46916865 Anatolij Timofejevic Fomenko Istorija Rukopisa i Izdanja Biblije

Ово је превод поглавља 9 (стране 223–262) из књиге: Г.В. Носовски, А.Т. Фоменко, Библијска Русија I, Факторијал, Москва, 1998. (наслов оригинала: Г.В. Носовский, А.Т. Фоменко, Библейская Русь I). *** Из предговора. Подвлачимо да наша истраживања имају чисто научни карактер и немају никакве политичке, друштвене или верске циљеве. Чак и кад анализирамо религијске изворнике, међу њима и Библију, нас занима само историјски садржај тих докумената. Не дотичемо питања вере и дубоко поштујемо осећања верујућих. Наша истраживања ни на који начин нису повезана с различитим тумачењима ових или оних питања вере. Нарочито, наша књига никако не дотиче основе различитих вера за које је Библија света књига. Јер, верско учење, изложено у Библији, ми уопште не разматрамо. Наша књига је посвећена историјском, а не богословском аспекту проучавања Библије. Желимо да нагласимо да сва могућа тумачења наших научних хронолошких резултата од стране других аутора или критичара нашег рада, у било каквом богословском смислу, у потпуности остају на савести тумача. 9. ИСТОРИЈА РУКОПИСА И ИЗДАЊА БИБЛИЈЕ 1. Шта је то библијски канон? Зашто је у средњем веку црква мирјанима забрањивала да читају Библију? Скалигеровска хронологија библијских књига и рукописа и њихово датирање веома су нестабилни и недовољно засновани. У суштини она се ослања на ауторитете хронолога и теолога из доба Реформације, кад је питање библијске хронологије и историје било важно оруђе у борби католика и протестаната, борби која је у XVI–XVII в. захватила целу Западну Европу. Данас је Библија тачно одређени зборник књига. Има неколико варијанти састава Библије: православни канон, католички, јеврејски. Поједине књиге једног канона не улазе у други. Ипак, то се тиче само неких књига. У целини то је практично један исти зборник текстова. Али, не треба мислити да је у том (или скоро у том) облику библијски канон постојао и пре XVI– XVII в. Није тако. Наравно, поједине одвојене књиге савремене Библије, и то понекад у верзијама које се разликују од данашње, постојале су и преписиване су у XIV–XVI в. Неки од тих стварно старих рукописа из XIV–XVI в. сачувани су. Али као прво, њихов скуп не даје савремену Библију. Као друго, чак и они делови савремене Библије који се могу наћи у рукописима из XIV– XVI в, тамо су често у другим верзијама. Сам састав савременог библијског канона није упоште толико стар колико многи мисле. У првој половини XVII века у Русији је, например, био сасвим другачији. То се јасно види из потуног списка књига Старог и Новог завета, списка који се налази у Крмчији – канонској црквеној књизи, чији је текст провераван врло савесно (в. прилог 1). Рецимо, Нови завет је тада садржао неколико пута више књига него данас. Многе од њих су нам данас потпуно непознате. Не знамо ни шта је у њима писало. У Новом завету су,

1

како се види, биле и књиге као што је новозаветни Исус Навин (напоредо са старозаветним) новозаветни Дневници (напоредо са старозаветним), неке књиге Родослова (?!) и Исус Семирамин (?!), новозаветна Палеја, друга Апокалипса итд. А у Старом завету није било, рецимо, Јестирине књиге (и то 1620. године). Осим тога, не треба губити из вида да Библија, као таква, није богослужбена књига, тј. не користи се у пуном обиму при богослужењима. Како у хришћанској цркви, тако и у јудејској, богослужбени су, тј. читају се у цркви и постоје у облику посебних канонских књига, само поједини делови Библије. Рецимо, у хришћанској цркви – Нови завет (осим Апокалипсе) и Псалтир. Те књиге као богослужбене постоје одвојено од Библије и имају своја имена: Евангелија, Апостол, Дејанија, Псалтир. Осим тога, постоји и такозвани Перемејник, који садржи неке одломке из Старог завета, и то по реду њиховог читања. Ти одломци се заиста ретко читају у црквама и далеко су од тога да обухватају цео Стари завет. Штавише, није искључено да је Перемејник могао да претрпи знатне измене током XVI–XVII в. Он се у цркви чита ретко и верници су могли да не примете промене у њему. А у јудејској цркви се користи Тора (варијанта Петокњижја) и Талмуд (тумачење Закона). Опет не цела Библија. Зато је савремена Библија, не будући богослужбена књига, лако могла бити мењана и редигована, чак и током XVI–XVII в. Тада су књиге биле скупе, па је Библија, као и друге књиге за читање код куће, била реткост. Дакле, она се могла мењати неприметно за све, сем за узак круг специјалиста-теолога. Штавише, у католичкој цркви је све до XX века формално било забрањно читање Библије. Наиме, познато је да је “булом папе Гргура IX из 1231. године забрањено да се она (Библија) чита, а забрана је формално скинута тек на Другом ватиканском концилу” [60, стр. 67]. Историчари кажу “Црква забрањује ширење светих књига међу мирјанима и сматра тешким злочином превођење тих књига с неразумљивог латинског на народне језике” [210, стр. 24]. У одлукама сабора у Безјеу (наводно из 1246. године) каже се: “Што се тиче божанских књига, мирјани да их немају, чак ни на латинском; што се тиче божанских књига на народним наречјима, не дозволити их ни клирицима ни мирјанима”. У едикту Карла IV (крај XIV века) каже се: “Мирјанима оба пола по канонским прописима не треба читати било шта из писанија, да не би, због погрешног разумевања, упали у јерес и заблуду” [210, стр. 234]. “У време Реформације кардинал Хосије је, на захтев римске курије, написао упутство о употреби Библије (Hosius, De expresso verbo Dei) у коме је казао следеће: ‘Дозвољавати народу да чита Библију, значи давати светињу псима и стављати бисер пред свиње’. Тридентски концил (XVI век) је безусловно забранио мирјанима ‘јеретичке’ преводе Новог Завета. А читање старозаветних књига је дозволио само под надзором епоскопа…” [269, том 1, стр. 234]. Дакле, у свакодневном животу верника католичке цркве Библија се појавила некако постепено, ‘незаконито’ и, строго говорећи, незнано када. Није јасно кад је папина забрана читања Библије престала да се проводи у пракси. И зато је у католичкој средини у XVI–XVII в. било могуће неприметно променити у Библији много тога. А затим понашати се као да је ‘тако било одувек’. У истом таквом положају је била и ортодоксна јудејска црква (осим Караима). “Ортодоксним Јудејима није било дозвољено читање Библије; они су се могли упознавати само с Талмудом, који је архаичне библијске знаке

2

тумачио на модернији начин” [47, стр. 99]. Зато је и јудејску (јеврејску) Библију такође било могуће знатно мењати неприметно за било кога (с изузетком уског круга лица) све до појаве првих штампаних издања. А она су се појавила не тако давно. Рецимо, тек “1731. године (! – аутор) била је основана прва штампарија на Криму, која је после три године штампала прву књигу на старојеврејском језику” [47, стр. 112]. Овде треба приметити да се “први превод књига Новог завета на стaројеврејски језик везује за време Реформације и за име Себ. Минстера… Нови завет је у целини штампан на старојеврејском језику у Лондону 1661. године у Гутеровој полиглоти” [269, том 1, стр. 237]. Гутерово издање је наводно из 1587. године и заснива се на издањима из наводно 1477, 1488, 1494. год. [269, том I, стр. 259]. Што се тиче Караима, тј. туркојезичких Јудеја, [242, стр. 542], њима је било дозвољено да читају Петокњижје. Они су били “посебан ток у јудаизму, у опозицији према званичној доктрини, заснованој на Талмуду” [47, стр. 99]. При томе они још у XVIII веку не следе Талмуд, него читају само Тору, тј. Петокњижје, први део старозаветне Библије" [стр. 87]. Али, то је само невелики део савремене Библије. Дакле, у ортодоксном јудаизму било је уопште забрањено читање Библије, а Караими нису ни имали потпуну Библију, него само Петокњижје. У свакодневном животу православне цркве, и уопште на Истоку, у средњем веку је читање Библије такође забрањивано. “Јерарси су у ‘Посланици патријарха Источно-Католичке Цркве о православној вери’ забрањивали свима да без разбора и поузданог руководства читају неке библијске књиге, нарочито старозаветне делове” [77, стр. 93]. Посланица је била написана 1723. године [стр. 96]. Сматра се “да су се у старој Русији, иако не тако отворено као у католичким земљама, повремено шириле гласине које су позивале да се простом свету забрани читање Библије” [стр. 97]. Као што ћемо видети, те наводне забране читања Библије у средњем веку, у ствари значе да она тада још није била дефинитивно написана. И највероватније је да су те забране биле измишљене тек у XVII–XVIII в. и приписане средњовековним императорима и папама, да би се објаснила, с гледишта скалигеровске историје, запањујућа чињеница да бар до краја XV века (а у ствари до краја XVI века) Библије у савременом облику није ни било. Ни на Истоку ни на Западу. Познати историчар цркве А.В. Карташев је писао: “Прва за цео Исток (још до појаве штампарске пресе) рукописна Библија јесте дело новгородског архиепископа Генадија... Такво рано занимање за овладавање потпуним библијским текстом јавило се у Русији у XV веку” [98, стр. 600]. Дакле, ако специјалисти буђење занимања за комплетну Библију у XV веку оцењују као веома рано, шта онда рећи о XIII или XIV веку? Како видимо, тада се на Истоку нико за Библију није чак ни занимао. А на Западу је нису читали, јер је било ‘забрањено’. Питање је – ко је онда читао у то време? И да ли је она тада уопште постојала? 2. Рукописи Библије 1. Грчки рукописи Библије. Тишендорфова историја. “Најстарији од сачуваних, мање-више целовитих, примерака (грчке) Библије јесу Александријски, Ватикански и Синајски кодекс… Сва три рукописа… датирају се (палеографски, тј. на основу ‘стила рукописа’ – аутор)… у другу половину IV века. Језик кодекса је грчки… Сваки од наведених кодекса има и занимљиву историју, која је далеко од тога да је сасвим позната… Најмање

3

се зна о Ватиканском кодексу – рецимо не зна се како је и одакле тај споменик око 1475. године доспео у Ватикан… О Александријском кодексу се зна да га је 1628. године патријарх Кирил Лукарис поклонио енглеском краљу Карлу I” [123, стр. 267–268]. Синајски кодекс је тек у XIX веку нашао познати богослов К. Тишендорф [123, стр. 268–270]. Дакле, три најстарија кодекса Библије појављују се у свету тек после XV века или чак после XVII века. Штавише, репутацију старости тим документима дао је ауторитет Константина Тишендорфа (XIX век!). И то само на основу ‘стила рукописа’. Али, сама идеја палеографског датирања претпоставља да је већ позната глобална хронологија других докумената, па зато уопште није независан начин датирања. Познати историчар цркве, професор В.В. Болотов, поводом тога је писао: “У одређивању времена писања унцијалних рукописа велику препреку могу да представљају фалсификати… Неки љубитељ књига је могао наручити буквално копирање (тј. репродуковање и старог рукописа) старог документа… Увек је било довољно људи способних да то ураде… Стари рукописи су подражавани и с намером да се извуче и нека корист” [18, том 1, стр. 50]. У светлу онога што знамо о раздобљу XV–XVI век [НХ1–НХ10] поставља се питање: да ли је тачно да су се сви рукописи Библије појавили у XV веку? Шта ако су они из познијег времена? Зна се да је Синајски кодекс откривен тек у XIX веку. Историја Александријског кодекса може се следити најдаље до XVII века. Само се Ватикански кодекс појавио у Ватикану, наводно око 1475. године; али његова историја се сматра за најнејаснију. Енциклопедија ‘Хришћанство’ у вези с тим каже: “Кад и одакле је он ту доспео – није познато… До открића Синајског рукописа Ватикански је сматран за најстарији и најважнији. Али, подаци о њему су били нејасни и нетачни, јер је он био доступан само незнатном броју одабраних лица, а за остале је био тајан” [269, том 1, стр. 261]. И уопште, како то сада схватамо [НХ1–НХ10], историја Италије, посебно Ватикана, поуздана је тек негде од краја XVI века. Неки други, мање-више целовити, стари рукописи Библије (на грчком) нису познати [123; 269, том 1]. Понекад се говори о рукопису-палимпсесту св. Јефрема Сирина, који се чува у Париској библиотеци. Њега датирају у V век, али је тај текст стварно био откривен тек у XVII веку [269, том 1, стр. 261–262]. Ствар је у томе да је првобитни библијски текст неко обрисао с пергамента [наводно у XII или XIII веку], а уместо њега су записана дела св. Јефрема Сирина. И ту се опет појављује Тишендорф: “Много тога је остало неразјашњено и непрочитано. Само је Тишендорфовој вештини успело да савлада све препреке; он је издао, с небитним пропустима, тај важни споменик 1843. године у Лајпцигу. Рукопис је веома непотпун: старозаветне књиге су у одломцима, а у Новом завету недостаје бар једна трећина” [269, том 1, стр. 262]. Од посебних библијских књига, за најстарији се сматра рукопис пророчанстaва Захарије и Малахије, који се датира у VI век. Али, и то ‘датирање’ је такође палеографско, тј. није независно [123]. По мишљењу неких научника “најстарији од сачуваних рукописа Библије написани су на грчком језику” [123, стр. 270]. Корисно је детаљније се упознати с делатношћу немачког богослова Константина Тишендорфа, на чијем ауторитету почива датирање у IV век старих грчких рукописа Библије из разних европских библиотека. Н.А. Морозов, који је посебно проучавао његову биографију, писао је: “Испословавши себи знатну новчану потпору од руског цара, Тишендорф, који је тада био професор специјално за њега оформљене катедре за

4

библијску палеографију при богословском факултету лајпцишког универзитета, одлази у Египат и на Синај, где је код монаха св. Катарине нашао рукописни примерак Библије, који је прво штампао (1862. године) као документ из IV века који је он открио, а затим, после седам година, поднео га цару Александру II и за то је одмах добио наследно руско племство. Документ који је он поклонио императору сад се чува1 у петербуршкој Јавној библиотеци под именом Синајски кодекс (Codex Siniaticus). Он садржи све старозаветне и новозаветне књиге, написане на пергаменту крупним рукописом, одвојеним великим словима, којима се, према Тишендорфу, писало до IX или X века, а касније се почело писати малим обичним словима” [161, стр. 257–258]. Зар је могуће да је величина слова довољна основа за датирање? И то у тако важним случајевима! Између осталог, треба доказати да неко у XVI– XVIII, или чак у XIX веку – па можда и сам Тишендорф – није могао преписати Библију великим словима. Тим пре, што је он у томе, изгледа, имао и лични интерес. За то је добио наследно руско племство. Тим поводом Морозов је писао: “У сваком случају, можемо само да се чудимо зашто је лајпцишки професор библијске палеографије, Немац Тишендорф, који је слободно могао да те рукописе поклони свом универзитету, ипак изабрао да их однесе у далеку… Русију” [161, стр. 258]. Морозов је био у прилици да лично прегледа Синајски кодекс. И ево шта он каже: “При пажљивом прегледању Синајског кодекса у рукописном одељењу Јавне библиотеке, моју пажњу је прво привукла чињеница да листови пергамента тог документа нису ни мало похабани у доњим угловима, нису забрљани и испрљани прстима, као што би морало бити при њиховој хиљадугодишњој употреби” [161, стр. 258]. Нагласимо да је Морозов могао све то да примети јер му се посрећило да тај рукопис држи у рукама. А ево, рецимо, “на његовим [Синајског кодекса] фототипским издањима, објављеним у Енглеској, странице изгледају много запрљаније него што стварно јесу” – пише Морозов [161, стр. 254]. То је чудно. Па, квалитет професионалне фотографије, чак и на почетку XX века, био је већ довољно висок. Да издавачи фотокопије Синајског кодекса нису настојали да му дају ‘древни’ изглед? “Нaрочито ми је било занимљиво – наставља Морозов – стање пергамента Синајског кодекса. Његови листови су фини, изванредно урађени и, што највише чуди, сачували су еластичност, уопште нису постали крти! А та чињеница је веома важна при одређивању старости. Кад имамо посла с документом који је стварно прележао хиљадулеће, макар и у најбољим климатским условима, тада се, често и при најмањем додиру, његови листови распадају на најситније комадиће… Изванредно стање унутрашњих листова Синајског кодекса, уз очигледне трагове небрижљивог поступања с њима од стране монаха, који су упропастили повез и уништили спољне листове…” [161, стр. 260]. Што се тиче уништених спољних листова и повеза, то је веома чудно кад се упореди с изванредном очуваношћу самог кодекса. А управо на повезу и на спољним листовима (првoм и последњeм) навођени су подаци о изради рукописа. Ко, где, како и кад га је припремио, преписао итд. И сам повез може врло много да каже о времену и месту израде. Зато се стиче утисак да повез и спољне листове нису уништили монаси, нити они који су се њиме користили, него, рецимо, сам Тишендорф. С намером да сакрије јасне трагове каснијег порекла рукописа. Поновимо да је Тишендорфу требало да нађе ‘врло, врло стари рукопис’. Племство се није тако лако добијало, нарочито не наследно. 1 У Морозовљево време. Касније, “1933. године совјетска влада је Синајски кодекс продала Британском музеју за 100000 фунти стерлинга” [175, стр. 607].

5

Занимљиво је да су Тишендорфа напросто ‘прогањали’ стари рукописи из, тобоже, IV века. Који су, захваљујући њему, постали познати. И захваљујући којима је и он сам постао врло познат. Поводом тога Морозов је писао: “Руши се легенда, коју је створио тај исти Тишендорф, о необичној старости зборника старозаветних и новозаветних рукописа који се чува у Ватикану (и с којим су научници упознати тек 1870. године), такозваног Ватиканског кодекса (Codex Vaticanicus). И он је написан на грчком, на пергаменту који је сачувао еластичност као и Синајски зборник, такође истим раздвојеним ситним великим словима… За тај примерак, по речима самих монаха (Ватикана? – аутор), не зна се кад је доспео у Ватикан. Тишендорф, који је дошао тамо, први га је прославио, а с њим и ватиканску библиотеку и самог себе, датирајући га у IV век, што је био најстарији могући датум. Али, пажљивији истарживачи и пре мене су му приписивали… само V век, а данас га треба померити у раздобље од VI до XII века, иако, наравно, ништа није могло да спречи неког љубитеља лепих књига старинског изгледа да подстакне доброг писара и да у XVI веку на пергаменту направи такву копију” [161, стр. 261]. Додајмо: не само у XVI веку, него и у XVII, XVIII и XIX веку. Како показују наша истраживања [НХ1–НХ10], чак ни Морозов није био свестан колико су касног порекла рукописи Библије који су дошли до наших дана. Ево, рецимо, рукопис Библије откривен у XVII веку – такозвани Александријски кодекс. Њега је “1628. године константинопољски патријарх Кирил Лукарис поклонио енглеском краљу Карлу I. Нема ознака старости, а данас се чува у Британском музеју у Лондону” [161, стр. 261–262]. Ми у овој књизи покушавамо да докажемо да је Библија, у савременом облику, значајно редигована и можда допуњавана чак и у XVII веку. Зато, ако је Александријски кодекс стварно био написан пре 1628. године, онда постоји могућност да је био непотпун. А то и видимо! “Он садржи, са значајним белинама, књиге оба завета, и, осим тога, две посланице Климента Римског, од којих једна није завршена и признају је за фалсификат” [161, стр. 262]. Дакле, ни сам састав библијских књига у XVII веку још није био стабилизован. Разни кодекси су у то време могли обухватати различите библијске књиге. Рецимо, посланицу Климента Римског, које у савременом канону нема. Ево још једног примера. Из коначне верзије Библије избачено је друго пророчанство Данилово. Које је ипак било у списку из XVII века. Другим речима, у XVII веку још није било коначно решено да ли да оно уђе у канон. А упознати се с њим врло је корисно. Зато што се показало да је друго пророчанство библијског Данила препуно средњовековних топонима и етнонима. Вероватно зато и није ушло у канон. Упркос томе што је тај текст тада био добро познат. Сад ћемо упознати читаоца с неким детаљима откривања Синајског кодекса. Кад је Тишендорф, трагајући за старим рукописима, дошао у манастир св. Катарине “приметио је у библиотеци, у средини сале, у корпи за бачени папир, фрагменте пергамента који су били бачени и предвиђени да оду у пећ. Следећи свој научнички осећај, узео је један лист и на њему препознао одломак врло старог рукописа Библије; том рукопису је припадало и следећих 129 листова, које је он извукао из корпе. Успело му је да добије 43 листа [175, стр. 606–607]. С тим листовима се вратио у Европу, а затим је неколико пута поново долазио. На крају крајева, рукопис је ‘нађен комплетан’ и продат је руском цару за тадашњих 9000 рубаља. “Што у то време није било мало” [стр. 607]. Цела та историја трајала је 15 година (1844–1859). У свему томе има нешто чудно. Подсетимо се да је рукопис који је разгледао Морозов, био у изванредном стању. А наводно су се према

6

њему тако варварски понашали необразовани монаси. Цепали, бацали у прљаву корпу, рукописом ложили пећ. Закључак: Синајски кодекс је можда израдио сам Тишендорф уз помоћ манастирских монаха. У почетку им је дао пробну поруџбину. Највероватније је да су она 43 листа које је донео први пут, напросто била узорак њиховог рада. Тишендорф их је показао у Европи и добио одобрење. Вратио се и дао пуну поруџбину. Укупно је тим послом путовао три пута [175, стр. 607]. Такав је историјат наводно најстаријег грчког рукописа Библије. Показало се да је датирање у ‘рани средњи век’ крајње сумњиво. Треба јасно рећи да данас нема грчких рукописа целовите Библије који су поуздано датирани у време пре XVII века. Рецимо сада нешто и о историји самог грчког превода. Сматра се да су Петокњижје с јеврејског на грчки превела седамдесетдвојица преводилаца, наводно у III веку пре нове ере, за време египатског цара Птоломеја Филаделфа. Том преводу, тачније старој грчкој Библији, касније је дато име ‘превод LXX’2 [269, том 1, стр. 231]. Сматра се да су Синајски и Ватикански – грчки кодекси који су најближи преводу LXX. Али, то мишљење се ослања само на ‘тишендорфовска датирања’ тих кодекса наводно у IV век. То јест, опет на сумњиву хронологију. Као што смо видели, ти кодекси су били вероватно написани тек недавно. Треба имати у виду да се у савременој литератури израз ‘превод LXX’ често употребљава у значењу ‘грчки текст Библије’. Зато читалац понекад стекне погрешан утисак да данас постоји онај древни канонски грчки текст Библије који су превела управо 72 преводиоца из времена цара Птоломеја Филаделфа. Није тако. Данас нема првобитног (древног) превода LXX. И зато је природно питање: да ли је превод LXX био сличан савременој Библији, бар у општим цртама (састав књига итд.)? То питање се поставља и зато што се данас сматра да је тај превод наводно био донет и у Русију и да је први превод Библије на црквенословенски језик био урађен баш на основу превода LXX. Али, као што ћемо видети, у Русији су у средњем веку коришћене сасвим друге ‘Библије’. Закључак: Данас не постоји древни грчки текст Библије. Ово што постоји јесте сумњивог порекла, или су то врло касни текстови чија се историја може следити у прошлост до XVI–XVII века, у најбољем случају. Поново се појављује та граница – XVII век. 2. Јеврејски рукописи Библије. Мишљење о историјату до данас очуваних јеврејских рукописа Библије, с временом се мењало прилично брзо. У XIX веку се сматрало да никаквих јеврејских рукописа Библије од пре IX века нема [123]. Најстарији јеврејски рукопис који садржи целовиту старозаветну Библију, у XIX веку је везиван за 1008. годину [123, стр. 270; 161, стр. 264]. Поводом тога Морозов је писао: “Што се тиче старости сачуваних јеврејских изворника, показује се да нема никаквих библијских рукописа од пре десетог века нигде на свету, иако рукописа из каснијег времена има много у разним националним библиотекама Европе. Најстарији јеврејски рукопис, који обухвата само “Петокњижје Мојсијево”, налази се данас у Британском музеју и датира се у IX век. Други стари јеврејски рукопис Библије, који се чува у нашој Јавној библиотеци, садржи Исаију и неколико других пророка… Зову га Вавилонски кодекс, иако га је Фиркович нашао, не у Вавилону, него код кримских Караима… Ја сам прегледао материјал те књиге и о његовим карактеристикама закључио исто оно што сам 2 септуагинта – прим. прев.

7

већ рекао о Синајском кодексу: листови су сувише еластични за дубоку старост. Од горе описаних двају рукописа нема старијих на јеврејском језику – писао је Морозов 1914. године. Најстарији јеврејски рукопис који садржи цео Стари завет, јесте из 1009. године. (ако не и новији)… Нигде нема никаквих изворних докумената који би убедљиво потврдили постојање макар неких њених књига пре краја средњег века” [161, стр. 263–264]. Библиотеку “најстаријих” библијских рукописа скупио је познати караимски научник А.С. Фиркович. “Аврам Самуилович Фиркович рођен је 27. септембра 1787. године… у граду Луцке на Вилини… Фиркович је био један од последњих представника научника стедњовековног кова. Одлично знајући Свето писмо, они су напамет могли да репродукују цела његова поглавља. Али, истовремено су им недостајале и елементарне представе о научним методама истраживања… Двадесетих година он је у Евпаторији основао… издаваштво… Али, убрзо је прекинуо издавачку делатност, да би се посветио нечем другом, што је њега, скромног млинара, учинило познатим у целом свету. Године 1830… Фиркович је по други пут био у Палестини, где му је успело да сакупи велику збирку рукописа… Он је наставио трагање за старим рукописима на Криму и на Кавказу, а потпора свемоћног М.С. Воронцова, губернатора Новорусије и почасног председника Одеског друштва за историју и старину, у многоме му је qпомогла. Колекционар је нарочиту пажњу обратио на генизе – својеврсне архиве старих књига у синагогама. Он је један од првих који је схватио огромну научну вредност тих архива” [47, стр. 101]. Тако су тек у XIX веку у научну комуникацију први пут уведене многе књиге јеврејске традиције. “Он је путовао по Египту и по арапском истоку… Током своје сакупљачке делатности Фиркович је посетио многа места у Средњој и Источној Европи, где су се некад селили Караими. Тако је сакупио огроман број рукописа… О њиховом мноштву може се судити и по томе што су они заузели две велике сале царске Јавне библиотеке. На основу времена приспећа у библиотеку, рукописна колекција, према систематизацији Хермана Штрака и Алберта Харкавија, била је подељена на три дела: прва, друга и самарићанска збирка. У прва два дела преовлађују рукописи на старојеврејском језику. То су библијски текстови (они чине најбројнији и највреднији део збирке). До недавно (1949) откривених рукописа у пределу Мртвог мора, управо су они сматрани за најстарије на свету” [47, стр. 101–102]. “Године 1856. он је боравио у Санкт-Петербургу и продао је за сто хиљада рубаља у сребру своју прву збирку рукописа царској Јавној библиотеци” [47, стр. 102]. Погледајмо колико су биле основане претпоставке о старости тих библијских рукописа. “Спорови око Фирковичевог наслеђа разбуктали су се већ одмах после смрти караимског колекционара и стручњака за Исток. Најдоследнији и најупорнији заговорник тезе о оригиналности сакупљених докумената био је познати хебраиста Д.А. Хволсон … Он је фактички творац руске школе хебраистике. Током 1878. и 1881. године (тј. на самом крају XIX века – аутор) Хволсон је посетио Јосафатову долину (на Криму, у местима где је живео Фиркович – аутор) и тамо је обавио ископавања… Та истраживања су била изведена у вези са све јачом полемиком о оригиналности материјала који су прошли кроз Фирковичеве руке… Оштро одговарајући на критике опонената, штитећи у целини Фирковичеву колекцију од оптужби за масовно фабриковање датума (! – аутор) и целих натписа, Хволсон је истовремено открио и неколико фалсификованих старих текстова. Они су се углавном односили на померање датума у прошлост. У обимном делу ‘Зборник је-

8

врејских натписа с Крима’… аутор [Хволсон] је навео неколико натписа који су комплетно фабриковани… После 1917. године у совјетској хебраистици кримска тема је утишана” [47, стр. 107]. Дакле, поновимо питање: колико су основане претпоставке о старости ‘најстаријих’ на свету јеврејских рукописа? У последње време обновљена су истраживања Фирковичевих рукописа. “Последњих година у лабораторији за рестаурацију и конзервацију докумената при АН СССР, неколико библијских рукописа… датираних углавном у IX век… проучено је специјалном опремом. При читању под инфрацрвеним и ултраљубичастим зрацима било је јасно видљиво да су слова што означавају датуме била прерађена; обично је ‘тав’ (t – ред.) брисањем и доцртавањем претварано у ‘реш’ (r – ред.), што је првобитни датум чинило знатно старијим” [47, стр. 108]. И поново запитајмо: колико су основане претпоставке о старости у свету ‘најстаријих’ јеврејских библијских рукописа? О методама Фирковичевог рада јасно говоре следеће чињенице. На основу проучавања надгробних споменика познатог караимског гробља у Јософатовој долини на Криму “многи стручњаци за Исток сматрају да је Фиркович фалсификовао низ надгробних натписа с циљем утемељивања своје теорије о пореклу Караима. По мишљењу познатог хебраисте А.В. Харкавија, Фиркович је: као прво, фабриковао нове датуме на надгробљима… као друго, поправљао је датуме натписа који се односе на касни средњи век, као треће, погрешно је рачунао датуме при њиховом превођењу на хришћанско рачунање времена и као четврто, измишљао је нарочите системе рачунања времена, који су, тобоже, постојали само на Криму” [47, стр. 106]. Нема шта, Фиркович се служио свакаквим средствима, а то је један од последњих представника научника средњовековног кова. То јест, кова коме припадају и оснивачи наше ‘научне’ хронологије – Ј. Скалигер, Д. Петавијус и други. Фалсификовање, тј. ‘научни рад’, извођено је овако. “Датуми на јеврејским споменицима означавани су словима, а нека од њих је врло лако било могуће прерадити мењањем или додавањем ситних детаља. Рецимо, слово ‘чеј’ (h – ред.), које је озанчавало 5000, претварано је у ‘тав’ (t – ред.), ознаку за 4000 и томе је додавана 151 година по кримској ери (коју је измислио сам Фиркович – аутор) од стварања света, и датум је постајао старији за 1151 годину… Важно је приметити да се надгробни споменици из XVI–XVII в. ни по очуваности, ни по облику ни по типу слова епитафа не разликују од ‘древних’ споменика” [47, стр. 106]. Застанимо за тренутак. Ми не мислимо да је Фиркович био злобник који је фалсификовао датуме само из љубави према сто хиљада рубаља у сребру, него мислимо да је био искрен човек који је настојао да ‘исправи историју’ из најбољих побуда. Ево у чему је ствар. Вероватно су се кримски Караими у XVIII–XIX веку још сећали (можда већ магловито) тога да се стари надгробни натписи и споменици, разбацани око њих, односе на библијска времена. То јест, на времена описана у Библији. Као што је и било. Јер, као што ћемо даље показати, библијска времена стварно обухватају раздобље све до XVI века. На надгробним споменицима су вероватно били управо такви средњовековни датуми. Локалне Караиме је до XVIII века слабо занимала скалигеровска хронологија и хронологија уопште. Зато они ту нису ни примећивали никаквих противречности. Рецимо, на споменику савременика цара Соломона стоји датум 1550. година нове ере (у преводу на наше рачунање времена). Стоји, па шта? Али, ево, долази Фиркович, који је већ имао своју јасну представу о ‘правилној скалигеровској историји’. А, с друге стра-

9

не, сасвим је веровао локалним караимским предањима. Зато је запао у ћорсокак пред противречношћу која се појавила. Споменик је из библијских времена, тј. ‘врло стар’ (по Скалигеру). А датум на њему је очигледно средњовековни, рецимо XV век. Шта да се ради? И Фиркович је искрено ‘реконструисао’ датуме, сматрајући да је било написано ‘не то’ слово. Требало је поправити древног каменоресца. И поправљао је. Погледајмо шта је он то стварно радио. Показало се да је већина датума почињала словом које означава 5000 [47, стр. 106]. Историчари кажу да се овде ради о јудејској ери од стварања света (3760. година пре нове ере). У том случају, добија се да су датуми које је исправљао Фиркович, указивали на раздобље после средине XIII века (5000 – 3760 = 1240). Томе треба додати још и цифре стотина и десетина година, које су биле на датумима. А тада се добијају датуми из XIII–XVII века. Смањујући те оригиналне датуме за 1151 годину, Фиркович их је померио у почетак нове ере. Тиме је ‘доказивао’ старост боравка Караима на Криму. Поновимо још једном: већина датирања очуваних библијских рукописа заснована је на палеографији. Као што смо рекли, то ‘датирање’ у потпуности зависи од раније познате глобалне хронологије. Али, при промени хронологије аутоматски се мењају и сви ‘палеографски датуми’. Навешћемо један леп пример. 3. Кумрански рукописи. “Године 1902. Енглез Неш је у Египту нашао фрагмент папирусног јеврејског рукописа, о чијем датирању научници не могу да се сложе ни до данас” [123, стр. 273]. На крају, договорено је да се сматра да је то текст из почетка наше ере. И ево, “у даљем, после открића кумранских рукописа, управо сличност ‘рукописа’ Нешовох папируса и кумранских рукописа, дала је могућност да се од самог почетка утврди велика старост ових других” [123, стр. 272–273]. Тако један комад папируса о чијем датирању ‘не могу да се сложе’ за собом вуче у далеку прошлост целу масу других докумената. И поред тога “у датирању свитака [кумранских] међу научницима су се појављивала знатна размимоилажења (од II века пре нове ере до времена Крсташких похода)” [139, стр. 47]. Тако, например, амерички историчар С. Цајтлин категорички инсистира на средњовековном пореклу тих текстова [123, стр. 27]. Датирање ‘у почетак наше ере’ сматра се за потврђено после 1962. године методом радиоактивног угљеника. Међутим, као што смо објаснили у поглављу 1, та метода је непримењива на догађаје који су од нас удаљени мање од 2–3 хиљаде година због великог расипања (1–2 хиљаде година) које се појављује код узорака толике старости. Укратко се подсетимо историјата налажења кумранских рукописа. Године 1947. неки бедуин је, тражећи изгубљену козу, доспео у једну пећину у стени на висини од 300 метара изнад Мртвог мора, на његовој западној обали [175, стр. 579]. У некој посуди је пронашао три кожна свитка с текстовима написаним, како примећују историчари, “запањујуће очуваним мастилом” (стр. 598). Рукописи су били примећени и откупљени за добре паре. Почео је лов на старе текстове. “Бедуини су претраживали целу Јудејску пустињу; знали су да се научници занимају и за најмање делиће рукописа и да богато плаћају за сваки њихов квадратни центиметар” (стр. 599). Касније је пронађено још пећина са свицима. Неки од њих су названи Кумрански рукописи. Важно је нагласити да је међу нађеним рукописима “било остатака библиотеке хришћанског манастира, који је постојао на том месту” (стр. 599). Поставило се питање: кад су били написани ти рукописи – осим хришћанских – и ко их је сакрио? (За хришћанске рукописе који су тамо нађени,

10

занимање није било тако велико, јер су сматрани за знатно касније.) Наука је то питање решила. На око 1000 метара јужно од Кумранске пећине откривене су развалине поред којих се “налазило велико старо гробље, приписивано некој муслиманској секти” [175, стр. 600]. Археолози су започели ископавања. По њиховом мишљењу “рукописе су могли да сакрију само људи који су живели у близини: како је било могуће не заинтересовати се за те сасвим блиске развалине Хирбет-Кумрана?” [исто]. Ископани су: пребивалишта, економски објекти и гробље. Показало се да је ту био манастир. Али, археолози нису могли да гласно изговоре ту реч. Као прво, због тога што скалигеровска историја сматра да Јудеји нису имали манастире. А кумрански рукописи су написани јеврејским словима. А као друго, манастири су познати скалигеровској црквеној историји тек од III–IV века нове ере [242, стр. 823]. Упркос томе, било је сасвим јасно да је то ипак манастир. Археолози су поставили питање: “Ко су били ти чудни становници Јудејске пустиње, који су водили тако тежак живот у заједници у свему организованој тако да јој не треба помоћ спољног света, где су се амфоре и посуде правиле на лицу места и где су се писале и преписивале књиге?” [175, стр. 601]. У помоћ је притекао ‘антички’ аутор Плиније Старији, који је написао познату ‘Историју природе’ наводно у I веку. То јест, баш у време у које су се спремали да ‘датирају’ Кумранске рукописе. ‘Антички’ аутор је писао: “Западно од Мртвог мора… живе Есеји (вероватно људи Исе, тј. Исуса Христа – аутор), народ јединствен… без жена… без новца, који живе у заједници палми. И поред тога они се стално обнављају, долазе им многе новајлије, људи уморни од живота или превртљивошћу судбине подстакнути да изаберу њихов начин живота” (цит. по [175, стр. 602]). “Археолошка истраживања… и проучавање рукописа убрзо су убедили цео научни свет да су Есеји, о којима говори Плиније, били становници Хирбет-Кумрана и да су откривени свици били део њихове библиотеке” (стр. 602). Само скалигеровска хронологија спречава да се у овом потпуно једнозначном Плинијевом опису препозна хришћански манстир. Не обавезно православни или католички. У средњем веку је било различитих токова хришћанства. Као што смо показали у књизи ‘Империја’, хришћанство се поделило на православље, католицизам и муслиманство око XV века. Зато су до XVI века били могући и муслимански манастири. И онда постаје јасно зашто је у близини било муслиманско гробље. Уосталом, археолози су после били принуђени да изјаве да оно наводно и није муслиманско (стр. 601). Јер се показало да су ту сахрањивани становници баш те заједнице. Будући под притиском скалигеровске историје, археолози су одустали од идентификовања Хирбет-Кумрана с хришћанским манастиром. Али, током истраживања откриване су све нове и нове чињенице које су упорно казивале да је Хирбет-Кумран ипак био манстир. Рецимо, нађено је десет примерака ‘устава заједнице’. “Устав је захтевао да се живи заједно и са заједничким иметком… Прописивао је света купања (хришћанско крштење или муслиманско прање? – аутор)… утврђивао је саборе и молитве, а такође и поредак једења” (пост? – аутор) [175, стр. 603]. Историчари Кумранске рукописе датирају у сами почетак нове ере. Кад хришћанске новозаветне литературе још није било. Али, како то ускладити с наводима самих историчара да међу Кумранским рукописима има и новозаветних текстова? “Рукописе Мртвог мора могуће је условно поделити на три групе: (1) текстови јеврејске Библије… новозаветна дела (! – аутор)… (2) апокрифи, (3) дела самих Кумранита” [252, стр. 17]. Даље се показало да су Кумранити, као и хришћани, имали и свој симбол вере. Он се тако и звао: ‘симбол вере’. Ево одломка из њега, наведеног према [154, стр. 72], а за

11

упоређење и одломка из хришћанског симбола вере: Кумрански симбол вере (А) Од Бога свезнајућег све постојеће и бивше… Он је створио човека (Б) И даде му два духа… Духа Правде и Кривде (В) У дворцу светлости је родослов Правде… Хришћански симбол вере (А) Верујем у једног Бога, оца сведржатеља, творца неба и земље, свега видљивог и невидљивог. (Б) Бога истинитог од Бога истинитог (В) Светлост од светлости (Истим словима су означени фрагменти који одговарају један другом.) Наравно, језик савремених руских превода веома се разликује од језика старих црквенословенских текстова. И поред тога сличност је очигледна. Видимо да међу кумранским рукописима очигледно има варијанти хришћанских богослужбених текстова. Дакле, становници Хирбет-Кумрана читали су Библију написану на јеврејском и, изгледа, истовремено били муслимани. А њихов манастир је био сличан хришћанском. И читали су новозаветне књиге. Каква је то заједница била? Чини се да наша нова хронологија објашњава горе набројане чињенице. По нашем мишљењу, кумранско насеље је било средњовековно и припадало је Караимима. Који су писали јеврејским писмом [47, стр. 103– 104]. А с друге стране, говорили су татарским, тј. неким ‘муслиманским’ језиком. И, као што ћемо касније видети, изгледа да су били у тесној вези с хришћанством. Уосталом, нисмо ми први који су обратили пажњу на везу кумранских рукописа и Караима. О томе су већ говорили неки историчари. Цитирамо: “Најближи караимизму били су погледи Садукеја… и учење кумранске заједнице Есеја” [47, стр. 99]. Тада постаје јасна следећа занимљива чињеница. Позната особеност караимских гробница је њихова невелика дубина. “Оне су обично копане до дубине од једног метра” (стр. 104). Та упадљива особеност падала је у очи истраживачима зато што други народи сахрањују знатно дубље. И онда неочекивано сазнајемо да су исти такав обичај имали и кумрански Есеји: “Тела су сахрањивана на дубину не већу од једног метра” [175, стр. 600]. У оба случаја истраживачи су ту особину наглашавали као необичну. О сличности Караима и Кумранаца говори још једна чињеница. И једни и други су се дистанцирали од званичног јудаизма. О Караимима: “Караимизам… се појавио као посебно учење у јудаизму, у опозицији према званичној доктрини” [47, стр. 99]. О кумранским Есејима: “Есеји су били верска секта која је настојала да живи у присуству Бога, али ван оквира званичног јудаизма” [175, стр. 602]. Али, онда је немогуће не обратити пажњу и на очигледну блискост њихових имена: Караим и Кумран. Одбацујући самогласнике као променљиви део, добијамо скоро исти сугласнички костур: КРМ и КМР(Н). Дакле, кумранска заједница је, по нашој реконструкцији, караимска заједница. А Караими су, као што је добро познато, заиста живели рецимо у Египту, тј. недалеко од Мртвог мора. Види, например текст М. Етингофа ‘Караими и јудаизам’ у ‘Независимој газети’ из фебруара 1996. године. Вратимо се старим кумранским рукописима. По нашем мишљењу они

12

никако нису из првог века – кад највероватније никаквих рукописа није ни било – него су из XVI–XVII века. И написали су их Караими, који су живели у манастиру недалеко од Мртвог мора. Уосталом, познато је да су у кумранским (караимским) рукописима, поред јеврејских текстова, пронађени текстови на седам других језика [175, стр. 603]. А зна се и то да су Караими понекад писали ‘старојеврејским’ словима, не само на јеврејском језику, него и на караимском, тј. турском [47, стр. 104]. Можда ће ова примедба бити од користи истраживачима у дешифровању неких данас неразумљивих кумранских текстова. Подаци о томе да кумрански текстови садрже скоро целу Библију, а не само Петокњижје, изазивају (у светлу онога што смо већ сазнали о времену појављивања комплетних Библија) мисао да је кумрански манастир Хирбет-Кумран још био активан у XVII, а можда и у XVIII веку. На крају крајева, чак је и турска администрација, да већ и не помињемо европску цивилизацију, почела да у већој или мањој мери контролише те крајеве тек од краја XIX века [249]. Зато је ипак тешко сазнати шта се тамо дешавало до XIX века. Није искључено да су све до XIX века на тим местима постојале караимске заједнице које су, као сасвим природне, имале не само Петокњижје, него и делове комплетне Библије. А зашто онада тамо нису нађене штампане књиге? Можда зато што су Караими више волели рукописне свитке, него књиге [47]. Па и муслиманима је, рецимо, било прописано да се за службе у џамијама користе само рукописне копије Корана. Треба приметити да и спољни изглед ‘древних’ кумранских свитака веома подсећа на савремене караимске свитке – рецимо из XIX века – из њихових синагога–кенаса. И у једнима и у другима текст је разбијен на странице, као у књигама (види слике 9.1 и 9.2). Странице се нижу као у књигама, једна поред друге. Тако се свитак размотава у дугу хоризонталну траку ‘исечену’ на одвојене странице. Већ и сам такав распоред страница изазива помисао на књигу, која се листа и у којој су странице једна поред друге, кад се књига отвори, а не једна испод друге. А у старим свицима редови текста су били попреко свитка-траке. Зато је при читању такав свитак држан вертикално. А текст је био у једном дугом и уском вертикалном ступцу. За писање таквих свитака у средњем веку су коришћени нарочити столови (слика 9.4). На старим иконама има много приказа свитака. На њима је текст увек исписан у једном дугом вертикалном стуцу, а не исечен на странице распоређене једна поред друге. Многобројне примере види, рецимо, у [32]. И текст на познатом ‘античком’ Розетском камену исписан је као на свитку, а не као у књизи (слика 9.5). Чак су и у првим издањима књига настојали да постигну утисак старог свитка, па су зато на једну страницу распоређивали два висока и уска ступца (види слику 9.3). То се добро види и на слици 9.4, где су приказани и свици и књиге (горе десно). Види такође и слику на страни 222. И данас се књиге понекад тако штампају (двостубачно – прев.). То даје некакав изглед архаичности. Трагови порекла стубаца текста од свитака видљиви су чак и на орнаментима којима су украшаване прве књиге. Њихове контуре често су подсећале на крајеве свитка размотаног одозго наниже ради читања и с учвршћеним крајевима (слика 9.3). Тако су украшаване и све прве штампане Библије. Зато се појављије помисао да су, како кумрански тако и караимски свици, настали у време штампарства. Аутори тих свитака већ су добро познавали књиге, и навикли на широке странице распоређене једна поред друге у отвореној књизи. По том обрасцу су и они израђивали своје свитке. Како на Криму, у Украјини, тако и у Кумрану. Можда су чак и развезивали

13

књиге на одвојене листове и повезивали их (слепљивали) у дуге хоризонталне свитке (види слике 9.1 и 9.2). Наша реконструкција је следећа: данас сачувани познати јеврејски рукописи Библије ушли су у научну циркулацију не пре XVII века. А претпоставке историчара о њиховој наводно дубокој старости нетачне су. 4. Словенски рукописи Библије. Наведимо прво списак славеноруских црквених рукописа (укључујући одломке) који се датирају у XI–XIII век и који се данас налазе у различитим руским библиотекама. Таквих рукописа има 498. Као што ћемо видети, Библије (у савременом смислу речи) међу њима нема. Ево тог списка [77, стр. 90; 228]: • Јеванђеља и Апостол – 158 • Минеји – 66 • Триоди – 30 • Литургијски текстови друге врсте (Ирмологије, Кондакари, Октоиси, Параклитике, Служебници, Стихирари, Требници, Часослови) и богослужбени зборници – 89 • Псалтири – 16 • Рукописи Перемејника – 12 • Тумачи старозаветних књига (осим Псалтира), такозване Палеје – 4 (то није Библија) • Апокалипса – 1 Истраживачи подвлаче очигледну чињеницу “да је далеко од тога да су све библијске књиге биле подјенако познате и поштоване у старој Русији. Најпопуларније су биле: Јеванђеља, Апостол и Псалтир… Остале књиге Старог завета… биле су знатно мање популарне од Јеванђеља, Апостола и Псалтира. У ствари, до самог краја XV века основни зборници старозаветних текстова… били су Перемејник – зборник одломака из старозаветних текстова – који је коришћен за време богослужења, и Палеја у толковној, хронографској и историјској верзији. У Палеји су препричани многи старозаветни текстови и снабдевени су противјудејским тумачењима, разним коментарима и допунама” [77, стр. 92]. Видимо да у старој Русији Стари завет, у савременом смислу речи, нису читали, с изузетком Псалтира. Читали су сасвим други Стари завет – Палеју. Данас је историчари зову ‘препричаним старозаветним текстовима’. Али, сад у то можемо да посумњамо. Испада да је Палеја постојала тада кад данашње Библије, по свој прилици, још није ни било. Онда се појављује природна помисао: није ли данас позната ‘канонска’ Библија у ствари само касније препричана Палеја? Та помисао се потврђује и тиме што се, по мишљењу свих истраживача, прва рукописна Библија – у савременом смислу – у Русији појавила тек 1499. године (наводно) [77, стр. 91; 98, том 1, стр. 661]. Наиме, “Прва на целом Истоку рукописна (још пре појаве штампарске пресе) била је Библија из 1490-их година… У том предузећу сакупљања и овладавања целокупним апаратом Светог писма Руси су за четири столећа претекли сву своју православну браћу” [98, том 1, стр. 600]. Додајући четири столећа на 1499. годину добијамо деветнаести век! И то није омашка познатог научника А.В. Карташева. Савремени канон Библије појавио се у осталим православним црквама изван Русије (посебно у грчкој) тек у XIX веку [98, том 1, стр. 600]. “Потпун и јасан кодекс се код православних Словена појавио тек 1499. године – такозвана Генадијева Библија, урађена у новгородском архиепископском скрипторијуму” [77, стр. 91].

14

Једина до данас очувана словенска рукописна Библија – у савременом смислу – јесте Генадијева Библија, израђена наводно 1499. године. Друге словенске Библије из времена пре штампе, ако су и постојале – нису сачуване. И зато не знамо шта је у њима писало. Није сачувана ни позната Библија коју је, наводно, донео св. Владимир приликом покрштавања Русије. Зато једина сачувана рукописна Генадијева Библија заслужује посебну пажњу. Обично нам нуде следећу слику: “Библију су на словенски први пут превели свети првоучитељи Словена, браћа Кирило и Методије у првој половини IX века. Превод је од њих, преко Бугара, доспео до нас у Русију, где су дуго коришћене само поједине одвојене библијске књиге. Први комплетан рукописни зборник Библије сабрао је новгородски архиепископ Генадиј, поводом борбе против жидовствујућих (1499. година)” [Б2, део ‘Тумачење Библије’, стр. vii]. Како сад то? Само што смо навели списак очуваних руских рукописних књига из XI–XIII века, у коме нема ниједног представника тог наводно древног ‘кирило-методског превода’. Као што ћемо сад показати, понуђена слика је неверна. Она је насликана зато да би код читаоца створила лажни утисак о старости савременог библијског канона. У овом случају – словенског. У ствари, показује се да нема никаквих основа за мишљење да су у то време у Русији били познати чак и делимични словенски или грчки рукописи библијских књига. Које је, тобоже, сакупио савесни Генадиј и добио комплетну словенску Библију. Није тако. Генадијева Библија је у знатној мери написана на основу западних латинских и јеврејских изворника, а не на основу словенских. Па ни грчких. “Код архиепископа Генадија нашао се… латински богослов… Хрват Венијамин; он је за Генадија превео низ библијских књига, које нису нађене ни у словенском тексту ни на грчком оригиналу. Генадијев сопствени примитивни преводилац с латинског био је Московљанин Димитрије Герасимов… Он је чак поједине речи остављао непереведене” [98, том 1, стр. 600]. То јест, у Генадијевој Библији неке латинске речи уопште нису преведене! Из тога се види да нам као Генадијеву Библију фактички нуде радне рукописе, тј. груби и до краја непреведени текст. Ипак се сматра да је било наложено да се поново препишу све књиге, без обзира на то што је рад на многима од њих био далеко од завршетка. Сачуван је радни рукопис Генадијеве Библије, који одражава ранији стадијум рада на зборнику [237, стр. 149]. Видимо да је Генадијева Библија остала незавршена и таква је дошла до нашег времена у четири почетна примерка заједно с радним рукописом [98, том 1, стр. 601]. Све то изгледа чудно. Ако је та Библија, како нас убеђују, настала крајем XV века и почела да живи свој живот, онда је она морала да остави непрекинути траг и у XVI и у XVII веку у облику преписакћерки. У којима су, рецимо, све латинске речи већ преведене на руски. Али нечега таквог нема. Осим тога, познато је да тај ‘грандиозни пројекат’ [237, стр. 149] из неких чудних разлога није био познат ни световној ни црквеној московској власти с краја XV века. У сваком случају “нема никаквих података о томе да су зачетници тог предузећа Иван III или московски митрополит” (стр. 448). На самој Библији нема чак ни имена архиепископа Генадија. Штавише, на првом листу је недвосмислено написано да је она изготовљена “повеленијем архиђакона Герасима Поповке” [237, стр. 148]. Па, на основу чега се та Библија приписује иницијативи архиепископа Генадија? Одавде следи да једина основа за њено датирање у XV век јесте датум наведен на првом

15

листу: 7007. година (од стварања света) [240, изд. I, стр. 184]. Осим тога наведено је да је рукопис изготовљен у Великом Новгороду. Каснијим коментаторима, разумљиво, није преостало ништа друго него да је припишу Генадију, који је у то време био архиепископ у Новгороду. Међутим, приписавши ту Библију Генадију, каснији коментатори су озбиљно погрешили и тако запали у незавидну ситуацију. Прво, као што смо рекли, на самој Библији нема никаквог Генадија, него уместо њега стоји име архиђакона Герасима Поповке. Друго, добро је познато да је архиепископ Генадиј био један од најодлучнијих противника такозване јереси жидовствујућих [237, стр. 132–147]. А како то повезати с тиме да је његов преводилац Герасимов “очигледно био очаран јересју жидовствујућих” [98, том 1, стр. 601]. Видимо да је ‘датирање’ тог рукописа на крај XV века, што нам се нуди, у приличном нескладу с тадашњим околностима. Како показују истраживања Г. Флоровског, “Венијамин је био потпуно орјентисан на латинске рукописе, део којих је он донео са собом… Састављачи библијског зборника нису се обраћали грчким рукописима, па чак ни грчким издањима из Новгорода. Нису у довољној мери били искоришћени ни лако доступни словенски материјали (из богослужбених књига) (а састављачи наводно седе у Новгороду и сви ти рукописи и издања су им морали бити на дохвату – аутор). Зато се… веома осећа утицај Вулгате. Друге књиге су просто преведене с латинског” [237, стр. 148]. На које изворнике су се ослањали преводиоци ‘Генадијеве’ Библије? Недавна истраживања специјалиста показала су да су се преводиоци “обраћали не само латинском оригиналу, него и чешком преводу Вулгате, објављеном у Прагу 1488. године… Венијамин и Митја Герасимов, при састављању коментара на библијске текстове, широко су користили немачки енциклопедијски Рајхлинов речник, који је у Европи до 1504. године изашао у 25 издања” [237, стр. 148–149]. Закључци: (1) Генадијева Библија је незавршен, радни превод с латинског. (2) Она постоји само у 4 примерка-оригинала и у облику радних рукописа (чак су и они сачувани!). У свакодневном животу цркве очигледно није била, тј. није умножавана ни преписивана. Него је све време прележала у архиви. (3) Њено приписивање Генадију у најмању руку је спорно и лоше се уклапа у атмосферу краја XV века. (4) Датирање рукописа се ослања само на датум написан на његовом првом листу. Он није повезан ни с једним догађајем из руске историје. С истим успехом је било могуће ставити било који други датум. И прогласити да је рукопис пролежао у архиви врло много година, будући да никоме није био познат. (5) Иван Фјодоров, који је штампао прву руску Библију, наводно 1581. године, у предговору детаљно описује тешкоће које је имао у тражењу библијских изворника. Али при томе ни речју не помиње ‘Генадијеву’ Библију [Б6]. Написану, наводно, 80 година раније. По нашем мишљењу, тај рукопис је припремљен у XVI–XVII веку, у време Романових, као део широког програма ‘писања правилне руске историје’. Писани су ‘древни’ руски летописи, ‘древне’ словенске Библије итд. Затим су их померали у прошлост ‘ради ауторитативности’. Уосталом, зашто ‘Генадијева’ Библија – прва и последња, једина целовита рукописна словенска Библија – ни до данас није издата? Треба рећи да је публиковање Острошке Библије 1988. године (на основу старих примерака из библиотеке Московског државног универзитета)

16

било прво после 1581. године; види први лист издања [Б6]. Треба дубоко да захвалимо комисији за чување и издавање споменика писмености при Совјетском фонду културе, која је реализовала то издање, а такође и библиотеци МГУ. Без такве публикације много шта би остало скривено. Било би пожељно да коначно видимо издану и ‘Генадијеву’ Библију. Њено издавање је недавно било започето, али због нечега не од прве, него од седме свеске (!?), тј. не од Старог, него од Новог завета. Иако би природно било да је обрнуто. А Стари завет ни до данас (1997) није издат. Штавише, због нечега је издавање заустављено. У чему је ствар? Можда у томе што се савремени новозаветни текстови мало разликују од новозаветних текстова из XVI–XVII века? Па, Нови завет, како то сада схватамо, говори о збиља најстаријим догађајима (XI век). Они су били дубока древност чак и за раздобље XV–XVI век. А старозаветне књиге су у XVI–XVII веку говориле (како то данас схватамо) о догађајима из тог раздобља. И зато се старе редакције старозаветних књига – писане, наравно, не пре XV–XVI в, па и до друге половине XVII века – још увек веома разликују од данашњих. Не објашњава ли то почетак публиковања ‘Генадијеве’ Библије управо од Новог завета и заустављање публиковања Старог? Анализом ‘Генадијеве’ Библије почињемо и завршавамо преглед словенских рукописних целовитих Библија. Зато што других и нема. Што се тиче рукописа појединих библијских књига, треба нагласити да, како тврде историчари, у Русији пре ‘Генадијеве’ Библије – тј. до краја XV века (по њиховом мишљењу), или до XVII века (по нашем мишљењу) – није било рецимо таквих књига као што су: Дневници 1 и 2, Јездра, Немија, Товит, Јудита, Макавејци 1 и 2 [98, том 1, стр. 601]. Закључак: Све до XVII века у Русији ни у црквеној ни у световној пракси није било рукописа целовите Библије у њеном савременом облику. Чак и сам појам Библије, састав њених књига, у Русији је на почетку XVII века био сасвим другачији него данас. Види прилог 1 и [116]. 5. Почетак XVII века као непробојни зид и деформишућа призма у документалној историји. Дакле, још једном смо наишли на неку границу – почетак XVII века – која мање-више одваја изворе који су поуздано датирани у XVII–XIX век, од непоузданих, међу које спадају сва наводно ранија документа (до почетка XVII века). Наравно, међу њима се могу наћи и аутентична документа, али њих је остало врло мало. При томе, она међу њима на која се данас највише позивају, због нечега врло добро ‘потврђују’ хронологију Скалигера и Петавијуса. Зато прво баш на њих пада сумња, ако не да су фалсификат, а оно, у најмању руку, да су касније обрађени с одређеним циљем и да су деформација старог оригинала. Другим речима, скоро сви изворници који се данас датирају у време пре почетка XVII века, у ствари данас постоје као редакције из XVII–XVIII века. Важно је нагласити да се ова наша тврдња у пуној мери односи и на штампане књиге. Показује се да књиге које су издате наводно у XV–XVI веку на себи немају, као по правилу, ни године ни места издавања. А изузетке који такав датум имају треба у сваком поједином случају детаљно проучити (и о томе ћемо нешто рећи). Хронологија Скалигера и Петавијуса била је у фази разраде све до средине XVII века. Сва наша истраживања и истраживања других критички настројених научника, о којима смо говорили у [НХ1–НХ10], јасно указују на то да је хронологија Скалигера и Петавијуса нетачна. А то је резултат, не толико ненамерних грешака, него намерног искривљавања, чак и фалсификовања. Зато треба бити крајње опрезан према свим хронолошким

17

подацима и према свим документалним изворницима који се данас везују за време пре средине XVII века. Сенка хронологије и историјске верзије Скалигера и Петавијуса некако наткриљује цело то раздобље. Ако је средњовековна историја од пре XV века деформисана због, у основи природних и ненамерних грешака, онда је од краја XV века па до средине XVII века вођена, изгледа, усмерена кампања фалсификовања историје, како тог времена, тако и ранијег раздобља. Зато данас сву средњовековну историју до пре почетка XVII века гледамо кроз призму фалсификовања у XVI–XVII веку. Ту слику деформишуће призме из XVI–XVII века треба стално имати на уму ако хоћемо да се снађемо у догађајима од пре XVII века. Напоменимо да су циљеви тог фалсификовања били диктирани политичким околностима у XVI–XVII веку, тј. у време жестоке борбе и раскола који је у време Реформације захватио сву Западну Европу. Осим тога, баш у то доба, као што смо већ говорили у књизи ‘Империја’, почело је прерађивање историје с намером да се сакрије ранија зависност од Русије–Орде. А у појединим земљама – још скорију зависност од Турске–Атаманије. На тај ‘зид из XVII века’, тј. ‘деформишућу призму из XVII века’, наилазили су многи научници који су искрено покушавали да се снађу у древној историји. Најјасније је ту мисао изрекао Н.А. Морозов. Он је писао: “Много пута сам покушавао да… документално проследим колико се далеко у дубину векова простиру корени тих предрасуда (тј. деформисаних представа о древној историји – аутор), али готово увек сам наилазио на један исти непробојни зид из XVI–XVII века, од кога даље ништа није могло да се види. Пробијање тог зида ни њима (Морозовљевим критичарима – аутор) скоро ниједном није успело, у смислу документалности” [160, стр. 314]. То је било неочекивано чак и за Морозова. Он то није могао објаснити. Вероватно га је чак и уплашило. Он бар није из тога ништа закључио, него је радије изјавио да је скалигеровска историја од отприлике VI–VII века мање-више верна. У томе је његова главна грешка. Управо га је она онемогућила да реконструише правилну слику средњовековне историје. Иако је он отишао много даље од својих претходника и урадио врло много у том смислу. Ми се веома добро сећамо сопствених осећања кад смо под притиском откривених чињеница морали гласно да изговоримо: историја XVI, па чак и прве половине XVII века веома је деформисана. И те деформације су затим ушле у нека тобоже веома стара документа. Која су, дакле, била написана, или веома редигована, не пре средине XVII века. Што, наравно, није могло да буде резултат само случајних грешака. То важи и за неке старозаветне књиге. Постати свестан тога, психолошки је било врло тешко. Али, тек прешавши ту баријеру било нам је на крају могуће да се снађемо у средњовековној историји. 6. Ватиканска библиотека. Пре но што пређемо на латинске рукописе и издања Библије, рецимо нешто о знаменитој Ватиканској библиотеци. Многи су убеђени да су управо у њој, у најмању руку од раног средњег века, кад је папски Рим – према скалигеровској хронологији – наводно већ био у процвату, брижљиво чувана, и да се до данас чувају, древна средњовековна латинска документа. И не само латинска, него и грчка, јеврејска итд. Сматра се да та библиотека није рушена, није горела нити је страдала. И да у њој, у најмању руку, мора да се чувају најстарији примерци латинске Библије. Који су се појавили наводно у IV–V веку. То је такозвана Вулгата, тј. латински превод Библије, превод, како се сматра, блаженог Јеронима, наводно из III века. Касније је тај превод подвргаван неким исправкама и редиговањима [269, том 1, стр. 233–234]. Дакле, погледајмо историју Ватиканске библиотеке. Одмах наилазимо

18

на чудне ствари. Показује се “да се оснивање Ватиканске библиотеке традиционално приписује папи Николају V (1447–1455)” [360, стр. xi]. Но, па то је већ друга половина петнаестог века! О судбини библиотеке пре XV века не зна се ништа, као што се то види из текста Леонарда Бојла (Leonard E. Boyle) о историји Ватиканске библиотеке у темељној публикацији [360]. Приметимо да то није тек једна од научних публикација, него публикација у чијем је реализовању учествовала и сама Ватиканска библиотека. И која, дакле, одражава мишљење самог Ватикана о сопственој библиотеци. Па и аутор прегледног чланка – о. Леонард Бојл – јесте директор (prefect) Ватиканске библиотеке. Али, то је тек почетак. Неочекивано сазнајемо да папа Николај V Ватиканску библиотеку није основао. Он је, можда, само исказао идеју да се библиотека оснује. А основао је папа Сикст IV (1471–1484). Али, то је већ крај петнаестог века [360, стр. xi]. Ипак, то ‘друго оснивање’ некако као да и није било оснивање. Зато што је, како даље сазнајемо, библиотеку требало основати и по трећи пут. И то ће се десити на самом крају XVI века, тј. цео век касније. За време папе Сикста V (1585–1590). Њега зову ‘трећим оснивачем библиотеке’ (xiii). Реч ‘трећи’ је, изгледа, додата да би историчарима ‘било јасније’. Да не би неко помислио да је знаменита Ватиканска библиотека тобоже основана тек после 1585. године, тј. убрзо после Тридентског концила. А, па податак о оснивању Ватиканске библиотеке крајем XVI века многе ствари доводи у ред. Већ смо доста писали о Тридентском концилу у XVI веку и о његовој одлучујућој улози у стварању концепције хронологије познате данас као Скалигерова. Не чуди што је за стварање, како те концепције, тако и других црквено-историјских идеја разрађених на том концилу, требало основати библиотеку ‘древних’ докумената. По свој прилици је папа Сикст V (1585–1590) био стварни први оснивач Ватиканске библиотеке. А два претходна њена ‘оснивања’ вероватно су каснија досетка смишљена с намером да се историја тек основане библиотеке учини старијом. Уосталом, у то време (1585–1590) зида се зграда Ватиканске библиотеке, која је и до данас очувана, можда у реконструисаном облику. А основни приливи рукописа и штампаних књига у библиотеку десили су се тек у седамнаестом веку. Ево шта кажу сами историчари: “Иако су се неки рукописи и књиге у библиотеци појавили током првих век и по њеног постојања, знатнијег повећања фонда није било све до седамнаестог века” [360, стр. xiv]. Дакле, зна се које су збирке књига чиниле први основни фонд Ватиканске библиотеке: (1) 2000 латинских и 430 грчких рукописа, а такође 8000 штампаних књига донео је Максимилијан Баварски 1622. године из освојеног Хајделберга и поклонио их Ватикану, што је био први већи прилив у библиотеку, (2) 1500 латинских рукописа из библиотеке херцога Урбина дошло је у Ватикан 1658. године, (3) 2000 латинских рукописа, власништво шведске краљице Кристине, откупљено је од њених наследника 1690. године. То је прилив у седамнаестом веку. У осамнаестом веку била су два прилива: (1) 300 рукописа из збирке Capponiani 1746. године, (2) 3000 латинских и 343 грчка рукописа из библиотеке Ottoboni 1748. године. После тога, све до XIX века, значајнијег прилива у Ватиканску библиотеку није било. Бурни раст њених фондова почео је крајем XIX века [360, стр. xiv–xv]. Ватиканска библиотека је у данашњем јавном мнењу окружена некаквим ореолом тајанствености. Многи мисле да се у њој чувају књиге које су римске папе скупиле тобоже током многих векова ватиканске историје. И да су у једном тренутку те књиге, до тада чуване у недоступним 19

подрумима, коначно биле извучене на светлост дана и стављене на полице специјално за њих сазидане зграде Ватиканске библиотеке. Али, није тако. Као што смо видели, историја те библиотеке је уопште типична и мало чиме се разликује од историје других великих европских библиотека. Она се састоји од најразличитијих збирки књига донетих из разних земаља Европе у седамнаестом и у осамнаестом веку. Проследити пак историју тих збирки у прошлост, највероватније неће бити могуће. Уосталом, ништа се не каже о евентуалним великим збиркама књига извучених из ватиканских сопствених архива. Према томе, Ватиканска библиотека се у највећој мери састоји од књига и рукописа који су у њу доспели не пре XVII века. Та околност је врло важна за правилно схватање судбине латинске књижне традиције и уопште целе историје XV–XVII века. Не може се ‘доказивати старост’, не само рукописа, него ни првих штампаних издања, позивањем на то што се они наводно чувају у Ватиканској библиотеци пре XVI–XVII века. Јер се, као што смо управо видели, историја саме данашње Ватиканске библиотеке не може проследити даље од краја XVI века. Неко ће рећи: Али зна се да су у подрумима Ватикана ипак чувана нека документа. Заиста, сматра се да је у Ватикану постојала или да постоји нека тајна библиотека (Bibliotheca secreta) под личним папиним надзором. Међутим, показује се да до краја XV века о тој библиотеци нема ама баш никаквих података. Осим тога, изгледа да није постојао чак ни списак њених књига [360, стр. xi]. Зато је бесмислено ‘доказивати’ било шта позивањем на Тајну библиотеку. Чак је и само њено постојање пре краја XV века неопходно посебно доказивати. Поред тога, поставља се једноставно питање: је ли данас познат макар приближан списак њених књига? Нажалост, текст директора Ватиканске библиотеке, о. Леонарда Бојла, то питање не разјашњава [360]. 7. Тридентски концил у XVI веку и Библија. Претпоставља се да је библијски канон установљен на Лаодикијском сабору наводно 363 године; међутим, никакви акти ни тог ни других раних сабора нису сачувани [231, стр. 148]. У стварности се пак сматра да је канон званично установљен тек од времена Тридентског концила, сазваног 1545. године, који је (с прекидима) трајао до 1563. године, тј. одржан је у време Реформације. Дакле, спорови и борбе разних група на Концилу око библијског канона, а посредно и око установљења глобалне хронологије, трајали су око 17 година. И то се дешавало крајем XVI века! Већ и само то приморава да се с већом пажњом погледа на историју борби око библијских текстова у XVI веку и можда у XVII веку. При томе остаје нејасно које је то библијске текстове разматрао Тридентски концил. Да ли је тачно да баш њих имамо у облику општеусвојеног канона Библије? Да нису они редиговани одмах после XVI века – рецимо у XVII веку? У књизи ‘Империја’ навели смо доста примера тенденциозног редиговања у XVII–XVIII веку многих световних летописа. Рецимо, руске ‘Повести времених лета’. Можемо ли бити сигурни у то да се с библијским текстовима није дешавало нешто слично? Основаност оваквих претпоставки показује, например, следећа околност. Показује се да је по заповести Тридентског концила у XVI веку било уништено много књига проглашених за апокрифне [231]. Велики списак књига које на Концилу нису признате за канонске и зато су уништене, наведен је у [139, стр. 76]. Међу њима су, например, ‘Летописи о царевима јудејским и израиљским’. Те књиге више никад неће бити прочитане. Али, једну ствар можемо са сигурношћу тврдити. Оне су уништене зато што средњовековну историју нису описивале онако како је она у то време почела да се из-

20

лаже у књигама победничке стране. Назив ‘апокрифи’ победници су приписали књигама које су противречиле верзији прошлости коју су они стварали. Етикета апокрифа, прилепљена на ‘опасне књиге’, отворила је широке могућности за лов на њих и за њихово уништавање. Важно је не изгубити из вида то да је апокрифа било “много пута више него дела признатих… за канонска” [139, стр. 76]. Је ли сувише смела помисао да су ревносни извршиоци декрета, не само уништавали ‘неправилне’ библијске текстове, него су током XVI–XVII века с одређеним циљем редиговали чак и оне рукописе који су били признати за мање-више ‘правилне’. Од 1559. године Католичка црква у Италији почела је у Ватикану да саставља жалосни ‘списак забрањених књига’ [242, стр. 488]. При томе су проклињане и уништаване не само поједине књиге, него су проклињани и аутори. А то је аутоматски подразумевало обавезно тражење и уништавање свих књига тих аутора. Рецимо, у књизи Мавра Орбина ‘Краљевство Словена’ [179] (код нас преведеној само делимично – прев.) наведен је списак аутора и изворника које је он користио. Већина од њих су нам непознати или тешко доступни. Поред многих имена стоји примедба ‘dannato autore’, тј. ‘проклети аутор’, тј. аутор кога је проклела Римска црква. Дакле, не само поједине књиге, него и имена аутора заувек су одлазила у небиће. 8. Латински рукописи Библије. Сматра се да су постојала два превода Библије на латински језик [231, том 1, стр. 233]. Један од њих је назван ‘Itala interpretatio’, тј. ‘италијански превод’, а други је ‘Vulgata’, тј. ‘простонародна’. Сматра се да од ‘Itala interpretatio’ није очувано ништа сем Псалама и Књиге Јова. А ‘Vulgata’ је очувана у мање-више првобитном облику. Даље се сматра да је ‘Итала’ преведена с грчког превода LXX, а ‘Вулгата’ с јеврејског текста Библије. Оба превода се приписују Јерониму, који је живео у IV веку. “Од [грчког] превода LXX настали су следећи преводи, мање или више важни за рестаурацију древног текста LXX:… Itala interpretatio… Искварену преписивањем и прерадама Italu је обрадио Јероним, али од те обраде су сачувани само Псалми… и књига Јова” [269, стр. 233]. Историја ‘Вулгате’ је наводно оваква. “Године 382. папа Дамас је наручио превод Библије од Јеронима, одличног зналца јеврејског језика… Разлика између његовог превода и… италијског, насталог на основу LXX, била је врло значајна. То је био извор неспоразума… Убрзо после појављивања Јеронимов превод је доживео судбину… италијског текста: његови преписи су постали препуни грешака и деформација. ‘Исправке’ су почеле већ од VI века, али само су погоршавале ствар… На основу Амиатинског рукописа (најстарији, наводно из VI–VII века – аутор) Вулгату је 1861. године издао Тишендорф” [269, том 1, стр. 233]. Просто запањује колико је среће имао Тишендорф с најстаријим рукописима Библије. Нашао је најстарију грчку, публиковао најстарију латинску… По нашем мишљењу, ствар је напросто у томе што је Тишендорф неосновано и тенденциозно датирао рукописе Библије које је ‘нашао’ и које је издао, тако да би они испали тобоже најстарији. Истина, у случају латинске Библије његово “издање је у научном свету дочекано са скепсом. Од 1907. године у Ватикану ради комисија за рестаурацију текста Вулгате” [269, том 1, стр. 233]. Штавише, католичка црква је Вулгату (тј. латинску Библију) званично признала тек у XVI веку, баш на том Тридентском концилу [269, том 1, стр. 233]. А то значи да се Библија као канонска књига у католичкој цркви појављује тек у другој половини XVI века. Дакле, ‘Итала’ наводно није сачувана. А ‘Вулгата’ је наводно сачувана и добро позната. Но, да ли су збиља у средњем веку Вулгатом називали баш 21

овај текст латинске Библије који данас имамо под тим именом? Знамо ли данас како је изгледао текст који је изашао испод пера Јеронимовог? Између осталог, тај текст раније нису звали само ‘Вулгата’, него ‘Вулгатни превод’, што га ставља у исти положај као ‘Италијански превод’ (Itala interpretatio). Дакле, била су два превода: на италијански језик и на ‘вулгатни језик’. Према томе, на Западу је постојао и неки језик који је тамо прозван ‘вулгатним’, и на који је била преведена јеврејска Библија. Вулгатни, тј. народни или простонародни3, био је, дакле, распрострањен у знатном делу становништва Западне Европе. Значи, за те народе је и урађен Вулгатни превод. О томе који је то био језик, говорићемо у поглављу 18. Замењујући касније израз ‘Вулгатни превод’ речју ‘Вулгата’ западноевропски библисти су настојали да заташкају информацију о вулгатном, тј. простонародном језику. А сама књига је или уништена или је преживела до наших дана под неким другим именом. Узгред, као што смо већ рекли, даншње ‘датирање’ рукописа Библије ослања се углавном на палеографска ‘разматрања’ стила рукописа. Признања савремених коментатора показују колико су лабава та ‘датирања’. Узмимо, например, каталог ‘Француска књижна минијатура из XIII века у совјетским публикацијама’ [158], који садржи описе 15 рукописних књига из XIII века (1200–1270). Међу латинојезичким рукописима су и три издања Библије. Издавачи каталога пишу: “Средњовековни преписивачи и илустратори ретко су потписивали своје радове и стављали податке о времену и месту израде кодекса. Међу приказаним рукописима нема ниједног с тачним датумом израде” (стр. 38). Никаквих датума нема ни на тим француским рукописима Библије из, наводно, XIII века. 9. Како читати древни библијски текст написан само сугласницима? Проблем вокализације. При покушајима да се прочита знатна већина древних рукописа – библијских, староегипатских итд. – често се појављују тешкоће принципијелне природе. “Од првих корака нашег истраживања о првобитном језику Старог завета сусрећемо се са запањујућом чињеницом од огромне важности. А то је да јеврејски писани језик није имао самогласника нити знакова који их замењују… Књиге Старог завета су биле написане само сугласницима” [231, стр. 155]. Та ситуација је типична. Самим сугласницима написани су и ‘староегипатски’ текстови. Познати савремени хронолог Е. Бикерман пише: “Имена [египатских] царева… дају се [у савременој литератури] у условном, савршено произвољном, такозваном школском… облику, који се користи у уџбеницима. Ти облици се понекад знатно разликују један од другог и никако није могуће средити их, јер су сви они резултат произвољног читања (! – аутор), које је постало традиционално” [13, стр. 176]. И старословенски текст је понекад само низ сугласника. повремено чак и без поделе на речи. Вероватно су реткост и скупоћа материјала за писање приморавали писце да га штеде одбацивањем самогласника при писању. “Истина, ако бисмо сад узели јеврејску Библију или неки рукопис, нашли бисмо у њему сугласнички костур допуњен тачкама и другим знацима… који означавају непостојеће самогласнике. Ти знаци нису били део старојеврејске Библије… Књиге су читали само на основу сугласника, допуњујући их самогласницима… на основу свог разумевања и у складу с усменим предањима и са сми3 Упореди енглеско folk – ‘људи, народ’; немачко Volk – ‘народ, војска’, а такође старословенско плк –‘војска, одред, битка, поход, НАРОД’ [274] (па и српско пук – народ (прев.)). Назив Itala можда није означавао ‘италијански’, него ‘благородни’ (немачки ‘edel’); упореди такође шпанско hidalgo (= italico?) – ред.

22

слом текста.” Замислите колико, у данашње време, може бити јасно писмо написано само сугласницима, кад, например, комбинација КРВ може да значи: крв, крава, коров, крива, курва, керови, кров, укриво,…4 Гезенијус је писао: “Лако је схватити колико је несавршен и нејасан такав начин писања” (цит. по [231]). Т.Ф. Кертис је такође примећивао: “Чак је и за свештенике смисао писмена остајао крајње сумњив и могао је да буде схваћен само уз помоћ ауторитета предања” (цит. по [231, стр. 155]). Познати научник Робертсон Смит: “Осим голог текста… често двосмисленог, књижевници нису имали другог руководства осим усменог читања. Није било граматичких правила којих би се придржавали. Тај јеврејски језик, на коме су они сами писали, често је дозвољавао обрте речи који су били немогући у древном језику” (цит. по [231, стр. 156]). Претпоставља се да је “тај озбиљни недостатак јеврејске Библије уклоњен не пре VII или VIII века”, кад су Масорити (Масорети) обрадили Библију и “додали… знаке који замењују самогласнике; али они нису имали никаквог руководства изузев сопственог расуђивања и врло несавршеног предања; то није тајна ни за једног познаваоца јеврејског језика” [231, стр. 156–157]. Драјвер је указивао: “Од времена Масорита у VII и VIII веку Јевреји су почели да своје свете књиге чувају с великом пажњом тек тада кад је било сувише касно да се испарави… нанета им штета. Таква брижљивост је само овековечила деформације, које су сад по ауторитативности биле… на потпуно истој равни с изворним текстом” (цит. по [231, стр. 157]). “Раније је владало мишљење да је самогласнике у јеврејски текст увео Јездра у V веку пре Христа… Кад су у XVI и XVII веку Левита и Капелус у Француској оповргли то мишљење и доказали да су знаке за самогласнике увели тек Масорити… то откриће је изазвало велику сензацију у целој протестантској Европи. Многима се чинило да нова теорија повлачи потпуно одбацивање религије. Ако знаци за самогласнике нису били део божанског откровења, него дело људи, и то из занатно каснијег времена, како се онда могло ослонити на текст Писма? Спорови подстакнути тим открићем били једни од најжешћих у историји нове библијске критике и трајали су више од једног века. На крају су престали: тачност новог погледа признали су сви” [231, стр. 157–158]. Али, тада се поставља питање: ако су тако бурни спорови око вокализације библијских текстова избили и вођени у XVI и XVII веку, не следи ли одатле да је и сама вокализација урађена врло недавно? У XVI–XVII веку? Изгледа да је далеко од тога да су сви били сагласни с таквом верзијом вокализације. Она је наишла на отпор који је требало савладати. С тешкоћама. И тек касније је то ‘масоритско дешифровање’ померено (Левита и Капелус?) у VI–VII век, да би се библијским текстовима прибавио ауторитет ста4 Штавише, у најстаријим варијантама писмености недостајали су не само знаци за са-

могласнике, него и знаци (тачке) којима су се међусобно разликовали сугласници. Без њих се арапска азбука своди на око десетак знакова (например постају једнака слова Б, Ј, Н, С, Т [143, стр. 40], а у јеврејском писму се губи разлика између Б и В (b), П и Ф (p), С и Ш (c). Тешкоће у читању и могућност неједнозначног превода ствара сличност облика многих слова јеврејског ‘квадратног’ писма: упоредите: t h j d r q [ p \ s k b n g w z d ] } w y. Даље, у старојеврејском писму (као и у другим језицима на раним етапама развоја писмености, кад правопис није био нормиран) једно исто слово се могло записивати на различите начине. То су коментатори давно приметили “Једна од главних традиционалних тема је одвајање различитих варијанти писања. Главни проблем је… такозвано ‘потпуно’ и ‘непотпуно’ писање. У непотпуном недостају слова w и y (понекад и a и h), којих иначе има у ‘потпуној’ варијанти…” [106, стр. 102]. Слично ортографско шаренило даје велике могућности за појаву различитих тумачења: “Два слова y уместо једног у речи rxyyw – “створио’’ (Постање, 2:7) асоцира се с два створена света” [106, стр. 103] – ред.

23

рости.5 3. Прва штампана издања Библије Сматра се да је штампу пронашао Јохан Гутенберг средином XV века у Немачкој. И да је као једну од првих књига штампао баш Библију. Ево шта се о томе зна у скалигеровској историји: “Ни на чему што је Гутенберг штампао нема имена издавача нити места и времена кад је књига издата… Тешко је установити шта је био Гутенбергов разлог да нигде не помене своје име на књигама које је штампао” [210, стр. 66]. “Гутенберг је штампао две Библије: једну 42-редну и једну 36-редну. На њима нема године издавања. После детаљног упоређивања закључено је да је прва издата 42-редна. Њено појављивање се везује за прву половину 1456. године… Издавањем индулгенција и књижице ‘Позив у хришћанство против Турака’ штампање је по први пут стављено у непосредну службу политичким циљевима свога времена” [210, стр. 70]. “Гутенберг је сахрањен у Мајнцу у фрањевачкој цркви. Касније је та црква рушена и од проналазачевог гроба није остало ни трага” [210, стр. 109]. “Штампана издања Новог завета појавила су се после издања Старог завета. Први пут се цео Нови завет појавио у Комплутенској полиглоти 1514. године” [269, том 1, стр. 260]. Покушајмо сад да разаберемо како су, почев од XV века, временски распоређена штампана издања Библије. Користићемо податке из енциклопедије ‘Хришћанство’ [269, том 1] чије једно поглавље детаљно говори о библијским рукописима, преводима и штампаним издањима. Наравно, у [269] нису наведена сва издања Библије, али су ипак поменута многа од основних издања. Несумњиво је да је то само један избор, али нам и он може доста рећи. На цртежу 9.6 означили смо у којим годинама су се појавила најпознатија штампана издања Библије. Посебно смо издвојили Немачку, Француску, Енглеску и Русију, а остале земље смо скупили уједно. Тако смо добили врло занимљиву слику. Немачка. Сматра се да је Библију први штампао Гутенберг. Али, на издању које му се приписује нема ни имена штампара нити датума издавања [210, стр. 70]. Претпоставља се да је то издање отприлике из 1456. године. Енциклопедија ‘Хришћанство’ каже: “У Немачкој се појавило 14 издања Библије, пет до 1477, без ознаке године, остала између 1477. и 1518… аутори тих Библија, од којих је већи део (14) штампан у Аугсбургу, нису познати;… Њихов текст тешко да је био лако разумљив и савременицима (? – аутор) и све оне су биле заборављене с појавом Лутеровог превода” [269, том 1, стр. 235]. На цртежу 9.6 се види да су се сва немачка издања Библије, поменута у енциклопедији ‘Хришћанство’, наводно појавила углавном у интервалу 1545–1563. Привлачи пажњу податак да је у то време “само типографија Ханса Луфта у Витенбергу током 40 година штампала сто хиљада примерака… До 1580. године штампано је 38 издања Библије и 72 издања Новог завета” [269, том 1, стр. 235]. Зар је могуће да је у само праскозорје штампарства било типографија које су одштампале сто хиљада примерака Библије? То јест, око 2500 годишње, током 40 узастопних година? 5 Слична је, изгледа, и ситуација с Кораном: “Арапско писмо се… даље развија средином VII

века при првом записивању Корана (651). У другој половини VII века уведени су допунски знаци у редовима, изнад и испод њих, за разликовање слова сличног облика, за означавање… самогласника, удвојених сугласника…” [143, стр. 41]. По другим изворима, вокализацију је тек у другој половини VIII века увео ал-Халил ибн Ахмед [143, стр. 39] – ред.

24

Напоменимо да су типографије током прва два века штампарства биле врло несавршене [32]. Суви папир је слабо упијао боју, зато је сваки лист претходно требало навлажити. Затим је стављан у штампарску пресу. “Главни део штампарске пресе био је дрвени навој с притисном ручицом–куком… Окретањем ручице навој се, заједно с тиглом, могао подизати и спуштати. Рад на преси је био тежак и захтевао је изузетну физичку снагу у комбинацији с тачношћу и координацијом покрета” [32, стр. 99]. Матрица је пре сваког отискивања ручно премазивана бојом. То је радио посебан радник. Лист је затим сушен. “Осушени листови су поново ишли под пресу да би се добио отисак и на другој страни” [32, стр. 100]. Затим су их држали под посебним теретом 5–6 сати да би их некако испеглали. И хоће да нас убеде да је тим примитивним поступком неко тобоже одштампао сто хиљада примерака Библије, тј. књиге коју је црква, као што смо видели, у то време забрањивала за читање. Па, је ли власт имала очи? Али најчудније је то што енциклопедија ‘Хришћанство’, испричавши о запањујућем узлету издавања Библије у Немачкој, наводно у другој половини XV века, одједном потпуно ћути о издањима Библије у Немачкој у време после друге половине XV века, тј. у време Тридентског концила. У чему је ствар? Па, одговарајућа поглавља књиге [269, том 1, стр. 234–237, 256– 260] излажу историју штампаних издања Библије све до XIX века. Није ваљда у Немачкој број штампаних издања Библије у XVIII–XIX веку постао знатно мањи него у XVI веку? Природно је очекивати да је обрнуто, да је баш после Тридентског концила, који је установио библијски канон, морао настати бурни период штампања Библије. Али, зашто онда енциклопедија ‘Хришћанство’ о таквом нечем ништа не каже? Него напротив, и не помиње штампана издања Библије у Немачкој после XVI века. Можда су се у Немачкој стварно стекли неки специфични услови који нису погодовали већем штампању Библије? Погледајмо и друге земље. Француска. На цртежу 9.6 се јасно види да ситуација запањујуће личи на немачку. Јасан узлет штампаних издања Библије дешава се наводно само у периоду 1487–1545. После тога енциклопедија ‘Хришћанство’ не налази ичега што је достојно помињања. Треба обратити пажњу на следећу чињеницу. Показује се да је ‘Библија за просте људе’ (La Bible pour les simples gens), која је наводно била кратка обрада историјског дела Старог завета, издавана више пута без ознаке године [269, том 1, стр. 235]. Енглеска. И овде је иста ситуација. Узлет штампања Библије је наводно у време 1526–1568. Затим се само помиње комисија из 1604. године, коју је формирао Јаков II са задатком да прегледа ‘Епископску Библију’ (није речено да ли је њен посао завршен издавањем) и два издања: 1725. и 1810. Русија. Овде је слика другачија. Прво штампано издање – Острошка Библија – јесте тек из 1580. или 1581. године. Затим 1663. године следи прво московско издање. А у XVIII веку су поменута четири издања: 1751, 1756, 1757. и 1759. [269]. У романовској историји смислили су ‘објашњење’ тог наводно касног ступања Русије у клуб ‘штампарских држава’. Кажу: “Русија је више од сто година заостала за Западном Европом у освајању вештине штампања. Закаснила је зато што је далеко заостала за својим западним суседима у привредним и политичким односима. У време Гутенберга земља је била под татарском влашћу” [210, стр. 116]. Друге европске државе. Овде се поново сусрећемо са сликом каква је у Немачкој, Француској и Енглеској. Велики узлет првих штампаних издања наводно у XV–XVI веку, а затим нагли пад скоро до нуле. У XVII веку су наведена само 4 издања и поменуто је неколико комисија које су се бавиле ревизијом библијских књига. Датуме рада тих комисија смо такође приказали на цртежу 9.6. И тек у XVIII веку почиње приметан раст броја

25

издања: 1176–1780, 1784–1788, 1793, 1806. итд. На цртежу 9.7 приказан је сумарни график штампаних издања у свим земљама, поменутих у [269]. График има један реско изражен максимум у периоду од друге половине XV века до прве половине XVI века. Затим график нагло пада и то се дешава некако баш пре Тридентског концила у другој половини XVI века. Затим је у XVII веку јасан минимум графика, и тек и XVIII веку почиње раст броја издања. Тако се Тридентски концил појављује као нека чудна граница. Пре њега видимо наводно много издања, а одмах после њега – цело столеће ‘штампарског затишја’. А требало би да је обрнуто. Одмах после концила требало је да почне масовно умножавање Библије, која је на њему управо канонизована. Може се на разне начине покушати да се објасни та необичност. Например тиме да је енциклопедија ‘Хришћанство’ због нечега прећутала издања Библије у XVII веку. Или тиме да се у XVII веку у Европи десио такав стицај околности који није погодовао штампању Библије (каквих околности?). На основу наших проучавања ми предлажемо следећу идеју. Пре Тридентског концила штампаних Библија ако је и било – било је мало. Ствар је у томе што су се многи ‘библијски догађаји’ у то време управо дешавали. Разни летописци их различито описују, па зато ни о каквом општепризнатом библијском канону још не може бити ни речи. У излагању и тумачењу догађаја влада нормално шаренило и борба супротстављених мишљења. Свака од супарничких страна настоји да наметне своје виђење. Назире се неопходност сазивања концила на коме би се некако колико-толико договорили. И заиста, у другој половини XVI века одржава се познати Тридентски концил, на коме се, после тешке борбе, усваја библијски канон. Подсетимо узгред, да се ту такође заснива скалигеровска верзија глобалне хронологије. Концил је, с прекидима, трајао седамнаест година. Већ и из тога се види да је борба око канона и хронологије била озбиљна. Седамнаест година се нису могла усагласити мишљења. На крају је победа постигнута. И тек после тога почиње штампање ‘правилних’ Библија, и то свуда одједном. Победничкој страни је потребно ширење баш њене верзије Библије. А све друге верзије Библије доспеле су на ‘списак забрањених књига’, који је уведен 1546. године [210, стр. 113]. Зато се стварно снажан узлет штампаних издања Библије десио вероватно у XVII веку, тј. максимум графика треба померити из XVI у XVII век. Вероватно прави график учестаности издања Библије има изглед као на цртежу 9.7б. Али, при томе је победничка страна била заинтересована да својој недавно написаној, тек сабраној, редигованој и канонизованој Библији да ауторитативност старости. Настојали су да створе привид да је канонизована стара, ауторитативна књига, која је већ много стотина година била таква каква је данас. При томе су, претпостављамо, говорили нешто овако: наравно, за протекла хиљадулећа ‘лоши људи’ су кварили стари текст. Али ми смо коначно рестаурирали изворни стари текст. А све неправилне текстове стављамо на ‘списак забрањених књига’. Молимо све који имају такве књиге да их донесу на ломачу. Што пре. Зато на штампаним издањима Библије из XVII века у Западној Европи, с предумишљајем нису стављали годину издавања или су стављали погрешну – стотинак година ранију. Већину библијских издања вештачки су враћали у прошлост за стотинак година. Идеја је била проста: да би се појавила преконцилна издања Библије. Да нико не би посумњао у то да је Тридентски концил канонизовао ‘стару’ књигу. Зато је максимум графика померен из XVII века у XV–XVI век. XVII век

26

је огољен. И данас ми с чуђењем откривамо у то време необичну празнину. При томе нас убеђују да је у XVII веку после Тридентског концила тобоже било знатно мање издања Библије него у периоду XV–XVI век. Погледајмо, узгред, како је изгледала, наводно прва штампана, Гутенбергова Библија. На слици 9.8 је је репродукована страница из тог издања. Запањује изванредан квалитет штампе. А то није само прва штампана Библија, него је то једна од првих штампаних књига уопште (наводно из 1455. године) [32, стр. 101]. Зар то није сами почетак штамтарства? После свега што смо сазнали, умесно је посумњати у тачност тог датирања. После свега постаје јасно зашто је Русија изузетак. Ствар је изгеда у томе што је антедатирање Библије предузето баш у Западној Европи. Зна се да је Тридентски концил католичка црква организовала баш у време тешких борби против протестаната. Православна црква на концилу није учествовала. И зато се није правовремено позабавила антедатирањем својих првих штампаних издања Библије. Зато се показало да датуми првих руских издања Библије боље одговарају стварном стању, него западноевропски. Њих нису враћали у прошлост за сто година. Прво издање, у Острогу, датира се у 1580–1581. годину, тј. на сами крај XVI века. Мада није искључена ни могућност да је острошко издање ипак антедатирано и да је оно стварно одштампано тек у XVII веку. И тек је московско издање из 1663. године, тј. из друге половине XVII века, највероватније тачно датирано. То издање се сматра за прво у Москви. Ако је наша реконструкција тачна, онда су Библију почели да штампају мање-више истовремено и у Русији и у Западној Европи, и то углавном од XVI века. А масовно – тек од XVII века. Прва штампана издања других књига (не Библије) такође су се, изгледа, појавила у Русији приближно у исто време кад и у Западној Европи, а не сто година касније, како се данас мисли. Иначе се појављује врло чудна околност. Испада да је у Западној Европи одмах после проналаска штампе почело издавање у великим тиражима књига на црквенословенском језику, а у Русији их наводно, нису штампали. “У време инкунабула (тј. наводно још од XV века – аутор) појавиле су се прве штампане књиге за православне Словене, штампане ћирилицом” [32, стр. 127–128]. И то, како мисле истраживачи, “наравно, не у Русији”. За прве штампане словенске књиге сматрају се богослужбене књиге – Часослов, Октоих, Триод – издате у Кракову 1491. године. “Године 1483… појавила се прва словенска књига одштампана глагољицом – католички Мисал… Ни име издавача ни година издања у колофону нису наведени… Део издања књиге је одштампан на пергаменту и, изгледа, издат у Венецији, где су и касније штампане словенске књиге” [32, стр. 129–130]. Осим тога, у Венецији је изашао и глагољички ‘Римски бревијар’ на црквенословенском језику. Уопште, Венеција се сматрала за један од главних центара Западне Европе за издавање словенских књига на ћирилици [32, стр. 166]. На сликама 9.9 и 9.10 дата су два примера гравура и страница једног од тих издања. Књиге на словенским језицима су, показује се, штмпане и “у Риму, Парми, Анкони, Фиренци” [32, стр. 167]. Али, словенске књиге нису штампане само у Италији, него, рецимо, и у Немачкој. “Књиге на језицима јужних Словена у XVI–XVII в. почеле су да се штампају и у таквим центрима Реформације као што су Витемберг, Урах, Тибинген” [32, стр. 167]. Но, сад се појављује врло занимљиво питање. За кога је у толиком броју Западна Европа штампала црквенословенске књиге? Није ваљда за далеку Русију? Књигама товарили караване кола шаљући их на дуги пут у заснежену Москву? Тешко да је тако. Пре ће бити да су то радили за своје сопствене становнике, међу којима је, дакле, било много Словена. Што се

27

потпуно објашњава нашом реконструкцијом. У време Великог = “монголског” освајања Западну Европу су населили пристигли Словени. Дошло је до тога да се црквенословенски глагољички словни слог типографије из Ураха у Немачкој због нечега нашао, не било где, него у папској типографили у Риму [32, стр. 167]. Простије речено, испада да се папска римска типографија користила и глагољичким словенским слогом. Наравно, данас су коментатори смислили ‘објашњење’ те упадљиве чињенице. Папа је, тобоже, желећи да преобрати далеке Словене у католичанство, на сопствени трошак штампао за њих словенске књиге. По нашем мишљењу ствар је много простија. Како папа, тако и многи делатници Реформације, штампали су у Западној Европи књиге на словенском језику, не за далеке ‘иностранце’ него за сопствену словенску западноевропску паству. А у Русији су, по мишљењу историчара, сличне књиге почеле да се штампају наводно тек столеће касније – у другој половини XVI века. Ипак, не наводи се на основу чега је тако датирано [32]. Те староштампане руске књиге, као и инкунабуле (првоштампане књиге) немају ни годину ни место издања. И датирају их на основу некаквих магловитих закључивања, уз узгредне напомене да је то датирање само ‘радно’, тј. у неку руку условно (стр. 214). По нашем мишљењу никаквог временског размака међу првим штампаним књигама у Русији и Западној Европи није ни било. С друге стране, у светлу наше реконструкције руске историје [НХ6], није искључено да су многе руске првоштампане књиге Романови просто уништили. Као што смо видели [НХ6], руски летописи који се данас датирају у XV–XVI век, у ствари су били написани у XVII–XVIII веку. Они који зу збиља билу написани у XVI веку – уништени су. Мора да се то исто десило и са штампаним књигама с краја XV и из XVI века. А каква је ситуација с првим издањима Библије на грчком? Па, први потпуни грчки превод Библије урађен је, као што смо рекли, још за време ‘древног’ цара Птоломеја Филаделфа. Грчке књиге почеле су да се штампају још у XVI веку. Рецимо, 1537. године одштампан је ‘Алмагест’ астронома Птоломеја. Треба претпоставити да је одштампана и грчка Библија. Али, изненађује податак да се за прво штампано издање Библије на грчком сматра издање из 1821. године. Специјалиста за историју цркве, професор А.В. Карташев пише: “Прва штампана Библија грчког текста in folio штампана је тек 1821. године у Москви на иницијативу руског св. Синода… А после те иницијативе и Синод новонастале, после устанка 1821. године, Јеладске цркве одлучио је да ‘прештампа’ ту московску грчку Библију, што је за Грке и учинио богати енглески издавач SPCK… 1843– 1850. године “ [98, том 1, стр. 600]. Дакле, потомци ‘древних Грка’ добили су прву грчку штампану Библију посредством руског Синода, а из руку енглеског издавача. И то не у петнаестом, него тек у деветнаестом веку. Закључак. (1) Историја штампања књига је, изгледа, вештачки продужена бар за 50 година. (2) Наводно прва штампана издања Библије, наводно из XV–XVI века највероватније су из XVII века и антедатирана су за сто година или више. У стварности, штампање књига је започело негде у XVI веку, али данас од тих раних првих књига тешко да је много остало. Оне су, као и рукописи из XVI века, силно страдале у време скалигеровско-романовске чистке и прераде историје краја XV–XVII века. (3) У првобитном облику до данас су могле да буду сачуване само оне књиге и они рукописи који нису дотицали питања хронологије и историје. Библија не спада међу њих. Случајно су преживеле само неке чисто богослужбене првоштампане књиге које нису имале везе с хронологијом. Занимљиво је да међу њима има много издања на црквенословенском језику. И то не само православних, него

28

такође католичких и протестантских. 4. Скалигеровска географија библијских догађаја и њени проблеми Иако воказилација обичних речи и није толико проблематична, ситуација се из корена мења кад се у старом тексту појави комбинација сугласника која означава име града, државе, цара итд. Појављују се десеци различитих варијанти вокализације једног истог термина. И тада скалигеровска историја ‘идентификује’ библијска невокализована имена градова, земаља итд. полазећи од претпостављене локализације библијских догађаја искључиво на Блиском Истоку. Археолог Милар Бероуз је писао: “У целини… рад археолога несумњиво даје врло снажно убеђење у поузданост библијских навода” (цит. по [123, стр. 16]). На томе да је археологија оповргла “разорни скептицизам друге половине XIX века” инсистира исто толико категорично и директор Британског музеја Ф. Кенон [123]. Међутим, ево информације из пера познатог археолога Л. Рајта, који је, уосталом, одлучни заговорник тачности скалигеровске локализације и датирања библијских догађаја: “Огромна већина налаза нити шта доказује нити шта оповргава; они попуњавају позадину и дају историјске околности… Нажалост, жељом да се ‘докаже’ Библија проткани су многи радови који су доступни просечном читаоцу. Чињенице се погрешно употребљавају, закључци који се из њих изводе често су погрешни или полуистинити” [380], цит. по [123, стр. 17]. Конкретне чињенице показују да за књиге Старог завета нема поуздане археолошке потврде њихове скалигеровске географске и временске локализације. У XIX веку познати археолог Л. Вули ископао је град који је покушао да идентификује као ‘библијски Ур’. Ипак, показало се “да је, нажалост, немогуће с хронолошке тачке гледишта на задовољавајући начин датирати епизоде [које се односе на Аврама] у оквиру II хиљадулећа блискоисточне историје” [123, стр. 71]. Скалигеровска историја деловање библијских патријарха смешта у данашњу Месопотамију и Сирију. Али, археолози кажу: “Што се тиче личности самих патријарха Аврама, Исака и Јакова, може само да се понови да су и најбогатији налази ископавања у Сирији и Месопитамији дали о њима најсиромашније резултате, просто речено – никакве” [123,77 стр. ]. Но, онда је умесно запитати: треба ли трагове патријарха тражити у савременој Месопотамији? Скалигеровска историја сматра да су се, наводно, на територији данашњег Египта дешавали догађаји повезани с Аврамом, Јосифом и Мојсијем. Археолошке потврде нису нађене. И тада почиње овакво писање: “Археологија није потврдила историјску тачност тих предања, али је показала њихову историјску могућност, а такође је осликала околности у којима су патријарси могли да живе и, можда, живели” [123, стр. 80]. Па и В. Келер пише: “Египат остаје дужан истраживачима… Не само да они нису нашли ништа о Јосифу, него нису нашли ни докумената ни споменика из његовог времена” (цит. по [123, стр. 91]). “Египат је такође дужан и у вези с Мојсијем” [123, стр. 91]. Но, тада је умесно запитати: да ли је тачно да су се догађаји из времена патријарха и Изласка дешавали у савременом Египту? Можда се у Мојсијевом Петокњижју под ‘Египтом’ подразумева нека савим друга земља? Даље: “Показује се да је фактички немогиће утврдити чак ни место где се налази… гора Синај. Тешкоће у њеном откривању повећава то што се

29

у Библији неретко као гора откровења помиње, не Синај, него Хорив. Ако се озбиљно узму описи страшних природних појава које су пратиле откровење на гори Синај, онда се мора претпоставити да је та гора била вулкан… Али, мука је у томе што гора која се данас зове Синај никад није била вулкан” [123, стр. 133]. Неки археолози су покушали да траже Синај у Северној Арабији, у Мидији итд. Али, ниједна од тамошњих гора није била вулкан. Питање је: треба ли библијски Синај–Хорив тражити у данашњој Малој Азији? Библиста и историчар Мартин Нот директно тврди да нема никавих основа за то да се рушење насеља која су открили археолози у савременој Палестини, припише израиљском освајању земље обећане [343]. Каже се да с археолошког становишта сва истраживања освајања Ханана од стране Исуса Навина (у скалигеровској локализацији – савремена Палестина) висе у ваздуху [343, 380]. И опет треба питати: а шта ако је библијски Ханан – нека сасвим друга земља? У којој је можда могуће наћи трагове освајања земље обећане, само на ако се на ствар погледа с другог становишта? Даље, показује се “да о ‘времену судија’ ниједан библијски навод до данас није добио никакву археолошку потврду. Сва имена судија из Старог завета позната су нам само из њега и нема их ни на једном археолошком споменику из Палестине или из неке друге земље. То исто важи за имена првих царева Саула, Давида и Соломона” [123, стр. 158]. Да можда Саул, Давид и Соломон нису живели на неком другом месту? Према томе, под знаком питања стоји сва ‘месопотамска’ теорија Библије. Ништа није боља ситуација ни с традиционалном локализацијом новозаветних догађаја наводно око данашњег Јерусалима. Одсуство археолошких потврда скалигеровске локализације и датирања Новог завета објашњава се данс тиме што је, наводно, 66–73. године Јерусалим у Палестини био разрушен до темеља и “Јеврејима је било забрањено да се појављују у његовој близини” [123, стр. 196]. У скалигеровској историји се сматра да је затим на том пустом месту никло насеље Ел-Кудс (локални назив), које је такође названо Елија Капитолина. И тек касније је ту постепено ‘обновљен стари Јерусалим’. Данашњи ‘историјски остаци библијских времена’, као што је Зид плача итд, а који се данас показују туристима и ходочасницима, не могу да издрже ни најмању критику, због потпуног недостатка археолошких и историјских потврда. На крају, цитирајмо следећи занимљив закључак: “Читање литературе посвећене археологији Новог завета оставља чудан утисак. На десецима и стотинама страница описује се како су организовања ископавања, какав је спољни изглед одговарајућих локација и предмета, каква је историјска и библијска позадина теме, а у закључку, кад треба саопштити резултате целог посла, следи неколико збрканих и очигледно конфузних фраза о томе да проблем још није решен, али да постоји нада да ће бити, те да се у даљем… итд. Може се с пуном увереношћу и категоричношћу рећи да ниједан, буквално ниједан, новозаветни догађај нема до данас ни најмању колико-толико убедљиву археолошку потврду (у скалигеровској хронологији и локализацији – аутор)… То у пуној мери важи и за личност и биографију Исуса Христа. Ниједно место, које се по традицији сматра за позорницу овог или оног новозаветног догађаја, не може бити указано ни с најмањом мером поузданости” [123, стр. 200–201]. Напоменимо овде да је, према нашој новој хронологији и из ње изведеној реконструкцији, Исус Христос живео, не у првом, него у једанаестом веку, и основни догађаји из његове биографије, укључујући распеће, десили

30

су се, не на обали Мртвог мора, него у Константинопољу = Цариграду на Босфору, кога су тада звали и Јерусалим, а данас Истамбул. (Превео Драган Благојевић) последње поправке 22. децембра 1999.

31