33693556-Jaroslav-Hašek-Doživljaji-dobrog-vojaka-Švejka

JAROSLAV

HAŠEK Doţivljaji dobrog vojnika Svejka za

svjetskog rata

PRVI DIO U pozadini

-.,' ' { '

Uvod

Veliko doba traţi velike ljude. Postoje neznani junaci, skromni, bez slave i povijesti Napoleona. Rašĉlamba njihova karaktera zasjenila bi i slavu Aleksandra Makedonskog. Danas, na praškim ulicama moţete sresti pohabana ĉovjeka koji nisam ne zna što zapravo znaĉi u povijesti novog, velikog doba. Ide skromno svojim putom, ne gnjavi nikoga, ali ni njega ne gnjave novinari moleći ga za intervju. Ako biste ga upitali kako se zove, odgovorio bi vam jednostavno i skromno: »Ja sam Švejk...« A taj tihi, skromni, pohabani ĉovjek, odista je onaj stari, dobri vojnik Švejk, hrabar, odvaţan, koji je nekada za Austrije bio na ustima svih graĊana Ĉeškog kraljevstva, a njegova slava neće potamnjeti ni u Republici. Jako mi je drag taj dobri vojnik Švejk i opisujući njegove doţivljaje za svjetskog rata, uvjeren sam da će vaše simpatije biti na strani skromnog, neznanog junaka. On nije zapalio hram Boţice u Efesu, kako je to uĉinio onaj glupan Herostrat da bi ušao u novine i školske ĉitanke. I to je dovoljno. Autor

>?

Upletanje dobrog vojnika Švejka u svjetski rat si

—Tak, ubili su nam Ferdinanda — rekla je dvorkinja gospodinu ŠVejku, koji je prije nekoliko godina napustio vojnu sluţbu, nakon što ga je vojna lijeĉniĉka komisija definitivno proglasila blesavim, pa se uzdrţavao prodajom pasa, gadnih neĉistokrvnih ĉudovišta, kojima je krivotvorio redovnike. Osim od ovog posla, patio je i od reumatizma i upravo je mazao koljena »Opodeldokom«1. — Kojega Ferdinanda, gospoda Miilerova? — odazvao se Svejk ne prestajući masirati koljena — ja poznam dva Ferdinanda. Jednoga, taj je sluga kod drogerista Pruše i tam mu je jednom zabunom popil flašu nekakve mazarije za kosu, i onda poznam još jednog Ferdinanda Kokošku koji pobira pesji drek. Nijednoga ni nikakva šteta. — Ali, milostivi gospon, gospona nadvojvodu Ferdinanda, onog s Konopišta, onog debeloga, poboţnoga. — Jezušmarija — uskliknuo je Švejk — to je dobro. A gde mu se to, gosponu nadvojvodi, dogodilo? — Napucali su ga u Sarajevu, milostivi gospon, iz revolvera, znate. Vozil se tam s tom svojom nadvojvotkinjom u autu. — Tak, dajte da to pogledamo, gospoda Mullerova, u autu... Je, takav gospon si to moţe dozvoliti, a da si ni ne pomisli da takva voţnja autom moţe nesretno završiti. A u l • Mast protiv reumatskih bolova (prev.).

, &£!••

5

Sarajevu k tome, to je u Bosni, gospoda Mullerova. To su, valjda, napravili Turci. Mi im baš nismo smeli zeti tu Bosnu. Tak, vidite gospoda Mullerova. On je, taj gospon nadvojvoda, već na pravdi Boţjoj. Dugo se muĉil? — Gospon nadvojvoda su bili odmah gotovi, milostivi gospon. To znate da z revolverom nema igranja. Nedavno se isto tak jedan gospon kod nas u Nuslama igral z revolverom, '; pa je postrelil ćelu familiju i domara koji je došel videti ko to tam puca na trećem katu. — Neki revolver, gospoĊa Mullerova, neće vam opaliti ni da ponorite. Takvih sistema je puno. Ali, za gospona nadvojvodu sigurno su si kupili nekaj boljega, a mogel bi se kladiti, gospoda Mullerova, da se taj ĉovek koji mu je to napravil, za to fino oblekel. To, znate, pucati na gospona nadvojvodu, to je jako teški posel. Pa nije to ko kad krivolo-vac puca u lugara. Tu se radi o tome, kak doći do njega; na takvog gospona ne smete ići u nekakvim krpama. Morate ići ! u cilindru da vas prije ne pobere pandur. — Veliju da ih je bilo više, milostivi. — To se razme samo po sebi, gospoda Mullerova — rekao je Švejk, prestavši masirati koljena — kad bi vi htela ubiti gospona nadvojvodu, ili cara, isto tak bi se z nekim posavetovala. Više ljudi ima više pameti. Jedan posavetuje ovo, jedan ono, pa posel uspe, tak kak veli naša himna. Glavna stvar je nanjušiti taj moment kad takav gospon ide toĉno ispred vas. Ko, ak se sećate gospona Lucchenija koji je probol našu pokojnu Elizabetu, z onom rašpom. Setal se z njom. Pa sad još verujte nekom; od tog doba nijedna carica nejde u šetnju. A to ĉeka još mnogo osoba. A bute vidla, gospoda Mullerova, da se budu doĉepali i ruskog cara i car-; ice, a moţe biti, ne daj Bog, i našeg cara kad su to već poĉeli ' z njegovim nećakom. Taj stari gospon ima puno neprijatelja. Još više nego taj Ferdinand. Kak je nedavno pripovedal jedan ,': gospon u birtiji, da bu došlo vreme kad budu ti carevi kapali jedan za drugim, pa da im ne bu pomoglo ni drţavno nadodvjetništvo. Onda ni imal za platiti, pa je krĉmar pozval 10

da ga zatvoriju. A ovaj mu je dal ćušku, a panduru dve. Pa su ga otpelali u ćuzu da dojde k sebi. Je, gospoda Mullerova, danas vam se svega dogaĊa. To je opet gubitak za Austriju. Kad sam bil u vojski, tam je jedan infanterist1 ubil kapetana. Napunil je pušku i išel u ured. Tam su mu rekli da tam nema kaj delati, ali on je teral svoje, da mora govoriti s gosponom kapetanom. Taj kapetan je izišel i odmah mu opalil zatvor. Ovaj je uzel pušku i pogodil ga toĉno u srce. Metak je izletil gosponu kapetanu kroz leda i još je napravil štetu po uredu. Razbil je flašicu s tintom, a ta je polila sluţbene spise. —A kaj se dogodilo s tim vojnikom? —javila se zakratko gospoda Mullerova, dok se Svejk oblaĉio. — Obesil se za remen — rekao je Svejk, ĉisteći svoj tvrdi šešir. — A taj remen nije ni bil njegov. Posudil si ga je od profoza2, jer da mu padaju hlaĉe. Trebal je ĉekati da ga streljaju? Pa znate, gospoda Mullerova, da se u takvoj situaciji svakome pomuti u glavi. Profoza su zato degradirali i dali mu šest meseci. Ali ni ih odsedil. Pobegel je u Švicarsku, i danas tam dela ko propovednik u nekoj crkvi. Danas je malo poštenjaka, gospoda Mullerova. Mogu si predstaviti da se gospon nadvojvoda Ferdinand, isto tak u tom Sarajevu prevaril u tom ĉoveku koji ga je ustrelil. Videl je nekog gospona i pomislil si, »to je neki pristojni ĉovek, kad mi viĉe, 'ţivio'«. A onda ga je taj gospon pogodil. Jel ga jednom, ili nekolko? — Novine pišeju, milostivi gospon, da je gospon nadvojvoda bil ko rešeto. Ispalil je u njega sve patrone. — To ide jako brzo, gospoda Mullerova, strašno brzo. Ja bi si za takvu stvar kupil brauning. Zgleda ko igraĉka, ali moţete s tim za dve minute postreliti dvadeset nadvojvoda, mršavih ili debelih. Iako, medu nama gospoda Mullerova, debeloga gospona nadvojvodu sigurnije strefite nego mršavoga. Ak se sećate kak su onda u Portugalu nastrelili tog svog kralja. Bil je isto tak, takav debeli. Pa znate da kralj ipak ne bu '' "* l- Pripadnik pješaĉkih vojnih jedinica, pješak (franc.). 2. Nadzornik vojnog zatvora f«/«*.;. •• .,,»«(|«|«

11

mršavi. Ja sad idem u birtiju »Kod Kalicha«1, a ako bi neko došel sim po tog radera, za kog sam zel kaparu, recite mu da ga imam u svojoj psetarnici na selu, da sam mu nedavno kupiral uši i da se sad ne srne prevoziti dok mu uši ne zarasteju, da se ne bi prehladil. Kljuĉ dajte pazikući. U gostionici »Kod Kalicha« sjedio je samo jedan gost. Bio je to redarstvenik u civilu Bretschneider, koji je bio u sluţbi tajne policije. Gostioniĉar Palivec prao je posluţavnike i Bretschneider se uzaludno trudio navući ga na ozbiljan razgovor. Palivec je bio poznati prostak, svaka druga rijeĉ bila mu je guzica ili drek. No, usto je bio naĉitan i svakoga je upozoravao na to, što je o posljednjem predmetu napisao Victor Hugo, kad je oslikavao posljednji odgovor stare Napoleonove garde Englezima u bitki kod Waterlooa. — Baš imamo lijepo ljeto — zapoĉeo je svoj ozbiljni razgovor Bretschneider. — Sve to drek vredi — odgovorio je Palivec slaţući posluţavnike u ostakljeni ormar. — To su nam fino u tom Sarajevu izveli — nastavio je sa slabom nadom Bretschneider. — U kom Sarajevu? — upitao je Palivec. — Onoj vinariji na Nuslama? Tam se mlate svaki dan, pa znate Nusle. — U bosanskom Sarajevu, gospodine gostioniĉar. Ubili su tamo gospodina nadvojvodu Ferdinanda. Sto na to kaţete? —Ja se u takve stvari ne pletem, s tim me svako moţe v rit poljubiti — odgovorio je pristojno gospodin Palivec, zapalivši lulu — danas se u to mesari, to moţe svakoga doći glave. Ja sam obrtnik, kad mi neko doĊe i naruĉi si pivu, ja mu ju i natoĉim. Al nekakvo Sarajevo, politika, ili pokojni nadvojvoda, nije za nas, iz toga viri samo zatvor na Pankracu. Bretschneider umukne i osvrne se razoĉarano po pustoj gostionici. — Ovdje je nekada visio lik Njegova Veliĉanstva cara — javio se zakratko opet — upravo tamo gdje sad visi zrcalo. 1. »Kod kaleţa«, pivnica u Pragu, ovdje ostaje pod izvornim općepoznatim nazivom (prm.).

12

_ Te> imate pravo — odgovorio je gospodin Palivec __ visi] je tam i srale su po njemu muhe, pa sam ga metnul na tavan. Znate, još bi si neko mogel dozvoliti nekakvu primedbu, i mogle bi iz tog ispasti neugodnosti. Još mi samo to treba. « fi — U tom Sarajevu moralo je biti gadno, gospodine go«l tioniĉaru. ^ Na to podlo, izravno pitanje gospodin Palivec odgovori neobiĉno oprezno: — U ovo doba u Bosni i Hercegovini je strašno vruće. Kad sam tam sluţil, morali smo stavljati našem obrlajtantu1 led na glavu. — U kojoj ste pukovniji sluţili, gospodine gostioniĉaru? — Takve sitnice ne pamtim, ja se nikad nisam interesiral za takve bedastoće i nikada nisam bil radoznali — odgovorio je gospodin Palivec — suvišna radoznalost šteti. Tajni agent Bretschneider definitvno je ušutio, a njegov se natmureni izraz popravio tek dolaskom ŠVejka koji je, ušavši u gostionicu, naruĉio crno pivo uz ovu primjedbu: U Beĉu danas isto imaju ţalost. Bretschneiderove oĉi zasvijediše pune nade. Rekao je kratko: — Na Konopištu je danas deset crnih barjaka. — Trebalo bi ih tam biti dvanajst — rekao je Švejk kad je otpio. — Zašto mislite dvanaest? — upitao je Bretschneider. — Da bi to išlo u raĉun, na tucet se bolje raĉuna i na tucet uvek dojde jeftinije — odgovorio je Švejk. Vladala je tišina koju je narušio sam Švejk, uzdahnuvši: — Tak, već je tam na pravdi Boţjoj, daj mu dragi Bog veĉni pokoj. Nije ni doĉekal da postane car. Kad sam ja sluţil vojsku, jedan je general opal s konja i iz ĉista mira se . v ^te^ su mu pomoći da se ponovo popne na konja, da uzjaše, pa su se zaĉudili da je skroz mrtav. A isto je tak trebal ^"poruĉnik f«^™. njm.).

aw!ll^^ 13

mr avanzirati u feldmaršala. Dogodilo se to na vojnoj smotri, do; Te vam smotre nikad ne vodiju k dobromu. U Sarajevu je da isto tak bila neka smotra. Sećam se da mi je jednom falilo na ku takvoj smotri dvadeset gumbi na mundiru i da su me zbog ast tog zatvorili na ĉetrnajst dana u samicu, a dva dana sam leţal ko Lazar, zvezan na kriš—kras. Ali discipline u vojski mora je biti, inaĉe se niko ne bi na niš obaziral. Naš obrlajtant Mako-taj već uvek nam je govoril: »Discipline, glupi klipani, mora bit, scr inaĉe bi se ko majmuni penjali po drveću, ali vojska će od vas napravit ljude, budale blesave«. A jel to ni istina? Zamislite je si park, recimo na Karlovom trgu, a na svakom drvetu po zo: jedan vojnik bez discipline. Toga sam se uvek najviše bojal. Hi — U tom Sarajevu — nastavljao je Bretschneider — to on su uĉinili Srbi. — To grešite — odgovorio je Švejk — napravili su to go Turci, zbog Bosne i Hercegovine. I Švejk je izloţio svoj pogled na meĊunarodnu politiku pc Austrije na Balkanu. Turci su izgubili 1912. godine od Srbije, Bugarske i Grĉke. Htjeli su da im Austrija pomogne, a sla kada se to nije dogodilo, ubili su Ferdinanda. — Voliš Turke? — obratio se Švejk gostioniĉaru Palivecu. na — Voliš te poganske pse? Jel da ih ne voliš? — Gost ko gost — rekao je Palivec — pa nek je i Turĉin. taj Za nas obrtnike ne vredi nikakva politika. Plati pivu, sedi se u gostioni i melji kaj hoćeš. To je moj stav. Je li to našem p< Ferdinandu naredil Srbin ili Turĉin, katolik ili musliman, lu anarhist ili mladoĉeh, meni je to svejedno, sa — Dobro, gospodine gostioniĉaru — reĉe Bretschneider n: u kojem su se opet probudile nade da će se netko od ove jv dvojice dati uloviti — ali dopustite da je to veliki gubitak za Austriju. Umjesto gostioniĉara odgovorio je Svejk: — Je, to je gubitak, to se nemre poreći. Grozan gubitak. ja( Taj se Ferdinand nemre nadomestiti z nekakvom budalom. Samo je trebal biti još deblji. — Kako to mislite? — ţivnuo je Bretschneider. l

14

_ Kak to mislim? — odgovorio je mirno Švejk. — Toĉno tak: da je bil deblji, sigurno bi ga prije strefila kap dok je nateraval te babe po Konopištu, kad su tam na njegovom gruntu pobirale drva i gljive, pa ne bi moral umreti takvom sramotnom smrću. Kad si samo pomislim, nećak Njegovog Veliĉanstva, a ovi ga ubiju. Pa to je sramota, tog su pune novine. Kod nas su pred nekolko let, u Budejovicama, proboli na sajmu, u nekoj tak maloj svaĊi, jednog trgovca stokom, nekakvog Bfetislava Ludviga. Taj je imal sina Bohuslava, i gde god je došel prodavati pajceke, niko od njega niš ni kupil i svaki je rekel: »To je sin onog probodenog, sigurno je i on neki lopov«. Moral je skoĉiti u Vltavu, s tog mosta u Krum-plovi, i morali su ga zvaditi, morali su ga oţivljavati, morali su iz njega ispumpati vodu, a onda im je moral umreti na rukama doktora dok mu je daval nekakvu injekciju. — Vi imate ĉudne usporedbe — rekao je Bretschneider znaĉajno — prvo govorite o Ferdinandu, a poslije o trgovcu stokom. — Ma nemam — branio se Švejk. — Bog saĉuvaj da bi ja htel nekoga z nekim usporeĊivati. Gospon gostioniĉar me pozna. Jel da nisam nikada nikoga z nekim usporeĊival? Ja jedino ne bi htel biti u koţi te udovice od nadvojvode. Kaj bu sad napravila? Deca su siroĉeki, gospodarstvo na Konopištu bez gospodara. Da se oţeni za nekog novog nadvojvodu? Kaj ima od toga? Otputovala bu ponovo z njim u Sarajevo i po drugi put bu bila udovica. Bil je u Zlivu kod Hluboke pred nekolko let jedan lugar, imal je tak gadno prezime, Pindour. Nastrelili su ga krivolovci i ostala je za njim udovica s dvoje dece i za godinu dana si je opet zela lugara, Pepika Šavlovica iz Mvdlovara. I njega su joj napucali. Pa se oţenila po treći put i uzela si ponovo lugara i veli: »Triput Bog pomaţe. Ak sad ne uspe, ne znam kaj bum naredila«. Jasno da su joj i njega nastrelili, a već je s tim lugarima sve skup imala šest komada dece. Bila je u uredu gospona ţupana u Hlubokoj i poţalila se da ima s tim lugarima muke. Tak su joj preporuĉili ĉuvara ribnjaka Jareša od Raţiĉkih ribnjaka. I kaj bute na to 15

rekli? Utopili su joj ga kod ribolova, a imala je i z njim dvoje dece. Onda si je zela jednog koji je škopil, iz Vodnjana, a taj ju je jednom po noći lupil sa sekirom, i otišel se dobrovoljno predati. Kad su ga posle u Okruţnom sudu u Piseku vešali, ugrizel je svećenika za nos i rekel da uopće ne ţali i još je rekel nešto jako gadno o Njegovom Veliĉanstvu. — A ne znate što je o njemu rekao? — pitao je glasom punini nade Bretschneider. — To vam nemrem reći, zato jer se to niko ni usudil ponoviti. Ali izgleda da je to bilo nešto grozno i uţasno, tak da je jedan sudski savjetnik koji je bil prisutan, od tog polud-il i još ga danas drţiju u izolaciji da to ne izaĊe u javnost. To ni bila samo obiĉna uvreda Njegovog Veliĉanstva kakva se napravi u pijanstvu. — A kakve se uvrede Njegovog Veliĉanstva naĉine u pijanstvu? — upitao je Bretschneider. — Prosim vas, gospodo, okrenite list — javio se gostioniĉar Palivec — znate, meni se to ne sviĊa. Ĉovek koješta bljezgari, a posle mu je ţal. — Kakve se uvrede Njegovog Veliĉanstva naĉine u pijanstvu? — ponovio je Švejk. — Svakakve. Napijte se, dajte da vam zasviraju austrijsku himnu, pa bute videli kaj bute poĉeli govoriti. Tolko bute zmislili o Njegovom Veliĉanstvu, da kad bi samo polovica od toga bila istina, bilo bi dovoljno da bude on osramoćeni za ćeli ţivot. No, to si taj stari gospon zbiljam ni zasluţil. Zemite ovo: sina Rudolfa zgubil je u najboljim godinama u punoj muškoj snagi, suprugu Elizabetu proboli su mu z rašpom, zatim mu se zgubil Jan Ort, a brata, meksiĉkog cara streljali su u nekakvoj tvrĊavi kod nekakvog zida. Sad su mu opet, na stara leta, ustrelili nećaka. Ĉovek bi moral imati ĉeliĉne ţivce. I onda se još seti neki pijani tip i poĉne ga vredati. Da danas nekaj izbije, idem dobrovoljno i budem sluţil Njegovom Veliĉanstvu dok me ne raskomadaju. Švejk temeljito otpi i nastavi: — Vi mislite da bu Njegovo Veliĉanstvo to tek tak pustilo? Slabo ga poznate. Rata s Turcima mora biti. Ubili ste

mi nećaka, sad bute dobili po njuški. Rat je siguran. Srbija i Rusija budu nam pomogle u tom ratu. Bude se to tuklo. Švejk je u tom proroĉanskom trenutku izgledao divno. Njegovo prostodušno lice, nasmiješeno kao puni mjesec, zraĉilo je oduševljenjem. Njemu je sve bilo tako jasno. _ jVfoţe biti — nastavio je s oslikavanjem budućnosti Austrije _ da nas u sluĉaju rata s Turskom Nijemci napadneju zato jer se Nijemci i Turci drţiju skup. To su takvi gadovi da im nema para na svetu. A ipak se moţemo spojiti s Francuskom koja grize na Njemaĉku još od sedamdeset prve. I onda bu krenulo. Rata bude, niš vam više ne bum rekel. Bretschneider je ustao i rekao sveĉano: _ Više i ne morate govoriti, poĊite sa mnom na hodnik, tamo ću vam nešto reći. Švejk je izašao s redarstvenikom u civilu na hodnik, gdje •• gaje ĉekalo malo iznenaĊenje kad mu je njegov pivski kolega pokazao orlića1 i izjavio da ga uhićuje i smjesta vodi na policijsko ravnateljstvo. Švejk se trudio objasniti da se gospodin vjerojatno vara, da je u potpunosti nevin, da nije prozborio ni jedne rijeĉi koja bi mogla bilo koga uvrijediti. Bretschneider mu je pak rekao da si je odista dopustio nekoliko kaţnjivih djela, medu kojima igra ulogu i zloĉin veleizdaje. Potom su se vratili u gostionicu, a Švejk je rekao gospodinu Palivecu: — Imal sam pet piva i jedan kifl s hrenovkom. Sad mi dajte još jednu šljivovicu, jer moram ići zato kaj sam uhapšen. Bretschneider je pokazao gospodinu Palivecu znaĉku s orlićem, trenutak je promatrao gospodina Paliveca, a onda upitao: — Oţenjeni? — Jesam. — Moţe li vaša supruga umjesto vas voditi posao za vri1* jeme vašeg odsustva? mi

1. Policijska znaĉka s likom dvoglavoga carskog orla (prm). i (*&'.'

16

,;4tt;fW,*fn«ll*>

17

— Moţe. — Onda je to u redu, gospodine gostioniĉaru — veselo je rekao Bretschneider — pozovite ovamo svoju suprugu, predajte joj posao, a naveĉer ću doći po vas. — Niš se ne brini — tješio ga je Švejk — ja tam idem samo zbog veleizdaje. — Ali zašto ja — zajaukao je gospodin Palivec — ja sam bil tak oprezni. Bretschneider se nasmiješio i pobjedniĉki izjavio: — Zato što ste rekli da su muhe srale na Njegovo Veliĉanstvo cara. Oni će vam već izbiti iz glave to Njegovo Veliĉanstvo. I Švejk je napustio gostionicu »Kod Kalicha« u pratnji tajnog agenta kojeg je, kad su izašli na ulicu, uz svoj dobrodušni osmijeh na licu upitao: — Jel moram sići s trotoara? — Zašto? — Mislim, kad sam već uhapšeni, da nemam pravo ići po trotoaru. Kada su prolazili kroz vrata policijskog ravnateljstva Švejk je rekao: — Baš nam je vreme fino prošlo. Idete ĉesto »Kalichu«? I dok su Švejka vodili u prijamni ured, »Kod Kalicha« je gospodin Palivec svojoj uplakanoj ţeni predavao gostionicu, tješeći je svojim posebnim naĉinom: — Ne plaĉi, ne deri se, kaj mi mogu napraviti zbog posranog lika Njegovog Veliĉanstva? I tako se dobri vojnik Švejk upleo u svjetski rat svojim milim, ljupkim naĉinom. Povjesniĉare će zanimati ono što je vidio daleko u budućnost. Ako se kasnije situacija i razvila drugaĉije nego što je objašnjavao »Kod Kalicha«, moramo imati na umu da nije imao prethodne diplomatske naobrazbe. 18

t »*

Dobri vojnik Švejk u policijskom ravnateljstvu to II Sarajevski atentat napunio je policijsko ravnateljstvo brojnim ţrtvama. Dovodili su jednog za drugim, a stari inspektor u prijamnom uredu govorio je svojim dobrodušnim glasom: — Taj vam se Ferdinand neće isplatiti. Kad su Švejka zatvorili u jednu od brojnih prostorija prvog kata, Švejk se našao u društvu šestorice muškaraca. Petorica su sjedila za stolom, a u uglu na leţaju sjedio je, i kao da je zazirao od njih, ĉovjek srednjih godina. Švejk je poĉeo ispitivati jednoga za drugim zašto su zatvoreni. Od petorice koji su sjedili za stolom dobio je takoreći istovjetan odgovor: — Zbog Sarajeva. — Zbog Ferdinanda. — Zbog tog ubojstva gospodina nadvojvode. — Za Ferdinanda. — Zato što su nadvojvodu ubili u Sarajevu. Šesti, koji je zazirao od te petorice, rekao je da s njima ne ţeli ništa imati kako na njega ne bi pala kakva sumnja te da tu sjedi samo zbog pokušaja ubojstva iz koristoljublja tateka iz Holica. ovejk je sjeo u društvo urotnika za stolom, koji su već po deseti put pripovijedali kako su u to upali. Svi do jednoga nastradali su ili u gostionici, ili u vinar19

nici, ili u kavani. Iznimku je ĉinio neobiĉno debeo gospodin s oĉalima, uplakanih oĉiju, koji je bio uhićen kod kuće u svome stanu, stoga što je dva dana prije atentata u Sarajevu, u gostionici »Kod Brejške«, platio raĉun za dvojicu srpskih studenata tehnike, a uz to ga je pijanog u njihovu društvu vidio detektiv Brix u gostionici »Montmartr«, u Retezovoj ulici, gdje ih je gospodin, kako je u zapisniku potvrdio vlastoruĉnim potpisom, takoĊer poĉastio. Na sva pitanja pri prethodnom istraţnom saslušanju na policijskoj postaji stereotipno je cvilio: — Ja imam trgovinu papirom. Našto je dobivao takoĊer stereotipan odgovor: — To vas ne opravdava. Mali gospodin, kojemu se to dogodilo u vinarnici, bio je profesor povijesti i objašnjavao je krĉmaru povijest raznih atentata. Bio je uhićen upravo u trenutku kada je završavao psihološku rašĉlambu svih atentata, ovim rijeĉima: — Ideja atentata tako je jednostavna, kao Kolumbovo jaje— Isto kao i to da vas ĉeka Pankrac — dopunio je za vrijeme saslušanja njegovo izlaganje policijski istraţitelj. Treći je urotnik bio predsjednik dobrotvornog društva »Dobromil« iz Hotkovica. Toga dana, kada je bio izvršen atentat, upriliĉilo je društvo »Dobromil« vrtnu zabavu s koncertom. Došao je ţandarmerijski narednik kako bi zamolio nazoĉne da se raziĊu, stoga što je u Austriji proglašena ţalost, našto je predsjednik »Dobromila« odgovorio dobrodušno: — Priĉekajte trenutak da odsviraju »Hej Slaveni«. Sada je sjedio ovdje ovješene glave i naricao: — U kolovozu imamo nove izbore predsjedništva, ako ne budem kod kuće do toga vremena, moţe se dogoditi da me ne izaberu. Već sam po deseti put predsjednik. Ja tu sramotu neću preţivjeti. Pokojni se Ferdinand ĉudno poigrao s ĉetvrtim zatoĉenikom, ĉovjekom ĉista karaktera i besprijekorna imena. Ĉitava dva dana izmicao je bilo kakvom razgovoru o Ferdinandu,

sve do veĉeri kada je u kavani pri partiji marijaša1, odnoseći ţirovskog kralja adut sedmicom, rekao: _ Sedam metaka kao u Sarajevu. Peti ĉovjek, koji kao što je sam rekao, sjedi »zbog tog ubojstva gospodina nadvojvode u Sarajevu«, imao je još i danas od uţasa najeţenu kosu i brkove, tako da mu je glava podsjećala na pinĉa. U restoranu, gdje je bio uhićen, uopće nije progovorio ni slova, pa ĉak nije ni ĉitao novine o ubojstvu Ferdinanda, već je sjedio za stolom potpuno sam kad mu je prišao jedan gospodin, sjeo mu suĉelice i rekao nekako brzo: «| — Ĉitali ste to? ^ — Nisam ĉitao. ,.{ > — Znate o tom? lj — Ne znam. fo — A znate o ĉemu se radi? ; ,> — Ne znam, nije me briga za to. nj — A svejedno bi vas to moglo zanimati. — Ne znam što bi me moglo zanimati? Popušim svoju cigaru, popijem svojih nekoliko ĉašica, veĉeram i ne ĉitam novine. Novine laţu. Zašto se uzrujavati? — Vas, znaĉi, ne zanima ni to ubojstvo u Sarajevu? — Mene uopće nikakvo ubojstvo ne zanima, pa da je i u Pragu, Beĉu, Sarajevu ili Londonu. Zbog toga mogu biti samo uredi, sudovi i policija. Pa ako negdje nekoga i ubiju, tako mu i treba zato što je truba i neoprezan, pa se dao ubiti. To su bile njegove posljednje rijeĉi u tom razgovoru. Od tog trenutka ponavljao je glasno, s petominutnim stankama: — Ja sam nevin, ja sam nevin. T*

•

••

v.

v

le je rijeci vrištao i na vratima policijskog ravnateljstva, te će rijeĉi ponavljati i prilikom prijevoza do Kaznenog suda u Pragu, a s tim će rijeĉima stupiti i u svoju tamniĉku ćeliju. Kada je Svejk saslušao sve te strašne urotniĉke povijesti, l • Kartaška igra, igra se kartama »maĊaricama« (f mi).

20

,' , • . .

, :„,»,,

21

smatrao je umjesnim da im pojasni posvemašnju beznadnost njihova poloţaja. — Sa svima nama je to jako loše — poĉeo je svoje rijeĉi utjehe — to ni istina, kak vi velite, da se vama i svima nama nemre niš dogoditi. Zakaj imamo policiju nego zato da nas kaţnjava za naše duge jezike? Ak je takvo nesigurno vreme da ubijaju nadvojvode, niko se ne srne ĉuditi da ga vodiju u policiju. To se sve dela zbog sjaja, da bi Ferdinand imal reklamu pred svojim pogrebom. Ĉim više nas tu bude, to bu •, za nas bolje zato jer bu nam veselije. Kad sam sluţil vojsku, ponekad je bila zatvorena polovica kompanije1. A kolko je nevinih ljudi bilo osuĊeno? I ne samo u vojski nego i na sudovima. Jednom se sećam da je jedna ţenska bila osuĊena da je zagutila svoje, tek roĊene, dvojĉeke. Iako se zaklela da ni mogla zagutiti dvojĉeke, kad joj se rodila samo jedna curica, koju je uspela zagutiti bez bilo kakvih bolova, svejedno je bila osuĊena za dvostruko ubojstvo. Ili taj nevini Cigan u Zabehlicama, koji je provalil u neku trafiku na sami Badnjak po noći. Prisegnul je da se išel ugrijati, ali niš mu to ni pomoglo. Ĉim sud nekaj zeme u ruke, zlo je. A to zlo mora biti. Iako svi ljudi nisu takve hulje kak se o njima moţe pretpostavljati, ali kak bus danas razlikoval tog dobrog od tog lopova, i to baš danas, u tak ozbiljnom trenutku kad su tog Ferdinanda nastrelili?! Kod nas, dok sam sluţil vojsku u Budejovicama, ubili su u šumi iza veţbališta pesa od gospona kapetana. Kad je to doznal, sve nas je pozval, postavil ispred sebe i veli nek istupi svaki deseti. Samo se po sebi razme da sam ja isto bil deseti, i tak smo stajali mirno da nismo ni treptali. Kapetan hoda ispred nas i veli: »Gadovi, ništarije, lopovi, hijene pjegave, tako bi vam zbog tog mog psa svima htio odvaliti samicu, isjeći vas na rezance, postreljati i napraviti od vas pljeskavicu. Ali da znate da vas neću štediti, strpat ću vas sve na ĉetrnaest dana u zatvor«. Tak, vidite, onda se radilo o pesu, a sad se radi l. U austrougarskoj vojsci satnija, ĉeta; ovdje su većinom zadrţani nazivi postrojbi i ĉinova prema izvorniku (prev.).

ĉak o gosponu nadvojvodi. I zato mora biti grozno, da bi ta ţalost nekaj i vredila. _ . ja Sam nevin, ja sam nevin — ponavljao je najeţeni muškarac. _ Isus Krist je isto bil nevini — rekao je Svejk — pa su ga isto razapeli. Nigde, nikada, nikom ni bilo stalo do nekakvog nevinog ĉoveka. Maul halten und weiter dienen!1 — kak su nam govorili u vojski. To je ono najbolje i najlepše. Švejk je legao na krevet i zadovoljno zaspao. Kasnije su doveli dvojicu novih. Jedan od njih bio je Bosanac. Hodao je po prostoriji, škrgutao zubima, a svaka mu je druga rijeĉ bila: »Jebem ti dušu«. Muĉila ga je pomisao da će mu se u policijskom ravnateljstvu izgubiti torbarska košara. Drugi novi gost bio je gostioniĉar Palivec koji je, spazivši svoga znanca, smjesta probudio Švejka i glasom punim tragike uzviknuo: — Evo i mene! Švejk mu srdaĉno zatrese ruku i reĉe: — Joj, baš mi je drago. Ja sam znal da bu taj gospon odrţal reĉ kad vam je rekel da budu došli po vas. Takva toĉnost je dobra stvar. No, gospodin Palivec primijeti da je takva toĉnost drek na šibici, i upita tiho Švejka nisu li ostala zatvorena gospoda razbojnici, i da li bi mu to kao obrtniku moglo štetiti. Svejk mu je objasnio da svi, osim jednoga koji je ovdje zbog pokušaja grabeţnog umorstva tateka iz Holica, spadaju u njihovo društvo zbog nadvojvode. Gospodin Palivec se uvrijedio i rekao da nije ovdje zbog nekakvog glupog nadvojvode, već zbog Njegovog Veliĉanstva. A budući da je to ostale poĉelo zanimati, ispriĉao im je kako su mu muhe zagadile Njegovo Veliĉanstvo. ~ Zmazale su mi ga, beštije — završio je oslikavanje svog sluĉaja — i na kraju me dovele do zatvora. Ja to tim muhama ne bum oprostil — dodao je prijeteći. !• Zaĉepi gubicu i sluţi dalje (njem.).

22

Svejk je opet otišao spavati, ali nije spavao dugo stoga što su došli po njega da ga odvedu na saslušanje. I tako, penjući se po stubištu do III. odjela na saslušanje, Svejk je nosio svoj kriţ na vrh Golgote, a da sam nije bio svjestan svojeg muĉeništva. Vidjevši natpis da je po hodnicima »Pljuvanje zabranjeno«, zamolio je redarstvenika da mu dopusti pljunuti u pljuvaĉnicu, i ozaren svojom jednostavnošću stupio je u ured s rijeĉima: — Dobra veĉer ţelim gospodo, svima skup. Umjesto odgovora netko ga je udario pod rebra i postavio pred stol za kojim je sjedio gospodin hladnog uredskog lica s crtama zvjerske okrutnosti, kao da je upravo ispao iz Lombrosove knjige »O zloĉinaĉkim tipovima«. Pogledao je krvoţedno Svejka i rekao: — Ne pravite se tako blesavi. — Ja si nemrem pomoći — odgovorio je ozbiljno Svejk — ja sam u vojski bil pregledan za blesavoću i proglašen sluţbeno, od posebne komisije, za blesavog. Ja sam sluţbena budala. Gospodin zloĉinaĉkog tipa zacvokotao je zubima: — To, glede ĉega ste optuţeni i što ste si dozvolili, svjedoĉi da imate sve daske u glavi. I izredao je Svejku cijeli niz raznih zloĉina, otpoĉevši od veleizdaje i završivši uvredom Njegovog Veliĉanstva i ĉlanova carske obitelji. U središtu te skupine isticalo se odobravanje ubojstva nadvojvode Ferdinanda, odakle je proizlazila grana novih zloĉina, medu kojima je blistao zloĉin pozivanja na pobunu stoga što se sve to dogodilo na javnom mjestu. — Sto na to kaţete? — pobjedniĉki je upitao gospodin s obrisima zvjerske okrutnosti. — Toga je dost — odgovorio je nevino Svejk — ono ĉeg je previše, ni s putrom ni dobro. — No, vidite da shvaćate. — Ja sve razmem, strogosti mora biti, bez strogosti se nikam nemre. Ko kad sam sluţil vojsku... — Zaĉepite gubicu — proderao se policijski savjetnik na

Svejka — i govorite tek kad vas budem nešto upitao. Razumijete? — Kak ne bi razmel? — rekao je Svejk. — Pokorno jav ljam da razmem sve i da se u svemu, kaj izvoliju reći, mogu orijentirati. ji 3 — S kim se druţite? ifa g — Sa svojom sluškinjom, visosti. 'v» *» — A u mjesnim politiĉkim krugovima nemate nikog poznatog? — Je, imam, visosti, kupujem si popodne »Narodnu politiku«... Pokvarenjaĉa. — Van! — izderao se na Svejka gospodin zvjerskog izraza. Kad su ga izvodili iz ureda, Svejk je rekao: — Laku noć, visosti. Vrativši se u svoju prostoriju, Svejk je objavio svim uhićenima da je takvo saslušanje ĉista zafrkancija. — Malo tam na vas viĉeju i na kraju vas hitiju van. — Prije — nastavljao je Svejk — to je bilo grdo. Cital sam jednom jednu knjigu da su optuţeni morali hodati po usijanom ţeljezu i piti rastopljeno olovo da bi se videlo da li su nevini. Ili su im stavili noge u španjolske ĉizme i navlaĉili ih na kotaĉ ako nisu hteli priznati, ili su im palili bokove vatrogasnom bakljom, kak su to napravili svetom Ivanu Nepomuku. Veliju da se taj deral ko da mu koţu dereju, i ni prestal dok ga nisu hitili z Elišĉinog mosta u nepromoĉivoj vreći. Takvih sluĉajeva je bilo više, a još su posle ĉoveka rašĉetvorili, ili nabili na kolac negde kod Narodnog muzeja. A kad bi ga samo zatvorili u kulu, taj bi se ĉovek osećal ko preporoĊeni. Danas je to šala biti zatvoreni — zadovoljno je nastavljao Svejk — danas te ne rašĉetvoriju, nema nikakvih španjolskih ĉizmi, krevet imamo, stol imamo, klupu imamo, ne tiskamo se jedan na drugoga, juhu dobimo, bokal z vodom nam doneseju, zahod nam je toĉno pod nosom. U svemu se

vidi napredak. Istina, do saslušanja je malo daleko, ĉak preko tri

hodnika i kat više, al je zato na hodnicima ĉisto

24 25

i ţivo. Tam vodiju jednoga, sim drugoga, mladoga, staroga, muškoga i ţenskoga spola. Sretni ste da bar tu niste sami. Svako ide mirno svojim putem i ne mora se bojati da budu mu u uredu rekli: »Tak smo se posavetovali i sutra bute rašĉetvoren, ili spaljen, po vašoj vlastitoj ţelji«. To bi bila teška odluka, i ja mislim, gospodo, da bi mnogi od nas tog momenta bili skroz zbunjeni. Je, danas su se prilike popravile u našu korist. Upravo je dovršio obranu modernog utamniĉenja graĊana kada je nadglednik otvorio vrata i pozvao: — Švejk, obući se i na saslušanje. — Ja bum se oblekel — odgovorio je Švejk — ja protiv toga niš nemam, ali ja se bojim da je to nekakva greška, ja sam već jednom bil izbaĉen sa saslušanja. A još se i bojim da se ta ostala gospoda, koja su tu z menom, ne bi na mene srdila zato jer ja idem dvaput zaredom na saslušanje, a oni još ni jednom naveĉer nisu bili. Oni bi mogli biti ljubomorni na mene. — Izlazi van i ne melji! — glasio je odgovor na dţendmensku Švejkovu izjavu. Švejk se opet našao pred gospodinom »zloĉinaĉkog tipa« koji je bez ikakva uvoda zaurlao tvrdo i bespogovorno: — Priznajete li sve? Švejk je usmjerio svoje dobre, plave oĉi na neumoljivog ĉovjeka i rekao meko: — Ako si ţeliju visosti da priznam, ja bum priznal, meni to nemre naškoditi. Ali ako veliju: »Švejk, nemojte niš priznati«, porical bum dok me ne rastrgneju na komade. Stari je gospodin pisao nešto po aktima i pruţivši Švejku pero, pozvao ga da to potpiše. Švejk je potpisao i Bretschneiderovu dojavu i ovaj dodatak:

Kada je potpisao, obratio se strogom gospodinu: — Imam još nekaj za potpisati? Ili trebam još ujutro doći? — Ujutro će vas odvesti na Kazneni sud — dobio je odgovor. — U kolko sati, visosti? Da sluĉajno, zaboga, ne bi zaspal. — Van! — zaurlalo je po drugi put toga dana na Švejka, s druge strane stola pred kojim je stajao. Vraćajući se svome novom, rešetkama osiguranom domu, Švejk je rekao redarstveniku koji ga je pratio: — Tu sve ide ko podmazano. Ĉim su se za njim zatvorila vrata, njegovi su ga suutamniĉenici zasuli raznim pitanjima na koja je Švejk odgovorio jasno: — Upravo sam priznal da sam, valjda, ubil nadvojvodu Ferdinanda. Šestorica muškaraca podvukla su se uplašeno pod ušljive deke, jedino je Bosanac rekao: — Dobro došli. Namještajući se na leţaj, Švejk reĉe: — To je glupo da tu nemamo vekericu. Ujutro su ga ipak probudili i bez budilice i toĉno u šest sati Svejka su odveli u plavoj marici ka Drţavnom kaznenom sudu. — Tko rano rani, dvije sreće grabi! — rekao je Švejk svojim suputnicima dok je plava marka prolazila kroz vrata policijskog ravnateljstva.

»Sve gore navedene optuţbe protiv mene, temelje se na istini. JosefŠvejk« 26 27

2O

III

Švejkpred lijeĉnicima-sudskim vještacima

di-.

Ĉiste, ugodne sobice Zemaljskog kaznenog suda ostavile su na ŠVejka najugodniji dojam. Obijeljeni zidovi, crne omal-jane rešetke i debeli gospodin Demartini, vrhovni nadglednik u istraţnom sudu, s ljubiĉastim oznakama i obrubom na sluţbenoj kapi. Ljubiĉasta boja bila je propisana ne samo ovdje, već i pri vjerskim obredima, na Pepelnicu i Veliki petak. Vraćala se slavna povijest rimske vladavine nad Jeruzalemom. Dolje, u prizemlju, uznike su izvodili i predstavljali ih Pilarima 1914., a istraţni suci, Pilari novog doba, umjesto da ĉasno operu ruke, slali su po paprikaš i Plzenjsko pivo »Kod Tesiga« i dostavljali nove i nove optuţbe drţavnom nadodvjetništvu. Ovdje je uglavnom nestajala svaka logika, a pobjeĊivao je paragraf, gušio paragraf, ludovao paragraf, bjesnio paragraf, smijao se paragraf, prijetio paragraf, paragraf je ubijao, paragraf nije opraštao. Bili su to ţongleri zakona, ţreci slova u zakonima, ţderaĉi optuţenih, tigrovi austrijske dţungle koji su svoj skok na optuţenog odmjeravali prema broju paragrafa. Iznimku je ĉinila nekolicina gospode (isto kao i u policijskoj upravi), koji zakon nisu uzimali tako ozbiljno jer se, eto, svugdje nade pšenice medu kukoljem. K jednom takvom gospodinu doveli su Švejka na saslušanje. Bio je to stariji gospodin dobrodušna izraza, koji nekada davno, dok je saslušavao poznatog ubojicu Valeša, nije zaboravljao reći: •>*#«* w**»*****.

— Izvolite sjesti, gospodine Valeš, upravo je ovdje jedna prazna stolica. Kad su Svejka doveli, ponudio mu je, sa sebi uroĊenom ugladenošću, da sjedne i rekao: — Tako, vi ste znaĉi taj gospodin Švejk? — Ja mislim — odgovorio je Švejk — da to moram bit, zato jer je moj tatek bil Švejk, a mamica gospoda Svejkova. Ja im ne smem napraviti takvu sramotu da zatajim svoje ime. Ljubazni osmijeh preleti licem istraţnog suca: — No, vi ste nadrobili lijepih stvari. Vi imate mnogo toga na savjesti. — Ja uvek imam puno toga na savesti — rekao je Švejk smiješeći se još ljubaznije od gospodina istraţnog suca — ja imam toga, moţe biti, još više na savesti nego kaj vi izvolite imati, vaša visosti. — Vidi se po zapisniku koji ste potpisali — rekao je ništa manje ljubaznim tonom sudski savjetnik. — Nisu li na vas ĉinili kakav pritisak na policiji? — Ma kakvi, visosti. Ja sam ih pital jel to trebam potpisati, a kad su rekli da to potpišem, tak sam ih i posluša!. Ne bum se, valjda, tukel z njima zbog svog vlastitog potpisa. S time si sigurno ne bi pomogel. Reda mora biti. — Osjećate li se, gospodine Švejk, potpuno zdravim? — Skroz zdrav, to baš i ne, poštovani gospon savjetnik. Imam reumu i maţem se s »Opodeldokom«. Stari se gospodin opet ljubazno nasmiješio: — Što biste na to rekli kada bih vas poslao na pregled sudskim lijeĉnicima? — Ja mislim da z menom ni tak loše da bi ti gosponi na mene trošili zabadav svoje vreme. Mene je već pregledal nekakav gospon doktor na policijskoj upravi, da nemam triper. — Znate, gospodine Švejk, mi ćemo to ipak probati s tom gospodom sudskim vještacima lijeĉnicima. Lijepo ćemo sastaviti komisiju, poslat ćemo vas u istraţni zatvor da se lijepo odmorite. I još jedno pitanje: Vi ste, kako stoji u zapisniku, izjavljivali i širili vijest da će ubrzo izbiti rat? t.„, 30

_ je prosim, poštovani gospon savjetnik, izbil bu jako _ A jeste li nekada imali kakav moţdani udar? _ Tb prosim ne, samo me je jednom zamalo udaril auto na Karlovom trgu, al već su od onda prošla leta i leta. Time je saslušanje bilo završeno, Švejk je pruţio sudskom savjetniku ruku i vrativši se u svoju sobicu rekao svojini susjedima: _ I tak me budu, zbog tog ubojstva gospona nadvojvode Ferdinanda, pregledavali sudski doktori. — I mene su isto tako pregledavali sudski doktori — rekao je jedan mladi muškarac — to je bilo onda kad sam dospio zbog tepiha pred porotu. Priznali su mi da sam malouman. Sad sam pronevjerio parnu vršilicu i ništa mi ne mogu. Rekao mi je juĉer moj advokat da ako sam jednom bio proglašen za maloumnog, moram od toga imati koristi za cijeli ţivot. — Ja tim sudskim lijeĉnicima ništa ne vjerujem — naglasio je muškarac inteligentnog izraza — kad sam jednom krivotvorio mjenice, za svaki sluĉaj išao sam na predavanje doktora Heverocha, a kad su me uhvatili, simulirao sam paralitiĉara, upravo tako kako ga je opisao gospodin doktor Heveroch. Ugrizao sam jednog sudskog lijeĉnika iz komisije za nogu, popio sam im tintu iz tintarnice i, s oproštenjem, posrao sam se pred cijelom komisijom u uglu. Ali samo zato što sam jednog ugrizao za nogu, proglasili su me za potpuno zdravog i bio sam izgubljen. — Ja se pregleda od te gospode opće niš ne bojim — izjavio je Švejk — dok sam sluţil vojsku, pregledal me je jedan veterinar i ispalo je to dost dobro. — Sudski vještaci su mrcine — odazvao se mali, skutreni ĉovjek — nedavno su nekakvim sluĉajem iskopali na mojoj livadi kostur i sudski vještaci su rekli da je taj kostur bio ubijen nekakvim tupim predmetom, udarcem u glavu prije ĉetrdeset godina. Ja imam tridesetosam i zatvoren sam, iako unarn krsni list, izvod iz matiĉne knjige i domovnicu. 31

— Mislim — rekao je Švejk — da na sve treba gledati s te poštenije strane. Svaki se moţe prevariti i mora se prevariti ĉim više o neĉem razmišlja. Sudski vještaci su ljudi, a ljudi grešiju. Ko jednom u Nuslama, toĉno kod mosta preko Botiĉa, kad sam se vraćal od »Banzeta«, prišel mi je po noći jedan gospon i opalil me z biĉom po glavi, a dok sam leţal na zemlji, osvedil me i rekel: »To je greška, to ni on« i tak se razbesnil kaj se zabunil, da me je još jednom zviznul prek leda. To je u ljudskoj prirodi da ĉovek greši dok je ţiv. Ko onaj gospon koji je po noći našel besnog, promrznutog pesa, uzel ga sa sebom doma i gurnul ga ţeni u krevet. Kad se pes ugrijal i raskravil, izgrizel je ćelu obitelj, a tog najmlaĊeg u zipki, rastrgnul je i poţderal. II bum vam ispripovedal sluĉaj kak se prevaril kod nas doma jedan šloser. Otvoril si je s kljuĉem podolsku crkvicu jer je mislil da je doma, skinul si je cipele u sakristiji jer je mislil da je kod sebe u kuhinji, legnul se na oltar jer je mislil da je doma u krevetu i navlekel je na sebe nekakve pokrivaĉe sa svetim natpisima, a pod glavu si je del evanĊelje i još neke svete knjige da bi imal visoko pod glavom. Ujutro ga je našel crkvenjak, a ovaj mu tak dobrodušno veli, kad je došel k sebi, da je to greška. »Zgodna greška — veli crkvenjak — kad zbog takve greške moramo * dati iznova posvetiti crkvu.« Posle je šloser bil pred sudskim doktorima, a ti su mu dokazali da je bil potpuno svestan i trezan, jer da je bil pijani, da s tim kljuĉem ne bi potrefil tu bravu na vratima od crkve. Posle je taj šloser umri u zatvoru na Pankracu. A isto vam mogu dati primer kak se na Kladnu prevaril jedan policijski pes, vuĉjak onog poznatog konjiĉkog kapetana Rottera. Kapetan Rotter je uzgaja! te pese i izvodil pokuse sa skitnicama dok nisu sve skitnice poĉele izbegavati kladenski kraj. Onda je dal naredbu, kaj košta da košta, da ţandari privedeju nekakvog sumnjivog ĉoveka. Tak su mu i doveli jednog dost dobro obleĉenog ĉoveka, kojeg su našli u Lanskim šumama kak sedi na nekom panju. Odmah je nare-dil da ovome odreţeju komadić od kaputa, to je dal ponjušiti svojim ţandarskim pesima, a onda su tog ĉoveka otpelali do

nekakve ciglane izvan grada i pustili po njegovim tragovima te izveţbane pese, koji su ga našli i doveli ga ponovo natrag. Onda je taj ĉovek moral puzati po nekim lojtrama na tavan, skakati prek zida, skoĉiti u ribnjak, a pesi za njim. Na kraju se pokazalo da je taj ĉovek bil jedan ĉeški radikalni zastupnik koji je otišel na izlet u Lanske šume, kad mu se sabor zgadil. Zato velim da su ljudi grešni, da se varaju, svejedno jel su uĉeni, ili glupe, neobrazovane budale. Grešiju i ministri. Komisija sudskih vještaka-lijeĉnika, koja je trebala odluĉiti odgovara li Švejkovo duševno stanje ili ne odgovara svim tim zloĉinima za koje je bio optuţen, sastojala se od tri neobiĉno ozbiljna gospodina, od kojih se nazor svakog pojedinog znaĉajno razlikovao od nazora ove druge dvojice. Bile su tu zastupljene tri razliĉite znanstvene škole i psihijatrijska mišljenja. Ako je u Švejkovu sluĉaju i došlo do potpunog slaganja medu ovim suprotstavljenim znanstvenim taborima, moţe se to objasniti samo poraţavajućim dojmom koji je Švejk ostavio kad je, stupivši u dvoranu gdje je trebalo biti ustanovljeno njegovo duševno stanje i spazivši na zidu sliku austrijskog monarha, uskliknuo: — Gospodo, neka ţivi car Franjo Josip Prvi! Stvar je bila potpuno jasna. Švejkovom spontanom izjavom otpao je cijeli niz pitanja, a ostala su samo neka najvaţnija. Odgovor na njih mogao je tek potvrditi prvotni stav o Svejku, ustanovljen na temelju sustava doktora psihijatrije Kallersona, doktora Heverocha i Engleza Weikinga. — Je li radij teţi od olova? — Ja ga, prosim, nisam vagal — svojim milim osmijehom odgovorio je Švejk. — Vjerujete li u kraj svijeta? — Prvo bi taj kraj sveta moral videti — nemarno je odgovorio Švejk — sigurno je da ga sutra ne bum doĉekal. — Jeste li u stanju izraĉunati promjer Zemljine kugle? » 33

—To, prosim, ne bi mogel — odgovorio je Švejk — al bi vam, gospodo, isto tak postavil jednu zagonetku: Ima jedna trokatnica, u toj kući na svakom katu je osam prozora. Na krovu su dva prozorĉeka i dva dimnjaka. Na svakom katu su dva stanara. A sad mi recite, gospodo, koje godine je umrla domaru njegova baka? Sudski lijeĉnici pogledali su se znaĉajno, no jedan od njih postavi još jedno pitanje: — Znate li najveću dubinu u Tihom oceanu? — To, prosim, ne znam — glasio je odgovor — al mislim da bu sigurno veća nego pod višegradskom stenom na Vltavi. Predsjednik komisije struĉno je upitao: — Dovoljno? Ipak je jedan od ĉlanova komisije postavio još ovo pitanje: — Koliko je 12.897 puta 13.863? ,;!» , — 729 — odgovorio je Švejk, ne trepnuvši. — Mislim da je posve dovoljno — rekao je predsjednik komisije — moţete toga osumnjiĉenoga odvesti na staro mjesto. — Hvala vam, gospodo — pristojno se oglasio Švejk — meni je isto ĉist dost. Nakon njegova odlaska kolegij trojice se usuglasio da je Švejk notorna budala i idiot po svim zakonima prirode koje su otkrili psihijatrijski znanstvenici. U izvješću predanom istraţnom sucu stajalo je izmeĊu ostaloga: »Niţepotpisani sudski vještaci-lijeĉnici svoje mišljenje o potpunoj duševnoj tuposti i uroĊenom kretenizmu predvedenog komisiji Josefa Švejka temelje na rijeĉima koje je izgovarao, poput ovih: »Neka ţivi car Franjo Josip L«, te smatraju da je to kao iskaz posve dovoljno da bi osvijetlilo duševno stanje Josefa Švejka, kao notorne budale. Niţepotpisana komisija stoga preporuĉuje: 1. obustavu istrage protiv Josefa Švejka 2. uputiti Josefa Švejka na pro-

matranje na psihijatrijsku kliniku kako bi se ustanovilo do koje je mjere njegovo duševno stanje opasno po okolinu.« Dok se sastavljalo ovo izvješće, Švejk je pripovijedao svojim suzatoĉenicima: _. ]sja Ferdinanda su hraĉnuli, a z menom su razgovarali o još većim glupostima. Na kraju smo si rekli da nam je to, o ĉemu smo se razgovarali, sasvim dosta, i razišli smo se. _ Ja nikome ne vjerujem — naglasio je skvrĉeni mali ĉovjek na ĉijoj su livadi iskopali kostur — sve je to banda. _ Je, i ta banda mora biti — rekao je Švejk namještajući se na slamaricu — kad bi svi ljudi mislili o drugim ljudima dobro, onda bi se meĊusobno pomlatili u najkraćem roku.

•f«.

35

IV jka izbacuju iz ludnice l n S n

r t r i

Kada je Švejk kasnije opisivao ţivot u ludnici, ĉinio je to uz neobiĉne hvalospjeve: — Zbiljam ne znam zakaj se ti luĊaci srdiju kad ih tam drţiju. Ĉovek tam moţe puzati gol po podu, zavijati ko šakal, besniti i gristi. Da to ĉovek napravi negde na promenadi, ljudi bi se tak ĉudili, al to tam spada u najobiĉnije stvari. Tam vam je takva sloboda o kojoj ni socijalisti ne sanjaju. Ĉovek se tam moţe predstavljati ko Gospod Bog, ili ko Djevica Marija, ili Papa, ili engleski kralj, ili Njegovo Veliĉanstvo car, ili sveti Vaclav, iako je ovaj zadnji bil stalno zvezani i gol i leţal je u izolaciji. Bil je tam isto jedan koji se deral da je nadbiskup, al taj niš drugo ni delal nego »ţdral«, i još nekaj kaj s tim ide, z oproštenjem, znate da se to moţe i rimovati, ali zbog toga se tam niko ne srami. Jedan se tam izdaval za svetog Ćirila i Metoda, da bi dobil dve porcije. A jedan je gospon tam bil trudan i zval je svakog na krstitke. Bilo je tam puno zatvorenih šahista, politiĉara, ribara i skauta, skupljaĉa marki i fotografa amatera. Jedan je tam bil zbog nekakvih starih lonaca koje je nazival »urne«. Jedan je stalno bil u luĊaĉkoj košulji da ne bi mogel izraĉunati kad bu došel kraj sveta- ^to sam tam srel nekolko profesora. Jedan je od njih s no isel za menom i objašnjava! daje pradomovina Cigana 7 "Krkonošama, a taj drugi mi je objašnjaval da unutar emljine kugle ima još jedna, samo puno veća od one gornje- vaki je tam mogel govoriti kaj je htel i kaj mu je palo na 37

pamet, ko daje u parlamentu. Ponekad su si tam pripovedali bajke i posvadili se kad bi to z nekom princezom jako loše ispalo. Najbesniji je bil jedan gospon koji se predstavlja! za šesnajsti dio »Ottovog znanstvenog rjeĉnika« i svakog je prosil da ga otvori i nade pojam »Kartonaţna šivaĉica«, jer da je bez tog zgubljeni. Smiril se tek onda kad su mu navle-kli luĊaĉku košulju. Onda se veselil da je ušel u knjiţarsku prešu i molil je da mu napraviju moderni uvez. Uopće se tam ţivilo ko u raju. Moţete tam urlati, derati se, pevati, plakati, meketati, jaukati, skakutati, molit se, prekobicavat se, hodati na sve ĉetri, skakutati na jednoj nogi, trĉati naokolo, plesati, hopsati, ćeli dan ĉuĉati ili puzati po zidovima. Niko vam ne bu prišel ni rekel: »To ne smete delati, to vam gospon ni pristojno, moţe vas biti sram pa vi ste obrazovani ĉovek«. Je, ipak je istina da tam ima i skroz tihih luĊaka. Ko što je tam bil jedan obrazovani pronalazaĉ koji je stalno kopal nos i jednom na dan rekel: »Upravo sam pronašel struju«. Kak velim, bilo je jako lepo, a tih nekolko dana koje sam provel u ludnici spadaju u najlepše trenutke mojega ţivota. I doista, već sam doĉek koji je Švejku prireĊen u ludnici, nakon što su ga doveli na promatranje iz Zemaljskog kaznenog suda, nadišao je sva njegova oĉekivanja. Prvo su ga svukli do gola, pa su mu dali nekakav ogrtaĉ i odveli ga okupati, primivši ga povjerljivo ispod pazuha, pri ĉemu ga je jedan bolniĉar zabavljao vicevima o Zidovima. U kupaonici su ga namoĉili u kadu s toplom vodom, a onda su ga izvukli i stavili pod hladan tuš. To su s njim ponavljali tri puta, a onda su ga pitali kako mu se to sviĊa. Švejk je rekao da je bolje nego u javnim kupalištima kod Karlova mosta i da se vrlo rado kupa. — Ako mi još odreţete nokte i kosu, niš ne bu falilo do moje potpune sreće — dodao je, smiješeći se zadovoljno. I toj je ţelji bilo udovoljeno, a kad su ga još dobro izribali spuţvom, zamotaše ga u plahtu i odniješe do I. odjela na krevet gdje su ga smjestili, pokrili dekom i zamolili da zaspi, i Svejk još i danas pripovijeda o tom s ljubavlju: «| 38

_- Predstavite si da su me nosili, u stvari odnesli, i ja sam tog trenutka bil potpuno blaţeni. I tako je u postelji blaţeno usnuo. Onda su ga probudili da bi mu ponudili lonĉić mlijeka i pecivo. Pecivo je bilo izrezano na male komadiće i dok je jedan od bolniĉara drţao Šveika za obje ruke, drugi je namakao komadiće peciva u mlijeko i hranio ga kao što se šopa guska. Kad su ga nahranili, uhvatili su ga pod pazuha i odveli na zahod gdje su ga zamolili da obavi veliku i malu nuţdu. O tom krasnom trenutku Švejk je priĉao s ljubavlju i ne moram ponavljati njegove rijeĉi što su sve potom s njim ĉinili. Spomenut ću jedino kako Švejk kaţe: _ Jedan od njih me pritom drţal u naruĉju. Kad su ga doveli natrag, poloţili su ga opet u krevet i iznova ga zamolili da zaspi. Kad je zaspao, probudili su ga i odveli u sobu za promatranje gdje se Švejk, stojeći potpuno gol pred dvojicom lijeĉnika, prisjetio slavnog dogaĊaja svoga novaĉenja. Ne htijući, izletjelo mu je iz usta: — Tauglich1. — Što ste rekli? — upitao je jedan od lijeĉnika. — Naĉinite pet koraka naprijed i pet natrag. Švejk je uĉinio deset. — Ja sam vam ipak rekao — izjavio je lijeĉnik — da ih uĉinite pet. Meni ni stalo do nekolko koraka — rekao je Švejk. Nato su ga lijeĉnici zamolili da sjedne na stolicu, a jedan ga je lupkao po koljenu. Zatim je rekao drugom da su refleksi potpuno u redu, našto je drugi zavrtio glavom i poĉeo Švejka sam lupati po koljenu, dok je prvi otvarao Švejku oĉne kapke i provjeravao puls. Potom su otišli do stola i promrmljali nekoliko latinskih izraza. — Ĉujte, znate li pjevati? — pitao je jedan od njih Švejka. — Ne biste li nam mogli zapjevati nekakvu pjesmu? — Kak ne, gospodo — odgovorio je Švejk. — Doduše, • «.;•! l- Sposoban (njem.).

;:|;

39

nemam ni glasa ni sluha, al bum to probal, napravil bum vam po volji, kad se već hoćete zabavljati. I Svejk je zapjevao: Što taj monah u tom stolcu ĉelo desnom rukom kloni dvije vrele gorke suze niza bijelo lice roni... * — Dalje ne znam — nastavio je Švejk — ali ak hoćete, ja bum vam zapeval: Kako je teško sad oko srca teška, i bolna njedra u sjeti dok tiho sjedim i u dalj gledim moja ĉeţnja u daljinu leti.

i ;„ pp> '/jja;

— Ni to ne znam dalje — uzdahnuo je Svejk — znam još jednu kiticu »Gdje je moj zaviĉaj«, i još »General Windischgratz i vojna gospoda« i još par takvih narodnih pjesmica kao »Boţe ţivi, Boţe štiti«, »Kad smo vukli k Jaromefu« i »Tisuću puta pozdravljamo Tebe«. Gospoda lijeĉnici meĊusobno su se pogledali i jedan od njih postavi ŠVejku pitanje: — Da li ste nekada bili na pretrazi vašeg duševnog stanja? — U vojski — odgovorio je Švejk pobjedonosno i ponosno — bil sam od gospode vojnih doktora sluţbeno proglašeni za notornu budalu. — Meni se ĉini da ste simulant — proderao se drugi lijeĉnik na Švejka. — Ja, gospodo — branio se Švejk — nisam nikakvi simulant, ja sam prava budala, moţete se raspitati u stoţeru 91. pukovnije u Ĉeškim Budejovicama ili u Priĉuvnoj upravi na Karlinu. Stariji od dvojice lijeĉnika odmahnuo je beznadno rukom, i pokazujući na Švejka rekao bolniĉarima: 40

___ Ovom ĉovjeku vratite njegovu odjeću, odvedite ga na '• w na orvi ulaz, a onda neka se jedan vrati i odnese sve treći K«II> *"* r , i . \ T spise o njemu u ured. I recite tamo da to brzo obave, da ga ne bismo ovdje imali još dugo na vratu. Lijeĉnici su još jednom bacili zaprepašten pogled na Švejka, koji je pristojno išao natraške ka vratima, ponizno se klanjajući. Na pitanje jednog od bolniĉara zašto izvodi gluposti odgovorio je: _ Zato jer nisam obleĉeni, zato jer sam gol, a ne bi htel toj gospodi niš pokazivati, da ne bi mislili da sam nepristojan i prost. Od toga trenutka, kada su bolniĉari dobili zapovijed da vrate Švejku njegovu odjeću, o njemu više nisu vodili baš nikakvu skrb. Naredili su mu da se obuĉe, a jedan ga je odveo na III. odjel gdje je mogao tih nekoliko dana, dok mu nisu u uredu napisali otpusnicu, iskoristiti mogućnost za vršenje svojih finih promatranja. Razoĉarani lijeĉnici dali su mu svjedodţbu da je »simulant slabijeg razuma«, a stoga što su ga otpustili prije objeda, došlo je do malog izgreda. Švejk je izjavio da ako već nekoga izbacuju iz ludnice, ne smiju ga izbaciti bez objeda. Sukob je prekinuo policajac kojeg je pozvao vratar, i koji je Švejka priveo u Redarstveno povjereništvo u Salmovoj ulici.

41

iz i mi Sv; mi ras tes ru mi u te sa d si n n t

l

V Švejk u redarstvenom povjereništvu u Salmovoj ulici Nakon krasnih, sunĉanih dana u ludnici, za Švejka su nastupili sati puni progona. Policijski inspektor Braun aranţirao je scenu susreta sa ŠVejkom, s okrutnošću rimskih krvnika iz vremena ljupkog cara Nerona. Tvrdo, kao nekada kada su govorili: »Bacite ovog razbojnika kršćanina lavovima!«, inspektor Braun je rekao: »U ćuzu s njim«. I ni rijeĉi više, a ni manje. Jedino su oĉi gospodina policijskog inspektora Brauna pritom zasvijedile posebnim, perverznim uţitkom. Svejk se naklonio i rekao gordo: — Spreman sam, gospodo. Mislim da ćuza znaĉi isto što i buksa, a to ni tak loše. — Ne razmeći se ovdje — odgovorio je policijski redarstvenik, našto je Švejk odgovorio: — Ja sam jako skromni i zahvalan za sve kaj bute za mene naredili. U ćeliji, na golom leţaju, sjedio je zamišljeno neki ĉovjek. Sjedio je apatiĉno, a po njegovu izrazu moglo se vidjeti da nije povjerovao, kada je zaškripao kljuĉ u vratima ćelije, da su mu se otvorila vrata slobode. — Moj naklon, uvaţeni — rekao je Švejk sjedajući k njemu na dasku. — Kolko moţe bit sati? msu .. mojim gospodarom — odgovorio je zamiš ljeni muškarac. ,4 if.

— Tu i ni tak loše — Švejk je dalje nastavio razgovor — ta daska je od izblanjanog drveta. Ozbiljni muškarac nije odgovorio, ustao je i poĉeo brzo hodati po malom prostoru izmeĊu vrata i drvenog leţaja, kao da ţuri kako bi nešto spasio. Švejk je za to vrijeme sa zanimanjem promatrao natpise našarane po zidovima. Bio je tu i natpis na kojem je nepoznati uznik obećavao samom sebi borbu s policijom na ţivot i smrt, a tekst je glasio: »Vi bute to zgutali«. Drugi uznik je napisao »Ma moţete mi..., kokoti jedni!« Drugi je jednostavno konstatirao: »Sjedio sam ovdje 5. srpnja 1913. i sa mnom su pristojno postupali. Josef Mareĉek trgovac iz Vršovica«. A bio je tu i natpis potresan u svoj svojoj dubini: »Milost veliki Boţe...«, a ispod toga »Poljubite me u d«. Slovo d bilo je precrtano i sa strane je velikim slovima napisano TUR. Pokraj toga je neka poetiĉna duša zapisala stihove: »Kraj potoka nujan sjedim, sunce se za gore skriva, na brdašca ozareno gledim, tamo moja mila sad prebiva«. Muškarac, koji je jurio izmeĊu vrata i klupe kao da ţeli pobijediti u maratonskoj utrci, zaustavio se i zadihan sjeo opet na staro mjesto, poloţio glavu u dlanove i naglo zaurlao: — Pustite me van! — Ne, oni me neće pustiti — govorio je sam sa sobom — neće me pustiti i neće me pustiti. Već sam ovdje od jutra, od šest sati. Dobio je napad zajedništva, uspravio se i upitao Švejka: — Nemate li sluĉajno kod sebe remen, kako bih sa svime završio. — O, vrlo rado, stojim vam na uslugi — odgovorio je Švejk otkopĉavajući remen — ja još nikad nisam videl kak se u ćeliji ljudi vešaju na remen. Jedino je to loše — nastavio je ogledavajući se — da tu nema nikakve kuke. Kvaka na prozoru vas ne bu zdrţala. Jedino ak bi se obesili na kleĉećki, za klupu, kak je to napravil jedan svećenik u samostanu u Emauzima, koji se obesil na raspelo zbog jedne mlade 44

Ţidovke. Ja jako volim samoubojice, dajte samo, izvolte Namršteni ĉovjek kojemu je Švejk gurnuo remen u ruke, pogledao je remen, odbacio ga u ugao i zaplakao, razmazujući suze crnim rukama, pri ĉemu je ispuštao jecaje: _ ja imam djeĉicu, ja sam tu zbog pijanstva i nemoralnog ţivota, Isuse i Marijo, moja jadna ţena, što će mi reći u uredu? Ja imam djeĉicu, ja sam tu zbog pijanstva i nemoralnog ţivota. I tako dalje, u beskonaĉnost. Na kraju se ipak malo primirio, prišao je vratima i poĉeo po njima udarati i nogama i šakama. Iza vrata zaĉuli su se koraci i glas: — Šta oćete? — Pustite me van — rekao je takvim glasom kao da mu nije preostalo ništa više zbog ĉega bi ţivio. — Kuda? — bilo je pitanje s druge strane. — U ured — odgovorio je nesretni otac, muţ, ĉinovnik, pijanica i razvratnik. Zaĉuo se smijeh, straviĉan smijeh u tišini hodnika, i koraci su se opet udaljili. — Kak mi se ĉini, taj vas gospon mrzi, kad vam se tak smije — rekao je Švejk, dok je beznadni muškarac opet sjeo pokraj njega. — Takav straţar, ak je zloban, moţe napraviti puno, a ak je još zlobniji, moţe napraviti sve. Sednite se mirno, ak se već ne bute obesili, i priĉekajte kak se budu stvari razvijale. Ak ste sluţbenik, oţenjeni, i imate deĉicu, je, to je priznam, strašno. Vi ste valjda svesni da vas budu otpustili iz ureda, ak se ne varam? — To vam ne mogu reći — uzdahnuo je ovaj — zato jer se ni sam ne sjećam što sam izvodio; ja samo znam da su me odnekud izbacili i da sam se tamo htio vratiti da pripalim cigaru. A tako je lijepo poĉelo. Šef našeg odjela slavio je imendan i pozvao nas je u jednu vinarnu, pa se išlo u drugu, pa u treću, pa u ĉetvrtu, pa u petu, pa šestu, pa sedmu pa osmu pa devetu... 45

— Ţelite da vam pomognem raĉunati? — upitao je Švejk. —Ja se u to razmem, ja sam jednom za jednu noć bil u dvadeset osam lokala. Al kaj je-je, nigde nisam popil više od tri pive. — Ukratko — nastavio je nesretni podreĊeni ĉinovnik, koji je tako veliĉanstveno slavio šefov imendan — kad smo prošli valjda deset tih raznih pajzla, primijetili smo da nam se šef izgubio iako smo ga zavezali špagom i vodili ga sa sobom kao psića. Onda smo ga išli svugdje traţiti i na kraju smo se jedan drugom pogubili, i na koncu sam se našao u jednom od noćnih barova na Vinohradima, vrlo pristojnom lokalu, gdje sam pio nekakav liker direktno iz boce. Što sam pritom radio, toga se ne sjećam, samo znam da su ovdje na povjerenstvu, kad su me priveli, oba redarstvenika prijavila u izvješću da sam pijan, da sam se vladao razvratno, da sam istukao jednu damu, isjekao dţepnim noţem tuĊi šešir koji sam našao na vješalici, razjurio damsku kapelu, optuţio šefa sale pred svima da mi je ukrao dvadeset kruna, razbio mramornu ploĉu na stolu za kojim sam sjedio i zlonamjerno pljunuo nepoznatom gospodinu za susjednim stolom u crnu kavu. Više ništa nisam napravio, barem se ne mogu sjetiti da sam još nešto izveo. A vjerujte mi, ja sam tako sreĊen, inteligentan ĉovjek koji na ništa drugo ne misli osim na svoju obitelj. Sto na to kaţete? Ja ipak nisam nikakav izgrednik. — A jeste se jako namuĉili dok niste potrgali tu mramornu ploĉu? — upitao je sa zanimanjem Švejk umjesto odgovora. — Ili ste je prebili odjednom? — Odjednom — odgovorio je inteligentni gospodin. — Onda ste zgubljeni — zamišljeno je rekao Švejk — budeju vam dokazali da ste se na to pripremali marljivim veţbanjem. A ta kava, tog nepoznatog gospona u koju ste pljunuli, bila je bez ruma ili z rumom? — I ne doĉekavši odgovor, objasnio je: — Ak je bila z rumom, to bu gore, zato jer je skuplje. Na sudu se sve izraĉuna, stavi se skup, da to ispadne najmanje ko zloĉin. — Na sudu? — slaboumno je prošaptao savjesni otac 46

obitelji i, objesivši glavu, upao u neugodno stanje u kojemu ĉovjeka ţdere griţnja savjesti.1 __ A doma znaju — upitao je Švejk — da ste zatvoreni, ili budu priĉekali da to bude u novinama? _ yj mislite da će to biti u novinama? — naivno se oglasila ţrtva imendana svoga nadreĊenog. _ -jo je više nego sigurno — zvuĉao je direktni odgovor, stoga što Švejk nikada nije imao naviku skrivati nešto pred drugima. . _ To o vama, svim bu se ĉitateljima novina jako sviĊalo. Ja isto tak rado ĉitam rubriku o tim pijancima i njihovim izgredima. Nedavno »Kod Kalicha« jedan gost nije niš drugo izvel nego je sam sebi razbil glavu s ĉašom. Hitil ju je u zrak i postavil se pod nju. Otfurali su ga i već ujutro se to ĉitalo. Ili jednom u Bendlovki, flisnul sam jednog pogrebnika, a on mi je vratil. Da bi se smirili, morali su nas obadva zatvoriti i odmah je to bilo u »Veĉernjaku«. Ili kad je u kavani »Kod mrtvaca« onaj gospon savjetnik razbil dve tace, mislite da su ga štedili? Bil je isto tak odmah sutra u novinama. Vi moţete jedino iz zatvora poslati u novine ispravak da se vest koja je o vama bila objavljena, vas ne tiĉe i da z gosponom tog imena niste nikakva rodbina, niti ga ne poznate, a doma pismo da vam taj vaš ispravak izreţeju i saĉuvaju, da si to moţete proĉitati kad odleţite svoje. Nije vam zima? — upitao je Švejk pun suosjećanja kad je primijetio da se inteligentani gospodin trese. — Imamo ove godine nekak priliĉno hladni konac leta. — Ja sam nemoćan — zajecao je Švejkov sudrug — ja ću izgubiti promaknuće. — To sigurno — spremno potvrdi Švejk — ak vas, kad odsedite u zatvoru, ne primiju natrag u ured, ne znam dal bute tak brzo našli drugi posel zato jer svaki, i kad bi hteli sluţiti kod šintera, traţi od vas svedodţbu o vladanju. Ah, takav trenutak uţitka, koji ste si dozvolil, ne isplati se. A ima • eki pisci upotrebljavaju izraz »grize griţnja savjesti«. Ovaj izraz ne smatram posve priklad nim. I tigar ţdere ĉovjeka, a ne grize. (Autor) .

47

se od neĉega uzdrţavati vaša gospoda z decom za to vreme dok bute vi sedeli? Ili bu morala prositi i uĉiti decu raznim porocima? Zaĉuo se jauk: — Moja jadna djeĉica, moja jadna ţena! Nesavjesni je pokajnik ustao i raspriĉao se o svojoj djeĉici: ima ih petero, najstarijemu je dvanaest godina i u izviĊaĉima je. Pije samo vodu i trebao bi biti primjer svojem ocu koji je ovo napravio prvi put u svom ţivotu. — U izviĊaĉima? — uskliknu Švejk. — O tim izviĊaĉima rado slušam. Jednom u Mvdlovarima kod Zliva, Kotar Hluboka, Okruţno nadleštvo Ĉeške Budejovice, upravo kad smo tam imali s devedeset prvom veţbe, organizirali su si seljaci iz okolice lov na izviĊaĉe u općinskoj šumi, jer su im se tam bili razmnoţili. Vlovili su tri. Taj najmanji od njih, kad su ga zvezali, tak je cvilel, pištal i jaukal da mi, otvrdnula vojska, nismo mogli na to gledati, rade smo se maknuli u stranu. Kod tog vezanja, ta tri izviĊaĉa izgrizla su osam seljaka. Kasnije, na mukama kod seoskog starješine, pod šibama, doznalo se da ni bilo ni jedne livade u okolini koju nisu povaljali dok su se tam izleţavali na suncu, dalje, da je taj lanac nepokošenog ţita upravo pred ţetvom u Raţanima zgoril skroz sluĉajno, dok su si u ţitu pekli srnu koju su priklali z noţom, u općinskoj šumi. U njihovoj jazbini, u šumi, našli su prek pol kvintala oglodanih kosti od ţivine i šumskih ţivotinja, ogromnu koliĉinu košĉica od trešnji, ćelo ĉudo svih tih ogrizaka od zelenih jabuka i drugih dobrih stvari. Ubogi se otac izviĊaĉa nije mogao primiriti. — Sto sam to poĉinio — ţalio se — ja imam uništen dobar glas. — To imate — rekao je Švejk svojom uroĊenom iskrenošću. — Posle onog kaj se dogodilo morate imati uništeni dobar glas za ćeli ţivot, jer ĉim to proĉitaju u novinama, vaši poznati budu još nekaj nadodali. To se tak uvek dela, al nemojte se zbog tog uzrujavati. Ljudi koji 48

• i„ uništeni i narušeni dobar glas, na svetu je bar deset *Vviše neg onih s dobrim glasom. To je obiĉna i bezvezna a hodniku su se zaĉuli teški koraci, kljuĉ je zaškripao u bravi, otvorila su se vrata i policijski straţar je prozvao Švejkovoime. __ Dopustite — rekao je viteški Švejk — ja sam tu tek od dvanajst sati popodne, a taj gospon je tu još od šest sati Umjesto odgovora Švejka je na hodnik izvukla snaţna ruka policijskog straţara i šutke ga odvukla po stubama do prvoga kata. U drugoj sobi sjedio je za stolom policijski inspektor, debeli gospodin bodrog izraza, koji reĉe Švejku: _ Tako, vi ste znaĉi taj Švejk? A kako ste ovamo dospjeli? — Ĉist jednostavno — odgovorio je Švejk — došel sam u pratnji jednog gospona redarstvenika zato jer nisam dozvolil da me iz ludnice hitiju bez obeda. To je isto ko da bi me smatrali za nekakvu odbaĉenu ţensku s ceste. — Znate što, Švejk? — rekao je uljudno gospodin inspektor. — Zašto da se mi ovdje u Salmovoj zbog vas uzrujavamo? Neće li biti bolje da vas pošaljemo na policijsko ravnateljstvo? — Vi ste, kak bi se reklo — odgovorio je Švejk — gospodar situacije; prošetati se do policijske uprave sad naveĉer, jako je ugodna mala šetnja. — Drago mi je da smo se dogovorili — izjavio je veselo policijski inspektor — nije li ljepše kad se dogovorimo? Nije li to istina, Švejk? — Ja se isto sa svakim jako rado savetujem — odgovorio je Švejk — ja vam, verujte mi gospon inspektor, nikad ne bum zaboravi! vašu dobrotu. Poklonivši se pristojno, otišao je s policijskim redarstvenikom dolje do straţarnice, i za pola sata moglo se na uglu Jecne ulice i Karlova trga vidjeti Švejka u pratnji drugog po49

licijskog redarstvenika, koji je ispod pazuha drţao obimnu knjigu s njemaĉkim naslovom »Arrestantenbuch«1. Na uglu Spalene ulice susreli su Švejk i njegov pratilac gomilu ljudi koji su se gurali oko izvješenog plakata. — To je manifest Njegovog Veliĉanstva o objavi rata — rekao je policijski redarstvenik Švejku. — Ja sam to pretpostavlja! — rekao je Švejk — ali u ludnici za to još ne znaju, iako bi to mogli znati iz prve ruke. — Kako to mislite? — zapitao je policijski redarstvenik Svejka. — Zato jer je tam puno zatvorene gospode ĉasnika — objasnio je Švejk, a kad su došli do nove gomile koja se gurala pred manifestom, Svejk je uskliknuo: — Ţivio car Franjo Josip! Taj burno rat dobili! Netko iz oduševljene gomile nabio mu je šešir preko ušiju, i tako je uz mnoštvo ljudi dobri vojnik Svejk ponovo kroĉio kroz vrata policijskoga ravnateljstva. — Taj burno rat sigurno dobili, ponavljam to još jednom gospodo — tim rijeĉima razišao se Švejk s gomilom koja ga je pratila. A negdje, u dalekim daljinama povijesti, spuštala se na Europu istina, da će sutrašnjica razoriti planove sadašnjosti.

»l

H l. Knjiga s popisom uhićenika (njem.).

50

VI Švejk opet kod kuće, probivsi zaĉarani krug

Zgradom policijske uprave širio se miris inozemnog autoriteta koji je utvrĊivao do koje je mjere puĉanstvo oduševljeno ratom. Osim nekoliko iznimaka, ljudi koji nisu zatajili da su sinovi naroda koji mora iskrvariti zbog tuĊih interesa, policijsko je ravnateljstvo predstavljalo najljepšu skupinu birokratskih grabeţljivih zvijeri koje su imale smisla jedino za tamnicu i vješala, kako bi obranili opstojanje izvitoperenih paragrafa. Pritom su se obraćali svojim ţrtvama s jetkom Ijubaznošću, vaţući usto svaku rijeĉ. — Vrlo mi je ţao — rekao je jedan od crno-ţutih1 grabeţljivaca kad su mu priveli Svejka — da ste nam opet pali u šake. Mislili smo da ćete se popraviti, ali razoĉarali smo se. Svejk je nijemo kimao glavom i drţao se tako nevino daje crno-ţuta zvijer radoznalo pogledala na njega i izjavila: — Ne drţite se tako glupo. Ipak je smjesta prešao na uljudan ton i nastavio: —— Nama je, svakako, veoma neugodno drţati vas u zatvoru i mogu vas uvjeriti da, po mom mišljenju, vaša krivica 1 nije tako velika, jer glede vaše slabe inteligencije nema sumnje da ste bili zavedeni. Recite mi, gospodine Svejk, tko vas ustvari navodi da ĉinite takve gluposti. !• Boja austrougarskih i njemaĉkih nacionalnih simbola (pm).

''':

(

, Apolinarija. 53

— Valjda je netko umro — rekao je drugi gost, našto je treći dodao: — Jesu li bili pogrebi s katafalkom? — Rado bi znal — rekao je Švejk — kakvi budu sad u ratu ti vojni pogrebi. Gosti su ustali, platili i tiho otišli. Švejk je ostao sam s gospodom Palivcovom. — Nisam si ni pomislil — rekao je — da bi osudili nevinog ĉoveka na deset let. Da su jednog nevinog osudili na pet let, to sam već ĉul, ali na deset, to je već malo previše. — Kad je onaj moj priznal — plakala je Palivcova — kak je onda rekel o tim muhama, o toj sliki, tak je to ponovil i na povjereništvu i na sudu. Ja sam bila na raspravi ko sve-dok, ali kaj sam mogla svedoĉiti kad su mi rekli da sam u rodbinskom odnosu sa svojim muţem, i da mogu odbiti svedoĉenje. Ja sam se tak prepala tog rodbinskog odnosa, da nešto i iz toga ne bu ispalo, pa sam odbila svedoĉiti, a on je, siromak stari, tak na mene pogledal da do smrti na te njegove oĉi ne bum zaboravila. A posle je nakon rasprave, kad su ga odvodili, viknul tam na hodniku, ko da je od svega toga poludel: »Neka ţivi sloboda mišljenja!« — A gospon Bretschneider više ne dolazi? — upitao je Švejk. — Bil je tu nekolko puta — odgovorila je gospoda gostioniĉarka — popil je jednu ili dve pive, pital me ko tu dolazi i poslušal kak se gosti razgovaraju o nogometu. Oni uvek kad ga vidiju, pripovedaju samo o nogometu. A on se tak trzal ko da bu posteklil i previjal se. Za ćelo ovo vreme vlovil mu se na udicu samo jedan tapetar iz Priĉne ulice. — To je stvar veţbe — primijeti Švejk — a jel taj tapetar bil glupi ĉovek? — Tak nekak, ko moj muţ — odgovorila je uz plaĉ. — Pital ga je dal bi on pucal na Srbe, a ovaj mu je odgovoril da ne zna pucati, da je bil jednom u streljani i da je tam pogodil krunu. Onda smo svi ĉuli da je gospon Bretschneider rekel, kad je zvadil zapisnik: » No pogledajmo, opet nova lijepa 54

veleizdaja« - i otišel je s tim tapetarom iz Priĉne ulice, koji 56 !!!! Doltal se ne bu vratilo - rekao je Švejk - dajte upavo je zatraţio da mu se rum ulije po drugi put kad u toĉionicu ude tajni agent Bretschneider. Bacivši letimiĉan pogled po toĉionici i praznom lokalu, jsjedne do Svejka i, namĉivši pivo, priĉeka što će reći Svejk. Svejk je skinuo s vješalice nekakve novine i pregledavajući zadnju stranu oglasa, javio se: _ joj gle, taj Ĉimpera u Straškovoj br. 5, pošta Raĉinţves, prodaje gospodarstvo s trinaest jutara vlastitog polja, škola i pruga blizu. Bretschneider nervozno zabubnja prstima i obraćajući se Švejku reĉe: — Ĉudim se, odista, zašto vas to gospodarstvo zanima, gospodine Svejk. — A, to ste vi — reĉe Švejk podavši mu ruku — nisam vas odmah prepoznal, ja jako slabo pamtim. Zadnji put smo se razišli, ak se ne varam, u prijemnom uredu policijskog ravnateljstva. Kaj delate odonda, dolazite sim ĉesto? —Ja sam došao zbog vas — reĉe Bretschneider — reĉeno mi je na policijskom ravnateljstvu da prodajete pse. Trebao bih lijepoga ratlera, ili špica, ili nešto tome sliĉno. — To vam sve mogu nabaviti — odgovori Svejk — ţelite ĉistokrvnu ţivotinju, ili nekakvog s ceste? — Mislim — odgovorio je Bretschneider — da ću se odluĉiti za ĉistokrvnu ţivotinju. — A ne ţelite si policijskog pesa? — upitao je Švejk. •— Takvog koji odmah sve istraţi i privede na stup zloĉina. Ima ga jedan mesar na Vršovicama, vleĉe mu kolica; taj pes je promašil, kak se veli, svoju profesiju. — Ja bih htio špica — s tihom tvrdokornošću rekao je Bretschneider — špica koji ne bi grizao. — Ţelite špica bez zuba? — upitao je Švejk. — Znam za jednoga. Ima ga jedan gostioniĉar u Dejvicama. 55

— Onda radije radera — zbunjeno je odgovorio Bretschneider, ĉije su kinološke sposobnosti bile u samim zaĉecima i da nije dobio takvu naredbu u policijskom ravnateljstvu, nikada o psima ne bi ništa ni doznao. Ali naredba je zvuĉala jasno i tvrdo. Upoznati se intimnije sa Švejkom na temelju njegove trgovine psima, a u tu svrhu je imao pravo odabrati pomoćnike i raspolagati odreĊenim iznosom za kupnju pasa. — Radera ima većih i manjih — reĉe Švejk — znam za dva manja i tri veća. Svih pet moţete odjednom njihati u krilu. Mogu vam ih najtoplije preporuĉiti. —To bi mi se svidjelo — izjavi Bretschneider — a koliko bi koštao jedan? — To vam se raĉuna po veliĉini — odgovori Švejk — to ovisi o veliĉini. Rader ni tele, kod ratlera je to baš naopak, što manji to skuplji. — Ja reflektiram na većeg, koji bi mogao biti ĉuvar — odgovorio je Bretschneider, bojeći se da ne optereti tajni fond drţavne policije. — Dobro — rekao je Švejk — veće vam mogu prodati po pedeset kruna, a još veće po ĉetrdeset pet, ali pritom smo zaboravili na jednu stvar. Trebaju to biti štenci, ili stariji pesi, kujice ili muţjaki? — Meni je svejedno — odgovori Bretschneider koji je uletio u nepoznate probleme. — Osigurajte mi ih, a ja ću sutra u sedam naveĉer doći k vama po njih. Moţe li to biti? — DoĊite, bude — suho je odgovorio Švejk — ali u takvom sluĉaju prinuĊen sam traţiti kaparu od trideset kruna. — Naravno — rekao je Bretschneider isplaćujući novac — a sad ćemo ispiti svaki dva deci na moj raĉun. Kada su ispili, naruĉio je Švejk još po dva na svoj raĉun, onda ponovno Bretschneider, pozivajući Svejka da ga se ne boji, da danas nije u sluţbi i da se danas moţe s njim govoriti o politici. Švejk je izjavio da on nikada o politici u birtiji ne razgovara i da je cijela politika za malu djecu. Bretschneider je 56

tiv bio revolucionarnijih nazora rekao je da je svaka predodreĊena na propast i pitao Svejka koji je orPo toj stvari, švejk je izjavio da s drţavom nije posa, ali da je jednom njegovao slabo stene bernardmca kojeg je hranio vojniĉkim dvopekom i da je isto tako crklo. Kad su već obojica imala pet puta po dva deci u sebi, Bretschneider se proglasio anarhistom i pitao Svejka u koju se organizaciju treba upisati. Švejk je rekao da je jednom jedan anarhist kupio od njega leonbergera za sto kruna i da mu je ostao posljednju ratu duţan. Kod šeste ĉaše Bretschneider je govorio o revoluciji i protiv mobilizacije, našto mu se Švejk pribliţio i prošaptao u uho: _ Upravo je ušel u lokal nekakvi gost, pazite da vas ne ĉuje jer bi mogli od tog imati neugodnosti. Vidite da gostioniĉarka već plaĉe. Gospoda Palivcova odista je plakala na svojoj stolici za šankom. — Zašto plaĉete, gospodo gostioniĉarka? — upitao je Bretschneider. — Za tri mjeseca dobit ćemo rat, bit će amnestija, vaš gospodin će se vratiti pa ćemo se kod vas naliti. Ili moţda mislite da nećemo pobijediti? — obratio se Švejku. — A zakaj to fiirt preţvakavati? — rekao je Švejk. — Pobediti se mora i fertik, sad stvarno već moram ići doma. Švejk je platio raĉun i vratio se svojoj staroj dvorkinji, gospodi Mullerovoj, koja se priliĉno uplašila kada je vidjela da je muškarac koji kljuĉem otvara vrata stana Švejk. —Ja sam mislila, milostivi gospon, da bute se vratil za ne znam kolko let — rekla je uobiĉajenom iskrenošću — ja sam si iz saţaljenja zela na stan jednog portira iz noćnog bara, jer je kod nas triput bila premetaĉina i kad nisu niš mogli naći, rekli su da ste zgubljeni zato jer ste rafinirani. Švejk se odmah uvjerio da se nepoznati stranac vrlo udobno smjestio. Spavao je u njegovu krevetu i bio je ĉak toliko velikodušan da se zadovoljio polovicom postelje, a na drugu polovicu smjestio je nekakvo dugokoso stvorenje koje je iz zahvalnosti spavalo obgrlivši ga oko vrata, dok su se dijelovi 57

muške i damske odjeće valjali izmiješani oko kreveta. P0 tome kaosu moglo se vidjeti da se noćni portir iz bara vratio sa svojom damom u veselom raspoloţenju. — Gospon — rekao je Svejk drmajući uljeza — pazite da ne propustite obed. Bilo bi mi jako ţal kad bi vi o meni govorili da sam vas hitil van kad više nigde niste niš mogli dobiti za jesti. Portir iz noćnog bara bio je silno pospan, i dugo je trajalo dok nije shvatio da se vlasnik kreveta vratio kući i da traţi svoje pravo na postelju. Po navici svih portira noćnih barova, i taj je gospodin izjavio da će svakoga pretući tko ga bude budio, i probao je dalje spavati. Za to vrijeme Svejk je pokupio dijelove njegove odjeće, donio mu ih do postelje i, prodrmavši ga, energiĉno rekao: — Ak se ne obleĉete, probal bum vas hitit na ulicu tak kak jeste. Za vas bu velka prednost ak izletite van obleĉeni. — Ja sam htio spavati do osam naveĉer — zateĉeno je izjavio vratar navlaĉeći hlaĉe — ja dnevno plaćam za krevet dvije krune onoj gospodi i mogu si tu dovoditi gospodiĉne iz bara. Mareno, ustaj! Dok je stavljao ovratnik i namještao kravatu, već je došao k sebi do te mjere da je mogao uvjeriti Švejka kako je noćni bar »Mimoza« odista jedan od najpristojnijih noćnih lokala, kamo imaju pristup jedino dame koje imaju policijsku knjiţicu u potpunom redu, te je srdaĉno pozvao Švejka da doĊe u posjet. Suprotno tomu, njegova prijateljica nije nikako bila zadovoljna Svejkom i upotrijebila je nekoliko vrlo pristojnih izraza, od kojih je najpristojniji bio: »Frajeru gospodski«. Nakon odlaska uljeza Svejk je pošao napraviti reda s gos podom Mullerovom, ali od nje nije našao nikakvih tragova osim komadića papira na kojem je olovkom, razvuĉenim ru kopisom gospode Mullerove, bilo naškrabano mišljenje ko jim se ona neobiĉno lako izjasnila u vezi nezgodnog sluĉaja s iznajmljivanjem postelje vrataru iz noćnog bara. A, 58

.Oprostite milostivi gospon, kaj ih više ne bum vidla jer bum skoĉila kroz prozor.« _L Laţe — rekao je Svejk i priĉekao. Za pola sata dovukla se do kuhinje nesretna gospoĊa Mullerova, a na njezinom oĉajnom izrazu lica moglo se vidjeti da ĉeka od Švejka rijeĉi utjehe. — Ak hoćete skakati s prozora — rekao je Svejk — odite u sobu, prozor sam otvoril. Ne preporuĉam vam da skaĉete s kuhinjskog prozora zato jer bute opala na ruţiĉnjak, zdrobila bute grmove i budete to morala platiti. Sa sobnog prozora bute krasno sletela na trotoar i ak bute imala sreće, slomila bute kiĉmu. Ak bute imala peh, samo si bute slomila sva rebra, ruke i noge i budete morala platiti bolnicu. Gospoda Mullerova je zaplakala, tiho otišla u sobu, zatvorila prozor, a kad se vratila, rekla je: — Propuh vleĉe, a to ni dobro za gosponov reumatizam. Onda je otišla prostrijeti postelju, neobiĉno paţljivo dovodila je sve u red i vrativši se u kuhinju Svejku, sa suznim oĉima mu priopćila: — Ta dva štenca, milostivi gospon, kaj smo ih imali na dvorišĉu, krepali su. A taj bernardinac, taj nam je pobegel, dok su tu delali premetaĉinu. — A, zaboga — uzviknuo je Svejk — taj bu upal u kašu, tog sad sigurno traţi policija. — On je ugrizel jednog gospona policijskog komesara, kad su ga kod premetaĉine izvlekli ispod kreveta — nastavila je gospoda Mullerova. — Prvo je, doduše, jedan od tih gospona rekel da je tam neko ispod kreveta, pa su pozvali tog bernardinca u ime zakona da izajde van, a kad ni štel, izvlekli su ga. A on ih je štel progutati, pa je izletel kroz vrata i vise se ni ni vratil. Z menom su isto naredili saslušanje, ko sim dolazi, dal dobivamo nekakve nofce izvana, a onda su pravili primedbe da sam glupa kad sam rekla da nofci izvana dolaziju jako retko, posljednji od onog gospona upravitelja j2 orna, ona kapara od šezdeset kruna za angorsku maĉku, za k°ju ste dali oglas u »Narodnoj politiki«, a namesto koje ste

mu poslali u kutiji od datula to slepo štene foksterijera. Posle su govorili z menom vrlo pristojno i preporuĉili tog portira iz noćnog bara, da se ne bi bojala biti sama u stanu, baš toga kog ste hitili van. — Ja imam peh s tim uredima, gospoda Miillerova, sad bute vidla kolko bu ih sim dolazilo kupovati pese — uzdahnuo je Švejk. Ne znam jesu li gospoda, koja su nakon prevrata pregledavala policijski arhiv, dešifrirala stavke tajnog fonda drţavne policije gdje je stajalo: B... 40K, F... 50K, L... SOK, itd..., ali su sigurno pogriješili da su B, F, L poĉetna slova nekakve gospode koja su za 40, 50, 80 itd... kruna prodavali ĉeški narod crno-ţutom orlu. B znaĉi bernardin, F foksterijer, L leonberger. Sve te pse doveo je Bretschneider od Švejka u policijsko ravnateljstvo. Bile su to ogavne beštije, koje nisu imale ni najmanje veze s nekom ĉistokrvnom rasom kakvom ih je Švejk predstavljao Bretschneideru. Bernardinac je bio mješanac neĉistokrvnog pudla i nekakve lutalice, foksterijer je imao uši jazavĉara, a veliĉinu mesarskog psa s iskrivljenim nogama kao da je prebolio rahitis. Leonbergerova glava podsjećala je na dlakavu gubicu pinĉa, imao je podrezan rep, visinu jazavĉara, a straţnjicu golu kao u ĉuvenih goluţdravih ameriĉkih pasa. Onda je došao kupiti psa detektiv Kalous i vratio se s izbezumljenom nakazom koja je podsjećala na hijenu pjegavu, s grivom škotskog ovĉara, a u stavkama tajnog fonda dopisano je novo D... 90 kruna. Ta je nakaza igrala ulogu doge... Ali ni Kalousu nije uspjelo izvući nešto iz Švejka. Išlo mu je otprilike kao i Bretschneideru. I najzapetljanije politiĉke razgovore Svejk je preveo na lijeĉenje štenećaka u štenadi, pa su i najoštroumnije podmukle zamke završavale time da je Bretschneider od Švejka odvodio sa sobom opet novu, nezamislivu nakazu dobivenu kriţanjem. I to je bio kraj slavnog detektiva Bretschneidera. Kada je

u svome stanu imao već sedam takvih rugoba, zatvorio se s njima u pokrajnju sobicu i tako im dugo nije ništa davao jesti dok ga nisu poţderale. Bio je tako ĉastan da je drţavnom budţetu ustedio za pogreb. U njegovoj sluţbenoj karakteristici u policijskom ravnateljstvu bile su unesene u rubriku »Promaknuće u sluţbi« ove rijeĉi pune tragike: »Proţderan od vlastitih pasa«. Kada je kasnije Švejk doznao za taj tragiĉni sluĉaj, rekao je: — Mota mi se stalno po tikvi kak buju ga skup sastavili na posljednjem sudu.

• tffif.

60

61

VII Švejk odlazi u rat

SR

U vrijeme kada su šume kraj rijeke Rab u Galiciji vidjele austrijsku vojsku kako bjeţi preko Raba, a dolje, u Srbiji, austrijske divizije jedna za drugom dobivale po turu, što im je odavno i pripadalo, austrijsko ministarstvo vojske sjetilo se i Švejka, kako bi pomogao monarhiji da se izvuĉe iz te kaše. Kada su mu donijeli poziv da se ima za tjedan dana javiti na Streleckv otok lijeĉniĉkoj komisiji, Švejk je upravo leţao u postelji, opet pogoĊen reumatizmom. U kuhinji mu je gospoda Miillerova kuhala kavu. — Gospoda Miillerova — zazvao je iz sobe tihi Švejkov glas — gospoĊa Miillerova, ote sim na trenutak. Kada je dvorkinja prišla postelji, Švejk joj je rekao posve tihim glasom: — Sednite se, gospoĊa Miillerova. U njegovu glasu bilo je neĉega tajanstveno sveĉanog. Kad je gospoĊa Miillerova sjela, Švejk je, uspravivši se u postelji, izjavio: — Ja idem u rat! Djevice Marija! — uzviknula je gospoĊa Miillerova. — A kaj buju tam delali? Boril bum se — grobnim je glasom odgovorio Švejk -— sa Austrijom je to jako loše. Gore nam već ideju na Krakov, a dole na MaĊarsku. Mlatiju nas ko vola u kupusu kam Pogledaš, i /at0 me zoveju u rat. Ja sam vam sinoć ĉital u 63

novinama da su milu nam domovinu nadvili nekakvi oblaki. — Pa vi se nemrete pomaknuti. To niš ne smeta, gospoda Mullerova, idem u rat u kolicima. Znate onog slastiĉara tam iza vugla, koji ima takva kolica. Vozil je u njima pred nekolko let svog šepavog zloĉestog dedeka na friški zrak. Vi bute me, gospoda Mullerova, na tim kolicima odvlekla u taj rat. Gospoda Mullerova je zaplakala: * — Milostivi, da idem po doktora? — Nikam nejdete, gospoda Mullerova, ja sam, osim tih nogu, skroz zdravo meso za topove, a sad kad je to z Austrijom gadno, svaki bogalj mora biti na svom mestu. Samo vi dalje mirno kuhajte kavu. I dok je gospoda Mullerova, uplakana i rastrojena, procjedivala kavu, dobri vojnik Svejk pjevao je na krevetu: General Windischgrdtz i gospoda znana, zapoĉeli rat prije jutra rana hop, hop, hop Rat su zapoĉeli sa ovom armijom, pomozi nam Gospod Bog s Djevicom Marijom hop, hop, hop

*s

Izbezumljena gospoda Mullerova, pod dojmom strašnog ratniĉkog napjeva, zaboravila je na kavu i tresući se cijelim tijelom, zaplašeno je prisluškivala kako dobri vojnik Svejk i dalje pjeva na krevetu: S Djevicom Marijom i ta ietri mosta, Pijemonte silni to ti nije dosta hop, hop, hop Bila bitka silna baš kod Solferina, tekla tamo krvca, krvca do koljena hop, hop, hop 64

», f

Krvca do koljena, tona mesa seje vukla, osamnaesta regimenta tamo seje tukla hop, hop, hop Osamnaesta regimento niĉega se ne boj, dok se novci na kolima vuku za tvoj proboj hop, hop, hop

_ Milostivi gospon, prosim vas za dragoga Boga — zaĉulo se ţalosno iz kuhinje, ali Svejk je već završavao svoju ratniĉku pjesmu: Na kolima novci a u manjim hrana, koja regimenta još je takva brana hop, hop, hop

Gospoda Mullerova izletjela je kroz vrata i otrĉala po lijeĉnika. Vratila se za jedan sat dok je Svejk još dremuckao. Probudio ga je debeljuškasti gospodin, koji mu je kratko drţao ruku na ĉelu i izjavio: — Ne bojte se, ja sam doktor Pavek s Vinohrada, dajte ruku, toplomjer stavite pod pazuho, tako, pokaţite jezik, jaĉe, drţite jezik, od ĉega je umro vaš gospodin otac i vaša gospoda mama? I tako, dok je Beĉ ţelio da svi narodi Austro-Ugarske daju najsjajniji primjer vjernosti i odanosti, doktor Pavek propisao je Svejku, protiv njegova domoljubnog oduševljenja, brom te preporuĉio postojanom i dobrom bojovniku Svejku da ne misli na rat. Leţite mirno, saĉuvajte spokojstvo, sutra ću opet doći. Kada je sutradan došao, pitao je u kuhinji gospodu Mullerovu kako stoji stvar s pacijentom. ~- o njim je gore, gospon doktor — odgovorila je istinski astuzena — po noći je peval, z oproštenjem, kad ga je ćopila reuma... austrijsku himnu. 65

Na taj je novi izljev pacijentove lojalnosti doktor Pavek smatrao nuţnim reagirati povećanom dozom broma. Trećega dana priopćila mu je gospoda Miillerova da je sa Švejkom još lošije. — Popodne, gospon doktor, poslal me je po kanu fronte, a po noći je imal napad halucinacije da bu Austrija pobedila. — Uzima li praškove toĉno po receptu? ••vf — Još po njih ni ni poslal, gospon doktor. j|i Doktor Pavek je otišao nakon što je izlio na Svejka buru grdnji, uvjeravajući ga da više nikada neće doći lijeĉiti ĉovjeka koji odbija njegovu lijeĉniĉku pomoć bromom. Preostala su još samo dva dana do Svejkove obveze da se pojavi pred komisijom za novaĉenje. Za to je vrijeme Švejk izvršio nuţne pripreme. Najprije je poslao gospodu Miillerovu da mu kupi vojniĉku kapu, a onda ju je poslao slastiĉaru iza ugla da posudi kolica na kojima je nekada slastiĉar vozio svoga zloĉestog, šepavog djedicu na svjeţi zrak. Onda se sjetio da su mu potrebne štake. Na sreću, slastiĉar je ĉuvao i štake kao obiteljsku uspomenu na svoga djedicu. Nedostajala mu je još regrutska kitica cvijeća. I nju je pribavila gospoda Mullerova, koja je tih dana vidljivo omršavjela, a kamo god je išla, tamo je i plakala. I tako, toga povijesnog dana, dogodio se na praškim ulicama sluĉaj dirljive lojalnosti: Stara ţena gurala je pred sobom kolica na kojima je sjedio muškarac s vojniĉkom kapom i ulaštenom znaĉkom — mašući štakama. A na kaputu, blistala je šarena regrutska kitica. A taj muškarac, mašući iznova i iznova štakama, vikao je po praškim ulicama: — Na Beograd! Na Beograd! Za njim je išlo mnoštvo ljudi, koje je neprestano raslo od neznatne skupine što se bila sakupila pred kućom iz koje je Švejk krenuo u rat. 66

s .1 :e mogao konstatirati da su mu na nekim raskrialutirali i policijski redarstvenici. z^ ..T Vjiclavskom trgu mnoštvo oko kolica naraslo je na , ijko stotina osoba, a na uglu Krakovske ulice prebili su 11 koe njemaĉkog studenta koji je s njemaĉkom kapom na davi doviknuo Švejku: »Heil! Nieder mit den Serben1«. Na uglu Vodiĉkove ulice izašla je pred njih policijska konjica i rastjerala gomilu. Kada je Švejk općinskom inspektoru pokazao kako posjeduje crno na bijelo da danas mora biti pred komisijom za novaĉenje, općinski je inspektor bio pomalo razoĉaran, pa je zbog spreĉavanja mogućnosti izgreda naloţio da dvojica okonjenih redarstvenika sprovedu Svejka na Streleckv otok. O ĉitavom tom dogaĊaju pojavio se u »Praškim sluţbenim novinama« ovaj ĉlanak: »Domoljublje invalida Juĉer prije podne prolaznici na glavnim praškim avenijama bili su svjedocima scene koja krasno govori o tom da u ovom velikom i znaĉajnom vremenu sinovi našega naroda mogu dati najsvjetliji primjer vjernosti i odanosti prijestolju našeg ostarjelog monarha. Ĉini se kao da su se vratila doba starih Grka i Rimljana, kada je Mucius Scaevola naloţio da ga odvedu u boj ne osvrćući se na svoju spaljenu ruku. Najsvetija osjećanja i brigu krasno je juĉer demonstrirao bogalj na štakama, kojeg je u invalidskim kolicima vozila starica majka. Taj sin ĉeškog naroda dragovoljno, ne mareći za svoj hendikep, naredio je da ga odvedu u rat, kako bi poloţio svoj ţivot i imovinu za svoga cara. A to što je njegovo klicanje: »Na Beograd!« imalo tako ţiv odaziv na praškim ulicama, svjedoĉi samo o tom da Praţani pruţaju zorni primjer ljubavi spram domovine i vladajućeg doma.« U istom tom duhu pisao je i »Prager Tagblatt«, koji je '• ţjvio! Dolje Stbi! (Njem.)

«.V

«

67

završio svoj ĉlanak rijeĉima da je dragovoljca invalida pratilo mnoštvo Nijemaca koji su ga svojim tijelima saĉuvali od linĉa ĉeških agenata sila Antante. »Bohemia« je objavila ovu vijest zahtijevajući da se domoljub bogalj nagradi te obznanila ĉitateljstvu da u ime nepoznatoga prima od njemaĉkih graĊana darove u redakciji lista. No, iako prema pisanju ta tri ĉasopisa, ĉeška zemlja nije mogla dati plemenitijeg graĊanina, gospoda u komisiji za novaĉenje nisu bila toga mišljenja. Osobito ne viši vojni lijeĉnik Bautze. Bio je to neumoljiv ĉovjek koji je u svemu vidio pokušaj prevare u cilju izbjegavanja rata, bojišnice, metaka i šrapnela. Poznata je njegova izreka »Daš ganze tschechische Volk ist eine simulantenbande1«. Za deset tjedana svoje djelatnosti izluĉio je, od 11.000 civila, 10.999 simulanata, a bio bi upecao i onoga jedanaesttisućitoga da toga sretnika, upravo u trenutku kad se na njega proderao »Kehrt euch«2, nije udarila kap. — Odnesite toga simulanta — rekao je Bautze kada je ustanovio da je ĉovjek mrtav. A toga povijesnog dana pred njim je stajao Svejk, kao i ostali potpuno gol, skrivajući ĉedno svoju golotinju štakama o koje se oslanjao. — Daš ist vvirklich ein besonderes Feigenblatt3 — rekao je Bautze — ovakvih smokvinih listova nije bilo u raju. — Otpušten zbog maloumnosti — naglasio je narednik pogledavši u sluţbene papire. — A što vam još nedostaje? — pitao je Bautze. — Pokorno javljam da sam reumatiĉar, al da bum sluţil Njegovo Veliĉanstvo cara dok me ne rastrgneju — skromno je rekao Svejk — imam nateĉena koljena. Bautze je strašnim pogledom odmjerio Švejka i izderao se: l . Ĉitav ĉeški narod je banda simulanata (njem.). 2. Okrenite se! (Odlazite!) (Njem.) 3. To je odista osobit smokvin list (njem.).

68

_ 5ie sind ein Simulant!1 — pa se obratio naredniku ledenim mirom i rekao: _ Den Kerl sogleich einsperren2! Dvojica vojnika s bajunetima odvela su Švejka u garnizonski zatvor. Svejk, koji se oslanjao o štake, s uţasom primijeti da njegov reumatizam poĉinje išĉezavati. A gospoda Mullerova, koja je gore s kolicima ĉekala Švejka, kad je vidjela da ga vode pod bajunetima, zaplakala je i napustila kolica da im se više nikada ne vrati. A dobri vojnik Svejk išao je skromno u pratnji naoruţanih ĉuvara drţave. Bajuneti su blještali u sjaju sunca, a na Maloj Strani pred spomenikom Radetzkom Svejk se obratio mnoštvu koje ga je pratilo: »Na Beograd! Na Beograd!« A maršal Radetzkv sneno je promatrao sa svojeg spomenika dobrog vojnika Švejka kako se udaljava s regrutskom kiticom na kaputu, šepajući na starim štakama, dok je neki ozbiljni gospodin objašnjavao uokolo ljudima da vode »dezentera«.

J h (f

*

'• Vi _*e simulant! (Njem.) zatvorite ovoga momka (njem.).

69

VIII Švejk kao simulant

U to znaĉajno doba vojni su se lijeĉnici neobiĉno trudili kako bi iz simulanata izgnali Ċavla sabotaţe i vratili ih opet u krilo vojske. Bilo je uvedeno nekoliko stupnjeva muĉenja simulanata i ljudi osumnjiĉenih da su simulanti, kao što su bili: sušiĉavci, reumatiĉari, ljudi s kilom, s bubreţnim bolestima, tifusom, šećernom bolesti, upalom pluća i drugim bolestima. Muĉenje kojem su simulanti bili podvrgnuti bilo je sistematizirano, a stupnjevi muĉenja bili su ovi: 1. potpuna dijeta, ujutro i naveĉer šalica ĉaja tijekom tri dana, pri ĉemu je svima, bez obzira na što su se ţalili, davan aspirin za znojenje 2. kako ne bi mislili da je vojska med i mlijeko, daje se obilna porcija kinina u prašku, nazvana »lizanje kinina« 3. ispiranje ţeluca dvaput dnevno litrom tople vode 4. uporaba sapunice i glicerina 5. umatanje u plahtu namoĉenu u hladnoj vodi.

Bilo je postojanih ljudi koji su pretrpjeli svih pet stupnjeva mućenja i pustili da ih odvezu u jednostavnom mrtvaĉkom kovĉegu na vojniĉko groblje. Bilo je ipak i onih malodušnih koji su, kad su došli do klistira, izjavili da im je već dobro i oa ništa drugo ne ţele nego da odu s prvim maršbataljunom1

4' •« **

4 '" P°hodlli ^J"" Hi* upućuje na ratište (njem.).

;A 71

u rov. Švejka su u garnizonskom zatvoru smjestili u bolniĉku baraku upravo medu malodušne simulante. — Više ne mogu izdrţati — rekao je ĉovjek sa susjedne postelje kojeg su doveli iz ordinacije gdje su mu već po drugi put ispirali ţeludac. Taj je ĉovjek simulirao kratkovidnost. — Sutra idem u pukovniju — odluĉio je drugi susjed s lijeve strane koji je upravo dobio klistir, simulirajući da je gluh kao top. Na postelji kod vrata umirao je jedan sušiĉavac, umotan u plahtu namoĉenu u hladnu vodu. — To je već treći ovaj tjedan — objasnio je susjed s desne strane — a šta tebi fali? — Ja imam reumu — odgovorio je Švejk, našto je uslijedio iskreni smijeh svih uokolo; smijao se i umirući sušiĉavac koji je simulirao tuberkulozu. — Ne trpaj se medu nas s reumatizmom — ozbiljno je Švejka upozoravao debeli muškarac — reumatizam ti ovdje vrijedi ko kurje oko; ja sam malokrvan, fali mi pol ţeluca i pet rebara i nitko mi ne vjeruje. Bio je ovdje i jedan gluhonijemi, ĉetrnaest dana su ga zamotavali svakih pol sata u plahtu namoĉenu u hladnu vodu, svaki dan su mu davali klistir i ispumpavali ţeludac. Već su svi bolniĉari mislili da je pobijedio i da ide doma, kad mu je doktor propisao nešto za povraćanje. Skoro je dušu ispustio i tu je pokleknuo: »Ne mogu« — veli — »dalje izigravati gluhonijemoga, vratio mi se i govor i sluh«. Bolesnici su mu savjetovali da se ne uništava, ali on je ostao pri svom, da ĉuje i da govori kao i svi drugi. Tako je to izjavio i ujutro na viziti. — Drţao se dosta dugo — izjavio je muškarac koji je simulirao da ima jednu nogu kraću za cijeli decimetar — a ne ko onaj koji je simulirao da ga je udarila kap. Bila su dovoljna tri kinina, jedan klistir i jednodnevni post. Priznao je prije nego što je i došlo do ispumpavanja ţeluca, a od kapi nije bilo ni traga ni glasa. Najdalje se ovdje drţao onaj kog je bio ugrizao bijesan pas. Grizao je, zavijao, to je istina, to je odliĉno znao, ali nikako nije uspio izazvati tu pjenu na 72

- Pomagali smo mu kolko god smo mogli. Ko ko smo ^o outa škakljali po cijeli sat prije vizite sve dok nije f iSTJeve i poplavio nam, ali pjena na ustima nije se poSfne i n J Bilo je to nešto grozno. A kad je jednoga •alra priznavao na viziti, tako nam ga je bilo ţao. Stajao je krai kreveta kao svijeća, salutirao i rekao: »Pokorno javljam, eospodin primarijus, da taj pas koji me je ugrizo nije bio bijesan«. Primarijus ga je pogledao tako ĉudno da se ugrizeni poĉeo tresti cijelim tijelom i nastavio: »Pokorno javljam, gospodin primarijus, da me uopće nije ugrizo nikakav pas, ja sam se sam ugrizo za ruku«. Nakon tog priznanja išao je pod istragu zbog samoranjavanja jer se ugrizao za ruku da ne bi morao na front. _ Sve takve bolesti gdje je potrebna pjena na ustima _ rekao je debeli simulant — teško se simuliraju. Kao naprimjer padavica. Bio je ovdje i jedan s padavicom, taj nam je stalno govorio da mu je svejedno koliko će imati napada, pa ih je i napravio desetak dnevno. Svijao se u grĉevima, stiskao šake, buljio oĉi kao da su mu na federima, udarao tijelom, plazio jezik, ukratko, velim vam, prekrasna prvoklasna padavica, baš iskrena. Onda su mu najednom izbili nekakvi ĉirevi, dva na vratu, dva na leĊima, pa ga je prošlo i savijanje i bacanje po podu, kad nije mogao ni glavu pomaknuti, ni sjediti, ni leţati. Dobio je groznicu i u groznici je prilikom vizite sve o sebi ispriĉao. A nagnjavio nas je s tim ĉirevima zato što je zbog njih morao leţati još tri dana medu nama, a dobio je drugu dijetu: ujutro kavu sa ţemljom, za ruĉak juhu, saft i knedle, a naveĉer još kašu ili juhu, a mi smo s izgladnjelim, ispumpanim ţelucima s potpunom dijetom morali to gledati, kako taj tip ţdere, mljacka, puše i podriguje od sitosti. Ostaloj trojici je time Podmetnuo klipove pod noge pa su i oni priznali. Ti su leţali zbog srĉane mane. ~~ Najbolje se moţe — smatrao je jedan od simulanata — simulirati ludilo. Iz naše uĉiteljske udruge, u sobi do nas su dvojica, jedan stalno viĉe: »Lomaĉa Giordana Bruna još 73

dimi, obnovite proces Galileu«, a taj drugi laje prvo triput sporo: av—av—av, onda pet puta brzo, jedno za drugim, avavavavav, a onda opet sporo i tako neprestano. Već su izdrţali više od tri tjedna. U poĉetku sam i ja htio izigravati luĊaka, vjerskog luĊaka i propovijedati o nepogrešivosti Pape, ali sam se na kraju ipak opskrbio rakom ţeluca preko jednog brijaĉa na Maloj Strani, za petnaest kruna. — Ja znani jednog dimnjaĉara u Brevnovu, taj vam za deset minuta napravi takvu temperaturu da od tog moţete skoĉit kroz prozor. — To ni niš — rekao je drugi — ima na Vršovicama jedna babica koja vam za deset kruna išĉaši nogu tak fino da ostanete bogalj do smrti. — Ja imam išĉašenu nogu za petaka — zaĉulo se iz reda postelja do prozora — za petaka i tri pive. — Mene ta moja bolest košta već više od dvije stotke — izjavio je njegov susjed, isušen kao bakalar — naĊite mi bilo koji otrov koji nisam upotrijebio. Ne budete ga našli. Ja sam ţivo skladište otrova. Pio sam sublimat, udisao ţivine pare, grickao arsen, pušio opijum, pio opijumsku tinkturu, sipao si morfij na kruh, progutao strihnin, pio rastvor fosfora u sumporovodiku i pikrinsku kiselinu. Uništio sam si jetra, pluća, bubrege, ţuĉ, mozak, srce i crijeva. I nitko ne zna od ĉega sam bolestan. — Najbolje je — objašnjavao je netko od vrata — ušpricati si petrolej pod koţu na ruki. Moj je bratić imal sreću da su mu odrezali ruku ispod lakta i sad je miran dok rat ne proĊe. — No, vidite — rekao je Svejk — kaj sve svaki od nas mora podnesti za Njegovo Veliĉanstvo. I to ispumpavanje ţeluca, i taj klistir. Dok sam sluţil pred puno let, u mojoj regimenti bilo je to još gore. Onda su takvog bolesnika vezali na kriš—kras i hitili ga u zatvor dok ne dojde k sebi. Nije bilo nikakvih kreveta ko što je tu, ni pljuvaĉnice. Gola daska i na njoj su leţali bolesni. Jednom je jedan imal pravi tifus, a drugi do njega velke boginje. Obadva su bili zvezani, a pu74

kovnijski doktor ih je cipelaril po trbuhu, jer da su simulanti. Onda kad su obadva umrli, došlo je to i do parlamenta, a bilo je i u novinama. Onda su nam odmah zabranili ĉitati te novine i pregledavali su kofere zbog tih novina. A kak ja uvek imam nesreću, od ćele regimente, kod nikog drugog osim kod mene, nisu niš našli. Tak su me odveli na pukovnijski raport i naš pukovnik, takav vol, daj mu Bog lahko, poĉel se na mene derati da stanem mirno i da velim ko je to pisal u tim novinama, il bu mi razvalil gubec od uha do uha i još bu me zatvoril dok ne poplavim. Onda je došel pukovnijski doktor, mahal mi je sa šakom ispred nosa i urlal: »Sie verfluchter Hund, Sie schabiges Wesen, Sie ungliickliches Mistvieh1, bando socijalistiĉka!« Gledam svima ravno u oĉi, nisam ni trepnul, šutim, ruka uz kapu, leva uz štep na hlaĉama. Beţali su oko mene ko pesi, lajali na mene, a ja i dalje — niš. Šutim, salutiram, a leva ruka uz štep od hlaĉa. Kad su tak urlali valjda pol sata, doletil je pukovnik k meni i zaurlal: »Jesi ti blesav, ili ti nisi blesav?« »Pokorno javljam, gospon pukovnik, da sam blesav«. »Dvadeset i jedan dan strogog zatvora zbog blesavoće, dva posta tjedno, mjesec dana pritvora, ĉetrdeset osam sati vezati, smjesta zatvoriti, ne dati mu ţderati, vezati ga, pokazati mu da vojska ne treba budale. Mi ćemo ti već te novine izbiti iz glave, bitango«, odluĉil je nakon dugog beţanja gospon pukovnik. A dok sam sedel u zatvoru, u kasarni su se dogaĊala razna ĉuda. Naš je pukov*

l

l

'

1

nik zabrami vojnicima uopće nekaj ĉitati, pa makar to bile i »Praške sluţbene novine«, u kamini nisu smeli zamotavati u novine ni hrenovke ni sir. Odonda su vam vojnici poĉeli citati i naša je regimenta postala najobrazovanija. Ĉitali smo sve novine, a svaka je satnija slagala stihove i pesmice protiv gospona pukovnika. A kad se nekaj i dogodilo u regimenti, uvek bi se našel neki dobroĉinitelj koji je to dal u novine, pod naslovom »Muĉenje vojnika«, i ni to im ni bilo dost. usali su zastupnicima u Beĉ, da ih zaštitiju, a ti su poĉeli >• P«>kleto pseto, odrpanac, stoko nesretna! (Njem.)

••.]: :

75

podnositi interpelacije jednu za drugom, da je gospon puko vnik ţivotinja i tome sliĉno. Nekakav ministar nam je poslal komisiju da to istraţi, a neki Franta Henĉlu iz Hluboke dobil je posle dve godine bukse zato jer je on bil taj koji se obratil zastupnicima u Beĉu zbog te fliske koju je dobil od gospona pukovnika na veţbalištu. Posle, kad je komisija otišla, gos pon pukovnik je naredil sve postrojiti, ćelu regimentu, i veli da je vojnik — vojnik, da mora zaĉepit gubicu, i sluţiti, a ak mu se nekaj ne sviĊa, da je to narušavanje subordinacije: »Tako, bitange, mislili ste da će vam komisija pomoći« — veli gospon pukovnik. — »Drek vam je pomogla. A sad će svaka kompanija oko mene defilirati i ponavljati glasno ono što sam rekao«. Onda smo išli jedna kompanija za drugom rehtsšaut1 gde je stajal gospon pukovnik, ruke na remen od puške i urlali smo na njega: »Tako, bitange, mislili smo da će nam komisija pomoći, drek nam je pomogla«. Gospon pu kovnik se smijal tak da se drţal za trbuh sve dok jedanajesta kompanija ni došla do defilea. Ide, stupa, dok ni došla do gospona pukovnika — niš, tišina—ni glasa. Gospon pukov nik se zacrvenil ko rak i vratil jedanajestu kompaniju da to još jednom ponovi. Defilira i šuti, samo red za redom drsko gleda gospona pukovnika u oĉi. — »Ruht2«. — veli gospon pukovnik i šeće se po dvorišĉu, mlati se biĉem po ĉizmama, hraĉka, pa se odjednom zaustavi i razdere se: »Abtreten3!«, a onda se sedne na svoju kobilu i zbriše kroz vrata van. Ĉekali smo kaj bu se dogodilo s jedanajestom kompanijom, a ono niš. Ĉekamo jedan dan, drugi dan, ćeli tjedan, a ono stalno niš. Gospon pukovnik se u kasarni opće ni pojavil, zbog ĉega su se radovali i vojnici, i doĉasnici i ĉasnici. Posle smo dobili novog pukovnika, a o tom starom se pripovedalo da je u nekakvom sanatoriju, zato jer je svojom rukom napisal Njegovom Veliĉanstvu caru da se jedanajesta kompanija pobunila. t« 1. Pogled nadesno! (Njem.) 2. Voljno! (Njem.) 3. Odstupi! (Njem.)

' ,, " "" !f*|:<

;'f::>

Pribliţilo se vrijeme prijepodnevne vizite. Vojni lijeĉnik Griinstein hodao je od kreveta do kreveta, a za njim sanitetski doĉasnik sa svojim zapisnikom. — Macuna? li! — Ovdje! ;l — Klistir i aspirin • $ — Pokornv? «f — Ovdje! — Isprati ţeludac, plus kinin. — Kovafik? — Ovdje! — Klistir i aspirin. — Kotatko? — Ovdje! — Isprati ţeludac, plus kinin. I tako je to išlo, jedan za drugim, bez milosti mehaniĉki strogo. — Švejk? — Ovdje! Doktor Griinstein je pogledao na prinovu. — Što vam fali? — Pokorno javljam da imam reumu. Nakon dugotrajne prakse, doktor Griinstein je stekao naviku fine ironije, što je djelovalo mnogo uĉinkovitije nego vikanje. ~~ Aha> reuma — rekao je Švejku — imate izuzetno tešku bolest. To je odista sluĉajnost da se dobije reuma baš kad je svjetski rat, a ĉovjek bi morao u vojsku. Ja mislim da vas to strašno ljuti. — Pokorno javljam, gospon primarijus, da me to strašno Eto vidite, to ga ljuti. To je od vas izuzetno lijepo da e se s tim reumatizom upravo sada na nas sjetili. U doba ™ trci takav jadniĉak ko jarĉić, ali ĉim izbije rat, smjesta ne sluţe Ne bole U vas k

'

76

77

II

— Pokorno javljam da boliju. — Pa cijele noći ne moţete spavati, nije li istina? Reuma je priliĉno opasna, bolna i teška bolest. Mi ovdje s reumom imamo dobra iskustva. Potpuna dijeta i drugi naši naĉini lijeĉenja pokazali su se doista dobrima. Bit ćete ovdje prije izlijeĉeni nego u Pištanskim toplicama i odmarširat ćete na bojišnicu da će se za vama samo prašiti. Obrativši se sanitetskom doĉasniku reĉe: — Pišite: Svejk — potpuna dijeta, dva puta dnevno isprati ţeludac, jednom dnevno klistir, a kako će biti dalje, vidjet ćemo. Za sada ga odvedite u ordinaciju, isperite mu ţeludac i dajte mu, da bi došao k sebi, klistir, ali dobar, dok ne zazove sve svece kako bi se reuma uplašila i pobjegla. Pa obrativši se svim posteljama, odrţa govor pun lijepih i razumnih sentenci: — Ne, nemojte misliti da pred sobom imate kakvog vola kojeg moţete vući za nos kako hoćete. Mene vaše ponašanje neće izbaciti iz ravnoteţe. Ja znam da ste svi vi simulanti, da hoćete dezertirati iz vojske. I shodno tome i postupam s vama. Preţivio sam ja stotine i stotine takvih vojnika kao što ste vi. Na tim krevetima leţale su gomile ljudi kojima nije nedostajalo ništa drugo osim vojniĉkog duha. Dok su njihovi drugovi bojovali na ratištima, oni su mislili da će se valjati u krevetu, dobivati bolesniĉku prehranu, i priĉekati dok rat ne proĊe. E, u tom su vraški pogriješili, a i vi vraški griješite. I za dvadeset godina vrištat ćete u snu kada budete sanjali da ste kod mene simulirali. — Pokorno javljam, gospodin primarijus — zaĉulo se ti ho s kreveta pod prozorom — ja sam već zdrav, već sam po noći primijetio da mi je astma prošla. r — Zovete se? iil — Kovafik, pokorno javljam, trebam dobiti klistir. * — Dobro, klistir ćete još dobiti za put — odluĉio je dok tor Griinstein — kako se ne biste ţalili da vas ovdje nismo lijeĉili. Tako, a sad svi bolesnici koje sam prozvao, neka do biju što im pripada. AW 78

I svatko je dobio poštenu porciju onoga što mu je bilo nropisano. Pa, iako su neki pokušavali utjecati na izvršitelja lijeĉniĉke zapovijedi raznim molbama ili prijetnjama, da će moţda i oni ući u sanitarnu sluţbu, a ovi im onda moţda dopasti šaka — Svejk se drţao postojano. _ Nemoj me štediti — pozivao je krvnika koji mu je davao klistir — seti se svoje zakletve. I kad bi ovde leţal tvoj otac ili vlastiti brat, daj im klistir i da ne trepneš. Misli na to, da se na takvim klistirima uzdiţe Austrija i pobjeda je naša. Sutradan, za vrijeme vizite, doktor Griinstein je upitao Švejka kako mu se sviĊa u vojnoj bolnici. Svejk je odgovorio da je to dobra i uzvišena ustanova. Za nagradu je dobio isto što i juĉer, a uz to i aspirin i tri doze kinina koje su mu nasuli u vodu da ih smjesta ispije. Ni Sokrat nije ispio svoju ĉašu otrova s takvim mirom s kakvim je ispio kinin Svejk, na kojemu je doktor Griinstein iskušavao sva tri stupnja muĉenja. Kada su Švejka umotavali u mokru plahtu u prisustvu lijeĉnika, na njegovo pitanje kako mu se to sada sviĊa, Svejk je odgovorio: — Pokorno javljam, gospon primarijus, da je to ko na plivalištu ili u morskim kupkama. — Imate još reumu? — Pokorno javljam, gospon primarijus, da to nikak nejde na bolje. Svejk je bio podvrgnut novom muĉenju. U to vrijeme udovici pješadijskoga generala, barunici von Botzenheim, zadavalo je mnogo briga kako pronaći toga vojnika o kojemu je »Bohemia« nedavno objavila vijest, kako je on, invalid, naredio da ga voze na invalidskim kolicima i Pntom vikao »Na Beograd!«, a ĉiji je izljev domoljublja dao povod redakciji »Bohemije« da uputi poziv ĉitateljstvu na ^upijanje priloga u korist lojalnog junaka—invalida. apokon je raspitivanjem u policijskom ravnateljstvu ustanovila da je to bio Svejk, a dalje je već bilo lako tra79

gati. Barunica von Botzenheim uzela je sa sobom i svoju druţbenicu i lakeja s košarom, i uputila se na Hradĉane. Sirota barunica nije ni slutila što to znaĉi kad netko leţi u vojnoj bolnici garnizonskog zatvora. Njena joj je posjetnica otvorila vrata zatvora, a u uredu su se prema njoj vladali izuzetno ljubazno, pa je za pet minuta već znala da »der brave Soldat Svejk1«, za kojeg se raspitivala, leţi u trećoj baraci krevet broj 17. Pratio ju je sam doktor Griinstein, koji je od toga bio posve ošamućen. Svejk je upravo sjedio na krevetu nakon uobiĉajene dnevne kure propisane od strane doktora Griinsteina, okruţen skupinom iscrpljenih, izgladnjelih simulanata koji se još nisu bili predali i grĉevito se borili s Griinsteinom na terenu potpune dijete. Da ih je tkogod slušao, stekao bi dojam da se našao u kulinarskom društvu, u višoj kuharskoj školi ili na kakvom gurmanskom teĉaju. — Ĉak se i ti obiĉni ĉvarki od loja daju jesti — pripovijedao je jedan koji je ovdje leţao »zbog zastarjelog ţeluĉanog katara« — ali samo ak su topli. Kad se topi loj, iscediju se sasvim, posole, popapre i ja vam velim da im ni gušĉji ĉvarki nisu ravni. — Ostavite vi gušĉje ĉvarke na miru — rekao je ĉovjek s »rakom ţeluca« — nema boljih od gušĉjih ĉvaraka. Ĉvarki od svinjskog sala mogu se pred njima skriti. Naravno, podrazumijeva se da moraju biti topljeni dok ne budu zlatni, onako kako to rade Ţidovi. Uzmu masnu gusku, sastruţu salo s koţe i tope ga. — A znate da griješite što se tiĉe svinjskih ĉvaraka? — primijeti Svejkov susjed. — Samo se po sebi razumije da govorim o ĉvarcima od domaćeg sala, o takozvanim domaćim ĉvarcima; ni smeĊim ni ţutim, mora to biti nešto izmeĊu te dvije nijanse. Takav ĉvarak ne smije biti ni previše mekan, ni previše tvrd. Ne smije hrskati jer to znaĉi daje zagorio. Mora

rastopiti na jeziku, a ne smijete pritom imati utisak da vam teĉe mast po bradi. __ j" ko je od vas jeo ĉvarke od konjskog sala? — odazvao se ĉisti glas, a na koji ipak nitko nije odgovorio zato što je upravo tog trenutka utrĉao sanitetski doĉasnik. _ Svi na krevet, dolazi nekakva nadvojvotkinja, da nitko nije pokazao prljave noge ispod deke! Ni nadvojvotkinja ne bi mogla tako veliĉanstveno ući kao što je to uĉinila barunca von Botzenheim. Za njom se vukla ĉitava povorka u kojoj nije nedostajao ni financijski narednik bolnice, koji je u svemu vidio tajnu ruku revizije koja će ga od masnog korita u zaleĊu baciti na milost i nemilost šrapnelima, negdje pod ţiĉane zapreke na bojišnici. Bio je blijed, ali je još bijedi bio doktor Griinstein. Pred njegovim oĉima plesala je mala posjetnica stare barunice s titulom »udovica generala« i sve što je moglo biti vezano uz tu titulu, kao što su društvene veze, protekcije, tuţbe, premještaj na bojišnicu i ostale grozne stvari. — Ovdje imamo Švejka — rekao je saĉuvavši prividan mir i vodeći barunicu von Botzenheim prema Švejkovu krevetu — vlada se vrlo strpljivo. Barunica von Botzenheim sjela je na ponuĊenu stolicu do Svejkova kreveta i rekla: — Ĉeški fojnik, topra fojnik, kripl fojnik, tapfer fojnik, ja jako folim ĉeški Austrijanac. Pritom je gladila Švejka po neobrijanim obrazima i nastavljala: — Ja ĉitala sfe u normama, ja fam donesla papat, jest, pusit, ĉuĉat, ĉeški fojnik topra fojnik. Johann kommen Sie her1! ej, koji je svojim nakostriješenim zaliscima podsjećao ^a nskog, dovukao je oveliku košaru do kreveta, dok Je druţbenica stare barunice, visoka dama uplakana lica, sjela na Svejkov krevet i poravnavala mu slamnati jastuk pod ite amo! (Njem.)

1. Dobri vojnik Švejk (njem.). 80

;••>#&

'*

-Johann, dodii

•••'• 81

leĊima, s fiksnom idejom da tako valja postupati s bolesnim herojem. Za to vrijeme barunica je izvlaĉila darove iz košare. Tucet peĉenih pilića umotanih u ruţiĉasti svileni papir i zavezanih crnoţutom svilenom trakom, dvije boce nekakvog ratnog likera s naljepnicom »Gott strafe England1!« Na drugoj je strani bila naljepnica s Franjom Josipom i Vilimom, kako se drţe za ruke kao da će upravo poĉeti igru: »U šumici zeko sjedi, spi, jadan zeko što bi ti, da ne moţeš skoĉiti«. Onda je izvukla iz košare tri boce vina za rekonvalescente i dvije kutije cigareta. Sve je to elegantno poslagala na prazan krevet pokraj Švejka i dodala još lijepo uvezanu knjigu »DogaĊaji iz ţivota našeg monarha«, koju je napisao sadašnji zasluţni urednik sluţbenih novina »Cehoslovaĉke republike«, a koji je u starom Franji vidio sebe sama. Onda su se na krevetu našli i paketići ĉokolade s istim natpisom »Gott strafe England!«, opet s portretima austrijskog i njemaĉkog cara. No, na ĉokoladi se više nisu drţali za ruke, već su odvojeni okrenuli jedan drugome leda. Vrlo je lijepa bila i dvoredna ĉetkica za zube s natpisom »Viribus unitis2« kako bi se svatko tko pere zube mogao prisjetiti Austrije. Elegantan i vrlo koristan dar za bojišnicu i rovove bio je i pribor za njegu noktiju. Na kutiji je bila sliĉica koja je prikazivala rasprsnute šrapnele i ĉovjeka s kacigom kako juri s isukanim bajunetom, a pod tim: Fur Gott, Kaiser und Vaterland3. Bez sliĉice je bio paketić keksa, ali su zato tamo bili stihovi: t*. . Osterreich, du edles Haus, steck deine Fahne aus, ; f, lafisie im Winde wetin, Osterreich muj?ewig stehn!4

s ĉeškim prijevodom na drugoj stani:

r(>

v

1. Neka Bog kazni Englesku! (Njem.) 2. Ujedinjenim snagama! (Engl.) 3. Za Boga, cara i domovinu! (Njem.) 4. Austrijo, o plemeniti dome, istakni zastave svoje, neka se na vjetru vijore, Austrija mora ţivjeti! (Njem.)

82

O Austrijo! Ti uznosit si dom Tvoj barjak je svoj na svom On će na vjetru vijoriti A Austrija će vjeĉno postojati.

•«

Posljednji u nizu darova bio je bijeli zumbul u posudi. Kada je sve to bilo razmotano po krevetu, barunica von Botzenheim nije mogla od ganuća zadrţati suze. Nekolicini izgladnjelih simulanata tekla je slina iz usta. Baruniĉina druţbenica podupirala je Švejka i takoĊer suzila. Vladala je tišina kao u crkvi, a naglo ju je narušio Švejk sklopivši ruke: — Oĉe naš, koji jesi na nebesima, sveti se ime Tvoje, doĊi kraljevstvo Tvoje..., pardon milostiva gospoda, ne tak, htel sam reći, Gospodine Boţe, Oĉe naš nebeski, blagoslovi nam ove darove koje po Tvojoj milosti uţivamo. Amen. Nakon ovih rijeĉi uzeo je s kreveta pile i navalio na njega praćen zaprepaštenim pogledom doktora Griinsteina. — Ah, kako mu prija, fojniĉeku — oduševljeno je šaptala doktoru Griinsteinu stara barunica — on je već sigurno zdrav i moţe ići na bojište. Zaista me raduje da mu je to tako godilo. Zatim je hodala od kreveta do kreveta i razdavala cigarete i_ ĉokoladne bombone, pa se nakon ophoda iznova vratila Svejku, pogladila ga po kosi i rekla: — Behiit euch Gott1 — i izašla sa svom pratnjom kroz vrata. Prije nego što se doktor Griinstein vratio odozdo kamo je pošao ispratiti barunicu, Švejk je podijelio piliće koje su pacijenti smazali navjerojatnom brzinom, tako daje umjesto pilića doktor Grunstein našao samo gomilu kostiju ogloin tako ĉisto kao da su pilići ţivi pali u gnijezdo bjeloglavog supa, a njihove se kosti kasnije pekle na suncu nekoliko mjeseci. J

-Neka nas Bog ĉuva (njem.)

83

Nestao je i ratni liker i tri boce vina. Izgubili su se u ţelucima pacijenata i paketići ĉokolade i kutija keksa. Netko je ĉak ispio i boĉicu laka za nokte koji se nalazio u priboru za njegu noktiju i nagrizao pastu za zube priloţenu ĉetkici. Kada se doktor Griinstein vratio, zauzeo je ponovno ratniĉku pozu i odrţao dug govor. Pao mu je kamen sa srca što je posjet već otišao. Gomila oglodanih kostiju uĉvrstila ga je u mišljenju da su svi nepopravljivi. — Vojnici — zapoĉeo je — kada biste imali mrvu razuma, ostavili biste sve to netaknuto, a rekli biste sebi samima, ako sve to poţderemo, gospodin primarijus nam neće vjerovati da smo teški bolesnici. Vi ste ovime sami o sebi posvjedoĉili da ne štujete moju dobrotu. Ispumpavam vam ţeludac, dajem vam klistire, trudim se da vas odrţim na potpunoj dijeti, a vi mi tu pretrpavate ţeludac. Hoćete li da dobijete ţeluĉani katar? Griješite, prije nego što vaš ţeludac i proba to probaviti, tako ću vam ga temeljito oĉistiti da ćete se do smrti sjećati, a i djeci pripovijedati kako ste jednom poţderali piliće, natrpali se još kojekakvih finih stvari, ali da u vama to nije izdrţalo ni ĉetvrt sata zato što su vam to još toplo ispumpali iz ţeluca. A sad, jedan za drugim za mnom kako ne biste zaboravili da nisam nikakav vol kao što ste to vi, već da sam ipak malo lukaviji nego što ste vi svi zajedno. Osim toga, obavještavam vas da ću vam sutra poslati komisiju zato što se ovdje valjate predugo, a nikom ionako ništa ne fali, kad uspijevate za nekoliko minuta zasvinjiti ţeludac tako lijepo kao što ste to upravo pokazali. Dakle, naprijed marš. Kada je došao red na Švejka, doktor Griinstein ga pogleda i nekakvo prisjećanje današnjeg zagonetnog posjeta prinudi ga na pitanje: — Vi poznajete gospodu barunicu? — Je, to je moja pomajka — odgovorio je mirno Švejk — u ranoj mladosti me je napustila, a sad me je ponovno našla. ;. 84

A doktor Griinstein reĉe struĉno: ;• _ pa onda, dajte Švejku još i klistir. Veĉer na bolniĉkim leţajevima bila je tuţna. Prije neko liko sati svi su u ţelucima imali razne dobre i ukusne stvari, sada imaju slabi ĉaj i koricu kruha. Od prozora se oglasio broj 21: _ Vjerujte mi, kamaradi1, da više volim pohano pile nego peĉeno. Netko je zaškrgutao: »Nabijte mu deku na glavu!« — ali svi su bili tako iscrpljeni nakon neuspješne gozbe da se nitko nije ni pomaknuo. Doktor Griinstein je odrţao rijeĉ. Prijepodne došlo je nekoliko vojnih lijeĉnika iz znamenite komisije. Hodali su ozbiljno medu redovima kreveta i dugo se ništa nije ĉulo osim: — Pokaţite jezik! Švejk je tako jako isplazio jezik da mu je lice dobilo gadnu grimasu, a oĉi mu se zatvorile: — Pokorno javljam, gospon stoţerni doktor, da dulji jezik nemam. Pokrenula se zanimljiva rasprava izmeĊu Švejka i komisije. Švejk je tvrdio da je izrekao tu primjedbu bojeći se da ne bi pomislili kako pred njima skriva svoj jezik. Ĉlanovi komisije, naprotiv, razilazili su se znaĉajno u svojim prosudbama o Švejku. Polovica je tvrdila daje Švejk »ein bloder Kerl2«, a druga je polovica tvrdila da je Svejk bandit koji namjerava ismijati vojsku. — Još bi nam samo to falilo — izderao se na Švejka predsjednik komisije — da s takvima ne moţemo izaći na kraj. t je promatrao ĉitavu komisiju s boţanskim mirom djeteta. bih^OVni StOŢerni uJecnik unese se Švejku u lice: — Rado 10 znati> svinjo morska, što sad mislite? l-Dru 2. Blesav,.. a"Str°1?gars'toJ v°isci uobiĉajeno oslovljavanje suborca, ratnog druga (franc.).

:

85

— Pokorno javljam, da uopće ne mislim. — Himmeldonnewetterr1 — derao se jedan od ĉlanova komisije zveckajući sabljom — on dakle uopće ne misli. A zašto vi, slone jedan sijamski, ne mislite? — Pokorno javljam da ja zato ne mislim jer je to vojnicima u vojski zabranjeno. Kad sam pred nekolko let bil u devedeset prvoj regimenti, tam nam je naš kapetan uvek govoril: »Vojnik ne smije sam ništa misliti, za njega misle njegovi pretpostavljeni, ĉim vojnik poĉne razmišljati, to više nije vojnik, to je nekakav ušljivi civil. Razmišljane ne vodi...« — Zaveţite — prekinuo je Švejka bijesno predsjednik komisije — o vama već imamo dojave. Der Kerl meint: man wird glauben, er sei ein wirklicher Idiot2... Vi niste nikakav idiot, Švejk, vi ste lukavi, vi ste bandit, uliĉar, gnjida, razumijete... — Pokorno javljam da razmem. — Već sam vam rekao da zaĉepite, jeste li ĉuli? — Pokorno javljam da sam ĉul da trebam zaĉepiti. — Himmelherrgott3, onda tu gubicu i zaĉepite kad sam vam naredio, dobro znate da ne smijete ni zucnuti. Pokorno javljam da znam da ne smem ni zucnuti. Vojna gospoda pogledaše se meĊusobno i pozvaše narednika: — Ovog ĉovjeka — rekao je vrhovni stoţerni lijeĉnik pokazujući na Švejka — odvedite dolje do ureda i priĉekajte na naše izvješće i raport. U garnizonskom zatvoru već će mu to blebetanje izbiti iz glave. Momak je zdrav kao riba, simulira i blebeće i izvrgava ruglu svoje nadreĊene. Misli da su oni ovdje za njegovu zabavu i da je vojska zafrkancija, komedija. Oni će vam, Švejk, već u garnizonskom zatvoru pokazati da vojska nije nikakva zezancija. 1. Sto mu gromova (njem.). 2. Momak misli: smatrat će ga za pravog idiota (njem.). 3. Gospode Boţe! (Njem.)

86

Švejk je s narednikom otišao do ureda, mrmljajući usput preko dvorišta: Oduvek sam mislit ,i;,. daje vojska koma tjedan sam odsluţil , pa sad idem doma.

I dok se na Švejka u uredu derao deţurni ĉasnik, da takve tipove kao što je Švejk treba strijeljati, komisija se gore u bolniĉkim sobama obraĉunavala sa simulantima. Od sedamdesetorice pacijenata spasila su se samo dvojica. Jedan kojemu je granata otkinula nogu i jedan s karcinomom kostiju. Jedino oni nisu ĉuli rijeĉ »tauglich«, a svi ostali, ukljuĉujući i trojicu koji su umirali od tuberkuloze, bili su proglašeni sposobnima za sluţbu na bojištu, a usto, vrhovni stoţerni lijeĉnik nije odolio prilici da odrţi primjeren govor. Njegov je govor bio isprepleten najrazliĉitijim psovkama, a po sadrţaju kratak. Svi su stoka i Ċubrad, a jedino ako se budu junaĉki borili za Njegovo Veliĉanstvo cara, mogu se vratiti u ljudsko društvo, a nakon rata će im biti oprošteno što su simulirali i htjeli se izvući iz vojske. On sam u to ne vjeruje i misli da sve ĉeka omĉa. Nekakav mlaĊahni vojni lijeĉnik, duša ĉista i neiskvarena, zamolio je vrhovnog stoţernog lijeĉnika ako bi mogao takoĊer govoriti. Njegov govor razlikovao se od govora njegovog pretpostavljenog optimizmom i naivnošću. Govorio je njemaĉki. Dugo je govorio o tom da svatko tko napušta bolnicu, j^ko bi sa svojom pukovnijom otišao na bojišnicu, mora biti pobjednik i vitez. On sam da je uvjeren kako će biti vješti oruţju na bojišnici i ĉasni u svim svojim ratnim i privatnim djelatnostima. Da će biti nepobjedivi bojovnici i * ce se sjećati slave Radetzkog i princa Eugena Savojskog. će natopiti svojom krvlju široka polja slave monarhije i P° jedniĉki izvršiti ulogu koju im je predodredila povijest. 87

Smjelo i odvaţno, prezrevši svoje ţivote, hrliti naprijed pod izrešetanim barjacima svojih pukovnija, ka novoj slavi i novim pobjedama. Kasnije na hodniku viši stoţerni lijeĉnik rekao je tom nevinom ĉovjeku: — Gospodine kolega, uvjeravam vas da je sve to uzalud. Od tih nitkova ni Radetzkv, ni taj vaš princ Eugen Savojski ne bi odgojili vojnike. Govoriti s njima anĊeoskim ili Ċavolskim jezikom — svejedno je. To je banda.

/'•!& koji se ţeli obratiti, a što ĉinite vi osbiT 3^.niv!a' ^vo> onaJ tamo> ţvaĉe kao da su mu roditelji preţivaĉi, a opet onaj tamo, u Boţjem hramu traţi uši u

96 97

košulji. Zar se ne moţete ĉešati doma nego si to morate osi baš za sluţbu Boţju? Gospodine štabsprofoz,1 vi takoĊer ništa ne vidite. Pa svi ste vi vojnici, a ne nekakvi glupi civili. Imate se ponašati kako se pristoji vojniku, iako ste u crkvi. U crkvi, k vragu, traţite Boga, a kod kuće uši. Ovime sam završio, uliĉari, i traţim od vas da se na misi vladate pristojno, da se ne dogodi kao prošli put kad ste mijenjali sluţbeno rublje za kruh i ţderali ga za vrijeme uzdizanja. Vojni svećenik side s propovjedaonice i ode do sakristije kamo se za njim uputio i stoţerni redarstvenik. Zakratko se stoţerni redarstvenik vrati i priĊe ravno k Švejku, izvuĉe ga iz skupine dvadeset gaća i odvede do sakristije. Vojni svećenik je vrlo udobno sjedio na stolu i pušio cigaretu. Kada je Švejk ušao, vojni svećenik mu se obrati: — A, uhvatio sam vas! Sve sam već promislio i ĉini mi se da sam skuţio kako treba, shvaćate? To je prvi sluĉaj da mi se netko rasplakao u crkvi. Skoĉi sa stola pa, prodrmavši Svejka za rame, stade pod velikom, turobnom slikom Franje Saleškog. — Priznaj, gade, da si plakao samo radi zabave! A Franjo Saleški paţljivo je sa slike promatrao Svejka. druge slike izbezumljeno je gledao u Svejka nekakav muĉenik, kojemu su ravno u straţnjicu bili zabodeni zubi pile, a kojom su ga nepoznati rimski plaćenici upravo pilili. Na muĉenikovu licu nije se mogla vidjeti nikakva patnja, ali ni radost muĉeniĉkog prosvjetljenja. Izgledao je samo izbezumljeno, kao da je htio reći: »Kako li sam ja u ovo upao, što to, gospodo, sa mnom ĉinite?« — Pokorno javljam, gospon feldkurat2 — rekao je ozbiljno Švejk stavljajući sve na jednu kartu — ispovedam se Bogu svemogućemu i vama, ĉasni oĉe, kao Boţjem namjesniku, da sam zbiljam plakal samo radi zezancije. Videl sam da vašoj propovedi fali samo jedan grešnik koji se pokajal, kojeg ste 1. Stoţerni nadglednik zatvora. 2. Svećenik koji obavlja sluţbu u vojsci, vojni dušobriţnik (njem.).

raz1 d traţili u svojoj propovedi. Tak sam vas zbiljam htel liri da si ne pomislite da više nema pravednih ljudi, a zezal ^ se i zbog sebe da bi mi bilo malo lakše Vojni svećenik ispitljivo pogleda Svejkovo prostodusno lice. Sunĉeva zraka zaigrala je na turobnoj slici Franje Saleškog i toplo ogrijala izbezumljenog muĉenika sa slike nasuprot. _ Poĉinjete mi se sviĊati — reĉe vojni svećenik sjedajući opet na stol — a kojoj regimenti pripadate? — i poĉe štucati. _ Pokorno javljam, gospon feldkurat, da spadam i ne spadam u devedeset i prvu, i da opće ne znam kaj je to ustvari z menom. _ A zašto ste zapravo u zatvoru? — upita vojni svećenik ne prestajući štucati. Iz kapelice su dopirali zvuĉi harmonija koji je zamjenjivao orgulje. Glazbenik, neki uĉitelj zatvoren zbog dezertiranja, cvilio je na harmoniju najturobnije crkvene melodije. Sa štucanjem vojnog svećenika ti su se zvuĉi slijevali u novu dorsku skalu. — Pokorno javljam, gospon feldkurat, da stvarno ne znam zakaj tu sedim, i da se ne ţalim kaj tu sedim. Ja vam imam peh. Ja uvek mislim da bu sve najbolje, a na kraju mi uvek sve ispadne najgore, baš ko ovom muĉeniku na toj slici. Vojni svećenik pogleda na sliku, nasmija se i reĉe: — Vi mi se stvarno sviĊate, moram se o vama raspitati kod gospodina vojnog suca, a sad više nemam vremena za vas. Samo da skinem s vrata tu svetu misu! Kehrt euch! Abtreten1! • j • SC Jk vratio do rodne skupine gaća pod propovjedaonicom, odgovorio je vrlo suho i odrješito na pitanja što je to vojni svećenik htio s njim u sakristiji. — Cugoš je. Novi ĉin vojnog svećenika, sveta misa, praćena je s velikom pozornošću i neskrivenim simpatijama. Jedan se pod propo^laonicom Ĉak kladio da će vojnom svećeniku ispasti monĉa iz ruke. Stavio je na okladu cijelu svoju porciju kruha, u

zamjenu za dvije ćuške. I pobijedio je.

'•Natrag, odstupu 98

Ono što je u kapelici svima ispunjavalo duše pri pogledu na obrede vojnog svećenika, nije bio misticizam vjernika ni poboţnost pravih katolika. Bio je to takav osjećaj kao u kazalištu, kada ne znamo sadrţaj djela, radnja se zapleće, a mi uzbuĊeno ĉekamo kakav će biti rasplet. Zadubili su se u sliku koju im je s velikom poţrtvovnošću pruţao za oltarom gospodin vojni svećenik. Predali su se estetskom uţivanju u ornatu koji je vojni svećenik naopako obukao, pa su s usrdnim razumijevanjem i ushićenjem pratili sve što se za oltarom dogaĊalo. Ridokosi ministrant iz crkvenjaĉkih krugova, specijalist za sitne krade u dvadeset osmoj pukovniji, temeljito se trudio izvući iz sjećanja sav postupak, tehniku i tekst svete mise. Privremeno je bio i ministrant i šaptaĉ vojnom svećeniku, koji je posve lakomisleno preskakivao cijele reĉenice i umjesto obiĉne mise, u misnoj knjizi došao ĉak do zornice koju je poĉeo pjevati na opće zadovoljstvo nazoĉnih. Nije imao ni glasa ni sluha, pa se pod svodom kapelice orilo skviĉanje i dreĉanje kao u svinjcu. — Al je ovaj danas cugoš — govorili su zadovoljno i radosno pred oltarom — bome je. Kak ga je ćopilo, sigurno se napil negde kod ţenskih. I valjda se već po treći put s oltara ĉulo zapijevanje feldkuratovo »Ite missa est« — kao ratni pokliĉ Indijanaca, tako da su se tresla prozorska stakla. Zatim vojni svećenik još jednom zaviri u kaleţ da nije sluĉajno ostala još koja kap vina, pa nezadovoljno odmahnu rukom i obrati se slušateljima: — Tako, a sad, ništarije, moţete ići doma, gotovo je. Primijetio sam, uliĉari, da ne izraţavate tu pravu poboţnost kako biste trebali dok ste u crkvi pred licem presvetog otajstva Boţjeg. Licem u lice s Bogom uzvišenim, a ne stidite se smijati naglas, kašljati, krkljati, strugari nogama ĉak ni preda mnom koji ovdje zastupam Djevicu Mariju, Krista Gospodina i Boga Oca, glupani. Ako se to ubuduće bude ponavljalo, tako ću vam zapapriti, kako spada i kako se pristoji, kako biste znali da 100

postoji samo jedan pakao o kojem sam vam pretposljednji "t propovijedao, već da pakla ima i na zemlji, pa ako se i sparite od onog prvog, od ovoga mi nećete umaći. Abtreten! Vojni svećenik, koji je tako krasno u praksi prikazao drevni obiĉaj kako treba posjećivati kaţnjenike, otišao je u sakristiju, presvukao se, naloţio da mu se iz demiţonke u vrĉ natoĉi misno vino, ispio ga i uz pomoć ridokosog ministranta uzjahao svojeg jahaćeg konja koji je bio privezan u dvorištu, ali se ipak sjetio Svejka, sjahao i otišao u ured vojnog suca Bernisa. Istraţni vojni sudac Bernis bio je društven ĉovjek, blistav plesaĉ i razvratnik koji se ovdje strašno dosaĊivao i pisao njemaĉke stihove u spomenare, kako bi ih uvijek spremne imao u zalihi. Bio je najvaţnija karika u cijelom vojno-sudbenom aparatu stoga što je imao strahovito mnogo zaostalih i zamršenih spisa, tako da je ulijevao strahopoštovanje ĉitavom vojnom sudu na Hradĉanima. Gubio je optuţnice i bio prisiljen izmišljati nove. Izmiješao je imena, gubio je niti optuţbe i morao plesti nove, kako mu je već padalo na pamet. Sudio je dezertere za kradu, a kradljivce za dezerterstvo. Iz niĉega je pleo politiĉke procese. Ĉinio je najrazliĉitije hokuse-pokuse kako bi optuţenima dokazao zloĉin o kojemu se ovima nije ni prisnilo. Izmišljao je uvrede Njegova Veliĉanstva, a izmišljene, inkriminirane izjave pripisivao bi uvijek onome ĉija se optuţnica ili prijava izgubila u tom neprekidnom kaosu sluţbenih spisa i dopisa. . Servus — reĉe vojni svećenik podavši mu ruku — kako ide? - lako, tako — odgovorio je istraţni sudac Bernis izmiješali su mi predmete, a sad se u tome ne moţe ni vrag snaći. Juĉer sam gore poslao riješen predmet o jednom tipu optuţenom zbog pokušaja pobune i vratili su mi ga natrag jer A f u ovom sluĉaju ne radi o pobuni, nego o kradi konzervi. ___ ° sam s is P u drugi broj i sam Bog zna kako su to otkrili ustraţni vojni sudac pljucnu. ___ {r68 J°š kartati? — upitao je vojni svećenik. ve sam prokartao; zadnji put sam igrao s tim ćelavim 101 ne

pukovnikom makao i upao sam mu u ralje. Ali znam za jednu ţensku. A što ti radiš, sveti oĉe? — Trebam posilnog — reĉe vojni svećenik — zadnji put sam imao nekog starog knjigovoĊu bez akademske naobrazbe, govedo prvog reda, samo je šmrcao i molio se Bogu da ga saĉuva, pa sam ga poslao s maršbataljunom na front. Priĉa se da su taj bataljun zdrobili. Onda su mi poslali nekog deĉka koji ništa drugo nije radio nego sjedio u birtiji i pio na moj raĉun. Taj bi još bio podnošljiv da mu se nisu znojile noge. Pa sam onda i njega poslao s maršbataljunom. Danas sam na propovijedi našao jednog tipa koji se iz ĉiste zafrkancije rasplakao. Baš mi takav ĉovjek treba. Zove se Švejk i u šesnaestici je. Rado bih znao zašto su ga zatvorili i da li bi se nešto moglo uĉiniti da ga izvuĉem odatle. Vojni sudac poĉeo je traţiti spise što su se odnosili na Švejka, ali kao i uvijek, ništa nije mogao pronaći. — Valjda je to kod satnika Linharta — reĉe nakon poduljeg traţenja — vrag zna gdje su svi ti spisi. Sigurno sam ih poslao Linhartu. Odmah ću telefonirati... Halo, ovdje natporuĉnik vojni istraţni sudac Bernis, gospodine satnice. Molio bih vas, nisu li sluĉajno kod vas spisi koji se odnose na izvjesnog Švejka? Da bi Švejk morao biti kod mene? Ĉudim se tome... Na šesnaestici... Znam, gospodine satnice, da ja imam šesnaesticu. Ali mislio sam da se Švejkovi spisi negdje kod vas valjaju... da biste ţeljeli da s vama tako ne razgovaram? Da se kod vas ništa ne valja? Halo... halo... Vojni istraţni sudac Bernis sjeo je za stol i stao ogorĉeno osuĊivati nered u voĊenju istrage. IzmeĊu njega i satnika Linharta vladalo je davno neprijateljstvo, pri ĉemu su bili vrlo dosljedni. Ako je spis koji je pripadao Linhartu dospio u ruke Bernisa, ovaj bi ga tako zametnuo da se nitko više u tome nije snalazio. Linhart je radio to isto sa spisima koji su pripadali Bernisu. Uzajamno su gubili priloge1. (Spisi o Švejku pronaĊeni su u arhivu vojnog suda tek l. Trideset posto ljudi koji su leţali u garnizonskom zatvoru, odsjedili su ondje ĉitav rat, a da nijednorfl nisu bili na saslušanju. (Autor)

102

liie prevrata s ovom opaskom: »Imao namjeru zbaciti prirjcvornu masku i istupiti javno protiv osobe našeg vrhovnika naše drţave«. Spisi su bili gurnuti u predmet koji se odnosio na izvjesnog Josefa Koudelu. Na omotnici je bio kriţić, a pod njim »riješeno« i datum.) _ £tO) Švejk mi se izgubio — rekao je vojni istraţni sudac Bernis — dat ću ga pozvati, pa ako ništa ne prizna, pustit ću ga i narediti da ti ga dovedu, a ti to već nekako sredi u pukovniji. Nakon odlaska vojnog svećenika naredio je vojni sudac Bernis da privedu Švejka i ostavio ga da stoji kraj vrata jer je upravo dobio telegram iz policijske uprave da je traţeni predmet optuţenog iz spisa broj 7267, koji se odnosi na pješaka Mabcnera, zaprimljen u uredu broj l s potpisom satnika Linharta. Za to vrijeme Švejk je razgledavao sudski ured. Da je baš izazivao ugodan dojam, naroĉito fotografijama na zidu, ne bi se baš moglo reći. Bile su to fotografije raznih egzekucija koje je vojska izvršila u Galiciji i Srbiji. Umjetniĉke fotografije sa spaljenim kolibama i drvećem ĉije su se grane savijale pod teţinom obješenih. Osobito je bila lijepa fotografija iz Srbije s obješenom obitelji. Mali djeĉak, otac i majka. Dva vojnika s bajunetima gledaju na drvo s obješenima, a neki ĉasnik kao vitez stoji sprijeda i puši cigaretu. Na drugoj strani, u pozadini, mogla se vidjeti kuhinja u pogonu. — - Dakle, kako to stoji s vama, Švejk? — upitao je sudac Bernis kada je odloţio telegram ad acta. — Što ste uĉinili? Hoćete li priznati ili ćete ĉekati dok ne sastavim optuţnicu? o to dalje ne ide. Nemojte misliti da ste pred nekakvim isitu u J &UP[ civili- Ovo Je v°Jni sud k MT Mihtargericht1, i jedino vaše priznanje moţe vas spasiti od str °ge i pravedne kazne. I istra ţni sudac Bernis imao je posebnu metodu ispi-niie ti °^ y ^ kl -' ^bio predmet optuţenog. Kao što vidite, tu bilo niĉeg naroĉitog, pa se onda ne smijemo ni ĉuditi

103

da su posljedice takve istrage i saslušanja u svakom sluĉaju bile jednake ništici. Pritom se istraţitelj Bernis osjećao tako pronicavim da je, nemajući dokaza protiv optuţenoga i ne znajući zašto ga optuţuje, a ni zašto ovaj sjedi u garnizonskom zatvoru, promatrao ponašanje i fizionomiju privedenog, iskombinirao zbog ĉega su tog ĉovjeka zatvorili. Njegova pronicavost i poznavanje ljudi bili su tako veliki da je jednog Ciganina, koji je iz pukovnije dospio u zatvor zbog krade nekoliko tuceta gaća (bio je pomoćnik skladištara), optuţio za politiĉki zloĉin jer je, navodno, negdje u gostionici razgovarao s vojnicima o osnivanju samostalne narodne drţave koja bi objedinila zemlje Ĉeške krune i Slovaĉku sa slavenskim kraljem na ĉelu. — Mi imamo dokumente — rekao je nesretnom Cigani-i ne preostaje vam ništa drugo nego da priznate u kojoj nu ste to gostionici govorili, iz koje su pukovnije bili ti vojnici koji su vas slušali i kada je to bilo. Nesretni je Ciganin izmislio i datum, i gostionicu, i iz koje su pukovnije bili njegovi toboţnji slušatelji, a kada se vraćao sa saslušanja, jednostavno je pobjegao iz garnizonskog zatvora. — Znaĉi, ništa ne priznajete — rekao je sudac Bernis dok je Švejk šutio kao grob. — I nećete reći zašto ste ovdje i zašto su vas zatvorili? Barem bi to meni mogli reći prije nego što vam to sam kaţem. Upozoravam vas još jednom da priznate. To je za vas najbolje zato što će to olakšati istragu i umanjiti kaznu. To je isto i kod nas kao i kod civila. — Pokorno javljam — zaĉuo se dobroćudni Švejkov glas — ja sam ovde u zatvoru ko nahoĉe. — Kako to mislite? — Pokorno javljam da to mogu objasniti na skroz jednostavan naĉin. Kod nas je u ulici bil ugljenar, a taj je imal jako mirnog dvogodišnjeg deĉeca, a taj je jednom otišel s Vinohrada ĉak do Libna gde ga je pandur našel kak sedi na trotoaru. Onda je tog deĉeca odvel na policiju i tam su to dvogodišnje dete zatvorili. Kak vidite, taj deĉec je bil skroz nevini, a ipak su ga zatvorili. A da je mogel govoriti i da ga je 104

ne sec eko pita z a a ' o e zna z menom je nekaj n , « . , . , . s uĉnog. Ja sam isto nahoĉe Hitri istraziteljev pogled preletio je preko bvejka i razbio o njegovo lice. Takva je ravnodušnost i nevinost svijetlila iz ĉitavog tog bića koje je stajalo pred istraţiteljem da je Bernis noĉeo uzrujano hodati po uredu, pa da nije obećao vojnom svećeniku da će mu poslati Švejka, vrag zna kako bi to sa Švejkom ispalo. Konaĉno se ipak zaustavio kod stola. — Slušajte — reĉe Švejku koji je ravnodušno motrio oko sebe. — Ako se još jednom sretnem s vama, onda ćete me i upamtiti. Odvedite ga. Kada su Švejka ponovno odveli u šesnaesticu, pozvao je istraţni sudac Bernis stoţernog nadzornika Slavika: — Do sljedeće odluke — reĉe kratko — Švejka se šalje na dispoziciju gospodinu vojnom svećeniku Katzu. Izdati otpusnicu i u pratnji dvojice odvesti Švejka gospodinu vojnom svećeniku. — Da ga sprovedemo s lisicama, gospodine natporuĉniĉe? Vojni sudac lupi šakom po stolu: — Vi ste vol. Rekao sam vam jasno: izdati otpusnicu. I sve što se nataloţilo toga dana na njegovoj duši, i satnik Linhart i Švejk, izlilo se kao divlja rijeka na stoţernog nadzornika i završilo rijeĉima: — Jel sad shvaćate da ste okrunjeni vol? IJoduse, to bi se moglo reći samo kraljevima i carevima, ali ni stoţerni nadzornik, glava neokrunjena, nije bio time zadovoljan. Odlazeći od suca ritnuo je u prolazu kaţnjenika koji je ĉistio hodnik. sto se tiĉe Švejka, stoţerni nadzornik je odluĉio da Švejk mora "^ J°š jednu noć prespavati u vojnom zatvoru kako bi i °n u još neĉemu uţivao.

rov

c ° P edena u vojnom zatvoru spada zauvijek u mile

!>*•

•*

' 105

Pokraj šesnaestice bila je samica, mraĉna rupa — »ajncl« odakle se te noći ĉulo jaukanje nekog zatvorenog vojnika, ] jemu je narednik Repa, zbog nekog disciplinskog postupka, po nalogu stoţernog nadzornika Slavika, lomio rebra. Kada je jauk utihnuo, ĉulo se u šesnaestici pucketanje ušiju, koje su pri trijebljenju dopale vojniĉkih prstiju. Nad vratima, u zidnom otvoru, petrolejska lampa osigurana mreţom bacala je mrtvo svjedo i dimila. Smrad petrolejke miješao se s prirodnim isparenjima ljudskih neopranih tijela i smradom kible koja je kod svake upotrebe rastvorila svoju površinu kako bi bacila novi val smrada u sobu broj šesnaest. Loša prehrana izazvala je kod sviju probavne poteškoće, pa je većina patila od nadutosti. Vjetrove su puštali u noćnu tišinu, i tako meĊusobno izmjenjivali signale uz razne šale. Na hodnicima su se ĉuli odmjereni koraci straţe, ponekad se otklopio otvor na vratima i kroz njega je virio nadzornik Na srednjem krevetu ĉulo se tiho pripovijedanje. — Prije neg sam htel zbrisati i prije neg su me poslali k vama, bil sam na dvanajstici. Tam su, recimo, oni lakši. Jednom su vam tam dofurali nekog ĉoveka sa sela. Taj je dragi ĉovek dobil ĉetrnajst dana jer je puštal vojnike da kod njega prespavaju. Prvo su mislili da je to neka urota, ali se pokazalo da je to delal za lovu. Trebal je biti zatvoren medu onim najlakšima, ali tam je bilo prepunjeno, pa su ga strpali k nama. A šta taj sve ni dofural od doma, i šta mu još sve nisu poslali, jer je imal nekak dogovoreno da se moţe sam hraniti i nekak si poboljšati. I pušenje mu je bilo dozvoljeno. Imal je dve šunke. Takav ogromni kruh, jaja, putar, cigarete, duhan, no ukratko — na šta ĉovek pomisli, to je imal sa sebom u dva ruksaka. A deĉko je mislil da to mora poţderati sam. Poĉeli smo ga moljakati, kad već sam nije mogel pogoditi da to mora s nama deliti, ko što su delili svi drugi kad bi nešto dobili, ali on, gnjus jedan lakomi, veli da ne, da će biti ĉetrnajst dana zatvoreni, i da bi si pokvaril ţeludac s tim zeljem i gnjilim krumpirima kaj mu daju za klopu. I da nam da ćelu svoju porciju i dvopek, da mu 106

ni stalo, da si to podelimo meĊusobno, ili da uzimamo jj Velim vam da je to bil tak fini ĉovek, da se ni htel šesti P° K , nego je ĉekal ĉak drugi dan šetnju da to napravi v o i , na zahodu. Bil je tak razmaţeni, da si je, ko vrhudofural i klozet papir. Rekli smo mu da mu hraĉnemo na tu rijegovu porciju i trpili smo to jedan dan, drugi, treći. Tip je fderal šunku, mazal si putar na kruh, gulil jaja, ukratko — ţivil. Pušil je cigarete a ni ĉik nikom ni dal. Jer da mi kao ne smemo pušiti, a kad bi ga vidil nadzornik da nam daje ĉik, onda bi ga dal zatvoriti. Velim, trpili smo tri dana. Ĉetvrti dan po noći ovo srno napravili. Tip se rano probudil, a to sam vam još zaboravil reći da se uvek ujutro, u podne i naveĉer, prije nego se poĉel saftat s klopom, molil, dugo molil. Pomoli! se i potraţil svoje ruksake pod klupom. Ruksaki su tam bili, al isušeni, smeţurani ko suha šljiva. Poĉel je vikati da je pokraden, da su mu ostavili samo klozet papir. Onda je opet mislil pet minuta da se zezamo, da smo to nekam sakrili. Veli još tak veselo: »Ja znam, vi ste zezanti, i ja znam da bute mi to vratili, ali da vam je uspelo — uspelo je«. Bil je medu nama jedan iz Libna i taj mu veli: »Znate šta, pokrijte se s dekom i brojite do deset. A onda pogledajte te svoje ruksake«. Pokril se ko poslušni deĉko i broji »jedan, dva, tri...« A taj iz Libna ponovno mu veli: »Ne smijete tako brzo, morate jako, jako sporo«. A on pod tom dekom broji pomalo, sa stankama, »jedan, dva, tri...« Kad je izbrojil do deset, sišel je s kreveta i pregledaval svoj ruksak. »Isuse i Marijo, ljudi dragi« — poĉel se derati — »pa prazni su ko i prije« — a usto i ta njegova glupa faca, skoro smo svi pukli od smeha. A taj iz Libna veli: »Probajte još jednom«. Verujte da je od svega toga tak poblesavil da je to još jednom probal, pa kad je videl da tamo opet nema niĉega, nego samo taj klozet papir, poĉel je lupati po vratima i vikati: »Pokrali su me, pokrali su me> P°moć, otvorite, za Isusa Boga«. I smesta su vam doletili, vel ?OŢem°8 Profoza { narednika Repu. Mi svi do jednog e irno da je poludel, da je juĉer još dugo naveĉer ţderal i da je sve i poţderal. A on je samo plakal i furt govoril: »Al negde ra )u biti mrvice«. Onda su traţili mrvice i nisu ih našli, jer 107

smo bili lukavi. To što nismo mogli sami poklopati, poslali smo poštom po špagi na drugi kat. Niš nam nisu mogli dokazati, iako je ta budala stalno vrtila svoje: »Al te mrvice moraju negde biti«. Ćeli dan niš ni jel i samo je pazil da neko nešto ne jede ili ne puši. Drugi dan za ruĉak nije ni taknul porciju, ali naveĉer su mu već išli ti gnjili krumpiri i kiselo zelje, samo se više ni molil ko prije dok je mlatil po šunki i kuhanim jajima. Onda je jedan od nas izvana dobil cigarete, pa je ovaj poĉel z nama razgovarati da mu damo dim. Niš mu nismo dali. —Ja sam se prepal da ste mu taj dim dali — javio se Svejk. — S tim bi pokvarili ćelu priĉu. Takve plemenitosti postoje samo po romanima, ali u zatvoru kod takvih okolnosti, to bi bilo glupo. — A jeste mu nabili deku? — zaĉuo se neĉiji glas. Nastupila je tiha rasprava je li trebao uza sve dobiti još i deku. Većina je bila za. Pripovijedanje je pomalo utihnulo. Uspavljivali su se ĉešanjem pazuha, prsa i trbuha, gdje se u rublju najviše zadrţavaju uši. Uspavljivali su se navlaĉeći deke preko glave, da im ne bi smetalo svjetlo petrolejske lampe... Ujutro, u osam sati, prozvali su Svejka da ode do centralnog ureda. — S leve strane kod vrata od ureda je pljuvaĉnica, tam bacaju ĉikove — poduĉavao je Svejka jedan. — Onda, na prvom katu prolaziš kraj još jedne. Hodnik metu tek oko devet, tak da bu tam neĉeg bilo. Ali Švejk je iznevjerio njihove nade. Nije se više vratio u šesnaesticu. Devetnaest gaća kombiniralo je i nagaĊalo kojekakve stvari. Nekakav pjegavi domobran, koji je imao najviše mašte, razglasio je da je Svejk pucao u svoga kapetana i da su ga danas odveli na Motolsko vjeţbalište na strijeljanje.

108

X

Švejk kao vojni sluznik kod vojnog svećenika

Ponovno je zapoĉela Svejkova odiseja uz poĉasnu pratnju dvojice vojnika s bajunetima, koji su ga trebali dopratiti do vojnog svećenika. Njegovi pratioci bili su ljudi koji su se uzajamno dopunjavali. Dok je jedan bio dugonja, drugi je bio omalen i debeo. Dugonja je šepao na desnu nogu, mali vojnik na lijevu. Obojica su sluţili u pozadini jer su davno, prije rata, bili osloboĊeni vojniĉke sluţbe. Kroĉili su ozbiljno uz ploĉnik i ponekad iskosa pogledavali na Svejka, koji je koraĉao izmeĊu njih i svakom prolazniku salutirao. Njegova civilna odjeća izgubila se negdje u skladištu zatvora zajedno s vojniĉkom kapom s kojom je .u¥° u rat- PfiJe neg° što su ga pustili, dali su mu stari vojniĉki mundir, koji je pripadao nekom trbonji, za glavu višem od Svejka. U hlaĉe koje je imao na sebi, ušla bi još tri Svejka. Beskonaĉni nabori od nogu preko prsa, dokle su sezale hlaĉe, ronC K 6 ' privlaĉili su ^udene poglede prolaznika. Og-mna bluza sa zakrpama na laktovima, umašćena i prljava, atifc se na Svejku kao kaput na strašilu. Hlaĉe su na njemu su m , kostim na klaunu u cirkusu. Vojniĉka kapa, koju u takoder u zatvoru zamijenili, padala mu je preko 109

Na podsmijehe gledateljstva Švejk je odgovarao umilnim osmijehom, toplinom i njeţnošću svojih dobroćudnih oĉiju. I tako su išli na Karlin, u stan vojnog svećenika. Prvi se obratio Švejku mali, debeli. Bili su baš na Maloj Strani, dolje pod svodovima. — Otkud si? — upitao je mali debeli. li; — Iz Praga. ^ — A nećeš nam pobjeći? U razgovor se umiješao dugonja. To je ĉudna pojava da su mali debeli, najĉešće dobrodušni optimisti, a dugonje, naprotiv, skeptici. Zato je dugonja i rekao malom: — Kad bi mogo, onda bi nam i pobjego. uf< — A zašto bi bjeţo? — zapitao je mali debeljko. — Tako i tako je na slobodi, izvan zatvora. Nosim to u kuverti. — A šta je to u toj kuverti za feldkurata? — upitao je dugonja. — E, to ne znam. — Ako ne znaš, onda i ne priĉaj. Prelazili su Karlov most šutke. U Karlovoj ulici opet se mali debeli obratio Švejku: — Ne znaš zašto te vodimo feldkuratu? — Na ispoved — reĉe ravnodušno Švejk. — Sutra me buju obesili. To se tak uvek dela i tome se veli duhovna utjeha. — A zašto će te to?... — upitao je oprezno dugonja dok je debeli saţalno pogledavao na Švejka. Obojica su bili zanatlije, oĉevi obitelji. — Ne znam — odgovorio je Švejk smiješeći se dobroćudno — ja niš ne znam. Valjda je to sudbina. — Valjda si se rodio na nesretnom planetu — znalaĉki i* razumijevanjem izjavi mali. — Kod mene u Jasenu kod Josefova, još za vrijeme Pru'' skog rata jednog su objesili. Došli smo po njega, ništa rru* nismo rekli i u Josefovu su ga objesili. 110

_ ja mislim — reĉe skeptiĉno dugi — da tek tako, ni k a ĉega, ne vješaju ljude, da mora uvijek bit neki uzrok, tako da bi'se to moglo opravdat. __ Kad ni rat — primijeti Švejk — onda se to i opravdava, ali u ratu na jednoga se niko ne osvrće. Svejedno jel neko pogine na fronti, ili ga odmah obesiju. Isti drek, drugi pakung. ._ Ĉuj, da nisi nekakav politiĉki? — upitao je dugonja. U prizvuku njegova pitanja moglo se naslutiti da osjeća naklonost prema Švejku. _ I preveć politiĉki — nasmiješi se Švejk. — Da nisi narodni socijalist? — sada je mali debeli postao oprezan. Umiješao se u razgovor. — A šta se to nas tiĉe? — reĉe. — Tu je puno ljudi i promatraju nas. Da bar moţemo negdje u nekom haustoru skinut bajunete da to tako ne izgleda. Nećeš nam valjda pobjeć? Mi bi imali od toga same neugodnosti, jel da, Tonik? — obratio se prijatelju koji tiho reĉe: — Bajunete bi se mogle skinut, ipak je to naš ĉovjek. Prestao je biti skeptiĉan i njegovu je dušu preplavila samilost prema Švejku. Onda su potraţili nekakav zgodan kućni ulaz gdje su skinuli bajunete, a debeli je dozvolio Švejku da hoda uz njega. —Jel da bi pušio — reĉe — ako ti... — htio je reći: »Ako ti daju zapalit prije nego te objese«, ali nije dovršio reĉenicu, osjetivši da bi to bilo netaktiĉno. Pripališe sva trojica, a Švejkovi pratioci poĉeše pripovijedati o svojim obiteljima na Kralovehradeckom, o ţenama, djeci, komadiću polja i jednoj kravi. — Ţedan sam — reĉe Švejk. Dugonja i mali se zgledaše. .. . a na jednu ĉašicu bi i mi išli — reĉe mali, osjetivši nijemi pristanak dugonje — ali negdje gdje to ne bi bilo napadno. na Kuklfk — ponudio je Švejk — puške bute V11 u kuhinji, gostioniĉar Serabona je sokolaš, njega se 111

Idemo 0st~T

ne morate bojati. Sviraju tam i violina i harmonika — nastavio je Svejk— dolaziju tam cure s ulice i razno drugo fino društvo koje ne srne u bolji hotel. Dugonja i mali se zgledaše, a onda dugonja reĉe: — Ma idemo, do Karlina je još daleko. Putem im je Svejk pripovijedao razne viceve, tako da su u dobrom raspoloţenju ušli u »Kuk« i uĉinili onako kako im je Svejk savjetovao. Oruţje ostaviše u kuhinji i uĊoše u lokal gdje su violina i harmonika ispunjavale prostoriju zvucima omiljene pjesme: »Na Pankracu, na tom breţuljĉiću, stoji divan drvored...« Nekakva gospodiĉna, koja je sjedila u krilu ostarjelog mladića sa stazicom na glatko zaĉešljanoj kosi, pjevala je hrapavim glasom: »Imao sam curu finu, s drugim je sad u kinu...« Za jednini je stolom spavao pijani prodavaĉ sardina koji bi se s vremena na vrijeme probudio, udario šakom po stolu i promrmljao »To tak nejde« i ponovno zaspao. Pod zrcalom iza bilijara sjedile su tri gospodiĉne i dovikivale nekom kondukteru: »Mladi gospon, dajte nam vermut«. Blizu glazbenika dvojica su se svaĊala o tom da li je neku Marenku ćopila sinoć policijska patrola. Jedan je to vidio vlastitim oĉima, a drugi je tvrdio da je išla spavati s nekim vojnikom u hotel »Valš«. Do samih vrata sjedio je neki vojnik s nekoliko civila i pripovijedao o svome ranjavanju u Srbiji. Imao je povezanu ruku i pune dţepove cigareta koje je od tih civila dobio. Izjavio je da više ne moţe piti, a jedan iz društva, neki ćelavi djedica, neprestano ga je nudio: »Samo pijte, vojnik, ko zna jel burno se još sreli. Da vam naruĉim da vam nekaj odsviraju? Volite »Siroto dijete...« Bila je to omiljena pjesma toga ćelavog starkelje i odista, zaĉas zacvilješe violina i harmonika, pri ĉemu su djedici navrle suze na oĉi, a on zapjevao uzdrhtalim glasom: »Jedno dijete milo, bez mame je bilo...« S drugog stola se zaĉulo: »Daj ostavi to... Pusti vodu... Ma odi nam s tim... Odbij s tim siroĉekom...« 112

I eprijateljski je stol trijumfalno zapjevao: »Rastanak, ah ak moje srce sluti nikad više sastanak, ah, sastanak.« 135 _ pranto — dovikivali su ranjenom vojniku kad su atpjevali »siroĉića« — daj prestani i odi se k nama šesti. Daj braĉni na njih i pošalji sim cigarete. Ne bus ih valjda još zabavlja!. Svejk i njegova pratnja sa zanimanjem su sve to pratili. Svejk se uţivio u uspomene, sjetivši se kako je prije rata ovdje ĉesto sjedio. Sjetio se i kako je ovamo u policijsku kontrolu zalazio policijski inspektor Drašner, kako su ga se prostitutke bojale i sastavile o njemu pjesmicu baš suprotnog sadrţaja. I kako su jednom u zboru pjevale: Strašnoga su Drašnera k nama bili poslali Mi se nismo bojali pa smo rusvaj pravili Marenaje cugnula pa se nije bojala...

Uto je naišao Drašner sa svojom ophodnjom, strašan i neumoljiv. Izgledalo je kao da je netko opalio metak u jato prepelica. Civilni redarstvenici stjerali su ih sve u hrpu. I on, Svejk, bio je takoĊer u toj gomili, jer je kao za peh rekao Drašneru, kada ga je ovaj pozvao da pokaţe osobnu iskaznicu: »Imate za to naredbu od policijskog ravnateljstva?« Svejk se prisjećao i nekog pjesnika koji je tu znao sjediti pod zrcalom i u tom općem rusvaju »Kuklika«, pjesme i zvuka harmonike pisao pjesmice i ĉitao ih prostitutkama. Nasuprot tome, Svejkovi pratioci nisu imali nikakvih sliĉnih uspomena. Bilo je to za njih nešto posve novo. Poĉelo im se sviĊati. Prvi od njih, koji je ovdje našao puno zadovo-jstvo, bio je mali debeli, stoga što takvi ljudi osim svoga optimizma imaju i veliku sklonost ka epikurejstvu. Dugonja $ n at u . . k° borio sam sa sobom. Pa kako je već izgubio svoj Pttcizam, tako je pomalo gubio i svoju odmjerenost i ostatkesvoje razboritosti. Idem plesati — rekao je nakon petog piva kad je vidio kako Parovi plešu stiskavac. 113

Mali se posve predao uţicima. Uz njega je već sjedila nek gospodiĉna, govorila mu škakljive stvarĉice, a njemu su oĉicp samo igrale. Svejk je pio. Dugi je otplesao, a onda se sa svojom plesaĉicom vratio stolu. Zatim su pjevali, plesali, neprestano pili i pljeskali svoje dame. U atmosferi prodajne ljubavi, nikotina i alkohola neupadljivo je kruţilo geslo: »Poslije nas — potop!« Popodne je k njima sjeo neki vojnik i ponudio da će im za petaka izazvati flegmonu i trovanje krvi. Ima sa sobom iglu i injekcije i moţe im uštrcati u nogu ili ruku petrolej1. Leţat će s tim najmanje dva mjeseca, a ako još budu dohranjivali ranu slinom, onda moţda i pola godine, pa će ih morati sasvim otpustiti iz vojske. Dugonja, koji je već potpuno izgubio svoju uravnoteţenost, dao je vojniku da mu u zahodu uštrca petrolej pod koţu na nozi. Kada je već padao sumrak, Svejk predloţi da nastave put prema vojnom svećeniku. Maleni debeljko koji je već poĉeo mucati, nagovarao je Švejka da još priĉeka. Dugi je bio istog mišljenja, da vojni svećenik moţe ĉekati. Svejku se više nije dopadalo »Kod Kukllka«, pa im je zaprijetio da će otići sam. Zatim su krenuli, ali im je Svejk morao obećati da će se još negdje zaustaviti. Svratili su na Florencu u Malu kavanu gdje je debeli prodao svoj srebrni sat kako bi se mogli još proveseliti. Odatle ih je Svejk već vodio pod ruku. To mu je zadavalo priliĉno muka. Neprestano su im klecala koljena, a još uvijek su htjeli nekamo svratiti. Mali debeli umalo je izgubio omot za vojnog svećenika, tako da je Svejk bio prinuĊen nositi paket sam. Svejk ih je neprestano morao opominjati kada im je u susret dolazio kakav ĉasnik ili doĉasnik. Nakon nadljudskih l. Provjereno sredstvo kojim se moglo doĉepati bolnice. Ali moţe odati miris petroleja koji ostaje u oteklini. Benzin je bolji jer brţe hlapi. Kasnije su uštrcavali eter u benzin, i na druge naS"£ sve to usavršili. (Autor)

nap

i nastojanja Svejku je uspjelo da ih dovuĉe do kuće u ici edie je stanovao vojni svećenik. i i

ici ee e s ta j i o bajunete na puške i prinudio ih udarcem P D0d rebra da povedu oni njega, a ne on njih. Ma prvom katu, gdje je na vratima stana stajalo napisano »Otto Katz vojni svećenik«, otvorio im je vrata nekakav vojnik h sobe su se ĉuli glasovi, zveckanje boca i ĉaša. '__ Ay/ir _ melden — gehorsam — Herr — Feldkurat _ rekao je s naporom dugonja, salutirajući vojniku — ein _ Paket — und ein Mann gebracht1. _ Upadajte — rekao je vojnik — gdje ste se tako naroljali? Gospodin feldkurat je isto... — otpljunuo je. Vojnik je otišao s paketom. Ĉekali su u predsoblju dugo, dok se nisu otvorila vrata, a kroz njih, ne prošao, već proletio vojni svećenik. Bio je samo u prsniku, a u ruci je drţao ci— A tu ste, tu ste već! — rekao je Svejku. — Priveli su vas, a nemate šibice? — Pokorno javljam — gospon feldkurat — da nemani. — A-a, zašto nemate šibice? Svaki vojnik mora imati šibice da si moţe pripaliti. Vojnik koji nema šibice je — što? — Pokorno javljam da je to vojnik bez šibica — odgovori Svejk. — Vrlo dobro, on je bez šibica i ne moţe nikome pripaliti. To bi bilo jedno, a sad ono drugo. Svejk, smrde li vam noge? — Pokorno javljam, ne smrdiju. — To je ono drugo! A sad ono treće. Pijete rakiju? TI

1

lokorno javljam da rakiju ne pijem, samo rum. ~~ Dobro, pogledajte ovog tu vojnika. Toga sam si posudio za danas od oberlajtnanta Feldhubera, to je njegov posilni. Taj ništa ne pije, to je ap-ap-stinent, i zato će otići s marsbataljunom. Zato — to — što mi takav ĉovjek ne treba. Ue posilni — to je krava. I ta pije isto samo vodu i muĉe ar

114

" gospodine feldkurat, da smo donijeli jedan paket i jednog ĉovjeka (njem.). 115

kao vol. — Ti si aps-ti-nent — obrati se vojniku — sram te bilo, glupane. Zasluţio si par šamara. Vojni svećenik je onda usmjerio svoju pozornost na one koji su Svejka doveli i koji su se klatili, trudeći se svim silama da stoje uspravno, uzaludno se oslanjajući o svoje puške. — Vi ste se na-napili — reĉe vojni svećenik. — Napili ste se u sluţbi i zato ću vas dati za-tvoriti. Svejk, oduzmite im puške i odvedite ih u kuhinju, i pazit ćete na. njih dok ne doĊe vojna policija da ih odvede. Ja ću odmah telef-f-fonirati u kasarnu. I tako Napoleonove rijeĉi »U ratu se situacija mijenja svakog trenutka« doţivješe i ovdje svoju punu potvrdu. Još jutros su ga ova dvojica sprovodila pod bajunetima, bojeći se da im ne pobjegne, zatim ih je morao sam dovesti, a na kraju ih je morao sam i ĉuvati. Isprva nisu bili posve svjesni toga obrata, sve dok nisu sjeli u kuhinju, a kod vrata vidjeli Svejka kako stoji s puškom i isukanim bajunetom. — Ja bi nešto popio — uzdahnuo je mali optimist, dok je dugonja opet dobio napad skepticizma i rekao da je sve to bijedna izdaja. Upustio se u glasno optuţivanje Svejka da ih je doveo u takvo stanje i spoĉitnuo mu da im je obećavao da će sutra biti obješen, a sad da se vidi da je sve to zafrkancija i s tom ispovijedi i s vješanjem. Svejk je šutio i šetkao ispred vrata. — Kaki smo mi bili volovi! — vikao je dugonja. Na kraju, saslušavši sve optuţbe, Svejk izjavi: — Sad bar vidite da vojska nikad nije med i mleko. Ja izvršavam svoju duţnost. Ja sam u to isto tak upal ko i vi, al kak se obiĉno veli — meni se sreća nasmešila. — Ja bi nešto popio — ponavljao je oĉajno optimist. Dugonja je ustao i krenuo k vratima teturavim korakom. — Pusti nas kući — obratio se Svejku — kolega, ne budali. — Makni se od mene — rekao je Svejk — ja vas moram ĉuvati. Sad se ne poznamo. •• 116

Na vratima se pojavio vojni svećenik: _ Nikako ne mogu dozvati tu kasarnu, idite doma i zapamtite da se u sluţbi ne smije cugati. Marš. U poĉast gospodina vojnog svećenika valja reći da nije iti telefonirao u vojarnu jer kod kuće nije ni imao telefona, već je govorio u stalak elektriĉne svjetiljke.

Svejk je već treći dan bio sluţnik kod vojnog svećenika Otta Katza, a za to ga je vrijeme vidio samo jednom. Trećega dana pojavio se vojni sluţnik natporuĉnika Helmicha s nalogom da Svejk doĊe po svoga vojnog svećenika. Putem je ispriĉao Svejku da se vojni svećenik posvaĊao s natporuĉnikom, razbio pijanino, te da je pijan kao zemlja i ne ţeli ići kući. A da je natporuĉnik Helmich, takoĊer pijan, izbacio vojnog svećenika na hodnik, te da ovaj sjedi ispred vrata na podu i drijema. Kada je Svejk stigao onamo, prodrmao je vojnog svećenika, pa kad je ovaj nešto promrmljao i otvorio oĉi, Svejk salutira i reĉe: — Pokorno javljam, gospon feldkurat, da sam tu. — I što tu hoćete? — Pokorno javljam da sam trebal doći po vas, gospon feldkurat. Trebali ste doći po mene — a kamo idemo? — U vaš stan, gospon feldkurat. A zašto bih trebao ići u svoj stan — zar nisam u svom stanu? ~-1 okorno javljam, eospon feldkurat, da ste na hodniku u tuĊoj kući. A-a, kako sam ovamo dospio? 77 P°korno javljam da ste rtbili u posjetu. P-p-posjetu nisam bio. To vi griješ-š-šite. 117

Švejk je podignuo feldkurata i prislonio ga uza zid. • Vojni svećenik se njihao, naslanjao na Svejka i pritom izjavio: — Ja ću vam pasti. Pas-sti — ponavljao je glupo se smiješeći. Napokon je Svejku uspjelo prisloniti vojnog svećenika uza zid, a ovaj je u novom poloţaju poĉeo ponovno drijemati. Švejk ga probudi. — Sto ţelite? — reĉe vojni svećenik, ĉineći uzaludne pokušaje ne bi li skliznuo niza zid i sjeo na pod. — I tko ste vi uopće? — Pokorno javljam—odgovori Švejk pridrţavajući vojnog svećenika uza zid — da sam vaš posilni, gospon feldkurat. — Ja nemam nikakvog posilnog — rekao je s teškom mukom vojni svećenik, pokušavajući se ponovno svaliti na Svejka — i nisam nikakav feldkurat. Ja sam prase — dodao je s iskrenošću pijanca — pustite me, ja vas ne poznam. Kratka borba završila je Švejkovom jednostavnom pobjedom. Okoristio se svojom pobjedom tako da je vojnog svećenika odvukao niza stube do ulaza gdje je ovaj pruţio otpor kako ne bi bio izvuĉen na ulicu. — Ja vas, gospodine, ne poznajem — tvrdio je Svejku u oĉi dok se vodila borba — poznate Otta Katza? To sam ja. Bio sam kod nadbiskupa — vikao je drţeći se kućnih vrata — Vatikan se za mene zanima. Razumijete? Švejk je napustio ono »pokorno javljam« i poĉeo govoriti s feldkuratom posve povjerljivim tonom. — Velim ti, pusti to — reĉe — il bum te opalil po njuški. Idemo doma i basta. Ni reci više. Vojni svećenik pusti vrata i navali se na Svejka: — Idemo nekamo, ali »Kod Suha« ne idem, tamo sam duţan. Švejk ga izgura i iznese iz kućnog ulaza te se stade s njim navlaĉiti ploĉnikom u smjeru kuće. — Koji li je to gospodin? — upitao je neki gledatelj na ulici. ; x 5*a

_ -jo je moj brat — odgovorio je Švejk — dobil je dona me je došel posetiti, a napil se od sreće jer je mislil pUSt, y

'

dasam mrtav. . Vojni svećenik koji je mrmljao neke motive iz operete ne bi prepoznao, zaĉuvši posljednje rijeĉi obrati ^__Tko je od vas mrtav, neka se javi zbornom zapovjedniku u roku od tri dana da bi se mogao njegov les blagosloviti. I zamuknu trudeći se lupiti nosom o zemlju, dok ga je Švejk pod ruku vukao kući. Glava mu je visjela, bio je nagnut prema naprijed, a noge su mu zaostajale i plele se kao u maĉke s prebijenom kiĉmom. Vojni svećenik je mrmljao: »Dominus vobiscum _ et cum špiritu tuo. Dominus vobiscum1.« Na stajalištu koĉijaša, Švejk je prislonio vojnog svećenika uza zid i otišao dogovoriti prijevoz. Jedan je koĉijaš izjavio da toga gospodina vrlo dobro pozna, da ga je vozio samo jednom i da ga više nikada neće voziti. — Sve mi je pobljuval — izrazio se jasno — a nije mi ni voţnju platil. Vozil sam ga više od dva sata dok ni našel gde stanuje. Tek nakon tjedan dana, kad sam kod njega bil već po treći put, za sve to mi je dal pet kruna. Nakon dugog pregovaranja jedan se od koĉijaša odluĉio da ih poveze. Švejk se vrati vojnom svećeniku koji je spavao. Tvrdi crni šešir (jer on je obiĉno i nosio civilno odijelo) netko mu je u meĊuvremenu skinuo s glave i odnio. Švejk ga probudi i 112 P°rnoć koĉijaša utrpa u koĉiju. U koĉiji je vojni svećenik upao u potpunu otupjelost, drţao je Svejka za pukovnika Justa iz 75. pješaĉke pukovnije, pa je nekoliko puta uzastopno ponovio: •—Nemoj se ljutiti, kamarade, što ti tikam. Ja sam prase, jednom trenu ĉinilo se da ga je poskakivanje koĉije l G

- u Americi svećenik je vodio na elektriĉnu stolicu, na sto icu na ši-1 ^ koj°J su ga domišljatim strojem u ' busiji bradati pop vodio je revolucionare itd... ? 133

132

Svugdje su pritom manipulirali raspelom, kao da bi reci: »Tebi će samo odsjeći glavu, objesiti te, ugušiti, pustiti) tebe petnaest tisuća volti, ali što je tek ovaj morao propatj ti!« Velika klaonica svjetskog rata nije mogla proći bez sve. ćeniĉkog blagoslova. Vojni svećenici svih vojski molili su, sluţili poljske mise za pobjedu one strane ĉiji su kruh jeli. Na pogubljenjima pobunjenih vojnika pojavljivao se svećenik. Prilikom pogubljenja ĉeških legionara moglo se vidjej i svećenika. Ništa se nije promijenilo od onih vremena kada je raţ bojnik Vojteh, kojemu su prilijepili »sveti«, sudjelovao s nu ĉem u jednoj, a kriţem u drugoj ruci pri ubijanju i uništava nju pribaltiĉkih Slavena. Ljudi su u ĉitavoj Europi išli na klaonicu kao stoka, b mo su ih pokraj mesara—careva, kraljeva i drugih moćnika vojskovoĊa vodili svećenici svih vjeroispovijesti, blagosloveći l laţno zaklinjući da: »Na kopnu, u zraku, na moru itd... itd...« Poljske mise sluţile su se dvaput: prvi put kada je jedinic odlazila na bojišnicu i drugi put na bojišnici, prije samo| krvavog klanja i ubijanja. Sjećam se da nam je jednom, i vrijeme takve poljske mise, neprijateljski zrakoplov baci bombu toĉno na poljski oltar, pa od svećenika nije ostai ništa drugo doli nekakve krvave krpe. Kasnije su o njemu pisali kao o muĉeniku, dok su ni zrakoplovi pripremali sliĉnu slavu vojnim svećenicima' drugoj strani. Od toga smo napravili gadne šale, a na improvizirano' kriţu gdje su pokopali ostatke vojnog svećenika, preko rt se pojavio ovaj nadgrobni natpis:

2. Švejk je skuhao slavni grog, zasjenivši grog starih pomo-Takav bi grog mogli piti gusari osamnaestog stoljeća i bili bi zadovoljni Vojni svećenik Otto Katz bio je oduševljen. _ Gdje ste nauĉili kuhati tako dobru stvar? — upitao je. _ Kad Sam pred nekolko let išel u frent — odgovorio je £vejk _ u Bremenu, od jednog propalog mornara, koji je govoril da grog mora biti tak jaki da ak neko opadne u more, moţe preplivati kanal La Manche. Od slabog groga se utopi ko slabo štene. _ Nakon ovakvog groga, Švejk, dobro ćemo sluţiti poljsku misu — mudrovao je vojni svećenik — mislim da ću prije toga izreći nekoliko rijeĉi za rastanak. Poljska misa nije nikakva zafrkancija, kao što je sluţenje mise u zatvoru ili propovijed razbojnicima. U ovom sluĉaju ĉovjek mora stvarno imati sve daske u glavi. Poljski oltar imamo — sklopiv, dţepno izdanje. Isuse i Marijo, Švejk — uhvatio se za glavu — pa mi smo volovi. Znate gdje sam pospremio taj sklopivi poljski oltar? U divan koji smo prodali. — Je, to je nesreća, gospon feldkurat — rekao je Švejk — ja, doduše, poznam tog trgovca starim nameštajem, al preksinoć sam srel njegovu gospodu. On je zatvoren zbog nekakvog ukradenog ormara, a veli da je naš divan kod nekog uĉitelja na Vršovicama. To je peh s tim poljskim oltarom. Najbolje bi bilo, kad popijemo grog, da ga idemo potraţiti, zato jer mislim da se bez poljskog oltara nemre sluţiti misa. rali nam, stvarno, samo taj poljski oltar — rekao je neveselo vojni svećenik — inaĉe je na vjeţbalištu sve priprejeno. Tesari su već tamo napravili podij. Monstrancu će Brţvn

Što moţe zadesiti nas, sada je tebe zadesila nebo si obećao nama, a ono je tebe uzelo Pri svetoj misi nebo se na te spustilo }'• i;*ll od tebe nešto masnih fleka je ostalo. 0Kl !*|iaf? 134

ova bih trebao imati

-

Zamislio se: da Sm ga pehar 0?' CemO ° '^S^tli, pa će nam dati sportski nat poruĉnika Witingera iz 75. pukovnije. On je

135

nekad trĉao i pobijedio za »Sport favorit«, bio je dobar trW Istrĉao je ĉetrdeset kilometara, Beĉ — Modling, za jedan SM i ĉetrdeset osam minuta, kako nam se uvijek hvali. Već san se juĉer s njim dogovorio. Baš sam govedo što uvijek SVP odgaĊam za zadnji ĉas. Zašto, truba jedna, nisam pogledao u taj divan? Pod utjecajem groga pripremljenog po receptu propaW mornara, poĉeo je samog sebe ruţno psovati i u najrazliĉitijim sentencama izraţavati kamo zapravo spada. — Pa idemo već traţiti taj poljski oltar — nagovarao gaje Svejk — već je jutro. — Još si moram uzeti uniformu i popiti još jedan grog.Konaĉno su izašli. Putem do ţene trgovca namještajem, vojni svećenik je ispriĉao Švejku da je juĉer, uz Boţji blagoslov, zaradio na kartama dosta novca, pa ako sve dobro proĊe da će otkupiti glasovir iz zalagaonice. Bilo je u tome neke sliĉnosti s poganima koji obećavaju kakvu ţrtvu. Od pospane ţene trgovca starim namještajem doznali su adresu uĉitelja na Vršovicama, novog vlasnika otomana. Vojni svećenik iskazivao je neobiĉnu dareţljivost. Stipnuo ju je za obraz i poškakljao po podbratku. Na Vršovice su išli pješice jer je vojni svećenik izjavio da se mora prošetati po svjeţem zraku kako bi prešao na druge misli. Na Vršovicama, u stanu gospodina uĉitelja, starog, f0" boţnog gospodina, ĉekalo ih je nemilo iznenaĊenje. Našavši poljski oltar u divanu, stari se gospodin dosjetio da bi to rflfr gao biti prst Boţji, pa ga je darovao mjesnoj vršoviĉkoj crkV za sakristiju, upisavši na drugoj strani sklopivog poljskog °'' tara natpis: »U ĉast i slavu Boţju darovao p. Kolafik, uĉitf'l u. m. ljeta Gospodnjeg 1914. g.«. Zateĉen u donjem rublju, pokazivao je znakove silne zbu' njenosti. Iz razgovora s njim bilo je jasno da je naĊenoj

• ^ o znaĉenje ĉuda i proviĊenja Boţjeg. Kad je kupio fl divan, ĉuo je unutarnji glas koji mu govoraše: »Pogledaj e u divanu, u ladici«. A k tome je još vidio u snu nekog eu , koji mu je jasno naredio: »Otvori ladicu od divana!« Poslušao je. A kada je tamo vidio minijaturni, sklopivi, trodijelni oltar s udubljenjem za tabernakul, kleknuo je pred divan, dugo se i usrdno molio i hvalio Boga, te drţao da je dobio ukaz s neba da ukrasi time crkvu na Vršovicama. _ f0 nas ne zanima — reĉe vojni svećenik — stvar koja vam nije pripadala, trebali ste odvesti na policiju, a ne do nekakve proklete sakristije. _ Zbog tog ĉuda — dodao je Švejk — još bute imali problema. Kupili ste divan, a ne nikakav oltar, koji pripada vojnom inventaru. Takvo ukazanje Boţje moţe vas dost skupo koštati. Niste se trebali osvrtati na anĊele. Jedan ĉovek u Zhofima, isto tak je na polju izoral nekakvi kaleţ, koji je potjecal iz pokradene crkve, a tam je bil sakriveni za bolja vremena, dok se to ne zaboravi, a taj ĉovek ga je isto tak smatral za prst Boţji i umesto da to pretopi, išel je s tim kaleţom gos-ponu ţupniku, i rekel je da to hoće darovati crkvi. A gospon ţupnik je pomislil da se u njemu pokrenula griţnja savjesti, pa je poslal po naĉelnika, naĉelnik po ţandare, a onda je ovaj bil osuĊeni za kraĊu svetih stvari, iako je ćelo vreme nekaj mlel o ĉudesima. On se htel spasiti pa je isto pripovedal o nekakvom anĊelu i uplel je u sve to i Djevicu Mariju i dobil deset let. Najbolje bute napravili ak odete z nama k vašem ţupniku da nam vrati vojni inventar. Poljski oltar ni nikakva m acka ni ĉarapa koja se moţe darovati kom se hoće. ^ari gospodin tresao se cijelim tijelom i oblaĉeći se, cvokotao je zubima: a u n . odista ništa zlo niti loše nisam u mislima gajio, a niti ^amjen imao. Mislio sam da takvim Boţjim ukazanjem na VršP° d ukta**v:m)u našeg siromašnog hrama Boţjeg A la

-Ai 136

Je> na raĉun vojnog inventara, to se razme — rekao 137

je tvrdo i drsko Švejk — saĉuvaj nas dragi Bog od takv0s Boţjeg ukazanja. Nekakav Pivonka iz Chotebofe smatral je isto tak Boţjim ĉinom kad mu je u ruke upal štrik s tuĊo^ kravom koja je bila s druge strane štrika zvezana. Nesretni stari gospodin posve se spleo od ove govorancije pa se prestao uopće braniti, trudeći se da se što prije obuĉe i sredi ĉitavu stvar. Vršoviĉki je ţupnik još spavao, pa je probuĊen bukom poĉeo psovati, jer je onako bunovan mislio da mora ići po. dijeliti nekom posljednju pomast. — Mogli bi me pustiti na miru s tom posljednjom pomasti — gunĊao je, nerado se oblaĉeći — ljudima pada na pa-met umrijeti baš kad je ĉovjek u najslaĊem snu. I onda se još s njima moram natezati za novac. Tek su se u predsoblju susreli: on, namjesnik gospoda Boga meĊu vršoviĉkim katolicima civilima, i drugi namjesnik Boţji na zemlji, pri vojnom inventaru. U cijelosti je to bio spor izmeĊu civila i vojnika. Dok je ţupnik tvrdio da poljski oltar ne spada u divan, vojni svećenik je izjavio da po tome još manje spada iz divana u sakristiju crkve u koju ulaze sami civili. Švejk je pritom davao razliĉite primjedbe, da je lako \» gatiti siromašnu crkvu na raĉun vojnog budţeta. Ono »širo mašni« izrekao je nekako pod navodnicima. Na kraju su otišli u sakristiju crkve, a ţupnik je izdao poljski oltar uz ovu izdatnicu: »Primio sam poljski oltar koji je sluĉajem dospio u crkvttfi Vršovicama. Vojni svećenik Otto Katz.«

Slavni poljski oltar proizvela je neka ţidovska firma » Mahler« iz Beĉa, koja je proizvodila svekolike misne potrepŠo1* i vjerske predmete, kao što su krunice i svete sliĉice. Oltar se sklapao na tri dijela, a bio je obilno prerna^ laţnom pozlatom, kao uostalom i sva slava svete crkve. P 138

mašte nije se baš moglo ustanoviti što ustvari pred-pUnj°aju jjjke naslikane na ta tri dijela. Sigurno je samo to da stav j ) ^^ kojim bi se jednako mogli posluţiti nekakvi na Zambeziju, ili šamani Burjati i Mongoli. jvfarnaljan dreĉavim bojama, izdaleka je sliĉio šarenim ploĉama namijenjenim ispitivanju daltonista na ţeljeznici. Isticao se samo jedan lik. Nekakav goli ĉovjek s aureolom i tijelom zelenkastim poput trtice guske koja već zaudara i raspada se. Toga sveca nitko nije dirao. Naprotiv, s obje strane stajala su mu dva krilata stvorenja koja su trebala predstavljati anĊele. Ali gledatelj je imao utisak da taj sveti, goli ĉovjek urla od uţasa nad tim društvom koje ga okruţuje. AnĊeli su, naime, izgledali kao aveti iz priĉe, nešto izmeĊu krilate divlje maĉke i apokaliptiĉke aveti. Suĉelice ovoj stajala je slika koja je trebala predstavljati Sveto Trojstvo. U cijelosti uzevši, majstor na golubici i nije imao što upropastiti. Naslikao je nekakvu pticu koja je isto tako mogla biti i golubica, kao i kokoš bijelih brojlera. Ali je zato Bog Otac izgledao kao razbojnik s Divljeg zapada, kojega općinstvu predstavljaju putem nekog napetog vesterna. Sin Boţji bio je, naprotiv, veseo, mladi muškarac, s lijepim trbušĉićem, prekrivenim neĉim što je sliĉilo na kupaće gaćice. Sve u svemu, ostavljao je dojam sportaša. Kriţ koji mu je bio u ruci, drţao je ko od šale, kao da se radilo o teniskom reketu. Gledajući iz daljine, sve se to skupa stapalo i stvaralo dojam da vlak ulazi u kolodvor. treću sliku uopće nije bilo moguće procijeniti što Vl t ^ ' V°Jnici su se uviJek sva pn ĉemu je svaka druga rijeĉ bila »i tako ^Je« i »zaista«. ~~~ Vi ćete danas, vojnici, otići na front i tako dalje. Vi se

143

sada obratite Bogu i tako dalje i zaista. Ne znate što vam Se moţe dogoditi i tako dalje i zaista. I dalje je od oltara grmjelo i tako dalje i zaista, izmje. njujući se s Bogom i svim svetima. U zanosu i govorniĉkom poletu, vojni je svećenik i princa Eugena Savojskog uvrstio u svece koji će ih štititi dok budu gradili mostove preko rijeka. Ipak je poljska misa završila bez ikakvih problema, ugodno i zabavno. Inţenjerci su se vrlo dobro zabavljali. Na povratku ih nisu htjeli pustiti u tramvaj sa sklopivim oltarom. — Tresnul bum te s tim svetim po glavi — obratio se Švejk kondukteru. Kad su konaĉno došli do kuće, ustanovili su da su negdje putem izgubili tabernakul. — Ne smeta — rekao je Švejk — prvi kršćani su sluţi svetu misu i bez tabernakula. Ako bi to negde objavili, htel bi pošteni nalaznik od nas nagradu. Da se radi o nofcima, sigurno se ne bi našel nikakvi pošteni nalaznik, iako ima još takvih ljudi. Kod nas u Budejovicama, u regimenti, bil je jedan vojnik, takvo dobro govedo; taj je jednom našel šesto kruna na ulici i predal ih je na policiju, a u novinama se o njemu pisalo ko o poštenom nalazniku, pa je od toga samo imal sramotu. Niko z njim ni htel govoriti, svi su mu samo rekli: »Budalo jedna, kakvu si to glupost napravil, pa to te mora do kraja ţivota gristi ak imaš još malo savesti u sebi«. Imal je curu, pa se i ta prestala z njim razgovarat. Kad je došel doma na dopust, dok je svirala muzika, deĉki su ga zbog tog> hitili van iz birtije. Poĉel je propadati, samo je o tom razmišlj^ i na kraju se hitil pod vlak. Jednom je kod nas u ulici jeda" šnajder našel zlatni prsten. Ljudi su ga upozoravali da ga $ nosi na policiju, ali on ni htel slušati. Primili su ga jako p& tojno jer su rekli da je tam već oglašeno da je izgubljen zlato1 prsten s brilijantom, a onda su pogledali na kamen i rek"1 »Ĉovjeĉe pa to je staklo, a ne brilijant! Koliko su vam dali # taj brilijant? Znamo mi takve poštene nalaznike.« Na kraj 144

objasnilo tak da je još jedan ĉovek zgubil zlatni prsten f T brilijantom, nekakvu obiteljsku uspomenu, ali šnajder S dsedel tri dana zato jer je od besa uvredil pandura. Dobil ^ no zakonu nagradu deset posto, jednu krunu i dvadeset halera1, zato jer Je ono sme