499_Srpsko medjunarodno privatno pravo u vremenu traznicije

Maja STANIVUKOVIĆ* 

SRPSKO MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO U  VREMENU TRANZICIJE: PROMENJEN ZNAČAJ  DRŽAVLJANSTVAI PREBIVALIŠTA 

1. UVOD  Srbija  je  svoje  međunarodno  privatno  pravo  dobila  nedavno  (2003. godine)  u  nasledstvo  od  Savezne  Republike  Jugoslavije.  To  se  desilo  usva‐ janjem  Ustavne  povelje  državne  zajednice  Srbija  i  Crna  Gora,  koja  je  odredila  da  ova  materija  ne  spada  u  nadležnost,  odnosno  da  nije  pred‐ viđena  kao  „posaoʺ  novostvorene  državne  zajednice.1  Do  tada  je  među‐ narodno  privatno  pravo  bilo  regulisano  saveznim  Zakonom  o  rešavanju sukoba  zakona  sa  propisima  drugih  zemalja  koji  je  SR  Jugoslavia  nasle‐ dila  od  bivše  SFRJ.  Prema  Ustavnoj  povelji,  zakoni  savezne  države  izvan poslova  Srbije  i  Crne  Gore  primenjivaće  se  kao  zakoni  država  članica  do  donošenja  novih  propisa  od  strane  država  članica,  osim  zakona  za  koje skupština  države  članice  odluči  da  se  ne  primenjuju.2  Na  osnovu  toga,  Zakon  o  rešavanju  sukoba  zakona  postao  je  zakon  Republike  Srbije,  a  takođe  i  zakon  Republike  Crne  Gore,  s  tim  da  važi  do  onog  momenta  dok  te  države  ne  donesu  sopstvene  zakone  o  međunarodnom  privatnom  pravu,  ili  dok  se  ne  dogovore  da  ovaj  posao  zajednički  povere  državnoj  zajednici.3  Za  sada  Srbija  nije  koristila  svoju  novu  zakonodavnu  nadle‐ žnost  u  oblasti  međunarodnog  privatnog  prava,  osim  u  domenu  stečaja sa  inostranim  elementom.4  Kada  zakonodavac  bude  odlučio  da  interve‐ niše  na  ovom  polju,  stručna  javnost  treba  da  mu  ponudi  dobro  promiš‐ ljena  rešenja  kako  bi  mogao  da  se  donese  jedan  kvalitetan  zakon  koji  bi potrajao  bar  koliko  i  raniji  savezni.  Sa  milionima  iseljenika,  stotinama hiljada  izbeglica  i  sve  većim  brojem  dvojnih  državljana,  Srbija  je  svakako  zemlja kojoj treba savremeno međunarodno privatno pravo. * 1 2 3 4

Prof, dr Maja Stanivuković, Pravni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.  Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, član 19.  Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, član 64.  To mogu udniti na osnovu člana 17. stav 2. Ustavne povelje.  Vidi Zakon o stečajnom postupku, član 148. („Službeni glasnik RSʺ, br. 84/2004). 

 

 

‐ 45 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj..     

  Bivši savezni Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih  zemalja u određenim odnosima, donet je u julu 1982. godine, a stupio je  na snagu 1. januara 1983. godine. Usklađen je sa Ustavom Savezne Repu‐ blike Jugoslavije u oktobru 1996. godine. Prilikom usklađivanja, izvršene  su  neznatne  sadržinske  izmene  i  skraćen  je  naziv  zakona.  To  je,  dakle,  zakon koji nije menjan više od dvadeset godina. Izdržao je sve političke  mene  koje  su  pratile  našu  teritoriju  i  primenjivan  je  u  praksi.  Međutim,  njegov  prelazak  sa  saveznog  na  republički  nivo  ima  za  posledicu  da  se  postojeći  zakonski  tekst  ne  može  više  automatski  primenjivati  u  praksi  bez dodatnih objašnjenja i tumačenja. Postoje, naime, znatne dileme oko  toga kako treba shvatiti neke od njegovih odredaba u novom kontekstu ‐ na primer, da li termine jugoslovensko državljanstvo i jugoslovenski dr‐ žavljanin koji se u zakonu pojavljuju više od dve stotine puta, sada treba  popunjavati odgovarajućim državljanstvom država članica, ili državljan‐ stvom SCG.5 Slično je i sa pitanjem tumačenja izraza kao što su sud SRJ,  prebivalište na teritoriji SRJ, pravo SRJ i slično. Ima argumenata za usva‐ janje jednog i drugog tumačenja, ali ih ovde nećemo iznositi. Konstatuje‐ mo samo da takvo stanje ne može dugo trajati i da će zakonodavac mora‐ ti da interveniše da bi se izbegla različita tumačenja zakonskog teksta.  Pored značajne transformacije našeg pravnog sistema, tokom posled‐ nje decenije u zemlji i u svetu odigrale su se i druge promene koje utiču na primenu zakona i dejsrva njegovih odredaba. Uzete u celini, one sva‐ kako  iziskuju  da  se  preispita  da  li  zakonska  rešenja  i  dalje  odgovaraju potrebama naše države i njenih građana. Neke od tih promena direktno se  tiču  državljanstva  koje  u  zakonu  ima  prominentnu  ulogu  kao  tačka vezivanja.  Druge,  mada  se  ne  tiču  direktno  državljanstva,  mogu  da  uti‐ ču na opredeljenje zakonodavca u pogledu značaja koji će ubuduće dati  ovoj tački vezivanja. Pre nego što opišemo promene o kojima je reč, pod‐ setimo se kakve su okolnosti vladale u vreme kada se zakonodavac opre‐ delio za postojeća rešenja.   

  2. DRŽAVLJANSTVO I PREBIVALIŠTE U VREME DONOŠENJA  ZAKONA O REŠAVANJU SUKOBA ZAKONA  U osnovni predmet Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja spada određivanje merodavnog prava za građanskopra‐ vne  i  trgovinskopravne  odnose  sa  inostranim  elementom,  određivanje međunarodne nadležnosti sudova i drugih organa koji rešavaju o takvim

5  

U  novom  Zakonu  o  parničnom  postupku  RS,  u  članovima  koji  su  u  ranijem  save‐ znom zakonu pominjali državljanstvo SRJ, sada se poziva na državljanstvo SCG (na primer,  čl. 42,60, 82. i 130). Vidi, takođe, Zakon o parničnom postupku RCG, čl. 41. i 130. 

 

 

‐ 45 ‐

Maja Stanivuković

odnosima i određivanje uslova i postupka za priznanje i izvršenje stranih sudskih i arbitražnih odluka donetih u istoj materiji. Zakonodavac se rukovodio načelom najbliže veze6 pri određivanju merodavnog prava i nadležnosti, i težnjom ka ostvarivanju maksimalnog mogućeg paralelizma između nadležnosti domaćih sudova i primene domaćeg prava.7 Jedno od osnovnih polazišta zakonodavca bilo je davanje primarnog značaja državljanstvu kao tački vezivanja za lične, porodične i nasledne odnose. Državljanstvo lica o čijem je statusu reč, odnosno zajedničko državljanstvo lica, ako ih je više (bračnih drugova, roditelja i dece, usvojenika i usvojilaca) predviđeno je kao primarna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava. Takođe, domaće državljanstvo je propisano kao osnov koji može da dovede do nadležnosti domaćih sudova i da u kombinaciji sa drugim vezama stranke sa našom zemljom isključi mogućnost priznanja stranih odluka u odredenim odnosima. Više razloga je stajalo iza takvog izbora. Prvi se sastojao u kontinentalnoj tradiciji našeg međunarodnog privatnog prava. Toj tradiciji odgovara načelo primene prava državljanstva kao personalnog prava. Oblast statusnih, porodičnih i naslednih odnosa smatra se posebno vezanom za državnu pripadnost učesnika u odnosu zbog toga što lični položaj pojedinca i odnosi u porodici najviše zavise od zakona, običaja i tradicije sredine iz koje je pojedinac potekao i ne menjaju se odmah sa promenom sredine. Tome treba dodati želju zakonodavca da domaćim državljanima obezbedi pristup domaćim sudovima radi rešavanja njihovih privatnopravnih problema, te da im pruži zaštitu domaćeg prava, čak i ako žive u inostranstvu. Na osnovu isključive nadležnosti domaćih sudova koja je predviđena u pojedinim statusnim i porodičnim stvarima, domaći državljani sa prebivalištem u zemlji štite se od dejstava stranih sudskih odluka u oblasti njihovih statusnih i porodičnih odnosa. Navedeni interesi se zgodno poklapaju sa činjenicom da pravo državljanstva u najvećem broju slučajeva sa inostranim elementom koji su do sada nalazili put do domaćih sudova omogućava primenu domaćeg prava, dok su slučajevi kada isti princip dovodi do primene stranog prava pred domaćim sudom, do sada bili zanemar-ljivi zbog malog broja stranaca koji su ranije imali prebivalište na doma-ćoj teritoriji. Odabir ove tačke vezivanja bio je opravdan iz ugla najbliže veze, s obzirom da su u vreme donošenja zakona stranci teško mogli ste-ći jugoslovensko državljanstvo i da ga nisu mogli steći kao drugo državljanstvo. Slučajevi dvojnog državljanstva javljali su se samo kada bi domaći državljani tokom života stekli, pored jugoslovenskog, i neko drugo

6 7

P. Lagarde, Le principe de proximite dans le droit interntional prive contemporain, Recueil des cours, 1986,1.1, str. 9. M. de la Muela, Competence territoriale et litiges a element international, Recueil des corns, t. 135,1972, str. 63.

- 46 -

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

državljanstvo (ako je država čije je državljanstvo stečeno dozvoljavala sti‐ canje  svog  državljanstva  bez  otpusta  iz  ranijeg  državljanstva)  i  kada  su  bila  u  pitanju  deca  naših  državljana  u  inostranstvu  koja  su  istovremeno  sticala  naše  državljanstvo  po  poreklu  i  državljanstvo  države  u  kojoj  su  živeli  sa  roditeljima,  rođenjem  na  teritoriji  te  države.  U  najvećem  broju  slučajeva,  dakle,  državljanstvo  je  predstavljalo  pogodnu  tačku  vezivanja  za  naše  državljane  jer  je  ukazivalo  samo  na  jedno  pravo  ‐  naše  pravo.  U  retkim slučajevima kada je sud morao da odlučuje o pravima lica koja su  pored  domaćeg  imala  još  jedno  državljanstvo,  problem  se  rešavao  pravi‐ lom  o  davanju  primata  domaćem  državljanstvu.  Inostrano  državljanstvo  nije se uzimalo u obzir, čak i ako bi predstavljalo jedino zajedničko drža‐ vljanstvo stranaka ‐ po principu isključivosti domaćeg državljanstva.  Zakonodavac je kao drugu tačku vezivanja koja je trebalo da obezbe‐ di primenu načela najbliže veze u našem međunarodnom privatnom pra‐ vu  odabrao  prebivalište  fizičkih  lica.  Na  primer,  u  porodičnim  odnosima koji se ne mogu podvrgnuti pravu državljanstva zbog toga što svi učesni‐ ci  nisu  domaći  državljani,  najčešće  se  kao  supsidijarni  element  vezivanja  pojavljuje  njihovo  zajedničko  prebivalište.  Pošto  se  nadležnost  domaćeg suda retko može zasnovati ako bar jedna od stranaka nema prebivalište u  zemlji, primena ovog principa na određivanje merodavnog prava često ta‐ kođe dovodi do primene domaćeg prava. Nadležnost domaćeg pravosuđa za sve vrste sporova sa inostranim elementom može se zasnovati na prebi‐ vaJištu tuženog u našoj zemlji. Pored toga, prebivalište tuženog ima ulogu dodatnog  uslova  u  određivanju  isključive  nadležnosti  domaćeg  pravosu‐ đa  u  porodičnim  stvarima  domaćih  državljana.  Stranci  su,  po  propisima koji  su  važili  u  vreme  donošenja  ZRSZ,  teško  mogli  steći  prebivalište  u našoj zemlji, tako da je primena ove tačke vezivanja u praksi obezbeđiva‐la  oba  cilja  ‐  kako  nadležnost  suda  najbliže  veze  i  primenu  prava  najbliže  veze, tako i primenu domaćeg prava pred domaćim sudom.  Izbor prebivališta kao supsidijarne tačke vezivanja u odnosu na drža‐ vljanstvo zasnovan je na pretpostavci da se samo jedno mesto može sma‐ trati prebivalištem. Na osnovu ove pretpostavke, svako fizičko lice ima sa‐ mo jedno prebivalište i to je ujedno ono mesto sa kojim je to lice najtešnje  povezano,  mesto  u  kome  je  uspostavilo  svoje  najčvršće  i  najdugotrajnije  životne  veze  ‐  dom,  porodicu  i  zaposlenje.  Međutim,  u  prethodnoj  SFRJ,  na samom početku primene zakona, pojam prebivališta se odvojio od real‐ nosti,  jer  je  domaćim  državljanima  koji  su  odlazili  na  rad  u  inostranstvo, sud na osnovu namere povratka priznao zadržavanje kontinuiranog prebi‐ vališta u zemlji, tokom celog, ponekad veoma dugotrajnog perioda borav‐ ka  u  inostranstvu.  Prebivalište  se  u  sudskoj  praksi  bilo  približilo  pojmu  državljanstva. Svaki domaći državljanin imao je prebivalište u nekom me‐ stu u zemlji i nije ga u očima suda tako lako gubio, bez obzira na dužinu   

 

‐ 47 ‐

 

Maja Stanivuković

    odsustva. Tako smo već tada došli u situaciju da je bio moguć sukob kva‐ lifikacija  u  pogledu  ove  tačke  vezivanja,  jer  bi  nekom  licu  po  našem  pra‐ vu  bilo  i  dalje  priznato  domaće  prebivalište,  mada  bi  po  stranom  pravu države u kojoj je boravio stekao njeno prebivalište. Za razliku od situacije kada  su  postojala  dva  državljanstva,  razrešenje  ovog  sukoba  kvalifikacija nije bilo zakonski regulisano, već je bilo prepušteno sudskoj oceni.    3. PROMENE KOJE UPUĆUJU NA PREISPITIVANJE  ZAKONSKIH REŠENJA  Među  mnogim  promenama  u  savremenom  svetu  koje  mogu  uticati  na  odabir  relevantne  tačke  vezivanja  od  strane  zakonodavca,  posebno  se  ističu sledeće:  a) promenjeni značaj državljanstva kao tačke vezivanja,  b) promenjeni značaj prebivališta kao tačke vezivanja i  c) povećan broj stranih lica na domaćoj teritoriji.    3.1. Promenjeni značaj državljanstva kao tačke vezivanja  Državljanstvo  je  pravna  kategorija  koja  se  u  poslednjoj  deceniji  vra‐ tila u žižu interesovanja pravne i političke teorije.8 Međunarodne norme o  državljanstvu  i  teorijska  shvatanja  o  njegovoj  prirodi  su  se  promenile.  Državljanstvo  deli  sudbinu  nacionalne  države  i  slabljenja  njenog  suvere‐ niteta  u  međunarodnoj  zajednici.9 Možda  najznačajnija  promena  u  toj  oblasti jeste  sve  šira mogućnost sticanja i zadržavanja dvojnog državljan‐ stva.10 Raniji stav većine država, koji se reflektovao i u njihovom zakono‐ davstvu, bio je da treba izbegavati slučajeve dvostrukog državljanstva i da  pojedinac  ne  može  steći  državljanstvo  jedne  države  ako  se  pre  toga  nije  odrekao svoga ranijeg državljanstva, odnosno zatražio otpust iz ranijeg 

8

9 10

Vidi,  na  primer:  T.  A.  Aleinikoff  and  D.  Klusmeyer,  Citizenship  Policies  for  anAge  of  Migration,  Carnegie  Endowment  for  International  Peace:  Washington  D.C.  /Migr‐ ation  Policy  Institute,  2002;  R.  Donner,  The  Regulation  of  Nationality  in  International  Law (2nd Rev. Ed). Ardsley, NY, Transnational Publisher 1994; W. Kymlica, W. Norman, Return of  the Citizen: A Survey of Recent Work on Citizenship Theory, Ethics, torn 104, 1994, str. 352; J.  F. Rezek, Le droit international de la nationality Recueil des corns, 1986‐III, torn 198. str. 333‐400.  Kod nas vidi, V. Čok, Pravo na državljanstvo, Beograd, 1999.  A. Bucher, Lafamille en droit international prive, Recueil des cours, str. 32.  Vidi,  na  primer,  knjige:  R.  Hansen,  R  Weil  (ed), Dual  Nationality,  Social  Rights  and  Federal  Citizenship  in  the  US  and  Europe:  The  Reinvention  of  Citizenship,  New  York,  Oxford:  Berghan  Books,  2002;  D.  A.  Martin,  K.  Hailbronner,  Rights  and  Duties  of  Dual  Nationals:  Evolution  and  Prospects,  the  Hague,  Kluwer  Law  International,  2003.  Od  starijih  radova  u  ovoj  oblasti  poznata je knjiga N. Bar‐Yaacov, Dual Nationality, 1961. Kod nas je o tome pisala V. Čok, op.  cit. str. 73‐104. 

 

 

‐ 48 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

državljanstva. Taj opšteprihvaćeni stav  najbolje izražava Konvencija o iz‐ vesnim pitanjima koja se tiču sukoba zakona o državljanstvu, zaključena u  Hagu  1930.  godine.11  Konvencija  počinje  sledećom  preambulom:  „Sva‐ ko lice treba da ima državljanstvo, i to samo jedno državljanstvo.ʺ Isti stav  potvrđuje  i  Konvencija  Saveta  Evrope  iz  1963.  godine  o  smanjivanju  slučajeva  dvojnog  državljanstva  i  vojnim  obavezama  u  slučaju  višestru‐ kog državljanstva. Prema toj konvenciji, državljanin jedne države ugovor‐ nice automatski gubi državljanstvo ako dobrovoljno stekne državljanstvo  druge  države  ugovornice  (član  1.  stav  l).12 Međutim,  stroga  rešenja  te  konvencije  bila  su  tokom  vremena  menjana  protokolima  koji  su  dozvo‐ lili  određene  izuzetke  od  automatskog  gubitka  državljanstva.  Ogromne  razmere migracija13 doprinele su da se ranija shvatanja o obaveznoj jedin‐ stvenosti  državljanstva,  postepeno  zamene  idejom  o  uslovnoj  prihvatlji‐ vosti dvojne državne pripadnosti.14 Kada je 1997. godine u okviru Saveta  Evrope usvojena nova Konvencija o državljanstvu, ona je u članu 15. zau‐ zela potpuno neutralan stav: „Konvencija ne ograničava pravo države, da  u  svom  internom  pravu  odredi,  da  li  njeni  državljani  koji  steknu  ili  koji  već imaju državljanstvo druge države mogu zadržati njeno državljanstvo  ili ga gube, kao i da li je otpust ili gubitak drugog državljanstva uslov za  sticanje  ili  zadržavanje  njenog  državljanstva.ʺ  U  nacionalnom  zakono‐ davstvu  mnogih  država  u  toku  poslednje  decenije  izvršene  su  promene  koje omogućavaju lakše sticanje ili zadržavanje dvojnog državljanstva.15     

11 12

13

14 15

Stupila  na  snagu  1937.  godine.  Kraljevina  Jugoslavija  ju  je  potpisala,  ali  je  nije  ratifi‐                  kovala.  To  su  Austrija,  Belgija,  Danska,  Irska,  Luksemburg,  Francuska  Holandija,  Italija,                 Norveška,  Španija  i  Ujedinjeno  Kraljevstvo.  Nemačka  i  Švedska  bile  su  članice,  ali                            su  otkazale  ovu  konvenciju  po  donošenju  novih  propisa  u  kojima  su  priznale  mo‐                     gućnost  sticanja  dvojnog  državljanstva.  Švedska  je  takav  zakon  donela  2001.  godine,  a  Nemačka 1999. godine.  Prema  procenama  UN,  vise  od  185  miliona  ljudi  trenutno  žive  van  zemlje  svoga  dr‐ žavljanstva. Vidi D. A. Martin, Introduction, The Trend Toward Dual Nationality, u knjizi Rights  and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 5.  G.  de  la  Pradelle,  The  French  Citizenship  Tradition,  u  knjizi  Dual  Nationality,  Social  Rights  and  Federal Citizenship in the US and Europe: The Reinvention of Citizenship, str. 193.  Vidi D. A. Martin, op. cit, str. 3‐18. i D. A. Martin, New Rules for Dual Nationality, u knjizi Dual  Nationality,  Social  Rights  and  Federal  Citizenship  in  the  US  and  Europe:  The  Reinvention  of  Citizenship,  str.  34‐60.  Svoje  zakone  o  državljanstvu  u  poslednjoj  deceniji  menjale  su,  na  primer, sledeće države: Belgija (2000), Danska (1999), Finska (2003), Francuska (1999), Grčka  (2000),  Holandija  (2000),  Island  (1998),  Meksiko  (1998),  Moldavija  (2000),  Nemačka  (1999),  Norveška  (1999),  Por‐tugalija  (novi  zakon  je  u  pripremi),  Švajcarska  (2000),  Švedska  (2001),  Ujedinjeno Kraljevstvo (2002), itd. Vidi G.‐R. de Groot, Loss of Nationality: A Critical Inven‐ tory, u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 291. 

     

 

‐ 49 ‐

 

Maja Stanivuković

    Sa  jedne  strane,  u  mnogim  imigracionim  državama  ublažen  je  ili  potpu‐ no  ukinut  zahtev  da  lice  koje  stiče  državljanstvo  naturalizacijom  mora prethodno  dobiti  otpust  iz  svog  prethodnog  državljanstva  ili  ga  se  odre‐ ći.  U  onim  zemljama  u  kojima  ovaj  zahtev  i  dalje  postoji,  liberalnije  se primenjuju  izuzeci  ‐  na  primer:  otpust  se  ne  traži  kada  država  prvobit‐ nog državljanstva pravno ili finansijski znatno otežava otpust i odrica‐nje.  Ovaj  princip  usvojen  je  i  u  Evropskoj  konvenciji  o  državljanstvu.16  Imigracione  zemlje  imaju  razloga  za  ublažavanje  zakonskih  ograničenja koja  se  odnose  na  sticanje  domaćeg  državljanstva.  Time  one  postižu  bo‐ lju  integraciju  doseljenika,  od  kojih  mnogi  ne  žele  sasvim  da  prekinu  ve‐ zu  sa  prethodnom  državom,  mada  rado  prihvataju  državljanstvo  nove države. S druge strane, emigracione države su takođe napustile svoj neka‐ dašnji  rigidan  stav  da  sticanje  stranog  državljanstva  od  strane  iseljenika predstavlja  vid  izdaje  domovine.  U  skladu  s  tim,  te  zemlje  izmenile  su svoje  zakonodavstvo  tako  što  su  ukinule  odredbe  svojih  zakona  prema kojima  domaći  državljani  koji  dobrovoljno  steknu  neko  strano  državljan‐ stvo  automatski  gube  domaće.17  Neke  od  njih  čak  ohrabruju  svoje  neka‐ dašnje  državljane  koji  su  se  iselili  iz  zemlje  i  stekli  novo  državljanstvo da  ponovno  zatraže  i  dobiju  i  prvobitno  državljanstvo.18  Zemlje  emigra‐ cije  u  tome  nalaze  svoj  ekonomski  i  politički  interes  ‐ održavanje  veze  sa  iseljenicima  kao  potencijalnim  posetiocima  zemlje,  investitorima,  do‐ natorima,  glasačima  i  slično.  Pojedine  države,  davanjem  državljanstva pripadnicima  svog  naroda  koji  žive  kao  manjina  u  susednim  zemljama, žele  da  ojačaju  vezu  sa  dijasporom  i  da  joj  obezbede  bolji  pravni  položaj od onog koji bi ona imala na osnovu državljanstva države svog prebivališ‐ ta.  Konačno,  uzrocima  povećanja  broja  dvojnih  državljana  treba  dodati  i porast  broja  međunarodnih  brakova,  praćen  činjenicom  da  oba  supru‐ žnika  prema  savremenim  zakonskim  odredbama  većine  zemalja  mogu zadržati svoje državljanstvo, što često automatski dovodi do toga da dete 

16  

„Država  članica  ne  sme  tražiti  odricanje  ili  gubitak  drugog  državljanstva  kao  uslov  za sticanje ili zadržavanje sopstvenog, ako su takvo odricanje ili gubitak nemogući ili se ne mogu razumno zahtevatiʺ (član 16). 

17  

Među  države  koje  imaju  ovakvu  odredbu  uz  određene  izuzetke  spadaju,  na  primer,  Austrija,  Belgija,  Danska,  Finska,  Nemačka,  Island,  Luksemburg,  Holandija,  Nor‐ veška,  Spanija,  a  među  države  koje  ne  predviđaju  gubitak  sopstvenog  državljanstva  u  slučaju  dobrovoljnog  sticanja  novog,  spadaju,  na  primer,  Kanada,  Francuska,  Grč‐ ka,  Irska,  Meksiko,  Moldavija,  Poljska,  Portugalija,  Švedska,  Švajcarska,  Turska,  Uje‐ dinjeno Kraljevstvo, SAD. Vidi: G.‐R. de Groot, op. cit, str. 279.  

18  

Na  primer,  u  nemačkoj  štampi  je  objavljeno  da  je  predsednik  Turske  apelovao  na  državljane  Turske  u  Nemačkoj  da  se  naturalizuju  kao  Nemci  kako  bi  mogli  da  uti‐ ču na nemačku politiku u skladu sa turskim stavovima. Vidi: K.‐D. Schnapauff, Bo‐sniak  on  the  Postnational  Transformation  of  Citizenship,  u  knjizi  Rights  and  Duties  of  Dual  Nationals: Evolution and Prospects, str. 49. 

 

 

‐ 50 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

pri rođenju dobija dva, pa čak i tri državljanstva (ako se rodi u trećoj dr‐ žavi). Ranije su ovakvi slučajevi bili retki jer su zakonodavci insistirali na  promeni  državljanstva  bračnog  druga  (obično  žene)  u  slučaju  udaje  za  sopstvenog  državljanina.  Tako  su  članovi  nekadašnje  međunarodne  porodice,  po  pravilu,  bili  podvrgnuti  jednom  zakonu  državljanstva,  dok  su  članovi  savremene  međunarodne  porodice  najčešće  podvrgnuti  razli‐ čitim  i  pri  tome,  višestrukim  državljanstvima.  Možemo  zaključiti  da  u  situacijama za koje je međunarodno privatno pravo najviše zainteresova‐ no, dvojno državljanstvo postaje pravilo.19  3.1.1. Promena domaćeg zakonodavstva o državljanstvu ‐ olakšano 

sticanje dvojnog državljanstva  Opisani  trend  nije  zaobišao  ni  našu  zemlju  i  njeno  najbliže  okru‐ ženje.20  Već  su  izmene  Zakona  o  jugoslovenskom  državljanstvu  iz  mar‐              ta 2001. godine (naročito novi čl. 47. i 48) nagoveštavali da se klatno i kod  nas  okreće  na  drugu  stranu  u  pogledu  dvojnog  državljanstva.  Me‐             đutim,  puni  zamah  ono  je  dobilo  tek  donošenjem  Zakona  o  državljan‐  stvu  Republike  Srbije,  u  decembru  2004.  godine,  koji  sadrži  brojne  od‐ redbe  koje  olakšavaju  sticanje  srpskog  državljanstva.  Zakon  ne  samo  da  toleriše  slučajeve  kada  domaći  državljanin  dobrovoljno  ili  rođenjem  stekne  državljanstvo  strane  države  pored  našeg,  što  je,  uostalom,  i  pret‐ hodni  jugoslovenski  zakon  činio,  već  predviđa  niz  odredaba  na  osnovu  kojih  se  državljanstvo  Republike  Srbije  može  steći,  iako  podnosilac  zah‐ teva  već  ima  drugo  državljanstvo.  Navešćemo  ukratko  koji  su  to  sluča‐ jevi.  Bez  gubitka  stranog  državljanstva,  državljanstvo  Republike  Srbije  može steći:  a.  punoletno lice koje je rođeno na teritoriji Srbije, ako pre podnoše‐  nja zahteva neprekidno boravi na njenoj teritoriji 2 godine;21  b.  stranac  koji  je  najmanje  3  godine  u  braku  sa  državljaninom  Srbije  i ima odobrenje za stalno nastanjenje;22  c.  punoletni  iseljenik  i  njegov  potomak,  kao  i  bračni  drugovi  ovih  lica;23  d. stranac čiji bi prijem predstavljao interes za Republiku Srbiju, kao  i bračni drug ovog lica;24    19 20 21 22 23 24

A. Bucher, op. cit, str. 33.  O zakonodavstvu novih država nastalih na prostoru bivše SFRJ, vidi V. Čok, op. cit, str.  95‐103.  ZDRS, član 16. Mada zakon ne kaže izričito da je reč o punoletnom lieu, to proisti‐če iz  zahteva da to lice da izjavu da Srbiju smatra svojom državom.  ZDRS, član 17.  ZDRS, član 18.  ZDRS, član 19. 

   

 

‐ 51 ‐

   

Maja Stanivuković

    e. 

deca  roditelja  koji  su  prijemom  stekli  državljanstvo  Republike Srbije;25  f.  punoletno lice koje je pripadnik srpskog ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije, koji nema prebi‐ valište u Srbiji;26  g.   lice rođeno u drugoj republici ranije SFRJ koje je imalo državljan‐ stvo  druge  republike  ili  sada  ima  državljanstvo  druge  države nasta‐  le  na  teritoriji  SFRJ,  ako  je  izbeglica,  prognano  ili  raseljeno  lice  u Srbiji ili inostranstvu;27  h.    državljanin  SFRJ  koji  je  imao  državljanstvo  druge  republike  rani‐ je  SFRJ,  odnosno  ima  državljanstvo  druge  države  nastale  na  teri‐ toriji  ranije  SFRJ  i  prijavljeno  prebivalište  na  teritoriji  Republike Srbije od najmanje 9 godina, ako podnese zahtev za upis u knjigu državljana;28 i  i.    lice koje je ranije otpušteno iz državljanstva Republike Srbije i ste‐ klo je strano državljanstvo, ako podnese zahtev za ponovno stica‐ nje.29  Navedenim  odredbama,  koje  same  po  sebi  već  predstavljaju  bogat izbor osnova za nastanak dvojnih državljana, treba dodati i odredbe o sti‐ canju  državljanstva  po  poreklu,  sadržane  u  čl.  7‐10.  Zakona  o  državljan‐ stvu,  koje  u  principu  omogućavaju  da  dete  rođenjem  istovremeno  stekne vise državljanstava.  Srbija  i  Crna  Gora  je  2002.  godine  zaključila  sa  Bosnom  i  Hercego‐ vinom  Ugovor  o  dvojnom  državljanstvu,  koji  pod  određenim  uslovima daje  mogućnost  državljanima  jedne  države  ugovornice  da  steknu  drža‐ vljanstvo druge države ugovornice, bez gubitka prvog državljanstva.30  3.1.2. Povećan broj emigranata koji suprestali biti                            domaći državljani ili su postali                                           dvojni državljani  Kao  što  smo  rekli,  jedan  od  osnovnih  ciljeva  usvajanja  državljanstva kao  tačke  vezivanja  sastojao  se  u  tome  da  se  na  privremene  iseljenike iz  naše  zemlje  produži  ruka  zaštite  domaćih  sudova  i  domaćeg  prava. U vreme donošenja zakona, najveći broj iseljenika odlazio je na tzv. 

25 26 27 28 29 30

 

ZDRS, član 20.  ZDRS, član 23. stavl.  ZDRS, član 23. stav 2.  ZDRS, član 51.  ZDRS, član 34.  Vidi  Zakon  o  potvrđivanju  Ugovora  o  dvojnom  državljanstvu  između  SRJ  i  BiH, „Službeni list SRJʺ, Međunarodni ugovori, br. 2/2003, str. 55. 

‐ 52 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

privremeni  rad  u  inostranstvo  i  nije  menjao  državljanstvo  tokom  svog  boravka  u  stranoj  zemlji.  Naša  emigracija  se  u  to  vreme  uglavnom  kre‐              tala  u  pravcu  evropskih  zemalja,  Austrije,  Francuske,  Nemačke,  Belgije,  Švajcarske,  Velike  Britanije  i  Švedske.  Geografska  blizina  omogućavala              je  našim  državljanima  čest  fizički  kontakt  sa  domaćom  zemljom,  tako              da državljanska povezanost nije bila samo formalna, nego se stalno obna‐ vljala  redovnim  posetama  i  boravkom  na  teritoriji  domaće  države.  Pored  patriotskih razloga, za duže zadržavanje domaćeg državljanstva ovih lica  bila  je  zaslužna  i  činjenica  da  mnoge  od  navedenih  zapadnoevropskih  država  u  svom  zakonodavstvu  nisu  predviđale  laku  mogućnost  sticanja  svog  državljanstva  za  imigrante,  niti  su  dozvoljavale  sticanje  sopstvenog  kao drugog državljanstva.  U  poslednje  dve  decenije  situacija  se  znatno  izmenila.  Prvo,  većina  domaćih  iseljenika  u  ovom  periodu  iselila  se  na  druge  kontinente  ‐  pre‐ težno  australijski  i  američki.  Sticanje  novog  državljanstva  bilo  je  znatno  brže i češće nego u prethodnoj generaciji emigranata, jer zemlje u koje su  se novi emigranti odselili imaju mnogo liberalnije zakonodavstvo o drža‐ vljanstvu  ‐  omogućavaju  sticanje  sopstvenog  državljanstva  za  kraće  vre‐ me, a mnoge od njih se ne protive tome da lice koje stiče njihovo, zadrži i  svoje  prethodno  državljanstvo  (na  primer,  Kanada,  Australija,  SAD).31  Paralelno  sa  tim,  iz  razloga  koje  smo  prethodno  opisali,  u  mnogim  za‐ padnoevropskim  državama  izvršena  je  liberalizacija  zakonodavstva  o  državljanstvu,  tako  da  su  nasi  iseljenici  i  u  ovim  zemljama  mogli  lakše  steći  njihovo  državljanstvo (na primer, u Finskoj,  Švajcarskoj, Švedskoj, a  donekle  i  Nemačkoj).32  Neke  od  tih  zemalja  zadržale  su  uslov  da  natura‐ lizovani  stranac  mora  da  dobije  otpust  iz  svog  prethodnog  državljanstva  (na primer, Austrija, Nemačka), dok su mnoge potpuno promenile politi‐ ku i dozvolile imigrantima da zadrže i svoje prethodno državljanstvo (na  primer,  Švajcarska,  Švedska  i  Finska,  a  Francuska  je  odranije  tako  postu‐ pala).  Olakšano  je  i  sticanje  državljanstva  prema  mestu  rođenja  za  decu  useljenika da bi se ona što brže integrisala u sredinu u kojoj su odrasla. Pri  torm  se  u  nekim  zemljama  traži,  a  u  drugim  ne  traži,  da  se  potomci  useljenika odreknu svog državljanstva po poreklu prilikom naturalizacije    31 32

  Mada  u  SAD  postoji  obaveza  odricanja  od  ranijeg  državljanstva  prilikom  prijema  u  američko, ovaj propis se u praksi ne sprovodi.  U  Nemačkoj  je  izmenama  Zakona  o  državljansrvu  od  1999.  godine  period  boravka                            koji  se  traži  za  sticanje  državljanstva  skraćen  sa  15  na  osam  godina.  U  predlogu                    zakona  bilo  je  predviđeno  da  sticalac  može  zadržati  svoje  ranije  državljanstvo,  ali                      je  pod  pritiskom  javnosti  ovaj  predlog  kasnije  povučen,  tako  da  se  sada  sticalac  ne‐ mačkog  državljanstva  po  ovom  osnovu  mora  prethodno  odreći  svog  ranijeg  drža‐ vljanstva. Vidi M. Wiedermann, Development od Dual Nationality under German Law,  u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 341. 

 

 

‐ 53 ‐

   

Maja Stanivuković

  u državljanstvo zemlje domaćina.33 Navedene olakšice dovode do toga da  naši  državljani  u  nekima  od  tih  zemalja  postaju  dvojni  državljani,  dok  u  drugima prestaju biti nasi državljani i postaju stranci.  S  druge  strane,  današnji  iseljenici  imaju  na  raspolaganju  veće  teh‐ ničke  mogućnosti  nego  nekadašnje  generacije  da  zadrže  trajne  veze  sa  domovinom.  Čak  i  ako  su  se  odrekli  domaćeg  državljanstva,  nije  uvek  sasvim  izvesno  da  će  njihova  odluka  o  integrisanju  u  drugu  sredinu  biti  konačna.  Mnogi  od  njih  ostaju  i  dalje  veoma  povezani  sa  domaćom  ze‐ mljom,  i  ta  povezanost  može  tokom  dužeg  perioda  paralelno  postojati  sa  vezama koje se stvaraju sa novom državom.  3.1.3. Povećan broj stranih lica na domaćoj teritoriji  Osamdesetih  godina  dvadesetog  veka  Jugoslavia  nije  imala  mnogo  dodira  sa  stranim  rezidentima.  Relativno  retki  stranci  koji  su  živeli  na  našoj  teritoriji  bili  su  diplomatski  ili  privredni  predstavnici  svojih  drža‐ va,  strani  studenti  i  pojedinci  koji  bi  sklopili  brak  sa  domaćim  državlja‐ nima.  U  međuvremenu,  Srbija  je  postala  domaćin  određenom  broju  eko‐ nomskih  imigranata.  Istina,  većina  imigranata  nemaju  nameru  trajnog  nastanjenja u Srbiji, već su tu samo privremeno, dok ih interesi trgovine i  rada  ne  odvedu  dalje.34  Međutim,  njihov  privremeni  boravak  može  po‐ trajati  i  po  nekoliko  godina,  što  je  dovoljan  period  za  zasnivanje  redov‐ nog boravišta. Tokom privremenog boravka, u vezi sa tim licima mogu da  iskrsnu  pitanja  statusnog,  porodičnog  ili  naslednog  prava  (na  primer,  zaključenje  ili  razvod  braka,  rođenje  deteta,  usvojenje,  smrt),  koja  će  po‐ nekad  morati  da  se  rešavaju  pred  našim  sudovima  ili  organima  uprave.  Pored ove kategorije lica, postepenom povećanju broja stranaca koji tokom  dužeg  vremena  borave  na  domaćoj  teritoriji  doprinosi  i  proces  pri‐ vatizacije domaćih privrednih  društava i osnivanja novih u kome u znat‐ noj  meri  učestvuju  i  stranci  ‐ radnici  i  funkcioneri  stranih  investitora.  Ponekad  su  ti  „stranciʺ,  u  stvari  bivši  emigranti  ili  njihovi  potomci,  bivši  domaći  državljani  koji  su  u  međuvremenu  stekli  strano  državljanstvo  i  zaposlili  se  u  stranim  firmama  koje  investiraju  u  našu  privredu.  Konač‐ no, tu su i predstavnici raznih vladinih i nevladinih stranih i međunarod‐ nih  organizacija  koji  privremeno  borave  u  našoj  zemlji.  Posledica  toga  je  da će domaći sudovi biti češće u prilici da primenjuju strano pravo 

33

Tako,  prema  nemačkom  Zakonu  o  državljanstvu  od  1999.  godine,  deca  stranaca rođena  na  teritoriji  Nemačke  mogu  steći  nemačko  državljanstvo  ako  je  bar  jedan roditelj  imao  osam  godina  redovno  boravište  u  Nemačkoj,  s  tim  da  nakon  što  po‐ stanu  punoletni  do  svoje  23.  godine  moraju  da  se  opredele  da  li  će  zadržati  nemač‐ ko ili drugo državljanstvo. Ibidem, str. 340.  Vidi članak „Balkanska migraciona gibanjaʺ, NIN, 9. juna 2005, str. 30‐31. 

34

 

 

‐ 54 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

na  osnovu  relevantnih  odredaba  zakona  nego  što  su  to  ranije  bili.  Para‐ lelizam između  nadležnosti i merodavnog prava  više neće biti tako česta  pojava kao nekad.  Treba  dodati  da  najbrojniju  kategoriju  „stranacaʺ  koji  žive  u  Srbiji  trenutno čine izbeglice,35 ali se kod ovih lica ne pojavljuje potreba za pri‐ menom  stranog  prava,  bez  obzira  na  to  čiji  su  državljani,  jer  je  pitanje  merodavnog prava za lični status regulisano članom 12. Konvencije o sta‐ tusu izbeglica iz 1951. godine, kojim je predviđena primena prava drža‐ve  prebivališta, a u nedostatku prebivališta, prava države boravišta.    3.2. Promenjen značaj prebivališta  U  uvodnom  delu  istakli  smo  problem  koji  se  od  početka  primene  Zakona  o  rešavanju  sukoba  zakona  javljao  prilikom  kvalifikacije  prebi‐ vališta domaćih državljana koji su otišli u inostranstvo u potrazi za zapo‐ slenjem.  Dvadeset  godina  kasnije  problem  je  još  uočljiviji.  Raniji  pristup  prebivalištu  građana  nije  se  mnogo  promenio  ‐  oni  i  dalje  imaju  prebi‐ valište  u  zemlji  i  teško  ga  gube,  bez  obzira  na  to  što  mogu  biti  upisani  u  registre  prebivališta  i  u  stranim  zemljama.  Ako  sami  ne  odjave  prebiva‐ lište  u  našoj  zemlji,  oni  ostaju  upisani  u  evidenciju  organa  unutrašnjih  poslova  bez  vremenskog  ograničenja.  Prilikom  odlučivanja  o  njihovim  odnosima,  sud  polazi  od  podataka  iz  evidencije  i  ne  upušta  se  u  stvarno  činjenično  stanje.36  Pored  toga,  polazeći  od  ranijeg  principa  da  svaki  do‐ maći državljanin treba da ima prebivalište u nekom mestu u zemlji, orga‐ ni  unutrašnjih  poslova  bez  prave  provere  činjeničnog  stanja  prihvataju  prijave  prebivališta  od  dvojnih  državljana  koji  imaju  državljanstvo  neke  od  susednih  država.  Ovi  naši  državljani,  međutim,  nemaju  uvek  stvarnu  nameru da se nastane na domaćoj teritoriji ili nisu sasvim sigurni da li će  se  nastaniti  na  teritoriji  naše  ili  susedne  države,  ili  radi  ostvarenja  sop‐ stvenih  interesa  žele  da  imaju  prebivalište  na  oba  mesta.  Bez  obzira  na  nameru, oni  mnogo lakše od stranaca dobijaju potvrdu o prijavi prebiva‐ lišta  i  ličnu  kartu.  Na  taj  način  postupaju  ne  samo  organi  u  Srbiji  nego,  izgleda,  i  oni  u  susednim  državama  koje  su  nekad  činile  bivšu  SFRJ.  Ta‐           ko  smo,  paralelno  sa  multiplikacijom  državljanstava,  odjednom  suočeni                  i sa pojavom multiplikacije domicila. Mada nema statističkih podataka o    35 36

U Srbiji i Crnoj Gori još ih ima vise od 280.000 prema podacima UNHCR.  „Cinjenica  postojanja  prebivališta...  ne  može  se  utvrđivati...  službenom  proverom.  Ova  okolnost  može  se  dokazivati  isključivo  na  osnovu  podataka  iz  evidencije  nad‐                   ležnog  organa  unutrašnjih  poslova,  što  proizilazi  iz  odredbe  člana  20.  Zakona  o  prebivalištu  i  boravištu,  ako  tužilac  tvrdi  da  svoje  prebivalište  nije  promenio  poziva‐             jući se upravo na evidenciju organa unutrašnjih poslova.ʺ Odluka Vrhovnog suda Srbije,  U. 2281/93 od 8. septembra 1993. godine, Izbor sudske prakse, br. 6/1994. 

 

 

‐ 55 ‐

   

Maja Stanivuković

  raširenosti ove pojave, empirija nam govori da neki domaći državljani ko‐ ja su ujedno i državljani susednih država (naročito Hrvatske i Bosne i Her‐ cegovine), pored našeg, imaju prijavljeno prebivalište i u tim zemljama.   

4. PITANJA KOJA PROISTIČUIZ OPISANIH PROMENA  Usled  izloženih  promena,  zakonodavac  u  Srbiji  treba  sebi  da  postavi  dva pitanja:  - da  li  prilikom  donošenja  novog  Zakona  o  međunarodnom  privat‐ nom  pravu,  ili  prilagođavanja  ranijeg  saveznog  zakona  treba  apsolutno  ostati pri pravilu da domaće državljanstvo isključuje sva ostala?  - da  li  treba  menjati  osnovnu  koncepciju  zakona  i  veći  značaj  pridati  nekoj novoj tački vezivanja, pored ili umesto državljanstva i prebivališta?  Odgovore  ćemo  potražiti,  uzimajući  kao  primer  neka  rešenja  belgij‐ skog Zakona o međunarodnom privatnom pravu, koji nam je pogodan za  upoređivanje  zbog  toga  što  je  Belgija  država  koja  tradicionalno  pripa‐ da krugu država koje su se opredelile za državljanstvo kao tačku veziva‐ nja i zato što je ovaj zakon donet 2004. godine, pa su njegovi tvorci imali  mogućnost da uzmu u obzir relativno skore promene uporednog zakono‐ davstva o državljanstvu o kojima smo govorili. 

5. PREDLOŽENA REŠENJA   5.1. Isključivi karakter domaćeg državljanstva  Odredba  o  isključivosti  domaćeg  državljanstva  sadržana  u  članu  11. stav  1.  Zakona  o  rešavanju  sukoba  zakona,  uvek  daje  prednost  drža‐ vljanstvu  SRJ37  nad  eventualnim  drugim  državljanstvom  koje  to  lice  ima: „Ako  lice  koje  je  državljanin  Savezne  Republike  Jugoslavije  ima  i  drža‐ vljanstvo  neke  druge  države,  za  primenjivanje  ovog  zakona  smatra  se  da ima  samo  državljanstvo  Savezne  Republike  Jugoslavijeʺ.38  U  takvim  slu‐ čajevima  ne  postavlja  se  pitanje  postojanja  efektivne  veze,  kao  kada  su  u pitanju  dvojni  državljani  koji  nemaju  domaće  državljanstvo  ‐ nije,  na primer,  bitno  što  to  lice  živi  i  radi  u  drugoj  zemlji  čiji  je  takođe  državlja‐ nin. Da li se, onda, primenom ovog rešenja u promenjenim okolnostima, 

37

38

U  ovom  radu  nećemo  zauzimati  stav  oko  pitanja  da  li  termine  „jugoslovenskiʺ  i  ,,Sa‐ vezna  Republika  Jugoslavijaʺ  treba  prilikom  primene  u  Srbiji  zameniti  terminima  „srpskiʺ  i  „Republika  Srbijaʺ  ili  pak  terminom  „Srbija  i  Crna  Goraʺ.  Sve  zakonske  odredbe  u  daljem  tekstu  navedene  su  u  obliku  koji  su  imale  dok  je  Zakon  o  rešava‐ nju sukoba zakona bio savezni zakon.  U  Zakonu  o  državljanstvu  Republike  Srbije,  prednost  se  daje  domaćem  državljan‐ stvu kada se dvojni državljanin „nalazi na teritoriji Republike Srbijeʺ (član 5). 

 

 

 

‐ 56 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

kada imamo sve više dvojnih državljana, suviše odstupa od principa naj‐ bliže veze? Treba li ga u određenim slučajevima korigovati?  Naše  zakonsko  rešenje  zasnovano  je  na  članu  3.  Haške  konvencije  o  izvesnim  pitanjima  koja  se  tiču  sukoba  zakona  o  državljanstvu  od  1930.  godine.  Ako  se  osvrnemo  na  uporedno  međunarodno  privatno  pravo,  videćemo  da  većina  država  danas  u  svom  međunarodnom  privatnom  pravu  prihvata  isto  pravilo.39  Retke  su  države  koje  od  njega  odstupaju  i  koje  kod  dvojnih  državljana  dosledno  utvrđuju  efektivno  državljanstvo  čak  i  kada  je  reč  o  njihovim  sopstvenim  državljanima.40  Primer  još  jed‐              nog  mogućeg  rešenja  pruža  nam  holandski  Zakon  o  sukobu  zakona  u  materiji  porekla.41  U  normama  koje  određuju  merodavno  pravo  za  utvr‐ đivanje  porekla  deteta  rođenog  u  braku  (član  1),  za  utvrđivanje  porekla  deteta rođenog  van braka, tužbom za utvrđivanje očinstva  (član  6), kao i  za sadržinu veze porekla (član 8), predviđena je lestvica tačaka vezivanja ‐  prvo  se  primenjuje  pravo  zajedničkog  državljanstva  bračnih  drugova,  odnosno  majke  i  oca,  zatim,  ako  nemaju  zajedničko  državljanstvo,  pravo  njihovog redovnog boravišta i konačno, ako nemaju ni zajedničko redov‐ no boravište, pravo redovnog boravišta deteta. Ako muž i žena, odnosno  majka i otac imaju vise od jednog zajedničkog državljanstva, smatra se da  nemaju  zajedničko  državljanstvo.  To  znači  da  se  kod  bračnih  parova  dvojnih  državljana  koji  su  ujedno  i  državljani  neke  druge  države,  odlu‐ čujućom  vezom  smatra  redovno  boravište,  bez  obzira  na  to  da  li  bračni  drugovi imaju državljanstvo države redovnog boravišta.  Evropska konvencija o državljanstvu iz 1997. godine predviđa da sva‐ ka država svojim državljanima koji imaju i drugo državljanstvo a borave  na  njenoj  teritoriji  daje  ista  prava  i  dužnosti  kao  i  ostalim  svojim  drža‐ vljanima.  Međutim,  primena  ovog  pravila  ne  utiče  na  primenu  pravila  međunarodnog privatnog prava svake države članice koja su predviđena  za slučaj dvojnog državljanstva (član 17).  Ako  se  izvrši  analiza  konkretnih  rezultata  primene  člana  11.  stav  1.  bivšeg saveznog zakona, mora se zaključiti da u kombinaciji sa normama      39

40

41

 

Na primer, Španija (član 9. stav 9. GZ), Austrija (član 9. stav 1. ZMPP), Nemačka (član 5.  stav 1. Uvodnog zakona za GZ), Italija (član 19. stav 2. Zakona o reformi MPP), Poljska  (član  2.  stav  1.  ZMPP),  Mađarska  (član  11.  stav  2.  ZMPP),  Rumunija  (član  12.  stav  2.  ZMPP), Turska (član 4. pod b. ZMPP), Tunis (član 39. stav 3. ZMPP), Japan (član 28. stav  1. Zakona Horei), Francuska (na osnovu odluka Kasacionog suda). Novi belgijski ZMPP  iz 2004. godine usvaja isto rešenje u članu 3. par. 2. pod 1.  To  su  Švajcarska  (član  23.  stav  2.  ZMPP),  Uzbekistan  [clan  1168.  stav  2.  GZ  (1997)],  Belorusija [član 1103, stav 1 GZ (1999)], Holandija kada je u pitanju razvod ‐ član 1. stav  1. Zakona od 25. marta 1971.  Prevod  zakona  na  francuski  objavljen  je  u  Revue  critique  de  droit  international  prive,  br.  2/2002, str. 389‐393. 

‐ 57 ‐

Maja Stanvuković  

o  nadležnosti,  pravilo  o  isključivosti  domaćeg  državljanstva  u  većini  slu‐ čajeva  ne  dovede  do  rezultata  koji  odstupaju  od  principa  najbliže  veze.  Naime,  za  postojanje  nadležnosti  domaćeg  pravosuđa  u  većini  porodič‐ nopravnih  sporova zakon zahteva da postoji odgovarajuća dodatna veze,  pored državljanstva stranaka. Ta veza je najčešće prebivalište ili boravište  jedne  od  strana  u  sporu  na  teritoriji  naše  države,  a  ponekad  i  nalaženje  imovine  stranaka  na  našoj  teritoriji.  Shodno  tome,  domaći  sud  u  većini  slučajeva  neće  moći  da  odlučuje  i  primenjuje  domaće  pravo  ako  je  reč  o  licu  ili  porodici  koji  su  samo  formalno  naši  državljani,  a  nemaju  nika‐                kvog drugog kontakta sa našom teritorijom.  Ipak,  ima  izuzetaka.  Jedan  od  njih  tiče  se  mešovitih  brakova,  odno‐      sno brakova koje naši državljani sklapaju sa državljanima drugih država.  Može  se,  naime,  desiti  da  je  naš  državljanin  koji  istovremeno  ima  drža‐ vljanstvo neke druge države u braku sa državljaninom te države i da živi  na  teritoriji  te  druge  države.  Ako  u  tom  braku  ima  i  dece,  ona  će,  po  pravilu,  takođe  imati  državljanstvo  obe  države.  Doslednom  primenom  člana  11.  prilikom  određivanja  merodavnog  prava,  doći  ćemo  uvek  do  rezultata  da  ova  lica  nemaju  zajedničko  državljanstvo,  jer  će  domaće  dr‐ žavljanstvo  onog  bračnog  druga  koji  je  naš  državljanin  isključiti  uzima‐                 nje  u  obzir  stranog  državljanstva.  S  obzirom  da  je  za  zasnivanje  nadle‐ žnosti  domaćeg  pravosuđa  u  sporovima  o  razvodu  braka  dovoljno  pre‐ bivalište tužioca koji je domaći državljanin na domaćoj teritoriji,42 može se  iz  mnogih  razloga  pretpostaviti  da  ta  odredba  otvara  vrata  za  forum  šoping. Naime, povratkom na domaću teritoriju, naš državljanin može da  izdejstvuje  nadležnost  našeg  suda  u  svom  sporu  sa  bračnim  drugom  stranim državljaninom, sa kojim je inače živeo, a možda i zaključio brak, u  stranoj  zemlji.  Prilikom  određivanja  merodavnog  prava  za  njihove  od‐ nose,  naročito  za  njihove  odnose  prema  deci,  može  se  desiti  da  sud  za‐ ključi  da  nema  ni  zajedničkog  državljanstva  ni  prebivališta.  Sud  u  torn  slučaju  ne  bi  primenio  pravo  strane  države  na  koje  ukazuju  primarna  i  prva  supsidijarna  tačka  vezivanja  (zajedničko  državljanstvo  i  zajedničko  prebivalište),  već  bi  umesto  toga  primenio  domaće  pravo,  s  pozivom  na  drugu  supsidijarnu  tačku  vezivanja  (domaće  državljanstvo  bar  jedne  od  stranaka  u  sporu).43  Takav  ishod  je  lako  moguć  u  kombinaciji  sa  subjek‐ tivnim  shvatanjem  prebivališta  domaćih  državljana,  koje  još  egzistira  u  domaćim  sudovima  ‐  odmah  po  povratku  u  zemlju,  prebivalište  doma‐  ćeg  državljanina  u  zemlji  automatski  „oživljavaʺ  kao  da  nikada  nije  ni  prestalo.  Primena  domaćeg  prava  na  pitanja  povere  deteta  na  čuvanje  i  vaspitanje  u  ovom  slučaju,  kada  su  sve  stranke  istovremeno  i  državljani        42 ZRSZ,član61. stav 1. tačka2.  43                ZRSZ,član40.     

 

‐ 58 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

 

druge države u kojoj je dete odraslo i čije državljanstvo ima, mogla bi da  bude  sporna.  Stoga,  de  lege  ferenda,  u  slučajevima  kada  postoji  zajednič‐                ko strano državljanstvo, ne bi trebalo utvrđivati državljanstvo zasebno za  supružnika koji je domaći državljanin.  Slična  odsutnost  stvarne  povezanosti  spora  našom  teritorijom  mogla  bi  se  javiti  i  u  brakorazvodnim  sporovima  u  kojima  su  oba  bračna  druga  domaći  državljani  i  ujedno  državljani  strane  države  u  kojoj  imaju  i  prebivalište.  Naš  sud  je  tada  nadležan  na  osnovu  člana  61.  i  primenjuje  domaće pravo na pitanja razvoda i povere deteta na osnovu člana 11. stav  1. i čl. 35. i 40. Zakona o rešavanju sukoba zakona, bez obzira na to koliko  dugo već bračni drugovi i njihovo dete žive na teritoriji strane države, i što  je  državljanska  veza  sa  našom  državom  postala  ili  čak  od  početka  bila  samo formalna.  Treći slučaj tiče se situacije kada dvojni državljanin ima istovremeno i  dvojno  prebivalište  u  obe  države  čiji  je  državljanin,  o  čemu  smo  ranije  govorili.  Tada  se  takođe  otvara mogućnost  da  naši  sudovi  ili  drugi  orga‐            ni  odlučuju  u  sporovima  pokrenutim  protiv  njega,  ponekad  i  primenom  domaćeg prava, mada je konkretan spor ili predmet jače povezan sa dru‐ gom državom.  Ovi  primeri  pokazuju  da  primena  člana  11.  stav  1.  može  da  bude  u  suprotnosti sa principom najbliže veze. Druga zamerka koja se može sta‐ viti rešenju iz člana 11. stav 1, jeste da ono suviše značaja pridaje suvereni‐ tetu  države,  a  zanemaruje  eventualne  drugačije  interese  samih  stranaka.  Naime,  dvojni  državljani  će  biti  u  situaciji  da  rešenje  njihovih  statusnih,  porodičnih  i  naslednih  odnosa  zavisi  od  toga  koji  sud  (sud  koje  države)  rešava  u  konkretnom  slučaju.  Sud  u  prvoj  državi  njihovog  državljanstva  zaključiće da su oni samo državljani te države i da njihovi odnosi treba da  se  rešavaju  po  pravu  te  države,  dok  će  sud  u  drugoj  državi  njihovog  dr‐ žavljanstva zaključiti isto tako da su oni samo državljani te druge države i  primeniće  sopstveno  pravo.  Stoga  bi  u  interesu  međunarodne  pravič‐            nosti  de  lege  ferenda  trebalo  dozvoliti  domaćim  državljanima  koji  imaju  i  državljanstvo  druge  države  da  sami  izaberu  između  ta  dva  pravna  re‐ žima  za  one  svoje  odnose  koji  potpadaju  pod  primenu  prava  državljan‐ stva.  Konačno,  može  se  postaviti  pitanje  da  li  je  u  domenu  priznanja  od‐ luka stranih sudova potrebno napraviti odredene izuzetke kada su u pita‐ nju  dvojni  državljani.  Isključiva  nadležnost  domaćeg  suda  u  porodičnim  stvarima  (poništaj  i  razvod  braka,  utvrđivanje  i  osporavanje  očinstva  i  materinstva,  povera  dece  na  staranje)  zasniva  se  na  principu  da  tuženi       ima  državljanstvo  Srbije  i  Crne  Gore  i  prebivalište  ili  boravište  u  Srbiji.44  Ako je odluku doneo sud druge države čije državljanstvo naš državljanin    44

ZRSZ, član 61. stav 2, član 64. stav 2, član 66. stav 2.

 

 

‐ 59 ‐

Maja Stanvuković  

takode ima (na primer, sud BiH ili Hrvatske), a tuženi ima prebivalište ili  boravište u Srbiji, priznanje će biti uskraćeno (pri torn, kao što smo rekli,  tuženi  ponekad  paralelno  ima  prijavljeno  prebivalište  i  u  drugoj  državi  svog  državljanstva).  Problem  bi  se  mogao  rešiti  zaključenjem  dvostranih  sporazuma o priznanju i izvršenju odluka sa onim državama sa kojima su  slučajevi  dvojnog  državljanstva  najčešći.  Međutim,  ostaje  činjenica  da  se  kod  dvojnih  državljana  mora  izvršiti  bolja  raspodela  nadležnosti,  koja  bi  ostavila  mogućnost  obema  državama  da  deluju  u  interesu  ovih  lica,  ali  i  omogućila  da  odluke  donete  u  jednoj  državi  imaju  dejstvo  i  u  drugoj.  Princip  isključivosti  domaćeg  državljanstva  omogućava  ostvarivanje  pr‐ vog, ali ne i drugog cilja.  Dobru  ilustraciju  pomenutog  nesklada  između  interesa  stranaka  i  države predstavlja jedan slučaj koji je rešavao Evropski sud pravde, u ko‐ jem je postavljeno pitanje merodavnosti prava državljanstva za određiva‐ nje  prezimena  dece  koja  su  bila  državljani  Belgije  i  Španije.45  Deca  su  ro‐ đena  u  Belgiji  od  oca  državljanina  Španije  i  majke,  Belgijanke.  Prilikom  upisa  rođenja  deca  su  dobila  prezime  svog  oca  ‐  Garsija  Abeljo  (Garcia  Avello).  Deca  su  takođe  registrovana  u  španskom  konzulatu  u  Briselu      pod  prezimenom  Garsija  Veber  (Garcia  Weber),  u  skladu  sa  španskim  pravom  i  običajima  (Garsija  je  bilo  prvo  prezime  oca,  a  Veber  devojač‐              ko  prezime  majke).  Prezime  se,  naime,  po  španskom  pravu  i  običajima  sastoji od dva elementa: prvog elementa koji čini prvo prezime oca i dru‐ gog  elementa  koji  dni  prvo  prezime  majke.  Kasnije  su  bračni  drugovi  podneli zahtev belgijskim organima za promenu dečjeg prezimena u pre‐ zime  Garsija  Veber  da  bi  ga  doveli  u  sklad  sa  španskim  običajima.  Obra‐ zložili  su  da  nosed  prezime  Garsija  Abeljo,  koje  ima  njihov  otac,  deca  imaju  prezime  koje  bi  nosila  njegova  braća.  Zahtev  roditelja  je  odbijen            kao  suprotan  belgijskoj  praksi.  Predloženo  im  je  da  se  opredele  za  solu‐                ciju  da  deca  uzmu  samo  prvo  prezime  oca  ‐  Garcia,  što  su  oni  odbili.  Predmet  je  stigao  do  belgijskog  Državnog  saveta  ‐  Conseil  dʹEtat  ‐  koji  je  uputio  pitanje  Evropskom  sudu:  da  li  je  odluka  da  se  odbije  prome‐                   na  prezimena  dece  suprotna  načelima  komunitarnog  prava.  Posebno  su  apostrofirana sledeća načela komunitarnog prava: zabrana diskriminaci‐je  po  osnovu  državljanstva,  sloboda  kretanja  lica  i  pravilo  o  evropskom  državljanstvu  (građanstvu).  Po  belgijskom  i  španskom  međunarodnom  privatnom pravu, za pitanja imena merodavno je pravo državljanstva. Obe  države  takođe  imaju  pravilo  o  iskljudvosti  domaćeg  državljanstva.  To  znači  da  je  u  Belgiji  za  pitanje  imena  dvojnih  belgijsko‐španskih  dr‐ žavljana  merodavno  belgijsko,  a  u  Španiji  špansko  pravo.  Evropski  sud   45  

Carlos  Garcia  Avello  v.  Estat  Beige,  presuda  Evropskog  suda  pravde  u  predmetu  br.  C‐ 148/02 od 2. oktobra 2003. godine. 

 

   

 

‐ 60 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

je  presudio  da  dete  ima  pravo  na  promenu  prezimena  ako  je  svrha  te  promene  da  dete  dobije  prezime  na  koje  ima  pravo  po  pravu  druge  dr‐ žave članice. Sud je ocenio da deca imaju interes da im prezime bude isto i  u  Belgiji  i  u  Španiji.  Ako  belgijske  vlasti  odbiju  taj  zahtev,  to  bi  bilo  protivno čl. 12. i 17. Ugovora o osnivanju EZ (pravila o zabrani diskrimi‐ nacije po osnovu državljanstva i o građanstvu Unije). Iz odluke u slučaju  Garsija Abeljo vidimo da pravilo o isključivosti domaćeg državljanstva ne  može  poslužiti  državi  za  potpuno  ignorisanje  drugog  državljanstva,  pogotovo  ako  je  to  u  suprotnosti  sa  interesima  dvojnog  državljanina  koji  se poziva na prava koja mu pravo drugog državljanstva pruža. Odluka se  mora  posmatrati  u  kontekstu  Unije  i  zabrane  diskriminacije  po  osnovu  državljanstva,  koja  vlada  unutar  Unije,  ali  ukazuje  na  nužnostsdiferenci‐ ranog pristupa kada je u pitanju određivanje merodavnog prava za status  dvojnih državljana.  Nakon  ove  odluke,  Belgija  nije  odustala  od  principa  isključivosti  do‐ maćeg  državljanstva,  ali  je  u  Zakonu  o  međunarodnom  privatnom  pra‐            vu  (2004)  predvidela  izuzetak  kada  je  u  pitanju  priznanje  stranih  odluka  vezanih za ime i prezime. Naime, u Belgiji se  ne priznaju sudske  i admi‐ nistrativne odluke koje se tiču određivanja ili promene imena i prezimena  ako  se  tiču  belgijskih  državljana.  Izuzetak  je  predviđen  u  slučaju  da  je            ime i prezime koje je lice dobilo na osnovu dobrovoljne promene, prome‐ njeno  u  skladu  sa  pravilima  o  odredivanju  imena  koja  se  primenjuju  u  drugoj  državi  članici  Evropske  unije  čije  državljanstvo  to  lice  takođe  ima  (član 39. stav 1. tačka 1).    5.2. Izbor tačke vezivanja  Promenjeni  karakter  državljanstva  i  prebivališta,  kao  i  povećan  broj  stranih  lica  na  domaćoj  teritoriji,  nužno  pred  nas  postavlja  i  pitanje  da  li  prilikom  određivanja  međunarodne  nadležnosti  i  merodavnog  prava  za  status, porodične i naslednopravne odnose treba veći značaj pridati nekoj  drugoj tački vezivanja umesto državljanstva i prebivališta. Drugim rečima,  da  li  je  potrebno  dirati  u  osnovno  koncepcijsko  opredeljenje  za‐ konodavca?  Po  prirodi  stvari  nameće  se  da  bi  ta  alternativna  tačka  ve‐ zivanja  mogla  biti  redovno  boravište.  U  međunarodnim  konvencijama,  kao  i  u  uporednom  međunarodnom  privatnom  pravu,  značaj  državljan‐ stva  kao  tačke  vezivanja  osetno  opada,  i  to  u  korist  redovnog  boravišta.   To  je  naročito  izraženo  u  Evropskoj  uniji,  u  kojoj  clan  12.  Ugovora  o  osnivanju  EZ  zabranjuje  svaku  diskriminaciju  po  osnovu  državljanstva.  Tamo  je  ova  tačka  vezivanja  sve  češće  stavljena  pod  znak  pitanja,  mada  mnoge  države  članice  u  svom  nacionalnom  međunarodnom  privatnom     

 

‐ 61 ‐

Maja Stanvuković  

pravu  i  dalje  primenjuju  princip  lex  nationalis.46  Evropski  sud  pravde  je  u  jednoj  svojoj  odluci47  raspravljao  o  tom  pitanju  i  zaključio  da  Ugovor  o  osnivanju  ne  zabranjuje  upotrebu  državljanstva  kao  tačke  vezivanja  za  određivanje merodavnog prava u porodičnim odnosima, s obzirom da ni  međunarodno privatno pravo ni nacionalne odredbe građanskog prava o  kojima  je  reč  ne  spadaju  u  polje  primene  Ugovora  o  osnivanju  EZ.  Međutim, od vremena donošenja ove odluke situacija se promenila, jer je  na  osnovu  Ugovora  iz  Amsterdama,  materija  međunarodnog  privat‐                 nog prava (odnosno sudska saradnja u građanskim stvarima) prebačena u  nadležnost  Zajednice.48  U  budućnosti  mogu  se  očekivati  dalji  izazovi  za  princip  lex  nationalis,  s  pozivom  na  zabranu  diskriminacije  po  osnovu  državljanstva.  Prema  našem  mišljenju,  državljanstvo  i  prebivalište  još  su  pogodne  tačke vezivanja za određivanje merodavnog prava, a donekle i nadležno‐ sti  u  statusnim,  porodičnim  i  naslednim  stvarima.  Ove  tačke  vezivanja  treba i dalje zadržati, ali u čitav sistem treba uvesti nešto više fleksibilno‐ sti,  i  to  upravo  uz  pomoć  redovnog  boravišta.  Pored  toga,  fleksibilnija  rešenja  mogu  se  postići  davanjem  većeg  značaja  autonomiji  volje  u  po‐ rodičnim  i  naslednim  odnosima  i  uvođenjem  opšte  klauzule  odstupanja  koja  bi  se  mogla  primeniti  prilikom  određivanja  merodavnog  prava.  U  završnom delu ovog rada pokušaćemo da obrazložimo taj stav ilustracija‐ ma domaćih rešenja i rešenja iz belgijskog zakona.  Opšta  nadležnost  jugoslovenskog  pravosuđa  u  sporovima  sa  me‐ đunarodnim  elementom  zasniva  se  na  prebivalištu  tuženog  na  teritoriji  SRJ ili na njegovom boravištu u SRJ, ako su obe stranke jugoslovenski dr‐ žavljani  ili  ako  tuženi  uopšte  nema  prebivalište  (član  46.  stav  1).  Prema  novom  belgijskom  zakonu,  opšta  nadležnost  zasniva  se  na  činjenici  da  tuženi  ima  bilo  prebivalište,  bilo  redovno  boravište  u  Belgiji  u  momentu  podnošenja tužbe (član 5. stav 1). Prednost belgijskog rešenja u odnosu na  naše  je  u  tome  što  tužbom  pred  domaćim  sudovima  mogu  biti  obu‐ hvaćena  i  lica  koja  imaju  (formalno  ili  stvarno)  prebivalište  u  inostran‐ stvu,  ako  im  je  redovno  boravište  u  Belgiji.  Kod  nas  takva  mogućnost      46

47 48

H.  van  Loon,  Global  and  Regional  Cooperation  in  the  Field  of  Private  International  Law:  A  Challenge  for  the  Hague  Conference,  International  Symposium  on  the  Hague  Securities  Convention,  Tokio,  Oktobar  2004.  godine,  http://law.rikkyo.ac.jp/ribls/  symposium/2004hague/hague.htm,  str.  3:  „There  also  arises  a  question  as  to  the  na‐ tionality principle as a connecting factor within the EU.ʺ  Johannes v. Johannes presuda Evropskog suda pravde u predmetu br. C‐430/97 od 10. juna  1999. godine.  Vidi o tome opširnije M. Bogdan, The European Community Lawʹs Point of View on the Use  of Citizenship as a Connecting Factor in International Family Law, Likums un Tiesibas, januar  2005, br. 65. 

     

 

‐ 62 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

 

ne  postoji,  pa  su  tako  od  opšte  nadležnosti  našeg  pravosuđa  izuzeti  oni  strand koji duži period borave kod nas, ali nemaju kod nas prebivalište (to  mogu biti čak i bivši domaći državljani).  Sledeći primer takođe se tiče nadležnosti. Prema našem zakonu, da bi  izričita  prorogacija  nadležnosti  jugoslovenskog  pravosuđa  bila  puno‐ važna, potrebno  je da bar jedna od stranaka bude državljanin Jugoslavije  ili pravno lice sa sedištem u Jugoslaviji (član 49. stav 2). To znači da naši  bivši  državljani  ne  bi  mogli  da  ugovore  nadležnost  domaćeg  pravosuđa  ako bi to i želeli. Ta mogućnost im ne stoji na raspolaganju, bez obzira na  to  što  su  se  eventualno  u  međuvremenu  vratili  u  zemlju  da  bi  ponovo  u  njoj privremeno  ili stalno živeli (pri tom, domaće državljanstvo,  mada ga  mogu  ponovo  dobiti,  mnogi  od  njih  neće  zatražiti  iz  straha  da  će  u  tom  slučaju  izgubiti  strano  državljanstvo  koje  su  u  međuvremenu  stekli).  S  druge  strane,  ako  su  obe  domaći  državljani,  stranke  se  ne  mogu  spora‐ zumeti  o  nadležnosti  stranog  suda  ‐  derogacija  nadležnosti  jugosloven‐ skog pravosuđa (član 49. stav 1). Pri tome, nema nikakvog značaja što su  one, eventualno, istovremeno i državljani one države čije su sudstvo želele  da  predvide  kao  nadležno  ‐  naš  zakon  se  ne  obazire  na  njihovo  drugo  državljanstvo  i  ne  obezbeđuje  derogaciono  dejstvo  takvom  spora                 zumu pred  našim sudom. Belgijski zakon takođe posvećuje pažnju ovom  pitanju  ‐  član  6.  reguliše  prorogaciju,  a  član  7.  derogaciju  nadležnosti  belgijskog  pravosuđa.  Prema  članu  6,  ako  stranke  po  belgijskom  pravu  slobodno  raspolažu  svojim  pravima  u  nekoj  materiji,  one  mogu  ugovori‐            ti nadležnost belgijskih sudova za sporove koji su nastali ili mogu nastati  iz  takvih  pravnih  odnosa  i  u  torn  slučaju,  nadležnost  belgijskih  sudova  biće  isključiva.  Prema  članu  7,  ako  su  stranke  u  nekoj  materiji  u  kojoj  po  belgijskim  pravu  slobodno  raspolažu  svojim  pravima  ugovorile  nad‐ ležnost stranog suda za spor iz takvog pravnog odnosa, belgijiki sud će se  oglasiti nenadležnim, osim ako se može predvideti da strana odluka neće  biti  priznata  ili  izvršena  u  Belgiji,  ili  ako  se  postupak  u  inostranstvu  pokazuje kao nemoguć ili bi bilo nerazumno tražiti da se tužba podnese u  inostranstvu,  a  postoji  uska  veza  slučaja  sa  Belgijom  koja  daje  osnov  da  belgijski  sudovi  postupaju  po  osnovu  člana  ll.49  Dakle,  po  belgijskom  pravu, državljanstvo stranaka ne postavlja se kao uslov ni za prorogaciju,  niti za derogaciju nadležnosti belgijskog pravosuda.  Slične  razlike  mogu  se  uočiti  u  domenu  posebne  nadležnosti.  U  više  slučajeva  naš  zakonodavac  predviđa  nadležnost  samo  ako  su  u  pitanju  nasi  državljani,  dok  belgijski  ima  širi  pristup,  uključujući  u  taj  krug  pr‐ venstveno lica koja imaju redovno boravište u Belgiji, ali ne izostavljajući      49  

Član  11.  reguliše  forum  necessitatis  ‐  nadležnost  po  osnovu  nedostatka  drugog  odgovarajućeg foruma.   

 

‐ 63 ‐

Maja Stanvuković  

ni  belgijske  državljane.  Na  primer,  nadležnost  našeg  suda  za  oglašenje  nestalog  lica  umrlim  po  našem  pravu  postoji  ako  je  on  bio  državljanin  Jugoslavije  (član  78.  stav  1).  Belgijski  sud  je  nadležan  u  slučaju  da  je  lice  koje  je  nestalo  bilo  belgijski  državljanin  ili  je  imalo  redovno  boravište  u  Belgiji  u  vreme  nestanka,  ili  ako  se  zahtev  tiče  imovine  nestalog  koja  se  nalazi  u  Belgiji  u  vreme  podnošenja  zahteva  (član  40).  U  bračnim  odno‐ sima,  razlika  je  još  očiglednija.  Kod  nas  za  različite  vrste  bračnih  sporo‐              va postoje različite, posebne nadležnosti. U sporovima za razvod i poniš‐ taj  braka,  pored  opšte  nadležnosti  po  prebivalištu  tuženog,  nadležnost  domaćeg  suda  može  da  postoji  i  po  drugim  osnovima.  Dovoljno  je,  na  primer, da su oba supružnika domaći državljani, bez obzira na prebivališ‐ te, ili da je tužilac domaći državljanin i da ima prebivalište u Srbiji, ili da je  poslednje  prebivalište  supružnika  bilo  u  Srbiji,  a  tužilac  ima  boravište  u  Srbiji u momentu podnošenja tužbe, ili da tužilac ima prebivalište u Srbiji,  a  tuženi  pristaje  da  sudi  naš  sud,  ili  da  su  supružnici  imali  poslednje  prebivalište  u  Srbiji,  a  tuženi  pristaje  da  sudi  naš  sud,  ili  da  je  tužilac  državljanin Srbije i Crne Gore, a pravo države čiji bi sud bio nadležan ne  predviđa  ustanovu  razvoda  braka.50  U  sporovima  o  imovinskim  odnosi‐ ma  supružnika,  međutim,  pristup  je  mnogo  restriktivniji  ‐  nadležnost  postoji  ako  se  imovina  nalazi  u  Srbiji,  a  tužilac  u  vreme  podnošenja  tu‐            žbe  ima  prebivalište  ili  boravište  u  Srbiji.  U  takvim  sporovima  može  se  odlučivati  i  o  imovini  u  inostranstvu  ako  tuženi  pristaje  na  nadležnost  domaćeg suda i ako ta imovina nije veća od imovine u zemlji.51 Belgijsko  pravo  je  znatno  konciznije  i  praktičnije  ‐  pored  opšte  nadležnosti,  nadle‐ žnost  belgijskog  suda  za  sve  sporove  koji  se  tiču  braka  i  njegovih  dejsta‐   va,  razvoda  i  bračno‐imovinskog  režima,  postoji:  a)  u  slučaju  sporazum‐ nog  zahteva  ukoliko  jedan  od  bračnih  drugova  ima  redovno  boravište  u  Belgiji u momentu podnošenja zahteva, b) ako je poslednje zajedničko re‐ dovno  boravište  bračnih  drugova  bilo  u  Belgiji,  i  to  najviše  dvanaest  me‐ seci  pre  podnošenja  tužbe,  c)  ako  bračni  drug  koji  je  tužilac  ima  redovno  boravište  u  Belgiji  najmanje  dvanaest  meseci  u  momentu  kada  podnosi  tužbu, i d) ako su oba bračna druga belgijski državljani u momentu pod‐ nošenja tužbe (član 42). Nadležnost takođe postoji za tužbe koje pokre‐ne  nadležni ministar ako je u pitanju punovažnost braka sklopljenog u Belgiji  ili  braka  između  lica  od  kojih  je  bar  jedno  belgijski  državljanin  ili  ima  redovno  boravište  u  Belgiji  u  momentu  podnošenja  tužbe  (član  43).  Prednost belgijskog rešenja u odnosu na naše je u tome što omogućava da  se  i  lica  koja  imaju  redovno  boravište  u  zemlji  (a  nemaju  prebivališ‐                    te)  obuhvate  nadležnošću  suda  u  ovim  stvarima,  a  da  se  istovremeno  ne   

50 51

 

  ZRSZ, čl. 61,62. i 63.  ZRSZ, član 59. 

 

 

‐ 64 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

 

odbaci  ni  nadležnost  na  osnovu  zajedničkog  domaćeg  državljanstva.  U  materiji  utvrđivanja  očinstva  i  materinstva,  nadležnost  jugoslovenskog  suda  postoji:  a)  ako  su  tužilac  i  tuženi  državljani  Jugoslavije,  b)  ako  je  tužilac državljanin Jugoslavije i ima prebivalište u Jugoslaviji, c) ako tuži‐ lac  ima  prebivalište  u  Jugoslaviji,  a  tuženi  pristaje  da  sudi  jugoslovenski  sud  (član  64).  Belgijski  sud  je  nadležan  u  ovoj  materiji  a)  ako  dete  ima  redovno  boravište  u  Belgiji  u  vreme  podnošenja  tužbe,  b)  ako  lice  o  či‐              jem  se  očinsrvu  ili  materinstvu  radi  ima  redovno  boravište  u  Belgiji  u  vreme podnošenja tužbe i c) ako su dete ili lice o čijem se očinstvu ili ma‐ terinstvu radi belgijski državljani u vreme podnošenja tužbe (član 61). I u  ovom  slučaju  očigledno  je  da  belgijsko  rešenje  ima  prednosti,  jer  pru‐           ža  veće  mogućnosti  zainteresovanim  strankama  u  pogledu  dostupnosti  belgijskih sudova, u odnosu na naše koje je suviše restriktivno i ispušta iz  vida  interese  lica  čije  je  redovno  boravište  na  našoj  teritoriji.  Ta  lica  ta‐   kođe  mogu  imati  interes  da  podnesu  tužbeni  zahtev  za  utvrđivanje  očin‐ stva ili materinstva protiv lica koje takođe ima redovno boravište, ali ne i  prebivalište  na  našoj  teritoriji.  Za  pitanja  roditeljskog  staranja,  staratelj‐ stva  nad  maloletnicima  i  zaštite  punoletnih  poslovno  nesposobnih  lica,  nadležnost  naših  organa  reguliše  opet  vise  normi,  dok  je  u  Belgiji  za  ova  pitanja nadležnost jedinstveno regulisana. Kada je u pitanju povera deteta  jednom  od  roditelja  na  staranje,  kod  nas  važe  sledeći  principi  za  utvrđivanje  nadležnosti:  svi  osnovi  koji  su  navedeni  za  bračne  odnose  važe i ovde (zato što je sud dužan da prilikom razvoda ili poništaja braka  odluči  i  ko  će  se  starati  o  detetu).  Za  razliku  od  belgijskog  zakona  o  me‐ đunarodnom  privatnom  pravu  koji  izričito  predviđa  proširenje  međuna‐ rodne  nadležnosti  za  razvod  i  poništaj  braka  i  na  odlučivanje  o  vršenju  roditeljskog prava,52 kod nas to nije izričito predviđeno u ZRSZ, ali prois‐ tiče  iz  imperativnih  odredaba  porodičnog  zakonodavstva.  Ako  se  pitanje  povere deteta postavlja van brakorazvodnog postupka, domaći sud i dru‐ gi  organ  nadležan  je  ako  su  oba  roditelja  državljani  Jugoslavije.  U  osta‐           lim  pitanjima  roditeljskog  staranja,  nadležnost  postoji  ako  su  podnosilac  zahteva  i  lice  prema  kome  se  podnosi  zahtev  jugoslovenski  državljani.  (član  69).  Kada  je  u  pitanju  starateljstvo,  bez  obzira  da  li  je  reč  o  malo‐ letnicima ili punoletnim licima, nadležnost naših organa postoji ako su ta  lica  domaći  državljani,  s  tim  da  se  u  slučaju  da  je  njihovo  prebivalište  u  inostranstvu,  prednost  daje  nadležnosti  organa  države  u  kojoj  imaju  prebivalište  (čl.  75.  i  76).  Obratno,  postoji  nadležnost  domaćih  organa  za  odlučivanje  o  starateljstvu  stranih  državljana  koji  imaju  prebivalište  u  našoj  zemlji  ako  i  sve  dok  organi  države  državljanstva  ne  preduzmu  po‐ trebne mere za zaštitu  njihove ličnosti, prava i interesa (clan 77). Takođe,    52  

 

ZMPP Belgije, član 33. stav 3. 

 

 

‐ 65 ‐

Maja Stanvuković  

postoji  nadležnost  za  preduzimanje  hitnih  privremenih  mera  za  zaštitu  ličnosti, prava i interesa stranih državljana koji se nalaze u našoj zemlji ili  imaju  imovinu  u  našoj  zemlji.  Belgijsko  pravo  u  materiji  roditeljskog  staranja i starateljstva jedinstveno reguliše da je belgijsko pravosuđe nad‐ ležno na osnovu opšte nadležnosti i u svakom slučaju kada lice o čijem je  staranju  reč  ima  redovno  boravište  u  Belgiji  ili  belgijsko  driavljanstvo  u  momentu  pokretanja  postupka  (član  33.  stav  1).  Belgijsko  pravosuđe  nadležno je i za druge zahteve koji se tiču upravljanja imovinom  poslov‐ no nesposobnog lica, koja se nalazi u Belgiji i za preduzimanje hitnih mera  što se tiču lica koje se nalazi u Belgiji (član 33. st. 2. i 4).  U materiji nasleđivanja čini se da razlika opet ide u korist belgijskog  zakona.  Dok  naš  zakonodavac  bazira  nadležnost  prvenstveno  na  mestu  nalaženja  imovine  (čl.  71‐73),  belgijski  zakonodavac,  pored  imovine,  kao  alternativni  osnov  nadležnosti  uzima  i  činjenicu  da  je  ostavilac  imao  redovno boravište u Belgiji u momentu smrti (član 77).  Kada  je  u  pitanju  određivanje  merodavnog  prava,  državljanstvo  u  nekim  slučajevima  nepotrebno  dovodi  do  primene  stranog  prava  pred  domaćim  sudom  ‐  na  primer,  kod  stranih  državljana  domaćeg  porekla     koji su se vratili u bivšu domovinu ili imaju imovinu na domaćoj teritori‐             ji i u nekim sporovima između stranih državljana koji imaju redovno bo‐ ravište  i  imovinu  na  domaćoj  teritoriji.  Uporedimo  ponovo  naša  i  belgij‐ ska  rešenja  kako  bismo  bolje  razumeli  na  koji  način  bi  se  rešenja  našeg  zakona  mogla  korigovati,  uz  zadržavanje  osnovnih  opredeljenja,  kako  bi  bolje odgovarala potrebama savremene prakse.  Za  pitanje  roditeljskog  staranja  i  starateljstva  nad  poslovno  nespo‐ sobnim licima naše pravo ima dve posebne norme ‐ za roditeljsko pravo  merodavno je pravo zajedničkog državljanstva, a ako stranke nemaju isto  državljanstvo, pravo njihovog zajedničkogprebivališta. Ukoliko u momen‐ tu odlučivanja roditelji i deca nemaju prebivalište u istoj državi, primenju‐ je se jugoslovensko pravo ako je bar jedan od njih jugoslovenski državlja‐ nin (član 40). Kada je reč o starateljstvu, primenjuje se pravo državljanstva  štićenika  (član  15.  stav  1).  Za  privremene  zaštitne  mere,  medutim,  mero‐ davno  je  domaće  pravo  (član  15.  stav  2).  Naprotiv,  belgijsko  pravo  ovde  odstupa od državljanstva kao osnovne tačke vezivanja i predviđa da se na  pitanja roditeljskog prava, starateljstva, odredivanja poslovne sposobnosti  punoletnog lica i zaštite lica i imovine poslovno nesposobnog lica prime‐ njuje pravo države u kojoj to lice ima redovno boravište u momentu kada  se desila činjenica koja daje povod za odlučivanje. U slučaju promene re‐ dovnog boravišta tog lica, na odlučivanje o tome da li neko ima u odnosu  na njega roditeljsko pravo ili pravo starateljstva, ako nije već ranije imao ta  prava,  primenjuje  se  pravo  države  novog  redovnog  boravišta.  Samo  vr‐ šenje roditeljskog prava i prava starateljstva podvrgnuto je pravu države u   

 

‐ 66 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj...

 

kojoj se nalazi redovno boravište deteta, odnosno lica pod starateljstvom u  momentu kada se neko poziva na vršenje tog prava (član 35. stav 1). Tek  ako  pravo  određeno  na  opisani  način  ne  obezbeđuje  zaštitu  koja  je  potrebna tom licu ili njegovoj imovini, primenjuje se pravo državljanstva  (član 35. stav 2). Konačno, belgijsko pravo je merodavno ako se pokaže da  je  nemoguće  iz  pravnih  ili  stvarnih  razloga  da  se  preduzmu  mere  koje  predviđa  strano  merodavno  pravo  (član  35.  stav  2).  Belgijsko  rešenje  je               u  skladu  sa  trendom  u  uporednom  međunarodnom  privatnom  pravu  i              u  medunarodnim  konvencijama  da  se  kada  je  u  pitanju  zaštita  malolet‐ nika  i  punoletnih  fizičkih  lica  kojima  je  oduzeta  poslovna  sposobnost,  prednost  da  pravu  redovnog  boravišta.53  Primena  prava  državljanstva  u  ovakvim  slučajevima  dovodi  do  primene  različitih  režima  zaštite  na  lica  koja  borave  na  domaćoj  teritoriji,  što  je  nepoželjno  za  državu  koja  pruža  zaštitu. Interes države u kojoj se nalazi redovno boravište lica kome treba  pružiti  zaštitu  da  postupa  po  sopstvenom  pravu  priznat  je  još  davno,  u  odluci  Međunarodnog  suda  pravde  u  slučaju  Bol  (Bolt),  i  od  tada  je  usvojen u mnogobrojnim Haškim konvencijama koje regulišu ova pitanja.  Merodavno  pravo  za  proglašenje  nestalog  lica  umrlim  po  Zakonu  o  rešavanju sukoba zakona jeste pravo države čiji je državljanin bilo to lice u  vreme  nestanka  (clan  16).  U  Belgiji,  rešenje  je  isto,  s  tim  da  se  na  privremeno  upravljanje  imovinom  tog  lica  primenjuje  pravo  države  na  čijoj je teritoriji ono imalo redovno boravište u momentu nestanka, ili ako  to  pravo  ne  dozvoljava  da  se  organizuje  upravljanje  imovinom,  belgijsko  pravo (član 41).  Kada je reč o merodavnom pravu za zaključenje braka, prema Zako‐ nu o rešavanju sukoba zakona, na materijalne uslove distributivno se pri‐ menjuje  pravo  državljanstva  svakog  od  budućih  supružnika  i  određeni  imperativni zahtevi jugoslovenskog prava (clan 32), dok se na formu pri‐ menjuje  pravo  mesta  zaključenja  braka  (član  33).  Belgijsko  pravo  predvi‐ đa  isto  rešenje.  Jedina  razlika  je  u  imperativnim  zahtevima  ‐  prema  čla‐             nu 32. jugoslovenskog zakona, to su slobodno bračno stanje, sposobnost za  rasudivanje  i  odsustvo  srodstva  ‐  dok  je  u  belgijskom  zakonu  kao  je‐              dini  imperativni  zahtev  istaknuto  da  se  mora  dozvoliti  zaključenje  braka  izmedu lica istog pola, ako je bar jedno lice državljanin države koja to do‐ zvoljava  ili  ima  redovno  boravište  u  takvoj  državi  (član  46).  Na  dejstva  braka,  uključujući  i  bračno‐imovinski  režim,  prema  Zakonu  o  rešavanju  sukoba  zakona,  primenjuje  se  pravo  zajedničkog  državljanstva,  a  zatim  slede  pravo  zajedničkog  prebivališta  i  pravo  poslednjeg  zajedničkog  pre‐ bivališta  i  konačno,  jugoslovensko  pravo  ‐  svaka  supsidijarna  tačka  vezi‐ vanja  primenjuje  se  samo  ako  prethodna  ne  postoji  (clan  36).  Ako  pravo    53  

 

A. Bucher, op. cit.   

 

‐ 67 ‐

Maja Stanvuković  

određeno  na  taj  način  predviđa  mogućnost  izbora  merodavnog  prava  za  bračno‐imovinski  ugovor,  strankama  se  priznaje  pravo  izbora  (član  37.  stav  2).  Belgijski  zakonodavac  za  dejstva  braka  predviđa  primenu  prava  zajedničkog redovnog boravišta bračnih drugova u momentu kada se po‐ stavlja  pitanje  dejstava,  ili,  ako  u  torn  momentu  nemaju  zajedničko  re‐ dovno  boravište,  pravo  zajedničkog  državljanstva.  U  ostalim  slučajevima  merodavno  je  belgijsko  pravo  (član  48.  stav  1).  Od  primene  merodavnog  prava  određenog  na  opisani  način,  izuzeta  je  nekretnina  koja  služi  kao  glavno mesto stanovanja porodice ‐ u pogledu prava bračnih drugova na  toj  nekretnini  i  na  nameštaju  koji  se  u  njoj  nalazi,  primenjuje  se  pravo  mesta nalaženja nekretnine (član 48. stav 3). Posebna norma predviđena je  u  belgijskom  zakonu  za  režim  imovine  stečene  u  braku.  U  tom  sluča‐                 ju primenjuje se primarno pravo koje su bračni drugovi izabrali, ali je nji‐ hova  autonomija  ograničena  na  sledeća  prava:  pravo  zemlje  na  čijoj  su  teritoriji  prvi  put  zasnovali  zajedničko  redovno  boravište  nakon  zaklju‐ čenja  braka,  pravo  države  na  čijoj  teritoriji  jedno  od  njih  ima  redovno  boravište  u  momentu  izbora  i  pravo  države  čije  državljanstvo  jedno  od  njih  ima  u  momentu  izbora  (član  49).  U  odsustvu  izbora,  primenjuje  se  sledeće  pravo:  a)  pravo  države  u  kojoj  su  bračni  drugovi  zasnovali  svoje  prvo zajedničko redovno boravište nakon zaključenja braka, b) u odsustvu  ovoga,  pravo  zajedničkog  državljanstva  bračnih  drugova  u  momentu  zaključenja  braka  i  c)  u  odsustvu  ovog,  pravo  države  u  kojoj  je  brak  zaključen.  Razvod  braka  je  po  jugoslovenskom  zakonu  podvrgnut  ku‐ mulativnoj primeni prava državljanstva bračnih drugova, s tim da posto‐            ji mogućnost odbacivanja stranog i primene domaćeg prava ako se brak ne  bi  mogao  razvesti  po  torn  pravu,  a  postoji  odgovarajuća  veza  sa  našim  pravnim  sistemom  (državljanstvo  ili  prebivalište  jednog  od  bračnih  dru‐ gova) član 35. Po belgijskom zakonu, bračni drugovi mogu izabrati mero‐ davno  pravo  za  razvod  ili  za  rastavu  od  stola  i  postelje,  i  to  mogu  birati  između  prava  zajedničkog  državljanstva  u  momentu  podnošenja  tužbe  i  belgijskog prava (član 55. stav 2). U odsustvu izbora, na razvod i rastavu  od stola i postelje primenjuje se, prema hijerarhijskoj lestvici: a) pravo za‐ jedničkog  redovnog  boravišta  bračnih  drugova  u  momentu  podnošenja  tužbe,  b)  pravo  poslednjeg  zajedničkog  redovnog  boravišta  bračnih  dru‐ gova ako jedan od njih još ima redovno boravište na teritoriji te države u  momentu  podnošenja  tužbe,  c)  pravo  zajedničkog  državljanstva  bračnih  drugova  u  momentu  podnošenja  tužbe,  d)  belgijsko  pravo  (svaka  supsi‐ dijarna  tačka  vezivanja  primenjuje  se  ako  prethodna  ne  postoji),  član  55.  stav  1.  Vidimo  da  se  i  prilikom  razvoda,  kao  i  prilikom  dejstava  braka,  primarni  značaj  u  belgijskom  pravu  pridaje  zajedničkom  redovnom  bo‐ ravištu, a zajedničko državljanstvo služi za određivanje merodavnog pra‐ va tek supsidijarno ili na osnovu autonomije volje.   

 

‐ 68 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj  

Po  Zakonu  o  rešavanju  sukoba  zakona,  za  uslove  zasnivanja  i  pre‐ stanka  usvojenja  kumulativno  je  merodavno  pravo  zajedničkog  drža‐ vljanstva  usvojilaca  i  usvojenika,  a  za  formu  pravo  mesta  usvojenja  (član  44).  Za  dejstva  usvojenja  merodavno  se  određuje  na  isti  način  kao  pravo  koje  se  primenjuje  u  odnosima  između  roditelja  i  dece  (član  45).  Po  bel‐ gijskom  zakonu,  naprotiv,  na  uslove  zasnivanja  usvojenja  primenjuje  se  pravo  državljanstva  usvojenika  ili  pravo zajedničkog  državljanstva  usvo‐ jilaca,  odnosno  ako  usvojioci  nemaju  zajedničko  državljanstvo,  pravo  nji‐ hovog zajedničkog redovnog boravišta ili u odsustvu ovog, belgijsko pra‐ vo.  Međutim,  ako  sudija  smatra  da  bi  primena  stranog  prava  očigledno  škodila  interesima  usvojenika,  a  bar  jedan  od  usvojilaca  ima  očigledno  bliske veze sa Belgijom, sud može primeniti belgijsko pravo (član 67). Na  pristanak  usvojenika  i  njegovih  prirodnih  roditelja  ili  zakonskih  za‐ stupnika  primenjuje  se  pravo  redovnog  boravišta  usvojenika  u  momenta  koji  neposredno  prethodi  preseljenju  usvojenika  radi  usvojenja  (član  68).  Na prirodu veze koja se srvara usvojenjem primenjuje se isto pravo koje se  primenjuje i na uslove zasnivanja usvojenja, na osnovu člana 67. (član 70).  Na formu usvojenja u Belgiji primenjuje se belgijsko pravo (član 69).  Merodavno  pravo  za  obavezu  izdržavanja  prema  jugoslovenskom  zakonu  zavisi  od  toga  između  kojih  lica  se  zahtev  postavlja  ‐  ne  postoji  posebna  norma  za  merodavno  pravo  za  alimentacione  zahteve,  već  je  to  bilo pravo koje je merodavno za odnose bračnih drugova, bilo za odno‐se  između  roditelja  i  dece,  usvojilaca  i  usvojenika  itd.  Jedino  kada  su  u  pitanju drugi krvni srodnici, zakon predviđa posebnu normu ‐ primenjuje  se pravo države čiji je državljanin lice od koga se traži izdržavanje ‐ dakle,  pravo  državljanstva  dužnika  izdržavanja  (član  41).  Belgijsko  pravo  predviđa  na  sve  alimentacione  obaveze  primenu  prava  države  na  čijoj  teritoriji  poverilac  izdržavanja  ima  redovno  boravište  u  momentu  pod‐ nošenja  zahteva.  Odstupanje  je  moguće  pod  uslovom  da  su  poverilac  i  dužnik  državljani  iste  države  u  momentu  podnošenja  tužbe  i  da  dužnik  ima  redovno  boravište  u  toj  državi  u  datom  momentu  (član  74.  stav  1).  Ako pravo odredeno na taj način ne daje poveriocu pravo na izdržava‐nje,  na  pravo  izdržavanja  između  bračnih  drugova  i  pravo  izdržavanja  koje  ima  maloletno  dete  primenjuje  se  pravo  zajedničkog  državljanstva  poverioca  i  dužnika  izdržavanja  ili  ako  ni  to  pravo  ne  daje  pravo  na  iz‐ državanje,  belgijsko  pravo  (član  74.  stav  2).  Predviđeno  je  i  merodavno  pravo  za  ugovor  koji  se  odnosi  na  izdržavanje  između  roditelja  i  dece,  bračnih drugova ili srodnika ‐ po njihovom izboru, to je pravo državljan‐ stva  jednog  od  tih  lica  ili  pravo  redovnog  boravišta  jednog  od  tih  lica  u  momentu izbora. U odsustvu izbora, primenjuje se pravo redovnog bora‐ višta poverioca izdržavanja u momentu zaključenja ugovora (član 75).   

 

‐ 69 ‐

Maja Stanvuković  

Na  nasleđivanje  se,  prema  Zakonu  o  rešavanju  sukoba  zakona,  pri‐ menjuje  pravo  državljanstva  ostavioca  u  momentu  smrti  (član  30).  U  Belgiji,  predviđen  je  princip  podeljene  zaostavštine:  na  pokretne  stvari  primeniuje  se  pravo  redovnog  boravišta  ostavioca  u  momentu  smrti,  a             na  nepokretne  pravo  mesta  nalaženja  nepokretnosti  (član  78).  Moguć  je               i  izbor  merodavnog  prava  za  nasleđivanje  ‐  jedno  lice  može  podvrgnu‐             ti  celokupno  svoje  nasleđivanje  određenom  pravu,  i  to  pravu  svog  drža‐ vljanstva  ili  pravu  svog  redovnog  boravišta  u  momentu  izbora  ili  u  mo‐ mentu  smrti.  Ipak,  takav  izbor  ne  može  lišiti  naslednike  prava  na  nužni  deo  koji  bi  im  davalo  pravo  merodavno  na  osnovu  člana  78.  Ako  pravo  države  na  čijoj  se  teritoriji  nalazi  imovina  zahteva  učešće  vlasti  te  države   u  upravljanju  zaostavštinom  ili  prenosu  zaostavštine  na  naslednike,  on‐           da  se  pitanje  upravljanja  i  prenosa  rešava  po  pravu  te  države  (član  82).  Pravo  države  na  čijoj  se  teritoriji  nalazi  imovina  takođe  je  merodavno  za  način podele zaostavštine (član 81).  Iz navedenog sumarnog uporednog prikaza vidimo da belgijski zako‐ nodavac,  mada  nije  sasvim  napustio  državljanstvo  kao  tačku  vezivanja,  mnogo  veći  značaj  pridaje  redovnom  boravištu  stranaka.  Istovremeno,  primećujemo  da  je  prebivalište  zadržalo  određenu  ulogu  u  zasnivanju  nadležnosti,  ali  da  je  potpuno  izgubilo  značaj  u  domenu  određivanja  merodavnog  prava.  Uopšteno  govoreći,  belgijska  rešenja  daju  mnogo  širi  opseg  nadležnosti  belgijskim  sudovima  i  mnogo  veće  mogućnosti  za  primenu  domaćeg  prava  od  rešenja  usvojenih  u  bivšem  jugoslovenskom  zakonu.   

  6. ZAKLJUČAK    Koncept  državljanstva  u  našem  i  uporednom  pravu  promenio  se  i                 ova  promena  se  reflektuje  na  dejstvo  usvojenih  pravila  međunarodnog  privatnog  prava.  Potrebno  je  posvetiti  pažnju  funkcionisanju  normi  me‐ đunarodnog  privatnog  prava  u  promenjenim  uslovima,  te  razmotriti  potrebu njihovog modernizovanja i prilagodavanja novim okolnostima. To  je  zadatak  koji  predstoji  novoj  generaciji  teoretičara  međunarodnog  privatnog  prava  u  Srbiji.  Najbolji  način  da  se  to  učini  jeste  pojedinačno  razmatranje  svake  norme  našeg  međunarodnog  privatnog  prava  koja  se  oslanja  na  državljanstvo  kao  tačku  vezivanja  ‐  bila  ona  norma  o  određi‐ vanju merodavnog prava, o određivanju nadležnosti domaćeg pravosuđa  ili o priznanju stranih odluka ‐ i njeno kritičko procenjivanje s obzirom na  rezultate  koje  daje  u  primeni  na  tipične  slučajeve.  Mada  je  Srbija  i  da‐                lje zemlja emigracije, uvereni smo da će se nakon ove analize pokazati da  neke  od  normi  međunarodnog  privatnog  prava  koje  se  oslanjaju  na  državljanstvo vise ne odgovaraju potrebama i interesima njenih građana i  potrebama međunarodne saradnje.   

 

‐ 70 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj...  

ABSTRACT  SERBIAN PRIVATE INTERNATIONAL LAW IN TRANSITION: THE  CHANGED MEANING OF NATIONALITY AND DOMICILE    Serbia has acquired legislative competence in the field of PIL after the  enactment  of  the  Constitutional  Charter  of  Serbia  and  Montenegro                      in  2003.  Although  the  former  federal  PIL  Code  (1982)  still  applies  pro‐ visionally,  it  is  to  be  expected  that  it  will  be  replaced  soon  by  a  new  co‐                   de.  Many  changes  have  taken  place  since  the  enactment  of  the  PIL  Code                by  the  former  SFRY.  Some  of  them  deeply  affect  its  rules  today.  These                    are  primarily  concerned  with  nationality  and  domicile,  used  as  principal  connecting  factors  for  status,  family  and  succession  matters  in  the  PIL  Code.  The  paper  starts  with  the  analysis  of  the  character  of  nationality          and  domicile  in  the  eighties,  at  the  time  of  enactment  of  the  PIL  Code.         This  is  followed  by  a  discussion  of  the  changes  that  occurred  during  the  nineties,  that  may  influence  the  legislator  s  choice  of  connecting  factors                  in  the  future  codification.  In  particular,  the  meaning  of  nationality  has  changed  due  to  expanded  possibility  of  acquisition  and  retention  of  dual  nationality.  Such  possibility  arises  both  from  domestic  and  from  compa‐ rative law of nationality. The Law on Nationality of the Republic of Ser ‐ bia, enacted in 2004 contains a number of provisions that allow the acqu‐ isition  of  the  Serbian  nationality,  although  the  applicant  already  holds  another  nationality.  Furthermore,  Serbian  nationals  who  emigrate  to            other  countries  acquire,  within  a  relatively  short  period,  the  nationality              of  another  state,  while  retaining  their  Serbian  nationality,  or  cease  to  be  Serbian  nationals,  although  they  continue  to  be  strongly  connected  to             this  country.  Parallel  to  multiplication  of  nationality,  the  domestic  PIL  is  confronted  with  the  multiplication  of  domicile.  Some  domestic  nationals  who  are  also  nationals  of  neighboring  countries  (Croatia  and  Bosnia  and  Herzegovina  in  particular)  have  a  registered  domicile  in  both  countries             of their nationality. In  these circumstances,  the legislator should consider  the  following  questions:  whether  the  new  PIL  Code  should  preserve  the  old  rule  that  domestic  nationality  excludes  any  other  nationality  for  the  purposes  of  interpretation  of  conflict  and  jurisdiction  rules  (Art.  11  pa‐              ra.  1),  whether  the  effective  nationality  of  foreign  dual  nationals  should  continue  to  be  determined  on  the  basis  of  domicile  (Art.  11  para  2),  and  whether  the  basic  statutory  approach  should  be  changed,  by  attributing  more  relevance  to  another  connecting  factor,  such  as  habitual  residence,              in  addition  to  or  instead  of  nationality  and  domicile.  The  final  section  of  the paper is devoted to search for answers to the questions that were po‐ sed. The solutions of the domestic law are compared to the rules found in  the  new  Belgian  PIL  Code  (2004).  Two  topics  are  accorded  special   

 

‐ 71 ‐

Maja Stanvuković  

attention:  the  principle  of  exclusivity  of  domestic  nationality  and  possi‐                  ble  exceptions  to  the  principle,  and  the  selection  of  an  adequate  connec‐ ting  factor.  After  summary  comparison  of  the  Belgian  and  domestic  con‐ flict  and  jurisdiction  rules  in  the  field  of  status,  family  and  succession  matters,  it  is  concluded  that  some  of  the  domestic  rules  that  are  based                on  nationality  and  domicile  are  no  more  suitable  to  the  needs  of  this  country  and  its  citizens,  notwithstanding  the  fact  that  Serbia  is  still  the  country  of  emigration.  Some  of  these  rules  may  also  be  contrary  to  the  requirements  of  international  cooperation.  It  is,  therefore,  suggested  that  domestic  PIL  rules  relying  on  nationality  and/or  domicile  before  they                        are readopted in the future legislation should be subjected to careful scru‐ tiny, considering the results they yield in typical cases.  Keywords:  domicile,  nationality,  dual  nationality,  connecting  factors,  PIL  Code (1982).   

 

‐ 72 ‐