati celog života, od šestog meseca. To ne znači da treba da odustanemo od racionalne analize i poboljšanja svog individualnog i kolektivnog stanja, naprotiv, i kod Lakana i kod Adorna. Negativna dijalektika je “konzistentna svest o ne-identičnosti”, koja pravda paradoksalnost ključnih pojmova Žižekovog Lakana, pogotovu centralnog pojma, pojma Realnog. Paradoksalnost je u ovakvim najvišim pitanjima za očekivati, posebno kad malo kasnije vidimo da se pod idejama Realnog i ne-identičnog misli gotovo na isto, a ako neko iz formalnih razloga automatski odbija teoriju o najvišim ljudskim pitanjima, taj je najveći neprijatelj racionalnosti, ukazujući neopravdano na protivurečnosti koje nisu ništa drugo do “ne-identičnost pod prokletstvom zakona koji pogadja i ono ne-identično” 9. Misli se na prokletstvo društvene prinude identičnosti, ideološki reflektirane kao zakon identiteta i skup zakona formalne logike neopravdano primenjene na oblasti kojima su se bavili Adorno i Lakan, gde ona nije nikakav kriterijum ikakve opravdane procene bilo čega. Psihoanaliza može osloboditi subjekta vezanosti za 8

ND 4, "Natural History" 347-351

9

Ibid:18.

fantazmatske fetiše koji deluju kao zamenski objekti za Realno, ali tako da stanje čistog Realnog naravno nikada ne mogu potpuno dostići, pa se ljudska želja pomera zauvek od jednog ka drugom objektu želje, želje koju je Realno nemoguće zadovoljiti, jer nema objekta čije bi nam uživanje vratilo osećaj ispunjenosti i jedinstva sa prirodom, osećaj koji smo imali samo pre identifikacije i društvene alijenacije, koji čak tačno niko ni ne pamti. Na tragu Adorna ispravimo sada Lakanovu teoriju želje, nju je nemoguće zadovoljiti u današnjem svetu, a u slobodnom svetu to ne bi bilo tako, da prigovorimo značajno Lakanovom naturalizmu i scijentizmu. Realno se iskušava kao izgubljeno ulazkom u Imaginarno i Simbolno, ono dakle što vrši Adornov “teror identičnosti”,a što ipak ne znači da smo “ontološki prokleti”. I kod Lakana terapijom, dakle visoko racionalnom procedurom, subjekat može, prvo osloboditi svoju želju vezanosti za fantazijom upravljanu žudnju za fetišima, objektima, mestima, ljudima, dogadjajima ili aktivnostima koji bi navodno imali veću vrednost od svega u našem životu, pa zbog ovih fetišističkih vezanosti itekako patimo. To stoga jer su fetiši “mali komadići Realnog” - ono što nam se nudi kao neadekvatna zamena za izgubljeni osećaj materijalnosti egzistencije, jedinstva sa prirodom, za ono što nikako ne možemo zadovoljiti jureći za objektima koje za Realno proglašava nesvesna, ali već kod Lakana uvek društvena, dakle ideološka fantazija koja izazivajući ogroman psihički bol odredjuje subjektu čemu da, uvek pogrešno teži. Psihoanalitički lek se za zrelog Lakana sastoji u “prevazilaženju fantazije”, za šta ćemo naravno saznati da je i Žižekova fundamentalna ideja kritike ideologije. Ali, šta onda? Neki simptomi koje je subjekat imao će nestati tokom analize, zahvaljujući interpretaciji. Mnogo bitnije, neće više biti terora nezadovoljive želje za fantazmatskim zamenskim objektima za Realno, neće biti žudnje za fetišima. No, prilazeći opet fundamentalno blizu Adornovim kasnim radovima, Lakan konstatuje da će neki od simptoma ostati zauvek, da neće nestati interpretacijom, jer joj nisu ni podložni, i da psihoanaliza nikako ni ne sme da leči ljude od takvih simptoma10, za koje je on skovao neologizam “sintomi”, jer je u tim sintomima sadržan sav realni 10 Ti simptomi, sintomi, su jedina stvarna podrška nezavisnom biću subjekta: uništite li ih, uništićete i samog pacijenta potpunim psihotičnim nervnim slomom. Prethodna psihoanaliza nije mogla da se okane Adornove “prinude identičnosti”, pra oblika sve ideologije i represije, jer je umišljala da svaki simptom treba nestati i hoće nestati interpretacijom, identifikacijom. Dakle: da su svi “normalni”, dobri, zdravi ljudi isti fundamentalno. Kod kasnog Lakana, kao i kod Adorna, različitost nikada neće nestati, prinuda identičnosti u ponašanju je izvor sveg zla i osnov sve ideologije, a mišljenje identičnosti puka dogma.Identitet stvari ne leži u pojmovima pod koje je subsumiramo stavljajući je u odgovarajuću klasu stvari, kako Adornovo “mišljenje identičnosti” razulareno oduvek postupa, nego u onom specifičnom same stvari, za šta je naziv ne-identično. Tako ni identitet čoveka ne leži u skupim stanovima i drugim ideološkim fetišima za kojima ispranog mozga nesvesnom kolektivnom ideološkom fantazijom čovek jurca,jer čak i da nešto dobije od svojih fetiša, osećaj nedostatka Realnog bi ostao, izazivajući metonimičko klizanje želje ka drugom ideološkom fetišu, perpetuirajući bol Lakanovog pacijenta do beskonačnosti. Lakanov sintom nije proizvod nesvesne internalizovane fantazije, a ta fantazija je pravo zlo, ne sintomi preko kojih subjekat artikuliše svoje zadovoljstvo na

identitet subjekta sa one strane imaginarnih identifikacija i društveno-simbolnih alijenacija. Psihoanaliza se završava onog momenta kad subjekt prevazidje fantazmatske vezanosti, a one nikada nisu individualne: niti su njihovi objekti želje (fetiši) individualni, već nastaju manipulacijom u interesu onih koji na njima profitiraju, a reklamiraju se milionima; niti fantazmatska vezanost nastaje iz dubine duševne patologije, naprotiv, uvek je društveno posredovana. Socijalno posredovane fantazije nisu ništa drugo nego prinuda na identičnost koju je Adorno tako podrobno objasnio u Negativnoj dijalektici. Psihoanaliza Žaka Lakana je više scijentistično-naturalistička od velike Adornove teorije, pa nudi samo način da se preživi u svetu koji smo upravo opisali, a ne tvrdi da bi se nešto promenilo radikalnim društvenim oslobodjenjem, dok Adorno itekako tvrdi, iako je istakao da njegovo vreme nema potencijala za takvu promenu. No i Lakanov “lek” ima sve veze sa ne-identičnošću i najavljuje obrise slobodnog društva. Precizno govoreći “psihoanalitički lek” prevazilaženja fantazije, za kasnog Lakana uvek momentalno istovremeno znači da je subjekat u stanju da prepozna svoje fundamentalne simptome, to jest, sintome, i da se sa njima u potpunosti identifikuje. Tako se interpretira Frojdova zamisao “izlečenja”: Wo Es war soll Ich werden! Subjekat se identifikuje sa odredjenim “nenormalnim” - neuobičajenim qua stvarno, “realno” ličnim načinima ponašanja kojima artikuliše svoje uživanje, stupajući u kontakt sa poslednjim ostatkom punoće izgubljenog Realnog u našoj civilizaciji, time priznajući da se na njemu neshvatljiv ali istrajan način ponaša drugačije od toga kakvo se ponašanje prezentuje kao društveno poželjno i od toga šta se smatra “normalnim”. Prevazilazeći društveno nadodredjene fantazije u činu identifikacije sa fundamentalnim ličnim sintomima individua je izlečena utoliko što je bar psihološki oslobodjena od društvenog terora da juri za nedostižnim objektima želje masovne kulture koji se kako je psihoanaliza otkrila urezao u psihu ljudi kao osnova psihičkog bola, time što želja povezana sa društveno-ideološkom fantazijom nikada ni ne može biti zadovoljena, kada privremeno i jeste, onda se javlja još jače kao želja za nekim još višim ideološkim fetišom. Lakanov subjekat kome želju ne odredjuje fantazija je slobodan i “izlečen” utoliko što je i racionalniji od eksploatatora koji kreiraju savremeno društvo do unutrašnjeg života psihe ličnosti, i ne pati od bola čežnje za nedostižnim i nepotrebnim objektima želja, već zna da je način na koji artikuliše uživanje (svojim sintomom) njegova duboko individualna stvar o kojoj se može pričati, ali koja se ne može niti treba nikakvom analizom ukloniti. Kada je individua u stanju da tako postupa ona je za način koji je za njega mnogo manje štetan od pravog izvora svog psihičkog bola: jurenja fantazmatskih fetiša. Sintom je ono ne-identično, koje se ne može interpretirati, ali ipak može bar opisati, pa nije ništa skroz iracionalno u pitanju, a po sintomima se ljudi razlikuju jedan od drugog, dok ih ideološka fantazija i njeni fetiši vezuju u prinudu medjusobne sličnosti, identičnosti, odredjivanjem istih ciljeva i objekata želje koja nikada neće biti zadovoljena, demonstrirajući time svu laž i zlo prinude i mišljenja identičnosti.

Adorna slobodnija od masa kojima je industrija kulture isprala mozak, to jest, slobodna je koliko se u neslobodnom društvu može biti slobodan, a kod Lakana je bukvalno rečeno “izlečena”. Individua koja se identifikuje sa svojim sintomom se ne identifikuje sa društveno konstruisanim fantazmatskim fetištističkim lažnim potrebama industrije kulture, koje uredjuju kriterijume kojima svi, navodno, treba da teže (npr. beskonačnom zgrtanju para), pa prema tome nije prinudjena da više bude slična drugima, identična. Onoliko koliko je to moguće u današnjem društvu prevazišla je teror nivelacije na istost, poslušnost porodičnoj, verskoj, nacionalnoj ili sličnoj grupi kojoj navodno pripada, to jest, prevazišla je Adornovu prinudu identičnosti i u stanju je da sebe shvati kao samostalno biće koje jedinu osnovu svoje samostalnosti ima u interpretacijom neotklonjivom sintomu kojim artikuliše samo svoje sopstveno uživanje, onoliko Realnog koliko ga uopšte za Lakana i može doživeti ljudska životinja u odraslom dobu. Dijalektičkim obrtom možemo konstatovati da ni Lakan ni Adorno ne daju ni apologiju pukog individualizma i nominalizma, naprotiv. Adorno je umesto identiteta prinudno istih ljudi, stvari i pojmova tražio “afinitet” razlika – afinitet sa onu stranu dualizama, kontradikcija i sukoba: subjekta i objekta, racionalnog i osećajnog, različitih subjekata, individue i društva, dva nuklearna bloka - i ostalih parova i skupova suprotnosti koje je sva dosadašnja pred-istorija čovečanstva u svojoj neslobodi smislila i ostvarila u praksi. Odbacujući kao fantaziju spekulativni identitet, pre svega Hegela (ali i svakako mnogih drugih), Adorno hoće spekulativni afinitet, gde razlike mogu biti razlike, a da ne ugrožavaju jedna drugu. Sa druge strane, Imaginarna i Simbolna prinuda identiteta “što manje tolerišu afinitet prema stvarima, to jače identifikuju” 11 Kod Lakana realni identitet osobe leži u njenom sintomu koji je neotklonjiv koliko i potpuno individualan. Ali, dijalektičkim obratom, ovo tvrdjenje izlazi na to da je Lakan sasvim sigurno trebao da kaže da postoji onda bar jedna fundamentalna osobina stvarno zajenička apsolutno svim ljudima: to da svi imaju (bar) neke od (verovatno beskonačnog skupa mogućih) sintoma, te je u istoriji bilo i previše opšte-ljudskog uvek lažnog pozivanja na identitet, iz koga su uvek neki, kao nekad žene i crnci bili isključeni, potrebno je priznati razlike i shvatiti da bi krajem prinude identiteta, to jest, ljudskog društva kakvo je “nastao bi Apsolut kao ono ne-identično”12, bez da to bude ikakav problem za jednaki status ljudi, naprotiv – baziranjem politike na solidarnosti, empatiji, afinitetu, priznavanjem univerzalnosti postojanja individualnih razlika svakog u odnosu na svakog tek bi se postiglo stvarno priznanje stvarno svih ljudi! Što stvarno znači da je Žižek u pravu kada tvrdi da je Lakan mislilac, pa čak i vrhunac, Prosvetiteljstva – ideja univerzalnosti je kod njega postavljena na svoje mesto. Nismo isti po nekom skupu ličnih osobina koji bi bio zajednički svim ljudima bar u jednoj grupi, niti na osnovu uma koji suvereno vlada čulnošću, a navodno je zajednički 11 ND 3, Causality as Bane 266-267 12 ND 5 – 12 Self-reflection of Dialectics 397-400

kod svih, ali su stvarno svi ljudi isti po tome što nisu potpuno identični nikome drugom pre, posle, ili za vreme njih, kako već sledi iz eksplikacije i tvrdnje o opštoj prisutnosti i neotklonjivosti sintoma. A racionalno je prihvatiti prevazilaženje socijalne fantazije i identifikaciju sa svojim sintomom, te na to podsticati i druge ljude, i taj kriterijum racionalnosti po Žižekovom Lakanu, u njegovoj teoriji i kliničkoj praksi važi za sve ljude. Samo su, ja zaključujem, jedni srećniji da budu analitičari, a drugi pogodjeniji fantazijom koja im onemogućava svako pravo uživanje, do nivoa stvaranja neizmernog psihičkog, bola zbog kog dolaze kao pacijenti analitičarima. Lakanovi uspesi u lečenju bola nastalog prinudom identičnosti nagoveštavaju mogućnost drugačijeg sveta, olakšanjem koje nudi psihoanaliza kao i druge “pukotine [u individualnom životu i istoriji – S. E.] koje prikazuju identitet kao laž, uz stalno prekršeno obćanje sreće, onog Drugog [qua drugačijeg sveta]”. 13 Nestajanjem društvene prinude identičnosti, masovnog stvaranja kolektivnih ideoloških fantazija i fetiša instrumentima industrije kulture, nestala bi, recimo na tragu Adorna, i potreba za identičnošću kao kriterijumu racionalnosti, dobrote i sličnog. Pod “prokletstvom” (Bann), kako kaže Adorno, vladavine identiteta kao istosti, na kojoj se zasniva svaka ideologija i svaka neslobodna društvena grupa, ono različito od prihvaćene lažne opštosti se posmatra kao “otrov. (…) Ono što bi pomoglo pomirenju opšteg i posebnog bila bi refleksija razlike, ne njeno uništenje”.14 Lakan provodi takvu refleksiju. Tvrdjenjem sveprisutnosti simptoma na tragu je Prosvetiteljstva lišenog intelektualističkih dogmi i podložnog ideološkoj zloupotrebi neslućenih razmera. Lakan, dakle, refleksijom o razlikama, razlikama kao nečemu prirodno datom svakome u odnosu na svakoga, i to razlikama u načinu uživanja, ne mišljenja, zasniva pravu opštost, kao u Adornovoj misli da “Ono što svedoči da nije sve uzaludno i zlo je samo-refleksija prirode u subjektima”, kakva nam je data u Lakanovom pojmu Realnog, “kroz simpatiju sa onim što je ljudsko”, koju je Lakan pokazao ne samo u teoriji, nego višedecenijskoj psihijatrijskoj praksi, te se i za Lakana može opravdano tvrditi da “samo iskustvom svoje prirodne utemeljenosti genije umiče prirodi [kao puko i nepromenljivo datoj stvarnosti – S.E.]” - jer samo iskustvom toga da smo potpuno zavisni od Lakanovog Realnog, ma koliko ono bilo posredovano Imaginarnim i Simbolnim, dakle egoističko-individualnim i represivno-društvenim, možemo ukloniti one oblike odnosa čoveka ka izgubljenom materijalnom, prirodnom Realnom, tako da ovaj stekne nezavisnost od toga da kao odvratna svinja juri od kupovine jednog besmislenog objekta sa reklama na sledeći, nezavisnost kojom mu se uopšte otvara mogućnost da nezavisno artikuliše uživanje i dobije svoj “mali komadić Realnog” ne u visokoj kulturi, nego materijalnosti prirode na čijoj se sublimaciji prethodna zasniva, specifičnim 13 ND 5 – Appearance of the Other, 11. meditacija, 394 - 397 14 ND 4, Regression Under the Bane, 340-343

individualnim neurotičnim simptomima, sintomima, kroz koje subjekt može istinski autonomno artikulisati svoje uživanje. Naravno, do stepena da to uživanje u neurozi može postati uživanje u sublimiranoj neurozi, što i stoji iza sve i svake religije, umetnosti, filozofije, i sličnog.