3. SOKRAT

Peti odeljak

SOKRAT I O IZVORIMA ZA REKONSTRUKCIJU SOKRATOVA UCENJA Kao Pitagora, kao Buda i Isus, ni Sokrat nije iza sebe ostavio nikakvih spisa, cak ni jednog retka (Arist Or 45 p. 25 Dind.; Dio Chr. Or. 55, 8 Emp.). Pa ipak istorija etike ne sine ga nikako mimoici, jer je on svojim etickim pojmovima postao i ostao zakonodavac naucnog proucavanja na podrucju etike i svojim radom izazvao razvitak celog niza filosofijsko-etickih skola, a razmisljanje ovih o ljudskom zivotu i njegovu cilju nije bilo drugo nego produzavanje i razvijanje Sokratovih misli. Sokrat je prvi Atinjanin koji je staroaticku zupsku prosvetu uzdigao do nad-zupskog razvitka i u njemu se ne samo eticka nego i opste helenska svest produbila do jasne opstecovecanske samosvesti. Medutim, mada je nesumnjiv njegov epohalni znacaj za razvitak celokupne filosofije posle njega, ipak postoji nesaglasnost u shva-tanjima o sustini njegove licnosti i o bitnosti njegova filosofiranja. Mada je bio sve drugo nego protejska priroda, njegov lik jos se i danas neprestano pojavljuje u novim oblicima. Jednima je on misticko-prosvetski duh (M. Croiset), cak propovednik pokajanja (E. Horneffer) ili uopste samo duboko-religiozna priroda (I. Bruns), prakticki mi-sionar i apostol morala (H. Maier), socijalni reformator (A. Doring) ili prorok i moralno-politicki reformator u isti mah (E. Meyer). Drugima je racionalist i dija-lekticar (E. Schwartz, K. Joel, J. Stenzel), tvorac nove naucne metode i novog filo-sofijskog pravca (E. Zeller), trecima je genijalna jedinka koja se bori protiv otupele gomile (R. Pohlmann), cetvrti vide u njemu ekstaticara trezvenosti (M. Wundt), peti mu odricu svaku stvaralacku obdarenost (J. Beloch), sesti nalaze u njemu i pa-toloske crte (E. Howald), a sedmi ga uzimaju za pravog jereticara, ateista i sofista (H. Rock) i ponizavaju ga do »idiota« (Al. Moszkowski). Razlicnost tih shvatanja ima znatnim delom svoje poreklo u razlikama osobina istorijskih izvora za Sokratov zivot i rad, a ove razlike proizilaze od utiska koji je Sokrat ostavio u svojih ucenika i drugih savremenika, koji su belezili svoje spomene o njemu. Taj utisak, pak, zavisio je od iijihovih individualnosti i socijalnih shvatanja i bio je tako razlican da je Sokrat uskoro posle svoje smrti postao mitska pojava i zagonetka. U toku vekova njegov lik je postajao sve nejasniji i, uz saradnju inistike i hriscanstva, sve neverovatmji, tako da je resavanje zagonetke njegova bica i sustine jos i danas problem. Najvazniji put do osvetljenja Sokratova lika jeste resenje pitanja u kojim se izvorima nalazi pred-stavljena njegova prava istorijska pojava. Hronoloski prvi izvor bila bi A t i c k a k o m e d i j a Sokratova vremena. koju predstavljaju Eupolid, Teleklid, Kalija, Kratin, Amipsija, Aristofan. Ona se

234

PETI

ODELJAK

drzala samo spoljasnjih stvari: gledala je u Sokratu filosofastera, koji ide u traljama, ponekad krade srebrne kasike, zalazi u kucu Euripidu i pomaze mu pri pisanju drama koje vredaju helensko narodno osecanje, slusa Protagorino bezbozno delo O bogovima, mudruje o svemu i svacemu, samo ne o tome kako bi stekao novu odecu. Od tih razlicnih komedija sacuvane su nam samo Aristofanove Oblakinje koje imaju ovaj sadrzaj: Gradanin Strepsijad (= izvracivac prava) ima za zenu bogatu plemkinju i od nje sina, Fidipida (= stedilac konja). Strepsijad je veoma nesrecan, jer su ga raskosna zena i rasipni sin bacili u dugove. Zbog toga on ne moze da spava, a njegov sin, koji je svu tu bedu uvalio u kucu, spava slatkim i tvrdim snom, pa se cak i u snu zanima svojim konjima, na koje mnogo trosi. Da bi se oslobodio dugova, Strepsijad name-rava da sina posalje Sokratu u skolu, da nauci vise besednistvo, kojim ce poverio-cima umeti dokazivati da im nista nije duzan. Budi sina i saopkava mu svoju na-meru. Ali, kako sin sve to odbacuje, resi se otac da sam ide Sokratu. Pred skolom, upravo pred »mislionicom« (©pov-ucj-r/jpiov), u kojoj ucenici uce pojave na nebu i pod zemljom, sve do ispod Tartara, i tovrljaju svakake druge ludorije, na primer: kako se buvinim stopama meri daljina i cime komarac zuji, nailazi Strepsijad na jed-noga od filosofovih ucenika, i ovaj mu prica o suptilnim ispitivanjima u mislionici, i tako u njemu izaziva jos vece interesovanje za skolu i zelju da bude posvecen u tajne njihovih vestina. Kad je usao u mislionicu, primeti visoko u vazduhu nekakav kos i zapita: »Ko je onaj sto unutra sedi?« i dobije tajanstven odgovor: — On! — Ko on? — Sokrat! — A, Sokrat. Tako je Strepsijad nasao cudnovatog coveka, i ovaj svom novorn posetiocu prica o kretanju Sunca i novomodnoj fizici. Ali sve je to za seljaka i suvise transcendentalno, i on moli Sokrata da side, ne bi li ga on naucio prakticnoj vestini kako ce se osloboditi od nesrecnih dugova, i zaklinje se bogovima da ce mu za to dati honorar kakav za-trazi. Sokrat side i novom uceniku dokazuje da stari bogovi nista ne vrede; pravi su bogovi oblakinje (one u komediji sacinjavaju hor), jer one salju dazd, a ne Div. Ali ucenje starcu tesko ide u glavu i zato se on obraca oblakinjama, i ove mu savetuju, ako ima sina, da njega posalje u skolu. — Sokrat prima Strepsijadova sina, i ovaj slusa kako, u jednoj sceni, pravicni i nepravicni govor dele besednicki megdan, i kako poslednji pobeduje prvoga, dokazujuci da nema pravde, da se zakoni smeju krsiti, i da nista ne vaze zastarela nacela vaspitanja. Postoje Fidipid odlicno naucio besede kojima se izvrce pravo, vodi ga otac kuci. Ali opasnost je vec tu: pojavljuju se poverioci sa svojim zahtevima. Bitku sa njima ne prima Fidipid nego Strepsijad, koji im svojim novostecenim gramatickim i fizikamim znanjima dokazuje da nije pravo traziti uzajmljen novae ili cak i kamate zahtevati. Ali tek sto se povukao u kucu, zavadi se sa sinom. Ovaj je zapevao neku raskalasnu pesmu iz Euripida, pa u svadi istuce oca, koji kao prave pesnike smatra Simonida i Eshila, a Euripid kvari moral, zatim sofisticki dokazuje da i sin sine istuci oca ako ovaj podetinji, kao sto otac izbije dete da ga popravi. Strepsijad odlazi da se zali oblakinjama, a one odgovaraju da su mu preporucile to ucenje samo radi njegova spasenja, jer bar sad moze da shvati kuda to ucenje vodi. Sad on istom uvidi koliko je opasna mudrost tih mislilaca, pa od ljutine sa svojim robom zapali Sokratovu mislionicu. Uzalud ga Sokrat i njegovi mole da ih postedi; mislionica vec gori, a stari Strepsijad poziva roba da obori one koji izmicu, »jer su se ogresili o bogove«. Pojavljuje se pitanje kako je Aristofan mogao da pred Atinjane iznese ovakvu duhovnu fiziognomiju Sokratovu, a zna se da se pravi Sokrat potpuno razlikovao od onoga u njegovoj komediji? To se objasnjava time sto je veliki komediograf od-

SOKRAT

235

lucno branio tradicije i, pored ostalog, mrzeo sve hucne prosvetne novotarije, koje prekidaju stare obicaje, bila to Euripidova tragedija, ili nova kosmologija, ili nauka kako su je popularisali sofisti, ili Sokratov intelektualizam, kome se divila omladina. Prikazujuci Atinjanima onakvu himeru kao Sokrata, reakcionarni i konzervativni Aristofan nije bio usamljen. Tako je bila celokupna komedija, i stara i srednja i novija, sva na strani patrijarhalne i konzervativne opozicije. Produzujuci podrugivanje i sa-tiricni zanos jampske poezije, ona je u velikim crtama, u zivim i saljivim slikama udarala na sve sto nadmasa obicnu meru, na sve sto je svecano i kiceno, na sve sto odaje razdvajanje od proslosti i utvrdenih obicaja, ali je ponekad i bezobrazno kleve-tala, i pri tome se pozivala na zdrav narodni razum, na srednji ukus prosecna coveka, a ovaj lako prima utiske i svagda je gotov na optuzivanja, podrugivanja i klevetanja. Kako je ona s velikom slobodom i zestinom udarala i na drzavnike, to joj se zabra-nilo, najpre god. 440. ali je ta zabrana vec posle tri godine ukinuta, a god. 416. opet obnovljena. O starijoj komediji vec je Kikeron, u svojoj Drzavi, ovako govorio: »Koga sve nije ona dodirnula? Ili tacnije, koga sve nije izvredala? Koga je postedela? Dobro — napala je nevaljale demagoge, koji su u drzavi pravili nered, Kleona, Kleofonta i Hiperbola; hajde da i to dopustimo, mada bi bolje bilo da takve gradane prekori cenzor a ne pesnik: ali da neko Perikla, i to onda kad je svojom drzavom, s najvecim autoritetom, vec tolike godine i u miru i ratu upravljao, napadne u svojim stihovima i da se ti stihovi iznesu jos i na pozornicu — to isto tako nije imalo smisla kao da je nasem Plautu ili Neviju palo na pamet da naruzi Publija i Gneja Skipiona, ili Kekiliju da ismeje Marka Katona. Naprotiv, nasi zakoni od dvanaest tablica, iako su inace za malen broj krivica predvideli smrtnu kaznu — u torn malom broju slucajeva predvideli su smrtnu kaznu za onoga koji bi pod cijim prozorima pevao podrugljive pesme, ili bi spevao pesmu u kojoj ce drugoga da nagrdi i osramoti. Sasvim na svom mestu: jer nasa licnost treba da zavisi od sudenja pred vlastima i od zakonskih presuda, a ne od duhovitosti pesnika; i poruga sme da nam se kaze samo pod tim uslovom da na nju smemo i da odgovorimo i da se redovnim sudom branimo« (Aug. De civ. dei II 9), Sto se dogodilo Periklu, velikom drzavniku, dogodilo se i Sokratu, velikom osnivacu aticke filosofije. U svakom kreenju novih prosvetnih puteva Aristofan je video samo pojavne oblike duhovnog pravca koji bi hteo da u narodu poljulja osvestano predanje i oduzme staru veru. U Sokrata, medutim, nije bio takavslucaj. Ali, kako je Sokrat nekim svojim spoljasnjim crtaina bio stvoren za pozorisnu figuru koja ostavlja dubok utisak, i kako je on kao ozbiljan eticki reformator stajao u izvesnoj suprotnosti prema tradicionalnoj narodnoj svesti i svojim refleksijama o ljudskom zivotu kretao se na zemljistu na kome i sofisti, mada se od njih razlikovao tendencijom svoga filosofiranja, i kako se, najzad, u svojim religioznim shvatanjima podudarao s ucenjem Diogena iz Apolonije, koji je zbog svog slobodnog mislilastva bio optuzen — lako je doslo do toga da je Aristofan kao antisofisticki moralist i konzervativno-patriotski politicar natovario Sokratu Protagorinu rabulistiku i Diogenove fizikalne teorije i tako ga u svojoj bizarnoj karikaturi lazno stilisao. Taj tragelafski Sokrat iz sofista Protagore i plitkog prirodnjaka Diogena moze se razumeti samo tako ako se ima na umu krajnja neskrupuloznost aticke komedije. Zato se Oblakinje, kao i uopste lazne stilizacije u ostaloj komediji, ne mogu uzeti kao pouzdano istorijsko gradivo za dohvatanje pravog duhovnog Sokrata, ako se u njima i nalazi po koje pravo sokratsko zrno.i One su u stvari ogledalo anaksagorskih i drugih jonsko-kosmoloskih ucenja i sofistickih tendencija.2 i Na primer: Arist. Nub. 740^5, 718 (eyy-pa-reta), 760 ss, 765, 842 s; Arist. Vesp. 1037 ss. A. Couat Aristophane et I'anciemie comedie attique, 2 Paris 1892, 279 ss; A. Weiher Philo-sophen and Phihsophenspott in der att. Komodie, Diss., Miinchen 1914; A. Rivoiro La figura di S. in Aristofane, Classici e Neolatini, I, 3; H. Rock Aristophanischer und geschichtlicher S., Arch. f. Gesch. d. Philos. 25 (1912), 175—195, 251—274; E. J. Angelopulos Aristophane et ses idees sur Socrate, Athenes 1933; H. Erbse Sokrat s im Schatten der aristiphanischen Wolken, Hermes 82 (1954), 385—421: Thomas Gelzer Aristophanes undsein Sokrates, Mus. Helv. vol. 13, fasc. 2 (1956), 65—93. 2

236

PETI

ODE LJAK

D r u g i, mnogo bolji, izvor bili bi sacuvani o d l o m c i iz d i j a l o g a E s h i n a iz Sfeta, Sokratova ucenika. Eshinova slika Sokrata vazila je kao naj-vernija (Arist. Or. 45 p. 24 s Dind.; 46 p. 295). Ali od tih odlomaka moze se videti samo toliko da se Eshinov Sokrat bavio slicnim problemima kao Platonov i Ksenofontov. T r e c i i, u isti mah, najbolji izvor jesu P l a t o n o v i s p i s i , narocito Odbrana Sokratova, Kriton i ostali rani, takozvani sokratski, dijalozi u kojima Platon iznosi ucenje samog Sokrata, dok u docnijim dijalozima, od Gorgije pa dalje, stavlja Sokratu u usta svoje sopstveno ucenje. Kao izvore prvog ranga uzima Pla-tonove spise, na primer, H. Majer i za njega Sokratova filosofija nije ni metafizika, ni logika, ni etika, ni retorika, nego aticka protreptika.3 Od naucnika koji kao glavnu normu za rekonstrukciju Sokratova ucenja smatraju iste spise isticu se i John Bui-net* i A. E. Taylor.$ Istorijskog Sokrata oni nalaze u Sokratu celokupnog Pla-tona, tj. ne samo u onom iz njegovih ranih nego i u onom iz njegovih srednjih i poznih dijaloga.6 Osim toga, oni i Aristofanovim Oblakinjama pridaju vrednost sa-mostalnog izvora. C e t v r t i i, takode, primarni istorijski izvor za poznavanje pravog Sokrata jesu K s e n o f o n t o v i s p i s i u kojima se govori o Sokratu, narocito Odbrana Sokratova i Spomeni. o Sokratu. Osuda Sokratova bila je predmet o kojem su mnogi pisali, jedni braneci njega, a drugi sudije. Medu prvima bio je Platon. Posle njega sofist Polikrat napisao je oko god. 393. Optuzbu Sokratovu (Ka-njvopia Swxpa-rou?), u obliku besede, u kojoj tuzilac Anit prikazuje Sokrata kao opasna za drzavu zbog njegova toboze stetnog uticaja na Alkibijada i Kritiju. Povodom toga spisa, koji je smatran za denuncijaciju Sokratovih ucenika, ustali su na odbranu Sokratovu Isokrat u Busiridu, Lisija (Blass Att Bered. V351) i Ksenofont. Takve odbrane pisace jos i Teodekte iz Faselide (Blass Ibid IP 447) Demetrije Faleranin (D. L. IX 15, 37, 57), stoicar Teon iz Antiohije (Suid. s. ©euv), Plutarh (Lamprijin katalog 189) i Libanije {Declaim I, vol. 5, 1 ss Ferster). Ovaj poslednji ustaje protiv Polikratova pamfleta.? Ksenofontova Odbrana ima trideset i cetiri paragrafa, i u njoj se po Hermo-genovu kazivanju pripoveda sto se Sokrat s njime razgovarao o odbrani i kako se potom doista branio. Mada se misljenja o autenticnosti tog spisa kolebaju, on se danas uzima kao autentican,s kao sto je tako smatran i u starini (D. L. II 57). Poli-kratov spis dao je povod i Ksenofontu da napise svoje Spomene o Sokratu, i to mozda tek onda kad nije vise bio prognan iz Atine. Osim te spoljasnje pobude i zelje da u onoj knjizevnoj polemici ne bude poslednji, na to ga je podsticao i bol zbog ruzenja njegova starog ucitelja, koga on ni kao vojnik nije bio zaboravio; bio je uveren da ce ga moci odbraniti jakim razlozima, i zato je resio da Polikratove za-merke ispita tacku po tacku i da ih pobije slikajuci Sokrata kako ga je sam poznavao saobracajuci s njim, a zatim da razlozi pojedine momente u Sokratovu karakteru i 3 H. Maier Sokrates sein Werk und seine geschichtliche Stellung, Tubingen 1913, 294 s. 4 J. Burnet Plato's Phaedo, Oxford 1911, p. XI ss; Early Greek Philosophy, London 19082, 354 ss. 5 A. E. Taylor Varia Socratica, First series, Oxford 1911; Plato's Biography of Socrates, Proceed, of the Brit Acad. 1917/18, 93—123. 6 O njihovoj identifikaciji istorijskog Sokrata s Piatonovim F. Lortzing Bed. philol. Woch. 1912, 1306 ss; G. C. Field Socrates and Plato, a Criticism of prof. E. A. Taylor's Var. Socr., Oxford 1913; Ch. P. Parker The historical Socr. in the light of Prof. Burnet's Hypothesis, Harv. Stud. 27 (1916); A. M. Adam Socr. »quantum mutatus ab illo«, Class. Quart. 12, 121 ss. 7 K. Lincke Sokrates mid seine Apologeten, Ztschr. f. v. Gymnasialwesen 52 (1898), 417-441. 8 M. Wetzel i C. Immisch Die Apol. des Xen., Neue Jahrbb. 5 (1900), 389—415; O. Frick Xenophontis guae fertur apologia Socratis mini genuina putanda sit, Diss. phil. Halens. 19, 1909; Emma Edelstein Xenophontisches undplatonisches Bild des Sokrates, Berlin 1935.

SOKRAT

237

ucenju. Vesti o njemu donosi uglavnom u obliku kracih ili duzih razgovora o raz-licnim temama iz praktickog zivota, iz svih njegovih oblasti od religije i drzave do ponasanja za sofrom. Od onog sto su tuzioci izneli protiv Sokrata on ga brani u prve dve glave I knjige (I 1 i 2). Od knj. I gl. 3. dalje saopstavaju se Sokratovi razgovori o poboznosti i uzdrzljivosti. Od knj. II gl. 1—10. raspravlja se o zah-valnosti i duznosti prema rodacima i prijateljima. U III knj. vodi se razgovor o onom dime se ko posebice zanima (vestina vojskovode, vestina u vrsenju drzavnih poslova, slikarska, vajarska itd.) ili o torn kako se treba ponasati u nekim prilikama zivota. U IV knjizi, koja u stvari predstavlja Sokratovu pedagogiku, pokazuje se kako je Sokrat s mladicima razlicne cudi razlicno postupao, da bi ih uputio u pravo shvatanje zivotnog zadatka. Zavrsetak cini epilog u kojem je sve prikupljeno: Sokrat je bio pobozan, pravedan, umeren, razborit i, najzad, sposoban ne samo da i go-vorom kaze i odredi u cemu se sastoji koja vrlina nego i da prosudi druge koji su gresili, da ih pobija i navraca na vrlinu, lepotu i dobrotu. Sto se tice pitanja da li se Ksenofontov spis moze uzeti kao izvor za rekonstrukciju istorijskog Sokrata, treba reci da on na to ima puno pravo, 9 mada je pisac svoje sopstveno secanje osvezavao iz mnogobrojnih izvora pa mu je i masta cesto dolazila u pomoc pamcenju, jer je spis napisan dugo vremena posle Sokratove smrti. P e t i izvor, ali samo za Sokratovu doktrinu, jeste A r i s t o t e 1, koji svo-jim kratkim, zbijenim i tacnim formulacijama sluzi kao dopuna i potvrda Ksenofon-tovim podacima i Piatonovim idealnim izvestajima.10 Ostaci iz A r i s t o k s e n o v a Zivota Sokratova (Miiller F. H. G. II 280 s) nemaju ozbiljan istoriografski karakter, jer je Aristoksen iz privatnog zivota velikih ljudi nezajamcene cinjenice saopstavao zlonamerno i.samo zato da u citalacke publike napravi senzaciju. Ostala svedocanstva o Sokratu posle Aristotela nemaju vaznosti, jer iz njih ne doznajemo nista novo ni o zivotu ni o ucenju Sokratovu. 11 I Ksenofont i Platon dali su u svojim spisima sliku svoga ucitelja, ali su te slike razlicne, i otada nastaje pitanje koji je od njih dvojice dao pravog Sokrata. Tome pitanju posvetio je K. Joel svoje obimno delo Der echte und xenophontische Sokrates, Bd 1—2, Berlin 1893 — 1901. On misli da je dokazao da Ksenofontov Sokrat nije istorijski Sokrat, jer je on kopija Antistenove slike Sokrata, resp. predstavlja pretvaranje sokratske etike u kinicko-antistensku. Dok je Platon Sokrata idealisao, Ksenofont ga je popularisao u kinickom pravcu (I 173), i zato Joel samo Aristotelove podatke uzima kao jedinu istorijsku osnovu za dohvatanje sustine Sokratova filosofiranja. S Joelom se slaze P. Natorp, ali on Aristotelu ne pridaje ono-liku vaznost kao Joel.12 U suprotnosti prema Joelovoj tezi A. Doring odbacuje Aristotelove podatke kao nepouzdane i nedovoljne, jer nisu plod samostalnog prouca-vanja Sokrata, i kao jedino upotrebljivo istorijsko vrelo za izlaganje Sokratova ucenja uzima Ksenofontove Spomene, uz ogranicenje da Ksenofont nije imao dovoljno filosofske sposobnosti, da to ucenje shvati u njegovoj dubini i sistematskoj poveza-nosti.is Slicno shvatanje imaju Th. Klett i E. PfleidererM Po Kletu, Ksenofont je 9 H. v. Arnim Xenophons Memorabilien und Apologie des Sokrates, Kjobnhavn 1923 (Dan. ske Videnskabernes Selskab. Hist-filol. Meddelelser VIII 1); W. Schmid y Schmid-Stahlin Gesch. d. griech. Literatur, Teil I Bd. 3, Munchen 1940, 223, 232. 10 P. Bokownew Sokr. Philosophie in der Darstellung des Arist., Arch. f. Gesch. d. Philos. 17 (1914), 295 ss; Th. Deman Le temoignage d'Aristote sur Socrate, Paris 1942. li G. C. Field Socrates and Plato in Postaristotelean Tradition, CI. Quart. 18 (1924), 127 ss; 19 (1925), 1 ss. 12 P. Natorp. Uber Sokrates, Philos. Monatshefte 30 (1894) 337 — 370. i3 A. Doring Die Lehre des S. als soziales Reformsystem. Neuer Versuch zur Losung des Problems des sokr. Philos., Munchen 1895. 14 Th. Klett Sokrates und die xenoph. Memorabilien, Leipzig 1893; E. Pfleiderer Sokrates, Plato und Hire Schiller, Tubingen 1896.

238

PETI

ODELJAK

Sokratove misli izneo prema svojoj duhovnoj individualnosti, ali se sustina Sokra-tova ucenja u njegovu spisu nazire bolje nego u idealisanoj slici Platonovoj. Medu sinkretiste, tj. one koji posreduju izmedu tri glavna predanja, pridajuci vecu vaznost cas jednom cas drugom cas trecem, idu E. Zeller, W. Windelband, Th. Gomperz, I. Brims, Clodius Piat, Gius. Zuccante, A. Busse.K.Praechter.1^ Narocit stav prema trima glavnim izvorima uzima R. v. Pohhnann svojim kriticizmom i H. Rock svojim radi-kalnim skepticizmom.16 Oni koji polaze samo od Platona kao jedinog izvora nalaze da je Ksenofontov Sokrat i suvise prost i plitak, bez poleta, suvise obican, i zato je, kazu, nemogucno da bi takvu coveku onako genijalna filosofska priroda kao Platon odavala onako duboku postu, i da bi takav covek mogao postati izvoriste za onaj bujan razvitak celokupne docnije filosofije sto se penusa u skolama sokratovaca. Medu onima koji Platonove ranije dijaloge smatraju kao »relativno« najbolji govor o istorijskom So-kratu nalazi se i G. Rudberg.11 Ja mislim da je Ksenofont prikazao autenticnog Sokrata i da njegov spis moze da sluzi kao izvor, iako ga nije dao u njegovoj celini: on je kao covek prakticar video samo ono sto je njega interesovalo; zbog svoje polemicke ili, bolje da kazem, apolo-geticke tendencije on je isticao samo politicko-socijalnu stranu Sokratova kruga misli; a kao covek bez dovoljnog filosofskog obrazovanja, resp. bez razumevanja dubljih filosofijskih pitanja, on nije mogao da ude u logicko-dijalekticku sferu Sokratova ucenja, ni da prikaze visu, moralnu i intelektualnu, licnost u svoga davnog ucitelja. To je ucinio Platon, jer je samo on bio sposoban da shvati svu demon :ju Sokratovu, i posle njega Aristotel, i zato njihova slika sluzi kao dopuna Ksenofon-tovoj. 18 Uostalom, »Sokrat Platonovih dijaloga i hipoteticki istorijski Sokrat cine dvojnu zvezdu, i njeno jedinstvo nikad ne moze resiti ni spektralna analiza najpozni-je filosofije... Ako istorija hoce proslost ponovo da ozivi, onda je Platonova idealna slika Sokrat istorije, jedini, koga cemo ikad poznavati«.19 Nijedna krupna istorijska licnost ne moze se shvatiti u njenoj punoj istorijskoj autenticnosti. Samo genijalan umetnik moze da nam objasni duboku tajnu njena bica i njene modi. I Platonov Sokrat nije samo umetnicki videna istina nego i najzivlja stvarnost, i one obe otkrivaju pravi smer i pravu snagu atinskoga mudraca. I zato se meni cini da se odnosu izmedu Ksenofonta i Platona najvise priblizio F. C. Bam, koji kaze: »Ali odmah izmedu ta dva coveka pojavljuje se razlika, i ona se u mnogom moze uporediti s odnosom koji postoji izmedu sinoptickih jevandelija i jevandelija Jovanova. Kao sto sinopticka jevandelija najpre prikazuju spoljasnju stranu pojave Hristove, onu koja je u vezi s jevrejskom idejom o Mesiji, a Jovanovo jevandelije pre svega uzima u obzir Hristovu visu prirodu i neposredno bozansko u njemu, tako i platonski Sokrat ima daleko visi idealni znacaj negoli ksenofontski, s kojim se u osnovi svagda nalazimo samo na zemljistu odnosa neposrednog praktickog zivota.«20 U izlaganju Sokratova zivota, rada i ucenja, mi cemo se drzati triju glavnih izvoia: Platona, Ksenofonta i Aristotela. 15 E. Zelier Philosophic des Griechen II 1, Leipzig 1922,5 91 ss; W. Windelband Gesch. d abendl. Philosophie im Altertum, Tiibingen 1923,4 93; Th. Gomperz Griech. Denker, II, Leipzig 1925,46 ss; I. Bruns Das liter. Pom-at der Griech. etc, Berlin 1896, 376 ss; Cl. Piat Socrate, P«ris 1900; Gius. Zuccante Socrate, Torino 1909; A. Busse Sokrates (— Die grossen Erzieher VII), Berlin 1914; K. Praechter Die Philosophie des Altertums, Berlin 1926,2 140. ifi R. v. Pohlmann Sokr. undsein Volk, Munchen 1899; Sokratische Studien, Sitz. Munch. Akad.. philos.—philol. u. hist. Klasse 1906, 49 — 142; H. Roch Der nnverjalschte Sokrates, Innsbruck 1903. 17 G. Rudberg Der platonische Sokrates, Symbolae Osloenses 7 (1928), 1 ss. 18 Primer rekonstrukcije Sokratova ucenja iz Ksen. Spomena i Plat, ranih dijaloga dao je L. Wohlgemuth Opuscula philologica, hgg. v. Kath. Akad. Philologenverem in Wien 2 (1927), 10 ss. « P. Shorey What Plato said. The University of Chicago Press 1933, 19 i 27. 20 F. C, Baur Das Christliche des: Platonismus oder Sokrates and Christns, Tubingen 1837, 123.

SOKRAT

239

II SOKRATOV ZIVOT, LICNOST I KARAKTER 1. ZIVOT

Sokrat se rodio god. 469, u atickoj opstini Alopeki, koja i danas zivi u imenu sela Ambelokipi, istocno od Atine, na juznom podnozju Likabeta, od oca Sofroniska, vajara, i majke Fenarete, babice. Alopeka je zavicaj i Aristida Pravednog cija je porodica zivela u prijateljstvu sa Sofroniskovom kucom (Plat. Lach. 180 E). Ovaj prijateljski odnos prema staroj plemicskoj kuci pokazuje da je Sokratov otac bio ugledan gradanin. Po svom imovnom stanju Sokrat je pripadao trecem stalezu, zeugitima, i kao takav sluzio u redovima hoplitske vojske. Isprva se, kao i njegov otac, bavio vajarstvom i izvajao skupinu odevenih Harita (Drazesti), koje su jos i u pozna vremena stajale na atinskom Akropolju (Paus. IX 35, 7; Diog. L. II 19). Va-jarski posao bio je u porodici, po svojoj prilici, nasledan i prelazio s kolena na koleno, jer Sokrat u Platonovim spisima u sali vuce lozu od Dedala, koji je smatran kao prvi i najgenijalniji predstavnik toga posla i slavljen kao mitski osnivac vajarskoga esnafa (Plat. Ale. I 121 A, Euthyphr. 11 C, 15 B, Meno 91 D). Docnije, medutim, Sokrat je napustio to zanimanje. U stvari, zanimanju svog oca i narodu najjacih plasticara on je ostao veran i dalje, ali na drugi nacin: prestao je da gradi konkretne likove rezane u mramoru, te je, ne ispustajuci dleto iz ruku, stao da isklesava duhovne statue u svojim jasnim pojmovima, pa ih pobednicki protivstavljao subjektivnim impre-sijama, varljivim mnenjima i koloristickim igrama sofista. Kad ih bude isklesao u sebi, poci ce da ih klese i u dusama svojih sugradana. Ostavio je malu radionicu ocevu, da od cele Atine napravi svoju veliku vajarnicu. Sokratova mladost pada u vreme kad se u Atini prvi put pojavili predstavnici jonske filosofije, pa se i on, zudan viseg obrazovanja pridruzio kao ucenik jednome od njih, Arhelaju iz Mileta. Iz jedne beleske Ijona Hijanina, koji je u svojim Putnim uspomenama zapisao da je Sokrat s Arhelajem putovao na ostrvo Sam, god. 441 /40, vidi se da je Sokrat u vreme kad je Ijon pisao te uspomene vec bio poznata licnost (D. L. II 19, 23). Kao sto doznajemo iz Platonova Fedona (69 A — 99 E), Sokratu su bile poznate kosmoloske teorije velikih sistematicara Heraklita, Empedokla, Demokrita, zatim ucenje Diogena iz Apolonije, Alkmeona iz Krotona i najzad Anaksagore iz Klazomena, ciji je spis O prirodi sam citao i proucavao (Xen. Mem. I 1, 11 ss, IV 7, 3 — 6, Plat. Apol. 19 C). Obavestenja o ucenjima tih mislilaca dobio je od svog ucitelja. Iz Ksenofontovih Spomena vidi se da se Sokrat drzao teo-loskog nacela, po kome je ceo svet delo bozanskoga uma, koji sve stvara radi odre-dena cilja, a tako je mislio narocito Anaksagora. Medutim, nije kosmoloska filoso-fija prirode bila srediste Sokratova proucavanja, nego etika, za koju je dobio pod-sticaj od Arhelaja, jer se vec i on bavio etickim pitanjima, te je narocito proucavao ljudski zivot i bavio se pitanjem pravednosti i zakona (D. L. II 16; Sext. Emp. Adv. math. VII 14). Iz Spomena vidi sei to da je poznavao starije pesnistvo, narocito Homera i Hesioda {Mem. I 2, 56 ss). Rado je posecivao pozoriste, i to samo onda kad su se davali novi komadi Euripidovi (Ael. Var. h. II 13; Cic. Tusc. d. IV 29, 63), koji su za njega bili vrelo najdubljeg poznavanja ljudske prirode, jer su bili puni moralnih i psiholoskih problema. Ali glavno tlo na kojem je ponikao Sokratov krug misli bila je sofistika. Njegov odnos prema njoj lici na Kantov odnos prema pro-svecenosti XVIII veka: on ce je, u isti mah i usavrsiti i savladati. On ce je moci savladati samo tim sto ce njena ucenja brizljivo i smotreno prouciti i sto umnu snagu covekovu nece stavljati u sluzbu materijalnog uspeha po svaku cenu, nego u sluzbu pravilnoga misljenja i delanja na cvrstoj moralno-religioznoj osnovi.

240

PETI

ODELJAK

2. LlCNOST

:^g>

V"=

Kad je osetio bozji poziv u sebi —■ a to je bilo u pocetku peloponeskog rata — Sokrat je zapustio i kucu i domacu privredu (Plat. Apol. 23 B), zbog cega se kavzio sa svojom zenom, Ksantipom,21 i svom dusom ustao da bije presudnu bitku s racionalistickim skepticizmom i individualistickim subjektivizmom sofistike. Jer ona je bila potkopala solidne osobine staroatickog narodnog morala, te jezbog toga i bila povod Sokratova pojavljivanja u javnosti. Dok su se demokratija i plemstvo sasvim odbili od te borbe, Sokrat je pazljivo birao i odabirao pouzdano znanje, jer samo se na njemu rnoze osnivati pravo delanje. Na taj nacin gradio je sebi oruzje kojim ce protivnika -najzad pobediti. Kao i Sofokle, Sokrat je mogao ziveti samo u Atini, i nikad je nije ostavljao, kao Eshil i Euripid, osim kad je isao na Sam, na Istam i u Delfe (D. L. II 23), i kad je kao hoplit vrsio vojnu duznost: ucestvovao je u borbi kod Potideje izmedu god. 432. i 429, kod Deliona 424, i kod Amfipolja 422 (Plat. Apol. 28 E, Symp. 219 E —■ 221 A, Lack. 181 A; Diog. L. II 22). Kad su ga tesalski velikasi, Skopa iz Kranona i Euriloh iz Larise, pozivali k sebi u dvor i nudili mu poklone u novcu, on je sve te ponude odbio (D. L. II 25). Makedonski kralj Arhelaj, posto je utvrdio svoj presto, pregao je po svaku cenu da poheleni svoju zemlju, tj. da je oblagorodi svima elementima helenske prosvete, pa je od svoje prestonice napravio makedonski Vartburg, na koji je pozivao najuglednije pesnike i umnike svoga vremena. Na nje-govu dvoru ziveli su tragicki pesnici Euripid i Agaton, epski pesnik Heril i slikar Zeuksid, muzicar Timotej i drugi. Pozivao je i Sokrata, ali je ovaj ponudu odbio s ironicnom napomenom: »Ne mogu da vratim istom merom a u Atini cetiri merice prekrupe staju jedan obol, a voda s kladenca bas nista« (Sen. De benef. V 6, 2 ss; Arist. Rhet. II 23 p. 1398 a 24). Koliko je Sokrat srastao sa svojim zavicajnim tlom, pokazao je Platon u svom Kritomi, gde atinski zakoni kazu Sokratu: »Sokrate, mi imamo jaka svedocanstva o tome da si s nama i sa drzavom bio zadovoljan. Jer, izmedu svih ostalih Atinjana ti ne bi nikad u njoj narocito boravio da ti se ona nije svidala. I zato ti nikad nisi izasao iz grada ni na svetkovinu osim jedared na Istam, niti ikud na drugo mesto, osim ako si morao u vojsku poci, niti si inace ikad putovao kao ostali ljudi, niti te je ikad obuzela zelja da upoznas drugu drzavu i druge zakone, nego smo ti dovoljni bili mi i nasa drzava« (52 B).22 Ali, ako i n je mario da putuje u strane zemlje, Sokrat se procuo i izvan granica svoje otazdbine: bilo je ljudi koji su iz Megare, iz Beotije, iz Elide, iz Tesalije, pa cak iz Kirene, hitali u Atinu da se upoznaju s atickim misliocem. Sam nije pisao nista,2^ jer je celo njegovo misljenje bilo konkretno, ali se pj ceo bogovetni dan nalazio po ulicama i radionicama, na promenadama i vezbalistima, u senovitu uglu kakva hrarna, a narocito na trgu, koji je u Atini postao mesto za obrazovanje, i razgovarao sa svakim ko je samo hteo, s ljudima koji su se razlikovali i godinama, i polozajem, i zanimanjem, i obdarenoscu, i znanjem. Roden dijalek-ticar, on je, pod ironicnom licinom neznanja, saobracao s mladicem i sa starcem, s muskarcem i sa zenom, s tesarom, obucarom i kovacem, s pesnikom, slikarom i va-jarom, s rapsodom, besednikomi sofistom, s mudracem, vojskovodom i drzavnikom. 21 Upor. Xen. Mem. II 2, Symp. 2, 10; Plat. Phaed. 60 A i 116 B; Diog. L. II 26; E. Zeller Zur Ehrenrettung der Xanthippe, Vortrage und Abh. I 56. 22 Hi u mom prevodu Odbrana Sokratova i Kriton, s grckog preveo i objasnjenja dodao — — predgovor napisao dr Branislav Petronijevic, Beograd god. 1930. str 94 —- 95. 23 O njegovim toboznjim pismima (Epistolae Socraticorum u R. Hercher Epistolograplu Graeci, Paris 1873, 609 — 616) upor. I. Sykutris DieBriefe des Sokrates mid der Sokratiker, Stud. z. Gesch. d. Kultur d. Altert. 18, 2, Paderborn 1933; vidi i M. Schanz 5. als vermeintl. Dichter, ein Beitrag zur Erklarung des Phaidon, Hermes 29 (1894) 597 — 603.

KRAT

m

SOKRAT

241

Beskrajno govorljiv i obdaren specificnim jonskim smislom za k r i t i c k u r e f-1 e k s i j u, koja je iz dubine njegove prirode umela da probija elementarnom sna-gom, i u kojoj se duboka ozbiljnost mesala s nevinom salom, on je sa svima njima —• od najprostijih ljudi do najslavljenijih autoriteta —• vodio najzivlje razgovore i sa suverenom lakocom i sa svojim jasnim logickim misljenjem ulazio u najrazlicnije oblasti zivota, rasclanjivao njihove zamrsene odnose, otkrivao protivrecnosti i bes-mislenosti i, naposletku, stizao do istine za koju ni sam nije znao. U Platonovoj Odbrani Sokratovoj on kaze da, ako je smrt seoba, onda to nije rdava seoba, jer bi on i u Hadu provodio zivot u razgovoru, ispitujuci njegove stanovnike, i ras-pravljanje s herojima u Hadu smatrao bi za neizmerno blazenstvo. Za njega filosofija nije bila sadrzaj, nego ziva funkcija, neprestana borba u agonu duse, trazenje koje nikad ne prestaje da bude trazenje i koje, pre svega, ide za tim da nade odgovor na dva pitanja: sta je v r l i n a i s t a je d o b r o ? Trazenje odgovora na ta pl-tanja jeste osnovno obelezje duhovnog rada Sokratova. Nije osnovao nikakav regu-lisan red kao pitagorovci, niti je drzao honorarna predavanja i kurseve kao sofisti, pa ipak mu je ceo grad bio skola, a gradani ucenici, iako sebe nije zvao uciteljem. (StSacr/.aAo?, Xen. Mem. I 2, 3, 6, 3), ni svoje slusaoce ucenicima ([/.aSr/roci, Plat. Apol. 33 A), nego govori samo o prijateljima i poznanicima. A ni Platon i Kseno-font nikad ne govore o njegovim ucenicima, nego samo o privrzenicima, prijateljima, drugovima, poznanicima (auvov-s