40077773-skripta-ekonomska-politika

1.SADRŽINA PREDMETA EKONOMSKE POLITIKE Ekonomska politika podrazumeva dejstvo instrumenata i mera koje u skladu sa karakterom drustveno-ekonomskog sistema preduzimaju određeni subjekti u procesu realizacije određenih ciljeva. Konstitutivni elementi sadržine ekonomske politike su :subjekti , instrumenti , ciljevi.Dejstvo i efekti ekonomske politike ogledaju se u funkcionisanju privrednih tokova tj.u delatnosti privrednih subjekata društva i njihovim rezultatima.Rezultat svih subjekata ogleda se u veličini društvenog proizvoda.Mere se preduzimaju sa ciljem obezbeđenja razvoja i prosperiteta privrede kao celine.Subjekti ekonomske politike ,polazeći od postavljenih ciljeva i primenom odgovarajućih instrumenata usmeravaju svoju akciju u pravcu ublažavanja poremećaja u privredi .Postoji veći broj subjekata , ali najbitniji je država , tj. vlada iz dva razloga:prvi je istorijski , jer se država javlja kao prva koja ima utocaj na privredni tok, a drugi se ogleda na činjenicu da posle krize tridesetih država dobija i socijalnu i ekonomsku funkciju . Kiršen je izjavio da je ekonomska politila ekonomski aspekt opšte politike vlade , tj. ona je promišljena intervencija vlade putem koje se ostvaruju njeni ciljevi. Dejstvo ekonomske politike se iskazuje u nivou opšteg društvenog razvoja .Uspešna ekonomska politika je jedan od faktora koji utiče na nivo ,tempo i karakter razvoja svake društvene zajednice.Ekonomska politika je aplikativna , praktična ekonomska disciplina koja ima i sopstvenu teorijsku podlogu. 2.MAKROEKONOMIJA I EKONOMSKA POLITIKA Dve oblasti predmeta ekonomske nauke su mikroekonomija i makroekonomija. -Mikroekonomija izučava ponašanje osnovnih privrednih subjekata ,potrošača , preduzeća u sferi njihove potrošnje i proizvodnje.Rezultati mikroekonomske analize su saznanja o formiranju ponude pojedinačnih roba i formiranju njihovih tržišnih cena.Na osnovu toga dobijaju se podaci o odnosu ponude i tražnje na tržištima pojedinačnih roba. -Makroekonomija se bavi ekonomijom kao celinom, tj. osnonim makroekonomskim agregatima (društveni proizvod , stopa ratsa, stopa inflacije, stopa zaposlenosti, platni bilans).Ona izučava tržište roba koje predstavlja skup svih pojedinačnih roba , kao i tržište rada.Izučava kretanje bazičnih ekonomskih kategorija, i pronalazi načina putem kojeg se ekonomska stvarnost pojednostavljuje.Koji je odnos između makroekonomije i ekonomske politike? 1. Objekt izučavanja ekonomske politke je privreda kao celina,tj. osnovne makroekonomske kategorije 2. Makroekonomija u izučavanju privrednih tokova oslonac nalazi u ekonomskoj politici, tj. njenim instrumentima iz sfere fiskalne , monetarne , budžetske, devizne , spoljnotrgovinske politike i politike dohodka.Ekonomska politika daje operativni mehanizam za izučavanje u okviru makroekonomije. 3. ekonomska politika polazi od makroekonomije , jer se bavi makroekonomskim kategorijama, a makroekonomija svoja izučavanja završava ekonomskom politikom. U oblasti makroekonomije , analize i izučavanja su neutralnog karaktera, dok ekonomska politika svoje dejstvo usmerava u konkretnoj privrednoj praksi.

3.OSNOVNE ODLIKE EKONOMSKE POLITIKE Ekonomska politika ima neka specifična svojstva.Ona je i teorijska i primenjena disciplina, tj. svoja teroijska saznanja verifikuje u praksi.ciljevi , instrumenti i subjekti ekonomske politike se povezuju u jednu funkcionalnu celinu i svoje delovanje uskladjuju sa karakterom društveno-ekonomskog sistema i potrebama njegovog razoja.Formiranje prve doktrine ekonomske politike datira iz vremena raspada apsolutističkih monarhija.Vremenom se njen razvoj usavršavao i prilagodjavao promenama , a teorijsku podlogu je gradila naknadno. Teorija ekonomske politike se gradi polazeći od principa makroekonomije i polazeći od odlika privrednog sistema i privredne prakse i potreba njenog razvoja.Odlike ekonomske politike da je teorijska i primenjena disciplina , osnova su podele na društvenu akciju (aktivnost subjekata) i društvenu nauku (materijalne i društvene pretpostavke njenog dejstva). Kao primenjena nauka određena je dejstvom i akcijom koju preduzimaju njeni subjekti radi realizacije postavljenih ciljeva.Merama ekonomske politike regulišu se privredni tokovi.Institucije u okviru privrednog sistema u praksi ostvaruju svoje funkcije putem akcije ekonomske politike.To da je ekonomska politika primenjena i normativna diciplina ukazuje na njenu vezu sa pravnim sistemom i pravnim naukama. Još jedno svojstvo ekonomske politike je efekat njene akcije , ne samo u privredi , nego i u drugim oblastima društvenog života..Uticaj potiče od nivoa društvenog proizvoda , stope njegovog rasta. Veliki uticaj na subjekte ekonomske politike imaju i promene na političkom planu.Poltički intresi su u nekim situacijama jači od pravih interesa društva. 4.EKONOMSKA POLITIKA KAO PRIMENJENA EKONOMSKA DISCIPLINA Specifično obeležje ekonomske politike je to da je ona primenjena , aplikativna ekonomska disciplina. Njenom dejstvu u praksi predhodi formulisanje ciljeva iodređivanje instrumenata za njihovu realizaciju, tj.proces donošenja odluka o ciljevima i instrumentima.U tom odlučivanju prisutni su uticaji iz svih sfera društva.Logično je da u procesu donošenja odluke dominantan uticaj ima ekonomski faktor, ali subjekti ekonomske poltike moraju uvažavati i procese odlučivanja iz socijalnog , pravnog , političkog i tehničkog okruženja.Mora oditi računa o stabilnosti poltičkog sistema i političkih donosa , očuvanju principa socijalne pravde , poštovanja pravnih normi. Subjekti ekonomske politke pružaju informacije privrednim subjektima koje oni koriste u ostvarivanju svoje delatnosti.Ekonomska poltika je usmerena ka ublažavanju poremećaja u privredi i održavanju globalne makroekonomske ravnoteže.U de4jstvu ekonomske politike ispoljavaju se dva problema : 1. problem tajm-lega – vremensko zaostajanje u efektima instrumenata ekonomske politike.razlog tome je što oni deluju posredno tako što u određenom pravcu motivišu delatnost privrednih subjekata 2. poremećaji – sposobnost subjekata ekonomske politike da ih na vreme uoče i da odgovarajućim instrumentima utiču na njihovo ublažavanje ili otklanjanje.Zato se smatra da ako je poremećaj mali , najbolje je ne preduzimati ništa.

5.PRIVREDNI SISTEM KAO USLOV DEJSTVA EKONOMSKE POLITIKE Između ekonomske politike i privrednog sistema postoji specifičan odnos.Dejstvo instrumenata ekonomske politike se ostvaruje u privrednom sistemu , čiji su konstitutivni elementi :resursi , privredni subjekti , aktivnosti i institucije. -RESURSI- predstavljaju realnu pretpostavku odvijanja privrednog života., jer njihova struktura uslovljava proces stvaranja materijalnog bogatstva.Glavna osobina resursa je da su retki, pa ekonomska politika treba da ih adekvatno rasporedi.Resurse čine materijalni i subjektivni činioci proizvodnje, gde ubrajamo prirodna bogatstva , sredstva za proizvodnju, radna snaga i stručna znanja.Najznačajniji resursi danas su :informacioni sistemi , preduzetništvo i telekomunikacije.Cilj ekonomske politike je ujedno i očuvanje prirodnih resursa i njihova racionalna upotreba. -PRIVREDNI SUBJEKTI-tu ubrajamo , preduzeća , državu i domaćinstva.domaćinstva predstavljaju potrošačke jedinice , a preduzeća i država su proizvodne jedinice.Država je ujedno i subjekt ekonomske politike , a karakter državne intervencije određuje dejstvo ekonomske politike.Preduzeća ostvaruju svoje delatnosti uz pomoć informacija koje dobijaju od subjekata.Za ekonomsku politiku je važna ciljna funkcija preduzeća dohodak ili profit , za koju određuje uslove realizacije , reguliše izdvajanja po osnovu poreskih i drugih obaveza i posebnimj propisima favorizuje delatnost preduzeća.Domaćinstva su potrošačke jedinice.Za ekonomsku politiku su bitne njihove potrošačke preference koje zavise od raspoložiivog dohodka, koja pokazuje njihou kupovnu moć. -AKTIVNOSTI-se iskazuju u oblasti društvene reprodukcije , potrošnja , proizvodnja , raspodela i razmena , u realnoj i monetarnoj privredi kao i u unutrašnjem i spoljnom tržištu. -INSTITUCIJE-su od značaja za akciju ekonomske politike.Podrazumevaju ustaljen odnos između privrednih subjekata koji je garantovan određenim pravilima ponašanja ljudi.U savremenim tržišnim privredama ona su uređena pravnim normama sa sankcijama.Akcija ekonomske politike je uspešnija ako je institucionalna struktura stabilna .najvažnije institucije su :tržište , svojina , Centralna banka i bankarski sistem , planiranje , berze , dobit ili dohodak.dinamično funkcionisanje institucija obezbeđuje ekonomska politika radi postizanja privredne ravnoteže. 6.PRAVNI SISTEM KAO USLOV DEJSTVA EKONOMSKE POLITIKE Ekonomsak politika je i normativna disciplina , što ukazuje na vezu sa pranim normama ,i pravnim sistemom, koji uređuje ambijent u kojem se odvija delatnost privrednih subjekata.učesnici aktivnosti su preduzeća , a njihov međusobni odnos mora biti određen i regulisan , tako da obezbeđuje nesmetano obavljanje njihove delatnosti u skladu sa tržišnim zakonitostima.Pravni sistem je bitan sa dva aspekta : 1. pravni propisi kojima se dodeljuju određena prava privrednim subjektima 2. prinudna realizacija prava privrednih subjekata, kada to ne ide mirnim putem Država donosi niz propisa kojima reguliše uslove privređivanja, kao i obligacione i imovinsko-pravne odnose.Prvu grupu pravnih propisa čine sistemski zakoni , koji uređuju oblast kreditno-monetarne politike , spoljnotrgovinske i devizne politike , bankarskog poslovanja , osnivanja i udruživanja privrednih subjekata.Sistemski zakoni polaze od

sistemskih rešenja.U planskim privredama, zakonska regulativa je jakai široka , a u tržišnim uža.Druga vrsta pravnih propisa obuhvata propise koje donosi država , radi regulisanja svojine , ugovora , naknade štete, zaštite svojine i stečaja. Za ekonomsku politiku je bitno da je pravni sistem efikasan , to znači da su zakoni postojani , da se menjaju često .Efikasan mehanizam omogućuje realizaciju individualnih prava.Neophodno je da privredni subjekti poštuju osnovne principe imovinske odgovornosti.Pravna država kreira i održava stabilan pravni sistem , koji obezbeđuje uslove da svi privredni subjekti poštuju i realizuju pravilo tvrdog budžetskog ograničenja. 7.POLITIČKI SISTEM KAO USLOV DEJSTVA EKONOMSKE POLITIKE Kada se govori o uticaju političkog faktora , prvo se ima u vidu karakter političkog sistema.U ovu podelu ubrajamo demokratske i autoritarne sisteme.U demokratskim sistemima učesnici u političkom životu su glasači , punoletni građani , koji se opredeljuju za političku partiju i programe .svaki od učesnika teži da ostvari svoj interes.U autokratskim sistemima postoji odsustvo izražavanja političke volje građana i iskazivanja različitih političkih interesa, pa sve odluke donose iz jednog centra. Prvo treba ukazati na uticaj političkog sistema na tempo i karakter privrednog razvoja.Teorijska istraživanja su pokazala da je u demokratskim sistemima cilj umereni privredni rast, a u autokratskim je zabeležen najviši privredni rast.u demokratskim sistemima je potreba razvoja tržišne privrede , a u autokratskim visok privredni rast, što je i dovelo do kraha komunističkih planskih privreda.Uticaj političkog faktora se može posmatrati sa više aspekata: 1. uticaj političkog sistema na vrstu i broj subjekata ekonomske politike.u autokratskim sistemima postoji monopol vlasti , plansko upravljanje privrednom.Država je u svojstvu „planske države“. Odluke su se donosile po principu administrativnog upravljanja .U demokratskim sistemima postoji više subjekata , tržišno orijentisani privredni sistem, dcentralizovan način donošenja odluka. Pored države u odlučivanju učestvuju , centralna banka , sindikati , berze. 2. uticaj političkog sistema na ciljeve ekonomske politike , gde su ciljevi često rezultat političkog procesa i poltičke odluke. 3. uticaj političke nestabilnosti na nivo makroekonomske efikasnosti. U parlamentarnim demokratijama je zabeleženo da politička nestabilnost i političko nejedinstvo dovodi do pogoršanja ekonomske situacije.Programi stranaka se generalno razlikuju , a samim tim dolazi do razlikovanja i u redosledu postavljenih ciljeva. 4. poseban vid uticaja se ogleda preko političkih privrednih ciklusa i stranačkih privrednih ciklusa.Politički privredni ciklusi su vezani za periode pred izbore, kada se u ekonomskoj politici preduzimaju mere kojima se povećavaju šanse za pobedu na izborima.Stranački privredni ciklusi su diktirani promenom vlade, koja za svoj mandat najavljuje novu ekonomsku politiku. 8.MEĐUNARODNO OKRUŽENJE KAO USLOV DEJSTVA EKONOMSKE POLITIKE

Kada se govori o međunarodnim okolnostima u vidu se imaju otvorene privrede.Na svetskom tržištu roba i usluga javlja se veliki broj učesnika.položaj zemlje u tgovinskoj razmeni zavisi od . stepena razvoja privrede , strukture privrede i stepena dostignutog razvoja.Postoji nekoliko uticaja međunarodnih okolnosti na dejstvo ekonomske poltike: 1. učešće u međunarodnoj razmeni – obim učešća privrede u međunarodnoj razmeni zavisi od stepena njene privrede i nivoa materijalne proizvodnje.Na svetskom tržištu formiraju se trems of trade uslovi razmene u koje se pojedina zemlja u zavisnosti od navedenih faktora više ili manje uklapa.Uslovi razmene podrazumevaju stalno kretanje .U procesu vođenja ekonomske politke određeni organi i tela imaju zadatak da prate promene na svetskom tržištu . 2. zastupljenost uvozne i izvozne orijentacije u privrednoj aktivnosti zemlje – Svaka otvorena privreda se na svetskom tržištu javlja kao izvoznik i uvoznik, pri čemu se teži maksimalnoj pokrivenosti uvoza izvozom.To je jedan od faktora koji formira trgovinski bilans.za njego nivo bitna su kretanja cena , tako da ako uvozne cene rastu , odnos razmene se pogoršava. 3. članstvo zemlje u međunarodnim organizacijamaϖ Međunarodni monetarni fond – osnovan 1944, sa ciljem promovisanja međunarodne saradnje.Predstavlja kreditnu uniju, jer finansijska sredstva koja odobrava potiču od uloga njenih članica.Sredstav se odobravaju u formi kredita državama članicama. Svetska banka –iliϖ Grupacija svetskih banaka , od njih su značajne Međunarodna asocijacija za razvoj i Međunarodna banka za obnovu i razvoj, jer obe odobravaju kredite preduzećima koji imaju garnciju države Evropska ekonomskaϖ zejednica osnovana Rimskim ugovoromiz 1957., Evropska unija .Ona od 1999. funkcioniše kao ekonomska i monetarna unija.Ona je nadnacionalna ekonomska organizacija koja svojim članicama preko koordinacije ekonomske politike obezbeđuje uslove za stabilan razvoj uz odgovarajuću zaštitu ekonomske i poltičke prirode. Svetskoj trgovinskojϖ organizaciji, osnovana sa ciljem liberalizacije svetske trgovine.Pogodnosti članstva se ogledaju u automatskim olakšicama u razmeni na svetskom tržištu , beneficijama pri uvozu i izvozu i zajedničkom istupanju na tržištu.Zato je visoko zastupljern protekcionizam , pa se zemljama ne članicama otežava pristup na svetskom tržištu. 4. stepen angažovanja stranog kapitala u razvoju –međunarodno finansijsko tržište na kojem se formira ponuda i tražnja kapitala iz različitih zemalja.određuje atraktivne zemlje u koje se uliva strani kapital, najčešće u svrhu investicionih ulaganja i određuju visinu kamatnih stopa na pozajmljeni kapital u vidu zajmova i kredita.Ima značajne efekte u nerazvijenim zemljama.Godišnja otplata stranih kredita je obavezna. 9.CILJEVI EKONOMSKE POLITIKE Ciljevi su formulisani zadaci i postavke za izmenu postojećih stanja u privredi,posmatrane u celini ili delovima projektovanih za neki vrmenski period.Dejstvo ekonomske politike uvek je inicirano ciljevima.Prema ciljevima se ekonomska politika odnoso kao prema oblicima svog delovanja. Ciljevi su često formulisani pod dejstvom politike. Karakter ciljeva zavisi od stanja u privredi i potreba njenog razvoja. Ciljevi

ekonomske politike su uvek u funkciji opštedruštvenog razvoja. Cilajevi su mnogobrojni i različiti. Značaj ciljeva se postavlja u odnosu na njihov doprinos koji oni sojom realizacijom iskazuju u razvoju privrede kao celine. Subjekti koji formulišu ciljeve suočeni su sa dva problema : izbor ciljeva i određivanje skale njihovog prioriteta. Ciljevi koji su izabrani i koje treba realizovati odeređeni su trenutnom ekonomskom situacijom. Kao ciljevi se mogu navesti povećanje stope rasta,smanjenje nezaposlenosti. Kada se ciljei formulišu pravi se skala njihovog prioriteta,tj. rangiranje ciljena prema njigovoj važnosti.

10.VRSTE CILJEVA U ekonomskoj politici je na osnovu privredne prakse zemalja izvšena klasifikacija ciljeva. Vrste ciljeva su : 1. prema vremenskom trajanju dele se na kratkoročne i dugoročne.Kratkoročni ili konjukturni ciljevi se određuju na kratak remenski rok,najčešće od 1 godine.Značajni su za postizanje kratkoročne privredne ravnoteže.Kao kratkoročni ciljevi se formulišu u nezaposlenost,stabilnost cena, niska inflacija,pozitivna stopa rasta i pozitivni platni bilans.Oni omogućuju kontinuitet procesa društvene reprodukcije i obezbeđuju osnovu za razvoj dugoročnih ciljeva.Dugoročni ciljevi se formulišu na rok od 10 i više godina i najvažniji su obezbeđenje privrednog rasta,poboljšanje alokacije faktora proizvodnje,poboljšanje u raspodeli dohotka i nacionalnog bogatstva. 2. prema njihovom međusobnom odnosu , mogu biti nezavisni , komplementarni i konfliktni.Retka je situacija da su nezavisni.Realan odnos je da se oni javljau u obliku sprege , u kojoj su komplementarni ili konfliktni.Komplementarni su oni koji se paralelno realizuju (većea stopa privrednog rasta =manja nezaposlenost).konfliktni ciljevi su protivrečni , tako da realizacija jednog sprečava realizaciju drugog cilja , koji je možda i prioritetniji(ubrzani privredni =narušena privredna ravnoteža). Konfliktnost se javlja izmedju ciljeva i na duk i na kratak rok.Kada zemlja ima jasno definisanu politiku privrednog razvoja , konfliktnost je na najmanjoj meri. 3. podela na glavne i sporedne ciljeve .uobičajno je da se dugoročni ciljevi dele na glavne i sporedne.Među glavnim dugoročnim ciljevima ističu se ekspanzija proizvodnje , poboljšanje alokacije , u raspodeli dohodka.Ova podela dobija značaj kada se sagledava sa stanovišta tekouće ekonomske politike Glavni ciljevi su u tržišnim privredama i odnose se na stopu privrednog rasta , zaposlenost, stabilnost nivoa cena i pozitivni bilans. 4. prema sadržini dele se na ekonomske u užem i ekonomske u širem smislu.Ciljevi ekonomske politike kojima se postižu promene u procesu proizvodnje shvaćene kao jedinstvo osnovnih elemanta –proizvodnje , potrošnje , raspodele i razmene su ekonomski u užem smislu.Ciljevi ekonomske politke čija realizacija donosi promene u institucionalnoj strukturi privrednog sistema su ekonomski u širem smislu.Oni pomažu

realizaciju ciljeva u užem smislu. 11.OSNOVNE ODLIKE CILJEVA Ciljevi su baza akcije ekonomske politike.Pre formulisanja ciljeva pristupa se analizi privredne situacije.Treba da ispune određene karakteristike jer se time povećava mogućnost njihove realizacije. Zahteva se da njihova sadržina bude u svim elementima jasno formulisana.Osnovne odlike ciljeva su : 1. da su specificirani , kvalitativno sadržinski određeni , tj.da imaju sferu u kojoj deluju 2. kvantitativno određeni , podložni kvantifikaciji , jer to pojednostavljuje izbor instrumenata za njihovu realizaciju 3. vremenski određeni , jer je to bitno zbog realizacije instrumenata i usklađivanja odnosa 4. međusobno uskladivi, polazi se od podele na nezavisne , komlementarne i konfliktne 5. realni , odnosno ostvarljivi, bitno je da pre njihovog formulisanja bude detaljno izanalizirana privredna situacija.Druga pretpostavka je da u skali ciljeva oni budu međusobno usklađeni, tj. komplementarni.I treća pretpostavka je realnost ciljeva , tj . da se poklapaju sa stvarnom privrednom situacijom , a ne da su plod želja. 6. rangirani u skali prioriteta Da bi se formulisali ciljevi , neophodno je koristiti kako teorijska znanja tako i iskustva prakse. 12.ODLIKE SUBJEKATA Subjekti su nosioci akcije ekonomske politike.Imaju pred sobom određene ciljeve i potrebno je da izaberu određene instrumente za njihovu realizaciju.Ciljevi su uglavnom već određeni od strane drugih društvenih subjekata , uglavnom politike i njenih subjekata.Postavlja se pitanje ko može obavljati tu funkciju?Akcija subjekata ekonomske politike se preduzima u cilju usmeravanja ukupnih privrednih tokova preko uticaja na odnos agregatne tražnje i agregatne ponude.Subjekti imaju pravo da donose obavezujuće makroekonomske odluke. Osnovne odlike subjekata su : 1. definisani interes 2. sposobnost odlučivanja od opšteg interesa 3. akciona sposobnost 4. sposobnost samostalnog odlučivanja U razvoju socijalističke privrede , država je sa partijskim aparatom činila jednu celinu, bila jedini subjekt.Učestvuje donošenjem administrativnih odluka.država donosi odluke , a njihova realizacija je prepuštena državnom aparatu.U kapitalističkim zemljama, karakter i funkcija subjekata ekonomske politike zavisile su od faze razvoja privrede i osnovnih principa uređenja njenih tokova.Kriza tridesetih godina otvorila je pitanje novog pristupa u uređenju privrednih tokova. 13.VRSTE SUBJEKATA

U savremenim tržišnim privredama postoji pluralizam subjekata.Možemo ih podeliti u dve grupe . 1. neposredno primenjuju instrumente ekonomske politike-država i centralna banka 2. posredno utiču na privredne tokove- sindikati radnika , udruženja poslodavaca, monopoli, berze, privredne komore Osnovni subjekt ekonomske politike je država, koja ekonomsku ulogu dobija nakon krize tridesetih. Ekonomsku politiku države koncipira i sprovodi vlada preko privrednog aparat od ministarstava do najnižih organa uprave.Ekonomska uloga se realizuje u okiru mera u cilju ublažavanja poremećajau privredi.Normativnom regulatiom uređuje opšte uslove privređivanja. Centralna banka je najviša monetarna vlast u zemlji.Ima ulogu banke banaka.Odgovara parlamentu.Osnovna funkcija je očuvanje stabilnosti cena , kontrola novčane maseu opticaju i održavanje unutrašnje i spoljašnje likvidnosti.Kontroliše rad poslovnih banaka. Sindikati radnika i udruženja poslodavaca jedan su od činilaca državnog korporatizma.Sukobi između njih se rešavaju pregovorima .poseban značaj imaju kolektivni ugovorikoji se sklapaju između radnika i poslodavaca. Monopoli utiču na makroekonomska kretanja.Koncentracijom roba od strane jednog proizvođača nastaju monopoli koji kontrolišu ponudu i cene suprotno principu slobodne tržišne utakmice.narušavaju tekuću politiku cena.Država zato vodi aktivnu antimonopolsku politiku. Berze mogu biti produktne (na kojima se formira cena bitnih strateških proizvoda) i efektne (Na kojima se formiraju cene hartija od vrednosti). Privredne komore su interesne , samostalne i poslovno-stručpne organizacije preduzeća , preduzetnika i drugih oblika organizovanja koje učestvuju u obezbeđivanju i ostvarivanju njihovih zajedničkih interesa.Za cilj imaju zasštitu interesa i unapređenje uslova privređivanja.republička privredna komora sarađuje sa Vladom , delegira svoje predstavnike i daje inicijativu za donošenje zakona i drugih propisaiz oblasti privrede. Država , centralna banka se drže određenih pravila i poseduju određena diskreciona prava. 14.ULOGA DRŽAVE U TRŽIŠNIM PRIVREDAMA Nakon krize tridesetih , država je neophodan subjekt u privredi i na tržištu.Država reguliše privredne aktivnosti da bi zaštitila zaposlene , potrošače i životnu sredinu, i da bi sprečila antikonkurentsko i diskriminatorno ponašanje.Dražava preduzima funkciju alternativnog koordinatora i alokatora . Ograničenja perfektnog tržišta nastaju , formiranjem monopola i monopolskog ponašanja, eksterni efekti koji se javljaju kada delatnost jednog proizvođača za druge stvara ili dodatne troškove ili dodatnu korist, iz oblasti javne potrošnje koja se ne može prepustiti tržišnom mehanizmu zbog specifične prirode javnih dobara i nužnost redistribucije dohodka stečenog u primarnoj raspodeli.U situacijama koje nastaju usled tržišnog mehanizma i nemogućnosti dejstva perfektne konkurencije , država interveniše određenim merama. Funkcije države su: 1. uređuje pravni sistem i definiše pravila ponašanja za sve učesnike

2. alokativna funkcija , realizuje se u javnom sektoru 3. regulaciona funkcija u oblatima gde postoji poseban državni interes 4. stabilizaciona funkcija , primena instrumenata za stabilne uslove privređivanja 5. redistributivna i socijalna se realizuje putem teansfernih plaćanja 6. razvojna funkcija se ostavruje putem politike privrednog razvoja U kojoj meri će se dati primat nekoj od funkcija zvisi od koncepta ekonomske politikei uticaja političkog faktora.treba ukazti i na nedostatke u oblasti realizacije ekonomskih funkcija države : 1. nedovoljna informisanost 2. ne poseduje moć apsolutne kontrole 3. postoji ograničena kontrola nad državnom birokratijom 4. proces odlučivanja i izbora jednog ili više mogućih rešenja Ekonomske funkcije države se različito iskazuju u meri i intezitetui čiji je krajnji rezultat efikasnost ekonomske poltike i nivo privrednog razvoja pojedine zemlje. 15.VRSTE INSTRUMENATA EKONOMSKE POLITIKE Subjekti ekonomske politike odlučuju o tome koje će instrumente primeniti za realizaciju ciljeva.Bitno je da budu izabrani oni koji će imati rezultate.Vrste instrumenata su: 1. instrumenti fiskalne politike – finansira se potrošnja države , javna potrošnja , javne službe .unstrumenti su porezi , takse , doprinosi, zajmovi ,carine 2. instrumenti monetarno-kreditne politike –podrazumeva sver uopticaja novca , ponude novca i volumena kredita, nivoa kamatne stope.U vođenju monetarne politike osnovnu ulogu ima Centralna banka koja vodi politiku emisije novca.kreditna politika i njeni instrumenti su u rukama bankarskih institucija od kojih je najvažnija kamatna stopa. 3. instrumenti politike cena –za cilj imaju održavanje stabilnosti opšteg nivoa cena , tj.niske stope inflacije.U tržišnim privredama princip je da se cene formiraju na tzv. Slobodnom tržištu 4. instrumenti spoljnotrgovinske i devizne politike – primenjuju se u tokovima ekonomske razmene između zemalja.U regulisanju spoljnotrgovinskih odnosa koriste se carine , kvote , kontigenti.U deviznoj politici bitan instrument je određivanje deviznog kursa nacionalne valute. 5. instrumenti politike dohodka –odnose se na nivo stečenih dohodaka i njihova raspodela na potrošnju i štednju 6. instrumenti direktne kontrole se koriste izuzetno , imaju snažne efekte i obavezni su za sve subjekte.Njihova osnovan odlika je da su selektivni i efikasni na kraći rok. 16.ODNOS CILJEVA I INSTRUMENATA Instrumenti ekonomske politike su :instrumenti fiskalne politike , monetarno-kreditne politike , politike cena , spoljnotrgovinske i devizne politike , politike dohodka i instrumenti direktne kontrole. Usled velikog broja instrumenata nastaje veliki problem za subjekte ekonomske politike oko pitanja njihovog izbora , kombinacija i primene.Ključni problem ekonomske politike je odnos ciljeva i instrumenata .Na toj relaciji javlja se uslov koji ekonomska politika mora ispuniti , a to je konzistentnost od koje zavisi njena efikasnost.kozistentnost nastaje onda kada su formulisani ciljevi i instrumenti međusobno

usklađeni.O instrumentima ekonomske politike se ne može govoriti nezavisno od njenih ciljeva. Sposobnost subjekata se iskazuje u izboru odgovarajućih instrumenata za realizaciju ciljeva.U akciji ekonomske politike uvek je prisutan veći broj ciljeva koje treba ostvaritiprimenom većeg broja instrumenata.Subjekti ekonomske politike primenjuju više instrumenata za realizaciju ciljeva čije se dejstvo proširuje i na ostale ciljeve .Konzistentnost ekonomske politike se može lakše postići ukoliko je broj njenih instrumenata veći ,a iz toga sledi bitna karakteristika ekonomske politike- multi instrumentalnost. Tada je izbor instrumenata i njihova kombinacija lakša i jednostavnija .Ako postoji veći broj ciljeva treba kombinovati veći broj instrumenata. Neizvesnost kod dejstva instrumenata pojačan je faktorom vremena , jer tek posle isteka određenog vremena može se videti efekat instrumenata u realizaciji jednog ili više ciljeva.Od instrumenata treba razlikovati mere ekonomske politike koje znače promenu , ukidanje ili uvođenje novog instrumenta ekonomske politike Za subjekte ekonomske politike je bitno da mogu ostavriti cilj izabranim instrumentom. 17.OPŠTI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE Opšti koncept ekonomske politike određen je karakterom privrednog sistema pojedine zemlje.javlja se u tri varijante : 1. koncept ekonomske politike putem regulisanja tražnje koji se primenjuje u razvijenim tržišnim privredama. Ovaj koncept se zasniva na instrumentima ekonomske politike kojima se utiče na nivo lične , opšte i investicione potrošnje 2. koncept ekonomske politike putem regulisanja ponude koji se primenjuje u planskim privredama. Ovaj koncept se zasniva na instrumentima kojima se utiče na nivo društvene proizvodnje 3. koncept ekonomske politike putem regulisanja i ponude i tražnje koji se primenjuje u plansko-tržišnim privredama, predstavlja kombinaciju prva dva koncepta i kombinaciju njihovih instrumenata Koncept ekonomske politike putem regulisanja tražnje primenjuje se u razvijenim tržišnim privredama. Polazna osnova ovog koncepta je uticaj agregatne efektivne tražnje na visinu nacionalnog dohodka i zaposlenosti.Na komponente agregatne tražnje utiče se merama fiskalne , monetarne i posebno budžetske politike. Koncept regulisanja ekonomske politike putem regulisanja ponude primenjivao se u zemljama Istočne Evrope , u kojima se izgrađivao sistem administrativnog socijalizma.On se oslanja na razgranat planski mehanizam i plansko regulisanje obima društvene proizvodnje.privredni sistem je stogo centralizovan. Treći koncept predstavlja kombinaciju predhodna dva , bio je primenjen u Jugoslaviji u periodu od sredine pedesetih do sredine šezdesetih.Merama ekonomske politike su se odžavale osnovne proporcije na makroekonomskom planu. 18.POSEBNI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE Posebni koncept predstavlja konkretizaciju opšteg koncepta u skaldu sa zahtevima koji proističu iz konkretnog stanja u privredi.Najčešće se formira u dve situacije :posle

obavljenih izbora , čiji su elemnti najavljeni u preizbornoj kampanji i koncept koji se formira usled većih poremećaja u privredi koji ugrožavaju njene tokove i stabilnosti.To je najčešći slučaj sa inflacijom, pa se preduzimaju mere antiinflacione politike. Uspešna antiiflaciona politika zabeležena je u Izraelu 1985..Početni potezi bilis u smanjenje budžetskog deficita u odnosu na društveni proizvod, regulisati suficit u platnom bilansu i prilagoditi realne nadnice tako šte će se napustiti njhivov usaglašavanje sa rastućom stopom inflacije.Cene i zarade su bile podvrgnute jednokratnim prilagođavanjima garancija uspeha bila je sadržana u dogovoru između vlade, poslodavca i sindikata.Sledeća mera je bila devalvacija nacionalne valute , uvođenje fiksnog deviznog kursa. 19.EFIKASNOST EKONOMSKE POLITIKE Efikasnost je kategorija kvantitativne prirode jer meri odnos između uloženih sredstava i ostavrenih rezultata.efikasnost ekonomske politike se iskazuje u dostignutom stepenu ostavrenih ciljeva .Tokom akcije ekonomske politike javljaju se prepreke političkog , društvenog ili socijalnog karaktera.centralno pitanje efikasnosti ekonomske politike su uslovi od kojih ona zavisi.Opšti uslovi su :karakter institucionalne infrastrukture , stabilnost političkog sistema i rešavanje problema javnog izbora.Stabilne i funkcionalne infrastrukture su neophodna podloga akcije ekonomske politike.Izdvajaju se institucije tržišta i svojine.Razvijeno integralno tržište omogućuje primenu instrumenata fiskalne , monetarne i devizne politikeStabilan politički sistem omogućuje regularne izborne cikluse , i bitno je kako se realizuje proces javnog izbora i kolektivnog odlučivanja. Posebni uslovi ekonomske politike su : 1. stepen realnosti ciljeva- polazi se od procene situacije , za formulisanje ciljeva subjekti koriste verodostojne informacije 2. izbor efikasnih instrumenata – postići kombinaciju realnih ciljeva i odgovarajućih instrumenata, uvek postoji neizvesnost.treba važiti pravilo da se oni ne menjaju , jer promena instrumenata utiče na promenu postojećih uslova privređivanja i utiče na alokaciju postojećih resursa 3. pravovremena primena instrumenata-zavisi od procedure odlučivanja .Postoje ugrađeni stabilizatori koji deluju automatski sa promenama u privrednom sistemu.mali broj instrumenata deluje direktno 4. vertikalna i horizontalna koordinacija odluka-karakter i nivo koordinacije odluka određen je karakterom političkog sistema i brojem i vrstom subjekata ekonomske politike.U centralizovanom sistemu država je jedini subjekt ekonomske politike i koordinacija odluka se ostvaruje preko sistema vertikalno uređenih hijerarhijskih odnosa organa upravljanja privredom.Decentralizovani sistem odluka vezuje se za sistem tržišnog privređivcanja i političke demokratije, vlada i centralna banka.Koordinacija njihovih odluka je na horizontalnom nivou. Pokazatelji efikasnosti ekonomske politike su : 1. bruto domaći proizvod -njegovo povećanje dovodi do povećanja bogatstva društva 2. stopa nezaposlenosti- koja ne bi smela da bude iznad 5.5-6%. 3. stopa inflacije- koja u razvijenim zemljama iznosi oko 2% 4. stabilnost deviznog kursa nacionalne valute – dejstvom centralne banke

5. budžetski deficit , tj.suficit 20.PROIZVODNI METOD OBRAČUNA DRUŠTVENOG PROIZVODA Proizvodni metod obračuna društvenog proizvoda polazi od shvatanja da samo proizvodne delatnosti stvaraju društveni proizvod , dok neproizvodne učestvuju u njegovoj raspodeli.Proizvodne delatnosti su :trgovina , industrija , saobraćaj , turizam , a neproizvodne su .obrazovanje , zdravstvo , sovijalna zaštita.Po metodologiji koja se primenjuje u Sistemu materijalne proizvodnje , uzimaju se kategorije :društveni bruto proizvod, koji predtsvalja zbir cena proizvoda i usluga svih privrednih delatnosti u toku jedne godine. Vrednosna struktura društvenog bruto proizvoda sadrži , materijalne troškove , amortizaciju , nacionalni dohodak, lični dohodak , akumulacija i fondovi. Materijalni troškovi su vrednost utrošenih predmeta rada, sirovina i reprodukcionog materijala , a amortizacija vrednost osnovnih proizvodnih fondova koji je u procesu proizvodnje prenet na nove proizvode.Veličina društvenog bruto proizvoda je značajna za praćenje promena u privrednoj strukturi. Materijalni troškovi se ponavljaju i njihovim eliminisanjem dobija se veličina društvenog proizvoda.Naturalna struktura društvenog proizvoda , sa stanovišta njegove upotrebe se sastoji iz sredstava za proizvodnju i za potrošnju.Upotreba društvenog proizvoda se može odvijati na dva načina , ili se može odmah utrošiti ili se može uštedeti.ušteđeni delovi će u nekom kasnijem periodu biti takođe utrošeni.Uštede iz određenog razdoblja jednake su razlici između društvenog proizvoda i potrošnje.Deo koji nije potrošen su investicije , tj. ulaganje u proces proizvodnje.Tako su uštede jednake investicijama. 21.METOD OBARČUNA I STRUKTURA NACIONALNOG DOHODKA U materijalnom smislu nacionalni dohodak je skup proizvoda i materijalnih usluga koji su novoproizvedeni u privredi u vremenu od jedne godine.Veličina nacionalnog dohodka se dobija kada se od društvenog proizvoda oduzme vrednost amortizacije .Elementi strukture nacionalnog dohodka su : 1. LD - ličn i dohodak , tj lična potrošnja 2. A - akumulacija koja predstavlja izvor sredstava proširene reprodukcije 3. F - fondovi opšte i zajedničke potrošnje u delatnostima koje ne učestvuju u stvaranju društvenog proizvoda, već u njegovoj raspodeli Drugi naziv za nacionalni dohodak je neto društveni proizvod.Nacionalni dohodak se definiše i kao onaj deo vrednosti koji društvo može da potroši , a da ne posegne za svojim postojećim bogatstvom. Nacionalni dohodak predstavlja izvor i granicu finalne potrošnje u društvu koje čine lična , opšta i investiciona potrošnja.veličina nacionalnog dohodka formira agregatnu tražnju i u okviru nje parcijalnu tražnju. Domaći nacionalni dohodak je veličina koja je rezultat domaće proizvodnje.U analizu se mora uključiti i uvoz i izvoz roba i usluga.Uvoz je obezbeđivanje robe koja nedostaje domaćem tržištu , izvoz je oslobađanje od viška robe koji premašuju domaću tražnju.razlika između izvoza i uvoza naziva se saldo izvoza i uvoza.

Raspoloživi nacionalni dohodak je onaj kojim privreda raspolaže pošto je deo domaćeg proizvoda izvezla , a uvezla deo tuđih proizvoda.njegova veličina jednaka je veličini domaćeg nacionalnog dohodka i vrednosti salda izvoza i uvoza roba i usluga.Ukoliko su uvoz i izvoz jednaki poklapaće se veličine domaćeg i raspoloživog nacionalnog dohodka.U slučaju nepoklapanja , tu se nameće akcija ekonomske politike da bi održavala ravnotežu. 22.SISTEM NACIONALNIH RAČUNA KAO METOD OBRAČUNA DRUŠTVENOG PROIZVODA Sistem nacionalnih računa kao metod obračuna društvenog proizvoda primenjuje se u tržišnim privredama.Polazna osnova proističe iz principa integralnog tržišnog privređivanja , na osnovu kojih svi proizvodi i usluge imaju tržišnu vrednost.Vrednost društvenog proizvoda nije rezultat samo rada proizvođača u materijalnoj proizvodnji , već se formira delovanjem globalnih odnosa ponude i tražnje.Metodologija obračuna se zasniva na široj koncepciji proizvodnje koja se definiše kao stvaranje korisnih proizvoda i usluga koji imaju materijalni i nematerijalni oblik. Prva makroekonomska kategorija je bruto domaći proizvod, koji čine :sve robe i usluge koje proizvode za tržište privatna ili državna preduzeća, usluge koje potiču od države, sve robe i usluge koje proizvode nekomercijalne institucije i izvesna dobra i usluge koje proizvede domaćonstvo.definiše se kao. 1. vrednost finalnih proizvoda i usluga koji su proizvedeni u privredi u toku određenog perioda 2. suma dodatih vrednosti u privredi u toku određenog perioda, najčešće godine dana, u svim privrednim jedinicama 3. suma svih dohodaka u privredi u toku određenog perioda , najčešće godine dana , dohodci potiču od rada i kapitala Od veličine bruto domaćeg proizvoda zavise ukupna potrošnja u društvu , njegova struktura se predstavlja kao zbir lične potrošnje , investicija i javne potrošnje. Druga makroekonomska kategorija je bruto nacionalni dohodak, čiji je jedan deo ostvaren u inostranstvu.Vrednost bruto nacionalnog dohodka se dobija tako što se bruto domaćem proizvodu doda razlika između dohodaka ostvarenih u inostranstvu i dohodaka koji su strani subjekti stekli u zemlji .Ta razlika se zove neto faktorski dohodak.Kada je bruto nacionalni dohodak veći od bruto domaćeg dohodka to znači da domaći privredni subjekti više zarađuju u inostranstvu.Oba bruto proizvoda se obračunavaju po tržišnim cenama., koje uključuju posredne poreze . Bruto domaći proizvod po faktorskim cenama predstavlja sumu novostvorene vrednosti koja je izvor finalne potrošnje.kada se toj veličini dodaju transferi ioduzmu direktni porezi , dobija se kategorija raspoloživog dohodka domaćinstva.On pokazuje kupovnu moć domaćinstva , tako da se jedan deo njegov troši na kupovinu , a drugi se štedi.Od njegove veličine zavisi nivo potrošnje. 23.REALNI I NOMINALNI DRUŠTVENI PROIZVOD Društveni proizvod se izražava preko cena.Postoje tekuće i stalne cene.Tekuće cene

predstavljaju tržišne cene , tj. cene po kojima se proizvodi prodaju.društveni proizvod izražen u tekućim cenama naziva se nominalni.kretanje cena utiče na obračun društvenog proizvoda, tj.prilikom izračunavanja društvenog proizvoda uračunava se i inflacija , tj.opšti porast cena.da bi se dobilo stvarno kretanje društvenog proizvoda , treba eliminisati inflaciju .To se postiže indirektnim putem , deflacioniranjem ili inflacioniranjem nominalnog društvenog proizvoda ili direktnim putem primenom metoda stalnih cena. Ukoliko se cene u nekom trenutku povećavaju , što znači da postoji inflacija koji utioče na uvećšanje nominalnog proizvoda u odnosu na realni to se otklanja deflacioniranjem nominalnog proizvoda.Kada se cene smanjuju , postoji deflacija , njihov uticaj se otklanja inflacioniranjem nominalnog proizvoda. Postupak se sprovodi tako što se nominalni proizvod deli indeksom cena .Indeksi cena pokazuju kretanje nivoa cena u vremenu.Oni se dobiajaju tako što se na određenim punktovima posmatraju cene reprezentativnih proizvoda i za svaki od njih se utvrđuje njegova prosečna mesečna cena, da bi se za svaki od njih izračunao indeks cena .Za deflacioniranje i inflacioniranje društvenog proizvoda potrebno je zanti kretanje cena.Kretanje cena određene grupe proizvoda odnosno njihov nivo nivo u različitim godinama pokazuje grupni indeks cena. Stalne cene su cene iz određene godine u kojoj su privredna kretanja bila najstabilnija ili iz godine u kojoj su izvršene značajne promene u cenama.veličina realnog društvenog proizvoda određen godine dobija se množenjem količine proizvoda sa stalnim cenama. Kada se utvrđuje stopa rasta društvenog proizvoda to se čini praćenjem realnog društvenog proizvoda. Deflator društvenog proizvoda se dobija deljenjem nominalnog sa realnim proizvodom, koji pokazuje kretanje unflacije u određenom vremenskom proizvodu.

24.TEKUĆI I POTENCIJALNI DRUŠTVENI PROIZVOD Tekući društveni proizvod se realizuje postojećim proizvodnim faktorima pri nivou dostignute zaposlenosti.U savkoj fazi privrednog razvoja mogu se pratiti kretanja zaposlenosti i inflacije . Uočavamo da društveni proizvod nije izjednačen.tako u fazi ekspanzije zaposlenost proizvdonih faktora raste , pa se povećava i proizvodnja , au vreme recesije raste nezaposlenost , opada stopa rasta i smanjuje se veličina društvenog proizvoda. Odstupanje kretanja društvenog proizvoda od linije trenda stavraju jaz društvenog proizvoda koji pokazuje razliku izmedju tekućeg i potencijalnog društvenog proizvoda.Potencijqalni društveni proizvod se ostvaruje u uslovima pune , normalne zaposlenosti.Jaz omogućava da se sagleda kolika su odstupanja tekućeg od potencijalnog društvenog proizvoda. Cilj je da jaz bude što manji.U akciji ekonomske politike jaz je pokazatelj privrednih kretanja i istovremeno ukazuje koje mere treba preduzeti sa ciljem podizanja nivoa privredne aktivnosti.

25.POJAM I ODLIKE PRIVREDNOG RAZVOJA Visina materijalnog bogatstva,zadovoljenja različitih potreba i njihova struktura određeni su tempom privrednog razvoja. Mere i akcije ekonomske politike treba da uspostave kratkoročnu privrednu ravnotežu. Privredni razvoj je proces uvećanja materijalnog bogatstva društva uz istovremane strukturne promene u privredi uključujući i promene u alokaciji raspoloživih privrednih faktora. Promene kvantitativnog karaktera koje su rezultat privrednog razvoja ogledaju se u stopi privrednog rasta. Promena privredne strukture regionalnih jedinica prirodnih i drugih resursa su prateće pojave procesa privrednog razvoja. Privredni razvoj uslovljava kvantitativne i kvalitativne promene u okiru drštveno-ekonomskog sistema, aproces privrednog rasta samo kvantitativne. Pojmovi- priredni razvoj i privredni rast se često poistovećuju. Teorija privrednog razvoja posebno razmatra problem razvoja u zemljama koje su nerazvijene i u onoma koje su razvijene. Kod nerazvijenih zemalja postoji nerazvijena materijalna osnova i disprporcionalna privredna struktura. Kod njih se metod prirednog razvoja zasniva na većem učešću radne snage,neophodnosti angažovanja obilnih sredstava akumulacije sa ciljem investicionog ulaganja. Razvoj podele rada i diverzifikacioje proizodne strukture su prateći procesi privrednog razvoja u kojima novi proizvodni sektori utiču na priredni sektor. Najveći deo mase sredstava za rad obezbeđuje se uvozom. U razvijenim zemljama privredni razvoj je kontinuirani proces. Suština procesa razvoja ogleda se u težnji da se raspoloživim resursima postigne zadovoljavajući nivo sa što manje uloženih sredstava. Osnovni cilj privrednog razvoja je povećanje potencijalnog proizvoda ili smanjenje jaza između tekućeg i potencijalnog društvenog proizoda. Postavlja se pitanje kako ekonomsak politika utiče na tokove privrednog razvoja? Sistem planiranja je jedan od mogućih metoda, a druga je instumentima ekonomske politike koji primarno utiču na stope privrednog rasta. 26.ZAČECI SAVREMENOG PRIVREDNOG RASTA Od početka 20-og veka došlo je do značajnog porasta bruto nacionalnog proizvoda. Privredni razvoj se sagledava kroz 4 epohe i to su : 1. 500 – 1500 g. – epoha dominacija poljoprivrede 2. 1500 – 1700 g. - epoha razvijene poljoprivredne proizodnje 3. 1700 – 1820 g. - epoha trgovačkog kapitalizma 4. 1820 – 1980 g .- epoha industrijskog kapitalizma Ovoj podeli može se dodati i period od 1980. koji se naziva postindustrijska faza kapitalizma sa specifičnim obeležjima. Privredni razvoj možemo pratiti tek od vremena prelaska na mašinsku proivodnju,tj. od formiranja kapitalizma. Industrijska revolucija kojom je promovisan kapitalizam bila je praćena porastom stope privrednog rasta, stanovništva, uz tehnološke inovacije. Kapitalizam je doneo promene na socijalnom, društvenom i političkom planu, promene u pravcu efikasne ekonomkse organizacije društva i formiranjem institucija privrednog sistema koje funkcioniše po principima tržišnog privređivanja.

27.ODLIKE SAVREMENOG PRIVREDNOG RASTA Raspad socijalističkog sistema 90-ih godina doneo je velike promene u ekonomskoj slici sveta. Danas postoje tržišne privrede različitog nivoa razoja, a sa druge strane socijalističke zemlje koje tek izgrađuju tržišni sistem. Svaka prireda koju odlikuje savremeni privredni rast nalazi se u procesu velikih strukturnih i razvojnih promena. Tako postoje karakteristike koje su zajedničke za sve zemlje koje se nalaze u fazi savremenog privrednog rasta. Prva odlika podrazumeva smanjenje značaja i učešća poljoprivrede u ukupnoj priredi. Privarni sektor u kojem dominira poljoprivreda ustupa mesto sekundarnom sektoru gde je veće učešće mašinske tehnike. Objašnjenje za opadanje poljoprivrede u stvraranju društvenog bogatstva nalazi se na strani ponude i tražnje, uz stalan porast dohotka pojedinca njegov deo koji se izdvaja za hranu opada uz istovremeni porast izdataka za druge potrebe. U toku razvoja koji je praćen smanjenjem učešća privrede javlja se širenje tercijarnog sektora usluge, to je momenat kada industrijaska proizvodnja dostigne svoju najvišu tačku posle koje njeno učešće u privredi opada. Druga odlika savremenog privrednog rasta je ubzana urbanizacija. Urbanizacija podrazumeva industrijska postrojenja i migraciju stanovništva. Sve zemlje u razvoju prolaze kroz istu početnu fazu koja utire put sistemu integralnog tržišnog privređivanja i visokom nivou privredne razvijenosti. Veliki značaj ima ljutski faktor jer zemlje bagate sirovinama ne moraju biti razvijene. 28.PROIZVODNA FUNKCIJA Proizvodna funkcija predstavlja kvantitativni odnos između promene u veličini jednog faktora proizvodnje ili više njih i maksimalne promene u veličini društvenog proizvoda koja je njome izazvana. Kob-Daglasova proizvodna funkcija glasi , da je stopa rasta društvenog proizvoda jednaka zbiru stope rasta fiksnih fondova i stopi rasta zaposlenosti i primenjene tehnike.Ona pokazuje međuzavisnost između privrednog rasta i angažovanih proizvodnih faktora.Proizvodna funkcija predstavlja jedno od osnovnih sredstava savremene ekonomske analize koja ima primenu i u ekonomskoj politici.Ona se može prilagođavati konkretnik prilikama koje postoje u određenoj privredi , a koje se manifestuju preko tačke u kojoj se neki od proizvodnih faktora javljaju kao kritični. Robert Solou je proizvodnu funkciju postavio kao proizvod društvenog proizvoda , kapitala , radne snage i nivoa tehnologije. 29.MERE ZA PODSTICANJE ŠTEDNJE I INVESTICIJA Uticaj štednje i investicija na privredni rast na različit način se ogleda u zatvorenim i otvorenim privredama.U zatvorenim privredama jedini način obezbeđivanja sredstava za investicije je domaća štednja.Može se govoriti o specifičnoj vrsti trade – off-a koja se ogleda u konfliktnosti ciljeva povećanja akumulacije kao izvora investicija i povećanja tekuće potrošnje.sa druge strane vlada treba da nalazi način za uvećanje kapitala , što čini stimulisanjem privatne štednje.U otvorenim privredama investicije i štednja su različite

veličine , jer je moguće zaduživanje na svetskom tržištu, ali se mora voditi računa da investicioni projekti budu ekonomski racionalni i efikasni. Domaća štednja utiče na rast bruto nacionalnog proizvoda.na povećanje ukupne domaće štednje može uticati vlada iz dva pravca :porast domaće štednje putem povećanja štednje vlade i smanjenje javne potrošnje ukoliko postoji budžetski deficit.Ovi načini predstavljaju indirektni način državnog uticaja na nivo investicija.država može i direktno uticati i to preko investicionog poreskog kredita koji predstavlja specifičan vid subvencija za investicije.On se realizuje preko fiskalne politike , tj.smanjenja poreza.država može direktno da povećava sopstvenu investicionu potrošnju ulaganjima u infrastrukturne objekte. 30.RADNA SNAGA I PRODUKTIVNOST Radna snaga je činilac od kojeg zavisi privredni rast., što znači da makroekonomska politika treba da utiče na obim , kvalitet i način njenog angažovanja.Jedna od mogućih mera je smanjenje poreza na dohodke , zarade zaposlenih Tako će se povećati nivo realnih zarada posle povećanja poreza.Koliko god smanjenje poreza izgledalao lako , država se na taj način odriče dela svojih prihoda.Tako se problem svodi na pitanje visine poreza.Poreski sistem i politika treba da budu tako uređeni da se postigne ravnotežaizmeđu gubitaka u poreskim prihodima i dobitka koji proističe iz iz povećanja javne potrošnje..drugi način je preko uvećanja produktivnosti radainvestiranjem u humani kapital. Produktivnost se automatski vezuje za tehnološki i tehnički proces. Robert Lukas je zastupao stav da rast produktivnosti proističe iz investicija u humani kapital.Faktor ljudskog znanja u povećanju produktivnosti kao jednom od činioca privrednog rasta.Istaživanja pokazuju da povećanje od 10% u pozitivnoim eksternim efektima koje proizvodi humani kapital dovodi do povećanja društvenog proizvoda od 4% 31.ŠTEDNJA I INVESTICIJE Investicije su deo bruto domaćeg proizvoda i elemant finalne potrošnje koji određuje njegov rast i preko toga tempo uvećanja materijalnog bogatstva društva.Kako su u pitanju otvorene privrede koje ostavruju spoljnoitrgovinske razmene , njeni efekti se moraju uključiti u obračun društvenog proizvoda.Razlika između izvoza i uvoza naziva se neto izvoz.jedan od elemenata strukture bruto domaćeg proizvoda su bruto investicije koje se sastoje iz neto investicije i amortizacije..Nivo bruto investicija je različit u zemljama.Izdvajanjem amortizacije dobija se kategorija neto domaćeg proizvoda.Da bi se shavtila raspodela ukupnog dohodka privrede između različitih proizvodnih faktora , treba definisati kategoriju nacionalnog dohodka koji se dobija kada se od bruto domaćeg proizvoda oduzme amortizacija i posredni porezi.veličina raspoloživog dohodka se dobija kada se od nacionalnog dohodka odbiju direktni porezi i neto korporativna štednja.Još jedna bitna kategotija su transferi koji se iz budžeta isplaćuju nezaaposlenima , socijalno osiguranje.raspoloživi dohodak se deli na ličnu potrošnju i štednju . U obračunu visine i strukture makroekonomskih kategorija koje su rezultat društvene proizvodnje , bitna je relacija između štednje i investicija.Ona se menja kda se uključi

učešće javnog sektora, privrede i neto izvoza.Na strani štednje domaća štednja se sastoji iz privatne štednje domaćinstava i preuzeća i javne štednje koja se formira kao razlika između budžetskih prihoda i rashoda.Na strani investicija bruto domaće investicije se sastoje iz bruto privatnih domaćih investicija i neto stranih investicija koje se mohu izjednačiti sa neto izvozom.jednakost investicija i štednje je jedan od uslova makroekonomske ravnoteže. 32.VRSTE INVESTICIJA PREMA SUBJEKTU To su : 1. bruto privatne domaće investicije-sadrže investicije domaćinstva i investicije preduzeća pa se oni jaljaju kao dva najvažnija domaća subjekta.Investiciona potrošnja domaćinstva zavisi od isine i kretanja njihovog raspoloživog dohotka. Cena roba i usluga u ličnoj potrošnji i preferencuje potrošača određuju deo raspoloživog dohotka koji će biti namenjen investicijama. Investiciona potrošnja privrede,preduzeća određena je visinom ostvarenog profita. U njegovoj raspodeli se izdvajaju sredstva po iše osnova, a to su zarade zaposlenih,doprinosi za socijalno osiguranje, obaveza po osnovu kamata. Deo koji ostane naziva se neto korporativna štednja i namenjena je investicijama koje zavise od potreba firme. 2. državne investicije – se finansiraju iz budžeta i usmerene su na objekte privredne infrastukture. To su objekti od vitalnog značaja, imaju karakter javnih dobara i privatni kapital nije zainteresovan za ta ulaganja. 3. inostrane investicije se javljaju kada je domaća štednja nedovoljna i nastaje zaduživanje države ( MMF, svetska banka, strane države i komercijalne banke ) i zaduživanjem preduzeća ( po osnovu komercijalnih kredita inostranih banaka ili kod inostranih poslovnih partnera ). Tako se stvara spoljni dug koji opterećuje budžet. Najpooljnije su strane invsticije koje nastaju po osnovu stranih ulaganja u domaću privredu. U zemljama u kojima postoji visoka domaća štednja priliv stranih investicija je posledica ekonomske i političke stabilnosti. 33.VRSTE INVESTICIJA PREMA NAMENI I STRUKTURI Investicije prema nameni su : 1. Investicije u osnona sretsva – ulaganje u fiksni kapital koji je materijalna pretpostavka procesa proizvodnje. 2. Investicije u obrtna sretstva – ulaganja za kupovinu sirovina i repromaterijala kao i novčani izraz za već formirani prirast poluproizvoda, zaliha sirovina i gotovih proizvoda 3. Investicije u humani kapital – postaju sve značajnije sa razvojem savremenih tehnologija i informacionih sistema. Visoko kvalifikovana radna snaga sa specijalizovanim znanjima daanas je najvašniji i za pojedinu zemlju najdragoceniji proizodni faktor. 4. Investicije u kuće za stanovanje – pretstavlja atraktivnu namenu investicionih sretstava u razvijenim zemljama Investicije prema strukturi su : 1. Bruto investicije – uključuju ulaganja u nove fabričke zgrade i objekte. One podrazumevaju ukupne rashode za nova kapitalna dobra u koje su uključeni i rashodi za

zamenu utrošene opreme,tj. amortizacije. Stopa amortizacije pretstavlja udeo utrošenog kapitala. Usled brzog tehničkog napretka u strukuri amortizacije dominira njemn akumulatini deo kojim se nabavljaju nova sretstva. 2. Neto investicije 34.DETERMINANTE INVESTICIJA Investicije određuju rast bruto domaćeg proizvoda. Postoje tri faktora koji su od uticaja na investicije : 1. Prihodi – u njihooj analizi polazi se od privrednih subjekata koji investiraju. Investicije svakom preduzeću donose dodatni prihod. Povećanje investicija za rezultat ima rast bruto domaćeg proizoda koji je zatiom izvor budućih investicionih ulaganja sa istim ehektom. Nivo investicija zavisi od faze privrednog ciklusa. 2. Troškovi – investicije podrazumevaju određene prateće troškove i cilj je da ni budu što niži. Investiciona ulaganja u trajna dobra uključuje i trošak po osnovu kamate i po osnovu poreza koji domaćinstva plaćaju na svoj dohodak. Preduzeća će uzimati kredite, a domaćinstva će se zaduživati na osnovu hipotekarnih zajmova. Investiciona potrošnja zavisi od poreza na dohodak pa tako niže stope poreza povećavaju investicije. Država na investicionu potrošnju utiče poreskom politikom. 3. Očekivanja – na osnovu trenutne situacije u privredi,fazi privrednog ciklusa,najavljenih mera ekonomske politike preduzeća formiraju očekivanja u pogledu budućih privrednih kretanja, a posebno onih koja su od uticaja na investiciona ulaganja i njihove efekte. Na osnovu očekivanja se formiraju investicione odluke. 35.ODLIKE JAVNOG SEKTORA U savremenim privredma dominira tržište čiji karaketr poslednje dve decenije pod uticajem globalizacije i neoliberalizma.Različite društvene i individualne potrebe zahtevaju proizvodnju odgovarajućih dobara.karaketr dobara koji podrazumeva specifičnost njihove tražnje i strukture cena odnosno karaketr subjekata koji formira njihovu ponudu.posledica je postojanje privatnog i javnog sektora.Osnovna razlika je oblik dominirajuće svojine i karaketr subjekata koji proizvdoi različite robe i usluge.U javnom sektoru proizvodnja javnih dobara je inicirana opštim interesom i potrebama cele društvene zajednice . Država organizuje i finansira nacionalnu odbranu , zdravstvenu zaštitu.pružanje usluga u javnom sektoru ostavruje nizak profit, tako da privatni preuzetnici nemaju interes da ulažu u javni sektor.nizak profit često dovodi do situacije da javna preduzeća beleže finansijske gubitke koji se pokrivaju iz državnog budžeta. Širenje javnog sektora nastaje posle krize tridesetih, a diverzifikacija privredne strukture državno-monopolističkog kapitalizma u kojoj sve veći prostor dobijaju različite usluge takođe je doprinela širenju javnog sektora.Ceo proces karakterišu dve pojave :karakter delatnosti i promene svojinskih odnosa u pravcu privatizacije.Subjekt javne potrošnje je država.Njene komponente su robna javna potrošnja , a druga transferi fizičkim i pravnim licima.Sve ove potrebe država finansira iz budžeta,koji je njen osnovni finansijski fond.

36.JAVNA I PRIVATNA DOBRA Polazna tačka razlikovanja javnih i priavtnih dobara je sektor privrede u kojima se ona proizvode.Njihova proizvodnja se odvija u dva različita svojinska uređena sektora , privatnom i javnom koji paralelno funkcionišu. Prva razlika se definiše prema obeležju rivalne potrošnje.Rivalna potrošnja postoji kada jedna osoba koristi određeno dobro dok druga to nije u mogućnosti.drugo razgraničenje je obeležje isključenja. Upotreba privatnog dobra se može u svakom slučaju isključiti , jer je to volja pojedinca. Javna dobra se ne mogu isključiti, tako da se u tržišnim uslovima javlja problem „besplatnog korisnika“, gde pojedinac polazi od shvatanja da je njegov doprinos u ostvarenju javnog dobra mali i da ce to nadoknaditi drugi pojedinci.Javnih dobara prema vrsti i odlikama ima nekoliko.Oni se ne mogu podesiti po meri privatnog korisnika.Druga odlika je dejstvo eksternih efekata , zato što od korisnika javnih dobara druga lica imaju korist (obrazovanje).Treća karakteristika je uslovljenost i vezanost njihove ponude za državu kao vodećeg subjekta koji može da ih obezbedi.Neka od njih može da obezbde i privatni sektor.Danas su rasprostranjene privatne bolnice , fakulteti , srednje škole.Primenjuju se drugi kriterijumi određivanja cena . Posebne vrste javnih dobara su obavezna i čista javna dobra.Obavezna javna dobra , polazi se od toga da se pojedinci ne ponašaju u skaldu sa svojim interesom , pa je neophodna intervencija države(osnovno obrazovanje i osnovna zdravstvena zaštita).Čista javna dobra su ona koja odlikuje nerivalna potrošnja kao i nemogućnost isključenja pojedinca korisnika.(nacionalna odbrana). 37.FUNKCIJE JAVNE POTROŠNJE Smisao funkcije pojedinačnog oblika potrošnje je u što potpunijem zadovoljenju spektra potreba.Najvažnije funkcije javne potrošnje su: 1. ekonomska funkcija – je utoliko više izražena ukoliko su u privredi funkcije tržišnog mehanizma razvijenije.U razvijenim privredama javna potrošnja predstavlja bitan element ukupne akcije ekonomske politike u regulisanju privredne ravnoteže 2. socijalna funkcija – se može sagledati sa dva aspekta , ikao izdvajanje sredstava koja su namenjena podmirenju potreba za izraženim socijalnim sadržajem, kao što je socijalna pomoć, i drugi aspekt je varijanta opšte potrošnje koja uključuje i potrošnju neprivrednih delatnosti 3. redistributivna funkcija – iskazuje se dejstvom mera ekonomske politike koje za cilj imaju preraspodelu dohodka društva od bogatijih slojeva ka siromašnim. 38.DETERMINANTE LIČNE POTROŠNJE Lična potrošnja domaćinstva predstavlja jedan vid finalne potrošnje, element agregatne tražnje.Nivo lične potrošnje je pokazatelj dostignutog nivoa životnog standarda.Raspoloživi deo dohodka se jednim delom troši za potrbe lične potrošnje , a drugi za odloženu potrošnju.Porast raspoloživog dohodka dovodi do promena proporcija

njegove raspodele, tako što se uvećava deo namenjen štednji.Tri bitne determinante štednje su : 1. terkući raspoloživi dohodak polazna osnoa ponašanja domaćinstava u ličnoj potrošnji.On direktno utiče na kretanje lične potrošnje u tekućem periodu.On je uređuje i za budući period. 2. permanentni dohodak i model životnog ciklusa- permanentni dohodak je trendi nivo dohoddak za koji domaćinstva očekuju da se održi i u budućnosti.Potrošnja zavisi od nivoa permanentnog dohodka i potrošači ne reaguju isto na različito uzrokovanje promene dohodka.promena može biti trajna ili prolazna.tokom života nivo potrošnje pojedinca se prilagođavao fazi životnog ciklusa, jer se u toku radnog veka štedi za kasniji period-penziju.cilj je dea se ušteđena sredtsva troše u starosti i time nadoknađuje tekući dohodak. 3. bogatstvo ili jedan njegov deo pojedinci mogu da akumuliraju kao rezultat svog ponašanja i odluka u potrošnji uslovljenog životnim ciklusom .Veće bogatstvo uslovljava veću potrošnju..bogatsvo je ređe u novcu , a više u hartijama od vrednosti. 38.FUNKCIJE LIČNE POTROŠNJE Funkcije lične potrošnje su određene mestom koja ona ima u procesu društvene reprodukcije i s obzirom da je njen subjekt domaćinstvo odnosno pojedinac one imaju specifičan karakter.Osnovne funkcije potrošnje su : 1. funkcija obnavljanja radne snage –pojedinac u ličnoj potrošnji zadovoljava osnovne potrebe koje izviru iz njegovog biološkog i fiziološkog bića i potrebe standarda koje su odraz dostignutog kulturno-istorijskog nivoa razvoja društva 2. funkcija uticaja lične potrošnje na proizvodnju, jer je struktura lične potrošnje određena strukturom proizvodnje sredstava za život.Ukus potrošača i visina dohodka kao i njihove promene utiču na proizvodnju. 3. uticaj lične potrošnje na veličinu agregatne tražnje .promena visine lične potrošnje utiče na kretanje agregatne tražnje. Različite funkcije lične potrošnje ukazuju na više dimenzija njene sadržine koje subjekti ekonomske politike moraju imati u vidu prilikom izbora instrumenata kojima regulišu njenu visinu i kretanje. 39.UZROCI POREMEĆAJA U PRIVREDI U objašnjenju prirode i vrste poremećaja, treba poći od metoda realizacije njenih ciljeva – zaposlenosti , stope privrednog rasta i nivoa cena.U analizi ovih ciljea treba poći od agregatne tražnje i agregatne ponude.Agregatna tražnja je odnos između potrošnje roba i usluga i nivoa cena .agregatna ponuda je odnos između ukupne količine roba koju su proizveli privredni subjekti i nivoa cena.Poremećaji u privredi su promene u agregatnoj tražnji ili agregatnoj ponudi ili promene u ponudi novca ili tražnji za novcem , koje utiču da društveni proizvod kamatne stope ili cene odstupaju od postavljenih ciljeva.Poremećaji u privredi mogu biti uzrokovani i ponašanjem i akcijom samih tvoraca stabilizacione plitike.Tu se navodi , ako se izvrši pogrešna procena mera koje treba

preduzeti, ili ponašanje partija u predizbornim kampanjama. 40.ZAOSTAJANJA U STABILIZACIONOJ POLITICI Poremećaji u privredi mogu biti prolazni, pokazuju tendenciju da traju samo izvestan vremenski period.Umešnost i znanje subjekta ekonomske politike se pokazuje u sposobnosti identifikacije vremenskog trajanja poremećaja.Da bi akcija ekonomske poltike proizvela dejstvo potrebno je da protekne duži ili kraći vremenski period.na osnovu toga se govori o zaostajanju u akciji ekonomske politike.Ukoliko je poremećaj prolazan i nema dugotrajne efekte , a ekonomska politika deluje sa zaostajanjem smatra se da je najbolje i ne preduzimati bilo kakve mere.Za subjekte ekonomske politike je najbitnije da uoče poremećaje i da na osnovu toga preuzmu određenu akciju.U tom procesu se javlja zaostajanje , koje može biti unutrašnje i spoljašnje .unutrašnje zaostajanje je vremenski period između momenta kada akcija postaje potrebna i momenta kada je preduzeta.Spoljašnje zaostajanje je vremenski period između preduzete akcije i njenih efekata u privredi.Unutrašnje zaostajanje nastaje u : 1. prepoznavanju poremećaja - on je negativan kada se poremećaj mogao predvideti i odgovarajuća akcija se priprema blagovremeno.Zaostajanje je pozitivno kada je proteklo određeno vreme između nastanka poremećaja i nastanka uočavanja da je neophodna akcija ekonomske poltike.zaostajanje u prepoznavanju je isto u monetarnoj i fiskalnoj politic 2. zaosatjanje u odlučivanju se različito manifestuje u sferi monetarne i fiskalne politke.u monetarnoj politici ono je kratko jer se odluke Centralne banke donose brzo posle uočvanja poremećaja.U fiskalnoj politici se može odužiti 3. zaostajanja u akciji – isto je u monetarnoj politici kao kod zaostajanja u Odlučivanju.akcije u fiskalnoj politici nisu brzog karaktera, jer se zahteva zakonska podloga spoljašnja zaostajanja traju dugo , jer su ona rezultat interakcije razlicitih zaostajanja koja se javljaju u privrednim tokovima.Analiza procesa zaostajanja ukazuje na prepreku na koju nailazi akcija stabilizacione kratkoprošne politike koja se ogleda i neminovnom proteku vremena od momenta kada je akcija preduzeta do momenta u kojem počinje njeno dejstvo u privredi. 41.NEIZVESNOSTI U EKONOMSKOJ POLITICI Akcija ekonomske politike ne može rašunati sa potpunom izvesnošću da će biti realizovana na način na koji je koncipirana i sa rezultatima koji se očekuju.postoji više faktora koji potenciraju neizvesnosti u ekonomskoj politici : 1. nepredviđene promene u nekom od elemenata agregatne tražnje , tj. finalne potoršnje.to upućuje na aspekt stabilizacione politike koji se zove fino podešavanje, tj. usklađivanje privrednih tokova u cilju stabilizacije privrednih tokova uprkos dejstvu poremećaja..Usklađivanje je akcija ekonomske politike kojom se postiže ublažavanje poremećaja , a ne njihovo potpuno uklanjanje. 2. drugi faktor je uslovljen vrstom ekonometrijskog modela na kojem se bazira njena primena.Ekonometrijski model se iskazuje preko jedne ili više jednačina sa numeričkom

vrednošću parametara koji polaze od ponašanja privrede iz predhodnog perioda , tj. njenih pojedinih sektora ili privrede kao celine.Ekonometrijski modeli koji obuhvataju čitav sistem nacionalne privrede i izražavaju zakonomernost ukupnih privrednih kretanja, nazivaju se makroekonometrijski modeliNjihovom primenom određuju se promene u privredi koje se dešavaju od jednog perioda do drugog.Postoji više vrsta ovih modela i teško je reći u kojoj meri oni tačno predviđaju privredna kretanja i procene njihove vrednosti. 42.INSTRUMENTI I ULOGA POLITIKE CENA U savremenim privredama tržište predstavlja mesto na kojem se formiraju agregatna tražnja i agregatna ponuda i njihov međusobni odnos. Funkcionisanje privrede se ostvaruje posredstvom tržišnog mehanizma. Funkcije tržišta su određene karakterom i veličinom agregatne tražnje i agregatne ponude. Ekonomsa politika teži uspostavljanju ravnoteže između agregatne tražnje i agregatne ponude. Nivo cena se formira u zavaisnosti od njihovog odnosa.Tu je reč o opštem nivou cena,koji se formira na osnovu visine i kretanja cena svih proizvedenih roba i usluga u privredi.Najčešće kretanje nivoa cena je njihovo kretanje i tada je reč o inflaciji.Ekonomska politika posebnu pažnju posvećuje njegovom kretanju, postavljajuci to kao jedan od glavnih ciljeva.u tu svrhu se koriste binstrumenti koji utiču na visinu i kretanje cena tako da se govori o politici cena.Uticaj ekonomske politike na nivo i kretanje cena može biti posrednog i neposrednog karaktera.u tržišnim privredama politika cena se realizuje instrumentima posrednog karaktera.polazi se od toga da se cene formiraju slobodno.Klasični instrumenti ekonomske politike usmeravaju svoje dejstvo u onim oblastima privrednog života u kojima se odgovarajućim promenama otklanjaju poremećaji u formiranju cena i njihovom kretanju.Instrumenti neposrednog karaktera su administrativno rukovođenje privrednim sistemima.To je neposredno određivanje cena od strane države i nadležnih organa poi kriterijumima koji su administratini , a ne ekonomski.Instrumentima neposredne kontrole cena njihova visina se može odrediti različitim nivoima , tako da postoje maksimalne, zatečene, fiksne i druge cene. Uloga politike cena se ogleda u : 1. kontroli ili suzbijanju inflacije 2. pod pretpostavkom da inflacije nema, politikom cena se regulišu međusobni odnosi cena, tj. pariteti cena 3. dejstvo njenih instrumenata u pravcu povećanja konkurentnosti domaćih proizvoda na svetskom tržištu 43.INFLACIJA TRAŽNJE Inflacija tražnje nastaje usled promena na strani novčane tražnje koje mogu biti u vidu predimenzionirane emisije papirnog novca i novčanih kredita u odnosu na ponudu ili porasta domaće novčane tražnje iz stranih sredstava uz nepromenjeni obim ponude.Povećana novčana tražnja uzrokuje povećani obim potrošnje.Povećana potrošnja povećava realni društveni proizvod, pa se povećava i stepen korišćenja kapaciteta. Kada se postigne granica korišćenja kapaciteta , počinju da dejstvuju oni koji uzrokuju

inflaciju.Rast nominalnog društvenog proizvoda , koji se poklapa sa rastom potrošnje jedino se postiže rastom cena.tako nastaje inflacija tražnje u kojoj rast potrošnje usled punog korišćenja kapaciteta ne može povećati realni društveni proizvoed i vuče cene naviše.Kao najjednostavniji lek inflacije tražnje ističe se ograničavanje i kontrola volumena opticaja novca.Postoje međutim i drugi uticaji , kao što su inflaciona očekivanja. Ona na strani privrednih subjekata uslovljavaju njihovo ponašanje kojim se želi da svoje gubitke usled inflacije samnje na najmanju meru.Paralelno sa povećanjem cena oni amanjuju ponudu svojih proizvoda.To dovodi do pojave inflacione spirale u kojoj se uzroci inflacionih kretanja smenjuju. Drugi oblik inflatornih očekivanja izražava se kao izvesnost na strani radnika da će se cene i dalje povećavati.od momenta pojave inflacionog očekivanja na strani radnika nastaje poivećanje cena nadnica brže od povećanja cena .inflaciona spirala dobija oblik cena-nadnice-cene. U inflaciji tražnje dolazi do preteranog trošenja na strani države , investicija , nadnica 44.INFLACIJA PONUDE Inflacija ponude nastaje usled povećanja troškova u proizvodnji i zato se naziva još i inflacija troškova.Do nje dolazi kada se povećavaju materijalni troškovi i nadnice rastu brže od produktivnosti rada.Najčešće do nje dolazi usled porasta materijalnih troškova koji nastaju trošenjem uvoznih siroina i reprodukcionog materijala.rast uvoznih cena predmeta rada za posledicu ima nominalno povećanje materijalnih troškova koji kao elemnt strukture cena , utiču na povećanje njene visine. Kada je uzrok inflacije troškova povećanje nadnica ono je najčešće uzrokovano neravnomernim tehničkim progresom u privredi .U preduzećima u kojima je nivo tehnike viši od prosečnog u privredi , zaposleni imaju i više nadnice od zaposlenih u preuzećima sa niskom tehnikom.Funkcionisanje tržišta vremenom dovodi do izjednačavanja nadnica što stvara inflaciona kretanja. 45.POSLEDICE INFLACIJE Posledice inflacije u određenim uslovima mogu biti razarajuće za privredu.One su različitog karaktera u zavisnosti od toga da li je inflacija očekivana ili neočekivana. Očekivana inflacija postoji kada godišnja stopa inflacije stvara uverenje da će se taj trend održati i u buduće.privredni subjeti i stanovništvo se tada poinašaju u skaldu sa inflacionim očekivanjima.Ova inflacija ne proizvodi negativne posledice samo ako je stopa inflacije niska.Tada ona neznatno utiče na ekonomsku efikasnost i raspodelu dohodka i bogatstva.Prilagođavanja očekivanoj inflaciji ne uzrokuju poremećaje u privredi , pa nije potrebna akcija ekonomske poltike. Neočekivana inflacija najčešće ima dejstvo šoka.Nagli porast opšteg nivoa cena ne ostavlja mogućnost prilagođavanja od strane domaćinstava i privrede i amortizovanja cenovnog pritiska , pa nastaju velike promene u raspodeli dohodka i bogatstva.Njene posledice su više socijalne nego ekonomske.Posledice neočekivane inflacije se mogu

razvrstati u tri grupe : 1. uticaj na raspodelu dohodka i bogatstva – zavisi u kom obliku pojedinci drže svoju imovinu i koji je karakter njihovog stečenog dohodka.Oni koji imaju novac u bankama postaju gubitnici, jer njegova moć opada.Oni koji poseduju nekretnine, stranu valutu, trajna potrošna dobra u povoljnijem su položaju jer vrednost njihove imovine u uslovima inflacije raste.Inflacija pogađa slojeve stanovništva koji imaju fiksne dohodke, ugrožava njihov materijalni položaj.Oni koji imaju stranu penziju ili platu , zaštićeni su od inflacije.Ovde je naročito izražena promena položaja dužnika i poverioca , jer realna vrednost dugova opada , pa su poverioci oštećeni.Vremenom su se izgradili mehanizmi koji smanjuju negativni dejstvo inflacije.jedan od mehanizama je indeksacija , postupak usklađivanja novčanih iznosa pre svega socijalnih davanja sa stopom inflacije, a drugi se primenjuje u dužničko –poverilačkim odnosima tako što se ugovorm predviđa da se visina kamatne stope usklađuje sa tržišnom kamtom stopom koja uključuje stopu inflacije. 2. uticaj na ekonomsku efikasnost na mikroekonomskom planu – se iskazuje višestruko, distorzija cena i cenovnih signala , drugi uticaj se iskazuje u načinu raspolaganja novcem i treći podrazumeva promene u meni troškovima 3. uticaj na efikasnost i rast na makroekonomskom planu – iskazuje se preko promena bitnih makroekonomskih agregata.na prvom mestu se sagledava odnos inflacije i društvenog proizvoda.Na kratak rok je pozitivan uticaj jer dolazi do povećanja potrošnje i rasta realnog društvenog proizvoda, a na dugi rok je drugačija situacija. 4. efekti inflacije na državne poreske prihode , budžet – ukoliko postoji inflacija jedna od posledica je i smanjenje realnih poreskih prihoda , to je tanci efekat, to je poreski efekat inflacije koji nastaje usled smanjenja realnih dohodaka.Povećava se budžetski deficit.On je posebno izražen u hiperinflaciji. 46.VRSTE INFLACIJE PO INTEZITETU I DUŽINI TRAJANJA Po intezitetu koji podrazumeva brži proces inflacije i stepen obezvređivanja novca , vrste inflacije su: 1. latentna ili potencijalna – su dugoročnog karaktera i iskzuju se u tendenciji sporog rasta cena .Taj rast je obično između 2-3% na godišnjem niou.uzroci su politika jeftinog novca i ekspanzije kredita .Prati je porast državnih dugova 2. srednja – se javlja u periodima posleratnih obnova i pratillac su ubrzanog privrednog rasta.njena visina je između 6-15% što omogućava primenu mera ekonomske politike i eliminisanje njenih pratećih negativnih posledica 3. hiperinflacija ili galopirajuća – se razvija brzo , pa njena visina u kratkom roku dostiže cifre od 200-10000%.procenat obezvređivanja novca na godišnjem niou je nekoliko stotina.cene dostižu astronomske visine, opada kupovna moć i dolazi do raspada monetarnog sistema.Njeno zasutavljanje traži radikalne promene. Prema dužini trajanja dele se na . 1. sekularne su latentne inflacije , slabog su inteziteta i traju najduže, proširuju se na više zemalja i dobijaju opšti karakter. 2. jednokratne – traju izvestan ne dugi period i prestaju zajedno sa delovanjme uzroka koji bi mogao biti naglo povećanje nadnica

3. hronične –traju duži vremenski period i od latentnih ih razlikuje viši godišnji procenat.Mogu aktivirati inflacionu spiralu koja se teško obuzdava. 47.VRSTE INFLACIJE PREMA POREKLU I INTEZITETU OBEZVREĐIVANJA NOVCA Inflacije se prema poreklu dele na: 1. domaća – uzroci potiču iz poremećaja u domaćoj privredi 2. strana – pretpostavka je otvorenih privreda sa razvijenim ekonomskim odnosima sa inostranstvom.inflacioni pritisci nastaju putem spoljne trgovine Prema intezitetu obezvređivanja novca dele se na. 1. neaktivne postoji od momenta postizanja pune zaposlenosti i nemogućnosti daljeg povećanja proizvodnje 2. aktivna – može biti uzrokovana promenama u tražnji , ali se inflacionom spiralom vremenom uključuju i uzroci koji dolaze iz sfere ponude 3. slobodne ili otvorene – onda kada se na nju ne utiče merama ekonomske politike ili i ako se utiče ostaje se bez efekata 4. prigušena – karakteristična za savremene privrede jer se u njima vodi aktivna antiinflaciona politika kao bitan segment ekonomske poltike. 48.POSEBNE VRSTE INFLACIJE To su : 1. stagflacija – nastaje spajanjem reči stagnacija i inflacija.Izražava se kao povećanje opšteg nivoa cena u uslovima stagnacije ili čak opadanja proizvodnje.Najviše dolazi do izražaja nesrazmera između nominalnih i realnih tokova u privredi u kojoj su nominalni tokovi podložni stalnoj ekspanziji a realni opadanju 2. strukturna inflacija – za uzrok ima disproporcionalnu privrednu strukturu u kojoj su različite delatnosti neravnomerno razvijene.Postupnim izmenama strukture privrede otklanjaju se uzroci ove inflacije 3. sistemska inflacija - specifična inflacija kako po uzrocima , tako i po merama koje se za njeno sm,anjivanje i eliminisanje preduzimaju.Ona je inicirana karakterom i funkcionisanjem privrednog i političkog sistema određene zajednice.Parcijalne mere ekonomske politike ne mogu je zausatviti. 49.PRIRODNA STOPA NEZAPOSLENOSTI Nivo pune zaposlenosti dostiže se u privredi na nivou normalne nezaposlenostiNa njeno kretanje utiču povećanje raspoložive radne snage , otkazi i otpuštanja .kada je stopa neazaposlenosti konstantna veličina priliv i doliv nezaposlenih je izbalansiran.prirodna stopa nezaposlenosti je ona stopa na kojoj je priliv i odliv nezaposlenih izbalčansiran i na kojoj su očekivanja preduzeća i radnika u pogledu7 kretanja cena tačna.Cilj akcije ekonomske politike je postizanje pune zapolsenosti uz što nižu stopu nezaposlenosti koja

je njena prateća pojava.Faktori koji utiču na stopu prirodne nezaposlenosti su trajanje i učestalost nezaposlenosti.Trajanje nezaposlenosti je prosečna dužina vremena u kojoj je pojedinac nezaposlen i zavisi od : 1. organizacije tržišta rada 2. demografskog , struktura nezaposlenosti po polu i uzrastu 3. želje nezaposlenih da traže bolji posao 4. vrste raspoloživih poslova Učestalost nezaposlenosti podrazumeva koliko dugo u različitim periodima pojedinac bio nezaposlen.To zavisi od dve determinante : 1. promenljivost tražnje za radnom snagom od strane različitih preduzeća 2. stopu po kojoj novi radnici ulaze u radni kontigent faktori koji utiču na prirodnu stopu nezaposlenosti su promenljivi.Da bi se zaustavio rast stope nezaposlenosti , neophodno je preduzeti određene mere.U razvijenim zemljama je ovaj sistem mnogo razrađeniji .Jedan od metoda je poseban program vlade za zapošljavenje mladih tokom leta ili smanjenje poreza za preduzeća koja zapošljavaju mlade.Drugi mehanizam je tzv. Sekundarno tržištre radne snage koje se formira paralelno sa postojećim tržištem radne snage zbog promena nivoa agregatne tražnje.Suština je da ove promene uslovljavaju orijentaciju preduzeća na privremeno zapošljavanje radnika. 50.GUBICI USLED NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE Privreda se bori protiv nezaposlenosti i inflacije jer one uzrokuju niz negativnih posledica. Privreda i društvo gube u stanju nezaposlenosti jer je tekuću društveni proizvod ispod potencijalnog.Kod nezaposlenosti treba razlikovati : 1. cikličnu – koja podrazumeva kratkoročna odstupanja stope nezaposlenosto od prirodne stope 2. permanentnu ili strukturalnu – koja je na nivou prirodne stope nezaposlenosti. Deo društvenog proizvoda je usled nezaposlenosti izgubljen. Bitan odnos između realnog rasta društvenog proizvoda i promena stope nezaposlenosti izražava Okunov zakon koji smatra da smako smanjenje stope nezaposlenosti za 1% dovodi do porasta realnog društvenog proizvoda za 2,5% . Preko tog odnosa reflektuje se uticaj privrednog ciklusa na veličinu realnog društenog proizvoda sa tri aspekta gde prva dva podrazumeaju smanjenje radne snage kao imputa ili smanjenje broja radnih časova u nedelji ili smanjenje broja zaposlenih i treći aspekt se iskazuje preko smanjene produktivnosti zaposlenih. Kada je u pitanju drugi rok za obezbeđenje rasta društvenog proizvoga treba obezbediti sretstva investicije što na kratak rok nije potrebno. Usled anticipirane – predviđene inflacije kada je u nekom dušem periodu stopa inflacije npr. 6% nastaju predviđanja po kojoj će se ona i u budućnosti održavati na toj visini. U uslovima anticipirane inflacije nastaju gubici za pojedince koji drže novac u bankama. Stopa inflacije je stabilnija u zemljama u kojima je u dušem periodu bila niska. Gubici u privredi su mnogo veću usled nepredviđene inflacije. To su : 1. menja se realna vrednost imovine fiksirane u nominalnom iznosu 2. menja se redistibucija društvenog bogatstva između sektora privrede 3. gubici nepredviđene inflacije su sa jakim distibutivvnim efektima .

51.TRADEOFF INFLACIJE I NEZAPOSLENOST Odnos između inflacije i nezaposlenosti grafički se prikazuje preko Filipsove krive. Ona pokazuje da niža stopa nezaposlenosti znači višu inflaciju. Trade off označava navedeni odnos i kod nas se teško nalazi prevod, a značilo bi razmena nezaposlenosti u korist inflacije i obrnuto. Filipsova kriva pokazuje da niža nezaposlenost može biti postignuta po cenu više inflacije i da stope inflacije može biti smanjena po cenu veće nezaposlenosti. Na kratak rok Filipsova kria nije stabilna i menja se u skladu sa promenama kretanja inflacije. Na dugi rok trade off nezaposlenosti i inflacije ne postoji jer je kretanje nezaposlenosti nezavisno od kretanja stope inflacije. Među zavisnost kretanja nezaposlenosti i inflacije pred subjekta ekonomske politike postavlja zadatak balansiranja nivoa zaposlenosti i inflacije pri kojim aje moguće odžavanje ili približavanje stanju pune zaposlenosti. Postoje dva pristupa subjekata ekonomske politike za rešavanje ovog problema : 1. smanjenje nezaposlenosti u kratkom vremenskom roku sa prolaznim povećanjem stope inflacije koja kasnije opada 2. rapidno smanjenje inflacije uz išu nezaposlenost Ni jedno od ovih rešenja nije zadooljavajuće pa se pribagava njihovoj kombinaciji. U razvijenim privredama u izboru kombinacije stabilnosti i nezaposlenosti od značaja je politički ciklus koji inicira buduću akciju ekonomske politike. U nerazvijenim zemljama se prednost daje bržem rastu koji je praćen inlacijom. 52.INSTRUMENTI FISKALNE POLITIKE Osnovno dejstvo fiskalne politike je fiskalni sistem koji podrazumeva sve rste poreza,taksi,doprinosa i zajmova i sve oblike janih rashoda i propisa koji ih uređuju. Njenim instumentima se prikupljaju sretstva budžeta. Instrumenti su : 1. porezi – najstariji i najvažniji intrunet koji se nakada ubirao za fiskus vladara da bi vremenom postao osnovni izvor budžetskih prihoda. Postoje tri vrste poreza : ϖ na dohodak – građani i firme kao osnovni poreski obeznici polaćaju porez na dohodak ili porez na dobit ϖ na imovinu – oni koji poseduju različite oblike imovine plaćaju porez na imovinu ϖ na potrošnju – su porezi na dodatnu vrednost (PDV – koji se naplaćuju u svakoj fazi prometnog ciklusa. Prema našem zakonu on iznosi 18% , a 8% za posebno određene robe i usluge);akcize (posebna rsta poreza na potrošnju koji se plaća na proizvode koji imaju karakter luksuznih ) ; fiskalni monopol ( kada država za određene robe propisuje cenu koja je viša od tržišno formirane ) 2. takse – vrsta javnih prihoda koji se za razliku od poreza naplaćuje kao novčani ekvivalent za administratine usluge državnih organa pravnim i fizičkim licima. 3. doprinosi – izvor javnih prihoda koji se javlja u 18. veku u Engleskoj u formi prikupljanja sretstava za finansiranje izgradnje. Kod nas postoji obavezno socijalno osiguranje 4. carine – su instrument spoljno trgovinske politike, a pošto su izor javnih prihoda spadaju i u intrumente fiskalne politike. To je porez na promet koji se naplaćuje prilikom

uvoza i izvoza proizoda. 5. prihodi javnih dobara – posebna vrsta prihoda čiji je izvor imoina koju poseduje država 6. javni zajam – poseban finansijsko pravni intitut koji fizička i pravna lica postavlja u uloguzajmodavca dok je država zajmoprimac sa obavezom vraćanja zajma sa kamatom. Mogu se realizovati ne kratak,srednji i dug rok i to putem javnog upisa, posredovanjem banaka i prodajom obveznica javnog zajma na berzi od strane države. 53.CILJEVI FISKLANE POLITIKE Primenom velikog broja instrumenata ostaruju se tri bitne funkcije,tj. cilja i to su : 1. alokativni – se ogleda u alokaciji i korišćenju proizodnih faktora, npr. država iz sretstava budžeta obezbeđuje investicije 2. redistibutivna – je izorna funkcija koja se ostvaruje takvim dejstvom instrumenata fiskalne politike kojim se postiže korekcija odnosa iz primarne raspodele ( u korist siromašnih slojeva ). Ovom funkcijom se ujedno postiže i socijalna funkcija. 3. stabilizaciona funkcija – do izražaja dolazi naročito od vremena sve prisutnijeg državnog intervencionizna u privredi. Ogleda se u dejstu na postizanje i očuvanje u nezaposlenosti,tj. smanjenje nezaposlenosti,zatim stabilnog nivoa cena i uravnoteženog platnog bilansa zemlje. Navedene ciljeve realizuje primenom fiskalnih instumenata pri čemu se javlja problem koordiniranog dejstva. Da bi se ona postigla treba rešiti probleme unutrašnjeg zaostajanja putem blagovremenog uočavanja pormećaja donošenja odluke i njihovom primenom. 54.ODLIKE BUDŽETA U TRŽIŠNIM PRIVREDAMA Osnovni instrument finansiranja javnih rashoda je budžet putem kojeg se raspoređuje najveći deo javnih prihoda.Javni prihodi se mogu raspoređivati i iz fondova , fondacija i finansijskih programa.potrošnja države se često izjednačuje sa budžetskom potrošnjom, jer se preko budžeta odvija njeno finansiranje.Budžet treba da je uravnotežen, da su prihodi jedanki rashodima u okviru budžetske godine koji se po pravilu ne poklapaju sa godišnjim.Uravnoteženi budžet ne beleži ni viškove ni manjkove.dve odlike uravnoteženog budžeta su : 1. dominacija fiskalne funkcije budžeta , podmirenje klasičnih potreba u okviru potrošnje države 2. neutralnost budžeta u odnosu na privredu Odraz ekonomske neutralnosti budzeta je da budžet ne reaguje na kretanja društvenog proizvoda.Budzet formiran na osnovu poreskih stopa koje su konstantne neizbežno oscilira prema privrednim aktivnostima.Tako je neutralnost budžeta narušena.U uslovima viskoke privredne aktivnosti konstante poreske stope zbog povećanih dohodaka povećavaju sredstva budžeta , a smanjuju u uslovima niske privredne aktivnostijer su dohodci niži.Afirmacija države nakon krize tridesetih promenila je ulogu države prema budžetskoj potrošnji i njenim funkcijama. Anticiklično dejstvo budžetske potrošnje podrazumeva njeno povećanje u periodima smanjene privredne aktivnosti i smanjenje u periodima visoke privredne aktivnosti.Ono se zasniva na narušavanju ravnoteže između javnih prihoda i rashoda .Na kratak rok

javljaju se budžetski viškovi –suficit i budžetski manjkovi –deficit.Opadanje lične i investicione potrošnje odražava se na na povećanje budžetske potrošnje , a kada se privreda približava punoj zaposlenosti opada budžetska potrošnja.Uticaj budžeta na dohodke stanovništva i preko toga na potrošnju ogleda se preko subvencija nezaposlenima i negativnog poreza.mehanizam koji tada povećava dohodak naziva se negativni porez koji se finansira iz sredstava budžeta sa ciljem povećanja potrošnje. 55.KAPITALIZACIJA DUGA Pokrivanje budžetskog deficita pozajmljivanjem od pojedinaca i privrednih subjekata u vidu javnog zajma naziva se kapitalizacija duga.Javni zajam se najčešće realizuje prodajom obveznica od strane države koje kupuju fizička i pravna lica.Njegovom primenom dseficit budžeta dobija formu javnog duga koji je prisutan u većini savremenih privreda.Kao pozitivna odlika kapitalizacije duga smatra se to što se ne stvara emisija novca , ne postoji opasnost od infalcije.Prodajom obveznica na tržištu kapitala , država dolazi do odgovarajućih finansijskih prihoda ne menjajući njihov ukupni obim već se samo menjaju subjekti koji su vlasnici obveznica.proces finansiranja i refinansiranja javnog duga naziva se upravljanje javnim dugom, gde je veća pažnja posvećena dugovima iz prošlosti.pokrivanje deficita budžeta ima različite posledice u zavisnosti od toga da li je on privrem,enog ili stalnog karaktera.kada je deficit privremen finansiranje prodajom hartija od vrednosti ne utiče na promenu visine agregatne tražnje.Ako se on ne kompenzuje povećanjem poreza ili smanjenjem transfernih plaćanja , privremeni deficit prelazi u stalni.u slučaju trajnog deficita predviđaju se dve situacije : 1. zemlje u kojima on postoji ne ostvaruju privredni rast 2. a drugi način njegovog finansiranja se ne može primeniti ukoliko se deficit hroničnog karaktera nastavlja , država mora preduzeti mere , a to su :inflacija , povećanje poreza ili smanjenje javne potrošnje. 56.MONETIZACIJA DUGA Zaduživanje države kod Centralne banke kao način pokrivanja deficita budžeta je monetizacija duga.Centralna banka odobrava državi kredit iz primarne emisije novca koji je obavezna da vrati.monetizacija povećava količinu novca u opticaju i dovodi do povećanja cena na tržištu, jedan je od uzročnika inflacije.Kada je budžetski deficit privremenog karaktera , primarna emisija novca će uticati na povećanje agregatne tražnje.ono je inicirano smanjenjem kamatnih stopa do kojeg dovodi povećana emisija novca., a to prouzrukuje investicionu potrošnju.Inflacija beleži minimalni rast.U slučaju hroničnog budžeta finansiranje emisijom novca dovodi do drugih posledica , inicira inflaciona kretanja , dovodi do hiperinflacije , podiže se nivo cena . 57.DEJSTVO FISKALNE POLITIKE NA AGREGATNU TRAŽNJU Prireda je u ravnoteži kada se nivo agregatne ponuda i agregatne tražnje poklapaju.

Kretanje tekućeg društvenog proizvoda do nivoa potencijalnog određeno je odnosom agregatne ponuda i agregatne tražnje čije nepoklapanje izaziva stanje neravnoteže.Ako je AT veća od AP dolazi do rasta cena. Jedan od činioca koji utiče na AT je fiskalna politika. Koriste se instrumenti javnih prihoda pa je krajnji ishod ostvarenje stabilizacionih ciljeva fiskalne politike. Dejstvo fiskalnih instrumenata se iskazuje u dva slučaja : 1. deflatorni jaz u kojem je T manje od P i privreda je u depresiji 2. inflatorni jaz kada postoji višak T u odnosu na P, a privreda je u konjukturi U stanju depresije fiskalna politika deluje ekspanziono,poećava javne rashode,smanjuje poreze i unosi promene koje treba da povećaju AT. Od značaja je stepen elastičnosti ponude koji ukoliko je viši omogućije da se oživljavanje privredne aktivnosti odvija bez znatnog poremećaja u stabilnosti cena. U slučaju inflatornog jaza dolazi se do smanjenja društvenih rashoda i povećanja poreza. U zavisnosti od konkretne prireedne situacije fiskalna politika kombinuje dejsto raspoloživih instumenata. U dejstvu fiskalne politike na kretanje AT javljaju se tzv. efekti likvidnosti. Povećanje deficita,tj. smanjenje suficita povećava stepen likvidnosti privrednih subjekata,a u obrnutom slučaju smanjuje. Kombinacijom dejstva fiskalne i monetarne politike proistekla su saznanja : 1. fiskalna politika efikasnije deluje na regulisanje nivoa potrošnje nego investicija tako da se njeni instrumenti koriste u ostarivanju ciljeva stabilizacije dok je MK politika efikasnija u stimulisanju ubrzanog privrednog rasta. 2. po regulisanju nivoa i strukture finalne potrošnje cena i zaposlenosti oslonac je na FP dok se instrumenti MK politike koriste u cilju održavanja rqavnoteže bilansa plaćanja 3. FP je efikasnija u suzbijanju depresije kada dejstvuje ekspanzivno, a MK politika u suzbijanju inflatornog buma kada dejstvuje resplinktivno 58.DEJSTVO FISKALNE POLITIKE NA VELIČINU POTENCIJALNOG DRUŠTVENOG PROIZVODA Ovde je reč o dugoročnim ehektima FP u sferi stimulisanja i ubzanja privrednog rasta koji se ostvaruju uticajem na faktore koji određuju potencijalni društveni proizvod. Putem povećanja AT dolazi do povećanja proizvodnje poa se na stopu privrednog rasta može uticati širenjem proizodnog potencijala u privredi. Elementi koji čine proizvodni potencijal su raaspoloživi subjekti (radna snaga) i materijalni (sretsta za proizvodnju) činioci iskazani sa kvalitativnog i kvantitatinog aspekta. FP će doprineti ubrzanju stope rasta društvenog proizvoda u meri u kojoj putem raspoloživih intrumenata može na njih uticati. Jedan od načina je oporezivanje činilaca ppoizvodnje po proporcionalnim stopama,a drugi je diferencirano oporezivanje u kojem su razlike u isini poreskog opterećenja diktirane vrstom i uslovima u kojima se obavlja privredna delatnost. FP preko svojih instrumenata može uticati na veličinu i koncentraciju sretstava akumulacije pri čemu su najefikasniji : 1. poresko stimulisanje novih investicionih ulaganja 2. poresko stimulisanje ubrzane amortizacije 3. usmeravanje raspodele dohotka i dobiti putem poreza 4. poresko stimulicanje štednje stanovništva i kanalisanje njene strukture 5. posebne poreske stimulacije za uvoz kapitala

Krajnji rezultat primene mera FP zavisiće i od njegove koordinacije sa merama MK politike i efekata koje ona postiže. 59.MONETARNI AGREGATI U vođenju monetarno-kreditne politike koriste se tri monetarna gregata : 1. novčana masa M1-predstavlja monetarne obaveze sektora banaka prema nebankarskim sektorima koje čine privredni subjekti, stanovništvo , država .novčana masa predstavlja veći deo ukupne pasive bilansa poslovnih banaka.Novčanu masu formiraju gotov novac u opticaju i depozitni novac.gotov novac se sastoji iz papirnog i kovanog novca , a depozitni novac formiraju sredstav na računima.Veći deo čini depozitni novac.u svakoj privredi je bitno procentualno raspolaganje delovima novčane mase.Bitno je ukazati na ulogu banke u procesu kreiranja njenog obima i strukture .banke tu ulogu ostvaruju odobravanjem kredita nebankarskim sektorima.porast kreditnih plasmana se realizuje u tri pravca :u korist privrede , države i stanovništva.na osnovu toga banka odobrava kratkoročne kredite. 2. likvidna sredstva M2- čine novčana masa M1 i kvazi novac.kvazi novac čine depoziti čije korišćenje nije ogarničeno rokom ili nekim drugim uslovom.Tu su najvažniji štedni ulozi stanovništva , a savakog trenutka mogu postati platežno sredstvo.On je prvobitno u funkciji štednje , pa nije deo novčanog opticaja. 3. ukupna likvidna sredstav M3- čine likvidna sredstva M2 i ograničeni depoziti , a to su oni depoziti koji se koriste po isteku određenogh roka. 60.ULOGA CENTRALNE BANKE Glavnu ulogu u vođenju monetarno-kreditne politike ima Centralna banka.Jedina banka koja ima funkciju emisije novca i njeno poslovanje je regulisano zakonom.Obavlja različite finansijske operacije za račun države i određenim merama reguliše delatnost poslovnih banaka.Uglavnomse pojavljuje kao jedan institucija.ustanova javnopravnog karaktera sa funkcijom regulisanja novca u opticaju i kredita sa odgovornošću u održavanju stabilnosti nacionalne valute.Funkcije centralne banke su . 1. regulisanje novca u opticaju i njegova likvidnost.-mere kojima se povećava količina novca u opticaju je primarna emisija , a kada je cilj smanjenje novca u opticaju povećavaju se iznosi obaveznih rezervi banaka. 2. reguliosanje poslovanja kreditnog sistema 3. očuvanje satbilnosti nacionalne valute i likvidnost platnog bilansa poslovi centralne banke se dele na . 1. aktivne – kreditiranje poslovnih banaka putem reeskonta , kratkoročna operacija u kojoj centralna banka preuzima deo meničnog portfelja poslovne banke isplaćujući joj novčanu protivvrednost ili otvarajući joj kredit. 2. pasivni emisija novca i različiti centralizovani depoziti , od kojih su najznačajnije rezerve banaka kod centralne banke.

61.BANKARSKI SISTEM I BANKARSKI POSLOVI Banke posluju u okviru pravano i institucionalno uređenog bankarskog sistema na čijem je vrhu centralna banka.Banke su finansijska presduzeća , teže da realizuju što veću dobit kao razliku između isplaćenih i naplaćenih kamata.naplaćene kamate nasatju na osnovu kredita.moraju voditi računa o svojoj likvidnosti po obavezam,a nastalim po različitim osnovama.bankarski poslovi se dele na : 1. pasivne-oni putem kojih banka formira sopstvena sredstva i javlja se u ulozi dužnika 2. aktivne – ona je u ulozi poverioca 3. neutralne – u kojima se banka javlja u ulozi posrednika , bez dejstva dužnika i poverioca Pasivni kratkoročni poslovi su osnova delatnosti banke jer putem njih ona prikuplja sredstav koja formiraju njen kreditni potencijal.Najznačajniji su depozitni poslovi putem kojih se vrši koncentracija sredstava privrede , pojedinaca i države.U pasivne poslove ubrajamo : 1. depozitni poslovi su štedni ulozi , novčani polozi , čekoni i žiro depoziti. 2. emisiju novca 3. reeskont , a to je operacija u kojoj poslovna banka menice iz svog portfelja eskontira kod emisione banke i tako dolazi do finansijskih sredstava. 4. relombard koji se od reeskonta razlikuje po predmetu posla. To su hartije od vrednosti čijom emisijom izdavalac preuzima obavezu da vlasniku isplati sumu na koju ona glasi. Aktivni kratkoročni poslovi su vrsta bankarskih poslova u kojima se banka javlja u ulozi poverioca i naplaćuje kamate od kojih su najznačajniji : 1. kontokorentni kredit – kredit po tekućem računu klijenta 2. eskontni kredit – kredit po osnovu posedovanja menica 3. lombard – po osnou zaloge vrednih pokretnih stvari ili vrednosnih papira 4. akcepni kredit – nastaje akceptiranjem menice klijenta od strane banke 5. ramburski kredit – se još naziva dokumentarni kredit i realizuje se u spoljno trgovinskoj razmeni Komisioni posloi banke su vrsta posla u kojima se ona jalja kao posrednik i na osnovu toka naplaćuje proviziju. Najčešće su to posloi vođenja društvene evidencije, statistike i izvšenja državnog budžeta. Poslovanje banaka je regulisano od strane monetarnih vlasti. 62.MONETARNI MULTIPLIKATOR Preko monetarnog miltiplikatora se uspostavlja relacija između primarnog novca i novčane mase. Od više determinanti koje utiču na MM centralna banka može da utiče samo na jedan a to su obavezne rezerve banaka. Centralna banka određuje stopu obaveznih rezeri poslovih banaka koje one drže u zavisnosti od rste depozita. Povećanje stopi obaveznih rezervi smanjuju kreditni potencijal banaka, a smanjenje stope ga povećava. Banke kod centralne banke drže i sretsvta extra rezervi koja su bitna za održavanje njihove likvidnosti , a koja osciliraju oko nioa na kojem se ona obezbeđuju u prosečnim uslovima. Njihov rast znači da u privredi opada tražnja za kreditima. Druga determinanta koja utiče na MM je formiranje stope gotovinskog novca izražena je kao odnos mase gotovog novca i mase depozita po viđenju. Njegova visina je pod uticajem

ponašanja sektora stanovništva,tj. od njegove preferencije da troši gotovinski novac ili da svoj novac drži na šednim ulozima. 63.MEHANIZAM KREIRANJA PRIMARNOG NOVCA Osnovni tokovi kreiranja primarnog novca su : 1. operacije na otvorenom tržištu –sastoji se u kupovini i prodaji državnih vrednosnih papira od strane centralne banke na tržištu novca.Za funkcionisanje operacije na otvorenom tržištu neophodno je da budu ispunjene neke institucionalne pretpostavke.jedan od njih je razvijeno tržište vrednosnih papira na kojem cirkuliše veliki broj državnih obveznica i formira se ponuda i tražnja državnih obveznica nezavisno od operacija centralne banke.tu se javlja veliki broj kupaca i prodavaca pored centralne banke.centralna banka kupovinu i prodaju obveznica od vrednosti obavlja na sekundarnom tržištu kapitala pod kojim se podrazumeva berzansko tržište.drugi uslov je da uvek postoji visoka tražnja za državnim obveznicama,koje se mogu obezbediti ako se državne obveznice4 kupuju i prodaju sa kamatom koja je tržišno formirana. 2. keriditranje poslovnih banaka od strane centralne banke – se još naziva i diskontna politika Svake godine , centralna banka sačinjava selektivni kreditni program po osnovu kojeg se poslovnim bankama odobravaju kratkoročni krediti iz primarne emisije.Njihova namena je određena prioritetnim ciljevima razvoja u tekućoj ekonomskoj politici.tu se vodi računa o njihovom ukupnom obimu preko promene stope reeskonta.Reeskontna stopa određuje se u različitoj visini za različite vrste selektivnih kredita , čime se postiže favorizovanje onih čije korišćenje doprinosi realizaciji ciljeva tekuće ekonomske politike. 3. kreditiranje neposrednih komitenata centralne banke kao što je država - zaduživanje države kod centralne banke, da bi izbegla finansiranje budžetskog deficita povećanjem poreza, tako se stvaraju inflacioni pritisci 4. kreiranje primarnog novca po osnovu deviznih transakcija sa inostranstvom – samo one transakcije

64.TRAŽNJA ZA NOVCEM U otvorenim privredama ponuda i tražnja za novcem se obrazuje na finansijskom tržištu koje čine tržište kapitala , deviza i novca.na tržištu novca obavlja se kupovina i prodaja depozitnog novca i hartija od vrednosti.Odnosi koji se formiraju na tržištu novca od uticaja su na tražnju za novcem i njenu strukturu.Transaktori drže kratkoročne obveznice i druge vrednosne papire koje im donose određenu kamatu, ali i mogućnost da ih po potrebi prodaju i na osnovu toga dobiju transakcioni novac.on se koristi za obavljanje raznih robnih transakcija odnosno za plaćanje obaveza koje su nastale kupovinom roba i usluga.Funkcionisanje tržišta novca omogućuje raznim transaktorima da svoje novčane rezerve ne drže u bankama .odluka o tome gde će držati svoje rezerve se naziva portfolio odluka.Tražnja za novcem se formira u sektoru privrede i sektoru stanovništva na osnovu dohodaka koji oni ostvaruju.Kada dohoci rastu , dolazi do povećanja tražnje za novcem.nivo stečenih dohodaka privrede i stanovništva je jedan od osnovnih faktora koji

utiču na tražnju za novcem.činioci od uticaja na tražnju za novcem su : 1. indikator obima – podrazumeva obim transakcija ili tekući dohodak , ukupna aktiva i permanentni dohodak.Veličina tekućeg dohodka predstavlja dominantan elemnt indikatora obima u privredama u kojima nije razvijeno finansijsko tržište.Ne postoje pretpostavke za formiranje portfolio odluka.Sa razvojem tržišta na značaju dobija ukupna aktiva kao elemenat indikatora obimaUvođenje permanentnog dohodka za cilj ima vezivanje tražnje za novcem ne za tekući već trendi rast dohodka.Permanentni dohodak je trendna vrednost koja se izračunava na osnovu kretanja tekućeg dohodka iz prethodnog perioda i predviđanja trenda za budući period. 2. kamatne stope –Njihov porast utiče na tražnju transakcionog novca i to promena visine tražnje kamtne stope menja proporciju između količine transacionog novca i količine novca sadržanog u hartijama od vrednosti.Porast kamatnih stopa usloviće smanjivanje tražnje za transakcionim novcem i povećanje količine novca sadržanog u vrednosnim papirima. 3. stope inflacije – U periodima kada je stopa inflacije niska teorijska gledanja su da ona ne utiče na tražnju za novcem.uticaj koji ona ima se transponuje preko očekivane stope inflacije za predstojeći period koja je ugrađena u nominalnu kamatnu stopu.Nominalna kamatna stopa sadrži realnu stopu i stopu inflacije , tako da u trenutku sklapanja ugovora nominalna kamatna stopa uključuje očekivanu inflaciju.Ukoliko predviđanje ukazuje na veću stopu inflacije doći će do porasta nominalnih kamatnih stopa i odgovarajućih posledica u tražnji za novcem 65.INSTRUMENTI SPOLJNOTRGOVINSKE POLITIKE U sprovođenju spoljnotrgovinske politike subjekti ekonomske politike raspolažu određenim brojem instrumenata.Njene osnove postavili su merkantilisti.Klasični instrumenti spoljnotrgovinske politike su : 1. međunarodni ugovori o trgovini – subjekti koji zaključuju ove ugovore mogu biti dve države (bilateralni) ili više država (multilateralni).u njima se uređuju trgovački odnosi između subjekata koji ih zaključuju , a koji mogu biti u okviru redovnog spoljnotrgovinskog poslovanja, posebnih oblika ili iših oblika( kooperacija , zajedničko istupanje).Regulišu pitanje visina i vrsta carina i donose odredbe o platnom prometu.Ovde važe određeni principi , ato su princip povlašćenja (u zemlji sa kojom se sklapa ugovor priznaju sva prava i povlastice koja su priznata nekoj predhodnoj zemlji) , princip resiprositeta (uzajamno priznavanje istih prava i povlastica između subjekata koji zaključuju ugovor) , preferencijalni princip 8dobijanje posebnih povlastica od strane jedne zemlje u odnosu na druge) , princip nacionalnog tretmana (da fizička i pravna lica zemalja ugovornica po određenim pitanjima imaju isti tretman i ista prava) 2. carine - jedan od prvih oblika ograničavanja spoljne trgovine.One su vrsta posrednih poreza koji opterećuju robu domaćeg ili stranog poreklakoja prelazi granicu.Postoji više vrsa carina : ϖ fiskalne –najstarije , naplaćuju u cilju obezbeđivanja državnih prihoda ϖ zastitne ili ekonomske – radi zasštite domaće idnustrije , tako što su cene uvoznih roba veće za iznos carina pa je otežan njihov pristup na domaćem tržištu prema kriterijumu koji se primenjuje prilikomϖ carinjenja razlikujemo : SPECIFIČNE određuju se za svaku vrstu robe prema njihovim fizičkim karakteristikama i AD

VOLAREM – u propisanom procentu od procenjene vrednosti robe ϖ diferencirane – u zavisnosti od toga iz koje zemlje se roba uvozi ϖ preferencijalne – da se pojedina roba ili zemlja favorizuje u odnosu na druge ϖ prema poreklu robe i pravcu u kojem je upućena : uvozne , izvozne i tranzitne ϖ posebnu grupu čine BORBENE –u toku carinskog rata, ANTIDAMPINŠKE – onda kada treba sprečiti prodaju strane robe po cenama nižim od domaćih, KAZNENE- u slučaju povrede postojećih carinskih propisa , ODBARMBENE –za cilj imaju da zemlje koje uvoze robu odustanu od premija ili subvencija sopstvenim preduzećima 3. izvozne premije –određeni iznos u novcu koji se daje izvoznicima da bi se stimulisao izvoz i izlazak na strana tržišta 4. kontigenti ili kvote – instrument putem kojih se uvoz ili izvoz određenih roba opgraničava po količini ili vrednosti 5. zabrane – najoštrija mera jer onemogućava uvoz , izvoz ili tranzit određenih roba. 6. dozvoloe bile vrlo rasprostranjene Ove mere predstavljaju direktni protekcionizam, ali je moguća primena mera indirektnog ili administrativnog protekcionizma , gde se ubrajaju administrativne takse.

66.TRGOVINSKI BILANS I BILANS TEKUĆIH TRANSAKCIJA Trgovinski bilans daje pregdle duključenosti jedne zemlje u međunarodnu razmenu preko plasiranja roba različitog stepena obrade.Struktura izvoza ukazuje na stepen razvoja određene privrede.Uvozna struktura pokazuje karakter reprodukcione zavisnosti zemlje u odnosu na inostranstvo.Stepen pokrivenosti uvoza izvozom predstavlja bitan pokazatelj kategorije trgovinskog bilansa.Ekonomski odnosi između zemalja ne zasnivaju se samo na liniji uvoza i izvoza već i usluga.Postoje dve vrste usluga : 1. usluge različitih privrednih delatnosti kao što su turističke , saobtaćajne , građevinske 2. usluge faktora proizvodnje , rada i kapitala U ekonomskim odnosima zemalja postoje i takva davanja koja se nazivaju transferi Oni mogu biti privatnog karaktera , kao što su doznake iseljenika i javnog međudržavnog karaktera kao što su pokloni , reparacije .transferi i usluge zajedno čine kategoriju bilansa nerobnih transakcija.kada se bilansu tekućih transakcija doda bilans nerobnih transakcija dobija se bilans tekućih transakcija sa inostranstvom.Svaka zemlja teži tome da trgovinski bilans bude pozitivan , da postoji uravnotežen odnos uvoza i izvoza roba. Najčešća situacija je deficit trrgovinskog bilansa..U mnogim zemljama taj deficit se pokriva suficitom u bilansu usluga. Ako se transferi u vidu pomoći iz inostranstva daju u znatnom obimu i predstavljaju pomoć u finansiranju određene zemlje , onda oni ne uključuju u bilans tekućih transakcija , nego u bilans finansijskih transakcija.pored deficita zemlje se suočavaju i sa negativnim saldom bilansa koji se pokriva preko inostranih kredita. 67.STRUKTURA PLATNOG BILANSA

Platni bilans je sistemski , ukupan pregled svih ekonomskih transakcija koje jedna zemlja ostavruje sa inostranstvom.Platni bilansi se danas sastavljaju prema metodologiji MMF iz 1948. koji uključuje : 1. bilans tekućih transakcija koji sadrži: ϖ izvoz i uvoz robe ϖ usluge prometa ϖ osiguranje(premije i naplate štete) ϖ ostale usluge (autorska prava , patenti i licence) ϖ putovanja (turistička i druga) ϖ doznake iseljenika ϖ tekući državni prihodi i rashodi (troškovi izdržavanja diplomatskih i konzularnih predsatvništava) ϖ kamate 2. bilans finansijskih kapitalnih transakcija- uključuje sve finansijske transakcije jedne zemlje koje ostvaruje u ekonomskom odnosima sa insotranstvom : ϖ kratkoročni zajmovi ϖ dugoročni zajmovi ϖ transferi ϖ reparacije i restitucije (naknade za ratne štete) ϖ transakcije države ϖ transakcije ostalih monetarnih institucija 3. bilans službenih transacija obuhvata transakcije Centralne banke kao monetarne vlasti zadužene za održavanje spoljašnje likvidnosti zemlje ϖ transakcije sa monetarnim zlatom ϖ transakcije sa deviznim rezervama ϖ transakcije sa međunarodnim finansijskim institucijama 68.RAVNOTEŽA PLATNOG BILANSA Ravnoteža platnog bilansa je osnovni cilj u kreiranju i vođenju politike ekonomskih odnosa sa inostranstvom, a odstupanja pokazuju kao deficit ili suficit.indikatori obezbeđenja ravnoteže platnog bilansa su različiti i zavise da li je u pitanju: 1. kratak –devizne rezerve , jer njihovo smanjenje komenzuje uvozom kratkoročnog kapitala 2. srednji - kada je bilans tekućih transakcija u ravnoteži i kada se njegov eventualni deficit finansira redovnim prilivom dugoročnog kapitala po tržišnim stopama. 3. dug rok. – nijedna zemlja ne može da se zadužuje beskonačno , tako je neophodno postići ravnotežu u bilansu tekućih transakcija Deficit platnog bilansa može nastatidejstvom monetarnih faktora ili usled strukturnih poremećaja u privredi.Ovakva neravnoteža se izjednačuje sa vrstom inflacione neravnoteže koja nastaje usled poremećaja globalnih robnih i kupovnih fondova.Strukturna neravnoteža ima dugoročan karakterOna je izraz neravnoteže između domaće akumulacije i investicija.mere koje ser preuzimaju za njeno eliminisanje su promene u međunarodnom finansiranju i mere fiskalne i monetarne politike koje menjaju

odnos između akumulacije i inveticija.Subjektima ekonomske politike na raspolaganju stoje brojne mere.prav grupa mera je iz oblasti devizne politike- manji deficiti za koje se pretpostavlja da su privremenog karaktera mogu se finansirati smanjenjem deviznih rezervi..druga grupa mera je iz oblasti monetarne i fiskalne politike.mere monetarne politike su kreditne restrikcije koje smanjuju domaću tražnju, a od mera fiskalne politike najviše se primenjuju one koje doprinose uravnoteženju budžeta.Treća grupa mera je iz spoljnotrgovinske politikečije je dejstvo kratkoročnog karaktera.to može biti uvođenje robnih i deviznih kontigenataikojima se reguliše uvoz i izvoz i time utiče na nivo trgovinskog i platnog bilansa. 69.POJAM I VRSTE VALUTE I DEVIZNI KURS Uspešnost akcije ekonomske politike se između osatlog ogleda i u stabilnosti deviznog kursa nacionalne valute.devizni kurs je cena inostrane valute obračunata u domaćem novcu.Pojam valuta podrazumeva efektivan novac i novčane znake koji se nalaze u opticaju u jednoj zemlji , tj. novčanu jedinicu koja je osnova monetarnog sistema zemlje.Valuta je osnovna novčana jedinica koja predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja u unutrašnjim finansijskim transakcijama.Ona predstavlja osnovno merilo vrednosti u svakoj zemlji.One sa stanovišta mogućnosti realizacije funkcije merila vrednosti u međunarodnim razmerama i mogućnosti da se razmenjuju za druge valute dele na : 1. konvertibilne – može se zameniti za zlato ili bilo koju drugu valutu 2. nekonvertibilne – ne mogu se zameniti i sredstvo su plaćanja samo u domaćoj privredi 3. obračunske ili klirinške- vrsta valute pomoću koje se obavljaju plaćanja dve ili više zemlaja na osnovu prethodno sačinjenog međunarodnog dogovora , a obračunska valuta je valuta neke treće zemlje , najčešće je to dolar Bitno pitanje je njena promena.valuta se može menjati na unutrašnjem planu koji se iskazuje kao promena kupovne moći valute i na spoljašnjem koja se manifestuje kao promena intervalutne vrednosti.Intervalutna vrednost domaće valute se formira u odnosu sa valutama drugih zemalja i tada govorimo o intervalutnom odnosu .Intervalutna vrednost se menja odlukom i aktima monetarne vlasti.Devalvacijom intervalutne vrednosti ona se smanjuje i tada je reč o depresijaciji vrednosti valute.Revalvacijom ona se povećava i tada je reč o apresijaciji vrednosti valute.Novac jedne zemlje se u inostranstvu javlja kao.efektivni inostrani novac ili valuta i kao kratkoročna potraživanja u inostranom novcu ili devize.Sa makroekonomskog aspekta devize se definišu kao potraživanje jedne nacionalne privrede u valutama drugih nacionalnih privreda.devizni kurs je cena inostrane valute određena u domaćem novcu. 70.FIKSNI DEVIZNI KURS Fiksni devizni kurs predstavlja cenu inostarnih valuta izraženih u domaćoj valuti koja se određuje u odnosu na neku stabilnu valutu ili u odnosu na grupu valuta.Pretpostavka je da fiksni devizni kurs izražava stvarnu rednost , tj. kupovnu moć valute.Njihova odlika je da odnos vrednosti između nacionalne valute i inostranih valuta drže na stabilnom nivou.fiksni devizni kurs imaju one zemlje koje ne mogu putem održavanja unutrašnje

privredne ravnoteže da obezbede ravnotežu u spoljnotrgovinskim tokovima čiji bi pokazatelj bio stabilan devizni kurs.tako se preko fiksnog kursa postiže održavanje konkurentnosti , sprečava se inflaciono kretanje u privredi koje dovodi do depresijacije domaće valute. On može opstati ukoliko domaća privreda na udare svetskog tržišta deluje instrumentima monetarne i fiskalne politike.Na deviznom tržištu su oscilacije oko fiksnog deviznog kursa male i jedan od bitnih uloga monetarnih vlasti je da spreči njihov porast koji bi vodio narušavanju njegove stabilnosti.

71.FLUKTUIRAJUĆI DEVIZNI KURS Fluktuirajući kurs je u razvijenim tržišnim privredama smenio fiksni devizni kurs.Smatralo se da će tako uticaj spoljnotrgovinskih tokova preko kretanja platnog bilansa na monetarnu politiku biti manji i da će se satbilnost deviznog kursa obezbeđivati preko projektovanja strukture monetarnih agregata.tako dolazi so slobodnog formiranja deviznog kursa na deviznom tržištu.Ono poseduje neka specifična svojstva koja se ogledaju u dejstvu kratkoročnih faktora na visinu deviznog kursa.Najizrazitije je dejstvo očekivanja od strane tržišnih transaktora koja ukoliko polaze od polaze od povećanja AT mogu izazvati negatina kretanja u platnom bilansu zemlje. Da bi se sprečile jake oscilacije fluktuirajućeg deviznog kuresa monetarne vlasti , tj.centralna banka koriste mehanizam, regulisanog fluktuiranja.intervencija centralne banke u situaciji kada je ponuda deviza niža od tražnje , sastoje se u tome da se postojeći manjak nadoknađuje iz deviznih rezervi. 72.DEVIZNO TRŽIŠTE Devizno tržište postoji i funkcioniše samo u otvorenim privredama koje razvijaju ekonomske odnose sa inostranstvom.Tu se podrazumeva oblik organizovanog sustea ponude i tražnje deviza.na osnovu šire definicije pod deviznim tržištem se podrazumeva kontakt između domaćih i stranih deviznih rezidenata u sferi ekonomskih transakcija u kojem se realizuju određeni devizni odnosi.kretanja na deviznom kursu pokazuju stanje u platnom bilansu zemlje.Kada postoji deficit platnog bilansa na deviznom tržištu će biti veća tražnja deviza od njihove ponude.Devizno tržište je kao oblik finansijskog tržišta imperfektno tržište jer na formiranje cena deviza ne utiču samo odnosi ponude i tražnje već i mere devizne politike zemlje.Imperfektnost deviznog tržišta potencirana je i sve većim prisustvom intervencije centralne banke koja za cilj ima održavanje tečaja nacionalne valute.Intervencije monetarnih vlasti imaju uticaj na odnose ponude i tražnje.Odnosi stranih valuta na deviznom tržištu utiču na vrednost nacionalne valute od koje dalje zavise tokovi spoljnotrgovinske razmene i njeni rezultati .Kada tečaj strane valute raste opada tečaj domaće i obrnuto.Posebno su značajne intervencije centralne banke u situaciji kada zemlja ima deficit u platnom bilansu koji uzrokuje depresijaciju deviznog kursa nacionalne valute.Iz deviznih rezervi centralna banka prodaje devize da bi održala stabilnost domaće valute polsedice toga su smanjenje primarnog novca i preko toga novčane mase.porast kamatnih stopa koji sledi inicira deflaciona kretanja u privredi , smanjenje uvoza i smanjenje tražnje za devizama.Izvoz može da se poveća ako

istovremeno dođe do opadanja domaćih cena , što za rezultat ima veći devizni priliv.U situaciji kada zemlja beleži suficit u platnom bilansu se stvaraju uslovi za porast vrednosti domaće valute .intervencija centralne banke se svodi na kupoinu deviza na deviznom tržištu , što povećava devizne rezerve.posledica toga je uvećanje primarnog novca i novčane mase koje može izazvati inflaciona kretanja naročito na srednji rok.Kretanja na deviznom kursu značajan su indikator pravca u kojem treba da dejstvuju monetarne vlasti dabi se devizni kurs nacionalne valute održao na stabilnom nivou uprkos pritiscima deficita i suficita platnog bilansa i kretanja odnosa ponude i tražnje deviza. 73.ELEMENTI POLITIKE DOHODAKA Politika dohodka podrazumeva primenu direktnih mera ekonomske politike koje za cilj imaju regulisanje nivoa nadnica , plata i cena.Osnovna sumnja je u delotvornosti , tj. da je ona neprimerena u tržišnoj privredi u kojoj su u principu mere direktne kontrole izuzetno primenjuju.Politika dohodka postaje aktuelna kada je privreda suočena sa problemom inflacije .Obaranje inflacije za rezultat ima povećanje nezaposlenosti koje dovodi do sniženja nivoa nadnica odnosno plata.Ona pokušava da u kraćem roku snizi nivo nadnica što postiže ili direktnom kontrolom nadnica ili uticajem na lidere sindikata i poslodavaca da nadnice i cene povećavaju sporije od predviđenog tempa.Rezultat direktne kontrole nadnica i cena je bilo obaranje inflacije. Razlog zašto politika dohodka ne donosi zadovoljavajuće rezultate je u tome što ona mora biti praćena merama koje utiču na AT.U ekonomskoj politici se zagovara da plitika dohodka mora da bude koordinirana sa merama restriktivne politike koja će uticati na AT.Politika dohodka se može efikasnije koristiti u kombinaciji sa drugim merama ekonomske politike u sklopu antiinflacione politike . Prvi ORTODOKSNI model koji predviđa restriktivnu monetranu i fiskalnu politiku , tj. uravnoteženje budžetskih rashoda , reformu monetarnih institucija i kontrolu opticaja novca i povećanje kamatne stope.Ovaj oblik se zasniva na podržavanju liberalizovanog režima cena i na kontroli nadnica.Polaze od osnovnih principa tržišne ekonomije u kojoj se cene slobodno formiraju prema uslovima tržišta i pod indirektnim uticajem mera ekonomske politike. Drugi model je HETERODOKSNI jer sadrži pored nekih njegovih elemanta i posebnu varijantu politike dohodka. Politika dohodka ovde podrazumeva koordinirano usmeravanje4 i praćenje nivoa nadnica , cena i deviznog kursa.U ovom modelu antiinflacione politike usklađeno kretanje nadnica , cena i deviznog kursa obezbeđuje uticaj na AT i njeno usklađivanje sa AP. 74. PORESKA POLITIKA U FUNKCIJI POLITIKE DOHODAKA Preko podsticajnih poreza sprečava se povećanje nivoa nadnica i cena i istovremeno smanjuje inflacija.Planovi podsticajnih poreza polaze od povećanja nadnica od 5% , pa preduzeća koja svojim radnicima povećaju nadnice iznad ovih 5% plaćaju veći porez , a ona koja to čine u manjem procentu od određenog imaju olakšice.Postoji i drugi model gde porez plaćaju zaposleni.U primeni planova podsticajnih poreza postoji problem koji

je admonistrativne prirode.Prilikom određivanja gornje granice povećanja nadnica i plata polazi se od stope inflacije i potrebe da se ona smanji.Ova promena će pogoditi i više nadnice , pa se psotavlja pitanje kako razdvojiti ove slučajeve. Politika dohodaka i planovi podsticajnih poreza nailaze na teškoće.osnovcni problem je u tome što eliminišu tržište kao osnovni činilac u regulisanju nivoa relativnih nadnica i cena.U tržišnim privredama to su procesi koji se sukobljavaju i koji se zato teško mogu paralelno odviajti.Zato će se u tržišnim privredama pre pristupiti kontroli nadnica uz liberalni režim formiranja cena nego što će se kontrolisati cene i nadnice. 75.KOLEKTIVNI UGOVORI U razvijenim tržišnim privredama se primenjuju kolektivni ugovori, koji predstavljaju rezultat sindikalnog udruživanja radnika i njihove borbe da se najvažnija pitanja rada i radnog odnosa rešavaju pregovorima sa poslodavcima.Njih skalpaju sindikati radnika i poslodavci sa mogućnošću posredovanja države u procesu pregovaranja o pitanjima koja imaju prioritentni značaj.centralna oblast se odnosi na osnovna ekonomska pitanja , visina nadnica.Ona je uslovljena karakterom tržišta radne snage i načinom njegovog funkcionisanja.tržište radne snage poseduje specifična svojstva koja se manifestuju u tome da se ponuda i tražnja radne snage ne formira sasvim slobodno.uređuje se još visina minimalne nadnice koja garantuje svakom zaposlenom određeni nivo materijalne i socijalne sigurnosti, pitanja plaćanja prekovremenog rada , odmora. Druga pitanja su iz sfere radnih odnosa , zasnivanja , radna disciplina , zaštita na radu , uslovi prestanka radnog odnosa.treća oblast se odnosi na pitanje rešavanja sporova koji mogu nastati između sindikata i poslodavaca.predviđeno je rešavanje sporova od podjednakog interesa za obe strane. Kolektivni ugovori su se u praksi pokazali efikasnim. 76.TRANZICIJA U RAZIJENIM TRŽIŠNIM PRIVREDAMA U poslednje dve decenije odigrale su se velike promene u savremenoj civilizaciji.Na ekonomskom planuz došlo je do podele sa jedne strane su razvijene , a sa druge nerazvijene zemlje . U visoko razvijenim zemljama poseldnjih decenija odigrale su se velike promene , koje su uslovile nova kvalitativna obeležja.Došlo je do promene svojinskih odnosa, pa je privatna svojina zamenjena pluralizmom oblika svojine.Razvili su se novi motivi poslovanja , kao što su stabilnost privrede, kontinuirani rast .Suština je u prevazilaženju kapital odnosa.Danas se govori o tripartizmu , između države , sindikata radnika i poslodavaca, koji obezbeđuju makroekonomsku ravnotežu i socijalnu.Preduzimaju se mere koje istovremeno treba da postignu ekonomske , socijalne i političke interese.Taj proces se odvija uz aktivnu ulogu države, koja je partner tržištu, određuje praila , instrumentima utiče na tržišna kretanja , pruža informacije na osnovu kojih privredni subjekti donose svoje odluke.Početak procesa tranzicije vezuje se za razvijene tržišne privrede u kojima se on intezivno odvija.Na prvom mestu usledila je kvalitativna promena proizvodnih snaga .Pored proizvodnih faktora , u proizvodne snage uključuje se još način korišćenja i upravljanja prirodnim resursima.Jedna od značajnih karakteristika

je prevazilaženje industrijskog karaktera razvoja i prebacivanje njegovog težišta na tercijarne delatnosti i organizaciju proizvodnog procesa u drugim zemljama sa jeftinom radnom snagom i jeftinim sirovinama.Jačnje pozicija multinacionalnih kompanija , zasniva se na unapređenju stručnog i naučnog znanja, tehnologije i novih tehnoloških postupaka, na prevazilaženju nacionalnih granica i nacionalnih kriterija. 77.UZROCI TRANZICIJE U BIVŠIM KOMUNISTIČKIM ZEMLJAMA Dans se za bivše zemlje komunizma koristi naziv tranzitorne privrede.raspad komunizma je okončan devedesetih godina dvadesetog veka , od kada i počinje proces tranzicije.on podrazumeva prelaz sa planskog na tržišni način privređivanja uz uvažavanje principa političke demokratije i privatnog preduzetništva.proces tranzicije opbavlja se na sličan način , a može se podeliti u 4 grupe , centralna i Istočna Evropa , Zajednica nezavisnih država , centralno-istočna Evropa i Baltičke zemlje , i Jugoistočna Evropa.Bitna karakteristika je plansko rukovođenje privredom putem državnog , centralnoig planiranja na osnovu kojeg su donošeni detaljni planovi procesa proizvodnje.tako preduzeća nisu imala samostalnost privrednog subjekta. Planski instrumenti su bili obavezni , cene nisu bile tržišno određene. Privredne komunističke zemlje su forsirale visoke stope rasta društvenogh proizvoda koje su se realizovale na osnovu porasta kapaciteta proizvodnje, a ne produktivnosti rada.Rezuktat su bili visoki troškovi proizvodnje i zaostajanje u tehnici u okviru glomaznih preduzeća sa velikim učešćem radne snage.Hronično zasotajanje ponude za tražnjom.u toku svog razvoja , one su se suočavale sa problemima koji su proisticali iz rigidnog sistema planskog upravljanja.na kraju su se reforme sprovodile na organizaciono-tehničke promene u okviru privrede bez zadiranja u sužtinu sistema privređivanja.Postoje dva razloga raspada komunističkog privrednog sistema: 1. se odnosi na nivo primenjene tehnike i tehnologije u proizvodnji. sistem je funkcionisao tako da su preduzeća dobijala sredstva za proizvodnju neophodna za izvršenje plana , tako da nisu bila stimulisana da razvijaju efikasnije metode proizvodnje. 2. razlog kompleksne prirode, sadržan u kumulativnom dejstvu nedostataka sistema u svim njegovim segmentima , od ekonomskog , političkog do socijalnog. 78.ODLIKE PROCESA GLOBALIZACIJE Dinamika svetske privrede , postavila je nove odnose u međunatodnim ekonomskim odnosima i međunarodnoj trgovini.promene ser odbijaju kroz proces tranzicije u bivšim komunistričkim zemljama i razvijenim privredama , aza cilj imaju homgogenizaciju svetskog ekonomskog i političkog sistema.Globalizacija svetske privrede je proces integracionalizacije proizvodnje u uslovima visoke mobilnosti kapitala i rada kojom se prevazilaze fizičke i geografske granice između zemalja tako da svetska privreda postaje otvoreni prostor za trgovinu. Svet je danas jedno veliko globalno selo.U novoj mlioteraturi se globalizacija definiše kao proces u kojem se stavra gusta mreža povezanosti , međuzavisnosti save šireg kruga društava , pa se širi krug delatnosti koje postaju transnacionalne , kojima se ne može upravljati isključivo unutar državnih granica.Nesmetano odvijanje globalizacije ne bi bilo moguće bez tranzicije.Tranzicija je proces koji dovodi do toga da tržišni način ptivređivanja postaje univerzalan , i da na

svetskom tržištu vodeći akteri postaju najrazvijenije zemlje. Pretpostavka procesa je liberalizacija , koja se sprovodi u trgovini , investicijama, finansijama.Ona je omogućila da se preko visoke mobilnosti kapitala i rada uklone granice i prepreke u odvijanju ekonomskih tokova.tekao je paralelno sa promenama u međunarodnoj podeli rada.došlo je do racionalizacije proizvodnje u tazvijenim industrijskim zemljama.Nova podela rada oslanja se na jeftinu radnu snagu u zemljama u razvoju , na takvu organizaciju procesa proizvodnje koja omogućava dea se određeni delovi mogu preneti u zemlje razvoja i na razvoj masovnog saobraćaja koji rezultira u niskim troškovima po jedinici proizvodnje.Ovakva podloga podele rada napravila je podelu na zemlje zone centra i periferije i formirala transnacionalnu organizaciju proizvodnje čiji su nosioci transnacionalne kompanije.Finansijski kapital postaje dominanta sile ekonomske integracije.Berzanska tržišta su najprometnija.realizacijom svoje delatnosti u velikom broju zemalja preko svojih afilijacija , transnacionalne kompanije jaj daju obeležje nadnacionalnog i globalnog , jer se brišu prepreke .kako su one nastale u najrazvijenijim zemljama , preko njihove delatnosti one osvajaju svetsko tržište , diktiraju privredne tokove u nerazvijenim , a sve u cilju ubiranja profita.Tako bogate zemlje donose pravila međunarodne tzrgovine , kao i uslove koje siromašne zemlje moraju ispuniti da bi imale kredite Svetske banke , MMF-a..Savremeni trijumvirat sila čine transancionalni finansijski kapital , korporacije i svetski ekonomski arbitar predstavljen u organizaciji MMF-a.Ovajva podela stvorila je bogati centar i siromašnu periferiju.Za proces globalizacije je bitno da on unosi velike promene u položaju nacionalnih država i njihove suverenosti. Internacionalizacija svetske proizvonje vremenom je formirala i učvrstila položaj nove , neoliberalne elite moći , koja se manifestuje u okrilju i preko nadnacionalnih institucija , kao što su grupa G-8 , MMF, Svetska banka , Savet bezbednosti i NATO.Najrazvijenije sile , na čelu sa SAD imaju najveći uticaj na odluke ovih institucija.Globalizacija svetske privrede je neumitan proces kao takav nezaustavljiv i nepredvidiv u svim svojim aspektima. 79.ODNOS TRANZICIJE I GLOBALIZACIJE Razvijene tržišne privrede u procesu tranzicije koji teče od karaja sedamdesedtih prelaze u postindustrijsko , informatičko društvo.Tranzicija u razvijenim privredama propraćena je procesom liberalizacije , dok je tranzicija zemalja Istočne i Centralne Evrope proces preko kojeg se one otvaraju prema svetu i uključuju u njegove ekonomske tokove.Globalizacija se oslanja i zasniva na oba toka tranzicije , ali na različiti način.U razvijenim zemljama ona preko razvoja grana najviše tehnologije do telekomunikacija i informacionih sistema gradi materijalnu bazu globalizacije. Ovakav početak tranzicije bio je osnov za dodatni impuls globalizaciji, u kojoj je jedina prepreka bio istočni blok bivših komunističkih zemalja.Proces njihovog razvoja jednak je turboglobalizaciji. Treba analizirati odnos između tranzicije u bivšim komunističkim zemljama i globalizacije . te razlike su : 1. Proces tranzicije se odvija unutar bivših komunističkih zemalja , država pa je on unutrašnjeg karaktera.Globalizacija je proces nadnacionalnog karaktera , koji prevazilazi državu i oslanja se na transnacionalne kompanije.Tranzicija u bivšim komunističkim zemljama ide u suprotnom pravcu , tako što se neakdašnja velika preduzeća , giganti

privatizuju kao srednja ili mala koja treba da budu nocsioci celog procesa. 2. odnos je određene i razlozima i podsticajima koji su inicirali ove procese.Globalizacija je rezultat liberalizacije u oblasti trgovine , investicija , usluga i posebno finansijskih operacija.Putem liberalizacijenajrazvijenije zemlje su uklonile prepreke i granice mobilnosti kapitala.procew tranzicije je otpočeo kao istorijska nužnost.Oni su međusobno uskladicvi procesi.Tranzicija omogućuje razvoj i širenje globalizacije , čiji se povratni uticaj ogleda u tome da podstiče i ubrzava tokove tranzicije , sa različitim posledicama u zemljama u kojima se ona odvija. 3. treća razlika potiče iz značaja tržišta koje ono ima u njihovim tokoima.Tranziicija u bivšim komunističkim zemljama podrazumeva formiranje i funkcionisanje integralnog tržišta , tržišta rada , kapitala , novca i deviza.Između zemalja ukinute su sve barijere koje bi usporavale proces globalizacije , dok su one preko vremenske limitiranosti formiranja mehanizma tržišta veoma izražene kada su u pitanju tranzitne privrede.Istovremeno teče proces globalizacije u kojem dominira finansijsko tržište , pa se govori o transnacionalnim finansijskim stukturama. 4. polazio od pitanja institucionalneosnove i potpore oba procesda.Uspeh tranzicije prevashodno zavisi od tempa izgradnje nove institucionalne infrastrukture koja je bitna za funkcionisanje pravne države.Složeni proces formiranja noog ekonomskog , političkog i socijalnog sistema .U globalizaciji koja predstavlja nadgradnju i prevazilaženje indsustrijskog razvoja sa tokovima koji prožimaju svetsku privredu , brišu se geogravske , fizičke tržišno definisane granice između njenih učesnika.globalizacija se yasniva na institucijama čiji je karakter nadnacionalan , tako da se one mogu nazvati i suprainstitucijama. 5. pozicija države u procesu tranzicije u bivšim komunističkim zemljama i u procesu globalizacije je potpuno različita.U svim tranzitornim privredama na samom početku jedan od ciljeva je bio nova ekonomska i socijalna uloga države.Plaanska regulativa treba da bude zamenjena ulogom države u kojoj će ona merama ekonomske politike održati makroekonomsku stabilnost.Uloga države je naročito u prvoj fazi tranzicije vrlo bitna.Sudska , izvršna i zakonodavna vlast u uslovima tranzicije postaju činioci zaštite novih institucija prevashodno privrednog sistema.Proces globalizacije istiskuje državu kao subjekta međunarodnih odnosa i na njihovo mesto promoviše transnacionalne kompanije. Multinacionalne kompanije pretvaraju države u svoje filijale.Transnacionalne kompanije dolaze u sukob sa zemljama u kojima su locirane njihove afilijacije.Kombinacija fiskalne i monetarne politike danas je stožer stabilizacione politike , diktirana transnacionalnim finansijskim strukturama.Krajnja posledica je u jazu koji nastaje između funkcije države kao administrativno-treritorijalne jedinice i ekonomske sa druge strane. 6. razlika se ogleda u profilu i karakteru privrednog subjekta kao nosioca i jednog i drugog procesa.Promena privredne strukture bivših komunističkih zemalja obuvata i privredne subjete , a to su velika preuzeća koja se gase, procesom privatizacije.promotori procesa globalizacije su veliki sistemi u formi multinacionalnih kompanija.Njihova moć se ogleda u raspolaganju resursima , uticaja na cenu , ubiranje prihoda.Budući da su prisutne u svim većim zemljama nazivaju se još i metanacionalne kompanije.One svet sagledavaju kao prostor u kojem su na raznim punktovima apostavljene tehnologije.nastaje nov naziv za svetski ekonomski poredak – globalna ekonomija znanja.njeno značenje je u tome da se konkurentna prednost ogleda u znanju, svi oblici u

kojima se nalazi znanje nisu na jednom mestu, troškovi korišćenja i primene znanja se smanjuju za one robe koje su mobilne. 80.CILJEVI I VREMENSKI HORIZONT TRANZICIJE Osnovni , glavni cilj procesa tranzicije u psotkomunističkim zemljama je prelaz na tržišni način privređivanja uz paralelnu izgradnju demokratskog političkog sistema.Tranzicija je složeni proces u okviru kojeg se odvija kvalitativna promena ekonomskog sistema .pitanje vremenoskog trajanja je složeno .izvesno je da je to dug proces i da u svakoj zemlji ponaosob drugačije teče.Specifična obeležja koja će tranzicija imati u svakoj zemlji , usloviće različiti ritam i trajanje tranzicije.Globalni cilj tranzicije u sebi sadrži više pojedinačnih ciljeva .to su . 1. promena institucinalne strukture-novi položaj privrednih subjekata i domoinaciju tržišta.ona treba da obezbedi razvoj integralnog tržišta , privatne svojine i preduzetništva.proces privatizacije je osnova formiranja privatne svojine i njenog funkcionisanja.Tržišni sistem privređivanja podrazumeva decentralizovani način odlučivanja svih učesnmika u razmeni, jer se bazira na principima preuzetništva. 2. nova ekonomska i socijalna uloga države i nova ekonomska politika- država treba da pruži informacije privrednim subjektima na osnovu kojih će oni donositi odluke 3. izgradnja novog pravnog sistema koji je i u funkciji podrške novom ekonomskom sistemu- kao zaštitu i obezbeđivanje i garntovanje prava privrednim subjetima 81.PROMENA SVOJINSKIH ODNOSA KAO PRETPOSTAVKA TRANZICIJE Promena svojinskih odnosa podrazumeva proces privatizacije državne svojine , kojom se želi postići : 1. pravična raspodela svojinskih prava, da će preduzeća privatizacijom pripasti građanima 2. formiranje efikasne vlasničke strukture u preduzećima koja podrazumeva više krupnih vlasnika 3. davanjem prioriteta privatizaciji istovre4meno se obezbeđuju uslovi za nužno prestruktuiranje državnih preduzeća 4. prodajom državnih preduzeća obezbeđuju se finansijska sredstva za pokrivanje budžetskog deficita i za novonastale izdatke Neki od ovih ciljeva su međusobno isključivi.zemlje u tranziciji su pokazale različite uspehe u bilansiranju pomenutih ciljeva.Privatizacija je najvažnija i u pogledu realizacije najsloženija pretpostavka za uspešno odvijanje tranzicfije.problemi koje ona pokreće su da li privatizaciju sprovestibez naknade kao poklon ili uz naknadu, kojim subjektima . Interna privatizacija se odvija prodajom ili besplatnim ustupanjem akcija zaposlenim u preduzeću i menadžerima.ovaj model polazi od akumuliranog radnog doprinosa zaposlenih u očuvanju i uvećanju imovine preduzeća tokom određenog vremenskog perioda. Eksterna privatizacija se može realizovati na više načina deobom akcija stanovnišrtva , prodajom fizičkim licima , prodajom stranim investitorima , preko institucionalnih investitora i preko holding kompanija.

Besplatna podela akcija , vaučera predstavlja masovnu pravedno izvedenu privatizaciju jer vlasnička prava dobijaju svi građani .Ovim putem se brže prelazi na tržišno poslovanje.Kao mana se izdvaja to što se ne može izdvojiti dominantan vlasnik. Podela akcija se može izvršđiti na više načina : 1. podela akcija svih preduzeća pojedinačno stanovniku 2. podela vaučera kojim se stiče deo vlasništva jednog preduzeća ili deo vlasništva više preduzeća 3. ustupanjem akcija holding kompanijama koje ih dalje distribuiraju stanovništvu Drugi metod zahteva duže vreme za realizaciju.privatni lasnici preduzeća postaju svi zainteresovani pojedinci koji poseduju materijalna sredstva za kupovinu privatizovanih preuzeća. Treći metod eksterne prodaje je prodaja imovine preduzeća stranim investitorima , obezbeđuje državi dragocena devizna sredstva Četvrti metod aktivno uključuje institucionalne investitore kao što su banke , odgovarajuća društva ili penzioni fondovi .Pozitivna strana ove metode je u interesu institucionalnih investitora kao krupnih akcionara da forsiraju jake menadžerske strukture u preduzećima i preko toga i njihovu efikasnost. 82.LIBERALIZACIJA Liberalizacija je složen i širok proces, jer obuhvata više elemenata , pa se najlakše može definisati kao napuštanje planske regulative u ključnim segmentima privrede koji su od uticaja na njene ukupne tokove.Tri osnovna područja u kojima je neminovno izvršiti liberalizaciju su : 1. domaće cene i tržišta – započinje oslobađanjem tržišnih zakonitosti i stvarnje uslova za formiranje integralnog tržišta.cene se sada formiraju slobodno, pod uticajem ponude i tražnje.Liberalizacija cena znači da svi proizvodi i usluge podležu tržišnoj valorizaciji na osnovu koje dobijaju svoju cenu. 2. spoljna trgovina- plansko upravljanje obuhvatlo je i spoljnu trgovinu , tako da preuzeća nisu sama istupala na spoljno tržište , nego preko Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć, gde su bile potrebne brojne dozvole i visoke carine.Liberalizacija je podrazumevala ukidanje ili ubalžavanje tih instrumenata . 3. otvaranja novih preduzeća – širenje novog privatnog sektora, sektor koji formiraju novootvorene privatne firme , a ne privatizovana preduzeća.Novi ekonomski i pravnio poredak treba da stimuliše ulaganja kapitala u stavranje novih preduzeća i štite njihovo poslovanje sa aspekta svojinskih i upravljačkih prava.

83.MAKROEKONOMSKA STABILIZACIJA Makroekonomsak stabilizacija je novo područje u kojem država kao subjekt ekonomske politike treba da dejstvuje na nov način primeren tržišnim uslovima privređivanja.To u

početnoj fazi tranzicije podrazumeva napuštanje prakse koja je postojala u odnosima između država i preduzeća, a koji je svojstven planskom sistemu upravljanja privrdom.Novi uslovi zahtevaju poštovanje principa tvrdog budžetskog ograničenja , koji od privrednih subjekta zahteva da posluju tako da mogu da izmire svoje finansijske obaveze.To je u skaldu sa promenom njihovog položaja , jer oni samostalno donose odluke i učestvuju u tržišnoj utakmici.Koraci u makroekonomskoj situaciji su . 1. ukidanje subvencija države. 2. promena metoda regulisanja deviznog kursa nacionalne valute tranzitornih privreda 3. mere u okviru monetrane politike.formiranje tržišta kapitala i novca i nihov plasamn koji treba da obezbedi optimalne prinose unose velike promene u način raspolaganja ovvog resursa od strane preduzeća , pa im je potrebna adekvatna zaštita.Jedan od načina je uvođenje realne kamatne stope, restriktivna monetarna politika centralne banke koja za cilj ima uvođenje tržišnih principa i discipline. 84.IZBOR STRATEGIJE TRANZICIJE Izbor strategije tranzicije se postavljaja preko dva koncepta : 1. šok terapija – pristalice su ekonomisti iz SAD , koji smatraju da je moguće u kratkom roku izvršiti neophodne promene u pravcu tržišnog sistema privređivanja.Oni su zagovarali istu dinamiku promena u svim privredama, ne uvažavajući razlike koje postoje.Brza liberalizacija cena i spoljne trgovine uz odgovarajuće promene u deviznom sistemu su osnovne mere šok terapije.Ne uvažava se to da za strukturalne i institucionalne promene treba više vremena.Nazvana je big-bangom zbog svog karaktera naglog napuštanja planskog sistema.Pristalice šok strategije ističu da brzo sprovedena stabilizacija predsatvlja dobru osnovu za dalje strukturne reforme, koje zahtevaju duži vremenski period. 2. gradualizam – zastupa ideju postepenih promena , sukcesivno sprovedenih u reformi.Oni smatraju da je tranzicija dug proces i da zahteva najmanje jednu deceniju.Na početku druge decenije tranzicije , praksa je pokazala da je gradualizam kao strategija efikasnijii da je dao bolje rezultate. U opredeljenju za jednu od ove dve mogućnosti treba poći od čonjenice da je između bivših komunističkih zemalja kao planskih privreda bilo razlika.To se odnosilo na otvorenost prema svetu nivo razvijenosti , prisustvo tržišnih elemenata.U izboru strategije svaka zemlja mora poći od stanja u privredi na počerku tok procesa.Najbitnije je da se jednom započete reforme ne prekidaju, i praksa je pokazala da je upornost značajnija od izbora same strategije. 85.ODLIKE STABILIZACIONIH PROGRAMA U akciji ekonomske politike na početku procesa tranzicije prvi zadat je bio donošenje stabilizacionih programa.80-ih godina , društveni proizvod u svim bivšim komunističkim zemljama je pokazivao tendeciju satlnog opadanja.veliki deficiti od unutrašnjeg budžetskog do spoljašnjeg platno-bilansnog ukazivali su na neefikasnost sistema koji se zasnivao na principu mekog budžetskog ograničenja.Stabilizacija privrede za cilj je imala

eliminisanje negativnih posledica planskog sistema i stvaranje osnove za prelaz na tržišno privređivanje.Sve zemlje u tranziciji su morale da izgrade ove programe.Osnovni elemetni stabilizacionih programa su : 1. u oblati monetarne politike treablo je vrednost domaće valute dovesti na realan nio, vraćanje poverenja građana.mere su imale restriktivni karakter , jer su bile usmerene i na regulisanje tražnje 2. budžetska potrošnja treba da se kreće u pravcu eliminisanja dugogodišnjih deficita, tako što budžetski rashodi treba da prate dinamiku budžetskog prihoda 3. reforma poreskog sistema je bitan element.Privatna svojina i preuzetništvo stvaraju uslove u kojima se formira veći broj poreskih osnovica na koje preduzeća i građani imaju obavezu plaćanja poreza. 4. u spoljnotgovinskoj politici je bitno sprovesti liberalizaciju uvoza .na prvom mestu te je ukidanje svih restriktivnih instrum,enata kao što su kontigenti i kvotei smanjenje visine carinskih stopa. 5. liberalizacija deviznog poslovanja .Preduzeća nisu imala moćunsot samostalnog izlaska na tržište , pa je potrebno tržište bez ograničavanja 6. politika dohodka je važan segment stabilizacione politike na početku procesa tranzicije.Prva mera je određenje gornje granice mase plata i državnom sektoru privrede. Sve zemlje koje su ušle u proces tranzicije ostvarile su različite rezultateuspeh u pravoj fazi, u velikoj meri je određivao dalji razvoj .On je zavisio od specigičnosti koje su odlikovale svaku privredu , .To je dovelo do formiranja dve grupe zemalja . 1. napredne privrede u tranziciji 2. one sa umerenimprogresom u tranziciji 86.REZULTATI PRIMENE STABILIZACIONIH PROMENA Početak procesa tranzicije karakterišu negativne tendencije u kretanju GDP , zaposlenosti i inflacije.Makroekonomska stabilizacija je u prvoj fazi primene za posledicu imala pad GDP usled opadanja tražnje za robama državnih preduzeća i sporog poratsa proizvodnje u novoformiranim privatnim preduzećima.Inflacija je bila propratna pojava prvih godina tranzicije , da bi potom bila pod kontrolom primenom mera kao što je samnjenje budžetskog deficita i novčanog opticaja.Rezultati u primeni mera liberalizacije i makroekonomske stabilizacije u početnoj fazi tranzicije predstavlji su osnovu za nastavak tog procesa , uz veće ili manje korekcije.U sledećoj fazi osnovni zadaci su bili jačanje institucionalne strukture, ekonomske politike i stabilno funkcionisanje tržišne privrede. 87.REZULTATI PRVE DEKADE PROCESA TRANZICIJE Nakon isteka jedne decenije , proces tranzicije se nije odvijao istim tempom u svim državama.U zavisnosti od izbora strategije i specifičnosti ekonomskog , političkog sistema svake zemlje , pojavile su se dve grupe nakon prve dekade procesa : 1. naprednije , uspešnije –brza liberalizacija , makroekonomska stabilizacija postavile su realnu osnovu za neophodne institucionalne promene 2. manje uspešne – liberalizacija i privatizacija su se odvijale sporo, a stabilizacija je bila ugrožena daljim tolerisanjem principa mekog budžetskog ograničenja

Struktura i makroekonomska neravnoteža na početku procesa tranzicije uslovila je recesiju , a takođe oslabila i neophodnu političku podršku brzim reformaam.Porast društvenog proizvoda je bio veći u zemljama u kojima je sprovedena brza liberalizacija.Nastavak liberalizacije i stabilizacije mora biti podržan institucionalnim promenama , koje podržavaju razvoj tržišta i privatnih firmi.Sredinom devedesetih , većina privreda imala je dobre uslove za privredni rast , a to je kvalitet znbanja i povećanje produktivnosti uvođenjem nove tehnologije U prvoj dekadi pokazalo se da uspeh ovog procesa i tempo rasta društvenog proizvoda zavisi od toga kako su izvršene strukturne promene.ekonomskim reformama trebalo je izvršiti realokaciju resusra .najviše je postignuto na polju zaposlenosti , nezaposlenosti, a sa manjim uspehom strukturne promene su izvršene u preorijentaciji trgovine ka razmeni na svetskom tržaištu. U svim zemljama u tranziciji postojao je uticaj političkog faktora u sprovođenju ekonomskih reformi.Osnovni zahtev je bio stabilna , jaka , tehnokratska vlada koja može uspešno da sporvodi reforme. Značaj političkog faktora je sadržan u . 1. onemogućavanju uticaja stare političke elite 2. postići čvrst društveni koncenzus i koheziju oko ciljeva tranzicije 3. onemogućiti negativan uticaj političkog faktora 4. ne treba isključiti uticaj spoljnih političkih faktora Jedan od osnovnih ciljeva tranzicije je promena uloge države koja se ogleda u podršci privatnom sektoru i kontroli tržišta U prvoj dekadi tranzicije iskazan je jak uticaj konkurencije i tvrdog budžetskog ograničenja na restruktuiranje i inovacije u proizvodnji.Trend rasta je više izražen u novom privatnom sektoru , preduzeća malog obima .zemlje u tranziciji koje imaju veći priliv direktnih stranih investicija postizale su veći uspeh. U prvoj dekadi postignut je napredak u liberalizaciji i privatiozaciji , dok u restruktuiranju velikih preduzeća u industrijskom sektoru nije napravljen planski pomak.reforme su dovele do smanjenja zaposlenosti i kapaciteta industrijske proizvodnje.Promena vlasništva i mendžmenta pokazala se najbitnijom za ubrzanje procesa restruktuiranja.U svim zemljama u tranziciji novi privatni sektor koji čine mala i srednja preduzeća širio se najbržim tempom.Osnovna prepreka njihovom rastu je nepostojanje konkurencije i korupcija. 88.PRIVREDE U TRANZICIJI I EVROPSKA UNIJA Istorijat odnosa zemalja istočenb Evrope sa Evropskom unijom išao je linijom kvalitativnih promena od odbijanja svake saradnje do težnje da se pristupi njenom članstvu.Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć predstavljao je organizaciju preko koje su one istupale na svetskom tržaištu.Do sredine 80-ih nije uspostavljena saradnjaizmeđu dve organizacije.Saradnja je postojala samo na osnovu bilateralnih ugovora sa članicama Evropske zajednice.Posle raspad SEV-a , odnosi sa EZ se postavljaju na novu osnovu.Zainteresovanost je bila zajednička zbog postojanja interesa..bivše komunističke zemlje želele su pristup EZ da bi dobile pogodnosti i zaštitu , to su transferi , širenje trgovine , pristup savremenoj tehnologiji, a EZ je pokazala interes iz političkih (prevazici raniju podelu Evrope) i ekonomskih razloga( širenje tržišta i potencijala EZ).EU je pošla

od podele tranzicionog bloka na zemlje srednje i istočne evrope , zemlje sukcesore SSSra koje čine ZND , i zemlje jugoistočne Evrope.Politika EU , je različito koncepirana , postoje bilateralni ugovori za zemlje srednje i istočne evrope,za zemlje ZND to su Sporazumi o partnerstvu i saranji , a za jugoistočnu evropu to su Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju. Put prijema je složen proces , koji predpostavlja određene etape.Osnovni princip je postupnost, gde se nakon ispunjenja uslova za svaku njegovu fazu prelazi na sledeći nivo.EZ je predvidela znatnu ekonomsku , finansijsku i tehničku pomoć zemljama u tranzicijikoji je realizovan kroz program PHARE iz 1989.g.Finansijska sredstva su bila usmerena za privatizaciju , razvoj malih i srednjih preduzeća.Znatna pomoć data je od strane Evropske banke za obnovu i razvoj.Sledeći korak je bila odluka da zaključi ugovore o pridruživanju .U njima su pokrivene oblasti u kojima tekovine zajednice treba da budu prihvaćene i implementirane u zemljama u tranziciji.Značajan korak u odnosima EU i zemalja centralne i istočne Evrope ima konferencija Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993., u kojoj su definisani kriteriji za priključenje : 1. postojanje stabilnih institucija 2. funkcionisanje tržišne privrede 3. sposobnost kandidata da odgovori obavezama iz članstva Nivo privrednog razvoja nije bitan.Strategija pred-priključenja definisana je na sastanku u Esenu 1994.Evropska komisija je 1995.g. objavila belu knjigu o pripremi pridruženih članica centralne i istočne evrope za integraciju u unutrašnje tržište EU.Bela knjiga je važan dokument koji sadrži bitne elemente za prijem zemalja.predviđa mere za koje zemlje treba da ispune:slobodno kretanje kapitala , slobodna cirkulacija i zaštita, razmena informacija.Veći deo ove knjige odnosi se na zakone jer se sugeriše proces harmonizacije pravnih sistema.Ona se odnosi na zemlje koje su potpisale ugovore o pridruživanju. AGENDA 2000. je dokument koji Evropsak komisija objavila .Tu su regulisan tri pitanja . 1. unapređenje razvojne politike EU i definisanje reformi institucija 2. izazovi koji se posatvljaju EU, njeno proširenje i davanje ocena o zemljama kandidatima za prijem 3. finansiranje pomoći zemljama kandidatima Konkretni potezi su nusledili 1997., kada je savet u Luksenburgu doneo odluku o pokretanju zavničnih pregovora sa Mađarskom , Poljskom , Slovenijom...Pregovori su složen proces , etapnih ciljeva .od naših zemalja jedina je Slovenija članica EU.Kod ZND je složen proces , s obzirom na činjenicu da je Rusija jaka zemlja koja diktira svoje uslove porivređivanja. 89.ODLIKE TRANZICIJE U SLOVENIJI Društvena preduzeća su vaučerskom privatizacijom privatizovana , tako da 20% akcija besplatno podeljeno zaposlenima, 40% predato akcijama, a ostatk su kupovali menadžeri preduzeća ili spoljni investitori.Sredinom 1997. , 1400. preuzeca je sačinilo svoje planoveprivatizacije , od kojih je 1000 uspešno realizovano.Ona koja nisu bila privatizovana preuzeta su od starne Razvojnog fonda koji je nastavio da vodi taj proces.metod koji su izabralia kapitalno – intezivna preduzeća je bila javna prodaja

akcija., a 65% preduzeća se opredelilo da vlasnici budu zaposleni.Trgovina na malo i pružanje usliuga su skoro u potpunosti u privatnom vlasništvu, dok se proizvodnja javnih dobara i dalje odvija u državnim ili mešovitim preduzećima.Rekonstrukcija čeličana i sa njima povezanih industrija započela jekrajem 2000. , g. Tako što su sva preduzeća iz ovog sektora formirala holding kompaniju.Na zahtev EU država je obustavila sve subvencije čiji su korisnici bile čeličane. U reformi preduzeća bitnu ulogu imaju strane direktneinvesticije.U odnosu na ostale zemlje, Slovenija je privukla manje stranih direktnih investicija , sve do kraja 2001. kada su se one znatno uvećale..Širenje procesa preuzimanja slovenačkih firmi ukazalo je na nužnost efikasne regulative u ovoj oblasti.Proces reforme bankarskog sistema tekao je sporo , Učešće stranog kapitala je realizovabno u svega 12 banaka .Kontrola rada banaka je dobro postavljena , tako da su sve banke, izuzev dve , ostvarile profit , dok jedino u manjim bankam,a efikasnosti poslovanja nije bila na visokom nivou.Program rehabilitacije banaka je počeo da se primenjuje 1993.g. tako što je za to specijalizovana agencija preuzela dve najvećebanke.Pored uspeha koji je postignut reformom, bankarski sektor su i dalje pratile izvesne slabosti.Učešće monetarnih agregata u GDP je i dalje niže nego što je u zemljama OECD , a kao se i strana valuta koristila kao osnova depozita i zajmova, centralna banka od 1995.g. uvodi restrikcije u poslovanju sa deviznim sredstvima. Reforma poreskog sistema koja je sprovođena u vremenu od 1990-1993. inicijalčno je samnjila porez na profit na 25%.Porez na lična primanja je progresivnog karaktzera.Porez na promet proizvoda je određen u visini od 20%.Dividende su takođe oporezivane . U procesu liberalizacije Slovenija je postigla zavidne rezultate koji su bili osnova za ukidanje svih restrikcija na računu kapitala , osim onih koji se odnose na otvaranje računa u stranim bankama.eliminisane su sve zabrane koje se odnose na strane portfolio investicije.Slovenija je članica Svetske trgovinske organizacije i jedna od zemalja koja pristupa Uniji 2004.godine. 90.PRIVREDA SRBIJE U PERIODU 1990-2000 GODINE Promene na političkom planu koje su započele raspadom SFRJ i prateća reakcija međunarodne zajednice uslovile su tokove privrede Srbije. To podrazumeva rasparčavanje zemlje, raspad dotadašnjeg velikog tržišta i reprodukcionih veza privrednih subjekata. Srbija se kao deo SRJ susrela sa istim problemom. U maju 1992. od strane UN-a uvedene su sankcije koje su značile političku i ekonomsku izolaciju zemlje. Ratovi koji su započetti 1991. na teritoriji bivše SFRJ okončani Dejtonskim sporazumom 1995. predstavljali su dodatnu otežavajuću okolnost. 1993. zabeležena je hiperinflacija. Uspešan anti-inflaciioni program koji je započeo februara 1994. godine doveo je do oživljavanja privredne aktivnosti. Ovaj period traje do 2000., nije stabilisana domaća valuta, a novčane transakcije su se odvijale u stranoj valuti uz paralelno postojanje zvaničnog i crnog deviznog kursa nemačke marke.Politička i ekonomska situacija krajem devedesetih godina u zemlji uslovila je ekonomsku politiku i privredna kretanja u Srbiji do kraja decenije.Na prvom mestu može se reći da je ekonomska politika bila pragmatična , konceptualno nedefinisana i vođena merama ad hoc karaktera.Ciljevi ekonomske politike bili su prinudno određeni postojećom situacijom koja se odlikovala

velikim padom proizvodnje , padom zaposlenosti i rastućom inflacijom.U takvim uslovima subjekti ekonomske politike (vladajuća partija) prevashodno se bavila problemom obezbeđenja sredstava državnog budžeta , snabdevanjem stanovništva osnovnim namirnicama , a preduzeća potrebnim finansijskim sredstvima da bi se održao socijalni mir.Mere ekonomske poltike su bile iz oblasti monetarne i fiskalne politike.Finansiranje budžeta i državnih preduzeća sprovodilo se putem primarne emisije centralne banke koja je predstavljala stalni generator inflacije.Centralna banka je odobravala direktne zajmove preduzećima pod povoljnim , netržišnim uslovima.Državna i društvena preduzeća su od države dobijala subvencije , kako bi održali minimalni nivo proizvodnje i trgovine.Međutim , fisklana i budžetska politika su za rezultat imale konstantan rast rashoda uz opadanje prihoda .Drastičan pad životnog standarda , porast nezaposlenosti opadanje realnih zarada i ograničena ponuda osnovnih životznih namirnica obeležavali su u to vreme materijalni i socijalni položaj prosečnog građanina.Procena je da je sredinom devedesetih polovina društvenog proizvoda bila rezultat delatnosti iz zone sive ekonomije .Fiskalčni sistem je bio neefikasan , sa velikim brojem poreza i različitih poreskih stopa.Nepoštovanje principa pravednosti. Ogledalo se u diskriminaciji.Uvođenje sankcija je zaustavilo spoljnotrgovinske razmene , prekinulo finansijske tokove države i otvorilo put ilkegalnoj trgovini.U poslednjoj godini decenije devedesetih tokom tri meseca 1999. Srbija je bila bombardovana od strane NATOa.Posledice bombardovanja dodatno su pogoršale situaciju u zemlji , što je ukazivalo na ni malo lak predstojeći period procesa tranzicije. 91.PRIVREDA NA POČETKU TRANZICIJE Stanje u privredi Srbije je posledica dugogodišnjih sankcija i bombardovanja ,vlada velika stopa nezaposlenosti i prisutni su inflatorni pritisci.Političke promene oktobra 2000., ukidanje sankcija otvorile su put za promene ekonomskog sistema.Međunarodna zajednica je pokazala spremnost pomogne oporavak zemlje preko određenih programa.Prva pomoćje bila 200 milionha evra.tokom 2000.postignut je izvestan oporavak privrede sa ograničenjima koja potiču od nedostataka investicija i krize u javnim finansijama, budžetskoj potrošnji.Jedno od osnovnih obeležja privrede je neravnoteža i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu.unutrašnja je bila rezultat budžetskog deficita , a dodatno opterećenje predstavlja spoljni dug.Ocena procesa liberalizacije je nepovoljna , jer nije postignut napredak i da su rezultati vrlo mali.Sistem državne kontrole obuhvata 60% svih roba , dok su cene usluga na nivou ne obezbeđivanja njihovih troškova.U spoljnotrgovinskoj razmeni primenjuju se protekcionističke mere sa komplikovanim sistemom carinskih tarifa na uvoz.U deviznoj politici se primenjuju dva kursa , niži zvanični i viši .velika državna preduzeća nisu reformisana , stalno proizvode velike gubitke , a u poslovanju vlada meko budžetsko ograničenje.vlasnička prava nisu jasno definisana. Stanje u infrastrukturi je nepovoljno , naročito nakon bombardovanja.do sredine 2000. obnovljeno je 35.malih mostova , a kao hitni zadaci su opravke puteva , železnica , mostova.jedina velika privatizacija je 1997., prodaja 49% akcija Telekoma , Grčkoj i Italiji. Još uvek je 80% bankarskog sektora bilo u društvenoj svojini .čPoverenje građana je na

niskom nivou.Evropska banka za obnovu i razvoj sugeriše hitnu reformu.centralna tačka tih reformi je stabilizacioni program koji bi uveo kontrolu javnih rashoda , posebno vojnih. Administrativna kontrola cena i spoljnotrgovinske razmene mora da bude ukinuta uz uvođenje jedinstvenog deviznog kursa domaće valute..mala i srednja preduzeća treba da budu stimulisana.Međunarodna zajednica će imati značajan uticaj u procesu reformi.Otklanjanje prepreka na unutrašnjem planu demokratskim promenama , konačno je otpočet proces tranzicije. 92.EKONOMSKA POLITIKA U PRVOJ FAZI TRANZICIJE Osnovna pretpostavka i uslov za početak procesa tranzicije i novu ekonomsku politiku , bio je povratak u međunarodnu zajednicu i njene institucije i ponovno uključenje privrede u tokove svetske razmere.Početak procesa tranzicije bio je u znaku odobravanja i podrške od strane međunarodne zajednice.Do kraja 2000. postala je član MMF , evropske banke za obnovu i razvoj i Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.uslov za obnavljanje članstva je pozitivna ocena o sposobnosti Jugoslavije da ispunjava svoje finansijske obaveze i da vodi ekonomsku politiku koja doprinosi unutrašnjoj stabilnosti i održivoj platno bilansnoj poziciji prema inostranstvu.Vlada je , decembra 2000. sačinila Izjavu o ekonomskojpolitici čije prihvatanje od MMF predhodilo obnavljanju članstva.pored izjave , sačinjen je i programdemokratske vlade , kojim su najavljene osnovne mere i akcije .Postavljena su četiri zadatka : 1. pravna država sa jakim institucijama i transparentnom vlašću- bez korupcije i svih zloupotreba , službe javne bezbednosti, institut Ombudsmana 2. program ekonomskog razvoja , niže poreze i podršku preduzećima 3. suzbijanje siromaštva , putem socijalnih reformi 4. decentralizacija vlasti koja predviđa reorganizaciju lokalne samouprave , vraćanje autonomije organima i organizacijama u Vojvodini i specijalni program za KiM Usvajanjem koncepta ekonomske politike obezbedilo je neophodnu pomoć Jugoslaviji u prvim koracima na putu tranzicije.Ukinuto je plaćanje carina pri uvozu i izvozu u zemlje EU, odobreno je 1.2 miliona dolara .Sredstva donacije su naročito tokom 2001. predstavljala značajnu pomoć međunarodne zajednice.podrška i pomoć odnosila se i na institucionalne promene i na ekonomske reforme.Srbija je imala značajnu komparativnu prednost jer je u sklpou tržišno-planskog sistema imala relativno razvijeno tržište roba i usluga. U politici cena izvršena je liberalizacija , ukinuta je kontrola cena .Liberalizacija je izvršena i u spoljnotrgovinskoj politici.cene elktrične energije su postepeno liberalizovane. U fiskalnoj politici preduzeto je niz mera , da bi se stagnirao deficit , uvelo finansiranje budžeta iz relnih izvora i postavljanje nove osnove poreskog sistema.Bitna mera je redefinansiranje kruga poreskih obveznika.Sistem javnih prihoda bio je netransparentan. Deficiti u javnoj potrošnji su prvo finansirani iz sredstava donacija. U deviznoj politici mera je bila jednokartna devalvacija dinara. U monetarnoj politici je bilo neophodno preduzeti niz mera da bi se regulisalo poslovanje centralnebanke , restruktuirao bankarski sistem i sanirala dugovanja države i privrede.

Mere koje su započete održavale su relativni kontinuitet uz prisutne zastoje i nedolsenosti. 93.PRVA FAZA PRIVATIZACIJE Zakonska regulativa koja uređuje postupak privatizacije doneta je na 1989. na saveznom nivou , 1991 na regionalnom nivou.Zakoni usvajaju princip delimične privatizacije , internog akcionaarstva.princip polazi od generalnog metoda interne privatizacije po kojem sva društvena preduzećadobijaju statusni oblik akcionarskog društva.Realizacija se odvijala putem: 1. izdavanja internih akcija u cilju prikupljanja dodatnog kapitala – rezultira u obezbeđivanju finansijskih sredstava i u promenjenoj vlasničkoj strukturi preduzeća.one se zaposlenima izdaju sa popustom i do uplate punog iznosa ne mogu biti u prometu.Po saveznom zakonu , one se mogu izdti zaposlenima u preduzeću , penzionerima ,i onima koji imaju najmanje dve godine radnog staža, a po republičkom izdavane su zaposlenima , licima koja su sanjima u prvom naslednom redu i svim ostalim domaćim i stranim fizičkim ili pravnim licima..specifičnost jugoslovenskog metoda privatizacije je da su akcije emitovane sa popustom čija visina zavisiod toga ko ih kupuje.promena vlasničke strukture je izvršena tako da su zaposleni postali suvlasnici preduzeća.Upravljanje se zasniva na društvenoj svojini.učešće zaposlenih u upravljanju zasniva se na svojini akciji po osnovu privatnog kapitala. Oni učestvuju u raspodeli dobiti koja pripada društvenom kapitalu po osnovu upravljanjatim sredstvima, dok im vlasništvo akcija obezbeđuje učešće u dobiti čiji je izvor privatni kapital. 2. izdavanja internih akcija radi prodaje društvenog preduzeća – obavlja se na isti način kao i kada se izdaju radi pribavljanja dodatng kapitala. Razlika postoji po pitanju prisvajanja novčanog iznosa, čiji su subjekti fond za razvoj, penzioni fond i fond za zapošljavanje. Zakonski propisi RS regulišu uplatu novčanih sredstava kada su akcije prodate bez popusta, tako što 60% prisvaja fond za razvoj, 30% penzioni fond i ostatak pripada fondu za zapošljavanje. Ukoliko su prodate sa popustom, po polovinu sume prisvajaju penzioni fond i poslovni fond preduzeća. Prvi talas privatizacije predviđao je eskternu prodaju društvenih preduzeća.Njihopvoj prodaji je prethodila procena njihove vrednosti, a isplaćeni novac postaje državni kapital. Postupak prodaje je licitacija. Novčana sredstva ostvarena prodajom preduzeća pripadaju fondu za razvoj, a kada se prodaje njegov deo, pri čemu sledi formiranje novog preduzeća, novac pripada matičnom preduzeću. Izrazito nepovoljne ekonomske i političke prilike nisu uspele da zaustave talas privatizacioje, ali je ubrazana hiperinflacija postala sve opasnija za ovaj proces, jer je uslovila prisvajanje viskoke inflatorne dobiti. Uplaćena vrednost akcija je bila znatno ispod procenjene. 1994. su doneti novi propisi čije je obaveza revalorizcija društvenog i deoničarskog kapitala koje su izvršene do 1990. Rezultat je praktično poništenje prethodnog, prvg talasa privatizacije koji se relativno uspešno odvijao do pojave hiperinflacije. 94.PRIVATIZACIJE PREMA ZAKONU IZ 1997.GODINE U Srbiji je Zakon o svojinskoj transformaciji .republuičiki zakon predviđa tri načina transformacije svojine :

1. autonomno 2. prema posebnom programu 3. uz saglasnost osnivača Proces se može odvijati po jednom ili kombinacijom modela : 1. prodajom akcija radi prodaje kapitala 2. prodajom akcija radi prikupljanja dodatnog kapitala 3. konverzijom duga u akcije poverioca Ukoliko zakonom nije drugaćije ueređeno , svojinska transformacija u preduzeću se vrši autonomno , primenom prethodno navedenih modela.U prodaji akcija radi prodaje kapitala pod podvlašćenim uslovima kao kupci semogu pojaviti zaposleni Sr Jugoslavije .zaposleno lice po zakonu je lice koje je zaposleno ili je to bilo u preduzeću u kojem se vrši svojinska transformacija ili u drugom preduzeću u kojem isti proces teče.Pravo na sticanjke akcija po povlašćenim sulovima ostvaruje se po osnovu učešća u stvaranju državnog kapitala. Akcije glase na ime i njihovo posedovanje predviđa pravo na upravljanje srazmerno njihovoj nominalnoj vrednosti , na dividendu i na deo ostatka stečajne mase preduzeća koja ostaje nakon isplate poverilaca , a koji se isplaćuje srazmerno uplaćenim akcijama i pripadajućem popustu.Novčana srdstav koja su pribavljena od prodaje društvenog kapitala kao i ona koja su ostvarena od prodaje akcija koje je preduzeće steklo bez naknade u drugom preduzeću ,uplaćuje se fondu za razvoj RS - 50% , republičkom fondu za tržište rada – 25% , republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – 25%.Drugi model je prodaja akcija radi pribavljanja dodatnog kapitala .Razlika između ova dva modela je u tome što novčana sredstva od prodaje akcija pripadaju preduzeću.Treći model je konverzija duga (sa popustom) , odnosno kapital preduzeća se umanjuje za iznos popusta. Drugi način svojinske transformacije predviđen je za preduzeća koja odredi Vlada RS , a prema posebnom programu primenom jednog ili više modela.Kriterijumi za određivanje preduzeća koja će po posebnom programu vršiti svojinsku transformaciju je njihov strateški značaj , broj zaposlenih i veličina preduzeća. Promena vlasničke strukture preduzeća je transformacija uz saglasnost osnivača.Predviđen je za preduzeća sa državnim kapitalom koje obavlja delatnost od opšteg interesa.Može se primeniti jedan iliviše modela predviđenih zakonom. Zakon o svojinskoj transformaciji predviđa formiranje Direkcije za procenu vrednosti kapitala u sasatvu Ministarstva za ekonomsku i vlasničku transformaciju , koja treba da obavljan poslove kontrole i verifikacije procene vrendosti kapitala , kontrole zakonitosti postupka i načina svojinske transformacije.U uslovima sankcij , niske akumulacije privrede sa malim jkorišćenjem kapaciteta , nedovoljno razvijeno tržište sa malom apsorbcionom moći , preduzeća nisu bila stimulisana da pristupe svojinskoj transformaciji.Zakon nije mogao da se primenjuje u onoj meri koja je bila predviđena. 95.PRIVATIZACIJA PREMA ZAKONU IZ 2001.GODINE Početak tranzicije i reforme 2000. otvorile su pitanje rezultat koji su do tada postignuti.Oni nisu bili dobri , pa je 2001.donet novi Zakon i prateće uredbe , Uredba o prodaki kapitala i imovine na javnom tenderu , o prodaji kapitala i javne imovine javnom aukcijom i Uredba o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine.Osnovna ideja

je da privrede budu obavezna sa rokom od četiri godine i da se zasniva na načelima koji obezbeđuju uslove za razvoj privrede i socijalne stabilnosti , javnost , fleksibilnost i formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima.predmet privatizacije je društveni , tj. Državni kapitalč i imovina u preduzećima i drugim pravnim licima.Posebnu ulogu imaju Agencije za privatizaciju , Akcijski fond , Centralni registar sa hartijama od vrednosti .Metodi prodaje su . 1. javni tender i javne akcije – prodaje se 70% kapitala , a sredstva idu u budžet.Tender je javno prikupljanje ponuda koje prikuplja agencija i proces prati tenderska komisija.Javna akcija je javno nadmetanje kupaca koje oraganizuje agencija , a sprovodi ga komisija 2. prenos kapitala bez naknade – na zaposlene i penzionere .zaposleni sa maksimalno 35.g. radnog staža .Sredstva se koriste za finansiranje Razvvoj fonda za penziono i invalidsko osiguranje, razvoj i vraćanje dugova.proces je otpočeo tokom 2002 .Podsticaj su dale izmene Uredbi o aukciji i proceni kapitala. Uspeh procesa privatizacije u velikoj meri utiče na tempo i strukturu reformi. 96.REZULTATI POČETNE FAZE TRANZICIJE Uspeh mera Ekonomske politike potvrđen je od strane MMF i svetske banke 2006. godine . Za uspešan početak reformi Srbija je u odnosu na ostale zemlje imala dvostruku prednost : 1. relativno razvijeno tržište roba i usluga 2. izostanak tranzicione reakcije U Srbiji nije došlo do opadanja proizvodnje i društvenog proizvoda iz dva razloga : 1. zbog činjenice da je tokom 90-ih opadanje privrednih aktivnosti rezultiranlo u obustavljanju ili drastičnom smanjenju proizvodnje 2. nastanak potpore i posle 200.koju država daje preduzećima. Realni rast bruto domaćeg proizvoda u periodu od 2001.-2005. iznosio je prosečno 5.6% godišnje.Inflacija je bila relativno niskai uz stabilnost dinara.Porast inflacije je nastao zbog umerenih inflatornih pritisaka preko porasta cena nafte , metala.u prvoj fazi tranzicije za Srbiju je bitno uspešno regulisanje otplate spoljnog duga.Privatizacija nije sprovođena tempom koji je bio u zakonu 2001. koji je trebao biti okončan 2005. Bilans tekućih transakcija od 2001. je u deficitu koji je rezultat nepovoljnih kretanja u spoljnotrgovinskoj razmeni.devizne rezerve su se konzimirano povećavale od kraja 2000.Rastu doprinosi , priliv inostranih kredita.rezultati ekonomske politike se ocenjuju kao pozitivni. 97.PROCES PRIKLJUČENJA SRBIJE EVROPSKOJ UNIJI Proces priključenja , prvo SRJ , a sada Srbije predstavlja deo složene politike EU prema zemljama jugoistočne evrope.U njenim okvirima EU postavlja uslov ispunjenja niza političkih i ekonomskih kriterija.Realizacija pomoći tom regionu počinje usvajanjem Pakta za stabilnost Jugfoistočne evrope na Samitu G8 u junu 1999.primenom političkih i ekonomskih mera , Pakt za stabilnostpostaje promotor stabilizacije i saradnje između zemalja regiona.Iste godine uvedeni su Sporezumi o stabilizaciji i pridruživanju.Značajna prekretnica u odnosima EU i država Zapadnog balkana je inicijativa sa sastanka

Evropskog saveta u Solunu 2003.g. za njihovo uključenje u evropske integracije , u procesu koji pretstavlja ispunjenje određenih uslova.Agenda iz Soluna uvodi evropska partnertsva kao metod inteziviranja procesa stabilizacije i pridruživanja, a koji je SCG usvojen 2004.g.U sklopu ekonomskih ciljeva prioriteti su održavanje makroekonomske stabilnosti , liberalizacija cena i ukidanje administrativne kontrole , razvoj stabilnog tržišta i promene u sektorskim politikama. Prva faza jedobijanje Studije izvodljivosti u aprilu 2005..To je dokument kojim Evropska komisija procenjuje mogućnosti početka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju , tj. unapređenja ondosa sa EU. Iste godine Vlada RS je usvojila nacionalnu strategiju Srbije za pristupanje SCG EU koja polazi od zadataka i ciljeva postavljenih u evropskom partnerstvu iz 2004. Značaj nacionalne strategije je u tome to se u njemu taksatuivno nevode oblasti u kojima Srbija mora da ispuni ciljeve. Njihovom realizacijom Srbija paralelno ispunjava zadatke i obaveze koje proističu iz procesa pregovora o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Osnovni ciljevi i strateški pravci razvoja Srbije su u fji tržuišne privrede, održivog privrednog rasta i pripreme za ispunjenje kriterija Mastrihta. Osnovni strateški ciljevi do 2010. su rast investicija, povećanje izvoza, smanjenje trgovinskog deficita i javne potrošnje kao i obaranje inflacije na nivo od 5%. U monetarnoj politici kao ciljevi se navode održiva monetrana ravnoteža, razvijanje kontrolne f-je narodne banke, otvorenije tržište. U fiskalnoj politici siljevi su održavanje niskog budžetskog deficita, promena strukture javne potrošnje. U spoljno-trgovinskoj politici cilj je smanjenje trgovinskog deficita i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Proces privatizacije i restruktuiranja javnih preduzeća su dva prioritetna zadatka. Neophodno j e preduzimati mere u cilju unapređenja poslovne klime i rasta investicija. Državna pomoć i konkurencija je jedna od centralnih tačaka pregovora o stabilizaciji i pridruživanju. Regulativa u ovoj oblasti nije u skladu sa standardima EU i mora biti uređena tako da podrži smanjenje državne pomoći i formiranje nadležnih institucija. Za bankarski i finansijski sektor privrede u kojem su izvršene pozitivne promene kao prioritetni ciljevi se navode povećanje njegovog kapaciteta i efikasnosti. Nacionalna strategija sadrži još ciljeve u oblasti tržišta rada i zapošljavanja, obrazovnog procesa, socijalne sigurnosti i zdravstvene zaštite. Pregovori o SSP Srbije sa EU su započeti novembra meseca 2005. i posle uspešnog starta obustavljeni juna 2006. zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom. Pored te nepovoljne okolnosti čije rešenje je jednokratni cilj ispunjenja političkok uslova, ohrabrujuća je činjenica da je stepen realizacije ekonomskih kriterija čvrst osnov za nastavak pregovora u procesu pridruživanja EU. 98.MERKANTILIZAM Naziv doktrine potiče od latinske reči za trgovinu- mercatus. Nastaje u 15. veku u zemljama zapadne Evrope u vreme apsol.monarhija, traje čitava 2 veka, pa se govori o anom i kanom merkatilizmu. Predstavnici su Antonio Sera, Tomas Man i Antoan Monkretjen. Merkantilizam nastaje u vreme raspada naturalne privrede, nastanka prvih manufaktura i postepenog razvoja robne privrede i širenja robme razmene. Zastupaju stav o izjednačavanju interesa društva sa interesom vladara. Primarni cilj je povećanje

bogatstva izraženog u zlatu i srebru. Bogatstvo kao cilj izražava se u novcu, tj. zlatu i srebru. On predstavlja ideologiju trgovačke buržoazije kojoj su išle u prilog i promene na duhovnom planu koje su značile napuštanje skolastičkih shvatanja o skromnosti kao vrlini. Oni smatraju da je povećanje u početku količine plemenitih metala, a kasnije novca jedini cilj privređivanja u zajednici. Dva dominatna načina za povećanje bogatsva su proizvodnja zlata i srebra i promet, odnosno spoljna trgovina. Merkatilzam je prva doktrina ekonomske politike koja ukazuje na metode povećanja bogatsva zemlje kao celine uz aktivnu pomoć države. To podrazumeva i mere u okviru spoljnotrgovinske politike kao što su carine. U vreme poznog merkatilizma 16.-17. vek mere ekonomske politike su bile usmerene ka ostvarivanju suficita u trgovinskom bilansu, uz smanjenje otpora prema rastućem uvozu. Druga grupa mera se odnosila na stimulisanje razvoja manofakture. Posebma grupa mera regulisala je transport, pomorski saobraćaj (navigacioni akt 1651. u Engleskoj-zabranjen stranim brodovima dovoz u englesku luku one robe koja nije proizvedena u zemlji kojoj brodovi pripadaju). Poslednja grupa mera je stvranje kolonija koje postaju izvor sirovina. Navedene mere podrazumevaju aktivnu ekonomsku ulogu države u opsegu koji je bio određen karakterom primarne privredne aktivnosti. Država donosi protekcionističke mere, mere u okviru saobraćaja i u proizvodnji. Ova doktrina ima kritičke primedbe, jer primat daje sferi prometa u odnosu na proizvodnju i poistovećuje princip privredne delatnosti pojedinca i društva kao celine što se naziva mehanicističkim shvatanjem društva. Pozitivne strane su strvaranje osnova za razvoj ekonomske nauke i postavljenje temelja međunarodne trgovine i razmena. 99.LEZE FER doktrina Naziv doktrine znači slobodna proizvodnja – slobodan promet.Liberalistička doktrina.Bogatsvo naroda se ogledau količini proizvedenih materijalnih dobara .Istarživanje je usmereno na proizvodnu sferu i njene komponente.Povećanje bogatstva je posledica povećanja proizvodne radne snage i usavršavanju sredstavarada.Polazi od društvene podele rada , slobodan promet roba i usluga novni princip u proizvodnji je individualno preduzetništvo.Svi proizvodni faktori su međusobno ravnopravni .Koriste SEJOV zakon tržišta , gde se robe razmenjuju za robe , a kapitalni način proizvodnje je idealan.Princip nevidljive ruke , pojedinci usmeravaju kapital su najveštiji.Ne postoji problem uspostavljanja globalne ravnoteže , pa ne postoji potreba za ekonomskom ulogom države .samo dve funkcije države , opšte (zaštita svojine) i posebne (one koje su društvu neophodne).Slabosti su izjednačavanje razvoja privrede i društva , pozitivne strane progresivni razvoj. U Engleskoj je bila najzastupljenija. 100.NASTANAK DRŽAVNE INTERVENCIJE U PRIVREDI Sa privrednom krizom kapitalizam se rano suočio 1837., 1847., 1848. i 1873. koja je uslovila usporeni rast sve do 1893. Početak 20. veka je takođe bio obeležen kriznim periodima. Pravci ekonomske misli koji su se razvili klasične ekonomske škole gradili su nove pristupe mikroekonomskim problemima, u centru pažnje je privredni subjekt, a

mikroekonomska ravnoteža je centralno pitanje. Velika ekonomska kriza se manifestovala u privredama kašpitalističkih zemalja preko nezaposlensoti, opadanja privredne aktivnosti, tj. depresije. Jedini subjekt koji ima moć preduzimanja akcije na makroekonomskom nivou je država. Oblici dejstva u privredi su: 1. oghraničenje slobode ugovaranja; 2. anti-monopolsko zakonodavstvo; 3. ograničavanje nekih privatno- svojinskih prava usled promenau strukturi i oblicima proizvodnog procesa i stvaranja državnog sektora privrede; 4. socijalno zakonodavstvo; 5. angažovanje države u privredi putem posrednih mera iz sfere MK, fiskalne i devizne politike; 6. država se javlja i kao nosilac javnih službi; 7. organizovanje javnih radova i nacionalizacija ključnih grana privrede. Ekonomska krioza ukazala je da treba uneti značajne promene. Afirmacija ekonomske uloge države nastala je iz potrebe da se poremećeni tokovi društvene reprodukcije vrate u okvire kontinualnog razvoja primenom akcija na makroekonomskom planu. 101.KEJNZOVA TERIJA PUNE ZAPOSLENOSTI Ova teorija dala je kapitalni doprinos analizi drćavnog intervencionizma i postavila osnovne temelje njegovog funkcionisanja u ulovima kapitalističke privrede. Osnovni stavovi su izraženi u delu opšta teorija zaposlenoisti, kamate i novca. Kejnz odbacuje Sejov zakon, jer se doktrina o ravnoteži ponude i tražnje može prihvatiti pod pretpostavkom da se u društvu utroše svi stečeni dohotci kroz ličnu i investicionu potrošnju. Predmet analize postaju makroekonomske kategorije, nacionalni dohodak i zaposlenost. On razlikuje voljnu nezaposlenost, nevoljnu i frikcionu. Obim nacionalnog dohotka i zaposlenosti zavise od efektivne AT koja predstavlja zbir oblika aktuelne tražnje za sredstvima za potrošnju i za sredstvima za investicije pri postojećim cenama pri čemu je uvek manja od potencijalne AT. Činioci od kojih zavisi nivo efektivne AT, a preko toga i nacionalni dohodak i zaposlenost su sklonost ka potrošnji, granična efikasnost kapitala i kamatna stopa. Sklonost ka potrošnji je odnos između dela dohotka koji se utroši neposredno po njegovom sticaju i ukupne veličine dohotka. Porastom dohotka opada sklonost ka potrošnji, a raste sklonost ka štednji. Dohodak se deli na potrošnju i na štednju. Štednja i investicije su deterninante nacionalnog dohotka, njihove veličine moraju biti jednake tako da u uslovima ravnoteže nacionalnog dohotka AP je jednaka AT. Nivo investicija zavisi od granične efikasnosti kapitala i kamatne stope. Kejnz zaključuje da investicije, dohodak i zaposlenost pokazuju tendenciju istosmernog kretanja. U procesu koji rezultira jednakošću štednje i investicija deluje poseban mehanizam-multiplikator. On ukazuje na odnos promena u dohotku prema promenama u investicijama koji može biti dvostruk, povećanje investicija dovodi do povećanja dohotka u većem obimu, a smanjenje investicija dovodi do smnanjenja dohotka u većem obimu. Kejnz polazi od toga da država treba da pereuzme f-je putem kojih će uticati na formiranje efektivne AT. Mere ekonomske politike države podrazumevaju: 1. preraspodelu nacionalnog dohotka kojom se teži smanjenju raspona u dohotcima različitih slojeva stanovništva;

2. politiku kamtnih stopačiju visinu određuje centralna banka i time utiče na nivo investicione tražnje; 3. održavanje stabilne vrednosti novca što podrazumeva garanciju države za stabilan opšti nivo cena i za kupovnu snagu novca; 4. aktivnu budžetsku politiku koja omogućuje da se državni rashodi angažuju za razluičite oblike potrošnje; 5. destimulisanje štednje od strane sloja rentijera koji se smatra parazitskim slojem; 6. stimulisanje svih oblika potrošnje osim u situaciji dostignute pune zaposlenosti. Prednost imaju mere koje država preduzima u oblasti fiskalne politike. Ova teorija ima veliki doprinos u razvoju ekonomske misli. Dala je praktična rešenja za izlazak iz ekonomske krize, ideje za reformu kapitalizma, novi model za akciju ekonomske politike sa ciljem postizanja pune zaposlenosti. Kejnzova doktrina nudi rešenja za vođenje aktivne ekonomske politike bez koje savremeni kapitalizam ne funckioniše. 102.DOKTRINA DRŽAVNOG SOCIJALIZMA SSSR je bio uzor zemljama koje su krenule putem socialističkog razvoja. Osnovni ekonomski subjekt je državakoja upravlja privredom putem administrativnog centralističkog planiranja. Dominantan oblik svojine je državna, privreda je naturalna, tržište ne postoji, a novac se koristi samo u obračunske svrhe. Privredom upravljaju ministarstva. Državni planski organi donose planove za preduzeće u kojima se određuju obim proizvodnje, radna snaga i distribucija. Osnovni cilj privrednog razvoja je zadovoljavanje rastućih matreijalnih i kulturnih potreba. Instrumenti koji se koriste u njegovoj realizaciji su natiralni, neposredni i direktivni. Sredstva dobiti preduzeća se slivaju u državni budžet iz kojeg se prema planskim zadacima finasiraju investicije u prioritetne privredne oblasti. DOKTRINA SAMOUPRAVNOG SOCIJALIZMA – kada se govori o ovoj doktrini u vidu se ima bivša Jugpslavija u posle ratnim godinama. Prelaz na samoupravljanjepočinje početkom 50-ih i oslanja se na Marksovu ideju o izumiranju države i stvaranju asocijacija slobodnih, udruženih proizvođača u okviru kojih se ostvaruje proces oslobađanja rada. Treba da se omogući radnicima koji rade društvnim sredstvima da upravljaju procesom svog rada i raspolažu njegovim rezultatima. Sjedinjavanje rada i upravljanja trebalo je da radnog čoveka učini osnovnim subjektom procesa samoupravljanja i nociocem i nosiocem samoupravnih odluka. Model privrednog sistema je tržišno-planski. Dominantna oblik je društvena svojina utemeljena 1963. god ine Ustavom i kasnije Ustavom iz 1974. Ciljevi iz centralističkog perioda upravljanja privredomn se menjau već sredinom 50-ih tako da uravnoteženiprivredni razvoj i veća ulaganja u poljoprivredu predstavljaju prve velike promene. Ciljevi ekonomske politike nisu bili formulisani nego je njihov karakter zavisio od političke situacije u zemlji. Značajna godina u razvoju je 1965. kada je trebalo da se sprovede privredna reforma čijji su ciljevi bili uključivanje jugoslovesnke privrede u međunarodnu podelu rada, liberalizacija cena i industrijskih proizvoda. Druga bitna godina je 1971. kada se usvajanjem ustavnih amndmana prelazi na dogovornu ekonomiju u kojoj se funkcije plana i tržišta supstituišu samoupravnim sporazumevanjem i društvenim dogovaranjem. Od klasičnih instrumenata ekonomske

politike u takvim uslovima najviše su korišćeni iz MK politike i politike dohotka. 103.NOVA EKONOMIJA Primena kenzijanske doktrine u ekonomskoj politici u SAD , 60 ih godina dobija naziv nova ekonomija.Stav pune zaposlenosti , razvijaju koncept potencijalnog društvenog proizvoda. Potencijalni društveni proizvod je ona veličina koja se ostavruje u stanju pune zaposlenosti faktora proizvodnje.Bitna je razlika između potencijalnog i tekućeg društvenog proizvoda koji se zove JAZ .Pozitivni jaz ukazuje da je tekući društveni proizvod ispod potencijalnog društvenog proizvoda i da taj raspon treba smanjiti.veličina potencijalnog društvenog proizvoda i jaza ukazuje na cenu nezaposlenosti.za nih nije bitanm tekući budžet ili deficit budžeta nego suficit koji se ostvaruje u stamju pune zaposlenosti .neiphodan je rast AT i visoka stopa potencijalnog društvenog proizvoda, pa je težište na investicionoj potrošnji.Ističe se značaj novčanih kretanja , investicije povećavaju kapital.ekonomisti Nove ekonomije su bili savetnici Kenedi Džonson administracije u SAD.njihov najuspešnijio potez je smanjenje poreza 1964..Rast produktivnosti je visok , stopa privrednog rasta takođe , a inflacija niska.Zbog rata u Vijetnamu , prilike se menjaju usled odbijanja da poveća poreze.Merama monetarne politike suzbijeni su pritisci ekspanzije fiskalne politike. Ne razvijaju novu analizui privrednih problema , ostaje makroekonomija ali je novina u njenoj ukupnoj primeni. 104.MONETARIZAM Tvorac doktrine je Milton Fridman.Njegov osnovni stav je da je novac i jjegov opticaj ključna determinanta privrednih tokova i privredne ravnoteže.Monetaristi smatraju da novčana masa određuje stopu inflacije na dugi rok i kretanje realnog društvenog proizvoda na kratak rok.pod novčanom masom se podrazumeva stopa rasta novčane mase koja utiče na karakter promena aktivnosti privrednih subjekata.Oni ukazuju da su recesija i ekspanzija i privredi uzrokovane monetarnim faktorom.Povećanje stope rasta novčane mase dovodi do buma i inflacije , a njeno opadanje do recesije i deflacije.Formulisanje monetarnog pravila je bitno i ono glasi , ponuda novca treba da raste godišnje po konstantnoj stopi , a ponuda i tražnja na tržištu novca i kapitala regulišu se putem kamatne stope.Ne zalažu se za aktivnu monetarnu politiku , jer se tako stvara mogućnost da ona destabilizuje privredna kretanja.Promene u količini novca utiču na privredu najpre preko uticaja na kamatne stope koje dalje utiču na AT i preko toga na društveni proizvod. Kada su kamtne stope niske monetarna politika je ekspanziona jer podstiče investiranje.Oni su za malu vladu , ona ne treba svojim merama da utiče na privredni život .privreda je stabilnija kada je prepuštena sopstvenim tržišnim kretanjima.Kada je spalsnulo poverenje u Novu ekonomiju ono se okreće Novoj ekonomiji.Praksa je pokazala da su zaostajanja u efektima ove mere jako duga. Postoji velika razlika između ove doktrine i ostalih.smatra se da su danas mahom svi ekonomisti monetaristi , jer štite značaj novca.Njena primena u SAD imala je za posledicu obaranje inflacije, ali porast nezaposlenosti.

105.ŠKOLA RACIONALNIH OČEKIVANJA Recesija kapitalističkim privredama dovela je do preispitivanja premise moderne makroekonomije. Predstavnici škole racionalizovanih očekivanja su Robert Lukas , Tomas Sardžent i Nil Valas. Ova škola polazi od toga da pojedinci koriste informacije u svojoj delatnosti uspešno i da stoga ne prave sistematske greške u očekivanjima.ukazuju na to da će javnost brzo shvatiti kako funkcioniše neka mera u akciji ekonomske politike , pa ako ta mera nije javnosti na vreme predočena neće imati pozitivne efekte.Mere ne smeju biti iznenađenja , već očekivane i kao takve unapred shvaćene.Tržište je uvek u ravnoteži ili je ono čisto , tako da privredni subjekti određuju visinu nadnica i cena na osnovu datih informacija u cilju postizanja maksimalnog profita i korisnosti.Ovakav pristup ima tri posledice : 1. ne postoji nevoljna nezaposlenost 2. nivo društvenog proizvoda nije pod uticajem mera monetarne politike 3. mere monetarne politike nemaju ulogu u regulisanju nivoa društvenog proizvoda i nezaposlenosti Ona zastupa optimistički stav u pogledu troškova smanjenja inflacije.pristup ove škole ekonomskoj politici je specifičan, jer smatra da privredni subjeti ne reaguju mehanički na svaku promenu u njenoj akciji budući da je za njih bitnioje šta one znače za ponašanje privrede kao celine kao i za buduće promene.na kratk rok ne može se predvideti reagovanje društva na promene u ekonomskoj politici, a na dugi rok se društvo privikava efekte svake promene u ekonomskoj politici. U nekim stavovima škola racionalnih očekivanja i monetarizam poklapaju , a to je monetarno pravilo i konzervativno shvatanje ekonomske politike.Ova škola više napada standardnu makroekonomiju od monetarsita pledirajući da je pogrešna informacija uzrok privrednih ciklusa.Reagovanja na ekonomsku politiku zavise od ocene društva , o značaju njenih mera za tekuće i buduće ponašanje u privredi. 106.EKONOMIJA PONUDE Ekonomija ponude je škola ekonomske misli koja je dominirala 1981. , kada administracija Regana u SAD-u preduzima značajne poteze u privredi.njeni predsatvnici smatraju da intervencionizam u kenzijanskoj doktrini postavlja mnoga ograničenja jer menja uslovce privređivanja, destimuliše aktivnosti privrednih subjekata.Zalažu se za ukidanje mnogih ograničenja.Tako su se formirale dve grupe ekonomista : 1. jezgro čiji su predstavnici Feldstajn, i Boskin , koji ističu podsticajne efekte smanjenja poreza na privredni rast preko uticaja na štednju i investicije 2. radikalna grupa , Lefer, Gilder , koji samtraju da smanjenje poreza ima jake efekte na radne napore tako da će ukupni prihodi od nporeza povećati zbog povećanja dohodaka kao osnovice oporezivanja., kao i da efekti u ponudi do kojih dovodi smanjenje poreza rezultiraju u smanjenu inflacije. Radikalna grupa davala je retoričku grupu Reganomanici – popularno nazvana ekonomska politika u vreme Regana .osnovne mere su iz sfere fiskalne politike .Vlada je imala velika ovlašćenja , tzv. Velika vlada i da se njena potrošnja može samnjiti tako što

će se samnjiti raspolaganje poreskim prihodima od starne Kongresa.druga strana bila je smanjenje socijalnih davanja i subvencija jer umanjeni prihodi nisu bili dsovoljni za njhjihovo pokrivanje.Inflacija je bila samnjena. Ona je kritikovana .ne može se kritikovati njen stav o smanjenju poreza. Podsticaji koje stvara sniženje poreza nisu toliko jaki da bi obezbedili povećanje prihoda.Radikalna struja gubi značaj, dok prva struja i dalje ima uticaj u kreiranju ekonomske plitike.