Adler Alfred - Individualna Psihologija

ŽIVOTNI STIL Ako osmotrimo bor koji raste u dolini, zapazičemo da se njegov izgled razlikuje od izgleda bora na vrhu nekog brega. Radi se doduše o istoj vrsti drveča, o boru, all mi pred sobom imamo dva razli-čita životna stila. Stil drveta na vrhu brega je drugačiji od stila drveta koje raste u dolini. Zivotni stil jednog drveta je njegova individualnost koja dolazi do izražaja u odredenoj okolini i u skladu sa njom. Jedan životni stil čemo izuzetno jasno sagledati ako ga posmatramo u odnosu na okolinu koja je drugačija nego što smo očekivali, jer onda nam postaje jasno da svako drvo ima svoju sopstvenu životnu formu i da ne predstavlja samo jednu mehaničku reakciju na odgovarajuču okolinu. U priličnoj meri je to isto tako i kod Ijudi. Mi životni stil vidimo u zavisnosti od odredenih uslova životne sredine i naš se zadatak sastoji u tome da pomno analiziramo njegov odnos prema datim okolnostima, s tim što se ima na umu misao da se psiha menja sa odgovarajučim promenama životne sre-dine. We dok jedan čovek živi u povoljnim okolnostima ne možemo jasno da sagledamo njegov ži-votni stil. U novim životnim situacijama pak, u ko-jima je izložen nekim teškočama, životni stil se obelodanjuje u jasnoj i opštoj formi. Iskusan psiholog bi verovatno čak mogao da sagleda životni stil čo51

veka koji se nalazi u povoljnom položaju, all on za svakog drugog postaje vidljiv tek kada taj čovek dospe u nepovoljne i teške situacije. Buduči da je život nešto više od puke igre, on sobom donosi niz teškoča. Stalno se javljaju situacije u kojima su Ijudi suočeni sa teškočama. Trebalo bi jednog čoveka da posmatramo baš onda kada mora da se nosi sa takvim teškočama, i da pokušamo da udemo u trag njegovim raznim duševnim pokretima, kao i njegovim karakterističnim osobi-nama raspoznavanja. Kao što je vec gore objaš-njeno, životni stil čini jedno jedinstvo, jer se razvio iz teškoča ranog života i težnje za jednim ciljem. Mi, jamačno, nismo toliko zainteresovani za prošlost koliko za budučnost, a da bi razumeli budučnost jednog čoveka, moramo da spoznamo njegov životni stil. Cak ako razumemo instinkte, nadražaje, nagone itd., ni izdaleka još ne možemo sa sigurnošču da predskažemo šta če se desiti. Neki psiholozi uistinu pokušavaju da izvuku neke zaključke samo na osnovu odredenih nagona, utisaka ili trauma, all ako se stvar pobliže osmotri, onda če se ispostaviti da svi ti elementi pretpostavljaju jedan sa samim sobom usaglašen životni stil. Bilo šta da deluje kao nadražaj, ono to čini samo utoliko što sadrži i fiksira jedan životni stil. Kako se pojam životnog stila može uskladiti s onim što smo razlagali u prethodnom poglavlju? Videli smo da Ijudi sa slabim organima pate od kompleksa ili osečanja manje vrednosti zato što su suočeni sa teškočama i što se osečaju nesigurni. Ali pošto to Ijudi na duže vreme ne mogu da izdrže, to ih osečanje manje vrednosti, kao što smo videli, go-ni na aktivnost, delanje. Rezultat je čovek koji pred sobom ima neki cilj. Individualna psihologija to konzistentno kretanje u pravcu jednog cilja odavno naziva životnim planom. Ali, pošto je ova oznaka' ponekad dovodila do nesporazuma, to danas govorimo o životnom stilu. Pošto svaki čovek ima jedan životni stil, to je ponekad sasvim moguče predskazati njegovu buduč52

nost samo na osnovu razgovora koji smo s njim obavili i odgovora koje nam je dao. To je kao da gledamo peti čin jedne drame, u kojem se otkrivaju we tajne. Mi zbog toga možemo da dajemo prognoze jer poznajemo faze, teškoče i pitanja života. Shodno tome možemo na osnovu iskustva i poznavanja nešto malo fakata da predvidimo šta če se zbiti sa decom koja se stalno odvajaju od ostale dece, koja traže podršku drugih, koja su razmažena i neodlučno pristupaju novim situacijama. Šta se dešava u slučaju čoveka Čiji je cilj da od drugih dobije podršku? On če se kolebati i težiče da izbegne rešavanje životnih pitanja. Mi znamo zašto i kako se koleba, zašto se povlači ili nastoji da izbegne odgovor, buduči da smo hiljadu puta posmatrali kako se nešto slično zbilo. Mi znamo da taj i takav čovek ne bi hteo sam da se kreče napred, nego da želi da bude mažen. On bi hteo da se drži podalje od velikih životnih problema i radije se bavi nekorisnim stvarima umesto da se pozabavi korisnim stvarima. Njemu nedostaje osečanje za zajednicu i posledica toga je da se ponekad razvija u pro-blematično dete, u kriminalca, neurotičara ili samoubicu koji bira poslednju, krajnju mogucnost bekstva. We to sada bolje razumemo nego ranije. Nama je, na primer, jasno da normalni životni stil možemo da koristimo kao osnovu za vrednovanje kada posmatramo životni stil jednog odredenog čoveka. Socijalno prilagodenog čoveka uzimamo kao merilo, kao normu i po tome odmeravamo individualna odstupanja. RAZUMEVANJE JEDNOG životnog STILA Na ovoj tački če možda biti sasvim korisno da se pokaže kako se odrečtuje normalni životni stil i da na toj osnovi objasnimo pogrešno držanje i neobična ponašanja. Ali pre nego što počnemo s tim razmatranjem trebalo bi još da pomenemo da kod 53

takvih istraživanja tipove Ijudi ne uzimamo u brojčanom smislu. Nas ne interesuju tipovi Ijudi zato što smatramo da svaki čovek ima svoj sopstveni in-dividualni životni stil. Kao što ni na jednom drvetu nečemo nači dva potpuno istovetna lista, tako isto ne možemo nači dva čoveka koji su u svemu pot-puno jednaki. Priroda je tako bogata formama i moguči nadražaji, nagoni i greške su tako mnogobrojni da je naprosto nemoguče da dva čoveka budu potpuno identična. Ako, dakle, govorimo o tipovima, onda u tome vidimo samo jedno intelektualno po-močno sredstvo za jasnije i shvatljivije sagledavanje sličnosti medu individuama. Naši sudovi dobijaju u oštrini ako uvedemo jednu racionalnu klasifikaciju poput tipova i potom istražimo njihova potrebna uobličenja. Ali pri tome se nikako ne osečamo obaveznim da se u svakoj prilici poslužimo tom klasifikacijom; mi upotrebljavamo odredenu klasifikaciju u slučajevima u kojima ona omogučava da se jedna posebna sličnost najjasnije predoči. Ljudi koji ti-pove i klasifikacije uzimaju ozbiljno nisu u stanju da čoveka kojeg su jednom strpali u neku fioku uvrste u neku drugu klasifikacionu shemu. Jedan primer može da učini jasnijom ovde razmatranu tačku. Ako recimo za nekog čoveka kažemo da nije socijalno prilagoden, onda time mislimo na nekoga ko vodi beskoristan život jer mu nedostaje osečanje za zajednicu. To je jedna mogučnost da se Ijudi klasifikuju, i možda je ona i najvažnija. Ali uzmimo čoveka čije se interesovanje, ma koliko ograničeno to i bilo, upravlja na vidljivo, vizuelno. Ta-kav čovek če se potpuno razlikovati od čoveka čije je interesovanje prevashodno usmereno ka jelu. Obojica mogu naravno da budu socijalno pogrešno prilagodeni i pri tome da imaju teškoča u održavanju kontakta sa Ijudima oko sebe. Klasifikovanje na osnovu tipova može shodno tome da dovede do zbrke, ukoliko nam nije jasno da se kod tipova radi samo o svrsishodnim apstrakcijama. Vratimo se sada normalnom čoveku koji nam služi kao merilo za odstupanja. Normalan čovek je 54

individtia koja živi u društvu i sa društvom i čiji je način života tako prilagoden da društvo iz njegovog rada, hteo on to ili ne, izvlači izvesnu korist. On isto tako, gledano sa psihološkog stanovišta, ima do-voljno energije i hrabrosti da savlada probleme i teškoče sa kojima se suočava na svom putu. Oba svojstva nedostaju u slučaju psihopata: oni nisu ni socijalno ni psihički dorasli dnevnim zadacima života. Ilustracije radi pogledajmo slučaj jednog odreČtenog čoveka. Reč je o čoveku od trideset godina^ koji je uvek u poslednjem trenutku izbegao rešavanje svojih problema. Imao je prijatelja kojem nije verovao i usled toga nikada nije ni došlo do pro-dubljavanja tog prijateljstva. U takvim okolnostima teško da jedno prijateljstvo može biti uspešno, jer jedna strana oseča da je odnos opterečen napetostima. Shodno tome mi u slučaju ovog čoveka vi-dime -'da on, iako je sa velikim brojem Ijudj održavao kontaKte na nivou razgovora, nrje imao pravih prijatelja. Niti je posedovao dovoljno osečanja za zajednicu, niti je bio dovoljno prilagoden da bi sticao prijatelje. Stvarno nije voleo da izlazi u društvo i u društvu je uvek bio tih i malo je govorio. Svoje ponašanje je obrazlagao time da mu u društvu ne pada nikakva ideja na pamet, pa otuda nema šta da kaže. Pored toga je ovaj čovek bio još i strašljiv. Imao je rumeno lice koje bi se s vremena na vre-me, kada bi učestvovao u razgovoru, potpuno pocrvenelo. Kada bi uspeo da savlada svoju strašljivost, onda bi sasvim pristojno govorio. Ono što mu je stvarno nedostajalo to je bio neko ko bi mu u tom pogledu pomogao a da ga pri tome ne povredi. Naravno, u stanju strašljivosti nije ostavljao prija-tan utisak i medu svojim poznanicima nije bio naročito omiljen. On je to veoma dobro osečao i usled toga se pojačavala njegova odbojnost prema go-voru. Moglo bi se reči da je njegov životni stil bio tako podešen da je, čim bi se našao u društvu, svu svoju patnju usmerio na sebe. 55

U tesnoj vezi sa društvenim životom i umeš-nošču u ophodenju sa prijateljima stoji pitanje bavIjenja odredenim pozivom. Naš pacijent se stalno plašio da bi mogao da zataji u svom pozivu pa je i danju i noču radio na svom daljem obrazovanju. Radio je preko svake mere i preterano se opterečivao. I usled te prekomerne napetosti onemogučavao je sebe da reši probleme svog poziva. Ako uporedimo način na koji naš pacijent pristupa prvim dvama ždvotnim zadacima, odmah zapažamo da se stalno nalazi u stanju preterane napetosti. To je znak za jako osečanje manje vrednosti. Sebe je obezvredivao a druge Ijude i nove situ-acije je posmatrao kao nešto što je prema njenru neprijateljski nastrojen