Đuzepe Tuči - Istorija indijske filozofije.pdf

r l

UČI

.,...&.-ru ..--,rv K •

JA

INDIJSKE FILO�OFJJE .

,

\

\

NOLIT

:

•

.

•

ĐUZEPE TUCI

ISTORIJA INDIJSKE FILOZOFIJE

NOLIT. BEOGRAD 1982

PREVELA

MILANA PILETIĆ

r r I

l

PREDGOVOR

f

I

! Giuseppe Tucei rođen je 1894. II Macerati, II Italiji, Diplomirao je II Rimu i bio tamo na Univerzitetu dugo­ godišnji profesor indijskih i dalekoistočnih religija i filo­ zofija, sanskrla i tibetskog. Takoder je, II dužim i kraćim razmacima, boravio II Indiji, Nepalu, Tibetu, Kini, Afga­ nistanu. Pakistanu, Iranu. Na indijskim univerzitetima II Calcutti i Shantiniketanu (Benga!) predavao je kineski i tibetski, uz obavezni talijanski, koji je bio njegov dug kulturnoj saradnji. Poslednjih se godina bavio naročito arheološkim istraživanjima i proučavanjem njihovih re­ zultata: talijanske ekipe radile su II Pakistanu, Afganistanu i Iranu. Clan je talijanske Akademije, dugogodišnji pred­ sjednik ISMEO-a (Istituto Italiano per il Media ed Estre­ mo Oriente) u Rimu, član mnogih drugih uglednih akade­ mija i društava. Dobitnik je Nehruove nagrade. Njegov rad, vrlo široke tematike. ide od dešifriranja i rekonstruk­ cije starih tekstova do filozofskih interpretacija; od izla­ ganja vjerskog učenja do vrlo kompliciranih egzegetskih pitanja; od historije književnosti, likovne umjetnosti ili iluminacija rukopisa do historije same: od arheoloških i paleografskih studija do dnevnika s naučnih ekspedicija: od lingvističkih i filoloških istraživanja do prevoda i ne­ zanemarivih recenzija knjiga iz struke, i sl. Prve radove Tucci objavljuje još u ranim dvadesetim godinama ovoga vijeka, a piše j dan-danas, i to na talijanskom i engleskom jeziku. Rukovodi, pored ostalog, izdavačkom djelatnošću ISMEO-a iz raznih oblasti orijentalistike j, posebno, ure-

10

II

RADA IVEKOVIC

I'REDGOVOR

đivanjem njegovog časopisa East and West (Rim). Ovaj učenjak svjetskoga glasa, polihistor kakve današnja seg­ mentaroa kultura rijetko proizvodi. učitelj je mnogih ge­ neracija orijenlalist3 raznih struka: lingvista, filozofa, hi­ storičara, etnologa, arheologa, istraživača religija ili umjct­ nosti. i sl. Pozivi kao �to je p07Jv indologa ili tibelologa još uvijek zahtijevaju ovakvu širinu, i kod njih ima pred­ nOSI ne s.1mo onaj ko se služi jezikom - dakle čita tekstove - nego prije �vega onaj ko ove i razumije. Pretpostavka je usvajanje kulture, cjelokupne historije naroda o kojemu je riječ. Kada sc neki francuski ili evropski naučnik bavi francuskom književnošću XVII vijeka. čini nam se to posve prirodnim i ne zapažamo šta je sve on morao da asimilira - osim svog najužeg predmeta - da bi postigao uspjeh. Međutim, kada sc neko pozabavi tibelskom vjerskom poe­ zijom, odjednom postajemo svjesni prepreka: sve je valjalo prethodno naučiti, ništa nam (nama na Zapadu) nije dano u okviru naše kulture ili obrazovnih sistema. Napor ne samo što izgleda već i jeste veći nego kad je rijeć O nekoj tradi· cionalnoj grani evropske učenosti. Stoga je Tucei pedagog uvijek insistirao na tome da odsjcci za orijentalne studije, bar onaj na Univerzitetu u Rimu (Scuola orientale) i onaj u spomenutom lSMEO·u. na kojima je neposrednije radio, sadr.!:e što više znanstvenih disciplina. Nemoguće je baviti sc nekom dalekoistočnom (ali, zapravo, ni bilo kojom drugom) kulturom iz krila samo jedne discipline. Tucei je . lO naučio iz vlastitog iskusIva. Pa ipak, talijanska orijentalistika. posebno indologiju, nije u vrijeme svog nastanka imala tako široku osnovu. Ona sc rodila iz praktične potrebe, dakle runkcionalistički: rimski mislioci i venecijanski i đeDovski trgovci bili su u novom vijeku p�i putnici na Istok. Oni su sami počeli bilježiti svoja iskustva, pisati priručnike za snalaženje, pu­ topise, gramatike dalekih jezika, zemljopise dalekih naroda, ovisno o tome zašto su putovali. Avanturistima. kakav je bio Marko Polo (1254-1 324)'. i trgovcima trebali su do-

bri zemljopisi, knjige o običajima naroda Azije, uputslVaris.1968 • Vidi knjigu »S.:7dcselosmua« M�uru Ros13gn3 Cruck' si e ro/lf} II"""·U-," me u celini, ograničavaju se na pojedine probleme. i samo su retko. kao !;to je to slučaj II logici. nadahnuće za snažne ličnosti koje polaze novim putevima.

drugi tvrde, iako Se ondu mnogi slože u tome da postoji neki vrhovni princi k mir. .E i da sc vraćanjem njemu posti: Mističke struje su nesumnjivo veoma zastupljene, ali ne i jedine. 'Fre svega, ukoliko označavaju put koji čovek trebu da prede da bi prevazišao iluziju bivanja i ponovo postao delom jednog-svega. one prilično česlo, gotovo bih rekao uvek, dovode um do krajnje granice njegovih moći - iza koje preostaje skok u drugu ravan nemilosrdnom dijalektikom čija istančana i nepomirljiva skolastika pret­ hodi najužarenijim mističkim stremljenjima i prati ih. To jc izoštrena logika koja razraduje silogizme i stvara šeme da bi potom, kao što čini Nagarjuna, uništila celokupnu misao zato što se istina i biće nalaze u čistoj svesti, bez misli: kada ta svest započne du misli, već se nalazi pod uticajem zabluda, otuđuje se od sebe same kao konkretna misao_ bivanje. iluzija. Stoga se indijska filozofija lomi između soterološke mistike i skolasticizma koji je oko žudnje za spasenjem izvezao najfinije ukrase jednog veoma ratobornog dijalek­ tičkog formalizma. Ta mistika bi se, doista, mogla nazvati intelektualističkaITI. Mislilac, osim malobrojnih izuzetaka, ne prima božansku milost svojim devičanskim umom. Milost kao cilj religioznih �kola, bljesak istine (j!uklipii/a) kao cilj sivaitskih škola ili božanska naklonost (lId"i�'rhii­ /la, allugraha) kao cilj budističkih škola nemaju težinu uobičajenog mišljenja da su excessus mell/is, prelazak na drugu ravan, spajanje sa bogom i gubljenje II njemu voljni činovi. koje čovek ostvaruje vlastitim naporom. stalnim usavršavanjem, i 10 ne toliko vrline koliko uma. koji poste­ peno nagriza i razara koru zablude. Indijac je, dakle, aktivan i intelektualistički mistik koji pretpostavlja jednu uvek budnu dijalektičku veštinu LI nadvladavanju lažnog saznanja u koje smo utonuli. To je mistika izabranih: yogini i učitelji askeze Su ti koji primo­ ravaju božansko da se ukaže, postihIo to strogom disci­ plinom i neprestanim vežbanjima. a naročito nemilosrd­ nim pražnjenjem vlastitog psihičkog kompleksa. Tako se dogodilo da je skolastika požnjela veliki uspeh. a shodno tome su se ustalili i dugo trajali obrasci pravilnog mišljenja i izlaganja, koji su sc postepeno usavršavali zahvaljujući raspravama vođenim izmedu suprotnih �kola.

ŠkolI! lako se, usled nesporazuma, često insistira na suštin­ ski asketskom karakteru indijske spekulacije. treba napo­ menuti da ovo svojstvo nikako nije ni jednoobrazno ni saglasno u svim školama. V Indiji se susrećemo s nemir­ nom koegzistencijom suprOInih pravaca; jedni poriču, a

-

j

42

ĐUZEI'E

TUCI

Poznato jc da su ovu umešnost raspravljanja, protiv čije jalovosti su se već dizali glasovi budističkih monaha, potpomagali vladari i mecene. Običaj je bio da se z i dašno nagradi pobednik II javnim nadmetanjima. i priča sc da je veliki broj učitelja hitao s kraja na kraj Indije da bi se uhva­ lio II ko�tac sa suparnicima; ponekad su lo bili pravi trijum­ falni pohodi (digl'ijaya), kao onaj koji uz Sankarino ime ve­ zuju njcgovi biograli. U tom ciljuje na dvoru postojalo zvono koje je oglašavala izazov i prizivalo učitelje iz cele zemlje da ga prihvate; neko jc dolazio kao učesnik II rasprovi. Vele neko kao a neko jednostavno kao da je bio i sam život.

'/

I su i rniimsakc j:lsnim određivanjem svojih mišljenja o obred­ nim pitanjima, lekari lačnim opisivanjem nekog spornog slučaja. kao i učitelji suprotstavljenih religioznih struja navikavali se na slrogi metod kome su svi morali da !le pokore. Stoga bi svaki predmet koji je (rebalo izložiti, a potom diskutovati o njemu. prvo bio i� (uddesu), zalim deli nisan (lakša�/O) i. konačno. detaljno ispitan (parikšaj.Ova tri momenta određuju tok svakog traktata, koji. prilikom ispitivanja i obrazlaganja, pre svega mora da ra�čisli s nesaglasnim stavovima. Stoga bi se povodom svakog pre-dmeta u glavnim crtama izlagala razlitila ili protivna teorija: to je ulI{Jrapakia. protivna teza, koja se pobija u svim delovima da bi sc dokazali njena logička neooriivosl, protivurcčenje iskustvu i otkrovenju, inhe­ rentni nedostaci, varljive implikacije i začarani krug u koji bi se upalo kada bi sc ona prihvatila. Zatim � izlaže i dokazuje vlastiti stav. Ambicioznijim traktatima prethodilo jc detaljno ispi­ tivanje sic-deća četiri elementa: teme koja će se razviti, nje­ nog cilja. odnosa teme koja će sc razviti i svrhe ili koristi samog cilja kao predmeta od velike važnosti za život iJi saznanje, koje jc zapravo isto što i živol, jer ispravno sazna­ nje slu!i razumevanju 1.ivol3, ;] time i obezbedivanju sred­ stava za postizanje onog cilja koji svaka škola smatra naj­ većim dobrom.

OPSTE PR.EMISE

4)

Iz okvira ovog obrasca, gotovo sc ni�ada nije i'zašlo; diskusije su se vodile pomno i oštroumno, le je indijska liIozofska literatura jedna od najrazradenijih koje je čovek ikada stvorio. Tako se do�lo do metoda razvijanja rasprave koji je gotovo istovetan u svim školama, a ustalila sc i precizna i veoma bogata 1i10zofska terminologija. koju sanskrt, svojom gipkošću i čestom upotrebom apstraktnih imenica i složeniea, čini još prikladnijom za izražavanje raznih, pa i najtežih pojmova.

t.­

DualizolII

Ne [reba z i gubiti iz vida jo� .kdnu antinomiju svojstvenu indijskoj misli, po kojoj sc alla znatno razlikuje od tokova zapadne-. lako problem sopstva i sotcrološki nemir predstav­ ljaju su�tinski podsticaj za ovu spekulaciju. a mističku kon­ cepcija toliko preovladujc da je pažnja usredotočena isklju­ čivo na odnos ja-sve, ipak realizam najstarijih sistema uspe�no odoleva kritici mahayana budizma i vcdiinte, po koj ima je svet iluzija i varljiva predstava, očekujući da mu teističke �kole. počevši od Ramanuje i �ivaizma. 7.a koji je svemir božansko lelo, povrate konzistentnost i značaj . Ovakvo održavanje realističkih �kola upozorava nas na opreznost u prihvatanju tvrdenja. zasnovanog na ras· prostranjenijim i k.njiževno bogatijim ili poznatijim prav­ cima, da je svetu prirode Indija poricala konzistcJllnosl i vn:dnosl. U stvari. veeina drevnih indijskih sistema ima izrazilO realistički karakter, o čemu svedoče dainizam. drevni budizam, nyaya, vai:rešika, mimaqlsa, sarpkhya. Sve ono što vidimo i dodirujemo, svet u kOOlC živimo. predstavlja nešlO realno. No nisu manje realna iskustva od kojih se po�lo prilikom traganja za jedinstvenim prin­ cipom. čija izvesnoSt nije racionalno konstruisana, veC je neposredno doživljena u stanju ekstaze. Na tuj način anr­ mi�c se dualizam. iz čijih okvira spekulacija vi�e nikada neće izaći, s izuzetkom nekih budističkih i vcdantskih Skola. ./ S jedne strane se nalazi svet prirode, bivanje, a s druge naj­ vi� i nepomična stvarnost; na/ura IIUfllrall$ (pmk!,li), ne­ inteligentna supstanca ({ljh'a), večni elementi (dl/arma).

44

DUZEPE TUCI

alomi, S jedne st�anc. a s druge amulII. duša. pl/fUŠa. inldi­ gentni svet (jh'u), BralmUlI/. Iako su iil11lOlI, puru.f(l i iii'" beskonačni, oni ipak predstavljaju jednu drugu stvarnos!. koja sc suprotstavlja čulnoj. Doista, posIoje dve suprol­ stuvljene stvarnosti : jednu Olim otkriva ekstatična usredo­ točenost, koja nas II nju uključuje. a druga nastaje, podložna je promenama, i II njoj postojimo. Indijska spekulacija sc razvijala II težnji da sc prevaziđe bivanje i ostvari jesl;lnjc. koje je izvan i iznad bivanja. Ono jc i istina: istina (m/fW!I) je �Io jeste (Sal, bili), lc SlI ova dva termina ekvivalentna. I za budiste je znanje (praMCi) islo šIo i Budina telo kao ncodrcd ivi apsolut. Dakle, postoje dve bitno različite fC­ alnosti. Empirijski svet, i pored svoje prividne stvarnosti, nosi u sebi razlog vlastite negacije: dainizam. mimal)lsa, nyaya. v.. i�d.ika, sal)lkhya stremili su odvajanju duše od materije i cilj njihovog umovanja bilo je oslobođenje duk Implicit­ no, čulni svet je zlQ. Taj čuloi svet ima tTi bitna svojstva: nepostojanost, ili promcnljivost. bol i ncsopstvo (ollfil­ II/all). Zaista. to nejcstanjc, to nesopstvo n i po čemu ne učestvuje u najvišoj i nepromenijivoj stvarnosti, čije sc zadobijanje doživljava kao neizrecivo blazenstvo (iiIlOllt/O), koje svedoči o njenom osvajanju. Lako je bilo napraviti sledeti korak: svet iskustva nije samo nesopstvo nego, poSla je sopstva jedina stvarnost (/(lIityam), nije ni stvaran

(alollll"(l).

tludizam, koji je takodc posila od nedvosmislenog. dualizma između čulnog sveta. izgrađenog na kombinaciji elemenata koji se nazivaju dhamw i jedne drukčije, ničim nClIsiovljene ravni (asQ/.II.\'krla), sve je više isticao prolazni karakter dlwfmu: ona su tačke-trenuci. čulna stvarnost je večno proticanje odvojenih trenutaka (kSa�/O). Tako je postavljena premisa iz koje su Nagarjuna i yogii.eara mogli da na raz.IiČite načine izvedu krajnji zaključak: stvari u svetu iskustva ne- po�jloje jer su medusobna uslovljene. Stvarnost je granieni pojam i obistinjuje se kada se zOlustavi diskurzivni proces, koji je obeležje iskustvenog bivanja. Nagarjuna ju je nazivao prazninom (šlinya), zalO što sc nalazi iznad svakog određenja. Sledbenici yogiicare zatim lu prazninu izjednačavaju s čistom mišlju. apsolutnim prin­ cipom, nepomičnom i svcllosnoll1 svCŠĆu.

Oi'STE PREMISE

45

Vedanla, nadovezujući se na neka inluilivna otkriĆ'.l upanišada i koristeći se budističkim istraživanjima, takođe je tvrdila da je Brahman jediDa sivarnost i da iskustveni svet nije realan. Da li se radi o idealizmu? To nije izvesno, ako ovu ree! shvatimo u onom smislu koji joj obično prida­ jemo. U indijskim sistemima ideje pripadaju čulnoll1 svetu i predstavljaju operaciju iJi funkciju "/(JI/usa ili bul/dlJi, tj. psihičkog kompleksa koji Ireba prevnzići ili negirati: real­ nosI je iracionalna ili supraracionalna i predmet j.: iskustva. a ne pojmova. Našc razmišljanje o stvarima i želja za sa­ ZDanjem, koja nas podstiče, i\j saznanje o odvojenosti dvaju svelova. nemaju ničeg zajedničkog s onom realnošću, s onim jestanjem, sUlya'!" stoga što um, dijalektičko i diskurzivno saznanje, pripada ovoj, a ne onoj ravni, izmedu kojih nema opštenja. Um poseduje terapeutsku vrednost. služi za otkla­ njanje nečistog, zabluda, obmana, koji skrivaju jestanje, no i sam je runkcija ove ravni. Kao funkcija. ne može da bude istinu: racionalno saznanje jr mnogostruko, a istina je jedna i nepomična. » U početku bde jestanje, samo jedno. bez drugog Sad fl'U. il/alil agrI! ekam. em adl'i/iYlI/)I(t, kaže upanišada (Cil. Up., 6, 2, I), nastojeći da istakne jedinstveno jestll;nje, van kogu nema realnosti. Zašto? Odgovor nam daje San­ kara (komentar za upanišadu Mu�lt!aka 2, 2 1 ) : ) Na ovom svetu ništa nije večno: svaka delatnost samo potpomaže kratkovečnost. No ja tragam za savrScnstvom. a to je "" vcčnost, besmrtna, bez straha, bez promenu, bez nepres· tanog krclanja« . Da ponovimo: istina, tj. jestlIllje. čista je svetlost. koju sc nahodi iznad konkretnog umovanja, iako, ozarivši ljud­ ski um, omogućava sve konkretne misli. tim se til svetlost namreška ili uzburka usled javljanja prve ideje, makar da je ova i božanska. nastaje opadanje. začinje sc svet bi­ vanja, dezintegracija. Stoga se zadatak filozofije sastoji u podsticanju mi­ šljenja da prepozna relativnost ili lažnost vlastitih opera­ cija i da, zaustaviv!ii sc, omogući skok u drugu, jedinu isti­ nitu ravan. Self, jestanjc, čistu inteligenciju (cil) i blažen­ stvo (onal/da). Tantričke budističke škole nazivaju tu ravan ))najvišom radošću«, mahii.fuklru, što je isto. pOšto ova dc­ finicija odražava prvohitnu rretro�I;lVkll da jr mističko -

ĐUZI!PE TUCI

OPSTE PREMISE

stanje jedino stvarno i da nas ono direktno povezuje ili poistovetuje s neodredivim, iracionalnim principom. Uloga uma je da nam pomogne da shvatimo varljivost racionalnog: stvarnost počiva II brahmanu, dtmoml, purusi, jivi. inteli­ genciji, tako čistoj da ova misao, bez mišljenog i predmeta, nepomična, iJi dotiče nesvesno ili je poput ogledala II kome se, bez izmene njegove prirode. ogledaju slike koje OIlO zrači iz sebe samog. prividno ih objektivizujućL Dakle. empirijski svet postoji. i on je stvarnost. ali stvarnost koja nema dušu, koja nije jesIanje. Jedino jc sopstvo apsolutna stvarnost. Misli. koja jc podložna pro­ menama i nesposobna da pojmi taj apsolut, pa samo može da nam ukaže na njegovu logičku opravdanost. suprot­ stavlja se sadržaj mističko� iskustva. a jedino ono, kao Mo je rečeno, poseduje stvarnost. Nikakva izvesnost ne može da se stekne isključivom upotrebom umnih sposobnosti: misao može da otkloni sumnju i da nas navede na verovanje u istinitost reči otkro­ venja ili učitelja. Međutim, u sferi racionalnog uvek posIoji opasnost od greške ili aproksimacije; samo u intuiciji istine ili LI neposrednom uvidu u nju, tj. u onome što se naziva ))očevidnost«, sakiatkara, leži izvesnost za kojom tragamo. Umom možemo da dosegnemo saznanje koje je približno. relativno ili parcijalno, i to pre svega parcijalno. zala �to svi ljudi. usled različitih karmičkih predispozicija, duhovne zrelosti i intelektualnih sposobnosti, ne mogu da razumeju istinu na isti način, uz istu spremnost i jasnoću. Mistička iskustva mogu da imaju jednaku vrednost. lako sc zamišlja da se ona razlikuju po stupnju i sposobnosti razotkrivanja dubinskih slojeva, ona u stvar; podrazumevaju manje ili više intenzivan kontakt s jednom drugom ravni: no racionalno izraŽavanje tc istine nužno je različito i mnogostruko. U lom pogledu vlada neka vrsta opšte saglasnosti od budizmu, koji je delio istinu na dve ravni, iskustvenu i apsolutnu. pri čemu je prva racionalna, a drugi! transcen­ dentaina. preko šivaizma, koji vidi prisustvo i odražavan.k jedinstva najviše inteligencije u mnogostrukom sazvučjll različitih sistema, pa sve do Madhusiidana-Sarasvatija, koji kaže da je bog simbol istine do koje se može stiti

različitim putevima. Oni mogu biti pravi, vijugavi i mdo­ viti, tj. delimično pravi, a delimično vijugav; (Praslhiina­

46

47

bheda, Mahimmwolra, 7). Doba kodifikacije Si.f/l'lI1l1 lako se sistematizacija koja jc obuhvlltila filozofsku misao nekolikim obrascima, od kojih je svaki nosio pečat osobenosti �kole. pripisivala mitskim učiteljima, ona uglav­ nom potiče iz perioda koji neposredno sledi početku naše ere i traje negde do VI veka. Ovo ne stoga Sto je filozorska misao nastala baš tada - čak je možda u to doba več bio okončan njen stvaralački period - već zbog potrebe da se vode raspre, a naročito zbog suprotstavljanja polemičkoj živosti budizma. Razni pravci su nastojali da definitivno uobliče svoje stavove. postepeno se prilagođavajući vcćoj dijalektičkoj i logičkoj jasnoći, koju je spekUlacija sticala tokom tih sporova. Mitska imaginacija veda se tada već odavno bila slila u zamr�ene obrede brahmary.a (XI - VIII vek p. n. e. ?). u kojima su k.odifikovana pravila žrtvovanja, a žar upani­ šadskih traganja (naj:Harije upanišade potiču iz VI veka p. o . e) postavio jc temelje monizmu. na kome tc izniknuti bujno raSlinje vcdante. U narednim vekovima budizam započinje svoja psihološka istraživanja, pokušavajuCi da uspostavi red u protivurečnoj obimnosli svoje tradicije i sazivajući sabore na kojima je trebalo da se autoritativnim diskusijama odvoji proizvoljno od ortodoksnog. Narodna religioznost se koristila filozofskim dostignućima i uobli­ čavala teorijske postavke vlastitog teizma. U nustojanjima gnostičkih sekti radalo se stremljenje ka preobražaju k-oji treba da stvori novog čoveka i ponovo dovede njegovu prirodu U stanje prvobitne I!istote. Epski ciklusi su popri­ mili književnu rormu. postali pesničko nadahnuće i usta­ lili se u konačnoj redakciji Mahabhiiratl' i Ramlij/alle. Istorijska zbivanja su otvorila Indiju iranskim najezdanHt i prodiranju heleni stičke misli, koja se širila iz onih inda-­ -grčkih država koje su stvorene posle pohoda Aleksandra Velikog i ekspanzije Seleukida ka severolapadnim grani­ cama Indije. Zalim je kušansko carstvo, koje su u I veku

48

OUZEI'E

QrSTE PREMISE

TUCI

osnovali osvaJacl IZ Turkestii

>iilllkhya

isto

is U

isto

iSlo

iSlo

iSlo

l

'I,bjck:u ("P(maya) , kQllklu�ija (nigumanu)

budizam

dainizam

univerzalno tvrđenje

teza

s primerom

donja premisa

razlog

Silogizam je, dakle. valjan samo ako se pošluju zakoni koji ()dređuju valjanost zaključenog suda: ako je razlog ros,'cšan. silogizam ne može da se održi. No, tokom de­ hUla, argumentacija je mogla - zbog veštine, nesposob­ lIosli ili rasejanosti učesnika - da se pokaže kao lažna. Sloga su učitelji logike sačinili popis namernih i nenamernih grdaka, koje su diskvalifikovale počinioce. Ove greške i !JI."\.lo:;taei bili su podeljeni u tri osnovne grupe: chala, llill i nigrahasthiina. Chala je dvosmislenost, korišćenje Ile ke reči. pojma ili figure II smislu koji se razlikuje od zah­ !!;V:lt1og. Na primer, reč )mallakambala« može. da ima više (fl;lČcnja: nova (nalla) odeta; koliko; devet (nal'a) odora. Ako \lcko kaže da je Devadatta nallakambafa, misleći pri ((lill da on ima novu odetu, a prolivnik odgovori da Deva­ dunu nije navakambafa, misleći da on ne poseduje devet Odl)ra, imamo slučaj verbalne chale, vtik-chala. Jtiti je bez­ vredno rasuđivanje, koje ne dovodi ni do kakve konklu­ deli se na dvadeset četiri vrste. Iiic, Nfgrahasthiina ima dvadeset dve. To su oni argumenti koji, kada ih protivnik upotrebljava ili ne opaža, implici­ raju poraz onoga ko se njima poslužio ili onoga ko ih nije primClio. U NS. sc .o njima opširno raspravlja; pisci pozni­ jih rasprava ih takođc navode, ali ih budisti ne priznaju, slllutrajući da su postali nepotrebni, pošto je u okviru prcci?ne šcme već napravljen pregled osnovnih logičkih kn.

u

grdu

AnafagOa Slcdl!ćc sredstvo saznanja koje uvodi NS. je upanui.na,

:JJ1alogija. Po tekstu. l. I , 6. analogija je )Kiokazivanje

212

PROBLEMI

ĐUZEPE TUCI

predmeta koji treba da se dokaže na osnovu njegove slič,.. nosti s nekim poznatim predmeloml(; kasnije se ona dc· finiSe kao » temelj analogijskog suda« ili. kako kaže Annam. bhtl\\