4.Mihailo lalic

4. Mihailo Lalić ''Lelejska gora'' U intervjuu koji je dao ''Subotičkim novinama'', 1981. Lalić je govorio o genezi njegovog sigurno najboljeg romana ''Lelejske gore''. Naime, i Lalić se, kao i njegov potonji junak, Lado Tajović, 1942. našao sam u nenaklonjenom bespuću crnogorskih planina. U samoći vodio je dnevnik koji je potom spalio. Godine 1957.došao je na ideju da opiše krizu u koju je zapao partizanski pokret u leto 1942. te je u sećanju obnovio svoj dnevnički zapis i tako je nastala prva verzija ''Lelejske gore'' za koju je Lalić dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Drugu, preoblikovanu i sadržinski dopunjenu verziju romana Lalić je objavio 1962. i za nju dobio Njegoševu i Nolitovu nagradu. Konačna, treća verzija romana, pojavila se 1990. u dva izdanja Rad, Beograd i Svjetlost, Sarajevo. Dakle, podsticaj za nastanak romana Lalić nalazi u istorijskim činjenicama – partizanski pokret zapada u krizu, partizani se povlače u planinska bespuća severoistočne Crne Gore i nastoje da sačuvaju živu glavu stešnjeni između okupatora s jedne i domaćih izdajnika sa druge strane. Ako se za trenutak zanemare istorijski fakti ili bar shvate kao sekundarni, kao dekor potonjih zbivanja, Lalićev roman za temu ima samoću i čoveka koji se bori sa samoćom. Samoća je test za moralnu i egzistencijalnu osnovu ljudskog bića. Čovek, usmeren isključivo na sebe silazi, kako bi to Vasko Popa rekao ''na dno svog ponora'' da vidi ima li ''kukavičijih jaja''. Lalićev roman je roman lika, u fabularnom jezgru romana je jedan čovek, Lado Tajović i njegov život u toku leta 1942. Roman je ispripovedan u JAformi, dakle, protagonista je ujedno i pripovedač. Ovakav način pripovedanja ukida svaku distancu, vremensku, prostornu ili delatnu između junaka i čitaoca i ujedno se ostvaruje iluzija da se sve ispripovedano dešava upravo ovde i sad, pred čitaočevim očima. Takvo pričanje, bez posrednika, deluje kao dramatična ispovest. Lalićev roman je i kompoziciono sklopljen da ostavlja utisak drame u 5 činova. Roman ima 5 glava (Beše tama, Sam, S đavolom, Đavo lično, Prođe leto) podeljenih na 12 poglavlja približno istog obima. Prva glava romana zove se ''Magla'' a poslednja ''Iz magle'' te tako otkrivamo kružni princip kompozicije koji je ostvaren i na nivou poglavlja npr. ''Arslan-pašina godina'' i ''Prođe godina Arslan pašina'' svojim naslovom ali i problemom koji variraju zatvaraju jednu celinu u romanu.

1

Prva glava romana prikazuje partizansku grupu koja se dezintegriše, dok poslednja glava romana donosi sliku grupe koja se ponovo okuplja i integriše. Druga, treća i četvrta glava romana opisuju samovanje Lada Tajovića. Lalić je pred sobom imao stvaralački izazov – kako da roman koji za temu ima samoću učini zanimljivim i dinamičnim, kako da odrzi čitaočevu paznju? Potencijalnu jednolikost i monotoniju Lalić je najpre izbegao smenom dinamičnih i statičnih junakovih pozicija. Dinamične podrazumevaju junakovo budno mišljenje i aktivno delanje a statične njegove snove, buncanja i halucinacije. Međutim, čini se da je monotonija najbolje izbegnuta uvođenjem motiva đavola. Đavo se pominje u toponimima na početku romana Đavolja sofra ili Đavolja česma, atmosfera crnogorskih planina je savršena pozornica za pojavu đavola-magla sve pretvara u paklene prikaze i sobom donosi smrad truleži i raspadanja. Drveće liči na kosture a ispražnjeno korito Lima na grob kog je napustio nekakav vampir. Postepeno uvođen u roman, motiv đavola će ubrzo dominirati romanom u celini. Od druge glave romana Lado Tajović je sam. Pomalo je ironična situacija u kojoj se Tajović našao u prvoj glavi.Naime, partizanska grupica Lado, Ivan i Vasilj se sreću sa Nikom Sajkovim. Niko je sve do tada bio sam i jedino se na samoću i žali. Lado tada pomalo nadmeno pomišlja da njemu samoća ne bi smetala, samoća je prirodno stanje, sami smo se rodili, sami ćemo i umreti. Međutim, upravo će Niko Sajkov biti prva prikaza iz pakla koju će Lado ugledati u svojim halucinantnim vizijama. Griža savesti opomenuće ga na čoveka kog su i pored svih molbi ostavili samog i napuštenog. Takođe je u prvu glavu smeštena još jedna paradigmatična situacija koja će svoj epilog dobiti na kraju romana. Ladova grupica u šumi nabasa na Jakšu, takodje partizana. Lado sa gađenjem gleda na ovu čudovišnu robinzonsku pojavu koja je sve životne potrebe svela na potrebe stomaka a nekad je i pesme pisao. Međutim, na kraju romana isti taj Jakša neće moći da prepozna preobraženi Ladov lik. Lado u Jakšinom pogledu sve češće opaža prekor i osudu i zato će opsesivno početi da posmatra meko mesto ispod Jakšinog grla-ubio bi ga. Moralno opadanje Lada Tajovića počinje od druge glave, tačnije od poglavlja ''Samoća je sam protiv svega''. Nakon susreta sa prikazom iz pakla sopstvene podsvesti Lado odlučuje da će radije krasti nego što će dozvoliti da poludi i preda se kao Niko Sajkov. U svojoj svesti Lado je sada hajduk, čak će i čibuk sebi napraviti, ukrao je od seoskog učitelja duvan i hranu, loži vatru na vrh brda da ga svi vide, ide sredinom puta, ne krije se i izaziva.U razgovoru sa Taslačem, seljaninom i drvosečom, dobiće najbolji savet-poštenje je loša roba koju uvaljuju kao nevestu s manom. Vreme je rata i sve je dozvoljeno. Usamljenom Ladu ceo svet se pretvorio u neveru i zaveru. Na kraju druge glave javiće se ''đavolova ljubavnica'', zmija koju Lado ubija da bi dokazao sebi da i on može da ubije iz zadovoljstva.

2

U trećoj glavi Lado odlučuje da proda dušu đavolu. Ovaj postupak je koliko svestan toliko i nesvesno motivisan, Lado je na početku romana čitao ''Fausta'', a sada se setio nekog popa Zaviše Vukovića koji je 40 dana dozivao đavola te se i on osmeli da pozove ''domaćina''. Za razliku od Fausta, Lado dušu ne prodaje zarad apsolutnog znanja već što mu smeta, oseća još uvek sažaljenje kad ubija a i hteo bi da mu đavo daruje moćno oružje kojim bi pobedio sve nesavršenosti ovoga sveta. Đavo ga, međutim, uči da su svi pobednici isti ako ne i gori od prethodnika i da svetom vlada zakon jači-tlači. Potom Lado kreće u razbojništva-opljačkaće kuću Boja Mumla, osetiće potrebu za ženom i neće prezati da uzme tuđu, ubiće Nedinog svekra Kostu Ameriku, opljačkaće i istući ratnu profiterku Miklju, plašiće seljane pričom o kapetanu Đavolu. Na kraju đavo ga izaziva, kockaće se i ko izgubi napustiće vrletni lelejski predeo. Međutim, Lado se podsmeva đavolu optužujući ga da je staromodan, on je taj koji će ostati u ovim planinama i biti gori od crnog đavola. U svetu koji je izgubio celovitost i koherentnost sve stvari pa i bića se izvrću na svoje naličje. Moralni i idejni čistunac, Lado Tajović, otkrio je tokom lelejskog iskušenja pragmatičara u sebi i čoveka kome je svoja koža najsvetija zastava.

3