3. Platon - Teorija Saznanja, Tetet i Drzava

Platon – Teorija Saznanja Platon nije napravio sistemološko izlaganje teorije. Dialog Tetet je posvećen toj raspravi, u kome se opovrgava teorija da je znanje „čulno opažanje“. U Državi se moće naći pozitivno epistemološko učenje ali je usko povezana sa ontologijom. Platon se više bavio pitanjem o predmetu saznanja a ne o mogućnosti saznanja. Znanje nije čulno opažanje, Platon je bio ubeđen da znanje mora da bude znanje o večitim vrednostima a ne o promenljivim utiscima. Znanje mora da bude pouzdano, istinsko dok čulno opažanje nije ni jedno ni drugo. Tetet nabraja mnoštvo veština umesto da kaže definiciju znanja, kada ga Sokrat ispravi on daje tezu da je čulno opažanje znanje. Sokrat ukazuje na Protagorinu tezu da je svaki čovek mera svih stvari, gde dolazi do protivrečnosti kada bi se dvojica sukobili. Kasnije pokazuje tetetu da znanje mora da bude pouzdano a po Heraklitu, čulno saznanje nije pouzdano. Takođe, čovek može da se seća. Ako neku stvar ne opaža u trenutku ali je se seća, da li to znači da ne zna tu stvar? Tetet daje drugu definiciju znanja, kao istinsko shvatanje ali Sokratu je važnije razmotriti kako nastaje lažno shvatanje? Npr. Kada se pomeša stvar iz sećanja sa stvarju iz čulnog opažaja nastaje „zamena“ jer ova čulna stvar ima neke sličnosti ali nije ista ko stvar iz sećanja. Do istine može da se dođe i pogađanjem, ali je ova teza odbačena jer je zasnovana na verovanju a ne na znanju. Na kraju teteet daje definiciju da je znanje istinito shvatanje + objašnjenje. Ova teza se odbacuje jer je pokazano da je istinsko shvatanje u stvari istinito verovanje a dodavanje objašnjenja bi trebalo da se „pretvori“ u znanje. Sokrat pokazuje kako ukazivanjem na sastavne delove nečega (objašnjenja) mi ništa ne dobijamo, jer ili znamo te stvari time što imamo istinito shvatanje o njima ili su oni nesaznatljivi što dakle ne čini znanje opet.

Istinsko znanje Kao što je Tetet pokazao, istinsko znanje se ne tiče pojedinačnih predmeta. Objektivno znanje stičemo samo u sudovima koji se tiču opštosti (opštim pojmovima). Um

Arhetipi

Razum

Matematičke stvari

Nauka

Verovanje Živa bića Mnjenje Nagađanje Senke Do znanja se dolazi preko dva područja, područje nauke i područje mnjenja. Samo se preko nauke dolazi do istinskog saznanja. Mnjenje se bavi slikama dok se Um u najvišem smislu bavi pranačelima. Niži stepen verovanja je nagađanje, koje se odnosi uglavnom na pojedinačne stvari i podražavanje istine. Sa druge strane, čovek koji veruje u pravičnost nekog čoveka ili u pravdu zakona Atine, taj se čovek nalazi u stanju pistis, ili vere, što je viši stepen mnjenja.

Saznajni predmeti verovanja su živa bića i predmeti, za razliku od nagađanja, čiji predmet saznanja su slike, senke, likovi, snovi isl... Razum crpi slike iz nižih stepena saznanja i koristi ih kako bi iz njih izvukao određene zaključke i hipoteze. Međutim, iako razum koristi slike, on nastoji da gleda samo oblike po sebi. Razum je posrednik između uma i čula i bavi se „matematičkim stvarima“, koje su slične idejama time što su nepromeljive dok su slične čulnim stvarima time što ih ima mnogo. Um, koji je najviši stepen saznanja se služi čisto razumskim matematičkim stvarima odnosno idejama. Kada se shvate pranačela, um se spušta zaključcima koji proizilaze iz njih, takođe koristeći se samo pojmovima. Mit o Pećini predstavlja alegorički prikaz ovog uzdizanja do pranačela, gde se vrhovno načelo izjednačava sa idejom jednog, odnosno sunca, koje bi predstavljalo krajnju suprotnost mraka pećine, dok je čovekova „bol u očima“ i „privikavanje“ na svetlost metafora za umni napor i volju koja je potrebna kako bi se približili istini.