3.1.3. NASLEDNO PRAVO

3.1.3. NASLEDNO PRAVO

NASLEDNO PRAVO

PREDMET NASLEĐIVANJA (Član 1. Zakona o nasleđivanju)

1. Ako je propisanim pravnim aktom njegovom nosiocu već priznato pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, isplata naknade za period u kome je titular bio živ prestaje da bude lično pravo koje se gasi njegovom smrću i postaje imovinsko pravo koje traje i posle njegove smrti. Iz obrazloženja: Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Pokojni suprug tužilje bio je korisnik prava na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, koju je ostvarivao u periodu od 07.04.1998. godine pa do 17.12.2005. godine. Suprug tužilje preminuo je 31.01.2006. godine, a naknada je isplaćivana u skladu sa rešenjem koje je doneo tuženi, u odgovarajućim iznosima do 31.08.2001. godine, a od 01.09.2001. godine pa do dana do kada je naknada isplaćivana iznos određen rešenjem umanjen za 39 %. Pri tome, tužena nije donela novo rešenje kojim bi odredila visinu naknade u drugom iznosu. Inače, tužilja je pravnosnažnim ostavinskim rešenjem nadležnog suda oglašena za naslednika na zaostavštini pokojnog supruga. Kod ovakvog stanja stvari prvostepeni sud zaključuje da je isplata naknade po osnovu nezaposlenosti lično subjektivno pravo koje prestaje smrću nosioca tog prava, pa je tužbeni zahtev odbijen. Stav je Okružnog suda da se ovakvo pravno shvatanje prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, prema odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, lično – subjektivno pravo koje postoji do trenutka smrti njegovog titulara. Pravilan je, isto tako, i zaključak da je ovo pravo subjektivnog karaktera, pa zbog toga nije nasledivo i ne ulazi u zaostavštinu za slučaj smrti njegovog nosioca. Međutim, pravo na novčanu naknadu pripada korisnicima ovog prava iz čl. 108. navedenog Zakona, pod uslovima propisanim preostalim odredbama, ali u cilju obezbeđivanja minimalnih sredstava radi egzistencije nosioca prava i članova njegovog domaćinstva. Kada je pravo na novčanu naknadu propisanim pravnim aktom već priznato njegovom nosiocu, isplata naknade za period kada je titular bio živ više ne predstavlja lično pravo koje se gasi njegovom smrću, već je imovinsko pravo koje traje i posle njegove smrti. Dakle, sve dospele a neisplaćene mesečne rate, u periodu u kome je nosilac prava bio živ, predstavljaju imovinsko pravni zahtev koji može biti predmet nasleđivanja. To se odnosi i na pravo da se za ovaj period u postupku pred sudom ostvaruje naknada štete ukoliko je zbog nezakonitog načina njenog obračuna ista nastupila u vidu razlike između iznosa naknade koji je bio utvrđen pravnosnažnim i konačnim pravnim aktom i stvarno isplaćenog iznosa u istom periodu. Prema tome, samo pravo na naknadu se ne može naslediti jer je lično subjektivno i prestaje smrću njegovog titulara, ali pravo na isplatu zaostalih rata kao i pravo na naknadu štete zbog nezakonite isplate za vreme života titulara je imovinsko pravo i čini deo zaostavštine njegovog nosioca. Iz navedenog proizilazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu čl. 1 st. 2 Zakona o nasleđivanju, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. (Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. 1225/08 od 31.03.2008. godine) -2-

NASLEDNO PRAVO

2. Ako u trenutku smrti ostavilac nije bio vlasnik nepokretnosti koje su od njega ranije nacionalizovane, predlog za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju tih nepokretnosti je neosnovan. Prema Zakonu o evidentiranju i prijavljivanju oduzete imovine, u postupku se predlagači mogu legitimisati kao naslednici ranijeg vlasnika osnovnim rešenjem o nasleđivanju. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je pouzdano utvrđeno, a nije ni bilo sporno, da je rešenjem istog suda O. br. ____/98 od 31.12.1998. godine, raspravljena zaostavština ostavioca pok. D. P. i da su za naslednike njegove zaostavštine oglašeni njegovi sinovi, ovde učesnici kao predlagači, D. P. i M. P. Pri okolnostima koje u predlogu za donošenje dopunskog rešenja ističu učesnici da je ostavilac bio vlasnik nepokretne imovine koja je nacionalizovana još 1959. godine, nije bilo uslova za donošenje dopunskog rešenja s obzirom da u trenutku ostaviočeve smrti, 1993. godine, ostavilac nije bio vlasnik te, ranije nacionalizovane, imovine u pogledu koje se traži donošenje dopunskog rešenja, pa je prvostepeni sud doneo pravilno rešenje o obustavi postupka na osnovu čl. 113. st. 1. ZVP-a. Neosnovano je isticanje u žalbi da predlagači imaju pravni interes za donošenje dopunskog rešenja koji se sastoji u tome što je donet Zakon o evidentiranju i prijavljivanju oduzete imovine, te da im je dopunsko rešenje potrebno kako bi u postupku primene tog zakona na pravno valjan način dokazali pravni interes za ostvarenje prava iz tog zakona, te da se ovde u stvari radi o nasleđivanju prava na eventualnu naknadu ili vraćanje nacionalizovane imovine, zbog toga što se predlagači, u postupku primene navedenog zakona, mogu legitimisati kao naslednici pok. D. P., rešenjem o nasleđivanju O. br. ____/98 od 31.12.1998. godine, kao i zbog toga što ostavilac u trenutku smrti nije imao drugih nepokretnosti niti prava koja bi mogla biti predmet nasleđa osim onih nepokretnosti koji su bliže navedeni u označenom rešenju o nasleđivanju. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1550/05 od 11.11.2005. god.)

3. Dok traje ostavinski postupak, može se staviti zahtev za odvajanje imovine od zaostavštine. Ako to nije učinjeno, onda se takav zahtev može staviti u parničnom postupku. Iz obrazloženja: Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava zaključak drugostepenog suda, da zahtev za odvajanje zaostavštine od imovine naslednika predstavlja sporedni zahtev koji je inkorporiran u vođenju I ostavinskog postupka o kojem odlučuje ostavinski j sud, pred kojim se vodi postupak raspravljanja zaostavštine, jer se odvajanje zaostavštine od imovine , naslednika može ostvariti u ostavinskom postupku, ali samo dok on traje. Kako je u konkretnom slučaju ostavinski postupak pravnosnažno okončan, a zahtev za odvajanje zaostavštine od imovine naslednika nije istaknut u toku trajanja ostavinskog postupka, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se navedeni zahtev može ostvariti u parničnom postupku. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4114/03 od 14.01.2004. god.) -3-

NASLEDNO PRAVO

4. Pravno su neosnovani žalbeni navodi tuženog da naslednici ne mogu nasleđivati prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, jer su ta prava lična tj. vezana za ličnost osiguranika, s'obzirom da je u pitanju materijalna šteta, a ne nematerijalna. Po Zakonu o zdravstvenom osiguranju, čl. 97. ovo reguliše, ali se ne odnosi na deo o kamati, zbog čega se tu imaju primenjivati odredbe Zakona o obligacionim odnosima, koje je prvostepeni sud i primenio. (Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4346/02 od 13.02.2003. god.)

5. Lično imovinsko pravo je tesno vezano za ličnost svog imaoca, pa zato prestaje njegovom smrću i ne može biti predmet zaostavštine. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ostavilac V. J. preminuo je 3.09.1993. godine. Kao njegovu zaostavštinu njegova supruga prijavila je prava po rešenju preduzeća "V...", br. ____ od 13.12.1975. godine, kojim je ostaviocu dat na korišćenje jednoiposoban stan u naselju B...J... Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da navedeno pravo ne može biti predmet nasleđivanja u smislu člana 113. ZVP u vezi člana 2. tada važećeg Zakona o nasleđivanju, te da su se stekli zakonski uslovi za obustavljanje postupka raspravljanja zaostavštine iza pokojnog J. V. Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, odredbom člana 2. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", broj 52/74), propisano je da se nasleđivati mogu stvari i prava koja pripadaju pojedincima. Pravo iz pomenutog rešenja kojim je ostaviocu dat na korišćenje predmetni stan je lično imovinsko pravo koje je tesno vezano za ličnost svog imaoca – nosioca prava, te prestaje smrću titulara, usled čega ne ulazi u sastav zaostavštine koja se obrazuje za slučaj smrti tog lica. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4212/03 od 24.12.2003. god.)

6. Kod naknadno pronađene imovine, sud ima obavezu da sa sigurnošću utvrdi predmet ove imovine i ispita da li među naslednicima postoji sporazum o deobi te imovine. Iz obrazloženja: Iz sadržine spisa predmeta proizilazi da je zaostavština iza pokojnog D. J. raspravljena rešenjem prvostepenog suda, poslovni broj ______ od 15. oktobra 1998. godine, te da su u postupku raspravljanja zaostavštine zakonski naslednici ostavioca postigli sporazum o njenoj deobi. S obzirom da odredbe Zakona o vanparničnom postupku, koje uređuju pitanje rešavanja naslednopravnih zahteva posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju (član 128. do člana 131), ne isključuju mogućnost da naslednici ostavioca postignu sporazum i o deobi naknadno pronađene imovine, prvostepeni sud je trebao da povodom zahteva zakonskog naslednika P. J. za raspravljanje naknadno pronađene imovine ostavioca zakaže -4-

NASLEDNO PRAVO

ročište i utvrdi da li među naslednicima postoji sporazum o deobi te imovine. Kako prvostepeni sud to nije učinio, a osim toga ni sa sigurnošću utvrdio sastav naknadno pronađene imovine ostavioca, jer ako su to novčana sredstva na računu (štednji), onda predmet naknadno pronađene imovine čini i kamata na ta sredstva, valjalo je uvažavanjem žalbe supruge ostavioca doneti odluku kao u izreci, a shodnom primenom člana 380. tačke 3. Zakona o parničnom postupku. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će zakazati ročište i sa sigurnošću utvrditi predmet naknadno pronađene imovine, pa pošto ispita da li među naslednicima postoji sporazum o deobi te imovine, uz pravilnu primenu materijalnog prava, doneti novu odluku kojom će raspraviti naknadno pronađenu imovinu ostavioca. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. br. 480/02, od 25.02.2002. god.)

7. Zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva manje vrednosti . Iz obrazloženja: Dopunskim rešenjem Opštinskog suda u G... O. br. _____, od _______ godine, utvrđena je naknadno pronađena imovina iza smrti pokojnog, pa su za nabrojane pokretne stvari, za naslednike proglašena određena lica. Protiv navedenog rešenja učesnik – supruga ostavioca je izjavila žalbu. Okružni sud u Č... je svojim rešenjem Gž.______, od________ godine, ukinuo dopunsko rešenje Opštinskog suda u G. U obrazloženju drugostepene odluke je navedeno: U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, još u toku postupka, učesnik – supruga pokojnog je podneskom tražila od suda da pokretne stvari pripadnu njoj u svojinu, odnosno da te stvari ne predstavljaju zaostavštinu ostavioca, što je ponovila i u žalbi. Prvostepeni sud se nije izjašnjavao o sadržini tog podneska niti je tražio od učesnika da se izjasni da li je u pitanju zahtev koji se odnosi na predmete domaćinstva manje vrednosti, ili pak zahtev koji se odnosi na stvari stečene njenim doprinosom u bračnoj zajednici. Naime, odredbom člana 1. Zakona o nasleđivanju je regulisano da zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva manje vrednosti. Stoga, prvostepeni sud treba da razmotri zahtev učesnika – podnosioca žalbe sa aspekta primene člana 1. Zakona o nasleđivanju u novom postupku. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. br. 1001/2000 od 05.09.2000.god.)

8. Pravo korišćenja grobnog mesta pripada licu koje je oglašeno za naslednika, bez obzira da li je za naslednika oglašeno po osnovu zakona ili po osnovu testamenta. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7323/98 od 13.05.1999. god.)

9. Rešenjem u ostavinskom postupku se ne može vršiti brisanje tj. ispisivanje nepokretne imovine iz zaostavštine ostavioca. -5-

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Brisanje odn. ispisivanje nepokretne imovine iz zaostavštine ostavioca trećim licima u ostavinskom postupku nije ni predviđeno ni dozvoljeno Upravo suprotno, ostavinski sudija je dužan da na osnovu zadnjeg katastarskog stanja ili katastarskih podataka - raspodeli imovinu ostavioca koja je u javnim knjigama upisana na njegovo ime. Ukoliko treća lica polažu pravo na imovinu ili na deo te imovine, upisane na ime ostavioca, oni utvrđivanje prava svojine na toj imovini mogu tražiti samo u parnici. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 523/97 od 22.04.1997. god.)

10. Sporna nepokretnost je postala društvena svojina rešenjem komisije za nacionalizaciju i izuzeta iz državine pravnog prethodnika tužilaca. Dopunsko rešenje o nasleđivanju kojim su tužioci oglašeni za naslednike je irelavantno kao i činjenica da se u katastarskom operatu sporna imovina vodi na pravnog prethodnika tužioca. Sud pravilno zaključuje da sve to nije dovoljan osnov za sticanje svojine na imovini i da je samo nacionalizacija sporne nepokretnosti izuzela nepokretnost iz imovine pravnog prethodnika tužilaca. (Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 744/95 od 05.02. 1996. god.)

11. Ukoliko se dokaže suvlasničko pravo ostavioca na stanu kao bračne tekovine, isto pravo će biti predmet nasleđivanja. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10550/95)

12. Nakon ostavinskog postupka nema smetnji da supruga ostavioca po pravilima parničnog postupka ostvari svoje pravo svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2976/95)

13. Imovina stečena u porodičnoj zajednici predstavlja zajedničku imovinu svih članova domaćinstva koji su privređivali u vreme sticanja imovine i njihovi suvlasnički udeli zavise od doprinosa sticalaca u sticanju te zajedničke imovine. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž.853/95)

14. Ako naslednici ne postave zahtev da se poništi čitav ugovor kojim je ostavilac otuđio zajedničku imovinu stečenu u braku, bračni drug i ostali naslednici mogu ostvariti svojinska, odnosno nasledna prava samo na delu zajedničke imovine kojom ostavilac nije mogao raspolagati. (Vrhovni sud Srbije, Rev.917/95) -6-

NASLEDNO PRAVO

OSNOVI NASLEĐIVANJA (Član 2. Zakona o nasleđivanju)

15. Sud će odbaciti žalbu kao nedozvoljenu ukoliko žalilac nije naslednik lica čija je zaostavština raspravljena, odnosno nije dokazao da je zakonski naslednik ostavioca. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4122/95 od 12.04.1995. god.)

SPOSOBNOST ZA NASLEĐIVANJE (Član 3. Zakona o nasleđivanju)

16. Legatar je primio legat konkludentnom radnjom, samo ako se može sa izvesnošću zaključiti da postoji volja da se legat prihvati, a s obzirom na okolnosti u kojima je radnja preduzeta. Iz obrazloženja: Tužilja se - po mišljenju prvostepenog suda - prihvatila legata, prava doživotnog stanovanja, jer se nije izričito izjasnila u ostavinskom postupku da li ga se prihvata ili odriče legata. Može smatrati da se tužilja konkludentnom radnjom prihvatila legata u vidu doživotnog uživanja u stanu pošto je nakon ostaviočeve smrti u neprekidnoj državini predmetnog stana, koju je i štitila od tuženika i pred sudom, čime je jasno izrazila volju da taj stan koristi. Žalbom se osnovano prigovara na takav zaključak prvostepenog suda pošto navodi da je tužilja supruga ostavioca i da su oni živeli u predmetnom stanu, koji je posle smrti supruga tužilja nastavila da koristi očekujući da će na ime svog nužnog dela dobiti svojinu na tom stanu. (Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1431/2005 od 24.10.2005. god. )

17. Učesnik koji smatra da je zakonski naslednik ostavioca može podneti tužbu za utvrđivanje očinstva, shodno odredbama Porodičnog zakona. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž.685/98 od 30.04.1998. god.)

18. Ako ostavilac za života nije priznao za svoje vanbračno dete ni pred jednim organom, niti je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, nema zakonskih uslova da se takvom detetu prizna pravo na nasleđe iza smrti njegovog pretpostavljenog oca. (Vrhovni sud Srbije, Rev.br.1521/98 od 08.04.1998.god.) -7-

NASLEDNO PRAVO

NEDOSTOJNOST ZA NASLEĐIVANJE (Član 4. Zakona o nasleđivanju)

19. O nedostojnosti za nasleđivanje sud vodi računa po službenoj dužnosti, ali je teret činjenične tvrdnje i dokaza da ova nedostojnost postoji, na stranci koja to tvrdi. Iz obrazloženja: Razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vanbračni sin pok. A. M. Svog oca je upoznao kada je imao 10 godina. Do 1992. godine imao je retke kontakte sa ocem, a od te godine nije bilo kontakta. Briga o ocu sa njegove strane nije izostala njegovom krivicom. Nije se teže ogrešio o obaveze izdržavanja, niti mu je uskratio nužnu pomoć. Nisu postojali ni drugi razlozi koji bi ukazivali na nedostojnost za nasleđivanje oca. Tužilac nije umišljajno usmrtio svoga oca, niti je to pokušao. Između njih je bilo samo svađe. Nije se teže ogrešio o zakonske obaveze izdržavanja prema njemu. Preko oca je primao penziju svoje majke, a pok. A. M. izdržavanje nije ni bilo potrebno. Ne može se govoriti ni o uskraćivanju pomoći ostaviocu, jer to ne proizilazi iz izvedenih dokaza. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da nema osnova za primenu člana 4. Zakona o nasleđivanju koji rguliše pojam nedostojnosti za nasleđivanje. Prema stavu 1. tačka 1. ovog člana, ne može se naslediti na osnovu za-kona ili zaveštanja niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je), onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao. Prema tački 4. ovog člana, nedostojan je onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja, ili uskratio nužnu pomoć. Prema stavu 2. ovog člana, sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti. U konkretnom slučaju, istaknuti razlozi za nedostojnost tužioca da nasledi svog oca, sada pok. A. M., nisu ispunjeni. U toku postupka u prilog ovih svojih tvrdnji tužilja nije pružila odgovarajuće dokaze. Zato je sud o postojanju (nepostojanju) tih činjenica izveo zaključak primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 221a ZPP. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 2870/05 od 14.11.2006. god.)

20. Ne može se zakonom isključiti iz prava na nasleđivanje lice (vojni obveznik) koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane. Iz obrazloženja: Odredbama čl. 4. stav 1. tačka 5. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“ br. 46/95) propisano je da ne može naslediti po osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve ne vrati se u zemlju. Prema članu 5. Zakona, ostavilac može oprostiti nedostojnost, izuzev vojnom obvezniku koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane. Oproštaj mora biti učinjen u obliku potrebnom za zaveštanje. -8-

NASLEDNO PRAVO

Iz iznetog proizilazi da razlog nedostojnosti iz osporenog čl. 4. stav 1. tačka 5. Zakona o nasleđivanju nije u neposrednoj vezi sa moralnim prekršajem naslednika prema ostaviocu, već sa njegovim ogrešenjem prema državi. Međutim, razlog nedostojnosti koji nije vezan za odnos prema ostaviocu, po oceni Ustavnog suda dovodi u pitanje ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na nasleđivanje. Naime, uređivanje uslova i načina ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na nasleđivanje u skladu sa zakonom, ne daje ovlašćenje zakonodavcu da to pitanje uredi tako da određena lica isključi iz prava nasleđivanja, odnosno da im potpuno uskrati ovo pravo u odnosu na ostavioca, jer je to nesaglasno sa ustavnim odredbama kojima se jamči pravo svojine i pravo na nasleđivanje (čl. 34. stav 1. i 2. Ustava). Ustav je predvideo ograničenja prava svojine prema prirodi i nameni nepokretnosti (čl. 59. i 62), kao i mogućnosti eksproprijacije nepokretnosti, odnosno ograničenja prava svojine na nepokretnosti kad to zahteva opšti interes utvrđen na osnovu zakona (čl. 63. Ustava). U konkretnom slučaju, ograničenje prava na nasleđivanje, kao i prava samostalnog raspolaganja učinjena su radi ostvarivanja dužnosti odbrane zemlje. Na taj način je ograničeno jedno Ustavom zajemčeno pravo, da bi se doprinelo ostvarivanju jedne Ustavom utvrđene dužnosti, čime je zanemaren princip jedinstva Ustava koji obavezuje zakonodavca da vodi računa o vrednostima koje su Ustavom zajemčene, tako što će jednom Ustavom zajemčeno pravo ograničiti radi drugog, samo ako je to neophodno. Navedenim odredbama Ustava nije predviđeno ograničenje slobode raspolaganja imovinom za slučaj smrti, niti je takva mogućnost izričito rezervisana za zakon, pa je stoga nesaglasna sa Ustavom zakonska odredba koja uskraćuje pravo ostavioca da slobodno raspolaže svojom imovinom, pa i da je nasledi nasledik koji je napustio zemlju da bi izbegao vojnu obavezu, jer vojni obveznici podležu krivičnim sankcijama u slučaju izbegavanja dužnosti na osnovu vojne obaveze. Osporena odredba Zakona po oceni Ustavnog suda, nesaglasna je i sa članom 13. Ustava, koji utvrđuje princip pravne jednakosti građana, odnosno nediskriminacije i koji zabranjuje da se bez razloga – ono što je isto ili bitno slično nejednako pravno tretira, a ono što je bitno različito, da se tretira pravno jednako, kao što je to u konkretnom slučaju učinjeno propisivanjem ograničenja naslednih prava određene kategorije vojnih obveznika. (Iz odluke Ustavnog suda Republike Srbije U.br. 358/95 od 25.09.2003. god.)

21. Nedostojan je da nasledi, kako na osnovu zakona, tako i na osnovu testamenta, onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja koju je imao prema ostaviocu, kao i onaj koji nije hteo ukazati ostaviocu nužnu pomoć. (Vrhovni sud Srbije, Rev, br. 5003/97 od 18. 03.1998. god.)

22. Nedostojno je da nasledi, kako na osnovu zakona tako i na osnovu testamenta, lice koje prebegne iz zemlje da bi izbegao osudu za teže krivično delo, pa se do smrti ostavioca ne vrati u zemlju. (Vrhovni sud Srbije, Rev.br. 4333/96 od 27.01.1998. god.)

23. Nedostojno je za nasleđivanje lice koje je grubo zanemarivalo svoju obavezu roditeljeskog izdržavanja i staranja o ponašanju deteta, koje se odalo uživanju droge. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž.10266/96 od 08.11.1996. god.) -9-

NASLEDNO PRAVO

24. Ako je istraga zbog sumnje da je lice izvršilo kriivično delo obustavljena zbog odustanka javnog tužioca, krivični spisi nisu dovoljni da sumnja, makar i bila osnovana, preraste u pouzdanje da je nastao razlog nedostojnosti za nasleđivanje. Pri tome se mora oceniti od kakvog je značaja činjenica da je javni tužilac odustao od gonjenja, odnosno mora se sa sigurnošču ispitati da li postoje razlozi da se lice oglasi nedostojnim za nasleđivanje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4052/95 od 24.10.1995.god.)

KRUG ZAKONSKIH NASLEDNIKA ( Član 8. Zakona o nasleđivanju)

25. Samo zakonom priznatim sredstvima se dokazuje činjenica utvrđenog vanbračnog očinstva - izjavom o priznanju očinstva ili pravnosnažnom sudskom odlukom kojom je utvrđeno očinstvo. U odsustvu navedenih akata ne može se prihvatiti kao utvrđena činjenica o očinstvu deteta rođenog van braka, pa mu se ne može ni priznati svojstvo zakonskog naslednika. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno: Sada pokojni imenovani umro je 05.02. 2004. godine. Od zaostavštine je ostavio nepokretnu imovinu, kao i zakonske naslednike – ćerke, koje su se prihvatile nasleđa koje im po zakonu pripada. Prvostepeni sud ih je, shodno čl. 122. Zakona o vanparničnom postupku i čl. 9. Zakona o nasleđivanju, oglasio za naslednike na predmetnoj nepokretnosti. Tokom ostavinskog (vanparničnog) postupka prvostepeni sud je (dopisom od 23.05. 2007. godine) naložio imenovanoj D. H. da dostavi na uvid dokaze da i ona spada u krug naslednika navedenog ostavioca. Pošto ista nije sudu dostavila dokaze (po nalogu koji je uredno primila dana 09.06.2007. godine), to je prvostepeni sud za naslednike ostavioca I. oglasio njegove kćeri. Navodi imenovane D. H. - da se iz dostavljenih dokaza javnog beležnika može zaključiti da isti predstavlja validan dokaz da je i ona jedan od naslednika ostavioca - neprihvatljivi su. Naime, krug zakonskih naslednika je normiran čl. 8. Zakona o nasleđivanju - određuje se sa obzirom na krvno srodstvo, srodstvo po usvojenju i bračnom odnosu. Prema čl. 45. st. 4. Porodičnog zakona, koji je važio u momentu smrti ostavioca kada je učesnica bila u obavezi da sudu dostavi relevantne dokaze da je jedan od zakonskih naslednika, kao i odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima i prema odredbama Osnovnog zakona o odnosima roditelja i dece, koji je važio u vreme rođenja imenovane učesnice D. H. - propisano je da se ocem deteta rođenog van braka smatra lice koje ga prizna za svoje ili čije očinstvo bude utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom. U konkretnom slučaju, ova učesnica nije dostavila sudu izjavu o priznanju očinstva sada pok. ostavioca niti pravnosnažnu sudsku odluku kojom je utvrđeno da je on njen otac. Kako sudu nisu dostavljeni ovi akti, proizilazi da imenovana učesnica D. H. nije ćerka sada pok. ostavioca te da ne spada u krug njegovih zakonskih naslednika. - 10 -

NASLEDNO PRAVO

Zbog toga su bez značaja žalbeni navodi u vezi činjenice da je naša država potpisnica Haške konvencije od 05.10.1961. godine. Takođe, neosnovani su žalbeni navodi u vezi naknadno dostavljene naznačene odluke suda u Gloucestershire od 12.12.2007. godine, budući da je ova izjava data prema zahtevu imenovane učesnice D. H. i prema saslušanju navedenog svedoka, te da je ista od 12.12.2007. godine, a ostavilac je umro 05.02.2004. godine. Može se zaključiti da ova izjava nije relevantan dokaz da je u odgovarajućem postupku utvrđeno očinstvo, a samim tim ni činjenica da je imenovana učesnica D. H. zakonski naslednik ostavioca. Zbog toga, ona nije učesnik ostavinskog postupka, niti je ovlašćeno lice za izjavljivanje žalbe u ovoj pravnoj stavri, te je drugostepeni sud odbacio žalbu kao nedozvoljenu. (Rešenje Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji, O. 135/07 od 18. 09. 2007. godine i Rešenje Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 2233/07 od 18.01. 2008. godine)

26. Lica koja nisu zakonski naslednici ne mogu da traže procenu i popis zaostavštine. Iz obrazloženja: Pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 6, 79, 83, 130. i 140. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik PC" br. 52/74, 1/80, 25/82) koji je važio u vreme smrti ostavilje LJ. M., prvostepeni sud je oglasio za jedinog naslednika na zaostavštini LJ. M. po osnovu testamenta V. B. Predlog M. J., sestre pokojnog supruga ostavilje, koji je umro pre ostavilje, da se odredi popis i procena pokretne imovine ostavilje kao i da se odredi privremeni staralac zaostavštine odbijen je kao neosnovan, zato što ona ne spada u krug lica koja po zakonu imaju pravo da naslede ostavilju shodno odredbi člana 920. Zakona o nasleđivanju, pa su neosnovani revizijski navodi kojima se tvrdi suprotno. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1774/04 od 16.09.2004. god.)

27. Zbog toga što neko od zakonskih naslednika nije učestvovao u ostavinskom postupku, isti se ne može voditi više puta. U tom slučaju će sud takvo lice uputiti u parnicu pod uslovima iz čl. 130. ZVP-a. Iz obrazloženja: Pobijano rešenje u delu kojim je odbijen predlog za donošenje dopunskog rešenja ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. ZPP-a, a činjenično stanje je u ovom delu potpuno i pravilno utvrđeno. Naime, iza smrti pokojnog ostavioca M.M. doneto je nasledno rešenje O. br.____/81-83 od 20. 03. 1986. godine, kojim je zaostavština raspravljena u pogledu nepokretnosti za koju se traži donošenje dopunskog rešenja, a pored toga tim rešenjem učesnik M. i nije oglašen za naslednika, pa je iz svih navedenih razloga prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan predlog za donošenje dopunskog rešenja, pošto se zaostavština ne može više puta raspravljati. Isticanje žalioca u žalbi da mu rešenje o nasleđivanju iz 1986. godine nije nikada dostavljeno, nije od značaja u ovom postupku, jer ako neko lice nije učestvovalo u postupku rasprave zaostavštine, kao što bi se to moglo zaključiti iz spisa O. br.____/81-83 za učesnika M., isti u smislu čl. - 11 -

NASLEDNO PRAVO

130. ZVP-a svoja prava može ostvarivati u parnici, pa je stoga Okružni sud kao u izreci pod 1. odlučio na osnovu čl. 380. tač. 2. ZPP-a. Međutim, osnovana je žalba učesnika M. kojim se pobija rešenje u pogledu odluke o troškovima postupka. Naime, prema odredbi čl. 89. ZVP-a ostavinski postupak se pokreće i vodi po službenoj dužnosti, ali i u interesu učesnika u nasleđu i nezavisno od njihovih procesnih aktivnosti, tako da svaki učesnik u nasleđu snosi svoje troškove povodom učešća u ostavinskom postupku, te je iz tih razloga Okružni sud preinačio pobijano rešenje i zahtev učesnice M.G. za naknadu troškova postupka odbio kao neosnovan, primenom čl. 380. tač. 3. ZPP-a. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1249/04 od 30.09.2004. god.)

28. Nije pravno relevantna činjenica, okolnost da je ostavilac više puta i pred svedocima izjavio da je tužilac njegov vanbračni sin i što je znalo čitavo selo, pošto vanbračno svojstvo tužioca nije utvrđeno na način kako to propisuje Porodični zakon. Iz obrazloženja: Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zahtev tužioca odbili kao neosnovan. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, tj. da sada pokojni nije tužioca priznao za svoje vanbračno dete, da očinstvo nije utvrđeno pravosnažnom sudskom odlukom, niti se sada pokojni prema tužiocu ponašao kao njegov otac, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema zakonskog osnova da se tužiocu prizna pravo na nasleđe iza smrti ostavioca kao njegovog pretpostavljenog oca. Isticanje u reviziji da je sada pokojni više puta i pred svedocima izjavio da je tužilac njegov sin i što je znalo čitavo selo, nisu pravno relevantne činjenice za ovaj spor, pošto vanbračno svojstvo tužioca nije utvrđeno na način kako to propisuje Zakon o braku i porodičnim odnosima. Stoga navodi tužioca izneti u reviziji da je osporena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, nisu osnovani. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1682/99 od 29.06.2000. god.)

OSTAVIOČEVI POTOMCI I BRAČNI DRUG (prvi nasledni red) (Član 9. Zakona o nasleđivanju)

29. Prijemom odgovarajućeg novčanog iznosa, naslednici se mogu izmiriti u svojim naslednim delovima iz zaostavštine. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju, da su tužioci prijemom isplate iznosa od po 5.500 DM, izmireni u svojim naslednim delovima na zaostavštini svoje majke. Stoga su njihovi zahtevi za isplatu određenog novčanog potraživanja, po osnovu nasleđa, bez osnova. - 12 -

NASLEDNO PRAVO

Pravilno su primenjeni čl. 10, 28, 32, 140. i 142. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82), koji je važio u vreme otvaranja nasleđa pok. M. T. Ove odredbe odnose se na pravo naslednika prvog naslednog reda, utvrđivanje vrednosti zaostavštine, izdavanje u korist potomaka koji je privređivao sa ostaviocem i koji ne ulazi u zaostavštinu, odgovornost naslednika za ostaviočeve dugove, kao i pravo na deobu nasledstva. U suštini, svi revizijski navodi svode se na pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se prema članu 385. stav 3. ZPP revizija ne može izjaviti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1736/04 od 12.05.2005. god.)

OSTAVIOČEV BRAČNI DRUG I RODITELJI (drugi nasledni red) (Član 12. Zakona o nasleđivanju)

30. Bračni drug pokojnika, u braku bez dece, nasleđuje u drugom naslednom redu, zajedno sa ostaviočevim roditelja, tako da bračnom drugu pripada 1/2 zaostavštine, a drugu polovinu dele ostaviočevi roditelji. Iz obrazloženja: Nesporne su činjenice da su iza sada pokojnog M.C.od koga je oduzeto zemljište po Zakonu o PZF postali zakonski naslednici: udova S.C., sin M.C. i unuke S.M. i J. od umrle kćerke D.M. Svi ovi zakonski naslednici su podneli zahtev za vraćanje zemljišta i svima pripada odgovarajući zakonski deo i to: - udovi bivšeg vlasnika S.C. 1/3; - sinu bivšeg vlasnika M.C. 1/3 i - unukama bivšeg vlasnika S.M. i D. po pokojnoj kćerki D.M. - 1/3. U toku postupka za vraćanje zemljišta pre donošenja prvostepenog rešenja umro je podnosilac zahteva - sin bivšeg vlasnika M.C. a iza njegove smrti od njegovih naslednika ostala je samo supruga - dece nisu imali. Kod ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni organ uprave je utvrdio da pravo na novčanu naknadu pripada i to: - udovi bivšeg vlasnika prema udelu od 1/3; - snahi po pokojnom sinu bivšeg vlasnika umrlog u toku postupka za vraćanje zemljišta, a pre donošenja prvostepenog rešenja - prema udelu od 1/3; - unukama bivšeg vlasnika S.M. i J. po umrloj kćerki D.M. - prema udelu od 1/3. Rešavajući po žalbi tužilaca udove bivšeg vlasnika, te njegovih unuka S. M. i J. iza umrle kćerke D.M, tuženi organ je žalbu odbio. Vrhovni sud Srbije je rešavajući po tužbi tužilaca (žalilaca) istu uvažio i poništio osporeno rešenje tuženog organa. Ovo sa razloga što su upravni organi nepravilno postupili kada su priznali pravo na novčanu naknadu snahi bivšeg vlasnika po pokojnom sinu koji je umro u toku postupka vraćanja zemljišta na celom udelu koji bi pripao njenom pokojnom bračnom drugu - podnosiocu zahteva koji udeo iznosi 1/3. Pošto oni nisu imali dece, ona kao bračni drug nasleđuje u drugom naslednom redu kako je to propisano odredbom člana 11. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 45/95), kao i odredbama člana 13. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", broj 52/74). Odredbama člana 14. ranijeg Zakona o nasleđivanju, kao i člana 12. novog Zakona o nasleđivanju propisano je da drugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji, kao i njihovo potomstvo. Ostaviočev bračni drug nasleđuje 1/2 zaostavštine, a drugu polovinu na jednake delove nasleđuju ostaviočevi roditelji. Ako ostaviočev roditelj ne može da nasledi (jer je umro) a to je bivši vlasnik u spornom slučaju kome je - 13 -

NASLEDNO PRAVO

oduzeto zemljište i isto se vraća njegovim naslednicima u postupku vraćanja zemljišta, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (braća i sestre ostavioca), njegovi unuci po pravu predstavljanja, a to su u spornom slučaju podnosioci zahteva za vraćanje zemljišta - unuke bivšeg vlasnika S.M. i J. po pokojnoj kćerki D.M. Znači, snaha bivšeg vlasnika može naslediti samo 1/2 od 1/3 zemljišta koja bi pripala pokojnom sinu bivšeg vlasnika, kao podnosiocu zahteva koji je umro u toku postupka, a pre donošenja prvostepenog rešenja, a drugu polovinu nasleđuju ostali naslednici sina bivšeg vlasnika njegova majka i unuci pokojnog oca - bivšeg vlasnika S.M. i J. po umrloj kćerki D.M. Stoga će tuženi organ ponovo odlučivati o žalbi tužilaca postupajući u svemu po pravnom shvatanju i primedbama ovog suda. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 741/97 od 04.02.1998. god.)

31. Zaostavštinu lica umrlog bez potomaka i bračnog druga nasleđuju njegovi roditelji na jednake delove. (Iz presude Saveznog vrhovnog suda, Gž. 104/95)

AKO OSTAVIOČEVI RODITELJI NEMAJU POTOMSTVA (Član 15. Zakona o nasleđivanju)

32. Bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu ukoliko ostavilac u momentu smrti nema potomaka a ni roditelji niti njihovi potomci nisu živi. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je sudski testament koji je sačinio ostavilac ništav. Protiv ove presude žalbu je izjavila tužilja, pobijajući presudu iz svih zakonom propisanih žalbenih razloga. Žalba tužilje nije osnovana. U toku prvostepenog postupka nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a u žalbi se ne ukazuje ni na jednu odredbu Zakona o parničnom postupku koju prvostepeni sud tokom postupka nije primenio ili je nepravilno primenio, a što je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke. Neosnovano je isticanje u žalbi tužilje da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno u smislu odredbe člana 355. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je svestranom ocenom izvedenih dokaza u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku utvrdio da su njena sada pokojna majka T.M. i njena tetka pokojna M.D., majka ostavioca, rođene od istog oca i majke P.J. i P. L., te da su roditelji ostavioca M.Ž. i M.D. umrli pre ostavioca, a da sem ostavioca druge dece nisu imali, a da su tužena i ostavilac zaključili brak dana 31.10.1997. godine. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, koje se navodima žalbe ne dovodi u sumnju, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužilje, te da tužilja ne dolazi u krug zakonskih naslednika koji bi imali pravo da ostavioca naslede. Prvostepeni sud je pošao od člana 15. Zakona o - 14 -

NASLEDNO PRAVO

nasleđivanju koji propisuje da ako ostaviočevi roditelji nemaju potomstva, bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu. Te je sledom toga, prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, dajući jasne i dovoljne razloge, koje u svemu kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i Okružni sud. Okružni sud je cenio žalbene navode tužilje da je testamentalni naslednik u momentu sačinjavanja testamenta bila vanbračna supruga ostavioca, pa je našao da su isti bez značaja za donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu priloženi izvod iz matične knjige venčanih, iz koga se vidi da su tužena i ostavilac bili bračni drugovi. Kako ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, Okružni sud je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu , saglasno odredbi člana 368. Zakona o parničnom postupku. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4123/00 od 10.05.2000. god.)

KADA BRAČNI DRUG GUBI PRAVO ZAKONSKOG NASLEĐIVANJA (Član 22. Zakona o nasleđivanju)

33. Ako do kraja života ostavioca bračna zajednica nije trajno uspostavljana, tada tužena može izgubiti pravo zakonskog nasleđivanja umrlog supruga iz čl. 22 st. 3. Zakona o nasleđivanju u situaciji da se nesumnjivo utvrdi da je faktička bračna zajednica prestala njenom krivicom pre smrti svoga supruga a tužiočevog pretka, i to nezavisno od povlačenja tužbe za razvod braka. Iz obrazloženja: 1998. godine je trajno prestao brak tužene i pravnog prethodnika tužilaca, i to njenom krivicom. Bivši suprug je tada podneo tužbu za razvod braka. Iako je ova tužba povučena, faktička bračna zajednica nije ponovno trajno uspostavljana sve do njegove smrti. Zbog toga je pravilno utvrđeno da je izgubila pravo na zakonsko nasleđivanje, nezavisno od toga što su povremeno održavali kontakte koji nemaju karakter trajnog uspostavljanja bračne zajednice prestale krivicom tužene neovlašćenim iznošenjem stvari iz njegovog stana i insistiranjem da izvrši prenos svoje imovine njenoj kćerki iz prethodnog braka. (Presuda Opštinskog suda u Nišu, P. 4438/06 od 04.04.2006. godine i Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 2009/08 12.11.2008. godine)

34. Između ostalog, bračni drug gubi pravo nasleđivanja i kad je njegova zajednica života sa ostaviocem prestala njegovom krivicom ili sporazumom sa ostaviocem. Iz obrazloženja: Pravo zakonskog nasleđivanja bračni drug gubi – u smislu člana 22. stav 3. Zakona o nasleđivanju kad je njegova zajednica života sa ostaviocem prestala krivicom nadživelog bračnog druga ili sporazu- 15 -

NASLEDNO PRAVO

mom sa ostaviocem. Sporazum nadživelog bračnog druga sa ostaviocem o trajnom prestanku njihove bračne zajednice mora biti izričit i rezultat njihove slobodno izražene volje, a može biti sadržan i u predlogu za sporazumni razvod braka koji su bračni drugovi sačinili ili podneli sudu pre smrti ostavioca. Ukoliko je zajednica života trajno prestala krivicom nadživelog bračnog druga, on gubi pravo na nasleđe ako je prestanak bračne zajednice skrivio namerno odn. svestan da je njegovo ponašanje prema ostaviocu suprotno bračnim obavezama koje je - u smislu člana 61. Zakona o braku i porodičnim odnosima - zaključenjem braka preuzeo. Odluku o gubitku prava zakonskog nasleđivanja tuženog, kao nadživelog bračnog druga sada pok. supružnika, nižestepeni sudovi su zasnovali na okolnostima njegovog teškog zdravstvenog stanja kojme se ne može pripisati u krivicu prestanak bračne zajednice, te da je do prestanka bračne zajednice došlo ako ne krivicom tuženog, onda njihovim prećutnim sporazumom. Ovi razlozi nižestepenih sudova ne mogu se prihvatiti, s obzirom da bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja, u smislu člana 22. stav 3. Zakona o nasleđivanju, kada je prestanak zajednice života nastao ili krivicom nadživelog bračnog druga ili sporazumom sa ostaviocem, kao rezultat njihove izričite i slobodno izražene volje. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3451/01 od 11.0 4. 2002. godine)

35. Bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja, i kad je njegova zajednica života sa ostaviocem prestala krivicom nadživelog bračnog druga ili u sporazumu sa ostaviocem . Iz obrazloženja: Prema članu 22. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS" broj 46/95) bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja: 1) ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka, a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana; 2) ako je njegov brak sa ostaviljom poništen posle ostaviočeve smrti, a razloga koji su bračnom drugu bili poznati u trenutku zaključenja braka; 3) ako je njegova zajednica života sa ostaviocem bila trajno prestala njegovom krivicom, ili u sporazumu sa ostaviocem. Bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja u smislu člana 22. stav 3. ovog Zakona kad je njegova zajednica života sa ostaviocem prestala krivicom nadživelog bračnog druga, ili u sporazumu sa ostaviocem. Sporazum nadživelog bračnog druga sa ostaviocem o trajnom prestanku njihove bračne zajednice mora biti izričit i rezultat njihove slobodno izražene volje. Ovaj sporazum može biti sadržan i u predlogu za sporazumni razvod braka, koji su bračni drugovi sačinili ili podneli sudu radi razvoda braka pre smrti ostavioca. Ukoliko je zajednica života trajno prestala krivicom nadživelog bračnog druga, on gubi pravo na nasleđe ako je prestanak bračne zajednice skrivio namerno, odnosno uz svest da je njegovo ponašanje prema ostaviocu suprotno bračnim obavezama koje je u smislu člana 61. Zakona o braku i porodičnim odnosima zaključenjem braka preuzeo. Nižestepeni sudovi su odluku o gubitku prava zakonskog nasleđivanja tuženog kao nadživelog bračnog druga sada pokojne E. zasnovali na okolnostima teškog zdravstvenog stanja pokojne, što joj se ne može pripisati u krivicu, i da je do prestanka zajednice života došlo ako ne krivicom tuženog, onda njihovim prećutnim sporazumom. Ovakvi razlozi nižestepenih sudova se ne mogu prihvatiti, s obzirom da bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja u smislu člana 22. stav 3. navedenog Zakona o nasleđivanju, kada je prestanak zajednice života nastao ili krivicom nadživelog bračnog druga ili u sporazumu sa ostaviocem, kao rezultat njihove izričite i slobodno izražene volje. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3451/01 od 11.4.2002. god.) - 16 -

NASLEDNO PRAVO

36. Pravo zakonskog nasleđivanja, bračni drug gubi kada je prestanak zajednice života nastao krivicom nadživelog bračnog druga ili na osnovu sporazuma sa ostaviocem. Iz obrazloženja: Ukoliko je zajednica života trajno prestala krivicom nadživelog bračnog druga, on gubi pravo na nasleđe ako je prestanak bračne zajednice skrivio namerno, odnosno uz svest da je njegovo ponašanje prema ostaviocu suprotno bračnim obavezama koje je u smislu člana 61. Zakona o braku i porodičnim odnosima zaključenjem braka preuzeo. Nižestepeni sudovi su odluku o gubitku prava zakonskog nasleđivanja tuženog, kao nadživelog bračnog druga, zasnovali na okolnostima teškog zdravstvenog stanja njegove supruge, kojoj se prestanak bračne zajednice ne može pripisati u krivicu, usled čega su zaključili da je do prestanka zajednice života došlo ako ne krivicom tuženog, onda njihovim prećutnim sporazumom. Ovakvi razlozi nižestepenih sudova se ne mogu prihvatiti, s obzirom na to da bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja u smislu člana 22. stav 3. Zakona o nasleđivanju i kad je prestanak zajednice života nastao ili krivicom nadživelog bračnog druga ili u sporazumu sa ostaviocem, kao rezultat njihove izričite i slobodne volje. Kako su nižestepeni sudovi propustili da utvrde sve odlučne činjenice iz člana 22. Zakona o nasleđivanju i utvrde pravu volju tuženog i ostavilje čija je zajednica života trajno prestala pre smrti ostavilje, stvarne razloge zbog kojih je došlo do prestanka njihove bračne zajednice i ove okolnosti ocene prema odredbama člana 22. stav 1. u vezi sa stavom 3. istog zakona, Vrhovni sud je na osnovu člana 394. stav 1. i člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i odlučio kao u izreci. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. br. 3415/01, od 11.04.2002. god.)

37. Naslednici, bilo da su zakonski ili testamentalni, imaju pravo da podnesu tužbu za poništenje braka iz uzroka apsolutne ništavosti iz Porodičnog zakona i posle prestanka braka, jer spadaju u krug lica koja imaju neposredni pravni interes da brak bude poništen, iako se pravo zahtevanja poništaja braka, kao lično pravo, ne može nasleđivati. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4111/98 Gž. 161/98 od 09.09.1998. god.)

POVEĆANJE NASLEDNOG DELA BRAČNOG DRUGA U DRUGOM NASLEDNOM REDU - USLOVI ( Član 23. Zakona o nasleđivanju)

38. Posle smrti svog bračnog druga, supruga ima pravo nasledstva na celokupnoj zaostavštini ako je ona male vrednosti, a imovinske i zdravstvene prilike u kojima se ona nalazi upućuju na to da bi podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu. - 17 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Sudovi su, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva a nakon izvršenog veštačenja, zaključili da tužilja ima pravo nasledstva na celokupnoj zaostavštini posle smrti svog supruga, jer je predmetna zaostavština male vrednosti, te da bi njenom podelom tužilja zapala u oskudicu. Ovo zbog toga što tužilja konkuriše u zaostavštini ostavioca sa tuženim kao bratancem ostavioca, dakle - sa naslednikom drugog naslednog reda, a imovinske i zdravstvene prilike u kojima se nalazi tužilja upućuju na to da bi podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu. Iz tih razloga su odluke nižestepenih sudova u potpunosti u skladu sa članom 23. Zakona o nasleđivanju, koji je bio na snazi u vreme otvaranja nasleđa posle smrti ostavioca. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1291/01 od 23.03.2001. godine)

39. Kad je zaostavština male vrednosti, a imovinske i zdravstvene prilike supruge ostavioca su takve, da upućuju na to da bi , podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu, tada ona ima pravo nasledstva na celokupnoj zaostavštini. Iz obrazloženja: U toku ostavinskog postupka utvrđeno je da zaostavštinu ostavioca čini pravo svojine na 1/2 stana ukupne površine 37,95 m2, koji je stečen po osnovu ugovora o otkupu stana, i 1/2 novčanih sredstava na deviznoj štednoj knjižici, da tužilja ima 79 godina, prima mesečnu penziju od 1.500 dinara u dva dela, srčani je bolesnik, a da tuženi, ostaviočev bratanac po umrlom bratu ima 65 godina, po zanimanju je poljoprivrednik slabog zdravstvenog stanja, poseduje 9 ari zemljišta koje daje u arendu, živi sam i ima sinove koji su u braku. Pored toga je utvrđeno da je tuženi kao davalac izdržavanja nakon smrti supruga tužilje kao primaoca izdržavanja postao vlasnik zemljišta površine 10 ari sa kućom površine 56 m2 na toj parceli, i svih pokretnih stvari koje se u kući nalaze. Odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, nakon izvršenog veštačenja, sudovi su zaključili da tužilja ima pravo nasledstva na celokupnoj zaostavštini iza smrti svog supruga, jer je predmetna zaostavština male vrednosti, te da bi njenom podelom tužilja zapala u oskudicu. To zbog toga što tužilja konkuriše u zaostavštini ostavioca sa tuženim kao bratancem ostavioca, dakle sa naslednikom drugog naslednog reda, a imovinske i zdravstvene prilike u kojima se nalazi tužilja upućuju na to da bi podelom zaostavštine tužilja došla u oskudicu, pa su odluke nižestepenih sudova u potpunosti u skladu sa članom 23. Zakona o nasleđivanju, koji se ima primeniti na ovaj slučaj ("Sl. glasnik SRS", broj 52/74), a koji je bio na snazi u vreme otvaranja nasleđa iza smrti ostavioca. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1291/01 od 23.03.2001. god.)

USVOJENIK IZ POTPUNOG USVOJENJA (Član 34. Zakona o nasleđivanju)

40. Ne nasleđuje krvne srodnike usvojioca usvojenik iz usvojenja zasnovanog po Zakonu o usvojenju iz 1947. godine, koje kasnije nije zasnovano kao potpuno usvojenje. - 18 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Tužilac - kako je utvrđeno pobijanom prvostepenom presudom - ima pravo nasleđa iza svoje tetke - pokojne imenovane, te da je - po tom osnovu - vlasnik sa 1/4 nepokretnosti navedene zgrade upisane na naznačenoj katastarskoj parceli, uz obavezu tuženika da ovo prizna i trpi da se tužilac sa navedenim udelom na predmetnoj nepokretnosti upiše kao vlasnik u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Zatim je utvrđeno da tužilac ima pravo na 1/2 dela potraživanja na ime neisplaćenih penzija iza pokojne za period od 1994. do 1995. godine, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati 1/2 primljenog iznosa i da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 104.700,00 dinara. Prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac rođen 28.02.1951. godine i da je usvojen 17.04.1951. godine od strane imenovanih pokojnih, kao bračnih drugova. Kako je usvojenje sprovedeno u postupku propisanom Zakonom o usvojenju iz 1947. godine, koji ne pravi razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja, a nasledna prava usvojioca nisu ograničena niti isključena, niti je usvojenje prestalo, prvostepeni sud zaključuje da se radi o potpunom usvojenju i da tužilac, u smislu člana 34. Zakona o nasleđivanju, kao naslednik iz drugog naslednog reda, ima pravo nasleđa nakon smrti imenovane pokojne, rođene sestre prvoimenovane pokojne. Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda ne može se prihvatiti dok se ne utvrde sve relevantne činjenice. Naime, tačno je da Zakon o usvojenju iz 1947. godine nije pravio razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja, ali to čini Zakon o usvojenju iz 1976. godine. Za rešenje ove pravne stvari značajna je odredba člana 32. tog Zakona, koja - u stavu 1.- propisuje da se usvojenje zasnovano po dotadašnjim propisima može na predlog usvojioca zasnovati kao potpuno usvojenje ako su u vreme usvojenja bili ispunjeni uslovi iz čl. 11. i 12. ovog Zakona, a prema stavu 2. - predlog u smislu stava 1. ovog člana može se podneti nadležnom organu starateljstva prema mestu prebivališta usvojioca u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Prema tome, da li je usvojenje tužioca iz 1951. godine kasnije zasnovano kao potpuno usvojenje u smislu člana 32. Zakona o usvojenju iz 1976. godine, odlučujuća je činjenica za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari. To, međutim, prvostepeni sud nije utvrđivao, što će biti dužan da učini u ponovnom postupku, pri čemu je tužilac dužan da dokaže da je stekao status usvojenika iz potpunog usvojenja pod navedenim zakonskim uslovima. ( Rešenje Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1227/07 od 31.08.2007. godine )

KO SU NUŽNI NASLEDNICI (Član 39. Zakona o nasleđivanju)

41. U parnici (a ne u ostavinskom postupku) se ostvaruje redukcija poklona i utvrđivanje novčane protivvrednosti nužnog dela i obveznika isplate na ime njegove povrede. - 19 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Krug nužnih naslednika ostavioca (potomci, usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, roditelji, usvojilac, braće i sestre, dedovi i babe i ostali preci) određen je članom 39. Zakona o nasleđivanju, dok je članom 40. istog regulisano da nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom. Nužni deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je trećina dela koji bi svakom od njih pripadao po zakonskom redu nasleđivanja. Ako nužni naslednik ne može ili neće da nasledi, njegov nužni deo ne prirasta ostalim nužnim naslednicima. O nužnom delu sud odlučuje samo na zahtev nužnih naslednika, a ne i po službenoj dužnosti i to samo o nužnom delu onih naslednika koji su zahtev podnel. Neosnovano imenovana naslednica u žalbi ističe da je prvostepeni sud trebalo rešenjem da utvrdi ko je obveznik vraćanja poklona usled povrede nužnog dela po darovnom ugovoru do visine navedenog nužnog dela odn. obveznik isplate novčane protivvrednosti njenog nužnog dela, u kom roku je obveznik dužan isplatiti novčani iznos utvrđenog nužnog dela kao i da utvrdi zateznu kamatu na tako utvrđenu visinu nužnog dela od dana utvrđivanja vrednosti nužnog dela do isplate. Jer, navedeno se ostvaruje u parnici u kojoj tužbeni zahtev treba postaviti radi izlučenja na bazi konkretizovanih elemenata, tj. da se određeno navede i postavi u čemu se sastoji povreda nužnog dela, koliki je deo kojim je nužni deo povređen te da se traži da sud obaveže tuženika na izlučenje njegovog nužnog dela iz ostavinskih dobara ili njihovu protivvrednost. (Iz Presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 144/06 od 08.02.2007. godine)

42. Nije aktivno legitimisano za vođenje parnice za poništaj testamenta ono lice koje ne spada u krug lica koja bi po zakonskom redu nasleđivanja bila pozvana na nasleđe kad ne bi bilo testamenta, niti bi mu usled poništenja testamenta pripalo neko pravo iz zaostavštine. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je sada pok. R. M. dana 17.09.1990. godine, ostavila sudski testament pod R. br. ____/90, po kome je svu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu ostavila tuženoj S. Testator je bila maćeha tužiočeva. Imovina sa kojom je sada pok. R. raspolagala testamentom bila je ranije vlasništvo tužiočevog oca V. koji je ugovorom o doživotnom izdržavanju istu ostavio sada pok. R. u naknadu za izdržavanje, što znači da je sada pok. R. bila vlasnik te imovine u momentu raspolaganja testamentom. Međutim, tužilac smatra da ima pravnog interesa da traži poništaj tog testamenta, jer je njime obuhvaćena imovina njegovog oca koju on, kako smatra, kao zakonski naslednik ima pravo da nasledi, a poništaj testamenta traži zbog zaveštaočeve mane u volji prilikom sastavljanja testamenta. Pravilno zaključivši da tužilac nije aktivno legitimisan za vođenje ove parnice u kojoj traži poništaj testamenta iz razloga propisanih članom 61. Zakona o nasleđivanju, pošto ne spada u krug lica koja bi po zakonskom redu nasleđivanja bila pozvana na nasleđe kad ne bi bilo testamenta niti bi mu usled poništenja testamenta pripala neka korist iz zaostavštine, sudovi su odbili tužbeni zahtev. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. br. 3381/91 od 05.02.1992. god.) - 20 -

NASLEDNO PRAVO

NUŽNI DEO (Član 40. Zakona o nasleđivanju)

43. Osim ako se nužni naslednik izričito odrekao prava na nužni deo u prvostepenom ostavinskom postupku, ovo pravo se može isticati sve do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka, pa i u postupku po žalbi. Iz obrazloženja: Na ostavinskoj raspravi učesnica S. kao zak. zastupnik mal. D. i Ž. izjavila je da priznaje u njihovo ime zaveštanje i prihvatila se kao njihov zakonski zastupnik prava nasleđa koje im pripada po zaveštanju, međutim iz ovakve njene izjave nije jasno da li se ista izjašnjavala i o pravu na nužni deo mal. učesnika, o čemu je sud bio dužan da od učesnice S. uzme potpunu i jasnu izjavu, a kako ostavinski sud o pravu na nužni deo može odlučivati sve do okončanja ostavinskog postupka, jer se ovo pravo može isticati sve do pravosnažnog okončanja ostavinskog postupka, pa i u žalbenom postupku, osim u slučaju kada su se učesnici ovog prava odrekli u prvostepenom ostavinskom postupku, a kako to ovde nije slučaj, i kako prvostepeni sud nije pravilno postupio utoliko što učesnike nije upoznao o njihovom pravu na nužni deo i o ovome nije uzeo jasnu i nedvosmislenu izjavu, Okružni sud je našao da je žalba osnovana, pa će u prvostepenom postupku sud ponovo pozvati učesnike i postupiti u smislu navedenih primedbi. Pored toga, izreka pobijanog rešenja nije razumljiva u delu kojim je učesnik M. oglašen kao naslednik ''na preostaloj imovini'' ostavilje, jer je potrebno da se tačno opiše na kojoj imovini je koji naslednika oglašen. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 541/06 od 13.04.2006. god.)

44. Nužni naslednik može isticati pravo na nužni deo sve do okončanja ostavinskog postupka, pa i u žalbenom postupku. Iz obrazloženja: U podnetoj žalbi učesnice ističu da je sada pok. S. pored imovine kojom je raspolagao Ugovorom o poklonu posedovao i pokretnu imovinu i traže da se sprovede rasprava u odnosu na istu, navodeći da im prvostepeni sud nije ostavio mogućnost da se o navedenim činjenicama izjasne. Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud nije mogao da donese pobijano rešenje, već je bio u obavezi da utvrdi sastav zaostavštine i da prema čl. 113. st. 2. ZVP raspravi zaostavštinu ostavioca koju čine pokretne stvari. Pored toga u podnetoj žalbi učesnice ističu da prvostepeni sud nije odlučio o njihovom pravu na nužni deo. Kako se ovaj prigovor može isticati sve do okončanja ostavinskog postupka pa i u žalbenom postupku osim u slučaju kada se učesnici ovog prava odreknu u prvostepenom postupku, to je i ovaj navod žalbe osnovan jer prvostepeni sud nije dao mogućnost učesnicama da se o ovom pravu izjasne pred prvostepenim sudom, niti je o tom njihovom pravu odlučivao. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1190/05 od 20.10.2005. god.) - 21 -

NASLEDNO PRAVO

45. Nužni naslednik, za koga je testator odredio da nužni deo primi kao legatar, može se određi legata i tražiti da mu se nužni deo ustupi na teret cele zaostavštine. Iz obrazloženja: Pobijana presuda u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da joj je testamentom od 2.09.1991. godine, njenog supruga sada pok. B. P. biv. iz LJ..., povređen nužni nasledni deo i da se isti odredi u delu od ____ zaostavštine pok. B. koja se sastoji od nepokretnosti bliže označenih u izreci pobijane presude sadrži bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 354. st. 2. tač. 14. ZPP-a, koja se sastoji u tome što za odluku u tom delu presuda ne sadrži potpune i jasne razloge o svim odlučnim činjenicama, istovremeno je zasnovana i na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što je imalo za posledicu i pogrešnu primenu materijalnog prava. Prema odredbi čl. 27. Zakona o nasleđivanju (''Sl. glasnik SRS'', br. 52/74, 1/78) koji je važio u vreme otvaranja nasleđa iza pok. B. P. biv. iz LJ... (21.09.1991 godine) nužnom nasledniku pripada određeni deo svake stvari i prava koji sačinjavaju zaostavštinu, ali zaveštalac može odrediti da nužni naslednik primi svoj deo i u određenim stvarima, pravima ili novcu, dok prema odredbi čl. 86 istog zakona, zaveštalac može ostaviti testamentom jednu ili više određenih stvari ili neko pravo određenom licu, ili naložiti nasledniku ili kome drugom licu kome nešto ostavlja da iz onoga što mu je ostavljeno da neku stvar određenom licu, ili da mu isplati sumu novca, ili da ga oslobodi nekog duga, ili da ga izdržava ili uopšte da u njegovu korist nešto učini ili da se uzdrži od nečega ili da nešto trpi (st. 1) i takvim se zaveštanjem po pravilu ne postavlja naslednik ; takvo zaveštanje naziva se legat, a lice kome je namenjeno naziva se legatar. Ovo znači da od volje testatora zavisi, kada on određuje testamentom nužni deo nužnom nasledniku, da li se tako postavlja naslednik (univerzalni sukcesor) ili legatar (singularni sukcesor). Ako je u konkretnom slučaju u pitanju legat, na šta bi mogla da ukaže sadržina testamenta : ''… svom bratu P. R. iz B. ostavljam u državinu i svojinu sve nepokretnosti navedene u ovom testamentu… svojoj supruzi O. dajem pravo doživotnog uživanja na stanu koji se nalazi na spratu kuće… obavezujem svog brata R. kao testamentalnog naslednika da mojoj supruzi O. isplati 10.000 DM… smatram da ovakvo učinjeni raspored imovine nisam okrnjio nužni deo svoje supruge O…'', ukazuje se prvostepenom sudu da prema odredbi čl. 91. istog zakona legat pada ako se legatar odrekne legata. Primena navedenih zakonskih propisa je od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Naime, prihvatajući kao pravilno stanovište izneto u žalbi tužilje, da se nužni naslednik može odreći legata (u slučaju kada je testator odredio nužni deo nužnom nasledniku u tom obliku) i tražiti da mu se nužni deo ustanovi na teret svih stvari zaostavštine, a s obzirom da se, u ostavinskom postupku do njegovog prekida, tužilja nije na izričit način izjasnila o tome da li legat prihvata ili ga se odriče i na sadržinu zahteva tužbe, kojim traži da se utvrdi njeno pravo svojine od _____ na celokupnoj zaostavštini pok. B. (koliko bi i iznosio njen nužni deo, bez legata), za sada nije jasno da li se tužilja prihvatila legata, i da li se u smislu čl. 47. navedenog Zakona o nasleđivanju, tužilji ima uračunati legat u njen nužni nasledni deo. Po shvatanju ovoga suda, ukoliko se legatar nije na izričit način prihvatio legata, ili ukoliko već nije primio ono što mu je legatom ostavljeno, ima pravo da se legata odrekne do okončanja ostavinskog postupka. Stoga, u ovako nejasnoj situaciji, prvostepeni parnični sud je bio dužan najpre da ispita da li je tužilja primila nešto od onoga što joj je zaveštano, a u suprotnom ukoliko nije, da zatraži od tužilje da se potpuno i određeno izjasni o tome da li legat prihva- 22 -

NASLEDNO PRAVO

ta. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će najpre, saglasno navedenim primedbama, i s obzirom na sadržinu navedenih odredbi čl. 27. i 86. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine, na pouzdan način raspraviti pravnu prirodu zaveštanja tužilji, a ukoliko nađe da se radi o legatu uračunavanje će izvršiti zavisno od toga da li je tužilja legat prihvatila ili ga se odrekla, pri čemu će, u slučaju uračunavanja, uzeti u obzir i vrednost lokala, što je inače propustio da učini pobijanom presudom, na šta se osnovano ukazuje žalbom tužilje. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 509/05 od 19.05.2005. god.)

46. Zahtev za uracunavanje imovine u nuzni nasledni deo moze se postaviti samo ukoliko je nekom od naslednika povreden nuzni nasledni deo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 5681/98 od 17.11.1999. god.)

47. Kad je povređen nužni deo, a povređen je ako je vrednost primljene zaostavštine manja od vrednosti nužnog dela, onda u tom slučaju u smislu čl. 34. u vezi čl. 40. Zakona o nasleđivanju nužni naslednik može da traži da se izvršeni poklon vrati da bi se dopunio nužni deo. Iz obrazloženja: Tužilac je tražio da se utvrdi da je ugovorom o poklonu Ov._____ od 7.4.1982. godine, kojim je njegov otac R. poklonio deo svoje imovine drugom sinu tuženom B. povređen njegov nužni nasledni deo. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac i tuženi su kao zakonski naslednici pok. R. nasledili imovinu koja je obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju O.____/91 od 28.2.1992. godine i dobili po jednu trećinu. U raspravljanju zaostavštine nije obuhvaćena imovina koja je predmet osporenog ugovora o poklonu. Ispitujući osnovanost tužbenog zahteva prvostepeni sud je izvršio procenu nasleđene i poklonjene imovine u skladu sa odredbom čl. 26. i 28. Zakona o nasleđivanju koji je tada bio na snazi i koji se u ovom slučaju primenjuje. Nakon izvršene procene prvostepeni sud je utvrdio da bi nužni deo tužioca iznosio 170.606 dinara a da je od raspravljene zaostavštine dobio imovinu u vrednosti od 277.785 dinara, što prelazi vrednost nužnog dela. Vrhovni sud je našao da je na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo kada je zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Kad je povređen nužni deo, a povređen je ako je vrednost primljene zaostavštine manja od vrednosti nužnog dela onda u tom slučaju u smislu čl. 34. u vezi čl. 40. Zakona o nasleđivanju nužni naslednik može da traži da se izvršeni poklon vrati da bi se dopunio nužni deo. Pošto je u ovom slučaju utvrđeno da vrednost zaostavštine, koju je tužilac primio, prelazi vrednost nužnog dela, jer su prilikom procene i imovine odbijeni svi troškovi koje je isključivo snosio tuženi, a ne i tužilac, onda zahtev tužioca ne može biti osnovan, jer njegov nužni deo nije povređen. Tužilac u reviziji svojim navodima napada činjenično stanje smatrajući da nije pravilna odluka, da mu nije povređen nužni deo uz tvrdnju da nije izvršena procena kompletne imovine, ali se ti navodi u revizijskom postupku nemogu posebno razmatrati zbog odredbe čl. 385. st. 3. ZPP. - 23 -

NASLEDNO PRAVO

Revizijski navod tužioca da se sestra stranaka M. B. već odrekla nasleđa i time povećala kvotu nužnog dela ostalih naslednika nema značaja, jer je iz ostavinskog rešenja O. ___/91 nesumnjivo utvrđeno da su za zakonske naslednike iza pokojnog R. B. sa jednakim delovima od po 1/3 proglašeni: njegova supruga, majka stranaka, te tužilac i tuženi, što znači da nije prihvatila zakonsko nasleđe. (Vrhovni sud Srbije Rev. 4051/98 od 9.11.1999. god.)

48. Lice može ostvarivati pravo na nužni deo samo ako je to pravo ostvarilo lice koga nasleđuje. Iz obrazloženja: Nije sporno da tužena nije nužni naslednik prve supruge njenog muža. Okolnost da jeste nužni naslednik svog pokojnog muža, nema značaja jer sporna imovina u momentu njegove smrti nije bila njegova. On je imao samo pravo doživotnog uživanja a ta lična službenost se gasi smrću i nenaslediva je. Pošto njen muž za života nije pobijao testament njegove prve supruge, zadovoljio se pravom lične službenosti i njegova druga supruga, sada, ne može pretendovati na nužni deo iz zaostavštine prve supruge njenog muža. Pravo njenog supruga je bilo strogo lično i ugasilo se njegovom smrću. (Vrhovni sud Srbije, Beograd, Rev. broj 1275/97 od 26.03.1997. god.)

49.

Nužni nasledni deo utvrđuje se za svakog zakonskog naslednika pojedinačno, u odnosu na vrednost celokupne imovine ostavioca. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž . 2352/95 od 16.03. 1995. god.)

NAMIRENJE NUŽNIH NASLEDNIKA I ODGOVORNOST ZA OSTAVIOČEVE DUGOVE ( Član 41. Zakona o nasleđivanju)

50.

Ugovorom o poklonu koji je ostavilac zaključio pre braka povređeno je pravo na nužni deo supruge ostavioca. Pravo na nužni deo je nasledno pravo i ne može se isključiti zbog pravne sigurnosti. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. oktobar 2004. god.)

POVREDA NUŽNOG DELA ( Član 42. Zakona o nasleđivanju)

51. Iako u momentu kada je poklon učinjen nisu bili ni zakonski ni nužni naslednici ostavioca, nužni naslednici mogu tužbom tražiti da se utvrdi da je učinjenim poklonom povređen njihov nužni deo. - 24 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku, proističe da su tužioci tužbom tražili da se utvrdi da im je ugovorom o poklonu iz 1968. godine, kojim je njihov suprug odnosno otac poklonio svoj deo nekretnina i to 1/4 dela istih, svom sinu sada pokonom K.M., pravnom prethodniku tuženih, povređen je njihov nužni deo. Prvostepeni sud je takav zahtev odbio uz obrazloženje da 1968. godine, kada je ovaj poklon učinjen, tužioc M.M. nije bio ni rođen (rođen je 1971. godine) a da u isto vreme M.D. nije bila venčana supruga pokojnog ostavitelja (venčali su se tek 1987. godine), te da iz ovih razloga ne može biti povređen njihov nužni deo, jer u vreme učinjenog poklona nisu bili ni zakonski ni nužni naslednici svog pokojnog oca odnosno supruga. U postupku po žalbi tužitelja drugostepeni sud nalazi da se ovaj zaključak nižestepenog suda ne može prihvatiti. Imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je suprug odnosno otac tužioca M.B. preminuo 1993. godine i da su u ostavinskom postupku koji je pokrenut iza njega ovde tužioci označeni kao njegovi zakonski naslednici isti po čl. 25. st. 1. i 3. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82), koji je važio u vreme otvaranja nasleđa i koji se u ovom slučaju primenjuje shodno odredbi čl. 237. st. 1. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95) ulaze u krug nužnih naslednika i imaju pravo na nužni deo, te shodno tome aktivno su legitimisani za podnošenje tužbe da im je učinjenim poklonom 1968. godine njihov nužni deo povređen. (Rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 5166/2006 od 15.12.2007)

52. Kada je nužni deo povređen ostaviočevim zaveštajnim raspolaganjem i poklonima, nužni naslednici, čiji je nužni deo na taj način povređen su ovlašćeni da traže da se njihov nužni deo namiri iz one imovine kojom je ostavilac raspolagao testamentom, a zatim i poklonima, koji se vraćaju redom kako su učinjeni. Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je utvrđivanje da je testamentima pok. D. M. i pok. M.M. povređen nužni nasledni deo tužilje-protivtužene te je traženo srazmerno smanjenje zaveštajnog raspolaganja u visini nužnog dela. Predmet protivtužbenog zahteva je da se u nasledni deo tužilje-protivtužene uračuna poklon koji je dobila od pok. D.M. i pok. M. M., a koji se sastoje u razlici vrednosti stana u ulici T...D... i stana u ulici V...S..., u B... Ostavioci su bili nosioci stanarskog prava na stanu u ulici T...D..., a tužilja-protivtužena, nosilac stanarskog prava u ulici V...S... i tokom 1990. godine izvršena je zamena ovih stanova, a 1992. godine stanovi su otkupljeni. Prvostepeni sud je utvrdio da su roditelji parničnih stranaka sada pok. D.M. i pok. M.M. sačinili testament kojim su imovinu koja predstavlja njihovu zaostavštinu, idealnog dela stana u ul. V...S... ostavili sinu - tuženom-protivtužiocu. Tužilja - protivtužena je ćerka testatora. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno zaključio da je testamentalnim raspolaganjem povređen nužni deo tužilje - protivtužene i da je ona kao nužni naslednik ovlašćena da traži da se njen nužni deo podmiri iz one imovine kojom su ostavioci raspolagali testamentom, a shodno članu 42. Zakona o nasleđivanju. Prvostepeni - 25 -

NASLEDNO PRAVO

sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 48. stav 3. Zakona o nasleđivanju da se prilikom utvrđivanja vrednosti zaostavštine, na osnovu koje se izračunava nužni deo, dodaje i vrednost poklona koji je ostavilac učinio zakonskom nasledniku, tužilji-protivtuženoj, sa razloga što je došlo do zamene društvenih stanova između tužilje-protivtužene i njenog oca sada pok. D.M., a okolnost da je došlo do zamene većeg stana za manji ne može biti osnov i razlog da se ova razlika uračuna u poklon, s obzirom da su ovi stanovi bili u društvenoj svojini. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1376/03 od 11.9.2003. god.)

UTVRĐIVANJE VREDNOSTI ZAOSTAVŠTINE NA OSNOVU KOJE SE IZRAČUNAVA NUŽNI DEO (Član 48. Zakona o nasleđivanju)

53. Prilikom izračunavanja nužnog dela, obračunska vrednost zaostavštine se utvrđuje tako što se utvrdi aktiva, potom pasiva, tj. odbijaju se iznosi ostaviočevih dugova kao i iznos popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova njegove sahrane. Iz obrazloženja: U dokaznom postupku pred Opštinskim sudom u G... utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Majka stranaka je sastavila sudski testament 1988. godine i tom prilikom je raspolagala svojom celokupnom imovinom. Ista je pored stranaka (dva sina) imala još šestoro dece. U ostavinskom postupku svi naslednici su priznali punovažnost sudskog testamenta sem tužioca. Sud je pravilno primenio odredbu člana 48. Zakona o nasleđivanju koji govori o izračunavanju nužnog dela, postupku utvrđivanja vrednosti zaostavštine, aktivu, pasivu zaostavštine i utvrđen je procenat povređenog nužnog dela tužioca. Opštinski sud u G... je svojom presudom P. br.______, od 6. februara 2001. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno prema tuženiku da je sudskim testamentom R. br._____, od 31. maja 1988. godine, koji je sačinila pokojna majka stranaka, povređen nužni deo tužioca, te se smanjuje testamentalno raspolaganje ostavilje i tužiocu priznaje pravo na nužni deo od 4,57% od zaostavštine pokojne, a koje je bliže opredeljeno u izreci presude. Protiv navedene presude tuženik je izjavio žalbu. U žalbi je istakao da je on lično izdržavao majku posle deobe sa njenom decom počev od 7. maja 1980. godine, pa sve do njene smrti, odnosno 132 meseca i 12 dana, pa tu okolnost treba imati u vidu kada se izračunava povređeni nužni deo. Okružni sud u Č... je svojom presudom Gž. br._______, od 31. maja 2001. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je prvostepenu presudu. U drugostepenoj odluci je ukazano sledeće: Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i utvrdio povređeni nužni deo tužioca i pravilno ga izračunao u procentu. To što tuženik ističe u žalbi da je isključivo do smrti izdržavao majku, nema nikakvog značaja kod okrnjenja nužnog dela. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 648/01 od 31. 05. 2001. god.) - 26 -

NASLEDNO PRAVO

ŠTA SE SMATRA POKLONOM (Član 50. Zakona o nasleđivanju)

54. S obzirom da su tužioci imali isključivu nameru da tuženoj učine poklon kupovinom stana a ne nameru da kupovinu uslove njihovim doživotnim izdržavanjem, odluka nižestepenih sudova kojom se to utvrđuje je pravilna. Iz obrazloženja: U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da su parnične stranke - tužioci roditelji tužene. Oni imaju i stariju ćerku koja sa bračnim drugom samostalno živi. Tužioci su svojim ćerkama činili poklone u nepokretnostima. Tako su se sa izvesnim imenovanim bračnim parom, koji je - kao nosilac stanarskog prava - otkupio sporni jednosoban stan, dogovorili da im tužioci daju kupoprodajnu cenu istog i plate porez, koji iznos je dat - u suštini - na poklon tuženoj, koja je tada bila u braku, iz koga ima dva deteta i u kome su bračni odnosi bili već poremećeni. Da se ne bi plaćali dva puta troškovi kupoprodaje i poklona, tužena i bovaj račni par zaključuju pred Opštinskim sudom 28.07.1999. godine poravnanje, kojem prisustvuje i otac tužene - tužilac, prema kojem predlagači – bračni par priznaju protivniku predlagača (tuženoj) pravo svojine i državine, po osnovu kupoprodaje, na spornom jednosobnom stanu. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju između stranaka nije zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju već su tužioci imali isključivu nameru da tuženoj učine poklon kupovinom spornog stana. Kako tužena kao poklonoprimac po zaključenju ugovora prema tužiocima nije iskazala grubu neblagodarnost, to su pravilno nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su po osnovu kupoprodaje vlasnici i korisnici spornog jednosobnog stana odn. da se tužena obaveže da tužiocima isplati na ime otkupa istog njegovu dinarsku protivvrednost. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2882/05 od 29.12.2005. godine)

55. Ne može isticati svojinske pretenzije prema zaostavštini poklonoprimca potomak koji je učinio poklon pretku da bi ovaj postao vlasnik nepokretnosti. Iz obrazloženja: U reviziji se neosnovano ističe da je tuženi odn. prvotužilac, dao novac za kupovinu sporne nepokretnosti majci, u stvari - u nameri da sam stekne pravo svojine. Da je takva namera postojala, tužilac bi osporio svojinu koju je njegova majka stekla po osnovu kupoprodajnog ugovora, a on to nije učinio. Sudovi su – naprotiv - utvrdili da je njegova namera bila - 27 -

NASLEDNO PRAVO

da majku stambeno obezbedi, i ona je - u tom smislu - stekla svojinu na spornoj kući i pravo korišćenja parcele. Zbog toga, posle njene smrti, tužilac ne može isticati svojinske zahteve prema njenoj zaostavštini, odnosno njenim naslednicima. On je učinio poklon majci, obezbeđujući joj novac za kupovinu kuće od trećeg lica, a poklonom se stiče svojina kao i kupoprodajom. Kako poklon nije opozvan, sporna zgrada je ostala u svojini poklonoprimca, pa stoga ulazi u njenu zaostavštinu. Dakle, tužilac može pretendovati na njenu zaostavštinu samo kao naslednik. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1550/2002 od 18.04.2002. god.)

SMANJENJE ZAVEŠTAJNIH RASPOLAGANJA I VRAĆANJE POKLONA (Član 53. Zakona o nasleđivanju)

56. Pravo na nužni deo je nasledno pravo i ne može se isključiti zbog pravne sigurnosti. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi zaključuju da predmetnim raspolaganjem – ugovorom o poklonu, tužiljino pravo na nužni deo nije povređeno, bez obzira na činjenicu što je ona kao supruga ostavioca po zakonu njegov nužni naslednik. Nalaze da je taj ugovor proizveo određene pravne posledice, da se u ovo stečeno pravo sada ne može zadirati jer bi u suprotnom načelo pravne sigurnosti bilo narušeno. Ovo zbog toga što je A. M. ugovor o poklonu sa svojom ćerkom – sada pok. J. zaključio dve godine pre zaključenja braka sa tužiljom. Prema članu 25. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS" br. 52/74, 1/80, 25/82) tužilja, kao bračni drug sada pok. A. spada u krug njegovih nužnih naslednika. Pravo na nužni deo kao nasledno pravo ne može se isključiti zbog načela pravne sigurnosti. Prema članu 26. stav 2. ovog zakona, nužni deo bračnog druga iznosi 1/2 od onog dela koji bi mu pripao po zakonskom redu nasleđivanja. Taj deo prema članu 27. istog zakona nužnom nasledniku pripada od svake stvari i prava koje sačinjavaju zaostavštinu. Pritom članom 28. ovog zakona, propisan je način izračunavanja nužnog i raspoloživog dela (način utvrđivanja vrednosti zaostavštine). Vrednost poklona procenjuje se na način propisan članom 30. tog zakona, a način reduciranja raspolaganja zbog povrede nužnog dela propisan je čl. 34. i 35. istog zakona. Uračunavanje poklona zakonskom nasledniku u nasledni deo propisan je čl. 46, način uračunavanja propisuje čl. 48. a određivanje vrednosti poklona pri uračunavanju reguliše član 52. Zakona o nasleđivanju. Prema članu 56. stav 2. tog zakona, pokloni učinjeni licu mesto koga naslednik dolazi na nasleđe usled smrti tog lica, ili usled njegovog odricanja od nasleđa, uračunavaju se u nasledni deo. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi se zbog pogrešnog pravnog stanovišta nisu bavili uslovima za primenu instituta nužnog dela, iako je očigledno da je tužilja nužni naslednik, nije utvrđeno koliko iznosi njen nužni deo i da li je taj nužni deo raspolaganjem ostavioca povređen. Od toga zavisi redukcija ugovora o poklonu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 180/03 od 28.10.2004. god.) - 28 -

NASLEDNO PRAVO

ZASTARELOST PRAVA - AKO JE NUŽNI DEO STVARNO PRAVO ( Član 59. Zakona o nasleđivanju)

57. Zastarelost prava da se trazi smanjenje raspolaganja testamentom, prekida se svakom tuzbom kojom se trazi utvrdivanje nistavosti testamenta. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 589/97 od 10.06.1997. god.)

KO MOŽE ZAHTEVATI NUŽNI DEO I NASLEDIVOST PRAVA (Član 60. Zakona o nasleđivanju)

58. Nasledničku izjavu može pobijati samo naslednik koji je tu izjavu dao, ali ako ta izjava predstavlja poklon, može je pobijati i svako čiji je nužni nasledni deo povređen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 623/98)

UZROCI ISKLJUČENJA NUŽNIH NASLEDNIKA (Član 61. Zakona o nasleđivanju)

59. U odsustvu ličnih odnosa između roditelja i dece, zbog toga što oni nikada nisu ni bili uspostavljeni, dete - koje se za vreme teške bolesti roditelja nije uzdržalo, potpuno ili delimično, od korišćenja prava na zakonsko izdržavanje ustanovljenog sudskom odlukom - time se nije teže ogrešilo prema roditelju. Iz obrazloženja: Zaveštalac je zaveštanjem izričito isključio iz nasleđa tužilju, navodeći da je ona nedostojna za nasleđe zbog grube neblagodarnosti, iz razloga što, kada se zaveštalac pre više godina razboleo od teške bolesti (kancera), koja je iziskivala znatna materijalna sredstva za lečenje, a što je dovelo do odricanja, trpljenja i lišavanja osnovnih potreba tuženika i njegove porodice, a tužilja, iako punoletna i radno sposobna, samo formalno je upisala Višu ekonomsku školu, ali je ipak insistirala da se za nju plaća izdržavanje, ustanovljeno sudskom odlukom, što je zaveštaoca lišavalo lekova, a njegovu porodicu ostalih potreba. Zaveštalac je očekivao, iako to nije tražio, da će ga u takvoj situaciji tužilja - 29 -

NASLEDNO PRAVO

osloboditi tereta izdržavanja, iako među njima nikada nije uspostavljen najosnovniji roditeljski odnos. Smatra da su to razlozi za isključenje iz nasleđa. Kod ovakvog stanja stvari, prvostepeni sud je, pravilno rešavajući o zahtevu tužilje radi povrede nužnog naslednog dela, najpre kao prethodno pitanje raspravio pitanje pravne važnosti isključenja tužilje iz nasleđa. Prema odredbi člana 61. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog naslednika koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema zaveštaocu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ako se odao neradu i nepoštenom životu). Isključenje može biti potpuno ili delimično. Uslovi punovažnosti isključenja propisani su članom 62. Zakona a posledice isključenja članom 63. Zakona. Razlozi pokojnog za isključenje tužilje iz nasleđa svode se na tvrdnje o zloupotrebi od strane tužilje prava na zakonsko izdržavanje prema njemu kao ocu, obzirom na činjenicu da je izdržavanje zahtevala i posle redovnog školovanja, iako je samo formalno upisala Višu ekonomsku školu; na neispunjeno očekivanje da će mu tužilja pomoći tako što će se odreći prava na izdržavanje, u situaciji kada se to po prirodi stvari moglo očekivati, obzirom na tešku bolest pokojnog i u vezi sa tim tešku materijalnu situaciju njega i njegove porodice; i što ga nije posećivala za vreme bolesti. Prvostepeni sud je pravilno raspravio sva ova sporna pitanja i pravilno zaključio da zakonskih uslova za isključenje iz nasleđa tužilje nije bilo i da isključenje nije punovažno. Kada je reč o prvom razlogu za isključenje iz nasleđa, tuženici ničim nisu argumentovali tvrdnje da u vreme bolesti pokojnog tužilja nije bila na redovnom školovanju, iako je teret dokazivanje ove činjenice, prema odredbi člana 62. stav 4. Zakona o nasleđivanju, bio na njima. Naprotiv, u prethodnoj parnici, postupajući po tužbi pokojnog, radi ukidanja njegove obaveze zakonskog izdržavanja prema tužilji ustanovljene sudskom odlukom, gde se kao razlog za tužbu navodi da je teško bolestan, prvostepeni sud je pravnosnažnom presudom odbio tužbeni zahtev. Tom prilikom je, između ostalog, utvrđeno da je tužilja redovan student Više ekonomske škole i da teška bolest pokojnog nije razlog za ukidanje njegove zakonske obaveze izdržavanja. Prema tome, tužilja nije zloupotrebila pravo na zakonsko izdržavanje prema pokojnom kao ocu. Tužilja je imala po zakonu pravo na izdržavanje na teret pokojnog kao roditelja, pa Okružni sud nalazi, kao i prvostepeni sud, da okolnosti što tužilja nije pomogla pokojnom ocu, tako što bi se uzdržala, potpuno ili delimično, od korišćenja prava na zakonsko izdržavanje i što ga nije posećivala za vreme njegove bolesti predstavljaju u stvari posledice činjenice da odnosi između roditelja i deteta nisu nikada uspostavljeni. To se nikako ne može pripisati u krivicu tužilji, kao detetu i pravilan je zaključak da se tužilja povodom zakonske odnosno moralne obaveze, nije teže ogrešila prema pokojnom ocu. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1448/2006 od 21.12.2006. god.)

60. Zaveštalac može isključiti iz nasleđa naslednika koji ima pravo na nužni deo, ako se on povodom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio prema ostaviocu. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 61. istog zakona, zaveštalac može isključiti iz nasleđa naslednika koji ima pravo na nužni deo iz razloga ako se on povodom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio prema ostaviocu. Pri tome, zaveštalac mora uvek koristiti oblik zaveštanja koji je propisan za stavlja- 30 -

NASLEDNO PRAVO

nje zaveštanja i u njemu izraziti isključenje nužnog dela – član 62. navedenog zakona. Ovo i onda ako svojom imovinom nije raspolagao zaveštanjem. Svaku izjavu poslednje volje datu u propisanoj formi koja ima svrhu da odredi drukčiji raspored imovine i red nasleđivanja nego što ga propisuje zakon treba smatrati zaveštanjem pa nije nužno da ovo pismeno sadrži i postavljenje naslednika. Zbog toga je zaveštalac u ovom slučaju mogao izvršiti isključenje i u pismenom sastavu sačinjenom 28.6.1996. godine iako u njemu nije imenovao naslednika. Ocenom izvedenih dokaza, a kako to nalaže propis čl. 8. ZPP, nižestepeni sudovi utvrđuju da je ostavilac poslednjih godina života bolovao od tuberkuloze pluća, dosta vremena je provodio na lečenju u bolnici. Međutim, za vreme dok je boravio u svojoj kući nije imao ko da brine o njemu, zbog čega su uslovi stanovanja bili teški, tako da zbog smrada u prostoriji u kojoj je živeo nije se moglo ući. Više puta je ostavilac tražio pomoć od tužilje u vezi izdržavanja što je ova odbijala a istovremeno je upućivala pretnje svakom licu kome se ostavilac obraćao sa molbom da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju. Iz utvrđenih činjenica osnovano su sudovi izveli zaključak da takvo ponašanje tužilje predstavlja teži stepen ogrešenja o zakonske i moralne obaveze tužilje prema ostaviocu koje sadrži obeležja krivice, zbog kog razloga je ostavilac mogao tužilju da isključi iz nasleđa. (Vrhovnoi sud Srbije Rev. 1045/99 od 25.8.1999. god.)

61. Da bi zaveštalac isključio nužnog naslednika iz nasleđa mora biti ispunjen jedan od uslova navedenih u čl. 42. Zakona o nasleđivanju. Iz obrazloženja: Izvedenim dokazima je utvrđeno da je tužena jedino dete tužioca i ostavilje. Oni su tuženoj zamerali što nije završila studije, što je bez njihovog znanja napustila kuću i udala se za čoveka o kome oni nisu imali pozitivno mišljenje, što je iz kuće otuđila veći iznos gotovog novca i više predmeta zlatnog nakita koji je pripadao njenoj majci, te da se prema njima ponašala nepristojno i vređala ih pogrdnim rečima. Takav odnos tužene prema roditeljima naveo je ostavilju da je isključi iz nasleđa. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, po oceni Vrhovnog suda, pravilno ocenili da nisu ispunjeni uslovi iz člana 42. Zakona o nasleđivanju za isključenje nužnog naslednika iz nasledstva. Naime, prema navedenoj zakonskoj odredbi, zaveštalac može isključiti nužnog naslednika iz nasledstva ukoliko se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega ili njegovog bračnog druga, ako je sa umišljajem učinio neko teže krivično delo prema njemu ili njegovom bračnom drugu, detetu ili roditelju, ako je učinio krivično delo upravljeno na podrivanje narodne vlasti, nezavisnosti zemlje i sl., ili ako se odao neradu i nepoštenom životu. U konkretnom slučaju, ponašanje tužene ne može se okvalifikovati kao bilo koji od razloga za isključenje nužnog naslednika iz nasledstva u smislu citirane zakonske odredbe. Stoga je tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan. Navodi revizije da je otuđenjem novca i zlatnog nakita tužena prema tužiocu i njegovoj pok. supruzi izvršila krivično delo, po oceni Vrhovnog suda, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke, jer za takve svoje tvrdnje tužilac nije podneo potrebne dokaze. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4256/98 od 12.05.1999. god.) - 31 -

NASLEDNO PRAVO

POSLEDICE ISKLJUČENJA (Član 63. Zakona o nasleđivanju)

62. Isključenje iz nasleđa se vrši u formi zaveštanja a njime se gubi pravo na nasleđe u meri u kojoj je određeno. Iz obrazloženja: Prema čl. 61, 62. i 63. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog naslednika koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (uvredljivim ili grubim postupkom, umišljajnim krivičnim delom učinjenim prema njemu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju; odavanjem neradu ili nepoštenom životu). Isključenje se vrši u formi koja važi za testament, a njime se gubi pravo na nasleđe u meri u kojoj je određeno. Ono mora biti izraženo na nesumnjiv način. Poželjno je navesti i uzrok, koji mora postojati u vreme ostaviočeve smrti. Tužilja je isključila iz nasleđa tuženog, svog sina, "bez prava na nužni deo". S obzirom na obim isključenja, zahtevi tužioca da se ugovor o poklonu i testament reduciraju za veličinu njegovog nužnog dela su neosnovani. Stoga se u reviziji neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su njegove zahteve odbili. Bez uticaja su navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu pouzdano utvrdili da je tužilac vređao, maltretirao i fizički napadao majku, jer se, po članu 385. stav 3. ZPP, revizijom ne može pobijati utvrđeno činjenično stanje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1131/02 od 28.03.2002. god.)

URAČUNAVANJE POKLONA (Član 66. Zakona o nasleđivanju)

63. Sud će prekinuti ostavinski postupak i naslednika koji istakne prigovor uračunavanja poklona u zakonski nasledni deo drugog naslednika - uputiti na parnicu. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je ožalbenim rešenjem prekinuo ostavinski postupak, našavši da je među učesnicima postupka sporno šta čini zaostavštinu ostavioca odn. da li je namera ostavioca bila da se učesniku nasledniku – poklonoprimcu ne uračuna u njegov nasledni deo poklon koji mu je ostavilac učinio. Ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će najpre sa sigurnošću razjasniti da li je među učesnicima postupka sporno da se poklon uračunava u nasledni deo učesniku – poklonoprimcu ili je sporna - 32 -

NASLEDNO PRAVO

vrednost poklona koja se uračunava u odnosu na vrednost ukupne zaostavštine. To pitanje će se razjasniti odgovarajućim izjavama učesnika postupka. Ako sud ostane pri zaključku da je u konkretnom slučaju sporno samo uračunavanje poklona u nasledni deo, prekinuće ostavinski postupak i na odgovarajuću parnicu će uputiti učesnike u čijem je interesu da se poklon uračuna u nasledni deo. Ako sud nađe da je sporna samo vrednost poklona koji se uračunava u odnosu na vrednost ukupne zaostavštine, pa zavisno od toga i eventualno pravo učesnika – poklonoprimca na nasledni deo iz preostale zaostavštine, sud će pristupiti utvrđivanju vrednosti poklona i zaostavštine i to će rešavati u ostavinskom postupku sve dok se po tom pitanju eventualno ne pojavi spor među učesnicima. Tek ako se takav spor pojavi postupak će se prekinuti uz uput na parnicu. (Iz Rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 235/07 od 09.02.2007. godine)

64. Svakom zakonskom nasledniku uračunava se u nasledni deo sve ono što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način, osim ako je ostavilac izjavio u vreme davanja poklona, ili kasnije u testamentu, da se poklon neće uračunati u nasledni deo. U skladu sa navedenim zakonskim odredbama potrebno je utvrditi pravu volju ostavioca. Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno, da su tužilja i tužena od svog oca za vreme njegovog života dobile na poklon određenu imovinu. Tužbom se traži da se utvrdi da je tužena dobila na poklon parcele bliže označene prvostepenom presudom, te da se ovaj poklon uračunava u nasledni deo tužene. Utvrđeno je da je sada pokojni otac parničnih stranaka izjavio da posle njegove smrti dele imovinu kako znaju. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu čl. 46. Zakona o nasleđivanju. Ovom odredbom je predviđeno u stavu 1. da se svakom zakonskom nasledniku uračunava u nasledni deo sve što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način. Istom odredbom u stavu 3. je predviđeno da se poklon ne uračunava ako je ostavilac izjavio u vreme poklona ili docnije u testamentu, da se poklon neće uračunati u nasledstvo, ili se iz okolnosti može zaključiti da je to bila volja ostaviočeva. Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi bilo je potrebno utvrditi pravu volju ostavioca koja je bila izražena rečima, da posle njegove smrti tužilja i tužena dele njegovu imovinu kako znaju. Po mišljenju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi protumačili volju ostavioca a naime da je smatrao da ne treba poklone koje je učinio svojim ćerkama, ovde tužilji i tuženoj uračunavati u nasledstvo. Zbog toga su neosnovani revizijski navodi kojima se ističe da volja ostavioca nije pravilno protumačena. (Vrhovni sud Srbije Rev. 2601/97 od 18.02.1998. god.)

65. Sanaslednik koji povuče tužbu u sporu radi utvrđivanja namirenja u naslednom delu poklonom, na koji je bio upućen od strane ostavinskog suda, nema pravo da nakon povlačenja tužbe i pravosnažno završenog ostavinskog postupka u novom sporu zahteva isto utvrđenje, jer zakon o vanparničnom postupku takvu mogućnost nije propisao. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4123/97) - 33 -

NASLEDNO PRAVO

66. Kao poklon čija se vrednost priračunava vrednosti čiste zaostavštine smatra se svako ostaviočevo raspolaganje imovinom bez naknade u korist naslednika, bez obzira na vreme kada su učinjeni, osim poklona koji se po zakonu ne uračunavaju nasledniku u njegov nasledni deo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3138/97)

67. Propisi o uračunavanju poklona u nasledni deo i o zastarelosti zahteva za nasleđivanje primenjuju se ne samo za sanaslednike već i na naslednike sanaslednika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1977/95)

68. Ako se zahtev za uračunavanje poklona ne istakne u ostavinskom postupku onda naslednik ne može u posebnoj parnici, po pravosnažno okončanom ostavinskom postupku, tražiti da se utvrdi da je neko od naslednika izmiren u ovom naslednom delu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3407/95)

KO MOŽE ZAHTEVATI URAČUNAVANJE (Član 77. Zakona o nasleđivanju)

69. Uračunavanje poklona u nasledni deo sud ne provodi po službenoj dužnosti već samo po zahtevu određenih lica koja imaju aktivnu legitimaciju po samom zakonu. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 624/95)

POJAM ZAVEŠTANJA (Član 78. Zakona o nasleđivanju)

70. Zakon o nasleđivanju ne predviđa zajedničko zaveštanje, pa ako su dva lica sačinili takvo zaveštanje, isto je ništavo. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2005/97)

71. Testament nema pravnog dejstva ako zaveštalac docnijim ugovorom raspolaže istom imovinom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 516/ 95) - 34 -

NASLEDNO PRAVO

ZAVEŠTAJNA (TESTAMENTALNA) SPOSOBNOST (Član 79. Zakona o nasleđivanju)

72. Lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti raspolažu pretpostavljenom sposobnošću za rasuđivanje, te - zbog toga - imaju i pretpostavljenu testamentalnu sposobnost.

Iz obrazloženja: Prilikom ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju se blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslovnu sposobnost. Ovi kriterijumi su određeni članom 79. Zakona o nasleđivanju kao sposobnost za rasuđivanje - takvo duševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledice njegovih postupaka. U tom smislu, testamentalna sposobnost je uža od poslovne sposobnosti, zbog čega nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već da li je bio sposoban za testiranje. Na taj način, za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti postoji pretpostavka da su sposobna za rasuđivanje - čl. 156. i 166. Zakona o nasleđivanju. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1161/2004(1) od 30.08.2004. god.)

73. Testamentalna sposobnost zaveštaoca, procenjuje se prema "Lex nationalis" zaveštaoca, bez obzira gde je testament sačinjen, na koju se imovinu odnosi i gde se ona nalazi. Iz obrazloženja: Prema razlozima nižestepenih odluka testatorka sada pokojna N. je 19. avgusta 1987. godine u Kanadi sačinila pismeni testament pred svedocima, kojim je spornu kuću u Kikindi zaveštala prvotuženom, a svoju ostalu imovinu deci – na razne delove. Osporeni testament sačinjen je na engleskom jeziku, testatorka ga je potpisala u prisustvu dva svedoka, navodeći da je to njena poslednja volja, ovaj testament su u svojstvu testamentalnih svedoka potpisala dva lica, a overen je 15. avgusta 1995. godine od strane javnog beležnika Pokrajine Ontario. Testatorka je u vreme sačinjavanja testamenta i otvaranja nasleđa imala kanadsko državljanstvo, a uslov za sticanje ovog državljanstva je i položen ispit iz engleskog ili francuskog jezika. Odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud je zaključio da je testatorka znala samo govorni engleski, da engleski nije znala da čita i piše i da osporeni testament ne ispunjava uslove iz člana 64. Zakona o nasleđivanju Srbije, s obzirom da prema ovim odredbama pismeni testament pred svedocima može sačiniti samo testator koji zna da čita i piše, odnosno da ispravu koju mu je neko drugi sastavio svojeručno potpiše u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je to njegov testament. Revizijom tuženih se osnovano ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. - 35 -

NASLEDNO PRAVO

Naime, prema odredbama člana 30. stav 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja za sposobnost za pravljenje testamenta merodavno je pravo države čije državljanstvo je zaveštalac imao u momentu sačinjavanja testamenta. Testamentalna sposobnost zaveštaoca, se stoga, po stanovištu Vrhovnog suda, procenjuje prema lex nationalis zaveštaoca, bez obzira gde je testament sačinjen, na koju se imovinu odnosi i gde se ona nalazi. Ukoliko zaveštalac ima više državljanstava (bipatridi), merodavno pravo određuje se prema odredbama člana 11. st. 2. i 3. istog Zakona, a u slučaju da je zaveštalac državljanin SR (odnosno ranije SFRJ), i da ima i državljanstvo neke druge države, smatraće se da ima samo jugoslovensko državljanstvo. U pogledu punovažnosti testamenta sa stanovišta forme, punovažnost testamenta u pogledu oblika ceni se prema odredbama člana 31. navedenog Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Prema stanju u spisima zaveštalac je imala kanadsko državljanstvo, koje je stekla po iseljenju u Kanadu, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li je zaveštalac u vreme sačinjavanja osporenog testamenta 1987. godine imala i državljanstvo SFRJ, jer od ovih okolnosti zavisi da li će za ocenu punovažnosti osporenog testamenta kao merodavno pravo biti primenjeni propisi o nasleđivanju koji su u SFRJ tada bili na snazi (u zavisnosti od njenog republičkog državljanstva) ili pravo strane države čiji je državljanin bila i u kojoj je imala prebivalište, ukoliko državljanstvo SFRJ nije imala. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4683/99 od 05.04.2001. god.)

74. Testatorova sposobnost za rasuđivanje u vreme sačinjavanja testamenta utvrđuje se veštačenjem. Iz obrazloženja: Presudom je dobijen tužbeni zahtev da se utvrdi da pismeni testament pred svedocima ne proizvodi pravno dejstvo. Okružni sud je ukinuo prvostepenu odluku. Testator je bio delimično lišen poslovne sposobnosti zbog akloholizma i stavljen pod starateljstvo 17. 09. 1983. godine. Poslovna sposobnost mu do smrti nije vraćena. Prvostepeni sud je bez veštačenja sposobnosti testatora za rasuđivanje sam ocenio da je bio sposoban za rasuđivanje. Sud nije stručan da utvrđuje da li je testator bio sposoban za rasuđivanje u vreme sačinjenja testamenta, jer za to ne poseduje potrebno stručno znanje u smislu člana 250. ZPP. Sud je bio dužan da odredi sudsko psihijatrijsko veštačenje radi utvrđenja sposobnosti za rasuđivanje testatora i da pri tom pokuša da pribavi medicinsku dokumentaciju o zdravstvenom stanju testatora u vreme sačinjavanja testamenta na osnovu kojeg bi se izvršilo veštačenje. (Iz odluke Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1364/97 od 13.11.1997. god.)

75. Bolest i životno doba ostavioca ne predstavljaju sami za sebe izuzetne prilike zbog kojih se nije mogao sačiniti testament u redovnoj formi odn. drugom obliku predviđenom zakonom. - 36 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Među parničnim strankama nije sporna činjenica, da je pok. A. bila pismena, da je u momentu smrti imala 77 godina i da je 9. januara 1994. godine kada su svedoci sa tuženikom bili kod nje u kući i oko 35 - 45 minuta sa njom razgovarali bila pokretna i pri punoj svesti i zdravom razumu. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su i po stanovištu Vrhovnog suda osnovano zaključili, da eventualna bolest i životno doba ostavioca sada pok. A. ne predstavljaju sami za sebe izuzetne prilike zbog kojih nije mogla da sačini testament u redovnoj formi odnosno drugom obliku (svojeručni, pismeni pred svedocima ili sudski), pa su pravilno primenili materijalno pravo kada su polazeći od odredbi člana 73. Zakona o nasleđivanju Srbije koji je u momentu smrti sada pok. A. bio na snazi, tužbeni zahtev tužioca usvojili i odlučili kao u izreci prvostepene presude. Bez bitnog je uticaja na zakonitost pobijane presude navod revizije koji se odnosi na okolnost, da je sada pok. A. tri dana nakon posete tuženog sa svedocima na dan 9.1.1994. godine umrla, jer iz spisa predmeta proizilazi da pok. A. pre toga nije bila u izuzetnim prilikama zbog kojih nije mogla sačiniti redovan testament, već naprotiv da je prema mestu gde je živela i sredini u kojoj se kretala imala objektivnih i subjektivnih mogućnosti da pre svoje smrti sastavi redovan testament. (Vrhovni sud Srbije, Rev.3896/97 od 02.12.1997. god.)

VOLJA ZA SAČINJAVANJE ZAVEŠTANJA ( Član 81. Zakona o nasleđivanju)

76. Da bi izjavljena volja bila relevantna i mogla da proizvede posledicu zaključenja testamenta kao pravnog posla, nužno je da je ona učinjena slobodno, što znači da sadrži svest o svim elementima i značaju preduzetih radnji i slobodnu i stvarnu nameru za zaključenje pravnog posla. (Vrhovni sud Srbije, Rev.br. 142/97 od 06.05.1997. god.)

SVOJERUČNO ZAVEŠTANJE (Član 84. Zakona o nasleđivanju)

77. Forma (oblik) zaveštanja mora biti ispoštovana u potpunosti, jer je ono strogo formalni akt. Zbog toga nije punovažno kada ga zaveštalac nije svojeručno potpisao. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati - člana 84. Zakona o nasleđivanju. - 37 -

NASLEDNO PRAVO

Zaveštanje je rušljivo ako ga je sačinio onaj koji nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu ispoštovani oblik i uslovi određeni Zakonom - član 164. Zakona o nasleđivanju. Rušljivo je zaveštanje koje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom - član 168. Zakona o nasleđivanju. Oblik i uslovi zaveštanja - testamenta određeni su članom 83. Zakona, a oblici zaveštanja predviđeni su odredbama čl. 84. do 113. Zakona. U konkretnom slučaju, zaveštanje koje je sačinila imenovana pokojna nije punovažno jer nije sačinjeno u skladu sa Zakonom. Naime, reč je o svojeručnom testamentu, koji - prema članu 84. Zakona - mora potpisati zaveštalac na kraju testamenta punim imenom i prezimenom ili prepoznatljivim pseudonimom ili opštepoznatim nadimkom. Za punovažnost olografskog testamenta neophodna su dva uslova: da je zaveštalac celokupan tekst testamenta svojeručno napisao i da ga je i svojeručno potpisao. Ovaj uslov nije ispunjen u konkretnom slučaju, pa su stoga nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je ovaj testament ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2306/08 od 09.04.2009. godine)

78. Zaveštanje nije punovažno kada ga zaveštalac nije svojeručno potpisao, jer je ono strogo formalni akt čija oblik mora u potpunosti biti ispoštovan. Iz obrazloženja: Oblik zaveštanja mora u potpunosti biti ispoštovan, jer je zaveštanje strogo formalni akt. Odredbom člana 84. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati. Odredbom člana 164. ovog Zakona propisano je da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu ispoštovani zakonom određeni oblik i uslovi. Odredbom člana 168. istog Zakona propisano je da je rušljivo zaveštanje ako nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim Zakonom. Zaveštanje - testament mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim članom 83. Zakona, a oblici zaveštanja predviđeni su odredbama čl. 84. do 113. U konkretnom slučaju, zaveštanje koje je sačinila pokojna nije punovažno, jer nije sačinjeno u skladu sa odredbama Zakona. Reč je o svojeručnom testamentu, koji prema članu 84. Zakona mora potpisati zaveštalac na kraju testamenta punim imenom i prezimenom ili prepoznatljivim pseudonimom ili opštepoznatim nadimkom. Za punovažnost olografskog testamenta neophodna su dva uslova: da je zaveštalac celokupan tekst testamenta svojeručno napisao i da ga je svojeručno potpisao. Ovaj uslov nije ispunjen u konkretnom slučaju, pa su stoga nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je ovaj testament ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2306/08 od 09.04.2009. godine) - 38 -

NASLEDNO PRAVO

79. Za punovažnost svojeručnog zaveštanja bitno je da se radi o autentičnom tekstu ostavioca sa jasno izraženom namerom sačinjavanja zaveštanja, napisanog i potpisanog njegovom rukom, pri čemu nije od značaja na kom jeziku, pismu ili kakvim je slovima (pisanim ili štampanim) sadržina zaveštanja napisana. Iz obrazloženja: Odredbama člana 84. stav 1. Zakona o nasleđivanju je propisano da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati. Iz navedenog proizilazi da svojeručno (olografsko) zaveštanje predstavlja oblik redovnog, privatnog i pismenog zaveštanja i da je za ovaj oblik neophodno da u celosti zaveštanje bude napisano i potpisano od strane zaveštaoca. Isključena je mogućnost korišćenja računara, pisaće mašine i dr. Tehnika pisanja zaveštaoca, korišćenje štampanih ili pisanih slova, nije bliže propisana, usled čega se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se svojeručno zaveštanje mora da sačini pisanim slovima. Ovo ograničenje ne proizilazi iz citiranih odredbi, kojima se propisuju posebni zakonski uslovi za ovu vrstu zaveštanja. Provera autentičnosti teksta zaveštanja može biti izvršena i kada je zaveštanje pisano štampanim slovima, pa se po oceni Vrhovnog suda ne isključuje mogućnost da zaveštalac svoju poslednju volju izrazi svojeručnim zaveštanjem napisanim štampanim slovima. Stoga, za punovažnost svojeručnog zaveštanja nije od značaja na kom jeziku, pismu ili kakvim je slovima (pisanim ili štampanim) sadržina zaveštanja napisana, već je bitno da se radi o autentičnom tekstu ostavioca sa jasno izraženom namerom sačinjavanja zaveštanja, napisanog i potpisanog njegovom rukom a u konkretnom slučaju, autentičnost spornog teksta od 05.11.2000. godine i nije bila sporna." (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 3551/07 od 08. 05. 2008. godine)

80. Da bi pismeni testament pred svedocima bio punovažan potrebno je da prilikom davanja izjave testatora da je to njegov testament i potpisivanja istog budu prisutna oba testamentalna svedoka i da se oni istovremeno na tom testamentu i potpišu. To predstavlja jedinstvenu pravnu radnju u prostornom i vremenskom smislu pošto svedoci potvrđuju autentičnost potpisa testatora i njegove izjave da isprava koju potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju – testament, dok sama sadržina testamenta ne mora biti poznata testamentalnim svedocima. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pokojna majka tužene, a baba tužilaca je 1998. godine započela sačinjavanje pismenog zaveštanja pred svedocima tako što je sadržinu zaveštanja diktirala unuci, ćerki testamentalne naslednice, koju je ova kucala na pisaćoj mašini. Posle čitanja onoga što je izjavila pred dva svedoka, izjavila je da je to njena poslednja volja, a ovo pismeno kao svedok zaveštanja potpisao samo jedan svedok. Drugi svedok nije potpisom potvrdila to svojstvo jer nije imala ličnu kartu, a to nije učinila ni kasnije, do smrti zaveštaoca. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je ovako pismeno zaveštanje pred svedocima ništavo i da kao takvo ne postoji, zbog čega su usvojili tužbeni zahtev. - 39 -

NASLEDNO PRAVO

Nije osnovano isticanje tužene u reviziji da je materijalno pravo pogrešno primenjivano. Naime, odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati. Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka. Zaveštalac treba da potpiše napisani tekst i prilikom potpisa mora izjaviti da je to njegov testament, a svedoci se moraju odmah potpisati, jer je njihova uloga da potvrde autentičnost ostaviočevog potpisa i njihove izjave da testament koji potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju. Stoga, ako svedoci nisu istovremeno potpisali testament nije ispunjena forma testamenta nužna za njegovu punovažnost. Odredbom člana 83. istog Zakona izražen je značaj forme zaveštanja kao uslova za njegovu punovažnost jer je propisano da zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim tim zakonom. Testament, kao svečani, strogo formalni akt, obezbeđuje autentičnost izjave poslednje volje zaveštaoca. Forma testamenta osigurava slobodu volje, ozbiljnost i pouzdanost izjave volje i pravnu sigurnost i ima značaj uslova za punovažnost testamenta, a ne samo za njegovo dokazivanje. Odredba člana 85. Zakona o nasleđivanju propisala je redosled radnji kao uslova za punovažnost ove vrste testamenta. Zato pismeni testament pred svedocima nije punovažan ako prilikom davanja izjave zaveštaoca da je to njegov testament i potpisivanja istog nisu bila prisutna istovremeno oba svedoka testamenta i ako se istovremeno na testamentu oni nisu potpisali. Sve to predstavlja jedinstvenu pravnu radnju u prostornom i vremenskom smislu pošto svedoci potvrđuju autentičnost potpisa testatora i njegove izjave da isprava koju potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju – testament, dok sama sadržina testamenta ne mora biti poznata testamentalnim svedocima. (Vrhovni sud Srbije Rev. br. 1255/05 od 27.12.2005. god.)

81. Kada je testator sačinio testament tako što je isti izdiktirao a tekst mu pisao unuk, a svedoka pri sačinjavanju testamenta nije bilo pa niko nije ni mogao da potvrdi sadržinu testamenta, tada je osnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj testamenta jer nema uslova za postojanje pismenog testamenta – zaveštanja pred svedocima predviđenog članom 85. Zakona o nasleđivanju, niti forme svojeručnog zaveštanja predviđenog članom 84. Zakona o nasleđivanju. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca protiv tuženih, pa je poništen "testamenat" u pisanoj formi sačinjen 10.03.2000. godine od strane pokojnog, koji je proglašen u predmetu ostavinske rasprave O. br. _______, te se zaostavština ima raspraviti prema zakonskom redu nasleđivanja. Drugostepeni sud je žalbu tuženih odbio kao neosnovanu i potvrdio je prvostepenu presudu. Pravilna je odluka suda kada je poništio navedeni testamenat, s obzirom da je isti izdiktirao pokojni, tekst je pisalo treće lice, a nije bilo ni svedoka pri sastavljanju testamenta, niti onih koji bi potvrdili sadržinu testamenta. Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, pa time nema uslova za punovažnost ni pismenog testamenta pred svedocima ni svojeručnog testamenta, a primenom odredbe čl. 84. i 85. Zakona o nasleđivanju. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 55/04 od 22.01.2004. god.) - 40 -

NASLEDNO PRAVO

82. Pismena “zabeleška” se ne može izjednačiti sa svojeručnim testamentom ostavioca. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da pismena – “zabeleška” koju je ostavilac sačinio, predstavlja svojeručni testamenat ostavioca. Drugostepeni sud je odbio, kao neosnovanu, tužiljinu žalbu i potvrdio je prvostepenu presudu. Iz spisa proizilazi da je raspravljena zaostavština pokojnog oca stranaka na osnovu zakona i učesnici su izjavili da ostavilac nije ostavio nikakvo pismeno. Kako je tužilja – kćerka pokojnog, pronašla u arhivi ostavioca pismeno nazvano “zabeleška” koju je ostavilac sačinio, to je tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi da to pismeno predstavlja svojeručni testamenat ostavioca i da je pravno valjan na osnovu kojeg se ima raspraviti njegova zaostavština i da se poništi njena naslednička izjava koju je dala u ostavinskom postupku. Prvostepeni sud je pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio pravnu volju ostavioca u vezi pomenute zabeleške i našao da ista ne sadrži volju ostavioca koja bi se odnosila na raspolaganje njegovom imovinom – stanom i ko će biti naslednik. Iz pomenute “zabeleške” proizilazi da je ostavilac preporučio tuženoj – drugoj kćerki da se ne prihvati nasleđa na stanu jer joj je pomogao novčano prilikom drugih kupovina, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da pomenuta zabeleška ne predstavlja svojeručni testamenat ostavioca. (Iz presude Okružnog suda u Užicu, Gž. br. 598/03 od 10.04.2003. god.)

83. Svojeručnim testamentom mogu se ostaviti u nasleđe sve stvari i prava koje pripadaju testatoru, pa i pravo korišćenja grobnog mesta, bez obzira što naslednik ne spada u krug zakonskih naslednika. Prenos prava korišćenja grobnog mesta po osnovu testamentalnog nasleđivanja na lica koja ne spadaju u krug zakonskih naslednika ne predstavlja promet u građansko-pravnom smislu kojim se vrši prenos prava korišćenja s jednog lica na drugo pravnim poslom među živima, već na osnovu Zakona o nasleđivanju. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojna D.K. je svojom zaostavštinom raspolagala svojeručnim testamentom kojim je ostavila u nasleđe, pored ostalog i pravo korišćenja označenog grobnog mesta, naslednoj učesnici B.N. Pokojna D.K. je umrla 3.10.1995. godine i nije ostavila ni jedno lice iz kruga zakonskih naslednika. Opština je u postupku raspravljanja zaostavštine osporila testament u delu koji se odnosi na raspolaganje grobnim mestom. Pravilnom primenom materijalnog prava, odlučeno je da za naslednika, na osnovu testamentalnog prava na nasleđivanje, bude oglašena nasledna učesnica B.N. Shodno odredbi člana 2. Zakona o nasleđivanju koji je važio u vreme smrti ostavilje, nasleđivati se mogu stvari i prava koja pripadaju pojedincima, a u smislu odredbe člana 6. istog Zakona, naslediti se može na osnovu zakona i na osnovu testamenta. Odredbom člana 17. Odluke o sahranjivanju i - 41 -

NASLEDNO PRAVO

grobljima je propisano da u slučaju smrti korisnika grobnog mesta, pravo korišćenja grobnog mesta pripada fizičkom licu koje je oglašeno za njegovog naslednika. Kako je navedenim propisima predviđena mogućnost nasleđivanja stvari i prava i po osnovu zakona i po osnovu testamenta, to obuhvata i mogućnost nasleđivanja prava korišćenja grobnog mesta na osnovu raspolaganja punovažnim testamentom ostavilje. Neosnovano je isticanje u reviziji da pravo korišćenja grobnog mesta ne mogu nasleđivati lica koja ne spadaju u krug zakonskih naslednika i da se ovo pravo ne može nalaziti u prometu, iz razloga što prenos prava korišćenja grobnog mesta po osnovu testamentalnog nasleđivanja na lica koja ne spadaju u krug zakonskih naslednika ne predstavlja promet u građansko-pravnom smislu kojim se vrši prenos prava korišćenja s jednog lica na drugo pravnim poslom među živima, već na osnovu Zakona o nasleđivanju i Odluke o sahranjivanju i grobljima. (Vrhovni sud Srbije Rev. br. 4914/02 od 06.11.2003. god.)

84. Kada je iz same isprave testamenta vidljivo da on ne ispunjava formu propisanu Zakonom, jer nema svojeručnog potpisa testatora, tada nema mesta upućivanju na parnicu i prekida raspravljanja zaostavštine, jer se punovažnost testamenta može oceniti i na osnovu same isprave. (Iz presude Okružnog suda u Pozarevcu, Gz. 345/99 od 18.03.1999. god.)

85. Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati. Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem je raspravljena zaostavština iza smrti pok. V. V. na taj način što je na njegovoj zaostavštini na osnovu svojeručnog testameta za jednog naslednika oglašena P. M. iz B... Protiv ovog rešenja blagovremeno je izjavila žalbu tužena Opština..., zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da prvostepeno rešenje bude ukinuto. Ispitujući pravilnost prvostepenog rešenja u okviru zakonskih ovlašćenja iz člana 381. ZPP. Okružni sud je našao da je žalba naslednog učesnika neosnovana. Iz činjeničnog stanja, koje je utvrdio prvostepeni sud, proizilazi da je pre smrti pok. V. V. ostavio svojeručni testament na osnovu koga je celokupnu svoju zaostavštinu ostavio u nasleđe naslednom učesniku P. M. Ovaj testament je zatvoren, pa je pravosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u B... u predmetu P. br._______ utvrđeno postojanje ovakvog testamenta. S obzirom na izloženo, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je naslednog učesnika P. M. oglasio naslednicom po osnovu svojeručnog testamenta pok. V. Kako u postupku pred prvostepenim sudom nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti to je prvostepeno rešenje na osnovu člana 380. stav 2. ZPP. potvrđeno. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 12248/96 od 21.01.1997. god.) - 42 -

NASLEDNO PRAVO

86. Za punovažnost svojeručnog testamenta irelevantan je jezik i pismo na kome se piše, da li je sadržina izražena na hartiji ili drugoj podlozi mastilom ili olovkom, pa zato on može biti sačinjen u formi pisma koje roditelj upućuje svom detetu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2488/96)

PISMENO ZAVEŠTANJE PRED SVEDOCIMA (Član 85. Zakona o nasleđivanju)

87. U smislu člana 85. Zakona o nasleđivanju, ne predstavlja punovažan pismeni testament pred svedocima zaveštanje sačinjeno tako da zaveštalac samo diktira tekst drugom licu i nakon toga tako sačinjeni tekst potpisuje. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Sada pokojnom ostaviocu pozlilo je dana 14.02.2005. godine u jutarnjim časovima a pre odlaska u bolnicu u njegovoj kući su bili tuženi i još dvojica imenovanih. Pokojni je, uzevši list iz svog bloka na kome je već bilo napisanog teksta, rekao tuženom da napiše sledeći tekst: "Ostalo novca kod J., ukupno 850 evra i ostavljam sve imanje J. i M.". Tekst su potpisali dvojica imenovanih prisutnih, sada pokojni ostavilac i tuženi, koji je pokojnog ostavitelja i odvezao u bolnicu. Pre potpisivanja ostavilac nije pročitao tekst niti je rekao da mu je to poslednja volja, već je tuženom saopštio da "čuva imanje i da čuva papir jer - ako mu se šta desi - da će ono biti njegovo". Ostavilac se iz bolnice vratio 14.02.2005. godine, a preminuo je 10.02.2006. godine. Hteo je da sačini zaveštanje, ali to nije realizovao zbog pogoršanja zdravstvenog stanja. Relevantna odredba: Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati - član 85. Zakona o nasleđivanju. Dakle, pismeni testament pred svedocima je strogo formalni akt, pa je za njegovu punovažnost potrebno da zaveštalac sačinjeno pismeno pročita, da izjavi da je to njegova poslednja volja i svojeručno ga potpiše. Nije dovoljno da ga samo diktira drugom licu i nakon toga potpisuje, što je u konkretnom slučaju zaveštalac učinio. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2213/08 od 03.09.2008. godine)

88. Ne predstavlja punovažan pismeni testament pred svedocima - u smislu člana 85. Zakona o nasleđivanju - zaveštanje sačinjeno tako da zaveštalac samo diktira tekst drugom licu i nakon toga ga potpisuje. - 43 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati. Pismeni testament pred svedocima je strogo formalni akt, pa za njegovu punovažnost potrebno je da zaveštalac sačinjeno pismeno pročita, da izjavi da je to njegova poslednja volja i svojeručno potpiše, a ne da zaveštalac samo diktira drugom licu i nakon toga potpisuje, što je u konkretnom slučaju zaveštalac učinio. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2213/08 od 03.09.2008. godine)

89. Kada je advokat sačinio pismeni testamenat u ime zaveštaoca, pa ga je pročitao uz prisustvo zaveštaoca, a isti potvrdi “da je u njemu sve ispoštovano kako je rekao”, radi se o ništavom pravnom poslu – pismenom zaveštanju pred svedocima, shodno članu 85. Zakona o nasleđivanju. U konkretnom slučaju zaveštalac svoj testament pred svedocima nije potvrdio. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G...M... P. br. ____/05 od 22. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da je pismeno zaveštanje pred svedocima pokojnog ništavno i ne proizvodi pravno dejstvo. Presudom Okružnog suda u Č..., Gž, ____/06 od 18. oktobra 2006. godine odbijen je kao neosnovana žalba tuženih, a presuda prvostepenog suda je potvrđena. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je advokat u svojoj kancelariji, uz prisustvo tužene, bez prisustva zaveštaoca sačinio zaveštanje, zatim ga je advokat uz prisustvo dva svedoka, tužene i samog zaveštaoca naglas pročitao, a potom je zaveštalac izjavio obraćajući se tuženoj – “ispoštovala si onako kako sam ja rekao”. Na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 85. Zakona o nasleđivanju koja izričito predviđa formu za pismeno zaveštanje pred svedocima, a bitan elemenat te forme je da zaveštalac izjavi pred svedocima da je sačinjeno pismeno pročitao. U konkretnom slučaju ovog bitnog elementa forme nema, jer izvedenim dokazima nije utvrđeno da je zaveštalac pred svedocima izjavio da je navedeno pismeno pročitao, niti ga je pred svedocima pročitao. U situaciji kada zaveštala nije ni diktirao test testamenta, odnosno svoje zaveštanje, već je to učinila njegova supruga – tužena, forma testamenta nije ispunjena u skladu sa citiranim zakonskim propisom. Kako je predviđena strogo formalna procedura i da zaveštanje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom, nedostatak forme ne pruža dovoljno garancije za obavljanje autentičnosti poslednje volje zaveštaoca, usled čega ne može proizvoditi pravno dejstvo. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1253/06 od 18.10.2006. god.

90. Pismeno zaveštanje pred svedocima, za čiju su punovažnost ispunjeni zakonski uslovi, proizvodi pravno dejstvo kada nije dokazano da je zaveštalac docnije raspolagao imovinom zaveštanom ovim zaveštanjem. - 44 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da su ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažnost pismenog testamenta pred svedocima u smislu člana 64. Zakona o nasleđivanju, koji je važio u vreme sačinjavanja testamenta. Tuženi nisu dokazali da je ostavilja ovaj testament opozvala u celini ili delimično u smislu člana 100. Zakona o nasleđivanju, niti da ga je opozvala sačinjavanjem docnijeg testamenta u smislu člana 101. istog Zakona. Takođe nije utvrđeno da je ostavilja docnije raspolagala imovinom zaveštanom ovim testamentom u smislu člana 102. Zakona o nasleđivanju. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je punovažan sporni testamenat pred svedocima od 25.04.1986. godine, koji se u fotokopiji nalazi u spisima, a revizijom tuženih se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1748/05 od 22.08.2006. god.)

91. Punovažan je tzv. zajednički testament, odnosno testament pred svedocima od strane dva lica – testatora, na istom listu hartije. I pored ove okolnosti, radi se o dve odvojene izjave volje od strane dva lica za raspodelu svoje imovine. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa se poništava testamenat sastavljen pred svedocima 1.11.1974. godine, ali samo u odnosu na pok. M. O., a odbija se deo tužbenog zahteva za poništaj istog testamenta u odnosu na pok. R. O., kao neosnovan. Presudom drugostepenog suda, preinačena je prvostepena presuda u stavu 1. izreke, tako da se odbija tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, kojim su tražili poništaj pismenog testamenta pred svedocima sastavljen od pok. M. O. Iz spisa proizilazi da su oba lica – testatori bračni drugovi sastavili svako svoj pismeni testamenat pred svedocima na istom – jednom listu hartije. Na bazi pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da je ništav testamenat u odnosu na pok. M. O. Očigledno se radi o tzv. zajedničkom testamentu, ili preciznije, o testamentu pred svedocima od strane dva lica – testatora ali na istom listu hartije, pa se radi o dve odvojene izjave volje dva lica za raspodelu njihove imovine. Ne može se prihvatiti stav prvostepenog suda da ne proizvodi pravno dejstvo testamenat pok. M. O. jer se ne može testamenat proglašavati dva puta. Naime, nakon smrti svakog od navedenih testatora, proglašen je njegov testamenat pred svedocima koji je u potpunosti odvojen od testamenta pred svedocima drugog testatora. Isti ispunjava uslove iz čl. 69. i 90. Zakona o nasleđivanju jer je svaki testator uredno sačinio pismeni testamenat pred svedocima a odredbe testamenta treba tumačiti prema pravoj volji testatora, a volje oba testatora su jasne i precizne. Zbog toga je prvostepena presuda u stavu 1. izreke preinačena. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 74/05 od 1.01.2005. god.)

92. Alografsko zaveštanje (pismeno zaveštanje pred svedocima), ako nije pročitano pred svedocima i ako zaveštalac nije izjavio da je njegovo - nepunovažno je. - 45 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Tužilac je sin zaveštaoca a tužena vanbračna supruga. Pismenim zaveštanjem pred svedocima zaveštalac je svoju zaostavštinu zaveštao tuženoj. Zaveštanje je pisano pisaćom mašinom i potpisano od strane dva svedoka: lekara u bolnici u kojoj je ležao zaveštalac i servirke iste bolnice. Svedok lekar je potpisao tekst kucan pisaćom mašinom ne čitajući njegovu sadržinu, a smatrajući da se izjašnjava o tome da li je zaveštalac psihički sposoban da raspolaže svojom imovinom. Isto pismeno, potpisala je i servirka, koja se čak i ne seća za kog pacijenta je to učinila. Prema odredbi člana 85. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno i svojeručno potpisati. Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači i njihovo svojstvo svedoka. Nužno je da sam zaveštalac napiše ili kome drugom izdiktira sadržinu zaveštanja, potom da zaveštanje pročita, da ga prizna za svoje, i konačno da ga svojeručno potpiše. Za punovažnost ovog oblika zaveštanja obavezno je prisustvo dva svedoka, ali samo za vreme trajanja dve poslednje zaveštaočeve radnje: za vreme njegovog priznanja zaveštanja za svoje i njegovog svojeručnog potpisivanja zaveštanja. Oba svedoka istovremeno moraju da čuju i razumeju zaveštaočevu izjavu kojom on zaveštanje potvrđuje za svoje i oba svedoka moraju istovremeno da prisustvuju činu zaveštaočevog potpisivanja zaveštanja. Iz nesumnjivo utvrđenog činjeničnog stanja da svedok lekar nije ni znao šta potpisuje misleći da potpisuje izjavu o psihičkom stanju zaveštaoca, a drugi svedok - servirka je to potpisala ne znajući ni suštinu ni sadržinu onoga što potpisuje, da zaveštanje pred njima nije pročitano, niti je zaveštalac izjavio da je zaveštanje njegovo, očigledno je da nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 85. Zakona o nasleđivanju, zbog čega takvo zaveštanje ne može proizvoditi pravno dejstvo, odnosno nepunovažno je. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2413/2004 od 20.10.2004. god.)

93. Pismeni testamenat pred svedocima je ništav ako testatorka nije pismena, bez obzira što je na testamentu stavila otisak kažiprsta, a shodno članu 85. Zakona o nasleđivanju. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa se utvrđuje da je ništav pismeni testamenat pred svedocima koji je testatorka sastavila 17.06.1996. godine i zaostavština pok. se ima raspraviti u skladu sa zakonom. Drugostepeni sud je žalbu tuženika odbio kao neosnovanu, i potvrdio prvostepenu presudu. Neosnovano je isticanje u žalbi da je sastavljen pismeni testament pred svedocima pravno valjan. Dokazima je utvrđeno da je testatorka bila nepismena, a na kraju testamenta je stavila otisak kažiprsta. Dakle, testamenat je ništav, jer nije sastavljen u skladu sa odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju, a ne može se konvalidirati stavljanjem otiska kažiprsta. (Iz presude Okružnog suda u Čačku Gž. br. 73/04 od 22.01.2004. god.)

94. Ako nije pročitano pred svedocima i ako zaveštalac nije izjavio da je njegovo, alografsko zaveštanje (pismeno zaveštanje pred svedocima) je nepunovažno odn. ne može proizvoditi pravna dejstva. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2413/o4 od 20.10.2004. god.) - 46 -

NASLEDNO PRAVO

95. Pismeni testament sačinjen u prisustvu samo jednog svedoka je ništav testament. Iz obrazloženja: Primenjujući pravilno materijalno pravo, nižestepeni sudovi su poništili pismeni testament sačinjen pred svedocima s obzirom na odredbu člana 69. Zakona o nasleđivanju, koji je bio na snazi u vreme sačinjavanja testamenta. Ovom odredbom propisano je da su ništave odredbe testamenta kojima se ostavlja nešto sudiji koji je testament sastavio, svedocima pri njegovom pravljenju, kao i precima, potomcima, braći i sestrama i bračnim drugovima ovih lica. Pošto je utvrđeno da je testamentalni svedok pri pravljenju testamenta, kojim su tuženoj ostavljene određene nepokretnosti, njen rođeni brat, to su nižestepeni sudovi pravilno poništili sporni testament. Neukost zaveštaoca pri sačinjavanju zaveštanja i okolnost što advokat, u čijoj je kancelariji zaveštanje sastavljeno, nije upozorio ostavioca na to ko može, a ko ne može biti svedok zaveštanja, ne mogu biti od uticaja na karakter imperativne norme člana 69. Zakona o nasleđivanju, pa je ništavo zaveštaje koje je potpisano samo od jednog svedoka koji može biti testamentalni svedok. Prisutnost advokata pred kojim je potpisano zaveštanje pred svedocima, bila bi od uticaja da je advokat svojim potpisom potvrdio autentičnost testamenta, jer bi u tom slučaju i on bio svedok zaveštanja i tada bi zaveštanje imalo dva svedoka, pa bi bila bez uticaja činjenica što je brat testamentalnog naslednika, kao treći svedok potpisao zaveštanje. Ovakvo pri izostanku potpisa advokata, kao svedoka zaveštanja i njegovo prisustvo u kancelariji prilikom sačinjavanja zaveštanja, je bez uticaja na punovažnost zaveštanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1286/01 od 3.4. 2002. god.)

96. Pismeni testament pred svedocima punovažan je ako ga je zaveštalac svojeručno potpisao pred dva svedoka izjavljujući pred njima da je to njegov testament, pri čemu nije od značaja da je ta njegova izjava upisana i u tekst testamenta. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je zaveštalac T. G., 23. jula 1996. godine, sačinio pismeni testament pred svedocima. Ovim testamentom zaveštalac je ostavio tuženima prvo svoju nepokretnu imovinu i to porodičnu stambenu zgradu, a takođe i sve pokretne stvari i novac, a sa razloga što se o njoj već duže vreme brinu i staraju. Testament je napisao advokat na pisaćoj mašini u prisustvu testamentalnih svedoka, pa je zaveštalac pročitao u sebi testament i nakon što ga je pročitao izjavio "baš tako sam hteo", a nakon toga svojeručno potpisao sve primerke testamenta, zatim su se na testamentu potpisali i oba testamentalna svedoka. Ovaj testament je proglašen u ostavinskoj raspravi. Tužioci osporavaju pravnu valjanost pismenog testamenta pred svedocima, navodeći da u tekstu testamenta nije navedeno da je zaveštalac pročitao testament, suprotno odredbi člana 85. Zakona o nasleđivanju, što čini nedostatak zakonom propisane forme, i povlači njegovu ništavost. Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužbeni zahtev tužilaca za utvrđivanje ništavosti testamenta neosnovan. - 47 -

NASLEDNO PRAVO

Kod utvrđenja sudova da sporni testament ispunjava uslove predviđene navedenim propisom, ne može se dovesti u pitanje punovažnost takvog testamenta samo zbog toga što u tekstu nije navedeno da je zaveštalac već pismeno pročitao. Ovo zbog toga što je pismeni testament pred svedocima punovažan ako ga je zaveštalac svojeručno potpisao pred dva svedoka izjavljujući pred njima da je to njegov testament, što je u postupku i utvrđeno, pri čemu nije od značaja da je ta njegova izjava upisana u tekst testamenta. U pogledu rečenog neosnovani su navodi u reviziji da je zbog toga povređena forma pismenog testamenta pred svedocima i da se s tim u vezi dovodi u pitanje punovažnost tog testamenta u smislu člana 85. Zakona o nasleđivanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2332/01 od 11.04.2002. god.)

97. Zaveštalac može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati. Navedeni uslovi forme u kojoj se ova vrsta zaveštanja mora sačiniti su neophodni, jer kada je neko treći po zaveštaočevom kazivanju sačinio zaveštanje, zaveštalac treba da proveri da li je njegova volja verno preneta u pismeno. Da bi to učinio, on mora da pročita zaveštanje, pa je za punovažnost alografskog zaveštanja neophodna wegova potpuna pismenost. Zaveštalac ne sme biti samo delimično pismen ili da ne zna da čita, ali zna da se potpiše. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojni D.A., 19.01.1998. godine, sačinio je pismeno zaveštanje pred svedocima kojim je svoju imovinu zaveštao ovde tuženom, maloletnom I.J. Zaveštalac nije znao da čita i piše, već samo da se potpiše. Utvrđujući činjenicu da sada pokojni D., prilikom potpisivanja testamenta i istovremeno sa potpisivanjem, nije izjavio da je to njegov testament, niti ga je pre potpisivanja pročitao, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, osnovano zaključujući da osporeno zaveštanje ne ispunjava uslove forme iz člana 85. Zakona o nasleđivanju, zbog čega ne proizvodi pravno dejstvo. Naime, prema odredbi člana 85. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati. Navedeni uslovi forme u kojoj se ova vrsta zaveštanja mora sačiniti su neophodni, jer kada je neko treći po zaveštačevom kazivanju sačinio zaveštanje, zaveštalac treba da proveri da li je njegova volja verno preneta u pismeno. Da bi to učinio, zaveštalac mora da pročita zaveštanje, pa je za punovažnost alografskog zaveštanja neophodna potpuna pismenost zaveštaoca. Zaveštalac ne sme biti samo delimično pismen (da zna ćirilicu, a zaveštanje napisano latinicom) ili zna ćirilicu, a zaveštanje napisano latinicom) ili da ne zna da čita, ali zna da se potpiše. Prema tome, činjenica da je pokojni D.A. pred više ljudi, od kojih su neki bili i svedoci potpisivanja ovog testamenta, izjavio da svu svoju imovinu ostavlja maloletnom I., u situaciji da mu je zaveštanje sačinilo drugo lice koje on pre potpisivanja nije pročitao, niti izjavio da je to njegovo zaveštanje, nije od uticaja. S obzirom da ovako sačinjeno zaveštanje ne ispunjava uslove forme druge vrste zaveštanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su iz navedenih razloga osporeno zaveštanje poništili. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 889/02 od 26.09.2002. god.) - 48 -

NASLEDNO PRAVO

98. Punovažnost zaveštanja pred svedocima je uslovljena istovremenim prisustvom oba zaveštajna svedoka kako u trenutku kada zaveštalac izjavljuje da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, tako i istovremeno u trenutku kada se zaveštalac potpisuje. Svedoci su prisutni iz dva razloga: prvo, da posvedoče autentičnost zaveštaočevog potpisa i drugo – da posvedoče autentičnost zaveštaočeve generalne izjave da je konkretno napisan i potpisan tekst pročitao i da je to njegova poslednja volja. Potpisivanje i navedene izjave jedinstvena su pravna radnja.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 83. Zakona o nasleđivanju, zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom. Član 85. istog zakona kaže: Zaveštalac, koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se pismeno svojeručno potpisati. Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju. Prema iznetom propisu za valjanost ovog zaveštanja traže se formalnosti: da zaveštalac zna da čita i piše, da je tekst zaveštanja napisan po nekoj drugoj osobi, da je taj tekst svojeručno potpisan od zaveštaoca, da je svojeručni potpis zaveštaoca sastavljen u prisustvu najmanje dva svedoka, da uz stavljanje svojeručnog potpisa zaveštalac pred svedocima da izjavu da je već sačinjeno pismeno zaveštanje pročitao i da je ono što je potpisao njegova poslednja volja. Ovde se radi o izjavi zaveštaoca pred svedocima zaveštanja da je konkretno pismeno koje je potpisao pročitao i da sadrži njegovu poslednju volju. Prisutnost dva svedoka potrebno je iz dva razloga: prvo, da svedoče autentičnost zaveštačevog potpisa i drugo – da svedoče autentičnost zaveštaočeve generalne izjave da je konkretno napisan i po njemu potpisan tekst pročitao i da je to njegova poslednja volja. Sledi da su potpisivanje i navedene izjave zaveštaoca jedinstvena pravna radnja. U ovom slučaju nije na nesumnjiv način sud raspravio i utvrdio da li je zaveštalac M. L. u prisustvu dva svedoka, nakon što joj je dat u ruke pismeni tekst zaveštanja, koji je sačinio advokat izjavila da je to konkretno pismeno pročitala i da je to njena poslednja volja. Prvostepeni sud utvrđuje ponašanje i reči koje je tužilac izrekao kada mu je advokat predala odštampani tekst njegovog pismenog zaveštanja kao i da je isti postupak sproveden iza M. L., koja je nakon što je pročitala pismeni tekst njenog zaveštanja isti potpisala. Iz takvog utvrđenja suda ne može se sa sigurnošću zaključiti da li je ispunjen bitan uslov za punovažnost takvog zaveštanja u smislu člana 85. Zakona o nasleđivanju upravo činjenica da li je zaveštalac takvo zaveštanje svojeručno potpisala pred dva svedoka uz izjavu da je zaveštanje pročitala i da je to njena poslednja volja. Revizijski sud po službenoj dužnosti pazi na pravilnu primenu materijalnog prava (član 386. ZPP). Kako je revizijski sud našao da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, to su presude nižestepenih sudova u skladu sa odredbom člana 395. stav 2. ZPP-a ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje kako bi u ponovljenom postupku prikupio pouzdanu činjeničnu osnovu za zakonito presuđenje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4910/02 od 11.12.2002. god.) - 49 -

NASLEDNO PRAVO

99. Svedok pri pravljenju pismenog testamenta pred svedocima može biti lice koje ga je napisalo i kada njegovo svojstvo svedoka nije naznačeno, ako ispunjava uslove iz clana 68. Zakona o nasleđivanju i ako je bilo prisutno preduzimanju propisanih pravnih radnji od strane zaveštaoca, a zatim testament potpisalo. Dakle, pismeni testament je punovažan i kada je jedan od potpisanih svedoka nepodoban, ako su takav testament potpisala jos dva svedoka koji ispunjavaju uslove iz Zakona. (Vrhovni sud Srbije, Rev.br. 5593/98 od 13.05.1999. god.)

100. Zaveštalac koji zna da čita i piše može napraviti testament na taj način što će ispravu koju mu je neko drugi sastavio svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka izjavljujući pred njima da je to njegov testament. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1954/97od 02.09.1997. god.)

101. Stavljanje otiska prsta umesto potpisa na testamentu, upućuje na to da zaveštalac nije znao da čita i piše, te da nije ni mogao sačiniti pismeni testament pred svedocima. Činjenicu da je zaveštalac potpisao jedno punomoćje ne znači da je znala da čita i piše na pismu na kome je sačinjen testament. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 258/96)

102. Pismeni testament pred svedocima koji sačini zaveštalac - nepismena žena, i na njemu umesto svojeručnog potpisa stavi rukoznak, nije punovažan zbog nedostatka forme. (Iz rešenja Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici, Gž. 149/95 od 17.05.1995. god.)

103. Pismeni testament testatora sastavljen latiničnim pismom (za koje je utvrđeno da testator nije znao da čita i piše), je ništav, zbog nedostatka propisanog oblika. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1501/95 od 15.12. 1995.god.)

SAČINJAVANJE SUDSKOG ZAVEŠTANJA (Član 86. Zakona o nasleđivanju)

104. Ako zaveštanje sastavljeno pred sudijom i zapisničarom ne ispunjava sve uslove nužne za punovažnost zaveštanja to zaveštanje će imati pravnu važnost ukoliko ispunjava zakonsku formu i uslove nužne za punovažnost pismenog zaveštanja pred svedocima. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4084/96) - 50 -

NASLEDNO PRAVO

105. Oštećenom pripada pravo na naknadu štete, ukoliko je nepravilnim radom suda došlo do sačinjenja sudskog testamenta suprotno odredbama Zakona. (Okružni sud u Beogradu, Rev. 10563/95)

SUDSKO ZAVEŠTANJE AKO ZAVEŠTALAC NIJE U STANJU DA GA PROČITA (Član 88. Zakona o nasleđivanju)

106. Sudski testament je ništav ukoliko sudija njegovu sadržinu nije pročitao testatoru a isti je nepismen, uz prisustvo dva svedoka i zapisničku konstataciju. Ako je testator sastavio testament pred sudom i stavio otisak kažiprsta jer je nepismen, na testamentu se mora označiti da je njegovu sadržinu sudija pročitao testatoru uz prisustvo svedoka. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa se utvrđuje prema tuženiku da je ništav testament pokojnog sastavljen u sudu. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tuženika i potvrdio je prvostepenu presudu. Dokazima je utvrđeno da je testator sastavio testament pred sudom, i stavio otisak kažiprsta jer je nepismen. Na testamentu nema označenja da je njegovu sadržinu sudija pročitao testatoru uz prisustvo svedoka. Kako to nije urađeno, sudija koji je primio na zapisnik testamenat pokojnog, povredio je inperativnu normu predviđenu članom 66. Zakona o nasleđivanju, koji tu odluku direktno predviđa. Pravilna je odluka suda da je neosnovan predlog stranke za saslušanje kao svedoka postupajućeg sudije koji je sastavio testament, jer se postupci sudije iz teksta testamenta jasno vide, pa je taj predlog zaista i suvišan. Pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i utvrdio da je testamenat pokojnog ništav. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 975/04 od 15.09.2004. god.)

PUNOVAŽNOST MEĐUNARODNOG ZAVEŠTANJA (Član 92. Zakona o nasleđivanju)

107. Ništavi međunarodni testament ne utiče na njegovu eventualnu punovažnost kao testamenta drugog oblika. - 51 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Iz odredbe člana 92. stav 2. Zakona o nasleđivanju proizilazi da međunarodni testament ( kao pismen, redovan i javni oblik zaveštanja ), po svojoj prirodi nije zakonom propisan obavezni oblik testamenta, jer ga ostavilac može - ali i ne mora - napraviti. Shodno tome, ništavost međunarodnog testamenta ne utiče na njegovu eventualnu punovažnost kao testamenta drugog oblika. Moguće je, dakle, da testament - iako ništav kao međunarodni testament jer nije sastavljen u obliku propisanom Zakonom o nasleđivanju - bude punovažan kao testament neke druge zakonom propisane forme. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 7128/96 od 26.8.1996. god.)

108. Ništavost međunarodnog testamenta ne utiče na njegovu eventualnu punovažnost, kao testamenta drugog oblika, jer međunarodni testament po svojoj pravnoj prirodi nije zakonom propisani obavezni oblik testamenta, jer ostavilac može, ali ne mora, napraviti takav testament. (Vrhovni sud Srbije, Rev.5338/95od 13.12.1995. god.)

USMENO ZAVEŠTANJE (Član 110. Zakona o nasleđivanju)

109. Ako je zbog akutnog i teškog pogoršanja zdravstvenog stanja izjava poslednje volje data u bolnici pred tri istovremeno prisutna svedoka, čime su ispunjeni zakonom propisani kumulativni uslovi za punovažnost takvog zaveštanja - smatraće se da su postojale izuzetne prilike zbog kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Sada imenovana pokojna primljena je u bolnicu 24.09.1999. godine, dijagnostifikovana i operisana. Zbog postoperativnih komplikacija, 17.10. iste godine je trebala biti reoperisana. Toga dana u bolnici su je posetile tri prijateljice, kojima je izjavila svoju poslednju volju - da svu svoju imovinu ostavlja tuženom. Preminula je 22.10.1999. godine. Svedoci usmenog testamenta su 27.10.1999. godine sačinili zajedničku pismenu izjavu. Ostavilja je sa tuženim bila u bliskim odnosima, imala je nameru da sa njim zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju za šta je i zatražila saglasnost Ministarstva finansija, koju do smrti nije dobila. Iz nalazom i mišljenja veštaka utvrđeno je da je oboljenje zbog koga je ostavilja u dva navrata operisana bilo akutne prirode, na dan sačinjavanja usmenog testamenta bila je veoma zabrinuta i uznemirena zbog predstojeće operacije, za koju je toga dana i saznala. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada odbijen je tužbeni zahtev tužioca - da se utvrdi nepunovažnim usmeno zaveštanje ostavilje proglašeno pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu dana 15.11.1999. godine. - 52 -

NASLEDNO PRAVO

Relevantna odredba: Zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje - član 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju. U konkretnom slučaju, ispunjeni su kumulativni uslovi za punovažnost usmenog zaveštanja predviđeni navedenom zakonskom odredbom: u momentu davanja izjave poslednje volje na strani sada pokojne postojale su izuzetne prilike, budući da je obolela od akutne bolesti te da je nakon prve operacije došlo do teškog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja, što ju je dovelo u situaciju da nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje, kako zbog teškog psihofizičkog stanja u kome se nalazila pre druge operacije, tako i zbog toga što zbog katarakte nije mogla da piše, što su potvrdili svedoci, a što nije isključio i veštak oftamolog; zatim, izjava poslednje volje data je pred tri istovremeno prisutna svedoka, koji su pismeno sastavili zaveštaočevu izjavu, u smislu člana 111. Zakona o nasleđivanju. Stoga je nižestepenim presudama tužbeni zahtev tužioca pravilno odbijen kao neosnovan, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 815/08 od 12.02.2009. godine)

110. Godine života ostavioca, zbog kojih se nije moglo sačiniti pismeno zaveštanje, ne predstavljaju izuzetne prilike u smislu člana 110. Zakona o nasleđivanju. Iz obrazloženja: Tužioci su zakonski naslednici ostavioca, rođene 19.05.1923. godine a preminule 6.08.2002. godine. U ostavinskom postupku pred Opštinskim sudom, na ročište održano 14.11.2003. godine su pristupila dva svedoka usmenog zaveštanja i proglašen je usmeni testament ostavioca. Ostavilac je preminula 6.08.2002. godine, u svojoj kući, a u trenutku smrti bila je vlasnik nepokretne imovine koja je predmet usmenog zaveštanja. U kući je živela sama od smrti svoga supruga 1991. godine, i bila je u prijateljskim odnosima sa tuženima unazad više od 40 godina. Uzajamno su se posećivali, pa je pokojna poslednji put bila u kući tuženih 2.08.2002. godine, a preminula je dana 6.08.2002. godine. U vreme ove posete tuženima, u običnom razgovoru je iskazala želju da imovina čiji je vlasnik, posle njene smrti pripadne tuženima. Ovom razgovoru prisustvovao je i prvi svedok zaveštanja. I ranije je iskazivala ovu svoju nameru, da imovinu ostavi tuženima, i to u prisustvu drugog svedoka zaveštanja. U vreme smrti ostavilac je imala 79 godina, bila je vitalna za svoje godine, vrlo pokretna i temperamentna, i nije bolovala od težih bolesti. Preminula je usled izliva krvi u mozak. Ceneći utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 110. Zakona o nasleđivanju, nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da nije ispunjen nijedan od propisanih uslova iz ove zakonske odredbe za punovažnost usmenog zaveštanja. Izjava određenog lica o želji da njegova imovina posle smrti pripadne određenom licu ne predstavlja izjavu volje kojom se raspoređuje imovina za slučaj smrti, u smislu odredbe člana 78. Zakona o nasleđivanju. Da bi ona to bila potrebno je da se takvom izjavom rasporedi svoja imovina, što iskazivanje želje u pogledu lica kome bi trebalo da pripadne imovina nakon smrti ne predstavlja. Čak i kada bi iskazana želja sada pokojne predstavljala zaveštenje, nisu ispunjena ni dva kumulativno propisana uslova: da je takva volja izrečena pred tri istovremeno prisutna svedoka u okolnostima koje bi predstavljale izuzetne prilike zbog kojih zaveštalac ne može sačiniti pismeno zaveštanje. - 53 -

NASLEDNO PRAVO

Godine života ne predstavljaju izuzetne prilike, a posebno pri utvrđenim okolnostima da je sada pokojna bila vitalna za svoje godine, pokretna i da nije bolovala od težih bolesti, te da dana 2.08.2002. godine, kada je iskazala želju, nije postojala ni jedna izuzetna prilika koja bi je sprečavala da sačini pismeno zaveštanje. Imajući u vidu navedene okolnosti, i činjenicu da je dana 2.08.2002. godine bio prisutan samo jedan od svedoka usmenog zaveštanja, tužbeni zahtev je pravilno usvojen i zaveštanje poništeno, na osnovu čl. 164. i 165. Zakona o nasleđivanju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2156/2005 od 26.10.2005. god.)

111. Za punovažnost usmenog zaveštanja kumulativno moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: postojanje izuzetnih prilika zbog kojih je zaveštalac u nemogućnosti da sastavi pismeno zaveštanje i istovremeno prisustvo tri svedoka pred kojima je zaveštalac dao izjavu poslednje volje. Izuzetne prilike podrazumevaju iznenadne, neočekivane ili nepredvidljive okolnosti zbog kojih zaveštalac nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje. Dugotrajno oboljenje lica u dubokoj starosti se, u tom smislu, ne smatra izuzetnim već upravo očekivanim prilikama, što osporeno zaveštanje čini nepunovažnim. Iz obrazloženja: Ostavilac je dao poslednju izjavu volje pred tri svedoka. U momentu sačinjavanja usmenog zaveštanja, zaveštalac je imao oko 90 godina, ležao je u bolesničkoj postelji zbog otvorenih vena na nogama, bolovao je od katarakte i bio veoma iscrpljen. Dan po izjavljivanju svoje poslednje volje prebačen je u bolnicu, gde je sledećeg dana i preminuo. Sve vreme bio je svestan i sposoban za rasuđivanje. Supruga mu je umrla oko godinu dana pre njega, posle čega je on patio za njom, potpuno se predao i počeo da vene. Poslednjih mesec dana pred smrt bio je vezan za postelju, pokretan samo uz pomoć ukućana. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud pravilno zaključuje da nisu ispunjeni zakonski uslovi za punovažnost usmenog zaveštanja. Naime, prema odredbi člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, za punovažnost usmenog zaveštanja moraju biti kumulativno ispunjena tri uslova, i to: postojanje izuzetnih prilika u momentu davanja izjave poslednje volje, nemogućnost zaveštaoca da usled izuzetnih prilika sastavi pismeno zaveštanje i istovremeno prisustvo tri svedoka pred kojima je zaveštalac dao izjavu poslednje volje. U konkretnom slučaju, u momentu davanja izjave poslednje volje nisu postojale izuzetne prilike, pod kojima se podrazumevaju iznenadne, neočekivane ili nepredvidljive prilike zaveštaoca zbog kojih on nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje. U konkretnom slučaju, radilo se o licu u dubokoj starosti sa oboljenjima od kojih boluje duži vremenski period.Otuda se to ne smatra izuzetnim, već upravo očekivanim prilikama, što osporeno zaveštanje čini nepunovažnim. (Vrhovni sud Srbije, Rev.br.1557/04 od 23.12. 2004. god.)

112. Usmeno zaveštavanje je ništavo ukoliko poslednja volja nije izrečena pred tri istovremeno prisutna svedoka i ako nisu postojale izuzetne prilike koje nalažu i opravdavaju tu vrstu zaveštavanja. Oba uslova su kumulativna i odsustvo jednog od njih je dovoljan razlog za ništavost usmenog zaveštanja. - 54 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo sadržano u odredbama člana 164. povezano sa članom 110. ZON-a, kada su usvojili zahtev tužilaca i poništili usmeno zaveštanje ostavilje od 25.05.1997. godine. Zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka ako se zbog izuzetnih prilika ne može primiti pismeno zaveštanje, kako propisuje član 110. Zakona o nasleđivanju . Sporno zaveštanje nije sačinjeno u zakonom propisanoj formi, jer zaveštajni svedoci nisu bili istovremeno prisutni kada je ostavilja izjavila svoju poslednju volju. Nije ispunjen ni drugi uslov propisan citiranim članom zakona, jer nisu postojale nikakve izuzetne prilike, objektivne ili subjektivne prirode, zbog kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da napravi redovan testament. Kako Zakon o nasleđivanju propisuje kumulativno postojanje dva uslova za punovažnost usmenog testamenta: istovremeno prisustvo tri svedoka i postojanje izuzetnih prilika, odsustvo jednog od tih uslova je dovoljan razlog za ništavost usmenog zaveštanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 3059/01 od 04.04.2002. god.)

113. Izuzetne prilike koje moraju postojati za pravnu valjanost usmenog testamenta, u svakom konkretnom slučaju ceni parnični sud. Iz obrazloženja: Usmeni testament iz člana 74. Zakona o nasleđivanju podrazumeva postojanje izuzetnih prilika, zbog kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da sačini redovan, pismeni testament, a sam usmeni testament prestaje da važi protekom 30 dana od prestanka izuzetnih prilika u kojima je sačinjen. Pod izrazom “izuzetne prilike” podrazumeva se skup subjektivnih i objektivnih okolnosti koje su u datom slučaju sprečile zaveštaoca u sačinjavanju pismenog testamenta i mora se tumačiti restriktivno, jer bi u protivnom usmeni testament postao redovan oblik testamenta. U konkretnom slučaju imajući u vidu citirana pravila, iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizilazi da je pokojna O.N. živela u N...S..., u kojem postoji Opštinski sud, Biro za pružanje pravne pomoći i vrlo razvijena advokatura, da je svako jutro pila kafu sa komšinicom K.V., da nikada pred ovim svedokom nije spomenula da ima nameru da svoju imovinu ostavi tužilji, niti da je izjavila usmeni testament iako je pokojna bila svesna do zadnjeg dana, a sa ovim svedokom se videla dva dana pre nego što je umrla, da je osim tužilje poznavala i druga lica putem kojih je objektivno i subjektivno mogla preduzeti mere radi sačinjavanja pismenog testamenta, da je usmeni testament izjavila 03.02.1996.godine, a ostaviteljica je umrla 09.02.1996. godine šest dana nakon toga, iz čega ne proizilazi da su postojale izuzetne prilike koje bi opravdale sačinjavanje usmenog testamenta. Neosnovano tužilja u žalbi insistira na okolnostima vezanim za zdravstveno stanje ostaviteljice. Činjenica da je postala nepokretna, sama po sebi ne predstavlja izuzetnu priliku, zbog koje nije mogla sačiniti usmeni testament, s obzirom da iako je bila ležeći bolesni, bila je sposobna za rasuđivanje, svesna i orjentisana do poslednjeg dana što znači da nije bilo subjektivnih prepreka za sačinjavanje redovnog pismenog testamenta. S obzirom da je usmeni testament izjavljen 03.02.1996.godine a ostaviteljica umrla 09.02.1996.godine, postojali su i objektivni uslovi da se - 55 -

NASLEDNO PRAVO

u narednih 6 dana preduzmu mere radi sačinjavanja pismenog testamenta od strane suda, traženjem izlaska sudije na lice mesta, radi sastavljanja sudskog testamenta ili pak putem advokata. Tužilja ničim nije objasnila zašto je postojanje usmenog testamenta prijavila skoro dve godine posle smrti ostaviteljice, te iz kojih razloga svedoci svoju obavezu iz člana 76. stav 2. Zakona o nasleđivanju nisu ispunili više od godinu dana. (Iz presude Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 4039/02 od 19.12.2002. god.)

114. Usmeni ugovor o ustupanju i raspodeli imovine od strane pretka ne proizvodi nasledno – pravna dejstva. Usmeni ugovor o ustupanju i raspodeli imovine ne proizvodi pravno dejstvo i ne može se konvalidirati ni u slučaju kada je u pretežnom delu izvršen. Iz obrazloženja: Zakon o nasleđivanju koji je važio u vreme smrti oca stranaka (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95) kao i raniji Zakon o nasleđivanju (“Sl. glasnik SRS”, br. 52/74) predviđali su mogućnost ustupanja i raspodele imovine od strane pretka još za vreme njegovog života u korist potomaka pretka, a na osnovu zaključenog ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Pri tome ugovor o ustupanju i raspodeli imovine od strane pretka biće punovažan ako je sačinjen u pismenom obliku i overen od sudije i ako su se sa ustupanjem i raspodelom saglasili svi ustupiočevi potomci koji će po zakonu biti pozvani da ga naslede. Sada pokojni otac stranaka za svog života nije zaključio pismeni ugovor o ustupanju i raspodeli imovine, a što je uslov za punovažnost takvog ugovora. Usmeni ugovor na koji se tužena poziva ne proizvodi pravno dejstvo i ne može se konvalidirati ni u slučaju kada je u pretežnom delu izvršen. Kako usmeni ugovor o raspodeli imovine ne proizvodi nasledno-pravna dejstva, to su pravilno nižestepeni sudovi odbili protivtužbeni zahtev za priznavanje prava svojine na osnovu usmene i realizovane deobe. (Vrhovni sud Srbije u Beogradu, Rev. 1030/01 od 16.05.2001. god.)

115. Zaveštalac može, kad usled izuzetnih prilika nije u mogućnosti da napravi pismeni testament, izjaviti svoju poslednju volju usmeno pred tri svedoka, a što propisuje Zakon o nasleđivanju. Kad je zaveštalac, kasnije, s'obzirom na svoje zdravstveno stanje mogao da napravi pismeni testament, ali to nije učinio, već je samo u prisustvu tri svedoka rekao da će svoju imovinu zaveštati tužiocu, on je time samo dao obećanje, pa ovde nema usmenog testamenta. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se revizijom ne može pobijati, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo. Naime, članom 73. Zakona o nasleđivanju, propisano je da zaveštalac može izjaviti svoju poslednju volju usmeno pred dva svedoka samo ako usled izuzetnih prilika nije u mogućnosti da napravi pismeni testament. Prema stanju u spisima, ne može se smatrati da su postojale izuzetne prilike zbog kojih ostavilac nije bio u mogućnosti da napravi pismeni testament u kon- 56 -

NASLEDNO PRAVO

kretnom slučaju, jer je ostavilac i po izjavi neuropsihijatra koji ga je posetio 20.3.1996. godine bio svestan i orjentisan. Dakle, ostavilac je mogao napraviti pismeni testament i posle zaključenja ugovora o otkupu stana 20.3.1996. godine, pa do 26.3.1996. godine, ali isti to nije učinio, već je u prisustvu dva svedoka, samo rekao da će svoju imovinu zaveštati maloletnom tužiocu, dakle on je samo obećavao, ali u konkretnom slučaju nije bilo usmenog testamenta. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1552/99 od 02.02.2000. god.)

116. Kad zbog izuzetnih prilika zaveštalac ne može sačiniti pismeno zaveštanje, može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje. U konkretnom slučaju nisu postojale izuzetne prilike zbog kojih zaveštalac nije mogao sačiniti pismeno zaveštanje. On je bio pismen čovek, a dan uoči smrti bio je uobičajnog, relativno dobrog zdravstvenog stanja, čak je tog jutra otišao i do pijace. Prema tome, prilike su bile sasvim uobičajene, zaveštalac je uoči smrti proveo na uobičajen način, toga popodneva bio je u društvu svedoka, koje je pozvao u kuću. Ništa nije ukazivalo da se radi o bilo kakvim izuzetnim prilikama, koje bi bile podobne da dovedu do punovažnog usmenog zaveštanja. Zbog toga su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da se u konkretnom slučaju ne može raditi o valjanom usmenom zaveštanju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5001/99 od 11.11.1999. god.)

117. Ako je testator istoga dana kada je slomio kuk i odmah po saznanju da mu predstoji bolničko lečenje pred svedocima izjavio usmeni testament, da bi potom bio prebačen u bolnicu gde je posle sedam dana i umro, a uz to je bio star, bolestan i nepismen, a kako mu je zbog vezanosti za postelju bila onemogućena komunikacija, postojale su izuzetne prilike koje su onemogućavale sačinjavanje redovnog testamenta, pa je tako, u smislu člana 110. Zakona o nasleđivanju, punovažan usmeni testament. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 226/99 od 16.02.1999. god.)

118. Lica koja ne spadaju u krug zakonskih naslednika ostavioca, nisu aktivno legitimisana u sporu za poništaj usmenog testamenta. (Vrhovni sud Srbije Rev. 326/98)

119. Bolest i životno doba ostavioca ne predstavljaju sami za sebe izuzetne prilike zbog kojih se nije mogao sačiniti pismeni testament. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3896/97) - 57 -

NASLEDNO PRAVO

KO NE MOŽE BITI SVEDOK (Član 113. Zakona o nasleđivanju)

120. Lice koje je u srodstvu sa ostaviocem u pobočnoj liniji do četvrtog stepena zaključno, ne može biti svedok pri sastavljanju pismenog testamenta. Iz obrazloženja: Osnovani su navodi žalbe da je pobijana presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema stanju uspisima, ovde se radi o tužbi radi poništaja testamenta sačinjenog pred svedocima. Tužilja je tvrdila da taj testament nije sačinjen u smislu člana 64. Zakona o nasleđivanju, zbog čega zaostavštinu treba raspraviti po snovu zakonskog nasleđivanja, a ne na osnovu spornog testamenta. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, jer je nakon izvedenih dokaza i njihove ocene zaključio da je sporni testament sačinjen u svemu na način predviđen zakonom. Međutim, po shvatanju ovog suda, takav zaključak prvostepenog suda je doveden u sumlju navodima žalbe. Žalbom se tvrdi da pri donošenju pobijane presude prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu člana 68. stav 2. Zakona o nasleđivanju, kojom je predviđeno da pri sastavljanju pismenog testamenta pred svedocima testamentalni svedok ne može biti lice koje je u srodstvu sa ostaviocem u pobočnoj liniji do četvrtog stepena zaključno. To je nova činjenica koja u dosadašnjem toku postupka nije isticana i o kojoj se prvostepeni sud nije izjašnjavao, a po shvatanju ovog suda, to je trebalo da učini po službenoj dužnosti, jer je ona od bitnog značaja za pravilnu primenu materijalnog prava pri donošenju odluke o postavljenom tužbenom zahtevu. (Iz rešenja Okružnog suda u Šapcu, Gž. 22/00 od 07.02.2000. god.)

USLOVI I ROKOVI (Član 119. Zakona o nasleđivanju)

121. Uslov koji se sastoji u tome da testamentalni naslednici na način određen testamentom izvrše deobu svoje suvlasničke imovine je dopušten testamentalni uslov. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Navedenim pravnosnažnim rešenjem nadležnog Opštinskog suda od 21.06.1972. godine raspravljena je zaostavština imenovane pokojne - majke parničnih stanaka. Istu čini 1/2 dela naznačenih nepokretnosti, pravo korišćenja na naznačenim katastarskim parcelama, pravo vlasništva kuće i lokala izgrađenih na tim - 58 -

NASLEDNO PRAVO

katastarskim parcelama i pravo korišćenja naznačene katastarske parcele. Na ovom placu se sada nalazi neuknjižena kuća. Za naslednike na ovoj zaostavštini oglašeni su njen suprug i ćerke - ovde parnične stranke, svi sa udelima od po 1/3. Tako je suprug (otac parničnih stranaka) sada uknjižen sa 4/6 suvlasničkih delova, a stranke sa po 1/6 suvlasničkih delova na navedenim nepokretnostima. Otac parničnih stranaka je sudski overenim zaveštanjem od 16.08.2001. godine, sačinjenim u prisustvu lekara neuropsihijatra koji je konstatovao da je on u potpunosti sposoban za sačinjavanje zaveštanja, ostavio tužilji I tuženoj precizno označene delove imovine, uz uslov da se svaka odrekne delova koje će prihvatiti ona druga. Preminuo je 30.10.2001. godine. Na bazi utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nema materijalnopravnih uslova za utvrđenje ništavosti njegovih sudskih zaveštanja. Pre svega zato što se istima nije raspolagalo pod uslovom protivnim prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, koji bi se zato smatrali nepostojećim, u smislu člana 120. Zakona o nasleđivanju, time što je zaveštajnim naslednicima ostavio slobodu izbora o mogućnosti nasleđa. To je razumljiv i dozvoljen uslov u smislu člana 119. navedenog Zakona. Takođe su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je zaveštaočeva sposobnost za rasuđivanje u to vreme relativno bila sačuvana i da navedenim zaveštanjima nije raspolagao imovinom koja nije njegova, zbog čega nema materijalno-pravnih razloga za utvrđenje ništavosti pobijanih zaveštanja. Kako i sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda ovakvim zaveštajnim raspolaganjima zaveštalac nije zadirao u svojinsko-pravna ovlašćenja tužilje na određenoj imovini, već joj je dao mogućnost da postane naslednik na delu imovine svog oca, ukoliko ispuni uslov koji joj je postavljen zaveštanjem, to su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1800/09 od 12.11.2009. godine)

122. Zaveštalac može u pojedinim odredbama testamenta postaviti uslove ili rokove. Kada je testator, nakon realizacije Ugovora o otkupu stana - što ima karakter odložnog uslova koji se ostvario - postao njegov vlasnik, može ga prenositi u svojinu trećim licima putem testamenta. Iz obrazloženja: Odredbom člana 83. stav 2. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac može u pojedinim odredbama testamenta postaviti uslove ili rokove. U kontretnom slučaju odložni uslov koji je testatorka u testament unela se ostvario, s obzirom da je ona sa prodavcem, i to Opštinom Z..., zaključila ugovor o otkupu predmetnog stana i na istom postala vlasnik, i po nalaženju ovog suda sačinjeni sudski testament je u svemu pravno valjan. Bez uticaja su žalbeni navodi tužioca da se za života može raspolagati samo imovinom koja ulazi u pravo svojine, s obzirom da se testamentalna raspolaganja realizuju tek u momentu smrti zaveštaoca. U konkretnom slučaju u momentu smrti zaveštaoca predmetni stan je bio u njegovoj svojini, te ga je kao vlasnik mogao prenostiti u svojinu trećim licima putem testamenta. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 10810/96 od 21.11.1996. god.) - 59 -

NASLEDNO PRAVO

AKO NA MESTO USLOVNO POSTAVLJENOG NASLEDNIKA DOLAZI NEKO DRUGI (Član 122. Zakona o nasleđivanju)

123. Za ostaviočeve dugove naslednik odgovara do visine svog naslednog reda bez obzira da li je izvršena deoba nasledstva.

Iz obrazloženja: Tužbom u ovoj parnici tužilac D.R. je tražio da se obaveže tužena kao naslednik pok. V.V. po pravnosnažnom ostavinskom rešenju da mu na ime deviznog duga isplati iznos od _____ DM i _____- USD u dinarskoj protivvrednosti prema kursu na dan plaćanja i sa kamatom od 22.10.1983. godine pa do isplate. U toku parnice po nalogu prvostepenog suda tužilac je preinačio tužbu tako što je tužbu proširio na još jednog naslednika po istom ostavinskom rešenju M.O. kao novog tuženog, a tužbeni zahtev je opredelio tako da se oba tužena obavežu da traženi iznos solidarno isplate tužiocu. Kako tužilac preinačenom tužbom nije obuhvatio u svojstvu tuženih sve naslednike pok. V.V. oglašene pravnosnažnim ostavinskim rešenjem, prvostepeni sud je našao da je tužba neuredna, zbog čega je doneo pobijano rešenje o odbačaju tužbe primenom čl. 140. Zakona o nasleđivanju i čl. 106. i 109. Zakona o parničnom postupku. Osnovano se tužiočevom žalbom pobija pravilnost prvostepenog rešenja o odbačaju tužbe. Shodno odredbi čl. 140. st. 1. i 3. Zakona o nasleđivanju, naslednik odgovara za dugove ostaviočeve do visine svog naslednog dela, bez obzira da li je izvršena deoba nasledstva. Ovakva pravna zajednica naslednika ne predstavlja jedinstveno suparničarstvo u smislu čl. 201. Zakona o parničnom postupku, zbog čega naslednici istog ostavioca u odnosu na zahtev ostaviočevog poverioca ne predstavljaju jednu parničnu stranku i ne moraju obavezno svi biti obuhvaćeni tužbom za isplatu ostaviočevog duga. Obim njihove obaveze jasno je određen navedenom materijalno-pravnom odredbom Zakona o nasleđivanju, a solidarnost njihove obaveze prema poveriocu omogućava poveriocu da radi ostvarenja svog potraživanja podnese tužbu samo protiv jednog naslednika. U tom slučaju je proširenje tužbe na drugog naslednika kao novog tuženog izvršeno u skladu sa čl. 196. ZPP, kako nije bilo mesta nalaganju uređenja tužbe obuhvatanjem svih naslednika u smislu čl. 190. u vezi čl. 101. ZPP. Kako tužba inače sadrži sve što je potrebno da se po njoj postupa u smislu čl. 106. i 186. ZPP u situaciji nepostojanja jedinstvenog i nužnog suparničarstva iz čl. 201. ZPP nije bilo mesta ni odbačaju tužbe, zbog čega je pobijano rešenje zasnovano na pogrešnoj primeni navedenih odredbi. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 4959/98 od 11.06.1998. god.)

- 60 -

NASLEDNO PRAVO

NALOZI (Član 132. Zakona o nasleđivanju)

124. Sa prestankom naloga ne prestaje i sam testament, već on ostaje kao poslednja volja zaveštaoca, ali bez naloga, pa se njegova imovina ima raspraviti po testamentu, a ne po zakonu. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 737/95 od 01.03.1995.god.)

TUMAČENJE ZAVEŠTANJA (Član 135. Zakona o nasleđivanju)

125. Prilikom tumačenja testamenta i ispitivanja prave volje testatora uzeće se u obzir sve relevantne činjenice i okolnosti, i u tom cilju primeniti sva raspoloživa sredstva. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je pravni prethodnik stranaka, njihov otac sada pok. R. Ž. biv. iz B..., testamentom ostavio svojim sinovima i unucima – svakom po jedan plac, kao realan deo nepokretne imovine, a tuženom i jednu kombinovanu zgradu, koja je ostala na parceli tužioca, pa kako je bilo sporno da li je ostavilac hteo da tuženi zgradu izmesti odnosno ukloni sa parcele tužioca, ili je pak uz tu zgradu tuženi dobio i pravo svojine na zemljištu na kojem se nalazi i koje služi za redovno korišćenje zgrade, jer o tome testament ništa ne govori, prvostepeni sud je, ispitivanjem prave volje testatora, zaključio da je ta volja bila da tuženi zgradu izmesti na svoj plac, da je to – s obzirom na karakteristike navedenog građevinskog objekta, sasvim moguće, a ovo i stoga što je i ostavilac navedenu zgradu ranije već jednom izmeštao. Navedeni zaključak prvostepenog suda za sada nije prihvatljiv dok se ne utvrde sve činjenice i ocene sve okolnosti koje su od značaja za tumačenje prave volje testatora. Naime, ovde je od bitnog značaja činjenica da li, s obzirom na svoje građevinsko-tehničke karakteristike, predmetna zgrada predstavlja pokretnu stvar ili je po pravnoj prirodi nepokretnost inkorporirana u katastarsku parcelu, i u vezi sa tim kakva je bila volja testatora, odnosno, da li da tuženi, pored zgrade, bude vlasnik i zemljišta na kome se zgrada nalazi i neophodnog za redovnu upotrebu zgrade, ukoliko se radi o nepokretnosti inkorporiranoj u zemljište, a u suprotnom da li je volja ostavioca bila da tuženi zgradu ukloni sa tužiočevog placa i izmesti na svoj plac. Po nalaženju Okružnog suda, navedenu spornu činjenicu, kako se osnovano ističe u žalbi tužioca, prvostepeni sud nije mogao da utvrdi bez građevinsko-tehničkog veštačenja, pa će stoga u ponovnom postupku prvostepeni sud, saglasno navedenim primedbama, veštačenjem preko veštaka građevinske struke utvrditi da li postoje tehničke mogućnosti da se zgrada premesti ili je pak to tehnički neizvodljivo zbog građevinsko-tehničkih karakteristika, a sve kako bi bio u prilici da što pravilnije protumači testament i pravu volju ostavioca, pri čemu će prvostepeni sud i na pouzdan način proveriti tvrdnju tužioca da je ostavilac navedenu zgradu i ranije premeštao, tako što će zatražiti da se o ovome izjasni i tuženi, ali detaljnije i tužilac. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 496/05 od 14.04.2005. god.) - 61 -

NASLEDNO PRAVO

NIŠTAVOST ZAVEŠTANJA ZBOG POVREDE PRINUDNIH PROPISA, JAVNOG PORETKA ILI DOBRIH OBIČAJA (Član 155. Zakona o nasleđivanju)

126. Ne proizvodi pravno dejstvo neimenovani ugovor kojim ugovarač (koji je zaključio ugovor o otkupu stana iz društvene svojine) priznaje drugom ugovaraču da je vlasnik stana po osnovu ulaganja svojih sredstava za otkup stana, ali da se kao vlasnik može uknjižiti tek posle njegove smrti. Po svojoj prirodi, takav predstavlja raspolaganje za slučaj smrti, ali ne u formi testamenta. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi – po mišljenju Vrhovnog suda - nisu pravilno identifikovali pravnu prirodu predmetnog vansudskog poravnanja. Tačkom 2. ovog vansudskog poravnanja, imenovani pokojni priznaje tuženoj da je ona, svojim sredstvima, otkupila predmetni stan te da je - po osnovu ulaganja ovih svojih sredstava - vlasnik stana, ali da se - kao vlasnik - može uknjižiti tek posle smrti ugovornika i njegove supruge. Dakle, može se zaključiti da su pokojni i tužena zaključili neimenovani ugovor koji tuženoj nije omogućio sticanje vlasničkih prava na predmetnom stanu. Neimenovani ugovor - jer vlasnik stana – sada pokojni priznaje tuženoj da se tek posle njegove smrti i smrti njegove supruge može uknjižiti kao vlasnik predmetnog stana u javne knjige, a tek tim činom bi ona postala vlasnik stana. Iz samog teksta vansudskog poravnanja, kao i iz faktičke situacije, proizilazi da je imenovani pokojni ostao vlasnik predmetnog stana sve do smrti, te je stoga i mogao sa njim i nadalje slobodno da raspolaže - što je i učinio zaključivši Ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiljom 08.08.2004. godine. Nakon njegove smrti, 24.12.2004. godine, sprovodeći navedeni ugovor, tužilja se uknjižila u zemljišnu knjigu, postala vlasnik predmetnog stana i stekla državinu na istom. S obzirom na ove činjenice, savesnost odn. nesavesnost tužilje prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju (čime su se bavili nižestepeni sudovi, a i tužena u reviziji) postaje nebitna, jer je tužilja taj ugovor zaključila sa sada pokojnim vlasnikom predmetnog stana. Tužena, na osnovu vansudskog poravnanja, nije stekla vlasništvo na predmetnom stanu. Radi se o obećanju da će ga dobiti nakon smrti vlasnika, iz čega proizilazi da se radilo o raspolaganju za slučaj smrti, ali ne u formi testamenta, koje ne proizvodi pravno dejstvo. Prema tome, iz ovako neidentifikovanog i neimenovanog ugovora, neodređenog pravnog posla koji je tužena zaključila, ona ne može da ostvari ni vlasnička prava na predmetnom stanu, a – shodno tome ni da traži iseljenje tužilje koje ga kao vlasnik i zakoniti držalac. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3279/07 od 14.02.2008. godine)

127. Ne može se tužbom tražiti utvrđivanje ništavosti testamenta ako pismeno koje je ostavilac svojeručno potpisao ne ispunjava uslove ni za jedan oblik testamenta predviđen zakonom. - 62 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Pokojni L.S. je umro 7.3.1986. godine, a iza sebe je ostavio zaostavštinu kako pokretnu tako i nepokretnu i na toj imovini se nalazi kat. parc.192/3 KO V.B. Pok. S. je zajedno sa svojom decom potpisao 21.12.1983. godine pismeni sporazum u rukopisu o deobi imovine koji je naslovljen kao testament i isti nije overen pred sudom. Pred Opštinskim sudom u V.B. 16.10.1986. godine pokrenut je ostavinski postupak na kojem je raspravljana zaostavština pok. S. Ostaviočevi naslednici i to sin D. i ćerke L.Ž. i V.R., dali su nasledničke izjave i kao naslednici postigli sporazum u pogledu deobe imovine pok. L.S., i predložili da se imovina raspodeli na taj način kako je naznačeno u naznačenom pismenu naslovljenom kao testament, što je sud prihvatio, doneo rasporedno rešenje pod brojem O.141/86 od 16.10.1986. godine i za naslednike zaostavštine pok. L.S. oglasio po osnovu Zakona L.Ž., V.R. i L.D. na određenim delovima. U obrazloženju rešenja stoji da su ostavilac i naslednici ranije postigli sporazum u pogledu deobe imovine koja sada predstavlja zaostavštinu pok. L.S. Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud nalazi da naznačeno pismeno pok. S. ne ispunjava uslove da bude testament ni sudski, ni olografski, ni pred svedocima. Veštačenjem od strane veštaka grafologa utvrđeno je da je potpis pok. S. na testamentu autentičan. Stoga je sud našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, da se ne radi o testamentu, već o sporazumu o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji nije sudski overen, ali da su ga priznali svi naslednici i potpisali ga, pa je stoga tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Po oceni Okružnog suda, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem doneo ispravnu odluku. Istina, prvostepeni sud nalazi da pomenuto pismeno ne zadovoljava uslove bilo kog testamenta, sudskog, olografskog, pred svedocima i dr., što se može prihvatiti jer utvrđeno činjenično stanje ukazuje da je pomenuti testament potpisao pokojni S. Svojeručno, a što je utvrđeno putem veštačenja, ali isti nije on i napisao, pa ne može ispunjavati uslove za svojeručni testament, niti pak za neki drugi testament. Međutim, ono što je bitno za rešenje ove pravne stvari je i činjenica da je pokojni S., umro 7.3.1986. godine. Prema čl. 130. ranijeg (tada važećeg) Zakona o nasleđivanju propisano je da zaostavština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti. U toku vođenja ostavinskog postupka iza smrti pokojnog S. nije bilo isticanja da naznačeno pismeno ispunjava uslove za testament, pa je sud zaostavštinu raspravio na osnovu Zakona. Zaostavština je raspravljena, učesnici su oglašeni za naslednike na odgovarajućim delovima, a prema čl. 139. ranijeg Zakona o nasleđivanju, predviđeno je da "pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari i zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta". Pokojni S. je umro 7.3.1986. godine a tužilac je podneo tužbu dana 10. jula 2006. godine, dakle nakon isteka roka od deset godina od dana smrti ostavioca. Iz toga proizilazi da tužilac praktično nema pravo tražiti da se oglasi za jedinim naslednikom na zaostavštini pokojnog S. Osim toga, imovina je već raspravljana po osnovu Zakona, a ne po osnovu testamenta pa se ne može ni tražiti utvrđivanje ništavosti testamenta jer isti praktično ne ispunjava uslove da bi se to pismeno tretiralo kao testament. (Presuda Opštinskog suda u Kraljevu P.br. 259/07 od 22.5.2008. godine i Presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž.br. 2070/08 od 25.11.2008. godine)

128.

Među svim tužiocima po tužbi za utvrđivanje ništavosti testamenta postoji materijalno-pravni interes, nasledno-pravnog karaktera. To znači da se tužbeni zahtev mora rešiti prema svima na jednak način, tj. o jedinstvenim materijalnim suparničarima. Oni su jedinstveni tužioci pod utvrđenim uslovima. (Iz rešenja Okružnog suda u Prizrenu, Gž. 498/95 od 26.12.1995.god .) - 63 -

NASLEDNO PRAVO

NIŠTAVOST ZAVEŠTANJA ZBOG ZAVEŠTAJNE NESPOSOBNOSTI (Član 156. Zakona o nasleđivanju)

129. Testamentalnu sposobnost imaju lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti. Prilikom ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju se blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslovnu sposobnost, a određeni su članom 79. Zakona o nasleđivanju kao sposobnost za rasuđivanje. To je takvo duševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledice njegovih postupaka. U tom smislu, testamentalna sposobnost je uža od poslovne sposobnosti, tako da nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već je bitno da je bio testamentalno sposoban. Tako i za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti, postoji pretpostavka da su sposobna za rasuđivanje. Iz obrazloženja: Što se tiče testamentalne sposobnosti, žalba nije osnovana, a ovo iz razloga što se prilikom ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslovnu sposobnost, i oni su određeni članom 79. ZON-a kao sposobnost za rasuđivanje, što znači takvo duševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledice njegovih postupaka, pa je u tom smislu testamentalna sposobnost uža od poslovne sposobnosti, tako da nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već je bitno da je bio testamentalno sposoban. Tako za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti, postoji pretpostavka da su sposobna za rasuđivanje (čl. 156. i 166. ZON-a). (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1161/04 od 12.02.2004. god.)

130. Testament je ništav ako je stanje svesti testatora u vreme njegovog sačinjavanja bilo takvo da nije odražavalo njegovu pravu volju. Iz obrazloženja: Obe pobijane presude nižestepenih sudova zasnovane su na saglasno utvrđenom činjeničnom stanju da je ostaviteljica sada pok. K. dana 14. septembra 1992. godine sačinila testament, kojim svoju imovinu ostavlja tuženoj prvog reda. Ostavinski postupak je prekinut zbog utvrđivanja valjanosti tog testamenta. U postupku je utvrđeno da je testatorka još znatno ranije pre sačinjenja ovog spornog testamenta dana 18. maja 1987. godine sačinila testament kojim imovinu ostavlja bratu I., odnosno njegovim zakonskim naslednicima zbog toga što on za razliku od drugog njenog brata i sestre nije ništa nasledio iza roditelja. Ostaviteljica je preminula 12 dana nakon sačinjenja spornog testamenta tj. dana 26. septembra 1992. godine i u bolnicu je bila primljena 21. septembra 1992. godine. Bolovala je od malignog tumora glave, pankreasa sa metastazama, a prema nalazu veštaka hirurga koji je nju lečio (izvršio hiruršku intervenciju) i dva veštaka neuropsihijatra, u vreme sačinjenja - 64 -

NASLEDNO PRAVO

testamenta bila je u opšte teškom stanju organizma, jako anemična i sa teškim poremećajima metabolizma. Zbog intoksiciranosti organizma (izlivanjem žučnog sadržaja u krvotok) nije imala testamentalnu sposobnost u momentu sačinjenja spornog testamenta, jer nije mogla da shvati stvarni i pravni značaj svoje izjave volje. Prema nalazu stručnih veštaka kod nje je zbog takvog napred navedenog stanja postojala kvalitativna promena svesti pri čemu nagonsko afektivno ponašanje potiskuje racionalno ponašanje. Pri takvom stanju stvari sudovi su zaključili da stanje svesti testatorke u kritično vreme kad je sačinila sporni testament je bilo takvo da nije održavalo njenu pravu volju, pa su tužioci imali građansko-pravno ovlašćenje da u sudskom postupku traže poništaj osporenog testamenta. Za takvo presuđenje sudovi su imali oslonca u savesnoj i brižljivoj oceni svakog izvedenog dokaza posebno i svih zajedno, o čemu su u pobijanim presudama navedeni valjani razlozi kako i na osnovu kojih dokaza su sudovi utvrdili činjenično stanje, i zašto smatraju da su utvrđene činjenice istinite i zašto je tužbeni zahtev tužilaca osnovan. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1654/99 od 03.05.2000. god.)

KADA JE ZAVEŠTANJE RUŠLJIVO (Član 164. Zakona o nasleđivanju)

131. Rok za podnošenje tužbe za poništenje testamenta zbog nedostatka u obliku je materijalno-pravni rok prekluzivne prirode, na koji se ne primenjuju pravila o prekidu i zastoju koja važe za rokove zastarelosti. Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, prema stanju u spisima, usmeni testament pokojne N.G. sačinjen je u korist tuženih i proglašen na zapisniku kod nadležnog Opštinskog suda dana 25.05.1994. godine.Zaostavština ostavilje raspravljena je u skladu sa tim testamentom rešenjem istog Opštinskog suda dana 27.06.1994. godine.Zakonski zastupnik tužioca je za postojanje usmenog testamenta saznao 19.12.1994. godine, kada je uložio žalbu protiv ovog rešenja.. Rešenjem nadležnog Okružnog suda od 07.02.1995. godine prvostepeno rešenje je ukinuto. U ponovnom postupku Opštinski doneo je rešenje dana 1.3.1995. godine, kojim je prekinuo postupak raspravljanja zaostavštine pokojne N.G. i Opštinu P. uputio na parnicu radi osporavanja pravne važnosti usmenog testamenta ostavilje. Navedeno rešenje zakonski zastupnik Opštine P. je primio 24.10.1997. godine, a tužbu radi ništavosti usmenog testamenta podneo 09.01.1998. godine. Kod takvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da je tužba nedozvoljena, jer je podneta po proteku roka iz člana 77. Zakona o nasleđivanju, koji je u to vreme bio u primeni. Prema stavu drugostepenog suda, rok iz člana 77. primenjenog Zakona o nasleđivanju je prekluzivnog karaktera i na njega ne deluje prekid zastarelosti. Vrhovni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda pravilno. Iz spisa proizilazi da je tužilac tražio poništaj usmenog testamenta pokojne N.G. zbog nedostatka oblika. Odredbom člana 77. navedenog Zakona o nasleđivanju, koji se u ovom slučaju primenjuje na osnovu člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju, s obzirom na datum sačinjavanja testamenta, propisa- 65 -

NASLEDNO PRAVO

no je da poništenje testamenta zbog nedostatka oblika može tražiti posle otvaranja nasleđa samo lice koje ima pravni interes, i to u roku od godinu dana od kada je saznalo za testament, a najdalje za deset godina od proglašenja testamenta. Rok od godine dana ne može početi da teče pre proglašenja testamenta. Po shvatanju ovog suda, radi se o materijalno-pravnom roku prekluzivne prirode, čijim protekom se gubi pravo za traženje poništaja testamenta zbog nedostatka oblika. S obzirom na takvu njegovu prirodu, isključena je mogućnost prekida i zastoja, koji važe za zastarne rokove. Stoga su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani. Budući da se radi o materijalno-pravnom roku, a ne procesnom, trebalo je tužbeni zahtev odbiti kao neosnovan. Okolnost što je prvostepeni sud tužbu odbacio, ne čini takvu bitnu povredu odredaba parničnog postupka zbog koje bi pobijano rešenje moralo biti ukinuto, jer je posledica za revidenta u biti ista: zbog proteka navedenog zakonskog roka, nema pravo na traženu sudsku zaštitu. Uput ostavinskog suda na parnicu nije procesna pretpostavka za podnošenje tužbe za poništaj testamenta zbog nedostatka oblika. Zato nisu od značaja navodi revidenta da je tužba podneta u roku označenom u rešenju suda kojim je upućen na ovu parnicu. ( Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 970/06 od 08.11.2007. godine )

132. Razloge ništavosti zaveštanja može isticati svako zainteresovano lice, a razloge rušljivosti zaveštanja može isticati samo pravno zainteresovano lice. Iz obrazloženja: Tužilja je sestra od tetke ostavioca. Njena pok. majka i majka ostavioca su rođene sestre ( od istog oca i majke ). Roditelji ostavioca umrli su pre njega a druge dece nisu imali. Tužena je bila bračna supruga ostavioca u trenutku njegove smrti i u braku nisu imali dece. Ostavilac u trenutku sačinjenja zaveštanja nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti. U vezi sa takvim činjeničnim stanjem, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužilja nije aktivno legitimisana u ovom sporu, jer ne ulazi u krug zakonskih naslednika koji bi imali pravo da naslede ostavioca. Ovo proizilazi iz odredbe člana 15. Zakona o nasleđivanju - ako ostaviočevi roditelji nemaju potomstva a ne mogu ili neće da naslede, bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu. Ostavilac u trenutku sačinjenja zaveštanja nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti, što čini da se u konkretnom slučaju ne radi o ništavosti u smislu člana 156. Zakona o nasleđivanju ( uslov da je ostavilac zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišen poslovne sposobnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice ). S obzirom na osnov tužbenog zahteva za poništaj zaveštanja, reč je o rušljivosti zaveštanja, u smislu člana 164. Zakona o nasleđivanju, a poništaj zaveštanja zbog rušljivosti može zahtevati samo lice koje ima pravni interes ( u smislu člana 165. navedenog Zakona ). Za razliku od ništavosti (apsolutne ništavosti), kod koje razloge ništavosti može isticati svako zainteresovano lice, kod rušljivosti (relativne ništavosti) razloge može isticati samo pravno zainteresovano lice. Pravni interes, koji mora da postoji na strani aktivno zainteresovanog lica, ima pre svega zakonski naslednik koji bi bio pozvan na nasleđe da nema testamentalnog naslednika. S obzirom da ostaviočevi roditelji nemaju potomstva i ne mogu da naslede jer su umrli pre ostavioca, tužena kao bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu i po zakonu isključuje tužilju iz zakonskog reda nasleđivanja. Zbog svega navedenog, tužilja nema pravni interes da zahteva poništaj spornog sudskog zaveštanja kojom je za naslednika imenovana tužena, tim pre što tužilja i nije u krugu nužnih naslednika, u smislu člana 39. Zakona o nasleđivanju. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5452/2000 od 30.05.2001. god.) - 66 -

NASLEDNO PRAVO

KO MOŽE ZAHTEVATI PONIŠTAJ ZAVEŠTANJA ZBOG RUŠLJIVOSTI (Član 165. Zakona o nasleđivanju)

133.

Aktivna legitimacija za poništaj testamenta pripada licu koje bi po zakonskom redu nasleđivanja bilo pozvano na nasleđe kada ne bi bilo testamenta, uključujući lice isključeno iz nasleđa, odn. lišeno nužnog dela kao i svako drugo lice koje učini verovatnim da bi mu usled poništenja testamenta pripala neka korist iz zaostavštine. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1393/04 od 23.12.2004. god.)

134. Za razliku od ništavosti zaveštanja, kod koje razloge ništavosti može isticati i svako zainteresovano lice, kod rušljivosti razloge može isticati samo pravno zainteresovano lice. Pravni interes, koji mora da postoji na strani aktivno zainteresovanog lica, ima pre svega zakonski naslednik koji bi bio pozvan na nasleđe da nema testamentalnog naslednika. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da je tužilja sestra od tetke ostavioca, jer su njena pok. majka M.T. i majka ostavioca pok. D.M. rođene sestre, dakle od istog oca i majke. Roditelji ostavioca umrli su pre ostavioca i sem njega druge dece nisu imali. Tužena je bila bračna supruga ostavioca u trenutku njegove smrti i u braku nisu imali dece. U trenutku sačinjenja zaveštanja ostavilac nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti. Na osnovu takvog činjeničnog utvrđenja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužilja nije aktivno legitimisana u ovom sporu, jer ne dolazi u krug zakonskih naslednika koji bi imali pravo da naslede ostavioca. Ovakav zaključak proizilazi iz odredbe člana 15. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da ako ostaviočevi roditelji nemaju potomstva a ne mogu ili neće da naslede, bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu. S obzirom da ostavilac u trenutku sačinjenja zaveštanja nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti, to znači da se u konkretnom slučaju ne radi o ništavosti u smislu člana 156. Zakona o nasleđivanju, koji propisuje uslov da je ostavilac zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišen poslovne sposobnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Imajući u vidu osnov tužbenog zahteva za poništaj zaveštanja, reč je o rušljivosti zaveštanja u smislu člana 164. Zakona o nasleđivanju. Poništaj zaveštanja zbog rušljivosti može zahtevati samo lice koje ima pravni interes shodno članu 165. navedenog Zakona. Za razliku od ništavosti (apsolutne ništavosti) kod koje razloge ništavosti može isticati svako zainteresovano lice, kod rušljivosti (relativne ništavosti), razloge može isticati samo pravno zainteresovano lice. Pravni interes, koji mora da postoji na strani aktivno zainteresovanog lica, ima pre svega zakonski naslednik koji bi bio pozvan na nasleđe da nema testamentalnog naslednika. U pogledu rečenog, a s obzirom na utvrđenje u postupku da ostaviočevi roditelji nemaju potomstva i ne mogu da naslede jer su umrli pre ostavioca, tužena kao bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu i po zakonu isključuje tužilju iz zakonskog reda nasleđivanja. Sa svega navedenog tužilja nema pravni interes da može zahtevati poništaj spornog sudskog zaveštanja kojom je za naslednika imenovana tužena, ovo tim pre što tužilja nije ni u krugu nužnih naslednika u smislu člana 39. Zakona o nasleđivanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5452/00 od 30.05.2001. god.) - 67 -

NASLEDNO PRAVO

RUŠLJIVOST ZAVEŠTANJA ZBOG ZAVEŠTAJNE NESPOSOBNOSTI (Član 166. Zakona o nasleđivanju)

135. Zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo ako je stanje svesti zaveštaoca u vreme njegovog sačinjavanja bilo takvo da zbog nesposobnosti za rasuđivanje zaveštalac nije mogao da izrazi svoju volju. Takvo zaveštanje je rušljivo. Iz obrazloženja: Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Imenovani ostavilac je pisanim zaveštanjem od 30.04.2005. godine, sačinjenim pisaćom mašinom, raspolagao svojom pokretnom i nepokretnom imovinom u korist tužene. Lično je diktirao tekst zaveštanja, pročitao ga i potpisao, nakon čega su zaveštanje potpisali i svedoci. Autentičnost potpisa testatora je proverena veštačenjem. Tekst zaveštanja je otkucan na istoj mašini bez vađenja papira. Tužioci kao zakonski naslednici ostavioca su u ostavinskom postupku upućeni na parnicu radi dokazivanja nepunovažnosti zaveštanja. Na takvo činjenično stanje, pobijanom odlukom je pravilno ocenjeno da je sporno zaveštanje, sačinjeno u formi zaveštanja pred svedocima (tzv. alografski testament) i da su prilikom njegovog sačinjavanja u potpunosti poštovani zakonski uslovi, propisani članom 85. Zakona o nasleđivanju za ovaj oblik zaveštanja. Međutim, osnovano se revizijom ukazuje da nižestepene odluke ne sadrže razloge o zaveštajnoj sposobnosti pokojnog, iako je tužbom pored ostalog, osporena punovažnost zaveštanja i po ovom osnovu. Naime, tužbom i na raspravi osporena je sposobnost zaveštaoca za rasuđivanje i ukazano da zaveštanje ne predstavlja izraz volje pokojnog, dugogodišnjeg i lečenog zavisnika od alkohola. Relevantna odredba: Rušljivo je zaveštanje lica koje je u trenutku njegovog sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđivanje - član 166. Zakona o nasleđivanju. Zaveštanje je strogo formalni akt, koji ima za cilj obezbeđenje volje lica da raspolaže svojom imovinom i ne proizvodi pravno dejstvo ako je stanje svesti zaveštaoca u vreme sačinjavanja bilo takvo da zbog nesposobnosti za rasuđivanje on nije mogao da izrazi svoju volju. Bez značaja je, pri tome, postojanje ili nepostojanje sudske odluke o lišavanju poslovne sposobnosti, kao i da li je zaveštalac bio nesposoban za rasuđivanje iz trajnih ili privremenih razloga. U svakom slučaju, zbog nesposobnosti za rasuđivanje zaveštaoca u vreme sačinjavanja testamenta, zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo. Kako nižestepeni sudovi nisu cenili poslovnu sposobnost zaveštaoca u vreme sačinjavanja zaveštanja, zbog nedostataka razloga o odlučnim činjenicama, pobijana odluka je zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Bez obzira što je zaveštanje sačinjeno u zakonskom obliku i formi, nižestepene odluke su ukinute i to u odnosu na sve tužioce kao jedinstvene suparničare u smislu člana 204. Zakona o parničnom postupku. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će ispitati da li je tužba za poništaj zaveštanja zbog zaveštaočeve nesposobnosti podneta u zakonskom roku iz člana 169. Zakona, te - ukoliko jeste - da li su ispunjeni zakonski uslovi iz člana 166. Zakona za poništaj zaveštanja po ovom osnovu. To su preduslovi za donošenje pravilne i na zakonu zasnovane odluke. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1179/08 od 27.05.2009. godine) - 68 -

NASLEDNO PRAVO

136. Zaveštalac mora biti pismen, odnosno mora znati da čita i piše što predstavlja uslov za punovažnost pismenog zaveštanja pred svedocima. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su rođena braća. Njihov otac, sada pok. S. R. biv. iz N... je sačinio pismeno zaveštanje pred svedocima 20. 3. 2003. godine, koje je proglašeno u Opštinskom sudu u N... dana 30. 6. 2003. godine u predmetu O. br. 1401/03. Tim zaveštanjem sada pok. S. je tužiocu ostavio u nasleđe drugi sprat porodične kuće sa potkrovljem i lokalom u prizemlju i deo kućnog placa, kao i nepokretnu imovinu u selu S... a tuženom B. je ostavio u nasleđe prvi sprat porodične kuće u N... sa lokalom u prizemlju i posebnom sobom sa ostavom u prizemlju, deo kućnog placa i nepokretnosti u selu S..., kao i sve pokretne stvari pokućstvo i alat i radionicu za preradu trske. Njihov otac je umro 7. 5. 2003. godine, i u ostavinskom postupku pred Opštinskim sudom u N... O. br. 1401/03 doneto je rešenje kojim je prekinut postupak raspravljanja zaostavštine a tužilac upućen na parnicu s obzirom da je osporio pravnu važnost pismenog zaveštanja. U toku postupka veštak Z. Ć je dao mišljenje da sada pok. S. nije bio sposoban za rasuđivanje kada je sačinio zaveštanje. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je zaveštanje bez pravne važnosti jer prema čl. 166. Zakona o nasleđivanju zaveštanje je rušljivo ukoliko ga je sačinilo lice koje u trenutku njegovog sačinjavanja nije bilo sposobno za rasuđivanje. Osnovano se žalbom tuženog ukazuje da se pobijana presuda zasniva isključivo na dopunskom nalazu i mišljenju veštaka od 17. 10. 2006. godine, kojim nalazom je zamenjen osnovni nalaz veštaka od 24. 4. 2006. godine, a kojim veštak daje sada sasvim suprotno mišljenje od prvobitnog nalaza. Prvostepeni sud ne prihvata nalaz i mišljenje veštaka od 24. 4. 2006. godine kojim je veštak dao mišljenje da nema medicinskih relevantnih elemenata koji upućuju da je u vreme sačinjavanja spornog zaveštanja pok. S. bolovao od trajnog ili privremenog duševnog oboljenja, privremene duševne poremećenosti ili zaostalosti u duševnom razvoju. Tim nalazom je objasnio da je pok. S. bolovao od zloćudnog tumora pluća, ali da postojeći podaci ne upućuju da je navedeno oboljenje kompromitovalo njegovo globalno psihičko stanje, te da je u vreme sačinjavanja zaveštanja pok. S. bio sposoban za rasuđivanje. Nakon dostavljanja dodatne medicinske dokumentacije veštak daje svoj novi nalaz i mišljenje od 17. 9. 2006. godine, navodeći da se sa značajnom verovatnoćom može tvrditi da sada pok. S. u vreme zaključenja spornog zaveštanja nije bio sposoban da izrazi svoju poslednju volju. Pri izradi ovog nalaza veštak citira medicinsku dokumentaciju koja je služila kao osnov za veštačenje i analizom te dokumentacije može se utvrditi da gotovo sva ta dokumentacija potiče iz perioda posle sačinjavanja spornog zaveštanja. Jedino je otpusna lista Klinike u Knez Selu iz perioda oktobar - novembar 2002 godine. Nalaz i mišljenje veštaka je samo jedno od dokaznih sredstava koje sud ima na raspolaganju pri utvrđivanju činjenica od značaja za odlučivanje po tužbenom zahtevu. Međutim, u spisima predmeta postoje dva različita nalaza i mišljenja jednog istog veštaka, bez obzira što je drugi nalaz i mišljenje dat na osnovu nove medicinske dokumentacije, ali ona uglavnom potiče iz perioda nakon sačinjavanja zaveštanja. To sve ukazuje da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno. Prvostepeni sud je propustio da utvrdi da li je fizičko i psihičko stanje ostavioca u vreme sačinjavanja testamenta bilo takvo da ga je činilo nesposobnim da shvati značaj i posledice sačinjavanja zaveštanja. Ovo stoga što veštak ni u svom nalazu i mišljenju od 17. 9. 2006. godine, ne daje izričito izjašnjenje o sposobnosti sada pok. S. da sačini zaveštanje, već veštak govori o "značajnoj verovatnoći" i "postojanju mogućnosti", a što svakako ne može biti siguran i pouzdan dokaz o poslovnoj sposobnosti i postojanju mana volje zaveštaoca. - 69 -

NASLEDNO PRAVO

Uslov za punovažnost pismenog zaveštanja pred svedocima je da zaveštalac zna da čita i piše i propisan je sa ciljem obezbeđenja autentičnosti volje ostavioca koji čitanjem može proveriti da li je u pismenu koji mu je drugi sačinio pravilno interpretirana njegova izjavljena volja.Uloga svedoka pismenog zaveštanja je da potvrdi autentičnost ostaviočevog potpisa ali i njegove izjave da zaveštanje koje potpisuje predstavlja njegovu poslednju volju. U prvostepenom postupku sud nije pouzdano utvrdio da li su ispunjeni uslovi iz čl. 166. Zakona o nasleđivanju za poništaj zaveštanja i da li je sada pok. S. bio sposoban za rasuđivanje u trenutku sačinjavanja zaveštanja, ili iz čl. 167. istog Zakona kojim se reguliše rušljivost zaveštanja, a imajući u vidu njegovo telesno stanje. (Presuda Opštinskog suda u Nišu P. 5783/03 od 28. 9. 2007. godine i Rešenje Okružnog suda u Nišu Gž. 5158/07 od 21. 1. 2008. godine)

RUŠLJIVOST ZAVEŠTANJA ZBOG MANA ZAVEŠTAOČEVE VOLJE (Član 167. Zakona o nasleđivanju)

137. Bez uticaja je na pravilnost pobijanog prvostepenog rešenja to što učesnica u postupku za raspravljanje zaostavštine u žalbi ističe da ima pravo na troškove sahrane od naslednika ostavioca. Jer - učesnici su istim rešenjem upućeni na parnicu, a nisu istim oglašeni za zakonske naslednike na zaostavštini. Iz obrazloženja: Učesnica u žalbi - pobijajući prvostepeno rešenje od maja meseca 2004. godine - ističe da traži troškove sahrane. To je bez uticaja na pravilnost pobijanog rešenja - po shvatanju Okružnog suda - zato što učesnici koji su upućeni na parnicu nisu oglašeni pobijanim rešenjem za zakonske naslednike na zaostavštini pokojnog. Po navedenom rešenju oni ništa nisu nasledili, već su samo upućeni na parnicu da dokažu da svojeručni testament koji je sačinio ostavilac, ne proizvodi pravno dejstvo, jer nije sačinjen dobrovoljno. (Iz rešenja Okružnog suda u Nišu, Gž. 172/2006 od 18.01.2006. godine )

ROK ZA PONIŠTAJ ZAVEŠTANJA ZBOG ZAVEŠTAJNE NESPOSOBNOSTI I MANA VOLJE (Član 169. Zakona o nasleđivanju)

138. Rok u kome se može tražiti poništaj testamenta (zbog nedostatka forme) teče od dana saznanja za testament, ali ne pre proglašenja testamenta. Zastarevanje se prekida ne samo podnošenjem tužbe, već i osporavanjem testamenta u ostavinskom postupku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5157/97) - 70 -

NASLEDNO PRAVO

ROK ZA PONIŠTAJ ZAVEŠTANJA ZBOG POVREDE OBLIKA (Član 170. Zakona o nasleđivanju)

139. Tužba za poništaj testamenta zbog nedostatka oblika može se podneti u roku od godinu dana od saznanja za testament, ali ne pre njegovog proglašenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 7515/98 od 10.06. 1999. god.)

140. Poništaj testamenta zbog nedostatka oblika može se tražiti u objektivnom roku od 10 godina. U pitanju je prekluzivni rok materijalnog prava, a ne zastarni, pa o njemu sud vodi računa po službenoj dužnosti. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 4953/95 od 15.11. 1995. god.)

DOKAZIVANJE UNIŠTENOG, IZGUBLJENOG ILI SKRIVENOG ZAVEŠTANJA (Član 171. Zakona o nasleđivanju)

141. Uništen, izgubljen, sakriven ili zaturen testament proizvodi pravno dejstvo punovažnog testamenta ako se ispune uslovi iz člana 171. Zakona o nasleđivanju, a teret dokazivanja njegove punovažnosti je na onoj strani kojoj to ide u prilog. Iz obrazloženja: Tokom postupka pred prvostepenim sudom utvrđeno je, a to utvrđenje u svemu je prihvatio i drugostepeni sud, da je pok. suprug tužilje u formi pismenog testamenta pred svedocima, izrazio svoju poslednju volju tako što je svu svoju imovinu ostavio svojoj supruzi tj. tužilji, da je nakon toga taj testament u tri istovetna primerka bio ostavljen na određenom mestu u njegovoj kući, gde je stajao i gde ga je tužilja, kada je pozvana na ostavinsku raspravu ponela i prikazala sudu, kojom prilikom je konstatovano da tom testamentu nedostaje potpis testatora, koji je odstranjen u međuvremenu od njegovog sačinjenja do uzimanja od strane tužilje, tako što je deo listova sa svih primeraka testamenta odsečen, skraćen u delu gde je pri dnu stranice iza sadržine testamenta bio potpis testatora. Nije se moglo utvrditi ko je to učinio i kad je to učinio. Zakon o nasleđivanju koji je važio u vreme sačinjenja spornog testamenta, u svom članu 78. određuje stroge uslove da izgubljeni, sakriveni i zatureni testament proizvede dejstvo punovažnog testamenta. To su materijalnopravne činjenice nužne za postojanje prava nasleđa lica koje se na takav testament poziva. Testament može, shodno pomenutom članu 78. Zakona o nasleđivanju, da proizvede dejstvo punovažnog testamenta pod uslovima: 1. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je testament postojao; 2. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je testament bio sastavljen pismeno u jednom od oblika propisanih u zakonu, i u kome od tih propisanih - 71 -

NASLEDNO PRAVO

oblika; 3. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je tim testamentom tužilac određen za naslednika; 4. ako tužilac dokaže i sud utvrdi da je testament uništen slučajno ili radnjom drugog lica (tj. ne od testatora) ili da je izgubljen, sakriven ili zaturen i, ukoliko se to dogodilo za života ostavioca, da se dogodilo bez njegovog znanja. S obzirom na iznete uslove potrebne po članu 78. Zakona o nasleđivanju, utvrđeno stanje činjenica iz napadnute prvostepene odluke, a koje je u svemu prihvaćeno i od strane drugostepenog suda, bilo je dovoljno za rešenje spora u ovom predmetu. Postojanje pismena u kojem je sadržana poslednja volja pokojnog supruga tužilje kao testatora, s potpisima svedoka na njemu, uz sve ostale elemente na osnovu kojih bi proizlazila valjanost istog kao testamenta, izuzev potpisa testatora, označava nesumnjivo uz sve ostale dokaze, koji potvrđuju vreme sačinjavanja testamenta, lice koje je sačinilo testament, motive za takvo raspolaganje testatora, kao i da su ispunjeni uslovi iz napred pobrojanih tačaka 1, 2. i 3. Međutim, uslov iz tačke 4. nije ispunjen, a bez njega nije bilo moguće udovoljiti tužbenom zahtevu onakvom kakvim ga je tužilja opredelila. Ona naime nije uspela da dokaže da je izostanak potpisa na pismenu u kojem je sadržana poslednja volja njenog pok. supruga, rezultat onih okolnosti o kojima govori odredba člana 78. Zakona o nasleđivanju, da je takvo stanje stvari nastalo slučajem ili radnjom nekog drugog lica, bilo pre smrti testatora bez njegovog znanja, bilo po njegovoj smrti. To što je potpis testatora nesumnjivo postojao u vreme sačinjavanja spornog testamenta nema relevantnog uticaja na drugačiji ishod spora, što se inače revizijom pogrešno ističe, jer bi u međuvremenu nastala promena u vidu odstranjenja potpisa, bila irelevantna samo onda kada bi testamentalni naslednik uspeo dokazati da je do toga došlo bilo slučajem, bilo radnjom nekog drugog lica, s tim što ukoliko bi to bilo za života ostavioca, bilo bi neophodno da on za tu radnju nije znao, pošto bi njegovo eventualno znanje za to i njegovo nereagovanje, predstavljalo praktično opoziv njegove poslednje volje. Prema odredbi člana 221a Zakona o parničnom postupku, kad sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja. To pravilo glasi da svaka strana treba da dokaže onu činjenicu koja joj ide u prilog. Kako je tužilja bila u obavezi da dokaže da je naknadno odsečeni deo testamenta na kojem je bio potpis testatora nestao slučajem ili radnjom nekog drugog lica, bilo za života ostavioca, ali bez njegovog znanja, bilo posle njegove smrti - i kako te činjenice ona nije uspela nesumnjivo dokazati, to nije bilo druge, do da se odluči o sudbini njenog zahteva, na način na koji su to nižestepeni sudovi učinili, pa je Vrhovni sud reviziju tužilje odbio kao neosnovanu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6688/98 od 27.01.1999. god.)

142. Kad zainteresovano lice dokaže da je zaveštanje postojalo, da je uništeno, izgubljeno ili skriveno, da je bilo sačinjeno u obliku koji je zakonom propisan i ako dokaže sadržinu zaveštanja, zaveštanje koje je uništeno, izgubljeno ili skriveno posle smrti ili pre smrti zaveštaoca, ali bez njegovog znanja i volje – proizvodi pravno dejstvo. Iz obrazloženja: Tužilja je tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi prema tuženoj da je sada pokojni R. D. sačinio svojeručni testament u toku marta meseca 1996. godine, koji je u međuvremenu izgubljen. Prvostepeni sud je utvrdio da sada pok. R. D. u toku marta meseca 1996. godine nije ostavio nikakav testament pa je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu. Drugostepeni sud je žalbene navode usvojio i prvostepenu presudu ukinuo. Po mišljenju drugostepenog suda prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. - 72 -

NASLEDNO PRAVO

tačka 14. Zakona o parničnom postupku, jer između ostalog, postoji protivrečnost između obrazloženja presude i sadržine spisa i izvedenih dokaza. Posebno sud nije cenio sa naročitom pažnjom i preciznošću izjavu saslušanog svedoka koji je potvrdio da je sedeo u kući sada pokojni R. D. i u vitrini je video nešto napisano na listu kockaste hartije i poznao je potpis sada pokojnog R. D. i da mu je tada pokojni R. D. rekao da tužilja kao vanbračna supruga treba da čisti u kafani, i da treba da ide u sud da "to" overe. U ponovnom postupku sud će u sklopu ostalih izvedenih dokaza ceniti izjavu ovog svedoka . (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 192/98 od 08.09.1998. god.)

POJAM OPOZIVA (Član 176. Zakona o nasleđivanju)

143. Kada je testament opozvan prostom izjavom datom u formi punovažnog testamenta, opozvani testament ne dobija pravnu snagu ako testator namerno uništi izjavu o opozivu testamenta. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je sada pok. S. P. iz V.., umro 20.07.1997. godine, da je sudskim testamentom sačinjenim pred prvostepenim sudom 19.4.1993. godine pod R. br. ___/93 zaveštao svoju nepokretnu imovinu tuženoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u V... Ovaj testament je proglašen u ostavinskom postupku iza pok. S. na dan 10.10.1997. godine. Pok. S. je potom sačinio još dva sudska testamenta, i to jedan 21.05.1993. godine, a drugi 13.7.1993. godine, koji u ostavinskom postupku, a ni kasnije u ovoj parnici, nisu prezentirani sudu. Prvostepeni sud je, u nedostatku pismenih isprava o zaveštanjima od 21.05.1993. godine i 16.07.1993. godine, iz iskaza saslušanih svedoka, utvrdio da je testamentom od 21.05.1993. godine pok. S. opozvao testament od 19.04.1993. godine, na koji se poziva tuženik, i svoju imovinu ostavio supruzi sada pok. M. i bratu, tužiocu P. a da je poslednjim testamentom pok. S. imovinu vratio na svoje ime, izjavivši u testamentu da će imovinu ostaviti onome ko bude sahranio njega i njegovu suprugu. Kako iz izvedenih dokaza proizlazi da je pok. S. očigledno uništio poslednja dva testamenta, prvostepeni sud dalje zaključuje da je na taj način, u smislu čl. 101. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, u daljem tekstu: Zakon), pok. S. osnažio prvi testament. Kod ovakvog stanja stvari, za sada nije pouzdan zaključak da, u konkretnom slučaju, ima mesta primeni odredbe člana 101. stav 2. Zakona, po kojoj – ako je zaveštalac uništio docniji testament, raniji testament ponovo dobija snagu osim ako se dokaže da zaveštalac to nije hteo, sve dok se ne oceni pravna priroda i pravno dejstvo izjave od 16.07.1993. godine, date u formi sudskog testamenta. Po nalaženju Okružnog suda, navedena zakonska odredba reguliše onu situaciju kada postoje dva testamenta sa različitom sadržinom, a zaveštalac je uništio docniji testament. U konkretnom slučaju, za sada se ne bi moglo zaključiti da postoji konkurencija dva testamenta (prvog i trećeg), od kojih je poslednji uništen voljom testatora, pošto je izjava od 16.07.1993. godine, po svemu sudeći, samo po formi testament, budući da se istom, prema utvrđenom činjeničnom stanju u stvari i ne vrši raspored imovine za života, već po svojoj sadržini predstavlja opoziv pret- 73 -

NASLEDNO PRAVO

hodna dva testamenta, i stoga, sve i da je testator uništio izjavu o opozivanju testamenta, inače datu u formi testamenta, po mišljenju Okružnog suda, raniji testament ponovo ne dobija snagu, sve da je to bila i volja testatora. Ne bi bilo mesta ni primeni odredbe člana 100. stav 2. Zakona, jer ona govori o opozivu testamenta (po sadržini), a ne o opozivu izjave o opozivu testamenta, tako da je za punovažno zaveštanje sa sadržinom kao u opozvanom testamentu neophodna nova izjava u formi zakonom predviđenoj za punovažnost testamenta. U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od sadržine izjave od 16.07.1993. godine, date u formi sudskog testamenta, oceniti, u smislu gore navedenih primedbi, da li ona ima karakter i dejstvo testamenta ili pak samo izjave o opozivu testamenta, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 728/04 od 26.04.2004. god.)

ODNOS RANIJEG I DOCNIJEG ZAVEŠTANJA (Član 177. Zakona o nasleđivanju)

144. Ne postoji novacija obaveza kod ugovora o doživotnom izdržavanju, kada ugovorači kasnije zaključe punovažan ugovor o poklonu, ako ugovorne strane nastave da se ponašaju kao da i dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju, ako nisu na nesumljiv način izrazile volju da izvrše novaciju ranije zaključenog ugovora. Iz obrazloženja: Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je majka stranaka zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju kao primalac izdržavanja sa tuženom i njenim suprugom kao davaocima izdržavanja 1958. godine. Predmet ugovora je imovina opisana u izreci prvostepene presude, a predaja celokupne imovine koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, davaocima izdržavanja na ravne delove odložena je do smrti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju je u celosti izvršen. Nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sada pokojna majka stranaka zaključila je pismene ugovore o poklonu u 1982. i 1983. godini, kojima je nepokretnosti poklonila ovde tuženoj i to pored imovine vlasništvo njenog supruga i oca stranaka, i imovinu koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Nakon zaključenja navedenih ugovora o poklonu majka stranaka je nastavila da živi u zajedničkom domaćinstvu sa tuženom i njenim suprugom i oni su nastavili da se o njoj staraju i izvršavali su sve svoje ugovorne obaveze davaoca izdržavanja do smrti primaoca izdržavanja. Na osnovu tako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je zaključenim ugovorima o poklonima okrnjen njen nužni deo ko zakonskog naslednika za parcele koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Neosnovano u reviziji tužilja ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su njen zahtev odbili, jer je zaključenjem ugovora o poklonima raskinut ranije zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju za spornu imovinu. Kod činjenice da je tužena sa sada pokojnom majkom prvobitno zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, a nakon toga ugovore o poklonu čiji su predmet bile iste nepokretnosti, proizašlo bi da su ugovorne strane izvršile novaciju ugovora. Međutim , volja da se izvrši prenov u smislu člana 349. Zakona o obligacionim odnosima, ne može se pretpostavljati, već - 74 -

NASLEDNO PRAVO

mora biti nesumnjivo izražena. Polazeći od okolnosti da zaključenjem ugovora o poklonima ugovorne strane nisu na nesumnjiv način izrazile volju da izvrše prenov ranije zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, te imajući pri tom u vidu i činjenicu da su ugovorne strane i nakon zaključenja ugovora o poklonima nastavile da se ponašaju kao da i dalje važi raniji ugovor o doživotnom izdržavanju, jer je tužena nastavila sa svojim suprugom da se stara o primaocu izdržavanja, a ova je to prihvatila, to proizilazi da prava volja ugovornih strna jeste bila da ostane na snazi ugovor o doživotnom izdržavanju, dok je svrha naknadno zaključenih ugovora o poklonu zapravo bila samo da se formalno obezbedi odgovarajući pravni osnov za prenos svojine na tuženu za života primaoca izdržavanja. Kako je prava volja ugovornih strana pokojne majke parničnih stranaka i tužene bila da sporna imovina pripadne tuženoj, bilo po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, bilo po osnovu ugovora o poklonu, stekli su se zakonski uslovi da tužena pravo svojine na spornoj imovini stekne po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, pa je s toga neosnovano isticanje tužilje da ona ima pravo svojine na spornoj imovini zato što joj je zaključenim ugovorima o poklonu povređen nužni deo. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2694/02 od 22.01.2003. god.)

145. Docnijim testamentom opoziva se raniji a opozivanjem docnijeg raniji dobija snagu, osim ako se dokaže da zaveštalac to nije hteo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3421/94)

RASPOLAGANJE INDIVIDUALNO ODREĐENOM STVARI ILI PRAVOM (Član 178. Zakona o nasleđivanju)

146. Dejstvo opoziva ranije sačinjenog zaveštanja ima docnije raspolaganje zaveštanom stvari od strane zaveštaoca ugovorom o doživotnom izdržavanju. Opozvano zaveštanje ne stupa na snagu ni u slučaju poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. Iz obrazloženja: Tužbenim zahtevom tužilja je tražila da se naznačeno rešenje istog suda oglasi ništavim i bez pravnog dejstva u odnosu na nju, te da se utvrdi da je ona vlasnik nepokretnosti po osnovu navedenog testamenta od 29.03.2000. godine, a što su tužene dužne priznati i trpeti i dozvoliti uknjižbu prava imovine navedene u testamentu u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Pobijanom presudom ovaj zahtev odbijen je kao neosnovan. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, koje se navodima žalbe tužilje ne dovodi u sumnju, sada pokojni imenovani - brat tužilje a otac tuženih, za života je ostavio pomenuti testament, kojim je tužilji ostavio u nasleđe zemljište i kuću. Posle toga, isti pokojni je sa tužiljom zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju. - 75 -

NASLEDNO PRAVO

Prema odredbi člana 178. Zakona o nasleđivanju, zaveštaočevo raspolaganje individualno određenom zaveštalom stvari ili pravom ima dejstvo opoziva zaveštanja te stvari ili prava. Imajući to u vidu, zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju sa tužiljom primalac izdržavanja, odnosno zaveštalac- pokojni opozvao je zaveštanje koje je ranije sačinio u korist tužilje. Poništajem ugovora o doživotnom izdržavanju u parnici po tužbi zakonskih naslednika primaoca izdržavanja opozvano zaveštanje ne stupa ponovo na snagu, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim ona traži pravo nasleđa po osnovu pomenutog testamenta imenovanog pokojnog od 29.03.2000. godine. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1104/08 od 27.11.2008. godine)

147. Zaveštanje pred svedocima nije opozvano docnije zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju, čiji je predmet ista nepokretna i pokretna imovina, ako se u sudskom sporu po tužbi zakonskih naslednika primaoca izdržavanja utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju ništav. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2155/05 od 28.09.2005. god.)

OPOZIV (Član 192. Zakona o nasleđivanju)

148. Ako je potomak pokazao grubu neblagodarnost prema njemu, ustupilac može zahtevati opoziv sporazuma o ustupanju i raspodeli imovine za života. Grubu neblagodarnost podrazumeva veliku, krajnju nezahvalnost potomka i može postojati ako bi potomak sa umišljajem naneo ustupaocu neku telesnu povredu, uvredu časti, oduzeo mu život ili mu oštetio imovinu ili bi takva dela bila učinjena nekom ustupiocu bliskom licu (bračnom drugu, deci, roditeljima). Iz obrazloženja: Tužilac u parnici traži opoziv sporazuma o ustupanju i raspodeli imovine za života, navodeći da je tuženi fizički ruinirao njegov životni prostor presecanjem dovoda električne energije i izneo sve pokretne stvari koje on koristi u toj zgradi. Tužilac, uz to, tvrdi da tuženi izbegava kontakt sa njim, da ga vređa iznoseći razne neistine i izazivajući situacije koje narušavaju njegovo zdravlje. Po mišljenju tužioca, to su sve razlozi da se zaključeni sporazum opozove. U postupku je, međutim, utvrđeno da navodi tužioca koji se tiču opisanog ponašanja tuženog nisu tačni tj. da tuženi nije pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. Relevantna odredba: Odredbom propisano je da Ustupalac može zahtevati da mu potomak vrati sve što je primio ako je pokazao grubu neblagodarnost prema njemu - član 192. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Gruba neblagodarnost podrazumeva veliku, krajnju nezahvalnost potomka, koja može postojati npr. ako bi potomak sa umišljajem naneo ustupaocu neku telesnu povredu, uvredu časti, oduzeo mu - 76 -

NASLEDNO PRAVO

život ili mu oštetio imovinu, ili bi takva dela bila učinjena nekom ustupaocu bliskom licu (bračnom drugu, deci, roditeljima). Postojanje grube neblagodarnosti u ponašanju tuženog u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao. Nižestepeni sudovi su zbog toga pravilno zaključili da tužbeni zahtev za opoziv ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, zaključen između stranaka, nije osnovan. Ovu vrstu ugovora ustupalac može pobijati i kao rušljiv pravni posao, znači zbog postojanja mana u volji. Međutim, Pri tome, ukazivanje revidenta na propust ocene valjanosti osporenog ugovora i kao rušljivog pravnog posla zbog mana u volji tužioca (jer je bio u zabludi ili je otpao motiv za zaključenje tog ugovora) ne utiče na pravilnost donete presude, jer u ovom slučaju tužilac nije tražio poništaj ugovora nego njegov opoziv. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2817/08 od 10.09.2009. godine)

149.

Ustupilac imovine po ugovoru o ustupanju i raspodeli imovine za života ima pravo da zahteva da mu potomak - primalac imovine po takvom ugovoru vrati ono što je po ugovoru primio ako ne daje ustupiocu ili kome drugom izdržavanje određeno ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 850/98 od 13.05.1998. god.)

150. Ustupilac ima pravo da zahteva da mu potomak vrati ono što je primio ustupanjem i raspodelom, ako je ovaj pokazao grubu nezahvalnost prema njemu. Gruba nezahvalnost je pravni standard. Da li se postupak potomka prema ustupiocu može tako okarakterisati, to treba sud u svakom konkretnom slučaju da oceni uzevši u obzir sve okolnosti slučaja. Potomci prema svojim roditeljima imaju, pored prava, i zakonskih i moralnih obaveza. Ako se neka od tih obaveza grubo povredi, to može predstavljati grubu neblagodarnost. I ružan i grub postupak zanemarivanja dužnosti, poštovanja, grubo zanemarivanje pružanja pažnje roditelju može biti povreda moralnih obaveza ako takvo ponašanje za roditelje predstavlja, u smislu običaja, teže ogrešenje o obaveze. Postojanje grube nezahvalnosti je faktičko pitanje o kome sud zaključuje ceneći ga kao vrednosno merilo iz domena morala i dobrih običaja. Iz obrazloženja: Sporazum o ustupanju i raspodeli imovine za života može se pobijati iz opštih razloga, zbog kojih se mogu pobijati pojedini pravni poslovi u rokovima predviđenim zakonom (član 119. Zakona o obligacionim odnosima). Međutim, ustupilac ima pravo da zahteva da mu potomak vrati ono što je primio ustupanjem i raspodelom, ako je ovaj pokazao grubu neblagodarnost prema njemu. To pravo ustupilac ima i ako potomak ne daje njemu ili kome drugome izdržavanje određeno poslom ustupanja i raspodele ili ako ne isplati dugove ustupiočeve, čija mu je isplata naložena istim poslom (član 115. stav 1. i 2. Zakona o nasleđivanju). U ovom slučaju tužilja opoziv sporazuma o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji je 7. marta 1994. godine zaključila sa tuženom kao potomkom, temelji, između ostalog, i na činjenicama da tužena pokazuje grubu neblagodarnost prema tužilji, te da je čak i fizički maltretira. Gruba neblagodarnost je pravni standard. Da li se postupak potomka prema ustupiocu može okarakterisati grubom nezahvalnošću, to treba sud u svakom konkretnom slučaju da oceni uzevši u obzir sve okolnosti tog slučaja. - 77 -

NASLEDNO PRAVO

Za zaključivanje da li ima osnovanog razloga za opoziv spornog ugovora radi neblagodarnosti, nisu raspravljena sva sporna pitanja koja su od značaja. Potomci prema svojim roditeljima imaju pored prava i zakonskih i moralnih obaveza. Ako se neka od tih obaveza grubo povredi, to može predstavljati grugu neblagodarnost. I ružan i grub postupak zanemarivanja dužnosti, poštovanja, grubo zanemarivanje pružanja pažnje roditelju može biti povreda moralnih obaveza ako takvo ponašanje za roditelje predstavlja, u smislu običaja, teže ogrešenje o obaveze. Postojanje grube neblagodarnosti je faktičko pitanje o kome sud zaključuje uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, ceneći ga kao vrednosno merilo koje se odnosi na pravila morala i dobrih običaja. (Vrhovni sud Srbije , Rev. 1149/97 od 06.05.1997. god.)

151. Sporazum o ustupanju i raspodeli imovine za života, zaključen u smislu odredaba Zakona o nasleđivanju može se pobijati iz opštih razloga zbog kojih se mogu pobijati pojedini pravni poslovi (zbog zablude, prevare i dr.) i u rokovima predviđenim zakonom (član 119. Zakona o obligacionim odnosima). Međutim, zakon o nasleđivanju predvideo je mogućnost da ustupilac opozove ono što je dao potomku koji prema njemu pokaže grubu neblagodarnost. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4219/97 od 19.11.1997. god.)

POJAM UGOVORA O IZDRŽAVANJU (Član 194. Zakona o nasleđivanju)

152. Svrha ugovora o doživotnom izdržavanju su podjednako materijalna davanja od strane davaoca izdržavanja (stanovanje, hrana, odeća, obuća, troškovi lečenja, svakodnevne uobičajene potrebe) i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i starosti. Iz obrazloženja: Svrha zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju je i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i starosti a ne samo materijalna davanja od strane davaoca izdržavanja (obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, troškovi lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe). U konkretnom slučaju, tuženi nije pružio pokojnoj tužilji odgovarajuću pažnju i negu u bolesti i starosti, o čemu očito govori događaj krajem januara 1996. godine, kada je tuženi fizički napao i povredio sada pokojnu. Pored toga, tuženi je često boravio van mesta boravka, što je kod nje i izazvalo nezadovoljstvo. Tuženi je povredio svoju ugovornu obavezu davaoca izdržavanja pa je pokojna tužilja zbog sukoba sa njim otišla iz svoje kuće kod ćerke, gde je ostala do kraja života. Ovakvi odnosi ugovarača ukazuju na poremećaj do granica nepodnošljivosti, što predstavlja razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju (u smislu člana 120. stav 2. Zakona o nasleđivanju kao specijalnog propisa odn. u smislu čl. 127 - 129. Zakona o obligacionim odnosima, kao opšteg propisa). (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1973/08 od 26.03.2009. godine) - 78 -

NASLEDNO PRAVO

153. Kao sopstvenik svoje imovine sve do svoje smrti, primalac izdržavanja može tu imovinu otuđiti, pa i pokloniti. Ali - tada otpada predmet ugovora o doživotnom izdržavanju.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, ugovor o doživotnom izdržavanju je po formi i sadržini zaključen prema odredbi člana 117. Zakona o nasleđivanju, važećem u vreme zaključenja ugovora i prema tim odredbama predaja imovine u svojinu davaoca izdržavanja, odložena je do smrti primaoca izdržavanja. To znači da primalac izdržavanja ostaje sopstvenik imovine sve do svoje smrti i prema tome može tu imovinu i otuđiti. Otac tuženih, kao primalac izdržavanja je to i učinio na taj način što je ugovorom o poklonu raspolagao predmetnom imovinom u korist svog tuženog sina. Kako je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju otpao, a bez predmeta nema ni ugovora - to je neosnovan zahtev tužioca da se po osnovu tog ugovora prizna pravo svojine njegovom pravnom prethodniku, kao i zahtev predaje predmetne imovine u posed tužiocu. Neosnovano je isticanje u reviziji da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da ugovor o doživotnom izdržavanju ne proizvodi pravno dejstvo. Jer, primalac izdržavanja je isključivi vlasnik imovine koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i sve do smrti može slobodno da raspolaže svojom imovinom, pa i da je otuđi ugovorom o poklonu. (Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 427/09 od 12.03.2009. godine)

154. Kad ugovor o doživotnom izdržavanju sadrži dovoljno elemenata na osnovu kojih se može ustanoviti namera stranaka u pogledu određenog elementa, pogrešno određena površina nepokretnosti koja se ostavlja davocu izdržavanja ne utiče na zakonitost ugovora. Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da sadržina navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju odgovara volji ugovornih strana, nijedna od njih nije bila pod prinudom ili zabludom i isti je sačinjen sa ciljem da pok. B. sebi obezbedi izdržavanje na način kako je bliže u samom ugovoru određeno, a ne u cilju izigravanja prava nasleđa nužnih naslednika, te da se ne radi o ništavosti predmetnog ugovora u smislu čl. 53. stav 2. i čl. 66. stav 1. ZOO. Predmetni ugovor nije ništav ni u smislu čl. 47. ZOO zbog toga što je u predmetnom ugovoru pogrešno navedena površina stambene zgrade od 72 m2, iako je zapravo reč o kući veličine od 140 m2, jer prema odredbi čl. 50. istog zakona predmet obaveze je održiv i kada sadrži dovoljno elemenata na osnovu kojih se može ustanoviti namera stranaka u pogledu određenosti predmeta. U ovom slučaju površina zgrade uneta je u ugovor saglasno dokumentaciji koju je posedovao pok. M. B. u vreme njegovog zaključenja, a u stvari radi se o površini predmetne zgrade a ne o ukupnoj površini koja ima spratni deo. Stoji navod revizije da je izrekom prvostepene presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi ništavost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, a da je u stavu 2. izreke iste presude delimično usvojen njegov tužbeni zahtev i utvrđena ništavost istog ugovora u pogledu pravnog dejstva tog ugovora u delu gde primalac izdržavanja ostavlja davaocu izdržavanja sve pokretne stvari koje se u momentu smrti zateknu u njegovoj kući. Međutim, - 79 -

NASLEDNO PRAVO

tužilac se nije žalio na prvostepenu presudu u stavu 2. izreke i ista je u tom delu pravosnažna, te nije ni bila predmet ocene drugostepenog suda povodom izjavljene žalbe tužioca na preostali deo izreke prvostepene presude, jer u svojoj žalbi nije ukazivao na ovu činjenicu. Kod takvog stanja stvari, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 385. stav 1. tač. 2. ZPP. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2684/05 od 01.02.2006. god.)

155. Način sahranjivanja (tradicionalni ili kremacija) kod ugovora o doživotnom izdržavanju, predstavljaju vid izvršenja ugovorne obaveze kojom se olakšava obaveza davaoca izdržavanja i može se menjati u toku trajanja ugovora i usmenim sporazumom. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između sada pokojne Z. R. (umrla 4.12.1997. godine) kao primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavnja zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju od 21.12.1992. godine (overen 29.03.1993. godine). Primalac se obavezao da davaoca doživotno izdržava, hrani i odeva, pazi, u bolesti leči, posle smrti sahrani, grob mu ogradi, spomenik podigne i izda podušja po narodnim običajima. U toku trajanja ugovora ugovarači su izvršili modifikaciju (izmenu) ugovorne obaveze primaoca, u pogledu podizanja spomenika i ograđivanja groba tako što se davalac obavezao da primaoca izdržavanja kremira. Tu usmenu obavezu (izmene nisu učinjene u pismenom obliku niti overene od strane sudije) davalac izdržavanja je izvršio, kao i sve ostale ugovorne obaveze.Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev radi raskida ugovora odbijen kao neosnovan. Između stranaka je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju u režimu ranije važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 10/74). Taj zakon u članu 117. nije odredio koje su to osnovne i bitne obaveze koje proističu iz ugovora o doživotnom izdržavanju (zakon govori samo o izdržavanju) za razliku od člana 194. sada važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS" br. 46/95 i 101/2003) koji je kao osnovne obaveze koje proističu iz ugovora o doživotnom izdržavanju naveo izdržavanje, brigu i sahranjivanje posle smrti. Bez obzira što raniji Zakon o nasleđivanju (koji je važio u vreme zaključenja ugovora) nije preciznije izvršio razgraničenje bitnih od sporednih obaveza ugovora o doživotnom izdržavanju, po stanovištu Vrhovnog suda bitna obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju pored izdržavanja i nege je sahranjivanje. Modaliteti sahranjivanja (tradicionalni način ili kremacija) predstavljaju stvar ugovorne volje i mogu se izmeniti u toku trajanja ugovora i usmenim sporazumom. Te docnije usmene pogodbe su punovažne jer se na taj način smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne strane, pa po članu 67. ZOO proizvode pravno dejstvo, s obzirom da je forma (stroga) propisana u interesu ugovornih strana. Njome se zaštićuju stranke zbog brzog zaključivanja ugovora i na taj način štite od prenagljenosti u odlučivanju, jasnije se formulišu obaveze, lakše i pouzdanije se razlikuje faza pregovaranja od faze ugovaranja i utvrđuje momenat kad je ugovor nastao, otklanjaju se nesporazumi u izvršavanju ugovornih obaveza i ostvaruje naslednopravna funkcija ugovora (što je prevashodno u interesu samih stranaka). Imajući u vidu izloženo neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je izmena ugovorne obaveze (kremacija umesto tradicionalnog sahranjivanja) morala biti učinjena u istoj formi u kojoj je zaključen ugovor (overa pismene redakcije od strane sudije) jer kao što je izloženo o modalitetima (načinima) sahranjivanja stranke se po stanovištu Vrhovnog suda mogu i usmeno sporazumeti u toku trajanja i izvršavanja ugovora, a za tu vrstu izmena nije bila nužna pismena odnosno svečana forma. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1400/05 od 27.10.2005. god.) - 80 -

NASLEDNO PRAVO

156. S obzirom da je posebna forma ugovora o doživotnom izdržavanju propisana u interesu ugovornih strana, to su punovažne i proizvode pravno dejstvo i usmene pogodbe date u toku izvršavanja ugovornih obaveza. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1400/2005 od 27.10.2005. god.)

157. Ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaveštanje i stoga davalac izdržavanja nije univerzalni sukcesor primaoca izdržavanja, tako da ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, ali se može ugovoriti da će on odgovarati za njegove postojeće dugove određenim poveriocima. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 959/05 od 16.06.2005. god.)

158. Ugovor je punovažan i predmet ugovora je potpuno i dovoljno određen, ukoliko je definisan kao udeo primaoca izdržavanja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici na tačno određenim stvarima, iako još nije utvrđena veličina tog udela. Iz obrazloženja: Ostavilac je suprug primaoca izdržavanja i bio je vlasnik dvosobnog stana - zaostavštine gde se kao naslednici pojavljuju primalac izdržavanja i unuka po ranije umrlom sinu. S obzirom da unuka svojoj babi, primaocu izdržavanja, spori veličinu tekovinskog udela i s obzirom da će se u tom smislu voditi parnica to ona i ne zna koliki će biti njen udeo u stanu. Ovim ugovorom ostavilac posle svoje smrti ostavlja svojoj sestričini - ugovaraču udeo u označenom stanu, koji joj bude pripao nakon okončanja parnice, zatim udeo u označenom putničkom automobilu takođe koji joj bude pripao nakon okončanja parnice, kao i sve pokretne stvari koje se kod nje nađu u trenutku smrti. Prema odredbi stava 1. člana 194. Zakona o nasleđivanju, ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kra-ja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Prema odredbi stava 2. člana 194. Zakona o nasleđivanju, primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari i prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora. Imajući to u vidu, u konkretnom slučaju sporna je pravna važnost ugovora s obzirom na to kako je određen predmet ugovora. Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi zahtev da se prilikom utvrđivanja predmeta ugovora tačno navedu određene stvari ili kakva druga prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora, koja se ugovorom prenose u svojinu primaocu izdržavanja, kao naknada za doživotno izdržavanje. Ovaj zahtev ispunjen je kada je reč o naznačenom stanu i naznačenom putničkom vozilu, pa Okružni sud nalazi da je u tom delu ugovor zaključen saglasno zakonu. Pri tome, okolnost da se u trenutku zaključenja ugovora još uvek ne zna koliki je udeo po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, ne utiče na punovažnost ugovora, jer je predmet ugovora u tom delu dovoljno određen, u smislu člana 194. st. 1.i 2. Zakona o nasleđivanju. - 81 -

NASLEDNO PRAVO

Ovo zbog toga što su u ugovoru tačno označeni i stan i putničko vozilo i što pokojna tužilji nesumnjivo prenosi u celini svoj udeo po osnovu bračne tekovine na stanu i vozilu, a koliko on iznosi, u slučaju osporavanja ovakvog njenog prava, može se utvrditi kao prethodno pitanje, kao u konkretnom slučaju, pri čemu bi i eventualna utvrđujuća presuda o tome imala samo deklaratorni karakter, pa je stoga pokojna bila ovlašćena da ugovorom o doživotnom izdržavanju punovažno raspolaže svojim udelom po osnovu sticanja u bračnoj zajednici i pre utvrđivanja veličine tog udela u parničnom postupku. Kada su u pitanju pokretne stvari kao predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, iz sadržine ugovora se vidi da te stvari nisu tačno određene, već je upotrebljena formulacija: ''... sve pokretne stvari koje se kod nje nađu u trenutku smrti.. Kako je ugovor o doživotnom izdržavanju punovažan samo ukoliko su pokretne stvari tačno određene, odnosno pojedinačno navedene, u tom delu ugovor ne važi. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 459/2005 od 14.07.2005. god.)

159. Davalac izdržavanja odgovara za dugove primaoca izdržavanja posle njegove smrti samo ukoliko je to ugovoreno. Iz obrazloženja: Tužioci su, kao davaoci izdržavanja, zaključili 1993. godine ugovor o doživotnom izdržavanju sa sada pokojnim primaocem izdržavanja, koji je 1995. godine i raskinut. pravnosnažnom presudom nadležnog opštinskog suda. U toku trajanja ove parnice, primalac po raskinutom ugovoru je zaključio nov ugovor o doživotnom izdržavanju sa ovde tuženim, na koga je odmah izvršen prenos prava svojine na nepokretnostima obuhvaćenim ovim ugovorom, kao naknada za dato izdržavanje. Odgovornost davaoca izdržavanja za eventualne dugove primaoca izdržavanja nije ugovorena nijednom odredbom ovog ugovora. Primalac izdržavanja je umro, a predmet tužbenog zahteva tužioca se odnosi na naknadu troškova koje su tužioci imali za njegovo izdržavanje. Nižestepeni sudovi su, iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključili da tuženi nije univerzalni sukcesor pokojnog primaoca izdržavanja, te da on - s obzirom da to nije ugovoreno - ne odgovara za njegove dugove. Zbog toga je ovaj zahtev tužilaca pravilno odbijen kao neosnovan. Naime, prema odredbi člana 119. Zakona o nasleđivanju ( koji je važio u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženim - "Sl. glasnik SRS", br. 52/74), davalac izdržavanja ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, ukoliko to nije ugovoreno. U konkretnom slučaju, tuženi kao singularni sukcesor primaoca izdržavanja ne odgovara za njegove dugove. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3166/2003 od 11.03.2004. god.)

160. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju, nakon smrti primaoca izdržavanja, davalac ne odgovora za njegove dugove ukoliko to ugovorom nije predviđeno. - 82 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su kao davaoci izdržavanja zaključili 30. aprila 1993. godine ugovor o doživotnom izdržavanju sa sada pok. D. Ć. kao primaocem izdržavanja. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u B…T…, ovaj ugovor je raskinut. U toku trajanja ove parnice, 15. novembra 1995. godine D. Ć. je zaključio nov ugovor o doživotnom izdržavanju sa ovde tuženim D. M. na koga je odmah izvršen prenos prava svojine na nepokretnostima obuhvaćenim ovim ugovorom, kao naknada za dato izdržavanje. Nijednom odredbom ovog ugovora nije ugovorena odgovornost davaoca izdržavanja za eventualne dugove primaoca izdržavanja. D.Ć. je umro, a predmet tužbenog zahteva tužioca se odnosi na naknadu troškova koje su tužioci imali za njegovo izdržavanje. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tuženi nije univerzalni sukcesor pok. D. Ć. i da, s obzirom da to nije ugovoreno, ne odgovara za dugove primaoca izdržavanja, zbog čega je takav zahtev tužilaca pravilno odbijen kao neosnovan. Naime, prema odredbi člana 119. Zakona o nasleđivanju koji je važio u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženim ("Sl. glasnik SRS", broj 52/74), davalac izdržavanja ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, ali se to može ugovoriti. U konkretnom slučaju takva obaveza tuženog, kao davaoca izdržavanja nije ugovorena, te tuženi kao singularni sukcesor primaoca izdržavanja ne odgovara za njegove dugove, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 3166/03 od 11.03.2004. god.)

161. Imovina stečena ugovorom o doživotnom izdržavanju za usluge izdržavanja i pomaganja primaoca izdržavanja, pružene od oba bračna druga, predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova. Ukoliko su se oba bračna druga u izvršavanju obaveze izdržavanja prema primaocu izdržavanja, ponašali kao jedna ugovorna strana i angažovali se u svim poslovima savesno prema drugom saugovaraču, a solidarno u međusobnom odnosu kao bračnih drugova koji dele sve obaveze domaćinstva, pa i ovu - preuzetu ugovorom prema trećem licu, onda je opravdano da se takva uzajamna solidarnost u izvršavanju obaveza vrednuje kroz njihov jednak doprinos u sticanju imovine kao rezultat zajedničkog rada, nezavisno ko je od njih, zbog posebnog odnosa sa primaocem izdržavanja, zaključio ugovor i bez obzira na njihov pojedinačni doprinos u sticanju preostalih dobara zajedničke imovine. Dakle, postoji jednak doprinos i jednak suvlasnički udeo stranaka na imovini stečenoj po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju. Iz obrazloženja: Ugovor o doživotnom izdržavanju je teretan ugovor kojim se imovina stiče kao naknada za učinjene usluge različitih oblika pomaganja i izdržavanja primaoca izdržavanja.Stoga, ukoliko su se oba bračna druga u izvršavanju obaveze izdržavanja prema primaocu izdržavanja, ponašali kao jedna ugovorna strana i angažovali se u svim poslovima savesno prema drugom saugovaraču, a solidarno u međusobnom odnosu bračnih drugova koji dele sve obaveze domaćinstva, pa i ovu prema trećem licu preuzetu ugovorom, onda je opravdano da se takva uzajamna solidarnost u izvršavanju obaveza vrednuje kroz njihov jednak doprinos u sticanju imovine kao rezultat njihovog zajedničkog rada, nezavisno ko je od njih, zbog posebnog odnosa sa primaocem izdržavanja sa njim zaključio ugovor i bez obzira na njihov pojedinačni doprinos u sticanju preostalih dobara zajedničke imovine. Stoga je i po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud pravilno zaključio da postoji jednak doprinos i jednak suvlasnički udeo stranaka na imovini stečenoj po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu Gž.2576/03 od 30.06.2003. god.) - 83 -

NASLEDNO PRAVO

162. Ako je davalac izdržavanja propustio da izvršava obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju u pogledu nege i pomoći primaocu izdržavanja u vreme njegove bolesti koja je prethodila smrti primaoca, makar se radilo i o relativno kratkom vremenu od oko tri nedelje, ne može se uzeti da davalac izdržavanja u ovom slučaju nije ispunio ugovor u neznatnom delu. Iz obrazloženja: Prema sadržini ugovora o doživotnom izdržavanju koji je tuženi zaključio kao davalac izdržavanja sa svojom majkom kao primaocem izdržavanja, tuženi je bio u obavezi da se stara i o njenom lečenju. Obzirom na ovakvu obavezu tuženog i da je pok. S. umrla u bolnici 6. 03. 1994. godine, da je poslednjih 20-ak dana života kao srčani bolesnik bila nepokretna, da je pre toga imala zdravstvenih problema, prvostepeni sud nije utvrdio u kakvom je zdravstvenom stanju bila pok. S. i šta je to tuženi preduzeo u pogledu ispunjenja svojih obaveza u pogledu nege i pomoći pok. S. u vreme njenog lečenja, kako bi se na osnovu toga mogao doneti zaključak o tome da li je tuženi svoje obaveze iz ugovora izvršavao u potpunosti, a ako nije da li se radi o neznatnom ispunjenju obaveza koje ne bi vodile raskidu ugovora. Po nalaženju Okružnog suda, ne može se uzeti da davalac izdržavanja nije ispunio ugovor u neznatnom delu,ako je propustio da izvršava obaveze iz ugovora u pogledu nege i pomoći primaocu izdržavanja u vreme bolesti primaoca koja je prethodila njegovoj smrti, pa makar se radilo i o relativno kratkom vremenu od oko tri nedelje. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1388/03 od 08.10.2003. god.)

163. Ugovor o kupoprodaji nije ništav niti se radi o fiktivnom ugovoru bez obzira što je predmet tog ugovora ista nepokretnost koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, s obzirom da je primalac izdržavanja zadržao svojinu na nepokretnosti koju je ostavio u naknadu davaocu izdržavanja. Ugovor nije ništav (u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima), a ne radi se ni o fiktivnom ugovoru (u smislu člana 66. istog Zakona). Iz obrazloženja: Ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenom 05.10.1993. godine između tuženog kao davaoca izdržavanja i sada pok. D.F. kao primaoca izdržavanja, primalac izdržavanja se obavezao da tuženom nakon svoje smrti, ostavi stan i novac koji se u momentu smrti nađe na njegovoj štednoj knjižici. Nakon izvesnog vremena sada pok. primalac izdržavanja je sa tuženim (davaocem izdržavanja) zaključio ugovor o kupoprodaji 17.06.1996. godine kojim je raspolagao istim stanom i na osnovu tog ugovora tuženi se uknjižio u zemljišne knjige kao vlasnik stana. Dana 09.12.1997. godine između sada pok. D.F. kao primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja zaključen je aneks ugovora o doživotnom izdržavanju koji je overen pred sudom, a kojim je predviđeno da će primalac izdržavanja nakon svoje smrti na ime naknade za primljeno izdržavanje ostaviti isti stan tužilji i tuženom u svojinu sa po ½ idealnog dela. Primalac izdržavanja je preminuo 15.06.2000. godine. Na osnovu ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je sporni ugovor o kupoprodaji ništav i da je tužilja suvlasnik sa ½ idealnog dela - 84 -

NASLEDNO PRAVO

na spornom stanu. Naime, na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju od 05.10.1993. godine, tuženi nije stekao pravo svojine na stanu koji je bio predmet ugovora, budući da je primalac izdržavanja zadržao pravo svojine na stanu do momenta smrti, shodno članu 117. tada važećeg Zakona o nasleđivanju. Obzirom na to, sada pok. D. F. je kao vlasnik stana, mogao raspolagati stanom i nakon zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, a što je i učinio prenevši pravo svojine na tom stanu na tuženog putem ugovora o kupoprodaji iz 1996. godine, zbog toga nisu osnovani revizijski navodi tužilje da primalac izdržavanja nije mogao nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju preneti na davaoca izdržavanja pravo svojine na spornom stanu ugovorom o kupoprodaji. I po oceni revizijskog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da sporni ugovor o kupoprodaji nije ništav u smislu člana 103. ZOO, a ne radi se ni o fiktivnom ugovoru u smislu člana 66. istog Zakona. (Vrhovni sud Srbije Rev. 2429/03 od 23.10.2003. god.)

164. Kada ugovarači zaključe ugovor o poklonu, a usmeno ugovore i doživotno izdržavanje poklonodavca, onda voljom ugovarača dolazi do konverzije poklona u dvostrano teretni ugovor o otuđenju, kao naknadi za doživotno izdržavanje poklonodavca. Ako su ugovarači zaključili punovažan ugovor o poklonu, a usmeno ugovorili i doživotno izdržavanje poklonodavca i taj sporazum realizovali, pravna priroda takvog ugovora nije dobročina. Zato se u slučaju kad je voljom ugovarača došlo do ovakve konverzije poklona u dvostrano teretni ugovor o otuđenju – kao naknadi za doživotno izdržavanje poklonodavca, ne može se zahtevati redukcija poklona zbog povrede nužnog naslednog dela potomaka, po odredbama čl. 40. Zakona o nasleđivanju, važećeg u vreme smrti oca stranaka. Iz obrazloženja: Prema čl. 117. Zakona o nasleđivanju, koji je važio u vreme zaključenja pobijanog ugovora o poklonu uslov punovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju je zaključenje ugovora u zakonom propisanoj pismenoj formi pred sudijom, po pravilima vanparničnog postupka propisanim za potvrđivanje sadržine isprava. Međutim, ove odredbe ne isključuju i mogućnost zaključenja takvog dvostrano teretnog ugovora kojim se jedan ugovarač obavezuje da doživotno izdržava drugog ugovarača – koji mu za to još za života ustupa u vlasništvo svoju imovinu, pri čemu je dovoljno da potpisi ugovarača na takvom ugovoru budu overeni pred sudom, jer takav ugovor ispunjava uslov punovažnosti forme propisane za ugovore o prometu nepokretnosti. Ako su ugovarači zaključili punovažan ugovor o poklonu bez tereta, a usmeno ugovorili i doživotno izdržavanje poklonodavca i taj sporazum realizovali, pravna priroda takvog ugovora nije dobročina. Zato se u slučaju kad je voljom ugovarača došlo do ovakve konverzije poklona u dvostrano teretni ugovor o otuđenju – kao naknada za doživotno izdržavanje poklonodavca, ne može zahtevati redukcija poklona zbog povrede nužnog naslednog dela potomaka po odredbama čl. 40. Zakona o nasleđivanju, važećeg u vreme smrti oca stranaka. Tužena je sa sada pok. ocem zaključila ugovor o poklonu koji je overen pred Opštinskim sudom 21.07.1991. godine, u zakonom propisanoj formi za promet nepokretnosti, ali je obzirom na ranije zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju između njih, ponašanje ugovarača i izraženu nameru poklonodavca u vreme zaključenja poklona da obzirom na sve ovo zaključi sa tuženom i ugovor o doživotnom izdržavanju, čiji je predmet otuđenje spornog stana, koja nije realizovana, pravna priroda ovog ugovora dvostrano teretna, a ne dobročina. Zato se po oceni Vrhovnog suda ne radi o poklo- 85 -

NASLEDNO PRAVO

nu već o otuđenju spornog stana za naknadu za doživotno izdržavanje poklonodavca, pa tužioci neosnovano zahtevaju njegovu redukciju i vraćanje poklona zbog povrede nužnog naslednog dela u smislu čl. 53. istog zakona. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1424/02 od 03.10.2002. god.)

165. Kad primalac izdržavanja nepokretnost koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju na koju je zadržao pravo svojine i državinu sve do svoje smrti, u međuvremenu razmeni za drugu nepokretnost ugovorom o razmeni nepokretnosti sa trećim licem, razmenjena nepokretnost ne može predstavljati predmet ugovora o doživotnom izdržavanju po osnovu "transformacije" i "kontinuiteta" imovine. " Naime, primalac izdržavanja ostaje sopstvenik imovine koja je predmet ugovora sve do svoje smrti, iz čega proizilazi da ju je mogao slobodno otuđiti. U konkretnom slučaju, primalac izdržavanja je to i učinio, jer je nepokretnosti koje predstavljaju predmet ugovora zamenio za sporni stan. Iz obrazloženja: U postupku je utvrđeno da su stranke zakonski naslednici pok. D.P., koji je umro 24. septembra 1989. godine. Tužilja je njegova supruga a tužena sestričina po ranije umrloj sestri. Zaostavština u pogledu nepokretnosti nije raspravljena, jer je ostavilac sa tuženom zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju dana 11. decembra 1975. godine, overen pod brojem R.____/75. Predmet navedenog ugovora je bio kućni plac sa kućom na placu. Ugovorom je predviđeno da će tužena kao primalac izdržavanja nepokretnost primiti u državinu i svojinu posle smrti davaoca izdržavanja. Ta nepokretnost je ugovorom o trampi zaključenim dana 26. juna 1989. godine, između ostavioca i GRO "P...." u S…, zamenjena za sporni jednosoban stan u S... Ugovor o doživotnom izdržavanju nije raskinut. Na osnovu takvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da sporni stan ne predstavlja zaostavštinu ostavioca, jer je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju po osnovu "kontinuiteta" i "transformacije" imovine. Vrhovni sud nalazi da se izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti. Sporna pitanja se imaju raspraviti i prema Zakonu o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74 i 1/80), koji je važio u vreme sačinjavanja ugovora o doživotnom izdržavanju. Na primenu tog zakona upućuje odredba člana 237. stav 2. novog Zakona ("Sl. glasnik RS", broj 46/95). Sa razloga pravne sigurnosti na sve nasledno pravne ugovore zaključene do stupanja na snagu novog zakona i dalje će se primenjivati propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja. U konkretnom slučaju ugovor o doživotnom izdržavanju je i po formi i po sadržini zaključen prema odredbama člana 117. Zakona o nasleđivanju i predstavlja strogo formalni pravni posao, jer forma ima konstitutivni karakter, a sastoji se iz pismenog zaključenja ugovora i overe od strane sudije. Što se tiče predmeta ovog ugovora, smatra se da se odnosi samo na nepokretnosti koje je primalac izdržavanja imao u trenutku zaključenja ugovora, dakle, u konkretnom slučaju predmet ugovora je bio kućni plac sa kućom od tri odeljenja na ovom placu. Prema pogodbi iz ugovora predaja ove imovine u državinu i svojinu tuženoj kao davaocu izdržavanja odložena je do smrti primaoca izdržavanja. To znači da primalac izdržavanja ostaje sopstvenik sve do svoje smrti imovine koja je predmet ugovora, iz čega proizilazi da je mogao slobodno otuđiti. U konkretnom slučaju primalac izdržavanja je to i učinio, jer je nepokretnosti koje predstavljaju predmet ugovora zamenio za sporni stan. Nakon toga, primalac i davalac izdržavanja nisu izvršili noveliranje ugovora o doživotnom izdržavanju, kako bi ugovorom - 86 -

NASLEDNO PRAVO

obuhvatili sporni stan kao predmet ugovora, iako su to mogli učiniti, ali u formi u kojoj je zaključen i osnovni ugovor. S obzirom na rečeno, a imajući u vidu da je individualiziranje predmeta ugovora o doživotnom izdržavanju nužno i da se ne radi o univerzalnoj sukciji kao kod nasleđivanja, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da je sporni stan predmet navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju po osnovu "kontinuiteta" i "transformacije" imovine. Ovo predstavlja manu o primeni materijalnog prava, pa je Vrhovni sud na osnovu člana 395. stav 1. ZPP u vezi sa članom 408. stav 1. ZPP, preinačio obe presude nižestepenih sudova i usvojio tužbeni zahtev tužilje u celosti za utvrđenje njenog prava svojine po osnovu nasleđa sa udelom od – na spornom stanu. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 407/01 od 04.07.2001. god.)

166. Kada ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaključen po odredbama Zakona o nasleđivanju, već po opštim pravilima ugovornog prava, tada je to neimenovani, kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju čija se važnost procenjuje po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su ugovoru o doživotnom izdržavanju, koji je predmet ovog spora, prišli kao da je zaključen po odredbama Zakona o nasleđivanju. Međutim, nije reč o imenovanom ugovoru u smislu toga zakona, već o neimenovanom ugovoru zaključenom u smislu člana 26. Zakona o obligacionim odnosima, koji predstavlja nastavak tradicije ugovora o doživotnom izdržavanju po pravnim pravilima obligacionog prava, sadržanim u austrijskom imovinskom zakonu koji je važio na teritoriji Vojvodine. Pošto kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju nema oslonca u propisima o nasleđivanju, irelevantno je da li se primenjuje raniji ili važeći Zakon o nasleđivanju. Kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju je, po svojoj pravnoj prirodi, aleatoran teretni ugovor. Aleatornost je uslov važnosti tog ugovora, pa se njegova punovažnost ne može procenjivati po pravilima o rušljivim, nego po pravilima o ništavim ugovorima. Prema članu 111. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana koja je ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana i kad je to posebnim propisom određeno. U ovom slučaju, mane volje ne postoje, kao što ne postoji ni propis po kome bi kvazi ugovor o doživotnom izdržavanju bio rušljiv zbog odsustva aleatornosti. Kako je aleatornost tog ugovora uslov njegove važnosti, osnovanost tužbenog zahteva u odnosu na primaoca izdržavanja može se oceniti samo prema odredbama o ništavosti ugovora iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Kako nižestepeni sudovi nisu primenili relevantne propise, u reviziji se osnovano ukazuje da su pobijane odluke produkt pogrešne primene materijalnog prava. To je i bio razlog što je ovaj sud, u smislu člana 395. stav 2. ZPP, ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravilna primena materijalnog prava iziskuje da se otklone nedostaci u primeni materijalnog prava, na koje je ovaj sud ukazao. Osnovanost zahteva ima se oceniti prema opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima o ništavosti ugovora. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3401/01 od 21.09.2001. god.) - 87 -

NASLEDNO PRAVO

167. Ne postoji ugovor o doživotnom izdržavanju kada ostavilac ne prenese pravo svojine na svoju vanbračnu suprugu, već joj prenese samo pravo doživotnog uživanja, pa u tom slučaju nema mesta donošenju rešenja o obustavipostupka za raspravljanje zaostavštine. (Iz presude Okružnog suda Prokuplju, Gž. 548/99 od 01.09.1999. god.)

168. Sud u vanparničnom postupku potvrđuje sadržinu ugovora o doživotnom izdržavanju po odredbama Zakona o vanparničnom postupku, ali je ovlašćen i da prethodno sačini takvu ispravu ili da sadržinu takvog ugovora unese u zapisnik o sastavljanju ili potvrđivanju sadržine ove isprave. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2379/98 od 15.11.1999. god.)

169. Ako su eventualno davanja, kod ugovora o doživotnom izdržavanju, učinjena primaocu izdržavanja manja od vrednosti imovine date u naknadi za izdržavanje, ovaj ugovor se ne može zbog toga smatrati nezakonitim i nemoralnim pravnim poslom. Iz obrazloženja: Iz sadržine predmetnog ugovora je vidljivo da su ugovorne strane navele da su tuženi od leta 1993. godine pomagale primaoca izdržavanja na taj način što su obavljale u njenoj kući one poslove koje ona nije mogla da sama obavi. Utvrđeno je da je nakon što je ugovor zaključen drugotužena svakog dana dolazila kod primaoca izdržavanja i na njen zahtev obavljala određene poslove, koji su bili potrebni za njeno izdržavanje. Inače, primalac izdržavanja nije bolovala od bilo kakvih bolesti, bila je pokretna, a razbolela se dve nedelje pre nego što je umrla. Za to vreme nije bila neobezbeđena, jer joj je pružena pomoć i nega kako je ona to i zahtevala. Ovim ugovorom davaoci izdržavanja su se obavezali da uz naknadu za imovinu izdržavanog lica izdržavaju primaoca izdržavanja do njegove smrti. Pošto je momenat smrti budući neizvesna okolnost, to ni vrednost obaveza davaoca izdržavanja u momentu zaključenja ugovora nije bila poznata. Vrednost te obaveze može da bude znatno manja ili da znatno nadmaši vrednost imovine primaoca izdržavanja, koja je predmet ugovora, u zavisnosti od dužine života primaoca izdržavanja. Stoga se ugovor o doživotnom izdržavanju ne može smatrati nezakonitim i nemoralnim pravnim poslom samo zbog činjenice što su eventualna davanja učinjena primaocu izdržavanja manja od vrednosti imovine koju je ova ostavila davaocima izdržavanja u naknadu za izdržavanje. Ovaj ugovor u odnosu na nesrazmeru uzajamnih davanja bio bi nemoralan samo ako su davaoci izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, s obzirom na zdravstveno stanje primaoca izdržavanja, znali za njenu blisku smrt. Međutim, u ovom slučaju je utvrđeno da u momentu zaključenja ugovora primalac izdržavanja nije bolovala od neke bolesti, niti se znalo za njenu blisku smrt. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, osnovano su nižestepeni sudovi izveli zaključak da se nije stekao zakonom propisan razlog za raskid predmetnog ugovora, pa je pravilnom primenom materijalnog prava takav zahtev odbijen kao neosnovan. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3414/99 od 24.11.1999. god.) - 88 -

NASLEDNO PRAVO

170. Ukoliko se vodi spor između primaoca i davaoca izdržavanja, kod ugovora o doživotnom izdržavanju, to je imovinsko pravni spor u kome je revizija dozvoljena pod uslovom da vrednost predmeta spora prelazi iznos propisan odredbom čl. 382. ZPP-a. Iz obrazloženja: Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji se vodi između pravnog sledbenika primaoca izdržavanja i davalaca izdržavanja, a ne o sporu primaoca i davalaca izdržavanja u vezi sa izvršenjem obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju, to je nesumnjivo da se radi o imovinsko pravnom sporu u kojem je revizija dozvoljena pod uslovom iz člana 382. ZPP, a ne o sporu koji ima karakter spora o izdržavanju u kojem bi revizija, u smislu odredbe člana 382. stav 4. tač. 1. ZPP, bila dozvoljena. S obzirom na to da je tužilja u tužbi, koju je podnela sudu 24.11.1994. godine, vrednost predmeta spora označila iznosom od 2.500. dinara, to u smislu navedenih odredbi ZPP revizija nije dozvoljena, jer vrednost predmeta spora koja je u tužbi označena ne prelazi iznos od 15.000 dinara, koji je kao granična vrednost merodavna za ocenu prava na izjavljivanje revizije, prema članu 72. Zakona o izmenama i dopunama ZPP ("Sl. list SRJ", br.12/98). (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4651/99 od 02.11.1999. god.)

171. Prvostepeni sud je, vezano za tvrdnje tužene strane o tužiočevoj poslovnoj nesposobnosti (za podnošenje tužbe za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju) pravilno zaključio da tužilac ne izaziva sumnju suda da se radi o licu poslovno nesposobnom. Za takav zaključak nije postojala zakonska obaveza suda da pribavlja mišljenje medicinskog stručnjaka već je izbor metode za donošenje zaključka po takvom pitanju bio u isključivoj i samostalnoj ingerenciji parničnog suda. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 237/99)

172. Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju mora biti u svojini primaoca izdržavanja u trenutku zaklljučenja tog ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1814/98 od 24.09.1998. god.)

173. Smrću primaoca izdržavanja nastupili su zakonski uslovi za potpunu realizaciju ugovora o doživotnom izdržavanju, po kojem je tužilac, kao pravni sledbenik davaoca izdržavanja, koji je preminuo pre primaoca izvršavao ugovorne obaveze i stekao valjan pravni osnov za sticanje vlasništva na stanu koji je predmet ugovora. Tužilac je posle smrti ugovornog davaoca izdržavanja, kao njegov potomak pristao na produženje zaključenog ugovora pa je na osnovu njega stekao pravo davaoca izdržavanja na nepokretnosti koja je bila predmet ugovora. (Vrhovni sud Srbije Rev. 4063/98) - 89 -

NASLEDNO PRAVO

174. Davalac izdržavanja nije izvršio ni jednu ugovornu obavezu prema primaocu izdržavanja - tužilji, pa je ona, u takvim okolnostima, prodala stan koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je postupio prvostepeni sud kada je usvojio zahtev tužilje za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i kada je odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev "davaoca izdržavanja" za poništaj ugovora o kupoprodaji obzirom da je tužilja i pored zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju zadržala pravo vlasništva na spornom stanu (sve do svoje smrti), pa je istim mogla i da raspolaže. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2821/98)

175. Kada je najpre zaključen ugovor o poklonu a potom ugovor o doživotnom izdržavanju došlo je do novacije ugovora o poklonu pa će se odnosi posle smrti primaoca izdržavanja regulisati u skladu sa ugovorom o doživotnom izdržavanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1502/98)

176. Odredbe Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti koje se odnose na davanje odobrenja treba tumačiti u povezanosti sa članom 29. Zakona o obligacionim odnosima po kome se odobrenje za zaključenje ugovora, ako zakonom nije propisano što drugo, može dati i posle njegovog zaključenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1320/98)

177. Kod činjenice da je prvostepeni sud pobijanim rešenjem raspravio zaostavštinu ostavioca koja nije bila obuhvaćena spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju, to učesnik koji nije naslednik, po stavu drugostepenog suda nema pravni interes da ovo rešenje pobija. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 15/97 od 22.01.1997. god.)

178. Jedan davalac izdržavanja ne može na račun drugog davaoca izdržavanja zahtevati svojinu na imovini koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, pozivajući se na okolnost da je on, uglavnom ili pretežno, izvršavao obaveze prema primaocu izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5786/96 od 12.02.1997. god.)

179. Davalac izdržavanja ne stiče pravo svojine na otkupljenom stanu ako je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen pre ugovora o otkupu stana. (Vrhovni sud Srbije, Rev. Br. 4522/97 od 15.10.1997. god.) - 90 -

NASLEDNO PRAVO

180. Ne proizvodi pravno dejstvo odredba ugovora o doživotnom izdržavanju kojom pokretne stvari nisu individualno određene. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1641/97)

181. Davalac izdržavanja po kasnije zaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju nije u obavezi da plati prethodnom davaocu izdržavanja dato u izvršenju pravosnažno raskinutog ranije zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa istim primaocem izdržavanja, jer nije naslednik primaoca izdržavanja, niti se ugovorom sa primaocem izdržavanja na to obavezao, niti je takva obaveza zakonom propisana. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3487/97)

182. Kao i svaki teretni ugovor, ugovor o doživotnom izdržavanju podrazumeva određene obaveze. Kod zaključenja ugovora mora se bar znati da će obaveze početi da se izvršavaju i moraju početi bar da funkcionišu, jer u protivnom nema osnovnog elementa tog ugovora - nema samog izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 610/97)

183. Tužilac, sa ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenim pre stupanja na snagu Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", broj 18/91, 20/92), kao davalac izdržavanja ne može da pretenduje na povraćaj imovine iza smrti ostavioca. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U.2567/96)

184. Davalac izdržavanja koji je sa primaocem izdržavanja, po ugovoru o doživotnom izdržavanju, zasnovao i zajedničko domaćinstvo ima pravo da nastavi sa korišćenjem telefonskog broja posle smrti primaoca izdržavanja, promenom na svoje ime. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 785/96)

185. Ne može se preinačiti ugovor o doživotnom izdržavanju u doživotnu novčanu rentu ako je primalac izdržavanja star i bolestan čovek kome je potrebna lična nega i staranje. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1267/96) - 91 -

NASLEDNO PRAVO

186. Kada se istovremeno zaključuje ugovor o poklonu i ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o doživotnom izdržavanju predstavlja izraz volje strana ugovornica, izjavljene s namerom da se stranke pravno vežu a ugovor o poklonu sačinjen je u skladu sa takvim motivom stranaka. Neosnovan je revizijski navod da nepokretnost ne može biti predmet ugovora o poklonu i ugovora o doživotnom izdržavanju. U takvom slučaju se može smatrati da je ugovorom o doživotnom izdržavanju izražena volja stranaka da svoje odnose saobraze međusobnim imovinskim interesima a posle smrti primaoca izdržavanja odnosi se regulišu u skladu sa ugovorom o doživotnom izdržavanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4440/95)

187. Ostavinski sud će obustaviti postupak za raspravljanje zaostavštine ako je ostavilac za vreme života zaključio ugovor o izdržavanju, kojim je preneo celokupnu svoju imovinu na drugu ugovornu stranu. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2045/95)

188. Ako primalac izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju zaključi novi ugovor o doživotnom izdržavanju sa trećim licem, pri čemu raniji ugovor ni na koji način nije stavljen van snage, i ranije zaključen ugovor je punovažan pa i kada je kasnijim ugovorom raspolagao istom imovinom. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3117/95)

189. Testament se opoziva ako zaveštalac docnijim ugovorom raspolaže istom imovinom. Svako docnije raspolaganje od strane zaveštaoca određenom stvari koju je bio nekome zaveštao, ima za posledicu opozivanje zaveštanja te stvari. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 516/95)

190. Izgradnjom kuće u dvorištu primaoca izdržavanja, a uz njegovu saglasnost, davalac izdržavanja je postao vlasnik ove kuće pa ako je i bespravno podignuta, te po raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju, primalac izdržavanja, odnosno njegovi naslednici, nisu ovlašćeni da traže iseljenje davaoca izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4519/95)

191. Ako ostavilac prilikom raspolaganja svojom imovinom sačini dva testamenta i zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju sa bračnim drugom, a ove isprave su formalno-pravno valjane. Pri oceni koja isprava ima pravno dejstvo sud mora da ima u vidu izraženu volju ostavioca, odnosno da li je ostavilac kasnijim raspolaganjem menjao svoju raniju volju. Ako ostavilac nije docnijim testamentom opozvao izričito raniji testament odredbe ranijeg testamenta ostaju na snazi ako nisu u suprotnosti sa odredbama docnijeg testamenta, a ako se kasnije raspolaže sa već zaveštanom stvari, to ima posledi- 92 -

NASLEDNO PRAVO

cu opozivanja zaveštanja. Ukoliko se testamenti i ugovor o doživotnom izdržavanju u potpunosti ne isključuju s obzirom na izraženu volju ostavioca onda i jedan i drugi vid raspolaganja mogu biti pravovaljani u određenim delovima u kojima se ne isključuju. (Iz presude Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 89/95)

192. Ostavinski postupak će biti obustavljen ukoliko pokojnik nema imovinu. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10603/95 od 24.11. 1995. god.)

193. Pitanje važnosti ugovora o doživotnom izdržavanju ne može se raspravljati u ostavinskom postupku, već eventualno u parnici. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10671/95 od 17. 10.1995. god.)

194. U situaciji i kada zajednica života između stranaka nije ugovorena, a primalac izdržavanja ne želi više da prima izdržavanje, ugovor o doživotnom izdržavanju više nema svrhe opstanka, te ga valja raskinuti. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1333/95)

195. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja zadržava pravo na državinu imovine koja je predmet ugovora do svoje smrti, a što je ugovoreno zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju između stranaka, pa su stoga tuženici kao davaoci izdržavanja obavezni da tužiocu kao primaocu izdržavanja predaju predmetnu imovinu iz zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, bez obzira na sudbinu tog ugovora i parnicu koja je u toku radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Ugovorom o doživotnom izdržavanju, primalac izdržavanja u naknadu za ugovoreno izdržavanje ostavlja davaocu izdržavanja imovinu iz tog ugovora, s tim što se predaja te imovine odlaže do smrti primaoca izdržavanja. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1192/95)

196. Kako otac tužilje, nakon što je spornu imovinu ugovorom o doživotnom izdržavanju ustupio svojoj kćerki tužilji, nije navedenu nekretninu mogao bilo kako opteretiti, a kako je on to u toku daljeg vremenskog perioda učinio, naime dao izjavu o konstituisanju prava doživotnog uživanja u korist obe strane, ovakva izjava nema pravnu važnost. Vođenje postupka oko važenja ugovora o doživotnom izdržavanju nije prethodno pitanje u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari. (Iz presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, Gž. 1218/95) - 93 -

NASLEDNO PRAVO

OBLIK (Član 195. Zakona o nasleđivanju)

197. Kada je u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju jedna od ugovornih strana bila poslovno nesposobno lice, taj ugovor je ništav pravni posao, pa su bez značaja motivi zbog kojih je ta strana htela da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su zauzeli pravilno materijalno pravno stanovište o ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju u smislu odredbe člana 103. stav 1. U vezi odredbe člana 56. stav 1. ZOO, obzirom da je jedan od ugovarača, primalac izdržavanja , sada pokojna Đ. G., u vreme zaključenja tog ugovora bila poslovno nesposobno lice. U kontekstu ovog pravnog zaključka su irelevantni navodi revizije kojima revidenti ukazuju na motive zbog kojih je sada pokojna Đ. G. htela da sa njima zaključi predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju i navodi kojima polemišu sa implikacijama činjenične konstatacije drugostepenog suda o mestu i načinu zaključenja predmetnog ugovora. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3100/05 od 06.09.2006. god.)

198. Sud je postupio po zakonu, kada je identitet stranaka, u postupku overe ugovora o doživotnom izdržavanju, utvrdio na osnovu lične karte i vozačke dozvole i potvrđen od strane svedoka identiteta. Iz obrazloženja: Predmetni ugovor je zaključen u svemu shodno odredbi člana 117. tada važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik PC", br. 52/74, 1/80, 25/82) i svojom sadržinom i formom nije u suprotnosti sa zakonom, pa nisu ispunjeni uslovi za njegov poništaj u smislu odredbe čl. 103. ZOO. Prilikom overe ugovora o doživotnom izdržavanju, identitet primaoca izdržavanja utvrđen je iz lične karte, a davaoca izdržavanja iz vozačke dozvole. Identitet stranaka je potvrdio prisutni svedok identiteta, što proizilazi iz spisa predmeta Drugog opštinskog suda u B… P._____, pa su neosnovani navodi revizije da sud nije utvrdio da li je u skladu sa zakonom utvrđen identitet stranaka prilikom zaključenja spornog ugovora pred sudom. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2162/04 od 29.09.2004. god.)

199. Činjenica da je primalac izdržavanja imao materijalna sredstva za izdržavanje nije od uticaja na punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju kojim stara lica sebi obezbeđuju negu, lečenje - 94 -

NASLEDNO PRAVO

i pomoć. Takvim ugovorom se, pored materijalne pomoći, mogu ugovoriti i različiti drugi vidovi pomoći između primaoca i davaoca izdržavanja (nega, dvorba, čuvanje i priprema hrane, snabdevanje ogrevom, namirnicama, lekovima, održavanje higijene i sl.). Iz obrazloženja: U provedenom postupku je utvrđeno da je sada pokojni suprug tužilje a otac tuženog, sa sinom, ovde tuženim 1995. godine, zaključio sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim se tuženi kao davalac izdržavanja obavezao da brine o svom ocu kao primaocu izdržavanja, da se stara o zadovoljenju njegovih svakodnevnih potreba, posebno da obezbeđuje lečenje kod lekara i plaća te usluge i lekove, da brine o drugim životnim potrebama primaoca izdržavanja, a za slučaj smrti da ga sahrani i podigne spomenik u skladu sa mesnim običajima. U naknadu za ovo, spornim ugovorom primalac izdržavanja ostavio je u svojinu posle smrti davaocu izdržavanja jedan lokal. Pokojni primalac izdržavanja je sve do svoje smrti održavao bliske veze sa tuženim, sa svojom bivšom suprugom, majkom tuženog i ćerkom iz prvog braka, te je u kontekstu takvih odnosa, a u vreme kada je njegovo zdravstveno stanje bilo dosta narušeno zbog slabosti srca, primalac izdržavanja osećao potrebu a i preko svoga sina u svakom slučaju da obezbedi sebi mir i sigurnost kada je u pitanju lečenje i druge životne potrebe vezane za njegovo zdravstveno stanje i životno doba. Ovo i pored činjenice da je on bio materijalno zbrinut. Pomenutim spornim ugovorom tuženi se upravo obavezao da primaocu izdržavanja obezbeđuje zadovoljenje potreba ove vrste, koje su za primaoca izdržavanja bile i te kako od značaja. Sam sporni ugovor sačinjen je i overen u svemu saglasno odredbama Zakona o nasleđivanju. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužilje za poništaj spornog ugovora o doživotnom izdržavanju odbio. Prema odredbi člana 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", broj 46/95, stupio na snagu 5. maja 1996. godine), propisano je da će se na zaveštanje, ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjenja. U vreme sačinjenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju važio je Zakon o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82), koji je u članu 117. propisao da je ugovor o doživotnom izdržavanju ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a u kome drugi ugovornik izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen deo u nasleđe, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i overen od sudije. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je bitna karakteristika ugovora o doživotnom izdržavanju da je to ugovor sa naknadom – ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, a u kome drugi ugovornik izjavljuje da mu imovinu ustupa u svojinu čija predaja je odložena do smrti primaoca izdržavanja. Po oceni Vrhovnog suda, sadržina ugovora o doživotnom izdržavanju ne mora se uvek sastojati u davanju sredstava za izdržavanje, već je moguće da se sastoji u nezi, dvorbi, čuvanju i pripremanju hrane, snabdevanju ogrevom, namirnicama, lekovima, održavanju higijene i slično. Pri tome, činjenica da je primalac izdržavanja imao materijalnih sredstava za izdržavanje nije od uticaja na punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju kojim stara lica sebi obezbeđuju negu, lečenje i pomoć. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju punovažan i da proizvodi pravno dejstvo. Sporni ugovor o doživotnom izdržavanju je zaključen u zakonom propisanoj formi, a činjenica da je primalac izdržavanja imao sredstava za izdržavanje nije od uticaja na punovažnost ugovora, jer se takvim ugovorom pored materijalne pomoći može ugovoriti i onaj vid pomoći koji je ugovoren između primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3951/02 od 22.01.2003. god.) - 95 -

NASLEDNO PRAVO

200. Neophodno je odobrenje od strane Ministarstva za finansije RS, za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. Nije ništavan ovaj ugovor ako su ispunjeni uslovi za dobijanje odobrenja, pa se ono naknadno pribavi. Pribavljeno odobrenje otklanja razlog uništavosti za već zaključen ugovor. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o doživotnom izdržavanju i isti overile pod br. R.____/93 kod Opštinskog suda bez pribavljanja odobrenja za promet nepokretnosti od Ministarstva za finansije Republike Srbije. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti zaključenog ugovora, nalazeći da ugovor i bez odobrenja koji je overen od strane sudije, zadovoljava formu, jer je glavni cilj Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti bio da spreči poremećaj nacionalne strukture u višenacionalnim sredinama, a ne da ograničava fizička lica u sklapanju ugovora. Odbijajući žalbu tužioca drugostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev za poništaj predmetnog ugovora nije osnovan jer je ugovor o doživotnom izdržavanju nasledno pravo ugovor sa osnovnom namenom da se primalac izdržavanja obezbedi ugovorenim izdržavanjem. Dakle, njegova osnovna namera nije da se obezbedi promet nepokretnosti pa se na njega i ne može primeniti Zakon o posebnim uslovima prometa nepokretnosti. Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, ali nisu ispunjeni uslovi za preinačenje prvostepene presude, jer nedostaju bitne činjenice za odlučivanje po tužbenom zahtevu. Naime, odredbom čl. 5. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti predviđeno je da ugovor kojim se vrši promet nepokretnosti zaključen protivno odredbama čl. 1. i čl. 3. st. 1. tog zakona je ništav. U smislu čl. 2. istog zakona prometom nepokretnosti, smatra se prenos prava svojine i drugih stvarnih prava na nepokretnosti, zakup i drugi načini sticanja državine, s tim da se izuzetno od stava 1. ovog člana, prometom nepokretnosti neće smatrati poklon između srodnika u prvom naslednom redu. U konkretnom slučaju radi se o ugovoru o prometu nepokretnosti, koji jeste istovremeno i ugovor naslednog prava, te je pribavljanje odobrenja Ministarstva finansija Uprave za imovinsko pravne poslove za promet nepokretnosti, neophodno. Međutim, u slučaju kada su ispunjeni uslovi za dobijanje odobrenja za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti ugovorom o doživotnom izdržavanju, već zaključeni ugovor ne može se smatrati ništavim. Stoga, ukoliko stranke pribave naknadno odobrenje za već zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju, otklanja se razlog ništavosti i takav ugovor ostaje punovažan od početka. (Iz presude Vrhovnog suda Sbije, Rev. 673/99 od 30.3.2000. god.)

201. Davalac izdržavanja ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove, izuzev ukoliko nije ugovoreno da će on odgovarati za postojeće dugove određenim poveriocima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1163/99 od 20.04.2000.god.) - 96 -

NASLEDNO PRAVO

202. Nepostojanje konstatacije na zapisnik ili ugovor o doživotnom izdržavanju da je ugovor pročitan i da su ugovornici upozoreni na posledice njegovog zaključenja, ne znači ništavost ugovora, ako je postupljeno po zakonu. Zapisnik o overi ugovora nije bitan konstitutivni element njegovog nastanka i punovažnosti. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi smatraju da je zaključeni ugovor ništav zbog nedostatka forme javne isprave, jer o zaključenju ugovora sudija nije sačinio zapisnik, niti uneo upozorenje o posledicama zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, tako da se izloženo stanovište ne može prihvatiti kao pravilno. Za punovažnost ugovora bilo je potrebno ispunjenje stroge zakonom propisane forme koja se sastojala od dva elementa: pismene forme ugovora (isprave) i javne isprave koja je podrazumevala određeni redosled pri zaključenju ugovora, a to je: čitanje ugovora od strane sudije, upozorenje na posledice ugovora i sudijinu overu koja nije imala značaj overe potpisa ugovornica, već potvrđivanja sadržine isprave u kojoj je sadržan ugovor. Tek kada se kumulativno ispune svi elementi forme ugovor nastaje i proizvodi pravno dejstvo. U suprotnom, ugovor je ništav. Iz navedene odredbe proizlazi da zapisnik o overi ugovora nije bitan konstitutivni element za nastanak ugovora, i zato njegovo nepostojanje ili propust suda da ga sačini ne utiču na punovažnost. Bez obzira na činjenicu što je Zakon o vanparničnom postupku u članu 174. propisao da se u zapisnik unosi identitet učesnika, svedoka i tumača koji su prisustvovali sastavljanju isprave, ko ga potpisuje, i da se uz zapisnik prilaže primerak sastavljene isprave, on u suštini predstavlja dokaz o zaključenju ugovora o doživotnom izdržavanju, a ne uslov za nastanak ugovora. Zato nepostojanje konstatacije na zapisniku ili na samom ugovoru o tome da ugovor nije pročitan ili da ugovornici nisu upozoreni na posledice samo po sebi ne znači ništavost ugovora, ako je postupljeno po zakonu. Bilo je bitno utvrditi da li je u stvarnosti, prilikom zaključenja i overe, sudija ugovor pročitao i upozorio ugovornike na posledice. Sudija koji je overio ugovor, saslušan kao svedok, tvrdio je da je izvršio sve zakonom propisane radnje prilikom overe i njegov iskaz prvostepeni sud nije uopšte ocenio. Ako je sudija postupao po zakonu i ako bi njegov iskaz kao svedoka bio istinit, ugovor bi proizvodio pravno dejstvo bez obzira na nepostojanje zapisnika o izvršenim radnjama. Ukoliko bi se utvrdilo da sudija nije u stvarnosti pročitao ugovor i upozorio ugovornike na posledice zaključenja, bilo je nužno, u smislu člana 106. ZOO, ispitivati uslove za konverziju ugovora. Naime, kada bi ništav ugovor ispunjavao uslove za punovažnost nekog drugog ugovora (u konkretnom slučaju tzv. nepravog ugovora o doživotnom izdržavanju, gde je predaja imovine izvršena u momentu zaključenja ugovora), onda bi među strankama važio taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kada su ugovor zaključili, i ako bi se moglo uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost ugovora koji je predmet spora. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2339/99 od 30.12.1999. god.)

203. Saznanje davaoca izdržavanja da primalac izdržavanja boluje od teške i neizlečive bolesti ne znači uvek da je ugovor nezakonit i nemoralan, pogotovo ako je do stvarnog izdržavanja došlo. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4337/98 od 29.12.1999. god.) - 97 -

NASLEDNO PRAVO

204. Faktičko pružanje izdržavanja pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju ne utiče na njegov nastanak ali je od značaja za procenu ništavosti ugovora zbog povrede dobrih običaja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 317/99 od 28.10.1999. god.)

205. Osnovni uslovi za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju su pismena forma i overa ugovora od strane sudije. Odredbom člana 20. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Kako su tuženi koristili nepokretnosti na osnovu usmenog sporazuma sa sada pokojnim vlasnikom, njegovom smrću otpao je i osnov za njihovo dalje korišćenje. Iz obrazloženja: U toku postupka utvrđeno je da tuženi koriste nepokretnosti koje su predmet ovog spora na osnovu usmenog sporazuma sa sada pok. Ž.N., inače vlasnikom nepokretnosti. Sporazum je postignut u tom smislu da ih tuženi koriste bez novčane naknade, a da za uzvrat pružaju pomoć sada pok. Ž.N. zbog narušenog zdravstvenog stanja i starosti. Rešenjem prvostepenog suda tužioci su oglašeni za naslednike iza smrti pok. Ž.N. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilna je ocena nižestepenih sudova da tuženi bez pravnog osnova koriste deo nepokretnosti na kojima su tužioci vlasnici po osnovu nasleđa iza sada pok. Ž.N., te da su dužni da se iz istih isele. Između tuženih i ranijeg vlasnika nepokretnosti nije sačinjen ugovor o doživotnom izdržavanju na način propisan odredbom člana 195. Zakona o nasleđivanju, jer isti nije sačinjen u pismenoj formi, niti je overen od sudije, što su osnovni uslovi za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju. Neosnovan je revizijski navod kojim se ukazuje da su tužioci na osnovu usmenog sporazuma postignutim sa ranijim vlasnikom stekli svojinu na stambenom prostoru koga koriste. Odredbom člana 20. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Odredbom člana 21. istog zakona propisani su načini sticanja prava svojine po samom zakonu, koji predstavljaju originarno sticanje svojine koje se ne izvodi iz prava svojine prethodnika. Između tuženih i ranijeg vlasnika nije zaključen ni jedan pravovaljan pravni posao, odnosno ugovor, na osnovu koga bi primenom Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima stekli svojinu na spornim nepokretnostima.Kako su tuženi koristili nepokretnosti na osnovu usmenog sporazuma sa ranijim vlasnikom, sada pok. Ž.N., njegovom smrću otpao je i osnov za njihovim daljim korišćenjem. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5140/97 od 26.11.1997. god.)

206. Potvrda - mišljenje Ministarstva za finansije da ne bi bilo smetnji da se da odobrenje za zaključenje Ugovora o doživotnom izdržavanju da su ga stranke pre zaključenja ugovora tražile, konvalidira ovo odobrenje bez obzira da li je potvrda o tome izdata za života ili nakon smrti primaoca izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 272/97) - 98 -

NASLEDNO PRAVO

207. Odobrenje za ugovor o doživotnom izdržavanju može se pribaviti i posle overe potpisa ugovora od strane sudije. Ovo odobrenje za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti, ako zakonom nije što drugo propisano, može se pribaviti od nadležnog ministarstva finansija i posle zaključenja ugovora. Pošto se predaja imovine u nedostatku sporazuma ugovornih strana odlaže do smrti primaoca izdržavanja, to se kod ugovora o doživotnom izdržavanju odobrenje nadležnog organa za promet nepokretnosti može steći i po zaključenju ugovora o doživotnom izdržavanju. (Vrhovni sud Srbije Rev. 3256/97)

208. Nedostatak saglasnosti nadležnog Ministarstva za finansije za zaključivanje ugovora o doživotnom izdržavanju kao razlog ništavosti ne može biti predmet raspravljanja u ostavinskom postupku već samo utvrđivanja u posebnoj parnici. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 771/97)

209. Izuzetno od odredbe člana 5. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti, sud neće poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju iako za zaključenje takvog ugovora, kojim se vrši promet nepokretnosti, nije pribavljeno odobrenje nadležnog organa u smislu člana 3. stav 1. navedenog zakona, ako je ugovor zaključen sa naslednikom prvog naslednog reda, kao davaocem izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6501/97)

210. Punomoćje za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju mora biti u istoj formi u kojoj se zaključuje i sam ugovor o doživotnom izdržavanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 931/97)

211. Zapisnik o overi ugovora o doživotnom izdržavanju nije konstitutivni element za nastanak ugovora i zato njegovo nepostojanje ili propust suda da ga sačini ne utiču na punovažnost ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 164/97)

212. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav iako je sastavljen u pismenom obliku i potpisan od sudije, jer je postupajući sudija ugovor overio bez prisustva ugovornih strana, ugovor im nije prethodno pročitao niti ih je upozorio na posledice ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3439/96 od 15.10.1996. god.)

213. Ništav je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen preko punomoćnika kada punomoćje nije izdato u formi iz člana 195. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", broj 46/95 od 4. novembra 1995. godine). (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4632/96) - 99 -

NASLEDNO PRAVO

214. Ugovor o doživotnom izdržavanju biće punovažan ukoliko je odobrenje Ministarstva o prometu nepokretnosti pribavljeno makar i naknadno. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10637/95)

215. Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sačinjen u pismenom obliku i overen od sudije, koji je prilikom overe dužan da pročita ugovor i upozori ugovornike na posledice ugovora, zbog čega ugovorači moraju biti lično prisutni. Prilikom overe ugovora o doživotnom izdržavanju, sud ne može upozoravati punomoćnike ugovorača na posledice iz ugovora, niti se ove radnje mogu preduzimati isključivo preko punomoćnika, budući da je lično i neposredno upozorenje ugovorača od strane sudije na posledice zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, uslov za punovažnost ovog ugovora, bez obzira u kojoj formi je punomoćje za zastupanje predlagača - ugovarača po ugovoru o doživotnom izdržavanju sačinio. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu , Gž. 4124/95)

216. Kada svi potrebni uslovi za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju nisu sadržani u zapisniku kada je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, već su sadržani u tekstu overe samog ugovora, to ne čini ništavim zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju iz formalnih razloga. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3381/95)

POSEBAN SLUČAJ NIŠTAVOSTI UGOVORA (Član 196. Zakona o nasleđivanju)

217. Nije bila potrebna saglasnost nadležnog organa starateljstva za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju ukoliko davalac izdržavanja, koja je po profesiji medicinska sestra zaposlena u bolnici, ovaj ugovor nije zaključila kao lice koje se u okviru svog zanimanja staralo o primaocu izdržavanja, već kao njegova ćerka. Iz obrazloženja: Odredba člana 196. Zakona o nasleđivanju govori o posebnom slučaju ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, gde je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice, koje se u okviru svog zanimanja odn. delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva. - 100 -

NASLEDNO PRAVO

U konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno nalazi da se ne radi o zabrani iz navedenog zakonskog propisa, jer tužena - iako je po profesiji medicinska sestra, stalno zaposlena u Zdravstvenom centru - pobijani ugovor nije zaključila kao lice koje se u okviru svog zanimanja staralo o pokojnom, već je ugovor zaključila kao njegova ćerka. Nije bila potrebna nikakva saglasnost nadležnog organa starateljstva za zaključenje pobijanog ugovora o doživotnom izdržavanju, tako da ovaj razlog za poništaj ugovora otpada a prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice bitne za odluku o zahtevu za utvrđenje ništavosti ovog ugovora, koje se ni navodima iz žalbe ne dovode u sumnju. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 616/07(2) od 31.05.2007. godine)

218. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav ukoliko u trenutku zaključenja, zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja, za davaoca izdržavanja nije predstavljao nikakvu neizvesnost. Iz obrazloženja: U konkretnoj stvari tužioci su deca sada pokojnog M.M. koji je - kao primalac izdržavanja, sa tuženom kao davaocem izdržavanja - 06.10.2005. godine zaključio sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim su predviđena prava i obaveze ugovarača. U vreme zaključenja ugovora primalac izdržavanja je imao 81 godinu, bolovao je od tuberkuloze pluća i njegovo zdravstveno stanje se progresivno pogoršavalo, tako da nije mogao sam o sebi da se brine. Dijagnoza njegove bolesti konstatovana je u julu 2005. godine, od kada je bolnički lečen u periodu od 20.06.2005. do 19.07.2005. godine. Sve do 20.09.2005. godine, sada pokojni je boravio kod ćerke - ovde tužilje, kada je po sopstvenoj volji otišao od nje i vratio se u svoj stan, u kome je živeo sam. Evidentno je da se zbog stanja svoje bolesti nije mogao sam da brine i stara o sebi, pa je - na njegovu inicijativu, a pošto je tužena na to pristala - došlo do zaključenja spornog ugovora. Sutradan po zaključenju ugovora o doživotnom izdržavanju došlo je do zdravstvene krize kod primaoca izdržavanja, pa je uz pomoć tužene smešten na lečenje u bolnicu. Međutim, 12.10.2005. godine isti je preminuo. Ovde tužioci su deca sada pokojnog imenovanog i njegovi zakonski naslednici, te su - kao takvi - i aktivno legitimisani za vođenje ovog spora, u smislu člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju.. Prvostepeni sud, imajući u vidu izvedene dokaze, nalazi da se zbog opšteg zdravstvenog stanja sada pokojnog, koje se progresivno pogoršavalo, smrtni ishod mogao očekivati u bliskom vremenskom periodu i u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, što je tuženoj kao davaocu izdržavanja bilo poznato, jer je ista zdravstveni radnik. Tužena je bila upućena u zdravstveno stanje primaoca izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, tako da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost na njenoj strani. Odredbom člana 203. Zakona o nasleđivanju predviđeno je da se, na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Sporni ugovor je apsolutno ništav pravni posao, jer je zdravstveno stanje primaoca izdržavanja u vreme zaključenja ugovora bilo loše, te se smrtni ishod mogao očekivati u bliskom vremenskom periodu, koji je i nastupio 12.10.2005. godine, a što je tuženoj kao davaocu izdržavanja bilo poznato, tako da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. I pre zaključenja spornog ugovora radilo se o progresivnom pogoršanju zdravstvenog stanja primaoca izdržavanja, što sve ide u prilog zaključku prvostepenog suda u pogledu ništavosti spornog ugovora. ( Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 239/07 od 05.10.2007. godine ) - 101 -

NASLEDNO PRAVO

219. Ako u trenutku zaključena ugovora o doživotnom izdržavanju primalac nije bio lišen poslovne sposobnosti niti je,van postupka lišenja poslovne sposobnosti bio stavljen pod starateljstvo organa starateljstva, a predstavnik ovog organa u ime primaoca zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, ovakav ugovor je apsolutno ništav. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju, utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac, kao davalac izdržavanja i sada pok. D. B., koju je tom prilikom zastupao tuženi organ starateljstva zaključili su ugovor o doživotnom izdržavanju dana 7.9.1999. godine koji je istoga dana overen pred prvostepenim sudom. Pok. D. je umrla 28.9.1999. godine a presudom istog suda ugovor o doživotnom izdržavanju je poništen po zahtevu zakonskih naslednika pok. D. iz razloga apsolutne ništavosti, pošto organ starateljstva nije pravilno zastupao pok. D. jer za života ista nije bila lišena poslovne sposobnosti, niti je bilo kojim drugim aktom bila stavljena pod starateljstvo tuženog organa, iako je prilikom zaključenja predmetnog ugovora pok. D. zastupao direktor tuženog Centra za socijalni rad koji u smislu odgovarajućih zakonskih odredaba iz Zakona o braku i porodičnim odnosima nije bio postavljen za njenog staraoca. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 640/05 od 12.05.2005. god.)

220. Kada su primaoci izdržavanja, godinama bolovali od brojnih hroničnih bolesti, koje su lečene uz pomoć medicinske terapije koju im je obezbedio davalac izdržavanja, tada se vreme smrti primalaca izdržavanja nije moglo predvideti. Iz obrazloženja: Nisu osnovani navodi u reviziji tužilje da na strani davalaca izdržavanja nije postojala neizvesnost u pogledu trajanja zaključenog ugovora. Nije sporno da su primaoci izdržavanja bolovali godinama od brojnih hroničnih bolesti, ali su uz pomoć tuženih imali redovnu medicinsku terapiju, tako da se vreme njihove smrti nije moglo predvideti, niti su tuženi znali, niti su mogli znati ili očekivati blisku smrt primalaca izdržavanja. Navodi u reviziji da je sud propustio da lekare sasluša na raspravi, predstavlja relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija ne može izjaviti. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3307/04, od 16.12.2005. god.)

221. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav ako je zaključen sa davaocem izdržavanja koji se, u okviru svog zanimanja, već stara o primaocu izdržavanja. Međutim, ne postoji osnov ništavosti ugovora ako je davalac izdržavanja zaključio taj ugovor kao fizičko lice. - 102 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i pokojni M.G. su zaključili brak 27.6.1970. godine, koji je razveden pravosnažnom presudom Okružnog suda u B… P... br. _____/83 od 12.1.1984. godine. Drugi brak su zaključili 7.12. 1991. godine i taj brak je trajao sve do smrti pokojnog M.G., do 10.1.2000. godine. U braku nisu imali dece. Tuženi je bio sestrić pokojnog M.G., po zanimanju je lekar, a međusobno su bili u izuzetno dobrim rodbinskim i prijateljskim odnosima. Tuženi se posebno brinuo o pokojnom ujaku i sa njim je, 16.5.1997. godine, u svemu u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju overen kod Prvog opštinskog suda u B. pod 3R br. ______/97. Tuženi je, kao davalac izdržavanja, izvršio sve svoje ugovorne obaveze jer se do smrti M.G. brinuo o njemu, a bezuspešno je ponudio tužilji da joj naknadi troškove sahrane koje je ona snosila. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju. Pravilno su nižestepeni sudovi našli da nisu ispunjeni zakonski uslovi za utvrđenje ništavosti zaključenog ugovora u smislu odredbe člana 196. Zakona o nasleđivanju, bez obzira na činjenicu da je davalac izdržavanja lekar. Navedena odredba propisuje da je ništav ugovor u kome je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i sl.), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva. U konkretnom slučaju, tuženi se nije u okviru svog zanimanja lekara starao o primaocu izdržavanja. On je bio sestrić primaoca izdržavanja koji je sa njim imao izuzetno tople rodbinske i prijateljske odnose. Zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju je rezultat poverenja pokojnog primaoca izdržavanja prema tuženom i želje da se on o njemu stara do kraja života. Tuženi je ugovor zaključio kao fizičko lice, a činjenica da je on po zanimanju lekar ne može predstavljati otežavajuću okolnost u pružanju potrebne nege, brige i zdravstvene pomoći primaocu izdržavanja. Davalac izdržavanja bio bi obavezan da ovo čini i u situaciji da nije po zanimanju lekar. Prema tome, ugovor nije zaključen zloupotrebom lekarske funkcije nego je zaključen od strane tuženog kao fizičkog lica. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije , Gzz. br. 137/03 od 09.10.2003. god.)

DOŽIVOTNO IZDRŽAVANJE U KORIST TREĆEG LICA (Član 198. Zakona o nasleđivanju)

222. Imovina koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između ostavioca kao primaoca izdržavanja i njegovog sina kao davaoca izdržavanja, uredno overenog u prvostepenom sudu, ne predstavlja zaostavštinu pokojnog ostavioca, te ne može biti predmet rešenja o nasleđivanju. Predmetna imovina postala je svojina žalioca momentom smrti njegovog oca, te pravo na upis prava svojine u zemljišnim knjigama žalilac može, ukoliko su za to ispunjeni i drugi uslovi, ostvariti nezavisno od ostavinskog postupka koji se vodi iza ostavioca. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž .5849/03 od 20.01.2004. god.) - 103 -

NASLEDNO PRAVO

223. Kada bračni drugovi kao primaoci izdržavanja zajedno zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju sa trećim licem, dajući mu svoju zajedničku nepodeljenu imovinu, onda je, u slučaju smrti jednog od primaoca izdržavanja, nadživeli bračni drug aktivno legitimisan da traži raskid ugovora u celini. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1764/98 od 25.01.2000. god.)

OBEZBEĐIVANJE PRAVA IZ UGOVORA (Član 199. Zakona o nasleđivanju)

224. Kada je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, primalac izdržavanja ostaje vlasnik imovine i posle zaključenja ugovora, a davaocu izdržavanja pripada pravo da tek posle smrti primaoca izdržavanja traži predaju imovine koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3464/95 od 27.09.1995. god.)

RASKID UGOVORA ZBOG POREMEĆENIH ODNOSA (Član 201. Zakona o nasleđivanju)

225. Samo se u novčanom iznosu može zahtevati naknada za dato izdržavanje po raskinutom ugovoru o doživotnom izdržavanju. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u postupku utvrdio da su tužioci, počev od 1978. godine pa sve do 23.11.1988. godine, živeli u zajednici sa roditeljima tužilje i tužene na njihovom imanju te da su za sve to vreme obrađivali njihovo imanje i pružali im izdržavanje. Između tužilaca i roditelja tužilje i tužene, sada imenovanih pokojnih, zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju i deobi koji je overen u nadležnom Opštinskom sudu 11.02.1986. godine. Nakon prestanka zajednice života, ovaj ugovor je raskinut, a tužioci su obavezani da sada pokojnim predaju u svojinu i državinu nepokretnosti koje su bile predmet ovog ugovora. Za vreme trajanja zajednice života tužioci su davali izdržavanje i obrađivali imanje sada pokojnih, budući da oni, zbog zdravstvenog stanja, nisu bili sposobni da to čine samostalno. Obavljali su samo lakše kućne poslove. Pri tome, tužioci su se izdržavali sa ovog imanja, a jedan od tužilaca je vršio ulaganja i u izgradnju kuće. Sada pokojni su imali i prihode od prodate imovine. Prema mišljenju Vrhovnog suda Srbije (izraženom u odluci Rev. br. 2118/91 od 17.09.1991. godine), ugovor zaključen između tužilaca i sada pokojniih u celini predstavlja ugovor o doživotnom izdržavanju, a ne i o ugovor o deobi kojim su oni preneli tužiocima svojinu na određenim nepokret- 104 -

NASLEDNO PRAVO

nostima. Ovo iz razloga što se iz predmetnog ugovora vidi da se radi o imovini veće vrednosti koja nije stečena tokom trajanja njihove porodične zajednice sa tužiocima, već se radilo o imovini koja je predstavljala isključivu svojinu pokojnih koju su stekli nasleđem. Pri tome, porodična zajednica između stranaka je kratko trajala, tako da priznanje suvlasništva tužiocima zbog njihovog rada na tom imanju ne može ni približno predstavljati naknadu za dato izdržavanje. S obzirom na to, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine u korist tužilaca na nepokretnostima koje su bile obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju, budući da je isti raskinut, tako da je nestao pravni osnov na osnovu koga bi tužioci jedino mogli da traže utvrđivanje ovog prava. Sa druge strane, činjenica da su tužioci obrađivali imanje pokojnih i da su ih izdržavali ne može voditi sticanju svojinskog udela na predmetnoj imovini, već tužiocima jedino daje mogućnost isticanja novčanog potraživanja. Međutim, imajući u vidu način na koji je tužbeni zahtev u tom pogledu opredeljen (kao 1/2 vrednosti nepokretnosti koje je tužena dobila kao naslednica pokojnih), Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud i u tom delu pravilno primenio materijalno pravo kada je takav tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 377/2005 od 14.07.2005. godine)

226. Kada se tužbenim zahtevom traži raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a tuženici su bračni drugovi i davaoci izdržavanja i u toku parnice umre jedan tuženik, tada nema zakonskog osnova da se prema njemu parnica prekine usled smrti (član 214. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku), a prema drugom tuženiku da se meritorno odluči, jer se radi o nužnim suparničarima (shodno članu 204. Zakona o parničnom postupku). Prema njima se spor može rešiti samo na jednak način. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 399/06 od 29.03.2006. god.)

227. Primalac izdržavanja, u skladu sa svojim povećanim potrebama, može tražiti izmene ugovora o doživotnom izdržavanju. Ako se posle zaključenja ugovora prilike toliko promene da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano, sud će na zahtev jedne ili druge strane njihove odnose iznova urediti ili ih raskinuti, vodeći računa o svim okolnostima. Iz obrazloženja: U ovoj pravnoj situaciji primenjuje se Zakon o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 52/74 i br. 21/1982) jer je taj zakon važio u vreme kada je predmetni ugovor zaključen. Prema članu 121. ovog zakona, ako se posle zaključenja ugovora prilike toliko promene da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano, sud će na zahtev jedne ili druge strane njihove odnose iznova urediti ili ih raskinuti, vodeći računa o svim okolnostima. Iz spisa proizilazi da je tuženi pokazivao volju da ispunjava ugovor. U postupku je utvrđeno da je sve do aprila 1997. godine tuženi u potpunosti ispunjavao sve ugovorne obaveze, i da je pre zaključenog ugovora isplatio otkupnu cenu stana koji je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Sudovi smatraju da je propust tuženog što nije ispunjavao sve ugovorne obaveze, odnosno da su potrebe tužiljine bile veće od onih koje su ugovorene, pa stoga drugostepeni - 105 -

NASLEDNO PRAVO

sud smatra da se u takvoj situaciji i ne radi o ugovoru o doživotnom izdržavanju. Suprotno ovakvoj oceni drugostepenog suda, odredbom člana 117. navedenog zakona propisani su uslovi za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju. Te uslove ispunjava konkretan ugovor. Neprihvatljiv je stav drugostepenog suda da odnose među ugovornicima nije bilo moguće urediti. Upravo citirana odredba člana 121. upućuje da je bio neophodan pokušaj da se to učini. Nije propust samo na strani tuženog što nije zaključen aneks ugovora, odnosno novi ugovor o doživotnom izdržavanju jer je i tužilja bila ovlašćena da traži njegove izmene u skladu sa promenjenim okolnostima, odnosno u skladu sa svojim povećanim potrebama, ali ona to nije učinila jer je pokazala volju da ovaj ugovor raskine, zato što su njeni rođaci Ž. K. i M. B. preuzeli obavezu izdržavanja. Zbog pogrešne primene materijalnog prava i učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, nižestepeni sudovi nisu utvrdili relevantne činjenice za presuđenje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 1689/04 od 23.02.2005. god.)

228. Nakon raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, naknada za dato izdržavanje može se zahtevati samo u novčanom iznosu. Iz obrazloženja: U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da su tužioci počev od 1978. godine pa sve do 23.11.1988. godine živeli u zajednici sa roditeljima tužilje P. i tužene G. na njihovom imanju u K..., i da su za sve to vreme obrađivali njihovo imanje i pružali im izdržavanje. Između tužilaca i roditelja tužilje P. i tužene G., sada pok. D. i B., zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju i deobi koji je overen u Opštinskom sudu u V... 11.02.1986. godine. Nakon prestanka zajednice života, ovaj ugovor je raskinut a tužioci su obavezani da sada pok. D. i B. predaju u državinu i svojinu nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Za vreme trajanja zajednice života tužioci su davali izdržavanje i obrađivali imanje sada pok. D. i B., budući da oni, zbog zdravstvenog stanja, nisu bili sposobni da samostalno obrađuju svoje imanje, već samo da obavljaju lakše kućne poslove. Pri tome tužioci su se izdržavali sa imanja pok. D. i B., a tužilac R. je ulagao i u izgradnju kuće na U..., gde mu je otac kupio plac, dok su sada pok. D. i B. imali i prihode od prodate imovine. Prema nalaženju Vrhovnog suda Srbije izraženom u odluci Rev. br. ____/91 od 17.9.1991. godine, ugovor zaključen između tužilaca i sada pok. D. i B. u celini predstavlja ugovor o doživotnom izdržavanju, a ne i o ugovor o deobi kojim su sada pok. D. i B. preneli tužiocima svojinu na određenim nepokretnostima, iz razloga što se iz predmetnog ugovora vidi da se radi o imovini veće vrednosti koja nije stečena tokom trajanja porodične zajednice između sada pok. D. i B., sa jedne strane, i tužilaca sa druge strane, već se radilo o imovini koja je predstavljala isključivu svojinu pok. D. i B. koju su oni stekli nasleđem, pri čemu je porodična zajednica između stranaka kratko trajala, tako da priznanje suvlasništva tužiocima zbog njihovog rada na tom imanju ne može ni približno predstavljati naknadu za dato izdržavanje. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine u korist tužilaca na nepokretnostima koje su bile obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju, budući da je isti raskinut, tako da je nestao pravni osnov na osnovu koga bi tužioci jedino mogli da traže utvrđivanje prava svojine na spornim nepokretnostima. Sa druge strane, činjenica da su tužioci obrađivali imanje pok. D. i B. i da su ih izdržavali ne može voditi sticanju svojinskog udela na imovini pok. D. i B., već tužiocima jedino daje mogućnost isticanja novčanog potraživanja. Međutim, imajući u vidu način na koji je tužbeni zahtev u - 106 -

NASLEDNO PRAVO

tom pogledu opredeljen, kao vrednosti nepokretnosti koje je tužena dobila kao naslednica pok. D. i B., Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud i u tom delu pravilno primenio materijalno pravo kada je takav tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 377/05 od 14.07.2005. god.)

229. Nepodnošljjivi odnosi među strankama su dovoljan osnov za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Svaka od stranaka može zahtevati da sud raskine ugovor. Iz obrazloženja: Odredbom člana 120. stav 3. tada važećeg Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik SRS”, br. 52/74 i 1/80), propisano je da svaka strana može tražiti raskid ugovora, ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. Odredbom člana 201. stav 1. tada važećeg Zakona o nasleđivanju propisano je da ako se međusobni odnosi ugovornika toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svaki od njih može zahtevati da sud raskine ugovor. Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, kao i činjenicu da je u postupku utvrđena nepodnošljivost odnosa među strankama, da je ista nastala još 1997. godine, to je neizvršavanje ugovornih obaveza dovelo do poremećaja odnosa među strankama, dovoljan je razlog za raskid ugovora, pa je pobijana odluka iz ovih razloga pravilna i zakonita. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 1865/05 od 26.10.2005. god.)

230. Ne postoji opravdan razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju sve dok davalac izdržavanja ispunjava sve svoje obaveze a primalac je dužan da ga u tome ne sprečava već da prima davanja koja su ugovorom predviđena. Iz obrazloženja: Članom 120. stav 3. Zakonom o nasleđivanju važećem u vreme zaključenja ugovora, da svaka strana može tražiti raskid ugovora, ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. Međutim, u konkretnom slučaju između ugovornih strana nije ugovorena zajednica života, i tužena je izvršavala sve svoje obaveze iz ugovora onako kako su glasile, sve do useljenja tužiljine rođake u predmetni stan, kada je ona počela da se brine o tužilji i da zajedno sa njom snosi sve troškove stanovanja. Stoga ne postoji opravdan razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, jer je tužena od 1992. pa do useljenja rođake – 1998. godine, kako je to već napomenuto, izvršavala sve svoje obaveze. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je ova parnica pokrenuta sa namerom da tužilja predmetni stan posle svoje smrti ostavi u svojinu svojoj rođaci, iz čega proizilazi da je tužilja kao ugovorna strana isključivo kriva za neizvršenje obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju i ne može tražiti raskid tog ugovora. Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, jer je tužena u svemu ispunjavala svoje ugovorne obaveze. Sve dok je davalac izdržavanja spreman da izvršava obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju, dužnost je primaoca izdržavanja da ga u tome bez razloga ne sprečava, i da primi ona davanja koja je po ugovoru davalac izdržavanja dužan da pruži. (Vrhovni sud Srbije, Rev. br. 288/05 od 09.11.2005. god.) - 107 -

NASLEDNO PRAVO

231. Primalac izdržavanja koji je, iz razloga koje davalac izdržavanja nije skrivio, onemogućio davaoca izdržavanja da uredno izvršava svoju obavezu iz ugovora o doživotnom izdržavanju, nema pravo da zahteva raskid ugovora iz razloga propisanih odredbama člana 120. stav 2. i 3. Zakona o nasleđivanju. Iz obrazloženja: Tužilja je 1993. godine zaključila, kao primalac izdržavanja, ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim kao davaocem izdržavanja. Tuženi je svoje ugovorne obaveze ispunjavao u potpunosti, sve do maja 2000. godine kada je tužilja sačinila testament u korist trećeg lica, a zatim podnela tužbu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Od tog momenta tužilja je odbijala da prima izdržavanje od tuženog koji zbog toga nije bio u mogućnosti da ispunjava obaveze iz ugovora. Tužilja je u međuvremenu umrla, a tuženi je snosio troškove sahrane, te tako ispunio i tu obavezu predviđenu ugovorom o doživotnom izdržavanju. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i odbili tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Naime, shodno odredbi člana 201. stav 1. i 3. Zakona o nasleđivanju koja se primenjuje na sporni odnos, propisano je da, ako primalac i davalac izdržavanja žive zajedno, pa se njihovi odnosi toliko poremete da dalji zajednički život postane nepodnošljiv, svaka strana može tražiti od suda raskid ugovora. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zajednica života između stranaka nije bila ugovorena. Tuženi je svoje obaveze po ugovoru uredno izvršavao sve dok tužilja nije sastavila testament. U tom periodu odnosi između stranaka nisu bili poremećeni. Tužilja, koja je onemogućila tuženog da uredno izvršava svoju obavezu iz ugovora o doživotnom izdržavanju, iz razloga koje tuženi nije skrivio, nema pravo da zahteva raskid ugovora iz razloga propisanih u navedenoj odredbi Zakona o nasleđivanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev.1808/04 od 25.11. 2004. god.)

232. Raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog potpunog neispunjavanja obaveza davaoca izdržavanja je nesporan ali ako se radi o delimičnom neispunjenju ugovor se raskida samo onda ako se tim neispunjenjem gubi svrha ugovora. Da bi sud mogao pouzdano doći do ovog zaključka potrebno je prethodno utvrditi pravu volju ugovornih strana s obzirom na prirodu i predmet ugovora, a naročito sadržinu svih obaveza davaoca izdržavanja s obzirom na uslove u kojima se ugovor ima izvršavati. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da se ugovorom o doživotnom izvdržavanju zaključenim između tužilje kao primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja, tuženi kao davalac izdržavanja obavezao da će tužilju kao primaoca izdržavanja doživotno izdržavati preko njenih ličnih primanja ostvarenih po osnovu penzije, do potpunog izmirenja životnih potreba, tako što će bilo lično, bilo preko trećih lica, obezbeđivati hranu, ogrev, spremanje i čišćenje stana, nabavku lekova, lečenje i druge usluge po potrebi. Kao naknadu za izdržavanje primalac izdržavanja se obavezao da će - 108 -

NASLEDNO PRAVO

davaocu izdržavanja u svojinu posle svoje smrti ostaviti jednosoban stan. Po zaključenju ugovora, a u skladu sa ugovornim odredbama tuženi je tužilji na ime poboljšanja životnih uslova isplatio iznos od 20.000 nemačkih maraka. Pošto je u postupku utvrđeno da tuženi druge ugovorne obaveze nije izvršavao, što je dovelo do poremećenih odnosa stranaka, prvostepeni sud je pozivajući se na odredbe člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine, usvojio tužbeni zahtev primaoca izdržavanja i raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključivši da se svrha zbog koje je ovaj ugovor zaključen, ne ostvaruje. Ovakav činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda, drugostepeni sud nije prihvatio kao pravilan nalazeći da je prvostepeni sud propustio da utvrdi pravu volju ugovornih strana s obzirom na prirodu i predmet ugovora i da utvrdi sadržinu svih obaveza tuženog davaoca izdržavanja, kako bi pouzdano mogao doći do zaključka da se radi o delimičnom neizvršenju ugovora o doživotnom izdržavanju, ali koje je takvog intenziteta zbog koga bi se ugovor morao raskinuti. Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano-teretni, aletorni, formalni ugovor sa trajnim prestacijama davaoca izdržavanja. Dok se obaveza primaoca izdržavanja izvršava jednim aktom, koji nastaje posle njegove smrti, obaveza davaoca izdržavanja sastoji se iz niza činidbi koje je on dužan da preduzme od momenta zaključenja ugovora pa do smrti primaoca izdržavanja. Sa aspekta primaoca izdržavanja, pored materijalnog izdržavanja cilj zaključenja ovog ugovora su potreba za svakodnevnom brigom, staranjem i pažnjom od strane trećeg lica, koju sama starost primaoca izdržavanja po sebi nosi, zbog čega ovaj ugovor ima i svoje porodične i socijalne dimenzije. Upravo zbog toga obaveza davaoca izdržavanja sastoji se iz dve vrste: iz činidbi izdržavanja primaoca i iz moralnih obaveza. Prva vrsta obaveza podrazumeva različite činidbe u cilju snabdevanja primaoca stvarima potrebnim za život (nabavljanje hrane i lekova, pripremanje hrane, održavanje higijene, nega u bolesti i starosti i drugo), dok druga vrsta obaveze podrazumeva staranje i brigu o primaočevoj ličnosti i čitav niz ličnih usluga koje su uslovljene socijalnim i kulturnim potrebama i načinom života primaoca izdržavanja pre zaključenja ugovora (poseta rodbine i prijatelja, poseta kulturnim ustanovama, nabavljanje literature za čitanje i dr.). Činidbe koje se odnose na samo izdržavanje primaoca izdržavanja mogu se izvršiti preko trećih lica, ali obaveze koje proizilaze iz nege i staranja o primaocu izdržavanja (moralne obaveze) nikako se ne mogu ispuniti bez ličnog kontakta sa primaocem. Kako se izvršenje davaočeve obaveze proteže u dužem vremenskom periodu način izvršenja tih obaveza, njihova vrsta i obim moraju se prilagoditi konkretnim okolnostima u kojima se ugovor izvršava, a koje su promenljive kako sa aspekta primaoca tako i sa aspekta davaoca izdržavanja i uslovljene potrebama primaoca izdržavanja i mogućnostima davaoca izdržavanja. Pravo na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog potpunog neispunjenja obaveza od strane davaoca izdržavanja je nesporno u smislu člana 120. navedenog materijalno-pravnog propisa. Međutim, kada je u pitanju delimično neizvršenje ono mora biti takvog intenziteta da se svrha zbog koje je ugovor zaključen više ne ostvaruje. Da bi sud mogao pouzdano doći do ovog zaključka potrebno je prethodno utvrditi pravu volju ugovornih strana s obzirom na prirodu i predmet ugovora, a naročito sadržinu svih obaveza davaoca izdržavanja s obzirom na uslove u kojima se ugovor ima izvršavati. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7822/04 od 28.10.2004. god.)

233. Bračni drug primaoca izdržavanja može podneti zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog poremećenih odnosa sa davaocem izdržavanja, kada je davalac izdržavanja preuzeo obavezu njegovog izdržavanja i posle smrti drugog bračnog druga – ugovorne strane sa kojom je ugovor zaključen. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3518/2003 od 28.01.2004. god.) - 109 -

NASLEDNO PRAVO

234. Davalac izdržavanja svoju obavezu ima ispunjavati onako kako je to najpogodnije za primaoca izdržavanja kada ugovor o doživotnom izdržavanju o tome sadrži samo uopštenu formulaciju, bez bližeg uređenja načina davanja, pa to među saugovaračima bude sporno. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 448/2003 od 07.04.2003. god.)

235. Za usvajanje zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije od značaja da na strani tužene nema krivice za poremećaj odnosa, bitno je da su odnosi stranaka poremećeni i da se zbog toga ugovor ne izvršava. Iz obrazloženja: Mada stranke predmetnim ugovorom o doživotnom izdržavanju nisu ugovorile zajednicu života, činjenica da je u periodu od avgusta 1994. godine do 3. juna 1996. godine tužena stanovala zajedno sa tužiljom u kući tužilje, to po oceni Vrhovnog suda zajednica stranaka u ovom slučaju ima se smatrati zajednicom života. Tužilja je bila gruba osoba koja je u poslednjim godinama života bolovala od teške arterioskleroze, tuženoj se obraćala veoma teškim i grubim rečima, dolazilo je između njih svakodnevno do svađa, koje su uznemiravale čak i njihove komšije. Stoga je tužena bila prinuđena da napusti stan tužilje. Iz ovoga sledi da se ugovor faktički ne izvršava dve godine, tako da je postojao samo formalno. Pri takvim činjenicama za usvajanje zahteva za raskid ugovora nije od značaja da tužena nije kriva za raskid ugovora, već je dovoljno da postoji poremećaj odnosa, budući da je prisustvo tužene u kući tužilje za ovu postalo nepodnošljivo i da se zbog toga ugovor već dve godine ne izvršava. Stoga je pravilna ocena nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju u smislu člana 201. stav 1. sada važećeg Zakona o nasleđivanju RS. Tužena u vezi sa raskidom ugovora ima pravo na naknadu troškova izdržavanja učinjenih za vreme trajanja ugovora. Na osnovu rečenog, pravilno su sudovi primenili materijalno pravo kada su u smislu citirane zakonske odredbe navedenog Zakona o nasleđivanju obavezali tužilju da tuženoj isplati iznos od ______________dinara, a odbili protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje K. M. preko dosuđenog iznosa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 312/02 od 02.10.2002. god.)

236. Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje s obzirom na ličnost ugovarača, pa ako davalac izdržavanja svoje lične obaveze prenese na treće lice, primalac izdržavanja može tražiti raskid ugovora. Iz obrazloženja: Ugovor o doživotnom izdržavanju, spada u kategoriju ugovora koji se zaključuju s obzirom na ličnost ugovarača (intuitu personae). Tuženi su izneverili ugovor u pogledu obaveze drugotužene da - 110 -

NASLEDNO PRAVO

se lično stara o tužiocu, pa pošto ovaj nije pristao da to, umesto nje, čini drugo lice, usledio je poremećaj odnosa do stepena nepodnošljivosti, usled čega je primalac izdržavanja napustio vlastitu kuću i prekinuo zajednicu života sa tuženima, kao davaocima izdržavanja. Već i sama ta okolnost uverljivo pokazuje da postoje razlozi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2664/02 od 20.6.2002. god.)

237. Kada bračni drugovi, kao primaoci izdržavanja, zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju kao jedna ugovorna strana, dajući kao naknadu za izdržavanje svako svoju imovinu, onda – u slučaju smrti jednog bračnog druga – preživeli bračni drug može tražiti raskid ugovora u celini zbog neizvršenja obaveza. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 959/00 od 17.05.2000. god.)

238. Kada davalac izdržavanja ispunjava sve svoje ugovorne obaveze prema primaocu izdržavanja i ne snosi krivicu za raskid ugovora jer je u ispunjavanju obaveza primalac izdržavanja onemogućavao, primalac izdržavanja nema pravo da zahteva raskid ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev.5765/98 od 06.04.2000. god.)

239. Kada prema ugovoru o doživotnom izdržavanju ugovarači žive zajedno, svaka strana može tražiti raskid ugovora, kada se njihovi odnosi poremete utoj meri da je dalji zajednički život nepodnošljiv, bez obzira na čijoj je tsrani krivica za nastali poremećaj. (Vrhovni sud Srbije, Rev.7153/98 od 29.12.1999. god.)

240. Ne može se zahtevati poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja ugovornih obaveza, već se može tražiti samo njegov raskid. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1577/99 od 25.11.1999. god.)

241. Zajednicom života se smatra ne samo zajednica u kojoj ugovorne strane imaju zajedničko domaćinstvo, već i zajednica u kojoj stranke imaju odvojena domaćinstva, ali žive dovoljno blizu da su mogući svakodnevni kontakti. Za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju odlučujuće je da je nastupila nepodnošljivost zajedničkog života. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom raskinut je ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između parničnih stranaka. Protiv te presude tužena je izjavila žalbu koju je kao neosnovanu odbijo drugostepeni sud. Ne- 111 -

NASLEDNO PRAVO

prihvatljivi su navodi iz žalbe da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, iz razloga propisanih odredbom člana 120. stav 2. Zakona o nasleđivanju, budući da ugovorom o doživotnom izdržavanju, koji su parnične stranke zaključile, nije ugovorena zajednica života. Prvostepeni sud je ove okolnosti imao u vidu. Međutim, polazeći od činjenice da stranke, iako imaju odvojena domaćinstva, žive u istoj kući zajedno, da koriste zajedničke prostorije i imaju svakodnevne kontakte, ispravno zaključio da takvu zajednicu stranaka treba smatrati zajednicom života. Naime, zajednicom života treba smatrati, ne samo zajednicu u kojoj ugovorne strane imaju zajedničko domaćinstvo, kako tužena u žalbi navodi, nego i takvu zajednicu u kojoj stranke imaju odvojena domaćinstva, ali je nužno da žive u takvoj blizini da to omogućuje svakodnevne i trajne kontakte stranaka, kao što je to u konkretnom slučaju. Isticanje u žalbi da su odnosi stranaka poremećeni krivicom tužilje, nisu od značaja. Ovo stoga što je za raskid ugovora odlučno da je nastupila nepodnošljivost zajedničkog života, jer se svrha ovog ugovora odnosi na osiguranje tužiljine udobnije starosti. Da su se u ovom slučaju odnosi stranaka teško poremetili potvrđuje i činjenica da je zbog međusobnih sukoba stranaka više puta intervenisala i milicija. Tako poremećeni odnosi čine zajednički život stranaka nepodnošljivim, nezavisno od toga na koji način i zbog kojih uzroka je došlo do takve situacije. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1099/97 od 08.04.1999. god.)

242. Ispunjeni su uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju kada su odnosi stranaka značajno poremećeni usled čestih sukoba i vređanja tako da je zajednički život nepodnošljiv i onda kada ugovorne strane nisu izričito ugovorile zajednicu života i žive u odvojenim domaćinstvima, ako zbog stanovanja u istoj kući i korišćenja zajedničkih prostorija kao i međusobnih kontakata u suštini postoji takva zajednica stranaka koju treba smatrati zajednicom života, pri čemu nije od značaja čijom krivicom je došlo do poremećaja odnosa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4891/98)

243. Svaka ugovorna strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 166/98)

244. Usled poremećenih odnosa ugovarača i nepodnošljivosti daljeg zajedničkog života, nastupio je uslov za raskid ugovora bez obzira za krivicu za nastali poremećaj. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 424/98)

245. Davaoci izdržavanja su uredno ispunjavali svoje ugovorne obaveze, ali su se na nekoliko meseci pre podnošenja tužbe odnosi među ugovaračima poremetili, a u toku prvostepenog postupka međusobna netrpeljivost je kulminirala, pa je došlo do takvog stanja da je dalji život postao nepodnošljiv. Bitno je da su u momentu donošenja pobijane presude odnosi stranaka bili do te mere poremećeni da je dalji zajednički život postao nepodnošljiv zbog čega se svrha ugovora više ne ostvaruje. (Iz presude Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10663/98) - 112 -

NASLEDNO PRAVO

246. Neizvršavanje ugovornih obaveza onako kako one glase, a kasnije u potpunosti, dovodi do poremećaja odnosa stranaka i doprinosi sticanju uverenja primaoca izdržavanja da se, u pogledu svojih potreba, ne može osloniti na davaoce izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6518/97)

247. Smisao ugovora o doživotnom izdržavanju je obezbeđenje izdržavanja, pa se ugovor ne može održati na snazi kada se iz bilo kojih razloga u dužem vremenskom periodu faktički ne izvršava. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2120/97)

248. Kada je ugovorom o doživotnom izdržavanju ugovoreno da će stranke živeti u zajednici onda svaka stranka može tražiti raskid ugovora kada se njihovi odnosi toliko poremete da zajednički život postane nepodnošljiv nezavisno od okolnosti na čijoj strani je krivica za nastali poremećaj odnosa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2510/97)

249. Ako je u ugovoru o doživotnom izdržavanju predviđena zajednica života stranaka u kući primaoca izdržavanja, pa posle pravosnažnosti ranije presude kojom je odbijen zahtev za raskid ugovora, zajednica života ni posle dve godine života nije nastavljena, po novoj tužbi primaoca izdržavanja sud će tužbeni zahtev usvojiti i ugovor raskinuti. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 398/97)

250. Svaka strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ako druga strana ne izvrši svoje obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7090 i Gž. 178/97)

251. Ako se radi o nepodeljenoj imovinskoj zajednici primalaca izdržavanja zasnovanoj na zajedničkoj svojini, onda je i obaveza davaoca izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju nedeljiva, pa bi tužilac kao nadživeli bračni drug ugovarača mogao da traži da se ugovor raskine u celosti, a ne samo u pogledu imovine koju je on po tom ugovoru dao. U suprotnom, ako se radi o posebnoj imovini primalaca izdržavanja onda tužilac iz tog ugovora ne bi bio aktivno legitimisan da traži njegov raskid i u odnosu na pokojnog ugovarača. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5952/96)

252. Spor o ugovoru o doživotnom izdržavanju, koji se vodi između pravnih sledbenika primaoca i davaoca izdržavanja, je imovinsko-pravni spor. Revizija je uvek dozvoljena, ukoliko vrednost predmeta spora ispunjava uslov graničnog iznosa propisanog odredbom čl. 382. Zakona o parničnom postupku. (Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije na sednici od 19.02.1996. god.) - 113 -

NASLEDNO PRAVO

253. Posle smrti primaoca izdržavanja, okolnost da nije zasnovana zajednica života između davaoca i njega nije od uticaja na primenu materijalnog prava, jer je iz tog razloga raskid ugovora mogao da traži samo on. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 251/96)

254. Krivica ugovornika nije uslov za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja, ili njegov opstanak, jer je dovoljno da se u dužem vremenskom periodu ugovorne obaveze ne izvršavaju i da se ne ostvaruje svrha ugovora. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 760/95 od 9. 06. 1995.god.)

255. Za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za raskid ugovora zbog neizvršavanja ugovornih obaveza nije dovoljno samo utvrđenje da je tužilja, kao ćerka primaoca izdržavanja, sprečavala tuženu da ispunjava svoje obaveze. Posebno je potrebno utvrditi u kom periodu pre smrti primaoca izdržavanja tužena nije ispunjavala svoje ugovorne obaveze i šta je u tom periodu tužena preduzimala da ugovorne obaveze ispunjava i da li je htela i bila u mogućnosti da ispunjava svoje obaveze. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4218/95)

256. Lice koje je imovinu steklo na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju ne odgovara za dugove primaoca izdržavanja kad to nije predviđeno tim ugovorom. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 84/95)

RASKID UGOVORA ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI (Član 202. Zakona o nasleđivanju)

257. Svaka strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojna J. D. podnela je tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i preminula je u toku postupka. Sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen je 15.4.1994. godine između sada pokojne J. kao primaoca izdržavanja i tužene kao davaoca izdržavanja. Ugovorne obaveze davaoca izdržavanja bile su da primaoca izdržavanja neguje, pazi i u bolesti leči, a u slučaju potrebe da je povede kod sebe u S... i da sa njom živi u istom domaćinstvu, te da je posle smrti sahrani. Primalac izdržavanja je bolovala od šećerne bolesti, sa njom je živeo njen vanbračni suprug koji je preminuo u junu 1996. godine. Od smrti svog vanbračnog supruga, sada pokojna J. živela je sama i izdržavala se od svoje penzije. Ona je preko komšija angažovala medicinsku sestru koja joj se svakodnevno davala insulin. Dve nedelje pre njene smrti komšije su obavestile tuženu da je sada pokoj- 114 -

NASLEDNO PRAVO

noj J. loše i ona je došla iz S… i smestila je u bolnicu, a nakon smrti sahranila. Utvrđeno je takođe da su nakon smrti vanbračnog supruga, komšije pokojnoj J. donosile hranu te da je tužena svoje obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju izvršavala samo povremeno, iako je primaocu izdržavanja zbog zdravstvenog stanja i starosti bila potrebna stalna nega i pomoć. Kao ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su raskinuli sporni ugovor o doživotnom izdržavanju. Odredbom člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74) koja se u ovoj pravnoj stvari primenjuje na osnovu člana 237. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95) predviđeno je da svaka strana može tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ako druga strana ne izvršava svoje obaveze. U provedenom postupku je utvrđeno da je tužena svoje obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju izvršavala samo povremeno, a da je davaocu izdržavanja zbog starosti i bolesti bila potrebna svakodnevna nega i pomoć, naročito u poslednjih 6 meseci života, nakon smrti vanbračnog supruga. Ovakav zaključak proizilazi i iz činjenice da su davaocu izdržavanja u tom periodu komšije nabavljale namirnice i angažovale medicinsku sestru za davanje insulina. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se povremeno ispunjavanje obaveze od strane tužene ne može smatrati izvršavanjem ugovorenih obaveza preuzetih ugovorom o doživotnom izdržavanju, pa je stoga ovaj ugovor pravilno raskinut. (Vrhovni sud Srbije Rev. br. 3052/04 od 22.12.2005. god.)

258. Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između primaoca izdržavanja (oba bračna druga) i davaoca izdržavanja se osnovano može raskinuti ako davalac izdržavanja posle smrti jednog primaoca izdržavanja ne ispunjava svoje obaveze prema drugom primaocu izdržavanja. Iz obrazloženja: Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kod prvostepenog suda je 8.07.1993. godine overen ugovor o doživotnom izdržavanju R. br.____/93, zaključen između tužilje i sada pokojnog D.M. kao primalaca izdržavanja s jedne strane i tuženog kao davaoca izdržavanja s druge strane. Tužilja je maćeha tuženog i između njih je postojao blizak odnos, prisniji od odnosa koji je tuženi imao sa sada pokojnim D., svojim ocem, a suprugom tužilje. Davalac izdržavanja se obavezao da do kraja života u svemu izdržava primaoce izdržavanja, bilo lično bilo preko drugih lica, a za uzvrat primaoci izdržavanja ostavljaju mu posle svoje smrti dvosoban stan u Z… Pre zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, po dogovoru sa primaocima izdržavanja, tuženi se sa svojom porodicom uselio u stan koji je predmet ugovora, a primaoci izdržavanja su se preselili u garsonjeru na kojoj je tuženi vlasnik. Posle smrti primaoca D., umrlog 11.07.1997. godine, tuženi ničim nije doprinosio izdržavanju tužilje, a takvo svoje ponašanje opravdava nedostatkom materijalnih sredstava. Između stranaka su od 1998. godine, odmah posle smrti supruga tužilje a oca tuženog, poremećeni odnosi, jer je tuženi tražio od tužilje ostatak ušteđevine svog oca i zahtevao da tužilja na stanu koji je predmet ugovora, prenese pravo svojine na tuženog. Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo na kome je zasnovana odluka o usvajanju tužbenog zahteva za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i odbijanju protivtužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine tuženog na 1/2 dela stana, a po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju. - 115 -

NASLEDNO PRAVO

Obaveza tuženog iz zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju predstavlja nedeljivu ugovornu obavezu koja se, shodno članu 412. Zakona o obligacionim odnosima, ne može podeliti i ispuniti u delovima. Tužilja i njen sada pokojni suprug zaključili su ugovor o doživotnom izdržavanju kojim su na jedinstven način raspolagali zajedničkom bračnom tekovinom za slučaj smrti. Ugovor je zaključen da bi bio ispunjen u celosti, prema oba primaoca izdržavanja, jer bi u suprotnom svaki od primalaca izdržavanja zaključio sa davaocem izdržavanja poseban ugovor o doživotnom izdržavanju kojim bi raspolagao svojim udelom u bračnoj tekovini. Nedeljivost obaveze proizilazi i iz odredbe člana 3. Ugovora, kojom je predviđeno da će davalac izdržavanja nepokretnu imovinu preneti na svoje ime kao vlasnik nakon smrti primalaca izdržavanja, što znači tek posle smrti oba primaoca izdržavanja. Iz okolnosti da tuženi od 1997. godine, nakon smrti svoga oca, ne ispunjava obaveze preuzete ugovorom u odnosu na tužilju, drugog primaoca izdržavanja, proizilazi osnovanost zahteva za raskid ugovora jer su za to ispunjeni uslovi iz odredbe člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju važećeg u vreme zaključenja ugovora. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da iz okolnosti što je tuženi ispunjavao obaveze iz zaključenog ugovora u odnosu na primaoca izdržavanja D., tuženi nije stekao pravo svojine sa udelom od 1/2 dela na stanu koji je predmet ugovora. Da bi tuženi stekao ovo pravo, obaveza iz ugovora je morala biti ispunjena u celosti i prema tužilji kao primaocu izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije Rev. br. 1202/05 od 18.05.2005. god.)

259. Nužni naslednici nemaju pravo na zahtev zbog povrede nužnog dela, kada je ostavilac nekretninu otuđio na osnovu teretnog pravnog posla. Iz obrazloženja: Neosnovano se revizijom ukazuje da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju, jer je zaključen suprotno prinudnim propisima u cilju izigravanja tužilje kao nužnog naslednika. Ovo stoga, što je pravosnažnom presudom opštinskog suda odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi ništavost predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, s obzirom da je utvrđeno da je ugovor zaključen u skladu sa tada važećim propisima i da izražava volju ugovornih strana. Stoga na imovini koja je predmet raspolaganja ugovorom o doživotnom izdržavanju, tužilja ne može ostvariti nasledno pravni zahtev utvrđenjem prava svojine na 1/3 predmetnoj nepokretnosti, shodno čl. 117. st. 1. u vezi čl. 34. st. 2. tada važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82) u vezi čl. 237. Zakona o nasleđivanju RS ("Sl. glasnik RS", br. 46/95). Naime, nužni naslednici nemaju pravo na zahtev zbog povrede nužnog dela, kada je ostavilac nekretninu otuđio na osnovu teretnog ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1690/01 od 19.11.2003. god.)

260. Promenjene okolnosti kao osnov za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju u smislu člana 202. Zakona o nasleđivanju, jesu tako promenjene okolnosti (objektivne i subjektivne) koje znatno otežavaju ispunjenje obaveza. Ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko izmene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge ugovornice, njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Izmene treba da su takve da ispunjenje obaveze postane znatno otežano. - 116 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Iz sadržine ugovora o doživotnom izdržavanju proizilazi da su primalac izdržavanja i tužena kao davalac izdržavanja ugovorili da će tužena obaveze iz ugovora ispunjavati u svom domaćinstvu gde će inače i živeti primalac izdržavanja, ali se iz stanja u spisima vidi da je izvesno vreme pred smrt primaoca izdržavanja isti otišao od tužene koja mu je kćerka i vratio se svojoj kući kod sina. S druge strane, iz stanja u spisima proizlazi i to da su se poremetili odnosi između tužene i njenog brata nakon što se primalac izdržavanja vratio svojoj kući, usled čega tužena više nije imala pristupa očevoj kući, što bi u slučaju da je tačno, bilo od značaja za utvrđivanje da li je tužena u tom periodu objektivno i mogla da izvršava obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju a posebno ako se uzme u obzir i sadržina predloga podneta sudu od strane pok. S. radi raskida ugovora u kojem isti navodi da su se od zaključenja ugovora okolnosti toliko promenile da ispunjenje ugovora postaje znatno otežavajuće za obe ugovorne st rane. Ovo je posebno važno zbog toga što prema odredbi člana 202. ZON-a, ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko izmene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano sud može na zahtev jedne ili druge ugovornice njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Okolnosti koje su se promenile mogu biti subjektivne ili objektivne prirode ali izmene treba da su takve da ispunjenje obaveze postane znatno otežano. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 298/03 od 20.02.2003. god.)

261. Kada je poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju tražen kako zbog mana volje kod primaoca izdržavanja, tako i iz razloga nepostojanja odobrenja nadležnog organa za promet nepokretnosti koja je predmet ugovora, sud ima obavezu da ispita oba istaknuta razloga. Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su, odlučujući o tužbenom zahtevu za poništaj navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, ocenili samo uslove za njegovu punovažnost u pogledu forme u smislu Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti i članova 117. i 118. Zakona o nasleđivanju važećeg u vreme zaključenja ugovora, zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Revizijski sud je prihvatio pravno shvatanje nižestepenih sudova o uslovima za punovažnost spornog ugovora u pogledu forme, međutim kako je tužbeni zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju jedinstven u pogledu isticanja svih razloga ništavosti koje su tužioci istakli u tužbi, po stanovištu Vrhovnog suda ne može se odlučiti samo u pogledu jednog istaknutog razloga, tj. uslova za njegovu punovažnost u pogledu forme, pa su nižestepene odluke ukinute, budući da su nižestepeni sudovi propustili da ispitaju sve razloge ništavosti spornog ugovora koji su istaknuti u tužbi, tj. da li je primalac izdržavanja u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju bio sposoban za rasuđivanje i slobodno i ozbiljno izrazio svoju volju. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2792/01 od 30.05.2001. god.)

262. Sud može na zahtev jedne ugovorne strane raskinuti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako su se posle njegovog zaključenja prilike toliko promenile da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano. - 117 -

NASLEDNO PRAVO

Iz obrazloženja: Pravilno primenjena odredba člana 121. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine sa kasnijim izmenama i dopunama u vezi člana 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju iz 1995. godine, prema kojoj sud može na zahtev jedne ugovorne strane raskinuti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako su se posle njegovog zaključenja prilike toliko promenile da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano. Naime, zdravstveno stanje tužilje se posle zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju toliko pogoršalo, da je zahtevalo neprestano prisustvo trećeg lica, te određenu, kuvanu hranu. Tuženi nije udovoljio ovim zahtevima, kako u pogledu odgovarajuće vrste hrane, tako i u pogledu nege i brige oko tužilje, jer je dolazio povremeno, a sa tužiljom boravio veoma kratko, pri čemu je više pažnje poklanjao obradi imanja, nego tužilji lično. Ovakvo ponašanje tuženog dovelo je do nezadovoljstva tužilje izvršavanjem ugovornih obaveza tuženog, što je njihove međusobne odnose bitno poremetilo, u tolikoj meri da tužilja nije želela da se odnosi između ugovornih strana iznova urede. U takvoj situaciji, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su ugovor o doživotnom izdržavanju između parničnih stranaka raskinuli. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1166/99 od 23.06.1999. god.)

263. Naslednici primaoca izdržavanja imaju pravo da nakon smrti primaoca izdržavanja traže raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja ugovorne obaveze, kada je primalac izdržavanja još za života tražio raskid ugovora ili je imao pravo da traži raskid ugovora. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2171/98)

264. Pogrešno je isticanje da se, prema odredbi člana 131. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dala obaveze, jer se na ugovor o doživotnom izdržavanju primenjuju odredbe Zakona o nasleđivanju, a ne odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja: Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo, odnosno konkretno odredbu člana 120. stav 3. Zakona o nasleđivanju RS, kojim je određeno da svaka strana može tražiti raskid ugovora kad druga strana ne izvršava svoje obaveze. Kako je u prvostepenom postupku utvrđeno da tužena nije ispunjavala obaveze prema tužilji, da je njene obaveze preuzeo da ispunjava otac tužene, prema kome je tužena takođe imala obavezu da ga izdržava, te kod takvog činjeničnog stanja Vrhovni sud nalazi da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da ima mesta raskidu ugovora. Pogrešno tužena u reviziji ističe da prema odredbi člana 131. ZOO ugovor ne može raskinuti zbog neispunjavanja neznatnog dela obaveze. Ovo s razloga što se na ugovor o doživotnom izdržavanju primenjuju odredbe Zakona o nasleđivanju, a ne odredbe Zakona o obligacionim odnosima, te su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su primenili odredbu člana 120. Zakona o naseđivanju. (Vrhovni sud Srbije Rev. 5590/97, od 19.11. 1997. god.) - 118 -

NASLEDNO PRAVO

265. U slučaju smrti primaoca izdržavanja, kao jednog od sanaslednika, davalac izdržavanja iz ugovora o doživotnom izdržavanju nema pravo da bez pristanka tuženog drugog sanaslednika nastavi započetu parnicu radi utvrđenja osnovanosti isključenja tuženog sanaslednika iz nužnog naslednog dela, jer nije univerzalni sukcesor primaoca izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3799/97)

266. Spor o ugovoru o doživotnom izdržavanju koji se vodi između pravnih sledbenika primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja je imovinsko-pravni spor u kome je revizija dozvoljena pod uslovima da vrednost predmeta spora prelazi granični iznos propisan odredbom člana 382. ZPP. (Pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije od 19.02.1996.god.)

267. Pravo na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije lično, već imovinsko pravo. To znači, da u slučaju kada primalac izdržavanja za života ima pravo da traži raskid ugovora zbog toga što druga strana ne izvršava svoje obaveze iz tog ugovora, tada i njegovi naslednici mogu po istom osnovu da traže raskid ugovora. To pravo na traženje raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina od smrti primaoca izdržavanja. (Iz presude Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 272/95)

PRAVO ZAKONSKIH NASLEDNIKA PRIMAOCA IZDRŽAVANJA (Član 203. Zakona o nasleđivanju)

268. Za procenu aleatornosti ugovora o doživotnom izdržavanju bitne su sve okolnosti konkretnog slučaja, a ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, ocenom izvedenih dokaza, utvrdio da je naznačeni ugovor o doživotnom izdržavanju od 19.10.2003. godine zaključen između sada pokojnog pravnog prethodnika tužioca - kao primaoca izdržavanja i imenovanog tuženog - kao davaoca izdržavanja. Ovaj tuženi je rođak primaoca izdržavanja i živeo je u njegovom susedstvu a i pre zaključenja ovog ugovora mu je dosta pomagao i brinuo o njemu. Sve tri imenovane tužilje su rođene sestre sada pok. Primaoca, a četvrta je snaja po pok. Bratu, sa kojima primalac izdržavanja za života nije bio u dobrim odnosima, osim sa jednom sestrom (kod koje je i otišao nakon izlaska iz bolnice). - 119 -

NASLEDNO PRAVO

Iz medicinske dokumentacije - nalaza i mišljenja Zavoda za sudsku medicinu od 23.02.2009. godine utvrđeno je da je kod pok. primaoca 05.08.2003. godine ustanovljena bolest - rak levog plućnog krila. Utvrđeno je takođe da je on samoincijativno zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim a što je potvrdio i imenovani advokat, dugogodišnji prijatelj primaoca izdržavanja, koji je u toku postupka saslušavan u svojstvu svedoka. Svi saslušani svedoci potvrdili su u toku postupku da je tuženi kao davalac izdržavanja sa svojom suprugom u potpunosti ispunjavao obaveze iz ugovora, a nakon smrti sahranio i dao sva podušja po mesnim običajima. Iz stanja u spisima predmeta proizilazi da pomenuti ugovor nije zaključen da bi se izigrala prava naslednika, već da je u pitanju ugovorno obezbeđenje potrebnog izdržavanja i nege i pomoći, koje jer davalac izdržavanja već pružao primaocu izdržavanja i pre zaključenja ugovora. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno zaključuje da u konkretnom slučaju ne postoje zakonski razlozi kako za poništaj, tako ni za raskid predmetnog ugovora, imajući u vidu da se aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju ne procenjuje samo prema vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima konkretnog slučaja. Iz samog ugovora se zaključuje da je sada pok. primalac izdržavanja pred advokatom - svojim dugogodišnjim prijateljem naveo da ga je davalac izdržavanja, ovde tuženi, i do zaključenja ugovora dosta pomagao, te da želi sa njim da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, a kako bi to tuženi nastavio i dalje da čini. Ovakvo faktičko izdržavanje pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju ne utiče na njegov nastanak, ali je od značaja za procenu ništavosti ugovora zbog povrede dobrih običaja. Naime, u konkretnom slučaju ne postoji nijedan zakonski razlog za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. Relevantne odredbe: Ugovor o dođivotnom izdržavanju se poništava ukoliko nije zaključen u propisanoj formi, ako prethodno nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva a davalac izdržavanja je fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja odn. delatnosti stara o primaocu izdržavanja ili - na predlog zakonskih naslednika primaoca izdržavanja - ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja, ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja - član 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Kako pok. primalac izdržavanja nije za života podneo zahtev za poništaj ni raskid ovog ugovora, a u sklopu svih ostalih dokaza, jasno proizilazi da je tuženi u svemu odgovorno i savesno ispunjavao svoje ugovorne obaveze, da njegov motiv za zaključenje ovog ugovora nije bila bolest primaoca izdržavanja, suprotno navodima iz žalbe, te da na ovaj način nisu izigrana prava naslednika. Dakle, zaključak prvostepenog suda je pravilan kada je odbio tužbeni zahtev tužioca. Zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju nije izgubio obeležje aleatornosti samom činjenicom da je primalac izdržavanja umro nakon četiri. meseca od zaključenja ugovora, s obzirom da činjenica smrti primaoca izdržavanja u relativno kratkom vremenskom periodu nakon zaključenja ugovora nije bila izvesna, niti je bila motiv. Apelacioni sud nalazi da ovako sačinjen ugovor nije protivan moralu i ni u najmanjoj meri nije zloupotrebljena njegova svrha u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Kako u momentu zaključenja predmetnog ugovora tuženi nije imao svest i znanje o bliskoj smrti primaoca izdržavanja, niti je pak imao saznanje o kakvoj bolesti se radi, to se u konkretnom radilo o neizvesnoj smrti, koja je kao takva u subjektivnom smislu bila neizvesnost za obe strane. U provedenom postupku je utvrđeno da ne postoje zakonski razlozi ni za raskid ugovora, s obzirom da odnosi između ugovarača nisu bili poremećeni, niti su postojale promenjene okolnosti u smi- 120 -

NASLEDNO PRAVO

slu člana 202. Zakona. Kod ovakvog stanja stvari, a po oceni Apelacionog suda, ni starosno doba primaoca izdržavanja, ni moment njegove smrti, nisu isključivale aleatornost spornog ugovora. Apelacioni sud nalazi da tuženi svojim postupcima,ni na jedan način nije doveo u sumnju pitanje motiva za zaključenje predmetnog ugovora, niti su tužioci na bilo koji način dokazali da je tuženi iskorišćavao nemoć, starost i bolest primaoca izdržavanja, da bi stekao nesrazmernu imovinsku korist i izigrao prava naslednika. (Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž. 3541/10 od 13.01.2011. godine)

269. Na primenu odredbe člana 203. Zakona o nasleđivanju ne utiče faktičko pružanje izdržavanja pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, ako je postojala zakonska obaveza izdržavanja. Iz obrazloženja: Ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja, sud može, na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju - član 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje (pre svega - starost i bolest pokojne), Okružni sud, kao i prvostepeni, upravo nalazi da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za tuženika kao davaoca izdržavanja. Na ovo, u krajnjoj liniji, ukazuje i neuobičajeno kratko vreme od zaključenja ugovora do smrti primaoca izdržavanja (nešto više od dva sata). Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, faktičko pružanje izdržavanja pokojnoj od strane tuženika pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju ne utiče na primenu navedene zakonske odredbe, jer je tuženik pokojnoj pružao izdržavanje, pre svega, imajući zakonsku obavezu da to čini kao njen sin, ali i zbog toga što se tako dogovorio sa tužiocem, kao svojim bratom. Zbog toga su neosnovani navodi žalbe da je od značaja bilo faktičko pružanje izdržavanja primaocu pre zaključenja ugovora. (Iz Presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1006/07(2) od 06.07.2007. godine)

270. Ako je dokazima utvrđeno da je za davaoca izdržavanja zaključeni ugovor predstavljao neizvesnost, tada nema mesta poništaju zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju iako je primalac izdržavanja umrla osam dana nakon zaključenja ugovora

Iz obrazloženja: Uvidom u spise i na osnovu izvedenih dokaza, utvrđeno je da su tuženi i imenovana pokojna zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju. Pravnu valjanost tog ugovora osporili su tužioci u ostavinskom postupku i podnošenjem ove tužbe, a sporno je da li su ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju za poništaj predmetnog ugovora odn. da li je ugovor predstavljao neizvesnost za tuženog u momentu zaključenja ugovora. - 121 -

NASLEDNO PRAVO

Prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza utvrdio da je imenovana pokojna za života bila radna i sposobna žena, koja se sama o sebi starala i izdržavala od sopstvene penzije i da je - po prihvaćenom iskazu tuženog i svih svedoka - prvi put potrebu za tuđom negom i pomoći imala nakon pretrpljenog šloga zbog koga je hospitalizovana. Tada je realizovana njena ideja da predmetni stan ostavi tuženom kroz zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. Iz člana 2. ovog ugovora proizilazi da je obaveza tuženog i imenovane svedokinje - njegove supruge bila nega u bolesti, obezbeđivanje potrebne lekarske pomoći i lekova, briga o pokojnoj kroz stalan boravak u njenom stanu u vreme bolesti, a potom sahrana i izdavanje svih podušja. Ceneći iskaze svih saslušanih lica na okolnost da li je tuženi ispunio ugovorne obaveze, prvostepeni sud je ovo pozitivno utvrdio. Tuženi je pokojnu smestio u bolnicu i tako joj obezbedio potrebnu lekarsku pomoć, gde ju je svedokinja – njegova supruga svakodnevno obilazila, nosila tri obroka dnevno i potrebne lekove i da je to činila na brižan način što se utvrđuje iz izjava drugih saslušanih svedoka. Svedoci takođe potvrđuju da su tuženi i njegova supruga sahranili pokojnu i izdali joj sva podušja čime su ispunili i ovu ugovornu obavezu. Pravilno prvostepeni sud zaključuje da se samo na osnovu činjenice da je primalac izdržavanja umro osam dana nakon zaključenja ugovora ne može zaključiti da je ugovor ništav i da samo u situaciji da okolnosti postojeće u momentu zaključenja ugovora dovode do pouzdanog zaključka da je skora primaočeva smrt izvesna - ima mesta proglašenju ugovora ništavim. (Iz Presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 632/08 od 07.05.2008. godine)

271. Tužena je kao primalac izdržavanja zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa davaocem izdržavanja – pravnim prethodnikom tužilca, 16. jula 2001. godine. Kod davaoca je još 23. aprila 2001. godine medicinski utvrđeno maligno oboljenje na pankreasu. Nakon sedam meseci od zaključenja ugovora primalac izdržavanja je umro. Pravilno je pravno shvatanje prvostepenog suda da je postojanje neizlečive bolesti bilo poznato davaocu izdržavanja i da činjenica smrti nije predstavila za njega neizvesnost, pa je imalo mesta poništaju navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju. Iz obrazloženja: Presudom Opštinskog suda u G...M..., P. br. ____/05 od 22. maja 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je poništen ugovor o doživotnom izdržavanju. Presudom Okružnog suda u Č…, Gž. br. ____/06 od 1. novembra 2006. godine odbija se, kao neosnovana, žalba tužene a presuda prvostepenog suda se potvrđuje. Na osnovu izvedenih dokaza se utvrđuje da je tužena zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju 16. jula 2001. godine, a da je prva intervencija u bolnici izvršena 23. aprila 2001. godine zbog malignog oboljenja na pankreasu. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je u trenutku zaključenja ugovora primalac izdržavanja, sada pokojni, bio bolestan od raka pankreasa, pa ta činjenica nije predstavljala neizvesnost za tuženu koja je sa njim zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju. Činjenica smrti objektivno se očekivala, s obzirom na prirodu i stanje bolesti primaoca izdržavanja. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor sa naknadom – ugovor kojim se jedan ugovornik oba- 122 -

NASLEDNO PRAVO

vezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a da ugovornik izjavljuje da mu imovinu ustupa u svojinu čija je predaja odložena do smrti tog vlasnika – primaoca izdržavanja. Stoga pravilno prvostepeni sud zkaljučuje da su ispunjeni uslovi člana 203. Zakona o nasleđivanju za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 1359/06 od 01.11.2006. god.)

272. Sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Iz obrazloženja: Na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja - prema odredbi člana 203. Zakona o nasleđivanju - sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju, ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. U konkretnom slučaju, jasno proizilazi da je primalac izdržavanja oboleo od neizlečive bolesti sa nesumnjivo letalnom prognozom, a da je ta činjenica bila poznata davaocu izdržavanja, ovde tuženoj. Ta činjenica nije predstavljala nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Zbog toga je pravilno prvostepeni sud zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 1359/2006 od 01.11.2006. godine )

273. Ne može se poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ukoliko je primalac izdržavanja, u trenutku zaključenja ugovora, bio potpuno svestan i uračunljiv. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa se poništava ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između ... a overen pred sudom. Povodom žalbe tuženika drugostepeni sud je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Iz spisa proizilazi da je primalac izdržavanja zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju i overio ga u sudu sa svojom suprugom kao davaocem izdržavanja, a umro je sedam meseci posle zaključenog ugovora. Veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra je utvrđeno, da je primalac izdržavanja u trenutku zaključenja ugovora bio svestan i uračunljiv, iako je bio operisan i znao je da boluje od teške bolesti. Pri takvom stanju stvari ne može se prihvatiti stav suda da ima mesta poništaju ugovora, jer je primalac znao da ne može živeti duže od jedne godine nakon izvršene prve operacije. Zbog toga u ponovnom postupku treba utvrditi da li postoje razlozi za poništaj pravnog posla, pa i predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 206/05 od 17.02.2005. god.) - 123 -

NASLEDNO PRAVO

274. Poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zakonski naslednici primaoca izdržavanja mogu zahtevati od suda ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja, i to u roku od 1 godine od dana saznanja za ugovor, odnosno najkasnije u roku od 3 godine od ostaviočeve smrti. Iz obrazloženja: Ugovor o doživotnom izdržavanju je - prema utvrđenom činjeničnom stanju - zaključen između tuženih kao davaoca izdržavanja i sada pokojne kao primaoca izdržavanja, nakon čije smrti je obustavljen ostavinski postupak jer nije imala imovinu, koju je prenela ugovorom o doživotnom izdržavanju na tužene. Tužilac T. S, otac drugotužilje i deda trećetužilje, je sestrić pokojne - primaoca izdržavanja, koja je tužiocu bila rođena tetka.Ona je umrla aprila meseca 1998. godine, a ovaj tužilac je podneo tužbu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju 23.04.2001. godine Nižestepeni sudovi su - kod tako utvrđenog činjeničnog stanja - odbili tužbeni zahtev drugo i trećetužilje za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, jer za to nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju - a s obzirom da drugo i trećetužilja nisu zakonski naslednici primaoca izdržavanja. Tužbu tužioca T. S. za poništaj navedenog ugovora su odbacili jer je podneta nakon proteka roka predviđenog članom 203. stav 2. Zakona o nasleđivanju. I revizijski sud je reviziju tužilaca odbio kao neosnovanu, prihvativši ovakvo stanovište nižestepenih sudova. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 2097/2003 od 25.06.2003. god.)

275. Za ocenu savesnosti tuženih i poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju važno je utvrditi da li se davalac izdržavanja pre zaključenja ovog ugovora starao o zadovoljenju osnovnih životnih potreba primaoca, pa je izvesna smrt primaoca izdržavanja u re-lativno kratkom roku od zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, bila motiv kod davaoca izdržavanja za zaključenje ovog ugovora. Iz obrazloženja: Odredba čl. 203. st. 1. ZON-a, sankcioniše nesavesnost davaoca izdržavanja prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju utoliko što ovlašćuje sud da može poništiti ugovor ako je činjenica izvesne smrti primaoca izdržavanja u kratkom roku bila motiv i osnov za zaključenje ugovora na strani davaoca izdržavanja, pa je za primenu navedene zakonske odredbe, u konkretnom slučaju, bilo neophodno utvrditi niz važnih či-njenica i okolnosti od kojih zavisi ocena o savesnosti tuženih prilikom zaključenja ugovora i to: Da li je pokojni primalac izdržavanja imao potrebu da u zadovoljavanju svakodnevnih potreba za pomoći od drugog, posebno ženskog lica (spremanje hrane, pranje...) i da li su mu u tom smislu tužene pomagale i pre zaključenja ugovora, a posebno od kada se razboleo u februaru 2000. godine, u kojoj je meri bila izvesna smrt primaoca izdržavanja s obzirom - 124 -

NASLEDNO PRAVO

na stanje njegove bolesti i pri okolnosti koju su isticale tužene da pok. D. u danima pred smrt nije bio u bolesničkoj postelji već je bio u mogućnosti da se kreće, a posebno da li su tužene prihvatile zaključenje ugovora upravo na insistiranje D., pri čemu je trebalo imati u vidu da je u ugovoru navedeno da ugovorači konstatuju da je pok. D. teško bolestan i da mu je potrebno izdržavanje i pomoć od drugih lica. Sama činjenica saznanja tuženih da primalac izdržavanja boluje od teške i neizlečive bolesti ne čini ugovor ništavim samo zbog toga što je kratko vreme posle zaključenja ugovora nastupila smrt primaoca izdržavanja, jer ako su tužene duže vreme pre zaključenja ugovora brinule o primaocu izdržavanja, i pomagale mu prilikom zadovoljena osnovnih životnih potreba, ne bi se moglo zaključiti da je izvesna smrt primaoca izdržavanja u kratkom roku, bila motiv i osnov za zaključenje ugovora na strani tuženih kao davalaca izdržavanja. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1718/03 od 05.12.2003. god.)

276. Univerzalni sukcesor se može pozivati na ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju tek nakon smrti ostavioca. Iz obrazloženja: Tužioci su sinovi tužene J. iz prvog braka, a tužena D. je njena ćerka iz drugog braka. Tužena J. kao nosilac stanarskog prava je otkupila sporni stan sredstvima tužene D. Dana 3. marta 1999. godine tužene su zaključile ugovor o poklonu, po kom ugovoru tužena J. poklonila je tuženoj D. predmetni stan i lokal površine 10 m2. Tužene su nakon toga 11. oktobra 1999. godine zaključile ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim ugovorom je tužena J. ostavila posle svoje smrti tuženoj D. svoju imovinu koja je obuhvaćena ranije zaključenim ugovorom o poklonu uz naknadu za doživotno izdržavanje i staranje. U članu 5. ugovora o doživotnom izdržavanju, tužene su navele da ranije zaključeni ugovor o poklonu prestaje da važi danom zaključenja ovog ugovora. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižesteeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilaca odbili. Tužioci tužbom traže da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tuženih, iz razloga što tužena J. prilikom zaključenja tog ugovora nije bila sposobna zbog godina života i umanjene sposobnosti za rasuđivanje da ga zaključi. Odredbom člana 56. stav 1. ZOO propisano je da je za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora, dok je članom 103. ZOO, propisano da je ugovor ništav ukoliko u momentu zaključenja ugovora ugovarač nije imao poslovnu sposobnost za zaključenje ugovora. Prema odredbi člana 109. ZOO, na ništavost ugovora se mogu pozivati sva zainteresovana lica, a to su pre svega same ugovorne strane kao i njihovi univerzalni sukcesori. S obzirom na to da univerzalni sukcesor (naslednik), ulazi u prava i obaveze ostavioca, proizlazi da se univerzalni sukcesor može pozivati na ništavost ugovora iz navedenog razloga tek smrću ostavioca a ne za njegova života. Iz navedenih razloga tužioci se ne mogu pozivati na ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju zbog poslovne nesposobnosti tužene J. kao primaoca izdržavanja, jer sve dok je primalac izdržavanja živ on je legitimisan kao i druga ugovorna strana da traži poništaj ugovora, a ne i tužioci kao zakonski naslednici tužene J. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1557/02 od 25.06.2002. god.) - 125 -

NASLEDNO PRAVO

277. Zakon o nasleđivanju ne poznaje odricanje od prava na vođenje postupka za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju u nečiju korist. Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, ugovor o doživotnom izdržavanju se može poništiti samo na zahtev zakonskog naslednika primaoca izdržavanja, i on se tog zahteva ne može odreći u nečiju korist. Sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju samo na zahtev zakonskog zastupnika primaoca izdržavanja, a to pravo ne pripada naslednicima na osnovu zaveštanja i u slučaju da pismeno na koje se tužioci pozivaju u žalbi, ispunjava sadržaj svojeručnog zaveštanja. (Iz presude ostavinskog suda br. 12900/02-P.br. 545/02)

278. Ništav je i nemoralan ugovor o doživotnom izdržavanju koji primalac izdržavanja zaključi sa svojom suprugom, a maćehom tužioca, kao davaocem izdržavanja, jer je ona znala ili je morala znati da je izvesna bliska smrt primaoca izdržavanja zbog teškog i medicinski nesumnjivo utvrđenog teškog oboljenja, pa takav ugovor ne predstavlja nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Iz obrazloženja: Tužilac je sin pokojnog primaoca izdržavanja, a tužena je maćeha tužiocu. Pokojni otac tužioca je kao primalac izdržavanja sa tuženom kao davaocem izdržavanja zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, pri čemu je u tom momentu tužena znala da pokojni primalac izdržavanja boluje od neizlečivog karcinoma, konzilijarno- medicinski dijagnostifikovanog i upisanog u njegov zdravstveni karton i mnogo pre zaključenja ovog ugovora. Iz iskaza tužene kao stranke proizilazi da je upravo ovaj ugovor o doživotnom izdržavanju i zaključen zbog toga što su ona i njen suprug čuli da je testament oboriv te da je želja pokojnog oca tužioca bila da nju obezbedi a ostale naslednike isključi iz nasledstva. Prema ovako utvrđenom činjeničnom stanju (koje se revizijom ne može pobijati), nižestepeni sudovi pravilno su primenili materijalno pravo, jer je u postupku jasno utvrđeno da je kod tužene kao davaoca izdržavanja bila sasvim prisutna izvesnost o vrsti i dužini bolesti pokojnog oca tužioca, kao i činjenica smrti u određenom periodu. Zbog toga, sudovi su pravilno utvrdili da su ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju, i poništili ugovor koji je zaključen između pokojnog oca tužioca kao primaoca izdržavanja i tužene. Dakle, ništav je ugovor o doživotnom izdržavanju ako je davalac izdržavanja znao da se zbog starosti i neizlečive bolesti očekuje skora smrt primaoca izdržavanja tako da do stvarnog izdržavanja nije došlo. Ništav je i kao nemoralan ugovor o doživotnom izdržavanju gde je davalac izdržavanja znao ili je morao znati da je izvesna bliska smrt primaoca izdržavanja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 333/2001 od 28.02.2001. god.) - 126 -

NASLEDNO PRAVO

279. Za procenu aleatornosti ugovora o doživotnom izdržavanju relevantan je ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već i sve druge okolnosti slučaja. Iz obrazloženja: Poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju - shodno članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju zakonski naslednik primaoca izdržavanja može tražiti ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Primalac izdržavanja je, u konkretnom slučaju, pre zaključenja ugovora imao 85 godina a medicinski je tretiran zbog povišenog krvnog pritiska, poremećaja srčanog rada, reumatskih bolova i bolova u zglobovima. Ni ovakvo starosno doba primaoca izdržavanja ni bilo koja od njegovih navedenih zdravstvenih tegoba nisu isključivali aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju, u smislu pomenutog propisa. Aleatornost tog ugovora ne procenjuje se samo po vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima slučaja. S obzirom na to, u reviziji se neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužilje da se zbog odsustva aleatornosti poništi ugovor o doživotnom izdržavanju. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4772/2001 od 08.11.2001. god.)

280. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju procena aleatornosti se vrši prema okolnostima slučaja. Iz obrazloženja: Prema članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, zakonski naslednik primaoca izdržavanja može tražiti poništavanje ugovora o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. U konkretnom slučaju, primalac izdržavanja je pre zaključenja ugovora imao 85 godina, a javljao se lekaru zbog povišenog krvnog pritiska, poremećaja srčanog rada i bronhitisa, reumatičnih bolova i bolova u zglobovima. Ni starosno doba primaoca izdržavanja niti bilo koja od njegovih zdravstvenih tegoba nisu isključivali aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju, u smislu pomenutog propisa. Aleatornost tog ugovora ne procenjuje se samo po vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima slučaja. S obzirom na to, u reviziji neosnovano navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužilje da se zbog odsustva aleatornosti poništi ugovor o doživotnom izdržavanju. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 4772/01 od 08.11.2001. god.)

- 127 -

NASLEDNO PRAVO

281. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav jer je protivan moralu u situaciji kada je smrt primaoca izdržavanja (zbog bolesti ili duboke starosti ) bila izvesna u relativno kratkom roku od zaključenja ugovora. Iz obrazloženja: Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku primalac izdržavanja. pokojni B. rođen 1914. godine, primljen je na Ortopedsko odeljenje bolnice u V... 10. 02. 2000. godine zbog preloma kuka. dok je Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 24. 02. 2000. godine u valjevskoj bolnici, gde je primalac izdržavanja i umro ne dolazeći kući 15. 03. 2000. godine. Kod ovakvog stanja stvari, radi pravilnog donošenja zaključka o tome da li je Ugovor o doživotnom izdržavanju ništav zbog nesposobnosti pok. B. za preduzimanje pravnih radnji, odnosno zbog povrede dobrih običaja bilo je neophodno utvrditi kakvo je bilo zdravstveno stanje pok. B. s obzirom na njegovu starost i okolnosti vezane za boravak u bolnici, u vremenu od prijema u bolnicu do vremena zaključenja ugovora, te da li je bila izvesna njegova skora smrt i da li je to tuženoj kao davaocu izdržavanja moglo biti poznato. Ugovor o doživotnom izdržavanju je po svojoj pravnoj prirodi teretan i aleatoran, pri čemu se aleatornost odnosi na budući neizvestan događaj dužinu života primaoca izdržavanja zbog kojeg se međusobni imovinski efekti (visina troškova i korist od predmeta ugovora koji primalac ostavlja) ne mogu unapred odrediti. Ako je smrt imaoca izdržavanja zbog bolesti, ili duboke starosti bila izvesna u relativno kratkom vremenu, što je uvek faktičko pitanje, aleatornosti nema i takav ugovor bi bio protivan moralu (dobrim običajima), jer se zloupotrebljava svrha ugovora i stiče nesrazmerna imovinska korist bez ekvivallencije koja je karakteristika teretnog ugovora. Dakle, svest i znanje o bliskoj smrti primaoca izdržavanja i nesrazmernoj imovinskoj koristi, kao i svest o izigravanju naslednih prava zakonskih naslednika predstavljaju objektivnosubjektivne činjenice zbog kojih bi takav ugovor bio ništav u smislu čl. 103. ZOO-a. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 577/01 od 06.06.2001. god.)

282. Zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zbog nedostatka elemenata aleatornosti zaključenog za vreme važenja ranijeg Zakona o nasleđivanju zasniva se na opštim pravilima o nevažnosti ugovora. Iz obrazloženja: Zahtev tužioca da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju koji su tužioci zaključili sa tuženima odbijen je presudom prvostepenog suda. Žalbu izjavljenu protiv ove presude drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu iz sledećih razloga: Zbog nesporne činjenice da je ugovor o doživotnom izdržavanju koji se pobija zaključen 24.08.1995. godine, na njega se ne primenjuje sada važeći Zakon o nasleđivanju ( koji je stupio na snagu 4.05.1996. godine ), već propisi koji su važili u vreme sačinjenja. - 128 -

NASLEDNO PRAVO

Tužioci su, međutim, i po ranijim propisima izgubili pravo da zahtevaju poništaj ugovora. Raniji Zakon o nasleđivanju koji se u konkretnom slučaju primenjuje, nije sadržavao odredbu o mogućnosti poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju zbog nedostataka elemenata aleatornosti, kako to predviđa odredba člana 203. sada važećeg Zakona o nasleđivanju, ali su tu mogućnost pružala opšta pravila o nevažnosti ugovora sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima. Ugovor o doživotnom izdržavanju kome nedostaje elemenat aleatornosti nije u svakom slučaju apsolutno ništav, nego rušljiv ugovor ( član 111. ZOO ), a pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja razloga rušljivosti, odnosno od tri godine od dana zaključenja ugovora. Pošto su tužioci zahtev za poništaj zbog nedostatka aleatornosti istakli nakon proteka ovih rokova, njihov zahtev se morao odbaciti kao neosnovan. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1899/99 od 28.04.2000. god. )

283. Pravo da zahteva raskid ugovora o doživotnom izdržavanju pripada primaocu izdržavanja, a pošto se radi o imovinskom pravu, to pravo pripada i njegovom zakonskom nasledniku. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 1279/99 od 10.02.2000. god.)

284. Kod ugovora o doživotnom izdržavanju aleatornost se manifestuje kroz neizvesnost o vremenu smrti primaoca izdržavanja, kao budućeg događaja. Osnovni uslov aleatornosti je da smrt primaoca izdržavanja bude neizvesna za ugovorne strane, dakle zahteva se neizvesnost u subjektivnom, a u objektivnom smislu. Iz obrazloženja: Kod ugovora o doživotnom izdržavanju aleatornost se odražava u neizvesnosti koliko dugo će trajati obaveza davaoca izdržavanja, odnosno koliko dugo će primalac izdržavanja primati ugovoreno izdržavanje. Dakle, aleatornost se manifestuje kroz neizvesnost o vremenu smrti primaoca izdržavanja, kao budućeg događaja. Pri tome, osnovni uslov za postojanje aleatornosti kod ove vrste ugovora jeste da budući događaj, smrt primaoca izdržavanja, bude za ugovorne strane neizvestan, dakle zahteva se neizvesnost u subjektivnom, a ne isključivo u objektivnom smislu. Kako je u konkretnom slučaju u sprovedenom postupku utvrđeno, da je pok. D. iz bolnice bila otpuštena kući sa saniranim zdravstvenim stanjem, kao i da je po izlasku iz bolnice nastavila da živi sa tuženom u istom domaćinstvu do svoje smrti, nije osnovan zaključak revizijskog suda da je kod zaključenog ugovora izostao element aleatornosti. U svojoj presudi revizijski sud navodi da na nedostatak aleatornosti ukazuje saznanje tužene o bliskoj smrti njene majke, ne navodeći činjenice iz kojih je tužena takvo saznanje mogla izvesno da ima. Ovde se upravo radi o neizvesnosti o smrti primaoca izdržavanja, koja je kao takva, u subjektivnom smislu, neizvestan događaj za obe ugovorne strane. U provedenom postupku takođe je utvrđeno, da nije bilo mana volje kod pok. D. u momentu zaključivanja predmetnog ugovora, jer je ona bila svesna svojih postupaka i posledica svojih postupaka, u kom smislu je tužbeni zahtev tužilaca i bio postavljen. (Iz presude Saveznog suda, Gzz. 19/99 od 24.06.1999. god.) - 129 -

NASLEDNO PRAVO

285. Nema aktivnu legitimaciju za vođenje spora radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanjulice koje nije ni zakonski ni testamentalni naslednik pok. Primaoca izdržavanja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6356/97 od 02.12.1997. god.)

SMRT DAVAOCA IZDRŽAVANJA (Član 204. Zakona o nasleđivanju)

286. Ugovor o doživotnom izdržavanju po samom zakonu prestaje smrću davaoca izdržavanja, ako on nema bračnog druga ni potomaka. Iz obrazloženja: Predlog za zaključenje poravnanja o poništaju ugovora o doživotnom izdržavanju. odbačen je pobijanim rešenjem, protiv koga je predlagač blagovremeno izjavio žalbu. Okružni sud je - postupivši prethodno u smislu člana 365. u vezi sa članom 381. Zakona o parničnom postupku i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku - našao da je žalba neosnovana, jer nema mesta zaključenju nikakvog poravnanja koje bi za posledicu imalo prestanak ugovora o doživotnom izdržavanju koji je predlagač, kao primalac izdržavanja zaključio sa sada pokojnim davaocem izdržavanja. U slučaju smrti davaoca izdržavaoca - prema odredbi člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju - njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako oni na to pristanu. U konkretnom slučaju, kako nije sporno da je pokojna - davalac izdržavanja. živela u vanbračnoj zajednici sa predlagačem i nije imala potomaka, ugovor o doživotnom izdržavanju prestao je njenom smrću davaoca po samom zakonu, a u smislu člana 204. Zakona o nasleđivanju. Nikakve pravne posledice ne bi proizvodili sudsko poravnanje ili odluka suda o tome. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 98/2005 od 14.01.2005. god.)

287. Ne odlučuje se u ostavinskom postupku o prelazu prava i obaveza davaoca izdržavanja na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, jer nije u pitanju nasledno pravna sukcesija. Iz obrazloženja: Zaostavština ostavioca raspravljena je pravnosnažnim rešenjem. Predlog za raspravljanje naknadno pronađene imovine - prava i obaveza ostavilje kao davaoca izdržavanja iz ugovora o doživotnom izdržavanju, podneo je oglašeni naslednik – suprug ostavilje. Odredbe člana 1. stav 2. i člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju, kao i odredbe čl. 128 -131. Zakona o vanparničnom postupku, kojima su regulisane vrste nasledno-pravnih zahteva posle prav- 130 -

NASLEDNO PRAVO

nosnažnosti rešenja o nasleđivanju ( s obzirom da ovde nisu ispunjeni zakonski uslovi za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju ) nižestepeni sudovi su, u konkretnom slučaju, pravilno primenili. Navodi revizije da prava davaoca izdržavanja mogu posle njegove smrti preći na naslednike, ako su naslednici davaočev bračni drug i potomci, su bez značaja. Ovo zbog toga što iz sadržine odredbe člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju proizilazi da prelazak obaveze doživotnog izdržavanja na bračnog druga i potomke davaoca izdržavanja koji su pozvani na nasleđe nije nasledno-pravna sukcesija, pa se o tome ne može odlučivati u ostavinskom postupku, te ni odredbama Zakona o vanparničnom postupku nije za takvu pravnu situaciju predviđena mogućnost donošenja dopunskog rešenja o nasleđivanju. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 4030/2002 od 13.2.2003. god.)

288. Prelazak obaveze doživotnog izdržavanja na bračnog druga i potomke davaoca izdržavanja koji su pozvani na nasleđe, nije nasledno-pravna sukcesija i zato se o tome ne odlučuje u ostavinskom postupku. Posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i druge potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu. Ukoliko potomci ne pristanu na produženje ugovora o doživotnom izdržavanju, ugovor se raskida, a oni ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje. Ova odredba nema nasledno-pravno dejstvo, kao što nema ni ugovor o doživotnom izdržavanju. Ugovor o doživotnom izdržavanju ima obligaciono-pravni karakter. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3897/97 od 27.09.1997. god.)

SMRT I PROGLAŠENJE LICA ZA UMRLO (Član 206. Zakona o nasleđivanju)

289. Za raspravljanje zaostavštine mesno je nadležan sud na čijem je području ostavilac u vreme smrti imao prebivalište odn. boravište. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10289/96 od 30.01.1997. god.)

290. Okružni sud je ustanovio da presuda tužiocu nije dostavljena, jer iz povratnice u spisima predmeta se utvrđuje da je isti umro. S toga se vraćaju spisi prvostepenom sudu da presudu dostavi zakonskim naslednicima pokojnog, kao i da žalbu tužioca dostavi na odgovor punomoćniku tužene. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3113/95 od 31.03. 1995. god.) KADA SE OTVARA NASLEĐE LICA PROGLAŠENOG ZA UMRLO I POČETAK TOKA ROKOVA (Član 207. Zakona o nasleđivanju) - 131 -

NASLEDNO PRAVO

291.

Nasleđe se otvara smrću ostavioca tako da naslednik stiče pravo od tog momenta, a neo d momenta donošenja ostavinskog rešenja. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2365/95)

PRELAZAK ZAOSTAVŠTINE NA NASLEDNIKE (Član 212. Zakona o nasleđivanju)

292. Supruga posle smrti svog bračnog druga sa kojim nije imala dece u drugom naslednom redu nasleđivanja ima paravo na polovinu udela koji bi njen pokojni suprug nasledio. Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je ona vlasnik po osnovu nasleđa na jednoj idealnoj šestini nepokretnosti, označenih rešenjem O. br. _____/98, Opštinskog suda u N…, koje su taksativno pobrojane u izreci presude, a što je tužena dužna da joj prizna. Član 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju reguliše da zaostavština po sili zakona u trenutku smrti ostavioca prelazi na njegove naslednike. Pokojni svekar tužilje umro je oktobra 1998. godine, kada su njegovi zakonski naslednici bili supruga, sin i ćerka, i oni su to na po jednoj idealnoj trećini njegove zaostavštine, koja nije raspravljana ni u momentu smrti sina ostavioca, supruga tužilje. Bez znanja tužilje, supruga i ćerka – majka i sestra pokojnih, pokreću ostavinski postupak na zaostavštini svekra tužilje, gde je po odricanju majke ćerka oglašena naslednikom na celokupnoj imovini. Član 11. Zakona o nasleđivanju propisuje da, kad ostavilac nema potomstva spuružnik ne nasleđuje u prvom naslednom redu, već u skladu sa članom 12. navedenog zakona, sa roditeljima ostavioca i njihovim potomstvom i to jednu polovinu ove zaostavštine. Suprug tužilje je naslednik svog pokojnog oca sa jednom trećinom udela, pa je u momentu njegove smrti tužilja kao njegova supruga – naslednik jedne šestine svih nepokretnosti iz ostavinskog rešenja. Po žalbi tužene, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu odluku koja je i doneta na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i utvrđenog obima zaostavštine pokojnog svekra tužilje. (Iz presude Okružnog suda u Nišu, Gž. br. 723/06 od 09.05.2006. god.)

293. Lice koje nije učesnik u ostavinskom postupku nema pravni interes da pobija rešenje o nasleđivanju. Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno da je ostavilac pok. Ž.P. umro 10.09.1990 godine, da su njegovi zakonski naslednici učesnice R.R. i J.Ž. i supruga sada pok. Z. Ž. Ostavilac P. je testamentom izvršio raspodelu svoje imovine za života. Njegovi zakonski naslednici su sporazumom, poravnanjem zaključenim 27.11.1992. godine, u predmetu istog suda P. br. ___/92, raspravili zaostavštinu - 132 -

NASLEDNO PRAVO

u potpunosti, a kako ostavilac druge imovine nije imao, osim one navedene u poravnanju, to je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je dalji postupak rasprave zaostavštine iza pok. P. obustavio, pa je stoga Okružni sud odbio kao neosnovanu žalbu učesnice R. u tom delu, na osnovu čl. 380. tač. 2. ZPP. Pobijano rešenje nema to pravno dejstvo da sprečava učesnicu R. da poravnanje pobija u parničnom postupku, koji se već vodi, i da, zavisno od odluke u parnici, ishoduje i drugačiji raspored zaostavštine pok. P. U prvostepenom postupku je utvrđeno da pok. Z. nije imala bliskih srodnika kao zakonskih naslednika a,nesporno je, to nisu ni učesnice R.R. i J.Ž., niti one ističu bilo kakav zahtev iz onoga što predstavlja njenu zaostavštinu. Budući da R. u stvari i nije učesnik u nasleđu iza pok. Z., u smislu čl. 123. ZON-a, te da ona i nema pravnog interesa da pobija rešenje o nasleđivanju iza pok. Z., sve i da Z. zaostavština nije pravilno označena, Okružni sud je odbacio kao nedozvoljenu njenu žalbu kojom se prvostepeno rešenje pobija u navedenom delu. Kako se ostavinski pokreće i vodi po službenoj dužnosti, prvostepeni sud je bio ovlašćen da prekinuti postupak nastavi donošenjem pobijanog rešenja, koje takođe nije smetnja da se nastavi parnica za poništaj poravnanja kojim je rešeno pitanje nasleđivanja iza pok. P. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 658/04 od 19.04.2004. god.)

294.

Kada pre okončanja ostavinskog postupka postane sporran obim zaostavštine, kao i pravo na zakonsko nasleđivanje, zbog postojanja usmenog testamenta ostavioca, bez uticaja su izjave o nasleđivanju koje su bile date u ostavinskom postupku pre isticanja spornih činjenica, od kojih zavisi pravo na nasleđe. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 5483/98 od 20.10.1999. god.)

295.

Pre nego što sud odluči o obustavi postupka, u slučaju kada je umrli ostavio imovinu, potrebno je da se ostavi mogućnost naslednicima da se o tome izjasne. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10201/96 od 25.10.1996. god.)

296.

Ukoliko bi se na mestu umrlog tužioca pojavili njegovi naslednici odnosno stupili u parnicu na mestu umrlog tužioca, onda to mogu učiniti samo svi naslednici koji kao sanaslednici imaju status jedinstvenih suparničara. Budući da se umešao u parnicu samo bračni drug tužioca, sud je bio dužan da utvrdi koji su zakonski naslednici umrlog tužioca i da li oni žele da stupe u parnicu na mesto umrlog tužioca, jer ne može samo jedan od više naslednika da preuzme parnicu, već svi naslednici. (Iz rešenja Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 677/95 od 30.10. 1995.god.)

297. Okolnost da se između trećih lica i sada pokojne vodi postupak o poništenju ugovora na osnovu koga je pokojna stekla pravo svojine na predmetnom stanu, ne predstavlja prethodno pitanje u ostavinskom postupku. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10649/95) - 133 -

NASLEDNO PRAVO

ODRICANJE OD NASLEĐA (Član 213. Zakona o nasleđivanju)

298. Sve do završetka - okončanja ostavinske rasprave može se tražiti poništaj nasledničke izjave, jer se do tog momenta može dati i nova naslednička izjava ukoliko se poništi prethodna. Iz obrazloženja: Jednom data naslednička izjava (negativna ili pozitivna) smatra se konačnom i važi kako u odnosu na zaostavštinu koja je predmet ostavinskog postupka tako i na docnije pronađenu imovinu. Poništaj nasledničke izjave – shodno čl. 213. st. 1. Zaskona o nasleđivanju - može se tražiti do završetka - okončanja ostavinske rasprave, jer se do tog momenta može dati nova naslednička izjava, ukoliko se poništi prethodna. Zbog toga će prvostepeni sud u ponovnom postupku pozvati imenovanog naslednog učesnika da se izjasni, da li ona zapravo traži poništaj nasledničke izjave iz navedenih razloga u smislu odredbe čl. 220. st. 4. Zakona o nasleđivanju. Od toga će zavisiti dalji tok postupka i odluka suda. (Rešenje Opštinskog suda u Nišu, O. 2084/07 od 04.10.2007. godine i Rešenje Okružnog suda u Nišu, Gž. 4668/07 od 17.12.2008. godine)

299. Ostavinski sud je u obavezi, tokom postupka raspravljanja zaostavštine, da testamentalnim naslednicima dostavi pismeni dopis kojim traži da se izjasne u roku od 15 dana o postavljenom zahtevu zakonskih naslednika na nužni deo. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu – mart 2002. god.)

300. Lice koje se odreklo nasleđa nije naslednik, pa sud nije dužan da mu uruči rešenje o nasleđivanju. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 2552/97)

301. Zahtev za poništaj nasledničke izjave o odricanju od nasleđa zbog zablude može se ostvariti do svršetka ostavinske rasprave pred prvostepenim sudom a nakon toga taj zahtev se može ostvariti samo u parnici pod uslovima propisanim odredbama čl. 65. i 117. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 35/96 od 20.03.1996.god.)

- 134 -

NASLEDNO PRAVO

PRIRODA IZJAVE O ODRICANJU I NJEN PONIŠTAJ (Član 214. Zakona o nasleđivanju)

302. Izjava kojom se ne osporava punovažnost testamenta o formi i sadržini ne predstavlja nasledničku izjavu. Neopoziva je izjava o odricanju od nasleđa, kao i izjava o prijemu nasleđa. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu – maj 2004. god.)

303. Data naslednička izjava i rešenje o nasleđivanju vezuju stranke koje su učestvovale samo ukoliko se odnose na pravo nasleđa dok svakom od učesnika u ostavinskom postupku ostaje i dalje pravo da u parnici opstvaruje zahtev koji se zasniva na njegovom pravu svojine nezavisno od prava nasleđa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2565/99 od 26.01.2000. god.)

304. Naslednička izjava data protivno odredbama Zakona o nasleđivanju čini ostavinsko rešenje nezakonitim, ali se po - njegovoj pravnosnažnosti – ono ne može staviti van snage presudom parničnog suda. (Vrhovni sud Srbije, Rev 4229/98 od 09.09.1999. god.)

305. Pravo na poništaj nasledničke izjave pripada samo licu koje jet u izjavu dalo a ne drugim licima, pa ni sanaslednicima. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3100/98 od 13.01.1999. god.)

306. Naslednik, koji je dao izjavu, može tražiti poništenje izjave ako je ona izazvana prinudom ili pretnjom, ili je data usled prevare ili u zabludi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6396/97 24.03.1198. god.)

307. Ako se koji od naslednika ranije odrekao nasleđa, pa se pronađe nova imovina, sud ga mora pozvati radi davanja nasledničke izjave koja se odnosi na novu imovinu. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 194/95)

- 135 -

NASLEDNO PRAVO

ODRICANJE U KORIST ODREĐENOG NASLEDNIKA (Član 216. Zakona o nasleđivanju)

308. Nakon nasledničke izjave, date o ustupanju naslednog dela od strane jednog od naslednika, ustupilac je legitimisan da traži njeno poništenje, ako je tom prilikom bilo mana u pogledu volje strana. Ovo zbog toga što takva izjava predstavlja i ugovor o poklonu učinjen u korist drugog naslednika. Iz obrazloženja: Relevantne odredbe: Ugovor je rušljiv kada ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to tim Zakonom ili posebnim propisom određeno - član 111. Zakona o obligacionim odnosima. Tužba za poništenje rušljivog ugovora može se podići samo u zakonom predviđenom roku čija dužina zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti - član 117. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, rušljivi ugovori su oni koji proizvode pravna dejstva ali koji mogu biti poništeni u predviđenom roku na zahtev zakonom određenih lica i to zbog nedostataka kojima se u prvom redu vređaju pojedinačni interesi (te se na rušljivost mogu pozivati samo pravno zainteresovana lica, a ne i sudovi po službenoj dužnosti). Sudskom presudom se ne ustanovljava već izriče poništenje ugovora. Rušljivost se primenjuje u materiji mana volje (pretnja, zabluda, prevara) i kod ograničene poslovne sposobnosti. Rušljivim ugovorima prvenstveno se vređaju interesi samih ugovornica ili i nekih drugih zakonom određenih lica, tako da se samo oni mogu pozivati na poništenje. Poništenje rušljivog ugovora zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka (ugovornik koji je u zabludi o bitnim svojstvima predmeta ili koji je izjavio volju pod pretnjom ili prevarom). U konkretnom slučaju utvrđeno je sledeće činjenično stanje: U ostavinskom postupku iza imenovanog pokojnog, nasleđa na zaostavštini ostavioca koje im pripada po zakonu prihvatili su se tužilje, tuženi i V.O. Saglasili su se da nepokretnu imovinu naslede svi prema zakonskom redu nasleđivanja u odgovarajućim idealnim delovima a da putničko vozilo pripadne u nasledni deo tužilji. Po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju i deobi, tuženi je podneo zahtev da se raspravi novopronađena zaostavština ostavioca, koju čine akcije navedenog Preduzeća. Na ročištu kod prvostepenog suda svi učesnici su saglasni da novopronađenu zaostavštinu ostavioca nasledi učesnik M, pa je sud na osnovu odredbe člana 127. Zakona o vanparničnom postupku doneo dopunsko rešenje i na novopronađenoj zaostavštini oglasio za naslednika po osnovu zakona ovde tuženog. Izjava tužilja da su saglasne da akcije nasledi ovde tuženi, u smislu člana 216. stav 1. Zakona o nasleđivanju, smatra se izjavom o prijemu nasleđa, uz istovremeno ustupanje naslednog dela. Pošto je tuženi M. primio ustupljeni deo, na odnose između ustupioca i prijemnika primenjuju se pravila o poklonu shodno odredbi člana 216. stav 2. Zakona o nasleđivanju. Ugovor o poklonu je rušljiv ako je bilo mana u pogledu volje strana. To znači da njegovo poništenje može da zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka odn. ako je izjava data u zabludi. - 136 -

NASLEDNO PRAVO

Kako se rušljivim ugovorima prvenstveno vređaju interesi samih ugovornika, proizilazi da su tužilje aktivno legitimisane da traže poništenje nasledničke izjave o ustupanju svog naslednog dela zbog zablude. Zbog toga je pogrešan stav nižestepenih sudova da tužilje nemaju aktivnu legitimaciju u ovom sporu. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 804/08 od 03.04.2008. godine)

309. Naslednička izjava o ustupanju naslednog dela data od strane jednog od naslednika predstavlja i ugovor o poklonu učinjen u korist drugog naslednika. Ustupilac je upravo zbog toga legitimisan da traži poništenje nasledničke izjave ukoliko je prilikom njenog davanja bilo mana u pogledu volje strana. Iz obrazloženja: Ugovor je - prema članu 111. Zakona o obligacionim odnosima - rušljiv kada ga je zaključila ograničeno poslovno sposobna strana, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana kao i kad je to tim Zakonom ili posebnim propisom određeno. Rušljivi ugovori proizvode pravna dejstva ali mogu biti poništeni u predviđenom roku na zahtev zakonom određenih lica i to zbog nedostataka kojima se u prvom redu vređaju pojedinačni interesi. Otuda se na rušljivost mogu pozivati samo pravno zainteresovana lica, a ne i sudovi po službenoj dužnosti. Sudskom presudom se ne ustanovljava već izriče poništenje ugovora. Prema članu 117. Zakona o obligacionim odnosima, tužba za poništenje rušljivog ugovora može se podići samo u zakonom predviđenom roku čija dužina zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti ugovora. Rušljivost se primenjuje u domenu mana volje (pretnja, zabluda, prevara), kao i kod ograničene poslovne sposobnosti. Rušljivim ugovorima prvenstveno se vređaju interesi samih ugovornica ili i nekih drugih zakonom određenih lica, tako da se samo oni mogu pozivati na poništenje. Poništenje rušljivog ugovora zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka (ugovornik koji je u zabludi o bitnim svojstvima predmeta ili koji je izjavio volju pod pretnjom ili je prevaren). U konkretnom slučaju, u ostavinskom postupku iza imenovanog pokojnog, nasleđa na zaostavštini ostavioca koje im pripada po zakonu prihvatili su se tužilje, tuženi i lice V.O. Saglasili su se da nepokretnu imovinu naslede svi prema zakonskom redu nasleđivanja u odgovarajućim idealnim delovima a da putničko vozilo pripadne u nasledni deo navedenoj tužilji. Po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju i deobi, tuženi je podneo zahtev da se raspravi novopronađena zaostavština ostavioca, koju čine akcije naznačenog preduzeća. Na ročištu kod prvostepenog suda svi učesnici su saglasni da novopronađenu zaostavštinu ostavioca nasledi imenovani učesnik, pa je sud na osnovu odredbe člana 127. Zakona o vanparničnom postupku doneo dopunsko rešenje i na novopronađenoj zaostavštini oglasio za naslednika po osnovu zakona ovde tuženog. Izjava tužilja da su saglasne da akcije nasledi ovde tuženi, u smislu člana 216. stav 1. Zakona o nasleđivanju, smatra se izjavom o prijemu nasleđa, uz istovremeno ustupanje naslednog dela. Pošto je ovaj tuženi primio ustupljeni deo, na odnose između ustupioca i prijemnika primenjuju se pravila o poklonu - shodno odredbi člana 216. stav 2. Zakona o nasleđivanju. Ugovor o poklonu je rušljiv ako je bilo mana u pogledu volje strana, što znači da poništenje ugovora o poklonu može da zahteva onaj ugovornik čija volja ima nedostataka odn. ako je izjava data u zabludi. - 137 -

NASLEDNO PRAVO

Kako se rušljivim ugovorima prvenstveno vređaju interesi samih ugovornika, proizilazi da su tužilje aktivno legitimisane da traže poništenje nasledničke izjave o ustupanju svog naslednog dela zbog zablude, pa je pogrešan stav nižestepenih sudova da tužilje nemaju aktivnu legitimaciju u ovom sporu. (Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, Rev. 804/08 od 03.04.2008. godine)

310.

Naslednička izjava o odricanju od nasleđa u korist određenog naslednika, smatra se kao izjava o prijemu nasleđa i ustupanju svog naslednog dela, i kao dvostrani pravni posao ustupanje proizvodi pravno dejstvo tek ako sanaslednik prihvati ponudu, odnosno ustupljeni deo nasleđa. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3298/99 od 10.02.2000. god.)

311.

Kod pravnih poslova bez naknade bitnom zabludom smatra se i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze. To semože primeniti i na izjavu o odricanju od nasleđa u korist određenog naslednika. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4320/99 od 22.02.2000. god.)

312.

U slučaju odricanja od nasleđa u korist određenog naslednika, bitnom zabludom se smatra i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za ustupanje. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6752/97 od 01.10.1998. god.)

PREĆUTNI PRIJEM NASLEĐA (Član 219. Zakona o nasleđivanju)

313.

Naslednička izjava neće biti u skladu sa zakonom ukoliko naslednicima nije predočeno šta predstavlja ostavinsku masu, kao ni koja su im prava i koji je značaj nasledničke izjave. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 10525/95)

AKO JE DATA IZJAVA O PRIJEMU NASLEĐA (Član 220. Zakona o nasleđivanju)

314. Ako su stranke u vreme raspravljanja zaostavštine znale za zaveštanje i njegovu sadržinu, ali ga namerno nisu predale sudu, ne mogu se – u takvim okolnostima – koristiti ptavom da u posebnoj parnici ostvaruju svoj zahtev. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3991/99 od 19.01.2000. god.) - 138 -

NASLEDNO PRAVO

315. Ukoliko je ostavinsko rešenje protivrečno nasledničkim izjavama, isto će se ukinuti. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 46/97 od 28.04.1997. god.)

316. U ostavinskom postupku se jasno razlikuju, po svojoj prirodi i domašaju, naslednička izjava i sporazum o deobi. Iz obrazloženja: Jasno se razlikuju naslednička izjava i sporazum o deobi. Kod davanja nasledničke izjave, može se tražiti poništaj izjave zbog eventualne zablude, a ukoliko između naslednika postoji spor o tome, on će se raspraviti u parnici. Ostavinski sud će prekinuti ostavinski postupak i naslednika ( koji tvrdi da je bio u zabludi ) - uputiti na parnicu. U slučaju da je sporazum o deobi sačinjen u zabludi, ne bi trebalo postupati na isti način, jer Zakon o nasleđivanju tako nešto ne predviđa. Međutim, budući da sporazum o deobi praktično predstavlja poravnanje pred sudom, to se ( kao i svako poravnanje ) i on može napadati i pobijati, pri čemu nema potrebe prekidati ostavinski postupak. (Iz rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, Gž. 870/95 od 28.07.1995. god.)

NEZASTARIVOST PRAVA NA ZAHTEVANJE ZAOSTAVŠTINE (Član 221. Zakona o nasleđivanju)

317. Protekom zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na zaostavštinu prestaje i samo pravo na zakonsko nasleđe - zakonska prekluzija. Iz obrazloženja: Pravni prethodnik tužilaca umro je 1956. godine a tužioci - kao njegovi zakonski naslednici - sve do utuženja 1994. godine nisu tražili da se utvrdi da ostavinsku masu iza njihovog pravnog prethodnika ( supruga ) i oca čine nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva. Tužioci su na taj način prekludirani u pravu na ostvarivanje naslednog dela. Prekluzija je nastupila na osnovu člana 144. tada važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. list FNRJ", br. 20 od 11.5.1955. godine), kojim je je propisano da pravo zahtevati zaostavštinu nasledniku ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za godinu dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine a najdalje za deset godina računajući od smrti ostaviočeve odn. od proglašenja testamenta. Prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina. - 139 -

NASLEDNO PRAVO

Tužioci su - imajući u vidu ovu zakonsku odredbu, koja se mora primeniti na materijalno-pravni odnos stranaka protekom zakonskog roka za ostvarenje zaostavštine - izgubili pravo na zakonsko nasleđivanje. Zakonska prekluzija koja je nastupila, ima za posledicu odbijanje tužbenog zahteva. Stoga, čak i pod pretpostavkom prihvatanja revizijskih razloga vezanih za nepostojanje uslova za sticanje svojine održajem zbog nesavesnosti tuženih, tužbeni zahtev nije osnovan iz iznetih razloga. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. 255/2004 od 11.11.2004. god.)

318. Rok zastarelosti se računa od momenta smrti, a ne od sudske odluke ili podnošenja zahteva. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. 51/03 od 21.1.2003. god.)

319. Stranka se u parnici može pozvati na ugovor o doživotnom izdržavanju iako u ostavinskom postupku to nije učinila. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž.610/95 od 03.05.1995.god.)

OBIM NASLEDNIKOVE ODGOVORNOSTI ZA DUGOVE (Član 222. Zakona o nasleđivanju)

320. U parničnom postupku tužilac ima pravo da potražuje od tuženog naplatu dugova (svojih potraživanja) pokojnog ostavioca kada su oni utvrđeni pravnosnažnim ostavinskim rešenjem. Iz obrazloženja: Naznačenim rešenjem nadležnog Opštinskog suda od 20.07.2009. godine tuženi je oglašen za naslednika na idealnoj 1/3 zaostavštine iza smrti ostavioca. Istim rešenjem je utvrđeno da pasivu zaostavštine čini dospelo novčano potraživanje imenovanog advokata - ovde tužioca u naznačenom iznosu, a na osnovu punomoćja izdatog od strane ostavioca u navedenom predmetu. Kako naslednici odgovaraju za ostaviočeve dugove, to drugostepeni sud nalazi da je osnovan tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezao tuženog da mu plati 1/3 navedenog iznosa. To što tužilac nije prijavio svoje potraživanje do 24.06.2003. godine u ostavinskom postupku, do njegovog prekida, a što sud navodi kao razlog za odbijanje tužbenog zahteva, nije od uticaja, jer je potraživanje tužioca utvrđeno pomenutim rešenjem koje je postalo pravnosnažno. (Iz Presude Višeg suda u Kraljevu, Gž.2 1248/10 od 08.12.2010. godine) - 140 -

NASLEDNO PRAVO

321. Naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Kada je vrednost nasleđene imovine veća od novčanog iznosa koji je predmet ugovora o zajmu između ostavioca - kao zajmoprimca i tužioca - kao zajmodavca, a koji nije u ugovorenom roku vraćen, onda su pravilno nižestepeni sudovi utvrdili obavezu zakonskog naslednika da vrati istu sumu novca koja je data na zajam, sa domicilnom kamatom od dospelosti duga pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu u momentu ispunjenja obaveze. Iz obrazloženja: Tuženi V.V. stavom 2. presude obavezan je da tužiocu B.K. isplati iznos od 45.256,55 eura u dinarskoj protivvrednosti po kursu po kome poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu ispunjenja na dan isplate, sa domicilnom kamatom na iznos od 33.233,97 eura, na iznos od 1.022,58 eura, na iznos od 10.000 eura i na iznos od 1.000 eura - a sve počev od 01.12.2002. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu po kome poslovne banke u mestu ispunjenja otkupljuju efektivnu stranu valutu na dan isplate. Nadležni Okružni sud je naznačenom presudom od 21.02.2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog V.V. i prvostepenu presudu u stavu 1., 2. i 4. izreke potvrdio. Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi V.V. je, preko punomoćnika advokata, koji na osnovu člana 84. Zakona o parničnom postupku stranku mora da zastupa u postupku po reviziji, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija neosnovana. Jer, u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog Zakona na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je razlog revizije o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. istog. Pobijanom i prvostepenom presudom dati su razlozi o odlučnim činjenicama na kojima je zasnovana odluka o tužbenom zahtevu. Razlozi nižestepenih presuda nisu između sebe protivurečni, a ni sadržini dokaza izvedenih u postupku. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su naslednici svoga oca - sada pokojnog D.V. Tužilac je sada pokojnom imenovanom ocu tuženih u više navrata dao na zajam ukupan iznos od 45.256,55 eura, sa rokom vraćanja do 01.12.2002. godine. Navedeni iznos dat je na zajam isključivo ocu tuženih, kao fizičkom licu, a ne u ime i za račun preduzeća "V." čiji je on bio direktor. Postojanje duga u navedenom iznosu i okolnosti da dug nije vraćen utvrđeno je iz dokaza izvedenih u postupku, što je potvrdio i sada pokojni otac tuženih u periodu lečenja posle saobraćajne nezgode, a koji je - prema datom nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra - u stanju lečenja posle saobraćajne nesreće bio sposoban za rasuđivanje i imao saznanje o svojim obavezama po osnovu ugovora o zajmu. Tuženi V., sin zajmoprimca, rešenjem Drugog opštinskog suda u B. i dopunskim rešenjem istog suda oglašen je za zakonskog naslednika svoga oca na svim pravima po osnovu poravnanja zaključenog pred Opštinskim sudom u G.M, kojim je obavezana Kompanija "D." AD da pokojnom D. na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 1.150.000,00 dinara, kao i na 1/2 idealnog dela nepokretnosti stambene zgrade površine 1,36 ari i 1,16 ari u G.M. Vrednost nasleđene imovine je veća od visine duga u iznosu od 45.256,55 eura. - 141 -

NASLEDNO PRAVO

Na utvrđeno činjenično stanje pravilnom primenom materijalnog prava odlučeno je kao u stavu 1. i 2. izreke prvostepene presude. Iz okolnosti da je tužilac ocu tuženih dao na zajam iznos iz stava 1. i 2. prvostepene presude, proizilazi zaključak nižestepenih sudova o postojanju odnosa zajma između tužioca i oca tuženih. Na osnovu člana 562. Zakona o obligacionim odnosima, pri činjenici da novčani iznos koji je predmet ugovora o zajmu nije u ugovorenom roku vraćen, pravilno je obavezan tuženi V.V, naslednik svoga oca, da tužiocu vrati istu sumu novca koja je data na zajam sa domicilnom kamatom od dospelosti duga pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu u momentu ispunjenja obaveze. Obaveza tuženog V. proizilazi iz odredbe člana 222. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Kako je vrednost nasleđene imovine veća od iznosa koji predstavlja zajam, to je pravilnom primenom navedenih odredbi materijalnog prava, odlučeno kao u stavu 2. izreke prvostepene presude. Zbog toga je neosnovan razlog revizije da je o tužbenom zahtevu odlučeno pogrešnom primenom materijalnog prava. Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud je cenio navode kojima se osporava postojanje potraživanja tužioca po osnovu ugovora o zajmu, a zbog okolnosti da sada pokojni otac tuženih posle saobraćajnog udesa, a zbog težine zadobijenih povreda od kojih je nastupila smrt, nije bio u takvom stanju svesti da bi se iz njegove izjave mogao izvesti zaključak o postojanju duga prema tužiocu. Međutim, prema razlozima pobijane i prvostepene presude, dug u iznosu iz stava 1. i 2. prvostepene presude nije utvrđen samo iz činjenice da je otac tuženih posle saobraćajne nesreće priznao postojanje odnosa zajma, već i iskaza svedoka koji imaju saznanje da je tužilac ocu tuženih dao na zajam predmetni iznos te da je postojanje duga u utvrđenom iznosu priznavao i sada pokojni - pre doživljene saobraćajne nesreće. ( Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1353/07 od 03.10.2007. godine )

322. Kada je za naslednika imovine pokojnog proglašena država – Republika Srbija, tada naslednik odgovara za dugove ostavioca do visine nasleđene imovine shodno članu 222. Zakona o nasleđivanju. U toj situaciji na obavezu naslednika ne utiče status zemljišta na kome je postao vlasnik, pa je u tom delu žalba neosnovana. Iz obrazloženja: Rešenjem o izvršenju prvostepenog suda dozvoljeno je izvršenje pa se dužnik Republika Srbija obavezuje da isplati poveriocu iznos... na osnovu pravnosnažne presude... tog suda. Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu dužnika i potvrdio je prvostepeno rešenje. Iz spisa proizilazi da je raspravljena zaostavština pokojnog i država – dužnik je postala naslednik. Takođe proizilazi da je utvrđena obaveza dužnika – tuženika u parnici za isplatu tužiocu – poveriocu novčani iznos od... na ime duga ostavioca. Neosnovano je isticanje u žalbi da nema odgovornoti tuženika – dužnika, pa je i izvršenje nedozvoljeno. Naime, po članu 222. Zakona o nasleđivanju i naslednik odgovara za dugove ostavioca do visine nasleđene imovine. Kako je veštačenjem utvrđeno da je vrednost imovine pokojnog veća od duga, to postoji odgovornot Republike Srbije – naslednika shodno članu 222. Zakona o nasleđivanju. Za takvu odgovornot dužnika ne utiče okolnost koja se u žalbi ističe, a to je da nije utvrđen status zemljišta na kojima je dužnik postao naslednik. (Iz rešenja Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 454/06 od 29.03.2006. god.) - 142 -

NASLEDNO PRAVO

323. Naslednika tereti obaveza naknade štete koja je dospela pre smrti ostavioca a koja tužiocu nije naknađena od strane ostavioca, jer naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Iz obrazloženja: Tužilac je protiv tuženog - sina i naslednika pokojnog O.I. podneo tužbu radi naknade štete, tvrdeći da ju je pretrpeo u požaru koji je izazvao otac tuženog O.I., koji je i preminuo od posledice ovog požara. Sa obrazloženjem da tuženi nije pasivno legitimisan - jer u ostavinskom postupku nije nasledio obavezu naknade štete koju je tužilac pretrpeo, posebno zbog toga što pre smrti oca tuženog pravo tužioca za naknadu štete nije ni utvrđeno - prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev Međutim, ovakav stav prvostepenog suda nema uporište u materijalnom pravu. Naime, na naslednika prelaze i prava i obaveze ostavioca, i to po sili zakona samom činjenicom smrti. Na to upućuje odredba člana 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju - "zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti" i odredba člana 222. istog Zakona - "naslednik odgovara za dugove ostavioca do visine vrednosti nasleđene imovine". Dug ostavioca je - u konkretnom slučaju - obaveza naknade štete koja se, u smislu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, smatra dospelom od trenutka nastanka štete, koja je -prema utvrđenju prvostepenog suda - nastala 10.11.2002. godine ( dakle, pre smrti ostavioca koji je preminuo 25.12.2002. godine ), a koja tužiocu nije naknađena pre smrti ostavioca. Zbog toga, činjenica da visina štete nije utvrđena pre nastupanja smrti štetnika nije od uticaja na pravo oštećenog da štetu zahteva od naslednika, i to pod uslovima i u obimu propisanim članom 222. Zakona o nasleđivanju. Jer, ostaviočeva obaveza naknade štete tereti naslednika po sili zakona kao dug ostavioca, jer ostaviočevi dugovi postaju u trenutku otvaranja nasleđa dugovima naslednika a nasleđe se - saglasno odredbi člana 206. Zakona o nasleđivanju - otvara čovekovom smrću. (Iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 1491/2005 od 4.10.2006. god.)

324. Za ostaviočeve dugove naslednik odgovara samo do visine vrednosti nasleđene imovine. Iz obrazloženja: U ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje od tužene Republike Srbije primljeni deo cene po osnovu ništavog ugovora o prodaji nepokretnosti (izostanak zakonske forme) zaključenog sa sada pok. I. A. biv. iz O..., čiji je zakonski naslednik tužena Republika Srbija. Imajući u vidu da je predmet zaostavštine pok. I. A. bila 1/2 stambene zgrade u O... postojeće na kp. br._______/9 KO O… kao 1/2 zemljišta - placa na koje se ova kuća nalazi, zatim da je ova nepokretnost predmet izvršenja u postupku I. br.____/99 radi naplate novčanog potraživanja neparničara M. M. iz P... na osnovu izvršne isprave, P. br._____/99 od 10. 02. 1999, da potraživanje u navedenom izvršnom postupku iznosi 9.600 DM s kamatom, da je vrednost nepokretnosti u tom postupku procenjena na 1.020.000,00 dinara, - 143 -

NASLEDNO PRAVO

kao i na pozivanje tuženika u odgovoru na tužbu na odredbu čl. 222. Zakona o nasleđivanju, po kojoj naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, radi pravilne primene navedenog propisa prvostepeni sud je bio dužan najpre da utvrdi koliko iznosi vrednost nasleđene imovine, zatim koliko iznosi dug ostavioca, po presudi P. br.____/99 od 10. 02. 1999. godine i da dovede u odnos te dve vrednosti pa tek onda da razmotri ima li mesta i u kom obimu obavezivanju tužene Republike Srbije da tužiocu vrati iznos spornog novčanog potraživanja. Ovo zbog toga što ako bi vrednost imovine u potpunosti zalegla za potraživanje u vezi s kojim teče izvršni postupak, usvajanjem tužbenog zahteva prema tuženoj Republici Srbiji, ispostavilo bi se da bi tužena Republika Srbija odgovarala za dugove ostavioca i svojom sopstvenom imovinom, što bi bilo u suprotnosti sa odredbom čl. 222. Zakona o nasleđivanju. Naime, prvostepeni sud pogrešno nalazi da vođenje postupka izvršenja u navedenom predmetu i postojanje ostaviočevog duga prema neparničaru M. M. nema značaja za vođenje ove parnice, jer u slučaju donošenja pravosnažne presude o usvajanju tužbenog zahteva tužioca, tužilac kao izvršni poverilac ne bi bio ograničen da protiv tužene Republike Srbije traži izvršenje samo na imovini koja je bila predmet nasleđivanja, već bi imao pravo da traži izvršenje i na drugoj imovini tuženika. U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti saglasno navedenim primedbama, tako što će radi pravilne primene čl. 222. ZON-a utvrditi najpre vrednost nasleđene imovine i vrednost duga pok. I. A. po navedenom izvršnom predmetu, a ako šta ostane, tek u toj meri (vrednosti) tuženik će moći da odgovara za sporni dug u ovoj parnici. (Iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 428/06 od 30.05.2006. god.)

325. Tužena kao naslednik svog pokojnog supruga iza kojeg nije ostala nikakva imovina za nasleđivanje ne odgovara za ostaviočeve dugove u smislu člana 140. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Sl.i glasnik SRS", br. 52/74, 1/80), odnosno člana 222. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 46/95). Iz obrazloženja: Prema utvrđenim činjenicama tužilac je dao na zajam pokojnom suprugu tužene određeni novčani iznos u nemačkim markama o čemu je sačinjena i pismena isprava. Tužena nije imala znanja da je njen sada pokojni suprug uzeo na zajam od tužioca označeni iznos deviza, niti u koju svrhu je ovaj iznos utrošen. Iza smrti pokojnog supruga tužene nije ostavila nikakava imovina. Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je pravilno postupio kada je tužbeni zahtev odbio. Nije sporno da je sada pokojni suprug tužene dugovao tužiocu tuženi iznos u smislu odredbe čl.557. i 558. Zakona o obligacionim odnosima kao i da je u smislu čl. 559. st. 1. i 562. st. 2. istog zakona dužan da mu taj iznos vrati. Sporno je da li je tužena kao zakonski naslednik svog pokojnog supruga u obavezi da tužiocu isplati utuženi iznos. Prvostepeni sud je zaljučio da tužena nije u obavezi da tužiocu isplati utuženi iznos, a sa takvom ocenom slaže se i drugostepeni sud. Odredbom člana 140. stav 1. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik SRS", br. 52/74, 1/80) odnosno čl. 222. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 46/95), propisuje da naslednik - 144 -

NASLEDNO PRAVO

odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. To znači da naslednik za dugove ostavioca odgovara samo ako u vrednosti njegovog naslednog dela za njih postoji pokriće. U konkretnom slučaju pokojni suprug tužene nije imao nikakve imovine za nasleđivanje, kako to iz utvrđenih činjenica proizilazi, pa pošto je odgovornost naslednika za dugove ostavioca ograničena do visine vrednosti nasleđene imovine to proizilazi da tužena kao naslednik pokojnog supruga u smislu citiranog propisa nije dužna da izvrši isplatu utuženog iznosa tužiocu kao dugovanje njenog pokojnog supruga. Pored toga tužena nije odgovorna za dugove svog sada pokojnog supruga ni svojom posebnom imovinom u smislu člana 336. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, pošto prema utvrđenim činjenicama ne proizilazi da je zajam koji je pokojni suprug tužene uzeo od tužioca utrošen za podmirenje tekućih potreba bračne zajednice, niti za obaveze koje po opštim propisima terete oba bračna druga. (Iz presude Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1194/96 od 03.09.1997. god.)

326. Pitanje pravnog sledovanja, stupanja u prava poverioca odn. u obaveze dužnika iz izvršne isprave je takvo da se u odnos potraživanja može preći na više načina, a što je slučaj kod nasleđivanja. Naslednik stupa u prava i obaveze poverioca tj. odgovara za njegove dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. (Iz odluke Okružnog suda u Kraljevu, Gž. 1442/96 od 22.05.1997. god.)

ODGOVORNOST SANASLEDNIKA (Član 224. Zakona o nasleđivanju)

327. Zakonski naslednici odgovaraju za dugove ostavioca solidarno do visine vrednosti svog naslednog dela. Iz obrazloženja: Presudom prvostepenog suda tuženici su dužni da plate tužiocima navedeni novčani iznos u delovima od po ½ sa zakonskom zateznom kamatom. Presudom drugostepenog suda, preinačena je prvostepena presuda, tako da se obavezuju tuženici da plate solidarno tužiocima navedeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom. Iz spisa proizilazi da je poništen ugovor o kupoprodaji zaključen između tužilaca kao kupaca i pravnog prethodnika tuženih kao prodavca, a tužioci su kupili nepokretnost u delovima od po ½ a shodno članu 104. ZOO. Kako je ugovor poništen, to tužioci imaju pravo na povraćaj kupoprodajne cene radi povraćaja u pređašnje stanje. Na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno - 145 -

NASLEDNO PRAVO

pravo. Prodavac iz ugovora je u međuvremenu umro, a tuženici su njegovi zakonski naslednici i oni odgovaraju za dugove ostavioca solidarno do visine vrednosti svog naslednog dela, shodno članu 224. Zakona o nasleđivanju. Nije sporno da je nasledni deo tuženih veći od ukupne obaveze tuženih, utvrđene ovom presudom. Zbog toga je prvostepena presuda preinačena i odlučeno kao u izreci. (Iz presude Okružnog suda u Čačku, Gž. br. 440/05 od 19.04.2005. god.)

328. Naslednik koji je snosio troškove sahrane ostavioca ima obligacioni zahtev prema ostalim naslednicima za srazmerno učešće u tim troškovima i taj zahtev može ostvariti u posebnoj parnici. (Iz rešenja Okružnog suda u Zrenjaninu, Gž. 1471/95 od 23.10.1997. god.)

PRAVO NA DEOBU NASLEDSTVA (Član 228. Zakona o nasleđivanju)

329. Posle punovažnog poravnanja suvlasnički udeli su definitivni te se o ovome više ne može voditi spor. (Iz rešenja Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 163/95)

NASLEDNIČKA ZAJEDNICA (Član 229. Zakona o nasleđivanju)

330. Naslednici do deobe odn. Okončanja ostavinskog postupka zajednički upravljaju i raspolažu imovinom koja je predmet ostavine. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 7169/99 od 16.01.2000. god.)

PRAVO NASLEDNIKA KOJI JE ŽIVEO ILI PRIVREĐIVAO U ZAJEDNICI SA OSTAVIOCEM (Član 232. Zakona o nasleđivanju)

331. Naslednik koji nije u toku ostavinskog postupka zahtevao izdvajanje iz zaostavštine imovine po osnovu sticanja u braku, može svoja prava ostvariti u posebnoj parnici. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12136/96 od 22.01.1997. god.) - 146 -

NASLEDNO PRAVO

332. Ako je naslednik u žalbi protiv rešenja o nasleđivanju postavio zahtev da se iz zaostavštine ostavioca izdvoji njegova posebna imovina, prvostepeno rešenje će se ukinuti. (Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 12215/96 od 18.02.1997. god.)

PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (Član 237. Zakona o nasleđivanju)

333. Nasledniku prestaje pravo na nasleđe, ako u zakonskom roku nije zahtevao zaostavštinu. Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa je utvrđeno da su tužioci po osnovu prava predstavljanja preko njihove majke R.N. naslednici sada pok. M.O. iz R..., sa naslednim udelom od 1/3 imovini bliže označenoj u izreci prvostepene presude. U ovoj pravnoj stvari tužioci zahtevaju zaostavštinu ostavioca pok.M.O. iz R… njihovog dede po majci R., s obzirom na okolnost da se njihova majka R. u ostavinskom postupku iza pok. M. odrekla nasleđa, a tužioci nisu pozivani na nasleđe po pravu predstavljanja njihove majke. Pok. M. umro je 12.02.1996. godine, pa kako se ima smatrati da je nasleđe otvoreno danom smrti ostavioca, u konkretnom slučaju, prema odredbi člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/03) primenjuje se Zakon o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 52/74, 1/80 i 25/82) koji je važio u vreme otvaranja nasleđa (u daljem tekstu: ZON). U pogledu blagovremenosti tužbe, prvostepeni sud pogrešno nalazi da se imaju primeniti pravila o ponavljanju postupka. Naime, prema odredbi čl. 46. st. 1. ZON-a, svakom zakonskom nasledniku uračunava se u nasledni deo sve što je dobio na poklon od ostavioca ma na koji način. Stoga, po nalaženju Okružnog suda, kada je naslednik u ostavinskom postupku izjavio da je poklonom učinjenim od ostavioca, u celini izmiren u pravu nasleđa, i da zaostavštinu ne potražuje, ne radi se o izjavi o odricanju od nasleđa i ne primenjuje se pravilo iz čl.11. i 131. st. 3. ZON-a. Dakle, u konkretnom slučaju, ostavinski sud nije ni bio dužan da po pravu predstavljanja njihove majke na nasleđe poziva tužioce, koji nisu ni morali da učestvuju u postupku, pa se ovde ne radi o ponavljanju postupka, već o nasledničkoj tužbi. Prvostepeni sud nije imao u vidu odredbu čl. 139. ZON-a, po kojoj pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine; a najdalje za 10 godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta (st. 1) dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina (st. 2). Prema tome, protekom zakonom propisanog roka za ostvarenje prava na zaostavštinu prestaje i samo pravo na zakonsko nasleđe. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno, Okružni sud je na osnovu čl. 377. st. 2. ZPP-a, ukinuo prvostepenu presudu. (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1579/05 od 15.12.2005. god.) - 147 -