Česlav Miloš - Pas Krajputaš

ČESLAV MILOŠ

PAS KRAJPUTAŠ Prevod sa poljskog Ljubica Rosić

PAIDEIA Beograd, 2004.

Cogito, sum: certum est quia impossibile. Mislim, postojim: to je sigurno, jer je nemoguće. Lav Šestov je na ovaj način popravljao Dekartovo „ Cogito ergo sum ", kako navodi Benžamen Fondan u svojoj knjizi o razgovorima sa Šestovom. Možda je istina po prirodi takva da onemogućava opštenje ljudi s ljudima, u svakom slučaju, opštenje putem reči. Svako može da je zna za sebe, ali da bi stupio u vezu s bliž­ njima, mora da se odrekne istine i prihvati bilo kakvu uslovnu laž. Lav Šestov, Pretposlednije slova, 1911.

5

PAS KRAJ PUTAŠ Krenuo sam na upoznavanje svoje zemlje dvoprežnim kolima, s velikom zalihom hrane i limenom kofom koja je tandrkala otpo­ zadi. Kofa mi je potrebna da napojim konje. Upoznavao sam brdo­ vite i šumovite srezove, onda prašume, u kojima se s krovova kuća dižu kolutovi dima, kao da nešto gori. To je zato što su krovinjare bez dimnjaka. Ili, putovao sam poljskim i jezerskim predelima. Ka­ ko je samo zanimljivo napredovati, popuštati kajase, i čekati dok se polako, iza drveća u dolini, ne pojavi selo ili park i u njemu belina plemićke kuće. I odmah nas je lavežom dočekivao psić, revnostan u vršenju svoje obaveze. Bio je to početak veka, sada je kraj. Razmi­ šljao sam, ne samo o ljudima koji su živeli tamo, već i o pokolenjima pasa koji su ih pratili u njihovim svakodnevnim trčkaranjima, a jednom, ni sam ne znam zašto, verovatno u snu, u zoru, pojavio se taj smešan i nežan naziv: „pas krajputaš".

7

OGRANIČEN Moje znanje je neveliko, a pamet kratka. Trudio sam se koliko sam mogao, studirao, pročitao mnoštvo knjiga, i ništa. U mojoj ku­ ći knjige su preplavile police, leže u gomilama na nameštaju, na podu, ometaju prolaz. Naravno, ne mogu sve da ih pročitam, a mo­ je gladne oči stalno čeznu za novim naslovima. Ali, da budem ja­ san, osećanje sopstvene ograničenosti nije nešto stalno, samo se s vremena na vreme pojavi, blesne svest o ograničenosti naše mašte, kao da su kosti naše lobanje suviše debele i ne dozvoljavaju umu da obuhvati sve ono što bi trebalo da mu bude dato. Trebalo bi da znam sve što se događa sada, istovremeno, na svakoj tački zemljine kugle, trebalo bi da mogu da proniknem u duhove mojih savremenika i ljudi nekoliko generacija mlađih, kao i onih koji su živeli pre dve hiljade i osam hiljada godina. Trebalo bi, i šta s tim.

8

OČI Operater: - Eto, vidiš. Omogućio sam ti da za trenutak ugledaš cvet dragoljuba očima leptira i da budeš leptir. Omogućio sam ti da gledaš livadu očima daždevnjaka. Potom sam ti dao oči različitih ljudi da bi gledao isti grad. - Priznajem, bio sam suviše siguran u sebe. Malo je sličnosti između toga šta su za mene bile one ulice i onoga šta su bile za lju­ de koji su prolazili pored mene istim trotoarima. Da sam bio bar uveren da ne postoji ništa osim velikog broja međusobno nekomunikativnih individualnih utisaka i slika! Ali, ja sam tražio jednu, ljudski viđenu, zajedničku za sve nas, istinu o stvarima, i zato je to, što si pokazao, tako težak ispit i iskušenje za mene.

9

BEZ KONTROLE Nije m o g a o da kontroliše svoje misli. One su lutale kuda su htele i kad ih je posmatrao, postajalo mu je strašno. Jer, to nisu bile dobre misli i, sudeći po njima, u njemu je bila svirepost. Mislio je da je svet suviše bolestan i da ljudi zaslužuju samo da ne postoje više. Istovremeno je sumnjao da su svirepost njegove m a š t e i nje­ gov stvaralački impuls na neki način povezani.

10

TRAŽENJE Osećaj da m o r a postojati izvestan sistem reci u kome bi na neki način bila uhvaćena esencija čudovišnosti, upoznate u ovom stoleću. I čitanje dnevnika, memoara, reportaža, romana, pesama, uvek s nadom i istim rezultatom: „To nije to." Samo bojažljivo izranja misao d a j e istina o sudbini čoveka na zemlji drugačija od one kojoj su nas učili. Oklevamo daje imenujemo.

11

NIJE MOJ Pretvarati se čitavog života da je njihov svet moj, I znati da je sramno takvo pretvaranje. Ali šta mogu da učinim? Kad bih kriknuo I počeo da proričem, niko ne bi čuo. Nisu za to njihovi ekrani, mikrofoni. Ovakvi kao ja lutaju ulicama I pričaju sami sa sobom. Spavaju na klupama u parku, U pasažima na asfaltu. Jer zatvora je premalo Da bi mogli da se pohapse svi siromasi. Smeškam se i ćutim. Mene više neće stići. Za sto sa izabranima da sedam - umem.

12

SUD Posledice naših dela. Potpuno su nepoznate, jer svako ulazi u mnogostruke veze s okolnostima i delima drugih, mada bi izuzetno dobar kompjuter mogao to da pokaže. S nužnom ispravkom, s obzi­ rom na slučaj - jer kako izračunati posledice pravca u kome se ko­ trljala bilijarska kugla posle sudara sa drugom? Uostalom, dopušte­ no je smatrati da se ništa ne događa slučajno. Kako bilo da bilo, na­ laženje pred savršeno kompjuterizovanim bilansom našeg života (Poslednji sud) mora da začudi: dakle, odgovoran sam za toliko zla nanetog protiv svoje volje? Znači, na drugom tasu je dobro, koje nisam nameravao da učinim i koga nisam bio svestan?

13

ANIMA Sve češće je pisao o ženama. Ne znači li to da, godinama guše­ na, njegova anima traži, kasno, oslobođenje? Ili, drugačije, da nje­ gova podsvest, koja se zasad oslobađa samo u stihovima, preuzima na sebe ulogu blage lekarke, koja prvo mora da skine s njega oklop pre nego što dotakne njegovo telo?

14

STARI Slika starih i ružnih muškaraca i žena, naročito onih starica ko­ je se vuku sa štapom. Izneverila su ih njihova tela, nekada lepa i okretna, ali u svakoj gori lampa svesti, otuda čuđenje: - Dakle, to sam ja? Ali, to nije istina!

15

I JA SAM VOLEO I ja sam nekada voleo da se ogledam. Sve dok se nisam uverio šta znači odlaziti „ Putem svakog tela. " I uzaludan je protest. Stari ljudi ipak znaju zašto ćute.

16

DA LI JE SVEST DOVOLJNA Nekad mi se činilo da je sama svest dovoljna da se izbegne po­ navljanje, to jest ista sudbina kakva je sudbina drugih smrtnika. Ka­ kva glupost. A ipak, samo odvajanje svesti od tela, priznavanje njenih čudotvornih moći - da je za opčinjavanje dovoljno z n a t i - nije tako glupo.

17

NA MESTU TVORCA Kad bi ti bila data vlast za ponovno stvaranje sveta, razmišljao bi i razmišljao, sve dok najzad ne bi došao do zaključka da nije mo­ guće izmisliti ništa bolje od ovoga koji postoji. Idi u kafanu, sedi i posmatraj muškarce i žene koji prolaze. Slažem se, mogla bi to da budu bestelesna bića, koja ne podležu prolaznosti, bolestima i smrti. Ali, upravo beskrajno bogatstvo, složenost, raznolikost ze­ maljskih stvari potiču iz protivrečnosti, sadržane u njima. Um ne bi imao čari da nije svega toga što podseća na njegovu usidrenost u materiji: klanice, bolnice, groblja, pornofilmovi. I obratno, fiziolo­ ške potrebe pritiskale bi svojom životinjskom tupošću da nije titra­ vog uma koji lebdi nad njima. Predvodnica svesti, ironija, ne bi mogla da vežba svoje omiljeno zanimanje, zagledanje tela. Izgleda da se Tvorac, čije su etičke motive ljudi naučili da dovode u su­ mnju, rukovodio pre svega željom da bude što interesantnije i što zabavnije.

18

SMOTRENOST Prema knjizi budističkog monaha, koju čitam, sama suština bu­ dizma je mindfulness. Ovo se verovatno može prevesti kao s m o t r e n o s t (reč postoji još kod Mikołaja Reja 1 ) ili b i t i s m o t r e n. To znači primati s pažnjom to što je s a d a , umesto okretati se ka onome što je bilo ili što će biti. Spas za one koje muči savest, koji prežvakavaju svoje stare padove, spas za uznemirne koji sa strahom zamišljaju šta će se dogoditi sutra. Samo da moje pesme pomognu njihovom čitaocu da se nastani u sada. I samo da kao čovek budem izlečen od bolesti sećanja.

M i k o ł a j R e j (Mikołaj Rej, 1 5 0 5 - 6 9 ) , j e d a n o d prvih p r e d s t a v n i k a poljske r e n e s a n s n e književnosti. P r i m . p r e v . 19

UMESTO Divio se i zavideo, ali nikome od onih koji su se, kao on, pre­ davali umetnosti. Po zemlji su pored njega prolazili, po snazi milo­ sti, saosećanja i ljubavi, istinski veliki, sveti junaci. Imali su ono što mu je najviše nedostajalo, i po tom nedostatku bio je sličan svo­ jim pajtašima umetnicima. Jer umetnost, kao što je znao, traži pot­ puno predavanje, koje je nažalost predavanje u ropstvo našeg ega. Nalazeći u sebi skoro dečji egoizam, tešio se mišlju da u svojoj profesiji nije izuzetak, ali svi oni su takođe nosili mrlju nepotpune ljudskosti. Ako sam se rodio takav da bih uzalud pokušavao da se očistim i oslobodim - rekao je - neka bar moje delo iskupi moju slabost i pomogne mi da u ljudima obožavam lepotu srca.

20

PRIVREMENO I TOBOŽE Ustajati ujutru i ići na posao, biti povezan s ljudima osećanjima ljubavi, prijateljstva ili otpora - i sve vreme razumeti da je to pri­ vremeno i tobože. Jer, stalna i stvarna bila je u njemu nada, toliko jaka da ga je sam život razdraživao. Evo, odmah, za minut, trebalo je da uhvati - upravo, šta? Čarobnu formulu, u kojoj je bila sva isti­ na o životu. Prao je.zube, a ona je bila tu, tuširao se i skoro ju je izgovarao, da nije ušao u autobus, možda bi mu se javila, i tako ceo dan. Kada se budio usred noći, osećao je da prodire ka njoj kroz ta­ nak zastor, ali tada je, tako napregnut u svojoj težnji, padao u san. Nije se odnosio blagonaklono prema svojoj slabosti. Slagao se s tim da treba da bude to što jeste na mestu i u trenutku, pažljiv pre­ ma bliskim mu ljudima i da vodi računa o tome šta očekuju od nje­ ga. Izjavljivati da su privremeno i tobože značilo je nanositi im ne­ pravdu, nije mogao, ipak, da se oslobodi misli da za život s njima zaista nema vremena.

21

ZAŠTO STID? Poezija je sramotna stvar, jer počinje preblizu radnji koje nose naziv intimne. Poeziju je nemoguće odvojiti od svesti o sopstvenom telu. Le­ bdi nad njim, nematerijalna, a istovremeno vezana, i razlog je za stid, jer simulira pripadnost posebnoj oblasti, duha. Stideo sam se što sam pesnik, onako kao kad bih go javno pa­ radirao telesnim nedostatkom. Zavideo sam ljudima koji ne pišu poeziju i koje sam zato ubrajao u normalne, u čemu sam se, uosta­ lom, varao, jer taj naziv zaslužuju malobrojni.

22

OSEĆATI IZNUTRA U činu pisanja dolazi do posebnog preobražaja neposrednih či­ njenica, da tako kažem, svesti kao osećanja sebe iznutra, u predsta­ vu drugih istih individua, koje isto tako osećaju sebe iznutra, za­ hvaljujući čemu mogu da pišem o njima, ne samo o sebi.

23

OPEVATI BOGOVE I JUNAKE Razlika između takve poezije, u kojoj „ja" priča o sebi, i te, ko ja „opeva bogove i junake", nije velika, pošto su u oba slučaja pred met opisa mitologizovana stvorenja. A ipak...

24

MOJI BLIŽNJI „Toliko smo slični jedni drugima!" Ovaj-uzvik otvara predeo u kome se naša vrsta pokazuje kao nešto potpuno drugačije od zbirke zatvorenih monada. „Braćo i sestre! Osetio sam erotski drhtaj, mi­ sleći na sve vas i na našu srodnost."

25

ZAHVALAN Zahvalan sam za to što sam jednom davno, u drvenoj crkvici među hrastovima, primljen u rimokatoličku crkvu. Isto kao i za to što sam imao dug život i mogao da, verujući ili ne verujući, raz­ mišljam o dve hiljade godina svoje istorije. Ta istorija je isto toliko đavolska koliko i nebeska. Podigli smo gradove veće od Jerusalima, Rima i Aleksandrije. Naši brodovi oplovili su okeane. Naši teolozi sačinili silogizme. I odmah su po­ čeli da menjaju planetu Zemlju. Da bar nismo bili svesni toga, ali jesmo. Nikakve nevinosti u našim pohodima krsta i mača nije bilo.

26

VEROVATI, NE VEROVATI Bio sam duboko religiozan čovek. Bio sam čovek koji uopšte nije verovao. Protivrečnost je tolika da ne znam kako da živim s njom. Nametnula mi se sumnja da se u reči „verovati" krije neka­ kva sadržina, dosad neispitana, možda zato što je to više pojava ko­ ja pripada životu ljudske zajednice nego psihologiji jedinke. Ni je­ zik koji upotrebljavaju verske zajednice, niti jezik ateista nisu po­ godovali razmišljanju o njenom smislu. Često mi se čini da je objašnjenje sasvim blizu, da nekako lebdi u vazduhu, i da će čim nađe tumačenje u rečima, mnoštvo ljudi uzviknuti: „Pa da! To je upravo slučaj sa mnom!" Jer tu su, pored mene, u crkvi, krste se, ustaju, kleče, a ja naslu­ ćujem da se u njihovim glavama događa isto što i u mojoj, to znači više žele da veruju, nego što veruju, ili veruju na trenutke. Sigurno se ne događa kod svih isto, ali kako? I sigurno je ta sadržina pre ne­ koliko stotina godina u glavama bila drugačija, mada je još u sedam­ naestom veku Paskal beležio: „Poricati, verovati i potpuno sumnjati isto je za čoveka što trčanje za konja", a u devetnaestom veku Emili Dikinson će reći: „Verujem i ne verujem sto puta na sat. Time verovanje zadržava elastičnost". ( I believe and disbelieve a hundred times an hour, which keeps believing nimble). Biti s njima u crkvi važnije je nego mudrovati za svoj račun - zar ne oseća i ne misli ta­ ko većina njih u crkvenoj zgradi, dajući priliku za žaljenje na obre­ dnu religiju, ali istovremeno vršeći čin pokornosti? Možda se približavam i govorim: „toplo, toplo", kad odjednom imam viziju čitave nage skupine - životinjska bića oba pola, sa svojom rutavošću, seksom, vidljivim deformacijama, koji se pove­ zuju u obredu visokog, bestelesnog obožavanja - može li postojati nešto čudnije?

27

TREBALO JE? Ovaj pesnik odgajan u rimokatoličkoj religiji trebalo je svakom svojom reči da potvrđuje istinu vere Katoličke crkve. Pa ipak, čak i kad bi hteo, ne bi mogao to da čini, jer poezija je i strategija. Knji­ ževnost njegovog vremena bila je agnostička, ponekad ateistička i, pišući devotne pesme nikoga ne bi obratio u katoličanstvo, jedino bi bio nazvan drugorazrednim pesnikom.

28

DELA I MILOST Slažem se, nada u Izbavljenje izbledela je i toliko je oslabljena da se s njom ne povezuju nikakve slike. Zato čak kad govoriš sebi: „Ako hoću da spasem dušu, treba da se odreknem toga što je za mene dragoceno: stvaralaštva, romanse, vlasti ili drugih zadovolja­ vanja ambicija" - veoma je teško na to se odvažiti. Nekada, kad je Izbavljenje označavalo palmu na Nebu, a žigosanje večnu muku u vatrenim čeljustima Pakla, ljudi su izgleda imali jači podsticaj da traže svetost i obuzdavaju svoje halapljive apetite. Negde tamo su ubijali, vršili preljubu, pljačkali zemlju suseda i bili gramzivi na slavu. Očigledno tu nešto nije u redu. Možda stvarno postojanje Raja, obećanog, na primer, u islamu vernicima koji padnu u borbi s nevernicima, povećava borbenu strast, pa ipak, ovozemaljski život i ideja o Izbavljenju izgleda da uglavnom pripadaju različitim porecima, međusobno nepovezanim po principu proste suprotnosti. Nije isključeno da se upravo toga dosetio Martin Luter, ne stav­ ljajući u zavisnost Izbavljenje od dela, već od Milosti.

29

NJENA JERES „Primetila sam - rekla je - da ne mislim na Spasenje i da su ta dva stožera, Neba i Pakla kod mene drugačija: ili posle smrti ništa, što je već dobro, ili kazna za zlo u meni."

30

POSEBAN TRENUTAK Poseban trenutak u mnogovekovnoj istoriji religije! Proviđe­ nje božje odlučilo je da se otupi oštrica propovedi i teoloških trak­ tata, a ostane samo poezija, kao instrument svesti čoveka koji raz­ mišlja o poslednjim stvarima. Koliko li je samo pesnika u maksimi Simone Vej našlo obrazloženje za svoj rad: „Pažnja bez ikakvih primesa je molitva." Da, tako razuzdana i razularena civilizacija, koja navlači na sebe osudu duhovnika, u svojoj umetnosti sposobna je da donosi dar vere.

31

CITAT Pesnikinja Džin Valentajn rekla je u jednom intervjuu: „Na­ ravno daje poezija molitva. Kome bismo drugom mogli da se obraćamo?" Jedan delić mene hteo bi s njom da se složi, ali ne znam da li je to tako jednostavno. U poeziji, izgleda, po­ stoji nešto u načelu nesvetovno: kako u tradicionalnim usme­ nim kulturama, tako i u našoj, ljudi se oslanjaju na poeziju, želeći da prenesu istine o pitanjima života i smrti, koje su na drugi način nedostižne. U današnjoj Americi poezija pruža mnogim ljudima - zajedno s pesnicima - utehu, koju ne nala­ ze više u tradicionalnoj religiji.

(Pesnikinja Ketlin Noris, u „Manoa. A Pacific Journal of International Writing", 1955;

32

SIROMAŠTVO MAŠTE Mašta ljudi je ograničena isto kao i njihovo znanje. Eroziju na­ še religijske mašte usled naučnotehničkog prevrata? Sigurno, ali zamislimo kako je bilo u srednjem veku. Pre nego što je Dante po­ kazao Pakao, nastajali su razni opisi paklenih ambisa, poučni, ali neobično siromašni slikama. Zato bi pogrešno bilo tražiti tamo ne­ što što bi bilo jednako fantazijama Hijeronima Boša.

33

TEOLOGIJA, POEZIJA Ono što je najdublje i najdublje se iskusi u ličnom životu, pro­ laznost ljudi, bolest, smrt, ispraznost mišljenja i pogleda, ne može se izraziti jezikom teologije, koja više vekova zaokrugljuje odgovo­ re u glatke lopte, koje se lako kotrljaju ali kao da su neprobojne. Poezija dvadesetog veka, u onome što je u njoj najznačajnije, pred­ stavlja sakupljanje podataka o poslednjim stvarima u ljudskom ži­ votu i izgrađuje prema tome svoj jezik, koji teologija može da isko­ risti ili ne.

34

ARGUMENT Najveći argument protiv religije trebalo bi da je egocentrizam. Ako neko služi isključivo sebi, sasvim je verovatno da je stvorio sebi Boga kako bi mu Bog služio. Potpuni egocentrizam može se videti kod dece i u nekim vrsta­ ma psihičkih bolesti. Ali, šta treba da učini čovek koji ga otkrije u sebi? Da odbaci religiju u ime poštenja prema sebi i drugima ili da padne na kolena, preklinjući za izlečenje?

35

UZVIŠENOST Uzvišenost: svesno bespomoćno izlaganje podsmehu ljudi.

36

PSALMI Davidovi Psalmi, koje sam preveo na poljski, jednima pomažu u molitvi, druge odbijaju, jer su skoro potpuno proračunati. Najviši treba da spase od progonitelja, osigura pobedu, potamani neprijate­ lje, da kralju moć i slavu. Potrebno je ne bilo kakvo pokoravanje pred božanskim Veličanstvom, da bi se Psalmima oprostila njihova detinjasta lukavstva. A sam kralj David, ako bismo pretpostavili da je on sastavio Psalme, mada je to veoma sumnjivo? Poznavao sam revnosnu čita­ teljicu Biblije, koja je govorila da je čita zato što su svi naši najužasniji gresi tamo predstavljeni kao obična tkanina života. Kao kod Davida koji je uzeo tuđu ženu, naredio da se njen muž ubije, a to mu je ipak oprošteno.

37

PROSJAČKA

PESMA

Pati, dušo moja i bićeš spašena, A, ako ne propatiš, bićeš osuđena. (Vilnenska prosjačka pesma) Šta li su ti prosjaci imali na umu, pevajući: „A, ako ne propa­ tiš?" Da li to znači: ako ne propatiš do kraja to što ti je suđeno? A kako to možemo da izbegnemo? Tako što ćemo se ulizivati, na pri­ mer, vladaru, ekonomu, da bi nam odredio lakši posao? Ili pak ima sasvim drugo značenje? Da će onaj ko pati biti spašen, a ko ne pati već zbog toga će biti osuđen?

38

DISKRETNI ŠARM NIHILIZMA Obični

nihilista

Najpre prefinjeni umovi koji se bave književnošću i umetnošću, potom njihov pogled na svet postepeno prodire u sve šire kru­ gove dok na kraju ne postane svojina masovne kulture, a takođe znak za raspoznavanje običnih umova. To je oduzelo nekih sto pe­ deset godina. Opijum za narod Religija, opijum za narod. Jer, onima koji su trpeli bol, poniže­ nje, bolest, ropstvo obećavala je nagradu u zagrobnom životu. U promeni, čiji smo svedoci, može da bude obrnuto. Pravi opijum za narod je vera u ništavilo posle smrti. Ogromna je uteha u tome što nam za naše svinjarije, padove, kukavičluke, ubistva neće biti suđe­ no. Obratno U Poljskoj su svi izgledi za promenu. Nekada su postojali: skeptična, veoma pozitivistički orijentisana inteligencija i pobožni narod koji je punio crkve. Čak u nedalekoj budućnosti može biti drugačije: ispostaviće će se da će se hrišćanstvo, koje se bori s opštim neverovanjem, teško za narod i većinu svojih vernika, saču­ vati jedino među najobrazovanijima. Trijumf

običaja

„On je čitao Svedenborga.,, Smeh. Jer, u stvari, poljska inteli­ gencija ne voli da razmišlja o religiji. Ako priznaje katolicizam, onda je to u nacionalističke i mesijanističke svrhe. Zbog toga, gru­ pama koje se interesuju za religijsku literaturu ostaje samo uska margina. 39

Religija

i

politika

Ima takvih koji više vole Ništa nego religiju s njenim politič­ kim zlom. Jer, iskustvo pokazuje da se čovek obavija uzvišenošću, čistotom i plemenitošću visoke duhovne sfere da bi se pretvarao da ne zna šta rade njegove ruke. Samo, da je katolicizam lišen takve dvoličnosti, imao bi pravo da prekori pravoslavlje zbog Karadžićevih zločina. Religije Sve velike religije, hrišćanstvo, budizam, judaizam, islam, do­ nose viziju suđenja čoveku posle smrti, s naročitom naklonošću prema slikama spora između Tužioca i Branioca. Ponekad vidimo tasove na koje su postavljani gresi i dobra dela. U tibetanskom bu­ dizmu sudija je Vladar Smrti, a u donošenju presude pomažu mu kamenčići: crni, koje baca Tužilac, i beli, koje baca Branilac. Uo­ stalom, od svih religija neuništivost naših dela verovatno se najjače ispoljava u budizmu, kao zakon karme. Posle

izvršenja

Prorok, kako je sam to nazivao, evropskog nihilizma, Fridrih Niče ponosno je govorio: „Mi, nihilisti", i definisao šta će biti „naj­ ekstremnija forma nihilizma." To će biti „pogled, po kome će svaka vera, svako uverenje da nešto odgovara istini biti nužno lažno, je­ dnostavno zato š t o n e m a i s t i n s k o g s v e t a". Ovaj pogled je nazivao čak „božanskim načinom mišljenja,,. Prezrivo se odno­ sio ne samo prema hrišćanstvu, već i prema budizmu, previše sro­ dnom hrišćanstvu, međutim, za Šopenhauera, svoga maestra i uči­ telja, imao je prezriv epitet: dekadent. Verovatno ne bi bio zadovoljan da je mogao da vidi čemu je to­ kom sto godina služilo njegovo delo. A beskrajna hrabrost ikonoborca kojom se dičio? Šta je ostalo od nje danas, kad je potrebna hrabrost da bi se tvrdilo nešto suprotno? 40

Jadni

Šopenhauer

Zašto li samo Šopenhauer treba da bude filozof, čije se ime po­ javljuje, kao pre sto godina, kad je reč o nihilizmu Evropljana? Ne zaslužuje to, makar zbog visokog mesta koje u njegovoj filozofiji zauzimaju svetost i umetnost. A u meri, u kojoj je zavisan od religi­ je Dalekog istoka, oslobođenje označava kod njega oslobođenje od težine karme. Samo je u folkloru književnih kafana Nirvana bila ništavilo. Po Šopenhaueru, Nirvana ne može biti izražena na jeziku samsare, jer je njena suprotnost. Vertikalna

osa

Visoko i nisko. Možemo se diviti slici Vaznesenja Gospodnjeg u Novom zavetu, ali vertikalna osa vlada svuda vantelesnim sve­ tom, dakle, Hadov podzemni svet kod Grka, Šeol kod Jevreja, Pa­ kao nisko, Čistilište više, Raj najviše kod Dantea, prelazno stanje posle smrti, bar-do, u tibetanskoj Knjizi mrtvih, s pokretom nagore ka boljim otelovljenjima i nadole ka gorim. Kikoti Cinicima koji se kikoću, koji utuvljuju ljudima u glave da ne postoje dobro i zlo, da je život gomila pacova koji se međusobno ujedaju, ne može se reći: „Osuđujete sebe na večne muke", jer se podsmevaju veri u život posle smrti. Može se ipak reći: „Osuđujete sebe na pobedu, i to će za vas biti dovoljna kazna." Kakav

pad

Do toga su došli da su od Marksa i Lenjina spali na ideologiju posedničkih slojeva i kulta Zlatnog teleta.

41

Isuviše

jednostavno?

Godine 1873. pojavili su se Zli dusi Dostojevskog i tamo je već sve rečeno. Jer, revolucija u Rusiji trebalo je da bude delo inteligen­ cije, čije je nihilističke umove proučavao Dostojevski. Lenjin je bio blizak rođak likova njegovih romana. Kad je Lenjin izveo puč 1917. godine (jer to je bio puč, juriš na Zimski dvorac ekranizovao je Ejzenštajn, takođe inteligent), u osvajanju vlasti nad Rusijom, ni­ je mu zasmetao nikakav otpor u umovima. Predska z anje Vladimir Solovjov, u svom delu Tri razgovora, 1900., govori o sekti rupomolilaca u Rusiji. Dubili su rupu u zidu kuće i molili joj se: „sveta rupo". Ovaj kult ništavila (u autorovoj intenciji bila je sa­ tira na tolstojizam) pripremao je nesreću Rusiji i Evropi u XXI veku: kinesko osvajanje Rusije i borbu Evrope s preporođenim agre­ sivnim islamom (ko se, osim Solovjova, usuđivao da predviđa ta­ kve stvari?). Neće li Ništa, sveta rupa u umovima zapadne Evrope, biti isku­ šenje za islamski fundamentalizam, koji u ime Boga ne istupa više protiv nevemika, već ljudi lišenih bilo kakve vere? Podugi

citat

„Balzak, Stendal, pokolenja romanopisaca koji su obnažavali bedne kulise ljudskih pobuda i postupaka koji iza svakog zna­ ka njuše degradaciju ljudske prirode, sve do samog dna nje­ govih snova" - razmišljao je Lot i užasnuo se, toliko je to odudaralo od ocena i osećanja koje je imao ranije prilikom či­ tanja istih knjiga, čak najpakosnijih. Jer, kao da je imao uro­ đeno divljenje prema svemu što je bilo dobro urađeno i napi­ sano, što je imalo klasu ili kalibar - i još više se užasnuo kad je postao svestan toga: više nas se ne tiče „šta" samo „kako" 42

smo postali ravnodušni prema sadržini i ne reagujemo čak na formu, već na tehniku, na samu tehničku sposobnost. Jer, oni su već svarili, sažvakali svaku sadržinu, učinili su sve drugo­ razrednim, pootkidali nam krila, kao deca s lošim instinktima, i sta je postao život čoveka, ako ne muvlji, zujav, jednosezonski život... Marks, koji je obnažio sramnu bazu društva... Niče, naopaki Ruso ovog razočaranog veka, koji je iskompromitovao sve naše konvencije... Frojd, koji u dubini svakoga od nas otkriva slepog ljudoždera, punog infantilizma, depravacija i inhibicija, podjednako skarednih kao njegovi nagoni. Čak prirodnjaci, koji su na mesto poslednjih istina, u koje je verovalo čovečanstvo, naučnih istina objektivnog sveta, po­ stavili nad sobom zakon neodređenosti. Samoubilačka pasija kompromitovanja, degradacije. Neprestano omalovažavanje čoveka, njegovih ideala, njegove prirode - i, eto, u ovom opštem, strasno upražnjavanom osećanju bezvrednosti poči­ nje da dejstvuje opasan mehanizam nadkompenzacije, lična i grupna megalomanija, i sklonost prema obnažavanju, prema paradiranju sopstvenom depravacijom. Ako su sve istine relativne i zavisne od sistema odnosa - buni se čovek, demaskiran u najskrivenijim mislima i refleksima onda ja želim da budem odlučujući sistem odnosa, ja sam odlučujem šta ću učiniti istinom. Tražili ste u meni zver, svi­ repu, zlu beštiju, gledajte - to sam. Ako sam zao, licemeran, željan samo vlasti, uživanja, neka to i budem iz sve snage, bez licemerja, u najvećoj meri. Jer samo u skali i kalibru vi­ dim za sebe mogućnost i opravdanje.

(Aleksander Vat 2 , Lotovo bekstvo)

2

A l e k s a n d e r V a t ( A l e k s a n d e r Wat, 1 9 0 0 - 1 9 6 7 ) , pesnik i prozni pisac, jedan od najistaknutijih p r e d s t a v n i k a poljskog futurizma. P r i m . prev. 43

PREPOROD

RELIGIOZNOSTI

Preporod religioznosti u Poljskoj trebalo bi da počne od najve­ ćeg praznika u Poljskoj, a to nije ni Božić, ni Uskrs, već Zadušni dan, odnosno paganski praznik opštenja sa mrtvima.

44

DAN STVARANJA Pa to uopšte tako teško nije. Gospod Bog je stvorio svet. A kada to? Nedavno. Jutros. Verovatno pre jednog sata. Jer cvetovi se otvararaju, tek što su završeni.

45

BLIZU Od proleća onog kad putevima hodao je Galilej, Izgleda daleko, a blizu je. Molio sam tamo: ,,Smiluj se nada mnom grešnim. " I dalje čujem: ,, Gde je blago tvoje, tamo je srce tvoje. "

46

TRČE Bave se, samo ne tim što je najvažnije. Trče, kao da veruju da će živeti večno. I svako od njih za sebe je dragocen. I svako sebe smatra jedinim.

47

NEMOGUĆE Tajna krsta sastoji se u tome Što je od odvratne sprave za torture stvoren znak spasenja. Kako ljudi mogu da ne misle šta nose u svojim crkvama? Paklena vatra neka uništi temelje sveta.

48

MANA Kao i svaka umetnost, poezija je mana i podseća ljudska dru­ štva da nismo zdravi, mada bi nam bilo teško da to priznamo.

49

DETINJASTO PONAŠANJE Pesnik je kao dete među odraslima. Zna da je detinjast i mora neprestano da simulira svoj udeo u radnjama i običajima odraslih. Mana: svest o detetu u sebi. To znači o naivnoosećajnom stvo­ renju koje je stalno ugroženo kikotom odraslih.

50

ODVRATNOST Odvratnost prema raspravljanju o formi poezije i estetičkim te­ orijama, dakle, prema svemu što nas zatvara u jednu ulogu, dolazila je kod mene iz stida, znači, nisam želeo da mirno prihvatim presu­ du kojom se osuđujem da budem pesnik. Zavideo sam Julijanu Pšibošu: Šta on to radi kad se odomaćio u koži pesnika? Znači li to da ne nalazi u sebi mrlju, tamno klupko, strah bespomoćnih, ili je pak odlučio da ništa od toga ne izađe spolja?

51

KULT UMETNOSTI Kult umetnosti se pojačava s porastom broja pojedinačnih lju­ di, to jest onih koje njihovi običaji i propisi njihovih religija ne odvajaju od drugih. Gomile njih posećuju velike muzeje, kao Luvr ili Metropoliten u Njujorku, to su pravi hramovi na prelomu dvade­ setog i dvadeset prvog veka. Pojedinačni ljudi: svaki i svaka želi da dozive sve što i drugi doživljavaju, da sazna s ekrana ili iz slika u ilustrovanim časopisi­ ma: o seksu, odeći, automobilima, putovanjima. Idu u čoporima i jedni druge fotografišu. A ono više, koje polusvesno žele, dobija za njih formu umetnosti kojoj se dive.

52

ALEKSANDRINSTVO U ranoj mladosti odnekud sam stekao uverenje da „aleksandrinstvo" označava slabost stvaralačkog impulsa i množenje komentara za velika dela prošlosti. Danas ne znam da li je to istina, ali doživeo sam vreme kad se reč ne odnosi na stvar, na primer, drvo, već na tekst o drvetu, a taj tekst začeo se iz teksta o drvetu i tako dalje. „Aleksandrinstvo" je značilo „dekadenciju". Potom je trebalo na duže vreme te igre zaboraviti, ali šta je s epohom koja ništa više ne može da zaboravi? Muzeji, fotografije, reprodukcije, arhivi filmskih traka. I usred tog obilja pojedinačni ljudi koji nisu svesni da oko njih lebdi sve­ moćno sećanje, i da ih opseda, napada njihova mala svest.

53

NE TAJ Ja i oni. Koliko je moguće prodreti do njih? Pesnik zna da smatran za nekog drugog nego što jeste i da će tako biti posle nje gove smrti, a to neće ispraviti nikakav znak s drugog sveta.

54

PROŠLOST Prošlost je n e p r e c i z n a . Ko dugo živi, zna koliko je to, što je video sopstvenim očima, prekriveno intrigom, legendom, umanjujućom ili uvećavajućom vešću. „To uopšte nije tako bilo!" hteo bi da vikne, ali neće viknuti, jer videli bi samo usta kako se miču, ne slušajući glas.

55

NEMUŠKI Pisanje pesama smatra se nemuškim poslom. Bavljenje muzi­ kom i slikarstvom nije time opterećeno. Kao da poezija uzima na sebe odijum koji prati sve umetnosti, kojima se krišom prebacuje razneženost. U plemenu koje se posvećivalo ozbiljnim poslovima, znači ratu i dolaženju do hrane, pesnik je sebi osiguravao položaj vrača, šamana, posednika zaklinjalica koje štite, lece ili škode.

56

POL POEZIJE Pol poezije je ženski. Zar Muza nije ženska? Poezija se otvara i čeka počinioca, duha, dajmoniona. Sigurno je bila u pravu Žana 3 kad je govorila da nije poznavala nikoga ko bi bio toliko kao ja i n s t r u m e n t a l a n, odnosno kao instrument pasivno se predavao glasovima. Preuzimao sam na sebe sve stidove deteta među odraslima, bolesnika među zdravima, tran­ svestita u ženskoj haljini među mužjacima. Napadali su me, zamerajući mi nedostatak muške volje, neodređen identitet. Sve dok kod njih, navodno muških i zdravih, nisam otkrio to u šta sam sumnjao: tako dugo prigušivanu neurozu da je našla oduška u ludilu.

3

Ž a n a Erš ( J e a n n e H e r s c h , 1 9 1 0 - 2 0 0 0 ) švajcarski filozof, Jaspersova u č e n i c a , M i l o š e v a prijateljica i prevodilac njegovih r o m a n a : Osvajanje vlasli ( 1 9 5 3 ) i Dolina Ise ( 1 9 5 9 ) . P r i m . prev. 57

MOĆ GOVORA „Sve što nije izgovoreno smera ka nepostojanju": Čudno je raz­ mišljati o mnoštvu događaja dvadesetog veka i o ljudima koji se ta­ mo pojavljuju, shvatajući da bi svaka od tih situacija zasluživala ep, tragediju ili lirsku poemu. I ništa, propali su, ostavljajući neznatan trag. Može se reći da čak najsnažnija, temperamentna, aktivna lič­ nost, u poređenju s dobrim sistemom nekoliko reči, makar one opi­ sivale samo mesečev izlazak, jedva da je senka.

58

ODEĆA Pelerine, kravate a la Lavalliere, široki crni šeširi, uniformisanje boema. Ili farmerke, brade, kosa u pletenici, crni džemperi. Oni koji odećom žele da dokažu da su pesnici, muzičari, slikari. Odboj­ nost prema takvom uniformisanju kod usamljenika, koji su dovolj­ no sigurni u vrednost svoga dela da mogu bez spoljašnjih obeležja. A ipak, da ne kriju svoju profesiju pod odelom za normalne ljude, bili bi pošteniji: Eto, javno nosimo svoje sramno obeležje perver­ znih osoba i luđaka.

59

IZBAVLJENJE I OSUDA Koliko će nas biti izbavljeno, a koliko osuđeno? Naše biografi­ je ukazuju na prevagu broja osuđenih. Već preterana sklonost ka alkoholu i drugim opojnim sredstvima dokazuje slab karakter koji beži od sudara s bolnom stvarnošću u stanje nekakve ošamućenosti. Možda postoje čitavi „poetični,, narodi, kod kojih je to bekstvo od stvarnosti odlika koja ih izdvaja među drugima. Pa ipak, naš klanje dovoljno internacionalan da ne mora da traži etnička objašnjenja.

60

JURENJE ZA CILJEM Da bi se uradilo nešto, treba se potpuno predati tome, toliko da bliski ne mogu čak ni da zamisle takvu isključivost. A ona se uopšte ne svodi na količinu potrošenog vremena. Postoje još bezbrojne emotivne podvale prema samome sebi, lagana menjanja čitave lič­ nosti, kao kad bi jedan nadređeni cilj, izvan volje i znanja, vukao u jednom pravcu i organizovao sudbinu.

61

PISMENA OBAVEZA Evo, ostvareno delo. Kad bi samo znali po koju cenu. Da li bi pristali? Ne bi li se okrenuli s užasavanjem? Ali on, taj izvršilac, imao je nekada samo nejasno predosećanje da daje pismenu obave­ zu. Zaista, nije bilo trenutka kad se pero, umakano u krv rasečenog prsta, kolebalo pred potpisom i kad se još moglo reći: ,,ne„.

62

UMETNOST I ŽIVOT Kako objasniti veze umetnosti sa životom? Na primer, romano­ pisac koji je napravio psihološki crtež ličnosti, ugledajući se u znat­ noj meri na to, što zna o sebi. Ličnost mu je slična i njeni ružni po­ stupci prema bližnjima mogli bi da ga upozore, navodeći ga na promenu ponašanja. Zašto ne vidi da je ta ličnost on sam i da samog sebe prikazuje u lošem svetlu? Otkuda ta autonomija predstavljene stvari, tako da jedri nad životom svoga tvorca kao balon otkinut s konopca? Opisi pijanstva alkoholičara, koji sami sebi ne priznaju da su alkoholičari, opisi škrtosti škrtica, koje smatraju sebe darežljivima, portreti starih razvratnika, kojima ni na pamet neće pasti da su isto­ vremeno stari i razvratni. Ili peani u čast čiste i uzvišene ljubavi, koje pišu prljavci, herojska dela koja slave kukavice, saosećanje ovenčavano rečima najvećih egoista.

63

TROPI Papagaj krešti. Ventilatori rade. Leguan se penje uz stablo pal­ me. Svetlucavi talas okeana spušta se kao pena po plaži. Kad sam bio mlad na odmoru me je do očajanja dovodila dosada očiglednih stvari. U starosti, našavši se u tropskoj zemlji, već sam znao da sam uvek tražio lek za tu grozotu, koja traje time što ništa ne znači. Dati smisao, bilo kakav, samo da ne bude te kravlje, potpuno ravnoduš­ ne, inertne stvarnosti, bez ciljeva, težnji, afirmacija, negacija, kao otelovljenog ništavila. Religije! Ideologije! Želje! Mržnje! Dođite da svojom šarenom tkaninom pokrijete tu prazninu, koja čak ni imena nema.

64

PELIKANI (KOSTARIKA) Divim se neprestanom radu pelikana. Njihovim niskim letovima nad površinom mora, Njihanju u mestu, naglom obrušavanju Po ugledanu ribu, belini pljuska vode. I tako od šest ujutru. Šta će im slike, Sta će im plavetni okean, palme i horizont. (Tamo, kad je oseka, slične dalekim brodovima, Pojavljuju se stene i sjaje Žutim, ružičastim i ljubičastim bojama.) Ne približuj se istini. Živi predstavom Nevidljivih lica, koja stanuju nad suncem Slobodna, ravnodušna prema gladi i nužnosti.

65

LOPTA (KOSTARIKA) Pruža gledaocu glavu neprijatelja, Koga je stigao u žbunovima iza potoka I probo kopljem. Bio je to izviđač Iz neprijateljskog sela. Šteta Što nije uspeo da ga živog uhvati. Tada bi ga stavio na žrtveni sto I čitavo selo praznovalo bi, Gledajući kako ga ubijaju polako. Bili su to maleni, mrki čovečuljci, Visine, navodno, metar pedeset. Ostalo je iza njih malo keramike, Mada nisu znali za grnčarski točak. I još je iza njih ostala U tropskom žbunju nađena Granitna lopta, ogromna, neshvatljiva. Kako su, ne znajući za gvožđe, mogli da tešu granit I daju mu savršeno okruglu formu? Teško su radili na tome, koliko pokolenja? Šta im je značila? Suprotnost Svemu što prolazi i nestaje? Mišiće, kože, Lišće koje pucketa u vatri? Visoku apstrakciju, Jaču od bilo čega, jer ne živi?

66

TE FEERIJE

4

Te feerije, taj praznik, koje gradi ljudski um nad užasom živo­ ta! Sve umetnosti, svi mitovi i filozofije, ali uopšte neograničeni za boravak u sopstvenoj visokoj sferi. Jer iz njih, iz snova uma, nasta­ la je ova planeta koju poznajemo, promenjena i menjana matemati­ čkim jednačinama.

4

Feerija (fr. feerie - čarolija), n a i v n a p o z o r š n a igra sa s p e k t a k u l a r n i m , cirku­ skim elementima, popularna u zapadnoevropskim pozorištima. (Prim.prev.) 67

UPOZORENJE Životinjice s crteža za decu, kunići, psići, veverice, kao i buba­ mare, pčelice, zeleni skakavci, imaju toliko zajedničkog s pravim životinjama i insektima koliko naše predstave o svetu s pravim sve­ tom. Zamislimo se nad tim i zadrhtimo.

68

NAZIV Lepota je bila velika, ali izmišljena: sjaj stanovao u nazivu Emberiza citrinella, ne u ptici, drvetu, kamenu ili oblaku.

69

KAKO ĆE BITI Intuicije umetnika. U naglom blesku, za sekundu, vidi svoje delo koje radi u nepredviđenim sistemima, za dvesta, trista godina. Njegovo delo za dvesta, trista godina. Ako bude postojao jezik na kome je napisano. Ako zavisnost, koliko samo velika, od mnoš­ tva glupaka koji će ga, služeći se tim jezikom, vući nadole, i od pa­ metnih, koji će ga uzdizati. Koliko će biti prvih, a koliko drugih? Ne mogu da oprostim svojim nepoznatim prethodnicima koji nisu doveli u red poljski jezik i ostavili mi fonetsku aljkavost, sva ta p š e, p š i, š ć i.

70

NAŠA ZAJEDNICA Zavisti umetnika. I pored komizma, to nije vesela predstava. Svaki bi utopio drugog u kašičici vode. Kad to godinama posmatramo, crne su nam misli. Jer, to izgleda kao slika našeg ljudskog stanja, s tom razlikom što su u borbi za život, novac, ljubav, sigur­ nost - predmet borbe ovozemaljska blaga, opipljiva tu i sada, a sla­ va poeme ili platna pokrivenog farbom je sasvim apstraktna, pošto će čovek umreti i ni za šta mu neće biti potrebna ta slava. Pa ipak, igra se ne vodi za budućnost, već za p r e d s t a v u o s e b i . Poh­ valna mišljenja o nekom dostignuću su ulepšavajuće ogledalo, ne­ povoljna - krivo ogledalo, u kome se čak crte, koje po prirodi nisu loše, pokazuju kao unakažene. Preneti to na opštenje muškaraca i žena: jurnjave, ostvarenja, drame i stalno jedno te isto, znači, ulog su predstave o sebi, o svo­ joj lepoti, privlačnosti, muškosti itd.

71

TOPLOTA Svaki trenutak u toj sredini umetnika, književnika i školaraca bio je gusto isprepleten tkaninom konflikata, prijateljstava, napadno-odbrambenih saveza i, iznad svega, intriga o pojedinostima ne­ čijeg privatnog života. Toliko je privlačno bilo to zaranjanje u tre­ nutak, da je njegova naročita priroda izmicala pažnji. Tek ju je proticanje vremena otkrivalo i tada smo mogli da se začudimo. Jedno­ ga dana naglo, odlično poznata lica s pečatom preživljenih godina pojavljivala su se naborana, bleda, sa sivom kosom ili sa sjajnom ćelom. Ovu tužnu sliku pratio je blesak razumevanja: pa da, inten­ zitet je podržavan samo telesnim prisustvom i životinjskom toplotom tih, istovremeno, lica i organizama, muškaraca i žena. Kada slabi njihova vitalna energija i zračenje te energije, već se oseća hladnoća glečera koji se približava. Njegov veliki zid nezadrživo se pomera, satirući kuniće, žabe, ljude i njihove zabave. Kasnije ostaje samo istorija umetnosti, nauka i književnosti. Ništa nije moguće zaista reprodukovati i uzaludno se doktorske rasprave staraju da se dokopaju pojedinosti. Preživelo je nekoliko imena, i unapred je osuđeno na nedostatak odgovora pitanje: gde se delo sve drugo?

72

TO Izgleda sasvim tako kao da je to već gotovo i oblikovano u svakoj pojedinosti čekalo ovde, pored mene, na dohvatu ruke, i kad bih to uhvatio, ne bih izvlačio stvari iz ništavila koje se širi oko me­ ne, već bih kao s police uzeo već postojeći predmet.

73

OTKRIĆE Nisu mogli da razumeju na koji načinje taj pesnik pisao cinič­ na i patriotska dela, koja su slavila i ismevala vlast. Zašto je izgle­ dalo da je čas religiozan čovek, čas skeptik, čas veseo, čas potpuni pesimista. Događalo se to ipak onda kad je individua smatrana vrstom zamka ili tvrđave, odakle se odlazilo u svet. Potom je otkrivena ljudska civilizacija kao mnoštvo glasova koji se međusobno prepliću, kao orkestar u kome je svaki čovek drugačiji instrument. Tako nam je oslabljenost supstance, dovođe­ nje u sumnju svake esencije, dostojne žaljenja, a čak nazivane »smrću čoveka«, otvorila novu dimenziju, neprestano obnavljanog Theatrum-a.

74

BUDUĆNOST Prolegomena za društva budućnosti. Bezbrojne vrste psihičkih oboljenja, luđaci koji idu ulicama i pričaju sami sa sobom - kao da­ nas u Kaliforniji, opšta razuzdanost u seksu, narkoticima i zločinu. Otuda potreba za okupljanjem u nevelike zajednice, povezane po­ štovanjem prema razboritosti, zdravom razumu i čistoti običaja. Možda će u njima čak preživeti poezija, usred opšte podivljalosti, kao zdravlje među bolesnima, onako kao što je nekada bila bolest među zdravima.

75

SUDBINA Nepobitni dokazi o dejstvu Proviđenja u njegovom životu, na koje je rado zaboravljao, što je možda i bolje, jer bi mogao stalno da se oseća izabran i uzvišen. Nekada je, u svojim velikim nedoumica­ ma, na trenutke video svoju buduću sudbinu kao službu ljudima? narodu? naciji? Preklinjao je za to, ali nije znao kako treba to da se ostvari.

76

PLEMENA Hteo bih da napišem istoriju tih plemena, zadržava me ipak mi­ sao da ona nisu imala nikakvu istoriju i da bih, kad bih to učinio, bio kriv za davanje fiktivne slike njihovim potomcima koji se požu­ dno hvataju za svaku mitologiju.

77

LAVIRINT Dogodilo mi se da živim onda kada je čovek obožavao lavirint svog uma. Upravo je to, a ne nešto drugo, značila pojačana aktivnost pesnika i umetnika. Sklop reči ili boja na platnu zamenio je pitanja upućena nebu, zemlji, moru, zvezdama i oblacima, odakle se nije više očekivao odgovor. Trebalo je tome da se radujem, jer bio sam sastavljač reči. Razmišljao sam odakle je došlo moje neslaganje. - Pa da, rekao sam, bio sam dete iz provincije, odande, gde su se u seoskoj drvenoj crkvici molili Božanstvu s ljudskim telom, a sunce i mesec, izrezani u lipovom drvetu, pripadali njegovoj pratnji. Sasvim staromodno, morao sam prostodušno da sastavljam himne i ode, služeći se umom kao papirom i perom, ne vodeći računa o po­ sebnim počastima njemu.

78

OSMOGODIŠNJA ASJA U TORUNJU „Ja Vas prosto obožavam i mnogo Vam zahvaljujem za Priču o maku5 i Tako malo6 (volim ih kao moje mačke).

Izvinite zbog poređenja, ali tako je."

Mi loše va p e s m a iz zbirke Spasenje ( 1 9 4 5 ) . Iz knjige p e s a m a Gde sunce izlazi i gde zalazi (1974). 79

Asja

U SAN Sve dublje sam tonuo u san. Ne samo u nagli dremež, svojstven starosti, kad se za trenutak mešaju san i java. Takođe za vreme vož­ nje ulicom, širom otvorenih očiju, menjao sam kuće, skverove, zi­ dove starih crkava u niz slika koje se kreću, a ipak su iščupane iz vremena, ne zna se da li su viđene ranije ili traju istovremeno.

80

PREDEO SNOVA Predeo snova ima svoju geografiju. Kad god se nađem tamo, prepoznajem vektore pravca, sistem puteva u planinama, stranu na koju treba da idem da bih stigao u traženu ulicu. To nije ponovljivost istih pojedinosti, jer one se menjaju, već kao kodirano prostor­ no pamćenje, ali odakle, iz kakvih davno viđenih pejzaža dolazi, te­ ško je reći. U stvari, svi oni postoje istovremeno ili pak postoji nji­ hov prostorni ekstrat.

81

SNOVI *

*

*

Uvijao sam je u tebe, uplakanu, posle kupanja u prljavom jezeru. *

*

*

Borovi su bili ranjeni, ali nezadrživo su rasli.

*

*

*

Mačke su lovile ribe u mutnoj vodi među ritovima.

82

NEGUJUĆI Negujući izolovanost, kao mudrac Tao, i posmatrajući glupavu užurbanost mladih pokolenja, stari pesnik se vraćao svojoj ranoj fa­ zi kad je bio već svestan, ali još ga nije poneo potok težnji i nada.

83

LEKCIJA Dug život. Pa on je rezultat medicinske nauke. Znao je bolest, koja bi ga oborila, da nije bilo prepisanog mu leka i koji je svakoga dana redovno uzimao. Zato se nije držao onih koji se podsmevaju ideji progresa.

84

JUTRO Koliko vazduha! I rododendroni, zaliveni juče, podigli su lišće. Dole, iza stabala borova, ogromna jama svetlosti, okean.

85

ISTOVREMENO Putovao sam vozom preko mosta i istovremeno sam išao preko mosta. Logika sna. A je istovremeno ne A. Diskusije: Bog je jedan, ali istovremeno u trima ličnostima. Hleb i vino su istovremeno telo Hrista.

86

SUMNJA Bio sam kao neko ko s ranom na trbuhu trči, držeći crevu da ne ispadnu. Istina, znao sam da nisam jedini. A da li osoba koja stalno govori o svojoj rani može da govori razumno?

87

BRI Gledaj jasno, ne daj vlast sablastima sećanja. Poseti posle toliko godina gradić Bri-Kont Rober, Idi alejom po suvom lišću kestenova, Udišući duboko vazduh, kao što si činio tada, Da bi odagnao drhtaj koji je rastao iznutra. A mnogo je bilo očajanja. Odricanje. Shvatanje Da nemaš od tada izbor i da ćeš, što moraš, podneti. I podneo si. I postao si to što si: Ne previše dobar, ali svestan svoje nedobrote, Stidiš se svojih grešaka, ali samo u izvesnoj meri.

88

KAD BIH VODIO DNEVNIK Kad bih vodio dnevnik, takav, na primer, kao Nalkovska i Dombrovska, tek to bi bio razlog za čuđenje jer ništa se ne bi slagalo s mojom slikom ovekovečenom u očima čitalaca. Moje unutrašnje patnje mogle bi se učiniti bolesne (što su i bile), ali bi istovremeno kontrast između njih i moje istrajnosti u radu sticao izvesno pošto­ vanje. Ne želim, ipak, da pišem takav dnevnik, odnosno ne želim da se otkrivam. Jer, konačno, kome bi to donelo korist, osim istoričarima književnosti?

89

MUŠKI Svestan je takmičenja. Napet. Budan. Spreman za trku. Agresiv­ no misli. Zna bolje od drugih. Popravljač sveta. Godinama prežvakava svaki poraz. Osuđuje. Nesposoban da se pomiri sa sobom. A žena posmatra to s osmehom jer zna da je on zauzet stvarima koje prolaze i nemaju velikog značaja.

90

ARGUMENT Pesnici zaslužuju da budu prognani iz države. Samo kako to učiniti? Njihovim glasom progovaraju mekoća i ranjivost društve­ nog tela. Njihov broj penje se na stotine i milione. A, eto, može na­ ići trenutak kad će država, naučena da štiti čistoću vode i vazduha, primeniti ekološka otkrića na štetan uticaj izvesnih individua. O progonstvu pesnika iz države piše se uvek satirično. Zašto'.'' Eto, osnovana je specijalna Inkvizicija koja goni strasne uživaoce sastavljanja pesama. U ovom science fiction-u treba smoći snage za uklanjanje satiričnog tona i uživeti se u probleme inkvizitora. Nisu mali, pošto sam broj pesnika mami na sklapanje primirja s njima, kao što se to činilo u nekim policijskim državama koje su o svom trošku štampale tomove nerazumljivih pesama. Dramatičnost akcije zasnivala bi se na skrivanju rđave navike ogromne mase građana, tako da bi se pojavila kategorija tobožeobraćenih, kao nekada ma­ rana u Španiji. Jecaji i krici porodica, u čijim je kućama nađena pesma. A, istovremeno, stalna borba organa gonjenja sa sopstvenom slabošću, sa znanjem o sopstvenim, krišom načinjenim, pesmama.

91

VIŠI-NIŽI Mnogo toga proizlazi iz dijalektike viši - niži. Pesnik piše za sebi jednakog, nekako se deli na autora i čitaoca, ili slušaoca, a on je idealan, to znači da treba da zna i razume toliko koliko i sam au­ tor. Nažalost, malo je takvih idealnih čitalaca. Recepcija se najčešće zasniva na pogrešnom čitanju, a proučavaoci i kritičari na pogre­ šnim čitanjima grade svoje teorije. Užasni nesporazumi nastaju kada viši um, obuzet pokornošću, dolazi nižim umovima i obraća im se kao sebi jednakima. Postoji vrsta uprošćavanja i time mistifikovanja, koja dokazuju da se to upravo dogodilo.

92

HOLIVUD Zamislimo da pesnik dobija u ruke stvaraoce Holivuda, dakle, finansijere, režisere, glumce i glumice. Da je opterećen ogromnim znanjem o razmerama zločina koji se svakodnevno vrši na umovi­ ma miliona ljudi novcem koji ne deluje u ime nikakve ideologije, već u ime umnožavanja sebe. Kakva će kazna biti primenjivana? Koleba se između rasporavanja im trbuha i prosipanja creva, zatva­ ranja čitavog tog društva iza rešetaka, bez hrane, u nadi da će jesti jedni druge i da će kao žrtve pasti u prvom redu debeli moćnici, la­ ganim pečenjem na slaboj vatri, stavljanjem ih, vezanih, u mravi­ njak. Kad se čovek ipak bavi njihovim saslušavanjem i vidi ih po­ korne, kako se tresu, umilne, udvoričke, veoma učtive, kao da se uopšte ne sećaju svoje arogancije, koju im je davala vlast, gubi vo­ lju. Njihova krivica podjednako je neuhvatljiva kao krivica partijskih činovnika u totalitarnom sistemu. Najbliže pravdi bilo bi poubijati ih sve odjednom. Sleže ramenima i pušta ih na slobodu.

93

TOLERANCIJA S godinama je iščezavala njegova žestina, ali zajedno s toleran­ cijom rasla je sveobuhvatna sumnja. Sedeo je u mraku pred scenom pozorišta lutaka i posmatrao njihove jurnjave, molitve, šepurenja, kajanja, prepoznajući u njima svoju glupost.

94

TO NIJE SLIČNO Ono što je naizgled slično - najčešće nije slično. Neke otrovne pečurke izgledaju kao jestive. Neke filozofije nisu nikakve filozofi­ je. Neke vrste muzike su samo dreka i galama. Neka ovaj zapis sirotog, čistog pesnika pomogne u razlikova­ nju: Sto se tiče muzike, nedavno sam negde čitao da je jedna go­ spođa, Amerikanka Doroti Retajejd, nekoliko godina izvodila eksperimente, izlažući razne biljke slušanju muzike. Rezultati ovih ispitivanja, navodno, objavljeni su u knjizi pod naslo­ vom The Sound of Music on Plants. Po nekoliko sati dnevno puštala je s magnetofona muziku, jednu vrstu žestokog roka, nekim biljkama u saksijama i ove biljke su nakon izvesnog vremena, već posle dve-tri nedelje - umirale. Lišće je žutelo i opadalo, stabljike su se okretale, bežale od izvora zvuka, dobijajući nenormalne, groteskne forme. Međutim, biljke koji­ ma je gospođa Retajejd puštala Baha, džez ili indijsku devotnu muziku tipa „sitar", razvijale su se raskošno, bile jake, a povijuše, na primer pasulja, premeštale su se prema izvoru zvuka, obavijale oko zvučnika i čak pokušavale izvesno vre­ me da se uvuku unutra. Edvard Stahura, Sve je poezija, 1975.

95

VELIKA ČORBA Bačen u ogromnu međunarodnu bouillabaisse1, u kojoj, ako nešto može da se razlikuje, onda su to prokuvani komadi riba i rači­ ća, pesnik otkriva da čvrsto sedi u svojoj provinciji, gradu, posedu, i počinje to da blagoslovi.

Bouillabaisse (franc.) - g u s t a riblja čorba. P r i m . p r e v .

96

POLJSKI PESNIK Poljski pesnik s velikim naporom savlađuje u sebi, u jeziku ovekovečeno, čitavo nasleđe brige za sudbinu zemlje, gurnute iz­ među dve velesile. Po tome se razlikuje od pesnika srećnijih jezika. Kurdski pesnik je zauzet isključivo sudbinom Kurda. Za ame­ ričkog pesnika ne postoji pojam „sudbine Amerikanaca". Poljski pesnik je uvek na sredini. Zar iz ovog sukoba dve sile koje vuku na suprotne strane ne bi trebalo da proizlazi specifičnost poljske poezije? Primetna je u pesmama koje naizgled nemaju ništa zajedničko s istorijom, kao u erotskim pesmama Ane Svirščinjske 8 .

A n a Svirščinjska ( A n n a Ś w i r s z c z y ń s k a , 1 9 0 9 - 1 9 8 4 ) , d r a m a i dela za decu i o m l a d i n u . P r i m . p r e v . 97

pesnikinja,

autorka

OSLOBOĐENJE Potpuno oslobođenje od lokalne i provincijske sile teže osuđuje na oponašanje stranih uzora.

98

DESTILACIJA Briga, muka, griza savesti, žalost, stid, uznemirenost, potiStcnost - a iz toga nastaje poezija, jasna, sažeta, monolitna, skoro kla­ sična. I ko to može da razume? Samo ne skrivati. Jer, ko god se pretvara da one druge, mračne strane u njemu nema, izlaže se osveti sudbine.

99

POUKA Verovati da smo savršeni i postepeno se uveravati da nismo savršeni. Dovoljno posla za jedan ljudski život.

100

ZAR? Ne može se dogoditi ništa bolje nego rastati se od svog proteklog života kao od komentara za nekoliko pesama.

101

PERSONA Persona. Neobično veliko značenje ima otkriće da kad govori­ mo „ja" i pričamo u svoje ime, to može da bude samo književni trik. Kad je taj pesnik konstatovao da u pesmi ne govori on sam, već p e r s o n a koju je stvorio, ohrabrio se i savladao svoje skru­ pule koje su ga uzdržavale od izmišljanja. Pozivao se na mrvice svojih doživljaja, ali povezivao ih je da bi napisao ariju koju peva ličnost samo malo njemu slična.

102

CILJ Na jednoj strani su svetlost, poverenje, vera, lepota zemlje, sposobnost ljudi za oduševljenje, na drugoj mrak, sumnja, neverovanje, svirepost zemlje, sposobnost ljudi za zlo. Kad pišem, prva strana je stvarna, kad ne pišem, druga. Znači, moram da pišem da bih se sačuvao od raspada. Malo je u ovoj tvrdnji filozofije, ali proverena je iskustvom.

103

ROMAN Roman treba da budi radoznalost, da oduševljava i uzbuđuje. Ako ne uzbuđuje, nedostaju mu odlike pravog romana. Po prirodi sentimentalan i melodramatičan, sličan je bajci, na šta je počelo da se zaboravlja kad je postao opterećen mnoštvom obaveza.

104

MELODRAMA Melodrama: roditelji udaju ćerku, ali ne za onoga koga je zavolela. Udata, postaje tajno ljubavnica bivšeg verenika, sada kućnog prijatelja (i bogataša), koji joj ostavlja u nasleđe imovinu. Odriče se roditelja. Šamara i izbacuje iz kuće majku kad je ona poseti. Majka proklinje ćerku. A majčina kletva mora da se ispuni. Sve u jednom romanu {Gesta Berling Selme Lagerlef).

105

BAJKA Roman kao bajka: u njemu mora postojati čujan glas pripovedača. On je prisutan sa svojim merama dobra i zla, ali ne treba da priča o sebi. Kad bi pričao o sebi, dokazao bi da mu nedostaju zre­ lost i mir, znači odlike koje mora da poseduje pripovedač bajki. Još jedna odlika romana: velikodušnost.

106

ŽELJA Želja za otvaranjem pred ljudima i kazivanjem svega o svom životu. Nemoguća je. Jedino ako bi se napisao psihološki roman koji bi, uostalom, bio što dalji od istine. Zasnivao bi se uglavnom na samooptužujućej ispovesti, a zna se da savest skrupulozno optu­ žuje svog nosioca za manje krivice da bi se sakrile veće.

107

MONOLOZI Slušajući naše razgovore, Kenet Reksrot je rekao: „Vi ne umete da razgovarate. Samo izmenjujete monologe." Pogodio je tu odliku Srednjoevropljana (da li samo Poljaka?), koje smo uostalom svesni i koja nas zabrinjava, jer ovde se ukrštaju lična i plemenska linija. Ja? Ili kultura u kojoj sam vaspitan?

108

SUMNJA Moguće je da Poljaci ne umeju da pišu romane zato što ih ne interesuju ljudi. Svakoga od njih interesuju samo njegova sopstvena ličnost i Poljska. A ako ne Poljska, kao u romantičnoj književ­ nosti, ostaje samo sopstvena ličnost.

109

SAMOPREZIR Zašto su Poljaci skloni da svuda otkrivaju izdaju i nazivaju „izdajicom" svakoga ko - ovako ili onako - odstupi od norme? Pa zato što nose u sebi svest o sopstvenom preziru prema svojoj naciji i svest o sopstvenoj čežnji za odvajanjem od te zajednice, koju na­ zivaju nižom.

110

GOMBROVIČ Počinje se od elitnog mišljenja, razumljivog jedino za upućene u tajnu, a potom se ono širi sve više, obuhvatajući, ako ne mase, onda u svakom slučaju čitaoce knjige. To se dogodilo Gombroviču s njegovom pobunom protiv otadžbine. Može se sumnjati da svoju slavu u Poljskoj duguje toj pobuni, koja je odjednom postala oči­ gledna, a ne drugim elementima svoga dela. Ova pobuna protiv otadžbine (ali, da li i u ime sindžine?) toliko se raširila da čak neko tako malo lažno patriotski kao ja oseća neumesnost neprestanog ža­ ljenja i podsmevanja samima sebi.

111

U AFRICI - I, eto, u Africi si. Da li si srećan? - upitali su pesnika crnca iz Amerike. - Nikakvi odvratni beli, sami crni. - Ali ja ne podnosim glupost i zaostalost crnih! Jedina mi je uteha to što nisam kao oni, jer potičem iz izuzetno inteligentnog crnačkog plemena.

112

DA LI KATEGORIJA UZVIŠENOSTI Da li kategorija uzvišenosti može da obuhvati neke opise u da­ našnjoj književnosti, na primer, opise kopulacije? U principu ne, jer ljudsko telo je dramatično-komično, ako ne tragikomično. Znam je­ dan, kod pesnikinje Ane Svirščinjske, mada je, u stvari, to opis osećanja zahvalnosti sudbini za to što je podarila takav trenutak.

113

NESALOMIVOST Stranci nisu mogli da znaju šta se krilo iza nesalomivosti tog čoveka, ali ja nisam smeo da dozvolim da budem u zabludi, imajući predratno iskustvo. Mnogi su podlegli komunizmu zato što je apelovao na najbolje odlike njihove političke prirode. Ali, bilo je i tak­ vih koji su umeli da se odupru, jer su im u tome pomagale njihove najgore odlike.

114

MOJI SUDOVI Moji sudovi o Poljskoj u dvadesetogodišnjem međuratnom pe­ riodu meni samom su sumnjivi. Niko u mom razredu u I muškoj gi­ mnaziji „Kralj Zigmunt August" nije mogao da oseća ni misli kao ja. Pripisati tu posebnost mojoj izuzetnoj osetljivosti i inteligenciji značilo bi sada, pri kraju života, i dalje biti arogantan.

115

ČEŽNJE Čežnje, ogromne ljubavi, vere, nade - a sve nastalo iz istog ubeđenja: razmišljajući tako, prepoznavao je po čemu se razlikuje prošli vek od njegovog stoleća. Bio je to vek osećanja, uzbuđenja i melodrama, možda zbog snage preživljavanja dostojan zavisti.

116

OPRATI Pri kraju života pesnik razmišlja: „U kakve sve opsesije i glupa razmišljanja moje epohe nisam tonuo! Trebalo bi me strpati u kadu i ribati danju i noću, sve dok se sva ta prljavština s mene ne spere. A ipak, samo zbog te prljavštine mogao sam da budem pesnik dva­ desetog veka, i sigurno je Gospod Bog tako hteo da od mene ima neku korist".

117

UZOR Moj uzor vrline: svi koji su čitavog života služili stvarima uma i sačuvali tu strast posle osamdesete i do kraja.

118

POLJSKI PISAC Poljski pisac ima jak lek protiv usamljenosti, a to je osećanje da učestvuje u kolektivnom delu koje napreduje vekovima. To je skoro fizičko opštenje sa svim što je pisano i mišljeno na poljskom sada, dakle, u tački, u kojoj se sreću prošlost i budućnost. Ko je li­ šen toga, bolje neka se stara da ne bude usamljen, jer tada je usam­ ljenost strasnija.

119

DATUMI Rodio se, recimo, 1811. A živeći još 1896. zar je trebalo da bri­ ne o tome šta će se dogoditi s čovečanstvom, s njegovom zemljom, s njegovim gradom u dvadesetom veku? Potpuno uključen u običa­ je i probleme svoga kruga nalazio je puno posla u ocenjivanju svo­ jih savremenika, njihovih pogleda, ostvarenja, udruženja i tako da­ lje. A već su se spremali užasi dvadesetog veka, koje neće videti. Razgovarajući sa grešnicima u Paklu, Dante je već znao šta se do­ godilo kasnije, posle smrti tih nesrećnika. Ali, šta bi novi Dante, opterećen kasnijim znanjem, koji piše, recimo 1960, mogao da kaže duhovima iz prethodne istorijske faze?

120

RAZBORITOST Oprezno. Oprezno. Sunce u pukotinama zida i golubovi guču. Školske ekskurzije nose sladolede na štapićima, zastavice i zelene zmajeve. Na skverovima prodavačice cveća otresaju, izvađene iz kofa, naramke belih božura. Oprezno. Oprezno. Svetli hlebovi leže na policama pekara, njihov miris ispunjava celu usku ulicu. Devojka u žutoj bluzi i mladić u crnom džemperu gledaju tramvajske šine koje izmiču. Brodić na reci kreće se, svečan, pod oblacima. Oprezno. Oprezno. Sećanje nije u pravu. Uprkos sećanju, poštujmo zemlju. Bio je to samo težak san, posle kojeg ostaju ožiljci u lavirintu tupog tela. I taj, koji je sanjao, zadržava reči, kako ništa ne bi remetilo ceremonijal klanjanja i osmeha. Jer naglo će zasjati, prasnuti i raspasti se to sve, da bi se pokazalo da je bilo neistinito.

121

VIDEO SAM Bio sam i znam, jer sam video. Okružen sam ljudima koji su se rodili kasnije, ali stalno mi se Čini da moraju nešto od onoga tamo znati. Zaista, ništa ne znaju a, ako i znaju, onda je to zbrda-zdola. Slično je s pojedinostima moje biografije i knjigama koje sam napi­ sao. Zamišljamo da drugi to prate i da ih se to tiče. Nešto su tamo čuli, ali maglovito i nesigurno. Neka od knjiga pala im je u ruke i na osnovu nje donose sud o drugima.

122

RAZDVOJENOST Razdvojenost na dušu i telo kao da je ugrađena u našu misao, i tako nam je lako da verujemo u priče o duhovima, kao što je bilo lako našim precima hiljadama godina ranije.

123

KAD BI Kad bi moglo da se veruje da se smrću završava sve! Tada ne bi bilo straha da će nam pokazivati naša dela i da će se razlegati ogroman smeh. Niti da ćemo našu provinciju, kojoj smo bili pri­ vrženi, posmatrati s punom svešću, nemoćni prema greškama i zlodelima ljudi. I prisećaćemo se briga Mickjeviča, koji je govorio da je duhu veoma teško da dejstvuje bez tela.

124

OBIČAJI Beskrajne su mogućnosti ljudske vrste u običajima i modi. Kad se samo pomisli kakvi su bili ti običaji pre sto, hiljadu, pet hiljada godina! S jednom konstantom: svi su se kretali oko nagosti, javne ili skrivene, muškarca i žene, kao i njihovog seksualnog čina. Izlu­ čivanje, menstruacija, kopulacija, trudnoća: civilizacije, u kojima je to maskirano, i civilizacije, u kojima se smelo o tome slobodno ra­ zgovarati.

125

ČESTITOST Kad sam bio, kako se to kaže, pomiren s Bogom i svetom, osećao sam se lažno, kao da sam se pretvarao da sam bio neko ko, u stvari, nisam. Vraćao sam svoj identitet kad bih se ponovo našao u koži grešnika i sumnjalice. To se više puta ponavljalo u mom živo­ tu. Jer, sigurno sam voleo sliku sebe kao čestitog čoveka, ali čim bih stavio njegovu masku, savest mi je došaptavala da samo obma­ njujem i druge i sebe. Pojam sacrum je potreban, ali nemoguć bez doživljavanja greha. Okaljan sam, grešnik, nedostojan, i to čak ne zbog svojih dela, već zbog zla koje je u meni. I samo priznajući da nije za mene da smeram previsoko, osećam se autentičan.

126

85 GODINA Taj moj jubilej, to cveće, ti aplauzi, te zdravice. Da znaju šta mislim. Bilo je to kao hladno vaganje dobitaka i gubitaka. Gubici su lažne reči koje su izašle ispod mog pera, više se ne mogu povu­ ći, jer odštampane su i ostaju zauvek, ali upravo će one biti ljudima najprivlačnije i najčešće ponavljane. Dakle, pitao sam se: mora li tako da bude da je pisanje nekoliko zaista dobrih stvari moguće je­ dino ako se za to plati, ne samo izopačavanjem svog života, kakav je moj, već i smećem, otpacima na putu da bi je stiglo do dva-tri sa­ vršeno čista znaka.

127

NEMA LOŠEG Toliko bojažljiv da je u društvu preživljavao muke, neuglađen, ne znajući osnovna načela Kinderstube-a9, znojeći se i crveneći to je on, upravo on, onaj isti, kao glumac u društvenom theatrum-u smokinga, večernjih haljina, partija i banketa. Takva uloga trebalo je da pripadne bolje pripremljenima. Istovremeno, iz te nepripre­ mljenosti dolazilo je shvatanje svega što je ispod površine forme iskrivljeno, krhko, neuspelo, preterano, egzaltirano, preosetljivo, neprikladno, beznačajno, kao čarapa, u kojoj pušta očica, izgublje­ na potpetica ženske cipele, nedostatak upravo potrebnog tampona. Žene kao da su bliže običnom neredu rasute stvarnosti - mada hra­ bre, upravo sada iza vrata „Za dame" - treskaju tašnama i puderišu noseve. Više odgovaraju metafori stalnog pretvaranja i promašenosti.

Kinderstube ( n e m . ) - d o s l o v n o „dečja s o b a " , ali u p o t r e b l j a v a se u p r e n o s n o m značenju:

d o b r o d o m a ć e vaspitanje, pristojnost, u l j u d n o ponašanje. P r i m ,

prev. 130

ZALJUBLJENOST Zaljubiti se. Tomber amoureux. To fall in love. Da li se to odi­ grava naglo ili postepeno? Ako postepeno, onda gde je to „već"? Bio sam zaljubljen u majmunicu sašivenu od krpica. U vevericu od šperploče. U botanički atlas. U žuju. U lasicu. U kunu na slici. U šumu, desno od puta za Jašun. U pesmu nekog pesnika. U ljudska bića čija me imena sve do sada uzbuđuju. I uvek je objekat zaljub­ ljenosti bio uvijan u erotsku fantaziju, podlegao je, kao kod Stendala, „kristalizaciji". Strah me čak obuzima kad pomislim na kontrast između tog objekta, golog među golim stvarima, i bajkama pričanim o njemu. Da, često sam bio u nešto ili nekoga zaljubljen. Samo što zaljubljivati se ne znači biti sposoban za ljubav. To je nešto dru­ go-

131

PA Pa ta struja je kroz mene zaista prolazila i zaista, skupljen, pogrbljen, ja sam i dalje taj isti instrument, kako je to moguće?

132

POSEBNA SVESKA - PRONAĐENI LISTOVI Amerika Plav i olovan je tok brze reke, Na koju muškarac i žena dolaze vodeći volovsku zapregu, Da bi osnovali grad i posadili na sredini drvo. Pod tim drvetom sedao sam često u podne I gledao nisku obalu na drugoj strani: Tamo poplavljena zemlja, ševari, ribnjak zarastao drezgom Sjaje se kao onda kad je živelo tih dvoje neznanih imena. Nisam mislio da će se meni dopadati: na toj reci, u tom gradu, I nigde drugde i samo tu, gde su klupa i drvo. *** 26. IX 1976. Veče. Kakvo olakšanje! Kakva sreća! Život proživ­ ljen i ta muka, za koju je krivac tvoja glupost, prošlost su. Divim se sebi? Sto sam podnosio? Skoro da je tako, ali daleko je to od divljenja. Nešto poput ponosa trkača, koji nije bio dobar, negde skoro poslednji, ali je trčao.

* ** Katedrala moje očaranosti, jesenji vetar. Ostario sam u zahvalnosti. *** Čak i najmanje svečana stvar odgovoriće ako joj se obratimo s poštovanjem. (Rečenicu sam usnio 20. II 78. i sutradan je zapisao.) 133

*** Anđeo smrti privlačan S plavim očima S kestenjastom kosom Dolazi plešući. Njegova usta, radost, Jezik u njegovim ušima, užitak, Njegov pogled, svetio Punog proleća. I dotakao me I poljubio me I vratio sam se Na svoj početak. Ne biti, ne patiti Ne nanositi bol. Opozvati čitavo Jedno postojanje. Da ne ostane Čak ni traga ni glasa iza mene, Ni uspomene, Ništa. Da bi svet bio dalje Kao taj anđeo smrti, Savršen, vedar I blagosloven.

1976

134

Da ublažena bude tama. Krećem rano, Idem, jer sam umoran od snova, Koji me zaustavljaju u onome što je nekad bilo U gorkom i grešnom sećanju. S naporom idem uzbrdo, udišem miris lišća, Probijam se kroz trnovito žbunje i suvu travu, Ali stalno je daleko do vrha. I neugušena tama Sustiže me i svakoga dana počinjem ponovo. 1976.

S prozora mog zubara Izvanredno. Kuća. Visoka. Okružena vazduhom. Stoji. Nasred plavetnog neba. ** * Oh, objekti moje požude, za koje sam sposoban bio na askezu, vatrenost, heroizam, kakva milost, kada mislim na vaša usta i ruke i grudi i trbuhe predate gorkoj zemlji. Ja pamtim puteve, stazice, Po kojima su išle tvoje nožice. (Vilnenska pesmica) (Ovde se završavaju „Pronađeni listovi")

135

KONTRAST Iz kontrasta između slabosti tela i izvršenog dela potiče nevero vanje u počinioca. „Kako to? Dakle, sve sam to ja napisao? Vero vatno treba poverovati u učešće nekih natprirodnih sila?,,

136

ŽALBA KLASIČARA Žalba klasičara, znači, takvog pesnika koji se umesto avangard­ nih traganja bavio šlifovanjem jezika svojih prethodnika: „Ali, odlično sam znao kako malo sveta prisvaja mrežu mojih fraza i re­ čenica. Kao monah koji osuđuje sebe na asketizam, mučen erot­ skim vizijama, skrivao sam se u ritam i red sintakse iz straha od svog haosa."

137

KAKVA SUDBINA Kakav život, kakva sudbina! Potpuno nemoguća za logičko sla­ ganje u uzroke i posledice, s prazninama, koje su mogli da ispune jedino divni slučajevi božanske intervencije.

138

OBRNUTI DOGLED Više-niže. Verovatno se ništa ne može uraditi bez uverenja u svoju superiornost. A ona se dobija kad se na dostignuća drugih gleda kao kroz obrnuti dogled. Kasnije se čovek teško može oslo­ boditi osećanja nanete nepravde.

139

KANTA ZA ZALIVANJE Zelene boje, stoji u magacinu pored grabulja (tako se kod mene govorilo), i lopata, oživljavala je kad se njome zahvatala voda iz malog ribnjaka, a potom iz njene rešetke lio obilni tuš na usahle le­ je, u ovom činu osećali smo svoje dobročinstvo prema biljkama. Ne zna se ipak da li bi kanta za zalivanje imala takav udeo u našem sećanju da nismo vežbani u zapažanju stvari. Jer, ipak smo vežbani. Naši slikari ne oponašaju Često Holanđane koji slikaju mrtvu priro­ du, međutim, fotografija pomaže da se obrati pažnja na detalj, a fil­ movi su nas naučili da predmeti koji se pojavljuju u njima učestvu­ ju u radnjama ličnosti i zato treba da budu primećivani. Postoje, takođe, muzeji u kojima vise slike koje slave, ne samo ljudske figure i pejzaže, već i množinu predmeta. Kanta za zalivanje ima, dakle, sve što je potrebno da zauzme značajno mesto u našoj predstavi i, ko zna, nije li baš tu, u hvatanju jasno ocrtanih oblika, sadržana na­ da za izbavljenje iz uzburkanih voda ništavila i haosa.

140

LUTALICA Slabljenje, svojstveno starosti, a u snu putovanja i lutanja po planinama bez teškoće. Kao u pesmi Po-Ču-I-ja 10 , u kojoj je takvo lutanje starca sa štapom, naglo u snu preobraženog.

10

Reč je o pesmi

San o planinama,

čiji j e a u t o r k i n e s k i pesnik Po-Ču-I ( 7 7 2 -

864). Prim. prev. 141

OPET Opet sam leteo u snu. Kao da je u mom starom telu postojala potencijalna sposobnost za sve pokrete živih bića, letenje, plivanje, puzanje, trčanje.

142

U OVOM GRADU Bio je to leš grada. Uklonjena je i najmanja gomilica krša, na­ pravljeni su skverovi i cvećnjaci, postavljene klupe kraj novonaznačenih skverova. Samo ljudi nije bilo. Ponekad bi dvoje-troje tu­ rista zastało kraj zida i sricalo slova sa spomen-ploče.

143

NE ZNAŠ Ne znaš šta se događa u glavama ljudi odmah pored tebe. Nji­ hova ignorancija je nezamisliva, a može se otkriti samo slučajno. Nije stvar u tome da si ti pametan, a oni glupi: jednostavno, svaki i svaka gomila znanje do izvesnog stepena, više ne seže. Njihov pro­ stor je ograničen i mogu da ne znaju šta se događa u susednoj ulici. Njihovo vreme je takođe ograničeno i događaji, za tebe savremeni, za njih su utopljeni u magli neodređene prošlosti. Tako, dakle, TV, film, štampa, mogu do mile volje da preobražavaju i menjaju to što jeste i što je bilo. Ne treba se diviti moći propagande, već skromnoj dozi prave informacije, koja se nekako probija.

144

POMRAČENJA Pomračenja misli, nerazumna dela, Godine maštarija kao u snu. Bio bi to sasvim neobičan život Kad bi smisao njegov zavisio od mene.

145

ODAKLE TO DOLAZI Odakle to dolazi? - pita. Ta dvadesetogodišnja usta, malo ovlažena karminom, ta kestenjasta kosa u pramenovima, suviše rasutim da bi se reklo mahune, te prekrasne oči, uokvirene trepavicama i obrvama, šta nagoveštavaju? Zašto ječim, poražen njenom lepotom? Rodila se onda kad sam predavao Dostojevskog, pokušavaju­ ći da izađem na kraj sa spoznajom da sam star. Dakle, nema kraja tom njihovom rađanju nanovo i ja, kad bih mogao da živim dalje, ponovo bih umirao od ljubavnog zanosa?

146

OGROMAN ZAMAK IZ SNA Grad je bio pun zamkova, zbijen, gust, višespratan, kao Piranezijeve građevine. U njemu je prevladavala crvena cigla. Označavao je civilizaciju, preko reke je počinjala prašuma. Išao je brzo, toliko da su njegovi drugovi, neki on i neka ona, jedva mogli da ga stignu. I odjednom je shvatio kako se apstrakcija pretvara u stvarnost: začinski mirisi prodavnica, ukusna para koja izbija iz kuhhinja pored kojih prolaze, komadi šunke, taverne s ljudima koji piju vino, ushi­ ćenje očiju, eto, biti tako vraćen čulima, samo to i ništa drugo.

147

MALI TRAKTAT O BOJAMA Hrastovo lišće je kao koža na koricama knjige. Šta drugo reći za njega kada u oktobru dobija mrku boju i kao da je od kože, spre­ mno za uramljivanje u zlato. Odakle to neobično siromaštvo jezika, čim je reč o bojama? Šta imamo na raspolaganju kad pokušavamo da imenujemo raskoš boja? Jedno lišće je žuto, drugo crveno, i to je sve? Ali ima i žuto-crvenog, i jarkocrvenog i tamnocrvenog (bordo - dakle, nema ničeg boljeg od poređenja s vinom bordeaux!) A breze? Njihovo lišće je tobože malo, bledožute monete, još ponegde obešeno na granama, koje su kakve? lila? ljubičaste? (znači od lilas, jorgovana, i ljubičasti od violette, ljubičice, ponovo ta nespo­ sobnost poređenja). Po čemu se razlikuje žutilo brezovog lišća od žutila jasika, prošaranog bakrom, sve jačim, dok ne prevlada? Ba­ karna boja? Dakle, opet stvar, bakar. I verovatno se samo zelena i žuta boja nalaze duboko u rodoslovu jezika, jer plav (na poljskom je niebieski, prim, prev.) uzet od neba, crveni od crvenaša, odnosno farbe pravljene nekada od bube crvenaša, koja je služila za bojenje tkanina. Zar je jezik otporan, jer oči su malo osetljive na pojedino­ sti prirode, ako od njih nema nikakve praktične koristi? U oktobru na njivama žute bundeve, a njihova boja je, u stvari, narandžasta. Zašto narandža, koliko je očiju gledalo narandžu u severnoj zemlji? A sve ovo beležim, jer sam naišao na teškoću da opišem jesenji pe­ jzaž u dolini reke Konektikat tačno i prozaično, ne služeći se meta­ forama i poređenjima.

148

CESTAR Zaranjanje u cestar. Rano, još u detinjstvu, u svojeručno prav­ ljene ornitološke atlase i mape izmišljanih zemalja, kasnije, kad je odrastao, u plavozelenu džunglu književnih dela, imena i lica. Čita­ lac „Vjadomošći literackih,, i profesorskih knjiga o velikim roman­ tičarima, išao je u svoje pohode u dubinu nepoznatog kontineta s oduševljenjem i strahom početnika, probijajući se kroz za njega preteške rečenice i pokušavajući da razume reči uzete iz stranih je­ zika. I tako je već trebalo i da ostane, uvek cestar, koji omamljuje tim šta će se pojaviti sutra, tajna i nada. Nažalost, bilo je to vreme kad je svima nametan elementarni strah za život i tada je svako mo­ rao da se kreće nag, kao insekt, izvučen ispod kore i bačen na ka­ menu ploču. On je ipak, odmah, čim je mogao, umicao u senovitost te prašume koja je pružala zaštitu pokolenjima i bila istinitija od bi­ lo kakvog sveta. Kome bi od stranaca mogao kasnije da objasni da je tako preživeo godine rata i terora, tobože prisutan, a istovremeno boraveći ta­ mo, dokle ne sežu ni Istorija ni Priroda?

149

STRATEGIJA Bio je svuda, u vozu, koji je odvozio deportovane u lagere, u gradu koji je drhtao od straha od zvona na vratima u zoru, u zatvo­ ru, odakle su izvođeni i tovareni u kamione osuđeni na streljanje. Mrzeo je Imperiju, ali morao je to da skriva. Bio je pesnik, a prisećanje da se ono događa odmah tu, istovremeno, onemogućilo bi pi­ sanje pesama. Osim toga, pisao je za one koji, mada su čak teore­ tski znali, nisu želeli da se sele tamo u mašti. Iz tih razloga, osećajući da narušava obavezu svedočanstva, tražio je način kako da, sa­ stavljajući reči, sačuva neizgovoreno prisustvo onoga između reči i linija.

150

ZAKON ZEMLJE Dete grca u suzama, čitajući kako Fridrih Barbarosa ruši Mila­ no. Kada poraste, više ne zna da li se nešto slično zaista u istoriji dogodilo, ali sećanje na te stranice knjige za dete je toliko živo da određuje njegove odluke. Zlo se poistovećuje u njegovoj misli s go­ lom silom, koja pobeđuje protivno željama našeg srca, i kad otkriva da je takav zakon zemlje, mrzi zakon zemlje.

151

PEVANJE Okrenuta licem ka dolini, žena peva, kao da želi da pesmom ispuni čitav prostor između kosine parka, reke i brda na drugoj stra­ ni. Da sam ovaj san usnio kad sam bio mlad, bio bi pun značenja.

152

TAMO Da, otputovao sam tamo i našao se u predelu mojih trinaest go­ dina. Bio sam tamo onaj isti, jer s istim osećanjem pravca. Rečica, ulazni put od glavnog puta, šuma - levo, pravo, desno. Sve se promenilo, ali smer je ostao. Kao da je prošlo ne nekoliko desetina, već nekoliko stotina godina, i nisam mnogo brinuo da li su borovi isti ili je izrasla nova generacija borova.

153

U NJENOM DNEVNIKU Zofja Nalkovska piše u svom Dnevniku od 14. IV 1943, kad su Nemci završavali likvidaciju varšavskog geta: Zašto se ovako mučim, zašto se stidim da živim, zašto ne mo­ gu da izdržim? Da li je svet strašan? To što se događa odgo­ vara ostatku prirode, životinjsko je - dakle, takvo kakav je vanljudski svet, k a k a v j e s v e t . Mačke i ptice, ptice me­ đusobno, ptice i bube, čovek i ribe, vuk i ovce, mikroorgani­ zmi i ljudi. Sve je takvo. Da lije svet strašan? S v e t j e ob i č a n. Čudan je u njemu samo moj užas i užas onih kao što sam ja. Treba mnogo hrabrosti da bi se masovni zločini dvadesetog ve­ ka smatrali o b i č n i m . Životinje ne sede u kabinetima i ne prave planove da bi kasnije pristupile njihovom izvršenju. Pa ipak, jači koji ubija slabijeg, načelo je koje važi verovatno od početka života na zemlji. Nalkovska je u pravu, uprkos onima koji tvrde da je „Bog otišao 1941. godine" (Emanuel Levina). Njen ateizam prolazi bez spora sa Tvorcem, koji bi morao biti odgovoran za patnje ljud­ skih bića, ali ne samo ljudskih, jer trebalo bi ga optužiti za čitavu strukturu žive materije. Ateista treba da prihvati da je svet takav kakav jeste. Ali, u tom slučaju, odakle naš protest, naš krik: „ n e ! " Eto šta nas izdvaja iz Prirode, presuđuje o našem neverovatnom čudaštvu, čini da smo usamljena vrsta. Ovde, u moralnom protestu protiv uređenja sveta, u pitanju odakle dolazi taj krik užasa, počinje odbrana posebnog mesta čoveka.

154

NEMAM SNAGE Nemam snage da priznam da je svet o b i č a n. Za mene je i izvrstan, i strašan, nepodnošljiv. Sve ukazuje na to da ga je ili stvo­ rio đavo, ili da je takav kakav je usled neke prerane katastrofe. U ovom drugom slučaju smrt na krstu božanskog Izbavitelja dobija pun smisao. Naše bežanje od o b i č n o s t i sveta podseća na napore muve uhvaćene jednom nogom na lepku. Nedostaje logika u tom razdoru. Mada, treba priznati da logika, koju predlaže Knjiga o postanju nije bolja. Prvi roditelji su zgrešili, prognani su iz Raja, i mi od tada ži­ vimo u stanju pada. Ali, sta je sa životinjama u Rajskom vrtu? Da li je ljudski greh promenio Prvu prirodu, kako kažu kabalisti, u Drugu iskvarenu prirodu, i ova od tada teži povratku, trenutku kad će lav ponovo ležati pored ovna?

155

UMESTO DA OSTAVIM Umesto da ostavim teolozima njihove brige, stalno razmišljam o religiji. Zašto? Jednostavno, zato što n e k o mora to da radi. Pi­ sanje o književnosti i umetnosti smatra se dostojnim poštovanja, međutim, kad god se pojave pojmovi uzeti iz religije, to odmah iza­ ziva tihu odbojnost, kao da je narušen prećutni sporazum. A, eto, živeo sam u vremenu kada se odigravala ogromna pra­ mena u ljudskoj mašti. Za moga života nestali su Pakao i Nebo, ve­ ra u posmrtni život znatno je oslabljena, granica između životinja i čoveka, nekada tako izrazita, usled evolucione teorije, prestala je da bude jasna, apsolutna istina izgubila je svoje nadređeno mesto, istorija, kojom je upravljalo Proviđenje, izgledala nam je samo kao bo­ jno polje slepih sila. Posle dve hiljade godina građenja velike zgra­ de predstava i dogmi, od Origena i sv. Avgustina preko Tome Akvinskog i kardinala Njumena, kada je svako delo ljudskog uma i ruku nastajalo u nekom sistemu odnosa, javljao se vek beskućništva. Kako sam onda mogao da o svemu tome ne razmišljam? I, zar nije čudno što sam u tom svom razmišljanju, bar naizgled, bio usam­ ljen?

156

RAZUM Razume, gde si, razume. Koliko sam samo želeo da me jednom nazovu razumnim čovekom. Ali moj razum je lako skretao na be­ spuća i možda me je začin ludila predao u vlasništvo nerazumnom stoleću. Istina, moram da priznam, imao sam dar prepoznavanja u ljudima te visoke vrline, u kojoj se povezuju dobre strane uma i ka­ raktera, zato sam ipak postao svestan da se s tako obdarenima ne mogu meriti. Kad bi samo glupost navodila moje savremenike da ozbiljno tretiraju pseudoreligije koje obećavaju da će sunce pravde izaći po­ sle žrtvovanja ko zna koliko miliona ljudi. Kad bi samo glupost šti­ tila masovnu zagledanost u lake komade na ekranu i nesreće u lič­ nom životu muškaraca i žena koje otuda proizlaze. I kad se samo iz gluposti ne bismo stideli da tražimo u vlasti i uživanju zadovoljenje ambicija koje je vreme pokazivalo kao snove. Ne, više volim da u svemu tome vidim, onako kao moralisti sedamnaestog veka, nedo­ voljnu snagu razuma, pobeđenog nagonima i strastima.

157

SAŽALJENJE U devetoj deceniji mog života osećanje koje u meni raste i ispunjava me jeste sažaljenje, s kojim ne znam šta da učinim. Mno­ štvo, ogroman broj lica, ličnosti, sudbina pojedinih bića i vrsta poistovećivanja s njihovom unutrašnjošću, a istovremeno svest o to­ me da više neću naći način da ovim svojim gostima ponudim dom u mojim pesmama, jer već je prekasno. Mislim, takođe, da kad bih počinjao ponovo, svaka moja pesma bila bi portret neke konkretne osobe, tačnije, lament nad njenom sudbinom.

158

HELENKA I, evo, na drugoj smo strani. Pohodi su završeni. Posedi dati pod zakup. Para se podigla nad zgarištima. A tu verovatno Helenka pleše među plamenovima. Možda ona zna tajnu pojedinačnog bića Ja sam čitavog života uzalud smisao pokušavao da shvatim. Napatila si se ti, Helenka, i ništa nisi govorila nikome. Glad si podnosila, znam to, ne čekajući niotkuda pomoć. I bolnice, ta telesna beda, koja hoće da voli sebe, Mrzi sebe i plače u prljavom hodniku. Ko bi se nadao, Helenka, da će nam se tako okrenuti mladost? Vrt se šarenio na suncu i leto je trajalo tamo večno. A kasnije, uče nas dugo kako da podnosimo isto što i drugi, I blagoslovimo trenutak, ako u njemu nema bola.

159

HELENKINA RELIGIJA Nedeljom idem u crkvu i molim se sa svima. Ko sam ja da bih se razlikovala od drugih ljudi? Jedino što ne slušam to što sveštenici brbljaju u svojim propovedima, Jer morala bih da se pretvaram da se odričem zdravog razuma. Trudila sam se da budem verna ćerka svoje Rimokatoličke crkve. Da čitam Oče naš, Verujem i Zdravomarija Uprkos mom užasnom neverovanju. Nije na meni da presuđujem šta je s tim Paklom i Nebom. Ali na ovom je svetu previše grozote i ružnoče. Dakle, mora da negde postoji istina, to znači, Mora da postoji Bog.

160

JOKIMURA J e d n o m s a m n a televiziji g l e d a o groblje n e r o đ e n e d e c e , s m a l i m g r o b o v i m a , n a kojima j a p a n s k e ž e n e p a l e s v e c e i stavljaju cveće. P o i s t o v e t i o s a m se za t r e n u t a k s j e d n o m od njih, koja se saginjala da bi p o l o ž i l a b u k e t h r i z a n t e m a .

- Sine moj, začet si bio u ljubavi, samo toliko ču znati o tebi. Mogao bi da čuješ od mene o užasu života na zemlji, kojeg sam te poštedela. 0 tome kako nas snalazi nesreća, a mi ne možemo da shvatimo zašto se nama, pojedincima, događa isto što i drugima. Možda bi doživeo što ja i, stiskajući zube, godinama podnosio svoju sudbinu, jer tako treba. Pateći, mislila sam, sine moj, da si možda od mene nasledio prokletu izdržljivost 1 sposobnost za maštanja. Tada sam osećala olakšanje, govoreći sebi da si ti bar siguran. U ništavilu, kao u Ijuljašci ili čauri od svilenog paperja. Ko bi bio? Svakoga dana drhtala bih, pokušavajući da odgonetnem šta će u tebi pobediti: nagoveštaj veličine ili poraza, a događa se da jedno malo zrnce prevagne.

161

Zahvalnost i priznanje ljudi ili samotna četiri zida tužnog čoveka. Ne, ti bi sigurno bio hrabar i snažan, kao oni koje rađa prava ljubav. Donela sam odluku i znam da je tako moralo biti, a za to okrivila nisam nikoga. Kad se sladim breskvom, kad gledam mesec kako izlazi, kad me raduju mlade kedrove šume na planinama, doživljavam sve umesto tebe, u tvoje ime.

162

DRVO Ja sam malena ptica u ogromnom, srećnom drvetu. A to drvo ne raste u šumi, jer je samo čitava šuma. U njemu su moj početak, sećanje i zanemelost, Jer ne želi da bude nazvano nikakvom rečju.

163

TEME ZA USTUPANJE

165

ZAŠTO USTUPAM T E M E ? Na to bi najjednostavnije moglo da se odgovori zato što sam star i sam i neću moći da ih iskoristim. Vredi dopuniti, ipak, ovu prostu konstataciju. Zemlja mi se čini veoma interesantnim mestom za boravak i žao mi je da se od nje rastajem. Ipak, šta mogu tu da učinim? Da nabrajam tegobe i ružne stvari koje muče stari organi­ zam, da pretvorim svoje pisanje u dnevnik progresivnog raspada? Ništa to ni meni, niti bilo kome neće pomoći. A, eto, moram da pi­ šem. Od mladosti sam osećao prisustvo svog dajmoniona ili, ako neko više voli, svoje Muze i, da nije toga društva, propao bih. Pa ipak, pisanje se stalno menja, prateći promene naše svesti. Moja da­ našnja svest drugačija je nego pre deset ili dvadeset, a, utoliko više, pre pedeset godina. Ili, pak, što je možda tačnije, drugačija je moja nesvesnost. Odavno se moji unutrašnji problemi svode na pitanje: kako sačuvati pamćenje? Hteo bih da predstavim sebe kao izuzetak, pozivajući se na razna traumatska iskustva ali, u stvari, svi koji pišu time se danas uglavnom bave, bez obzira na starost, pol i vrstu do­ življaja. Mislim da je takvo zatvaranje svoje ličnosti između četiri zida štetno. Od prekoračenja osamdesete čovek ima bar tu korist što mu se spektakl sveta, mada strašan, pokazuje ujedno kao neobično komičan, tako da prevelika ozbiljnost ne dolikuje. Najpre želimo da dostignemo što viši stepen svesti, potom popustljivo pozdravljamo nesvesnost. Istovremeno sama predstava dobija na značaju, zato što se odigravala kad nas nije bilo i što će se odigravati kad nas ne bu­ de. Dobro delo će jačati interesovanje ljudi za taj theatrum mundi, loše - ubeđivati da će se, čim umremo, sve razvejati u prah. Moje teme mogu da koriste ljudi umorni od književnosti ispovedanja, od potoka percepcija koji se razliva, od bezobličnosti priča o sebi. Bla­ goslovimo klasicizam i nadajmo se da nije prošao zauvek.

167

BARJAK Persi, sin vojvode od Nortamberlanda (njegov stariji brat zvani Hotspar javlja se u Šekspirovim kraljevskim hronikama) bio je vi­ tez bez mane. Podstaknut zanosom nošenja Hristove vere paganima, priključio se krstaškom redu koji se borio na granicama hrišćanstva. Ne bismo znali za njegov boravak u tim krajevima da nije bi­ lo događaja 1392. godine, opisanog u hronici Lindenblata i Vigende. Tada se krstaška vojska, pošto je prešla Njemen kraj Alitusa, odnosno Olite, u hronikama nazivane Aliten, kretala ka Lidi. Bar­ jak sa svetim Đorđem nosio je ispred vojske brat Rupreht Zekendorf. Ljut zbog toga, Persi, koji je smatrao da ova čast pripada vitezima iz Engleske, izvadio je mač i došlo bi do oružanog sukoba da dve strane nisu pomirili stariji krstaši. Skoro šest godina kasnije čuli smo iz Vatikana da zaštitnik vi­ teštva, sveti Đorde koji se bori sa aždajom, nikada nije postojao.

168

REČNI SLIVOVI Ti zabačeni krajevi Evrope. Trudim se da zamislim kako su izgledali 1811. godine, kad se pirovalo i skupljale se pečurke u Sopljicovu.11 Još ponešto od tog običaja sačuvalo je moje sećanje, osta­ lo reprodukujem u svesti prema različitim podacima. Bio je to rečni sliv Njemena, gde je ostalo još malo prašuma i splavovima su vože­ ni u Krulevjec glavni poljoprivredni proizvodi. Ali, malo severnije, tamo gde su reke tekle do Đvine, još su punom parom sečene pra­ šume i splavareno drveće u Rigu, za bogaćenje nemačkih trgovaca. Vršeni su oružani napadi na neki deo prašume, namenjen seči, jer su granice poseda bile obeležene samo približno i jedva opisane („Od krivog bora i kamena skrenuti desno"). U šumskim selima živeli su strelci, lovci dabrova, goniči, kao i „delije" - mlade i jake posade na skelama, odnosno splavovima, sklepanim od balvana ili trupaca, natovarenim dasakama i dugama. Veliki novac se obrtao, raslo je bogatstvo šljahtinskih porodica, gospodu je pratila služba, orna za sablju i musketu. Ovaj šumski život odvijao se pored susednog, poljskog, ali niko ga nije ovekovečio.

Sopljicovo - šljahtinski p o s e d ,

m e s t o na k o m e se odigrava radnja Pana Ta-

ck'H.ša, najvećeg dela A d a m a Mickjeviča. P r i m . prev. 169

KRAJ KONTINENTA To je divan, divlji pejzaž planinskih padina koje se spuštaju strmo do Pacifika, klisura, kotlina sa šumama sekvoje, uskih zaliva, usečenih u strme obale. Čopori morskih lavova bivakuju, njišući se na talasu ili se izležavaju na stenovitim ostrvcima. Kad smo ovde, gde dominira pustoš, ne možemo a da ne pokušavamo da odgonet­ nemo sta je tu bilo nekada, u svakom slučaju, navodi nas na to štet­ na navika naše mašte koja traži svuda ostatke zamkova, gradova, iščezlih civilizacija. Eto, ovde nije postojalo ništa, i mada to zvuči suviše smelo, treba dodati da tu nije bilo nikada ništa, osim tog pro­ stranstva, okeana, istih takvih izlazaka i zalazaka sunca. Ako su tu­ da lutali ili tu živcli Indijanci, nikakva, makar primitivna građevina, nikakav kamen ne svedoči o njihovom postojanju. S jednim izuzet­ kom, toliko začuđujućim da je naveo pesnika Robinsona Džefersa da napiše pesmu o tome. Ruke U pećini, u uskom kanjonu kraj Tesadžera. Na kamenom svodu odraz ruku. Mnogo ruku u polutami, oblak šaka, to je sve. Nikakva druga drljotina. Niotkuda vesti, Šta su smerali ti mrki plašljivi mali ljudi, Da lije to religija bila ili magija, ili pak tragovi Bezbrižne umetnosti-zabave? AH posle toliko godina Te pažljivo odražene ruke su kao šifrovana Depeša:,, Gledajte! I mi smo bili ljudi, Imali smo ruke, ne šape. Dobro došli, ljudi spretnijih ruku, Koji ste nastali posle nas u ovoj lepoj zemlji. Uživajte u njoj jednu sezonu, pre nego što nestanete, I drugi dođu posle vas, jer bili ste ljudi, kao mi".

170

Kada su ostavili otisak ruku? Hiljadu godina ranije, hiljadu go­ dina kasnije, to nema značaja. I samo ovde, prisećajući se datuma krunisanja, bitaka, katedrala, osnivanja univerziteta, slikarskih i književnih dela, postajemo svesni kako reč milenijum, nabijena sadržinom, može da bude ovde prazna. A, eto, nešto je moralo stizati ovamo spolja, makar zato što je more kretanje. Moglo je, na pri­ mer, ovde nekada izbaciti brodolomnika iz japanskog broda. K o j e on bio? Prost ribar, ili - pošto je raznovrsnost sudbina neograniče­ na - samuraj, trgovac, čak pesnik? Otrgnut od svoje obredne civili­ zacije, svoje religije šinto, čiji su bogovi ostali daleko, doživeo je usamljenost tako veliku da je mogla da uništi samu volju za preži­ vljavanjem. A ako je živeo i sreo pleme ovdašnjih tamnoputih sta­ novnika, kako se to odigralo i šta se dalje dogodilo? Nikad se nije vratio u svoj Japan, nikome nije preneo vesti o sebi i u hronikama čovečanstva nema nikakve beleške, niti ikakvog traga o njemu.

171

BUVE To se događalo kad su misije doživele propast, a njihove posede meksikanske vlasti podelile vlasnicima okolnih imanja, ali pre pojavljivanja Amerikanaca. Razlozi pada misija bili su različiti. Misija Sonoma raspala se zbog grizlija. Oni su otkrili da je stoka misije za njih ostava svežeg mesa i potcenjivali su Indijance koji su čuvali stada, dakle, misija je pozvala nekoliko vojnika iz utvrđenja u San Francisku, naoružanih musketama. Sifilis koji su doneli prerastao je u epidemiju, smrtonosnu za indijanske novokrštenike. Zlatni vek velikih zemaljskih poseda bio je kratak, ali divan. Njihovo širenje ništa nije ograničavalo i oni su obuhvatali stotine hiljada hektara. Nisu se bavili zemljoradnjom, već isključivo uzga­ janjem ogromnih stada stoke i konja. Bogatstvo koje je odatle dola­ zilo izražavalo se u divnim zapregama i vozilima, sedlima, inkrustiranim srebrom, otmcnoj odeći gospode i dama, kao i burnom dru­ štvenom životu. Posećivani su susedi, priređivane česte plesne ve­ čeri i balovi, uz poštovanje običaja, učtivost, čast, uvažavanje stari­ jih i ljubaznost prema ženama. Čudna je stvar ta uglađenost, ta lju­ bljenja ruku, to zveckanje mamuza i pogledi iznad lepeza nisu ima­ li kao podlogu mermere, niti jaspise. Kako iznosi Artur Kvin u svo­ joj istoriji sreza Merin, kuće tih bogataša nisu pokazivale veliku brigu za ugodnost i kao podove imali su utabanu zemlju. Ova uta­ bana zemlja i pretežno topla klima pogodovale su razvijanju neverovatnog broja buva. Ne mogu da zamislim plesne obrtaje tih caballeros i senoritas drugačije nego kao pretvaranje da postoji samo to gore, dok su on i ona osećali dole užasan svrab i skoro gubili svest od želje da prekinu ples i počešu se čak do krvi. Ovo gore i dole navode na misao o parazitima koji muče čoveka, čije je prisustvo najčešće prećutano u opisu istorijskih faza i do­ gađaja, ali takođe i filmovima o prošlosti. Ipak, ljudske misli, osećanja i odluke pratile su uvek buve, vaši i stenice, pošto ljudi nisu bili u stanju da ih se oslobode, u najboljem slučaju paleći gradove, 172

mada se to činilo i u drage svrhe. Kalifornijski Indijanci su to obav­ ljali efikasno tako što su s vremena na vreme palili svoja sela i seli­ li se na drugo mesto, ali to im je lako padalo, jer njihove kuće su bile od trske. Civilizacija ljubaznosti i buva, kojom su se ponosili »čistokrvni sinovi Kalifornije«, završila se kad je vlast preuzeo novac, nevino nagoveštavajući svoju moć pojavom prvih avanturista koji su govo­ rili engleski, pretežno dezertera iz brodova kitolovaca. Polovinom veka došla je era divljeg kapitala i kuća s kupatilima.

173

TA PLANETA Moj geografski atlas imao je u sredini Afrike belu mrlju, jer je poticao iz polovine devetnaestog veka. Kako sam rastao u zabitoj provinciji, trebalo je da budem zaostao i zatucan, ali se već moja geografska mašta hranila opisima putovanja Žila Verna. Pre nego što sam pročitao Decu kapetana Granta, čuo sam sadržinu tih avan­ tura od moje babe, koja ih je prerađene gledala na sceni. Živeli smo nekako bez bioskopa i televizije. Nešto slično je postojalo, samo kako sada ući u trag takvog spektakla? Sadržina Dece kapetana Granta je putovanje oko sveta u potrazi za izgubljenim ocem. Prvo pravo putovanje oko sveta bila je naučna ekspedicija francuske Akademije, kruna veka prosvećenosti, a poče­ la je 1785, uoči Revolucije. Dva broda, pod vodstvom Žana Fransoa la Peruza bila su lako brižljivo opremljena kao kasnije kosmičke letilice. Vozila su ekipe naučnika raznih struka, zalihu semena i sadnica za sve klime, a takode mnoštvo predmeta za razmenu s divljim naro­ dima, od toga 700 sekirica, 1000 makaza, 1400 loitija šarenih brojanica, kao i 2600 češljeva, jer se pretpostavljalo da su ti narodi veoma kosmati. Jedrenjaci L'Astrolabe i »La Boussole« (zar vas ne uzbuđu­ ju ovi nazivi koji svedoče o poštovanju prema nauci?) pošto su oplo­ vili rt Horn, jedrili su duž zapadne obale Amerike, potom duž obala Azije, izgubili deo posade u okršaju s divljacima u arhipelagu Sa­ moa, stigli do Australije i, pošto su krenuli iz Australije, nestali su bez traga. Nekoliko decenija sudbina ekspedicije zaokupljala je ma­ štu, i pored događaja Revolucije i napoleonovskih ratova. Sigurno je odatle ideja o traženju nestalog Granta. Slučaj je pomogao da se do­ nekle sazna šta se dogodilo. Brodovi su se razbili o podvodnu stenu, mnogi su izginuli, oni koji su doplovili do ostrva sagradili su veliki splav i na njemu krenuli na more, neki su ipak ostali u plemenima ostrvljana. Šta se dogodilo sa splavom, ne zna se, jer oni koji su osta­ li umrli su pre nego što su se pojavili belci. Beležim ovo zbog razmi­ šljanja o tome kako je donedavno Zemlja bila nepoznata. Kako to može da predstavi sebi pokolenje proučavalaca drugih planeta? 174

ZA DUŠU OCA HUNIPERA Tužilac: I šta s tim što su u njegovoj porodici i gradu svi tako mislili. Mnogo se tada raspravljalo o kraljevim prekomorskim posedima i o divljim ljudima koji žive tamo, brinući se da ih čeka večna osuda, jer do njih nije stigla svetlost vere. Ipak, sve se završavalo na razgovorima i samo su malobrojni, takvi kao otac Hunipero, uzi­ mali to k srcu. Taj mršavi mladić u monaškoj rizi sv. Franje odlučio je da postane misionar, jer je bio izuzetno pobožan i strastven. Svo­ ju odluku je održao i, evo, posle više godina mučnih putovanja, po­ sle čudesnih spasenja na moru i kopnu, posle postova, molitvi i bo­ rbi sa sobom, leži njegov sasušeni leš ovde, na obali drugog okeana i zvono Misije zvoni, a oni koje je učinio hrišćanama, uznemireno slušajući zaklinjalice na nerazumljivom jeziku, kleče u redovima, kao što im je naređeno. Kako samo da uzmem u svoje, ha, ha, kandže, tu pobožnu i na­ mučenu dušu? Nažalost, nažalost. Načelo ignoratio iuris nocet nepoznavanje zakona šteti - ne dozvoljava prestupniku da se zakla­ nja neznanjem. A l i j a nisam pravnik. Koji je to zakon prekršio? Ne postoji takav zakon koji nalaže posedovanje malo mašte i dopušta mogućnost da u svojim uverenjima možemo grešiti. Na svom ro­ dnom ostrvu Majorka drugačije je zamišljao Indijance. Kad ih je video, primoravao je sebe da ih prizna za vlasnike besmrtne duše, ali našao je u njima samo životinje koje žive u skladu s prirodom. Da bi ih spasao, trebalo ih je, kako je govorio, denaturalizovati, odnosno primorati na život protiv prirode. Svesno je postao rušilac običaja i obreda, od kojih ništa nije razumeo. Počeo je od namamljivanja brojanicama crvene boje. Darivani njima, vraćali su se u svoja sela i tamo postajali predmet ljubomore, jer crvene kuglice, u poređenju sa školjkama koje su služile kao novac, bile su ogromno bogatstvo. Išli su za njim i, videći kako beli vračevi razgovaraju sa svojim bogovima, neki su dozvoljavali da ih poškrope vodom jer su ovi bogovi osiguravali moć i slali mnoštvo divnih predmeta. Ipak, jednom kršteni, više nisu imali prava da se za stalno vrate u svoja 175

sela, jer su ih vojnici gubernatora silom ponovo dovodili. Morali su da žive u Misiji, da na zvuk zvona ustaju u zoru, slušaju misu na la­ tinskom i po ceo dan rade na njivama. Za neposlušnost i za dela ko­ ja su smatrali prirodnim, ali koja su za oca Hunipero bila greh, ka­ žnjavani su šibanjem i okovima. Masovno su umirali od dotle im nepoznatih bolesti i masovno su umirala okolna nezavisna sela. Ka­ lendar njihovih plesova i ceremonija, zasnovan na godišnjem po­ vratku lososa, sazrevanju žira i javljanju lutajućih vodenih ptica, zamenjen je datumima hrišćanskih praznika i danima katoličkih svetaca. Postepeno su napustili lov i ribolov, postajući sve više za­ visni od hrane koju im je dodeljivala Misija. Da li je Hunipero video njihovu nesreću i patnju? Nije mogao a da ne vidi njihova lica. Bili su svesni da su izgubili sve i da za njih nema nikakve nade, mada nisu umeli recima da izraze to što se do­ godilo. Apatični, s pogledom prikovanim za zemlju, kretali su se kao automati. Prema svedočanstvima putnika, na tim licima nikad se nije pojavio osmeh. Hunipero je voleo Istinu i nije dozvoljavao sebi saosećanje. I njega je godinama mučila mržnja prema gubernatoru Filipu de Nevu, koji je bio uzrok njegovih besanih noći. Ovaj čovek smatrao je da država nema obavezu da pomaže Crkvi svojim oružjem i svaki put kad je trebalo goniti pobegle Indijance oklevao je sa slanjem vojnika. Uzvišeni činovi, asketska odricanja! Zar moja vlast nad njima ne dokazuje da je pakao popločan dobrim željama? Saslušajmo Branioca, ne mislim ipak da bi ovoj crnoj dušici pomogli nekakvi anđeoski argumenti.

176

UZ SLUČAJ OCA HUNIPERA Bilo mi je teško da u njima pronađem ljudske odlike. Ako je je­ dna od njih sposobnost razlikovanja dobra i zla, onda ih u svakom slučaju nisu imali. Za njih je dobro bilo sve ono što im je omoguća­ valo da napune trbuh, zlo - što je tome smetalo. Čovek nije mogao da se okrene ni za trenutak jer su krali što god bi im se našlo pod rukom. Krađa im je izgledala kao urođena, tako da se ispostavljalo da je nemoguće naučiti ih podeli na „moje" i „tvoje". Stid im je bio nepoznat: mokrili su, vršili veliku nuždu, parili se pred očima svih. Samo je jedno moglo da ih ukroti: strah od šibanja. Otac Hunipero primoravao je sebe da veruje da u svakome od njih boravi besmrtna duša koju treba izbaviti. Ustajali su ujutru rano na zvuk zvona i, obučeni u belo platno, okupljali se u dvorištu Misije da bi slušali tajanstveni obred na nepoznatom jeziku, posle čega su odlazili da rade na njivama. Mrzeli su rad i po ceo dan bi lenstvovali da nije bilo kandžija. Može li Crkva - pitao se Hunipero - da spase duše, pokazujući popustljivost prema neznanju i grehu? Nije želeo da na­ nosi nepravdu nikome i kad su se razlegali krici šibanih korbačem, čitao je krunicu.

177

ARHEOLOGIJA Volođa Gugujev je kao dete sanjao o karijeri arheologa, postao je to i napravio značajno otkriće, raskopavajući humku u samom predgrađu svog rodnog grada Rostova. Bio je to grob sarmatske princeze iz drugog veka pre Hrista: mali skelet sa zlatnom krunom i ogrlicom s tirkizima. Šta se krije ispod gradova po kojima hodamo, na primer, ispod slojeva Krakova? Navodno, ovde je nekada posto­ jalo keltsko naselje, ali to jedva da je bilo juče. Znatno ranije, pre nego što su se pojavili Indoevropljani, tokom nekoliko milenijuma razvijala se stara Evropa, čiji su poslednji spomenici preživeli na predgrčkom Krilu. Ideja o napretku navikla nas je da smatramo drevne ljude „prvobitnim". Da je malo više mašte, pokazao bi nam se sasvim drugačiji redosled - posle drevnih mitova, legendi, religi­ ja, mogla je nastati pustoš nastanjena divljacima. Oko pet hiljada godina pre Hrista, znači pre sedam hiljada godina, u slivu srednjeg Dunava, Drave, gornje Visle i Odre, cvetala je poljoprivredna civi­ lizacija. Samo nagađanja na osnovu iskopina: matrijarhalna civili­ zacija, vajane ljudske figurice s maskama, za nekakve sakralne ci­ ljeve, religija Velike boginje (Majke Zemlje?) i drugih boginja plo­ dnosti. Kako izgleda, ti ljudi nisu povezivali plodnost sa spermom muškarca. Žena je rađala kao što svakoga proleća rađa zemlja, i ta njena sposobnost obnavljanja zasluživala je poštovanje, pa otuda ženska zaštitnička božanstva letine. Kasnije (počev od drugog mi­ lenijuma pre Hrista?) došla su jedna za drugim indoevropska, patri­ jarhalna plemena, s muškim bogovima. Postoji o tome knjiga moje koleginice s Kalifornijskog univerziteta Marije Gimbutas. A kad bismo pomislili na one nad kojima hodamo? Sjedinjeni su sa zemljom, ali postojali su i, drugačije nego beskrajni broj, takođe kao posebna bića. Ako naša planeta zaista postoji zato da bi dušama nastanjivala nebesa i paklove, njihovi rojevi kreću se u ne­ stvarnom prostranstvu, neprestano začuđeni obredom, običajem i izgledom svojih prethodnika i naslednika, onako kao što smo mi bi­ li začuđeni, ne mogavši da ih sretnemo. 178

Mrs. DARVIN Pre nego sto je Čarls Darvin, 1859. godine, objavio delo Posta­ nak vrsta prirodnim odabiranjem, morao je da podnese mnoge pri­ govore iz usta svoje žene, veoma religiozne osobe, koja nije mogla da prihvati njegovu odluku da objavi tako štetnu knjigu. - Čarlse - govorila je - Bog je izjavio da stvara čoveka po svo­ joj slici i prilici. Nije to rekao ni za mrava, ni pticu, ni majmuna, psa ili mačku. Postavio je čoveka iznad svega što živi, njemu je dao zemlju. S kakvim pravom hoćeš da biće, koje ima lice Boga, biće jednako anđelima, lišiš dostojanstva? Muž je odgovarao da, ako on to ne učini, učiniće Volas, koji je došao do slične teorije. - Čarlse - govorila je - morali bismo da budemo svesni svojih motiva. Ne bi ti bilo važno sticanje slave naučnika da nije bilo tvo­ jih uzastopnih neuspeha. Znam da ne voliš kad ih neko pominjc, ali ako bi uspeo da postaneš, kao što si želeo, lekar, našao bi dovoljno satisfakcije lečeći ljude, umesto da tražiš zadovoljavanje ambicija po svaku cenu. Da su ti one godine kad si u Kembridžu studirao te­ ologiju omogućile da postaneš sveštenik, mesto u ljudskom društvu spasio bi te od avanturizma. - Znaš dobro odakle si uzeo svoju teoriju. Našao si je kod Maltusa. On je bio zao čovek, Čarlse, bio je svirep i ravnodušan pre­ ma siromašnima. Ne verujem u istinitost tvojih otkrića, jer nisi s dobrim namerama vršio svoje opservacije. Da, Čarls Darvin je razmišljao kasnije o ovim njenim recima, mada je istovremeno bio siguran da je teorija evolucije istinita. Utoliko gore za mene i za ljude, govorio je. Teologija, koju je mo­ guće iz nje izvući, nije ništa drugo do teologija đavolovih slugu. Koji bi dobar Tvorac mogao da uredi svet tako da on bude arena, 179

na kojoj se, poput gladijatora, vrste i individue bore za preživljava­ nje? Ako on to posmatra kao rimski imperator iz lože, neću mu se klanjati. Srećni su svi koji su, kao Ema, sačuvali sliku Boga kao na­ šeg Oca i Prijatelja.

180

ŽENA ČARLSA DARVINA Moralne skrupule žene Čarlsa Darvina, religiozne osobe, bile su sasvim opravdane. Objavljivanje njegovog dela O postanku vrsta, 1859. godine, bilo je šok za religijska verovanja. Manje zbog unižavanja dostojanstva čoveka, zbog njegovog „majmunskog" po­ rekla, više zbog brisanja granice između čoveka i ostatka žive ma­ terije. Mirijade živih bića, insekata, gmizavaca, vodozemaca, sisara, ostvaruju nepoznat im zakon evolucije, rađaju se, pate i umiru. Dosad isključen jer, imalac besmrtne duše, čovek je sada upitao se­ be: po čemu je bolji od mrava ili ptice, ili moga psa, moje mačke? Ili od šimpanza s inteligencijom deteta? Teolozi nikad dosad nisu imali posla s fenomenom običnog života, u koji je iznenada usađe­ na svest, koja je u njihovim traktatima vekovima bila odvojena.

181

ZBOGOM OSTRVA! Nabijena poezijom, reč ostrvo mami, privlači, obećava. Tajan­ stveno ostrvo Žila Verna je dobar naslov, samo što je svako ostrvo tajanstveno. Čak i za pomorske, ostrvske Grke - jer Odisejevi doživ­ ljaji su putovanje od ostrva do ostrva, a svako ima svoju osobitost. Jedno nastanjuju Kiklopi, drugo je sedište boga vetrova, Eola, ostrvo Eja pripada boginji Kirki, sposobnoj da pretvori ljude u ve­ prove, na Trinakiji pasu volovi boga Heliosa. Odisej najzad stiže na Ogigiju, posed nimfe Kalipso, koja ga je toliko zavolela da ga je držala sedam godina i poklonila mu besmrtnost, ali putnik čezne za svojim rodnim ostrvom Itaka i od besmrtne nimfe više voli svoju smrtnu suprugu Penelopu. Njegova sudbina menja se kad se najzad iskrcava na ostrvo kralja Feaka - po predanju to je trebalo da bude Korkira, odnosno Krf. Kad sam ja, pridošlica sa severa, bio na Krfu, posetio sam zaton, do kojeg je poslednjom snagom trebalo da doplovi Odisej, bez svog splava. Reku, u kojoj je prala rublje kra­ ljeva kći, princeza Nausikaja, nisam našao. U kulturnoj svesti Evropljana postoji mit o Srećnim ostrvima, možda zato privlačnim što su vodom odvojena od istorije. Aristo­ krate i njihove dame, verovatno u pravo vreme, uoči same Revolu­ cije, izabrali su putovanje na Vatoovoj slici Hodočašće na Riteru, odnosno na Afroditino ostrvo. Ali, idealno društvo je takođe smeštano na ostrvo, kao s t o j e to učinio Tomas Mor, nazivajući ga Uto­ pijom, ali i Krasicki, kod koga se ostrvo zove Njipu. 1 2 Samo je na ostrvu mogao da vrača Prospero u Šekspirovoj Buri, i samo su mu tamo znaci u njegovoj čarobnjačkoj knjizi davali vlast nad Arijelom i Kalibanom. Snažan emotivan odjek nalazilo je počev od Robinzona Krusa pusto ostrvo - koje je želeo svako kome je svet do­ zlogrdio. Na ostrvima su pirati čuvali svoja blaga. Stivensonovo 12

Ignaci romana

Krasicki Doživljaji

(Ignacy Mikołaja

Krasicki,

1735-1801)

Došvjadčinjskog

(1776)

autor je koje

prvog

poljskog

povezuje

različite

vrste fikcije. D r u g i d e o r o m a n a predstavlja utopiju u v i d u ostrva Njipu, na k o m e žive v r e d n i i srećni ljudi. Prim. prev. 182

Ostrvo s blagom pokazuje malo ostrvo u arhipelagu britanskih Devičanskih ostrva, odmah pored malo veće Tortole. Tokom poslednja dva-tri veka sazreva takođe mit o bezbrižnom životu primitiv­ nih stanovnika ostrva: palme, sunce, plavetno more, šta ćete više? Tome je doprineo američki pisac Herman Melvil, koji je u mladosti kao mornar na kitolovcu dezertirao i nekoliko meseci srećno živeo među pitomim ljudožderima na ostrvu u Markiskom arhipelagu. Romani, u dvadesetom veku filmovi (sećam se Belih senkil) koriste pomalo bolne čežnje, koje su dočekale i parodiju: „Na dalekim Fi­ dži il' Hahavji/ Na Samoa il' Kukovim ostrvima/ Živeo je hrabri ka­ petan Pejpevej, Orahe krck'o i crnce tuk'o". (Odakle to? Verovatno niko neće pogoditi.) Sve dok najzad ostrvo nije zaposeo veliki turistički biznis, ra­ sturajući primamljive brošure. U drugu polovinu stoleća pada vero­ vatno najveći porast putovanja u velike međunarodne hotele, koji su izgrađeni na ostrvima. To sigurno već jenjava ili će uskoro pro­ ći, sudeći po tome šta brzo postaju ti komadi kopna. Dogodilo mi se da budem usred uličnog saobraćaja, u „špicu" na jednom od ostrva francuskih Antila. Nije ništa bolje nego u Parizu.

183

TALISMANI Prenošenje onoga, što se zna iz ličnog života, na život drugih ljudi. Najpre se o tome ne razmišlja, čini se da je to sto je naše sa­ mo naše. Vezivao sam se za sitne stvari, šarenu olovku, tablicu crnu kao tuš, ilustraciju u knjizi, poštansku marku iz Bornea. Sa­ mome sebi nisam bio kao drugi, makar zato što su oni prolazili po­ red objekata mog oduševljenja, ne primećujući ih. Sada znam da se to što sam osećao zove ljubav i da Eros uopšte ne mora da nas pri­ vlači samo ljudskim bićima. Shvatio sam takođe da Eros ima vlast nad svima nama. Stvorenja u koja se najmanje sumnja, neke stare žene, prosjaci, bolesnici na bolničkim krevetima, imaju svoja mala blaga, svoje talismane, upravo je za njih poezija, dakle, pesnici nisu samo oni koji pišu. Ruski dečak u Dorpatu, 1917. godine, imao je svoja stakalca kojima j e pokazivao m a đ i o n č a r s k e v e š t i n e meni, šestogodišnjaku. Kad se pojavljuje sa svojim blagom u mom sećanju, razmišljam o njegovoj kasnijoj, nepoznatoj mi sudbini.

184

GREŠNICA Bila je ljubavnica moćnog kralja i zato ima svoje mesto u enci­ klopedijama. Kralj, s ogromnom perikom i u svilenim čarapama, kao svetleća planeta, i sa suviše kratkim nogama, oduzeo joj je devičanstvo kad je imala šesnaest godina i, uzvišena do cenjene metrese, godinama moleći Boga za oproštaj zbog svoje požude, rodila je kralju četvoro dece. Gurnuta na drugo mesto, primorana da deli kraljevu naklonost s drugom dvorskom damom, dugo je pokušavala da ode. Najzad, u tridesetoj godini, stupila je u manastir karmelićanki i predala se molitvi i pisanju traktata. Jedna žena mog stoleća, stanovnica grada Finiksa u Arizoni, koja je upravo preživljavala krizu posle razvoda s mužem, čitala je njenu biografiju i njene misli mogao bi neko da opiše.

185

KEPEC VALENTI Kepec Valenti provodio je dane sedeći na fotelji kraj prozora, s pogledom na prometnu ulicu. Povremeno je u svoje artritične prste uzimao prsten, kraljev poklon, jedini dokaz da je nekada bio slavan na dvoru zbog svojih bezbrojnih lakrdija, zabavnih klovnijada, ri­ movanih dosetki, brzih replika. Skoro ničega od toga nije se sećao i nije mogao da shvati kako mu je sve to ranije polazilo za rukom. Gledao je muškarce i žene kako prolaze, njihovu odeću, kod svake i kod svakoga drugačiji pokreti, svesno plesni ili nemarni, predstavljajući ih u raznim situacijama, vodeći ih u kuću između kreveta i ogledala, zamišljajući njihovu golotinju, njihove sastanke, milovanja, svađe, krikove. Zavideo im je na njihovom normalnom životu, koji nikada nije imao, sreći ostvarenih ljubavi, toploj poro­ dičnoj rutini, ponosu na očinstvo, dečjim rukama koje grle, na sve­ mu, što mu je uskraćeno. Zavideo im je, ali, sada već drugačije ne­ go nekada, nije bilo u tome gneva. Naprotiv, izgledali su mu dosto­ jni neprestanog divljenja, jer su bili veoma srećni, mada ni sami ni­ su znali to. I, konačno, svet i nije bio tako loše uređen, ako su samo malobrojni, takvi kao on, ostajali isključeni iz šarenolike i zanosne fešte, Božjom presudom, koja je upisana u krvno nasleđe. Dugo se bunio i zbog nepristajanja na takav život koristio svoj zao jezik od koga su drhtali dvorani. Ali, u stvari - rekao je sebi jednog dana - nije to ni nepravedno, ni pravedno. Tvorcu se, kad je mesio moje telo od gline, dogodila omaška pri radu i nemam koga da proklinjem za to što sam samo prividno živeo. Samo da moj kraj nastupi pre nego što mi padne na pamet da svojim kukanjem reme­ tim red stvari.

186

ŠKOLSKA EKSKURZIJA Ne gubim nadu da onaj grad ima dar obrastanja u priče, isto kao grad Gdanjsk. Zato moj sažet izveštaj može biti od koristi. Bilo je to davno, hiljadu devet stotina dvadesetih godina. Naša škola je u junu, kad nas je odasvud iz strmih ulica, s okolnih šum­ skih brežuljaka, mamilo drečavo zelenilo sveže razvijenog lišća, imala običaj da organizuje daleke ekskurzije. Ovog puta njen cilj nisu bile ruševine srednjovekovnog zamka na ostrvu jezera, niti palata s parkom, koja je pre sto godina pripadala čuvenom profesoru univerziteta, već mesto koje je pokazivalo sklonost naših nastavnika romantičnim ličnostima. Uostalom, recimo iskreno, ulivanje mladim generacijama izvesne količine predstava koje podržavaju lokalnu mitologiju ulazi u domen pedagoških obaveza. Pošto je glavna mi­ tološka ličnost našeg grada bio Veliki Pesnik, nisu mogli ponestati detalji iz njegove biografije, u kojoj je znatan deo pripadao ljubavi, nesrećnoj, pošto se devojka udala za grofa. Mesto u koje smo kre­ nuli upravo je tom ljubavlju bilo obeleženo, što me sada čudi, ali tada me nije čudilo. Penjali smo se u voz s tvrdim klupama od svetlog drveta i bilo nas je dovoljno da bučnom veselošću ispunimo nekoliko vagona. Potom, oko dva sata te bezbrižnosti, koju poznaju učenici, kad im se osmehne sreća da putuju umesto da idu na časove. Voz je skoro sve vreme išao kroz šume i, kad smo stigli, škola se razvila kao du­ ga zmija u maršu od nekoliko kilometara kroz borovu šumu. A me­ sto je bila bela zgrada dvorca, u kome je nekada živela pesnikova draga 1 3 sa svojim mužem, imućnim spahijom, a takođe, ne dalje od nekoliko stotina metara od kuće, grupa drveća (ako se dobro sećam, breza i borova) s kamenom na sredini, kao uspomenom na oproštaj­ ni sastanak pesnika s voljenom. "

Reč je o Marili V e r e š č a k u v n o j (

1799-1863) m l a d a l a č k o j

ljubavi A d a m a

Mickjeviča, koja se u d a l a za m n o g o starijeg grofa P u t k a m e r a . Prim. prev. 187

Pasivno smo primali to što su nam nastavnici prenosili iz roman­ tične legende. Izgleda da ni oni nisu postavljali sebi pitanja da li je umesno da se mlada žena iskrada iz kuće u ponoć i sastaje u šumi sa ljubavnikom, dok je grof, kako se može pretpostaviti, spavao slatkim snom. Istina, kako se to odvijalo između ovo troje, do da­ nas se ne zna. Možda je romantični začin delovao dovoljno jako u korist prihvatanja verzije o eteričnoj i nikad ostvarenoj ljubavi. Ta­ ko su verovatno mislili i oni koji su postavili memorijalni kamen. Ali, zar naš sveštenik kateheta koji je bdio nad našim moralnim zdravljem nije mogao da se usprotivi voženju škole u hodočašće, u predeo uspomena koje mirišu na greh preljube? Njegovo neprotivljenje moglo je da svedoči o snazi kulta Velike Ličnosti, koja nam uvećava ponos i slavu, ali moglo je takođe da bude znak rezignacije prema zakonima književnosti, iz osnova nečiste oblasti.

188

ŠUMA Ekolog sa dvanaest godina, crtao sam mape moje države, čija je cela površina bila pokrivena šumom, i zanosio se čitanjem roma­ na Majna Rida o devičanskim šumama kraj Amazone. 1 4 Izvestan uticaj na to mogao je da ima „Lovjec Polski" na koji se pretplatio moj otac, kao i diskusije o revirima tetreba i severnog jelena u Rudnjickoj prašumi. Činjenica je da su pioniri zaštite prirode uvek bili lovci, a da je lov nekada predstavljao privilegiju monarha i kneže­ va, zahvaljujući njima, sačuvani su u Evropi veći šumski komplek­ si, pretvoreni kasnije u nacionalne parkove - Fore de Fontenblo, Dolina Aoste, Bjalovježa (kada će najzad čitava Bjalovježa biti pri­ znata za nacionalni park?). Od vremena najezde Normana na Englesku i Viljema Osvajača, koji je uveo drakonske zakone da bi štitio kraljevske jelene, tokom mnogih vekova, u raznim zemljama Evrope trajala je, čas jenjavajući, čas dobijajući snagu, borba izme­ đu aristokratije i plebejaca za pristup u šumu. Francuska revolucija nije se ispoljila samo razbijanjem čekićima glava svetaca na roman­ skim portalima, već i ubijanjem u šumama svega što trči i leti. Drugi sukob znači istoriju evropskih šuma, između volje za nji­ hovim očuvanjem i potrebom za drvima. Moć Velike Britanije, ostrva, osiguravali su brodovi, sirovina za njihovu gradnju bilo je drvo, ali samo visokog kvaliteta, pre svega, hrastovo, za oplate brod­ skog trupa. Gubitak hrastovih šuma ovekovečen je u engleskoj lite­ raturi debatama u šesnaestom i sedamnaestom veku. Kolebanja tržišta drvetom u Engleskoj, naročito cena za hrast i bor za jarbole, nisu bili bez veze sa splavarenjem drva Njemenom i Đvinom. Veo­ ma visoke cene u periodu Francuske revolucije navele su na ubrza­ nu seču ostataka prašuma i bogaćenja nemačkih trgovaca u Rigi.

14

Vodena prašuma u šumi - t a k o z v u č n o , m a d a ne s a s v i m pravilno, p r e v o đ e n je n a s l o v Afloat in the Forest or, A Voyage among the Tree Tops, by C a p t a i n M a y n e R e i d , 1889. 189

Reč „šuma" izaziva danas drugačije asocijacije nego nekada. Sume su u drevnoj Poljskoj, na primer, bile mešane, s prevagom vi­ sokog hrasta, graba i lipe, znači nisu imale mnogo zajedničkog s tan­ kim borićima koji su zauzeli njihovo mesto. Žalbe u Satiru15 Kona­ no vskog izgleda da znače trenutak kad su u Poljskoj isečene listo­ padne šume. Teškoća njihovog obnavljanja i brži ciklus rasta četinarskog drveća promenili su pejzaž. U zemljama koje vekovima vode šumsku privredu predmet uzgajenja je najbrže isplativo građe­ vinsko drvo. Tako je i u Japanu. Kjoto leži među brdima okruženim ogromnim kedrovim šumama, sađenim gusto, što verovatno svedoči o potrebi tamošnje drvne stambene gradnje više za mladikovinom nego za gredama. Šuma deluje na maštu i u poeziji mnogih jezika daje mitske sli­ ke. U engleskom je to mit veselih buntovnika, gospode iz društva Robina Huda, ili dvorana prognanog kneza koji borave u Ardenskoj šumi kod Šckspira. U poljskom jeziku povezuju se grotgerovsko 16 slikarstvo, šuma i ustanak. Ali, šta znači Cestar kod Mickjeviča? Malo je čudno što se, i pored mnogih studija o Panu Tadeušu, nije razmišljalo o tome kakav je rodoslov i pravi smisao legende o srcu prašume. Klasičarima ni na pamet ne bi palo da se uzbuđuju zbog nekakvih močvara i drveća izvaljenog vetrom, znači, to je već veo­ ma romantično, srodno romanima Fenimora Kupera, koji je sma­ tran tada velikim piscem, a takođe pejzažima divlje američke priro­ de romantično nastrojenih slikara. Čak i kad bi postojala takva sro­ dnost, stvar se time ne završava i mogu se očekivati dela veoma ve­ likih razmera s dubljim osećajnim značenjem te legende.

15

Satir ili divlji čovek - s p e v Jana K o h a n o v s k o g ( J a n K o c h a n o w s k i ,

1530—

1584), n a j v e ć e g p e s n i k a poljske renesanse. P r i m . p r e v . 16

Artur G r o t g e r ( 1 8 3 7 - 1 8 6 7 ) , grafičar i slikar, n a r o č i t o s c e n a iz u s t a n k a , istorijskih slika i p o r t r e t a . P r i m . prev. 190

PAN HADEUŠ 1 7 Pan Hadeuš, koga su školski drugovi u Vilnu zvali Had, nije bio toliko nevin kao što je mislila njegova rođaka Selimena, koja ga je, po drevnom rođačkom običaju, zavela, a kasnije, kad se oženio jedi­ nicom s mirazom, plesala na njegovoj svadbi. Vlasnik lepog imanja, ubrzo otac gomile dece, poštovani građanin u srezu, milostivi go­ spodin Hadeuš, imao je štošta na savesti, što ipak ne znači da bi mo­ gao da bude junak nekakve strašno tužne balade o sirotoj Krisji iz sela koja se zbog njega utopila i pretvorila u ribicu. Malo drugačiji slučaj koji je, takođe, bar u izvesnoj meri, pokazivao klasne odnose, mogao bi nekoga da podstakne da napiše priču o njemu. I tako, Pan Hadeuš je jednom u mladosti, zviždućući, s puškom na ramenu, išao kroz šumski gaj, kad je je sreo Karusju, za koju je znao daje sluškinja kod domaćina u kući kraj šume i devojče, o ko­ me se zbog nečega loše govorilo. To do čega je došlo nije moguće opisati, jer nije moguće opisati situacije iz kojih se ne da istisnuti ni mrvica psihologije. Nisu izmenili ni reči. Zagrlila ga je i prevrnuli su se na travu pored stazice. U glavi Pana Hadeuša nije se pojavila nijedna misao dok je to trajalo, i dalje, nijedna misao dok su ležali jedno pored drugog i kad su se ponovo zagrlili. Nije imao takođe o čemu da razmišlja kad je izašao iz šume i uputio se ka belim zidovi­ ma dvorca. A možda je to razmišljenje bilo sasvim drugačije vrste, primorano da se odvija bez reči. One se uopšte nisu pojavile tako brzo, tek posle više godina, povezane s pitanjima koja su čudila. Pan Hadeuš govorio je da nikad u životu nije doživeo nešto slično pošto je svest teško isključiti, međutim, oni su se predavali jedno drugome potpuno i bez svesti, jedino s osećanjem najveće sreće. Bilo je to kao povratak u prvi vrt, u kome se još nije pojavio 1

'

P a n H a d e u š - aluzija na najpoznatije d e l o poljskog pesnika A d a m a Mickjeviča ( 1 7 9 8 - 1 8 5 5 ) , spev Pan Tadeuš. Karusja je j u n a k i n j a Mickjevičeve posrne Romantičnost koja od prevelike ljubavi p r e m a u m r l o m d r a g a n u poludi. Prim, prev. 191

nikakav anđeo s vatrenim mačem. Zašto onda nije pokušao da se ponovo sretne s njom i nikad je više nije video? Kako se može na­ praviti takva glupost? Znači li to da su se staleške predrasude tako jako usadile u njegov um da nije smeo čak nijednom reči da se izda pred samim sobom? Jer, mogao je, koliko god je hteo, da koristi tu devojku, ali nije, nije se o tome radilo, i nešto mu je branilo. Upra­ vo ove nedoumice Pana Hadeuša mogle bi da daju temu, zajedno s pejzażem šuma i jezera, a uprkos uobičajenom toku ljubavnih ava­ ntura koje su obično smeštane u te predele.

192

JEDAN ŽIVOT Uprkos savetima oca i strica, vernih načelima Veka Razuma, predavala se čitanju sentimentalnih ljubavnih romana, zaklinjala u 18

Osijanovu poeziju i obožavala Bajrona. Ushićeno je plesala na balovima, ali najviše je volela usamljeno jahanje galopom po šuma­ ma ili pisanje egzaltiranih priča na francuskom, na jeziku koji je znala bolje od svog maternjeg, poljskog. Naravno, morala se zalju­ biti. Njen izabranik, lepi ruski oficir Vladimir, sin gubernatora Lit­ ve, bio je uključen u liberalne organizacije, ali nije se našao na listi sumnjivih u zaveri dekabrista. Navaljivanja porodice da se uda ostala su bez rezultata. Jurila je samo za Vladimirom, koji nije mogao da odoli njenoj izjavi lju­ bavi. Posle toga strepela je za njega kad je počeo rusko-turski rat i njegov puk poslat na Balkan. Vest o njegovoj smrti u jurišu na tvrđavu Sumla primila je kao kraj svog života. Uvek u crnini, jedini njen cilj bio je da pronađe grob svog ljubavnika i podigne tamo ma­ uzolej, što bi joj omogućio nasleđeni novac. Njegova otadžbina bila je sada njena otadžbina, nisu je se ticali poljsko-ruski sporovi. Na­ stanila se u Odesi, odakle su joj bili bliži Balkan i mesto gde je po­ ginuo njen voljeni. Bilo joj je četrdeset godina kad je zbog mauzoleja doputovala u Istanbul. Tamo je upoznala emisara poljske emigracije u Francuskoj i romanopisca, Mihala Čajkovskog, koji je na Balkanu vodio tajni obaveštajni i organizacioni posao protiv Rusa. Dogodilo se da su se nasta­ nili zajedno, mada je Mihal imao u Parizu ženu Francuskinju i troje dece, a za vreme jednog od putovanja na odmor dodao je ovom broju četvrto. Njeno predavanje novom muškarcu bilo je potpuno. Otad je njegova otadžbina bila ponovo njena otadžbina, njegova aktivnost, 18

R e č j e o L u d v i k i Šnjadeckoj ( 1 8 0 2 - 6 6 ) , ćerki p o z n a t o g n a u č n i k a J e n d e j a Šnjadeckog, u koju je u m l a d o s t i bio zaljubljen p e s n i k JuliuS Slovački (1809— 1849). P r i m . prev. 193

njena aktivnost, a imetak namenjen mauzoleju promenio je namenu i služio pomoći obaveštajnim akcijama kojima je Mihal rukovodio. Nastojeći da stekne sultanovu naklonost i obrazlažući svoj čin razlozima više politike, njen životni saputnik prešao je na islam i uzeo ime Mehmed Sadik. Od tada je zvanično bila njegova žena, što je zahtevalo izjednačavanje s položajem turskih žena, nošenje feredže i odricanje od omiljenih šetnji na konju. Sadik-paša, vojnik i političar, za vreme Krimskog rata vođa kozačkih odreda, našao je u gospođici Snjadeckoj, kako su je zvali Poljaci, povcrenicu, pomoćnicu i savetnicu u lavirintu emigrantske i međunarodne politike. Njene literarne sposobnosti služile su sada za pisanje raznih izveštaja, memorijala i političkih pisama, stoga je svoje dane, a kasnije i mesece, provodila u radu. Divlja, svojeglava, uporna, ravnodušna prema konvencijama i pristojnosti: tako su je videli u mladosti i ovo mišljenje našlo je po­ tvrdu. Ništa nije sačuvano iz njenog arhiva i nikada nećemo saznati kako je osvojila Vladimira, šta je radila u Odesi i kako je počela njena romansa sa Sadikom. Dodajmo da je imala oštre crte lica, crne oči, belu put i bila sitna. O njoj se toliko spletkarilo da bi to ispunilo čitave tomove. Danas je se niko ne bi sećao daje postojala, da davno, u Vilnu, nije izvolela jahati s Julekom, sinom gospođe Salomeje Bcki iz prvog braka. Istina, nije razumela sanjalačkog dečaka i kad joj je ispoljio svoja osećanja, izbrusila ga je. Navodno, kasnije ju je u svojoj poeziji predstavljao kao jedinu ljubav svog ži­ vota. Slušajući to, slegala je ramenima.

194

IGRE ŠKOLARACA Deda je poticao odande, sa istoka, i bilo je razumljivo samo po sebi da u mislima boravi stalno u bliže neodređenom predelu, čije ime je glasilo: prošlost. Nije često pričao, a ako bi se to i dogodilo, njegove priče puštane su mimo ušiju. Jedna od njih ipak je dovolj­ no zabavila nekoga od mladih pa ju je tada zapisao: „Skoro svi na našem starom univerzitetu poticali su iz istih žu­ pa i srezova zemlje, koja je još onda izgledala došljacima egzoti­ čna. To znači, rodili su se u zabačenim mestima, udaljenim, ne sa­ mo od velikih gradova, već i od železničkih pruga, u šljahtinskim kućama, seocima, zabitima, sitnoplemićkim posedima, kraj rečice s njenim jovama, šćućurenim pod brdom, kraj jezerceta, uvek izme­ đu zidova šume. Kao i ja, znali su od detinjstva mirise tresetišta, la­ na kvašenog ujesen, piljevine, smolavog drveća, mokre dlake pasa kad se vraćaju iz lunjanja po šipragu. Znali su gde se i kada mreste štuke, kako pripremati harpun s lučom, kako čitati lisičje tragove na pršiću, koja će jela najsigurnije imati gnezdo kreja. Imali smo, dakle, sigurno znanje, nezavisno od onog drugog, sticanog u školskom razredu i u univerzitetskim salama. Vredno smo bubali latinski i događalo nam se da uplićemo latinske reči i rečenice u glupe viceve i međusobna peckanja šiparaca, a oni među nama koji su studirali pravo učili su formule rimskog i kanonskog prava napamet, tako da su, čak probuđeni usred noći, mogli tečno da recituju o nejsnoćama usu fructus ili o privilegijama koje ima nasciturus. U našim igrama i sporovima ipak se češće od latinskog pojav­ ljivao narodni beloruski, na koji smo prelazili bez teškoće. Na nje­ mu smo takođe pričali jedni drugima smešne i nepristojne pričice, čiji su junaci obično bile životinje koje govore, medvedi, lisice, ali najčešće zečevi i dabrovi. Tome treba pripisati i izvestan naš dopri­ nos terminologiji humanističkih nauka, usled mnoštva događaja u 195

tom delu Evrope, osuđenoj na zaborav, tako da logičari (jer o toj di­ sciplini je ovde reč) nikada neće saznati kakve su vatrene sledbenike imali u našem skromnom gradu. A ako to sada pominjem, onda s punom svešću da sam jedini čovek na zemlji koji to još pamti, a pri tom se ne stidi da govori o sitnim događajima naše, samo malo, nadmene mladosti. Učili su nas tada logiku i u horu smo ponavljali nazive vrsta si­ logizma: b a r - b a - r a , c e - l a - r e n t . Takođe s u nam ulivali znanje o logičkim greškama koje nam je koristilo u našim filozof­ skim i političkim diskusijama za uništavanje protivnika, koji je mo­ rao da se pokorno povlači, ako je u njegovom rezonovanju ispoljena greška, na primer izdajničko petitio principu, odnosno, kružno dokazivanje koje traži povratak na početak. Jednom, kad se upravo na ovaj način završila jedna od diskusija, neko je zapazio u ovoj grešci sličnost sa beloruskom gatkom o rodi koja je progutala zmi­ ju. Gleda roda, a ona mu odostrag izlazi. Proguta je još jednom i opet isto. Naljutila se i zatvorila je otvor kljunom. „A ciapier cirku­ liraj!" - kaže. I tako smo, eto, iz našeg latinskog, iz poljskog i beloruskog folklora sklepali naziv, slikovitiji od petitio principii. On je glasio: circumdupio in rodio. Bio bi nezaboravan da institucije i ljudi ne prolaze, a školarci verovatno više neće znati kako je izgle­ dala roda ili zmija".

196

ČUR - ČU - RA Sistem javnog govora u onoj zemlji bio je malo razumljiv za strance koji su se samo čudili da ljudi mogu da žive i čak održavaju dobro raspoloženje pod tolikim pritiskom važeće frazeologije. Ja sam uspeo da nađem ključ za ovaj sistem kad sam se iz svog detinjstva prisetio nekih igara u našem dvorištu. Jureći se i udarajući, uvek smo znali da možemo izgovoriti jednu magičnu reč, posle če­ ga smo isključeni iz igre i nepovredivi. Ova reč je kod nas glasila: ,,Čur-ču-ra".. Monotonija govora, referata, novinarskih članaka, naučnih ra­ sprava u toj zemlji bila bi nepodnošljiva jer su se služili dosadnim jezikom, sastavljenim od važećih surogata. Utoliko više su se na toj osnovi isticale izjave malobrojnih, bistre, slikovite, koje po svom rezonovanju nisu zaostajale za onim što se moglo čitati i slušati u slobodnim zemljama. Gde se krila tajna? Ti malobrojni poznavali su reč koja je, izgovorena, isključivala iz igre i tada nisu važile ni­ kakve zabrane. Naravno, reč je bila dobro čuvana i samo upućeni u to znali su da/.je upotrebljena. Primenjenu u svakodnevnom govoru poznavao ju je ipak veliki broj ljudi, što je omogućavalo da se nor­ malno živi i misli.

197

NASLEĐIVANJE STEČENIH ODLIKA Nije prihvaćeno da se piše o unutrašnjim nevoljama sveštenih lica, jer izgleda da ona predstavljaju posebnu vrstu, sluge rituala. Taj sveštenik, nazovimo ga Stanislav, takođe je smatrao da nema prava da priča o sebi, jer ljudi ne očekuju to od njega. Imao je ipak jasnu svest o istovremenom boravljenju u dvema sferama, jednoj prećutkivanoj i drugoj koja se služi isključivo recima i pojmovima koji odgovaraju katoličkoj dogmatici. To što je nosio u sebi može se kratko definisati kao zaprepašćenje. Ponekad je čak mislio da su njemu, rođenom posle rata, rodite­ lji preneli svoje trenutke užasa, kodirane u krvi, što bi pretposta­ vljalo da ne nasledujemo samo genetski sistem, već i sve potrese organizma u radosti i očajanju. Zemlja izuzetno svirepe istorije sva­ koga je ubacivala u takozvane granične situacije i znanje o strašnim događajima tinjalo je kasnije godinama ispod same površine svakodnevice. Stanislav je tražio u svom zaprepašćenju svetom pravi ra­ zlog koji ga je gurnuo da postane sveštenik. Dugo je razmišljao o pokolenju svojih roditelja i došao je do zaključka da/.je ono uvrnu­ to, ako ne i bolesno i, što je još gore, neće to da prizna. Ako je neko rob, ponižavan, šamaran, mrzi, a nemoćan je, to ga obeležava zauvek. Lov robova u Africi i ropstvo obnovljeni su na evropskom kontinentu, samo što su primenjeni na belce, pri čemu su jedini beli robovi morali da posmatraju kako su ubijani njihovi, takođe beli, susedi, u čiju odbranu nisu smeli da stanu po cenu smrti. Sveštenik Stanislav nije znao i nije pokušavao da sazna šta su osećali njegovi roditelji kad su morali da skreću pogled s prizora holokausta Jevreja i priznaju u svojoj savesti da je strah za sopstveni život bio kod njih jači od saosećanja ili čak obične pristojnosti. Svake nedelje išli su tada u crkvu i nekako su uspevali da mire jedno s drugim. Mo­ žda su molili Gospoda Boga za oproštaj? Sveštenik Stanislav smatrao je sebe sinom ljudi koje je ponizila i zgazila policijska država, stvorena u ime rasne, a potom klasne, 198

utopije. U seminaru njegovu pažnju privukla je istorija prvih vekova Crkve, kad je hrišćanstvo najočiglednije bilo religija robova. Onih, koje je za najmanji impuls pobune paganski Rim razapinjao na krstove, postavljane duž puteva, da bi njihova slika svedočila o nepobedivoj moći imperije. Zaprepašćenje sveštenika Stanislava podmetalo mu je slike pat­ nji, koje nikakav ljudski protest, nikakva molba nisu u stanju da promene. Nebo je odgovaralo ćutanjem na žalbe šibanih seljaka kmetova, na jauke razapinjanih robova i na molitve zatočenika u logorima smrti dvadesetog veka. Ako je Bog stvorio ovaj svet, pre­ dat slepom zakonu sile, onda je bio moralno čudovište i nije se smelo u Njega verovati. Stanislav je poverovao Bogu samo zato što je ovaj stavio na muke svog jedinog Sina, drugim recima, samoga sebe, i svojim ljudskim ustima prošaputao u agoniji reči najveće sumnje. Potpuni nedostatak logike u hrišćanstvu bio je jedino moguća logika vere. Pa ipak, Stanislav nikome nije otkrivao svoju, za sveštenika čudnu, opsesiju. Eto, nije mogao da se pomiri s lakomislenom, kako je tvrdio, upotrebom krsta. Vernici su nosili ovu spravu za mučenje kao simbol Spasenja, ne videći na njemu telo koje se uvija u muka­ ma, kao da, zabranjujući samo sebi maštu, čovek može da bude hrišćanin. Pretvaranje raspeća u apstrakciju pomagalo je oduzimanju stvarnosti telu na vešalima ili u gasnoj komori, kako se samo ne bi priznalo da je religija razapetog Boga religija kosmičkog bola.

199

TRN Svake godine razmišljao je o tome šta je izbegao i dovoljna je bila ta misao da bi osećao sreću. Jer, moglo mu se dogoditi, na pri­ mer, kad je ilegalno prelazio granicu, isto što i njegovom drugu iz gimnazije „Kralj Zigmunt August", koji je u logorima proveo 16 godina. Zaista, neprestano, danju i noću, zamišljana sudbina drugo­ va iz Vilna u logorima i rudnicima Vorkute bila je lajtmotiv njego­ vog dugog života, mada oni koji su pisali njegove biografije to nisu znali. U mašti se poistovećivao sa zatvorenicima polarne noći i odatle je dolazila njegova ekstatična zahvalnost za svaki izlazak sunca i svaku krišku hleba. Ipak, to je takođe bilo uzrok što je nosio u sebi trn traume prema takozvanom Zapadu. Nije mogao tim ljudi­ ma da oprosti, i to ne samo intelektualcima, koji uvek traže negde, samo daleko od njih, savršenu tiraniju, ali nikome od građana onih zemalja koje je povezivala ista volja neprimanja k znanju. Postavljao je ipak sebi pitanje šta s tim trnom da učini. Najpo­ štenije bi bilo preuzeti na sebe trud proklamovanja istine. Nažalost, Imperija laži bila je moćna i prostodušni skupljači činjenica nisu mogli ništa da učine protiv nje, jer su njihova užasavajuća otkrića predstavljana kao halucinacije reakcionara. Potrebna je, dakle, bila lukavija taktika. Neki, koji su nosili isti trn kao on, pristajali su da služe Imperiji, kako bi se na taj način osvetili nitkovskim političari­ ma Zapada. Međutim, on je posle mnogo kolebanja izabrao nešto drugo. Naučio je da se godinama pretvara da je, kao što dolikuje poštovaocu intelekta, kulturan, progresivan, tolerantan, popustljiv, da je postao čak jedan od njih, zapadnih znamenitih ličnosti, samo sa svojim znanjem koje je brižljivo skrivao. A kad su njegove knji­ ge dobile priznanje i o njima pisane analize, nijedan kritičar nije otkrio da iza njihove filozofske sadržine stoji slika patnji i nesreća koje izazivaju najveće zgražanje. Samo je iz sećanja na zatvorenike Vorkute mogla da poteče nepogrešiva mera za razlikovanje dobra i zla, a ko se nje držao, bio je opasniji za državu-čudovište od puko­ va i armija. 200

PROCES U varošici S. vođenje proces na kome su publika bile porodice optuženih i gospođe iz lokalne inteligencije. Došle su zbog mladog i zgodnog javnog tužioca, veoma popularnog u društvu. Na optuže­ ničkoj klupi petoro šiparaca, učenika jevrejske gimnazije, predava­ lo se slasti ponosa na svoju posvećenost stvari, po uzorima koje su našli u revolucionarnoj književnosti. Javni tužilac se šepurio i ra­ zmetao pred gospođama, eruditno dokazujući da knjige i časopisi, nađeni kod tih mladića, nepobitno ukazuju na njihovu pripadnost komunističkoj organizaciji. Isak, najmlađi od optuženih, bio je sin jedinac modiskinje, ako se ovaj naziv može upotrebiti za zadovoljavanje kaprica provincij­ skih pomodarki, odnosno prepravljanje starih šešira u nove, po mo­ di u dalekim prestonicama. Jedva je mogla time da prehrani sebe i sina, zato nije imala za advokata. Pa ipak, Isak, na svoju žalost, ne bi mogao čiste savesti da prizna proletersko poreklo i morao je u odgovarajućoj rubrici da upiše „malograđansko". Kakva će poema podneti takav prozaičan materijal? Taj bedni i smrdljivi S., taj javni tužilac, zauvek sa žigom srama, kad se kasni­ je bude prisećao svojih lakrdijaštava, te gospođe, gospođa doktor­ ka, gospođa advokatica, s flertovima kao jedinom crtom svoje bio­ grafije, utonule u ništavilo. I Isak, kome je nedostajalo još života da bi stigao da se razočara u veliku ideju.

201

JEDAN PESNIK Ovaj pesnik je čitavog života stanovao u mirnom provincij­ skom gradu, u vreme kad nije bilo ratova ni revolucionarnih pre­ vrata. Iz njegovih pesama može se rekonstruisati krug ljudi među kojima se kretao. To su bili otac i majka, enigmatična tetka Adela, njen muž Viktor, jedna mlada osoba po imenu Helena, kao i bliski prijatelj, vlasnik lokalne štamparije i filozof Kornelijus. I tih neko­ liko ličnosti bilo je dovoljno da bi nastajala poezija spuštanja u pro­ valiju ili dizanja u ekstazu, svedočanstvo mračnih strasti, grehova i užasa. Odatle se može izvući zaključak da se značaj nečijeg dela ne meri značajem događaja, koji su na ovaj ili onaj način doprineli njegovom stvaranju. Sigurno da činjenice koje naslućujemo nisu imale veliki značaj za istoriju čovečanstva. Da li je Adela bila očeva ljubavnica, da li je i zašto njen muž to dozvoljavao, da li je pesnik bio ljubomoran ili je jednostavno bio na majčinoj strani, kako je izgledala njegova ve­ za s Helenom i da li je tu postojao trougao u kome je učestvovao Kornelijus - to su zaista suviše banalne stvari ljudskog mikrokosmosa da bi im se pridavao značaj. A, eto, kakva je dubina tih stro­ fa u kojima, šifrovane, najobičnije ljudske drame blješte sjajem poslednjih stvari, kakva moć transformacije toga što predstavlja samo tkivo svakodnevnog života ljudi, u čudesno mišićavo telo stiha! To delo je upozorenje svima onima koji zavide pesnicima na bogatoj biografiji, koji imaju na raspolaganju slike gradova koji gore, potucanja poludelog stanovništva i marša razbojničkih bandi.

202

OČEVI PROBLEMI - Bez potrebe ste se sekirali zbog neuspelog sina. Sigurno da je teško savesnom i vrednom čoveku da gleda dangubu koji nije u sta­ nju ni prebijenu paru da zaradi, samo nekakve sličice pravi i čita­ vog života očev hleb jede. Ali, da nije bilo njega, niko ne bi danas znao za trgovca iz Eksa. Proslavio je ime vašega roda, jer je sma­ tran genijem. A što se novca tiče, za to, koliko vrede danas njegove slike, mogao bi da se kupi čitav Eks, u kome su deca kamenjem ga­ đala čudaka. - Lako vam je da danas tako pričate. Gledao sam ga i nalazio u njemu sve svoje slabosti kojih sam se stideo. Ja sam takođe, kad sam bio mlad, hteo samo da zazjavam i sastavljam pesme, ali sa­ vladao sam svoju nemarnost i naterao sebe da radim. Šta ja imam od njegove genijalnosti ako nisam stigao to da saznam? Čak je naslikao dosta dobro moj portret, ali to onda kad je još bio student. Kasnije je pravio samo nekakve mazarije. Vaši argu­ menti me neće uveriti, jer bludni sin je velika briga, a ako se ispo­ stavi da jedan od mnogo hiljada takvih kao on nešto vredi, izuzetak tu ništa ne popravlja.

203

DELO Jurili smo, ali raspadali su se, jedan za drugim, ciljevi i sada nemamo ništa, osim umetničkih dela i poštovanja ukazivanog nji­ hovim stvaraocima. Zajedno s tugom i saosećanjem, jer umetnik, pesnik ili slikar, trudi se i svakodnevno juri za savršenošću koja mu izmiče, ali rezul­ tatom je zadovoljan samo za trenutak i nikada nije siguran da je u tome što radi dobar. Mnoge snalazi to što se dogodilo ovome slikaru. Nisu ga se ti­ cala nikakva ovozemaljska blaga, živeo je i oblačio se kako bilo, a sveta reč za njega je bila: „raditi". I svakoga jutra stajao je ispred štafelaja, radeći celog dana, ali tek što bi završio platno, stavljao ga je u ugao, zaboravljao ga i počinjao ujutru novu sliku, s novom na­ dom. Pao je na ispitu za Akademiju umetnosti. Voleo je majstore slikarstva, stare i svoje savremenike, mada nije očekivao da ih može dostići. Nije podnosio svetski život, jer to bi ga odvajalo od rada, i držao se po strani. Živeo je sa ženom, svojim modelom, s kojom je imao sina, a posle sedamnaest godina zajedničkog života, oženio se njome. Saloni su sistematski odbacivali njegove slike. Bila mu je potrebna potvrda da nešto vredi, ali kad su ga prijatelji hvalili, nije im verovao i smatrao je sebe neuspelim slikarem. Svoje slike je šu­ tirao i ništio ili razdavao. U starosti je očajavao nad svojim pora­ zom, mada je i dalje svakodnevno slikao. Živeo je u svom rodnom gradu, u kome je bio preziran i omražen, ne zna se zbog čega, jer nikome nije smetao, a pomagao je siromašnim ljudima. Zapušten, u uprljanom odelu s otkinutim dugmetima, sve više je izgledao kao strašilo i na ulici je bio predmet ismevanja dece. Zvao se Pol Sezan. Ova priča može da podigne duh mnogih čitalaca, pošto dospeva u poznati šablon neprepoznate i kasno ovenčane veličine. Pa ipak, živele su takođe, često pored nas, bezbrojne hiljade isto tako vrednih i pokornih umetnika, čija imena danas ništa ne znače. 204

BAJKA Katedrala je bila gotska, ali sagrađena u devetnaestom veku i potom smanjena neboderima koji je okružuju. Dečji hor pevao je Hajdnov „Kirije" i reči Psalma 19. o nebesima koja kazuju slavu Božju. Potom su pesnici, jedan za drugim, recitovali pesme svog umrlog prijatelja, zasnovane na Psalmu 26, molbi Bogu vojski da se stara o njemu koji nije sedao s lažovima, niti se družio s licemerima. Očitana je molitva i izvedena muzika Hajdna, Persia i Mocarta. Od hiljadu okupljenih osoba u katedrali malobrojni su znali za­ što je upravo tako priređen pogrebni obred. Ovaj pesnik poticao je iz zemlje u kojoj su mu više od zločinačke tiranije smetale ružnoća i vulgarnost. Njegova okolina ih je primala kao nešto najprirodnije, međutim, on, tanke kože i prefinjen, škrgutao je zubima i nije umeo da obuzda svoj gnev. Uzalud je pokušavao da zatvara uši i ne sluša besmislene reči, pojačavane zvučnicima, i nametljivu muziku ro­ mantičnih kompozitora koja se lila iz njih ili, srodne njoj, ciganske romanse. Ovi zvuči su se povezivali s opštim sivilom, smradom i mirisom kuvanog kupusa. Najzad je našao sklonište na ostrvu knji­ ga i ploča, koje je izmislio sa nekoliko prijatelja. Čitali su engleske metafizičke pesnike i slušali s teškoćom stečene ploče barokne mu­ zike.

Država nije volela pesnika, jer je njegovo vidno gnušanje tu­ mačila na svoj način, odnosno politički. Dakle, prognan je i svoje progonstvo prihvatio je mirno, jer se odjednom, prvi put u životu, osetio normalno, okružen ljudima, prizorima, mirisima koji ne iza­ zivaju grčevite reflekse. Stekao je u inostranstvu veliku slavu i javno nastupao u odbranu poezije, kao i svake umetnosti, tvrdeći da u čitavoj istoriji opštenja ljudi s ljudima estetika uvek prethodi eti­ ci. U svoju zemlju nije nameravao da se vrati i, ispravno, imaće svoj grob u Vivald

205

MEĐU LJUDIMA Nauka i njena začuđenost vasionom, mikrokosmosom i makrokosmosom. Ali najčudnije je „biti sebi jedini" (Bjaloševski) u ljudskoj vrsti. Ne zna se s čime tu vrstu uporediti. S pulsirajućim organi­ zmom, sastavljenim iz autonomnih delića, nekakvim gigantskom moruzgama ili magli nom zvezda. Nemoguće je misliti o njoj obje­ ktivno, jer užas se pretvara u pohvalnu himnu, divljenje u odvratno­ st. To je vrsta koja je pronašla dobro i zlo, stid i osećanje krivice, ekstatičnu ljubav i strasnu mržnju, proizvodima svoga uma posegla izvan granica galaktika, svoju razornu moć izvela iz ideja. U podne sekretarica isključuje kompjuter i ide na lunch, a u njoj čitavo dosa­ dašnje čovečanstvo kruži, vrti se, kao prozračne linije u lopti. Upra­ vo taj odraz ljudskih milenijuma, bogova, demona, vera, obreda, presuda, običaja, spaljivanja žrtava, epopeja u njoj jednoj teško je shvatiti. Sigurno hoda po zemlji, oseća dodir džempera svojim si­ tnim grudima, a, istovremeno, dublje od svesti, radi u njoj sve sto je nekada bilo i što traži reč. Jedna - i ne zna se uopšte da li čitava prošlost, ovekovečila se u njenim genima, ili bi - naprotiv - na ne­ koj pustoj planeti morala da počinje od nule. Istovremeno, nije sa­ mo vazdušni mehur na velikom talasu, postoji takođe kao ona i to je verovatno najzagonetnije.

206

KRISTOFER Aprila 1996. g o d i n e m e đ u n a r o d n a š t a m p a je izvestila da je u 75. godini ži­ vota u m r o Kristofer R o b i n M i l n , o v e k o v e č e n u knjizi s v o g a oca A. A. Milna, p o d n a s l o v o m Vini Pu, k a o Kristofer.

Ja, Vini Pu, odjednom moram da razmišljam o stvarima, prete­ škim za moj mali razum. Nikad nisam razmišljao o tome šta je ta­ mo iza našeg vrta, u kome smo se nastanili ja, Praslin, Zekhop i Iar s našim prijateljem Kristoferom. To znači mi stanujemo ovde i da­ lje, ništa se nije promenilo i upravo sam pojeo iz ćupa med, bezma­ lo sve, samo je Kris otišao na trenutak. Premudra Sova kaže da odmah iza naše ograde počinje Vreme, a to je takav bunar, strašno dubok, u koji ponekad samo neko upa­ dne, leti i leti dole, da se čak ne zna šta se kasnije događa s njim. Brinuo sam malo za Kristofera da ne upadne tamo, ali vratio se i ta­ da sam ga pitao za taj bunar. „Pu - rekao je - bio sam u njemu i pa­ dao i, padajući, menjao se, noge su mi postale duge, bio sam veliki, nosio sam pantalone do zemlje i brada mi je porasla, potom sam osedeo, pogrbio se, išao sa štapom i najzad umro. Sigurno sam sve to sanjao, jer bilo je nekako nestvarno. Uvek si za mene bio stvaran samo ti, Pu, i naše zajedničke igre. Sada više nikuda neću otići, čak kad bi me pozvali na užinu."

207

SLIČICE Cartoons i comics su nastali u Americi, ali slikovnice za decu, s tekstom ograničenim na kratke dijaloge i uzvike, usavršili su Fran­ cuzi i Belgijanci. Slikar Erve proslavio se serijom o dečaku Tentenu, njegovom psiću Milu, ispičuturi, morskom vuku, kapetanu Hedoku i rasejanom naučniku, profesoru Turnsolu. Neke epizodne lič­ nosti, kao koloraturna pevačica s velikim grudima, Bjanka Kastafjore, nastanile su trajno moju kolekciju humorističkih stereotipova. Uostalom, svi junaci Tentenove serije su vrsta ljudskih tipova, če­ stih u zemljama francuskog jezika i veoma su zabavni zato što su tako poznati. Tentenove knjige stekle su svetsku popularnost, mo­ glo bi se ipak sumnjati da li su isto tako zabavne u drugim kultur­ nim kontekstima. Na primer, dva nespretna detektiva, sa štapovima, s crnim polucilindrima, Dipont i Dipond, suviše su verni portreti francuskog bourgeois. Mada, treba priznati, šireći igru stereotipovi­ ma na druge zemlje i kontinente, Erve je odlično pogađao, na pri­ mer, slikajući južnoameričke oficire, diktatore i policajce, ili poka­ zujući (proročanski) raketu lansiranu na Mesec iz zemlje zvane Sildavija, u kojoj seljaci idu u opancima od like, a svaki drugi građa­ nin je policijski agent. Može se reći da slikovnice parazitiraju na stereotipovima, to znači na ustaljenim predstavama o mestima i vremenima. To je slučaj makar u seriji doživljaja mlađanog viteza Johana i njegovog prijatelja, kepeca Pirluja (Pjer Luj) u srednjovekovnoj Francuskoj. Bitke ili udaranje mačevima po oklopima, pe­ njanje po opsadnim merdevinama na zidine grada koji se brani, tra­ ženje čudotvornih lekova i izvora žive vode, zamkovi, loši i dobri kraljevi, vračare, veštice. Ali i sasvim nove ideje, na primer, umesto patuljaka, narod malenih Štrumfova, čiji jezik poznaje samo je­ dan glagol schtrumpfer („ja štrumfujem, ti štrumfuješ, oni štrumfuju"). Dvadeset godina posle rađanja Strumfova u Francuskoj, oni su napravili karijeru u Americi kao Smurfs, ali lingvistički humor se izgubio, zajedno s gramatikom, zasnovanom na fleksiji - s glago­ lom schtrumpfer može se mnogo učiniti, s glagolom to smurf- ma­ lo. Slično slikovnice iz serije Asteriks, čija se radnja odvija u pre208

drimskoj Galiji, izgleda da se pozivaju na znanja iz udžbenika sa­ mo jedne zemlje. Odrasli čitaju u Americi comics kao dodatke novinama. Nemir­ ne šezdesete godine donele su slikovnice nove vrste: umesto likova koji se pozivaju na to sto je poznato, ilustrator R. Kram uveo je ide­ ološkog junaka, samo donekle stvorenog po uzoru na neurednog i neobrijanog hipija. Mr. Natural je proklamovao potpunu slobodu u zadovoljavanju prirodnih nagona, odbacivao sva pravna i običajna sputavanja. Porasla mu je duga brada, išao je bos i kao jedinu odeću imao je dugu košulju do članaka. Njegovo neustručavanje u ispoljavanju šta upravo želi, davalo je priliku za komične opscenosti. Nigde u Americi nisam video ono što u Japanu. Večernji voz kraj Osake, u vreme povratka s posla. Mnoštvo muškaraca, sede ili stoje, svaki s licem okrenutim slikovnici. U njoj jurenje, vezivanje, zapušavanje usta krpom, gušenje, sečenje, klanje, raznorazne vari­ jante potpunog sadizma. Sigurno im je potrebno. Ne piju. A možda je bolje piti?

209

SLIČICE Cartoons i comics su nastali u Americi, ali slikovnice za decu, s tekstom ograničenim na kratke dijaloge i uzvike, usavršili su Fran­ cuzi i Belgijanci. Slikar Erve proslavio se serijom o dečaku Tentenu, njegovom psiću Milu, ispičuturi, morskom vuku, kapetanu Hedoku i rasejanom naučniku, profesoru Turnsolu. Neke epizodne lič­ nosti, kao koloraturna pevačica s velikim grudima, Bjanka Kastafjore, nastanile su trajno moju kolekciju humorističkih stereotipova. Uostalom, svi junaci Tentenove serije su vrsta ljudskih tipova, če­ stih u zemljama francuskog jezika i veoma su zabavni zato što su tako poznati. Tentenove knjige stekle su svetsku popularnost, mo­ glo bi se ipak sumnjati da li su isto tako zabavne u drugim kultur­ nim kontekstima. Na primer, dva nespretna detektiva, sa štapovima, s crnim polucilindrima, Dipont i Dipond, suviše su verni portreti francuskog bourgeois. Mada, treba priznati, šireći igru stereotipovi­ ma na druge zemlje i kontinente, Erve je odlično pogađao, na pri­ mer, slikajući južnoameričke oficire, diktatore i policajce, ili poka­ zujući (proročanski) raketu lansiranu na Mesec iz zemlje zvane Sildavija, u kojoj seljaci idu u opancima od like, a svaki drugi građa­ nin je policijski agent. Može se reći da slikovnice parazitiraju na stereotipovima, to znači na ustaljenim predstavama o mestima i vremenima. To je slučaj makar u seriji doživljaja mlađanog viteza Johana i njegovog prijatelja, kepeca Pirluja (Pjer Luj) u srednjovekovnoj Francuskoj. Bitke ili udaranje mačevima po oklopima, pe­ njanje po opsadnim merdevinama na zidine grada koji se brani, tra­ ženje čudotvornih lekova i izvora žive vode, zamkovi, loši i dobri kraljevi, vračare, veštice. Ali i sasvim nove ideje, na primer, umesto patuljaka, narod malenih Strumfova, čiji jezik poznaje samo je­ dan glagol schtrumpfer („ja štrumfujem, ti štrumfuješ, oni štrumfuju"). Dvadeset godina posle rađanja Strumfova u Francuskoj, oni su napravili karijeru u Americi kao Smurfs, ali lingvistički humor se izgubio, zajedno s gramatikom, zasnovanom na fleksiji - s glago­ lom schtrumpfer može se mnogo učiniti, s glagolom to smurf- ma­ lo. Slično slikovnice iz serije Asteriks, čija se radnja odvija u pre208

drimskoj Galiji, izgleda da se pozivaju na znanja iz udžbenika sa­ mo jedne zemlje. Odrasli čitaju u Americi comics kao dodatke novinama. Nemir­ ne šezdesete godine donele su slikovnice nove vrste: umesto likova koji se pozivaju na to što je poznato, ilustrator R. Kram uveo je ide­ ološkog junaka, samo donekle stvorenog po uzoru na neurednog i neobrijanog hipija. Mr. Natural je proklamovao potpunu slobodu u zadovoljavanju prirodnih nagona, odbacivao sva pravna i običajna sputavanja. Porasla mu je duga brada, išao je bos i kao jedinu odeću imao je dugu košulju do članaka. Njegovo neustručavanje u ispoljavanju šta upravo želi, davalo je priliku za komične opscenosti. Nigde u Americi nisam video ono što u Japanu. Večernji voz kraj Osake, u vreme povratka s posla. Mnoštvo muškaraca, sede ili stoje, svaki s licem okrenutim slikovnici. U njoj jurenje, vezivanje, zapušavanje usta krpom, gušenje, sečenje, klanje, raznorazne vari­ jante potpunog sadizma. Sigurno im je potrebno. Ne piju. A možda je bolje piti?

209

U POZORIŠTU Profesionalni glumac mnogo je razmišljao o gledalištu. Bilo je kao vezena tkanina sa šarama mnoštva lica i ta lica, ženska, muška, okrugla, izdužena, pozivala su da se pronikne u njihov smisao. Na­ metalo se poredenje s tesno posađenim, jedna uz drugu, krunama cveća. Oči i glave, okrenute ka njemu, izgledale su kao krune dugih stabljika koje se njišu, zapletenih dole, i izranjaju iz nekakve dubi­ ne vode ili masne tresetne baruštine. Bila je dovoljna vežba mašte, kojom se od detinjstva bavio, u mislima ih skidajući gole, videći njihovu žensku i mušku telesnost u ko zna koliko bezbrojanih vrsta detalja. Sala puna očiju i lica nosila je pod površinom tajne pojedi­ načnih života, međusobno spojenih u toliko raznovrsne veze da ni­ kakav kompjuter ne bi mogao da izađe s njima na kraj. Svet je bio pozorište, ne samo u šekspirovskom značenju scene, na kojoj se po­ javljuje čovek u raznim fazama svoga života, kao učenik koji se vu­ če u školu, mladi vojnik, zreo čovek koji obavlja dužnosti sudije, starac bespomoćan kao dete. Tragedija, komedija i farsa odigravale su se tamo, u gledalištu, ili pre će biti da su ih donosili sa sobom, za trenutak ukočeni u svojim foteljama. Njihovi životi sadržavali su u sebi sve situacije koje su glumci igrali ili su mogli da igraju, ali verovatno uzbudljivije, jer su koža, znoj, kosa, vagine, muški udovi, bradavice bili stvarni i prisutni u njihovoj svesti kao - odražene u ogledalima - akcesorije misterije, u kojoj su učestvovali. Pretpostavimo, govorio je sebi, da se mi na sceni i oni u sali pojavljujemo za trenutak i odmah nastaje Ništa, jer nas nije posta­ vio nikakav viši poredak, jedino slučaj. Drugim recima, da igramo pred praznom salom, jer njihove telesne, obične i, u njihovim umo­ vima, prerađivane, vratolomne žensko-muške priče, njihove male radosti i velike nesreće raspadaju se bez traga. Tada je shvatio da su pozorište i religija međusobno povezani. Šta je drugo takvo neverovatno mnoštvo ako ne mreža ispletena od njihove svesti, a ta mreža upućuje na to da postoji jedna sveprisutna Velika Svest. 210

LEPA DEVOJKA - Naravno da sam provodila veoma mnogo vremena pred ogle­ dalom i dopadala se sebi. A čak, iskreno govoreći, nalazila sam u sebi kurvarske sklonosti. Ove sklonosti verovatno imaju svi, ali že­ ne mnogo. Pa ipak, kad sam pristala na taj sastanak, ispostavilo se da je to nešto drugo. Jednostavno, nisam imala para i činilo mi se da to što ću biti fotografisana gola nije ništa naročito. Potom sam videla sebe na stranici u tzv. prirodnim bojama, s propisnim istica­ njem grudi, s rukama koje tobože brane pristup dlakavoj životinjici na veneričnom breščiću. Kažem vam, bio je to uzbudljiv doživljaj. Jer, uvek kad sam gledala sebe nagu, u ogledalu, delovi tela nisu postojali kao stvari, bili su moji i kao tim mojstvom začinjeni. Isto tako i u ljubavi, jer nismo parče mesa na tanjiru. A tu naglo potpu­ no de-mojovano telo, skoro isto kao na ginekološkom stolu, mada se tada takođe branimo iznutra protiv takvog objektizovanja i ni­ smo lekarev pogled. Prisetila sam se svedočanstava onih koji su se vratili sa praga smrti. Svi su u jednom saglasni, mada to biva tuma­ čeno na najrazličitije načine, zavisno od uverenja. Tvrde da postoji trenutak kad posmatramo negde nadole svoje telo, kao da se uzdi­ žemo nad njim, nad svojim telesnim omotačem, već ravnodušni prema njemu. Verovatno postoji nešto od toga u doživljaju o kojem govorim.

211

VRAČANJE Stari čudak voleo je dugo da sedi u kafani umetnika, gde je do­ lazio par, mlad, lep i verovatno srećan. Starog su se malo bojali zbog njegove prošlosti kao iz legende, njegovog izgleda vrača i na­ ročito interesovanja za magiju i hiromantiju. Jednom ga je devojka zamolila da im gleda u dlan. Evo sta je on rekao: „Taj Romeo Vam se dopada zato što vam laska da ste osećanjima vezani s tako zgo­ dnim i sposobnim momkom. Pa ipak, to što Vi smatrate njegovom ljubavlju kod njega je samo stalno uveravanje sebe da treba da Vas voli. U tome čak uspeva, jer mu je to potrebno za igre sa samim so­ bom. Toliko vidim iz njegove linije sudbine. Odlučno vas odvra­ ćam od bilo kakve trajne veze s njim". Naravno, to nije pomoglo. Šta se dogodilo kasnije, suviše je tužno da bih od toga pravio priču.

212

MUŽ I ŽENA Nije išla u crkvu zbog svoje urođene čestitosti koja se uvek izjašnjavala nedvosmisleno: da-da, ne-ne. U crkvenoj zgradi treba­ lo se pretvarati da se oseća nešto što se nije ni mislilo ni osećalo. Možda je bila rođena racionalistkinja i reči i radnje sveštenika osta­ jale su joj nerazumljive. Ako zaista postoji Bog, nisu mu potrebna ta pevanja, usrdne molbe i mumlanja. Njen muž je išao u crkvu, podležući navikama svog katoličkog vaspitanja, i ako bi neke nedelje propustio misu, osećao se kao dečačić koji nije uradio zadatak. Njegovi motivi bili su ipak veoma mnogoznačni. Može se reći da se povodio isto toliko osećanjem hu­ mora, koliko saosećanjem. Ljudi (i on sam) izgledali su mu suviše nesrećni da bi im upućivao nekakve zahteve u ime čistog razuma. Pod majmunisanjem i neizlečivim detinjastim ponašanjem svakoga i svake krilo se očekivanje naglog otkrivanja apsolutne istine, ali ništa od toga nije moglo da se izrazi i ostajalo je ponavljanje obre­ dnih reči, gestova, pokreta. Nedeljno jutro za njega je značilo udub­ ljivanje u misli o sopstvenoj i bedi ljudi oko njega učešćem u zaje­ dnički stvaranom pozorištu, koje je bilo komično, sveto i tužno.

213

NASLEĐE U vatikanskom muzeju savremene umetnosti većina slika nema religijsku tematku, ne vidi se ni da su birana dela hrišćana. Bio sam zadovoljan kad sam našao nekoliko platana Bena Šana, američkog slikara, rodom iz Kovna, s kojim sam se družio za vreme svog prvog boravka u Americi. Vatikanski eksperti su dokazali da razumeju jake, ali skrivene veze umetnosti s religijom. Devocionalije, umetnost zvana Sen Siplis, kičerski i sladunjavi živopisi i statuete, sve to i dalje postoji, starajući se da isto kao i knjige svojim rečima priča Bibliju za omladinu. Ali, vekovi hrišćanstva doneli su i drugačije plodove. Treba se diviti piscima-hrišćanima koji su u dvadesetom veku napisali knjige koje se obraćaju milionima mladih čitalaca, mada religiji služe samo posredno, jer u njima se o njoj ne govori. Međutim, ono što u njima postoji je jasna podela na dobro i zlo, kao i trijumf dobra. Pošto je to upravo orga­ nizacijsko načelo svake zanimljive naracije, one su čitane. Stratezi. Služe se bajkom i sajens fikšnom. Sesil Dej Levis i njegov predeo Narnije, Tolkin sa svojom trilogijom Gospodar prstenova, Madlen Lengl.

214

NA KRAJU STOLEĆA Bilo je to verovatno neko nebo u ogromnim tihim šumama, gde se događala ili stvarala radnja te zabave i istovremeno uživo sastav­ ljanog romana. Mi, njegove ličnosti, voleli smo da razgovaramo. Nas, muškarce i žene, povezivala je sličnost interesovanja, obrazo­ vanja, pa čak i godina, jer pretežno smo imali oko četrdeset. Igra se sastojala u potpunoj slobodi u biranju jednog od šumskih puteva, ali lutanje njim je na čaroban način sretalo druga lutanja i pomeralo napred narativni siže. Pokazao sam put s kolotečinom, ižlebljenom u pesku među iglicama i busenima trave. Pošli smo njom (mada više ne znam ko), vedri i sigurni da idemo u dubinu šume, ali put nas je izveo na pu­ sta bespuća na obali reke, na čijoj su se drugoj strani videli nebode­ ri velikog grada. Naša stopala su tonula u sunđerastu trulež i spoti­ cala se o mnoštvo kostiju, najverovatnije ljudskih. Dakle, ovamo su dovožena iz grada tela zločinaca i bacana na đubrišta, umesto da su sahranjivana. Mora da je bio tada veliki smrad u tom kraju. Uosta­ lom, svuda smo nailazili na znake zagađivanja. Zagađena je bila reka, zarđale konzerve i plastične flaše uzdizale su se na gomilama krša. S olakšanjem smo silazili na livadu među retke topole koje su stajale tamo. Pa ipak, sredinom se uvijao u nekoliko cikcak linija potok riđo-žute boje, koji nije ličio na čiste potoke, i nije nam osta­ jalo ništa drugo nego da ga pređemo prečicom, gacajući u njemu s nelagodnošću. Dalje smo naišli na novu okuku ove prljave reke, na ovom mestu znatno dublje, i kad je jedan od nas utonuo u nju do pojasa, dobio je skoro histeričan napad. Vikao je da mu je dosta svega, da je već zaražen, da je život na takvoj Zemlji neizdrživ. Ta­ ko, dakle, roman, začet u nekom nebu, nije se završavao radosno.

215

ALASTOR Ne može se reći da su filmovi koje je režirao Alastor mračni, ipak, su zabrinjavajući. Imaju svoju entuzijastičku publiku koja ce­ ni u njima upravo višeznačnost ličnosti i upotrebu simbola. Slučaj Alastora je poseban, kako dokazuju ne samo njegovi filmovi, već i njegove mnogobrojne izjave u intervjuima i člancima. Čovek trauma i opsesija, Alastor je otvoreno izjavio da mu se njegovi filmovi ne dopadaju, jer nisu dovoljno pozitivni. Zeleo bi da pravi drugačije, ali dosad nije umeo. Javno je rekao da se smatra hrišćaninom, ali da je grešnik i njegovi lični nedostaci su odgovorni za to što ga muči u njegovoj umetnosti, mada postoje i objektivni razlozi za njenu nesavršenost. Vaspitavati se u pobožnoj anglikanskoj porodici očigledno nije dovoljno da se sačuva nezavisnost od pritisaka sredine koja za reli­ giju malo brine, i Alastor je živeo kao njegovi vršnjaci i vršnjaki­ nje, razlikujući se možda samo po ozbiljnosti svojih filozofskih interesovanja. U jednom trenutku, ipak, u njemu je došlo do preok­ reta i vera detinjstva ponovo je dobila svoj izgubljeni smisao. To se dogodilo, ne zbog nekih propovednika, već Tolkinove trilogije Gospodar prstenova, čitane u dečaštvu, koja ga je polako prožimala na nivou dubljem od svesti. Ova bajka o borbi sa zlom naglo ga je istrgla iz stanja zabavne tolerancije prema varljivim merama ljud­ skog vrednovanja i nametnula misao o moći Zla u dvadesetom veku. Ispostavlja se da je poistovećivanje s junakom naših mladala­ čkih lektira često odlučujuće u zrelom dobu i Alastor se, kao Frodo Bagins kod Tolkina, osetio opterećen misijom otpora prema opa­ snom predelu Mordor. Prema svim znacima, Pakao se širio na zemlji kao kap mastila na upijajućoj hartiji, ali to se nije događalo samo spolja, već i u unutrašnjosti svakog od savremenika. Alastor je posmatrao ovu mračnu mrlju u sebi i u trenucima obračuna stideo se svog života, 216

toliko sličnog životima njegovih poznanika i prijatelja. Nazivajući stvari pravim imenom, bio je preljubnik i bigamist, što je moglo da pomogne prilikom stizanja u umove publike, jer sigurno nije bio starovremenski, ali uništavalo je njegovu sliku o sebi kao izaslani­ ku sila dobra protiv vladanja Mordora. U njegovim filmovima ubica se obično čudi da je moglo nešto tako da mu se dogodi. Ja, dobar i drag, kako sam samo mogao tako nešto da učinim? U ovim situacijama nije teško videti transpoziciju režiserovih nevolja sa sopstvenim haosom, koji je voleo da isključi iz moralnog suda na principu specijalne privilegije, a onda ga nera­ do merio prema deset zapovesti. Šta je značilo njegovo istupanje protiv sopstvenih filmova? Njegov ideal bila je jednostavnost radnje, u kojoj zlo biva pobeđeno, dobro trijumfuje, a celina može da se dopada deci. Zar - pitao je - Čarobna frula nije bio najbolji Bergmanov film i zar nije to za­ sluga Mocartove muzike? Pa ipak, u toj težnji ka idealu jasnoće i jednostavnosti Alastor je nailazio na barijeru, nemoguću za prevazilaženje, kao ugrađenu u samu tehniku žanra koji je negovao. To ga je čudilo i ljutilo. Dakle, počeo je da sumnja da u demonskom veku, dela neiskvarena mrakovima Pakla mogu da budu samo izu­ zetak.

217

DUHOVNIK „ N e g d e devetsto šezdesetih g o d i n a P a k a o je n e s t a o . N i k o nije u stanju da sa s i g u r n o š ć u k a ž e k a d a se to dogodilo. N a j p r e je b i o i o d m a h p o t o m ga nije b i l o . " Dejvid Lodž

Šezdesetih godina Mihal je bio mladi sveštenik koji je intenziv­ no preživljavao zemljotres II Vatikanskog koncila. Za razliku od mnogih svojih kolega iz seminara, koji su izvukli zaključke iz ne­ dostatka teoloških osnova celibata, napustili sveštenički posao i osnovali porodice, on je zadržao nepoverenje prema liberalima u Crkvi koji su išli u krajnost. Razlog za to bila je sigurno činjenica što je Mihal bio obraćenik iz protestantizma, dakle, bio je svestan značenja strogo definisanih okvira i razlika, čiji je nedostatak do­ zlogrdio drugim ispovestima. Osim toga, ambicija mu nije dozvo­ ljavala da skrene s jednom odabranog puta. Potičući iz veoma siro­ mašne porodice, opterećen sećanjem na nesreću, kakva je bila ne­ zaposlenost oca, izbegavao je lakomislena rešenja. Naprotiv, pošto je jednom napravio izbor, bio je dužan, ne samo da ostane pri odlu­ ci, već i da se uspešno bori za svoje mesto u crkvenoj hijerarhiji. Nije verovao u Pakao, znači, odbaciovao je misao o bilo kakvoj kazni za govorenje neistine. Svestan da je sveštenik koji ne veruje, čuvao je sve privide vatrene vere i sam kontrast sa sveštenicima njegove generacije, koji su otvoreno priznavali sumnju, bio je do­ voljan da se o njemu stvori izvrsno mišljenje. Poslat na studije u Rim, potvrdio je ovo mišljenje tokom nekoliko godina svog borav­ ka tamo odličnim ocenama i uzornim vladanjem. Danas je Mihal jedan od poznatijih biskupa svoje zemlje koji ponekad uzima reč o aktuelnim pitanjima. Upitan o slučajevima ove vrste, kardinal X se nasmejao. »Pa, istorija Crkve je puna takvih primera. Sigurno je danas među sve­ štenicima manje ljudi vatrene vere. Većina njih ima mlaku ili slabu veru, na granici neverovanja. Međutim, istorija Crkve dokazuje da 218

su lazovi, licemeri i bogohulnici u njenom krilu, hteli to ili ne, radili u korist njene trajnosti, zato i oni danas mogu da budu korisni.«

219

NA UNIVERZITETU Ovaj univerzitet vodio je računa o političkoj ispravnosti, starao se da zaposli što veći broj lica odgovarajuće boje kože i odgovara­ juće orijentacije. Slabe šanse za sticanje položaja predavača imala je bela osoba, muškog pola, heteroseksualne orijentacije, samo ma­ lo bolje, ako je bila gej. Ženski pol, bele puti, pomagao je, mada je preporučljiva bila feministička aktivnost, plus, ako je moguće, pro­ pagirano lezbijstvo. Sto tamnija boja kože, to bolje i Katedra angli­ stike ponosila se time sto je dobila pesnikinju obdarenu trima pože­ ljnim odlikama: 1) crnkinja, 2) žena, 3) ekscentričan radikalizam pesama. Neke katedre bile su u pravim nevoljama, jer gde naći crnca za predavanje švedske književnosti? Katedra slovenskih knji­ ževnosti iskobeljala se iz teške situacije, odstupajući od optimalnih očekivanja i zadovoljavajući se Indusom koji je znao ruski jezik. Kao tamnoputa i žena, istaknuta romansijerka iz Indije ispunja­ vala je uslov Katedre za anglistiku, nažalost, imala je muža, ali zato je umela da predaje o gadostima kolonijalizma. Jedan profesor iz Poljske, stojeći s čašom viskija na partiju, održao joj je sledeći go­ vor: „U našim krajevima Evrope nekoliko generacija je omiljeni pi­ sac za omladinu bio Žil Vern. Dakle, ovaj Žil Vern je u svojim ro­ manima o putovanjima po celoj zemlji pružao čitaocima mnoga geo­ grafska znanja, nije se uopšte klonio politike, izražavajući svoje li­ beralne i progresivne ideje. To bi moralo da Vas zaintersuje, jer njegove omiljene ličnosti su neprijateljski raspoložene prema En­ gleskoj. Nestali otac, kapetan Grant u Deci kapetana Granta, bio je škotski patriota i krenuo je na put brodom da bi tamo našao kopno ili ostrvo za osnivanje kolonije koja bi bila mala nezavisna Škotska. Škotski patriota bio je isto tako Lord Glenarvan, koji je svojom jah­ tom krenuo da traži izgubljenog Granta. Političke simpatije su tako­ đe izražene u Tajanstvenom ostrvu, jer Amerikanci čiji se vazdušni brod razbija na ostrvu su Jenki sa severa, među njima jedan crnac, 220

u knjizi je hvaljena i poslovična tehnička inventivnost Jenkija. Ka­ žete da kod vas, u vašoj zemlji, gospođo, nije čitan Žil Vern, mada ste čuli za njegov roman Dvadeset hiljada milja pod morem. Mno­ go Vam se izvinjavam zbog profesorske manije, ali ova informacija može Vam biti od koristi. U ovom romanu Kapetan Nemo, razoča­ ran u ljudski rod, borac za slobodu svoje zemlje, podmornicom pu­ tuje po okeanima. Poticao je iz indijskog plemićkog roda i vodio borbu s britanskom imperijom. Bio je takođe genijalan naučnik i sagradio je prvu podmornicu u istoriji. Kada je izgubio nadu u oslo­ bođenje Indije, mizantropski se sklonio u svoj podvodni brod. Kao mladi čitalac Verna bio sam obožavalac Kapetana Nema, koji mi se činio čudno blizak, sličan poznatim mi borcima za oslo­ bođenje moje zemlje iz njene romantične književnosti. Uostalom, pripadao je upravo njihovom pokolenju, onom koje je posle 1848. godine moralo da prizna svoj poraz. Ovde moram da dodam da se u Vernovim romanima pojavljuju predstavnici raznih ugnjetavanih naroda, ali nema Poljaka, koji u drugoj polovini devetnaestog veka u Parizu nisu bili u modi. Kad se ne bih bojao da ćete me osumnji­ čiti za provincijski nacionalizam, upitao bih odakle kod Verna Indi­ ja, ako se Evropa, koliko mi je poznato, nije preterano interesovala za oslobodilačke težnje vaše zemlje. Možda je Kapetan Nemo tre­ balo na početku da reprezentuje neki od ugnjetavanih evropskih na­ roda, jer koliko je samo sličan, makar bajronovskom Mađaru, mizan­ tropu iz Zamka na Karpatima. Uostalom, nisam uopšte siguran da li je tako zaista bilo, možda je jednostavno Vern u ličnosti Kapeta­ na Nema želeo da ukaže poštovanje takozvanim obojenim narodi­ ma. S njima je, uostalom, imao stalne probleme jer, na primer, kad su se deca Kapetana Granta našla na Novom Zelandu, Englezi su tamo bili očigledno napadači, agresori, ali nosili su sa sobom civili­ zaciju, međutim, domoroci koji su branili svoju nezavisnost, upražnjavali su ljudožderstvo, što u Vernovim očima nije spadalo u vrline i u poslednjem trenutku spasao je svoje junake od kuvanja u kotlu. U svakom slučaju, u svoj kurs o antikolonijalizmu u knjiže­ vnosti morali biste da uvedete književnost za omladinu". 221

MUKE ISTORIČARA Istoričar profesor Nort s tugom je pratio kampanju protiv poj­ ma objektivne istine, koja se razvija na univerzitetima. Njegovi pu­ ritanski preci, u ime toga, što su smatrali istinom, napustili su u se­ damnaestom veku britansko ostrvo samo zato da bi se njihov prau­ nuk sada osećao skoro isto tako staromodan kao oni. Pokolenje školaraca, koje se u mladosti zanosilo marksizmom, predalo se delima francuskih dekonstruktivista i zaklinjalo u Ničeovo ime, ismevajući istinu kao surogat metafizičara i masku nasilja. Nort je sasvim svesno za predmet svojih proučavanja izabrao mikroskopski srez, izgubljen negde u utrobi Evrope da bi, izbegavajući varljiva uopštavanja, otkrio šta se događalo tamo za vreme Drugog svetskog rata. Naizgled, tamo nije moglo da se dogodi ništa što zaslužuje pažnju: dve-tri varošice, močvare i šume. U stvari, bi­ lo je potrebno temeljno znanje o prošlosti da bi se objasnilo na koji način su se na tako malom prostoru našli tada ljudi koji su govorili čak pet jezika i ispovedali različite vere. Tišina i pomalo melanholična lepota ove provincije (koju je posetio proveravajući svoje je­ zičke sposobnosti) činilo se da uveravaju u moć zaborava. Ipak, do­ voljno je bilo uhvatiti jednu nit svedočanstva, a jedna za drugom pojavljivale su se slike strasnije od onih na koje je bila u stanju da se odvaži fantazija čak najvećih slikara-sadista. Tučeni su, silovani, ubijani, vešani, živi spaljivani, kamenovani, ranjenici šutirani, sve dok ne bi umrli, i verovatno se nije štedeo nijedan bol koji može da doživi čovek. Ko je ubijao, ko je silovao, ko je mučio? Ko je bio dželat, ko žrtva? Kamenje tog predela nije govorilo ništa, nisu po­ stavljani nadrgrobni spomenici, trava je davno prekrila na brzinu zasipane grobove. Jedna od ljudskih odlika koja zaslužuje poštova­ nje je želja da se ostavi izveštaj svedoka. Sačuvalo se malo takvih dokumenata i memoara, ipak, Nort je otkrio da su oni međusobno protivurečni: isti događaj u varošici X izgledao je sasvim drugačije u svakom od opisa, zavisno od nacionalnosti svedoka i jezika kojim se služio. S ogromnim naporom Nort je probirao materijale, ali na222

jzad je došao do zaključka da je potpuno sigurno utvrđivanje odgo­ vornosti nemoguće i da svaka strana može da se pozove na neke prošle činjenice, koje navodno opravdavaju njeno ponašanje. Ali, evo, rasla su deca, rođena onda kad je čitava ona prošlost bila još samo nejasna legenda. Učila su o nekada izvršenim zločini­ ma, ipak, uvek tako predstavljanim, da počinioci nisu bili svoji, već drugi. U susednoj školi, čiji se nastavni jezik razlikuje, deca su sa­ znavala da se svoji - drugi svoji - ne bi srozali na činjenje dela za koja su ih sumnjičili neprijatelji. Mada je priznavao da je njegova upornost u traženju istinite verzije događaja donela samo polovične rezultate, Nort je mislio ipak da bi lica podsmevača koji su se iživljavali nad pojmom istine trebalo da pokrije rumenilo stida. Zatvoreni u svom lavirintu teori­ ja, za šta su dobijali doktorate i položaje, nisu dopuštali sebi misao da njihova uživanja u demaskiranju mogu da imaju praktične rezul­ tate. Neko, ko bi podlegao njihovom uticaju, odrekao bi se traženja istine o istoriji, i generacije dece učile bi izmišljotine koje služe pri­ vremenim političkim ciljevima.

223

PRONAĐENA KORESPONDENCIJA U prestonicu Carevine putovao sam brodom, pateći mnogo zbog morske bolesti. Ispostavilo se da sam se nepotrebno izlagao neugodnostima, pošto su vesti o ratu u zapadnoj provinciji bile pre­ uveličane i železnica je prevozila putnike bez smetnji. Ubrzo, po dolasku primila me je Njegova ekselencija. Bio je to krupan aristo­ krata, grof fon Z, rumen, sa sedim bakenbartima, izvrsno upućen u tajne evropske politike, poznavalac, kao što sam mogao da se uverim, i slikarstva i književnosti. Razgovarali smo na francuskom. - Vaša javnost - rekao je - lako podleže humanitarnim iluzija­ ma. Svaki put kad novine izvestavaju o nemirima u našim zapa­ dnim gubernijama, razni carbonari i udruženja utopista padaju u paniku, deklamujući o ljudskim pravima jezikom jakobinaca. Verujte mi, naši problemi nisu ozbiljni. Izvršena akcija nije čak vojna, samo policijska, mada su neke vojne jedinice u njoj upotrebljene. Da ipak ne biste smatrali da vam dajem gotovu verziju, pripremlje­ nu za upotrebu stranih dopisnika, potrudiću se da jasno predstavim osnove naše politike. Ne potcenjujemo uopšte teškoće koje zadaju neki narodi našoj multijezičkoj državi. Naši publicisti napisali su mnoštvo radova, raz­ mišljajući o specifičnim odlikama naroda koji je, kao što znate, ne tako davno ušao u redove podanika Carevine. Ove posebne odlike poslužile su im za isticanje saveta našim političarima, i sa zadovolj­ stvom moram da konstatuj em da su njihova uputstva uglavnom korišćena. - Taj narod kao da je sastavljen iz dva dela, koji se toliko me­ đusobno razlikuju, da teorija o različitom rasnom poreklu plemstva i seljaka ima izvesne crte verovatnoće. U suštini, takvi su rezultati latinizacije, kojoj su podlegle više klase, dok je rimska religija na sreću, slabo prodrla u narod. Srodan našem, njihov slovenski narod je strpljiv, pokoran i ne zadaje brige gubernatorima. Slično kao naš, 224

već hiljadu godina interesuje se uglavnom pijanstvom i rađanjem dece. Uostalom, nisu mu strana osećanja zahvalnosti, kako se videlo nedavno, posle liberalnih reformi Njegovog veličanstva. Da nije plemstva i sveštenstva, ne bi bilo nikakvih ustanaka i pobuna. Treba priznati da je ovaj neznatan delić naroda stvorio za­ čuđujuću mitologiju mučeništva i lične pozvanosti, sve do mesijanističkih ideja, proglašavajući sebe ponekad izbaviteljima čitavog čovečanstva. Slična zastranjivanja dokazuju da stvarnost na takve umove nema nikakav uticaj. Nažalost, nesumnjivo bolesna stanja nalaze oduška u izlivima mračne kolektivne egzaltacije, koja ih gu­ ra na herojska, očajnička ili, prosto, samoubilačka dela. Razumljiva je, dakle, naša politika da izolujemo i učinimo bezopasnim tih ne­ koliko hiljada ljudi koji su se sami proglasili predstavnicima naro­ da, mada nisu dobili nikakav mandat. Presude naših sudova su stro­ ge, a za pobunjenike ima dovoljno mesta u dalekim severnim predelima imperije. Vaša humanitarna savest može mirno da spava, po­ što objekat represije nije zemlja, jedino neznatna manjina, sastavlje­ na od onih koji bi, željni privilegija, hteli njome da upravljaju. Moguće verno predstavljanje argumenata dostojanstvenika pre­ dajem sudu čitalaca. To je zvaničan stav i treba oceniti otvorenost s kakvom je predstavljen. Istina, teško bi bilo iz ove nepristrasne izjave pogoditi da li u obzir dolaze ne samo državni interesi, već i osećanja patriotskog revolta, odvratnost i mržnja prema neposluš­ nim podanicima monarha, koji su tamo veoma živi, kao što se mo­ žemo uveriti ako čitamo prestoničke novine iz poslednje dve-tri nedelje. Avgust, 1863.

Tomas Branden

225

PRIČA O HEROJU Mnogi su zaslužili na ime heroja, zahvaljujući svojoj solidarno­ sti sa drugovima. Minimalno lično dostojanstvo nalagalo im je da ih ne napuštaju u opasnosti. Uostalom, bratstvo se stvaralo samo kod ljudi koji su osećali i mislili isto. Sasvim drugačije bilo je s mladim čovekom, nazovimo ga Kajus, da bismo izbegli nagađanja. Pun bola i trauma, bežao je od vršnjaka, jer su u njegovim očima bili krivi što je isključen zbog svog porekla. U školskim godinama na odlike njegovog nepoverljivog karaktera presudnu ulogu odigra­ la je melanholija usamljenog deteta. Imao je ambicije da bude odli­ kaš, učio je dobro i to ga je donekle štitilo od peckanja u razredu, mada se osećala njegova distanca. U stvari, njegova osećanja pre­ ma drugovima mogla bi se definisati kao vrsta zabavnog prezira. I pored toga, kad je došlo vreme iskušenja u toku rata, nije se poko­ lebao i stupio je zajedno s njima u ilegalnu vojnu organizaciju, ma­ da mu je teško bilo da prihvati misao o verovatnoj smrti pored njih. Video je male šanse za preživljavanje, svoje i drugih vojnika pod­ zemlja, i mesecima je gajio čitavo drvo razmišljanja o žrtvi. Sto su mu dalji bili refleksi i misli njegovih drugova po oružju, to je veća postajala nužna žrtva, nametnuta sebi osećanjem obaveze. Kad je poginuo, niko od njegovih biografa nije se osmelio da pretpostavi tu unutrašnju borbu.

226

IZ PROUČAVANJA O N. G. Podležući običajima svoje epohe prožete seksualnošću, autori knjiga o piscima i umetnicima vatreno su se zadubljivali u pojedi­ nosti njihovog privatnog života, tražeći razne primamljive devijaci­ je. Tako je bilo i s nesrećnim N. G., čija biografija nije pružala ni­ kakve tragove koji bi mogli da ih zainteresuju, osim toga da su u njima nedostajale žene, jer nije bilo ni imena supruge, niti bilo ka­ kve ljubavnice. Postoje sačuvana njegova korespondencija s neko­ liko prijatelja, činilo se logičnim da se sačini njegov portret kao maskiranog homoseksualca. Nije im padalo na pamet da uvek postoji dosta velika grupa lju­ di, muškaraca i žena, za koje se jednostavno može reći da ne vole seks. Pošto je prihvaćena pretpostavka da svi treba da vole seks, nedostatak interesovanja ili, navodno, urođena hladnoća mogli su da budu jedino posledica raznovrsnih trauma i inhibicija. N. G., kao što se može zaključiti iz njegovih pisama, bio je osećajna priroda, željna prijateljstva. Uspomena na majčina milovanja navodila ga je na traženje društva žena, one su ipak nešto očekivale i u njihovom društvu teško mu je bilo da se ne upusti u igru uzajam­ nih uzbuđivanja i zadovoljavanja. Rado bi se oženio da je sreo pravu prijateljicu i tada, u ime bratstva duša, bio bi spreman da ispunjava takozvane bračne obaveze, ali brak je u njegovo vreme bio teška društvena mašina; zato u njegovim pričama i komedijama junak doživljava muke na pomisao o venčanju koje se približava, a poslednjeg trenutka pada u paniku i beži. Verovatno je kod N. G. došlo do poremećaja u sferi zadovoljstva, to znači da je seks pomeren u sferu dužnosti, i zato nije imao mnogo uspeha kod žena, a što je manje uspeha imao, to je više maštao o takvoj vezi u kojoj ne bi bio ni na šta obavezan. Stvar se komplikovala time što ne samo da mu je teško bilo da prihvati sebe, već je sklon bio da se smatra čudovištem i to zbog 227

odlika svog talenta. Same nakaze s grimasama na licu izlazile su iz njegovog pera i protiv svoje volje pisao je satire o ljudskom rodu, što je bilo kao osveta grbavca. Samo su ga muška prijateljstva održavala, i ovde su njegovi biografi sigurno u zabludi. Nije bio neosetljiv na lepotu nekih muškaraca i u njegovim pismima mogu se naći dokazi za to. Pa ipak, upravo ga je njima privlačilo to što je s njima mogao da bude bezbedan. Takvo osećanje sigurnosti nisu mu davale ni kandidatkinje za brak, niti lake žene, međutim, što se tiče nekoliko muških ličnosti u njegovoj biografiji, mogao je da bude siguran da ga nijedna od njih neće izložiti - d o d i r u .

228

VIPIMPIŠONA

19

(NAGIZDANA)

Reč vipimpišona postoji, mada je nisam našao ni u jednom rečniku. Najverovatnije da potiče iz perioda kad je poljski jezik apsorbovao mnoge reči iz francuskog. Francuski pridev pimpant znači doteran, gizdav, kicoški, ali i pun svežine, živ ili čio. S prefiksom „vi-" dobio je u poljskom negativnu nijansu. N a g i z d a n a dama je ona, za koju se takođe kaže: nalickana, doterana, elegantna, ugla­ đena, nacifrana, uspijuša, koketna, pomodarka, a često je i naparfimisana, narumenjena, našminkana, da čak podstiče ljutite rivalke da joj skrešu u lice (kao što se zaista dogodilo među ženama naje­ dnom trgu): „Ti, akvarelu!" N a g i z d a n o s t bi trebalo da bude uvedena kao koristan ter­ min za razgovore o poljskoj književnosti i umetnosti. Nažalost, ona ima primenu u mnogim oblastima umetničke aktivnosti, što možda ne pada u oči naviknutima, ali smesta odbija posmatrača spolja. Izgleda da je bolest pre svega onih koji teže rafiniranom artizmu. Kada cinici američke filmske industrije dele filmove na „dobre" i „umetničke", nečega u tome ima. Nagizdana dama, želeći da se do­ pada, prelazi prirodne granice, koje joj određuje tzv. tip lepote. Ka­ ko se poljski prozni pisci, pesnici, režiseri često sile na divljenje i duboka osećanja, jer je takav red, uzimajući u obzir to da moramo da izigravamo dobro raspoloženje prema Zapadu i pretvaramo se da smo u stanju da srušimo autoritete, savladamo beznadežnost, osećanje apsurda, postmodernizam i tako dalje. Nagizdani umetnik prepoznaje se po nedostatku autentičnosti i jednostavnosti, odno­ sno, po pozajmljenim ukusima stila. To je veliki problem u društvu, nazvanom nekada „paunom i papagajem naroda". Zagledanost u Zapad pružala je u periodu 1945-1989. godine efikasnu protivtežu nametnutim uvozima s Istoka i često izvrsni prevodi iz zapadnih književnosti donose čast, 19

Poljska reč „wypimpiszona,, o d g o v a r a našoj „nagizdana,,. Prim. prev. 229

danas osuđivanim, svima odreda, književnostima Narodne Republi­ ke Poljske. Došlo je ipak vreme kad je ostao jedino Zapad, taj viso­ ki i taj niski, sa svakodnevnim komercijalnim iskušenjem. Dajem temu za mogući magistarski ili doktorski rad: proučiti dela (književ­ nosti, likovne i filmske umetnosti) stvorena p o d hipotetičnim za­ padnim ukusima i pokazati kako cilj dopadanja ili prodaje ostavlja neprijatan pečat na rezultat. Skala je ovde velika - od običnih hohštaplerskih zahvata do polusvesne mimikrije. Utoliko više treba ceniti umove koji su ravnodušni prema onome „što se nosi". Kad bi trebalo da izaberem primer takvog nezavisnog uma, izabrao bih 20

Bohdana Koženjevskog , koji je dao uzor valjane proze u svom svedočanstvu iz godina rata, pod skromnim naslovom Knjige i lju­ di. Sigurno da nije lako uzdržati se od posmatranja sebe u raznim ogledalima. Tokom poslednjih dvesta godina verovatno nije bilo trenutka s tako bolnom potrebom za definisanjem s t a j e svoje, a šta podražavano.

B o h d a n K o ž e n j e v s k i ( B o h d a n Korzeniewski, 1 9 0 5 - 9 2 ) , režiser, kritičar, pre­ vodilac. P r i m . p r e v . 230

NA PUSTOM OSTRVU Kako bi bilo teško ponovo napisati Robinzona Krusa. Junak ovog romana, pošto se našao na pustom ostrvu, neprestano je radio, trudeći se da svoj život sredi sto je moguće bolje. Novi Robinzon bi verovatno sedeo i razmišljao, s najgorim ishodom. U svakom sluča­ ju, tako se može smatrati, kad se ima u vidu opšta sklonost književ­ nosti ka introspekciji, kao i pisanju u prvom licu jednine. Čovek na pustom ostrvu mora da se snalazi s elementarnim ne­ dostatkom bilo kakvog sporazumevanja s drugim živim bićima, jer uzalud bi govorio ribama, krabama i pticama. Znači, biva pogođen u ono što je najljudskije: gubi govor. Onaj Robinzon je imao bar papagaja i naučio ga je nekoliko reči, ali i to mi je nekakva konve­ rzacija. Beznadežnost brodolomnika sastoji se u tome što mora da postane svestan koliko je sve u njemu, zajedno s osećanjem identi­ teta, poticalo od ljudi, to znači od ljudi koji borave u njegovom umu. Njihov nestanak ostavlja ga bespomoćnog prema praznom vremenu, koje je samo proticanje. Njegova situacija je pomalo sli­ čna situaciji zatvorenika u samici, sigurno je bolja, jer može da trči, pliva, greje se na suncu; utoliko je ipak gora što izvan zidova sami­ ce borave ljudi, počinioci njegove nesreće, s kojima u mislima vodi spor, a na ostrvu ga okružuju jedino nebo i more. Prepušten je na milost i nemilost oživljavanju u sećanju svoje prošlosti, nekontrolisane nikakvim „sada". Istina, monasi-eremiti koji dobrovoljno bira­ ju pustinju ili zabit u šumama takođe su mogli bez ljudi, ali živeli su u molitvi, znači, u razgovoru s Bogom - ako je ovaj vertikalni kontakt slabio, postajali su žrtva acedije, odnosno demona dosade i besmisla. Kako bi današnji autor, naviknut na beleženje utisaka i uspo­ mena, mogao da piše o usamljenom junaku drugačije nego prouča­ vajući njegovo „psihičko stanje"? Robinzon Kruso, na sreću, nije imao vremena za sebe jer, ne samo da je morao da sc spašava od gladi, već mu je njegova misao stalno podmetala nove ideje o po231

slovima, korisnim za njega, koje je trebalo obaviti već sutra. Od se­ damnaestog veka otišli smo daleko u gubljenju osećaja za hijerarhi­ ju, u kojoj je na prvom mestu ono što je najjednostavnije.

232

TRENU! Trenu, zaustavi se, ne zato što si lep. Bojišta. Kraterima razrovana jalova zemlja, patrljci drveća. A tamo, čak za horizontom, u redovima, nisu vinogradske tačke već krstovi. Milion bogalja hramlje, puzi, kreće se na svojim kolicima. I odakle ta euforija u vazduhu? Nahereni slameni šeširi, svetli flaneli, divlji plesovi. Proklama­ cije savremenosti. Crnci duvaju u saksofone, crna lepotica uvija se na estradi. Kabarei Pariza i istočnih pariza. Mala figura pod reflek­ torima, koji su se upalili i odmah se gase, zajedno s njom i njenim plesom: Moja mama Iz grada Jokohama U Parizu tatu imam. Mojoj mami Dobro je u pižami... Kakva tuga, uzlet prigodnih predstava gerli, kao što je ova, na samoj ivici mraka: Kineskinja, Kineskinja, nisam Kineskinja, Iz Pariza ja sam rodom. U kabareu devojčica sam bila Tamo i nevinost izgubila. Negde se gube ta lica mladih muškaraca, usta otvorena za pesmu: „Vojna, vojna, kakva li si ti devojka". A tu devojčurci, gospo­ đice sa šeširićima ukrašenim kiticama višnji, izašle na balkon galicijske varošice s pesmom o cvetanju belih ruža: Kraj Stohoda, gde pade u ratu, Na beloj humci ruže su u cvatu.

233

Ivaškjevič, već nostalgičan, piše: Ah, ti plesovi, ti plesovi, rat. Topovi na suncu i prolećnom cveću. Trenu, nisi lep. Ali, postojao si i sada ne znam šta s tobom da učinim. Nešto treba učiniti, isto kao što posle smrti nekog bliskog treba služiti opelo, ali ništa ne proizlazi iz večne melanholije prola­ znosti, koja se ponavlja u svakom pokolenju. Verovatno samo poistovećenje s njima koji razmišljaju o proticanju vremena, pre nego što i njih odnese vreme koje protiče. S njima, čija su usta ponavlja­ la isto što i tvoja sada: „To je bilo i prošlo, kako je moguće?"

234

CRVENI KIŠOBRAN Posmatrajući pejzaž, možemo misliti da se menjamo, dok pej­ zaž ostaje isti. Uopšte nije tako, jer je dovoljan za jednu generaciju, možda dve. Zemaljsko vreme ima svoja pravila, drveće raste i gde je prethodno bilo sunce sada je senka, poplava je ostavila močvarne terene sa sasvim drugačijim rastinjem, oluja je obaliła stare džinove i na njihovom mestu je ižđikala mlada šuma, ali borova, ne grabo­ va. Najveće promene uvodi ipak ljudsko vreme. U sećanju može ostati šuma, ali od nje nema ni traga, čak su i panjevi posle seče iskrčeni. Oko traži velike guste skupine zelenila, voćnjake jabuka, krušaka i šljiva, usred kojih bi trebalo da budu krovovi kuća, staja i ambara. Ništa od toga nije sačuvano, voćnjaci su isečeni, zgrade spaljene i, evo, sve do horizonta je ravna površina njiva za obrađi­ vanje traktorom. Tim predelom, recimo, ide duh spahinice s crvenim kišobra­ nom. Na ispravan prigovor da duhovi ne nose kišobrane, može se odgovoriti da se mora nešto događati s mnoštvom prošlih i nekori­ snih predmeta, pošto samo neki od njih stižu u prodavnice s anti­ kvitetima. Dakle, ide Lilka, možda Isja, koja je nekada bivala u ka21 bareima Moderne i čitala Pšibiševskog. Shvata da su se ovde de­ sile neke nepravilne stvari, jer trebalo bi se vraćati u predele naše mladosti s nadom da, ako su se promenili, onda samo malo, i da se mogu prepoznati. Traži park, nailazi na šikare i jaruge, staje na pa­ dinu, zaraslu čičkom i češljugom, govoreći sebi da je tu morala biti senica, u kojoj se ljubila s Vitoldom. Čudno je, misli, što je sve ta­ ko iščezlo, i park, i senica, ali možda je još čudnije to što nigde ni­ sam srela Vitolda u našem drugom svetu, što sigurno znači da ga nisam zaista volela.

21

Stanislav Pšibiševski (Stanisław P r z y b y s z e w s k i , manifesta

„Mlade

Poljske,,, j e d a n

književnosti. Prim. prev. 235

od

prvih

1 8 6 8 - 1 9 2 7 ) , pisac, a u t o r

ekspresionista

u

evropskoj

MUZIKA Pišući o muzici, valjalo bi govoriti ne samo o zvuku, već i o sa­ moj radnji. Videti simfonijski orkestar ili kvartet tokom delanja, je predivno. Već to da su se okupili iz raznih kvartova grada, iz razli­ čitih porodičnih struktura, iz različitih stanova, kuća, pogleda sa svog prozora, i zajedno izvode, odnosno zajedno se stavljaju pod komandu zvukova, zapisanih na papiru, dostojno je divljenja. A tu su još njihova, kod svakoga različita, svojstva - ovaj ćelav, onaj bradat, ovaj mršavko, ona u zelenoj haljini koja se izdvaja među frakovima. Izvode, to znači služe nečemu, što ima drugačije traja­ nje nego oni i drugačiju vrstu postojanja. Bilo je i pre nego što su se oni rodili i biće, nije važno koliko, ali duže od njih. Mi, slušaoci i gledaoci, učestvujemo u dolasku jednodnevnih toplokrvnih bića u predeo matematičkih proporcija, kristala logike koja ničemu ne po­ dlezę, čistih ideja. Na granici tog predela prevlače po strunama svo­ ja gudala, pritiskaju dirke klavira, duvaju u flautu i lovački rog. A od toga je za nas ogromna radost, misao o tome kako je divan, bo­ gat i raznovrstan ljudski svet.

236

TAJNA MAČKI Mačke su živele zajedno s ljudima hiljadama godina i reklo bi se da tu nema nikakve tajne. U svoju odbranu stvari mogle bi da se pozovu na vekove verne službe. Poljoprivredne civilizacije, pa to je zrno, a gde je zrno, tu su i miševi. Mada su se promenile okolnosti, tako je i ostalo. A vredi razmisliti o posebnom položaju mački. Zar nismo za­ pazili izraz radosti i vragolaste radoznalosti na licima naših bliž­ njih, čim počnemo da pričamo o mačkama? Nešto slično smesta oživljava lica kada razgovor prelazi na seks. Sto se tiče pasa, oni ne izazivaju takve reflekse, polutajnog, ali svima poznatog zajedni­ štva. Jer, ipak, tvrdim, čoveka povezuje s mačkama telesno sporazumevanje i prema mački niko od nas ne nastupa kao ličnost, već kao ljudsko biće, jedno od mnogih, kome upravljaju draži pogleda i dodira, koje nas privlače izvesnom drveću, cveću, pticama, životi­ njama, predelima, odnosno izvesnim oblicima i bojama. Mačka sa­ mim svojim izgledom traži da se dodiruje i miluje, otuda u ljubav­ nom jeziku te bezbrojne mazne reči, kao mačke, mačići, mačkice, mace. Štaviše, naše čulo vida i dodira ponaša se prema mački isto, bilo da smo dete ili stari čovek, muškarac ili žena. Voljenje mački, mučenje mački ili svireposti prema mačkama izgleda kao da su ra­ zličite strane jedne, opšte kod mladih i starih, privlačnosti. Ta opštost je vredna razmišljanja. Bez obzira na posebnost sva­ koga i svake od nas, mi smo individue jedne iste vrste, imamo nje­ nu glavu, noge, ruke, a anatomski atlas pokazuje šta nosimo unutra. Uz to, tako smo uređeni da, kao što se suncokret svojim štitom okreće ka suncu, tako se i mi stvarima kojima dajemo lepa ili draga imena. I, evo, čim posvetimo trenutak pažnje našoj erotskoj (pa na­ ravno!) predilekciji prema mački, počinjemo da postavljamo sebi pitanja koja se tiču, ni manje ni više, stalnih odlika naše prirode.

237

Utoliko pre što mačja priroda sasvim sigurno postoji i naše sporazumevanje s mačkom je susret njene i naše prirode. Kakva svest, kakav jezik, kakva istorija - uzviknuće, otkud to jadnoj živo­ tinji! Ipak, ne uznosimo se svojom gordošću i ne odvajajmo visoku oblast duha od elementarnih doživljaja. Iskoristimo bolje prisustvo ukućana, koji se upravo proteže u fotelji, i pokušajmo da zaboravi­ mo izlaganja filozofa našega veka, koji nas uveravaju da nikakva ljudska priroda ne postoji. Možda je teško braniti njeno postojanje prema reci promena koja ništa ne štedi, ali prema njoj, koja zeva, pokazujući ružičasti jezičić, njena trajnost u meni, koji gledam to sa simpatijom, nesumnjiva je. A, istaknimo to, jer uopšte nije sveje­ dno da li postoji ljudska priroda ili je nema. Samo ako postoji, mo­ žemo da pokušamo da odredimo šta joj u našim zakonima i institu­ cijama prija, a šta šteti, kao nešto što joj je protivno. I tako, od ma­ čki do velikog filozofskog problema. Mada one ne znaju, upišimo im to u zasluge.

238

ODLEPLJUJE SE Ovo što ću reći razumeće svako ko je preživeo takav trenutak, na primer, usled nekog istorijskog prevrata, kada život u ljudskom društvu naglo pokazuje svoje neočekivane odlike. Uostalom, uzi­ majući u obzir to da su u ovom stoleću bili brojni istorijski prevrati, mnogi od nas su to doživeli. Događa se da idemo, gledamo, muče nas sažaljenje ili gnev, i odjednom postajemo svesni da je čitava ta stvarnost izvan reči. To znači, nema o njoj ništa u novinama, knjigama, saopštenjima, ništa u poeziji, prozi ili slikama na ekranu. Od te grube stvarnosti, spoznavane na najobičniji način, odlepiła se druga, autonomna, zatvo­ rena u jeziku, različita od prve. Začuđeni, pitamo se da li je to san. Fatamorgana? Tkanina jezičkih znakova obavija nas kao kokon i ispostavlja se da je dovoljno jaka da bismo počeli da sumnjamo u svedočanstvo svojih čula. Takav doživljaj stvara nepoverenje prema književnosti. Navodi takođe da se od nje zahteva realizam, što se obično završava lažnim realizmom, i istinoljubivost, koju niko ne bi podneo. U devetnae­ stom veku govorilo se o romanu, da treba da bude „ogledalo noše­ no po putu", ali „realistički" romani su strašno lagali, uklanjajući iz vidnog polja nepoželjne ili zabranjene teme. U Prusovoj Lutki ne­ ma ništa, ama baš ništa iz ondašnje istinske Varšave, mada mlado pokolenje čitalaca to ne naslućuje. Pravi London devetnaestovekovnog kapitalizma jedva da postoji u romanu, u najboljem slučaju na dve-tri Dikensove stranice, a kakav je bio taj Vavilon bede i prosti­ tucije, viđen očima stranca saznajemo kad zavirimo u Zimske beleške o letnjim događajima Dostojevskog. Dvadeseti vek je doneo fikciju, građenu voljom političke vlasti kao paravan slikan u „scenama iz života", da bi se sakrilo šta se iza njega zbiva. To se zvalo socijalistički realizam. Pa ipak, naređenja i zabrane države samo su jedan od razloga podele na to što je doživ239

ljeno i ono što je opisano. Jezička tkanina stalno ima sklonost ka odlepljivanju od stvarnosti i naši napori da je zalepimo su pretežno uzaludni, mada - osećamo to - apsolutno nužni.

240

TABU Tabu ili „zabranjeno" bio je sama osnova feudalnog sistema na ostrvima Polinezije i zasnivao se na priznavanju izvesnih osoba (npr. vođa i sveštenika), kao i nekih mesta i predmeta za nedodirlji­ ve. Zbog doktora Frojda i njegovih naslednika naučili smo da pove­ zujemo reč „tabu" sa seksom, ali ostrvljanima ni na pamet nije pa­ dalo da neke telesne radnje mogu biti zabranjene. Na Havajima je to postalo važna činjenica prilikom susreta s civilizacijom belog čoveka. Mladi britanski mornar Tom Manbi, koji se našao na Hava­ jima 1791. godine, opisuje (oblizujući se) gomilu devojaka na palu­ bi njihovog broda - dospele su tamo na čunovima ili plivajući i ostale nekoliko dana. Kad su se pojavili u Honoluluu, protestanstki misionari, ovaj su običaj suzbijali i dolazilo je do sukoba, jer su ka­ petani tražili zabavu za svoje posade. Kad je tokom dve-tri decenije tabu, za čije je kršenje kažnjava­ no smrću, na Havajima postepeno iščezao, to je značilo kraj njiho­ ve civilizacije i protestantski misionari (užasni) zatekli su društvo u stanju potpunog raspada, koje nije znalo kako treba da živi. Uveli su pojam greha, a on je obuhvatao, ne samo seks, već i plesove i zabave, za koje je pretila kazna Pakla. Istorija naše civilizacije jeste istorija tabua koji se menjaju. U našem stoleću utopije, takve kao što je sovjetska država, služile su se njime da bi sebe štitile, i postepeno slabljenje zabrana bilo je znak da će se ponoviti ono što je zadesilo havajski feudalizam. Slamanje barijera u „slobodnim društvima" svodi se uglavnom na oblast seksa, ne bez komičnosti vratolomnih napora: šta bi se tu još moglo drastično izmisliti i prodati? Izgleda da je sloboda potpu­ na, usled čega postojanje brojnih tabua u drugim oblastima ne pro­ dire u svest.

241

Ponosim se time što sam svestan tabua koji su na snazi u mom, meni predodređenom, mestu i vremenu. Mislim daje bolje biti sve­ stan nego nesvesno podlegati običaju. Ponekad me nešto mami da pokušam koliko se sme, ali ovaj prohtev iz raznih razloga obuzda­ vam. Kakvi su to tabui neću pomenuti, jer bih se suviše otkrio. Drugi će se u odgovarajućem vremenu, koje nije vreme mog života, time pozabaviti.

242

PROGNANI EROS Tam' ispod ovog osmeha vedra Vide se čvrste joj punane grudi: Crn sneg je spram toga beloga njedra, Što pola skriveno čežnju ti budi; Sasvim su oku ti skrita joj bedra, Ali ti ljubavna misao sudi O tome, kakve su skrivene draži, I kroza haljine pronići traži21 Odakle je to? Ko je to napisao? Pjotr Kohanovski 2 3 u svom prevodu Gofreda ili Oslobođenog Jerusalima Torkvata Tasa. Epo­ ha se može prepoznati po upotrebi oktave, a takođe po akcentu pred cezurom u šestom stihu, koji bi trebalo čitati: Ali ti ljubavna /misao sudi Šta bi se dogodilo s poezijom, s govorom i, uopšte, s čovečanstvom kad bi nas naglo napustio Eros? Pogoduje mu izveštačenost civilizacije koja je p r e r u š a v a n j e . Što je telo više pokriveno, to su veće njegove naslućivane draži. Nije sigurno da mu prirodnost pogoduje: u nudističkoj koloniji ljubav bi sigurno bila manje „ve­ dra" i ređe bi se rimovala sa „njedra" i „bedra". Ova oktava poziva se na našu takozvanu psihofizičku konstitu­ ciju. Ipak, čudovište s druge planete, sasvim drugačije građe, naišlo bi sigurno na znatne teškoće, pokušavajući da shvati do čega je pesniku ovde stalo i zašto upravo ovi delovi tela privlače njegovu paž­ nju. Isto bi se moglo dogoditi, ako bi se jednoga jutra čovečanstvo probudilo i odjednom ništa, potpuna nezainteresovanost za ,,tc stva22

Torkvato

Taso,

Oslobođeni Jerusalim,

Srpska

književna

zadruga,

Beograd

1957, s. 87, p r e p e v D r a g i š e Stanojevića. P r i m . prev. 23

Pjotr K o h a n o v s k i (Piotr K o c h a n o w s k i , 1 5 6 6 - 1 6 2 0 ) , pesnik. Prim. prev. 243

ri". Pošto se množe najraznovrsnije terorističke ideje, kako u živo­ tu, tako i knjigama, nije sasvim neverovatna upotreba hemijskog sredstva ili zraka koji bi učinio da „bela njedra" i „punane grudi" budu posmatrani ovnujskim okom koje ništa ne shvata. Možda bi vredelo napisati takvu knjigu naglo lišenu Erosa. To bi moglo da se dogodi u jednoj zemlji koju bi neprijatelj pogodio tako što bi mirno čekao sve dok njeni stanovnici, lišeni potomstva, ne izumru. Ali, ovo sredstvo mogao bi da primeni takođe neki neprijatelj vrste, že­ leći njeno potpuno iščeznuće sa zemljine površine. Ili bi pak to mo­ gao da bude eksperimentator koji bi osudio ljude na neerotski život za pet godina, iz same radoznalosti, da bi video kako će se ponaša­ ti. Mašta podmeće ovde mnoge ideje, ali ostavimo ih licima koja će hteti da se poduhvate ove teme.

244

OLIMPIJSKE ZABAVE Bogovi antičke Grčke bili su ćudljivi. Ljudske sudbine su od njih zavisile, ipak, ljudima je teško padalo odgonetanje čime se bo­ govi mogu pridobiti, a čime razljutiti. Kasnije su ovi stanovnici ne­ besa, koji su se ponekad šetali po zemlji, iščezli, zajedno s nimfama planinskih izvora, drijadama starog drveća i morskim sirenama. Ni­ je mnogo verovatan bio njihov povratak posle više vekova izgnan­ stva. A, eto, do povratka je došlo, sudeći bar po objavljivanju knji­ ge istaknutog kosmologa Sebastijana Kuoa. Uzevši u obzir da je autoritet Tvorca vasione ozbiljno podriven još u osamnaestom veku, kad mu je velikodušno dodeljena titula Velikog Časovničara, koji je jednom navio mašineriju, ali ne upu­ šta se u njeno funkcionisanje; uzevši u obzir da su strašne ljudske patnje u sledećim vekovima, uzrokovane ratovima i genocidom, či­ nile intervenciju Proviđenja još manje verovatnom; najzad, uzevši u obzir da je um, vežban na egzaktnim naukama, povezivao pojam istine s empirijskim dokazom - kosmolozi koji traže objašnjenje kako je postala vasiona, brižljivo se čuvaju ideja koje nameću su­ mnju da su uzete iz religije. Ipak, diveći se matematičkoj precizno­ sti zakona koji upravljaju materijom odmah posle Velikog buma, neki od njih nisu sasvim sigurni, ne treba li prihvatiti postojanje snažnih inteligencija koje dejstvuju na, za nas nerazumljiv, način, sigurno radi svoje zabave. Jedan od njih, profesor Sebastijan Kuo, izrazio je čak pretpostavku da je naša vasiona možda njihov ekspe­ riment, zasnovan na kvantnoj mehanici, ili čak simulacija. Knjiga Sebastijana Kuoa, kao što sam autor priznaje, na granici sajens fiksna bavi se ipak u prvom redu našim ovozemaljskim živo­ tom i proučava veoma enigmatičnu ulogu slučaja i sticaja okolnosti u njemu. Čini se da ovde dejstvuje nekakva logika i da ćemo uspeti da je za trenutak shvatimo, ali ona nam odmah izmiče i ponovo smo osuđeni na neznanje, da bismo ubrzo ponovili pokušaj obja­ šnjenja s istim rezultatom. Zar se ne mogu zamisliti - pita Kuo 245

dve ekipe, s nama nedostupnom inteligencijom, koje igraju utakmi­ cu ili partiju šaha, služeći se nama kao simbolima na kompjuteru? Otuda komplikacije naših sudbina, susreti, koje je teško smatrati slučajnim, nesreće koje nas pogađaju kad im se najmanje nadamo, uspesi s primesom ironičnog značenja. Otuda takođe te iskre logike u našim ličnim životima, tako da smo ponekad skloni da verujemo u Fatum, i odmah potom negiranje svih pravila kad se najočiglednije druga ruka uključuje u igru. To što su pričali Grci o savetovanjima bogova, o njihovim prolaznim ljubavima i mržnjama, od kojih zavise doživljaji smrtnika, bilo je mudro, jer je dokazivalo da su imali intuitivan osećaj nesrazmernosti između naše volje i neka­ kvog višeg računa, ravnodušnog prema našim molbama i žalbama.

246

SVE MANJE ISPOVESTI Jezuita je imao toliko debele naočare da iz njegovih očiju ni­ sam mogao da odgonetnem koliko je u njegovim rečima brige, ko­ liko žara polemistę. „Da, u mnogim zemljama institucija ispovesti iščezava" - re­ kao je. - „U župi, koja ima mnogo vernika na svim misama, na ispovest dolazi mesečno od pet do deset osoba. A ovi ispovedaoci traže od nas kvalifikacije koje, bar ja, nemam. Konačno, nisam psi­ hijatar. Došao je jednom k meni čovek koji je hteo da otkrije, kako je izjavio na početku, najveći zločin svog života. Bilo je to ubistvo ptičice. Male ptice, koja je uletela kroz otvoren prozor. Čovek nije poznavao ptice. Prijatelji, kojima ju je opisivao, izjavili su da je to sigurno vrsta minijaturnog batokljuna trešnjara, ali ne evropskog, već ga je verovatno neko držao u kavezu. Mogao je to biti i afrički vrabac ili nešto slično. Čovek je kupio kavez i nasuo ptičici razno zrnevlje, ali ona nije htela ništa da jede i činilo se da će uginuti od gladi. Tada, sam u najboljoj nameri - pričao je čovek - pokušavao da joj otvorim kljun, da bih joj stavio komadić raskvašenog hleba, ali opirala se i u mojoj šaci kao da je zadrhtala. Pokušao sam ponovo, ali kad sam joj otvorio kljun na silu, zatresla se, zalepršala i uginu­ la. Tada sam shvatio da je dobila srčani napad od prestrašenostf«. Sveštenik ga je upitao zašto to smatra tako velikim zločinom. Začuo je da je događaj dobio za pokajnika simboličnu dimenziju. Objasnio je na koji je način postao odgovoran za smrt ljudskog bi­ ća. Prema ženi s kojom je živeo ponašao se, a da toga nije bio sve­ stan, kao tiranin, i to s najboljim namerama. Nije mogao da shvati kako neko može da misli drugačije nego on i da drugačije ocenjuje razne pojave i ljude. Za njeno dobro dokazivao joj je da greši i da 247

treba da se ponaša drugačije. To je loše podnosila i njegova insisti­ ranja je smatrala napadima koji su je lično ponižavali. Takva, ma­ kar i nesvesna, brutalnost nosi u brakorazvodnim parnicama naziv „mentalna svirepost" - tvrdio je pokajnik. Njihova veza završila se rastankom i ubrzo potom njenom smrću, sa sumnjom u samoubistvo. Iza naočara je bljesnuo zagonetan pogled. „Sastavljaju tako pri­ čice i s tim dolaze u ispovedaonicu" - rekao je. - „Jedno je sigurno, to osećanje krivice kod ovog čoveka. Ali, pod uticajem osećanja krivice povezivao je činjenice na očigledno opsesivan način i sugerisao sebi prošle situacije koje možda uopšte nisu postojale. Izgleda da slušamo ljudske fantazije, ili preuveličane grehe, ili izmišljane, zato da ne bismo videli svoje prave grehe".

248

PRIRODA SAMA PO SEBI Pokušajte da zamislite to, pa ćete videti koliko je teško. Preseli­ te se duhom u prašumu koju nikada nije gledao čovek, neka to bude na primer tajga kraj Amura. Izaberite tamo porodicu tigrova i, nevid­ ljivi, učestvujte u njenim lovovima i zabavama. Navodno, porodič­ ni život tigrova je uzoran, ne kao mačaka, kod kojih je mačor večni neženja. A da misao o zemlji, takvoj kakvu je poznajemo, ne bi smetala, neka ti tigrovi žive pre više hiljada godina, kada je ljudi bilo malo i ništa nije moglo da poremeti prirodni red stvari u devičanskoj šumi. I, evo, naša pažnja više nema za šta da se uhvati, kao da je to, što nikakva svest nije lebdela u vazduhu i životinje niko nije video, oduzimalo smisao njihovog postojanja. Možemo da da­ mo smisao, ali samo sastavljajući neku plemenitu priču o njima, kao što je to činio Kipling. Mladi tigrići odrastaju, uče se da love, osnivaju svoje porodice, stari tigrovi umiru ili ginu - nismo u stanju ni da zamislimo kako i to se ponavlja neshvatljivo mnogo puta, neshvatljivo mnogo puta padaju jeleni, uhvaćeni za ručak, a sve se odigrava u s a d a , nepo­ znatom ni prošlosti, ni budućnosti. Jer samo mi uvodimo cifre - pre sto hiljada godina, pre million godina, i postaje nam nelagodno, ka­ žemo sebi: nemoguće, takav vremenski ponor, a nijednog svedoka nema. Ali, kako bi demijurg, makar se šetao tamo-amo, mogao da podnese nepromenljivi, nesvesni, bez ikakvog smisla, takozvani prirodni poredak koji je sam stvorio?

249

PEJZAŽ ILI-ILI Čak ni najvatreniji branioci prirode ne bi mogli ništa dobro da kažu o tom pejzažu. Nebo skoro uvek plavetno, ali zemlja je sprže­ na suncem, siva, s retkim busenjem, takođe sivog rastinja bezvod­ nih predela, gole planine, tu i tamo raspukle, kao rasečene ogrom­ nim nožem, sa suvom glinom tih svojih rana, kameniti krš i prašina, oblaci prašine posle svakog podizanja vetra. Takav je bio taj pejzaž nekada. Sada samo povremeno podseća na svoje postojanje, kao hrbat dinosaurusa potopljenog u lavu. Čovek je osnovao ovde svoju posebnu državu, kao da je došao s druge planete. Višetračne beton­ ske staze spajaju se, ukrštaju, prelaze jedne iznad drugih. Između njihovih spirala aerodromi, mesta za parkinge, bele arhitektonske fantazije, intenzivno zelenilo vrtova i parkova. Svi ti gradovi, jedni pored drugih, s malim rastojanjima, u kojima se vide ostaci neosvo­ jene zemlje, jalova brda i klisure. Kuće u gradovima otvorene su prema svetlu zidovima od stakla, koji se razmiču na pragu u unutra­ šnji patio i bazen za plivanje. U kvartovima prodavnica i luksuznih hotela mnoštvo galerija savremene umetnosti, kao da njena lakoća i živost boja naročito odgovaraju ukusu stanovnika. Ne zavaravajmo se da je prvobitni pejzaž mogao da ostane nenarušen. Čovek bi ipak drugačije mogao da se odnosi prema njemu. Umesto da zavlada njime, mogao bi da ostane zavisan od njega, kao što čine nomadski narodi i svi narodi s malom potrebom za sređiva­ nje svakodnevnog života. Ne bi bili sprovedeni akvedukti i voda bi se crpla iz tu i tamo iskopanih bunara. Ne bi bilo voluta nadzemnih puteva, već samo džombastih drumova. Ponegde bi se pokušalo, bez većeg uspeha, da se istisne nešto iz zemlje, pripremanjem zemljišta za obradu ili prebacivanjem na stočarstvo. Čatrlje napuštenih proje­ kata, zarđala gvožđurija polomljenih mašina, plotovi koji se raspa­ daju bili bi ovde uobičajena slika. Kuće bi stajale na prašnjavom te­ melju, neokružene bilo kakvim travnjakom, cvetnom alejom niti senkom drveća. Ne preterujmo, tvrdeći da bi se, umesto nekadašnje pustinje, nad tom oblašću podizala gadna opustošenost. 250

To je upozorenje, ljubitelji i zaštitnici prirode, od kojih sam i ja jedan. Pošto prvobitno stanje pejzaža nije više moguće, šta ćemo izabrati?

251

SVEŠTENIK I KAZANOVA Kardinal Đanini voleo je tog lupeža, koga je upoznao još kad je ovaj nosio svešteničku odeždu i bio sekretar kardinala Akvavive. Kasnije je sa zadovoljstvom sakupljao vesti o međunarodnoj karije­ ri svog bivšeg štićenika koji se sada predstavljao kao učitelj tajnih nauka. U svojoj biblioteci, ukrašenoj frizovima, kardinal Duljio Romano predavao se pisanju teološkog traktata, iza čijih reči se kri­ lo neizrečeno, a to neizrečeno dugovalo je mnogo njegovim razmiš­ ljanjima o prizorima ljudskih života, takvih kao što je Kazanovin. U mladosti Đanini je bio ljubitelj pozorišta, kao i neodvojivih od njega, pozorišnih garderoba, s njihovim mirisom pudera i ruža, redovima višebojnih perika i maski na zidovima i ogledalima, u ko­ jima lelujaju plamenovi sveca. Sina glumice, Kazanovu su putujuće pozorišne trupe smatrale za jednoga od svojih, i najočiglednije je pretvarao život u commedia dell' arte, punu arlekinada, čudotvornih zaklinjalica, tarok-karata i lekovitih eliksira. Dakle, kom redu je pripadao? - pitao se kar­ dinal. Podela sveta na dva reda bila je za njega nesumnjiva. Jedan, neprestano stvaran ljudskom mišlju, nekako se uznosio nekoliko colova iznad zemlje, i svedočanstvo o njemu davali su tomovi Akvinatinih dela na bibliotečkim policama, kupole hramova koje je projektovao Bramante, Berninijeva kolonada, Mikelanđelove i Rafaelove slike, ali takođe rad poljoprivrednika, vojnika, trgovca i di­ plomate. Za mnoge je to bio ipak samo red privida, jer muškarci i žene sa žarom su se predavali nečemu drugom. Boravili su u zem­ lji, u kojoj pogled, kao i slučajan dodir ruke, sudar pri mimoilaže­ nju u hodniku nešto znače - i znače isto. U ovoj igri tajnih poziva i signala prednjačile su žene, koje su, kako je ispravno govorio Goci, od dvanaeste godine života mislile na jedno. Kazanova je umeo da čita znake i njegovo individualno preduzeće ljubavne hitne pomoći radilo je besprekorno, bez obzira na to da li je nailazio na devojke, udate žene ili udovice. I bilo bi nepravedno nazivati ga zavodni252

kom, pošto se predavao kao plivač nošen talasima. U ovom drugom redu nisu se računali obziri ni pojam greha, niti strah od Pakla, me­ đutim, inteligencija se vežbala u pronalaženju smicalica, podvala, intriga, pretvaranja, uvek u službi iste težnje, tako da ničemu nisu koristila vrata koja je ljubomorni muž zaključao, ni rešetke u pro­ zorima devojačke sobice, niti čak izolacija u kuli do koje nisu vodi­ le nikakve stepenice. Kardinala je zabavljala lakoća s kojom je Kazanova obavljao svoj zanat i, vraćajući se u mislima svojoj mlado­ sti, skoro da mu je zavideo. Jer, poznato mu je bilo kako protiču da­ ni i noći kad smo, ponavljanjem ljubavnog obećanja, u stalnom za­ nosu. Odrekao se toga i, evo, star, okapavao je nad knjigama, po­ stavljajući sebi pitanje. Šta je bio taj red, kome je služio, parajući perom po papiru? Ako bi se preobukao u ruho čarobnjaka ili kralja, sakrio ispod peri­ ke svoju pravu boju kose i pretvarao se da je neko drugi, što pred­ stavlja suštinu pozorišta, taj njegov red bio bi velika predstava u stalno novim scenama. Nedostajao je samo trenutak kad će pasti zavesa i glumački svet početi da se tiska u garderobama, skidajući haljine, pojase i pantalone, perući farbu s lica i žureći u taverne. Jer bilo je poznato samo to da su uloge podeljene, ali ko se skrivao iza njih, jedva da se moglo odgonetnuti: stvorenja koja pripadaju dru­ gačijem redu, nestalna, smrtna, uvek u pokretu, koja beže od opa­ snosti ili jure za užitkom. Da je Kazanova bio samo razvratnik i va­ ralica, stvar ne bi bila pogodna za ozbiljno razmišljanje. On je ipak pokazivao toliko ljubavi prema hazardu i avanturi, da su njegovo sastavljanje horoskopa, udarac mačem u dvoboju, skokovi s visine u more, prilikom bežanja iz tvrđave, i čak kartaške noći, kad je po­ red njega rasla gomila zlatnih talira, obilno ispunjavali zahteve teatralnosti. Razapet između ljubavnog gonjenja i fantazije koja mu je dodavala čari, njegov život podsećao je na telesnu strast, sadržanu u svim delima ljudskog uma i ruke, upozoravao na udaljavanje u visoke predele apstrakcije. Kardinal je pisao i silogizmi su se razvi­ jali pod njegovim perom, i protiv onih koji preterano veruju u moć razuma stavljao: ,,sed contra". 253

BARON K. Baron K. provodio je u svom zamku miran i ugodan život. Posle ženine smrti, stanovao je samo sa svojim vernim slugom Gžegožem, ali nije se klonio društva suseda i uopšte nije smatran čudakom. Mnogo je čitao i mnogo razmišljao, a sto je više razmišljao, sve više ga je iznenađivalo to što ga čudi veći broj stvari nego u mlado­ sti. Recimo, njegovo promenljivo mesto među ljudima. Jer, poči­ njući život, mi smo zauzeti sobom, okruženi licima koja postoje ne­ kako drugačije nego mi, sigurno slabije, a potom postepeno učimo da su uloge podeljene i da ćemo i mi biti primorani da ih odigramo. Nije se nadao da ga čeka negde gotova uloga, i da će jednostavno i sam, jednom biti pogrbljen starac koji se oslanja o štap. Pomisao na to da se približava finalu, donosila mu je olakšanje, kao takmičaru koji je mogao da bude diskvalifikovan, ali zna da je trka završena. Smeškao se, a istovremeno je zamišljao svoju svest kao debeli tepih treseta ili tratine, koji bi mogao da se odvije i tada bi se ispod njega pojavio protekli život, ali sigurnije je bilo ići po tom tepihu i što ređe zavirivati ispod njega. Ako se sećao, pitao se: „Kako sam mogao da budem tako nerazuman?" Jer, nerazumnosti je u prvom redu pripisivao svoja ružna dela kojih se stideo. Nije shvatao takođe kako je mogao tako dugo da pati, a posebno da pre­ življava takve muke ljubomore. I bio je taj dvoboj. U ono vreme institucija dvoboja je već oslabila, odnosno u nje­ govom ritualu osećala se nekakva komičnost. Pa ipak, baron K. to­ liko je mrzeo svog srećnog rivala Bazilija da ne samo da je izazvao sukob, već nije pristao ni na kakvo ublažavanje uslova, uprkos na­ govorima sekundanata. Izabrani su revolveri i rastojanje koje nije ostavljalo mnogo verovatnoće za rezultat bez krvi. Sta je osećao i mislio u noći uoči dvoboja više se nije moglo rekonstruisati. Da je tada bolje razmislio, mogao je da se uplaši jer, konačno, zašto da dozvoli da ga ubije zbog žene? Činjenica je ipak da je stao ispred 254

protivnikove cevi i doneo svoj revolver s namerom da ga pogodi u srce. Razlegla su se dva pucnja i ništa se nije promenilo: ptice su i dalje pevale na drveću kraj proplanka, crveno sunce koje je izašlo postajalo je sve jače, a s druge strane je stajao on sa, isto tako, spu­ štenim revolverom. Baron K. vremenom je počeo da tretira ovaj dvoboj kao glavni događaj svog života. Među glupostima njegove mladosti postojao je bar ovaj položeni ispit iz hrabrosti. Osim toga, koliko mu je bilo po­ znato, Bazili je živeo i bio takođe u poodmaklim godinama. Da ga je pogodio, ponestalo bi različitih scena iz njegovog života, koje je po­ kušavao da zamisli s neprijatnošću ili s ostatkom starog gneva. Ma­ da, da ga je ubio, ne bi žalio i ne bi ubrojao ovo delo u svoje greške. Kao što smo rekli, niko nije smatrao barona K. čudakom. Jedi­ na njegova nastranost bili su javni iskazi u odbranu zastarele insti­ tucije dvoboja jer, kako je dokazivao, ne smete nikoga lišavati ži­ vota, s jednim izuzetkom - kad ste spremni da platite svojim, a upravo ovaj društveni običaj da je priliku za to. Ova pričica mogla se i drugačije napisati, ne odustajući, u ime klasičnog ukusa, od imenovanja postupaka barona K., koji su ga mučili u starosti. Možda bi među njima bila, na primer, podvaljiva­ ni a pri završnom projektu na Politehnici, prećutni pristanak na zlo­ čin, o kome niko, osim najbliže porodice, nije imao prava da zna, osujećivanje rivala u dvorskoj karijeri klevetničkim intrigama ili uništavanje nečije egzistencije radi same osvete. Ispoljavanje ta­ kvih događaja zahtevalo bi ipak čitav aparat psiholoških istraživa­ nja kojima, kao što je poznato, nema kraja, pošto se iza razloga kri­ ju drugi, dublji, iza njih još dublji razlozi i tako dalje. Nije isključe­ no da bismo, napredujući u istraživanju, dobili portret barona K. kao sadiste i kao dokaz za to upotrebili njegovu lovačku strast i jele­ nje glave koje ukrašavaju njegov zamak. Ovakva definicija bila bi ipak podjednako varljiva kao drugi nazivi, dakle, preporučljivo je uzdržavanje. 255

REČNIK Gradić u kome su godinama živeli imao je fabriku koja je pru­ žala svojim građanima zaposlenje. Gedrus i Gedra odradili su u njoj svoje i stekli malu kuću, kao i skromnu penziju socijalnog osi­ guranja. Bio je to složan bračni par, mada bez dece. Susedi su ih voleli i s njima delili i dobro i zlo: svake godine svečano osvetljavanje ulica i kuća za Božić, jedne godine opasnost od poplave, ka­ da su široko razlivene vode dosezale skoro do kuća u gradu, večne žalbe na visoke poreze, vesti o svadbama i pogrebima. Postojalo je ipak nešto po čemu su se razlikovali od svojih su­ građana. Razgovarali su na jeziku koji niko u gradiću, osim njih, nije znao. Stigli su kao emigranti iz daleke male zemlje, koju su na­ pustili skoro kao deca, njeni pejzaži ostali su ipak živi u njihovom sećanju i vraćali im se sa svakom rečju, izgovorenom na njihovom jeziku. Jedino je pismonoša, koji je uostalom stanovao u istoj ulici, znao za njihovu različitost, pošto im je neprestano donosio časopi­ se, novine i knjige s naslovima koji se ne mogu izgovoriti. Ideja se rodila u njegovoj, a možda u njenoj glavi, u svakom slučaju, oboje su je smatrali izvrsnom. Već su odlazili u penziju, dakle, mogli su sve vreme da posvete zadatku kojim se, kako su se složili, ostvaruje najveća ljubav njihovog života. Ni manje ni više, odlučili su da naprave rečnik, u kome bi se njihov maternji jezik ispoljio u svoj svojoj lepoti i snazi. Uprkos argumentima da rečnici, eto, već postoje, objašnjavali su svoju neponovljivu metodu: ona se zasnivala na grupisanju reči u komplekse, po srodnosti njihovih korena. Već na samom početku, tek što su se latili posla, postali su svesni džinovskog poduhvata i pitali se da li su im dovoljne za to godine života koje su im još ostale. Ostavili su na stranu sve druge poslove, čak su prestali da gaje kuniće i od jutra se prihvatali svog posla.

256

Polako su napredovali, godina za godinom, i nikada se nisu osećali toliko bliski jedno drugome i toliko srećni. Voleli su, ne sa­ mo reči, već i intonacije, kojih su se sećali iz rodnog sela, kao i po­ ljoprivredne poslove, alat, godišnja doba, ovekovečena u jeziku, a pošto im je oboma sve to bilo drago, svakodnevno je jačala njihova sloga. Posle šest godina rečnik je bio gotov, ali njegove ogromne di­ menzije unapred su onemogućavale pronalaženje izdavača. Tada su odlučili da osnuju sopstvenu izdavačku firmu „Gedrus i Gedra", da ponovo prepišu sve na kompjuteru, umnože i ukoriče. U emigra­ ntskim časopisima dali su oglas za pretplatu koja je, kakvo čudo, naišla na dobar odziv, tako da su mogli da pokriju troškove proiz­ vodnje toma, toliko masivnog, da je njegova debljina izgledala sko­ ro veća od dužine i širine. Izjave specijalista o ovom delu svedoče više o poštovanju za uloženi trud u njega, nego o zaslugama autora za filologiju, pošto domaća izrada ima brojne slabe strane. Pa ipak, čak i nenaklonjeni priznaju da nijedan ljubitelj tog, u svetu malo poznatog, jezika neće moći da zaobiđe spomenik koji je u njegovu slavu podiglo dvoje starih ljudi.

257

LJUBAV PREMA ZNANJU Dok je išao u školu, Viktor je smatrao sebe višim od svojih drugova iz razreda jer je imao tzv. ozbiljna interesovanja. Trudio se da čita teške knjige, ali nije se hvalio njihovim naslovima, bojeći se da će ga ismejati, dakle, primoravao je sebe na te lektire samo zato da bi imponovao samom sebi. Uoči same mature kupio je Spinozinu Etiku, ali posle nekoliko stranica, ostavio ju je, jer ništa nije razumeo. Na univerzitetu je izabrao studijski smer koji je, po njegovom mišljenju, davao najviše ozbiljnosti tako izuzetnoj osobi kakva je on. Već to da je, kad bi ga pitali, mogao nehajno da navede naziv svoje specijalnosti, značajno mu je popravljalo raspoloženje. Nećemo se pokolebati ako ustvrdimo da je Viktor bio snob, a sta je snobizam, ako ne uzdizanje sebe na ovaj ili onaj način? Jedni se razmeću svojim precima, drugi bogatstvom, međutim, Viktor je video sebe u togi čoveka intelekta i išao je na koturnama simulira­ nog znanja. Ipak, ma kakva da su bila njegova mišljenja o sebi, ne može mu se poreći marljivost. Vredno se probijao kroz teške knjige, a kad je nailazio na nepoznate reči, posezao je za rečnicima. Postepe­ no je sadržina s pažnjom pročitanih dela postajala razumljivija i po­ većavala se njegova kompetencija, naročito kad su na univerzitetu zahtevi programa ukazivali na to čemu može najkorisnije da posve­ ti vreme. Treba još dodati da je pažnju, posvećivanu svojoj ličnosti, koju okruženje nije baš blagonaklono ceniło, opravdavao divlje­ njem prema svojoj zaista velikoj inteligenciji. Jedno neizbežno otkriće, koje je napravio dok je studirao, ima­ lo je uticaj na njegovu karijeru. Dakle, zapazio je da se između onoga što t r e b a , i toga što m o ž e da zna otvara ponor. Količi­ na teorija, hipoteza, struja, prezimena, dela bila je prosto vrtoglava 258

i samo natčovečanski um mogao je sve to da savlada. Upućeni u to držali su se prećutnog dogovora: znalo se da imena, kojima barata­ ju, uopšte ne znače da su radove tih autora čitali, međutim, dokazu­ ju da su ovladali profesionalnim jezikom i on im je omogućavao da se u tom mnoštvu kreću, kao čoveku koji prelazi reku, skačući sa sante na santu. Od tada Viktor nije trošio svoju energiju na nemo­ guće gomilanje informacija, već na ovladavanje pravim jezikom i tada se kretao sve brže. Docent Viktor stekao je ugled, najpre u okviru svog fakulteta, zatim sve širi. Izabran za profesora, uvećavao je slavu svog fakulte­ ta na brojnim međunarodnim seminarima i kongresima. Kad je poginuo u avionskoj nesreći, dvojica njegovih školskih drugova bili su na pogrebu velikog čoveka, postavljajući tiho pita­ nja koja su potom, kucajući se čašicama, izgovorili glasno. Da bi neko postao velik čovek, da li već kao dete treba da se okrene od ljudi? Da ih prezire? Da posveti sve, čak moral, jednom cilju? A taj cilj? Da li je, kao što su kazivali ti govornici na pogrebu, nekoristoljubiva ljubav prema znanju? I šta to znači?

259

PRIČA O OBRAĆENIKU Jedan čovek, po imenu Pavle, nikada nije postavljao sebi pita­ nje šta to znači da je kao dete kršten i da u rubrici „ispovest" upisu­ je: „rimokatolička". Sve dok zbog teških ličnih doživljaja nije poverovao u Boga i tada odlučio da se pozabavi religijom. Kupio je katehizis i počeo da ga čita. Evo sta je u njemu našao. 1. Bog je tvorac svih vidljivih i nevidljivih stvari. Pre nego što je stvorio svet, stvorio je bestelesna bića, obdarena inteligencijom i slobodnom voljom, koje Sveto pismo naziva izaslanicima, odnosno anđelima. 2. Veza između Boga i ovih bića bila je pomalo slična kasnijoj vezi između Boga i čoveka. 3. Zlo i patnja imaju svoj početak u padu onih anđela koji su se činom slobodne volje divili jedni drugima, umesto da se dive svo­ me Tvorcu. 4. Čin stvaranja vasione istovetan je s početkom vremena. Ži­ vot na zemlji, biljke, ribe, ptice, životinje, podvrgnuti vremenu, On je smatrao dobrim. Priroda se rukovodila zakonima, drugačijim od današnjih. 5. Bog je stvorio čoveka po svojoj slici i prilici kao najviše bi­ će, odmah posle anđela, učinio ga savršenim, svetim i, mada telesnim, nepodvrgnutim starenju ni smrti. 6. U zemaljskom Raju, gde je Bog smestio čoveka, raslo je drvo znanja, čiji plod nije smeo da jede, da ne bi na sebe navukao smrt. Činom slobodne volje prekršio je zabranu, podležući iskuše­ nju palog anđela, znači đavola, i iz istih razloga, kao prilikom prvog Pada, tj. želeći da obožava sebe umesto Toga koji ga je stvo­ rio. Navukao je smrt na sebe i na čitavu ljudsku vrstu, a takođe na 260

celu prirodu, koja je promenila svoje zakone. Na koji način taj greh, zvani praroditeljski, opterećuje sve ljude koji su kasnije živeli, tajna je koju ne treba ispitivati. 7. Praroditeljski greh nije predstavljao samo loš primer, kao što je verovao Pelagijus, niti je potpuno pokvario ljudsku prirodu, kao što su smatrali protestanti šesnaestog veka, ali promenio je ljud­ sku prirodu, čineći je sklonom rđavim delima, a ta sklonost naziva se concupiscentia, što se može prevesti kao čežnja očiju, ili želja. 8. Bez praroditeljskog greha ne bi bilo Ovaploćenja, znači, Bog ne bi dobio ljudski oblik u osobi Hristosa, pobednika nad smrću i nad svakim zlom, kako palih anđela, tako i ljudi. Katastrofa dobrog poretka u Svetu, usled odluke bića koja poseduju slobodnu volju, dovela je do ulaska Boga u istoriju čovečanstva i otkrovenja sebe Mojsiju i prorocima, a potom silaska na zemlju u liku Hrista. 9. Tajna Sina Prevečnog, koji je istovremeno i Bog i čovek, umro na krstu i uskrsnuo, odnosno tajna Svete Trojice, predstavlja sam temelj katoličke religije. Znači da Bog nije ravnodušan davalac zakona svemira, već Proviđenje koje se stara o istoriji čoveka. 10. Bog se javio u nadahnutim knjigama Staroga i Novoga Zaveta i tokom vekova vodi ljude, brinući o istrajavanju istine. Od si­ laska Svetog duha počinje istorija jedne opšte apostolske crkve. Podvlačeći u katehizisu rečenice i pojedine reči, Pavle je bio začuđen i užasnut, jer sve to nije imalo ničeg zajedničkog s nači­ nom mišljenja ljudi dvadesetog veka, a čak mu se direktno suprot­ stavljalo. Umesto kosmosa koji automatski dejstvuje, uvedena je zavisnost njegovih zakona od greške vidljivih ili nevidljivih živih bića. Umesto života koji se kreće nasumce, od jednoćelijskih orga­ nizama preko sve složenijih, pa sve do čovekolikih sisara i čoveka, ustanovljavano je prvobitno savršenstvo prirode i čoveka i njegov pad, koji izaziva pad svega sto je živo. Bez ideje pada ne bi posto261

jala potreba za Spasiteljem, niti vera u ispunjenje obećanja Carstva pri kraju vremena, kad će se priroda vratiti svojoj prvobitnoj slavi i neće biti smrti. Dakle, pošto sam katolik, moram li da verujem u to što katehizis daje? - pitao se Pavle, i čitao je Poslanice svog imenjaka, čija je neshvatljiva energija sagradila nekada Crkvu. To je veoma teško, ali, ako verujem u Boga - nemam drugog izlaza i iz same zahva­ lnosti prema Njemu, morao bih da prihvatim credo svoje vere. Jedi­ no ako bih pokušao da stvorim sopstvenu religiju, ali ko sam ja da nastupam protiv dva-tri milenijuma, u kojima su generacija za ge­ neracijom tako verovale? Pavle se ipak nije zaustavljao na ovakvom razmišljanju i poku­ šavao je da razmotri njegove posledice. Ljudi prošlosti su svojim delima pokazivali da ozbiljno shvataju istinu vere. Pravili su mno­ štvo slika koje predstavljaju anđele i ponekad bi se osmelili i da za­ misle đavolske likove. Najveća, takođe po obimu, književna dela imala su za predmet Spasenje i Prokletstvo: Danteova Božanstvena komedija, Miltonov Izgubljeni raj, kao i Geteov Faust. Pavlovo zaprepašćenje bilo je razumljivo, jer je odjednom po­ stao svestan da je čovečanstvo ušlo u novu fazu, u kojoj je nestao za njega pojam krivice i kazne, kao i Spasenja i Prokletstva. Sve vi­ še ljudi nije verovalo ni u šta, čak ni u naučnu istinu. Ali, u šta su verovali vernici koji su punili crkve i čitali molitve na raznim jezi­ cima? Ispovedali su ublaženu veru, čije je glavno načelo izgleda bi­ lo „može tako, a može i drugačije", i iz koje je svako birao to sto je, po njegovom mišljenju, bilo pogodno za verovanje. Pavlovo srce je tražilo istinu. Jednu istinu, koja nije mogla biti drugačija pre hiljadu pet stotina i pre pet stotina godina i koja je svakoga, kojoj je verovao, obavezivala.

262

Ako je po mnoštvu znakova u civilizaciji prepoznatljivo bilo delovanje Satane, zvanog Ocem laži i knezom trećega sveta, duž­ nost hrišćanina bila je da javno istupi protiv njega. Pavle je bio svestan da mu obazrivost nalaže da se kreće u istom ritmu kao drugi, to znači da priznaje hrišćanstvo kao neku vrstu velikog dobrotvornog društva, sa Isusom, najplemenitijim među propovednicima, koji ide Budinim tragom i smatra metafora­ ma ona crkvena učenja koja savremenim umovima izgledaju neverovatna i neprihvatljiva. Uprkos razumu, Pavle je prestao da se ponaša kao drugi i uda­ rio je temelje opštem mišljenju o svojoj nastranosti. Izjavio je da veruje u postojanje anđela i đavola, štaviše, žesto­ ko je osuđivao neke knjige i filmove, govoreći da ih je inspirisao zao duh. Prigovorio je takođe dvema-trima ličnostima koje su raspolagale velikom vlašću, zamerajući im demonsku demoralizatorsku aktivnost. Njegovo učešće u akciji usmerenoj protiv pornogra­ fije, kao i nekim vrstama muzike, stvorilo je u mišljenje o njemu kao protivniku svega što je novo. Ni u privatnim stvarima nije mu bolje išlo, jer želeći da primenjuje sve crkvene propovedi, predložio je Jadvigi, ženi s kojom je živeo, da se venčaju, što nije naišlo na srdačan prijem, pošto je Jadviga želela da napreduje u svojoj profesionalnoj karijeri, međutim, brak ju je asocirao na neželjeno rađanje dece. Jadni Pavle dočekao je i to da su ljudi pri pomenu njegovog imena vrteli prstom po čelu. Žalio se svom ispovedniku koji, mada se s poštovanjem odnosio prema Pavlovoj čestitosti, ipak nije bez­ rezervno hvalio njegov napad na Protivnika, bez prethodnog raz­ matranja strategije i taktike. Po ovom svešteniku, ludilo, koje je obuzelo čovečanstvo, ne može biti dugotrajno, jer bi se to protivilo obećanju koje je Bog dao Crkvi. Ipak, dok traje, vernicima se pre263

poručuje izvesno kunktatorstvo, a čak neispoljavanje potpuno svo­ jih uverenja. Šta se kasnije dogodilo s Pavlom? Izveštaji iz krugova u koji­ ma se kretao mnogo se razlikuju. Evo sakupljenih materijala. Jacek: Pavle nije poslušao ispovednikov savet. Našao je drugo rešenje. Pošto je među svojim poznanicima dobio ime čudovišta, tražio je one koji su mislili slično kao on i našao ih je mnogo. U stvari, bio je to čitav pokret, koji nije potpuno podržavala crkvena hijerar­ hija, ali veoma snažan da okupi znatan deo klera i vernika iz redova konzervativaca. Oslobođen je osećanja društvene neprilagođenosti, naprotiv, hvalili su ga i divili mu se. Pavle se aktivno angažovao u Ligi, čiji je cilj bio da pomoću uticaja na zakonodavstvo prenosi katoličke moralne vrednosti u društveni život. Ubrzo je postao je­ dan od vođa političke partije koja je vodila borbu za zakonsku za­ branu abortusa i razvoda. Nije sumnjao da je aktivnost koju je vo­ dio protiv Zla bila nužna, mada su mu smetali neki istupi njegovih saveznika koji su išli daleko u svojim napadima na liberale. Podno­ sio je to, ipak, u ime višeg dobra. Politička aktivnost je škodila njegovom privatnom životu, što je potvrđivala zavisnost fizičke harmonije dvoje ljudi od slaganja njihovih umova. Jadviga nije gajila simpatiju prema Ligi, niti nje­ govoj partiji, a čak je bila spremna da ih žestoko osudi, govoreći: „Hoćete da spašavate ljudske živote, a gubite duše", što je trebalo da znači da su se, po njenom mišljenju, mnogi mladi ljudi udaljava­ li od religije, poistovećujući je s kampanjama mržnje koje su akti­ visti Lige praktikovali. Sve dalji jedno od drugoga, Pavle i Jadviga nisu bili toliko prijatelji, koliko bračni par, razdiran svađama i ne­ sporazumima, pa su se najzad složili s tim da se moraju rastati.

264

Tereza: Bilo je sasvim drugačije. Pavle je tražio ljude koji slično misle, ali dospeo je u krugove koji kao da su precizno primenjivali zaista kriptokatoličke savete njegovog ispovednika. U ovim krugovima prevladavalo je mišljenje da je otpor prema maršu potrošačke ma­ sovne kulture uzaludan i da katolicima jedino ostaje da vode akciju kočenja, čuvajući privide slaganja sa svetom. Crkva je bila u pravu kad je proklinjala Voltera, jer se početak „odobravajućih" uzora na­ lazi u prosvećenosti. Pa ipak, napredak nauke, tehnike i medicine suviše je očigledan da bi se moglo istupati protiv čitavog prosvetiteljskog nasleđa. Pavle je razmišljao da li bi se masovna kultura mogla upotrebiti za ubeđivanje ljudi da biraju zlo, na svoju sopstvenu propast. Njima je vladala concupiscentia, ili žudnja za nov­ cem, vlašću i seksom, ali do njih se nije moglo stići drugačije nego pretvaranjem da ste jedan od njih, jer su vam u suprotnom slučaju okretali leđa. A kako do njih stići? Slikama, znači, filmom. I zbog toga je Pavle počeo da snima filmove, ali takve koji bi imali uspeh, dakle, pokazujući publici dobro poznate situacije, a takođe neizbežnu dozu golih tela i seksa. Poruka je bila uneta u radnju, ali tako diskretno, da kritičari nikako nisu uspeli da se slože u pogledu nje­ nog smisla. Pavlova veza s Jadvigom prolazila je kroz bezbrojne komplika­ cije koje su se završile njenom trudnoćom i sklapanjem braka. Stefan: Bilo je to sasvim, ali sasvim drugačije. Posle svojih prvih moralističkih zanosa, koji su mu doneli ime čudaka, Pavle se postiđeo i shvatio da je iz svoje lektire katehizisa izvukao pogrešne zaključ­ ke. Ma kakvi da su bili razlozi zla, sama suština sveta je patnja čoveka i svih živih stvorenja. Ziveti, znači biti žigosan smrću, i upravo je njena neizbežnost bila u biti hrišćanstva. Zato predmet razmišljanja ne treba da budu kazna i zasluga, već ljudska slabost, 265

tako velika da zaslužuje najveće sažaljenje i zaslužila je kosmičko sažaljenje Boga. U samom poretku stvari, u lancu uzroka i posledica, Pavle je video đavolje crte, ali je smatrao da se vara, koncentrišući opsesivno pažnju na mračnu silu, koja je pokvarila i dalje kvari dobar plan Stvoritelja. Činilo se da se mana nalazila u samom korenu života i to nije menjala činjenica o nekadašnjem padu, to znači pre stvaranja vremena. Stvarna je bila samo nesreća ljudi, njihovo očajničko dozivanje, na koje u čitavoj vasioni nije odgovarao nije­ dan glas. I upravo je to ćutanje vasione moralo da dostigne vrhunac da bi božansko saosećanje odgovorilo utelovljenjem u čoveka i nje­ govu istoriju. Svoje uzbuđenje zbog haosa običaja Pavle je bio spreman sada da pripisuje aktivnosti Protivnika, koji bez kopita i repa, ume da dobija bezbrojne oblike, zašto onda ne bi mogao da nastupa u pla­ štu moraliste? Iskrivljena mržnjom, lica nekih propovednika su to dokazivala i, da bi popravio svoju prethodnu sklonost ka osudama, Pavle se priključio grupi takozvanih umerenih katolika, vernih magisterijumu Crkve, ali optuživanih za pogubnu toleranciju i slablje­ nje otpora protiv jeresi koja se širila. Postao je polemičar i zbog svojih nastupa bio napadan od strane osoba koje su smatrane boljim katolicima, pri čemu su se one služile argumentima koji su se odno­ sili na njegov privatni život, a uglavnom na njegovu vanbračnu ve­ zu s Jadvigom. Zbog Pavlove aktivnosti Jadviga se, kako je govorila, uvalila u konfesionalni krug, ali dopadali su joj se njegove kolege i prijatelji, osećala je da su je prihvatili i pomalo prkosno napominjala da ne žuri s brakom. Agnješka: Koješta! Pa Pavle nije živeo usamljen i svakodnevno je bio pod Jadviginim uticajem. Ako su njega skoro zaobišli časovi religije, ona je dobila katoličko vaspitanje i to iskoristila na poseban način. 266

Starala se da svake nedelje odlazi u crkvu, jer je tada, zajedno s drugima, stupala u sakralnu dimenziju, nedostupnu razumu. Nije, ipak slušala propovedi, koje je defmisala kao „pričam ti priču". Stal­ no bavljenje moralisanjem, a naročito seksom, smatrala je štetnim za vertikalno stremljenje u religiji. Odbacivala je pretnju kaznom posle smrti, jer - kako je govorila - ljudi dovoljno pate na zemlji da bi im se još dodavalo. Prema nebu bila je više ravnodušna, pošto za svoja dobra dela nije očekivala nagrade i više je volela da za njih ne zna. Nikada se nije upuštala u teološka razmatranja o prauzroku zla i jednostavno je prihvatala da ništa ne razume od priča o mitološkim čudovištima, đavolima i anđelima. Smatrala je sebe katolkinjom, ali na svoj specifičan način, to znači, verovala je da će pre ili posle takvima kao ona Crkva priznati da su u pravu. Slažući se s tim da se diskusija o pobačaju tiče veoma ozbiljnih filozofskih stvari, nije imala nameru da primenjuje zabranu upotrebe kontraceptivnih sred­ stava i ismevala je metodu plodnih dana, pitajući po čemu se ona razlikuje od isto tako naučne metode, čiji je rezultat pilula. Podrža­ vala je takođe lično mišljenje o crkvenoj organizaciji, izjašnjavaju­ ći se blagonaklono, mada ne suviše odlučno, o svešteničkom pozi­ vu žena. Tako je, dakle, Pavle imao priliku da u svojoj kući sreće taj svet s kraja dve hiljadite godine, protiv koga je trebalo da uloži pro­ test. Izgledalo je kao da se on u svojoj vatrenosti neofitę nepotre­ bno razdirao dok su se pored njega obični tzv. vernici mirno preda­ vali ritualu, onom istom koji je postojao pokolenjima, ne snalazeći se loše, samo da bi živeli bez previše logične doktrine. Smatrati to krajem hrišćanstva značilo bi dokazivati nerazboritost, kao i sigu­ rno neverovanje u Proviđenje. Jer postojala je mogućnost ogromne promene, čija bi najava moglo da bude mišljenje takvo kao Jađvigino. Pavle se odrekao toga sto je izvesno vreme smatrao svojom mi­ sijom i uključio u masu običnih smrtnika koji su svake nedelje pre­ lazili prag crkvene zgrade. Ipak, to se nije dogodilo usled rasuđiva267

nja. Razlog je bila njegova osetljivost na njene duge trepavice, na njeno saginjanje glave dok je slušala muziku, njena stanja potištenosti i oduševljenja, njenu grešnu ambiciju i dobru volju.

268

FILOZOF Taj filozof bio je ateista, to znači da u postojanju vasione nije tražio nikakve znake koji su ukazivali na uzročnik. I bez njega su postojale naučne hipoteze, a njih je, mada je imao sumnje u pogle­ du njihovih metoda, uzimao za izvor znanja o prirodi stvari. Istina, iako je cenio nauku, nije spadao u sanjare koji očekuju da će razum omogućiti ljudima da jednom izgrade savršeno društvo. Jedinim zanimanjem dostojnim filozofa smatrao je razmišljanje o smislu religije. Kad mu je zamerano da pada u protivurečnost, odgovarao je da je čovek sam po sebi protivurečno biće i zato, ba­ veći se religijom, ostaje u skladu sa svojom ljudskošću. U religiji je, po njemu, bila sadržana sva lepota i sve dostojan­ stvo čoveka. Činilo mu se neshvatljivim i dostojnim najvećeg div­ ljenja to sto je tako neznatna, tako neopozivo smrtna životinja stvo­ rila dobro i zlo, vrh i dno, nebesa i bezdane. Nigde, u čitavom sve­ miru, koji se ne može maštom obuhvatiti, nije bilo ni trunke dobra, milosti, saosećanja i na pitanja diktirana potrebom ljudskog srca ni­ je dolazio nikakav odgovor. Vernici glavnih religija čovečanstva, po mišljenju filozofa, nisu posvećivali dovoljno pažnje potpunoj usamljenosti, na koju je pod zvezdanim nebom bila osuđena ljud­ ska svest. Još manje su tome bile sklone pristalice raznih varijanti šamanizma, koje su personifikovale Prirodu i brisale granicu izme­ đu ljudskog i životinjskog. Znatnu teškoću stvarala je filozofu lepota, kojom je upravljala boginja Venera, znači, sama snaga prirode. Napisao je knjigu u ko­ joj je dokazivao da lepota postoji samo tamo gde oblici i boje, koje je oživela boginja Venera, nailaze na vid i sluh čoveka, dva čula obdarena čarobnim darom preobražavanja. Filozof nije sve religije stavljao u jedan red. Najviše mesto da­ vao je onima u kojima je suprotnost između čoveka i prirodnog po269

retka stvari bila najizraženija i u kojima je, oslobađajući se tog pore­ tka, čovek postizao Spasenje. Najviša religija bila je za njega hrišćanstvo, odmah potom budizam, zato što su one uzdizale samo ljud­ sko odličje, saosećanje, uprkos kamenom liku sveta. Šta je ljudskije od Boga hrišćanstva, koji se otelovljuje u čoveku, uz saznanje da će ga kameni svet osuditi na smrt? Pošto je Sin carevao pre mnogo vekova i u Njegovo ime je sve stvoreno, to je značilo da ljudski oblik i ljudsko srce borave u samom Božanstvu i pate, gledajući svet do­ bar po nameri, iskvaren smrću usled Pada. Poštovanje filozofa okretalo se, pre svega, prema Rimskoj opštoj apostolskoj crkvi, čija su sama dva milenijuma mogla da bu­ du dovoljna kao argument. U svom stoleću bio je svedok besnih na­ pada, upravljanih protiv te stene kroz paklena vrata. Kao humani­ sta, morao bi da se raduje slabljenju zabrana koje koče nagone uro­ đene ljudima, a on je ipak odavao poštovanje papi, koji je imao hra­ brosti da javno i glasno stavlja „znak protesta" protiv čitavog sveta. Uveren da civilizaciji preti raspad ako je ne poveže jedna isti­ na, filozof se u svojim javnim iskazima uvek izjašnjavao za upozo­ renja koja su dolazila iz Vatikana. Nije skrivao da bi, mada mu je bila uskraćena milost vere, želeo da ga ubroje u radnike vinograda Gospodnjeg.

270

POHVALA NEJEDNAKOSTI „Mi možemo" - rekla je, skidajući haljinu, grofica ljubavniku, ispruženom na krevetu i s glavom oslonjenom na ruci, dok ju je posmatrao u ogledalu. „Morali bismo ipak da sačuvamo privide pre­ ma prostom narodu" - rekla je, vadeći češljeve od kornjačevine iz misteriozno upletene kose. „Imam grizu savesti zbog moje sobarice Elžunje, koja bez ženiranja radi to sa svojim Juzefom. Služba se ipak ne može zaštiti, jednostavno, blizu su gospode, krišom posmatraju i oponašaju. Ali, postoji ogroman broj prostaka, koji su nepi­ smeni i žive u svojim selima onako kako su živeli njihovi dedovi i pradedovi. Strašno je i zamisliti šta bi počelo da se događa kad bi svaki čovek gledao bolje od sebe i zamišljao da mu pripada isto to­ liko prava, novca, prijatnosti. Možeš me, Zuzju, smatrati moralistkinjom, ali dovoljno je zamisliti svet, u kome bi nestale sve zabra­ ne. Ako brinemo o pristojnosti i dobrim običajima, onda zato da bi­ smo branili njih, te nesrećnike od njih samih, mada oni to ne znaju" - dodala je, vadeći iz fioke muslinsku spavaćicu s čipkom.

271

UNUTRA I SPOLJA Živimo unutra i nemamo drugog izlaza, isto kao što se krtice kreću sigurno pod zemljom, međutim, vazdušna spoljašnost, gde ši­ ja sunce i pevaju ptice, za njih je stran elemenat. Ili, pak, upotre­ bljavajući drugačije poređenje, živimo u unutrašnjosti Levijatana, za koji se upotrebljavaju nazivi: grad, društvo, civilizacija, epoha, odnosno, sve reči koje se tiču međuljuskih aktivnosti. Jednom sam čak zamislio tu međuljudsku tvorevinu kao džinovsku čauru, obešenu na grani galaktičkog drveta. U svakom slučaju, boravimo unu­ tra, ipak, u drugačijoj situaciji nego krtice, pošto imamo svest, a ona može da nas prenese spolja. Ova svest se, srećom, otvara kod malobrojnih i ne tako često. Jer, kako bi ljudi mogli da žele, streme svojim ciljevima, bore se sa sobom, ako bi im svakog trenutka pre­ tila eksplozija smeha zbog prizora grotesknosti predstave? Neka, na primer, po savetu Gombroviča, pomisle na jahača na konju: životi­ nja koja sedi na drugoj životinji i komadićima metala, privezanim za stopala, primorava je na trčanje. Kako onda izgleda ulanski ju­ riš? Ili bal: goli mužjaci i ženke, odeveni u ritualnu odeću, tresu se u taktu neke glupe muzike. A možda je to bal kao onaj u priči Stanislava Vincenca 2 4 o hajduku Dobošu, koga su zli dusi pozvali u zamak na vrhu planine, gde su se izvrsno zabavljali gospoda i da­ me? Njegov dovitljivi ađutant primetio je da muzikanti svaki čas uzimaju nešto iz činije pored njih i mažu time sebi očne kapke. Učinio je isto i ugledao kako plešu skeleti, sviraju im đavoli, a za­ mak je prazna ruševina. Dakle, naglo se iznutra našao spolja. I zar nas ne obmanjuje govor? Deklamacije, uzvišene ideološke pesme, filozofije, teorije, sve nakalemljeno na eksperimentalnostima i za­ dasima naših tela. Postojao je pisac koji je krenuo spolja, ali je njegova avantura pokazala koliko je to opasno. Dekan Džonatan Svift uverio se da 24

Stanislav V i n c e n c ( S t a n i s ł a w Vincenz, 1 8 8 8 - 1 9 7 1 ) , p i s a c i filozof, živeo u emigraciji, najviše u Švajcarskoj. Prim. prev. 272

ko se jednom isključio i pogledao čovečanstvo koje ga okružuje s astronomske distance, ne može se više ponovo zagnjuriti u mala za­ dovoljstva i poslove običnog dana. Zar se, kad se vratio iz predela rasnih konja i dok ga je grlila žena, nije onesvestio zbog njenog smrada? Jer ostrvo konja koji filozofiraju bilo je outopos, utopija, obeležje našeg cepanja na tu i tamo, na unutra i spolja ili, ako neko više voli, na telo, zarobljeno u prolaznosti, i um koji jedri nad njim.

273

BITI KAO DRUGI Gde god da si živeo, u gradu Pergamu u vreme Hadrijanove vladavine, u Marselju za vladavine Luja Petnaestog ili u Novom Amsterdamu kolonista, znaj da se možeš smatrati srećnim ako se tvoj život odvijao kao život tvojih suseda. Ako si se kretao, mislio, osećao isto kao oni i, isto kao oni, ispunjavao ono što treba u pravo vreme. Ako su iz godine u godinu obaveze i obredi sledili jedni za drugima, oženio si se, odgajio decu i mogao mirno da čekaš dane starosti koji su se nazirali. Pomisli za trenutak na one kojima je blagoslovena sličnost bliž­ njima uskraćena. Na one koji su se mnogo trudili da postupaju kako treba, da se o njima ne bi govorilo gore nego o njihovim sugrađani­ ma, ali ništa im nije polazilo za rukom, sve im je išlo loše, zbog ne­ vidljive defektnosti. Sve dok na kraju ne bi za njihovu nezasluženu ljagu pala na njih kazna, usamljenost, i tada se više nisu trudili da skrivaju svoju defektnost. Na klupi u javnom parku, s papirnom kesom, iz koje viri grlić flaše, ispod mostova velikih gradova, na trotoarima, gde šire svoje zavežljaje beskućnici, na ulici čatrlja s neonima, čekajući ujutru ispred bifea da se otvori, svuda oni, narod isključenih, čiji dan poči­ nje i završava se svešću o gubitku. Pomisli kako si ti uspeo da čak nisi morao da primetiš takve kao oni, mada ih je pored samog tebe bilo mnogo. Hvali prosečnost i raduj se što se nisi udružio s vođa­ ma pobuna. Jer u njima se takođe javljalo neslaganje sa zakonom života i preterana nada, ista kao kod onih koji su unapred bili pre­ dodređeni da izgube.

274

KLJUČ Bili smo gosti u kući multimilionera i, stojeći, pili na unutraš­ njem patiu, okruženom živicom i travnjacima. Domaćin se žalio na svoje baštovane i arhitekte. Tako su to uredili da u kući nije mogao da drži nikakve životinje. Psi su izbegavali zelene žbunove i travu, kao da su shvatali da je ovde sve zelenilo odgajeno pomoću hemikalija i da nad njim lebde štetna isparenja. U drugom delu sna tom moćniku zamerano je da prima ljude iz drugorazrednih nacija, prevarante i lopove Poljake, kao i podvodače i mafijaše Italijane. Ali, dovoljno je ispoljavao svoju superiornost, što je sigurno bilo razlog daljeg razvoja događaja u snu, kad sam ga udario nogom u slabinu i od hapšenja me je spasao samo moj jak politički položaj. Još u istom snu uspeo sam da formulišem savet za pisce počet­ nike. Postoji jedna velika tema, ključ koji će vam otvoriti riznicu doživljaja koje niste ispoljili, niti čak priznali samima sebi. To su trenuci kad ste na neki način bili poniženi. Setite se, setite - tih tre­ nutaka koji su pobodeni u vama kao trnje, počnite da ih kinjite i po­ drobno opisujete. Ne zna se šta ćete iskopati, ali biće toga mnogo a, u svakom slučaju, ova pomalo mazohistička operacija doneće vam olakšanje.

275

PRECI U stvari, ne bi trebalo da postojimo. Mi, to nije nikakvo veliko, kolektivno mi, neka to bude samo ti i ja. Poslužimo se maštom, da bismo za trenutak videli okolnosti i uslove života naših roditelja, potom dedova, potom pradedova, i tako sve dalje unazad. Čak ako bi se među njima našli bogataši i ljudi aristokratskih privilegija, prljavština i smrad, u kojima su živeli, pošto je tada to bila opšta pojava, začudili bi nas, koji koristimo tuš i klozetsku solju. Među­ tim, još sigurnije je da bi se među njima našle gladnice za koje je kriška suvog hleba u oskudici značila najveću sreću. Naši pra-prapra umirali su kao muve, od vazduha, odnosno zaraze, od gladi, va­ tre i rata, a od dece je vrvelo, ali od dvanaestoro preživljavalo je jed­ no ili dvoje. I kakva samo plemena, kakve divlje njuške iza svakog i iza svake od nas, kakva mljackanja, kakvi krvavi obredi u čast bo­ gova, nespretno istesanih od lipovog panja! Sve do naših pra-prapra koji se upravo šunjaju mračnim prašumama, s jedinim svojim oružjem, isklesanim kamenom, da njim razlupaju lobanju neprijate­ lju. Izgleda kao da smo imali samo roditelje, i to je sve, ali oni, ti pra, oni postoje a, zajedno s njima, njihovi nedostaci, manije, nasledne umne bolesti, sifilisi i tuberkuloze - kako znaš da oni nisu osta­ li u tebi? I kakva je verovatnoća da od dece tvog prapradede preživi upravo to koje će roditi tvog dedu? Kakva je verovatnoća da je to trebalo da se ponovi u sledećem pokolenju? Jednom reči, male su šanse da se ti i ja rodimo upravo u toj ko­ ži, kao te i te jedinke, u kojima su se sreli geni, đavo će znati, ka­ kvih kalaštura i ljudeskara. Ali i to da čitava naša ljudska vrsta do­ sad traje, i čak se razmnožila preko mere, trebalo bi da začuđuje. Jer, mnogo je imala protiv sebe, i prašuma, puna životinja jačih od čoveka, dosad može da služi za metaforu njene opasnosti - dodaj­ mo viruse, bakterije, zemljotrese, erupcije vulkana, poplave, kao i njeno sopstveno delo: nuklearno oružje i zagađenost prirode. Već je odavno ova vrsta trebalo da iščezne, a stalno traje, nečuveno otpor­ na. Tebi i meni palo je u delo da u njoj učestvujemo, a to zaslužuje 276

ozbiljno razmišljanje. Ono bi trebalo da vodi nekakvim zaključci­ ma, ali sigurno drugačijim kod svakoga.

277

REKE „Kako samo dugo mogu da traju reke!" Zamislite. Izvori negde tamo u planinama pulsiraju i potočići cure iz stena, povezuju se u potok, u tok reke i ona plovi vekovima, milenijumima. Prolaze ple­ mena, narodi, civilizacije, a reka stalno postoji, mada je i nema, jer voda nije ista, samo što traju njeno mesto i ime, kao metafora stalne forme i promenljive sadržine. Iste te reke plovile su u Evropi kad nikakvih današnjih zemalja nije bilo i nije bilo nikakvih poznatih nam jezika. Upravo su se u imenima reka sačuvali tragovi nestalih plemena i njihovih dijalekata. Ona su, ipak, živela tako davno, da ne postoji tu nikakva sigurnost i proučavaoci prave pretpostavke koje drugim istraživačima izgledaju neosnovane. Ne zna se čak ko­ liko tih imena potiče iz vremena pre indoevropske invazije, ili pre bar dva ili tri milenijuma pre nove ere. Naša civilizacija je zatrova­ la rečne vode i njihova zagađenost dobila je snažan emotivni smi­ sao. Pošto je rečni tok simbol vremena, skloni smo da razmišljamo o zatrovanom vremenu. A izvori i dalje biju i verujemo u očišćeno vreme. Obožavalac sam plivanja i hteo bih da vodama poverim svoje grehe, neka plove u more.

278

POGOVOR U v e k sam čeznuo za obuhvatnijom formom koja ne bi bila previše poezija ni previše proza i dopustila bi sporazumevanje, ne izlažući nikog, ni autora ni čitaoca m u k a m a višega reda. Česlav

Miloš

Ars poetica?

(1968)

Ovu „formu" Miloš je obilno koristio i u ranijim svojim delima, ali posebno u knjigama napisanim devedesetih godina. Izraziti primer ovakvog dela je Pas krajputaš, zbirka beležaka, priča, filozofskih razmatranja, u kojoj je sažeto sve ono o čemu je pesnik godinama razmišljao, sanjao, čega se sećao, s t o j e zapažao... Refleksivna, u njoj se smenjuju oduševljenje životom i svetom sa svešću o prolaznosti i kraju svega. Javlja se i potreba za svođenjem životnog bilansa, preispitivanjem vere („Bio sam veoma religiozan čovek. Bio sam čovek koji uopšte ne veruje"), a čak pokušaj da nađe uzor („...moj uzor vrline: svi koji su čitavog života služili stvarima uma i sačuvali tu strast posle osamdesete i do kraja"). Ali, svestan je da je ovakav »uzor« njemu nedostupan. Jer, „...rodila se onda kad sam predavao Dostojevskog, pokušavajući da izađem na kraj sa spoznajom da sam star. Dakle, nema kraja tom njihovom rađanju nanovo i ja, kad bih mogao da živim dalje, ponovo bih umirao od ljubavnog zanosa? ". Miloš nije zainteresovan samo svojim ličnim problemima, niti pitanjima rodne Litvanije ili Poljske. Interesuje ga isto toliko pusto ostrvo Pacifika, na kome su jedini trag postojanja ljudi otisci prstiju u pećini, o kojima piše pesnik Robinson Džefers, kao i tragedija Indijanaca, silom obraćanih u katoličku veru, a takođe razmišljanja žene Čarlsa Darvina koji je svojim teorijama podrio autoritet Crkve... Sudbina velikih i talentovanih umetnika koji su za života prezirani i proganjani, siromašni, slavljeni tek posle smrti, poput slikara Pola Sezana, ostavlja snažan utisak. Kao i u većini svojih 279

dela Miloš na prošlost, sadašnjost, i budućnost gleda sub specie aeternitatis, iz perspektive večnosti. Knjiga ima i svoje literarne vrednosti, na šta najbolje ukazuje već prvi tekst: „ Krenuo sam na upoznavanje svoje zemlje dvoprežnim kolima, s velikom zalihom hrane i limenom kofom koja je tandrkala otpozadi..." Lj. Rosić

280

SADRŽAJ

Pas krajputaš Ograničen Oči Bez kontrole Traženje Nije moj Sud Anima Stari I ja sam voleo Da li je svest dovoljna Na mestu Tvorca Smotrenost Umesto Privremeno i tobože Zašto stid? Osećati iznutra Opevati bogove i junake Moji bližnji Zahvalan Verovati, ne verovati Trebalo je? Dela i Milost Njena jeres Poseban trenutak Citat Siromaštvo mašte Teologija, poezija Argument Uzvišenost Psalmi Prosjačka p e s m a

7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38

DISKRETNI ŠARM NIHILIZMA Obični nihilista 39 Opijum za narod 39 Obratno 39 Trijumf običaja 39 Religija i politika 40 Religije 40 281

Posle izvršenja Jadni Šopenhauer Vertikalna osa Kikoti Kakav pad Isuviše jednostavno? Predskazanje

40 41 41 41 41 42 42

Podugi citat

42

Preporod religioznosti

44

D a n stvaranja

45

Blizu Trče Nemoguće Mana Detinjasto ponašanje Odvratnost Kult umetnosti Aleksandrinstvo N e taj Prošlost Nemuški Pol poezije M o ć govora Odeća Izbavljenje i osuda Jurenje za ciljem Pismena obaveza Umetnost i život

46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63

Tropi Pelikani (Kostarika) Lopta (Kostarika) Te feerije Upozorenje Naziv Kako će biti N a š a zajednica Toplota To Otkriće

64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74

Budućnost Sudbina Plemena Lavirint Osmogodišnja Asja u Torunju U san Predeo snova Snovi Negujući Lekcija

75 76 77 78

Jutro Istovremeno Sumnja Bri K a d bih vodio dnevnik

85 86 87 88 89

79 80 81 82 83 84

•.

Muški Argument Viši - niži Holivud Tolerancija To nije slično Velika čorba Poljski pesnik Oslobođenje Destilacija Pouka Zar? Persona Cilj Roman Melodrama

90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105

Bajka Želja Monolozi Sumnja Samoprezir Gombrovič U Africi Da li kategorija uzvišenosti Nesalomivost Moji sudovi Čežnje Oprati

106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117

Uzor Poljski pisac Datumi Razboritost Video sam Razdvojenost K a d bi Običaji Čestitost 85 godina Obratno

118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128

Želja za istinom

129

N e m a lošeg Zaljubljenost Pa

130 131 132

POSEBNA SVESKA P R O N A Đ E N I LISTOVI Amerika *** 261X1976 *** Katedrala moje očaranosti *** Čak i najmanje svečana stvar *** Anđeo smrti privlačan *** Da ublažena bude tama .. Sa prozora m o g zubara *** Oh, objekti moje požude..

282

133 133 133 133 134 135 135 135

Kontrast Žalba klasičara Kakva sudbina Obrnuti dogled

136 137 138 139

Kanta za zalivanje Lutalica

140 141

Opet U o v o m gradu

142 143

Ne znaš

144

Pomračenja Odakle to dolazi Ogroman zamak iz sna Mali traktat o b o j a m a

145 146 147 148

Cestar

149

Strategija

150

Zakon zemlje Pevanje Tamo U njenom dnevniku N e m a m snage Umesto da ostavim Razum Sažaljenje Helenka Helenkina religija Jokimura Drvo

151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 163

TEME ZA USTUPANJE Zašto ustupam teme? Barjak Rečni slivovi Kraj kontinenta Buve Ta planeta Za dušu oca Hunipera Uz slučaj oca Hunipera Arheologija Mrs. Darvin Žena Carlsa Darvina Z b o g o m ostrva! Talismani Grešnica Kepec Valenti Školska ekskurzija Šuma Pan Hadeuš Jedan život Igre školaraca Čur - ču - ra Nasleđivanje stečenih odlika Trn Proces Jedan pesnik Očevi problemi Delo Bajka Medu ljudima

167 168 169 170 172 174 175 177 178 179 181 182 184 185 186 187 189 191 193 195 197 198 200 201 202 203 204 205 206 283

Kristofer Sličice U pozorištu Lepa devojka Vračanje M u ž i žena Nasleđe Na kraju stoleća Alastor Duhovnik Na univerzitetu M u k e istoričara Pronađena korespondencija

207 208 210 211 212 213 214 215 216 218 220 222 224

Priča o heroju Iz proučavanja o N. G Vipimpišona (nagizdana) Na pustom ostrvu Trenu! Crveni kišobran Muzika Tajna mački Odlepljuje se Tabu Prognani eros Olimpijske zabave Sve manje ispovesti Priroda sama po sebi Pejzaž ili-ili Sveštenik i kazanova Baron K Rečnik Ljubav prema znanju Priča o obraćeniku

226 227 229 231 233 235 236 237 239 241 243 245 247 249 250 252 254 256 258 260

Filozof Pohvala nejednakosti Unutra i spolja Biti kao drugi Ključ Preci Reke

269 271 272 274 275 276 278