92517612 Bela Hamvas Veza Izmedju Sustine Tehnike i Psovke

Бела Хамваш: Веза измећу суштине технике и псовке "Ако човек псује, не чини то само због тога што су ствари непослушне. За сада не располажемо задовољавајућим објашњењем о псовању. У сваком случају и поуздано мантра (магијска формула) призива силе, и ако већ не могу да помогну, бар се свете, и тиме што се непослушна ствар проклиње, она је кажњена. Псовање ослобађа демонске силе. Ствари би требало да су послушне, и човек се врло добро сећа бивства у којем су ствари заиста и биле послушне; када је човек још поседовао моћ која му је обезбеђивала неограничену власт над стварима. Човек понајмање може да поднесе непослушност ствари. Неподношљиво је ако он нешто испусти, оно падне, дотакне врело гвожђе, опече руку. Човек улаже колосалне напоре да би поново васпоставио своју моћ, и цивилизација, наука, техника коначно и нису ништа друго до покушај поновног задобијања безусловне моћи којом је изворно располагао, али ју је изгубио. У оном бивству, којег се човек сећа, између хуманог и поретка ствари реч (језик) је имала такву посредничку улогу да су ствари извршавале изговорену реч. Језик је изворно морао поседовати природу мантре, али је она сасвим поуздано била легална. Човек је касније (као последица корупције) желео да нелегално користи ствари, и због тога ствари нису биле послушне. Цивилизација, наука, техника, пак, не траже легалну примену ствари, него чине напор да пронађу метод како да искористе ствари за своје нелегалне циљеве. У овом процесу циљ магијских мантри (данас обично чаробне речи у виду математичких формула) није коришћење ствари према основном поретку - начелу, него безусловно подјармљивање ствари. Ствари не престају да протестују, и одупиру се. Човек на вишем степену увек измишља нове формуле за подјармљивање, а на нижем степену, ако му се ствар одупире, он псује. ... Наравно, под стварима не треба подразумевати само метал и камен и ваздух и воду. Није вероватно да ће њихово подјармљивање бити успешно, али су могући делимични успеси, само да би на концу крах био што већи. Ствар над којом је човек изгубио власт јесте ствар-свет људских односа, множина односа приватног и колективног људског живота. И то је неупоредиво теже. Човек више није господар односа и истински и не слути шта се збива. Нов разлог за псовање. Ствари су непослушне. Следе сопствене законе, и не извршавају човекове заповести. По свему судећи човекови захтеви нису легални. Нису захтеви поретка, него самовоље. Због тога човек не тражи како да успостави легалност својих захтева, него хоће да реализује своју самовољу, и то по сваку цену. То је оно што се назива насиље. Псовање је чаробна формула демонског насиља. Потпуно је бесмислено и бесциљно, као и свако демонско очитовање. ... Заиста, једва да постоји глупља ствар него да предмет, који није подупрт и није обешен, сигурно пада. Целокупна техника је изграђена на овој непомерљивој глупости. Поред тога, многи се усуђују да ово назову законитошћу природе. Своје очинске и мајчинске способности вежбају опијени влашћу родитељског утицаја. Само да нема толико добрих родитеља, уздише Јунг. На земљи уопште нема веће опасности, подразумевајући кугу и бољшевизам, него што је родитељска љубав. Драма човека јесте што мора да бира између прилагођавања стварности и верности истини.

Ако свој живот не можемо дати за нешто веће од тог живота, такав живот не вреди много. Живот је више него живот. Живот није шест хиљада пута двадесет и четири сата, него жудња за суштином. Верност жеђи гори до смрти. Оно што се догађа увек је истина. Није неопходно дасазнам шта ће сутра бити. Ако знам шта је данас, све знам. Све ће се теже и теже живети, јер човек увек све више и више зна. А ко много зна и не живи према томе, изгубљен је. С поквареним животом не може се правити добра уметност. Наука, филозофија може. Средиште аутономне личности није у закону, него у слободи. А име слободе није самовоља, него жртва. Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци. Жена која за своје биће тражи друга права изван женствености, даје за мање оно што је веће. Лепота није срећа, знају то младе жене. Пре је принуда. Нема у њој никаквог спокоја. Уз присуство истинске жене и најудаљеније ствари одједном постају блиске и достижне. Уз присуство истинског мушкарца и најмање разумљиве ствари постају јасне и разумљиве. Своје очинске и мајчинске способности вежбају опијени влашћу родитељског утицаја. Само да нема толико добрих родитеља, уздише Јунг. На земљи уопште нема веће опасности, подразумевајући кугу и бољшевизам, него што је родитељска љубав. Драма човека јесте што мора да бира између прилагођавања стварности и верности истини. Постсоцијализам је испаштање због утопије социјалистичког сна. Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису. Идеал бесмртности мушкарца налази се у сећању, жене у забораву. Оба су потпуно исте вредности. Има ли веће патње него не моћи ништа учинити? Само је једно моћније од живота, ватра обуздавања живота. У доносу на то да је свет онакав какав јесте, нисам склон да прихватим никакву притужбу с било чије стране. Није било требало с толиком спремношћу допринети да тако буде, а не треба с толиком спремношћу доприносити да тако и остане. Слобода је нешто чудно: човек не може бити маличко слободан или до пола слободан; ако му се одузме мрвица слободе, сва слобода му је одузета.

Године 2000. у Балатонфиреду (Balatonfüred, Maђарска) посађена је липа (први пут процветала 2004) и сваке године на Хамвашев рођендан (23. март) одржавају се свечаности; на плочи је цитат из Хамваша: Човек живи у божијој башти... и запис: Ezt a fát Hamvas Béla emlékére Sava Babić (Belgrád) ültette. (Ово дрво у спомен Беле Хамваша засадио је Сава Бабић /Београд/, 22. март 2000.) * Цитата за плочу (Палић, Требиње, Херцег Нови, Корчула): Дрвеће, Палић, 2007. ПАЛИЋ Победа (стр.21): Када би данас човек имао осећај за узвишено, ова липа би имала свог свештеника. У ХЕРЦЕГ НОВОМ засађен је чемпрес, фебруар 2008. године, предлог је да на плочи буде ова Хамвашева мисао (Меланхолија, стр. 12): Онај који даје дубље је везан него онај који добија, јер не повезује нужда, већ обиље.

"Ebner je rekao da je odgoj podivljali slon u prodavaonici porculana. Na kraju, slučajno ostane i koji čitav komad. I, kad se odgoj završi, čovjek se prihvaća lijepljenja razbijenih komadića. Do kraja života možda i bude gotov s tim." Béla Hamvas, "Kap prokletstva"