3.1.5. Porodicno Pravo
August 16, 2017 | Author: jelenantonic | Category: N/A
Short Description
Sudska praksa iz oblasti porodicnog prava...
Description
3.1.5. PORODIČNO PRAVO
PORODIČNO PRAVO
VANBRAČNA ZAJEDNICA (Član 4. Porodičnog zakona)
1. U situaciji kada je rešenjem prvostepenog suda raspravljena zaostavština pokojnog i kao zakonski naslednik proglašena majka pokojnog, žalba izjavljena protiv rešenja o nasleđivanju od strane vanbračne supruge pokojnog je nedozvoljena, jer se odredbe Porodičnog zakona kojima je propisano da je vanbračna supruga izjednačena u pravima i dužnostima - odnose na izjednačenost u pravima i obavezama vanbračne i bračne supruge u pogledu izdržavanja i u pogledu zajedničke imovine, ali ne i u pogledu prava na nasleđivanje. Iz obrazloženja: Na delu zaostavštine imenovanog pokojnog, bliže opredeljenoj u izreci, stavom tri osporenog rešenja oglašena je za naslednika po osnovu zakonskog reda nasleđivanja njegova majka. Protiv ovog rešenja žalbu je uložila vanbračna supruga imenovanog pokojnog. Ispitujući osporeno rešenje u smislu člana 372. u vezi člana 388. Zakona o parničnom postupku, Okružni sud je našao da žalba nije dozvoljena. Uvidom u spise predmeta O. br. 712/06 i O. br. 343/01 i uvidom u samu žalbu S.G. utvrđeno je da je ista bila vanbračna supruga sada pokojnog R.J. Odredbom člana 355. Zakona o parničnom postupku, koja se - u smislu člana 30. Zakona o vanparničnom postupku - primenjuje u konkretnom slučaju, predviđeno je da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude odnosno rešenja u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa, a u konkretnom slučaju imenovana vanbračna supruga nije stranka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da vanbračna supruga nije i ne može biti zakonski naslednik pokojnog. Isticanje u žalbi da je ista - u smislu člana 4. stav 2., člana 152. stav 2. i člana 191. Porodičnog zakona - izjednačena u pravima i dužnostima kao vanbračna supruga sa suprugom sada pokojnog, nije od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, jer se ove odredbe odnose na izjednačenost u pravima i obavezama vanbračne i bračne supruge, u pogledu izdržavanja i u pogledu zajedničke imovine, ali ne i u pogledu prava na nasleđivanje. Dakle, kako imenovana, kao vanbračna supruga, nije zakonski naslednik sada pokojnog, ista nije stranka u postupku rasprave njegove zaostavštine. S obzirom na to, nije ni mogla podneti žalbu u ovoj pravnoj stvari, pa kako je žalba izjavljena od lica koje nije ovlašćeno za podnošenje žalbe, to je Okružni sud, shodno članu 373. u vezi člana 365. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci ovog rešenja i žalbu odbacio kao nedopuštenu. ( Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 454/07 od 18.4.2007. godine )
2. Kada je rešenjem prvostepenog suda raspravljena zaostavština pokojnog i kao zakonski naslednik proglašena majka pokojnog, tada je žalba izjavljena protiv rešenja o nasleđivanju od strane vanbračne supruge pokojnog nedozvoljena, jer se odredbe Porodičnog zakona koji-2-
PORODIČNO PRAVO ma je propisano da je vanbračna supruga izjednačena u pravima i dužnostima odnose na izjednačenost u pravima i obavezama vanbračne i bračne supruge u pogledu izdržavanja i u pogledu zajedničke imovine ali ne i u pogledu prava na nasleđivanje. Iz obrazloženja: Stavom tri osporenog rešenja na delu zaostavštine pokojnog, bliže opredeljenom u izreci, oglašena je za naslednika po osnovu zakonskog reda nasleđivanja njegova majka. Protiv ovog rešenja žalbu je uložila imenovana, navodeći da je vanbračna supruga sada pokojnog. Ispitujući osporeno rešenje u smislu člana 372. u vezi člana 388. Zakona o parničnom postupku, Okružni sud je našao da žalba nije dozvoljena. Uvidom u spise predmeta i uvidom u samu žalbu utvrđeno je da je ista bila vanbračna supruga sada pokojnog. Odredbom člana 355. Zakona o parničnom postupku, koja se - u smislu člana 30. Zakona o vanparničnom postupku - primenjuju u konkretnom slučaju, predviđeno je da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude odnosno rešenja u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa. U konkretnom slučaju, imenovana vanbračna supruga nije stranka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da vanbračna supruga nije i ne može biti zakonski naslednik sada pokojnog. Isticanje u žalbi da je ona, u smislu člana 4. stav 2., člana 152. stav 2. i člana 191. Porodičnog zakona, izjednačena u pravima i dužnostima kao vanbračna supruga nije od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, jer se ove odredbe odnose na izjednačenost u pravima i obavezama vanbračne i bračne supruge, u pogledu izdržavanja i u pogledu zajedničke imovine, ali ne i u pogledu prava na nasleđivanje. Dakle, kako imenovana, iako vanbračna supruga, nije zakonski naslednik sada pokojnog - ona nije stranka u postupku rasprave njegove zaostavštine. S obzirom na to, nije ni mogla podneti žalbu u ovoj pravnoj stvari. Dakle, kako je žalba izjavljena od lica koje nije ovlašćeno za njeno podnošenje, to je Okružni sud, shodno članu 373. u vezi člana 365. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci ovog rešenja i predmetnu žalbu odbacio kao nedopuštenu. ( Rešenje Okružnog suda u Čačku, Gž. 454/07 od 18.04.2007. godine )
3. Obaveza plaćanja mesečnog izdržavanja, zasnovana na odluci o poravnanju, ne prestaje sve dok primalac izdržavanja ne stekne dovoljno sredstava za izdržavanje. Davalac nije izgubio mogućnost davanja izdržavanja ako davanje izdržavanja za njega očigledno nije postalo nepravično. Iz obrazloženja: Naznačenim poravnanjem, koje su stranke zaključile 24.07.2002. godine kod navedenog Opštinskog suda, tužilac je obavezan da, od 17.01.2002. godine pa dok za to postoje zakonski uslovi, plaća tuženoj za izdržavanje mesečno po 1.500,00 dinara. Tužena stanuje kao podstanar kod imenovanog lica, sa kojim nije zasnovala vanbračnu zajednicu. Imovinske prilike tužene se nisu izmenile, kao ni njeno zdravstveno stanje posle zaključenja poravnanja sa tužiocem. Tužena se pre zaključenja poravnanja odrekla nasleđa svog oca u korist majke. -3-
PORODIČNO PRAVO Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da mu je prestala obaveza da izdržava tuženu po osnovu poravnanja koje su zaključili. Posle zaključenja poravnanja tužena nije stekla dovoljno sredstava za izdržavanje, tužilac nije izgubio mogućnost za davanje izdržavanja, niti je davanje izdržavanja za njega postalo očigledno nepravično, a tužena nije sklopila novi brak niti vanbračnu zajednicu, pa za prestanak obaveze tužioca da izdržava tuženu nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 167. st. 2. i 3. Porodičnog zakona. Kako se tužena odrekla nasleđa u korist majke pre nego što su stranke zaključile poravnanje o izdržavanju, revizijski navodi da je ona time sebe dovela u položaj da nema sredstava za život nisu relevantni za odlučivanje prema postavljenom tužbenom zahtevu tužioca u ovoj parnici. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, tužena nije uspostavila trajniju zajednicu života, koja se na osnovu člana 4. stav 1. pomenutog Zakona - smatra vanbračnom zajednicom, pa nisu osnovani revizijski navodi o postojanju vanbračne zajednice između njih. ( Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 104/06 od 13.04.2006. godine )
ZAJEDNICA ŽIVOTA (Član 16. Porodičnog zakona)
4. Zajednica života bračnih drugova podrazumeva ne samo stanovanje na istoj adresi, već - pored ostalog - postojanje uzajamne naklonosti i ljubavi, poštovanje, razumevanje i poverenje. Iz obrazloženja: Izjavljenom revizijom, prema stavu Vrhovnog suda, osnovano se pobija pravilnost napadnute odluke zbog bitnih povreda postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa čl. 7. i 8. i člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, što bitno utiče na njenu pravilnost. Naime, sud po slobodnom uverenju ocenjuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Međutim, ta ocena suda ne sme da bude arbitrarna, već zasnovana na savesnoj i brižljivoj oceni svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na rezultatima celokupnog postupka. Tako drugostepeni sud zaključuje, između ostalog - na osnovu činjenica koje su dovele do povlačenja tužbe u predmetu razvoda braka tužilje i pokojnog supružnika da njihova zajednica života nije bila prekinuta (u tužbi je navedeno prebivalište za obe stranke na istoj adresi). Međutim, to može biti eventualno samo dokaz o istom prebivalištu stranaka u toj parnici, ali ne i dokaz o postojanju njihove zajednice života. Bračni drugovi i po prestanku zajednice života mogu nastaviti da stanuju na istoj adresi odn. u istom stanu ili kući. Zajednica života bračnih drugova podrazumeva, pored ostalog, postojanje uzajamne naklonosti i ljubavi, poštovanje, razumevanje i poverenje, a ne samo stanovanje na istoj adresi. Dakle, ono što je bitno za odluku u ovoj parnici, a što po oceni ovog suda nije utvrđeno na nesumljiv način, je činjenica da li je zajednica života bračnih drugova prekinuta pre smrti jednog od bračnih drugova. Po oceni Vrhovnog suda, neprihvatljiv je stav izražen u pobijanoj presudi da tužena nije dokazala ovu činjenicu, uprkos nespornim činjenicama da sada pokojni nije prirodni otac deteta rođenog u braku -4-
PORODIČNO PRAVO sa tužiljom, da je po saznanju za tu činjenicu podneo tužbu za razvod braka, navodeći da su zbog toga njihovi odnosi trajno poremećeni, da je ta tužba odbačena kao neuredna upravo zbog netačne adrese, da se tužilja nije nalazila u stanu sada pokojnog u vreme njegove smrti, a ni neposredno pre toga. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2614/08 od 11.03.2009. godine)
BRAČNOST (Član 17. Porodičnog zakona)
5. Bračnost je bračna smetnja za zasnivanje vanbračne zajednice. Iz obrazloženja: Kako je brak tužene koji je zaključen 1980. godine, prestao tek 1997. godine, između nje i tužiočevog oca nije mogla biti zasnovana vanbračna zajednica koja je po pravnim dejstvima izjednačena sa bračnom zajednicom, shodno čl. 16. i 44. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, jer je u vreme zasnivanja zajednice između tužene i tužiočevog oca postojala bračna smetnja (bračnost) na strani tužene. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12104/03 od 30.01.2004. god.)
NAČINI PRESTANKA BRAKA (Član 30. Porodičnog zakona)
6. Ukoliko je, između istih stranaka, ranije pokrenut postupak za razvod braka pred stranim sudom i još uvek nije okončan, postupak povodom istog predmeta pred domaćim sudom će se prekinuti. Iz obrazloženja: Iz stanja u spisima vidi se da su parničari dugo vremena na radu u Nemačkoj i da je tužena pred sudom u Nemačkoj 26.02.2001. godine pre podnošenja tužbe za razvod braka u ovom postupku već podnela tužbu za razvod braka i da postupak po toj tužbi nije okončan. Ukoliko bi se u ponovnom postupku ispostavila istinitost navedenih činjenica, po odgovarajućim odredbama Zakona o rešavanju sukoba Zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima, prvostepeni sud će na zahtev stranaka prekinuti postupak u ovoj pravnoj stvari pod sledećim uslovima: -5-
PORODIČNO PRAVO 1. Ako je u toku spor pred stranim sudom u istoj stvari između istih stranaka, 2. Ako je prvo pred stranim sudom pokrenut postupak u istoj stvari, 3. Ako za taj spor ne postoji isključiva nadležnost suda SRJ i 4. Ako postoji faktička uzajamnost. Ukoliko bi postupak pod navedenim uslovima bio prekinut, nastavak postupka bi zavisio od ishoda postupka pred stranim sudom. Ako bi bila doneta pravosnažna presuda stranog suda o razvodu braka i pri tom ista bila pravosnažno priznata, tužba pred našim sudom bi morala biti odbačena, a u suprotnom postupak bi morao biti nastavljen. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1107/01 od 15.10.2001. god.)
7. Postojanje bračne tekovine i njena podela kao posebni pravni instituti ne mogu uticati na pravo jednog bračnog druga da tužbom traži razvod braka. Iz obrazloženja: Suprotno navodima žalbe, Okružni sud nalazi da je prvostepena presuda u navedenom delu zasnovana na činjeničnom stanju koje je potpuno i pravilno utvrđeno, i na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo, a ne stoje ni bitne povrede odredaba parničnog postupka, iz člana 354. stav 2. ZPP, na koje ovaj sud kao drugostepeni pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se pobijana presuda imala ukinuti. Naime, po provedenom postupku utvrđeno je da su parnične stranke zaključile brak 7. novembra 1971. godine, iz kog braka imaju dvoje punoletne dece, pa s obzirom da mirenje bračnih drugova nije uspelo, da je tužilja u nastavku postupka ostala kod zahteva da se brak parničnih stranaka razvede zbog trajno poremećenih odnosa, to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je u smislu odredbe člana 83. Zakona o braku i porodičnim odnosima brak parničnih stranaka razveo. Prvostepeni sud je za svoju odluku u obrzaloženju iste dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, a koji se navodima žalbe tuženog ne dovode u sumnju. Žalbeni navodi tuženog, da je prvostepeni sud trebalo prethodno pre odluke o razvodu braka da odluči o podeli bračne tekovine su neosnovani. Ovo stoga, što postojanja bračne tekovine i njena podela kao posebni pravni instituti ne mogu uticati na pravo jednog bračnog druga da tužbom traži razvod braka, jer se bračna tekovina, shodno odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, može deliti kako tokom trajanja braka tako i po razvodu braka, pa se stoga razvod braka ne može uslovljavati prethodnom podelom bračne tekovine. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 345/97 od 22.01.1997. god.)
NIŠTAVOST BRAKA (Član 31. – 36. Porodičnog zakona)
8. Odluka nižestepenog suda kojom se odbija zahtev da sud utvrdi da je ništav zaključen brak je pravilna, jer - pri zaključenju braka - nijedan od supružnika nije bio nesposoban za -6-
PORODIČNO PRAVO rasuđivanje, niti je u krvnom, adaptivnom ili tazbinskom srodstvu, niti je brak zaključen pod prinudom, zabludom ili pretnjom. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: tužilac AA je sin sada pokojnog PP; tužena je sa ocem tužioca PP zaključila brak 01.1.1997. godine; od aprila 1996. godine do zaključenja braka tužena BB je sa pokojnim PP živela u vanbračnoj zajednici i to u svom stanu; da je bračna zajednica između tužene i sada pokojnog PP trajala neprekidno do smrti PP - 2001. godine; da je za sve vreme trajanja braka između oca tužioca i tužene postojao je i kontinuitet zajednice života. Tužilac je sa svojom porodicom živeo do 1997. godine u stanu kod svoga oca a iz ovog stana iseljen je 1997. godine po pravnosnažnosti presude u naznačenom predmetu od 24.10.1998. godine u sporu koji je vođen po tužbi sada pokojnog PP za iseljenje ovde tužioca - njegovog sina G. i njegove porodice zbog međusobno poremećenih odnosa. Nakon zaključenja braka, tužena BB je sa sada pokojnim PP zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen od strane nadležnog Opštinskog suda , koji je - po tužbi tužioca - reduciran za svojinski deo tužiočeve majke. Odnosi u braku su bili skladni i među njima je postojala zajednica života i pre zaključenja braka kao i posle zaključenja braka sve do smrti, a otac tužioca za života nije podneo tužbu za poništaj braka. Polazeći od ovakvog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer nisu ispunjeni uslovi za poništaj braka predviđenih članovima 31. do 36. Porodičnog zakona. Odredbom člana 31. ovog Zakona propisano je da je brak ništav ako su ga sklopila dva lica istog pola, ako izjave volje supružnika nisu bile potvrdne, ili ako brak nije sklopljen pred matičarem. Članom 32. ovog Zakona propisano je da je brak ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika, s tim što brak između lica iz člana 32. stav 1. Zakona neće biti poništen ako je zajednica života supružnika naknadno uspostavljena ( član 32. stav 2. Zakona). Takođe, odredbom člana 33. istog Zakona je propisano da je brak ništav ako je sklopljen za vreme trajanja ranijeg braka jednog supružnika, s tim da novi brak neće biti poništen ako je raniji brak u međuvremenu prestao. Isto tako, brak je ništav ako ga je sklopilo lice nesposobno za rasuđivanje ( član 34. Zakona ). Brak je ništav i ako su ga međusobno sklopili krvni, adoptivni, ili tazbinski srodnici među kojima nije dozvoljeno sklapanje braka ( čl. 35. i 36. Zakona ). Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, kao i da je brak zaključen između dva lica suprotnog pola, da je sklopljen radi zajednice života koja je faktički postojala i pre zaključenja braka i koja je trajala sve do smrti pokojnog supružnika, da u vreme zaključenja ovog braka ni jedna od stranaka nije bila u braku, da ni jedan od supružnika nije bio nesposoban za rasuđivanje niti je u krvnom, adoptivnom ili tazbinskom srodstvu, a takođe da ne stoje ni uslovi za rušljivost braka ( jer brak nije zaključen pod prinudom, zabludom ili pretnjom ) - to je pobijana odluka u svemu pravilna i zakonita. Navodi tužioca da je njegov otac - sada pokojni PP - bio mnogo stariji od tužene ( skoro punih 30 godina ) i da brak nije zaključen iz emocionalnih razloga, su neosnovani jer je u toku postupka utvrđeno da je brak zaključen radi zajednice života i da je ta zajednica trajala sve do smrti pokojnog PP, kao i pre sklapanja braka. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1467/06 od 06.09.2006. godine) -7-
PORODIČNO PRAVO
9. Odluka nižestepenog suda kojom se odbija zahtev da sud utvrdi da je ništav zaključeni brak je pravilna. Naime, pri zaključenju braka nijedan od supružnika nije bio nesposoban za rasuđivanje, niti je u krvnom, adaptivnom ili tazbinskom srodstvu, niti je brak zaključen pod prinudom, zabludom ili pretnjom. Iz obrazloženja: U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je: Tužilac je sin imenovanog - sada pokojnog, tužena je sa tim ocem tužioca zaključila brak 01.01.1997. godine, a od aprila 1996. godine do zaključenja braka sa njim je živela u vanbračnoj zajednici i to u svom stanu, njihova bračna zajednica je trajala neprekidno do njegove smrti 2001. godine. Za sve vreme trajanja braka postojao je kontinuitet u zajednici života. Tužilac je sa svojom porodicom živeo do 1997. godine u stanu kod svoga oca i iz ovog stana je iseljen 1997. godine a po pravnosnažnoj presudi od 24.10.1998. godine u sporu koji je vođen po tužbi sada pokojnog za iseljenje svoga sina - ovde tužioca i njegove porodice zbog međusobno poremećenih odnosa. Nakon zaključenja braka, tužena je sa svojim - sada pokojnim suprugom zaključila navedeni overeni ugovor o doživotnom izdržavanju od 30.05.1997. godine, koji je po tužbi tužioca reduciran za svojinski deo tužiočeve majke. Odnosi u braku su bili skladni i među njima je postojala zajednica života i pre zaključenja braka kao i posle zaključenja braka sve do smrti, a otac tužioca za života nije podneo tužbu za poništaj braka. Nižestepeni sudovi su, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer nisu ispunjeni uslovi za poništaj braka predviđeni članovima 31. do 36. Porodičnog zakona. Odredbom člana 31. ovog Zakona propisano je da je brak ništav ako su ga sklopila dva lica istog pola, ako izjave volje supružnika nisu bile potvrdne ili ako brak nije sklopljen pred matičarem. Članom 32. propisano je da je brak ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika, s tim što brak između lica iz člana 32. stav 1. ovog Zakona neće biti poništen ako je zajednica života supružnika naknadno uspostavljena. Odredbom člana 33. Zakona takođe je propisano da je brak ništav ako je sklopljen za vreme trajanja ranijeg braka jednog supružnika, s tim da novi brak neće biti poništen ako je raniji brak u međuvremenu prestao. Brak je ništav i ako ga je sklopilo lice nesposobno za rasuđivanje ( član 34. Zakona ), ako su ga međusobno sklopili krvni, adoptivni, ili tazbinski srodnici među kojima nije dozvoljeno sklapanje braka ( čl. 35. i 36. Zakona ). Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, a s obzirom da je brak zaključen između dva lica suprotnog pola, da je sklopljen radi zajednice života koja je faktički postojala i pre zaključenja braka i koja je trajala sve do smrti pokojnog supruga, da u vreme zaključenja ovog braka ni jedna od stranaka nije bila u braku, da ni jedan od supružnika nije bio nesposoban za rasuđivanje niti je u krvnom, adoptivnom ili tazbinskom srodstvu, a da takođe ne stoje ni uslovi za rušljivost braka ( ničim nije potvrđeno da je brak zaključen pod prinudom, zabludom ili pretnjom ) - to je pobijana odluka u svemu pravilna i zakonita. Navodi tužioca da je njegov sada pokojni otac bio mnogo stariji od tužene, da brak nije zaključen iz emotivnih razloga, su neosnovani jer je u toku postupka utvrđeno da je brak zaključen radi zajednice života i da je ta zajednica trajala sve do smrti pokojnog supruga, te da je postojala i pre sklapanja braka. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1467/06 od 06.09.2006. godine ) -8-
PORODIČNO PRAVO
10. Faktičkom zajednicom življenja ne ostvaruje se svrha braka. Iz obrazloženja: Stoji činjenica da je predmetni stan pok. D. kao nosilac stanarskog prava otkupila iz društvene svojine pre nego što je razveden brak između nje i tužioca, ali pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je taj brak bio fiktivan i da je zbog toga ništavan u smislu člana 78. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, koji je bio na snazi u vreme zaključenja i razvoda tog braka. Sam tužilac, saslušan kao stranka u toku prvostepenog postupka, nije osporio činjenicu da je brak zaključen samo u cilju da bi stekao pravo svojine na predmetnom stanu, pa je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova, ništav. Isticanje u reviziji tužioca da je on ipak živeo u zajednici sa pok. D. irelevantno je, kada je nesporno da je u toj zajednici živela i njegova vanbračna supruga i njihovo dvoje dece, jer samo faktičkom zajednicom življenja ne ostvaruje se svrha braka. Moralne komponente braka čine slobodno izražena volja žene i muškarca da zaključe brak koji će se zasnivati na ravnopravnosti, obostranoj naklonosti, ljubavi, poštovanju, razumevanju i poverenju. U ovom slučaju toga nije bilo, pa su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su o ništavosti toga braka odlučivali kao o prethodnom pitanju u smislu čl. 12. ZPP. Kada se radi o ništavom braku, smatra se da isti nije postojao, pa samim tim tužilac i ne može da izvlači pravo svojine na predmetnom stanu po osnovu sticanja, odnosno otkupa tog stana za vreme trajanja te bračne zajednice. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 791/05 od 8.02.2006. god.)
11. Brak, zaključen ne radi koristi već radi ostvarenja emotivne veze i zajednice života, nije ništav. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan zahtev tužioca za poništaj braka, zaključivši da za to nisu ispunjeni uslovi u smislu člana 32. i 34. Porodičnog zakona, koji se primenjuje na osnovu člana 357. st. 2. i 3. istog. Iako je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima, revizijskim navodima tužioca se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude jer je pravilno zauzeto pravno stanovište o nepostojanju razloga za traženu ništavost braka iz materijalnopravnih razloga u domenu razloga za ništavost braka. Relevantne odredbe: Brak je ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika - član 32. Porodičnog zakona. Brak je ništav ako ga je sklopilo lice nesposobno za rasuđivanje - član 34. Porodičnog zakona. U konkretnom slučaju utvrđeno da je pokojni imenovani supružnik, prilikom zaključenja braka, bio sposoban za rasuđivanje, bez obzira na svoju tešku bolest; da se sa tuženom poznavao još iz mladosti kada su bili u emotivnoj vezi; da je ona znala za njegovu bolest i želela da ostatak života prove-9-
PORODIČNO PRAVO de sa njim, kako bi mu pružila pomoć i negu odn. da su zaključili brak i uspostavili zajednicu života koja je trajala do njegove smrti; Može se zaključiti da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da nisu ispunjeni materijalnopravni uslovi za poništaj braka. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1191/08 od 05.06.2008. godine)
12. Ništav je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova jer samom faktičkom zajednicom useljenja ne ostvaruje se svrha braka. Iz obrazloženja: Kad bračni drugovi posle zaključenja braka uspostave zajednicu života, bez obzira na njihovu starost, ne postoji pravni osnov za poništaj tog braka, predviđen odredbom člana 78. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Međutim, ništav je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova jer samom faktičkom zajednicom življenja ne ostvaruje se svrha braka. Moralne komponente braka, čini slobodno izražena želja žene i muškarca da zaključe brak koji će se zasnivati na ravnopravnosti, obostranoj naklonjenosti i ljubavi, poštovanju, razumevanju i poverenju. Dakle, životnu zajednicu bračnih drugova ispunjavaju prava i dužnosti ekvivalentna pravima i dužnostima supružnika. Pravni značaj samo onoga o čemu su se bračni drugovi sporazumeli u pogledu svojih prava i obaveza, ne kvalifikuje prirodu i sadržinu bračne zajednice u statusnoj koncepciji. Ovo zbog toga što zajednica života podrazumeva zadovoljenje svih emotivnih, seksualnih, kreativnih, moralnoetičkih, kulturnih, ekonomskih i svih drugih ali uzajamnih potreba bračnih drugova čime se ostvaruje prema citiranoj odredbi Zakona o braku i porodičnim odnosima svrha braka i bez obzira što se ne može predvideti dužina trajanja braka i zajednice života u braku, brak treba da bude zaključen bar sa namerom da ta zajednica života traje, ako ne neodređeno, ono bar duže vreme. Vrhovni sud kod ocene navoda izjavljene revizije nalazi da je pravno stanovište nižestepenih sudova da su tužena i sada pokojni otac tužilje uz volju da brak zaključe, bez obzira na njihovo starosno doba (tužena rođena 1960. godine a otac tužilje rođen 1927. god.), brak zaključili u cilju zajednice života, neprihvatljivo i zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega su obe nižestepene presude ukinute. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja utvrditi sve subjektivne i objektivne pretpostavke koje čine sadržinu braka i sadržinu zajednice života bračnih drugova i s obzirom na svrhu braka, ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu tužilje kojim je tražila da se poništi brak zaključen između sada njenog pokojnog oca i tužene. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1767/2004 od 30.06.2004. god.)
13. Kad su bračni drugovi posle zaključenja braka uspostavili zajednicu života, bez obzira na njihovu starost, ne postoji pravni osnov za poništaj toga braka, predviđen članom 78. Zakona o braku i porodičnim odnosima SR Srbije. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 187/86) - 10 -
PORODIČNO PRAVO
14. Ništav je brak koji nije zaključen u cilju zajednice života bračnih drugova, kad je jedan bračni drug bio svestan da stvarne egzistencije braka neće biti, s obzirom na teško zdravstveno stanje drugog bračnog druga, već je za stupanje u brak sa licem koje je bilo u teškom zdravstvenom stanju uz predodžbu lekara o tome, bio motivisan da ovim putem ostvari imovinske i druge koristi. (Vrhovni sud Srbije, Gž. 188/85 od 8.05.1985. god.)
RUŠLJIVOST BRAKA (Član 37. - 39. Porodičnog zakona)
15. Kada je na njegovo sklapanje supružnik pristao u zabludi o ličnosti drugog supružnika ili o nekoj njegovoj bitnoj osobini - brak je rušljiv. Zabluda o bitnoj osobini postoji kada se radi o osobini zbog koje supružnik koji je u zabludi ne bi sklopio brak da je za nju znao (trajna, opasna, teška bolest i sl.). Dakle, nema osnova za utvrđivanje rušljivosti braka ako je brak sklopljen radi ostvarivanja zajednice života i ako je jedan od supružnika bio bolestan od teške bolesti sa smrtnim ishodom ako za nju nije znao u momentu zaključenja braka, pa nije ni mogao dovesti u zabludu svog supružnika. Iz obrazloženja: Pošavši od utvrđenog činjeničnog stanja, a primenjujući odredbe člana 77. stav 2. i člana 78. Zakona o braku i porodičnim odnosima (koji je važio u vreme zaključenja braka, kao i u vreme podnošenja tužbe) pobijanom presudom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti pomenutog braka odn. za utvrđenje osnova za poništaj braka. Merodavno pravo za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva u ovoj parnici su odredbe Porodičnog zakona, na čiju primenu upućuju odredbe njegovog člana 357. - sudski postupak pokrenut po odredbama prethodnog Zakona nastaviće se prema odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana početka primene Porodičnog zakona doneta prvostepena odluka, kao i u slučaju ako takva odluka bude ukinuta posle početka njegove primene. Relevantne odredbe: Brak je ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika, ali ni takav brak se neće poništiti ako je zajednica života supružnika naknadno uspostavljena - član 32. Porodičnog zakona. Zabluda je uzrok rušljivosti braka. Brak je rušljiv kada je na njegovo sklapanje supružnik pristao u zabludi o ličnosti drugog supružnika ili o nekoj njegovoj bitnoj osobini. Zabluda o nekoj bitnoj osobini postoji kada se radi o osobini zbog koje supružnik koji je u zabludi ne bi sklopio brak da je za nju znao - član 39. Porodičnog zakona. Ove, a ni druge odredbe Porodičnog zakona, za razliku od prethodnog, ne definišu koje su to bitne osobine jednog bračnog druga koje bi drugog bračnog druga odvratile od stupanja u brak, ali to može biti trajna, opasna i teška bolest - kako je to definisao ranije važeći Zakon. - 11 -
PORODIČNO PRAVO Bez obzira što se sud u pobijanoj presudi pozvao na odredbe ranije važećeg Zakona, u postupku koji je prethodio donošenju presude utvrđene su sve bitne činjenice i okolnosti od značaja za odluku u ovoj parnici. Ono što je bitno je činjenica da je sada pokojna do prvih saznanja o eventualnoj bolesti mogla doći tek kada se javila lekaru, od kada je počelo i njeno lečenje. U konkretnom slučaju, bolest je već bila u odmakloj fazi, te je malo verovatno da je za svoju bolest znala mnogo ranije, da se zbog toga nije javljala lekaru i lečila i na kraju da to nije saopštila svom supružniku. Takođe je utvrđeno da je brak sada pokojnih supružnika sklopljen radi ostvarivanja zajednice života, a ne radi ostvarenja eventualnih zakonom nedozvoljenih ciljeva, tako da nema osnova ni za utvrđenje ništavosti braka u smislu člana 32. Porodičnog zakona. Suprotno navodima revizije, materijalno obezbeđenje tužilja je ostvarila zaključenjem ugovora o poklonu pre sklapanja braka, iz čega se može zaključiti da ni to nije bio cilj sklapanja braka. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3709/08 od 08.04.2009. godine)
SPORAZUM O RAZVODU (Član 40. Porodičnog zakona)
16. Isključivo presudom o razvodu braka ili eventualno izvodom iz matične knjige rođenih za roditelje lica u pitanju (u kom izvodu se konstatuje činjenica razvoda braka) može se utvrđivati statusna činjenica razvoda braka. Dakle, ona se ne može utvrđivati iz iskaza svedoka ili stranaka. Iz obrazloženja: Roditelji tuženog razveli su se 1964. godine, kada je tuženi imao dve godine. U spisima predmeta nema presude o razvodu braka što predstavlja propust, jer se statusne činjenice razvoda braka ne mogu utvrđivati iz iskaza svedoka ili stranaka, već isključivo presudom o razvodu braka ili eventualno izvodom iz matične knjige rođenih za roditelje tuženog, u kom izvodu se konstatuje činjenica razvoda braka. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 10567/10 (2) od 17.03.2010. godine)
17. Da bi sud doneo pravilnu odluku da je sporazum za razvod braka zaključen u interesu maloletne dece mora ispitati ukupan iznos sredstava potreban po njihovo izdržavanje, materijalne mogućnosti oba roditelja i njihov radni status. Iz obrazloženja: U skladu sa članom 362. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prvostepeni sud je bio u obavezi da oceni sporazumni predlog za razvod braka u okviru koga su se supružnici sporazumeli i o visini doprinosa za izdržavanje maloletne dece. U tom smislu prvostepeni sud može ispitivati činje- 12 -
PORODIČNO PRAVO nice i sprovoditi dokazni postupak kako bi utvrdio da li su ovim sporazumom u dovoljnoj meri zaštićeni interesi maloletne dece. Stoga je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku primenom odredbi iz člana 309, 310, 310a i 311. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, utvrdi ukupan iznos sredstava potreban za izdržavanje maloletne dece predlagača, materijalne mogućnosti oba roditelja i njihov radni status, jer od svih ovih činjenica zavisi da li je sporazum o visini naknade za izdržavanje maloletne dece u njihovom interesu. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 5107/03 od 12.06.2003. god.)
18. Kada se u smislu člana 348. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima smatra da su stranke podnele sporazumni predlog za razvod braka, kao i da se mldb. deca stranaka povere majci, a otac obaveže na plaćanje izdržavanja, odluka suda o poveravanju dece mora biti zasnovana na određenim činjenicama koje su neophodne za procenu interesa dece, pa kada te činjenice nisu navedene u tužbi – sporazumnom predlogu stranaka, onda prvostepeni sud u smislu člana 362. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima treba da ispita činjenice i sprovede dokazni postupak o delu predloga bračnih drugova koji se odnosi na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje dece radi procene da li će interesi mldb. dece sporazumom stranaka biti u dovoljnoj meri zaštićeni. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 249/98 od 5.03.1998. god.)
RAZVOD PO TUŽBI (Član 41. Porodičnog zakona)
19. Sud neće uvažiti predlog tužene da se brak razvede primenom člana 40. Porodičnog zakona ukoliko je postupak za razvod braka pokrenut tužbom, a ne sporazumom stranaka. Iz obrazloženja: Prema navodima žalbe, sud je propustio da održi ročište koje je navodno zakazano za 16.11.2009. godine, čime tuženoj nije dozvolio da se izjasni o svim bitnim pitanjima bračno-imovinskog karaktera. Ovi navodi nisu osnovani, jer se iz predmeta vidi da je sud zakazano ročište za 03.11.2009. godine kome su prisustvovale parnične stranke i punomoćnik tužioca i da je na tom ročištu zaključena glavna rasprava i doneta prvostepena presuda. Glavna rasprava kasnije nije otvarana, niti je zakazano ročište za 16.11.2009. godine kako se to pogrešno tvrdi u navodima žalbe. Iz predmeta se takođe vidi da tužena nije sporila da su bračni odnosi stranaka bitno i trajno poremećeni i da se saglasila da se njihov brak razvede. Neosnovan je navod žalbe da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje u pogledu postojanja zajedničke imovine, jer takav zahtev tokom postupka stranke nisu postavile, a isti se žalbom ne može postavljati. Neosnovan je navod žalbe da sud nije uvažio predlog tužene da se brak razvede primenom člana 40. Porodičnog zakona, ovo stoga što je postupak pokrenut tužbom, a ne sporazumom stranaka, te je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, a istovremeno - sud nije vezan za pravni osnov na koji se stranke pozivaju. - 13 -
PORODIČNO PRAVO Dakle, prvostepeni sud je na osnovu nespornih činjenica da je brak stranaka zaključen 17.08.2006. godine a da su bračni odnosni ozbiljno i trajno poremećeni, pravilnom primenom materijalnog prava doneo odluku kojom je brak stranaka razveo. Zbog toga je žalba tužene odbijena kao neosnovana, a ožalbena presuda - primenom čl. 375. Zakona o parničnom postupku - potvrđena. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 177/10 od 02.03.2010. godine)
20. Brak stranaka je razveden shodno članu 83. Zakona o braku i porodičnim odnosima, a pitanje supružanskog izdržavanja trebalo je rešiti nakon utvrđenja da li je bračni drug, koji izdržavanje traži, bez opravdanog razloga napustio bračnog druga, koji ima obavezu izdržavanja. Iz obrazloženja: U parnici je brak razveden. Bračni drug, bez stalnih mesečnih primanja i druge imovine, tražio je supružansko izdržavanje u iznosu od 25% od penzijskih primanja svog bivšeg bračnog druga. Sud je takav zahtev usvojio, s obzirom da je našao da bračni drug koji izdržavanje traži, posle 30 godina braka nije zajednicu napustio neopravdano i zlonamerno. Zbog poremećenih odnosa došlo je do razvoda braka, zajednica je raskinuta, jer je obveznik izdržavanja u toku trajanja braka svog bračnog druga isterivao, tukao, sve to pod uticajem alkohola, pa se ne može pripisati bračnom drugu koji je izdržavanje tražio, da je zajednicu napustio bez ikakvog razloga i odbiti ga od zahteva za traženim izdržavanjem. (Iz presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 16/98 od 2.02.1998. god.)
21. Presuda kojom se razvodi brak mora biti razumljiva, potpuna i neprotivrečna da bi bila izvršiva. Iz obrazloženja: Pobijana presuda ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati. Izreka ove presude kojom se razvodi brak stranaka, nerazumljiva je, nepotpuna i protivrečna, jer ne sadrži podatke o datumu, mestu i državnom organu pred kojim je zaključen brak stranaka, niti broj i oznaku matične knjige venčanih, kao ni potpune lične podatke stranaka kao bračnih drugova, pri čemu su podaci o prezimenu tužilje protivrečni sadržini izvoda iz matične knjige venčanih u spisima. O ovim činjenicama nema ni razloga u obrazloženju prvostepene presude. Zbog navedenih nedostataka izreke i obrazloženja pobijana presuda je zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 13. Zakona o parničnom postupku, na koju prvostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a koja povreda je čini neizvršivom. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti učinjenu povredu na koju je ukazano ovim rešenjem, tako što će na osnovu sprovedenog dokaznog postupka i ocene svih izvedenih dokaza ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu za razvod braka, pravilnom primenom materijalnog prava. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 11768/95 od 22.02.1996. god.) - 14 -
PORODIČNO PRAVO
OČINSTVO (Član 45. Porodičnog zakona)
22. Zakonska pretpostavka da je otac deteta koje je rođeno u braku muž majke deteta je oboriva.
Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je mal. M. rođ. 24.7.2000. godine u L., od majke S. P. koja je u to vreme bila u braku sa T. P. U parničnom postupku koji je vođen pred prvostepenim sudom, po tužbi mal. M. i njene majke S., presudom P. br. ____od 2.03.2001. godine utvrđeno je da tamo tuženi T. nije prirodni otac mal. M. Uvidom u spise tog predmeta utvrđeno je da je obavljeno veštačenje putem DNK-a, čiji je rezultat da T. nije biološki otac mal. M. Pravilno ocenjujući izvedene dokaze a posebno iskaze parničnih stranaka, a u vezi s tim prihvatajući, i po oceni Okružnog suda sasvim uverljiv i pouzdan iskaz tužilje S., prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja S. u avgustu 1999. godine, i pored toga što je bila u braku s pomenutim T., stupila u vezu i polne odnose s tuženim, da je polne odnose održavala istovremeno sa obojicom sve do septembra 1999. godine, a od tada polne odnose je održavala samo s tuženim Z., a kako je pouzdano utvrđeno, veštačenjem putem lekara ginekologa da je mal. M. začeta u periodu između 29.10. i 2.11.1999. godine, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tuženi prirodni otac mal. tužilje. Na ovo upućuje okolnost da tuženi nije uspeo da dokaže da je u vreme začeća mal. M. njena majka održavala polne odnose i s drugim muškarcima, zatim da je na potpuno pouzdan način (putem DNK-a) utvrđeno da suprug tužilje S. nije prirodni otac mal. M., čime je oborena zakonska pretpostavka iz čl. 86. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80...), da je otac deteta rođenog u braku muž majke deteta, kao i ponašanje tuženog kada mu je tužilja saopštila da je u drugom stanju i da nosi njegovo dete, kojom prilikom je pokazivao radost, zatim da je izvesno vreme pred rođenje mal. M. sa S. proveo u iznajmljenom stanu u L., gde su njih dvoje planirali zajednički život. I najzad, kada se ima u vidu da je tuženi dva puta pozivan od strane Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo radi uzimanja uzoraka u vezi s veštačenjem putem DNK-a, određenog od strane suda, ali da je, bez opravdanih razloga, odbio da se podvrgne pregledu prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je primenom čl. 88. i 98. i čl. 367. do 375. Zakona o braku i porodičnim odnosima usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tuženi Z. J. prirodni otac mal. M. P. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1559/05 od 21.10.2005. god.)
23. Da bi sud doneo pravilnu odluku u postupku utvrđivanja očinstva mora pre veštačenja krvnih grupa i RH faktora utvrditi kritični period začeća deteta i činjenicu da li je majka održavala polne odnose sa licem čije se očinstvo utvrđuje u kritičnom periodu začeća. - 15 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi prirodni otac maloletne tužilje R. N. koju je rodila tužilja R. M. dana 10. 03. 1999. godine u B... i da se obaveže tuženi na plaćanje doprinosa za izdržavanje maloletne tužilje u iznosu od 40% od zarade koju ostvaruje u preduzeću u kome je zaposlen, počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće svakog prvog do petog u mesecu sve dok ta obaveza traje, a na ruke tužilji R.M. - majci i zakonskom zastupniku maloletne tužilje. Po žalbi tužilje Okružni sud je navedenu presudu ukinuo, jer je ista zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, pošto je prvostepeni sud propustio da utvrdi sve činjenice od značaja za pravilnu ocenu osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva. Tako je prvostepeni sud propustio da utvrdi kritični period začeća maloletne tužilje kao i da li je tužilja sa tuženim održavala polne odnose u vreme kritičnog perioda začeća. Radi utvrđenja ovih činjenica naloženo je prvostepenom sudu da pribavi izveštaj bolnice u kojoj je rođena maloletna tužilja na okolnosti kritičnog perioda začeća, da sasluša parnične stranke i po potrebi izvede druge dokaze kako bi utvrdio da li je majka maloletne tužilje u kritičnom periodu začeća održavala polne odnose sa tuženim. Ukoliko iz izvedenih dokaza proizlazi osnovan zaključak da je tuženi u kritičnom periodu začeća održavao polne odnose sa majkom maloletne tužilje, prvostepeni sud će odrediti veštačenje na okolnost analize osobine krvnih grupa i RH faktora, a ukoliko ovo veštačenje isključi očinstvo tuženog onda bi izvođenje drugih dokaza radi utvrđenja očinstva tuženog bilo suvišno. Ukoliko ovim veštačenjem tuženi ne bi bio isključen od očinstva uz veliki procenat verovatnoće da je otac maloletne tužilje, prvostepeni sud će po potrebi odrediti izvođenje dokaza antropološko-biološkog vešačenja preko Instituta za sudsku medicinu u Beogradu. Ukoliko tuženi odbija učešće u navedenim veštačenjima sud će odlučiti o tužbenom zahtevu bez izvođenja ovih dokaza, a na osnovu analize ostalih izvedenih dokaza pri čemu će posebno ceniti okolnost što je tuženi odbio da učestvuje u postupku veštačenja. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8309/03 od 22.07.2003. god.)
24. Ocem bračnog deteta smatra se ili muškarac koji ga prizna za svoje, ili muškarac čije je očinstvo utvrđeno odlukom suda. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, trećetuženi je priznao da je prirodni otac maloletne drugotužene, koja je rođena iz njegove vanbračne zajednice sa njenom majkom prvotuženom. Priznanje očinstva upisano je u matičnoj knjizi rođenih, u prisustvu prvotužene kao majke maloletne drugotužene, te trećetuženog kao njenog oca, čime je prvotužena dala prećutnu saglasnost. Do začeća deteta došlo je voljom prvotužene i trećetuženog, a oni su želeli dete, sve vreme su živeli u vanbračnoj zajednici, za vreme dva boravka prvotužene u bolnici prilikom održavanja trudnoće, trećetuženi ju je redovno obilazio i brinuo o njenom zdravstvenom stanju. Posle rođenja deteta, zajednica života je nastavljena i dalje i ona traje i danas, kao vanbračno porodično domaćinstvo. S druge strane, tužilac nije održavao intimne odnose sa prvotuženom. U takvoj situaciji, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim bi se utvrdilo da je tužilac prirodni otac maloletne drugotužene, odnosno tužbeni zahtev kojim bi se utvrdilo da trećetuženi nije prirodni otac maloletne drugotužene, uz pravne posledice ovakve presude. - 16 -
PORODIČNO PRAVO Bez uticaja su navodi revizije kojim se ukazuje da majka maloletne drugotužene – prvotužena nije dala izričitu saglasnost za priznanje očinstva svoga deteta od strane trećetuženog. Ona se sa ovim priznanjem saglasila, o čemu je najbolji dokaz činjenica da oni i dalje žive u vanbračnoj zajednici, zajedno sa svojim detetom – maloletnom drugotuženom. Prema članu 88. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ocem vanbračnog deteta smatra se ili muškarac koji ga priznaje za svoje, ili muškarac čije je očinstvo utvrđeno odlukom suda. U konkretnom slučaju je trećetuženi priznao dete – maloletnu drugotuženu za svoje, pa se on smatra ocem deteta. Istovremeno, rezultat dokaznog postupka u ovom sudskom sporu, odnosno utvrđeno činjenično stanje ne ukazuje da su ispunjeni uslovi za utvrđivanje očinstva tužioca putem sudske odluke. Naprotiv, utvrđeno je da on nije prirodni otac maloletne drugotužene. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije Rev. 1185/97 od 25.03.1998. god.)
UTVRĐIVANJE OČINSTVA SUDSKOM ODLUKOM (Član 55. Porodičnog zakona)
25. Ako očinstvo nije utvrđeno priznanjem, može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom. Iz obrazloženja: Primenom odredbi člana 55, 73, 77. st. 3. 154. st. 1., 160, 161. i 163. Porodičnog zakona sud je usvojio tužbeni zahtev tužilja i utvrdio da je tuženi biološki otac tužilje maloletne N. i odredio da majka samostalno vrši roditeljsko pravo a tuženi kao otac plaća izdržavanje u iznosu od po 6.000 dinara od podnošenja tužbe pa u buduće mesečno. Izvedenim dokazima je utvrđeno da je u vreme začeća tuženi imao intimne odnose sa tužiljom M. koja je majka maloletne N. i živeo tokom trajanja trudnoće i po rođenju deteta do 2007. godine, kada su tužilja M. i tuženi živeli u vanbračnoj zajednici pri čemu tuženi nije osporavao očinstvo detetu maloletnoj N. već ju je izdržavao i ophodio se kao prema svom rođenom detetu. Tužilja M. po rođenju deteta nije prijavila ime oca iz razloga odnosa njene majke prema tome stanju koja je iskušenica manastira, a tuženi nije insistirao na upisu a u kontaktu sa sredinom nije osporavao svoje očinstvo u odnosu na maloletnu N.. Tuženi se po saznanju za začeće deteta od tužilje M. nije protivio rođenju deteta već su zajedno živeli jedno vreme u Opštini N.P., potom u S. i u P. u vreme njenog rođenja. Njihov odnos zajednice je bio skladan tuženi je obezbeđivao izdržavanje, smeštaj i ishranu. Njihova zajednica je trajala do novembra 2003. godine, po raskidu tuženi je dva do tri puta kontaktirao sa detetom uzimajući ga kod sebe i dajući mu izdržavanje a potom je prestao da daje izdržavanje kada je tužilja M. zasnovala zajednicu sa sadašnjim suprugom, ali je kupovao odeću maloletnoj N. U toku trajanja ovog postupka bila je doneta prvostepena presuda od strane Opštinskog suda u P, koja je bila pravnosnažna za koju je tuženi tražio ponavljanje postupka, kada je prvostepeni sud ukinuo tu presudu a u ponovnom postupku tuženi je predlagao veštačenje radi provere verovatnosti očinstva putem DNK analize. U toku postupka nije obezbedio uplatu predujma niti se odazivao usta- 17 -
PORODIČNO PRAVO novi za veštačenje, dok su se tužilje javile i uzeti su uzorci za DNK analizu od strane imenovane ustanove. Pošto je izvođenje dokaza veštačenjem putem DNK analize radi provere verovatnosti očinstva tuženog u odnosu na maloletnu N. u interesu tuženog, a on se nije podvrgao veštačenju to je sud ceneći sve ove okolnosti i činjenice utvrđene pre svega kroz iskaz parničnih stranaka pri čemu je tuženi saslušan, i potvrdio da je imao intimne odnose 12. ili 13. maja 2001. godine sa tužiljom M., a koji period se podudara sa verovatnim periodom začeća tužilje M. a prema nalazu veštaka – ginekologa i da tuženi nije osporio očinstvo maloletnoj N. u momentu kada mu je tužilja M. saopštila da je njegovo dete, već su zasnovali vanbračnu zajednicu i živeli zajedno u toku trajanja trudnoće, rođenja deteta i po rođenju do novembra 2003. godine a po raskidu zajednice da je dete viđao i uzimao kod sebe i ono ima pozitivan emotivni odnos prema njemu kao ocu, sud je utvrdio prema izvedenim dokazima da je tuženi prirodni otac tužilje maloletne N.. (Iz Presude Višeg suda u Užicu P2 br.3/10 od 13.04.2010. godine )
OSPORAVANJE OČINSTVA (Član 56. Porodičnog zakona)
26. Tužba radi osporavanja očinstva može se podneti u roku od 6 meseci od saznanja za činjenicu koja dovodi u sumnju očinstvo tužioca, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Iz obrazloženja: Nižestepeni sud je u provedenom postupku utvrdio da je tužilac još u vreme začeća maloltnog tuženog i u početnom stadijumu trudnoće tužene imao saznanje da je sterilan i da zbog toga ne može da ima dece, ali se saglasio sa trudnoćom tužene i priznao da je mal. tuženi koji je rođen 19. jula 1984. godine njegovo dete. Tužbu za ospravanje očinstva tužilac je podneo sudu 4. novembra 1993. godine. Odredbom člana 102. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da se tužba radi osporavanja očinstva može podneti u roku od 6 meseci od dana saznanja za činjenicu koja dovodi u sumnju njegovo očinstvo, a najkasnije u roku od 10. godina od rođenja deteta. U konkretnom slučaju tužilac je tužbu radi osporavanja očinstva maloletnog tužioca podneo po proteku roka od 6 meseci od dana saznanja za činjenicu koja dovodi u sumnju njegovo očinstvo, pa je nižestepeni sud uz pravilnu primenu materijalnog prava tužbu tužioca odbacio kao neblagovremenu. Navodima kojim nastoji da uveri revizijski sud da je za činjenicu da ne može da ima dece saznao tek nakon lekarskog pregleda, tužilac ustvari osporava rešenje nižestepenog suda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što u smislu člana 385. stav 3. ZPP ne predstavlja revizijski razlog, pa stoga ove navode revizije kao nedozvoljene Vrhovni sud nije ispitivao te ih i ne obrazlaže. Vrhovni sud je cenio i druge navode revizije ali je navao da nisu od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, pa je primenom člana 393. u vezi člana 400. ZPP odlučio kao u izreci ovog rešenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5793/97 od 10.12.1997. god.) - 18 -
PORODIČNO PRAVO
LIČNI ODNOSI (Član 61. Porodičnog zakona)
27. Ostvarivanje prava bliskih srodnika na održavanje ličnih odnosa s maloletnim detetom isključeno je ako bi se tome protivio najbolji interes deteta. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je majka sada pok. N.M., koji je bio u braku sa tuženom. Brak je trajao od 21. maja 2000. godine do 21. marta 2001. godine, kada je bračna zajednica faktički prekinuta. Tada je tužena sa detetom – maloletnim N.M., koji je rođen 2000. godine, napustila stan u kome je živela sa sada pok. N.M. On je poginuo u saobraćajnoj nezgodi 5. decembra 2001. godine, a tužena je pre toga pokrenula brakorazvodnu parnicu, koja je nakon smrti N.N. obustavljena. Iako su odnosi između tužilje i tužene bili loši, tužena je sa maloletnim detetom jednom posetila tužilju i njenu porodicu. Tada je došlo do verbalnog sukoba između tužilje i tužene i zbog toga se dalji kontakti između deteta i porodice njegovog pokojnog oca nisu nastavili. Za vreme trajanja bračne zajednice odnosi između tužilje i njene porodice i tužene sa druge strane bili su poremećeni. Prema izveštaju stručnog tima Centra za socijalni rad ... tužena, kao majka maloletnog deteta ima čvrsto ukorenjen negativan stav prema održavanju kontakta deteta sa roditeljima njegovog pokojnog oca. Ovakav stav je formiran kao posledica dubokih neslaganja između tužene i porodice njenog sada pok. supruga, kako u toku trajanja bračne zajednice tako i njenom prekidu, kada je došlo do ozbiljnih konflikata. Zbog optužbi roditelja pok. N.M. da su tužena i njena porodica krivi za smrt njenog sina, među njima su duboko usađeni netrpeljivost i neprijateljstvo. Tužena je uverena da bi tužilja i njen suprug na maloletno dete preneli mržnju koju imaju prema njoj i njenoj porodici. Negativan stav prema roditeljima njenog pokojnog muža projektovan je u okviru primarne porodice s majke na dete, u smislu potpunog negiranja postojanja babe i dede po ocu u životu deteta. Terenskom posetom u porodičnom okruženju deteta utvrđeno je da se o babi i dedi pred detetom ne govori, da ono o njima nema nikakvu informaciju, niti se za sada uopšte interesuje za njih. Tužilja kao baba ispoljava autentičnu motivaciju da održava kontakte sa detetom, ali i negativan stav prema tuženoj kao majci deteta. Mišljenje stručnog tima je da, imajući u vidu uzrast maloletnog deteta, duboko poremećene odnose i potpuni prekid kontakta između porodice majke i oca, kao i naglašenu emotivnu vezanost deteta za majku kao jedinog roditelja na koga je ono isključivo upućeno u zadovoljavanju svojih potreba, postoji rizik u pogledu daljeg pravilnog razvoja i vaspitanja deteta ukoliko bi se kontakti odvijali bez prisustva tužene kao majke. S obzirom na to da među strankama ne postoji spremnost za rešavanje sukoba, a da se dete ne bi našlo u središtu tih sukoba kao sredstvo za međusobno razračunavanje, mišljenje stručnog tima je da je prvenstveno potrebno ostvariti uslove za uspostavljanje i odvijanje kontakata između tužilje i deteta kroz minimum komunikacije i saradnje između tužene i roditelja svog pokojnog supruga i uz pomoć i posredovanje Savetovališta za brak i porodicu, a nakon toga, poštujući princip postupnosti i realizovati sam kontakt deteta i očeve porodice. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na pravilno utvrđeno činjenično stanje nepravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužiljin tužbeni zahtev za održavanje ličnih odnosa sa unukom osnovan i da je u interesu deteta i krajnji rok da dete konačno upozna - 19 -
PORODIČNO PRAVO babu i dedu po ocu, te da sa njima uspostavi i održava kontakte jer bi na taj način saznalo za svoje poreklo i očuvalo svoj identitet. U ovom slučaju postoje dva sukobljena prava na poštovanju privatnog života. Na jednoj strani postoji zahtev srodnika – babe – za zaštitu prava na poštovanje porodičnog života kroz održavanje ličnih odnosa sa detetom – maloletnim unukom. Na drugoj strani, takav zahtev zadire u sferu poštovanja prava na porodični život lica prema kome je zahtev usmeren. Ovaj sukob je moguće razrešiti jedino procenom najboljeg interesa deteta. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a naročito mišljenje stručnog tima Centra za socijalni rad, kome sudovi nisu dali dovoljan pravni značaj, za sada nisu ispunjeni uslovi iz člana 61. stav 5. Porodičnog zakona za održavanje ličnih odnosa između tužilje (babe) i unuka, pa je tužbeni zahtev valjalo odbiti. To pravo se može ostvariti kada se odnosi između tužilje i majke maloletnog deteta poprave i normalizuju. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2401/10 od 28.04.2010. godine)
28. Dužnost je roditelja sa kojim dete živi da omogući detetu ostvarivanje prava na održavanje ličnih odnosa sa drugim roditeljem u skladu sa odlukom suda, čak i ako to od tog roditelja zahteva određene materijalne izdatke. Iz obrazloženja: Presudom o razvodu braka dete je povereno na čuvanje, negovanje i vaspitanje majci, koja živi u zemlji (ona vrši roditeljsko pravo), sa pravom oca, koji živi u Švajcarskoj, da održava lične odnose sa maloletnim detetom koje će da provodi u Švajcarskoj sedam dana zimi i petnaest dana leti, ali samo u toku dana, dok bi dete noći provodilo sa majkom. Starost deteta od pet godina i pomenuti način viđanja između oca i deteta očigledno zahteva da majka sa detetom putuje u Švajcarsku i da sa njim bude noću. Prvostepeni sud je odlučio da sve troškove ovakvog viđanja između oca i maloletnog deteta i za maloletno dete, ali i za majku snosi otac. Odlučujući po žalbi koju je otac izjavio protiv takve presude Okružni sud je našao da je pravo deteta na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi zagarantovano zakonom, što istovremeno znači da je dužnost drugog roditelja sa kojim dete živi da detetu omogući ostvarivanje tog prava u skladu sa sudskom odlukom, pa čak i ako to zahteva od tog roditelja određene materijalne izdatke. U konkretnoj situaciji pravilno je prvostepeni sud zaključio da otac treba da snosi sve troškove vezane za putovanje majke i deteta u Švajcarsku, kao i za njihov smeštaj, s obzirom da dete noći po sudskoj odluci ne može da provodi sa ocem, već mora sa majkom. Međutim, po shvatanju Okružnog suda ostale troškove koji proističu iz boravka majke u Švajcarskoj, a koji su vezani za njenu ishranu, odeću, obuću i drugo što bi spadalo u domen njenog izdržavanja, otac kao bivši suprug ne treba da snosi jer on nema obaveze vezane za zakonsko izdržavanje majke deteta kao bivše supruge. Nametanje ocu i te obaveze za njega bi u konkretnoj situaciji predstavljalo očiglednu nepravdu. Upravo zbog toga Okružni sud je u tom delu i preinačio prvostepenu presudu. (Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 3195/08 od 5.12.2008. godine) - 20 -
PORODIČNO PRAVO
29. U najboljem interesu deteta, a prilagođen životnim prilikama oba roditelja, mora biti model viđanja maloletnog deteta sa roditeljem sa kojim ne živi. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, kako se osnovano ukazuje žalbom, u svojim razlozima nije naveo drugi deo nalaza i stručnog mišljenja ovlašćenog Instituta, a koji žalba citira. Međutim, to ne utiče - prema stavu drugostepenog suda - na pravilnost odluke o poveravanju zajedničkog deteta stranaka. Jer, i ako je Institut konstatovao da majka aktuelno ispoljava disfunkcionalne obrasce roditeljskog ponašanja koji se manifestuju kao neprepoznavanje razvojne potrebe deteta u uspostavljanju komunikacije sa ocem a uz odsustvo spremnosti da adekvatno podrži uspostavljanje i razvijanje ove komunikacije i da ukoliko se tokom narednih šest meseci ne realizuje, mišljenje je Instituta da postoje uslovi da se odluka o poveravanju promeni i dete poveri ocu. Ovakvo mišljenje ne utiče na pravilnost odluke o poveravanju, zato što je prvostepeni sud posle toga pribavio i nalaz i mišljenje nadležnog Centra za socijalni rad, u kome je izneto da u periodu od kada majka vrši roditeljsko pravo ona nije ugrožavala interesa deteta koje je adekvatno zbrinuto te da se nisu stekli uslovi za izmenu odluke o poveravanj. Pri tome, prvostepeni sud je utvrdio da od kako zajedničko dete stranaka sa majkom živi u B. tužilac ne dolazi da preuzme dete, što samo ukazuje na njegovu neodgovornost. Dakle, ni drugostepeni sud ne vidi opravdane razloge na strani tužioca da u B. gde živi njegovo dete preuzima dete, a majka naprotiv preduzima sve kako bi otac to činio pa u tom smislu kod tužene nema aktuelnog ispoljavanja disfunkcionalnog roditeljskog ponašanja u uspostavljanju komunikacije deteta sa ocem, pogotovo što sada dete ne živi sa roditeljima tužene. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio model viđanja deteta sa ocem kako je to predložio Centar za socijalni rad i žalba neosnovano ukazuje na nepravilnost te odluke. To što po navodima žalbe stranke slave istu slavu ne ugrožava prava tuženika da za njegovu slavu dete bude kod njega. Žalbeni predlog tuženika za preinačenje odluke o viđanju, prema stavu drugostepenog suda, nije osnovan iz razloga što dete stranaka sada živi u drugoj porodici u obližnjem mestu, pa je traženje tužioca da majka dovodi dete radi viđenja sa ocem neosnovano. Zato na strani tuženika nema opravdanih razloga za zahtev da mu tužena dovodi dete radi preuzimanja. Sve to znači da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 61. Porodičnog zakona. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 2. 34/08 od 21.03.2008. godine)
30. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje roditeljskog prava sud je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, odnosno njegovim emocionalnim potrebama i željama, prilikom određivanja načina ostvarivanja prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. - 21 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepeni sud pobijanom presudom odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud donese presudu kojom će izmeniti odluku o poveravanju maloletnika N.N. na negu, čuvanje i vaspitanje, utvrđenu presudom tog suda, te doneti odluku kojom će ga poveriti na negu, čuvanje i vaspitanje ocu (tužiocu). Obrazloženje - da je u postupku dokazano da tužilac grubo krši vršenje roditeljskog prava (da preduzima samostalno lečenje deteta bez odgovarajuće stručnosti itd.), te da i kroz postojeću sudsku odluku u pogledu modela viđanja sa detetom može ostvarivati svoje roditeljsko pravo (kroz preventivni nadzor putem organa starateljstva). Imajući u vidu odredbe člana 61. st. 1, 2. i 3., člana 65. st. 1. i 6., člana 78. stav 3., člana 81. stav 3. tačka 3., člana 266. stav 1. i člana 270. Porodičnog zakona, prvostepeni sud - međutim - u konkretnom slučaju propušta da pouzdano utvrdi da li se i u kojoj eventualnoj meri izvršava pravnosnažna i izvršna odluka tog suda u delu koji se odnosi na utvrđeni način viđanja, odnosno održavanja ličnih odnosa i kontakata tužioca i maloletnog deteta tj. ukoliko se ona ne izvršava, utvrdi koji su razlozi za to, da li je krivica na strani tužioca ili je ona na strani tužene; ako je krivica na strani tužene, da utvrdi kolika je krivica na njenoj strani, na koji način ona onemogućava viđanje tužioca sa njihovim maloletnim detetom, da li ostvaruje saradnju sa Centrom za socijalni rad, koliko sve to utiče na ostvarivanje prava deteta da ostvaruje lične kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61. stav 1. Zakona), a sve u smislu odredbe člana 81. stav 3. tačka 3. Zakona. Na ove okolnosti sud, u saradnji sa školskim psihologom ili pedagogom, odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo odabere, mora saslušati, tačnije zatražiti slobodno mišljenje deteta, shodno članu 65. stav 1. Zakona, imajući u vidu da se radi o detetu koje je u vreme odlučivanja bilo staro sedam godina i devet meseci. Taj razgovor je u konkretnom slučaju od značaja za ispitivanje osnovanosti tužbenog zahteva tužioca u pogledu opravdanosti izmene pravnosnažne i izvršne sudske odluke o poveravanju maloletnog deteta na negu, čuvanje i vaspitanje, a potom, saglasno eventualno novonastaloj situaciji, od stručnog tima Centra za socijalni rad zatražiti novi izveštaj u pogledu opravdanosti izmene te sudske odluke, rukovodeći se prvenstveno njegovim najboljim interesima, njegovim emocionalnim potrebama i željama - sve shodno članu 266. stav 1. Zakona. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3384/2006 od 27.06.2006. god.)
31. Komuniciranje deteta poverenog jednom roditelju dva radna dana u sedmici sa drugim roditeljem dovodi do remećenja njegovih radnih navika i školskih obaveza. Iz obrazloženja: Tužilja je u svojoj žalbi - prema obrazloženju osporenog rešenja - stavila primedbu na deo koji se tiče viđenja deteta u toku nedelje (sreda i četvrtak), i to zbog školskih obaveza deteta i promena koje to stvara u njegovom svakodnevnom ritmu. Stručni saradnici drugostepenog organa navode da blizina stanovanja roditelja maloletnog deteta čini da ovakav način kontakta ne utiče značajnije na remećenje njegovih radnih navika, ispunjavanje školskih obaveza i druženje i igru. Po ovim navodima, to je ujedno i prilika ocu da podeli deo roditeljske obaveze i odgovornosti sa majkom. Vrhovni sud Srbije nalazi da se navedeni razlozi tuženog organa za ovakvu odluku ne mogu prihvatiti kao osnovani, s obzirom na to da se pri utvrđivanju modela održavanja ličnog kontakta maloletnog - 22 -
PORODIČNO PRAVO deteta sa ocem mora voditi računa isključivo o interesima i potrebama deteta za njegov pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitanje - shodno odredbi člana 130. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Odluka da se školsko dete usred radne nedelje seli od majke kod oca ne može se pravdati blizinom stanovanja roditelja. Ovo zbog toga što, bez obzira na razdaljinu na kojoj žive roditelji dece, među njima ne postoji komunikacija ni dobri odnosi, pa svako pomeranje deteta tokom radne nedelje remeti njegove radne navike, školske obaveze i može biti od uticaja na njegov razvoj i uspeh u školi. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4253/2002 od 12.02.2003. god.)
MIŠLJENJE DETETA (Član 65. Porodičnog zakona)
32. Organ starateljstva dužan je da detetu dâ sva obaveštenja koja su mu potrebna za formiranje mišljenja a prilikom njegovom utvrđivanja u porodičnom sporu. Iz obrazloženja: Prvostepena presuda je isključivo zasnovana na mišljenju organa starateljstva i – pri tome - nije sporno da se u ovakvoj vrsti spora mora uvažiti mišljenje stručnih ustanova, u koje svakako I ovaj spade. Međutim, član 65. Porodičnog zakona definiše mišljenje deteta i predviđa da dete, koje je sposobno da formira svoje mišljenje, ima pravo da ga slobodno izrazi. Dete koje je navršilo 10 godina života može slobodno i neposredno izražavati svoje mišljenje i u sudskom postupku. Ali, da bi dete takvo mišljenje izrazilo, ono, po stavu 2. pomenutog člana, mora blagovremeno dobiti sva obaveštenja koja su mu potrebna za njegovo formiranje. Organ starateljstva, u svom izveštaju od 28.12.2009. godine, detaljno analizira socijalno-ekonomske i porodične prilike u kojima živi maloletnik, na koji način je sa njim uspostavljen kontakt, te se na bazi toga zaključuje da je on formirao svoje mišljenje vezano o viđanju sa babom i dedom po ocu i da ga slobodno izražava, a da u ovom momentu nije spreman da takve odnose sa njima održava. Iz tog izveštaja organa starateljstva se ne može utvrditi kakva su to obaveštenja, vezana za ostvarivanje najboljeg interesa maloletnog deteta u odnosu na konkretno pitanje, njemu prezentirana od strane stručnjaka organa starateljstva, a na osnovu kojih je dete formiralo svoje mišljenje odn. nije jasno na koji način je maloletnik formirao svoje mišljenje u datoj situaciji. Njegova majka je u parnici isticala strahove koji postoje kod deteta od eventualne mogućnosti oduzimanja deteta od strane oca, određene psihološke probleme koje je dete imalo povodom toga, zbog čega je i lečeno. Stoji činjenica da organ starateljstva nije obavio nikakav razgovor sa ovde tužiocima, pa ni sa tog aspekta detetu nisu data potrebna obaveštenja. Prvostepeni sud nije cenio ni činjenicu da su sami tužioci razvedeni, da žive u različitim mestima, ali to u daljem toku postupka nije od značaja, s obzirom da je u odnosu na tužilju postupak pravnosnažno završen. - 23 -
PORODIČNO PRAVO Međutim, sve što je navedeno, vezano za postojanje kolizijskog staratelja i načina formiranja mišljenja maloletnika odn. predloga organa starateljstva na kome je zasnovana prvostepena presuda, pokazuje da činjenično stanje u prvostepenom postupku nije potpuno i pravilno utvrđeno, kao i da materijalno pravo nije pravilno primenjeno. To su razlozi za ukidanje prvostepene presude, po članu 377. Zakona o parničnom postupku, u odnosu na podnosioca žalbe, u odnosu na glavno traženje, a odluka o troškovima spora je morala biti ukinuta u celini zbog utvrđene solidarnosti na strani tužilaca. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 225/11(2) od 23.05.2011. godine)
33. Odluku o vršenju roditeljskog prava posle razvoda braka sud će doneti na bazi sveobuhvatne ocene najboljeg interesa deteta. Ako je dete navršilo deset godina života, potrebno je uzeti u obzir i njegovo mišljenje. Iz obrazloženja: Nižestepene odluke su zasnovane na Porodičnom zakonu (dalje: Zakon), ali tužbeni zahtev, postupanje suda i razlozi nižestepenih odluka nisu usaglašeni sa suštinskim promenama, koje je Zakon uveo u regulativi roditeljskog prava, odnosima roditelja i dece i pravima deteta. Odredbama čl. 75. do 78. Zakona, propisana su pravila o vršenju roditeljskog prava, koje se realizuje kao zajedničko ili samostalno vršenje roditeljskog prava. Zakon za razliku od ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima ne određuje izmenu ranije sudske odluke o čuvanju i vaspitanju dece, već propisuje donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava, s tim da zbog promenjenih okolnosti sud može da odluči o promeni načina vršenja roditeljskog prava. Polazeći od nesporne činjenice da u ovom slučaju stranke, kao roditelji ne vode zajednički život, da nema sporazuma o vršenju roditeljskog prava, da postoji ranija sudska odluka o poveravanju deteta na čuvanje i vaspitanje majci u režimu ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima i da se tužilac pozvao na promenjene okolnosti, sudovi su bili dužni da rukovodeći se najboljim interesom deteta, kao osnovnim i najvažnijim principom, odluče o vršenju roditeljskog prava, odnosno odrede jednog od roditelja, koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo primenom pravila propisanih Zakonom, ukoliko roditeljsko pravo ne vrše zajednički. Poveravanje deteta jednom od roditelja i time ograničenje prava drugog roditelja je u isključivoj nadležnosti suda, prema članu 65. Ustava Republike Srbije i članu 9. stav 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Kod ocene najboljeg interesa deteta sud treba da oceni sve okolnosti koje mogu biti od značaja za donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava i to karakteristike, potrebe i želje deteta, mogućnosti i sposobnosti roditelja da zadovolje potrebe deteta, materijalne i stambene prilike i dr. Međutim, u ovom slučaju, odluka o vršenju roditeljskog prava na bazi sveobuhvatne ocene najboljeg interesa deteta je izostala. Takođe, osnovano se revizijom ukazuje na propuste suda u vezi donošenja odluke o saslušanju deteta. Prema članu 65. st. 1. i 4. Zakona, dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje, ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja. Dete koje je navršilo desetu godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima. Iz navedenog proizilazi da je pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja uslovljeno njegovom sposobnošću da formira svoje mišljenje i da donja starosna granica za ostvarenje - 24 -
PORODIČNO PRAVO ovog prava nije propisana. Za decu preko deset godina postoji zakonska pretpostavka o dostignutoj zrelosti za izražavanje mišljenja u sudskom i upravnom postupku. Mišljenju deteta se mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču u svim postupcima kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta (član 65. stav 3. Zakona). Pri tom sud nije u obavezi da prihvati mišljenje deteta, već da isto ceni u sklopu svih okolnosti konkretnog slučaja. U ovoj pravnoj stvari Centar za socijalni rad se izričito izjasnio da maloletno dete stranaka može da se uključi u sudski postupak i da ne postoji opasnost od poremećaja njegove emocionalne i intelektualne ravnoteže. Stoga se razlozi nižestepenih odluka za odbijanje pribavljanja mišljenja deteta stranaka samo zbog starosti - jer je mlađe od deset godina, ne mogu prihvatiti. Istovremeno nedostaje obrazloženje suda u vezi izraženog mišljenja deteta datog pred Centrom za socijalni rad. ( Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 123/07 od 19.04.2007. godine)
34. Sud će, po službenoj dužnosti, na pouzdan način ispitati sposobnost deteta da formira svoje mišljenje pre nego što ga, u postupku, utvrdi. Iz obrazloženja: Sud mišljenje deteta starijeg od 10 godina, respektuje tek ako prethodno utvrdi da je ono sposobno da formira svoje mišljenje, što je moguće ispitati samo kroz konsultacije sa organom starateljstva ili specijalizovanom ustanovom, ili odgovarajućim stručnjakom, a mišljenje se utvrđuje na način i na mestu, odnosno u uslovima, koji su u skladu sa životnom dobi i zrelošću deteta. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž.2. 14/2006(3) od 6.09.2006. god.)
35. Sud može, na zahtev jednog roditelja, izmeniti odluku o čuvanju i vaspitavanju dece ako to zahtevaju promenjene prilike, a o ispunjenosti uslova za izmenu odluke o poveravanju dece kao i o drugim pravima dece, odlučuje se prvenstveno prema njihovim interesima. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, naznačenom pravosnažnom presudom razveden je brak parničnih stranaka i maloletne ćerke poverene su na čuvanje i vaspitanje majci - tuženoj. Otac - tužilac je nakon razvoda viđao decu po uobičajenom modelu predloženom od strane organa starateljstva. Tužena se nakon razvoda sa decom iselila iz stana u kome je bilo poslednje zajedničko prebivalište stranaka i nastavila da živi kod svojih roditelja u nedostatku rešenog stambenog pitanja. Protiv tužioca je vodila spor za smetanje poseda stana u kojem je bilo njihovo zajedničko prebivalište, a u kojem tužilac živi sve vreme. Tužilac je tokom 1994. godine zasnovao novu bračnu zajednicu u kojoj je tokom 2000. godine rođeno dete, a 1995. godine je dao saglasnost tuženoj da se sa decom iseli u A. Do ovog iseljenja, međutim, nije došlo. Tužena je tokom 1997. godine dobila posao u D... i u avgustu mesecu sa decom je napustila zemlju i nastanila se u D... gde i sada živi. Tužilac je znao za tu činjenicu i deci je ispisao brojeve telefona kako - 25 -
PORODIČNO PRAVO bi ga zvale iz D..., ali je potom preko organa starateljstva i stanice milicije ishodovao zabranu za njihovo napuštanje zemlje. Tužena je sa decom u međuvremenu već napustila zemlju. Utvrđeno je da tužena u D... ostvaruje primanja koja njoj i deci omogućavaju da žive u četvorosobnom stanu, da svako dete ima svoju sobu, da deca pohađaju niz vannastavnih aktivnosti (muzička škola, drama), bave se sportovima (plivanje, tenis, rukomet) i potpuno su savladala danski jezik (tečno ga govore i pišu) i odlični su đaci. Tužilac je vlasnik troiposobnog stana u B... u kojem živi sa suprugom i maloletnim sinom a u kojem bi maloletne ćerke iz prethodnog braka imale svoju sobu. Mišljenje organa starateljstva o potrebi da se odluka o dodeli dece izmeni zasnovana je na činjenici prekida kontakta maloletne dece sa ocem, a navedeno mišljenje dato je na osnovu ostvarenog kontakta sa tužiocem jer je tužena imala boravište u inostranstvu i u prisustvu privremene mere kojom je obavezana da decu preda tužiocu. Ni ona ni deca od tada nisu dolazile u našu zemlju, sve do momenta kada je saslušana u svojstvu stranke. Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za izmenu odluke o poveravanju maloletne dece, nalazeći da za to nisu ispunjeni potrebni uslovi propisani odredbom člana 125. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Prema navedenoj odredbi, sud može na zahtev jednog roditelja izmeniti odluku o čuvanju i vaspitavanju dece ako to zahtevaju promenjene prilike. Prema članu 130. Zakona kao i članu 3. stav 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta koju je naša zemlja ratifikovala, o ispunjenosti uslova za izmenu odluke o poveravanju dece kao i o drugim pravima dece, odlučuje se prvenstveno prema njihovim interesima. Za izmenu odluke o poveravanju dece neophodno je da su ispunjena dva uslova: da su promenjene prilike od donošenja odluke čija se izmena zahteva i da je zbog tih promenjenih prilika u interesu dece da se ta odluka izmeni. Prilikom donošenja osporene odluke, nižestepeni sudovi su ispitavši sve okolnosti objektivne prirode (ekonomske, stambene i imovinske uslove) kao i okolnosti subjektivnog značaja (deca ženskog pola u periodu predadolescencije, starosti od 14 i 15 godina u kojem je prisustvo majke od velikog značaja za njihov dalji pravilan emocionalni i psihički razvoj), rukovodeći se u prvom redu interesima maloletne dece pravilno odlučili da je u njihovom interesu da i dalje ostanu poverene na brigu, staranje i vaspitanje tuženoj - majci. U prilog takvom zaključku ide i činjenica da se radi o deci koja već osam godina žive u sredini na koju su potpuno adaptirana, o čemu svedoči činjenica da se radi o odličnim đacima, uspešnim i u školskim i u vanškolskim aktivnostima. Neosnovani su navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu cenili mišljenje organa starateljstva. Sudovi su cenili navedeno mišljenje stručnog tima organa starateljstva, imajući u vidu da je ono dato na osnovu kontakta ostvarenog samo sa tužiocem, a da je preporuka organa starateljstva o potrebi da se odluka o dodeli dece izmeni zasnovana na činjenici da je došlo do potpunog prekida kontakta maloletne dece sa ocem. To, međutim, ne može biti bitan razlog za izmenu odluke o dodeli dece, utoliko pre što se krivica zbog prekida kontakta ne može pripisati samo tuženoj već i tužiocu koji je mogao da pokuša da ostvari kontakt sa svojom decom preko Konzulata, što on u proteklim prilikama nije učinio. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3062/2005 od 01.02.2006. god.) - 26 -
PORODIČNO PRAVO
SMISAO RODITELJSKOG PRAVA (Član 67. Porodičnog zakona)
36. U situaciji kada majka ne dozvoljava viđanje deteta sa ocem i ne sarađuje sa Centrom za socijalni rad. Iz obrazloženja: Usvojivši tužbeni zahtev i izmenivši odluku o poveravanju maloletnog deteta, donetu u presudi kojom je razveden brak stranaka, nižestepeni sudovi su - imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili odredbe čl. 270., 272. i 67. Porodičnog zakona.Pri tome, opravdano smatraju da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta, a da će u ovom trenutku u konkretnom slučaju prava i interesi deteta biti bolje zaštićeni poveravanjem deteta ocu. Donoseći ovakvu odluku, a rukovodeći se najboljim interesom maloletnog deteta stranaka, nižestepeni sudovi su – i prema stanovištu Vrhovnog suda - pravilno ocenili da je otac podoban da mu se maloletno dete poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz pravilnu ocenu stručnog mišljenja organa starateljstva (izveštaj nadležnog Gradskog centra za socijalni rad) - otac je motivisan za staranje o maloletnom detetu a majka nije sarađivala i nije dozvoljavala viđanje deteta sa ocem. Kako je za pravilan razvoj deteta, njegovo formiranje u zrelu i stabilnu ličnost neophodno prisustvo oba roditelja, Zakonom je utvrđeno da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi u porodičnoj zajednici, a time i roditelj sa kojim dete ne živi ostvaruje jedan važan deo sadržine svog roditeljskog prava. Interes deteta je pravni standard čija se sadržina različito određuje, i na njega utiču mnogobrojne različite objektivne okolnosti, ali i subjektivni i individualni sistem vrednosti, o kome se vodi računa kada se donosi odluka o poveravanju. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2958/09 od 01.10.2009. godine)
37. Ako zloupotrebljavaju prava ili grubo zanemaruju dužnosti iz sadržine roditeljskog prava - oba roditelja mogu biti delimično lišena roditeljskog prava. Iz obrazloženja: Činjenično stanje: obe parnične stranke su kao roditelji praktično od rođenja deteta zanemarivali i nesavesno obavljali roditeljske dužnosti zbog zavisnosti od opijata. Neposredna briga o detetu prepuštena je babi po ocu. Ni posle prestanka bračne zajednice i započinjanja lečenja stranaka u toku ovog bračnog spora nije bilo moguće uspostaviti adekvatno roditeljsko staranje u skladu sa potrebama i interesima deteti- 27 -
PORODIČNO PRAVO ma. U toku postupka vršen je nadzor nad roditeljstvom oca i majke (praćenje redovnosti njihovog psihijatrijskog lečenja). U tu svrhu su angažovani i odgovarajući stručnjaci organa starateljstva, Instituta za mentalno zdravlje – Odseka za brak i porodicu i Zavoda za bolesti zavisnosti. Prema jedinstvenom mišljenju svih stručnjaka, zbog prirode bolesti zavisnosti i potrebe lečenja obe parnične stranke, ni jedna od njih kao roditelj nije podobna da neposredno vrši dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, koje se odnose na čuvanje i vaspitanje deteta, zastupanje njegovih prava i raspolaganje njegovom imovinom, kao i odlučivanje o važnim pitanjima za njegov život, osim prava na održavanje ličnih odnosa sa detetom, koji su poželjni i pre svega u ineresu deteta, ali i roditelja. Prava deteta i njihova zaštita zajamčena su normama međunarodnog i domaćeg prava. Sadržina prava deteta, s jedne strane, određuje sadržinu obaveza njegovih roditelja i staratelja, kao i drugih subjekata i predstavnika državne vlasti, s druge strane. Prema odredbama člana 6., člana 7. i člana 9. Konvencije o pravima deteta ("Sl.list SFRJ" – Međunarodni ugovori br. 15/90 i "Sl.list SRJ" – Međunarodni ugovori br. 4/96), dete ima univerzalno pravo na život a s tim u vezi i pravo na opstanak i razvoj, iz čega dalje proizilazi i pravo na roditeljsko staranje. Prirodno pravo deteta na roditeljsko staranje obezbeđuje se u okruženju oba roditelja i u njihovoj životnoj zajednici, a odvajanje deteta od jednog ili oba roditelja dopušteno je samo ako je takvo razdvajanje neophodno i u interesu deteta. Odluku o tome donosi sud na osnovu zakona i odgovarajućeg postupka. Prema odredbi člana 67. Porodičnog zakona ("Sl. glasnik RS",br. 18/05) smisao roditeljskog prava je da je izvedeno iz dužnosti roditelja i da postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Sadržina roditeljskog prava koje se sastoji od dužnosti staranja o detetu, čuvanja i podizanja, vaspitanja i obrazovanja, zastupanja i izdržavanja deteta, kao i upravljanja i raspolaganja njegovom imovinom, regulisana je odredbama člana 68. do 74. istog Zakona. Cilj svih ovih dužnosti i prava roditelja je dobrobit i najbolji interes deteta. Ako roditelj zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti, odnosno nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, može biti potpuno ili delimično lišen roditeljskog prava, pod uslovima iz člana 81. odnosno člana 82. Porodičnog zakona. Time je, zapravo, u Porodični zakon ugrađena odredba člana 65. stav 2. Ustava, prema kojoj sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom. Zato su pravilno presudom o razvodu njihovog braka oba roditelja delimično lišena roditeljskog prava, uz određivanje sadržine i obima ovih ograničenja njihovih dužnosti, koje su prenete na drugo lice kao staraoca (u ličnosti babe po ocu sa trenutnim statusom privremenog staraoca), kao i načina održavanja njihovih ličnih odnosa sa mal. detetom i obaveze da plaćaju novčani doprinos za njegovo izdržavanje. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 292/07 od 25.04.2007. godine)
STARANJE O DETETU (Član 68. Porodičnog zakona)
38. Kao kriterijum za poveravanje deteta (u situaciji kada su oba roditelja motivisana da održavaju lične odnose sa maloletnim detetom, a ono ispoljava jednaku lojalnost prema njima) uzima se ono što je u njegovom najboljem interesu s obzirom na uzrast i potrebe na emocional- 28 -
PORODIČNO PRAVO nom i razvojnom planu, kao i sposobnost oba roditelja da prepoznaju razvojne potrebe deteta i njihova spremnost da ih zadovolje i u punoj meri zaštite ličnost, prava i interese deteta. Iz obrazloženja: Odredbama čl. 68. do 74. Porodičnog zakona regulisano je roditeljsko pravo, koje obuhvata staranje o deci, čuvanje, vaspitavanje, podizanje i obrazovanje dece, njihovo zastupanje, izdržavanje, kao i upravljanje i raspolaganje imovinom dece. Ova prava i dužnosti ima roditelj kome je dete povereno, čime se drugi roditelj koji ne živi sa detetom ne lišava roditeljskog prava. Svako - pa i sud je u svim aktivnostima koji se tiču deteta, kao i u sporu za zaštitu prava deteta, dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. U postupku je, u konkretnom slučaju, utvrđeno da su oba roditelja motivisana da održavaju lične odnose sa detetom i da maloletno dete ispoljava jednaku lojalnost prema oba roditelja, ali da je u najboljem interesu deteta da bude povereno majci, s obzirom na uzrast i potrebe na emocionalnom i razvojnom planu, kao i sposobnost majke da prepozna razvojne potrebe deteta, njenu spremnost da ih zadovolji i u punoj meri zaštiti njegovu ličnost, prava i interese. Na taj način će se, uz aktivnu ulogu oca, obezbediti uslovi za pravilan i psihofizički razvoj deteta. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3236/08 (1) od 03.12.2008. godine)
39. Prilikom razvoda braka sud, po službenoj dužnosti, na istom ročištu odlučuje i o čuvanju i vaspitanju zajedničke maloletne dece stranaka rukovodeći se isključivo interesima dece. Iz obrazloženja: Prema članu 125. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, kada nadležni sud u bračnom sporu donese presudu kojom se brak razvodi, odlučiće istom presudom o čuvanju i vaspitanju maloletne dece stranaka, a prema stavu dva istog propisa, sadržina te odluke može biti suprotna sporazumu roditelja, ako sporazum nije u interesu maloletne dece. Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da predlog o čuvanju i vaspitanju maloletne dece stranaka nije obavezni sastavni deo tužbe za razvod braka, u smislu člana 106. stav 2. ZPP, jer će sud, i u slučaju izostanka predloga stranaka o tome, prilikom donošenja presude kojom se brak razvodi, znači u istom postupku, po službenoj dužnosti, odlučiti o čuvanju i vaspitanju zajedničke maloletne dece stranaka, rukovodeći se isključivo njihovim interesima. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 161/01 od 28. 02. 2001. god.)
ČUVANJE I PODIZANJE DETETA (Član 69. Porodičnog zakona)
40. Roditelj koji sprečava drugog roditelja da sa maloletnim detetom održava lične odnose, nije podoban da mu se dete poveri na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje. Kada roditelji ima- 29 -
PORODIČNO PRAVO ju prebivalište na području dva organa starateljstva za pravilnu odluku suda o poveravanju zajedničke maloletne dece na čuvanje i vaspitanje nužno je pribaviti mišljenje oba organa starateljstva. Iz obrazloženja: Stav prvostepenog suda u pogledu neurotičnih simptoma koji se javljaju vezano za strah kod maloletnog deteta prilikom kontakta sa ocem preuranjen je, jer iz priložene dokumentacije, koju sud nije u celosti cenio, proizilazi da je realizovan samo jedan kontakt u prostorijama Centra, na inicijativu i u prisustvu stručnih radnika koji je protekao uredno. Do daljeg kontaktiranja nije došlo i ono nije zaživelo, pa je sud morao utvrditi sve okolnosti te eventualno saslušati stručni tim lekara (psihologpsihijatar), kako bi na nesumnjiv način utvrdio neophodne činjenice radi donošenja privremene mere zabrane viđanja oca sa maloletnim detetom. Prvostepeni sud je takođe morao imati u vidu da roditelj koji sprečava drugog roditelja da sa detetom održava lične odnose nije podoban da mu se deca povere na čuvanje i vaspitanje. Za pravilan psihofizički razvoj deteta potreban je kontakt deteta i sa jednim i sa drugim roditeljem. Zbog toga, uskraćivanje drugom roditelju da kontaktira sa maloletnim detetom od strane roditelja kome je dete povereno, ne može biti u interesu deteta, što je nesumnjivo morao ceniti prvostepeni sud prilikom donošenja predmetne privremene mere. Kada roditelji imaju prebivalište na području dva organa starateljstva, onda je za pravilnu odluku o poveravanju zajedničke maloletne dece na čuvanje i vaspitanje nužno pribaviti mišljenje oba organa starateljstva. U pogledu odluke o privremenoj meri kojom se obavezuje tuženi da na ime svoga dela doprinosi za izdržavanje malodobnog sina 4.000,00 dinara mesečno, prvostepeni sud je ocenio predlog delimično osnovanim, imajući u vidu priloženu dokumentaciju iz koje je vidljivo da je otac do sada plaćao alimentaciju u utvrđenom iznosu što je neprimereno malo s obzirom da se radi o detetu školskog uzrasta. Prvostepeni sud je utvrdio i mogućnosti oca, ali nije utvrdio potrebe deteta. Naime, članom 309. Zakona o braku i porodičnim odnosima je regulisano da će u sporu za izdržavanje sud utvrditi ukupan iznos sredstava potreban za izdržavanje i prilikom utvrđivanja potreba izdržavanog lica uzeti u obzir uzrast deteta, kao i potrebe za njegovo obrazovanje. U konkretnom slučaju prvostepeni sud potrebe malodobnog M. nije utvrdio, zbog čega se dosuđeni iznos po osnovu izdate privremene mere ne može preispitati. Žalbene navode tuženoga da je isti doprinosio na ime alimentacije je sud cenio. Međutim, sama činjenica da je tuženi nezaposlen, ne oslobađa ga obaveze da doprinosi izdržavanju malodobnog deteta, ako je taj roditelj sposoban za rad i privređivanje i ostvarivanje zarade van radnog odnosa, jer i takvim radom se mogu obezbeđivati sredstva za izdržavanje malodobne dece. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će postupiti shodno iznetom, detaljno ceniti celokupnu priloženu dokumentaciju, pribaviti mišljenje Centra za socijalni rad Grada N...S..., s obzirom na prebivalište tuženoga na području tog organa starateljstva, po potrebi izvešće i druge dokaze kako bi pravilno i nesumnjivo odlučio o privremenoj meri zabrane održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem, utvrditi potrebe deteta nesumnjivo ceneći i mogućnosti roditelja, a nakon toga odlučiti i o predlogu za izdavanje privremene mere - obaveze tuženoga da doprinosi za izdržavanje malodobnog deteta. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 201/2005 od 20.01.2005. god.) - 30 -
PORODIČNO PRAVO
IZDRŽAVNJE DETETA (Član 73. Porodičnog zakona)
41. Sud će, u sporu radi zakonskog izdržavanja a prilikom utvrđivanja mogućnosti majke da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta, imati u vidu da ona - dok se nalazi na porodiljskom odsustvu - nije u mogućnosti da ostvaruje prihode. Iz obrazloženja: Maloletnim tuženicima je, prema zaključku prvostepenog suda, mesečno potrebno za izdržavanje po 19.135,00 dinara i to prema cenama usluga porodičnog smeštaja po rešenju Ministarstva rada i socijalne politike. Imajući u vidu odredbe čl. 73, 160. i 164. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je odlučio kao u izreci. Naime, prvostepeni sud nalazi da je činjenica da je tužilja nezaposlena, ali da je zdrava i radno sposobna, te je u mogućnosti da se radno angažuje i ostvaruje prihode nužne za izdržavanje maloletnih tuženih. U preostalom iznosu izdržavanju maloletnih tuženih doprinosiće njihov otac - zakonski zastupnik. Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan, budući da je zasnovan na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što ima za posledicu pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, tužilja je zasnovala novu vanbračnu zajednicu, u kojoj zajednici ima tek rođenog sina. Predmetnu tužbu tužilja je podnela 14.01.2011. godine, znači - dok je tužilja bila na porodiljskom odsustvu. U vreme kada se tužilja nalazila na porodiljskom odsustvu na istu se ima primeniti zakon koji reguliše ovaj oblik zaštite porodice, budući da u periodu nege deteta nije u mogućnosti da ostvaruje prihode. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 265/11 od 08.07.2011. godine)
VRŠENJE RODITELJSKOG PRAVA (Član 75-78. Porodičnog zakona)
42. Kada je č injenica da je tužena kao majka, napuštajući bračnu zajednicu, jedno dete povela sa sobom, a drugo ostavila kod oca i tako razdvojila blizance mlađe od godinu dana, to je – samo po sebi ne čini nepodobnom za samostalno vršenje roditeljskog prava. Iz obrazloženja: Navod žalbe da je tužena, napuštajući bračnu zajednicu, ostavila maloletnog sina kod oca i odvojila ga od sestre, razdvajajući tako blizance mlađe od godinu dana, zbog čega je nepodobna za samostalno vršenje roditeljskog prava - je bez osnova. - 31 -
PORODIČNO PRAVO Iz predmeta je vidljivo, a prvostepeni sud je to pravilno i utvrdio, da je tužena zbog ozbiljnih poremećaja odnosa sa majkom tužioca i samim tužiocem bila prinuđena da napusti bračnu zajednicu. Tom prilikom fizički nije bila u mogućnosti da sa sobom povede oboje dece, što je inače bila njena namera, te da do razdvajanja dece nije došlo zbog loše namere i loših postupaka majke prema deci i time njene nepodobnosti u roditeljskoj ulozi, već iz neophodnosti da se prioritetno reši i prekine boravak dece u lošem i poremećenom porodičnom okruženju. Majka je svojom odlukom da ode sa jednim detetom pravilno postupila i time – u stvari - zaštitila svoju decu. To je - upravo suprotno navodima žalbe - čini podobnim i odgovornim roditeljem, koji adekvatno ume da proceni interes maloletne dece i zaštiti ga adekvatnim postupcima i odlukama. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 207/10 od 09.03.2010. godine)
43. Opštinski sud je stvarno nadležan za donošenje odluke o samostalnom vršenju roditeljskih prava, ukoliko roditelji nisu postigli sporazum. Iz obrazloženja: Prema odredbama čl. 77. i 78. Porodičnog zakona proizilazi da roditelji samostalno vrše roditeljsko pravo na osnovu njihovog sporazuma ili na osnovu odluke suda, tako da je opštinski sud nadležan za postupanje po tužbi tužioca. Kada je prvostepeni sud doneo rešenje da je apsolutno nenadležan za postupanje po tužbi tužioca protiv tuženika radi uređenja odnosa viđanja deteta, tada su pogrešno primenjene naznačene odredbe. (Iz rešenja Okružnog suda u N. Pazaru, Gž. 1672/05 od 23.08.2006.god.)
44. Odluka o poveravanju malodobnog deteta jednom roditelju se može promeniti ukoliko se promene okolnosti i prilike a posebno ako dete izjavi da želi da živi sa drugim roditeljom. Iz obrazloženja: Po shvatanju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno na osnovu odredbe člana 130. i 15. stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima (“Sl. glasnik RS”, br. 22/80, 11/88, 22/93 i 25/93) i Konvencije o pravima deteta koju je naša zemlja ratifikovala, utvrdili i odredili da se izmeni ranija presuda i malodobna M. poveri na čuvanje i vaspitanje majci, ovde tužilji. Pri tome je od strane nižestepenih sudova cenjena okolnost i da je došlo do promenjenih prilika, utoliko što je u vreme pokretanja tužbenog zahteva M. imala četiri godine, a majka imala nameru da u vreme donošenja ranije odluke ode na rad u inostranstvo, a da je malodobna M. u vreme donošenja prvostepene odluke stara 12 godina, pred adolescencijom. Stoga je, ceneći u prvom redu interes malodobne tužilje i sve okolnosti koje su od značaja za njen pravilan duhovan i fizički razvoj i vaspitanje, pri čemu je posebno uzeta u obzir njena želja, o čemu je pribavljeno mišljenje odgovarajućeg stručnjaka (čl. 10. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS) o poveravanju malodobne tužilje majci, odlučeno pravilnom primenom materijalnog prava. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili i odredbu člana 309, 310. i 311. Zakona o braku i porodičnim odnosima te odredili da tuženi doprinosi izdržavanju malodobne tužilje pri čemu su cenjene - 32 -
PORODIČNO PRAVO porodične i imovinske prilike obe stranke kao roditelja, uzrast M., druge obaveze stranaka da doprinose izdržavanju dece iz drugog braka i zarade roditelja, koje su podjednake. Neosnovani su navodi revizije da je materijalno pravo pogrešno primenjeno u pogledu poveravanja malodobne M. i izmene ranije odluke, jer suprotno navodima revizije sud izvodi zaključke iz nalaza i mišljenja veštaka, iz kojih proizilazi da su oba roditelja podobna, da je u konkretnom slučaju interes malodobne M. da se poveri majci, pri čemu su u smislu citiranih odredaba potpuno i pravilno ocenjene sve okolnosti, naročito uzrast deteta, emotivni odnos malodobne M. u odnosu na roditelje, njena želja da živi sa majkom. Sudovi su imali u vidu i okolnost da je M. živela sa ocem, ovde tuženim, pravilno su zaključili da su dominantni razlozi da se odluka izmeni i dete poveri majci. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 25/04 od 15.09.2005. god.)
45. Prilikom donošenja odluke o poveravanju deteta jednom od roditelja, sud mora pre svega voditi računa o interesima deteta, o njegovim emocionalnim potrebama i željama. Iz obrazloženja: Sudovi prilikom donošenja odluke nisu uzeli u obzir sve činjenice i okolnosti na koje upućuju odredbe člana 130. Zakona o braku i porodičnim odnosima, a koje su od značaja za pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitanje deteta, rukovodeći se pri tome prvenstveno interesima deteta, a posebno uzimajući u obzir emocionalne potrebe i želje deteta. Naime, iz razloga pobijane presude se za sada ne može zaključiti, da li je tužena zbog opisanih psiholoških komponenti njene ličnosti u nemogućnosti da adekvatno odgovori razvojnim potrebama i interesu deteta. Sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu, da nakon prekida faktičke zajednice stranaka, dete živi sa majkom – ovde tuženom, i nisu utvrdili kako bi odvajanje deteta u situaciji kada ono izražava želju da ostane s majkom uticalo na njegov dalji psihofizički razvoj, posebno što se nalazi u periodu adolescencije. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 677/04 od 10.06.2004. god.)
46. Neophodno je da postoje posebne okolnosti iz kojih bi proizilazio interes maloletne dece da jedno bude povereno ocu a drugo majci. Iz obrazloženja: Prema odredbi iz čl. 125. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije prilikom donošenja odluke o poveravanju maloletne dece sud može odlučiti da sva deca ostanu na čuvanju i vaspitanju kod jednog od roditelja, da neka ostanu kod oca, neka kod majke, da budu poverena nekom trećem ili nekoj organizaciji. Dakle, postoji zakonska mogućnost da jedno dete bude povereno majci a drugo ocu. Kako je poznato da je za pravilan psihofizički razvoj dece najpravilnije da se deca ne razdvajaju (svakako ako to omogućuju materijalne i druge mogućnosti onog roditelja kome deca treba da budu poverena), zato moraju da postoje posebne okolnosti iz kojih bi proizilazio interes maloletne dece da jedno bude povereno ocu a drugo majci. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. broj 1019/03, od 30.07.2003. god.) - 33 -
PORODIČNO PRAVO
47. Centar za socijalni rad donosi odluku o tome na kome će jeziku da prati nastavu u školi dete iz razvedenog braka u slučaju neslaganja roditelja. Iz obrazloženja: Iz spisa ove upravne stvari proizlazi da je u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja utvrđeno da su navedena lica bila u braku i da je brak razveden, kojom prilikom je sud dete poverio na čuvanje i vaspitanje majci i uredio način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem i obavezao oca da učestvuje u izdržavanju deteta. Dalje je utvrđeno da roditelji deteta ne mogu da se sporazumeju o tome na kome će jeziku dete da pohađa osnovnu školu jer tužilac, kao otac deteta, se ne slaže sa namerom majke da dete pohađa školu na srpskom jeziku, smatrajući da je za dete bolje da školu pohađa na slovačkom jeziku. Odredbom člana 126. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80, ... 11/88 i "Sl. glasnik RS", br. 22/93... 35/94) propisano je da u pitanjima koja su od bitnog značaja za razvoj deteta odlučuju oba roditelja sporazumno i u slučaju kad po njihovom sporazumu, ili po odluci organa starateljstva ili po odluci suda, jedan od njih vrši roditeljsko pravo, ako drugi roditelj ispunjava svoje obaveze prema detetu. Odredbom člana 127. istog Zakona je propisano da ako se roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ne slaže sa nekom merom ili postupkom drugog roditelja u vršenju roditeljskog prava, može o tome obavestiti organ starateljstva koji je dužan da odluči da li je takva mera odnosno postupak u interesu deteta. Kod ovakvog činjeničnog i pravnog stanja stvari, pravilno je postupio tuženi organ kada je odbio žalbu protiv prvostepenog rešenja, kojim je odbijen zahtev tužioca da maloletnik pohađa osnovno školsko obrazovanje na slovačkom jeziku. Ovo sa razloga što je odluka doneta na osnovu nalaza i mišljenja stručnih radnika prvostepenog i drugostepenog organa, kojima je saglasno utvrđeno da se iz generalnog i roditeljskog funkcionisanja majke vidi da se radi o kompetentnom roditelju, sposobno za donošenje odluka koje su u interesu deteta pa i donošenju odluke o tome na kome će jeziku dete da pohađa školu. Zaključak stručnih radnika i stručnog tima navedenih upravnih organa da ne postoje razlozi koji bi mogli da predstavljaju interes deteta da pohađa školu na slovačkom jeziku jer su sadašnje i buduće potrebe maloletnog deteta pre svega za školovanje na srpskom jeziku bolje zaštićene u porodici majke kojoj je povereno dete na staranje i koja je učiteljica u istoj školi (otac je metalostrugar), dok su potrebe deteta za verskim, kulturnim i nacionalnim identitetom u potpunosti zaštićene sa postojećim angažovanjem od strane oba roditelja, kako je to pravilno zaključio i tuženi u obrazloženju svoga rešenja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 1792/02 od 28.03.2003. god.)
48. Uređivanje ličnih odnosa roditelja i dece po samostalnom zahtevu, ne spada u sudsku nadležnost. Iz obrazloženja: Prema članu 131. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ako dete ne živi u zajednici sa roditeljima ili sa jednim od njih, roditelji se sporazumevaju o načinu održavanja ličnih odnosa sa detetom, a ukoliko o tome nastane spor, odluku donosi organ starateljstva. Iz ove odredbe proizilazi da - 34 -
PORODIČNO PRAVO odlučivanje o samostalnom zahtevu koji se odnosi na uređivanje i održavanje ličnih odnosa roditelja i dece, ne spada u sudsku nadležnost. Prema članu 16. stav 1. ZPP, sud u toku celog postupka, po službenoj dužnosti, pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost. S obzirom da su nižestepeni sudovi sudili u pravnoj stvari koja ne spada u sudsku nadležnost, ovaj sud je, u smislu člana 394. stav 2, u vezi sa članom 354. stav 2. tačka 3. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i odbacio tužbu. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5225/01 od 20.12.2001. god.)
49. U slučaju smrti roditelja koji je sam vršio roditeljsko pravo, drugi roditelj ima pravo da zahteva da mu lice kod koga se dete nalazi preda dete na čuvanje i vaspitanje, s tim što sud može odbiti zahtev roditelja kad to opravdan interes deteta zahteva. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom utvrđivanju deca tužioca maloletna N.F. rođena 26. januara 1986. godine, i maloletna A.F. rođena 4. marta 1987. godine. Presudom o razvodu braka roditelja od 25. decembra 1987. godine poverena su na čuvanje i vaspitavanje majci. Nakon njene smrti 12. januara 1998. godine, tuženi, inače deda i baba dece, ne žele da ih predaju tužiocu. Odredbom člana 129. Zakona o braku i porodičnim odnosima uređuje se ostvarivanje prava roditelja da prema svom detetu vrši roditeljsko pravo, kad to pravo ne vrši drugi roditelj, već se dete nalazi kod trećeg lica, a nema odluke nadležnog organa o poveravanju deteta tome licu. Prema sadržini ove odredbe zakona roditelj u takvom slučaju može tražiti da mu treće lice preda dete na čuvanje i vaspitavanje, s tim što sud može odbiti zahtev roditelja kao opravdani interes deteta zahteva. Roditelju pripada pravo da se lično stara o svojoj deci. Deca se prvenstveno poveravaju na čuvanje i vaspitavanje roditeljima a trećim licima samo ako iz određenih razloga roditelji nisu u stanju da sami vode brigu o deci. Prema tome, ako jedan od roditelja ispunjava sve uslove za staranje oko deteta, onda će dete biti povereno njemu, a ne trećem licu. Pri odlučivanju o tužbenom zahtevu sud je ispitao sve okolnosti objektivne prirode, kao i okolnosti subjektivnog značaja, pa je procenjujući sve utvrđene okolnosti u njihovoj povezanosti i ukupnosti, imajući pri tom u vidu prvenstveno interes dece, kao relativnu okolnost za donošenje odluke, o čemu sud i po službenoj dužnosti mora da vodi računa, našao da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da će interes maloletne dece biti bolje zaštićen ako budu poverena na čuvanja i vaspitavanje ocu, kao jedinom roditelju. Tužilac je nakon razvoda braka redovno održavao lične kontakte sa decom tako da se ne može reći da između njih nije razvijena odgovarajuća emotivna veza. Radi se o deci takvog uzrasta da se osnovano očekuje po prirodi stvari da će se lako navići na sredinu u kojoj tužilac živi, kao i na tužioca, jer dolaze kod oca a ne strane osobe. Formulacija člana 130. navedenog zakona je da sud pri donošenju odluke o poveravanju dece na čuvanje i vaspitavanje "na pogodan način", ispituje sve značajne okolnosti i dopušta mogućnost odstupanja od opšteg pravila postupka. To se posebno odnosi na ispitivanje emocionalnih potreba i želja dece. Ove okolnosti mogu se ispitati preko odgovarajućih stručnjaka i van ročišta na način kojim će deca u najvećoj meri biti pošteđena psihičkih trauma, a da se pri tome utvrdi stvarna potreba i želja dece. U ovom slučaju, s obzirom na uzrast dece, osnovano je sud, kao i Centar za socijalni rad, procenio da deca nisu u mogućnosti da zrelo i objektivno ocene ko će bolje štititi njihove interese. Stoga, prinudno odvajanje dece po prirodi stvari neće izazvati ozbiljan poremećaj u daljem njihovom razvoju. - 35 -
PORODIČNO PRAVO Kako je utvrđeno da je tužilac sposoban da obezbedi svojoj deci pravilan duhovni, fizički razvoj i vaspitavanje i da ne postoji nijedan razlog koji bi ga činio nepodobnim da mu se deca povere, po oceni Vrhovnog suda osnovano tužilac zahteva da mu tuženi, kod koga se deca nalaze, predaju decu na čuvanje i vaspitavanje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3800/00 od 13.09.2000. god.)
POTPUNO LIŠENJE RODITELJSKOG PRAVA (Član 81. Porodičnog zakona)
50. Ispunjeni su uslovi za potpuno lišenje roditeljskog prava roditelja koji je sprečavao održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi i istovremeno fizički i emocionalno zlostavljao decu, zbog čega je pravnosnažnom krivičnom presudom osuđen za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja i tuženik živeli su u selu u vanbračnoj zajednici od 1991. godine, u kojoj su rođeni 13.07.1992. godine maloletni sin i 25.09.2000. godine maloletna ćerka. Zajednica je prestala u avgustu 2005. godine, posle traumatičnog događaja a zbog toga što je tuženik postao nasilan i prema deci stranaka. Zbog ovog događaja je tuženik krivično kažnjen a tužilja se tada sa decom preselila pa su svi odvojeno živeli do maja 2006. godine. Tada je tuženik maloletnu ćerku odveo sa sobom u selo, tako da sada tužilja sa sinom živi u iznajmljenom stanu za koji plaća zakupninu u iznosu od 60 evra, a povremeno radi za tezgom na pijaci ostvarujući zaradu od 12.000,00 dinara mesečno. Zbog zdravstvenog stanja maloletnog sina ona nije u mogućnosti da nađe stalno zaposlenje. Od svojih roditelja koji žive u selu na imanju veličine od 20 do 25 hektara i bave se poljoprivredom prima redovnu finansijsku pomoć u iznosu od 7.000,00 do 8.000,00 dinara mesečno uz davanja i u namirnicama. Maloletni sin boluje od cerebralne paralize i korisnik je prava na negu i pomoć drugog lica u iznosu od 5.200,00 dinara mesečno. Reč je o detetu sa posebnim potrebama koje je učenik osmog razreda osnovne škole. Tuženik sada živi sam, pošto mu je majka u toku parnice umrla, na poljoprivrednom domaćinstvu koje ima oko 12 hektara obradive zemlje i šume, poseduje dva traktora, kombajn i druge poljoprivredne mašine, kao i automobil i kamion. Kamionom vrši usluge prevoza, s tim što se primarno bavi poljoprivredom, prodajom maline i kupine a poseduje i stočni fond od šest goveda, 28 ovaca i 10 svinja a višak poljoprivredih proizvoda prodaje. Ostvaruje čist prihod od bavljenja poljoprivredom od 20.000,oo dinara mesečno, a bavi se i preprodajom drva od koje delatnosti ostvaruje prihod od oko 200 evra mesečno. Tuženik je u maju mesecu maloletnu ćerku odbio da vrati kod majke i brata sa kojima je prethodno živela. Posle toga ju je dva puta doveo da vidi brata ali tom prilikom tužilji nije dozvolio da joj priđe niti dozvoljava da tužilja sa ćerkom kontaktira telefonom. Dakle, tako sada maloletna ćerka živi sa tuženikom a u septembru 2007. godine pošla je u prvi razred osnovne škole. Kada je otac zauzet radom, brigu - 36 -
PORODIČNO PRAVO o detetu preuzima komšinica. Od kada živi sa ocem, dete retko kontaktira sa majkom i bratom jer majka kod tuženika ne dolazi. Na ročištu od 12.06.2006. godine, tuženik je prilikom saslušanja kao stranka pred sudom izjavio da - ukoliko sud maloletnu ćerku poveri majci - da će to dete dati u dom a da za maloletnog sina neće dati ni dinara za lek. U odgovoru na tužbu naveo je da je saglasan da se maloletni sin poveri tužilji da samostalno vrši roditeljsko pravo tražeći da se maloletna ćerka poveri njemu radi samostalnog vršenja roditeljskog prava. Iz nalaza i stručnog mišljenja nadležnih centara za socijalni rad prvostepeni sud je utvrdio: Maloletni sin uspešno se adaptirao na novu socijalnu sredinu i sa majkom živi u toploj porodičnoj atmosferi; sa ocem je, zbog njegovog nasilničkog ponašanja, bio u sukobu i određeni vremenski period je odbijao kontakt sa njim; kod tog deteta i dalje je prisutan strah i nepoverenje u oca, zbog fizičkog kažnjavanja kome je bilo izloženo. Maloletna ćerka emotivno reaguje kad priča o majci i izražava želju da joj se roditelji pomire i da svi žive zajedno. Predlog Centara je da se oboje dece povere majci koja će ubuduće samostalno vršiti roditeljsko pravo, a imajući u vidu roditeljske kapacitete, dosadašnje angažovanje majke i zdravstveni status maloletnog sina kao i uzrast i potrebe maloletne ćerke. Uvidom u pravnosnažnu presudu krivičnog suda od 18.12.2007. godine, prvostepeni sud je ustanovio da je tuženik oglašen krivim što je dana 07.08.2005. godine, u seoskom porodičnom domaćinstvu, upotrebom sile ugrozio telesni integritet svoje maloletne dece, sina i ćerke - kao oštećenih u krivičnom postupku - tako što je usled bračnih nesuglasica sa vanbračnom suprugom - tužiljom najpre počeo da viče na oštećene da moraju da izađu iz njegove kuće, pri čemu je - držeći za kosu maloletnog sina više puta udarao njegovom glavom o zid na kome je bila postavljena lamperija - da bi, nakon što su oštećeni izašli ispred kuće, iste postrojio, ispred njih stavio kantu u kojoj se nalazio benzin i počeo da viče da moraju da idu da nađu “kučku” (misleći na vanbračnu suprugu), kako bi ih sve zajedno zapalio. Zatim je decu naterao da se udalje od kuće, posle nekoliko minuta im ponovo prišao, grdio ih i sina udario sedam puta nogama u predeo kičme a ćerku jednom otvorenom šakom u predelu lica. Nakon toga ih je odvukao kući, čime je učinio dva krivična dela Nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Pre tog događaja, tuženik je dana 15.07.2005. godine u selu upotrebom sile ugrozio telesni i duševni integritet svoje vanbračne supruge – tužilje, oštećene u krivičnom postupku, tako što je - preteći joj da će je zaklati i da će joj izvaditi oči - udario dva puta otvorenom šakom u predelu lica i dva puta nogom u predelu butina. Time je takođe izvršio krivično delo nasilja u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika. Tuženik je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet meseci. Ovo utvrđeno činjenično stanje žalba ne može dovesti u sumnju a zbog toga što je prvostepeni sud u svom postupku koristio istražno načelo iz člana 205. Porodičnog zakona, kako bi utvrdio relevantno činjenično stanje i odluku doneo u najboljem interesu dece. U tom smislu, žalba neosnovano ukazuje da se prvostepeni sud isključivo rukovodio krivičnom presudom, jer je prvostepeni sud pravilno našao da je - odredbom člana 13. Zakona o parničnom postupku - vezan pravnosnažnom krivičnom presudom kojom je tuženik oglašen krivim. Ali - prvostepeni sud je i ocenom drugih dokaza i saslušanjem stranaka, utvrdio bitne činjenice za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari. Žalba neosnovano prigovara i u odnosu na zaradu koju tuženik ostvaruje prodajom drva. Ovo jeste sezonski posao, ali - kako tuženik priznaje da se bavi i tom delatnošću, a i da poseduje kamion drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno ocenio iskaz tužilje i utvrdio i taj vid prihoda koji tuženik ostvaruje. - 37 -
PORODIČNO PRAVO Imajući u vidu takvo činjenično stanje a s obzirom na konkretne objektivne i subjektivne okolnosti kao i mišljenja same dece koja su izneta u nalazu i stručnom mišljenju centara za socijalni rad - prvostepeni sud pravilno zaključuje da je u njihovom najboljem interesu da se oba deteta povere majci koja će ubuduće samostalno vršiti roditeljsko pravo. Pravilno je našao da su stambeni i imovinski odnosi kod nje zadovoljavajući te da između nje i maloletne dece postoji jaka emotivna veza, kao i između dece međusobno. Isto tako, pravilno nalazi da tuženik svojim ponašanjem ne pokazuje spremnost da se konflikt u porodici prevaziđe i da maloletna ćerka uspostavi normalne odnose sa ostalim članovima primarne porodice, s obzirom na njegov odnos prema maloletnom sinu. Pravilnost te odluke žalba ne dovodi u opravdanu sumnju, iako je tačno da maloletna ćerka, koja još nema deset godina, nije izrazila određeno mišljenje koji roditelj bi trebao da vrši roditeljsko pravo u odnosu na nju, ali je izrazila želju da se roditelji pomire i da svi žive zajedno. Iz toga je očito da je u najboljem interesu tog deteta da živi sa bratom i majkom. Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo odredbe člana 77. stav 3. i člana 272. stav 3. Porodičnog zakona, i odlučio u izreci pod I. Iz samog činjeničnog opisa krivičnih dela koje je tuženik učinio – kako prvostepeni sud pravilno zaključuje - proizilazi da su deca bile žrtve i fizičkog i psihičkog nasilja od strane tuženika, čija je posledica da maloletni sin i danas oseća strah od oca; da tuženik bez opravdanog razloga izbegava kontakt sa njim; da maloletnu ćerku, koja sada živi sa njim, sprečava da kontaktira sa majkom. Zbog toga pravilno nalazi da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi predviđeni u članu 81. stav 1., stav 2. tačka 1. i stav 3. tačka 3. Porodičnog zakona - tuženik zloupotrebljava roditeljsko pravo i grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, jer je fizički i emocionalno zlostavljao decu i sprečavao održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi. U tom smislu prvostepeni sud je pravilno tuženika u potpunosti lišio roditeljskog prava prema zajedničkoj deci stranaka, smatrajući da je to u najboljem interesu dece a pravilno ceneći da tuženik u toku postupka nije pokazao kritički odnos prema učinjenom krivičnom delu, što ukazuje na to da bi i u budućnosti svojim ponašanjem mogao da ugrozi interes dece, pravo dece na najbolje životne i zdravstvene uslove. Žalba neosnovano umanjuje značaj osuđujuće krivične presude, pogotovo što tuženik u toku krivičnog postupka, nasuprot navodima žalbe, nije izrazio žaljenje zbog opisanog traumatičnog događaja. Drugostepeni sud, u tom smislu, nalazi da - nasuprot navodima žalbe - nisu preuranjene odluke o vršenju odn. lišenju roditeljskog prava, jer ih je prvostepeni sud upravo doneo štiteći najbolji interes dece. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž.II 32/2008 od 20.03.2008. godine)
51. Ukoliko bi ostankom u primarnoj porodici nesumnjivo bio ugrožen pravilan psihofizički razvoj dece a radi otklanjanja teškog ugrožavanja njihovih prava - sud može doneti rešenje o određivanju privremene mere kojom će narediti izdvajanje dece iz roditeljske porodice i smeštaj u hraniteljske porodice, do okončanja parničnog postupka za lišenje roditeljskog prava i pre dostavljanja predloga roditeljima kao protivnoj stranci. Dakle, i pre nego što im je omogućeno da se o predlogu izjasne. - 38 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, pa ni onih iz člana 361. stav 2. tačka 7. istog Zakona (na koje se neosnovano ukazuje žalbom) - u prvostepenom postupku nije bilo. Suština spora je u tome da je, prvostepeni sud, rešavajući o predlogu tužioca – nadležnog Centra za socijalni rad a radi određivanja privremene mere izdvajanjem iz porodice roditelja tuženih maloletne dece i smeštaja u hraniteljske porodice do okončanja parničnog postupka za delimično lišenje roditeljskog prava roditelja maloletne dece - pobijano rešenje doneo a da predlog prethodno nije dostavio protivnim strankama. Dakle, pre nego što je protivnim strankama omogućio da se o predlogu izjasne. Pri tome, ovakvo svoje postupanje nije podveo pod odgovarajući zakonski propis. Prilikom utvrđenja činjeničnog stanja na osnovu kojeg je privremena mera određena ustanovljeno je da postoji znatna verovatnoća da tuženi - kao roditelji maloletne dece (njih sedmoro, pri čemu je tužena gravidna i očekuje se rođenje osmog deteta) deci nisu u mogućnosti da obezbede uslove za nesmetan psihofizički razvoj; da za to nemaju lična svojstva niti su sposobni da se o svoj deci staraju na adekvatan način niti pružaju garancije da to mogu da poprave u budućnosti zbog čega su deca čak i životno ugrožena; pre izdvajanja u hraniteljske porodice deca su živela u kući oca tuženog, a u momentu izdvajanja dece iz primarne porodice, roditelji su sa decom živeli u jednoj maloj mračnoj neuslovnoj i nezagrejanoj sobici koja je bila higijenski zapuštena sa dva kreveta, polupanim staklima na prozoru a preko toga zakucanom krpom i bez vode, sa ulazom iz dvorišta; deca su gladovala, u školu nisu išla, roditelji nad decom nisu vršili vaspitnu ulogu ni kontrolu, pa su zbog krivičnog dela krađe bile podnošene krivične prijave; deca nisu bila adekvatno zbrinuta ni u emocionalnom razvoju, jer je majka više puta napuštala bračnu i porodičnu zajednicu i ostavljala ih; da supružnici imaju disfunkcionalne odnose, praćene konfliktima i svađama; otac je završio četiri razreda osnovne škole, bez zanimanja je; u poslednje vreme konzumira alkohol, povremeno se leči na psihijatriji sa najverovatnijom dijagnozom "reactio psihotica"; majka dece ima probleme u intelektualnom funkcionisanju, impulsivna je i slabije se kontroliše; roditelji vrše opstrukciju smeštaja dece u hraniteljske porodice. Zbog svega toga, mogao se primeniti član 265. stav 1. tačka 2. Zakona o izvršnom postupku: U postupku obezbeđenja, sud može doneti rešenje o obezbeđenju, pre dostavljanja predloga protivnoj stranci i pre nego što je protivnoj stranci omogućio da se o predlogu izjasni: 1) ako bi predlagač obezbeđenja, zbog odlaganja, mogao pretrpeti nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu; 2) radi otklanjanja neposredne opasnosti protivpravnog oštećenja stvari ili gubitka odnosno teškog ugrožavanja prava; 3) radi sprečavanja nasilja. Dakle, opravdano je doneto rešenje o privremenoj meri sa sadržinom kao u izreci, i pre nego što je tuženima predlog dostavljen i pre nego što im je omogućeno da se o predlogu izjasne, a da bi se izbeglo teško ugrožavanje prava maloletne dece jer je nesumnjivo da bi ostankom u porodici bio ugrožen i doveden u pitanje pravilan dalji psihofizički razvoj dece, za koji deca nemaju uslove u roditeljskom domu. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 2. 94/07 od 22.11.2007.godine)
52. Lišenje roditeljskog prava može biti potpuno ili delimično. Zbog toga, izreka presude o lišenju roditeljskog prava mora biti potpuno određena, tako da mora biti jasno da li se radi o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Ako je u pitanju delimično lišenje roditeljskog prava moraju biti naznačeni prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, kojih se roditelj lišava. - 39 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Prvostepena presuda zasnovana je na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer je izreka presude nerazumljiva: Prema odredbi člana 81. stav 1. Porodičnog zakona, roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti potpuno lišen roditeljskog prava, dok prema članu 82. stav 1. ovog Zakona - roditelj koji nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava. Prema tome, lišenje roditeljskog prava može biti potpuno ili delimično. Zbog toga, izreka presuda o lišenju roditeljskog prava mora biti potpuno određena u pogledu obima lišenja roditeljskog prava, odnosno mora biti jasno da li se radi o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Ako je u pitanju delimično lišenje roditeljskog prava, moraju biti naznačena prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, kojih se roditelj lišava. Prvostepeni sud u izreci pobijane presude samo navodi da se tuženici lišavaju roditeljskog prava prema svojoj imenovanoj maloletnoj deci, a da nije jasno da li se oni u potpunosti lišavaju roditeljskog prava ili samo delimično. Na drugoj strani, iz obrazloženja presude proizilazilo bi da su tuženici u potpunosti lišeni roditeljskog prava, s obzirom da se sud poziva na primenu člana 81. Zakona. Tužilac je podneskom od 20.09.2005. godine preinačio tužbu tražeći da se tuženici u odnosu na svoju maloletnu decu delimično liše roditeljskog prava u pogledu prava i dužnosti na čuvanje, vaspitanje, podizanje, obrazovanje i zastupanje deteta, kao i da se obavežu na plaćanje izdržavanja. Kako sadržinu roditeljskog prava, prema odredbama čl. 68. do 74. navedenog Zakona, pored navedenih prava i dužnosti čine još i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, pri čemu staranje o detetu kao jedan širi pojam obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, ali ( prema odredbi člana 68. stav 2. Zakona ) i pravo roditelja da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova, a kako tužilac u žalbi navodi da je tražio samo delimično lišenje roditeljskog prava tuženika - to je neophodno da u ponovnom postupku prvostepeni sud pozove tužioca koji će se na nesumnjiv način izjasniti na koja prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava se odnosi zahtev da se tuženi liše roditeljskog prava. ( Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 109/06 od 26.01.2006. godine )
53. Izreka presude o lišenju roditeljskog prava mora biti potpuno određena, tako da mora biti jasno da li se radi o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Ako je u pitanju delimično lišenje roditeljskog prava - moraju biti naznačeni prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, kojih se roditelj lišava. Iz obrazloženja: Izreka prvostepene presude je nerazumljiva i zato zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer: Prema odredbi člana 81. stav 1. Porodičnog zakona - roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti potpuno lišen roditeljskog prava. Prema članu 82. stav 1. istog Zakona - roditelj koji nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava. Prema tome, lišenje roditeljskog prava može biti potpuno ili delimično i stoga izreka presude o lišenju roditeljskog prava mora biti potpuno određena u pogledu obima lišenja roditeljskog prava, - 40 -
PORODIČNO PRAVO odn. mora biti jasno da li se radi o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Ako je u pitanju delimično lišenje roditeljskog prava - moraju biti naznačena prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, kojih se roditelj lišava. U izreci pobijane presude prvostepeni sud samo navodi da se tuženici lišavaju roditeljskog prava prema svojoj maloletnoj deci - ćerkama rođenim 2000. i 2002. godine, a da nije jasno da li se oni u potpunosti lišavaju roditeljskog prava ili samo delimično, dok bi iz obrazloženja presude proizilazilo da su tuženici u potpunosti lišeni roditeljskog prava, s obzirom da se sud poziva na primenu člana 81. Porodičnog zakona. Tužilac je podneskom od 20.09.2005. godine preinačio tužbu tako što je tražio da se tuženici u odnosu na svoju maloletnu decu delimično liše roditeljskog prava u pogledu prava i dužnosti na čuvanje, vaspitanje, podizanje, obrazovanje i zastupanje deteta, kao i da se obavežu na plaćanje izdržavanja. Sadržinu roditeljskog prava, prema odredbama čl. 68. do 74. Porodičnog zakona, pored navedenih prava i dužnosti čine još i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Pri tome, staranje o detetu kao širi pojam obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, ali i - prema odredbi člana 68. stav 2. ovog Zakona pravo roditelja da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova. Kako tužilac u žalbi navodi da je tražio samo delimično lišenje roditeljskog prava tuženika, to je neophodno da u ponovnom postupku prvostepeni sud pozove tužioca i da se on na nesumnjiv način izjasni na koja prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava se odnosi zahtev da se tuženi liše roditeljskog prava. ( Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 109/06 od 26.01.2006. godine )
54. U skladu sa članom 81. Porodičnog zakona do lišenja roditeljskog prava može doći samo ako se utvrdi da je došlo do zloupotrebe ili grubog zanemarivanja roditeljskog prava i dužnosti. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je presudom P. br. _______odbio tužbeni zahtev tužioca da se tužena potpuno liši roditeljskog prava nad njihovim zajedničkim maloletnim detetom, te da se dete poveri njemu na staranje, uz obavezu tužene da daje izdržavanje. Takođe je odbijen zahtev tužioca da sud donese privremenu meru kojom će se tužena obavezati da mu odmah omogući viđanje sa maloletnim detetom u tačno određenim terminima, koje je naveo. Iz navedenih dokaza, pribavljenog izveštaja Centra za socijalni rad, saslušanja stranaka i izjave maloletnog deteta, shodno članu 65. Porodičnog zakona, u skladu sa članom 12. Konvencije o dečjim pravima, koji propisuju da dete ima pravo slobodnog izražavanja svog mišljenja, sud je zključio da nema mesta primeni člana 81. Porodičnog zakona. Tužilac i tužena su bili u vanbračnoj zajednici, gde je nakon raskida iste, konačnim rešenjem Centra za socijalni rad, njihovo zajedničko dete povereno majci i ustanovljen model kontaktiranja između oca i deteta svakog prvog i trećeg vikenda u mesecu, počev od petka u 18,00 h do nedelje u 18,00 h, svake srede u mesecu počev od 17,00 do 19,00 h, kao i polovina zimskog i letnjeg raspusta. Nesumnjivo je sud utvrdio da majka kompetentno obavlja svoju funkciju, a dete je u svakom pogledu u potpunosti zaštićeno: u pogledu stanovanja, školovanja, druženja, hobija, odličan je učenik, adaptiran u životnu i radnu sredinu, ima kvalitetne odnose sa maj- 41 -
PORODIČNO PRAVO kom, zajedno osmišljavaju slobodno vreme, uključen je u sportske i druge aktivnosti, pred majkom slobodno izražava svoje želje i osećanja, ona je ta koja mu objašnjava postojeće životne situacije, podstiče ga da kontaktira sa ocem i ostavlja mu mogućnost izbora. Tužilac, nasuprot tome, nema adekvatnu toleranciju na opredeljenje deteta da živi sa majkom, prebacuje mu što se opredelio za majku, o njoj i njenim rođacima ružno govori, ne osmišljava zajedničke susrete prema potrebama i željama deteta, vređa dete, a zatim svakodnevno dolazi na njegove školske odmore sa izvinjenjem, što detetu smeta i ono unazad 4-5 meseci izbegava i ne želi kontakte sa ocem, što je potvrdio i pred Centrom za socijalni rad i pred sudom. Tužilac je uložio žalbu, a Okružni sud je presudom Gž. br. ______, potvrdio prvostepenu odluku. I Okružni sud je mišljenja da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, utvrdio da nema zloupotrebe ili grubog zanemarivanja roditeljskog prava i dužnosti tužene kao majke iz člana 81. Porodičnog zakona, a model viđanja oca sa detetom utvrđen je rešenjem Centra za socijalni rad. (Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 1152/06 od 4.04.2006. god.)
55. U slučaju oduzimanja dece od roditelja zbog grubog zanemarivanja roditeljskih dužnosti ostala prava roditelja prema deci, kao i njihove dužnosti, ne prestaju. Iz obrazloženja: Dete može biti oduzeto od roditelja – prema odredbi člana 136. Zakona o braku i porodičnim odnosima - u slučajevima predviđenim u tom Zakonu. Organ starateljstva može oduzeti dete od roditelja i poveriti ga drugom licu ili organizaciji na čuvanje i vaspitanje samo ako postoji ozbiljna opasnost za njegovo pravilno podizanje, čime ne prestaju ostala prava koja pripadaju roditeljima niti njihove dužnosti prema detetu. Organ starateljstva je – prema odredbi člana 140. stav 3. istog Zakona - ako sazna da postoji opasnost zloupotrebe roditeljskog prava ili opasnost grubog zanemarivanja roditeljskih dužnosti, obavezan da hitno preduzme mere za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Zaključak tuženog organa da su se stekli propisani uslovi za oduzimanje dece od roditelja proizilazi iz pojedinačnih nalaza i mišljenja stručnih radnika prvostepenog organa koji su potvrđeni nalazima stručnih radnika i timskim zaključkom stručnog tima tuženog organa datog povodom podnete žalbe, polazeći prvenstveno - u svemu tome - od interesa i potreba maloletne dece. (Vrhovni sud Srbije, U. 526/2001 od 4.07. 2001. god.)
PRESTANAK HRANITELJSTVA (Član 121. -123. Porodičnog zakona)
56. Zaključeni ugovor o hraniteljstvu, kao obligacioni odnos, ne može se raskinuti odlukom upravnog organa. Odlukom upravnog organa može se raskinuti hraniteljstvo. - 42 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Međutim, po nalaženju Vrhovnog suda, pogrešno je osporenim rešenjem ocenjena zakonitost rešenja prvostepenog organa. Prvostepeni organ dispozitivom rešenja raskida ugovor o hraniteljstvu od 25.11.2003. godine, zaključen između navedenog Centra za socijalni rad i tužilje, a u vezi porodičnog smeštaja imenovanog maloletnog kod tužilje kao hraniteljice, a zbog prestanka potrebe za hraniteljstvom odn. jer hraniteljstvo više nije najbolji interes maloletnog deteta. Iz obrazloženja prvostepenog i osporenog rešenja proizlazi da je maloletno dete smešteno u hraniteljsku porodicu tužilje rešenjem Centra za socijalni rad od 12.09.2002. godine, odnosno od 25.11.2003. godine kada je i potpisan i overen ugovor o porodičnom smeštaju, ali da - iz razloga iznetih u obrazloženju ovih rešenja, pa i u navedenom stavu 2. dispozitiva prvostepenog rešenja - se raskida ugovor o hraniteljstvu. Polazeći od odredaba člana 1. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 6. Zakona o upravnim sporovima, te odredaba člana 121. stav 1. tačka 5. i člana 122. Porodičnog zakona, sud nalazi da se u upravnom postupku ne može raskidati ugovor o hraniteljstvu koji predstavlja obligaciono-pravni odnos, zbog čega je eventualni raskid takvog ugovora u nadležnosti redovnog suda u parničnom postupku. Jedan od načina prestanka hraniteljstva - koje se i zasniva prema članu 110. stav 1. Porodičnog zakona - odlukom organa starateljstva, je raskid hraniteljstva po članu 121. stav 1. tačka 5. Zakona. Članom 122. stav 1. ovog Zakona je propisano da se hraniteljstvo može raskinuti odlukom organa starateljstva i to po stavu 2. ovog člana Zakona na zahtev hranitelja, na zahtev roditelja odn. staratelja hranjenika ili na njihov sporazumni zahtev, ali je - prema stavu 3. člana 122. Zakona - organ starateljstva dužan da donese odluku o raskidu hraniteljstva uvek kada utvrdi da je prestala potreba za hraniteljstvom ili da hraniteljstvo više nije u najboljem interesu deteta. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7599/07 od 11.02.2009. godine)
KO SE STAVLJA POD STARATELJSTVO (Član 124. Porodičnog zakona)
57. Za potpuno lišenje poslovne sposobnosti punoletnog lica potrebno je da to lice nije sposobno za normalno rasuđivanje, odnosno nije u stanju da samo brine o svojim pravima i obavezama. Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili predlog predlagača, da se protivnik predlagača potpuno liši poslovne sposobnosti. Odredbom člana 274. Zakona o braku i porodičnim odnosima, predviđeno je da punoletno lice koje nije sposobno za normalno rasuđivanje (duševna bolest, duševna zaostalost ili koji drugi uzrok), te zbog toga nije u stanju samo da se brine o svojim pravima i interesima, potpuno se lišava poslovne - 43 -
PORODIČNO PRAVO sposobnosti, a punoletno lice koje svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica zbog duševne bolesti, duševne zaostalosti, zloupotrebe alkohola ili drugih ličnih razloga, delimično se lišava poslovne sposobnosti. Nužan uslov za lišenje poslovne sposobnosti u smislu citirane zakonske odredbe jeste, da to lice nije u stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima zbog svoje duševne bolesti. U konkretnom slučaju, te uzročne veze nema. U toku postupka nije bilo sumnje u sposobnost protivnika predlagača za rasuđivanje, jer lekari specijalisti neuropsihijatrijske struke u svojstvu veštaka tu odlučnu činjenicu nisu utvrdili, kao i činjenicu da protivnik predlagača svojim postupcima ugrožava prava i interese drugih lica, ni u prvobitnom, a ni u dopunskom nalazu, a sadržano iz naknadno pronađenog dnevnika nije od značaja za drugačiju odluku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1287/05 od 15.06.2005. god.)
RASPOLAGANJE IMOVINOM ŠTIĆENIKA (Član 140. Porodičnog zakona)
58. Na zahtev staratelja za otuđenje imovine štićenika Centar za socijalni rad može odbiti davanje saglasnosti - ako se otuđenje ne vrši zbog izdržavanja štićenika ili iz nekih drugih važnih razloga. Iz obrazloženja: Navode tužbe Vrhovni sud Srbije je ocenio neosnovanim. Naime, tužilja nije dovela u sumnju utvrđeno činjenično stanje niti je navela okolnosti ili dokaze koji nisu cenjeni u upravnom postupku, a bili bi od uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari. Sud je posebno cenio navod tužbe da su rešenja upravnih organa doneta na štetu tužilje, pa je našao da su isti neosnovani jer je - odredbom člana 140. stav 3. Porodičnog zakona - izričito propisano da glavnicu imovine štićenika staratelj može upotrebiti samo za njegovo izdržavanje ili kada to zahteva neki drugi važan interes štićenika. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da bi novčana sredstva stečena otuđenjem navedene nepokretnosti štićenice bila upotrebljena za njeno izdržavanje ili neki drugi njen važan interes, jer je ona materijalno obezbeđena stalnim mesečnim novčanim primanjima. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U 981/06 od 20.07.2006. godine )
59. Ako se otuđenje ne vrši zbog izdržavanja štićenika ili iz nekih drugih važnih razloga, Centar za socijalni rad može odbiti davanje saglasnosti na zahtev staratelja za otuđenje imovine štićenika - 44 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Vrhovni sud Srbije je navode tužbe ocenio neosnovanim, jer tužilja nije dovela u sumnju utvrđeno činjenično stanje niti je navela okolnosti ili dokaze koji nisu cenjeni u upravnom postupku, a bili bi od uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari. Sud je posebno cenio navode tužbe da su rešenja upravnih organa doneta na štetu tužilje, pa je našao da su isti neosnovani jer je - odredbom člana 140. stav 3. Porodičnog zakona - izričito propisano da glavnicu imovine štićenika staratelj može upotrebiti samo za njegovo izdržavanje ili kada to zahteva neki drugi važan interes štićenika. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da bi novčana sredstva stečena otuđenjem navedene nepokretnosti štićenice bila upotrebljena za njeno izdržavanje ili neki drugi njen važan interes, jer je štićenica materijalno obezbeđena stalnim mesečnim novčanim primanjima. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 981/06 od 20.07.2006. godine)
IZVEŠTAVANJE ORGANA STARATELJSTVA (Član 142. Porodičnog zakona)
60. Ako je nadležni organ starateljstva dao prećutnu saglasnost, odnosno odobrenje za pravni posao koji je preduzet od strane staraoca u ime i za račun štićenika ( jer ga nije smatrao zloupotrebom ovlašćenja ) - ne može se tražiti poništaj. Iz obrazloženja: Žalbom tužioca se neosnovano navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo utvrđujući da poravnanje, koje je zaključio staralac maloletnog tužioca, nije rušljiv pravni posao s obzirom da za isti staralac nije tražio ni dobio odobrenje organa starateljstva, niti je taj pravni posao konvalidiran njegovim naknadnim odobrenjem, a kojim pravnim poslom je staralac raspolagao imovinom veće vrednosti. Odredbom člana 250. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da će organ starateljstva bez odlaganja razrešiti staraoca dužnosti, ako utvrdi da zloupotrebljava svoja ovlašćenja ili da se njegovim radom ugrožavaju interesi štićenika ili da je nastupila neka okolnost zbog koje ne može biti staralac. Kako je u prvostepenom postupku utvrđeno da je Centar za socijalni rad bio upoznat sa poravnanjem - izjavom koju je staralac tada maloletnog tužioca potpisao, i to upoznat upravo prilikom podnošenja zahteva - molbe staraoca da mu se odobri izdavanje ovlašćenja advokatima za podizanje novca dobijenog na osnovu tog poravnanja, te da je Centar za socijalni rad doneo rešenje kojim odobrava staraocu naknadno sklapanje pravnih poslova raspolaganja imovinom - novčanim sredstvima dobijenim po osnovu poravnanja ( iz čega proizlazi da Centar za socijalni rad tako zaključeno poravnanje nije smatrao zloupotrebom ovlašćenja od strane tužene kao staraoca, niti radom staraoca kojim je ugrožavaju interesi štićenika, odnosno da je Centar za socijalni rad naknadnim odobrenjem ovih pravnih poslova staraoca dao naknadnu prećutnu saglasnost odnosno odobrenje i za zaključenje poravnanja ) - tužbeni zahtev tužioca kojim se traži poništaj predmetnog poravnanja je neosnovan. ( Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 606/06 od 01.11.2006. godine ) - 45 -
PORODIČNO PRAVO
IZDRŽAVANJA SUPRUŽNIKA (Član 151. Porodičnog zakona)
61. Nezavisno od imovinskog stanja i činjenice da je nezaposlena, razvedena supruga nema pravo na izdržavanje kada se utvrdi da je do razvoda braka došlo zbog poremećaja bračnih odnosa usled njenog povremenog napuštanja porodice od po nekoliko dana i održavanja emotivne veze sa drugim muškarcem. Iz obrazloženja: Brak razveden zbog poremećaja bračnih odnosa, izazvanih time da je tužilja tokom braka održavala emotivnu vezu sa drugim muškarcem i u više navrata po nekoliko dana odlazila od kuće ostavljajući supruga i troje dece, zbog čega je u nekoliko navrata prijavljivan i njen nestanak. Iz tog razloga je pravilno odbijen tužbeni zahtev za izdržavanje razvedene supruge - njeno izdržavanje bi predstavljalo očigledno nepravdu, nezavisno od toga što je bez imovine i nezaposlena. (Presuda Opštinskog suda u Nišu, P. 6808/07 od 03.02.2007. godine i Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 2662/08 od 12.10.2008. godine)
62. Ako nije dokazao da iz opravdanih razloga to nije učinio u bračnom sporu, razvedeni supružnik ne može osnovano zahtevati supružničko izdržavanje u posebnoj parnici. Posebno ne u situaciji kada ostvaruje penziju, suvlasnik je nepokretnosti i ima obveznice. Iz obrazloženja: Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje za supružanskim izdržavanjem, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz člana 151. Porodičnog zakona. Tužilja ostvaruje starosnu penziju, suvlasnik je nepokretnosti i vlasnik obveznica. Dakle, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilja ne može osnovano zahtevati supružansko izdržavanje u posebnoj parnici, jer nije dokazala da iz opravdanih razloga to nije učinila u bračnom sporu, kako je to propisano odredbom člana 279. stav 3. Porodičnog zakona. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1725/09 od 17.06.2009. godine)
63. Minimalna suma izdržavanja ne predstavlja osnovicu u odnosu na koju se određuje visina obaveze davaoca izdržavanja, već je samo orijentaciono merilo za utvrđenje ukupnog iznosa za zadovoljenje mesečnih potreba izdržavanog lica. - 46 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: "Presudom Okružnog suda potvrđena je presuda Opštinskog suda, kojom je saglasno stavu I izreke, delimično usvojen zahtev mal. tužioca i izmenjena presuda Opštinskog suda tako što je obavezan tuženi da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje mal. tužioca plaća mesečno 6.000,00 dinara, počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi i tuženi obavezan da tužiocu isplati dosuđene troškove parničnog postupka. Reviziju tuženog izjavljenu protiv pravnosnažne presude Okružnog suda, Vrhovni sud Srbije je odbio kao neosnovanu. U članu 151. Porodičnog zakona je propisano da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, dok je u članu 160. stav 1. propisano da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Suprotno navodima revizije, ovaj sud nalazi da minimalna suma izdržavanja predstavlja korektivni faktor za utvrđenje ukupnog iznosa za zadovoljenje mesečnih potreba izdržavanog lica, a ne osnovicu u odnosu na koju se određuje visina obaveze davaoca izdržavanja. Stoga, utvrđenje ukupnog iznosa za zadovoljenje mesečnih potreba izdržavanog lica u visini od 15.000,00 dinara, što je više u odnosu na minimalnu sumu izdržavanja, nižestepene presude ne čini nezakonitim. U stavu 2. člana 160. Zakona je propisano da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, dok je u stavu 3. istog člana Zakona propisano da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. U članu 162. stav 3. Zakona je propisano, da ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja. Polazeći od izloženog, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, imajući u vidu potrebe maloletnog tužioca zavisno od njegovih godina starosti, zdravstvenog stanja i njegove ukupne dobrobiti sa jedne strane, te mogućnosti tuženog da kao roditelj doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca, kada su obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca sa dosuđenim iznosom od po 6.000,00 dinara mesečno, pravilno nalazeći da su se stekli uslovi iz člana 164. Porodičnog zakona, da se izmeni ranije doneta odluka o izdržavanju maloletnog tužioca zbog promenjenih okolnosti." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2545/08 od 01. oktobra 2008. godine)
64. Supružnik koji je pre razvoda braka napustio bračnu zajednicu i zasnovao vanbračnu zajednicu nema pravo na izdržavanje. Iz obrazloženja: "Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka zaključen 15.6.1975. godine razveden je prvostepenom presudom od 22.2.2007. godine. Iz braka imaju dve punoletne ćerke koje žive odvojeno od roditelja. Odnosi između parničnih stranaka promenili su se nakon 30 godina braka, tako da je bračna zajednica faktički prestala aprila meseca 2005. godine kada je tužena otišla kod kolege sa posla sa kojim od tada živi u vanbračnoj zajednici. Tužilac je zaposlen u Nemačkoj i ostvaru- 47 -
PORODIČNO PRAVO je neto mesečnu zaradu oko 2.000,00 evra. Tužena je zaposlena u Nemačkoj i radi u jednoj prodavnici i mesečno zarađuje 880,00 do 890,00 evra. Ranije je radila dodatno dva sata u zubarskoj ordinaciji ali je taj posao morala da napusti iz zdravstvenih razloga. Živi u dvosobnom stanu za koji mesečno plaća oko 450,00 evra. Nema nepokretnosti u svom vlasništvu. Vrhovni sud Srbije je zaključio da su kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zahtev tužene da joj se dosudi supružničko izdržavanje od strane tužioca kao neosnovan odbili. Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Imajući u vidu činjenicu da je tužilja zaposlena i to poslednjih 30 godina na istom radnom mestu gde ostvaruje mesečni prihod od 880,00 do 890,00 evra, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u smislu citirane zakonske odredbe nema pravo na izdržavanje od strane tužioca. Pored toga, pravilna je ocena drugostepenog suda da bi obavezivanje tužioca da po prestanku braka plaća supružničko izdržavanje tuženoj, za njega predstavljalo očiglednu nepravdu u smislu odredbe člana 151. stav 3. Porodičnog zakona, jer je tužena napustila tužioca i zasnovala vanbračnu zajednicu sa drugim čovekom od koga bi prema članu 152. istog propisa, imala pravo na izdržavanje." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1986/08 od 17. septembra 2008. godine)
65. Obavezivanje drugog supružnika na plaćanje izdržavanja predstavlja očiglednu nepravdu za dužnika izdržavanja – drugog supružnika u situaciji kada poverilac supružanskog izdržavanja bez opravdanog razloga napusti bračnu zajednicu, u dužem vremenskom periodu ne zahteva izdržavanje, zatim svojevoljno napusti stalno zaposlenje, a pri tome nije radno nesposoban. Iz obrazloženja: "Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za obavezivanje tuženog na plaćanje supružanskog izdržavanja nalazeći da bi prihvatanje tužiljinog zahteva za izdržavanje za tuženog predstavljalo očiglednu nepravdu i ugrozilo bi načelo pravičnosti u njihovim međusobnim odnosima. Tužilja je neopravdano napustila tuženog još avgusta 2005. godine i posvetila se samo sebi i svojoj "bolesti". Nikakvog razloga za napuštanje nije bilo. Želela je da promeni način života. U to vreme imala je značajnu novčanu pomoć od dede, sa sobom je ponela ušteđevinu od 3.100 evra. Od avgusta meseca 2005. godine supružnici vode sasvim odvojene živote i tuženi ni na koji način nije doprinosio izdržavanju tužilje. Pozivao je da se vrati što je ona odbila. Pošto je tužilja radno sposobna, ima 18 godina radnog staža, stalni posao je svojevoljno napustila i od prestanka zajednice života više od godinu i po dana nije bila upućena na izdržavanje od strane tuženog, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 151. Porodičnog zakona, prema kojoj odredbi supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Prema odredbi stava 3. istog člana nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Suprotno shvatanju prvostepenog suda drugostepeni sud je upravo s pozivom na odredbu člana 151. stav 1. Porodičnog zakona a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, zaključio da je zaključak - 48 -
PORODIČNO PRAVO prvostepenog suda o tome da bi dosuđivanje supružanskog izdržavanja predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženog pogrešan, te da je zahtev tužilje osnovan delimično, pa je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen zahtev za supružansko izdržavanje dosuđujući tužilji supružansko izdržavanje u iznosu od 15% zarade koju tuženi ostvaruje umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće. Suprotno shvatanju prvostepenog suda drugostepeni sud je upravo s pozivom na odredbu člana 151. stav 1. Porodičnog zakona a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, zaključio da je zaključak prvostepenog suda o tome da bi dosuđivanje supružanskog izdržavanja predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženog pogrešan, te da je zahtev tužilje osnovan delimično, pa je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen zahtev za supružansko izdržavanje dosuđujući tužilji supružansko izdržavanje u iznosu od 15% zarade koju tuženi ostvaruje umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće. Vrhovni sud smatra da je revizija tuženog osnovana i da je u potpunosti prihvatljiv zaključak prvostepenog suda da nije osnovan zahtev tužilje za supružansko izdržavanje. Upravo polazeći od odredbe člana 151. stava 1. prema kojoj supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, osim ako bi prihvatanje zahteva za izdržavanje jednog supružnika predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika (član 151. stav 3. Porodičnog zakona), pravilno zaključuje prvostepeni sud da nisu ispunjeni uslovi za dosuđivanje supružanskog izdržavanja. Obavezivanje tuženog da tužilji plaća izdržavanje protivno navedenoj odredbi Porodičnog zakona i etičkim pravilima i svim onim kriterijumima koji upućuju na solidarnost porodične zajednice. Napuštajući zajednicu života, tužilja je sama odredila koliki je njen udeo u zajedničkoj ušteđevini odnoseći sa sobom sredstva koja su zajednički stekli i posvećujući se samo sebi. Kada poverilac supružanskog izdržavanja bez opravdanog razloga napusti bračnu zajednicu, u dužem vremenskom periodu ne zahteva izdržavanje, svojevoljno napusti stalno zaposlenje a nije radno nesposoban, obavezivanje drugog supružnika na plaćanje izdržavanja predstavlja očiglednu nepravdu za dužnika izdržavanja – drugog supružnika." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1964/08 od 27.08.2008. godine)
66. Ukoliko tužilja obezbeđuje dovoljno sredstava za svoje izdržavanje sopstvenim radom u široj porodičnoj zajednici - nisu ispunjeni uslovi da se odredi supružansko izdržavanje. Iz obrazloženja: Presudom koja se pobija razveden je brak stranaka zaključen 30.11.1969. godine. Istovremeno, kao neosnovan je odbijen tužbeni zahtev tužene kojim je tražila da se tužilac obaveže da, na ime doprinosa za njeno izdržavanje, plaća naznačeni mesečni iznos.Takođe, tužena je obavezana da tužiocu na ime parničnih troškova plati navedeni iznos. Okružni sud nalazi da je, nasuprot navodima žalbe, prvostepena presuda zasnovana na potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj oceni izvedenih dokaza, što se ni navodima iz žalbe ne dovodi u sumnju. Naime, u prvostepenom postupku je utvrđeno da su stranke zaključile brak 30.11.1969. godine, da iz tog braka imaju sina te da je zajednica života stranaka prestala 1999. godine, kada je tužilac napustio bračnu zajednicu i sa drugom ženom zasnovao vanbračnu zajednicu. - 49 -
PORODIČNO PRAVO Prvostepeni sud je pravilnom primenom člana 41. Porodičnog zakona razveo brak stranaka, jer su bračni odnosi stranaka poremećeni u meri da se objektivno ne može ostvariti zajednica života. Tužilac je napustio bračnu zajednicu a tužena je ostala da živi u istom porodičnom poljoprivrednom domaćinstvu sa svekrom i svekrvom, sinom i snahom i dvoje unučadi. Znatan deo imovine ovog domaćinstva stečen je i u toku trajanja bračne zajednice stranaka. Prvostepeni sud je zatim utvrdio da je tužena rođena 1951. godine i da je sposobna za obavljanje poslova domaćice (obavljanje lakših poslova u seoskom domaćinstvu), te da domaćinstvo koje sada sačinjavaju njen sin sa suprugom i dvoje dece, tužena i njena svekrva, funkcioniše kao zajedničko poljoprivredno domaćinstvo sa ustanovljenom podelom rada. Prema tome, tužena obezbeđuje dovoljno sredstava za svoje izdržavanje sopstvenim radom u zajedničkom domaćinstvu koje ostvaruje određene prihode u čijem sticanju učestvuje i tužena. Dakle, s obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno našao da nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, da se tuženoj dosudi supružansko izdržavanje na teret tužioca. Odluku o troškovima postupka prvostepeni sud je zasnovao na odgovarajućim odredbama Zakona o parničnom postupku, umesto na odredbi člana 207. Porodičnog zakona. Zbog toga je Okružni sud preinačio odluku o troškovima postupka o kojima je odlučio po slobodnoj oceni, vodeći pri tom računa o pravičnosti, tako što je obavezao tuženu da tužiocu plati po ovom osnovu 35.000,00 dinara. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 13/2008 od 13.02.2008. godine)
67. Činjenica da je brak trajao samo šest meseci može značiti da bi prihvatanje zahteva supružnika za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Iz obrazloženja: U dokaznom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac (rođen 1926. godine) i tužena (rođena 1941. godine) su dana 25.03.2009. godine zaključili brak; iz braka nemaju zajedničke dece; između tužioca i tužene došlo je do poremećaja bračnih odnosa; tužilac je lošeg zdravstvenog stanja; tužena je pre zaključenja braka sa tužiocem bila u radnom odnosu kod trećeg lica za koje je obavljala posao čišćenja poslovnog prostora; tužena nema težih zdravstvenih tegoba pa je i dalje sposobna da obavlja istu vrstu poslova kao i pre zaključenja braka; tužena poseduje imanje - obradivu zemlju te bi, s obzirom na svoje godine života, zdravstveno stanje i imovinske prilike bila u mogućnosti da ostvaruje prihode koji su potrebni za izdržavanje. Navedeno činjenično stanje utvrđeno je potpuno i pouzdano. Tužena u žalbi nije isticala nove činjenice niti je nudila ili predlagala nove dokaze u smislu odredbe člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa stoga činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda nije dovedeno u sumnju. Naime, tužena je uz žalbu priložila Ugovor o kupoprodaji na kome su potpisi ugovarača overeni od strane nadležnog Opštinskog suda i rešenje istog suda, ali nije učinila verovatnim da ove dokaze bez svoje krivice nije mogla izneti odn. pružiti do zaključenja glavne rasprave pa zato Apelacioni sud prilikom odlučivanja nije cenio navedene dokaze. Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo - odredbe člana 151. stav 1. i 3. Porodičnog zakona, kada je našao da zahtev tužene kojim od tužioca traži supružansko izdržavanje nije osnovan. I prema stavu Apelacionog suda - tužena, s obzirom na sve - 50 -
PORODIČNO PRAVO okolnosti konkretnog slučaja, nema prava na supružansko izdržavanje i tužilac nije u obavezi da doprinosi njenom izdržavanju. Tužena je u svom iskazu navela da je pre zaključenja braka sa tužiocem obavljala fizičke poslove radeći na čišćenju poslovnog prostora, a u braku sa tužiocem je bila samo 6 meseci i nije pružila dokaze da je u tom periodu došlo do pogoršanja njenog zdravstvenog stanja i fizičke sposobnosti te da posle ovih 6 meseci više nije u mogućnosti da obavlja poslove koje je obavljala do zaključenja braka. Tužena ima 69 godina života i s obzirom na te godine života je relativno dobrog zdravstvenog stanja (tužilja je u svom iskazu navela da povremeno boluje od kičme i da jednom nedeljno meri pritisak pošto boluje od pritiska kao i da je zbog prehlade bolela bešika) pa s obzirom na te okolnosti kao i pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 7. stav 1., 220. i 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku nisu osnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pre činjeničnog utvrđenja da je tužena još uvek sposobna za rad trebalo da odredi izvođenje dokaza obavljanjem veštačenja od strane sudskog veštaka medicinske struke a na okolnost radne sposobnosti tužene. Tužena ni uz žalbu nije pružila dokaze koji bi doveli u sumnju zaključak prvostepenog suda da je radno sposobna da obavlja ove poslove. Apelacioni sud nalazi da su osnovani navodi žalbe da se tužena nalazi u poznim godinama života te da bi svakako za tuženu bilo komfornije, poželjnije i prihvatljivije da ima obezbeđenu mesečnu sumu izdržavanja a ne da sredstva koja su joj potrebna za izdržavanje još uvek mora da obezbeđuje svojim radom. Međutim, tužena jeste u mogućnosti da uz pojačan napor obezbedi svojim radom određena materijalna sredstva i istovremeno poseduje i imovinu čijim iskorišćavanjem takođe može da obezbedi mesečne prihode. Pored toga tužena ima i dve punoletne ćerke od kojih može tražiti pomoć u izdržavanju i koje su u obavezi da joj tu pomoć pruže, shodno članu 156. stav 1. Porodičnog zakona (roditelj koji je nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta, srazmerno njegovim mogućnostima). Prvostepeni sud je utvrdio prihode i imovinske prilike tužioca. Utvrdio je i da je tužilac lošeg zdravstvenog stanja a iz spisa proizilazi da tužilac nema obavezu izdržavanja prema drugim licima. S obzirom da tužilac ima 84 godine života i da je lošeg zdravstvenog stanja, Apelacioni sud nalazi da bi obavezivanje tužioca da doprinosi izdržavanju tužene predstavljalo za njega očiglednu nepravdu i da bi bilo suprotno odredbi člana 151. Porodičnog zakona. Navodi žalbe da je tužilac svojim ponašanjem doveo do poremećaja bračne zajednice stranaka su bez uticaja na odluku. Naime, shodno članu 41. Porodičnog zakona, sud razvodi brak supružnika ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvariti zajednica života supružnika pri čemu ne ispituje i ne utvrđuje tzv. krivicu za razvod braka odn. okolnosti ko je od supružnika i koliko doprineo poremećaju bračnih odnosa i nemogućnosti ostvarivanja zajednice života. Te okolnosti nisu od značaja ni prilikom odlučivanja o zahtevu za izdržavanje jer Porodični zakon u odredbi člana 151. kojom reguliše izdržavanje supružnika i propisuje ko ima pravo na izdržavanje odn. obavezu izdržavanja ne uslovljava ponašanjem supružnika za vreme trajanja braka. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2. 434/2010 od 14.06.2010. godine)
68. Ukoliko između dužnika i poverioca izdržavanja nisu znatnije promenjene okolnosti u pogledu zdravstvenih stanja, radnih sposobnosti ili načina ostvarivanja prihoda, onda se osnovanost tužbenog zahteva mora ceniti u vezi sa statistikom povećanja troškova života koji se direktno odra- 51 -
PORODIČNO PRAVO žavaju na nominalni novčani iznos sredstava potrebnih za izdržavanje, a time i sredstava koja bi dužnik izdržavanja bio u obavezi da daje poveriocu izdržavanja na ime izdržavanja. Iz obrazloženja: Na osnovu navedenih činjenica prvostepeni sud zaključuje da se okolnosti koje imaju značaja za odluku o visini doprinosa za izdržavanje nisu izmenile u odnosu na stanje koje je postojalo u vreme zaključenja poravnanja, pa je za minimalnu egzistenciju tužilje dovoljan iznos koji tuženik plaća po postignutom poravnanju. Međutim, zdravstveno stanje tuženog se u međuvremenu pogoršalo - njegova radna sposobnost je umanjena za 10%. Zbog toga je tužbeni zahtev za povećanje doprinosa za izdržavanje odbijen kao neosnovan. Relevantne odredbe: Supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima - član 151. stav 1. Porodičnog zakona. Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja - član 160. stav 3. Porodičnog zakona. Drugostepeni sud nalazi da se u obrazloženju ne daju razlozi u pogledu svih navedenih bitnih činjenica koje su značaja za odluku po zahtevu za povećanje doprinosa za izdržavanje. Najpre, u pogledu pitanja da li tužilja ima dovoljno sredstava za izdržavanje - prvostepeni sud samo konstatuje da je za njenu minimalnu egzistenciju dovoljan navedeni iznos koji tuženik plaća po postignutom poravnanju. Međutim, ne daje razloge o tome koji novčan iznos je potreban za izdržavanje tužilje, kako bi se moglo realno sagledati u kom delu svoje potrebe zadovoljava kroz pomoć svoje majke a koliko iznosi ostatak sredstava potrebnih za njeno izdržavanje, posebno imajući u vidu opštepoznatu činjenicu da je od zaključenja poravnanja do podnošenja tužbe u ovom sporu došlo do povećanje troškova života, što se svakako odražava na novčani iznos potrebnih sredstava. S tim u vezi, bilo je neophodno da se nakon utvrđivanja i procene potreba tužilje navedu razlozi u smislu odredbe člana 160. stav 3. Porodičnog zakona o prihodima tuženika, njegovim potrebama, te iznosu sredstava koji bi mogao da izdvoji za izdržavanje tužilje u okviru njenih potreba. Drugim rečima, ukoliko nisu znatnije promenjene okolnosti u pogledu zdravstvenog stanja, radne sposobnosti i načina ostvarivanja prihoda stranaka, tada se osnovanost tužbenog zahteva mora ceniti u vezi sa statistikom povećanja troškova života, koja se direktno odražava na nominalni novčani iznos sredstava potrebnih za izdržavanje, a time i sredstava koja bi tuženik bio u obavezi da daje tužilji na ime izdržavanja. (Iz Rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1066/2008 od 11.06.2008. godine)
69. Izreka presude prvostepenog suda kojom je tuženik obavezan da tužilji plaća na ime doprinosa za izdržavanje bračnog druga iznos u visini od 22% od svoje penzije je pravilna. Iz obrazloženja: Dokazima je utvrđeno da tuženik, pored penzije, prima i dodatak za tuđu pomoć i negu. Neosnovano je isticanje u žalbi tuženika da je “nemoguće da lice koje prima dodatak za tuđu pomoć i negu plaća izdržavanje sposobnom bračnom drugu". - 52 -
PORODIČNO PRAVO Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo - čl. 151. Porodičnog zakona, jer je tuženik obavezan da plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje bračnog druga od penzije koju prima, a ne od dodatka za tuđu pomoć i negu. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 88/07 od 31.01.2007. godine )
70. Kada tužilja kao razvedeni bračni drug traži izdržavanje od tuženika, drugog bračnog druga, a isti nema dovoljno sredstava za sopstveno izdržavanje, tada se tužbeni zahtev ima odbiti kao neosnovan. Obaveza tuženika bila bi nepravedna i neizvršiva, shodno članu 151. Porodičnog zakona. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 16/06 od 11.01.2006. god.)
71. Sud prilikom odlučivanja o doprinosu za izdržavanje mora voditi računa ne samo o visini zarade tuženika već i o njegovim obavezama prema članovima njegove nove porodice. Iz obrazloženja: U slučaju izdržavanja bračnog druga, ne može se samo na osnovu ostvarene zarade tuženika u inostranstvu olako odrediti određeni novčani iznos u evrima, već se moraju utvrditi odlučne činjenice – da li se radi o bračnom drugu koji je sposoban i zdrav za rad i ostvarenje zarade ili se radi o neobezbeđenom bračnom drugu. Bez utvrđivanja pomenutih odlučnih činjenica, ne može se pravilno primeniti materijalno pravo i odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Pazaru, Gž. br. 633/05 od 26.05.2006. god.)
72. Ukoliko jedan od supružnika ne ispunjava komulativne uslove - da je nesposoban za rad i da je nezaposlen, onda mu ne pripada pravo na izdržavanje od razvedenog supružnika, iako nema dovoljno sredstava za egzistenciju. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi, kao razvedeni supružnik, da joj na ime doprinosa u izdržavanju plaća mesečno po 22% od zarade koju ostvaruje, odbijen je prvostepenom presudom. Činjenice su da je tužilja - elektroinženjer u stalnom radnom odnosu, da živi kod roditelja, da u 2003. i 2004. godini nije primila nijednu zaradu jer je preduzeće pred stečajnim postupkom. Nalazom i mišljenjem komisije veštaka, kod nje postoji delimično umanjenje radne sposobnosti, pri čemu može obavljati poslove koji ne zahtevaju veće psihičko angažovanje, bez rada u normi i smenama i bez veće materijalne odgovornosti. Ona nije pokrenula postupak pred nadležnim organima radi utvrđivanja radne sposobnosti, niti postupak za utvrđivanja prava na invalidsku penziju, a nije pokušala da dopunskim radom poboljša svoj materijalni status, a s obzirom na svoje obrazovanje i školsku kvalifikaciju. - 53 -
PORODIČNO PRAVO Po žalbi tužilje drugostepeni sud potvrdio je presudu Opštinskog suda, nalazeći da tužilja nije preduzela nijednu radnju kojom bi svoju materijalnu situaciju poboljšala, pa imajući u vidu da je ona u stalnom radnom odnosu, da nije nesposobna za rad, nije iskoristila mogućnost sticanja zarade dopunskim radom, niti su kumulativno ispunjeni uslovi za primenu odredbe 151. stav 1. Porodičnog zakona - tuženi nije obavezan na doprinos njenom izdržavanju, iako ona nema dovoljno sredstava za egzistenciju. (Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 1342/06 od 30. 05. 2006. god.)
73. Kada prvostepeni sud presudom obaveže tuženika da plaća na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca utvrđene novčane iznose mesečno, a ne primeni odredbu čl.160. Porodičnog zakona koja se odnosi na kriterijume za određivanje izdržavanja, tada je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer presuda nema razloga o odlučnim činjenicama. Iz obrazloženja: Pravilna primena člana 160. Porodičnog zakona obavezuje sud da utvrdi odlučne činjenice od značaja za utvrđivanje mogućnosti doprinosa tuženika za izdržavanje maloletnog tužioca (npr. da li je tuženik zaposlen, kolika primanja ostvaruje, koliki su prihodi od imovine koja se vodi na njegovo ime, obaveze tuženika za izdržavanje i drugih lica pored obaveze izdržavanja maloletnog tužioca itd.). Utvrđivanje ovih činjenica su osnov za utvrđivanje mogućnosti tuženika da doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1494/06 od 8.11.2006. god.)
74. Ako je zajednica života bračnih drugova trajno prestala i ako su bračni drugovi dugi niz godina bili upućeni da potpuno samostalno obezbeđuju sredstva za izdržavanje, pa je takvo stanje trajalo sve do razvoda braka, sud će odbiti zahtev da dosudi izdržavanje u korist razvedenog bračnog druga. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Zajednica života parničnih stranaka faktički je prestala još 1997. godine. Tada se tužilac iselio iz stana u kome je ostala tužena i prešao da živi u drugi grad, i od tada svako od njih vodi odvojen život, samostalno obezbeđujući sredstva za svoje izdržavanje. Obe parnične stranke su korisnici ličnih penzija, a oboje imaju i nepokretnosti koje su stečene u toku njihove bračne zajednice. Brak je razveden pravnosnažnom sudskom presudom decembra meseca 2002. godine. Na osnovu izloženog činjeničnog stanja, pravilno je - i po stavu Vrhovnog suda - odbijen zahtev tužene, podnet u smislu člana 289. Zakona o braku i porodičnim odnosima, s obzirom da je zajednica života parničnih stranaka trajno prestala i da su oni bili upućeni dugi niz godina da potpuno samostalno obezbeđuju sredstva za svoje izdržavanje, te je takvo stanje trajalo sve do razvoda njihovog braka. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3039/2005 od 21.12.2005. god.) - 54 -
PORODIČNO PRAVO
75. Ukoliko dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja i umanjenja radne sposobnosti jednog bračnog druga i to posle donošenja prvostepene presude, drugostepeni sud mora pri utvrđivanju bitnih činjenica tačno utvrditi kada je došlo do ovih promena radi donošenja drugostepene presude o novom iznosu na ime izdržavanja. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda obavezan je tuženik da tužilji, kao razvedenom bračnom drugu na ime doprinosa za izdržavanje plaća mesečno 50% od mesečne penzije, počev od 12.11.1997. godine. Povodom žalbe tuženika, drugostepeni sud je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenu sudu na ponovno odlučivanje. Sud je dokazima utvrdio da je kod tužilje došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja i umanjenja radne sposobnosti. Sud je pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da ima mesta dosuđivanju izmenjenog novčanog iznosa počev od 12.11.1997. godine, ali ne utvrđuje od kada je pogoršano zdravstveno stanje tužilje a presuda je doneta 24.6.2004. godine. Dakle, sud mora da utvrdi da li je došlo do promene okolnosti bitne u ovoj pravnoj stvari - pogoršanje zdravstvenog stanja tužilje u momentu podnošenja tužbe 12.11.1997. godine, ili kasnije, jer utvrđivanjem odlučne činjenice, može se doneti odluka od kada teče novčani iznos na ime izdržavanja. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. br. 1061/04 od 7.10.2004. god.)
76. Neobezbeđeni bračni drug ima pravo da zahteva da mu se presudom kojom se brak razvodi dosudi izdržavanje na teret drugog bračnog druga, srazmerno njegovim materijalnim mogućnostima, ukoliko nema dovoljno sredstava za izdržavanje, nesposoban je za rad ili se ne može zaposliti. Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je osporenim delom presude odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev, uz razloge koje u celini prihvata i Vrhovni sud, pa ne stoje navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema odredbi člana 287. stav 1. u vezi člana 288. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, neobezbeđeni bračni drug ima pravo da zahteva da mu se presudom kojom se brak razvodi dosudi izdržavanje na teret bračnog druga, srazmerno njegovim materijalnim mogućnostima, ukoliko nema dovoljno sredstava za izdržavanje, nesposoban je za rad ili se ne može zaposliti. U konkretnom slučaju, nisu ispunjeni zakonski uslovi za izdržavanje tužene – protivtužilje, jer ona ostvaruje u Parizu naknadu kao nezaposleno lice, ima samo redovne troškove održavanja zajedničkog stana parničnih stranaka, koje u delu snosi i mlađa kći parničnih stranaka, koja sa njom u stanu živi. S tim u vezi je pravilno drugostepeni sud ocenio da tužena – protivtužilja, eventualno u posebnoj parnici može ostvariti deo troškova koje ima na zajedničkom stanu parničnih stranaka, a koji odgovaraju suvlasničkom udelu tužioca – protivtuženog u stanu. Uostalom, tužilac – protivtuženi je u okviru iskaza, kao parnična stranka, irazio svoju spremnost da snosi deo troškova održavanja stana, ukoliko tužena – protivtužilja prihvati da mu deo stana ustupi na korišćenje, što je ona odbila. Pored izloženog, tužena – protivtužilja septembra meseca 2002. godine stiče pravo na redovnu penziju po osnovu radnog staža u Parizu, što je takođe pravilno od strane nižestepenih sudova ocenjeno kao merodavno pri odlučivanju o protivtužbenom zahtevu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2519/02 od 13.06.2002. god.) - 55 -
PORODIČNO PRAVO
77. Sud može odbiti zahtev za izdržavanje ako izdržavanje traži bračni drug koji je zlonamerno ili bez opravdanih razloga napustio svog bračnog druga. Iz obrazloženja: Po članu 287. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima sud može, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, odbiti zahtev za izdržavanje ako izdržavanje traži bračni drug koji je zlonamerno ili bez opravdanog razloga napustio svog bračnog druga. U konkretnom slučaju saslušan kao stranka tuženi je tvrdio da ga je tužilac "oterala" iz svog stana i da je zbog toga (a ne nekog drugog razloga), došlo do faktičkog prestanka bračne zajednice. Istaknutu tvrdnju prvostepeni sud u svojoj presudi uopšte nije ocenio pa se između ostalog osnovano u reviziji ukazuje da je u postupku učinjena i bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. ZPP-a, zbog koje se pravilnost pobijanih odluka ne može sa sigurnošću ispitati. Ako je do prestanka bračne zajednice došlo na način kako to tvrdi tuženi, tuženi zahtev ne bi bio osnovan. Osim toga, prvostepeni sud nije uopšte u smislu člana 309. Zakona o braku i porodičnim odnosima utvrđivao ukupan iznos sredstava koji je potreban za izdržavanje, odnosno niti je u smislu člana 310. utvrdio sopstvene potrebe budućeg dužnika izdržavanja i eventualno njegove zakonske obaveze izdržavanja. Takođe u postupku nije utvrđivano da li tužilac sa zemljišta koje ima u svojini može radom ili na drugi način (izdavanjem pod zakup) da ostvaruje prihode i u kojoj visini. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1369/02 od 17.10.2002. god.)
IZDRŽAVANJE VANBRAČNOG PARTNERA (Član 152. Porodičnog zakona)
78. Vanbračni drug se može upodobiti članu porodičnog domaćinstva samo onda ako je izdržavan od strane nosioca stanarskog prava ili je prema njemu mogao ostvariti zakonsko izdržavanje iz čl. 293. Zakona o braku i porodičnim odnosima ili da je vanbračni drug izdržavao nosioca stanarskog prava ili bi nosilac stanarskog prava mogao da ostvaruje zakonsko izdržavanje prema vanbračnom drugu sa kojim zajedno stanuje. Iz obrazloženja: Tužena nije bila u braku sa nosiocem stanarskog prava koji je preminuo 1. decembra 1990. godine. Da bi tužena imala osnov da nastavi sa daljim korišćenjem stana nakon smrti nosioca stanarskog prava, te da bi stekla svojstvo zakupca na tome stanu, bilo je neophodno da budu ispunjeni uslovi iz čl. 15. Zakona o stambenim odnosima koji je bio na snazi u vreme smrti nosioca stanarskog prava.Članovi porodičnog domaćinstva po ovoj odredbi su bračni drug, deca, usvojioci ili pastorci, roditelji i roditelji - 56 -
PORODIČNO PRAVO bračnog druga. Tužena nije ni jedno od ovih lica. Ona je živela u vanbračnoj zajednici sa pok. nosiocem stanarskog prava i sa njim koristila predmetni stan, ali za eventualno sticanje prava na stan nije dovoljna činjenica zajedničkog stanovanja. Vanbračni drug može se upodobiti članu porodičnog domaćinstva samo onda ako je izdržavan od strane nosioca stanarskog prava ili je prema njemu mogao ostvariti zakonsko izdržavanje iz čl. 293. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ili da je vanbračni drug stanarskog prava mogao da ostvaruje zakonsko izdržavanje prema vanbračnom drugu sa kojim zajedno stanuje. U konkretnom slučaju, i tužena i pokojni nosilac stanarskog prava bili su materijalno obezbeđeni redovnim prihodima od penzije, prihodi su im, ako to utvrđuju nižestepeni sudovi svakom ponaosob bili dovoljni za izdržavanje, pa ne bi bilo uslova za izdržavanje vanbračnog druga iz čl. 293. u vezi čl. 287. st. 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Upravo zbog toga, tužena kao vanbračna supruga nije ni mogla da stekne svojstvo člana porodičnog domaćinstva. Pravilnom primenom čl. 15. st. 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS" od 19. marta 1990. god.), a u vezi čl. 293-297. Zakona o braku i porodičnim odnosima, odbijen je tužbeni zahtev, jer tužena ne može da nastavi sa korišćenjem stana nakon smrti nosioca stanarskog prava, s obzirom da nije bila član njegovog porodičnog domaćinstva. Iz istih razloga ne može da postane ni zakupac predmetnog stana, zbog čega je pravilno odbijen protivtužbeni zahtev. Navodi revizije da je vanbračna zajednica dugo trajala, da je prema mišljenju svih poznanika i prijatelja bila izjednačena sa bračnom, bez uticaja su za odluku u ovoj parnici s obzirom da je pored postojanja vanbračne zajednice bilo neophodno i da budu ispunjeni uslovi iz citiranih odredaba Zakona o braku i porodičnim odnosima, što je u ovom slučaju izostalo. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5275/00 od 24.10.2001. god.)
ZAŠTITA MAJKE DETETA (Član 153. Porodičnog zakona)
79. Činjenica da je u periodu od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja otac deteta postao nezaposleno lice, ne utiče na pravo majke deteta (koja nema dovoljno sredstava) na izdržavanje od njega. To izdržavanje, inače, nije uslovljeno postojanjem prethodnog izdržavanja. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja (rođena 23.7.1985. godine) i tuženi (rođen 31.7.1981. godine) su živeli u vanbračnoj zajednici od novembra 2006. godine do marta 2007. godine. Tužilju su izdržavali njeni roditelji, čemu tuženi nije doprinosio. Za vreme vanbračne zajednice, tužilja je rodila zajedničku ćerku 2007. godine, sa kojom živi u kući svojih roditelja, koji je i dalje izdržavaju. Tužilja je nezaposlena, nalazi se na redovnom školovanju. U vreme presuđenja tuženi je nezaposlen, vanredno studira a troškove njegovog školovanja i izdržavanja snose njegovi roditelji sa kojima i živi u kući. Tuženi ne poseduje nepokretnu imovinu i nema novčanih primanja. - 57 -
PORODIČNO PRAVO Nižestepeni sudovi su - na osnovu ovako utvrđenih činjenica - odbili tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila izdržavanje počev od podnošenja tužbe pa ubuduće u naznačenom iznosu, nalazeći da nema mesta primeni člana 153. Porodičnog zakona i da bi svaki dosuđeni iznos bio nepravedan u situaciji kada tužilja dobija izdržavanje od svojih roditelja, a tuženi nije u radnom odnosu, a ima obavezu izdržavanja maloletne ćerke. Odredbom člana 153. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/2005), propisano je da majka deteta koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje ima pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja. Stavom 2. je propisano da majka nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njenog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za oca. Iz navedene zakonske odredbe proizilazi posebna zaštita majke deteta (koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje) u poslednja tri meseca pre porođaja i u toku prve godine posle porođaja, s obzirom na nesposobnost majke da u tom periodu ostvaruje sredstva za svoje izdržavanje zbog visokog stepena trudnoće, a potom zbog brige o novorođenčetu. Pošto je zakonodavac ovu odredbu propisao u cilju posebne zaštite majke deteta, nebitna je činjenica da li je otac deteta za vreme zajedničkog života doprinosio izdržavanju majke deteta, kao i dužina trajanja njihova zajednice te da li je bila bračna ili vanbračna. Prema tome, uslovi iz člana 279. Porodičnog zakona su irelevantni za rešenje tužbenog zahteva postavljenog na osnovu člana 153. istog Zakona. Ocenjujući da li prihvatanje zahteva za izdržavanje predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog, Vrhovni sud Srbije je zaključio da ova obaveza tuženog nije nepravda za njega. Radi se o vremenski ograničenoj obavezi od nepunih deset meseci. Prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, Vrhovni sud Srbije je zaključio da iznos od 4.000,00 dinara mesečno neće ugroziti njegovu egzistenciju. Sa druge strane, dosuđenim iznosom tužilja ima mogućnosti da zadovolji najnužnije životne potrebe u periodu zaštite, uz doprinos koji njeni roditelji daju njenom izdržavanju. Iz iznetih razloga, Vrhovni sud Srbije je ocenio reviziju tužilje delimično osnovanom. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 69/2008 od 7.02.2008. godine)
IZDRŽAVANJE MALOLETNOG DETETA (Član 154. Porodičnog zakona)
80. Ako roditelji maloletnih lica nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, maloletna lica imaju pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletni tužioci su rešenjem Centra za socijalni rad u V. od 28. jula 2003. godine povereni na čuvanje, negu i vaspitanje ocu. Istim rešenjem određen je način viđanja majke sa decom. Pravnosnažnom presudom opštinskog suda, od 9. januara 2007. godine, naloženo je majci maloletnih tužilaca da na ime svog doprinosa za izdržavanje dece plaća svakom detetu mesečno po 3.000,00 dinara, počev od 30. maja 2003. godine, dok za to postoje zakonski uslovi. - 58 -
PORODIČNO PRAVO Ovu obavezu majka maloletne dece nije izvršavala. Maloletna tužilja M. od 1. aprila 2008. godine živi sa majkom u B., dok maloletni tužilac M. i dalje živi sa ocem u selu G.V. Maloletni tužioci zahtevaju od tuženog, svoga dede, da doprinosi njihovom izdržavanju. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da maloletna deca imaju žive roditelje koji su zdravi i sposobni da doprinose njihovom izdržavanju, te da zbog toga nemaju pravo na izdržavanje od tuženog. Protiv pravnosnažne presude tužioci su podneli reviziju. Prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, u reviziji se osnovano ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Prema članu 8. Porodičnog zakona, izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice određenih tim zakonom. Maloletno dete ima pre svega pravo na izdržavanje od roditelja, a pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji - ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje (član 154. st. 1. i 2. Porodičnog zakona). Za obvezivanje krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji je, prema citiranoj zakonskoj odredbi, potrebno da je ispunjen jedan od dva uslova: da roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje ili da nisu živi. U ovom slučaju nesporno je da su roditelji živi. U tom slučaju, tuženi bi mogao biti obvezan da doprinosi izdržavanju svojih unuka ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. Mogućnost roditelja da doprinose izdržavanju maloletne dece ocenjuje se kroz utvrđivanje sposobnosti roditelja za zaposlenje (ukoliko nisu zaposleni), a ukoliko su roditelji zaposleni - prema tome kolika primanja ostvaruju. Pored toga, uzima se u obzir i to da li poseduju imovinu koja se vodi na njihovo ime, koliki su prihodi od te imovine, imaju li obavezu izdržavanja drugih lica pored obaveze izdržavanja maloletne dece, kolika je i kakva sposobnost roditelja da se bave dodatnim poslovima radi ostvarivanja odgovarajućih prihoda i kolike su potrebe samih roditelja. S druge strane, potrebno je utvrditi potrebe dece (ishrana, obuća, odeća, školovanje, aktivnosti vezane za školu i van škole, briga o zdravlju) i to svakog deteta ponaosob, s obzirom na njihov uzrast. Stavljanjem u međusobni odnos potreba dece i mogućnosti roditelja može se zaključiti da li roditelji imaju dovoljno sredstava za izdržavanje maloletne dece. Pri tome će sud uzeti u obzir ne samo njihovu zaradu i mogućnosti za sticanje zarade već i ono što su neosnovano propustili da zarade. Kako je u postupku pred nižestepenim sudovima izostalo utvrđenje ovih odlučnih činjenica za pravilnu primenu materijalnog prava, nižestepene presude su morale biti ukinute. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2748/10 od 13.05.2010. godine)
81. Visina izdržavanja određuje se prema odnosu troškova kredita i drugih rashoda i prihoda kao i na osnovu primene drugih kriterijuma. Iz obrazloženja: Žalbenim navodima tuženog ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Nasuprot tim navodima, prvostepeni sud je, ocenjujući - između ostalog - i visinu prihoda koje tuženi ostvaruje, a vodeći računa o svim drugim kriterijumima od značaja za određivanje izdržavanja, pravilno zaključio da su se stekli uslovi za izmenu odluke o izdržavanju i njegovoj visini. Imao je u vidu i činjenicu da pored izdržavanja majke maloletnih tužilaca i tuženi ima troškove po osnovu kredita, pa je stavljajući u odnos ne samo prihode već i troškove - pravilno odmerio visinu izdržavanja. Odredbom člana 154. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, pa je stoga tuženi kao otac maloletnih tužilaca u obavezi izdržavanja malolet- 59 -
PORODIČNO PRAVO ne dece. Prvostepeni sud je cenio materijalne prilike roditelja, pa i činjenicu da deca žive u porodičnoj kući sa roditeljima majke, što ne može voditi oslobađanju tuženog obaveze da doprinosi izdržavanju svoje maloletne dece - ovde tužilaca. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.II 35/2010 od 28.01.2010. godine)
82. Smatra se da je roditelj dužan i po cenu žrtvovanja nekih sopstvenih potreba da obezbedi izdržavanje svom maloletnom detetu. Stoga na visinu izdržavanja ne mogu uticati njegova kreditna zaduženja. Iz obrazloženja: Izdržavanje maloletnog deteta od strane roditelja propisano je kao pravo i dužnost roditelja i sastavni je deo roditeljskog prava. Potrebe deteta kao poverioca izdržavanja zavise ne samo od objektivnih okolnosti (godina, zdravlja, obrazovanja, prihoda) nego i od subjektivno većih mogućnosti za davanje izdržavanja koji su utvrđeni na strani njegovog roditelja kao dužnika izdržavanja. Stoga, u pogledu izdržavanja nižestepeni sudovi su pravilno ocenili sve okolnosti konkretnog slučaja. Okolnosti na strani tužioca nisu takve prirode da ugrožavaju njegovu materijalnu egzistenciju, što bi bio opravdan razlog za umanjenje iznosa izdržavanja. Mogućnost roditelja ne procenjuje se na način na koji se to čini kada su u pitanju neki drugi oblici zakonskog izdržavanja. Smatra se da je roditelj dužan i po cenu žrtvovanja nekih sopstvenih potreba da obezbedi izdržavanje svom maloletnom detetu. Stoga, bez obzira na činjenicu što tužilac ima određena kreditna zaduženja to ne može uticati na smanjenje obaveze izdržavanja prema njegovoj maloletnoj deci, kao zakonskoj obavezi. Neosnovani su navodi revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer je odluka doneta u skladu sa članom 154. stav 1. Porodičnog zakona (prema kome dete ima pravo na izdržavanje od roditelja) i članom 160. stav 1. istog zakona (kojim je propisano da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja), pa je pravilno utvrđeno da tužilac može da doprinosi izdržavanju dece sa 45% od svoje zarade mesečno. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1177/09 od 07.05.2009. godine)
83. Obaveza roditelja na izdržavanje maloletne dece, prema potrebama izdržavanih lica i mogućnostima dužnika izdržavanja, je zakonska obaveza i ona se ne može ukinuti sve do punoletstva odn. do završetka redovnog školovanja, a najkasnije do navršene 26. godine života. Iz obrazloženja: Tužilac P.D. je prvostepenom presudom obavezan da daje svoj doprinos za izdržavanje maloletnom tuženiku P.M. tako što će mu uplaćivati mesečno po 15% od zarade koju ostvaruje, počev od 03.11.2006. godine, pa dok za to postoje zakonski razlozi, a na ruke majci P.D., u kom delu se - 60 -
PORODIČNO PRAVO menja prethodna presuda. Tužena P.D. je obavezana da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. P.I. uplaćuje 15% od iznosa minimalne zarade u RS od 03.11.2006. godine pa dok za to postoje zakonski razlozi preko zakonskog zastupnika oca P.D., u kom delu se menja prethodna sudska odluka. Odbijen je tužbeni zahtev za ukidanjem obaveze izdržavanja tužioca P.D. prema maloletnom sinu M., kao i obaveza tužene P.D. prema maloletnom sinu I. Okružni sud odbio je žalbu tužioca. Po prethodnoj presudi tužilac je izvršavao svoju obavezu, kako prema mal. sinu I. koji mu je poveren na čuvanje, tako i prema mal. sinu M. koji je poveren tuženoj D., tako što mu je redovno plaćao izdržavanje, dok tužena svoju obavezu izdržavanja prema mal. I. nije ispunjavala. Zbog prestanka ispunjenja obaveze izdržavanja u odnosu na tuženu, tužilac je pokrenuo postupak izvršenja, koji je obustavljen, a krivična prijava rešenjem nadležnog javnog tužioca za nedavanje izdržavanja odbačena. Sada je plata tužioca 24.400 dinara mesečno, on živi sa jednim detetom u kući svog oca, dete pohađa 6. razred. Tužena živi sa drugim detetom u kući svoje majke, učenik je 5. razreda, i ona je nezaposlena. Potrebe oba deteta utvrđene su u iznosu od po 1.300 dinara mesečno, što je visina minimalne sume izdržavanja. Prvostepeni sud je utvrdio mogućnosti oba roditelja kao dužnika izdržavanja, pa ih je obavezao na izdržavanje od po 15% mesečno od neto zarade tužioca, odnosno minimalne zarade u Republici za tuženu, počev od podnošenja tužbe 3.11.2006. godine, a odbio je tužbeni zahtev za ukidanje obaveza oboje roditelja prema zajedničkoj maloletnoj deci. Obaveze roditelja na izdržavanje maloletne dece prema potreba izdržavanih lica i mogućnostima dužnika izdržavanja je regulisana čl. 154. st. 1. i čl. 155. st. 1. i 2. Porodičnog zakona i ne može se ukinuti sve do punoletstva, odnosno do završetka redovnog školovanja a najkasnije do navršene 26. godine života. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 3128/07 od 14.08.2007. godine)
84. Utvrđivanje mogućnosti roditelja da doprinose izdržavanju maloletne dece podrazumeva da se u obzir uzme ne samo njihova zarada i mogućnosti za sticanje zarade, već i ono što su neosnovano propustili da zarade. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice određenih ovim Zakonom - član 8. Porodičnog zakona. Pre svega, maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, a pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje - član 154. st. 1. i 2. Porodičnog zakona. Dakle, za obavezivanje krvnih srodnika neophodno je da bude ispunjen jedan od dva uslova: da roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje ili da nisu živi. U konkretnom slučaju, roditelji su živi, zbog čega bi tuženi mogao biti obavezan da doprinosi izdržavanju svojih unuka ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. Mogućnost roditelja da doprinose izdržavanju maloletne dece ocenjuje se kroz utvrđivanje sposobnosti roditelja za zaposlenje (ukoliko nisu zaposleni), a ukoliko jesu - kolika primanja ostvaruju, da li poseduju imovinu koja se vodi na njihovo ime, koliki su prihodi od te imovine, imaju li obavezu izdržavanja drugih lica pored obaveze - 61 -
PORODIČNO PRAVO izdržavanja maloletne dece, kolika je i kakva sposobnost roditelja da se bave dodatnim poslovima radi ostvarivanja odgovarajućih prihoda, kolike su potrebe samih roditelja. Sa druge strane, neophodno je utvrditi i potrebe dece (ishrana, obuća, odeća, školovanje, aktivnosti vezane za školu i van škole, briga o zdravlju), i to svakog deteta ponaosob - s obzirom na njihov uzrast. Stavljanjem u međusobni odnos potreba dece i mogućnosti roditelja može se zaključiti da li roditelji imaju dovoljno sredstava za izdržavanje maloletne dece. Pri tome, sud uzima u obzir ne samo njihovu zaradu i mogućnosti za sticanje zarade, već i ono što su neosnovano propustili da zarade. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2748/2010 od 13.05.2010. godine)
85. Smisao i cilj dosuđivanja izdržavanja je obezbeđenje zadovoljenja osnovnih potreba maloletne dece - troškova stanovanja, ishrane, školovanja, odeće, obuće i rekreativnih aktivnosti, a sve uz uslov da dosuđeni iznos na ime izdržavanja istovremeno ne ugrozi egzistenciju davaoca. Ostala sredstva potrebna za izdržavanje dece obezbeđuje drugi roditelj a u visinu njegovog doprinosa uračunava se i svakodnevna nega i staranje o maloletnoj deci. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Maloletno dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja; njihova obaveza je zajednička i uslovljena je kako potrebama maloletnog deteta, tako i mogućnostima roditelja da doprinose njegovom izdržavanju – član 73. i 154. Porodičnog zakona. Izdržavanje se, po pravilu, određuje u novcu - član 161. Porodičnog zakona. Poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja - član 162. Porodičnog zakona. Nižestepeni sudovi su prilikom određivanja izdržavanja pravilno primenili odredbu člana 160. istog Zakona, jer su prilikom utvrđivanja potreba maloletne dece uzeli u obzir uzrast dece, njihovo zdravstveno stanje, potrebe za obrazovanjem i rekreacijom i druge okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Odlučujući o zahtevu utvrđene su okolnosti od kojih zavise mogućnosti dužnika da daje izdržavanje. Tako je utvrđeno da je tuženi zdrav i radno sposoban i da je u mogućnosti da ostvaruje i dopunske prihode. Cenjene su i njegove lične potrebe i činjenica da ni on ni tužilja nemaju drugih obaveza izdržavanja. Pri tome, nižestepeni sudovi su imali u vidu minimalnu sumu izdržavanja, koju kao naknadu za hranjenike odn. lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu u skladu sa zakonom, a koja je u vreme donošenja prvostepene odluke iznosila 15.930,00 dinara. To je, međutim, samo jedan od kriterijuma za određivanja izdržavanja i ustanovljena je zakonom u najboljem interesu deteta, radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba. Stoga je pravilan zaključak da, kada se mesečni prihodi uporede sa mesečnim rashodima tuženog radi zadovoljenja njegovih ličnih potreba, on ima materijalnih mogućnosti da doprinosi izdržavanju maloletne dece u ukupnom iznosu od 13.000,00 dinara mesečno. Dosuđivanjem ovog iznosa obezbediće se zadovoljenje osnovnih - 62 -
PORODIČNO PRAVO životnih potreba maloletne dece, koje se odnose na troškove stanovanja, ishrane, školovanja, odeće, obuće i rekreativnih aktivnosti, a da to istovremeno neće ugroziti egzistenciju tuženog, što je u skladu sa odredbama člana 162. Zakona - maloletna deca imaju pravo na isti nivo životnog standarda kakav uživa roditelj kao dužnik izdržavanja. Ostala sredstva potrebna za izdržavanje maloletne dece obezbediće majka, koja je to i do sada činila u okviru životnog standarda kakav i sama uživa, a kojoj se u visinu doprinosa uračunavaju i svakodnevna nega i staranje o maloletnoj deci. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3463/08 od 17.12.2008. godine)
86. Za period pre podnošenja tužbe, maloletno dete nije aktivno legitimisano da zahteva troškove izdržavanja od roditelja. Iz obrazloženja: Međutim, Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tuženog obavezao da doprinosi izdržavanju maloletne tužilje u periodu od 01.08.2006. godine pa do 08.04.2009. godine, kao dana podnošenja tužbe. Maloletna tužilja je zahtev za izdržavanje postavila u tužbi od 08.04.2009. godine, pa je obaveza tuženog kao drugog roditelja da plaća doprinose za izdržavanje deteta nastala od dana podnošenja tužbe. Tužbeni zahtev maloletne tužilje za izdržavanje za period od 01.08.2006. godine do podnošenja tužbe (08.04.2009. godine) nije osnovan, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 154. Porodičnog zakona. Naime, maloletna tužilja nije aktivno legitimisana da zahteva troškove izdržavanja za period pre podnošenja tužbe. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 176/10 od 02.03.2010. godine)
87. Prema mogućnostima dužnika izdržavanja (što zavisi od njegovih prihoda, mogućnosti zaposlenja i sticanja zarade, imovine, ličnih potreba i drugih okolnosti) - određuje se iznos za izdržavanje maloletne dece. Iz obrazloženja: Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, s obzirom na uzrast maloletne dece i njihove potrebe, stambene prilike stranaka i njihove novčane prihode, kao i postojanje obaveze tuženog da doprinosi izdržavanju još jednog deteta, pravilno je, prema stavu ovog suda, prvostepeni sud utvrdio da tuženi treba i može da na ime svog doprinosa za izdržavanje dece stranaka plaća po 15% za svako dete mesečno. Ovakva odluka prvostepenog suda u skladu je sa odredbama čl. 154., 160., 161. i 162. Porodičnog zakona, pa se osnovano u reviziji tužilje ističe da je drugostepeni sud, smanjenjem obaveze tuženog na 10% zarade za svako dete mesečno, svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Imajući u vidu utvrđenu zaradu tuženog, određeni iznos od 15% predstavlja 7.000 dinara mesečno u proseku, što i prema stavu ovog suda, odgovara potrebama dece s obzirom na njihov uzrast, uz odgovarajući doprinos tužilje. - 63 -
PORODIČNO PRAVO Relevantne odredbe: Izdržavanje se određuje i prema mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu one zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica i drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja - član 160. st. 1. i 3. Porodičnog zakona. S obzirom na godine starosti tuženog, njegovu stručnu spremu (inženjer), visinu prihoda koju ostvaruje iz radnog odnosa, njegove stambene i ostale imovinske prilike, kao i obavezu izdržavanja još jednog deteta, a posebno imajući u vidu da je izdržavanje maloletne dece dužnost roditelja, Vrhovni sud nalazi da je tuženi dužan da obezbedi sredstva potrebna za izdržavanje svoje dece, a utvrđene činjenice ukazuju da je on u mogućnosti da to čini, pa i na teret obima zadovoljenja sopstvenih potreba. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1133/08 od 17.04.2008. godine)
88. Odluka nižestepenih sudova, kojom se odbija zahtev tužilje radi utvrđivanja očinstva i isplate doprinosa za izdržavanje, je pravilna jer je zasnovana na činjenicama utvrđenim veštačenjem nadležnih institucija. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, maloletna tužilja MM rođena je između 38 i 42 gestalne nedelje. Prema nalazu imenovanog veštaka ginekologa - akušera, utvrđeno je da je eventualni datum začeća 16.08.1994. godine, sa tolerancijom od (plus ili minus) sedam dana, što potvrđuje pretpostavku da je dete rođeno oko 38 gestalne nedelje. Veštačenjem na okolnost utvrđivanja očinstva tuženog od strane Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo preko tipizacije DNK, utvrđeno je da su kumulativni indeksi očinstva i verovatnoće očinstva - 0%, te da tuženi nije otac maloletne tužilje. Veštačenjem Biološkog fakulteta - Centra za primenu i razvoj PCR-a , utvrđeno je da se od analiziranih 12 genskih lokusa tuženi po šest genskih lokusa isključuje kao mogući biološki otac maloletne tužilje. Isključenje biološkog očinstva se vrši u slučajevima kada dete na dva ili više lokusa nema odgovarajući alel naznačenog oca. Tuženi se po šest genskih lokusa na DNK ne poklapa kao mogući biološki otac maloletne tužilje odn. nije biološki otac maloletne tužilje. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi nije prirodni otac maloletne tužilje MM, te da samim tim nije u obavezi da je izdržava u smislu 154. Porodičnog zakona. ( Presuda Vrhovnog suda Srbije,Rev. 375/07 od 21.02.2007. godine )
89. U situaciji kada je dete povereno roditelju sa kojim ne živi, obaveza izdržavanja roditelja kome nije povereno, teče od momenta predaje deteta, kada dospeva potraživanje, a ne od dana presuđenja. - 64 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Brak stranaka razveden je prvostepenom presudom a maloletno dete povereno je na staranje majci, sa nalogom tužiocu da joj dete odmah preda. Tuženi je obavezan da, na ime svog doprinosa, plaća mesečno po 5.500,00 dinara, počev od 16.10.2006. godine kada je odluka doneta, pa dok za to postoje zakonski razlozi. Određen je i model viđanja između oca i deteta. Po žalbi tuženog Okružni sud potvrdio je odluku, sem u delu dospelosti obaveze izdržavanja. U tom delu je odluku prvostepenog suda preinačio, tako što je obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju deteta od momenta njegove predaje majci, a ne od momenta presuđenja. Vreme predaje deteta tužilji je neodređeno, a izdržavanje dospeva njegovim preuzimanjem od strane majke. (Iz presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4672/06 od 12. 12. 2006. god.)
90. U slučaju da postoji osnov za utvrđivanje obaveze izdržavanja maloletnog deteta, obaveza doprinosa za izdržavanje povećava se od dana podnošenja tužbe pa ubuduće. Iz obrazloženja: Na zakonitost osporene presude nemaju uticaja navodi iz žalbe tuženika da su deca svaki vikend provodila kod tuženog, za koje vreme im je tuženik kupovao sve što im je bilo potrebno ( hranu, garderobu i drugo ), te da zbog toga nije bilo potrebe za vođenjem ovog spora, niti potrebe da se tuženik obaveže na plaćanje izdržavanja počev od 01.09.2005. godine, već eventualno - počev od dana donošenja presude pa ubuduće. Jer - u sporovima za izdržavanje maloletne dece prvenstveno se vodi računa o najboljem interesu dece, koji nalaže obavezu da roditelj, kome su deca poverena na čuvanje, negu i vaspitanje, u slučaju promene okolnosti od značaja za izdržavanje, tužbom zahteva povećanje doprinosa za izdržavanje od drugog roditelja. Dakle, u slučaju promenjenih okolnosti, u svrhu sigurnosti izdržavanja dece obaveza roditelja prvenstveno se utvrđuje presudom. Obveznik izdržavanja je dužan da svoju obavezu izvršava u skladu sa sudskom odlukom, s tim što obveznik izdržavanja, ukoliko je u mogućnosti, može da doprinosi izdržavanju dece i na način kako navodi u žalbi, ali to ima vid dobrovoljnog davanja. Tako - taj roditelj ne može jednostrano da dobrovoljno davanje prevodi u svoju zakonsku obavezu i da traži uračunavanje. Stoga nije osnovan navod žalbe da nije postojao osnov za utvrđivanje njegove obaveze počev od podnošenja tužbe, već eventualno od donošenja presude. Jer, ukoliko su ispunjeni uslovi, obaveza doprinosa za izdržavanje povećava se od dana podnošenja tužbe pa ubuduće. ( Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1354/06 od 16.11.2006. godine )
91. Bez obzira što je tuženik priznao da plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne dece po tri hiljade dinara mesečno, a što je odlučeno istovremeno presudom o razvodu braka, sud treba da ima u vidu da je obaveza tuženika pored plaćanja novčanih iznosa mesečno i obaveza koja je regulisana odredbom člana 298. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima. - 65 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G... P. _______. od 14. novembra 2001. godine, u stavu I izreke je razveden brak stranaka sporazumno, u stavu II oba maloletna deteta stranaka su poverena na dalju negu, čuvanje i vaspitavanje majci – tužilji, u stavu III obavezan je tuženik da plaća na ime doprinosa za izdržavanja maloletne dece mesečno po 3.000,00 dinara, a u stavu IV izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv navedene presude u delu izreke pod III tuženik je izjavio žalbu. Okružni sud u Č... je svojom presudom Gž. _______ od 17. januara 2002.godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Neosnovano je isticanje tuženika u žalbi da je bio u zabludi u pogledu iznosa izdržavanja. Naime, sa raspravnog zapisnika proizilazi da se tuženik saglasio da plaća mesečno po 3.000,00 dinara, a sud je u obrazloženju presude cenio materijalne prilike tuženika, njegovu nezaposlenost. Prvostepeni sud je propustio u obrazloženju presude da naglasi "da je tuženi prema Zakonu o braku i porodičnim odnosima dužan da se stara o svojoj maloletnoj deci i da doprinosi njihovom izdržavanju sve do njihove navršene 18. godine, kao i posle punoletstva ukoliko odluče da nastave školovanje sve do njihove 26. godine, kao i da je tuženi radno sposoban i da je time u mogućnosti da radom dođe do prihoda kako za svoje izdržavanje, tako i za izdržavanje svoje maloletne dece o kojima se od prestanka faktičke zajednice života sa njegovom sada bivšom suprugom stara njihova majka, koje starenje ne obuhvata samo novčane izdatke, već svakodnevnu brigu o njihovoj ishrani, odevanju, higijeni, roditeljskoj brizi i pažnju koja je deci njihovog uzrasta neophodna, što u svom mišljenju podseća Centar za socijalni rad, pa su navodi žalbe tuženog neosnovani". (Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. 24/2002. od 17.01.2002. god.)
IZDRŽAVANJE PUNOLETNOG DETETA (Član 155. Porodičnog zakona)
92. U sporu radi zakonskog izdržavanja punoletnog deteta, potrebe deteta koje se školuje u inostranstvu sud će utvrditi prema prilikama u zemlji. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, prema stavu Apelacionog suda, za ostvarivanje tužiljinog prava za izdržavanje nije odlučujuća činjenica to što tužilja studira u inostranstvu, već da li je i koliko uspešna u studiranju i da li savladava školske obaveze u školi koju tamo pohađa. Činjenica studiranja u inostranstvu je od značaja samo u pogledu utvrđivanja visine tuženikovog doprinosa, koji bi, u tom slučaju, bio u obavezi da doprinosi njenom izdržavanju, shodno svojim mogućnostima, najmanje onoliko koliko bi to bilo potrebno i da tužilja pohađa domaći univerzitet, što je već stvar dokaznog postupka i procene prvostepenog suda, u skladu sa odredbom člana 160. Porodičnog zakona. Stoga će, u ponovljenom postupku, prvostepeni sud da upotpuni činjenično stanje, utvrđujući odlučujuće činjenice o tome kakav status tužilja ima na univerzitetu i od kada joj je takav status pri- 66 -
PORODIČNO PRAVO znat, kao i da li sa uspehom, po redovnom toku stvari, izvršava školske obaveze, ukoliko ima status redovnog studenta. U zavisnosti od toga šta se bude utvrdilo u ponovljenom postupku, prvostepeni sud će, primenom člana 155. Porodičnog zakona, u zavisnosti od uspešnosti tužilje u studiranju, utvrditi u kom periodu, od podnošenja tužbe, tužilji ne pripada pravo na izdržavanje, a ukoliko je uspešan student - da li joj i od kada joj ovo pravo pripada. Primenom odredbe člana 160. Porodičnog zakona, ceneći sve okolnosti, i to kako mogućnosti dužnika izdržavanja tako i potrebe poverioca izdržavanja i njegove materijalne prilike, utvrdiće se visina dosuđenog iznosa. Pri tom će prvostepeni sud utvrditi da li postoje opravdavajući razlozi da se školovanje tužilje obavlja u inostranstvu, jer - ukoliko bi se utvrdilo da je tužilja svoje školovanje mogla obavljati i u zemlji uz manje troškova - ova činjenica će biti od značaja za utvrđivanje visine tuženikovog doprinosa u izdržavanju, jer bi potrebe tužilje, u tom slučaju, trebale biti utvrđene prema prilikama u zemlji, a sve radi pravilne primene odredbe čl. 160. i 162. Porodičnog zakona. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 259/11 od 05.07.2011. godine)
93. Pravo na izdržavanje od roditelja, srazmerno njihovim mogućnostima, do punoletno lice ima završetka studija, a najkasnije do navršene 26. godine života. Ovo pod uslovom da se njegov status može upodobiti licu koje se nalazi na redovnom školovanju (studiranju) prema uslovima propisanim pozitivnim propisima i statutom fakulteta, i ako - u smislu člana 155. stav 4. Porodičnog zakona - za roditelja ne predstavlja očiglednu nepravdu. Iz obrazloženja: Tužilac - rođen 1981. godine - student je Pravnog Fakulteta, koji je upisao 2000. godine i u vreme podnete tužbe imao je status apsolventa. Relevantne odredbe: Student je obavezan da pohađa nastavu i izvrši predispitne obaveze utvrđene nastavnim programom fakulteta - član 41. Zakona o univerzitetu, odsek 1.4. - Pravila osnovnih studija. Uslovi za overu semestara i godine studija propisuju se statutom fakulteta - član 41. stav 3. Zakona o univerzitetu. Student može upisati narednu godinu studija sa nepoloženim ispitima iz prethodnih godina član 42. Zakona o univerzitetu. Student koji se finansira iz budžeta može u toku studija ponoviti dve različite godine; ako student u ponovljenoj godini studija ne ispuni uslov za upis u narednu godinu studija, može nastaviti studije u statusu studenta koji plaća školarinu - član 43. Zakona o univerzitetu. Apsolventski rok traje šest meseci od isteka poslednje godine studija; na fakultetu na kome je predviđen diplomski ispit apsolventski rok traje 12 meseci; student ima pravo da završi započete studije po nastavnom planu i programu po kome je stekao status apsolventa u roku od dve godine od isteka apsolventskog staža - član 50. stav 1. i 2. Zakona o univerzitetu. Dakle, očito je da Zakon nije napravio precizna razgraničenja u smislu ranijeg tretmana redovnog i vanrednog studiranja. Polazeći od načela zaštite interesa dece i obavezi izdržavanja sadržanih u uvodnim stavovima Porodičnog zakona (član 6. stav 1. i član 8.), Vrhovni sud smatra da se tužilac - star 24 godine u mo- 67 -
PORODIČNO PRAVO mentu podnete tužbe - može upodobiti licu koje se nalazi na redovnom školovanju (studiranju) pogotovo kada se ima u vidu citirano pravilo o mogućnosti besplatnog (budžetskog) studiranja u trajanju od dve godine. Tužilac ima pravo na izdržavanje od roditelja (tuženog) srazmerno njegovim mogućnostima do završetka studija, a najkasnije do navršene 26-te godine života. Naime, s obzirom na postojeći fleksibilni način studiranja, a imajući u vidu relativno kratak period eventualnog trajanja izdržavanja i utvrđenu činjenicu da dužnik izdržavanja nije doprinosio izdržavanju tužioca kroz veći period njegovog školovanja (studiranja) ne bi bili ispunjeni uslovi iz člana 155. stav 4. Porodičnog zakona za odbijanje izdržavanja tužioca kao punoletnog lica (ne bi predstavljalo "očiglednu nepravdu" za tuženog). Dug period studiranja i okolnost da je punoletno lice steklo status apsolventa u momentu podnošenja tužbe nisu od uticaja na sticanje prava punoletnog lica na izdržavanje od roditelja, uz ispunjenost uslova iz prethodnog stava, već utiču na dužinu trajanja obaveze izdržavanja. Na drugoj strani, činjenica da dužnik izdržavanja nije doprinosio izdržavanju punoletnog lica kroz duži period njegovog školovanja (studiranja) i kratak period eventualnog trajanja izdržavanja, pored ostalih okolnosti, su od uticaja za ocenu pravnog standarda - da određivanje obaveze izdržavanja ne predstavlja "očiglednu nepravdu" za roditelja u smislu člana 155. stav 4. Porodičnog zakona. Visina izdržavanja određuje se prema kriterijumima određivanja izdržavanja iz člana 160. Porodičnog zakona. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1867/07 od 28.11.2007. godine)
94. Dok ne završi redovno školovanje, a najkasnije dok ne napuni 26 godina života - punoletno dete ima pravo da bude izdržavano od strane roditelja. Iz obrazloženja: Tužilac je pravnosnažnom presudom nadležnog Opštinskog suda od 15.04.2004. godine, obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje tuženog plaća mesečno po 3.000,00 dinara počev od 01.05.2004. godine pa ubuduće, dok mu ta obaveza po zakonu traje ili ne bude izmenjena. Tuženi je rođen 1986. godine, postao je punoletan 2004. godine, a školovanje je završio 2005. godine. Tužilac je tužbu za ukidanje obaveze izdržavanja podneo 01.10.2007. godine. Polazeći od toga da je obaveza izdržavanja tužioca prema tuženom konstituisana pravnosnažnom presudom i to počev od 01.05.2004. godine pa ubuduće, dok mu ta obaveza po zakonu traje ili ne bude izmenjena - prvostepeni sud je zaključio da je prestanak ili promenu ovakve obaveze neophodno, takođe, utvrditi sudskom odlukom. To je uslovljeno podnošenjem tužbe dužnika izdržavanja protiv poverioca, usled čega se ima smatrati da su se, u konkretnom slučaju, stekli uslovi za ukidanje izdržavanja danom njenog podnošenja, a ne na dan kada je tuženi završio sa redovnim školovanjem. Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište Opštinskog suda. Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su nepravilno primenili materijalno pravo. Relevantne odredbe: Regulisano je da Punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26. godine života. Izdržavanje može - 68 -
PORODIČNO PRAVO trajati određeno ili neodređeno vreme, a prestaje kada istekne vreme njegovog trajanja - član 155. stav 2., član 163. stav 1. i član 167. stav 1. tačka 1. Porodičnog zakona. Ove odredbe moraju se tumačiti ne samo jezički, nego i ciljno, s obzirom da pravo na izdržavanje imaju lica određena zakonom, a ono se određuje u skladu sa propisanim kriterijumima, s tim što prestaje kada za to nastupe zakonski uslovi. Punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo da bude izdržavano od roditelja najkasnije dok ne navrši 26 godina života. Dakle, trajanje izdržavanja roditelja prema punoletnom detetu, koje nije nesposobno za rad, zakonom je ograničeno dok ne završi redovno školovanje, a najkasnije dok ne napuni 26 godina. Kada se ispuni jedan od ova dva uslova, prestaje obaveza dužnika izdržavanja i to po sili zakona. U ovoj pravnoj stvari, tuženi je završio redovno školovanje 2005. godine, te nastupanjem ovog zakonskog uslova, na taj dan, prestaje obaveza tuženog ustanovljena naznačenom pravnosnažnom presudom Opštinskog suda od 15.04.2004. godine. U nastalom pravnom odnosu između tužioca i tuženog bez uticaja je okolnost što je tužilac podneo tužbu za ukidanje izdržavanja tek 01.10.2007. godine, jer ono što je na ime izdržavanja platio tuženom od 11.06.2005. godine pa nadalje - predstavlja izvršenje prirodne (naturalne) obaveze ili moralne dužnosti, u smislu člana 213. Zakona o obligacionim odnosima, sa predviđenim pravnim posledicama. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2206/08 od 17.09.2008. godine)
95. Za ostvarivanje prava na izdržavanje punoletnog deteta jedan od uslova je da se ono nalazi na redovnom školovanju, pod čim se podrazumeva redovno izvršavanje školskih obaveza, redovno polaganje ispita i upisivanje naredne školske godine po isteku prethodne a bez značaja je postojanje statusa redovnog studenta finansiranog iz budžeta ili vanrednog odn. samofinansirajućeg. Iz obrazloženja: Pravo punoletnog deteta na izdržavanje, u smislu člana 155. Porodičnog zakona, je uslovljeno i vremenski ograničeno. Jedan od tih uslova, propisan u stavu 2. iste odredbe, je da se ono nalazi na redovnom školovanju. To pravo je i vremenski ograničeno do završetka školovanja, a najkasnije do 26. godine života. Pod redovnim školovanjem podrazumeva se redovno izvršavanje školskih obaveza, redovno polaganje ispita i upisivanje naredne školske godine po isteku prethodne, pri čemu je bez značaja postojanje statusa redovnog studenta finansiranog iz budžeta ili vanrednog odn. samofinansirajućeg. Tužilac je u periodu od nekoliko godina koje su prethodile ovoj parnici i u toku nje, upisao tri fakulteta i izgubio status studenta na svakom od njih jer nije redovno pohađao nastavu, polagao ispite i upisivao odn. obnavljao studije. Trajni gubitak statusa studenta i prestanak redovnog školovanja sprečava donošenje sudske odluke o izricanju obaveze tuženog na plaćanje doprinosa za tužiočevo izdržavanje, u smislu člana 155. stav 2. Porodičnog zakona. Okolnost što je tužilac nakon podnošenja tužbe u ovoj parnici radi ostvarivanja izdržavanja od tuženog upisao školsku 2007/2008. godinu na fakultetu i u periodu od 10 meseci, kako sam navodi u reviziji, bio na studijama, nema nikakvog značaja za drukčije presuđenje, što je pravilno ocenjeno u pobijanoj presudi. Formalno upisivanje fakulteta radi sticanja statusa studenta, bez ostvarivanja radnih rezultata i nastavljanja daljeg redovnog školovanja, ne daje pravo tužiocu kao punoletnom detetu na izdržavanje za određeni period trajanja takvog statusa. Zakonsko izdržavanje punoletnog deteta - 69 -
PORODIČNO PRAVO od strane roditelja ne može se ostvariti sudskom odlukom delimično, na određeni period i na način kako je to traženo ovom parnicom, ali moralna obaveza tuženog kao oca ostaje otvoreno pitanje za rešavanje u međusobnim odnosima stranaka. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2132/09 od 09.07.2009. godine)
96. U sporu između roditelja i punoletnog deteta radi ukidanja obaveze izdržavanja deteta, na tuženom je teret dokazivanja da je školovanje produžio iz opravdanih razloga. Iz obrazloženja: Imajući u vidu predmet spora i odredbu člana 298. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, odlučujuća činjenica je bila da li je tužena produžila školovanje iz opravdanih ili pak neopravdanih razloga. Tužena je rođena 1977. godine, a školovanje na Ekonomskom fakultetu u B... redovno traje četiri godine, a kako je prvu godinu studija upisala školske 1996/97. godine, po redovnom toku stvari, u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari morala je već završiti redovno školovanje. Po shvatanju Okružnog suda, na tuženoj je bio teret dokazivanja da je ona školovanje produžila iz opravdanih razloga kako je to isticala u odgovoru na tužbu, pa je prvostepeni sud opravdano pozvao tuženu pozivom na saslušanje parnične stranke, da je na ove okolnosti sasluša, kako bi i na taj način sud utvrdio ove činjenice, odnosno zbog čega to tužena još uvek nije završila fakultet. Tužena je propustila da dođe na ročište za saslušanje parničnih stranaka, a izvinjavajući razlozi za propuštanje ročišta svakako ne mogu biti odnosi tužioca i tužene, i u vezi sa tim neprijatnosti koje bi tužena imala prilikom sretanja tužioca pred sudom. Sud sudi na osnovu činjenica koje mu stranke iznesu u toku postupka, pa kako je u ovom slučaju tužena bila u obavezi da ne samo dolaskom na ročište za saslušanje parničnih stranaka, već i preko svog punomoćnika saopšti sudu razloge zbog kojih je školovanje produžila, prvostepeni sud je pravilom o teretu dokazivanja zaključio da ne stoje opravdani razlozi za produžetak školovanja, te je obavezu tužioca da doprinosi u izdržavanju tužene ukinuo. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 1271/01 od 14.11.2001.god.)
97. Roditelji nisu dužni da svoje punoletno dete izdržavaju za vreme školovanja na fakultetu ukoliko dete bez opravdanih razloga uredno i na vreme ne polaže ispite, već se nemarno odnosi prema studijama. Iz obrazloženja: U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac pravnosnažnom presudom Okružnog suda od 6. oktobra 1993. godine obavezan da na ime izdržavanja tuženom kao svom detetu daje 15 procenata mesečno od svojih stalnih primanja. Tužena je rođena 2. januara 1976. godine i po drugi put je školske 1995/96 godine upisana na prvu godinu studija na Ekonomskom fakultetu, kao student koji plaća školarinu. Utvrđujući da tužena i dalje studira, da nije napustila školovanje i da ima nameru da završi fakultet, nižestepeni sudovi su zaključili da se nisu stekli - 70 -
PORODIČNO PRAVO zakonski uslovi za ukidanje izdržavanja i zato su tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan odbili. Prema članu 298. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ako dete do punoletstva nije završilo školovanje, roditelji su dužni da ga prema svojim mogućnostima izdržavaju do isteka vremena trajanja školovanja u odgovarajućoj školi, odnosno fakultetu, a ako je školovanje iz opravdanih razloga produženo, najkasnije do navršene 26. godine života. Tužena jeste student, međutim, u postupku nije utvrđeno da li iz opravdanih razloga nije završila prvu i upisala drugu godinu studija školske 1995/96 godine, kako je to programom studija propisano. Roditelji su naime dužni da prema svojim mogućnostima svoje punoletno dete izdržavaju za vreme školovanja na fakultetu, ali je i dužnost punoletnog deteta da bez zastoja polaže ispite i izvršava sve druge obaveze predviđene programom studija, kako bi po isteku svake školske godine upisalo narednu godinu studija. Ukoliko dete bez opravdanih razloga kao što su bolest, popunjeni kapaciteti na fakultetu i slično, ne izvršava uporedo i bez zastoja svoje obaveze, već je nemogućnost upisa na narednu godinu studija posledica nemarnog odnosa prema studijama ili nekih drugih neopravdanih razloga, onda roditelj više nije dužan davati izdržavanje za takvo školovanje na fakultetu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4698/96 od 17.12.1996. god.)
IZDRŽAVANJE RODITELJA (Član 156. Porodičnog zakona)
98. Uslovi za ostvarivanje prava na izdržavanje od krvnih srodnika moraju biti kumulativno ispunjeni – neophodno je da postoji potreba za izdržavanjem na jednoj strani i da postoji mogućnost izdržavanja na drugoj strani. Pri tome, pravo na izdržavanje se ostvaruje onim redom kojim su krvni srodnici pozvani na nasleđivanje. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: tužilja je tuženima baka po ocu; sa njom nikada nisu živeli u porodičnoj zajednici - tuženi su živeli sa majkom, a tužilja sa njihovim ocem. Posle očeve smrti tuženi su nasledili po 1/2 dela kuće na kojoj je tužilja imala pravo doživotnog plodouživanja, a koju kuću su zbog dugova morali prodati. Od ostatka novca kupljen je stan površine 24 m2, a kojem je tužilja konstituisala pravo doživotnog plodouživanja i koji je izdavala. Tužilja od 2003. godine živi u kući kod ćerke i zeta gde ima obezbeđenu sobu, hranu i grejanje. Ćerka je nezaposlena, a zet radi kod privatnika. Tužilja od imovine nema ništa, a korisnik je porodične penzije po osnovu pokojnog sina u navedenom iznosu. Rođena je 1932. godine i zbog bolesti i starosti nije sposobna za privređivanje. Minimalan iznos za podmirenje njenih potreba iznosi oko 5.000,00 dinara. Tuženi J.V. je redovan student, živi sa majkom i na ime porodične penzije ostvarene nakon očeve smrti mesečno ima prihod od 3.630,10 dinara. Tužena J.M. radi kao psiholog u osnovnoj školi gde ostvaruje prosečnu zaradu od 17.127,00 dinara, udata je i u vreme donošenja pobijane odluke gravidna. Stanuje sa mužem u privatnom stanu, koji na ime zakupnine plaća 75 eura mesečno, kao i troškove stanovanja. - 71 -
PORODIČNO PRAVO Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je, suprotno žalbenim navodima tužilje, pravilno utvrdio da na strani tužilje ne postoji potreba da tuženi doprinose njenom izdržavanju. Naime, tužiljine potrebe su utvrđene u prosečnom iznosu od oko 5.000,00 dinara, a ista na ime porodične penzije i zakupnine mesečno ostvaruje prihod od oko 4.000,00 dinara. Imajući u vidu da tužilja stanuje kod ćerke i nema nikakve izdatke za stanovanje i hranu, njene minimalne životne potrebe su zadovoljene ovim prihodima. Žalbeni navodi tužilje da je stan koji je do sada izdavan u zakup odjednom nemoguće izdati predstavljaju tvrdnju koju tužilja ne potkrepljuje dokazima i koja stoga nije od uticaja na drugačiju odluku suda. Odredbom člana 306. Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđena je obaveza izdržavanja između srodnika u ushodnoj i nishodnoj liniji. Odredbom člana 307. ovog Zakona propisano je da se pravo na izdržavanje od krvnih srodnika ostvaruje onim redom kojim su pozvani na nasleđivanje, a ako je više lica dužno da daje izdržavanje - obaveza izdržavanja između njih se deli srazmerno njihovim mogućnostima. U smislu člana 309. stav 2. istog Zakona obaveza članova porodice koji su dužni da daju izdržavanje utvrđuje se srazmerno njihovim mogućnostima, a u granicama potreba tražioca izdržavanja. Iz činjenica koje je prvostepeni sud pouzdano utvrdio proizilazi da u konkretnom slučaju nije ostvaren ni jedan od dva kumulativno postavljena uslova za ostvarivanje prava na izdržavanje. Naime, tuženi, s jedne strane, nemaju mogućnosti da daju izdržavanje, jer im nakon zadovoljavanja sopstvenih potreba ne ostaje dovoljno sredstava da doprinose izdržavanju tužilje, a pored toga nisu ni dužni da daju izdržavanje po cenu ugrožavanja svoje egzistencije, dok tužilja - s druge strane - nema ni potrebe za izdržavanjem budući da živi kod ćerke i nema izdatke za stanovanje i hranu, a od prihoda koje redovno ostvaruje ima dovoljno sredstava za život. Imajući sve to u vidu, drugostepeni sud je - primenom člana 368. Zakona o parničnom postupku - odlučio kao u izreci presude. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3394/05 od 07.09.2005. godine)
99. Pravo na srazmernu naknadu učinjenih troškova od drugih lica koja su prema zakonu bila dužna da daju izdržavanje majci ima lice koje je snosilo troškove tog izdržavanja. Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je zaključeno da su tužene obavezne da tužiocu nadoknade štetu za učinjene troškove izdržavanja majke, a na osnovu člana 319. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, na osnovu koje odredbe je lice, koje je snosilo troškove izdržavanja nekog lica, ima pravo na naknadu učinjenih troškova od drugih koji su po Zakonu bili dužni da daju izdržavanje, a učinjeni troškovi su bili potrebni. Tužene su, na osnovu člana 302. stav 1. ovog Zakona, bile obavezne da izdržavaju majku, a učinjeni troškovi su bili potrebni. Na osnovu člana 302. stav 1. Zakona i tužilac je bio obavezan da izdržava majku. Zbog toga mu je na osnovu člana 319. stav 1. istog Zakona - pravilno dosuđena naknada štete koju nije bio dužan da snosi u navedenom iznosu, što predstavlja 2/3 od nepokrivenih troškova tužioca za izdržavanje majke stranaka. - 72 -
PORODIČNO PRAVO Na osnovu člana 319. stav 2. Zakona, tužene su bile dužne da zajednički izdržavaju majku sa tužiocem, pa su pravilno solidarno obavezane da tužiocu nadoknade učinjene troškove izdržavanja. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 151/06 od 13.7.2006. godine)
100. Roditelj punoletnog deteta ima pravo na izdržavanje od njega samo u slučaju da je nesumljivo nesposoban za rad, da nema dovoljno sredstava za izdržavanje i da je to u srazmeri sa mogućnostima deteta.
Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je pobijanom presudom usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezani su tuženi da, na ime doprinosa za izdržavanje, tužilji mesečno plaćaju iznos od 1.000,00 dinara. Tužilja, rođena 1958. godine, nepismena je i nezaposlena. Sa suprugom, takođe nezaposlenim, inače bolesnikom - dijabetičarem, ima petoro (ovde tužene) dece. Tužilja ima mesečna primanja u vidu socijalne pomoći u iznosu od 3.000,00 dinara. Sa decom je živela u zajedničkom domaćinstvu u kući koja je vlasništvo Centra za socijalni rad, sve do momenta kada su se ćerke udale, a sin oženio. Od tada živi sama, a u toj kući je marta meseca 2005. godine došlo do požara pa od tada živi pod šatorom. Tuženi su takođe nepismeni i nezaposleni, nisu završili školu, nemaju rešeno stambeno pitanje. Tužilja nikada od njih nije dobila bilo kakvu pomoć na ime izdržavanja i ne zna niti gde joj se deca nalaze, niti gde joj se suprug nalazi. Prvostepeni sud propustio je da utvrdi sve bitne i odlučne činjenice za presuđenje u ovoj pravnoj stvari. Odredbom člana 156. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da roditelj, koji je nesposoban za rad a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji, odnosno od maloletnog deteta koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima. U članu 156. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da roditelj nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za dete, odnosno drugog krvnog srodnika. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je izveo neutemeljen zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Naime, u toku dokaznog postupka propustio je da ispita i utvrdi da li je tužilja zaista nesposobna za rad (imajući u vidu njenu starosnu dob), odnosno da li, i pored toga što je nepismena, ima mogućnosti da obavlja neku drugu vrstu (npr. fizičkih) poslova za koje nije neophodna pismenost i od kojih postoji verovatnoća da će moći ostvarivati prihode radi zadovoljenja minimuma egzistencije; da utvrdi potrebe kako tužilje, tako i tuženih (kao i njihove eventualne prihode), jer se radi o licima starim između 19 i 27 godina sa svojim porodicama, te se mora utvrditi njihova mogućnost da doprinesu izdržavanju tužilje. Sve ovo samo u slučaju da se nesumnjivo ustanovi da je tužilja nesposobna za rad i da nema dovoljno sredstava za izdržavanje, jer zakon izričito propisuje da roditelj samo tada ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta, srazmerno njegovim mogućnostima. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 646/2006 od 22.02.2006. godine) - 73 -
PORODIČNO PRAVO IZDRŽAVANJE TAZBINSKIH SRODNIKA (Član 159. Porodičnog zakona)
101. Pastorka je dužna da plaća troškove smeštaja maćehe u socijalnoj ustanovi samo ako ju je ova duže vremena izdržavala i starala se o njoj. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 46, kao i prema odredbi člana 48. stav 3. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, troškove smeštaja, odnosno deo troškova u ustanovi koja pruža usluge socijalne zaštite ili drugoj porodici snosi korisnik, roditelj, odnosno srodnik koji je dužan da izdržava korisnika, nadležni organ ili organizacija, i lica koja su preuzela plaćanje troškova. Iz navedenih zakonskih odredbi se vidi, a što je relevantno u ovoj stvari budući da tužilja osporava da je dužna da izdržava maćehu, da troškove smeštaja korisnika u ustanovu socijalne zaštite snosi srodnik korisnika, ali pod uslovom da je dužan da korisnika izdržava. Obaveza tužilje da snosi deo troškova smeštaja njene maćehe u ustanovu koja pruža usluge socijalne zaštite zavisi od toga da li je tužilja dužna da izdržava svoju maćehu. Odredbom člana 304. Zakona o braku i porodičnim odnosima je propisano da su pastorčad dužna da izdržavaju svoga očuha i maćehu, ako su ih ovi duže vremena izdržavali i starali se o njima. Prema tome, tužilja može biti obavezana da plaća troškove smeštaja maćehe u socijalnu ustanovu samo pod uslovom da se prethodno utvrdi da je dužna da izdržava maćehu, što dalje znači da ju je maćeha duže vremena izdržavala i starala se o njoj. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 275/99 od 16.02.2000. god.)
KRITERIJUMI ODREĐIVANJA IZDRŽAVANJA (Član 160. Porodičnog zakona)
102. Dok se o tuženikovom zdravstvenom stanju, zbog kojeg nije u mogućnosti da doprinosi izdržavanju, ne izjasne veštaci odgovarajuće struke, tužbeni zahtev maloletnog tužioca, kojim se traži povećanje plaćanja izdržavanja, nije neosnovan. Iz obrazloženja: U odnosu na iznos koji je utvrđen ranijom pravnosnažnom presudom parničnog suda, maloletni tužilac je tužbenim zahtevom tražio povećanje plaćanja izdržavanja od tuženika - oca. Odbijajući tužbeni zahtev tužioca, prvostepeni sud je zaključio da je tuženik nezaposlen, živi kod roditelja koji mu daju novac za izdržavanje, da ima zdravstvenih problema, da nije u stanju da se sam brine o sebi. - 74 -
PORODIČNO PRAVO Ovakav zaključak prvostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan, budući da je zasnovan na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što ima za posledicu pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, prvostepeni sud zaključuje da tuženi, zbog svog zdravstvenog stanja, nije u mogućnosti da zarađuje i da na taj način doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca. Pri tom, prvostepeni sud ceni izveštaj klinike gde se tuženi leči i na osnovu toga zaključuje da je tuženik nesposoban za privređivanje. Međutim, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud, na navedene okolnosti radne sposobnosti tuženika, trebalo da izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka odgovarajuće struke, koji bi se decidirano izjasnili da li je tuženik, s obzirom na svoje zdravstveno stanje, u mogućnosti da stiče prihode i da tako doprinosi kako svom izdržavanju, tako i izdržavanju maloletnog tužioca. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 340/11 od 08.09.2011. godine)
103. U situaciji kada svojim radom može da obezbedi sredstva za izdržavanje a da time ne ugrozi sopstvenu egzistenciju, na ranije donetu odluku o visini izdržavanja ne može da utiče činjenica da je dužniku izdržavanja maloletnog deteta prestao radni odnos. Iz obrazloženja: Činjenično stanje je prvostepeni sud pravilno utvrdio. Tako je našao da je ovde tužilac - kao otac, obavezan da po postignutom poravnanju plaća mesečni iznos maloletnoj tuženoj u iznosu od 5.000,00 dinara počev od 01.05.2007. godine pa ubuduće. Tužilac je tražio smanjenje obaveze izdržavanja i njegov zahtev je pravnosnažno odbijen. Materijalne prilike zakonske zastupnice maloletne tužene od donošenja ranije odluke nisu promenjene, a ukupne potrebe za njeno izdržavanje iznose 16.000,00 dinara koliko iznosi i minimalna suma mesečne naknade. Iznos čiju izmenu tužilac traži, a koja predstavlja njegov doprinos za izdržavanje maloletne tužene je neophodan za njeno izdržavanje, a tužilac je kao otac po odredbama Porodičnog zakona dužan da doprinosi izdržavanju maloletne tužene. Dakle, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 164. Porodičnog zakona za smanjenje obaveze izdržavanja - to što tužilac nije sada u radnom odnosu ne oslobađa ga utvrđene obaveze u pogledu doprinosa za izdržavanje. Tužilac je u mogućnosti da ispunjava ranije utvrđenu obavezu bez ugrožavanja sopstvene egzistencije pošto je stambeno obezbeđen, a sopstvene potrebe podmiruje povremenim radom kao i njegova sadašnja supruga. Po sopstvenim rečima, nema troškove u pogledu stanovanja jer stanuje sa svojim roditeljima koji ih podmiruju. Na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno i materijalno pravo te se žalbeni navodi u pogledu pogrešne primene materijalnog prava ne mogu prihvatiti. Suština žalbe svodi se na to da nije zaposlen i da ne može sa ranije utvrđenim iznosom da doprinosi izdržavanju maloletne tužene a što je isticao i tokom prvostepenog postupka, a što je prvostepeni sud pravilno cenio, kao i da je zakonska zastupnica ekonomski obezbeđena i da na navedeni način zbog pakosti i ljubomore želi da liši ovde tužioca osnovnih sredstava za život. Naime, tužilac može - kao mlad i radno sposoban - da obezbedi dovoljno sredstava iz kojih će izdvajati ranije dosuđeni iznos za izdržavanje maloletne tužene, a da pri tom ne ugrozi ni svoju egzistenciju ni egzistenciju svoje supruge. Tužilac povremeno obavlja određene poslove uz naknadu pa i sam ističe da će se u sezoni baviti poslovima branja malina što čini i njegova sadašnja supruga tako da i iz tih sredstava može izdržavati maloletnu tuženu. (Iz Presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 1479/2008 od 26.06.2008. godine) - 75 -
PORODIČNO PRAVO
104. Visina izdržavanja deteta - poverioca izdržavanja treba da mu obezbedi standard koji ima roditelj - dužnik izdržavanja. Iz obrazloženja: Odluka o doprinosu u izdržavanju maoletnog deteta doneta je uz pravilnu primenu odredbe čl. 160. i 162. Porodičnog zakona. Po oceni ovoga suda, dosuđeni iznos je u skladu sa potrebama maloletnog deteta i mogućnostima tuženog. Naime, odredbama člana 162. Porodičnog zakona predviđeno je da poverilac izdržavanja po svom izboru može zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom iznosu ili procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (stav 1.). Ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja, visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15 % niti veća od 50 % redovnih mesečnih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.). Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja (stav 3.). Polazeći od ovih odredaba i utvrđenih činjenica o materijalnim prilikama parničnih stranaka (a posebno da tuženi ostvaruje zaradu od 14.230,00 dinara, da radi 15 dana u mesecu, da stanuje u delu roditeljske kuće, da je zdrav i radno sposoban, da nema drugih zakonskih obaveza izdržavanja, kao ni majka deteta, a vodeći računa o potrebama deteta i minimalnoj sumi izdržavanja) - pravilno je i po oceni ovog suda tuženi obavezan da za izdržavanje svog maloletnog deteta plaća mesečno 8.500,00 dinara. Time se zadovoljavaju potrebe maloletnog deteta uz odgovarajući doprinos majke i obezbeđuje životni standard kakav uživa tuženi. Imajući u vidu da je poverilac izdržavanja - u smislu odredbe člana 162. stav 1. Porodičnog zakona po svom izboru zahtevao da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom iznosu i da je utvrđena visina izdržavanja u skladu sa mogućnostima tuženog, prihodima koje ostvaruje i koje je u mogućnosti da ostvari, pa i dopunskim radom - neosnovano se revizijom osporava odluka u ovom delu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3236/08 (2) od 03.12.2008. godine)
105. U sporu za izdržavanje iz porodičnih odnosa Sud nije vezan granicama tužbenog zahteva. Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje u nižestepenim presudama pogrešno je primenjeno materijalno pravo prilikom određivanja visine izdržavanja u spornom periodu od 01.09.1998. godine do 01.09.2005. godine, na šta se revizijom tužioca osnovano ukazuje. Članom 162. stav 1. Porodičnog zakona predviđeno je da poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja. Međutim, članom 281. istog zakona predviđeno je da sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje. Po oceni Vrhovnog suda, nisu bili ispunjeni uslovi za određivanje izdržavanja u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja, budući da tuženi nije sudu dostavio dokaze o visini svojih me- 76 -
PORODIČNO PRAVO sečnih primanja, već je na osnovu njegove izjave utvrđeno da ona iznosi oko 1.500 evra mesečno. Potreba tužioca za izdržavanjem, kao i mogućnost dužnika izdržavanja pravilno su utvrđeni prema članu 160. Zakona. S obzirom na navedeno, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude i dosudio mesečne iznose izdržavanja kao u izreci ove presude, posebno imajući u vidu i odredbe člana 162. stav 3. Zakona, koja predviđa da - ako je poverilac izdržavanja dete - visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj - dužnik izdržavanja. Stoga su nižestepene presude na navedeni način preinačene, a u preostalom delu revizija tužioca je odbijena kao neosnovana. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 951/09 od 07.05.2009. godine)
106. Pravilna je odluka nižestepenog suda kojom je odlučeno da doprinos za izdržavanje dvoje dece razvedenih roditelja bude u istom iznosu za svako dete, bez obzira što starosna razlika između njih iznosi četiri godine, i to - pre svega - polazeći od potrebe maloletne dece i vodeći računa o potrebnoj sumi izdržavanja Za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava uzimaju se u obzir sve zakonom predviđene relevantne činjenice a posebno izveštaj Centra za socijalni rad i mišljenje deteta koje je sposobno da ga formira. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su - na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja - zaključili da su ispunjeni uslovi za razvod braka a da se roditeljsko pravo u odnosu na maloletnu decu poveri samostalno majci, te da se tuženi obaveže na plaćanje mesečnog doprinosa za njihovo izdržavanje od po 9.000,00 dinara počev od podnošenja tužbe pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi. Takvo stanovište prvostepenog suda prihvatio je i drugostepeni sud potvrđujući prvostepenu presudu u celini. Predmet odlučivanja po reviziji je vršenje roditeljskog prava, odluka o izdržavanju maloletnog deteta kao i odluka o troškovima postupka. Utvrđujući potrebe maloletne dece kao poverilaca izdržavanja i mogućnosti tuženog kao dužnika izdržavanja, a vodeći računa o minimalnoj sumi izdržavanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o izdržavanju maloletne dece dosuđujući svakom od njih po 9.000,00 dinara na ime izdržavanja od podnošenja tužbe pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi i obavezujući tuženog - oca da izdržavanje plaća. Sudovi su imali u vidu kriterijume za određivanje izdržavanja iz člana 160. Porodičnog zakona, kao i način određivanja izdržavanja iz člana 161. a vodeći računa i o odredbi člana 162. istog Zakona (po kojoj poveriocu izdržavanja visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj - dužnik izdržavanja). Pošto je tuženi preduzetnik čije se preduzeće bavi proizvodnjom i prodajom, koji je vlasnik i direktor toga preduzeća a pri tom je i vlasnik prodavnice u kojoj zapošljava dve radnice i radionice koja se takođe bavi proizvodnjom - nižestepeni sudovi su zaključili da njegove materijalne mogućnosti dozvoljavaju da doprinosi izdržavanju svoje dece dosuđenim iznosima ne dovodeći pri tom u pitanje svoju egzistenciju. Sudovi su imali u vidu doprinos majke za izdržavanje dece kroz rad i staranje koje svakodnevno ulaže u njihovu negu i podizanje, kao i uzrast i potrebe dece. Zaključak nižestepenih sudova ne dovodi u sumnju propust tuženog da dostavi izveštaj i dokaze o svojim primanjima. Revizijski navodi tuženog kojim se osporava pravilnost primene materijalnog prava u pogledu dosuđenog doprinosa za izdržavanje (jer je za oboje dece dosuđen isti iznos od po 9.000,00 - 77 -
PORODIČNO PRAVO dinara, iako između njih postoji starosna razlika od četiri godine) - nije osnovan. Potrebe dece u tom uzrastu su veoma slične, jer su deca školskog uzrasta i u periodu intenzivnog odrastanja. Iz iznetih razloga, primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija tuženog u delu koji se odnosi na dosuđeno izdržavanje odbijena je kao neosnovana. Međutim, u pogledu odluke o vršenju roditeljskog prava, Vrhovni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je - kako ne postoje uslovi da se pobijana presuda preinači - valja ukinuti u tom delu. Naime, pored toga što nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo u ovom delu (jer je izostalo utvrđenje određenih činjenica), učinjena je i bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer nisu ocenjeni svi izvedeni dokazi - pre svega, izveštaj Centra za socijalni rad, niti su dati potrebni razlozi o odlučnim činjenicama koje se tiču odluke o vršenju roditeljskog prava. Prema stanju u spisima prvostepeni sud je zatražio izveštaj od nadležnog Centra za socijalni rad u pogledu vršenja roditeljskog prava i održavanja ličnih odnosa dece sa roditeljem sa kojim ne žive i dobio izveštaj koji nije bio predmet njegove svestrane ocene. Iz tog izveštaja se ne može zaključiti da je sa decom obavljen razgovor u smislu omogućavanja da daju svoje mišljenje sa kojim od roditelja bi želeli da žive, već se govori o pozitivnoj motivaciji oba roditelja da se staraju o deci. Takav izveštaj je nepotpun, iako se u jednom delu izveštaja navodi da su deca orijentisana ka majci. Naime, stručni tim Centra za socijalni rad nije na adekvatan način proverio i utvrdio mišljenje deteta, a to nije učinio ni prvostepeni sud jer nije pozvao Centar na dopunu svog nalaza, niti je sam pozvao decu da na zakonom propisani način utvrdi njihovo mišljenje. Prema odredbi člana 65. Zakona - dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo njegovog slobodnog izražavanja, pravo da dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna za formiranje mišljenja kome se mora posvetiti pažnja o svim pitanjima koja se tiču deteta, i to u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, u skladu sa godinama i zrelošću. Dete koje je navršilo 10 godina života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima a sud i organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom odn. organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, u prisustvu lica koje dete samo izabere. Prema odredbi člana 266. Zakona, u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta i ima dužnost da detetu koje je sposobno da formira svoje mišljenje pomogne da dobije obaveštenja koja su mu potrebna da izrazi svoje mišljenje u skladu sa godinama i zrelošću deteta, osim - ako bi to bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta. U smislu odredaba ovog Zakona, roditeljsko pravo tj. njegovu sadržinu obuhvataju: staranje o detetu, čuvanje; podizanje; vaspitavanje; obrazovanje; zastupanje i izdržavanje deteta, upravljanje i raspolaganje njegovom imovinom. Vršenje roditeljskog prava može biti zajedničko ili samostalno. U porodičnim sporovima načelo dispozicije stranaka je ograničeno i aktivna uloga suda je naglašena, pa sud ima obavezu da se postupci koji se tiču ostvarivanja i zaštite prava deteta odvijaju u najboljem interesu deteta, uz aktivno sudelovanje suda i drugih stručnih organa. Konkretna porodična situacija i razrešenje pitanja vršenja roditeljskog prava u ovom slučaju, kada oba roditelja žive u istoj kući i deca se nalaze sa njima, zahtevalo je iscrpniju i detaljniju analizu svih aspekata koji se tiču vršenja roditeljskog prava a posebno - utvrđivanje mišljenja deteta. Pošto sudovi nisu postupili na opisani način, došlo je do pogrešne primene materijalnog prava, jer je izostalo utvrđenje odlučnih činjenica te odluka nema razloge o odlučnim činjenicama, što predstavlja i bitnu povredu odredaba parničnog postupka. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2393/07 od 12.09.2007. godine ) - 78 -
PORODIČNO PRAVO
107. Novčani iznos naknade za hranjenike odn. za lica na porodičnom smeštaju, a koji periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu u skladu sa zakonom, predstavlja samo okvirni podatak koji služi za utvrđivanje potreba poverioca izdržavanja. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pogrešio utvrdivši da potrebe maloletne tužilje iznose 11.312,00 dinara mesečno, koliko iznosi i naknada za hranjenike odn. lica na porodičnom smeštaju utvrđena od strane Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Naime, ovaj iznos samo predstavlja okvirni podatak koji služi za utvrđivanje potreba, pri čemu Okružni sud nalazi da - imajući u vidu sve okolnosti od kojih zavisi utvrđenje potreba maloletne tužilje, kao i uslove iz sredine u kojoj živi - te potrebe iznose 6.000,00 dinara u mesečnom iznosu, prema odredbama člana 160. st. 1. i 2. Porodičnog zakona. S obzirom da maloletna tužilja prima dečiji dodatak u iznosu od 1.431,00 dinara i mogućnosti roditelja maloletne tužilje, zatim - okolnost da tužena ima obavezu da izdržava dete iz sadašnjeg braka ( rođeno u avgustu 2006. godine ), Okružni sud nalazi da je tužena u mogućnosti da u izdržavanju maloletne tužilje učestvuje sa iznosima od 1.500,00 dinara mesečno. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci - na osnovu člana 375. i člana 380. tačka 3. Zakona o parničnom postupku. Pri tome je pravilna i odluka o parničnim troškovima, i to bez obzira i na preinačenje prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, a imajući u vidu odredbu člana 207. Zakona. ( Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 11/07 od 01.03.2007. godine)
108. Minimalna suma izdržavanja se određuje prema mogućnostima dužnika izdržavanja, s tim da visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja. To je iznos ispod kojeg sud ne može utvrđivati mesečne novčane potrebe deteta, ukoliko se u okviru tako utvrđenih mesečnih potreba deteta ne povređuju druge odredbe zakona. Iz obrazloženja: Odredbom člana 160. stav 1. Porodičnog zakona određeno je da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se mora voditi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Odredbom člana 160. stav 2. Porodičnog zakona određeno je da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. U članu 160. stav 3. Porodičnog zakona određeno je da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanja zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. U članu 160. stav 4. Porodičnog zakona određeno je da minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju, kao naknadu za hranjenike odnosno za lica na porodičnom smeštaju, periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom. - 79 -
PORODIČNO PRAVO U konkretnom slučaju, prvostepeni sud utvrdio je mogućnosti tužioca kao dužnika izdržavanja uzimajući u obzir visinu njegove neto zarade u poslednja tri meseca (za novembar mesec - 27.177,86 dinara, za oktobar mesec - 29.513,35 dinara i za septembar mesec - 26.120,57 dinara) i potrebe poverilaca izdržavanja (za stariju ćerku - u iznosu od 5.000,00 mesečno i za mlađu ćerku - u iznosu od 4.000,00 mesečno). Pozivajući se na odredbe člana 162. Porodičnog zakona, obavezao je tužioca da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje dece plaća za stariju ćerku 3.500,00 dinara a za mlađu ćerku 2.500,00 dinara mesečno. Ovakvi iznosi su prenisko odmereni, na šta se osnovano ukazuje žalbom. Uzimajući u obzir činjenicu da prosečna plata tužioca kao dužnika izdržavanja iznosi 27.592,92 dinara za poslednja tri meseca, te da nema obaveze da izdržava druga lica, da je tužena, kojoj su deca poverena na negu, čuvanje i vaspitanje nezaposlena, te da minimalna suma izdržavanja kada je poverilac izdržavanja dete iznosi 9.465,00 dinara za jedno dete za novembar mesec 2005. godine, 9.588,00 dinara za decembar mesec 2005. godine i 9.741,00 dinara za januar mesec 2006. godine, primereni iznosi koje tužilac treba da plaća na ime svog dela doprinosa za izdržavanje dece, po oceni ovog suda a primenom citiranih zakonskih odredaba su, za stariju ćerku 5.500,00 dinara i za mlađu ćerku 4.500,00 dinara, ukupno 10.000,00 dinara mesečno. Minimalna suma izdržavanja iz člana 160. st. 1. i 4. Porodičnog akona predstavlja iznos ispod kojeg sud ne može utvrđivati mesečne novčane potrebe deteta, ukoliko se utvrđivanjem srazmerne obaveze dužnika izdržavanja u okviru tako utvrđenih mesečnih potreba deteta ne povređuje odredba člana 162. stav 2. Zakona - prema kojoj visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja i odredba člana 160. stav 1. Zakona - prema kojoj se izdržavanje određuje prema mogućnostima dužnika izdržavanja, te ukoliko je visina određene obaveze izdržavanja u skladu sa odredbom člana 162. stav 3. Zakona - prema kojoj visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja. U konkretnom slučaju, a imajući u vidu mogućnosti dužnika izdržavanja, prvostepeni sud je neosnovano ukupne mesečne potrebe maloletne dece stranaka utvrdio ispod minimalne sume izdržavanja i na osnovu toga u preniskom iznosu odredio obavezu tužioca na plaćanje doprinosa za izdržavanje maloletne dece. Zbog toga je ovaj sud obavezu tužioca odredio u skladu sa mogućnostima dužnika i potrebama poverioca izdržavanja, po citiranim zakonskim odredbama. Dakle, ovaj sud je, primenom odredbe člana 380. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, žalbu tužene delimično usvojio i prvostepenu presudu preinačio u delu odluke koji se odnosi na doprinos tužioca za dečije izdržavanje. (Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3371/2006 od 27.06.2006. god.)
109. Posle razvoda braka i utvrđivanja imovinskih prava na kupljenim nepokretnostima, neophodno je utvrditi pojedinačno učestvovanje u njihovom sticanju, zajedničku nameru i da li su supružnici imali nameru deobe nepokretnosti na jednake delove. Iz obrazloženja: Stranke su - prema utvrđenom činjeničnom stanju - brak zaključile 22.07.1982. godine, koji je prestao razvodom 2001. godine. Nekoliko dana po zaključenju braka, od prodavca GG stranke su kupile navedenu katastarsku parcelu sa dve prizemne stambene zgrade - kuću, garažu, voćnjak, ogradu i vinograd. Ugovor od - 80 -
PORODIČNO PRAVO 27.07.1982. godine nije overen od strane suda i stranke su označene kao kupci, s tim što u ugovoru nije izričito navedeno da postaju suvlasnici kupljene stvari na jednake delove. Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je tužilji priznao udeo od 68% utvrđujući da je tužilja učestvovala u sticanju sa 70.000 DM, a tuženi sa 20.000 DM, te da su preostalih 10.000 DM isplatili iz zajedničkih sredstava. Bez održavanja glavne rasprave, imajući u vidu katastarsko stanje ( stranke su upisane sa po 1/2 na spornom zemljištu ), drugostepeni sud zaključuje da se ugovor o prodaji i upis prava svojine na jednake delove u javnim knjigama može upodobiti sporazumu o deobi zajedničke imovine iz člana 327.Zakona o braku i porodičnim odnosima. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije potpuno utvrđeno pa se izloženo stanovište ne može prihvatiti kao pravilno. Osim toga, u drugostepenom postupku učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14. i člana 354. stav 1. u vezi člana 375. Zakona o parničnom postupku, jer je drugostepeni sud izmenio utvrđeno činjenično stanje bez otvaranja glavne rasprave (čl. 362. i 363. Zakona o parničnom postupku ). Naime, pravilna primena materijalnog prava zahtevala je da se u pogledu odlučnih činjenica ( upodobljavanja ugovora o prodaji i položaja kupaca sa sporazumom o deobi ) stranke detaljno saslušaju na te okolnosti, jer ugovor o prodaji iz 1982. godine i verzija koja je pet godina kasnije overena ne sadrži izričitu odredbu da stranke vrše deobu kupljene nepokretnosti na jednake delove po osnovu zajedničkog sticanja u braku. Imajući u vidu da ugovori o toj odlučnoj činjenici sadrže prazninu, to je bilo nužno - u smislu čl. 99. do 101. Zakona o obligacionim odnosima - istraživati zajedničku nameru ugovarača, utvrditi ko je od stranaka predložio takvu sadržinu ugovora i da li su stranke prilikom kupovine nepokretnosti imale u vidu i deobu nepokretnosti na jednake delove. Pri tome, treba ceniti njihove međusobne odnose i sticanje ostalih stvari (vrednih pokretnih stvari) i eventualnu nameru stranaka da sve stečene stvari u braku dele na ravne delove. Stranke su u ovoj parnici saslušane na zapisniku od 05.12.2001. godine i tada se na navedene okolnosti nisu izjašnjavale. Ceneći ugovore o prometu i činjenicu upisa prava koje nije izvršeno u pravnu već u faktičku evidenciju nepokretnosti, bez utvrđivanja zajedničke namere ugovarača i bez saslušanja stranaka - što bi moglo doprineti tumačenju ugovora, drugostepeni sud je učinio navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih je drugostepena presuda u odbijajućem delu morala biti ukinuta. ( Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 52/06 od 06.04.2006. godine )
110. Sud može obavezu izdržavanja odrediti i u fiksnom novčanom iznosu u smislu člana 310a stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima kada to okolnosti slučaja opravdavaju. Jedna od takvih okolnosti može biti i ta što tuženi duže vreme ne ostvaruje zaradu u svom preduzeću, što upućuje na zaključak da je praktično bez efekta presuda kojom je tuženi obavezan da plaća izdržavanje procentualno u odnosu na zaradu. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je pravnosnažnom presudom tuženi obavezan da tužilji plaća izdržavanje, kao svom detetu, u iznosu od 22% od zarade koju ostvaruje u preduzeću "S...". Međutim ovo preduzeće ne radi, tako da u 2003. godini tuženi nije ni primao nikakvu zaradu ali je tužilji plaćao mesečno - 81 -
PORODIČNO PRAVO oko 1.000,00 dinara. Pored toga, tuženik je u toku postupka, 10.3.2004. godine (tužba je podneta 26.8.2003. godine) upućen na izdržavanje kazne u trajanju od 14 meseci, pa kako tuženi nema drugih mogućnosti da ostvaruje zaradu - prvostepeni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev kojim je maloletna tužilja tražila da joj tuženi plaća izdržavanje u fiksnom iznosu od 3.500,00 dinara, iako utvrđuje da su i potrebe tužilje veće u odnosu na vreme donošenja ranije presude od 30.10.2001. godine. Prema stavu Okružnog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan dok se ne utvrde i ne ocene sve relevantne činjenice i okolnosti. Naime, prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, sud će - u smislu člana 310. Zakona o braku i porodičnim odnosima - uzeti u obzir sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu, dok prema odredbi člana 310a Zakona, sud određuje obavezu izdržavanja u novcu, ali ako je obveznik izdržavanja u radnom odnosu, ili korisnik penzije ili ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud budući iznos izdržavanja određuje procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje. Ako obveznik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna primanja, sud određuje budući iznos izdržavanja procentualno u odnosu na iznos garantovane zarade u Republici za prethodni mesec. Nesumnjivo je da je suština zakonskog izdržavanja u tome da se visina iznosa za izdržavanje odredi tako da se obezbede najneophodnija sredstva za izdržavanje primaoca izdržavanja, ali prema stvarnim materijalnim mogućnostima obveznika izdržavanja. Stoga sud može obavezu izdržavanja odrediti i u fiksnom novčanom iznosu, u smislu člana 310a stav 1. Zakona kada to okolnosti slučaja opravdavaju. Prema odredbi člana 316. Zakona sud može - na predlog izdržavanog lica ili obveznika izdržavanja - da povuče, snizi, ukine ili izmeni način izdržavanja koji je dosuđen ranijom odlukom suda, ako su se okolnosti na osnovu kojih je doneta odluka kasnije izmenile. Prema tome, prvostepeni sud je bio dužan da oceni od kakvog je značaja okolnost što tuženi duže vreme ne ostvaruje zaradu u svom preduzeću koje inače i ne radi, što upućuje na zaključak da je praktično bez efekta presuda kojom je tuženi obavezan da plaća izdržavanje procentualno u odnosu na zaradu u tom preduzeću, na mogućnost izmene sudske presude o obavezi tuženog da učestvuje u izdržavanju maloletne tužilje u procentualnom iznosu od mesečne zarade, u smislu člana 316. Zakona, i ustanovljenje obaveze u fiksnom novčanom iznosu, što će biti dužan da učini u ponovnom postupku. Pored toga, prvostepeni sud će utvrditi sve mogućnosti tuženog da - s obzirom na svoje životno doba i zdravstvenu sposobnost - ostvaruje zaradu na bilo koji drugi način, ali i potrebe maloletne tužilje, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 849/2005 od 26.05.2005. god.)
111. Prilikom utvrđivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, sud će uzeti u obzir sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje u fiksnom novčanom iznosu, koji prelazi zakonski okvir od 22% od zarade tuženika, nalazeći da potrebe tužilje opravdavaju dosuđenje izdržavanja u fiksnom i većem iznosu od navedenog zakonskog maksimuma i da je tuženi kao radno sposoban i "na sve moguće i dozvoljene načine po drugim osnovama" u mogu"nosti da - 82 -
PORODIČNO PRAVO ostvari i dopunske prihode, ali pri tome nije jasno, da li ima druge imovine iz koje bi ostvarivao prihode i na koji to način i kada tuženi – kao službenik Ministarstva odbrane sa uobičajenim radnim vremenom, može da ostvari dopunske prihode. Prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, sud će u smislu člana 310. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, uzeti u obzir sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu, dok prema odredbi člana 310a istog Zakona, sud određuje obavezu izdržavanja u novcu. Međutim, ako je obveznik izdržavanja u radnom odnosu, ili korisnik penzije ili ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud budući iznos izdržavanja određuje procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje, a ako obveznik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna primanja, sud određuje budući iznos izdržavanja procentualno u odnosu na iznos garantovane zarade u republici za prethodni mesec. Nesumnjivo je da je suština zakonskog izdržavanja u tome da se visina iznosa za izdržavanje odredi tako da se obezbede najneophodnija sredstva za izdržavanje primaoca izdržavanja, ali prema stvarnim i materijalnim mogućnosti obveznika izdržavanja. Stoga sud može obavezu izdržavanja odrediti u fiksnom novčanom iznosu u smislu člana 310a. st. 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, kada to okolnosti slučaja opravdavaju. Sudska praksa je stala na stanovište da nije suprotno navedenim odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, dosuđivanje i kombinovanih iznosa i to procentualno od zarade koju obveznik izdržavanja ostvaruje u redovnom radnom odnosu kao i paušalno od privatne, odnosno dodatne delatnosti pod uslovima da: 1) da utvrđeni doprinos u procentualnom iznosu nije dovoljan za podmirenje osnovnih životnih potreba izdržavanog lica i 2) da je obveznik izdržavanja u mogućnosti da tu zaradu ostvaruje i njome doprinosi izdržavanju. Iz izloženog proizlazi da pobijana presuda ne sadrži potpune i jasne razloge o tome, zbog čega je tuženi u obavezi da plaća izdržavanje tužilji u iznosu većem od zakonom utvrđenog najvišeg iznosa. Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, saglasno navedenim primedbama, pouzdano utvrditi potrebe tužilje i da li tuženi ima stvarne mogućnosti da osim redovne zarade u radnom odnosu ostvaruje i dodatne prihode, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 118/05 od 27.01.2005. god.)
112. Maksimalni iznos od 22% od mesečne zarade obveznika izdržavanja, odnosi se na sva izdržavana lica. Iz obrazloženja: Kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da su ispunjeni uslovi iz člana 316. Zakona o braku i porodičnim odnosima za izmenu ranije odluke suda u pogledu načina izdržavanja tuženih. Izmenjene su odredbe pomenutog Zakona, koje se odnose na način određivanja izdržavanja. Prema članu 310a stav 4. ovog Zakona, novčani iznos izdržavanja koji se određuje u odnosu na zaradu, ne može biti manji od 7% za svako izdržavano lice, niti veći od 22% od mesečne zarade obveznika izdržavanja. Ovaj maksimalni iznos odnosi se na sva izdržavana lica. U konkretnom slučaju, pravilno su primenjene odredbe člana 309, 310. i 310a pomenutog Zakona u pogledu utvrđenih potreba tuženih za izdržavanjem, kao i mogućnosti tužioca da tome doprinosi posebno imajući u vidu činjenicu da tužilac ostvaruje visoka mesečna novčana primanja, kao kapetan-pilot B727. Na taj način tuženi će moći da podmiri svoje potrebe prateći standard svojih roditelja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4283/03 od 5.02.2004. god.) - 83 -
PORODIČNO PRAVO
113. Ako lice koje treba da plaća zakonsko izdržavanje ne ostvaruje stalna mesečna primanja, ali se bavi nekom delatnošću od koje ostvaruje dohodak, onda se obaveza izdržavanja ne određuje u procentualnom nego u nominalnom mesečnom iznosu. Iz obrazloženja: Iz odredbi člana 309. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima proizilazi, da je sud prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje dužan da pored ostalog uzme u obzir i stvarne mogućnosti za sticanje zarade. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je prilikom određivanja visine tužiočevog doprinosa u izdržavanju dece uzeo u obzir samo njegova primanja koja povremenim sviranjem u orkestru ostvaruje a ne i druge njegove stvarne mogućnosti za sticanje zarade. Kako pak iz stanja u spisima proizilazi da su potrebe dece zbog većeg kalendarskog uzrasta i porasta troškova života veće, to se i po nalaženju Vrhovnog suda osnovano revizijom ukazuje da je dosuđeni doprinos koji u novčanom iznosu u vreme presuđenja za svako dete iznosi po 90.00 dinara prenisko odmeren i nedovoljan da deca zadovolje osnovne životne potrebe. Osim toga pogrešno su nižestepeni sudovi postupili kada su obavezu tuženika konstituisali u procentualnom iznosu, jer je odredbama člana 310-a. st. 2. noveliranog Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano, da se obaveza izdržavanja određuje u procentualnom iznosu kada lica ostvaruju stalna mesečna primanja. U suprotnom, ako lice koje treba da plaća zakonsko izdržavanje ne ostvaruje stalna mesečna primanja, ali se bavi nekom delatnošću od koje ostvaruje dohodak, kakav je slučaj ovde, onda se obaveza izdražvanja ne određuje u procentualnom nego u nominalnom mesečnom iznosu, srazmerno potrebama izdržavanog lica i mogućnostima obveznika izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4672/97 od 23.06.1998. god.)
114. Prilikom ocenjivanja potreba izdržavanog lica sud uzima u obzir njegovo imovno stanje, stepen sposobnosti za rad, mogućnost za zaposlenje, zdravstveno stanje i druge okolnosti od kojih zavisi odluka o izdržavanju. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom, stavom prvim izreke delimično se usvaja tužbeni zahtev tužioca, pa se tuženi obavezuje da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca kao sina plaća mesečno po 35% od svojih ukupnih mesečnih primanja i to počev od 28.9.1994. godine pa ubuduće dok ta obaveza po zakonu traje, ili ne bude izmenjena. Isplatu će vršiti svakog prvog do desetog u mesecu, a na ruke zakonske zastupnice maloletnog tužioca majke G.R., s tim što je zaostale rate dužan platiti odjednom, a najkasnije u roku od 15 dana po pravosnažnosti ove presude, pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke preko dosuđenog iznosa od 35% a do traženog iznosa od 40% od ukupnih mesečnih primanja, tužbeni zahtev maloletnog tužioca odbija se kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da maloletnom tužiocu preko zakonske zastupnice na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 427,00 dinara u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude a pod pretnjom izvršenja. - 84 -
PORODIČNO PRAVO Ne postoji navod žalbe tuženog da je dosuđeni iznos doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca previsoko odmeren, te da prvostepeni sud nije utvrdio ukupan iznos sredstava, potreban za njegovo izdržavanje. Ovo sa razlogom što je prvostepeni sud pravilnom primenom odredaba čl. 309, 310. i 310a. Zakona o braku i porodičnim odnosima utvrđujući primanja stranaka na osnovu izveštaja radnih organizacija, na pouzdan način utvrdio da tuženi može da odvaja na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca 35% od svojih primanja, pri čemu je imao u vidu da mu je i sadašnja supruga u radnom odnosu sa većim primanjima od njegovih, da nemaju zajedničke dece, te uzrast malodobnog tužioca. Takođe je i cenjen navod žalbe tuženog da on doprinosi izdržavanju svojih roditelja, s obzirom da njegov brat koji je takođe u radnom odnosu, zbog potreba svoje porodice za to nije u mogućnosti. Iz tog razloga stavom drugim izreke prvostepene presude odbijen je tužbeni zahtev maloletnog tužioca preko dosuđenog iznosa. Cenjen je i navod žalbe tuženog da on po privremenoj meri od 10.1.1995. godine plaća maloletnom tužiocu na ime doprinosa za izdržavanje 20% od svojih ukupnih prihoda koje ostvaruje iz radnog odnosa, pa nalazi da je ova činjenica bez uticaja na pravilnost donete odluke, jer se radi o određenom iznosu doprinosa za izdržavanje po privremenoj meri, koja ostaje na snazi do pravosnažnog okončanja parnice, što znači da će se maloletnom tužiocu u doprinosu za izdržavanje prilikom izvršenja uračunati već isplaćenih 20% od primanja tuženog. Bez uticaja su na drugačiju odluku i navodi žalbe tuženog da je nakon donošenja prvostepene odluke sa roditeljima zaključio sudsko poravnanje kojim je obavezan da na ime svog doprinosa za njihovo izdržavanje daje ukupno 25% od svoje mesečne zarade. Ovo iz razloga što se radi o novim činjenicama koje su nastupile nakon donošenja prvostepene odluke, te mogu biti od uticaja eventualno prilikom pokretanja postupka za izmenu odluke, a u smislu odredbe člana 316. Zakona o braku i porodičnim odnosima. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. br. 346/97 od 19.02.1997. god.)
VISINA IZDRŽAVANJA (Član 162. Porodičnog zakona)
115. Zakonsku obavezu na plaćanje doprinosa za izdržavanje deteta, ranije ustanovljenu (sudskim poravnanjem ili odlukom suda) u procentualnom iznosu od zarade koju je ostvarivao u preduzeću u kojem je bio zaposlen, roditelj je dužan da ispunjava u istom procentu i od penzije. Iz obrazloženja: Na osnovu naznačenog poravnanja, zaključenog pred nadležnim Opštinskom sudom 28.04.1998. godine, Rešenjem o izvršenju od 26.12.2007. godine određeno je izvršenje radi naplate novčanog potraživanja poverioca u iznosu mesečno od 50% od ostvarenih primanja počev od 06.01.1998. godine i troškova izvršenja, zabranom na 1/2 ukupnih mesečnih primanja dužnika i to 40% radi naplate redovnih rata izdržavanja a 10% radi naplate zaostalih rata koje teku od 06.01.1998. godine pa do njihove naplate a nakon naplate zabranom mesečno ukupno 50% od ostvarenih primanja dužnika sve dok ta obaveza po - 85 -
PORODIČNO PRAVO zakonu traje kod Republičkog fonda penzijsko-invalidsko osiguranja zaposlenih. Ovom Fondu je naloženo da na osnovu tog rešenja isplaćuje poveriocu novčani iznos za koji je određeno izvršenje do potpunog namirenja poverioca a dužniku se zabranjuje da taj deo naplaćuje i da sa njim raspolaže pod pretnjom zakonskih posledica. Izvršni poverilac je protiv ovog rešenja blagovremeno izjavio žalbu. Nakon toga, izvršni poverilac je predlog za izvršenje povukao za period od kada je nastala obaveza izvršenog dužnika po navedenom poravnanju pa do 01.11.2003. godine. Zbog toga je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je ukinuo rešenje o izvršenju u tom delu i postupak izvršenja obustavio. Rešavajući o žalbi izvršnog dužnika na deo rešenja koje je ostalo na snazi tj. koji se odnosi na naplatu izdržavanja za period od 01.11.2003. godine pa ubuduće - Okružni sud je našao da je žalba neosnovana. U tom delu pobijano rešenje i postupak koji je prethodio njegovom donošenju ne sadrži povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1., 2., 5., 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Navedenim poravnanjem zaključenim između stranaka 28.04.1998. godine tuženik je obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje tužilje kao svoje ćerke plaća mesečno 50% zarade koju ostvaruje u svom preduzeću počev od 06.01.1998. godine pa ubuduće za svaki mesec unapred najkasnije do 10-tog u mesecu, s tim što je dužan zaostale rate platiti odjednom u roku od 15 dana. Nije sporno da je izvršni dužnik 01.11.2003. godine otišao u invalidsku penziju, a da je posle izvesnog vremena otišao i u starosnu penziju. To, međutim, ne znači da je njegova obaveza po poravnanju od 1998. godine prestala, već je, po nalaženju Okružnog suda, izvršni dužnik u obavezi da po odlasku u penziju plaća 50% sada od penzije. Ovo iz sledećih razloga: Obaveza izvršnog dužnika da plaća izdržavanje izvršnom poveriocu kao svom detetu je zakonska obaveza i ona nije prestala. Drugo, imajući u vidu navode izvršnog dužnika da je njegova penzija manja od zarade koju je ostvarivao u preduzeću kojem je bio zaposlen, to znači da je samim tim njegova obaveza izdržavanja smanjena. Ukoliko je izvršni dužnik smatrao da je visina njegove obaveza veća od njegovih mogućnosti, mogao je da u parničnom postupku traži da se ona smanji, odnosno uskladi sa njegovim mogućnostima i potrebama izvršnog poverioca. Prema tome, obaveza na plaćanje izdržavanja koje je ustanovljena u odnosu na mesečnu zaradu u istom procentu proteže se i na primanja od penzije, ukoliko je izvršni dužnik u međuvremenu otišao u penziju, što nije u suprotnosti sa odredbom člana 310a Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je važio u trenutku kada je izvršni dužnik otišao u penziji sa odredbom člana 162. stav 2. Porodičnog zakona, koji se primenjuje od 01.07.2005. godine: ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.) visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% ni veća od 50% od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 477/2008 od 27.03.2008. godine)
116. Kada dužnik izdržavanja ostvaruje prihode u stranoj valuti, njegova obaveza izdržavanja u fiksnom mesečnom iznosu može biti određena u toj valuti. To, međutim, nije smetnja da se obaveza ispunjava u dinarskoj protivvrednosti prema kursu na dan ispunjenja. - 86 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Navedenom drugostepenom presudom nadležnog Okružnog suda od 13.04.2006. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena naznačena presuda nadležnog Opštinskog suda od 16.12.2003. godine, kojom je razveden brak zaključen 15.04.2000. godine između tužioca i tužene, a maloletno dete stranaka povereno na dalju negu i staranje majci. Tužilac je obavezan da na ime zakonskog izdržavanja za maloletno dete plaća mesečno 250 eura i određen je način viđanja između tužioca i maloletnog. Revizija tužioca, izjavljena protiv odluke o poveravanju deteta, o obavezi izdržavanja i načinu viđanja maloletnog deteta - nije osnovana. Pošto je nakon razvoda braka maloletno dete povereno na staranje majci, pravilno je primenjeno materijalno prava kada je tužilac kao otac obavezan da za izdržavanje deteta plaća 250 eura mesečno. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac prima penziju u iznosu od 1054 eura mesečno i dečiji dodatak u iznosu od 150 eura mesečno, dok tužena ima primanja u iznosu od 300 eura mesečno. Tako je pravilan zaključak da je tužilac dužan da za izdržavanje maloletnog deteta plaća 250 eura mesečno, što će maloletnom detetu obezbediti takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj koji je dužnik izdržavanja, a što je u skladu sa odredbama člana 162. stav 3. Porodičnog zakona. Obaveza izdržavanja je određena u fiksnom iznosu u skladu sa odredbama člana 162. stav 1. Porodičnog zakona, a pošto dužnik izdržavanja prihode ostvaruje u stranoj valuti, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je njegova obaveza za plaćanje izdržavanja određena u iznosu od 250 eura mesečno. Ovako utvrđena visina izdržavanja nije smetnja da se obaveza ispunjava u dinarskoj protivvrednosti strane valute prema kursu na dan isplate. ( Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1929/06 od 22.11.2006. godine )
117. Ako je obveznik izdržavanja u postupku sporazumnog razvoda braka, prethodno već obavezan da na ime zakonskog izdržavanja svog bračnog deteta plaća iznos od 20% od mesečne zarade, u postupku radi utvrđivanja vanbračnog očinstva i izdržavanja ne može se osnovano pozivati na odredbu člana 310a, stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prema kojoj novčani iznosi izdržavanja u ukupnom iznosu, bez obzira na broj izdržavanih lica, ne mogu biti veći od 22% od mesečne zarade obaveznika izdržavanja pošto je, u vreme kada je već bio pokrenut postupak radi utvrđivanja vanbračnog očinstva i izdržavanja, priznao zahtev da plaća izdržavanje u navedenom iznosu, a sud nije utvrđivao ni potrebe tuženikovog bračnog maloletnog deteta niti pak mogućnosti tuženog. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, mal. tužilac je rođen 28.04.1996. i vanbračno je dete tuženog, što je utvrđeno pravosnažnom presudom istog suda od 17.10.2003. godine, pa je tuženi u obavezi da doprinosi izdržavanju mal. tužioca. Sve činjenice od značaja za odlučivanje o visini obaveze tuženog, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio, kao što je pravilno i potpuno utvrdio potrebe mal. tužioca, okolnosti u kojima živi mal. tužilac kao i njegovi roditelji i da je tuženi u mogućnosti da u izdržavanju mal. tužioca učestvuje novčanim iznosom u visini od 11% od bruto zarade koju ostvaruje kao zaposleni u JP PTT. - 87 -
PORODIČNO PRAVO I po nalaženju Okružnog suda, nema značaja, za primenu odredbe člana 310a. stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prema kojoj novčani iznos izdržavanja u ukupnom iznosu, bez obzira na broj izdržavanih lica, ne mogu biti veći od 22% od mesečne zarade obaveznika izdržavanja, ta okolnost što je tuženi presudom istog suda P. br. 15/03 od 27.03.2003. godine, u postupku sporazumnog razvoda braka, već obavezan da na ime svog bračnog deteta plaća izdržavanje u tom iznosu, i ako se već vodio postupak po tužbi ovde mal. tužioca za utvrđivanje vanbračnog očinstva i izdržavanja, a sud u tom drugom predmetu nije utvrđivao ni potrebe tuženikovog bračnog mal. deteta niti pak mogućnosti tuženog. Ovo tim pre, kada je prvostepeni sud u ovom postupku pravilno utvrdio potrebe tužioca i mogućnosti tuženog, uzimajući u obzir i to da tuženi ima i obavezu izdržvanja i prema svom drugom detetu, pri čemu prvostepeni sud pravilno nalazi da tuženi ima mogućnosti da u posebnom postupku traži smanjenje obaveze izdržavanja koju ima prema drugom detetu, ukoliko smatra da visina tog izdržavanja prevazilazi njegove mogućnosti. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 468/05 od 1.04.2005. god.)
118. Ukupna visina obveznika izdržavanja limitirana je na 22% od mesečne odnosno minimalne zarade. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nije utvrdio potrebe mal. dece što je inače bio dužan da učini u smislu čl. 309. i 310. ZOBPO, a pored toga prvostepeni sud je i pogrešno primenio izmenjenu odredbu čl. 310a st. 4. navedenog Zakona, po kojoj novčani iznosi izdržavanja ne mogu biti veći od 22% od mesečne zarade obveznika izdržavanje, odnosno minimalne zarade. Naime, bez obzira koliko ima poverilaca izdržavanja, ukupna visina obaveze, limitirana je navedenim zakonskim propisom na 22% od mesečne zarade odnosno minimalne zarade obveznika izdržavanja. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 449/04 od 5. 04. 2004. god.)
119. Prilikom utvrđivanja visine obaveze izdržavanja sud ne može opteretiti naknadu za telesno oštećenje i naknadu po osnovu nege i pomoći drugog lica. Iz obrazloženja: Prema odredbi čl.310-a st. 1 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, sud određuje obavezu u novcu. Prema stavu 2. istog propisa, ako je obaveznik izdržavanja u radnom odnosu ili je korisnik penzije, ili ostvaruje druga stalna novčana mesečna primanja, sud određuje buduće iznose izdržavanja procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje. Po odredbi čl.86 tač.2 Zakona o izvršnom postupku izuzeta su od izvršenja primanja po osnovu naknade zbog telesnog oštećenja po propisima o invalidskom osiguranju. Iz spisa proizilazi da je tuženi korisnik invalidske penzije i da prima naknadu na ime telesnog oštećenja i naknadu po osnovu nege i pomoći dru- 88 -
PORODIČNO PRAVO gog lica. Kod ovakvog stanja stvari nije jasno izreka pobijane presude u delu koji se odnosi na obavezu tuženog da za izdržavanje mal . dece T. i M. plaća mesečno po 15% od invalidnine, jer se ne vidi na koji od navedenih oblika primanja tuženog se odnosi utvrđena visina obaveze tuženog. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu i da saglasno čl.86 tač.2 ZIP-a obaveza izdržavanja tuženog koju ima prema mal. deci ne može opteretiti naknadu za telesno oštećenje i naknadu po osnovu nege i pomoći drugog lica, koje tuženi prima, već se obaveza izdržavanja može odrediti samo u odnosu prema penziji tuženog. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 378/03 20.02.2003. god.)
120. Iznos obaveze izdržavaja ne može biti manji od 7% za svako izdržavano lice niti veći od 22% mesečne zarade za sva izdržavana lica. Iz obrazloženja: Nižestepenim presudama je obavezan tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne dece plaća, i to za maloletnog D. 22%, a za maloletnog V. 20% od mesečne zarade. Rešavajući o reviziji tuženog, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude tako što je tuženi obavezan da na ime svog doprinosa plaća za izdržavanje maloletnog D. 12%, a za maloletnog V. 10% od mesečne zarade. Nižestepeni sudovi utvrdili su sve odlučne činjenice za donošenje odluke o doprinosu tuženog za izdržavanje tužilaca koji su maloletni, shodno odredbama člana 309, 310. i 311. Zakona o braku i porodičnim odnosima, odnosno potrebe maloletne dece i mogućnosti tuženog kao i materijalno-stambene prilike oba roditelja. Kako se tuženi nalazi u stalnom radnom odnosu, pravilan je zaključak da se njegov doprinos izdržavanju tužilaca određuje procentualno u odnosu na zaradu koju ostvaruje. Međutim, pri odmeravanju visine pomenutog doprinosa nižestepeni sudovi nisu ispravno protumačili odredbu člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o braku i porodičnim odnosima (“Sl. glasnik RS” br. 29/2001 od 17.05.2001. godine – stupio na snagu 1.06.2001. godine), kojim je izmenjen stav četiri člana 310a. Zakona o braku i porodičnim odnosima, zbog čega je došlo do pogrešne primene materijalnog prava. Prema izmenjenom stavu 4. člana 310a. Zakona o braku i porodičnim odnosima, novčani iznos izdržavanja, koji se u smislu stava 1. i 2. ovog člana određuje u odnosu na zaradu, odnosno minimalnu zaradu, ne može biti manji od 7% za svako izdržavano lice niti veći od 22% od mesečne zarade obveznika izdržavanja, odnosno minimalne zarade. Iz ove zakonske odredbe proizilazi da ukupna obaveza izdržavanja, kada se ona odnosi na zaradu, kao u konkretnom slučaju, ne može biti veća od 22% mesečne zarade obveznika izdržavanja i to za sva izdržavana lica (ovaj maksimalan procenat od mesečne zarade nije za svako pojedinačno izdržavano lice), s tim što je članom 63. Zakona o radnim odnosima (“Sl. glasnik RS”, br. 28 od 4.05. 2001. godine), propisano šta čini zaradu zaposlenog, a u vezi novog načina obračuna zarade. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 3371/01 od 26.09.2002. god.) - 89 -
PORODIČNO PRAVO
121. Nije suprotno odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima dosuđivanje kombinovanih iznosa i to procentualno od zarade koju tuženi ostvaruje i paušalno od privatne, dodatne, druge delatnosti, ukoliko utvrđeni doprinos u procentualnom iznosu nije dovoljan za podmirenje osnovnih životnih potreba izdržavanog lica – dece, a pri tom je obveznik izdržavanja u mogućnosti da tu zaradu ostvaruje i njome doprinosi izdržavanju. Iz obrazloženja: Zahtev tužioca u ovom sporu odnosi se na zakonsko izdržavanje maloletne dece. Deca se nalaze na redovnom školovanju kao učenici srednje škole. Majka tužilaca je higijeničar u ustanovi za smeštaj i zbrinjavanje starih lica, a tuženi – otac stalno je zaposlen u preduzeću. Pored toga ima opremljenu limarsku radionicu u kojoj obavlja zanat u slobodno vreme, posle radnog vremena u preduzeću. Vrhovni sud smatra da je pravilno primenjeno materijalno pravo, kada je tuženi obavezan da pored procentualnih iznosa dosuđenih pravosnažnom presudom o razvodu braka na ime izdržavanja maloletne dece plaća i paušalne iznose utvrđene i iskazane u izreci prvostepene presude. Prema odredbi člana 310. Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, predviđeno je da se prilikom ocenjivanja mogućnosti lica koje je dužno da daje izdržavanje, uzimaju u obzir sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu. Prema odredbi člana 310a. istog zakona, sud određuje obavezu izdržavanja u novcu, s tim da ako je obveznik izdržavanja u radnom odnosu ili korisnik penzije ili ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud budući iznos izdržavanja određuje procentualno u odnosu na zaradu, penziju ili drugo stalno novčano primanje, a ako obveznik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud određuje buduće iznose izdržavanja procentualno u odnosu na iznos garantovane zarade u republici, za prethodni mesec. Cilj zakonskog izdržavanja je da se visina iznosa za izdržavanje odredi tako da budu obezbeđena najnužnija sredstva za izdržavanje primaoca izdržavanja, prema stvarnim i materijalnim mogućnostima obveznika izdržavanja. Stoga, kada to okolnosti slučaja opravdavaju, sud će obavezu izdržavanja odrediti u novcu (u fiksnom iznosu), u smislu člana 310a, stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Nije suprotno citiranim odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, dosuđivanje i kombinovanih iznosa i to procentualno od zarade koju tuženi ostvaruje u redovnom radnom odnosu, kao i paušalno od privatne, dodatne, druge delatnosti, ukoliko utvrđeni doprinos u procentualnom iznosu nije dovoljan za podmirenje osnovnih životnih potreba izdržavanog lica – dece, a pri tom je obveznik izdržavanja u mogućnosti da tu zaradu ostvaruje i njome doprinosi izdržavanju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2178/02 od 6.06.2002. god.)
122. Stekli su se uslovi za izmenu ranije odluke o izdržavanju ako su se u međuvremenu povećali troškovi života, a zdravstveno stanje bivše supruge kao primaoca izdržavanja pogoršalo, čime je onemogućena da stiče zaradu povremenim radom a nema drugih prihoda. Ovo bez obzira što je davalac izdržavanja slepo lice, ukoliko on ostvaruje veće prihode te je u mogućnosti da doprinosi njenom izdržavanju. - 90 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Budući da su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka, prvostepeni sud je pravilno, na osnovu čl. 151., 160., 162. i 164. Porodičnog zakona, usvojio tužbeni zahtev tužilje. Naime, povećali su se troškovi života, zdravstveno stanje tužilje je pogoršano pa je onemogućena da stiče zaradu povremenim radom, živi od 2.800,00 dinara koje dobija na ime izdržavanja od tuženog i nema drugih prihoda. Iako je tuženi slepo lice, on ostvaruje veće prihode i u mogućnosti je da doprinosi tužiljinom izdržavanju. Pri tome, prvostepeni sud je vodio računa ne samo o potrebama tužilje kao poverioca već i o mogućnostima tuženog kao dužnika izdržavanja, njegovom zdravlju i visini penzije. Imajući sve to u vidu, pravilno je prvostepeni sud na osnovu člana 164. Porodičnog zakona izmenio visinu izdržavanja određenu prethodnom pravnosnažnom odlukom. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 821/09 od 26.03.2009. godine)
TRAJANJE IZDRŽAVANJA (Član 163. Porodičnog zakona)
123. Iako tužena nije izričito postavila takav tužbeni zahtev, osporavanje tužbenog zahteva za ukidanje odn. prestanak izdržavanja ima procesni i pravni značaj zahteva za produženje izdržavanja iz naročito opravdanih razloga. Na drugoj strain, zahtevom za prestanak obaveze izdržavanja razvedenog supružnika obuhvaćen je i zahtev za smanjenje ranije dosuđene obaveze po tom osnovu. Iz obrazloženja: Shvatanje nižestepenih sudova da protekom pet godina od razvoda braka stranaka i određivanja tužiočeve obaveze da izdržava tuženu kao razvedenu suprugu - nije došlo do automatskog prestanka te obaveze, pravno je zasnovano i pravilno obrazloženo. Zbog starosnog doba (73 godine) i postojećih hroničnih bolesti tužene, što proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, postoje naročito opravdani razlozi koji je sprečavaju da radi i da ostvaruje redovne neophodne prihode za sopstveno izdržavanje. Zbog toga nije ispunjen uslov za prestanak obaveze izdržavanja razvedene supruge u smislu člana 167. stav 1. tačka 1. u vezi člana 163. stav 2. Porodičnog zakona, već za produženje izdržavanja iz opravdanih razloga, u smislu člana 163. stav 3. Porodičnog zakona. Osporavanje tužbenog zahteva za ukidanje odn. prestanak izdržavanja ima procesni i pravni značaj zahteva za produženje izdržavanja iz naročito opravdanih razloga, iako tužena nije izričito postavila takav protivtužbeni zahtev. Zahtevom za prestanak obaveze izdržavanja razvedene supruge, međutim, obuhvaćen je i zahtev za smanjenje ranije dosuđene obaveze po tom osnovu, o čemu su nižestepeni sudovi odlučivali pravilnom primenom materijalnog prava, u skladu sa odredbom člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Zato je ocena zakonskih uslova za prestanak odn. produženje obaveze dosu- 91 -
PORODIČNO PRAVO đenog supružanskog izdržavanja dovela nužno i do potrebe preispitivanja okolnosti od kojih zavisi visina te obaveze. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, a ono se ne može pobijati revizijom, od vremena utvrđenja ranije obaveze izdržavanja tužene izmenile su se okolnosti u smislu poboljšanja njenog materijalnog položaja i njenog relativnog finansijskog osamostaljivanja, usled deobe bračne tekovine stranaka, ali ne do mere da bi to po zahtevu tužioca dovelo do prestanka njegove obaveze da izdržava tuženu (član 167. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona). Naime, tužena nije stekla imovinu takvog obima niti dovoljno sredstava da obezbedi svoje kompletno izdržavanje, a zbog bolesti i starosti nije radno sposobna da bi radom i privređivanjem obezbedila svoju potpunu egzistenciju. Zato je tuženi obavezan da za njeno izdržavanje plaća 20% svoje mesečne penzije. Ostatak će tužena obezbeđivati delom od svoje imovine (izdavanjem kupljenog stana odn. njegovom prodajom ili povraćajem novca ukoliko se kupoprodaja ne realizuje) kao i u okviru domaćinstva svoje ćerke, u kojem živi i aktivno učestvuje čuvanjem mlađeg unučeta i pripremanjem obroka. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2150/09 od 16.07.2009. godine)
124. Iako je propisano da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina, ono se može produžiti i posle isteka tog roka - na neodređeno vreme, ako naročito opravdani razlozi (kao što su godine starosti i zdravstveno stanje) sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Izdržavanje između supružnika može trajati određeno ili neodređeno vreme - član 163. stav 1. Porodičnog zakona. Izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina - član 163. stav 2. Porodičnog zakona. Izdržavanje supružnika po prestanku braka može se produžiti posle isteka roka od pet godina, ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika - poverioca izdržavanja da radi - član 163. stav 3. Porodičnog zakona. Izdržavanje prestaje kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete - član 167. stav 2. tačka 2. Porodičnog zakona. Izdržavanje supružnika prestaje i kada poverilac izdržavanja sklopi novi brak odnosno vanbračnu zajednicu - član 167. stav 2. tačka 3. Porodičnog zakona. Odredbe ovog zakona primenjuju i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno - član 357. stav 1. Porodičnog zakona. Ovaj zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 01.07.2005. godine - član 363. Porodičnog zakona. Polazeći od utvrđenih činjenica i navedenih odredbi Zakona, u konkretnom slučaju nije prestala obaveza izdržavanja supružnika posle razvoda braka. Naime, i dalje postoji obaveza tuženog da izdržava tužilju, s obzirom da kao dužnik izdržavanja nije izgubio mogućnost za davanje izdržavanja, niti je davanje izdržavanja za njega postalo - 92 -
PORODIČNO PRAVO očigledno nepravično, bez obzira na činjenicu što je prestao sa radom i što mu je utvrđeno pravo na starosnu penziju a imajući u vidu da tužilja nema drugih primanja po bilo kom osnovu, osim utvrđenog prava na izdržavanje od strane tuženog. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1744/08 od 26.03.2009. godine) PROMENA VISINE IZDRŽAVANJA (Član 164. Porodičnog zakona)
125. Ranije doneta odluka o izdržavanju može biti izmenjena ukoliko se izmene okolnosti vezane za nastanak novih obaveza ili prestanak obaveze izdržavanja. Iz obrazloženja: Pravilno je izmenjena ranija odluka o izdržavanju tuženog. Posle donošenja te odluke izmenjene su okolnosti koje su relevantne za odlučivanje o izdržavanju tuženog. Posle donošenja te odluke izmenjene su okolnosti koje su relevantne za odlučivanje o izdržavanju. Prestala je obaveza tužioca da izdržava B. I. i nastala obaveza izdržavanje mal. I. I. i mal. J. I. Nastala je obaveza za majku tuženog da izdržava mal. N. J. i primanja tužioca su izmenjena, jer je penzionisan. Zbog toga su za izmenu ranije donete odluke o izdržavanju tuženog ispunjeni uslovi predviđeni članom 316.3akona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80... "Sl. glasnik PC", br. 29/2001). Potrebe tuženog i mogućnosti tužioca da doprinosi njegovom izdržavanju utvrđene su prema članu 309. i 310, a obaveza je određena u skladu sa članom 310a. tog Zakona. Iznos od 15% od penzije koji će tužilac plaćati mesečno sa iznosom koji će biti u mogućnosti da obezbedi majka tuženog, uzimajući kao njen doprinos za izdržavanje i svakodnevni rad i staranje koje će ulagati u negu i podizanje tuženog, biće dovoljan za njegovo izdržavanje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4365/03 od 15.01. 2004. god.)
126. Ako obveznik izdržavanja koji je iako zaposlen, na prinudnom odmoru, zagarantovanu zaradu ne prima duže vreme, ali ostvaruje prihode radeći van radnog odnosa, obaveza izdržavanja se tada određuje u nominalnom mesečnom iznosu, prema stvarnim mogućnostima davaoca izdržavanja da stiče zaradu. Iz obrazloženja: Imajući u vidu odredbu člana 298. Zakona o braku i porodičnim odnosima stav 1. koji reguliše da su roditelji dužni da izdržavaju svoju maloletnu decu, te odredbe čl. 309, 310. i 310a. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80), postoje opravdani razlozi da se tuženi obaveže da svoj doprinos izdržavanja plaća u prvostepenoj presudi određenim novčanim iznosima, s obzirom na činjenicu da je tuženi iako zaposlen, već duže vremena na prinudnom odmoru, da zagarantovani lični dohodak (zaradu) ne prima duže vreme, te kako je utvrđeno da ostvaruje dopunski prihod radeći u drugom preduzeću, prvostepena presuda je doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava, s obzirom da je - 93 -
PORODIČNO PRAVO prvostepeni sud prilikom donošenja svoje odluke uzeo u obzir sva primanja davaoca izdržavanja i njegove stvarne mogućnosti da stiče zaradu, a pri tome imao u vidu i da svoje sopstvene potrebe tuženi zadovoljava iz prihoda koje ostvaruje van radnog odnosa. (Iz presude Okružnog suda u Subotici, Gž. 120/2000 od 20. 01. 2000. god.)
127. Tuženi ima mogućnost da - u smislu člana 316. Zakona o braku i porodičnim odnosima zahteva da se njegova obaveza izdržavanja maloletnih tužilaca promeni, tek ako su se izmenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prvostepena odluka. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tuženi je radnik u Ambasadi SRJ u R... Njegova lična primanja za period od 1. septembra 1992. godine do 31. decembra 1992. godine iznosila su 2.165.276 lira, a od ovog iznosa se odbija mesečni iznos od 11.346,65 lira. Zakonska zastupnica maloletnih tužilaca ostvarila je u periodu od juna do decembra iste godine mesečna primanja koja - po mišljenju suda - jedva podmiruju minimalne ukupne potrebe maloletnih tužilaca, a pored toga stanuju u nekonfornom stanu koji plaćaju. Činjenica koju tuženi u žalbi ističe da će se, dana 1. oktobra 1993. godine, vratiti na svoje radno mesto u B... gde će mu plata biti manja nego do tada, ali i u tom slučaju dva puta veća od primanja zakonske zastupnice maloletnih tužioca, nije od značaja za odluku. Naime, tek ako se okolnosti na osnovu kojih je doneta prvostepena odluka budu izmenile, tuženi ima mogućnost da - u smislu člana 316. Zakona o braku i porodičnim odnosima - zahteva da se njegova obaveza izdržavanja maloletnih tužilaca takođe promeni. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1657/95 od 11.01.1995. god.)
PRAVO NA REGRES (Član 165. Porodičnog zakona)
128. Roditeljska obaveza izdržavanja deteta nastaje danom njegovog rođenja, a ne tek od pravnosnažnosti presude kojom je utvrđeno očinstvo ili materinstvo. Reč je o solidarnoj obavezi, što znači da roditelj koji je samostalno izdržavao dete ima pravo da od drugog roditelja, kao solidarnog dužnika, zahteva naknadu u iznosu koji je za izdržavanje zajedničkog deteta drugi roditelj bio dužan da plati za čitav period u kojem je prvi roditelj samostalno izdržavao dete. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je tužilja 12. marta 1992. godine rodila S.I. Presudom Opštinskog suda u Z., od 19. maja 2009. godine, utvrđeno je da je biološki otac S.I. tuženi, tada maloletni S.I. je poveren majci radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, a tuženi je navedenom presudom i - 94 -
PORODIČNO PRAVO presudom Okružnog suda u Z., od 27. jula 2009. godine, obvezan da na ime izdržavanja svog deteta plaća mesečno određeni novčani iznos počev od 3. septembra 2008. godine. Tuženi nije nikada doprinosio izdržavanju sina, već ga je izdržavala tužilja. Takođe su utvrđene i visine prihoda tužilje i tuženog u periodu od rođenja deteta do 2. septembra 2008. godine, odnosno do dana podnošenja tužbe. Na podlozi navedenog činjeničnog utvrđenja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete koju je tužilja pretrpela zbog toga što je zajedničko dete izdržavala bez doprinosa tuženog. Prvostepeni sud je zaključio da ne postoji osnov odgovornosti tuženog za štetu jer nema njegove krivice za štetu, s obzirom na to da je njegovo očinstvo utvrđeno i on obvezan na plaćanje izdržavanja nakon isteka perioda za koji je tražena naknada za učinjeno izdržavanje. U prilog svojoj odluci prvostepeni sud navodi da je tužilja tužbu za utvrđenje očinstva i plaćanje izdržavanja protiv tuženog mogla podneti ranije i izbeći štetu, kao i da ona nije dokazala njenu visinu, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 165. Porodičnog zakona. Protiv takve presude tužilja je izjavila žalbu. Po mišljenju Apelacionog suda, razlozi koje je dao prvostepeni sud nisu prihvatljivi. Taj sud je pogrešno primenio odredbu člana 165. Porodičnog zakona, zbog čega je došlo do nepotpunog utvrđenja relevantnih činjenica. Naime, presuda kojom je utvrđeno da je tuženi prirodni otac maloletnog S.I. ima deklaratoran karakter, što znači da je sud presudom samo utvrdio postojanje ove činjenice - očinstva tuženog u odnosu na maloletnog S.I. Taj odnos nije sudskom presudom konstituisan niti je tuženi postao otac u momentu donošenja presude, već je to od rođenja deteta, od kada je i dužnik njegovog izdržavanja po samom zakonu. Oba roditelja, i tužilja i tuženi su solidarni dužnici izdržavanja S.I. kao poverioca izdržavanja. Stoga se na ovaj odnos, nasuprot stavu prvostepenog suda, ima primeniti odredba člana 165. stav 2. Porodičnog zakona, kojom je propisano da ako je više lica istovremeno bilo dužno da daje izdržavanje, njihova obaveza je solidarna. To znači da ukoliko jedan od solidarnih dužnika u celosti ispuni obavezu prema poveriocu, on kao isplatilac može tražiti od svakog od ostalih solidarnih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega. Sledom rečenog, kako je tužilja, kao jedan od solidarnih dužnika, u spornom periodu od 2. septembra 2005. godine do 2. septembra 2008. godine ispunila obavezu izdržavanja S.I. u celosti, ima pravo da joj bude isplaćen onaj deo iznosa koji je na ime izdržavanja dala ona a trebalo je da ga plati tuženi. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2.196/11 od 28.03.2011. godine)
129. Moralna je dužnost deteta nega i briga o roditelju, kao članu domaćinstva kome nije potrebno izdržavanje, i za njeno vršenje dete ne može ostvariti novčanu naknadu na teret drugih naslednika. Iz obrazloženja: "Naime, tokom postupka je utvrđeno da je otac stranaka bio pokretan i vitalan, da mu posebna nega nije bila potrebna, te da je imao svoju penziju, rešeno stambeno pitanje, a kao vlasnik kuće imao je i prihod od podstanara. Stoga nije bilo realne potrebe da ga neko izdržava prema članu 156. Porodičnog zakona. To što je tužilja živela u istoj kući sa ocem i vodila sa njim zajedničko domaćinstvo predstavlja njen izbor a ne potrebu njenog oca za posebnom brigom ili izdržavanjem te ne bi predstavljao osnov za dosuđivanje naknade shodno članu 165. Porodičnog zakona. Ovo stoga, što nega i briga o roditelju, kao članu domaćinstva kome nije potrebno izdržavanje predstavlja moralnu dužnost deteta za koju tužilja ne može ostvariti novčanu naknadu na teret drugih naslednika shodno članu 213. ZOO." (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1538/07 od 10.04.2008. godine) - 95 -
PORODIČNO PRAVO
130. Roditelj koji je faktički snosio troškove izdržavanja maloletnog deteta, može, u smislu odredbe člana 319. Zakona o braku i porodičnim odnosima, u svoje ime ostvarivati pravo na naknadu tih troškova od drugog roditelja, koji je po zakonu bio dužan da ih snosi, za period pre isticanja zahteva maloletnog deteta za izdržavanje. Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da su Z. B. i S. P. zaključili brak 15. juna 1996. godine i da je u braku rođena ćerka K. 2. septembra 1996. godine. Zajednica života Z. i S. prestala je da postoji 28. januara 2000. godine, kada je S. napustila bračnu zajednicu i otišla u B... S. je dana 19. januara 2000. godine, podnela opštinskom sudu tužbu radi razvoda braka, ali je u toku parničnog postupka tužba povučena, jer je tužena S. bila gravidna. U istoj parnici doneto je rešenje o određivanju privremene mere 3. oktobra 2000. godine, kojom je malodobna K. poverena ocu Z. na negu, čuvanje i vaspitanje, do pravnosnažnog okončanja brakorazvodne parnice. Nakon prestanka zajednice života Z. i S, S. je zasnovala vanbračnu zajednicu i živi u B... Po prestanku zajednice maloletna K. živi sa ocem u dvosobnom stanu. Na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev maloletne tužilje za izdržavanje za period od 28. januara 2000. godine, pa do podnošenja tužbe 3. jula 2001. godine, odbio. Pravo na zakonsko izdržavanje nastaje i prestaje nastankom odnosno prestankom zakonom propisanih uslova. Ako je maloletno dete povereno jednom roditelju na čuvanje i vaspitanje, obaveza drugog roditelja na plaćanje doprinosa za izdržavanje nastaje od dana postavljenog zahteva za izdržavanje u toku parnice. Roditelj koji je faktički snosio troškove izdržavanja maloletnog deteta, može, u smislu odredbe člana 319. Zakona o braku i porodičnim odnosima, u svoje ime ostvarivati pravo na naknadu tih troškova od drugog roditelja, koji je po zakonu bio dužan da ih snosi, za period pre isticanja zahteva maloletnog deteta za izdržavanje. Maloletna tužilja je zahtev za izdržavanje od tužene majke postavila u tužbi od 3. jula 2001. godine pa je obaveza tužene kao drugog roditelja na plaćanje doprinosa za izdržavanje nastala od dana postavljenog zahteva za izdržavanje, a kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Iz navedenih razloga, neosnovano je isticanje u reviziji da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zahtev maloletne tužilje za izdržavanje za period do podnošenja tužbe odbio". (Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 292/04 od 12.02.2004. god.)
PRESTANAK IZDRŽAVANJA (Član 167. Porodičnog zakona)
131. Izdržavanje bivšeg supružnika prestaje, kada je ono za tužioca, kao dužnika izdržavanja, postalo očigledna nepravda. - 96 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužioca usvojen je prvostepenom presudom te je utvrđeno da je prestalo pravo tužene - kao razvedenog supružnika - na izdržavanje od strane tužioca zaključno sa 07.04.2004. godine a koja je obaveza utvrđena navedenom presudom o razvodu braka od 07.02.2002. godine. Žalbu tužene, u kojoj se navodi da je pogrešno utvrđeno imovinsko stanje stranaka, zdravstveno stanje i mogućnost zaposlenja tužene, Okružni sud je odbio. Prilikom donošenja presude o razvodu braka od 07.02.2002. godine, kojom je tužilac obavezan na davanje izdržavanja razvedenom supružniku od 30% od novčanih primanja kod Republičkog zavoda za tržište rada, nije sproveden postupak utvrđivanja nesposobnosti za rad tužene, nedostatak sredstava, mogućnosti za zaposlenje i iznos potreba, već je odluka doneta njegovom saglasnošću, dok su prema odredbi čl. 155. tač. 4 Zakona o izvršnom postupku primanja po osnovu privremene nezaposlenosti izuzeta od izvršenja. U postupku je utvrđeno da i pored visokog pritiska, povremenih glavobolja, nervoze i drhtanja ruku, uz korišćenje lekova, kao KV trgovac tekstilom, nakon sporazumnog raskida radnog odnosa i prijema otpremnine, tužena bezuspešno pokušavala da se zaposli za stalno. Međutim, uspešno je radila kod mnogih privatnih poslodavaca u trgovini, ugostiteljskim objektima i pijačnim tezgama, heklala, čistila stanove i čuvala stare osobe za 150 dinara po satu i tako ostvarivala mesečne prihode od oko 8.000 dinara obezbeđujući ličnu egzistenciju. Na drugoj strani, tužilac živi u stanu za bolesnom majkom od 86 godina, koja ostvaruje poljoprivrednu penziju od 5.200 dinara i punoletnim sinom na studijama, izdržava se od prihoda naknade od Tržišta rada u iznosu od 17.000 dinara. I on ima zdravstvenih tegoba. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno pravno zaključio da je davanje izdržavanja za tužioca kao dužnika izdržavanja postalo očigledna nepravda, pa kako poverilac nije maloletno lice, na osnovu čl. 167. st. 2. tač. 2. Porodičnog zakona, doneta je odluka o prestanku izdržavanja danom podnošenja tužbe. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 3038/07 od 14.08.2007. godine)
STICANJE POSEBNE IMOVINE (Član 168. Porodičnog zakona)
132. U situaciji u kojoj zbog poremećenih odnosa između supružnika duže vreme ne postoji zajednica života, jedan bračni drug ima pravni interes za podnošenje tužbe protiv drugog bračnog druga kojom zahteva da se utvrdi da određena imovina predstavlja njegovu posebnu imovinu, kako bi drugog bračnog druga sprečio da bez njegove saglasnosti koristi tu imovinu i pričinjava mu štetu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi T. je suprug tužilje S., a tuženi I. joj je zet. Tužilja duži niz godina ne živi sa tuženim T., već u zajednici sa sinom, B., u V.B. Tuženi T. živi u selu P., gde neguje bolesnog sina. Tužilja je vlasnik nepokretnosti na kp. br. 1437 i Kp. br. 1438, - 97 -
PORODIČNO PRAVO po osnovu nasleđivanja svog oca. Tuženi su bez znanja i odobrenja tužilje izvršili seču šume na tim nepokretnostima u količini od 7,90 m3, pri čemu vrednost posečene drvne mase iznosi 21.120,45 dinara, što je utvrdio veštak šumarske struke. Predmet spora pred prvostepenim sudom bio je tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi njeno pravo svojine na nepokretnostima na kojima je izvršena seča šume. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a tuženi su protiv takve presude izjavili žalbu. Po shvatanju Apelacionog suda, prvostepeni sud je na tačno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev, o čemu je dao dovoljne i pravilne razloge, koje prihvata i Apelacioni sud. Nisu osnovani žalbeni navodi da tužilja nije imala pravnog interesa da traži utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima budući da joj tuženi nisu osporavali pravo svojine. Tuženi T. je, naime, saslušan u svojstvu stranke izjavio da je skoro 35 godina sekao predmetnu šumu i da ima pravo da je koristi bez tužiljinog odobrenja jer je s njom u braku. Iz takve izjave proizlazi zaključak da je ponašanjem tuženog T. osporeno tužiljino pravo svojine. To znači da je ona imala pravni interes da se utvrdi to njeno pravo, budući da predmetne parcele predstavljaju njenu posebnu imovinu, a ne bračnu tekovinu. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž. 2853/10)
133. U pogledu nekretnine kupljene neposredno posle razvoda braka, sud je dužan da utvrdi da li ona predstavlja posebnu imovinu, odn. da li je pribavljena iz sopstvenih sredstava ili iz sredstava ostvarenih u toku trajanja bračne zajednice. Iz obrazloženja: U toku postupka i u žalbi tužilja navodi činjenicu ( koja nije raspravljena u toku prvostepenog postupka ) da je tuženi tajno izdvajao sredstva u toku trajanja bračne zajednice, da bi - neposredno po prestanku bračne zajednice kupio spornu nekretninu. Činjenica da je tuženi spornu nekretninu kupio neposredno nakon prestanka bračne zajednice ne predstavlja automatski posebnu imovinu tuženog, pa i ne može biti odlučujuća za presuđenje u korist tuženog. Logično je pitanje da li je i na koji način ( ako jeste ) tuženi izdvojio svoju posebnu imovinu u vreme trajanja zajednice života sa tužiljom. Na drugoj strani, ako je tuženi stekao imovinu nakon prestanka zajednice života sa tužiljom, prvostepeni sud je morao na osnovu realnih pokazatelja utvrditi da je tuženi spornu imovinu pribavio iz sopstvenih sredstava i u tom vremenskom periodu. Raspravljanje ovih okolnosti je od presudnog značaja, posebno imajući u vidu da je ugovor o kupoprodaji sporne nekretnine overen svega 45 dana nakon razvoda braka, a polovina kupoprodajne cene isplaćena neposredno pre prestanka bračne zajednice. Nejasno je, dakle - da li je novac koji je tuženi štedeo za vreme braka nakon njegovog prestanka zadržao za sebe pa uložio u kupovinu predmetne nekretnine. Stoga je, po oceni ovog suda, zaključak prvostepenog suda preuranjen jer je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. ( Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 5186/05 od 14.06.2006. godine ) - 98 -
PORODIČNO PRAVO
134. Imovina stečena u toku braka nasleđem, poklonom ili drugim besteretnim sticanjem je posebna imovina jednog bračnog druga i ne ulazi u režim zajedničke imovine. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bivši bračni drugovi. U toku trajanja braka tužena je prodala svoj deo nasleđene imovine iza pokojnog oca i dobijenim novcem je kupila stan površine oko 38 m2 za kupovnu cenu od 14.000 DEM. U kupljeni stan stranke su se uselile, izvršile su određenu adaptaciju i to delimično od preostalih sredstava nakon kupovine stana (3.000 DEM), a delimično od sredstava tužioca. Nakon toga tužilac je otišao na izdržavanje kazne zatvora, a kasnije je brak stranaka razveden 27. 03. 2001. godine. Na osnovu ovih činjenica, i po oceni revizijskog suda, pravilan je pravni zaključak nižestepenih sudova da tužilac neosnovano zahteva da sud utvrdi njegov udeo u predmetnom stanu s ½ idealnih delova, obzirom da ova imovina ne predstavlja zajedničku imovinu parničnih stranaka, jer nije stečena radom u toku bračne zajednice, već predstavlja posebnu imovinu tužene shodno odredbama člana 320. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima RS kojim je propisano da se kao posebna imovina smatra i ona imovina koja je stečena u toku braka nasleđem, poklonom ili drugim oblicima besteretnog sticanja. I po oceni revizijskog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, obzirom da je predmetni stan kupljen isključivo od sredstava koje je tužena stekla prodajom nasleđene imovine niti predmetni stan može ući u režim zajedničke imovine po osnovu izvršene adaptacije i ličnih primanja tužilaca jer za to ne postoji pravni osnov, jer se u konkretnom slučaju adaptacijom ne može steći pravo suvlasništva na predmetnoj nepokretnosti kupljenoj sredstvima tužene stečenim u toku braka nasleđem. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3509/03 od 22.01.2004. god.)
135. Ako je jedan bračni drug otkupio stan novčanim sredstvima dobijenim prodajom svoje posebne imovine, vikendice, i novcem dobijenim na zajam koji je vratio takođe iz sopstvenih sredstava, tada se ne radi o imovini zajednički stečenoj u braku, već to predstavlja posebnu imovinu tog bračnog druga. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa sada pok. M. živela u bračnoj zajednici od 4.07.1988. godine do smrti M. 15.01.1994. godine. Nije sporna ni činjenica da je u momentu zaključenja braka sa tužiljom sada pok. M. bio nosilac stanarskog prava na spornom stanu, koji je dobio 1971. godine za sebe i svoju tadašnju suprugu V. i koji je kao nosilac stanarskog prava, ugovorom od 29.10.1992. godine otkupio sa rokom otplate od 40 godina. Aneksom ugovora od 23.12.1992. godine sada pok. M. isplaćuje celokupnu ugovorenu kupoprodajnu cenu stana. - 99 -
PORODIČNO PRAVO Utvrđeno je i to da je pok. M. sporni stan otkupio novčanim sredstvima dobijenim prodajom svoje posebne imovine, vikendice, i novcem dobijenim na zajam od tuženog A. koji je vratio takođe iz sopstvenih sredstava. Isto tako je utvrđeno da je tuženi A. unuk pok. M., koji mu je rešenjem Centra za socijalni rad nakon smrti roditelja postavljen za stalnog staraoca. Ugovorom o doživotnom izdržavanju koji je zaključen 12.01.1994. godine, tuženi se kao davalac izdržavanja obavezao da izdržava svog dedu, u bolesti ga leči, a u slučaju smrti sahrani po običajima, s tim što pok. M. za primljeno izdržavanje tuženom A. ostavlja sporni stan. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje koje se navodima revizije ne može pobijati, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe članova 320 do 326. Zakona o braku i porodičnim odnosima, kada su odbili tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je sporni stan zajednička imovina sada pok. M. i tužilje, te da je tužilja vlasnik istog sa udelom 1/2, jer navedeni stan nije zajednička imovina tužilje i sada pok. M. pošto nije zajednički stečena u braku, odnosno tužilja nije doprinela sticanju iste, već predstavlja posebnu imovinu sada pok. M., s obzirom da je kupljen novcem dobijenim prodajom njegove posebne imovine, pa navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 468/99 od 8.06.1999. god.) ZAJEDNIČKA ZAJEDNIČKE IMOVINE SUPRUŽNIKA (Član 171. Porodičnog zakona)
136. U situaciji postojanja zajedničke svojine supružnika, svaki supružnik - kao zajedničar, ima pravo svojine koje se prostire na celu stvar, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a deoba se vrši po pravilima koja važe za deobu susvojine ili na osnovu dogovora ili sudskim putem. Iz obrazloženja: Naknadno uređenim predlogom izvršni poverilac je podneo zahtev za promenu sredstva izvršenja (budući da je račun izvršnog dužnika u blokadi od 27.01.2009. godine) i to prodajom označene nepokretnosti i namirenjem izvršnog poverioca iz iznosa dobijenog njenom prodajom. Uz predlog je dostavio izvod iz Katastra nepokretnosti, kao dokaz da je izvršni dužnik nosilac prava svojine na oznacenom stanu. Uz žalbu, izvršni dužnik je dostavio Ugovor o zakupu predmetnog stana od 05.04.2007. godine. Prema članu 6. ovog ugovora, izvršni dužnik, kao zakupac, koristi stan zajedno sa članovima porodičnoj domaćinstva, i to suprugom i dvoje dece. Pored toga, uz žalbu je dostavljen i Ugovor o otkupu predmetnog stana od 09.08.2007. godine, koji je i bio pravni osnov za upis prava svojine na predmetnom stanu u Katastar nepokretnosti. Relevantne odredbe: Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu i supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini, niti ga može opteretiti pravnim poslom - član 171. i član 174. stav 3. Porodičnog zakona. Smatra se da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima, a smatra se da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, a pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki - član 176. i član 180. Porodičnog zakona. - 100 -
PORODIČNO PRAVO Proizilazi, dakle, da se imovina stečena u braku smatra zajedničkom imovinom, da je zasnovana zakonska pretpostavka da su udeli supružnika jednaki, iz čega se može zaključiti da se imovina stečena u braku tretira kao susvojina. Stoga, u situaciji postojanja zajedničke svojine supružnika, svaki supružnik - kao zajedničar, ima pravo svojine koje se prostire na celu stvar, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a deoba se vrši po pravilima koja važe za deobu susvojine ili na osnovu dogovora ili sudskim putem. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Iž. 680/11(1) od 30.03.2011. godine)
137. Kada jedan od supružnika zajedničku nepokretnost zameni za drugu nepokretnost, a udeli supružnika u sticanju zajedničke imovine su jednaki, tada je on u obavezi da drugom supružniku isplati polovinu vrednosti sporne nepokretnosti u novčanom iznosu. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužilje usvojen je presudom Opštinskog suda pa je tuženi obavezan da joj na ime protivvrednosti njenog suvlasničkog udela od 1/2 navedenog lokala naznačene površine, a po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, isplati veštačenjem opredeljeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja. Žalba tuženog odbijena je presudom Okružnog suda u Nišu kao neosnovana, a presudom Vrhovnog suda odbijena je i revizija tuženog. Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: za vreme trajanja braka, od 1976. do 1994. godine, parnične stranke su stekle po 1/2 predmetnog lokala a njihov doprinos u sticanju je podjednak. Posle sticanja lokala tuženi je osnovao privatno preduzeće, a tužilja je pored redovnog zaposlenja obavljala sve kućne poslove, podizala i vaspitavala dete. Posle prestanka braka, u toku trajanja spora, tuženi je 1997. godine zaključio ugovor o razmeni nepokretnosti sa imenovanim preduzećem, tako što je na ime predmetnog lokala, koji je ustupio, stekao svojinu na lokalu drugom tržno-poslovnom centru. Ugovor je overen pred sudom bez saglasnosti tužilje. Veštačenjem sudskog veštaka finansijske struke utvrđeno je da vrednost 1/2 od polovine predmetnog lokala ima opredeljeni iznos. Pravilno su prvostepeni sudovi utvrdili da su udeli stranaka u sticanju zajedničke imovine jednaki. Imajući u vidu da je tuženi nakon prestanka braka spornu nepokretnost zamenio za lokal u drugom poslovnom centru, pravilno je odlučeno o zahtevu tužilje, za isplatu, veštačenjem utvrđenom iznosa, kao protivvrednosti 1/2 na polovini spornog lokala. Naime, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, u smislu člana 171. Porodičnog zakona. Saglasno čl. 180. istog Zakona, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, nju vrši sud sa pretpostavkom da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Iz činjenica koje su utvrđene u postupku pred prvostepenim sudom proizilazi da nije bilo osnova za utvrđivanje većeg udela tuženog u sticanju zajedničke imovine. Suprotno navodima revizije, udeo bračnih drugova u sticanju zajedničke imovine utvrđen je prema stanju na dan prestanka bračne zajednice, a prema cenama na dan izvršenog veštačenja. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1655/06 od 04.07.2007. godine) - 101 -
PORODIČNO PRAVO
138. Samo imovina stečena nasleđem, poklonom ili na drugi besteretan način može činiti posebnu imovinu bračnog druga stečenu u braku, ali ne i imovina stečena većom zaradom iz radnog odnosa – ona se smatra zajedničkom imovinom. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: u braku tuženog i umrle supruge, koji je trajao 19 godina, oboje su ostvarivali prihode iz radnih odnosa, s tim da su prihodi supruge bili nešto niži. Pri tome, ona je imala i dodatne prihode davanjem časova iz muzičkog vaspitanja. Posle oboljenja supruge i otpočetog bolovanja prestali su ovi njeni dopunski prihodi, a od dela naknade zarade zbog bolovanja vršena je nabavka lekova. Prvostepeni sud je zaključio da tuženi ima veći udeo u tekovini predmetnog lokala jer je imao veće prihode iz radnog odnosa u vreme njegove kupovine. Stanovište prvostepenog suda nije prihvatio drugostepeni sud. Naime, pri donošenju odluke o udelu u tekovini uzimaju se u obzir ne samo novčani prihodi iz radnog odnosa koji predstavljaju zajedničku imovinu, već i pomoć supružniku u vođenju domaćih poslova, u staranju o imovini i drugi oblici rada i saradnje, pa je prvostepena presuda preinačena, a tužilji priznat udeo od ½ u sticanju lokala, kao i u pogledu srazmere u sticanju stana. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 2209/07 od 28.09.2007. godine)
139. Ukoliko tužilja za života supruga nije tražila utvrđenje udela u sticanju zajedničke bračne tekovine, ona u parnici ne može uspešno isticati zahtev (podnet sudu nakon sprovedenog postupka raspravljanja zaostavštine pok. supruga u kome tužilja nije tražila izdvajanje svog dela) za utvrđenje prava svojine na nepokretnosti po tom osnovu, a upisane u javne knjige isključivo na ime pokojnog supruga. Iz obrazloženja: Ugovorom o poklonu u korist jedne imenovane ćerke –prvotužene. Na Nepokretnost u konkretnom slučaju - koja je bila predmet nasleđivanja, a potom i predmet osporenog ugovora o poklonu - zaista predstavlja zajedničku tekovinu tužilje i njenog pokojnog supruga, na koga je bila uknjižena u celini. Međutim, za života svog supruga tužilja nije tražila izmenu tog zemljišno-knjižnog stanja, a ni u ostavinskom postupku posle njegove smrti nije tražila izdvajanje svog dela, stečenog u bračnoj zajednici. Nasuprot tome, u postupku raspravljanja zaostavštine svog supruga, tužilja i tužene (njene ćerke) prihvatile su se nasleđa u visini svog zakonskog dela (od po 1/3). Tužilja je potom tim svojim delom raspolagala taj način jasno je iskazala volju da joj taj svoj deo pokloni, zadržavši pravo doživotnog plodouživanja na celoj nepokretnosti. Dakle, parnične stranke su posle okončanog ostavinskog postupka izvršile deobu zaostavštine i deobu zajedničke tekovine tužilje i njenog supruga, na način da ova ćerka – prvotužena postane vlasnik cele te nepokretnosti. Pri tome, osporeni ugovor o poklonu u odnosu na drugu imenovanu ćerku - tuženu je i simulovani pravni posao - prikriva kupoprodajni ugovor (jer joj je prvotužena isplatila 21.000 DEM). - 102 -
PORODIČNO PRAVO Pošto je cela kuća procenjena na oko 25.000 DEM, time je praktično isplaćen i deo tužilje. Ta činjenica, međutim, u ovom slučaju (s obzirom na postignuti sporazum parničnih stranaka) je bez značaja. Što se tiče opoziva ugovora o poklonu zbog neblagodarnosti prvotužene, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da uslovi propisani pravnim pravilima iz člana 567. bivšeg Srpskog građanskog zakonika nisu ispunjeni. Naime, ovaj razlog za opoziv ugovora o poklonu može biti ispunjen samo u slučaju velike odn. grube neblagodarnosti poklonoprimca, koja se manifestuje takvim svesnim ponašanjem koje ugrožava ličnost ili imovinu poklonodavca. To može biti i takvo ponašanje koje prema društvenim merilima i pravilima morala predstavlja teže ogrešenje o obavezu zahvalnosti prema poklonodavcu, ali ne i obična nezahvalnost, koja se sankcioniše samo moralnim, a ne i pravnim normama. U ovom slučaju, suština je u konfliktu i netrpeljivosti, koji postoje između tuženih - ćerki tužilje. Upravo to se odrazilo i na odnos tužilje prema prvotuženoj. Međutim u odnosu na tužilju - poklonodavca, ova tužena - poklonoprimac nije ispoljila grubu neblagodarnost na način koji bi vodio opozivu ugovora o poklonu. Tim pre, što na celoj poklonjenoj nepokretnosti tužilja ima pravo doživotnog plodouživanja, a što ova tužena nikada nije ni dovodila u pitanje. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 193/2009 od 29.01.2009. godine)
140. Pod režim zajedničke imovine bračnih drugova spada otpremnina koju je jedan bračni drug primio prilikom prevođenja u penziju, ako je isplaćena po osnovu rada koji je taj bračni drug obavljao za vreme trajanja braka. Ona se ne može tretirati kao posebna imovina bračnog druga kojem je data. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrdio. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja bila u braku sa imenovanim pokojnim, koji je umro 1996. godine i čija zaostavština je raspravljena rešenjem prvostepenog suda od 17.01.1997. godine. Ovim rešenjem su za naslednike na njegovoj zaostavštini (u koju spada i ovde sporna parcela) oglašeni tužilja sa 1/4, tužena - ćerka sa 1/4 i tuženici - unuci po ranije umrlom sinu sa po 1/6. Pokrenutom parnicom tužilja traži da se iz te zaostavštine izdvoji njen tekovinski prinovak. Prvostepeni sud utvrđuje da je sada pokojni sporni plac kupio od svoje otpremnine, dobijene prilikom odlaska u penziju, što je ustanovio iz rešenja Republičkog sekretarijata za pravosuđe i opštu upravu od 08.02.1980. godine - da će mu se, kao penzionisanom radniku, izvršiti isplata iznosa od 45.454,25 dinara kao pravo na petomesečnu otpremninu u visini prosečnog ličnog dohotka iz poslednje godine pre odlaska u penziju. Na tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenjuje materijalno pravo kada utvrđuje da je sporni plac kupljen od ličnih sredstava pokojnog i da - u tom smislu - u sticanju tog placa nema doprinosa tužilje. Zbog toga odbija tužbeni zahtev. Međutim, otpremnina je zajednička imovina bračnih drugova a ne posebna imovina jednog od njih. Naime, otpremnina koju je jedan bračni drug primio prilikom prevođenja u penziju spada pod režim zajedničke imovine bračnih drugova i ne može se tretirati kao posebna imovina bračnog druga kojem je otpremnina data, jer je otpremnina isplaćena po osnovu rada koji je taj bračni drug obavljao dok je trajao brak. Stoga se takva otpremnina (u skladu sa čl. 320. i 321. ranije važećeg Zakona o - 103 -
PORODIČNO PRAVO braku i porodičnim odnosima), sada u skladu sa čl. 168. i 171. važećeg Porodičnog zakona smatra zajedničkom imovinom bračnih drugova. Prvostepeni sud će u ponovnom postupku pravilno primeniti materijalno pravo (član 180. Porodičnog zakona) i izvršiti deobu sporne zajedničke imovine tako što će utvrditi relevantno činjenično stanje koje se traži za sudsku deobu. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 179/07 od 05.10.2007. godine)
141. Zajedničku svojinu predstavljaju stvari koje su bračni drugovi dobili na poklon povodom venčanja, i pripadaju i jednom i drugom bračnom drugu. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, bračna zajednica stranaka trajala je od 16. 10. 1994. godine do 20. 11. 1996. godine. U braku je rođeno jedno zajedničko dete. Svadbeni pokloni, koji su bliže navedeni u stavu drugom izreke prvostepene presude pod tačkom 2, nalaze se kod tuženog - protivtužioca. U postupku je utvrđeno da je novčani iznos od 3.000 DM, dobijen na ime svadbenog poklona korišćen za redovne potrebe u zajedničkom domaćinstvu. Tužilja je kao sufinansirajući student, za vreme trajanja bračne zajednice, dva puta izlazila na ispite, a troškove obnove upisa u školsku 1995/1996 godinu iznosili su 340.00 dinara. Stranke su zajednički snosile troškove lečenja deteta. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili kao u izreci pobijane presude. Naime, stvari koje su bračni drugovi dobili povodom venčanja na poklon, predstavljaju zajedničku svojinu i pripadaju i jednom i drugom bračnom drugu, zbog čega je pravilno utvrđeno pravo svojine tuženog - protivtužioca na ˝ stvari navedenih u stavu drugom izreke prvostepene presude pod tačkom 2. S obzirom da se te stvari nalaze u državinu ovog tuženog – protivtužioca, pravilno je odbijen zahtev za predaju. Nalazeći da su novčana sredstva dobijena na ime svadbenog poklona korišćena za redovne potrebe zajedničkog domaćinstva stranaka, pravilno je odbijen zahtev tuženog - protivtužioca za isplatu 1.500 DM. Kod odlučivanja o obligaciono-pravnom porotivtužbenom zahtevu za isplatu novčanog iznosa na ime troškova studiranja, na ime troškova lečenja deteta i naknade za štetu na trosedu i parketu, sudovi su primenom pravila o teretu dokazivanja, odbili zahtev. Naime, prema odredbi čl. 7. ZPP, stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a takvu obavezu predviđa i odredba čl. 220. ZPP. Teret dokazivanja činjenica koje su važne za donošenje odluke, odnosno za nastavak ili ostvarenje prava snosi stranka koja tvrdi da ima to pravo. U konkretnom slučaju, tuženi - protivtužilac nije dokazao da je tužilja - protivtužena prilikom zaključenja braka preuzela obavezu da doprinosi zajednici sa po 300 DM mesečno, kao nezaposleno lice koje ne privređuje, niti da je poveće troškove povodom posebne nege i lečenja deteta sam snosio. Imajući u vidu dužinu trajanja bračne zajednice, troškove školovanja tužilje - protivtužene, kao i činjenicu da je dva puta u toku trajanja bračne zajednice izlazila na ispite, te visinu troškova obnove upisa, sudovi su pravilno odbili zahtev tuženog - protivtužioca da mu tužilja - protivtužena na ime troškova studiranja plati 30.000,00 dinara. (Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 2970/07 od 18. 12. 2007. godine) - 104 -
PORODIČNO PRAVO
142. Bez obzira što je samo jedan od njih ugovarač kao davalac izdržavanja, imovina stečena kao naknada za izdržavanje po ugovoru o doživotnom izdržavanju predstavlja zajedničku imovinu bračnih supružnika, ako su oba učestvovala u davanju izdržavanja Iz obrazloženja: Tuženi je, u konkretnom slučaju, kao davalac izdržavanja tokom trajanja braka supružnika zaključio teretni ugovor sa svojim ocem. Preuzetu obavezu izdržavanja izvršavala su oba supružnika do smrti oca tuženog. Pri tome, oboje su imali približno iste zarade, zajednički su se angažovali oko kupljene stoke i obrade zemlje roditelja tuženog a valja ceniti i utvrđenu podelu posla u domaćinstvu po kojoj je tužilja pretežno prala, spremala i obavljala kućne poslove u celoj kući, dakle - i u onom delu koji su koristili roditelji tuženog. Imovina stečena kao naknada za izdržavanje po ugovoru o doživotnom izdržavanju predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova, ako su oba bračna druga učestvovala u davanju izdržavanja, bez obzira što je samo jedan od njih ugovarač kao davalac izdržavanja. Kako se - shodno članu 171. stav 1. Porodičnog zakona - u konkretnom slučaju radi o imovini stečenoj radom u toku trajanja bračne zajednice, to su pravilno nižestepeni sudovi, na osnovu člana 180. istog Zakona - utvrdili udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1235/06 od 21.06.2006. godine )
143. Ako je preduzeće osnovano zajedničkim sredstvima stečenim u toku trajanja braka stvar koja je pribavljena sredstvima obezbeđenim iz prihoda preduzeća koje se vodi na jednom bračnom drugu, predstavlja bračnu tekovinu. Iz obrazloženja: Bez obzira što je sredstva za kupovinu vozila obezbedio profit preduzeća koje se vodilo na tuženog, prvostepeni sud nalazi da je sticanje vozila rezultat bračne tekovine. Ovo zbog toga, što je preduzeće osnovano zajedničkim sredstvima u toku trajanja braka, što je tužilja u jednom periodu radila u preduzeću i što je angažovanje tuženog u radu preduzeća svakako moralo, sa druge strane, da poveća i angažovanje tužilje u vođenju zajedničkog domaćinstva. ( Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 173/06 od 13.04.2006. godine)
144. Stranke su, nakon razvoda braka, pred sudom zaključile poravnanje i podelile svoju zajedničku imovinu. Tužilja se tom prilikom odrekla bilo kakvog potraživanja od tuženika po tom osnovu. U sadašnjoj parnici tužilja potražuje od tuženika deo ušteđevine stečene u braku zajedničkim radom. Njen tužbeni zahtev se odbija kao neosnovan. - 105 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Dokazima je prvostepeni sud utvrdio da se ne radi o ušteđevini kao posebnoj imovini tužilje, već o zajedničkoj imovini. S obzirom na sadržinu sudskog poravnanja, shodno čl. 171. st. 1. Porodičnog zakona, pravilno je primenjeno materijalno pravo te se žalba punomoćnika tužilje pokazuje neosnovanom. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. 739/06 od 12.07.2006. god.)
145. Ukoliko za vreme trajanja bračne zajednice ne dođe do uvećanja ni pokretne ni nepokretne imovine supruga, posle razvoda braka, nema pravo na novčani iznos na ime sticanja u pokretnoj i nepokretnoj imovini bračne zajednice. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G...M..., P. br. _____ odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje prema tuženiku, kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji na ime njenog doprinosa u sticanju pokretne i nepokretne imovine za 15 godina bračne zajednice isplati navedeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom. Presudom Okružnog suda u Č..., Gž. br. 752/05 odbija se kao neosnovana žalba tužilje, i presuda Opštinskog suda u G... M..., P. br. _____potvrđuje. Prvostepeni sud je na osnovu izvesnih dokaza, koje je cenio u smislu člana 8. ZPP, potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje koje je od odlučnog značaja u ovoj pravnoj stvari, i na isto pravilno primenio materijalno pravo. Pravilnom ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud je utvrdio da tužilja nema pravo na naknadu za uloženi rad za obavljanje poslova u zajedničkom domaćinstvu i na imovini sada pok. R. V. u toku trajanja bračne zajednice, jer se imovina kako pokretna tako i nepokretna za to vreme nije uvećala. Žalbenim navodima se pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje koje je od odlučnog značaja u ovoj pravnoj stvari, a na koje je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo – ne dovodi u sumnju. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 752/05 od 7.07.2005. god.)
146. Stan koji je jedan bračni supružnik otkupio na osnovu saglasnosti nosioca stanarskog prava, ne ulazi u režim zajedničke imovine bračnih supružnika, pa u slučaju razvoda braka, drugi bračni supružnik ne stiče pravo susvojine na tom stanu. Iz obrazloženja: Stranke su, kako je utvrđeno u sprovedenom postupku, zaključile brak 1982. godine. Sa roditeljima tuženog su se 1985. godine uselili u naznačeni sporni stan, koji je otac tuženog dobio kao zamenu za srušenu kuću na kojoj je bio suvlasnik. U ugovor o korišćenju spornog stana na kome je nosilac stanarskog prava bio otac tuženog, kao članovi domaćinstva uneti su majka tuženog, tuženi i tužilja. - 106 -
PORODIČNO PRAVO U vreme otkupa 1993. godine, tuženi je, uz saglasnost oca kao nosioca stanarskog prava, otkupio stan na svoje ime. Putničko vozilo "Jugo koral 65", koje je tuženom kupio njegov otac 1986. godine, nakon tri godine po principu "staro za novo" zamenjen je za sporni automobil "Jugo koral 65", a razliku u ceni platila je majka tužilje. Na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužilji po osnovu bračne tekovine priznato 1/2 idealnog dela na spornom putničkom vozilu, te je pravilno preko dosuđenog dela njen tužbeni zahtev za sporno vozilo odbijen. Pravilno su nižestepeni sudovi na osnovu utvrđenih činjenica zaključili da predmetni stan ne predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova u smislu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima, pa su pravilno tužbeni zahtev tužilje, za utvrđenje da je po osnovu bračne tekovine postala suvlasnik na predmetnom stanu, odbili kao neosnovan. Predmetni stan je po osnovu eksproprijacije dodeljen ocu tuženog kao nosiocu stanarskog prava, a u ugovor o korišćenju stana kao članovi domaćinstva uneti su majka tuženog, tuženi i tužilja. Kako je tuženi uz saglasnost svoga oca kao nosioca stanarskog prava otkupio predmetni stan, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova, da tuženi nikada nije bio nosilac stanarskog prava niti zakupac spornog stana, da tužilja kao njegov bračni drug stoga nije mogla ući u krug lica koja bi imala pravo otkupa stana pod uslovima utvrđenim Zakonom o stanovanju, te da stoga predmetni stan nije stečen radom i ne predstavlja zajedničku imovinu tužilje i tuženog. Otkupna cena stana, u slučaju spora između stranaka je obligaciono-pravnog karaktera a ne stvarno-pravnog, pa je stoga neosnovano isticanje u reviziji tužilje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su njen zahtev za sticanje susvojine na predmetnom stanu po osnovu bračne tekovine odbili. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2779/2005 od 09.11.2005. god.)
147. Otkupom stana u toku trajanja bračne zajednice, od strane jednog bračnog druga koji je ugovorni nosilac stanarskog prava, pod uslovima iz Zakona o stambenim odnosima, odnosno Zakona o stanovanju, pravo na stan ulazi u režim imovine koju su bračni drugovi stekli za vreme trajanja bračne zajednice koja je njihova zajednička svojina u smislu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Iz obrazloženja: Tuženi je kao ugovorni nosilac stanarskog prava, koje je stekao pre zaključenja braka, u toku trajanja bračne zajednice između stranaka, zaključio ugovor o otkupu stana, pre pravnosnažnosti presude o razvodu braka. Zakonitim useljenjem u sporni stan od strane tužilje pošto je zaključila brak sa tuženikom, 12.11.1983. godine, i ona je postala ugovorni nosilac stanarskog prava kao bračni drug tuženog, pa su stranke u to vreme, postali sunosioci stanarskog prava. Tuženi je kao ugovorni nosilac stanarskog prava zaključio ugovor o otkupu stana, pre nego što je pravnosnažnom presudom brak stranaka razveden. Između stranaka je nesporno da u vanparničnom postupku tužilac nije tražio da se utvrdi da on ostaje jedini nosilac stanarskog prava ili prava zakupa. U toku trajanja bračne zajednice tužilja je sa maloletnim detetom otišla za inostranstvo, gde se zaposlila, gde je nakon toga došao i tuženi, a brak između njih još uvek nije bio razveden. - 107 -
PORODIČNO PRAVO Uzimajući u obzir navedene činjenice, otkupom stana u toku trajanja braka od strane jednog bračnog druga - tuženog, koji je ugovorni nosilac stanarskog prava, pod uslovima iz Zakona o stambenim odnosima, odnosno Zakona o stanovanju, pravo na stan ulazi u režim imovine koju su bračni drugovi stekli u toku trajanja bračne zajednice, i koja je njihova zajednička imovina u smislu odredbi člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Zato, tužilja kao drugi bračni drug ima pravo da traži da se utvrdi njeno pravo svojine u sticanju spornog stana, jer tuženi kao bračni drug koji je zaključio ugovor o otkupu stana ne bi mogao da raspolaže bez saglasnosti tužilje - drugog bračnog druga svojim udelom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini, u smislu odredbe člana 323. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Na osnovu toga, bez značaja je visina doprinosa tuženika i tužilje u odnosu na sticanje spornog stana, po osnovu ostvarenih prihoda tokom trajanja njihove bračne zajednice, a s obzirom na zakonom propisani način sticanja svojine na stanu otkupom. Znači, radi se o sticanju u jednakim udelima tužilje i tuženika od po 1/2, što se osnovano ističe u žalbi tužilje. (Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. 2665/2005 od 28.11.2005. god.)
148. Zajednička imovina bračnih drugova zavisi i od njihovog učestvovanja u sticanju sredstava. Iz obrazloženja: Revizijski navodi da je N. Ć. označavanjem tužene kao vlasnika deviznih sredstava poklonio joj novčana sredstva na tim računima nisu osnovani. Tužena i N. Ć. su zajedno bili vlasnici računa i oboje su imali status poverilaca uloga sa pravom da samostalno raspolažu ulozima. Kako N. Ć. nije preneo štedne uloge isključivo na tuženu, jer je i on ostao vlasnik uloga, ne može se smatrati da je novčana sredstva na ulozima poklonio tuženoj, a kako tužena nije učestvovala u sticanju tih sredstava ona ne predstavljaju zajedničku imovinu u smislu člana 321. st. 1. i 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2969/03 od 1.04.2004. god.)
149. U slučaju da je jedan bračni drug raspolagao zajedničkom imovinom bez saglasnosti drugog bračnog druga, ugovor o doživotnom izdržavanju nije ništav u delu u kome je taj bračni drug raspolagao svojim udelom u zajedničkoj imovini. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Otac tužene, kao primalac izdržavanja, se osporenim overenim ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezao da će tuženoj, kao davaocu izdržavanja, ostaviti stan bliže opisan u ugovoru, a koji je u trenutku zaključenja ovog ugovora predstavljao bračnu tekovinu tužilje i sada pokojnog oca tužene. Utvrđeno je da tužilja nije dala saglasnost za zaključenje navedenog ugovora. - 108 -
PORODIČNO PRAVO Na osnovu toga, nižestepeni sudovi zaključuju da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je protivan prinudnim propisima, odnosno odredbi člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Zbog toga je tužiljin zahtev usvojen u celosti. Po nalazu Vrhovnog suda, u nižestepenim presudama je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega su obe odluke ukinute. Stan kojim je raspolagano spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju ulazi u režim zajedničke imovine stečene u braku tužilje i sada pokojnog primaoca izdržavanja, u smislu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Zbog toga, bračni drug tužilje koji je zaključio ugovor, shodno članu 323. istog zakona, nije mogao raspolagati celokupnom imovinom bez saglasnosti drugog bračnog druga. Međutim, mogao je raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini koji je odrediv, pa se zato ne može smatrati da je ceo ugovor o doživotnom izdržavanju ništav. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2251/2004 od 4.11.2004. god.)
150. U izvršenju obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju tužilja i njen sada pokojni suprug nisu učestvovali, pa nepokretna imovina koju je primalac izdržavanja preneo u svojinu tužiljinom suprugu - kao davaocu izdržavanja, i to još u vreme zaključenja ovog ugovora ne ulazi u režim zajedničke imovine tužilje i njenog pokojnog supruga. Imajući to u vidu, nije ništav pravni posao (u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima) ugovor o poklonu kojim je tužiljin suprug stečenu nepokretnu imovinu poklonio svome sinu. Ovo zbog toga što njime nisu povređena svojinska prava tužilje, jer ona takva prava nije ni stekla. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Sa svojim sada pokojnim ocem, sada pokojni tužiljin suprug, a otac tuženog, zaključio je ugovor o doživotnom izdržavanju februara meseca 1994. godine. Na ime naknade za primljeno izdržavanje, primalac izdržavanja je svome sinu - davaocu izdržavanja preneo u svojinu naznačene nepokretne i pokretne stvari. Tužiljin sada pokojni suprug je (marta 1997. godine) zaključio ugovor o poklonu sa svojim sinom - u ovom sporu tuženim, i istim mu preneo u svojinu sve nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Tužilja i njen sada pokojni suprug (preminuo oktobra meseca 1998. godine), živeli su u zajedničkom domaćinstvu sa primaocem izdržavanja i njegovom suprugom do decembra 1994. godine. Tada su se iselili iz kuće koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, a u kuću se uselio tuženi sa svojom porodicom, koji je preuzeo brigu i staranje o primaocu izdržavanja - svom dedi, sve do njegove smrti 1996. godine. Tuženi se o svom pokojnom dedi brinuo u svoje ime i za svoj račun, a delom i u ime i za račun svog oca, zbog čega ga je otac isključivo i pozvao da živi u zajedničkom domaćinstvu sa svojim pokojnim dedom. Tužilja i njen pokojni suprug su primaoca izdržavanja samo povremeno posećivali vikendom. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, primenom odredaba čl. 321., 323. i 324. Zakona o braku i porodičnim odnosima, nižestepeni sudovi su zaključili da imovina koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne predstavlja zajedničku imovinu tužilje i njenog supruga, jer tužilja nije učestvovala u izvršenju obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju. - 109 -
PORODIČNO PRAVO Po oceni revizijskog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da predmetna imovina ne ulazi u režim zajedničke imovine tužilje i njenog pokojnog supruga. Zbog toga tužilja, po ovom osnovu, nije mogla steći pravo svojine na predmetnoj imovini, pa raspolaganjem predmetnom imovinom ugovorom o poklonu tužiljinog sada pokojnog supruga kao poklonodavca u korist tuženog kao poklonoprimca i nisu povređena svojinska prava tužilje. Ona ih nije ni imala. Nižestepeni sudovi pravilno su odlučili kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine na predmetnoj imovini po osnovu zajedničkog sticanja u braku i za poništaj ugovora o poklonu, jer nije zaključen suprotno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1055/2003 od 25.12.2003. god.)
151. Imovina primljena po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja zajedničnu imovinu supružnika, ako je u izvršavanju obaveze davanja izdržavanja učestvovao, pored ugovornog davaoca, i njegov bračni drug, a imovina predstavlja naknadu za pružene usluge izdržavanja i rezultat je rada oba bračna druga, bez obzira na oblik pružanja usluga izdržavanja, vrstu konkretnih poslova i njihovu vrednost. Iz obrazloženja: Ako su se oba bračna druga, izvršavajući obaveze izdržavanja prema primaocu izdržavanja, ponašali kao jedna ugovorna strana i angažovali se u svim poslovima savesno prema drugom saugovaraču, a solidarno u međusobnom odnosu kao bračni drugovi koji dele sve obaveze domaćinstva, pa i ovu prema trećem licu preuzetu ugovorom - onda je opravdano da se takva uzajamna solidarnost u izvršavanju obaveza vrednuje kroz njihov jednak doprinos u sticanju imovine. Ovo bez obzira ko je od njih, zbog posebnog odnosa sa primaocem izdržavanja, sa njim zaključio ugovor i bez obzira na njihov pojedinačni doprinos u sticanju preostalih dobara zajedničke imovine. To proizilazi iz prirode ugovora o doživotnom izdržavanju, kao teretnog ugovora kojim se imovina stiče kao naknada za učinjene usluge različitih oblika pomaganja i izdržavanja primaoca izdržavanja U ovakvoj situaciji, dakle, postoji jednak doprinos i jednak suvlasnički udeo naznačenih stranaka na imovini stečenoj po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2576/2003 od 30.06.2003. god.)
152. Ukoliko oba bračna druga nisu izvršavala obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju u podjednakom vremenskom periodu, njihov doprinos u sticanju takve imovine ne može biti jednak. Iz obrazloženja: Zahtev tužilaca u ovom sporu odnosi se na sticanje bračne tekovine i udeo stranaka u njenom sticanju. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja i prvotuženi bili su u braku od 1962. do 1964. godine, u kom braku je rođen drugotuženi. - 110 -
PORODIČNO PRAVO Nakon razvoda braka, prvotuženi je zaključio drugi brak, koji je takođe razveden 13. juna 1966. godine, kada su tužilja i prvotuženi ponovo zaključili brak i ponovo se razveli 7. septembra 1994. godine. U toku trajanja braka bilo je nekoliko prekida bračne zajednice. Dana 1. februara 1965. godine prvotuženi je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa svojom majkom kao primaocem izdržavanja, koji je trajao do njene smrti – 18. maja 1970. godine. Dana 18. oktobra 1985. godine prvotuženi je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa svojim ocem, koji je trajao do 20. januara 1986. godine, kada je njegov otac kao primalac izdržavanja umro. Tužilja je zajedno sa prvotuženim ispunjavala obaveze iz oba ugovora o doživotnom izdržavanju u periodu u kome je bila u braku sa prvotuženim. U toku trajanja bračne zajednice prvotuženi je bio zaposlen i ostvarivao zaradu, a u jednom periodu od ukupno 4-5 godina radio je u Nemačkoj. Tužilja je bila nezaposlena, bavila se poljoprivrednim i kućnim poslovima, negovala dva sina i aktivno učestvovala u ispunjavanju obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju. U vreme gradnje kuće pomagala je prvotuženom tako što je spremala hranu majstorima i zajedno sa prvotuženim pripremala teren za gradnju kuće. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su zaključili da je imovina navedena u izreci prvostepene presude stečena u toku trajanja bračne zajednice, te da predstavlja bračnu tekovinu tužilje i prvotuženog u smislu člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Samim tim i imovina stečena kao naknada za izdržavanje po ugovoru o doživotnom izdržavanju predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova, jer su oba bračna druga učestvovala u davanju izdržavanja bez obzira što je samo jedan od njih ugovarač – davalac izdržavanja. Udeo tužilje u sticanju zajedničke imovine prvostepeni sud je opredelio na 9/20 delova po ugovoru o doživotnom izdržavanju koji je prvotuženi zaključio sa svojom majkom. U pogledu imovine stečene po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa ocem prvotuženog, udeo tužilje utvrđen je na 1/2. Vrhovni sud smatra da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je imovina koju je jedan bračni drug u toku trajanja bračne zajednice stekao po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, ukoliko su se o izvršavanju ugovornih obaveza starale obe ugovorne strane, zajednička imovina bračnih drugova. Međutim, ukoliko oba bračna druga nisu izvršavala obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju u podjednakom vremenskom periodu, već jedna ugovorna strana mnogo kraće od druge, njihov doprinos u sticanju takve imovine ne može biti jednak niti približno jednak. Stoga je bilo potrebno nesumnjivo utvrditi dužinu perioda u kome se o izvršenju ugovornih obaveza po ugovorima o doživotnom izdržavanju starala svaka od parničnih stranaka, pa tek nakon toga, uzimajući u obzir i pojedinačno angažovanje svakog od njih u ispunjenju ugovornih obaveza, odrediti visinu doprinosa u sticanju nepokretne imovine koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 513/01 od 21.02.2002. god.)
153. Ako je otkup stana izvršen po pravnosnažnom razvodu braka, stan predstavlja imovinu onog bračnog druga koji je stan otkupio. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su bile u bračnoj zajednici od 1968. godine pa do polovine 1993. godine kada je njihov brak pravnosnažno razveden. Za vreme trajanja bračne zajednice tuženi je od svoje radne organizacije dobio stan na korišćenje i stranke su postale sunosioci stanarskog prava. Posle pravnosnažnosti presude o razvodu braka tuženi je u toku januara 1994. godine izvršio ot- 111 -
PORODIČNO PRAVO kup stana. Nekoliko meseci kasnije on je određen za isključivog zakupca na stanu. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje radi utvrđenja prava susvojine na stanu otkupljenom po pravnosnažnosti presude o razvodu braka odbijen. Prema zakonskoj definiciji iz člana 321. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima Srbije zajedničku imovinu predstavlja ona imovina koju su supruzi stekli radom u toku trajanja bračne zajednice. Iz navedene odredbe proizilazi da je za zajedničku imovinu potrebno da se ispune sledeći uslovi: 1) zajednička imovina potiče od odvojenog i zajedničkog rada bračnih drugova; 2) subjekti zajedničke svojine (zajedničari) su bračni drugovi i to kako bračni drugovi iz punovažnog braka, tako i bračni drugovi iz nevažećeg braka i 3) u zajedničku imovinu ulaze samo one imovinske vrednosti koje su stečene dok je postojala bračna zajednica; one imovinske vrednosti koje je radom stekao po nastupanju trajnog prekida bračne zajednice jedan od bračnih drugova, predstavljaju imovinu tog bračnog druga. Citirana odredba je opšta i ona se primenjuje i na stanove koje su predstavljali predmet otkupa po zakonu o stanovanju jer poseban zakon nije na drugi način uredio tu materiju. To znači da u konkretnom slučaju nedostaje treći uslov iz zakonske definicije zajedničke imovine (stan nije stečen u vreme trajanja bračne zajednice, već po njenom pravnosnažnom prestanku). Neosnovani su revizijski navodi kao i stanovište javnog tužioca Srbije koji je u svom izjašnjenju podržao reviziju tužilje da stan u suštini predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova, jer su oni svojstvo sunosioca stanarskog prava stekli u periodu trajanja bračne zajednice. Činjenica sticanja stanarskog prava je irelevantna, jer stanarsko pravo ne predstavlja imovinu koju su supruzi stekli radom u toku bračne zajednice. Ono je predstavljalo pravo trajnog i nesmetanog korišćenja stana i pravo učešća u upravljanju stambenim zgradama. Po svojoj pravnoj prirodi iako sadrži izvesne stvarno - pravne elemente (pravo korišćenja) ono u osnovi ima obligacionopravnu prirodu. Njegov preobražaj u stvarno pravo (pravo svojine, susvojine i zajedničke svojine) izvršen je tek otkupom stana. Pravno relevantni momenat otkupa je momenat punovažnog zaključenja ugovora o otkupu stana. Ako je otkup stana (sticanje) izvršen po pravnosnažnom razvodu braka zajedničko sticanje ne postoji. (Iz odluke Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6892/97 od 11.04.1998. god.)
154. U situaciji u kojoj je u toku trajanja bračne zajednice zaključen ugovor o otkupu stana iz društvene svojine od strane bračnog druga koji je bio nosilac stanarskog prava, onda taj bračni drug ne postaje isključivi vlasnik stana. Predmetni stan ulazi u režim zajedničke imovine bračnih drugova. Iz obrazloženja: Parnične stranke zaključile su brak 17.09.1966. godine. U toku trajanja braka rođeno im je troje dece. Bračnu zajednicu započeli su živeći kao podstanari, a rešenjem navedenog preduzeća tuženom je dodeljen na korišćenje naznačeni dvosoban stan. Iste godine tuženi je sa preduzećem koje je gazdovalo stanovima zaključio i ugovor o njegovom korišćenju. U vreme zasnivanja bračne zajednice tužilja nije bila zaposlena. Od aprila do juna 1970. godine radila je u imenovanom preduzeću, a potom je obavljala sezonske poslove u periodu od 1980. godine do 1984. godine. Parnične stranke su nakon toga zakupile prostor u kome je otvoren ugostiteljski objekat i u kome se tužilja zaposlila a gde je i danas zaposlena, i to sa godišnjim prihodima navedenim u obrazloženju prvostepene presude. - 112 -
PORODIČNO PRAVO Od zasnivanja bračne zajednice do 1978. godine tuženi je bio zaposlen kao kondukter sa opisanim ostvarenim prihodima. Bračna zajednica parničnih stranaka je tokom celog trajanja obilovala bračnim svađama i verbalnim i fizičkim sukobima. U toku trajanja bračne zajednice obe parnične stranke su uglavnom bile zaposlene, s tim što je tužilja obavljala uobičajene kućne poslove i vodila brigu o deci. Pravnosnažnom presudom nadležnog Opštinskog suda brak stranaka je razveden zbog isključive krivice ovde tužilje. Dana 27.05.1991. godine tuženi je sa ranije navedenim preduzećem zaključio Ugovor o otkupu stana u društvenoj svojini za međusobno ugovorenu cenu. Kupoprodajna cena za stan isplaćena je u celosti, na osnovu čega je dana 25.05.1992. godine tuženom izdata brisovna dozvola za brisanje založnog prava upisanog na predmetnom stanu u korist preduzeća. U vreme otkupa navedenog stana tuženi je sa bankovnog računa podigao iznos, koji je utrošen za isplatu kupoprodajne cene. Dana 07.11.1992. godine nadležni Opštinski sud doneo rešenje kojim je dozvoljena uknjižba prava vlasništva na predmetnom stanu u korist ovde tuženog. Bračna zajednica među strankama trajno je prekinuta u toku 1996. godine od kada stranke više ne žive zajedno. Na osnovu činjenica utvrđenih u toku postupka, prvostepeni sud pravilno je odlučio usvojivši tužbeni zahtev tužilje. Naime, utvrđeno je da se radi o stanu koji je tuženi kao radnik dobio od preduzeća a na osnovu ostvarenih bodova i na ime supruge, ovde tužilje i na ime njihovih troje dece. Vlasništvo na stanu stečeno je po osnovu otkupa iz društvene svojine po ceni koja je daleko manja od tržišne, pa stoga ne može biti govora o tome da je stečeno pravo svojine isključivo tuženog. Osim toga, parnične stranke su u vreme sticanja prava vlasništva bile u bračnoj zajednici u jednom porodičnom domaćinstvu. Otkupom stana u toku trajanja braka od strane jednog bračnog druga, koji je ugovorni nosilac stanarskog prava, pod uslovima iz Zakona o stambenim odnosima odn. Zakona o stanovanju, pravo na stan ulazi u režim imovine koji su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice koja je njihova zajednička imovina u smislu odredbe člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Ne mogu se stoga prihvatiti navodi iz žalbe tuženog koji se odnose više na lične odnose bivših supružnika a manje su usmereni na okolnosti sticanja svojine na predmetnom stanu, čije je utvrđenje predmet ovog spora. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4046/04 od 04.02.2005. godine)
UPRAVLJANJE I RASPOLAGANJE ZAJEDNIČKOM IMOVINOM (Član 174. Porodičnog zakona)
155. Jedan bračni drug može zaključiti sa bankom ugovor o kreditu i zasnivanju hipoteke na zajedničkoj imovini bračnih drugova koji su i dalje u bračnoj zajednici. - 113 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništen je sporazum zaključen između tuženika o zasnivanju hipoteke na nepokretnosti. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako da je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Iz spisa proizilazi da su stranke bračni drugovi, da je tuženik uzeo kredit kod drugotuženika – banke i zaključen je sporazum o hipoteci na imovini koja se vodi na tuženika, a radi se o zajedničkoj imovini bračnih drugova. Takođe je utvrđeno da je tužilja znala za preduzetu radnju tuženika i zaključenje sporazuma. Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da ima mesta usvajanju tužbenog zahteva zbog toga što se radi o zajedničkoj imovini bračnih drugova. Odredba člana 325. Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđa da bračni drugovi mogu ugovoriti da zajedničkom imovinom upravlja, ili raspolaže jedan od njih, pa u datoj situaciji kako je tužilja bila upoznata sa preduzetom radnjom drugog bračnog druga – tuženika, a i dalje se nalazi u bračnoj zajednici, to se tužbeni zahtev tužioca ima odbiti kao neosnovan. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 24/06 od 1.11.2006. god.)
156. U toku trajanja bračne zajednice supružnici su podizanjem kredita kupili stan koji predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Jedan od supružnika posle smrti drugog, otplatom preostalog kredita ne povećava svoj svojinski udeo već samo stiče tražbeno pravo prema ostalim zakonskim naslednicima umrlog bračnog druga. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiljin suprug kupio je stan po osnovu kredita koji mu je odobren 18. 06. 1969. godine. Otplata kredita je počela u novembru 1969. godine i do smrti korisnika kredita – januar 1974. godine, otplaćeno je 10.924,00 tadašnjih dinara, a do 31. 03. 1989. godine kredit je uredno isplaćen u celosti. Tužilja se za svoga sada pokojnog muža udala 1970. godine i presudom Okružnog suda u Beogradu od 22. 09. 1977. godine utvrđeno je da je tužilja nosilac prava vlasništva na 6/12 idealnih delova kupljenog stana po osnovu bračne tekovine, a nakon smrti njenog supruga ostavinskim rešenjem za naslednike su oglašeni tužilja i ćerka i sin ostavioca sa po 1/6 idealnih delova. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilja, pravo suvlasništva na kupljenom stanu, od ukupno 24/36 idealnih delova, stekla po osnovu bračne tekovine i nasleđivanja, te da nije osnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je vlasnik na 10/36 delova istoga stana. I po oceni revizijskog suda, tužilja otplatom kredita nakon smrti supruga nije mogla steći veće pravo svojine od onog koji je utvrđen u pravosnažnom sudskom postupku podele bračne tekovine i da njen svojinski udeo na stanu nije povećan otplatom kredita, a činjenica da je tužilja nastavila da otplaćuje kredit daje joj mogućnost za postavljanje obligacionog zahteva u odnosu na tužene. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2514/03 od 25.12.2003. god.) - 114 -
PORODIČNO PRAVO
157. Prodajom zajedničke imovine , od strane jednog bračnog druga , drugi bračni drug nema pravo da traži poništaj pravnog posla već samo da zahteva deo prodajne cene koji je adekvatan njegovom suvlasničkom udelu u prodatoj imovini. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju prodaja spornog stana nije izvršena bez znanja i saglasnosti tužilje. Naprotiv, tužilja je znala da je predmetni stan prodat tuženom drugog reda i ona se sa zaključenjem tog pravnog posla saglasila. Istina, ona saglasnost za zaključenje takvog posla nije dala u formi propisanoj za zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Međutim, to ne znači da se ista nije i saglasila sa prodajom stana tuženom drugog reda. Saglasnost za zaključenje tog pravnog posla mogla se iskazati i konkludentnim radnjama tužilje, s obzirom da saglasno odredbi člana 325. Zakona o braku i porodičnim odnosima i za zaključenje ugovora bračnih drugova o upravljanju zajedničkom imovinom nije propisana posebna forma. Prema tome, kada jedan bračni drug u vreme trajanja braka izvrši prodaju stana koji je zajednička imovina i njegovog bračnog druga, a on se takvom raspolaganju nije usprotivio, onda se iz takvog njegovog ponašanja osnovano može zaključiti da se sa otuđenjem zajedničke imovine saglasio. Otuda on ne može pravno valjano zahtevati da se taj pravni posao oglasi ništavim u odnosu na njegov udeo u zajedničkoj imovini. U tom slučaju njemu pripada samo pravo da od drugog bračnog druga zahteva predaju dela kupoprodajne cene koja je adekvatna njegovom suvlasničkom delu u otuđenoj zajedničkoj imovini. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 790/02 od 17.04.2002. god.)
DEOBA ZAJEDNIČKE IMOVINE (Član 177. Porodičnog zakona)
158. Ne proizvodi pravno dejstvo unapred dato odricanje od prava na deobu zajedničke imovine bračnih drugova. Iz obrazloženja: Predmetna kuća, kako je utvrđeno u prvostepenom postupku, izgrađena je na placu tuženikovog oca u toku trajanja braka stranaka, a - između ostalog - i njihovim zajedničkim sredstvima stečenim u braku. Tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje suvlasničkog udela po osnovu bračne tekovine, prvostepeni sud je odbio s obzirom na sadržinu izjave tužene (inače, priložene u fotokopiji): "Tačno je da ja imam iza sebe jedan propao brak i u njemu rođenu ćerku. Sada sam u drugom braku od 08.08.1981. godine. Postoji sumnja u održivost i istrajnost mog drugog braka, pa stoga svekru dajem ovu izjavu koju lično potpisujem. - 115 -
PORODIČNO PRAVO Ukoliko dođe do razvoda braka između mene i mog muža neću tražiti nikakav udeo od buduće kuće, koje je vlasnik i investitor moj svekar. Priznajem da se samo pod ovim uslovom mogu useliti sa ćerkom i mužem u nedovršenu kuću na označenoj katastarskoj parceli". Prvostepeni sud nalazi da se na ovaj način tužilja odrekla prava na bračnu tekovinu, a osim toga tužbeni zahtev odbija i zbog toga što nalazi da su tužilja i tuženi izvršili deobu bračne tekovine, na taj način što su pokretne stvari veće vrednosti pripale tužilji a tuženom kuća. Ovi razlozi prvostepenog suda nisu prihvatljivi. Pre svega, navedena izjava je sudu dostavljena u fotokopiji kao pismeni dokaz na kojem se zasniva pobijana presuda, a čija je sadržina i autentičnost osporena od strane tužilje koja navodi da na izjavi jeste njen potpis, ali da ona ne zna da je dala izjavu takve sadržine. Ova izjava nije validan dokaz najpre u formalnom smislu, pošto je onaj ko se na ovu ispravu pozvao bio dužan da je dostavi u izvornom obliku. Kad izvorni primerak sudu nije dostavljen, sud treba da ceni od kakvog je to značaja za ocenu po prigovoru autentičnosti isprave. Na drugoj strani, suštinski se radi o izjavi kojom se njen izdavalac odriče nekog budućeg prava. Naime, tek posle sastavljanja izjave, prema stanju u spisima, došlo je do završetka izgradnje kuće, što dovodi u pitanje pravnu važnost navedene izjave. Dalje, prema članu 327. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je bio na snazi u vreme razvoda braka stranaka i kada su oni navodno izvršili deobu zajedničke imovine, bračni drugovi mogu u svako doba sporazumno izvršiti deobu zajedničke imovine, a prema stavu 2. deoba zajedničke imovine može se izvršiti i na taj način da bračni drugovi odrede ili traže da im se odrede delovi u zajedničkoj imovini, tako da u toj imovini postanu suvlasnici na određene delove. Sporazum iz člana 327. st. 1. i 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima mora biti sačinjen u pismenoj formi. Prema tome, sve i da je postojao sporazum stranaka o deobi bračne imovine sa sadržinom kao što to utvrđuje prvostepeni sud, on ne bi proizvodio pravno dejstvo, jer nije zaključen u pismenoj formi. Prvostepeni sud nije utvrdio bitne činjenice za donošenje odluke po zahtevu tužbe, pa će to učiniti u ponovnom postupku, imajući u vidu i navedene primedbe. (Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 704/07 od 13.06.2007. godine)
159. Osim principa “prema njihovom doprinosu” deoba imovine bračnih drugova se može vršiti i prema “principu pravičnosti”. Iz obrazloženja: U ovoj parnici se raspravlja o udelu parničnih stranaka u sticanju spornog stana, koji je za vreme trajanja braka parničnih stranaka pribavljen otkupom iz društvene svojine i pod posebnim uslovima koje je omogućio Zakon o stambenim odnosima i Zakon o stanovanju u sprovođenju stambene reforme kroz pravo na otkup, koje izvire iz samog zakona. Stoga je opravdan i po stanovištu ovog suda zaključak nižestepenih sudova koji su opredelili udeo parničnih stranaka u tako stečenom stanu u jednakim delovima, jer je sporni stan otkupljen po beneficiranoj ceni. U deobi bračne tekovine koju čini stan stečen otkupom po Zakonu o stanovanju, opravdano je da se odstupi od opšteg principa podele zajedničke imovine u smislu prihvatanja principa pravičnosti, s obzirom da su stranke prvo živele u vanbračnoj zajednici dugo godina, u kojoj su izrodile dvoje dece, da je tuženi 1989. godine pre sklapanja braka dobio rešenje kojim se navedeni stan dodeljuje na korišćenje i koji će koristiti sa tužiljom i decom kao članovima svog domaćinstva, što je uticalo na - 116 -
PORODIČNO PRAVO rangiranje i kvadraturu stana, da je 1992. godine, pošto je faktički bračna zajednica stranaka prestala da postoji tuženi zaključio ugovor o korišćenju spornog stana, opravdano je da se zajednička imovina – otkupljeni stan, deli na jednake delove, pri čemu je bez uticaja ko je od bračnih drugova iznos za otkup stana uplatio i iz kojih izvora, jer su uslovi otkupa spornog stana bili nekomercijalni – cena nije predstavljala tržišnu vrednost stana. Stoga su nižestepeni sudovi, pravilnom primenom materijalnog prava, utvrdili susvojinu u jednakim delovima stranaka. Neosnovano tuženi u reviziji navodi da nižestepeni sudovi nisu utvrđivali visinu ličnih primanja stranaka, kao i njihove druge doprinose pri stvaranju zajedničke imovine, s obzirom da se u konkretnom slučaju opšti princip deobe imovine bračnih drugova, po kome se udeo bračnih drugova određuje prema njihovom doprinosu, u konkretnom slučaju ne može primeniti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 791/05 od 8.02.2006. god.)
160. Ništav je ugovor kojim jedan bračni drug otuđi nepokretnost stečenu u bračnoj zajednici pre utvrđivanja udela bračnih drugova u sticanju nepokretnosti. Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud utvrdio: - da su predmetne nepokretnosti stečene u bračnoj zajednici tužilje i njenog bivšeg, sada pokojnog bračnog druga, ida su iste pribavljene kupovinom; - da su nepokretnosti plaćene sredstvima koje su obezbedili on i tužilja, na način kako je to bliže navedeno u razlozima prvostepene presude. S obzirom da su ove nepokretnosti predstavljale bračnu tekovinu tužilje i njenog pokojnog supruga, tužilja i naslednici bili su ovlašćeni da poravnanjem utvrde udele bračnih drugova u sticanju nepokretnosti, pa je tako punovažno poravnanje i zaključeno između tužilje i zakonskih naslednika. Po navedenom osnovu, utvrđeni su udeli tužilje i pokojnog supruga. Pokojni suprug je, i pored toga što je otuđenje predmetnih nepokretnosti bilo zabranjeno privremenom merom, navedenu nepokretnost prodao tuženom pre nego što su utvrđeni udeli bračnih drugova u sticanju istih. To je razlog za ništavost tih ugovora, u smislu odredbe čl. 23. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prema kojoj svojim delom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini ne može bračni drug raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima. Na apsolutnu ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, a kako je pitanje pravne važnosti ugovora, u stvari bilo prethodno pitanje, to i nije bilo nužno da postoji zahtev za utvrđene apsolutne ništavosti spornih ugovora. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1069/05 od 29. 07. 2005. god.)
161. Svojina na otkupljenom stanu koji nije dodeljen i za vanbračnog druga ne može se smatrati rezultatom zajedničkog rada u toku trajanja vanbračne zajednice ni u slučaju kad su sredstva isplaćena za otkup bila zajednička. - 117 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: M. S. koja je sestra tuženih i njen vanbračni drug, bili su u vanbračnoj zajednici počev od 1979. godine, pa do smrti pokojne M. 13.3.1998. godine. Sporni stan dobila je na korišćenje sada pokojna M. S. od svog preduzeća 1988. godine, ali samo za sebe, a u ugovoru o korišćenju spornog stana nije upisan tužilac kao član porodičnog domaćinstva. Stan je otkupljen zajedničkim sredstvima 1992. godine, a prilikom obračuna otkupne cene nije uzet u obzir staž tužioca kao vanbračnog druga. Utvrđeno je da su vanbračni supružnici u spornom stanu živeli od 1988. godine, a stan koji tužilac ima u vlasništvu izdavali su radi ostvarivanja prihoda. Tuženi su iza smrti pokojne M. S. oglašeni za naslednike spornog stana. Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi njegova susvojina sa 1/2 idealnog dela na spornom stanu, kao i kada je tužilac obavezan da se iz stana iseli i preda ga u posed tuženima. Činjenica da je sporni stan otkupljen u toku trajanja vanbračne zajednice zajedničkim sredstvima ne može biti razlog da tužilac na stanu stekne pravo svojine, budući da je otkupna cena daleko ispod tržišne cene i predstavlja pogodnost za nosioca stanarskog prava i druga zakonom određena lica, u koja vanbračni drug ne spada. Pravilan je zaključak u pobijanoj presudi da se svojina na otkupljenom stanu koji nije dodeljen i za vanbračnog druga ne može smatrati rezultatom zajedničkog rada u toku trajanja vanbračne zajednice ni pod uslovom da su sredstva isplaćena za otkup stana bila zajednička. Stoga se neosnovano revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti član 339. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji predviđa da se na imovinske odnose vanbračnih drugova shodno primenjuju odredbe Zakona o deobi zajedničke imovine bračnih drugova. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4323/01 od 16.05.2002. god.)
162. Stanarsko pravo prestaje zaključivanjem ugovora o otkupu stana, pa u slučaju razvoda bračni drugovi mogu sporazumno izvršiti deobu stana. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su bile sunosioci stanarskog prava na spornom stanu. Dana 15.07.1991. godine tuženi je kao ugovorni nosilac stanarskog prava zaključio ugovor o otkupu stana sa vlasnikom stana Preduzećem "G...". Potpisi ugovarača overeni su u sudu pod Ov. broj ________. Istog meseca (31.7.1991. god.) tuženi je napustio stan zbog nepodnošljivosti zajedničkog života sa tužiljom. U toku 1995. godine njihov brak je pravosnažno razveden. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev da je tuženom prestalo svojstvo nosioca stanarskog prva pravosnažno odbijen. Otkupom stana po osnovu člana 6. ranije važećeg Zakona o stambenim odnosima ("Sl. glasnik RS", br. 12/90) stranke su postale nosioci zajedničke svojine na spornom stanu. Momentom zaključenja punovažnog ugovora o otkupu prestalo je po zakonu njihovo svojstvo nosilaca stanarskog prava. Naime, otkupom stana izvršena je transformacija stanarskog prava u pravo svojine, jer ugovor o otkupu ima transplativna dejstva. Osim toga, pored elemenata derivativnog sticanja on ima i preovlađujuće elemente originarnog sticanja prava svojine (zakon propisuje sve uslove i omogućava otkup). Upis u javne knjige nije punovažan konstitutivni elemenat za sticanje prava svojine u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa koji se odnosi na ostale pravne poslove. Tuženi kao sudržalac i nosilac prava zajedničke svojine ima pravo da stan koristi, ili ga ne koristi u skladu sa članom 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pa činjenica njegovog faktičkog iseljenja nema nikakvog značaja. - 118 -
PORODIČNO PRAVO Dakle, kada je u toku braka zaključen ugovor o otkupu stana, stanarsko pravo je prestalo, pa bračni drugovi mogu izvršiti sporazumno deobu stana u smislu člana 327. Zakona o braku i porodičnim odnosima ili u slučaju spora u parnici utvrditi udeo u skladu sa doprinosom u sticanju na osnovu člana 328. istog Zakona. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1304/99 od 18.11.1999. god.)
SPORAZUMNA DEOBA (Član 179. Porodičnog zakona)
163. Sporazum o deobi bračne tekovine punovažan je ako je zaključen u pismenoj formi, bez obzira na to što nije overen u sudu. Iz obrazloženja: Prema spisima predmeta, tužilja i tuženi su zaključili sporazum o deobi bračne tekovine. Sporazum je sačinjen u pismenoj formi, ali nije overen u sudu, zbog čega ga je tužilja osporila. Tužbeni zahtev tužilje je odbijen pa je izjavila reviziju. Prema shvatanju Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da predmetni sporazum o deobi bračne tekovine ne predstavlja punovažnu deobu bračne tekovine zbog nedostatka forme sudske overe ugovora, već da je reč samo o nacrtu za konačan dogovor koji je trebalo da bude sačinjen u formi sudski overenog ugovora, a isto tako neosnovano je i ukazivanje na nacrt vanparničnog predloga i na svojeručno napisane i potpisane poruke tuženog da tužilja deo imovine može preuzeti kada ugovor potpiše i overi u sudu. Posebna forma kao bitan uslov za punovažnost ugovora mora biti rezultat saglasnosti volja ugovornih strana, ukoliko takva forma nije zakonom propisana. Dokazi na koje se revident poziva upravo ukazuju na to da takve saglasnosti volja nije bilo i da je tuženi insistirao na overi ugovora u smislu njegove dokazne snage. Kada je forma predviđena kao sredstvo dokaza, zaključeni ugovor je punovažan i kada ta forma nije ispunjena. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1325/09 od 23.09.2009. godine)
SUDSKA DEOBA (Član 180. Porodičnog zakona)
164. Zakonsku pretpostavku o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini ne obara okolnost da je jedan supružnik imao manja primanja ukoliko je on u sticanju zajedničke imovine učestvovao staranjem o deci, zajedničkom domaćinstvu i zajedničkoj imovini. - 119 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Parnične stranke su bile u braku od 1971. do 1995. godine, iz koga imaju dvoje dece rođene 1978. i 1980. godine. U bračnu zajednicu nisu uneli posebnu imovinu, a pre zaključenja braka radili su u Nemačkoj i od zajedničke ušteđevine najpre su kupili plac 1981. godine, zatim su u periodu od 1982. do 1986. godine na toj parceli izgradili kuću u koju su uselili1986. godine. Vrednost kuće, katastarske parcele i ukupna vrednost stambenog objekta sa parcelom utvrđena je veštačenjem. Tužilja je radila u Nemačkoj do 1986. godine, a od tada živela u Srbiji sve do razvoda, starala se o deci, vodila zajedničko domaćinstvo i brinula o zajedničkoj imovini. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojen. Relevantne odredbe: Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki - članu 180. stav 2. Porodičnog zakona Veći deo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Veći deo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine. - član 180. stav 3. Porodičnog zakona. Svaka stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika - član 220. Zakona o parničnom postupku. Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke - član 221. Zakona o parničnom postupku. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja - član 223. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno - član 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke - član 300. Zakona o parničnom postupku. Nižestepeni sudovi su u konkretnom slučaju pravilno zaključili da su udeli supružnika u sticanju imovine jednaki, primenjujući pravilo iz člana 180 stav 2. Zakona. Ovu pretpostavku, tuženi, suprotno revizijskim navodima, nije oborio u smislu citiranih odredbi Porodičnog zakona i Zakona o parničnom postupku. Pri tome su bez uticaja primanja tuženog koja su veća od tužiljinih, jer je tužilja imala manja primanja, ali je u sticanju zajedničke imovine učestvovala staranjem o deci, zajedničkom domaćinstvu i zajedničkoj imovini. U revizijskom postupku raspravljaju se pravna, a ne činjenična pitanja. Iznošenje novih činjenica i dokaza (nalaz i mišljenje stručnog lica koje je tuženi angažovao) predstavlja pokušaj osporavanja činjeničnog stanja, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 157/2010 od 24.02.2010. godine) - 120 -
PORODIČNO PRAVO
165. Ako je doprinos supružnika u sticanju bračne tekovine merljiv jedino na osnovu njihovih ostvarenih zarada – prihoda kao kriterijuma, pretpostavka da su njihovi udeli u zajedničkoj imovini jednaki jeste oboriva. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele u braku od 1985. godine. Njihov brak je razveden 2004. godine a bračna zajednica je raskinuta sredinom avgusta 2002. godine. U trenutku raskida bračne zajednice, iz iskaza saslušanih svedoka i stranaka proizlazi da su parnične stranke posedovale određeni iznos novca radi kupovine stana, što predstavlja njihovu ušteđevinu od 58.000 nemačkih maraka. Prema shvatanju Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, kod utvrđivanja udela supružnika u smislu odredbe člana 180. Porodičnog zakona, pravilno postupio kada je kao kriterijum u obzir uzeo njihova lična primanja – zarade, s obzirom na to da se taj kriterijum u konkretnom slučaju pojavljuje kao osnovni kriterijum za utvrđivanje doprinosa u sticanju navedene ušteđevine. Tako je na osnovu potvrda koje je tuženi priložio utvrđeno da je u periodu od 1994. godine do raskida bračne zajednice sredinom leta 2002. godine, tuženi ostvario ukupnu zaradu u iznosu od 1.354.563 dinara, dok je tužilja za isti period ostvarila zaradu u iznosu od 512.595 dinara. Na taj način utvrđen je veći udeo jednog supružnika – tuženog – u svemu u skladu sa odredbama člana 180. stav 3. Porodičnog zakona, i to u srazmeri sa njegovim udelom u nastanku ušteđevine od 72,5%, uz doprinos tužilje od 27,5%. Tačan je navod revizije tužilje da se u skladu sa članom 180. stav 2. Porodičnog zakona pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Međutim, u skladu s navedenim, a u situaciji kada je doprinos supružnika merljiv jedino na osnovu kriterijuma njihove ostvarene zarade – prihoda, ova pretpostavka je oboriva, što dalje znači da će se doprinos u ovakvoj situaciji ceniti prema kriterijumu ostvarenog prihoda. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3044/09 od 13.10.2009. godine)
ODGOVORNOST ZA ZAJEDNIČKE OBAVEZE (Član 187. Porodičnog zakona)
166. Za izvršenje obaveza preuzetih radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku supružnici odgovaraju solidarno. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom - član 187. stav 1. Porodičnog zakona. - 121 -
PORODIČNO PRAVO Kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a, kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignutih koristi; obaveza vraćanja odn. naknade vrednosti, nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao član 210. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stavu Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud obavezao tužene da solidarno isplate tužiocima iznos od 32.000 DM sa domicilnom kamatom od dana podnošenja tužbe (19.05.2003.godine) pa do isplate, nalazeći da su tuženi dobijani novac od roditelja tužene potrošili u braku za podmirivanje tekućih potreba bračne zajednice i ulaganjem novca u određene poslove uz zajednički dogovor, a nisu ispunili obavezu prema tužiocima da im od dobijenog novca obezbede stambeni proctor. U smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, dužni da isti iznos vrate, jer je novac tuženima od strane roditelja tužene dat radi rešavanja njihovog stambenog pitanja a koje stambeno pitanje tužiocima nije rešeno. Isti do prestanka bračne zajednice živeli u kući tuženog, a nakon prestanka braka su se iz iste i iselili, jedan od supružnika preminuo, a tužena živi kao podstanar, pri čemu je deo novca utrošila na izgradnji objekta iznad garaže, vlasništvo drugog tuženog. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 6527/10 od 27.04.2011. godine)
167. Bračni drugovi solidarno (kako zajedničkom, tako i svojom posebnom imovinom) odgovaraju za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga. Takva je odgovornost bračnih drugova i za pozajmice izvršene u toku trajanja braka, a poverilac može zahtevati ispunjenje takve obaveze prema svom izboru od bilo kog solidarnog dužnika, sve dok obaveza iz ugovora o zajmu ne bude potpuno ispunjena. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tuženi je bivši suprug pastorke tužioca. Na molbu tužioca, tuženi je preneo tužiočev novac u zemlju – Jugoslaviju, a isti je stečen prodajom stana. Prilikom predaje novca, krajem decembra 1994. godine, tužilac je pozajmio tuženom 20.000 DM. U to vreme, tuženi je još uvek bio u braku sa pastorkom tužioca. Parnične stranke nisu ugovorile vreme vraćanja ove pozajmice. U međuvremenu, na traženje tužioca, tuženi je vratio tužiocu deo pozajmljenog iznosa u visini od 1.500 DM, a preostali deo u iznosu od 18.500 DM, čija protivvrednost u evrima na dan zamene iznosi 9.458,90 evra, tuženi tužiocu nije vratio. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati pozajmljeni iznos, sada u dinarskoj protivvrednosti evra, sa pripadajućom domicilnom kamatom u istoj protivvrednosti od utuženja do isplate. U konkretnom slučaju, radi se o ugovoru o zajmu, čiji pojam je određen članom 557. Zakona o obligacionim odnosima, obaveze zajmoprimca čl. 562. do 566. a kada rok za vraćanje zajma nije ugovoren, što je slučaj u ovom sporu, primenjuje se član 562. stav 2. istog Zakona. Relevantne odredbe: Za obaveze koje jedan bračni drug primi prema trećim licima radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, kao i za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga, odgovaraju - 122 -
PORODIČNO PRAVO bračni drugovi solidarno kako zajedničkom, tako i svojom posebnom imovinom - član 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima (odn. član 187. Porodičnog zakona). Prema članu 336. stav 3. Zakona, Bračni drug koji iz svoje posebne imovine ispuni solidarnu obavezu ima pravo zahtevati da mu drugi bračni drug naknadi deo obaveze koji pada na njega - član 336. stav 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena. Kada jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju – član 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, obaveza tuženog i njegove ranije supruge, koja je sa njim bila u braku u vreme izvršene pozajmice, je solidarna. Međutim, oni nemaju status jedinstvenih suparničara, prema članu 201. Zakona o parničnom postupku. Tužilac se opredelio da tužbu podnese protiv jednog od solidarnih dužnika. Imajući u vidu pravnu prirodu sadržine solidarnosti dužnika, nisu osnovani revizijski navodi da je u ovom sporu morala biti tužena i bivša supruga tuženog. Tužilac, kao poverilac, iskoristio je svoje pravo izbora predviđeno članom 414. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1357/05 od 20.10.2005. godine)
168. Imovina bračnih drugova je zajednička imovina i za dugove nastale u braku bračni drugovi odgovaraju solidarno. Iz obrazloženja: Sudskim poravnanjem, zaključenim pred nadležnim opštinskim sudom od 07.12.1987. godine, drugotuženi je svoju imovinu preneo na suprugu - ovde tužilju. Iz ove radnje tužilje i drugotuženog, a koja se odnosi na raspolaganje imovinom drugotuženog u korist tužilje nakon pravnosnažnosti presude kojom je drugotuženi obavezan da isplati prvotuženom određeni iznos, jasno proizilazi da tužilja i drugotuženi žele da osujete prava prvotuženog kao poverioca po navedenoj pravnosnažnoj i izvršnoj presudi. Samim tim je ova radnja preduzeta na štetu poverioca - ovde prvotuženog, pa se ne može prihvatiti rezon drugostepenog suda da je tužilja treće lice koje nije dužnik. Tužilja je dužnikova supruga i ne spada u krug trećih lica i bilo joj je poznato da dužnik - ovde drugotuženi upravo takvim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu - ovde prvotuženom. Takvom radnjom upravo se onemogućava poverilac da se na zakonit način namiri iz imovine dužnika, jer je baš ova pravna radnja preduzeta u cilju izigravanja poverioca - ovde prvotuženog. Revizijom se takođe osnovano ukazuje da su tuženi, u momentu donošenja presude i trajanja ove parnice, bili u braku te da solidarno odgovaraju svojom zajedničkom i posebnom imovinom. Ovo zbog toga što je imovina koja je predmet raspolaganja od strane drugotuženog u korist tužilje njihova zajednička imovina kao bračnih drugova, pa u takvoj situaciji tužilja i drugotuženi odgovaraju solidarno za dugove nastale u braku. To je u skladu sa članom 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima koji je važio u vreme preduzimanja spornog raspolaganja (član 187. Porodičnog zakona). Samim tim, tužilja i prvotuženi odgovaraju za obaveze koje je drugotuženi imao prema prvotuženom kao poveriocu. Prvotuženom stoga pripada pravo izbora prema kome od solidarnih dužnika će ostvariti svoje potraživanje. - 123 -
PORODIČNO PRAVO U konkretnom slučaju solidarni dužnici su kako drugotuženi tako i tužilja kao bračni drugovi, koji se još uvek nalaze u braku i odgovaraju svojom zajedničkom imovinom stečenom u braku. Stoga su osnovani revizijski navodi prvotuženog da je materijalno pravo pogrešno primenjeno i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je izvršenje koje je određeno naznačenim rešenjem opštinskog suda od 11.11.1991. godine nedopušteno. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 359/07 od 12.04.2007. godine)
169. Za obavezu vraćanja duga iz ugovora o zajmu tuženi kao supružnici odgovaraju solidarno u smislu člana 187. Porodičnog zakona. Iz obrazloženja:
Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja i imenovana tužena su rođene sestre. Dobro su se slagale i međusobno pomagale. Tuženi su se više puta selili i prodavali i kupovali nekretnine. Stan u kome stanuju kupili su 12.11.2003. godine. Tom prilikom napravljen je ugovor o zameni, kojim su tuženi zamenili porodičnu stambenu zgradu za stan i navedenim ugovorom konstatovano je da su vrednosti zamenjenih nepokretnosti istovetne. Međutim, tuženi su u iskazu naveli da je kuća prodata za 14.000 evra, a da je stan kupljen za 11.000 evra. Tužilja je tuženima radi kupovine stana dala 01.06.2002. godine 11.000 evra od čega su joj vratili 4.500 evra 21.06.2003. godine. Prema navedenom ugovoru o zameni, tuženi su postali suvlasnici sa po 1/2 dela na kupljenom stanu uz uknjižbu doživotnog prava plodouživanja u korist svakog od njih na suvlasničkim delovima. Tužilja je tokom aprila meseca 2004. godine, uvidom u katastar nepokretnosti, saznala da je predmetni stan upisan na ime tuženih i posle toga tražila da se sačini ugovor o zajmu. Ugovor o zajmu između tužilje kao zajmodavca i imenovane tužene kao zajmoprimca zaključen je 02.06.2004. godine. Prema navedenom ugovoru tužena je primila na zajam 9.150 evra od zajmodavca - tužilje, sa obavezom da novac vrati najkasnije do 31.12.2004. godine. Tom prilikom nije izvršena predaja novca a preostali iznos od 2.850 evra čini dug u iznosu od 5.300 DEM koji je nastao ranije, s tim da je najranija pozajmica od ovog iznosa iz 1999. godine, a zadnji put je dat zajam od ovog iznosa dve godine pre kupovine stana tuženih. Predmetni stan u kome tuženi stanuju su poklonili svojim ćerkama ugovorom o poklonu overenog pred nadležnim Opštinskim sudom 29.12.2004. godine. Imajući u vidu ovako utvrđene činjenice, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe čl. 557. i 371. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbe člana 187. Porodičnog zakona, kada su obavezali tužene da solidarno isplate tužilji dinarsku protivvrednost 9.150 evra po najpovoljnijem kursu, sa eskontnom stopom kamate Centralne evropske banke, računajući od 01.01.2005. godine do konačne isplate. Navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava su neosnovani. Naime, u konkretnom slučaju se radi o punovažnom ugovoru o zajmu u smislu odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, za čiju punovažnost nije potrebna sudska overa a njegova punovažnost od strane tuženih nije osporena u smislu postojanja mana volje prilikom potpisivanja kod tužene. Osim toga, na osnovu odredbe člana 371. istog Zakona, potraživanja zastarevaju u roku od 10 godina, ako zakonom nije određen drugi rok zastarelosti. Najranija pozajmica je iz 1999. godine za iznos duga od 2.650 evra, zadnji iznos pozajmice je dat za kupovinu kuće a tužba je podneta 06.01.2005. godine. Pored toga, nesporno je da je novac od 6.500 evra dat za kupovinu stana koji je i upisan kao vlasništvo tuženih i dat porodici tužene za potrebe domaćinstva, te obaveza vraćanja duga tereti i imenovanog tuženog na osnovu člana 187. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1870/08 od 03.07.2008. godine) - 124 -
PORODIČNO PRAVO
170. Pravno dejstvo vanbračne zajednice je izjednačeno sa bračnom zajednicom u domenu imovinskih odnosa. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio: - da je tužilja tuženom i imenovanom svedoku, koji su živeli u vanbračnoj zajednici, pozajmila prvi put 02.12.2004. godine 200 eura za odlazak sina u vojsku, a drugi put u martu 2005. godine 300 evra za struju tj. ukupno 500 evra; - da - prema članu 4. Porodičnog zakona - vanbračna zajednica predstavlja zajednicu života žene i muškarca, dok je - po članu 191. stav 2. istog Zakona - pravno dejstvo vanbračne zajednice u domenu imovinskih odnosa izjednačeno sa dejstvo braka. Kako je tužilja davala novac na zajam, za ispraćaj u vojsku i za troškove utrošene struje, što predstavlja tekuću obavezu supružnika, to je prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog odbijen kao neosnovan. Takođe je pravilno prvostepeni sud, shodno članu 187. stav 1. Porodičnog zakona utvrdio da za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku odgovaraju supružnici solidarno i odlučio kao u izreci osporene presude (stav 2.), a tuženog obavezao na isplatu preostalog dela duga. (Iz Presude Višeg suda u Čačku, Gž. 1606/09 od 03.03.2010. godine)
171. Kada je pravnosnažnom parničnom presudom razveden brak stranaka, a tužilac obavezan da tuženoj plaća na ime doprinosa za izdržavanje bračnog druga utvrđeni procenat od mesečne penzije, a u međuvremenu je tužena stekla invalidsku penziju i uredno je prima - ostvareni su uslovi za prestanak obaveze tužioca prema tuženoj, a po pravnosnažnoj presudi. Iz obrazloženja: Navedenom presudom Opštinskog suda u Čačku od 22. decembra 2006. godine utvrđeno je da prestaje obaveza izdržavanja tužioca prema tuženoj, i to po ovoj pravnosnažnoj presudi. Naznačenom presudom Okružnog suda u Čačku od 14.03.2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene a prethodna presuda Opštinskog suda u Čačku je potvrđena. Pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom razveden brak stranaka, a tužilac je obavezan da tuženoj plaća na ime doprinosa za izdržavanje mesečno 20% od iznosa mesečne penzije, a u međuvremenu - nakon donošenja pomenute pravnosnažne presude - okolnosti su se izmenile tako što tužena više ne prima akontaciju penzije, već sada prima invalidsku penziju iz Hrvatske u punom iznosu. Stoga je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su ispunjeni uslovi iz odredbe čl. 187. st. 2. tač. 1. Porodičnog zakona, jer je poverilac izdržavanja - tužena u međuvremenu po donošenju pravnosnažne presude, stekla dovoljno sredstava za izdržavanje. Zato je odlučeno kao u izreci osporene presude. ( Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 458/07 od 14.03.2007. godine ) - 125 -
PORODIČNO PRAVO ZAJEDNIČKA IMOVINA VANBRAČNIH PARTNERA (Član 191. Porodičnog zakona)
172. Vanbračni drug za koga nije dodeljen stan nema pravo svojine na tom stanu, nezavisno od toga što je drugi vanbračni drug izvršio njegov otkup za vreme trajanja vanbračne zajednice. Iz obrazloženja: Imajući u vidu da je stan dobijen u toku trajanja vanbračne zajednice isključivo za tuženog (a ne za oba vanbračna druga), bez značaja je okolnost da je stan tuženi otkupio pod netržišnim uslovima. Nasuprot navodima tužilje u reviziji, u ovom slučaju se ne može primeniti opšti princip da se udeo bračnog (vanbračnog) druga u zajedničkoj imovini određuje prema njegovom doprinosu (član 328. u vezi člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima) i da tako procenjujući tužilji pripada 33/100 delova predmetnog stana. Tužilji i po oceni revizijskog suda ne pripada udeo u sticanju ovog stana, jer isti nije dodeljen za tužilju već samo za tuženog, a na otkupljenu cenu stana tužilja i ne ističe da je imala doprinosa za stambenu izgradnju izdvajanjem iz ličnog dohotka oba vanbračna druga. Tužilja samo uopšteno navodi da je cena stana bila niska i da je bez značaja da li je umanjena za bilo čije doprinose. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2977/04 od 18.11.2004. god.)
173. U zajedničku imovinu vanbračnih drugova ne ulazi otkupljena garaža jer je tužena isključivi vlasnik garaže na osnovu ugovora o prodaji. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele u vanbračnoj zajednici od 1996. godine do 1998. godine, u stanu koji je vlasništvo tužene. Tužena je sa Saveznim ministarstvom odbrane – Vojno građevinskom direkcijom "B..." dana 28.04. 1998. godine zaključila ugovor o prodaji garaže koju je koristila kao zakupac, na osnovu pismenog ugovora o zakupu od 3.07.1990. godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je tužena isključivi vlasnik garaže po osnovu zaključenog ugovora o prodaji iz 1998. godine. U ovom slučaju, pravo svojine na garaži stečeno je na osnovu noveliranog člana 19. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, po kome pravo svojine na posebnom delu zgrade može postojati, pored ostalog i na garaži. Tužena kao zakupac sporne garaže od 1990. godine je imala pravo prvenstva otkupa te garaže pod unapred utvrđenim uslovima. Ti uslovi propisani su Odlukom Savezne vlade o prodaji garaža i garažnih mesta u svojini SRJ i Rešenjem saveznog ministra za odbranu o prodaji garaža i garažnih mesta kojima raspolaže Savezno ministarstvo odbrane i Vojska Jugoslavije ("Sl. list SRJ" br. 11/97). Ovako ustanovljeno pravo prvenstva otkupa, po svojoj pravnoj prirodi se može smatrati posebnom vrstom prava preče kupovine, s obzirom da je kao pravo prekupa ustanovljeno i rezervisano za lica koja već koriste garaže po osnovu ugovora o zakupu. S obzirom na ovakvu pravnu situaciju, sporna imovina ne ulazi u režim zajedničke imovine stečene radom u vanbračnoj zajednici, u kom slučaju bi se imao primeniti član 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 219/03 od 11.12.2003. god.) - 126 -
PORODIČNO PRAVO
174. Bračni drugovi, i posle razvoda braka, odgovaraju solidarno za sve obaveze preuzete radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, i to kako zajedničkom tako i svojom posebnom imovinom. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvo i drugotuženi bili su u braku od 24.04.1989. godine do razvoda 1996. godine, a sredinom 1994. godine započeli su gradnju nove kuće na placu koji je prvotuženi nasledio. S obzirom da za završetak objekta nisu imali dovoljno sredstava, pozajmljivali su novac od tužioca koji im je bio prijatelj, tako da su u periodu od jula do 6.9.1994. godine ukupno od njega uzeli 47.000 DEM, uz sporazum da mu novac vrate najkasnije po prodaji kuće. Tuženi su tužiocu, na ime duga, predali samo 130 DEM, njih dvoje prekinuli su bračnu zajednicu avgusta meseca 1995. godine, prvotuženi je zgradu prodao 17.09.1996. godine, za 90.000 DEM, kupio sebi stan i 20.000 DEM davao na zajam uz kamatu drugim licima, a tužiocu 46.870 DEM nije vraćeno. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo i to odredbe člana 557. i člana 562. Zakona o obligacionim odnosima, povezano sa članom 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Pošto je između stranaka zaključen ugovor o zajmu novca, tužilac je predao tuženima sumu koja je bila predmet ugovora, a tuženi, koji su pozajmicu zajednički utrošili na gradnju kuće, nisu u potpunosti izmirili svoju prihvaćenu obavezu vraćanja duga pa su dužni da dosuđeni iznos isplate tužiocu sa kamatom od dana dospelosti do isplate. Neosnovano se ističe u reviziji prvotuženog da zbog pogrešne primene materijalnog prava nije utvrđeno koliki tačno je novčani iznos tužilac tuženima pozajmio. Naprotiv, u toku postupka raspravljene su i razjašnjene sve odlučne činjenice za donošenje pravilne odluke u ovoj pravnoj stvari i to detaljnom analizom izvedenih dokaza, a polazeći od pravne prirode ugovora o zajmu. Ukazivanje u reviziji drugotuženog da ona ne može biti solidarni dužnik sa prvotuženim zbog toga što je prvotuženi sam prodao novoizgrađenu kuću i to bez saglasnosti drugotuženog, nije osnovano. Tuženi su u vreme preuzetog zajma bili u braku, pozajmljeni iznos zajednički su uložili u izgradnju kuće, a pozajmicu nisu vratili zajmodavcu, iz kojih razloga, postoji njihova solidarna obaveza za isplatu tužiocu 46.870 DEM u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom kamatom, jer je u pitanju obaveza preuzeta radi podmirenja tekućih potreba bračne zajednice, koja tereti oba bračna druga i za koju oni odgovaraju solidarno, kako zajedničkom, tako i svojom posebnom imovinom. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3485/01 od 17.10.2002. god.)
175. Vanbračna zajednica i zajednički rad na sticanju imovine su neophodni uslovi za postojanje zajedničke imovine vanbračnih drugova. Iz obrazloženja: Usvajajući tužbeni zahtev kojim je utvrđeno da je sporni stan zajednička svojina vanbračnih drugova i priznanjem tužiocu prava svojine na ½ idealnog dela stana, nižestepeni sudovi su pogrešno primeni- 127 -
PORODIČNO PRAVO li materijalno pravo, pa su primenom člana 395. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odluke preinačene i zahtev odbijen. Tužena je zemljišno knjižni vlasnik celog stana. Pravni osnov za sticanje svojine na ovom stanu je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužene i ranijeg vlasnika stana. Tim ugovorom pokojna A., raniji vlasnik stana, svojom voljom je prenela svojinu na stanu na tuženu. Sa tim ugovorom se saglasio i tužilac, koji je ugovor potpisao i u čiju je korist takođe ugovoreno izdržavanje. Na osnovu tog pravnog posla, tužena je svoje pravo upisala u zemljišne knjige i na taj način stekla pravo svojine na celom stanu, u svemu prema odredbama člana 33. Zakona o osnovnim svojinsko pravnim odnosima. Sudovi su stali na stanovište da predmetni stan predstavlja zajedničku imovinu pok. A. i tužioca, kao vanbračnih drugova, iz člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima, pa kako je po tom osnovu tužilac suvlasnik sa ½, ta polovina nije mogla da bude predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, ali su pri tom zanemarili činjenicu da je ugovor zaključen između tužene, sa jedne, i pokojne A. i tužioca, sa druge strane, da je tužena bila dužna da po tom ugovoru izdržava i A. i tužioca, što dalje ukazuje da je tužilac, čak i pod uslovom da je stan bio zajednička imovina, prihvatio takvo raspolaganje stana na način kako je to ugovorom o doživotnom izdržavanju uređeno. Nižestepeni sudovi su, usvajajući deo tužbenog zahteva kojim utvrđuju da predmetni stan predstavlja imovinu stečenu u vanbračnoj zajednici, i to pokojne A. i tužioca sa po ½, takođe pogrešno primenili materijalno pravo. Zajednička imovina muškarca i žene koji žive u vanbračnoj zajednici jeste imovina koja je stečena radom u toj zajednici (čl. 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima). Za postojanje ove vrste imovine zakon predviđa dva uslova: vanbračnu zajednicu i zajednički rad na sticanju imovine. Stan koji je dobila pokojna A. od SIZ-a za penzijsko i invalidsko osiguranje na korišćenje u toku 1980. godine i za koji je zaključila ugovor o korišćenju stana, kao nosilac stanarskog prava, i u tom svojstvu ga otkupila u toku 1993. godine, u vreme kada je već važio Zakon o stanovanju, i koji je platila prema kriterijumima iz istog zakona i to novcem tužene, što je sve nesporno među strankama, po shvatanju ovog suda, ne predstavlja zajedničku imovinu vanbračnih drugova iz člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima, jer za to nisu ispunjeni uslovi iz ove zakonske odredbe. Pravo na otkup stana je lično pravo nosioca stanarskog prava, koje se tim pravom može ali ne mora koristiti. Pokojna A. se tim pravom koristila i stan na osnovu svog ličnog prava otkupila, u smislu člana 16. Zakona o stanovanju, a koje lično pravo čak nije ni mogla da prenese na tužioca kao vanbračnog supruga, jer on nije lice iz člana 16. ovog zakona, koji izričito nabraja na koja se lica to pravo voljom nosioca stanarskog prava može preneti. Stan je isplaćen novcem tužene i to po ceni koja nije tržišna, već kao povlašćena uređena Zakonom o stanovanju i predviđena za nosioca stanarskog prava, pa kako je nesporno da je i ovakvu cenu platila tužena, a tako stečena svojina na stanu nije stečena radom muškarca i žene koji žive u vanbračnoj zajednici, jer u sticanju te imovine nema ni rada niti bilo kakvog doprinosa tužioca. Zbog toga stan otkupljen u toku vanbračne zajednice od strane nosioca stanarskog prava, kome je i dodeljen na korišćenje, a u čijem otkupu drugi vanbračni drug ni na koji način nije učestvovao, ne predstavlja zajedničku imovinu iz člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Svojina na takvom stanu je rezultat prava pokojne A. i sredstava tužene, pri čemu je bez uticaja činjenica što je u ugovoru o korišćenju stana iz 1980. godine kao član porodičnog domaćinstva upisan i tužilac, jer to svojstvo člana domaćinstva, i pod uslovom da je to svojstvo stekao pošto se svojstvo člana domaćinstva ne dokazuje upisom u ugovor o korišćenju stana kada je u pitanju vanbračni suprug, ne daje bilo kakav doprinos tužioca u sticanju zajedničke imovine na otkupljenom stanu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 4151/98 od 2.02.2000. god.) - 128 -
PORODIČNO PRAVO
176. Vanbračni drug ima pravo da po prestanku vanbračne zajednice traži da mu se na teret drugog vanbračnog druga dosudi novčani iznos koji odgovara vrednosti njegovog rada umanjen za iznos koristi koje je imao u vanbračnoj zajednici. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 59/90)
RASPOLAGANJE IMOVINOM DETETA (Član 193. Porodičnog zakona)
177. Sud je uvek dužan da obavesti organ starateljstva o razlozima za zaštitu prava deteta i zatraži saglasnost za raspolaganje njegovom imovinom velike vrednosti, kakav je slučaj kod opoziva poklona nepokretnosti koji je detetu učinjen, te da mu omogući i dozvoli da, s tim u vezi, neposredno izrazi svoje mišljenje. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilac kao poklonodavac i maloletni tuženi kao poklonoprimac zaključili su 1991. godine valjan ugovor o poklonu nepokretnosti, čiji opoziv traži tužilac jer mu je, nakon zaključenja ovog ugovora, prestao radni odnos te se nalazi na evidenciji nezaposlenih. Po tom osnovu ne prima nikakvu naknadu niti je u mogućnosti da sopstvenim radom ostvaruje prihode, tako da je - nakon otuđenja sporne nepokretnosti - došlo do njegovog osiromašenja. Nižestepeni sudovi su iz izloženih okolnosti izveli zaključak da je ostvaren zakonski razlog za opoziv naznačenog ugovora o poklonu nepokretnosti, te da je maloletni tuženi kao poklonoprimac dužan to da prizna i predmetnu nepokretnost preda tužiocu u državinu i trpi njegov upis u zemljišne i druge javne knjige kao vlasnika. U postupku po reviziji maloletnog tuženog, Vrhovni sud je našao da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo i činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, pa su ove presude ukinute i vraćene prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ovo zbog toga što je pravni osnov ove parnice opoziv ugovora o poklonu zaključenog sa starijim maloletnikom kao poklonoprimcem, zbog čega i opoziv ovakvog poklona predstavlja raspolaganje imovinom tog deteta velike vrednosti. Imajući to u vidu, nižestepeni sudovi su propustili - u smislu čl. 193. st. 2. i 3. u vezi sa čl. 64. Porodičnog zakona i čl. 263. st. 3. i čl. 65. Porodičnog zakona – da, o podnošenju ove tužbe protiv maloletnog tuženog obaveste organ starateljstva, a s obzirom da je to razlog za zaštitu prava deteta, i zatraže njegovu saglasnost za raspolaganje detetovom imovinom. Detetu se takođe moralo omogućiti da na vreme dobije sva obaveštenja neophodna za formiranje svog mišljenja, kao i dozvoliti mu da ga neposredno izrazi u odnosu na sva pitanja koja se tiču njegovih prava u konkretnom postupku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1906/06 od 27.09.2006. god.) - 129 -
PORODIČNO PRAVO
HABITATIO (Član 194. Porodičnog zakona)
178. Pravo stanovanja (habitatio) može se konstituisati i na stanu u idealnom suvlasništvu roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se tuženik obaveže da se iseli iz spratnog dela naznačene kuće, odbijen je u stavu prvom izreke prvostepene presude. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilja i njena deca - imenovani neparničari suvlasnici su sa udelom od po 1/4 na spratnom delu kuće, dok tužena, koja je u toku braka sa imenovanim neparničarom, izvodila samo određene radove na adaptaciji spratnog dela kuće nije suvlasnik u pogledu spratnog dela predmetne kuće. Isto tako, u prvostepenom postupku je utvrđeno da niti tužena, niti njen imenovani sin koji ima navršenih 14 godina, nemaju pravo svojine na drugom useljivom stanu, te da tužena ne poseduje nepokretnosti upisane na njeno ime, kao i da u kući u kojoj žive njeni roditelji i koja je veličine trosobnog stana, živi i njena starija sestra sa svojim mužem i dvoje dece. S druge strane, imenovani neparničar, koji je bračnu zajednicu sa tuženom napustio 2004. godine, živi u porodičnoj kući svoje supruge, tako da je stambeno obezbeđen. Na pravilno i u potpunosti utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan i u vezi s tim dao je dovoljne, jasne i potpune razloge, koje - u svemu kao pravilne - prihvata i Okružni sud. Naime, i prema stanovištu Okružnog suda tužena ima pravni osnov za državinu na spratnom delu kuće čija se predaja u državinu od strane tužilje traži. To proizilazi iz odredbe člana 194. Porodičnog zakona - dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu. U tom smislu, tužena, kao i njeno imenovano dete imaju pravo stanovanja, tj. habitacije, kao lične službenosti, a koje pravo im traje do punoletstva deteta, kako je to propisano odredbom člana 194. stav 2. navedenog Zakona. Tužena i njen maloletni sin, nad kojim ona vrši roditeljsko pravo, koriste ceo spratni deo kuće, taj spratni deo je u funkciji njihovog stanovanja i u njihovoj državini. Tužena ima službenost habitacije, bez obzira što je njen razvedeni bračni drug - imenovani neparničar suvlasnik sa 1/4 na spratnom delu kuće, jer se pravo stanovanja može konstituisati i na stanu u idealnom suvlasništvu roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo. Pravilno je prvostepeni sud, ocenom izvedenih dokaza, zaključio da su tužena i njeno maloletno dete stekli pravo stanovanja (habitacije), i da to ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja, a kako je to propisano odredbom člana 194. stav 3. Zakona. U vezi sa tim, sud prvog stepena je dao dovoljne, jasne i potpune razloge koje u svemu prihvata i Okružni sud. (Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1490/06 od 12.12.2006. godine) - 130 -
PORODIČNO PRAVO
179. U slučaju postojanja prava stanovanja maloletne dece na stanu koji je u suvlasništvu bivših bračnih drugova razvrgnuće suvlasništva civilnom deobom je moguće samo uz utvrđenje ovog tereta na nepokretnosti koja je predmet javne dražbe. Iz obrazloženja: Naznačenim rešenjem Opštinskog suda od 12.04.2006. godine, određeno je razvrgnuće imovinske zajednice učesnika, prodajom na javnoj dražbi i deobom tako dobijenog novca srazmerno suvlasničkim delovima nekretnine - bliže označenog , a na osnovu naznačene presude na osnovu priznanja od 16.11.2004. godine, na kojoj su imenovani suvlasnici, svako u po 1/2 dela. Protiv navedenog rešenja žalbu je blagovremeno izjavio protivnik predlagača. Žalba je osnovana. Shodno članu 194. stav 1. Porodičnog zakona, dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo, imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu. Ovo pravo stanovanja deteta traje do punoletstva deteta ( član 194. stav 2. Zakona ), a nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja ( član 194. stav 3. Zakona ). U konkretnom slučaju, stranke - koje su suvlasnici nepokretnosti čija se deoba traži - imaju maloletnu decu, koja - prema izričitoj zakonskoj odredbi, član 194. ovog Zakona - imaju pravo stanovanja na predmetnom stanu do svog punoletstva, uz ograničenje iz stava 3. navedenog člana. S obzirom na to, prvostepeni sud je prilikom odlučivanja u ovom postupku morao imati u vidu navedeno pravo maloletne dece. Rešenjem o deobi odlučuje se ne samo o predmetu, uslovima, načinu deobe te pravima i obavezama zajedničara, već i o načinu ostvarivanja drugih prava na stvari koja je predmet deobe ( član 154. Zakona o vanparničnom postupku ). U slučaju utvrđenja da maloletna deca stranaka imaju pravo stanovanja na predmetnom stanu, a iz dosadašnjeg toka postupka je očigledno da ona hoće utvrđenje ovog svog prava ( deca stranaka su pokrenula parnični postupak za utvrđenje prava stanovanja ), tada bi se - ukoliko se utvrdi da imaju to pravo - deoba nepokretnosti mogla odrediti samo uz postojanje ovog tereta, na koji način bi se, nakon prodaje stana, zaštitili interesi maloletne dece. Stoga je ova činjenica bitna za odlučivanje o zahtevu predlagača, na šta protivnik predlagača osnovano ukazuje u žalbi, jer se radi o pravu na stvari koja je predmet deobe, a ne činjenici da li su maloletna deca stranaka suvlasnici ili plodouživaoci na predmetnoj nepokretnosti, kako to prvostepeni sud pogrešno zaključuje. Imajući u vidu izneto, žalba protivnika predlagača je usvojena, a prvostepeno rešenje - primenom člana 387. tačka 3. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku - ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu da deca stranaka, prema izričitoj zakonskoj odredbi, pod određenim uslovima ( član 194. Zakona ), imaju pravo stanovanja na predmetnom stanu, činjenicu da su maloletna deca pokrenula postupak radi utvrđenja prava stanovanja na predmetnoj nepokretnosti, te da od ove činjenice zavisi odluka o predlogu predlagača, jer bi u slučaju postojanja prava stanovanja dece, deoba stvari bila moguća samo uz postojanje odnosno utvrđenje ovog tereta na stvari koja je predmet javne dražbe, i to do punoletstva dece ( član - 131 -
PORODIČNO PRAVO 194. stav 2. Zakona ). To je značajno za zaštitu interesa maloletne dece, pa će shodno navedenim odredbama Zakona te članu 215. tačka 1. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, ponovo odlučiti o predlogu protivnika predlagača za prekid postupka iz ovih razloga. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4563/06 od 02.11.2006. godine)
180. Konstituisanje prava stanovanja deteta ne sme biti očigledna nepravda za roditelja na čijem stanu se to pravo konstituiše. "Očigledna nepravda" je pravni standard koji se ne odnosi na način sticanja roditeljskog vlasništva na stanu na čiji teret se ustanovljava pravo stanovanja, već na njegovu ukupnu situaciju posle zasnivanja predmetnog prava (zdravstveno stanje, socijalna ugroženost i druge okolnosti koje on ne bi mogao svojin angžovanjem i postupcima popraviti). Iz obrazloženja: Zahtev tužilje za utvrđenje prava stanovanja ne može se smatrati neosnovanim (kako pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi), samo zbog toga što je tuženi stan dobio od svoje majke pa usvajanje tužbenog zahteva prema njemu u konkretnoj situaciji ne bi bilo pravedno. U svakom slučaju, sud mora na adekvatan način utvrditi šta je najbolji interes deteta i tačne okolnosti koje bi se eventualno mogle podvesti pod sadržinu pravnog standarda "očigledne nepravde za tuženog". Ovaj standard ne subsumira način dobijanja stana u vlasništvu roditelja na čiji teret se ustanovljava pravo stanovanja, već da li bi ukupna situacija u kojoj bi se tuženi našao posle eventualnog usvajanja tužbenog zahteva za tuženog predstavljala očiglednu nepravdu (imajući u vidu, pre svega, njegovo zdravstveno stanje, socijalnu ugroženost i druge okolnosti koje on svojim angažovanjem i postupcima ne bi mogao popraviti). (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1594/06 od 29.12.2006. god.)
ZAJEDNIČKA IMOVINA PORODIČNE ZAJEDNICE (Član 195. Porodičnog zakona)
181. Član porodičnog domaćinstva ne može steći pravo suvlasništva na otkupljenom stanu bez obzira na eventualni doprinos u sticanju sredstava kojima je stan otkupljen, već samo može postaviti eventualno obligaciono-pravni zahtev.
- 132 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da su parnične stranke deca pokojnog N.V., koji je - kao nosilac stanarskog prava - otkupio predmetni stan iz društvene svojine zaključenjem ugovora o otkupu 9.10.1992. godine. Predmetni ugovor je pokojni N.V. potpisao lično, ugovor je overen kod Opštinskog suda u N...S... 25.05.1993. godine i uplatio je tadašnjih 82.566.042 dinara na ime otkupne cene stana u celosti. Opštinski sud u N...S... je rešenjem Dn. 14812/92 od 8.01.1996. godine dozvolio uknjižbu prava vlasništva na navedenom stanu u korist N.V. a po pravnom osnovu otkupa. Za života pokojni N.V. nije raspolagao predmetnim stanom, a u njemu je živela majka parničnih stranaka sve vreme do svoje smrti 1998. godine, dok je otac povremeno dolazio u stan i to do leta 2001. godine kada se šlogirao. Za vreme zajedničkog života sa svojim roditeljima svako dete je bilo dužno da celu svoju platu da u zajednički kućni budžet radi namirenja svih potreba, a za džeparac i druge potrebe novac je dobijan od majke koja inače nije bila zaposlena i koja je vodila sve kućne poslove i plaćala dažbine, a koja je u celosti raspolagala sa novčanim sredstvima svih koji su živeli u spornom stanu. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, jer nisu ispunjeni uslovi za priznanje prava suvlasništva na predmetnom stanu po osnovu odredbi čl. 340. do 345. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Ovim odredbama regulisani su imovinski odnosi članova porodične zajednice koje se za konkretni slučaj ne mogu primeniti budući da se radi o stanu otkupljenom iz društvene svojine po beneficiranim - netržišnim uslovima, za koji je ugovor o otkupu stana zaključio pokojni otac stranaka. Na takvom stanu član porodičnog domaćinstva ne može steći pravo suvlasništva bez obzira na eventualni doprinos u sticanju sredstava kojima je stan otkupljen ili davanju svojih ličnih sredstava, već samo može postaviti eventualno obligaciono-pravni zahtev. Stoga su irelevantni revizijski navodi tužioca kojima se osporava pravilnost utvrđenih činjenica u pogledu doprinosa tužioca u sticanju sredstava u zajedničkom domaćinstvu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 657/2006 od 29.03.2006. god.)
182. Ugovor kojim član porodične zajednice, koji je kao vlasnik upisan u zemljišne ili druge javne knjige, izvrši otuđenje ili opterećenje nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, ostali članovi mogu pobijati ako je u vreme zaključenja ugovora u zemljišne ili druge javne knjige bila upisana zabeležba o pravu zajedničke svojine i ako je u vreme zaključenja ugovora trećem licu, sa kojim je ugovor zaključen, na nesumnjiv način stavljeno do znanja da je nepokretnost stečena u porodičnoj zajednici i kao takva predmet zajedničke svojine. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud utvrđuje da su tužilja S. i pravni prethodnik tužilaca G. i T. sada pok. D., kao bračni drugovi živeli u porodičnoj zajednici sa sada pok. M. P. i njegovom suprugom D. u vreme sticanja sporne kuće, i da je između njih postojao sporazum da na zemljištu koje je pok. M. dobio po osnovu nasleđa zajedničkim sredstvima izgrade spornu kuću. Navedena porodična zajednica je naknadno prestala, a sada pok. M. je raspolagao predmetnom kućom u korist tuženika putem ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog pred Opštinskim sudom u Lj. Ov. br. 442/90 od 17.12.1990. godine. - 133 -
PORODIČNO PRAVO Prema odredbi člana 342. Zakona o braku i porodičnim odnosima, prava članova porodične zajednice na nepokretnostima koja su njihova zajednička svojina upisuju se u zemljišne ili druge javne knjige na ime svih članova koji su svojim radom učestvovali u sticanju, pri čemu upis jednog člana porodične zajednice ne stvara pretpostavku da su vlasnici nepokretnosti i ostali njeni članovi. Ugovor kojim član porodične zajednice koji je kao vlasnik upisan u zemljišne ili druge javne knjige, izvrši otuđenje ili opterećenje nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, ostali članovi mogu pobijati samo ako je u vreme njegovog zaključenja u zemljišne ili druge javne knjige bila upisana zabeležba o pravu zajedničke svojine, ili ako su u vreme zaključenja ugovora trećem licu, sa kojim je ugovor zaključen, na nesumnjiv način stavili do znanja da se radi o predmetu zajedničke svojine. Prvostepeni sud nije utvrdio ko je upisan kao vlasnik na predmetnoj kući u zemljišnoj, odnosno drugim javnim knjigama, niti pak da li je tuženi savestan, odnosno da li mu je u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju na nesumnjiv način stavljeno do znanja da je predmetna kuća stečena u porodičnoj zajednici i kao takva predmet zajedničke svojine, ili mu je pak to na neki način bilo poznato. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 230/05 od 4.04.2005. god.)
183. Za sticanje imovine u porodičnoj zajednici potrebno je postojanje ekonomske zajednice i zajedničko sticanje imovine u njoj i samo u tom slučaju članovi porodične zajednice polažu pravo na deo tako stečene imovine. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 340. u vezi člana 343. Zakona o braku i porodičnim odnosima, kad u porodičnoj zajednici žive i drugi srodnici koji rade na poljoprivrednom imanju ili zajednički vrše delatnost ili na drugi način zajednički privređuju, imovina stečena u toku trajanja te zajednice je zajednička imovina svih članova porodične zajednice koji su učestvovali u njenom sticanju. Dakle, za sticanje imovine u porodičnoj zajednici, potrebno je postojanje ekonomske zajednice i zajedničko sticanje imovine u njoj i samo u tom slučaju, članovi porodične zajednice polažu pravo na deo tako stečene imovine. Ostavinsku masu čine sva imovinska prava koja sačinjavaju zaostavštinu i posle smrti člana porodične zajednice u zaostavštinu njegovu, ulaze samo stvari i prava koja su mu pripadala u momentu smrti. Pravni prethodnik tužilja njihov otac, koji je umro pre brata sada pokojnog M., nije živeo u porodičnoj zajednici sa njim, nije svojim radom i sredstvima učestvovao u izgradnji stambene zgrade, koja je predmet ove parnice, niti je vršio bilo kakva ulaganja u tu nepokretnost. Kako se zbog toga sagrađena stambena zgrada ne može smatrati zajedničkim sticanjem i ne predstavlja zajedničku imovinu pravnog prethodnika tužilja i njihovog pokojnog oca i njihovog strica pokojnog M., pravilan je zaključak nižestepenih sudova da zahtev tužilja za utvrđenje prava susvojine na spornoj nepokretnosti, a po osnovu sticanja njihovog pravnog prethodnika – oca u porodičnoj zajednici u smislu citiranih zakonskih odredbi nije osnovan. (Iz presude Vrhovnog suda u Beogradu, Rev. II 4034/2003 od 25.02.2004. god.) - 134 -
PORODIČNO PRAVO
NASILJE U PORODICI - ODREĐIVANJE MERA ZAŠTITE (Član 197. Porodičnog zakona)
184. U situaciji u kojoj jedan bivši supružnik prema drugom bivšem supružniku vrši akte psihičkog i fizičkog nasilja u stanu u kojem zajedno žive, ispunjeni su uslovi za dosuđivanje zaštite od nasilja u porodici, odnosno za iseljenje bivšeg supružnika koji vrši nasilje iz zajedničkog stana, bez obzira na to što je zlostavljani bivši supružnik zbog svoje psihičke strukture nasilje doživeo težim nego što je ono uistinu bilo. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaključila brak sa tuženim 1996. godine. Taj brak je razveden presudom po tužbi ovde tuženog 2006. godine. Tužilja je po razvodu braka pokrenula parnicu radi podele bračne tekovine (koja do danas nije okončana). Posle razvoda parnične stranke su nastavile da zajedno stanuju u stanu koji se nalazi u B. Nesuglasice između njih, koje su započete i pre razvoda braka a nastavljene po razvodu, tužilja je okarakterisala kao psihičko maltretiranje (bacanje ličnih stvari, zaključavanje prostorija i delova nameštaja). Pored toga, dolazilo je i do fizičkih sukoba u kojima je intervenisala policija, a tužilja je o tome pribavila i lekarska uverenja. Tuženi je zaključio novi brak i često odsustvuje iz stana u kome živi sa tužiljom. Tužilja je svoj zahtev radi zaštite od nasilja u porodici zasnovala na činjenicama da stalno trpi fizičko i psihičko nasilje jer je tuženi vređa, izbacuje njene lične stvari iz stana itd, zbog čega se 2006. i 2007. godine obraćala MUP-u i pribavila lekarsko uverenje. Iz nalaza Instituta za mentalno zdravlje prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja anksiozna - visoko napeta osoba, sa značajnom depresivnošću i osećajem ugroženosti od sveta oko sebe, a time i od bivšeg supruga, kao i da je usled toga verovatno i nastala primarna reakcija na propadanje braka i dovela do reakcije "kontraofanzive", koja je rezultirala povišenom spremnošću ka interpretacijama. Tužilja dešavanja i postupke drugih procenjuje kao preterano ugrožavajuće, što rezultira dominacijom osećanja straha, napetosti i depresivnosti. Kod tuženog je uz registrovanu pasivno-agresivnu dimenziju ličnosti evidentirana i slabost inhibitornih mehanizama, koja može dovesti do agresivnih elemenata u ponašanju. Tužilju doživljava kao izvor razočarenja, pretnji i ugrožavanja. Impulsivnost i potencijalna slabost kontrole uz depresivni kvalitet raspoloženja može da rezultira neadekvatnim postupcima. U konkretnom slučaju povišena interpretativna sklonost tužilje uslovila je nesumnjivo pogoršanje u njihovim odnosima. Predmet postupaka pred nižestepenim sudovima bio je zahtev tužilje da se po osnovu odgovornosti za nasilje u porodici njen bivši suprug iseli iz stana u kojem zajedno žive. Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, a tužilja je protiv takve presude podnela reviziju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev. Prema članu 197. stav 1. Porodičnog zakona, nasilje u porodici jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Stavom 2. istog člana navedeni su karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju. Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje, da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodi- 135 -
PORODIČNO PRAVO ci, nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost i višekratnost takvog ponašanja), već je u određenim situacijama dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici. Mere zaštite propisane su članom 198. stav 2. Porodičnog zakona. Zakonom predviđene mere zaštite nisu samo kazna za učinioca nasilja u porodici. One imaju i preventivno dejstvo jer opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da ubuduće ponovi svoje delo, pa deluju i sa ciljem sprečavanja ponavljanja nasilničkog ponašanja. Mere zaštite moraju biti efikasne i svrsishodne kako bi mogle ostvariti svoj cilj na planu prevencije, kako posebne tako i opšte, a njihov krajnji cilj je zaštita porodice kao osnovne ali i najznačajnije zajednice ljudskog društva, kako porodice kao celine tako i svakog njenog člana pojedinačno. One ne štite samo žrtve nasilja, već i počinioce, jer ih svojim postojanjem i delovanjem osujećuju u ponavljanju takvog nedozvoljenog ponašanja i zaštićuju ih od ponovnog trpljenja zakonskih posledica. Za žrtve porodičnog nasilja ove mere zaštite treba da budu takve da obezbede mir, spokoj i bezbednost za određeni period, život bez straha od daljeg nasilja, oslobađanje od trauma i oporavak od zadobijenih povreda. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, opisano ponašanje tuženog - fizički sukobi koje je tužilja dokumentovala i medicinskim izveštajima, bacanje ličnih stvari tužilje, zaključavanje prostorija i delova nameštaja - predstavlja nasilje u porodici, u smislu člana 197. stav 2. tač.1) i 6) Porodičnog zakona. S obzirom da ovakvo ponašanje tuženog i izveštaj Instituta za mentalno zdravlje, prema kome tuženi, s obzirom na njegovu impulsivnost i potencijalnu slabost kontrole, uz depresivni kvalitet raspoloženja, može ispoljiti neadekvatno ponašanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je opravdano izricanje mere zaštite od nasilja u porodici - zabrana pristupa u prostor - stan u kome tužilja živi. Ova mera određena je na osnovu člana 198. stav 3. Porodičnog zakona. Vrsta mere određena je u skladu sa stepenom nasilja koji je tuženi ispoljio prema tužilji i preduzetim fizičkim aktima i psihičkom uznemiravanju kojem je ona bila izložena, što je dovelo do ugrožavanja njenog spokojstva. Za obe strane zajedno, s obzirom na to da je, prema nalazu i mišljenju Instituta za mentalno zdravlje, ponašanje parničnih stranaka uzajamno povezano i uslovljeno, ta određena vremenska (do šest meseci) i prostorna distanca treba da obezbedi stvaranje uslova za iznalaženje rešenja radi prevazilaženja nastale situacije i stabilizacije međusobnih odnosa. Pri tome se ovako određena mera može produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je određena (član 199. Porodičnog zakona), a može i prestati pre isteka vremena ako prestanu razlozi zbog kojih je mera određena. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2844/10 od 26.05.2010. godine)
185. Sud neće izreći mere zaštite od nasilja u porodici ukoliko se radi samo o incidentu, a ne o modelu ponašanja Iz obrazloženja: Članom 9. stav 1. Konvencije o pravima deteta, koja je ratifikovana 1990. godine, propisano je da države članice obezbeđuju da ni jedno dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi na osnovu sudskog uvida odluče, u skladu sa odgovarajućim zakonom i procedurama, da je takvo razdvajanje neophodno i u najboljem interesu deteta. Takva odluka može biti neophodna u određenom slučaju, kao na primer ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili ako žive odvojeno, pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta. - 136 -
PORODIČNO PRAVO Stavom 3. istog člana ove Konvencije propisano je da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja, da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta. Članom 6. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koja se tiču deteta. Odredbama čl. 197. do 200. istog Zakona regulisan je institut zaštite od nasilja u porodici i propisane su mere zaštite protiv člana porodice koji vrši nasilje, a kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članovima porodice. S obzirom na prirodu i predmet spora, osnovni cilj podnete tužbe se sastoji u zaštiti i ostvarivanju najboljeg interesa maloletnog deteta. Činjenica da je presudom od 09.10.1999. godine ono povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava i da je uređen način održavanja ličnih odnosa sa majkom, koja ga prvenstveno viđa u školi, s tim što je u maju 2010. godine dete bilo kod tužene na preslavi, ukazuje na ređu, ali ničim opterećenu komunikaciju između tužene i deteta. Činjenica da je u maju 2001. godine, kada je tužena uhvatila dete za ruku, došlo do povređivanja ruke deteta, predstavlja incidentnu situaciju kojoj se ne može dati karakter nasilja u porodici. Da je reč o incidentu, a ne o modelu ponašanja, ukazuje i činjenica da otac ovu situaciju nije prijavio ni policiji ni Centru za socijalni rad, kao ni druge situacije na kojima je insistirao u toku iskaza predstavljajući ih kao nasilje u porodici. Između roditelja deteta nesumnjivo postoje različiti stavovi u odnosu na vaspitanje, ali ponašanje tužene se ne bi moglo okarakterisati kao nasilje u porodici. Svrha zaštitne mere je pre svega sprečavanje nastanka psihičke traume ili povrede. Mere zaštite moraju biti svrsishodne kako bi se ostvario cilj i plan prevencije. U situaciji kada je pravnosnažnom presudom regulisan model viđanja maloletnog deteta sa tuženom, usvajanjem ovako predložene mere faktički bi se dete odvojilo od majke sa kojom ne živi, što je suprotno najboljem interesu deteta u situaciji kada majka viđa dete, koje je čak i boravilo u vreme preslave kod nje, a pri tome ne postoje niti su se iskazali problemi prilikom viđanja između majke i deteta. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 782/10 od 06.12.2010. godine)
186. Ako nije došlo do ugrožavanja spokojstva maloletnog deteta niti njegovog duševnog zdravlja, nema mesta usvajanju predloga tužilje - majke za izricanje mere zaštite od nasilja, iako između bračnih drugova postoje problemi u pogledu viđanja i susreta sa maloletnom decom. Iz obrazloženja: Tužilja je tužbenim zahtevom tražila da se tuženom zabrani približavanje na bilo kojoj udaljenosti imenovanoj maloletnoj deci i da mu se zabrani pristup i približavanje stanu, navedenoj Osnovnoj školi i dečijem vrtiću. Ovaj tužbeni zahtev je odbijen. U prvostepenom postupku je utvrđeno: Tužilja i tuženi su bivši supružnici, čiji je brak razveden naznačenom presudom istog suda od 25.03.2008. godine. Istom presudom su zajednička deca – maloletne ćerke, rođene 11.03.1999. godine i 17.02.2005. godine, poverena radi samostalnog vršenja roditeljskog prava tužilji, kao majci. Otac je obavezan da doprinosi njihovom izdržavanju. Istovremeno su uređeni lični odnosi između dece i oca. - 137 -
PORODIČNO PRAVO U momentu donošenja presude, koja je postala pravnosnažna 07.07.2008. godine, a izvršna 23.07.2008. godine, starija ćerka se nalazila kod tuženika. Po pravnosnažnosti odnosne navedene presude od 25.03.2008. godine, tuženi nije dobrovoljno izvrši predaju ovog deteta tužilji kao majci, zbog čega je ona pokrenula postupak pred istim sudom, radi prinudnog izvršenja. Tuženi ni u ovom postupku to nije dobrovoljno učinio, zbog čega je tužilja iz školskog dvorišta Osnovne škole preuzela i odvela dete, od kada ono sa majkom i sestrom živi u stanu tužilje. Tuženi je u krivičnom postupku oglašen krivim zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika. Tuženi je u odnosu na uređeni način viđenja sa decom po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi od 25.03.2008. godine podneo predlog za izvršenje, koji je postupak u toku, a u kome je tužilja novčano kažnjavana, jer je onemogućavala tuženog da održava kontakte sa maloletnom decom onako kako je to prvobitno utvrđeno navedenom presudom. U cilju utvrđivanja činjenice da li je ovako ponašanje tuženika prouzrokovalo otpor, koji - kako to tužilja tvrdi - maloletna deca imaju u odnosu na kontakte sa ocem, da li je svojim ponašanjem tuženi eventualno izvršio psihičko nasilje nad decom, prvostepeni sud je pribavio izveštaj organa starateljstva - nadležnog Centra za socijalni rad, koji je predložio da u naredna tri meseca ocu bude zabranjen svaki fizički kontakt sa decom, kao i kontaktiranje po navedenoj sudskoj presudi te da mu se zabrani približavanje stanu u kome deca žive, školi i vrtiću. Prvostepeni sud je, preko veštaka psihologa, utvrdio da nije došlo do prekida pozitivne vezanosti dece i oca i da ona nisu u otporu prema ocu. Da je postojalo ugrožavanje njihovog duševnog zdravlja i spokojstva, to bi se svakako odrazilo ili ispoljilo kroz negativne emocije i otpor prema ocu, koje veštak psiholog nije utvrdio. Ceneći ovo mišljenje veštaka, sud je zaključio da ne postoji akt nasilja tuženog u odnosu na decu odn. da on takav akt nije izvršio, te da nema mesta izdavanju mere zaštite od nasilja kroz zabranu viđenja i približavanja tuženog deci, kao i zabranu komunikacije putem telefona, zbog čega je i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Veštak je utvrdio postojanje pozitivnih emocija dece u susretu sa ocem. Takođe, otac je u kontaktu iskazao topao i emotivan, kao i nežan odnos prema deci. Deca su i kroz primenjenu tehniku intervjua i verbalno izrazila svoju ljubav prema oba roditelja, radost zbog dolaska oca u školu da vidi maloletnog deteta, radost zbog budućeg susreta sa maloletnim detetom u vrtiću. Nije uočena niti zebnja, niti nelagodnost, niti strah od oca, koji bi svakako morali postojati da je postojao bilo kakav akt nasilja prema njima. (Iz Presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 1749/10 od 23.02.2010. godine)
187. Uslovi za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici izdavanjem naloga za iseljenje člana porodice iz porodičnog stana, bez obzira na njegovo pravo svojine na istom, ispunjeni su kada je on svojim ponašanjem u dužem vremenskom periodu u kontinuitetu ugrožavao drugog člana porodice, atakujući ne samo na njegovo duševno zdravlje i spokojstvo već i na njegov telesni integritet. - 138 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo (odredbe člana 197. i člana 198. stav 1., stav 2. tačka 1. i stav 3. Porodičnog zakona), kada su odredili meru zaštite od nasilja u porodici prema tuženom zabranom stanovanja u trajanju od 10 meseci u predmetnom stanu u kome je stanovao zajedno sa tužiocem, sa nalogom da se iz tog stana iseli u roku od 24 časa. Nasiljem u porodici, u smislu člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, smatra se takvo ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, a ono se - u smislu stava 2. istog člana – naročito ogleda, pored ostalog, i u nanošenju telesnih povreda članu porodice, kao i vređanju i svakom drugom drskom, bezobzirnom i zlonamernom ponašanju. U konkretnom slučaju, od strane prvostepenog suda je prema tuženom ranijom pravnosnažnom presudom od 15.06.2007. godine već određena mera zaštite od nasilja u porodici zabranom daljeg uznemiravanja tužioca drskim, zlonamernim i bezobzirnim ponašanjem kojim se ugrožava njegov telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo. Međutim, to nije uticalo na tuženog da promeni svoje ponašanje i svoj odnos prema tužiocu, već je nastavio da vrši nasilje prema tužiocu kao ocu. Sledstveno tome, ispunjeni su uslovi za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici shodno članu 198. Zakona, izdavanjem naloga za iseljenje tužioca iz porodičnog stana, bez obzira na pravo svojine na istom, jer je tuženi svojim ponašanjem u dužem vremenskom periodu u kontinuitetu ugrožavao ne samo duševno zdravlje i spokojstvo tužioca već i njegov telesni integritet. Dužina trajanja izrečene mere zaštite određena je shodno članu 198. stav 3. Zakona. Navodima tuženog u reviziji ne dovodi se u sumnju pravilnost pravnog zaključivanja i presuđenja u ovom sporu. Njima se posredno ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa ne može biti ni predmet posebnog razmatranja revizijskog suda. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3235/08 od 18.12.2008. godine)
MERE ZAŠTITE OD NASILJA U PORODICI (Član 198. Porodičnog zakona)
188. Nasilje u porodici predstavlja vređanje supružnika, pretnja ubistvom, upotreba grubih reči i drugih pretnji koje izazivaju intenzivan strah, zbog čega se može izreći mera zabrane daljeg uznemiravanja člana porodice. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tuženi je vređao tužilju, pretio ubistvom, upotrebom grubih reči i pretnjama kod nje izazivao intenzivan strah, s obzirom da je u pitanju starija žena koja se teško kreće i nemoćna je da se zaštiti od supru- 139 -
PORODIČNO PRAVO ga, koji je pokretan bez obzira na godine. Da ne bi došlo do eskalacije nasilja, a imajući u vidu te činjenice, pravilno mu je određena mera zaštite od nasilja u porodici zabranom daljeg uznemiravanja člana porodice sa rokom trajanja od jedne godine, a na osnovu člana 197. i 198. Porodičnog zakona. Kada je odlučio na navedeni način, prvostepeni sud je – prema stavu Apelacionog suda - na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, iznoseći za to dovoljne i u potpunosti prihvatljive razloge. S obzirom da se uvidom u presudu može konstatovati da je činjenično stanje utvrđeno iz brojnih dokaza koji su jasno navedeni, žalbeni navodi da je presuda doneta bez ijednog dokaza su neosnovani. Žalbom se u suštini napada ocena dokaza, čime se praktično pobija utvrđeno činjenično stanje, a pri tome se ne predlažu dokazi koji bi doveli u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, GŽ. II 36/10 od 19.01.2010. godine)
189. Kada je nasilje nad članom porodice izvršeno radnjama kojima se konstantno ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice i kada se takvo drsko, zlonamerno i bezobzirno ponašanje ponavlja - sud je ovlašćen da izda meru zaštite od nasilja u porodici. Svrha izdatih mera zaštite i jeste da spreče odn. da dovedu do prestanka takvog ponašanja. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja i tuženi su bili supružnici. Nakon razvoda braka 2002. godine, sa dvoje zajedničke dece, nastavili su da žive u zajedničkoj kući, stečenoj u braku - tako da vode spor oko udela u bračnoj tekovini. Među njima su poremećeni odnosi dugi niz godina, a intenzivno od pre četiri godine. Tuženi svojim ponašanjem ugrožava tužilju i njen telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo. Na loše odnose i nasilje u porodici ukazuje i činjenica da je vođeno više krivičnih postupaka, zbog toga što je tuženi tužilju fizički maltretirao, tukao, čupao za kosu, vređao pogrdnim rečima pred decom i trećim licima. Pokrenuto je i više prekršajnih postupaka protiv tuženog zbog vređanja, pogrdnih reči i uznemiravanja tužilje. Tužilja je više puta podnosila krivične prijave protiv tuženog, a drsko i bezobzirno ponašanje tuženog posebno se manifestuje u kući (zaključavanjem vrata kada tužilja izađe iz kuće, da ne bi mogla da se u nju vrati, pretnjom da će je iseliti iz kuće, isključivanjem struje, sprečavanjem dolaska majstora za obavljanje popravki u kući…). Kako je tužilja nakon izbacivanja iz spavaće sobe prešla da spava u dnevnu sobu koja je povezana sa kuhinjom, tuženi namerno i bezobzirno u kasnim noćnim satima, u neprimereno vreme koristi kuhinju, lupa suđem, lupa vratima, prolazi pored njenog kreveta nazivajući je pogrdnim rečima. Ugrožena je i njena privatnost, jer je prati na ulici kojom prilikom joj upućuje pogrdne reči, psuje a sve u prisustvu dece ili trećih lica. Nižestepeni sudovi su, odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje, a polazeći od utvrđenih činjenica, pravilno primenili materijalno pravo kada su tuženom - u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona - izrekli odgovarajuće mere zaštite, našavši da tuženi vrši nasilje u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona. Relevantna odredba: Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Nasiljem u porodici se naročito smatra nanošenje ili - 140 -
PORODIČNO PRAVO pokušaj nanošenja telesne povrede; izazivanje straha pretnjom ubistvom ili nanošenjem telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu; ograničavanje slobode kretanja ili komunikacije sa trećim licima; vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje - član 197. Porodičnog zakona. Zakonom su propisane mere zaštite koje sud može izreći protiv člana porodice koji vrši nasilje član 198. Porodičnog zakona. Vrhovni sud nalazi da je u konkretnom slučaju pravilno stanovište nižestepenih sudova - nasilje nad tužiljom, kao i njihovom zajedničkom decom koja su istovremeno i očevici ovih događaja i pasivne žrtve, konstantno je i višegodišnje. Ovakvim radnjama tuženog se ugrožava telesni integritet tužilje, njeno duševno zdravlje i spokojstvo. Zlonamerno, bezobzirno i drsko ponašanje tuženog prema tužilji se ponavlja, pa su sudovi cenili postojanje nasilja u porodici ceneći ponašanje tuženog. U tom smislu, sudovi su pravilno tuženom odmerili i izrekli meru zabrane stanovanja, pristupa i približavanja i daljih uznemiravanja tužilje u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona. Trajanje izrečenih mera adekvatno je težini njegovih radnji, verbalnom nasilju, izraženoj upornosti i stvorenom riziku od mogućih posledica po integritet i duševno zdravlje tužilje. Svrha mera zaštite je sprečavanje i prestanak ponašanja koje predstavlja nasilje u porodici, rešavanje problema koji su doveli do poremećaja u odnosima i nasilja, te konačnog uspostavljanja normalnih međusobnih odnosa članova porodice. Kako su sudovi upravo to imali u vidu prilikom izricanja navedenih mera zaštite, to Vrhovni sud nalazi da su neosnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 744/09 od 01.04.2009. godine)
190. Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice. Mere zaštite od nasilja u porodici izriču se prema tom članu porodice ako sud u postupku utvrdi da takvo ponašanje postoji. Iz obrazloženja: Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo. Relevantne odredbe: Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice - član 197. stav 1. Porodičnog zakona. Članom porodice smatraju se supružnici ili bivši supružnici - član 197. stav 3. tačka 1. Porodičnog zakona. Kako je ovako ponašanje nedozvoljeno i zakonom sankcionisano, to je pravilno i u skladu sa odredbama člana 198. Zakona tuženom izrečena konkretna mera zaštite od nasilja u porodici, na način kako je to označeno u prvostepenoj presudi. Mere zaštite i vrsta odmerene su u skladu sa određenim stepenom verbalnog nasilja koje je tuženi ispoljio prema tužilji i preduzetim fizičkim aktima, koje je tužilja pretrpela i psihičkom uznemiravanju kojem je bila izložena, a takođe su od značaja i neposredni razlozi koji su doveli do ovakvog nasilničkog ponašanja tuženog, i činjenice da tužilja takvo ponašanje nije izazvala niti doprinela intenzitetu ispoljenog nasilja. Zakonom predviđene mere zaštite nisu samo kazne za učinioca nasilja u porodici. One imaju i preventivno dejstvo, jer opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju - 141 -
PORODIČNO PRAVO za slučaj da ubuduće ponovi svoje delo, pa kao takve deluju i u cilju sprečavanja ponavljanja nasilničkog ponašanja. Zato određene mere zaštite ne smeju biti lake i beznačajne za učinioca, već naprotiv - efikasne i svrsishodne kako bi mogle ostvariti svoj cilj na planu posebne i opšte prevencije. Njihov krajnji cilj je zaštita porodice kao osnovne i najznačajnije zajednice ljudskog društva, kako porodice kao celine, tako i svakog njenog člana pojedinačno. One ne štite samo žrtve nasilja, već i počinioce, jer ih svojim postojanjem i delovanjem osujećuju u ponavljanju takvog nedozvoljenog ponašanja i sledom toga zaštićuju od ponovnog trpljenja zakonskih posledica. Za žrtve porodičnog nasilja ove mere zaštite treba da budu takve da obezbede mir, spokoj i bezbednost za određeni vremenski period, život bez straha od daljeg nasilja, oslobađanje od trauma i oporavak od zadobijenih povreda. Za obe strane zajedno ta određena vremenska i prostorna distanca treba da obezbedi stvaranje uslova za iznalaženje rešenja u cilju prevazilaženja nastale situacije i stabilizacije međusobnih odnosa. U konkretnom slučaju to je posebno bitno jer je tuženi pre prestanka zajednice života sa tužiljom vršio nasilje u porodici nad njom. Kako se tužilja zadnjih nekoliko godina lečila zbog nesređene porodične situacije, to se merama zaštite od nasilja u porodici koje su izrečene tuženom štiti njen telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3250/08 od 04.12.2008. godine)
191. Nasilje u porodici predstavlja ponašanje supružnika kojim je ugrozio duševno zdravlje i spokojstvo svoje supruge (izazivanjem straha, pretnjom ubistvom, izbacivanjem iz kuće) i njen telesni integritet (nanošenjem telesnih povreda). To je i osnov za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici, propisanih članom 198. stav 2. tač. 1., 2. i 5. Porodičnog zakona. Rok trajanja propisuje stav 3. ovog člana. Određene mere zaštite mogu se produžiti i po isteku tog roka, a pod uslovima iz člana 199. istog Zakona. Iz obrazloženja: Kvalifikujući ponašanje tuženog kao nasilje u porodici, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo - čl. 197. i 198. Porodičnog zakona. Opisanim ponašanjem tuženi je ugrozio duševno zdravlje i spokojstvo tužilje (izazivanjem straha, pretnjom ubistvom, izbacivanjem iz kuće) i njen telesni integritet (nanošenjem telesnih povreda u toku 2005. godine), kao i duševno zdravlje njihove dece. Imajući to u vidu, protiv tuženog su pravilno određene mere zaštite od nasilja u porodici, propisane članom 198. stav 2. tač. 1., 2. i 5. Porodičnog zakona sa rokom trajanja koji propisuje stav 3. ovog člana i mogućnošću da se određene mere zaštite i po isteku toga mogu produžiti pod uslovima iz člana 199. istog Zakona. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1058/09 od 16.04.2009. godine)
192. Sud nije vezan granicama tužbenog zahteva u sporu radi zaštite od nasilja u porodici, već određuje sve zakonske mere koje su adekvatne okolnostima konkretnog slučaja i koje su neophodne radi zaštite lica koje je žrtva nasilja. - 142 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizilazi da je tuženi ugrožavao duševno zdravlje i spokojstvo tužilje, kao člana porodice, u smislu odredaba člana 197. stav 3. tačka 3. i tačka 4. Porodičnog zakona, što predstavlja radnje nasilja u porodici, u smislu odredbe člana 197. stav 1. ovog zakona, a na osnovu čega je prvostepeni sud, pravilnom primenom odredaba člana 287. istog zakona, prema kojima sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u porodici i može odrediti i meru zaštite od nasilja u porodici koja nije tražena, ako oceni da se takvom merom najbolje postiže zaštita od istog, primenom odredaba člana 198. stav 2. tačka 3., tačka 4. i tačka 5. i stav 3. istog zakona, doneo pravilnu odluku kojom je tuženom, u vremenskom periodu od godinu dana (26.10.2007. godine - 26.10.2008. godine), pored traženih mera zabrane približavanja tužilji na udaljenosti manjoj od 100 m i pristupa u prostor oko mesta stanovanja tužilje, u Ul. K.A. u Novom Sadu, u skladu sa mišljenjem stručnog tima Centra za socijalni rad Grada Novog Sada, da postojeće okolnosti govore u prilog tome da je u konkretnom slučaju, prema tuženom, a u odnosu na tužilju i njihovog mlt. sina, neophodno odrediti mere zaštite od nasilja u porodici, odredio i meru zaštite svakog daljeg uznemiravanja tužilje, pravilno nalazeći da su one u svemu adekvatne okolnostima konkretnog slučaja, te da su neophodne, kako bi se tuženi objektivno sprečio u ispoljavanju akata daljnjeg, odnosno ponovnog nasilničkog ponašanja, te da bi se obezbedila nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti tužilje kao člana porodice izloženog nasilju (mir, spokojstvo i bezbednost za određeni vremenski period, život bez straha od daljnjeg, odnosno ponovnog nasilja, oslobađanje od trauma i sl). (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1099/2006 od 22.08.2007)
193. U određenim situacijama dovoljan je i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici da bi se neko ponašanje kvalifikovalo kao takvo, odnosno nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost i višekratnost takvog ponašanja). Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, kao bitne činjenice u pogledu tužbenog zahteva tužilje D.M. za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, utvrdio da je 26.03.2006. godine, tuženi tužilju, u situaciji kada je ona držala u naručju njihovu mlađu kći, tada staru osam meseci, udario rukom, od čega je ona pala, udarivši pritom ruku koju je savila u nameri da spreči povredu deteta usled njenog pada, a nakon kog udarca joj je tuženi zapretio rečima "da će je ubiti i odrobijati", pritom govoreći da narednog dana neće otići na posao, kako ona ne bi izišla iz stana. Ovaj događaj, kome je prisustvovala i njihova starija kći, koja je tada imala tri i po godine, završio se tako što je tuženi tužilju, držeći je rukama za lice, naterao da mu se izvini za reči koje mu je pre ovoga uputila, da bi tužilja tako i postupila. Narednog dana, 27.03.2006. godine, tuženi je otišao na posao, a tužilja, zajedno sa decom u Zrenjanin, gde se javila u Zdravstveni centar Opšte bolnice, kada je sačinjen i izveštaj, u kome je tužilja navela kako je prethodnog dana zadobila povrede od supruga koji je tukao, udarajući je više puta u predelu glave, a konstatovano je i da je na zadnjoj strani leve nadlaktice uočen hematom. Povodom ovih povreda, tužilja se nije obraćala Policijskoj Upravi ni u Zrenjaninu, niti u Novom Sadu, ali je navedena zdravstvena ustanova o izvršenom lekarskom pregledu tužilje obavestila SUP u Zrenjaninu, o čemu je zatim obavešten i SUP u Novom Sadu, a na osnovu čega je Policijska stanica "Liman" protiv tuženog podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Dana 03.07.2006. godine, tužilja, koja je u - 143 -
PORODIČNO PRAVO to vreme sa decom već živela u kući svog oca u Zrenjaninu, je nakon što je o tome prethodno obavestila tuženog, došla u Novi Sad kako bi iz stana u kojem su stranke živele, uzela dečije stvari, te ga sačekala u stanu do njegovog povratka sa posla, kada je između njih došlo do verbalnog sukoba povodom tužiljine namere da se razvede od tuženog, koji ju je u jednom trenutku gurnuo na krevet, svojim nogama joj blokirao ruke i zatim je rukama udarao u predelu lica. Tužilja je na ovaj način bila onemogućena da pruža otpor i veoma uplašena, usled čega je nekontrolisano počela da mokri sve vreme moleći tuženog, koji je pritom insistirao da ga tužilja gleda dok je udara, a što ona od straha nije bila u stanju da učini, da prestane sa udarcima. Nakon ovoga, tuženi je sam predložio da zajedno odu u policiju u Ul. Miše Dimitrijevića, kako bi prijavio da je udario tužilju, što su i učinili, gde je tužilja prisustvovala sačinjavanju zapisnika o tome i davanju pismene izjave od strane tuženog. Službeno lice je tom prilikom tužilju obavestilo da ukoliko želi da pokrene prekršajni postupak protiv tuženog, treba da se obrati zdravstvenoj ustanovi radi dobijanja lekarskog uverenja, da bi po izlasku iz Policijske stanice tuženi tužilju pitao da li je moguće da će ga prijaviti, rekavši da će tako "on da ispadne najveći kriminalac". Nakon ovog događaja, tužilja se obratila Institutu za hirurgiju u Novom Sadu, gde je istog dana, 03.07.2006. godine, sačinjen izveštaj u kojem je navedeno da je tužilja navela kako je zadobila udarce u glavu pesnicama "od strane drugog lica", te da "odbija RTG dijagnostiku". Povodom ovog događaja, protiv tuženog je od strane Policijske stanice "Liman" pokrenut prekršajni postupak zbog ugrožavanja javnog reda i mira. Tuženi nakon opisanog događaja - od jula 2006. godine do presuđenja, prema tužilji nije vršio nikakav oblik fizičkog nasilja, a tokom trajanja bračne zajednice, kao ni nakon toga, do presuđenja, nije je, na bilo koji način, uznemiravao na radnom mestu, niti u kući oca tužilje u kojoj ona živi od prestanka zajednice života stranaka. Postupajući po zahtevu suda, sa zadatkom da se utvrdi da li je tuženi prema tužilji ispoljavao akte nasilja, da li se po strukturi njegove ličnosti može očekivati da bi on akte nasilja mogao ispoljavati i u budućnosti, kao i posledica koje su kod tužilje zaostale usled toga, te da li je opravdano određivanje mera zaštite od nasilja, sintetizovane izveštaje, odnosno nalaze i mišljenja su dale tri stručne ustanove - stručni tim Centra za socijalni rad Grada Novog Sada, dana 18.09.2006. godine, stručni tim Centra za socijalni rad Opštine Zrenjanin od 18.09.2006. godine, od 11.10.2006. godine i od 05.07.2007. godine i stručni tim Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine od 05.12.2007. godine. Na osnovu ovako, potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno ustanovio da utvrđeno ponašanje i radnje tuženog prema tužilji predstavljaju nasilje, u smislu odredaba člana 197. Porodičnog zakona, koje opravdava određivanje mere zaštite od istog, a navodi žalbe tuženog se u ovom delu svode na ocenu u postupku izvedenih dokaza, za koju ovaj sud, upravo suprotno, nalazi da je pravilno izvršena, u svemu u skladu sa članom 7. i članom 8. ZPP-a. Prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje, pravilno ocenio i prihvatio sintetizovani izveštaj stručnog tima Centra za socijalni rad Grada Novog Sada od 18.09.2006. godine godine i nalaz i mišljenje Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine od 05.12.2007. godine, jer su verodostojni i tačni, objektivni, detaljno obrazloženi i izrađeni i izdati od strane za to ovlašćenih i stručnih lica, a u bitnim elementima u pogledu ispoljavanja akata nasilja od strane tuženog prema tužilji i njegovog stava prema tome, kao i posledica koje su kod tužilje usled toga zaostale, saglasni, odnosno podudarni. Naime, u izveštaju Centra za socijalni rad Grada Novog Sada konstatovano je da je u postupku pred tim Centrom procenjeno da tuženi fizičko nasilje prema tužilji uglavnom minorizuje i opravdava uzrocima koji proizilaze iz (po tuženom) neadekvatnog ponašanja tužilje, da tuženi potpuno negira događaj od 26.03.2006. godine, kao i sve ostale događaje, osim incidenta od 03.07.2006. godine, u odnosu na koji događaj ne iskazuje moralno osećanje griže savesti i stida u od- 144 -
PORODIČNO PRAVO nosu na nasilje koje je počinio, da se pažnja tuženog fokusira na strah od eventualne kazne i da je on osoba sa stavovima i uverenjima koja omogućavaju i opravdavaju nasilje, a da kod tužilje dominira osećanje straha, uznemirenosti i strepnje od recidiva nasilja. Takođe, procenjeno je i to da tužilja ima jasna sećanja na nasilje i nedostatak vere u svoje lične snage, usled čega je razvila pojačanu veru u moć institucija, kao i to da su interpersonalni odnosi tužilje i tuženog trajno poremećeni, bez mogućnosti rehabilitacije partnerskog odnosa u kojem su postojale forme psihološkog i fizičkog nasilja, da postoji visoki rizik od recidiva nasilnog ponašanja tuženog prema tužilji, na osnovu čega je zauzet stav da su u odnosu na tužilju predložene mere zaštite od nasilja opravdane. Do identičnog zaključka, došao je i stručni tim Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, u čijem nalazu je konstatovano da je tuženi prema tužilji ispoljavao akte nasilja, što je na nju ostavilo posledice u vidu pojačane anksioznosti, zabrinutosti i intrapsihičke napetosti, kako je to registrovano primenom testa za procenu ličnosti, kao i da je kod tuženog uočena adekvatna mogućnost kontrolisanja impulsa, ali da se ne može pouzdano zaključiti da u provokativnim situacijama (alkohol, svađa) ne bi došlo do ispada u ponašanju. Sa tim u vezi, prvostepeni sud je pravilno ocenio i izveštaje Centra za socijalni rad Opštine Zrenjanin od 18.09.2006. godine, od 11.10.2006. godine i od 05.07.2007. godine i pravilno prihvatio samo treći, koji je dat nakon što je ovaj Centar usaglasio mišljenje sa Centrom za socijalni rad Grada Novog Sada i opservirao ponašanje tužilje i tuženog prilikom primopredaje dece radi viđanja sa ocem, kao i prilikom razgovora roditelja povodom vršenja roditeljskog prava, a koji je u odnosu na prethodna dva, koja su negirala potrebu određivanja mera zaštite od nasilja, izmenjen utoliko što je u istom konstatovano da između tužilje i tuženog ne postoji komunikacija, da su njihovi odnosi i dalje do te mere poremećeni da se ne može očekivati uspostavljanje minimuma komunikacije i saradnje, te da taj Centar nalazi da je određivanje predložene mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na tužilju potrebno radi sprečavanja eventualnog agresivnog ponašanja tuženog i da je predložena mera svrsishodna. Shodno navedenom, prvostepeni sud je pravilno ustanovio da u konkretnom slučaju u ponašanju tuženog prema tužilji D.M, ima elemenata nasilja koje opravdava određivanje mere zaštite od istog, bez obzira na to što tuženi od jula 2006. godine do presuđenja, marta 2008. godine prema tužilji nije manifestovao bilo kakav oblik fizičkog nasilja, imajući u vidu to da je utvrđeno da kod tužilje dominira osećanje straha, uznemirenosti i strepnje od recidiva nasilja, a da kod tuženog postoji potencijalna opasnost od nasilničkog ponašanja i da nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda "normalnog" ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje, da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici, nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost i višekratnost takvog ponašanja), već je, u određenim situacijama, dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici u smislu odredaba člana 197. Porodičnog zakona, te doneo odluku kao u stavu 1 izreke pobijane presude, odredviši, po oceni ovog suda, a s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, najblažu meru zaštite u vidu zabrane tuženom svakog vida uznemiravanja tužilje u trajanju od godinu dana, pa su suprotni navodi žalbe tuženog ocenjeni kao neosnovani. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2816/2008 od 21.05.2008)
194. Ne može se tražiti dalje postupanje suda koji je doneo odluku u pravnosnažno okončanom parničnom postupku kada istekne vreme trajanja mere zaštite od nasilja u porodici, već se u posebnom parničnom postupku mora ishodovati nova izvršna isprava za vraćanje u sudržavinu stana. - 145 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: U podnesku od 04.06.2007. godine, tuženi je naveo da je po isteku trajanja određenih mera zaštite od nasilja u porodici, u više navrata, bezuspešno, pokušavao da se vrati u stan, jer je tužilja odbila da ga pusti, a da je osim toga, promenila i postojeću bravu, te da smatra da sud, koji je odredio navedene mere porodično-pravne zaštite (prvostepeni sud), po isteku istih, tuženog treba i da vrati u stan, u K. ulici u Novom Sadu, tako što će naložiti tužilji da tuženom omogući pristup u isti, pod pretnjom izvršenja. U podnesku od 04.12.2007. godine, tuženi ponovo predlaže, tačnije traži da mu prvostepeni sud omogući povratak u sudržavinu predmetne nepokretnosti - stana u K. ulici u Novom Sadu, tako što će izvršnom odeljenju tog suda naložiti da sprovede izvršenje vraćanjem tuženog u sudržavinu navedene nepokretnosti, na isti način kao što je izvršio i njegovo iselenje iz iste. U podnescima od 28.06.2007. godine i od 20.12.2007. godine, tužilja se protivila ovakvom zahtevu tuženog, sadržanom u njegovim podnescima od 04.06.2007. godine i 04.12.2007. godine i istakla da je ovaj postupak pravnosnažno okončan i da ne postoji procesna mogućnost raspravljanja i odlučivanja o navedenim podnescima tuženog, odnosno da tuženi ovakav svoj zahtev može postaviti samo u posebnom postupku, a što je i učinio, u parnici br. P. ____/2006, gde je njegov zahtev nepravnosnažno odbijen. Nasuprot neosnovanim navodima žalbe tuženog, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je odbacio podneske tuženog od 04.06.2007. godine i od 04.12.2007. godine, sa pravilnim i prihvatljivim obrazloženjem da je zahtev tuženog, sadržan u navedenim podnescima, nedozvoljen i da ne može biti predmet raspravljanja u ovoj, već samo predmet raspravljanja po tužbi u nekoj drugoj, posebnoj parnici, a imajući u vidu to da ni Porodični zakon, ni Zakon o parničnom postupku, kao ni Zakon o izvršnom postupku, ne sadrže odredbe koje daju mogućnost strankama da u pravnosnažno okončanom postupku - u konkretnom slučaju - postupku radi zaštite od nasilja u porodici, mogu tražiti dalje postupanje suda radi vraćanja u sudržavinu stana lica koje je iz njega iseljeno. Suprotno žalbenim navodima, kada istekne vreme trajanja mere zaštite od nasilja u porodici, određeno rešenjem o privremenoj meri, takvo rešenje ne može predstavljati izvršnu ispravu na osnovu koje parnični sud, koji ga je doneo, može naložiti vraćanje iseljenog lica u sudržavinu stana. Takvo lice može samo u posebnom parničnom postupku ishodovati novu izvršnu ispravu za vraćanje u sudržavinu stana, pa je neosnovan i žalbeni navod da pobijano rešenje prvostepenog suda znači da se ne radi ništa i da tuženi treba trajno i zauvek da ostane van stana iz kojeg je iseljen na određeno vreme. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2364/2008 od 17.09.2008)
195. Činjenica da je tuženi ostavio svoj kamion, koji koristi za sticanje prihoda, u prostoru koji je obuhvaćen merom zaštite od nasilja u porodici, ne predstavlja osnovan razlog da se ova mera ne može izreći u situaciji kada su ispunjeni svi zakonski uslovi. Iz obrazloženja: Pobijanom prvostepenom presudom određena je mera zaštite od nasilja u porodici kojom je tuženom M. M. zabranjeno približavanje tužiocu M. B. na udaljenost od 20 metara u prostor oko mesta stanovanja u trajanju od 4 meseca (deo zahteva tužioca da se ova mera odredi za period od 12 meseci preko dosuđena 4 meseca je odbijen). - 146 -
PORODIČNO PRAVO Prvostepeni sud je utvrdio da među parničnim strankama dugo vlada odnos netrpeljivosti prouzrokovan višegodišnjim lošim supružničkim odnosima između tužioca M. B. i M. S, roditelja ovde tuženog. Dana 29.11.2005. godine, na poziv tužioca po pritužbama na tuženog, usled svađe oko plaćanja duga za porez, došlo je do intervencije policijske službe, a povodom tog događaja protiv ovde parničnih stranaka bila je podneta i prekršajna prijava nadležnom Opštinskom organu za prekršaje zbog remećenja javnog reda i mira. Usled uznemiravanja tužioca od strane tuženog, po prijavi tužioca, policija je ponovo intervenisla i dana 08.12.2005. i 11.12.2005. godine. Dana 17.01.2006. godine razveden je brak između roditelja tuženog, a među njima je otpočeo i postupak radi utvrđivanja bračne sutekovine. Krajem marta meseca tuženi se zajedno sa majkom iz porodične kuće preselio u sopstveni stan. Međutim, tužilac i tuženi su i pored toga nastavili da se viđaju obzirom da je tuženi, po zanimanju autoprevoznik, i nakon odlaska iz kuće u dvorištu iste nastavio da ostavlja svoje kamione po koje je svakodnevno dolazio te ih vraćao po obavljenom poslu.Tako je ponovo dana 12.04.2006. godine na poziv tužioca došlo do intervencije policije, a isto tako i 10.04.2006. godine, kada je protiv tuženog podneta i prekršajna prijava. Pred Opštinskim organom za prekršaje vođen je prekršajni postupak u kome je dana 06.06.2006. godine tuženi oglašen odgovornim zbog toga što je nepristojnim ponašanjm prema svome ocupsovanjem, narušavao javni red i mir. Stručni tim Centra za socijalni rad ocenio je da bi mera zaštite od nasilja u porodici prema tuženom bila nesvrsishodna s obzirom da ponašanje tuženog prema tužiocu, koji je od početka braka bio nasilan prema majci tuženog, predstavlja normalnu reakciju sina na očeve pokušaje da i dalje kontroliše članove porodice. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, a primenom odredbi člana 197. i 198. Porodičnog zakona, pravilno je prvostepeni sud odlučio kao u izreci odredivši meru zaštite od nasilja u porodici u utvrđenom trajanju. Tuženi neosnovano ističe da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje, jer je u pobijanoj presudi navedeno da je "tužilac u vreme dok su svi oni delili zajednicu domaćinstva tuženom i njegovoj majci isključio telefon a zatim i struju nakon čega tuženi sa svojom majkom napušta istu zajednicu" (stav 4. obrazloženja), iz čega se vidi da sud nije koristio reč "trajno" kako tvrdi tuženi. Isto tako, u stavu 7. obrazloženja navedeno je da se tužilac majci tuženog od pokretanja ovog postupka često obraća rečima "da je ona na redu kada završi sa M.", a koje je ona doživljavala kao pretnju, budući da je delila zajednicu domaćinstva u kojoj ona kuva, sprema i održava kuću, iz čega jasno proizilazi da se od sina ponovo vratila u kuću iz koje je otišla, te stoga ne stoje navodi žalbe da sud nije pravilno utvrdio ove činjenice, a osim toga, iste i nisu bile odlučne tj. nisu bile bitne za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Neosnovani su navodi žalbe da tuženi usled određivanja ove mere nije u mogućnosti da koristi svoj kamion, odn. da stiče prihode. Naime, ukoliko se kamion nalazi u prostoru koji je obuhvaćen merom koja je određena, tuženi svakako ima mogućnost da angažuje lice koje bi isti moglo da izmesti iz tog prostora i da nađe neko drugo pogodno mesto na kome bi kamion ostavljao. Na taj način bi mogao slobodno da ga koristi i stiče prihode. Osim toga, po odlasku sa majkom iz porodične kuće, upravo je iz razloga što je tuženi u dvorištu iste nastavio da ostavlja svoj kamion dolazilo do susreta sa tužiocem koji su se završali svađom, vređanjem i psovanjem tužioca od strane tuženog, ulaženjem tuženog u pomoćne prostorije i prostorije gde tužilac boravi, uzimanja alata tužioca, odn. do izazivanja nespokojstava kod tužioca za sopstvenu bezbednost i narušavanja njegovog psihičkog integriteta, a pri tom je isti kao srčani bolesnik teško podnosio konflikte do kojih je dolazilo. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3709/07 od 28.06.2007. godine) - 147 -
PORODIČNO PRAVO
196. Meru zaštite od nasilja u porodici sud je ovlašćen da izda i kada je nasilje izvršeno prema vanbračnom detetu i bivšem vanbračnom partneru, jer se - prema Porodičnom zakonu - vanbračno dete i bivši vanbračni partner smatraju članovima porodice. Iz obrazloženja: Odredbama člana 10. Porodičnog zakona, koje imaju karakter osnovnih odredbi, izričito se zabranjuje nasilje u porodici i članovima porodice priznaje pravo na zaštitu u tom smislu. Nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. ovog Zakona. U stavu 1. je određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu 2. – primera radi - navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici, koji se u praksi najčešće ispoljavaju (imenovani oblici nasilja), uz odrednicu da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja). Imenovani vidovi nasilja su: nanošenje telesnih povreda, pokušaj nanošenja telesnih povreda, izazivanje straha pretnjom ubistva članu porodice ili njemu bliskom licu, izazivanje straha pretnjom, nanošenje telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos lica koje nije navršilo 14 godina života ili sa nemoćnim licem, seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14 godina života ili sa nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima, vređanje. Neimenovani vidovi nasilja su svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Prema izričitoj i kogentnoj odredbi člana 197. stav 3. Porodičnog zakona, članovi porodice su: supružnici ili bivši supružnici; deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odn. lica koja vezuje hraniteljstvo; lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu; vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri; lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili dete koje će se roditi, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu. Odredbama člana 198. stav 2. istog Zakona predviđeno je pet posebnih mera zaštite: izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Mere zaštite od nasilja u porodici imaju privremeni karakter i - prema odredbi člana 198. stav 3. Porodičnog zakona - sam sud, po svojoj oceni, određuje dužinu trajanja svake izrečene mere. Maksimalni zakonski rok za svaku meru je godinu dana. Postupak u parnicama za zaštitu od nasilja u porodici redovno se pokreće tužbom aktivno legitimisanih subjekata i vodi se kao osnovni postupak. Postupak u parnicama za zaštitu od nasilja u porodici može se voditi i kao adhezioni, pridruženi postupak uz postupak u bračnim parnicama, u maternitetskim i paternitetskim parnicama, u parnicama za zaštitu prava deteta, u parnicama za vršenje roditeljskog prava, kao i u parnicama za lišenje i vraćanje roditeljskog prava. - 148 -
PORODIČNO PRAVO Članom 284. st. 2. i 3. Porodičnog zakona izričito je propisano koji su subjekti procesno legitimisani za pokretanje pojedinih parnica za zaštitu od nasilja u porodici. Parnicu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, mogu pokrenuti: član porodice prema kome je nasilje izvršeno, zakonski zastupnik člana porodice prema kome je nasilje izvršeno, javni tužilac i organ starateljstva. Organ starateljstva je stranka ( tužilac ) u parnici za zaštitu od nasilja u porodici, kada je u svoje ime radi zaštite od nasilja člana porodice prema kome je ono ispoljeno pokrenuo postupak na osnovu svog izričitog zakonskog ovlašćenja predviđenog članom 284. stav 2. Porodičnog zakona. Organ starateljstva ovlašćen je da pokrene postupak ne samo u cilju zaštite dece i punoletnih lica koja nisu u stanju da se sama staraju o svojim pravima i interesima, već i radi zaštite punoletnih, potpuno poslovno sposobnih lica jer je sprečavanje nasilja u porodici javni i opšti interes društva. Za pokretanje postupka od strane organa starateljstva nije potreban pristanak člana porodice prema kome je nasilje izvršeno. Na osnovu utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi pravilno su zaključili da je tuženi izvršio nasilje u porodici prema maloletnom sinu i pravilnom primenom odredbe člana 197. stav 1. i stav 2. tačka 1. (nanošenje telesne povrede) i člana 198. stav 4. ovog Zakona odredili meru zaštite od nasilja u porodici zabranom pristupa u prostor oko mesta stanovanja maloletnika. Nižestepeni sudovi su na osnovu utvrđenih činjenica pravilno zaključili da je tuženi izvršio nasilje u porodici nad svojom bivšom vanbračnom suprugom i - pravilnom primenom odredbe člana 197. stav 1. i stav 2. tačka 2. ( izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ) i člana 198. stav 4. Porodičnog zakona odredili meru zaštite od nasilja u porodici zabranom pristupa u prostor oko njenog mesta stanovanja i mesta rada. Dužina izrečene mere je doneta u skladu sa odredbom člana 198. stav 3. istog Zakona, a postupak zaštite od nasilja u porodici pokrenut je od zakonom ovlašćenog lica u smislu odredbe njegovog člana 284. st. 1. i 2. Isticanje u reviziji tuženog da u konkretnom slučaju porodica nije ni postojala u smislu člana 197. Porodičnog zakona ( pa nije ni mogla biti izrečena mera zaštite od nasilja u porodici ) je neosnovano. Imenovani maloletnik je sin tuženog, a imenovana je bivši vanbračni partner tuženog, a prema izričitoj i kogentnoj odredbi člana 197. stav 3. Porodičnog zakona - oni se smatraju članovima porodice. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2665/07 od 18.10.2007. godine)
197. Mera zaštite od porodičnog nasilja može trajati najviše godinu dana, a ovaj rok se računa od dana donošenja rešenja o privremenoj meri, a ne od dana donošenja presude. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je došlo do porodičnog nasilja i to tako što je došlo do sukoba između supružnika, u njihovom porodičnom stanu, kojom prilikom je tuženi vređao tužilju i ponašao se drsko prema njoj, bezobrazno i zlonamerno i naneo joj lake telesne povrede, a koje sve radnje predstavljaju akte nasilja u porodici saglasno čl.197. st.1. i st. 2. tač.1. i 6. Porodičnog zakona. Povodom tražene mere doneo je rešenje u trajanju od godinu dana, kojim je tuženom zabranjeno da ulazi i dolazi do njihovog zajedničkog stana, kao i da se približava tužilji na udaljenosti od 100 metara, kao i bilo kakvo drugo uznemiravanje tužene. Drugostepeni sud je našao da je žalba tuženog neosnovana i potvrdio je kako presudu tako i rešenje prvostepenog suda. - 149 -
PORODIČNO PRAVO Porodičnim zakonom predviđeno je koja se lica imaju smatrati članovima porodice, a među njima se navode i supružnici, kao i da je nasilje u porodici ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice. Mere zaštite, kao i njihov broj i vrsta, odmerene su u skladu sa utvrđenim stepenom verbalnog nasilja koje je tuženi ispoljavao prema tužilji, kao i preduzetim fizičkim napadima, težini povreda i uznemiravanju koje je tužilja trpela od tuženog. Od značaja je bilo i to što tužilja nije izazvala ovakvo ponašanje tuženog i ničim nije njemu doprinela. Ove mere nisu kazna učiniocu nasilja, već je njihovo dejstvo prvenstveno preventivno, jer opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da u buduće ponovi svoje delo, pa kao takve imaju i preventivno dejstvo. Ove mere, zato moraju biti stroge, efikasne i svrsishodne, kako bi mogle ostvariti svoj cilj na planu opšte i generalne prevencije, a njihov krajnji cilj je zaštita porodice kao osnovne i najznačajnije ćelije svakog društva, porodice kao celine, ali i svakog njenog člana pojedinačno. Žrtvama porodičnog nasilja ove mere obezbeđuju mir, spokoj i bezbednost za određeni vremenski period, kao i život bez straha od daljeg nasilja, oslobođenje trauma i oporavak. Ova vremenska i prostorna distanca za obe strane stvara preduslove za iznalaženje rešenja u cilju prevazilaženja nastale situacije i stabilizacije međusobnih odnosa. U konkretnom slučaju je to naročito bitno s obzirom da se radi o supružnicima, koji imaju maloletno dete koje je bolesno. VSS je našao da je u reviziji neosnovano istaknuto da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, te da su izrečene mere zaštite nesrazmerne težini dela koje je tuženi izvršio, ali da je revizija osnovana u delu koji se odnosi na trajanje mere. Naime, prvostepeni sud je prvo doneo rešenje o primeni zaštitne mere na period od godinu dana, a zatim presudom ponovo utvrdio rok od godinu dana od dana donošenja presude. Kako je dejstvo privremene mere da ona deluje odmah, to se njena primena ima računati od dana donošenja rešenja o privremenoj meri, a ne od dana donošenja presude. VSS je našao da je nižestepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, te je primenom čl.407. st.1. ZPP-a utom delu uvažio reviziju i nižestepene presude preinačio na taj način što je vreme trajanja privremene mere za zaštitu od nasilja u porodici uzeo da isto teče od dana donošenja rešenja. (Iz presude VSS Rev.br.849/06 od 8.06.2006. god.)
198. Postupanje suda povodom zahteva za zaštitu od nasilja u porodici je hitno, ali to ne ovlašćuje sud da zbog hitnosti može da propusti izvođenje svih relevantnih dokaza bitnih za odluku u ovoj pravnoj stvari.
Iz obrazloženja: Tužilja je u zahtevu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici navela da tuženi ispoljava prema njoj i njihovoj deci nasilje, te im tako ugrožava psihički i fizički integritet. Prvostepeni sud je napravio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl.361. st.1. a u vezi čl.7. i 8. ZPP-a, a što je pravilno u žalbi navedeno. Naime, postupajući sa hitnošću koja je zakonom predviđena prvostepeni sud je propustio da sasluša decu parničnih stranaka kao neposredne svedoke, na okolnosti eventualne primene nasilja, kao i druge dokaze koje je trebao da pribavi i izvede po službenoj dužnosti, a koje bi bile bitne za donošenje pravilne odluke. - 150 -
PORODIČNO PRAVO Rukovodeći se hitnošću ovog postupka sud je kao utvrđene uzeo činjenice koje je tužilja u zahtevu navela, ne izvodeći ostale dokaze. Hitnost postupanja u ovakvim slučajevima, ne daje ovlašćenja sudu da zbog toga propustiti izvođenje svih relevantnih dokaza za odluke u ovoj pravnoj stvari. Značaj i težina predložene mere, baš i zahteva da sud preduzme već u pripremnom delu sve radnje u cilju utvrđivanja potpunog i pravilnog činjeničnog stanja u kasnijem toku postupka. Što dalje znači da pored dokaza predloženih u tužbi sud mora zvati i saslušati sva lica u odnosu na koja je izvršeno nasilje ili su bili neposredni svedoci nasilničkom ponašanju, te o tim okolnostima zatražiti izveštaj nadležnih organa za opštu ili socijalnu zaštitu. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž.br.4375/06 od 2.08.2006. god.)
199. Meru zaštite od nasilja u porodici sud izriče u slučaju kada jedan član porodice u dužem vremenskom periodu ugrožava telesni integritet drugog člana nanoseći mu teške telesne povrede ili mu ugrožava duševno zdravlje i spokojstvo. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je presudom P. br. ________, usvojio tužbeni zahtev tužilje, odredio meru zaštite od nasilja u porodici, naložio tuženom da se iseli iz porodičnog stana, bez obzira na pravo svojine na nepokretnosti, i zabranio mu približavanje tužilji i pristup u prostor oko mesta gde ona stanuje na udaljenosti od 1000 metara. Navedena mera određena je u vremenskom trajanju od jedne godine, s tim što se u ovaj period tuženom uračunava vreme provedeno u pritvoru od 19.07.2005. do 21.10.2005. godine. U konkretnom slučaju, tužilja dugi niz godina trpi fizičko nasilje uz nanošenje telesnih povreda, vređanje, drsko i bezobzirno ponašanje. Dana 19.07.2005. godine, naneo joj je teške telesne povrede sa teškim posledicama po njeno zdravlje, zbog čega je pritvoren, a protiv njega je pokrenut krivični postupak. Dugogodišnje nasilje koje je trpela tužilja, nekritični stav tuženog prema svom ponašanju, priznanje da mu je veoma često u braku “pucao film” opravdano dovode u sumnju da bi on u svakom slučaju nastavio sa ovakvim ponašanjem. Stoga mu je shodno članu 198. Porodičnog zakona određena mera zaštite od nasilja u porodici, kako je navedeno. Tuženi je uložio žalbu koju je Okružni sud u N... odbio presudom Gž. br. _________od 2.02.2006. godine, i potvrdio odluku prvostepenog suda, navodeći da je pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i da je u skladu sa članom 197. stav 2. Porodičnog zakona utvrđeno – koje je nasilje nad tužiljom izvršeno. (Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 228/06 od 2.02.2006. god.)
200. Ako su utvrđeni svi relevantni dokazi za donošenje takve odluke, protiv člana porodice koji izvrši nasilje u porodici sud može odrediti meru zaštite u postupku koji je hitan. - 151 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: To što je tužilja u zahtevu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici navela da tuženi ispoljava prema njoj i deci psihičko i fizičko nasilje, sama po sebi ne dokazuje postojanje uslova koji opravdavaju određivanje mere zaštite od nasilja u porodici kao u dispozitivu pobijane presude. Obaveza postupanja sa naročitom hitnošću povodom zahteva za zaštitu od nasilja u porodici, ne ovlašćuje sud da zbog hitnosti može propustiti izvođenje svih relevantnih dokaza za odluku u ovoj pravnoj stvari. Naprotiv, zbog značaja i težine predložene mere, sud mora već u pripremnom delu postupka preduzeti sve radnje u cilju potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja u kasnijem toku postupka. U tom smislu sud mora, pored izvođenja dokaza predloženih u tužbi, svakako pozvati i saslušati sva lica u odnosu na koja je, prema činjeničnom navodu tužbe, izvršeno nasilje ili su bili neposredni svedoci nasilničkog ponašanja, te o tim okolnostima zatražiti izveštaj nadležnih organa za opštu ili socijalnu zaštitu. Prvostepeni sud je propustio da sasluša decu parničnih stranaka, kao neposredne svedoke, a na okolnosti eventualne primene nasilja prema njima i prisustva sukobima roditelja, ovde parničnih stranaka, kao i da izvede druge dokaze, po službenoj dužnosti, celishodne za presuđenje. Iz toga jasno proizilazi da je prvostepeni sud bitne i odlučne činjenice nepotpuno i nepravilno utvrdio, te da je izvedene dokaze nepravilno i pogrešno ocenio, zbog čega je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1, a u vezi čl. 7. i 8. Zakona o parničnom postupku, jer je prilikom donošenja te presude uticala na njenu pravilnost i zakonitost. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4375/2006 od 02.08.2006. god.)
201. Mogu predstavljati ponašanje protivno izrečenim merama zaštite od nasilja u porodici pozivi vanbračnoj supruzi - majci deteta prema kojoj je prethodno vanbračni suprug izvršio nasilje u porodici a zbog čega mu je i izrečena mera zaštite od nasilja u porodici i zbog kojih je ona promenila broj mobilnog telefona. Iz obrazloženja: Iz iskaza sina imenovanog tuženog proizilazi da je ovaj povremeno pozivao vanbračnu suprugu upućujući joj reči navedene u iskazu ovog svedoka od 06.07.2009. godine, kao i da je vanbračna supruga tuženog, a majka svedoka, promenila broj mobilnog telefona u toku marta ili aprila 2009. godine. S obzirom na ovaj iskaz svedoka, kome je prvostepeni sud poklonio veru, ostao je nejasan zaključak prvostepenog suda da se tuženi nije ni na koji način ponašao protivno izrečenim i određenim merama zaštite od nasilja u porodici. Iz tih razloga, pobijana odluka je morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 8/10 od 19.01.2010. godine)
- 152 -
PORODIČNO PRAVO
SHODNA PRIMENA ZAKONA KOJIM SE UREĐUJE PARNIČNI POSTUPAK (Član 202. Porodičnog zakona)
202. Ukoliko ga sa deteteom veže posebna bliskost i poverenje, srodnik može podneti tužbu za određivanje načina održavanja ličnih odnosa sa detetom, za šta ima aktivnu legitimaciju. Iz obrazloženja: Pri utvrđenju da je mlt. D.L. dete sina ovde tužilje, V.L. i tužene i da je presudom tog suda od 08.07.2008. godine izmenjena presuda istog suda od 20.12.2005. godine, tako što je mlt. R.L, rođ. 08.03.1998. godine poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, tamo tužiocu VL, dok je njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da mu se i mlt. D.L. poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava, odbijen, sve uz određivanje načina održavanja ličnih odnosa mlt. R.L. sa majkom V.T. i njeno obavezivanje da doprinosi izdržavanju mlt. R.L, prvostepeni sud nalazi da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan, sa obrazloženjem da tužilja, u smislu odredbe člana 61. stav 5. Porodičnog zakona, nema legitimaciju za vođenje ove parnice, jer pravo održavanja ličnih odnosa sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, nije pravo srodnika, već pravo deteta, koje po stanovištu tog suda jedino može imati aktivnu legitimaciju za ovu vrstu spora. Međutim, ovakav stav prvostepenog suda je pogrešan i rezultat je pogrešne primene materijalnog prava, a zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, tačno je da važeći Porodični zakon ne sadrži norme o posebnom postupku po tužbama srodnika radi zaštite prava na porodični život. Zato se u ovoj vrsti postupka, shodno odredbi člana 202. Porodičnog zakona, imaju primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku, kojima su uređena pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građansko-pravnih sporova, između ostalih, i iz ličnih i porodičnih odnosa. Suprotno stavu prvostepenog suda, aktivnu legitimaciju za pokretanje ovakve vrste sporova, ima srodnik (u konkretnom slučaju baba, očeva majka) koji traži sudsku zaštitu svog povređenog prava na porodični život, neosnovanim uskraćivanjem (sprečavanjem, onemogućavanjem) da održava lične odnose sa detetom, a koji se, po pravilu, ostvaruju ličnim kontaktima kroz fizičko prisustvo srodnika i deteta. Imajući u vidu sadržinu pravne zaštite koju tužilac (srodnik) traži, a to je zaštita prava na poštovanje porodičnog života kroz održavanje ličnih odnosa sa detetom sa kojim ga veže posebna bliskost i poverenje, postupak u ovakvom sporu se pokreće kondemnatornom tužbom, odnosno, tužbom za osudu na određenu činidbu, a kojoj vrsti tužbe, u slučaju usvajanja zahteva, odgovara osuđujuća (kondemnatorna) presuda. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 6352/2008 od 29.10.2008)
203. Odluku o privremenoj meri u postupku u vezi sa porodičnim odnosima u prvom stepenu donosi veće sastavljeno od jednog sudije i dvoje sudija porotnika. - 153 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Pobijano rešenje je doneto uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. Naime, prvostepeni sud je bio nepropisno sastavljen prilikom donošenja pobijanog rešenja. Odredbom člana 203. stav 1. Porodičnog zakona je propisano da postupak u vezi sa porodičnim odnosima u prvom stepenu sudi veće sastavljeno od jednog sudije i dvoje sudije porotnika, što znači da u tom postupku važi načelo suđenja u kolegijalnom sastavu, pa i kada se u porodičnim odnosima odlučuje o privremenoj meri. Kako je pobijeno rešenje doneto samo od predsednika veća, to je prvostepeni sud učinio navedenu povredu. Naime, kako Zakon ne sadrži odredbe koje se odnose na privremene mere, to se - kada se privremena mera određuje u porodičnim sporovima - primenjuju pravila parničnog postupka, odn. pravila izvršnog postupka, uz poštovanje odredaba o posebnim parničnim postupcima u porodičnim sporovima. (Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 15/07 od 23.03.2007. godine)
204. Pitanje naknade troškova parničnog postupka u sporu iz porodično-pravnog odnosa se rešava primenom odredaba Porodičnog zakona a ne odredaba Zakona o parničnom postupku, osim u onim situacijama kada se - u smislu izričitih odredaba Porodičnog zakona - primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta utvrđeno je da je pobijanim dopunskim rešenjem Opštinskog suda u N...S... odbijen zahtev tužioca kojim traži da mu tuženi naknadi troškove parničnog postupka i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Protiv navedenog rešenja tužilac je blagovremeno uložio žalbu zbog pogrešne primene materijalnog prava. Prema stanovištu Okružnog suda, žalba nije osnovana. Ovaj sud nalazi da je pobijano rešenje doneto bez tih povreda i uz pravilnu primenu odredbe člana 207. Porodičnog zakona, po kojoj o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni vodeći računa o razlozima pravičnosti. Naime, tužilac je protiv presude Opštinskog suda u N...S... izjavio žalbu jer ista presuda ne sadrži odluku o troškovima, pa je ovaj sud - smatrajući žalbu predlogom za donošenje dopunskog rešenja - rešenjem spise predmeta vratio prvostepenom sudu da postupi u smislu člana 344. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je postupio po uputstvu ovog suda i doneo pobijano dopunsko rešenje. U članu 202. Porodičnog zakona predviđena je supsidijarna primena odredaba Zakona o parničnom postupku, te su navodi žalbe tužioca u pogledu primene člana 149. Zakona o parničnom postupku, bez pravnog osnova. Naime, u konkretnom slučaju radi se o sporu iz porodično-pravnog odnosa, pa se pitanje naknade troškova parničnog postupka ima rešiti primenom Porodičnog zakona, imajući u vidu da je navedeno pitanje regulisano članom 207. ovog Zakona, dok se u pogledu pitanja za koja je Zakonom drugačije predviđeno, primenjuje Zakon o parničnom postupku, a prema članu 202. Porodičnog zakona. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 6038/2006 od 2.11.2006. god.) - 154 -
PORODIČNO PRAVO
SASTAV VEĆA U POSTUPCIMA PRED SUDOM (Član 203. Porodičnog zakona)
205. Dete je ostvarilo svoje pravo da zna ko su mu prirodni roditelji i to ne sme biti dovedeno u pitanje nedostatkom posebnih svojstava sudija porotnika ukoliko ova okolnost nije bila od uticaja na ostvarenje ovog prava. Iz obrazloženja: U sporu za utvrđivanje očinstva doneta je presuda kojom je utvrđeno da je tuženi prirodni otac maloletne tužilje. Tuženi u reviziji ističe da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku jer je veće bilo nepropisno sastavljeno - sudije porotnici nisu bila stručna lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima. U ovoj vrsti sporova sudi, u smislu odredbe člana 203. stav 1. Porodičnog zakona, veće je sastavljeno od jednog sudije i dvoje sudija porotnika. Sastav veća je u konkretnom slučaju upravo bio takav. Međutim, prema članu 203. stav 3. Porodičnog zakona, sudije porotnici iz stava 1. ovog člana biraju se iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima. Ta odredba uneta je u Porodični zakon da bi se zaštitili pre svega interesi maloletne dece i ostvarenje njihovih prava. Prava maloletne tužilje u konkretnom slučaju nisu povređena, pa se ne može uzeti da je eventualni nedostatak u stručnosti i iskustvu porotnika u radu sa decom i mladima, uticao na pravilnost pobijane presude. Ostvareno pravo deteta da zna ko su mu prirodni roditelji ne sme biti dovedeno u pitanje nedostatkom posebnih svojstava sudija porotnika, ako to nije bilo od uticaja na stvaranje toga prava. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1053/09 od 08.04.2009. godine)
ISTRAŽNO NAČELO (Član 205. Porodičnog zakona)
206. U sporovima o dečjem izdržavanju predviđeno je odstupanje od načela dispozicije i raspravnog načela, pa sud ne može doneti odluku na osnovu izjave dužnika izdržavanja da je spreman da plaća određeni iznos na ime alimentacije. Iz obrazloženja: U pobijanom usvajajućem delu prvostepena presuda je zahvaćena bitnom povredom postupka, na šta se osnovano ukazuje i žalbom tuženog. - 155 -
PORODIČNO PRAVO Stav 3. izreke određuje: maloletna deca parničnih stranaka poveravaju na negu, čuvanje i vaspitanje majci koja će samostalno vršiti nad njima roditeljsko pravo. Članom 68. stav 2. Porodičnog zakona propisano je da staranje o detetu obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Dakle, proizilazi da je vršenje roditeljskog prava mnogo šire po zakonskoj definiciji od onoga što je navedeno u pobijanom stavu 3. izreke. O vršenju roditeljskog prava sud odlučuje na zakonom propisani način jer se radi o kompleksnom pravu koje je zakonodavac propisao isključivo u interesu deteta. Prvostepeni sud u izreci presude u bračnom sporu mora i da odluči na način koji je zakonodavac propisao. Zatim, nižestepeni sud u obrazloženju pobijane presude navodi da su roditelji postigli sporazum o vršenju roditeljskog prava od strane majke, što proizilazi iz izveštaja nadležnog Centra za socijalni rad. Međutim, ovde nema mesta primeni člana 75. stav 2. Zakona jer iz stanja u spisima ne proizilazi da su roditelji zaključili takav sporazum i prezentovali ga nižestepenom sudu, koji onda procenjuje da li je taj sporazum u najboljem interesu deteta. Ovakav se sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava unosi u izreku presude u smislu člana 272. stav 1. Zakona. Zbog toga je izreka presude kontradiktorna sa onim što proizilazi iz stanja u spisima i obrazloženja pobijane odluke. Tuženi žalbom neosnovano traži zajedničko vršenje roditeljskog prava s obzirom da ne postoji sporazum o vršenju roditeljskog prava u smislu člana 72. stav 2. Zakona. Nižestepeni sud ne utvrđuje u potpunosti činjenično stanje kada odlučuje o visini doprinosa za izdržavanje maloletne dece parničnih stranaka. Članom 160. Zakona propisani su kriterijumi određivanja izdržavanja, pri čemu se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja. Iako se poziva na citirane zakonske odredbe, prvostepeni sud nije u toku postupka utvrdio sve činjenice koje se tiču propisanih zakonskih kriterijuma, pa se zbog toga nije mogla ispitati pravilna primena materijalnog prava. Nižestepeni sud podrobnije treba da utvrdi prosečne mesečne potrebe maloletne dece odnosno pored iznosa koje majka izdvaja za zabavište i školu nemačkog jezika, bilo je nužno u smislu citirane zakonske odredbe utvrditi i koliko se troši na druge potrebe dece (odevne stvari, sredstva za higijenu, hranu...). Sud ne može doneti odluku o dečijem izdržavanju na osnovu izjave dužnika izdržavanja da je spreman da plaća određen iznos na ime svoje obaveze za plaćanje alimentacije, jer u ovim sporovima je propisano odstupanje od načela dispozicije i raspravnog načela. Sud je - saglasno članu 7. stav 2. Zakona o parničnom postupku i članu 205. Porodičnog zakona - bio u obavezi da utvrdi sve relevantne činjenice, čak i one koje nisu sporne među strankama ili ih stranke nisu iznele u postupku. Tako je morao da utvrdi sve prihode koje ostvaruje tuženi, prihode koje ostvaruje zakonska zastupnica - majka, troškove koje ima poverilac izdržavanja i sve potrebe koje imaju malodobna zajednička deca parničnih stranaka (školovanje, svakodnevne potrebe i troškovi kao i potrebe za razonodom). (Iz Rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 2505/2007 od 10.05.2007. godine)
207. Mišljenje Centra za socijalni rad nije jedini osnov za odluku u pogledu načina održavanja ličnih kontakata između dece i roditelja, čak i u slučaju kada stranke nemaju primedbi na to mišljenje, u slučaju da sud proceni da predlog Centra nije u najboljem interesu deteta. - 156 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Iz obrazloženja osporene presude proizilazi da je prvostepeni sud odluku iz njenog stava 2. u vezi načina održavanja ličnih odnosa dece sa majkom zasnovao na mišljenju nadležnog Centra za socijalni rad od 09.03.2006. godine, uz konstataciju da stranke nisu imale primedbi na predlog stručnog tima ovog Centra. Odredbama člana 266. Porodičnog zakona propisano je da je, u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje roditeljskog prava, sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. Odredbom člana 205. ovog Zakona propisano je da, u postupku u vezi sa porodičnim odnosima, sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje ni jedna stranka nije iznela. Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je sud dužan da se prilikom odlučivanja o načinu održavanja kontakata između dece i roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo, rukovodi najboljim interesom deteta, pri čemu nije vezan predlozima stranaka, već se činjenice koje su bitne za odluku mogu utvrđivati po principu istražnog načela. Iz toga proizilazi da mišljenje Centra nije jedini osnov za odluku u pogledu načina održavanja ličnih kontakata između dece i roditelja, čak i u slučaju kada stranke nemaju primedbi na to mišljenje, u slučaju da sud proceni da predlog Centra nije u najboljem interesu deteta, odn. da ne predstavlja dovoljan osnov da bi se najbolji interes deteta uvažio. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. 1673/2006 od 20.12.2006. godine)
208. Na osnovu izjave dužnika izdržavanja da je spreman da plaća određeni iznos na ime svoje obaveze za plaćanje alimentacije sud ne može doneti odluku o dečjem izdržavanju, jer je u ovim sporovima propisano odstupanje od načela dispozicije. Iz obrazloženja: Prema odluci prvostepenog suda, imenovana maloletna tužilja poverena je - nakon razvoda stranaka 31.03.2005. godine - na brigu, čuvanje i vaspitavanje majci. Tužilja je rođena 1989. godine i učenik je trećeg razreda srednje škole. Tuženi je pomenutom presudom Opštinskog suda od 31.3.2005. godine obavezan da plaća izdržavanje maloletnoj tužilji u visini od 22% mesečne zarade koju ostvaruje. Druga tužilja je punoletna i student je prve godine fakulteta, čije troškove je - kao samofinansirajući student - platila od iznosa kredita koji otplaćuje majka, sa mesečnom ratom u visini od 55,16 EUR. Zakonska zastupnica maloletne tužilje - bivša supruga tuženog, zarađuje kao negovateljica mesečno oko 13.000,00 dinara, živi sa tužiljama u roditeljskoj kući i stara je 49 godina. Tuženi zarađuje kao vozač mesečno 7.775,85 dinara, star je 51 godinu, živi kao podstanar i plaća zakupninu stana od 50 EUR mesečno. Finansijski ga pomaže majka i nema obavezu izdržavanja trećih lica. Međutim, iz ovakvog utvrđenja proizilazi da sud nije u potpunosti ustanovio i razjasnio sve činjenice od kojih, u konkretnom slučaju, zavisi ispunjenost uslova za izmenu odluke o visini izdržavanja - saglasno odredbi člana 164. Porodičnog zakona u odnosu na maloletnu tužilju i konstituisanje obaveze izdržavanja u odnosu na punoletnu tužilju - saglasno odredbi člana 155. stav 2. ovog Zakona. Naime, visina doprinosa za izdržavanje određuje se, saglasno članu 160. istog Zakona, prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu postoji obaveza oba roditelja da izdržavaju maloletno dete, odnosno punoletno dete dok se nalazi na redovnom školovanju ( član 154. stav 1. i član 155. stav 2. Zakona ). - 157 -
PORODIČNO PRAVO U konkretnom slučaju sud je prihvatio navode tuženog "da je spreman da plaća za svako dete iznos od 3.000,00 dinara mesečno na ime izdržavanja" kao priznanje tužbenog zahteva i na osnovu toga doneo odluku o izmeni visine izdržavanja, a da pri tom nije pravilno i nesumnjivo utvrdio sve činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Sud je - saglasno članu 7. stav 2. Zakona o parničnom postupku i članu 205. Porodičnog zakona - bio u obavezi da utvrdi sve relevantne činjenice, čak i one koje nisu sporne među strankama ili ih stranke nisu iznele u postupku. Tako je morao da utvrdi sve prihode koje ostvaruje tuženi, kako redovne mesečne tako i prihode koje tuženi eventualno ostvaruje od povremenog dodatnog rada, zatim - troškove koje tuženi ima, visinu prihoda zakonske zastupnice tužilje ( kako redovnih tako i vanrednih, uzimajući u obzir i eventualnu pomoć roditelja ) i sve potrebe koje tužilje imaju radi školovanja, svakodnevnih potreba i troškove za potrebe razonode. Imajući u vidu iskaz zakonske zastupnice tužilje, sud je visinu mesečnih primanja zakonske zastupnice morao da utvrdi putem odgovarajuće pismene dokumentacije (overene potvrde o visini primanja) a ne njenim saslušanjem na ovu okolnost. Sud nije mogao navod tuženog iz odgovora na tužbu, koji je - uostalom - tuženi opovrgao na raspravi od 11.10.2005. godine navodeći da je "saglasan da za svako dete plaća iznos od 25% od zarade", uzeti kao delimično priznanje tužbenog zahteva i na tome zasnovati svoju odluku, te obavezati tuženog da, suprotno zakonski propisanom maksimumu na koji može da glasi obaveza izdržavanja ( član 162. stav 2. Porodičnog zakona ), plaća izdržavanje u visini od 75% svojih mesečnih primanja (sud obavezuje tuženog da plaća iznos od ukupno 6.000,00 mesečno na ime izdržavanja a pri tom utvrđuje da isti zarađuje 7.775,00 dinara mesečno i ima troškove stanarine od 50 EUR i druge troškove). Eventualna spremnost tuženog da snosi izdržavanje tužilja u iznosu od po 3.000,00 mesečno uz prihode koje zvanično ostvaruje, predstavljala bi indiciju koja bi obavezivala sud da - primenom člana 205. istog Zakona - ispita stvarne prihode tuženog i njegove mogućnosti za sticanje zarade. Nadalje, sud nije utvrđivao da li su se na strani maloletne tužilje promenile okolnosti koje bi opravdavale izmenu visine dosuđenog izdržavanja, a imajući u vidu da je ova tužilja i dalje učenik iste škole kao i u vreme donošenja predhodne odluke o obavezi izdržavanja (31.03.2005. godine). U ponovnom postupku sud će upotpuniti činjenično stanje tako što će utvrditi sve činjenice od kojih zavisi visina izdržavanja koje je tuženi dužan plaćati tužiljama i - u tom smislu - pribaviti odgovarajuću pismenu dokumentaciju, saslušati tužilje, ponovo saslušati tuženog i izvesti druge raspoložive dokaze, a zatim - pravilnom primenom materijalnog prava, prema kriterijumima koji su propisani odredbom čl. 160. i 162. Porodičnog zakona - odlučiti da li ima osnova za izmenu ranije donete odluke o izdržavanju i u kom iznosu je tuženi dužan da doprinosi izdržavanju tužilja, te ponovo odlučiti o troškovima postupka. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 315/06 od 02.02.2006. godine)
ODLUKA O TROŠKOVIMA (Član 207. Porodičnog zakona)
209. Sud o troškovima postupka u sporu za izdržavanje odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. Sud tako može maloletnom tužiocu dosuditi parnične troškove i kada je tužba povučena, a tuženi je prethodno priznao delimičnu osnovanost tužbenog zahteva. - 158 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Međutim, žalbom mlt. tužioca se osnovano pobija prvostepeno rešenje u delu kojim je odbijen njegov zahtev za naknadu troškova ovog parničnog postupka. Ukoliko je mlt. tužilac povukao tužbu uz pristanak tuženog, saglasno odredbi člana 196. stav 2. ZPP-a, odnosno koristio je svoje pravo da odustane od dalje pravne zaštite u ovom postupku, nije prihvatljiva odluka prvostepenog suda da odbije tužiočev zahtev za naknadu troškova parničnog postupka zato što tužilac nije obrazložio iz kog razloga povlači tužbu u ovoj pravnoj stvari. Prilikom odlučivanja o troškovima postupka, prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu člana 153. stav 1. ZPP-a, umesto odredbe člana 207. Porodičnog zakona, prema kojoj sud odlučuje o troškovima postupka u vezi sa porodičnim odnosima po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. Kako je na ročištu održanom dana 15.03.2006. godine tuženi faktički priznao delimičnu osnovanost tužbenog zahteva, što je potvrđeno i izdatom privremenom merom na tom ročištu, činjenica je da je ovaj postupak za tužioca bio potreban, pa razlozi pravičnosti nalažu da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka koje čine troškovi nagrade punomoćniku tužioca i to: za sastav tužbe sa predlogom za određivanje privremene mere iznos od 4.050,00 dinara, za zastupanje na ročištu održanom dana 15.03.2006. godine iznos od 3.000,00 dinara, za sastav podneska od 03.04.2006. godine iznos od 1.350,00 dinara, a primenom odredbe člana 161. stav 2. ZPP-a, ovaj sud je odlučio i o troškovima žalbenog postupka, pa je tužiocu priznao troškove nagrade punomoćniku za sastav žalbe od 23.06.2006. godine u iznosu od 2.700,00 dinara, tako da su tužiocu priznati troškovi u ukupnom iznosu od 11.100,00 dinara. Kako su navodi žalbe osnovani u delu kojim se pobija odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka, ovaj sud je primenom odredbe člana 387. tačka 3. ZPP-a, odlučio kao u stavu 2 izreke. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 5125/2006 od 22.09.2006)
210. U sporu za vršenje roditeljskog prava, o naknadi troškova postupka sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom odlučeno je: Stavom prvim - zajednička maloletna deca stranaka, rođena 1995. godine i 1999. godine, poverena su tužilji kao majci na staranje i na dalje samostalno vršenje roditeljskih prava. Stavom drugim - obavezan je tuženi da, na ime doprinosa za izdržavanje jednog deteta plaća mesečno 3.000,00 dinara počev od 03.02.2004. godine a za izdržavanje drugog deteta iznos od 3.000,00 dinara mesečno počev od 18.11.2005. godine, na način u svemu kao u izreci. Stavom trećim - odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tuženi da na ime doprinosa za izdržavanje prvog deteta plaća mesečno 3.500,00 dinara za period od 03.02.2004. godine pa do 18.11.2005. godine i u delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da na ime izdržavanja drugog deteta plaća iznos preko dosuđenog od 3.000,00 dinara do 3.500,00 dinara počev od 18.11.2005. godine. Stavom četvrtim - uređen je način održavanja ličnih odnosa tuženog sa mal. decom. Stavom petim - obavezan je tuženi da tužilji na ime parničnih troškova plati iznos od 26.200,00 dinara. Presudom (dopunskom) od 19.04.2006. godine, tuženom je naređeno da prvo maloletno dete odmah preda tužilji, kao roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo. - 159 -
PORODIČNO PRAVO Prvostepeni sud je doneo pravilnu odluku i o parničnim troškovima, nalazeći da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi 2/3 ukupnih troškova koje je tužilja imala u ovoj parnici, što je - s obzirom na sve okolnosti pod kojima je ovaj postupak vođen - u skladu sa odredbom člana 207. Porodičnog zakona - o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. ( Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 907/06 od 19.05.2006. godine )
NASLEDNICI I STARATELJ (Član 218. Porodičnog zakona)
211. Samo naslednici tužioca mogu produžiti započeti postupak za razvod braka radi dokazivanja osnovanosti tužbe. Za naslednike tuženog takvo pravo nije ustanovljeno. Iz obrazloženja: Tužilja je protiv tuženog - kako proizilazi iz spisa predmeta - podnela tužbu za razvod braka oktobra meseca 1995. godine. Tuženi se protivio razvodu braka, a umro je septembra meseca 1997. godine, pre nego što je doneta odluka o podnetom zahtevu za razvod braka. Tužilja je novembra meseca 1997. godine podneskom povukla tužbu. Majka pokojnog tuženog je, oktobra meseca 1997. godine, podneskom predložila da se postupak za razvod braka nastavi. Prvostepeni sud pravilno je postupio kada je konstatovao povlačenje tužbe za razvod braka. Pravilno je i stanovište nižestepenih sudova da majka pokojnog tuženog nije ovlašćena da, nakon smrti tuženog, produži već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe, jer - u smislu člana 85. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima - samo naslednici tužioca mogu produžiti već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe. Takvo pravo nije propisano i za naslednike tuženog. Zbog toga nisu osnovani navodi revizije da je majka tuženog, kao staralac maloletnih naslednika tuženog, bila ovlašćena da traži produženje započetog postupka. Iz iznetih razloga, a primenom čl. 393. i 400. Zakona o parničnom postupku, revizija se kao neosnovana odbija. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3008/98 od 8.07.1998. god.)
TUŽBA ZA RAZVOD BRAKA (Član 219. Porodičnog zakona)
212. Po tužbi za razvod braka, a u slučaju neuspešnog pokušaja mirenja i nagodbe, sud u nastavku postupka ne može odlučivati o delu tužbenog zahteva za deobu zajdničke imovine, već će raspravljanje o tome izdvojiti u posebnu parnicu. - 160 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Tužilja je pokrenula postupak za razvod braka tužbom kojom je tražila da se razvede brak između parničnih stranaka, odluči o vršenju roditeljskog prava i načinu viđanja maloletnog deteta sa ocem – tuženim. kao i da se utvrdi šta predstavlja zajedničku imovinu parničnih stranaka i deobu zajedničke imovine. Kako je u konkretnom slučaju, podneta tužba za razvod braka, a pokušaj mirenja između parničnih stranaka nije uspeo, niti je nakon toga među parničnim strankama uspela nagodba, to prvostepeni sud u nastavku postupka ne može odlučivati o delu tužbenog zahteva za deobu zajedničke imovine. Raspravljanje po tužbi za deobu imovine razdvojiće se u posebnu parnicu. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 6156/2006 od 2.11.2006. god.)
NASLEDNICI I STARATELJ (Član 220. Porodičnog zakona)
213. Osnovan je bio tužbeni zahtev pok. tužioca za razvod braka kada sud utvrdi da je došlo do trajnog poremećaja bračnih odnosa supružnika, prestanka emotivne veze te da nema namere za povlačenjem tužbe. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je osnovana tužba kojom je tražen razvod braka između sada pok. tužioca i imenovane tužene, zaključen 15.12.2004. godine. Okružni sud potvrdio je, po žalbi tužene, presudu Opštinskog suda. Brak supružnika zaključen je 15.12.2004. godine i iz ovog braka nije bilo zajedničke dece. Ubrzo je došlo do poremećaja bračnih odnosa koji je dobio trajni karakter i bračna zajednica prestala je jula 2005. godine. Tužilac je nakon toga podneo tužbu, da bi u toku trajanja spora izvršio samoubistvo, a spor nastavili tužiočevi brat i sestra, jer imaju pravni interes za utvrđenje osnovanosti tužbenog zahteva za razvod braka. Saslušavanjem stranaka i svedoka nesumnjivo je utvrđeno da su ubrzo posle zaključenja braka supružnici počeli uzajamno da se žale kod rođaka, prijatelja i suseda na međusobne odnose, ističući da su nezadovoljni. Sada pok. tužilac je očekivao da će supruga voditi domaćinstvo, unositi zaradu u zajednicu, više vremena provoditi zajedno i imati zajedničke aktivnosti, ali je sve to izostalo. Ritam života je izmenjen kada je tužena dovela mlađeg sina iz prethodnog braka čije životne navike suprug nije mogao da prihvati jer je redovno tražio novac za džeparac, letovanje u inostranstvu, a imao je novčane izdatke i za njenog starijeg sina. Tužena je napustila stan supruga i odnela svoje stvari ali su zadržali povremene kontakte, bez namere da se izmire, a tužba povuče. Dakle, došlo je do trajnog poremećaja bračnih odnosa, prestanka emotivne veze i odsustva namere za povlačenjem tužbe, a do smrti pok. tužilac nije povukao tužbu, za šta je bilo vremena. To ukazuje na odlučnost da se brak i razvede. (Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž 1479/07 od 12.03.2007. godine) - 161 -
PORODIČNO PRAVO
PUNOMOĆNIK (Čl. 221. Porodičnog zakona)
214. Advokat za sastavljanje tužbe za razvod braka mora imati ovlašćenje koje ima sudsku overu, inače je tužba neuredna je, pa će se odbaciti. Iz obrazloženja: Tužilja je ovlastila advokata za podnošenje tužbe za razvod braka, ali ovlašćenje nema sudsku overu, pa je rešenjem prvostepenog suda odbačena kao neuredna. Ovakva odluka je u skladu sa zakonskom odredbom iz čl. 221. st 1. Porodičnog zakona koja propisuju da punomoćje koje se prilaže iz tužbu mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u brakorazvodnom sporu i izričito navedeno iz kojih Zakonom predviđenih razloga se traži razvod braka. (Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. 2564/08 od 05.12.2008. godine)
POBIJANJE PRESUDE (Član 227. Porodičnog zakona)
215. Nije dozvoljena revizija u sporu između zakonskog naslednika tužilje protiv tuženog radi utvrđenja da je osnovana tužba podneta od strane pravnog prethodnika tužilje radi razvoda braka sa tuženim. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može se pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka - član 227. stav 2. Porodičnog zakona. Saglasno tome, parnične stranke u postupku razvoda braka po njegovom pravnosnažnom okončanju ne mogu pobijati presudu vanrednim pravnim lekovima. U konkretnom slučaju spor se vodi između zakonskog naslednika tužilje protiv tuženog radi utvrđenja da je osnovana tužba podneta od strane pravnog prethodnika tužilje radi razvoda braka sa tuženim. Dakle, ni pravni prethodnik tužilje ne bi mogla izjaviti reviziju kao vanredni pravni lek protiv odluke donete u postupku razvoda braka, pa ni njeni zakonski naslednici ne mogu koristiti ovu zakonsku mogućnost. - 162 -
PORODIČNO PRAVO Zato revizija tužilje, u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena jer je izjavljena protiv presude protiv koje se ne može izjaviti. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 3149/10 od 02.09.2010. godine)
216. U bračnom sporu pravnosnažna presuda ne može se pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništaju ili razvodu braka. Stoga će se, kao nedozvoljena, odbaciti revizija izjavljena protiv presude o poništaju braka. Iz obrazloženja: Vrhovni sud Srbije je - odlučujući o reviziji tužene u smislu čl. 401. i 403. Zakona o parničnom postupku - našao da ista nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Prema odredbi člana 227. stav 2. Porodičnog zakona, pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može se pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka. Kako se revizijom tužene pobija odluka o poništenju braka, ista - na osnovu člana 227. stav 2. ovog Zakona - nije dozvoljena, pa je Vrhovni sud Srbije - imajući u vidu odredbe člana 401. Zakona o parničnom postupku - odlučio kao u izreci. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1024/06 od 24.05.2006. godine)
POSREDOVANJE U BRAČNOM SPORU (Član 231. Porodičnog zakona)
217. Rukovođenje posredovanjem predstavlja i pozivanje (samo) tužilje od strane suda i uzimanje njene izjave da ne pristaje na posredovanje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka učinjena je ukoliko je isti sudija postupao i u kasnijoj fazi postupka. Iz obrazloženja: Pobijane presude su donete uz bitne povrede odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1. i 7. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud - na osnovu člana 372. stav 2. istog Zakona - pazi po službenoj dužnosti. Tužbom je, naime, pokrenut postupak u bračnom sporu, koji predviđa postupak posredovanja, koji se redovno i sprovodi u postupku u bračnom sporu ( član 230. stav 1. Porodičnog zakona ). Posredovanje, po pravilu, sprovodi sud ( član 231. stav 1. ovog Zakona ), tako što se uz poziv na ročište za posredovanje dostavlja i tužba ( član 231. stav 2. istog Zakona ). - 163 -
PORODIČNO PRAVO Prvostepeni sud nije tako postupio, već je - primivši tužbu - samo pozvao tužilju, koja je - na zapisniku od 25.10.2005. godine - izjavila da ne pristaje na posredovanje, te je sud tada na istom zapisniku doneo rešenje da se posredovanje ne sprovodi. Nakon toga, isti sudija dalje postupa, pribavlja nalaz i stručno mišljenje Centra za socijalni rad ( član 270. Zakona ), drži glavnu raspravu i donosi pobijane presude. Na taj način, prvostepeni sud je nezakonitim postupanjem učinio bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku. Naime, tačno je da je posredovanje dobrovoljno ( član 3. Zakona o posredovanju - medijaciji ) i da se posredovanje u bračnom sporu ne sprovodi ako jedan od supružnika ne pristane na posredovanje ( član 230. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona ), ali sud - prilikom sprovođenja posredovanja zakazuje ročište kada suprotnoj strani dostavlja tužbu ( član 231. stav 2. Porodičnog zakona ). To prvostepeni sud nije učinio, jer nije zakazao ročište, nije pozvao tuženika niti mu je tada dostavio tužbu, čime je povredio pravo tuženika iz člana 4. Zakona o posredovanju - medijaciji ( jednakost i ravnopravnost stranaka ), pa takvim nezakonitim postupanjem tuženiku nije data mogućnost da raspravlja pred sudom. U toku daljeg postupka prvostepeni sud čini bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, jer - protivno odredbi člana 231. stav 3. Porodičnog zakona - isti sudija koji je rukovodio posredovanjem donosi u kasnijoj fazi pobijane odluke, što je izričito zabranjeno navedenom odredbom. Naime, ovom odredbom je propisano da sudija koji rukovodi posredovanjem ne može učestvovati u donošenju odluke u nekoj kasnijoj fazi postupka, osim ako je posredovanje uspelo. Prema stavu Okružnog suda, pozivanje tužilje od strane suda i uzimanje njene izjave da ne pristaje na posredovanje, predstavlja rukovođenje posredovanjem i taj sudija više ne može učestvovati u donošenju odluka u nekoj kasnijoj fazi postupka. Postupanjem istog sudije u kasnijoj fazi postupka, sud je bio nepropisno sastavljen čime je učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. (Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 2. 21/06(1) od 22.09.2006. godine)
218. Rukovođenje posredovanjem predstavlja i pozivanje samo tužilje od strane suda i uzimanje njene izjave o nepristajanju na posredovanje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka je učinjena ukoliko je isti sudija postupao i u kasnijoj fazi postupka. Iz obrazloženja: Na bitne povrede odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1. i 7. Zakona o parničnom postupku, uz koje su donete pobijane presude, drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 372. stav 2. istog Zakona. Bračni spor pokrenut tužbom predviđa postupak posredovanja (član 230. stav 1. Porodičnog zakona), koji, po pravilu, sprovodi sud (član 231. stav 1. Porodičnog zakona) tako što se uz poziv na ročište za posredovanje dostavlja i tužba (član 231. stav 2. Porodičnog zakona). - 164 -
PORODIČNO PRAVO Prvostepeni sud je, primivši tužbu, pozvao samo tužilju, koja je na zapisnik izjavila da ne pristaje na posredovanje. Na tom zapisniku sud je doneo rešenje da se ne sprovodi posredovanje u ovoj pravnoj stvari. Postupajući i nakon toga, isti sudija pribavlja nalaz i stručno mišljenje Centra za socijalni rad (shodno članu 270. Porodičnog zakona), drži glavnu raspravu i donosi pobijane presude. Nezakonitim postupanjem, na taj način prvostepeni sud je učinio bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku. Naime, iako je posredovanje dobrovoljno (član 3. Zakona o posredovanju - medijaciji), kao i bez obzira što se ono u bračnom sporu ne sprovodi ako jedan od supružnika ne pristane na posredovanje (član 230. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona), sud - prilikom sprovođenja posredovanja - zakazuje ročište kada suprotnoj strani dostavlja i tužbu (član 231. stav 2. Zakona). To prvostepeni sud nije učinio - nije zakazao ročište, nije pozvao tuženika niti mu je dostavio tužbu, čime je povredio pravo tuženika iz člana 4. Zakona o posredovanju - medijaciji (jednakost i ravnopravnost stranaka). Takvim nezakonitim postupanjem tuženiku nije data mogućnost da raspravlja pred sudom. U toku daljeg postupka, prvostepeni sud čini bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, jer - protivno članu 231. stav 3. Porodičnog zakona - isti sudija koji je rukovodio posredovanjem donosi pobijane odluke u kasnijoj fazi, što je izričito zabranjeno naznačenom odredbom (sudija koji rukovodi posredovanjem ne može učestvovati u donošenju odluke u nekoj kasnijoj fazi postupka, osim ako je posredovanje uspelo). Pri svemu tome, pozivanje tužilje od strane suda i uzimanje njene izjave da ne pristaje na posredovanje, predstavlja rukovođenje posredovanjem i to sudiju eliminiše iz donošenja odluka u nekoj kasnijoj fazi postupka. Na taj način je sud bio nepropisno sastavljen, čime je učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 221/2006(1) od 22.09.2006. god.)
POZIV NA MIRENJE (Član 235. Porodičnog zakona)
219. Nema mirovanja postupka u parnici radi razvoda braka, kada tužilac nije pristupio na ročište za mirenje bračnih drugova. Iz obrazloženja: U smislu člana 357. stav 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. list SRS", br. 22/80, 24/84, 11/88 i 22/93) propisano je da ako jedan ili oba bračna druga iako su uredno pozvani, izostanu sa ročišta za pokušaj mirenja, sud će s obzirom na sve okolnosti oceniti da li će zakazati novo ročište za pokušaj mirenja ili će smatrati da mirenje nije uspelo. Prema tome, u konkretnom slučaju budući da tužilac nije pristupio ročištu za mirenje bračnih drugova sud je bio ovlašćen utvrditi da mirenje nije uspelo ili pak zakazati novo ročište za pokušaj mirenja, a ni u kom sluča- 165 -
PORODIČNO PRAVO ju nije bilo mesta nastapanju mirovanja postupka, pa je prvostepeni sud donoseći sporno rešenje pogrešno primenio materijalno pravo, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 216. stav 1. u vezi člana 354. stav 1. ZPP. (Iz rešenja Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici, Gž. 91/97 od 20.02.1997. god.)
TUŽBA RADI UTVRĐIVANJA OČINSTVA (Član 251. Porodičnog zakona)
220. Ukoliko se tuženi, u sporu za utvrđivanje očinstva, bez opravdanih razloga ne odazove pozivima za izvođenje dokaza veštačenjem krvnih grupa i RH faktora, sud će presudom odlučiti o tužbenom zahtevu i bez izvođenja ovog dokaza na osnovu ostalih utvrđenih činjenica, pri čemu je dužan da oceni i ovakvo ponašanje tuženog. Iz obrazloženja: Tokom postupka je utvrđeno da je tuženi u dužem vremenskom periodu pre rođenja deteta, ovde mlt. tužilje, kao i u vreme začeća tužilje, sa tužiljom održavao kontinuirane intimne odnose, kao i da tužilja, osim sa tuženim, u istom periodu, nije održavala intimne odnose ni sa jednim drugim muškarcem, na osnovu čega je prvostepeni sud pravilno ustanovio da je tuženi prirodni otac mlt. tužilje NŠ. Sve to nakon što je pravilno ocenio iskaze saslušanih svedoka - A.A, R.J, S.K, R.K, M.M, Lj.K i O.I, koji imaju neposrednih i pouzdanih saznanja o činjenicama koje su od značaja za donošenje zakonite i pravilne odluke u ovom postupku, odnosno o postojanju i prirodi veze tužilje i tuženog, te iste u potpunosti prihvatio, jer su dati na jasan, logičan, iskren i uverljiv način i jer su u bitnim elementima saglasni ostalim izvedenim dokazima kojima je sud poklonio veru i dao dokaznu snagu (između ostalog, i iskazu tužilje kao stranke), dajući pri tom za to valjane razloge, pa su svi suprotni navodi žalbe tuženog, koji se u ovom delu svode na osporavanje ocene izvedenih dokaza, a za koju ovaj sud nalazi da je pravilno izvršena, u svemu u skladu sa odredbama člana 7. i člana 8. ZPP-a, ocenjeni kao neosnovani, kao i navodi njegove žalbe kojima polemiše poimanjem reči "intima" - prvostepeni sud je u konkretnom slučaju pravilno primenio termin "intimni" odnosi, u značenju polnih odnosa, čije postojanje je, kao odlučujuću činjenicu u postupku za utvrđivanje očinstva, pouzdano utvrdio pravilnom ocenom izvedenih dokaza, a na osnovu kojih je činjenično stanje, za donošenje zakonite i pravilne odluke o predmetnom delu tužbenog zahteva, već u dovoljnoj meri bilo raspravljeno, i bez izvođenja dokaza medicinskim veštačenjem osobina krvnih grupa i RH faktora, u konkretnom slučaju i HLA sistema, uključujući i primenu DNK metode. Sa ovim u vezi, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je mimoišao izvođenje dokaza navedenim medicinskim veštačenjem, koji dokaz je inače, u ovakvom sporu, po pravilu dužan da izvede, kao i izvođenje dokaza saslušanjem tuženog kao stranke, pravilno ceneći njegovo držanje i ponašanje tokom postupka, odnosno pasivnost ispoljenu kroz činjenicu da se, bez opravdanih razloga, nije odazvao ni na jedan od tri zakazana termina za medicinsko veštačenje, čak ni na onaj koji je sam inicirao, zbog čega se ono nije moglo obaviti, kao i činjenicu da nije pristupio ni na jedno od zakazanih ročišta za glavnu raspravu, na koja je bio uredno pozivan. (Presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2113/2008 od 04.09.2008) - 166 -
PORODIČNO PRAVO
221. Odluka nižestepenih sudova, kojom se odbija zahtev tužilje radi utvrđivanja očinstva i isplate doprinosa za izdržavanje, je pravilna. Ovo zbog toga jer je odluka zasnovana na činjenicama ustanovljenim veštačenjem nadležnih institucija koje poslove tih veštačenja profesionalno vrše. Iz obrazloženja: Veštačenjem na okolnost utvrđivanja očinstva tuženog od strane Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo iz B. preko tipizacije DNK utvrđeno je da su kumulativni indeksi očinstva i verovatnoće očinstva 0%, te da tuženi nije otac maloletne tužilje. Veštačenjem Biološkog fakulteta u B. - centra za primenu i razvoj PCR-a, utvrđeno je da se od analiziranih 12 genskih lokusa tuženi po šest genskih lokusa isključuje kao mogući biološki otac maloletne tužilje, a isključenje biološkog očinstva se vrši u slučajevima kada dete na dva ili više lokusa nema odgovarajući "odgovor" naznačenog oca. Tuženi se po šest genskih lokusa na DNK ne poklapa kao mogući biološki otac maloletne tužilje odnosno nije biološki otac maloletne tužilje. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi nije prirodni otac maloletne tužilje, te da - samim tim - nije u obavezi, u smislu 154. Porodičnog zakona, da je izdržava. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 375/07 od 21.02.2007. godine)
222. Ako tuženi bez opravdanog razloga odbije da se podvrgne veštačenju krvnih grupa i RHfaktora, kao i drugom medicinskom veštačenju, sud će odlučiti o tužbenom zahtevu za utvrđivanje očinstva bez izvođenja ovih dokaza i na osnovu ostalih utvrđenih činjenica, pri čemu će se ceniti i ovakvo ponašanje tuženog. Iz obrazloženja: Maloletni tužilac je začet u vreme postojanja polnih odnosa između tužilje i tuženog, u kom periodu tužilja nije imala takve odnose sa drugim licima. U toku postupka, tuženi je odbio da se podvrgne veštačenju metodom krvnih grupa i RH- faktora, kao i medicinskim metodama utvrđivanja očinstva. Na ovako ustanovljeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i utvrdili da je tuženi prirodni otac deteta. Revizijski navod da je sud odbijanje tuženog da se odazove veštačenju uzeo kao jedini dokaz o njegovom očinstvu, ne ceneći i druge relevantne dokaze - je neosnovan. Po stavu Vrhovnog suda, ukoliko se tuženi ne odazove pozivu za veštačenje krvnih grupa i RH-faktora, sud će odlučiti o tužbenom zahtevu bez izvođenja ovih dokaza, na osnovu ostalih utvrđenih činjenica, a pri tome će ceniti ovakvo ponašanje tuženog. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su u odsustvu ovih dokaza primenili pravilo o teretu dokazivanja (član 221a ZPP), kojim je određeno da svaka stranka u postupku snosi teret dokazivanja činjenica koje joj po materijalnom pravu idu u prilog. Imajući u vidu da je tuženi bez opravdanog razloga u ovom postupku odbio da se podvrgne veštačenju krvnih grupa i RH- faktora, kao i drugom medicinskom veštačenju, to su nižestepeni sudovi cenili ovakvo ponašanje tuženog i primenom drugih dokaznih sredstava, polazeći od prava stranaka na pravnu zaštitu, utvrdili očinstvo na naznačeni način. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Revizija br. 289/05 ) - 167 -
PORODIČNO PRAVO
223. U sporu radi utvrđivanja očinstva kao stranke moraju učestvovati lice čije se očinstvo utvrđuje, dete i majka deteta u smislu člana 369. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, pa ako tužbom za utvrđivanje očinstva nisu kao tužioci i tuženi obuhvaćena sva lica iz navedene zakonske odredbe, sud je dužan da pozove tužioca da tužbu proširi i na ostala lica koja se ne mogu protiviti proširenju tužbe u smislu člana 370. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, a ako tužilac ne postupi po pozivu suda, tj. tužbu ne proširi na lica koja tužbom nisu obuhvaćena, ili ako ta lica ne pristupe tužbi kao novi tužioci, sud je dužan da o tome obavesti organ starateljstva i odredi mu rok u kome taj organ treba da reaguje u smislu člana 370. stav 3. citiranog Zakona. (Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. br. 1038/98 od 21.08.1998. god.)
TUŽBA RADI OSPORAVANJA OČINSTVA (Član 252.Porodičnog zakona)
224. Rokovi za podizanje tužbe radi osporavanja očinstva u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu Porodičnog zakona, nakon njegovog stupanja na snagu imaju se računati po odredbama Porodičnog zakona. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom, utvrđeno je da lice označeno kao otac maloletnog detata to nije, već je u pitanju treće lice, te je naloženo matičaru opštine da u matičnoj knjizi rođenih kao oca upiše to lice, te izbriše lice koje je prethodno bilo označeno. Drugostepenim rešenjem je ukinuta navedena prvostepena presuda, a po reviziji tužioca VSS je našao da je ista osnovana. Drugostepeni sud ocenjujući blagovremenost ove tužbe, po nalaženju VSS je pogrešno primenio materijalno pravo jer blagovremenost tužbe nije cenio prema odredbama čl.252. st. 4. u vezi čl.361. Porodičnog zakona, a koji zakon je stupio na snagu pre donošenja odluke o žalbi. Odredbom čl.357. Porodičnog zakona je propisano da se njegove odredbe primenjuju na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene tog zakona (1.07.2005. godine), osim ako tim zakonom nije drugačije određeno, te da se sudski odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima nastavlja prema odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana primene tog zakona doneta prvostepena odluka. To znači da se u ovom slučaju i u žalbenom postupku primenjuje stari zakon, osim u pogledu rokova za podizanje tužbi, budući da je član 361. Porodičnog zakona propisao da se rokovi za podizanje tužbe propisani ovim zakonom primenjuju na sve slučajeve u kojima rokovi nisu istekli po odredbama tog zakona. Po Zakonu o braku i porodičnim odnosima bilo je propisano da neko lice može osporiti očinstvo nekom licu, za dete rođeno van braka, ukoliko istom tužbom traži i utvrđivanje svog očinstva, a da je rok za tužbu jedna godina od upisa spornog očinstva. Član 252. st.4 Porodičnog zakona propisuje da - 168 -
PORODIČNO PRAVO muškarac koji tvrdi da je otac deteta može podneti tužbu radi osporavanja očinstva muškarcu koji se po zakonu smatra ocem deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da je on otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od dana rođenja deteta. Ocem deteta rođenog van braka smatra se po Porodičnom zakonu (čl.45. st.4.) muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, odnosno čije je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom. Kako se po odredbama Porodičnog zakona tužba za osporavanje očinstva iz čl.252. st.4. može podneti u objektivnom roku od 10 godina od rođenja deteta, objektivni rok nije istekao (dete rođeno 1999. godine), do početka primene Porodičnog zakona, zbog čega se na ocenu blagovremenosti tužbe za osporavanje očinstva u ovoj parnici ne primenjuju odredbe čl.105. st.2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, već odredbe čl.252. st.4 u vezi čl.361. Porodičnog zakona. VSS je na osnovu svega iznetog, na osnovu čl.394. st.1. i čl.39. st.2. ranije važećeg ZPP-a ukinuo samo drugostepenu odluku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev.br.185/06 od 2.02.2006. god.)
ZASTUPANJE U PARNICI ZA UTVRĐIVANJE OČINSTVA (Član 257. Porodičnog zakona)
225. Ako je stranka lično podnela tužbu, a zatim angažovala punomoćnika za zastupanje tokom postupka, punomoćje koje se odnosi na zastupanje u parnici za utvrđivanje očinstva – ukoliko je navedena vrsta tužbe i osnov tužbenog zahteva - je uredno, iako nije overeno. Iz obrazloženja: Tužilja je lično u svoje ime i kao zakonski zastupnik maloletne tužilje čije utvrđenje očinstva traži podnela tužbu za utvrđivanje očinstva. Nakon nekoliko održanih ročišta za glavnu raspravu, tužilja je angažovala punomoćnika advokata radi zastupanja u parnici za utvrđivanje očinstva, navodeći vrstu tužbe i osnov tužbenog zahteva. Punomoćje nije overeno. Tuženi je ukazao na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku (na koju inače i sud pazi po službenoj dužnosti), a koja se tiče urednosti punomoćja za zastupanje tužilje u sporu za utvrđivanje očinstva. Relevantna odredba: Ako tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu, a treba da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe - član 257. Porodičnog zakona. Kada parničnu radnju podnošenja tužbe za stranku nije učinio punomoćnik, već stranka lično, dok se punomoćnik pojavio tokom postupka (tek nakon nekoliko održanih ročišta za glavnu raspravu), njegovo punomoćje koje se odnosi na zastupanje u parnici za utvrđivanje očinstva koja je već pokrenuta, je uredno ako sadrži vrstu tužbe i osnov tužbenog zahteva, iako nije overeno. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1052/09 od 08.04.2009. godine) - 169 -
PORODIČNO PRAVO
TUŽBA ZA ZAŠTITU PRAVA DETETA (Član 263. Porodičnog zakona)
226. Iako je po svojoj pravnoj prirodi stvarno pravo, pravo stanovanja je kao pravo deteta konstituisano Porodičnim zakonom u njegovom najboljem interesu, pa se zato i ostvaruje u postupku za zaštitu prava deteta - na brz, poverljiv i efikasan način, uz aktivnu ulogu suda a po potrebi – i uz pribavljeno stručno mišljenje organa koji se bave socijalnim staranjem i dečijom zaštitom. Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev imenovane maloletne tužilje za konstituisanje prava stanovanja na stanu koji je vlasništvo njenog oca - tuženog, nižestepeni sudovi su odbili do njenog punoletstva. Ovakav zaključak zasnovali su na činjenici da je tuženi stan stekao na osnovu poklona od svoje majke, da maloletna tužilja (stara šest godina) živi sa zakonskom zastupnicom u drugom gradu, te da nije u njenom najboljem interesu da stanuje u stanu tuženog, a da bi to za njega predstavljalo očiglednu nepravdu. Vrhovni sud nije prihvatio stanovište nižestepenih sudova, posebno ukazujući na vrstu postupka u kojoj se raspravlja o pravu stanovanja u smislu odredaba Porodičnog zakona. Pravo stanovanja je (iako stvarno pravo) - pre svega, pravo deteta konstituisano u njegovom najboljem interesu, koje ima smisla ako se realizuje do punoletstva deteta, što je i zakonska odredba. Zbog toga se njegovo ostvarenje mora sprovoditi u postupku pred sudom u vezi sa porodičnim odnosima, a ne kao imovinsko-pravni zahtev. To pravo se mora ostvarivati u kratkom roku na brz, poverljiv, efikasan način uz aktivnu ulogu suda. Pošto se nesumnjivo radi o dečijem pravu, koje nije zaštićeno posebnim postupkom, a smešteno je u odeljak koji se tiče imovinskih prava, na osnovu ovlašćenja iz člana 263. stav 2. Porodičnog zakona - zaštita tog prava se ostvaruje po pravilima u sporu za zaštitu prava deteta. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1594/06(1) od 29.11.2006. godine)
TUŽBA ZA LIŠENJE RODITELJSKOG PRAVA (Član 264. Porodičnog zakona)
227. Ako je tužbu za lišenje roditeljskog prava podneo organ starateljstva, odluka o lišenju tog prava ne može biti zasnovana na nalazu i stručnom mišljenju direktora i radnika organa starateljstva, angažovanih kao veštaka. - 170 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: "Pravnosnažnom presudom okružnog suda od 9.5.2008. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda opštinskog suda od 7.2.2008. godine, kojom je tužena T.B. potpuno lišena roditeljskog prava prema maloletnoj kćerki A.B., rođenoj 17.9.2006. godine. Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužena pobija drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava i predlaže da se nižestepene presude ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije je našao da je revizija tužene osnovana. Prema sadržini spisa tužbu za potpuno lišenje roditeljskog prava tužene T.B. prema kćerki maloletnoj A.B., rođenoj 17.9.2006. godine, podneo je Centar za socijalni rad iz S., a čiji je zakonski zastupnik direktor S.O., koja je potpisala tužbu i zastupala tužioca u postupku. Činjenično stanje na osnovu koga je i doneta pravnosnažna presuda o potpunom lišenju roditeljskog prava tužene zasnovano je na nalazu i stručnom mišljenju Centra za socijalni rad iz S., od 12.12.2007. godine, koji je potpisala direktor S.O., psiholog. Pošto je tužbu za lišenje roditeljskog prava na osnovu člana 264. stav 2. Porodičnog zakona podneo organ starateljstva čiji je direktor S.O., osnovani su navodi revizije da S.O. nije mogla da bude veštak u ovom predmetu i da veštačenje kao stručni organ nije mogao da vrši tužilac, tako da su postojali uslovi za isključenje veštaka saglasno odredbama člana 253. u vezi sa članom 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koje odredbe se primenjuju i u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima saglasno odredbama člana 202. Porodičnog zakona." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 1963/08 od 27.04. 2008. godine)
KOLIZIJSKI STARATELJ I PRIVREMENI ZASTUPNIK DETETA (Član 265. Porodičnog zakona)
228. U sporu radi održavanja ličnih odnosa između maloletnog deteta i njegovih srodnika, pokrenutom po tužbi srodnika, sud će detetu postaviti kolizijskog staratelja, ukoliko se zakonski zastupnik deteta - njegov roditelj, protivi tužbi a sud zaključi da je u najboljem interesu deteta da ostvaruje kontakte sa tužiocima. Iz obrazloženja: Imenovana tužena, kao majka i zakonski zastupnik deteta, protivi se održavanju ličnih odnosa između tužilaca i maloletnog deteta, a da li je održavanje takvih odnosa u njegovom najboljem interesu ili nije - činjenično je pitanje, koje se upravo u ovoj parnici mora razrešiti. To znači da postoji mogućnost da se u parnici dođe i do zaključka da jeste u najboljem interesu maloletnog deteta da ostvaruje kontakte sa ovde tužiocima kao dedom i babom, iz čega bi proizašlo - 171 -
PORODIČNO PRAVO da bi, u tom slučaju, postojali suprotni interesi između majke deteta, kao zakonskog zastupnika i samog deteta. U takvom slučaju, Porodični zakon je u članu 265. propisao obavezu da se detetu za vođenje ovakve parnice postavi kolizijski staratelj, što prvostepeni sud u postupku nije uradio, a što se osnovano navodi i u žalbi tužioca. Na opisani način prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, a to je moglo imati za posledicu i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. (Iz Rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž.2 225/11(1) od 23.05.2011. godine)
DUŽNOST SUDA (Član 266. Porodičnog zakona)
229. Dete koje je navršilo 15 godina života može samostalno odlučivati o načinu održavanja ličnih odnosa sa roditeljem s kojim ne živi, bez potrebe za vođenjem sudskog postupka kojim bi se utvrdilo to pravo. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tuženog K.D. i zakonskog zastupnika maloletnih tužilaca Đ.S. razveden je i zajednička maloletna deca stranaka poverena su majci – Đ.S., na samostalno vršenje roditeljskog prava. Istom presudom obvezan je tuženi da doprinosi dečijem izdržavanju maloletnih tužilaca, a njihovo viđanje uređeno je tako što je određeno da će se deca sa ocem viđati svakog drugog vikenda, počev od petka u 18,00 sati do nedelje u 18,00 sati, tokom zimskog raspusta 10 dana i tokom letnjeg raspusta 30 dana. Ta presuda je pravnosnažna od 24. februara 2000. godine. Maloletni tužilac K.D. sada je učenik drugog razreda srednje škole. Veoma je emotivan i po prirodi miran. Nema problema sa autoritetom. Voli kompjuter i uživa u bavljenju programiranjem. U njegovom školovanju do sada nije bilo problema zbog loših ocena i izostajanja sa časova. Sve to rezultat je činjenice da maloletni K.D. probleme rešava povlačenjem, ali do te mere histerično da dobije napad agresije i plakanja. Maloletna tužilja K.S. učenica je prvog razreda srednje škole. Ona je društvena i kreativna mlada osoba. Emotivno je vezana za porodicu, a slobodno vreme provodi tako što piše pesme. Ispoljila je probleme u ponašanju, sukobljavala se sa autoritetima, teško joj je da poštuje pravila i sklona je konfliktima. Reaguje impulisivno. Problem u njenom školovanju manifestuje se u izostajanju sa nastave. Maloletni tužioci u tužbi zahtevaju da se zajedno viđaju sa tuženim, svojim ocem, po njihovom međusobnom dogovoru, bez ograničenja i prisustva stručnih radnika. Posle razvoda braka svojih roditelja, maloletni tužioci su teško preživljavali konflikte između njih, što je vremenom prouzrokovalo probleme u ponašanju dece i probleme u njihovom školovanju. Konstatujući sve te probleme, Centar za socijalni rad Grada Z. doneo je rešenje o kolektivnom nadzoru nad vršenjem roditeljskog prava majke maloletnih tužilaca, ovde njihovog zakonskog zastupnika Đ.S. Pomenuto rešenje je doneto 2. februara 2010. godine i od tada zakonski zastupnik maloletnih tužilaca ispunjava sve naloge iz tog rešenja, ali je otpor prema stručnim radnicima Centra za socijalni rad i saradnji uopšte i dalje evidentan. Zbog toga Centar za socijalni rad smatra da maloletne tužioce i njihove roditelje treba uputiti na porodičnu terapiju zbog - 172 -
PORODIČNO PRAVO dugotrajno konfliktnih odnosa, kako između bivših supružnika tako između oca i dece, kao i zbog problema koje deca pokazuju u školi i u poštovanju autoriteta uopšte. Prvostepeni sud je na osnovu odredaba čl. 266. stav 3. i 61. stav 1. Porodičnog zakona zaključio da je najbolji interes maloletnih tužilaca da sa tuženim kontaktiraju po njihovom međusobnom dogovoru i da nije osnovan zahtev tuženog da sud precizno odredi termine i mesto viđanja između njega i maloletnih tužilaca. Na osnovu takvog zaključka usvojio je tužbeni zahtev, a tuženi je protiv takve presude izjavio žalbu. Po shvatanju Apelacionog suda, ovakav pravni zaključak prvostepenog suda nije pravilan. Naime, zahtev da sud donese presudu u kojoj će se konstatovati da će maloletni tužioci sa tuženim kontaktirati po međusobnom dogovoru ne predstavlja zahtev za uređenje ličnih odnosa na drugačiji način, već zahtev za prestanak intervencije suda u uređivanju ličnih odnosa dece i oca, na osnovu činjenice da su deca starija od 15 godina. Stoga se osnovano u žalbi tuženog navodi da je ova parnica nepotrebna jer je pravo dece starije od 15 godina da održavaju lične kontakte sa ocem po međusobnom dogovoru izvorno zakonsko pravo i nije potrebna sudska intervencija. Neosnovan je žalbeni navod tuženog da se moraju precizno odrediti termini i mesto viđanja sa decom, s obzirom na to da lični kontakti dece starije od 15 godina i roditelja zavise od njihovih želja i ne može se prinudno izvršiti odluka za održavanjem ličnih kontakata drugačija od njihove želje. Neosnovan je navod da se na ovaj način podređuju interesi dece njihovim željama, jer deca koja su navršila 15 godina mogu u pogledu održavanja ličnih kontakata sa roditeljem s kojim ne žive da odluče šta žele i šta je njihov najbolji interes. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2. 95/11 od 16.02.2011. godine)
230. Na postojanje interesa da se maloletna deca razdvoje te da jedno bude povereno majci, a drugo ocu mora ukazivati postojanje posebnih okolnosti. Iz obrazloženja: Imajući u vidu predlog i mišljenje nadležnog Centra za socijalni rad, a polazeći od odredbi člana 266. Porodičnog zakona i člana 3. st. 1. i 2. Konvencije o pravima deteta - drugostepeni sud je zaključio da je u najboljem interesu dece da maloletni sinovi ostanu kod tuženog i da u odnosu na njih tuženi vrši samostalno roditeljsko pravo, što je i želja dece. Maloletna ćerka je, zbog uzrasta, više upućena na majku sa kojom provodi dosta vremena, te bi njeno izdvajanje iz sredine u kojoj dobro funkcioniše i odvajanje od majke moglo da ostavi posledice na psihofizički razvoj i protivno njenom najboljem interesu. Zbog toga je drugostepeni sud i poverava na samostalno vršenje roditeljskog prava tužilji. Revident neosnovano ukazuje da se drugostepenom odlukom štiti isključivo lični interes tužilje, a ne najbolji interes dece jer tužilja nema uslova za vršenje roditeljskog prava za razliku od tuženog. Naime, zanemaren je prvenstveni interes dece da budu zajedno, u kom smislu postoje i predlog i mišljenje Centra za socijalni rad. Međutim, drugostepeni sud je pravilno ocenio značaj činjenice da maloletna deca stranaka, ukoliko je moguće, treba da žive zajedno. Ali, pravilno zaključuje da to što nisu svi troje povereni jednom roditelju neće ostaviti posledice na njihov razvoj - svaki vikend će provoditi zajedno kod jednog od roditelja, kao i ceo zimski i letnji raspust, što će im omogućiti da neguju međusobnu bliskost i razvijaju svoje odnose u najboljem pravcu. - 173 -
PORODIČNO PRAVO Za pravilan psihofizički razvoj dece jeste najbolje da se deca ne razdvajaju, osim ako postoje posebne okolnosti iz kojih bi proizilazio njihov interes da jedno bude povereno majci, a drugo ocu. U tom smislu, a imajući u vidu činjenicu da maloletna ćerka već živi u domaćinstvu sa majkom, koja ima uslova za samostalno vršenje roditeljskog prava i faktički ga i vrši, da je pošla u školu i da u životnom i radnom okruženju dobro funkcioniše, drugostepeni sud pravilno zaključuje da bi svaka promena mogla ostaviti posledice na njen psihofizički razvoj, što je suprotno njenim interesima. Nasuprot navodima revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, drugostepeni sud se isključivo rukovodio interesima maloletne dece u datim okolnostima. Za ovakvo odlučivanje drugostepenog suda, koje prihvata i revizijski sud, značajna je i činjenica da parnične stranke od 11.09.2008. godine faktički i vrše samostalno roditeljsko pravo na način kako je to uređeno pobijanom presudom. (Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2279/2010 od 04.03.2010. godine)
231. Ako su ispunjene sve bitne okolnosti od značaja za pravilan fizički i emotivni razvoj deteta, a pre svega želja roditelja i deteta da ono ostane sa roditeljem kome je privrženo i sa kojim ima prisan odnos, tada je odluka suda da taj roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo, iako nije psihofizički sposoban za staranje, doneta u najboljem interesu deteta. Utvrđene okolnosti to opravdavaju. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Stranke su zaključile brak 16.10.1993. godine trajao je do 05.06.1996. godine. Iz tog braka imaju sina rođenog 1993. godine, koji je sudskom odlukom poveren ocu na negu, čuvanje i vaspitanje. Tri godine nakon prestanka braka, bivši supružnici su zasnovali vanbračnu zajednicu u kojoj je 04.10.2001. godine rođena imenovana maloletna ćerka. Vanbračna zajednica je prestala 19.04.2004. godine, kada je tužilja napustila supruga i sina i sa njihovom zajedničkom maloletnom ćerkom otišla kod svojih roditelja. Maloletna ćerka poverena je na dalju brigu i vaspitanje ocu - tuženom rešenjem nadležnog Centra za socijalni rad od 15.09.2004. godine. Od tada je boravila kod oca sve do 29.11.2006. godine, kada je zbog operacije ciste na vratu ostala sa majkom u bolnici. Nakon ove operacije, ona je - po svojoj želji - prešla da živi kod majke, koja je u međuvremenu zasnovala vanbračnu zajednicu. Dobro se slaže sa majkom i njenim sadašnjim suprugom, kao i sa imenovanim maloletnim bratom, koji je poveren na staranje ocu, a sa kojim se redovno viđa, budući da oboje naizmenično posećuju svoje roditelje. Pohađa predškolsku ustanovu, prilagodila se i stekla prijatelje u novom okruženju. Tužilja je po zanimanju krojačica, zaposlena je, ostvaruje mesečnu zaradu i dodatne prihode. Njen suprug je u radnom odnosu i ostvaruje stalne novčane prihode, poseduje jednosoban stan u kome živi zajedno sa tužiljom i maloletnom ćerkom i ima obavezu izdržavanja prema svoje dvoje dece, koja žive sa majkom. Tuženi je u radnom odnosu i ostvaruje stalne novčane prihode. U međuvremenu je zasnovao bračnu zajednicu i živi u dvosobnoj kući (lično vlasništvo) sa svojim navedenim maloletnim sinom i sinom sadašnje supruge iz prvog braka. - 174 -
PORODIČNO PRAVO Ni jedan od roditelja ne poseduje odgovarajuće uslove za stanovanje dece, s tim što u domaćinstvu tuženog živi dvoje dece približno istog uzrasta, a povremeno dolazi i ćerka njegove sadašnje supruge. Prema mišljenju nadležnog Centra za socijalni rad, otac je stabilna i odgovorna ličnost, dok se kod majke ispoljava nedovoljna zrelost za roditeljsku ulogu i nedostatak osetljivosti za potrebe deteta, zbog čega maloletnu ćerku treba poveriti ocu koji je u toku postupka pokazao veću odgovornost i spremnost za prihvatanja roditeljske uloge. Prema zapažanju ovog organa, maloletna ćerka izražava jače emocije prema majci, sa kojom ima prisan odnos. Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zajedničku maloletnu ćerku parničnih stranaka poverili tužilji kao majci na dalju negu, čuvanje i vaspitanje, istovremeno uredivši i način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, rukovodeći se najboljim interesom deteta. Roditeljsko pravo je lično pravo, a vrši se isključivo u najboljem interesu deteta. Sadržina roditeljskog prava obuhvata staranje o detetu, čuvanje i podizanje, vaspitanje i obrazovanje, njegovo zastupanje i izdržavanje, kao i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Sva ova prava i dužnosti ima roditelj kome je dete povereno, čime se drugi roditelj, koji ne živi sa detetom, ne lišava roditeljskog prava. Članom 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta, predviđeno je da su u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, od prvenstvenog značaja najbolji interesi deteta. Stavom 2. istog člana predviđeno je da će se detetu obezbediti takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja i drugih lica koja su za dete odgovorna. Ova obaveza preuzeta je članom 6. Porodičnog zakona kojom je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, a članom 266. istog Zakona propisano je da je sud uvek dužan da se u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odn. lišenje roditeljskog prava - rukovodi najboljim interesom deteta. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2075/08 od 28.08.2008. godine)
232. Odluku o vršenju roditeljskog prava posle razvoda braka sud će doneti na bazi sveobuhvatne ocene najboljeg interesa deteta. Ako je dete navršilo deset godina potrebno je uzeti u obzir i njegovo mišljenje. Iz obrazloženja: Iako su nižestepene odluke su zasnovane na Porodičnom zakonu, ipak tužbeni zahtev, postupanje suda i razlozi nižestepenih odluka nisu usaglašeni sa suštinskim promenama koje je ovaj Zakon uveo u regulativi roditeljskog prava, odnosima roditelja i dece i pravima deteta. Odredbama čl. 75. do 78. ovog Zakona, propisana su pravila o vršenju roditeljskog prava, koje se realizuje kao zajedničko ili samostalno vršenje roditeljskog prava. Za razliku od ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, Porodični zakon ne određuje izmenu ranije sudske odluke o čuvanju i vaspitanju dece, već propisuje donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava, s tim da zbog promenjenih okolnosti sud može da odluči o promeni načina vršenja roditeljskog prava. - 175 -
PORODIČNO PRAVO Polazeći od nesporne činjenice da u ovom slučaju stranke kao roditelji ne vode zajednički život, da nema sporazuma o vršenju roditeljskog prava, da postoji ranija sudska odluka o poveravanju deteta na čuvanje i vaspitanje majci u režimu ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima i da se tužilac pozvao na promenjene okolnosti, sudovi su bili dužni da - rukovodeći se najboljim interesom deteta, kao osnovnim i najvažnijim principom - odluče o vršenju roditeljskog prava, odnosno odrede jednog od roditelja, koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo primenom pravila propisanih Zakonom, ukoliko roditeljsko pravo ne vrše zajednički. Poveravanje deteta jednom od roditelja i time ograničenje prava drugog roditelja je u isključivoj nadležnosti suda, prema članu 9. stav 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Kod ocene najboljeg interesa deteta sud treba da oceni sve okolnosti koje mogu biti od značaja za donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava i to karakteristike, potrebe i želje deteta, mogućnosti i sposobnosti roditelja da zadovolje potrebe deteta, materijalne i stambene prilike i dr. Međutim, u ovom slučaju, odluka o vršenju roditeljskog prava na bazi sveobuhvatne ocene najboljeg interesa deteta je izostala. Takođe, osnovano se revizijom ukazuje na propuste suda u vezi donošenja odluke o saslušanju deteta. Prema članu 65. st. 1. i 4. Porodičnog zakona, dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje, ima i pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja. Dete koje je navršilo desetu godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima. Iz navedenog proizilazi da je pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja uslovljeno njegovom sposobnošću da formira svoje mišljenje i da donja starosna granica za ostvarenje ovog prava nije propisana. Za decu preko deset godina postoji zakonska pretpostavka o dostignutoj zrelosti za izražavanje mišljenja u sudskom i upravnom postupku. Mišljenju deteta se mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču u svim postupcima kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta ( član 65. stav 3. ovog Zakona ). Pri tome, sud nije u obavezi da prihvati mišljenje deteta, već da ga ceni u sklopu svih okolnosti konkretnog slučaja. U ovoj pravnoj stvari, Centar za socijalni rad se izričito izjasnio da maloletno dete stranaka može da se uključi u sudski postupak i da ne postoji opasnost od poremećaja njegove emocionalne i intelektualne ravnoteže. Stoga se razlozi nižestepenih odluka za odbijanje pribavljanja mišljenja deteta stranaka samo zbog starosti - jer je mlađe od deset godina - ne mogu prihvatiti. Istovremeno, nedostaje obrazloženje suda u vezi izraženog mišljenja deteta datog pred Centrom za socijalni rad. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 123/07 od 19.04.2007. godine)
233. Odluka suda kojom se konstatuje da su se stekli uslovi za izmenu prethodno određenog modela viđanja maloletnog deteta sa roditeljem sa kojim ne živi je pravilna ako se rukovodi najboljim interesom deteta. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da su se stekli uslovi za izmenu prethodno određenog modela viđanja oca - tužioca sa maloletnim detetom i za intenziviranje tog - 176 -
PORODIČNO PRAVO kontakta, i to na način ispravno regulisan u smislu člana 61. stav 1. u vezi člana 62. i čl. 67. do 70. Porodičnog zakona. Evidentno je da su se sudovi u tome rukovodili najboljim interesom maloletnog deteta, u smislu odredbe člana 266. stav 1. Porodičnog zakona. Zapravo, nižestepeni sudovi su intencijom najboljeg interesa maloletnog deteta u donošenju pobijane odluke ispoštovali pravo deteta koje je odvojeno od roditelja, na održavanje ličnih odnosa i neposrednih kontakata sa oba roditelja, na stalnoj osnovi, u smislu člana 9. stav 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta (koju je naša zemlja ratifikovala dana 18.12.1990. godine). Sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda Srbije, viđanjem drugog roditelja sa kojim ono ne živi, maloletnom detetu se obezbeđuju najbolji životni i zdravstveni uslovi za njegov pravilan i potpun razvoj, u smislu člana 62. ovog Zakona i citirane odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Netačno je revidentovo tvrđenje da je pobijana odluka doneta bez uvažavanja mišljenja stručnog tima Centra za socijalni rad, i to stoga što su nižestepeni sudovi prilikom donošenja pobijane odluke imali u vidu ovo mišljenje i zapravo ga prihvatili u pogledu obima i učestalosti kontaktiranja, osim u pogledu mogućnosti da maloletno dete prenoći kod oca. S tim u vezi, prihvatili su u tom delu mišljenje lekara specijaliste dečije psihologije, ali i njegov predlog da se intenzivira njihov kontakt i kroz viđenje još jedanput tokom nedelje. ( Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 154/07 od 01.02.2007. godine )
234. Kada sud donese presudu kojom se regulišu odnosi između maloletnog deteta i roditelja kome dete nije povereno na negu, čuvanje i izdržavanje - mišljenje Centra za socijalni rad nije od odlučnog i jedinog značaja, bez obzira što stranke nisu imale primedbi. Iz obrazloženja: Navedenom presudom Opštinskog suda u Čačku od 14.09.2006. godine je -između ostalog - u st. 2. uređen način održavanja ličnih odnosa dece sa majkom. Navedenim Rešenjem Okružnog suda u Čačku od 20.12.2006. godine ukida se pomenuta prvostepena presuda i predmet vraća istom sudu na ponovni postupak i odluku. Iz obrazloženja osporene presude proizilazi da je prvostepeni sud odluku zasnovao na mišljenju Centra za socijalni rad u Čačku, uz konstataciju da stranke nisu imale primedbi na predlog stručnog tima toga Centra. Odredbom čl. 266. Porodičnog zakona je propisano da je - u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje roditeljskog prava - sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, a odredbom čl. 205. istog Zakona je propisano da sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela. Iz navedenih odredaba jasno proizilazi da je sud dužan da se prilikom odlučivanja o načinu održavanja kontakata između dece i roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo, rukovodi najboljim interesom deteta, pri čemu nije vezan predlozima stranaka, već se činjenice koje su bitne za odluku mogu utvrđivati po principu istražnog načela. Iz toga sledi da mišljenje Centra za socijalni rad nije jedini osnov za odluku u pogledu načina održavanja ličnih kontakata između dece i roditelja, čak i u slučaju kada stranke nemaju primedbi na to mišljenje, u slučaju ako sud proceni da predlog Centra za socijalni rad nije u najboljem interesu deteta, odnosno da ne predstavlja dovoljan osnov da bi se isti interes deteta zaštitio. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1673/06 od 20.12.2006. godine) - 177 -
PORODIČNO PRAVO
NALAZ I STRUČNO MIŠLJENJE (Član 270. Porodičnog zakona)
235. U sporu koji se vodi za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom za dete i da pre donošenja odluke zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Najbolji interes deteta predstavlja pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Elementi za njegovu procenu su: uzrast i pol deteta, želje i osećanja deteta s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta (vaspitne, stambene, ishrane i sl.) i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta. Iz obrazloženja: Utvrđeno je da je zajedničko maloletno dete rođeno oktobra meseca 2003. godine, a da je faktička zajednica života stranaka prestala novembra 2005. godine, od kada maloletno dete živi sa majkom u kući njenog očuha, površine od 200 kvm. Razvod stranaka nije suprotan interesima njihovog maloletnog deteta s obzirom da su njihovi partnerski odnosi ozbiljno poremećeni, tako da više ne postoje povoljni porodični uslovi za odrastanje i vaspitanje maloletnog deteta. Oba roditelja zadovoljavaju neophodne kriterijume za vršenje opšte roditeljske podobnosti, ali uzimajući u obzir uzrast deteta i njegovu potrebu za majkom, te njeno kontinuirano staranje o detetu kao i spremnost njenih roditelja da se uključe u svakodnevno zbrinjavanje deteta, prema nalazu i mišljenju Instituta za mentalno zdravlje, maloletno dete treba poveriti majci na brigu i staranje. Tužilja boluje od epilepsije, ali je na redovnoj medikamentskoj terapiji, pa ova bolest ne utiče na njeno psihofizičko funkcionisanje. Tužilja je po zanimanju profesor muzičke kulture, zaposlena u dve škole i zaradom od oko 16.000 dinara mesečno, dok je tuženi profesor fizičke kulture sa prosečnom zaradom od 22.000 dinara mesečno i stanuje u stanu površine 40 kvm, koji je njegovo vlasništvo. Prvostepeni sud je pravilno ocenio kada se rukovodeći najboljim interesom deteta, pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, odlučio da majka samostalno doprinosi izdržavanju deteta, istovremeno uredivši i način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljom sa kojim ne živi. Žalbom je traženo da se dete poveri na čuvanje i staranje drugom roditelju. Shodno odredbama čl.6. i čl.266. st.1. Porodičnog zakona, u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek dužan da vodi računa o najboljem interesu deteta. Pre nego donese odluko o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, u smislu odredaba čl.270. ovog zakona, sud je dužan da zatraži i stručno mišljenje organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Kako je najbolji interes deteta pravni standard, to sud mora voditi računa o njegovim elementima kao što su: uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta, i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta. - 178 -
PORODIČNO PRAVO U konkretnom slučaju prvostepeni sud je pravilno utvrdio elemente procene najboljeg interesa deteta, pribavljanjem u smislu odredaba čl.270. Porodičnog zakona i nalaza i mišljenja Instituta za mentalno zdravlje koji je pravilno cenjen u sklopu ostalih izvedenih dokaza, u smislu čl.8. ZPP-a. Uz ovo sud je cenio i uzrast deteta i sve njegove potrebe na emocionalnom i razvojnom planu kao i sposobnost roditelja da zadovolje utvrđene potrebe deteta. Prilikom ocene sposobnosti majke da zadovolji utvrđene potrebe deteta, uzeto je u obzir i njeno zdravstveno stanje koje je takvo da s obzirom na sadržinu roditeljskog prava ne utiče na njegovo adekvatno vršenje, pa je majka u mogućnosti da u punoj meri zaštiti ličnost, prava i interese deteta. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž.br.13945/06 od 31.10.2006. god.)
236. Ako nisu ispitane prilike oba roditelja - nalaz i stručno mišljenje organa starateljstva u sporu radi vršenja roditeljskog prava je nepotpun. Zbog toga, kada su zbog različitog prebivališta za roditelje nadležna dva organa starateljstva, sud će zatražiti zajednički nalaz i stručno mišljenje o podobnosti roditelja za vršenje roditeljskog prava ili samo odvojena mišljenja.
Iz obrazloženja: U izreci ( pod I ) presude naznačenog Opštinskog suda od 12.06.2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa su imenovana maloletna deca dodeljena tužilji na čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, samostalno vršenje roditeljskog prava, što je imenovani tuženik dužan priznati i trpeti. U izreci pod II obavezan je imenovani tuženik da, na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog sina plaća mesečnu alimentaciju u iznosu od 6.000,00 dinara a za maloletnu ćerku mesečnu alimentaciju u iznosu od 4.000,00 dinara, sve počev od 22.08.2005. godine, unapred, s tim što će zaostale rate platiti u jednokratnom iznosu, a sve na ruke tužilji u roku od 15. dana od dana prijema prepisa presude. U izreci pod III određen je način viđenja sa maloletnom decom, tako što će tuženik decu viđati jedanput do dva puta mesečno. Prvostepeni sud svoju odluku o vršenju roditeljskog prava i načinu održavanja ličnih odnosa dece sa drugim roditeljem zasniva i na nalazu i stručnom mišljenju Centra za socijalni rad iz L, kao organa starateljstva. Žalba osnovano prigovara da tuženiku uopšte nije data mogućnost da učestvuje u postupku pred organom starateljstva. Naime, iz sadržaja nalaza i mišljenja centra iz L. od 31.05.2006. godine je očigledno da je u ovoj pravnoj stvari postupao samo taj centar, koji je svoj nalaz sačinio samo na osnovu timske obrade, terenske posete i opservacije dece u kućnim uslovima (u B.K.) i da je mišljenje dao bez opservacije prilika kod tuženika, a sve u smislu procene roditeljske podobnosti. Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti ukazani nedostatak u postupanju organa starateljstva, tako što će naložiti centru u L. da sarađuje sa Centrom za socijalni rad iz V, od koga će zatražiti da i on, na osnovu timske obrade, terenske posete i opservacije, da nalaz u pogledu prilika tuženika, stručno mišljenje o podobnosti tog roditelja za vršenje roditeljskog prava, te eventualno da oba centra daju zajedničko mišljenje o podobnosti roditelja za vršenje roditeljskog prava ili samo - 179 -
PORODIČNO PRAVO odvojena mišljenja, a što će prvostepeni sud izvesti kao dokaze i oceniti kako bi pravilnom ocenom, sa ostalim izvedenim dokazima, mogao da odluči o vršenju roditeljskog prava. Navodi žalbe da se maloletna ćerka nalazi kod tuženika koji vodi brigu o njoj, dovodi u opravdanu sumnju pravilnost pobijane presude, pa će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi kao bitnu činjenicu kod kog roditelja se ona nalazi, kao i druge bitne činjenice podobne za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava nad tim detetom. Skreće se pažnja prvostepenom sudu na primenu člana 272. stav 3. Porodičnog zakona - kada se dete ne nalazi kod roditelja koji treba da vrši roditeljsko pravo, sud će narediti da se dete odmah preda roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu,Gž. 214/06(2) od 06.09.2006. godine)
ODLUKA O VRŠENJU RODITELJSKOG PRAVA (Član 272. Porodičnog zakona)
237. Sud je u obavezi da prilikom donošenja presude o samostalnom vršenju roditeljskog prava naredi i da se dete odmah preda tom roditelju. Iz obrazloženja: Pobijanom presudom mal. deca stranaka, po razvodu braka njihovih roditelja, poverena su tužilji kao majci na staranje i samostalno vršenje roditeljskih prava. Prema odredbi člana 272. stav 3. Porodičnog zakona, kada sud donese odluku o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, a dete se ne nalazi kod roditelja koji treba da vrši roditeljsko pravo, sud će narediti da se dete odmah preda roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo. Prema tome, sud po službenoj dužnosti donosi odluku iz navedenog zakonskog propisa. Kako u konkretnom slučaju, mal. deca stranaka se nalaze kod oca, sud je bio u obavezi da naredi da se ona odmah predaju tužilji koja, kao majka, saglasno pobijanoj presudi, treba da vrši roditeljsko pravo i kako je prvostepeni sud propustio da o tome donese odluku, potrebno je da o tome odluči dopunskom presudom. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 720/06 od 13.04.2006. god.)
238. Odlučujuće činjenice za poveravanje deteta razvedenih roditelja na čuvanje majci su njena zrelost i stabilnost, ekonomska nezavisnost, prepoznavanje potreba deteta i ponašanje u skladu sa tim potrebama. - 180 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Parnične stranke su sklopile brak 1998. godine u vreme kada su oboje bili studenti, a iste godine u tom braku im je rođena ćerka - maloletna GG. Tužilja je sa detetom živela u kući tuženikovih roditelja, u koju je tuženi je u to vreme samo povremeno dolazio. Tužilja je 24.2.2001. godine napustila bračnu zajednicu zbog poremećenih bračnih odnosa i preselila se kod svojih roditelja a sa sobom je povela i ćerku, koja je tada imala tri godine. Tužbu radi razvoda braka tužilja je podnela 28.1.2001. godine. Brak stranaka razveden je naznačenom presudom Opštinskog suda od 19.07.2001. godine, kojom je dete povereno na negu, čuvanje i vaspitanje ocu, ovde tuženom, a uređen je način održavanja njegovih ličnih odnosa majkom i dečije izdržavanje. Ova presuda je pravnosnažna u delu u kome je odlučeno o razvodu braka, a po žalbi tužilje presuda je ukinuta u delu u kome je odlučeno o smeštaju deteta, o ličnom kontaktu sa majkom i o dečijem izdržavanju, pa je postupak nastavljen pred istim sudom. U toku ove parnice, od podnošenja tužbe radi razvoda braka, pokušavano je da se reši pitanje smeštaja zajedničkog deteta donošenjem privremenih mera, a Centar za socijalni rad je 05.04.2001. godine uredio način održavanja ličnih odnosa ćerke sa ocem do pravnosnažnog okončanja ove parnice. To su roditelji sprovodili do 29.06.2001. godine kada je otac, tuženi, nasilno odveo dete u kuću svojih roditelja, gde je tada živeo i gde se dete i sada nalazi. Brigu o njemu preuzeo je tuženi sa svojim roditeljima. Tužilja se obraćala Centru za socijalni rad za pomoć, ponašala se u skladu sa savetima i preporukama koje je dobijala od ovih stručnjaka radi održavanja ličnih odnosa sa ćerkom i radi izbegavanja ponašanja koja ne bi bila u interesu deteta. U toku parnice odnosi supružnika - parničnih stranaka su se još više poremetili, tužilja je insistirala da se brak razvede a tuženi se tome protivio jer smatra da za razvod braka nema razloga i da supružnici imaju obavezu da nešto što im ne odgovara trpe, zbog deteta. Brak je razveden, a odluka o smeštaju deteta, izdržavanju i ličnim odnosima je predmet nastavljenog suđenja. Ove okolnosti su značajno uticale na dalje pogoršavanje odnosa između supružnika. Viđenje tužilje sa detetom održava se u prostorijama Centra za socijalni rad, a izlazak iz zgrade ćerke i majke moguće je samo uz pratnju tuženog i njegovih rođaka, tuženi ne dozvoljava da majka sa detetom provede vikend niti neki praznik, da sa njom ode na godišnji odmor pa čak ni da sama provede sa detetom neko vreme u mestu svog prebivališta. Tuženi ne uspeva da adekvatno sagleda potrebe deteta, a posebno potrebu da dete kontaktira i održava odnos sa majkom. Majka je svesna da detetu trebaju oba roditelja, svesna je da oba roditelja imaju pravo i potrebu da sa detetom provode neko vreme. Ćerka parničnih stranaka ide u obdanište a za zadovoljavanje njenih potreba za izdržavanje nužan je iznos od 5.000,00 dinara mesečno. Obe parnične stranke su zaposlene, bruto zarada tuženog iznosi 25.000,00 dinara mesečno. Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odlučili da se ćerka parničnih stranaka poveri na negu, čuvanje i vaspitanje majci. Članom 3. Konvencije o pravima deteta, koja je ratifikovana 1990. godine, predviđeno je da će u svim postupcima koji se tiču dece bez obzira koje ih institucije sprovode, od prvenstvenog značaja biti najbolji interesi deteta, i da će se detetu obezbediti takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja ili drugih lica koja su za dete odgovorna. Ovakva obaveza predviđena je i članom 130. Zakona o braku i porodičnim odnosima po kome su sud i organ starateljstva koji donose odluku o poveravanju deteta dužni da se rukovode prvenstveno interesima deteta. - 181 -
PORODIČNO PRAVO U ovom slučaju pravilno su ocenjeni interesi deteta parničnih stranaka kada je odlučeno da se dete poveri na negu, čuvanje i vaspitanje majci imajući u vidu utvrđene činjenice, pre svega - da je tužilja zrela i stabilna osoba, ekonomski nezavisna, koja zna da prepozna potrebe deteta i da se u skladu sa tim ponaša, dok tuženi ne uspeva da potrebe deteta sagleda adekvatno, posebno - potrebu da dete bude u kontaktu sa majkom na odgovarajući način, da sa majkom provodi vreme bez ičijeg nadzora, bez kontrole oca ili njegove porodice, da sa majkom provede neko vreme sama, da provede vreme u njenoj kući i da zajedno sa majkom provodi deo godišnjeg odmora. To su razlozi zbog kojih su neosnovani navodi revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je odlučeno o smeštaju deteta. ( Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1391/05 od 09.03.2006. godine )
239. Sklonost roditelja ka nasilnom ponašanju prema deci kompromituje njegovu podobnost kao roditelja da mu se deca povere na samostalno vršenje roditeljskog prava i stoga je sud dužan da ovu okolnost ispita sa posebnom pažnjom. Iz obrazloženja: Navodi iz žalbe da tužilja kao majka nije podobna da joj se deca povere, jer je u odnosima prema deci sklona nasilju, su neosnovani. Ove navode ne potvrđuje nijedan izvedeni dokaz u toku rasprave. Kada se u vezi sa navedenim ima u vidu i potpun i detaljan izveštaj organa starateljstva i dopunski izveštaj Centra za socijalni rad proizlazi da nisu osnovane primedbe tuženog o fizičkom maltretiranju dece od strane tužilje, pa je iz svih navedenih razloga prvostepeni sud pravilno odlučio kada je maloletnu decu poverio tužilji na dalje samostalno vršenje roditeljskih prava i kada je, na osnovu čl. 272. st. 3. Porodičnog zakona, naredio tuženom da maloletno dete odmah preda tužilji kao roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 907/06 od 19.05.2006. god.)
ODLUKA O LIŠENJU RODITELJSKOG PRAVA (Član 273. Porodičnog zakona)
240. Kada je utvrđeno da otac, posle smrti majke, nije stanju da se adekvatno brine i zadovolji elementarne uslove života, zdravlja i obrazovanja dece, ispunjeni su zakonski uslovi za delimično lišavanje njegovog roditeljskog prava prema maloletnoj deci iz korpusa prava na čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje i zastupanje dece. Iz obrazloženja: Posle smrti supruge tuženog, brigu o četvoro maloletne dece trebalo je da preuzme tuženi kao otac. Zbog grubog zanemarivanja vršenja roditeljskog prava, pravnosnažnom presudom potpuno je - 182 -
PORODIČNO PRAVO lišen roditeljskog prava nad maloletnim kćerkama J. i E., a viđenje je uređeno u prostorijama Centra u prisustvu stručnog radnika. Na predlog Centra određena je privremena mera smeštaja maloletnih sinova u hraniteljsku porodicu do okončanja spora. U porodici tuženog prisutni su problemi, pa zbog ograničenog roditeljskog kapaciteta tuženi nije u stanju da se adekvatno brine o svojoj deci i nije u mogućnosti da ostvari ni minimum važnih vaspitno-obrazovnih zadataka, niti izgradi radne i higijenske navike i organizaciju života i rada kod dece koja su lišena adekvatnog roditeljskog staranja, što je manifestovano elementarnim zapostavljanjem - deca su veoma zapuštena, neuhranjena i ne pokazuju inicijativu, nemaju radne navike, edukativno su zapuštena. Kako tuženi nije u mogućnosti da zadovolji potrebe svoje dece koje se tiču nege, ishrane, zdravlja i higijene, to je primenom iz zakonskih odredbi iz čl. 81. st. Z. tač. 2. i 5. i st. 4. Porodičnog Zakona pravilno usvojen tužbeni zahtev. (Presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 242/08)
IZDRŽAVANJE SUPRUŽNIKA (Član 279. Porodičnog zakona)
241. Iz činjenice da je zajednica života supružnika prekinuta ne može se zaključiti i da je njihov brak prestao. Zbog toga nema mesta primeni odredaba člana 279. stav 2. i stav 3. Porodičnog zakona. Iz obrazloženja: Prilikom odlučivanja o osnovanosti njenog tužbenog zahteva, prvostepeni sud je nepotpuno utvrdio činjenično stanje, polazeći od pogrešnog pravnog stava da tužbeni zahtev tužilje treba odbiti, s obzirom na to da je tužbu za supružansko izdržavanje podnela po proteku roka koji je Porodičnim zakonom propisan za njeno podnošenje. Sa tim su saglasni i osnovani navodi žalbe tužilje. Naime, prema odredbi člana 279. stav 1. Porodičnog zakona, tužba za izdržavanje supružnika može se podneti tokom trajanja braka odn. tokom trajanja zajednice života vanbračnih partnera. Prema odredbi stava 2. ovog člana, tužba za izdržavanje supružnika može se podneti najkasnije do zaključenja glavne rasprave u bračnom sporu, dok je odredbom stava 3. (na kojoj prvostepeni sud, pogrešno, zasniva pobijanu presudu) propisano da izuzetno, bivši supružnik - koji iz opravdanih razloga nije podneo tužbu za izdržavanje u bračnom sporu - istu može podneti najkasnije u roku od godinu dana od dana prestanka braka tj. od dana kada mu je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja. Prema odredbi člana 30. stav 1. Porodičnog zakona, brak prestaje smrću supružnika, poništenjem i razvodom. Prema odredbi stava 2. ovog člana, brak prestaje poništenjem i razvodom na dan pravnosnažnosti presude o poništenju odn. razvodu. Međutim, iz dokaza izvedenih tokom prvostepenog postupka ne proizilazi da je između parničnih stranaka došlo do prestanka braka, zbog čega nema mesta primeni odredaba člana 279. - 183 -
PORODIČNO PRAVO stav 2. i stav 3. Porodičnog zakona. Naprotiv, prema činjenicama utvrđenim od strane prvostepenog suda, ni tužilja, ni tuženi, kao supružnici, od prestanka zajednice života, sudu nisu podneli tužbu za razvod braka (kao jedan od načina prestanka braka), niti je po istoj bilo kada doneta pravnosnažna presuda o razvodu braka. Shodno tome, oni su još uvek u postojećem, važećem braku, koji u smislu odredaba Porodičnog zakona proizvodi pravno dejstvo, a činjenica da je njihova zajednica života prekinuta, ne znači da je i njihov brak prestao. Zbog toga je zaključak prvostepenog suda da je tužba tužilje za supružansko izdržavanje podneta neblagovremeno - pogrešan i neodrživ (ista je, u skladu sa navedenim, podneta blagovremeno, tokom trajanja braka), a na šta se i žalbom tužilje osnovano ukazuje. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 5461/2007 od 03.10.2007. godine)
ODSTUPANJE OD NAČELA DISPOZICIJE (Član 281. Porodičnog zakona)
242. Sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje maloletne dece. Iz obrazloženja: Kada je utvrdio potrebe maloletnog tužioca, kao i mogućnosti tuženika u pogledu svojih obaveza i našao da su mogućnosti tuženika da plaća na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca veće od iznosa kojl se traži tužbenim zahtevom - prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da ima mesta usvajanju tužbenog zahteva samo do iznosa koji je tražen. Drugostepeni sud je, uz pravilnu primenu čl. 281. Porodičnog zakona, našao da ima mesta preinačenju prvostepene presude i dosuđivanju većeg iznosa kao obaveze tuženika. ( Presuda Okružnog suda u Čačku, Gž. 1854/06 od 27.12.2006. godine)
IZBOR BUDUĆIH USVOJITELJA (Član 317. Porodičnog zakona)
243. Sporazum o usvojenju motivisan željom supružnika da realizuju usvojenje izbegavanjem uobičajene procedure i željom roditelja da se oslobodi odgovornosti prema detetu, ne može biti razlog da se ne vrši izbor budućih usvojitelja.
- 184 -
PORODIČNO PRAVO Iz obrazloženja: Po oceni Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ je pravilno odlučio kada je, kao neosnovanu, odbio žalbu tužilaca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Nalazi da je to rešenje doneto na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i uz pravilnu primenu odredaba člana 89., člana 95. st. 1. i 2, člana 314. st. 1. i 2, člana 315. stav 1. i člana 317. stav 3. Porodičnog zakona. Naime, iz obrazloženja osporenog rešenja i dostavljenih spisa predmeta, vidno je da je u postupku, koji je prethodio donošenju osporenog rešenja, procena najboljeg interesa maloletnog deteta zasnovana na zaključku stručnog tima nadležnog Centra za socijalni rad od 06.05.2008. godine, kao i mišljenju stručnog tima drugostepenog organa od 07.07.2008. godine. Zaključak I mišljenje se zasnivaju na relevantnim činjenicama i upućuju na zaključak da je sklopljeni sporazum o usvojenju između tužilaca i majke deteta motivisan željom supružnika da realizuju usvojenje ali i da zaobiđu uobičajenu zakonsku proceduru - izbor usvojitelja za dete vrši nadležni organ starateljstva iz jedinstvenog ličnog registra usvojenja, tako da je trajanje procedure nakon dobijanja podobnosti za usvojenje do realizacije usvojenja neizvesno. Na drugoj strani, vidljiva je i želja majke da se oslobodi odgovornosti prema detetu. Relevantna odredba: Izbor budućih usvojitelja se ne vrši ako usvojitelji i roditelj odn. staratelj deteta sporazumno izvrše izbor i ako organ starateljstva proceni da je takav sporazum u najboljem interesu deteta - član 317. stav 3. Porodičnog zakona. Po oceni suda, iz pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u pravilno provedenom postupku, na osnovu stručnog nalaza i mišljenja, utvrđeno je da nije u najboljem interesu deteta usvojenje od strane tužilaca. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6161/08 od 21.05.2009. godine)
PROMENA PREZIMENA DETETA (Član 344. Porodičnog zakona)
244. Organ starateljstva se, prilikom ocene razloga za promenu prezimena majke maloletnom detetu na prezime oca, prvenstveno rukovodi interesom deteta. Iz obrazloženja: Prema spisima i razlozima iz obrazloženja osporenog rešenja, pravilno je tuženi organ odbio žalbu tužioca izjavljenu na rešenje prvostepenog organa. Ovo stoga što je u provedenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je L.M. podnela zahtev prvostepenom organu za promenu prezimena, maloletnog L.N. od oca B.B. ovde tužioca, tražeći da se prezime L. promeni u prezime B. Uz zahtev je podnela i potrebnu dokumentaciju koja se nalazi u spisima i to izvod iz matične knjige za maloletnog, uverenje o prebivalištu i presudu Opštinskog suda, kojom potvrđuje da je tužilac otac maloletnog L.N. uz utvrđivanje obaveze oca na izdržavanje. U spisima se nalazi zapisnik o saslušanju podnosioca zahteva majke, prema kome je ona izjavila da želi da dete nosi očevo prezime, jer smatra da je to u skladu sa običajnim pravilima sredine u kojoj žive, kao i zapisnik o saslušanju tužioca iz koga se vidi da je tužilac izjavio da nije saglasan da maloletni L.N. nosi njegovo prezime, jer dete ne priznaje za svoje. - 185 -
PORODIČNO PRAVO Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu odredbu člana 344. stav 4. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05), prema kojoj ime deteta određuje organ starateljstva, između ostalog, i ako roditelji ne mogu da postignu sporazum o imenu deteta, prvostepeni organ je na osnovu pribavljenih pojedinačnih nalaza i mišljenja socijalnog radnika, psihologa, pedagoga i pravnika odlučio da je u interesu deteta da se odobri tražena promena prezimena maloletnom L.N. zbog čega je zakonita odluka tuženog organa obzirom da tužilac ni navodi na žalbe, koje je ponovio i u tužbi, nije doveo u sumnju zakonitost rešenja prvostepenog organa. (Presuda Vrhovnog suda Srbije U. 6112/07 od 21.7.2008. godine)
PRAVO NA PROMENU LIČNOG IMENA (Član 346. Porodičnog zakona)
245. Priznavanjem očinstva i utvrđivanjem prezimena detetu, ne može se kasnije po zahtevu roditelja menjati prezime. Iz obrazloženja: Po oceni Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ je (u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka) pravilno odlučio odbivši žalbu tužilaca. Naime, našao je da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je odbio zahtev tužilaca za promenu prezimena maloletnog deteta pre navršene 15-te godine života, jer za to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi. Relevantne odredbe: Detetu se može promeniti prezime utvrđivanjem ili osporavanjem materinstva odn. očinstva član 349. stav 1. Porodičnog zakona. Pravo na promenu ličnog imena ima svako lice koje je navršilo 15-tu godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje - član 346. stav 1. Porodičnog zakona. Kako maloletno dete nije navršilo 15-tu godinu života, a tužioci su utvrdili prezime odn. odredili lično ime detetu u vreme upisa u matičnu knjigu rođenih, kada je otac priznao očinstvo, to nisu ispunjeni uslovi da se, primenom odredbe člana 349. stav 1. Porodičnog zakona, maloletnom detetu promeni prezime - očinstvo je priznato u vreme rođenja i nije naknadno utvrđivano. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8658/07 od 22.05.2008. godine)
246. Zahtev za promenu ličnog imena može podneti samo lice čije se ime menja, odnosno njegov zakonski zastupnik ili punomoćnik. (Vrhovni sud Srbije, Uvp. I. 265/90)
KO NEMA PRAVO NA PROMENU LIČNOG IMENA (Član 347. Porodičnog zakona) - 186 -
PORODIČNO PRAVO
247. Zahtev za promenu muškog imena u žensko se protivi običajima i shvatanju sredine u Srbiji. Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta utvrđeno je sledeće: Prvostepenim rešenjem organizacione jedinice za Opštu upravu odbijen je zahtev za promenu ličnog imena tužioca, a zbog toga što bi promenom ličnog imena izbegao zakonom utvrđene obaveze - izmirenje zaduženja poreza i doprinosa po osnovu obavljanja samostalne delatnosti i drugih poreskih zaduženja, kao i zbog toga što bi promena ličnog imena na zahtevani način bila suprotna običajima i shvatanjima ove sredine, s obzirom da je podnosilac zahteva osoba muškog pola a želi promenu imena u žensko ime. Tuženi organ je pravilno postupio kada je osporenim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Našao je da lice koje podnosi zahtev za promenu ličnog imena ne ispunjava uslove propisane članom 347. Porodičnog zakona, kojim je propisano da “pravo na promenu ličnog imena nema: 1. lice protiv koga se vodi krivični postupak za delo za koje se goni po službenoj dužnosti; 2. lice koje je osuđeno za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti dok kazna nije izvršena, odnosno dok traju pravne posledice osude; 3. lice koje promenom ličnog imena namerava da izbegne neku svoju obavezu; 4. lice koje namerava da promeni ime u pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjem sredine.” Vrhovni sud Srbije nalazi da je drugostepeni organ pravilno postupio potvrdivši prvostepeno rešenje kojim je odbijen zahtev tužioca za promenu ličnog imena, i to iz razloga navedenog u članu 347. stav 3. Zakona. Naime, utvrđeno je da tužilac u momentu odlučivanja po zahtevu za promenu ličnog imena nije izmirio obaveze poreza na dohodak građana i ostalih javnih prihoda, na prihode od obavljanja samostalne delatnosti i doprinose za socijalno osiguranje, u utvrđenim iznosima a o čemu postoji dokaz u spisima - uverenje Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreske uprave - nadležne filijale. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8085/2005 od 13.04.2006. god.)
248. Lice protiv koga se vodi postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ili lice za koje se utvrdi da je zahtev podneo radi izbegavanja zakonom utvrđenih obaveza ne može ostvariti pravo na promenu ličnog imena. Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta očito je da je prvostepeni organ u ponovnom postupku, postupajući po primedbama tuženog organa donetog u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, upotpunio postupak i na osnovu pribavljenih dokaza utvrdio da je protiv tužioca podneta krivična prijava Vojnom tužiocu zbog krivičnog dela neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne obaveze iz člana 214. stav 3. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (Osnovni krivični zakon - videti Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije - "Sl. glasnik RS", br. 39/2003). Imajući u vidu da je odredbom člana 405. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano da se licu protiv koga se vodi postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ili licu za koje se utvrdi da je zahtev podnelo radi izbegavanja zakonom utvrđenih obaveza, neće odobriti promena lič- 187 -
PORODIČNO PRAVO nog imena, pravilno je zaključivanje ovih organa da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za usvajanje zahteva tužioca kojim je tražio promenu ličnog imena. (Vrhovni sud Srbije, U. 3094/2002 od 13.11.2002. god.)
PRIMENA PORODIČNOG ZAKONA (Član 357. Porodičnog zakona)
249. Nema pravo na naknadu za svoj rad u visini naknade za obavljanje nekvalifikovanih poslova bračni supružnik koji je u toku braka živeo i radio u široj porodičnoj zajednici Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Imovina koju su zajedno sa supružnicima odn. vanbračnim partnerima, stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici - predstavlja njihovu zajedničku imovinu - član 357. stav 1. Porodičnog zakona. Članovima porodice smatraju se krvni, tazbinski i adoptivni srodnici supružnika odn. vanbračnih partnera koji zajedno sa njima žive. Na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 176. stav 2. (upisivanje u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima - član 195.). Na imovinske odnose supružnika, vanbračnih partnera, deteta i roditelja, te članova porodične zajednice koji nisu uređeni ovim Zakonom, primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuju svojinskopravni odnosi i zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 196.). Dakle, iz odredbe člana 195. Porodičnog zakona proizilazi da, kada u porodičnoj zajednici sa supružnicima žive krvni, tazbinski i adoptivni srodnici, koji rade na poljoprivrednom imanju ili zajednički vrše druge delatnosti ili na drugi način zajednički privređuju, imovina stečena u toku trajanja te zajednice je zajednička imovina svih članova porodične zajednice koji su učestvovali u njenom sticanju. Da bi porodična zajednica postojala potrebno je da ima svoje članove koje povezuje organizacija, zajednički rad, stvaranje prihoda i unošenje u zajednicu. Na zajedničku imovinu polažu pravo svi članovi koji su privređivali u vreme sticanja imovine. Obim njihovih udela zavisi od veličine doprinosa odnosno rada članova porodice. Deobu zajedničke imovine stečene u porodičnoj zajednici zajedničari mogu izvršiti sporazumno. Ukoliko dođe do sudske deobe u postupku moraju biti obuhvaćeni svi sticaoci kao nužni suparničari. Prema odredbi člana 195. stav 3. Porodičnog zakona, na imovinske odnose članova porodične zajednice primenjuju se odredbe o imovinskim odnosima supružnika (osim odredbe člana176. stav 2. i člana 180. stav 2.). Imovinski odnosi supružnika regulisani su odredbama čl. 168. do 191. Znači, Porodični zakon pravi razliku između posebne imovine i zajedničke imovine. Posebna imovina supružnika je imovina stečena pre braka, imovina stečena tokom braka deobom zajedničke imovine, imovina stečena tokom braka nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom, kojim se pribavljaju isključiva prava. Posebna imovina je celokupna imovina svakog supružni- 188 -
PORODIČNO PRAVO ka koja nije obuhvaćena pravnim režimom zajedničke imovine. Tokom zajedničkog života u braku a i u široj porodičnoj zajednici, ulaganjem novčanih sredstava i radom može doći do uvećanja vrednosti posebne imovine supružnika odnosno članova porodične zajednice. Porodični zakon izričito reguliše prava supružnika po ovom osnovu, koja uglavnom odgovaraju sudskoj praksi iz ranijeg perioda. Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu, srazmerno svom doprinosu. Ako je došlo do znatnog uvećanja vrednosti, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu. Postojanje i obim uvećanja vrednosti posebne imovine predstavlja faktičko pitanje koje se utvrđuje prema okolnostima konkretnog slučaja. Doprinos bračnog supružnika uvećanju imovine i njegov obim proizilaze iz obima uloženog rada ili visine uloženih novčanih sredstava kao i porekla uloženog novca, jer se mogu ulagati zajednička sredstva ili novac, koji čini posebnu imovinu jednog supružnika. Supružnik, koji je radom ili novcem ili na oba načina doprineo uvećanju vrednosti imovine drugog supružnika, ima pravo na ovako stečenu imovinsku vrednost, srazmerno svom doprinosu. Obim uvećanja vrednosti imovine opredeljuje pravo supružnika da svoja ulaganja realizuje kroz obligacionopravno potraživanje u novcu ili stvarnopravni zahtev kroz suvlasnički udeo u toj imovini. Zajednička imovina je ona imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku. Zakonske pretpostavke nastanka zajedničke imovine supružnika su rad i zajednica života. Uloženi rad u stvaranju imovine supružnika može biti zajednički u okviru zajedničke delatnosti ili samostalan. Doprinos supružnika sticanju imovine može biti izražen u neposrednom obliku sticanja zarade i drugih novčanih primanja po osnovu rada i u posrednom obliku, kao što je rad u domaćinstvu, na podizanju dece, čuvanju i održavanju imovine, čime se ne postižu prihodi, ali se drugom bračnom drugu olakšava sticanje zarade. Zajednička imovina nastaje ukoliko supružnici ostvaruju zajednicu života. Predmet zajedničke imovine supružnika su stvarna, obligaciona i druga prava, stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku. Predmet zajedničke imovine ne mogu biti prava isključivo vezana za ličnost, kao što je, na primer, lična službenost. Zajedničku imovinu predstavljaju prihodi od zajedničke imovine stečeni radom ili iz same imovine (zakupnina, kamate, dividende), prihodi posebne imovine ostvareni radom supružnika, naknade za štetu zbog gubitka ili oštećenja zajedničke stvari ili umanjenja prihoda od zajedničke stvari, naknade od eksproprijacije zajedničke imovine, naknade za izgubljenu zaradi i naknade po osnovu novčane rente za izgubljenu zaradu, novčane nagrade dobijene u vezi sa radom, otpremnina, imovina kupljena sredstvima prodate zajedničke imovine i dr. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja živela u široj porodičnoj zajednici 16 godina, da nije u zajednicu unela posebnu imovinu, da su tuženi pre zasnivanja zajednice sa tužiljom imali posebnu imovinu i da je tokom trajanja zajednice stvorena nova imovina. Pored ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud, odlučujući o eventualnom zahtevu tužilje, dosuđuje tužilji novčani iznos za njen rad u široj porodičnoj zajednici za 16 godina života, i to za obavljanje nekvalifikovanih poslova. Prvostepeni sud se u pobijanoj odluci pozvao na odredbu člana 171. (pojam zajedničke imovine), na odredbu člana 177. (pojam deobe) i na odredbu člana 195. (zajednička imovina) porodičnog zakona, ali nije dao razloge po kom osnovu tužilji pripada naknada za rad u široj porodičnoj zajednici. Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tužilja bila u braku sa prvotuženim i živela u široj porodičnoj zajednici sa drugotuženim i trećetuženim, a da nije bila na radu kod tuženih da bi po tom osnovu imala pravo na naknadu. Odredbom člana 177. Porodičnog zakona, na koji se pozvao prvostepeni sud, određen je pojam deobe zajedničke imovine. Prema toj odredbi, deobom zajedničke imovine se smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Deoba je jedan od načina prestanka zajedničke imovine, kojim se ukida režim zajedničke imovine i uspostavlja re- 189 -
PORODIČNO PRAVO žim posebne imovine, ali se istovremeno ne isključuje mogućnost nastajanja zajedničke imovine na stvarima i pravima za ubuduće, ako se između supružnika zajednica života nastavi. Pravo na deobu zajedničke imovine je subjektivno pravo svakog supružnika odn. zajedničara, koje proizilazi iz suštine zajedničke stvari. (Iz Presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 9007/10 od 23.02.2011. godine)
250. Sudski odnosno upravni postupak, pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, nastavlja se po odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka. Ako posle početka primene Porodičnog zakona ranija odluka bude ukinuta - postupak će se takođe nastaviti po odredbama Porodičnog zakona, budući da se radi o odredbama kogentne prirode za koje je zakonom propisano njihovo povratno dejstvo i na porodične odnose koji su nastali do početka primene ovog Zakona. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužilja i tuženi su brak zaključili 05.01.1983. godine, a razveli se presudom od 27.12.1995. godine. U braku nisu imale dece. U vreme zasnivanja braka tuženi je živeo u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima, majkom tuženom Ž. i ocem M. ( sada pokojnim ) i braćom - tuženim R., S. i D. Tuženi R. je radio u Š. počev od 1979. godine, a - nakon zasnivanja braka - i tužilja S. je otišla u Š. u gde se zaposlila 1983. godine. Za vreme trajanja braka u zajednici sa roditeljima tuženog R. i bratom R. kupljena je naznačena katastarska parcela sa nezavršenim objektima. U toku trajanja braka i navedene zajednice, predmetni objekti su u potpunosti završeni. Tužilja i tuženi R. su, za vreme trajanja bračne zajednice, svojim sredstvima kupili bliže označeni lokal, te su stekli pokretne stvari opisane u stavu IV izreke prvostepene presude. Stvari pobrojane u stavu V izreke prvostepene presude stečene su u porodičnoj zajednici tužilje i tuženih. Tuženi R. je drugu naznačenu katastarsku parcelu kupio nakon razvoda braka sa tužiljom i kupoprodajnu cenu platio kreditom koji je dobio od banke. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili kada su tužbeni zahtev tužilje delimično usvojili i delimično odbili, ali su - odlučujući o zahtevima tužilje i zahtevima tuženih - pogrešno primenili odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima koji je prestao da važi danom primene Porodičnog zakona (1.7.2005. godine), s obzirom da je prvostepena odluka u ovoj parnici doneta 23.09.2005. godine, u režimu važenja novog Zakona. Naime, prema odredbama člana 357. stav 1. u vezi člana 362. stav 1. i člana 363. Porodičnog zakona, odredbe ovog Zakona primenjuju se i na porodične odnose koji su nastali do dana početka njegove primene, osim ako Zakonom nije drukčije određeno. Izuzetak je propisan članom 357. stav 3. ovog Zakona kada su u pitanju sudski, odnosno upravni postupci koji su pokrenuti po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima - ako je do početka primene Zakona ( 01.07.2005. godine ) doneta prvostepena odluka. Samo tada se postupak nastavlja po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima. To znači da se sudski odnosno upravni postupak pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima nastavlja po odredbama Porodičnog zakona, osim ako je do dana početka njegove primene doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2), a ako posle početka primene Zakona ranija odluka bude - 190 -
PORODIČNO PRAVO ukinuta - postupak će se takođe nastaviti po odredbama Zakona, budući da se radi o odredbama kogentne prirode za koje je zakonom propisano njihovo povratno dejstvo i na porodične odnose koji su nastali do početka primene ovog Zakona. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2860/06 od 01.02.2007. godine)
251. Sud će utvrditi udele supružnika u zajedničkoj imovini pod uslovima iz čl. 180. Porodičnog zakona (''Sl. glasnik RS'', br. 18/2005), iako je parnični postupak pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Sl. glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), osim ako je do dana početka primene Porodičnog zakona doneta prvostepena odluka. Iz obrazloženja: U ovoj pravnoj stvari tužba je podneta 13.12.2004. godine, a pobijana presuda doneta je 30.08.2005. godine. Porodični zakon ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005) stupio je na snagu 26.02.2005. godine, a primenjuje se od 1.07.2005. godine, osim odredaba člana 203. st. 2. i 3. ovog zakona koje se primenjuju od 1. jula 2006. godine (čl. 363. istog Zakona). Prema čl. 357. st. 1. odredbe ovog Zakona primenjuju se i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a prema stavu 2. - sudski, odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Sl. glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Sl. glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviće se prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka. Iz izloženog proizlazi da se u ovoj pravnoj stvari, bez obzira što je tužba podneta pre početka primene Porodičnog zakona, prilikom utvrđivanja udela bračnih drugova u zajedničkog imovini, primenjuju odredbe Porodičnog zakona. Prema čl. 180. st. 1. ovog Zakona, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), dok se prema st. 2. pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine utvrđuje se pod uslovima iz st. 3., 4. i 5. istog propisa. Ovde se radi o zakonskoj pretpostavci da su udeli bračnih drugova u zajedničkoj imovini jednaki. Prema tome, tužilac u bračnom sporu radi utvrđenja udela u zajedničkoj bračnoj imovini, ako smatra da je njegov udeo u stvarima stečenim u braku jednak udelu drugog bračnog druga, treba samo da dokaže da su te stvari stečene radom u toku trajanja zajednice života u braku. Druga strana koja tvrdi da je njegov udeo u sticanju zajedničke imovine veći, odnosno da je udeo tužioca manji, dužna je da ovo i dokaže. U konkretnoj stvari sud je pravilno utvrdio da su sporne pokretne stvari stečene radom u toku trajanja zajednice života u braku, jer je tužilja dokazala činjenice koje obrazuju zakonsku pretpostavku iz čl. 180. st. 2. Porodičnog zakona, i pravilno nalazi da u prvostepenom postupku tuženi nije pružio dokaze da je njegov udeo u sticanju navedenih stvari veći, kao što nije dao ni dokaze da je on isključivi vlasnik pojedinih pokretnih stvari po osnovu sopstvenog sticanja. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 281/06 od 28.6.2006. god.) - 191 -
PORODIČNO PRAVO
PUNOVAŽNOST BRAKA (Član 359. Porodičnog zakona)
252. Punovažan je brak zaključen pre 09.05.1946. godine ako je zaključen saglasno propisima koji su bili na snazi u vreme njegovog zaključenja. Okolnost što brak tada nije bio upisan u crkvenu matičnu knjigu venčanih nije od uticaja jer upis u matičnu knjigu venčanih kod ovih brakova nije od konstitutivnog značaja. Iz obrazloženja: U žalbi se neosnovano ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno protumačio odredbe Srpskog građanskog zakonika vezano za uzrast tužilje (15 godina) pri sklapanju braka, s obzirom da je bila potrebna saglasnost roditelja za njegovo zaključenje. Pre svega, tužilja je rođena 1921. godine, te je 1937. godine imala 16 a ne 15 godina. Dakle, shodno odredbama paragrafa 69. Srpskog građanskog zakonika mogla je da zaključi brak uz dopuštenje roditelja. Shodno odredbi paragrafa 73. istog Zakonika, ako sveštenik bez dopuštenja roditelja obavi venčanje pre navršenih 18 godina momka i devojke - takav brak postoji ali sveštenik odgovara pred duhovnim sudom zbog nepoštovanja propisa. S obzirom na izloženo, kako je nesumnjivo utvrđeno da je sveštenik obavio crkveni čin venčanja, takav brak je punovažan čak i ako nije tražena saglasnost roditelja. Prema odredbi člana 359. Porodičnog zakona, brak zaključen pre 09.05.1946. godine punovažan je ako je zaključen saglasno propisima koji su bili na snazi u vreme zaključenja braka. Okolnost što brak tužilje i njenog pokojnog supruga nije tada bio upisan u crkvenu matičnu knjigu venčanih nije od uticaja na drukčije rešenje ove pravne stvari jer upis u matičnu knjigu venčanih kod brakova koji su bili zaključeni pre ovog datuma a saglasno tada važećim materijalno pravnim i formalno pravnim propisima - nije od konstitutivnog značaja i služi samo kao dokaz da je brak zaključen a sam brak važi i bez upisa u matične knjige. Zbog toga je bez uticaja ukazivanje u žalbi tuženog da u izvodu iz matične knjige rođenih za tužilju i matičnu knjigu umrlih za pokojnog supruga nije naznačeno postojanje braka s obzirom da u crkvene matične knjige venčanih činjenica braka nije upisana. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2 95/10 od 28.01.2010. godine)
- 192 -
View more...
Comments
