5 Ego Stanja

EGO STANJA EGO I LIČNOST Ego ili Ja je deo one strukture ili sistema koji nazivamo ličnost.

MODELI EGO STANJA Pojam ego stanje je prvi počeo da upotrebljava poznati psihoanalitičar Pol Federn, jedan od učitelja Erika Berna. Erik Bern je dao sledeću definiciju ego stanja: Ego stanje je „stanje uma i s njim povezani obrasci ponašanja” (Berne, 1961, str. 30). U transakcionoj literaturi se dugo vremena nije pravila razlika između različitih modela ego stanja. Pojam ego stanje se simbolično koristio za skup različitih unutrašnjih funkcija i spoljašnjih bihejvioralnih obrazaca. Takvu konceptualizaciju i način korišćenja pojma ego stanje danas nazivamo simboličkim ili nediferenciranim modelom. Kasnije su se pojavili autori koji su smatrali da je ključno razlikovati ego stanja kao strukture (strukturalna analiza, odnosno istorijski model ego stanja) od ego stanja kao funkcije (funkcionalna analiza, odnosno komunikacijski model ego stanja). Tako je nastala izvesna konfuzija oko načina definisanja i korišćenja pojma ego stanje jer su paralelno korišćena sva tri modela ego stanja (simbolički, istorijski i komunikacijski). Po našem mišljenju nije moguće napraviti tako jasnu podelu na strukturu i funkciju upravo zbog jednog logičkog zakona koji je izmakao iz vida onim autorima koji su tako snažno insistirali na razdvajanju strukture od funkcije. Naime: uvek kada postoji neka funkcija, mora postojati i neka struktura koja vrši tu funkciju. To je i osnovno metodološko pravilo jer upravo na osnovu postojanja neke funkcije mi zaključujemo ili pretpostavljamo postojanje neke strukture koja se manifestovala kroz tu funkciju. Prema tome, svaki model ego stanja mora imati i svoj funkcionalni i svoj strukturalni deo. Sasvim je drugo pitanje na osnovu kojih kriterijuma mi odabiramo funkcije i hipoteziramo strukture koje se manifestuju kroz te funkcije. Zbog toga svaki od navedenih modela ego stanja nužno mora imati i svoj funkcionalni deo i svoj strukturalni deo. Navedena konfuzija oko shvatanja ego stanja je glavni razlog što smo se odlučili da ne govorimo o ego stanjima kao realnostima, već da izložimo osnovne modele konceptualizacije ego stanja. Razumevanje različitih modela ego stanja je izuzetno važno ne samo zbog samih ego stanja, već i zbog razumevanja onih drugih TA koncepata koji su izvedeni iz koncepta ego stanja. Kako ego stanja služe kao temeljni koncept za razumevanje izvedenih TA pojmova kao što su, na primer, transakcije, jasno je da će analiza transakcija zavisiti od izabranog modela ego stanja. Svaku transakciju je moguće analizirati u bilo kom modelu ego stanja, ali jasno je da će u tom slučaju crteži transakcije biti različiti.

Pet modela ego stanja: Osnovni modeli koji se implicitno ili eksplicitno koriste u TA literaturi su:

1. Istorijski model 2. Komunikacijski model 3.Ego-funkcijski model 4. Simbolički model 5. Atipični modeli

1. ISTORIJSKI MODEL U istorijskom ili „strukturalnom” modelu se ego stanja tretiraju kao delovi ega, odnosno kao neopsihičke, arheopsihičke i eksteropsihičke strukture. Ovaj model se odmah prepoznaje po tome što se za ego stanja koriste brojevi: D2 ili D1. Dok je Odrasli kao neopsihička struktura zdrav deo ega, ego stanja Dete i Roditelj su kod odrasle osobe patološka ego stanja. Ovaj model je od neprocenjive koristi za one transakcione analitičare koji se bave izgradnjom ili promenom ličnosti, a to su oblasti vaspitanja, prevaspitanja i psihoterapije. S ovim modelom su povezani patologija ego stanja i strukturalna analiza ego stanja.

2. KOMUNIKACIJSKI MODEL U komunikacijskom, „funkcionalnom” ili „deskriptivnom” modelu se opisuju ego stanja iz pozicije komunikacije. Ego stanja se u ovom modelu opisuju atributima kao što su Negujući Roditelj, Kritikujući Roditelj i slično. Iako je uobičajeno da se ovaj model koristi za analizu komunikacije s drugima, moguće ga je primeniti i na komunikaciju osobe sa samom sobom. Iz ovog modela su izvedeni koncepti kao što su transakcione opcije, ali i načini merenja ego stanja kao što su egogram i psihogram.

3. EGO-FUNKCIJSKI MODEL Ovaj model svodi ego stanja na obavljanje različitih mentalnih funkcija. Tako, na primer Roditelj vrednuje i sudi, Odrasli skuplja informacije i misli, a Dete oseća potrebe, želje, senazacije i druga osećanja. Kako neki ljudi kompleksnu teoriju ego stanja svode na ovaj model, on je dobio pežorativni naziv „Miki Maus model”. Ovaj model je pogodan za analizu unutrašnjih konflikata, odlučivanja ili za pozivanje različitih funkcija u komunikaciji. S njim je povezan trilog. Oznake za ego stanja su bez drugih naznaka.

4. SIMBOLIČKI MODEL Ovo je prvi, simbolični model ego stanja koji je labavo definisao pojedina ego stanja. To je model koji je u velikoj meri koristio Bern. Oznake za ego stanja su često bez drugih naznaka ili se mešaju strukturalne i funkcionalne naznake.

5. ATIPIČNI MODELI Pojedini transakcioni analitičari koriste atipične sinteze različitih modela. Tako na primer Klod Stajner smatra da se „strukturalni” Roditelj ili R2 uvek „funkcionalno” manifestuje kao Negujući Roditelj, a da je Kritikujući Roditelj uvek manifestacija primitivnog

„strukturalnog” Roditelja u Detetu ili R1. Drugi primer je Mjuriel Džejms koja za ego stanje deteta koristi trostruku podelu na Slobodno Dete, Adaptirano Dete i Malog profesora. Problem je u tome što su prva dva „funkcionalni” pojmovi, a treći je „strukturalni” pojam, takozvani Odrasli u Detetu ili O1. 1

EGO STANJA: ISTORIJSKI MODEL Istorijski model ego stanja tretira ego stanja kao delove ega ili kao ego strukture, zbog čega je uobičajeno da se naziva strukturalni model. U ovom slučaju glavni kriterijum za razlikovanje ovih struktura je istorija njihovog nastanka i razvoja. Glavna pretpostavka na kojoj se zasniva ovaj model je da se ljudi tokom vremena menjaju. Nama se često čini da smo uvek isti, ali se ipak slažemo da smo drukčiji od sebe kakvi smo bili pre pet ili deset godina. Istorijski model ego stanja uspostavlja dijalektičku tenziju unutar ličnosti između onoga kakvi smo sada (Odrasli) i kakvi smo nekada bili (Dete i Roditelj), odnosno između naše sadašnjosti i života u ovde i sada, i naše prošlosti i života negde i nekad. Još je u psihoanalizi postulirano da individualna prošlost određuje ličnost u sadašnjosti (na primer, Frojdova izjava da je dete otac čoveku). Istorijski model ego stanja je koristan koncept za razumevanje psihopatologije i planiranje psihoterapije. Ovaj model nam omogućava da jasno razdvojimo pozitivne od negativnih uticaja prošlosti, a zatim da se oslobodimo negativnih uticaja i da autonomno (od prošlosti) punim plućima živimo život u sadašnjosti vodeći računa o budućnosti.

UPOTREBLJIVOST MODELA Istorijski model je od izuzetne važnosti za razumevanje organizacije ličnosti, njenog unutrašnjeg funkcionisanja, kao i njenog ponašanja. Zbog toga je prvenstveno koristan onim transakcionim analitičarima koji se bave restruktuacijom ili izgradnjom ličnosti, dakle u oblastima psihoterapije, prevaspitanja i vaspitanja.

IDEALNI MODEL EGO STANJA Kada su u pitanju odrasle ličnosti – jer postoji velika razlika između dece i mladih koji su u stanju zavisnosti od svojih roditelja od odraslih koji su nezavisni i samostalni – tada bi idealni ego imao samo jedno ego stanje, a to bi bilo ego stanje Odraslog.

1

Zbog toga bi danas ovaj legendarni terapeut bila oborena na ispitu za transakcionog terapetua, jer se smatra da je velika „greška” ako se mešaju strukturalni i funkcionalni pojmovi. To njoj nije smetalo da koristeći svoj atipični model postiže izvanredne uspehe u radu s ljudima.

R2

O2

Dekatektirani Roditelj

Odrasli

D2 Dekatektirano Dete Slika – Idealni ego odrasle osobe u kojem postoji samo Odrasli. Ovakav Odrasli sadrži sve što je osobi potrebno za kvalitetan život, za svesnost, spontanost i intimnost koji sačinjavaju autonomiju. Ovakva osoba je svesna, odnosno svesna stvarnosti. To znači da je ona realistična ili racionalna, da je njen sistem predstava o sebi, o drugim ljudima i o svetu u skladu sa samom stvarnošću. Te tačne podatke o sebi i svetu osoba logički ispravno obrađuje i dolazi do ispravnih zaključaka. To se odražava na njen sistem vrednosti koji je promišljen i racionalno opravdan. Ali to se takođe odnosi i na njen emocionalni život jer su njene emocije i raspoloženja adekvatni i izraženi na efikasan i socijalno prihvatljiv način. Ovakva osoba je samosvesna i prihvata samu sebe što joj omogućuje da bude opuštena i spontana. Iako mnogi ljudi pogrešno smatraju da odrasti znači prestati zabavljati se i ući u svet obaveza, ovakva osoba jeste odgovorna, ali i voli da se zabavlja. Ona jasno razlikuje rad od zabave i od odmora. To je osoba koja ume da brine o sebi i o drugima i koja ima kapacitete za samoću, za bliskost s drugima, kao i kapacitete za distancu i učešće u javnom životu. Druga važna osobina ove ličnosti je da je ona integrisana (suprotnost od fragmenisanosti), da je u unutrašnjem skladu, zbog čega neki autori ovog Odraslog nazivaju integrisani Odrasli. U ovom idealnom slučaju ego stanja Deteta i Roditelja su dekatektirana što u stvari znači da su izgubila sposobnost da budu ego stanja. Ona su bez energije koja bi ih mogla učiniti ego stanjima tako da su u stvari to psihički sadržaji, memorijski zapisi kojih se osoba može prisetiti ali s kojima se više ne identifikuje i koji nemaju uticaja na njen unutrašnji život ili na njeno ponašanje. Ovakvu strukturu ličnosti je moguće postići na dva načina: ili takvim vaspitanjem koje podstiče njenu izgradnju ili „velikim spremanjem” u smislu psihoterapije ili „rada na sebi” koji podrazumevaju „završavanje poslova” iz prošlosti i raščišćavanje sa sopstvenim kompleksima i zabludama. asimilacija

PSIHA I EGO Kako transakciona analiza u velikoj meri pretpostavlja poznavanje teorije psihoanalize, mi ćemo – istina veoma pojednostavljeno – predstaviti koncepte čije je razumevanje preduslov za shvatanje istorijskog modela ego stanja.2 Psihička topografija podrazumeva dva osnovna područja: ja ili ego (koji je i sam deo psihe) i psihu, odnosno onaj deo psihe koji je izvan ega (ne-ja). Ego je odvojen od ostalog dela psihe unutrašnjom ego granicom. Unutar ega se nalaze određeni ego sadržaji, a u psihi se nalaze psihički sadržaji. Glavna osobina ega je identitet, odnosno doživljaj sebe ili stvarnog Ja (eng. real self). To znači da će osoba sebe doživljavati u skladu sa onim sadržajima koji su u njenom Ja (ego sadržaji).

Ego

Psiha

Unutrašnja ego granica prema psihi

Spoljašnja ego granica prema spoljašnjem svetu Slika – Osnovna psihička topografija Unutrašnja ego granica je selektivno propusna tako da određeni sadržaji mogu iz psihe prelaziti u ego, i iz ega mogu prelaziti u psihu. Tokom ovog prelaska granice dati sadržaji menjaju kvalitet tako da na taj način psihički sadržaji postaju ego sadržaji, a ego sadržaji postaju psihički sadržaji. Na primer, različite osobe koje su nam važne na pozitivan način mi memorišemo kao psihičke sadržaje (internalizacija), ali to nisu sadržaji našega ja, odnosno sadržaji našeg identiteta. Tek kroz proces identifikacije s važnim internalizovanim drugima ovi sadržaji prolaze unutrašnju ego granicu i ulaze u naš ego čime postaju ego sadržaji.

2

Jedan od problema konceptualizacije u TA je u tome što je Bern kao školovani psihoanalitičar podrazumevao da svaki transakcioni analitičar mora dobro poznavati psihoanalizu i njene koncepte. Zbog toga je on u svojim radovima mnogo toga podrazumevao, naslanjajući TA teoriju na izvornu psihoanalitičku teoriju. Tokom pola veka je TA rasla kao samostalna teorija s ambicijom samodovoljnosti što je, pored ostalog, dovelo do toga da je veza s izvornim psihoanalitičkim konceptima oslabila ili nestala. To je dovelo do sasvim novog načina „čitanja” TA od strane novih generacija, do novih interpretacija i ponekad do neprihvatljivog stepena pojednostavljenja. To je, po našem mišljenju, nanelo veliku štetu TA teoriji. Zbog toga smatramo da je veoma važno reafirmisati osnovne psihodinamske koncepte koji su nevidljivi temelj savremenoj TA teoriji.

Slično, dete od osam godina shvata da u mnogim aspektima nije kao kad je imalo šest godina („Kad sam bio mali”). Ti zastareli aspekti identiteta (ego sadržaji) su napustili ego i prolaskom kroz unutrašnju ego granicu promenili kvalitet i postali psihički sadržaji. Opisano dete se može sećati kakvo je nekada bilo, ali sa svešću da više nije takvo i da nikada više neće biti takvo. Kada određeni ego sadržaji napuste ego i postanu psihički sadržaji oni više nisu nosioci identiteta, tako da mi taj proces nazivamo deidentifikacija. Erik Bern je smatrao da u psihi postoje određeme oblasti (koje je on nazivao psihičkim organima) u kojima se skladište različiti psihički sadržaji. Eksteropsiha je onaj deo psihe u koji memorišemo druge ljude, odnosno internalizujemo važne druge. Na to ukazuje i sam naziv koji dolazi od reči extero, spolja i psihe, duša. Arheopsiha je onaj deo psihe u koji kao psihičke sadržaje „odlažemo” naše zastarele identitete i različite ego sadržaje. Naziv dolazi od reči archeo, staro i psihe, duša. Treći psihički ogran koji je Bern pretpostavio je neopsiha (neo, novo). Ovde je reč o psihičkom prostoru koji omogućuje postojanje ega, odnosno o psihi koja se prilagođava razvoju osobe kao i promenama u spoljašnjem svetu. Neopsiha je odogovorna za polagano i kontinuirano osavremenjivanje ego sadržaja i restruktuaciju identiteta. Kada ceo psihički aparat deluje skladno razvoj osobe teče neometano.

Identifikacija

EKSTEROPSIHA Ego

NEOPSIHA ARHEOPSIHA Deidentifikacija

Slika – Diferencirana psihička topografija Ego stanja su stanja ega, dakle, po definiciji, unutar domena ega, što znači da sadrže ego sadržaje.

Identifikacija

R O

EKSTEROPSIHA NEOPSIHA

D

ARHEOPSIHA Deidentifikacija

Slika – Odnos ego stanja i psihičkog aparata Da bi određeni sadržaj bio ego stanje on jednostavno mora biti unutar granice ega. To znači da svako ego stanje u sebi sadrži osobin doživljaj sebe, odnosno da je nosilac doživljaja identiteta. Ako to nije slučaj tada se ne radi o ego stanju već o nekom drugom psihičkom fenomenu. Primer za takvo delovanje su introjekti i kompleksi. Introjekti su važni drugi koji su internalizovani (introjektovani) i koji kao psihički sadržaji unutar eksteropsihe ostvaruju uticaj na ego. Reč je o mentalnoj reprezentaciji važnih drugih ili o „mentalnoj predstavi tuđeg ega” (Weiss, 1960) koja utiče na ego osobe. Zbog toga je Vajs ove introjekte nazvao psihičkom prisutnošču (drugih) (Weiss, 1960). Introjekti nisu ego stanja jer se osoba s njima nije identifikovala već ih doživljava kao ne-ja, ali njihove poruke deluju na ego.3 S unutrašnjim delovanjem introjekta je povezano pojavljivanje ego stanje Deteta. Pored toga introjekti se mogu projektovati na realne osobe u spoljašnjem svetu u onosu na koje ličnost reaguje iz ego stanja Deteta ili iz nekog drugog ego stanja. Kompleksi su psihički sadržaji koji deluju na ego tako što se osobi nameću protiv njene volje. Tu prvenstveno spadaju opsesivni mantalni fenomeni kao i opsesivni impulsi. Osoba doživljava komplekse kao nešto što dolazi iz njene psihe, izvan njenog Ja. Zbog toga su kompleksi povezani s ne-Ja, s Idom, odnosno s arheopsihom.

IDENTITET I ASIMILACIJA Identitet je poseban kvalitet ega. Sve ono što osoba zna da jeste je deo njenog identiteta. S tim je povezan proces izgradnje identiteta kada neki novi sadržaj postaje deo identiteta, ali i proces deidentifikacije kada neki sadržaj koji je bio deo identiteta više nije doživljen kao deo identiteta („Ono što sam bio nekada, ali što nisam više.”) Identitet neke osobe nastaje na tri glavna načina: a. Osoba sama zaključuje ko je ona u stvari; b. Osoba poveruje drugim ljudima koji joj govore kakva je ona; c. Osoba se identifikuje s drugim ljudima koji su joj važni i koje uzima za uzor. 3

Pogrešno je nazivati introjekte ego stanjima kako to na primer čini Meri Gulding (Goulding) koja je koncipirala „utičućeg” ili „influentnog Roditelja”, ali i ovakvo razlikovanje je korisno.

Ovaj proces je najintezivniji u detinjstvu kada se osoba i fizički brzo menja, ali se takođe nastavlja kao spori proces tokom celog života osobe. Kako se identitet stalno izgrađuje i prilagođava stvarnosti, tako se neprestano dešava i spori proces koji ima suprotni pravac, a to je deidentifikacija, odnosno odbacivanje zastarelih i više nevažećih aspekata identiteta. Svi stari aspekti koji su i dalje funkcionalni, u skladu sa stvarnošću i korisni se i dalje zadržavaju unutar identiteta. To znači da novi Odrasli preuzima one dobre delove drugih ego stanja pre nego što ih pohrani u arheopsihi. Ovaj proces preuzimanja pozitivnih aspekata Deteta i Roditelja i njihovu ugradnju u Odraslog nazivamo asimilacija. Važno je shvatiti da je Odrasli istorična struktura, na kojem prošlost ostavlja traga i donosi mu lični pečat. Upravo zbog toga bi se idealne ličnosti i razlikovale između sebe iako je svako od njih isključivo u ego stanju Odraslog.

EGO STANJA ILI FRAGMENTACIJA EGA Dete i Odrasli Ego stanje Deteta je zastarelo Ja koje više ne odgovara stvarnosti i koje je zbog toga neadekvatno ego stanje. Ego stanje Deteta nastaje blokiranjem procesa deidentifikacije tako da umesto da stari identitet (ego sadržaj) napusti unutrašnju granicu i postane psihički sadržaj, on ostaje u egu osobe kao ego stanje Deteta. Kada osoba reaguje Detetom tada kažemo da je došlo do regresije. Da bismo razumeli ego stanje Deteta potrebno je da ga sagledamo kroz njegov odnos prema ego stanju Odrasli. I ego stanje Odraslog i ego stanje Deteta ima svoju granicu. Dakle, pored granica ega (spoljašnja i unutrašnja ego granica) o kojima smo govorili na početku ovog poglavlja, postoje i granice ego stanja. U tom smislu postoje dve mogućnosti: granice ego stanja Odraslog i Deteta su očuvane što ćemo opisati kao konflikt Odrasli – Dete, i granice ego stanja Odraslog i Deteta se prožimaju što ćemo opisati kao kontaminaciju Odraslog Detetom.

O2

O2 Kontaminacija

D2

D2

Slika – Konflikt O-D i kontaminacija Detetom

Konflikt Odrasli – Dete Kada su granice ego stanja Odrasli i Dete očuvane, a u nekoj situaciji se aktivira ego stanje Deteta, tada osoba (Odrasli) zna da su ponašanje i/ili doživljavanje Deteta iracionalni. Drugim rečima, u odnosu na istu situaciju osoba ima dva stava: racionalni stav Odraslog i iracionalni stav Deteta. Odrasli ima distancu prema reakciji Deteta i zbog toga kažemo da je Dete za Odraslog distono. Postoje dva načina na koji se ispoljava ova distanca. Kada su oba ego stanja istovremeno aktivna tada osoba ima istovremeno obe reakcije i njen racionalni deo (Odrasli) se bori protiv njenog iracionalnog dela (Dete). Kada je Odrasli „jači” od Deteta tada uspeva da zadrži kontrolu nad ponašanjem celokupne osobe (ima izvršnu moć), tako da ovakve reakcije uglavnom nisu problematične. Međutim, kada je Dete jače i kada Dete ima izvršnu moć, tada se osoba ponaša iracionalno iako ima paralelnu svest da je njena reakcija iracionalna (Odrasli). Drugi način je kada se ego stanja aktiviraju naizmenično. Sekvenca događanja je Odrasli – Dete – Odrasli. To znači da je osoba bila u Odraslom sve do neke specifične situacije u kojoj se „probudilo” Dete. Dete se aktiviralo svom silinom (na primer, afektno stanje) tako da je Odrasli tokom Detetove reakcije bio privremeno isključen. Tek nakon što je prošla data situacija, ponovo je aktiviran Odrasli koji preuzima punu kontrolu nad ponašanjem i doživljavanjem osobe. Osoba koja je sada u Odraslom ima distancu prema svom prethodnom postupku ili reakciji (Dete) i smatra je iracionalnom i neprihvatljivom. Primer za ovakav odnos Odraslog i Deteta su različite impulsivne reakcije.

O2 Situacija

Konflikt D2

Slika – Konflikt Odraslog i Deteta

Kontaminacija Odraslog Detetom

Kada su granice ego stanja Odraslog i Deteta spojene, odnosno prožete, tada osoba nije u stanju da u određenom aspektu procene stvarnosti razlikuje Dete i Odraslog, odnosno iracionalni i racionalno. To se manifestuje tako da osoba (Odrasli) smatra da je neki inače iracionalni stav (ili reakcija) koji je u stvari Dete, potpuno racionalan, realističan i ispravan, odnosno da je to stav njenog Odraslog. Ako uzmemo za primer funkciju

mišljenja onda se kontaminacija izražava kao zabluda. Zabluda je iracionalnost za koju je osoba čvrsto uverena da je racionalna. Pored oblasti mišljenja bilo koja druga mentalna funkcija Odraslog može biti kontaminirana. Primer za kontaminacije u oblasti percepcije su iluzije i halucinacije. Kod kontaminacije Odraslog osoba nije u unutrašnjem konfliktu jer ona u vezi datog aspekta stvarnosti ima samo jedan stav. Terapiju kontaminacije nazivamo dekontaminacija i ona podrazumeva jasno razdvajanje i diferenciranje granica ego stanja Odraslog i Deteta. Taj postupak se takođe naziva strukturalna analiza ego stanja. Relativno retko je rezultat dekontaminacije to da osoba odmah zabludu potpuno zameni racionalnim stavom. Daleko je češće da rezultat dekontaminacije bude nastanak novog racionalnog stava iz Odraslog, koji je u konfliktu sa starim iracionalnim stavom koji sada prepoznat kao iracionalan (kao Dete).

Racionalna ideja Zabluda Iracionalna ideja

Slika – Proces dekontaminacije se završava sa ego stanjima koja su u konfliktu.

O2

Racionalna ideja ili razmišljanje o X

Zabluda o X (iracionalnost za koju osoba veruje da je racionalna) D2

Iracionalna ideja o X (iracionalnost za koju osoba zna da je iracionalna)

Slika – Kako se Odrasli, Kontaminirani Odrasli i Dete izražavaju u procesu razmišljanja.

RODITELJ (R2) Ego stanje Roditelj nastaje kao poremećaj procesa identifikacije, odnosno asimilacije. Tokom normalnog razvoja osoba internalizuje neku drugu osobu koja joj je uzor (autoritet), zatim se s njom identifikuje, da bi posle izvesnog vremena neke pozitivne osobine osobe s kojom se identifikovala asimilovala u svog Odraslog. Oni sadržaji introjekta koji su neadekvatni i koji nisu pogodni za asimilaciju, napuštaju ego i ponovo postaju psihički sadržaji. Kada je iz nekog razloga asimilacija onemogućena, u osobinom Ja postoji introjekt s kojim se ona identifikovala. Drugim rečima postoji neintegrisani fragment koji jeste inkorporiran u ego, ali koji nije konzistentan s egom. Kada posmatramo fenomenološki to se manifestuje kao osoba koja funkcioniše iz tuđeg Ja, odnosno iz tuđeg ja s kojim se osoba identifikovala.

Identifikacija

R EKSTEROPSIHA

O D

To znači da osoba reaguje i da se ponaša kao neki drugi važni drugi iz njene prošlosti. Ona se drži pravila koje je usvojila bez prethodnog promišljanja razloga za određeno pravilo. Možemo reći da osoba koja je u Roditelju ne misli svojom, već tuđom glavom. Bilo koja druga osoba može postati sadržaj ego stanja Roditelj. To su po pravilu značajni drugi prema kojima osoba gaji poštovanje, koji osobi imponuju i na koje bi osoba želela da liči. Kako su to uglavnom stvarni roditelji jer su internalizacija i identifikacija najizraženiji tokom ranog detinjstva, ovo ego stanje je dobilo simbolično ime Roditelj. Međutim, pored stvarnih roditelja, kao sadržaj ovog ego stanja mogući su brojni drugi, od babe i dede, rođaka, učiteljice, najbolje drugarice, sveštenika, vaspitača, trenera, profesora, šefa i slično, pa do psihoterapeuta. Osoba koja je u ego stanju Roditelja razmišlja i ponaša se neadekvatno i iracionalno. Odnos Roditelja prema Odraslom je isti kao i odnos Deteta prema Odraslom, a to znači da su mogući konflikt ili kontaminacija. Sve što smo u vezi s tim rekli za Dete važi i za Roditelja. Jedina razlika je u odnosu na to odakle, istorijski gledano, dolaze neadekvatni sadržaji. Kada su kontaminacije u pitanju možemo se zapitati odakle one dolaze. Iz Deteta ili Roditelja? Ako je osoba nekada u prošlosti samostalno stvorila neku zabludu tada je reč o kontaminaciji Detetom, a ako je tu zabludu čula od nekog autoriteta i potom je usvojila, tada je reč o kontaminaciji Roditeljom.

Tokom rada s klijentima prvo zaključujemo da li je neka njihova reakcija racionalna ili je iracionalna, a tek naknadno odakle dolaze te iracionalnosti. Ako je izjava racionalna onda je ona iz Odraslog, a ako je iracionalna onda samo znamo da ona nije iz Odraslog već iz nekog drugog ego stanja (Dete, Roditelj ili kontaminirani Odrasli). Zatim nas zanima da li osoba čvrsto veruje u svoju iracionalnost (zabluda odnosno kontaminacija Odraslog) ili je u konfliktu s tom iracionalnošću jer prema njoj ima distancu (iracionalna ideja odnosno Dete ili Roditelj). Tek onda ispitujemo kako je ta iracionalnost nastala. Ako je ona rezultat osobinog samostalnog zaključivanja u prošlosti onda je reč o Detetu ili kontaminaciji Detetom, a ako je produkt uticaja autoriteta i njegovih poruka, tada je u pitanju Roditelj ili kontaminacija Roditeljom.

Stimulusi od klijenta

Racionalno?

Da

Odrasli!

Ne Kontaminacija? Roditelj ili Dete?

Distanca?

Ne

Kontaminacija!

Da Roditelj? Dete?

Samostalno?

Da

Dete!

Ne Roditelj!

Slika – Proces zaključivanja o ego stanjima tokom razgovora s klijentom.

STANDARDNI DIJAGRAM EGO STANJA Uobučajeni dijagram ego stanja u istorijskom (strukturalnom) modelu izgleda ovako:

R2

O2

D2

Slika – Standardni dijagram istorijskih ego stanja. Reč je o standardizovanom dijagramu koji pokriva sve mogućnosti, ali koji ne odgovara svakoj ličnosti. U praksi, terapeut u zavisnosti od problema, odnosno od konkretne ličnosti i situacije crta dijagram koji odgovara baš toj ličnosti. To znači da će nekada ovaj dijagram sadržavati samo dva ego stanja. Za decu i mlade u pubertetu i adolescenciji je normalno da dijagram njihovih ego stanja odgovara standardnom dijagramu upravo zbog toga što se njihove ličnosti formiraju i što taj proces nije završen. Drugim rečima, fragmentacija i unutrašnji konflikti su normalna pojava u ovom periodu.

STRUKTURALNA ANALIZA DRUGOG REDA Pored osnovne podele na R, O i D, ova ego stanja je moguće i dalje diferencirati. U tom slučaju govorimo o strukturalnoj analizi drugog reda.

R2 RR Ego stanja u RR OR DR

O2

+ –

D2 R1 O1 D1 R0, O0 & D0

Slika – Strukturalna analiza drugog reda Za razumevanje strukturalne analize drugog reda je važno razumevanje principa „ego stanje u ego stanju”. Uzmimo za primer osobu koja u nekoj situaciji iz svog Odraslog (O2) regredira u ego stanje Deteta (D2) koje odgovara istorijskom detetu od devet godina. Međutim, to dete od devet godina je takođe na tom uzrastu imalo tri ego stanja, tako da ga možemo prikazati kao dijagram od tri ego stanja (R1, O1 i D1 ). Zbog toga možemo u D2 crtati dijagram R1, O1 i D1. Takođe to dete od devet godina bi moglo dalje da regredira na neki raniji uzrast kada je takođe imalo tri ego stanja. Zbog toga u D1 možemo crtati dijagram od još primitivnijih ego stanja, sve do prvobitnih ego stanja (R0, O0 i D0). Takođe, u ego stanju Roditelj (R2) se nalazi na primer mama koju takođe možemo predstaviti kao tri ego stanja (RRORDR) i kao takve ih crtati unutar R2.4 U maminom ego stanju Roditelja (RR) se nalazi njena mama koja je takođe imala tri ego stanja, a u babinom Roditelju njena mama i tako sve do početaka. Zbog toga se smatra da je ego stanje Roditelja u Roditelju (RR) ona psihička struktura koja prenosi tradiciju s genaracije na generaciju. Strukturalna analiza drugog reda je nekada važna za suptilniju analizu ličnosti. Međutim, posebno su važna ona ego stanja koja nose oznaku jedan. Zbog toga ćemo reći nešto o njima. Odrasli u Detetu (O1) je simbol predapstraktnog mišljenja. Do razvoja apstraktnog mišljenja (dvanaesta, odnosno četrnaesta godina) dečje mišljenje obiluje logičkim greškama. Pored sklonosti konkretnom mišljenju, deca nemaju dovoljno informacija tako 4

Ove oznake – RR, OR i DR – čitaju se kao Roditelj u Roditelju, Odrasli u Roditelju i Dete u Roditelju.

da Odrasli u Detetu pravi česte greške. To je ono ego stanje koje donosi skriptne odluke i razne druge pogrešne zaključke o sebi, drugima i svetu. Međutim, ovo ego stanje ima i brojne pozitivne aspekte, koji se sadržavaju detetovom voljom da misli svojom glavom i da se suprotstavlja roditeljskim predrasudama. Pored toga ovo ego stanje je izvor kreativnosti i slično. Zbog toga je ovo ego stanje donekle glorifikovano kod Berna i drugih autora i u skladu s tim je dobilo nazive kao Mali Profesor ili Marsovac. Roditelj u Detetu (R1) je posebno važan za razumevanje teže psihopatologije. Kada počinje prava socijalizacija u drugoj godini i kada je dete izloženo određenim zabranama ili naredbama, kada su njegove želje frustrirane, ili kada je kažnjeno, jednostavno nije u stanju da poveže ljubav sa frustracijom ili kaznom. Malo dete misli da su frustracija i kazna znak nepostojanja ljubavi. Zbog toga dete internalizovane roditeljske figure organizuje po dva principa: roditelji koji ga vole ili R1+ i roditelji koji ga ne vole ili R1– . Ova dva ego stanja su neintegrisana i razdvojena (spliting), tako da Roditelja u Detetu (R1) crtamo razdvojenog na njegov pozitivan i na negativan deo, na „dobru vilu” i „zlu vešticu”. Ove strukture se integrišu tek onda kada dete shvati da ga roditelji frustriraju ili kažnjavaju upravo zbog toga što ga vole, da ljutnja i ljubav idu zajedno, da frustracija i ljubav idu zajedno. To je u stvari trenutak kada dete počinje da uočava fundamentalnu razliku, da razdvaja sebe kao osobu od svojih ponašanja. Međutim, kod većine onoga što nazivamo težom psihopatologijom (psihoze, depresije i poremećaji ličnosti) ovi aspekti primitivnog Roditelja ostaju neintegrisani.

EGO STANJA I ENERGIJA Erik Bern je, prateći Frojda ostao u okviru energetske paradigme. Prema ovoj koncepciji svaki psihički (i ego) sadržaj ima određenu količinu „psihičke” energije. To je osnova za psihodinamiku (dinamos, snaga), odnosno za objašnjenje interakcije različitih psihičkih sadržaja i struktura. Što neki psihički sadržaj ima više energije to se on s više snage „gura” u svest, odnosno u ego kao centar polja svesti. Što neki sadržaj ima manje energije to on više „tone” u psihičkom „prostoru” i udaljava se od ega. Tako na primer kod zaboravljanja određeni sadržaji gube energiju sve dok ne potonu u tolikoj meri i udalje se od ega (svesti) da ih se osoba više nikad ne može setiti. Uobičajen naziv za „zaposedanje” (Frojdov pojam besetzung, investiranje) određenog psihičkog sadržaja ili strukture energijom je kateksa (catexis) odnosno katektiranje. Bern je razlikovao tri vrste energije ili katekse. Vezana energija je ona energija koju vezuju različiti psihički sadržaji. Što je vezana energija veća to je u stvari veća potencijalna energija određenog psihičkog sadržaja i ono se nalazi bliže svesti. Što je vezana energija određenog psihičkog sadržaja manja to je taj sadržaj više udaljen od svesti i ima manju mogućnost da dođe do svesti. To možemo vizuelno predstaviti brojnim energetskim nivoima ili slojevima psihe. Kada neki psihički sadržaj ostane skoro bez vezane energije tada kažemo da je on dekatektiran. Nevezana energija je direktna posledica postojanja vezane energije. Naime, u određenim situacijama koje „bude” određeni psihički sadržaj njegova vezana (potencijalna) energija se oslobađa i pretvara u nevezanu (kinetičku) energiju. Ovako aktiviran psihički sadržaj počinje da deluje unutar psihodinamike, odnosno da teži da se izrazi u doživljavanju i ponašanju osobe. Da bi smo pojasnili ove fenomene, mi koristimo ilustraciju s osobom koja spava. Dok spava njena snaga je u potencijalnom stanju (vezana energija), ali kada

se osoba probudi ona preduzima određene akcije za šta koristi svoju snagu (nevezana energija). Što je neki psihički sadržaj na nižoj energetskoj orbiti (ima manje potencijalne ili vezane energije), to će moći da aktivira manje energije (nevezana energija). Slobodna energija je fenomen sasvim drukčije prirode. Slobodna energija je u stvari energija ega i povezujemo je s osobinim doživljajem sebe. Slobodna energija je nosilac doživljaja identiteta i zbog toga je isključivo povezana s ego sadržajima. Kada je neki ego sadržaj (ili ego struktura) katektiran slobodnom energijom tada osoba ima doživljaj da je taj sadržaj u stvari njeno pravo Ja (real Self).5 Kada neka osoba menja ego stanja, tada, u okviru energetske paradigme kažemo da ona katektira različita ego stanja. Energetska paradigma je dobra za razumevanje nekih pojava koje se javljaju u unutrašnjim konfliktima. Tako na primer osoba može raditi neke stvari iz jednog ego stanja, ali kako se slobodna energija nalazi u drugom ego stanju ona će doživljavati unutrašnju podeljenost u kojoj će to drugo ego stanje doživljavati kao svoje pravo Ja. Na primer, osoba se ponaša iz Odraslog (najveća nevezana energija), ali pri tome oseća da je njeno pravo Ja u Detetu (slobodna energija), tako da je njen celokupni doživljaj da se pretvara ili da folira. Takođe, ako određeno ego stanje ili psihički sadržaj ima veliku nevezanu kateksu i teži da se ispolji, osoba se može tome suprotstaviti inhibicijom tog ego stanja od strane drugih ego stanja. Tada kažemo da se određenoj kateksi suprotstavila kontrakateksa. Ovaj mehanizam je u osnovi procesa isključenja pojedinih ego stanja, ali i u osnovi obuhvatnijeg procesa potiskivanja. Ovakva inhibicija određenog ego stanja (ili psihičkog sadržaja) je nestabilna. Posledice ovog manevra su u tome da se ovim konfliktom vezuje energija tako da je manje energije na raspolaganju osobinom egu za aktivan i kvalitetan život. Bern je uveo i sintetički pojam kinetičke energije, kojoj odgovara zbir nevezane i slobodne energije. U vezi s tim je postavio pravilo da će ono ego stanje koje ima najviše kintetičke energije imati izvršnu moć i preuzeti kontrolu nad celokupnim ponašanjem osobe. Metafora o uspavanom ego stanju Petra je mlada ženska osoba koja je u velikoj meri zadovoljna sobom, ali koja ima jedan problem: izbegava konflikte. Svaki put kada neko povisi ton i izrazi ljutnju na Petru, ona se spetlja, postane konfuzna, tužna i želi da što pre pobegne iz date situacije. Petra reaguje na sličan način i onda kada ona nije direktno uključena u situaciju, dovoljno je samo da prisustvuje svađi drugih ljudi koje čak i ne poznaje. Gledano kroz teoriju ego stanja možemo reći da Petra funkcioniše iz Odraslog sve dok se ne pojavi situacija koju Petra stavlja u kontekst „svađa” ili „početak svađe”. Tada Petra prelazi u ego stanje Deteta. Dijagnozu da se radi o Detetu potvrđuje analiza Petrine istorije koja je pokazala da su se tokom njenog detinjstva njeni roditelji često svađali. U takvim situacijama ona bi se jako uplašila, sakrila i čekala da svađa prođe. Njeni strahovi su bili da će se roditelji potući, da će neko nekoga ubiti ili da će se razvesti. Ona se osećala nemoćnom da u celoj situaciji 5

To je Federnova ideja da je sama kateksa ta koja se doživljava kao osećanje ega, doživljaj sebe ili pravo Ja (Federn, 1952).

bilo šta učini da bi sprečila svađu. Posle svađe roditelji bi se međusobno ignorisali neko vreme i izbegavali svaki razgovor o svađi. Niko od njih nije s Petrom razgovarao o tome i pomogao joj da shvati odnose između odraslih. Zbog toga se i ona posle svađa ponašala kao da je sve u najboljem redu i izbegavala je da bilo šta pita u vezi sa svađom. Na ovom primeru možemo pokazati kako je određeno ego stanje nastalo i kako se ono aktivira u kasnijem životu osobe. Petrino ego stanje Deteta je nastalo kao blokada procesa asimilacije. Dečja sposobnost shvatanja je ograničena zbog nerazvijenih kognitivih sposobnosti i nedostatka informacija. Zbog toga deca nisu u stanju da ispravno shvate (pripišu tačno značenje) i da ispravno vrednuju (pripišu odgovarajuću važnost) određenim situacijama. Upravo zbog toga roditelji pokušavaju da svoju decu zaštite od onih situacija za koje pretpostavljaju da ih deca neće shvatiti (na primer, da se svađaju samo onda kada dete nije prisutno). Međutim, ma koliko se roditelji trudili da dete zaštite od negativnih aspekata stvarnosti, oni, na kraju to neće uspeti u potpunosti. S druge strane postoji problem prezaštićivanja deteta, jer ako roditelji veoma uspešno sakrivaju od deteta negativne aspekte života dete će biti potpuno nepripremljeno za njih i neće moći da autonomno funkcioniše kao odrasla ličnost. Zbog toga je daleko važnije da roditelji pomognu detetu da na ispravan način shvati i vrednuje određenu negativnu situaciju koju je doživelo. Tu možemo napraviti metaforu o kognitivnom „želucu”. Deca inkorporiraju („progutaju”) različte situacije koje nisu u stanju da „svare” jer im u „želucu” nedostaju određeni digestivni „enzimi” (kognitivna nezrelost). U takvim situacijama je roditelj dužan da datu situaciju „vari” i obradi za dete do onog stepena kada dete može da je zaista svari (asimiluje). To liči na ponašanje nekih ptica koje prethodno progutaju i počnu da vare hranu koju donose svojim ptićima, jer ptići mogu da iskoriste samo takvu poluobrađenu hranu koju ptica povrati. Drugim rečima kako je detetov Odrasli nezreo, roditlje ustupa svog Odraslog detetu kako bi mu pomogao da asimiluje negativnu situaciju. Ako se to tako radi, tada dete asimiluje sadržaj situacije u svog Odraslog i ne nastaje fragmentisano i neintegrisano ego stanje Deteta. U Petrinom slučaju roditelji joj nisu pomogli da ispravno shvati i vrednuje njihove svađe koje su se ponavljale (a to nije učinila ni neka druga odrasla osoba), tako da je ego stanje Deteta nastavilo da postoji u Petrinom egu kao neintegrisan fragment s puno vezane energije. U situacijama koje nemaju veze sa kontekstom „svađa” Petra je funkcionisala iz Odraslog, a njeno Dete je „spavalo”. Iako mnogi ljudi misle da osoba koja spava prekida kontakt sa spoljašnjim svetom, to nije tačno. Kada osoba bez svesti prekine svaki kontakt sa spoljašnjim stimulusima tada je ona u stanju kome. Iz tog razloga ljudi upravo biraju da spavaju na onim mestima na kojima ne postoje različiti zvučni i svetlosni stimulusi koji bi im ometali san. Bez obzira na to što osoba spava njen referentni okvir nastavlja da registruje stimuluse iz spoljašnje sredine i iz tela (subcepcija), da im pripisuje značenje (apercepcija) i da im pripisuje značaj (valorizacija). Sve dok je rezultat ove obrade registrovanih stimulusa bez posebnog značaja osoba nastavlja da spava, ali ako referentni okvir oceni da se desilo nešto važno, tada nastaje emocija koja u stvari budi osobu. Potpunu analogiju možemo primeniti na Petrin slučaj. Njeno ego stanje Deteta spava tvrdim snom istovremeno registrujući stimuluse u spoljašnjem svetu. Svaki put kada se pojavi takav stimulus kome referentni okvir pripiše značenje „svađa”, ovo ego stanje to prepoznaje kao izuzetno važno i reaguje snažnom emocijom koja ga budi. Dakle,

„nezavršen posao” iz prošlosti čini da ovo ego stanje precenjuje kontekst „svađa” i da zbog toga ima veliku količinu nevezane energije. Kada se probudi, ovo Dete je puno nevezane energije koje čini da „istisne” Odraslog i da preuzme izvršnu moć nad Petrinim egom. Što je veći broj „nezavršenih poslova” to u nečijem egu ima više „spavača”, odnosno disfunkcionalnih fragmenata ego stanja Deteta i Roditelja. Kada se pojavi njihov kontekst, ova ego stanja se bude i izazivaju probleme u funkcionisanju ega. Za nas se psihička energija u velikom meri može poistovetiti s energijom emocije. Borba za prevlast između ego stanja će zavisiti od toga koliko snažnu emociju ima određeno ego stanje. Što je emocija snažnija to će i energija ego stanja biti veća. Kako su emocije rezultat prethodne ocene važnosti (percepcija – apercepcija – valorizacija), tako će ono ego stanje kojem je važnije imati i veću energiju. Na ovaj način nam je moguće da iz energetske paradigme koja je dosta nejasna i simbolična, pređemo u informacijsku paradigmu koja je daleko jasnija i upotrebljivija za rad s klijentima.

Berne, Eric (1961) Transactional analysis in psychotherapy. NY: Grove Press. Federn, Paul (1952) Ego psychology and the psychoses. NY: Basic Books. (Federn, Pol: Ja psihologija i psihoze, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2001. Prevod K. Kondić, T. Štajner-Popović i B. Popović). Weiss, Eduardo (1960) Principles of psychodinamics. NY: Grune & Stratton.

EGO STANJA: KOMUNIKACIJSKI MODEL Ovaj model je poznat i kao „funkcionalni model” ili kao „deskriptivni model”, ali kako je njegova glavna primena u razumevanju i analizi komunikacije mi smo smatrali da je gornji naziv primereniji.

OSNOVNI MODEL U komunikacijskom modelu ego stanja ona se označavaju nekim atributom kao što se vidi na crtežu:

Negujući Roditelj

Kritikujući Roditelj

Odrasli

Slobodno Dete

Adaptirano Dete Prkosno Dete

Slika – Standardni dijagram komunikacijskih ego stanja Kao što se može videti u standardnom crtežu, prikazano je šest osnovnih ego stanja. Ovaj dijagram nazivamo standardni zbog toga što je to dijagram koji se najviše koristi. Međutim, potrebno je znati da nije reč o univerzalnom dijagramu, već se ljudi međusobno razlikuju po tome koja ego stanja aktiviraju tako da su dijagrami pojedinaca različiti. To se posebno odnosi na suptilnije podele ego stanja, tako da se koriste i dijagrami koji diferenciraju i do jedanaest ego stanja, a o čemu će kasnije biti reč. Standardni dijagram nije isto što i idealni dijagram. Prkosno Dete spada u disfunkcionalna ego stanja kod odraslih ljudi, tako da idealni dijagram ima samo pet ego stanja. Međutim, kako je Prkosno Dete veoma prisutno ego stanje, ono je postalo deo standardnog dijagrama. Za razliku od standardnog dijagrama, idealni dijagram koji obuhvata samo ona ego stanja koja su poželjna ima samo pet ego stanja.

Pozitivni Negujući Roditelj

Pozitivni Kritikujući Roditelj

Odrasli

Pozitivno Slobodno Dete

Pozitivno Adaptirano Dete

Slika – Idealna ego stanja u komunikacijskom modelu

U komunikacijskom modelu ego stanje Roditelj je povezano s nadređenom pozicijom u komunikaciji (kao što su to stvarni roditelji u odnosu na svoju malu decu), ego stanje Dete je povezano s podređenom pozicijom (kao što su to mala dece u odnosu na svoje stvarne roditelje), dok ego stanje Odrasli povezujemo s komunikacijom iz jednakovredne pozicije u odnosu na sagovornika (kao što to između sebe čine odrasli ljudi).

PRIMENLJIVOST MODELA Područje primenljivosti komunikacijskog modela je oblast interpersonalne komunikacije, tako da je ovaj model ego stanja možda najviše rasprostranjen jer ga koriste transakcioni analitičari koji rade u različitim oblastima od psihoterapije, do organizacijske psihologije. Pored toga što kroz ovaj model možemo sagledati kakve odnose i komunikaciju pojedinac ima s drugim ljudima, takođe možemo i razumeti kako neka osoba tretira samu sebe, odnosno kako se odvijaju unutrašnje komunikacije. Prema tome oblasti primenljivosti modela su: – komunikacija između ljudi (između ego stanja različitih osoba); – komunikacija unutar ličnosti (između ego stanja jedne osobe).

RODITELJ: NEGUJUĆI I KRITIKUJUĆI U komunikacijskom modelu ego stanje Roditelj je ono koje od drugih ljudi zahteva da mu se podrede. U tom smislu Roditelj je ego stanje koje nastupa iz pozicije socijalne moći, koje je autoritet. Kako razlikujemo dve osnovne roditeljske funkcije „negu” i „kritiku”, tako postoje i dva osnovna ego stanja Roditelja: Negujući Roditelj ili NR i Kritikujući Roditelj ili KR. Negujući Roditelj (NR) Glavna funkcija NR je nega. Pored toga ovo ego stanje drugima pokazuje ljubav; upućuje pozitivne uslovne i bezuslovne stroukove (pohvale i nagrade); dozvoljava (permisivnost) i omogućuje drugima da ostvare svoje želje; nudi podršku (suportivnost) i slično. Negativni Negujući Roditelj i druga negativna ego stanja Svako ego stanje može biti pozitivno i negativno. Glavna razlika je u tome da li to ego stanje deluje na osnovu stvarnosti ili na osnovu iskrivljene stvarnosti. Ako to povežemo s egzistencijalnim pozicijama onda možemo reći da je svako ego stanje koje deluje iz pozicije J+T+ jeste pozitivno ego stanje, a ako operiše iz bilo koje druge pozicije (J+T-, J-T+ ili J-T-) jeste negativno ego stanje. U principu ego stanje može biti negativno i kada: – sadržaj tog ego stanja nije realističan ili nije iz J+T+ pozicije; – ako osoba aktivira dato ego stanje u neprimerenoj situaciji; – ako je osoba konstantno u datom ego stanju. U skladu s tim je ego stanje koje nazivamo Negativni Negujući Roditelj (–NR) ili Spasilački Roditelj. Ilustracija za taj primer su prezaštitnički roditelji koji prezaštićuju ili razmažuju svoju decu i na taj način ih onesposobljavaju za samostalni život u ljudskom

društvu. Unutar ličnosti Spasilački Roditelj je izvor disfunkcionalnih poruka i to kako kontrazabrana tako i nekih zabrana (zabrana sposobnosti na primer).

+NR KR - NR

Slika – Diferencijacija Negujućeg Roditelja na pozitivni i na negativni. Kritikujući Roditelj (KR) Kritikujući Roditelj ili KR je ego stanje koje je zaduženo za postavljanje granica detetu, odnosno za konflikte i prisilu. Kao što njegovo ime kaže ovaj Roditelj je zadužen za negativne uslovne stroukove, odnosno za kritiku, pretnju kaznom i samu kaznu. Sve ove aktivnosti su povezane s promenom detetovog neprihvatljivog ponašanja. Pored toga ovaj Roditelj naređuje detu (i Detetu) da izvrši neprijatan ali koristan zadatak. Njegovo osnovno osećanje je ljutnja, a osobina strogoća kojom detetu nameće disciplinu i prisiljava ga da se uklopi i određene norme ponašanja. U odnosu na poziciju iz koje operiše Kritikujućeg Roditelja je moguće podeliti na pozitivnog i negativnog.

+NR

+KR

- NR

- KR

Slika – Diferencijacija Roditelja na pozitivna i negativna ego stanja. Pozitivni Kritikujući Roditelj (+KR) operiše iz pozicije J+T+. Glavna pretpostavka za ovo ego stanje je da osoba jasno razlikuje osobu od njenog ponašanja (fundamentalna razlika). To znači da je +KR u stanju da drugome stavi do znanja da negativan stav prema postupku druge osobe nije isto što i negativan stav prema drugome kao osobi. Pozitivan Kritikujući Roditelj je od izuzetne važnosti u vaspitanju dece. U unutrašnjoj komunikaciji ovo ego stanje je izvor adekvatne samoljutnje, odnosno adekvatnog osećanja krivice. Negativan Kritikujući Roditelj (-KR) se drukčije zove Proganjajući Roditelj. Ovo ego stanje uglavnom zastupa poziciju J+T-, a manifestuje se kroz pokazivanje prezira i

mržnje. Proganjajući Roditelj je veoma patološko ego stanje iz kojeg osoba maltretira kako druge tako i samu sebe. Ovo ego stanje upućuje skritpne zabrane i izvor je samoprezira i samomržnje.

ODRASLI U komunikacijonom modelu ego stanja Odrasli je ono ego stanje koje s drugima komunicira iz pozicije međusobnog uvažavanja, odnosno na ravni dostojanstva. Glavna osobina Odraslog je da on s drugim ljudima razmenjuje informacije vodeći računa i o svom i o tuđem integritetu. Kada su u pitanju zajednički poduhvati s drugim ljudima Odrasli s njima pregovara i dogovara se. Odrasli s drugim ljudima uspostavlja partnerske odnose. Kao i svako drugo ego stanje tako i Odrasli može biti negativan. Uglavnom je reč o tome da neko aktivira svoje ego stanje Odraslog u neprimerenim situacijama. Jedan od načina je kada osoba insistira na partnerskom odnosu i na komunikaciji iz Odraslog tamo gde je potrebno da zauzme poziciju moći i autoriteta i da komunicira iz Roditelja. Dobar primer za to je kada neki roditelji pokušavaju da izbegnu hijerarhijski odnos sa svojim malim detetom i tretiraju ga kao malog odraslog, odnosno kao ravnopravnog partnera ili prijatelja. Na taj način ovaj roditelj prebacuje veliku odgovornost na dete, odgovornost koja prevazilazi detetove sposobnosti i na taj način mu u stvari ne dozvoljavaju da bude „neodgovorno” dete (skriptna zabrana: „Ne budi dete!”).

DETE: SLOBODNO, PRKOSNO I ADAPTIRANO Slobodno Dete (SD) Slobodno Dete ili SD se drukčije naziva Prirodno Dete ili Spontano Dete. Upravo ti pojmovi „sloboda”, „spontanost”, „prirodnost”, kao i „opuštenost” definišu ovo ego stanje. Ilustracije za SD mogu biti slika deteta u prvoj godini života koje se upravlja na osnovu svojih unutrašnjih impulsa ili slika malog deteta koje se igra. U tom smislu ego stanje SD je proaktivno ego stanje osobe koja prati svoj unutrašnji impuls (želju) i koja mu se spontano i opušteno prepušta. Pojava SD u socijalnim situacijama poziva i druge učesnike da reaguju iz svojih stanja SD. U tom smislu SD doprinosi zabavnoj, opuštenoj, duhovitoj i kreativnoj atmosferi. Mnogi ljudi koji se tek upoznaju s teorijom TA smatraju da je cilj da što više aktiviraju svoje SD i da u njemu provode što više vremena. Cilj TA nije promocija nekog pojedinačnog ego stanja, već je cilj da pojedincu omogući dostupnost svih njegovih pozitivnih ego stanja kako bi bio u mogućnosti da ih sva koristi u odgovarajućim situacijama i da živi život kao celovita ličnost. Na primer, takozvani psihopati ili antisocijalne ličnosti imaju veoma razvijeno ego stanje negativnog SD koje je u osnovi njihovog impulsivnog ponašanja. Prema tome dok preterano socijalizovani ljudi (opsesivne ličnosti) treba da jačaju svoje SD, neki drugi ljudi koje bismo mogli nazvati „infantilnim” bi trebalo da jačaju svoja ego stanja Odraslog i Roditelja. Slobodno Dete može takođe da se manifestuje kao pozitivno i negativno. Pozitivno Slobodno Dete (+SD) se manifestuje u granicama socijalne prihvatljivosti, dok se negativno Slobodno Dete (- SD) izražava u opasnim situacijama ili na načine koji su visoko rizični po osobu ili po druge. Kod ljudi koji su kao deca iz nekog razloga bili

zanemareni od strane svojih roditelja i zbog toga nedovoljno socijalizovani postoji negativno SD koje nazivamo Divlje Dete. Takođe, kod preterano socijalizovanih ljudi koji u detinjstvu nisu imali priliku da dovoljno izražavaju svoje SD, kada kao odrasli počnu da ga izražavaju bilo zbog pijanstva bilo zbog terapijskog rada na sebi, ono se pojavljuje u jednom sirovom stanju i njegove reakcije su često nezgrapne, primitivne i za druge uvredljive. Tokom terapijskog procesa ovo Sirovo Dete je nužna pojava i međufaza koja vodi ka sofisticiranom i pozitivnom Slobodnom Detetu. Prkosno Dete (PD) Prkosno Dete ili PD se još naziva Buntovno Dete ili Osvetničko Dete. Prkosno Dete je reaktivno ego stanje jer se uvek javlja kao reakcija na tuđe poruke. Svaki put kada neka osoba u komunikaciji reaguje Prkosnim Detetom, to je znak da je ona drugu osobu doživela, oparavdano ili neopravdano, kao negativni autoritet. Ako neko drugi reaguje na naše poruke Prkosnim Detetom to znači dve stvari: da nas ta osoba doživljava kao autoritet (Roditelja) i da ta osoba misli da mi nismo fer. PD se kao ego stanje javlja prilično rano i to tokom druge godine života. U ovom periodu malo dete pogrešno veruje da ga roditelji koji mu ispunjavaju želje vole, a da ga roditelji koji mu frustriraju želje ne vole. Zbog toga ono reaguje prkosom (inatom) koji se naziva negativizam druge godine. To je u stvari reakcija Slobodnog Deteta koje počinje da se opire za njega neprijatnim aspektima socijalizacije. Razvojni zadatak za dete, ali i za roditelje je da dete nauči da se podredi roditeljskim zahtevima i da razume da ga roditelji prisiljavaju na neprijatne stvari (frustracija detetovih želja ili naređivanje neprijatnih zadataka) upravo zato što ga vole. Ovaj razvojni trenutak je od izuzetne važnosti i u značajnoj meri se odražava na strukturu detetove buduće ličnosti. Drugim rečima, Prkosno Dete je razvojna međufaza između Slobodnog Deteta i Adaptiranog Deteta. Prkosno Dete može reagovati otvoreno ili prikriveno. Kada je reakcija otvorena i direktna tada pored prkosa, možemo identifikovati jasne emocije zavisti, ljubomore, prezira ili, čak, mržnje. Kada je reakcija prikrivena tada Prkosno Dete prepoznajemo u različitim oblicima pasivno-agresivnog ili pasivno-destruktivnog ponašanja. U razvojnom smislu pojava ego stanja PD je sasvim normalna uključujući i period adolescencije, međutim ono kod odraslih ljudi uglavnom nema pozitivne funkcije. Na određenu nepravdu odrasli ljudi reaguju ljutnjom, a ne prkosom.6 Zbog toga česta pojava PD kod odraslih ljudi ukazuje da te osobe imaju nerazrešen problem s autoritetima. Iz tih razloga je teško kod odraslih ljudi govoriti o adekvatnom ili pozitivnom Prkosnom Detetu. Kada se PD javlja kao reakcija na neko objektivno iskazano negativno roditeljsko ego stanje (- KR ili - NR) druge osobe, tada je pojava PD sasvim razumljiva. Međutim, kada osoba reaguje PD na objektivno pozitivna roditeljska ego stanja, tada je bez svake sumnje reč o projektivnim i regresivnim mehanizmima, pa je reakcija iz PD neadekvatna. Prkosno Dete je ono ego stanje koje reaguje opozicijom na roditeljske poruke i koje donosi takve skriptne odluke iz kojih nastaje antiskript. Osobe koje imaju veoma izraženo ego stanje PD veruju da kroz prkošenje zahteveima autoriteta demonstriraju integritet svoje ličnosti i svoju slobodu. U stvarnosti je to sasvim drukčije: ove osobe su pod negativnom dominacijom Roditelja. To znači da oni imaju svojevrsnu prisilu da učine suprotno od onoga što od njih zahteva autoritet, čak i onda kada i sami smatraju da je zahtev autoriteta za njih racionalan i koristan. Prkosno Dete u 6

O razlikama između prkosa i ljutnje videti u našoj knjizi Emocije (Milivojević, 1999).

stvari ne razlikuje „podređenost” od „poniznosti” tako da veruje da bi se ponizilo ako bi se podredilo zahtevu autoriteta. Razumevanje ego stanja PD je od izuzetne važnosti kako za vaspitače, tako i za roditelje. Adaptirano Dete (AD) Adaptirano Dete ili AD se drukčije naziva Prilagođeno Dete ili Socijalizovano Dete. Ovo ego stanje nastaje kao reakcija deteta koje se adaptira očekivanjima roditelja i socijalnim normama. Pojava pravog ego stanja AD je razultat internalizacije roditeljskih figura i drugih autoriteta, odnosno vrednosti i normi ponašanja koji su oni zastupali. Adaptirano Dete ima zdrav odnos prema autoritetima i zna da se podredi iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugoga. Takođe, osoba koja ima razvijeno AD je u stanju da toleriše frustraciju, odnosno da izdrži neprijatnost kako bi ostvarila udaljeni cilj. Za razliku od SD, AD je u stanju da kontroliše svoje impulse i da ih ispoljava na socijalno prihvatljiv način. AD je povezano s radnim navikama i s pojmovima disciplina i samodisciplina. Kao i druga ego stanja tako i ego stanje Adaptiranog Deteta može biti pozitivno i negativno. O pozitivnom Adaptiranom Detetu (+AD) govorimo onda kada ovo ego stanje operiše iz pozicije J+T+, odnosno iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugoga. O negativno Adaptiranom Detetu govorimo onda kada ovo stanje operiše iz neke druge egzistencijalne pozicije. Kao što postoje različiti disfunkcionalni stilovi vaspitanja deteta, tako postoje i različiti oblici negativnog Adaptiranog Deteta (- AD). Hiperadaptirano Dete je ego stanje Deteta koje se adaptira roditeljskim skriptnim porukama koje nazivamo kontrazabrane. To su poruke kojim se uslovljava detetovo pravo na ljubav ili na život ostvarenjem određenih roditeljskih vrednosti. Kao reakciju na roditeljsku poruku: „Ti si u redu (vrediš ili imaš pravo da postojiš) samo ako si XY!”, dete razvije stav: „Ja sam u redu samo ako sam XY!”, odnosno „Moram biti XY da bih sebe poštovao ili da bih zaslužio da živim!” Zbog toga stava „Ja sam O.K. samo ako sam ...” Hiperadaptirano Dete ima svojevrsnu prisilu da neprestano ostvaruje roditeljske imperative. Zbog toga kažemo da je to ono ego stanje u kojem osoba živi u svom kontraskriptu. Hiperadaptirano Dete je posledica unutrašnjeg negativnog Negujućeg Roditelja. Ovakve ljude nazivamo preterano socijalizovanim ili presocijalizovanim. Maladaptirano Dete se adaptira disfunkcionalnim roditeljskim porukama koje nazivamo skriptne zabrane. To su poruke kojima se osporava detetovo pravo na život ili na ljubav iz ovog ili onog razloga. Zbog toga je glavno uverenje Maladaptiranog Deteta da ono ne zaslužuje da živi ili da ne vredi dovoljno da bi bilo voljeno, odnosno da ono nije O.K. Iz aspekta unutrašnje organizacije ličnosti Maladaptirano Dete je posledica delovanja unutrašnjeg negativnog Kritikujućeg Roditelja (Proganjajući Roditelj), a u teoriji životnog skripta osoba u Maladaptiranom Detetu je u skriptnoj dekompenzaciji. Prkosno Dete takođe možemo ubrojati u varijante negativo Adaptiranog Deteta. Dok su Hiperadaptirano i Maladaptirano Dete pod pozitivnom dominacijom unutrašnjeg Roditelja (Dete uvek mora da izvrši Roditeljeve naredbe), Prkosno Dete je pod paradoksalnom, negativnom dominacijom unutrašnjeg Roditelja (Dete uvek mora da se suprotstavi Roditeljevoj naredbi). Možda bi pravi naziv za PD bilo Antiadaptirano Dete, a njegova glavna egzistencijalna pozicije se svodi na to da drugi nije O. K. (bilo J+T- bilo J-T-). Prkosno Dete je reakcija na unutrašnje delovanje negativnog Roditelja (Kritikujućeg ili Negujućeg).

KOMPLEKSNI DIJAGRAM EGO STANJA Kada se uzmu u obzir sva pozitivna i negativna ego stanja tada dobijamo hipotetički dijagram ego stanja u kojem razlikujemo jedanaest različitih ego stanja. Ovaj dijagram nije univerzalan (ne važi za svakoga), već je didaktičko sredstvo koje ukazuje na moguća ego stanja.

Pozitivan NR

Pozitivan KR

Negativan NR

Negativan KR

Odrasli

Pozitivno SD

Negativno SD

Pozitivno AD Negativna AD: Hiperadaptirano D Maladaptirano D Prkosno D

Slika – Hipotetički dijagram različitih komunikacijskih ego stanja.

TRANSAKCIONE OPCIJE Osnovna pretpostavaka transakcione analize je da svako ima osnovna ego stanja bez obzira da li ih koristi ili ih ne koristi. To znači da neko ko ne pokazuje određeno ego stanje to ne čini ne zbog toga što nema to ego stanje, već samo zbog toga što ga ne koristi. Ako je osoba iz nekog razloga odlučila da isključi određeno ego stanje jer ono nije u skladu s njenom predstavom o sebi (identitet i identifikacija), ona može preispitati tu odluku i odlučiti da ga „uključi”. Erik Bern je argumentovao svoju tvrdnju da svako mora imati sva tri ego stanja na način koji smo mi parafrazirali: „Svako ima ego stanje Deteta samo zbog toga što je nekada bio dete. Svako ima ego stanje Roditelja zbog toga što je odrastao, a to ne bi bilo moguće da neko nije vodio računa o njemu. Takođe svako ko ima mozak ima i ego stanje Odraslog.” Kako svako ima sva tri osnovna ego stanja onda ima i mogućnost da ih koristi. Jedan od načina kako se to povezuje s komunikacijom je koncept transakcionih opcija.

Iako mnogi ljudi veruju da su njihove reakcije na poruke drugih ljudi automatske („spontane”) ipak je u stvarnosti reč o tome da svaki čovek odlučuje o tome kako će reagovati na poruku koju mu upućuje neko drugi. Kada ljudi shvate da u stvari svaki put odlučuju kako će reagovati, oni shvate da postoje dostupni izbori (opcije) različitih mogućih reakcija. Komunikacijski model ego stanja je dobar model da se sistematizuju moguće reakcije. Ukoliko pretpostavimo idealni dijagram u kojem je pet pozitivnih ego stanja (sva izražavaju poziciju J+T+), onda je osobi svakog trenutka na raspolaganju da bira između najmanje pet mogućih reakcija. Princip je da na bilo koji stimulus mi možemo reagovati iz bilo kojeg od pet navedenih ego stanja.

+NR

„Dobro je da ste otvoreni prema meni. Kako mogu da vam pomognem?”

+KR

„Gospodine imate pravo da se ljutite, ali ne i da me vređate. To ne dozvoljavam! Ako tako nastavite prestaje svaki razgovor!”

O

„Možete li mi obrazložiti kako ste došli do tog zaključka?”

+AD

„Žao mi je ako sam vas na bilo koji način ugrozio jer mi to nije namera. Šta vi u stvari od mene očekujete?”

+SD „Vau! Da se i ja tako izražavam verovatno ne bih dobio čir na želucu.”

Slika – Transakcione opcije na stimulus: „Ti si kreten!” Transakcione opcije se koriste i kao terapijska tehnika u grupnom ili individualnom radu. Klijent definiše problematičnu komunikacijsku situaciju u kojoj se „spetlja” i u kojoj na određeni tip stimulusa raguje neadekvatno. Putem dijagrama ego stanja on samostalno, uz izvesnu pomoć grupe ili terapeuta uobliči pet prihvatljivih reakcija iz različitih ego stanja. Kada je definisao različite transakcione izbore kroz igranje uloga uvežbava različite reakcije. Na sledećem sastanku donosi povratnu informaciju kako je reagovao u stvarnim životnim situacijama i dobija podršku grupe ili terapeuta. Od izuzetne važnosti je da se insistira na pozitivnim ego stanjima, a nikako na negativnim.

EGOGRAM I PSIHOGRAM Kada neko savlada teoriju komunikacijskih ego stanja tada je u stanju da procenjuje u kom se ego stanju nalaze drugi ljudi i kako menjaju svoja ego stanja. Tokom grupne terapije edukovani klijenti su u stanju da jedni drugima ocenjuju aktivnost ego stanja. Egogram je jedan od načina kako se određuje profil aktivnosti nečijih ego stanja. Tvorac ovog koncepta je psihijatar Džon Dusej (Dusay, 1977)

Primena egograma kao terapijske tehnike je veoma dobra iz nekoliko razloga. Glavni razlog je u tome što je osnova za jednu vrstu socijalnog fidbeka ko kako koga vidi. Kroz fidbek o doživljaju ego stanja druge osobe grupa sopštava pojedincu kako ocenjuje njegovo socijalno funkcionisanje. Na taj način član grupe osvešćuje svoj socijalni self i način na koji se predstavlja drugima. Pored toga egogram može biti dobra orijentacija osobi u odnosu na to koja ego stanja bi volela da kod sebe više aktivira, a čiju aktivnost bi volela da smanji. Takođe, ako se egogram pravi u određenim vremenskim razmacima on može biti pokazatelj promene funkcionisanja osobe.

KR

NR

O

SD

AD

Slika – Egogram osobe sa socijalnom fobijom

PD

KR

NR

O

SD

AD

PD

Slika –Egogram osobe s histrioničnim poremećajem ličnosti Psihogram (ili endogram) je koncept sličan egogramu.7 Razlika je u tome što kod egograma drugi ocenjuju osobu i aktivnost njenih ego stanja, dok kod psihograma osoba sama ocenjuje svoje unutrašnje doživljavanje kroz koncept ego stanja. Na taj način se ego stanja koriste kao sredstvo introspekcije i uvida u funkcionisanje sopstvene ličnosti.

KR

NR

O

SD

AD

PD

Slika – Psihogram (endogram) osobe sa socijalnom fobijom. 7

Koncept endograma koji je kasnije postao poznatiji pod nazivom psihogram je prvi izložio 1974 godine dr Francisco Del Casale iz Buinos Arijesa.

Kada se istoj osobi urade i egogram i psihogram često se ovi dijagrami značajno razlikuju bar u nekim važnim aspektima. Jedna od pravilnosti je da visokom AD u egogramu odgovara visoki KR u psihogramu. To se objašnjava da je osoba spolja u AD upravo zbog toga što je iznutra veoma aktivan KR.

PRINCIPI POZIVANJA EGO STANJA Poznavanje teorije ego stanja i sposobnost njihovog identifikovanja tokom komunikacije može u velikoj meri pomoći boljem komuniciranju. Bez obzira na aktuelni sadržaj komunikacije svako određeno ego stanje ima intenciju da pozove komplementarno ego stanje. Važno je shvatiti da se radi o inherentnoj nameri ili intenciji ego stanja, o pozivu ili apelu, a ne od stvarnom efektu komunikacije. Prepoznavanje ovih poziva omogućuje nam da odregujemo komplementarnim ego stanjem (paralelna transakcija). U navedenoj tabeli smo opisali šest standardnih ego stanja. Ego stanje koje poziva (stimulus)

Pozvano ego stanje (očekivana reakcija)

NR Negujući Roditelj

AD Adaptirano Dete NR Negujući Roditelj (3) KR Kritikujući Roditelj AD Adaptirano Dete KR Kritikujući Roditelj (3) O Odrasli O Odrasli AD Adaptirano Dete NR Negujući Roditelj AD Adaptirano Dete (3) PD Prkosno Dete NR Negujući Roditelj PD Prkosno Dete (3) SD Slobodno Dete SD Slobodno Dete Tabela – Komplementarna ego stanja u komunikaciji8 Objašnjenje tabele: Sva ego stanja Roditelja pozivaju Adaptirano Dete. Jedina je razlika u intenzitetu poziva: dok NR upućuje blag poziv na adaptaciju („Hajde dušo operi ruke pre ručka”), KR to čini mnogo intenzivnije („Peri ruke kada ti govorim!”). Odrasli uglavnom poziva Odraslog. Sva Deca pozivaju Negujućeg Roditelja. Prkosno Dete upućuje apel da autoritet ne bude negativan, već da postane pozitivan (NR u skladu s predstavom PD o NR). Slobodno Dete poziva Slobodno Dete. Međutim, određena ego stanja mogu pozvati isto to stanje kod druge osobe ali u odnosu na nekoga trećeg ili nešto treće. „Zar Ivana nije jedna divna mlada žena?” je poziv iz NR prve osobe upućen NR druge osobe da zajedno „neguju” Ivanu. Po istom principu jedna osoba može pozvati drugu da zajedno kritikuju (KR– KR), da se zajedno adaptiraju (AD– AD) ili da se suprotstave (PD– PD) nekome ili nečemu trećem. 8

Modifikovano prema Transactional analysis for police personnel (Romano, 1981).

U određenim komunikacijskim kontekstima poznavanje ego stanja i njihove komplementarosti može u velikoj meri povećati komunikacijske veštine ili socijalne veštine. U TA žargonu se upotrebljava izraz „pecanje” (eng. hooking, Romano, 1981, str. 95–136). Ova veština se svodi na dvoje: – Kako pozvati određeno stanje druge osobe – Kako prepoznati da druga osoba poziva neko naše ego stanje.

Romano, Anne T. (1981). Transactional analysis for police personnel. Springfield, IL: Charles C. Thomas publisher.

EGO-FUNKCIJSKI MODEL EGO STANJA EGO FUNKCIJE Svačije Ja ili ego obavlja različite funkcije. Tri osnovne ego funkcije su mišljenje, osećanje i vrednovanje (rasuđivanje da li je nešto dobro ili loše). Ovim trima ego funkcijama odgovaraju tri ego strukture.

R

Vrednovanje

O

Mišljenje

D

Osećanje

Slika – Osnovni ego-funkcijski model ego stanja Drugim rečima, kada osoba oseća ona je u ego stanju Deteta, kada misli ona je u ego stanju Odrasloga, a kada moralno prosuđuje tada je u ego stanju Roditelja. Kako svaka osoba nužno ima sve tri ove funkcije (bez obzira u kojoj meri ih koristi), možemo reći da je ovaj model organski model. To znači da svaka osoba mora imati sva tri ego stanja (organa) koji sačinjavaju njen ego (organizam).

PRIMENLJIVOST MODELA Ego-funkcijski model ego stanja je dobar konceptualni model za sledeće situacije: – jasno razgraničavanje funkcija mišeljenja, osećanja i vrednovanja; – razumevanje načina donošenja odluka; – razumevanje i prevazilaženje unutrašnjih konflikata;

ANALIZA EGO STANJA DRUGOG REDA U ovom modelu moguće je dublje analizirati ego stanja u odnosu na osnovne ego funkcije.

Vrednovanje vrednovanja Vrednovanje mišljenja Vrednovanje osećanja Mišljenje o vrednostima Mišljenje o mišljenju Mišljenje o osećanjima Osećanje o vrednostima Osećanje o mišljenju Osećanje o osećanjima

Slika – Analiza drugog reda u ego-funkcijskom modelu

PATOLOGIJA EGO STANJA Skladno funkcionisanje podrazumeva aktivno učešće sve tri ego funkcije (ego stanja) i njihovo sinergično delovanje u odnosu na različite stimuluse i situacije. Ovaj model je mogućno koristiti za razumevanje patologije ego stanja onda kada osoba ne koristi neku ego funkciju (isključenje) ili onda kada su ove funkcije izmešane (kontaminacija).

Isključenja Za isključenja je tipično da je određeno ego stanje izvan funkcije. To znači da ga osoba ne koristi kako u svojim unutrašnjim procesima, tako i u komunikaciji s drugima. Glavni razlog za isključenje je potcenjivanje i otpisivanje određene ego funkcije od strane osobe. Na primer, ako osoba misli da su osećanja iracionalna i opasna, ili da samo slabići uzimaju u obzir svoja osećanja, ona će verovatno imati isključeno ego stanje Deteta.

Isključeno Dete

Isključeni Odrasli

Isključeni Roditelj

Slika – Jednostruka isključenja ego stanja

Pored jednostrukih isključenja kada je isključeno samo jedno ego stanje, postoje i dvostruka isključenja kada osoba stalno otpisuje dve ego funkcije, odnosno kada isključuje dva ego stanja. U tom slučaju ono ego stanje s kojim osoba konstantno funkcioniše nazivamo konstantnim. Tako je moguće da osoba stalno misli (konstantni Odrasli), stalno oseća (konstantno Dete) ili da konstantno vrednuje (konstantni Roditelj).

Dvostruko isključenje Deteta i Roditelja

Konstantni Odrasli

Slika – Dva načina crtanja dvostrukog isključenja Deteta i Roditelja Kada je reč o isključenjima (ego-funkcijskih) ego stanja tada je važno znati da su ona retko apsolutna. Isključenje se uglavnom odnosu na relativno nekorišćenje određenih ego stanja. Drugim rečima osoba koja isključuje svoja osećanja (Dete) verovatno ipak oseća u nekim prilikama, ali je način na koji koristi svoju osećajnost ispod nekog prihvatljivog minimuma. Da bismo odredili profil kako ljudi koriste svoje ego-funkcije može nam pomoći ego-funkcijski egogram. Na crtežu je histogramom izraženo u kojoj meri ljudi koriste svoja različita ego stanja.

optimum

R

O

D

Slika – Ego-funkcijski egogram osobe koja je konstantno Dete i koja ima dijagnozu histrioničnog poremećaja ličnosti. Roditelj i Odrasli su isključeni, ali u različitom intenzitetu.

Kontaminacije Ego-funkcijski model ego stanja je zasnovan na jasnom razgraničenju i razlikovanju tri osnovne ego funkcije: mišljenja od osećanja i vrednovanja, osećanja od mišljenja i vrednovanja i vrednovanja kao takvog od mišljenja i osećanja. Ovo jasno razgraničenje omogućava sinergično funkcionisanje i bolje razumevanje ovih funkcija. Kada dođe do mešanja, spajanja i prožimanja ovih funkcija, tada govorimo o kontaminacijama. Tada je reč o iskrivljenom predstavljanju psihičkih funkcija jer osoba pogrešno veruje da na primer objekivno razmišlja, a u stvari ona vrednuje.

Mišljenje kontaminirano vrednovanjem

Mišljenje kontaminirano osećanjima

Slika – Kontaminacija Odraslog (mišljenje) Roditeljem (vrednovanje) i Detetom (osećanja).

Kontaminacija vrednovanja osećanjima R Kontaminacija mišljenja vrednovanjem O

D

Kontaminacija mišljenja osećanjima Slika – Alternativni crtež koji pokazuje sva tri tipa kontaminacija. Kontaminacije spadaju u poremećaj granica i to ne samo između ego stanja kao takvih (granice ograna) već i granica našeg ja (granice organizma) kako prema spolja u odnosu na objektivan svet, tako i prema unutra u odnosu na naše psihičke sadržaje.

TRILOG Jedan od dobrih načina grafičke prezentacije sinergije i konflikta ego funkcija u određenim situacijama je trilog (Rissman, 197). Polazeći od pretpostavke da mi imamo tri ego stanja, autor je smatrao da mi nikada nismo u unutrašnjem dijalogu (dve uključene strane), već u „trilogu”.

R

D

O

Slika – Trilog Saradnja ego stanja se može analizirati u okviru triloga. Na primer, Odrasli sarađuje s Detetom tako što traži alternative za ostvarenje Detetovih želja. Roditelj sarađuje s Odraslim kako bi određene moralne norme primenio na datu situaciju i doneo određeni sud. Roditelj sarađuje s Detetom tako što zajednički traže kompromis između Detetovih želja i Roditeljevih načela. Veoma važne odluke bi trebalo da budu rezultat saradnje i

usklađivanja sva tri ego stanja. Takođe, brojne aktivnosti uključuju sinergično delovanje sva tri ego stanja. Konflikti između ego stanja takođe se mogu analizirati u okviru triloga. Kada neka dva ego stanja nisu u stanju da pronađu rešenje (alternativu, sud ili kompromis) tada se osoba nalazi u neprijatnom stanju unutrašnjeg konflikta. Da bi izbegla neprijatnost unutrašnjeg konflikta osoba može pribeći kontaminaciji ili pak, konstruktivnom razrešenju. U kontaminaciji se konflikt prividno razrešava tako što se iskrivljuje stvarnost. Mejvis Klajn je smatrala da kontaminacija Odraslog i Deteta stvara samoobmanu, kontaminacija Odraslog i Roditelja predrasudu, a kontaminacija Roditelja i Deteta konfuziju (Klein, 1981, str. 77– 85). Konstruktivno razrešenje konflikta u kojem dva ego stanja nisu uspela da nađu razrešenje je moguće ukoliko se uključi treće ego stanje. Uključenje trećeg ego stanja doprinosi da se odluka donese.

KOMUNIKACIJA Ego-funkcijski model ego stanja je dobro sredstvo za razumevanje komunikacije. Na osnovu ovog modela možemo proceniti iz kog ego stanja osoba komunicira, a onda, u zavisnosti od situacije pozvati neko drugo ego stanje. Pitanja kao što su: „A kako se osećate u vezi s tim?” „Šta vi mislite o tome?” „Zašto je to za vas dobro?” mogu pomoći da se pozove neko drugo ego stanje i da osoba osvesti neku drugu dimenziju situacije o kojoj govori ili pak da se prevaziđe blokada u komunikaciji. Nekada se ovaj model koristi u konfrontaciji tako što se osobi saopšti sadržaj sva tri ego stanja, a što je poznato kao Šifovski tip konfrontacije:

„Kada ti to radiš ja se osećam vrlo neprijanto jer mislim da je to opasno za tebe i da je štetno, tako da zahtevam da prestaneš to da radiš!”

Slika – Konfrontacija Šifovskog tipa

RAZVOJNI DIJAGRAM Ego-funkcijski model ego stanja omogućuje i istorijsku ili razvojnu analizu pojedinačnih ego funkcija. U tom slučaju se ego stanja prikazuju kao glavica luka u kojoj postoje različiti razvojni slojevi ili pak kao godovi na poprečnom preseku drveta.

R3 R2 R1 R0 O3 O2 O1 O0 D3 D2 D1 D0

Slika – Razvojeni slojevi ego stanja Literatura: Berne, Eric (1961) Transactional analysis in psychotherapy. NY: Grove Press. Federn, Paul (1952) Ego psychology and the psychoses. NY: Basic Books. (Federn, Pol: Ja psihologija i psihoze, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2001. Prevod K. Kondić, T. Štajner-Popović i B. Popović). Rissman, Arthur H. (1975) Trilog. Transactional Analysis Journal, 5:2, 170–177. Romano, Anne T. (1981). Transactional analysis for police personnel. Springfield, IL: Charles C. Thomas publisher. Weiss, Eduardo (1960) Principles of psychodinamics. NY: Grune & Stratton.