280735706-Sandra-Brown-Kad-padnu-maske.pdf

Naziv originala: Sandra Brown MEAN STREAK

Prolog

mori je sve bolelo. Bolelo ju je čak i da diše. Magličast vazduh beše kao pun nečeg nevidljivog ali oštrog, poput ledenih kristala ili srče. Bila je oskudno odevena. Sirova hladnoća ju je pekla po licu gde joj je koža bila izložena. Od toga su joj suzile i oči, terajući je da neprekidno trepće kako bi sprečila da joj suze zamute vid i sakriju put. Oštar bol javio joj se u boku. Neprekidno je kljuvao i čitavu je obuzimao. Od stare povrede stopala, uz cevanicu su joj jurišale strelice bola. Da se bol prihvati, da se kroz njega prođe i on prevaziđe, to je bilo pitanje tvrdoglavosti i discipline. Njoj su rekli da poseduje obe ove osobine. I to u izobilju. Skoro do defekta. Ali upravo za to služi sve naporno vežbanje. Ona to može. Ona to mora. Nastavi dalje, Emori. Pomeri tu nogu ispred one druge. Pojedi razdaljinu metar po metar. Koliko još ima? Bože, molim te da nema još mnogo. Osokoljena odlučnošću i strahom od poraza, pojačala je ritam. A onda je iz dubokih senki okolne šume dopro neki šuškav zvuk, za kojim je usledila promena u pravcu kretanja vazduha odmah iza nje. Srce joj se steglo u predosećaju nesreće na koju nije imala vremena da reaguje, jer joj je samo tren kasnije strašan bol eksplodirao u glavi.

E

Poglavlje 1

a li ovoliko boli?“ Doktorka Emori Šarbono pokaza na crtež dečjeg lica iskrivljenog od bola, s velikim suzama koje su se slivale iz očiju. „Ili ovoliko?“ Pokazala je na još jednu seriju karikatura, gde je namršteno lice prikazivalo malo manju nelagodu. Trogodišnja devojčica pokaza na gori od dva crteža. „Žao mi je, zlato.“ Emori gurnu otoskop u njeno desno uvo. Detence poče da vrišti. Nežno koliko god je mogla, uz utešne reči, Emori joj pregleda uši. „Oba su gadno inficirana“, kaza ona devojčicinoj iznurenoj majci. „Plače otkako je otvorila oči jutros. Ovo joj je već druga upala uha ove godine. Nisam stigla prošli put kod vas, pa sam je odvela u urgentni centar. Ondašnji doktori su joj prepisali lekove, prebolela je to, ali evo, vratilo joj se.“ „Hronične infekcije mogu da dovedu do gubitka sluha. Trebalo bi da se izbegavaju, a ne samo da se leče kada se pojave. Možda biste mogli da razmislite da je odvedete na dečje ORL odeljenje.“ „Pokušala sam. Niko ne prima nove pacijente.“ „Mogu da je ubacim kod jednog od najboljih.“ Nije to bila prazna razmetljivost. Emori je bila sigurna da će bilo koji od nekoliko njenih kolega primiti pacijenta kog ona preporuči. „Hajde da ovoj infekciji damo šest nedelja da potpuno zaceli, a onda ćemo joj zakazati jedan pregled. Zasad, daću joj antibiotike zajedno sa antihistaminom da se raščisti tečnost iza bubnih opni. Možete joj dati dečje analgetike, i čim lekovi počnu da deluju, bol bi svakako trebalo da se smanji. Ne primoravajte je da jede, ali neka bude hidrirana. Ako ne bude bolje za nekoliko dana, ili ako joj skoči temperatura, pozovite broj sa ove posetnice. Nisam tu preko vikenda, ali drugi doktor me pokriva.

D

Sumnjam da će biti nešto hitno, ali ako to ipak bude slučaj, bićete u sjajnim rukama dok se ne vratim.“ „Hvala, doktorko Šarbono.“ Ona se saosećajno osmehnu majci. „Bolesno dete nikome nije zabavno. Pokušajte i sami da se malo odmorite.“ „Nadam se da idete da se zabavite nekud preko vikenda.“ „Idem da pretrčim trideset kilometara.“ „Pa to zvuči kao mučenje.“ Ona se osmehnu. „U tome i jeste poenta.“ Kad su izašli iz ordinacije, Emori ispuni recept i završi svoje beleške u pacijentovom kartonu. Dok ga je predavala sestri koja je radila na odjavi pacijenata, mlađa žena reče: „To vam je bio poslednji za danas.“ „Da, upravo se spremam da odem.“ „Jeste li obavestili bolnicu?“ Ona klimnu glavom. „I službu za pozivanje. Zvanično sam odjavljena za vikend. Da li su doktori Batler i Džejms sa pacijentima?“ „Jesu. I oboje imaju još po nekoliko ljudi u čekaonici.“ „Nadala sam se da ću ih videti pre nego što odem, ali neću ih sad uznemiravati.“ „Doktorka Batler vam je ostavila poruku.“ Pružila joj je papir iscepan iz bloka sa monogramom na svakom listu. Srećno. Ili šta se već kaže nekome ko ide da trči maraton? Emori se nasmeši dok je presavijala papir i stavljala ga u džep mantila. Sestra na prijemu reče: „Doktor Džejms me je zamolio da vam kažem da se čuvate medveda.“ Emori se nasmeja. „Da li njihovi pacijenti znaju da su to samo dva klovna? Reci im da sam ih pozdravila.“ „Hoću. Lepo se istrčite.“ „Hvala. Vidimo se u ponedeljak.“ „Uh, skoro zaboravih. Vaš muž je zvao i rekao da kreće s posla i da će biti kod kuće da vas isprati.“

q„Emori?“ „Ovde sam.“ Dok je Džef ulazio u spavaću sobu, ona je zatvarala svoju vreću i namerno je prkosno svukla s kreveta i prebacila učkur preko ramena. „Jesi li dobila moju poruku? Nisam želeo da odeš pre nego što stignem da se pozdravim s tobom.“ „Hoću da krenem pre popodnevnog špica petkom.“ „Dobra ideja.“ Pogledao ju je kratko, a onda rekao: „Još se ljutiš?“ „Ti ne?“ „Lagao bih kad bih rekao da se ne ljutim.“ Sinoćna svađa je i dalje bila sveža. Reči izrečene u ljutnji i ozlojeđenost kao da su još odjekivale u spavaćoj sobi, dugo nakon što su legli u krevet okrenuti leđima, oboje gajeći neko neprijateljstvo koje se krčkalo mesecima i na kraju konačno proključalo. On reče: „Da li sam bar zaradio jedan poen što sam poželeo da te ispratim?“ „Zavisi.“ „Od čega?“ „Od toga da li se nadaš da ćeš me odgovoriti da idem.“ Uzdahnuo je i okrenuo se, a ona reče: „To sam i mislila.“ „Emori...“ „Trebalo je da ostaneš čitav dan i sve posvršavaš u kancelariji. Jer ja idem, Džefe. U stvari, čak i da nisam za sutra planirala da pretrčim ovu razdaljinu, ipak bih želela da budem malo sama. Jedna noć koju ćemo provesti jedno bez drugog daće nam priliku da se malo ohladimo. Ako me trčanje izmori, možda ću ostati još jednu noć.“ „Jedna ili dve noći neće promeniti moje mišljenje. Ova tvoja opsesija...“ „Upravo s tim smo sinoć i počeli. Neću sad da potpirujem staru vatru.“ Njen raspored treninga za predstojeći maraton bio je tema koja je inicirala svađu, ali bojala se da su neke bitnije stvari pravi razlog za ono što se dogodilo. Maraton nije bio njihov problem, njihov brak je to bio.

Zbog čega je zapravo i želela tako očajnički da pobegne i razmisli o svemu. „Zapisala sam ime motela gde ću spavati večeras.“ Dok su prolazili pored pulta u kuhinji, klimnula je glavom prema parčetu papira koji je ležao na njemu. „Pozovi me kad stigneš. Samo da znam da si dobro stigla.“ „Dobro.“ Stavila je naočare za sunce i otvorila zadnja vrata. „Zdravo.“ „Emori?“ Zastavši na pragu, okrenula se. Nagnuo se prema njoj i ovlaš je poljubio. „Budi pažljiva.” q„Džefe? Ćao. Stigla sam.“ Dvosatna vožnja od Atlante iscrpla je Emori, ali skoro sav umor poticao je od stresa, a ne od same vožnje. Saobraćaj na Međudržavnom putu 85, koji je vodio na sever, značajno se smanjio oko sat vremena nakon izlaska iz grada, kada se isključila na deo puta koji je skretao prema severozapadu. Stigla je na svoje odredište pre sumraka, što je snalaženje po nepoznatom gradu učinilo malo lakšim. Već se ušuškala u krevet u motelu, ali napetost ju je još držala u predelu ramena. Ne želeći da pogoršava situaciju, razmišljala je o tome da ipak ne pozove Džefa. Sinoćna svađa bila je pravi okršaj. Predosećala je da im predstoji još jedna, mnogo ozbiljnija. Želela je da se za svaku pobedu izbori pošteno, a ne uz mrzovolju i svađu. Osim toga, da je situacija obrnuta, da je on otišao na put i nije pozvao kao što je obećao, ona bi bila zabrinuta za njega. „Jesi li već u krevetu?“, pitao ju je. „Spremam se da pogasim svetla. Hoću rano sutra da krenem.“ „Kakav je motel?“ „Skroman ali čist.“ „Zabrinem se kad se čistoća ističe kao pogodnost.“ Zaćutao je kao da čeka da se ona zakikoće. Pošto nije, upitao je kako je prošla vožnja. „Dobro.“ „Vreme?“

Spali su na to da pričaju o vremenu? „Hladno. Ali na to sam računala. Kada krenem, vrlo brzo ću se zagrejati.“ „I dalje mislim da je to šašavo.“ „Napravila sam plan kuda ću ići, Džefe. Biću dobro. Štaviše, radujem se tome.“ qBilo je mnogo hladnije nego što je pretpostavljala da će biti. Shvatila je to istog trena kad je kročila iz auta. To se moglo očekivati s obzirom na to da je vidikovac bio na mnogo većoj visini nego Drejkland, gde je provela noć. Sunce je već odskočilo, ali zaklanjali su ga oblaci, koji su poput velova visili oko planinskih vrhova. Trideset kilometarska tura za trčanje ovde gore biće pravi izazov. Dok je obavljala uobičajene vežbe, procenjivala je uslove. Iako hladan, dan je bio savršen za trčanje. Vetar je bio zanemarljiv. U okolnoj šumi, samo su najviše grane drveća bile uznemiravane povetarcem. Od daha se stvarala perjanica pare od koje su joj se maglile naočare za sunce, pa je zakopčala visoku kragnu jakne preko usta i nosa i poslednji put pogledala mapu. Na parkiralištu su se mogli smestiti turisti koji su dolazili na obližnji vidikovac. Istovremeno je služio i kao čvorište brojnih pešačkih staza, koje su se zrakasto širile poput žbica na točku, pre nego što su se dalje granale u krivudave puteljke što su uzduž i popreko sekli vrh planine. Nazivi pojedinačnih staza bili su ispisani na znacima u obliku strelica. Pronašla je stazu koju je tražila, ali tek nakon što je pažljivo pregledala mapu nacionalnog parka i dodatno je istražila preko interneta. Želela je izazov, ali nije bila nepromišljena. Da nije bila sigurna da će stići do krajnje tačke i nazad, ne bi ni pokušavala. Umesto da je obeshrabri negostoljubivi teren, jedva je čekala da krene. Zaključala je vreću u gepeku automobila i prikopčala ranac. Potom je podesila traku za glavu, nulirala štopericu na satu, navukla rukavice, i krenula.

Poglavlje 2

mori se postepeno budila, ali nije otvarala oči, plašeći se da bi joj svetlost samo pogoršala užasnu glavobolju. Glavobolja ju je probudila iz dubokog sna uz prodoran bol, kao da neko koristi pištolj za eksere u njenoj lobanji. Čula je buku koja se inače nije mogla čuti u njenoj spavaćoj sobi, ali čak ni radoznalost nije bila dovoljna da se osmeli i otvori očne kapke. Kao dodatak oštrom probadanju u glavi, desno stopalo joj je strašno pulsiralo. Previše ga je naprezala jutros. Miris hrane joj je izazivao mučninu. Zašto oseća hranu u svojoj spavaćoj sobi kada je kuhinja na suprotnoj strani kuće? Šta god da Džef kuva... Ali Džef ne kuva. Oči joj se namah otvoriše i, ne ugledavši ništa što joj beše poznato, ona se uspravi i sede. Nepoznata scena pred njom zamuti se i zavrti. Vrela žuč joj ispuni grlo. Jedva je uspela da je zadrži pre nego što se izbljuvala. Vrtoglavica je naglo vrati nazad na jastuk, za koji je shvatila da ipak nije njen. A ni čovek koji se pomaljao pored kreveta nije bio Džef. Prozborila je: „Ko ste vi?“ Prišao je korak bliže. „Ne prilazite mi!“ Podigla je ruku, dlanom ispred sebe, iako je znala da neće uspeti da mu se odupre. Bila je nejaka poput novorođenčeta. On je bio poput diva. Ali na njenu komandu, ostao je na svom mestu. „Ne plašite se. Neću vas povrediti.“ „Ko ste vi? Gde sam ja to?“

E

„Na sigurnom.“ To ćemo tek videti. Uzdasi su joj bili kratki i brzi, a srce joj je snažno tuklo. Primorala je sebe da se smiri, znajući da joj panika neće nikako pomoći. „Kako se osećate?“ Glas mu je bio dubok i promukao, kao da ga već neko vreme nije koristio. Ona je samo zurila u njega, pokušavajući da sastavi nepovezane čulne nadražaje i sklopi neko objašnjenje o tome gde se nalazi i zašto je tu gde je. „Kako vam je glava?“ Neznatno je podigao bradu u znak pitanja. Blago je opipala deo koji je pokazao i jauknula kad je vrhovima prstiju dodirnula čvor iza levog uva. Bio je to osećaj kao kada se maljem udari po gongu, što joj je poslalo talase bola kroz čitavu glavu. Kosa joj je bila lepljiva i umrljana krvlju, a prsti su odmah pokupili malo tog crvenila. Primetila je da je krvi bilo i na jastuku. „Šta mi se dogodilo?“ „Ne sećate se?“ Pokušala je da se priseti. „Sećam se da sam trčala. Jesam li pala?“ „Mislio sam da ćete vi meni to reći.“ Neznatno je protresla glavu, ali od ovog pokreta osetila je mučninu i izazvao joj je samo još jedan proboj bola. „Kako sam dospela ovamo?“ „Gledao sam vas kroz dvogled.“ Gledao ju je kroz dvogled? Nije joj se dopalo kako to zvuči. „Odakle?“ „Sa slemena drugog vrha. Ali nisam vas više video, pa sam pomislio da bi bilo bolje da proverim. Pronašao sam vas kako ležite onesvešćeni, podigao vas i doneo ovamo.“ „Gde je to ovamo?“ Napravio je pokret rukom, pozvavši je da sama pogleda. Svaki pokret glavom predstavljao je novu agoniju, ali ona se ipak pridigla na laktove. Dajući vrtoglavici nekoliko trenutaka da se smiri, osvrnula se oko sebe, posebno tražeći izlaze za bekstvo, bude li to neophodno.

Bilo je četiri prozora. Samo jedna vrata. Samo jedna prostorija, u stvari. Krevet na kom je ležala zauzimao je čitav jedan ćošak. Paravan od raspolućenih balvana, sa perforiranom površinom, koji je verovatno služio da odvoji deo za spavanje od ostatka sobe, bio je sklopljen i naslonjen na zid. Ostali nameštaj činile su jedna braon kožna fotelja i odgovarajuća sofa. Obe stvari imale su nabore, brazde i ogrebotine kao dokaz višedecenijske upotrebe. Između njih je stajao stočić, a na njemu lampa sa platnenim abažurom. Ove stvari su bile grupisane na kvadratnom tepihu sa porubljenom ivicom. Kuhinja je stajala otvorena prema ostatku prostorije. Tu su bili sudopera, uski šporet i zastareli frižider, i jedan sto od javora sa dve stolice u boji masline, sa naslonima poput merdevina. Ogromno kameno ognjište zauzimalo je veći deo jednog zida. Vatra koja je u njemu gorela proizvodila je onaj pucketavi zvuk koji nije mogla da prepozna kada se probudila. Dao joj je vremena da pregleda sobu. A onda je rekao: „Samo jedna vaša flaša za vodu je prazna. Sigurno ste žedni.“ Usta su joj bila suva, ali ovo drugo ju je mnogo više brinulo. „Bila sam u nesvesti kad ste me pronašli?“ „Sasvim. Nekoliko puta sam pokušao da vas probudim.“ „Koliko dugo sam bila u tom stanju?“ „Pronašao sam vas jutros oko pola osam.“ Pogledala je na svoj ručni sat i videla da je već bilo šest i dvadeset uveče. Nogama je stresla slojeve prekrivača sa sebe. Spustivši noge preko ivice kreveta, ustala je. Istog trena se zaljuljala. „Opa!“ Uhvatio ju je za nadlaktice. Nije volela što je dodiruje, ali pala bi pravo na lice da nije to učinio. Vratio ju je na ivicu kreveta. Činilo joj se kao da će joj glava istog trena eksplodirati. Stomak joj se prevrtao. Prekrila je oči šakom jer joj se sve u vidnom polju nezavisno jedno od drugog izoštravalo i približavalo, a potom povlačilo, kao talasasti obrisi na ogledalima u kući strave. „Želite li ponovo da legnete ili možete da ostanete u sedećem položaju?“, upitao ju je.

„Sedeću.“ Lagano je sklonio šake sa njenih ruku, a onda ju je pustio. Otišao je u kuhinju i uzeo bokal s vodom iz frižidera. Napunio je čašu i doneo joj je. Ona ju je sumnjičavo pogledala, pitajući se da li će je drogirati. Droga za silovanje nema miris, ukus i veoma je efikasna. Ne samo da oslabljuje žrtvu već joj potpuno briše i sećanje. Ali ako je ovaj čovek i imao neke bezočne namere, koja je svrha da je drogira ako je već bila onesvešćena? Rekao joj je: „Pokušao sam da vas napojim malo, nešto ranije. Ali uvek biste zatvorili usta i ispljunuli vodu.“ Što je objašnjavalo zašto joj je prednja strana majice mokra. Bila je potpuno odevena izuzev jakne, rukavica i trake oko glave. Pešačke cipele su joj takođe izuvene i ostavljene na podu pored kreveta, poravnate jedna do druge. Podigla je pogled sa njih na čoveka koji joj je pružao čašu. „Sigurna sam da sam imala potres mozga.“ „To sam i ja pomislio pošto nisam mogao da vas probudim.“ „Skalp mi krvari.“ „Ne više. Zgrušalo se prilično brzo. Natapao sam ranu peroksidom. Zato krv na prstima deluje tako sveže.“ „To verovatno mora da se šije.“ „Mnogo je krvarilo, ali posekotina nije toliko duboka.“ On je samostalno to procenio? Zašto? „Zašto niste pozvali hitnu pomoć?“ „Ovde sam bogu iza nogu i ne mogu da budem siguran da će hitna pomoć uopšte doći. Pomislio sam da bi najbolje bilo da vas donesem ovamo i pustim vas da se naspavate.“ Nije se slagala s tim. Svakoga ko zaradi udarac u glavu trebalo bi da pregleda lekar kako bi procenio razmeru štete, ali još nije imala snage da se raspravlja oko toga. Morala je što pre da se sabere i razbistri glavu. Prihvatila je čašu s vodom. „Hvala vam.“ Iako je bila očajnički žedna, samo je gucnula malo vode plašeći se da će, bude li je prebrzo popila, odmah povratiti. Osećala se samo za mrvu manje teskobno. Bar joj srce više nije tuklo onako ludo i disanje se skoro smirilo na normalu. Uskoro će samoj sebi izmeriti pritisak -

ručni sat joj je to omogućavao - ali još uvek joj se nije dalo da ga proveri. Morala je grčevito da stiska čašu vode kako se ne bi tresla. Sigurno je to primetio. „Vrti vam se?“ „Mnogo.“ „Glava boli?“ „Ne biste verovali koliko.“ „Imao sam potres mozga jednom. Ništa mi nije bilo, osim što sam imao užasnu glavobolju, ali i to je bilo više nego dovoljno.“ „Ne čini mi se da je ovo moje ozbiljno. Malo mi je zamućen vid, ali sećam se koja je godina, kao i imena potpredsednika.“ „Onda ste jedan korak ispred mene.“ Verovatno je želeo da ovo ispadne šaljivo, ali ni u njegovom tonu ni u izrazu nije bilo ničeg humorističnog. Nije delovao kao čovek koji se lako i često smeje. Ako uopšte to i čini. Još jednom je gucnula iz čaše a onda ju je spustila na stočić pored kreveta. „Cenim vaše gostoprimstvo, gospodine...“ „Emori Šarbono.“ Pogledala ga je začuđeno. Mahnuo je rukom prema ivici kreveta. Sve do sada, nije primetila da joj ranac leži tamo, zajedno sa ostalim stvarima. Jedna drška njenih naočara za sunce bila je polomljena. Bilo je krvi na njoj. „Pročitao sam vaše ime sa vozačke dozvole“, rekao je. „Dozvola je izdata u Džordžiji. Ali ime vam zvuči kao da ste iz Luizijane.“ „Poreklom sam iz Baton Ruža.“ „Koliko dugo već živite u Atlanti?“ Očigledno je primetio i njenu adresu. „Dovoljno dugo da je zovem domom. Kad smo već kod toga...“ Budući nesigurna na nogama, vukla se ivicom kreveta sve dok nije mogla da dohvati svoj ranac. U njemu, zajedno sa još dve flaše vode, od kojih je jedna bila prazna, bile su i dve novčanice od dvadeset dolara, kreditna kartica, vozačka dozvola, mapa koju je koristila da obeleži stazu i ono što joj je sada najviše trebalo, mobilni telefon. „Šta ste tražili ovde?“, pitao je. „Osim što ste trčali.“

„Upravo to sam i radila ovde gore. Trčala.“ Nakon što je po treći put bezuspešno pokušala da uključi telefon, tiho je opsovala. „Čini mi se da mi je baterija potpuno prazna. Mogu li da pozajmim vaš punjač?“ „Ja nemam mobilni telefon.“ Ko još nema mobilni telefon? „Ako ko bih mogla onda da se poslužim vašim fiksnim telefonom, platila bih...“ „Nemam nikakav telefon. Žao mi je.“ Zevala je u njega. „Nemate telefon?“ Slegnuo je ramenima. „Nemam koga da zovem. A i nema nikog ko bi mene zvao.“ Panika koju je uspela da odagna nešto ranije sada ju je ponovo uhvatila. Sa saznanjem da je prepuštena na milost i nemilost potpunom strancu, zbunjujuća situacija prerasla je u zastrašujuću. Bolna glava joj se odjednom napunila pričama o nestalim ženama. Nestajale su i često njihove porodice nikad ne bi saznale kakva im je sudbina. Religiozni fanatici su se njima ženili. Poremećeni su držali žene okovane u podrumima, izgladnjivali ih i mučili na nezamislive načine. Progutala je još jedan napad žuči. Pokušavajući da joj glas bude što je moguće pribraniji, rekla je: „Sigurno imate automobil.“ „Kamionet.“ „Da li biste me, molim vas, odvezli do mesta gde sam se jutros parkirala?“ „Mogao bih, ali...“ „Nemojte mi reći. Nemate benzina.“ „Ne, nije u pitanju benzin.“ „Šta je onda?“ „Ne mogu da vas vozim dole.“ „Dole?“ „Niz planinu.“ „Zašto ne?“

Uhvatio ju je za ruku. Ona ju je trgnula, van njegovog domašaja. On se ljutito namrštio, a onda prišao jedinim vratima i otvorio ih. Emorinu brigu zameni potpuni poraz. Pridržavajući se za razne delove nameštaja, lagano je krenula preko prostorije i pridružila mu se kod otvorenih vrata. Bilo je kao da se neka siva zavesa spustila preko čitavog dovratka. Magla je delovala neprozirno, toliko gusta da nije mogla da vidi ništa dalje od nekoliko centimetara od vrata. „Spustila se rano“, rekao je. „Sreća da sam jutros bio tu, jer biste se inače probudili tamo izgubljeni u magli.“ „Ja i jesam izgubljena u magli.“ „Samo vam se čini.“ „Ali ne moram da budem.“ Ponovo je osetila da joj je dah plići. „Platiću vam da me odvezete.“ Bacio je pogled preko ramena na njen ranac koji je stajao na krevetu. „Za četrdeset dolara? Nema šanse.“ „Naplatite mi koliko god hoćete. Daću vam ostatak čim me vratite kući.“ On je odmahnuo glavom. „Ne sumnjam da ćete mi platiti. Ali neću pristati ni na koju sumu. Putevi koji vode ovamo su krivudavi i uski, a okolo su sve strmi padovi. Veliki deo nema zaštitnu ogradu. Neću rizikovati ni vaš život, kao ni svoj, a da ne spominjem kamionet.“ „Šta je sa vašim komšijama?“ Lice mu odjednom postade bezizražajno. „Komšije? Sigurno neko ko živi u blizini ima telefon. Mogli biste da odete...“ „Niko ne živi u blizini.“ Činilo joj se kao da se prepire sa stupcem na ogradi. Ili telefonskim stubom. „Moram da javim suprugu da sam dobro.“ „Možda sutra“, rekao je pogledavši u nebo, iako se apsolutno ništa nije moglo videti. „Zavisno od toga kad će se ovo podići.“ Zatvorio je vrata. „Tresete se. Stanite pored vatre. Ili, ako želite do kupatila...“ Pokazao je vrata na drugom kraju prostorije, pored kreveta. „Ovde ume da bude hladno, ali uključio sam i grejalicu zbog

vas.“ Prišao je šporetu, gde se kuvala voda u čajniku. „Jeste li gladni?“ Skinuo je poklopac i promešao sadržaj. Njegov opušteni stav prema situaciji u kojoj se nalazila veoma ju je čudio. I plašio. Ali ju je isto tako i ljutio. „Ne mogu da ostanem ovde čitavu noć.“ Iako su joj se u glasu osećali tragovi blage histerije, on nije izgledao uznemireno dok je kuckao kašikom po ivici čajnika, pripremao šoljicu i ponovo vraćao poklopac. Tek tada se okrenuo prema njoj i mahnuo prema vratima. „Videli ste i sami. Nemate drugog izbora.“ „Uvek postoji neki izbor.“ Nekoliko trenutaka je bio okrenut od nje. Kad su se ponovo pogledali u oči, rekao je: „Ne uvek.“ Ne znajući šta dalje da radi, samo je stajala ne istom mestu i gledala kako uzima pribor da joj postavi mesto za stolom. Ponovo ju je pitao da li je gladna. „Nisam. Muka mi je.“ „Čekao sam vas da jedemo, ali pošto vi nećete, da li bi vam smetalo da ja nastavim?“ Ne verujući da bi njen odgovor nešto promenio, rekla mu je da slobodno nastavi. „Imam nešto za vašu glavobolju. A koka-kola bi mogla da vam sredi stomak. Možda bi bilo dobro da se vratite u krevet.“ Ako bi legla, samo bi bila još ranjivija. „Posedeću malo.“ Nesigurno se krećući, prišla je trpezarijskom stolu. Setivši se da ima krvi na prstima od rane na glavi, rekla je: „Moram da operem ruke.“ „Sedite pre nego što se srušite.“ Zahvalno je sela na jednu od stolica. Doneo joj je plastičnu flašu sa sredstvom za dezinfekciju, koje je ona obilno upotrebila, nakon čega je obrisala šake papirnim ubrusom, iščupanim sa rolne što je stajala nasred stola. Bez imalo žurbe ili oklevanja, on uze krvlju umrljan papirni ubrus od nje i baci ga u kantu za đubre, a onda ode do sudopere i opra ruke toplom vodom i tečnim sapunom. Otvorio je konzervu koka-kole, doneo je do stola zajedno sa flašicom pilula protiv bolova koje se prodaju bez recepta, kao i paketić slanih krekera i pakovanje

neotvorenog maslaca. Kod šporeta je kutlačom sipao gulaš u jednu keramičku činiju. Seo je preko puta nje, iscepao papirni ubrus sa rolne i stavio ga u krilo, a onda uzeo kašiku. „Grozno mi je što jedem ovako da me gledate.“ „Ma slobodno.“ Uzeo je zalogaj kašikom i primetio kako ona gleda sadržaj činije. „Verovatno nije ono na šta ste navikli.“ „U bilo koje drugo vreme sasvim bi mi odgovaralo. Goveđi gulaš mi je omiljeno jelo.“ „Ovo je srnetina.“ Podigla je pogled na jelensku glavu okačenu na zidu iznad kamina. Ipak je uspela da se nasmeši. Kao i on, s rečima: „Ne baš taj jelen. On je bio tu kad sam se uselio.“ „Uselili? Ovo je vaše stalno prebivalište? Ja sam mislila...“ Osvrnula se po rustičnoj prostoriji, ne tako komfornoj, nadajući se da ga neće uvrediti. „Mislila sam da je ovo kao neko pribežište, poput lovačke kolibe. Mesto koje koristite sezonski.“ „Nije.“ „Koliko dugo ste već ovde?“ S laktovima na stolu, nagnuo se nad činiju, više se obraćajući njoj nego ženi: „Oko šest meseci.“ „Šest meseci. I to bez telefona? Šta biste radili u slučaju neke vanredne situacije?“ „Ne znam. Još je nisam imao.“ Otvorio je paketić krekera, izvadio dva i namazao ih maslacem. Jedan je pojeo, a drugi je ubacio u činiju sa gulašem, lomeći ga kašikom pre nego što je uzeo novi zalogaj. Posmatrala ga je s neskrivenom radoznalošću i strahom. Stavio je papirni ubrus u krilo kao da je platnena salveta, ali je jeo s laktovima na stolu. Uzimao je maslac direktno iz pakovanja i mrvio krekere u gulaš, ali je zato brisao usta posle svakog zalogaja. Živeo je u prastaroj drvenoj kolibi, ali nije izgledao kao planinski čovek. Ni najmanje. Imao je kratku bradu, ali ona nije bila starija od

dan ili dva. Nosio je vunenu, crno-crvenu kariranu košulju upasanu u izbledele farmerke, ali odeća mu je bila čista. Kosa mu je bila tamnosmeđa i padala mu je preko kragne, duža nego što je većina ljudi u njegovim godinama nosi. Bila je prošarana sedim vlasima kod slepoočnica. Taj ukras bi većinu drugih muškaraca činio otmenim. Ali njega je samo činio starijim nego što je u stvari bio. Kasne tridesete, otprilike. Bilo je to istrošeno lice sa mrežom bora oko očiju, brazdama kod uglova usana i opreznim crtama oko očiju, koje su bile zapanjujuće plave. Ova hladna boja odudarala je od njegovog preplanulog, vetrom išibanog lica. Bio je čudna mešavina. Živeo je surovo, čak bez telefona ili televizora, ali nije bio prost i lepo je govorio. Otvorene police pričvršćene za drvene zidove čuvale su desetine knjiga, neke u tvrdom povezu, druge u mekom, sve uredno poslagane. Čitavo mesto je bilo uredno, kako je primetila. Ali u prostoriji nije bilo ni jedne jedine fotografije, nikakvih sitnica ili uspomena, ničega što je govorilo o njegovoj prošlosti, a kad je već kod toga, ni o sadašnjosti. Nije polagala veliko poverenje u njegovu opuštenost, kao ni u objašnjenje zašto je nije odveo u neku medicinsku ustanovu čim ju je pronašao. Pozivanje hitne službe bilo bi još praktičnije. Samo da je to poželeo. Niko jednostavno ne pokupi onesvešćenu, krvavu ženu i odnese je u svoju udaljenu i izolovanu planinsku kolibu bez ikakvog razloga, i ona nije mogla da se seti nijednog koji nije uključivao kriminal ili neku izopačenost, ako ne obe stvari istovremeno. Nije je dodirnuo ni na kakav nedoličan način, ali možda je neki psihopata koji nikada ne napada svoje žrtve kad su u nesvesti. Možda više voli da su budne, svesne i reaguju na njegovo mučenje. Uzdrmana, pitala ga je: „Jesmo li u Severnoj Karolini?“ „Jesmo.“ „Pitam jer neke stazice parka prelaze i u Tenesi.“ Setila se da je parkirala na obeleženom mestu, uradila vežbe istezanja i nabacila ranac na leđa. Setila se da je krenula da trči i prisetila se mirnoće šume sa obe strane staze, te kako je hladan vazduh

bivao sve ređi kako je išla u visinu. Ali nije mogla da se seti pada i dovoljno jakog udarca u glavu koji bi izazvao potres. Što ju je navelo da se pita da li se to zaista i dogodilo. Poslužila se jednim krekerom i uzela gutljaj koka-kole, nadajući se da će joj ta kombinacija malo smanjiti mučninu. „Koja je nadmorska visina ovde?“ „Skoro kilometar i po“, odgovorio je. „Težak je ovo teren za trčanje.“ „Treniram za maraton.“ Prestao je da jede, zainteresovan. „Prvi?“ „Peti, zapravo.“ „Hm. Nadate se da ćete poboljšati vreme?“ „Uvek.“ „Pa se naprežete.“ „Ne vidim to tako. Volim to.“ „Pravi izazov, pretrčavati toliku razdaljinu na ovoj visini.“ „Da, ali to trčanje u nižim predelima čini mnogo lakšim.“ „Ne brinete se da ćete preterati?“ „Pažljiva sam. Posebno kad je moje desno stopalo u pitanju. Prošle godine mi je napuklo od napora.“ „Nije ni čudo što ga pazite.“ Ona ga oštro pogleda. „Kako znate da činim to?“ „Primetio sam da ste ćopali od kreveta do vrata.“ Moguće, pomislila je. Ili je to primetio ranije, kad ju je posmatrao kroz dvogled? Ali sa koje daljine? Da li sa udaljene strmine na koju se popeo, ili neke mnogo manje razdaljine? Umesto da ga obaspe ovim pitanjima, nastavila je razgovor nadajući se da će izvući još neke informacije. „Stopalo me je mučilo prošle godine posle Bostona. Ortoped mi je savetovao da se ne oslanjam na njega bar tri meseca. Mrzim kad ne mogu da trčim, ali poslušala sam ga. Kad mi je dao zeleno svetlo, ponovo sam počela da treniram.“ „Kad je maraton?“ „Za devet dana.“

„Devet dana.“ „Da, znam.“ Uzdahnula je. „Ovaj potres se dogodio u najnepovoljnijem mogućem trenutku.“ „Možda ćete morati da ga propustite.“ „Ne mogu. Moram da ga trčim.“ Nije pitao ništa, samo ju je gledao. „U pitanju je prikupljanje sredstava. Ja pomažem u organizaciji maratona. Ima ljudi koji računaju na mene.“ Uzeo je još jedan zalogaj, sažvakao ga i progutao pre nego što je nastavio. „Na vašoj vozačkoj dozvoli piše doktorka Emori Šarbono. Doktor medicine?“ „Pedijatar. Imam zajedničku ordinaciju sa još jednim parom akušera i ginekologa.“ „Vi preuzimate bebe kad dođu na svet?“ „To je bio plan kad smo osnovali ordinaciju.“ „Imate li vi dece?“ Oklevala je, a onda odmahnula glavom. „Jednog dana, nadam se da ću imati.“ „A šta je sa gospodinom Šarbonom? Je li i on doktor?“ „Gospodin Sari.“ „Molim?“ „Ime mog supruga je Džef Sari. Kad sam se udala, već sam bila doktorka Šarbono. Iz profesionalnih razloga, činilo se najboljim da ne menjam prezime.“ Ovo nije komentarisao, ali obrve mu se spojiše u polunamrštenom izrazu. „Kako on zarađuje za život?“ „On se bavi upravljanjem novcem. Investicijama. Budućnošću.“ „Bogatih ljudi?“ „Mislim da su neki od njegovih klijenata prilično imućni.“ „Ne znate pouzdano?“ „Ne razgovara sa mnom o novcu svojih klijenata.“ „Pa da. I zašto bi.“ Odgrizla je još jedan ćošak krekera. „Šta je s vama?“ „Šta je sa mnom?“ „Čime se vi bavite?“

Pogledao je u nju i veoma ozbiljno rekao: „Živim.“

Poglavlje 3

Živim. Nije bio razgovorljiv i Emori oseti da nije imao nameru da ovo objašnjava. Neko vreme ju je posmatrao, a onda je spustio kašiku u praznu činiju i odgurnuo stolicu. Odneo je pribor za jelo do sudopere. Vrativši se do stola, uljudno ju je pitao želi li još krekera. „Ne, ali zadržaću koka-kolu.“ Dok se spremao da opere sudove, ona se udaljila. Pažljivo koračajući kako bi sprečila da zidovi i pod počnu da se talasaju, stigla je do kupatila. Grejalica je bila starinska, poput one koju je nekada koristila njena prababa. Živahni plavičasti plamičci poskakivali su iza crnih keramičkih rešetki. Upotrebila je šolju, umila se i oprala ruke, a onda isprala usta s malo zubne paste istisnute iz tube koju je pronašla u ormariću iznad lavaboa. U ormariću su stajali i flaša sa peroksidom, brijač i konzerva pene za brijanje, kutija flastera i teglica multivitaminskih pilula, kao i jedna četka za kosu. Tuš-kabina je bila limena. Žičana rešetka što je visila sa tuša držala je samo sapun i bočicu šampona. Čeznula je da ispere krv iz kose, ali nije to učinila plašeći se da će ponovo otvoriti posekotinu na skalpu. Čvoruga ispod nje nije narasla, ali bilo kakav pritisak na nju izazivao je strelice bola. Nije odolela da ne proviri u mali orman. Na policama u njemu uredno su bili složeni peškiri i krpe. Tu su stajale i rolne toaletnog papira, sapuni i sredstva za čišćenje. Ono što je bilo neobično bile su kutije sa mecima. Nalazile su se na najvišoj polici, obeležene spram kalibra. Morala je da se pridigne na prste kako bi uzela jednu. Otvorila je poklopac.

Pri svetlosti lampe fiksirane iznad lavaboa, čaure su delovale velike, dugačke i smrtonosne. Brzo je zatvorila poklopac i vratila kutiju tačno onako kako ju je i našla, pitajući se gde drži oružje koje odgovara ovom arsenalu municije. Izašla je iz kupatila i u glavnoj sobi zatekla potpuni mrak, osim treperavog svetla kamina i lampe pričvršćene iznad kuhinjske sudopere. On je upravo slagao krpu i prebacivao je preko ivice sudopere. Čuvši je, okrenuo je glavu i obratio joj se preko ramena. „Pomislio sam da biste voleli rano da legnete.“ Bacila je pogled prema krevetu, gde su pokrivači, koje je ostavila izgužvane, bili zategnuti i s jedne strane otkriveni pod uglom od tačno devedeset stepeni. Krvava jastučnica je zamenjena čistom. „Spavaću na fotelji.“ „Vi ćete spavati u krevetu.“ Povukao je vrpcu da isključi svetlo nad sudoperom. Ovaj pokret je u sebi nosio neki zaključak oko rasprave ko će gde spavati, kao i to da je dalje protivljenje uzaludno. Emori sede na ivicu kreveta. Čitav dan je provela u svojim trkačkim helankama. Trkački brusthalter ju je neprijatno stezao. Ali ni za živu glavu nije nameravala da skine i najmanji končić sa sebe i bila je spremna da se bori bude li imao nameru da je na silu razodene. Disanje joj se prekinulo kad je krenuo prema krevetu, ali nakon što je na stočić spustio flašicu sa analgeticima i koka-kolu, samo je prošao i otišao u kupatilo, vrativši se za sekund sa flašom peroksida i presavijenim toalet-papirom kojim će ga naneti. „Nemam ni vatu ni gazu“, rekao je dok je sipao rastvor na toaletni papir. Spustio je flašu i nagnuo se prema njoj. „Sama ću.“ „Ne možete da vidite. Ako počnete da napipavate, samo ćete ponovo otvoriti posekotinu.“ Znala je da je to istina, pa je samo spustila ruke. „Okrenite glavu...“ Odgurnuo joj je bradu nadlanicom. Ona se poslušno okrenu i ostade da sedi, napeta i nervozna, dok joj je on čistio ranu.

„Boli li ovo?“ „Pomalo.“ Bolelo je gadno, ali nije mogla da smisli odgovarajući način na koji bi mogla da se požali, a da ne zvuči kao da kritikuje njegovu veštinu. U stvari, bilo je teško misliti na bilo šta dok je stajao ovako blizu i naginjao se nad nju. Uznemiravala ju je razdaljina njenog lica od njegovog šlica, i nije disala sve dok nije rekao: „Eto“, i udaljio se. „Ne bih volela da vam uprljam još jednu jastučnicu.“ „Krv se pere. Uglavnom.“ Uzeo je flašicu sa pilulama i iz nje istresao dve na dlan, a onda pružio šaku prema njoj. „Pomoći će sa glavoboljom.“ „Sačekaću malo s njima. Da vidim hoće li mi biti bolje.“ Izgledao je kao da je spreman da zapodene novu raspravu, ali samo je vratio pilule u flašicu i spustio je na stočić. „Ovde će biti predomislite li se. Recite mi ako vam bude još nešto trebalo.“ „Hvala vam. Hoću. Ali sigurna sam da neće.“ „Možda bi trebalo da vas budim s vremena na vreme. Samo da proverim da li ste dobro, da vidim mogu li uopšte da vas probudim.“ „To je dobra ideja. Ali umesto da se vi uznemiravate, ja ću podesiti budilnik na svom satu.“ Izvivši usta kao da ovo ne odobrava, rekao je: „Kako hoćete“, i okrenuo se. Ona je legla i privukla pokrivač do brade. Iako je sklopila oči, izoštrila je sluh i stala da sluša kako se on kreće po sobi, dodaje cepanice u vatru i vraća na mesto rešetku ispred kamina. Krv se pere. Uglavnom. Rekao je ovo kao neko ko je već imao posla s tim. Prožela ju je jeza od pomisli na to koliko je ranjiva. Ne može sama ni da stoji duže od nekoliko minuta. Ako bude morala da se brani, šta će raditi? Dok je bila na koledžu, pohađala je časove samoodbrane, ali to je bilo veoma davno. Sve čega se seća od tada bilo je da ne misli o napadaču u celini, već da se usredsredi na njegove pojedinačne delove koji su ranjivi na protivnapad. Oči, nos, uši, testise. Pribojavala se da

ovo pravilo neće moći primeniti na čoveka koji se činio stamenim poput sekvoje. Poželela je da je sakrila bar jedan od onih smrtonosnih metaka. Vrh jednog od njih, zariven u nečije oko, napravio bi ozbiljnu štetu. Zaustavilo bi čak i džina, bar dovoljno dugo da uspe da se provuče pored njega i pobegne. Čula je nešto što je ličilo na zvuk čizama koje udaraju o pod, prigušen tepihom, a onda škripanje kože dok je sedao na neki komad nameštaja. Začkiljila je i videla da je umesto sofe ipak izabrao fotelju. Zavalio se u nju, sa jorganom koji je povukao samo do stomaka. Uznemirujuće je piljio pravo u nju, dok su mu oči bleskale od svetlosti vatre, poput očiju neke grabljive životinje. Glas mu je zagrmeo preko razdaljine koja ih je delila. „Opusti se, doco. Da želim da te povredim, učinio bih to do sada.“ Razum joj je govorio da je to istina. Čitavo poslepodne je bespomoćno spavala a on je nije povredio. Pa ipak... „Zašto ste me doneli ovamo?“ „Rekao sam vam.“ „Ali ne verujem da je to istina. Bar ne cela.“ „Ne mogu da kontrolišem to u šta verujete. Ali ne morate da me se bojite.“ Nakon nekog vremena, pitala je: „Da li je Drejkland najbliži grad?“ „Nije.“ „Koji je?“ „Nikad niste čuli za njega.“ „Koliko je daleko?“ „Ako do njega leti vrana? Dvadeset kilometara.“ „A putem?“ „Dvadeset pet.“ „To bih mogla vrlo lako da pretrčim. Nizbrdo, to ne bi bio nikakav izazov za mene.“ Nije rekao: O, za ime sveta, gospođo, imate potres mozga i ne možete pravo ni da koračate, a kamoli da trčite.

Nije ništa rekao, što ju je više onespokojilo nego da je rekao koliko je nelogično pokušavati tako nešto. Njegova ćutnja bila je mnogo zlokobnija nego da joj je izravno rekao da neće skoro nikuda otići, da ju je doveo ovamo da mu bude seksualna robinja, i da joj je pod pretnjom smrti bolje da ne kuje nikakve planove za beg. Međutim, sklonila se od njegovog užarenog pogleda jednostavno sklopivši oči. Sledećih pet minuta, među njima je obitavala samo snažna napetost i pucketanje cepanica u vatri. Uprkos strahu, telo joj je bilo sasvim iscrpljeno. Sami od sebe, mišići su počeli da joj se opuštaju. Potonula je još dublje u dušek. Potreseni mozak ju je odvlačio sve dublje u zaborav. I taman kad se držala za ivicu svesti, odjednom se potpuno razbudila. „Niste mi rekli svoje ime.“ „Tako je“, rekao je. „A i neću.“ qPre nego što je zaspala, Emori je navila alarm da je probudi za dva sata, ali ta predostrožnost se pokazala kao izlišna. Nekoliko minuta pre nego što joj je zazvonio na ruci, on je stajao pored kreveta, drmusajući po ramenu krupnom šakom. „Doco?“ „Budna sam.“ „Jeste li spavali?“ „Slabo.“ „Boli li vas glava?“ „Da.“ „Hoćete li da uzmete par pilula?“ „Ne odmah.“ Stajao je tako na trenutak ništa ne govoreći, a onda: „Da li vam se ide u kupatilo?“ „Možda.“ U ovom slučaju, možda je značilo da, jer ju je mučnina probudila još pre pola sata. Ležala je tako, pokušavajući da se odgovori od toga. Uz rizik da će ga probuditi, nije želela da ustane i tetura se do kupatila. Nije želela da traži pomoć od njega, ali što je bilo još gore, nije želela da mu povrati u krevet.

Zato mu je, kad ju je pitao želi li u kupatilo, iako je priznala da je u pitanju samo možda, bila zahvalna što je to prihvatio kao definitivno, na nivou hitnosti - da. Svukao je prekrivače. Smaknuo joj je noge na stranu pored kreveta i spustio joj stopala na pod. Uhvatio ju je za pazuhe i pomogao joj da se uspravi. Klecavih kolena, napravila je prvi probni korak. „Lagano.“ Obuhvatio ju je oko struka i čvrsto prislonio uza se. „Oprostite što vam stvaram neprilike.“ „Nema veze.“ Kupatilo je bilo udaljeno svega nekoliko koraka, ali činilo joj se da je put duži od Kineskog zida. Kad su stigli do vrata, pružio je ruku oko nje i uključio svetlo, a onda otvorio vrata, govoreći: „Ne žurite.“ Ali nije imala vremena da uradi bilo šta drugo do da padne na kolena ispred ve-ce šolje. Nije imala bogzna šta da povrati, ali grčevi su bili veoma intenzivni, potresali su joj čitavo telo, i ona je nastavila da povraća iako joj je stomak bio prazan. Kad je konačno sve prestalo, isprala je šolju i, pridržavajući se za lavabo, nekako se pridigla. Začuo se njegov glas s druge strane vrata: „Dobro ste?“ „Bolje mi je.“ Nikad nije okusila tako hladnu vodu kao ovu koja je potekla iz česme, ali osećaj je bio dobar kad se pljusnula po licu. Isprala je usta nekoliko puta. Vid joj je još bio donekle zamućen, što je bilo korisno. Bilo joj je drago što ne može da vidi svoj odraz u ogledalu iznad lavaboa sa sto posto jasnoće. Čak je i ovako zamućen bio grozan. Bila je bolesno žućkasta u licu. Usne potpuno bele. Kosa joj je bila užasno raščupana. Krv u kosi joj se osušila i postala užasna crna korica. Ali bila je previše ispijena da bi se brinula o tome koliko jadno izgleda. Više ju je brinula glavobolja. Bol više nije bio kao da joj neko zabija eksere u glavu. Bio je mnogo tuplji. Više kao da je neko udara palicom po unutrašnjosti lobanje. Svetlo je samo pogoršavalo stvar. Isključila ga je, odvukla se do vrata i otvorila ih. On je stajao odmah tu. Gledala je ravno u njegove grudi. „Posle ovog, čini mi se da mi je malo bolje.“ „Dobro je.“ Pružio je ruku da je pridrži, ali kad ju je dodirnuo po ramenu, pomerio je ruku ispod kose na njen vrat. „Potpuno ste mokri.“

Dok je povraćala, oblio ju je hladan znoj, od čega joj je koža bila mokra, a odeća vlažna. „Biće mi dobro.“ Jedva je izgovorila ove reči. Zubi su počeli da joj cvokoću. Odveo ju je nazad do kreveta i spustio je na ivicu. „Doneću vam nešto da se presvučete.“ „Ne, stvarno, ja...“ „Ne možete ostatak noći provesti u mokroj odeći.“ Otišao je od nje, prišao do plakara ispod kose tavanice i iz fioke izvadio flanelsku košulju koja je podsećala na onu koju je nosio. Kada joj ju je pružio, pogledali su se pravo u oči. „Neću sada da se skidam“, rekla je, misleći to stvarno. Kratko ju je gledao, a onda otišao u kupatilo, odakle se vratio sa čistim peškirom, još uvek složenim. Iako je ovaj čin bio ljubazan, izraz njegovog lica nije. Usne su mu se stisnule u ciničnu liniju. „Vaša čast je sigurna sa mnom, doco. Mislio sam da postavim paravan i obezbedim vam malo privatnosti.“ Odmaknuo ga je od zida i rastvorio panele. Kad ih je čvrsto postavio, obišao je oko paravana i ostavio je, zbog čega se ona osećala kao nezahvalna idiotkinja. Sva čednost koju je ikada posedovala napustila ju je još na medicinskom fakultetu. Ona i kolege studenti jedni na drugima su uvežbavali medicinske procedure, često uz nepristojne šale, ali u svakom slučaju bilo je nemoguće ostati devojački snebivljiv kada su u pitanju golotinja i telesne funkcije. Dok je otkopčavala trkačku trenerku, rekla je sebi da se nije protivila skidanju zbog smernosti, već instinkta samoočuvanja. On je bio brižan i uviđavan, pravi džentlmen. Ali koliko se može verovati čoveku koji ne želi čak ni svoje ime da joj saopšti? Skinula se brzo koliko joj je to nekontrolisano drhtanje dozvoljavalo. Rešivši se svega sa gornjeg dela tela, žurno je obrisala torzo peškirom, a onda navukla košulju koju joj je pozajmio. Materijal je bio star i mek, a bez tesnog i vlažnog brusthaltera za trčanje osećala se predivno i slobodno. Poslednje što je skinula bile su trkačke helanke. Ujutro će ih ponovo navući, ali zasad, sjajan je osećaj bio uvući gole noge pod pokrivače.

Nije mogao da je vidi, ali je sigurno slušao šuškanje odeće i krevetskih prekrivača. Kad se konačno smestila pod njih, on reče: „Je li obala čista?“ „Možete ostaviti paravan.“ Počeo je da ga sklapa. „Više bih volela da ostane“, rekla je ona. Ono što bi ona volela očigledno je bilo nebitno. Vratio je paravan na njegovo mesto kod zida. „Moram imati mogućnost da vas vidim.“ „Reći ću vam ako mi nešto bude trebalo.“ „Niste mi rekli da morate da povratite, jedva smo izbegli veliki nered ovde.“ Sagnuo se i izvukao malu metalnu kantu za đubre ispod stola pored kreveta. „Ako ko ne stignem na vreme.“ Smestio je kantu na mesto koje neće moći da promaši ako nagne glavu preko ivice kreveta. „Mislim da je gotovo sa mučninom.“ „Ako nije, nemojte oklevati, u redu?“ Jednom je kratko klimnula glavom u znak potvrde. „Da li vam još nešto treba?“ „Ne.“ „Sigurno?“ „Da.“ Delujući sumnjičavo, pregledao ju je od glave do pete preko pokrivača, čineći je tako ekstremno samosvesnom. Kako bi izbegla da ga pogleda u oči, sklopila ih je. Konačno je poverovao njenim rečima i odmaknuo se. Stopalima u čarapama samo je šuškao po podu, ali nešto tako veliko poput njega nije moglo da se kreće a da u vazduhu ne napravi neko komešanje. U sebi je pratila njegovo kretanje, čula tup-tup kad je nabacio dve cepanice na slabu vatru, a onda škripuckanje kože kada se ponovo smestio u fotelju. Prošlo je nekoliko minuta. Nove cepanice su proizvodile pucketanje kako su počele da gore. Gledala je mreškanje vatre i senke koje su plesale po tavanici. Primetila je nešto što nije primetila ranije. Jednu metalnu šipku od oko pet centimetara u prečniku, postavljenu horizontalno preko dve vidljive tavanske grede, čija su oba kraja

počivala u izbušenim rupama. Nije mogla ni da zamisli čemu služi ta šipka. A što se tiče greda, izgledale su grube poput njihovog vlasnika. Grubo tesan, ali pažljiv. Nakašljala se. „Nisam vam još zahvalila.“ „Ne marite za to.“ „Sada želim da vam zahvalim.“ „Dobro.“ Prošlo je još malo vremena, ali znala je da nije zaspao. „Volela bih da znam kako se zovete.“ Vatra je pucketala. Jedna od greda je zacvilela pod težinom krova. On nije proizveo ni najmanji zvuk.

Poglavlje 4

isi zabrinut?“ Džef Sari se protegnuo i zevnuo, a onda se prevrnuo na stranu i pridigao na lakat. „Ni najmanje. Ovo je samo taktika da mi se privuče pažnja. Emori želi da se zabrinem za nju.“ „Ne liči na nju da ne zove.“ Namrštio se. „Ali uvek zove u najnezgodnije vreme. Kao recimo sinoć.“ Njegov mobilni telefon je vibrirao po toaletnom stočiću u kupatilu baš kad su on i Alis ulazili pod tuš nakon runde žestokog seksa. Razgovor sa suprugom zapravo je dodao malo uzbuđenja sapunjavoj završnici. Ali i pored toga, iznervirao se što ih Emori prekida, kao da je to namerno isplanirala. U poslednje vreme zvala ga je počesto tokom dana i to uglavnom zbog nekih običnih sitnica. Da li će jesti kod kuće ili ne? Da li bi ona trebalo da pokupi odeću sa hemijskog čišćenja, ili se on javlja da obavi tu dužnost? Da li je pozvao vodovodnu kompaniju da zakaže čišćenje, ili će to ona? Ove smicalice su bile smešno providne. Mislila je da je tako suptilna, a bilo je sasvim jasno da pomno prati njegov raspored. Poslednjih nekoliko meseci morao je da prepričava gde je sve bio i koliko se na svakom mestu zadržao. Njen neprekidni nadzor postajao je sve naporniji, a njemu je ponestajalo prihvatljivih opravdanja za vreme koje je provodio sa Alis. „Zar nije bilo neverovatno? Dva dana, potpuno slobodni.“ „Razmazićeš me. Doručak u krevetu jutros.“ „Više je to bio ručak“, rekao je, njuškajući joj vrat. Ona zastenja. „Ne mogu da verujem da smo ovoliko spavali. Koliko smo sinoć popili?“

N

„Mislim da nije u pitanju vino, mislim da je trava. Prvoklasna roba.“ Prekrila je lice rukama i nasmejala se. „Prošle su godine otkako sam je poslednji put pušila. Tolerancija mi je opala.“ „Bilo je nestašno zabavno.“ Prešao je prstom između njenih dojki. „Bila si tako seksi posle toga. Ali tebi tu baš i ne treba neka pomoć.“ Alis nije bila žena za kojom se okreću na ulici. Crna kosa i oči lepo su se slagali uz njen maslinasti ten, koji bi neki ocenili kao upečatljiv. Neko bi je nazvao čak i zgodnom ženom. Ali čak ni najblagonakloniji kritičari ne bi joj dali ocenu veću od petice. Međutim, postoje razne prednosti kada se upustiš sa običnijom ženom. Strah od odbijanja činio ju je zahvalnom; zahvalnost ju je činila lako zadovoljivom i skoro potpuno popustljivom. Vertikalna linija brige pojavila joj se između obrva. „Misliš li da Emori zna za nas?“ „Ne.“ „Iskreno?“ „Iskreno, ne. Ne zna.“ Njegova čvrsta izjava bila je u osnovi istinita. Sasvim iskreno je mogao da kaže da ga Emori nije optužila da ima ljubavnicu, što nije govorilo o tome sumnja li. Ali da bi ublažio brigu svoje ljubavnice, protrljao je prostor između njenih obrva kažiprstom, izravnavši joj onu zabrinutu boru. „Samo se duri i to je sve.“ „Je li ti rekla nešto pre nego što je otišla?“ Donekle iznerviran njenom upornošću, uzdahnuo je. „Da. Rekla mi je ćao.“ „Znaš na šta mislim. Da li je rekla bilo šta što bi značilo da te je prozrela?“ „Otišao sam kući da je ispratim i pružim simboličan otpor tome što odlazi. Ali iskreno, ne volim da gledam poklonjenom konju u zube. Što pre ona ode iz grada, to ja pre uskočim u tvoj krevet.“ Stavio je ruku na njenu dojku i počeo da je gnječi, nežno je stiskajući. „Ništa više nije rekla?“

„Zamolio sam je da me pozove kad stigne u motel, što je i učinila.“ Blizu njenog uva, zarežao je: „I tako odložila ispunjenje moje seksualne fantazije pod tušem. Što joj nikad neću oprostiti.“ Nagnuo se da je gricne za bradavicu. Ali ona se nije dala tako lako omesti. „To se dogodilo pre više od dvadeset četiri sata, Džefe, što je poprilično vremena kako se nije javila.“ „Rekla je da će možda provesti još jednu noć tamo, zavisno od toga koliko bude umorna posle trčanja. Verovatno to sada radi.“ „Kako možeš da znaš da se nije vratila kući dok si ti bio ovde?“ „Znam, jer ako se deaktivira alarm kod kuće, moj mobilni zapišti. Hvala bogu na ovim programčićima.“ „Zar ti ne bi javila da ostaje još?“ Uzdahnuo je pomirljivo. „Nije da ne uživam da raspravljam o ovome, posebno za vreme predigre, ali ako baš moraš da znaš, bili smo veoma ljuti jedno na drugo kad je otišla. Uvređena je i kažnjava me tako što me večeras nije zvala.“ „Zašto ste ljuti jedno na drugo?“ „Zbog prokletog maratona koji hoće da trči.“ „Kakve ti veze imaš s maratonom koji ona hoće da trči?“ „Upravo tako!“, rekao je uzrujano. „To sam je i ja pitao. To nema veze sa mnom, zašto onda moram stalno da se mlatim s tim?“ „Da bi je bodrio?“ „To sam već radio. Svaki prokleti maraton. Satima sam se gurao da sačuvam mesto kod finiša, čekajući tih deset sekundi koliko joj treba da protrči pored mene i da joj aplaudiram za njeno neverovatno postignuće. Odbijam da to ponovo radim. Ali ovo joj je posebna trka, pa se zato uvredila, i... Zašto ja tebi uopšte pričam o svojim bračnim problemima, kada bih radije radio ovo?“ Ugurao je ruku među njene butine. „Zar to nije mnogo bolji plan?“ Uzdahnula je i privila se uz njegovu ruku. „Jeste, bolji je.“ Navukao je kondom i smestio se između njenih butina, koje su pružale sasvim drugačiji osećaj od Emorinih. To jest, ukoliko se uopšte sećao osećaja koji su proizvodile Emorine raširene butine.

Prošlo je tako mnogo vremena otkako su imali seks da mu je sećanje na to već bilo zamućeno. Nije bio siguran ko se pre ohladio, ona ili on. Da li je počeo da je vara zato što je seks u braku postao tako neredovan i neuzbudljiv, ili je postao neredovan i neuzbudljiv zato što je Emori naslutila da se zabavlja u krevetu druge žene? Nije da je on prihvatao svu krivicu za svoju neveru. To ne. Veliki deo je počivao na Emori. Svakoga dana je ustajala, odlazila pre zore i nikad se nije vraćala pre mraka. Radila je beskrajno na klinici, a onda primala pozive usred noći od uspaničenih roditelja s pitanjima šta da rade sa svojim detetom koje slinavi, ili ima temperaturu, ili proliv. Slobodno vreme je posvećivala treniranju za proklete maratone. Trčala je - sve - vreme. Bila je trkačica kada su se upoznali. Isprva se divio njenom atletskom duhu, izdržljivosti i samodisciplini. Kao i njenom sjajnom izgledu i divno izvajanim nogama. Nekoliko godina su čak zajedno i trčali. Ali onda je postala previše fanatična za njega. Lepo. Pustio ju je da se zadovoljava svojim hobijem, dok se on prepuštao svom, i upravo je prislanjao meke butine tog hobija na svoje napumpano bedro. Gurnuo je poslednji put i svršio. Nije bio siguran da li se isto dogodilo i Alis, ali ona je svejedno bila mnogo bolja u tome od Emori, kad je ova glumila.

Poglavlje 5

koro istog trenutka nakon što se probudila, Emori je shvatila da je sama. Uspravila se. Koliba je bila prazna. On je čitave noći bdeo. Svaki put kad bi se ona promeškoljila, ustajao je iz fotelje i dolazio do kreveta, pitao je da li je dobro, treba li joj nešto i oseća li ponovo mučninu. Nije joj više bilo muka, pa je oko dva sata popila nekoliko gutljaja koka-kole. Piće se zadržalo u njoj. Dva sata kasnije, prebacila se na vodu. Ubedio ju je, govoreći joj ono što je već znala: pretila joj je dehidracija. Žestoko je trčala, čitav dan prespavala bez tečnosti, a onda povratila i ono malo što je popila. Sada je, sudeći po njenom ručnom satu, bilo nešto posle devet, u nedelju ujutro. Spavala je pet sati neprekidno, čak je nije ni budio, ali sada ga nije bilo. Krećući se obazrivo zbog ostataka blage vrtoglavice, ustala je i otišla u kupatilo, ponevši sa sobom trkačke helanke i navukavši ih nakon što je upotrebila toalet. Kad se vratila u krevet, proverila je ostalu odeću. Košulja, jakna i brusthalter i dalje su bili vlažni i hladni. Privukla je jednu od stolica bliže kaminu i prebacila odeću preko naslona da ubrza njihovo sušenje. Šta sada? Uzela je još jednu konzervu koka-kole iz frižidera. Stvarno je imala dobar ukus. S njom je progutala još dve tablete analgetika jer su je glavobolja, kao i vrtoglavica, i dalje malo držale. Bol nije bio zaslepljujući kao ranije, ali je definitivno bio prisutan i nemoguće ga je bilo ignorisati. Razmaknula je zavesu od muslina i obeshrabrila se kad nije videla ništa osim pamučaste izmaglice s druge strane prozorskih okana.

S

Otvorila je vrata i glasno pozvala, ali magla je progutala njen glas. Napravila je nekoliko koraka i, prešavši skoro metar, stigla do daščanog stepenika visine petnaest centimetara, iza kog je bio još jedan. Iza poslednjeg stepenika nalazila se široka, ravna stena ukopana u zemlju. Nije bilo šanse da opipa ovako čitav put od dvadeset kilometara a da ne padne s litice, ili da se beznadežno ne izgubi u planinskoj divljini. Vrativši se istim putem, ušla je u kolibu i ponovo je podrobno pregledala. Na zidu pored vrata nalazila se kuka. Privezak sa ključevima automobila koji je sinoć videla da visi na njoj više nije bio tu. Čak i kada bi uspela da pronađe njegov kamionet u magli, ne bi mogla da startuje motor. Ako bi nekim čudom uspela da shvati kako da žicama premosti bravu, ne bi znala u kom pravcu treba da krene. Verovatno bi se survala preko ivice puta niz padinu. Što znači da se rešenje za njen povratak u civilizaciju sigurno nalazi u kolibi. Započela je svoju pretragu na najlogičnijem mestu, u plakaru odakle je izvadio košulju koju je nosila. Pronašla je čarape, donji veš, majice, košulje. U jednoj fioci nije bilo ničega osim složenih farmerki. Plakar je imao rasklimatana vrata napravljena od nečega što je ličilo na reciklirane daske nekog ambara. U svom ranijem životu, daske su bile ofarbane u tamnocrvenu boju. Nije bio veći od telefonske govornice, sa jednom šipkom na kojoj su visile jakne i kaputi, kao i jedan kombinezon kakve su nosili lovci. Na podu je bilo poređano nekoliko pari čizama raznih vrsta, od onih pohabanih za pešačenje, sličnih onima koje je juče nosio, do para postavljenih, gumenih čizama na pertlanje. Sklonila ih je u stranu kako bi potražila skrovište ispod dasaka, ali ništa nije pronašla. Na polici iznad šipke stajali su složena ćebad, debeli džemperi i kutija za cipele sa nekoliko pari rukavica. Uporedila je svoju šaku sa dlanom jedne od njih. Rukavica je bila veća od njene šake u zapanjujućoj meri. Sve je vratila kako je i našla i ljutito zalupila vrata plakara. Prokletstvo, sigurno je negde držao oružje. Pronašla je jednu metalnu kutiju ispod kreveta.

Džef nikad nije bio u vojsci, ali pogledala je dovoljno filmova da bi prepoznala vojni sanduk kad ga vidi. Metalna kutija imala je ojačane ćoškove i čvrste mesingane brave. Na sreću, izgleda da su bile otključane. Ako bi uspela da je izvuče ispod kreveta, mogla bi da je otvori. Ali neće biti lako. Bila je slaba jer preko dvadeset četiri sata ništa nije jela i većinu tog vremena je provela u krevetu. I prost zadatak kao što je saginjanje da pogleda ispod kreveta izazvao je novu poplavu vrtoglavice i nove glavobolje. Duboko je udahnula da odgodi ove osećaje, a kada su spali na podnošljiv nivo, uhvatila je ručku na jednom kraju sanduka i povukla ga iz sve snage. Uspevala je da ga pomeri samo po centimetar ili dva, nakon čega bi morala da se malo odmori. Dok ga je izvukla ispod kreveta, bila je mokra od znoja, a ruke i noge su je bolele od naprezanja. Otkopčala je brave i otvorila poklopac. qIstog trena kad je kročio na vrata, skočila mu je na leđa, na krkače, i zarila mu prste u lice. Bila je srećna kad je čula njegov uzvik iznenađenja i bola pošto mu je noktom zgulila dobrih pet centimetara kože s obraza. Ali uspeh joj je bio kratkog veka; trajao je svega deset ili petnaest sekundi. Tada ju je rukama u rukavicama uhvatio za zglobove i odmaknuo joj šake od lica. Dok se maločas držala uz žestoku odlučnost, sada se podjednako snažno borila da oslobodi zglobove iz njegovog čeličnog stiska. Šutirala ga je u zadnji deo nogu, ali samo je uzalud trošila preko potrebnu snagu. Shvatila je da uzalud pokušava da se oslobodi, u isto vreme kad je rezervoar njene snage konačno presušio. Oklembesila se o njega, obesivši mu se o leđa poput zastave pobeđenog. „Jesi li gotova?“, upitao je. „Ni najmanje.“ „Sada ću te pustiti. Nemoj više da se glupiraš, u redu?“ „Idi dođavola.“ „Sve u svoje vreme, doco. To je neminovno.“

Pružajući ruke preko ramena, puštao ju je malo-pomalo sve dok nije dodirnula pod, a onda ju je pustio. To je i planirala. Dok se još nije sasvim okrenuo prema njoj, iščupala je nož koji je zabola u jedan od balvana u zidu i hitro zavitlala njime u visini njegovog stomaka. Izvio je leđa i u isto vreme uvukao stomak. Potpuno je promašila. Drugi zamah zakačio je materijal njegovog kaputa, ali nikakvu štetu nije ostavio na grubom štofu. „Proklet bio!“ Visoko je podigla nož i sjurila ga prema njegovom vratu. Vrh noža mu je zahvatio šal, ali nije stigao do mesa pre nego što ju je ščepao za ruku i razoružao je s ponižavajućom lakoćom. Bacio je nož na drugu stranu sobe, gde je klizio po parketu pre nego što je udario u ivičnu dasku parketa. „Jesi li sad gotova?“ Zateturala se prema zidu, plašeći se odmazde. Izgledao je ogromno i nesavladivo. Krv mu je kapala iz duboke brazgotine na licu. Nadlanicom ju je obrisao, ostavivši crvenu mrlju na rukavici od kozje kože. Pogledao je u svežu krv, a onda u nju. „Pretpostavljam da ti je mnogo bolje.“ Pridigla se, potpuno uspravila i pogledala u njega prezrevši sopstvenu nemoć, razjarena njegovom pribranošću. „Da li možeš da mi kažeš šta je to bilo, dođavola?“, pitao ju je. Pogledao je u pravcu u kom je ljutito pokazala i preko ramena pogledao prema trpezarijskom stolu gde je ostavila inkriminišući laptop i punjač, koji je pronašla u sanduku ispod kreveta. „Lagao si me.“ „Ne, nisam.“ „Rekao si da nemaš punjač.“ „Rekao sam da nemam telefon. Koji stvarno nemam.“ „E pa pronašla sam i punjač, koji je priključen na moj telefon već dva sata, ali telefon je i dalje mrtav. Šta si uradio s njim?“ „Izvadio sam mu bateriju.“

Smireno priznanje ostavilo ju je bez teksta. Dok je stajala tako i zevala, ugurao je vrh srednjeg prsta između zuba i tako skinuo desnu rukavicu, a onda počeo da otkopčava kaput. „Zašto?“, šištala je ona. „Kako ne bi emitovao signal.“ Gajila je mrvicu nade da ju je sve vreme samo mašta zavaravala, da je gledala previše televizijskih serija, pročitala previše knjiga, kako romana tako i onih napisanih po istinitim događajima, o ženama koje su otimali, mučili, iskorišćavali i ubijali. Držala ju je sve slabija nada da je on možda ipak ne drži na ovom izolovanom mestu protiv njene volje i sa zlim namerama. Ali upravo je tu slabu nadu oterala dođavola. Onesposobio joj je telefon. Namerno. Mesto na kom se nalazila nije moglo biti otkriveno preko GPS sistema, što je jedna od prvih stvari koju će vlasti pokušati kad Džef bude prijavio njen nestanak. „Zašto si me doneo ovamo?“ „Zar to nismo već ustanovili?“ „Ništa prokleto nismo ustanovili osim da si običan otimač i...“ Zaćutala je, ne želeći da mu ubacuje ideje u glavu. Međutim, kao da je čitao njene misli, upitno je izvio jednu od crnih obrva. „I šta još?“ Imala je male ili nikakve šanse da ga onesposobi kad je pokušala da mu iskopa oči i zabije nož u stomak. Pošto su se oba pokušaja izjalovila, jedino oružje koje joj je preostalo bio je razum. „Slušaj, nije me briga šta si radio u prošlosti. Mene još nisi povredio. U stvari, bio si neverovatno ljubazan. Što izuzetno cenim. Mogla sam da prođem mnogo gore da se nisi zadesio tu i... pronašao me i doneo ovamo.“ Sačekao je nekoliko trenutaka. „Ali?“ „Ali sada moram da odem kući. Moraš da me pustiš.“ Blago je slegnuo ramenima i mahnuo prema vratima. „Otključano je. Ali upozoravam te, ne verujem da ćeš baš daleko stići. Sišao sam nekoliko kilometara putem jer sam mislio da magla možda neće biti tako gusta na manjoj visini. Nisam uspeo da izađem iz nje.“ „Pešačio si.“ „Da.“

„Zašto nisi vozio?“ „Iz istog razlog iz kog nisam hteo ni tebe sinoć da vozim. Ima na desetine serpentina. Mogao bih da promašim krivinu i padnem sa visine od sto metara.“ „Ako li uzeo si ključeve od kamioneta.“ „Jer nisam hteo da pokušaš da voziš sama.“ „To sam i htela.“ „Palo mi je na pamet. Nisam hteo da ga slupaš i u isto vreme ubiješ sebe. Zato sam poneo ključeve sa sobom.“ Strpao je rukavice, onako krvave, u džep kaputa i okačio ga na zakačaljku na zidu. Odmotao je šal sa vrata. Statički elektricitet mu je podigao kosu kad je skinuo kapu. I nju i šal je okačio na istu zakačaljku. Prišao je frižideru i otvorio ga. Ona je domarširala do njega i toliko snažno ga zalupila da se čitava sprava zatresla a flaše unutra zazveckale. Okrenuo se, pogledao ju je kao da će je ubiti istog trenutka, ali nije dozvolila da je njegov ubistveni pogled zastraši. „Moj suprug će poludeti kad sazna gde sam i šta mi se dogodilo. Uzbuniće policiju i krenuće u potragu za mnom.“ „E pa danas te neće pronaći. Neće, s obzirom na to kako stvari stoje.“ „Mogu da mu pošaljem imejl. Ali trebaće mi šifra za tvoj laptop.“ Pogledao je laptop, a onda se ponovo okrenuo prema frižideru, odgurnuo je svojim kukom s puta i ponovo otvorio vrata. „Ne koristim ti ja imejl.“ „Nema veze. Kontaktiraću s njim preko Fejsbuka. Čak i ako Džef ne bude video moju poruku, neko od prijatelja...“ „Žao mi je, doco, ne.“ „Ne.“ „Neću te spominjati. Kako bih i mogla kad ti ne znam čak ni ime? Samo ću javiti Džefu da sam dobro.“ Odmahivao je glavom. „Neće biti detalja, obećavam. Možeš da pogledaš poruku pre nego što je pošaljem.“ „Ne.“

Ovo ju je podsećalo na trenutak kad stiže do tridesetog kilometra u maratonu. Moraš da nastaviš dalje, da ga preguraš nekako, ili da ostaneš poražen. „Kršiš zakon ovako, to znaš.“ „Nisam te ni taknuo.“ „Ali držiš me ovde protiv moje volje.“ „Okolnosti te drže ovde.“ „Mogao bi da promeniš okolnosti kada bi to hteo.“ „Ne mogu da promenim vreme.“ „Nisam mislila na vreme. Ne dozvoljavaš mi da upotrebim tvoj laptop kako bih...“ „Laptop ne smeš da koristiš.“ „Zašto?“ „To je moja stvar.“ „Šta god da je u pitanju, ne može biti dobro.“ „Nisam tvrdio da je dobro. Samo da je tako.“ „Kaži mi zašto me držiš ovde.“ Sasvim joj je prišao i nagnuo se napred kako bi mu lice bilo skoro sasvim do njenog. Govoreći hrapavo, što je zvučalo zlokobnije od vriska, rekao je: „Doco, ne držim ja tebe unutra.“ Bradom je pokazao prema vratima. „Već njih držim napolju.“

Poglavlje 6

žef je ušao u kuću kroz garažna vrata i isključio kućni alarm. U njoj nije gorelo nijedno svetlo. Kuća je bila hladna i prazna. Pre nego što je otišao od Alis, ona je ponovo ispoljila bojazan da je Emori nekako saznala za njihovu vezu. „Siguran si da ona ne zna?“ „Oseća se zapostavljenom i izigrava ranjenu ženu do kraja“, ponovo ju je uveravao. „Duri se, to je sve.“ Ali ostaje činjenica da se Emori nije javljala još od petka uveče, kad je pozvala iz motela u kom je trebalo da prenoći. Sada je bila nedelja posle podne, što je značajno produžavalo vreme koliko se nije čuo sa svojom ženom, makar ona bila i uvređena. Nije postojao oženjen čovek na svetu koji ga ne bi razumeo što čeka da Emorina mala pobuna prođe, i pušta je da se izduva kad njoj to odgovara. Ali zbog toga što nije ništa preduzimao, delovao je kao podlac, čak i svojoj preljubnici. Ne liči na nju da ne zove, rekla je Alis više nego jednom tokom njihovog zajedničkog vikenda. Nisi zabrinut? Nije bio, ali pretpostavio je da bi ipak trebalo da bude. Pozvao je Emori na mobilni telefon, ali i pre nego što je zazvonilo, začula se pozdravna glasovna poruka koja je od pozivaoca tražila da ostavi poruku. „Mislio sam da ćeš se do sada već vratiti kući. Pozovi me.“ Često je vikendom radila duže na klinici, koristeći to vreme da nadoknadi posao oko dokumentacije. Pozvao je prvo glavni broj, a onda i privatni lokal rezervisan samo za porodične pozive. Na oba broja se javila snimljena poruka. Ostavio je poruke u kojima je tražio da ga pozove. Onda je pozvao bolnicu gde je radila i zamolio da ga prebace na pedijatrijsko odeljenje.

D

Medicinska sestra koja se javila prepoznala ga je po imenu. „Kako mogu da vam pomognem, gospodine Sari?“ „Da li je doktorka Šarbono tu negde?“ „Mislila sam da se neće vraćati do sutra.“ „I neće. Ali očekivao sam da bude kod kuće danas posle podne, a ne mogu da je dobijem na mobilni telefon. Niko se ne javlja ni na klinici. Pomislio sam da nije možda svratila da proveri nekog od svojih pacijenata, pa se zadržala.“ „Ja sam baš stigla na posao tako da ne znam, ali raspitaću se.“ „Hvala vam. Ako ju je neko video, zamolite ga da me pozove. A ako se pojavi, poručite joj da telefon odmah prebacuje na glasovnu poštu. Neka proveri šta joj je sa baterijom.“ Prekinuo je vezu, spustio telefon na sto, ustao i počeo da korača, pokušavajući da odluči šta bi trebalo da preduzme u vezi s tim. Razmišljao je o tome još nekoliko minuta, ali preostala mu je samo jedna logična opcija. Deset minuta kasnije, jurio je Međudržavnim putem 1-85. qEmori uze sendvič sa topljenim sirom, poče da odgriza male zalogaje proveravajući stomak da vidi hoće li odbaciti čvrstu hranu. Danas joj više nije bilo muka, već je imala samo neki neprijatan osećaj u dubini stomaka koji joj je govorio da iz ove kolibe neće izaći živa. Nakon što je odbio da joj da laptop, otišla je u krevet, ali ne pre nego što je prkosno postavila rasklopni paravan. Legla je preko pokrivača, prebacivši samo ćošak posteljine preko stopala. Ležala je tako, napeta i umorna, ali on ju je ignorisao, pospremajući po kolibi. Omirisala je kafu koju je skuvao i jaja koja je ispekao. Oprao je sudove, a onda izašao napolje na nekoliko minuta. Pala je u san dok je slušala kako se kreće po sobi. Kad se probudila, videla je da je prošlo nekoliko sati. Pao je mrak. Kroz rupice paravana videla je da je lampa sa platnenim abažurom uključena. Zabrinula se da joj je slab i neuspešan napad na njega iznova potresao mozak i učinio je još slabijom. Ali kada je sela, primetila je da vrtoglavica zapravo popušta. Glavobolja je, međutim, i dalje uporno bila tu.

Ustala je i upotrebila toalet, a onda, iako se zaklela da će se pakao zalediti pre nego što napusti svoje neubedljivo utočište, ili će on morati da je za kosu izvuče iz njega, ipak je obišla paravan. Taman kad je to uradila, on je ušao, toplo obučen kao i prošli put. Nosio je naramak drva. Videvši je, zastao je na pragu, a onda zatvorio vrata gurnuvši ih petom, obrisao đonove o juteni otirač i prineo drva ognjištu. Savesno je brinuo o tome da kutija za drva bude puna. Kad je nabacio nekoliko cepanica na vatru, skinuo je odeću za napolje, otresavši ledenice sa kaputa pre nego što ga je zakačio na kuku. „Počela je susnežica.“ „Baš ti ide naruku. Što je gore vreme, lakše ćeš me zadržati ovde kao zarobljenicu.“ Uzvratio je podjednako suvo: „Gledaj to sa vedrije strane, nećeš umreti od gladi. Imam dovoljno hrane da nam potraje nekoliko dana.“ Posle ovog kratkog razgovora, pozabavio se spremanjem konzervirane pileće supe sa rezancima i sendviča sa sirom, koje je i do sada jela. Ali ova jednostavna hrana bila je izuzetno ukusna, i što ju je više jela bivala je sve gladnija. Nakon jučerašnjeg trčanja, nedostajalo joj je ugljenih hidrata. Supa joj je nadoknadila natrijum. Tako da je pojela sve. Primetio je da je ispraznila tanjir, ali nije to komentarisao dok ga je odnosio do sudopere. „Kafa?“ „Ne, hvala. Imaš li čaja?“ „Čaj.“ Ponovio je reč kao da je nikad nije čuo. „Nije bitno.“ „Izvini.“ Doneo je šoljicu s kafom do stola i seo naspram nje. „Nisam baš neki ljubitelj čaja.“ „Trebalo bi da ga imaš pri ruci. Nikad ne znaš da li će ga neko koga zarobiš zatražiti.“ „Ti si mi prva.“ „Prva zarobljenica, ili prva koja traži čaj?“ „Svejedno.“ „Ne verujem ti.“ Krajnje nezainteresovano, podigao je jedno rame i dunuo u kafu pre nego što je otpio gutljaj. Kad je spustio šolju na sto, uhvatio ju je

kako gleda u metalnu šipku razapetu između krovnih greda. Kad je spustila glavu i kada su im se pogledi susreli, osetila je potres kao udarac u stomak. Nije nameravala da ga pita za tu šipku, plašeći se kakav će odgovor dobiti. Osetivši težinu njegovog upiljenog pogleda, noktom palca je pratila šaru na površini stola. „Šta si uradio?“ „Kada?“ „Tvoj zločin. Kakav zločin si počinio?“ Izbegavala je njegov pogled koliko god je mogla. Kad se usudila da ukrsti pogled s njim, oči su mu bleštale poput dragulja. Smatrala bi ih prelepim samo kad ga se ne bi toliko plašila. „’Njih držim napolju’ Tako si mi rekao.“ „Aha.“ „Policiju? Kriješ se od organa vlasti?“ „Sjajna si, doco.“ „Prestani da me zoveš tako. Zvuči kao neko ime za ljubimca. A ja neću da budem tvoj ljubimac.“ „Bar ne poslušan, kako se čini. Divlja si.“ Pokušala je da ne gleda u dugački, krvavi ožiljak na njegovom obrazu. Krv se zgrušala, ali rana je izgledala bolno i ružno. „Trebalo bi da staviš malo peroksida na to da se ne zagadi.“ „Da, trebalo bi. Ali nisam hteo da rušim taj tvoj jerihonski zid kako bih došao do kupatila.“ Klimnuo je glavom prema paravanu. „Plašio sam se da ćeš me ponovo zaskočiti.“ „Nisam te povredila baš tako gadno.“ „Nisam se plašio da ćeš me povrediti. Plašio sam se da ću ja povrediti tebe.“ Videvši njen zapanjen izraz, razjasnio joj je. „Ne namerno. Ali ako budem morao da se branim od tebe, mogao bih da te povredim samo zato što sam toliko krupniji.“ Njegova veličina bila bi zastrašujuća kada bi stajala iza njega u redu na kasi, ili u liftu, ili kada bi sedela pored njega u avionu. Nije morao da se trudi da deluje tako, visina mu je bila i više nego dovoljna. Današnji pleteni džemper krem boje bio je tesan i naglašavao mu je širinu ramena i pleća. Šake, sklopljene oko glinene šoljice za kafu, činile su je minijaturnom, poput šoljice iz keramičkog seta kojim se igrala kad je

bila devojčica. Iako nepomične, njegove šake su je plašile. Od čvorića na zglobu do vrhova dugačkih prstiju, izgledale su kao da su sposobne za... Mnoge stvari. Setila se kako su nežno ti prsti opipali kožu sa zadnje strane njenog vrata. Potpuno ste mokri. Obrazi su joj se upalili na pomisao koja joj je zatreperila u umu. Otpila je malo iz čaše s vodom, a onda nastavila svoje saslušavanje gde ga je i prekinula. „Jesi li bio u vojsci?“ „Zašto to pitaš?“ „Zbog urednosti. Sve je jednoobrazno složeno, uredno smešteno. Čizme poslagane u parove.“ „Sigurno si veoma detaljno pretražila ovo mesto.“ „Zar nisi to očekivao?“ „Aha.“ Ispružio je dugačke noge ispred sebe, pod kosim uglom u odnosu na sto. „Znao sam da ćeš njuškati.“ „Šta si sakrio pre nego što sam počela da tražim? Lisice? Kožne kaiševe?“ „Samo svoj laptop. Ali ne dovoljno dobro, očigledno. Nisam mislio da ćeš imati dovoljno snage da izvučeš sanduk ispod kreveta.“ „Potrošila sam i poslednju mrvicu snage na to.“ „Imala si je još dosta da skočiš na mene.“ „Ali ne dovoljno da se i zadržim.“ „Na to je trebalo ranije da misliš.“ „I jesam.“ „Ah, da. Onaj nož.“ „Nije mi baš mnogo pomogao.“ „Izbušio je rupu na mom najboljem šalu.“ Bio je dovoljno drzak da izgleda kao da se zabavlja, što ju je sekiralo. Pokušala je da ga uhvati nespremnog. „Pričaj mi o ratu.“ Ovo pitanje je pronašlo otvorenu ranu. Povukao je noge, ispravio se i otpio gutljaj kafe. To su sve bili normalni, sitni pokreti, ali u svakom slučaju, odavali su ga. „I?“, reče ona.

„Šta želiš da znaš?“ „U kom rodu si služio?“ Ništa. „Kada si služio?“ Ništa. „Gde?“ Pošto ni na to nije odgovorio, rekla je: „Ništa nemaš da izjaviš u vezi s ratom?“ „Samo da ga ne preporučujem.“ Gledali su se preko stola. U njegovom postojanom pogledu pročitala je neko upozorenje da želi da se rasprava oko toga prekine. Nije iskušavala sreću. „Kutije sa mecima na polici u kupatilu...“ „Mislio sam da će biti van domašaja.“ „Morala sam da se propnem na prste. Ako imaš metke, sigurno imaš i oružje.“ „Moj arsenal se nije pojavio tokom pretrage?“ Odmahnula je glavom. „Šteta. Inače bi mogla da me upucaš umesto što si me napala noktima i nožem. Za to bi trebalo mnogo manje energije.“ Opet joj se rugao. Uzvratila mu je istom merom. „Jesi li počinio neki gadan zločin?“ Osmeh mu nestade s lica. Ne, nije nestao, jer je postepeno bledeo. Njegova bezbrižnost nestade u sekundi, dok mu se ugao usana vraćao na mesto i pravio čvrstu liniju kakva je i inače bila. „Izuzetno nasilan.“ Ovako suv odgovor ispuni je očajem i bolnim osećajem beznađa. Poželela je da ga porekne ili nekako ublaži. I dalje se držeći za bledu nadu, reče: „Ako je to bilo nešto što si učinio u ratu...“ „Nije.“ „Razumem.“ On se oporo nasmeja. „Ne razumeš ti prokleto ništa.“ Ustao je toliko naglo da je ona skoro iskočila iz sopstvene kože. Reagujući, skočila je i ona, srušivši stolicu iza sebe. Sva se zgrčila kad je stolica pala na pod.

Obišao je oko stola, podigao joj stolicu i ljutito je uspravio, udarivši njenim nogama o pod. „Prestani da skačeš svaki put kad se pomerim.“ „Onda prestani da me plašiš.“ „Ne plašim te.“ „Plašiš!“ „Nemam nameru.“ „Ali svejedno to činiš.“ „Zašto? Neću te povrediti.“ „Ako ko je to istina, onda mi dozvoli da pozovem muža...“ „Ne.“ „... i kažem mu da sam dobro.“ „Ne.“ „Zašto?“ „Ovo smo već raspravili. Umorio sam se od priče o tome. Isto tako sam se umorio od pišanja uz prokleto drvo, što činim čitavo poslepodne kako ne bih prekidao tvoj odmor. Ali sada ću otići u kupatilo da upotrebim nužnik i istuširam se. Ti se raskomoti. Možeš sita da se nanjuškaš“, rekao je, široko raširivši ruke. „Mesto prepuštam samo tebi.“ Uz nekoliko glasnih kleptaja drveta o drvo, sklopio je paravan i vratio ga na prvobitno mesto uza zid. „Ovo ostaje ovde.“ Kod vrata kupatila, uključio je svetlo, ali pre nego što je ušao, okrenuo se. „Ne bi prešla ni deset metara kad bi izašla, pre nego što bi se potpuno izgubila, a meni se ne ide za tobom večeras. Zato batali sve planove da strugneš.“ A onda je ušao u kupatilo. Čim je zatvorio vrata za sobom, uzela je laptop sa sofe, gde ga je ostavio kad je postavio sto za večeru. Sela je s njim za trpezarijski sto, podigla ekran, uključila ga i postavila kursor u polje za šifru. Postavila je prste na tastaturu. I ostala tako. Kako uopšte da pogodi koja je šifra kad o čoveku ne zna apsolutno ništa? Ni njegovo ime, ni rođendan, ni rodni grad, ni zanimanje, a ni hobi. Ništa. Ipak je pokušala desetak kombinacija, neke sa vojnom tematikom, od kojih su neke bile čak i smešne, ali kao što je očekivala, nijedna nije uspešno otključala kompjuter.

„Prokletstvo!“ „Nisi imala sreće?“ Prepadnuta, okrenula se sedeći na stolici, ne čuvši ga kad je izašao iz kupatila. Na sebi je imao samo farmerke, a u rukama je nosio čizme, čarape i džemper. Ako je smatrala da deluje zastrašujuće ranije, sada je to bilo još izraženije. Mokre kose. Bosonog. Nag do pojasa. Van sebe, okrenula se prema laptopu, ne previše nežno spustila ekran i ustala. „Idi dođavola.“ „To si mi već rekla.“ „To sam i mislila.“ Obišla ga je i krenula prema kupatilu. „Ostavio sam ti malo tople vode.“ Zalupila je vratima i krenula da namakne rezu, ali je saznala da ona ne postoji. Čeznula je da se istušira, namamljena čistim mirisom njegovog sapuna i šampona, ali plašeći se da bude naga, zadovoljila se zapiranjem iz lavora jednom od njegovih prokleto lepo složenih krpa za kupanje. Tapkala je njome po krvlju umrljanoj kosi, ali to nije pomoglo da se rastvori krasta, a osim toga, bolelo ju je. Na kuki sa zadnje strane vrata visila je flanelska košulja koju je sinoć imala na sebi. Presvukla se u svoju opremu za trčanje pre nego što se jutros vratio, ali sada nije mogla da odoli da je ne zameni tom košuljom. Popustila je i pred izazovom da upotrebi njegovu četku za kosu na delovima glave gde nije imala čvorugu i krastu. Međutim, intimnost koju je to nagoveštavalo bila je uznemirujuća. Zube je istrljala kažiprstom. Isključila je svetlo pre nego što je otvorila vrata. Sedeo je u fotelji i čitao neku džepnu knjigu uz svetlost lampe. U njenom odsustvu, navukao je običnu belu majicu kratkih rukava i bele čarape. Nije podigao glavu niti je na neki drugi način pokazao da je svestan njenog prisustva. Ona se uvukla u čaršave i skinula helanke, a onda se okrenula licem prema zidu.

Pola sata kasnije, isključio je lampu. Bila je i dalje sasvim budna i sasvim svesna da je prišao krevetu. Stisnula je čvrsto oči i zadržala dah. Podivljala od straha, u sebi je ponavljala kao mantru: Molim te nemoj, molim te nemoj, molim te nemoj. Ali zajedno sa tom nemom molbom da je ne zlostavlja i da je ne ubije, postojala je još jedna, podjednako snažna želja, da je ne razočara. Bila je glupa i neobjašnjiva, ali bila je tu. Iz razloga koji nisu imali veze sa strahom, nije želela da ispadne degenerik, silovatelj, ubica, ili da je na bilo koji drugi način poremećen ili zao. „Znam da si budna. Pogledaj me.“ Osim što joj je srce divlje tuklo u grudima, nije se ni mrdnula. Dušek se pomerio kad je spustio koleno blizu njenog kuka. Uspaničena, prevrnula se na leđa i snažno uzdahnula kad je spustio ruke sa obe strane njenih ramena, potpuno se nagnuvši nad nju, zaklonivši joj pogled na krovne grede i zabrinjavajuću metalnu šipku, na sve osim njegovog lica. „Kad se magla raščisti, kunem ti se da ću te spustiti sa planine. Pobrinuću se da budeš bezbedna. Do tada, neću te povrediti. Shvataš li?“ Ne mogavši da govori, samo je jednom klimnula glavom. „Veruješ li mi?“ Potpuno iskreno, prošaputala je: „Želim da ti verujem.“ „Možeš.“ „Kako mogu, kada nećeš da mi odgovoriš na najprostije pitanje?“ „Postavi mi to najprostije pitanje.“ „Kako se zoveš?“ „Kakve to veze ima?“ „Ako ko nema veze, zašto mi onda ne kažeš?“ „Veruj mi, doco, budeš li se petljala u moj život, neće ti se svideti ono što ćeš otkriti.“ „Ako nisi želeo da se petljam, nije trebalo da me dovodiš ovamo.“ Iskrivio je usta u nešto što je do sada bilo najbliže osmehu. „Tu si me našla.“ Analizirala je njegove crte lica, tražeći neke odgovore u vezi sa

groznim stvarima koje je počinio. Bilo je to snažno lice, kruto, ali više je izazivalo nego pretilo. „Zašto se kriješ od organa reda?“ „Zašto se bilo ko krije?“ „Da ne bi bio uhvaćen.“ „Eto ti.“ „Kao građanka koja poštuje zakone, samo mogu da...“ „Da, možeš“, rekao je istrajno. „Možeš samo da sve to batališ.“ Odjednom se umorila od njegovih prikrivenih pretnji i odlučila da mu se suprotstavi. „Ili šta? Šta ćeš uraditi? Obećao si da me nećeš povrediti.“ Iako nije mogla da mu pogleda u oči u tami, osetila ih je, kako upijaju njena usta, grlo, i izloženi vrat ispod košulje. Spustio je pogled niže, sve do njenih butina, a onda ga podigao ponovo na njene oči. Zadržala je dah. Prošaputao je: „Ne bi te bolelo.“

Poglavlje 7

mori pusti da zavesa ponovo padne preko prozora. „Napolju je beznadežno vreme.“ Pogoršalo se preko noći. Počeo je sneg i već se nagomilao u slojevima preko prvobitne susnežice. Što je, naravno, išlo njemu u korist. Sedeo je za trpezarijskim stolom, popravljajući toster koji je odbijao da izbaci parčad hleba za doručak. „Koliko ta stvar ima godina?“ Oštar ton u njenom glasu naterao ga je da podigne glavu. „Ne znam. Dobio sam ga sa kolibom.“ „Zašto jednostavno ne kupiš novi?“ „Ovaj može da se popravi. Osim toga, obožavam da popravljam stvari.“ Već je zalepio polomljenu dršku na njenim naočarima za sunce. Pažljivo ih je spustio na sto da se lepak osuši. „Ti si rođeni majstor?“ „Snalazim se.“ Nije bilo sumnje da je skroman i da je zapravo veoma vešt. Morao je da bude, s obzirom na to kako je živeo, sam u izolovanom kraju, oslanjajući se samo na sebe i ni na kog drugog. Džef nije znao čak ni da podesi toster, a kamoli da ga popravi. Mada je takvo razmišljanje o njemu bilo donekle nepravično. Nikad nije morao da popravi nijedan kućni aparat i iznenadio bi se kada bi znao da bi ona takav pokušaj smatrala privlačnim čak i ako ne bi uspeo. Po njenom sećanju, nikad mu nije tražila da joj pomogne oko nečega u kući. Možda je trebalo. Da nije bila tako samodovoljna i da je ponekad zatražila poneku malu uslugu, možda bi bili srećniji.

E

Raskol među njima počeo je pre godinu dana, kada nije uspeo da postane partner u investicionom preduzeću s kojim je sarađivao. Zauzeo je neki ravnodušan stav, ali znala je da mu je to što je preskočen došlo kao ogromno razočaranje i udarac za njegov ego. Želeći da bude siguran da ga ona podržava, odlučila je da ga zove svakog dana, ponekad samo onako, da mu stavi do znanja da misli na njega. Međutim, umesto da mu podigne duh, ova dodatna pažnja kao da ga je razdraživala. U jednom trenutku ju je čak zamolio, nimalo ljubazno, da prestane da mu podilazi. U pokušaju da ih vrati u kolosek, promenila je taktiku, predlažući mu vikend putovanja i razne druge stvari u kojima je mislila da će uživati. Isprobavanje vina u Napi. Festival nezavisnog filma u Los Anđelesu. Prenoćište s doručkom u Francuskoj četvrti. Njene ideje su prihvatane mlako ili uz otvorenu porugu. Seksualni život im je jenjavao, sve dok on nije počeo da se žali na slabu učestalost, dok je u isto vreme i sam prestao da ga inicira. Njoj ponos nije dozvoljavao da ga zavodi. Stigli su do mrtve tačke. Jaz je nastavio da se produbljuje. Meseci rastuće napetosti došli su do vrhunca tokom jedne svađe zbog njegove ravnodušnosti prema predstojećem maratonu. Bio je to događaj za prikupljanje novca koji je ona pokrenula i pomogla da se organizuje. Osim što je pokazao pomanjkanje interesovanja, ispoljio je i neprijateljski stav prema čitavom događaju nazvavši ga pravom „opsesijom“. Odbijanje nečega njoj toliko bitnog bilo je simptomatično u svetlu njegove opšte emotivne povučenosti, a kada je to spomenula prošlog četvrtka za vreme potpuno izveštačenog razgovora za večerom, situacija je veoma brzo postala gorljiva. Ono što nije rekla, što je zadržala za sebe, bila je sumnja da ima ljubavnicu. Po starom dobrom običaju, kad je muškarčev ego povređen, zar seksualna avantura nije okrepljenje kakvo se uglavnom traži? Ali u pomanjkanju dokaza za ovu sumnju, zadržala je to za sebe. Otišla je u petak posle podne, ljuta, ali s nadom da će joj noć van kuće malo povratiti ravnotežu i da će, ako želi da bude stvarno iskrena, podstaknuti u njoj borbeni duh za očuvanje braka.

Nije računala na to da će pasti i dobiti potres mozga i da će je „spasti“ bezimeni muškarac koji ju je, i ne dodirnuvši je, mnogo jače seksualno uzbudio za jednu noć nego što ju je Džef uzbudio za više od godinu dana. „Je li ti hladno?“ Pitanje ju je prenulo iz sanjarenja. „Šta?“ „Trljaš se po rukama. Je li ti hladno?“ „Nije.“ Ostavio je rastureni toster i ustao, te prišao kaminu. Kada su cepanice koje je ubacio počele da gore, vratio je rešetku i mahnuo joj da priđe. „Dođi bliže. Zagrej se.“ „Ko te snabdeva ogrevom?“ „Niko. Sam cepam drva.“ „Ideš u šumu i obaraš drveće?“ „Ljudi to rade, ako nisi znala.“ Niko koga je ona znala nije to radio. Oni su kupovali drva za ogrev od nekog ko bi im ga dostavio na kuću i poslagao, ili bi kupili malo pakovanje u supermarketu zajedno sa hlebom i mlekom. Zadovoljan što su se nove cepanice uhvatile, vratio se do stola, uzeo naočare za sunce i pružio ih joj. „Lepak se osušio. Mislim da će držati.“ Proverila je kako je obavio popravku. „Hvala ti.“ „Nema na čemu.“ „Ruke ti deluju prevelike da bi mogao da držiš nešto ovako malo i osetljivo. Ne bih nikad rekla da si tako vešt.“ „Umem da budem vešt kad za veštinom postoji potreba.“ Činilo joj se da ga zabavlja nehotični šlagvort koji mu je dala i bila je zadovoljna sobom zbog njegovog sugestivnog odgovora. Okrenuvši se od njega, ubacila je naočare u džep košulje. Seo je ponovo za sto i nastavio da petlja oko tostera, naizgled potpuno zadovoljan. Osetila se kao da će iskočiti iz sopstvene kože. „Zar te to ne izluđuje?“ „Šta?“ „Tišina. Usamljenost.“ „Imam nešto muzike na laptopu.“

„Možemo li da je pustimo malo?“ „Lep pokušaj, ali nema šanse, doco.“ Koračala je po širini sobe i nazad. „Zar te dosada ne tera u očajanje?“ „Nikad mi nije dosadno.“ „Kako je to moguće? Šta radiš ovde čitavog dana? To jest, kad ne popravljaš male kuhinjske aparate.“ Želela je da ovo zazvuči kao kritika, ali nije se uvredio. „Imam projekte.“ „Kakve projekte?“ „Podižem garažu za moj kamionet.“ „Sasvim sam?“ „Nije to tako teško, ali ja sam cepidlaka, što oduzima mnogo vremena. Nadao sam se da ću završiti pre nego što dođe zima.“ Pogledao je prema prozoru. „Ali nisam stigao.“ „Šta još?“ „Pravim police za knjige.“ „I to je to? To je sve što radiš? Čeprkaš okolo i poboljšavaš uslove života ovde?“ „Lovio sam. Mada, ne mnogo. Povremeno pecam.“ „Kad ti dosadi divljač.“ „Ne, ne volim ribu, zato uvek vraćam ono što upecam. Šetam. Ovde gore pejzaž je predivan. Ponekad kampujem, ali više volim svoj krevet nego da spavam na zemlji.“ „Znači da nisi pravi protivnik komfora.“ Napola se nasmešio. „Nisam. Više volim da su mi tuš i kafa topli.“ Osvrnula se oko sebe, pokušavajući da proceni oskudni mali prostor u kom je živeo. „Ne mogu da zamislim da šćućurena sedim ovde bez neke zanimacije.“ „Imam zanimaciju. Upravo se njome bavim.“ „Popravljaš stari toster?“ Ovog puta nije odgovorio na začikavanje. Zavalio se u stolicu i zamišljeno piljio u nju dok je malim odvijačem lupkao po dlanu. „Ima još stvari koje treba popravljati.“

„A šta će biti kad ih ponestane?“ „Mislim da se to neće dogoditi.“ Prilično prekorena njegovim „ne mešaj se“ tonom, napravila je čitav krug po sobi, prišla jednom prozoru i sklonila zavesu da ponovo pogleda napolje. Snežni nanos je bio deblji nego pre. „Koliko smo daleko od Drejklanda?“ „Dalje smo nego što se trči maraton, ako si namerila da otrčiš do tamo.“ „Petak veče sam provela tamo. Mada, nisam stigla da prošetam gradom. Je li lep?“ „Skoro pa je civilizovan. Ima jedan ’Vendi’, jedan ’Volmart’ i bioskop sa nekoliko sala.“ Ignorisala je njegov sarkazam. „Koliko često ideš?“ „U bioskop?“ „U grad.“ „Kad mi nešto treba. Kad mi se ide.“ „Viđaš li prijatelje?“ „Jedna gospođa u ’Dankin donatsu’ uvek priča sa mnom. Prepozna me.“ „Ali ti ne zna ime.“ Ništa nije rekao. „Nemaš prijatelja. Ne...“ Ponestalo joj je reči, pa je otišla do ognjišta i sela. „Od čega živiš? Šta radiš da bi zaradio?“ „Snalazim se nekako.“ „To nije nikakav odgovor.“ „Uspevam da se obučem i nisam gladan, ali nisam lakom na novac.“ Zastao je, a onda dodao: „Za razliku od tebe.“ „Ja nisam lakoma na novac.“ Podigao je jednu obrvu. „Bogatstvo je relativna stvar“, rekla je iznervirano. „Osim toga, otkud znaš...“ Zaćutala je i pogledala prema laptopu što je stajao na kraju stola ispod lampe. „Potražio si me?“ „Istog popodneva kad sam te doneo.“ „Pronašao si mi ime na vozačkoj dozvoli.“

„Ostalo je bilo lako. Nekoliko udaraca po tastaturi. ’Šarbono nafta i gas’ mi je odmah iskočilo. Ti si naslednica.“ Nije bila spremna da razgovara o bilo čemu ličnom sa njim. Pa ipak je čula sebe kako odgovara: „Prezirem tu reč.“ „Zašto?“ „Zato što to znači da su mi roditelji pokojni. Pretpostavljam da si i to pročitao.“ Spustio je odvijač i posvetio joj punu pažnju. „Prijatelj tvog oca je upravljao avionom.“ „Bio je iskusan pilot, hiljade kilometara je preleteo svojim avionom. Dva para - večni najbolji prijatelji - krenuli su u Oklahomu na ragbi utakmicu tima Državnog univerziteta iz Luizijane. Tigrovi protiv Ranoranilaca.“ Čupkala je dugme na rukavu njegove flanelske košulje, koju je obukla preko trkačke opreme kao dodatni sloj. „Nisu stigli na početak.“ Vatra je gorela iza nje, grejući joj leđa, ali nije stizala do one hladne praznine koju je izazvalo podsećanje na gubitak roditelja. „Dugo mi uopšte nije bilo dobro. Molila sam se bogu i proklinjala ga, ponekad u istom dahu. Iscrpljivala sam se plakanjem. U nastupu gneva, odsekla sam sebi kosu. Žalost je u meni obitavala kao bolest. Na nesreću, neizlečiva je. Jednostavno sam naučila da živim sa njom.“ Kad je shvatila koliko je u prostoriji postalo tiho, okrenula se i usredsredila se na njega. On je sedeo savršeno nepomično i pomno je posmatrao. „Nemaš nikakvu bližu porodicu?“ „Nemam. Sama sam. Bili smo dobro poznati u Baton Ružu. Nisam nikuda mogla da mrdnem a da ne naletim na nekog ko je želeo da priča o mami i tati i izjavi mi saučešće. Teško mi je padalo to neprestano podsećanje. Činilo mi se da je moj opstanak zavisio od odlaska, od novog početka na nekom drugom mestu. Zato sam, nakon što sam završila specijalizaciju, prodala porodičnu kuću, kao i svoj deo u kompaniji, i preselila se. U novi grad. Novu državu.“ Pljesnula se po butinama i protrljala ih šakama gore-dole. „Eto, čuo si. Jesam li nešto propustila?“ „Kako si upoznala muža?“ „Zajednička prijateljica nas je upoznala.“

„Ljubav na prvi pogled?“ Ustala je. „Sve što treba da znaš o Džefu jeste da je beznadežno zabrinut upravo u ovom trenutku.“ „Koliko dugo si u braku?“ „Tri godine i koji mesec.“ „Je li bilo srećnijih vremena?“ „Jeste.“ „Boli li te glava?“ „Šta?“ A onda je, shvativši da trlja ranu, spustila ruku. „Ne. Čvoruga je splasnula. Ali rana me svrbi.“ „To znači da zaceljuje.“ „To znači da bi trebalo da operem kosu.“ „Zašto se ne istuširaš?“ „Šta misliš?“ „Zato što nećeš da budeš gola.“ Ovaj konkretan odgovor nije zahtevao nikakav komentar. Poslednji put je okrenuo odvijač, a onda uspravio toster na sredinu stola i proverio polugu za izbacivanje nekoliko puta. Više se nije zaglavljivala. Ustao je i odneo toster do kuhinjskog pulta, vrativši ga na mesto. Odvijač je vratio u fioku. „Šta je sa tobom?“, pitala je. „Meni ne smeta da budem go.“ „Nisam na to mislila.“ Naslonio se rukama na pult iza leđa i prekrstio noge mnogo opuštenije nego što joj se činilo da čovek njegove veličine to može. Izgledao je neverovatno zadovoljan sobom i svojim okruženjem, ovom bizarnom situacijom, svime što ju je dovodilo do ludila, a posebno misterijom koju je predstavljao on sam. „Na šta si onda mislila, doco?“ „Na porodicu. Imaš li negde neku skrivenu suprugu?“ Sinoć ju je izraz njegovog lica praktično naterao da bude radoznala. Tada ju je oštrim pogledom upozorio da nastavlja na sopstveni rizik. Sada ju je ponovo isto tako pogledao. „Nemam.“ „Nikad nisi imao?“

„Ni nevestu. Ni ženu. Nikada.“ Pustio je da prođe nekoliko sekundi, a onda rekao: „Još nešto?“ Da. Stotinu nekih drugih stvari, ali odmahnula je glavom. „Onda me, molim te, izvini.“ Prošao je pored nje i otišao u kupatilo. Ovaj razgovor ju je učinio zabrinutijom nego ikada pre. Ogolila je svoju dušu ispričavši mu priču o tragičnoj pogibiji roditelja i njenom uticaju na nju, što je bila tema koju je uglavnom prećutkivala s obzirom na to koliko je bolna. On je nastavio da izvrdava njenim pitanjima, na koja je mogao da odgovori jednom ili dve reči. Umesto toga, držao ju je u mraku, i ta mračna nepoznanica ju je nervirala. Ponovo osetivši jezu, prišla je kaminu. Cepanice koje su nedavno dodate brzo su gorele. Sklonila je u stranu zaštitnu rešetku, uzela jednu od manjih cepanica iz kutije i pažljivo je spustila povrh onih upaljenih, a onda krenula po drugu. Kad ju je izvukla, ostale su se pomerile i otkrile joj nešto na dnu kutije. Bila je to smeđa papirna kesa, veća od kese za užinu, ali ne toliko velika kao ona koja se mogla dobiti u prodavnici. Radoznala, izvukla ju je ispod cepanica, što je zahtevalo izvestan napor jer je bila poteška. Kako bi ostala zatvorena, kesa je nekoliko puta bila presavijena. Odmotala je vrh i otvorila je. Unutra se nalazio kamen, dvadeset centimetara širok u najširem delu, sa nazubljenim vrhovima koji su izgledali poput minijaturne planine što se uzdizala na sredini. Njeni vrhovi su bili tamnocrveni, umrljani krvlju. Krv se slila u minijaturne pukotine poput jezivih potočića od lave. U osušenoj krvi ostalo je zarobljeno i nešto kose, dužine i boje poput njene. Oštro je kriknula shvativši šta drži u rukama, u istom trenu kada su je ruke, koje je primetila zbog veličine i snage, uhvatile za nadlaktice s leđa, okrenule je i istrgnule joj kesu iz ruku. „To nije trebalo da vidiš.“

Poglavlje 8

pecijalni agent FBI, Džek Konel, popeo se uza stepenice od mrkog peščara, proverio sanduče na vratima i pritisnuo dugme pored imena Gaskin. Ona ga je očekivala i javila se skoro istog trena. „Gospodine Konele?“ „Ja sam.“ Pustila ga je. Otvorio je vrata i ušao u malo predvorje, a onda prošao kroz još jedna vrata sa graviranim staklenim panelima postavljenim u teška, rezbarena vrata. Upozorila ga je da zgrada nije modernizovana i da lift nije ugrađen, ali na sreću, njen stan je bio na drugom spratu. Obišao je detaljno izdubljen stub priručja, na odmorištu. Elenor Gaskin je stajala iza otvorenih vrata, kroz koja mu je pružila desnu ruku. „Ništa se niste promenili.“ „Ne mogu isto da kažem za vas.“ Nasmejala se ništa mu ne zamerajući i potapšala se po velikom stomaku. „Pa dobro, šta je tu je.“ Sada u ranim tridesetim, izgledala je zanosno, sa široko usađenim smeđim očima i ravnom crnom kosom, začešljanom u mladalačkom stilu iz dvadesetih godina. Na sebi je imala crne helanke, ravne baletanke i preveliku košulju koja joj je prijala zbog trudnoće. Osmeh joj je bio iskren. Nakon što su se rukovali, pomerila se u stranu i pokazala mu da uđe. „Hvala vam što ste me zvali“, reče on. „Ostavljamo svoje vizitkarte ljudima, ali retko očekujemo da nam se neko javi. Posebno ne posle toliko vremena.“ „Prošle su godine, ako se ne varam.“

S

Prošle su četiri godine od masovnog ubistva u Vestborou, u Virdžiniji. Saslušao je ovu mladu ženu nakon tog užasnog dana, ali nije pričao sa njom, sve do neočekivanog sinoćnjeg poziva. „Sedite“, rekla mu je. „Mogu li nečim da vas poslužim?“ „Ne, hvala.“ Seo je na sofu koju mu je pokazala. Sobu je preplavljivalo sunčevo svetlo, koje je dopiralo kroz veliki prozor okrenut ka ulici. Ulica je imala drvored i bila u strogo stambenom delu grada, smeštena između dva prometna bulevara Aper vest sajda u Njujorku. „Lepa zgrada“, primetio je. Stanovi poput ovog, koji je izgleda zauzimao čitav drugi sprat zgrade od mrkog peščara, imao je sigurno etiketu visokog cenovnog ranga. Kao da mu čita misli, ona reče: „Moj suprug je nasledio ovaj stan od babe. Živela je ovde preko četrdeset godina. Morali smo malo da ga renoviramo, naravno. Nova kupatila, nova kuhinja. A najbolje od svega, imala je dodatnu sobu koju smo namenili bebi.“ „Prvo dete?“ „Da. Devojčica.“ „Čestitam.“ „Hvala vam. Veoma smo uzbuđeni.“ Razmenili su osmehe dvoje ljubaznih stranaca koji imaju neki neodložan zajednički posao, neprijatan po prirodi. Prva je započela razgovor o tome. „Jeste li pogledali video koji sam vam poslala imejlom?“ „Bar deset puta. Ali voleo bih da ga pogledam sa vama i budem siguran da gledam pravu ženu.“ Prišla je polici na kojoj su stajali audio-vizuelni uređaji. Uključila je one neophodne i snimak poče da se prikazuje na ravnom ekranu televizora, pričvršćenom na zidu iznad kamina. Stajala je odmah pored njega sa daljinskim upravljačem u rukama. Logo televizijske stanice nalazio se u donjem delu ekrana. „Namestila sam pravo mesto, tako da će se pojaviti... ovde.“ Zaustavila je snimak i pokazala mu jednu ženu, čije se lice videlo u gužvi. Bile su to državne vesti, emitovane sinoć. Okupljena masa u

Olimpiji, u Vašingtonu, marširala je prema državnom kapitolu zbog opoziva zakona o oružju. Žena koja je bila u pitanju nosila je parolu. „Na nju sam i mislio“, rekao je. „Izgleda pomalo kao Rebeka Votson, ali... nisam sto posto siguran.“ Džek priđe televizoru da malo bolje pogleda. Proučavao je lice koje se nalazilo okruženo desetinama drugih. „Uspeli ste da je primetite u ovoj gužvi?“ „Istog trena kad sam je videla.“ Sumnjičavo ju je gledao. „Dobro sam poznavala Rebeku. Preselila sam se u grad odmah posle koledža, onako zelena i neiskusna. Okušala je sreću sa mnom. Ljudi ne zaboravljaju svog prvog šefa. Zajedno smo radile u ’Mejsizu’ skoro pet godina pre onog incidenta u Vestborou, i to ne samo kao slučajni poznanici. Bila sam joj desna ruka. „Sate i sate smo provodile zajedno na poslu. Tada nisam bila udata. Ona se bila skoro razvela. Ponekad smo odlazile kod nje kući posle običnog radnog dana i nastavljale da radimo, nakon čega bismo podelile flašu vina. Bile smo prijateljice.“ Ponavljala je sve ono što mu je rekla pre četiri godine, kada je Rebeka Votson nestala i kada je on ispitivao Elenor o iznenadnom nestanku njene prijateljice. Mlada žena je bila uznemirena i zabrinuta. I iskrena. Založio bi svoju karijeru u to da je bila iskrena. Ali onomad ništa korisno nije imala da mu kaže. Ostavio joj je svoju vizitkartu i zamolio je, ako ikada bude videla Rebeku Votson, ili se sa njom čula, da ga odmah pozove. I sinoć se to dogodilo. Ali nije dopustio sebi da se previše ponada oko novog razvoja situacije. Bar ne još. Četiri godine prati razne tragove koji su obećavali. Ali svi su vodili u ćorsokake. „Promenila se“, primetio je. Pre četiri godine, i on je proveo neko vreme sa Rebekom Votson, ali nikad nisu podelili flašu vina. Njihovi razgovori bili su napeti. Nadugačko i naširoko ju je ispitivao. Satima. Danima. Rekla mu je da mu nikada neće odati prebivalište svog brata, i nikad to nije ni učinila. „Kosa joj je drugačija“, primeti Elenor Gaskin. „Ali to se lako menja.“ „Tada je nosila naočare.“

„Velike, sa rožnatim okvirom.“ Osmehnula se. „Mislila je da zahvaljujući njima izgleda poslovnije i da joj one daju prednost u teškim pregovorima. A, verujte mi, umela je da se pogađa.“ „Verujem vam“, rekao je, setivši se tvrdoglave ćutnje Rebeke Votson u vezi s njenim bratom. Džek je nikad nije zamorio i taj neuspeh ga je i dalje tištao. „Znam da smo sve pretresli još onomad, ali možda mi je nešto promaklo. Da li bi vam smetalo da me malo podsetite?“ Vratili su se na svoja mesta i Elenor mu je, mahnuvši rukom, dozvolila da joj postavi nekoliko pitanja. „Da li je Rebeka ikada govorila o njemu, gospođo Gaskin?“ „Svom bratu, mislite.“ Džek klimnu u znak potvrde. „Često ga je spominjala. Roditelji su im umrli, tako da su ostali samo njih dvoje. Bila sam zabrinuta skoro koliko i ona da će ga raniti ili da će poginuti u Avganistanu. Mislila sam da ne bi podnela da ga izgubi. Toliko su bili bliski. „Kad se vratio kući, Rebeki je laknulo, bila je presrećna. Proveli su neke zaista lepe trenutke zajedno. Starao se o Sari, bio joj je poput očinske figure. Obožavala je svog ujaka. A onda...“ Pogledala ga je žalosno i slegnula ramenom. „Vestboro.“ „Da.“ Džek se sećao datuma kad se zbio taj smrtonosni događaj. Bio je urezan u njegovo sećanje neizbrisivo kao i ime čoveka kog je i dalje tražio. Onomad, pedeset pet dana nakon pucnjave, i njegova sestra je nestala. Džek je proveo poslednje četiri godine istražujući sve moguće tragove i pokušavajući da pronađe Rebeku. Zato što su, kako je Elenor rekla, brat i sestra bili tako privrženi jedno drugom. Kada bi pronašao Rebeku, bio bi korak bliže pronalasku njenog brata. Na nesreću, oboje su naizgled imali neki poseban talenat za nestajanje. Rebeka je radila u nabavci kuhinjske opreme za „Mejsiz“, što je bila odlično plaćena pozicija sa podsticajnim bonusima. Ne ostavivši

nikakvo obaveštenje, čak ni u vidu bilo kakve glasovne poruke, jednostavno je napustila posao. Preko noći je napustila stan, ostavivši u domarevom sandučetu ček za kiriju koji je pokrivao dug. To je bio poslednji ček koji je popunila sa svog računa. I dan-danas, na njemu ima preko dve hiljade dolara. Odvela je kćerku i izvela trik poput Dejvida Koperfilda, dokazavši da je podjednako neuhvatljiva poput svog brata. „Jednog dana se samo više nije pojavila na poslu“, rekla je Elenor prisetivši se. „Zvala sam je čitavog tog dana i ostavljala poruke na koje niko nije odgovorio. Pomislila sam da je Sara možda bolesna.“ Nakon razvoda, Rebeka Votson dobila je puno starateljstvo nad kćerkom. Posle njihovog nestanka, bivši muž je podigao malo prašine, pokušao samostalno da ih pronađe, ali odustao je od potrage nakon svega nekoliko meseci. Po Džekovom mišljenju, nije se baš bogzna kako potrudio. Tu se negde ponovo i oženio. Nova supruga mu je bila trudna. Imao je već druge prioritete. „Nigde nisam stigao sa Rebekinim bivšim“, rekao je sada Elenor. „Ako pratio sam ga nekoliko godina. Znao sam da mu Rebekin nestanak iz života neće naročito teško pasti, ali nisam mogao da verujem da je tako lako digao ruke od svoje kćeri.“ „On je obično sebično kopile, i magarac.“ Džek se nasmejao zbog ovolike iskrenosti. „Tu se potpuno slažem sa vama. Dete mu je nestalo, ali njega je izgleda više brinulo koliko će ga koštati privatan detektiv da je pronađe.“ „Oslanjao se na vas da je pronađete.“ „Hm, ne baš sasvim. Rekao mi je da ne mogu da pronađem ni smrdljivu gomilu govana na beloj ruži.“ „Šarmantno.“ Nakon kratke stanke, dodala je: „Brat i zet su se prezirali. Da li ste to znali?“ „Rebeka mi je to rekla.“ „Bila je to obostrana i strasna netrpeljivost.“ Džek je ubrzo eliminisao bivšeg zeta kao osobu kojoj bi se iskusni ratni veteran i izvanredan strelac obratio za pomoć. Bili su neprijateljski nastrojeni jedan prema drugom od samog početka Rebekinog braka.

Džek reče: „Elenor, recite mi istinu. Nakon što joj je brat nestao i dok sam ja jurio sopstveni rep, da li je Rebeka znala gde se on nalazi?“ „Zaklinjala se da nije. Rekla sam vam to pre četiri godine. Isto tako sam vam rekla da joj verujem.“ „Svi lažu“, rekao je pažljivo, kao da razotkriva mit malom detetu. „Lažu čak i najboljim prijateljima. Najviše lažu vlastima, a naročito kad pokušavaju da zaštite nekoga koga vole. Rebekino iznenadno napuštanje sopstvenog života nije u meni izazvalo pozitivne ocene njene iskrenosti. To kod mene ne prolazi.“ „Da, sigurna sam u to.“ Buduća majka bledo mu se osmehnu. „Ali kad je u pitanju njen brat, može joj se verovati do kraja, zar ne?“ qKad je Džek stigao u menhetnsku kancelariju biroa, nakon posete Elenor Gaskin, u širokom luku je zaobišao sve koji su hteli da zapodenu razgovor, otišao u svoju malu kancelariju i zatvorio vrata. Za stolom, odgovorio je na imejlove i telefonske pozive koji su zahtevali momentalnu reakciju, ali osim toga nije učinio ništa što nije bilo neophodno da se uradi tog tipičnog ponedeljka. Ostavivši sve po strani, otvorio je fioku stola, rezervisanu za jednu dobrano pohabanu fasciklu, na kojoj je crvenim mastilom bilo ispisano jedno ime. Kad je spustio fasciklu na površinu stola, prokleo je to ime i čoveka kome je ono pripadalo, otvorio fasciklu i, nakon kratkog preturanja, pronašao fotografiju Rebeke Votson koju je sam slikao pre četiri godine, dok je motrio na njen stan nadajući se da će joj se brat tamo pojaviti. Sličnost sa ženom na emitovanom snimku bila je neverovatna, ali nije mogao sa sigurnošću da kaže je li to ista žena, i nije verovao da Elenor Gaskin to može da tvrdi, mada nije sumnjao u njeno ubeđenje. Posle pet minuta i dalje je upoređivao dva lica, kada mu je neko pokucao na vrata, nakon čega je kolega Ves Grir, analitičar podataka, proturio glavu kroz njih. „Jesi li sada bolje?“ „Naravno, uđi.“ Pozvao je Grira dok je pešačio od zgrade od mrkog peščara u kojoj su živeli Gaskinovi do najbliže stanice metroa, da ga zamoli za jednu uslugu. Grir je bio nežan, bled, ni po čemu se nije isticao, ali je

bio briljantan. I umeo je da drži jezik za zubima, što je po Džekovoj proceni bila njegova glavna prednost. Seo je naspram Džeka. „Pozvao sam televizijsku stanicu u Olimpiji i razgovarao sa reporterom koji je napravio priču. Stotine demonstranata je napravilo živu barijeru. Baš ta grupa bila je dovezena do kapitola autobusom iz Sijetla. Razlog što su snimljeni? Rekao mu je da su bili najglasniji i da su najotvorenije protestovali.“ „Jesi li proverio nakon toga u Sijetlu?“ „Pronašao sam jednu Rebeku Votson u tom okrugu. Živi u staračkom domu. Rođena je 1941. Što je čini...“ „Previše starom. Prokletstvo!“ „Nastaviću da tražim. Proširiću pretragu.“ „Hvala ti, Vese.“ Ustao je i stigao do vrata. „Uf, umalo zaboravih. Kasno u petak već si otišao kući na vikend - dobio sam još neke informacije o fudbalskom treneru iz Solt Lejk Sitija. Biće oslobođen, ali nikad više neće šutnuti nijednu fudbalsku loptu. Njegovi trenerski dani su odbrojani.“ „Trener ti je to rekao?“ Grir odrično odmahnu glavom. „Pronašao sam specijalistu za osteoporozu koji mu je sastavio bedrenu kost. Potrošio je znatnu količinu super-lepka, kako kaže.“ „Da li je imalo ublažio priču?“ „Nisam siguran. Kaže da mu je kost bila smrskana.“ „Šta je trener na to sve imao da kaže?“ „Ništa. Čim sam se predstavio, spustio mi je. Baš kao i ostali.“ Džek pogleda fasciklu. „Ne mogu da ih krivim. Svi se plaše da pričaju.“ „I ja bih se plašio.“ „Imaš li ideju ko je sledeći?“ „Radim na tome“, reče Grir. „Ali znaš, stvari mi se nagomilavaju.“ „Zasad, ostani na Sijetlu.“

Grir ga napusti. Džek je odsutno zurio u zatvorena vrata nekoliko trenutaka, a onda ponovo spustio pogled na fasciklu. Sklonivši na stranu fotografiju Rebeke Votson, pogledao je onu ispod nje, na kojoj je bio njen brat. Slika je snimljena pre nego što se čovek razljutio, postao ogorčen i izgubio volju da se osmehuje. Na fotografiji, u uglu njegovih usana mogao se naslutiti začetak osmeha. Ali neko ko ju je toliko dugo i pažljivo gledao, kao što je to radio Džek, primetio bi blede linije koje su već bile tu, uokvirivale njegove usne, i bukvalno proricale prokletstvo koje će na sebe navući u Vestborou. Džek promrmlja pitanje koje je postavio hiljadu puta: „Gde si ti, kučkin sine?“

Poglavlje 9

žef, koji je vrteo kanale, spustio je daljinski upravljač da se javi na mobilni telefon. „Halo?“ „Džefe? Ovde doktorka Batler, zovem sa klinike.“ Prokletstvo! „Aha.“ „Na zvučniku sam sa doktorom Džejmsom. Zovemo da pitamo za Emori. Nije jutros došla, a nismo uspeli da je dobijemo ni na mobilni telefon, ni na kućni. Da li je sve u redu?“ Uspravio se i spustio noge preko ivice kreveta. „Otišla je iz grada za vikend.“ „Znamo to. Ali koliko smo shvatili, trebalo je da se jutros vrati. Ima zakazane preglede. Prvo smo pomislili da prosto kasni, što ne liči na nju, pa je sestra istumbala raspored pregleda pokušavajući da je pokrije. Neko vreme je to uspevalo, ali sada je čekaonica krcata. Sestra će morati ponovo da zakazuje Emorine preglede ako se ona uskoro ne pojavi.“ „Mislim da bi bilo dobro da to uradite. Ponovo zakažete, hoću reći.“ „Za sutra?“ „Kad bolje razmislim, možda bi preglede trebalo odložiti sve do... sve dok ne budemo zasigurno znali kad će se vratiti.“ Čuo je kako Emorine kolege šapuću nešto, ali nije mogao da razabere šta. Konačno doktor Džejms reče: „Ne znamo kako drugačije da te pitamo, Džefe, osim ovako otvoreno. Šta se događa? Emorin privatan život nije naša stvar, ali to što se nije pojavila na poslu i što je izneverila svoje pacijente, to zaista ne liči na nju. Proverili smo i u bolnici da vidimo je li bila u jutarnjoj viziti. Rekli su nam da si zvao

D

juče i raspitivao se za nju, kao i da si zvučao zabrinuto. Jesi li se čuo sa njom otada?“ „Nisam.“ Shvativši da ne može više da odlaže ovo, saopštio im je uznemirujuće vesti. „Istina je da se nisam čuo s njom još od petka uveče. Ali“, požurio je da doda, „posvađali smo se u četvrtak uveče. Što baš i nije uobičajeno. Pošto se nije javila preko vikenda, pomislio sam da smatra da ne razgovaramo jedno s drugim. Možda sam postupio nepromišljeno, ali odlučio sam da sačekam da se sama javi.“ „Oh.“ Ovaj jedan slog koji je izgovorio Nil Džejms pao mu je teško poput giljotine. Uvek se loše ponašao prema Džefu, zauzimajući superioran stav prema njemu, koji je bio očigledan poput njegove surle od nosa. Želeći da ne zvuči kao da se brani, Džef je nastavio da govori. „Nisam se uspaničio jer Emori nije naglasila kad planira da se vrati. Spomenula je da će prenoćiti i u subotu. Zato se i nisam zabrinuo sve do juče posle podne kada sam shvatio da mi se još nije javila.“ „Niste se čuli još od petka uveče?“ „Tako je.“ Panična reakcija doktorke Batler bila je da pita Džefa da li je Emorino neobjašnjivo odsustvo prijavio policiji. „Jesam. Odvezao sam se juče tamo - u grad po imenu Drejkland i potražio je u motelu u kom je prenoćila u petak. Rano je večerala u kafiću odmah pored njega. Pozvala me je iz sobe i rekla mi da će odmah leći. Tu joj se zameće svaki trag.“ „Ako li otišla je na svoje jutarnje trčanje u subotu, je li tako?“, reče doktorka Batler. „Da li ju je neko video kako odlazi iz motela?“ „Nije, ali znaš nju. Voli rano da ustaje, pa je verovatno otišla pre zore. Recepcionar joj je provukao kreditnu karticu prethodne noći kad se prijavljivala, pa nije bilo potrebe da je zaustavlja pre nego što je otišla.“ „Nije se vratila u motel u subotu veče?“ „Nije. Ali nije to ni planirala. Ponela je sve svoje stvari sa sobom kad je otišla.“ Doktor Džejms reče: „To je još veći razlog za brigu.“

„Slažem se“, reče Džef. „Čim sam to saznao, obavestio sam šerifovu kancelariju.“ „I? Šta su oni rekli? Šta sada rade u vezi s tim?“ „Još ništa. Rekli su mi da je još rano za paniku, ali kao što si rekao, sve ovo uopšte ne liči na Emori. Naglasio sam to u razgovoru sa tim zamenikom. I pored toga što je ljuta na mene, ne bi nikad izneverila svoje pacijente.“ „Šta možemo da uradimo?“ Po glasu doktorke Batler osetio je da se veoma zabrinula, ali i da pokušava da ne pomišlja na najgore. Rekao joj je: „Zasad samo zbijte redove. Emori ne bi podnela da njeni pacijenti imaju neprijatnosti. Čim nešto budem saznao, obavestiću vas. Za sat vremena bi trebalo da se javim u šerifovu kancelariju.“ „Možda bi trebalo odmah da odeš. To je još izgubljenih sat vremena.“ Nije tražio savet od doktora Džejmsa i prezreo je to što mu je on tako licemerno udeljen, ali odgovorio je neutralnim tonom. „Upravo sam krenuo kad ste pozvali.“ Obećavši da će ih obaveštavati i pozdravivši se s njima, proverio je svoj izgled u ogledalu. Flanelske pantalone i svileni džemper štrčaće u ovom okrugu gde se nose samo kombinezoni, ali bože sačuvaj da se na silu uklapa. Mrzeo je što mora da obavi ovaj zadatak, ali dobro mu je došao razlog da napusti sobu u motelu, u kojoj mu se budila nostalgija. Drejkland je bilo sedište jednog velikog i ruralnog okruga. U šerifovoj kancelariji je bila gužva uprkos surovom vremenu. U stvari, baš zbog njega. Dok je Džef čekao red u predvorju, pokušavajući da rub svog kaputa drži podalje od prljavog betonskog poda, proticala je postojana bujica policajaca i civila koji su izlazili, ulazili, bavili se kojekakvim problemima u vezi sa vremenom, poput nekog osamnaestotočkaša koji je proklizao i zaustavio saobraćaj na autoputu, u oba smera. Jedna žena je neprekidno urlala o srušenom krovu štale i konjima koji su ostali zarobljeni unutra. Upravnik jedne gvožđare popunjavao je žalbu zbog krađe petrolejskog fenjera. Bio je to pravi zoološki vrt.

Konačno se zamenik s kojim je Džef razgovarao prethodne noći pojavio na jednim vratima i mahnuo mu da dođe. „Grozno mi je što vas ponovo vidim ovde, gospodine Sari.“ „Rekao sam vam da nije prosto pobegla.“ „Dođite pozadi.“ Zameniku Semu Najtu prethodio je njegov veliki stomak, dok je provodio Džefa kroz interne prostorije, gde se užurbano osoblje bavilo navalom iz predvorja. Najt mahnu Džefu da sedne na stolicu koja je stajala ispred zatrpanog stola, dok je on sam seo na obrtnu stolicu. Pločica sa imenom na stolu govorila je da je on detektiv-narednik. Džefu se činilo da je Najt ipak previše opušten za takvu titulu. Rekao je: „Moja supruga je odgovorna osoba. Ne bi ona...“ Najt podiže šaku koja beše velika i ružičasta poput šunke. „Saslušajte me, gospodine Sari. Prvo moramo da pređemo osnovne stvari.“ Namaknuo je par naočara za čitanje i stao da kljuca po kompjuterskoj tastaturi sve dok se blanko dokument nije pojavio na monitoru. „Kako je puno ime gospođe Sari?“ Džef objasni zašto je Emori koristila devojačko prezime. „I doktorka je.“ „Kako se speluje Šar-ba-no?“ Koristeći pronađi-i-stisni metod kucanja, Najt ispuni najbitnije Emorine podatke - broj socijalnog osiguranja, godište, visinu, težinu. „Metar i sedamdeset. Pedeset pet kilograma. Znači... vitka je?“, upita detektiv, vireći u Džefa preko musavih stakala naočara. „Da. U odličnoj je fizičkoj kondiciji. Pretrčava velike razdaljine. Trči maratone.“ „Ah da, to ste sinoć spomenuli.“ Onda ga je pitao za boju kose. „Plavušasta. U stvari, veoma svetlo smeđa, sa izvučenim pramenovima. Otprilike dovde.“ Džef dodirnu svoju ključnu kost. „Oči?“ „Smeđe.“ „Poslednji put viđena u kojoj odeći?“ „Ne znam.“ Najtove šake se ukočiše nad tastaturom. Okrenuo je glavu da pogleda u Džefa, koji je donekle nestrpljivo objasnio. „Poslednje što sam ja video da nosi bile su farmerke, smeđe jahačke čizme i džemper kamilje boje. Nosila je i kaput. Ali kao što sam vam

sinoć rekao, planirala je da mnogo trči u subotu. Pretpostavljam da je iz motela izašla u opremi za trčanje.“ „Kakvu vrstu opreme obično nosi?“ Džef opisa odeću koristeći ime firme. „Visokog je kvaliteta, dizajnirana za ozbiljne trkače. Računala je na to da će biti hladno. Obukla bi sigurno i jaknu sa rajsferšlusom. Nešto toplo ispod toga. Rukavice. Obično nosi jednu od onih traka za glavu da bi držala kosu pozadi i da bi joj ušima bilo toplo. Naočare za sunce, možda.“ „Imate li neku njenu sliku?“ „Kod kuće. Ali na internetu ih ima koliko hoćete.“ Najt upotrebi pretraživač i momentalno dobi nekoliko desetina rezultata. „Je li to ona?“ Džef klimnu kad mu je zamenik pokazao Emorinu sliku koja je slikana kada su ona, doktorka Batler i doktor Džejms otvarali svoju kliniku. „Lepa dama.“ „Hvala vam.“ „Kakva vrsta doktora?“, upita Najt. „Pedijatar.“ „Ovo dvoje su joj i dalje partneri?“ „Da. Razgovarao sam s njima pre pola sata. Ni oni se nisu čuli s njom.“ „Dobro se slažu?“ „Naravno.“ „Nema profesionalnog rivalstva?“ Džef ispusti iz sebe ogorčen uzdah. „Krenuli ste na pogrešnu stranu. Njene kolege su veoma zabrinute.“ „Dobro. Samo pitam. Postaviću vam mnoga pitanja koja će vam se učiniti nebitnim, ili prosto nametljivim. Ali na nesreću, čudna pitanja su nekad neophodna. To je najgori deo mog posla.“ Džef je sumnjao u istinitost ove izjave, ali nije protivurečio. Najt proveri neki od ostalih tragova. „Deluje kao aktivna dama.“ „Veoma.“ „Sigurni ste da nije otišla na neku od tih dobrotvornih žurki?“

Džef duboko uzdahnu i lagano izdahnu. „Ovamo je došla u petak posle podne da bi u subotu mogla da trči planinskom stazom. Zbog kondicije.“ „Znate na kojoj planini, kojom stazom?“ „Ne bih znao baš otprve. Pokazala mi je mapu. Ako je vidim, možda ću se setiti.“ „Znate li u kom parku?“ „Ima više od jednog?“ Najt ga je samo gledao nekoliko sekundi, a onda rekao: „Samo u ovom delu Severne Karoline imamo četiri nacionalne šume, a one se spajaju sa planinom Grejt Smouki i Čiroki, preko u Tenesiju. A ako krenete na jug, prema Džordžiji...“ „Počinje da mi biva jasno“, reče Džef, prekinuvši lekciju iz geografije. „Ne znam u kom parku je, ni na kojoj planini. Ali prenoćila je u Drejklandu, pa je logično mesto da se započne potraga najbliže mesto za pešačenje.“ Najt je izgledao pesimistično. „To nam i dalje ostavlja obilje izbora, mnogo kvadratnih kilometara za pokrivanje.“ „Žao mi je što ne znam više o mestu na koje se uputila. Međutim, ono što sigurno znam jeste da ne bi ’otišla na neku od tih dobrotvornih žurki’ a da mi prethodno ne kaže.“ Ravnodušan prema njegovom nestrpljenju, Najt reče: „Ne, verovatno nije. Šta je sa njenom porodicom?“ „Ja sam joj jedina porodica.“ „Ni kod koga drugog nije mogla da ode i odluči da ostane?“ „Ne.“ „Prijatelji?“ „Pozvao sam sve kojih sam mogao da se setim, ali niko je nije ni video ni čuo. Zato se bojim da to znači... to znači da joj se nešto dogodilo.“ Detektiv se nagnuo napred i naslonio ruke na ivicu stola. „Pribojavate se najgoreg, gospodine Sari. Ne krivim vas. I ja bih verovatno isto tako reagovao. Ali mogu da vam kažem da sam za svih ovih dvadeset i nešto godina, koliko radim u šerifovoj kancelariji, izgužvao i bacio sve i jednu prijavu za nestale osobe koju sam ispunio.

Ljudi se jednostavno pojave u devedeset devet procenata slučajeva. Samo jedna desetina procenta stigne do večernjih vesti na televiziji i izazove nam noćne more. Zato ostanite optimista, u redu?“ Džef klimnu glavom. „Pokušaću.“ „Prvo, počećemo da tražimo njen automobil.“ Pozvao je jednu zamenicu, obrativši joj se sa ’Meridžo’, i opisao joj tip, model i registarski broj Emorinog auta, što su bili podaci koje mu je Džef dao. „Ovo je veoma hitno“, dodao je. Meridžo obeća da će se odmah baciti na posao, ali ga upozori da će vreme predstavljati najveći problem. „Na sve strane automobili isklizavaju sa zaleđenih puteva. Najveći deo slabo posećenih planinskih puteva još je juče zatvoren, ali na taj zadatak ću poslati državnu policiju. Naravno, radi se o tri države, osim ako ne ubacimo i Južnu Karolinu - onda imamo četiri.“ Džef je bio impresioniran. Znala je da sabere tri plus jedan. Kad se odmakla, Najt je pozvao drugog zamenika i predstavio ga kao Badija Grejndža. On se rukovao sa Džefom i privukao stolicu da im se pridruži. „Sem mi je poslao imejl sa izveštajem o nestaloj osobi, vašoj supruzi. Obavešten sam o tome.“ „Sjajno“, reče Džef, pokušavajući da ne zvuči previše zlurado. „Kad ćemo stvarno početi da je tražimo?“ „Prvo još nekoliko pitanja“, reče Najt. „Da li je Emori možda imala neko oružje kod sebe?“ „Oružje?“ „Ljudi koji pešače po planinama obično nose nešto za zaštitu. Biber-sprej. Sredstvo za odbranu od medveda. Što je po mom mišljenju samo obična pljačka, ali ako se ljudi osećaju sigurnije...“ „Zima je. Zar medvedi nisu u zimskom snu?“ „Teoretski“, reče Najt, nakratko se osmehnuvši. A onda: „Da li vaša supruga ima pištolj?“ „Bože, ne. Kao ni ovo ostalo što ste spomenuli. Bar ne koliko ja znam.“ „A znate li?“ „Da. Ali ja imam dozvolu za nošenje oružja.“ Izvadio je novčanik iz zadnjeg džepa i pokazao im dozvolu države Džordžije. „Vrlo rado ću vam ga pokazati. Stoji mi u pretincu, ispod table u mom autu.“

„Dobro. Kasnije ćemo to.“ Najt ovlaš pogleda Grejndža pre nego što se ponovo okrenu ka Džefu. „Rekli ste da je otišla u petak, ali niste došli kod nas sve do sinoć. To je otprilike četrdeset osam sati?“ „U pitanju je moja loša procena, užasno loša procena. To tek sad shvatam.“ „Zašto ste čekali?“, upita Grejndž. Ime Badi mu nikako nije pristajalo. Bio je mlađi, vitkiji i brži od Najta. Ne tako opušten. „Emori mi je rekla da bi ovo trčanje moglo biti veoma naporno. Spomenula je nadmorsku visinu kao činilac. Prošle godine je imala neko nagnječenje desnog stopala. Brinula se zbog toga. Zbog svega toga znala je da će joj biti naporno i rekla mi da se možda neće vratiti u subotu, jer će možda ostati još jednu noć da se odmori. Pošto se nisam čuo s njom, pretpostavio sam da je to odlučila da uradi.“ Grejndž upita: „Da li biste svoju suprugu opisali kao savesnu?“ „Opisao ju je kao odgovornu“, ubaci se Najt. „I jeste“, potvrdi Džef. „Veoma savesna i odgovorna.“ Grejndž se namršti. „Onda mi se čini da je trebalo da se zabrinete kad se nije javila da vam kaže da se neće vratiti u subotu uveče.“ „I bio sam zabrinut.“ „Ali sačekali ste još dvadeset četiri sata pre nego što ste krenuli ovamo da je potražite.“ „Priznao sam da je ta greška posledica moje loše procene. Ali njemu sam rekao“, kazao je pokazavši na Najta, „sinoć, da se plašim kako se nešto dogodilo Emori. On je odbacio moju brigu. Ako vi i ovo...“, osvrnuo se po kancelariji i zaustavio pogled na gospođi čija se štala srušila i koja je sada tužno jecala za izgubljenim konjem, „... ovo loše vođeno odeljenje ne navalite na njen neobjašnjivi nestanak u sledećih dvanaest sati, krivica će biti vaša, a ne moja.“ Bivajući sve ljući, Najt reče: „Niko ne krivi vas, gospodine Sari.“ „Meni nije zvučalo tako. Ovo što je on rekao zvučalo je kao insinuacija.“ Grejndž je, potpuno miran, rekao: „Šta sam insinuirao?“ „Nebrigu s moje strane. Ravnodušnost. To niti je istinito, niti je tačno.“ Najt se ponovo nagnu napred i osmehnu mu se dobroćudno. „Detektiv Grejndž ništa nije insinuirao, gospodine Sari.“

Džef ih je obojicu hladno gledao, ali ništa nije rekao. „Samo... stvar je u tome...“ Najt se promeškoljio na stolici kao da je upravo uznemirio hemoroide. „Ta desetina jednog procenta nestalih ljudi koji sam ranije spomenuo? Uglavnom je osoba koja prijavljuje nestanak upravo ona osoba koja zna gde se nestali nalazi.“

Poglavlje 10

S

ve poverenje koje je imala u njega nestalo je istog trena kada je ugledala kamen i izvukla logičan zaključak. Panika ju je držala nekoliko minuta, tokom kojih se borila kao divlja mačka. Pokušao je da je obuzda ne želeći da je povredi, ali ona je nastavila da se grebe, rita i udara. Jedna od njenih pesnica je zakačila ogrebotinu koju mu je juče nanela. Ponovo se otvorila i počela da krvari. Nije prestajala da se opire sve dok je puka iscrpljenost nije savladala. Inače ne bi bila ovako pitoma kakva je bila sada. Pitoma, možda, ali napeta poput žice na harfi. Spustio ju je na ivicu sofe gde je sada sedela grleći laktove, i bukvalno pokušavala da sačuva zdrav razum. Prišao joj je i pružio čašu s viskijem. „Evo. Popij ovo.“ „Malo sutra.“ Odgurnula je čašu i prosula viski po njemu. „Propade dobro piće.“ Posisao je prosuto piće sa nadlanice. „Voleo bi kada bih se napila, priznaj? Da me lakše savladaš?“ „Nisam sipao dovoljno da se napiješ, samo da se malo opustiš.“ „Ne želim da se opuštam, hvala lepo.“ Izvila je glavu i pogledala ga pravo u oči. „Zašto kamen nije odradio posao?“ „Jeste. Onesvestio te je.“ „A onda si me dovukao ovamo.“ „U stvari, odneo sam te do kamioneta. Dovezao sam te onesvešćenu na zadnjem sedištu. Pojas te je držao da se ne skljokaš na pod.“ „Zašto si me doneo ovamo?“ Proučavala ga je podjednako zbunjena i uplašena. „Ako ko si planirao da me ubiješ, zašto me jednostavno nisi ugušio u snu?“ „U tome nema nimalo zabave.“

Mahnula je prema tavanici. „Mogu li da očekujem da ćeš me okačiti za tu šipku i odrati kao jelena?“ Pogledao je gore i namrštio se. „Prevelik posao. Mnogo truda. Veliki nered koji bih morao da počistim posle. Umesto toga, zašto samo ne popiješ ovaj otrovani viski?“ Pružio joj je čašu ponovo i, pošto se ona nije ni pomerila, rekao: „Nećeš? Dobro onda.“ Popio je piće u cugu. Možda ona ne želi malo da se opusti, ali on svakako hoće. Spustivši čašu na sto, rekao je: „Sve je to sranje, znaš valjda, trebalo je da bude šala.“ Nimalo raspoložena za šalu, nastavila je da se grli i klati naprednazad, očigledno veoma potresena. „Počela sam da verujem da...“ „Šta?“ „Da nisi nameravao da me povrediš.“ „I ne nameravam.“ Nervozno se zakikotala, a onda pogledala inkriminišuću papirnu kesu koja je počivala na trpezarijskom stolu. „I pored svih dokaza o suprotnom.“ Skupljena tako, izgledala je sićušno, bespomoćno, prestravljeno. Divio se njenoj čvrstini kojom se opirala da ne zaplače dok su joj oči treperile, krcate suzama. Očigledan strah koji je pokazivala uticao je na njega mnogo jače nego što bi opiranje i ritanje ikada moglo. Seo je pored nje, ignorišući trzanje kojim je pokušala da spreči da se dodirnu ramenima. „Nije trebalo da ikada vidiš taj kamen.“ „Onda je trebalo da pronađeš neko skrovitije mesto.“ „Ovo je bilo samo privremeno. U međuvremenu, nikad ne bih rekao da ćeš kopati po kutiji za drva.“ „Nikad ne bih rekla da ću pronaći nešto tako užasno na njenom dnu.“ „Užasno, pa jeste. Sa tvojom krvi i kosom na kamenu. Znao sam da će te to uznemiriti ako vidiš.“ „Prokleto si u pravu da me je uznemirilo“, rekla je žustro. „Stvarno sam ti poverovala kad si mi rekao da sam pala.“ „Nisam to rekao, sama si to pretpostavila. Ja sam samo rekao da sam te pronašao onesvešćenu.“ „Jer si me udario u glavu kamenom!“

„Ne, doco. Nisam.“ „Jesi li ga zadržao kao trofej?“ Nije je počastio odgovorom na ovo. Jauknula je. „Volela bih da već jednom završiš s tim.“ „S čim?“ „S tim što planiraš da uradiš sa mnom. Ne bih morala više da strepim, da se plašim. Ova neizvesnost me ubija. Je li to deo torture?“ Šake su joj počivale na kolenima, zgrčene u pesnice, tako snažno stegnute da se sva krv iz njih povukla. Bile su avetinjski bele i hladne na dodir kad je spustio svoje šake preko njenih. Kad je pokušala da ih izvuče ispod njegovih dlanova, on ih je zadržao. „Pogledaj me.“ Okrenula je glavu i pogledala ga pravo u oči. Njene su bile smeđe, više zelene nego braon. Narandžaste pegice u njima, za koje je prvo mislio da su samo igra svetla, bile su stvarne. Ovako blizu, mogao je čak i da ih prebroji. „Nisam te povredio. Ne bih te povredio. Koliko puta to moram da ponovim pre nego što mi poveruješ?“ „Poverovaću u to kad me pustiš da se javim...“ „Ne još.“ „Kada?“ „Kad budem mogao sigurno da te vratim.“ „A u međuvremenu, ljudi neka se brinu za mene.“ „Siguran sam da se brinu. Ali ne moraju. A ti ne moraš da me se plašiš. Zašto se plašiš?“ „Kako možeš to da me pitaš kad nećeš čak ni ime da mi kažeš, i ništa drugo o sebi?“ „Dobro. Ako ti kažem jednu stvar, da li ćeš prestati da se opireš i pokušavaš da pobegneš?“ Klimnula je potvrdno. Znao je da mu daje lažno obećanje, ali možda će je umiriti ako joj kaže nešto što u stvari ništa nije otkrivalo. „I ja sam izgubio oba roditelja, kao i ti.“ „Jesi li ih voleo?“

„Jesam.“ „Da li su umrli pre ili posle... toga što si uradio?“ „Pre. Zbog čega sam zahvalan.“ „Šta si uradio?“ „Ne pitaj me opet, doco. Neću ti reći.“ Pogledao je dole, gde su njegove šake stajale preko njenih i shvatio da joj palcem refleksno mazi nadlanicu. U glavi su počele da mu se rađaju erotične slike drugih delova njene kože koje bi voleo da mazi. „Ako bih ti rekao, istinski bi počela da me se plašiš.“ Hitrim pokretom, pre nego što prekrši sva obećanja koja joj je dao, odvojio je šake od njenih i ustao. Okrenuvši joj leđa, uzeo je kesu sa stola i tutnuo je pod mišku. A onda otišao do vrata i pokupio kaput i kapu sa zakačaljke. „Kad si me napala, ponovo si povredila posekotinu na glavi. Ima nešto sveže krvi u tvojoj kosi. Možda bi ponovo razmotrila ono tuširanje.“ Glasno je zatvorio vrata za sobom i ostao na tremu sve dok se nije obukao. Vetar je duvao dovoljno jako da savija vrhove drveća. Razduvavao je sneg i ledena zrnca mu terao u oči dok je prelazio preko dvorišta prema šupi. Ostavio je kesu na gornjoj polici i namakao kotur žice ispred nje. Zatim je iz šupe izvukao paletu i odvukao je do panja za cepanje, sa druge strane kolibe. Slaganje nedavno iscepanih drva na paletu bio je lak posao i mogao je da se obavi prazne glave. Što mu je oslobodilo misli za koncentraciju na Emori Šarbono. Smetalo mu je što je njeno instinktivno nepoverenje bilo tako jako. Još više mu je smetalo što je bilo opravdano. Ništa drugo, niko drugi, nikad nije omelo njegovu rešenost. Ona je to uspela. Potpuna opčinjenost njome bila je nepromišljena, potencijalno opasna, možda čak i pogubna. Opirao joj se, ali osećao je kao da gubi tlo pod nogama svaki put kad je pogleda... i svaki put kad ona uzvrati pogled. Napravio je tri ture od naslagane gomile drva do mesta gde je slagao, pored spoljašnjeg južnog zida kolibe, gde je drvo donekle bilo zaštićeno od vremenskih prilika. Kad je završio, vratio je paletu u šupu.

Zastavši malo unutra, zaštićen od vremena, dok mu se dah smrzavao na ledenom vazduhu, skinuo je rukavicu i iz džepa farmerki izvadio malu srebrnu stvarčicu. Emori nije primetila da je nema i nadao se da je neće tražiti nazad. Trljajući je između palca i kažiprsta, priznao je koliko je detinjast i budalasto sentimentalan što je potajno uzeo nešto što joj je pripadalo. U čitavom svom životu, nikad nije zadržao ništa što bi ga podsećalo na neku ženu, čak ni ako mu je dala neki suvenir. Posebno ako mu je sama dala suvenir. Nije bio romantičan. Nikad to nije bio. Kad je jednom prilikom zaboravio da pošalje cveće svojoj devojci s kojom je išao na maturski ples, Rebeka se naljutila. „Koga briga za ta sranja?“, gunđao je. Onako srdita, odgovorila mu je: „Mene je briga! Meni je bitno što sam sestra jednom kompletnom šupku“, i sama poručila cveće za njegovu draganu. Nikad ne bi prestala da ga zadirkuje kada bi znala... Ali ona nikad neće saznati za Emori Šarbono. Niko nikad neće. Vreme koje provede sa njim ostaće tajna koju će odneti u grob. Moraće da je pusti. I pustiće je. Ali bar će mu ova sitnica ostati kao uspomena. Vratio ju je u džep i navukao rukavicu. Pre nego što je izašao iz šupe, pogledao je na policu gde je ostavio kesu kako bi bio siguran da je ovog puta dobro skrivena, a onda izašao i namaknuo rezu za sobom. Na tremu kolibe, otresao je stopala od snega i leda koji su mu se nahvatali na čizme, a onda otvorio vrata. Kako je ušao unutra, dočekao ga je poznati miris njegovog sapuna i šampona. Emori je stajala ispred kamina i prebacivala odeću preko naslona jedne od trpezarijskih stolica koju je privukla vatri. Kosa joj je bila mokra. Umesto trkačke odeće, na sebi je imala neku drugu flanelsku košulju i par njegovih čarapa. I to je izgleda bilo sve. Između rubova košulje, koji su joj milovali butine, i čarapa nabranih oko članaka, nije se nalazilo ništa osim glatkih nogu. Bile su to trkačke noge, vitke i duge, listova i kvadricepsa lepo ocrtanih ispod zategnute kože.

Prebacila je i trkačke helanke preko gornje prečke stolice, ispravljajući ih dok nije bila zadovoljna, nakon čega je pomerila stolicu malo bliže rešetki kamina pre nego što se okrenula prema njemu. „Prihvatila sam tvoju ponudu da se istuširam.“ Pokazala je prema čarapama, a onda prešla rukom preko otvora na košulji na kojoj je svega par dugmadi bilo zakopčano. „Nadam se da ti ne smeta što sam pozajmila ovo.“ S teškom mukom je odvojio pogled sa ruba košulje. Odgovorio joj je odmahivanjem glave. „Predivan je osećaj biti čist.“ On klimnu glavom. „Oprala sam i svoju odeću.“ Pogledao je komade mokre odeće, ali ništa nije rekao. „Glava je prestala da mi krvari.“ Promrmljao je hrapavim glasom: „Dobro.“ Skinuo je kaput, kapu i šal, okrenuo se da ih okači na zakačaljku, a onda zadržao ruke na odeći, zarivši prste duboko u pređu šala, držeći se za njega kao da mu od toga zavisi život, jer se sva krv njegovog tela sakupila na jednom jedinom mestu; koncentracija krvi je bila toliko snažna da ga je bolelo. Otišao je u kuhinjski deo, uzeo flašu viskija sa komode i sipao sebi još jedno piće. Na pola puta do usta, zastao je i bacio pogled preko ramena. „Jesi li se predomislila i u vezi s ovim?“ „Nisam. Hvala ti.“ Nagnuo je piće. Peklo ga je na putu u stomak i eksplodiralo poput petarde kad je stiglo, ali ni o čemu drugom nije mogao da misli osim o čistoj, glatkoj koži i koliko je meka i topla ispod te stare flanelske košulje. Ispod njega. Kako se kreće ispod njega. „Rekao si da si me posmatrao kroz dvogled.“ „Šta?“ „Onog jutra kad si me... kad sam pala. Rekao si da si me posmatrao.“ „Dok si bila...“ Istezala se. Izvijala. Saginjala. „Tamo pored svog automobila. Pre nego što si krenula.“

„Šta si ti radio tamo?“ „Pešačio.“ „Ništa više?“ „Ne.“ Uhvatio se za ivicu pulta i nastavio da zuri kroz prozor iznad sudopere. Nije smeo da se okrene prema njoj. „Zašto si me primetio?“ Tvoje noge u crnim helankama. Tvoje dupe. Bože, tvoje dupe. „Samo sam, znaš, posmatrao okolinu dvogledom, uživao u krajoliku. Pokret mi je privukao pogled, čini mi se.“ „Zašto me nisi pozdravio?“ „Bila si predaleko. Bio sam radoznao.“ „Radoznao? Zar nisam izgledala kao neko ko se sprema za trčanje?“ „Da, ali pitao sam se da li si sama. Najveći broj ljudi, kad god nešto radi na ovakvom terenu, uglavnom to radi sa još nekim.“ „Ali ne i ti. Ti si bio sam.“ „Ali ja sam navikao na to.“ Česma je kapnula. Nekoliko časaka, to kapanje, koje se ponavljalo svakih petnaestak sekundi, bilo je jedini zvuk u prostoriji. Na čitavom svetu. A onda je rekla: „To je jedna od stvari o kojima nismo pričali.“ Zavrnuo je česmu da vidi hoće li prestati da kaplje. „Izvini?“ „Jutros sam te pitala kako podnosiš tišinu, dosadu i usamljenost. Pričali smo o prve dve stvari, ali ne i o usamljenosti.“ Česma je prestala da kaplje, ali on je obe baterije i dalje čvrsto stezao kao da će ih iščupati iz ležišta. „Zar ne budeš usamljen?“ Da li samo umišlja ili je njen glas stvarno izgubio i na snazi i na visini? „Ponekad.“ „Šta radiš kada se to desi?“ Ne, nije ništa umišljao. Glas joj je vibrirao od neke nijanse prisnosti. Bio je grub, kao da je i ona popila viski, od čega ju je greblo u grlu. Sklonio je šake sa slavine i lagano se okrenuo ka njoj. Ona je prišla samo do trpezarijskog stola, gde je ostala kao da čeka neki

signal od njega šta bi trebalo dalje da radi. „Čini mi se da ne misliš na usamljenost uopšte, zar ne, doco?“ Slegnula je ramenima i to je moglo da znači bilo šta. „Da li me pitaš osećam li usamljenost za ženom?“ „Da li je osećaš?“ „Često.“ „Šta onda radiš?“ „Odem i nađem neku.“ Ovako otvoren odgovor imao je tačno onakav efekat kakav je i želeo da postigne. Prepao ju je do kostiju. „Kao što si našao mene?“ „Ne. S tobom je drugačije. Ti si bila slučajan pronalazak.“ Kolebala se neodlučno skoro čitavih pola minuta, očima preskačući s jedne na drugu stvar u prostoriji, ne želeći da pogleda u njega. Istog trena kad je odlučila da nastavi dalje, znao je, jer su joj se oči zaustavile u neumornoj potrazi za... čim? Hrabrošću, možda. U svakom slučaju, pogledala ga je. I pitala: „Jesi li mislio to?“ „Šta?“ „Kad si rekao da me nećeš povrediti.“ „Da.“ Čekala je, kao da očekuje da to porekne, a onda rekla: „Hvala ti što tako brižno vodiš računa o meni.“ „Već si mi zahvalila.“ „Jesam, ali prethodne pokušaje ne računam.“ „Zašto ne?“ „Jer sam samo pokušavala da te umirim.“ „Da me umiriš?“ „Užasno sam te se plašila.“ „Prošlo vreme? Ne plašiš me se više?“ „Ne želim to više.“ Napravila je korak prema njemu, a onda još jedan, i nastavila je da mu prilazi sve dok nije mogla da ga dodirne. Ispružila je desnu ruku. „Prijatelji?“ Pogledao je u ispruženu ruku, ali je nije prihvatio. Umesto toga, spustio joj je ruke na ramena i privukao je k sebi. Ona je

sagnula glavu, ne želeći da ga gleda u oči, ali nije mu zbacila ruke, niti je ustuknula, a nije se ni trgnula, što je radila svaki put kad bi joj se približio. Malecnim koracima smanjila je razdaljinu između njih, a onda naslonila čelo na sredinu njegovih grudi. Spustio je šake preko lopatica na njena leđa i počeo da je privlači veoma lagano ali neumitno bliže sebi, a kada su im se tela dodirnula, okrenula je glavu na stranu i položila obraz pravo na njegovo srce. Prste je postavio u udubljenja s obe strane njene kičme i pomerao ih gore-dole sve dok jednu šaku nije spustio do krsta. I ostao tako. Počeo je kružno da je trlja uz dovoljno pritiska da je pridigne i smesti se u prorez između njenih butina, od čega joj je dah zapeo u grlu. Oboje su prestali da dišu. Izvila je glavu i pogledala ga onim svojim prozračnim očima; kad su se pogledali, svi planovi su mu pali u vodu. Morao je da je ima. Proći će sito i rešeto samo da dospe u nju. Tonuo je, sve dublje, dublje i dublje... Usne su mu skoro dodirivale njene - toliko je bio blizu da je poljubi da je mogao da oseti vlažnost njenog daha na usnama, da ga okusi - ali je odjednom stao. Prošaputao je: „Skoro si me prevarila, doco.“ Trznula je glavu unazad i zatreptala očima. „Šta?“ „Za dlaku sam popustio.“ „Nemam pojma na šta misliš.“ „Malo sutra ne znaš. Mirišeš tako dobro. Ispod te košulje nemaš ništa osim svog seksi tela.“ Prešao je prstima preko krivine njenih grudi koje su se nadimale ispod otvorene kragne košulje. „Izgledaš tako meko i slatko, taman da mi poteče voda na usta.“ Zavodljivo ju je trljao. „Znaš šta mi treba i mislila si da ću, ako mi to daš, biti dovoljno umiren da te odvedem kući. Isto tako si mogla da se popneš na neki oltar i legneš na njega kao ponuda.“ Podsmešljivo je frknuo. „Cenim tvoj trud. Stvarno. A da ne spominjem kako to sve zajedno izgleda.“ Izvio je glavu unazad kako bi je pogledao čitavom visinom. „Ali ne bi mi prijao seks sa mučenicom.“

Ljutito, odgurnula se od njegovih grudi i pokušala da se izmigolji iz njegovog stiska. Ali on ju je i dalje držao, čak ju je privukao bliže, i trljao se o njene rastvorene butine nepogrešivo jasno. „Ali evo ti jedno upozorenje, doco. Daj mi samo još jednu šansu da spustim ruke na tebe i neću više moći da se zaustavim, biću svud po tebi. Kapiraš? Neću da te zamišljam golu, videću te golu. Ponudi mi se još jednom i ignorisaću sve razloge zašto ne bi trebalo da te pojebem.“ Kasnije se pitao šta bi se dogodilo u nekoliko sledećih sekundi da jedan kamion nije sleteo sa puta i udario u drvo.

Poglavlje 11

očnice zacvileše. Pustio je Emori i prišao jednom od prozora s prednje strane, tačno na vreme da vidi krntiju, kojoj se zaneo zadnji kraj pre nego što se zakucala u drvo preko puta njegove kapije. Istog trenutka kad je prepoznao kamionet, Emori je zaždila prema vratima. „Sranje!“ Strelovito je ispružio ruku i ščepao je za kraj košulje, zaustavivši je u mestu. Kratko je kriknula, ali on ju je okrenuo, pribio uza sebe i zaklopio joj usta šakom. „Slušaj me. Budi tiha i ne dozvoli da te vide.“ Ona se migoljila pokušavajući da skine njegovu ruku sa usta. „Prokleta bila, slušaj me! Ovi ljudi? Ne želiš da se petljaš s njima. Oni će te gadno povrediti. Veruj mi, molim te. U redu? Ozbiljan sam, doco. Misliš da sam ti ja pretnja, a ne možeš ni da zamisliš kako bi se oni zabavili s tobom.“ Nekako je prihvatila ovo što joj je govorio. Oči su joj bile razrogačene i ispunjene strahom, ali prestala je da se bori. „Moram da izađem, mogu li da ti verujem da ćeš ostati unutra?“ Klimnula je potvrdno glavom. „Ne serem ovog puta. Oni su stvarno loša ekipa. Dogovoreno?“ Ponovo je klimnula glavom i on skloni šaku s njenih usta. „Ne dozvoli da te vide.“ Brzo se krećući, uzeo je kaput, otvorio vrata i izašao na trem, vičući: „Ostanite gde ste.“ Dva muškarca su prešla put i krenula ka njegovoj kapiji, ali su namah stali kad im je doviknuo. Dugačkim koracima je prešao razmak do njih, nanjušivši ih i pre nego što je stigao na pola puta do kapije. Osećao je mokro runo, ustajali duvan, kisele mekinje i neoprana tela. Čupave, neodržavane brade prekrivale su im donje dve trećine lica. Na glavama su imali tesne vunene kape natuknute preko obrva. Bili su obučeni skoro identično, u teške kapute i platnene pantalone

K

ugurane u gumene čizme, i jedino po čemu su se razlikovali bilo je par centimetara visine i sačmara dvocevka koju je niži držao u levoj ruci. Bile su to njegove najbliže komšije, s kojima nikad nije razgovarao, i jedina interakcija koju je s njima imao bila je neprijateljstvo. Više puta je morao da raščišćava svoj trem od praznih flaša za alkohol i konzervi piva koje su bacali kroz prozor kamioneta dok su jurcali tuda. Dva puta mu je zid šupe bio izrešetan sačmom, verovatno iz iste ove puške koju je niži upravo držao. Jednom se vratio kući i zatekao mrtvog rakuna na svom tremu. Nije uginuo prirodnom smrću. Glava mu je bila otfikarena. Zloba iz čiste zlobe. Prezirao je to. Pretpostavljao je da ova dvojica pokušavaju da ga primoraju da im se osveti. Nije im priuštio to zadovoljstvo. Umesto toga, ignorisao je incidente i okretao glavu svaki put kada su prolazili. Kupovao je vreme. Sada je skoro stigao do kapije kada se onaj sa sačmarom nagnuo napred i odaslao duvanski ispljuvak preko ograde pravo prema njemu. Lepljiva smesa pala mu je pravo pred čizme. Drugi je bio donekle ljubazniji. Dodirnuo je uvaljani obod svoje kape u znak posprdnog pozdrava. „Hej, prikane. Ja sam Norman Flojd. Ovo je moj mlađi brat Vil.“ Norman je čekao da se on predstavi. Pošto nije to učinio, stariji Flojd pokazao je palcem preko ramena. „Imamo mali problem.“ „Vidim da imate.“ Kamionet nije zavredeo da se započinje njegovo spasavanje. Nedostajao mu je prednji branik. Sve četiri gume bile su ćelave. Kamuflažna boja izgledala je kao da ju je naneo neki težak amater. Otpala izduvna cev bila je zakačena parčetom bodljikave žice za zadnji branik. Sada je još i rešetka hladnjaka bila napola obavijena oko delimično izvaljenog stabla jednog zimzelenog drveta, koje je stajalo pod uglom od tridesetak stepeni. Iz probijenog hladnjaka kamioneta kuljala je para. „Nije trebalo da se vozite danas. Previše je leda.“

„Pa, verovatno si u pravu.“ Norman slegnu ramenima i bleskasto mu se osmehnu, a on bi samo ako bi bio budala poverovao u njegovu iskrenost. U međuvremenu, onaj drugi, Vil, gledao je iza njega u dvorište, radoznalo merkajući kamionet, šupu i kolibu. Molio se bogu da je Emori poslušala njegov savet i sklonila se od njihovih pogleda. Ubiće braću Flojd ako bude morao, ali više bi voleo da se to danas ne dogodi. Norman reče: „Mi smo komšije, znaš.“ „Video sam da se vozite ovuda.“ „Znaš gde živimo?“ Znao je, ali je pomislio da bi bilo bolje da to ne prizna. Klimnuo je prema slupanom kamionetu. „Ne bi trebalo da ga vučete dok putevi ne budu raščišćeni.“ „To smo i mi pomislili.“ „Pa, pazite. Trebalo bi da sve bude u redu ako se budete držali ivice gde će vam šljunak pružiti kakvo-takvo trenje.“ Nije želeo da okrene leđa čoveku koji drži sačmaru, ali još gora mu je bila ideja da braća pomisle kako ih se plaši. Počeo je da se okreće, ali Vil prvi put progovori. „Mislio si da ćemo peške otići kući?“ Izneo je svoje mišljenje ponovo ispljunuvši duvan. „Mi smo mislili“, otežući reče Norman, „da ćeš nas odbaciti. Nema ni kilometar i po, možda dva, do naše kuće.“ „Ako nije dalje od toga, onda ćete vrlo lako stići tamo pre mraka. Ako odmah krenete.“ Ispod isturenih veđa, Vilove oči postadoše još neprijateljskije. Pomerio se nekoliko centimetara napred i zauzeo nešto borbeniji stav. U normalnijoj situaciji, ova suptilna pretnja bi ga zabavila. Razmišljao bi ovako: Samo napred, seljačine jedne, da vidim šta ćete. Sačekao bi da jedan ili drugi krene na njega, a onda bi malo počistio sneg obojicom. Radovao se tom trenutku. Ali danas nije bio taj dan. Morao je da se stara za Emorinu bezbednost. „Da pešačimo, a?“ Norman pogleda u nebo i ispruži dlan da uhvati nekoliko pahuljica. „Ne čini mi se da će ovo tako brzo

popustiti.“ Počešao se po bradi dok je gledao preko njegovog ramena u kamionet. „Za mene i Vila ova šetnja nije ništa. Čak ni po ovako usranom vremenu. Međutim...“ Mahnuo je iza njega prema kamionetu. qEmori je gledala kroz uski prorez između prozorskog okvira i muslinske zavese, dok je čovek kog je bezuspešno pokušala da zavede otključavao katanac sa šifrom, prolazio kroz kapiju i prelazio put prema slupanom kamionetu, na kom su suvozačka vrata ostala otvorena. Sagnuo se i pogledao unutra, naizgled razgovarajući s nekim. Nakon jednominutnog razgovora, okrenuo se prema dvojici muškaraca. Izraz lica mu je bio smrknut i opasan. Stisnutih usana, rekao je nešto ovoj dvojici, a onda prošao kroz kapiju i prešao dvorište idući prema kolibi, ostavivši otvorenu kapiju. Ona se odmakla od prozora kad je proleteo kroz vrata. „Ne pomaljaj glavu, ali ne skidaj pogled s njih. Govori mi šta rade.“ Prišao je ivici sofe, podigao je i pomerio nekoliko stopa, a onda kleknuo i prevrnuo ćošak tepiha. „Šta se događa? Ko su ti ljudi?“ „Braća Flojd. Norman i Vil.“ „Traže li ti pomoć zbog kamioneta?“ „Više je to od pomoći. Hoće da ih vozim.“ „Kuda?“ „Do njihove kuće. Šta sad rade?“ „Pomažu nekome da izađe iz kamioneta. Ko je to?“ „Njihova mlađa sestra.“ Za vreme ovog šturog razgovora, izvadio je deo drvenog poda. U pravougaonoj šupljini ispod poda nalazio se metalni sanduk, isti kao onaj koji je našla ispod kreveta. Otkačio je kopče i podigao poklopac. Oružje. Mnogo oružja. Svih vrsta. Izvadio je pištolj, proverio okvir, a onda ga tutnuo za pojas farmerki i navukao džemper i kaput preko njega da ga sakrije. Dok je Emori stajala, nema od zaprepašćenja, zatvorio je sanduk, vratio podne daske i tepih i vratio sofu na mesto. Rekao je: „Tajna je otkrivena“, i mahnuo prema skrivenom arsenalu. „Ako se ukaže potreba, posluži se. Znaš li kako se puca?“

Zevala je u njega dok je prilazio krevetu i skidao jastučnicu s jastuka. Onda je uzeo njene cipele i ubacio ih u jastučnicu. „Ako ti nestane drveta za potpalu pre nego što se vratim...“ „Vratiš?“, uzviknula je. „Ne misliš valjda ozbiljno da odeš s njima?“ Ali očigledno je bilo da je upravo to mislio, jer je trio napolju već išao prema njegovom kamionetu. Onaj koji je nosio pušku kao da je bio veoma željan da ga što pre vidi. Išao je napred dok je njegov brat, uz očigledno nestrpljenje, sprovodio sestru oko klizavijih delova dvorišta. „Kao što sam rekao, drvo je naslagano uz ovaj spoljašnji zid.“ Klimnuo je bradom u pravcu zida na kom su bile police za knjige. Potapšavši se po džepovima kaputa, pronašao je rukavice i izvadio ih. Ubacio je kapu i šal u jastučnicu, skupio njen otvor u šaku i prebacio je preko ramena poput Deda Mraza. „Neću dugo.“ Stala je između njega i vrata. „Jesi li ti lud? Deluju veoma opasno.“ „I jesu.“ „Pa onda...“ „Biću dobro.“ „Kako znaš?“ „Tako što znam.“ „To nije nikakav odgovor.“ „Pomeri se, doco.“ „Mogli bi da ti prerežu grkljan.“ „Nije to njihov stil.“ „Šta ti znaš o tome kakav je njihov stil?“ „I više znam nego što bih to želeo.“ „Jesi li se već sukobljavao s njima?“ „I nisam baš.“ „Šta sad to znači?“ „Znam ko su, ali sve do danas nikad se nismo sreli. Oni su mi komšije.“ „Koje si tvrdio da nemaš.“

„Da, pa i to sam slagao.“ „Koliko blizu žive?“ „Ne mogu sad da se upuštam u to. Skloni mi se s puta pre nego što dođu da vide zašto mi toliko treba.“ Pokušao je da je obiđe, ali ona istupi u stranu da mu blokira prolaz. „Koristio si zaleđene puteve kao izgovor da me zadržiš ovde.“ „I dalje su nesigurni. Zbog toga se njihova prokleta krntija i zakucala u drvo.“ „Zašto ih onda voziš kući?“ „Zato što je predaleko da devojka to prepešači.“ Pružio je ruku iza njenih leđa, skinuo ključeve sa kuke i ubacio ih u džep kaputa. Zgrabila ga je za rukav kaputa. „Ne možeš ovde da me ostaviš.“ Prvi put otkako se vratio unutra, zaustavio se da je stvarno pogleda, a onda je, iznenada, ispustio jastučnicu i šakama joj obuhvatio glavu. Prešao joj je palcem u rukavici preko donje usne. „Zakleo sam se da te neću ni dodirnuti. Ali svejedno đavolski želim da te pojebem.“ Zatim ju je uhvatio za kukove i sklonio je u stranu. „Ne pojavljuj se na vidiku dok ne odemo. Ako se vrate umesto mene, pucaj u kučkine sinove a posle postavljaj pitanja.“ U jednom jedinom pokretu sagnuo se da pokupi jastučnicu, otvori vrata i ode. qPosle razgovora sa detektivima, Džef je isteran u haotični hol, gde je pod bio prljav od blatnjavog i istopljenog snega. Pojeo je neke grickalice iz automata i sprao ih gorkom, mlakom kafom koju je takođe uzeo iz automata. Onda je seo na slobodnu stolicu i raskomotio se, koliko je to bilo moguće, čekajući da se nešto dogodi. Što je duže tu sedeo, to je bio ljući. Nešto ranije se javio sekretarici da neće doći na posao, ali sada je razmišljao treba li ili ne da obavesti šefa i kaže mu gde se zapravo nalazi i šta se dešava. Odgovorio je sebe od toga, odlučivši da je bolje ne podizati paniku dok situacija to ne bude zahtevala. Alis se još juče posle podne zabrinula za Emori. Do sada je sigurno već pogubila sve živce. Znao je da bi trebalo da je pozove, ali

i to je odlučio da ne uradi. Najtu i Grejndžu bi bilo sumnjivo ako bi otkrili da je zvao svoju ljubavnicu dok se ne zna gde mu je supruga. Pročitao je čitav Vol strit žurnal i odigrao partiju ukrštenih reči na telefonu, sve vreme se nervirajući što ga ignorišu. Sat vremena je otegnuto prošlo. Kad više nije mogao da besposlen sedi, počeo je da psuje sebi u bradu, a kada mu je sasvim prekipelo, rizikovao je da izgubi mesto jer je otišao do prijemnog pulta i tražio da mu dežurni zamenik istog trenutka pozove detektiva-narednika Sema Najta. Nekoliko minuta kasnije, Najt se pojavio na susednim vratima, delujući kao da je u žurbi i neuspešno pokušavajući da podigne svoje konfekcijske pantalone preko stomaka. „Sigurno je neka telepatija u pitanju, Džefe. Taman sam se spremao da te pozovem. Uđi ovamo.“ Sad je odjednom Džef? Najt mu pridrža vrata. Ona žena što joj je pao krov štale nije više bila u njihovim prostorijama. Osoblje je razgovaralo međusobno ili preko telefona. Neki su sedeli za kompjuterima. Ali bez obzira na to koliko su bili zauzeti, istog trenutka su prestali da rade sve kako bi ispratili Najta do njegovog stola, gde je Grejndž već čekao, izgledajući turobno poput grobara. „O bože“, zaječa Džef. „Šta se dogodilo?“ Grejndž mu odgovori pokazavši mu na stolicu. Ipak je ostao da stoji. „Proklet bio, odgovori mi.“ „Ništa previše ozbiljno zasad“, odgovori Najt dok je sedao na svoju stolicu. „Sedi, Džefe, molim te.“ „To je sve što vi ljudi izgleda umete da radite. Da sedite. Zašto ne radite nešto korisno kako biste pronašli moju nestalu ženu?“ „Činimo sve što je u našoj moći.“ „Ali vi samo sedite tu!“ Shvativši da je privukao još veću pažnju na sebe, seo je - teško se spustivši - i stao da pilji u dva detektiva. Najt reče: „Ništa nam ne bi koristilo da bezglavo jurcamo unaokolo i trošimo gorivo, kad ne znamo kuda je otišla kada je napustila motel.“ „Šta je sa njenim kreditnim karticama? Zar nije Meribet...“ „Meridžo.“

„Kako god. Zar nije ona trebalo da proveri je li korišćena, ili da li je s nje podizana gotovina?“ Grejndž se uključi. „Išlo bi brže kada bi imao Emorine brojeve kartica.“ „Objasnio sam vam to“, reče Džef, bukvalno na silu otvarajući vilicu da procedi reči. „Emori ima svoje račune. Ja imam svoje. Ona plaća svoje račune...“ „U stvari, ne plaća ih.“ Džef prebaci pogled sa Grejndža na Najta. „O čemu ovaj priča?“ „Knjigovođa koji vodi računa o knjigama na klinici zadužen je da plaća Emorine privatne račune. Naplaćuje joj malu sumu za to svakog meseca. On nam je dao brojeve njenih privatnih računa.“ „Sjajno. Fantastično. Je li Meridžo to ispratila?“ Najt reče: „U petak posle podne, ubrzo nakon što je otišla iz Atlante, tvoja supruga je natankovala automobil koristeći kreditnu karticu na pumpi. Imamo tu transakciju zabeleženu na bezbednosnoj kameri. Kad smo već kod toga, bila je obučena tačno onako kako si nam je opisao.“ „Zašto ste pomislili da neće biti tako?“ „Moglo je da se desi da je svratila negde između vaše kuće i pumpe i... znaš... presvukla se.“ Pre nego što je Džef stigao da odgovori na ovu besmislicu, Najt je nastavio. „Bilo kako bilo, platila je sobu u motelu istom tom kreditnom karticom i ponovo ju je upotrebila da plati večeru u petak uveče. Nijedna njena kartica nije korišćena otada.“ Džef se grizao za donju usnu. „Od petka uveče?“ „Da li možda znaš koliko je novca imala kod sebe?“ Odmahnuo je glavom, a onda se nakašljao i rekao: „Sumnjam da je bilo mnogo. Nema običaj da nosi veće sume. To je naša mala interna šala. Ona kao da nikada nema keša.“ Nakon što je prošlo nekoliko trenutaka, Grejndž reče: „Proverili smo takođe i njene pozive s telefona. Poslednji razgovor koji je obavila dogodio se u petak uveče.“ Nasmešio se, ali to nije bio prijateljski izraz lica. „Sa tobom.“

„Pozvala me je da mi kaže da je dobro stigla, da je već u krevetu i da se sprema da spava.“ Nagnuo se napred spustivši laktove na kolena i zario lice u šake. „Ništa od svega ovoga nisu dobre vesti?“ Čuo je kako Najtova stolica škripi, a onda se detektivova ruka teško spusti na njegovo rame. „Ne popuštaj. Možda ti se čini da ne radimo baš mnogo, ali dajemo sve od sebe da je pronađemo.“ Dok je ispraćao Džefa nazad u hol, Najt ga onako usput upita da li može da pogleda njegov pištolj. „Standardna procedura. Nadam se da shvataš. Ako mi daš ključeve, poslaću nekog zamenika da ga donese da ne bi morao da izlaziš na ovaj kijamet.“ Džef je sumnjao da je vreme razlog što Najt ne želi da on sam donese oružje, ali predao mu je ključeve bez ijedne reči. Uveren da će biti prvi koji će čuti bilo kakve vesti, bile one dobre ili loše, ponovo je prepušten samom sebi. Njegovo mesto je zauzeo neki tip koji je ličio na motoraša, sa jarećom bradicom koja se spuštala skoro do pojasa. Dok je Džef koračao okolo, proverio je ima li propuštenih poziva na mobilnom telefonu. Jedna Emorina drugarica, koju je prethodne noći zvao, ostavila je glasovnu poruku u kojoj mu je saopštila da sa Emori nije razgovarala duže od nedelju dana. Jedan klijent je ostavio poruku u kojoj izražava nezadovoljstvo zbog pada akcija i pitao Džefa ima li ikakve ideje kako da nadoknadi svoj gubitak. Pozvao ga je i krojač da mu kaže da su prepravke gotove. Imao je i dva propuštena poziva sa glavnog broja u klinici, ali niko nije ostavio poruku. Alis je, naravno, znala da ne sme da ga zove na mobilni telefon. Proveo je sat vremena uzaludno šetajući i već je kipteo od nervoze kada se Grejndž pojavio u holu, noseći kapu sa ušima na preklop, zakopčavajući štepanu perjanu jaknu i idući pravo prema njemu. „Pronašli su njen automobil.“ „Samo njen automobil? A šta je sa Emori?“ „Traže je. „Gde?“ „U Nantahali.“

„Gde je to?“ „Nalaziš se tu. U nacionalnoj šumi. Najt i ja krećemo.“ Grejndž je već bio na vratima pre nego što je Džef ovo shvatio i reagovao. Potrčao je da stigne i krene za zamenikom. U trenutku kad je izašao na vrata, Sem Najt je zaustavljao ručno dorađeni sportski džip uz ivičnjak. Grejndž otvori suvozačka vrata i uđe. „Ne mrdaj. Javićemo ti se.“ S tim rečima, zalupio je vrata i sportski džip pojuri, ostavivši Džefa da pilji za njim kroz sneg. qEmori nije trebalo mnogo da shvati zašto joj je uzeo cipele. Ne bi mogla da ode samo obuvena u čarape. To mu je garantovalo da će ostati zatočena sve dok se on ne vrati. Ali nek bude prokleta ako postane plen za ona dva seljaka ako se oni, a ne on, vrate. On je sofu pomerio veoma lako. Njoj je trebalo nešto više snage, i bilo joj je još teže da podigne parče poda, ali uspela je uz pomoć odvijača koji je pronašla u fioci gde je držao onaj manji kojim je popravljao toster. Nasumično je odabrala pištolj i pažljivo ga spustila na sto. Nedugo nakon što su se venčali, Džef joj je pokazao mali pištolj koji je imao i dao joj neke osnovne lekcije kako se iz njega puca. Ali ona to nikad nije sama pokušala. A i ono je bio revolver. Ovaj je imao okvir. To što je uočavala razliku bilo je otprilike sve što je znala o vatrenom oružju. Ali imati jedan pri ruci bilo je ipak umirujuće. A i mnogo sigurnije se osećala sada kada je bila sasvim obučena. Čim se njena odeća za trčanje sasvim osušila, presvukla se u nju. Nemajući ništa drugo da radi, neumorno je koračala po kolibi. Preturila je sve fioke koje ranije nije stigla, ali ništa nije pronašla što bi otkrilo nešto o njenom domaćinu - nikakav dnevnik, prepisku, račune, ni komad papira sa bilo kakvim prosvetljujućim podatkom. I to je već bilo neko otkriće. Bio je preterano obazriv. Nije imao ništa što bi moglo da ga identifikuje. Prebacivši se na police, kažiprstom je prelazila preko hrbata knjiga, primetivši da su naslovi poređani po abecednom redu. Prelistala je nekoliko, tražeći bilo kakve papire ili zabeleške ispisane

na marginama. Nakon nekog vremena zaključila je da police koje je sam postavio ne sadrže ništa osim knjiga. Očajna, postavila je šake dlanovima nadole preko laptopa, mentalno pokušavajući da izvuče tajnu šifru, kao da koristi ploču za razgovor sa duhovima. Ali nije uspela. Dodala je drva na vatru kad su ova izgorela. Koračala je tako, često pogledajući kroz prozor, nadajući se da će videti kamionet koji se približava. Koliko god je bilo poražavajuće to priznati, zabrinula se za njega. Ona dvojica su izgledala dovoljno rđavo da ga ubiju i otmu mu čizme, a kamoli kamionet. Možda je ta „mlađa sestra“ samo mamac. Možda su namerno zakucali tu svoju krntiju u drvo kao deo plana da ga opljačkaju. Rekao je da se do danas nije sreo sa braćom, ali je priznao da zna ko su. Znao je da rezanje nečijeg grkljana nije njihov stil. Šta to sve treba da znači? Mašta joj se razgranala na nekoliko strana, od kojih su sve bile katastrofalne i sve su se loše završavale po njega, ali i po nju. Bila je to užasna pomisao, ona koju nije sebi dozvolila pre ovog trenutka: možda se nikada neće vratiti kući. Do sada je Džef sigurno obavestio policiju, ali da li će znati da im kaže odakle da počnu potragu? Pričala mu je o svom odredištu, ali da li je on obratio pažnju i da li je slušao šta mu govori? Čak ni ona nije mogla da se seti koliko mu je detalja saopštila uz mapu nacionalne šume na kojoj je obeležila stazu za trčanje. Čak i uz neki širi pojam o tome kuda je krenula tog jutra, potraga bi trebalo da je već otpočela. Vratiće se kući. Naravno da hoće. Ali opet... Šta? Kristalna kugla njene budućnosti bila je potpuno mračna od ovog trena pa nadalje, kao i u pogledu trenutne situacije u kojoj se nalazila. Kada ona i Džef ponovo budu zajedno, biće im drago što se ponovo vide i laknuće im oboma. Ali svađa koju su započeli samo će biti odložena, ne i rešena. Jaz koji je postojao među njima biće još uvek veoma širok. Uz pretpostavku da ima ljubavnicu, nakon što se ona vrati, da li će je ostaviti iz čistog osećaja dužnosti? To ne bi imalo nikakvu svrhu, osim što bi ih sve donekle usrećilo.

Ako bi bila iskrena, kako uopšte i može da krivi Džefa što ima ljubavnicu kada je nju zagrljaj potpunog stranca i skoro ljubljenje s njim tako zapalilo? Da. Tu je postojao i taj problem. Pokušaj da bude femme fatale dobio je ironični obrt: ona je bila ta koja je zavedena. Ona je započela tu sramotnu igru, ali kad je počeo da je miluje, prestala je da glumata. Privukao ju je k sebi i osetila ga je čvrstog i postojanog, i nakon toga više nije mogla da porekne pravu istinu. Želela ga je. Svi ženski nagoni u njoj su živnuli, ali nije samo duga uspavanost učinila njenu seksualnu čežnju tako snažnom. U pitanju je bio on. Želela je da ga isproba, svaku neravninu njegovog tela, svaku grubu reč, taj pustinjački miris, dah sa aromom viskija, i drsku krutost njegovog penisa. Čeznula je za njim celim s nekom bezobzirnošću prema tome šta je ispravno i pristojno za doktorku Emori Šarbono. Da nije sve okončao na tako uvredljiv način, nastavila bi da pravi budalu od sebe. Ljutilo ju je i produbljivalo joj nemir kada je razmišljala o tome, ali kada je začula kamionet kako se parkira u dvorištu, uzela je pištolj, uhvatila ga obema šakama i uperila ga prema vratima. On je nahrupio unutra, izgledajući narogušenije nego ikad. Pištolj ga ni najmanje nije uznemirio. Podrugljivo ga je pogledao i bacio prema njoj jastučnicu sa cipelama. Ona se prizemljila na pod pored njenih stopala. „Obuj se. Idemo odavde.“ „Kuda idemo?“ „Spustiću te sa planine, u velikoj sam žurbi.“

Poglavlje 12

ako je došao oktobar, grejni sistem u stanu Džeka Konela zakucao se na nekih 30 stepeni i ostajao tako podešen sve do maja. Vrativši se sa ledenog vetra koji je šibao kroz menhetnske kanjone od cigle i cementa, zamenio je odelo i kaput šortsem i majicom sa logoom Džetsa, otvorio konzervu piva i odneo je u svoju kancelariju u stanu, malu prostoriju opremljenu skromno, samo jednim stolom - napravljenim od vrata položenih na nogare za sečenje drva - i polovnom stolicom na točkiće, od kojih se jedan klimatao. Pozvao je broj koji mu je Grir dao, onog televizijskog novinara koji je izveštavao sa protestnog marša na državni kapitol u Olimpiji, u Vašingtonu. Telefon je zazvonio nekoliko puta, a kada je veza uspostavljena, pozadinska buka je bila zaglušujuća. Posle nekoliko bezuspešnih početaka, mladi čovek je rekao da je napolju i da proslavlja nešto sa prijateljima. Na Zapadnoj obali je vreme za slavlje izgleda počinjalo već u tri i trideset. Džek viknu: „Razgovarali ste sa mojim kolegom danas. Vesom Grirom.“ „A, vi ste onaj agent FBI?“ „Tako je. Rekli ste mu da je grupa koju ste prikazali na svom snimku došla autobusom iz Sijetla da učestvuje u demonstracijama. Da li su to bili samo neki ljudi sa zajedničkim interesima ili organizovana grupa?“ „Grupa. Imali su čak i ime. Ne mogu sada da ga se setim. Imam to u beleškama. Kad bi vam to trebalo?“ „Još juče.“ „Uf. Mogu li naknadno da vam se javim? Moram da pozovem redakciju i zamolim nekog da ode do mog stola.“

K

Džek mu dade broj svog mobilnog telefona. Dok je čekao na uzvratni poziv, otišao je u kuhinju i napravio sendvič od bajatog ražanog hleba, ljutog senfa i pečene govedine koja nije baš sasvim pozelenela, otvorio još jedno pivo i već popio polovinu kad ga je novinar konačno pozvao. „Grupa se zove Građani kojima je stalo. GKS.“ „Ima li neka osoba za kontakt?“ „To je čovek koji je sve pokrenuo. Jedan njegov rođak - mislim da mu je bratanac - ubijen je dok je kupovao sok u nekoj prodavnici. Našao se na putu jednom naoružanom lopovu. Bilo kako bilo, tip je ekstremni aktivista. Ima nekakvo dugačko ime, kao neki poljski hokejaš ili tome slično. Spremni?“ Novinar mu izdeklamova ime, a slova su većinom bila suglasnici. Džek upita ima li slučajno njegov broj telefona. „Palo mi je na pamet da ćete možda i to tražiti.“ Rekao mu je i broj. „Kažite mi, zašto pokušavate da ga nađete? Ima li tu nešto interesantno?“ Sirota budala nije imala pojma. Džek izmisli neku budalaštinu o tome kako se „Biro interesuje“ za sve grupe i osobe koje ili podržavaju „strože zakone za oružje“ ili se „suprotstavljaju smanjenju građanskih sloboda od strane vlade“. „Uf, to je prežvakano hiljadu puta.“ Novinar je zvučao umorno i spremno da se vrati svojoj proslavi sa prijateljima. „Ali sačuvajte moj broj i pozovite me ako nabasate na nešto vredno izveštaja. Nezvanično, naravno. Nikad vas neću otkriti kao svoj izvor.“ Džek mu obeća ne nameravajući da ikada ispuni to obećanje, zahvali novinaru i prekide vezu. Prebacivši se na jednokratni mobilni telefon, pozva čoveka čudnog imena, i gospodin se javi. Zvučao je kao prilično fin tip, zbog čega je Džeku bilo krivo što laže. Ali ne previše. Predstavio se lažnim imenom. „Ne sprovodim anketu, niti pokušavam nešto da vam prodam. Tražim davno izgubljenu školsku drugaricu.“ Počeo je neku lagariju oko predstojećeg okupljanja razreda povodom obeležavanja godišnjice mature. „Ja sam zadužen da pronađem ljude s kojima je razred izgubio kontakt. Pomislili biste da je to lako, s obzirom na internet i sve. Ali neki su se prosto izmigoljili.

„Sinoć, moja supruga i ja gledali smo vesti i, kunem vam se bogom, učinilo mi se da sam video Beki Votson u vašoj grupi koja je marširala prema državnom kapitolu. Još u srednjoj školi, Beki je bila politički aktivna i pravi krstaš kad je u pitanju kontrola oružja. Što sam i ja sam, kad smo već kod toga.“ „Beki, kažete? Nemamo mi Beki u GKS-u.“ „Možda se sada predstavlja kao Rebeka.“ „Jok, žao mi je. Nemamo nikog po imenu Rebeka ili prezimenu Votson.“ „Boga ti, bio sam siguran da je to ona. Imala je istu belu ježastu kosu kao nekad.“ „Pa to zvuči kao Grejs.“ „Dama o kojoj pričam nosila je crveni kaput.“ „Ime joj je Grejs Kent.“ Džek, dok mu je srce tuklo u grudima, zapisa ovo ime. Poželeo je da ispita ovog gospodina za još informacija o drugarici sa demonstracija: Čime se Grejs trenutno bavi? Da li ima kćerku od oko dvanaest godina? Ima li brata koji je redovno posećuje? Ne možete ga pomešati ni sa kim. Krupan, žestok, crna kosa, svetle oči. Ali odupro se porivu da postavi ova pitanja. Nije želeo da pobuđuje čovekovo interesovanje. Možda bi se osetio obaveznim da obavesti Grejs Kent da je neko zvao i raspitivao se o njoj. Uzdahnuo je glumeći preterano razočaranje. „Uf, pa onda to nije naša Beki. Ali vredelo je pokušati. Izvinite što sam vam smetao. Hvala vam na vremenu koje ste mi posvetili.“ „Nema problema. Srećno sa okupljanjem odeljenja.“ Džekovi prsti nisu mogli da se kreću toliko brzo po tastaturi koliko je on to želeo, ali uzalud. Niko pod imenom Grejs Kent nije izlazio kao rezultat pretrage sijetlskog telefonskog imenika. Pokrenuo je i Gugl pretragu, ali ništa nije pronašao. Zato je pozvao Vesa Grira i njemu prepustio taj zadatak, a onda odsutno sedeo završavajući sendvič, mehanički žvaćući i razmišljajući istovremeno. Trebalo mu je manje od dva minuta da odluči, a onda je ponovo uzeo telefon, rezervisao rani let i dogovorio prevoz do aerodroma „Lagvardija“ u šest ujutro, nakon čega je iznajmio automobil u Sijetlu.

Dok je pakovao mali kofer, priznao je sebi je da je ovaj put verovatno poslednji u dugom nizu besplodnih tragova. Poslednji pre ovog bio je put u Solt Lejk Siti, kom je prethodio onaj u Vičita Fols u Teksasu. Pre toga, u Leksington u Kentakiju. Sve su to naizgled bila nasumična mesta i osobe, potpuno nepovezana sa slučajem, sem u jednoj stvari - veza je bio jedan čovek. Već je bio u krevetu budan kada ga je Grir - koji izgleda nikad nije spavao - pozvao. „Imam adresu. Grejs Kent u stvari živi sa druge strane zaliva, ne u oblasti Sijetla.“ „Kako se tamo stiže?“ „Trajektom.“ Predivno. Džek ukuca njenu adresu u telefon, saopšti Griru najosnovnije podatke o planu svog putovanja i zaključi s rečima: „Zasad, niko ne mora da zna da sam otputovao. U stvari, najbolje da kažeš da sam dobio grip i da me zato nema.“ „Kapiram.“ Dok je ležao i zurio u tavanicu, bio je prilično siguran da je Grejs Kent zapravo Rebeka Votson. Krenuo je samo od Rebekine prijateljice, Elenor Gaskin, koja je nije videla godinama i koja ju je prepoznala u vrevi ljudi, na video-snimku prilično lošeg kvaliteta. U suštini, samo na osnovu toga je kretao na ovaj terenski put. Zar bi bilo previše da konačno dobije predah i da žena koja je nosila parolu zaista bude Rebeka? Sme li da se nada da će sarađivati i reći mu gde joj se nalazi brat? Dok mašta o tome, zašto da se ne nada i da je brat posećuje i da će upravo on otvoriti vrata kad pozvoni? Mogao je da se pouzda u Grirovu diskreciju, tako da ga niko neće smatrati kompletnim idiotom ako ovo bude samo još jedan lažni trag, još jedan ćorsokak. Niko, osim njega samog. Ali na to je već bio navikao. q„Kada ćemo stići?“ „Kad stignemo.“

Emori se grčevito držala za ivicu sedišta dok je on skretao kamionetom u još jednu krivinu. Farovi su im bili jedini izvor svetlosti otkako su iznenada otišli iz kolibe. Ako je mesečine i bilo, oblaci su je sasvim pokrivali. Nisu prošli ni pored jedne građevine niti bilo kakve kuće. Ničeg nije bilo. Bio je to pust put, najpustiji kojim se ikada vozila, a sigurno i najopasniji. Kao što se i pribojavala, ispod nagomilanog snega počivale su ledene guke, nevidljive sve dok kamionet ne naleti na njih i izgubi vučnu silu. Kako su skretali, farovi su obasjavali nemilosrdne stene koje su se izdizale pravo nagore, pored uskih ivica puta, neke okovane ledom na mestima gde su se vodopadi zamrznuli. Gde nije bilo stena, tu je bila šuma. Ogromna stabla ne bi popustila ni pred tenkom. Ali ono što je bilo najstrašnije od svega bili su trenuci kada su svetla nestajala u crnom ništavilu. Jedno proklizavanje i lako bi se survali preko ivice, pravo u provaliju. Poželela je da sklopi oči kako ne bi gledala ove pretnje, ali nije se usudila da to učini zbog smešne pretpostavke da čistom snagom svoje želje za životom može da zadrži kamionet na putu. Rekao joj je da se navikao na ove planinske puteve sa svim tim krivinama i serpentinama, ali vozio je veoma usredsređeno, bez imalo nonšalancije. Šakama u rukavicama stiskao je volan, ne odvajajući pogled od puta. Odgovori na njena pitanja o braći Flojd bili su osorni i jednosložni, ako bi ih uopšte i dobila. Zato je prestala da ga zapitkuje. Šta god da se desilo između njega i njegovih prljavih komšija, nateralo ga je da je poveze kući, ili je bar odbaci na neko mesto odakle bi tamo mogla da se vrati. To joj je bilo jedino bitno. Naredila je sebi da joj to bude bitno. „Zbog čega imaš sve ono oružje?“ „Zbog čega se inače drži oružje?“ „Da se puca u... nešto.“ Slegnuo je ramenima kao da je to jedino objašnjenje koje je ovoj temi potrebno. „Opasno je držati ga u blizini. Šta bi se desilo da sam te slučajno upucala?“

„Bilo bi to pravo čudo.“ „Krupna si ti meta. Sa te razdaljine nisam mogla da te promašim.“ „Verovatno ne, ali svejedno u pištolju nije bilo okvira.“ „Nije bio napunjen?“ Izvio je usne u nešto što je bilo najbliže osmehu do sada. „Doco, smem li da ti dam jedan savet? Ako ciljaš u nekog s namerom da ga upucaš, budi sigurna da je oružje napunjeno i spremno da puca. Ako ne nameravaš da ga ubiješ, nemoj uopšte ni da upireš oružje u njega.“ „Zvučiš kao neki stručnjak na tom polju.“ Na ovo ništa nije odgovorio, niti je rekao bilo šta dok je skretao u sledeći niz krivina. Konačno, upitala ga je: „Koliko još ima?“ „Nekoliko kilometara.“ „Da li će ti smetati ako malo pojačam grejanje?“ „Samo napred.“ Pre nego što su napustili kolibu, prebacio je kaput preko nje, govoreći joj da trkačka odeća neće biti dovoljna da je zaštiti od hladnoće. Kaput ju je progutao, naravno, ali bila je zahvalna na njemu i sada ga je jače obavila oko sebe. „Stvarno bih se smrzla bez tvog kaputa. Hvala.“ „Nema na čemu.“ Nije želela da ga ometa razgovorom, ali očajnički je želela da zna šta će se dogoditi. „Hoćeš li... Šta ćeš da uradiš?“ „Kada?“ „Kad stignemo.“ „Videćeš.“ „Zar ne možeš samo da mi kažeš, kako bih znala šta da očekujem?“ „Nema još mnogo.“ I stvarno, u sledećih osamsto metara strmi nagib se smanjio i počeli su da prolaze pored nekakvih kuća. One su bile međusobno daleko jedna od druge, ali bile su prvi prizor civilizacije koji je videla za četiri dana. Kad su skrenuli u jednoj krivini, farovi su nakratko obasjali mali znak koji je govorio da se nalaze na obodu grada.

Okrenula se iznenađeno prema njemu. „Pa ovo nije Drejkland.“ „Nije.“ „Je li Drejkland niže niz put?“ „U sasvim drugom pravcu je. Ovaj put ne vodi tamo.“ „Mislila sam da me voziš u Drejkland.“ „Zašto si to mislila?“ Zašto je to mislila? Nije joj rekao da su se tamo uputili, ali pošto je odatle krenula, pretpostavila je da će je tamo i vratiti. Gradiću kroz koji su se upravo vozili teško je pristajao naziv gradić. Imao je dva svetla upozorenja, po jedan sa svake strane uzanog državnog puta koji je grad presecao napola. Sa jedne strane se nalazila banka, auto-mehaničarski servis i jedna kamp-kuća koja je služila kao pošta. Jedan kafić, radnja za prepariranje i obična prodavnica stajali su sa druge strane puta. Sve je već bilo zatvoreno. Emori je mislila da će biti ostavljena na neko osvetljeno mesto, gde ima aktivnosti i ljudi. Obuzdavajući nalet panike, pitala je: „Hoćeš ovde da me ostaviš?“ „Neću.“ Grubi odgovor nije umanjio loš predosećaj. Kod drugog svetla upozorenja skrenuo je desno, vozio se dva bloka, a onda ponovo skrenuo udesno u uličicu koja se pružala sa zadnje strane grupe zgrada koje su izgledale kao mala preduzeća i kancelarije. „Šta to radiš? Kuda idemo? Sastajemo li se ovde s nekim?“ „Samo ćemo nakratko stati, to je sve.“ Prišao je zadnjem ulazu jednospratne zgrade, isključio farove i utrnuo motor. „Mirno sedi za sekund.“ Izašao je i obišao kamionet, prišavši mu sa zadnje strane. Gledajući kroz zadnji prozor, videla je kako podiže poklopac kutije za alat pričvršćene za tovarni deo, odakle je izvadio metalnu šipku sa rupom na jednom kraju i oštra dva zupca na drugom. S njom u rukama prišao je dostavnim vratima jedne od kancelarija. Pre nego što je Emori sasvim shvatila šta namerava da uradi, on je to već učinio. Upotrebio je ovo oruđe da izbije kvaku zajedno sa čitavom bravom, ostavivši urednu okruglu rupu u metalnim vratima.

Vratio se do kamioneta i vratio šipku u kutiju za alat, nakon čega je otvorio suvozačka vrata, otkopčao Emorin pojas, uhvatio je za biceps i izvukao napolje iz kabine. „Ti si na redu, doco. Požuri.“ Isprva je bila potpuno izgubljena da bi reagovala. Ali sada se već pribrala i pomamno se otimala iz njegovog stiska. „Šta to radiš?“ „Obijam i upadam.“ „Zašto?“ „Da ukradem ono što je unutra.“ „Jesi li ti poludeo?“ „Nisam.“ „Upravo si počinio krivično delo!“ „Aha.“ Njegova razboritost ju je razoružavala. Prestravljivala. Ludaci se često ponašaju savršeno normalno sve dok... ne prestanu tako da se ponašaju. Ovlažila je usne i brzo i plitko udisala. „Slušaj, daću ti ja novac. Znaš, rekao si da sam lakoma. Ja... daću ti koliko god hoćeš, samo...“ „Ti misliš da je meni stalo do novca? Isuse.“ Čovek koji je upravo uzeo šipku i obio vrata kako bi izvršio provalu i krađu zaista je delovao uvređeno. „Zašto si onda za ime božje...“ „Ovo je doktorska ordinacija.“ Novo shvatanje je preplavi. „Lekovi? Hoćeš lekove?“ Uzdahnuo je umorno i gurnuo je prema vratima. „Nemamo vremena za ova sranja.“ Ona se ukopala u mestu. „Neću da imam nikakve veze s ovim.“ Zamahnula je prema njemu slobodnom pesnicom, ali on se izmakao. „Pusti me!“ „Tišina!“ Zgrabivši je za obe ruke, osvrnuo se da vidi da li je njena vika ikoga uzbunila, ali uličica je ostala potpuno mračna osim usamljenog uličnog svetla na njenom kraju, koje mu je nekako, što je delovalo nemoguće, sijalo pravo u oči dok ju je netremice gledao. „Devojka iz onog kamioneta?“

„Mala sestra braće F-Flojd?“ „Jako joj je loše i potrebna joj je tvoja pomoć.“ „Šta nije u redu s njom?“ „Objasniću ti u povratku.“ „Sigurno nisi ozbiljan.“ „Idemo nazad da joj pomognemo.“ „Ja se ne vraćam tamo.“ Pokušala je da se odgurne od njega i ponovo je počela da se opire. „Emori.“ Ono što ju je umirilo nije bilo to što ju je blago protresao, već to što ju je pozvao po imenu i autoritet s kojim ga je izgovorio. „Ne možemo da stojimo ovde, raspravljamo se i rizikujemo da nas uhvate i strpaju u zatvor, ili...“ „Ti bi išao u zatvor. Ja ne.“ „Ili ćeš prosto ispoštovati svoju Hipokratovu zakletvu, ući tamo i uzeti ono što ti treba da bi je izlečila.“ „Neću da počinim krivično delo.“ „Čak ni ako imaš dobar razlog?“ „Ništa ne može da me natera da to uradim.“ „Uskoro ćeš progutati sopstvene reči.“ Povukao ju je prema vratima ordinacije. „Na glasu si da činiš samo dobra dela. Evo ti prilike da učiniš nešto stvarno dobro.“

Poglavlje 13

žef je posmatrao kako se dnevno svetlo pretvara u kratkotrajno povečerje. Mrak je brzo padao. Ubijao je vreme. Želeo je da ubije Najta i Grejndža što ga ne obaveštavaju kao što su obećali. Umesto toga, sedeo je i posmatrao kako zidni sat kucka kroz poslepodne, bez ikakve ideje šta se događa izvan hola šerifove kancelarije. Pošto se približavalo vreme zatvaranja klinike u Atlanti, pozvao je centralu. „Ovde Džef Sari. Da li su doktori još tu?“ „O bože moj, gospodine Sari.“ Milozvučan glas kojim se sestra na prijemu javila zamenio je glas koji je treperio od uzbuđenja. „Ostavila sam vam poruku u kojoj sam vas pitala ima li ikakvih vesti o doktorki Šarbono. Razboleli smo se od brige. Molim vas, samo mi recite da je dobro.“ „Dajte mi da pričam s nekim od doktora, molim vas. Sa bilo kim.“ „Doktor Džejms upravo stoji pored mene.“ Čuo je kako slušalica prelazi iz ruke u ruku, a onda: „Džefe?“ „Bojim se da nemam mnogo šta da ti kažem, Nile. Pronašli su Emorin automobil rano posle podne. Ali samo automobil. To je poslednji izveštaj koji sam dobio.“ „Čekaj. Staviću te na zvučnik. Svi žele da čuju.“ Džef je mogao da zamisli osoblje klinike kako se tiska oko telefona na pultu dok on pripoveda ono malo što zna. „Potražio sam tu nacionalnu šumu na internetu. Pokriva hiljade kvadratnih kilometara, najvećim delom je u planinama, a neki delovi se smatraju ’divljinom’. Teren uopšte nije za plašljive.“ „Kampovao sam tamo jednom“, reče doktor. „Ona se tu izgubila? Isuse.“

D

„Na sreću, kao što znaš, Emori je veoma spretna i zaista izdržljiva.“ „Zar tamo ne pada sneg, a temperatura je dobrano ispod nule?“ Osloni se na Nila Džejmsa ako želiš najgoru moguću prognozu. „Da, vreme ometa potragu za njom.“ Nekoliko pitanja mu je postavljeno odjednom. Prekinuo ih je. „Izvinite. Ne znam ništa više osim toga. Zamenici se još nisu vratili, a nisu se ni javili. A ako su se i vratili, nisu sa mnom razgovarali. Prošlo je nekoliko sati otkako su otišli, a ja sam podjednako u mraku kao i vi. Strašno je frustrirajuće.“ „Želiš li da se dovezem tamo?“ Doktor se nudio zbog Emori, ne zbog Džefa, i bilo mu je drago što ima opravdan razlog da ga odbije. „Ne možeš ništa da uradiš. Dok ne budem saznao nešto konkretno, razmišljam pozitivno i drži me nada da je Emori dobro i da samo ne može da mi se javi.“ Osoblje klinike je odobrilo takvo razmišljanje, ali glasovi su im bili prigušeni, neki čak i plačni, dok su se pozdravljali. Potom je pozvao svoju kancelariju i ostavio glasovnu poruku svojoj sekretarici, govoreći joj da ima neku porodičnu krizu i da sutra ponovo neće doći. Taman kad je prekinuo, Najt se pojavio. Kad ga je Džef ugledao, srce mu je preskočilo. „Emori?“ Odmahujući glavom, rekao je: „Potraga se nastavlja. Žao mi je.“ Mahnuo je Džefu da mu se pridruži i oni krenuše poznatim putem kroz masu stolova u ogromnoj kancelariji za osoblje. Grejndž je već sedeo kod Najta, sa šoljicom kafe u šakama, koje su izgledale crvene i ispucale. Obrazi su mu bili rumeni od hladnoće. Džef zauze mesto na kom je i ranije sedeo. „Koliko ste već tu?“ „Taman toliko da sipam sebi kafu“, reče Najt. „Hoćeš li i ti jednu šolju?“ Džef odmahnu glavom, a onda pogleda jednog pa drugog. „Za ime sveta, recite mi nešto. Bilo šta. Umirem ovde od neizvesnosti.“ Najt gurnu u stranu šolju kafe i podiže tanku gumicu, kojom je pucnuo rastegnuvši je između prstiju. „Žalosna istina, Džefe, jeste da nemamo blagog pojma gde bi Emori mogla da bude.“ Pogledao je u Grejndža, koji je samo zvanično klimnuo u znak potvrde. „Njen auto?“

„Bio je jedini na tom parkingu koji vodi do vidikovca i nekoliko staza za pešačenje. Te staze se granaju na sve strane i svaka od njih ima stazice koje vode gore, dole, svuda. Zapisao sam imena nekih staza. Pogledaj, vidi da li ti neko zvuči poznato.“ Džef uze komad papira koji mu je Najt pružio i pročita spisak. „Sva mi zvuče isto. Indijanska imena. Ništa mi se ne čini poznato. Staza kojom je krenula mogla bi da bude među ovima, ali... žao mi je. Jednostavno se ne sećam.“ „Pa, svaka od njih je pretraživana sve dok se nije smračilo. Do tog trenutka od nje nije bilo ni traga ni glasa.“ Džef pusti da komad papira padne na Najtov sto, a onda pognu glavu nisko i poče da masira oči. Dva policajca mu dadoše nekoliko trenutaka da prihvati sve implikacije ovoga što su mu rekli. Konačno je podigao glavu i prešao šakom preko lica. „U njenom autu niste pronašli nikakve tragove?“ „Bio je pod tankim slojem leda prekrivenog snegom, ali inače je delovao kao da ga niko nije ni taknuo otkako ga je ostavila. Nije bilo nikakvih tragova oko njega, što znači da niko drugi nije bio kod njega otkako ga je parkirala.“ „A šta je sa unutrašnjosti? Ima li znakova neke borbe?“ Progutao je. „Nekog zločina?“ „To su dobre vesti. Nema nikakvih znakova borbe“, reče Najt, smešeći mu se ljubazno. „Hvala bogu.“ „Čini nam se da je tamo samo parkirala i otpešačila sama odande. Nijedna guma nije pukla. Nije ostavila ključeve, naravno, ali nakon što su naši drugari forenzičari za istragu mesta zločina...” „Mesta zločina?“ „Tretiramo ga tako sve dok nešto ne saznamo. Kako god, kad su završili sa autom, mi smo ga pogledali. Startovao je otprve. Nema nikakvih problema s motorom. U gepeku smo pronašli čizme koje je nosila u petak i vreću za stvari sa identifikacionom karticom.“ „Kožnu futrolu sa heraldičkim ljiljanom u kojoj su stajale vizitkarte.“ Najt klimnu glavom. „Ima čitav štos sličnih“, reče Džef.

„Doneli smo vreću u kancelariju i želimo da je pregledaš i vidiš da li ti je nešto neobično. Ali već smo proverili sadržaj i videli samo uobičajene stvari. Presvlaku, donji veš, stvari za ličnu higijenu.“ „Trebalo bi da se lako spakovala. Nameravala je da ostane najviše dve noći.“ „Unutra je bio i laptop“, reče Grejndž. „Nikuda ne ide bez te stvarčice.“ „Ne možemo da uđemo bez šifre. Znaš li je?“ „Imena njenih roditelja, samo unazad.“ Grejndž zapisa ono što je rekao. „Čekaju na ovo.“ Ustao je i nestao niz hodnik, gde je Džef pretpostavio da se nalazi osoblje koje bi trebalo da započne istraživanje po Emorinom kompjuteru. „Nismo pronašli njen mobilni telefon.“ Okrenuo se ponovo prema Najtu. „Nosi ga u malom rancu koji stavi kad trči. U slučaju...“ Zastao je zamuckujući. „U slučaju da dospe u nevolju.“ „E pa još uvek ga nije upotrebila. Proverili smo. Čak ne emituje ni signal.“ Grejndž se vratio i obratio Najtu: „Obavestiće nas.“ „Ko će vas obavestiti šta?“ upita Džef. Grejndž je karakteristično lakonski uzvratio. „Naši kompjuteraši. Obavestiće nas ako pronađu nešto korisno na laptopu.“ Džef je pokušavao da obuzda frustraciju koliko god je mogao. „U međuvremenu moje supruge još nema. Da li nju uopšte neko traži?“ „Mnogo ljudi, Džefe. Ali mrak je. Putevi tamo gore su skoro sasvim neprohodni, ali ima policajaca koji bez obzira na to voze tuda. Snežni nanos je mnogo deblji gore nego ovde. Sutra, ako se vreme raščisti, poslaćemo helikopter, ali prognoza ne obećava. Potraga će se nastaviti i po tlu, ali to ide sporo zbog terena. Ako bude izvodljivo, poslaćemo gore i ljude sa psima da...“ „Prokletstvo.“ Ustao je i udaljio se, utiskujući pesnicu u dlan druge ruke. „’Sutra.’ ’Ako’. ’Ljudi sa psima’, za ime sveta.“ Prestao je da korača i okrenuo se ka njima. „Gde se nalazi taj parking? Koliko je daleko odavde?“ „Prilično“, odgovori Najt. „O, to je baš korisna informacija.“

„Džefe, sedi.“ „Izrastao mi je čir na dupetu od sedenja! Idem tamo sam.“ „To ne bi bilo baš pametno.“ „Aha, a pametno je to što ste tražili šifru za Emorin kompjuter?“ Najt uzdahnu. „Slobodno kritikuj naše napore ako će ti biti lakše, ali ako odeš da tumaraš tamo gore, vrlo brzo ćemo krenuti u potragu za dvoje ljudi umesto samo za jednom ženom.“ Džef je stajao, klimatajući se na petama i besneći. „Šta je sa FBI?“ „Mogli bismo da ih pozovemo, ali i oni bi radili isto što i mi.“ „Što je vrlo malo.“ „Vidi, Džefe, znam da deluje kao da se ništa ne radi, ali...“ „Prokleto si u pravu. Tačno tako deluje.“ „Sasvim razumem koliko ovo može da te iznervira.“ „Malo sutra razumeš. Da li je neko koga voliš ikada nestao?“ Propisno spušten na zemlju, Najt nemo priznade da nikada nije iskusio takvu nesreću. „Onda nemoj da se pretvaraš da znaš kroz šta prolazim.“ „Dobro, prestaću sa banalnostima ako sedneš i pustiš nas da porazgovaramo malo s tobom o nekim stvarima.“ Džef nije odmah poslušao, ali na kraju se, shvativši koliko je uzaludno da gubi živce, vratio na svoje mesto. „Da porazgovarate sa mnom o nekim stvarima?“ „Pa“, poče Najt, „kao što sam već rekao, izgleda da se Emori parkirala i potpuno sama otišla od auta. Nema nikakvih znakova da ju je neko napao ili odvukao odande, ništa tome slično.“ „Što znači da je najverovatnije imala neku nesreću u prokletoj divljini. Još je tamo dok mi sedimo ovde gde je lepo i toplo, a kafa vrela.“ „Da li je mogla s nekim da se nađe?“ „Nije“, kratko odgovori Džef. A onda, nakon sekunda, pogledao je Grejndža, koji ga je to pitao. „S kim?“ „Postoje maratonski klubovi. Ponekad trkači treniraju u grupama.“

„Emori trenira sama.“ „Uvek?“ „Da. Ako i jeste član nekog kluba ili nečeg sličnog, nikad mi to nije spomenula. Ne ide ni na kakve sastanke niti bilo šta slično. Jeste li proverili sa nekim takvim klubom?“ „Meridžo je proverila. Nijedan nema Emori na spisku svojih članova.“ „Zašto ste onda to i spomenuli?“ „Moramo da proverimo“, reče Grejndž, ostavši neuznemiren. „Malo je verovatno, ali Meridžo je mogla neki da propusti.“ Najt reče: „Moja žena svakog jutra pešači sa grupom žena iz komšiluka. Nikakve jake šetnje, razumeš. Više kao protezanje nogu koje im daje priliku da ogovaraju svakoga ko nije sa njima.“ Gledajući Džefa, upitao je: „Siguran si da Emori nema nekog drugara za trčanje?“ „Siguran sam. Ne znam s kim bi uopšte mogla da se sastaje. Osim toga, razlog što je došla ovamo u petak i jeste da bi bila sama.“ „Zašto je želela da bude sama?“, upita Najt. „Da bi mogla da se koncentriše. Trčanje joj dođe kao terapija. Koristi ga da razmisli, isprazni glavu. To joj je kao... kao neka vrsta crkve. Pruža joj duhovni uzgon.“ „Čuo sam za to.“ Najt pogleda u Grejndža i mudro klimnu glavom. „Ipak, sigurno je užasno posvećena tome kad je prevezla sto šezdeset kilometara da bi stigla do planinske staze.“ „Samu sebe iskušava“, reče Džef. „Postavlja sebi visoke lične standarde.“ „Preterano je ambiciozna?“ „Još i više. Perfekcionistkinja. Ako se posveti nečemu, to je uklesano u kamenu.“ „Uključujući tu i brak?“ Grejndžovi neumesni komentari počeli su da mu idu na živce, što je pustio da se primeti. „Izvini?“ Najt, tonom mudrog starca ili sveštenika, upita blago: „Da li ti je verna, Džefe?“

Razjario se i besno ih pogledao. „Znam šta mislite i niste u pravu.“ „Šta misliš da mi mislimo?“ „Da se Emori našla s nekim muškarcem tamo gore. Da sam ja običan bandoglavac, poslednji koji saznaje da ga žena vara.“ „Nije moguće?“ „Ne. Apsolutno je nemoguće.“ „U redu“, reče Najt. „Upozorio sam te da moramo da postavimo neka neprijatna pitanja. Ako ti kažeš da u vašem domu cvetaju ruže, onda...“ Raširio je ruke, pustivši da ovaj gest govori sam za sebe. „Nisam rekao da cvetaju ruže.“ Džef pogleda u pod, a kada je podigao glavu, oba zamenika su ga radoznalo gledala. „Emori i ja smo se posvađali u četvrtak uveče.“ „Noć pre nego što je došla ovamo?“ „Da.“ „Zbog čega?“ „Počelo je ni iz čega. Nisam želeo da dođe ovamo. Smatrao sam da je put apsurdan i nepotreban. Zašto ne bi mogla da trči bliže kući, negde gde ne bi morala da prenoći i gde je, ruku na srce, manje opasno? Reč po reč i svađa je eskalirala. Oboje smo izlili malo žuči. Legli smo ljuti jedno na drugo. U petak posle podne kad sam je ispraćao, i dalje je bilo zaostalog jeda sa obe strane. Ni ona ni ja se nismo izvinili jedno drugom, niti smo povukli bilo šta od onog što smo rekli prethodne noći.“ Najt je napravio grimasu. Grejndž nije čak ni trepnuo. Nakon nekoliko trenutaka bremenite tišine, Najt upita: „Tokom te rasprave, oko čega ste se svađali?“ „Uglavnom oko vremena koje provodi trčeći. Posebno oko predstojećeg maratona. Čitavu godinu je potrošila na organizovanje. Veliki dobrotvorni događaj. Garantovala je veliki uspeh ako istera stvar do kraja. Ovo će joj biti prva trka koju trči otkako je povredila stopalo. Veoma naporno je trenirala. Mnogo više nego što sam smatrao da je pametno. Nagovarao sam je da trči samo polovinu trke, ali nije htela ni da čuje za to. Kako bi to izgledalo ostalim trkačima ako bi organizator

omanuo? Rekao sam da sve to radi samo zbog ega i smatrao sam njenu posvećenost opsesijom.“ Najt zviznu. Džef reče: „Priznajem, to je bio nizak udarac. Izletela je iz sobe, a ja sam bio previše ljut da krenem za njom. Svađa se tako završila.“ „Na šta se ona žalila?“, upita Grejndž. Džef nije odmah odgovorio, vagajući koliko bi trebalo da im otkrije, i na kraju odluči da bude potpuno iskren. „Nisam unapređen u partnera u mojoj firmi. Ne zato što to nisam zaradio, već zbog neke kancelarijske politike. To me je razljutilo. Bio sam razočaran, osetio sam se prevarenim i, priznajem, Emori je primila najveći udarac zbog mog nezadovoljstva.“ „Kako to?“ „Bio sam ćudljiv i povučen. Priznajem, nije bilo zabavno u mom društvu. Odbijao sam njene pokušaje da me razveseli i malo mi podigne samopouzdanje.“ Slegnuo je ramenima. „U četvrtak uveče, meseci frustracije izbili su na površinu. Oboje smo rekli neke stvari.“ Grejndž je samo sedeo i gledao ga. Najt upita: „Nije bilo vređanja? Da li je svađa ikada prešla u fizičko razračunavanje?“ „Dobri bože. Nikako! Nismo mi malograđani. Najgore što se dogodilo jeste malo vike.“ Najt klimnu glavom. „Moja žena i ja smo se jutros posvađali zbog mokrog peškira koji sam ostavio na podu kupatila. Urlala je na mene, pitala me je zašto nisam pišao na pod kad sam već to uradio. Nikad ne znaš zbog čega će žena planuti.“ Ovo poređenje je previše uvredilo Džefa da bi bilo šta rekao. Najt ustade i, kao da je Grejndžu dao neki nevidljivi signal, ovaj učini isto. Najt reče: „Ako se bilo šta desi noćas, obavestićemo te.“ Džef ih je skeptično gledao. „To je sve? Zatvarate radnju i idete kući?“ „Ne brini. Imamo ljude koji pokrivaju razne uglove.“ „Koji ljudi? Kakve uglove?“ „Uglove. Ujutro ćemo rano da krenemo. Pomoglo bi nam kada bi i ti krenuo sa nama, Džefe.“ „Voleo bih da pomognem. Ne verujem da ću izdržati još jedan dan da samo sedim i ništa ne radim.“

„Dobro. Vozićeš se sutra sa nama gore.“ U tom nabudženom sportskom džipu? Nema šanse. „Pratiću vas svojim automobilom.“ „Ma jok, hajde da idemo svi zajedno“, reče Najt, smatrajući stvar dogovorenom i ne ostavljajući mesta za protivljenje. Detektiv uze proštepanu jaknu sa naslona stolice i obuče je. Gledajući Džefov kaput i „barberi“ šal, reče: „Trebaće ti druga odeća.“ „Spakovao sam skijašku jaknu.“ „Spakovao si se?“ Džef se okrenu ka Grejndžu. „Molim?“ „Spakovao si se pre nego što si otišao iz Atlante i došao ovamo?“ „Poneo sam neke stvari, da.“ „Otkud to? Jesi li računao da ćeš se ovde zadržati neko vreme?“ „Mislio sam“, rekao je, naglasivši ovu reč, „da, kada se budem sastao sa Emori, verovatno nećemo krenuti nazad pre ponedeljka ujutro. Doputovao sam spreman da provedem bar jednu noć ovde.“ Grejndž uopšte nije reagovao na ovo objašnjenje. Najt pokaza Džefu prema izlazu. „Sutra ujutro ćemo te pokupiti, oko... sedam? Da li je to prerano?“ „Biću spreman. Samo se nadam da motel može da me primi na još jednu noć.“ „Za to smo se već pobrinuli“, reče Grejndž. „Zvali smo i rezervisali ti sobu.“

Poglavlje 14

mori se grčevito držala za dršku iznad suvozačkog sedišta dok je kamionet skretao u krivini. Vozili su se istim mračnim i zaleđenim putem, ali ovog puta uzbrdo, zbog čega je vožnja bila još teža. Ali osim toga što je put bio opasan, brinula se i da li ih neko prati. Ušli su i izašli iz doktorske ordinacije za pet minuta. Čovek koji ju je obio držao je baterijsku lampu i nadgledao ne samo šta ona radi, već je osmatrao kroz prozore da se uveri kako niko nije obavešten o njihovoj provali. Prikupila je instrumente, potrošni materijal i lekove za koje je mislila da će joj trebati i stavila sve u plastičnu kesu za đubre koju je ponela sa sobom. Niko im nije prišao kad su izašli. Izvezli su se iz grada na isti način na koji su i ušli: neprimećeni. Ili se bar ona tome nadala. Treći put kad je okrenula glavu da pogleda kroz prozor kabine na put iza njih, on joj je rekao: „Opusti se, doco. Nikakva potera nije krenula da nas juri.“ „Pošto nisam navikla da budem lopov, malo sam nervozna. Kako si znao da u doktorskoj ordinaciji nema alarma?“ „Nisam znao.“ Sleđena od neverice, rekla je: „Šta bi se dogodilo da se oglasio alarm? Uhvatili bi nas.“ „Ne, ne bi.“ „Misliš da bismo uspeli da šmugnemo iz tog uspavanog malog grada u ovom ogromnom i sumnjivom kamionetu?“ „Da.“ „To je nemoguće.“ „Ne, nije nemoguće. Radio sam to i ranije.“

E

Nije znala da li bi trebalo da bude šokirana njegovim priznanjem ili utešena saznanjem da ume vešto da izbegne hvatanje. „I dalje ne mogu da verujem da si ti - da sam ja - prekršila zakon.“ „Nemoj se jesti zbog toga. Već si ti kompenzovala za ovu našu malu provalu i upad večeras.“ Oštro ga je pogledala, a on odgovori na nepostavljeno pitanje. „Na internetu ima mnogo toga o tvom čovekoljublju.“ „Jesi li zato rekao da činim samo dobra dela?“ „Ne moraš da ideš na Haiti ili da organizuješ prikupljanje sredstva da pomogneš gde je potrebno. Imaš jednu devojku upravo ovde.“ „Ako je u stanju koje si mi opisao, morala bi na urgentno odeljenje.“ „Ponudio sam im da je odvedem. Odbila je da ide.“ „Zašto?“ Koncentrisao se na poveći uspon, prebacujući u niži stepen i pažljivo vozeći, ali Emori pomisli kako je to iskoristio da joj ne odgovori. „Zašto je odbila?“, ponovila je. „Plaši se.“ „Čega? Doktora? Bolnice?“ „Kad stignemo tamo, možeš da je pitaš.“ „Kad stignemo tamo, ja zovem policiju.“ „Nek ti je sa srećom.“ „Sprečićeš me?“ „Oni će.“ „Braća?“ Promrmljao je nešto što je zvučalo kao jebene seljačine. „Ako je to tvoje mišljenje o porodici Flojd, zašto si se petljao s njima?“ „Da li bi pustila devojku da pati?“ „Naravno da ne.“ Znajući da korača po tankom ledu, rekla je: „Ako li mislim da ti je njena situacija dala opravdanje da se spetljaš s njima. To je prilika koju nisi očekivao, ali je zato koristiš. Reci ’toplo’ ako sam blizu.“

Protegao je prste u rukavici pre nego što je ponovo uhvatio volan, ali ništa nije rekao. „Već si se ti hvatao ukoštac s njima?“ „Ne. Nisam.“ „Ne verujem ti. Rekao si...“ „Vidi, doco, možeš da spekulišeš dok ne poplaviš, i opet ne bi pogodila. Sve što je potrebno da znaš jeste da sam Lisi dao reč da ću dovesti pomoć. Održavam datu reč.“ „Meni si dao reč da ćeš me vratiti, pa ipak vidi gde sam.“ „Postaraću se da se sigurno vratiš. Samo ne noćas.“ „Ne, noćas si bio previše zauzet obijanjem doktorske ordinacije i pravljenjem od mene svog saučesnika.“ „Primorao sam te pod pretnjom pištolja.“ „Ne baš.“ „Dovoljno je blizu. Ako se ikada ukaže potreba, svali svu krivicu na mene.“ „Kako? Ne znam čak ni kako se zoveš.“ Pogledao ju je. „Počela si da kapiraš.“ Obraćao joj se prilično ironično, ali bilo je istine u ovoj izjavi. Kada se vrati kući, kako će ikome opisati ovog čoveka, objasniti sve što se događalo? Sve što se dešavalo otkako joj se povratila svest u njegovoj rustičnoj kolibi izgledalo je potpuno neverovatno. Ovakve avanture se jednostavno ne događaju ljudima poput nje. U širokom krugu poznanstava, niko koga je znala nikad nije iskusio tako nezamislivo isključenje iz sopstvenog sveta i uređenog života u njemu. Da li je bizarnost postala novo merilo? Delovalo je tako, jer je realnost delovala prilično nadrealno. Ili je ovo ipak bila realnost? Da li je stvarno obila nečiju ordinaciju? Da li je njen kolega kriminalac čovek koji je priznao da se krije od vlasti? Da li je ona jela s njegovog stola, koristila njegov sapun pod tušem, nosila njegovu odeću, i opasno se približila tome da vodi ljubav sa njim? Ili će se konačno uskoro probuditi i shvatiti da leži pored Džefa u njihovoj lepo uređenoj, klimatizovanoj spavaćoj sobi gde je temperatura čitave godine ista, gde su svaki dan i noć manje-više isti

kao i oni pre i oni koji slede, gde se ništa previše kataklizmično nikad ne događa? Da li će ga prodrmati da se probudi i, smejući se, reći: „Nećeš verovati kakav sam divalj i čudan san sanjala.“ Ali taj scenario je bilo teško zamisliti. Nije uspevala da ga potpuno izoštri u glavi. Svi detalji - kakvoća omiljene posteljine, boja zidova u spavaćoj sobi, zvuk Džefovog tihog hrkanja - bili su uznemirujuće mutni, dok je u isto vreme profil čoveka pored nje bio šokantno jasan. Nije mogla da ga pozove po imenu, ali mogla je da opiše njegov srpasti ožiljak iznad leve obrve. Sedim vlasima protkanu kosu, bore koje su mu oivičavale usta, nestalnu boju njegovih očiju - to su bile samo neke od mnogo njegovih karakteristika s kojima se veoma dobro upoznala. Njegov glas, koji se isprva činio kao da nema modulaciju, umeo je da bude veoma izražajan ako je slušalac bio sposoban da čuje nijanse. Mogao je da šapuće, iako bi svako vrlo lako pomislio kako čovek njegove veličine nije sposoban da govori tiho. Nikad nije propustio da složi krpu za sudove nakon što bi je upotrebio. Kad je sedao u fotelju da čita, odsutno je milovao ugao usana palcem, a nakon što bi nabacio novu cepanicu na vatru, uvek bi obrisao šake o tur svojih farmerki. Noćas ju je pretvorio u kriminalku. Pre nedelju dana, zapanjila bi se ako bi pomislila na nešto slično. Ali razmišljajući sada o tome, shvatala je da je nije toliko sramota koliko bi trebalo. Nakon što su skrenuli u sledećoj krivini i pojavila se poznata ograda od oblica, kapija i njegova koliba, misao koja joj je projurila kroz glavu bila je: Stigli smo kući. Prihvatala je sve i osećala se ugodno i pored čudne situacije u kojoj se nalazila. To bi, više nego bilo šta drugo, trebalo da je plaši. Usporio je. „Hoćeš da stanemo? Treba li ti nešto iz kolibe?“ „Mislim da ne.“ Danima je želela da pobegne iz kolibe. Sada ju je preplavio neki nemir dok su se provozili pored relativne sigurnosti koju je predstavljala. „Uprkos svim mojim prigovorima, želim da znaš da je veoma plemenito što želiš da pomogneš toj devojci“, rekla je. „Čak se divim i ekstremima do kojih si spreman da ideš da bi joj pomogao.“

Nije odgovorio na ovo, osetivši da želi još nešto da doda. „Ali ovo nije moja specijalnost i slabo sam opremljena. A ako je njeno stanje ozbiljno kako si ga opisao, i pored njene preplašene braće, i pored tebe, uradiću sve što treba da je odvedem u bolnicu.“ „Neće hteti, doco. Rekao sam ti. Jutros je bila u Drejklandu. Mogla je da ode u kliniku koju god želi. Ali nije. Pozvala je braću da dođu po nju i odvedu je kući. Tamo su i išli kad su slupali kamionet.“ „Da li nas braća očekuju?“ „Dobio sam nevoljni pristanak da dovedem doktora. Trebalo je malo ubeđivanja i od strane njihove majke.“ „Tamo je i majka?“ „Predstavila se kao Polin. Nemoj misliti loše o njoj zbog sinova. Osećajna je, utučena. Jako se brine za Lisu.“ Ispred njih je spazila neka svetla kroz drveće. „Je li to tô?“ „To je to.“ „Oni su onda obližnje komšije.“ „Već sam ti priznao da sam lagao o tome. A sada, dobro me slušaj. Ovo je veoma važno. Tim tipovima ne smem da okrenem leđa. Zato ako kažem ’kreći’, odmah krećeš, razumeš? Bez pitanja, bez svađe, bez oklevanja. Samo radi šta ti kažem, kad ti kažem.“ „Jesu li stvarno toliko opasni?“ Stisnuo je vilicu, a okrutnost njegovog izraza prožela ju je jezom. „Oni su glupi i zli, i to ih čini opasnim.“ Potapšao se negde oko pojasa. „Pištolj mi je pri ruci.“ „Zbog toga bi trebalo da se osećam bolje?“ „Ono zbog čega bi trebalo da se osećaš bolje jeste činjenica da neću oklevati da ga upotrebim.“ Izgovorio je ovo nedvosmisleno i ona mu je poverovala. „Biće sve u redu“, reče, kao da je osetio njenu sve veću uznemirenost. „Još nešto. Oni ne znaju da si ti moja... gošća. Bolje da ne znaju da si odsela pod mojim krovom.“ „Bolje za koga?“ Zakočio je. Kamionet je proklizao nekoliko metara pre nego što je stao nasred puta. Postavivši ruku sa zadnje strane njenog sedišta,

okrenuo se prema njoj. „Bolje za tebe“, rekao je srdito. „Nemoj njih da koristiš da bi pobegla od mene.“ Slabim glasom je odgovorila: „Šalila sam se.“ „Nemoj s ovim da se šališ. Nemoj da tražiš pomoć od njih.“ „Neću.“ „Zakuni se, doco.“ „Neću. Kunem se.“ Nastavio je oštro da je gleda, a onda skinuo nogu sa kočnice i nastavio da vozi. Četiristo metara dalje, skrenuo je na puteljak koji je bio preprečen i posut svakakvim đubretom. Čak ni umekšavajući efekat snega nije skrivao ružne ožiljke nemara i zapuštenosti. Svetla su gorela u kući, ali ništa u vezi sa ovim imanjem nije izgledalo privlačno. A posebno ne pas koji je istrčao na ulazna vrata i počeo divlje da laje. Izgledao je kao neki čuvar na vratima pakla kad se propeo na zadnje noge i podigao na suvozačka vrata kamioneta, kandžama grebući po metalu. Samo je prozor delio Emori od njegovih ogoljenih, škljocavih očnjaka. Ostavši bez daha, zalepila se za sedište. „Oh, zaboravio sam“, reče on. „Imaju i jednog opakog psa.“ *** Nije vrisnula, čak ni ciknula, ali je izgledala skamenjeno. Zanemarujući podivljalog psa, ubacio je menjač u brzinu i napravio lastin rep kako bi vozilo bilo okrenuto ka izlazu. Pomerajući samo glavu, okrenula se ka njemu s pitanjem u očima. On reče: „Samo predostrožnost. U slučaju da moramo da odemo u žurbi.“ Prodorni zvižduk natera psa da odjednom prestane s lajanjem. Stariji brat izašao je na trem. Žućkasta sijalica koja je gorela pod nadstrešnicom bacala je duboke senke na njegovo lice, naglašavajući njegov smrknuti izgled. „To je Norman.“ Reagujući na drugi oštar zvižduk, pas se udaljio, ali sklonio se svega nekoliko centimetara i ostao da stoji pored Emorinih vrata,

ukočen i spreman, strižući ušima, kao da samo čeka komandu da im počupa grkljane. Nagnuo se preko Emori i prislonio joj šaku na butinu da joj ulije malo hrabrosti, doviknuvši kroz suvozački prozor: „Opozovi tog tvog prokletog psa.“ Norman zakloni oči pod sjajem svetlosti na tremu. Videvši Emori, reče: „Ko je dođavola ova? Trebalo je da dovedeš doktora?“ „Ovo je doktorka Smit.“ Norman teško gazeći siđe niz stepenice i došeta se do kamioneta. Kroz prozor umrljan psećom pljuvačkom, podrobno je pogledao Emori. „Ona je doktorka?“ „Jeste.“ Cereći se, Norman reče otežući. „Šteta što ja nisam bolestan.“ Na njenu čast, Emori se nije ni trgnula niti je na bilo koji način pokazala da se plaši. Ali prezir u njenom glasu mogao je da seče led. „Koliko sam ja shvatila, niste obezbedili medicinsku pomoć svojoj sestri. Zato sam i došla da vidim šta je s njom. Ali otići ću iz ovih stopa ako ne privežete tu zver.“ Zabavljen njenom ratobornošću, Norman se glupavo isceri i reče: „Da, gospođo, doktorko gospođo“, a onda se okrenuo i uhvatio psa za ogrlicu. Odvukao ga je do jednog drveta i prikačio lanac za ogrlicu. „Lezi“, naredio je i šutnuo psa, od čega je ovaj pao u blatnjavi sneg. Istog trena se pridigao, ali je ostao na mestu, sedeći na zadnjim nogama i duboko dišući. Emori se okrenu i ispod glasa poče da govori kako Norman ne bi mogao da je čuje: „Jesi li siguran da ti je pištolj napunjen?“ „Uvek.“ Nakon sekunde, dodao je: „Čuvaću ti leđa, doco. Računaj na to. Pre bih ih ubio nego što bih im dozvolio da te taknu.“ Lica su im bila blizu, tako da je primetio zbunjenost s kojom su njene oči pretraživale njegove. Odmah potom je zauzela odlučan stav. Okrenuvši se od njega, otvorila je suvozačka vrata i izašla. „Gde je Lisa?“ Norman se pognuo u struku i široko mahnuo rukom prema kući. „U stražnjoj spavaćoj sobi.“

Pas je režao dok su prolazili pored njega. Popeli su se uza stepenice, prešli trem i ušli, kročivši pravo u dnevni boravak. On ga je video istog poslepodneva kad ih je dovezao kući. Noć uopšte nije doprinela njegovom izgledu. Bila je to prljava prostorija od plesnive tavanice do musavog tepiha. Delovi tapeta su stajali oguljeni, otkrivajući gipsane zidove. Mali levak napravljen od novinskog papira služio je kao abažur za podnu lampu, čiji je stalak bio iskrivljen. Vil je ležao izvaljen na sofi i gledao rvanje na televiziji. Sačmara je bila naslonjena, sa cevi uperenom nagore, na jastuku pored njega. Ugledavši Emori, podigao je obrve. „Ne seri? Šta se, dođavola, događa?“ Brat mu reče: „Naš komša nam je doveo doktorku. Kakav fazon, a?“ Normanov nadimak „komša“ mu je zasmetao, ali nije reagovao jer nije bio spreman da braći Flojd saopšti svoje ime. Štaviše, merkali su Emori poput izgladnelih šakala, zbog čega se osećao dužnim da bude još više zaštitnički nastrojen prema njoj. Ignorišući par prostaka, poveo je Emori za ruku prema stražnjoj spavaćoj sobi, gde je nešto ranije ostavio Lisu. Majka je stajala u dovratku sobe, gužvajući ivicu prljave pregače privezane oko pojasa. Polin Flojd je bila toliko mršava da su joj ramene kosti štrčale kao ručke od fioka kroz izbledelu haljinu. Kosa joj je bila toliko retka da joj se skalp provideo kroz kovrdžavu sedu ćubu na vrhu glave. Njeno lice je govorilo da je preturila preko glave mnoge teške trenutke i da je ovo samo još jedan u nizu sličnih. „Polin“, reče on, „ovo je doktorka Smit. Doktorko Smit, gospođa Flojd.“ Emori promrmlja nekoliko reči. Polin je uznemireno upita: „Možete li da pomognete mojoj devojčici? Nešto gadno ju je snašlo. Kaže da je boli stomak, a i krvari.“ Emori pogleda u sobu prema krevetu, gde je brdašce pod iscepanom posteljinom ležalo potpuno nepomično. „Nadam se da mogu. Gde mogu da operem ruke?“

Stara žena upitno iskrivi glavu. „U kupatilu, rekla bih.“ Pokazala je palcem. Emori se izvini i krenu u pravcu koji je pokazala Polin. Starica je gledala sve dok ona nije nestala kroz dovratak, a onda se okrenula ka komšiji. „Koliko dugo živiš tu blizu nas?“ „Neko vreme.“ „Sam?“ „Da, gospođo.“ Bacila je pogled prema kupatilu. „Ona je pravi doktor?“ „Ona je izvrstan doktor.“ „Nikad nisam čula za žene doktore u ovom kraju. Gde s’ nju iskopao?“ „U gradu“, odgovorio je, nadajući se da joj neće biti potrebna dodatna obaveštenja. Emori se pojavila iz kupatila delujući bledo ali potpuno odlučno. Prošla je pored njega i Polin i ušla u spavaću sobu. Krenuli su za njom do kreveta. Lisa je ležala na boku, s kolenima privučenim grudima. Emori je uzela kutiju tankih gumenih rukavica iz kese za đubre koju je imala sa sobom, navukla jedan par i dodirnula devojku po ramenu. „Lisa? Ja sam doktorka Šar... Smit.“ Nežno ali uporno ju je pritiskala sve dok se devojka nije okrenula na leđa. Bila je veoma lepa, nežnih crta lica i svilenkaste plave kose. Kao kontrast, oči su joj bile veoma tamne, dužice se nisu razlikovale od zenica. Gledajući pored Emori, u njega, osmehnula se sramežljivo. „Vratio si se?“ „Obećao sam da hoću. Doveo sam doktorku.“ Sada je pogledala Emori. „Boli me.“ Emori je tapšala tananu devojčinu ruku. „Nadam se da će to uskoro prestati, ali moram prvo da te pregledam. Važi?“ Lisa pogleda majku, a onda snebivljivo klimnu glavom. Emori se uspravi i okrenu. „Moramo biti same.“ On reče: „Bićemo odmah ispred vrata.“ Ali kada je mahnuo Polin da krene s njim, ona se usprotivi. „Ona je moja ćerka. Ja sam sve to videla.“

„Doktorka Smit će nas pozvati čim završi pregled. Je li tako, doktorko Smit?“ „Naravno“, odgovori Emori. Nemo mu je stavila do znanja koliko je situacija urgentna. Ne ostavljajući Polin više mogućnosti da bira, uhvatio ju je za ruku i povukao prema vratima. Kad se osvrnuo, Emori se naginjala nad krevet i tiho govorila nešto svojoj pacijentkinji. Zatvorio je vrata i naslonio se leđima na njih. Polin mu je rekla da će biti u kuhinji i krenula u tom pravcu. Hodala je čudno, poput nekog miša, držeći se blizu zida kao da se plaši da će je neko videti i naljutiti se na nju. Nestala je u otvorenim vratima. Vil se nije ni mrdnuo sa svog mesta na sofi. Na televiziji, dve rvačice su bacale jedna drugu na konopce, ali ton je bio sasvim utišan. Norman je sedeo na tapaciranoj stolici koja se nekada davno slagala sa sofom, ali je sada bila nasumično oblepljena srebrnastom lepljivom trakom koja je na okupu držala prljavi materijal. Privukao je njihovu nepodeljenu pažnju. Norman reče: „Sedi i odmori leđa.“ „Radije ću stajati, hvala.“ „Kako ti je ime, kad smo već tu?“ „Da li je to nešto naročito bitno?“ Norman primeti njegov odbrambeni stav. „Mešaš se u naša posla, zato je to pomalo bitno.“ „Sve što sam uradio jeste da sam obezbedio medicinsku pomoć za bolesnu devojku.“ „Bolesna moje dupe.“ Vil uspravi kičmu, uze konzervu piva sa izgrebanog i klimavog stočića za kafu i gutnu malo. „Vrlo dobro zna da ne bi smela da dozvoli da je neko napumpa.“ Nešto ranije, kad ju je prvi put video u slupanom kamionetu, primetio je da Lisa toliko bolno stiska usta da su joj potpuno bela, ali kada ju je pitao kakva je priroda njene bolesti, nije bila raspoložena da mu pruži odgovor. Pošto su njena braća delovala nezainteresovano za njeno stanje, pristao je da ih odbaci kući. Pomogao je Lisi da uđe u kuću i, nakon

kratkog objašnjenja Polin zašto je došao i on, zajedno sa staricom odveo Lisu u spavaću sobu. Osećajući devojčino ustezanje da članovima svoje porodice saopšti u čemu je problem, poslao je Polin da donese Lisi čašu vode. Tek tada mu je Lisa u poverenju rekla da je pobacila. Posramljena, preklinjala ga je da ne kaže njenoj majci. „Ne bi trebalo da sama prolaziš kroz ovo. Jesi li rekla nekome?“, pitao je. „Tetki i teči - živim sa njima u Drejklandu - ili sam bar živela. Izbacili su me iz kuće kad sam im rekla šta se događa. Morala sam da kažem braći da bi došla po mene. Ali ne želim da mama sazna.“ Počela je da plače i bila toliko izbezumljena da joj je dao reč da neće reći majci, ali je pokušao da je ubedi da ako ima tako jake bolove, mora nekako da ode kod doktora. Ili će je on odvesti ili da pozove hitnu pomoć. „Radnici hitne pomoći će to držati u tajnosti. Moraju tako. Oni su profesionalci.“ Nije htela ni da čuje. Tada joj je ponudio da dovede medicinsku pomoć. Znajući šta je preplašena devojka pretrpela - i još uvek trpi kako fizički tako i emotivno, Vilova opaska o tome da ju je neko „napumpao“ ga je razjarila. Odbacio je poriv da mlađeg Flojda sa sofe počupa za lepljivu kosu i izbaci ga kroz prozor. Upitao je: „Koliko Lisa ima godina?“ Vil slegnu ramenima i pogleda u Normana. „Koliko ima? Četrnaest?“ „Petnaest.“ Vil se okrenu prema njemu. „Petnaest.“ „Ona i vaša majka su izgleda prilično bliske.“ „Znaš kakve su žene“, reče Norman frknuvši. „Drže se zajedno.“ „Zašto onda Lisa živi sa rođacima u Drejklandu?“ „To nije tvoj prokleti problem“, uzvrati Vil. Norman odgovori malo uljudnije. „Bolje su škole tamo dole.“ „Lisa je u srednjoj školi?“ „Naravno“, reče Norman. „Šta ti misliš, da je retardirana ili nešto slično?“

„Samo se pitam da li je otac deteta koje je izgubila mlad koliko i ona.“ „Radi u ’Sabveju’ vikendom“, reče Vil. „Ko zna s kim se sve jebala.“ Uzeo je još jedan gutljaj piva, gledajući ga preko konzerve, kao da se nada da će se ovaj uvrediti. I jeste, ali mu je izraz lica ostao ravnodušan dok je postavljao sledeće pitanje Normanu. „Živite ovde čitavog života?“ „Jes’. Pa, možda pre nekoliko godina nismo. Ja i Vil smo čuli za jedan posao u Virdžiniji. Otišli smo tamo na neko vreme.“ „Kako je to prošlo?“ Norman se počeša po pazuhu. „Ne baš naročito dobro. Nismo dugo bili tamo kad je sve otišlo dođavola. Obojicu su nas otpustili.“ „Baš šteta.“ „I ne baš. Mama je htela da se vratimo, a ni Virdžinija nije baš kao što je bila.“ „Kakav ste posao imali tamo?“ Normanove oči se suziše. „Šta to tebe briga? U stvari, otkud sad sva ta pitanja o ovoj porodici?“ „Samo prijateljski čavrljam.“ „Pa, čavrljaj onda o nečemu drugom.“ Vil reče: „Ono što nam treba jeste da promenimo temu.“ Pucnuo je prstima. „Znam. Hajde da pričamo o tebi.“ Zlokobni sjaj u očima mlađeg Flojda natera ga da ustukne, ali ton mu ostade neutralan. „Šta je sa mnom?“ „Kako to da si tako povučen?“ „Volim svoj mir.“ „Voliš svoj mir“, ponovi Vil, kao da razmišlja šta da odgovori. „’Si ti derpe?“ Norman se prvo zakikota, a onda i nasmeja prekrivši lice pesnicom. Vil samo zadovoljno namignu bratu. Pustio je da se glupavo ismeju, a onda rekao: „Ne, Vile, nisam. Izvini. Žao mi je ako sam te razočarao.“ Vilu je bilo potrebno nekoliko sekundi da obradi ovu informaciju. A kada se to desilo, skočio je sa sofe i nasrnuo prema njemu. Norman

isturi stopalo i postavi je pravo bratu na put. Vil se saplete o nju i pade ničice na prljavi tepih. Uspravio se, pljujući gomilu psovki. Norman ga je fizički sputao. „Smiri se, Vile. Samo te zeza. Na kraju krajeva, sam si to tražio.“ Vil nastavi da prosipa bujicu nepristojnosti dok je pokušavao da se izmigolji iz ruku svog prisebnijeg brata. Polin se pojavila da vidi kakvo je to komešanje, ali uvidevši da je u pitanju poznata scena, neprimećena se odšunjala nazad u kuhinju. Dok je Norman odgovarao Vila da mu ne otkine glavu sa ramena, vrata iza njega se otvoriše. Emori pogleda prema braći koja su se prepirala, ali novi problem ih je stavio u drugi plan. Tiho ali odlučno, ona reče: „Moram da razgovaram sa tobom.“ Držeći Flojdove na oku, vratio se u spavaću sobu i zatvorio vrata, a onda privukao stolicu i podbio njome kvaku. Nije morao ni da pita za Lisu. Emorino držanje bilo je dovoljno jasno. Rekla je: „Ovo nije pobačaj.“ Bacio je pogled prema krevetu, gde je Lisa ležala i poluglasno plakala. Emori je skinula hirurške rukavice sa ruku. Držala ih je izvrnute naopako, ali video je da su im prsti umrljani nečim tamnim. „Šta onda nije u redu s njom?“ „Porađa se.“

Poglavlje 15

žef pročita ime pozivaoca na ekranu svog mobilnog telefona i odluči da se ne javi. Neposredan razgovor sa Alis nije baš najbolja ideja. Ali opet, svi su znali da je ona zajednička prijateljica njemu i Emori kao paru. Prirodno je da je zabrinuta i zove ga da čuje vesti ili ponudi neku pomoć. Pritisnuo je dugme. „Ćao.“ „Džefe, šta se, dođavola, događa?“ „Emori je nestala.“ „Kaži mi nešto što već ne znam. Vest se već viralno proširila po društvenim mrežama.“ „Sranje. Osoblje klinike?“ „Klinika per se nije izdala nikakvo obaveštenje. Ali pojedinačni članovi osoblja razmenjuju poruke. Čak i neki Emorini prijatelji, koji kažu da si ih sve juče pozvao, tražeći je.“ Opsovao je ispod glasa. „Znao sam da će pre ili kasnije nastupiti eksplozija na društvenim mrežama, ali naivno sam se nadao da će proći više vremena pre navale.“ „Van sebe sam od brige. Pričaj mi šta se događa.“ Sledećih deset minuta proveo je detaljno joj objašnjavajući situaciju, ona ga nije prekidala, osim što je ispustila tu i tamo poneki uzdah neverice i saosećanja. Usporio je i priveo priču kraju s rečima: „Prvo što će se sutra desiti biće da ću sa Najtom i Grejndžom otići na ono mesto u planini gde su pronašli njen automobil.“ „Pa to je neverovatno.“ „Znam. Skoro kao da su je nekim zrakom vanzemaljci podigli sa zemlje, a to je još i najmanje grozna stvar koja mi pada na pamet. Sve jezive alternative...“

D

„Nemoj. Ne radi to sebi. Spekulisanjem bi mogao sebe da dovedeš do ludila.“ „Već sam na pola puta. Mislim, lud. Ona dva detektiva mi govore da mislim pozitivno, ali budimo realni, Alis. Previše vremena je prošlo otkako ju je iko video ili čuo. Bez obzira na to koliko je bila ljuta kad je otišla, da je mogla da kontaktira sa mnom, do sada bi to već učinila. Ovo sigurno nije dobro.“ „Bojim se da si u pravu.“ Ona je bila i previše praktična žena da bi lagala njega ili sebe. „Sutra će biti na televiziji“, rekao joj je. „Verovatno rano izjutra u jutarnjim vestima. Redakcije vesti najveći broj tragova kupe sa društvenih mreža. Kada šerifova kancelarija potvrdi da je i zvanično proglašena nestalom, reporteri i snimačke ekipe će se sjatiti ovamo.“ „Emori je veoma znana i naširoko poznata.“ Rekla je to bez ljubomore ili pizme. Ono što je najviše cenio kod Alis bila je njena svest o Emorinim brojnim postignućima, za koje nije smatrala da je ugrožavaju, niti ih je prezirala. Emori je imala takmičarsku narav. Ali ne i Alis, koja joj je bila suprotnost na svaki mogući način, i koja se osećala sasvim udobno u svojoj anonimnosti u poređenju sa zvezdanom blistavošću njegove supruge. Što je upravo i bio razlog da bude sa Alis. Rekao je: „Zbog toga što je Emori toliko poznata, Najt mi je i rekao da se saberem. Upozorio me je da mi je ovo možda poslednja noć mira sve dok je ne pronađu. Čim se pročuje, mediji će me najverovatnije stalno opsedati. „Po Najtovom mišljenju, to neće biti toliko loše“, nastavio je. „Kaže da je uglavnom dobra ideja da se član porodice pojavi u medijima i da pred kamerama zatraži pomoć ili neke informacije. Viđala si ih na televiziji, uplakane roditelje, izbezumljene supružnike koji mole za siguran povratak izgubljenih najmilijih. Nikad ne bih pomislio da ću ja biti jedan od tih sirotih jadnika.“ „Hoćeš li moći to da uradiš?“ „Neće biti lako, ali uradiću sve što se od mene očekuje ili traži.“ „Zvučiš iscrpljeno.“ „Bila su ovo usrana dvadeset četiri sata.“

„Zašto si odlučio da otputuješ juče tamo?“ Napustiš svoju postelju i dovezeš se tamo. Nije to rekla, ali bilo je očigledno. „Kao što si mi neprekidno skretala pažnju, ne liči na Emori da se tako dugo ne javi, pa sam to odlučio iz čiste čovečnosti i ni zbog čega drugog. I dalje ne verujem da se nešto katastrofalno dogodilo, verovatno me kažnjava zbog one svađe. „Dovezao sam se ovamo očekujući da ću je pronaći kako se duri u svojoj sobi u motelu. Planirao sam da se pomirimo, ili bar proglasimo primirje sve dok se ne vratimo kući i sve raspravimo. Ko je mogao da predvidi nešto ovakvo?“ Ispustila je par umirujućih uzdaha. Zamislio ju je kako mu privija glavu na svoje jastučaste grudi, miluje ga po kosi i mazi po obrazu. Nikad nije zahtevao niti nešto posebno uživao u maženju, ali Alis je to bilo veoma bitno. Njeno telo, veoma bujno, izgleda da je zahtevalo da ga propisno iskoristi za ono za šta je izvajano. Kao da prati tok njegovih misli, rekla je: „Volela bih da si tu.“ „Ne bi valjalo.“ „Znam. Ali to me ne sprečava da to želim. Gde si sada?“ „U nekom usranom motelu. Ne znam čak ni kako se zove.“ Predložila mu je da pronađe neki bolji smeštaj. A on je, dok je objašnjavao kako je dospeo tu, prišao prozoru i provirio kroz prorez u lepljivoj zavesi, napola očekujući da vidi Grejndža i Najta kako sede u svom sportskom džipu sa zamračenim prozorima i motre na njegovu sobu dvogledom za noćno osmatranje. „To što su me smestili ovde i pokrili troškove smeštaja samo je suptilan znak da nemam slobodu da odlazim i dolazim kako mi se prohte i da moraju da paze na mene.“ „Pa to i nije tako iznenađujuće, zar ne? Prirodno je da se brinu za tebe i tvoje psihičko stanje. A ako se nešto iznenada dogodi, moraju da znaju gde mogu brzo da te pronađu.“ „Možda.“ „Džefe? Šta je?“

Primetila je koliko je uznemiren i on iskoristi ovu priliku da se rastereti. „Skoro kao da misle da imam neke veze sa Emorinim nestankom.“ „Nema šanse da tako nešto misle!“ „Oh, još kako ima. Uvek je u pitanju muž, zar ne?“ Nije rekao „prevrtljivi muž“, ali Alis je bila dovoljno pametna da sama doda pridev. Snebivljivim glasom je upitala: „Jesi li im rekao za nas?“ „Bože, ne. Dođavola, ne. Priznao sam da smo se Emori i ja posvađali u četvrtak veče, ali... ne znam. Možda sam samo malo paranoičan, ali čini mi se da tome pridaju mnogo veći značaj nego što ga to ima. Najt je čak imao drskosti da pita da li je naša svađa prerasla u fizičko razračunavanje.“ „Posao im je da budu sumnjičavi.“ „Grejndž to sigurno jeste. Momentalno je skočio kad sam spomenuo da sam spakovao torbu pre polaska iz Atlante, i pitao da li sam računao na to da ću se zadržati.“ „Jesi li objasnio koliko si pedantan i sitničav u vezi sa svojom odećom?“ Prihvatio je ovo kao retoričko pitanje. „Njih dvojica primenjuju tu svoju dobar-loš pandur igrariju koja je toliko providna da je smešna.“ „Osim što nije smešna, Džefe. Ništa od svega toga nije smešno. Tvoja žena, moja prijateljica, nestala je.“ „Da, nestala je. Nestala je zato što je otišla na mesto gde ona - kao ni bilo koja druga žena - nikad ne bi trebalo da ide sama. Trebalo je da držim jezik za zubima. To što sam pokušavao da je odgovorim od ovog puta samo ju je činilo odlučnijom. Znaš koliko je tvrdoglava. Sad svi snosimo posledice zbog njenih loših izbora.“ „Džefe“, prekorila ga je blago. „Izvini. To je grozno zvučalo. Nisam pri sebi.“ Neko vreme je ćutala, a onda je rekla: „Ta dva detektiva nisu natuknula da joj je neko možda prišao.“ „Ne na mestu gde je parkiran njen automobil, u svakom slučaju.“ „Što ne isključuje da joj se nešto užasno dogodilo dok je trčala, neki napad, ili ju je zadesila neka nesreća.“

„Sve vreme im tupim o tome, ali...“ Oklevao je, premišljajući se da li da to spomene ili ne, a onda je rekao: „Ponudili su još jedno objašnjenje za njen nestanak.“ „Koje?“ „Apsurdno je, ali natuknuli su da se Emori tamo našla s nekim, nekim muškarcem, i da je pobegla s njim. Najt me je izravno upitao da li je bila neverna.“ „Imaš li razloga da veruješ da jeste?“ To nije bila reakcija koju je očekivao i zbog toga je prasnuo u smeh. „Isuse, Alis. Nemoj sad i ti. Misliš, ako važi za jednog...“ Očigledno je mislila upravo to. Produžena tišina na drugom kraju bila je bremenita od podrazumevanog. Konačno je rekla: „Znajući Emori...“ „To ne dolazi u obzir.“ „Taman sam zaustila da kažem da je to vrlo malo verovatno.“ „Ako i ima neku drugu ljubav, onda su to prokleti maratoni. Ne muškarci. Za nju je trčanje podjednako orgazmično kao i jebanje. Još i bolje, ako baš hoćeš da znaš.“ „Neću da znam. Odmah sam ti rekla, Džefe. Možemo da pričamo o čemu god hoćeš, nijedna tema nije zabranjena, osim tvog privatnog života sa Emori.“ „Alis...“ „Ne želim nikad da čujem koliko je divna, ili loša, ili prosečna u seksu. Ne želim ništa da slušam o tome.“ „Dobro! Čuo sam te!“ Isuse! Da li je makar neko na njegovoj strani? Odjednom se pokajala. „Izvini. Poslednje što ti treba sam ja koja se istresam na tebe.“ „Vidi“, grubo je rekao, „moram da idem.“ „Džefe.“ „Nije trebalo da me zoveš. Ali drago mi je što jesi. Ipak, predugo smo pričali. Ako iko proveri moje telefonske razgovore, moraću da objašnjavam ovaj poziv. Javiću ti se kad budem mogao. Zdravo.“ „Džefe, čekaj.“ „Šta je?“

„Jesi li razmišljao o tome da...“ „Daj ispljuni to, Alis. Šta?“ „Možda bi trebalo da pozoveš advokata kad budeš razgovarao s njima.“ I opet, ovo nije bilo nešto što je očekivao da će čuti od nje. „Samo mi to treba. Advokat koji me savetuje da ne odgovaram na njihova pitanja. To uopšte ne bi bilo sumnjivo.“ „Samo sam mislila da bi bilo mudro...“ „Ne, bilo bi glupo. Jer ako su ova dva detektiva utuvila u te svoje graškaste mozgove da sam kriv, kada bih pozvao advokata, to bi samo zakucalo čitavu stvar. Ne, Alis. Bez advokata.“ „Samo pokušavam da ti pomognem.“ „Cenim tvoju pomoć. Ali ovo moram da obavim onako kako smatram da treba.“ „Razumem. Ali, molim te, nemoj me isključivati. Šta mogu da učinim?“ Razmislio je o tome, a onda hladno rekao: „Možeš da prestaneš da me zoveš.“ q„Porađa se? Meni je rekla da je izgubila bebu.“ Govorio je prigušeno, ali njegova panika je bila očigledna. Govoreći skoro nečujno, Emori reče: „I jeste.“ Duboko uzdahnuvši, sabrala je misli u razumno objašnjenje. „Lisa procenjuje da je zanela pre četiri i po meseca. Ali pre dve nedelje, pobacila je. Budući da je prošlo najmanje šesnaest nedelja, trebalo je da ode kod lekara, da joj prepiše lekove koji izazivaju i ubrzavaju eliminaciju tog tkiva. Ponekad telu treba nekoliko nedelja da se oslobodi svega. Počesto, kad je trudnoća poodmakla, kao što je ova Lisina, obavlja se dilatacija i kiretaža. Sve to može da bude srceparajuće, čak traumatično vreme za pacijentkinju, ali bar ne postoje posledice po njeno zdravlje.“ Ova tema mu je bila očigledno neprijatna, jer je prošao prstima kroz kosu. „Ali ona nije bila kod doktora.“

„Nije. Sad pati jer nije na prirodan način izbacila sve iz materice kad je pobacila. Nije dobila nikakvu terapiju, ni lekove, kao ni dilataciju i kiretažu. Telo pokušava da izbaci šesnaest nedelja star fetus, samo od sebe, a kontrakcije su toliko snažne da je to skoro isto kao i porođaj.“ „Isuse.“ Pogledao je u stranu pre nego što se okrenuo ka njoj. „Sigurna si da bebe više nema?“ Dirnula ju je njegova očigledna zabrinutost. „Sigurna sam. Ima veoma obilno krvarenje, danas isto kao i pre dve nedelje. A materica joj ni blizu nije velika kolika bi morala biti, ako je na polovini trudnoće.“ Osvrnula se prema krevetu. Lisa je prestala da plače, ali je stavila ruku na čelo. „Kaže da joj je drago što je umrlo.“ „Koliko već sve to traje?“ Emori se ponovo okrenu prema njemu. „Današnje krvarenje? Jutros ju je probudilo i pojačalo se, kao i grčenje, pa je morala da kaže tetki i teči.“ „Oboje su sušto oličenje dobrote i ljubaznosti, kako sam shvatio.“ „Rekla ti je da su je izbacili?“ Klimnuo je potvrdno. „Nije joj preostalo ništa drugo do da pozove svoja dva kretenska brata i zamoli ih da dođu po nju.“ „Koliko će biti potrebno da, ovaj, izbaci to?“ „Ne znam. Mogla bih instrumentima da očistim matericu, ali ne bih želela to da radim. Prvo zato što to nisam dovoljno stručna za takvo nešto. A drugo, ovo su mnogo manje sterilni uslovi nego što je potrebno. Mogućnost za infekciju je prevelika.“ Razmišljao je o tome nekoliko trenutaka, a onda rekao. „Dobro. Spakuj je. Vodimo je u bolnicu.“ „Čekaj.“ Spustila je šaku na njegovu ruku. „Moram da mislim i na emotivnu stabilnost svoje pacijentkinje. Insistira na tome da niko drugi ne sazna za bebu. Kad sam joj predložila da ti i ja odvezemo nju i njenu majku u najbližu medicinsku ustanovu, zapretila je da će se ubiti.“ „Histerična je.“

„Savršeno je racionalna. Koliko si spreman da rizikuješ da ne misli ozbiljno to što kaže?“ Opsovao je ispod glasa, a onda ispustio dugačak uzdah. „Šta predlažeš, doco?“ Pogledala je u ručni sat. „Predlažem da pustimo prirodu da obavi svoje. Skoro je dva sata. Put će biti mnogo manje opasan po danjem svetlu. Ujutru ćemo ponovo oceniti situaciju. Možda ću do tada uspeti dovoljno da je smirim da prihvati situaciju i nagovorim je da kaže majci šta se zapravo događa.“ Primakao joj se sasvim i snizio glas, kako ga Lisa slučajno ne bi čula. „Hajde, doco, zar misliš da Polin ne zna? Možda je prosta i nekulturna, ali nije glupa.“ Bledo mu se nasmešila. „Skoro sam sigurna da zna. I sasvim je verovatno da Lisa zna da ona zna. Ali poricanje je jedini način da se sa svim ovim izbori.“ Pogledao je prema krevetu, čela izboranog od brige. „Nije u opasnosti da umre, zar ne?“ „Veruj mi, kada bih znala da je toliko hitno, sama bih je spakovala i odvezla kamionet. Ali još nije stiglo dotle. Pritisak joj je malo povišen, ali nevolja u kojoj se našla je najverovatnije objašnjenje za to. Krvarenje se moglo očekivati. Kontrolišem joj temperaturu. Stanje je normalno.“ Kako bi ga još malo umirila, rekla je: „Prestravljena je i neprijatno joj je, ali telo joj reaguje kako bi i trebalo. Žene u zemljama trećeg sveta izdržavaju ovo bez ikakvih lekova ili tretmana, i preživljavaju.“ Pogledao je po sobi. „Ovo može da prođe kao treći svet.“ „Kao predostrožnost, dala sam joj antibiotik.“ Klimnuo je glavom prema krevetu. „Smem li da porazgovaram s njom?“ „Da. Već si heroj u njenim očima. Rekla je da si najljubaznija osoba koju je u životu srela.“ „I ne poznaje me.“ „To sam joj i ja rekla.“ Nasmešila mu se da mu stavi do znanja da ga zadirkuje. „Samo napred. Daću ti dva minuta.“

„Ne otvaraj ta vrata.“ Pogledala ih je i stresla se. „I ne nameravam.“ Prišao je ivici kreveta i kleknuo pored njega, spustivši se na istu visinu kao i Lisa. Emori nije mogla da čuje šta joj je govorio, ali Lisa je slušala kao obuzeta. Iscrpljenost je dohvatila Emori i, uprkos užasnom stanju u kom se zid nalazio, naslonila se na njega i sklopila oči. Glava ju je bolela, ali je taj tupi bol pripisala zamoru više nego potresu mozga. Prostor između lopatica ju je pekao od zategnutosti. S obzirom na večerašnje okolnosti, da li je to uopšte čudno? Ne tako davno, unutar vremenskog perioda koji se merio satima a ne danima, verovala je da je to što se probudila u krevetu potpunog stranca, ne znajući ni gde je ni kako je tamo dospela, najbizarnija stvar koja je mogla da joj se dogodi. Koliko je samo grešila. „Kako si ti?“ Probuđena poznatim grebanjem njegovog šapata, otvorila je oči i na trenutak ostala dezorijentisana. „Uf bože, sigurno sam zadremala stojećki. To mi se nije događalo još od fakulteta.“ „Umorna si?“ „Iscrpljena.“ „Zločin uzima svoj danak.“ Meko se nasmejala. „Krivično delo zarad pacijentkinje. Za sve postoji prvi put.“ A onda je dodala: „Sad mi je malo jasnija siva oblast u kojoj se kreće tvoj osećaj za moral.“ „Tamnosiva“, rekao je i ona se nasmešila. „Jesi li gladna?“ „Jesam, ali ne jede mi se ništa što potiče iz ove kuće.“ „Malo vode?“ „Ako prvo opereš čašu i ako ti budeš jedini koji će se njome baviti.“ „Na nešto drugo ne bih ni pristao.“ Pomerio je stolicu kojom je podbočio vrata i spremio se da ih otvori kad ga je zaustavila pitanjem. „Braća su se tukla kad sam došla po tebe. Zbog čega?“ „Zbog mene.“ „Tebe?“

„Vil me je pitao da li sam peško.“ „Kako je to neotesano. Šta si mu rekao?“ Gledao ju je neko vreme, a onda sklonio šaku sa kvake, stavio joj je ispod kose, na vrat, i privukao k sebi u poljubac - otvorenih usta, ispitivački, izazovno i bestidno; poljubac koji je otpočeo lagano, ali s nekom hitnošću koju je jedva suzbijao u sebi. Ljubio ju je svom silinom, kao da je to poslednje što će ikada učiniti, i želeo je da to uradi savršeno, ulivajući u taj poljubac sve što je ključalo u njemu. Ali osetila je da to nije sve, a sudeći po brzom podizanju i spuštanju njegovih grudi i gorljivoj želji u očima kad je konačno odmaknuo glavu, ni on nije završio ono što je hteo. Hrapavo, rekao je: „Rekao sam mu da nisam.“ *** Kriza je nastupila nešto malo posle četiri sata. Lisa je stiskala donji deo stomaka i vrištala. „Znam da boli.“ Emori nikad nije iskusila ništa gore od blagih menstrualnih grčeva. Nikad nije začela, nikad pobacila, a i da jeste, primila bi momentalnu i idealnu medicinsku negu. Devojčina očigledna patnja uticala je na nju daleko više od profesionalne objektivnosti. Posle drugog vriska, vrata spavaće sobe naglo se otvoriše i Polin nahrupi unutra. „Gos’n Kakosezvaše nije hteo da me pusti unutra, i skoro da me je vezao, ali nije uspeo da me zadrži.“ On, koji je čuvao stražu ispred vrata spavaće sobe, sa žaljenjem je gledao Emori. „Kunem ti se da ne bih oklevao da svežem Normana ili Vila, ali Polin nisam ravan. Biću odmah ispred vrata.“ Odstupio je i zatvorio vrata za sobom. Kad je Lisa ugledala svoju majku, olakšanje joj se prelilo licem, kao da više ne mora da donese tešku odluku. „Mama?“ Ispružila je ruku. Polin ju je uhvatila dok je sedala na ivicu kreveta. Pogledavši Emori, rekla je: „Ja sam bila najstarija, sva moja braća i sestre su se rodili kod kuće. Nisam gadljiva. Ja mogu da joj masiram stomak.“

Dvadeset minuta kasnije, Emori je ostavila majku i kćerku same. Polin je tešila devojku, svojom žuljevitom i nenegovanom rukom neverovatno nežno je gladila Lisu po kosi i sklanjala je sa čela. Emori ode do vrata i otvori ih. On je stajao gde je i rekao da će stajati, poput nekog stražara. Braća su spavala. Vil je hrkao na sofi. Norman je sedeo u fotelji, glave naslonjene na rame, sa pljuvačkom koja mu se slivala sa donje usne. Emori je pokupila kesu za đubre, sada zatvorenu čvrsto stegnutim čvorom na vrhu. „Ovo mora da se uništi. Predlažem spaljivanje.“ Uzeo je kesu od nje bez imalo neodlučnosti. „Kako je Lisa?“ „Mnogo bolje. Skoro sam ih ubedila da bi trebalo da obave naknadni pregled kod doktora. Ali mislim da će biti u redu. Htela sam da ostanem još malo sa njom, samo da budem sigurna.“ On klimnu glavom i okrenu se da obavi svoj zadatak. Uskoro nakon toga, Emori i Polin okupaše Lisu sunđerom i promeniše joj posteljinu. Nova posteljina je bila tamna ali čista. Polin je iznela zaprljanu posteljinu i rekla Emori da će skuvati kafu. Emori izmeri Lisi pritisak, ali i pre nego što je skinula manžetnu, devojčina glava je upala u jastuk i oči joj se sklopiše. Izvijajući leđa da ih malo opusti, Emori priđe prozoru i pogleda napolje. Pomislila je da je oči varaju. Sunce još nije izašlo, ali bilo je dovoljno pred jutarnjeg svetla da bi videla ogromnu priliku koja je klečala pored psa i mazila ga po glavi, govoreći mu reči za koje je bila sigurna da nisu predstavljale skoro ništa toj zlostavljanoj životinji. Jednostavno je odgovarala na prvi brižan dodir koji je ikada iskusila. Pojela je pregršt neke hrane iz njegove ruke, a onda mu polizala dlan u znak zahvalnosti. „Je li vam on momak?“ Emori pogleda prema krevetu i iznenađeno ugleda Lisu koja je bila sasvim budna i posmatrala je. „Ne. Tek što smo se sreli.“ „Kako se zove?“ „On je veoma povučen čovek.“ Lisa ju je kratko proučavala, a onda rekla: „Ne znate ni vi, zar ne?“ Snuždeno se osmehnula pronicljivoj devojci. „Ne.“

„Videla sam ga kako radi u svom dvorištu kad smo se jednom provezli pored njegovog doma. Uvek me je plašio.“ „Zašto?“ „Kao prvo, tako je velik.“ „Jeste.“ „I nekako uvek zamišljen. Nikad ga nisam videla da se smeje, do sinoć.“ „Ni to nije navikao često da radi.“ „Mada, meni se osmehuje. I mami. A i vama.“ Imala je onaj znalački ženski pogled, i Emori shvati da je sigurno videla njihov poljubac, poljubac koji je izazvao grčenje duboko u njenoj utrobi svaki put kad bi ga se setila. Poljubac koji ju je istovremeno i umirivao i elektrisao. Nikad se nije osećala sigurnije, ali ni ugroženije. Emocije su se kovitlale, pa ipak, u jedno je bila sigurna: nije želela da se to okonča. Uprkos situaciji i bednom okruženju, žarko je želela da ponovo okusi njegove usne, oseti ukus i odvažnu nasrtljivost njegovog jezika. Lisa je prenu iz maštanja rekavši: „Jednom prilikom, kad su moja braća istresla bure đubreta ispred njegove kapije, rekla sam im da su ludi što pokušavaju da ga naljute.“ „Mislim da si verovatno u pravu.“ Oklevala je, ne želeći da Lisu dovede u nezgodan položaj, ali osetila je da mora da pita. „Znaš li da li su se njih trojica već ranije sreli?“ „Ranije u odnosu na kad?“ „Pre nego što je postao vaš komšija.“ „Ne. Sigurna sam u to. Čula sam Vila i Normana da pričaju o njemu, i pitaju se ko je i šta smera. Mama misli da se krije od zakona.“ Emori ništa ne reče. „Ili se možda, kako mama kaže, krije od žene i dece od kojih je pobegao.“ Ni nevestu. Ni ženu. Nikada. „Ako li mislim da nije to u pitanju“, reče Lisa. „Pre bih poverovala da je neki odmetnik nego čovek koji je napustio svoju porodicu.“

Emori je pogleda. „Zašto to misliš?“ „Prosto ne izgleda kao takav tip. Ali nešto se definitivno dešava. Nevidljivo je, ali može se reći da nosi to okolo sa sobom.“ Nemo, Emori se složila s ovim. „Ako bih morala da pogađam“, nastavi Lisa, „rekla bih da ima neku zlu crtu koja je široka kilometar i po. Drži je pod kontrolom. Ali ako je ikada ispusti, svi bi trebalo da ga se čuvaju.“ Ne shvatajući koliko je uznemirujuća njena primedba za Emori, dodala je: „Ali prema meni je bio zaista ljubazan, od prvog trenutka kad me je ugledao u kamionetu i video da sam bolesna. Lepo se ponašao prema meni, i to onako kao da ne očekuje ništa zauzvrat. Ako znate na šta mislim.“ Emori klimnu glavom da razume. Lisa je zamišljeno čupkala iscepani rub prekrivača. „Mislim da nije tip čoveka koji bi se petljao sa mnom. Mislim, iskoristio me kao ženu. Znate?“ „Ne, sigurna sam da nije taj tip čoveka.“ Emori je s njim provela tri dana, a on je nije iskoristio, čak ni kad mu se bacila u naručje. Skoro si me prevarila, doco. „Šta mislite o njemu, doktorko Smit?“ Emori se okrenula prema prozoru i gledala ga kako češka psa iza uha. Otkačio mu je lanac sa ogrlice. Njuškajući mu ruku, pas je radosno počeo da korača pored njega kad se okrenuo i krenuo prema kući. „Iskreno, Lisa, nemam pojma šta da mislim o njemu.“

Poglavlje 16

e li dovoljno toplo tamo pozadi?“ Sem Najt je gledao Džefa u retrovizoru. Vozeći se na zadnjem sedištu sportskog džipa, sa zvaničnim oznakama na vratima i rotacionim svetlima na krovu, osetio se kao zatočena zver u cirkuskoj predstavi, kao deo sporedne zabave, istovremeno prezirući sve to iz dubine duše. „Dobro mi je, hvala.“ „Još je ’ladno ko na veštičjoj sisi u ovo doba jutra. Bar je sneg prestao. Reci mi ako želiš da pojačam grejanje.“ „Hoću.“ „Evo Badija.“ Najt je sišao sa druma i prišao ulazu u lokalnu pekaru, ispred koje je Grejndž čekao. Držao je rukama u rukavicama pljosnatu kutiju i belu papirnu kesu, tapkajući nogama zbog hladnoće. Čim se sportski džip zaustavio, seo je na mesto suvozača. „Gospode! Što je hladno.“ „Hvala ti što si se dobrovoljno javio da nam kupiš doručak“, reče Najt. „Kafa miriše sjajno. Dodaj jednu šolju pozadi, Džefu. Kakve si krofne kupio?“ Razne. Najt se vratio na put, ali je ostao u spoljašnjoj traci, vozeći pažljivo. Toliko pažljivo, u stvari, da je to Džefa izluđivalo. Grejndž podeli kafe i pruži svima kutiju sa krofnama. Najt se, okrepljen jednim zalogajem, obrati Džefu preko ogledala. „Jutros nas je zvao doktor Džejms.“ Grejndž ga ispravi, mumlajući sa zalogajem krofne u ustima. „Doktorka Batler.“

J

Najt se okrenu svom partneru. „Ha?“ „Doktorka Batler. Doktor Džejms je muško.“ „Ah, da“, reče Najt. „Stalno im brkam imena. Kako god, Džefe, zvala je.“ „I mene je zvala.“ „Je li?“ Klimnuo je glavom dok je duvao u kafu. „Da me obavesti da je klinika ponudila nagradu u zamenu za informaciju.“ „I to je nešto, zar ne?“, uzviknu Najt. „Dvadeset pet hiljada.“ Džef reče: „Zahvalan sam na njihovoj darežljivosti. Kad pomislim šta su sve Emorini saradnici spremni da učine za nju. Za mene.“ „To lepo govori o oboma.“ „Emori je veoma cenjena među svojim kolegama.“ „Čitao sam kad je otišla na Haiti posle uragana“, reče Najt. „Volontirala je tamo nedeljama bez prestanka.“ „Išla je tri puta i planirala je da ide ponovo kad bude mogla da uklopi to u svoj raspored.“ Grejndž obrisa ostatke šećera sa vrhova prstiju papirnom salvetom. „Šta radi sa svojim pacijentima kad može tako da ode?“ „Drugi pedijatri je pokrivaju, drago im je što mogu da joj pomognu jer ona nikada ne zaboravlja usluge i uvek se oduži.“ „Zvuči kao da ima dobru dušu“, reče Najt dok je posezao u kutiju za drugom krofnom. „Istinska humanitarka.“ „Jeste, što je samo još jedan od razloga zbog kojih je volim. Ali uz sve poštovanje“, reče Džef dok je umotavao napola pojedenu krofnu u salvetu i vraćao poklopac na svoju stiroporsku šolju kafe, „govorite mi stvari o mojoj ženi koje već znam. Kada planirate da mi saopštite nešto što ne znam? Kao, zašto ne možete da je pronađete i šta se preduzima povodom toga.“ „Radimo na tome.“ „To ste mi već rekli. Desetak puta. Ali ne vidim nikakve dokaze za to.“ „Preko noći se ništa novo nije dogodilo. Nadamo se da ćemo danas imati više sreće.“

„Oslanjate se na sreću? Isuse.“ Okrenuo je glavu da ne gleda u retrovizor, izabravši pre da gleda kroz prozor nego u Najtove tužne oči. Sišli su sa glavnog puta i sada su se vozili jednim koji je imao samo dve trake, uz poneko proširenje za obilaženje. Bio je to krivudav put, krivine su bile toliko česte da je Džefu lagano počelo da biva muka. „Nemojte se obeshrabriti“, reče Grejndž. „Pokrivamo sve uglove.“ „To ste i sinoć spomenuli“, reče Džef. „Ali propustili ste da kažete koji su to uglovi.“ „Pa, za početak, tu je novac.“ Džef veoma naglo okrenu glavu ka Grejndžu, koji ga je gledao preko naslona svog sedišta. „Emorin novac“, pojasni detektiv, kao da Džef ne zna na koji je novac mislio. „Vaša žena je puna ko brod“, reče Najt. „Porodično nasledstvo. Mogla bi da digne sidro i da nikada više nijedno dete na zamoli da kaže ’aaa’“ Nasmejao se. „Da sam ja toliko bogat, ne bih ni prstom mrdnuo“ „To je uvredljivo“, prasnu Džef. Najt ga pogleda u ogledalu. „Izvini, Džefe, nisam mislio...“ „Emori bi jako povredio komentar poput tog. Još vrednije radi upravo zbog svog nasledstva. “ „Ma nemoj?“ „Nikad ne spominje koliko je bogata, a kamoli da se time razmeće. U stvari, skoro da se izvinjava zbog toga.“ Grejndž reče: „Što objašnjava zašto poklanja toliko novca.“ „Poklonila je dvesta hiljada za predstojeći maraton.“ Najt je ovu informaciju uputio svom partneru, ali Džef shvati da je to rekao zbog njega. „Možda će malo potrajati“, nastavio je, „ali pretpostavljam da će, bude li se trudila, na kraju sav svoj novac razdeliti.“ „A onda ništa ne bi ostalo njenom baštiniku.“ Grejndž pogleda nazad u Džefa. „Što si sasvim slučajno ti, zar ne?“ Ledenim pogledom je prostrelio podlog zamenika. „Verujem da već znate odgovor na to pitanje.“

„Pa, Džefe, moramo sve da proverimo. Uobičajena rutina kad imamo nestalog supružnika.“ Što je prijatelj skiji bio Nautov ton, manje se sviđao Džefu i manje mu je verovao. Zar ne shvataju da je dovoljno pametan i zna kad pokušavaju da ga namame? Zato je rekao: „Ako ko ste proverili Emorine finansije, onda znate da ja ne kontrolišem njene hartije od vrednosti. U stvari, sve njene investicije su kod jedne druge firme.“ „Aha, glavni čova na tvom poslu mi je to rekao.“ Oštro je pogledao Najta u retrovizoru. „Molim?“ „Naveo si svoju kompaniju da poveruje kako će ona sve svoje poslove s novcem prebaciti u tvoju firmu kad se venčate. Ali nije. Bar mi je tako tvoj šef rekao.“ „On je to rekao tebi?“ Najt klimnu glavom. „Da, kad sam ga juče pozvao i pitao ga ko drži uzde Emorinog bogatstva.“ Džefa podiđe jeza zbog saznanja da je juče, dok je satima dangubio u holu šerifove kancelarije neke nedođije, bio pod istragom i da su razgovarali o njemu sa njegovom firmom. Što je značilo da njegovi saradnici znaju da nije bolest razlog zbog kog ne dolazi na posao. Znali su prirodu „porodične krize“ i pre nego što su čuli za Emorin nestanak u jutarnjim vestima. Ove dve geačine su ga učinile lažovom pred starijim partnerom, i zbog toga je pomodreo od srdžbe. „Ne upravljaš ti njenim novcem“, govorio je Grejndž, „ali ga dobijaš ako ona umre pre tebe, je li tako?“ „Da ste mene pitali, isto to bih vam rekao“, reče Džef, jedva suzbijajući gnev. „Ne biste morali da zovete moju firmu i masirate moje saradnike pitanjima koja nemaju nikakve veze sa Emorinim nestankom.“ „Moramo da pokrijemo sve uglove“, reče Grejndž. „Kad smo već kod toga“, ubaci se Najt, „kako se zove onaj lek koji si tražio da Emori počne da koristi?“ „Otkud znate za to?“

„Na njenom kompjuteru je bilo mnogo imejlova o tome. U oba smera, između vas, farmaceutske kompanije i vaše žene. Unazad više od godinu dana. O čemu se tu radilo?“ „Pošto izgleda da već znate, zašto vi meni ne kažete?“ „Biće lakše ako nam to sažvaćeš“, reče Najt. „Ionako nemamo ništa drugo da radimo dok se vozamo.“ Odjednom Džef pomisli kako je možda potcenio ovu dvojicu. Čistom snagom volje doveo se pod kontrolu, i kada je progovorio, zazvučao je kao da mu je dosadno. „Kompanija je prošla sve nivoe kod Uprave za hranu i lekove - a ima ih podosta - i dobila odobrenje da sprovede istraživanje na pacijentima.“ „Za šta je lek bio?“ „Za sprečavanje gojaznosti kod dece koja imaju genetske predispozicije. Emori je bila pozvana da bude jedan od doktora koji ga testiraju.“ Grejndž reče: „Ali kad je istraživanje završeno, ona ga nije prihvatila.“ „Po njenom mišljenju, sporedni efekti nisu bili vredni dejstva koje su lekovi imali.“ „Drugim rečima, više su činili lošeg nego dobrog.“ „To su tvoje reči, detektive“, reče Džef. „Ne Emorine.“ Najt reče: „Savetovali ste klijente da ozbiljno ulažu u taj lek.“ „Nisam“, odgovori Džef, naglašavajući ovu reč. „Savetovao sam klijente da ulažu u kompaniju koja samo što nije ostvarila veliki farmaceutski proboj na polju trenutnih medicinskih problema, poput dečje gojaznosti, koja globalno utiče na milione ljudi, i to ne samo u pogledu zdravlja, već i na svaki drugi mogući način. Kulturološki, sociološki, finansijski i tako dalje.“ Najt se zakikota. „Mani ta sranja, Džefe. Ne prisluškuju nas iz Komisije za obveznice i berzu. Drugim rečima, potpis tvoje žene mnogo bi pomogao da tvoji klijenti zarade ogroman novac, a sa njima i ti.“ „Emori se još nije odlučila ni za lek ni protiv njega. Prosto je odložila odluku da ga prihvati zbog daljih istraživanja.“

Najt i njegov partner razmeniše poglede koji su govorili da je dalje ispitivanje u vezi s ovim pitanjem takođe odloženo. Džef okrenu glavu kao da nije uzrujan. „Oh, kad smo već kod toga“, reče Najt, „da li bi ti smetalo ako bismo poslali nekoliko momaka do motela da pogledaju tvoj automobil?“ „Moj automobil? Zbog čega, dođavola? Imate li nalog?“ „Treba li nam?“ „Ne. Tražite koliko god hoćete. Rastavite ga na delove. Kad ste već tu, pretražite mi i kuću. Pošaljite pse koji traže leševe. Postarajte se da pretraže i borov šumarak u zadnjem delu našeg imanja. To je odlično mesto za grob.“ Najt pogleda Grejndža. „Rekao sam ti da će se iznervirati.“ „Nisam se iznervirao.“ Ali i sebi je zvučao iznervirano. Ipak, umesto da im pruži zadovoljstvo da ga gledaju kako u sebi ključa, okrenuo je glavu da bi zurio kroz prozor. Sledećih pola sata su se vozili dok su samo njih dvojica napred razmenjivali pokoju reč. Ništa bitno nije izrečeno. Sve veća visina i krivine na putu pojačavale su Džefov osećaj mučnine. Zbog delova puta koji su se strmo spuštali i nisu imali zaštitnu ogradu bio je još nervozniji nego inače. Poželeo je da nije pristao da pođe s njima. Dan je počeo veoma loše. Nije dobro spavao i ustao je pre nego što ga je alarm probudio, i uključio televizor. Kao što se i moglo očekivati, sve stanice iz Atlante pokrivale su priču o Emorinom nestanku. Za nekoliko sekundi od početka emitovanja, telefon je počeo da mu zvrnda. Poznanici - neki koje jedva da je i znao - uspaničeno su želeli da saznaju sve. Odgovorio je na svega nekoliko takvih poziva, pustivši da većina završi na govornoj pošti. Dok je čekao Najta da ga pokupi, premotavao je sve što je bilo rečeno i pokušao da ne pridaje previše značaja očiglednoj sumnjičavosti detektiva. Po Najtovom sopstvenom priznanju, posmatranje supružnika pod mikroskopom obična je rutina. Ako bude dozvolio da ga njihove insinuacije uzdrmaju, pretpostaviće da je kriv.

Ali uz svu tu priču o Emorinom bogatstvu, a sada još i uz pretres njegovog automobila, preispitivao je odluku da ne pozove advokata, kako mu je Alis predložila. Jutros ga je ponovo zvala i pored toga što joj je rekao da to ne čini. Razgovor je bio kratak, jer se ljutio što mu prkosi, a bio je još ljući na sebe što je popustio i javio se kad je video njen broj na telefonu. Ljutio se i na par beznačajnih detektiva koji su očigledno smatrali da je previše glup da ne prozire tu komičnu Zakon i red šaradu koju su mu priređivali. A najviše se ljutio na Emori. Njena je krivica što mora da prolazi kroz ove muke. q„Znaš šta ne mogu da ukapiram?“ Norman, koji je za trpezarijskim stolom jeo žitne pahuljice iz činije, zaljuljao je stolicu na kojoj je sedeo. „Ne mogu da ukapiram zašto nećeš da nam kažeš svoje ime. Izgleda da ću i dalje morati da te zovem ’komšija’.“ „Tvoja majka me zove ’čuvar doktorke Smit’. Čuvar, komšija, sve mi to odgovara.“ Prihvatio je Polininu ponudu da popije kafu jer je voda već proključala, a i sam je oprao šolju. Dok ga je Norman zamišljeno gledao, duvao je u vrelu kafu i otpio srk. „Ali nemoj previše da misliš o tome, Normane. Mogao bi da uganeš mozak.“ Dobroćudno se iskezivši, Norman podiže činiju i kašikom uze još jedan zalogaj. „Kako ja to kapiram, ti sigurno bežiš od zakona.“ „To si ukapirao?“ „I ja isto“, reče Vil, koji ga je smrknuto gledao sa svog naizgled stalnog mesta na kauču. „Nama možeš da kažeš“, reče Norman ulagivačkim glasom. „I mi imamo nekih nesuglasica sa zakonom.“ „Stvarno?“ „Ne bi poverovao kakve smo majstorije izveli.“ „Zaveži, proklet bio, Normane“, reče Vil. Ali Norman je bio u brbljivom raspoloženju. „Odradio sam tri meseca u oblasnom jer sam jednoj bakici ukrao tašnicu iz kolica u prodavnici.“

Nije reagovao na ovo priznanje. „Drugi put smo maznuli vulkanizovane gume od nekog starkelje koji je držao otpad u blizini Puta šezdeset četiri. A onda smo ih kunem se bogom da je ovo istina - opet njemu prodali posle nedelju dana, i zaradili dvadeset dolara. Matora budala nije ni ukapirala da je prevarena.“ Duboko je uzdahnuo kao da ga to ništa naročito nije impresioniralo. „Vil se jednom prilikom potukao sa nekim tipom zbog pokera. Gadno smo nasrnuli na njega. Četvorica su morala da nas razdvajaju. Ja sam dobio uslovno. Vil je odradio nekoliko meseci zbog napada. Ali taj tip i dalje žali što je mog mlađeg brata nazvao varalicom. Je li tako, Vile?“ „Još nismo završili s njim“, dodao je Vil. „Ma nemoj?“, upitao je izvivši obrvu, osetivši da je došlo vreme da pokaže malo interesovanja za njihove podvige. „Šta ste planirali za njega?“ „To se tebe ne tiče.“ „Nemoj da si tako osetljiv, Vile“, reče Norman. „Samo prijateljski čavrljamo, sećaš se?“ A onda, okrenuvši se ka njemu, reče: „Bilo bi fer da ti nama nešto kažeš. Hajde. Nama možeš da kažeš. Šta si uradio?“ Otpio je malo kafe iz šoljice. „Jesi li...“ Držeći činiju jednom rukom, Norman uperi kažiprst druge ruke u njega, oponašajući cev pištolja. „Ugasio nekome svetlo?“ „Pahuljice su ti se razgnjecale.“ Vil dobaci sa sofe: „Ma dobro, Normane, neće ti ništa priznati. Osim toga, kladim se da i nema šta da prizna. Nije ni blizu tako opak kakvim se predstavlja.“ „Možda si u pravu.“ Ali Norman je nastavio da ga zamišljeno merka dok je držao činiju na grudima i ubacivao pahuljice u usta. Zureći u svoju kafu, upita: „A vi?“ Norman prestade da žvaće. „Ha?“ Podigao je glavu i naizmenično počeo da gleda njega i Vila. „Jeste li vas dvojica ikada ubili nekoga?“ Norman slegnu ramenima. „Nikad nismo morali.“

„Ali ipak“, dodade Vil. „Pa ne bih se žurio da sam na vašem mestu.“ „Što znači da jesi.“ Likovao je Norman. „Vidiš, Vile? Rekao sam ti.“ „Ma samo se hvali.“ Norman, odmeravajući ga od glave do pete, reče: „Poznajem mnogo ljudi koje treba ubiti.“ „I ja.“ „Ali ne preporučuješ to. Otkud to?“ „Ubistvo nije više kao što je bilo, kao što si ti rekao za državu Virdžiniju.“ Zabacio je mamac. Pitao se da li će ga zagristi. Uz tobožnju nonšalanciju, odšetao je do kuhinje i dosuo sebi još kafe. „Niste mi rekli kakav ste posao tamo radili.“ „Radili smo za jednu transportnu kompaniju. S kamionima na dugačkim turama.“ „Vozili ste ih?“ „Jok.“ Norman nadlanicom obrisa mleko sa usta. „Radili smo u stovarištu.“ „Usran je to bio posao“, dopuni ga Vil. Prebacivao je utišane kanale na televizoru. Pronašavši određeni kanal koji je puštao epizodu Giliganovog ostrva, zavalio se da gleda. Sačmara je sada bila naslonjena na priručje sofe, sa cevi prema gore, blizu Vilove glave. Norman pokupi pahuljicu koja mu je pala na košulju i zadržala se tamo. „Mada, ta kompanija za koju smo radili upisala se u istoriju.“ Laganim, odmerenim pokretom, vratio je stakleni bokal s kafom na ploču za zagrevanje. „Kako to?“ „Bila je u Vestborou. Jesi li čuo za nju? Za onu pucnjavu što se tamo dogodila? Neki razjareni tip je upao tamo, razneo sve u paramparčad i pobio gomilu ljudi.“ Okrenuo se prema njima i klimnuo Normanu. „Čuo sam za to.“ „Pa, otpušteni smo manje od nedelju dana pre nego što se to dogodilo. Propustili smo svu zabavu.“ „Ako mene pitaš, svi su na tom ostrvu pičkice“, podrugljivo je rekao Vil. „Ja bi’ naguzio tu Džindžer čim bismo se vratili na kopno.“ Ponovo je počeo da prebacuje kanale.

Norman je srkao mleko pravo iz činije. „Da sam ja matori Giligan, guzica Meri En1 ne bi imala nikakve šanse.“ Vil je hučao sa druge strane sobe. „Uvek su ti se više sviđala stražnja vrata.“ „Voleo bih da uđem na stražnja vrata doktorke Smit.“ Oba brata su ga gledala, cereći se i čekajući da vide kako će reagovati. Umesto da dozvoli da ga isprovociraju, samo ih je ignorisao i umesto toga pogledao kroz prljavi prozor iznad sudopere kao da proverava kakvo je vreme. A onda, noseći kafu sa sobom, krenuo je prema spavaćoj sobi. „Šta se tamo uopšte događa?“, upita Norman, klimnuvši prema vratima, koja su ostala zatvorena čitave noći. „Pobrinuli smo se za vašu sestru.“ „Znamo toliko“, progunđao je Vil. „Zašto to toliko prokleto dugo traje?“ „Jesmo li već istrošili vaše gostoprimstvo?“ „Što se mene tiče, nikad ga niste ni imali.“ „Vrlo brzo ćemo krenuti“, rekao je. „Hej, Normane?“ „A?“ „Bolje pripazi na tu stolicu.“ „A?“ Šutnuo je zadnje noge stolice. Norman se prevali unazad, snažno se srušivši i polivši razjareno lice ostatkom mleka iz činije sa pahuljicama. Vil je, prebrzo reagujući da bi se setio da je sačmara kod njega, poleteo sa sofe kao kratkoprugaš na početku trke. Spustio je šoljicu kafe tačno na vreme da dočeka Vilovu bradu aperkatom koji ga je zapanjenog odaslao unazad. Brzo se krećući i mrveći šoljicu za kafu čizmom, ščepao je sačmaru, zamahnuo njome i naciljao u braću, koja su se ukopala na mestu u istom trenu kad su nasrnuli na njega. Džindžer, Giligan i Meri En su likovi iz spomenute serije. (Prim. prev.) 1

Emori otvori vrata spavaće sobe. „Šta se događa?“ Ne skidajući oka sa braće, koji su i dalje stajali spremni za napad, krenuo je unazad prema mestu gde je ona stajala kod otvorenih vrata. „Da li sada smeš da ostaviš Lisu?“ „Da, mislim da će biti u redu.“ „Dobro.“ „Budi siguran da ću te ubiti“, reče Vil kroz stisnutu vilicu. „Ne danas, nećeš.“ Izvadio je pištolj iz pojasa i pružio ga Emori. „Ako ko se ijedan od njih dvojice pomeri, ne razmišljaj ni trena. Povuci obarač. Jesi li razumela?“ qPotpuno zabezeknuta, jednom je klimnula glavom. Provukao se pored nje u spavaću sobu. Norman i Vil su stajali okrenuti ka njoj, dišući duboko i gnevno, podsećajući je na dva frkćuća bika. Norman reče: „Ko je taj kučkin sin?“ „Ne znam.“ „Prokleto sereš“, reče Vil. „Vas dvoje ste pajtosi. Upali ste ovamo kao da je ovo vaša prokleta kuća. Šta ste to naumili?“ „Sve što sam ja uradila jeste da sam se pobrinula za vašu sestru.“ „Snašla bi se ona i sama bez vas.“ „Moguće, ali drago mi je što sam mogla da joj pomognem.“ Norman upita: „’Si ti pravi doktor?“ „Jesam.“ „Aha, e pa ja mislim da lažeš“, reče Vil, agresivno podižući bradu gde mu se masnica već pojavila. „Koja je njegova priča?“ Predmet razgovora pojavio se iza nje, uhvatio je levom šakom za mišicu i gurnuo da krene. „Ne ispuštaj taj pištolj.“ Emori je gledala pravo napred dok ju je on gurao preko dnevne sobe i kroz izlazna vrata. „Ulazi u kamionet.“ Pre nego što joj je pustio ruku, blago ju je odgurnuo i ona poče da silazi niz stepenice trema. Čula je Vila kako govori: „Krade nam sačmaru!“ Ispod drveta, pas se podigao i počeo da maše repom. I Emori je očigledno sasvim prirodno postala njegov prijatelj. Kad je stigla do kamioneta, otvorila je suvozačka vrata i

osvrnula se da ga vidi kako i dalje stoji na tremu i gleda je dok istovremeno čuva vrata uperenom sačmarom. „Zašto ne dolaziš?“, upitala ga je. „Šta sad radiš?“ „Ulazi u kamionet i ne izlazi.“ Oklevala je. Naredbodavno joj je rekao: „Ulazi i zatvaraj vrata.“ Ušla je i zalupila vrata. Sačekao je da bude siguran da će ostati unutra, a onda se okrenuo i nestao kroz vrata. Nekoliko sekundi kasnije začuo se pucanj iz sačmare koji je odjeknuo poput eksplozije kroz jutarnji vazduh. Za njim je usledio i drugi.

Poglavlje 17

mori je otvorila vrata, iskočila iz kamioneta i potrčala prema kući, sudarivši se sa svojim namrgođenim zaštitnikom koji je silazio niz stepenice. „Prokleta bila, rekao sam ti da ostaneš u kamionetu.“ Okrenuo ju je i gurnuo u tom pravcu. „Upucao si ih!“ „Ne, nisam.“ I zaista nije. Čula je verbalne salve oba brata Flojda, začinjene psovkama, nakon čega su obojica nahrupila na vrata. Pomama je Vila učinila trapavim dok je pokušavao da ponovo napuni svoju sačmaru. Norman, koji je na stopalima imao samo čarape, okliznuo se na jednu od stepenica trema. Emori je nimalo nežno podignuta u kabinu kamioneta, a onda njegov vlasnik obiđe oko haube, uđe i startova motor, pokretima efikasnim i kontrolisanim, kao da mu za petama nisu dva krvožedna čoveka. Toliko brzo je pojurio da su se točkovi zavrteli uprazno pre nego što su uhvatili zalet. Izleteli su na drum, ostavivši Flojdove da mlataraju pesnicama i uzvikuju pretnje. Emori je bila paralisana od neverice. Vozili su se u tišini kratko, koliko im je trebalo da stignu do njegove kolibe. Izašao je i otvorio kapiju, a onda uterao kamionet na uobičajeno mesto. Ponovo izašavši, otišao je do panja za sečenje drva i iščupao sečivo sekire iz površine prepune čvorova. Ona ga je posmatrala šta radi po dvorištu, nakon čega je izašao na kapiju i prešao put, stigavši do kamioneta sa iščupanim drvetom, i dalje obavijenim hladnjakom. Obišao je sve četiri gume, metodično bušeći velike rupe u njima.

E

Onda se vratio prošavši kroz kapiju i zatvorio katanac, oštro ga povukavši da proveri je li čvrsto zaključan. Vrativši sekiru na panj, ponovo je prišao kamionetu, otvorio suvozačka vrata i pružio ruku unutra. Ona se instinktivno trgnula. Namrštio se. „Hoću da mi vratiš moj pištolj.“ Zaboravila je da je pištolj i dalje bio kod nje. Desnom šakom ga je držala mrtvačkim stiskom. „Spremaš li se da upucaš nekog?“ „Ne pre nego što doručkujem.“ Ovog puta kada je posegnuo za njim, pustila ga je. Zadenuo ga je za pojas dok se okretao i kretao prema kolibi. Izašla je iz kamioneta i pogledala prema kapiji, razmišljajući da li bi trebalo da preskoči ogradu i počne da beži. Lagao ju je da nema komšije. Pored porodice Flojd, sigurno postoje još neki susedi, relativno udaljeni. Ali put je bio strm, sa previše serpentina da bi se mogle izbrojati. Ukrštao se sa ostalim pustim puteljcima koji su bili podjednako zastrašujući. Desna noga joj je pulsirala jer je stajala pored Lisinog kreveta skoro čitavu noć. Bila je bunovna zbog pomanjkanja sna. Temperatura je sigurno bila dobrano ispod tačke mržnjenja. Što verovatno ne bi bio problem jer bi je ionako stigao pre nego što bi pretrčala pedeset metara. Uviđajući koliko je nepromišljeno i uzaludno da pokuša da pobegne, krenula je za njim unutra. On je čučao ispred rešetke i lopaticom raskopavao hladan pepeo. Složio je drva za potpalu i, kada se vatra zapalila, dodao cepanice. „Proći će neko vreme pre nego što se koliba zagreje. Dok se to ne desi, bolje da ostaneš u kaputu.“ Njegovom kaputu. Skinula ga je kako bi mogla da pomogne Lisi, ali ga je obukla malo pre nego što su otišli odande. Odjednom joj je postao težak, ali i dalje joj je prijala njegova toplota i osećaj zaštićenosti koji joj je pružao. Vratio je rešetku ispred kamina i okrenuo se ka njoj. „Jesi li i dalje gladna?“ „Gladna?“ Zapanjeno je piljila u njega. „Ništa ja tebe ne kapiram. Obiješ ordinaciju kako bi pomogao devojci koju čak i ne poznaješ. Dovoljno si nežan da preobratiš opakog psa u pitomu kucu. A onda pucaš iz sačmare u dvojicu ljudi, ničim izazvan.“

„Nisam bio ničim izazvan.“ „Kad smo krenuli, definitivno si imao jače karte u rukama. Nisi uopšte morao da se vraćaš unutra.“ „Da, jesam.“ „Zašto?“ „Zbog tebe.“ „Mene?“ „Nekoliko puta su izgovorili par uvreda na tvoj račun.“ „Trebalo je da ih ignorišeš.“ „Nisam to želeo.“ „Šta si očekivao? Otmenost? Oni su neznalice i podlaci, i...“ „Oni su govna, eto šta su oni.“ „Dobro, oni su ništarije. Da li ti to daje za pravo da pucaš u njih?“ „Nisam pucao u njih. Da jesam, bili bi mrtvi.“ „Zašto si onda uopšte i pucao iz te sačmare?“ Pokušala je da ga gleda dok ne skloni pogled, i on, na njeno zaprepašćenje, okrenu glavu. „Da li ćeš prvo ti da se istuširaš, ili ću ja?“ Potpuno izbezumljena što je toliko ravnodušan prema njenom gnevu, pošla je za njim, zgrabila ga za rukav i okrenula ga. „Proklet bio, odgovori mi!“ „Šta?“ „Reci mi zašto si pucao iz sačmare. I nemoj da tvrdiš da je iz samoodbrane.“ „Nisam to ni hteo.“ „Zašto si onda to uradio? Samo da dokažeš da si u pravu?“ Ostao je nem. „Reci mi!“ „Pucao sam u televizor!“ Iznenađena i njegovim vikanjem i objašnjenjem, ustuknula je jedan korak, dobivši divlji poriv da se nasmeje. „Televizor? Zašto?“ Izvukao je rukav iz njene šake. „Da ne bi videli tvoju sliku na njemu.“

qDo trenutka kad je izašao iz kupatila, sveže istuširan i u čistoj odeći, ona je već postavljala kajganu i slaninu koju je spremila. Na kraju krajeva, bilo je jutro. Najveći broj ljudi u ovo doba dana doručkuje. Doručak je bio jedina konvencionalna stvar u inače poremećenom univerzumu u kom je trenutno obitavala. Kao da nije izrekao nešto senzacionalno pre nego što je otišao u kupatilo, zahvalio joj je za posluženu hranu koju je postavila pred njega. Dok je on počinjao s jelom, ona je mahnula prema tanjiru sa naslaganim kriškama tostiranog hleba. „Toster radi mnogo bolje. Izbacio je kriške.“ „Odlično. Popravka me je spasla kupovine novog.“ Obavljanje prostih radnji kao što je pravljenje tosta i stavljanje komada putera na tanjir ulili su joj samoobmanjujući osećaj kontrole nad situacijom. Znala je da je primetio taj tanjir jer je nožem uzeo malo putera i razmazao ga po tostu. Zahvalio joj je ovlašnim pogledom, ali ništa nije rekao. Usred doručka, pitao ju je želi li još jednu šoljicu kafe. „Ako ustaješ, da, molim te.“ Vratio se za sto sa dopunjenim šoljama, seo, opkoračivši stolicu kako to inače muškarci rade. Bilo koji muškarac. Normalan, nenasilan muškarac. Muškarac koji u ranu zoru nije upucao televizor svojih priprostih komšija. Ne mogavši više da zadrži pitanje koje ju je mučilo, ispljunula je: „Moja slika je bila na televiziji?“ „Video sam je kad sam izlazio. Zato sam se vratio unutra i pobrinuo se za to.“ „Dali su govorili...“ „Ne znam šta su govorili. Zvuk je bio utišan.“ Uzeo je gutljaj kafe, gledajući je kroz paru koja se podizala iz šoljice. „Ali velikim žutim slovima pri dnu ekrana oglašena je nagrada. Dvadeset pet hiljada.“ „Ko je oglasio nagradu? Džef?“ Slegnuo je ramenima. „Nisam smeo da dozvolim da braća Flojd to vide. Bog sveti zna šta bi sve uradili da dođu do nagrade.“

„Zašto mi to odmah nisi rekao? Zašto si me pustio da podivljam onako?“ Zavalio se u stolici. „Želeo sam da saznam šta stvarno misliš o meni. Sada znam. Imaš veoma loše mišljenje.“ „To nije istina.“ Posprdno je frknuo. „Pa, možeš li da me kriviš? Polin, koja me je juče prvi put videla, pretpostavila je da si neki begunac.“ „Ona ti je to rekla?“ „Lisa je.“ „Izgleda da se svi oko toga slažu. Norman se hvalisao o tome kako je kršio zakon i nagovarao me da i ja njima ispričam svoju priču.“ „Šta si im rekao?“ Nije odgovorio na to. „Ništa“, reče ona, pogađajući, ali znajući da je u pravu. Pitao je: „Je li ti Lisa rekla još nešto?“ Prepričala mu je njihov razgovor. Nije komentarisao to što je devojka verovala da je odmetnik koji je napustio ženu, niti je bilo šta rekao što ga je okarakterisala kao čoveka koji nikad ne bi očekivao seksualnu uslugu u zamenu za ljubaznost. „Veoma visoko te ceni“, reče Emori. „Ali za nju si i dalje zagonetka. Pitala me je šta ja mislim o tebi.“ Čekao je, nepokretan i bezizražajan. „Reći ću ti šta sam rekla Lisi. Ne znam šta da mislim o tebi.“ Još nekoliko trenutaka ju je nemo gledao, a onda ustao i odneo prazne sudove do sudopere. Radili su jedno pored drugog da raščiste kuhinju. Bilo joj je iznenađujuće što je, s obzirom na događaje u poslednjih dvanaest sati, ova scena u kojoj su sada učestvovali bila toliko obična. Mogli su da budu bilo koji par, bilo gde na svetu, koji obavlja svoju jutarnju rutinu. Osim što su ti parovi znali šta mogu da očekuju jedno od drugog. Možda se i desi povremeno iznenađenje, ali jedno uglavnom nije iznenađivalo drugo neuobičajenim ljubaznostima posle kojih bi nastupili izlivi gneva.

Izgrađeni parovi uglavnom se nisu ljubili otvoreno erotski kako ju je on sinoć poljubio. Ne osim ako partneri leže jedno pored drugog nagi, a poljubac predstavlja uvertiru vođenju ljubavi. Kad je i poslednji sud sklonjen, rekla je: „Ako ti ne smeta da pozajmim još jednu košulju...“ „Slobodno se posluži.“ Idući prema kupatilu, uzela je košulju i još jedan par čarapa iz fioke komode. Odeća za trčanje smrdela je na kuću porodice Flojd. Osetila je olakšanje kada ju je svukla sa sebe. Ubacila je odeću u lavabo da se skvasi dok se ona tuširala i prala kosu. Čvoruga na glavi je jedva bila opipljiva, i da nije bila osetljiva na dodir, ne bi ni znala da je tu. Rekao je da joj neće biti potrebno zašivanje da bi se zatvorila, i sada se pitala otkud je to mogao da zna. Možda je tako planirao. Možda ju je udario taman toliko da je onesvesti, ali ne toliko jako da izazove posekotinu koja zahteva šivenje. Pitala se gde je sakrio onaj kamen. Iscedila je opranu odeću i ponela je sa sobom u glavnu prostoriju. Kao i pre, primakla je jednu od trpezarijskih stolica kaminu i prebacila je preko prečki naslona. Sela je na kamin i prstima raščešljavala kosu sve dok se nije delimično osušila. „Trebalo bi da je sasvim osušim“, rekla je. „Ali ne mogu više da držim glavu uspravno.“ Obeležio je mesto na kom je stao u knjizi i spustio je na sto. „I ja sam kao pretučen.“ Ustao je iz fotelje i prišao svakom prozoru, spustivši zastore iza muslinskih zavesa, zamračivši delimično sobu, i ostavivši lampu na stočiću i kamin kao jedine izvore svetlosti. „Kako znaš da Flojdovi neće doći ovamo da se osvete za svoj televizor?“ „Da planiraju danas da nas napadnu, već bi bili ovde.“ „Nemaju prevoz.“ „To ih neće zadržati. Ispod sveg tog šepurenja oni su obične kukavice.“ „Kako to možeš znati?“ „Poznat mi je taj tip ljudi.“

„Ti poznaješ njih. Odnekud. Nekako.“ Sačekala je sekund ili dva, a onda ga podbola da joj odgovori. „Zar ne?“ „Idi da spavaš, doco.“ Previše iscrpljena da se upusti u svađu sa zidom, legla je u krevet i pokrila se. On se vratio na fotelju, isključio lampu i pokrio se jorganom. Nekoliko turobnih minuta je proteklo. Koliko god bila umorna, nije uspela da se opusti. Svaki mišić u njenom telu ostao je stegnut, u glavi joj se komešalo, a osećanja su joj bila uzburkana. Znala je da ni on ne spava. Ako bi otvorila oči, bez sumnje bi zatekla njegov pogled na sebi: uvek budan, neverovatno prodoran, zapanjujuće nepokretan, osim titraja zbog svetlosti od vatre. Da nije upucao njihov televizor, braća Flojd bi možda primetila vest, pozvala policiju, prijavila gde živi i pokupila nagradu. Do sada bi već bila u poznatom okruženju, zajedno sa Džefom, i nastavila svoj uobičajeni život. Umesto toga, udobno ušuškana, ležala je u krevetu bezimenog čoveka, koji ju je naizmenično zbunjivao, uzbuđivao i užasavao. I pored namere da oči drži zatvorenim, one se sama otvoriše. Kao što je i očekivala, gledao je pravo u nju. „Pre nego što smo otišli, vratio si se u spavaću sobu.“ „Želeo sam da provedem jedan trenutak nasamo sa Lisom.“ „Zbog čega?“ Pošto ništa nije rekao, pridigla se na laktove kako bi mogla bolje da ga vidi. „Zbog čega?“ Trebalo mu je mnogo vremena da odgovori. „Pitao sam je koji je od njene braće otac deteta. Rekla mi je da bi mogla da budu obojica.“

Poglavlje 18

Sijetlu je padala jaka kiša. To je bio đavolski slab opis te kiše. Poletanje specijalnog agenta Džeka Konela sa „Lagvardije“ bilo je odloženo na nekoliko sati zbog poledice, snega i jakog vetra. Skoro da je više voleo zimsku vremensku mešavinu nego ovakvo vreme. Dosadašnje iskustvo sa njim - a tek što je isterao iznajmljeni automobil sa parkinga aerodroma „Si-Tek“ - navelo ga je da pomisli da čitav prokleti pacifički severozapad pliva pod vodom. Vozeći od aerodroma do grada, jedno oko je držao na kišom opranom auto-putu dok je pokušavao da pronađe prekidač grejača negde na nepoznatoj instrument-tabli. Nekim čudom, ne ubivši ni sebe ni nekog drugog vozača, prošao je kroz centar grada i stigao na pristanište za trajekte. Ako je i postojao neki pogled u kom se moglo uživati po sunčanom danu, sada je on bio zaklonjen pljuskom i gustom maglom. Progutala je grad za nekoliko minuta od isplovljavanja trajekta, i ono što se nalazilo pred njim bilo je podjednaka nepoznanica kao i Atlantski okean mornarima iz petnaestog veka. Nikad nije naročito voleo brodove. A brodove koji brekću kroz maglu još manje. Prošlo je sat i po pre nego što su objavili da se bliži njegovo odredište i laknulo mu je kad se konačno izvezao na terra firma. Ili bar ono što bi bilo firma da nije bilo natopljeno vodom. Prijavio se u hotel i, ne utrošivši nimalo vremena da se smesti u sobi, ili raspakuje kofer, ponovo se uhvatio ukoštac sa vremenom. Koristeći sistem za navigaciju u automobilu, odvezao se pravo do kuće izvesne Grejs Kent. Bila je to jednospratna kuća sa sivim kapcima rastvorenim sa obe strane prozora, na oba nivoa. Ulazna vrata su bila crvena, a na spoljašnjem zidu kuće pored njih stajalo je mesingano poštansko sanduče.

U

Razmišljao je o tome da priđe vratima i proveri kakva prepiska je isporučena tog dana. Ali zbog diskrecije, budući da je ona prevladala ovu vrstu smelosti i svega tome sličnog, odlučio je da ne rizikuje. Umesto toga, odvezao se do kraja bloka, gde se parkirao ispod vodom bremenitih grana gigantskog četinara. Prošlo je više od tri sata. Nešto malo pre šest sati, jedan kombi skrenuo je na prilazni put i ušao u garažu, čija su se vrata otvarala daljinskim upravljačem. Vrata su se spustila pre nego što je Džek uspeo da vidi ko sedi u kombiju. Ali nekoliko minuta kasnije, kada su se ulazna vrata otvorila, zgrabio je foto-aparat i izoštrio objektiv na ženu koja je izašla da pokupi poštu. Grejs Kent je bila Rebeka Votson. U to nije bilo sumnje. Ovo nije bio malecni korak prema njegovom plenu. Ovo je bio ogroman skok. qSem Najt se jako nagnuo sedeći u stolici i položio šake na okruglu stomačinu. „Šta ti misliš?“ Čak i ne trepnuvši, Grejndž odgovori: „Kriv do koske.“ Obojica su bili izmoreni, čitav dan aktivno učestvujući u potrazi za Emori Šarbono. Veliki deo vremena proveli su napolju boreći se protiv hladnoće, ili u sportskom džipu, pokušavajući da se zagreju dok su slušali kako Džef Sari baca drvlje i kamenje na njihovu sposobnost. Odbacili su ga do motela, koji je bio još jedan razlog za primedbe, i vratili se u kancelariju da procene današnji slab napredak, nakon čega će se uputiti kući da uhvate nekoliko trenutaka sna pre nego što nastave u rane jutarnje sate. „Kriv je, u to nema sumnje“, reče Najt. „Ali to što je šupak nije krivični prestup.“ „Trebalo bi da uvedu neki zakon samo za njega.“ Najt se zakikotao, mada tema nije bila ni najmanje smešna. Uzeo je gumicu i počeo da je rasteže među prstima. „Misliš da ju je ubio i sakrio telo.“ „Instant razvod. Mnogo manje neprilika, a posebno kad je značajno imanje uključeno u priču.“

„Značajno imanje koje bi on nasledio.“ „To je dovoljan motiv, ali možda nije jedini.“ „Dobro, zagrizao sam.“ Grejndž je bio više nego rad da ovo pojasni. „Nije prepustila kontrolu nad novcem njegovoj investicionoj firmi kad su se venčali. Nije potpisala ni za onaj lek, a on je nagovarao klijente da ulažu u njega kao sigurnu investiciju.“ „Sa profesionalnog stanovišta“, zamišljeno reče Najt, „to su dva boda protiv Džefa. Zbog toga izgleda loše i možda će ga koštati partnerstva.“ „Na privatnom planu, podjednako je loše. Iznad njega je na svim frontovima. Dobro je poznata po filantropiji. U svim napisima o njoj, njegovo ime je uvek tek fusnota. Njeni pacijenti nju obožavaju, a njegovi klijenti njega krive što ekonomska prognoza nije dobra.“ „Ljubomoran je na njen uspeh kao čoveka.“ „Prezir zajedno sa novčanim razlozima.“ Grejndž slegnu ramenima. „Deluje jednostavno.“ „Upravo taj deo mi smeta“, reče Najt. „Skoro da je previše očigledno. Osim toga, nemamo telo, nemamo pištolj koji se puši, a ni priliku koju je osumnjičeni imao da je ucmeka. Poslednji put kad sam proverio, slične stvarčice su vrlo korisne kad se obratiš javnom tužiocu i pokušaš da optužiš nekog za ubistvo žene. Dok ne budemo imali još nešto, u osnovi nemamo ništa. A možda nikad ništa nećemo ni imati.“ Pogledao je u ogromnu mapu na zidu i uzdahnuo. „Mogla bi da bude bilo gde.“ Mediji su potragu za doktorkom Emori Šarbono nazvali „koordinisani napori“, što je bilo potpuno pogrešno ime za mnoge, a potpuna sprdnja za detektiva-narednika Sema Najta. Koordinacija skoro da nije postojala jer je skoro svaka državna služba iz tri okolne države bila uključena, i svaka je imala neki svoj program potrage, kadrovske probleme, budžetska ograničenja i standardne gluposti. Bilo je mnogo posvećenih i rešenih policajaca, ali njihovi napori su često bili potkopavani od strane onih ne tako bistrih ili savesnih, kojih je takođe bilo previše. Onda, tu su bile i stotine dobrovoljaca, i svaki je imao neki svoj razlog što se priključio potrazi, a nagrada od dvadeset pet hiljada

dolara već je bila sasvim dovoljan podsticaj. Najt je bio taman toliko oguglao na sve da je poverovao u to kako je mnoge upravo nagrada naterala da se priključe. Iako je spremnost dobrovoljaca da izdrže negostoljubiv teren i temperature ispod tačke smrzavanja možda bila potpuno nekoristoljubiva, morao je da se brine da li će neko zapeti za telo Emori Šarbono, bukvalno, i tako ugroziti mesto zločina. S obzirom na sve to, granica greške bila je ogromnih razmera, a potpuna zbrka gotovo zagarantovana. U međuvremenu, Grejndž je bio ubeđen da je suprug počinilac i da njeni posmrtni ostaci neće biti pronađeni sve dok Džef ne popusti i ne kaže im gde da je traže. Nerado, ali Sem je priznao da mu je partner najverovatnije u pravu. „Subota mu je klimava“, reče Grejndž. „Gde je bio čitavog dana?“ „Čuo si šta je čovek rekao. Petljao je nešto oko kuće, a onda obavio par poslića.“ „Nekako petljanje oko kuće i Džef Sari ne idu jedno s drugim. Isto tako, ne može da se seti nikoga s kim je bio u kontaktu', podseti ga Grejndž. „Čitavog dana. Nema nijednog frizera, ni prodavca koji bi mogao da ga se seti. A onda je u nedelju opet propao u zemlju do kasnog poslepodneva, kada je počeo da zivka okolo i ostavlja poruke, raspitujući se da li se neko čuo sa Emori.“ Najt nastavi ovim tragom. „Odjednom je postao zabrinuti suprug, ali tek što je protekla znatna količina vremena.“ „Glumata. Sve je predstava.“ „Kako je onda to uradio?“, upita Najt. „I kada?“ „Hoće li ti smetati da pokušam?“ Najt mu mahnu da nagađa naglas. „Dobro, Emori obavi svoje trčanje u subotu, kao što je planirala. Obaveštava Džefa da će prenoćiti ovde. On se dovozi i sastaju se na prethodno dogovorenom mestu i u određeno vreme. On počne da se izvinjava. ’Srce, izvini. Trebalo je da imam više razumevanja za tvoje treninge za maraton. Hajde da se pomirimo.’“ „Sve to vreme samo čeka zgodnu priliku da je nekako skemba.“ Grejndž potvrdno klimnu glavom. „Reši se tela, a onda se vrati u

Atlantu. Sledećeg dana, u nedelju, počne da zivka okolo i da je traži, a onda ponovo dođe u Drejkland, gde odigra ulogu zabrinutog muža u motelu, kafiću, a onda i pri prvoj poseti ovoj kancelariji. ’Moja žena se nije vratila kući. Molim vas, neka mi neko pomogne.’“ „A nije čak rekao ni ’molim’“, reče Najt. „Da jeste, od starta bismo znali da je sve to samo glumatanje.“ Gumica je prerasla u ozbiljan trening za Najtove prste. „Zvuči dobro, ali sve je samo vetar u gaćama kad je reč o dokazima. Jedinica za istragu mesta zločina pregledala je svaki milimetar njegovog automobila.“ Džef je prozreo njihovu smicalicu sa šlagvortom „sve je to rutinski“. Napao ih je, ali ne previše burno, kako je Najt očekivao, i najveći deo pritužbi odnosio se na štetu koju su najverovatnije naneli kožnoj postavi posebno napravljenoj za njegov auto. Uverili su ga da će policija garantovano pokriti sva eventualna oštećenja. A onda je, kao da je uopšte mogao da im to zabrani, rekao: „Lepo, pretražite ga. Samo gubite vreme i ljude jer ja nemam šta da krijem.“ Verovatno i nije imao. Ništa optužujuće nije pronađeno. Nije bilo krvi, vlakana, kose, hemikalija, ni hemijskih mirisa koji bi nagovestili da je počistio za sobom, kao ni smrada koji zaostaje posle leša. Laknulo im je što nisu pronašli ništa što je ukazivalo na to da su bilo kakve telesne povrede nanete doktorki Šarbono. U isto vreme, bilo je razočaravajuće što su ostali praznih šaka. Ni na jedno pitanje nisu dobili nikakav odgovor. Najt reče: „Smeta li ti što nije zatražio advokata, ili nalog za pretres?“ „Tebi smeta, očigledno.“ „Smeta mi. Tip poput njega, hladan kao krastavac - pomislio bi da će od starta povesti advokata sa sobom.“ „Dovoljno je promućuran da zna da bismo se samo još više ustremili na njega.“ „Možda. Ali meni to govori da je znao da ništa nećemo pronaći u njegovom automobilu. Što znači da ju je ostavio na mestu zločina, ako ju je i ubio. A onda...“ Grejndž zaječa na pomisao da je to još jedna olakšavajuća okolnost za Džefa Sarija.

„A onda“, nastavio je Najt, „predao nam je i svoj mobilni telefon.“ „Vrdao je.“ „Nije mnogo. Uglavnom je grčio lice pokazujući koliko je nezadovoljan. Nije se protivio koliko bi se očekivalo od čoveka koji mora nekako da sakrije ubistvo supruge.“ „Šta onda sve to znači?“, upita Grejndž. „Znači da je ili nevin i samo izgleda kao da je kriv, ili je dozlaboga pametan.“ „Meni se čini da je ovo drugo.“ „I meni. Moramo nekako da ga slomimo.“ Grejndž je lupkao gumicom na vrhu olovke po stolu. „Da li je moguće da je Alis bolja prijateljica njemu nego što je Emori?“ Najt rastegnu gumenu traku između prstiju. „Ljubavna veza? Džef?“ „Misliš da mu to ne priliči?“ „Ne, samo ne mogu da ga zamislim kako cedi iz sebe dovoljno emocija, ili krvi, da bi mu se digao.“ „Za neke tipove erekcija nema nikakve veze sa telesnim.“ Razmišljajući o tome, Najt iskrivi glavu na jednu stranu. „Moguće. Moć. Kontrola.“ „Okrutnost.“ „Malo sam staromodan. Ja ipak volim meso.“ Grejndž se osmehnu, a onda se ponovo uozbilji. „U poslednjih nekoliko dana bilo je“, zastao je da proveri zabeleške, „pet međusobnih poziva između njih dvoje.“ „Dobra je prijateljica i klijent.“ „S kojom razgovara kasno noću? I prva s kojom razgovara izjutra?“ „Objasnio je te pozive. Alis je zabrinuta za Emori. ’Veoma’, ako ćemo ga citirati.“ Grejndž klimnu glavom. „Mada, moglo bi da bude i ovako i onako.“ „I ovako i onako?“

„Ako im je zajednička prijateljica, onda je u datoj situaciji prirodno što je zabrinuta za oboje. Veoma. Ali isto tako bi bila zabrinuta da se njen ljubavnik rešio svoje žene - sa prethodnim saznanjem o tome ili bez njega - kako bi raščistio put da budu zajedno.“ Najt je razmišljao o ovome u sledećih deset sekundi. „Sutra, dok ja budem dadiljao Džefa, odvezi se do Atlante, pročešljaj malo komšiluk i raspitaj se da li ju je neko posećivao u petak ili subotu dok je Emori bila van grada.“ Grejndž se isceri. „Kladim se s tobom u dvadeseticu da je neko spazio Džefov napucani automobilčić sa ručno rađenim kožnim enterijerom.“

Poglavlje 19

oco?“ Emori pomeri glavu prema šaci koja joj je počivala na ramenu i poče da trlja obraz o njenu nadlanicu. „Hoćeš li se probuditi ili ćeš sve prespavati?“ „Mmm?“ Lagano se probudila i otvorila oči. Šaka na koju je spustila obraz bila je spojena sa dugačkom rukom prekrivenom džemperom u boji slonovače, koja se nastavljala na široko rame što joj je preprečivalo pogled na tavanicu. Nagnuo se nad nju i približio joj lice. Svetlost plamena mu je oštro vajala crte lica, ističući jagodice i jaku bradu, naglašavajući srebrnaste vlati u kosi, ali produbljujući linije koje su uokvirivale stroge usne i mistifikovale udubljenja u kojima su mu počivale oči. Očajnički je čeznula za tim da je poljubi. Povukao je ruku i udaljio se od kreveta. Sela je. Prozorski zastori su i dalje bili spušteni, ali oko njihovih ivica još se nije probijala dnevna svetlost. Opijena i dezorijentisana, upitala je: „Koliko je sati?“ „Pola sedam. Prespavala si skoro čitav dan.“ „Ne mogu da verujem da sam toliko spavala.“ „Prošla noć ti je bila naporna. Nisam znao da li da te budim ili ne.“ „Drago mi je da jesi.“ „Tvoje helanke.“ Dodao joj ih je. Zbacila je pokrivač, ustala i otišla u kupatilo. Upotrebila je toalet, navukla helanke, isprala usta i prstima začešljala kosu, koja se neravnomerno osušila i zapetljala jer je legla dok je još bila mokra.

D

Kad je izašla iz kupatila, on je stajao ispred police sa knjigama i iščitavao naslove. Prišla je kaminu i proverila gornji deo trenerke i jaknu. „Još je mokro“, rekla je. „Moraću još malo da nosim tvoju košulju.“ Ništa nije rekao. U njegovom ćutanju počivala je neka težina koja ju je prisiljavala da je popuni. „Zapravo, u potpunom sam haosu. Već tri dana nisam stavila hidratatnu kremu. Kosa mi je na juriš. Ako me ikada budeš video kako izgledam normalno, nećeš me prepoznati.“ Okrenut leđima prema njoj, rekao je: „Prepoznao bih te.“ Mračan ton i uzdržanost s kojima je izgovorio ovu jednostavnu rečenicu imali su neki podtekst u sebi, a kada je shvatila o čemu se radi, utučenost pade preko nje poput njegovog kaputa nešto ranije. „Ali to se nikada neće dogoditi, zar ne? Kada se vratim kući, nikad se više nećemo videti.“ „Nećemo.“ Nije objašnjavao. Nije postavljao nikakve uslove. Izjavio je to kao unapred donet zaključak. Nije znala šta da kaže, a čak i da jeste, nije bila sigurna da bi to uspela da izgovori. Grlo joj se steglo od emocija koje ne bi trebalo da oseća. Na pomen da će se vratiti kući, trebalo bi da oseća olakšanje i srećno iščekivanje. Umesto svega toga, osećala se utučeno. Naravno, kada nastavi da živi svojim životom, preboleće ovu šašavu i neobjašnjivu tugu. Volela je svoj posao i svoje pacijente. Imala je maraton kome može da se raduje. Bilo je ljudi koji su računali na nju. Kada se vrati kući, neće imati vremena za gubljenje. Moraće da zasuče rukave i nadoknadi izgubljeno vreme, sve vreme koje je ovde provela. Uskoro će joj se ovih nekoliko poslednjih dana činiti kao san. Ali zašto se osećala kao da se budi pre nego što san dospeva do zadovoljavajućeg kraja? Proniknuvši u njene misli, rekao je: „Ako ko želiš nešto da jedeš, posluži se.“ „Nisam gladna.“ Očigledno nije bio ni on. Kuhinjski deo je bio u mraku. Izvukao je knjigu sa jedne od polica i došao s njom do fotelje.

Ona reče: „Možda nisi toliko uveren da znaš koje su namere Flojdovih koliko si to želeo da verujem.“ Kad ju je pogledao, klimnula je prema pištolju koji je stajao na stočiću, dok ga je lampa obasjavala, sasvim u njegovom domašaju. „Od njih ni traga ni glasa“, rekao je. „Ali možda nisam u pravu.“ Sela je na sofu. „Kako si znao da su u pitanju Lisina braća?“ Odsutno, prešao je prstima preko utisnutog naslova na korici knjige. „Nisam znao dok mi nije rekla. Toliko je bila odlučna da niko ne sazna za bebu, čak ni pošto ju je izgubila. Pomislio sam da bi se svaka petnaestogodišnjakinja u toj situaciji plašila da je neko otkrije. Ali ona je bila posebno uporna da Polin ništa ne sazna. U međuvremenu, ona dva magarca su pila pivo i stvarno se zabavljala zbog njene situacije. Odjednom sam shvatio zašto. Bila je to njihova interna šala. Nadao sam se da grešim. Ali kad sam Lisi postavio direktno pitanje, počela je da plače i rekla mi.“ Emori je obgrlila laktove. „Da li se to dogodilo samo jednom?“, upitala je s puno nade. „Nije. Dešavalo se već neko vreme, kako je rekla.“ „Kako Polin to ne zna?“ „Zna ona to, doco. Naravno da zna. Nije to nikad priznala, verovatno čak ni samoj sebi, ali zna. Šta misliš zašto je poslala Lisu da živi sa njenom sestrom i zetom u gradu?“ Emori nasloni laktove na kolena i zari glavu u šake. „Pa to je strašno. Čitaš o tome, čuješ neke priče na vestima, ali teško ti je da poveruješ da se takve stvari zaista događaju.“ Sumorno se nasmejao. „O da, događaju se. I gore od ovog. Tvoj lepi i čisti svet štiti te od ružne strane ovog društva.“ Spustila je ruke. „Da se nisi usudio da to radiš.“ „Šta?“ „Da me tako vređaš.“ „Nisam...“ „Da, jesi.“ Ustala je. „Ne mogu ništa protiv toga što su mi roditelji bili bogati. Nisam tražila da se rodim u lepom i čistom svetu ništa više nego što je Lisa mogla da uradi u vezi s okolnostima oko svog rođenja.“

Sklonio je knjigu u stranu i prošao prstima kroz kosu. „U pravu si. Preterao sam. Izvini.“ „Nemoj mi ni podilaziti.“ „Pa i nisam.“ „Sad ćeš me opet nazvati dobročiniteljkom.“ Ustao je iz fotelje. „Dobro, onda mi reci šta da kažem što te neće razljutiti.“ I dalje ljuta, pitala ga je: „Šta će se desiti sa Lisom?“ „Nadajmo se da će je tetka i teča primiti nazad.“ „Ne deluje da su naročito otvorenog srca. Možda bi bolja bila neka hraniteljska porodica.“ „Hraniteljska porodica?“ „SZ bi mogla da je smesti.. „SZ?“ „Socijalna zaštita...“ „Znam ja šta je to“, rekao je iznervirano. „Ali da bi se oni uključili, Lisa mora da prijavi seksualno zlostavljanje.“ „Naravno da će ga prijaviti!“ „Do sada nije.“ „Ali hoće. Ona dva degenerika moraju da završe u zatvoru.“ „Da. Ali to se nikada neće desiti. Trebalo bi. Ali neće.“ „Šta to pričaš?“ „Poznat mi je taj mentalni sklop, doco. To je klanski mentalitet. Oni štite svoje, bez obzira na sve. Polin je to do ovog trenutka ignorisala i poricala. Nastaviće i dalje tako. Prevazići će to, ali mimo zakona i bez mešanja vlade.“ „Ako ko ni ona ni Lisa to ne prijave, ako ti ne prijaviš, onda ću to učiniti ja.“ „Učinila bi to za Lisu? Stavila je pred to iskušenje, koje bi moglo da izazove odmazdu Normana i Vila prema njoj i njenoj majci?“ „Znači, trebalo bi da okrenemo glavu i pustimo ih da se izvuku za silovanje?“ Ništa joj nije odgovorio, ali Emori se tresla od izraza koji se pojavio na njegovom licu. „Šta ćeš uraditi?“ Pogledala je u pištolj. „Ne možeš da ih ubiješ.“

Neko vreme je ostao tako, a onda prišao kaminu i počeo da premešta cepanice žaračem. „To nije tvoj problem.“ „Učinio si ga mojim problemom.“ „Pa od ovog trenutka on to više nije.“ Taman se spremila da otpočne novi rafal kad je primetila kontrolisane pokrete njegovih snažnih ruku. Nijedan pokret nije bio uzaludan, svaki je bio smišljen. Ponovo je osetila stezanje u grlu. „Vodiš me nazad.“ Ništa nije rekao, samo je zurio u gomilu žara. Ovo je objašnjavalo raspoloženje u kom se nalazio otkako ju je probudio. Progutala je pljuvačku. „Noćas? Sada?“ „Kad god budeš spremna. Putevi su sada dovoljno raščišćeni.“ „Onda bi trebalo da krenemo“, reče ona, mada joj se grlo stezalo dok je to izgovarala. „Ljudi su napolju na hladnoći, traže me.“ „Ne i noćas.“ „Šta?“ „Otišao sam na internet i proverio vesti dok si spavala. Obustavili su pretragu dok ne svane.“ Bacila je pogled prema laptopu koji je primetila nešto ranije na kuhinjskom stolu. „Šta misle da mi se dogodilo? Jesi li pročitao bilo šta o Džefu?“ „Pročitao sam samo naslove, ne i detalje.“ Šutnuo je žar koji je ispao pored rešetke. „Šta ćeš mu reći o vremenu koje si provela ovde?“ „Nemam pojma.“ Okrenuo je glavu, desne obrve blago izvijene. Taj izraz joj je već bio poznat. Želeo je odgovor, ali nije hteo da ga traži. „Nemam pojma šta ću reći Džefu. Kao ni bilo kome drugom. Ne sećam se šta je izazvalo moj potres mozga, pa ne mogu da ga opišem ni kao nesreću, ni kao napad. U stvari, ne znam čak ni gde se nalazim. Šta mogu da im kažem o tebi kad ne znam ništa? Ne znam ti ni ime... čak ni to zašto si me ovamo doveo.“ Opsovao je tiho izdišući dok je spuštao ruke na ploču iznad kamina i saginjao glavu između ruku. Nekoliko momenata je proveo

zureći u plamen, a onda dodao cepanice na vatru i namestio rešetku. Otresao je šake o tur farmerki. Onda se okrenuo prema njoj. „Pa tu poslednju nedoumicu mogu da ti razjasnim. Zašto sam te doneo ovamo. Pronašao sam te na stazi. Ono što sam za tebe uradio, čuvao te, hranio, pružio prvu pomoć...“ „Učinio bi za bilo kog unesrećenog stranca.“ „Malo sutra“, rekao je oporo. „Da, odveo bih povređenu osobu na urgentno, ostavio je tamo i odvezao se. Bez rizika, bez uplitanja, bez šanse da me neko otkrije. Ali tebe, najozbiljniju pretnju za sve...“ Pogledao je po unutrašnjosti kolibe. „Za sve. Tebe, želeo sam da te zadržim samo još malo.“ Podigao je šaku i zgrčio je u pesnicu, kao da je na demonstracijama. „Nikad nećeš ceniti rizik koji sam preuzeo da te zadržim ovde. Prokleto ti je nemoguće da se poistovetiš sa borbom koju sam vodio sa samim sobom da se držim podalje od tebe.“ Krenuo je prema njoj, a kada je ostalo svega nekoliko centimetara između njih, upitao je: „Da li me se i dalje plašiš?“ „Veoma.“ Napravio je još jedan korak. „Ali sada više ne bežiš. Zašto?“ „Zato što mogu da se poistovetim sa tom borbom.“ Zvuk koji je ispustio bio je napola jecaj, napola režanje. „Morala bi sada ovo da sprečiš, doco.“ Dao joj je vremena, ali pošto se nije pomakla, jednom rukom ju je obuhvatio i raširio šaku preko njene zadnjice. Činilo se da vrelina njegove šake otapa materijal helanki za trčanje dok ju je privlačio k sebi. Drugu ruku joj je uvukao pod kosu i svio je oko njenog vrata, kao što je to učinio prethodne noći. „Poslednja šansa.“ Stavila je dlanove na njegove grudi, a onda kliznula njima prema ramenima. „Dobro. Upozorio sam te. Rekao sam ti da ću, ako te ikada ponovo dodirnem...“ „Biti svud po meni.“ „Nisam rekao da ću samo to uraditi.“

Prekrio joj je usne svojim i oslobodio glad koju je sinoć nadvladao. Ništa nije bilo naglo, ni kad joj je ugurao jezik, kao ni njena želja s kojom je otvorila usta, ni duboko erotske reči koje je prošaputao kad je konačno prekinuo poljubac i pustio je, ali samo da bi žurno otkopčao dugmad košulje koju je imala na sebi. Rastvorio ju je i pogledao je, očima žarko upijajući svako mesto koje je dodirnuo. Milovao ju je po stomaku gornjom stranom prstiju, odmeravao njen uski grudni koš obuhvatajući ga šakama, a onda prislonio dlanove na njene grudi. Naslonila se na njih i ispustila meke željne zvuke kad je vrhovima prstiju počeo da joj opipava konusne grudi, skroz do vrhova koji su se ukrutili pod njegovim milovanjem. „Prokletstvo“, promrmljao je. Uzevši je za ruku, povukao ju je prema krevetu, gde joj je skinuo košulju sa ramena kako bi mogao da nastavi da je gleda dok je svlačio džemper preko glave i bacao ga u stranu. Potom je spustio ruke na šlic i vešto ga raskopčao. Ne skidajući pogled sa nje, skliznuo je rukom do svog međunožja i malo se namestio, od čega joj je zapeo dah u grlu. „Neću dugo izdržati.“ „Nećeš ni morati.“ Legla je nauznak na krevet i skupila se da mu ostavi mesta. Popeo se kolenima na krevet, nagnuo se nad nju i svukao joj helanke, a onda joj savio noge u kolenima sa obe svoje strane. Toliko pohlepno ju je gledao da ju je preplavila toplina. Psujući od nestrpljenja, skinuo je farmerke, a onda uradio ono što je rekao: stavio je ruke na nju. Isprva čvrsto sa unutrašnje strane njenih butina dok ih je rastvarao, a onda nežnije kad je počeo da je miluje tamo gde je bila vlažna i željna, potom sve agresivnije kad je spustio ruku pod njeno dupe i neznatno je izdigao. Kliznuo je u nju jednim odlučnim pokretom. „Isuse, doco“, zastenjao je, „obećao sam ti da neće boleti.“ „I neće.“ „Možda i hoće.“ Radeći kukovima, smestio se još dublje, a onda se protegao iznad nje i počeo da se kreće. Da se pari s njom. Bio je sirov, mužjački siguran. Nepomirljiv, dominantan i posesivan.

Uhvativši je za zglobove, podigao joj je ruke iznad glave. Gledajući je pravo u oči, drugu ruku je zavukao između njihovih tela i dodirnuo je toliko puteno precizno da se izvila prema njegovoj šaci, trljajući se o nju uz nemo preklinjanje da nastavi da je stiska, kruži i mazi. To je i činio. Iznova i iznova. Spustio joj je glavu na grudi, počeo da joj sisa bradavice i da ih liže. Orgazam koji je doživela bio je rasprskavajući. Režeći nepristojnosti, izvukao se iz nje taman na vreme i pritisnuo svoje telo o njeno. Uvijajući se i istežući, iscedili su iz sebe i poslednju mrvu zadovoljstva, a kada je on svršio, pulsacije su bile jake i žestoke. Odjednom kao da su se stopili jedno s drugim, iznureni. Prošlo je dosta vremena pre nego što joj je pustio ruke i sišao s nje. Kad je konačno smogla snage da otvori oči, on je ležao pored nje na stomaku, obraza naslonjenog na skupljene šake, dok su mu crne trepavice bacale duge senke na jagodične kosti. Leđa su mu se blistala od znoja. Imao je glatku kožu, a nagibi i udubine njegovog mišićavog tela bili su prelepi. Farmerke su mu bile donekle spuštene, do one zavodljive teritorije gde se dolja pretvarala u zadnjicu. Osetivši pogled na sebi, otvorio je oči. Behu poput dve žeravice koje dopiru iz plave staklene čaše. Pažnju mu je privuklo seme na košulji od flanela koja se beznadežno sasvim obmotala oko nje. Pogledao ju je u oči. Zvučeći kao da se pravda, rekao je: „Jesi li već zažalila?“ Da bi mu odgovorila bez reči, pružila je ruku i prešla mu prstima po krstima. Potom i nešto niže. A onda je odlučno nastavila niže od struka i počela da se poigrava sa senovitom pukotinom. „Ako nastaviš da mi radiš to, moraću da se okrenem na leđa.“ Dodirom lakim poput daha, krenula je žlebom koliko god je mogla da dohvati. Stenjući mešavinom nelagodnosti i uzbuđenja, prevrnuo se na leđa i nogama zbacio farmerke. Ljudsko telo nije imalo nijednu tajnu za nju. Videla je na stotine, hiljade tela. Svih oblika i veličina. Ali njegovo ju je ispunjavalo strahopoštovanjem. Čak ju je pomalo posramljivalo zbog izrazite

muževnosti - veličine, pramena od malja koji mu se prostirao po grudima, tetovaže u obliku munje odmah iznad nabora gde se njegova butina susretala sa stomakom, ukrašenim lepo definisanim mišićima, i njegovim udom, tvrdim i ponovo punim zbog želje za njom. Nestrpljivo joj je skinuo košulju, a onda je privukao k sebi, rukom je uhvativši za potiljak. Ljubio ju je dugo i duboko, jezikom iznova ispunjavajući njena usta. Kad je konačno prekinuo poljubac, odmakao ju je taman dovoljno da može da je prouči, što je činio s odvažnošću od koje ju je prožimala jeza što ju je uzbuđivala. Spustio je šaku na njenu dojku i nežno stao da stiska bradavicu prstima. Glasom otežalim od požude, rekao je: „Nećeš pobeći od mene glavom bez obzira?“ U tom uzvišenom stanju uzbuđenosti, nasmešila mu se i odmahnula glavom. „Onda mi ostavi nešto čega ću se sećati, doco.“ „Sećati?“ Ostavivši trnce u njenim grudima, premestio je šaku na stomak. Upijao je građu njenog bedra kao da je neko čudo. Onda ju je spoljašnjom stranom šake pomilovao po mekoj kosi. „Ostavi mi sećanja s kojima ću moći da se igram kada odeš.“ „Kakva sećanja?“ Pitanje je nestalo u iznenadnom izdahu kad ju je vešto pomerio i rastavio joj butine dovoljno da među njih stanu njegova ramena. Skoro da je mogla da oseti na koži njegov prodorni pogled dok je zavlačio šake ispod nje i privlačio je bliže. Definitivno je osetila prvi dodir jezikom, a potom i usne koje su se pomerale na njoj dok je govorio: „Ona nestašna.“

Poglavlje 20

ešto ju je probudilo i ona se pridignu, osećajući da je sama u kolibi. Ležala je sklupčana pod pokrivačem, ali krevet je bio previše hladan bez topline njegovog tela. Možda je izašao da donese drva. Ali znala je da se samo zavarava. Bilo je tu još nešto osim praznog mesta pored nje što joj je govorilo da je otišao. Baš kao što se činilo da čitavu prostoriju ispunjava svojim prisustvom, odsustvo je stvaralo vakuum. Pribojavala se onoga što joj je samoća nagoveštavala. Ali morala je to da učini. Sela je i obgrlila sebe da se zagreje. Bradavice su joj se stegnule od hladnoće. Bolele su je. Hiljadu nekih drugih posledica vođenja ljubavi spojilo se i stvorilo neki sveopšti bol koji joj se širio telom. Osećaj koji je imala bio je šokantan i predivan, i nije mogla da prizove ni najmanji trag griže savesti zbog ovoga što se desilo. I zaista, nadala se da će trzaji i jeza, ovi slatki podsetnici zajedničke strasti, ostati sa njom još dugo. Ostavio je grejač u kupatilu uključen, ali na najmanjem plamenu. Nije uključila svetlo, ne želeći da vidi jasan odraz u ogledalu. Nije marila za to što je raščupana. Ono što nije želela da vidi bio je osećaj usamljenosti na svom licu. Bila je to jedina stvar zbog koje je žalila; još da vidi dokaz u svom pogledu, samo bi pogoršalo stvari. Brzo se istuširala. Kada je izašla iz kupatila, uzela je čistu košulju iz njegove fioke, a onda otišla do jednog od prednjih prozora i podigla zastor. Još je bilo veoma rano. Retki oblaci plutali su iznad udaljenih vrhova poput ovčjeg runa. Inače, prvi put u nekoliko dana, nebo je bilo vedro i obećavalo da će postati plavo kako dan bude napredovao.

N

Dvorište je bilo pusto. Kamionet nije bio na svom uobičajenom mestu. Ruka joj mlitavo pade pored tela. Muslinska zavesa vratila se na mesto. Okrenula se. Tek onda je primetila da na trpezarijskom stolu, gde nije mogla da sve to ne vidi, stoji njen mali ranac za trčanje. Dve novčanice od dvadeset dolara, te njena vozačka dozvola, kreditna kartica i obeležena mapa nalazili su se u njemu. Osim toga, tu su bile i naočare za sunce. Odeća za trčanje, zajedno sa rukavicama i trakom za glavu, uredno je složena. Patike je ostavio ispod stola, jednu pored druge, poravnate, a čarape je ugurao u njih. Uredno složene stvari govorile su da je vreme da pođe. Udovi su joj bili teški kao da imaju po tonu svaki, dok je skidala košulju i prebacivala je preko naslona stolice. Oblačila se mehanički i skupljala svoje stvari. Kad je bila spremna, sela je na sofu da čeka. Sinoć joj je rekao: „Kad god budeš spremna.“ Očigledno nije bila spremna da ide, niti je on bio spreman da je vrati. Tokom noći, šaputali su i uzdisali nestrpljivim jezikom ljubavnika, ali nijednom nisu spomenuli život kom ona mora da se vrati, pa čak ni ono, što je Lisa naslutila i shvatila zašto je tolika anonimnost potrebna. Oboje su znali da je prošla noć predstavljala sigurnu zonu. Iskoristili su svoj tajm-aut. Ali s jutrom... Pogled joj je odlutao do stočića. Neočekivano, ali na njemu više nije bilo onog pištolja. Skočila je kao oparena. „O bože. O ne!“ U tri koraka je stigla do vrata i naglo ih otvorila. Hladan vazduh joj je presekao dah, ali stepenice trema je praktično preskočila. Okliznula se na led koji se uhvatio na ravnom kamenu utisnutom u zemlju, ali joj je to proklizavanje samo poslužilo kao dodatni impuls. Trupkala je preko dvorišta, preskočila ogradu i počela brzo da trči u pravcu kuće porodice Flojd. Čitav put se pružao uzbrdo, ali ona je trčala kao da je ravan, plašeći se da će, ako makar i malo uspori, zakasniti. Možda ni najveći napor neće biti dovoljan. Možda neće stići na vreme da spreči...

Eno je! Limeni krov sa gromobranom pojavio se iza krošnji. Umesto da malo popusti, to što je videla svoje odredište samo ju je nateralo u jači trk. Već je sipljivo disala kada je ugledala đubretom zatrpan prilaz. Potom i kamionet. A opazila je i njega. Dah joj je zapeo u grlu, zatočen između pluća i grla; zanemela je od strepnje i nije mogla čak ni da ga pozove dok je preskakao po dve stepenice trema, praktično počupavši komarnik iz šarki, a onda toliko jako šutnuvši vrata da se ona silovito otvoriše i udariše u zid. Nestao je u unutrašnjosti kuće. Sekund kasnije Norman je izbačen iz kuće toliko snažno da komarnik ni najmanje nije usporio njegov strmoglavi let preko trema i niz stepenice. Preturio se preko glave i završio na leđima svega nekoliko metara od nje. Pokušao je da se pridigne i uspravi kako bi se odbranio od čoveka koji je krenuo za njim iz kuće. Ovaj je u rukama imao istu onu sačmaru, ali ju je odbacio u stranu i preskočio stepenice, stuštivši se na Normana i udarivši ga u lice pesnicom koja je imala snagu kovačkog čekića. Kosti i hrskavica spljoštenog Normanovog nosa su smrskane. Tkivo je postalo tečno. Krv je šiknula. Zaurlao je od bola, ali je zadobio još nekoliko udaraca u stomak pre nego što je pao na zemlju. Emori šakom spreči da joj se zapanjeni krik otme iz grla. Zlosrećni pas je trčao ukrug oko dva muškarca i manijački lajao. „Drž ga, ti prokleta džukelo!“, urlao je Vil dok je izletao kroz komarnik noseći na sebi samo pantalone. Bacio se prema odbačenoj sačmari, ali dobio je čizmom u prepone još pre nego što je sišao niz stepenice. Pao je na kolena, vrišteći i stiskajući testise, ali nije pošteđen još jednog udarca čizmom, ovog puta u lice. Smrskao mu je jagodičnu kost. Još jedan udarac u lice izmestio mu je vilicu, pomerivši je prema uhu i tako zauvek uništivši njegov kurjački osmeh. Pao je nauznak, glavom udarivši u poslednji stepenik uz zvuk i udarac koji je podsetio na prasak dve daske, koji ipak ne beše dovoljno jak da ga onesvesti. Zavijao je od bolova. Norman još nije bio gotov. Do tog trenutka se malo povratio. I pored krvi koja mu se slivala u bradu, iz zbrke koja je nekada

predstavljala sredinu njegovog lica, nekako se pridigao na noge i dva puta snažno zamahnuo, ali njegovi pokušaji su lako izbegnuti. Desna pesnica mu je uhvaćena na pola puta i iskorišćena da ga okrene oko sopstvene ose. Približivši usne sasvim uz Normanovo uvo, rekao je: „Samo ste mislili da ste propustili zabavu u Virdžiniji.“ Onda je zavrnuo Normanovu ruku između lopatica. Emori je čula onaj gnusni zvuk kada mu je zglob ramena iskočio iz ležišta. Krik mu se pretvorio u prigušeni jauk u trenutku kad je zadobio udarac u bubreg. Kad mu je onesposobljena ruka puštena, pao je kao krpena lutka. „Ovo ti je za psa, ti kurcoglavi kučkin sine.“ Emori je bila sigurna da je šut kojim je počastio Normana polomio ovome nekoliko rebara. Pobednik je izgleda bio neozleđen, osim što se malo zaduvao. Udaljio se od Normana, prišao Vilu, i procenjujući štetu koju je naneo, konačno zaključio da je dosta, jer ga nije ni dodirnuo, već samo rekao: „Ako ikada ponovo takneš Lisu, vratiću se i polomiću ti vrat.“ Podignuo je sačmaru, izvadio patrone, a onda je odneo do jednog debelog drveta i iznova udarao njome po deblu sve dok se kundak nije odvojio od cevi. Pokupio je dva dela sa zemlje i ubacio ih u zadnji deo svog kamioneta. Pas mu je pritrčao isplaženog jezika i mrdajući repom. Nakon što ga je potapšao po glavi i počešao ispod brade, životinja ode do svog mesta ispod drveta i spusti se na zemlju uz uzdah nepatvorene pseće zahvalnosti. Emori pritrča Normanu. Ili je bar pokušala. Uhvatio ju je za ruku i zaustavio u mestu. „Ne diraj ga“ „Ne možemo tek tako da ih ostavimo.“ „Đavola ne možemo“, rekao je i povukao je prema kamionetu. „Ja ne mogu.“ Ukopala se nogama u zemlju. „E pa ostavićeš ih.“ Pre nego što je stigla da protestuje, primetila je Polin, zamotanu u moljcima izjedeni prsluk, koja je izašla na trem. Okrenuo se da vidi

šta joj je privuklo pažnju, a onda otišao sa vozačke strane kamioneta i sa poda uzeo smeđu papirnu kesu. Otišao je ponovo do kuće i preko Vila se nagnuo prema Polin da joj pruži kesu. „Tu je šoljica za kafu umesto one koju sam razbio. Lova bi trebalo da pokrije cenu novog televizora.“ Delujući zbunjeno, samo je rekla: „Hvala.“ „Kako je Lisa jutros?“ „Dobro. Spava ko zaklana.“ Gledajući u Vila, koji je glasno stenjao, dodala je: „Bar je do sada spavala.“ „Spakuj njene stvari, i svoje. Vratiću se kasnije po vas.“ Još zbunjenija nego malopre, osvrnula se, pogledala svoju kuću u raspadanju i krhotine svog života. Kada se ponovo okrenula prema njemu, rekla je: „Ne mogu da napustim svoj dom.“ Izgledao je kao da se sprema da nešto kaže, a onda uzdahnuo rezignirano. „Spremi onda bar Lisu.“ Vratio se do kamioneta i ovog puta, otvorivši suvozačka vrata, rekao: „Oko ovog se nećemo svađati, doco.“ Videvši da nema smisla da pokušava, prosto je ušla. Koji je drugi izbor imala? *** „Jesam li te probudio?“ Sem Najt se prevrnu na leđa i nekako dovuče mobilni telefon bliže uhu. „’Ste je pronašli?“ „Nismo“, reče Grejndž, „ali Džefova ljubavnica je popustila.“ Najt se uspravi u krevetu i rastera san iz očiju. „To je bilo brzo.“ „Odvezao sam se rano jutros u Atlantu, preskočio ispitivanje komšija i umesto toga pozvonio na njena vrata još pre zore. Probudio sam je i zatekao nespremnu.“ „Pravi si pregalac.“ „Isprva, branila se i vrdala, ali kad sam počeo da se pretvaram da znamo više nego što stvarno znamo o njenom odnosu sa Džefom, počela je da plače. Slomila se i priznala da imaju aferu.“

„Uf.“ Do tog trenutka je Najt već pokušavao da navuče čarape jednom rukom i, oponašajući rukom kako pije kafu, ženi dao znak da mu je donese. „Je li ti priznala koliko to već traje?“ „Šest meseci. Od vikenda za Dan pomena poginulih. Emori je primila hitan poziv i morala je da ode kod pacijenta u bolnicu, ostavivši nedovršenu večeru. „I čim im je okrenula leđa...“ „U krevet oni odoše. Od samog početka, Alis se plašila da će Emori saznati. Nije planirala da se to dogodi. Nije nameravala nikoga da povredi. Jednostavno se dogodilo. Niko ništa nije naslućivao.“ „Takoreći.“ Grejndž je bio previše uzbuđen da ukapira ovu dvosmislenost. Nastavio je da priča. „Slinila je i mlela o onom tipičnom osećaju krivice koji žene uglavnom imaju kad se jebu s prijateljičinim mužem.“ Najt posla ženi vazdušni poljubac kad mu je donela kafu. „Šta je onda sa mužem, našim dragim Džefom?“ „Pitao sam je smatra li da on ima neke veze sa Emorinim nestankom. Skočila je kao oparena.“ „Kako to misliš?“ „Glatko je to odbacila. Bila je potpuno sigurna. Rekla je da je to nezamislivo. Osim toga, kaže da on to nije u stanju da uradi. Tvrdi da su bili zajedno od petka uveče do nedelje.“ „Gde?“ „U njenoj kući. Uvek se tamo drndaju. Ona mu je klijent, što mu pruža prihvatljivo objašnjenje ako ga Emori ikada uhvati.“ „Stani tu. Priviđaju mi se slike njega potpuno nagog kako joj popunjava poreske prijave.“ Grejndž se nasmeja. Sem je zamišljeno pijuckao kafu. „Kaže da su bili zajedno čitavog vikenda, a? Baš zgodno, šta kažeš? Možda mu samo pruža alibi.“ „Moguće, ali poverovao sam joj, Seme. Do tada mi je već kuvala kafu. Bila je potresena i potpuno spremna za saradnju.“ „Dobro, znači zagrevali su postelju sve do nedelje. Do kada u nedelju?“

„Sve do kasnog doručka. Vrlo brzo posle toga, Džef je počeo da zivka okolo.“ „Hmm. Ovo nije dobro za nas, Badi. Ne uklapa se u subotnji scenario o kom smo sinoć raspravljali. Ili Alis laže da je bio kod nje sve vreme, ili, ako govori istinu, više nemamo vreme kad je mogao da ubije Emori.“ Grejndž je o tome razmislio. „Priznao je da se dovezao ovamo u nedelju. Možda je sreo Emori negde usput. Dogovorili su se da se negde nađu i izglade stvar. Gde god to bilo, ostavio ju je tamo, a onda se dovezao ovamo i odigrao to svoje ’jadan ja.“ „Ne slaže se to. A ne slaže se ni za subotu. Zato što je“, naglasio je ovo, „Emorin automobil bio na parkiralištu u planini, sa dvodnevnim naslagama leda i svežeg snega. Usred noći mi je to palo na pamet. Nije ni otišla sa planine. Bar ne u tom autu.“ „Sranje.“ „Moramo da odvedemo Džefa na tu planinu, a do sada to nismo učinili.“ „Dvostruko sranje. Ali stvar je u tome, Seme, što se meni čini da je on to uradio.“ „I meni se čini“, progunđao je. Obojica su kontemplirali nad ovom dilemom, a onda Grejndž reče: „Vanbračna afera, plus lova, plus to što je drkadžija, daje nam dovoljno razloga da ga zadržimo i kupimo sebi još malo vremena da ili slomimo Alis, pronađemo Emorine ostatke, ili iskopamo neki opipljivi fizički dokaz.“ „Očekuješ da se desi neko čudo?“ „Čuda se dešavaju.“ Najt porazmisli o ovome i stiže do odluke. „Gde si ti sad?“ „U automobilu, vozim se nazad. Trebaće mi oko sat vremena. Odspavaj još malo.“ „Hvala ti.“ Najt pogleda na sat. „Trebalo bi da pokupimo Džefa u devet.“ „Vratiću se dosta pre tog vremena.“

„Hajde da pokupimo Džefa jedno sat vremena ranije, iznenadimo ga i navalimo na njega svom snagom zbog nevere. Znaš već kako to ide.“ „Opet ću ja biti loš pandur.“ „Vidimo se za sat.“ *** „Za ime božje, Alis, hoćeš li se već jednom sabrati?“ „Mislim da ne kapiraš posledice, Džefe.“ „Savršeno ih razumem. Samo ne mislim da bi trebalo da paničimo samo zato što...“ „Što su detektivi nekako saznali za nas, kad već misliš da sumnjaju na tebe da si naudio Emori? Ne misliš li da je to dovoljan razlog za paniku?“ „Priznajem da je to razlog za zabrinutost, ali hajde da to ne preduvavamo stvari. A sada, duboko udahni, i ponovo mi prepričaj sve što je Grejndž rekao.“ Ponovila je priču, ali ponavljanje nije ulepšalo smisao. „Pojavio se na mojim vratima pre zore, Džefe. I samo vreme kad me je posetio govori o tome da ovu našu vezu - aferu - uzimaju ozbiljno. Vide to kao značajan činilac u Emorinom nestanku. Oprosti mi, ali to je pomalo uznemirujuće.“ Ovo joj nije osporio. Grejndž se odvezao čak do Atlante, što je značilo da su njegove i Najtove nasumične spekulacije počele da se učvršćuju i zaista uobličavaju. Džef se bojao da će on kao „raspomamljeni suprug“ veoma brzo prerasti u „osobu pod istragom“. Ako se to dogodi, foto-reporteri će slikati kako ga u šerifovu kancelariju sprovode uniformisani policajci krutih lica. Njegova ispitivanja će postati službena saslušavanja, a između ta dva postojala je veoma jasna razlika. Tokom ovog prvog, istražitelji su bili puni poštovanja, i ljubazni. Atmosfera je bila delikatna i saosećajna. Saslušavanje je bilo sušta suprotnost. Biće primoran da obezbedi advokata, a to je bilo isto kao i da je priznao krivicu. Podići će se ogroman talas neverice i prezira prema njemu. Ni u šta što bude izrekao neće se verovati. Ponižavaće ga

potpuni stranci, kao i bliski saradnici. Klijenti će preispitivati njegovo poštenje i svoje hartije od vrednosti prebacivati drugim menadžerima. Od pomisli na takva poniženja oblio ga je ledeni znoj. Ivicom čaršava je pokupio potoke znoja koji su mu se ispod miški slivali prema rebrima. Kiseli smrad ga je otreznio poput mirišljave soli. Mnogo daleko je odmakao sa tim. Niko ga ni za šta još nije optužio. Saznali su da su on i Alis ljubavnici. I? Brakolomstvo je greh, nije zločin. Bilo kako bilo, u glavama mnogih bio bi to ozbiljan greh prema Emori Šarbono, šampionki ugnjetavanih, najvoljenijoj kod bednih. Došlo je vreme da preduzme preventivne mere pre nego što ga okače da se suši na vetrometini javnog mnjenja, gde je njegova žena već dobrano odmakla ispred njega. Ako se obelodani njegova nevera, mogao bi biti javno razapet. Čak bi i prodavali karte za prvi red. Iznenada, rekao je: „Nije trebalo da me zoveš, Alis. To je bila najgora moguća stvar koju si mogla da uradiš.“ „Više bi voleo da ti se detektivi pojave i uhapse te bez upozorenja?“ Više nemajući strpljenja, rekao je: „Neće me niko uhapsiti. Nemaju nikakvog osnova po kom mogu da me uhapse. Ne mogu da me strpaju u aps zato što sam spavao s tobom. Što, pod ovim okolnostima, mora odmah da prestane. Moram da budem idealan suprug, onakav kakvog Emori zaslužuje. Ti i ja više ne bi trebalo lično da komuniciramo.“ „Do kada?“ „Ne znam.“ „Džefe, molim te. Hajde da porazgovaramo o tome.“ Bože, mrzeo ju je kad cmizdri. A još više je mrzeo automobil koji se zaustavio sa druge strane vrata njegove sobe u motelu. „Nemoj me više zvati.“ Prekinuo je vezu. Mnogo manje uveren da će izbeći hapšenje nego što joj je priznao, brzo je prišao prozoru i provirio kroz razmak između zavesa. Najt i Grejndž su izlazili iz sportskog džipa, ali ovog puta nisu donosili krofne i kafu. Zašto su se pojavili pola sata ranije?

Telefon mu je zavibrirao. „Prokletstvo!“ Najt povika kroz vrata. „Džefe? ’Si budan?“ Zvučao je ozbiljno i nimalo druželjubivo. Džefov telefon nastavi da zvoni. Proklinjući ispod glasa, odgovorio je šapatom. „Rekao sam ti. Nemoj me više zvati.“ Najt je udarao po vratima. „Džefe, otvaraj. Odmah.“ U uhu je ponovo čuo: „Džefe?“ Ključ je zazveckao u bravi. Najt ima ključ od njegove sobe? Kroz slušalicu: „Džefe?“ Neko je ramenom udario vrata, i kada su se otvorila, dva zamenika su uspaničeno upala u sobu. Grejndž je ruku držao na pištolju u futroli. Obojica su stala kao ukopana kad su ga videli kako stoji i trese se, samo u gaćama. Osetio je slabost, vrtoglavicu i pomanjkanje daha dok se smešio i pružao Grejndžu telefon. „Emori je.“

Poglavlje 21

retvarao se da je jedan od dobrovoljaca koji traže Emori. Stopio se s njima, obučen kao i većina, u toplu zimsku odeću. Njegov šal - onaj koji je probola nožem - prekrivao mu je bradu. Podigao je i kragnu kaputa, kako bi pokrio dobar deo lica. Kapu je natukao nisko na oči. Imao je tamne naočare koje su sakrivale ogrebotinu koju mu je nanela na jagodičnoj kosti. Zaceljivala je, ali je i dalje bila vidljiva. Ali veliki deo ožiljaka koje je ostavila na njemu nije zaceljivao. Nalazili su se duboko u njemu, gde rane nikad nisu površinske i ožiljci imaju sasvim drugačiji značaj. Za grad veličine Drejklanda njen nestanak i povratak bili su značajni događaji. Nakon što su čuli da se vratila, uz oduševljenje zbog postignutog uspeha, iako je niko zapravo nije pronašao, stotinu i više dobrovoljaca okupilo se ispred lokalne bolnice da je dočeka kao heroja iz rata. Sada, dok se šerifov službeni sportski džip zaustavljao ispred ulaza u hitnu pomoć, on je bio blokiran kamermanima i reporterima, od kojih je najveći broj stigao iz Atlante. Besposličare, koji nisu imali pojma šta se događa, privukao je taj spektakl; laktali su se za mesto i bolji pregled situacije. Uniformisani policajci su skoro potpuno uzaludno pokušavali da obuzdaju ovaj haos. Stajao je, glavom i ramenima viši od svih u okolini, ali šansa da ga Emori vidi bila je slaba. Neće ga ni tražiti. Ovo je bilo poslednje mesto na kom bi ga očekivala. Bilo je to poslednje mesto na kom bi i samog sebe očekivao. Neprekidno se pitao zašto je došao. Odgovor je nastavio da mu izmiče. Na pola puta do kuće, nakon što ju je ostavio, osetio je neodoljivu potrebu da se okrene, i to je i učinio. Neke stvari su ljudi

P

radili, nikad se i ne pitajući zašto. I eto ga sad tu: bio je razlog njenog nestanka, i svedok njenog povratka. Trbušasti čovek u uniformi izašao je iz službenog vozila, otvorio zadnja vrata i pomogao joj da odande izađe. S debelim ćebetom prebačenim preko ramena izgledala je sitno i skrhano. Imala je naočare za sunce, pa su joj oči bile skrivene, ali usne joj se nisu osmehivale. Patike su joj bile blatnjave zbog pretrčanih kilometar i po između njegove kolibe i kuće Flojdovih. Nije računao na to da će se ona probuditi i shvatiti kuda je otišao, na vreme da stigne i posvedoči batinama kojima ih je počastio. Pustio ju je da udobno spava pod pokrivačem na svom krevetu, sva rumena i topla, omamljena seksom i u dubokom snu. Sledeći put kad ju je video, stajala je u dvorištu Flojdovih, bez daha i prestravljena. Braća Flojd su bili razlog što je došao u Severnu Karolinu. Zakleo se da će doći po odmazdu, i zakleo se da će je dobiti. Jedino što nije računao na to da će se stvari odvijati kako su se odvijale, kao ni kad će se to dogoditi. Razmišljao je o tome da odloži akciju sve dok Emori više ne bude pod njegovim krovom i procenjivao je opasnost. Ali nakon incidenta sa Lisom, nakon što su on i braća stupili u otvoreno neprijateljstvo, nije više mogao da predvidi šta će preduzeti. Osetio je da više ne može da odlaže i da mora nešto da preduzme kako ne bi propustio priliku. Samo je zakletva, poput one koju je dao u vezi sa Normanom i Vilom Flojdom, mogla da ga izvuče iz mekog zagrljaja Emorine ruke preko njegovog stomaka. Nije je video sve dok nije izbacio Normana kroz ulazna vrata i krenuo napolje za njim. Gledala ga je ukočena od straha, ali on je došao s namerom koju čak ni njeno gađenje nije moglo da odvrati. Stvari su krenule svojim tokom i već je bilo kasno da se opozovu. Ne bi odustao čak i da je mogao. Ali nije zažalio što je to uradio. Samo je žalio što ga je ona videla. To će biti poslednji utisak koji će poneti o njemu. Sveža krv na njegovim šakama. Neizbrisiva mračna mrlja koju ima na duši. Posle odlaska iz kuće Flojdovih, svratio je do kolibe samo da pokupi Emorine stvari. Položio joj je ranac za trčanje u krilo, a ona jedva da je i trepnula u znak zahvalnosti.

Tokom duge vožnje do Drejklanda samo je zurila ispred sebe, čvrsto stisnutih šaka, verovatno u strahu da će, bude li prozborila ijednu reč, naljutiti zver koju je videla puštenu. Na obodu grada, zastao je pokraj puta i ubacio menjač u ler. „Nekih osamsto metara niz put ima jedna benzinska stanica. Odande možeš da pozoveš nekog da dođe po tebe.“ Posegnuo je preko njenih kolena prema pretincu, gde je ostavio njen mobilni telefon. Nešto ranije, u tišini skupljajući po kolibi njene stvari dok je spavala, razmišljao je da ubaci i telefon. S njom je proveo noć koju dok je živ neće zaboraviti. Milion puta će je ponovo proživeti u svojoj mašti. Ali nepoverenje mu je postalo druga priroda. Odlučio je da zadrži taj telefon do poslednje minute. Predajući joj ga, rekao je da je napunio bateriju. „Ali cenio bih ako ga ne bi upotrebila dok ne steknem bar pet minuta prednosti.“ Gledala je u telefon kao da ne zna šta drži u rukama, a onda je podigla glavu i pogledala ga. „Potpuno si me zbunio. Uopšte te ne razumem.“ „I ne možeš. Nemoj ni pokušavati.“ „Otišao si tamo veoma žurno da ih prebiješ.“ „Da. Mislim da su me očekivali. Norman je spavao u fotelji, ali mu je sačmara stajala u krilu.“ „Mogao je da te ubije.“ „Nije reagovao dovoljno brzo.“ „Rekao si mu nešto. Rekao si da samo misli da je propustio svu zabavu u Virdžiniji. O čemu si pričao?“ „Ni o čemu što tebe može da zanima.“ „Ali zanima me! Gledala sam kako dva čoveka dobijaju batine i jedva ostaju živi.“ „Zaslužili su to.“ „Možda zbog Lise, ali...“ „Ostavi se toga, doco.“ „Daj mi nešto.“ Glas joj je pucao dok je ovo izgovarala. „Neko objašnjenje.“ Srebrnasta sitnica mu je gorela poput žeravice, u unutrašnjosti džepa farmerki. Još joj nije zafalila. Bio je to komad

previše mah i bezvredan da bi čak i primetila da ga nema, ali za njega je predstavljao blago. Deo nje sada je bio njegov. Zar ne bi bilo korektno da joj da nešto zauzvrat? Ali ono što je tražila - objašnjenje - to nije mogao da joj da. Nakon dugog perioda tišine, oči joj se napuniše suzama. „Ko si ti?“ Po tonu njenog glasa, znao je da želi da zna mnogo više od njegovog imena. Okrenuo se i pogledao kroz vetrobran, goreći od želje da je makar još jednom dodirne, da oseti njene otvorene i meke usne na svojim. Ali ako bi se to desilo, bilo bi mnogo teže pustiti je da ode. Zato je prizvao obamrlost s kojom se naoružao da nekako preturi preko glave svaki dan. Kad je ponovo pružio ruku prema njoj, učinio je to da otvori suvozačka vrata. Otvorio ih je i gurnuo. „Ćao, doco.“ Nastavila je da ga gleda s nerazumevanjem. Izraz mu je ostao nepromenjen. Konačno, izašla je iz kamioneta i zatvorila vrata. On se odvezao. Pomislio je kako je uradila ono što je tražio, da nikog odmah ne pozove, jer je prošlo dobrih sat vremena pre nego što je preko radija u kamionetu čuo vest o tome da su je pronašli. Mnogo je rizikovao što se vratio u grad. Mogla je vlastima da prijavi tip i model njegovog kamioneta. Možda je čak zapamtila i registarski broj i dala im ga. Ali nije verovao u to da će ga odati, i to ne zato što je nešto naročito želela da ga zaštiti, već da bi zaštitila sebe od skandala i sramote. Što više bude govorila o njemu, to će više morati da otkriva o sebi i njihovom zajedničkom vremenu, a nije verovao u to da će sve javno otkrivati. Ali pitao se šta će sve reći mužu kad ostanu nasamo. Trbušastom zameniku, koji joj je pomogao da izađe, pridružio se još jedan, koji je sedeo na suvozačkom sedištu. Išli su pored nje i štitili je dok se gurala kroz masu, prema ulazu u urgentni centar. Glavu je držala pognutu, a lice okretala dalje od kamera i foto-aparata. Nije čak ni pogledala u njegovom pravcu. Da ga je slučajno videla, da li bi ga pokazala i optužila da ju je držao zatočenu? Ili bi se pretvarala da je samo još jedno lice u gomili,

lice koje ne poznaje, ono koje nije ljubila, privijala na grudi, stiskala butinama dok je svršavala? Nikad neće znati jer nije pogledala u njegovom pravcu pre nego što je provedena kroz automatska dupla vrata i nestala s vidika. Nastavio je da zuri u prazan prostor gde ju je poslednji put video pre nego što je gomila posmatrača počela da se razilazi, kovitlajući se oko njega dok je on stajao kao ukopan. Reporterske ekipe počeše da se razilaze prema svojim kombijima. A onda se začuo povik. „Gospodine Šarbono! Gospodine Šarbono!“ I odjednom ga odgurnuše novinari i fotografi koji su protrčavali pored njega krećući se prema džipu. Sa zadnjeg sedišta izlazio je Emorin muž, lako prepoznatljiv sa slika na internetu. Pošto su ga prepoznali, Džefa Sarija su sada okružili mediji. Delić izveštaja o njemu bio je druga najbolja vest posle one o Emori. Džef provuče dugačke prste kroz lepu, plavu kosu kao da se priprema za nastup pred kamerama. Bio je obučen u crne pantalone, rolku i crnu proštepanu perjanu jaknu, koja je više odgovarala nekom elegantnom skijaškom odmaralištu nego ruralnom gradiću u podnožju planine. „Sari“, rekao je u prvi mikrofon koji mu je uperen u usta. „Ime mi je Džef Sari.“ „Da li je vaša supruga dobro?“ „Da li vam je rekla šta se dogodilo?“ „Gde je bila, gospodine Šarbono?“, upita jedan koji je propustio ili ignorisao njegovu ispravku. Džef podiže ruku tražeći tišinu. „U ovom trenutku, znam tek nešto više od vas. Nedavno, Emori me je pozvala sa jedne benzinske stanice na obodu grada. Kako se ispostavilo, bio sam sa osobljem iz šerifove kancelarije kada sam primio poziv. Ja sam, zajedno sa detektivima-narednicima Najtom i Grejndžom, odmah pojurio tamo.“ Pljuštala su pitanja, ali jedino na koje je odgovorio bilo je zašto je Emori dovedena u bolnicu. „Imala je potres mozga. Samoj sebi je to dijagnostikovala. Osim toga, čini se da nema nikakve ozbiljnije povrede, ali insistirao sam da je dovedu ovamo i pregledaju kako bismo se uverili da je u dobrom stanju.“

Kao odgovor na sledeći rafal pitanja, rekao je: „Koliko sam razumeo, neko iz šerifove kancelarije je zadužen da održi konferenciju za štampu kad to bude zgodno, nakon što policija bude dobila priliku da detaljno sasluša Emori. A sada, molim vas, oprostite mi.“ Počeo je da se probija kroz njih. Dok se Džef Sari približavao ulazu u bolnicu, dospeo je nedaleko od visokog čoveka sa vunenom kapom, koji je prema čoveku u skupoj skijaškoj jakni osetio prezir. Odmah je formirao mišljenje o Emorinom mužu. Bio je tašto, nalickano kopile, puno samopouzdanja. Šta je ona ikada videla u njemu? Pokušavajući da nađe odgovor, pomno je proučio Džefa od glave do... Srce mu se steglo, a odmah potom i zaledilo. U glavi je počelo da mu tutnji. Jebote, jebote, jebote! Ali ostao je nem i nepokretan dokje Džef Sari prolazio, i ne naslućujući kakvu je lavinu pokrenuo. Onako oholo, Emorin suprug nastavio je da ulazi u bolnicu. Staklena vrata su se klizeći zatvorila za njim. U njima, pojavio se odraz jednog čoveka. Ugledao je sebe, čvrsto stisnutih šaka u rukavicama. Kamene vilice, borbenog stava, jelen spreman da ukrsti rogove, revolveraš spreman da potegne. Izgledao je preteći čak i samome sebi. Shvatio je koliko će izgledati sumnjivo bude li nastavio tako. Još nekoliko sekundi proveo je na ivici neodlučnosti, a onda se okrenuo od zgrade. Pognuo je široka ramena pod kaputom i nestao u gomili dobrovoljaca koji su razgovarali o čudu Emorinog preživljavanja, srećnom ishodu koji je vrlo lako mogao da bude katastrofalan, i o olakšanju koje njen suprug sigurno oseća jer se vratila živa i zdrava. Odvojio se od te grupe a da ga niko nije ni primetio, i prošetao nekoliko blokova do mesta gde je ostavio kamionet, na pretrpanom parkingu jednog supermarketa. Ušao je, ali je ostao da sedi za volanom, udarajući po njemu pesnicom i psujući. Kada se oprostio od nje, mislio je da se oslobodio, da će moći da nastavi dalje, onako besciljan i nesrećan, ali spokojno znajući da je ispravno postupio. Nije bilo tako.

qDžek Konel se tog jutra probudio ispunjen nadom. Ali samo jedan pogled kroz prozor sobe i znao je da se neće još skoro sasvim osušiti. I dalje je padala kiša. Ko iz kabla. Od pljuska nije mogao da vidi ni malu luku preko puta. Za samo deset minuta se istuširao, obrijao i obukao. Prošlo je tek dvadeset minuta, a već je bio u ulici u kojoj je živela Rebeka Votson. Parkirao je na suprotnoj strani bloka u odnosu na mesto gde je bio juče. Video je Rebeku tom prilikom, kada je izašla na trem da pokupi poštu. Nije video njenu kćerku Saru. Žvaćući kikiriki koji je poneo iz aviona, posmatrao je kuću sve do večere, kao i ostatak večeri. Noć je pala. Kroz zamagljeni vetrobran nastavio je da osmatra kuću sve dok se svetla u njoj nisu pogasila, a onda ostao još sat vremena. Ništa se nije događalo. Nikakav visoki siledžija nije se uvukao u kuću pod okriljem noći. Prokleta sreća. Na putu do hotela, kupio je „srčani udar u papirnoj kesi“ u jednoj prodavnici brze hrane, i ne izlazeći iz auta. Pojeo je obrok dok je čitao imejlove, posle čega je legao. Sada se vratio, nestrpljiv da vidi šta će mu novi dan doneti. U sedam i četrdeset dva, podigla su se garažna vrata i mini-kombi je izašao unazad. Vrata su se spustila. Kombi je krenuo u njegovom pravcu i provezao se pored njega. Na suvozačkom sedištu sedela je mlada devojka i kuckala poruku na mobilnom telefonu. Vozač se nije video kroz kišom isprskan vetrobran, ali bela kosa je nesumnjivo pripadala Rebeki. Sačekao je da zađu za ugao, nakon čega je krenuo, ostavljajući nekoliko automobila između njih. Nakon kratke vožnje, Sara je dovezena do parohijske srednje škole. Devojka je prestala da se bakće mobilnim telefonom taman toliko da se nagne preko instrument-table i poljubi majku u obraz pre izlaska. Odatle, Rebeka se odvezla do „Starbaksa“. Ušla je unutra držeći laptop pod miškom. Nekoliko minuta kasnije, video ju je kako seda za sto blizu prozora. Dok ju je posmatrao sa parkirališta preko puta ulice, pljuvačka je počela da mu se skuplja u ustima za toplim kapućinom, ali nije želeo da rizikuje i uđe u prodavnicu kako ga ona ne bi prepoznala.

Bila je potpuno zaokupljena nečim na svom laptopu. Niko joj se nije pridružio za stolom. Nekoliko minuta pre devet, krenula je i ponela kafu sa sobom. Centar grada je podsetio Džeka na sela u Novoj Engleskoj. Pomodne radnje i restorani bili su smešteni u stare zgrade koje su dopadljivo obnovljene. Radnja Rebeke Votson bila je jedna od takvih firmi. U devet i trideset, prevrnula je znak na stranu OTVORENO na staklenim vratima prodavnice „Bagatela“. Džek je pozvao Vesa Grira. Nakon razmene jutarnjih pozdrava i prepričanih događaja od prethodnog dana, pitao je Vesa da li je pribavio informacije koje je tražio. „Sasvim lepo joj ide sa radnjom“, kolega mu je rekao. „A posebno za letnjih meseci kad je turistička sezona. Malo sporije ide u ovo doba godine, ali onda uživa u kratkoj sezoni odmora. U junu je bilo dobro.“ „Šta se događa u junu?“ „Ljudi se venčavaju.“ „Ako ha. Šta prodaje?“ „Kancelarijski materijal, kristal i keramiku, poklončiće. Slične stvarčice. Drangulije kojima žene zatrpavaju stan.“ Ali Džek to nije mogao da zna. Nije imao ženu. Ali ne zato što se nije trudio. Njegova bivša verenica najverovatnije bi osporila napore koje je ulagao da sačuva njihovu vezu. I to žestoko. Čak se i ne trudiš da ova veza uspe, Džek. Kada bih otišla, danima ne bi shvatio da me nema. Trebala su mu tri. Pre nego što je prekinuo vezu, Džek je pitao: „Pomalja li se još nešto?“ „Prilično je mirno. Kakvo je vreme tamo?“ „Grozno.“ Uprkos kiši, „Bagatela“ je imala sasvim pristojne radne dane. Sve osim jedne mušterije su bile žene, a muškarac koji je ušao u radnju nije bio onaj kog je Džek tražio. Do pola jedan bešika je već htela da mu eksplodira i bio je gladan. Navukao je jaknu preko glave i potrčao prema radnji sa delikatesima

koju je nešto ranije primetio. Naručio je sendvič, a onda otišao do toaleta i ispišao litru, najmanje. Vratio se u automobil sa hranom i pićem. Posle jela, i zbog jučerašnjeg podužeg leta i kratke noći, borio se da ostane budan kako je poslepodne odmicalo. Ne bi li se malo razonodio, otvorio je fasciklu i pregledao materijal koji je već znao napamet. Fizički izgled: metar devedeset, sto petnaest kilograma, crna kosa, plave oči, srpasti ožiljak iznad leve obrve, tetovaža na donjem delu stomaka. Datum rođenja: 3. februar 1976. Mesto rođenja: VinstonSalem, Severna Karolina. Obrazovanje: Diplomirani građevinski inženjer, Virdžinijski tehnički fakultet. Vojna služba: Da. Kriminalna prošlost... Džek taman podiže pogled da vidi kako jedini živi srodnik njegove mete okreće znak na staklenim vratima. Sačekala je tačno pet sati da zatvori, mada nije imala nijednu mušteriju duže od sat vremena. Bila je disciplinovana kao i njen brat. Džek je pustio nekoliko vozila da prođu pre nego što se uključio u saobraćaj iza nje. Otpratio ju je do kuće i skrenuo u njenu ulicu dobrih pet minuta kasnije. Provezao se pored kuće. Garažna vrata su bila spuštena. Još nije izašla da uzme poštu. Iz sandučeta je virio neki časopis. Odvezao se do kraja bloka i parkirao ispod jednog četinara, pripremio foto-aparat i jako zevnuo dok se smeštao za još jedno dugotrajno bdenje. Ali trajalo je svega nekoliko minuta. Rebeka izađe na trem, ali nije zastala kod poštanskog sandučeta. Umesto toga, otvorila je kišobran i krenula prednjim puteljkom, kročila sa ivičnjaka i... O sranje! Krenula sredinom ulice pravo prema njemu, pušeći se od gneva.

Poglavlje 22

N

e znam. Polukrug od lica oko Emorinog bolničkog kreveta izražavao je razne stepene istog osećanja - neverice. Džef je bio prilično uzdrman. Doktorka Batler i doktor Džejms nabacili su lica kakva i inače imaju pored bolničkog kreveta. Dva detektiva su je skeptično odmeravala. Ponavljala je jedno isto: „Ne znam. Ne znam mu ime. Ni mesto gde mu se koliba nalazi. Žao mi je. Znam da ste očekivali da vam pružim puno objašnjenje, ali istina je da se baš ne sećam svega.“ Džef se nagnu i prošaputa joj u uvo. „Ovo nije test, Emori. Nemoj se nervirati. Ako ne možeš da se setiš, u redu je. Najvažnije je da si se vratila.“ „Vaš suprug je u pravu, doktorko Šarbono“, reče detektivnarednik Najt. Predstavio joj se kao glavni istražitelj na slučaju njenog nestanka. Imao je dedovski izraz na licu i opušteno držanje. Pošto joj se odmah dopao, nije želela da ga laže. Mada, ako bi ogolila činjenice do srži, stvarno nije znala ime čoveka kod koga je provela četiri dana. Niti bi mogla da ih odvede do kolibe ili je pronađe na mapi. Najt joj se ohrabrujuće osmehnu. „Ne žurite. Ne žurimo ni mi. Hajde da krenemo sa druge strane. Kako bi bilo da nam kažete ono čega možete da se setite, a ne ono čega ne možete.“ „Sećam se da sam parkirala automobil blizu vidikovca u subotu ujutro i krenula da trčim. Ali osim toga, sećanja su mi nejasna. Ne znam čak ni da li su mi poslagana po pravom redosledu. Iscepkana su. „Sećam se da sam se probudila sa razornom glavoboljom. Vrtelo mi se u glavi i bilo mi je muka. Povratila sam najmanje jednom, koliko se sećam. Ali vreme nema nikakvu ulogu. Naizmenično sam se onesvešćivala i budila. Sve dok se jutros nisam probudila.“

Bila je to laž i sigurno su svi posumnjali u nju jer niko ništa nije rekao nekoliko sledećih trenutaka. A onda Najt reče: „Hajde da se vratimo na subotu, rekli ste nam da ste krenuli stazom ’Ber ridž’. Postoji li neki razlog zašto baš tom stazom?“ Bar je na ovo pitanje mogla da odgovori iskreno. „Obeležila sam je na mapi staza za trčanje. Mapa je pokazivala da staza vrluda, ali da se završava kod vidikovca sa druge strane vrha. To je trebalo da mi bude okretište.“ „’Ber ridž’ se grana na druge staze. Možda bi vam pomoglo da vidite mapu, kako bismo znali kuda ste tačno išli.“ „Nisam sigurna da sam išla stazom koju sam obeležila. Kako ispada, moja mapa nije bila naročito pouzdana i precizna. Na njoj je ’Ber ridž’ obeležena kao popločana staza. I jeste, ali veoma loše. Veliki delovi ne izgledaju ništa bolje od običnog pošljunčanog puteljka. Sigurno sam se okliznula na šljunak i udarila glavu o neku stenu.“ Džef joj stisnu šaku. „Pravo je čudo da si preživela.“ Jednoglasno su se složih da joj fizički ništa ne fali. Uveravala ih je da je nepotrebno da je smeštaju u bolnicu, ali njeni protesti su zanemareni. Detektivi, Džef i osoblje urgentnog odeljenja insistirali su da se obavi skeniranje mozga, a kada je snimak potvrdio da je imala potres mozga, odlučeno je da bude zadržana preko noći zbog posmatranja. Nije se složila s ovim, ali do tada je par doktora s kojima je vodila zajedničku kliniku u Atlanti stigao, i oni su se složili sa lokalnim medicinskim osobljem. Ostaje preko noći u bolnici. Tačka. Posekotina na glavi joj je pregledana. Zaceljivala je. Međutim, temeljno je očišćena jakim antiseptičkim sredstvom i dati su joj antibiotici da preduprede eventualnu infekciju. Trčanje do kuće Flojdovih iznova je pokrenulo bolove kod starog nagnječenja. Objasnila je to nesrećnim ishodom naporne trke u subotu. Ledeni oblog privezan joj je za nogu koju su joj podigli na jastuk. Intravenozno je dobijala tečnost. Ova predostrožnost je stvarno bila nepotrebna, ali nije mogla da je odbije jer nije mogla da ih ubedi da je bila propisno hidrirana u poslednja četiri dana.

Nije morala da glumi glavobolju. Nije patila od onih probadajućih bolova skorašnjeg potresa mozga, ali osećala je tupo drobljenje klasične glavobolje, koju je imala zbog intenzivnih i suprotstavljenih emocija. Na njen zahtev, spustili su zastore. Rekla im je da joj smanjeni intenzitet svetla pomaže sa glavoboljom, ali se u stvari plašila da će sunčeva svetlost koja je prodirala obasjati i razotkriti njene laži. Laganje je bilo u suprotnosti s njenom prirodom. Stidela se što je bila neiskrena prema kolegama i detektivima. Još joj je teže bilo da laže Džefa. Od trenutka kad je kročio na benzinsku stanicu i uzeo je u naručje, nerado ju je ispuštao iz vida, makar i toliko da primi medicinsku negu. Sada je pružio ruku i pomilovao je po obrazu nadlanicom, ne znajući da je to probudilo sećanje na dodir jednog drugog čoveka. Doco? Hoćeš li se probuditi ili ćeš sve prespavati? Ne mogavši da istovremeno savlada i to sećanje i neodoljivi osmeh svog muža, pogledala je prema podnožju kreveta, gde su njene kolege stajale rame uz rame. „Džef mi je rekao za nagradu koju ste ponudili.“ Poverovali su da joj je to bila novost. Nije, ali to što je znala za nju još od juče nije umanjivalo njenu zahvalnost. „Ne mogu...“ U grlu joj se toliko stezalo da je jedva uspevala da govori. „Ne znam kako da vam zahvalim za spremnost da to uradite.“ Doktor Džejms reče: „Duplirali bismo sumu samo da te vratimo. Kako stvari stoje, da bismo proslavili tvoj srećan povratak, doniraćemo prvobitnih dvadeset pet hiljada udruženju ’Doktori bez granica’.“ Potpuno savladana emocijama, šmrknula je. „Treba mi maramica.“ Džef je zgrabio kutiju sa stola i pružio joj je, a onda joj spustio ruku na rame dok je brisala suzne oči. Samo trenutak kasnije, postiđeno se nasmejala. „Uglavnom nisam ovako plačljiva.“ „Osećanja koja si zadržavala u sebi poslednjih nekoliko dana sada izbijaju na površinu.“ Koliko samo nije bio u pravu. U poslednja četiri dana, imala je brojne izlive raznih vrsta emocija i sve su bile veoma snažne. Ali slabašno mu se osmehnula. „Sigurna sam da si u pravu.“

Najt je sačekao da se sabere, a onda pitao: „Da li biste nas ostavili nekoliko trenutaka nasamo sa doktorkom Šarbono?“ „Zašto?“ „Moramo da raščistimo nekoliko detalja zbog dokumentacije koju treba da sredimo. A i portparol odeljenja čeka neka objašnjenja zbog izjave koju sprema za medije, pa su nam potrebne neke informacije. Ne želi da kaže nešto što nije istina. Ne bi trebalo dugo da traje.“ Ovo blebetanje nije bilo nikakav odgovor, ali ne želeći da se suprotstavlja policajcu, Džef nije imao mnogo izbora, osim da se povinuje njegovom zahtevu. Nagnuo se i poljubio ju je u čelo. „Biću u hodniku ako ti zatrebam. Volim te.“ „I ja tebe volim.“ Dobacio je detektivima vrlo hladan i ponižavajući pogled, a onda se pridružio njenim kolegama koji su pošli napolje. Najt je prokomentarisao Džefov prezir. „Nije nas baš ljubazno pogledao.“ „Možeš li da ga kriviš? Sumnjičio si ga za bog zna šta.“ „Zar smo bili toliko očigledni?“ „Izgleda da jesmo. Rekao mi je da si podozrivo tretirao sve što je rekao ili uradio.“ Tokom kratkog privatnog trenutka iza zavese na urgentnom centru, dok je čekala rezultate CT skeniranja, Džef joj je rekao da su detektivi bili okupirani njime dok se ona i dalje vodila kao nestala u zaleđenoj divljini. „Pa“, stariji detektiv joj je govorio, „priznajem da smo Grejndž i ja istraživali razne teorije. U situacijama poput ove, često je počinilac najbliža osoba. Primite moje izvinjenje oboje.“ Privukao je stolicu bliže krevetu i seo. Grejndž je ostao da stoji kod podnožja kreveta. Nije bio društven poput partnera, ali nadoknađivao je to svojom pronicljivošću, što je Emori primoravalo da se ne opušta. Najt poče. „Ne znamo ništa više nego što smo znali dok vas nije bilo, doktorko Šarbono.“ „Shvatam koliko to mora da vas izluđuje.“ „Hajde da počnemo sa čovekom kog ne možete da imenujete.“

Pomen na njega ispuni je tolikim očajem da se uplašila da se to vidi. Najt reče: „Rekao vam je da je naišao na vas dok ste ležali na stazi, onesvešćeni.“ „Dok je pešačio.“ „I odneo vas je u svoju kolibu.“ Klimnula je glavom. „Ne možete tamo da nas odvedete?“ „Ne mogu. Četiri dana se čitav moj kosmos sastojao od kreveta iza paravana.“ „Paravana?“ „Sklopivog paravana sa perforiranim panelima. Postavio ga je da mi pruži privatnost.“ „Vrlo uljudno s njegove strane.“ „Vrlo.“ „Ali ne sećate se skoro ničega o njemu?“ „Samo da me je dvorio izvanredno ljubazno.“ „Kao dobri samarićanin?“ „Da, šta god da mi je trebalo...“ Izvini, doco. Zbog čega? Što ti ne dam da spavaš. Nisam se žalila. Da li to znači da ne želiš da stanem? Ne želim. Da ne prestajem s ovim? Ne. Bože, ne. Nemoj... Nemoj da staješ. Ti si ta koja će morati da kaže da ti je dosta. Još nisam stigla dotle. Dobro je. Jer sada ionako ne mogu da se zaustavim. Detektivi su je ljubopitljivo odmeravali. Nakašljala se. „Bio je veoma brižan. Pažljiv.“ Nijedan od njih dvojice ništa ne reče.

Navlažila je usne. „Vodio je računa o mojim potrebama. Bila sam svesna toga. Ali i nisam. Razumete li? Veliki deo vremena ostavljao me je na miru. Da se... da se oporavim.“ Najt prekrsti ruke preko velikog stomaka. „I za sve to vreme, nijednom se nije ponudio da pozove hitnu pomoć?“ Protrljala je čelo. „Mislim da nije. Možda. Ne sećam se. Zar nije bilo neko nevreme? Magla? Vreme koje je puteve učinilo neprohodnim?“ „Aha.“ „Rekao mi je da će me bezbedno vratiti kada putevi budu raščišćeni.“ „Ali nije“, primeti Grejndž. „Najveći deo puteva raščišćen je još juče.“ „Sigurna sam da bi učinio to da sam se osećala bolje.“ Isuse, sjajna si. Slatka. Savršena. Kupujući vreme pre nego što nastavi, pružila je ruku dole i podesila ledeni oblog na uzdignutoj nozi. „Ali nisam bila u stanju sve do juče. Onda sam se jutros probudila. U glavi mi se razbistrilo. Zamolila sam ga da me doveze do Drejklanda i on je to učinio.“ „U stvari, ostavio vas je na ivici Drejklanda“, reče Grejndž. „Zašto?“ „Ne znam.“ „Zašto vas nije odvezao do šerifove kancelarije?“ „Ne znam.“ „Mogao je da pokupi nagradu.“ „Možda nije znao za nagradu.“ Grejndž je premeštao težinu s noge na nogu. Najt je prešao rukom po licu. Grejndž reče: „Kakvu vrstu kamiona je vozio?“ „Kamionet.“ „Mislim, ’ford’, sevi’, ’rem’... “ „Nisam primetila. Ne razumem se baš u kamionete.“ „Boja?“ „Plava. Nekako srebrnastoplava. I... visok je bio.“ „Visok?“

„Visoko od zemlje“, dopunila se. „A šta je sa njim? Je li i on visok?“, upita Najt. „Već sam vam ga opisala.“ „Jeste, ali zbog sveg ovog komešanja, možda ste nešto zaboravili.“ U kombinovanom servisu i prodavnici, scena susreta bila je haotična. Ponovno viđenje sa Džefom. Uzbuđenje među osobljem koje je vodilo to mesto. Mušterije koje su je slikale mobilnim telefonima. Čovek koji je doneo cigarete pokušao je da uslika selfi sa njom. Usred svega toga, dva zamenika su je pritiskala da im pruži objašnjenje kako se našla tamo, a kada im je rekla da ju je jedan čovek ostavio nedaleko odatle, tražili su najširi fizički opis. Bila je namerno preširoka u svom opisu: muškarac, belac. „Prokletstvo, zbog sveg tog cirkusa u Ševronu skoro sam zaboravio kako izgleda gospoja Najt.“ Najtov široki osmeh nije je naročito opustio. „Hajde da počnemo od osnovnih stvari“, rekao je. „Kao što je njegova starost.“ „Bio je star. Postariji. Imao je malo sedih u kosi.“ „Visina? Težina?“ „Perspektiva iz koje sam gledala nije mi pomogla. Ležala sam; on je stajao.“ „Čak ni kao procena? Viši od mene ili Grejndža? Primetno niži?“ „Nije niži. Neznatno viši od narednika Grejndža.“ Za glavu, najmanje. „Dobro“, reče Najt. „Krenuli smo od nečeg. Ima li stomak kao što je moj?“, upitao je, tapšući se po njemu. „Ili ima čvršće telo kao moj partner?“ „Negde između.“ Ponovio je ove reči mrmljajući, kao da ih pohranjuje u memoriju. „Neki osobeni znaci?“ „Kao šta?“ „Velike uši? Bradavica na nosu? Brada, ožiljci, tetovaže?“ Ljubiš moju munju na sopstvenu odgovornost, doco.

Zašto? Šta se dogodi? Probudi mi se pevac. Okrenula je glavu od Najtovog pronicljivog pogleda. „Nikakvih osobenih znaka nije bilo, koliko se sećam.“ „Kad ste se približavali gradu, iz kog pravca ste dolazili?“ „Sa severa, mislim. Nisam sigurna. Mnogo puta smo skrenuli.“ Usledila je kratka tišina, posle koje Grejndž reče: „Pošto sada sigurno znamo na kojoj stazi ste bili u subotu ujutro, nekoliko zamenika je poslato tamo da vide mogu li da pronađu vaše tragove.“ „Zašto?“ „Nadamo se da ćemo pronaći tog čoveka koji je pazio na vas“, reče Najt. „Da mu zahvalimo i tako to.“ Ni na trenutak nije poverovala da je to pravi razlog što pokušavaju da pronađu njene tragove. Srce je počelo da joj lupa. „Ne verujem da bi želeo da mu neko zahvaljuje.“ „Otkud to?“ „Ostavio je utisak nekoga ko izbegava da bude u centru pažnje. Bio je... stidljiv.“ „Hm.“ Najtova neprekidna upotreba ovog sloga bila je veoma rečita. Nagoveštavao je da ne veruje u to što čuje. Grejndž je bio malo direktniji. „Uspeli ste da procenite tu crtu njegovog karaktera, ali niste sigurni u to koliko je visok i kakve je građe?“ Pogledala je obojicu. „Zašto se toliko interesujete za njega?“ „Nemamo nikakav poseban razlog“, reče Najt. „Samo se čini čudnim što vas je čuvao četiri dana i noći, i tako lepo brinuo o vama, a onda vas samo ostavio kraj puta umesto da vas je isporučio pravo u suprugovo naručje ili vas predao nekom predstavniku zakona.“ Mučila se da pronađe odgovor koji će, ako ne bude sasvim verovatan, samo umanjiti njegovu prihvatljivost. „Rekli ste da je na pumpi bio cirkus“, rekla je. „Mislio je da će to što sam se pojavila, ponovni susret sa suprugom, dovesti do neke neprijatne scene. Ovaj čovek očigledno previše ceni svoju privatnost. Povučen je i želi da

tako ostane. Mislim da bi svi trebalo da to poštuju i ostave ga na miru.“ „Znači da je znao da imate muža i da se on razboleo od brige za vama.“ Pogledala je Grejndža, shvativši da je samu sebe uhvatila u zamku. Stvarno je bila očajna lažljivica. Pošto nije ništa odgovorila, zamenik je nastavio. „I pored toga što su putevi bili zaleđeni i previše rizični za vožnju, zašto nije bar pozvao nekog da nas obavesti da ste dobro?“ „Možda mu telefon ne radi.“ „Imao je vaš telefon, doktorko Šarbono. Jutros je još radio.“ Nije mogla da se seti šta bi rekla, pa je mudro oćutala. „Zašto niste pozvali svog muža?“, upita Grejndž. „Sve do jutros, neprekidno sam se onesvešćivala i budila.“ „Ali imali ste intervale svesnosti.“ „Ne bih to nazvala svesnost. Bila sam budna, ali um mi je bio pomućen.“ „Previše pomućen za jedan telefonski poziv?“ „Palo mi je na pamet, naravno. Ali nakratko. Onako u magnovenju. Nisam uradila ništa u vezi s tim jer mi je telefon bio van domašaja, a nisam imala snage da ga tražim ili ustanem i sama ga uzmem.“ „Imao je vašu ličnu kartu. Znao je ko ste i gde živite. Ali nijednom se nije ponudio da pozove umesto vas?“ „Možda i jeste, ali se ne sećam. I opet kažem, ja...“ „Imate stotine brojeva u svom telefonu“, reče Grejndž, sada već uz blagi pritisak. „Nekoliko dodira po ekranu i mogao je bilo koga da obavesti da ste živi.“ Spustila je pogled. Veoma dugo niko od njih ništa nije rekao, ali mogla je da oseti njihove poglede kojima kao da su joj bušili pognutu glavu. Najt je prvi prekinuo tišinu. „Niste baš sasvim iskreni prema nama, zar ne, doktorko Šarbono?“ „Ispričala sam vam sve što znam.“ „Pa, to što ste rekli meni i Grejndžu nam i smeta.“

Podigla je glavu i pogledala u njega. „Zašto? Vratila sam se. Dobro sam. Zar nije to jedino što je bitno?“ „Pa, bilo bi. Osim što postoji jedna osoba koja nas zanima. Propustio je znatnu sumu kao nagradu i izbegava da mu neko zahvali za gostoprimstvo. Mislimo da postoji razlog što se sklanja od medija i želi da ostane anoniman, tako da on možda i nije bio baš dobri samarićanin. „Mislimo da vam potres mozga nije izazvao pad, i da vas možda on nije pronašao na stazi, već da vas je napao na njoj, udario vas u glavu, a onda, iz nekih samo njemu znanih razloga, odustao od namere da vas ubije.“ Kamen. Nije trebalo da ikada vidiš taj kamen. Znao sam da će te uznemiriti.

Poglavlje 23

ošto ništa nije rekla, Najt se nagnuo napred i naslonio podlaktice na butine u pokušaju da zadobije njeno poverenje. „Emori - mogu li da te zovem Emori? Moraš da nam kažeš da li te je taj čovek, ovaj, na bilo koji način ugrozio?“ Jesi li već zažalila? „Ne, nije.“ „Razumem da bi ti možda bilo previše bolno da pričaš o tome sa nama“, reče Najt. „Ako ko je to slučaj, možemo ti poslati policajku da ona uzme izjavu. Ali moramo da znamo ako je neki zločin počinjen. Bez obzira na to da li ti je pretio u slučaju da ga prijaviš, ti...“ „Naredniče Najte.“ Podigla je ruku. „Moram tu da vas zaustavim. Nisam bila njegova žrtva.“ „Imali smo razne ludake koji su se krili po ovim planinama, znaš. Odlična teritorija da se neko tu izgubi. Sećaš se onog tipa što je postavio bombu za vreme Olimpijade u Atlanti?“ „Čovek iz kolibe bio je savršeno normalan.“ „Je li bilo neke pornografije okolo? Video-kaseta, časopisa?“ „Nije.“ „Otimači žena često...“ „Nije uopšte takav.“ „Znači, nije neki jeziv tip?“ „Nije.“ „Je li se bunio nešto protiv vlade?“ „Ako ko je uopšte i govorio, bio je razuman i rečit, nikako gnevan. Najbolje bih ga opisala kad bih rekla da je povučen.“ Bacila je pogled prema podnožju kreveta. „Kao narednik Grejndž.“

P

Najt se okrenuo i pogledao svog partnera kao da ga prvi put procenjuje. Ponovo je pogledavši, izvadio je gumicu iz džepa košulje i počeo da je namotava oko prstiju. „Da li si videla bilo šta što liči na materijal za pravljenje bombi?“ „Ne.“ „Da li je imao oružje?“ „Sigurna sam da jeste.“ Podigao je obrve. „Otkud znaš?“ „Jelenska glava bila je okačena iznad kamina.“ „U ovim delovima zemlje, jelenske glave vise iznad skoro svakog kamina.“ „Tačno.“ Tu je zaradila jedan poen. Nakon kratkog zatišja, Grejndž upita: „Da li je pokazao da naginje ka nasilju?“ „Ne prema meni.“ Odmah je videla Normana i Vila Flojda kako leže gde su pali, krvavi i unakaženi, i stenju od muke. Ali odmah je pomislila i na ljubaznost koju je pokazao prema Polin, i zabrinutost za Lisu. „Istina je, gospodo, da je ovaj čovek ostao potpuna misterija koliko vama toliko i meni.“ Najt pucnu gumicom po prstima nekoliko puta. „Onda je time sve rečeno. Osim ako se ne setiš još nečeg.“ Odmahnula je glavom. „Žao mi je.“ „To nam baš i ne daje mnogo toga što možemo da kažemo medijima“, reče Grejndž. Na trenutak je zaboravila na predstojeću konferenciju za štampu, ali bilo joj je drago što neće morati da daje izjavu. „Molim vas da objašnjenja svedete na minimum. Nisam pretrpela nikakvu fizičku ni emotivnu traumu. Zaista mislim da nikome ne dugujem bilo kakva objašnjenja...“ „Pa, vidiš, pomalo duguješ“, prekide je Najt. „Lažirala si svoj nestanak. Izazvala lažnu uzbunu javnosti. To su sve zločini, Emori.“ Usne joj se odvojiše od iznenađenja. „Nisam lažirala potres mozga.“ „Ne, ne, videli smo na CT-u“, reče Najt. „Taj deo je činjenica. Ali ostalo...“ Namrštio se i izgledao nepopustljivo.

Naglo je uzdahnula. „Shvatam da je veliki broj ljudi bio uključen u potragu za mnom. Takav poduhvat košta i vremena i novca, zato i nameravam da poklonim novac svakom okrugu koji je učestvovao, da pomognem da se nadoknadi gubitak. Možda sistemu školstva ili javnim zdravstvenim ustanovama.“ „Pa, to je zaista darežljivo s tvoje strane. Gest poput tog umnogome bi popravio ono što javnost misli o tebi. A niko u ovom trenutku ionako nema nameru da te optuži za bilo šta.“ Najt se smeškao, ali Emori je primetila da je ostavio prostora za krivično gonjenje. „Sve što znam“, rekla je, „jeste da sam pala na stazi ’Ber ridž’. Udarila glavu, pretrpela potres mozga i izgubila svest. Kad sam se povratila, nisam znala gde sam, a kombinacija nepredviđenih okolnosti sprečila me je da se odmah vratim. Dugujem život ljubaznosti jednog čoveka koji mi je ostao potpuni stranac. Posle nekoliko dana odmora, trebalo bi da se sasvim oporavim. To je izjava koju bi trebalo da date medijima.“ U osnovi, bila je to istina. Izgleda da su razmišljali o tome. Najt je gledao Grejndža, i Grejndž reče: „To je najbolje što imamo.“ Kao da želi da ublaži sopstveno nezadovoljstvo, ljubazno ju je pitao namerava li da nastavi da trenira za maraton.“ „Ne odmah.“ Pogledala je povređeno stopalo i žalosno rekla: „Neću biti spremna za sledeći.“ „Šteta“, reče Najt. „Džef nam je rekao koliko si radila da ga organizuješ, da od njega napraviš pravi spektakl.“ Zapitala se znaju li za njihovu žučnu raspravu o tome, ali nije videla smisao u tome da je pominje. Najt ustade, davši tako znak da je ispitivanje gotovo. „Pa, nećemo više da te iscrpljujemo.“ „Hoću li vas videti sutra pre nego što Džef i ja otputujemo za Atlantu?“ Najt reče: „Verovatno ne.“ „Onda ću vam sada zahvaliti. Znam da ste uložili mnogo vremena i truda da me pronađete.“ „To nam je posao.“ „Svejedno, hvala vam.“

„Nema na čemu.“ Kad su se on i Grejndž spremili da odu, ona reče: „Hoćete li mi učiniti još jednu uslugu? Hoćete li zamoliti doktorku Batler da uđe?“ „Podseti me ko je to.“ Grejndž gurnu partnera prema vratima. „Doktorka iz Atlante.“ Kad je doktorka ušla u sobu posle nekoliko minuta, Emori je bilo drago što je došla sama. Kad se približila krevetu, Emori se ispruži i uhvati je za ruku. „Pre svega, hvala ti što si ostavila sve i dovezla se ovamo danas.“ „Svi na klinici su se razboleli od brige za tobom. Osoblje, sestre. Čak i pacijenti. Dovoljno je da ti kažem da smo Nil i ja skoro potpuno poludeli. Ti si srce i duša naše klinike.“ „Nisam to znala.“ „Nemoj sada da si mi lažno skromna. Čitav posao je bila tvoja vizija, tvoja inicijativa. Osim toga, svi te volimo.“ „Što ste i dokazali ponudivši nagradu“, rekla je promuklo. A onda: „Bože, treba mi još jedna maramica.“ Izvukla je jednu iz kutije i obrisala oči. „Jesi li sigurna da si dobro, u šta želiš sve da nas uveriš?“ „Dobro mi je. Samo moram nešto da te zamolim da mi učiniš, a pomalo je osetljivo.“ „Naravno, Emori“, rekla je približivši joj se. „Samo kaži.“ „Molim te, donesi mi neke pilule za jutro posle.“ Emori je uočila kako se prvobitni šok pretvara u paniku kod njene koleginice. „Silovao te je? Čovek iz kolibe? Jesi li rekla zamenicima? Jesu li imali pribor za dijagnostiku na urgentnom? Šta je sa Džefom? Jesi li mu rekla...“ „Nisam silovana.“ Emorin tihi ali odlučan ton ju je zaustavio. Progutala je zvučno. „Bili smo intimni, ali seks je bio dobrovoljan. Bilo je...“ Emori je zaćutala pre nego što je ispustila jecaj koji joj se skupljao u grlu. Potpuno zanemela od ovog otkrića, doktorka potonu u stolicu koju je nedavno oslobodio Sem Najt i neko je vreme samo zurila u Emori. Konačno smogavši snage, rekla je: „Priča koju si ispričala detektivima, je li to sve izmišljotina?“

„U osnovi nije.“ Nije joj objasnila šta su bile poluistine i prećutani detalji, a šta je bila totalna laž. Laži su morale da ostanu samo njene. „Potpuno sam zapanjena. Ne znam šta da ti kažem.“ „Nema šta tu da se kaže.“ „Ne slažem se s tobom. To toliko... toliko ne liči na Emori da.. „Ima nebezbedan seks?“ „Da ima bilo kakav seks sa nepoznatim. Bio je nepoznat, zar ne?“ „Bio je pre četiri dana.“ Osmehnula se čežnjivo. „Sad više nije toliko.“ Nemajući snage da sluša mešavinu saosećanja i zbunjenosti svoje prijateljice, okrenula se i pogledala prema raskošnom buketu belih kala koji joj je Džef doneo u sobu, ubrzo nakon što je primljena. „Nije to toliko neočekivano koliko možda očekuješ. Skoro sam sasvim sigurna da se Džef viđa s nekim već neko vreme. Mogla bih to da iskoristim kao opravdanje za ovo što sam učinila, ali to ne bi bilo ni pametno ni korektno. Nisam to uradila da bih kaznila Džefa. Istina je da uopšte nisam razmišljala o Džefu. Želela sam da budem sa ovim čovekom i on je želeo da bude sa mnom, i samo je to bitno.“ „Hoćeš li ga videti ponovo?“ „Ne.“ Prevazišla si samu sebe sa uspomenama, doco. Iscrpli su jedno drugo i ležali čvrsto zagrljeni kao dva dela slagalice, prepletenih udova, a on ju je čvrsto grlio preko grudi. Bila je na ivici da zadrema kad je zario lice u njenu kosu i prošaputao ove reči. A potom i: Bilo bi lakše da nisi. Verovatno nije planirao da ona čuje ovaj komentar, ili setu koja se pomaljala ispod površine. Sigurno je osetio, kao što je to ona osećala sada, da je osuđen da nikada više ne bude potpuno srećan. „Ko je on, Emori?“ Istrgnuta iz gorko-slatke uspomene, prošaputala je: „Ne znam. O tome nisam lagala. Ne znam mu čak ni ime.“ „Ali spavala si s njim.“ „Jesam. I ne žalim, niti ću ikada zažaliti.“

Postala je svesna suza koje su krenule da joj se slivaju iz uglova očiju i žurno ih obrisala. „Ali ima nekih praktičnih stvari kojima moram da se pozabavim. Kao što znaš, prestala sam da uzimam antibebi pilule pre šest meseci, kad sam pomislila da bi beba...“ Zaćutala je i odlučila da ne kaže ovo što je želela, jer bi to zvučalo kao da svaljuje krivicu na Džefa. Bez obzira na sve, nikada ne sme samu sebe da zavarava da je on odgovoran za ono što je sinoć uradila. „Pošto je budućnost mog braka sasvim neizvesna, ne smem da rizikujem i komplikujem sve neželjenom trudnoćom.“ „Nikakve preventivne mere nisu preduzete?“ „Preventivne mere jesu, ali ništa... propisno. Ili pouzdano.“ Lice joj se rumenelo dok se prisećala kako je stenjao: Isuse, ovo je mučenje, dok je onomad žurno pokušavao da spreči mogućnost. „Možeš li da mi doneseš pilule? Ne mogu da ih tražim od bolničkog osoblja jer ne mogu da se pouzdam u njihovu diskreciju. U tvoju mogu.“ „Nabaviću ti ih, naravno. Ali znaš da hitna kontracepcija nije sto posto efikasna.“ „Znam. Ali što pre uzmem pilule, to bolje. Zato i tražim od tebe da mi ih odmah doneseš, umesto da sačekam sutra, kad mogu sama da ih kupim.“ „Idem odmah.“ Ustala je i krenula prema vratima, ali Emori je zaustavi. „Alis?“ Okrenula se i pogledala prema krevetu.“ „Hvala ti.“ Alis odmahnu glavom. „Nije to ništa.“ „Ne, zahvaljujem ti na poverenju i prijateljstvu.“

Poglavlje 24

ebeka Votson, ne mareći za pljusak, prišla je pravo do vozačeve strane Džekovog iznajmljenog automobila i pokucala po prozoru. Da bi ga spustio, morao je da startuje motor, za šta mu je trebalo pet ili šest sekundi, ali ova pauza kao da ju je još više naljutila. Prozor se spustio. Kiša se sjurila unutra. Praktično je siktala na njega. „Specijalni agent Konel.“ „Nisam mislio da ćeš me se setiti.“ Njen mrki pogled odbacio je ovaj komentar kao smešan. „Ako si prešao čitav ovaj put samo da mi saopštiš da mi je brat mrtav, mogao si pošteno da priđeš i pozvoniš mi na vrata. Ne bi ovde morao šćućuren da sediš pola noći ili da me čitav dan špijuniraš. Šta te dovodi ovamo?“ Činjenica da je svesna njegovog praćenja govorila mu je da je ostala budna. Obraćala je pažnju na to da li je neko prati. Rekao je: „Možemo li da razgovaramo?“ „Jebi se.“ „Dobro je. Spremna si na saradnju.“ Pogledala ga je ubistvenim pogledom. „Prešao sam sav ovaj put. Molim te?“ Nije reagovala. Pogledao je u pravcu kuće. „Da li on živi sa tobom?“ „Jesu li ti možda vrane popile mozak?“ „Da li je negde u ovoj oblasti? Živi u blizini? U susednom bloku?“ Ništa nije rekla. „Ako nije u blizini, onda nema rizika da porazgovaraš sa mnom?“

R

Nije rekla da, ali nije rekla ni ne, i nije mu ponovo rekla da se jebe; zato je, kad se okrenula i otišla, utrnuo motor, izašao i krenuo za njom prema kući. Nije mu ponudila pola kišobrana. Ponovo je prekrio glavu jaknom. Kad su stigli do trema, stresao je kišu sa sebe koliko je uspeo. Ušla je pre njega, ali ne pre nego što je pokupila poštu iz sandučeta. „Ovde nema ničeg zbog čega bi se uzbudio, ali samo napred.“ Tutnula mu je pregršt koverata. Prihvatio ih je na mokru jaknu. Ne gledajući ništa od svega toga, uredno je sve poslagao na stočić u hodniku. Prekrstila je ruke preko stomaka. „Dobro, ušao si. Zašto si došao čak ovamo?“ „Mogu li da upotrebim tvoj toalet?“ Kratko ga je gledala, kao da procenjuje šali li se ili ne. Odlučivši da se ne šali, rekla je: „Naravno“, i mahnula mu da je prati niz glavni hodnik do minijaturnog kupatila ispod stepeništa. Ušavši pre njega, podigla je poklopac sa vodokotlića. „Vidiš? Nema ništa osim plutanog ventila, ili kako se već zove.“ „Plutajući ventil. Zato što pluta.“ Vratila je poklopac uz klepet porcelana i pokazala na uokvireno ogledalo iznad lavaboa. „Nema nikakvog ormarića koji bi mogao da pretražiš. Slobodno počupaj cevovod ispod lavaboa, ali ako to uradiš, moraćeš ili da ga popraviš ili da pokriješ troškove za vodoinstalatera.“ „Razumeo sam te, Rebeka.“ „Obavezno operi ruke.“ Kako je izašla, snažno je zalupila vrata za sobom. Ne samo da je oprao ruke već je, nakon što ih je obrisao, upotrebio peškir da obriše i pokislo lice i vrat. Popravio je kravatu i prstima začešljao mokru kosu. Nekoliko minuta kasnije, bešike ispražnjene i osećajući se pristojno, kročio je u dnevnu sobu. Uključila je stone lampe i sedela je u uglu sofe, stopala podvijenih ispod sebe. Crne lakovane cipele sa visokom štiklom izula je i ostavila ispod stočića za kafu. Neljubazno mu je pokazala prema fotelji koja je izgledala manje udobna i prijatna od sofe. Pogledali su se. On je prvi progovorio. „Sviđa mi se nova frizura.“

„Pink ju je videla od mene.“ „Zna ona šta valja.“ „Dosta s tim usranim komplimentima. Kako si me pronašao?“ „Preko tvoje prijateljice Elenor.“ „Oh.“ Ovo ju je iznenadilo. Neka tuga joj je prešla preko lica. „Kako je ona?“ „Dobro. Očekuje prvo dete za nekoliko meseci.“ „Dakle, udala se za Tima?“ „Prezime Gaskin?“ Klimnula je glavom, a kada je potvrdila da je to Elenorino udato prezime, rekla je: „Kad sam je poslednji put videla, taman je postajalo ozbiljno među njima. Je li srećna?“ „Sva sija. Nosi devojčicu.“ Ispričao joj je sve o svojoj poseti zgradi od smeđeg peščara i opisao joj je. „Elenor me je pozvala nakon što te je primetila u nekim nacionalnim vestima o protestu u Olimpiji.“ Naglo je uzdahnula. „Gledala sam to i ja. Nikad ne bih učestvovala u maršu da sam znala da će me snimiti.“ „Isticala si se.“ Dodirnula se po kratkoj kosi. „Nisam mislila da će me neko prepoznati.“ „Elenor te je prepoznala. Bila je sigurna da si to ti. Ja nisam. Sve do juče kada sam te video da izlaziš po svoju poštu.“ „Nakon svih ovih godina, i dalje tražiš.“ Slegnuo je ramenima. „I dalje ga nisam našao. Ti si mi jedina veza.“ „Blago meni.“ „Nisam ja tako loš.“ Na to nije ništa rekla. Osvrnuo se po prijatnoj prostoriji. Ništa nije znao o uređivanju doma, šta je kvalitetno, šta je đubre, šta je moderno. Njegov stan je bio funkcionalan, i to mu je bio jedini kvalitet. Ali njegovom neuvežbanom oku ova soba izgledala je veoma ukusno nameštena. Uprkos stvarima koje je Ves Grir opisao da se prodaju u njenoj radnji, soba nije bila neuredna.

A nije bila ni ona. Na sebi je imala jednostavni crni džemper i uske crne pantalone. Nakit joj se sastojao od ručnog sata sa crnim kožnim kaišem i dugačke jednostruke niske bisera. Bili su iste boje kao i njena kosa. Na njoj, ovaj oštar kontrast radio je posao. Jedina obojena tačka bile su njene oči. Rekao je: „Tvoja kćerka, Sara, mnogo je porasla.“ „U školskom orkestru je.“ „Koji instrument?“ „Čelo. Na probi je. Jedan drugi roditelj danas razvozi decu. Doći će kući do šest i petnaest.“ Pogledala je na svoj lepi sat. „Hoću da do tada nestaneš odavde.“ „Da li se ona seća Vestboroa?“ „Naravno.“ „Da li priča o njemu?“ „Sve vreme.“ „Šta kaže?“ „Da joj nedostaje ujak.“ „Šta joj ti odgovoriš?“ „Da i meni nedostaje.“ Neko vreme ju je samo gledao, a onda rekao: „Rebeka...“ „Sada sam Grejs.“ Iskrenuo je glavu na stranu. „Zašto Grejs Kent?“ „To ime mi je predložio falsifikator koji mi je izradio lažna dokumenta. Nisam unapred izabrala ime, pa sam pristala na taj predlog.“ I pored priznanja da je počinila federalni zločin, on se nasmešio. „Pomislio sam da si se udala za nekog tipa s prezimenom Kent.“ „Ne treba mi drugi muž.“ „Posle onog kog si imala, ne mogu da kažem da te krivim.“ „Jesi li mu rekao gde se nalazimo?“ Džek je već odmahivao glavom. „A i ne planiram. Nisam došao da ti nanosim zlo. Iako mogu da te uhapsim što živiš pod lažnim imenom.“

„Ti si jedan opaki, zli FBI agent“, podrugljivo je rekla. „Zar nemaš ništa pametnije da radiš?“ „O, imam ja posla. Trenutno radim na slučaju neobičnog incidenta koji se dogodio u Juti. Pre toga, zanimao sam se neobičnim događajima u Vičita Folsu, u Teksasu, koji evo do dan-danas nisu objašnjeni. Prvi slučaj koji me je zainteresovao dogodio se u Kentakiju.“ Lice joj se pretvorilo u masku. „Šta znaš o fudbalskom treneru iz Solt Lejk Sitija?“, upita. „Da postoje velike šanse da je mormon?“ „Nije. Preselio se tamo iz Virdžinije.“ „A u Virdžiniji nema mormona?“ „Noć pre šampionske utakmice, šta je moglo da zaposedne fudbalskog trenera da uzme bejzbol palicu i samom sebi smrska butnu kost? Bar tvrdi da je lomove samom sebi naneo.“ Pustio je da ovo odjekne. Rebeka ništa ne reče. „Ono što je još čudno“, nastavi Džek, „pomislio bi da bi njegov tim trinaestogodišnjaka, roditelji i pripadnici te zajednice bili pogođeni ovom tragedijom. Ali niko ko ga poznaje nije žalio zbog ovog ranog odlaska u penziju. Imao je pobednički niz, ali mnogi su preispitivali metode koje je koristio da motiviše svoje igrače. „Glasine su govorile da im je ulivao strah u kosti. Svako dete koje bi pogrešilo ponižavano je. Kažem glasine, jer su klinci držali jezik za zubima o tome šta se događalo na treninzima i nakon izgubljene utakmice. Jedan od očeva mi je rekao da mu se sin plaši da priča šta se događa. „U noći incidenta, trener je rekao radnicima hitne pomoći, svojoj ženi, policiji, svom ispovedniku, svima koje poznaje, da je to sam uradio. A onda je zavezao. Nije bilo detalja. Ni razloga zašto je to učinio. Ničega. Koliko juče, i dalje odbija da govori šta se dogodilo te noći.“ Zamišljeno ju je pogledao. „Uočavaš li ironiju u svemu ovome?“ „Kako mogu da je propustim? Praktično si mi je sricao velikim slovima po zidu. A priča je stvarno nešto. Međutim, u kakvoj je vezi sa mnom, nemam blagog pojma.“

„Hoćeš i to da ti sričem?“ „Ako misliš da sam nešto skrivila, zašto me onda ne uhapsiš?“ „Ne želim da te uhapsim.“ „Koje ti je onda opravdanje što si se krio u žbunju čitavu noć i ceo današnji dan, prateći svaki moj pokret?“ „Ne uživam u tome da te špijuniram.“ „Onda prestani.“ „I hoću. Reci mi gde je, i...“ „Ne znam.“ „Rebeka...“ „Grejs.“ „Kako god“, rekao je glasom koji se po snazi slagao s njenim. „Da li očekuješ da poverujem da sve ove godine nisi imala nikakav kontakt s njim?“ „Nisam to rekla. Rekla sam da ne znam gde je, i stvarno ne znam.“ „Dakle, kontaktirala si s njim. Koliko često? Jednom godišnje, svakog meseca, dvaput nedeljno? Na koji način ti se javlja?“ Ispružila je ruke sa dlanovima okrenutim nadole. „Pripremi svoje strelice od bambusa. Ili bi možda više voleo da me zalivaš vodom preko krpe?“ Iznerviran, Džek ustade i obiđe stolicu, postavi ruke na naslon i nagnu se napred. Oštro ju je gledao, ili je bar to pokušavao. Bila je podjednako darovita da ignoriše nekog kao što je to umeo i njen brat. Okrenuvši glavu, promrmljao je: „Prokleto bilo porodično nasleđe.“ „Šta?“ „Tvoje oči.“ „Nisi prvi koji mi to kaže. Kad smo bili deca...“ Odustala je od toga što je htela da kaže. Džek obiđe stolicu i ponovo sede. „Kad ste bili deca, šta?“ „Ništa.“ „Hajde. Reci mi nešto što ne znam. Makar zrnce informacije.“ „Moja mama je svake nedelje pravila goveđi ribić.“

„Svačija mama je nedeljom pravila goveđi ribić. Kaži mi nešto o njemu.“ „Već sve znaš.“ „Iznenadi me nečim.“ „On u stvari voli tikvice. Ili ih je bar voleo. Pretpostavljam da je i dalje tako.“ Džek ju je gledao kako se, uprkos tome što to ne želi, vraća u prošlost. U neka srećnija vremena. Jetkim tonom, rekla je: „Uvek se odnosio zaštitnički prema meni. Dve godine sam mlađa, a on je ulogu starijeg brata shvatio veoma ozbiljno. Otkad znam za sebe, pazio je na mene. Nije dozvoljavao da me iko dira.“ „S njim kao telohraniteljem, samo bi se stvarno glup siledžija kačio s tobom.“ „Umela sam ja i sama da se branim.“ Iscerio se. „Kladim se da jesi. Samo me zanima kako?“ „Svim siledžijama sam govorila da se jebu.“ Sam je uleteo u ovu klopku, a pretpostavio je da je to i tražio. Dok mu je osmeh lagano bledeo, okrenuo se prema prozoru; činilo mu se kao da gleda kroz vodopad. Posmatrao je potočiće od kišnih kapi kako iscrtavaju nezaustavljive puteljke niz staklo. Ponovo je pogledavši, tiho je rekao: „Ne pokušavam da izigravam siledžiju, Rebeka. Ponašao bih se tako kada bih znao da bi mi to pomoglo, ali mislim da te nikakve strelice od bambusa ne bi naterale da priznaš gde se nalazi.“ „Ne bi, zato što ne znam.“ „Misli na one koji su izgubili najmilije.“ Ovo je bio udarac ispod pojasa, ali bio je spreman da iskoristi bilo šta. „Održavaju kontakt sa mnom, znaš. Šalju mi imejlove. Zovu me. Uobičajeno srceparajuće sranje, ali znam da te to ne pogađa jer je bljutavo. Znaš da ti ljudi žele i zaslužuju...“ „Stani!“ Munjevito je đipila sa sofe i izletela iz sobe graciozno poput crne mačke. Znao je da je otvorila ulazna vrata jer je osetio nalet vlažnog vazduha. Oklevajući, ustao je i krenuo za njom u hodnik. Držala je

otvorena ulazna vrata i zurila u pod između bosih stopala, potpuno nepomična. Kad je stigao do nje, podigla je glavu i pogledala ga onim svojim kristalastim očima. „Stvorila sam ovde dobar život za Saru i sebe. Ali napustila bih ga bez razmišljanja. Ponovo bih nestala. Nastavi da mi dodijavaš i učiniću to. Znaš da mogu.“ „A ti znaš da ću nastaviti da ga tražim sve dok ga ne pronađem.“ „Gubiš vreme. Nikad neće dozvoliti da bude pronađen.“ „Jesi li sigurna? Da li si ikada pomislila da bi mu to došlo kao olakšanje?“ Gorko se nasmejala. „Ma hajde. Sledeće što ćeš mi reći biće da bi to bilo najbolje za njega.“ „Zar ne bi?“ Nakratko je nastavila prezrivo da ga gleda, a onda je okrenula glavu. Uočivši malu pukotinu u njenom oklopu, odlučio je da navali. „Znaš da bi to bilo najbolje za njega, Rebeka. Bilo bi mnogo bolje i za tebe, takođe. Mogla bi da prestaneš da brineš špijuniram li te. Mogla bi da se koristiš svojim pravim imenom. Zar to ne bi bilo najbolje za sve?“ Koraknuo je prema njoj i nastavio da je ubeđuje. „Pomozi sebi tako što ćeš pomoći meni. Nagovesti mi nešto, navedi me na trag.“ „Tražiš od mene da izdam rođenog brata.“ „Nikad neće saznati odakle je potekla informacija. Kunem se u to.“ Slušala je, pa je nastavio da je pritiska. „Ne želiš da napustiš ovu lepu kućicu, da ostaviš ljupku prodavnicu. Čak i kada bi to uradila, šta bi bilo sa Sarom?“ Prostrelila ga je pogledom i on pomisli: Aha! Pogodak. „Bila je tek detence kad si otišla iz Njujorka, previše mlada da shvata posledice. Beg sa mamicom u gluvo doba noći bio je velika avantura. Ali sada ne bi bilo tako. Pobunila bi se. Ne bi želela da se rastane sa svojim prijateljima. Prezrela bi te što je primoravaš na to.“ „Skoro je vreme da se vrati kući. Moraš da ideš.“ „Hoćeš li joj reći da sam bio ovde?“ „Misliš li da sam poludela?“ „Kako ćeš joj onda objasniti zašto si toliko uznemirena?“ „Ne laskaj sebi, Džek. Nemaš ti tu sposobnost da me uznemiriš.“

„To što si me oslovila imenom govori koliko si uzrujana. Štaviše, još i lažeš. Mislim da ti mnogo smeta što primoravaš kćerku da živi život u senci.“ Pomislio je da želi da ga ubije što je to rekao. Sva se nakostrešila. „Odlazi.“ Primirje je trajalo nekoliko trenutaka, nijedno od njih dvoje nije htelo da popusti, a onda je on opsovao sebi u bradu. „Dobro, otići ću. Zasad.“ „I ne vraćaj se.“ „To ti ne mogu obećati.“ Istupio je na trem. „Hvala ti što si mi dozvolila da odem u toalet.“ Navukao je jaknu preko glave. „Specijalni agente Konele?“ Okrenuo se. „Ako se samo i približiš Sari i pokušaš da iz nje izvučeš tu informaciju, pregaziću te autom i kastriraću te.“

Poglavlje 25

onferencija za štampu održana je u atrijumu bolnice. Izjave portparola šerifove kancelarije bile su kratke i slatke, otkrivajući tek neznatno više informacija nego što je Emori Šarbono dozvolila. Odmah nakon zvanične izjave, Džef Sari je stupio na podijum i zahvalio svim ograncima policije i desetinama dobrovoljaca koji su učestvovali u potrazi za njegovom suprugom. Posle toga je zamolio predstavnike štampe da ih ne uznemiravaju dok se ona odmara i oporavlja. „Nestrpljiva je da se vrati svom lekarskom poslu i nastavi uobičajene aktivnosti.“ „Da li to uključuje i trčanje maratona?“, upitao je jedan reporter. „Naravno“, odgovori Džef. „Ali s obzirom na ovo iskustvo, možda će razmisliti o tome gde će trenirati.“ Zbog ove izjave publika se uzdržano nasmejala. „U stvari, zbog ovog iskustva ima više entuzijazma nego ikada pre. Nadahnula me je da pođem sa njom na sledeći put u Haiti.“ Ova izjava je sve naročito iznenadila, ali nikoga više od Alis Batler. Najt, stojeći na obodu okupljene gomile, primetio je njenu reakciju. On i Grejndž pobegli su ubrzo nakon što se konferencija završila i vratili se u šerifovu kancelariju. Grejndž je odšetao do Najtovog stola, noseći po jedan čokoladni kolač veličine tanjirića za kafu za obojicu. „Ovo će ti možda pokvariti večeru, ali ko ga šiša.“ „Nema šanse. Gospoja se nedavno javila i obećala mi da će za večeru biti piletina i knedle.“ Najt je odgrizao četvrtinu kolača. „Jesi li primetio reakciju Alis Batler na Džefovu izjavu o Haitiju?“ „Gledao sam Džefa.“ „Izgledala je kao da je progutala jaje.“

K

„Pa, žena mu se vratila. Džef je obasipa ljubavlju i pažnjom. Alis se sigurno oseća manje bitnom.“ „Ne sumnjam da joj je drago što joj se koleginica i prijateljica vratila.“ „Ni ja“, reče Grejndž. „Ali ljudsko je biće. Sa druge strane, sigurno joj je laknulo što nije umešana u istragu zločina.“ Žvakao je svoj kolač. „Zašto misliš da laže? Ne Alis. Emori.“ Najt se zavali u stolicu, podignu stopala na ivicu stola i posegnu za svojom vernom gumicom. „Zato što ne želi da njen suprug i ostatak sveta saznaju da se slizala sa nekim tipom dok su se dobrim ljudima smrzavale guzice u potrazi za njom.“ „Odmazda za Džefovu aferu sa Alis?“ Najt slegnu ramenima. „Moguće je da se on svetio za neku Emorinu aferu. Ko to zna? Bilo kako bilo, usrala se kad se njen romantični beg pretvorio u potragu za nestalom osobom. Pametna koliko jeste, odlučila je da se ipak vrati kući.“ Grejndž se namrštio nesiguran u to. „Ne čini mi se da je sve tako prosto, Seme.“ Nije to mislio ni Najt. „Pričaj onda.“ „Potres mozga je skorašnji“, reče Grejndž. „Pitao sam doktora lično. Rana na skalpu takođe je skorašnja. Za vreme od četiri dana, koliko je nije bilo, zadobila je te povrede. Kako - ostaje pomalo nejasno.“ „Misliš li da je lagala da je pala i udarila glavu?“ „Moguće je.“ „Zašto bi lagala?“ „Ne znam. Ali mislim da to ima veze sa dobrim samarićaninom. Kako može da bude s njim četiri dana i da ne sazna kako se zove?“ Najt je uvrtao svoju gumicu. „Džef je izgleda progutao njenu ’ne sećam’ se priču. “ „Što ga čini krivim, na kraju krajeva.“ „Za šta?“ „Za glupost.“ Najt se nasmeja. „Rekao sam izgleda da je progutao njenu priču. Jedini način da sačuva obraz jeste da se pretvara da joj veruje. Sigurno

neće uperiti prst i povikati: ’Lažeš, lažeš, sve što kažeš’, pred bogom i svim tim ljudima.“ „Što se mene tiče, i dalje je seronja.“ „Tu ti neću protivrečiti.“ Najt ustade, istegli leđa i obuče kaput. „Piletina i knedle uzvikuju moje ime.“ „Znači, slučaj zatvoren?“ „Nestala osoba nije više nestala, Badi.“ „Istinu zboriš.“ Osetivši da partner ne želi da prihvati da je kraj, Najt se zadnjicom nasloni na ivicu stola. „Hoćeš da uhapsiš doktorku Šarbono jer je izazvala lažnu uzbunu i pored toga što ima medicinski dokumentovane povrede glave?“ „Neću.“ „Dobro je. Jer nijedan tužilac ne bi to ni pipnuo. Osim što je strašno loša lažljivica, najuravnoteženija je i najnormalnija osoba koju smo ikada videli.“ „Slažem se.“ „Koji onda motiv ima da inscenira sopstveni nestanak?“ „Pažnja? Publicitet?“ „Ne treba joj“, reče Najt. „Već ima pažnju čitavog sveta usmerenu prema sebi i svojim dobrim delima.“ „Možda se sveti nekome?“ „Osim svom prevrtljivom mužu, hoćeš da kažeš? Čak ne znamo ni da li zna da je vara. Nema neprijatelja. Tek treba da nađemo nekoga ko će nam reći poneku ružnu reč o njoj. Čak i doktorka Batler, ljubavnica njenog muža, peva hvalospeve o Emori. Kaži mi šta može da postigne ovom igrarijom.“ „Apsolutno ništa“, odgovori Grejndž. „Što laganje o svemu tome čini još čudnijim. Da nije smislila sve ovo, ne bi morala da laže. Ali laže. Zašto?“ „Sranje. Vratili smo se na moju prvobitnu verziju.“ Najt protrlja šakom lice, a kad se Grejndž spremio da nešto kaže, preduhitrio ga je: „Pratim te, pratim te. Nešto nam izmiče.“ „Šta misliš da je u pitanju?“

„Nemam ideju. Samo se nadam da neće biti previše gadno kad pomoli svoju ružnu glavu.“ qDžef je posmatrao netaknuti poslužavnik sa Emorinom večerom. „Ne krivim te. Ne izgleda ni najmanje ukusno. Hoćeš li da odem i donesem ti nešto da jedeš?“ „Nisam gladna, ali hvala ti što se nudiš.“ Gurnuo je poslužavnik u stranu kako bi mogao da sedne na ivicu kreveta. Kao i uvek, bio je savršeno doteran, ali izgledao je podjednako izmoren kao i ona. Poslednja četiri dana bila su uznemirujuća, i mada mu se stalno izvinjavala zbog pakla kroz koji je prošao, uveravao ju je da je zaboravio sve muke istog trena kad je čuo njen glas preko telefona i saznao da je dobro. „Šta ćemo s tvojom večerom?“, upitala ga je. „Pregrišću nešto.“ „Trebalo je da pustiš da te Alis i Nil odvedu na večeru pre nego što su otišli u Atlantu.“ „Nisam hteo da te ostavljam samu. Osim toga, mislim da im je laknulo što nisam prihvatio poziv. Bili su nestrpljivi da krenu što pre. Alis je trebalo da vozi za Nilom tvoj automobil.“ Džef je zamolio da jedno od njih dvoje odveze auto nazad u Atlantu, kako bi Emori mogla sutra da se vozi sa njim. Pre nego što su otišli, Alis joj je prokrijumčarila set za hitnu kontracepciju kao što je obećala. Rekla je Emori da ne očekuje nikakve sporedne efekte, ali ju je naterala da obeća da će se javiti bude li to slučaj. Alis ju je takođe uz mnogo takta podsetila da, dok pilule mogu sprečiti trudnoću, ne mogu da spreče obolevanje od seksualno prenosivih bolesti. Džef pucnu prstima ispred njenog lica. „Jesi li prisutna?“ „Izvini.“ „Govorio sam ti da sam se setio da izvadim vreću i čizme iz prtljažnika tvog auta pre nego što se Alis odvezla. Sve je u ormančiću, zajedno sa laptopom koji su vratili iz šerifove kancelarije. I meni su vratili moj pištolj.“ „Pištolj?“

„To je bila formalnost, kako su mi rekli. Ali siguran sam da su proverili da li je nedavno pucano iz njega.“ Sarkastično se osmehnuo. „Ali sami su ispali glupi, ko im je kriv.“ „Ne vidim šta je tu smešno.“ „Ni ja. Hvala bogu da je ovo iskušenje gotovo za oboje.“ Uzeo ju je za ruku i pritisnuo je među svoje šake. „Emori, neću te primoravati da mi pričaš gde si bila ni šta si radila od subote ujutro.“ „Džefe...“ „Ne, ništa ne govori. Ne želim da te dovedem u situaciju da moraš da me lažeš. Šta god da se dogodilo, istina je da sam to zaslužio. Bio sam obična budala. Za najboljih dana, bio sam povučen. Za najgorih, bio sam težak i često potpuno nemoguć.“ Zastao je kao da joj pruža šansu da to porekne. Pošto nije, nastavio je. „Znaš koliko žarko sam želeo da postanem partner u toj firmi. Bilo je tu još nekih razočaranja.“ „Mogu da potpišem za taj lek, Džefe. Možda...“ „Nema ovo nikakve veze s tim. Kunem ti se. Ono što pokušavam da kažem jeste da ova razočaranja ne mogu biti izgovor za moje ponašanje, za to kako sam te tretirao.“ „Nisam nameravala da te kažnjavam.“ „Dobro, to mogu da prihvatim“, rekao je, ali uz primetan nedostatak ubeđenosti. „Ono što želim da znaš jeste da sam te skoro izgubio da bih shvatio koliko si bitna za moju sreću. Ne, ne samo za moju sreću. Za moj život. Želim da počnemo sve iz početka. Želim...“ Zazvonio mu je telefon i prekinuo ga. Skinuo ga je sa pojasa, pročitao ime pozivaoca i promrmljao iznervirano: „Ma nemoj?“ Javio se. „Šta je?“ Slušao je nekoliko sekundi, a onda rekao: „Nemam pojma. Da, odmah ću je pitati. Aha. Dobro, doviđenja.“ Prekinuo je. „Onaj debeli detektiv. Najt.“ „Šta je hteo?“ „Pitao me je da li imaš pešačku kartu koju si koristila u subotu.“ „Zakopčana je u unutrašnjem džepu moje jakne.“ Ustao je i prišao najbližem ormariću, gde je nešto ranije ugurao njenu vreću. U njemu je stajala i plastična kesa sa trenerkom i ostalim

stvarima, koje je ostavila da bi se presvukla u bolničku spavaćicu. Prineo je vreću krevetu i istresao sadržaj. „Ova plava jakna?“ Klimnula je, a onda nagnula glavu unazad i pogledala u akustične obloge na tavanici. „Džefe, zašto si na konferenciji za štampu izjavio da planiraš da ideš sa mnom na Haiti?“ Nije želela da gleda konferenciju, ali sestra koja se nalazila u sobi za vreme emitovanja uzbuđeno je uključila TV. Deo je emitovan uživo kao uvod za večernje vesti. Rekao je: „Hteo sam javno da kažem kako okrećem novi list u životu.“ „To je gest vredan poštovanja. Ali ne mogu da te vidim na onoj vrućini i u prljavom smeštaju. Kako deliš paste za zube deci i objašnjavaš im kako se koristi. To jednostavno nisi ti.“ „Ako li želim da budem. Želim da se uključim u stvari u koje si ti uključena, i... Jesi li sigurna da ti je mapa u džepu?“ „Da.“ Preokrenuo je unutrašnjost i pokazao joj. „Nije ovde. Proverio sam i sve ostale džepove.” Slegnula je ramenom. „Sećam se da sam je tu stavila. Je li narednik Najt rekao zašto mu treba?“ „Spomenuo je istragu o tome kojom si se stazom kretala u subotu. Dodao je da bi mapa koju si koristila mogla biti od koristi. Pozvaću ga kasnije i reći mu da ne možemo da je nađemo.“ Počeo je da trpa stvari nazad u plastičnu kesu. „Ko ti je popravio naočare?“ Umem da budem vešt kad za veštinom postoji potreba. Osetivši kako je obliva rumenilo krivice, okrenula je glavu. „Jedna od sestara, pretpostavljam. Bilo ih je nekoliko na urgentnom prijemu koje su mi pomogle da se svučem.“ „Dobro je što imaš šta da obučeš kad sutra krenemo kući. Ovo pomalo izgleda i miriše tako da ga ne treba oblačiti. Jesi li sigurna da ne želiš ovo da bacim?“ „Ne. Opraće se.“ „Dobro onda.“ Vratio je kesu u ormančić i ponovo seo na ivicu kreveta. „A sada“, reče, duboko udahnuvši, „gde ono stadoh?“

„Kod toga da okrećeš novi list.“ Pre nego što je stigao da nastavi, rekla je: „Da li bi ti smetalo da sutra počnemo? Imamo toliko toga o čemu moramo da razgovaramo, a ja sam večeras potpuno smoždena. Izvini.“ „Ne, izvini ti. Trebalo je da pretpostavim.“ Podigao ju je i privio na sebe. Pomerao je šaku gore-dole po njenim leđima, mazeći je po goloj koži kroz otvor na bolničkoj spavaćici. „Nekoliko puta u poslednja četiri dana uplašio sam se da te nikada više neću ovako grliti. Nedostajalo mi je... ovo mi je nedostajalo... ti si mi nedostajala.“ Poljubio ju je u teme, potom u obraz, a onda i u usta, meko i čedno. Spustivši joj glavu na jastuk, rekao je: „A sada se odmori.“ „Hoću.“ „Ako se predomisliš i poželiš nešto da jedeš, bilo šta, obećaj mi da ćeš me pozvati.“ „Obećavam. Lepo se odmori. Vidimo se ujutro.“ „Rano ujutro. Ne mogu da sačekam da odem iz ovog grada.“ Poslao joj je poljubac sa vrata. Nakon što je otišao, očaj se spustio na nju poput neke mračne, zlokobne ptice, široko raširenih krila, potpuno je prekrivajući. Da li će se uvek osećati ovako loše zbog krivice što je lagala i što i dalje laže? Zbacivši sa sebe lako ćebe, ustala je iz kreveta. Vukući stalak za infuziju sa sobom, otišla je do ormančića i izvadila plastičnu kesu u kojoj su stajale njene stvari. Izvukla je iz nje levu patiku i ispod unutrašnje podloge za stopalo izvadila mapu. Najt je zaboravio da je uzme od nje pre nego što je otišao. Čim je ostala sama u sobi, izvadila je mapu iz džepa jakne i ugurala je u patiku, jedino mesto kog je uspela da se seti, dok ne ode iz bolnice i negde je bezbedno baci. Nije zapravo imala šta da krije. Iskreno je rekla ime staze kojom je krenula, ali nije spominjala one uže kojima je nastavila, od kojih su se neke granale od one koju je obeležila. Svejedno, zadržaće mapu, jer ne želi da olakša istražiteljima da isprate tačnu rutu i slučajno pronađu nešto što je zaostalo, neki trag koji bi ih odveo do identiteta njenog spasioca ili lokacije njegove kolibe.

Sem Najt je, uprkos svom „ah, fuj“ ponašanju, i dalje bio čovek od zakona. Neodgovorena pitanja i manjak detalja su ga mučili. Naveo ju je da pomisli kako je slučaj bezmalo zatvoren. Ali ako je to istina, zašto onda želi da vidi mapu? Zašto istražitelji i dalje pretražuju staze? Detektiva je i dalje zanimao dobri samarićanin.

Poglavlje 26

elefon poče da vibrira duboko u njegovom džepu. Izvadio ga je i na ekranu pročitao: PRIVATAN BROJ. Javio se ali ništa nije rekao. „Ja sam“, reče Rebeka. Lagao je Emori da nema mobilni telefon. Imao ih je na desetine, neke leve modele koje je kupio u supermarketu, od one vrste koja se prodaje budzašto, jednokratnih. Koristio ih je samo da bi komunicirao sa svojom sestrom. Svaki put kad bi je pozvao, dao bi joj broj sledećeg telefona, a onda uništavao onaj koji je upravo iskoristio. Na taj način je uvek imala broj kom se ne može ući u trag, za slučaj da hitno mora da ga pozove. Pripremio se da čuje loše vesti. „Šta se dogodilo?“ „Specijalni agent Džek Konel mi je bio u poseti.“ Nije ovo očekivao i na trenutak nije znao šta da kaže. A onda, čudnim šapatom: „Da li se ti to jebeno šališ sa mnom?“ „Volela bih da je tako.“ „Kad se to dogodilo?“ „Danas.“ Posle četiri godine, Konel se pojavio baš danas. Kada se Emori vratila svom mužu, kada je okružena policajcima i medijima. Slučajnost? Dva događaja su se desila skoro pet hiljada kilometara daleko jedan od drugog. Šta bi ova dva događaja mogla imati zajedničko? Samo jedno. Njega. „Šta je hteo?“ „Šta misliš? Tebe.“ „Kučkin sin.“

T

„I dalje ima one tužne kučeće oči“, rekla je. „Ne veruj mu.“ „Ma i nisam. Ni na trenutak. Manipulativan je kao što je uvek i bio, ali stvarno mora da poradi na svojim osmatračkim veštinama. Stajao je parkiran niz ulicu kada sam se juče uveče vratila s posla.“ „Zašto me odmah nisi pozvala?“ „Mislila sam da će odustati i otići.“ „Slaba šansa da bi to uradio.“ „Sačekala sam dvadeset četiri sata pre nego što sam ga prepala.“ „Došao je sam?“ „Jeste.“ „Koliko dugo je bio kod tebe?“ „Ovde u kući, otprilike petnaest minuta.“ „Pustila si ga da uđe?“ „Na petnaest minuta“, zlovoljno mu je odgovorila. „Onda sam ga izbacila.“ „To ne znači da te i dalje ne posmatra.“ „Ne verujem.“ Morao je da joj veruje u vezi sa tim. Bila je razumna i lukava. Ili je to bar bila do sada. Postavio joj je najumesnije pitanje. „Kako te je pronašao čak tamo u Sijetlu?“ Objasnila je kako ju je bivša koleginica iz „Mejsiza“ primetila na snimku u vestima. Počeo je pomalo da se opušta kada je shvatio da nema nikakve veze između Emori i iznenadne posete agenta FBI njegovoj sestri. „Glupo sam postupila što sam učestvovala u protestu“, rekla je. „Sada to shvatam, ali nikad ne bih rekla da će dospeti u nacionalne vesti.“ „Ali izmenila si izgled.“ „Ne dovoljno da bih zavarala Elenor, kako se čini.“ „Sećam je se. Vas dve ste bile bliske.“ „Ona je bila ludački zaljubljena u tebe, rekla bih. Pre...“ Htela je da kaže pre Vestboroa. Sve se promenilo posle toga, ali besmisleno je bilo pominjati ono što oboje znaju, a smotreno je bilo da

ne razgovaraju predugo. Posebno ne u svetlu nedavnog ponovnog pojavljivanja Džeka Konela. „Nisi ga ostavljala samog, zar ne?“ „Samo dok je bio u kupatilu i - pre nego što počneš da paničiš slušala sam ga kroz vrata. Piškio je i osvežio se. Nije bio unutra dovoljno dugo da bilo šta uradi. Ali podrobno sam pregledala prostoriju nakon što je otišao.“ Pametna cura. „Šta ste vas dvoje razgovarali petnaest minuta?“ „Spomenuo je Solt Lejk Siti. Kao i Teksas i Kentaki.“ „Ne verujem da su to mesta koja bi voleo da poseti za života.“ „Baš si sladak. Pitao me je šta znam o nekom fudbalskom treneru. Pravila sam se luda, ali mi on naravno nije poverovao.“ Nije bilo pomena o Severnoj Karolini, pa čak ni o tom regionu. Nije bilo pomena ni o doktorki iz Atlante koja se četiri dana vodila kao nestala. Lakše dišući, promenio je temu. „Kako je Sara?“ „Doći ćemo i do nje. Kako si ti?“ „Dobro.“ „Ne, nisi.“ „Da, jesam.“ „Šta se dogodilo?“ „Ništa. „Nemoj da sereš! Ne zvučiš normalno. Jesi li bolestan?“ „Zdrav kao konj.“ „Šta se onda događa?“ Rebeka je uvek mogla da prozre izvrdavanje. Svaku laž je mogla da uoči na kilometar. Trebalo bi da prekine razgovor dok je još u prednosti. „Vidi, bolje da prekinem. Hvala ti za vesti o Konelu.“ „Morala sam da te upozorim. Još ti je za petama.“ „Da mi je za petama, ne bi ti dao da dišeš. Mada, ima tu još nešto. Jesi li sigurna da ga je tvoja prijateljica navela na tvoj trag? Možda je lagao o tome.“ „Nije. Proverila sam. Kad je otišao, pozvala sam Elenor.“ Rebeka je veoma oprezno zametala svoje tragove, a tako i njegove. Zateklo ga je kad je čuo da se ponovo čula sa prijateljicom iz Njujorka.

„Potvrdila mi je da je Konel došao da je poseti i to tek nakon što ga je pozvala.“ Zvučeći kao da se brani, dodala je: „Uživala sam u razgovoru s njom. Sada je udata. I trudna sa prvim detetom. Lepo je čuti da je toliko srećna.“ Nisko je spustio glavu, uguravši bradu pod kragnu kaputa, uznemiren što je sestra osetila neodoljivu potrebu da čavrlja sa starom prijateljicom i da još uživa u tome. Lojalnost prema njemu skupo ju je koštala. Verovatno je saznao samo za majušni deo žrtava koje je morala da podnese, i još podnosi, kako bi ga zaštitila. „Drago mi je što si zvala“, rekao je prisno. „Hvala ti. Javiću ti se.“ „Da se nisi usudio da mi prekineš!“ „Već predugo razgovaramo.“ „Pitao si me za Saru.“ Srce mu je preskočilo. „Je li ona dobro? Isuse, nije valjda Konel...“ „Nije. Zapretila sam mu škopljenjem bude li joj se približio.“ „A posle toga bih morao da ga ubijem.“ „Zasad to nije potrebno. Samo da ti odgovorim na pitanje. Sara je odlično.“ „I dalje svira čelo?“ „Ima recital za nekoliko nedelja. Volela bih kada bi mogao da budeš tamo.“ „I ja bih voleo da mogu.“ Usledila je tišina, koja se produžila i postala značajnija od obične pauze u razgovoru. „Šta mi prećutkuješ, Beks?“ Kad je ona imala dvanaest, a on četrnaest, odalamila bi ga svaki put kada bi je zadirkivao ovim nadimkom. Međutim, s vremenom je počela da ga voli, iako je njegovo korišćenje uglavnom označavalo promenu tona u njihovom razgovoru. Bio je to verbalni ekvivalent dolasku do srži problema, do trenutka kada se rukavice skidaju. „Sari i meni se ovde sviđa“, rekla je. „Voli jako svoju školu. Ima gomilu prijatelja. Prodavnica ide odlično. Prevazilazi sva moja predviđanja. Stvorile smo dom ovde. Ako budem morala ponovo da se pokrećem...“ „Nisam tražio od tebe ni prvi put da se seliš.“

„Nisi, moja odluka je bila da odem iz Njujorka. Ali sve dok me Džek Konel ima na svom radaru, neće prestati da mi dodijava, a mrzim kad mi neko nadgleda život. „Onda, Sari i meni je bio potreban novi početak, daleko od onog drkadžije za kog sam bila udata. Ne žalim što sam pobegla sa Menhetna.“ Zastala je da udahne. „Ali da se sada selim u drugi grad, menjam ime, lažem sve kako bih stvorila novi identitet, ne želim više to da radim.“ „Ni ja ne želim to za tebe“, rekao je, misleći to. „Ostani gde si, Beks, i živi svoj život. Nemoj da misliš na mene svaki put kad donosiš neku odluku. Tvoja sreća i blagostanje, Sarina, samo o tome bi trebalo da misliš.“ „Ako li sada kada Džek Konel zna gde sam...“ „Možeš slobodno da mu me izdaš jer ionako ništa ne znaš.“ „On ne veruje u to. Siguran je da znam gde si.“ „Onda nije u pravu, zar ne?“ „Kao ni ti.“ „Šta kao ja?“ „Nisi u pravu. Nešto se događa. Šta?“ Bože, koliko je uporna. „Ne brini se ti za mene. Ja sam dobro.“ Uvek budna za sve promene u nijansama, upitala je: „Šta si ovog puta uradio?“ „Znaš da ne smeš to da me pitaš.“ „Samo mi kaži da ne moram da se brinem.“ Oklevao je, a onda rekao: „Malo sam se sporečkao sa komšijama.“ Iskustvo ju je naučilo da čita između redova. Ali ovog puta nije shvatila da je govorio bukvalno. „U množini?“ „Dvojica ih je.“ Ispustila je kratak žalostan zvuk. „Koliko si se sporečkao sa njima?“ „Još dišu, ako je to ono što me pitaš.“ „Nemoj da si prgav. Samo želim da znam šta se dogodilo.“

„U stvari, Beks, ne želiš. Ako ne znaš, nikad nećeš morati da lažeš o tome.“ „Za ime boga, kada ćeš prestati?“ „Kad završim.“ „Ili neko ne završi sa tobom.“ „Uvek postoji ta mogućnost.“ Neveselo se i kratko nasmejala. „I kao ne treba da se brinem?“ Na to nije imao nikakav odgovor. „Ako si završio tamo, gde god to bilo, sada ćeš se preseliti.“ Stajao je na ulici, naslonjen na banderu, i gledao u zgradu preko puta. Vreme za posetu u bolnici je bilo gotovo, pa nije bilo tako mnogo ljudi koji su ulazili i izlazili kao ranije. Dvojica muškaraca koji su dopratili Emori do urgentnog centra, nešto ranije tog dana, odvezli su se svojim sportskim džipom. Novinarski kombiji su se udaljili posle konferencije za štampu. Malo pre deset sati, Džef Sari je otišao u nekom novijem modelu evropskog automobila. Negde u toj zgradi Emori je bila sama i ostaće tako čitave noći. To bi trebalo da mu ulije spokoj. Ali nije. Svojoj sestri je rekao: „Ne mogu da se preselim baš odmah.“ „Uvek to uradiš. Istog trenutka.“ „Ne ovog puta.“ „Zašto je ovog puta drugačije?“ Nije smeo da joj kaže jer bi se još više zabrinula. Ako bi joj ispričao za Emori, rekla bi mu da joj okrene leđa, ode svojim putem, batali sve i učini to još ove noći, sada. Nije to želeo da čuje od Rebeke. Već je to znao. „Moram nešto da završim ovde pre nego što krenem dalje, to je sve.“ „Nećeš mi reći, je li tako?“ „Neću.“ „Ima li ikakve veze sa Vestboroom?“ „Ne. Ovo je nešto drugo.“ Pre nego što je stigla da zatraži informacije koje nije želeo da joj saopšti, dao joj je broj sledećeg jednokratnog telefona. „Ista pravila. Zovi samo ako baš moraš.“

„Hoću. Hoćeš li ti mene zvati?“ „Sigurno.“ Nakon sekunde, rekla je: „Upašćeš u još veće neprilike, priznaj.“ Ništa nije rekao. „Kunem ti se bogom“, rekla je, „kada bih znala gde si, pozvala bih Džeka Konela ovog minuta i rekla mu.“ „Ne bi to učinila.“ Zvučno je otpuhnula i poraženo rekla: „Ne, ne bih. Ali on jeste danas rekao nešto o tebi što ne mogu da izbacim iz glave.“ „Ovo bolje da bude dobro.“ „Rekao je da bi ti došlo kao olakšanje kada bi te pronašao.“ „Olakšanje?“ „To je reč koju je upotrebio.“ „Onda sere. Ako se ponovo vrati, reci mu da odjebe.“ Nasmejala se. „Odlično si to rekao.“ Njen smeh je bio dobra nota sa kojom će se razgovor završiti. Pre nego što se bilo ko od njih raznežio, pre nego što su se zapravo pozdravili, on prekide. Onda je izvadio bateriju iz telefona i gazio ga čizmom sve dok ga nije pretvorio u kašu. Kleknuo je i počistio sve parčiće telefona sa zemlje u ruku i ubacio ih u džep kaputa kako bi ih kasnije bacio. Onda je zavukao ruku u džep farmerki i izvadio minijaturni srebrni predmet, uspomenu koja ga je na opipljiv način povezivala sa Emori, ne shvatajući sve do danas koliki značaj za njega ima. Zamišljeno ga trljajući prstima, poslednji put je pogledao bolnicu i, ubeđen da se ništa neprijatno neće dogoditi večeras, krenuo prema mestu gde je ostavio kamionet. Imao je mnogo posla večeras. Velikog posla. Zadataka koji bi trebalo da mu skrenu misli sa Emori. Ali neće moći. Četiri godine je živeo sa samoćom i nikada se sa njom nije pomirio. Za samo četiri dana tolerancija prema njoj je potpuno nestala. Počela je da ga boli.

Poglavlje 27

mori se uspravi u krevetu, dahćući. Divlje se osvrtala oko sebe, očekujući da će videti zidove od balvana, lampu sa platnenim abažurom, njega. Ali nije bila tamo, i ovo nije bila koliba, a braća Flojd se nisu spremala da provale vrata s napunjenim sačmarama u rukama. Nalazila se u svojoj bolničkoj sobi, bezbedna i sigurna. Zašto joj onda srce tako divlje lupa? Zašto joj onda nedostaje kiseonika, toliko da joj trnci prolaze kroz šake i stopala? Prepoznala je klasične simptome napada panike, ali ni za živu glavu nije znala šta ga je izazvalo. Neki gadan san? Duboko ukorenjena krivica što je lagala predstavnike zakona? Obe ove stvari bi mogle da ga izazovu. Ali osetila je da je razlog ove akutne anksioznosti nešto mnogo gore. Ustala je iz kreveta i počela da vuče stalak za infuziju sa sobom do vrata. Neznatno otvorivši vrata, proturila je glavu i pogledala u oba pravca. Hodnik je bio prazan. Niko se nije šunjao ispred njenih vrata. Nikog od osoblja bolnice nije bilo na vidiku. Ništa nije pretilo. Povukla se u sobu i zatvorila vrata. Otišla je u kupatilo da upotrebi toalet i obriše lice mokrom krpom. Bila je bosa, a pločice poda su bile hladne. Pri povratku u krevet, uzela je kesu sa svojim stvarima iz ormarića i ponela je do kreveta. Dok je preturala po njoj tražeći čarape, priznala je da je Džef bio u pravu. Oprema za trčanje zaista donekle smrdi... Odjednom pobuđena intuicijom, uspravila je kesu i protresla je u krilu, ubeđena da je odgovor na njen panični napad nešto što se nalazi u ovoj kesi. Brzo je preturala po stvarima, a onda sve sporije, odvajajući ih i pregledajući jednu po jednu. Kad je shvatila o čemu se radi, kao da ju je munja pogodila.

E

Sedela je kratko pokušavajući da odluči šta da radi, a onda, drhtavim rukama, ukucala broj u mobilni i nervozno čekala da se druga strana javi. Nakon nekoliko zvona, sneni glas se javio: „Emori? Šta nije u redu?“ „Alis! Oprosti mi što te budim.“ „Jesi li dobro?“ „Dobro sam. Mislim, nisam, jer ne bih te zvala u ova doba... Koliko je uopšte sati?“ „Nije bitno. Šta nije u redu? Zvučiš tako uspaničeno.“ Prisilila se da se smiri i nekoliko puta je duboko udahnula. „Moram da te pitam nešto, a nisam htela da čekam do jutra.“ „Slušam.“ „Danas, kad ste svi bili u mojoj sobi dok sam ja prepričavala kako sam pala i udarila glavu, i sve to, jesam li spomenula da sam slomila naočare?“ „Šta?“ „Razmisli, Alis. Molim te. Važno je. Da li sam spomenula moje naočare za sunce?“ „Ne sećam se. Zašto?“ Progutala je s mukom. „Zato što me je Džef nešto ranije večeras pitao ko mi ih je popravio. Rekla sam mu da je sigurno neka od sestara, a u stvari je to bio čovek iz kolibe.“ „Dobro“, rekla je Alis sporo, očigledno zbunjena. „Kako je Džef znao da su mi se naočare slomile kad sam pala?“ Alis malo porazmisli. „Nekoliko puta si tog popodneva ponovila priču. Sigurno si spomenula naočare pre ili kasnije.“ Grizla se za donju usnu. „Mislim da nisam.“ „Da ti to ne misliš... Šta ti u stvari misliš?“ „Samo me saslušaj, molim te. Od jutrošnjeg našeg susreta Džef se ponaša kao druga osoba. Sav leprša. Ponaša se zaštitnički, brižno, čak pokajnički. To uopšte ne liči na njega, znaš.“ „Emori...“ „Znam šta hoćeš da kažeš. Reći ćeš da je to normalno pokajničko ponašanje čoveka koji je imao ljubavnu aferu.“

„Tačno to sam htela da kažem. S obzirom na to da si zamalo umrla, oseća se stvarno trulo i želi da se iskupi za švrljanje.“ „To ima smisla i ja bih se složila, osim što ta pažnja deluje lažno i izveštačeno. Kao da nešto glumi. Uopšte se ne osećam prijatno u njegovoj blizini. Čini me veoma nervoznom. Znam da zvuči suludo.“ „Uopšte ne zvuči suludo. Međutim, zvuči kao da dolazi od nekog ko je zadobio jak udarac u glavu. Jesu li ti dali neki sedativ večeras? To bi moglo da utiče...“ „Ovo ne govori lek iz mene. Ništa mi se ne priviđa. Nisam histerična.“ Alisina ćutnja s druge strane ukazivala je na to da možda stvarno zvuči histerično. Uvrnula je usnu na unutra da samu sebe spreči da izgovori nešto što bi to potvrdilo. Alis reče: „Samo da ponovim kako bih razumela. Kažeš da je Džef bio tamo i da ima neke veze sa ranom koja je izazvala tvoj potres mozga?“ „Ako nije, kako je znao za moje naočare?“ Alis duboko udahnu. „Dobro, hajde da kažemo da te je napao. Šta onda? Ostavio te je tom čoveku da te kidnapuje? Zar misliš da su Džef i on u dosluhu?“ „Ne. To je nemoguće.“ „Za razliku od ovog što ti tvrdiš?“ „Ništa ja ne tvrdim. Ja samo...“ Šta ja uopšte hoću? „Jesi li ispričala onim detektivima za ovo?“, upita Alis. „Još nisam.“ „Trebalo bi.“ „Razmišljala sam da pozovem narednika Najta, ali želela sam prvo da budem sigurna za te naočare. Nadala sam se da ćeš mi ti potvrditi da sam ih spomenula, ili poreći da definitivno nisam.“ Alis tiho reče: „Nisi. Ne da sam ja čula.“ Emori naglo ispusti vazduh. „Hvala ti.“ „Ali koliko puta si ispričala priču pre nego što smo Nil i ja došli?“ „Nekoliko puta. Bar neke delove, to je sigurno.“ „Možeš li da se zakuneš da u nekom trenutku nisi spomenula te naočare?“ Kad je razmislila o proteklom danu, učinio joj se samo kao

mešavina nekompletnih utisaka, kao da je neko od njega napravio slagalicu, a onda bacio sve deliće uvis i pustio ih da se raspu. Prilagođavala se povratku u normalan život i jako se koncentrisala na to da se ne zapetlja u laži, i možda je stvarno spomenula naočare, a sada jednostavno ne može toga da se seti. „Ne“, priznala je tiho. „Stvarno ne mogu da se zakunem da nisam.“ Alis je kratko čekala, a onda rekla: „Čini mi se da si čula nešto što je Džef rekao onako uzgred i naduvala to preko svake mere.“ „Volela bih da je tako. Zaista bih. Ali imam tako snažan osećaj u stomaku da nešto nije u redu.“ „Mogu li da ti dam nekoliko razloga zašto se tako osećaš?“ „Molim te.“ „Prošla si kroz strašno iskušenje koje te je iscrplo i emotivno i fizički. Imala si povredu mozga, blagu, ali u svakom slučaju povredu. Spavala si sa potpunim strancem. U poređenju sa zonom sigurnosti u kojoj živi Emori Šarbono, ovo je kao da si lansirana u svemir. Prirodno je što se osećaš donekle krhko, nesigurno, pa čak i uplašeno.“ „Razumem šta hoćeš da kažeš, Alis. Ali da li si me ikada videla kako paničim, ili da sam uznemirena u kriznoj situaciji?“ „Nikada. Ali ovo nije obična kriza. Ovo je tvoja kriza.“ Uzdahnula je. „Dobro, to je jedno objašnjenje. Rekla si da imaš bar dva.“ „Krivica, možda?“ Emori razmisli o ovome. „Nalazim Džefu mane kako bih ublažila sopstvenu krivicu što sam spavala sa drugim čovekom?“ „Nisam psihijatar, ali takvo tumačenje deluje logično, zar ne?“ „Pretpostavljam.“ „Ne zvučiš ubeđeno.“ I nije bila. Činila je potpuno suprotno jer je odlučila da ne krivi Džefa za svoje brakolomstvo. „Nije potpuno nezamislivo da je Džef nekako umešan u ovo. Detektivi su sumnjali na njega.“ „Oslobođen je sumnji.“ Da, pomisli Emori, ali samo zato što sam se pojavila živa.

Alis je već govorila: „Džef nije najljubaznija osoba i, u stvari, ume da se ponaša kao uobraženi kučkin sin. Ali tokom jednog od naših razgovora, dok si još bila nestala, rekao mi je da želi da ti bude idealan suprug, onakav kakvog zaslužuješ.“ Zastala je, a onda dodala iskrenim šapatom: „Kunem ti se, on nije mogao da te povredi.“ Panične napade izazivaju traumatični događaji. Podjednako ih pobuđuju i izmišljeni i proživljeni strahovi. Alis je očigledno smatrala da su njene sumnje neosnovane. Možda i jesu. „Izvini što sam te probudila.“ „Znaš da sam uvek tu za tebe“, reče Alis. „Ali moram da te pozdravim. Imam dva carska reza zakazana za sutra.“ Emori se izvinila što ju je toliko dugo zapričavala. Alis i dalje nije htela da prekine vezu. „Jesi li sigurna da si u redu?“ „Da, dobro mi je. Hvala ti što si me saslušala.“ „Sutra ćemo ponovo pričati. Odmori se malo. Stvari će se činiti mnogo boljim izjutra.“ Ali ujutro to nije bio slučaj. Bila je obučena i čekala je kad se Džef pojavio. Ušao je na vrata i uzviknuo: „Izgledaš predivno!“ Prisilila se da mu se osmehne. „Teško, ali malo sam se doterala.“ „To je uvek bila jedna od meni omiljenih kombinacija.“ „Pa to su samo farke i džemper.“ „To si ti u farkama i džemperu.“ Nagnuo se i ovlaš je poljubio u usta. „Kako si spavala?“ Nije mu rekla za panični napad i razgovor sa Alis. Ali posle svega, dok je ležala bez sna i uzbuđena, čvrsto je odlučila da ne živi u sumnji i strahu. Odbila je da gaji sumnje o čoveku s kojim je u braku. Direktno će ga pitati kako je znao za naočare za sunce. Nadala se da će joj dati logično objašnjenje koje će eliminisati bojazan i učiniti je smešnom što je toj ideji poklonila ijedan trenutak. Živahno je protrljao dlanove. „’Si sve spakovala? Spremna za pokret?“ „Čim mi doguraju invalidska kolica. Znaš, bolnička pravila. Dok čekamo, hoću da te pitam nešto što mi ne da mira.“

Glatko čelo mu se nabralo. Uzeo ju je za ruku i počeo da je masira po nadlanici. „Sudeći po izrazu na tvom licu, u pitanju je nešto ozbiljno. Šta je?“ Prikupivši hrabrost, rekla je: „Džefe...“ Zazvonio joj je telefon. Nešto ranije ga je prebacila iz ranca za trčanje u ručnu tašnu. Izvadila ga je, pročitala broj sa ekrana i javila se. „Naredniče Najte?“ Džef joj ispusti ruku, promumlavši psovku. „Hej, doktorko Šarbono“, pozdravi je detektiv. „Kako si ovog jutra?“ Bila je na ivici da ispljune Možda ste stvarno bili u pravu za Džefa. Ali umesto toga, rekla je: „Mnogo mi je bolje, hvala vam.“ „Drago mi je što to čujem. Da li je vaš suprug sa vama?“ „Stoji pored mene.“ „Dobro. To je dobro. Slušajte, nešto je iskrslo. Ja i moj drugar Badi bismo voleli da skoknemo do bolnice pre nego što krenete kući. Da li je sad zgodan trenutak?“ Sestra se pojavila na vratima, gurajući kolica. Emori podiže kažiprst, zamolivši je da sačeka na trenutak. „Šta je iskrslo, naredniče Najte?“ „Radije vam to ne bih saopštavao preko telefona.“ Džef. Otkrili su nešto što ukazuje na Džefa. „Radije bismo da razgovaramo oči u oči“, reče Najt. Donekle ostavši bez daha, rekla je: „Nema potrebe da dolazite u bolnicu. Mi ćemo doći tamo.“

Poglavlje 28

ajt i Grejndž su ih proveli kroz kancelariju za osoblje, koju joj je Džef naružio do najsitnijih detalja. „Nadao sam se da nikada više neću videti ovo mesto“, rekao je Emori ispod glasa. „Nije ti rekao ni reč o čemu se radi?“ „Samo da ne želi o tome da priča preko telefona.“ Pratili su detektive niz kratak hodnik do sobe za saslušavanje. „Ovde će biti mirnije“, reče Najt dok joj je pridržavao stolicu. „Džefe, vi sedite tamo. Mogu li da vam donesem nešto za piće?“ Oboje istovremeno odbiše. Najt sede naspram nje, za mali sto. Grejndž se naslonio na zid, s jednom rukom u džepu pantalona, a drugom držeći koverat od manile na butini. Izgledao je odsutno i opušteno. Emori to nije zavaralo. Najt poče. „Jesi li se dobro odmorila?“ Ne, imala sam priviđenje. Vrdala je. „Znate kako je u bolnicama.“ „Probude te samo da bi te uspavali.“ „Nešto tome slično.“ „Možemo li, molimo vas, da se usredsredimo na to zbog čega smo došli?“, upita Džef. „Predstoji nam put u Atlantu.“ Delovao je nestrpljivo, kao da bi najviše voleo da bude bilo gde drugde samo ne ovde. Najt se iskezi. „Doveli smo te u nezgodan položaj, ako ne i gore od toga, Džefe.“ „Nezgodan položaj? Misliš, uvredili ste me.“ „Tako je“, uzdahnu Najt. „Grejndž i ja smo ti se izvinili. Ponovo to kažemo. Primi naše izvinjenje.“ Pošto Džef nije odgovorio, Najt je nastavio.

N

„Razlog što sam vas jutros zvao, razlog zbog koga sam pitao da li ti se supruga odmorila, jeste jer sam pomislio da se nešto tokom noći možda razlabavilo.“ „Učinio si da to zvuči kao rasklimatan zub“, primeti Džef. Najt se dobronamerno isceri. „Zapravo sam pomislio na neki detalj koji joj je juče možda izmakao. Pomislio sam da se nešto možda samo razrešilo tokom noći.“ Pod ovim okolnostima, detektivovo opažanje bilo je neverovatno. Nervozno je pogledala u Džefa pre nego što se okrenula Najtu. „Zamenici koji su krenuli mojim tragom, jesu li nešto pronašli?“ „Još nisu. Da li se pojavila ta tvoja mapa?“ „Imate vi svoje mape parka“, uzvratila je. „I to verovatno detaljnije od moje koju sam odštampala sa interneta. Kako bi ona uopšte mogla da pomogne?“ „Pa da bismo bili sigurni da nisi negde krenula zaobilaznim putem, ili pogrešno skrenula. Zato što - evo šta je tako zbunjujuće niko ne može da kaže gde se tvoja nezgoda desila, gde god to bilo. Imaš li neku ideju koliko daleko si stigla pre nego što se to dogodilo?“ „Čini mi se da sam trčala nekih sat vremena. Nisam stigla do mesta s kog sam odlučila da krenem nazad.“ „Sigurna si u to?“ „Da.“ Delovali su sumnjičavo, ali nije mogla da bude sigurna da li je to zato što nije stigla do okretišta ili zato što nije mogla da se seti da li je tamo stigla. Promeškoljila se na stolici, koja je očigledno bila napravljena da bude neudobna. „Verujte mi, želim da saznam šta se tamo gore dogodilo isto kao i vi.“ Najt razmeni poglede sa Grejndžom pre nego što ju je ponovo pogledao. „Sigurna si da ništa nemaš da dodaš onome što si nam juče rekla?“ Želela je da ne pominje naočare dok ne sazna šta imaju da joj kažu, to o čemu se nije moglo preko telefona. „Ništa? Doobro onda.“ Okrenuvši se ka svom partneru, Najt upita: „Da li je spremno?“

Grejndž se odgurnu od zida. „Sve je spremno.“ Jedan laptop koji je stajao na stolu bio je okrenut od nje. Grejndž stade da ga okreće sve dok ga nije okrenuo prema njoj. Džef, koji je takođe imao dobar položaj da vidi ekran, reče: „Šta je sad ovo dođavola? Kućni video?“ Najt reče: „Donekle si u pravu.“ „Na ovo nam je jutros skrenuta pažnja.“ Grejndž dodirnu ikonicu za pokretanje u središtu ekrana i video poče. Kvalitet slike nije bio dobar, snimak je bio taman i zrnast, ali Emori istog trena prepoznade prostoriju. Stomak joj se prevrnuo. Iza bubnih opni, krv joj je jurnula kao voda kroz pukotinu u brani. Gledala je sebe kako ulazi u kadar, leđima okrenuta kameri. Kad se okrenula, zrak svetla sijao joj je pravo u lice. Podigla je ruku da zakloni oči. „Spusti to, molim te. Zaslepljuje me.“ Setila se kako je pomerio baterijsku lampu nekoliko stepeni udesno, ali ona je i dalje mogla da se vidi na snimku dok je gledala oko sebe. „Ovo je kancelarija. Ovde nema ništa. Moramo da pronađemo ordinaciju, ormarić u kom se čuvaju potrošni materijal i lekovi.“ „Povedi me, doco.“ Iskoračila je iz kadra. Soba zapade u tamu, kao i kompjuterski ekran. A onda se pojavio meni, pružajući gledaocu nekoliko opcija, da ponovo pusti snimak, pauzira ga, ili izađe. Grejndž pritisnu pauzu i vrati se na svoje mesto kod zida. Emori je sedela potpuno skamenjena. Mogla je da oseti Džefov upitni pogled. Nakon nekoliko teških sekundi, on ustade i stade iza njene stolice, nežno spustivši šake na njena ramena. „Emori, ko je to bio? Šta je to bilo?“ Kroz džemper je mogla da oseti da su mu ruke vlažne. Ili, što je bilo verovatnije, njeno telo se oznojilo od ovog sramnog poniženja. Najt spusti ruke na sto. Primetila je da mu je gumica tesno obavijena oko dva prsta. Čupkao ju je i tako pravio male praskajuće zvuke. „Doktorko Šarbono? Emori?“ Prestala je da gleda gumicu i pogledala ga pravo u oči.

„Doktor Kal Trenton je bio u Koral Gejblsu, na Floridi, gde je sa ženom proslavljao četrdesetogodišnjicu braka. Čitavom osoblju je dao nedelju dana slobodno. Nisu otvorili sve do juče. Kada su došli, otkrili su da je neko obio ordinaciju i svi su se jako uzrujali. Sve do jutros doktor se nije setio male kamere za kontrolu dadilje koju je ostavio na polici pre nekoliko meseci. „Izgleda da drži flašu brlje u donjoj fioci, i posumnjao je da čistačice nakon radnog vremena vole malo da potegnu iz nje. Nadao se da će ih tako uhvatiti. Ali“, rekao je ovo mahnuvši rukom kao da ovaj deo priče nije bitan, „naposletku, izgleda da ih je pobrkao sa malom ekipom antialkoholičara. „Nije znao da li kamera i dalje snima. Bila je nameštena na neki ciklusni program. Petlju, mislim da je to neko tako nazvao. Svejedno, izvadio je disk i doneo ga ovamo zameniku koji je počeo da istražuje provalu.“ Slegnuo je mesnatim ramenima kao da se pravda. „Prepoznao vas je istog trenutka, naravno. Odmah me je pozvao na kuću.“ Gledala ga je očima koje su se caklile jer je shvatila koliku je katastrofalnu štetu ovo nanelo njenom kredibilitetu. Bila je naoružana samo neobjašnjivom pričom o naočarima za sunce. Ali vlasti su imale snimak njene provale u doktorovu ordinaciju. Najt izgovori njeno ime, tiho ali veoma podsticajno. Samu sebe je probudila iz ošamućenosti. „Hoću li ići u zatvor?“ Najt pogleda Grejndža, koji je izgleda delio partnerovo zaprepašćenje. Kad se Najt ponovo okrenuo ka njoj, rekao je: „Je li to sve što imate da kažete?“ „Jeste.“ „Bez objašnjenja?“ „Da li je ono potrebno?“ „Emori, da nisi izgovorila nijednu reč više dok ne dovedemo advokata ovamo“, reče Džef. Povukao je naslon stolice na kojoj je sedela kao da očekuje da ustane i krene. „Možete i tako da odigrate“, reče Najt. „Trebalo je tako da odigram kad ste počeli mene da ispitujete o njenom nestanku. Znamo koliko ste tada grešili i siguran sam da Emori ima neko logično objašnjenje za ovo...“ Potpuno zbunjen,

mahnuo je prema laptopu. „Ali ništa vam neće reći sve dok pored nje ne bude sedeo advokat.“ Najt mahnu nekoliko puta uprazno. „Smiri se, Džefe. Još uvek ne želimo da optužimo doktorku Šarbono. Sigurni smo da postoje olakšavajuće okolnosti i voleli bismo da čujemo koje su. Dok ne dobijemo neka objašnjenja od Emori, zašto ti ne bi sačekao malo napolju?“ „Zašto me ti ne bi poljubio u dupe?“ „Džefe.“ Okrenula se na stolici i pogledala u njega. „Verovatno si u pravu što se tiče advokata. Sigurna sam da naš poslovni pravnik može nekog da nam preporuči. Hoćeš li se, molim te, pozabaviti time za mene?“ „I ostaviti te nasamo ovde s njima?“ Grejndž se odvoji od zida. „U stvari, ti se ni najmanje ne pitaš ko ostaje a ko ide. Možemo te i ispratiti odavde.“ Pre nego što je situacija potpuno izmakla kontroli, Emori potapša Džefa po ruci. „Pozovi našeg advokata i pokreni taj postupak. Ja ću paziti šta pričam.“ Piljio je u detektive. „Ako ovo ikad bude završilo kao hapšenje i suđenje, svedočiću da ste odbili mojoj supruzi prisustvo advokata za vreme ispitivanja.“ „Razumeli smo“, reče Grejndž bezizražajno. Džef se sagnu i poljubi je u teme, šapćući: „Zašto mi nisi rekla za ovo?“ „Nisam mogla.“ Oklevao je, očigledno želeći da sazna još nešto. Onda joj je stisnuo ramena, ohrabrujući je. „Verujem u tebe.“ „Hvala ti.“ Prkosno je izašao i zalupio vrata za sobom. Nastupila je napeta tišina. Konačno Najt progovori: „Pa? Želiš li da podeliš sa nama šta si radila na tom snimku?“ „Zar nije očigledno?“ „Ne želiš da nam kažeš zašto si obila doktorsku ordinaciju?“ „Ne.“ „Imaš nešto protiv doktora Trentona?“

„Nikad ga nisam ni videla. Nisam čak znala ni kako se preziva dok mi vi niste rekli.“ „Slučajno si odabrala baš njegovu ordinaciju?“ Nije odgovorila. „Prosto si krstarila kroz taj pišljivi gradić, primetila ordinaciju i odlučila da rasturiš bravu na stražnjim vratima i poslužiš se sa malo medicinske opreme?“ Ostala je nema. Najt se nagnuo napred. „Emori, hajde da prestanemo sa tim sranjima. Izvini zbog jezika. Zašto si provalila u tu lekarsku ordinaciju i uzela...“ Grejndž koraknu napred i ispruži mu papir koji je izvadio iz žute koverte od manile. Najt namaknu naočare za čitanje. Čitajući naglas, naveo je stavku po stavku sve što je strpala u plastičnu kesu za đubre radi lakšeg nošenja, što je bila ideja njenog saučesnika. Kad je završio, rekla je: „Plus kutija gumenih rukavica.“ Najt protrese papir u ruci. „Zašto si uzela sve te stvari koje si mogla da uzmeš i iz svoje ordinacije?“ „Bila sam preko sto šezdeset kilometara daleko od nje.“ „A ove stvari su ti baš tad zatrebale?“ Ništa nije rekla. „Da li ti je ovo trebalo da pomogneš nekom pacijentu?“ I opet ništa nije odgovorila. „Sebi? Jesi li lečila sebe? Nemoj da me gledaš kao da sam pobenavio. Jesu li ti ove stvari trebale zbog tebe?“ „Ne.“ Naslonio se i napravio kratku stanku. „Dobro. Čovek sa baterijskom lampom, ovaj koji te je zvao ’doco’, time je nagovestio neku vrstu prisnosti među vama. Da li je to čovek iz kolibe, koji te je tako lepo dvorio, ali čije ti je ime nekako izmaklo?“ „Nije mi izmaklo. Ne znam ga.“ „Bio ti je partner u zločinu, a ne znaš mu čak ni ime?“ Ne priznajući da je počinila zločin, rekla je: „Ne znam mu ime.“

Najt i Grejndž se pogledaše. Grejndž izražajno izvi obrve. Najt baci pogled prema vratima, a onda, snizivši glas, upita: „Emori, da li ti je to momak s kojim si se našla ovde za vikend?“ „Momak?“ Bilo je smešno nazvati ga njenim momkom. „Ne. Nikad ga pre nisam videla.“ „Pre čega?“ „Pre nego što mi se povratila svest u njegovoj kolibi.“ I dalje govoreći prigušenim glasom, Najt reče: „Ne želimo da izazovemo razdor između tebe i Džefa. Vas dvoje ćete sami morati da se pozabavite svojim brakom. Ali moraš da nam kažeš ko je ovaj provalnik.“ Pogledala je obojicu naizmenično. „Ako ko želite od mene da čujete njegovo ime, možete odmah da me strpate u zatvor. Ne znam ko je on.“ Najt ispusti dugačak uzdah. „Tehnički, počinila si prekršaj za koji se, budeš li osuđena, dobija nekoliko godina zatvora. Međutim, u Severnoj Karolini ustanovljeno je strukturalno osuđivanje, i koristi se bodovni sistem da se proceni težina zločina, uzima se u obzir ozbiljnost, motiv počinioca i prethodna kriminalna prošlost.“ „Nisam sigurna šta to znači...“ „To znači“, rekao je prekidajući je, „da niko ovde ne želi da te strpa iza rešetaka. Ovo nije bila obična provalna krađa. U stolu upravnika ordinacije nalazi se bankovna koverta sa dve stotine dolara u kešu, za sitne troškove. Koja je i dalje tamo. Zaključani orman, u kom stoje lekovi protiv bolova, podizači, spuštači, koji se na ulici mogu prodati za dobru lovu, netaknut je. Pa, nije baš netaknut. Brava je obijena, ali ništa nije uzeto osim dvonedeljne doze antibiotika, koja, kako su mi rekli, u Evropi može da se kupi u svakoj apoteci, ili gde već.“ Pustio je da se ove reči slegnu pre nego što je nastavio. „Doktor Trenton je rekao da mu sve to izgleda kao da je ukradene stvari smišljeno uzimao, da tako kažemo, neki profesionalac. Medicinski profesionalac, ne lopov profesionalac. Rekao je da je uzeto samo ono što bi se inače koristilo za neku medicinsku proceduru. Za, recimo, određivanje trudnoće.“ Pomno je pratio njene reakcije, a kada je spustila pogled, proklela je samu sebe što je bila tako providna.

Najt se ponovo nagnu napred, sav se pretvorivši u uvo, i delujući daleko saosećajnije. „Da li te je taj čovek primorao da ukradeš sve te stvari i rešiš mu problem?“ Ništa nije rekla. „Emori?“ Odbila je da odgovori. Kao da je dobio neki nečujni znak od Najta, Grejndž privuče stolicu i sede s njima za sto. Bio je oličenje Džefovog opisa „zlog pandura“. Pripremila se za malo zavrtanja ruke. Rekao je: „Sem i ja ne verujemo da ti je prosto došlo da počiniš ozbiljnu provalu i ukradeš plastične rukavice od seoskog doktora. Kad je u pitanju vrednost, medicinska sredstva koja su ukradena zaista nisu skupa. Ako se doktoru Trentonu nadoknadi ukradeno, sumnjam da bi želeo da vidi cenjenu koleginicu poput tebe optuženu, a kamoli još i da joj se sudi. Dozvoli, ali lekovi koji su ukradeni su sve kontrolisane supstance, i neko bi dobio mnogo više da je maznuo flašicu sirupa protiv kašlja.“ Zastao je. „Sem i ja smatramo da si primorana, ili nagovorena da izvedeš tu provalu. Ono što ne kapiramo je zašto štitiš njega, tipa kog ne možemo da vidimo. Tipa sa promuklim glasom. Ko je on, doktorko Šarbono?“ „Rekla sam vam, ne znam.“ „Pa, možda možemo da ti pomognemo oko toga.“ Iznenađena ovim rečima, gledala je kako Grejndž vadi mapu iz koverte. Raširio ju je. Bio je to duplikat mape koju je koristila da ucrta svoju rutu, te inače potpuno nezanimljive subote kada je, bez ikakve najave, njen život prevrnut naglavačke. Ako je poslednjih pet minuta na bilo koji način nagoveštavalo ono što sledi, činilo joj se vrlo verovatno da se on nikad neće vratiti u normalu. Neko je na mapi nacrtao crvenu zvezdicu. Grejndž je vrh prsta spustio na nju. „Ovo je parking gde si ostavila automobil. Tvoja polazna tačka, je li tako?“ Ona klimnu glavom. „Benzinska stanica gde si ostavljena juče je kod ove raskrsnice.“ Pokazao joj je to mesto. „A ovde je gradić gde je Trentonova ordinacija.“

„Uradili smo sledeće“, ubaci se Najt. „Povezali smo sve te tačke da napravimo krug. Onda smo počeli da proveravamo arhivu osuđenika, tražeći bilo koga ko je imao kriminalnu prošlost i ko živi unutar tog kruga, ili bar dovoljno blizu.“ Grejndž reče: „Nekoliko imena je iskočilo.“ Zadržala je dah. „Prvi je bio tip koji trenutno sedi u zatvoru zbog oružane pljačke“, reče Grejndž. „Drugog je žena ubila pre osam meseci, tako da on nije naš čovek. Ali imali smo još nekoliko imena.“ Najt joj se osmehnuo. „I jedno prezime nam je posebno zapalo za oko.“

Poglavlje 29

mori se činilo da će povratiti. Spustila je glavu i šakom prekrila usta. Jesi li počinio neki nasilan zločin? Izuzetno nasilan. „Prezime je Flojd.“ Naglo je podigla glavu. „Šta?“ „Ima ih dvojica, u stvari“, reče Grejndž. „Braća su u pitanju. Norman i Vil Flojd.“ Bio je potreban izuzetan napor da ne oda koliko joj je laknulo. „Vil, mlađi brat, posebno je zao“, reče Najt. „Napustio je školu u drugom srednje i niko iz sistema školstva nije bio tužan što mu vidi leđa. Uvek je bio problematičan. Osvedočeni siledžija. Večita bitanga. Pripisano mu je nekoliko provala. Vandalizam. Krađe. „Prošlog leta, uznemiravao je neku ženu na bejzbol utakmici, počeo malo grublje da se igra s njom na parkingu, ali se ona previše plašila da podigne optužnicu, pa je pušten. Ovo je njegova fotografija sa hapšenja. Deluje poznato?“ Izvadio je otkucani dokument sa fotografijom Vila Flojda. Na njoj, on je izgledao ratoborno i iskvareno, kakav je u stvari i bio. „A ovo je njegov stariji bata, Norman, koji ima sličan dokument.“ Najt joj ga pruži. „Dobro ih pogledaj. Ali pre nego što bilo šta kažeš, trebalo bi da znaš da smo već poslali jednog zamenika da ispita ove momke.“ Nemo oduševljenje zamenila je strepnja. Slivala se kroz nju poput parališućeg otrova. „I šta smo saznali od zamenika? Njihova majka nam je rekla da su njeni sinovi trenutno cimeri u sobi oblasne bolnice. Zamenik je otišao tamo da ih vidi. Vil je stvarno gadno prošao. Ima neki prelom... mandi... mandu...“ „Prelom mandibule“, tiho je rekla.

E

Detektiv klimnu. „Tako je. Vilica mu je čvrsto povezana nekim šipkama koje mu štrče iz lica. Zamenik je aparat opisao kao nešto što je pozajmljeno iz mučionice. „Normanovo lice izgleda kao ’komad ubuđale svinjske plećke, propuštene kroz mašinu za mlevenje kobasica’. Tako ga je opisao. Plus, četiri polomljena rebra, iščašeno rame i bubreg koji mu mokraću boji u crveno. Zamenik mu je poverovao na reč.“ Grejndž preuze dalje. „Ali u trenucima kad nije zavijao od bolova, Norman je mogao da priča, i pre nego što mu je brat na komadu papira napisao da zaveže jebenu gubicu, priznao je da im je komšija naneo te povrede. „Tvrdio je da nikad nisu imali problema s njim sve do pre dve noći, kada su se on i jedna doktorka, izvesna doktorka Smit, umešali u nešto što je trebalo da ostane porodična stvar i došli u kućnu posetu da pomognu njihovoj bolesnoj sestri Lisi.“ Posle nekog vremena, pošto ona i dalje nije govorila, Najt reče: „Emori? Taj tip koji živi malo dalje niz put od kuće Flojdovih, kladimo se da je to čovek sa video-snimka. Jesmo li u pravu?“ Obojica su zurili pravo u nju, ali Najt je bio taj kom se obratila. „Da li je Lisa bila tamo?“ „U kući? Nije“, odgovorio je Najt. „Gospođa Polin Flojd je zameniku rekla da je neko došao rano ujutro, pre zore, i odveo je.“ „Odveo je?“ „Da, ali nije htela da kaže ko.“ „Ne zaboravi na psa“, podseti ga Grejndž. „Ah, da“, reče Najt. „Odvezao je i njihovog ljubimca, psa.“ Zbog podstaknutog nežnog sećanja na psa, osmehnula se. Grejndž reče: „To je nešto smešno?“ „Nije.“ Osetivši zamor, sklonila je uvojak kose sa lica. „Uveravam vas da situacija u kući Flojdovih nije bila nimalo smešna.“ Grejndž se zakači za to. „Dakle, bila si tamo? Ti si bila ta doktorka Smit?“ Odbivši da odgovori na to, upitala ga je: „Da li je Polin dobro?“ Grejndž je i dalje piljio u nju, kao da razmišlja o tome koliko da joj otkrije. „Zavisi kako gledaš. Bila je dobro. Ali je iznervirala zamenika tvrdeći da ne poznaje osobu koja je na mrtvo ime

i prezime isprebijala njene sinove, iako je po njihovoj tvrdnji prisustvovala tuči. „Zamenik ju je opisao kao nekoga ko ne želi da sarađuje jer je glatko odbila da odgovori na pitanje o neimenovanoj osobi koja je odvezla njenu kćer, govoreći samo da je ’od pristojne sorte’.“ Zaslužio je Polinino poštovanje odnoseći se prema njoj s poštovanjem i dostojanstveno, verovatno kao jedan od malog broja ljudi u čitavom njenom životu koji su to učinili. Najt je nastavio: „Momci su zameniku rekli da je Polin nagovorila rođake u gradu da ponovo prime Lisu kod sebe. Šta god to značilo. Saznali smo ime sestre gospođe Flojd i pozvali je. Ona je potvrdila da su devojka i pas ostavljeni kod njih negde u zoru, a da ju je dovezao neki čovek u kamionetu. Nije se zadržavao. Ostavio je svoje putnike pored puta i odvezao se. Potpuno isto kao što je juče postupio s tobom.“ Nije reagovala na poslednje izgovorene reči. Razmišljala je o Lisinoj dobrobiti. „Da li je neko razgovarao sa Lisom?“ „Još nije. Ali hoće.“ „Pošaljite policajku da je ispita. Trebalo bi da bude pažljiva prema njoj.“ Nakon kratke, ali značajne pauze, Grejndž je pitao: „Da li je silovana?“ Emori reče: „Petnaest joj je godina.“ „Da li si ti prekinula njenu trudnoću?“ „To je poverljiva informacija.“ „Da li je taj misteriozni tip zaslužan za njenu trudnoću i...“ „Nije.“ „Kako znaš?“ „Opet. Poverljivo.“ „Braća Flojd ne dele majčino mišljenje u vezi s tim čovekom. Pre nego što je zavezao zepu, Norman je izjavio da je obična životinja.“ Frknula je s gađenjem. „Norman to sigurno zna.“ Nakon kratke stanke, Najt pokuša ponovo. „Emori, da li si prisustvovala prebijanju tih momaka?“ „Hoću svog advokata.“ Najt se ponovo nagnuo prema njoj. „Plašiš se?“ „Hapšenja?“

„Njega?“, iznervirano ju je pitao. „Ne.“ Najt ljutito pucnu gumicom. „Ono što ne kapiram jeste zašto svi vi odbijate da pričate o tom liku. Zamenik nam je rekao da je, čim ga je Norman pomenuo, Vil podivljao, onako ležeći na svom krevetu. Samo je mumlao ’mmmmm’ i tresao glavom, jedino što je i mogao da uradi sa svim onim šipkama koje su mu štrčale iz vilice. „Onda je mahnuo da mu se da papir i olovka, napisao je poruku Normanu da ništa više ne govori i Norman ga je poslušao. Od tog trenutka je zanemeo. Kao da su se uplašili, a ta dvojica se u životu nisu uplašila, i nije ih lako zaplašiti ili ih se rešiti.“ Samo je gledala u njega. Teško je izdahnuo. „Ponoviću jedno od pitanja koje sam ti juče postavio, Emori. Dok te je ovaj čovek držao zatočenu, da li ti je pretio, povređivao te?“ „Nisam držana zatočena.“ „Nije te vezivao?“ Pusti mi ruke. Neću, doco. Molim te. Ne. Ali želim da te dodirnem. Pusti. Aha. To je jedini način da kontrolišem... Šta? Sebe. Ako me dodirneš, ući ću u tebe. Promuklo je rekla: „Nije me vezivao.“ Najt pogleda Grejndža, a Grejndž slegnu ramenima. Najt ponovo pogleda u nju, izgledajući prilično ljutito. „Dobro. Od Flojdovih smo saznali gde živi.“ Odgurnuo je stolicu i ustao. „Pomislili smo da te odvedemo tamo.“ „Šta?‘ ‘, uzviknula je uspaničeno. „Bogami. Kladim se da će, kad stigneš tamo, stvari kojih ne možeš da se setiš početi da ti se vraćaju.“

qNije mogao da veruje. Jebeno nije mogao da veruje. Nije ni čudo što Emorino telo nije pronađeno. Nije bila jebeno mrtva! S mobilnim telefonom na uvu, Džef je koračao po hodniku šerifove kancelarije. Taj smrdljivi, grozni i ružni hodnik, u kom je proveo nebrojene sate, već je postao oličenje njegovog života. Sve u vezi s njim je bilo odvratno. Emori je bila živa. „Gospodine Sari, jeste li još tu?“ „Jesam“, urliknuo je u telefon. „Jeste li mu rekli ko zove?“ „Jesam.“ Sekretarica iz advokatske kancelarije ponovo se izvinila zbog odlaganja. „Sa drugim klijentom je. Ako biste radije prekinuli vezu i dozvolili mu da vas pozove kad...“ „Sačekaću. Gurnite mu poruku pod nos. Recite mu da je hitno.“ „Da li to ima veze sa doktorkom Šarbono?“ „Da.“ „Čuli smo da se juče vratila zdrava i čitava.“ Da, otprilike pre dvadeset četiri sata. Kad je Džef čuo njen glas preko telefona, ono što mu je proletelo kroz glavu bila je iracionalna ideja da mu govori sa one druge strane. Ali ne, njen glas se nije probijao iz zemlje nemrtvih. U trenutku kad su Najt i Grejndž upali u njegovu motelsku sobu, spremni da ga uhapse za ubistvo, ona je dokazala da je i te kako živa. A kakvim je tek životom živela! Kad joj je spustio ruke na ramena, pokretom koji je trebalo da joj pokaže koliko je zabrinut, poželeo je da joj obavije šake oko vrata. Ko može da mu prebaci zbog toga? Koliko čovek može da podnese pre nego što pukne? Jedva suzbijajući srdžbu, rekao je u telefon: „Dajte mi ga.“ Ponovo je stavljen na čekanje. Kao da sramota što Emori mora da obezbedi advokata nije bila dovoljna, sada još mora i da čeka na tu privilegiju. Kada njeno telo nije pronađeno ni posle dvanaest sati traganja, počeo je da uvežbava kako da glumi ožalošćenog udovca. Vikao je. Lupao je nogama, nervirao se i od sebe pravio dosadnjakovića,

pritiskajući ih da je pronađu, dok je za njega zapravo bilo bolje da je što duže nema. Taman kad se privikao na ideju o tome da je mrtva, ona se pojavila živa. Sekretarica se ponovo javila. „Razgovaraće sada s vama, gospodine Sari.“ Advokat mu se osorno obratio. „Šta je toliko hitno, Džefe?“ Nije mogao da se natera da sada zalazi u detalje Emorine ludorije. „Emori iz svog mučnog iskustva nije izašla nepovređena. Treba joj dobar krivični advokat, i treba joj iz ovih stopa, novac nije problem.“ Nakon dogovorenog avansa za savetnika, izvukao je od njihovog advokata obećanje da će se odmah dati na posao. Upravo je završavao razgovor kada ga je Grejndž iznenadio ušavši u hodnik sa prednje strane, a ne kroz vrata sobe za saslušavanje. Iza njegovih leđa, Džef je video sportski džip parkiran ispred zgrade. Grejndž mu reče: „Idemo tamo gore.“ „Gde gore?“ „Ideš li ili ne?“

Poglavlje 30

neverovatnom ekspeditivnošću, Emori je sprovedena napolje i posednuta u sportski džip. Raspored sedenja je bio isti kao i juče na putu od benzinske stanice do bolnice. Najt je bio za volanom, Grejndž takođe napred, a Džef pozadi pored nje. Danas je, međutim, raspoloženje bilo značajno drugačije. Kad je Džef ušao, pružio je ruku preko sedišta i uhvatio je za ruku. Govoreći ispod glasa, prepričao joj je kratki razgovor sa njihovim poslovnim advokatom. „Unajmiće nekog ko se bavi krivičnim pravom.“ Žacnuo se na reč krivičnim. „Hvala ti što si to obavio.“ Ništa više nije rekao, ali osetivši njegov prekor, okrenula je glavu i pogledala kroz prozor. Ovde gore pejzaž je predivan. Dok su se vijugavim putem peli u planinu, pokušala je da izbaci iz glave sve osim pejzaža. Za lepog dana, pogled je sigurno oduzimao dah. Danas je magla prekrivala doline. Najviši vrhovi su bili zaklonjeni niskim oblacima. Prepoznala je skretanje gde je prošle subote ujutro skrenula u nacionalnu šumu, ali prošli su pored njega a da niko ništa nije rekao. U stvari, niko ništa nije rekao tokom čitavog puta. A onda su skrenuli na jednoj krivini. „Deluje poznato?“, Najt upita preko ramena, dok je pritiskao kočnicu sportskog džipa i usporavao da prođe kroz otvorenu kapiju. „Ono je kamionet Flojdovih preko puta. Sve gume su izbušene.“ Nije je pitao šta zna o njihovom slupanom kamionetu, a sama ionako nije nameravala ništa da otkrije. U svakom slučaju, osetila je takvu navalu emocija da joj je bilo veoma teško da govori. Retka ograda bila je obmotana žutom policijskom trakom. Dvorište je bilo puno službenih vozila sa

S

oznakama raznih agencija. Osoblje, umotano u zimsku odeću, čačkalo je okolo, pilo iz termosa i međusobno razgovaralo. Dvojica izađoše iz šupe, jedan sa kantom boje, a drugi sa koturom žice. Vrata kolibe su stajala otvorena. Najt izađe i pruži joj ruku da joj pomogne da izađe. „Je li ovo to mesto?“ Koja je svrha da sada laže? Međutim, opet ništa nije rekla. Samo je postavila pitanje kog se najviše pribojavala. „Da li je uhapšen?“ „Nije.“ Kolena joj klecnuše od olakšanja. Džef stade pored nje i uhvati je za lakat da joj pruži podršku. „Ovo je loša ideja. Još nije spremna.“ „Ne, dobro sam, stvarno.“ Delovao je kao da je na ivici da ovo ospori kad mu je telefon zacvrkutao. „Alis je“, rekao je proverivši ko zove. „Koliko želiš da joj otkrijem od svega ovoga?“ „Još ništa.“ Kratko je klimnuo da shvata. „Smisliću nešto.“ Podignuvši telefon do uha, udaljio se od njih. Bilo joj je drago zbog toga. Nije znala hoće li podneti njegovo prisustvo u kolibi. Najt i Grejndž povedoše je do vrata i mahnuše joj da uđe pre njih. Ugljenisane cepanice u kaminu već su se ohladile. Drvena kutija sa kamina je ispražnjena i prevrnuta. Njegove knjige, nekad uredno poslagane po alfabetu, ležale su na velikoj hrpi na podu kao da spremaju da zapale lomaču. U sredini poda, tajni otvor je bio otkriven, a kutija izvađena. Stajala je otvorena i prazna. Lampa je ostala na stočiću, ali je platneni abažur skinut, tako da se videla samo gola sijalica. Ljudi u uniformama su preturali fioke i ormane. Dušek na krevetu je ogoljen i povučen u stranu. Najt je počeo da govori: „Kad su naši ljudi stigli ovamo, od njega nije bilo ni traga ni glasa i koliba je uglavnom bila prazna. Očišćena. Za sobom nije ostavio ni jedan jedini komadić papira. Ništa. Ali pronaći ćemo ga.“ Ona nije verovala u to. Uvek je radio ono što je govorio. Kao što je i obećao, vratio ju je neozleđenu. Spasao je Lisu od seksualnog

zlostavljanja od strane braće. Ostavio ih je u životu, ali ne pre nego što im je naplatio koliko misli da su dužni za sav bol koji su izazvali. Ali isto tako joj je rekao i da se nikada više neće videti. I to obećanje će održati. Zamenik je ušao. „Pronašli smo ovo u šupi. Neko se pitao za šta služi šipka.“ Ispustio je te teške predmete na pod i izašao. Emori je gledala par čizama koje se koriste da se naglavačke visi sa šipke koja se nalazila na gredama i napola se nasmejala, a napola zajecala. Najt je te zvuke pomešao sa panikom. „Da li ti ovo budi bolne uspomene, Emori?“ Podigao je pogled prema šipki na tavanici. „Da li ga zanimaju nastrane stvari? Je li te povredio?“ „Koliko puta moram da vam kažem? Nije.“ Gledao ju je neko vreme, a onda pozvao jednog zamenika. „Zadržite malo njenog supruga“, rekao mu je. „U stvari, zašto ne biste svi napravili desetominutnu pauzu napolju?“ Prostorija se sasvim ispraznila, ostali su samo ona i dva detektiva. Najt reče: „Hajde da sednemo.“ Seo je pored nje na kožnu sofu. Grejndž je privukao jednu od trpezarijskih stolica, a kad je seo, mahnuo je prema metalnoj kutiji na podu. „Smrdi na ulje za oružje.“ Obojica su pogledali u nju. Izraz njenog lica je ostao neutralan. Kad je postalo očigledno da im ništa dobrovoljno neće reći, Najt upita: „Koliko oružja je imao?“ „Nisam prebrojala.“ „Kakve vrste?“ „Ne znam da razlikujem oružje.“ „Pištolji? Puške?“ „Malo jedno, malo drugo.“ Kolege se ovlaš pogledaše, a onda Najt reče: „Rekla si da te nije povredio.“ „I nije.“ „Dobro, sudeći po ovome što je uradio braći Flojd, jasno je da mu nasilje nije strano. Isto tako, nagovorio te je, ako te nije nekako primorao, da počiniš prekršaj. E sad, Emori, posmatrajući ovo sa

striktno zakonskog gledišta, zar ne misliš da je moguće da te je napao na toj stazi?“ „Koji bi razlog imao za to?“ Grejndž se ubaci: „Možda samo zato što mu se može.“ Pogledala je prema kuhinjskom delu, gde su fioke stajale otvorene i opustošene. Pomislila je na to kako ih je uredno držao i kako je brižljivo obavljao svaki zadatak, kao što je to činio popravljajući toster. „Kapric? Ne, naredniče Grejndž. Nikad ne bi uradio ništa samo zato što mu se hoće. Osim toga, rekla sam vam da se ljubazno ophodio prema meni.“ „Ne bih pretvaranje nekog u lopova nazvao ljubaznošću“, reče Najt. „Ako li hajde samo radi razgovora, hajde da kažemo da je ta provala počinjena iz plemenitih namera. Hajde da kažemo da je bila neophodna kako bi pomogla devojci kojoj je hitno bila potrebna lekarska pomoć. Hajde da isto tako kažemo da su braća Flojd zaslužila batine koje su dobila. Kad se pogleda njihov kriminalni dosije, to čak nije ni nategnuto.“ „Zašto smo onda ovde i vodimo ovaj razgovor?“ „Zato što još uvek verujem da si bila nekakav talac, a ne dobrovoljni učesnik u toj provali. Badi i ja ne bismo voleli da budeš kažnjena za nešto što si uradila pod prinudom.“ Nagnuo se prema njoj, došavši do srži ove rasprave. „Čak i ako ne možeš toga da se setiš, razumno je pomisliti, zar ne, da te je ovaj tip udario po glavi i dovukao sa te staze? S koje god strane da pogledaš, to je napad i nanošenje telesnih povreda i kidnapovanje.“ „Ne bih rekla da je kriv za te zločine.“ „Ako nije ni za šta kriv, zašto te nije dovezao do grada i obznanio svoje postojanje?“ Otvorila je usta, ali nije imala reči kojima bi na ovo mogla da odgovori. Međutim, kao da je nešto ipak rekla, Najt nastavi: „Tačno. Više mu vredi da ostane neprimećen nego da uzme dvadeset pet hiljada dolara. Što nas navodi na pomisao da je nekakav begunac. Moraš da nam pomogneš da ga uhvatimo.“ „Zašto vam trebam ja? Pretražili ste svaki centimetar ove kolibe.“ „Koja i ne pripada njemu. Iznajmljena je.“

„Oh.“ „Zvučiš iznenađeno.“ Pogledala je prema praznoj polici za knjige. „Održavao ju je kao što bi to činio njen vlasnik. Ali ako je samo zakupac, onda je njegovo ime sigurno na obrascu za zakup.“ „Zakup je platio neki advokat iz Sijetla.“ „Sijetla?“ „U ime nekog društva sa ograničenom odgovornošću, a generalni partner te firme je jedna korporacija. Pokušavamo da se probijemo kroz sve birokratske prepreke da dođemo do ljudskog bića koje stoji iza korporacije, ali zasad, naš osumnjičeni je sve dalje.“ Grejndž se uključio. „Braća Flojd tvrde da se ne sećaju kako izgleda. Njihova majka takođe. Opis koji je Lisa dala može da liči i na mene i na Bijonse. Stvarno nam je teško da poverujemo da im je sećanje zaista toliko loše. I još mislimo da ga se ti sećaš u mnogo više detalja nego što si nam priznala.“ Najt reče: „To bi moglo biti protumačeno kao ometanje pravde.“ „Kako možete da dokažete čega se sećam a čega ne u vezi sa njim?“, izazivala ga je. „Imala sam potres mozga i nalazi CT skenera to potvrđuju.“ Iznerviran, Najt pokuša da promeni taktiku. Uzdahnuvši naizgled rezignirano, rekao je: „Veoma brzo smo se udaljili od teme. Čujem kako ti se suprug napolju raspravlja sa zamenicima i saosećam s njegovim nestrpljenjem. Dozlogrdilo mu je da se bakće svime ovim. „I, oprosti što to kažem, Emori, ali izgledaš iscrpljeno. Možda nije trebalo da se odjaviš iz bolnice tako brzo. Trebalo je svi da se zapitamo da li je to pametno, pre nego što smo vas dovezli ovamo. „Ali kad smo već tu, reci nam još nešto. Samo jednu stvar koja će nam pomoći. Onda se vraćamo u Drejkland, i postaraćemo se da te smestimo na neko lepo i udobno mesto kako bi se odmorila.“ Strpljivo je saslušala ove besmislice, a onda rekla: „Molim vas, prestanite da razgovarate sa mnom kao da sam imbecil.“ „Poslednje što bih pomislio jeste da si imbecil.“ „A nisam ni nejaka. Međutim, umorna sam od vaših pokušaja da me naterate da vam pružim informacije koje nemam.“

„Ja mislim da ih imaš.“ „Onda pogrešno mislite.“ Grejndž reče: „Mogli bismo te optužiti za pomaganje i podstrekivanje kriminalca.“ „Još ne znate da li je on kriminalac.“ „Imamo ga na snimku kako je počinio provalu.“ „Ne, nemate. Na snimku imate mene.“ „Da li je pretio tebi i Flojdovima da ne otkrivate njegov identitet?“ „Ja ne znam njegov identitet.“ „... Upravo beži sve dalje.“ „Reci nam njegovo ime.“ „Na znam ga.“ „Emori...“ „Ne znam njegovo ime!“ q„Hejz Banok.“ „Šta je s njim?“, upita Džek. „Njegovi otisci su pronađeni na jednoj kuhinjskoj česmi u Severnoj Karolini.“ Nešto pre šest i petnaest uveče, Džek je napustio dom Rebeke Votson želeći da je udavi golim rukama. Osim što ju je pronašao, čitav put na zapadnu obalu bio je totalni promašaj. Shvatio je da nema smisla da se zadržava tu i, ugrožavajući sopstvenu muškost, otišao je pravo iz njene kuće prokletim trajektom na drugu obalu, prešao čitav Sijetl i konačno stigavši na aerodrom „SiTek“ tačno na vreme, rezervisao jedno od poslednjih mesta za Njujork, na letu koji mu je garantovao crvenilo u očima kad stigne. Na aerodromu je ubijao vreme čitajući neki loš roman o dobrom panduru, sve dok nije došlo vreme da poleti, letom koji je odložen za sat i po. Toliko je bio truckav da su hrana i piće izdavani vrlo ograničeno i putnici su sve vreme morali da sede privezani za svoja mesta. A onda je, opet zbog vremena, let zadržan u koridoru oko aerodroma sve dok konačno nije dobio dozvolu da sleti. Stajao je u

osamsto metara dugom redu za taksi, ispred aerodroma „Kenedi“, trupkajući nogama i okrećući leđa prema polarnom vetru. Upravo se dovukao do svog stana, tegleći mali kofer sa točkovima, osećajući se prljavo i grozno, odnosno šire gledano, kao zgaženo govno. Skoro da je ignorisao Grirov poziv. Međutim, ispustio je ručku kofera i ovaj se prevrnuo. „Ponovi to.“ Grir ponovi divnu informaciju. Džek je stajao savršeno miran i čekao poentu, sledeći neizbežan zaključak, ono „Zeznuo sam te!“ - mada nije verovao da će poverljivi kolega izvesti tako prljav trik na njemu. Nakon petnaest sekundi zapanjenog ćutanja, Grir reče: „Džek?“ „Aha, tu sam.“ Srce je ponovo počelo da mu kuca. Uspeo je da pronađe malo kiseonika u sebi. „Kada?“ „Kad su uzeli otiske? Negde jutros. Poslata ti je kopija imejlom. Stigao je pre tri minuta. Pomislio sam da bi želeo da ga vidiš.“ „Baktao sam se taksijem i ulazio u zgradu. Neka ti telefon bude pri ruci.“ Džek prekide vezu i pristupi imejlu. Poslednji koji je stigao poslao je detektiv-narednik Sem Najt. Toliko brzo je pokušao da pročita sadržaj da mu se činilo kao da je napisan na zuluanskom. Krenuo je od pozdrava i počeo iznova, primoravajući se da uspori. Reči su bukvalno iskakale prema njemu. Provalna krađa. Napad i telesna povreda. Kidnapovanje. Moguće silovanje. „Isuse.“ Okrenuo je Vesa Grira. Grir mu reče: „Ostao sam bez reči. A ti?“ „Pojavio se ponovo, ali u punom zamahu. Koliko brzo možeš da me odvedeš tamo?“ „Upravo si se skinuo sa groznog leta. Uzmi današnji dan...“ „Ne, odmah. Idem da se istuširam. Čujemo se za pet minuta.“ Bio je svež i obrijan i hitro presvlačio prljavu odeću menjajući je čistom iz kofera, kad je Grir ponovo pozvao. „Poslao sam ti imejl sa planom puta.“ „Mogu li da očekujem kašnjenje letova?“ „Ovde ne. Ali let na koji presedaš mogao bi da bude zadržan u Šarlotu ako se magla u Ešvilu ne podigne.“

„Magla? Zar Ešvil nije u planinama?“ Letenje u planine po magli bilo je još neprivlačnije nego plovidba trajektom kroz maglu. Ali stvarno je morao da proveri ovog mamojeba. Dok se vozio taksijem do „Lagvardije“, ukucao je broj za kontakt koji mu je stigao u imejlu. Na poziv se javio hrapavi glas uz primetno otezanje. „Sem Najt.“ Razmenili su ovlašne pozdrave, a onda Najt reče: „Upravo smo se vratili iz njegove kuče. U imejlu sam naveo sve što smo do sada saznali.“ „Od njega ni traga ni glasa?“ „Ne, otkako je jutros ostavio Lisu Flojd u kući njene tetke, i niko ne može, ili neće, da opiše njegov kamionet.“ „Zašto kažete ’neće’?“ „Čitava porodica Flojd se pravi blesava, kao i doktorka Šarbono. Gore je od svega što sam do sada imao. Kao da po svim ljudima posipa neki prašak zaborava umesto vilinskog praha. Je li on neki Čarls Menson tip? Ili Džim Džouns2?“ „Ne bih ga opisao kao takvog. Ali poseduje slične moći“, reče Džek, pomislivši na Rebekinu slepu odanost prema bratu. „Očigledno. Upravo se spremamo da ljudstvu izdamo nalog ’Obratiti pažnju’.“ „Čekajte malo s tim.“ „Da sačekamo?“ „Ako sazna da ste mu na tragu, ni bog vam neće pomoći da ga pronađete. Verujte mi, ja to znam.“ „Samo za moje momke onda, kako izgleda?“ Džek mu dade opis, dobivši mumlanje kao odgovor. Kad je završio, Najt reče: „Metar devedeset, sto petnaest kila, crna kosa, neobično plave oči i teško ga je zapamtiti ili opisati?“ „Nekako budi lojalnost u ljudima.“ „Ili strah.“ 2

Poznate američke ubice i vođe sekti. (Prim. prev.)

„Ili strah“, priznade Džek. „Ko je taj tip? Šta je uradio? Kad smo potražili otisak u bazi, odmah smo ga našli. Ali svi dokumenti u vezi s njim su zaključani, tajni su, osim za vašu službu. Otkud to?“ Džek nije želeo ništa da otkrije sve dok ne odmeri ovog čoveka, Sema Najta. Čak i ako bi mu ukazao bezuslovno poverenje, nije to mogao da učini zbog ostalog osoblja, a ako bi pomenuo Vestboro, to bi se kroz redove policajaca ovog malog grada proširilo kao šumski požar. Što bi bilo katastrofalno. „Nemojte zasad izdavati nikakva naređenja“, rekao mu je. „Objasniću vam sve kad stignem.“ A možda i neće. Zavisno od toga kako se stvari budu odvijale, možda će se pokazati da detektiv-narednik Sem Najt nikad i ne sazna identitet čoveka kog traži. Pre nego što je okončao razgovor, Džek je pitao kakvi su vremenski uslovi tamo. „Gusta magla i jak sneg. Biće i gore pre nego što se poboljša.“

Poglavlje 31

ločin, Emori. Zločin?“ „Ne moraš da vičeš, Džefe. Čula sam te prvih deset puta.“ „Sumnjam da ćeš biti optužena, ali... za ime sveta. Pomisli samo na negativan publicitet.“ „Unapred se izvinjavam za sve neprijatnosti koje sam ti izazvala, ili ću tek izazvati.“ Prestao je da korača i okrenuo se k njoj. „Nemoj da činiš da ja ispadnem loš.“ „Ne radim to. Nisam želela da zvuči sarkastično. Imaš sva prava da budeš ljut.“ Ponižavali su ga, i ona je istinski žalila zbog toga. Kako je dan tekao, držao se stoički i javno ju je podržavao. Ali sada kada su ostali sami, prvi put otkako je obelodanjen snimak provale, počeo je da iz sebe izbacuje opravdani gnev. Bio je to odgovarajući ton da se završi dan koji je za nju otpočeo u agoniji napada panike. Ubedila je sebe u Džefovu nevinost, samo da bi saznala da će se ona, a ne on, suočiti sa kriminalnim optužbama. Sa vedrije strane gledano, neće provesti noć u zatvoru. Po povratku iz kolibe, narednik Najt joj je otvoreno rekao da je i dalje osumnjičena - ili u najmanju ruku, glavni svedok - mada je mrmljao o „prašini koja će se podići“ ako je strpaju u zatvor pre nego što zapuše sve rupe i pretresu sve detalje. Lisu Flojd je saslušala jedna policajka i Najtu i Grejndžu je prijavljeno da devojka visoko ceni „doktorku Smit“. To se dogodilo tek kad su saznali da je Lisa rekla zamenici prirodu svog medicinskog stanja koje je Emori potvrdila detektivima. „Njeno stanje nije bilo pretnja po život, ali je bilo traumatično, i bilo joj je veoma loše. Učinila sam sve što sam mogla.“

Z

„To je ono što ja zovem olakšavajuće okolnosti“, rekao je Najt. „Zašto nam nisi objasnila da je to bio razlog što ste provalili u ordinaciju onog doktora.“ „To bi predstavljalo kršenje pacijentovih prava.“ „I to je jedini razlog? Ili i dalje štitiš svog saučesnika?“ Na to ništa nije odgovorila. „S kim je Lisa Flojd zatrudnela?“ „To ostaje poverljivo.“ „On?“ „Ne. Lisa će vam isto to reći. Nikad je nije video do tog dana.“ Advokat odbrane je stigao iz Atlante kasno posle podne. Nakon što mu je predočena situacija, insistirao je da Emori odmah bude puštena. „Nama treba misteriozni čovek iz kolibe, a ne ti“, rekao joj je Najt dok ju je, očigledno nerado, pratio napolje. „Nastavićemo sutra. Sad moram da se odvezem na pola puta do Ešvila i pokupim federalca iz Njujorka koji se izgubio u magli.“ „Federalac iz Njujorka?“ „Tako je. Izgleda da ovaj FBI agent traži Hejza Banoka već nekoliko godina.“ „Ko je Hejz Banok?“ „Kao ne znaš.“ „Žao mi je, ali ne znam.“ A onda se njene usne rastvoriše u čudu. „Je li to njegovo ime?“ Čitajući njene reakcije, Najt se podboči pesnicama. „Pa, nek sam proklet. Ti stvarno nisi znala njegovo ime?“ Hejz Banok. Isprobala je to ime i odlučila da mu savršeno pristaje. Tek je onda shvatila ono drugo što je Najt rekao. „Traži ga FBI?“ „Tako se čini. Specijalni agent Džek Konel jedva čeka da dođe ovamo i pridruži se poteri.“ Nakon što je čula ove uglavnom uznemirujuće vesti, nadala se da će je topla kupka rešiti nervoze, ali uz Džefovo koračanje i govoranciju, jedva je uspevala da čuje sopstvene misli. Opuštanje izgleda nije dolazilo u obzir.

Govorio je: „Sinoć si me pustila da pričam o tome kako okrećem novi list. Priznao sam koliko je bilo teško živeti sa mnom. Ispevao sam ti pesme o tome koliko si mi bitna. A sve vreme dok sam blebetao o novom početku, nisam mogao ni da pretpostavim kakvo ćeš mi iznenađenje prirediti jutros.“ „Nisam priredila...“ „Dok sam izvodio svoju mea culpa scenu, kako si uspela da se ne pocepaš od smeha?“ „Džefe, ništa od svega ovog što sam uradila nisam uradila da bih te naljutila.“ „Možda i nisi, ali ukupan efekat je isti. Kako ću ovo objasniti mojim klijentima? Partnerima u firmi?“ „Neće oni smatrati da si odgovoran za moje postupke.“ „Malo sutra neće. A šta je sa tvojim saradnicima? Zavarao sam Alis, rekavši joj samo da smo ostali da središ papire. Kako ćeš objasniti svoje kriminalne aktivnosti njoj i Nilu? Pacijentima? Svojim ponašanjem si ugrozila budućnost svoje klinike.“ „Objasniću im to kao što sam objasnila i detektivima, tebi i advokatu. Uradila sam šta sam morala da bih izlečila pacijenta. Čak i da niko drugi to ne razume, uverena sam da će Nil i Alis razumeti. I oni bi učinili potpuno isto.“ „Po rizik da ih optuže za nesavesno lečenje? Ne bih rekao. Nijedno od njih dvoje ne bi bilo toliko nepromišljeno.“ „Nisam u obzir uzimala potencijalne optužbe. Ni u jednom trenutku. Brinula sam se samo za Lisino dobro.“ „Eh, to je stvarno odlično opravdanje. Priznajem. Advokat bi od toga mogao da napravi slučaj. Verovatno će malo zavrteti i provalu sve dok ne počne da izgleda časno i opravdano.“ „Zašto si onda toliko ljut?“ „Zato što, kao tvoj suprug, želim da znam šta se događalo u ta četiri dana što te je pretvorilo od razumne, racionalne odrasle osobe, koja je u petak otišla iz Atlante, u brđanku odmetnicu.“ „Zar to nije pomalo smešno preterivanje?“

„Nije, ako posmatraš iz mog ugla. Emori koju ja znam - koju sam znao - odvela bi devojku na urgentno odeljenje da je baš toliko bila zabrinuta za njeno stanje.“ „Lisa je odbijala da pođe.“ „Taj misteriozni čovek, Banok, nije uticao na tvoju odluku da devojku lečiš kod kuće?“ „Preklinjao ju je da pozove hitnu službu. Nebrojeno puta je ponudio da je odveze na urgentno, i pored zaleđenih puteva. Tek kad je i to odbila, on je... uključio i mene.“ „Užasna si lažljivica, Emori.“ „Da, znam. Ali ovo što govorim je to nepobitna istina.“ Frknuo je skeptično dok je prilazio baru, koji je odvajao dnevni boravak od kuhinje. Iznajmili su jedan apartman u lancu hotela koji nije bio po Džefovim standardima, ali koji je ipak ocenio kao ogromno poboljšanje u odnosu na to gde je proveo nekoliko prethodnih noći, sve zbog šerifove kancelarije. Apartman je bio na dva nivoa, sa spavaćom sobom i kupatilom na spratu. Na putu od šerifove kancelarije do tamo, stao je kod diskonta pića i kupio flašu singl malt viskija koji je voleo. Sipao je sebi u čašu tri prsta. „Hoćeš jedan?“, pitao ju je. „Emori koju znaš ne voli viski.“ Namrštio se na njenu šalu. „Ovo se podvodi pod vanredno stanje. Mogu li da ti donesem nešto iz mini-bara?“ „Ne, hvala ti.“ „Obavesti me kad ogladniš. Moraću da izađem i donesem nešto. Niko u ovom gradu nikad nije čuo za uslugu po sobama.“ Seo je u fotelju i podigao stopala na odgovarajući tabure. Pritisnuvši oči palcem i srednjim prstom, uzdahnuo je. „Isuse, koja noćna mora. Ali ostanite s nama. Odmah se vraćamo.“ Emori ga je gledala, napola zavaljena u sofu, i privijala ukrasni jastuk na grudi. Uznemiravalo ju je što sve vreme u njemu traži neiskrenost i podmuklost, što je, s obzirom na okolnosti, bilo nepravedno. Pa ipak...

„Džefe?“ „Mmm?“ „Kako si znao da su mi se naočare za sunce polomile kad sam pala?“ Spustio je ruku s lica i pogledao u nju. „Šta?“ „Sinoć si me pitao ko mi je popravio naočare. Kako si znao da su bile slomljene?“ Delovao je zbunjeno. Ponovila je pitanje: „Kako si znao da su bile slomljene?“ „Zato što su loše popravljene. Nosila si ih kad si u petak otišla od kuće. Bile su u redu. Juče, kad si se presvlačila na urgentnom, jedan dežurni, neko, predao mi je tvoje stvari. Morao sam da potpišem obrazac inventara. Dok sam stavljao sve u kesu koju su mi dali, primetio sam da je jedna od drški zalepljena.“ „Jedva se i primećuje.“ „Ja sam primetio. Znaš da imam oko za detalje.“ Klimnula je glavom. „Još nešto?“, upitao je kruto. „Zapravo, da. Da li me varaš?“ Nakratko je kuvao u sebi, a onda se okrenuo ka stočiću pored lakta i odlučno spustio čašu s viskijem na njega. „Samo da raščistimo nešto. Ti si ta koja je nestala bez ikakvog objašnjenja i, kako se ispostavilo, krenula u pljačkaški pohod s misterioznim čovekom pod čijim si krovom provela četiri dana, a ja sam taj koji mora da se pravda?“ „Da li me...?“ „Da!“ Duboko i kontrolisano je uzdahnula. „Otkada?“ „To sad više nije bitno. Gotovo je.“ „Ma nemoj?“ „Završio sam s tim.“ „Ponavljam, otkada?“ „Odnedavno.“ „Koliko nedavno? Otkad sam nestala?“

„Pa, to ne bi bilo pristojno, zar ne, da se zabavljam s ljubavnicom dok je sudbina moje žene nepoznata.“ „Da li su detektivi znali za to?“ „Otkrili su, da.“ „Dok su te istraživali?“ „Tako je. Bih su oduševljeni što si živa, ali mislim da su, posebno Grejndž, bili razočarani što nisu mogli da me optuže za ubistvo.“ „Šta je sa tobom?“ „Šta je sa mnom?“ „Da li si se ti oduševio što sam se pojavila živa? Ili nisi?“ Koža njegovog lica se bukvalno zategnula. „Neću te čak ni udostojiti odgovora na to pitanje.“ „Što u stvari i nije odgovor, je li tako?“, promrmljala je. Ako ju je i čuo, nije to pokazao. Posegnuo je za pićem i ponovo otpio malo. „Ko je ta žena?“, upitala je. „Nije bitno.“ „Meni jeste.“ „Ona je nebitna, Emori. Nisam započeo aferu jer nisam mogao da se suzdržim, niti mi je manjkalo ljubavi.“ „Želeo si da me povrediš.“ „Pretpostavljam da je to.“ „Zašto?“ „Quid pro quo3. Ti imaš svoje ljubavi i one te potpuno okupiraju. One su ti mnogo važnije nego što ja mogu da se nadam da ću ikada biti. Tvoja lekarska praksa, tvoji pacijenti, tvoji maratoni, tvoje dobrotvorne priredbe.“ „Ovo nema nikakve veze sa ispitivanjem leka i mojim mlakim mišljenjem?“ „Ništa više nego što ima sve ostalo.“ „Ah, sad shvatam. Postoje još neke greške kojih nisam svesna.“

„Ti meni, ja tebi“, slično izrazu „tante za kukuriku" (latinski). (Prim. prev.) 3

„Upravo to sam mislio. Kao moja žena, trebalo bi da ih budeš svesna, zar ne?“ Taman se spremila da odgovori, ali on podiže ruku. „Upustio sam se u aferu zato što si me pretvorila u kliše. Vređalo me je to, Emori. Prezreo sam ulogu potcenjenog čiviluka, da budem samo senka tvoje blistave pojave. Krenuo sam u potragu za pažnjom i nežnošću.“ Sručio je ostatak viskija. „Uživao sam i u jednom i u drugom.“ „Zašto si onda to okončao?“ „Bavljenje tvojim malim begom me je sasvim okupiralo. Jedva da sam imao vremena da razmišljam o njoj, a kamoli da je jebem.“ Ove skaredne reči imale su zadatak da je povrede. Vređale su je, ali nisu je bolele koliko bi je bolele pre nedelju dana. Trebalo bi da oseća zadovoljstvo ili olakšanje zbog njegovog priznanja. Čudno, ali nije. Samo ju je još više udaljilo od njega. Istinu govoreći, nije spavala s nekim drugim iz inata. Ali Džef jeste. Njegova ozlojeđenost nije došla kao iznenađenje. Osetila bi to s vremena na vreme. Ali do ovog trenutka nije znala koliko je bila duboka. Nije mogla da se ne zapita koliko daleko ide njegovo neprijateljstvo prema njoj. Iskreno se prepala kad se začulo zvono na vratima. Džef ustade da otvori, na trenutak nestavši u malom hodniku apartmana. Emori ga je čula kako pita: „Ko je?“ „Specijalni agent Džek Konel, Federalni istražni biro.“

Poglavlje 32

uvši kako se čovek predstavio, Emorino srce potonu kao kamen. Ustala je, okrenula se ka vratima i Džef uvede Sema Najta i novopridošlog u dnevni boravak. Džek Konel je bio prosečne visine i težine, u srednjim četrdesetim. Nosio je široke pantalone, sportski sako i kaput, ali je umesto kravate imao vuneni šal oko guše. Kosa mu je bila crvenkastosmeđa. Ispod smeđih očiju imao je tamne podočnjake. Izgledao je iscrpljeno od putovanja. Sem Najt reče: „Insistirao je da dođe i odmah razgovara s vama.“ Detektiv nije zvučao nimalo srećno zbog ovog susreta, kao što to nije bila ni ona. „Grejndžu se dete razbolelo, pa sam ga pustio da ode.“ „Doktorko Šarbono.“ FBI agent joj priđe, skide rukavice i pruži joj ruku. „Džek Konel.“ „Drago mi je.“ Rukovali su se. „Čula sam da ste se izgubili u magli.“ Osmehnuo se razočarano, što je izgledalo ljudski i dopadljivo. Ali oduprla se privlačnosti ovakvih osobina. Nije želela da joj se čovek koji goni Hejza Banoka dopadne. Rekao je: „Plašio sam se da ću se survati sa litice, pa sam stao pored nekog štanda gde se prodaje bareni kikiriki. To je samo neki pilićarnik sa žicom oko bureta za barenje. Nikog nije bilo u blizini, ali nisam mrdnuo sve dok narednik Najt nije došao po mene i poveo me ostatak puta.“ „Iz prve ruke sam se upoznala s tim koliko magla može da bude neprozirna u planini.“ „Želim da čujem sve o tome.“ Stajali su tako poput nekih lutki sve dok ih ona nije pozvala da sednu. Novopridošli su skinuli kapute. Uz primetan nedostatak srdačnosti, Džef im ponudi nešto iz mini-bara. Džek Konel odbi

Č

osveženje. Najt zatraži dijetalnu koka-kolu, dodavši: „Ima li kikirikija ili nekih grickalica?“ Emori se vratila na svoje mesto na sofi. Konel zauze fotelju u kojoj je nedavno sedeo Džef, koji se preselio na tabure. Prepustivši reč federalnom agentu, Najt odnese konzervirano piće i kesicu kokica s ukusom sira do trpezarijskog stola. Džef sede pored Emori. Uhvatila je sebe kako odmiče koleno da ga ne bi dodirnula. Konel poče: „Narednik Najt mi je donekle opisao vašu avanturu. Čim sam pročitao njegov imejl, doputovao sam. Taj otisak je prvi opipljivi...“ „Oprostite mi. Otisak?“ Objasnio joj je kako je pronađen. „To je prvi opipljivi trag koji imam o Banoku već godinama.“ „Šta je uradio?“ „Stići ćemo i do toga, doktorko Šarbono. Kad smo već kod toga, svi prisutni ovde, kao i narednik Grejndž, jedini smo koji znamo ovu informaciju, a zasad želim da tako i ostane. Mogu li da računam na vašu diskreciju?“ Džef reče: „Kakva je to velika tajna? Ovaj čovek je begunac, inače vi ne biste bili ovde.“ Konel reče: „Stvar je osetljiva“, a onda poče da ignoriše Džefa i usmeri svu svoju pažnju na Emori. „Veoma me zanima da iz prve ruke čujem o vremenu koje ste proveli sa Banokom. Počnite iz početka i recite mi sve.“ I učinila je to - preskačući intimne detalje. „Pretpostavljam da ste čuli za njegovu svađu sa braćom Flojd?“ „Narednik Najt mi je to ispričao“, odgovorio je Konel. „Banok ih je ostavio u lošem stanju.“ „Nakon što je otišao iz njihove kuće, odvezao me je do Drejklanda i ostavio me u blizini Ševronove benzinske stanice.“ „Da li vam je rekao zašto vas ostavlja pored puta?“ „Nije. Ali je... zamolio me je da nikoga ne pozovem sve dok ne stignem do pumpe.“ „Što mu je obezbedilo izvesnu prednost“, reče Konel.

Nije mu priznala da su to bile potpuno iste reči koje je izrekao Banok. „Kako je izgledao?“, upitao je agent. „Mislim onako uopšte. Zdrav i prav?“ „Da.“ „Da li je delovao depresivno?“ „Ne bih to nazvala depresijom.“ „Kako biste to nazvali?“ Tražila je reč kojom bi mogla da opiše povučenost Hejza Banoka. „Zamišljenošću.“ „Hm. Da li je bio nagao?“ „Prema Flojdovima? Da.“ „Prema vama.“ „Ne.“ „Prema bilo čemu drugom?“ „Na primer?“ „Vladi.“ Odmahnula je glavom. „Ne naročito.“ „Kakav je bio njegov stav prema životu uopšte?“ I ponovo, potrošila je malo vremena da pronađe pravu reč. „Delovao je rezignirano.“ Agent klimnu glavom kao da potpuno shvata na šta misli. „O čemu ste razgovarali?“ „Ni o čemu bitnom. Sve do pre nekoliko sati, nisam čak znala ni kako se zove.“ „Šta vam je rekao o sebi?“ „Bukvalno ništa. Pogodila sam da je bio u vojsci i on je to manjeviše potvrdio. Nije rekao gde je služio ni u kom svojstvu, ali stekla sam utisak da je video borbu.“ „I jeste.“ „Kad je reč o ratu, rekao je da ga ne preporučuje.“ „Naravno. Služio je u Avganistanu. Dve ture. Sa okorelim vojnicima. Da li je spominjao svoju porodicu?“ Ni nevestu. Ni ženu. Nikada. Iskašljala je iznenadnu hrapavost u glasu. „Rekao mi je da se nije ženio.“

„Nije, ali ima sestru i sestričinu u Sijetlu.“ Sijetl, odakle mu je plaćen zakup. „Koliko mu sestričina ima godina?“ „Dvanaest.“ Setivši se kako je postupao s Lisom, pomislila je koliko bi mu lako bilo da zadobije ljubav svoje dvanaestogodišnje sestričine. A njegova sestra? „Da li su on i njegova sestra bliski?“ Konel napravi grimasu. „Ne biste verovali koliko. U stvari, nema ni dvadeset četiri časa kako sam bio u njenoj kući, vrebao sam je i preklinjao, pokušavajući da izvučem informaciju od nje. Tvrdila je da ne zna gde se nalazi.“ „Možda i ne zna.“ Agent slegnu ramenima, stavljajući im do znanja da to više nije bitno. Banok je pronađen. Ili bar skoro. „Šta još možete da mi kažete o njemu, doktorko Šarbono?“, pitao ju je. Ima tetovažu munje nešto iznad prepona. Kad sam jezikom prešla preko nje, upozorio me je na posledice. Nisam obratila pažnju na njegova upozorenja. „Drži se datih obećanja“, rekla je tiho. „Mnogo čita. Popravlja stvari.“ Pogledala je u Džefa. „Zalepio je dršku mojih naočara. Isto tako ume i da napravi stvari.“ Opisala je police za knjige i nezavršenu šupu. Konel reče: „Diplomirao je kao građevinski inženjer.“ Pored nje, Džef je počeo da se vrpolji. „Ovo je sve veoma zanimljivo, gospodine Konele. Ali ima li poentu? Kakve sve to ima veze sa ovim što je Banok uradio Emori?“ Konel se zakači za to. „Pretpostavljate da je onesvestio vašu suprugu i odneo je.“ „Zar vi ne mislite?“ „Veoma bih se iznenadio“, odgovori agent. „Zapravo, šokirao bih se.“ To je potpuno zbunilo Džefa. Kao i Emori. Pogledala je Najta, čija je ruka ostala da visi na pola puta između kese kokica i njegovih otvorenih usta.

Konel ostade fokusiran na nju. „Mislite da vam se to dogodilo onog dana na stazi?“ „Kada sam se probudila u njegovoj kolibi, ne znajući gde sam, ni kako sam tamo stigla, prvobitna reakcija je bila strah od njega. I prva dva dana, bila sam oprezna i pažljiva. Čak sam u dva navrata bezuspešno pokušala da pobegnem.“ „Sprečio vas je?“ „Okolnosti su me sprečile. Vreme. A onda i ova situacija s Lisom.“ „Dobro. Šta ste hteli da kažete?“ „Malo-pomalo, počela sam da verujem u to da mi nije naudio i da to i ne namerava.“ „Iskreno, doktorko Šarbono, verujem da ste bili potpuno sigurni sve vreme koje ste proveli s njim“, reče Konel. „Ni najmanje ne liči na njega da bude nasamo sa ženom, ili sa nekim sa kim se nije posvađao, a da pritom tu osobu napadne. Nije seksualni predator. Kod njega nije to u pitanju.“ „Šta je onda u pitanju?“, upita Najt. „Kazna. Pretpostavljam da bi neki to nazvali osvetom, ah mnogo je manje lično od toga.“ „Verujem da bi braća Flojd lično shvatila ono što im je uradio“, reče Džef. „Zapravo, kazna se sasvim uklapa“, reče Najt. „Zamenica koja je saslušala Lisu pretpostavila je da su se braća petljala s njom i da je tako ostala trudna.“ Svi su pogledali u Emori, koja ništa nije rekla. Ali bolni izraz na njenom licu sigurno je mnogo kazivao. Džek Konel uzdahnu dok je prelazio šakom preko lica. „To bi zapalilo Barokov fitilj, bez sumnje. Ali svađa sa Flojdovima ide mnogo dalje u prošlost od zlostavljanja njihove sestre.“ Gledajući Emori, nastavio je. „To što se preselio u planine nije slučajno. Došao je ovamo prateći Normana i Vila Flojda. Spremao se da iskali svoj bes na njima i samo je čekao zgodnu priliku. Je li vam to rekao?“

„Zaključila sam sama, a kad sam ga pitala, nije porekao, ali isto tako nije ni objasnio šta ima protiv njih.“ „Stići ćemo i do toga. Prvo želim da vas pitam za njegovo skrovište puno oružja. Najt mi je rekao da je Banok pucao na Flojdove.“ „Nije“, rekla je. „Imao je pištolj, ali nije ga upotrebio. Nije ga čak ni izvadio.“ U sopstvenu odbranu, Najt progovori. „Norman Flojd je zameniku rekao da je Banok ispucao obe cevi sačmare u njih.“ „To je laž“, uzbuđeno reče Emori. „Bila je to njihova sačmara, a ne njegova, i njome je upucao televizor.“ Tri čoveka ispoljiše iznenađenje, nagoneći je da pobliže opiše okolnosti. „To nema nikakvog smisla“, reče Najt. „Želeo je da ih spreči da pokupe nagradu, a ni sam je nije pokupio.“ „Ne interesuje njega ni novac“, reče Konel. „Zar ne bi bilo mnogo bolje da nam kažete šta ga zanima, umesto šta ga ne zanima?“ Konel pogleda u Džefa, ali nije reagovao na njegovu jetku pridiku. Okrenuvši se ka Emori, počeo je da joj postavlja pitanja koja su detektivi već prošli, ali ona je na njih strpljivo odgovarala. Izvinila se opet što ne zna koji je tip i model njegovog kamioneta. „Ne brinite zbog toga“, rekao joj je agent ukrivo se cereći. „Do sada ga je sigurno već negde ostavio. Da li je spomenuo da odlazi?“ „Odlazi iz grada?“, upitala je. „Ide iz ovog kraja. Seli se, napušta sve.“ Odmahnula je glavom. „Da li je spomenuo fudbalskog trenera iz Solt Lejka?“ „Nije.“ „Sveštenika iz Kentakija koji je napustio svoju parohiju i svešteno služenje, neki veruju pod pretnjom smrću?“ „Ne.“ „Frizerku iz Vičite Fols u Teksasu?“ Emori je zbunjeno samo odmahivala glavom. „Zašto me to pitate? Šta povezuje sve te ljude?“

Agent sede bliže njoj, nasloni podlaktice na butine, i obrati joj se direktno, kao da su sami u prostoriji. „Povezuju ih dve stvari. Hejz Banok.“ Zastao je i udahnuo. „I masovno ubistvo u Virdžiniji gde je osmoro ljudi ostalo mrtvo.“ Samo ste mislili da ste propustili zabavu u Virdžiniji. Bile su to njegove reči upućene Normanu Flojdu. Emori se prevrnu stomak. Čak i ne izvinivši se, ona strelovito ustade sa sofe i u rekordnom vremenu se pope uza stepenice. Stigavši do spavaće sobe, zalupila je vrata za sobom i naslonila se na njih kao da beži od užasavajućih misli koje je progone. Masovno ubistvo. Osmoro ljudi. Mrtvo. Osetivši nesvesticu i nedostatak vazduha, oteturala se do kliznih staklenih vrata koja su vodila na uski balkon. Prišla je ogradi i zgrabila je, ne obazirući se na oštru hladnoću metala. Osmoro ljudi. Mrtvo. Udisala je duboko ledeni vazduh. Para od njenog daha stapala se sa maglom koja se kovitlala oko nje. Odjednom osetivši nečije prisustvo, okrenula je glavu. Na svega nekoliko koraka od nje, stojeći na balkonu susednog apartmana, stajao je... Hejz Banok. Srce joj se steglo od užasa. I poskočilo od neobjašnjive radosti. „Nemoj da vrištiš.“ Govorio je poznatim šapatom koji ju je uvek zaticao nespremnu. „Ništa nemoj da radiš dok ne vidiš ovo.“ Ispružio je ruku. Na dlanu njegove šake u rukavici ležala je mala srebrna stvarčica. Istog trena ju je prepoznala. „Odakle ti to?“ „Našao sam je ispod tebe, na mestu gde si navodno pala.“ Dao joj je samo nekoliko sekundi da to shvati, a onda rekao: „Da li ostaješ sa njima? Ili ideš sa mnom?“

Poglavlje 33

red ovaj sastanak, Sem Najt nije imao mnogo šta dobro da ispriča Džeku o mužu Emori Šarbono. „Pošto smo sumnjali da je sproveo instant razvod, Grejndž i ja smo bili neljubazni prema njemu. Ali ego mu je prilično velik. I ohol je. Kad se budemo pojavili nenajavljeni, možeš se osloniti na to da će se ponašati kao najobičniji drkadžija.“ Džek je ušao ne očekujući ništa dobro, i sve što je Džef Sari rekao i učinio otkako su stigli potvrdilo je Najtovu karakterizaciju. Džeku se čovek ni najmanje nije dopao i bilo je jasno da su takva osećanja uzajamna. Zbog Emorinog naglog odlaska na sprat i zalupljenih vrata spavaće sobe, tri čoveka su ostala potpuno nema. Nakon što je prošlo nekoliko trenutaka a da se niko nije pomerio, Džek pogleda prema Džefu. „Je li ona dobro?“ „Da li je vama delovala da je dobro? Posle ovog senzacionalnog podatka koji ste upravo izbacili, da li biste očekivali da bude dobro?“ „Možda bi bilo dobro da odete gore i proverite kako je.“ Džef ispusti uzdah. „Dajmo joj malo vremena.“ Ustao je i prišao baru. „Odbila je čašicu pre nego što ste stigli. Možda se predomislila.“ Nasuo je viski i stao da zuri u njega dok ga je mućkao u čaši. „Pošto poznajete svoju suprugu bolje od bilo koga“, poče Džek“, „ja...“ „Možda je uopšte ne poznajem.“ „Kako to mislite?“ Džef se okrenu prema njemu. „Pa čini mi se da nikad ne bih pomislio da ćemo se ona i ja naći u ovako groznoj situaciji. Emori je sve samo nije nestabilna i nepouzdana. Taj Banok je sigurno bacio neke moćne čini na nju. Nije baš pri sebi.“

P

„U kom smislu?“ „Reč je o više stvari. Uglavnom je pouzdana i svojeglava. A sada, plašljiva je poput zeca, nervozna, uzrujana. Rastrojena je, zaboravna, odsutna, a obično je usredsređena. Skoro do fanatizma. Da nastavim?“ „Pretvorio sam se u uvo.“ Ali čoveku nije trebalo ohrabrenje. „Emori je otvorena osoba. Ali sada se čini kao da je zatočena u toj prokletoj kolibi sa Hejzom Banokom, i kao da je i dalje uvučena u odvratnu svađu sa tom porodicom prostaka. „Čemu god da je prisustvovala i šta god da je iskusila, ne da joj mira. Promenilo ju je. Molim se bogu da posledice nisu nepovratne. Ako se nikada ne vrati ona Emori Šarbono koju svi poznaju, ishod svega ovoga mogao bi biti katastrofalan. Za oboje. Još više nego što je to do sada bio slučaj“, rekao je, uputivši oštar pogled prema Najtu. Okrenuvši se ka Džeku, dodao je: „Naravno, to što ste se pojavili umnogome je pogoršalo njen oporavak i povratak normalnom životu. Hvala vam na tome, specijalni agente Konele.“ Iskoristivši to kao odjavu, poneo je čašu viskija i krenuo uza stepenice. Na vrhu, pokucao je na vrata spavaće sobe. „Emori?“ Ne dobivši nikakav odgovor, okrenuo je kvaku i otvorio vrata, tiho ih zatvorivši za sobom kad je ušao u sobu. Najt je čistio so od kokica sa prstiju. „Rekao sam ti da je drkadžija.“ „Bio si čak blagonaklon. Sve se vrti oko njega, zar ne?“ „Uglavnom sve, aha.“ „Nije pokazao nikakvo saosećanje prema njoj za ovo iskušenje koje je prošla.“ „Ako , jeste, juče je bio sav u tom fazonu“, reče Najt. „Ako li nakon što je jutros video provalu, on je...“ „Nestala je!“ Džefov povik sa odmorišta obojicu je naterao da poskoče na noge. „Šta?“ Džef odozgo pogleda Najta s prezirom. „Koji deo niste razumeli? Nije ovde gore“, vikao je, široko šireći ruke. „Nigde je nema. Balkonska vrata su otvorena.“

Prva stvar koja je Džeku pala na pamet bilo je samoubistvo. Čak i skok sa drugog sprata može biti koban ako iza njega stoji namera. Ustrčao je uza stepenice, odgurnuo Džefa u stranu i sa svega nekoliko koraka pretrčao čitavu prostoriju. Istupio je na balkon i nagnuo se preko ograde, proverivši parking koji se nalazio dole. „Već sam pogledao“, reče Džef. „Nije tamo. Ako je skočila, preživela je.“ Najt, istrčavši na ulazna vrata i obišavši zgradu, dospeo im je u vidokrug, dahćući od uloženog napora. „Vidite li nešto?“ Džek je pregledao parkiralište i prostor oko njega, tražeći neko kretanje, ali čitava prokleta panorama bila je poput kaleidoskopa snega i nestalne magle. „Prokletstvo!“ Udario je pesnicom po ogradi, a onda se okrenuo i ušao u sobu. Čineći to, primetio je da su vrata susednog balkona takođe otvorena. Soba iza njih bila je u mraku. „Pokrivaj ulaz“, doviknuo je dole Najtu. Prebacivši nogu preko niskog betonskog zida koji je delio dva balkona, približio se mračnoj spavaćoj sobi, pitajući se da li će nabasati na nekoga ko voli da spava sa otvorenim prozorom, iako je šibao ledeni severac. Ali krevet je bio potpuno namešten i izgledao nekorišćeno. Ušao je u apartman, koji je bio kao odraz u ogledalu onom koji je pripadao Emori i Džefu. Prošao je kroz spavaću sobu, izašao na odmorište i uključio svetlo iznad stepeništa, spreman da se predstavi kao federalni policajac, ako nekog iznenadi dole. Ali donji nivo je takođe bio prazan, a vrata apartmana... Brava je bila izbijena i ležala je na podu. „Isti trik je primenio i na vratima one doktorske ordinacije“, reče Najt dok je otvarao vrata s druge strane i ulazio, prišavši apartmanu spreda. „Kučkin sin! Kučkin sin!“ Džef se približi Najtu s leđa, ali Džek primeti da je potrošio vreme da obuče jaknu pre nego što im se pridružio. Pogleda uprtog u Džeka, rekao je: „To je sve što imate da kažete? Kučkin sin? Na kojoj strani priručnika za obuku FBI agenata ste to pročitali?“

Izgubivši strpljenje s njim, Džek pređe razdaljinu koja ih je delila. Udario je Džefa kažiprstom u grudi, udarcem koji je debeli, proštepani materijal njegove pomodne jakne jedva amortizovao. „Slušaj, šupčino, da si se istog trenutka popeo da proveriš kako ti je žena, postojala je šansa da bi još bila tu.“ „Ne možete ovo da svalite na mene. Očigledno je da je vaš begunac po drugi put kidnapovao Emori.“ „Ništa nije očigledno. Dok pokušavamo da otkrijemo šta joj se dogodilo, ima nešto što bi trebalo da znaš.“ Džef izvi obrvu. „Ma nemoj?“ „Ako je tvoja žena sa Hejzom Banokom, verovatno si dospeo na vrh njegove liste šupaka. Pazi se.“ qHejz joj je pomogao da pređe niski zid koji je delio balkone. Projurili su kroz susedni apartman i izašli na vrata. Njoj se skoro zavrtelo u glavi jer nije verovala da radi ovo. Bežala je u nepoznato sa čovekom kog traže u vezi sa masovnim ubistvom. Pa ipak, osećala se mnogo sigurnije s njim nego sa policajcima, predstavnicima zakona koji su se sada ulagivali Džefu što su ga sumnjičili za ubistvo. Instinktivno je samo pružila ruku Hejzu i pobegla s njim. Nije imala nijedan razlog da se uzda u taj instinkt, ali učinila je to. Prepustila mu se. Bukvalno. Ćuteći, i napola zaslepljeni belinom snega, trčali su između zgrada i preko ulica. Konačno, izašli su iz trgovačkog dela grada i ušli u stambeni deo, koji je bio u primetno lošem stanju. Psi su lajali na njih iza žičanih ograda, ali niko nije izlazio da proveri šta izaziva tu pometnju. Nisu usporili sve dok nisu stigli do nevelike limuzine parkirane uz ivičnjak jedne izbrazdane ulice. Model automobila bio je prestar da bi se mogao otključati daljinskim upravljačem. Hejz ključem otključa suvozačka vrata. Ne pitajući ga ništa, sela je na sedište i zakopčala pojas dok je on obilazio auto s prednje strane i sedao za volan. Kao što je Konel i pretpostavio, već se rešio svog kamioneta.

Držeći se van glavnih puteva i vozeći ulicama koje su vijugale kroz komšiluk, vozio je pažljivo i u okviru ograničenja brzine, postepeno povećavajući razdaljinu između njih i hotelskog apartmana. Rekao joj je da će uspešno izbeći hapšenje, i ponovo dokazao da drži svoju reč. „Je li ovo ukradeni automobil?“ „Jok. Kupljen i plaćen, registrovan na lažno ime, ostavljen u miniskladištu za slučaj poput ovog.“ „Zašto si ga ostavio u tako lošem delu grada?“ „Upravo zato. Loš je. Mnogo je dilera droge u tom kraju. Laboratorija za proizvodnju meta, čini mi se. Da bi preživeli, svi gledaju svoja posla. Ništa ne vide, ništa ne prijavljuju. A najvažniji razlog je to što je neko razbio sigurnosnu kameru montiranu na banderu.“ Nije je više šokirala njegova jedinstvena moć opažanja i znanje koje je imao o takvim stvarima. „Oni znaju ko si, Hejze.“ Čuvši svoje ime, naglo je okrenuo glavu i pogledao je, a onda stao uz ivicu puta, naglo zakočivši, i ostavio motor da radi. U jednom paničnom trenutku, uplašila se da će je isterati napolje. „Već su pretražili tvoju kolibu.“ „Onda znači da sam zbrisao u pravom trenutku.“ „Uspeli su da pronađu jedan otisak. Identifikovao te je jedan agent FBI.“ U oku mu je sevnula iskra boje opala. „Agent FBI?“ „Doleteo je pravo iz Njujorka.“ „Sranje! Specijalni agent Džek Konel.“ „Znaš ga po imenu?“ „Nažalost. Za petama mi je već četiri jebene godine.“ „Traži te u vezi sa masovnim ubistvom u Virdžiniji. Čula sam te kako spominješ Normanu Flojdu zabavu u Virdžiniji.“ Kratko ju je gledao, a onda rekao: „Znajući sve to, ipak si pošla sa mnom, bez pitanja?“ Promuklo je odgovorila: „Tako se čini.“

Nastavio je da gleda u nju kroz mreškavu izmaglicu njenog daha. Onda je podigao stopalo sa kočnice i vratio se na put. Odmah izvan oboda Drejklanda, izvezao se na državni auto-put i nekoliko puta nakon toga skrenuo na puteljke koji su postajali sve uži i imali sve više krivina. Nije ga pitala kuda idu. On je očigledno imao u glavi neko odredište. Ispostavilo se da je u pitanju mobilna kuća, polutrajno smeštena na betonskom temelju oivičenom mrtvom vegetacijom. Bila je udaljena od puta, ali i dalje se mogla videti sa njega. Znaće ako neko bude počeo da se približava. Ostavio je farove uključene dok je izlazio i prilazio vratima, otvorivši ih ključem i uključivši unutra svetlo, pre nego što se vratio po nju i utrnuo motor. Popela se uz tri stepenika i ušla u glavnu sobu pravougaone strukture. Bila je mala, zbijena, slabo i jeftino opremljena. „Nadam se da nisi očekivala ništa luksuzno“, dobacio joj je sleđa dok je zatvarao vrata i namicao rezu. „Ali grejanje radi. Neće ti dugo biti hladno.“ Pružio je ruku i otresao sneg sa ramena njenog džempera. Okrenula je glavu i pogledala njegovu ruku koju je zadržao tamo. „Nisam shvatila sve do ovog trenutka da sam pošla bez kaputa.“ „Adrenalin.“ „Pretpostavljam.“ Nije sklonio ruku s njenog ramena. „Zašto me nisi odala?“ „Rekao si mi da to ne uradim.“ „Rekao sam ti da ne uradiš mnogo toga. Ali svejedno si uradila.“ „Verovala sam ti.“ Mazio ju je po vratu palcem, a onda hitro trgnuo ruku i napravio korak unazad. Skinuo je kaput i naslagao odeću na mali trpezarijski sto. „To ti je opasna rabota, doco. Da mi veruješ.“ „Pričaš mi o opasnosti? Dole su sedela dva naoružana čoveka, od kojih bi te obojica najradije uhapsila. Preuzeo si na sebe ogroman rizik da me odvedeš odande.“ „Morao sam da te odvedem od njega.“ „Džefa.“

„Tvog muža“, rekao je to uz skoro opipljivo gađenje. Iz džepa farmerki je izvadio srebrnastu sitnicu. Kad ju joj je pokazao na balkonu, nije bilo sumnje da li će ostati sa Džefom ili pobeći sa Hejzom. Uzela ju je od njega i protrljala je među prstima. „Imao si to sve vreme dok sam bila s tobom?“ „Pronašao sam to ispod tebe kada sam te podigao sa staze.“ „Zašto me ništa nisi pitao? Mogla sam odmah da ti kažem šta je to.“ „Plašio sam se da bi želela da ti je vratim.“ Delovao je kao da mu je neprijatno što mora da prizna, te je napravio odbrambeni kružni pokret ramenima. „Želeo si neku uspomenu na mene? To je veoma romantično. I sasvim drugačije od onog juče kada si otvorio vrata kamioneta i onako kratko se pozdravio. Izgledao si kao da jedva čekaš da me se rešiš.“ „I jesam. Skoro ubivši Flojdove, izmirio sam svoj račun s njima. Trebalo je da odem još juče čim sam isporučio Lisu rođacima. Da se odvezem i ne okrećem se.“ „Umesto toga…“, rekla je ona. „Umesto toga, pridružio sam se gomili ispred bolnice.“ To ju je zapanjilo. „Bio si tamo?“ „Pokušao sam da budem neprimetan koliko je to bilo moguće. Uveli su te unutra. Džefa su zadržali novinari koji su pecali dobru priču. Nije mi se činilo da mu smeta njihova pažnja. Sav uspaljen i pun sebe, prošao je tik pored mene. Dovoljno da dobro pogledam rajsferšlus njegove pomodne skijaške jakne.“ „Primetio si da joj nedostaje ta kvačica.“ „I shvatio šta je to što imam u rukama.“ Pustio je da se to primi. „Ne razlikujem oznake jednog proizvođača od drugog. Isprva sam pomislio da je to otpalo sa rajsferšlusa tvoje jakne za trčanje. Juče, shvatio sam da nije tako. Otpalo je sa Džefove jakne kada te je napao.“ „I ostavio me je misleći da sam mrtva.“ Iako je počela da sumnja da je Džef nekako umešan, bilo je poražavajuće i bolno prihvatiti ideju

o tome da je tako hladnokrvan, bezosećajan i podao. Kao potpuni kontrast, Hejz je rizikovao sve da je zaštiti od njega. Gledajući u njegove oči, rekla je: „Došao si po mene.“ „Nisam mogao da te ostavim njemu. Bilo mi je dovoljno teško da te vratim i pre nego što sam shvatio da je imao nameru da te ubije.“ Džek Konel je slobodno mogao da uštedi sav onaj vazduh. Ono što joj je ispričao o Hejzu Banoku nije imalo nikakav uticaj na njenu želju da ga privuče k sebi i dozvoli mu da ukrade i sam dah iz njenih usta jednim od svojih poljubaca. Koraknula je prema njemu, ali on je odbi. „Ti i ja, to još nije izvodljivo.“ Sekund je prošao pre nego što je dodao: „Kada bi bilo, ja bih već bio na tebi.“ Govorio je dubokim basom, bremenitim putenim nagoveštajima. I njen glas je otežao od osećanja. „Konel me je pitao da li si spominjao da ćeš otići.“ „Zna me. Ništa se nije promenilo. Ponovo ću nestati. Ali ne dok ne budem siguran da je taj krvožedni kopilan dolijao.“ Pokazao joj je rukom da sedne. „Hajde da razgovaramo.“ Uzmaknula je prema ugrađenoj sofi i sela na ivicu. Izvukao je stolicu ispod trpezarijskog stola, namestio je ispred nje i opkoračio naslon. „Moram da priznam, nisi se ni najmanje iznenadila kad si saznala da je Džef počinilac.“ „Sam se odao. Sinoć me je pitao ko mi je popravio naočare.“ Ispričala mu je za napad panike i razgovor koji je vodila sa Alis. „Ispričala sam joj priču nekoliko puta. Počela sam da sumnjam u svoje pamćenje. Alis je razumno istakla da sam iscrpljena, pod lekovima, a ona se zaklela da Džef nije mogao da mi naudi. Ali to me je i dalje tištalo. Večeras sam se sukobila s njim. Njegovo objašnjenje o tome kako je znao da su naočare polomljene bilo je moguće, ali zauzeo je odbrambeni stav.“ „Kako odbramben?“ „Dugo sam sumnjala da se spetljao s nekim. Otvoreno sam ga pitala da li me vara i on je priznao. Priznao mi je i da me prezire. Mada to nije bez osnova“, dodala je. „Ali u mnogo većoj meri nego što sam to shvatala.“

Hejz se namršti. „Problem je što je prezir motiv, ali nije i dokaz.“ „Ta sitnica jeste.“ Odmahnuo je glavom. „Mogla si sama da je otkineš sa njegove jakne pa da Džef ispadne loš momak, što bi bila osveta za prevaru. Odnosno, da li istražitelji znaju za njegovu aferu?“ Ona sa žaljenjem klimnu glavom. „Da sam postavila pitanje nedostajuće ručice rajsferšlusa, bila bi moja reč protiv njegove o tome gde ju je izgubio i kada.“ „Onda je prokleto pametno to što sam sačuvao onaj kamen.“ „Zaboravila sam na to!“, uskliknula je. „Još je kod tebe?“ „Bogami jeste. Gadan pad bi mogao da izazove potres mozga. Čak i posekotinu. Ali dobila si udarac od kog je na kamenu ostalo nešto tvoje kose. To mi je bilo čudno, dovoljno da pomislim kako je bolje da ga sačuvam. To je takođe još jedan od razloga što te nisam odneo na urgentno kad sam te našao. Ako je taj kamen bio oružje, ko god da je njime zamahnuo...“ „I dalje je predstavljao pretnju.“ „Tačno. Kako ispada, moj predosećaj je bio tačan. Džef je bio pretnja sve do trenutka kad si prihvatila moju ruku na tom balkonu.“ „Zašto nisi podelio sa mnom to što znaš čim sam se osvestila? Zašto mi nisi objasnio zašto nisi bio voljan da me odneseš na urgentno?“ „Zbog stanja u kom si bila; da li bi te smirilo da sam počeo sa zapitkivanjem o tome ko iz tvoje okoline želi da te ubije?“ Iznenada ju je preplavilo razočaranje. „Ako je uopšte postojao neki zlikovac, ja sam bio logičan izbor“, rekao je. „Onda si pronašla taj prokleti kamen i to je zapečatilo stvar.“ „Izgledao je tako zlokobno“, rekla je, setivši se svog straha kad ga je ugledala. „Da h mogu da se uzmu otisci sa takve površine? Šta time može da se dokaže?“ „Može da se dokaže da su krv i kosa tvoji.“ „Tužilac će ipak morati da dokaže kako je to dospelo tamo. Nesrećnim slučajem? Ili nečijom namerom?“ „Ne znam koliko će pomoći, ah bolje je imati ga nego nemati. Ko je istraživao tvoj nestanak?“ Nakon što mu je ispričala za Najta i

Grejndža, pitao je: „Koliko se uzdaš u njih? Čak i sa dva dokaza koji otvaraju pitanja o tvom ’padu’, da li će te shvatiti ozbiljno ili te otpisati kao ljubomornu i osvetoljubivu suprugu?“ „Nisam sigurna“, iskreno je odgovorila. „Pre nego što poturiš vrat, moraš da budeš sigurna u njih, doco.“ „Nijedan od njih dvojice ne voli Džefa, ali su snishodljivi i pomirljivi prema njemu jer su ga sumnjičili. Ja sam izgubila dosta na kredibilitetu kad su videli onaj snimak.“ „Snimak?“ „Uf! Pa ti i ne znaš za to.“ Do trenutka kad je završila priču, on je već odmahivao glavom zbog sopstvene nepromišljenosti. „Brinuo sam se zbog alarma, detektora kretanja i bezbednosnih kamera, ali prokleta kamera za kontrolu dadilje nije mi pala na pamet. Moraću to da zapamtim.“ „Za sledeći put kad budeš izvršavao provalu?“ Izvio je obrvu. „Mnogo si naučila danas.“ „I više nego što sam želela. Gde sam stala?“ „Kod svog okrnjenog kredibiliteta.“ „Hteli su da čuju ko mi je saučesnik i nisu mi poverovali kad nisam mogla da te imenujem. Ispitivali su Flojdove, čak i Polin i Lisu. Svi su imali amneziju kad si ti u pitanju, što je Najta i Grejndža veoma nerviralo.“ Prepričala mu je o ekskurziji do njegove kolibe. „Žao mi je što si to morala da preturiš preko glave.“ Tugaljivo se nasmešila. „Najgore je što sam videla kako su ti rasturili kolibu.“ „To su samo drvo i metal, doco.“ „Znam, ali imalo je neki... značaj. Drago mi je što Džef nije ni kročio unutra.“ „Plašila si se da će osetiti tvoju krivicu?“ „Ne osećam ni mrvicu krivice“, mirno je odgovorila. „Nisam želela da uprlja sećanje na naše zajedničko vreme.“ Gledali su se pre nego što je nastavila. „Čitavog dana se pretvarao da je stub podrške svojoj posrnuloj supruzi. Večeras, kada smo prvi put ostali sami, istresao je sav svoj gnev.“

„Ono zbog čega je stvarno bio gnevan jeste to što si se pojavila živa. Izgubio je milione.“ „Ne verujem da je u pitanju moje nasledstvo. To je skoro previše otrcano, čak i za njega. Radi se o ponosu.“ „Šta je sa tom drugom ženom?“ „Džef mi ništa nije rekao o njoj, osim da je nebitna.“ „Veruješ li mu?“ „Čudno, ali da. Ne mogu da ga zamislim vođenog strašću.“ Gledajući svoju šaku, okretala je burmu oko prsta. „Ljubav nije motiv zbog kog je pokušao da me ubije. Nisam sigurna da je ljubav ikada bila deo naše formule.“ Nije od nje tražio objašnjenje, ali ćuteći joj je pružao šansu da mu ga da ako želi. „Rekla sam ti koliko sam volela svoje roditelje. Dugo sam žalila kad su poginuli. Čak i kada sam se preselila u Atlantu, i dalje sam bila ranjiva, puna vreća klimavih emocija. Kad smo počeli da pravimo kliniku, moja prijateljica Alis me je upoznala sa Džefom. „Bio je šarmantan i uglađen, ali takođe i oličenje pragmatizma. Kontrolisan, hladne glave. Čak i kada bi me uhvatilo nekontrolisano ridanje zbog nostalgije za roditeljima, on se nije obazirao na moju tugu. Držao se po strani od nje. „U to vreme, govorila sam sebi da je on tačno ono što mi treba, neko ko će me podržati, pomoći mi da nastavim dalje i sve prebolim. Govorila sam sebi, bude li pokušao da me uteši, odbaciću njegove pokušaje kao neiskrene.“ „Ali nikad nije ni pokušao. Nikad mi nije uputio ni jednu jedinu reč utehe. Sada uviđam da njegova otuđenost nije bila rezultat brige za mene, već ga jednostavno ništa od svega toga nije doticalo.“ Bolno se nasmejala. „Kvaliteti koji su me prvobitno privukli njemu sada su kvaliteti koji me toliko odbijaju.“ Sačekala je nekoliko sekundi, a onda pogledala pravo u njega. „Izgleda da volim kada su mi emocije sirove. Nisam to shvatala sve do one noći sa tobom.“ Pružila je ruku preko prostora koji ih je delio i spustila šaku na njegovu, koja je počivala na naslonu stolice. „Uprkos svim tvrdnjama agenta Konela, ne verujem da si pobio osmoro nevinih ljudi.“

Poglavlje 34

esi li već legla?“ „Džefe?“, reče Alis pomalo uspavano. „Legla? Ne. U krevetu sam, ali ne spavam.“ Nije ga bilo briga čak i da ju je podigao iz kome. „Zvučao si čudno kad sam te onomad zvala“, rekla je. „Zašto me nisi pozvao? Mislila sam da ćeš doći po Emorin automobil. Jeste li dobro putovali do Atlante?“ „Ništa nije dobro.“ „Šta se događa?“ „Ne znam čak ni odakle da počnem. Ali zaključak je da je Emori ponovo nestala.“ „Nestala?“ Odjednom je zazvučala potpuno budno. Pola sata ranije, narednik Grejndž se pridružio zabavi. Koristeći pandurski žargon i gomilu skraćenica, Najt i Džek Konel prepričali su mu skorašnja dešavanja. U međuvremenu, desetine policajaca bilo je napolju i pokušavalo da pronađe Emorin trag. Sneg je počeo da se gomila, čineći potragu za tragovima guma i stopala još težim. Međutim, pronašli su dva niza otisaka odmah pored ulaznih vrata susednog apartmana. Otisci Emorinih čizama nisu ukazivali na to da je bilo neke borbe, pa čak ni oklevanja s njene strane. Procenjujući jasne ivice otisaka njenih đonova, Najtova procena je bila da je išla dragovoljno sa mnogo većim nizom otisaka, a Konel se s tim slagao. Džefu je bio potreban svaki atom hladnog razuma i samokontrole da ne počne da udara u nešto ili čupa sebi kosu. Nije smeo da dozvoli da ga gnev obuzme. Mora da nastavi da razmišlja smireno i praktično. Skoro da nisu ni primetili kada se izvinio i pošao da pozove Alis. „Ako Emori bilo koga pozove, to će biti ona“, rekao im je. Ali Alisino zaprepašćenje ugasilo je taj plamičak nade.

J

„Pre nekih sat vremena je pobegla. Verujemo da je otišla s tim čovekom iz sada već poznate kolibe. Konačno smo saznali njegovo ime. Hejz Banok.“ „O, Džefe.“ Njen saosećajni uzdah naterao ga je da škrgutne zubima. Ljudi su mu večeras govorili najgluplje i najbeskorisnije stvari. „Ne znaš ni polovinu toga. Ona i taj čovek bili su partneri u zločinu.“ Ispričao joj je za provalu. „Ne mogu da verujem da je Emori to uradila!“ „Ne bih verovao ni ja da nisam video rođenim očima.“ „Jesu li je optužili?“ „Nisu. Misle da je bila primorana da sarađuje, mada nisam siguran da je primoravanje bilo potrebno. U pitanju je bila jedna devojka.“ Nastavio je da joj priča o porodici Flojd i kako su oni uključeni. „Sve to je tako bizarno“, mrmljala je Alis. „Još je bizarnije to gde ti ljudi žive, iako bi reč opstaju to mnogo bolje opisala.“ Potcenjujućim rečnikom opisao je državni put kojim su stigli do Banokove kolibe. „Nedođija je preslaba reč da se opiše koliko je mesto bedno. Flojdovi su mu najbliže komšije i to ništa nije slučajno. Izgleda da je Banok držao braću na oku zbog neke davne svađe. Bog sveti zna kakve. Neke petparačke brljotine, u to sam siguran. Konel je rekao...“ „Ko je sad Konel?“ „Ako h, to ti je najbolji deo. On je prokleti FBI.“ „Kako se umešao FBI?“ „Hejz Banok već godinama beži od Konela. Ima neke veze sa masovnim ubistvom.“ „Sigurno nisi ozbiljan.“ „Bojim se da jesam. U kolibi su pronađeni njegovi otisci. Konel je obavešten. Sjurio se pravo ovamo. Dvadeset minuta otkako je došao i kako mu je prepričala svoju planinsku avanturu, Emori je zdimila, skoro sigurno je sa Banokom, i sada, dok razgovaramo, njene tragove lagano prekriva sneg.“ Zastao je da povrati dah. „Mislim da je to sve.“ Nakon njegove tirade usledila je poduža i plodna tišina. A onda je Alis glasno uzdahnula. „Džefe, ovo je tragičan preokret.“

„Misliš?“ „Nemoj da se praviš pametan.“ „Onda kaži nešto što nije toliko banalno.“ „Dobro.“ Nakon jedne sekunde, rekla je: „Očigledno je da je Emori izgubila dodir sa realnošću.“ Osetio je da mu prećutkuje nešto ozbiljno. „Alis? Draga? Znaš li nešto što ja ne znam?“ „Nisam sigurna da li je bitno.“ „Reci mi i prepusti meni da odlučim koliko je bitno.“ „Ne mogu da izneverim Emorino poverenje.“ „Tvoja lojalnost prema njoj je za svaku pohvalu, ali ako skrivaš nešto od mene ili vlasti, samo podržavaš njeno ćudljivo ponašanje. Ugrožava sopstvenu reputaciju i budućnost čitave klinike. U pitanju je njena karijera - kao i moja, tvoja i Nilova. I ne samo to, i život joj je možda u opasnosti. Taj čovek s kojim je nasilni je kriminalac. Bože moj, Alis, zajebi poverenje i kaži mi to što znaš!“ Duboko je udahnula. „Pozvala me je sinoć iz bolnice. U stvari, rano jutros. Zvučala je kao da je na ivici histerije. Disala je isprekidano, kao da je imala napad panike.“ „Šta ga je izazvalo?“ „Njene naočare za sunce. Pitala me je da li se sećam da je juče bilo kad spomenula da su slomljene.“ „Zvala te je u nevreme da razgovara o naočarima za sunce?“ „Zato što si je ti pitao ko ih je popravio.“ „Isuse, stvarno se zakačila za to. I meni je to večeras spomenula.“ „Pitala se otkud znaš da su se polomile kad je pala.“ „Nisam znao. Sve što znam je da je, kad je u petak polazila od kuće, drška bila čitava. Juče sam primetio da je zalepljena.“ Sačekao je desetak sekundi, a onda rekao: „Alis, šta je ona... Zašto te je zvala sva uspaničena zbog nečeg tako nebitnog?“ „Njoj nije bilo nebitno. Mislila je da si se, pitajući je za to, možda odao. Da si, postavivši joj to pitanje, samog sebe umešao.“ „Dobri bože“, rekao je odglumljenim šapatom.

„Rekla sam joj da ne razmišlja jasno, da pušta mašti na volju, ali čak i kada je prekinula, zvučala je nesigurno.“ „Ona je ta koja krade i druži se sa čovekom kog traže, ali umešala je mene. Neverovatno.“ „Nisam znala za provalu i sve ostalo kad sam sinoć pričala s njom. Ali čak i tada je delovala nerazumno, pa sam joj to i rekla. Rekla sam joj da možda prebacuje svoju krivicu na tebe.“ „Krivicu zbog provale?“ Alis ne odgovori na ovo pitanje. „Krivicu zbog nečega drugog?“ „Džefe, ne mogu...“ „Spavala je s njim, zar ne?“ Alis je držala jezik za zubima. Podrugljivo je frknuo. „Ah, odzvanja ćutnja pouzdane osobe i prijateljice.“ „Ne baš tako dobre prijateljice“, rekla je pokajnički. „Spavam s njenim mužem.“ „Zna to.“ „O, bože moj“, jauknula je. „Opusti se, Alis. Za ime boga. Nisam te imenovao, ali sam priznao.“ „Zašto? Zašto sada?“ „Emori me je saterala u ćošak. I pored današnjeg raskrinkavanja, imala je petlje da me otvoreno pita da li je varam. Onako ljutit, priznao sam, ali nisam rekao s kim.“ Govoreći ispod glasa, rekla je: „Možda će osetiti olakšanje što je saznala. Čuvanje te tajne je bilo pravo mučenje.“ „Niko neće posumnjati u tvoju lojalnost prema njoj, iako je trebalo da me pozoveš odmah nakon sinoćnjeg razgovora. Trebalo je da znam da sumnja na mene.“ „Sve sam pripisala iscrpljenosti, lekovima i preostalom strahu zbog svega što je prošla. Emotivnom preokretu i...“ „Razumem. Ali trebalo je da mi kažeš, Alis. Da sam to znao, danas bi možda sve ispalo drugačije.“

„Kako to? Šta bi uradio?“ „Za početak, ne bih toliko žurio da je vodim kući. Preporučio bih joj da ostane u bolnici pod nadzorom još nekoliko dana.“ „Da porazgovara sa psihijatrom, možda?“ Bog te blagoslovio, Alis. Oprostio joj je ranije izgovorene gluposti. Sada je govorila sve same prave stvari. „Da. Krivim sebe što juče nisam predložio psihijatrijsku procenu kad naizgled nije mogla da se seti detalja o tome kako je zadobila potres mozga i vremena koje je provela u toj kolibi. Naravno, s obzirom na ovo što sada znamo, kako da razlikujemo pogrešna sećanja i obične izmišljotine?“ „Moramo joj pronaći pomoć.“ „Moramo prvo da pronađemo nju. Samo se nadam da će preživeti sa ovim zločincem. Konel je rekao da on nije seksualni predator, ali... pa, već ju je jednom zaveo, zar ne?“ Pustio je da mu glas kod poslednje dve reči zazvuči promuklo od osećanja i Alisina reakcija na to je bila istovremena. „Teško je biti ljut na nju i zabrinut u isto vreme, zar ne?“ „To tačno opisuje ono što sad osećam.“ Kratko je ćutala, a onda rekla: „Šta sve ovo zajedno znači za nas, Džefe? Za našu vezu?“ „Već sam ti rekao. Ne možemo više da se viđamo. Emori sada mora da mi bude jedina briga. I ne kažem to samo da bih te povredio.“ „Svejedno, povređuje me.“ „Izvini. Oboje smo ušli u ovo širom otvorenih očiju, nijedno od nas dvoje nije predviđalo srećan kraj.“ Zatim: „Bolje da sad prekinem i proverim sa ovima dole ima li kakvog napretka.“ „Da li bi trebalo da držim jezik za zubima povodom ovog poslednjeg incidenta?“ „Molim te. Hajde da preguramo noć i vidimo šta donosi sutra.“ „Dobro.“ Pozdravila se s njim u suzama i pokorno. Prekinuo je vezu i iscerio se sebi u toaletnom ogledalu. „To je dobro prošlo.“ Da je pripremao Alis, ne bi uspeo da joj u usta stavi bolje reči. Ako Emori preživi ovu drugu nesrećnu avanturu sa svojim momkom kriminalcem, njena mentalna stabilnost biće dovedena u

pitanje. Biće optužena i ismejana. Možda će završetak zvezdanog života konačno biti pretežak za nju i neće izdržati. Mogla bi da se slomi pod pritiskom da će izgubiti sve za šta je tako naporno radila, i kada se to desi, sam bog zna šta će biti u stanju da uradi sebi. Samoubistvo će biti uverljivo. Dok je izlazio iz spavaće sobe, bacio je pogled na krevet gde je bacio skijašku jaknu kad se popeo gore. Primetio je juče da je nedostajala ručica rajsferšlusa sa markom jakne. Nije znao kako se to desilo i kada je otpala, a potraga za njom među ostalim stvarima nije dala rezultate. Bila je to sitnica. Ali zar đavo ne čuči u detaljima? qKad se Džef izvinio i pošao gore da pozove Alis, Džek Konel je pitao dvojicu detektiva: „Šta je sad ovo?“ Najt, koji je do tada slistio pola konzerve indijskog oraha iz minibara, reče: „Doktorka Alis Batler. Akušer-ginekolog.“ Objasnio mu je trostruko partnerstvo na medicinskoj klinici. „A takođe i Emorina najbolja prijateljica.“ „Koja je stupila u nedozvoljene odnose sa njim.“ Grejndž klimnu glavom prema vrhu stepeništa. Džek pogleda jednog i drugog. „Hm. Da li Emori zna?“ „Mislimo da ne“, odgovori Grejndž. „A možda i zna. Možda je nije briga. Da li bi tebe bilo da si na njenom mestu?“ Džek se nasmeši, a onda upita: „Kad je ona nestala, njega ste počeli da sumnjičite?“ „Sasvim opušteno se valjao s tom Alis Batler od petka uveče do subote posle podne, kad se konačno zabrinuo za svoju ženu“, reče Najt. Grejndž dodade nekoliko detalja o tome, prisećajući se ispitivanja te druge žene. „Priznala je i bila sva skrhana pod teretom krivice. Bili smo sigurni da smo shvatili Džefov dvostruki motiv.“ „Dvostruki?“ Grejndž mu ispriča za Emorino nasledstvo firme „Šarbono nafta i gas“. „Vredi milione, i više od toga. Krenuli smo da ga uhapsimo, ali onda se Emori pojavila na benzinskoj pumpi, živa.“

Najt reče: „I muž više nije bio osumnjičen. Tvoj dečko Hejz Banok preuzeo je baklju od njega.“ „Banok je neće povrediti.“ „To si nam već rekao.“ „Garantujem karijerom da je tako“, rekao je Džek. „Osim toga, ne plaši ga se uopšte, inače ne bi večeras otišla s njim.“ Grejndž reče: „To je prvo što mi je palo na pamet kada me je Najt pozvao i rekao da dođem. Velika je razlika kada se neko nekoga ne plaši i kada pobegne s njim. Zašto je pošla? Šta joj je rekao? Šta je to uradio da ona zbriše s njim, a da čak ni kaput ne obuče?“ Džek reče: „Ne poznajem dovoljno Emori Šarbono, ali iz mog ugla gledano, podjednako je zbunjujuće. Ranije bi Banok, kad bi negde završio, odmaglio. Za svega nekoliko sati. Nakon incidenta sa Normanom i Vilom Flojdom, ne mogu da shvatim zašto se još muva ovuda.“ „Možda nije završio sa Flojdovima. Možda je prebijanje bilo samo uvertira koja prethodi velikom završetku.“ Džek uvuče obraz između zuba. „Nadam se da nije.“ „Ili nam izmiče ono očigledno. Možda je Emorina izjava ’ljubazno se ophodio prema meni’ samo eufemizam za...“ Najt pusti da njegova izdignuta obrva govori umesto njega, a onda istrese ostatke indijskog oraha iz konzerve i ubaci ih u usta. „Ali šta god da joj radi, radi s njom, ili za nju, i dalje ga tražimo zbog napada i tuče. Tako da, agente Konele, zbog svih onih muškaraca i žena koji su tamo negde i traže ih, moram da vas pitam nešto. Koliko je stvarno opasan ovaj tip?“ „Policajci bi trebalo da postupaju veoma obazrivo.“ „To je to? To je vaš jedini savet?“ Najt se mrštio zbog šturosti. „Proneo se glas po odeljenju o braći Flojd. Istinu govoreći, više od šest konzervi piva je popijeno zbog njihovog prebijanja. Oni su obične protuve, a to je bilo zajedničko mišljenje i pre nego što je bilo ko znao da su silovali svoju mlađu sestru.“ „Jesu li optuženi?“ „Još nisu. Predmet je na tužiočevom stolu, ali devojka nije baš rada da iznese sve na videlo. Znate već kako to ide.“

Džek klimnu glavom, a Najt nastavi. „U međuvremenu, svi se tek neznatno plaše čoveka koji je potpuno sam prebio Flojdove. Pronašli smo mesto na kom je čuvao oružje, ali ne i samo oružje, što znači da poseduje znatnu količinu toga kod sebe. A sada je i federalac počeo da mu diše za vrat. Banok kao da oko sebe ima neku...“ „Auru“, dopuni ga Grejndž. Najt mu zahvali na ponuđenoj reči klimanjem glave, ali pažnju je zadržao na Džeku. „Pitam vas kao predstavnik zakona, što ste i vi sami, da batalite sva ta dvosmislena sranja i opšta mesta i kažete nam s kim to ovde imamo posla.“ „Spomenuli ste masovno ubistvo u Virdžiniji, ali niste nam saopštili detalje.“ Grejndž baci brzi pogled prema gore, na zatvorena vrata spavaće sobe koja su onemogućavala Džefu da čuje ovaj razgovor. A onda je, nagnuvši se prema Džeku i govoreći sniženim glasom, pitao: „Da li pričamo o Vestborou?“ Džek ih je naizmenično gledao. „Znate tu priču?“ A kada su istovremeno klimnuli u znak potvrde, reče: „To je bio Banok.“ Grejndž tiho zviznu. Najt promrmlja: „Svetog ti sveca.“

Poglavlje 35

a pomen osam žrtava, Hejz odjednom ustade i vrati stolicu pod trpezarijski sto. „Bolje da legneš, doco.“ „Da legnem?“ „Sutra će biti dugačak dan.“ „Zahtevam objašnjenje za ono što nam je agent Konel rekao o tebi.“ „Spavaća soba je niz hodnik. Desno. Ja ću prileći na kauč.“ „Hejze?“ Kad ju je ponovo pogledao, rekla mu je: „Pretpostavljam da ti je to pravo ime. Hejz Banok?“ Oklevao je pre nego što joj je osorno klimnuo glavom. „Drago mi je što sam ga konačno saznala.“ „Nemoj prerano to da kažeš.“ „Da sam te potražila na internetu, šta bih pronašla? Tvoj dosije iz vojske? Tvoju diplomu građevinskog inženjera? Tvoju sestru i sestričinu iz Sijetla?“ „Vidi, vidi. Konel je prava reka informacija, zar ne?“ „Spomenuo je fudbalskog trenera. Jednog sveštenika. I još neke pored Normana i Vila Flojda.“ „Povlačim ovo što sam rekao za njega. Samo je brbljivi potok.“ „Sve ima veze sa onom pucnjavom u Virdžiniji.“ Oči mu postadoše hladne i neprijateljske. „Trebalo bi da legneš, doco. Da uhvatiš malo sna.“ „Nisam pospana.“ „Dobro onda, ja ću dremnuti.“ Krenuo je prema hodniku, ali ona mu hitro prepreči prolaz. „Kaži mi o čemu se ovde radi.“ „Siguran sam da ćeš otkriti, s vremenom.“

N

„Hoću da znam sada. Hoću da čujem iz tvojih usta, a ne iz nečijih drugih.“ „Zašto ?“ „Zato što inače nikad neću poverovati da si bio umešan u nešto tako gnusno.“ „Pa jesam.“ Ton glasa mu je bio grub, suvoparan. „Eto ti. To je sve što treba da znaš i sve što ćeš saznati od mene. Nema nikakve veze sa onim što se dešava ovde i sada.“ „Agent Konel misli da ima.“ „Agent Konel može da sa jebe. Ono što se dogodilo onda, ne tiče te se.“ „Ali se tiče tebe.“ „Ne pokušavam da spasem svoj život! Već tvoj.“ „Ne trebaš mi ti da me spasavaš“, rekla je, zagrevajući se za ovu raspravu. „Mogu sama da odem kod Konela, do Najta i Grejndža, i...“ „Šta?“ „Optužim Džefa.“ Strogo je odmahivao glavom. „To nije dobar plan.“ „Zašto?“ „Nemaš nikakvih dokaza kojima bi potkrepila svoje tvrdnje.“ Otvorila je šaku, pokazujući mu da ima ručicu rajsferšlusa, a onda je brzo povukla ruku. On ravnodušno slegnu ramenima. „Beskorisno. Gde si to našla i kada, tvoja reč protiv njegove, sećaš se?“ „Ali to i kamen zajedno bi...“ „Nemaš kamen.“ „Ali ti imaš.“ „Tako je. Ja imam.“ „Nećeš da mi ga daš?“ „Da bih te sprečio da uletiš tamo i ponudiš se kao na tacni onom ljigavom kučkinom sinu za kog si udata? Prokleto si u pravu, neću.“ „Džef mi ne može ništa dok sam okružena policajcima.“ „I to je jedini razlog što nisam ranije došao po tebe. Čekao sam sinoć ispred bolnice sve dok nisam video kako Džef odlazi, kada sam

shvatio da si sigurna. Najveći deo današnjeg dana si provela u društvu ljudi sa značkama. „Ali šta će se desiti kada se oni spakuju i odu kući zbog pomanjkanja dokaza protiv njega? Ti ćeš potrošiti svoju ruku s adutima. Optužićeš ga. Šta misliš kako će on to primiti kad je već bio spreman da te ubije?“ Bila je to valjana opaska. Čak i ako bi Džef sebi uspeo da obezbedi čelični alibi, nikada mu više neće verovati ili se osećati opušteno pored njega. Nikada više. „Dobro, moj plan ima manjkavosti. Imaš li ti neki? Šta ti nameravaš da uradiš?“ „S kamenom?“ „Sa svim tim. Sa onim što znaš o Džefu. Sa mnom.“ „Ne znam još.“ Setila se Flojdovih, kako pate u svojim bolničkim krevetima. „Ali držaćeš se u okviru zakona, je li tako?“ „Ne znam još.“ Frustrirana do suza, rekla je: „Pričaj mi o Virdžiniji.“ „Neću.“ „Molim te.“ „Ne!“ „Želim da znam šta si uradio!“ „Ne, ne želiš!“ Njegov krik je odjeknuo od zidova ovog skučenog prostora. Prošlo je nekoliko sekundi, a onda spusti glas. „Veruj mi. Ne želiš.“ Napeta izjava i nepopustljivi izraz lica su je zaplašili. Udaljila se od njega. „Možda si u pravu. Možda i ne želim da znam.“ Osvrćući se pomamno oko sebe, rekla je: „Zapravo, zašto sam ja uopšte i došla ovamo s tobom?“ „Na to ću ti odgovoriti.“ Odmerenim korakom je krenuo prema njoj. „Nisam te odvukao i prisilio te da kreneš sa mnom. Ali uradio bih to da sam morao.“ Pustio je da se to slegne, a onda koraknuo još jednom i nastavio da se približava sve dok mu lice nije bilo iznad njenog. „Da sam morao, umotao bih te čeličnom žicom i prebacio preko leđa. Zato što bih te radije gledao kako zazireš od mene, radije bih te

gledao kako se grčiš od straha i nepoverenja kao što to činiš sada, radije bih te gledao bilo kako, samo ne mrtvu.“ Nije to bila poezija, ali jeste bilo uzvišeno. Srce joj se nadimalo od sreće. Podigla je ruku da ga pomiluje po obrazu. Ali pre nego što ga je dodirnula, ščepao ju je za zglob i zadržao joj ruku. Kad ju je konačno pustio, mahnuo je rukom niz hodnik i osorno joj naredio. „Idi u krevet. Zaključaj vrata ako ćeš se tako osećati sigurnije.“ qČekao je. Nije se pomakla. Zurila je u njega očima koje su bile spokojne, koje su ga prihvatale i verovale mu. Trebalo bi da su sasvim drugačije. „Dobro“, zarežao je, „sama si to tražila.“ Uhvatio ju je oko struka i okrenuo je prema zidu. Svukao joj je džemper preko glave, a onda i potkošulju podjednako grubo. Naramenica grudnjaka nije izdržala pod njegovim grčevitim i nestrpljivim pokretima. Spao joj je sa grudi prema napred. Skinuo ga je, a onda je uzeo za ruke, naslonio ih na zid i prekrio ih šakama pribivši se uz nju. Zubima ju je ujeo za vrat, želeći da je obeleži kao svoju, prokleto dobro znajući da nema prava na to, da nema prava čak ni da je želi. „Plašiš li se?“ „Ne.“ „Onda ništa ne radim kako valja.“ Počeo je da je istovremeno ljubi i ujeda niz vrat; ječala je ali od uzbuđenja, ne straha. Nabijao joj se uz zadnjicu, starajući se da joj bude jasno koliko je ozbiljan. „Da li se sada plašiš?“ Umesto da se povuče, natrćila se i namestila, pojačavajući pritisak, i terajući ga da sikće kroz zube. „Igraš se s vatrom, doco.“ Kada je ponovila taj pokret uz mešanje, sklonio je šake, spustio ih i naslepo otkopčao njene farmerke. Veoma vešto, ugurao joj je šaku u gaćice, između butina, i saznao da je vrela, vlažna, otekla od iste one nepopustljive želje koja je i njega potresala.

Savio je prste i prodro u nju. Mazio je magičnu tačku i osetio kako je živnula. Promuklo joj je šapnuo na uvo: „Hoću da budem tu. Sada.“ Okrenuo ju je i podigao na sebe, i poneo niz kratki hodnik u spavaću sobu. Spustio ju je pored kreveta, a ona je počela da skida ostatak odeće podjednako brzo koliko je to činio i on. Bio je nag pre nego što je izula drugu čizmu. Bacivši se nauznak na postelju, seo je na ivicu i posegnuo za njom čim je iskoračila iz donjeg veša. Smestivši je između svojih raširenih butina i držeći je za dojke, usisao je njene bradavice, vukući ih gladno, skoro očajnički, pre nego što ju je zagrlio, privukao k sebi i pritisnuo lice uz njen podatni stomak, a onda se pomerio nešto niže, prema slatkastoj mekoći njene mačkice. Njuškajući je tamo, gore-dole ju je milovao po butinama, nakon čega ih je razdvojio mnogo veštije nego što je to bilo potrebno, jer je do tog trenutka već bilo jasno, koliko god i zbunjujuće, da je njeno poverenje u njega nepokolebljivo. Palčevima ju je raširio, izložio, pripremio za napad ustima. Uronio je jezik u nju, jednom, dvaput, triput, prodirući duboko, a onda ga nežno prislonio na osetljivo tkivo i počeo da liže, mameći joj isprekidane uzdahe koji su se sjedinili u duboki jecaj kad je u usta usisao njeno čvrsto malo središte. Ali nije želeo da svrši sve dok ne uđe u nju. Povukao ju je da legne na krevet, uspravio se na kolena između njenih podignutih butina, i taman se spremao da se spusti na nju kad je rekla: „Čekaj!“ „Ne mogu.“ Pa, mogao je - i učinio je to - jer se ona podigla, zgrabila ga za dupe šakama i uzela glavić njegovog penisa u usta. Užitak je bio neizmeran, stisnuo je vilicu i nije bio svestan koliko je stiska sve dok vrhom jezika nije prodrla u pukotinu, pronašla onu slatku tačku, a on pokušao nešto da kaže. Uzdahnuo je, zaječao i uspeo da iscedi iz sebe: „Isuse, sanjao sam da mi to radiš.“ Nekoliko sekundi kasnije, prostenjao je: „Doco, stani. Stani.“ Lagano joj je odmaknuo glavu, ali ne pre nego što je uspela da spusti hitri poljubac na njegovu tetovažu.

Kad je legla na leđa, krenuo je za njom i legao povrh nje, pribijajući se sve dok nisu mogli biti bliže jedno drugom, nakon čega je spustio svu težinu na nju i zario glavu u njen vrat. „Upropastićeš me. Ali jebiga, ne mogu da se suzdržim.“ Odignuo se i, ne odvajajući pogled, počeo da se zabija u nju. Osećaj je bio neverovatan, i to ne samo zato što je bila predivno uska i svilenkasta. Bila je. Ne samo zato što je umela savršeno da uskladi odgovarajuće kretnje za svako kratko, brzo ubadanje i svako dugo, glatko uklizavanje njegove muškosti. Umela je. Ne samo zato što je, svaki put kada bi se skoro sasvim izvukao, ona pomerala vrh njegovog penisa zavodljivim trbušnim pokretima, sve dok više nije mogao da izdrži i potpuno se zario u nju. Ne samo zato što ga je mazila s nepogrešivom intuicijom. I ne samo zato što je, kad je stigla do klimaksa, osetio svaku konvulziju, već je video i suze u njenim očima koje su svedočile o nezadrživoj poplavi emocija. Sve je to doprinelo. Ali ono što ga je dovelo do jačeg, dužeg i svrsishodnijeg kraja nego ikada ranije u životu, bio je momenat kada se potpuno gubio u njoj, a ona ga obuhvatila šakama oko glave, privukla bliže i uz uzdah rekla, kao da je to najlepša reč u njenom rečniku: „Hejze.“ Dugo posle toga, nijedno od njih se nije pomeralo. Na kraju mu se um dovoljno razbistrio da ga pogodi onaj o sranje trenutak shvatanja: svršio je u njoj bez ikakve zaštite. Zbog čega i jeste bilo tako dobro i zbog čega nije dovoljno požalio da se odvoji baš u istom trenutku. Kad se stvarno pomerio, pridigao se na lakat i pogledao je u lice. Osmehivala se sneno. Uhvatio ju je za bradu slobodnom rukom i poljubio je, ne žureći, spajajući usne s njenim, sladostrasno i natenane. Kad je konačno odvojio glavu, rekao je: „Sreća po mene, nije te lako uplašiti.“ „Sreća i po mene.“ „Ali još si u opasnosti, doco. Zato se plaši. Ali ne od mene.“ „Znam.“ „Nikad od mene.“

„I ne plašim se.“ Provukla mu je prste kroz kosu. „Ne znam sve, ali jedno znam. Ti ne možeš biti odgovoran za smrt osmoro nevinih ljudi.“ Poput mekog sjaja iznenada zgaslog fenjera, duša mu je ponovo postala crna i hladna. Izvukao se iz nje i prevrnuo na leđa. Zureći u tavanicu, rekao je: „U pravu si. Samo sedmoro je bilo nevino.“

Poglavlje 36

robudila ju je aroma sveže skuvane kafe. Uključila je lampu pored kreveta. Njena odeća, koja je tako nehajno bila razbacana prethodne noći, sada je stajala složena i poređana na stolicu. Uzela ju je, kao i svoje čizme, i otišla u kupatilo. Deset minuta kasnije, kad je ušla u glavnu prostoriju, Hejz ju je pogledao od trpezarijskog stola, gde je sedeo i pio kafu. Prespavao je čitavu noć pored nje, ali nisu razmenili nijednu reč, niti se dodirnuli od njegove zapanjujuće izjave: Samo sedmoro je bilo nevino. To je stvorilo neku neopipljivu barijeru koju nijedno nije prekršilo tokom noći. Jutros je delovala još nepremostivije. Kao da se sinoćna intimnost nije dogodila, oči su mu bile prazne, a izraz lica ravnodušan. Rekao je: „Šolje su u ormariću, desno od sudopere.“ Napunila je jednu od njih kafom i sela nasuprot njemu za trpezarijski sto, pretvarajući se da mu nadohvat desne ruke ne stoji pištolj. Primetivši da joj je kosa mokra, rekao je: „Izvini. Nemam fen.“ „Osušiće se sama od sebe.“ „Jesam li ti ostavio dovoljno tople vode?“ „Jesi, hvala ti. Kako ti uspevaš da se uguraš pod taj tuš?“ „To je veština koja se stiče.“ Toliko od ćaskanja. Otpila je malo kafe. Rekao je: „Odlučio sam.“ Pogledala ga je, pažljivo slušajući. „Neću pružiti Konelu zadovoljstvo da me uhvati.“ „Predaćeš se?“ „Ne baš.“

P

Izbegao je da je pogleda u oči, zbog čega se osetila prilično uznemireno. „Šta ćeš onda uraditi? Tačno.“ „Predaću tebe.“ Nesigurna kako da reaguje, odlučila je da ga sasluša do kraja. Pogled je premestio na niz crvenih prugi koje su se videle bočno na njenom vratu. „Od tebe zavisi koliko mnogo ili malo ćeš mu reći o tome. Kao i o svemu ostalom.“ Mahnuo je prema spavaćoj sobi. „Budi slikovita ili čedna, kako god želiš. On će biti diskretan. I, kako god bilo, interesovaće se za mene, a ne za nas. Ispitivaće te o stanju moje psihe. Planovima. I sličnim stvarima.“ „Već je to uradio.“ „Teraće te da se setiš i najmanjih detalja. Stvari koje sam izrekao, stvari koje si primetila. Dok bude sve upijao i odlučivao šta će preduzeti, ja ću se izgubiti.“ „Pobeći ćeš.“ Podigao je jedno rame, davši joj tako neverbalni, neobavezujući odgovor. Ona je zurila u kafu. „Možda ćeš uspeti da pobegneš, ali nikad nećeš uspeti da se udaljiš od smrti onih ljudi.“ „Pa, to će tebi i Konelu dati mnogo tema za ćaskanje.“ Drhturavim glasom ga je upitala: „Zašto si to uradio?“ Podigao je šolju, a onda je spustio na sto ne otpivši iz nje. Zanemarivši njeno pitanje, rekao je: „Kaži Konelu šta znaš o Džefu. Postaraće se da bude podrobno istražen. Uz malo nade to će biti dovoljno da ledeni kučkin sin završi u zatvoru.“ „Kako znaš da će se Konel postarati da se sprovede propisna istraga?“ „On je agent FBI. To mu je dužnost.“ „Ali nije njegov slučaj. Zar neće to ostaviti šerifovoj kancelariji?“ „Neće.“ „Zašto si tako siguran?“ „Zbog poruke koju ćeš mu odneti.“ „Koja je?“ „Ako zajebe stvar i nešto ti se dogodi, bilo u bliskoj ili daljoj budućnosti, ja ću ga ubiti.“ Pustio je da se to slegne, a onda pitao: „Gde je odseo?“

„Da bi mogao tamo da me škartiraš?“ „Gde je odseo?“ „Zašto bih ti ja to rekla?“ Naslonio je podlaktice na sto. On se blago iskrivio kad se nagnuo prema njoj. „Vidi, doco, možemo đuskati oko ovog, možeš sa mnom nadugačko i naširoko da se raspravljaš, uzduž i popreko, ali to ti neće doneti ništa dobro. Neću dozvoliti da taj federalac od mene napravi najveći trofej svoje karijere. Osim toga...“ „Šta? Osim toga, šta?“ „Moram da se čistim odavde, a ne mogu da te vodim sa sobom. Ti imaš svoj život, a ja ne mogu da budem njegov deo. Bilo je zabavno, ali ovo je trenutak kada kažemo zbogom i odvajamo se, bez obzira na to koliko se dobro slažemo u krpama.“ „Zašto si sada takav?“ „Iskren?“ „Uvredljiv.“ „Ne, bio bih uvredljiv kada bih ti rekao koliko se dobro jebeš.“ Lice joj se zarumenelo od jeda. Sigurno je to primetio, jer je prigušio smeh u sebi. „Malo je kasno za rumenilo, zar ne, doco? Znala si sinoć za šta se prijavljuješ, a to nisu bila srca i cvetići. Kao ni one noći u kolibi. Oboje smo dobili šta smo želeli. Ja sam povalio, a ti si... kako ti to kažeš? Dobila sirove emocije’?“ Ovo rekavši, odgurnuo je stolicu, ustao i zadenuo pištolj za pojas farmerki. „Hajdemo. Hoću da stignem tamo pre nego što svane, a do motela ima deset minuta.“ „Zašto si me pitao gde je Konel odseo, ako si to već znao?“ „Da vidim da li bi me slagala.“ „Kako si saznao gde se nalazi?“ „Nema baš mnogo izbora u Drejklandu. Zivkao sam okolo sve dok mi jedan od recepcionara nije rekao da se kod njega prijavio.“ „Zivkao si? Mislila sam da nemaš telefon.“

„I nemam više.“ Pogledala je u pravcu u kom je pokazao i videla komade razbijenog mobilnog telefona koji su stajah na stočiću. Dok je oblačio odeću za napolje, rekao je: „Pozajmiću ti svoj kaput.“ „Ne želim ga.“ Otišla je do vrata, otkvačila rezu i izašla puštajući ga da je prati. Ili da padne mrtav. Stvarno joj nije bilo bitno. Sneg je stao, ali magla je i dalje bila gusta a vazduh leden. Unutrašnjost automobila teško se grejala, iako je uključio grejač. Kako su se približili obodu grada, rekla je: „Nisi zaključao kuću na točkovima.“ „Odslužila je svrsi. Ne vraćam se više tamo.“ „Ostavićeš svoju imovinu za sobom?“ „Imovina koja se računa nije u toj kućici na točkovima. Pokupiću je i...“ „Odjahati u sumrak?“ „Tako nekako.“ „Shvataš li da mogu da opišem ovaj automobil vlastima?“ „Da.“ „Imaš rezervni plan.“ „Uvek.“ Ostatak puta su se vozili u tišini. Pristao je uz ivičnjak na ulici koja se pružala iza motela i ubacio automobil u ler. Ona je zurila kroz prugasti vetrobran. Grejanje je upravo počelo da odmrzava sav mraz i zaleđeni talog koji se sakupio tokom noći. Usredsredila se na ledene kristale što su se topili umesto na zgrčenost u svom grlu. „Laknulo mi je. Čak sam pomalo i iznenađena.“ „Čime?“ „Pomislila sam da ćeš poželeti da sam kazniš Džefa.“ Prsti su mu se stegli oko volana. „To je bio prvobitni plan. Ništa mi ne bi pričinilo veće zadovoljstvo. Ali ostavio sam da to prenoći i odlučio da ga prepustim zakonskom sistemu. Ne da bih spasao njegovu kožu, već svoju. Bavljenje tobom i Džefom će Konela držati zaposlenog neko vreme.“

„Što će ti dati neophodnu prednost.“ „Tačno. Oklevala je, ali je ipak rekla: „Samo da te pošteno upozorim. Konelu ću reći sve što znam o tebi. Moraću. Ranije, kada je jedini problem bio tvoje petljanje sa onom užasnom braćom Flojd, pokrivala sam te, jer sam se osećala isto kao i ti zbog Lise. Ali ne mogu da ti pomažem da bežiš od pravde.“ Nekoliko sekundi ju je samo gledao, a onda posegnuo ispod vozačkog sedišta i odande izvadio smeđu papirnu kesu. „Tvoj dokaz“, rekao je, dajući joj je. „Ne otvaraj kesu. Ne dodiruj kamen. Predaj to Konelu ovako kako jeste. I dalje imaš suvenir?“ „Da.“ „Dobro onda. Znaš šta ti je činiti.“ Znajući da je njena patnja bolno vidljiva, ali nemoguća da se prikrije, molećivo ga je pozvala po imenu. „Dosta smo pričali, doco. Konel je u sobi jedan-deset. Kreni već jednom.“ Znajući da ne sme da se zadržava ni sekund duže, izašla je iz auta. Jedva da je i zatvorila suvozačka vrata, a on je naglo krenuo. Suznim očima je gledala zadnja svetla kako skreću kod prvog ugla. Kada je nestao sa vidika, stala je da se vuče prema motelu. Bio je to isti onaj motel u koji je šerifova kancelarija smestila Džefa, i bio je ružan baš kako ga je on opisao. Oba sprata su imala otvorene nadstrešnice. Gostinske sobe bile su naizmenično ofarbane u crvenu, belu i plavu boju. Blizu lifta u središtu zgrade, stajao je zajednički ledomat. Neonska strelica treperila je iznad njega. Vrata sobe jedan-deset bila su treća od kraja, u prizemlju. Podigla je pesnicu, zadržala je u vazduhu, a onda se osvrnula preko ramena prema ćošku gde je Hejz nestao. Jutros se ponašao kao okrutno uvredljivi stranac, što je, sada je to shvatala, bio njegov način da se izbori sa neumitnim zbogom. Slomljeno srce nije bilo tek običan izraz. Sabravši se, pokucala je skupljenom šakom na vrata. Negde iznutra, začuo se uspavani glas: „Da?“ „Agente Konele, ja sam, Emori Šarbono.“

Čula je kako stopalima udara po podu. Raširio je zavese taman toliko da bi provirio i pogledao je, a onda se začulo tiho zveckanje lančića i grebanje metalne reze, i federalni agent, naduvenih očiju i razbarušene kose otvori vrata. Na sebi je imao karirane bokserice, belu majicu kratkih rukava i crne čarape. „Vidi đavola.“ Pregledao je parking iza njenih leđa tražeći nešto. „Otkud ste se vi stvorili?“ „Dobacio me je dovde.“ „Banok?“ Kad je klimnula glavom, progurao se pored nje i pojurio napolje, pretrčao nekoliko metara prema parkingu, i stao pomamno da se osvrće oko sebe. Pojurio je prema najbližem uglu zgrade. „Nije otišao u tom pravcu.“ Okrenuo se oko sebe. „U kom onda?“ Pokazala mu je. „Vozi zeleni automobil. Malo stariji. Zapamtila sam registarsku tablicu.“ Potapšao se po butinama, tražeći telefon, i tek tada je shvatio da se nije čak ni obukao. „Sranje! Pre koliko?“ „Samo što je otišao.“ Dok je utrčavao unutra, mlatarao je rukama, pokazujući joj da uđe. Ona se okrenula, prošla kroz otvorena vrata i naletela na Hejza, koji je tu stajao postojano poput drvene grede. Podigao ju je i premestio u stranu. „Hejze, ne!“ Ali Džek Konel nije bio upozoren na vreme. Kad je prešao prag, ništa nije stajalo između njega i Hejzove pesnice, koja se pristojno zabila u agentovu bradu. „To ti je što si mi gnjavio sestru.“ Odbačen udarcem, Konel bi se zateturao nauznak kroz otvorena vrata, ali Hejz uhvati punu šaku njegove majice, povuče ga unutra i hitnu prema krevetu. Dok je agent pokušavao da povrati ravnotežu, cevanicom je udario u metalni ram kreveta. Noga mu popusti pod njim i on pade. Emori je divlje cimala Hejza za rukav kaputa, pokušavajući da ga sputa, ali on ju je glatko otresao. Zatvorio je vrata i zakračunao ih, a

onda se bacio na drugog čoveka. Konel se nekako uspravio na noge pre nego što je Hejz stigao do njega. Isturio je šake ispravivši ruke, dlanove okrenuvši prema Hejzu. „Hoćeš da dodaš i napad na federalnog agenta svemu što si skrivio?“ Ove reči su zaustavila Hejza. Stao je, dok su mu se grudi nadimale i mrko pogledao agenta. Prestravljena i ljuta u isto vreme, Emori je udarila Hejza pesnicom u ruku. „Zašto si se vratio? Zašto jednostavno nisi otišao?“ „Da li je naoružan?“, upita Konel. „Da!“ Hejz reče: „Budi muško, Konele, i sam me to pitaj.“ Podigao je kaput i košulju, izloživši pojas i pištolj zadeven za njega. Konel reče: „Nošenje skrivenog oružja. Napad na federalnog agenta, provala i upad, napad i telesne povrede. Šta sam propustio?“ Pogledom je sekao između Hejza i Emori. „Kidnapovanje?“ „Nije me kidnapovao.“ „Sigurni ste u to?“, upita Konel, kao da nije siguran da li laže ili je samo užasno naivna. „Pa, sinoć me nije kidnapovao“, izjavila je. „Pošla sam s njim po sopstvenoj želji.“ „I pomogla mu da mi smesti ovo jutros.“ „Ponovo si pogrešio, šupčino“, reče Hejz. „Prevario sam je da ti smesti.“ Konel ju je pogledao tražeći potvrdu za ovo. „Žao mi je“, rekla je. „Ubedio me je da me predaje vama i da nestaje. To su njegove reči.“ „Zato što nema petlju da kaže šta zaista radi. On beži“, reče Konel. „Beži od onog što je uradio u Vestborou.“ Začuvši ime mesta koje je postalo ozloglašeno za samo jedno popodne, Emori uzdahnu. „Vestboro?“ Hejz je oštro pogleda, lica poput maske i ledenim očima. Užasnuta, ustuknula je pred njim. „Vestboro je mesto gde si ti pucao?“ Sve vreme, njen um je odbijao da prihvati da ima ikakve veze sa bilo kakvim masovnim ubistvom. A sigurno ga nije povezala sa Vestboroom, čak ni kada je spomenuta Virdžinija. Gledala je čas njega, čas Konela, čas po sobi, dok je prikupljala razbacane delove

kojih je mogla da se seti u vezi sa pomamnim divljanjem. Zaustavila se na Konelu, nemo ga preklinjući da to porekne. Ali on je netremice gledao Hejza, pomno ga proučavajući. „Gnevan i ogorčen mladić dolazi na svoje radno mesto sa automatskom puškom i mnogo municije. Zauzeo je poziciju koja mu pruža odličan zaklon i mirno i metodično počeo da skida ljude, jednog po jednog.“ Slike koje je prizvao naterale su Emori da zadrhti. I ona je, kao i veliki deo nacije, gledala živi televizijski prenos dok se užasna drama događala. Ljudi su bežali glavom bez obzira. Tela su ležala u krvavim lokvama. Užasnuti bližnji čekali su vesti o tome ko je poginuo, a ko je nekim čudom spasen, a onda, u epilogu, tugovali i slavili podjednakim intenzitetom dok su saopštavana imena žrtava. „Metež je potrajao skoro čitava dva sata“, nastavio je Konel. „Što je bila prava večnost za one koji su se sakrili, pitajući se da li će ih neki od njegovih metaka pronaći. Neki su mobilnim telefonima zvali svoje najdraže, svodili račune, opraštali se.“ Ustuknula je prema stolici koja je stajala u blizini prozora i sela, trljajući čelo kao da razmazuje užasavajuće prizore i čini ih tako lakšim za podnošenje. A onda: „Čekajte malo.“ Spustila je ruku i zbunjeno pogledala prvo Hejza, čiji je izraz lica ostao tajanstven, a onda Konela. „Ja sam mislila... Zar nije... zar strelac nije ubijen na licu mesta?“ Konel klimnu glavom, a onda pokaza prema Hejzu. „Banok ga je skinuo.“

Poglavlje 37

žek Konel je pomerao vilicu napred-nazad dok se povlačio do ivice kreveta i sedao. Uputio je Hejzu ubitačan pogled. „To je bolelo.“ „I trebalo je da boli. Tvoja poseta je uznemirila Rebeku.“ „Uznemirila je i mene“, progunđao je Džek. „Da li me je lagala, ili je mogla da mi olakša i kaže mi gde si?“ „Nikad nije znala gde sam. Sve tvoje njuškanje bilo je uzalud.“ „Ne baš. Uživao sam u njenom društvu nekih petnaest minuta. Nisam se toliko zabavljao otkako sam gologuz protrčavao kroz zmijsko leglo.“ Hejz je znao da se od njega očekuje da se nasmeje. Ali nije to učinio. „Jesi li video njenu novu frizuru? Opasna je. Savršeno joj pristaje.“ „Samo za tvoju informaciju, Džek, ovo nije drugarsko okupljanje. Kad ova gungula bude okončana, sve se nastavlja kao i do sada.“ „Ti ćeš odmagliti.“ „Tako je.“ „Hm. Pomislio sam da si se možda prizvao pameti i poželeo da ostaneš.“ Konel pogleda Emori, nepogrešivo pogađajući. „Idem istog trena kad vidim njenog muža iza rešetaka.“ „Njenog muža? Šta je on uradio?“ „Pokušao je da je ubije.“ Konel nakratko proceni koliko je Hejz ozbiljan. „Ne šališ se.“ „Zar bih se šalio sa takvim nečim?“ „Ne bi. Ti se retko šališ, tačka“, reče Džek, napravivši grimasu. „Počni od početka.“

D

„Šetao sam po planini kada je Emori nestala. Ugledao sam je kroz dvogled. Zainteresovala me je.“ „Zašto?“ Hejz je pogleda, ali ništa ne reče. „Pa?“, upita Džek, podignuvši obrve. „Plavuša u crnim helankama za trčanje, izgleda kao bomba, a uz to još i sama.“ Džek je ponovo pogleda. „Priznajem.“ „Ali ono što je bitno“, nestrpljivo reče Hejz, „jeste da je, dok sam stigao do te staze, ona već ležala razbijene glave i skoro smrznuta. Pokupio sam je i odneo kod mene.“ „Zašto ne u bolnicu?“ „Iz nekoliko razloga.“ „Osim crnih helanki za trčanje.“ „Nisam znao šta joj se dogodilo. Ako je pala, to je jedna stvar. Ako je napadnuta, sigurnija je bila sa mnom.“ „O tome se da raspravljati, ali nastavi.“ „Dovoljno se oporavila, i kad se vreme raščistilo, odvezao sam je...“ „Znam taj deo. Najt i Grejndž su mi ispričali. Benzinska stanica. Medijsko ludilo.“ „Sve dok je nisam vratio, nisam znao da sam je prepustio njenom tobožnjem ubici.“ „Džefu.“ „Upravo njemu.“ „A tada si“, reče Konel, razvlačeći ove reči dok je klimao glavom i shvatao na šta misli, „shvatio da se nalazi u smrtnoj opasnosti.“ „Da.“ „Ali pošto si to što jesi i pošto si želeo da ostaneš nevidljiv, nisi mogao da privučeš pažnju i obznaniš sve.“ Hejz je bio siguran da je njegova ćutnja dovoljna potvrda. „Umesto toga“, nastavio je Džek, „poslao si dimni signal da bi mene dozvao.“ „Moj otisak na česmi.“

„Savršeni otisak palca u inače savršeno čistoj kolibi“, suvo kaza Konel. „Znao sam da ne bi bio toliko nesmotren.“ „Koliko ti je trebalo da ukapiraš?“ „Pet-šest minuta, uvrh glave.“ „Zarđao si. Ili prokleto ostario.“ „Ne budi tako surov. Tek što sam se bio iskrcao sa leta iz Sijetla.“ „Počeo sam da mislim kako je trebalo da budem manje suptilan, da nacrtam crvenu strelu na putokazu da ti pokaže pravac. BANOK: OVUDA, IZDRKOTINO.“ „Shvatio sam da bi to bilo dosadno, klasično i ni nalik na Banoka, ali mogao si jednostavno da podigneš slušalicu i pozoveš me.“ „I uskratim ti zadovoljstvo da me juriš?“ „Jebi se.“ „I ti.“ Preko volje, iscerili su se jedan drugom. qTokom ove šaljive razmene, Emori se kolebala između neverice i gneva. Konačno se umešala: „Vas dvojica ste prijatelji?“ Hejz odgovori: „Ni blizu.“ Džekov odgovor beše: „Kvaziprijatelji.“ „Koliko dugo se poznajete?“ Džek reče: „Regrutovao sam ga čim je napustio vojsku.“ „Za?“ „Moj specijalni jurišni tim.“ Zapanjeno je pogledala Hejza. „Ti si iz FBI?“ „Bio sam.“ „Ti si onaj neimenovani specijalac koji je izveo nemoguće i ustrelio ubicu iz Vestboroa? Ti si ta legenda?” Hejz ništa ne reče. „Odgovori mi!“ Urliknuo je na nju: „Odgovoriću ti kad postaviš pitanje koje zavređuje odgovor.“

Zvuk koji je prekinuo tišinu bilo je Konelovo pljeskanje po golim kolenima. „Imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Dodaj mi pantalone.“ Hejz pogleda iza sebe, gde je Konelova odeća bila nagomilana na stolici, zajedno sa pištoljem i futrolom za rame. „Trebalo bi da držiš svoje oružje nadohvat ruke, agente Konele.“ „Lekcija naučena. Bog sveti zna ko bi mogao da se pojavi i napadne me.“ Hejz baci pantalone prema krevetu. Konel ih uhvati i istrese ih. „Oprostite mi, doktorko Šarbono.“ Ustao je i ušao u svoje pantalone. Dok ih je zakopčavao, rekao je: „Uf, pre nego što zaboravim.“ Izvadio je mobilni telefon iz jednog od džepova pantalona i pružio joj ga. „Vaš je. Sinoć smo ga pronašli u spavaćoj sobi, nakon što ste pobegli. Pitao sam mogu li da ga zadržim, da proveravam pozive koji budu stizali. Izgleda da za tim nema više potrebe.“ „Hvala vam.“ „Za vašu informaciju, baterija je potpuno prazna. Potrebno joj je punjenje.“ Završio je s oblačenjem, zajedno sa ramenom futrolom, i ugurao stopala u par mokasina. „Emori, ovo što Banok govori o vašem mužu, je li to istina?“ „Zašto ne pitaš mene?“, upita Hejz. „Zato što pitam nju.“ „Verujem da je istina“, odgovori ona. „Bazirano na osećaju ili dokazima?“ „Tokom sve ove zbrke...“ Sagnula se i podigla smeđu papirnu kesu sa kamenom, koju je ispustila na pod tokom tuče. Predala je kesu Konelu. Otvorivši je i pogledavši unutra, okrenuo se ka Hejzu. „Njena kosa i krv?“ On klimnu glavom. „Pronašao sam to na licu mesta, zajedno sa logom sa Džefove skijaške jakne.“ Džek je nekoliko sekundi razmišljao o ovim informacijama, a onda rekao: „Pre nego što se bacimo na posao, dobro bi mi došla jedna jaka, crna kafa i topla hrana, a pošto sam ja jedini ovde kog trenutno ne traže lokalni organi reda i mira, dobrovoljno se javljam da sve to donesem.“

Dao im je dovoljno vremena da se pobune i ponude neku alternativu. Pošto to nisu učinili, obukao je kaput, navukao rukavice i sa toaletnog stočića pokupio ključeve iznajmljenog automobila. „Odmah se vraćam.“ Zatvorio je vrata za sobom, ali čak ni trenutni nalet hladnog vazduha nije rasterao napetost u prostoriji. Ni ona ni Hejz nisu ništa rekli. Prišao je krevetu, navukao prekrivač preko zgužvane posteljine, a onda seo na otprilike isto mesto na kom je sedeo Konel. Tek tada je pogledao u nju. „Kako si uspeo da uđeš tako brzo?“ Neznatno je izvio glavu unazad. „Od svih gorućih pitanja koja sigurno imaš, to me pitaš?“ I ne pokušavajući da obuzda svoj gnev, ona reče: „Držim korak.“ „Odvezao sam se sa druge strane zgrade, trčao kao lud i ušao kroz prozor kupatila.“ „Zašto me jednostavno nisi dopratio do vrata? Bio bi podjednako iznenađen.“ „Morao sam da se postaram za tebe.“ „Za mene?“ „Morao sam da budem siguran da ćeš uraditi ono što je ispravno i postupiti po zakonu.“ Hrapavo se nasmejala. „Da li shvataš koliko komično zvuči ova izjava kad potiče od tebe?“ „Moj je izbor da preinačujem zakon kad mi je zgodno. Ali nisam želeo da budem odgovoran što ga ti kršiš.“ „Pretvorio si me u provalnicu.“ „To je bio izuzetak. Čak i ti uviđaš razliku između epizode sa Flojdovima i laganja federalnog agenta s namerom da pomogneš beguncu da izbegne pravdu.“ „Znači, sve što si jutros izgovorio bilo je s namerom da vidiš u kom pravcu pokazuje moj moralni kompas?“ „Nešto poput toga.“ „Pa, drago mi je da sam prošla.“ „Znam da to kažeš sarkastično, doco, ali i ja sam srećan što si prošla.“

„Pustio si me da prođem kroz pakao ni za šta.“ „Ne baš ni za šta, ali žao mi je što sam morao da budem toliko grub prema tebi.“ „Ne grub, užasan.“ „Morao sam da te isprovociram, inače smicalica ne bi upalila.“ „Mogla bih iz ovih stopa da te ubijem uz osmeh.“ „Često ostavljam takav efekat na ljude.“ Suočio se s njenim optužbama uz spokojno prihvatanje, zbog čega je samo bila još ljuća. „Nikad nisi ni planirao da me dobaciš i zbrišeš?“ „Zar misliš da bih tvoju sigurnost, tvoj život, ikada poverio Najtu, Grejndžu, pa čak i Džeku? Proklet bio. Ne.“ „Sigurno veruješ Konelu do neke mere, inače ne bi bio ovde. Zar se nisi plašio da će te na licu mesta uhapsiti?” „Uhapsiti mene? Njegova potraga je lična, ne zvanična. Po njemu, moj jedini zločin je to što sam zdimio.“ „Šta?“ „Iščezao sam. Nestao.“ „Nisi počinio grozan zločin?“ Odsečno je odmahnuo glavom. „Od čega se onda kriješ?“ „Od toga da budem legenda koja je upucala ubicu iz Vestboroa.“ Potpuno bez reči, mogla je samo da zeva. Kad je uspela da progovori, glas joj je bio tanak. „Radio si svoj posao.“ „Istina. Ali nisam to video kao razlog za slavlje. Nisam smatrao da to zaslužuje pažnju. Bio je to dobar dan za naš tim. Spasli smo nekoliko života, bez sumnje. Želeo sam da to tako i ostane.“ „Ali nije.“ „Nije ni za koga koga poznajem. Nije ni za koga, tačka. Mediji su želeli moje ime, ali hvala bogu, niko iz ekipe, uključujući i Džeka, nije ga odao. Zauvek ću im biti zahvalan na tome.“ „To što si ostao anoniman samo te je učinilo još zanimljivijim.“ „Izgleda“, promucao je. „Bio sam najtraženija ličnost za intervju, kako je rekla jedna TV stanica. Neke porodice žrtava želele su da me

upoznaju kako bi mogli lično da mi zahvale. Razumeo sam to. Shvatao. Gotovo. Oko za oko. I sve to. Ali nisam čak ni pročitao pisma koja su mi slali preko Džeka. „Brujanje, u nedostatku bolje reči, trajalo je mesecima. Činilo se da se svakog prokletog dana spominje u vestima. Različiti aspekti incidenta. Smučilo mi se sve to pa sam pomislio, dođavola, ako to neće da ode, ja ću. Pa sam podneo ostavku i odleteo. Kao i Rebeka. Džek nam je za petama još od onda.“ Ovo objašnjenje ju je razoružalo. Ali s obzirom na bliskost koju su delili, fizičku i emotivnu, osetila se povređenom što joj nije sve ovo poverio i ranije. „Zašto mi nisi rekao? Ili je i to bio test?“ „Test?“ „Da vidiš da li ću pomisliti najgore o tebi i ipak leći u krevet sa tobom?“ „Ne.“ A onda malo naglašenije: „Ne.“ „Zašto mi onda nisi rekao?“ Obema rukama je zagladio kosu, a kada ih je spojio na zatiljku, ostavio ih je tamo na trenutak, pre nego što ih je spustio. „Ubio sam to dete, Emori. Prosvirao sam metak kroz njegovu glavu i on je umro.“ „Obavio si svoju dužnost“, rekla je blago ozbiljno. „Učinio si to kako bi sačuvao živote.“ „To mi ne pomaže da čitavu stvar lakše prihvatim. On nije bio kriminalac, ni psihopata, ili fanatik sa nekim ciljem. I on je bio žrtva.“ Ustao je i prišao prozoru, gde se spetljao oko palice kojom se rastvarao venecijaner. Pogledavši napolje, rekao je: „Ime mu je bilo Erik Džonson. Džek ga je opisao kao gnevnog mladića, ali tek što je bio napunio sedamnaest. Sedamnaest. Radio je preko letnjeg raspusta i spremao se za četvrti razred srednje škole. Većina klinaca bi bila uzbuđena. Ali ne i Erik. Nije mogao da podnese ideju da ide u školu i podnosi još maltretiranja.“ „Maltretirali su ga njegovi vršnjaci?“ „Maltretirali su ga skoro svi.“ „I roditelji?“ „Ne.“ Okrenuo se da je pogleda, naslonivši se na prozorsku dasku. „Iskreno, mislim da nisu. Bio im je jedino dete, i sve je

govorilo da ga vole. Možda je trebalo da osete kako se sve više povlači i obezbede mu neko savetovanje; možda nisu pročitali znake njegove skorašnje propasti, ali to što su ga zapustili nije bilo zlonamerno. Osim toga, po definiciji, nezamislivo nikad ne može da se desi baš nama, je li tako? Bili su skrhani onim što je uradio i šokirani kad su saznali da je pribavio oružje za ubistvo bez njihovog znanja. Njegov otac nikada nije posedovao nikakvo oružje. Erik nije odrastao okružen njime. Preko interneta je kupio oružje i u potaji naučio kako se koristi. Ovo otkriće je došlo suviše kasno, kada su svi ogranci organa reda okrenuli živote i kuću Džonsonovih naglavačke, tražeći odgovore na pitanje zašto je uradio to što je uradio. Učenjaci su razvijali svoje teorije. Ali razlog je bio jasan.“ „Maltretiranje.“ „Jes’. Erik je bio gojazan, klasičan glupan. Bez socijalnih veština. Bez bilo kakvih posebnih talenata ili fizičkih veština. U pokušaju da ga malo bolje uključi u zajednicu, tata ga je bodrio da pohađa letnji fudbalski kamp, a sledeće jeseni je čak uspeo da uđe u juniorski tim. U svom dnevniku, on opisuje tortu koju mu je mama dekorisala u bojama tima da proslavi njegovo postignuće.“ Emori s teškom mukom proguta pljuvačku. „Međutim, nije ispalo sve baš sasvim dobro. Bio je spor i nije imao dara za tu igru.“ „Zašto je onda izabran za tim?“ „Da bude trenerov žrtveni jarac. Kada bi gubili, trener bi im priredio pakao, ali je posebno okrutan bio prema Eriku.“ Promrmljala je. „Fudbalski trener iz Jute.“ „Nije više trener i nikada to više neće biti.“ „Postarao si se za to.“ „Nisam ga ni taknuo. Sve što sam uradio bilo je da sam mu dao cev sličnu onoj koju je polomio o Erikovo koleno.“ „Uz prećutanu pretnju.“ Na to nije odgovorio. „Mnogo češće su Erikove muke bile psihološke. Pohađao je parohijsku školu. Neko je direktoru prijavio da ga je uhvatio kako masturbira u boksu toaleta. Tokom službe sledećeg

jutra, direktor je iskoristio ovaj incident da ilustruje moralno posrtanje.“ Srce joj se steglo od žalosti zbog dečaka koji je javno osramoćen, a izraz njenog lica mora da je otkrivao tugu koju je osećala zbog njega. „Taj direktor je bio sveštenik?“ „Aha. Božji čovek“, rekao je ovo s mržnjom. „Kad sam ga pronašao, bio je prebačen u jednu školu u Leksingtonu.“ „Kako sam razumela, dao je ostavku pod... prinudom.“ „Bio sam među kongregacijom onog jutra kad je sa govornice priznao da je zavistan od seksa.“ „Bio je seksualni zavisnik?“ „Ne znam, ali vrlo jasno sam mu stavio do znanja da je to greh koji bi mu bilo bolje da prizna.“ „Moralna podlost.“ Duboko je uzdahnula i lagano ispustila dah. „A tu su i drugi. Konel je spomenuo nekoga u Teksasu. Neku frizerku?“ „Onu sujetnu kučku. Ona je bila Erikova frizerka. Bio je zaljubljen u nju. Ismejala ga je preko Fejsbuka.“ „I?“ „Nekoliko nedelja kasnije, kad sam je sustigao u Vičita Folsu, postavila je svoju fotografiju na Fejsbuk. Obrijane glave. Bez šminke.“ Uzdahnuo je i rekao: „Ukapirala si ideju.“ „Kazna je odgovarala zločinu.“ „Ne toliko zločinu koliko grehu prema lakoj meti. Ali da, dokazao sam svoje.“ „A Flojdovi?“ Izvio je usta u iskrivljeni osmeh. „To mi je donelo posebno zadovoljstvo.“ „Oni su prebili Erika?“ „Nekoliko nedelja pre pucnjave. U stvari, oni su možda bili poslednja kap. Čačkali su ga od prvog dana kad je zaposlen. Za vreme pauze za ručak, Eriku je bilo dosta mučenja i zamahnuo je na Normana. Samo to im je trebalo da skoče na njega. Ubili su boga u njemu.“ „Kao što si ti u njima.“

„Da.“ Smrknuto je dodao: „Voleo bih kada bih to učinio ponovo zbog onog što su uradili Lisi.“ „Tu se slažem s tobom.“ Očima ju je prostrelio preciznošću i jačinom lasera. „Ali ne slažeš se sa svime ostalim.“ Podigla je ruke, pokušavajući da mu saopšti koliko se bespomoćno oseća. „Pomalo sam zbunjena.“ „Zato što sam ja sada siledžija.“ Bilo joj je drago što je on to rekao umesto nje. „Zar nisi?“ „Upravo zato ti i nisam rekao“, kazao je, hladnim i krutim tonom. „Zato nisam želeo da to saznaš.“ „Pustio bi me da odem iz tvog života a da čak i ne saznam...“ „Da. Zato što nikad nećeš shvatiti.“ „Iskušaj me.“ „Da opravdam svoje postupke tebi?“ „Ne, opravdaj ih sebi, Hejze. Mislim da je to ono od čega bežiš.“ Klimatao se napred-nazad na petama, ljutitog i zamišljenog izraza lica. Shvatila je da ovo nije prvi put da se hvata s ovim ukoštac. Rekao je: „Erik Džonson će biti zapamćen po tome što je puškom usmrtio sedmoro ljudi. Ali niko neće pamtiti, pa čak ni znati, imena ljudi koji su ga doveli na taj zid od cigala, utvrđenog sa oružjem i municijom, sa gorućom mržnjom prema ljudskom rodu. „Siledžije koje su mu usadile tu mržnju nikad nisu položile račune. Mislim da bi trebalo. Mislim da bi trebalo jer je i on poginuo tog dana.“ Udarao se u grudi kažiprstom. „A ja sam bio taj koji je morao da ga ubije.“ Prostrelio ju je pogledom, kao da je izaziva da mu to ospori. Onda se odgurnuo od ivice prozora i počeo da besciljno šetka po sobi, kao da je zatočen u kavezu, možda od strane sopstvene savesti. „Šta misliš, zašto te je Konel gonio sve ove godine?“ Odmahnuo je odbacujući tu misao. „Proklet bio ako znam. Možda želi da ublaži sopstvene sumnje o tome kako se ta misija... razrešila. Možda nije uspeo da pronađe zamenu za mene u svom timu. Ili nema ništa pametnije da radi, a možda je samo prokleto tvrdoglav kao mazga.“

„To nisu nikakvi razlozi.“ Prestao je da tumara i okrenuo se k njoj. „Dobro, doco, prosvetli me.“ „Stalo mu je do tebe i mrzi što zna da se uništavaš živeći tajnim, usamljeničkim životom.“ Iskrivio je glavu. „Idi begaj. Sve to si skapirala za... koliko?“ Kao bajagi je pogledao na ručni sat. „Deset minuta? Sigurno si pohađala napredne časove psihijatrije na medicinskom fakultetu.“ „Ponovo me zadirkuješ.“ „Pa, i ti mene zadirkuješ. Ko kaže da sam usamljen? Ali ti uporno spominješ samonametnutu usamljenost. Udata si za čoveka koji ima ledenicu umesto kurca. A šta je sa tim tvojim beskrajnim trčanjem? Nisam psihić, ali deluje malo opsesivno. Šta je to što ne možeš da pronađeš stojeći u mestu? Ka čemu trčiš? Ili od čega bežiš?“ Nameravao je da je razljuti ili da skrene razgovor sa sebe na nju, ali nije prihvatila uvredu. „Nedavno sam samoj sebi postavljala ista ta pitanja.“ „Pa drži ih se i prestani da analiziraš mene.“ „Kad si poslednji put video svoju sestru?“ „Razgovarali smo preksinoć dok sam bdeo ispred bolnice.“ „Nisam te to pitala. Ona te voli, Hejze.“ „Otkud ti to znaš?“ „Konel.“ „On je veliki brbljivac.“ „Rebeka te voli.“ „To joj je najveća karakterna mana.“ „I tvoja sestričina te voli.“ Pokretao je vilicu, ali ništa nije odgovorio; samo se okrenuo od nje i prišao toaletnom stočiću. Naslonivši šake na ivicu, nagnuo se prema ogledalu, iako je primetila da ne gleda u njega. „I ja te volim.“ Naglo je podigao glavu. Pogledi su im se susreli u ogledali. „E pa nemoj.“ „Prekasno je. Volim te.“

Ustala je sa stolice, i kada je stigla do njega, naslonila mu je obraz na leđa i čvrsto ga zagrlila oko torza, sklopivši šake na njegovim grudima. „Mislim da se pripremaš da budeš povređena, doco.“ „Verovatno. Ali to ne menja ovo kako se osećam.“ Pritiskala je čelo uz njegovu kičmu, pomerivši šaku na njegov levi pektoralni mišić. „Logično, znao si da radiš ono što moraš tog užasnog dana u Vestborou. Samo bi voleo da je Erik Džonson neko koga bi mogao da prezireš i ružiš, a ne neko prema kome osećaš sažaljenje.“ Nije protivurečio ovoj opasci, pa je nastavila da govori. „Koristiš svoju veličinu i strogost da bi držao ljude na odstojanju, da bi ih držao u strahu. Ali ja sam jedna od malobrojnih koji su uspeli da zavire u tvoje srce.“ Pritisnula je šaku na njegovo srce, uzbuđena snažnim otkucajima koje je osetila dlanom. „I sviđa mi se ono što vidim.“ Nije očekivala od njega da joj prizna svoju ljubav, kao ni da izgovori bilo kakvu romantičnu izjavu. Kad se u njenom zagrljaju okrenuo prema njoj, izgledao je neprijateljski kao i uvek. „Misliš da si mnogo pametna, zar ne? Misliš da si me sasvim provalila?“ „Mislim da sam blizu, inače ne bi bio tako ljut.“ „Želiš da znaš zašto ne mogu da se pogledam u ogledalo, doco? Želiš da saznaš od čega bežim, zašto ne mogu dovoljno da se udaljim od Vestboroa?“ Znajući da su stigli do dna njegovog ličnog pakla, već je pretpostavljala šta će reći. „Zato što bih u istoj situaciji, pod istim okolnostima, sa Erikom na nišanu, ja ponovo povukao okidač.“ Koraci su se začuli ispred vrata. Ključ je uguran u bravu. Konel bučno uđe. Ona i Hejz se brzo razdvojiše, ali Konel je odmah primetio da je atmosfera naelektrisana. „Šta sam propustio?“ „Zatvori ta prokleta vrata“, promrmljao je Hejz. Dok je pružao ruku da zatvori vrata za sobom, Konel ponovi: „Šta sam propustio?“ „Nije da to ima ikakve veze s tobom, ali pričao sam joj šta sam sve radio posle Vestboroa.“

Konel je doneo nekoliko papirnih kesa. Stavio ih je na sto. Obrativši se njoj, rekao je: „Ispričao ti je za ljude koji su na njegovoj listi usranih i zašto su na njoj?“ „Da.“ „Hm“, reče Konel. „Ja sam mislio da ćete pričati o Džefu.“ „Na neki način i jesmo“, reče Hejz. „On je sledeći na mojoj listi.“

Poglavlje 38

jih dvojica su izgledali još pokvarenije nego što je Džef to očekivao. Njihov prirodni koščati izgled bio je ulepšan masnicama, zavojima i štrčećim šipkama koje su držale polomljenu vilicu jednog od njih. Ležali su jedan pored drugog u bolničkim krevetima, u poluležećem stavu, oteklih i krvavih očiju fiksiranih za TV postavljen na zidu, sa kog je urlao šupalj dijalog neke reprizne porodične serije. Kad je ušao u prostoriju, ljubazno im se nasmešio. „Zdravo. Ja sam Džef Sari.“ Norman ga pogleda od glave do pete. „Pa?“ „Ti si Norman, je li tako?“ Džef priđe podnožju njegovog kreveta. „Čuo sam da je Vil pretrpeo mnogo ozbiljnije povrede.“ Pogledao je prema Vilu sa saosećajnom grimasom na licu. „Dobro si čuo“, reče Norman. „Moj brat voli da pati u miru. Ti nisi medicinska sestra. Ako si doktor, njih smo se već zasitili. Ako si iz računovodstva, sve ovo je besplatno jer nemamo posao i primamo socijalnu pomoć.“ „Nemam nikakve veze s bolnicom.“ „Šta onda hoćeš, jebote?“ „Hejza Banoka.“ „Šta je to?“ „Nije šta. Već ko. Ja sam suprug Emori Šarbono.“ Ovo ime je pogodilo žicu. Očigledno su pratili i vesti, pored porodičnih serijala. Norman pogleda prema bratu i naredi mu: „Utrni to.“ Vil, koji je imao kontrolu nad daljinskim TV-a, pritisnuo je dugme i utišao zvuk. Džef je zadobio njihovu nepodeljenu pažnju.

N

„Mogu li da sednem?“ Norman mu mahnu u znak pristanka. Džef primaknu stolicu ispod prozora, smesti je između dva kreveta, sede i ležerno prekrsti noge. „Čuo sam za okolnosti pod kojima ste upoznali moju suprugu.“ „Predstavila se kao doktorka Smit.“ „Lagala je za ime. Mnogo laže u poslednje vreme. Sve otkako ju je oteo vaš komšija.“ „Banok, kažeš? Nije hteo da kaže svoje ime. Nikad ga nismo saznali.“ „S dobrim razlogom, kako se ispostavilo. Traži ga FBI.“ „Ne seri.“ „Ne serem.“ Norman pogleda Vila. „Dobro si ti rekao.“ A onda se ponovo okrenu ka Džefu. „Imali smo neki loš osećaj u vezi s njim. Zašto ga federalci traže?“ „Znaš kakvi su kad su njihovi slučajevi u pitanju. Ćute kao zaliveni. Ali upoznao sam se sa agentom koji već godinama pokušava da uhvati Banoka.“ „Godinama? Onda je to što je uradio sigurno veoma loše.“ „Ježim se i od same pomisli na to“, reče Džef. „Napao vas je psihopatski zlobno. A sada je kidnapovao moju ženu. Po drugi put.“ Norman okrenu glavu i razmeni dugačak pogled sa svojim bratom, kao da se bez reči konsultuje s njim. Kada se okrenuo prema Džefu, odmerio ga je dok je prebacivao težinu i malo se bolje nameštao na krevetu. Onda se iznenada osmehnuo, i to je izgledalo prilično ružno zbog štete nanete njegovom licu. „Siguran si da nije samo pobegla s njim? Jer nama se nije činilo da je s tim Banokom protiv svoje volje.“ „Isprao joj je mozak.“ Norman se grohotom nasmeja. „Ma nemoj.“ „Možda ne bukvalno“, reče Džef, „ali nešto slično tome. Sa sigurnošću mogu da vam kažem da se ne ponaša normalno. Neracionalna je i... i plašim se, ako se ikad vrati, da neće biti žena kakva je bila ranije. Ona koju sam poznavao i voleo.“ Prekrio je pesnicom slabašni kašalj, odnosno jecaj, nadajući se da je gluma

ubedljiva. Isto tako se nadao da oni mogu da razumeju bar neke od višesložnih reči koje je koristio. Razumeli su ih sasvim dovoljno. Norman se više nije cerio. „I našu mamu i sestru je takođe začarao. Kučkin sin se samo ušetao u našu kuću i počeo da gura nos u naše stvari.“ „Zato sam i...“ „Ah istina je“, nastavio je Norman, prekinuvši ga, „da je podlac i zmija, i nećemo više s njim da imamo nikak’a posla, a posebno zato što ga traže federalci i sve to. Ne trebaju nam sva ta sranja, ni bilo šta slično. Ne, hvala.“ Na susednom krevetu, Vil je to potvrđivao klimajući glavom koliko je mogao. Ohrabren bratovljevim odobravanjem, Norman nastavi. „E sad, žao mi je što tvoja gospođa njega više voli. To je sranje, slažem se. Ali to nije naš problem, već tvoj. Zato. Klimnuo je glavom prema vratima. „Da te moje oči više ne vide.“ Džef je ostao gde je i bio, i otresao je nevidljivu mrvicu sa nogavice pantalona. „Naravno da su moji bračni problemi samo moji, i ja vam ih uopšte ne bih ni saopštavao da nisu postali vaši problemi.“ „Kako to?“ „Spreman sam da prepustim Banokovu sudbinu federalnoj vladi. Moja žena je moja jedina briga. Pod njegovim uticajem je postala kriminalka i mentalno i emotivno nestabilna. Na primer, juče je detektivima iz šerifove kancelarije rekla da je beba koju je vaša sestra pobacila bila...“ Okrenuo se, kao da ne može da izgovori ovu gnusnu tvrdnju. „Bila čija?“ „Bila…“ Ispustio je dugačak izdah. „Jednog od vas dvojice.“ I pored slomljenih rebara, Norman se uspravi kao nož-skakavac. „Nemoj da sereš!“ Džef podiže ruke u znak predaje. „Ne ja, Normane. Emori.“ „E pa to je prokleta laž“, rekao je, probadajući vazduh kažiprstom kako bi to naglasio.

„Iskreno se nadam. I pored incesta, bilo kakav seksualni kontakt s Lisom pred zakonom je silovanje zbog njenih godina. Siguran sam da ste toga svesni.“ Norman pogleda u brata, čiju je reakciju bilo teško dešifrovati, ali Džef shvati da sadrži podjednaku količinu straha i srdžbe. Džef je obe stvari potpirivao. „Lisu je ispitala jedna policajka. Nisam prisustvovao tom saslušanju, ali sudeći po tome koliko je lepo Emori govorila o vašoj sestri, stekao sam utisak da su se njih dve lepo složile.“ „Lisa misli da sunce izlazi i zalazi sa doktorkom Smit.“ „Hm.“ Džef je čupkao donju usnu kao da je to veoma zabrinjavajuće. „Tako sam i mislio. Bojim se da će vaša sestra potvrditi sve što Emori kaže vlastima o vama. Zato sam i osetio potrebu da vas obavestim da je vaše porodično ime oklevetano dok ste bili ovde. Optuženi ste za najgoru vrstu izopačenosti i nečuveni zločin.“ Ovog puta je namerno upotrebio velike reči. Braća ih verovatno nisu znala sve, ali rečnik je nagoveštavao skorašnju propast braće Flojd, što je i bila Džefova namera. Norman pogled Vila. „Moramo da se izgubimo odavde. Završimo s tim pre nego što ode predaleko.“ Vil pokaza bratu podignuti palac i poče da pedala nogama da bi zbacio prekrivač sa sebe. Džef ustade. „Čekajte! Ne možete da odete iz bolnice. Vaše stanje je previše ozbiljno. Ne bih vam ovo rekao da sam znao...“ „Ništa se vi ne sekirajte za nas, gos’n.“ Norman poče da kida lepljivu traku kojom mu je infuzija bila prikačena za ruku. „Hvala ti što si navratio i rekao nam. Mi preuzimamo odavde.“ „Pa“, reče Džef, „pošto ste čvrsto rešili da odmah nešto preduzmete... Palo mi je na pamet da bismo mogli da pomognemo jedni drugima.“ Norman prestade da čupa traku. Vil je mumlajući pokazivao spremnost da čuje šta Džef ima na umu. Čak je napravio i kružni pokret rukom, kao da kaže: Daj da čujemo. Džef je ostao zamišljen i ozbiljan, ali u sebi se smejao.

qHejzova izjava natera Emorino srce da preskoči. „Džef je sledeći na tvojoj listi? Šta to znači?“ „Ja znam šta znači“, reče Džek. „Za ime boga, Hejze, ne možeš ovo da uzmeš u svoje ruke.“ Hejz se okrenuo od njih i prišao stolu. „Šta si nam uzeo za jelo?“ Izvadio je sendvič iz jedne od kesa, sklonio foliju i proverio sadržaj između dve debele kriške hleba. „Jesi li ti čuo šta sam ti rekao?“, upita Džek. „Da ne mogu da uzmem stvar u svoje ruke.“ „Pre nego što te pustim da uradiš nešto glupo, strpaću te u zatvor zbog braće Flojd. Kunem ti se bogom da hoću.“ „Dosta je bilo pretnji, Džek. Jedi.“ Seo je za sto i mahnuo Emori da zauzme drugu stolicu. „Ti ćeš na krevet“, rekao je Džeku dok mu je dodavao šoljicu od stiropora sa kafom i jedan sendvič. Emori sede kao što joj je naloženo, ali hranu nije ni dodirnula. „Nećeš uraditi ništa nelegalno, zar ne?“ „Misliš, da li ću ga kidati deo po deo? Ništa ne bih više voleo. Ali izgovorila si ključnu reč. Nelegalno. Odbijam da mu pružim rupicu kroz koju bi se na sudu izvukao. Naš posao jeste“, rekao je Džeku, „da napravimo prokleto čvrst slučaj za državnog tužioca.“ Čuvši vozilo koje se približavalo, Emori se okrenu da pogleda kroz raširene venecijanere. Poznati sportski džip se upravo zaustavljao na parkingu direktno ispred sobe. „To su Najt i Grejndž.“ „Konjica je stigla“, reče Hejz. „Oni znaju ko si“, reče Džek, a da bi odgovorio na Hejzovu ljutitu reakciju, dodao je: „Morao sam da im kažem. Sinoć, nakon što si ugrabio Emori s balkona, svaki policajac u ovome kraju obija pete tražeći te. Da im nisam rekao ko si, mogli su da pucaju u tebe čim te vide.“ Kad je usledilo kucanje, Emori upita: „Da li da ih pustim unutra?“ „Plan je bio da se pregrupišemo ovde u osam sati“, reče Džek. „Stigli su tačno na vreme. Otvori vrata.“ Da situacija nije bila ozbiljna, počela bi da se smeje kad je ugledala zabezeknuta lica detektiva u trenutku kad su je videli.

„Dobro jutro.“ Sklonila se u stranu da bi mogli da uđu. Obojica su se ukopala na mestu kad su videla Hejza za stolom, sa doručkom prostrtim ispred njega. Najt je bio prvi koji je povratio moć govora. „Moram da kažem, vas dvoje nikad ne omanete da nas iznenadite.“ Džek reče: „Sem Najt, Badi Grejndž, ovo je Hejz Banok.“ Emori je primetila da je Grejndž sa strahopoštovanjem i naklonošću prišao da se rukuje. „Vi ste prava legenda. Nikad ne bih ni pomislio da ću imati tu sreću, gospodine.“ Hejz uzvrati jednim sažetim ’hvala ’ i, nakon što se rukovao i sa Najtom, nastavi da jede. „Kako si zaradio masnicu na bradi?“, Najt upita Konela. „Okliznuo sam se u kupatilu.“ Emori je bila sigurna da ni on ni Grejndž nisu poverovali u to. Obojica su pogledali Hejza, čija je jedina reakcija na njihove spekulacije bila da zgužva foliju od sendviča i ubaci je u kesu. Najt reče: „Moram svima da vam kažem - umirem od želje da čujem kako je došlo do ovog malog druženja.“ Džek preuze na sebe da mu objasni. Prvo im je objasnio stvar u načelu, a onda je dopunio detaljima. „Kad ste stigli, spremali smo se da utvrdimo koliko je jak slučaj protiv Džefa Sarija. Vi ste prvi posumnjali na njega. Šta vi mislite?“ Najt je zamišljeno razvlačio svoju gumicu oko prstiju. Okrenuvši se ka Hejzu, reče: „Nemamo mesto zločina, a čak i da imamo, oštetili ste ga kad ste pokupili taj kamen.“ „To shvatam. Nisam zaboravio sve ono što sam naučio. Ali vreme se polako pogoršavalo, a ono bi ga svakako oštetilo. Kamen možda uopšte ne bi bio ni primećen. Džef je mogao da počne da razmišlja o njemu, vrati se na to mesto i skloni ga. Najbolja opcija je bila da ga ponesem. Imao sam rukavice i poslednja osoba koja ga je dodirnula bila je ona koja ga je upotrebila kao oružje.“ „Zašto kamen?“, upita Grejndž. „Nije baš naročito pouzdano oružje za ubistvo.“ „Džef je želeo da izgleda kao nezgoda“, reče Hejz. „Kao da je Emori pala.“

„Jesi li sigurna da nisi, doktorko Šarbono?“, upita Grejndž. „Nisam. Prvi put kad ste me ispitivali, rekla sam vam da ne mogu da se setim šta se tačno dogodilo, i još ne mogu. Ako bude došlo do suđenja, ne bih mogla da se zakunem da nisam jednostavno pala.“ Ovo je pomelo detektive, a Hejz je to primetio. Primetno razdraženo, rekao je: „Pokaži im onu stvarčicu sa Džefove jakne.“ Emori izvadi srebrnastu stvarčicu iz džepa. Dok su je detektivi naizmenično razgledali, Hejz objasni kako ju je pronašao. Najt je upita: „Da li je moguće da je to tebi ispalo?“ „Nije, u to sam sigurna. Poslednji put kad sam to videla, sve do sinoć, klimatalo se na rajsferšlusu Džefove skijaške jakne.“ „Šta se dogodilo sinoć?“ „Hejz mi ju je pokazao na balkonu hotela.“ „Hm“, izusti stariji detektiv. „To te je ubedilo da bi trebalo da odmagliš s njim.“ „Da. Momentalno sam shvatila šta to znači i da sam još u opasnosti koja mi preti od Džefa.“ Hejz reče: „Nije završio posao tamo na onoj stazi, ali bio je tamo.“ „Šta ste vi tamo radih prošle subote?“ Objasnio im je, ovog puta ne spominjući njene crne helanke. „Trebalo mi je malo vremena da okolo stignem do tog mesta. Kad sam je našao, bar pola sata je prošlo, možda i više. Skoro se bila smrzla.“ „Džef je imao dovoljno vremena da je presretne, obavi to što je planirao i pobegne a da ga niko ne vidi“, reče Grejndž. „Očigledno.“ Najt pucnu gumicom. „Dobro, hajde da pretpostavimo optimistički, jer se bojim da će branilac iskasapiti vremenski sled - da nekako ustanovimo da je bio na toj stazi, a pored toga imamo i klasičan motiv. Puna si ko brod.“ Emori se trgnula na ovaj komentar, ali nije reagovala. „Džef je takođe imao ljubavnu aferu.“ Grejndž reče: „Dakle, znala si za to? Nismo bili sigurni.“ „Sumnjala sam. Priznao mi je. Rekao mi je da je gotovo, ali u ovom trenutku ne verujem u sve što mi kaže.“

„Romansa je možda gotova, ali ona mu ipak treba zbog alibija. Alis Batler mi se zaklela da su ona i Džef bili zajedno od petka uveče sve do nedelje popodne.“ Kasnije, Emori se pitala kako je uspela da ne zaplače i oda se. Ne shvatajući omašku koju je napravio, Grejndž je nastavio da govori, ali ona je bila potpuno gluva za sve što je izrekao i neosetljiva na sve osim na izdaju od koje ju je duša zabolela. Osetila je zbog Alisine izdaje mnogo jači bol nego zbog Džefove. Alis joj je bila iskrena i poštovana koleginica sa kojom je izgradila svoju kliniku i stekla reputaciju. Alis je bila ta kojoj je otvorila svoje srce i priznala za Hejza. Što je bilo još gore, prijateljici je otkrila i bojazan o Džefovoj vernosti, budućnosti svog braka i sumnji u krivicu. Kao da joj čita misli, Hejz prekide Grejndža. „Alis zna da Emori sumnja u njega.“ Svi je pogledaše tražeći objašnjenje, ali pošto ga nije odmah ponudila, Hejz im ispriča za telefonski razgovor sa Alis. „Emorinu brigu je pripisala umoru, lekovima i sličnom. Odbacila je njene sumnje i rekla da Džef nikako nije mogao da je povredi.“ „Ljubav može da te zaglupi“, reče Konel. „Možda zaista veruje u to.“ „Možda. Ali ipak laže kako bi ga zaštitila.“ „Na nama je da dokažemo da laže“, reče Najt. „Isprobajte njenu ljubav. Ako Džef bude stvarno uhapšen i optužen, možda promeni priču.“ Grejndžu se izgleda dopao Hejzov predlog. „Hajde da uzmemo nalog za hapšenje i vidimo šta će se desiti.“ „Znate li gde je?“, upita Džek. „U apartmanu u hotelu“, odgovori Najt. „Svratili smo tamo usput i pitali ga da li se čuo sa ženom tokom noći. Nismo očekivali da jeste“, rekao je, čudno gledajući nju i Hejza. „Hteli smo samo da proverimo kako će reagovati. Rekao nam je da je čitave noći ludeo od brige. Toliko da je, čim je jutros svanulo, otišao u bolnicu da vidi nije li primljena na urgentno kao nepoznata osoba.“ „Pravi pravu predstavu od svega“, reče Džek.

Grejndž izvuče mobilni telefon iz futrole na pojasu. „Poslaću jednog zamenika do hotela da motri na njegovu sobu, kako bismo bili sigurni da nikud nije otišao dok čekamo taj nalog.“ Kad se okrenuo da obavi razgovor, Najt reče Džeku: „Ako i agent FBI bude zatražio isti taj nalog, to može dodati na važnosti i ubrzati postupak.“ Džek pogleda Hejza postavljajući mu neizgovoreno pitanje. Hejz slegnu ramenima. „Ne može da škodi.“ „Šta ćete vi raditi?“ „Ostaćemo ovde gde je sigurno.“ „Otkazali smo upozorenje zamenicima koje smo izdali zbog vas“, rekao mu je Najt. „Popustili smo zato što se sinoćni incident smatra porodičnim nesporazumom. Nikome nismo odali ko ste. Agent Konel, ovde prisutan, rekao je da ćete stvarno poludeti ako se pročuje i oko vas se podigne velika prašina. Kako god, sigurni ste.“ „Nisam mislio da kažem sigurno po mene“, reče Hejz jedva pomerajući usne. „Mislio sam po Džefa. Ako ga budem video, doći ću u iskušenje da ga ubijem.“ U tom trenutku Grejndž se vratio do njih i prijavio im da je zamenik već stigao. „Ima odličan pogled na Džefov apartman i automobil.“ Dok je Konel oblačio kaput, rekao je Hejzu: „Javiću se kad ga budemo uhapsili. Koji je tvoj trenutni broj telefona?“ Hejz je oklevao. Konel zakoluta očima. „Vidi, znam da si ostavio Rebeki neki broj na koji može da te pozove.“ Hejz izvadi mobilni telefon iz džepa i, kada se broj pojavio na ekranu, ispružio ga je Konelu da ga vidi i zapamti. „Zapamtio sam.“ Okrenuvši se detektivima, rekao je: „Hajde da završimo ovo, gospodo.“ Grejndž otvori vrata i ukloni se u stranu da Konel prođe prvi. „Možete se voziti s nama.“ Njih trojica izađoše i zatvoriše vrata za sobom. Nijedan od njih nije primetio da Emori nije progovorila ni reč otkad je Alis spomenuta. Ali Hejz jeste.

Poglavlje 39

zgledajući kao da su se maskirali za Noć veštica, Vil i Norman stigoše do kuće svoje tetke i teče, taman kad je Lisa kretala u školu. „Mama se razbolela“, reče joj Norman. „Moraš da pođeš kući s nama.“ „Šta joj je?“ Zaobišavši ovo pitanje, zamolio je teču da im pozajmi svoj kamionet. „Kako ste stigli ovamo?“, pitao je čovek dok im je nevoljno predavao ključeve. „Jedan prijatelj nas je dobacio.“ „Izgledate užasno“, reče Lisa. „Zar ne bi trebalo da budete u bolnici još nekoliko dana?“ „Biće nam dobro. Mami možda neće.“ Norman je uze za ruku i grubo povuče prema kamionetu parkiranom na prilazu. Vil joj je pridržavao suvozačka vrata. „Prava ste maskarada“, rekla im je. Streljajući je još zlokobnijim pogledom nego inače, ugurao ju je unutra. Kad su krenuli, pitala je: „Šta nije u redu s majkom?“ „To je nešto što mi znamo, a ti treba da zavežeš gubicu“, zarežao je Norman dok je vijugao kroz saobraćaj. „U poslednje vreme si se nešto razbrbljala, sestrice.“ „Lagali ste me, zar ne? Pustite me odavde!“ Bacila se da uhvati volan. Vil je cimnu nazad i udari je bridom šake po glavi, sa strane, a onda je strahovito ščepa za oba ručna zgloba i prikova joj ruke jednu za drugu. Norman reče: „Ako ponovo pokušaš nešto slično, zažalićeš.“ „Kuda me vodite?“ „Kao što smo ti i rekli. Kući.“ „S majkom je sve u redu, je li tako?“

I

„Osim što je matora i ružna? Jeste.“ I pored Frankenštajnove aparature, Vil je uspeo da se zakikoće na ovu bratovljevu šalu. Lisa ih je mrzela, gnušala ih se i plašila. Iz iskustva je znala da neće moći da se izbavi iz Vilovog stiska sve dok on ne bude spreman da je pusti. Uspešno ju je držao u mnogo navrata i znala je da nema nade da će se iščupati iz njegovih šapa. Bio je slabiji zbog povreda, ali grozničavi blesak u njegovom pogledu nagoveštavao je da nije baš sasvim gotov. Čak i kada bi uspela da oslobodi ruke, kako bi izašla iz kamioneta? Njena jedina nada je počivala u čoveku koji je obećao da će joj pomoći ako joj ikada bude trebao. Sve što je trebalo da uradi bilo je da sačeka dok stignu kući i nekako se dokopa telefona. Ali kako su se približili kolibi i ona ugledala žutu policijsku traku koja je bila razapeta oko čitavog imanja, zavapila je od užasa. „Šta se dogodilo?“ „Kao što smo i mislili, on je begunac. Dao ti je broj telefona, je li tako?“ „Kako ste znali?“ „Nismo“, reče Norman, osmehnuvši joj se prepredeno. „Ali smo ukapirali. Da li ti je rekao da ga pozoveš ako...“ „Ako pokušate da me silujete.“ „Daaa, znamo da si o tome blebetala. A znamo i da imaš podršku svoje prijateljice doktorke. Ali jebeš nju. Njen matori će se pobrinuti za nju.“ „Ona je udata?“ „Tako se čini, ali to nije naša stvar. Onog tvog visokog, crnog i zgodnog mi hoćemo.“ „Šta ćete uraditi?“ Skrenuo je na prilazni puteljak prema njihovoj kući i naglo zaustavio kamionet. Lanac je i dalje bio obmotan oko drveta. „Proklet bio, ukrao nam je i psa“, progunđao je Norman dok je gasio motor i vadio mobilni telefon iz džepa svojih prljavih farmerki - onih krvavih u kojima je i primljen u bolnicu.

„Znaš li šta će se desiti, sestrice draga?“, rekao joj je. „Pozvaćeš svog viteza u sjajnom oklopu i reći mu da smo te doveli kući i da si prestravljena jer smo saznali za laži koje širiš okolo.“ „On zna da to nisu laži.“ „Ne zna“, uzvratio je. „Ali veruje ti na reč. Ali ti će’ da mu kažeš da smo zdravo besni i pretimo ti da ćemo ti se osvetiti za laži, i da ćeš se pre ubiti nego što ćeš nam dozvoliti da to... uradimo.“ Vil zagrokta da odobrava pripremljen tekst. „A šta onda?“, upita ona. „Onda će on da pojuri da te spase. Kad stigne ovamo, poželeće da se nije ni rodio.“ Norman se isceri i stade da mlatara telefonom. „Koji je broj?“ Podrugljivo je frknula. „Pre će se pakao zamrznuti.“ Vil je uhvati za bradu, zarivši joj palac u jedan obraz, a prst u drugi. Iako je lice izvio u bolnu grimasu zbog slomljenih rebara, Norman ju je ipak uhvatio za ruke. Ona se ritala i uvijala, ali što se više borila, to su je oni čvršće držali. Bol u vilici je bio toliko jak da joj je poterao suze na oči. „Boli, zar ne?“, upita je Norman. Oblio ga je znoj, a jedna od svežih rana na licu poče da mu flisuje od sveže krvi. „Ne možeš da zamisliš koliki bol Vil podnosi zbog tvog prijatelja. Ali još uvek ima dovoljno snage da obuzda malu mršavicu kao što si ti. Na kraju ćeš nam reći ono što želimo da znamo pa bolje da poštediš sebe neprijatnosti.“ Stisnula je čvrsto oči i počela da odmahuje glavom. Vrlo brzo nakon toga Norman reče: „Dobro onda, pokušaćemo nešto drugo.“ Zlokoban ton u ravnom glasu naterao ju je da otvori oči. Majka je izašla na trem, s krpom za sudove prebačenom preko jednog ramena i sa ukrivo zakopčanim iscepanim džemperom, a Lisino srce potonu pošto je znala da će uraditi sve što od nje budu tražili. „Obavi taj poziv, sestrice“, prošaputao je Norman, „i bolje bi ti bilo da bude ubedljiv. Inače ćemo za ovu priliku mamu privezati za stolicu i ostaviti je da gleda.“

qHejz je sačekao da ostala trojica odu, a onda reče: „Nisi znala da je u pitanju Alis.“ Umesto da je obuzme očaj, Emorine oči behu neobično suve, kao da do tog trena nije ni trepnula otkako je saznala za izdaju svoje prijateljice. „Nisam.“ „Nisi ni posumnjala.“ „Nisam.“ „Ljuta si.“ „Prokleto si u pravu.“ Ustala je sa stolice, odgurnula je u stranu i počela da korača po prostoru između toaletnog stočića i podnožja kreveta. „Nisam ljubomorna. Nisam čak ni povređena. Ali sam zato razjarena.“ „Ne zaslužuje energiju koju to iziskuje.“ „Mnogo više se ljutim na sebe nego na nju.“ „Zbog čega?“ „Što sam tako naivna.“ „Poverljiva.“ „Slepa.“ „Mogu li da dodam još jedan pridev?“ Prestala je da korača i pogledala ga. „Koji?“ „Ravnodušna. Samo si joj olakšala stvar. Nisi se dovoljno interesovala za Džefovo švrljanje da bi saznala ko se nalazi sa druge strane.“ Porazmislila je o tome, a onda rekla: „Prestani da budeš u pravu i pusti me da vičem.“ Odmahnuo je dajući joj znak da nastavi. „Ono što me zaista ljuti jeste to što sam joj rekla za onu noć koju sam provela s tobom. Bila mi je to najvrednija tajna i želela sam da je zadržim za sebe. Ali morala sam da tu najintimniju stvar podelim sa njom.“ Objasnila je zašto, a onda ga nelagodno pogledala. Susreo je njen pogled i rekao svečano: „Nadam se da si me verno opisala.“ Bila je to toliko neočekivana reakcija od njega da je morala da se nasmeje. „Konel je bio u pravu. Umeš da se šališ.“

„Nisam se šalio.“ Ali jeste, i ona je uživala što ponovo vidi njegov redak osmeh. Bio je u pravu, Alis nije zaslužila energiju koja je potrebna da bi se ljutila na nju. Osim toga, srce joj je bilo puno jedne druge emocije. Tiho je rekla: „Mislim da nas je tvoj prijatelj Džek provalio.“ „On nije moj prijatelj, ali jeste nas provalio. Kad se vratio sa doručkom, znao je da je prekinuo ili svađu ili predigru.“ „Je li to bila svađa?“ „Pa prokleto sam siguran da nije bila predigra.“ Znajući da pokušava nešto neracionalno, rekla je: „Nismo završili taj razgovor, Hejze.“ U tren oka, njegovo raspoloženje se promenilo. Ustao je i okrenuo joj leđa. „Bolje je tako.“ „Ne slažem se s tim.“ „Samo ćemo se vrteti ukrug, doco. Nema smisla.“ Prišla mu je i primorala ga da se okrene k njoj. „Za vreme jednog od naših prvih razgovora, rekla sam: ’Uvek postoji izbor’ A ti si me ispravio. ’Ne uvek’, rekao si. Sećaš se?“ „Aha.“ „Bio si u pravu. Uradio si ono što si morao u Vestborou jer nisi imao izbora.“ „Ono što si onda rekla jeste da postoje prljavi poslovi, ali neko mora da ih obavi.“ „Nije baš frazeologija koju bih ja upotrebila“, rekla je. „Ali je u osnovi pozicija s koje nastupaš.“ „A sa koje ti nastupaš?“ „S jednog prokletog mesta“, rekao je kruto. „Ako li da li shvataš šta to znači? To znači da postoji deo mene koji ne mari da se uprlja. To me plaši. Trebalo bi da plaši i tebe.“ Po neumoljivosti u njegovim očima znala je da njeni argumenti nisu ostavili nikakav utisak. „Ponovo ćeš nestati, je li tako?“ „Zašto zvučiš tako iznenađeno? Rekao sam ti da hoću.“ „Isto tako si mi rekao i da se ništa nije promenilo. Nisi u pravu, Hejze. Sve se promenilo. Proklet bio ako ti dozvolim da to porekneš.“

Podigla je ruku, uhvatila ga za vrat i povukla mu glavu ka dole da bi mogla da dosegne njegove usne. Opirao se i pokušavao da se skloni sve dok mu jezikom nije dodirnula ivicu usana, kada je ne samo popustio i dozvolio da se poljubac dogodi, već je preuzeo kontrolu nad njim. Odjednom nasrtljiv, prislonio je usne na njene i počeo da se naslađuje. Spustio je ruku pod njeno dupe i podigao je na svoje butine, a onda je odneo do najbližeg zida i pritisnuo telom uz njega. Ona ga je obgrlila nogama, čvrsto ga smestivši u pukotinu između svojih butina. Nemajući dovoljno prostora da izvede ubadanje, čvrsto i postojano ju je pritisnuo, što je ona dočekala željno se izvijajući. Međusobnoj želji pariralo je samo njeno razočaranje što su sputani odećom, vremenom i mestom, kao i okolnostima. Prisilno odvojivši usne od njenih, zario je lice između njenog ramena i vrata, brzo i vrelo dahćući joj u kožu. „Da, dobro, nešto se promenilo. Kada sam sam noću, nedostaješ mi.“ Spustio je glavu još niže i pronašao joj bradavicu kroz odeću, počevši da pomera usta preko nje dok je promuklo šaputao isprekidane rečenice. „Da spavam između tvojih nogu, da po mraku dodirujem tvoje grudi, slušam te kako dišeš i mirišem tvoju kosu na svom jastuku. Hoću sve to, prokleta bila. Prokleta bila, doco. Neću uspeti tako lako da te ostavim.“ „Onda ostani sa mnom.“ „Ne mogu.“ „Možeš.“ Telefon mu zacvrkuta. Jedanput, dvaput, triput. A onda prestade. Prestali su, dahtali i čekali, a kada je ponovo počeo da cvrkuće, ona je spustila stopala na pod. Pustio ju je i udaljio se za korak, rukom krenuvši prema preponama, gde je stao da se masira, neprekidno psujući, dok je pokušavao da izvuče telefon iz džepa farmerki. Odgovorio je s rečima: „Odličan trenutak, Džek.“ Dok je slušao, izraz lica mu se menjao od krajnje uznemirenosti do panike. „Lisa? Možeš li glasnije?“ Ispljunuo je psovku. „Gde? Je li ti majka tamo?“ Samo trenutak kasnije, prosiktao je još jednu psovku, a onda rekao: „Daj sve od sebe da se skloniš od njih. Ja krećem iz ovih stopa.“ Prekinuo je. „Šta je?“

„Braća su je pokupila i odvela kući. Zaključala se u spavaću sobu, ali prete da će joj se osvetiti zbog laži koje priča o njima.“ Emori zaječa. „Polin?“ „Ne želiš ni da znaš.“ „Pozvaću šerifovu kancelariju.“ „Nemoj“, rekao je. „Otišli bi tamo, Lisa bi ih optužila, braća bi porekla, i oni bi otišli. I dalje bi ostala zaglavljena s njima. Ne, ovo je jedan od onih prljavih poslova. Moram ja da ga završim.“ „Ovo je stvar kojom vlasti moraju da se pozabave.“ Nekoliko sekundi je razmislila o tome. „Dobro. Daj mi deset minuta prednosti.“ „Hejze...“ „Deset minuta.“ Krenuo je prema vratima. „Idem sa tobom.“ „Malo sutra. Ne mogu da se tučem s njima i istovremeno štitim tebe.“ „Mogao si onomad.“ „Ovog puta ne. Osim toga, moraš da čekaš da ti Konel javi za Džefa. Nemoj zaboraviti da napuniš telefon.“ Klimnuo je prema utičnici u koju je bio uključen Konelov punjač. „Ako Džek ne bude mogao da dobije mene, zvaće tebe. Ima tvoj broj, je li tako? Najt i Grejndž isto?“ „Da, ali...“ „Nema ali, doco. Džef je uklonjen i to je jedini razlog što te ostavljam samu. Sad me jedino zanima da se pozabavim Normanom i Vilom.“ Dok je otvarao vrata, ščepala ga je za ruku. „Rekao si da ih nećeš ubiti.“ „Ali oni to ne znaju.“ *** U nedelji punoj iznenađenja, Džef je doživeo najneprijatnije od svih kad je otvorio vrata apartmana i zatekao Alis na pragu, podignute pesnice, spremne da pokuca.

„Alis. Veoma loš trenutak. Otkud ti ovde?“ „Pomislila sam da bi trebalo da razgovaramo.“ „Ne sad. Taman sam krenuo.“ „Sada, Džefe.“ Sklonila ga je u stranu dok je ulazila u hodnik. Primetivši da je već obučen za polazak, pitala je: „Kuda si krenuo?“ Mršteći se, pogledao je na sat. „Daću ti pet minuta. Neki ljudi me čekaju.“ „Koji ljudi?“ „Ona braća seljoberi.“ „Oni s kojima se spetljala Emori?“ „Da. Ta ekipa. Emori i Hejz Banok su zaštitnici njihove sestre. Ako ih bilo šta može namamiti da se pojave, to će biti ona.“ „O čemu ti pričaš? Šta si to uradio?“ „Nije bitno. Ser Banok ponovo jaše.“ „Šta je sa Emori?“ „Nadajmo se da će biti sa svojim vitezom. Ako ne bude, Norman me je uverio da će ga vrlo rado obrađivati sve dok nam ne oda gde ju je sakrio. Osim toga, mislim da je vreme da upoznam njenog misterioznog čoveka.“ „Opisao si tu braću kao obične hulje.“ „I jesu.“ „Ako ipak si skovao neki plan zajedno s njima? Jesi li poludeo?“ „Nisam.“ „Mislim da jesi, Džefe. Kakav god da je tvoj plan, mogao bi da pođe katastrofalno po zlu.“ „Spreman sam i za tu mogućnost.“ Rastvorio je kaput i pokazao joj unutrašnji džep. Ona je samo zinula u njega. „Imaš pištolj? Ti?“ „Imam pištolj. Ja.“ Izvadio je revolver iz džepa i odmerio ga u šaci. „Mali ali pouzdan.“ Prišla je sofi i sela, trljajući slepoočnice kao da je bole. „Ovo je ludilo. Ako dođe do bilo kakve pucnjave, Emori bi mogla da bude ranjena ili ubijena.“

„A čija bi to greška bila?“, rekao je. „Samo njena. Zašto se odjednom svi tako brinu za nju? Sve ovo, sve što se dogodilo, samoj sebi je prizvala.“ Pogledala ga je, obazrivo i optužujuće. Naglo se okrenuo. „Moram da idem.“ „Gde ti je ručica sa rajsferšlusa?“ Okrenuo se prema njoj. „Šta?“ „Prošlog petka kad si došao kod mene, nosio si tu jaknu. Rekla sam ti koliko ti dobro stoji. Hvalio si se da je nova i rekao mi koliko te je koštala. Sećaš se?“ „Nisam senilan, Alis.“ „Imala je prepoznatljivi logo koji je visio sa rajsferšlusa. Sada ga nema.“ „Izgubio sam ga.“ „Gde?“ „Kada bih znao gde, ne bi bio izgubljen.“ Nestrpljivo se premeštao s noge na nogu. „Ima li još nešto što ti je palo jutros na pamet?“ „Ti i ja. Jesmo li gotovi?“ „Čini mi se da sam sinoć bio dovoljno jasan.“ „Jesi. Ali želela sam da mi to kažeš u lice.“ „Smatraj da si čula.“ Mahnuo je prema vratima. „Ispratiću te, a onda moram da krenem.“ Nesigurno je ustala. „Ne osećam se dobro. Moram do kupatila.“ Uzdahnuo je. „Na vrhu stepeništa, kroz spavaću sobu. Požuri, molim te.“ „Idi ti“, rekla je plačnim glasom. „Postaraću se da zaključam vrata kad krenem.“

Poglavlje 40

ije stvarno obećala Hejzu deset minuta prednosti pre nego što je okrenula šerifovu kancelariju. Jednostavno je pretpostavio da će se ona povinovati njegovom zahtevu. Čim je otišao, uključila je svoj mrtvi telefon u punjač. Proverila je među kontaktima ima li broj Sema Najta, ali pre nego što ga je pozvala, telefon joj je zazvonio u ruci i prepao je. Što je bilo još gore, na ekranu je pisalo: Alis. S ponovo rođenom srdžbom, javila se. „Znam, Alis.“ Alis ispusti zvuk kao da je štucnula. „Džef ti je rekao?“ „Nije. Ali nije bitno kako sam saznala. Poenta je u tome da jesam.“ „Emori...“ „Sačuvaj dah. Ne mogu sad da pričam s tobom. U stvari, ne želim ništa da imam s tobom. Nikada više.“ „Šta ćemo sa klinikom?“ „Jesi li razmišljala o njoj kada si počela da spavaš s mojim mužem?“ „Zaslužujem ovo. Zaslužujem tvoj prezir. I još više. Ali sada moraš da me saslušaš.“ „Ništa što ćeš sada reći neće promeniti...“ „Lagala sam onog detektiva.“ Emori samu sebe spreči da prekine vezu. „Šta?“ „Naredniku Grejndžu sam rekla da je Džef bio sa mnom od petka uveče, kad si otišla za Severnu Karolinu, pa sve do nedelje posle podne.“ „Nije bio s tobom?“

N

„Jeste, osim... osim što sam se probudila rano u nedelju ujutro, otišla u kupatilo, a njega nije bilo. Pomislila sam samo da je odlučio da se iskrade i ode kući, da spava u svom krevetu ostatak noći. Nije mi se svidelo to. Nadala sam se da ćemo bar jednu noć provesti...“ Ne hajući za to, Emori je prekide. „Gde je bio?“ „Ne znam. Vratila sam se u krevet, zaspala, a kada sam se probudila, bio je pored mene, držao je u rukama poslužavnik i služio mi doručak u krevetu. Nije ni spomenuo da je otišao. Nije ni znao da sam primetila da ga nije bilo. Nikad mu to nisam rekla.“ „A nisi rekla ni Grejndžu.“ „Nisam. Kad se onako neočekivano pojavio kod mene kući, to me je uzdrmalo. Priznala sam mu za aferu, ali ideja da je Džef na bilo koji način umešan u zločin protiv tebe bila je apsurdna, pa sam ga pokrila. Tog istog jutra si se pojavila, pa je moja laž bila opravdana. Ili sam se bar tome nadala. Sada smatram da tvoja sumnja ima smisla.“ Emori se puls mnogostruko pojačao. „Zašto misliš tako?“ „Zbog stvari koje je rekao, dvosmislenih odgovora - ali sve to ostaviću za kasnije. Ima nešto mnogo neodložnije što moraš da znaš.“ Govorila je s mnogo pauza i toliko brzo da su se reči preplitale jedne s drugima, ali rekla je: „Džef je skovao neki plan sa tom braćom Flojd, iskoristio je njihovu sestru da namami tebe i Hejza Banoka. Potpuno ludilo.“ „O bože moj. Hejz je primio uspaničeni poziv od Lise. Već je krenuo prema njihovoj kući.“ „I Džef je veoma žurno krenuo tamo pre manje od...“ „Gde je sad?“ „U blizini apartmana.“ Prepričala je Emori Džefov sinoćni poziv. „Stekla sam utisak da je pokušavao vešto da me ubedi u to da si poludela. Dovezla sam se jutros da to s njim raščistim i zatekla ga u trenutku kad je hteo da krene. Odglumila sam da mi nije dobro i, čim je otišao, pozvala sam te.“ Dok je Alis još govorila, Emori je shvatila da joj Hejz nije dao broj svog telefona, što je bio previd koji je vrlo lako mogao biti nameran u cilju da je zaštiti, ali sad nije imala načina da ga upozori na zamku koju su mu spremili. A onda je primetila privezak s ključevima na toaletnom stočiću. Prekinula je Alis usred rečenice. „Da li još uvek imaš broj detektiva Grejndža?“

„Uf... mislim... da. Dao mi je posetnicu. Tu mi je u torbi.“ „Pozovi ga. Kaži mu ono što si rekla meni. Sve. Kaži mu da pošalje ljude do Flojdovih. Odmah. Iz ovih stopa. Stavi mu do znanja da je Hejz u opasnosti. U međuvremenu, ja ću krenuti i pokušati da ga zaustavim.“ Iskopčala je telefon sa punjača, uzela ključeve i izašla iz motelske sobe. Napolju je pritisnula gumeno dugmence na daljinskom upravljaču. Farovi su trepnuli na neuglednom automobilu parkiranom na obližnjem parkingu. Potrčala je prema njemu. Telefon joj je zazvonio. Ponovo Alis. Javila se s rečima: „Grejndža zovi! Uradi to, Alis. Toliko mi duguješ.“ „Ozbiljno si krenula tamo gore?“ „Već sam na putu.“ „Onda postoji nešto što moraš da znaš. Džef ima pištolj.“ To je Emori skoro usporilo. Skoro. Umesto toga, pritisnula je bravu, otvorila vrata i skliznula za volan Džekovog iznajmljenog automobila, onog u kom se izgubio u magli. Što uopšte nije bilo teško s obzirom na to koliko je bila gusta. qDžef stiže do vrata apartmana i taman se spremao da uhvati kvaku kada se setio kako su mu jutros Najt i Grejndž došli u posetu. Samo smo svratili da proverimo jesi li se sinoć čuo sa Emori. To je bilo Najtovo objašnjenje za nenajavljenu posetu. U to vreme ga je prihvatio, ali kad je malo porazmislio o svemu, zašto Najt nije prosto pozvao da to proveri. Da li su ga to on i Grejndž proveravali? Da li i dalje sumnjaju da je počinio zločin? Možda je paranoičan, ali... Vrata apartmana su sa obe strane imala po jedan uski stakleni prozor. Sklonivši se sa vidika, provirio je kroz jedan od prozorčića. Na drugom kraju parkinga stajao je neobeležen automobil, primetan samo zato što je delovao bezopasno. Prozor sa vozačeve strane je bio spušten taman koliko je potrebno da izlazi dim cigarete, koji se kovitlao u magli i postajao deo nje. Pravi primer amaterske prismotre. Ali Džef je ipak morao nekako da ga zaobiđe. Promišljao je kako da to postigne kad je čuo Alisin glas

koji je dopirao iz spavaće sobe na spratu. Možda je pozvala kliniku da se javi. A možda i nije. Prešao je dnevnu sobu, došao do stepeništa i popeo se obloženim stepenicama oprezno i tiho koliko god je mogao. Vrata spavaće sobe bila su otvorena. Čuo ju je kako govori uspaničenim šapatom: „Sada smatram da tvoja sumnja ima smisla.“ Prokleta bila! Proklete bile i ona i Emori! Bivao je sve ljući dok je slušao jednu optužujuću rečenicu za drugom. Osmislio je plan sa braćom Flojd. Tek: „Emori? Emori, čuješ li me?“ Sigurno ju je ponovo pozvala jer je ponovila onim užurbanim šapatom: „Hajde, hajde, javi se.“ Potom: „Ozbiljno si krenula tamo gore? Onda postoji nešto što moraš da znaš. Džef ima pištolj.“ Nakon toga, tišina. Vrh prsta je postavio na vrata i otvorio ih, krenuvši za njima dok su se pomerala ka unutra, sve dok nije stajao u dovratku. Ona je sedela na krevetu. Kad ga je ugledala, brzo je ustala pokušavajući, ali ne uspevajući, da sakrije svoj strah. „Džefe, mislila sam da si otišao.“ „Malo sam se zadržao.“ Značajno je pogledao u telefon koji je stiskala u ruci i počeo da cokće. Podigao je pogled pravo do njenih očiju. „Kao što sam ti ranije rekao, Alis, odabrala si veoma loš trenutak.“ qEmorine ruke položene na volan vrlo brzo se oznojiše od nervoze. Dok se vozila kroz grad, tražila je neki policijski automobil, bilo koje službeno vozilo koje bi mogla da zaustavi i zatraži pomoć, ali nije videla nijedno. Biranje broja na telefonu tokom vožnje je rizično, posebno u magli, ali rizikovala je i pozvala Džeka Konela. Nakon tri zvonjenja poziv je preusmeren na govornu poštu. Brzo je rekla: „Emori je. Hejz je odjurio nakon što ga je pozvala Lisa Flojd. Ali to je zamka. Džef ju je smislio zajedno sa braćom. Alis zove narednika Grejndža da mu saopšti detalje. I da, lagala je za Džefov alibi. Ali najvažnije je da odmah pošaljete ljude do kuće Flojdovih. Hejz će utrčati u zamku i svaki sekund je bitan. Ja sam u vašem iznajmljenom automobilu i krenula sam tamo.“

Odjednom je shvatila da razgovara sa mrtvim telefonom. Kriknula je sva očajna i pogledala ekran, koji je potvrđivao da je iscurilo i ono malo snage u bateriji što je ostalo. Ali u kom trenutku poruke? Bacila je telefon na suvozačko sedište i koncentrisala se na vožnju. Lisina bezbednost i Hejzov život zavisili su od toga da li će stići, ali uslovi su onemogućavali brzu vožnju. Kad je izašla iz grada i krenula planinskim putem, magla je postala još gušća. Tek neznatno se videlo dalje od haube automobila. Mučila se da nešto vidi. Juče, na putu do Hejzove kolibe, usredsredila se na pogled kroz svoj prozor, što joj je sada bilo od pomoći. Orijentiri i znakovi koje je juče primetila vodili su je i držali na pravom putu, inače bi se beznadežno izgubila. Sporo skrećući u krivini, videla je poznati red poštanskih sandučića. Dalje napred, metalni baštenski ukras u obliku medveda, zatim kuću sa istaknutom američkom zastavom, napola srušenu i napuštenu štalu. Znala je da se približava kad je prošla ogradu oko koje su rasle hortenzije visoke kao i ograda. Mogla je da zamisli obilje plavih cvetova na leto, ali bezlisne grane okolnog rastinja bile su okovane ledom, što joj je i privuklo pažnju. Iza te ograde, koliko su još prešli pre nego što su stigli do Hejzove kolibe? Tri kilometra? Osam? Nije mogla da se seti. Vozila je brzo koliko se usuđivala, neprekidno misleći na mržnju koju su Norman i Vil gajili prema Hejzu. Muškarci koji su u stanju da siluju svoju maloletnu sestru neće se libiti da osakate ili ubiju svog neprijatelja. Ali Grejndž će odmah reagovati na Alisin poziv. Zamenici će krenuti, a neki su možda već u kući Flojdovih. Konel će takođe pohitati Hejzu u pomoć. Tek što su se ponovo sreli, Konel ne bi dozvolio... Oštra krivina se pojavila sasvim iznenada i previše kasno ju je videla da bi izbegla udes. Automobil je udario u sivi zid od stene. Pojas se zategao. Aktivirao se vazdušni jastuk. Bez sumnje joj je spasao život, ali udarac je stvarno bio jak. Unutrašnjost se ispunila zagušujućim prahom.

Čim se vazdušni jastuk izduvao, počela je da ga udara i naslepo grabi tražeći ručku na vratima. Skoro je ispala iz automobila čija je hauba bila smrvljena o pljosnatu stenu, i sada je ličila na konzervu gaziranog soka. Đonovi njenih čizama izgubiše podlogu i ona jako pade na zadnjicu. Dok je sedela tako i hvatala dah, hladnoća i vlaga betona probijale su joj se kroz tur farmerki. Nelagodni osećaj doprineo je da se pre povrati. Podignuvši se na noge, naslonila se na automobil i obavila pregled svih delova tela. Bila je potresena, grudna kost ju je bolela na mestu gde se zategnuo pojas, ali nijedna kost joj nije bila slomljena. Odgurnula se od automobila i počela da trči. qDok su izlazili iz zgrade suda i koračali prema parkiranom sportskom džipu, Džek je gunđao: „Kakva bre jebena politika. „On je sudija“, reče Najt. Grejndž sede za volan, Najt do njega, a Džek se smesti pozadi. „Vežite se“, Najt reče. „Imamo mi ovde zakone.“ Džek prikopča pojas i proveri telefon, čija je upotreba bila zabranjena dokle god su se nalazili u sudu i čekali nalog za hapšenje. „Emori je zvala“, rekao je drugoj dvojici dok je preslušavao govornu poštu. A onda: „Sranje! Sranje!“ „Šta je bilo?“, upita Grejndž. Džek istrtlja Emorinu poruku. „Hejz ide pravo u zamku. Tu je počela da joj se prekida veza i nije završila. Proveri telefon, Grejndž. Rekla je da će te Alis Batler zvati da ti kaže sve detalje. I da, Džefov alibi je lažan.“ Najtu reče: „Pošalji nekoliko jedinica prema kući Flojdovih, ali prvo proveri možeš li da vratiš Emori. Ja ću zvati Hejza i taj kučkin sin bolje da mi se javi.“ Grejndž, vozeći jednom rukom, proveri telefon. „Nemam propušten poziv od Alis Batler.“ „Emorin telefon prebacuje pravo na govornu poštu“, reče Najt. „Badi, nastavi da voziš prema hotelu, ali ubrzajmo malo.“ Grejndž uključi sirenu i rotaciona svetla, i dodade gas. „Svetog mu sveca. Kad nastane potpuna zbrka...“ Najt je mrmljao dok je uzimao radio da izda naređenja.

U međuvremenu, Džek je pozvao broj koji je Hejz trenutno koristio. Brojao je prvo zvono, drugo i taman se spremio da odustane kad se Hejz javio. „Šta je?“ „Znam da te je pozvala Lisa Flojd i da žuriš da je spaseš. Ono što ne znaš je da Džef Sari stoji iza njenog poziva u pomoć.“ „Otkud znaš?“ „Emori mi je ostavila poruku.“ „Otkud ona zna?“ „Mislimo da je informacija potekla od Alis Batler. I dalje pokušavamo da ustanovimo to.“ „Pokušavate?“ „Ponovo sam zvao Emori“, reče Najt, govoreći preko ramena. „Dobio sam njenu glasovnu poruku.“ „Jesi li čuo to?“, upita Džek. „Da“, reče Hejz. „Baterija telefona mora da joj se napuni.“ „Poruka je prekinuta“, reče Džek, „ali jedna informacija je stigla jasno i glasno. Natrčaćeš pravo na klopku.“ „Dva koraka sam ispred tebe. To sam i pretpostavio. Samo nisam znao da Džef stoji iza toga. Gde ste vi sada?“ „Na putu do Džefovog hotela da mu uručimo nalog.“ „Samo nastavite tamo. Zatvorite tog kopilana.“ „Hoćemo.“ „Recite Emori da ne mrda iz motela. Pozovi broj u sobi ako ne možeš da je dobiješ na mobilni.“ „Razumeo. Nemoj sa onim seljačinama sam da se sukobljavaš. Specijalci su krenuli.“ „Sam ću se pozabaviti braćom Flojd.“ „Hejze, ti...“ „Pozabaviću se sam.“ „Toga se i plašim.“ „Stigli smo tačno na vreme da zaustavimo Džefa“, reče Grejndž dok je zaustavljao sportski džip na parkingu hotela. „Auto mu je još tu.“

Džek prenese to Hejzu, koji reče: „Sačuvajte nešto i za mene“, a onda prekide. Džek ga je i dalje psovao dok je izlazio sa zadnjeg sedišta. „Idem da proverim sa našim čovekom.“ Grejndž se dade u trk prema neobeleženom vozilu na drugoj strani parkinga. Najt izađe iz džipa. Zvučao je kao da se zaduvao. „Emori se i dalje ne javlja na telefon. Poslao sam nekoliko jedinica prema kući Flojdovih, ali ovo prokleto vreme...“ Nije morao da objašnjava sve probleme koje ono izaziva. Džek reče: „Pa, to će zadržati i Hejza. Dobro je.“ Za vreme ovog razgovora odlučno su koračali prema vratima apartmana. Grejndž im se pridružio taman kad su stigli. „Zamenik kaže da ima društvo. Jednu damu.“ Džek upita: „Damu? Emori?“ „Ne. Nije je prepoznao.“ „Alis Batler?“ „Verovatno“, reče Najt. Snažno je pokucao na vrata. „Džefe? Otvaraj.“ Sačekali su malo. Ništa. „Džefe!“, povika Najt. „Ovo nije prijateljska poseta. Imamo nalog.“ Ništa se nije dogodilo još nekoliko sekundi, a onda Najt reče: „Dosta mi je te vreće govana.“ Izvukao je pištolj iz futrole i upucao bravu. Nikog nije bilo u prizemlju. Grejndž krenu prema vratima, s pištoljem uperenim prema delimično otvorenim vratima na spratu. „Predaj se, Džefe.“ Kad je stigao do vrata, stao je sa strane i gurnuo ih. Ništa se nije dogodilo, pa je zato kročio u sobu. Džek se provukao iza detektiva. Najt je stigao za njima, zaduvan. Kasnije se Džek setio da je rekao: „Uf, to je baš gadno.“ qEmori je sve bolelo. Bolelo ju je čak i da diše. Magličast vazduh beše kao pun nečeg nevidljivog ali oštrog, poput ledenih kristala ili srče. Bila je oskudno odevena. Sirova hladnoća ju je pekla po licu gde joj je koža bila izložena. Od toga su joj suzile i oči, terajući je da neprekidno trepće kako bi sprečila da joj suze zamute vid i sakriju put.

Oštar bol javio joj se u boku. Neprekidno je kljuvao i čitavu je obuzimao. Od stare povrede stopala, uz cevanicu su joj jurišale strelice bola. Da se bol prihvati, da se kroz njega prođe i on prevaziđe, to je bila stvar tvrdoglavosti i discipline. Njoj su rekli da poseduje obe ove osobine. I to u izobilju. Skoro do defekta. Ali upravo za to služi sve naporno vežbanje. Ona to može. Ona to mora. Nastavi dalje, Emori. Pomeri tu nogu ispred one druge. Pojedi razdaljinu metar po metar. Koliko još ima? Bože, molim te da nema još mnogo. Osokoljena odlučnošću i strahom od poraza, pojačala je ritam. A onda je iz dubokih senki okolne šume dopro neki šuškav zvuk, za kojim je usledila promena u pravcu kretanja vazduha odmah iza nje. Srce joj se steglo u predosećaju nesreće na koju nije imala vremena da reaguje, jer joj je samo tren kasnije strašan bol eksplodirao u glavi. Pala je i jako se udarila. Kad su se najjači efekti svetlosne igrarije u njenoj glavi povukli, podigla se na sve četiri i ostala u toj pozi nekoliko sekundi, glave spuštene među ruke, pokušavajući da prevaziđe vrtoglavicu. Konačno je podigla glavu taman toliko da bi ugledala par čizama. Zurila je u njih dok su joj se približavale, postajale sve veće, sve dok joj nisu ispunile čitavo vidno polje. Kad su stigle na svega nekoliko centimetara od nje i stale, pogledala je iznad kolena, torza, ramena i brade, u par poznatih očiju. „Alis?“

Poglavlje 41

ogla si da me poštediš velikih problema i umreš i prvi put“, reče Alis. . Akutni potkožni hematom. Bila sam sigurna da sam te udarila dovoljno jako da izazovem lagano ali neprekidno krvarenje, koje bi ovde“, rekla je široko raširivši ruke, bile pogubne. Ali ne i za tebe. Ne za Zlatnu Curu. Da li si ikada, makar jednom u tom svom čarobnom životu, imala nalet zle sreće?“ Emorin mozak, još neoporavljen od prve povrede od pre nedelju dana, osećao je posledice sudara a sada i drugog udarca u glavu. Pokušala je da ustane, ali noge su joj bile previše gumene da bi je izdržale, pa se samo pridigla i sela. Pokušala je da se usredsredi na ono što je Alis govorila, ali reči nisu imale nikakvog smisla. Njena prilika se lelujala, kao da je Emori gleda pod vodom. Od tog tečnog kretanja pripala joj je muka. „Šta to govoriš? Šta ti je to u ruci?“ „Ovo?“ Alis podignu pištolj. „U svakom urgentnom centru u zemlji poznat je kao ’Subotnje specijalno izdanje’. Osnovni model tridesetosmice.“ Emori je počinjala da shvata šta se događa. „Šta radiš ti s tim?“ „Spremam se da te ubijem, ali ovog puta ću se postarati da zaista budeš mrtva.“ Emori se prevrnu stomak. Povraćka joj se pope do grla. Jedva je uspevala da je proguta. „Zašto?“ „Trebala bi nam večnost da nabrojim sve razloge, Emori, a ovde napolju je hladno. Ukratko, Džef je bio obična vaška, ali bio je moja vaška. Bar je to bio dok ga nisam upoznala s tobom. Ti si bila mnogo zeleniji pašnjak za njega. Lepa. Bogata. Činila si ga boljim. Ali nije te voleo, to znaš. Nikad.“ „Shvatam to sada.“

M

„Međutim, uživao je u izobilju i statusu koji si mu donela. I to toliko da te nikad ne bi napustio, bez obzira na to koliko vaš brak oslabio. Zauvek bi te se držao.“ „Pa si morala da me se rešiš.“ „Vrlo ljubazno si mi pokazala mapu sa stazom kojom si planirala da trčiš u subotu ujutro. Veoma detaljno si mi sve opisala.“ „Ali ti si bila sa Džefom.“ „Koji nikad nije umeo da popuši džoint a da se posle toga ne onesvesti. Počastila sam ga sa dva viskija, dve flaše crnog vina i veoma kvalitetnom travom da budem sigurna da se neće probuditi sve do kasno idućeg jutra. „Dovezla sam se čak dovde, parkirala se kod mesta na kom si planirala da kreneš nazad, koje si mi takođe pokazala, krenula stazom sve dok nisam pronašla dobro mesto, sačekala dok nisi protrčala, a onda ti se prikrala iza leđa sa kamenom koji sam pronašla na stazi.“ Kiselo se iscerila. „Bila sam nesmotrena jer je trebalo da se zadržim još samo malo duže i uverim se da si mrtva ili da ćeš to uskoro biti. Bojala sam se da te dodirnem da ne bih ostavila tragove. Nisam dodirnula slomljene naočare za sunce koje su izazvale toliku pometnju. „Bilo kako bilo, otrčala sam nazad do auta, koji je i dalje bio jedini tamo. Nikog nisam srela dok sam se spuštala sa planine. Stigla sam u Adantu u rekordnom vremenu i kasno doručkovala sa Džefom, koji ništa nije ni slutio. Bilo je tačno onako kako sam ti ispričala jutros, osim što sam se ja iskrala, a ne Džef.“ „Htela si da me ubiješ da bi imala njega.“ Nasmejala se. „Emori, previše jednostavno razmišljaš. Želela sam da te ubijem da bi Džef bio optužen za to. Ako bi ga optužili za tvoju smrt, to bi ga koštalo života, ovako ili onako. Dve muve jednim udarcem. Vidiš?“ Osmehnula se previše široko i veselo, osmehom luđakinje koja uživa u svom podvigu. Emori se koncentrisala na sakupljanje delića slagalice sve dok oni nisu sklopili kompletnu sliku. „Jesi li ti ostavila onu kvačicu s njegove jakne?“ „Pronađena je? Pitala sam se. Nisam smela da pitam.“ Emori joj nije rekla ko ju je pronašao.

„Sve se odvijalo po planu“, nastavila je Alis. „Džef je veoma brzo postao sumnjiv. Pretvarao se da je pometen tvojim nestankom, ali uskoro mu se svidela ideja da je bogati udovac, što je naravno išlo meni u korist. „Ako li pitala sam se kako je moguće da niko nije pronašao tvoje telo. Kako je to ispalo tako teško? Pomislila sam da ti se povratila svest i da si nekako odlutala sa staze u divljinu. Posle tri dana, počela sam da se opuštam, verujući da si, ako već nisi umrla od povrede, sigurno podlegla hipotermiji. „A onda si se pojavila živa. Spasao te je Danijel Bun4. Da ne poveruješ“, rekla je, odmahujući glavom od čuđenja. „Ko bi rekao da tvoje vrline sežu i do sposobnosti da se vratiš iz mrtvih? A to je bio tek prvi od nekoliko udaraca. Tvoj junak iz kolibe bio je begunac kog traži FBI. Zajedno s njim si se upetljala u razmiricu sa incestuoznim seljačinama. „Ali“, rekla je, ponovo se osmehnuvši, „shvatila sam kako ovaj džumbus mogu da preokrenem u svoju korist. Najgore od svega bilo je to što je Džef mrzeo što ispada budala, a tvoje ludorije su ga činile kolosalnom budalom. Veoma brzo se raspadao. Sve što je trebalo da uradim bilo je da nastavim da vučem prave konce. „Sinoć je pokušao da me ubedi da si postala mentalno nestabilna. Zato sam se, kao zajednička prijateljica, jutros dovezla da vam pružim podršku. Prepričao mi je onaj svoj smešni plan koji je skovao sa braćom. Pretvarala sam se da sam užasnuta, a u stvari sam bila oduševljena. Bez imalo pomoći od mene, samog sebe je sve dublje ukopavao. Trebalo je samo da se zavalim i posmatram šta će se desiti. Ali“, uzdahnula je, „u poslednjem trenutku me je prozreo.“ Emori se sledi krv u žilama. „Govoriš o njemu u prošlom vremenu.“ Izgubljena u sopstvenim mislima, Alis je nastavila, žalostivim šapatom. „Neshvatljivo, ali spremio se da krene ovamo i ponovo te pridobije. Uprkos svim poniženjima koja je pretrpeo od tebe, i dalje je tebe više želeo nego mene.“

Američki pionir i istraživač, jedan od prvih nacionalnih heroja. (Prim. prev.) 4

„Bože moj, Alis, šta si to uradila? Nikad se nećeš izvući s ovim, nikad.“ „Uf, da se izvučem, to više nije uopšte bitno. Moj cilj je da vas dvoje budete mrtvi, a pola posla sam već obavila.“ Uperila je pištolj u Emori. „Imaš li neke poslednje reči?“ „Alis, molim te.“ „Ne? Dobro onda.“ Začuo se pucanj i Alis pade na zemlju; desna noga je popustila pod njom. Hejz se pojavio iza maglom zaklonjenog drveća poput aveti, s pištoljem ispruženim pravo ispred sebe. „Baci oružje ili umri.“ Emori povika: „Ne, ne!“ Ali više je strahovala za njega nego za Alis. Metak je ušao sa zadnje strane Alisine noge i izašao spreda, malo iznad kolena. Zubi su joj cvokotali od bola, ali nije ispuštala pištolj, trenutno uperen u Hejza, koji je predstavljao veoma krupnu metu. Emori je mislila da će joj srce iskočiti iz grudi. „Alis, molim te, slušaj me, poslušaj ga. Baci pištolj. Nemoj ga terati da te ubije. Molim te, nemoj.“ Alis kao da ovo nije čula. Bila je usredsređena na Hejza. „Emori super-kobila.“ „Baci pištolj.“ „Ako si hteo da me ubiješ“, rugala mu se, „trebalo je da to obaviš prvim metkom.“ „Ne želim da te ubijem. Ali ubiću te, jebote, ako budem morao.“ „Ne teraj ga, Alis, molim te, molim“, Emori je jecala. „Preklinjem te. Ne primoravaj ga da to uradi. Spusti pištolj. Gotovo je.“ „Gotovo je za tebe.“ Krenula je pištoljem prema Emori. Pucanj iz pištolja nije bio glasan koliko bi bio za vedrog dana kada je vazduh čist. Magla je delimično prigušila zvuk. Ali Alis je svejedno bila mrtva. Hejz se za stotinku našao pored Emori, i sagnuo se da je podigne i privije uza sebe. Ruke mu se sklopiše oko njene glave dok ju je gledao u lice. „Jesi li dobro?“ Jecala je. „Nisam htela da moraš to da uradiš. Nisam želela da...“ „Ššš. Ššš. Nisam ja.“

Pokazao joj je da pogleda iza leđa. Detektiv-narednik Grejndž je stajao jednom rukom naslonjen na drvo, pognut u struku, i strašno povraćao. Najt je stajao pored njega i mesnatom rukom tapšao svog partnera po ramenu. qHejzova koliba je postala štab za sve predstavnike zakona i osoblje hitne pomoći koje je pristiglo na lice mesta za nekoliko minuta. On je odneo Emori na rukama ostatak puta i spustio je na jednu od maslinastih stolica pored trpezarijskog stola. Doneo je jorgan sa kreveta i prekrio je njime. „To će pomoći dok ne stignu ambulantna kola. Oni će imati poliestersko ćebe.“ „Ja samo želim tebe.“ Emori ga uhvati za šaku. Kleknuo je pored nje i provukao joj prste kroz kosu. „Šta si ti, dođavola, tražila na tom putu pešice?“ „Trčala sam da te upozorim.“ Prešao je palcem po njenoj donjoj usni. „Nemoj nikad više to da radiš“, rekao je hrapavo. „Nemoj onda od sebe da praviš tako veliku metu.“ „Tu baš ne mogu mnogo šta da učinim, doco.“ I dalje su se netremice gledali kada im je prišao Džek Konel. „Kako ste?“ Drhćući i plačući, Emori reče: „Živi smo.“ „Čudo, bogami“, reče Konel. „Najt, Grejndž i ja naleteli smo na mesto gde ste slupali svoj auto. Moj auto.“ „Žao mi je zbog toga.“ Odmahnuo je nehajno rukom. „Niste povređeni u udesu?“ „Ništa ozbiljno. Ali Alis...“ Kad je izgovorila njeno ime, glas joj je na tren popustio. „Udarila me je. Možda drškom pištolja. Moraće još jednom da mi skeniraju glavu.“ „Ambulantna kola bi trebalo da stignu za nekoliko minuta.“ Premeštao se s noge na nogu i usplahireno gledao čas nju, čas Hejza. Hejz je, shvativši poruku, promrmljao da će proveriti ima li šta za njega da uradi napolju i izašao kroz otvorena vrata. Nerado ga je pustila da ide, ali nije ga pozvala, predviđajući šta se Džek Konel sprema da joj kaže.

„Emori, vaš suprug je mrtav.“ Klimnula je glavom. „Spomenula je to. Kako?“ „Pucnjem iz pištolja. Verovatno iz istog ovog koji se spremala da upotrebi na vama.“ „Da li je to bio Džefov pištolj?“ „Nije. Onaj registrovan na njega pronađen je u unutrašnjem džepu njegove jakne.“ „Znači da to nije slagala. Rekla mi je da ima pištolj.“ „Nije uspeo da sprovede svoj plan, kakav god da je bio, a čini mi se da to nećemo ni saznati. Ubijen je u apartmanu. Nekako je Alis Batler izašla a da je zamenik nije video. Možda na isti način na koji ste vi i Hejz pobegli prethodne noći, kroz susedni apartman.“ Prepričao joj je kako su, nakon što su pronašli Džefovo telo, on, Najt i Grejndž ostavili zamenika da čuva mesto zločina. „Plašili smo se za vašu sigurnost i krenuli da vas tražimo u motelu. Kad sam video da mi nema auta, shvatili smo da ima još samo jedno mesto na koje možete da odete.“ „Telefon mi je sigurno crkao pre nego što sam rekla taj deo poruke. Rekla sam vam da sam krenula gore da upozorim Hejza.“ Gledala je u Hejza kroz otvorena vrata. Leđima je bio okrenut ka njoj. Pričao je sa Badijem Grejndžom i Semom Najtom. „Alis je znala.“ „Brzo je ovamo stigla. Sigurno je naletela na slupani auto i shvatila da ste krenuli pešice. Nastavila je da vozi sve dok vas nije videla na putu, a onda...“ „Prikrala mi se, kao i ranije.“ „Ranije?“ Prepričala je Alisino priznanje. „Dakle, ipak nije u pitanju bio Džef“, reče Džek. „Ne direktno. Oboje su me obmanjivali, a i Alis mi je rekla da nije bio baš naročito ožalošćen dok je mislio da sam mrtva. Verujem u to.“ „Mrzim što to kažem, ali i ja.“ Hejz uđe na vrata i pridruži im se. „Vozač ambulantnih kola se okreće kako bi prišao unazad.“

Konel kaza Emori: „Preneću Najtu i Grejndžu Alisino priznanje.“ Pustio ih je da izađu napolje. Hejz čučnu ispred nje i prihvati joj ledene šake u svoje. „Najt mi je rekao za Džefa. Jesi li dobro?“ „Trebaće mi neko vreme.“ „Imaš vremena.“ Odsutno je klimnula glavom. Posle sekunde je rekla: „Šta se dogodilo kod Flojdovih?“ „Norman i Vil su me čekali s prednje strane kuće. Zaboravili su da paze na zadnju stranu. Podli su, ali ne previše bistri.“ „Lisa i Polin?“ „Sigurne su. Stigao sam tamo pre nego što su braća uspela da sprovedu svoju bednu pretnju, koja je ionako bila prazna. Hteli su mene, ne Lisu.“ „Jesu li privedeni?“ „Do sada verovatno jesu. Planina vrvi od pandura raznih sorti. Ostavio sam Normana i Vila da ih mogu lako pronaći, lancem sam ih zavezao za drvo gde su nekada držali psa.“ „Poetska pravda.“ „I ja pomislih isto.“ Dodirnula je sveže masnice na njegovom licu. Ukoso se osmehnuo. „Nije im se svidela moja ideja, isprva.“ Želeći da se nasmeši, a morajući da plače, samo se nagnula napred i spustila glavu na njegovo rame. Zagrlio ju je i čvrsto privio uza sebe. Mogla je da oseti kako mu se usne miču po njenoj kosi, ali nije čula prošaputane reči. Ostali su tako sve dok dva medicinska tehničara nisu dokotrljala kolica. Hejz joj podiže glavu i poljubi je u usta, toplo i slatko. Onda se sklonio i prepustio je nadzoru tehničara koji su insistirali da je privežu za kolica jer je imala povredu glave. Dok su je gurali kroz dovratak, u dvorište, spazila je krajičkom oka narednika Grejndža. Pozvala ga je po imenu i on se okrenuo. Bio je siv u licu, ali prepredenih očiju ne tako blistavih kao inače. Nečujno je izgovorila: Hvala vam. On prihvati njenu zahvalnost kratkim klimanjem glave, nakon čega je spustio pogled.

Tražeći pogledom Hejza, pokušala je da okrene glavu s jedne na drugu stranu, ali zbog vezova preko čela nije uspela. Pošto ga nije videla, pomučila se da podigne glavu, takođe uzalud. U sve većoj panici, pretražila je pogledom dvorište koliko joj je to periferni vid dozvoljavao. Konačno je ugledala Džeka Konela. I on je nju gledao i istog trenutka je shvatila šta je izazvalo turoban izraz na njegovom licu. Prestala je da se muči da podigne glavu. Neće pronaći onoga koga traži. I suze koje su joj se slivale niz lice bile su uzaludne. To što je nestao ne bi trebalo da je iznenađuje. Rekao joj je da hoće i uvek je činio ono što je govorio.

Ciljna linija

už četrdeset i dva kilometra kroz Atlantu, gledaoci i navijači bodrili su trkače, ali oni koji su se okupili kod linije cilja bili su posebno uzbuđeni. Kada je Emori pretrčala preko nje i spiker izgovorio njeno ime, predstavivši je kao organizatora ove dobrotvorne trke, usledio je gromoglasan poklič. Tada su na nju navalili foto-reporteri i snimatelji TV stanica i novinskih agencija, boreći se za što bolji položaj. Onako zadihana, bila je kratka. Ostali trkači su je tapšali po leđima i grlili. Jedan od njenih pacijenata, šestogodišnjak, stidljivo je prišao sa roditeljima i zatražio joj autogram. Grupa ratnih veterana, koji su prevalili ovu razdaljinu u kolicima, poređali su se da ih pljesne po otvorenoj šaci i vojnički je pozdravili. Čitavo telo ju je bolelo. Desno stopalo ju je toliko bolelo da je bila na granici hramanja. Bila je iscrpljena do besvesti, ali isto tako i ushićena. Iz tako mnogo razloga završetak trke predstavljao je pobedu uma, tela i duha. U proteklih šest meseci, mnogo toga se promenilo u njenom životu. Po završetku policijske istrage o Alisinih poslednjih nekoliko sati života, jedan član porodice preuzeo je njeno telo i prebacio ga u rodni grad u Tenesiju da je tamo sahrane. Emori nije stupila u kontakt sa porodicom. Dala je da se Džefovo telo kremira i nije održala nikakvu ceremoniju. Izlivi žalosti bili bi licemerni. Primila je svega šačicu kartica sa izjavama saučešća. Ljubazni prijem s njene strane bio je primeren koliko i same izjave. Njegove stvari su spakovane u kutije i isporučene jednom prihvatilištu za beskućnike. Jedina žalost koju je osećala bila je usmerena prema samom Džefu. Živeo je - i umro - bez radosti i bez ljubavi.

D

Brzo je prodala njihovu kuću i preselila se u tipsku kuću u gradu, u ljupkom komšiluku po imenu Bakhed. Ona i doktor Nil Džejms pozvali su jedan bračni par - on je bio akušer-ginekolog, a ona specijalista za neplodnost - da se pridruže njihovoj klinici. Bili su sjajan dodatak; klinika je cvetala. Norman i Vil su optuženi, suđeno im je, i osuđeni su za silovanje maloletnice. Dobili su maksimalnu kaznu, velikim delom zbog Lisinog hrabrog svedočenja u sudnici. Ona i Polin su se preselile u stan u Drejklandu koji im je Emori kupila. Previše ponosna da bi primala milostinju bez „učipljivanja“, kako je to Polin rekla, svakog jutra je radila u staračkom domu, gde je pomagala da se pripremi i posluži ručak. Lisa je zadržala svoj posao u „Sabveju“. Za tretmane kod savetnika, koji se specijalizovao za žrtve seksualnog zlostavljanja, takođe je bila odgovorna Emori, a on je uplate smatrao ulaganjem u ženu kakva će Lisa jednog dana postati. Zadržala se još malo kod ciljne linije, čestitajući trkačima koji su pristizali. Obećala je intervju voditelju jutarnjeg programa jedne lokalne TV stanice. „Moji ljudi će pozvati vaše ljude“, rekao je, na šta se ona nasmejala. A onda je čula: „Dobra trka, doco.“ Okrenula se i tu je bio on, stajao je odmah iza nje. Karnevalska atmosfera kod ciljne linije prosto je odjednom nestala, i u njenim čulima nije više postojalo ništa osim njegovog glasa, lica i upečatljivih očiju, koje su je, kao i uvek, prodorno gledale. Na sebi je imao skoro potpuno iznošene farmerke i običnu belu košulju sa zavrnutim rukavima. Izgledao je predivno, grubo predivno, i želela je da ga odalami i skoči mu u zagrljaj istovremeno. Zurili su jedno u drugo veoma dugo, tako da je postala svesna da privlače poglede radoznalaca. „Hvala ti. Lepo od tebe što si naišao i rekao mi to.“ Iako joj se srce slamalo, okrenula se i krenula. Uhvatio je korak s njom. „Gde si parkirala auto?“ „Nekoliko blokova odavde.“ „Moj kamionet je bliže.“

Bez ijedne reči, pustila ga je da je povede, i dalje ne verujući da sve nije samo san. „Kakav skup“, primetio je dok su išli kroz ograđeni deo predviđen za parkiranje. „Pošto je ovo prva trka koja je vezana za ovu dobrotvornu ustanovu, zapanjena sam podrškom i brojem trkača koji su se prijavili. Sakupili smo garantovanih sedamsto pedeset hiljada dolara.“ „Sedamsto pedeset i dve.“ Pogledala ga je. On reče: „Nisam dao ništa sve do jutros.“ „Hvala ti.“ „Nema na čemu. Stigli smo.“ „Vidim da i dalje voziš svoj kamionet.“ „Niko me više ne juri.“ Pomogao joj je da sedne na suvozačko mesto, pa je obišao kamionet i ušao. Ona reče: „Kad izađeš s parkinga, skreni levo.“ Ali nije startovao motor. Samo je sedeo i piljio kroz vetrobran. Pre bi se pretvorila u kamen nego što bi ga pitala gde je bio, šta je radio, zato je samo čekala i nakon nekog vremena okrenuo se prema njoj. „Rebeka mi je rekla da ti je pisala.“ „Dobila je moju adresu od Džeka Konela. Poželela je da mi zahvali što sam te ’prizvala pameti’.“ Frknuo je. „To i liči na nju.“ Izvio je obrve. „Našla te je preko Konela, zar ne? Da li ga je spomenula u pismu?“ „Nekoliko puta.“ „Aha. I ja sam dobio pismo. Od oboje. Mislim da se tu nešto kuva.“ „Stvarno?“ Promrmljao je psovku. „Tako mi i treba, ko mi je kriv.“ Sačekao je sekund pre nego što je nastavio. „Sarin školski orkestar nastupao je u gradskom parku na Dan Svetog Patrika. Otišao sam na koncert.“ „Sigurna sam da je bila oduševljena.“ „Tako mi se činilo. Ostao sam nedelju dana. Pojeo sam mnogo ribe.“

„Pa ti ne voliš ribu.“ „Sada još manje. Imam dovoljno omega-3 da mi potraje za ceo život.“ Još nije bila spremna da se nasmeši. S oporim tonom u glasu, upitala ga je: „Dakle, ti i Konel ste ostali u vezi?“ „Mislim da želi da me usvoji.“ „Usvojio te je on poodavno.“ „Jedino što je dobro u svemu tome jeste što me je obaveštavao kako se stvari odvijaju otkako si se vratila iz Severne Karoline.“ To je cimnulo uzde koje je pokušavala da obuzda u sebi. „Onda je on osvedočena tužibaba.“ „Zapravo, stara baba.“ „Ako si želeo da znaš kako se stvari odvijaju, zašto nisi došao da sam proveriš?“ „Vidi, znam da si nadrndana. Imaš sva prava da me šutneš u dupe i kažeš mi da se nosim odakle sam i došao.“ „Da me toliko ne boli stopalo...“ „Nisam mogao da dođem kod tebe sve dok se sva ta sranja - tvoja i moja - ne posvršavaju. To možeš da shvatiš, doco. Znam da možeš.“ Netremice su se gledali. Ona je prva popustila. „Trebalo mi je malo vremena, ali uspela sam da te shvatim. Predstavljao bi mi dodatnu komplikaciju, nešto što zahteva objašnjenje, u situaciji u kojoj je trebalo mnogo šta da objašnjavam i mnogo šta da obavim.“ „Tačno tako.“ „Ali to ti je takođe dalo veoma zgodan razlog da nestaneš i izgubiš se.“ „I ja sam imao svoja sranja kojima sam morao da se pozabavim. Moj povratak nije bio jednostavan, a nisam želeo da te bacam u vatru.“ „Mogla sam da ti pomognem.“ „Ne, nisi mogla. Morao sam sam time da se pozabavim. Prvo, morao sam da shvatim šta ću raditi.“ „Da se vratiš u FBI?“ „Ne. Džek me je pitao, ali glatko sam ga odbio.“ „Onda...?“

„Ja, ovaj, pravim razne stvari. Mnogo veće stvari od polica za knjige i šupa. Udružio sam se sa grupom građevinaca. Odlazimo u mesta gde su se dogodile prirodne katastrofe. Tornada, zemljotresi. Slične stvari. Brzo podižemo skloništa. Popravljamo kuće, škole, bolnice, šta god.“ „Praviš razne stvari.“ „Jes’.“ Ništa nije ulepšavao. Modulacija u glasu nije mu se mnogo promenila, ali njoj to nije ni trebalo da bi shvatila koliko ga takav posao uzbuđuje i zadovoljava. Posao je bio kao stvoren za njega. Međutim, znala je da ne treba mnogo da ga hvali. „Dobro zvuči.“ „Dobro se osećam.“ Ponovo je dugo zadržao pogled uperen kroz vetrobransko staklo. Dala mu je vremena da sredi misli, a kada je bio spreman da nastavi, naslonio je levu ruku na volan i okrenuo se u sedištu, prema njoj. „Sem Najt je stupio u kontakt sa mnom preko Džeka. Rekao mi je da Grejndž prolazi kroz težak period zbog... pa, znaš zbog čega. Prošle nedelje sam otišao da ga vidim.“ „On te zaista mnogo ceni.“ „Pa, sada razume zašto nisam želeo da bilo ko misli da sam heroj. Bio je prilično uzdrman i isprva nije želeo da priča o onome što se dogodilo tog dana. Znam taj osećaj, rekao sam mu da znam, i posle toga se otvorio. Rekao je da mu je teško da živi sa samim sobom nakon što je povukao okidač.“ Zastao je i pogledao ju je duboko u oči. „Čuo sam samog sebe kako ga pitam: ’Da li bi mogao da živiš sa samim sobom da nisi?“ Ostavio je to pitanje u vazduhu nekoliko sekundi. „Nisam planirao to da kažem, doco. Reči su došle sa nekog drugog mesta umesto iz čiste svesti. Zapravo, mislim da su došle direktno od tebe. Ali bile su tu, i kad sam ih izgovorio, shvatio sam da ni ja ne bih mogao da živim sa samim sobom da nisam povukao obarač onog dana u Vestborou. Ne bih mogao da živim sa sobom da ga nisam zaustavio. I, tek tako, nakon četiri godine, oslobodio sam se toga. Tebi imam da zahvalim.“

Neko vreme bila je previše dirnuta da bi bilo šta izgovorila. Morala je da se nakašlje pre nego što je uspela. „A ljudi koji su ga maltretirali?“ „Prepustiću ih njihovim mizernim životima. Sopstvena zloba će ih jednog dana sustići, a možda i neće. Ali to neće poteći od mene.“ Srce joj se preplavilo ljubavlju, ali postojalo je još nešto što je morala da sazna. „Tog dana, tog užasnog poslednjeg dana, pre nego što su stigla ambulantna kola, dok si me držao, prošaputao si nešto u moju kosu. Šta si mi rekao?“ „Zamolio sam te da ne digneš ruke od mene.“ „Ali onda si nestao, Hejze.“ „Poslednji put. Nikad to više neću učiniti.“ „Obećavaš li?“ „Obećavam. Ako se ja budem pitao, provešću svoj poslednji dan i noć pored tebe. Ali šta god da se dalje desi, odluka je na tebi.“ Držala ga je u neizvesnosti čitave tri ili četiri sekunde. „Ne vozi mi se. Hoćeš li da me odbaciš kući?“ „Vrlo rado.“ Ali nije se ni pomerio; samo je sedeo tako, upijajući je celu pogledom. „Hoćeš li startovati taj kamionet već jednom?“ „Još ne, doco.“ Pružio se prema njoj, krupnom šakom ju je uhvatio za potiljak i privukao k sebi. „Prvo ću te ljubiti dok više ne budem imao daha.“ Uvek je činio ono što je govorio.