Фељтон ГлезфонХорстенау: Између Хитлера и Павелића
Немац који се ужасавао усташа и Павелића Хитлерове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати
О чудној судбини мемоара Глеза фон Хорстенауа - у Хрватској изгубљених у преводу (у тајном архиву Јосипа Врховца), у Србији, где су објављени 2007, мањевише прећутаних - писали смо у прошлом броју. У овом, из ове обимне књиге сећања »немачког опуномоћеног генерала у Хрватској«, задуженог за односе између Вермахта и НДХ, доносимо изводе у којима се претежно говори о злочиначком карактеру усташке државе и њеног поглавника, те о њиховом систематском плану да под окриљем рата Хрватску очисте од Срба. Глез је наивно и узалудно веровао да се таквом настојању може стати на пут иако се од почетка, као што се види из његових мемоара, лично могао уверити да усташка геноцидна пракса, које се он ужасавао, ужива подршку и самог Хитлера. Треба рећи, овом приликом, да за неочекивано оживљавање интересовања за Хорстенауове мемоаре у Загребу и Београду посебну заслугу имају редакција загребачког Глобуса и историчар Твртко Јаковина који је необјављени хрватски превод открио заробљен у заоставштини преминулог хрватског политичара и у споменутом недељнику у два наставка фељтонизовао делове који говоре о Хорстенауовом противљењу Павелићу и НДХ и, како то еуфемистички говори Јаковина, »прогонима цивила и освети над нехрватима« (у које не убраја и Жидове у Хрватској).
При првој аудијенцији код Анте Павелића Хорстенау је о поглавнику стекао позитивно мишљење. Касније ћe o њему мислити и писати све најгоре. езенмајер и ја поздравили смо се кратко са Антом Павелићем. Поглавника сам познавао само површно, када је живео у Бечу. Моје је висине, има симпатичне црте лица и коса му је боје кестена. Носио је сиву униформу која му није давала неки нарочити војнички изглед. Павелић је од 1929. живео у Италији, и то од Мусолинијеве новчане помоћи. Вероватно припада ужем кругу људи који познају целу причу у вези са атентатом на краља Александра у Марсељу. У Загреб се вратио преко Карловца, ноћу, готово непримећен. Он је, нема сумње, веома честит момак и сва сумњичења да одржава тајне везе са Италијом, која се тако често чују, немају никакве основе.
Ф
70/НИН/17/07/08
Решио сам да поглавнику предочим чињенично стање, али не одмах, него мало-помало. Задатак који ми је фирер дао мораћу да испуним тако што ћу Павелића покушати да убедим да је та политика нужна, јер су је прихватили и Хитлер и Мусолини. Говорио сам прилично увијено, дипломатски, али ме је поглавник веома добро разумео. Као закључак могу слободно да кажем како је мој први разговор, у мојој новој дипломатској функцији, био, у то нема сумње, успешан. После се све то приказало у сасвим другом светлу. (...) Средином маја 1941. Хорстенау је отпутовао у једну »узвратну« посету Београду и при том, измећу осталих, имао сусрет и са инж. Францом Нојхаузеном који је, бавећи се привредном шпијунажом, још уочи рата био руководилац целокупне немачке обавештајне мреже у Југославији. Чим сам стигао, прво сам посетио
„славног" генералног конзула Нојхаузена. Његов биро налази се у згради која је некада била седиште министарства југословенског ваздухопловства. Реч је о веома модерној функционалној згради. Разговору је присуствовала и особа „Бe". Нојхаузен је носио униформу једног групенфирера ратног ваздухопловства, a она му је додељена само зато што је члан националсоцијалистичке странке. To je крупан, снажан човек, округао, али не и дебео, а његова спољашност говори о типу: помало бруталан, а помало доброћудан. Кренуо ми je y сусрет и пријатељски ме поздравио. Нојхаузен представља карактеристичну појаву у нашој револуцији. Балканску каријеру започео je y Софији, и то као ситан трговац. Његова фирма је банкротирала и он је побегао из Бугарске. Нојхаузен тврди да за банкрот није крив он. Бугарска га је осудила на две године затвора. Судска одлука је поништена тек када се нашао на служби у Београду, на високом положају, уживајући поверење и подршку Хермана Геринга. Он је, као Герингов човек, подржавао југословенску великосрпску политику. И данас жали због пропасти Југославије. Што се географског и привредног разлога тиче, ту и не греши. Кад већ говоримо о Југославији, хтео бих да додам још коју реч у вези са војним пучем од 27. марта 1941. Пре неколико дана када сам боравио у Салцбургу, Ламерс ми је испричао следеће: Розенберг је написао један елаборат у коме оштро напада немачко министарство спољних послова које се потпуно дистанцирало од Југославије и тиме Мачека довело у једну ужасну, непријатну ситуацију у којој се налази и данас. Са више страна сам чуо да је и Симовић био спреман да у потпуности прихвати Уговор о приступању пакту од 25. марта 1941, само да му је немачка страна дала неколико дана времена. Нажалост, Хитлер је дао Београду још мање времена и маневарског простора него што је то био случај када се обрачунавао са Шусникогом у Аустрији, Бенешом у Чехословачкој и Пољаком Беком. Није једноставно хтео да сачека да се стање у Београду смири, већ је одмах послао своје бомбардере! Нојхаузен представља, разуме се, проблем за Хрватску, и то оптерећује наше односе са Загребом. Југославија се распала, али није лако доћи до мирног, разумног договора о томе шта ће коме да припадне од некадашње државе. Свако покушава да зграби шта му прво дође под руку(...) У септвмбру 1942, у поглавниковој пратњи, био je y посети Хитлеру, с којим су се срели на руском фронту у фиреровом Главном штабу у месту Винице у Украји-
ни. Усташки злочини у Хрватској већ су његова готово опсесивна тема, о чему је на овом путовању разговарао и са генерал-пуковником Александром Лером који је 1941. командовао бомбардовањем Београда. У истом запису Хорстенау помиње и проблеме које Немци имају са Недићем, шефом квислиншке владе у Београду. Непосредно пред Павелићеву посету фиреру, Лер је разговарао са Хитлером и указао на ужасну политику усташког режима. И током последњег разговора Лер je o томе разговарао са Хитлером. Стекао сам утисак да овога пута Лер ужива подршку чак и од Химлера. Хитлер је, међутим, одбацио Лерове приговоре. Када је започео разговор о усташким ужасним злочинима, Хитлер је приметио да му је Павелићев режим у Хрватској одан, те да зато нема никаквог разлога да и даље не подржава овај режим. Немачка нема превише добрих пријатеља. Добри Хрвати, закључио је фирер, нека се „слободно иживе". Он је под овим мислио на убијање Срба. У истом тренутку немачко министарство спољних послова има велике муке због Недића, a TO је пре свега последица хрватског режима који је огрезао у крви. Недић и чланови његове владе 20. септембра 1942. предали су немачким војним властима меморандум и понудили оставку. У меморандуму су набројали разлоге који су их навели на тај корак: немачке власти, као прво, прекомерно експлоатишу Србију; даље, на снази је закон о одмазди над српским цивилним становништвом; треће, бугарске трупе окупирале су део српске територије; четврто, команду над Недићевом полицијом имају виши чиновници из СС јединица и немачке полиције (ХССПФ). Мајснер је одбио да прихвати Недићеву оставку, тако да је он и даље био председник српске владе и поред тога што су му немачке окупационе власти дале само незнатне уступке. Али шта брига моћнике и силнике за тако ситне ствари као што је, ето, српски проблем са ове и оне стране реке Дрине; или, пак, сећање на ситуацију из 1903. између Аустрије и Србије, која је проузрокована смрћу последњег Обреновића! „Иживљавање", TO je постао темељни принцип наше међународне политике. (...) Ужаснут је злочинима над Србима и већ је увелико променио мишљење о Павелићу којем отворено износи своје противљење репресалијама које су првих окупацијских година предузимане у Бјеловару и Пожеги. Сматрајући да оваква злочиначка пракса наноси штету и Немцима, ангажује се да допринесе, ако је већ немогуће заустављању, бар њеном ублажавању. У овим бурним временима са поглавником сам већ водио многе тешке разговоре. Ти разговори пали су ми утолико теже што сам последњих месеци морао све више и јасније да се уверим колико је овај човек неискрен, лажљив и зао. To мишљење о Павелићу већ одавно има и цео Загреб, сем неколико његових најближих сарадника. Показало се на његовом примеру и његовом чопору усташа колико сам био у праву када сам 19. априла 1937. 17/07/08/НИН/71
рекао Хитлеру: „Ви знате, фиреру, да нам историјско искуство говори да политика са емигрантима, по правилу, доноси несрећу земљи која им помаже." У то време био сам министар тадашње још увек самосталне и независне Аустрије. Када сам одлазио, помислио сам: „Шта си то, забога милога, казао? Па, Хитлер је такође емигрант!..." На моју тезу Хитлер ми није ништа одговорио. Дидо Кватерник је патолошки син патолошког маршала - мајка му је била кћерка Јошуа Франка, дакле, полујеврејка. Она је била једини честити и поштени члан породице. Дидо Кватерник, заједно са Виктором Томићем, садистом, шефом личног Павелићевог обезбеђења, на најгрознији начин је направио „ред" у Срему и то управо пред наш лет у Совјетски Савез. римио сам информацију о томе да се нешто слично спрема и у Бјеловару, некадашњем центру Вараждинског 16. пешадијског пука. Два дана пред лет телефонирао сам у вези с тим проблемом поглавнику Павелићу. Он ми је на то одговорио да је од великог жупана примио вест да је у Бјеловару све у најбољем реду. To исто ми је, са подсмехом, на самом аеродрому изјавио и млади Кватерник. Све је то, разуме се, била најобичнија лаж. Још неколико дана раније млади Кватерник је позвао Томића да дође са његовом багром у Бјеловар, и то упркос чињеници да се за његов опозив ангажовао и сам Каше. Све је то рађено како би се још један део Хрватске, по могућности темељно, унесрећио. Када смо се вратили из Русије, ја сам, природно, одмах сазнао за неизмерне и страшне свињарије које је урадила ова руља злочинаца и убица. Поново сам се обратио Павелићу, а он ми је преко Ива Перчевића, чији су улога и положај из дана у дан све несношљивији и тежи, писмено одговорио да су у Бјеловару, нажалост, били принуђени да ухапсе четворицу комуниста. У том часу, a то је истина, било је ухапшено најмање шест хиљада и пет стотина несрећних људи, оба пола и свих узраста, или одведено у страшни логор, или убијено. И даље су настојали да ми подвале и да ме безочно лажу. To ми је, после свега, толико постало глупо и неиздржљиво да сам, у присуству Кашеа и новог шефа генералштаба Прпића, затражио да се у Бјеловар упути једна мешовита немачко-хрватска комисија. Слика са којом се ова комисија суочила била је, најблаже речено - језива. У самом Бјеловару најмање је шест хиљада људи пало у канџе злочинаца, а да не говоримо о Грубишином Пољу, родном месту Петра Прерадовића, који је и сам био православац, и то све до ступања у Војну академију у Бечком Новом Месту. А и друга места су сведочила о страхотама. Свуда су жртве биле искључиво Срби, обележени својом религијом и националном припадношћу, а њихови очеви и дедови борили су се генерацијама под царском, аустријском заставом. Томић је због тога смењен и Павелић је обећао да
П
ћe гa ликвидирати. Када сам, међутим, после неколико дана, због једног другог случаја, изашао на терен, могао сам да видим на главној железничкој станици у Сиску како се крећу, без неког видног реда, тамо-амо, теретни вагони кроз чије су оковане прозоре провиривале жене са децом, које данима нису јеле. Све жртве дивног усташког режима. Други догађај! Још мој бес није био нестао због Бјеловара кад сам дознао да су усташки злочинци из логора Јасеновац (место страве) упали у три села на реци Сави, која су пред крај 1941. прешла у римокатоличку веру. На моју телефонску интервенцију Павелић је обећао да ће предузети одговарајуће мере. Само два дана касније мој хрватски пријатељ ми је јавио да је дошло до новог напада на ова несрећна села. Решен на све, пожурио сам до шефа државе и изјавио му да ћу лично да посетим тај страшни логор у Сиску, а поред тога и села (српска, прим. прев.) на Сави. Захтевао сам да са мном пођу и усташки функционери. Воз је требало да крене кроз два сата. Павелић ми је доделио једног државног секретара, као и свог ађутанта, усташу. Поред мене и гореспоменутих на пут су кренули и Мецгер, гарнизонски лекар и неколико чиновника немачког бироа за рад у Загребу. Срце ме увек заболи када путујем овом од бога благословеном и лепом земљом, а при том мислим какву су јој велику несрећу нанели зликовци. У Сиску на железничкој станици доживео сам сцену о којој сам већ говорио. Послао сам лекара да поближе погледа и прегледа људе у вагону. Сам нисам пришао ниједном. Избегао сам да то урадим јер ниједан немачки генерал не би смео да то уради а да одмах не реагује и заустави ову свињарију. Мени је, међутим, било забрањено да политички делујем.
П
П
осле тога кренули смо у концентрациони логор који је био смештен у једној фабрици. Било је мало мушкараца, много жена и деце слабо одевене, којима је кревет био хладни камен. Голи костури. Затвореници су плакали, запомагали. Командант логора, дрипац, билмез. Када сам се касније видео са Павелићем, о команданту логора је говорио веома добро. Нисам га ни погледао. Усташкој пратњи сам казао: „Кад човек ово види, он може само да пљуне... само да пљуне, да, моја господо!" И најстрашније: у једној просторији, дуж зида, на ретко набацаној слами, свакако тек одскора, због моје „инспекције", лежало је око педесеторо голе деце, делом већ мртве, делом на издисају! He треба заборавити да су творци концентрационих логора Британци, и то током Бурског рата. Но, ова места страве и ужаса у Хрватској, под Павелићем, кога смо ми довели на власт, врхунац су ужаса. Најгоре, међутим, јесте у Јасеновцу у који обичан смртник не сме ни да привири. Преко тумача сам разговарао с неким од ових несрећних и јадних људи, пружио им руку и многи од њих су, највероватније одмах по мојој посети, могли да оду кући где су сигурно затекли уништено све, без изузетка. Наставили смо путовање возом, а придружио нам се хрватски командант корпуса, генерал Румлер, који је служио и у старој Аустрији. После краће вожње изашли смо из воза и ушли у немачки аутомобил који нас је чекао. Хтели смо да разгледамо лепу шуму поред Саве. Речено нам је да је то „партизански крај". Ми нисмо видели ниједног. Али смо приметили много коња који лутају сами, без господара, и крдо крава, а да не спомињем и безброј гусака. У Црквеном Боку, близу реке Саве, јавио ми се командант тенковског одељења заједно
очетком 1942. немачко-италијанске војне јединице предузеле су акцију против четника, и то на простору Сарајева. Операцијом чишћења терена против четника командовао је генерал артиљерије Бадер, војни заповедник Србије. Италијанско учешће у акцији ограничило се на њихове намере да запоседну Сарајево. Први пут се појавио лукави Роата који је командовао италијанском војском. Једва смо успели да спречимо Италијане да не заузму Сарајево. Роатине трупе морале су да се зауставе у сарајевским предграђима. Акција чишћења терена североисточно од Сарајева успела је. Немачке мере показале су добар резултат. Наша заштита српског цивилног становништва на потезу Сарајево-Власеница успешно је окончана. А онда се одједном јавио заставник једне усташке јединице и кренуо у „весели лов" на православно становништво. Наши су ухапсили заставника и његово усташко друштво. Лично сам одобрио акцију хапшења. Хрвате смо разоружали и ухапсили. Врховној команди Вермахта послали смо телеграм са питањем да ли да овим усташама судимо пред немачким војним судом. Усташки суд би их ослободио. Примили смо одговор: „Фирер сматра да су усташе државотворни покрет који морамо да подржимо. Зато треба да им прогледамо кроз прсте и да
са својим официрима. Дан раније сам га послао овде. Капетан је Шваба (из крај око Штутгарта), поручник прве класе долази из северне немачке покрајине Холштајн, a поручник из Хановера. Сва тројица су тако дивни момци да човеку не преостаје друго већ да их загрли јер су пристојни, лепо васпитани и гнушају се онога што се догодило и што су видели. У несрећно село упало је два пута по пет стотина фукара и зликоваца, стари између петнаест и двадесет година, под командом двојице усташких поручника. Побили су све оне до којих су стигли, жене силовали, а затим мучили све док нису умрле; и децу су убијали. У Сави сам видео један женски леш ископаних очију и са комадом дрвета угураног у полни орган. Сиротица није имала више од двадесет година када је допала у руке овим неманима и вампирима. На углу једне куће гладне свиње кидале су леш неког мушкарца. Све куће су биле опљачкане. Оне „срећнике" који нису били убијени одмах у селу укрцали су у камион. Неки од њих су током вожње пресекли себи вене. Неке од избеглих (Срба, прим. прев.), који су побегли у облилжњу шуму, толико је охрабрила појава немачких тенкова да су се вратили у своје село. Људи су били уплашени, али су ипак изгледали и некако срећни. Колико смо доброга могли да урадимо у овој земљи, само да нам је пружена прилика и да нам је било дозвољено! А овако смо могли само да гледамо како се ови нељуди, садисти иживљавају! Ја сам, разуме се, сваки пут протестовао, но, моја власт није била толика да спречим сва недела. Тешим се да ми је ипак пошло за руком да спречим неке злочине у овом неиздрживом мору зла. Могу да се са пуним правом донекле тешим да сам спасао животе неколико хиљада људи. Да сам макар могао да спасем животе стотинама хиљада људи!
толеришемо њихове испаде. Ухапшене усташе морамо да предамо хрватским властима." To представља принципијелан став Хитлера према Хрватској која је вишенационална држава. Фирерова процена нема много везе са правом сликом стања у земљи. У јесен сам морао да се одлучим и да интервенишем, премда ова ствар није припадала мојој надлежности. Јадан босански сељачки народ. Много је пропатио и крварио. Многи очајници да би спасли голи живот побегли су „у шуму" и тако се прикључили јединицама наших непријатеља. Бандити Анте Павелића бацили су око на богата православна села која се налазе између Саве и Драве. Крајем августа 1942. млади Еуген Кватерник спровео је „полицијску акцију" у Срему, коју је одобрио глупи Каше. У операцији су са мањим бројем људи учествовале и немачке трупе. Човеку преостаје само да их тужи Богу! Виктор Томић је у Срему имао пуну подршку Павелића. Он се убраја у најповерљивије Павелићеве људе. Томић је масовни убица, пијаница и слуга покорни. Први пут када сам га срео, било је TO y немачкој амбасади у Загребу, пружио сам му руку. To je био и последњи пут јер тада нисам знао ко је он. Каше је, наравно, био одушевљен посетом високог усташког функционера. Акција умиривања устаничког терена састојала се за-
72/НИН/17/07/08
С
ви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем. Неке од тих непријатности морао је да чује од мене преко телефона. Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати. Последња два месеца нису били у „акцији". Ово може делом да се припише мојој интервенцији. Црквени Бок и суседна села поново су насељена староседеоцима који су разуме се, преживели покољ. Они су нажалост, у децембру нападнути од стране партизана, a TO je најбољи доказ да су ти Срби невини. Већ и пре посете Хитлеру Павелић је изјавио да жели да обојицу Кватерника смени са њихових високих положаја. Да намерава да склони сина Дида - за то је од мене добио највећи аплауз - а да поглавник намерава да се ослободи и оца; нисам му то замерио јер се показало да је он неспособан да води војску(...) Далеко теже било је уклонити младог Кватерника. Поглавнику није било лако да се растане од Дида кога зна још из његове најраније младости. И када је службено био склоњен са положаја, млади Кватерник је још дуго играо значајну улогу у политичком животу Хрватске, и то не јавно, него иза кулиса(..,) На нову годину 1943, после дужег времена, поново сам посетио старог маршала Кватерника. Био је, као увек, љубазан. Покушао је да ме убеди, заклињући се часном речју, да је целог свог живота био највећи пријатељ Срба. Све што је против Срба урадио, то је било по наређењу поглавника. Његов син Дидо, заправо, и није његов син,
већ му је Павелић духовни отац. Током боравка у емиграцији поглавник је Дида, који је пре тога био нормалан, симпатичан младић, васпитао тако да је постао убица и садиста. Раније је стари Кватерник обожавао Павелића, a сада када говори о њему каже само „онај...". Једном приликом поставио ми је детињасто питање: „Да ли ти њему уопште верујеш недељу увече, 25. јуна 1944. авионом сам отишао из и једну једину реч?" ОдБеограда. Моје славно време као војног заповедника за говорио сам: „Већ одавно Југоисток било је тиме окончано. ни слова." Када сам напустио Србију, имао сам осећај да је немачка Ово последње рекао позиција и овде обична кула од карата. Најутицајнији човек сам, уосталом, у више у Србији и даље је Дража Михаиловић. Није му нашкодио ни наврата и младом хрватпораз који је доживео од Тита на подручју НДХ. Припадници ском министру спољних Драже Михаиловића налазе се и у кабинету Милана Недића. послова, који је одмах Са Недићем сам се срео два пута. Он је човек кога треба узети отрчао поглавнику. Тиозбиљно. Данас би он сигурно добро размислио да ли да ме је изгубио моје повеприхвати понуђено место председника српске владе. Немци рење. Приликом нашег готово да немају својих трупа у Србији. Постоји само неколико следећег сусрета Павелић полицијских јединица. Највећи део Србије налази се под ме је поздравио овим реконтролом бугарског окупационог корпуса. Бугарских војника чима: „Ваша екселенцијо, нема само у северозападном делу Србије и Баната. Но, бугарске ја вам од сада обећавам трупе у Србији јесу најлошије бугарске јединице. Тек што сам на да ћу вам увек говорити кратко време преузео Врховну команду у Београду, две бугарске истину." Током следећих чете, заједно са својим официрима, пребегле су партизанима петнаест минута слагао код Лесковца. Једине трупе на које је човек могао да се ослони ме је три пута (...) у борби против партизана били су српски добровољци, a Једном сам моме драдонекле и руски. Употребљиви за борбу против партизана били гом обергрупенфиреру су и људи Драже Михаиловића. Везу са њим за мене је одржавао Кашеу, нашем посланиједан немачки мајор, носилац одликовања„витешког крста".(...) ку, рекао, а при том сам показао на поглавникову ним, како и сам каже, »хаотично«, Хорслику: „Погледајте само овог типа! Ошистенау повремено говори и о четничком шајте му косу, обуците му затвореничко покрету и његовом двојном карактеру који одело и пред вама ће се показати најлепши злочинац."(...) се испољава, на једној страни, кроз отпор окупатору и усташама и, на другој, кроз У својим дневничким белешкама, вође-
У
право у једној непрестаној оргији клања, пијанчења и силовања. Главне жртве, разуме се, били су богати српски сељаци Срема који је претежно насељен православним становништвом. У многим местима осећа се дух старе Аустрије. Када човек путује од Земуна ка Инђији, са једне и са друге стране пута наилази на лепа села у којима станују сви народи бивше аустроугарске монархије: Срби, Хрвати, Мађари, Власи, Словаци, Пољаци, Чеси и Немци. Ти изгреди су најзад били превише и за једног Кашеа. До данас нисам примио службени извештај о том догађају, али знам да је једном усред ноћи Каше захтевао од хрватске владе да се Томић опозове са свог положаја у Срему. Хрватска влада је испунила Кашеову жељу. После тога протекло је мање од четрнаест дана када сам примио вест даје Еуген Кватерник пренео своја овлашћења на Виктора Томића да води акције „умиривања" подручја око Бјеловара и Грубишног Поља. To би могло да буде око 18. септембра 1942. Поглавник се управо спремао да отпутује и да посети фиреров главни штаб у Виници. У Грубишном Пољу рођен је велики хрватски песник Петар Прерадовић. У рукама сам већ имао оригинални документ који говори о Кватерниковом наређењу. Павелић је ипак све порицао и рекао да је преко телефона наредио да се планирана акција заустави. Ја сам му јавио да je y Бјеловару већ ухапшено шест стотина Срба, а онда ми је Павелић преко Перчевића поручио како је ухапшено свега пет или шест особа. Пре Heгo што сам кренуо у Русију, Еуген Кватерник ми је причао сличне бајке. Смејао се мојој, како је веровао, наивности. И заиста, сада је кренула једна од најкрвавијих и најужаснијих акција које су у последње три године „спроведене" у Хрватској. Из својих кућа истерани су старци, жене
и деца. Затворили су их у вагоне у којима се превозила стока. Ту су били сабијени у великом броју, данима им нису отварали врата вагона и возили су их у ужасан концентрациони логор Јасеновац. Усташе су се докопале великог богатства српских сељака. Од стране хрватске владе службено је јављено да су ову операцију „прекинули".У другој половини октобра 1942. стигле су до мене нове грозне вести. Погођен је био крај западно од Јасеновца, око реке Саве. Јасеновац је најстрашнији концентрациони логор у Хрватској. У Јасеновцу је убијено много хиљада грађана ослобођене хрватске државе. Већ у новембру 1941. ја сам захтевао да у концентрациони логор дође једна немачка комисија. Еуген Кватерник се томе опирао. Више недеља се борио против мог плана како би добио на времену. Ово време је употребио да поред стварног логора смрти изгради „Потемкиново село". Из суседних села довео је људе који су добили задатак да глуме затворенике. Они су изгледали веома задовољно, а логор је био лепо изграђен, али je y њему било места за само 1.400 људи. Чак и наивном Кашеу цео извештај изгледао је необично и сумњиво. Стварни логор Јасеновац није никада видео ниједан Немац. У логор бисмо могли да уђемо само уз помоћ тенкова. Логор је био под командом нарочито дивљег и окрутног Лубурића. Он је живео у емиграцији и био је пропали студент. Јасеновац је бранило око хиљаду усташа. Они, наводно, нису никоме били одговорни. Вршили су терор над целим крајем. Кретали су у своје нечувене крволочне „акције", и то кад год им се прохтело. Једном приликом сам дознао да се поново спрема једна таква акција. Хрвати, са Павелићем, поново су порицали истинитост моје ин-
17/07/08/НИН/73
тактичку војну колаборацију. Овде Хорстенау говори о војној операцији против њих из маја 1943, чије је припреме пратило придобијање и самог Мусолинија да се дозволи разоружавање четника, »лојалних Италијанима«, који се налазе у италијанској окупационој зони. Изненада се из ходника чула нека бука. To су били Литерс и Ферч. Ушли су у нашу собу и испричали нам да су у десном крилу државне канцеларије управо водили разговор о војној акцији „Шварц". Циљ операције био је усмерен против четника на јужном делу Хрватске (источна Херцеговина и подручје јужно од Сарајева, који су током Другог светског рата такође припадали Хрватској, прим. прев.). Четничке снаге морају да се разоружају, a пo потреби и униште. Четници, наоружани српски националисти, службено се деле у две групе. Једна група делује у италијанској зони одговорности и њих има око 40.000. Италијани их снабдевају и наоружавају. Против те групе уперена је главнина наших снага како би се опет успоставио „мир и ред" на тој територији. Италијанска 2. армија (команда се налази у Сушаку, поред Ријеке) увек оклева када треба да крене у акцију против четника. Друга група четника су чисти револуционари. На челу им се налази југословенски „министар рата и врховни командант" Дража Михаиловић. Он се у то време са својим штабом налазио у Колашину, у Црној Гори. С њим је било и неколико енглеских официра. Њихова бројност није позната. Између четника Драже Михаиловића и италијанских четника постоји блиска сарадња. Војвода Јевђевић је својевремено био босански, а касније и југословенски посланик. Он је нека врста официра за везу између Михаиловића и појединих команданата италијанске 2. армије (Амброзио, Роата, Роботи). О овим односима сам говорио фиреру већ 23. септембра 1942. Он је очевидно
Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину тек тада разумео стварну ситуацију. После тога је сматрао да треба разоружати све побуњенике у Хрватској, Србији и Црној Гори. Ово укључује и италијанске четнике. Када је средином априла у Рим путовао у пратњи Рибентропа, Варлимонтов задатак је био да за тај план добије подршку самог Мусолинија. To му је пошло за руком током једног разговора са Дучеом.(...) ерч је пред нама развио једну војну карту на којој су тачно била означена сва места у Црној Гори где треба да опколимо побуњенике. План је био предвиђен тако као да се војна операција планира у Позену (немачки град, после 1945. додељен Пољској и данас се зове Познањ, прим. прев.), где је све равно, а не у високим брдима. У Црној Гори планински врхови достижу преко две хиљада метара, а има и много дубоких провалија и клисура. У предвиђеној акцији специјална улога намењена је пуку „Бранденбург". Пре почетка акције требало је да се преобуку и да носе српске униформе како би могли током борби да заробе Дражу Михаиловића. Пук „Бранденбург" био је елитна војна формација. У њој су служили они који знају српски језик и који могу да се преобуку у српске сељаке. Реч је, дакле, о модерној верзији тројанског коња. (...) Кајтел и Јодл су били убеђени да ће ова балканска акција имати пун успех. Ја сам се тихо, да ме нико не чује, смејао. У расправи, међутим, нисам учествовао јер то ионако не би имало никаквог смисла. Према целој акцији сам био скептичан и
Ф
формације. Ја сам онда наредио да ми се стави на располагање специјални воз; захтевао сам од поглавника да ми да двојицу хрватских пратилаца. Добио сам државног секретара Зајца и усташког „потпуковника" Лисака. Кренуо сам на пут, a то Павелића није нимало обрадовало. Шта сам све видео на железничкој станици у Сиску и у оближњем концентрационом логору, а затим, после дуже вожње аутомобилом, где ме је пратио немачки тенк, у Црквеном Боку - све те ужасне злочине почињене од стране Лубурића и његових бандита. To једноставно не може да се опише. Становници Црквеног Бока мало пре мог доласка прешли су у римокатоличку веру. После мог повратка у Загреб предао сам Павелићу кратак извештај. Саопштио сам му сурову истину, без икаквих улепшавања. Поставио сам неколико захтева. Обећао ми је својом часном речју да ће моје жеље испунити. При том, сада ми је јасно, није ни помишљао да обећање и испуни. Већ сам тада морао отворено да му кажем како сумњам да његова часна реч нешто вреди. Следећи пут примио ме је са најсвечанијим обећањем да више неће да ме лаже. После два минута поновоје лагао. (...) Усташка банда у Јасеновцу и даљеје несметано деловала и чинила нове злочине. Када данас размишљам о томе, могу слободно да кажем да ми је до овог тренутка, док ово пишем, пошло за руком да донекле зауставим усташки курс и спречим још страшније злочине. Поглавник је на почетку имао погрешну слику и веровао је да сам ја веома моћан. Он је моја овлашћења преценио. Лорковић ми је једном приликом, 1943,
сумњао сам у њен успех. Било ми је јасно да ће Италијани помоћи четницима. Италијани неће тек тако пасивно да посматрају претећу опасност која се надвила над четницима. Какве ће последице по односе са Италијанима имати наша акција, то се тачно не може предвидети. Сећам се да сам више пута у току рата, између 1915. и 1918, знао да кажем нашим немачким савезницима, господи из Врховне команде: „Ваша политика познаје само две крајности: бомбе или загрљај." А наша данашња политика је чак превазишла ону из Првог светског рата. Проблематично је било и то шта ће да уради Михаиловић. Да га ухвате - то ће тешко да пође за руком и елитној јединици „Бранденбург". Ако четници не успеју да се извуку из нашег обруча, постићи ћемо пун погодак: присилићемо четнике и партизане, националисте и комунисте, да против нас створе један јединствен фронт! До сада они између себе воде крвав братоубилачки рат. Без наше војне операције они ће, вероватно, и даље наставили да се међусобно убијају (...) У септембру 1943. Хорстенау је имао још једну прилику, овог пута у Пољској, за групни сусрет са фирером у његовом Главном штабу, где опет, на увијен начин повлађујући Хитлеру, износи и критику НДХ и Павелића. Већ сам помислио да нећу добити прилику да и ја говорим. To не би била никаква штета. Онда се јавио за реч Јодл и предложио фиреру да му ја нешто кажем о Хрватској. Како је несрећни Каше пре мене био код Хитлера, а он је обавио свој „посао", то ме је присилило да будем опрезнији. Тако сам био присиљен да глумим Цезара, те да непрестано понављам како је Брут „частан човек". Па ипак, желео сам да кажем све што је важно за ту тему. Моје излагање започео сам тиме како и ја делим мишљење да је потребно, макар и привидно, да Хрвате од следеће године ви-
рекао да сам ја једини Немац кога се Павелић боји. После 20. јула 1944. више нијеморао да ме се боји. Најзад је дошао његов час. Најважнији разлог што сам се супротставио усташким неделима био је чисто људски. Веровао сам да задатак државе не може да буде стварање услова за грађански рат. Хрватска власт је ово стање непрестано подгревала. Но, интервенисао сам и због немачких интереса. Усташки режим угрожавао је и нас. Хтео сам да спречим да немачки војници гину због идиотске Павелићеве политике. За мене је представљало мерило то шта је корисно, а шта није за вођење нашег рата. За нас једноставно није било добро да усташе непрестано вештачки подржавају стање грађанског рата. A то се све догађа иза наших леђа и на нашу штету. Нарочито је за нас било важно подручје између река Саве, Дунава и Драве. Православни живаљ на овом подручју, а пре свега у Срему, није имао никакав нарочит разлог да се радује оснивању НДХ. Но, ови људи су углавном били сити, богати сељаци. Све што су они хтели јесте то да их оставе на миру. Наша жеља, дакле, није никако могла да буде то да ове људе плашимо и тероришемо. Па, њихова села су се налазила уз најважнију саобраћајницу Загреб - Београд!(...) Ја сам лично осећао потребу да се дистанцирам од крволочне Павелићеве политике и његове екипе убица. Овде мислим на његове најпознатије убице. При том нисам много водио рачуна о томе шта ће било ко да ми каже. To осећам као своју дужност да бих заштитио углед немачког Вермахта који нема везе са усташким грозотама(...)
74/НИН/17/07/08
ше ангажујемо у ратним операцијама. Истовремено, нисам пропустио прилику да кажем да је расположење међу хрватским официрима лоше, а затим сам наставио: „Мој фиреру, Хрвати су примитиван народ. Они нису у стању да продру у суштину ствари као ми Немци. Због тога они не просуђују ратну ситуацију на основу њене најдубље суштине, него из угла њене спољне, површинске стране. Они су имали тешка искушења на југу и истоку и успешно су их положили, али су постали забринути и замишљени. Ово расположење преноси се и на њихове официре..." (...) Затим сам говорио и о општем стању у хрватској држави. Поново сам рекао да је Брут частан човек. He могу да порекнем да морамо да рачунамо са поглавником и усташама. (Ова тврдња, нажалост, већ је стајала у фиреровој заповести коју смо ми прочитали. Лукавом Мецгеру пошло је за руком да накнадно избрише барем реч „усташа", тако да је у документу остало само име поглавника који је тако остао као једини стуб хрватске државе.) Но, ми никако не смемо да направимо грешку и да упоредимо усташки покрет са нацио-
Сусрет у доброј атмосфери: Недић код Хитлера
налсоцијализмом и СС-ом. Фирер се насмејао, показујући потпуно разумевање за моју тврдњу. (...) Затим сам прешао на опис поглавника и то веома јасно и подробно. Он је био провинцијски адвокат, а сада је постао провинцијски револуционар. Нема сумње у то да нам је Павелић лојалан, али то је зато што он просто нема другог избора. Често сам морао да га прекорим јер ме је слагао. После тога би се сваки пут заклињао да то више неће да ради. Пола минута после тога поново сам га хватао у лажи. Хитлер се смејао. Усташе сам описао живописним бојама. Они уопште више не представљају јединствен покрет. Напротив, и у њиховим редовима постоји знатна опозиција. (...) Недавно се одржао састанак усташких вођа и већина је била против Павелића. Њега још подржава пет или шест такозваних усташа пуковника са још неколико терориста, и сви они заслужују да буду стављени уза зид. Радовао бих се кад бих их ја стрељао.
Пре неколико дана Каше је био код Хитлера и он му је сигурно причао сасвим супротну причу. Фирер је моје излагање примио мирно и додао помирљиво: „Знате ли да мени уопште није толико стало до тога да у Хрватској заиста наступи ред. Нама увек мора да се пружи могућност и повод како бисмо могли да се умешамо у њихову политику, да захтевамо војне базе и слично." Одговорио сам: „Мој фиреру, ви, дакле, заступате мишљење покојног председника владе Тафеа који је рекао да нације у свом окружењу треба непрестано да држимо у стању умерене побуне и немира." Хитлер ме је збуњено погледао, али је онда климнуо главом и рекао ми: „Знате, постоје ствари које не треба свакоме да се отворено кажу."(...) Хорстенау је многе ствари сазнавао (и бележио) посредно и накнадно. Такво је и ово сећање из октобра 1943, где му саговорник прича о Недићевом сусрету са Рибентропом и Хитлером. (...) Следеће вечери посетио ме је бивши аустријски конзул Фон Кронхолц, син некадашњег артиљерца бригаде у Линцу, који је био прави представник старе аустријске армије. Он је сада службеник код фирме Шенкер и друштво, у Београду. Он би хтео да га Немци узму у службу за тумача. Приликом посете председника српске владе Недића Рибентропу и Хитлеру, Фон Кронхолц је био присутан као преводилац. Док је боравио у Берлину, Кронхолцу су хтели да дају положај нижег чиновника министарства спољних послова. Кронхолц је то одбио. Причао ми је о сусрету Недића и Рибентропа. Разговор је трајао готово три пуна сата. Рибентроп је био запажен по свом надменом и глупом понашању. Када је дошло на ред питање службеног саопштења, Недић је одбио да потпише празан, бесадржајан документ. Рибентроп га је бесно згужвао, а Недић је храбро устао и хтео да напусти просторију. Само захваљујући Нојбахеру избегнута је непријатна ситуација. (...) Недићев разговор са Хитлером, према речима Фон Кронхолца, протекао је у бољој атмосфери. Недић, међутим, није смео да постави питање територије. Хитлер је такође одбио да призна Недићеву Србију као државу. Недић је ипак постигао неке успехе који се односе на унутрашњу ситуацију у Србији. Но, када се вратио, почеле су да се шире нетачне информације о томе како је Недић добио и неке територијалне уступке, а који се односе на леву, босанску обалу Дрине. Непријатељске радио-станице почеле су да шире вест о томе како је Недићева посета Хитлеру јасан знак слабости Немачке. Истина је, међутим, да је планирано да до овог сусрета дође три месеца раније, али је он одложен јер се Рибентроп изненада разболео. Ми увек морамо да каснимо.(...) 17/07/08/НИН/75
Док борави у Бечу у децембру 1944, Хорстенау од познаника сазнаје да је тамо из Кицбила, где је најпре избегао, стигао и Милан Недић који, коначно, с Немцима неће да улази ни у какве нове комбинације. После овог сусрета отишао сам заједно са Кронхолцом у хотел „Гранд" где се сместио Мецгер. Кронхолц је са Недићем стигао из Кицбила у Беч. Наши врше притисак на Недића да сазове своје присталице и да их позове на верност Немачкој. Од њега се такође тражи да позива у борбу против комуниста и да оснује нову владу. Недић одбија да то уради. Нојбахер се зато љути. Људи једноставно више не желе да се компромитују. Начин на који смо ми напустили Београд није био нимало весео. Наша служба безбедности, заједно са шефом српске полиције који је истовремено био и градоначелник Београда, били су међу првима који су напустили Београд. Приликом повлачења минирали смо многе бункере и друге објекте, а током борби многе зграде су страдале. Руси дивљају по Београду. Убијени су сви српски интелектуалци у Београду, а пре свега бивши официри Југословенске краљевске војске. Пре повлачења из Београда фелдмаршал Фрајхер фон Вајкс је изјавио да ће немачке трупе још пре Божића поново да се врате у град. Ја у ту причу не могу да верујем. српским круговима велико узбуђење проузроковало је убиство Срба на загребачкој железничкој станици. Лубурић је, како сам малопре споменуо, убио 36 српских добровољаца, „збораша". Међу њима се налази и један веома познати пуковник. Љотић је био довољно мудар и скроман, па је захтевао да му се само изруче тела његових људи. Хрвати чак нису хтели да му испуне ни ту жељу. Ми смо одговорни, јер смо увек у таквим приликама попуштали Хрватима. Заиста бедно од нас. Кронхолц је недавно у загребачком хотелу „Еспланаде" срео ужасно глупог саветника у нашој амбасади, Кина. Кин му је тријумфално изјавио како се показало да је политика нашег посланства у Загребу била исправна. Кронхолц се, наравно, није сложио са том тврдњом. Ја сам, међутим, убеђен да и наши „горе" верују да је Кин у праву. Људи се просто држе за сламку и не желе да мисле својом главом. Поглавник је и у очима Кина наш најдивнији савезник, чист као суза. Зато нисмо ни реаговали када је Лубурић побио Србе. И код Копривнице је дошло до напада на српске добровољце „збораше" који су путовали из Србије у Словенију! Недић прима четири хиљаде немачких марака, а други српски министри две хиљаде. Све нас то много кошта. Но, када се упореди са новцем који је овај рат прогутао, онда су наши трошкови за Недића умерени. •
У
Приредио САВА ДАУТОВИЋ Књигу ИЗМЕЂУ ХИТЛЕРА И ПАВЕЛИЋА, Глеза фон Хорстенауа можете купити у свим Нолитовим књижарама (у Београду: Краља Милана 23 и Краља Милана 34, као и у Новом Саду, Позоришни трг бр. 6), или на телефон 3248-322, на e-mail адресу:
[email protected]
