Adolf Loos

Adolf Los (1870.-1933.)

SADRŢAJ

1. Sadrţaj.............................................................................

1

2. Uvod...............................................................................

2

3. Ţivot i rad Adolfa Losa...................................................

2

4. Arhitektura i Ornament i zločin........................................

3

5. Losova arhitektura..........................................................

4

6. Zaključak.........................................................................

5

7. Literatura.........................................................................

6

1

Adolf Los (1870.-1933.)

Uvod Inovator ali ne i revolucionar, Adof Los je napravio dobru podlogu za korenite promene u arhitekturi. Donekle sledeći njegovu filozofiju, razviće se potpuno novi pokreti u arhitekturi. Svoje ideje nije u potpunosti primenio u svojim arhitektonskim delima, ali su ga njegov stav i ʺoštar jezikʺ svrstali meĎu najpoznatijie ličnosti moderne arhitekture. Los je većinu svog ţivota stvarao u Austriji, u vreme kada u njoj dominirao eklekticizam i secesija kao pravci u arhitekturi. Neprestano kopiranje motiva prošlih arhitektonskih pravaca, preterano korišćenje ukrasa svuda i na svaki način, razljutile su Losa i navele ga da zauzme sasvim suprotnu stranu.

Ţivot i rad Adolfa Losa Los je roĎen 10. decembra 1870. godine u Brnu, glavnom gradu Moravske, pokrajine u okviru Austrougarske monarhije. Kao sin klesara, već je u ranoj mladosti bio upoznat sa zanatom graĎenja. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u rodnom mestu. Tehničko obrazovanje stiče u drţavnoj zanatskoj školi u Libercu. Studije nastavlja na Visokoj tehničkoj školi u Drezdenu. Nije bio pod posebnim uticajem nekog profesora, već je svoja znanja širio kroz svakodnevan ţivot, radoznalošću i prema ličnim interesovanjima. Najviše ga je zanimao rad Šinkela, ali, iznad svega, Vitruvija. 1893. godine prekida studiranje i odlazi u Ameriku. Najveći uticaj na njega ostavljaju aktuelna Čikaška škola i teorijski zapisi Luis Salivena, pre svega Ornament u arhitekturi (što oslikava i njegov budući članak Ornament i zločin), kao i inovativna efikasnost američkih industrijskih objekata, odeće, pokućstva,... Tri godine provedene u Americi, u mnogome će uticati na Losove stavove i ukus. 1896. godine Los dolazi u Beč i počinje da radi u graĎevinskoj firmi Karla Majredera. Od 1897.-1900. godine Los izdaje seriju članaka za ugledni list carske prestonice Neue freie presse, čime stiče internacionalni ugled. U njima se preteţno bavi ispitivanjem širokog spektra socijalnih problema koje predstavlja kao motivacione faktore koji stoje iza borbe za transformaciju svakodnevnog ţivota. Svoje stavove propagira i preko časopisa Die kunst, a kasnije osniva i sopstveni časopis Das andare. Članci koje je Los napisao u periodu od 1920.-1930. godine sakupljeni su i objavljeni 1930. godine u Inbruku, u knjizi pod nazivom Uprkos tome. Los je postao predstavnik novog pravca arhitekture u Beču, pored eklekticizma i secesije. 1906. godine osniva školu, bez ikakve drţavne pomoći, jer nije postojao interes za još jednom školom arhitekture u Beču, te ona nije

2

Adolf Los (1870.-1933.)

dugo ni opstala. Losovo učenje je predstavljalo opoziciju postojećem. On je imao stav da sve što ima svrhu postojanja, ne moţe biti umetnost. Samim tim ni arhitekturu ne doţivljava kao umetnost, već više kao zanat koji svako moţe da savlada, dovodeći tako u pitanje ispravno shvatanje lika savremenog arhitekte i suštinu savremene arhitekture. Razlog zbog kog Los nije u potpunosti ostvario kao arhitekta, moţe biti to što, u sredini u kojoj je radio, se traţila formalna školska kvalifikacija, koju on, zahvaljujući svom boemskom ţivotu, na kraju nije ni imao. Za razliku od, kasnije Le Korbizjea, koji se udruţio sa svojim roĎakom kao ovlašćenim licem, Los se nije snašao. Za vreme Prvog svetskog rata sluţio je kao rezervni oficir. Posle rata posvećuje se odrţavanju predavanja omladini, na svoj specifičan, duhovit način. Potom izdaje spis Smernice za osnivanje biroa za upravljanje umetnošću, kojim skreće paţnju vlasti na sebe, i konačno 1920. godine biva postavljen za glavnog arhitektu opštinskog ureda za stanovanje i naselja. Na ovoj poziciji ostaje do 1922. godine. Iz ovog perioda proističe veoma značajan spis Moderno naselje. Los se u Beču zadrţao do 1923. kada se seli u Pariz gde je s entuzijazmom prihvaćen od starne francuske avangarde. Njegov članak Ornament i zločin je još 1920. godine bio objavljen u časopisu Esprit Nouveau. U ovom periodu Los je izgradio neka od njegovih najznačajnijih arhitektonskih dela: kuću rumunskog pesnika Tristana Tzara u Parizu (1926.-1927.), vilu Moler u Beču (1928.), vilu Muler (1930.) i vilu Vinternic (1931.-1932.) u Pragu. Ovi monolitni objekti u totalnoj su suprotnosti sa staklenom arhitekturom koja je dominirala u to vreme. Adolf Los je umro 23. avgusta 1933. godine na klinici Švarcman u Kalsburgu kod Beča. Sahranjen je ispod jednostavne nadgrobne ploče koju je sam dizajnirao. Njegov najznačajniji doprinos arhitekturi ostaje u vidu njegovih sabranih članaka.

Arhitektura i Ornament i zločin Da bi se u potpunosti razumeo Losov radikalan inovativan pogled na ţivot, divljenje klasičnoj tradiciji, njegova strast za sve aspekte dizajna, neophodno je da se pročitaju njegovi sakupljeni rukopisi. U svojim esejima Los je voleo da koristi provokativne fraze, a postao je poznat po odreĎenom eseju pod nazivom Ornament i zločin, napisanom 1908. godine, u kome vatreno kritikuje i odbacuje stil prepun ukrasa, aktuelnu bečku secesiju. U ovom eseju on istraţuje ideju napretka kulture povezano sa brisanjem ukrasa sa svakodnevnih objekata. Podizanjem stepena kulture ornament sve više isčezava sa predmeta svakinašnje

3

Adolf Los (1870.-1933.)

poterbe. Kao zločin karakteriše prisiljavanje zanatlija da troše svoje vreme i energiju na besmisleno, neograničeno ukrašavanje. Ekonomičnost bez ornamentalnosti je najvaţnije saznanje do koga je Los došao, i osnovna postavka savremene arhitekture. IznenaĎujuće je da su i sami njegovi radovi ukrašeni. MeĎutim, Los deli ornamente, ne na jednostavne i komplikovane, već na ʺorganskeʺ i suvišne. Ovaj esej je brzo postao teorijski manifest i ključni dokument u modernističkoj knjiţevnosti. Bio je široko distribuiran u inostranstvu. Drugo što Los osuĎuje jeste ʺmaskiranjeʺ prave prirode i lepote materijala beskorisnim ukrasima. U svom eseju iz 1898. godine pod nazivom Principi graĎenja piše da istinski rečnik arhitekture leţi u samim materijalima, i da zgrada spolja treba da ostane što bezličnija. To primenjuje i u sopstvenom radu: suprotnost stroge fasade i raskošnog enterijera. 1910. godine Los objavljuje još jedan značajan esej pod nazivom Arhitektura u kome objašnjava protivrečnosti u dizajnu: izmeĎu enterijera i eksterijera, spomenika i kuće, kao i umetničkih dela i objekata koji imaju neku funkciju. Nikola Dobrović u svojoj knjizi Savremena arhitektura – Pobornici, iz ovog eseja posebno ističe sledeću Losovu rečenicu: ʺSve što sluţi nekom cilju treba da se isključi iz carstva umetnosti.ʺ Po Losu, stvaranje kuće ne pripada domenu umetnosti jer ona mora sluţiti svima, što nije nalik umetničkom delu. Ali kaţe i ʺTek mali do arhitekture predstavlja umetnost: samo grobnica i spomenik.ʺ Ostatak arhitekture koji nuţno treba sluţiti svrsi, mora biti isključen iz umetnosti.

Losova arhitektura Kroz čitav svoj opus Los balansira izmeĎu ʺnarodnog govoraʺ engleskog pokreta Arts and Crafts, udobnosti anglosaksonskih enterijera, i klasičnih strogih oblika i monumetalnosti. Eksterijer je gotovo uvek jednostavan i nenametljiv, dok stil u enterijeru od japanskog ambijenta do klasične elegancije. Do 1907. godine Los se uglavnom bavio adaptacijama postojećih enterijera. Zidove je obično oblagao do visine parapeta kamenom ili drvetom, a iznad toga su bili beli sa gipsanim ukrasom pri vrhu. U društvenim prostorijama plafoni su bili čisto beli, dok su u privatnim bili kasetirani u drvetu ili metalu. Podovi su uglavnom bili od kamena, obloţeni parketom, uvek prekriveni orijentalnim tepisima. Namešaj je, kad god je to bilo moguće, bio ugraĎen. Los je voleo da koristi prirodne skupocene materijale zbog kojih ga N. Dobrović u svojoj knjizi kritikuje, skrećući paznju na razmimoilaţenje Losove teorije i prakse. Kao najznačajniji enterijeri iz ovog perioda Losovog stavaralaštva pominju se Café Museum (1899.godina, Beč) i American bar (1908. godina, Beč).

4

Adolf Los (1870.-1933.)

1910. godine Los projektuje moţda i jedno od svojih najznačajnijih dela palatu Goloman&Salatsch (Loshaus) na istorijskom Michaelerplazu u Beču. Ovo delo je ostvareno na osnovu predhodno raspisanog konkursa, čiji je on bio dobitnik. Već sama fasada govori o karakteru objekta. Spratovi su stambeni, a u prizemlju je robna kuća. Ornamenti i ukrasi na fasadi su potpuno izostali. Jedino što se uočavalo jeste tamno prizemlje, svetli spratovi, taman izdignut krov. Reakcije na ovu kuću bile su ţestoke. Novine su o njoj podrugljivo pisale, ali uprkos svemu ova kuća je obeleţila Losov rad, što joj i naziv govori. Kuća Štajner iz 1910. godine u Beču, prva je u nizu kuća na kojoj Los primenjuje svoju ideju plana volumena tj. rauplan-a. Ova koncepcija podrazumeva sistem jednostavnih, prizmatičnih kubusa koji oblikuju unutrašnji prostor na kompleksan način, menjajući visine prostorija. Ovaj sistem oblikovanja Los razraĎuje na svojoj vili Rufer (1912. godina, Beč), a do vrhunca dovodi na svojim vilama Moller (1926. godina, Beč) i Müller (1928. godina, Prag). Los u periodu od 1920.-1922., kao glavni arhitekta Urbanističkog odeljenja Beča, pokušava reuplan da primeni u masovnoj stambenoj izgradnji. Kao osnovni modul uzima kocku i transformiše je u terasasti presek. 1920. projektuje stambeni blok pod nazivom Heuberg. On se sastoji od kuća u nizu, od kojih svaka kuća ima svoju baštu. 1922. godine Los daje ostavku i seli se u Pariz gde upoznaje rumunskog pesnika Tristana Tzara i 1926. mu projektuje kuću. 1928. Los se vraća u Beč kad projektuje jednu od svojih najznačajnijih vila – Moller. Kuća svojim sklopom i arhitektonskim oblikovanjem pokazuje da je Los ostao dosledan rauplan-u. Forma je svedena, kubična, a zidna platna čista, prekinuta samo prozorskim otvorima. Sledeća najznačajnija porodična kuća je vila Müller u Pragu izgraĎena u saradnji sa arhitektom Karelom Lhotom, za vlasnika jedne od tada, najmoćnijih graĎevinskih firmi. Spoljašnjost ove kuće je takoĎe jednostavna, pravougaona, sa vertikalno postavljenim prozorima. Nasuprot tome, unutrašnjost je raskošno opremljena. Ova vila je poslednje izvedeno Losovo delo.

Zaključak Adolf Los stidljivo otvara vrata moderne arhitekture. U njegovim idejama leţe koreni purizma. Problem koji je on postavio, Le Korbizije rešava razvojem slobodne osnove. Los je takoĎe otvorio pitanje tipskih objekata, kao i problem kompleksnog oblikovanja prostora unutar jednostavne geometrijske mase. Dajući odgovore na pitanja koja je Los postavio, budući arhitekti krojili su nove pravce u arhitekturi, potpuno drugačije od onih koji su do tada postojali.

5

Adolf Los (1870.-1933.)

LITERATURA

1. Kenet Frempton (2004), Moderna arhitektura – kritička istorija, Orion art, Beograd 2. Miloš R. Perović (2009), Teorija arhitekture XX veka – antologija tekstova, GraĎevinska knjiga, Beograd 3. Nikola Dobrović (1963), Savremena arhitektura – pobornici, Zavod za izdavanje udţbenika Socijalističke republike Srbije, Beograd 4. sajt: www.architect.architecture.sk

6