ČARI PSIHOTERAPIJE - Jalom

ODABRANA POGLAVLJA IZ: Irvin D. Jalom ČARI PSIHOTERAPIJE POGLAVLJE 1 Uklonite prepreke za rast Kada sam kao mladi student psihoterapije tražio svoj put, najkorisnija knjiga koju sam pročitao bila je Neuroza i Ijudski rast autorke Karen Hornaj. A jedan najkorisniji koncept u toj knjizi bila mi je ideja da ljudsko biće ima ugrađenu sklonost ka samoostvarenju. Ako se uklone prepreke, piše Hornajova, pojedinac će se razviti u zrelu, potpuno ostvarenu odraslu osobu, baš kao što se žir razvije u hrast. „Baš kao što se žir razvije u hrast..." Kako ta slika fantastično oslobađa i razjašnjava! Ona je zauvek promenila moj pristup psihoterapiji pruživši mi novu viziju mog rada: moj zadatak je da uklonim prepreke koje blokiraju stazu moga pacijenta. Ne treba da ja uradim čitav posao, ne treba da nadahnem pacijenta željom da raste, radoznalošću, voljom, žarom za život, ljubavlju, odanošću ili bilo kojom od mnogih drugih karakteristika koje nas čine u potpunosti ljudima. Ne, ono što treba da uradim jeste da prepoznam i otklonim prepreke. Ostalo će uslediti automatski, pokretano silama samoostvarivanja unutar pacijenta. Sećam se mlade udovice sa, kako je ona to rekla, „iznemoglim srcem" - sa nesposobnošću da ikada ponovo voli. Izgledalo rni je zastrašujuće da se bavim nesposobnošću za ljubav. Nisam znao kako to da uradim. A da se posvetim prepoznavanju i iskorenjavaju njenih brojnih blokada da voli? To sam mogao. Uskoro sam shvatio da je za nju ljubav delovala izdajnički. Voleti drugog za nju je značilo izdati pokojnog muža, činilo joj se kao da bi time zabila poslednje eksere u njegov kovčeg. Kada bi zavolela drugog duboko kao što je volela muža (a ona ne bi prihvatila ništa manje), to bi značilo da je njena ljubav prema njemu bila na neki način nedovoljna ili manjkava. Voleti drugog bilo bi autodestruktivno, jer je gubitak, i razdirući bol zbog gubitka, neminovan. Voleti ponovo bilo bi neodgovorno, jer je ona zla i ukleta, a njen poljubac je poljubac smrti. Mesecima smo naporno radili na otkrivanju svih ovih smetnji na njenom putu da zavoli drugog čoveka. Mesecima smo se rvali sa svakom od ovih iracionalnih prepreka. Ali, kada smo to završili, pacijentkinjini unutrašnji procesi su preuzeli vođstvo: upoznala je jednog muškarca, zaljubila se i preudala. Nisam morao da je učim da traži, da daje, da poštuje, da voli - ne bih ni znao kako to da uradim. Kazaću nekoliko reči o Karen Hornaj. Mnogim mladim terapeutima njeno ime je nepoznato. Kako je rok trajanja znamenitih teoretičara na našem polju postao tako kratak, ja ću s vremena na vreme odlutati u podsećanja - ne samo zarad iskazivanja poštovanja, već i da naglasim da naša oblast ima dugu istoriju izuzetno sposobnih davalaca koji su postavili duboke temelje za naš današnji terapijski rad. Jedan jedinstveno američki doprinos psihodinamičkoj teoriji otelotvoren je u neofrojdovskom pokretu - to je grupa kliničara i teoretičara koji su reagovali protiv Frojdove izvorne usmerenosti na teoriju nagona, odnosno na ideju da je osoba u svom razvoju u velikoj meri pod kontrolom otkrivanja i izražavanja urođenih nagona. Umesto toga, neofrojdovci su naglašavali da treba uzeti u obzir ogroman uticaj interpersonalnog okruženja koje uokviruje osobu i koje joj, tokom života, oblikuje strukturu ličnosti. Najpoznatiji interpersonalni teoretičari, Hari Stak Salivan (Sullivan), Erih From (Fromm) i Karen Hornaj, tako su duboko ukorenieni i asimilovani u naš terapijski jezik i praksu da smo svi mi, i ne znajući to, neofrojdovci. Čovek se priseti kako monsinjor Žurden u Molijerovom komadu Građanin plemić, nakon što sazna definiciju „proze" s čuđenjem uzvikuje: „Kad samo pomislim da sam čitavog svog života govorio prozu, a da to nisam ni znao.

POGLAVLJE 2 Izbegavajte dijagnozu (osim za osiguravajuća društva) Današnji studenti psihoterapije su izloženi prevelikom naglašavanju dijagnoze. Oni koji upravljaju zdravstvenim ustanovama u kontekstu takozvanog „ekonomisanog zdravstva" zahtevaju da terapeuti brzo dođu do tačne dijagnoze, a onda nastave sa kratkotrajnom, fokusiranom terapijom koja odgovara toj dijagnozi. To zvuči dobro. Zvuči logično i efikasno. Ali ima vrlo malo veze sa realnošću. Naprotiv, to predstavlja iluzoran pokušaj da se ozakoni naučna preciznost kada to nije ni moguće niti poželjno. Iako je dijagnoza nesumnjivo ključna u razmatranju terapije za mnoga teška stanja sa biološkom podlogom (na primer šizofrenija, bipolarni poremećaji, bipolarni afektivni poremećaji, epilepsija temporalnog režnja, toksičnost lekova, organska oštećenja ili oštećenja mozga uzrokovana lekovima, degenerativni uzroci ili infektivni agensi), dijagnoza je često kontraproduktivna u svakodnevnoj psihoterapiji onih pacijenata koji nisu ozbiljnije poremećeni. Zašto? Kao prvo, psihoterapija se sastoji od procesa koji se postepeno razvija i u kom terapeut pokušava da što potpunije upozna pacijenta. Dijagnoza ograničava vid, umanjuje mogućnost da se povežete sa drugim čovekom kao osobom. Kada postavimo dijagnozu, skloni smo da se ne posvećujemo aspektima pacijenta koji se ne uklapaju u tu dijagnozu i, u skladu s tim, da se preterano posvećujemo tananim karakteristikama koje naizgled potvrđuju početnu dijagnozu. Štaviše, dijagnoza može delovati kao samo-ispunjavajuće proročanstvo. Odnositi se prema pacijentu kao prema 'graničnom poremećaju ličnosti' ili 'histeričnom' može da posluži da podstiče i održava upravo te osobine. Zaista, postoji duga istorija jatrogenog uticaja na oblik kliničkih entiteta, uključujući i aktuelnu kontroverzu o poremećaju višestruke ličnosti i potisnutih sećanja na seksualno zlostavljanje. Isto tako, imajte na umu nisku pouzdanost DSM-ove kategorizacije poremećaja ličnosti (a upravo su takvi pacijenti često uključeni u dužu psihoterapiju). I koji se terapeut nije zapanjio videvši koliko je lakše postaviti dijagnozu po DSM-IV nakon prvog intervjua nego mnogo kasnije, recimo, posle desete seanse, kada znamo mnogo više o osobi? Nije li to čudna vrsta nauke? Jedan moj kolega ovo pojašnjava svojim specijalizantima psihijatrije tako što ih pita: ,,Da ste na ličnoj psihoterapiji, ili razmišljate da je potražite, šta mi slite kojom bi dijagnozom iz DSM-IV vaš terapeut opravdano mogao da opiše nekoga toliko komplikovanog kao što ste vi?" U terapijskim poduhvatima moramo da koračamo po tankoj liniji određene ali ne prevelike objektivnosti, a ako preozbiljno shvatimo dijagnostički sistem DSM, ako zaista verujemo da uistinu izrezujemo spojeve prirode, onda je moguće da ugrožavamo ljudsku, spontanu, kreativnu i neizvesnu prirodu terapijskog poduhvata. Setite se da su kliničari koji su bili uključeni u formulisanje prethodnih, sada odbačenih, dijagnostičkih sistema bili kompetentni, ponosni i jednako samouvereni kao sadašnji članovi komiteta za DSM. Nesumnjivo će doći vreme kada će DSM-IV u formatu jelovnika kineskog restorana stručnjacima za mentalno zdravlje delovati smešno.

POGLAVLJE 3 Terapeut i pacijent kao „saputnici" Andre Malro, francuski romanopisac, opisao je seoskog sveštenika koji je decenijama slušao ispovesti. Ono što je naučio o ljudskoj prirodi, on je ukratko izložio ovako: „Pre svega, ljudi su mnogo nesrećniji nego što iko misli... i ne postoji tako nešto kao što je odrasla osoba." Svako - a to uključuje terapeute jednako kao i pacijente - predodređen je da doživi ne samo životne radosti već i neizbežnu životnu tamu: razočaranje, starenje, bolest, izolaciju, gubitak, besmisao, bolne izbore i smrt. Niko stvari ne postavlja potpunije i ogoljenije od nemačkog filozofa Artura Sopenhauera. U ranoj mladosti, dok razmišljamo o životu koji je pred nama, mi smo poput dece u pozorištu pre podizanja zavese, sedimo tamo s visokim očekivanjima i željno iščekujemo početak predstave. Blagoslov je što ne znamo šta će se zapravo dogoditi. Kada bismo to mogli da predvidimo, ponekad bi nam deca mogla izgledati kao osuđeni zatvorenici, osuđeni ne na smrt nego na život, a ipak potpuno nesvesni šta njihova kazna znači. Mi smo kao jaganjci koji se zabavljaju na

livadi pod budnim okom kasapina, a on uzima jedno po jedno kao plen. Tako smo u svojim dobrim

danima potpuno nesvesni zla koje Sudbina možda trenutno čuva za nas — bolest, siromaštvo, sakaćenje, gubitak vida ili razuma. Iako je Šopenhauerov stav izrazito obojen njegovom ličnom nesrećom, ipak je teško osporiti ugrađeni očaj u životu svakog samosvesnog pojedinca. Moja žena i ja smo se povremeno zabavljali planiranjem zamišljenih večera za grupe ljudi koji imaju zajedničke sklonosti - na primer zabava za monopoliste, ili žestoke narcise, lukave pasivno-agresivne osobe koje poznajemo, ili obrnuto, „srećnu" zabavu na koju bismo pozvali samo istinski srećne ljude koje smo upoznali. Iako smo bez problema nalazili zvanice za sve druge vrste neobičnih zabava, nikada nismo uspeli da popunimo sva mesta za stolom na našoj zabavi „srećnih ljudi". Svaki put kada pronađemo nekoliko ljudi veselog karaktera, stavimo ih na listu čekanja i nastavimo svoju potragu kako bismo popunili sto, saznamo da je neke od naših srećnih gostiju snašla neka životna nedaća što često biva teška bolest gosta, njegovog deteta ili supružnika. Ovaj tragičan pogled na život dugo je uticao na moj odnos sa ljudima koji traže moju pomoć. Iako postoji mnogo izraza koji opisuju terapijski odnos (pacijent-terapeut, klijent-savetnik, analizirani-analitičar, klijent-posrednik i definitivno najodbojnija korisnik-davalac), nijedan od njih ne može precizno da prenese moj osećaj terapijske veze. Umesto toga, više volim da o svojim pacijentima i sebi razmišljam kao o saputnicima, sto je reč koja poništava razliku između „njih" (povređenih) i »nas (iscelitelja). Dok sam se obučavao, često sam bio izložen ideji o potpuno izanaliziranom terapeutu, ali kako sam išao kroz život, ostvarivao bliske veze sa velikim brojem svojih kolega terapeuta, upoznavao starije kolege, bio pozivan da pomažem svojim nekadašnjim terapeutima i učiteljima te i sam postao učitelj i stariji kolega, shvatio sam mitsku prirodu ove ideje. U ovome smo svi zajedno i nema terapeuta niti čoveka imunog na tragedije koje su integralni deo ljudskog postojanja. Jedna od mojih omiljenih priča o isceljenju, koja se može naći u knjizi Igra staklenih perli Hermana Hesea, govori o Josifu i Dionu, dvama čuvenim isceliteljima, koji su živeli u biblijsko vreme. Iako su obojica bili izuzetno učinkoviti, radili su na različite načine. Mladi iscelitelj, Josif, isceljivao je tihim, nadahnutim slušanjem. Hodočasnici su imali poverenja u nje ga. Patnja i uznemirenost koju su sipali u njegove uši nestajali su kao voda u pustinjskom pesku, a pokajnici su od njega odlazili ispražnjeni i smireni. S druge strane, Dion, stariji iscelitelj, aktivno se suprotstavljao onima koji su tražili njegovu pomoć. Prebacivao im je neispovedene grehe. Bio je veliki sudija, prekorevao je, grdio i ispravljao, i lečio je aktivnom intervencijom. Ophodeći se prema pokajnicima kao prema deci, davao im je savete, kažnjavao ih zapovedajući pokoru, naređivao hodočašća i venčanja, i terao neprijatelje da se pomire. Dvojica iscelitelja se nikada nisu sreli i godinama su radili kao suparnici, sve dok Josif nije oboleo duhom, zapao u mračni očaj i pod nalet ideja o autodestrukciji. Pošto nije mogao da se isceli svojim terapijskim metodama, krenuo je na put ka jugu da potraži pomoć od Diona. Na svom hodočašću, Josif se jedne večeri odmarao u nekoj oazi gde je zapodeo razgovor sa jednim starim putnikom. Kada mu je opisao cilj i odredište svog hodočašća, taj putnik se ponudio da mu bude vodič i da mu pomogne u potrazi za Dionom. Nešto kasnije, usred njihovog dugog zajedničkog puto vanja, stari putnik je otkrio Josifu svoj identitet. Mirabile dic-tu: upravo je on bio Dion - čovek koga je Josif tražio. Dion je svog očajnog mladog suparnika bez oklevanja pozvao u svoj dom, gde su godinama zajedno živeli i radili. Najpre je od njega tražio da bude sluga. Kasnije ga je unapredio u učenika i konačno u ravnopravnog kolegu. Godinama kasnije, Dion se razboleo i na samrtnoj postelji pozvao svog mladog kolegu da ga ispovedi. Govorio je o Josifovoj nekadašnjoj strašnoj bolesti i njegovom putovanju kod starog Diona da moli za pomoć. Govorio je o tome kako je Josif smatrao da je čudo što se ispostavilo da je njegov saputnik i vodič lično Dion. Sada, na samrti, rekao je Dion Josifu, kucnuo je čas da progovori o tom čudu. Priznao je da je tada i njemu to delovalo kao čudo, jer je i sam bio zapao u očaj. On se, takođe, osećao prazno i duhovno mrtvim te je, pošto nije mogao da pomogne samom sebi, krenuo na put da traži pomoć. Upravo te noći kada su se sreli u oazi, on je bio na hodočašću ka poznatom iscelitelju po imenu Josif. Ova Heseova priča oduvek me dotiče na neobičan način. Pogađa me kao duboko prosvetljujuća izjava o pružanju i primanju pomoći, o iskrenosti i dvoličnosti, i o vezi između iscelitelja i pacijenta. Oba čoveka su dobila veliku pomoć, ali na sasvim različite načine. Mladi iscelitelj je dobio mentora i roditelja, koji ga je odgajao, negovao i podučavao. Stariji iscelitelj je, s druge

strane, dobio pomoć time što je služio drugom, što je stekao učenika koji ga je voleo kao sin, pružio mu poštovanje i spasao ga izolacije. Ali sada, kada ponovo razmislim o toj priči, pitam se nisu li ova dvojica povređenih iscelitelja mogli još više pomoći jedan drugom. Možda su propustili priliku za nečim dubljim, autentičnijim, sa još snažnijom sposobnošću da ih promeni. Možda se stvarna terapija dogodila u sceni na samrtnoj postelji, kada su prešli na iskrenost otkrivši da su bili saputnici, da su obojica samo ljudi, i suviše ljudi. Dvadeset godina tajnovitosti, koliko god da su bile korisne, možda su omele i sprečile još potpuniju vrstu pomoći. Šta li se moglo dogoditi da se Dionova ispovest dogodila dvadeset godina ranije, da su se iscelitelj i tragač udružili u suočavanju sa pitanjima na koja nema odgovora? Sve ovo je odjek Rilkeovih pisama mladom pesniku u kojima on savetuje: „Imajte strpljenja za sve nerazrešeno i pokušajte da volite sama pitanja." Ja bih dodao i: „Pokušajte da volite i one koji pitaju."

POGLAVLJE 4 Aktivirajte pacijenta Veliki broj naših pacijenata ima konflikte u sferi bliskosti i na terapiji dobija pomoć već kroz samo doživljavanje bliske veze sa terapeutom. Neki se plaše bliskosti jer veruju da su u osnovi neprihvatljivi, da u njima postoji nešto odvratno i neoprostivo. Sudeći po tome, možda je glavno sredstvo terapijske pomoći samo to što se pacijent potpuno otvara drugoj osobi, a ona ga ipak i dalje prihvata. Drugi možda izbegavaju bliskost zbog straha od iskorišćavanja, porobljavanja ili napuštanja; za njih, takđe, bliska i brižna terapijska veza koja ne završava očekivanom katastrofom postaje korektivno emocionalno iskustvo. Dakle, ništa nije važnije od brige o mojoj vezi sa pacijentom i održavanja te veze, i ja pažljivo pratim svaku nijansu u našem uzajamnom ophođenju. Da li mi se pacijent danas čini dalek? Takmičarski nastrojen? Ne obraća pažnju na moje komentare? Da li ono što mu kažem koristi u privatnom životu, ali odbija da otvoreno prizna moju pomoć? Da li je previše učtiv? Ponizan? Premalo izražava bilo kakve primedbe ili neslaganja? Uzdržan je ili sumnjičav? Ulazim li u njegove snove ili sanjarenja? Koje su reči zamišljenog razgovora sa mnom? Želim da znam sve ovo, i još više. Nikada ne dopustim da istekne sat, a da ne proverim našu vezu, nekada i uz jednostavnu izjavu kao sto je: „Kako smo ti i ja danas?" ili „Kako danas doživljavaš prostor izmedu tebe i mene?" Nekada od pacijenta tražim da se projektuje u budućnost: „Zamisli sebe kroz pola sata voziš prema kući, razmišljaš o našoj seansi. Kako ćeš se osećati u vezi sa sobom i sa mnom danas? Koje će biti neizgovorene izjave i nepostavljena pitanja o našem današnjem odnosu?"

POGLAVLJE 5 Pružite podršku Jedna od izuzetnih vrednosti intenzivne individualne terapije jeste to što čovek lično iskusi ogroman značaj pozitivne podrške. Pitanje: Čega se pacijenti sećaju kada se godinama kasnije osvrnu na svoje iskustvo na terapiji? Odgovor: Ne sećaju se uvida, niti terapeutovih interpretacija. Češće da nego ne, sećaju se terapeutovih izjava pozitivne podrške. Smatram za izuzetno značajno da redovno izražavam svoje pozitivne misli i osećanja o svojim pacijentima, o širokom spektru osobina - na primer njihovih socijalnih veština, intelektualne radoznalosti, topline, odanosti prijateljima, jasnoće, hrabrosti u suočavanju sa svojim unutrašnjim demonima, posvećenosti promeni, spremnosti da se otvore, nežnom ophođenju prema deci, odluci da prekinu krug nasilja i da ne prenesu „vruć krompir" na sledeću generaciju. Ne budite tvrdice, nema svrhe; postoji mnogo razloga da iskažete ova zapažanja i svoja pozitivna osećanja. I čuvajte se praznih komplimenata - neka vaša podrška bude jednako britka koliko i vaš fidbek ili tumačenja. Imajte na umu veliku moć terapeuta - moć koja, delimično, potiče iz toga što smo upoznati sa najintimnijim životnim događajima, mislima i fantazijama svojih pacijenata. Prihvatanje i podrška od osobe koja vas tako blisko poznajei deluju izuzetno ohrabrujuće. Ako pacijenti načine značajan i hrabar terapijski korak - pohvalite ih za to. Ako se ozbiljno udubim u seansu i bude mi žao kada taj sat isteče, ja i kažem da mi je žao što moram da prekinem. Uz to, (ovo je priznanje - svaki terapeut ima zbirku tajnih „prekršaja“!) ne ustručavam se da to neverbalno pokažem produžujući seansu za nekoliko minuta.

Terapeut je često jedina publika koja gleda velike drame i hrabra dela. Takva privilegija zahteva da se glumcu odgovori. Iako pacijenti možda imaju i druge osobe od poverenja, verovatno niko neće razumeti određene značajne postupke tako sveobuhvatno kao terapeut. Na primer, pre mnogo godina jedan pacijent, Majkl, romanopisac, jednog dana me je obavestio da je upravo zatvorio svoj tajni poštanski pretinac. To sanduče je godinama bilo njegov metod komunikacije u dugom nizu tajnih vanbračnih veza. Dakle, zatvaranje pretinca je bilo važan čin, a ja sam smatrao da mi je dužnost da pokažem poštovanje za veliku hrabrost u tom delu i potrudio sam se da iskažem divljenje za njegov postupak. Nekoliko meseci kasnije, njega su i dalje mučile slike koje su mu se vraćale i žudnja za poslednjom ljubavnicom. Ponudio sam mu podršku. „Znaš, Majkl, vrsta strasti koju ti doživljavaš nikada ne bledi brzo. Naravno da će te čežnja ponovo pohoditi. To je neminovno - to je deo tvoje ljudskosti." „Deo moje slabosti, hoćete da kažete. Voleo bih da sam čovek od čelika i da mogu da je zauvek ostavim po strani." ,,Za takve ljude od čelika postoji ime: roboti. A ti, hvala Bogu, nisi robot. Često smo pričali o tvojoj osećajnosti i kreativnosti - to su tvoja najvrednija sredstva. Zahvaljujući njima pišeš tako snažno i zato privlačiš druge ljude. Ali, same ove osobine imaju i mračnu stranu — anksioznost. One ti onemogućavaju da ovakve okolnosti proživljavaš ravnodušno." Jedan divan primer „preuokvirujućeg" komentara - komentara koji je promenio značenje jednoj situaciji a koji je meni doneo veliku utehu, dogodio se pre nekog vremena kada sam svom prijatelju, Vilijamu Blatiju, autoru Egzorcista, izrazio razočaranje zbog loše kritike jedne od mojih kniiga. Odgovorio je

pružajući mi toliku podršku da mi je momentalno zalečio ranu. „Irve, pa naravno da te je kritika uznemirila. Hvala Bogu na tome! Da nisi toliko osetljiv, ne bi bio tako dobar pisac." Podrška može da obuhvati komentare o izgledu: neki odevni predmet, odmornu, preplanulu pojavu, novu frizuru. Ako je pacijent opsednut fizičkom neprivlačnošću, verujem da je ljudski prokomentarisati (ako tako osećate) da ga smatrate privlačnom osobom i zapitati se o poreklu mita o njegovoj neprivlačnosti. U priči o psihoterapiji Mama i smisao života, mog protagonistu, doktora Ernesta Laša, u ćošak satera izuzetno privlačna pacijentkinja, koja ga pritiska eksplicitnim pitanjima: ,,Da li sam ja privlačna muškarcima? Vama? Da mi niste terapeut, da li biste seksualno reagovali na mene?" Ova pitanja su najgora noćna mora - njih se terapeuti plaše više od bilo kojih drugih. Upravo strah od ovakvih pitanja uzrokuje da mnogi terapeuti daju tako malo od sebe. Ali ja verujem da je taj strah neopravdan. Ako donosite odluke u najboljem interesu pacijenta, zašto jednoštavno ne biste rekli, kao što je uradio junak iz moje priče: ,,Da je sve drugačije, da smo se sreli u nekom drugom svetu, da sam slobodan, da ti nisam terapeut, da, smatrao bih te vrlo privlačnom i naravno da bih se potrudio da te bolje upoznam." Koja je opasnost? Po mom mišljenju, takva iskrenost jednostavno povećava poverenje pacijenta u vas i proces terapije. Naravno, ovo ne isključuje drugu vrstu istraživanja u vezi sa tim pitanjem - na primer, o pacijentovim motivima ili odabranom trenutku (standardno pitanje „Zašto sada?") ili o preteranoj preokupiranosti telesnošću ili zavodenjem, koje možda prikriva još značajnija pitanja.

POGLAVLJE 6 Empatija: Gledanje kroz pacijentov prozor Čudno je kako određene rečenice ili događaji obitavaju u sećanju i konstanto usmeravaju ili pružaju utehu. Pre nekoliko decenija sam radio sa pacijentkinjom sa tumorom dojke, koja je tokom adolescencije bila zarobljena u dugoj, gorkoj borbi sa svojim stalno nezadovoljnim ocem. Čeznući za nekom vrstom pomirenja, za novim, čistim početkom njihovog odnosa, radovala se što će je otac voziti na fakultet, jer će tada provesti nekoliko sati nasamo sa njim. Međutim, dugo iščekivano putovanje je ispalo katastrofa: otac se ponašao kao i obično - sve vreme je gunđao zbog ružnog, smećem zaprljanog potoka pored puta. Ona, s druge strane, nije videla nikakvo smeće u divnom seoskom, neuprljanom potoku. Nije mogla da nađe način da mu odgovori i na kraju su, izgubivši se u tišini, ostatak puta proveli ne gledajući jedno drugo. Kasnije, kada je istim putem prolazila sama, zapanjeno je primetila da su postojala dva potoka sa obe strane puta po jedan. „Ovog puta sam ja bila vozač", tužno je rekla, ,,i potok koji sam videla kroz prozor sa vozačeve strane bio je upravo onako prljav i zagađen kao što ga je moj otac opisao." Ali dok je naučila da gleda kroz očev prozor, već je bilo kasno - njen otac je bio mrtav i sahranjen. Pre pedeset godina, Karl Rodžers je odredio tačnu empatiju kao jednu od tri suštinske karakteristike uspešne terapije (zajedno sa bezuslovnim pozitivnim prihvatanjem i iskrenošću) i lansirao polje

psihoterapijskog istraživanja, koje je konačno prikupilo značajan broj dokaza u prilog efikasnosti empatije. Terapija se poboljšava ako terapeut zapravo uđe u svet pacijenta. Sam doživljaj da su u potpunosti viđeni i u potpunosti shvaćeni pacijentima donosi neverovatnu korist. Stoga je važno da shvatimo kako naši pacijenti doživljavaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Za mene je veoma značajno da učestalo proveravam svoje pretpostavke. Na primer: Bobe, kada razmišljam o tvojoj vezi sa Meri, ja to ovako razumem: Kažeš da si uveren da ste vas dvoje nespojivi, da silno želiš da se odvojiš od nje, da ti je dosadno u njenom društvu i izbegavaš da provodiš čitavo veče sa njom. Pa ipak, sada kad je ona učinila potez koji si ti želeo i povukla se, ti ponovo čezneš za njom. Mislim da mi zapravo govoriš kako ne želiš da budeš sa njom, ali ne možeš da podneseš pomisao da ona neće biti tu kada ti bude potrebna. Da li sam za sada u pravu? Tačna empatija je najvažnija u sferi neposredne sadašnjosti - dakle, u „sada i ovde" konkretne terapijske seanse. Imajte na umu da pacijenti na terapijske seanse gledaju mnogo drugačije nego terapeuti. Terapeuti, čak i najiskusniji, svaki put se iznenade kada ponovo otkriju ovaj fenomen. Nije nimalo neuobičajeno da neki moj pacijent započne seansu opisujući svoju intenzivnu emocionalnu reakciju na nešto što se dogodilo tokom prethodne seanse, a ja se zbunim i nikako ne mogu da zami slim šta se to

dogodilo u tih sat vremena što je izazvalo tako snažnu reakciju. Ta velika razlika između gledišta pacijenta i terapeuta privukla mi je pažnju pre mnogo godina kada sam vodio istraživanje o doživljaju članova terapijskih grupa i grupa susreta. Velikom broju članova grupa dao sam da popune upitnik u kojem su odredili ključne incidente sa svakog susreta. Brojni i raznoliki incidenti koje su oni opisali u velikoj meri su se razlikovali od incidenata koje su vođe njihovih gupa procenile kao ključne, a slična razlika je postojala između incidenata koje su članovi i vođe odredili kao najkritičnije za iskustvo čitave grupe. Moj sledeći susret sa razlikama između perspektive pacijenta i terapeuta se dogodio u jednom neformalnom eksperimentu u kom smo pacijentkinja i ja, svako za sebe, napisalil kratak pregled svake terapijske seanse. Taj eksperiment je zanimljiva priča. Pacijentkinja, Džini, talentovan kreativni pisac, patila je ne samo od teške spisateljske blokade, već od blokade u svim oblicima izražavanja. Godinu dana je provela u mojoj terapijskoj grupi relativno neproduktivno: otkrila je malo toga o sebi, malo je pružala drugim članovima grupe, a mene je toliko idealizovala da je svaki iskren susret bio nemoguć. Kada je zbog finansijskih problema morala da napusti grupu, predložio sam joj neuobičajen eksperiment. Ponudio sam joj da dolazi kod mene na individualnu terapiju uz uslov da, umesto plaćanja, piše slobodan, necenzurisan pregled svake terapijske seanse, pri čemu bi izražavala sva osećanja i misli koje ne bi verbalizovala tokom susreta. Predložio sam da i ja, sa svoje strane, radim potpuno isto te da oboje svoje nedeljne izveštaje predajemo zatvorene mojoj sekretarici i da na svakih nekoliko meseci čitamo beleške onog drugog. Nadao sam se da će taj zadatak ne samo osloboditi moju pacijentkinju da piše, nego da će je i podstaći da se slobodnije izražava na terapiji. Ako bude čitala moje beleške, nadao sam se, možda će se i naš odnos poboljšati. Nameravao sam da pišem necenzurisane beleške koje će otkrivati moje doživljaje tokom seanse: moja zadovoljstva, frustraciie, distrakcije. Postojala je mogućnost da bi Džini, ako bi uspela da me sagleda realističnije, mogla početi da me deidealizuje i da se prema meni odnosi na ljudskijim osnovama. (Kao digresiju, koja se ne tiče ove rasprave o empatiji, dodao bih da se ovaj događaj odigrao u vreme kada sam se trudio da razvijem svoje literarno izražavanje, tako da je moja ponuda da pišem paralelno sa pacijentkinjom takođe imala i sebičan motiv: omogućila mi je neobičnu vežbu pisanja i priliku da slomim svoje profesionalne okove, da oslobodim svoje izražavanje pišući sve što bi mi padalo na pamet odmah posle svake seanse.) Razmena beleški na svakih nekoliko meseci omogućila je rašomonsko iskustvo: iako smo oboje učestvovali u seansi, doživljavali smo je i pamtili svako na svoj način. Pre svega, vrednovali smo potpuno različite delove seanse. Moje elegantne i briljantne interpretacije? Ona ih nikad nije čak ni čula. Umesto toga, cenila je male, lične postupke koje sam ja jedva primećivao: moje komplimente na njeno oblačenje, izgled ili pisanje, moja čudnovata izvinjavanja zbog nekoliko minuta kašnjenja, moje smejuljenje na njenu satiru, moje zadirkivanje kada bismo radili rol-plej. Kada sam kasnije ove izveštaje sa seansi koristio u podučavanju psihoterapije, njihova pedagoška vrednost me je

zaprepastila. Studenti su izjavili da su naše zajedničke beleške dobile karakteristike epistolarnog romana i na kraju smo ih pacijentkinja, Džini Elkin (pseudonim), i ja objavili 1974. godine pod naslovom Svaki dan je malo bliže (Every Day Gets a Little Closer). Dvadeset godina kasnije, knjiga je objavljena u mekom povezu i započela je novi život. Kada se osvrnem unazad, zaključujem da bi podnaslov Dva puta ispričana terapija bio prikladniji, ali Džini je volela staru pesmu Badi Holija odakle smo uzeli naslov, toliko da je želela da se venča uz njenu melodiju.

Sva ova iskustva su me naučila da ne pretpostavljam kako pacijent i ja imamo iste doživljaje tokom seanse. Kada pacijenti pričaju o svojim osećanjima sa prethodne seanse, za mene je značajno da ih ispitam o njihovom doživljaju i gotovo svaki put naučim nešto novo i neočekivano. Empatičnost je u tolikoj meri deo svakodnevnog života - popularni pevači cvrkuću otrcane fraze o bivanju u tuđoj koži, hodanju u tuđim cipelama - da smo skloni da zaboravimo složenost tog procesa. Znati tačno šta drugi oseća izuzetno je teško; previše često na drugog projektujemo sopstvena osećanja. Kada bi podučavao studente empatiji, Erih From bi često citirao Terensovu izjavu od pre dve hiljade godina - „Čovek sam i neka mi ništa ljudsko ne bude strano" - i pozivao nas da budemo otvoreni za onaj deo nas koji odgovara bilo kom postupku ili fantaziji koje nam pacijent nudi, ma koliko gnusno, nasilno, bludno, mazohističko ili sadističko bilo. Savetovao nam je da, ako nismo otvoreni, ispitamo zbog čega smo odlučili da taj deo sebe zatvorimo. Naravno, poznavanje pacijentove prošlosti u velikoj meri poboljšava vašu sposobnost da gledate kroz pacijentov prozor. Ako, na primer, pacijenti iza sebe imaju niz gubitaka, oni će svet gledati kroz naočare gubitka. Na primer, možda neće biti spremni da dozvole da im budete važni ili da im se previše približite iz straha da će doživeti još jedan gubitak. Stoga istraživanje prošlosti može biti važno ne zbog konstruisanja kauzalnih, lanaca, nego zbog toga što nam omogućava da ostvarimo tačnu empatiju.

POGLAVLJE 7 Podučavajte empatiju Tačna empatija je neophodna osobina ne samo za terapeute nego i za pacijente, i mi moramo da pomognemo pacijentima da razviju empatiju za druge Ijude. Imajte na umu da pacijenti obično dolaze kod nas zbog nedostatka uspešnosti u uspostavljanju i održavanju zadovoljavajućih međuljudskih odnosa. Mnogi ne uspevaju da pokažu empatiju prema osećanjima i iskustvima drugih. Verujem da je koncept „sada i ovde" moćno sredstvo kojim terapeuti mogu pomoći pacijentima da razviju empatiju. Strategija je jasna: pomozite pacijentima da dožive empatiju sa vama i oni će automatski napraviti neophodne ekstrapolacije na druge važne ljude u svom životu. Terapeuti prilično često pitaju pacijente kako bi neka njihova izjava ili postupak delovali na druge. Predlažem da terapeuti u to pitanje jednostavno uključe i sebe. Kada se pacijenti upuste u pogađanje kako se ja osećam, ja se nad tim obično zamislim. Ako, na primer, pacijent protumači neki moj gest ili komentar i kaže: „Mora da ste već umorni od viđanja sa mnom", ili „Znam da vam je žao što ste se uopšte i upetljali sa mnom", ili „Mora da sam vam ja najneprijatniji klijent u toku dana", ja ću ispitati realnost i prokomentarisati: ,,Da li je to pitanje za mene?" Ovo je, naravno, jednostavan trening socijalnih veština: podstičem pacijenta da kaže ili pita mene direktno i nastojim da dgovorim na način koji je direktan i od pomoći. „Potpuno me pogrešno tumačite. Ne osećam ništa od toga. Zadovoljan sam našim radom. Pokazali ste veliku hrabrost, naporno radite, nikada niste propustili seansu, nikada niste zakasnili, rizikovali ste podelivši toliko intimnih stvari sa mnom. Vi, u svakom smislu, ovde obavljate svoj posao. Medutim, primećujem i da, kad god pogađate šta ja osećam prema vama, to često bude u neskladu sa mojim unutrašnjim doživljajem, a greška je uvek u istom pravcu: tumačite da ste mi manje važni nego što zapravo jeste." Još jedan primer: „Znam da ste ovu priču već čuli, ali..." (I pacijent nastavlja da priča dugačku priču.) „Iznenađuje me koliko često kažete kako sam već čuo priču, a onda nastavite

da je pričate." „To je loša navika, znam. Ne razumem je." „Šta vi slutite o tome kako se ja osećam dok ponovo slušam istu priču?" „To mora da je mučno. Verovatno želite da se seansa završi — verovatno gledate na sat." „Da li me to pitate?" ,,Pa, radite li to?" „Jesam nestrpljiv kada ponovo slušam istu priču. Imam osećaj da se ona umeće između nas, kao da zapravo ne pričate meni. U pravu ste što se tiče mog gledanja na sat. Jesam gledao - ali to je bilo u nadi da će nam, kada završite sa tom pričom, ostati dovoljno vremena da pre kraja seanse uspostavimo kontakt."

POGLAVLJE 8 Neka vam pacijent bude važan Najtužniju od svih psihoterapijskih priča čuo sam pre više od trideset godina. Provodio sam godinu dana kao stipendista u Londonu na prestižnoj klinici Tavistok i sreo se sa jednim istaknutim psihoanalitičarem i grupnim terapeutom, koji je sa svojih sedamdeset godina odlazio u penziju. On je poslednje večeri pred odlazak održao završnu seansu sa svojom dugogodišnjom terapijskom grupom. Članovi, od kojih su mnogi u toj grupi proveli više od jedne decenije, razmišljali su o brojnim promenama koje su tokom godina primetili jedni kod drugih i svi su se složili da postoji jedna osoba koja se nimalo nije promenila: terapeut! Zapravo, rekli su da je on potpuno isti i nakon deset godina. On je potom pogledao u mene i, lupkajući po stolu da bi naglasio, svojim najprofesorskijim glasom rekao: „Dečko moj, to ti je dobra tehnika." Rastužim se svaki put kada se setim ovog slučaja. Tužno je pomisliti da toliko dugo budete sa drugima, a da ipak nikada ne dozvolite da vam budu dovoljno važni da utiču na vas i promene vas. Podstičem vas da dopustite da vam pacijenti budu važni, da im dozvolite da uđu u vaše misli, utiču na vas, menjaju vas - i da to ne skrivate od njih. Pre mnogo godina sam slušao kako jedna pacijentkinja pogrdno govori o nekoliko svojih prijateljica zato što „spavaju s kim stignu". To je bilo tipično za nju: bila je izuzetno kritična prema svima koje bi mi opisivala. Naglas sam se zapitao o uticaju njenih kritika na njene prijatelje:

„Kako to misliš?" - pitala me je. ,,Da li moje kritikovanje drugih utiče na tebe?" „Mislim da me navodi da vodim računa da ti ne otkrivam previše toga o sebi. Da smo u prijateljskom odnosu, pazio bih da ti ne pokažem svoju mračnu stranu." ,,Pa, meni ovo pitanje deluje prilično crno-belo. Kakvo je tvoje mišljenje o neobaveznom seksu? Da li ti možeš da zamisliš da odvojiš seks od ljubavi?" „Naravno da mogu. To je deo ljudske prirode." „Meni je to odvratno."

Seansa se završila tom opaskom i ja sam danima kasnije bio uznemiren zbog naše interakcije, tako da sam sledeću seansu počeo rekavši joj da mi je bilo vrlo neprijatno da pomislim kako joj ulivam odvratnost. Ona se iznenadila mojom reakcijom i rekla mi je da sam je potpuno pogrešno shvatio: zapravo je htela da kaže da su joj odvratne ljudska priroda i njene sopstvene seksualne želje, a ne ja ili moje reči. Kasnije tokom seanse vratila se na taj događaj i rekla da je: iako joj je žao što je kod mene izazvala nelagodnost, ipak je dirnuta - i zadovoljna - što mi je važna. Razmena je bila neverovatan katalizator za terapiju: na narednim seansama je imala više poverenja u mene i preuzela mnogo veće rizike. Nedavno mi je jedan od mojih pacijenata poslao imejl:

Volim vas, ali vas i mrzim zato što odlazite, ne samo u Argentinu i Njujork i, šta ja znam, na Tibet i u Timbuktu, nego i svake nedelje kada odete, zatvorite vrata, verovatno samo pustite bejzbol utakmicu ili proverite berzu i skuvate čaj zviždućući veselu melodiju i uopšte ne mislite na mene, a i zašto biste? Ova izjava izražava veliko nepostavljeno pitanje mnogih pacijenata: ,,Da li ikada razmišljate o meni između seansi, ili jednostavno nestanem iz vašeg života do sledećeg susreta?"

Moje iskustvo je da pacijenti često ne nestanu iz mojih misli na nedelju dana i ukoliko sam nakon prethodne seanse imao neka razmišljanja za koja mislim da mogu da im pomognu, svakako ih podelim sa njima. Ako osećam da sam tokom seanse napravio neku grešku, verujem da je uvek najbolje da to otvoreno priznam. Pacijenti su nekad dovoljno važni da se pojave u mojim snovima i, ako verujem da će to na neki način pomoći u terapiji, ne ustežem se da podelim taj san sa njima.

POGLAVLJE 9 Priznajte svoje greške Analitičar D. V. Vinikot je jednom prilikom dao pronicljivo zapažanje da razlika između dobrih i loših majki nije u pravljenju grešaka nego u tome šta s njima rade. Imao sam jednu pacijentkinju koja je od svog prethodnog terapeuta otišla iz naizgled trivijalnog razloga. Tokom njihovog trećeg susreta ona se rasplakala i posegnula za maramicom, ali je kutija bila prazna. Terapeut je onda počeo da traži papirnu ili platnenu maramicu i konačno odjurio niz hodnik do toaleta i vratio se sa dosta toalet papira. Na sledećoj seansi, ona je prokomentarisala kako je taj događaj za njega sigurno bio neugodan, na šta je on porekao bilo kakvu nelagodnost. Što je ona više pritiskala, to se on više ukopavao i okretao pitanja na to zašto ona uporno sumnja u njegov odgovor. Na kraju je zaključila (meni se čini opravdano) da se on ne ophodi iskreno prema njoj i shvatila da ne može da mu veruje u dugotrajnom radu koji je očekuje. Primer priznate greške: pacijentkinja koja je u prošlosti pretrpela brojne gubitke i suočavala se sa predstojećim gubitkom muža, koji je umirao od tumora na mozgu, jednom me je pitala da li ikada razmišljam o njoj između seansi. Odgovorio sam: „Često razmišljam o vašoj situaciji." Pogrešan odgovor! Moje reči su je razbesnele. „Kako ste mogli to da kažete", pitala je, ,,vi, koji treba da pomognete vi, koji tražite od mene da sa vama podelim svoja najintimnija osećanja. Te reči učvršćuju moje strahove da ja nemam sebe - da svi razmišljaju o mojoj situaciji, a niko ne misli o meni." Kasnije je dodala da ne samo što ona nema sebe, nego da sam i ja izbegavao da unesem sebe u svoje susrete sa njom. Tokom naredne nedelje sam razmišljao o njenim rečima i, zaključivši da je potpuno u pravu, sledeću seansu sam započeo tako što sam priznao svoju grešku i zamolio je da mi pomogne da prepoznam i shvatim sopstvene slepe mrlje o ovom pitanju. (Pre mnogo godina sam pročitao jedan članak Šandora Ferencija, nadarenog analitičara, u kojem on navodi kako je rekao pacijentu: „Možda biste mogli da mi pomognete da pronađem neke svoje slepe mrlje." Ovo je još jedna od onih rečenica koje su se nastanile u mom sećanju i koje često koristim u svom

kliničkom radu.) Zajedno smo pogledali u moju uznemirenost pred dubinom njene agonije i moju duboku želju da nađem neki, bilo koji način da je utešim, a koji bi isključivao fizički kontakt. Možda sam se, pretpostavio sam, u nedavnim seansama povlačio od nje zbog zabrinutosti da sam bio previše zavodljiv jer sam obećavao mnogo više olakšanja nego što bih ikada mogao da pružim. Verovao sam da je to bio kontekst za moju bezličnu izjavu o njenoj „situaciji". Bilo bi mnogo bolje, rekao sam joj, da sam bio iskren u vezi sa svojom čežnjom da je utešim i zbunjenošću pred pitanjem kako da to uradim. Ako pogrešite, priznajte to. Svaki pokušaj da to zataškate na kraju će se loše završiti. Pacijent će, na nekom nivou, osetiti da se ponašate neiskreno i terapija će ispaštati. Pored toga, otvoreno priznavanje greške jeste postavljanje dobrog modela za pacijente i još jedan znak da su vam važni.

POGLAVLJE 10 Osmislite novu terapiju za svakog pacijenta Postoji ogroman paradoks ugrađen u veliki deo savremenih istraživanja psihoterapije. Pošto istraživači imaju opravdanu potrebu da jednu vrstu psihoterapijskog tretmana porede sa nekim drugim tretmanom (farmakološkim lečenjem ili drugom vrstom psihoterapije), oni moraju da ponude „standardizovanu" terapiju - odnosno jednoobraznu terapiju za sve ispitanike u projektu, koju će drugi istraživači i terapeuti u budućnosti moći da ponove. (Drugim rečima, tu važe isti standardi kao u testiranju efekata farmakoloških agensa: naime, potrebno je da svi ispitanici dobiju lek iste čistoće i iste snage kao i da isti taj lek u budućnosti bude dostupan pacijentima.) Ipak, upravo taj čin standardizacije terapiju čini manje stvarnom i manje učinkovitom. Dodajte sada tom problemu činjenicu da veliki broj psihoterapijskih istraživanja koristi neiskusne terapeute ili terapeute studente i nije teško shvatiti zašto takva istraživanja imaju, u najboljem slučaju, vrlo tanku vezu sa realnošću. Razmotrite zadatak iskusnih terapeuta. Oni sa pacijentom moraju da uspostave odnos koji karakterišu iskrenost, pozitivno bezuslovno prihvatanje i spontanost. Oni podstiču pacijente da svaku seansu započnu svojim „najvažnijim pitanjem" (kako to naziva Melani Klajn) i da sve dublje istražuju značajne probleme koji se otkrivaju u trenutku susreta. Koji su to problemi? Možda neko osećanje prema terapeutu, ili neki problem koji se pojavio kao rezultat prethodne seanse ili iz snova u noći pre seanse. Hoću da kažem da je terapija spontana, da je odnos dinamički i stalno se razvija i da postoji kontinuirana sekvenca doživljavanja a potom ispitivanja procesa. Po samoj svojoj suštini, tok terapije treba da bude spontan, da uvek prati nepredvidiva rečna korita; kada je upakovan u formulu koja neiskusnim, neodgovarajuće edukovanim terapeutima (ili kompjuterima) omogućava da pruže jednoobrazan tok terapije, on postaje groteskno deformisan. Jedna od istinskih nakaznosti koju je izrodio pokret ekonomisanog zdravstva jeste sve veće oslanjanje na terapiju po protokolu u kojoj se od terapeuta zahteva da se drže propisane sekvence, rasporeda tema i vežbi kojih se treba pridržavati svake nedelje.

Jung je u svojoj autobiografiji opisao koliko uvažava jedinstvenost unutrašnjeg sveta i jezika svakog pacijenta, jedinstvenost koja od terapeuta zahteva da za svakog pacijenta otkrije novi terapijski jezik. Možda ja preterujem u ovome, ali verujem da je trenutna kriza u psihoterapiji toliko ozbiljna a spontanost psihoteraputa toliko ugrožena da je neophodna radikalna korektivna mera. Treba da idemo još dalje: terapeut mora težiti da za svakog pacijenta osmisli novu terapiju. Terapeuti moraju da prenesu pacijentu da je njihov najvažniji zadatak da zajedno izgrade odnos koji će sam po sebi postati uzročnik promene. Podučavati ovu veštinu na ubrzanom kursu koji prati protokol izuzetno je teško. Iznad svega, terapeut mora biti spreman da ide gde god i pacijent, da uradi sve što je neophodno da bi nastavio da gradi poverenje i bezbednost u odnosu. Ja pokušavam da osmislim terapiju po meri svakog pacijenta, da nađem najbolji način rada, i smatram da proces oblikovanja terapije nije osnova niti uvod nego suština rada. Ove napomene su značajne čak i za pacijente na kratkotrajnoj terapiji, ali se pre svega odnose na pacijente koji sebi mogu da priušte (ili se kvalifikuju) za terapiju neodređenog trajanja. Ja se trudim da izbegnem unapred pripremljene tehnike i najbolje radim ako dopustim da moj izbor spontano poteče iz onoga što trenutna klinička situacija zahteva. Verujem da „tehnika“ pomaže kada proizilazi iz terapeutovog jedinstvenog susreta sa pacijentom. Kada predložim neku tehniku terapeutima koje superviziram, oni često pokušaju da je uguraju u sledeću seansu i ona uvek napravi haos. Zato sam naučio da svoje komentare započinjem sa: ,,Ne pokušavajte ovo na sledećoj seansi, ali u ovakvoj situaciji ja bih možda rekao..." Hoću da kažem da se svaki tok terapije sastoji od malih i velikih spontano nastalih odgovora ili tehnika koje je nemoguće unapred isprogramirati. Naravno, tehnika ima drugačije značenje za početnika nego za stručnjaka. Čoveku je potrebna tehnika kada uči da svira klavir, ali ako želi da stvara muziku, mora da prevaziđe naučenu tehniku i stekne poverenje u sopstvene spontane pokrete. Na primer, pacijentkinja koja je doživela niz bolnih gubitaka jednog dana se pojavila na seansi u teškom očajanju, nakon što je saznala za smrt svoga oca. Već je bila u tako dubokoj žalosti, jer joj je nekoliko meseci ranije umro muž, da nije mogla da podnese pomisao na to da ode u roditeljski dom na sahranu i pored groba svog brata, koji je umro veoma mlad, vidi očev grob. S druge strane, nije mogla ni da se nosi sa krivicom ako ne bi prisustvovala sahrani svog oca. Ona je inače bila vrlo snalažljiva i uspešna osoba, koja je često kritikovala i mene i druge zato što pokušavamo da „sredimo" stvari umesto nje, ali sada joj je od mene trebalo nešto nešto opipljivo, što bi je oslobodilo krivice. Odgovorio sam joj savetom da ne ode na sahranu (to je „naredenje lekara", rekao sam). Umesto toga, zakazao sam našu sledeću seansu upravo u vreme sahrane i u potpunosti je posvetio sećanju na njenog pokojnog oca. Nakon dve godine, kada je završavala terapiju, spomenula mi je koliko joj je ta seansa pomogla. Druga pacijentkinja je bila toliko preplavljena stresom u svom životu da je tokom jedne seanse jedva mogla da govori, te je samo grlila samu sebe i blago se ljuljuškala. Doživeo sam snažan poriv da je utešim, da je uzmem u naručje i kažem kako će sve biti u redu. Odbacio sam ideju o zagrljaju - nju je očuh seksualno zlostavljao i morao sam posebno da pazim da održim osećanje sigurnosti našeg odnosa. Umesto toga, na kraju seanse sam joj impulsivno ponudio da promenimo

vreme njene sledeće seanse tako da bude pogodnije za nju. Inače je morala da izađe sa posla kako bi došla kod mene i ja sam joj ovog puta ponudio da se vidimo pre njenog posla, rano ujutru. Ta intervencija nije pružila utehu kojoj sam se nadao, ali je ipak bila korisna. Setite se osnovnog terapijskog principa da je sve što se desi zrnevlje za žrvanj. U ovom slučaju, pacijentkinja je postala sumnjičava i osetila se ugroženom zbog moje ponude. Bila je uverena da nisam istinski želeo da se vidam sa njom, da su naše seanse za mene bile loši trenuci u nedelji i da sam vreme njene seanse menjao zarad svoje, a ne njene, ugodnosti. To nas je dovelo na plodnu teritoriju njenog samoprezira i projekcije njene samomržnje na mene.

POGLAVLJE11 Terapijska dela, a ne terapijske reči Iskoristite mogućnosti da učite od pacijenata. Pridajte važnost tome da češće preispitate pacijentov stav o tome šta je korisno u terapijskom procesu. Već sam naglasio da se terapeuti i pacijenti ne slažu baš često u svojim zaključcima o korisnim aspektima terapije. Pacijentovi stavovi o korisnim događajima na terapiji obično se tiču odnosa, pri čemu često obuhvataju neki terapeutov postupak koji izlazi iz okvira terapije ili neki slikovit primer terapeutove doslednosti i prisutnosti. Jedan pacijent je, na primer, naveo moju spremnost da se vidim s njim čak i nakon što me je telefonom obavestio da ima grip. (Nedavno je njegov terapeut za parove, plašeći se zaraze, skratio seansu kada je on počeo da kija i kašlje.) Jedna pacijentkinja, koja je bila uverena da ću je na kraju napustiti zbog njenog hroničnog besa, rekla mi je da je najkorisnija pojedinačna intervencija bila to što sam ustanovio kao pravilo da ću, kad god ona bude imala ispad besa prema meni, automatski zakazati dodatnu seansu. Na još jednoj završnoj terapijskoj seansi, pacijentkinja je navela slučaj kada mi je, na susretu pre mog odlaska na put, dala priču koju je napisala, a ja sam joj potom poslao poruku da joj kažem koliko mi se njena priča svidela. To pismo je bilo konkretan dokaz moje pažnje i ona mu se, tražeći podršku tokom mog odsustva, često vraćala. Javljanje telefonom veoma uznemirenom ili suicidnom pacijentu traži malo vremena a za pacijenta je veoma značajno. Jedna pacijentkinja, kompulsivni kradljivac, koja je već odslužila zatvorsku kaznu, rekla mi je da je najznačajniji potez tokom dugotrajne terapije bio telefonski poziv podrške koji sam joj uputio kada sam bio odsutan tokom sezone božićnih kupovina - što je period u kome je ona često bivala izvan kontrole. Osećala je da ne može biti tako nezahvalna da krade kada sam se ja toliko potrudio da pokažem svoju zabrinutost. Ako se terapeuti plaše da ne podstaknu zavisnost, mogu da zatraže od pacijenta da učestvuje u osmišljavanju strategije kako im se najbolje može pružiti podrška u kriznim periodima. Drugom prilikom je ta ista pacijentkinja kompulsivno krala, ali je toliko promenila svoje ponašanje da je sada krala samo jeftine stvari - na primer čokoladice ili cigarete. Njeno objašnjenje je, kao i uvek, bilo kako mora da izbalansira kućni budžet. Ovo uverenje je bilo očito iracionalno: pre svega, bila je imućna (ali je odbijala da se informiše o muževljevoj imovini), a osim toga, suma koju bi kradom uštedela bila bi neznatna.

„Šta mogu da uradim da ti pomognem?" - pitao sam. ,,Kako da ti pomognemo da prevaziđeš osećanje da si siromašna?" „Mogli bismo da počnemo tako što ćeš mi dati nešto novca", vragolasto je rekla. Ja sam izvadio novčanik i dao joj pedeset dolara u koverti, uz instrukciju da iz njega izvadi iznos u vrednosti artikla koji se spremala da ukrade. Drugim rečima, trebalo je da krade od mene umesto od vlasnika radnje. Intervencija joj je omogućila da prekine svoju kompulsivno veselje koje je preuzelo kontrolu nad njom i ona mi je nakon mesec dana vratila pedeset dolara. Od tada smo se često vraćali na taj događaj, kad god bi koristila racionalizaciju siromaštva. Jedan kolega mi je ispričao kako je jednom prilikom radio sa plesačicom koja mu je na kraju terapije rekla da je najznačajniji momenat u terapiji bio njegovo prisustvo na jednom od njenih koncerata. Jedna pacijentkinja je, na kraju terapije, navela moju spremnost da uradim terapiju aure. Kao pristalica njuejdž koncepata jednog dana je ušla u moju kancelariju uverena da se ne oseća dobro zbog pukotine u auri. Legla je na tepih, a ja sam sledio njena uputstva i pokušavao da iscelim pukotinu, prelaze rukama od glave do pete nekoliko centimetara iznad njenog tela. Ja sam se često skeptično izražavao o različitim nju-ejdž pristupima i ona je moj pristanak da se složim sa njenim zahtevom doživela kao znak poštovanja i ljubavi.

POGLAVLJE 12 Upustite se u ličnu terapiju

Po mom mišljenju, lična psihoterapija je umnogome najvažniji deo psihoterapijske obuke. Pitanje: Koji je terapeutov i najvažniji instrument? Odgovor je (i ovo niko ne omaši): Samo terapeutovo biće. Svrsishodnost i tehniku terapeutove upotrebe samog sebe razmatraću kroz ovaj tekst iz mnogih perspektiva. Dozvolite mi da počnem jednostavnom izjavom da terapeut sopstvenim primerom pacijentu treba da pokaže ispravan način. Moramo pokazati svoju spremnost da uđemo u odnos duboke bliskosti sa svojim pacijentima, što je proces koji zahteva «da budemo vešti u iskorišćavanju najboljeg izvora pouzdanih« podataka o svom pacijentu - sopstvenih osećanja. Terapeuti moraju biti upoznati sa svojom mračnom stranom i sposobni da saosećaju sa svim ljudskim željama i impulsima. Iskustvo lične terapije studentima terapeutima omogućava da dožive mnoge aspekte terapijskog procesa iz pozicije pacijenta: tendenciju ka idealizovanju terapeuta, žudnju za zavisnošću, zahvalnost prema nežnom i pažljivom slušaocu, moć koja je data terapeutu. Mladi terapeuti moraju da prorade svoje neurotske probleme; moraju naučiti da prihvataju fidbek, da otkriju svoje slepe mrlje i vide sebe očima drugih; treba da poštuju svoj uticaj na druge i nauče kako da pruže ispravan fid-bek. Konačno, psihoterapija je psihološki zahtevan poduhvat i terapeuti moraju razviti svest i unutrašnju snagu kako bi se nosili sa brojnim profesionalnim rizicima koji su joj svojstveni. Brojni obrazovni programi zahtevaju da studenti obavezno prođu ličnu psihoterapiju: na primer, neki fakulteti psihologije u Kaliforniji zahtevaju šesnaest do trideset sati individualne terapije. To je dobar početak – ali samo početak. Samoistraživanje je proces koji traje čitav život i ja predlažem da terapija bude što dublja i što duža – i da terapeuti kreću na terapiju u različitim životnim periodima.

Moja odiseja sa terapijom, tokom četrdesetpetogodišnje karijere, izgleda ovako: sedamsto pedeset sati, pet dana nedeljno, ortodoksne frojdovske psihoanalize tokom specijalizacije iz psihijatrije (sa trening analitičarem na konzervativnom fakultetu Baltimor Vašington"), godinu dana analize sa Carlsom Rajkroftom (analitičar u „umerenoj školi" Britanskog instituta za psihoanalizu), dve godine sa Pat Baumgartner (geštalt terapeutkinja), tri godine psihoterapije sa Rolo Mejem (interpersonalno i egzistencijalistički orijentisan analitičar instituta „Vilijam Alanson Vajt") i brojne kratkotrajne terapije sa terapeutima različitih disciplina, uključujući bihejvioralnu terapiju, bioenergetiku, Rolfing, bračnu terapiju, i danas aktuelna grupa podrške muških terapeuta bez vođe (koja u trenutku pisanja ove knjige postoji već deset godina) i u šezdesetim godinama grupe susreta svih vrsta i pravaca. Obratite pažnju na dva aspekta ovog spiska. Prvo, raznolikost pristupa. Za mladog terapeuta je važno da izbegne sektarijanstvo i stekne poštovanje za prednosti različitih vrsta terapijskih pristupa. Iako će studenti možda morati da žrtvuju sigurnost koja prati ortodoksnost, dobiće nešto prilično dragoceno: bolje razumevanje složenosti i neizvesnosti koje leže u osnovi terapijskog poduhvata. Verujem da nema boljeg načina da se uči o psihoterapijskom pristupu nego da se u njega uđe kao pacijent. Tako sam ja period uznemirenosti u svom životu posmatrao kao obrazovnu mogućnost da istražim šta različiti pristupi mogu da ponude. Naravno, određena vrsta uznemirenosti treba da se uklopi sa metodom; na primer, bihejvioralna terapija je najprikladnija za terapiju diskretnih simptoma stoga sam se obratio biheivioristi da mi pomogne sa insomnijom koja se pojavljivala kada bih putovao da držim predavanja ili radionice. Drugo, ulazio sam na terapiju u brojnim različitim fazama svog života. Uprkos odličnoj i opsežnoj terapiji na početku karijere, na različitim raskršćima životnog ciklusa mogu da se pojave potpuno drugačiji problemi. Tek kada sam (u četvrtoj deceniji svog života) počeo da intenzivno radim sa pacijentima na samrti, osetio sam znatan eksplicitan strah od smrti. Niko ne uživa u anksioznosti - pa tako sigurno ni ja, ali sam pozdravio priliku da sa dobrim terapeutom ispitam ovaj unutrašnji domen. Pored toga, u to vreme sam bio angažovan na pisanju udžbenika Egzistencijalna psihoterapija i znao sam da će duboko lično istraživanje produbiti moja znanja o egzistencijalnim pitanjima. Tako sam započeo plodonosnu i poučnu terapiju sa Rolom Mejem. Brojni obrazovni programi u okviru nastavnog plana nude iskustvenu grupu obuke - odnosno grupu koja se fokusira na sopsteni proces. Ove grupe mogu mnogo čemu da poduče, iako vrlo često izazivaju anksioznost u učesnicima (a nisu jednostavne ni za vođe, koji moraju da razumeju kompetitivnost studenata članova i njihove složene odnose izvan grupe). Verujem da je za mladog psihoterapeuta načelno još korisnija iskustvena grupa „stranaca", ili, još bolje, otvorena grupa sastavljena od visokofunkcionalnih pojedinaca. Tek kao član grupe osoba može istinski da razume fenomene poput pritiska grupe, olakšanja usled katarze, moći koja je ugrađena u ulogu vođe grupe, bolnog ali dragocnog procesa dobijanja validne povratne informacije o tome kako su doživeli drugi članovi grupe. Konačno, ako imate dovoljno sreće da budete u povezanoj grupi koja vredno radi, uveravam vas da je nikada nećete zaboraviti i da ćete nastojati da svojim budućim pacijentima obezbedite takvo terapijsko grupno iskustvo.

POGLAVLJE 13 Terapeut ima mnogo pacijenata, pacijent samo jednog terapeuta Postoje momenti kada se moji pacijenti žale zbog nepravednosti psihoterapijske situacije. Oni o meni razmišljaju daleko više nego ja o njima. Ja sam u njihovim životima mnogo veći nego oni u mom. Kada bi pacijenti mogli da pitaju šta god požele, siguran sam da bi, za mnoge, to bilo pitanje: Da li vi nekada razmišljate o meni? Postoji mnogo načina da se obradi ova situacija. Pre svega, imajte na umu da, iako nepravednost za mnoge pacijente može biti iritantna, ona je u isto vreme važna i neophodna. Mi želimo da budemo veliki u pacijentovim mislima. Frojd je jednom prilikom naznačio da je važno da terapeut u pacijentovim mislima bude toliko velik da interakcija između pacijenta i terapeuta počne da utiče na tok pacijentove simptomatologije (dakle da psihoneurozu postepeno zameni transferna neuroza). Mi želimo da terapijska seansa bude jedan od najznačajnijih događaja u pacijentovom životu. Iako naš cilj nije da otklonimo sva snažna pacijentova osećanja prema terapeutu, postoje trenuci kada su transferna osećanja previše disforična, momenti u kojima osećanja prema terapeutu toliko muče pacijenta da je neophodna određena dekompresija. Ja sam sklon da potaknem test realnosti komentarišući surovost svojstvenu terapijskoj situaciji, koja kao osnovna Priroda poretka nalaže da pacijent razmišlja o terapeutu više nego terapeut o njemu: pacijent ima samo jednog terapeuta, dok teapeut ima mnogo pacijenata. Često nalazim da je korisna analogija sa profesorom i istaknem da profesor ima mnogo studenata, a studenti samo jednog profesora i, naravno, studenti o svom profesoru razmišljaju više nego on o njima. Ovo može biti posebno relevantno ako pacijent ima nastavničko iskustvo. Isto tako, mogu da se navedu i druge odgovarajuće profesije - lekar, medicinska sestra, supervizor. Još jedno sredstvo koje sam često koristio jeste osvrtanje na moje iskustvo kao pacijenta na psihoterapiji govoreći nešto poput: „Znam da vam se čini da je nepravedno i nepošteno to što vi o meni razmišljate više nego ja o vama, što između seansi u mašti vodite duge razgovore sa mnom znajući da ja ne razgovaram sa vama na sličan način. Ali to je jednostavno priroda ovog procesa. I sam sam imao isti doživljaj dok sam bio na terapiji, kada sam sedeo u stolici za pacijenta i čeznuo da moj terapeut više razmišlja o meni."

POGLAVLJE 14 Ovde i sada": koristite ga, koristite, koristite „Ovde i sada" je glavni izvor terapijske moći, rudnik terapije, terapeutov (stoga i pacijentov) najbolji prijatelj. „Ovde i sada" je toliko značajno za efikasnu terapiju da ću o tome govoriti više nego o bilo kojoj drugoj temi u ovoj knjizi. „Ovde i sada" se odnosi na neposredne događaje sa terapijske seanse, na ono što se dešava ovde (u ovoj ordinaciji, u ovom odnosu, u između, što je prostor između mene i vas) i sada, u sadašnjem trenutku. To je u osnovi aistorijski pristup koji skida naglasak sa pacijentove prošlosti ili događaja iz njegovog spoljašnjeg života (ali ne negira njihov značaj).

POGLAVLJE 15 Zašto koristiti „ovde i sada"? Logička podloga za upotrebu „ovde i sada" zasniva se na dve osnovne pretpostavke: (1) značaju interpersonalnih odnosa i (2) ideji o terapiji kao o društvenom mikrokosmosu. Za naučnika koji se bavi društvenim naukama i za savremenog terapeuta, interpersonalni odnosi su toliko očigledno i neizmerno značajni da bi razglabati o tome značilo izložiti se opasnosti od držanja propovedi preobraćenome. Dovoljno je reći da je bez obzira na našu profesionalnu perspektivu - bilo da proučavamo svoje neljudske rođake primate, primitivne kulture, razvojnu istoriju pojedinca ili aktuelne životne modele - očigledno da smo po prirodi društvena bića. Tokom života, naša interpersonalna okruženja - vršnjaci, prijatelji, učitelji, kao i porodica - imaju ogroman uticaj na to kakva vrsta osobe ćemo postati. Naša slika o sebi se u velikoj meri formuliše na osnovu odraza procena koje opažamo u očima značajnih figura u našem životu. Pored toga, veliki broj ljudi koji dolaze na terapiju ima elementarne probleme u svojim odnosima, veliki broj ljudi zapada u očajanje zbog svoje nesposobnosti da ostvari i održi trajne i zadovoljavajuće meduljudske odnose. Psihoterapija zasnovana na interpersonalnom modelu usmerena je na uklanjanje prepreka za zadovoljavajuće odnose. Drugi postulat - da je terapija društveni mikrokosmos -znači da će se u nekom momentu (ukoliko ih ne strukturiramo previše napadno) interpersonalni problemi pacijenta manifestovati u „ovde i sada" terapijskog odnosa. Ako je pacijent u svom životu zahtevan, uplašen, arogantan, samoponištava se, zavodljiv je, kontrolišući, kritičan, ili na bilo koji drugi način maladaptivan u interpersonalnim odnosima, onda će te osobine ući u njegov odnos sa terapeutom. Ponavljam, ovaj pristup je u osnovi aistorijski: nije potrebno opsežno istraživanje istorije da bi se razumela priroda maladaptivnih obrazaca jer će se oni vrlo brzo pokazati u živopisnim bojama u „ovde i sada" terapijske seanse. Da rezimiramo, logička osnova za upotrebu „ovde i sada" je to da su ljudski problemi u velikoj meri vezani za odnose i da će se interpersonalni problemi osobe na kraju manifestovati u „ovde i sada" terapijskog susreta.

POGLAVLJE 16 Upotreba „ovde i sada" - napregnite vlastite uši Jedan od prvih koraka u terapiji je određivanje ekvivalenata interpersonalnih problema vašeg pacijenta ovde i sada. Neophodan deo vaše edukacije je da naučite da se fokusirate na ovde i sada. Morate istrenirati vaše uši za slušanje u ovde i sada. Svakodnevni događaji na svakoj terapijskoj seansi prepuni su podataka: razmislite kako vas pacijenti pozdravljaju, sedaju, osmatraju ili propuste da osmotre svoje okruženje, počinju i završavaju seansu, pričaju o svojoj prošlosti, kako se odnose prema vama. Moja kancelarija se nalazi u zasebnoj kućici udaljenoj stotinak stopa vijugavom baštenskom stazom od moje kuće. Kako svaki pacijent dolazi istom

stazom, tokom godina sam sakupio mnogo podataka za poređenje. Većina pacijenata komentariše baštu - obilje paperjastog cveta lavande, slatkast i težak miris glicinije, raskošne ljubičaste, roze, koralne i crvene nijanse - ali neki ne. Jedan čovek nijednom nije propustio da izgovori neki negativan komentar: blato na stazi, potrebu za rukohvatima po kiši, ili zvuk kompresora za lišće iz komšijske kuće. Ja svim svojim pacijentima za prvi dolazak dajem ista uputstva kako da stignu do moje kancelarije: Vozite ulicom X pola milje od puta XX, skrenite desno na aveniji XXX, tamo gde je na uglu znak za Fresku (atraktivan lokalni restoran). Neki pacijenti prokomentarišu uputstva, neki ne. Jedan pacijent (isti onaj koji se žalio na blatnjavu stazu) na jednoj od ranih seansi mi se suprotstavio: „Kako to da ste za orijentir izabrali Fresku, a ne Tako Tio?“ (Tako Tio je meksički restoran brze hrane, ruglo na naspramnom uglu.) Da biste istrenirali vaše uši, imajte na umu princip: jedan stimulus, mnogo reakcija. Ako su osobe izložene običnom komleksnom stimulusu, verovatno će imati sasvim različite reakcije. Ovaj fenomen je posebno uočljiv u grupnoj terapiji, u kojoi članovi grupe istovremeno doživljavaju isti stimulus - na primer plač člana grupe, kašnjenje ili konfrontaciju sa terapeutom - a ipak svako od njih različito reaguje na taj događaj. Zašto se to dešava? Postoji samo jedno moguće objašnjenje: svaka osoba ima različit unutrašnji svet i stimulus za svakoga ima drugačije značenje. Isti princip važi i za individualnu terapiju, jedino što se događaji odigravaju sekvencijalno, a ne simultano. (To znači da je više pacijenata jednog terapeuta tokom vremena izloženo istom stimulusu. Terapija je kao živi Roršahov test - pacijenti na nju projektuju opažaje, stavove i značenja iz sopstvenog nesvesnog.) Ja izgrađujem odredena bazična očekivanja, jer svi moji pacijenti susreću istu osobu (pod pretpostavkom da sam ja prilično stabilan), dobijaju isto uputstvo za dolazak do moje ordinacije, do nje dolaze istom stazom, ulaze u istu prostoriju sa istim nameštajem. Stoga je pacijentov idiosinkratički odgovor duboko informativan - to je via regia koja vam omogućava da razumete unutrašnji svet pacijenta.

Kada se pokvarila brava na komarniku na mojim vratima, što je sprečavalo lako zatvaranje vrata, pacijenti su reagovali na najrazličitije načine. Jedna pacijentkinja je redovno provodila mnogo vremena bakćući se njima i svake nedelje se izvinjavala kao da ih je ona pokvarila. Mnogi na to nisu obraćali pažnju, dok neki drugi nisu propuštali da ukažu na kvar i predlože da to popravim. Neki su se pitali zašto to toliko odlažem. Čak i banalna kutija papirnih maramica može biti bogat izvor podataka. Jedna pacijentkinja se izvinjavala ako bi prilikom izvlačenja maramice malo pomerila kutiju. Druga je odbijala da uzme poslednju maramicu iz kutije. Druga nije dozvoljavala da joj dodam maramicu, govoreći da može sama da je uzme. Jednom kada sam propustio da zamenim praznu kutiju, jedan pacijent se nedeljama šalio o tome: „Dakle, ovog puta ste se setili", ili: ,,Ah, nova kutija! Mora da danas očekujete tešku seansu." Drugi pacijent mi je na poklon doneo dve kutije maramica. Većina mojih pacijenata je pročitala neke od mojih knjiga, a njihove reakcije na moje tekstove pružaju bogat izvor materijala. Neke uznemirava što sam napisao toliko toga. Neki izražavaju zabrinutost da mi neće biti dovoljno interesantni. Jedan pacijent mi je rekao da je pročitao odlomke moje knjige u knjižari, ali nije hteo da je kupi pošto je ,,već dao donaciju u ordinaciji". Oni koji se drže pretpostavke da je

vredno samo ono što je retko mrze moje knjige zato što im opisi mojih bliskih odnosa sa drugim pacijentima nagoveštavaju da će za njih ostati malo ljubavi. Pored reakcija na terapijsko okruženje, terapeuti imaju brojne druge strandardne referentne tačke (na primer počeci i završeci seansi, plaćanje računa) koje prikupljaju kao komparativne podatke. I, naravno, tu je i najelegantniji i najkompleksniji od svih instrumenata - Stradivarijus psihoterapije - sam terapeut. Imaću još mnogo toga da kažem o upotrebi ovog instrumenta i staranju o njemu.

POGLAVLJE 18 Prorađivanje problema u „ovde i sada"

Do sada smo razmatrali kako da prepoznamo najvažnij probleme pacijenata u ovde i sada. Ali kada to postignemo, šta dalje radimo? Kako ta opažanja o ovde i sada možemo da upotrebimo u terapijskom radu? Primer. Vratimo se na scenu koju sam ranije opisao - komarnik na vratima sa pokvarenom bravom i pacijentkinja koja se svake nedelje njime baktala i izvinjavala mi se, previše puta, što ne može da zatvori vrata. „Nensi", rekao sam, „čudno mi je to vaše izvinjavanje. Ispada kao da ste odnekud vi krivi za moja pokvarena vrata i za to što odugovlačim." ,,U pravu ste. Znam to. A ipak nastavljam to da radim." „Imate neku ideju zašto?" „Mislim da to ima veze s tim koliko ste mi važni vi i terapija i sa mojom željom da budem sigurna da vas ni na koji način neću uvrediti." „Nensi, možete li da pogodite kako se ja osećam svaki put kada se izvinite?" ,,To vas verovatno iritira." Klimnuo sam glavom. ,,Ne mogu to da poreknem. Ali vi ste to vrlo brzo rekli - kao da vam je to poznato iskustvo. Postoji li neka istorija ovoga?" „Već sam to čula, mnogo puta" rekla je. „Sigurna sam da to izluđuje mog muža. Znam da iritiram mnogo ljudi, a ipak nastavljam to da radim." Znači, pod maskom izvinjavanja i ljubaznosti, na kraju iznervirate druge. Štaviše, iako to znate, ipak vam je teško da prekinete s tim. Mora da tu postoji neka korist za vas. Pitam se šta je to?" Ovaj razgovor i naredne seanse dali su nam niz plodnih smernica, posebno u oblasti njenog besa prema svima - mužu, roditeljima, deci, meni. Bila je sitničava u svojim navikama i otkrila je koliko ju je pokvaren komarnik nervirao. I ne samo to nego i moj zakrčen sto, neuredno zatrpan gomilama knjiga. Takođe je rekla koliko je nestrpljiva zato što sa njom ne radim brže. Primer. Luiz je pacijentkinja koja je bila izuzetno kritična prema meni - kritikovala je nameštaj u ordinaciji, loše odabrane boje, uobičajenu neurednost mog stola, moje odevanje, neformalnost i nepotpunost mojih računa. Nakon nekoliko meseci terapije, ispričala mi je o novoj ljubavnoj vezi koju je uspostavila. Tokom tog izveštavanja je primetila: ,,Pa, iako nerado, moram priznati da mi je bolje." „Iznenađuje me tvoja reč 'nerado'. Zašto nerado? Izgleda da ti je teško da kažeš pozitivne stvari o meni i o našem zajedničkom radu. Šta znaš o tome?" Nema odgovora. Luiz je nemo odmahnula glavom. „Luiz, samo glasno razmišljaj, reci šta god ti padne na pamet." „Pući će ti glava. To ne mogu da dozvolim." „Samo nastavi." „Pobedićeš. Ja ću izgubiti." „Pobediti i izgubiti? Zar smo u borbi? A oko čega se vodi ta borba? I kakav je rat u osnovi?" ,,Ne znam, to je samo deo mene koji je oduvek tu, oduvek se ruga Ijudima, traži njihove loše strane i gleda ih kako sedena gomili sopstvenog izmeta." ,,A sa mnom? Razmišljam o tome koliko si kritična prema mojoj ordinaciji. I

prema stazi. Ne propuštaš da spomeneš blato, ali nikada ne spominješ procvetalo cveće." ,,To se stalno dešava sa mojim momkom - on mi donese poklon, a ja ne mogu a da ne primetim kako je malo pažnje posvetio pakovanju. Prošle nedelje smo se posvađali kada mi je ispekao hleb, a ja sam ga zadirkivala što mu je kraj korice malo zagoreo." „Uvek daješ glas toj svojoj strani, a ućutkuješ drugu stranu - onu koja ceni to što ti je on napravio hleb, onu kojoj se ja sviđam i koja me ceni. Luiz, vrati se na početak ovog razgovora, na komentar kako 'nerado' priznaješ da ti je bolje. Reci mi kako bi bilo kada bi skinula okove sa pozitivnog dela sebe i kada bi govorila otvoreno, bez 'neradosti'?" „Vidim ajkule koje kruže." „Misli samo na razgovor sa mnom. Šta zamišljaš?" „Kako te ljubim u usta." Nakon ovoga, nekoliko seansi smo istraživali njene strahove od bliskosti, od prevelikih želja, od neispunjenih, nezasitih žudnji, od njene ljubavi prema ocu i o njenom strahu da bih ja pobegao kada bih stvarno znao koliko ona mnogo želi od mene. Zapazite da sam ovu vinjetu iscrtao iz incidenata koji su se odigrali u prošlosti, ranije u toku naše terapije. Ovde-i-sada rad nije striktno aistorijski, pošto može da uključi bilo koji događaj koji se odigrao u toku terapeutovog odnosa sa pacijentom. Kako je rekao Sartr: „Introspekcija je uvek retrospekcija."

POGLAVLJE 19 „Ovde i sada" podstiče terapiju Rad u „ovde i sada" uvek je uzbudljiviji od rada sa apstraktnijim ili istorijskim fokusom. Ovo je posebno uočljivo u grupnoj terapiji. Razmotrimo, na primer, jednu istorijsku epizodu u grupnom radu. Država Konektikat je 1946. godine sponzorisala radionicu s ciljem suočavanja sa rasnim tenzijama na radnom mestu. Male grupe, koje su vodili uvaženi psiholog Kurt Levin i tim socijalnih psihologa, učestvovale su u diskusiji o problemima ,,kod kuće" koje su iznosili učesnici. Posle grupnih sastanaka su vođe i posmatrači grupa (bez članova grupa) održavali noćne sastanke na kojima su razmatrali ne samo sadržaj nego i „proces" seansi. (Nota bene: Sadržaj se odnosi na stvarne reči i koncepte koji su iskazani. „Proces" se odnosi na prirodu odnosa između pojedinaca koji su iskazali te reči i koncepte.) Vest o ovim večernjim sastancima osoblja se raščula i kroz dva dana su članovi grupa zatražili da im prisustvuju. Nakon mnogo oklevanja (takva procedura je bila potpuno nova), članovi grupe su dobili odobrenje da posmatraju kako vođe grupa i istraživači diskutuju o njima. Postoji nekoliko objavljenih izveštaja o ovoj značajnoj seansi na kojoj je otkrivena važnost „ovde i sada". Svi se slažu da je sastanak bio nabijen energijom; članovi su bili fascinirani dok su slušali razgovore o sebi i svom ponašanju. Ubrzo više nisu mogli da ćute i počeli su da dobacuju komentare poput: ,,Ne, nisam ja to rekao", ili „Nisam tako rekao", ili „Nisam tako mislio". Naučnici su shvatili da su se spotakli o aksiom značajan za obrazovanje (kao i za terapiju): naime, da o sebi i svom ponašanju najviše učimo kroz lično učestvovanje u interakciji kombinovanoj sa posmatranjem i analizom te interakcije. Na grupnoj terapiji, razlika izmedu grupe koja je diskutovala o problemima ,,kod kuće" i grupe uključene u „ovde i sada" - to jest u diskusiju o njihovom procesu - vrlo je vidljiva: grupa „ovde i sada" je delotvorna, njeni članovi su uključeni i uvek će, ako ih istraživač upita (bilo kroz intervju ili istraživačkim instrumentima) reći da grupa oživi kada se usmeri na proces. U dvonedeljnim grupnim laboratorijama koje su godinama održavane u Betelu

u državi Mejn, ubrzo je svima postalo jasno da su snaga i privlačnost procesnih grupa - isprva nazivanim grupe treninga senzitivnosti (to jest interpersonalne senzitivnosti), kasnije ,,T grupe" (trening), a još kasnije „grupe susreta" (termin Karla Rodžersa) - momentalno smanjile zainteresovanost i entuzijazam članova za druge grupe koje je laboratorija nudila (na primer teorijske grupe, primenjene grupe ili grupe za rešavanje problema). U stvari, često se govorilo da su T grupe „pojele ostatak laboratorije". Ljudi vole da su u interakciji sa drugima, uzbuđuje ih davanje i primanje direktne povratne informacije, čeznu da saznaju kako ih drugi vide, žele da odbace svoje fasade i ostvare bliskost. Pre mnogo godina, kada sam pokušavao da razvijem efikasniji način za vođenje grupa kratkotrajne terapije na odeljenju za akutne hospitalne pacijente, posetio sam desetine grupa u bolnicama širom zemlje i ustanovio da su sve neefikasne - i to iz istog razloga. Svi grupni sastanci su koristili format „naizmeničnosti" ili „javljanja" koji podrazumeva da članovi naizmenično govore o nekom dogadaju „tada i tamo" na primer o halucinatornom iskustvu ili suicidnim sklonostima iz prošlosti ili o razlozima za hospitalizaciju - dok drugi članovi slušaju u tišini i često nezainteresovano. Konačno sam, u tekstu o grupnoj terapiji hospitalnih pacijenata, sistematično izložio pristup „ovde i sada" za akutno uznemirene pacijente, što je, verujem, u velikoj meri povećalo stepen angažovanosti članova. Isto zapažanje važi i za individualnu terapiju. Terapija je uvek delotvorna kada se usmeri na odnos između terapeuta i pacijenta. Knjiga Svaki dan je malo bliže opisuje eksperiment u kome smo pacijentkinja i ja pisali kratke izveštaje sa svake seanse. U njoj je upadljivo koliko bi terapijska seansa oživela kad god bismo čitali posmatranja jedno drugog i diskutovali o njima - dakle kad god bismo se usredsredili na 'ovde i sada'.

POGLAVLJE 20 Koristite sopstvena osećanja kao podatke Jedan od naših glavnih zadataka u terapiji jeste da obratimo pažnju na svoja trenutna osećanja - ona predstavljaju dragocene podatke. Ako tokom seanse osetite dosadu ili se iznervirte, zbunite, seksualno uzbudite, ili da vas pacijent isključuje, smatrajte da je to dragocena informacija. Upravo zato ja toliko naglašavam važnost lične terapije za terapeute. Ukoliko razvijete duboko poznavanje sebe, otklonite većinu svojih slepih mrlja i imate dobru osnovu iskustva u ulozi pacijenta, bićete u prilici da znate koliko je dosade ili zbunjenosti vaše, a koliko je pobuđuje pacijent. Važno je napraviti tu razliku, jer ako pacijent izaziva vašu dosadu tokom terapijske seanse, tada sa priličnom sigurnošću možemo pretpostaviti da je dosadan i drugim ljudima u drugim okruženjima. Dakle, umesto da se užasavate zbog dosade, prihvatite je i tražite način da je preokrenete u terapijsku prednost. Kada je počela? Sta to tačno pacijent radi zbog čega vam je dosadno? Kada se suočim sa dosadom, ja kažem nešto poput: Meri, dozvoli mi da ti kažem nešto. U poslednjih nekoliko minuta sam primetio da se osećam odvojeno od tebe, nekako udaljeno. Nisam siguran zašto, ali znam da se sada osećam drugačije nego na početku seanse, kada si opisivala kako se osećaš zbog toga što od mene nisi dobila ono što si želela, ili na prethodnoj seansi, kada si govorila više iz srca. Pitam se koliko si ti danas povezana sa mnom? Da li se osećaš slično kao ja? Hajde da pokušamo da razumemo šta se dešava. Pre nekoliko godina sam radio sa Martinom, uspešnim trgovcem, koji je na dan terapije morao da otputuje i zamolio me da odložimo njegovu seansu za neki drugi dan tokom

nedelje. Ja nisam to mogao da uradim a da ne poremetim svoj raspored i rekao sam mu da ćemo morati da propustimo seansu i da se vidimo na redovnoj seansi naredne nedelje. Kasnije, dok sam razmišljao o tome, shvatio sam da mi ne bi bio problem da preuredim svoj raspored za bilo koga od svojih drugih pacijenata. Zašto to nisam mogao da uradim za Martina? Zato što se nisam radovao susretu sa njim. Postojalo je nešto u vezi sa njegovom zlobom što me je zamaralo. Neprestano je kritikovao mene, moj kancelarijski nameštaj, nedostatak parkinga, moju sekretaricu, moju tarifu, i obično je započinjao seanse razmatrajući moje greške od prethodne nedelje. To što me je Martin zamarao imalo je beskrajan sadržaj. On je inicijalno došao na terapiju zbog niza neuspelih veza sa ženama, od kojih mu nijedna, smatrao je on, nikada nije dala dovoljno - nijedna nije bila dovoljno spremna da plati odgovarajući deo računa u restoranu ili prodavnici, ili da kupi poklon koji po vrednosti odgovara onome što je on njoj poklonio (njegovi prihodi su, da se zna, bili nekoliko puta veći nego njihovi). Kada bi išli zajedno na putovanja, insistirao je da oboje stave isti iznos u „kutiju za putovanje", i da sve troškove puta - uključujući gorivo, parking, održavanje kola, napojnice, čak i novine - plaćaju odatle. Osim toga, često je prigovarao jer njegove devojke nisu obavljale čitav svoj deo vožnje, planiranja putovanja, ili čitanja karte. Martinov nedostatak velikodušnosti, njegova opsednutost apsolutnom pravednošću i njegova neumorna kritičnost na kraju su umarali žene u njegovom životu. A potpuno isto je radio i meni! To je bio dobar primer samoispunjavajućeg proročanstva - toliko je strahovao da neće biti voljen da je njegovo ponašanje dovelo upravo do toga. Meni je prepoznavanje tog procesa omogućilo da izbegnem da odgovorim kritički (dakle, da shvatim lično), i da uvidim da je to obrazac koji je on ponovio mnogo puta i da je on, u osnovi, želeo da se promeni.

POGLAVLJE 21 Pažljivo formulišite komentare o „ovde i sada" Komentari o „ovde i sada" su jedinstven aspekt terapijskog odnosa. Postoji nekoliko situacija u kojima nam je dozvoljeno, štaviše podstaknuti smo, da komentarišemo neposredno ponašanje druge osobe. To oslobađa, čak razveseljava upravo zato je iskustvo grupe susreta bilo toliko privlačno. Ali je takođe i rizično, jer nismo navikli da dajemo i primamo fidbek. Terapeuti moraju da nauče da svoje komentare upakuju tako da pacijentima deluju brižno i prihvatljivo. Setite se povratne informacije o dosadi koju sam dao u prethodnom savetu: izbegao sam reč „dosada" jer ona nije produktivna, zvuči kao optužba i može (ili bi trebalo) da pobudi neko izgovoreno ili neizgovoreno osećanje kao što je ,,Ne plaćam vam da se zabavljate". Daleko je prihvatljivije koristiti izraze kao što su „distanciran", „isključen", ili „odvojen": oni izražavaju našu želju da budemo bliži, povezaniji i angažovaniji, a našim klijentima je teško da se zbog toga uvrede. Drugim rečima, govorite o tome kako se vi osećate, a ne o tome šta pacijent radi.

POGLAVLJE 22 Sve je zrnevlje za žrvanj „ovde i sada" Sve što se desi ovde i sada jeste zrnevlje za terapijski žrvanj. Nekada je najbolje odmah prokomentarisati, a u drugim slučajevima je najbolje jednostavno zapamtiti taj incident i kasnije se vratiti na njega. Ako, na primer, pacijent plače u bolu, najbolje je da odložimo ispitivanje „ovde i sada" do nekog momenta kada će biti moguće da se vratimo na taj incident i damo komentar poput: „Tome, hteo bih da se vratimo na prošlu nedelju. Dogodilo se nešto neobično: poverio si mi mnogo više

svojih osećanja i po prvi put si gorko plakao preda mnom. Kaži mi, kako ti je to izgledalo? Kako si se osećao kada si se ovde otvorio? Kada si mi dopustio da vidim tvoje suze?" Zapamtite, nije da pacijenti samo plaču ili pokazuju osećanja u vakuumu — oni to rade u vašem prisustvu, a ispitivanje ovde i sada nam omogućava da shvatimo puno značenje tog izražavanja osećanja. Ili zamislite da se pacijent veoma potresao tokom seanse i na kraju zatražio zagrljaj, što mu inače nije svojstveno. Ako osećam da je u redu da to uradim, ja zagrlim pacijenta, ali nikada ne propustim da se u nekom momentu, obično na narednoj seansi, vratim na taj zahtev i zagrljaj. Imajte na umu da se efikasna terapija sastoji od naizmenične sekvence: pobuđivanje i doživljavanje afekta praćeno analizom i integracijom afekta. Koliko dugo će neko sačekati da inicira analizu afektivnog događaja pitanje je kliničkog iskustva. Često, kada su uključena snažna osećanja - tuga, žalost, bes, ljubav - najbolje je sačekati dok se osećanje ne stiša i a defanzivnost umanji. (Videti četrdeseto poglavlje „Fidbek: Gvožđe se kuje kad je hladno".) Džejn je bila besna, duboko demoralisana žena koja je nakon nekoliko meseci stekla dovoljno poverenja u mene da počne da mi otkriva dubinu svog očaja. Svaki put sam bio toliko dirnut da sam tražio način da joj pružim utehu, ali nikada nisam uspevao. Kad god bih pokušao, bio bih poražen. Međutim, ona je bila toliko krhka i preosetljiva na ono što bi doživela kao kritiku da sam nedeljama čekao pre nego što sam podelio to opažanje sa njom. Sve - a posebno epizode koje sadrže pojačane emocije - jeste zrnevlje za žrvanj. Na terapiji se dešavaju mnogi događaji ili reakcije: terapeuti mogu da od pacijenta prime imejl ili telefonski poziv pun besa, mogu da ne budu u stanju da pruže utehu koju pacijent želi; pacijent ih može smatrati sveznajućima, nikada ih ne dovoditi u pitanje, ili ih pak uvek osporavati; oni mogu da zakasne, pogreše pri naplaćivanju, čak i da zakažu seansu dvama pacijentima u isto vreme. Iako mi jeste neprijatno da prolazim kroz neka od ovih iskustava, takođe sam uveren da, ako ih proradim na pravi način, mogu da ih pretvorim u nešto korisno za terapijski rad.

POGLAVLJE 23

Proveravajte „ovde i sada" na svakoj seansi Trudim se da na svakoj seansi, čak i ako je produktivna i neproblematična, proverim „ovde i sada". Uvek pred kraj seanse kažem nešto poput: „Hajde da na kratko pogledamo kako smo ti i ja danas." Ili: „Kako se osećaš u vezi sa načinom na koji ti i ja danas radimo i odnosimo se jedan prema drugom?" Ili: „Pre nego što završimo, hajde da vidimo šta se dešava u ovom prostoru između nas." Ili ću, ako opazim neke teškoće, možda reći nešto poput: „Pre nego što završimo, hajde da pogledamo naš današnji odnos. Govorila si o tome kako nekad osećaš da si miljama daleko od mene, a u drugim momentima da si mi veoma blizu. Kako je danas? Kolika je danas distanca između nas?" U zavisnosti od odgovora, možda ću nastaviti da ispitujem moguće barijere u odnosu ili neiskazana osećanja prema meni. Ja sa ovim modelom počinjem već na prvoj seansi, pre nego što se u odnos

ugradi veliki deo zajedničke istorije. U stvari, posebno je značajno započeti postavljanje standarda na početnim seansama. Na prvoj seansi se obavezno potrudim da se raspitam kako su pacijenti odlučili da dođu kod mene. Ako ih je neko uputio, kolega ili prijatelj, želim da znam šta im je rečeno o meni, koja su njihova očekivanja, a onda i kako se njihov utisak o meni već na prvoj seansi uklapa u ta očekivanja. Obično kažem nešto poput: „Prva seansa je dvosmerni intervju. Ja intervjuišem vas, ali je to takođe i prilika da vi mene odmerite i izgradite mišljenje o tome kako bi bilo raditi sa mnom." Ovo je vrlo razumno i pacijent na takvu izjavu obično klimne glavom. Nakon toga uvek dodam: „Možemo li da vi dimo šta ste do sada zaključili?" Mnogi moji pacijenti dolaze kod mene nakon što su pročitali neku od mojih knjiga, i stoga je raspitivanje o tome deo „ovde i sada". „Šta ste konkretno pronašli u toj knjizi što vas je dovelo kod mene? Kako se susret sa mnom u realnosti poklapa sa tim očekivanjima? Da li vas zabrinjava terapeut koji je istovremeno i pisac? Šta biste želeli da me pitate u vezi s tim?" Od kada sam pre dosta godina u knjizi pisao priče pacijenata (Krvnik Ijubavi), pretpostavljam da bi novi pacijenti koji mi dolaze na konsultacije mogli brinuti da ću pisati o njima. Zbog toga sam umirivao pacijente govoreći im o poverljivosti i uverio ih da nikada nisam pisao o pacijentima a da od njih ne dobijem odobrenje i da ne prikrijem identitet. Međutim, s vremenom sam primetio da je zabrinutost pacijenata druge vrste - načelno se ne brinu toliko hoću li pisati o njima koliko se brinu da nisu dovoljno zanimljivi da bih ih odabrao.

POGLAVLJE 25

Prazan ekran? Zaboravite! Budite stvarni Prvi model idealnog odnosa terapeut-pacijent bio je sada zastareli „prazan ekran (ili zaslon)", u kome terapeut ostaje neutralan i manje ili više anoniman u nadi da će pacijent na taj prazan zaslon projektovati važnija transferna iskrivljenja. Kada transfer (živa manifestacija ranijih roditeljskih odnosa) postane dostupan za istraživanje u analizi, terapeut može da tačnije rekonstruiše rani život pacijenta. Ako se terapeut postavi kao zasebna jedinka, teže će (tako se smatralo) doći do projekcije. Ali zaboravite prazan zaslon! To nije, niti je ikad bio, dobar model za efikasnu terapiju. Ideja korišćenja aktuelnih iskrivljenja za rekonstruisanje prošlosti bila je deo starog, sada napuštenog viđenja terapeuta kao arheologa, koji strpljivo struže višedecenijsku prašinu kako bi shvatio (i time, na neki misteriozan način, poništio) izvornu traumu. Daleko je bolji model razmišljati o razumevanju prošlosti kako bi se shvatio sadašnji odnos terapeut—pacijent. Ali nijedno od ovih razmatranja ne zavređuje žrtvovanje autentičnog ljudskog susreta u psihoterapiji. Da li se sam Frojd obično držao modela praznog zaslona? Često, možda i uglavnom, nije. To znamo na osnovu njegovih prikaza terapije (pogledajte, na primer, opise terapije u knjizi Rasprave o histeriji, ili opisa analize sa Frojdom koje su dali njegovi pacijenti. Zamislite Frojda kako svom pacijentu nudi „slavljeničku" ili „pobedničku" cigaru nakon veoma pronicljive interpretacije. Zamislite ga kako

sprečava pacijente da žurno prelaze s teme na temu i umesto toga ih usporava da uživaju sa njim u odsjaju prosvetljujućeg uvida. Psihijatar Roj Grinker mi je opisao jedan incident sa svoje analize sa Frojdom. Frojdov pas, koji je uvek prisustvovao terapiji, usred seanse je došao do vrata. Frojd je ustao i pustio ga napolje. Nekoliko minuta kasnije, pas je počeo da grebe na vratima tražeći da ponovo uđe, te je Frojd ustao, otvorio vrata i rekao: „Vidiš, nije mogao da podnese da sluša sve to smeće od otpora. Sada se vraća da ti pruži drugu priliku." U istorijama slučajeva u Raspravama o histeriji, Frojd je lično i smelo ušao u živote svojih pacijenata. Davao im je mnogobrojne sugestije, razgovarao u njihovo ime sa članovima porodice, dosetio se da prisustvuje društvenim skupovima kako bi video svoje pacijente u drugim okruženjima, upućivao pacijenta da poseti groblje i meditira na nadgrobnoj ploči mrtvog člana porodice. Rani model praznog zaslona je pedesetih godina dobio pojačanje iz neočekivanog izvora, kada je model nedirektivne terapije Karla Rodžersa upućivao terapeute da minimalno usmeravaju, često ograničavajući intervencije na ponavljanje pacijentove poslednje rečenice. Kako je Karl Rodžers sazrevao kao terapeut, uskoro je u potpunosti napustio ovaj neangažovani stav sa tehnikom intervjua „poslednja replika" u korist mnogo humanističkijeg interaktivnog stila. Bez obzira na to, ipak su ga do kraja života progonile šale, parodije i pogrešno shvatanje nedirektivnog pristupa. Na grupnoj terapiji je izuzetno uočljivo da je jedan od zadataka grupnog terapeuta da pokaže ponašanje koje članovi grupe postepeno počinju da podražavaju. Isto važi i za individnu terapiju, iako je manje naglašeno. Literatura o ishodu psihoterapije snažno podržava stav da otvaranje psihoterapeuta daje povoda za otvaranje klijenta. Dugo me je fascinirala transparentnost terapeuta i eksperimentisao sam sa otvaranjem pacijentu u najrazličitijim oblicima. Moguće je da moja zainteresovanost za to ima korene u iskustvu grupne terapije, gde su zahtevi za transparentnošću terapeuta posebno veliki. Grupni terapeuti imaju naročito složen niz zadataka, jer moraju da obrate pažnju ne samo na potrebe svakog pojedinačnog pacijenta u grupi nego i na stvaranje i održavanje društvenog sistema koji ih uokviruje - male grupe. Dakle, oni moraju da se pobrinu za uspostavljanje pravila posebno pravila samorazotkrivanja, toliko neophodnog za uspešan doživljaj male grupe. Terapeut nema moćniji metod da izgradi pravila ponašanja od sopstvenog primera. Mnogi moji eksperimenti u sferi samorazotkrivanja terapeuta potekli su kao reakcija na terapijske grupe koje posmatraju studenti. Studijski programi psihoterapije retko kada studentima pružaju priliku da posmatraju individualne terapijske seanse - terapeuti insistiraju na privatnosti i intimnosti koje su sastavni deo individualnog terapijskog procesa. Međutim, gotovo svaki edukativni program grupne terapije obezbeduje posmatranje grupe, bilo kroz ogledalo providno s jedne strane ili preko video zapisa. Grupni terapeut, naravno, mora da dobije dozvolu za posmatranje, a članovi grupe obično daju dozvolu, ali uz gunđanje. Po pravilu, oni mrze posmatrače i često navode da se osećaju kao „zamorčići". Pitaju se da li je terapeut primarno odan članovima grupe ili studentima posmatračima i izuzetno su radoznali kako ih posmatrači (i vođa) komentarišu na diskusiji posle grupe. Kako bih uklonio ove nedostatke posmatranja grupe, tražio sam od članova

grupe i studenata da nakon svakog sastanka grupe zamene prostorije: članovi grupe prelaze u sobu za posmatranje, odakle posmatraju studente i mene dok diskutujemo o grupi. Na sledećem sastanku, članovi grupe su pokazali tako snažnu reakciju na posmatranje postgrupnog sastanka, da sam vrlo brzo modifikovao format pozivajući članove grupe u salu za sastanke da posmatraju diskusiju i odgovaraju na zapažanja studenata. Uskoro su članovi grupe davali studentima povratne informacije ne samo o sadržaju zapažanja studenata nego i o njihovom procesu - na primer, to što su prema vođi bili snishodljivi, oprezniji, ukočeniji i napetiji nego članovi grupe. Potpuno isti model sam koristio na dnevnim grupama sa akutnim hospitalnim pacijentima, gde sam sastanak grupe podelio na tri dela: (1) jednosatni sastanak sa pacijentima, (2) desetominutna „akvarijumska" seansa (vode i posmatrači iznova obrađuju grupu dok sede u unutrašnjem krugu, okruženi članovima grupe koji posmatraju) i (3) završni desetominutni veliki kružok u kome članovi grupe reaguju na komentare posmatrača. Istraživanje sprovođenjem ispitivanja pokazuje da većina članova grupe poslednjih dvadeset minuta smatra za najkorisniji deo susreta. U jednom drugom formatu za ličnu transparentnost, redovno sam pisao detaljan impresionistički prikaz sastanaka sa grupom nehospitalnih pacijenata i slao ga članovima elektronskom poštom pre naredne seanse. Ova tehnika potiče iz sedamdesetih, kada sam počeo da vodim grupe za lečenje alkoholizma. Sve to vreme, dinamička grupna terapija za alkoholičare je imala lošu reputaciju i većina savetnika za alkoholizam je odlučila da je tretman alkoholičara najbolje prepustiti Anonimnim alkoholičarima. Odlučio sam da pokušam još jednom ali da primenim intenzivan format „ovde i sada" i da prebacim fokus sa zavisnosti od alkohola na bazične interpersonalne probleme koji pothranjuju impuls za piće. (Svi članovi grupe su bili u obavezi da učestvuju u radu grupe AA ili nekog drugog programa kako bi kontrolisali svoje pijenje.) Usredsređenost na ovde i sada je podstakla grupu. Sastanci su bili naelektrisani i intenzivni. Nažalost, preterano intenzivni! Izazvano je previše anksioznosti za članove koji su, kao što je slučaj sa većinom alkoholičara, imali veliku teškoću da suzbijaju i tolerišu anksioznost na bilo koji drugi način osim impulsivnim reagovanjem. Članovi grupe su uskoro počeli da žude za pićem posle grupe i izjavljivali: „Ako ikad više budem morao da sedim na susretu kaošto je bio prethodni, na putu do kuće ću otići u kafanu." Kako se činilo da sastanci „ovde i sada" pogađaju cili i bave se obiljem značajnih problerna svakog od članova grupe, tražio sam metod koji će mi pomoći da umanjim pretnju i anksioznost tokom seanse. Upotrebio sam niz tehnika. Prvo, za svaki susret je na tabli bio napisan „ovde i sada“ plan koji je sadržavao stavke poput sledećih: Omogućiti Džonu i Meri da nastave da ispituju svoje sukobe, ali da se jedno prema drugome odnose s manje pretnji i povređivanja. Pomoći Polu da na grupi traži vreme da govori o sebi. Drugo, koristili smo video zapise odabraniihdelova susreta. Treće, nakon svakog sastanka sam diktirao i imeilom slao članovima grupe nedeljni pregled, koji nije bio samo priča o sadržaju svake seanse nego i samorazotkrivanje, ppisivao sam svoj doživljaj grupe - svoje nedoumice, svoje zadovoljstvo određenim doprinosima koje sam dao, žaljenje zbog grešaka koje sam napravio, ili pitanja koja sam prevideo zbog toga što sam verovao da sam zanemario pojedine članove. Od svih ovih metoda, nedeljni pregled je hio daleko najefikasniji i od tada sam u svoje grupe koje se održavaju jednom nedeljno uveo redovnu praksu da članovima pre narednog susreta šaliem detaljan izveštaj sa prethodne seanse. (Ako imam koterapeuta, dužnost pisanja pregleda

obavljamo naizmenično,) Izveštaj ima brojne i različite koristi - na primer, povećava kontinuitet terapijskog rada tako što vraća grupu na teme sa prethodnog sastanka - ali ga ja ovde navodim kao način za samorazotkrivanje terapeuta. „Višestruka terapija" je drugi nastavni format zasnovan na razotkrivanju koji sam koristio nekoliko godina. U njemu dva instruktora i pet studenata (specijalizanata psihijatrije) tokom šest seansi intervjuišu jednog pacijenta. Ali, umesto da se fokusiramo samo na pacijenta, ispitivali smo i naš grupni proces, uključujući stvari poput načina na koji studenti postavljaju pitanja, odnos studenata među sobom kao i sa predavačima, stepen kompetitivnosti ili empatije u grupi. Naravno, s obzirom na ekonomski stisak u današnjem sistemu zdravstvene zaštite, višestruka terapija nema ekonomsku budućnost, ali je kao nastavno sredstvo pokazala višestruki uticaj ličnog razotkrivanja terapeuta: to je dobar uzor za pacijente i ohrabruje njihovo razotkrivanje, ubrzava terapijski proces, pokazuje poštovanje terapeuta za terapijski proces kroz spremnost da se u njega aktivno uključe. Setite se eksperimenta u kojem smo pacijentkinja po imenu Džini i ja razmenjivali svoje impresionističke izveštaje sa svake seanse. Taj format je takođe bio izazovna vežba transparentnosti terapeuta. Pacijentkinja me je toliko idealizovala, postavila me na toliko izdignut pijedestal, da je stvarni susret između nas dvoje bio nemoguć. Ja sam, stoga, u svojim beleškama namerno nastojao da otkrijem svoja krajnje ljudska osećanja i iskustva: svoje frustracije, ljutnje, svoju nesanicu i taštinu. Ova vežba, koju sam izveo relativno rano u svojoj karijeri, pomogla je u terapiji i u velikoj meri me oslobodila u daljem terapijskom radu. Jedan odvažan eksperiment o transparentnosti terapeuta koji me je dugo intrigirao sproveo je Šandor Ferenci (1873-1933), mađarski psihoanalitičar koji je bio član Frojdovog užeg psihoanalitičkog kruga i možda Frojdov najbliži profesionalni i lični poverenik. Frojd, više privučen spekulativnim pitanjima o primeni psihoanalize na razumevanje kulture, u osnovi je bio pesimističan u vezi sa terapijom i retko se petljao sa metodama za usavršavanje terapijske tehnike. Od svih terapeuta u užem krugu, upravo je Šandor Ferenci neumorno i smelo tragao za tehničkim inovacijama. Nikada nije bio smeliji nego u svom radikalnom eksperimentu transparentnosti iz 1932. godine, koji je opisao u svom delu Klinički dnevnici (Clinical Diaries). Tu je terapeutovo razotkrivanje doterao do krajnjih granica upuštajući se u ,,uzajamnu analizu" - format u kome su on i jedna njegova pacijentkinja (psihoterapeutkinja sa kojom je neko vreme radio analizu) na smenu analizirali jedno drugo. Ferenci se na kraju obeshrabrio i odustao od eksperimenta jer su ga mučila dva značajna pitanja: (1) poverljivost— što je bilo problem jer bi istinsko bavljenje slobodnim asocijacijama od njega zahtevalo da podeli misli o svojim drugim pacijentima i (2) novac - Ferenci se brinuo oko plaćanja. Ko bi trebalo kome da plati? Ferencijeva pacijentkinja nije bila tako obeshrabrena. Ona je smatrala da je ta procedura pomogla terapiji i da Ferenci nije hteo da nastavi jer se plašio da će inače morati da prizna kako je zaljubljen u nju. Ferenci je imao suprotno mišljenje. ,,Ne, ne, ne", tvrdio je; stvarni razlog je bilo to što nije želeo da izrekne činjenicu da je mrzi. Ferencijeve negativne reakcije na sopstvene pokušaje samorazotkrivanja deluju neosnovano i prenaglašeno. Moj roman Na kauču (Lying on the Couch) pokušava da ponovi njegov eksperiment u savremenoj terapiji. Protagonista, psihijatar, rešen je da bude potpuno otvoren sa pacijentkinjom, koja je, kako se dogodilo u ovoj izmišljenoj priči, istrajavala u dvostrukoj igri. Jedna od mojih osnovnih namera u romanu jeste da potvrdim da će autentičnost terapeuta na kraju biti spasonosna čak i pod najgorim uslovima - u kliničkom susretu sa pseudopacijentom spletkarošem.

POGLAVLJE 26 Tri vrste samorazotkrivanja terapeuta Za terapeuta je kontraproduktivno da ostane neproziran i sakriven od pacijenta. Mnogo je razloga za otkrivanje sebe pacijentu, a ne postoji nijedan dobar razlog sa skrivanje. Ipak, svaki put kada počnem da upućujem terapeute u ovaj problem, primećujem znatnu nelagodnost, koja delimično potiče iz nepreciznosti termina samorazotkrivanje. Samorazotkrivanje terapeuta nije jedan entitet, već skup ponašanja, od kojih neka redovno pomažu terapiji, a neka su problematična i potencijalno kontraproduktivna. Ovo se može donekle pojasniti opisivanjem tri područja razotkrivanja terapeuta: (1) mehanizma terapije, (2) osećanja ovde i sada i (3) terapeutovog ličnog života. Hajde da redom ispitamo sva ta područja.

POGLAVLJE 27 Mehanizam terapije - Budite transparentni Veliki inkvizitor u romanu Dostojevskog Braća Karamazovi objavio je da su ljudi oduvek želeli „magiju, misteriju i autoritet". Kroz čitavu istoriju, iscelitelji su ovo znali i obavijali su svoje isceljivanje tajanstvenošću. Šamanistička obuka i rituali uvek su bili prekriveni velom tajne, dok su zapadni lekari vekovima koristili pribor osmišljen da potakne strahopoštovanje i pojača placebo efekat: bele mantile, zidove prekrivene prestižnim diplomama i recepte ispisane na latinskom. Ja kroz čitav ovaj tekst predlažem dijametralno suprotan pogled na proces isceljenja. Uspostavljanje autentičnog odnosa sa pacijentima, po samoj svojoj prirodi, zahteva da se odreknemo snage trijumvirata magije, misterije i autoriteta. Psihoterapija je sama po sebi toliko robustna da veoma mnogo dobija potpunim razotkrivanjem procesa i logičke podloge tretmana. Veliki broj psihoterapijskih istraživanja pokazuje da bi terapeut morao da pažljivo pripremi nove pacijente informišući ih o psihoterapiji - o njenim osnovnim pretpostavkama, logičkoj podlozi i o tome šta svaki klijent može da uradi da bi što bolje napredovao. Pacijenti su već opterećeni primarnom anksioznošću koja ih dovodi na terapiju i nema mnogo smisla uranjati ih u proces koji bi mogao stvoriti sekundarnu anksioznost - anskioznost usled izlaganja nejasnoj socijalnoj situaciji bez smernica za pravilno ponašanje i učestvovanje. Zbog toga je pametno sistematično pripremiti pacijenta za proces psihoterapije. Priprema novih pacijenata je posebno delotvorna u grupnoj terapiji, jer je interaktivna grupna situacija sama po sebi tako nepoznata i zastrašujuća. Kod novih članova grupe, naročito onih bez prethodnog iskustva u grupi, anksioznost podstiče moć male grupe - pritisak grupe, stepen bliskosti, sveukupni intenzitet. U grupnoj terapiji je apsolutno neophodno obezbediti strukturu koja ublažava anksioznost i objasniti proceduralne smernice. Priprema je neophodna i za individualnu psihoterapiju. lako su pojedinci verovatno imali iskustvo sa intenzivnim vezama, malo je verovatno da su ikada bili u odnosu koji od njih zahteva da u potpunosti imaju poverenja, da sve otkriju, ništa ne zadrže, da ispitaju sve nijanse svojih osećanja prema drugome a dobiju prihvatanje bez osude. Ja u inicijalnim intervjuima pokrijem važna osnovna pravila, uključujući poverljivost, neophodnost potpunog razotkrivanja, značaj snova, potrebu zastrpljenjem. Kako pacijentima usmerenost na ovde i sada može delovati neobično, objašnjavam i njegovu logičku osnovu. Ako je novi pacijent opisao svoje probleme u vezi (a to radi skoro svaki pacijent), ja mogu da kažem, na primer: Jasno je da je jedna od oblasti kojima treba da se pozabavimo tvoj odnos sa drugima. Teško mi je da znam tačnu prirodu tvojih teškoća u odnosima jer ja druge osobe u tvom životu, naravno, poznajem samo onako kako ih ti vidiš. Tvoji opisi nekda mogu biti nenamerno pristrasni i ja sam otkrio da mogu više da ti pomognem ako se usredsredim na jedini odnos o kojem imam najpreciznije informacije - na odnos između tebe i mene. Zbog toga ću ti često tražiti da ispitaš šta se dešava između nas. Ukratko, predlažem potpuno razotkrivanje mehanizma terapije.

POGLAVLJE 29 Razotkrivanje terapeutovog ličnog života -Budite oprezni Razotkrivanje u prve dve oblasti - u mehanizmu terapije i u „ovde i sada" (pravilno osmišljeno) - deluje jasno i neproblematično. Ali u trećem tipu razotkrivanja, u oblasti ličnog života terapeuta, stvara se prilična kontroverza. Kada bi se razotkrivanje terapeuta stepenovalo na kontinuumu, siguran sam da bih ja bio smešten na sam kraj. Pa ipak, nikada mi se nije dogodilo da otkrijem previše. Upravo suprotno, svaki put kada sam otkrio neki aspekt sebe, olakšao sam terapiju. Pre mnogo godina, umrla mi je majka pa sam otputovao u Vašington na sahranu i da provedem neko vreme sa sestrom. U to vreme sam vodio grupu vanhospitalnih pacijenata, a moj koterapeut, mladi specijalizant psihijatrije, nije bio siguran šta da uradi i jednostavno je obavestio grupu da ću biti odsutan zbog smrti člana porodice. Sastanci grupe su snimani za svrhe istraživanja i edukacije i ja sam kroz nedelju dana, kada sam se vratio, pregledao snimak susreta - bila je to produktivna, izuzetno delotvoma seansa. Šta uraditi na sledećem susretu? Kako nisam sumnjao da će prikrivanje smrti moje majke biti otrov za grupni proces, odlučio sam da budem potpuno transparentan i da grupi dam sve što bude tražila. Izvesno je da ukoliko grupa aktivno izbegava neki veliki problem, ni jedno drugo pitanje neće biti uspešno obrađeno. Otvorio sam sastanak obaveštavajući ih o smrti moje majke i odgovorio sam na sva pitanja. Neki su želeli da znaju detalje o smrti i sahrani, drugi su pitali kako se nosim s tim, neki su se raspitivali o mom odnosu sa majkom i sestrom. Na sve sam vrlo iskreno odgovorio i ispričao im, na primer, o svojoj neobičnoj vezi sa majkom i kako sam jednim delom odluči da živim u Kaliforniji kako bih stavio pet hiljada kilometar između nas dvoje. Ona je po mnogo čemu bila aždaja, reka sam im, ali je u starosti izgubila svoje otrovne zube i u posled njih nekoliko godina naš odnos je bio mnogo bliži, a ja sam bio poslušan sin. Članovi grupe su me na koncu pitali mogu li da urade nešto za mene tokom sastanka. Odgovorio sam da ne verujem, jer sam se neprekidno bavio majčinom smrću u intenzivnim razgovorima sa prijateljima i porodicom. Na kraj sam rekao da sada imam energije da efikasno radim na grupi, nakon čega se grupa okrenula svojim temama i održali smo izuzetno produktivnu seansu. Godinama nakon toga sam, podučavajući o grupnom procesu, koristio snimak te seanse. Siguran sam da je moje razotkrivanje ne samo uklonilo potencijalnu prepreku za grupu, nego je moje samorazotkrivanje za nju bilo oslobadajući dogadaj. Još jedan primer, koji sam opisao u priči „Sedam naprednih lekcija u terapiji žalovanja" („Seven Advanced Lessons in the Therapv of Grief", iz knjige Momma and the Meaning of Life) govori o sličnom događaju. Malo pre nego što je trebalo da se sretnem sa jednom ožalošćenom pacijentkinjom, saznao sam za smrt svoga zeta. Kako je moja pacijentkinja bila hirurg u krizi (zbog smrti i supruga i oca), a ja sam imao vremena pre polaska na aerodrom, odlučio sam da održim tu seansu i započeo obaveštavajući je o onome što se dogodilo i rekavši da sam ipak odlučio da održim seansu sa njom. Ona je eksplodirala u neopisivom besu i optužila me da pokušavam da uporedim svoj bol sa njenim. ,,I da vam kažem", dodala je, „ako ja mogu da se pojavim u operacionoj sali zbog svojih pacijenata, onda vi definitivno možete da se vidite sa mnom." Incident se pokazao kao vrlo instrumentalan za terapiju - moje otkrivanje joj je omogućilo da otkrije svoj bes žalosti, što je otvorilo novi, plodan period našeg rada. Pre mnogo godina, jedan moj kolega je radio sa pacijentom čije je dete umrlo od raka. Dugotrajna terapija je pomogla, ali nije bila potpuno uspešna. Kolega, koji je dvadeset godina pre toga takođe izgubio mlado dete, odlučio je da tu informaciju ne podeli sa svojim pacijentom. Mnogo godina kasnije, pacijent je ponovo kontaktirao sa njim i oni su nastavili terapiju. Terapeut, koga je i dalje progonio njegov gubitak i koji je proveo godine pišući dugačak članak o smrti svog deteta, odlučio je da svom pacijentu pokaže ono što je napisao. Ovo razotkrivanje, koje je za njega bilo novo, pokazalo se kao izuzetno instrumentalno u ubrzavanju terapije. Ako pacijenti žele da znaju jesam li oženjen, imam li decu, da li mi se sviđa određeni film, jesam li pročitao određenu knjigu, ili jesam li se osećao čudno kada smo se sreli na nekom društvenom događaju, ja uvek odgovorim otvoreno. Zašto da ne? U čemu je problem? Kako neko može imati iskren odnos sa drugom osobom, a da istovremeno ostane toliko prikriven? Vratimo se, još jednom, na pacijenta koji me je kritikovao što koristim luksuzni restoran kao orijentir za dolazak do moje ordinacije a ne spominjem susedni kiosk sa brzom hranom.

Izabrao sam da iskreno odgovorim: ,,Pa, Bobe, u pravu si! Umesto da kažem skrenite desno kod Freske, mogao sam da kažem skrenite desno kada dođete do kioska sa takosima. A zašto sam napravio ovakav izbor? Siguran sam da je to zbog toga što bih sebe radije povezao sa otmenim restoranom. Bilo bi mi nelagodno da kažem: 'Skrenite kod kioska sa takosima." Još jednom, u čemu je opasnost? Ja samo priznajem nešto što on očigledno zna. I tek kada smo uklonili s puta moje priznanje, mogli smo da se vratimo na značajan posao ispitivanja njegove želje da me posrami. Dakle, samorazotkrivanje terapeuta ni u kom slučaju ne zamenjuje ispitivanje procesa pacijentovih ličnih analiza. Radite i jedno i drugo! Neki terapeuti smišljeno odgovaraju na pitanja sa: „Biće mi drago da vam odgovorim na to, ali bih prvo voleo da čujem što više o postavljanju tog pitanja." Ja nekada koristim taj pristup, ali sam malo kada našao neku prednost u insistiranju na bilo kom određenom redosledu („Prvo vi odgovorite, pa ću onda ja."). Ako je reč o novom pacijentu, obično se odlučim da jednostavno modelujem razotkrivanje i događaj sačuvam u sećanju da bih se kasnije vratio na njega. Ako pacijent nema običaj da vam postavlja pitanja, onda njegov postupak postavljanja pitanja pretvorite u materijal za žrvanj i svakako se vratite na to. U obzir se mora uzeti i momenat. Terapeuti često izaberu da sačekaju da se interakcija završi, mogu da sačekaju i do naredne seanse, a onda prokomentarišu nešto poput: „Čini mi se da se prošle nedelje dogodilo nešto neuobičajeno: postavili ste mi neka lična pitanja. Možemo li se vratiti na to? Kako je vama izgledala ta razmena? Šta vam je omogućilo da mi priđete na drugačiji način? Kako ste se osećali zbog mog odgovora?"

POGLAVLJE 30 Otkrivanje svog privatnog života – Upozorenje Jedan od najdubljih strahova koje terapeuti imaju u vezi sa ličnim razotkrivanjem je da tome neće biti kraja, da će, kada jednom otvore ta vrata, pacijent zahtevati sve više, sve dok se ne nađu razapeti zbog svojih najdubljih i najsramnijih tajni. Ovo je neosnovan strah. Po mom iskustvu, ogromna većina pacijenata prihvati ono što im pružim, ne traže dodatno ili neprijatno razotkrivanje, a onda pređu na zadatak terapije, kao što je učinila ona terapijska grupa nakon što je saznala za smrt moje majke. Međutim, postoje upozorenja: imajte na umu da, iako pacijenti imaju zagarantovanu poverljivost podataka, terapeuti je nemaju niti je mogu tražiti od pacijenata, koji u budućnosti mogu da odu kod drugog terapeuta i moraju osećati da imaju slobodu u onome o čemu bi mogli pričati. Ako postoji neka informacija za koju nikako ne želite da postane javna, ne iznosite je na terapiji. Mnogi terapeuti su još oprezniji i vode računa da ne iznesu nikakav lični materijal koji, izvan konteksta, može biti pogrešno protumačen i pokazati se kao neugodan. Ali, ne dozvolite da ova zabrinutost ograniči vaš rad i navede vas da budete obazrivi i štitite sebe do te mere da izgubite efikasnost. Ne možete se zaštititi od toga da vas pacijenti nekom narednom terapeutu predstave u iskrivljenom svetlu. Imajte ovo na umu sledeći put kada čujete pacijenta kako opisuje nečuveno ponašanje prethodnih terapeuta. Nemojte automatski zaključivati da je prethodni terapeut bio budalast ili da je radio pogrešno. Najbolje je slušati, pokazati empatiju i čekati. Pacijent, vrlo često, na kraju daje kontekst terapeutovog postupka, što obično baca sasvim drugačije svetlo na njega. Jednom prilikom sam ženu svog pacijenta uputio kod svog kolege i bliskog prijatelja. Međutim, kroz nekoliko meseci, pacijent me je zamolio da je uputim kod nekog drugog, jer se kolega ponašao loše: uporno je mirisao ženu mog pacijenta i komentarisao njen miris. Mirisanje pacijenata? Zvučalo je toliko bizarno da sam se zabrinuo za svog prijatelja i na najblaži mogući način sam se raspitao o incidentu. Obavestio me da je kod te pacijentkinje zaista postojao problem sa mirisom: redovno je koristila parfem koji je, iako prijatan, bio toliko jak i sveprožimajući da su se neki od njegovih ostalih pacijenata žalili i zahtevali da ih prima neki drugi dan ili u drugoj ordinaciji! Postoje momenti kada, da biste spasli terapiju, morate da donesete teške odluke. Kolega mi

je jednom prilikom ispričao kako mu je dugogodišnja pacijentkinja došla na seansu izuzetno uznemirena, jer je njena prijateljica tvrdila da je imala vezu s njim. Kako terapeut da reaguje? Moj kolega, koji je bio rešen da bude iskren, stisnuo je zube i rekao svojoj pacijentkinji da je zaista imao vikend „konvencijsku aferu" sa tom ženom pre više od dvadeset godina i da od tada nisu imali kontakt. Njegovo razotkrivanje je imalo veliki uticaj na nju i stimulisalo je dalju terapiju. On i njegova pacijentkinja su zaronili u važna pitanja koja pre toga nisu razmatrali, kao što je njena mržnja prema ostalim njegovim pacijentima, koje je videla kao suparnike za njegovu pažnju, i njen celoživotni stav o sebi kao neodabranoj, neženstvenoj i neprivlačnoj. Još jedan primer: Jedan terapeut koga superviziram, koji je homoseksualac ali se nije javno deklarisao, ispričao je o uznemiravajućem problemu koji se pojavio u prvom mesecu terapije. Jedan njegov pacijent homoseksualac ga je video da vežba u teretani koju većinom posećuju homoseksualci i otvoreno ga pitao o njegovoj seksualnoj orijentaciji. Moj student, kome je bilo izuzetno neprijatno, izbegavao je to pitanje fokusirajući se na problem zbog čega pacijent to pita. Nimalo ne iznenađuje to što je pacijent otkazao narednu seansu i više mu nikada nije došao na terapiju. Velike tajne koje se ne mogu sakriti neprijatelji su terapijskog procesa. Umešni homoseksualni terapeuti koje poznajem otvoreno govore o svojoj seksualnoj orijentaciji sa homoseksualnom klijentelom, a spremni su da budu otvoreni i sa heteroseksualnim klijentima ako im se čini da je to značajno za terapiju.

POGLAVLJE 31 Transparentnost terapeuta i univerzalnost Ključni terapijski faktor u grupnoj terapiji je univerzalnost. Kada počnu da dolaze na terapiju, mnogi pacijenti se osećaju jedinstveno u svojoj nesreći; veruju da samo oni imaju misli i fantazije koje su grozne, zabranjene, tabuisane, sadističke, sebične i seksualno perverzne. Samorazotkrivanje sličnih misli drugih članova grupe pruža veličanstvenu utehu i svojevrsni doživljaj „dobrodošlice u ljudski rod". Na individualnoj terapiji naši pacijenti otkrivaju mnoga osećanja koja smo i mi terapeuti doživeli, a u terapiji postoji i mesto i vreme da se ona podele. Ako, na primer, pacijentkinja kaže da se oseća krivom zbog toga što svaki put kad ode u posetu ostarelom roditelju nakon par sati postane neizdržljivo nestrpljiva, mogu da joj kažem da je moja granica za ostajanje u poseti kod majke bila tri sata. Ili, ako je pacijent obeshrabren jer se nakon dvadeset sati terapije ne oseća bolje, ne ustručavam se da za taj broj sati kažem da je za mene ,,kap u čaši", imajući u vidu stotine sati koje sam proveo na nekoliko različitih terapija. Ili, ako su pacijenti zbunjeni intenzitetom transfera, ispričam im o svojim sličnim osećanjima dok sam bio na terapiji.

POGLAVLJE 32 Pacijenti će pružati otpor vašem razotkrivanju Moj komentar od ranije, da terapeutovo samorazotkrivanje ne otvara apetite pacijenata i ne dovodi do toga da oni pojačano zahtevaju dalje razotkrivanje u stvari je eufemizam. Vrlo često se dešava upravo suprotno — pacijenti jasno stave do znanja da se protive da čuju mnogo više o terapeutovom ličnom životu. Oni koji žele magiju, misteriju i autoritet nisu skloni da gledaju ispod terapeutovih zahvata. Njih veoma teši pomisao na to da postoji mudra i sveznajuća figura koja će im pomoći. Ne jedan od mojih pacijenata se poziva na metaforu o Čarobnjaku iz Oza da opiše svoju želju za srećnim uverenjem da terapeut zna bezbedan put do kuće - jasan, siguran izlaz iz patnje. Oni ni u kom slučaju ne žele da pogledaju iza zavese i vide izgubljenog i zbunjenog lažnog čarobnjaka. Jedna pacijentkinja, koja se kolebala da li da me „očarobnjači" ili humanizuje, opisala je dilemu Oza u ovoj pesmi pod naslovom „Doroti se predaje": Avion mi se srusio u dolini Kanzasa, probudila sam se kod kuće — istine su sinule crno-belo. Osetila sam papuče, život koji probija zrno,

i prazan kristal. Probala sam. Ali u neonskim noćima tražila sam smaragde u zelenom staklu za čarobnjake iza strašila od slame, i videla sam tog konja u hiljadu boja kako galopira pored mene ostarila sam, trčao jeprebrzo za mene. Divlji vetrovi u kojima sam letela oduvali su me do gole koze. Sada na kolenima biram da ostavim vestici njenu metlu, menjam zastor, i odbijam da vidim ko se krije iza glasa što zauvekprati taj čarobniput koji me vodi negde a nigde nije kao kod kuće. Pacijenti žele da terapeut bude sveznajući, beskrajno pouzdan i večan. Neke moje klijentkinje koje su imale mnogo susreta sa nepouzdanim muškarcima plaše se moje (i uopšte muške) nesigurnosti. Druge se plaše da ću završiti kao pacijent. Jedna pacijentkinja, čiju sam terapiju detaljno opisao u knjizi Mama i smisao života, izbegavala je da me gleda ili da me pita bilo šta lično, čak i kada sam, na primer, nakon operacije kolena došao na seansu na štakama. Kada sam je pitao o tome, objasnila je: ,,Ne želim da imaš svoju životnu priču." „Priču?" - pitao sam. „Kako to misliš?" „Želim da te zadržim izvan vremena. Priča ima početak, sredinu i kraj - posebno kraj." Ona je preživela smrt nekoliko važnih muškaraca u svom životu - muža, brata, oca i kumčeta - i bila je prestvavljena pred mogućnošću da doživi još jedan gubitak. Odgovorio sam joj da joj ne mogu pomoći ako nemamo ljudski kontakt; trebalo mi je da me smatra stvarnom osobom i podstakao sam je da mi postavlja pitanja o mom životu i zdravlju. Kada je toga dana otišla iz moje ordinacije, opsesivno je razmišljala: Sledeća sahrana na koju ću ići biće Irvova.

POGLAVLJE 33 Izbegavajte prividno izlečenje Šta je prividno izlečenje? To je termin koji je korišćen u ranim danima psihoanalize i odnosio se na transferno izlečenje - iznenadno radikalno poboljšanje kod pacijenta koje je zasnovano na čaroliji proistekloj iz iluzornog stava o moći terapeuta. Jedna četrdesetpetogodišnja neudata, usamljena žena često je napuštala moju ordinaciju zračeći dubokim osećajem dobrobiti koji je trajao danima nakon svake seanse. U početku sam jedino mogao da pozdravim njeno olakšanje nakon nekoliko meseci mračnog očaja. I da, isto tako, pozdravim njene opojne komentare o meni: brojne uvide koje sam joj ponudio, moju izuzetnu sposobnost predviđanja. Ali ubrzo, kada je opisala kako me između seansi obavija oko sebe kao magični, zaštitni plašt, kako se ispunjavala hrabrošću i smirenošću samo kada bi čula moj glas snimljen na telefonskoj sekretarici, te šamanske moći su mi postajale sve neprijatnije. Zbog čega? Pre svega, znao sam da ignorišući činjenicu da je njeno poboljšanje zasnovano na presipanju iz šupljeg u prazno zapravo ohrabrujem regresiju i da će njeno poboljšanje, čim ja nestanem iz njenog života, ispariti. Pored toga, postalo mi je neprijatno zbog neiskrene i izveštačene prirode našeg odnosa. Što su se njeni simptomi više povlačili, jaz među nama je postajao sve veći i dublji. Na kraju sam se uhvatio u koštac sa problemom i objasnio joj da je veliki deo svojih doživljaja u našem odnosu zapravo izgradila sama - dakle, ja nisam bio deo toga. Rekao sam joj sve: da ja nisam, poput magičnog plašta, obavijen oko njenih ramena, da mnoge stvari koje je ona doživela tokom naših seansi ja nisam doživeo, da mi se sviđa što sam joj toliko važan ali da se istovremeno osećam kao prevarant. Sva magična pomoć koju je dobila od mene? Pa, ona je bila čarobnjak, a ne ja, ona je zapravo sama sebi pružila tu pomoć.

Moji komentari, rekla mi je kasnije, delovali su na nju snažno, surovo i dezorijentišuće. Međutim, do tada se promenila dovoljno da može da integriše ideju da njeno pobošljanje nije poteklo od mojih moći nego iz izvora unutar nje same. Štaviše, konačno je shvatila da moji komentari nisu bili odbacivanje već, sasvim suprotno, poziv da naš odnos bude bliži i iskreniji. Možda postoje situacije kada moramo da obezbedimo ,,magiju, misteriju i autoritet" - to su trenuci velike krize ili momenti kada je naš glavni prioritet da olakšamo pacijentu da prihvati terapiju. Ali ako već moramo da koketiramo sa ulogom čarobnjaka, savetujem da to bude kratko i usmereno na pomaganje pacijentu da što brže načini prelaz u iskreniji terapijski odnos. Pacijentkinja koja me je na početku terapije idealizovala jedne noći je sanjala dva sna: u jednom se približavao tornado i ja sam nju i ostale ljude poveo protivpožarnim stepenicama koje su nas na kraju dovele u ćorsokak. U drugom snu, ona i ja smo bili na ispitu i nijedno od nas nije znalo odgovore. Pozdravio sam ove snove, jer su oni pacijentkinji saopštavali moja ograničenja, moju ljudskost, činjenicu da i ja moram da se hvatam u koštac sa istim fundamentalnim životnim problemima kao i ona.

POGLAVLJE 34 O vođenju pacijenata dalje nego što ste vi stigli Kada sretnem pacijenta koji se suočava sa nekim od neurotskih problema koji su i mene proganjali tokom života, često se zapitam da li svog pacijenta mogu odvesti dalje od onoga dokle sam ja stigao. Postoje dva oprečna stava: stariji, tradicionalni analitičarski stav, danas manje zastupljen, smatra da samo temeljno izanaliziran terapeut može ispratiti pacijenta do potpunog rešenja neurotskog problema, dok kliničarima sa nerazrešenim neurotskim problemima slepe mrlje ograničavaju količinu pomoći koju mogu da pruže. Jedan od Ničeovih aforizama izražava suprotan stav: ,,Neki ne mogu da olabave sopstvene lance, a ipak, uprkos tome, mogu da oslobode svoje prijatelje." Značajan je stav Karen Hornaj o nagonu za samoostvarivanjem (koji nesumnjivo potiče iz Ničeovog rada): ako terapeut ukloni prepreke, pacijenti će, sasvim prirodno, sazrevati i ostvariti svoj potencijal, pa čak i postići veći nivo integracije nego terapeut koji im u tome pomaže. Smatram da se ovakvo viđenje mnogo više slaže sa mojim iskustvom u radu sa pacijentima. Ja sam zaista imao pacijente čije su me promena i hrabrost zadivile. U literaturi postoji dosta analognih podataka. Neki od najznačajnijih lebens filozofa (filozofi koji su se bavili problemima inherentnim postojanju) bili su izuzetno napaćene duše. Uzmimo, za početak, Ničea i Sopenhauera (krajnje usamljene, izmučene duše), Sartra (zavisnika od alkohola i droge, neosetljivog izrabljivača u međuljudskim odnosima) i Hajdegera (koji je sa toliko razumevanja pisao o autentičnosti, a opet podržavao nacističke ideje i izdao svoje kolege, uključujući i Huserla, svog učitelja). Isto se može reći i za mnoge rane psihologe čiji je značajan doprinos mnogima bio toliko koristan: Jung, koji nije bio baš vrli primer interpersonalnih veština, seksualno je iskorištavao svoje pacijentkinje, kao i mnogi drugi iz Frojdovog užeg kruga - na primer Ernest Džouns, Oto Rank i Šandor Ferenci. Uzmite u obzir i zaprepašćujuću količinu nesloge karakteristične za sve velike psihoanalitičke institute, čiji su članovi, uprkos tome što su bili stručni da pomognu drugima, istovremeno po pravilu pokazivali toliko nezrelosti, uzajamne gorčine i nepoštovanja, da je dolazilo do raskola za raskolom, pri čemu su nastajali novi - i često zavađeni - instituti, koji su se pomahnitalo odvajali od svojih matičnih instituta.

POGLAVLJE 36 Podstičite samorazotkrivanje pacijenta

Samorazotkrivanje je apsolutno neophodan sastojak psihoterapije. Nijedan pacijent nema dobiti od psihoterapije bez samorazotkrivanja. To je jedna od onih automatskih pojava u terapiji koju primećujemo samo ako izostane. Toliko toga što radimo u terapiji - obezbeđivanje sigurnog okruženja, izgrađivanje poverenja, istraživanje fantazija i snova - služi da podstakne samorazotkrivanje. Kada pacijent zaroni, napravi značajan proboj i otkrije nešto novo, nešto o čemu je posebno teško razgovarati - nešto što bi ga moglo postideti, posramiti ili okriviti - ja se postaram da se usredsredim na proces komentara isto kao i na njegov sadržaj. (Imajte na umu da se proces odnosi na prirodu odnosa između ljudi u interakciji.) Drugim rečima, u nekom momentu, često nakon čitave rasprave o sadržaju, obavezno usmerim svoju pažnju na pacijentov postupak razotkrivanja. Prvo se potrudim da se prema takvom razotkrivanju postavim nežno i prokomentarišem kako se ja osećam u vezi sa pacijentovom spremnošću da mi ukaže poverenje. Onda usmerim pažnju na njegovu odluku da sa mnom podeli taj materijal baš u tom momentu. Konstrukt „vertikalnog razotkrivanja nasuprot horizontalnom razotkrivanju" može pomoći da ovo pojasnimo. Vertikalno razotkrivanje se odnosi na dubinsko razotkrivanje u vezi sa nekim sadržajem. Ukoliko se razotkrivanje tiče, recimo, seksualne stimulacije u transvestitizmu, terapeut može da ohrabri vertikalno razotkrivanje raspitujući se o istorijskom razvoju transvestitizma ili o određenim detaljima i okolnostima oveprakse - šta pacijent oblači, koje fantazije koristi, da li to radi sam ili u društvu, i tako dalje. Horizontalno razotkrivanje je, s druge strane, razotkrivanje o činu razotkrivanja. Da bismo olakšali horizontalno razotkrivanje, postavljamo pitanja poput: „Šta je dovelo do toga da danas možeš da govoriš o tome? Koliko ti je to bilo teško? Da li si i na prethodnim seansama želeo da to podeliš sa mnom? Šta te je sprečilo? Pretpostavljam da, budući da smo ovde samo ti i ja, to sigurno ima veze sa tim kako si očekivao da ću reagovati. [Pacijenti se obično slože sa ovom očiglednom istinom.] Kako si očekivao da ću reagovati? Kakva je bila moja reakcija? Da li bi želeo nešto da me pitaš u vezi sa mojom reakcijom?" Proces samorazotkrivanja se naročito ističe u grupnoj terapiji, jer su razlike između članova grupe veoma očigledne. Članovi grupe, sa priličnim konsenzusom, mogu da rangiraju druge članove po transparentnosti. Na kraju grupa postane nestrpljiva prema članovima koji nešto zadržavaju i njihova nespremnost da se razotkriju postaje glavni fokus grupe. Članovi često sa nestrpljenjem reaguju na dugo odlagana razotkrivanja. „Tek sada nam kažeš za vezu koju imaš poslednje tri godine", kažu oni. ,,A šta je sa tim što si nas poslednjih šest meseci prevodio žedne preko vode? Pogledaj koliko smo vremena proćerdali - svi ti susreti tokom kojih smo smatrali da ti se brak raspada samo zbog hladnoće tvoje žene i njene nezainteresovanosti za tebe." Ovaj proces zahteva da terapeut aktivno interveniše, jer pacijenti ne bi smeli da budu kažnjeni za samorazotkrivanje, koliko god ono bilo odlagano. Svaki put kada poželite da kažete: ,,Do đavola, svi ti protraćeni sati, zašto mi to ranije nisi rekla?" — to je samo trenutak kada treba da se ugrizete za jezik i preusmerite pažnju na činjenicu da pacijent konačno jeste stekao poverenje da otkrije tu informaciju.

POGLAVLJE 37 Fidbek u psihoterapiji Prozor Džohari, model za ocenu ličnosti je zaista vredan poštovanja. Korišćen je za podučavanje vođa i članova grupa samorazotkrivanju i fidbeku, može mnogo da ponudi i u individualnoj terapiji. Njen čudni naziv je spoj imena dvojice ljudi (Džo + Hari) koji su ga prvi opisali - Džo Luft i Hari Ingram. Obratite pažnju na četiri kvadranta: javni, slepi, tajni, nesvesni. Poznato osobi Poznato drugima Nepoznato drugima

Nepoznato osobi

1. javni self

2. Slepi self

3. Tajni self

4. Nesvesni self

Kvadrant 1 (poznato meni i drugima) predstavlja javni self. Kvadrant 2 (nepoznato selfu, a poznato drugima) predstavlja slepi self. Kvadrant 3 (poznato selfu, a nepoznato drugima) predstavlja tajni self. Kvadrant 4 (nepoznato i selfu i drugima) predstavlja nesvesni self. Kvadranti variraju u veličini od pojedinca do pojedinca: kod nekih osoba neke ćelije su velike, dok su kod drugih sma njene. Na terapiji pokušavamo da promenimo veličinu sve četiri ćelije. Pokušavamo da pomognemo da se ćelija javnog poveća nauštrb ostale tri, a da se ćelija tajnog smanji, jer pacijenti kroz proces samorazotkrivanja dele najveći deo sebe - prvo sa terapeutom, a potom promišljeno i sa drugim odgovarajućim ličnostima u svom životu. I, naravno, nadamo se da ćemo smanjiti veličinu nesvesnog selfa, pomažući pacijentima da istraže dublje slojeve svoje ličnosti i upoznaju se sa njima. Ali i u individualnoj i u grupnoj terapiji naročito ciljamo na ćeliju 2, slepi self. Cilj terapije je intenzivno testirati realnost i pomoći pojedincima da sebe vide onako kako ih vide drugi. Pomoću fidbeka, ćelija slepog selfa postaje znatno manja. U grupnoj terapiji, fidbek je u najvećoj meri usmeren od člana ka članu. Na grupnim seansama, članovi su u međusobnoj interakciji i pružaju značajne podatke o interpersonalnim obrascima. Ako se grupa vodi pravilno, članovi od drugih članova grupe dobijaju dosta fidbeka o tome kako ih ovi doživljavaju. Ali, fidbek je osetljiva alatka i članovi vrlo brzo nauče da je najkorisniji ako ispunjava sledeće uslove: 1. Proizilazi iz posmatranja ovde i sada. 2. Prati događaj u nastajanju što je pažljivije moguće. 3. Usredsređen je na specifična zapažanja i osećanja koja se javljaju u slušaocu a ne na tumačenja govornikove motivacije ili nagadanja o njoj. 4. Primalac proverava fidbek sa drugim članovima kako bi dobio konsenzualnu potvrdu. U sistemu individualne terapije sa dve osobe, fidbek je manje šarolik i obiman, ali uprkos tome jeste instrumentalni deo terapijskog procesa. Upravo kroz fidbek pacijenti bolje sagledavaju sopstveno ponašanje i uče da budu svesni uticaja svog ponašanja na osećanja drugih.

POGLAVLJE 38 Uputite fidbek efikasno i nežno Ako imate neke jasne utiske o ovde i sada za koje se čini da su blisko povezani sa ključnim problemima vašeg pacijenta, morate razviti načine da ta zapažanja iznesete na način koji pacijent može da prihvati. Postoje koraci za koje smatram da su korisni na početku terapije. Prvo zadobijem pacijenta kao saveznika i zatražim njegovu dozvolu da iznesem svoja zapažanja o ovde i sada. Zatim razjasnim da su ta zapažanja izuzetno važna za pacijentove razloge za dolazak na terapiju. Na primer, na jednoj od prvih seansi bih mogao da kažem: Možda mogu da ti pomognem da razumeš gde nastaje problem u odnosima u tvom životu ispitujući naš odnos dok se razvija. Iako naša veza nije isto što i prijateljstvo, ipak postoji mnogo sličnosti — posebno po intimnoj prirodi razgovora. Ako uspem da dođem do nekih zapažanja o tebi koja bi mogla da osvetle ono što se dešava između tebe i drugih, voleo bih da ti na to ukažem. Da li je to u redu? Teško je da će pacijent odbiti ovu ponudu, i kada sklopim ovaj ugovor, osećam se odvažnije i manje nametljivo dok dajem fidbek. Dobro je sklapati takav sporazum kao opšte pravilo. Ukoliko se kod pacijenta javi nelagodnost zbog fidbeka, uvek mogu da ga podsetim na naš ugovor. Razmislite, na primer, o ova tri pacijenta: Ted, koji mesecima govori blagim glasom i odbija da me pogleda u oči. Bob, uspešan, izuzetno sposoban izvršni direktor, koji na svaku seansu dolazi sa podsetnikom, tokom seanse hvata beleške i često traži da ponovim ono što sam rekao kako ne bi propustio ni reč. Sem, koji šeta po ordinaciji i stalno vrti duge, digresivne, beskorisne priče. Svi ovi pacijenti su naveli veliku teškoću u uspostavljanju bliskih odnosa, i u sva tri slučaja je ponašanje ovde i sada bilo očigledno značajno za njihove probleme u vezama. Zadatak je, u sva tri slučaja, bio da se pronađe odgovarajući metod da sa njima podelim svoje utiske. Tede, potpuno sam svestan činjenice da me nikada ne gledaš u oči. Naravno, ja ne znam zašto skrećeš pogled, ali sam svestan da me to podstiče da ti se obraćam vrlo nežno, gotovo kao da si lomljiv, a taj osećaj da si lomljiv me podstiče da pažljivo odmeravam sve što ti govorim. Verujem da me taj oprez sprečava da budem spontan i da osetim bliskost sa tobom. Da li te moj komentar iznenađuje? Možda si to ranije već čuo ? Bobe, hteo bih da ti iskažem neka svoja osećanja. To što hvataš beleške i donosiš podsetnike na seanse govori mi koliko se trudiš da dobro iskoristiš ovo vreme. Poštujem tvoju posvećenost i pripremanje, ali te aktivnosti istovremeno imaju određen uticaj na mene. Svestan sam da naši sastanci imaju izuzetno poslovnu, a ne ličnu atmosferu, a često i osećam da sam predmet tako pažljivog proučavanja i procenjivanja da mi je spontanost ugušena. Nalazim da sam s tobom oprezniji nego što bih želeo da budem. Da li je moguće da i na druge utičeš na isti način? Seme, dozvoli da te prekinem. Tvoja priča je veoma duga i počinjem da se osećam izgubljeno — gubim iz vida njen značaj za naš rad. Mnoge tvoje priče su izuzetno interesantne. Ti si veoma dobar pripovedač i ja se u te priče uživim, ali one istovremeno grade barijeru između nas. Udaljavaju me od tebe i sprečavaju intimniji susret. Da li si tako nešto ranije već čuo od drugih?

Obratite pažnju kako su ovi odgovori formulisani. U svakom se držim svojih zapažanja o ponašanju koje posmatram i svojih osećanja koja ta opažanja izazivaju. Vodim računa da izbegnem nagađanja o tome šta pacijent pokušava da uradi - dakle ne komentarišem da me pacijent izbegava tako što me ne gleda, ili da pokušava da me kontroliše svojim podsetnicima ili da me zabavlja svojim dugim pričama. Ako se usredsredim na svoja osećanja, mnogo je manja verovatnoća da ću izazvati defanzivnost - na kraju krajeva, to su moja osećanja i ne mogu se osporiti. Isto tako, u svakom primeru izneo sam ideju da želim da budem bliži pacijentu i da ga bolje upoznam, da me navedeno ponašanje udaljava i da je moguće da distancira i druge ljude.

POGLAVLJE 39 Povećajte prijemčivost za fidbek uvodeći „delove" ličnosti Navešću još nekoliko preporuka u vezi sa fidbekom. Izbegavajte da dajete uopšteni fidbek; umesto toga neka on bude fokusiran i eksplicitan. Izbegavajte da jednostavno potvrdno odgovarate na opšta pitanja pacijenata da li vam se sviđaju. Umesto toga, povećajte korisnost svog odgovora preuokviravanjem pitanja i

izlaganjem o pacijentovim aspektima koji vas privlače i onima koji vas odbijaju. Upotreba koncepta delova ličnostije često korisno sredstvo kojim se smanjuje defanzivnost. Zamislite, na primer, pacijenta koji gotovo redovno kasni sa plaćanjem svog računa. Kad god se razgovara o tome, on je bolno postiđen i daje brojne loše izgovore. Otkrio sam da su u tim slučajevima veoma korisne formulacije poput ove: Dejve, razumem da možda postoje realni razlozi što mi ne plaćaš na vreme. Shvatam da se trudiš na terapiji, da me ceniš i da ti je naš rad dragocen. Ali takođe mislim da postoji jedan mali deo tebe koji pruža otpor i koji ima neka snažna osećanja u vezi sa plaćanjem. Molim te, voleo bih da razgovaram sa tim delom. Upotreba „delova" je koristan koncept za podrivanje negiranja i otpora u mnogim fazama terapije i često bude saosećajan i nežan način da se ispita ambivalentnost. Štaviše, za pacijente koji ne mogu da tolerišu ambivalentnost i imaju sklonost da život gledaju crno-belo, to je efikasan uvod u ideju o nijansama

sive. Uzmite za primer jednog od mojih pacijenata, homoseksualca koji nepromišljeno stupa u seksualne odnose bez zaštite i smišlja brojne racionalizacije. Moj pristup je bio sledeći: „Džone, razumem to što veruješ da je u ovoj situaciji verovatnoća da dobiješ HIV samo 1:1500. Ali isto tako znam da postoji jedan posebno nepromišljen ili nemaran deo tebe. Želim da ga upoznam i da razgovaram sa njim — sa tim hiljadupetstotim delom tebe." Sa malodušnim ili suicidnim pacijentom pristup može biti ovakav: „Razumem da se osećaš veoma obeshrabreno, da povremeno poželiš da digneš ruke, da sada čak osećaš da bi sebi oduzeo život. Ali ti si danas ipak ovde. Jedan deo tebe je sve druge tvoje delove danas doveo u moju ordinaciju. Sada bih, molim te, želeo da razgovaram sa tim delom tebe - delom koji želi da živi."

POGLAVLJE 40 Fidbek: Gvožđe se kuje kad je hladno Nova pacijentkinja, Boni, ulazi u moju ordinaciju. Ima četrdeset godina, privlačna je i ima anđeosko lice koje sija kao da je upravo došla sa tretmana ulepšavanja. Iako je omiljena u društvu i ima mnogo prijatelja, kaže mi da je uvek zapostavljena. Muškarci rado odlaze u krevet sa njom, ali bez izuzetka biraju da nakon nekoliko nedelja nestanu iz njenog života. ,,Zašto?" - pita se ona. „Zašto me niko ne shvata ozbiljno?" U mojoj ordinaciji je uvek lepršava i entuzijastična i podseća me na živahnog turističkog vodiča ili ljupko štene koje maše repom. Izgleda kao malo dete - čista je, spremna za zabavu, nije komplikovana, ali je nadasve nestvarna i neinteresantna. Nije teško shvatiti zašto drugi ne uspevaju da je shvate ozbiljno. Siguran sam da su moja zapažanja značajna i da bi trebalo da ih iskoristim u terapiji. Ali kako? Kako mogu izbeći da je povredim i dovedem do toga da se zatvori i zauzme odbrambeni stav? Princip koji se mnogo puta pokazao kao koristan jeste gvožde se kuje kad je hladno - što znači da ću joj dati fid-bek o ovom ponašanju kada se bude ponašala drugačije. Na primer, jednog dana je gorko plakala u mojoj ordinaciji dok je pričala o venčanju svoje mlade sestre. Život prolazi pored nje, svi njeni prijatelji se venčavaju, dok ona samo stari. Potom se brzo pribrala, nabacila široki osmeh i izvinila se što se „ponela kao dete" i dozvolila sebi da se toliko deprimira u mojoj ordinaciji. Iskoristio sam priliku da joj kažem da ne samo što nema potrebe da se izvinjava, već je, naprotiv, za nju izuzetno značajno da sa mnom podeli svoje trenutke očajanja. „Osećam", rekao sam, ,,da sam ti danas mnogo bliže. Deluješ mi mnogo stvarnije. Kao da te sada zaista poznajem — bolje nego ikada." Tišina. „O čemu razmišljaš, Boni?" „Misliš, trebalo je da se slomim da bi osetio da me poznaješ?" „Jasno mi je zašto si to pomislila. Dozvoli mi da objasnim. Često, kada uđeš u moju ordinaciju, imam osećaj da si blistava i zabavna, ali ipak nekako osećam da sam daleko od stvarne tebe. U tim trenucima u tebi postoji određena uzavrelost koja je veoma šarmantna, ali isto tako deluje kao barijera koja nas razdvaja. Danas je drugačije. Danas osećam da sam stvarno povezan sa tobom - i predosećam da je ovo vrsta povezanosti za kakvom žudiš u svojim društvenim odnosima. Kaži mi da li ti moja reakcija deluje čudno? Ili poznato? Da li ti je nekada još neko rekao ovo? Da li je moguće da ovo što ti govorim ima nekog značaja za ono što se dešava sa tobom u drugim vezama?" Jedna druga tehnika za davanje fidbeka koristi starosna doba. Ako ponekad doživljavam pacijenta kao da

je u jednom starosnom dobu a ponekad u drugom, i pokušavam da nađem prihvatljiv način da to podelim sa njim, obično komentarišem kada imam doživljaj da je pacijent u adekvatnom starosnom dobu. Nekim pacijentima je ovaj koncept posebno značajan i u stanju su da često posmatraju sami sebe i govore koliko godina osećaju da imaju tokom date seanse.

POGLAVLJE 41 Pričajte o smrti Strah od smrti uvek izbije na površinu. Proganja nas čitavog života i mi podižemo odbrane mnoge zasnovane na poricanju - koje nam pomažu da se izborimo sa svešću o smrti. Međutim, ne možemo da je izbacimo iz razmišljanja. Ona se uliva u naše fantazije i snove. Slobodno se izliva u svaku noćnu moru. Kada smo bili deca, bili smo zaokupljeni smrću i jedan od naših najvažnijih razvojnih zadataka je bio da naučimo da se nosimo sa strahom od uništenja. Smrt je posetilac svakog terapijskog tretmana. Ako ignorišemo njeno prisustvo, prenosimo poruku da je ona nešto o čemu je previše strašno pričati. Pa ipak, većina terapeuta izbegava direktan razgovor o smrti. Zašto? Neki terapeuti ga izbegavaju jer ne znaju šta da rade sa smrću. „Čemu to?" - kažu. „Vratimo se neurotskom procesu, nečemu sa čime možemo nešto da uradimo." Drugi terapeuti postavljaju pitanje značaja smrti za terapijski proces i drže se saveta velikog Adolfa Mejera, koji je savetovao da se ne češe tamo gde ne svrbi. Drugi pak odbijaju da dotaknu temu koja budi snažnu anksioznost u već anksioznom pacijentu (kao i u terapeutu). Ipak, postoji nekoliko dobrih razloga zbog kojih se u toku terapije treba suočiti sa smrću. Prvo, imajte na umu da je terapija duboko i sveobuhvatno istraživanje toka i smisla nečijeg života; s obzirom na važno mesto koje smrt zauzima u našem postojanju, s obzirom na to da su život i smrt međusobno zavisni, kako je možemo ignorisati? Od početka pisane misli, ljudi su shvatili da sve nestaje, da se ljudi plaše nestajanja i da moramo naći način da živimo uprkos strahu i nestajanju. Psihoterapeuti ne mogu sebi priuštiti da previde brojne velike mislioce koji su zaključili da učiti da dobro živiš znači učiti da dobro umreš.

POGLAVLJE 43 Kako pričati o smrti Ja o smrti najradije pričam direktno i otvoreno. U ranom stadijumu terapije se potrudim da saznam pacijentovu istoriju iskustava sa smrću i postavljam pitanja poput: Kada si prvi put postao svestan smrti? Sa kim si razgovarao o tome? Kako su odrasli iz tvog okruženja reagovali na tvoja pitanja? Čiju si sve smrt doživeo? Kojim sahranama si prisustvovao? Koja su tvoja religijska uverenja o smrti? Kako su se tvoji stavovi o smrti promenili tokom života? Imaš li snažne fantazije i snove o smrti? I pacijentima sa teškim strahom od smrti pristupam na isti direktan način. Smireno, otvoreno seciranje anksioznosti često umiruje. Obično je korisno raščlaniti strah i smireno ispitati šta je tačno to u vezi sa smrću što je zastrašujuće. Odgovori na ovo pitanje najčešće obuhvataju strahove od procesa umiranja, zabrinutost za preživele, zabrinutost zbog zagrobnog života (problem koji nastaje tako što se smrt pretvara u neterminalni događaj) i zabrinutost zbog nestanka. Kada terapeuti pokažu smirenost dok razgovaraju o smrti, pacijenti će mnogo češće pokretati to pitanje. Na primer, Dženis, tridesetdvogodišnjoj majci troje dece, dve godine pre nego što je došla k meni urađena je histerektomija. Opterećena žeIjom da ima još dece, bila je ljubomorna na sve druge mlade majke, ljutila se kada bi je drugarice pozvale na babine i, zbog duboke i gorke zavisti, potpuno se razišla sa svojom najboljom prijateljicom koja je bila trudna. Naše početne seanse su bile usmerene na njenu upornu želju da ima još dece i uticaj te želje na toliko mnogo sfera njenog života. Na trećoj seansi sam je pitao zna li o čemu bi razmišljala kada ne bi razmišljala o rađanju dece. „Pokazaću ti", rekla je Dženis. Otvorila je tašnu, izvadila mandarinu, ogulila je, ponudila mi komad (koji sam prihvatio) i pojela ostatak. ,,C vitamin", rekla je. „Pojedem četiri mandarine dnevno." ,,A zašto je C vitamin toliko značajan?" „Štiti me da ne umrem. Umiranje - to je odgovor na tvoje pitanje o čemu bih

razmišljala. Sve vreme razmišljam o umiranju." Smrt je progonila Dženis od njene trinaeste godine, kada joj je umrla majka. Puna besa prema majci zbog toga što se razbolela, odbijala je da je poseti u bolnici u poslednjim nedeljama njenog života. Ubrzo nakon toga, uspaničila se jer je pomislila da njen kašalj ukazuje na rak pluća i ni lekari u hitnoj pomoći nisu mogli da je razuvere. Pošto joj je majka umrla od raka dojke, Dženis je pokušavala da zaustavi rast grudi uvezivanjem prsa i spavanjem na stomaku. Krivica zbog toga što je napustila majku obeležila ju je za čitav život i ona je verovala da je posvećivanje deci okajavanje greha što se nije starala o majci, kao i način da se osigura da neće umreti sama. Imajte na umu da se zabrinutost zbog smrti često krije pod seksualnom krinkom. Seks je veliki neutralizator smrti, njena apsolutna vitalna antiteza. Neki pacijenti koji su izloženi velikoj pretnji smrću iznenada postanu potpuno preokupirani razmišljanjima o seksu. (Postoje studije koje su koristile test tematske apercepcije - TAT - koje dokumentuju povećan seksualni sadržaj u mislima pacijenata obolelih od raka.) Francuski izraz za orgazam, la petite mort („mala smrt"), ukazuje na orgazmički gubitak sebe, koji uklanja bol odvojenosti - usamljeno Ja nestaje u sjedinjenom ,,mi". Jednom mi se javila pacijentkinja sa malignim rakom abdomena jer je postala zaluđena svojim hirurgom, do tih grani ca da su joj seksualne fantazije o njemu zamenile strahove od smrti. Kada bi, na primer, trebalo da ode na zakazano važno snimanje magnetnom rezonancom, gde će i on biti prisutan toliko bi je zaokupio izbor odeće da bi izgubila iz vida činjenicu da joj život visi o koncu. Drugi pacijent, „večiti dečak", matematički vunderkind sa ogromnim potencijalom, ostao je poput deteta i blisko povezan sa majkom i u odraslom dobu. Iako je bio izvanredno nadaren za smišljanje sjajnih ideja, za trenutni brejnstorming, za brzo shvatanje osnova složenih novih polja istraživanja, nikada nije uspeo da skupi hrabrost da dovrši neki projekat, da izgradi karijeru niti da zasnuje porodicu ili domaćinstvo. Zabrinutost zbog smrti nije bila svesna, ali je u naš razgovor ušla kroz san: Moja majka i ja smo u velikoj sobi, koja podseća na sobu iz naše stare kuće, ali umesto jednog zida ima plažu. Izlazimo na plažu i majka me nagovara da uđem u vodu. Nećkam se, ali joj dajem malu stolicu da sedne i ulazim u vodu. Voda je vrlo tamna i uskoro, kako idem sve dublje i ulazim do ramena, talasi se pretvaraju u granit. Budim se boreći se za vazduh i sav u znoju. Slika granitnih talasa koji ga prekrivaju, snažna slika užasa, smrti i sahrane pomogle su nam da shvatimo njegovo opiranje da napusti detinjstvo i majku i u potpunosti uđe u odraslo doba.

POGLAVLJE 44 Pričajte o smislu života Čini se da smo mi ljudi bića u potrazi za smislom, koja su imala tu nesreću da budu bačena u svet lišen unutrašnjeg smisla. Jedan od naših najvećih zadataka je da pronađemo smisao dovoljno otporan da održi život i izvedemo varljivi manevar poricanja da smo sami stvorili taj smisao. Umesto toga, na ovaj način zaključujemo da je on postojao „tamo negde" i čekao na nas. Naša neprekidna potraga za stabilnim sistemima smisla često nas dovodi u krize smisla. Više pojedinaca traži terapiju zbog zabrinutosti o smislu života nego što to terapeuti često uviđaju. Jung navodi da mu se jedna trećina pacijenata javila iz tog razloga. Pritužbe imaju različite oblike, na primer: „Moj život nema strukturu." ,,Nemam žara ni za šta." „Zašto živim? Čemu to?" „Život sigurno ima neko dublje značenje." „Osećam se toliko prazno - zbog gledanja televizije svako veče osećam se tako besmisleno, tako beskorisno." ,,S vremena na vreme, sa svojih pedeset godina, ja i dalje ne znam šta želim da radim kad porastem." Sanjao sam san (opisan u Mama i smisao života) u kome sam se, dok sam u bolničkoj sobi lebdeo na ivici smrti, zatekao u vožnji u zabavnom parku (u „kući strave"). I baš pre nego što je voz ušao u tamnu čeljust smrti, u gomili koja je posmatrala iznenada sam ugledao svoju mrtvu majku i doviknuo joj: ,,Mama, mama, kakav sam bio?" Taj san, a pogotovo moj uzvik - „Mama, mama, kakav sam bio?" - dugo su me progonili, ne zbog slikovitog prikaza smrti u snu, nego zbog njegovih mračnih implikacija o smislu života. Da li je moguće, pitao sam se, da sam čitav svoj život vodio sa primarnim ciljem da zadobijem majčino odobravanje? Pošto sam imao problematičan odnos sa majkom i nisam cenio njeno odobravanje dok je bila živa, san je bio utoliko sarkastičniji. Kriza smisla opisana u snu podstakla me je da istražim svoj život na drugačiji način. U priči koju sam napisao neposredno posle sna, ušao sam u konverzaciju sa majčinim duhom kako bih iscelio jaz među nama i razumeo kako su naši smislovi života i isprepleteni i u konfliktu jedan sa drugim.

Neke iskustvene radionice koriste pomagala kako bi podstakle razgovor o smislu života. Možda je najuobičajenije pitati učesnike kakav bi epitaf želeli na svom nadgrobnom spomeniku. Najveći broj takvih istraživanja smisla života vode u razgovor o ciljevima kao što su altruizam, hedonizam, posvećenost nekom cilju, rađanje života, kreativnost, samoostvarenje. Mnogi osećaju da važni projekti imaju dublji, veći značaj ako prevazilaze sebe - to jest, ako su usmereni ka nečemu ili nekome izvan samih sebe, kao što je ljubav prema nekom cilju, nekoj osobi, božanskoj suštini. Skorašnji prevremen uspeh mladih haj-tek milionera često proizvodi životnu krizu koja može biti poučna u pogledu sistema smisla života koji ne prevazilaze same sebe. Mnogi takvi pojedinci počnu svoje karijere sa jasnom vizijom koju zatim ostvaruju, zarađuju gomilu novca, vode lagodan život, uživaju poštovanje kolega, rano se penzionišu. I neverovatan broj mladih ljudi je u svojim tridesetim uradilo upravo to. Ali onda se pojavilo pitanje: „Šta sada? Šta ću sa ostatkom svog života - narednih četrdeset godina?" Većina mladih haj-tek milionera koje sam video nastavlja da radi manje-više isto: osnivaju nove kompanije, pokušavaju da ponove svoj uspeh. Zašto? Oni sebi govore kako moraju da dokažu da to nije bila slučajnost, da to mogu i sami da ostvare, bez određenog partnera ili mentora. Podižu prečku. Da bi osetili da su oni i njihove porodice sigurni, više im nije dovoljno milion ili dva u banci - treba im pet, deset, čak i petnaest miIiona da bi se osećali sigurno. Uviđaju besmislenost i nerazumnost zarađivanja još novca kada već imaju više nego što mogu da potroše, ali to ih ne zaustavlja. Shvataju da oduzimaju vreme od svojih porodica, od stvari koje su im važnije, ali jednostavno ne mogu da prekinu igru. „Novac leži svuda oko nas," kažu mi. „Sve što treba da uradim je da ga pokupim." Oni moraju da prave pogodbe. Jedan trgovac nekretninama mi je rekao da oseća da će nestati ako prestane. Mnogi se plaše dosade - njih čak i jedva primetan dašak dosade tera da ponovo pojure u igru. Šopenhauer je rekao da samo željenje nikada nije ispunjeno: čim se jedna želja zadovolji, pojavljuje se druga. Iako može postojati vrlo kratak predah, kratkotrajni period zasićenja, on se momentalno pretvara u dosadu. „Svaki život", rekao je, „tetura se tamo-amo između bola i dosade." Za razliku od mog pristupa drugim egzistencijalnim krajnjim zabrinutostima (smrt, izolacija, sloboda), smatram da je smislu života najbolje prići zaobilazno. Ono što treba da uradimo jeste da zaronimo u jedan od brojnih mogućih smislova, naročito neki sa samoprevazilazećom osnovom. Važno je angažovanje i mi terapeuti činimo najviše dobra time što identifikujemo prepreke za angažovanje i pomažemo da se one otklone. Pitanje smisla života, kao što je Buda učio, nije put do prosvetljenja. Čovek treba da zaroni u reku života i dopusti da pitanje nestane.

POGLAVLJE 46 Pomaganje pacijentima da preuzmu odgovornost Dokle god pacijenti istrajavaju u verovanju da su njihovi najveći problemi rezultat nečega izvan njihove kontrole - postupaka drugih ljudi, slabih živaca, klasne nepravde, gena - mi terapeuti smo ograničeni u onome što možemo da im ponudimo. Možemo da saosećamo, da predlažemo adaptivnije metode reagovanja na uvrede i životne nepravde; možemo im pomoći da postanu ravnodušni, ili ih naučiti da efikasnije menjaju svoje okruženje. Međutim, ako se nadamo nekoj značajnijoj terapijskoj promeni, moramo podstaći svoje pacijente da preuzmu odgovornost - to jest da shvate kako sami doprinose svojoj nesreći. Na primer, neka pacijentkinja može opisati niz groznih iskustava u svetu samaca: muškarci loše postupaju sa njom, prijatelji je izdaju, poslodavci je eksploatišu, ljubavnici je varaju. Čak i ako je terapeut uveren u istinitost opisanih dogadaja, postoje momenti kada treba da obrati pažnju na ulogu samog pacijenta u sledu događaja. Možda će morati da kaže nešto poput: ,,I ako je devedeset i devet procenata loših stvari koje ti se dešavaju tuđa krivica, želim da pogledamo onaj preostali procenat - deo koji je tvoja odgovornost. Moramo sagledati i tvoju ulogu, pa i ako je sasvim ograničena, jer ja upravo u tome mogu najviše da ti pomognem." Spremnost da se prihvati odgovornost mnogo varira od pacijenta do pacijenta. Neki vrlo brzo shvataju sopstvenu ulogu u svom porazu, drugima je preuzimanje odgovornosti toliko teško da ono zauzme najveći deo terapije, a kada se pređe taj korak, terapijska promena može da nastupi gotovo

automatski i bez napora. Svaki terapeut razvija metode za olakšavanje preuzimanja odgovornosti. Ja ponekad izuzetno eksploatisanom pacijentu naglasim da za svakog eksploatatora mora postojati neko koga će eksploatisati - znači, ukoliko se stalno iznova nalaze u ulozi eksploatisanog, onda ta uloga sigurno ima neku draž za njih. Šta bi to moglo biti? Neki terapeuti ovo ostvaruju suočavanjem pacijenta sa pitanjem: „Kakvu korist ti dobijaš iz te situacije?" Grupna terapija je naročito moćno sredstvo za pomaganje pacijentima da razumeju svoju odgovornost. Svi pacijenti počinju grupu zajedno, u istoj poziciji, i tokom prvih nedelja ili meseci svaki član oblikuje svoju interpersonalnu ulogu u grupi - sličnu onoj koju zauzima u svom životu izvan grupe. Pored toga, grupa pomno prati kako svaki član gradi svoju interpersonalnu ulogu. Ovi koraci su mnogo očigledniji kada se prate u „ovde i sada" nego kada terapeut pokušava da ih rekonstruiše iz pacijentovog nepouzdanog prikaza. Naglasak terapijske grupe na fidbeku inicira sekvencu preuzimanja odgovornosti: - članovi saznaju kako drugi vide njihovo ponašanje; - zatim saznaju kako njihovo ponašanje utiče na osećanja drugih; - posmatraju kako njihovo ponašanje oblikuje mišljenje drugih o njima; - konačno, nauče da ova prva tri koraka oblikuju način na koji oni doživljavaju sebe. Prema tome, proces počinje pacijentovim ponašanjem, a završava se načinom na koji će svakog pacijenta proceniti drugi i on sam. Ova sekvenca može izgraditi osnovu moćnih intervencija grupnog terapeuta. Na primer: „Džo, hajde da vidimo šta se tebi dešava u grupi. Nakon dva meseca, ne osećaš se dobro sam sa sobom u ovoj grupi, a ni sa nekoliko pacijenata koji nemaju strpljenja za tebe (ili te se plaše, ili te izbegavaju, ili su ljuti, ili si im dosadan, ili koji se osećaju zavedeno ili izdato). Šta se dogodilo? Da li ti je ovo poznata situacija? Da li si spreman da sagledaš svoju ulogu u izazivanju ovoga?" Individualni terapeuti takođe koriste prednost podataka iz „ovde i sada" tako što ukazuju na pacijentovu odgovornost u terapijskom procesu - na primer na pacijentovo kašnjenje, prikrivanje informacija i osećanja, zaboravljanje da zabeleže snove. Preuzimanje odgovornosti je neophodan prvi korak u terapijskom procesu. Kada osoba prepozna sopstvenu ulogu u kreiranju svojih životnih teškoća, uvideće i da ona, i samo ona, ima moć da promeni tu situaciju. Kada se čovek osvrne na svoj život i prihvati odgovornost za ono što je sebi uradio, to za posledicu može imati kajanje. Terapeut mora očekivati to kajanje i pokušati da ga preoblikuje. Ja često podstaknem pacijenta da se projektuje u budućnost i da razmisli kakav bi život mogao da vodi sada tako da za pet godina može da se osvrne na svoj život a da ga iznova ne preplavi kajanje.

POGLAVLJE 47 Nikad (gotovo nikad) ne donosite odluke umesto pacijenta Pre nekoliko godina obratio mi se Majk, tridesettrogodišnji lekar, zbog veoma važne dileme: imao je tajm-šering apartman na Karibima i planirao je da za mesec dana otputuje na odmor. Ali, postojao je jedan problem - veliki problem. Pozvao je dve žene da idu sa njim i obe su pristale: Darlin, njegova dugogodišnja devojka, i Patricija, zanimljiva nova žena koju je

sreo pre nekoliko meseci. Šta da radi? Bio je paralisan od uznemirenosti. Opisao mi je svoj odnos sa obe žene. Darlin, novinarku, koja je u srednjoj školi bila kraljica mature, ponovo je sreo na godišnjici mature pre nekoliko godina. Bila mu je prelepa i privlačna i odmah se zaljubio u nju. Iako su Majk i Darlin živeli u različitim gradovima, u protekle tri godine su imali intenzivnu vezu, svakodnevno su razgovarali telefonom i najveći broj vikenda i odmora provodili zajedno. Tokom prethodnih nekoliko meseci, međutim, veza je počela da se hladi. Darlin je Majku postala manje privlačna, njihov seksualni život je usahnuo, telefonski razgovori su delovali isprazno. Osim toga, njene novinarske obaveze su zahtevale toliko putovanja da joj je često bilo teško da ode na vikend i nemoguće da se preseli bliže njemu. Ali Patricija, njegova nova prijateljica, delovala je kao ostvarenje sna: pedijatar, elegantna, imućna, blizu, i više nego spremna da bude sa njim. Pitanje je izgledalo jednostavno. Reflektovao sam mu njegove opise dveju žena, sve vreme se pitajući u čemu je problem. Odluka se činila toliko očiglednom - Patricija je bila do te mere prava, Darlin toliko problematična, a rok sve bliži - da sam bio u velikom iskušenju da uskočim i kažem mu da jednostavno završi i objavi svoju odluku, jedinu razumnu odluku koju je mogao doneti. Čemu odlaganje? Zašto bi još više otežao jadnoj Darlin time što bi je surovo i nepotrebno vukao za nos? Iako sam izbegao zamku da mu izričito kažem šta da uradi, uspeo sam da mu prenesem svoje mišljenje. Mi terapeuti imamo svoje lukave metode - izjave kao što je: „Pitam se šta te sprečava da postupiš u skladu sa odlukom koju si, izgleda, već doneo?" (I pitam se šta bi, za boga miloga, terapeuti radili da nema alatke „pitam se"?) I tako sam mu na ovaj ili onaj način učinio veliku uslugu (u samo tri brzinske seanse!) pokrenuvši ga da napiše neminovno oproštajno pismo Darlin i da otplovi sa Patricijom u blistavi karipski zalazak sunca . Međutim, to sunce nije dugo sijalo. Tokom nekoliko narednih meseci dogodile su se čudne stvari. Iako je Patricija i dalje bila žena iz snova, Majku je sve više smetalo njeno insistiranje na bliskosti i vezivanju. Nije mu se svidelo što mu je dala ključeve od svog stana i insistirala da i on učini isto. A onda, kada mu je predložila da žive zajedno, Majk je ustuknuo. Na našim seansama je počeo da raspreda o tome koliko on ceni svoj prostor i samoću. Patricija je bila izuzetna žena, bez mana, ali on se osećao napadnuto. Nije želeo da živi sa njom, niti sa bilo kim, i oni su se ubrzo razišli. Bilo je vreme da Majk potraži novu vezu i jednog dana mi je pokazao oglas koji je dao na jednoj internet stranici za upoznavanje. Tu je naveo konkretne osobine žene kakvu je želeo (da je lepa, odana, približno njegovih godina i porekla) i opisao vrstu veze kakvu je tražio (ekskluzivan ali odvojen aranžman, u kome bi oboje zadržali svoj lični prostor, pri čemu bi često razgovarali telefonom i provodili vikende i odmore zajedno). „Znate šta, doktore?" - setno je rekao „Ovo svakako umnogome zvuči kao Darlin." Pouka ove upozoravajuće priče glasi: čuvajte se da ne uskočite u donošenje odluke umesto pacijenta. To nikada nije dobra ideja. Kao što ova ilustracija pokazuje, mi ne samo što nemamo kristalnu kuglu nego i baratamo sa nepouzdanim podacima. Informacije koje nam daje pacijent nisu samo iskrivljene nego će se verovatno i promeniti kako vreme bude prolazilo ili kako se odnos sa terapeutom bude menjao. Novi i neočekivani faktori se neminovno pojavljuju. Ako, kao što je bilo u ovom slučaju, informacije koje pacijent pruža snažno podržavaju određeni tok događaja, onda pacijent, iz ko zna kog razloga, traži podršku za određenu odluku koja može a ne mora biti najmudriji izbor delanja. Postao sam posebno skeptičan prema pričama pacijenata o krivici supružnika. Često sam imao priliku da upoznam supružnika i zaprepastim se pred nedostatkom sličnosti između osobe koja stoji ispred mene i osobe o kojoj sam mesecima slušao. Ono što obično biva izostavljano u izveštajima o bračnim razmiricama jeste pacijentova uloga u tom procesu.

Mnogo nam je bolje da se oslanjamo na pouzdanije podatke - one koji nisu prošli filter pacijentove pristrasnosti. Postoje dva posebno korisna izvora objektivnijih opservacija: terapija parova, na kojoj terapeut može da posmatra interakciju između partnera, i usredsređivanje na terapijski odnos ovde i sada, pri čemu terapeut može da posmatra na koji način pacijent doprinosi njihovom interpersonalnom odnosu. Jedna napomena: Postoje situacije u kojima su dokazi da neko zlostavlja pacijenta toliko čvrsti - a potreba za odlučnim delanjem tako jasna - da je terapeut dužan da koliko god može utiče na donošenje odluke. Ja dajem sve od sebe da ženu sa očiglednim dokazima fizičkog zlostavljanja odgovorim od vraćanja u okruženje u kome će je verovatno i dalje tući. Otuda odredba „gotovo nikad" u naslovu ovog poglavlja.

POGLAVLJE 51 Olakšavanje donošenja odluka - druge tehnike Kao i svi terapeuti, i ja imam svoje omiljene tehnike mobilizacije, razvijene tokom dugogodišnje prakse. Nekada smatram da je korisno podvući apsurdnost otpora zasnovanog na prošlim nepovratnim događajima. Jednom sam imao pacijenta u otporu, prilično zaglavljenog u životu, koji je uporno okrivljavao svoju majku zbog događaja koji su se odigrali pre više decenija. Pomogao sam mu da shvati apsurdnost svoje pozicije tražeći od njega da nekoliko puta ponovi ovu izjavu: „Mama, neću se promeniti sve dok se ne budeš drugačije ponašala prema osmogodišnjem meni." Tokom godina sam s vremena na vreme uspešno koristio ovu tehniku (naravno, sa varijacijama u izboru reči, tako da odgovaraju pacijentovoj situaciji). Nekada jednostavno podsetim pacijente da će pre ili kasnije morati da odustanu od cilja da imaju bolju prošlost.

Neki pacijenti kažu da ne mogu da delaju jer ne znaju šta žele. U takvim slučajevima, pokušam da im pomognem da pronađu i dožive svoje želje. Ovo može biti iscrpljujuće, tako da se mnogi terapeuti zamore i žele da uzviknu: „Zar ti nikad ništa ne želiš?" Karen Hornaj bi nekad rekla, možda razdraženo: ,,Da li si nekad pomislila da se zapitaš šta želiš?" Neki pacijenti ne osećaju da imaju pravo da žele bilo šta, drugi pokušavaju da izbegnu bol gubitka odričući se želje. („Ako nikada ništa ne budem želeo, nikada se više neću razočarati.") Neki, opet, ne doživljavaju ili ne izražavaju šta žele u nadi da će odrasli u njihovom okruženju predvideti njihove želje. Nekada ljudi mogu da prepoznaju šta žele tek kada ostanu bez toga. U radu sa pojedincima koji su zbunjeni osećanjima prema drugoj osobi povremeno sam nalazio da je korisno da zamisle (ili odglume) telefonski razgovor u kojem im sagovornik prekida vezu. Šta tada osećaju? Tugu? Povređenost? Olakšanje? Ushićenje? Možemo li tada naći način da pomognemo da ova osećanja podstaknu njihovo proaktivno ponašanje i odluke? Nekada sam pacijente u dilemi oko donošenja odluke stimulisao citatom iz Kamijevog Pada, koji je uvek ostavljao snažan utisak na mene: „Veruj mi, čovek se, na kraju krajeva, najteže odriče onoga što zapravo i ne želi." Isprobao sam brojne načine da pacijenti sebe sagledaju objektivnije. Nekada je pogodan manevar zamene perspektive, koji sam naučio od supervizora Luisa Hila. U njemu navodim pacijenta da sam sebi bude savetnik, i to na sledeći način: Meri, malo sam zapeo sa jednom pacijentkinjom i voleo bih da se posavetujem sa tobom; možda ćeš imati neke korisne sugestije. Dolazi mi jedna inteligentna, osećajna, privlačna četrdesetpetogodišnja žena, koja mi kaže da je u apsolutno užasavajućem braku. Godinama je planirala da ostavi muža kada njihova kćerka ode na fakultet. To vreme je davno došlo i prošlo, ali uprkos tome što je veoma nesrećna, ona ostaje u istoj situaciji. Kaže da joj je muž mrzak i verbalno nasilan prema njoj, ali ona nije spremna da od njega zatraži da krenu na terapiju parova, pošto je odlučila da ode, a kada bi se on na terapiji promenio, bilo bi joj teže da to uradi. Međutim, prošlo je pet godina od kako joj je kćerka otišla od kuće, a ona je još uvek na istom mestu i ništa se nije promenilo. Neće ni da krene na bračno savetovanje niti da ode. Pitam se da li traći svoj jedini život kako bi kaznila muža. Kaže da želi da on napravi prvi korak. Moli se da ga uhvati u krevetu sa drugom ženom (ili muškarcem — ima neke sumnje) jer bi onda mogla da ode. Naravno, Meri brzo postaje svesna da je ta pacijentkinja ona. Slušanje opisa sebe sa distance i u trećem licu može joj pomoći da objektivnije sagleda svoju situaciju.

POGLAVLJE 52 Vodite terapiju kao kontinuiranu seansu Jednom davno sam više od dve godine odlazio na terapiju kod Rolo Meja. On je živeo i radio u Tiburonu, a ja u Paolo Altu, na sedamdeset pet minuta vožnje. Mislio sam da bih mogao da pametno iskoristim to putovanje tako što ću slušati snimak terapijske seanse od prethodne nedelje. Rolo je pristao na snimanje i ja sam ubrzo shvatio da je slušanje kasete čudesno unapredilo terapiju, pošto sam brže uranjao u dublji rad na važnim pitanjima koja su se pojavila na prethodnoj seansi. To je bilo toliko korisno da sam od tada rutinski snimam seanse za pacijente koji dugo putuju do moje ordinacije. To povremeno radim i za one koji ne žive daleko, ali imaju neku čudnu vrstu nesposobnosti da se sete prethodne seanse - možda veliku labilnost afekta ili kratkotrajne disocijativne epizode. Ova tehnika ilustruje jedan značajan aspekt terapije - naime da terapija najbolje funkcioniše ukoliko liči na kontinuiranu seansu. Terapijske seanse koje su međusobno diskontinuirane mnogo su manje učinkovite. Korišćenje svakog sata terapije za rešavanje kriza koje su se razvile tokom nedelje posebno je nedelotvoran način rada. Kada sam počeo da radim terapiju, čuo sam Dejvida Hamburga, šefa psihijatrije na Stenfordu, kako u šali govori o psihoterapiji kao o „cikloterapiji", i o takvom stavu zaista ima šta da se kaže utoliko što se mi stalno bavimo „prorađivanjem". Otvaramo nove teme, neko vreme radimo na njima i potom prelazimo na druge probleme, ali se redovno i iznova vraćamo na iste teme, svaki put produbljujući ispitivanje. Ovaj ciklični aspekt psihoterapijskog procesa poredi se sa menjanjem

gume na automobilu. Stavimo matice na vijke, a onda ih redom zavrćemo dok ne stignemo ponovo do prvog, te zatim ponovimo postupak dok guma ne bude optimalno podešena. Retko se desi da ja započnem seansu. Kao i većina terapeuta, radije sačekam pacijenta. Želim da znam njegovo ili njeno „najvažnije pitanje" (kako to naziva Melani Klajn). Ako nekada ipak otvorim seansu, to je uvek da bih se osvrnuo na prethodni sastanak. Dakle, ukoliko je seansa bila posebno važna, emotivna ili je naglo okončana, mogu da započnem rečima: „Prošle nedelje smo razgovarali o mnogim važnim stvarima. Pitao sam se sa kakvim ste osećanjima otišli kući? Pri tome mi je, naravno, cilj da aktuelnu seansu povežem sa prethodnom. Moja navika da pišem izveštaje sa sastanaka terapijskih grupa i šaljem ih imejlom članovima grupe pre narednog susreta ima potpuno istu svrhu. Nekada grupa počne tako što članovi diskutuju o izveštaju. Skrenu pažnju na to da su oni drugačije doživeli stvari ili da sada imaju drugačije shvatanje od terapeutovog. Ja pozdravljam neslaganje, jer ono učvršćuje kontinuitet seanse.

POGLAVLJE 53 Pišite beleške nakon svake seanse Ako terapeuti treba da budu istoričari terapijskog procesa i da se staraju o kontinuitetuitetu seansi, iz toga sledi da moraju imati neku hroniku događaja. U stara vremena kada su se koristile sekretarice, ja sam redovno diktirao i transkribovao detaljne sažetke svake seanse. (Veliki deo materijala za ovu i druge knjige je izvučen iz tih beleški.) Danas, odmah nakon svake seanse, odvojim nekoliko minuta da u računar unesem glavna pitanja razmatrana na seansi, kao i svoja osećanja i nedovršene poslove. Svoj raspored uvek organizujem tako da, bez izuzetka, pre naredne seanse imam dovoljno vremena da pročitam beleške. Ukoliko smatram da nema ničeg važnog što bih zapisao, to je samo po sebi značajan podatak i verovatno znači da terapija stagnira i da pacijent i ja ne ostvarujemo nikakav napredak. Mnogi terapeuti koji pacijente viđaju nekoliko puta nedeljno imaju manju potrebu za detaljnim beleškama, pošto im seanse ostaju jasnije u sećanju.

POGLAVLJE 55 Kada pacijent plače Šta radite kada vaš prijatelj plače pred vama? U većini slučajeva pokušate da ga utešite. „Sve će biti u redu", možda ćete reći utešno, ili ćete ga zagrliti, brzo potražiti maramice ili tražiti način na koji ćete svom prijatelju pomoći da povrati kontrolu i prestane da plače. Terapijska situacija, međutim, traži nešto iznad tešenja. Pošto plakanje obično znači ulazak u dublje odaje emocija, zadatak terapeuta nije da bude ljubazan i pomogne pacijentu da prestane da plače. Sasvim suprotno - možda ćete poželeti da ohrabrite pacijenta da zaroni još dublje. Možete ga jednostavno podstaći da iznese svoje misli: ,,Ne pokušavaj da napustiš taj prostor. Ostani tu gde si. Molim te, nastavi da pričaš; pokušaj da pretočiš svoja osećanja u reči." Ili mu možete postaviti pitanje koje ja često koristim: „Kada bi tvoje suze progovorile, šta bi rekle?" Psihoterapija bi se mogla smatrati naizmeničnom sekvencom izražavanja afekta i analize afekta. Drugim rečima, ohrabruju se postupci emocionalnog ispoljavanja, ali se uvek nastavlja sa refleksijom o ispoljenim emocijama. Ova sekvenca je daleko očiglednija na grupnoj terapiji, jer se u okruženju grupe pobuđuju veoma snažne emocije, ali je vidljiva i u okruženju individualne terapije, posebno u činu plakanja. Zbog toga, kada se pacijent rasplače, ja ga prvo zagnjurim u sadržaj i značenje plakanja, a zatim obavezno analiziram sam čin plakanja, posebno ukoliko je povezan sa „ovde i sada". Dakle, istražujem ne samo osećanja o plakanju uopšte nego i posebno, kakav je osećaj plakati u mom prisustvu.

POGLAVLJE 57 Otvoreno iskažite svoje dileme Kada se zaglavim i teško mi je da odgovorim pacijentu, to obično biva zbog toga što sam uhvaćen izmedu dva ili više sukobljenih razmišljanja. Verujem da gotovo nikada nećete pogrešiti ako otvoreno iznesete svoju dilemu. Sledi nekoliko primera. Tede, dozvoli da te prekinem. Danas se osećam kao da sam pomalo zaglavljen između dva suprotna osećanja: s jedne strane znam da ti je istorija konflikta sa šefom važna i isto tako znam da te često povredi kada te prekinem, ali s druge strane imam izuzetno snažan osećaj da danas izbegavaš nešto značajno. Meri, kažeš da ne veruješ da sam potpuno iskren prema tebi, misliš da sam i suviše taktičan i obazriv sa tobom. Mislim da si u pravu: suzdržavam se. Često se nalazim u dilemi: s jedne strane želim da budem prirodniji sa tobom, a s druge strane, pošto osećam da te je lako povrediti i da mojim komentarima pridaješ preteranu snagu, ipak osećam da moram vrlo, vrlo pažljivo da razmislim pre nego što nešto kažem. Pite, u dilemi sam. Znam da je Eli tema o kojoj želiš da razgovaraš sa mnom: osećam snažan pritisak u tebi da to uradiš i ne želim da te frustriram. Ali, s druge strane, kažeš da znaš kako tvoja veza sa njom nema smisla, kako je potpuno pogrešna za tebe i kakonikad neće uspeti. Čini mi se da moramo da pogledamo ispod ili iznad Eli i pokušamo da otkrijemo nešto više o tome šta hrani tvoju slepu zaljubljenost. Tvoji opisi detalja interakcije sa Eli su toliko ispunili naše poslednje seanse da smo imali malo vremena za dublje istraživanje. Predlažem da ograničimo vreme za razgovor o Eli — možda na deset minuta svake seanse.

Dodaću još jedan, poslednji primer. Suzan je pacijentkinja koja je došla kod mene kada je bila na rubu da ostavi muža. Nakon nekoliko meseci produktivne terapije, osećala se bolje i poboljšala je odnos sa njim. Na jednoj seansi mi je opisala kako je nedavno razgovarala sa mužem dok su vodili ljubav: ona je s podsmehom imitirala jednu moju izjavu (pri tom je i iskrivivši), što ih je iskreno nasmejalo. Udruženo ismevanje mene poslužilo je da približi njih dvoje. Kako reagovati na to? Imao sam više mogućnosti. Prvo, ovaj događaj je odražavao koliku bliskost oseća prema mužu - mnogo veću nego što je bila dugo, možda godinama. Naporno smo radili da to ostvarimo i mogao sam da izrazim zadovoljstvo zbog njenog napretka. Ili sam mogao da reagujem na njeno izvrtanje moje izjave. Ili sam mogao da prokomentarišem kako se ona uobičajeno ponaša u trouglu - imala je dobro utvrđen šablon velike nelagodnosti u odnosima u trouglu, uključujući edipalni trougao sa mužem i sinom; zatim trougao sa dve prijateljice, a sada sa mužem i sa mnom. Ali, moje najjače osećanje je bilo da je bila nepoštena prema meni i to mi se nije sviđalo. Znao sam da mi je veoma zahvalna i da ima mnogo pozitivnih osećanja prema meni, ali je, i pored toga, izabrala da svoj odnos sa mnom trivijalizuje kako bi učvrstila odnos sa mužem. Međutim, da li je ovo osećanje bilo opravdano? Nisam li svoju uvređenost stavio ispred onoga što je profesionalno bilo najbolje za pacijenta? Na kraju sam odlučio da joj iskažem sva ova osećanja i svoju dilemu o njihovom razotkrivanju. Moje otvaranje nas je dovelo do plodnog razgovora o nekoliko važnih pitanja. Odmah je shvatila da je naš trougao mikrokosmos i da su njeni prijatelji doživeli osećanja slična mojima. Da, tačno je da je njen muž osetio da ga ja ugrožavam i ona je želela da ga umiri ismevajući me. Ali, da li je možda istina i da je nesvesno podsticala njegova takmičarska osećanja? I zar nije postojao način da njega iskreno ohrabri a da istovremeno sačuva integritet svog odnosa sa mnom? Moje iskazivanje sopstvenih osećanja je otvorilo ispitivanje njenog učvršćenog i maladaptivnog modela postavljanja jedne osobe protiv druge.

POGLAVLJE 63 Ne plašite se da dodirnete svog pacijenta Na početku svog usavršavanja iz psihijatrije u bolnici Džons Hopkins, prisustvovao sam konferenciji na kojoj je bio predstavljan slučaj - analiza jedne pacijentkinje. Tada je diskusant žestoko kritikovao mladog terapeuta koji je predstavio slučaj zato što je na kraju jedne seanse pomogao svojoj pacijentkinji (starijoj ženi) da obuče kaput. Usledila je duga, vatrena debata. Neki manje kritični učesnici konferencije su se složili da, iako je očigledno da je terapeut

pogrešio, pacijentkinjine poodmakle godine i snežna oluja koja je napolju besnela umanjuju težinu prestupa. Nikada nisam zaboravio tu konferenciju i čak i sada, decenijama kasnije, sa tim kolegom specijalizantom, sa kojim sam nastavio da se družim, zbijam šale o tom ispadu sa kaputom i o nehumanom stavu prema terapiji koji on predstavlja. Bile su potrebne godine prakse i lekovitih iskustava da se poništi šteta koju je nanela toliko rigidna edukacija. Jedno takvo lekovito iskustvo se dogodilo dok sam razvijao metode za vođenje grupe podrške za pacijente obolele od raka. Pošto se moja prva terapijska grupa sastajala nekoliko meseci, jedna od članica je predložila da na drugačiji način završimo susret. Zapalila je sveću, zamolila nas da se uhvatimo za ruke, a onda povela grupu u vođenu meditaciju. Nikada ranije nisam držao pacijenta za ruku, ali u ovoj situaciji nisam imao izbora. Pridružio sam se i istog momenta osetio, kao i svi članovi, da je to bio nadahnut način završavanja susreta i narednih nekoliko godina smo ovako završavali svoje susrete. Meditacija je bila umirujuća i okrepljujuća, ali je dodirivanje ruku bilo ono što me posebno dirnulo. Veštačke granice - između pacijenta i terapeuta, bolesnih i zdravih, umirućih i živih - iščezle su dok smo se mi svi osećali ujedinjeni sa drugima prostom čovečnošću. Ja na svakoj seansi dodirnem svakog pacijenta - rukujem se s njim ili ga potapšem po ramenu, obično na kraju seanse dok ga pratim prema vratima. Ukoliko pacijent želi da zadrži moju ruku duže ili želi zagrljaj, ja to odbijem samo ako za to postoji neki dobar razlog - na primer zabrinutost zbog seksualnih osećanja. Ali kakav god da je taj kontakt, obavezno ga razjasnim na sledećoj seansi - možda kažem nešto sasvim jednostavno kao što je: „Meri, naša prošla seansa se završila drugačije — dugo si obema rukama držala moju ruku. [ili: „Tražila si zagrljaj."] Činilo mi se da si imala neko snažno osećanje. Čega možeš da se setiš u vezi sa tim?" Verujem da svaki terapeut ima svoja tajna pravila o dodirivanju. Pre nekoliko decenija, na primer, starija, izuzetno stručna terapeutkinja mi je rekla da su njeni pacijenti godinama redovno završavali seansu ljubeći je u obraz. Dodirujte pacijente. Ali taj dodir obavezno iskoristite kao materijal za interpersonalni žrvanj. Ako je pacijent u stanju teškog beznađa zbog, na primer, povratka raka ili nekog drugog groznog događaja u svom životu i tokom seanse zatraži da ga držim za ruku ili da ga zagrlim, neću to odbiti, jednako kao što ne bih odbio da staroj ženi koja treba da izađe u snežnu oluju pomognem da obuče kaput. Možda ću ga, ako ne mogu da nađem način da ublažim bol, pitati šta tog dana želi od mene. Treba li da sedimo u tišini ili da mu postavljam pitanja i aktivnije vodim seanse? Da približim svoju stolicu? Da se držimo za ruke? Koliko god je u mojoj moći, trudim se da odreagujem na nežan, ljudski način, ali kasnije, kao i uvek, razjasnim: razgovaram o tome koja su osećanja proizveli moji postupci i iznesem svoja osećanja. Ukoliko se brinem da bi moji postupci mogli biti protumačeni sa seksualnom konotacijom, otvoreno iznesem tu zabrinutost i objasnim da, iako u terapijskom odnosu mogu da se osete seksualna osećanja i treba ih izraziti i razgovarati o njima, nikada neće biti postupano u skladu sa njima. Ništa nije važnije, naglašavam, od toga da se pacijent u ordinaciji i na seansi oseća bezbedno. Naravno, nikada ne insistiram na kontaktu. Ako pacijent ode u besu, odbijajući da se rukujemo, ja poštujem njegovu želju za distancom. Pacijenti sa dubljim problemima povremeno mogu da osete snažna i idiosinkratička osećanja prema dodirivanju i, ako nisam siguran da li postoje takva osećanja, otvoreno pitam: „Hoćemo li se danas rukovati kao i obično,ili bi bilo najbolje da danas to ne uradimo?" U svakom od ovih slučajeva na sledećoj seansi neizostavno ispitam taj incident. Ove opšte naznake služe kao svetionik u terapiji. Dileme o dodiru u terapiji nisu česte, ali je važno da kada se one pojave, terapeuti nisu sputani brigama o zakonu i da mogu da, kao što pokazuje sledeći primer, budu puni razumevanja, odgovorni i kreativni u svom radu. Žena srednjih godina koja je dolazila kod mene oko godinu dana izgubila je najveći deo kose usled zračenja zbog tumora na mozgu. Bila je preokupirana svojim izgledom i često je napominjala koliko bi drugima bila odvratna kada bi je videli bez perike. Pitao sam je kako misli da bih ja reagovao. Smatrala je da bih i ja, takođe, promenio svoj stav prema njoj i da bi mi bila toliko odbojna da bih se udaljio od nje. Rekao sam joj da ne mogu da zamislim da se udaljim od nje. Tokom narednih nedelja nosila se mišlju da u mojoj ordinaciji skine periku i na jednoj seansi je objavila da je došlo vreme za to. Progutala je knedlu i, nakon što me je zamolila

da je ne gledam, skinula periku i pomoću ogledalceta uredila preostale pramenove svoje kose. Kada sam ponovo okrenuo pogled prema njoj, doživeo sam trenutak, ali samo jedan trenutak šoka zbog toga koliko je odjednom ostarila, ali sam se ubrzo ponovo povezao sa suštinom divne žene koju poznajem i pojavila mi se fantazija kako provlačim prste kroz njene pramenove kose. Kada me je pitala o mojim osećanjima, rekao sam joj za tu fantaziju. Oči su joj se napunile suzama i ona je posegnula za maramicama. Odlučio sam da idem dalje. „Hoćemo da probamo?" pitao sam. ,,To bi bilo divno", odgovorila je, tako da sam joj prišao i pomazio njenu kosu i glavu. Iako je to iskustvo trajalo samo nekoliko trenutaka, oboma nam je neizbrisivo ostalo u sećanju. Ona je preživela rak i, godinama kasnije, kada je došla zbog drugog problema, napomenula je da je to što sam dodirnuo njenu glavu bilo epifanija, neizmerno podsticajan postupak koji je radikalno promenio njenu negativnu sliku o sebi. Slično iskustvo opisala je jedna udovica, koja je bila u takvom očaju da je često dolazila u moju ordinaciju toliko potrešena da nije bila u stanju da govori, ali je nalazila veliku utehu jednostavno u tome što sam je držao za ruku. Mnogo kasnije je napomenula da je to bila prekretnica u terapiji: to ju je prizemljilo i dozvolilo joj da se oseti povezano sa mnom. Rekla je da je moja ruka bila teg koji ju je sprečavao da odluta i izgubi se u očaju.

POGLAVLJE 64 Nikada ne stupajte u seksualni odnos sa pacijentom Visoka učestalost seksualnih prestupa je u poslednjih nekoliko godina postala ozbiljan problem, ne samo u psihoterapiji, naravno, nego u svim situacijama u kojima postoji razlika u stepenu moći: u sveštenstvu, vojsci, korporativnom i političkom radnom okruženju, medicini, obrazovnim institucijama - gde god da pomislite. Iako takvi prestupi predstavljaju znatan problem u svakom od ovih okruženja, poseban značaj imaju na polju psihoterapije, gde su intenzivne i intimne veze suštinski važne za taj poduhvat i gde su seksualne veze izuzetno destruktivne za obe strane, i za terapeute kao i za pacijente. Takvi prestupi dvostruko ugrožavaju psihoterapiju. Ne samo što pojedinačni pacijenti bivaju iznevereni i oštećeni, nego u čitavoj struci nastaje prazan hod koji je izuzetno destruktivan za čitavo polje. Plašeći se optužbi terapeuti su prisiljeni da rade defanzivno. Psihoterapijske organizacije savetuju terapeutima da budu ekstremno oprezni. Upozoravaju ih da se klone ne samo bilo kakve neuobičajene bliskosti već i najmanje naznake bliskosti, jer pravnici smatraju da gde ima dima ima i vatre. Drugim rečima, savetuje nam se da usvojimo mentalitet „zaleđene slike" - što znači da izbegavamo svaki trenutak koji, čak i izvučen iz konteksta, može da izgleda sumnjivo. Izbegavajte neformalnost, kaže se terapeutima, izbegavajte obraćanje po imenu, ne nudite kafu ili čaj, ne prekoračujte trajanje seanse od pedeset minuta i ne primajte pripadnike suprotnog pola na poslednju seansu u danu (što su sve prestupi za koje ja priznajem da sam kriv). Neke klinike su razmatrale da uvdu snimanje svih seansi video kamerama kako bi osigurale bezbednost pacijenata. Znam terapeuta koji, pošto je jednom bio nepravedno tužen, sada odbija bilo kakav fizički kontakt sa pacijentima, čak i rukovanje. To su opasna kretanja. Ukoliko ne povratimo ravnotežu u ovoj oblasti, žrtvovaćemo samu suštinu psihoterapije. Upravo sam iz tog razloga napisao prethodni savet o dodirivanju. A kako bih osigurao da studenti ne naprave grešku izjednačavanja terapijske bliskosti sa seksualnom intimnošću, žurim da navedem sledeće komentare o seksualnim prestupima. Terapijsku situaciju opsedaju snažna seksualna osećanja. Kako i ne bi, kada između terapeuta i pacijenta postoji tolika izvanredna bliskost? Pacijenti redovno razvijaju ljubavna i/ili seksualna osećanja prema svojim terapeutima. Dinamike takvog pozitivnog transfera često su od presudnog značaja. Pre svega, pacijenti su izloženi veoma retkoj situaciji koja im pruža zadovoljstvo i prijatnost. Svaka njihova izjava se proučava sa zanimanjem, svaki događaj iz njihovog prošlog i sadašnjeg života se istražuje, druga osoba ih neguje, stara se o njima, bezuslovno ih prihvata i podržava. Neke osobe ne znaju kako da reaguju na takvu velikodušnost. Šta one mogu da daju za uzvrat? Mnoge žene, posebno one sa niskim samopoštovanjem, veruju da je jedini stvarni poklon koji one mogu da ponude seksualni poklon. Bez seksa - robe od koje su možda zavisile u prethodnim vezama - mogu da očekuju samo da će

terapeut izgubiti interesovanje i na kraju ih napustiti. Za druge, koji terapeuta uzdižu na nerealnu, veoma visoku poziciju veću od života, to takođe može biti želja da se sjedine sa nekim većim od sebe. Neki se, opet, takmiče za ljubav sa drugim, nepoznatim pacijentima svog terapeuta. Trebalo bi da sve ove dinamike postanu deo terapijskog dijaloga: one su na ovaj ili onaj način stvorile teškoću u pacijentovom životu i dobro je, a nije nesrećna okolnost, da se pojave u „ovde i sada" terapijske seanse. Pošto je očekivano da terapeut privuče pacijenta, ovim fenomenom se, kao i svim događajima u terapijskoj seansi, treba neuvijeno pozabaviti i treba ga razumeti. Ukoliko terapeut shvati da ga pacijent seksualno uzbuđuje, samo to uzbuđenje predstavJja podatak o pacijentovom nastupu (ako pretpostavljamo da su terapeutu jasne sopstvene reakcije). Terapeuti ne nagrađuju mazohistične pacijente batinama, niti treba da stupe u seksualni odnos sa pacijentima koji žude za seksom. Iako se najveći broj seksualnih prestupa javlja između terapeuta muškarca i pacijentkinje, slični problemi i iskušenja važe i za žene terapeute i za homoseksualce. Terapeuti koji su u prošlosti osećali da nisu privlačni ženama mogu se razveseliti i destabilizovati kada ih pacijentkinje željno traže. Imajte na umu da osećanja koja se javljaju u terapijskoj situaciji uglavnom više pripadaju ulozi nego osobi: nemojte pogrešno tumačiti transferno obožavanje kao znak vaše neodoljive privlačnosti ili šarma. Neki terapeuti se nađu u nevolji jer imaju neispunjen seksualni život ili žive u prevelikoj izolaciji da bi mogli da ostvare prikladne i neophodne seksualne veze. Gledati na svoju praksu kao na priliku za ostvarivanje takvih kontakata je očigledno velika greška. Važno je da terapeut uradi sve što je neophodno kako bi popravio svoju situaciju - bilo da je to individualna ili bračna terapija, agencije ili Internet stranice za pronalaženje partnera, šta god hoćete. Kada se na terapiji ili superviziji susretnem sa takvim terapeutima, želim da im kažem, a često to i uradim, da je bilo koja mogućnost, pa i odlazak kod prostitutke, bolja od kobnog izbora seksualnog opštenja sa pacijentima; želim da im kažem, a često to i uradim, da nađu neki način da zadovolje svoje seksualne potrebe sa jednim od više milijardi potencijalnih partnera na svetu: s bilo kim osim sa svojim pacijentima. To jednostavno nije profesionalan niti moralan izbor. Na kraju krajeva, ako terapeut ne može da nađe rešenje za svoje razuzdane seksualne impulse i nije u stanju ili nije spreman da potraži pomoć na ličnoj terapiji, onda verujem da on i ne treba da se bavi psihoterapijom. Seksualni prestup je destruktivan i za terapeuta. Terapeuti prestupnici, kada se iskreno preispitaju, shvate da postupaju sa ciljem sopstvenog zadovoljenja, a ne u službi svog pacijenta. Terapeuti koji su svoj život potpuno posvetili tome da služe drugima, vrše veliko nasilje nad sobom i svojim najdubljim moralnim načelima. Oni na kraju plaćaju razorno visoku cenu ne samo spoljašnjem svetu u obliku javne osude, kazne i sveopšteg neodobravanja, nego i svom unutrašnjem svetu u formi sveprožimajućeg i trajnog stida i krivice.

POGLAVLJE 66 Nikada ne zanemarujte „strah zbog terapije" Iako uvek naglašavam da je psihoterapija kreativan i spontan proces oblikovan jedinstvenim stilom terapeuta i prilagođen svakom pacijentu, ipak postoje određena univerzalna pravila. Jedno takvo pravilo jeste da uvek treba ispitati strepnju povezanu sa seansom. Ako je pacijent uplašen tokom seanse, nakon seanse (na putu kući ili kasnije dok razmišlja o seansi), ili dok se priprema da dođe na naredni susret, ja se uvek detaljno pozabavim tom strepnjom. Iako strah nekada može da se pojavi zbog sadržaja terapijskog razgovora, mnogo češće proizilazi iz procesa — iz doživljavanja odnosa između terapeuta i pacijenta.Na primer, jedan pacijent je ulazeći u moju ordinaciju opisao da oseća strepnju: „Zbog čega? Šta te to plaši u vezi sa dolaskom ovde?" - pitao sam. „Uplašen sam. Osećam da ovde hodam po tankom ledu." „Na šta u našoj terapiji bi moglo da se odnosi to propadanje kroz led'?" ,,Da ti je dosta mog jadikovanja i kukanja i da više nećeš želeti da me vidiš." „To ti sigurno umnogome otežava. Ja ti govorim da izraziš sve svoje uznemiravajuće misli. To je već dovoljno teško, a ti onda na to dodaš još nešto — da isto tako moraš da paziš da me ne opteretiš ili ne

obeshrabriš." Ili drugi pacijent: „Nisam želela da dođem danas. Čitave nedelje sam bila uznemirena zbog onoga što si mi rekao prošli put kada sam uzela maramicu." „Šta si čula da sam ti rekao?" ,,Da ti je dosta mog kukanja i odbijanja tvoje pomoći." ,,Ja se sećam nečeg sasvim drugačijeg. Ti si plakala i ja sam, želeći da te utešim, pružio ruku da ti dodam maramice. Iznenadio sam se koliko si brzo skočila da ih sama uzmeš - kao da izbegavaš da uzmeš nešto od mene — i pokušao sam da te ohrabrim da ispitamo tvoja osećanja u vezi sa prihvatanjem moje pomoći. Ali to ni u kom slučaju nije isto što i kritika i ne znači da mi je dosta." „Imam neka osećanja u vezi sa primanjem pomoći od tebe. Kao da imaš određenu količinu zabrinutosti — samo stotinu poena — i ja ne želim da iskoristim sve svoje poene." Ako pacijent razvije anksioznost tokom seanse, ja se pretvaram u detektiva i koristim pomoć pacijenta da kao pod mikroskopom ispitamo čitavu seansu kako bismo utvrdili kada se neprijatnost pojavila. Proces takvog ispitivanja podrazumeva da se anksioznost ne spušta kapriciozno na osobu, poput kiše, nego je objašnjiva: ima svoje uzroke koji se mogu otkriti (a samim tim i sprečiti i kontrolisati). Nekada, ako imam snažan osećaj da bi moglo doći do zakasnele reakcije na događaje sa seanse, pri kraju tog sata predložim misaoni eksperiment koji uključuje projekciju u budućnost: Imamo još nekoliko minuta, ali da li bi mogla da sedneš, zatvoriš oči i zamisliš da je seansa gotova i da si na putu kući? Sta ćeš misliti ili osećati? Kako ćeš gledati na našu današnju seansu? Šta ćeš osećati prema meni ili u vezi sa načinom na koji se nas dvoje odnosimo jedno prema drugome?

POGLAVLJE 67 Doktore, uklonite mi anksioznost Ako je pacijent opterećen strepnjom i zatraži ili moli za pomoć, obično nalazim da je korisno da pitam: „Kaži mi, šta bi bilo idealno da kažem? Šta bih tačno mogao da kažem što bi učinilo da se ti osećaš bolje?" Naravno, ne razgovaram sa pacijentovim racionalnim umom, nego se obraćam detetu u pacijentu i tražim necenzurisane slobodne asocijacije. Kao odgovor na takvo pitanje, jedna pacijentkinja mi je rekla: „Želim da mi kažeš da sam najlepša, najsavršenija beba na svetu." Rekao sam joj tačno ono što je zahtevala, a onda smo zajedno ispitali umirujuće efekte mojih reči, kao i ostala osećanja koja su se pojavila: njenu postiđenost zbog detinjih želja i veliku ljutnju zbog toga što je morala da mi kaže šta da kažem. Ova vežba samoumirivanja proizvodi određeni paradoks: pacijentkinja je prebačena u mladalačko, zavisno stanje uma time što od terapeuta traži da izgovori magične reči olakšanja, ali je, u isto vreme, primorana da zauzme autonomnu poziciju jer sama smišlja reči koje će je umiriti.

POGLAVLJE 68

O ulozi krvnika zaljubljenosti Ne volim da radim sa zaljubljenim pacijentima. Možda je to zbog zavisti - i sam žudim za tom čarolijom - a možda zbog toga što su zaljubljenost i psihoterapija fundamentalno nespojive. Dobar terapeut se bori protiv tame i traži prosvetljenje, dok romantičnu ljubav održava misterija i ona se raspada pred analizom. Mrzim kada sam krvnik zaljubljenosti. Paradoksalno je to što su ovi uvodni redovi Krvnika Ijubavi, iako izražavaju moju nelagodnost prema radu sa zaljubljenim pacijentima, ipak nagnali mnoge zaljubljene pacijente da od mene potraže savetovanje. Naravno, ljubav se pojavljuje u mnogim oblicima i ovi redovi se odnose na jedan određeni tip ljubavnog iskustva: na zaslepljeno, opsednuto, začarano stanje svesti koje u potpunosti zaposeda osobu. Takvo iskustvo je obično veličanstveno, ali postoje momenti kada zaslepljenost izaziva više nevolje nego zadovoljstva. Nekada je ostvarenje ljubavi osujećeno za sva vremena - na primer kada su jedna ili obe strane u braku koji nisu spremne da napuste. Nekada ljubav nije uzvraćena - jedna osoba voli, a druga izbegava kontakt ili želi samo seksualnu vezu. Nekada je voljena osoba potpuno nedostižna - to može biti nastavnik, bivši terapeut, prijateljev supružnik. Osoba često može postati toliko obuzeta ljubavlju da previše vremena posvećuje čekanju kratkog susreta sa voljenom osobom na uštrb svega ostalog - posla, prijatelja, porodice. Osoba koja ima vanbračnu vezu može se povući od svog supružnika, izbegavati bliskost kako bi sakrila tajnu, odbiti terapiju parova, namerno održavati bračnu vezu nezadovoljavajućom da bi smanjio osećanje krivice i opravdao vanbračnu vezu. Koliko god se okolnosti razlikovale, to iskustvo je isto - zaljubljeni idealizuje voljenu osobu, opsednut je njome i često ne želi ništa drugo osim da ostatak života provede uživajući u njenom prisustvu. Da biste ostvarili empatičnu vezu sa zaljubljenim pacijentom, ne smete izgubiti iz vida činjenicu

da je njegovo iskustvo prilično čarobno: ekstatično, blaženo sjedinjavanje; rastapanje usamljenog ,,ja" u očaravajućem ,,mi" može biti jedno od značajnih iskustava u pacijentovom životu. Obično je preporučljivo da izrazite poštovanje prema njihovom stanju uma i da se suzdržite od kritikovanja dragocenog osećanja koje okružuje voljenu osobu. Niko nikada ovu dilemu nije iskazao bolje od Ničea, koji je, nedugo pošto se „povratio" nakon strastvene (ali čedne) ljubavne veze sa Lu Salome, napisao: Jednog dana, pored mene je proleteo vrabac; i [...] ja pomislih da sam video orla. Sada se čitav svet trudi da mi objasni koliko grešim — a postoji i pravi evropski trač o tome. Dobro, kome je bolje? Meni, „zavedenome", kako kažu, koji sam zbog cvrkuta ove ptice čitavo leto stanovao u uzvišenom svetu nade ili onima koje je nemoguće zavesti?

Zato treba biti pažljiv sa osećanjem koje osobi dozvoljava da živi u „uzvišenom svetu nade". Poštujte pacijentov zanos, ali mu isto tako pomozite da se pripremi za njegov kraj. A uvek se završi. Postoji jedno istinsko svojstvo romantične ljubavi: ona nikad ne opstaje - iščezavanje je deo prirode zanosnog stanja zaljubljenosti. Ali budite oprezni kada pokušavate da ubrzate njegov slom. Ne pokušavajte da se borite sa Ijubavlju ništa više nego što biste se borili sa snažnim religijskim uverenjima - to su dvoboji u kojima ne možete pobediti (a ima sličnosti između zaljubljenosti i doživljavanja religijske ekstaze: jedan je pacijent govorio o svom „uzbuđenju Sikstinske kapele", drugi je svoju ljubav opisao kao božansko, večno stanje). Budite strpljivi ostavite klijentu da otkrije i iskaže osećanja o iracionalnosti svojih osećanja ili o razbijanju iluzija o voljenoj osobi. Kada pacijent iskaže nešto od toga, ja dobro zapamtim njegove reči. Ako i kada ponovo uđe u to stanje i ponovo počne da idealizuje voljenu osobu, mogu da ga podsetim šta je rekao. U isto vreme, ispitujem to iskustvo baš kao što bih ispitivao bilo koje emocionalno stanje. Kažem stvari poput: „Kako je to divno... to je kao da ponovo oživiš, zar ne? Lako je razumeti zbog čega ne želiš da se toga odrekneš. Hajde da vidimo šta ti je dozvolilo da to sada doživiš?... Pričaj mi o svom životu u nedeljama pre nego što ti se to dogodilo. Kada si poslednji put osetio ljubav poput ove? Šta se dogodilo sa tom ljubavlju?" Korisno je usredsrediti se na stanje zaljubljenosti umesto na voljenu osobu. Doživljaj, emocionalno stanje voljenja - a ne druga osoba - jeste ono što je toliko neodoljivo. Ničeova rečenica „Čovek voli svoju želju, a ne željenu osobu" često mi nije bila od pomoći u radu sa pacijentima koje muči ljubav. Pošto većina ljudi zna (iako pokušava da ne zna) da to iskustvo neće večno trajati, ja nežno pokušam da predstavim neku dugoročnu perspektivu i odvratim pacijenta od donošenja bilo kakve nepovratne odluke na osnovu osećanja koja su najverovatnije prolazna. Utvrdite ciljeve terapije na početnim susretima. Koju vrstu pomoći pacijent traži? Očigledno je da u njegovom iskustvu postoji nešto disfunkcionalno, inače vam se ne bi obratio za pomoć. Da li pacijent traži pomoć da sam izađe iz te veze? Ja često prizivam sliku terazija i pitam za odnos zadovoljstva i nezadovoljstva (ili sreće i nesreće) koje veza pruža. Taj odnos se nekada može prikazati tabelom i ja od pacijenata tražim da vode evidenciju, sa nekoliko referentnih tačaka posmatranja, koliko puta dnevno pomisle na voljenu osobu, ili čak koliko minuta ili sati u toku dana posvećuju tome. Pacijenti se nekada zaprepaste rezultatima, kada vide koliki je deo njihovog života zaokupljen cirkularnim mislima koje se ponavljaju i, nasuprot tome, koliko malo učestvuju u stvarnom životu. Nekada pokušam da pacijentu proširim vidike razgovorom o prirodi i različitim vrstama ljubavi. Fromova svevremena knjiga Umeće Ijubavi je dragocen izvor i za pacijenta i za terapeuta. Ja o zreloj ljubavi često razmišljam kao o ljubavi prema biću i rastu druge osobe, i većina klijenata blagonaklono gleda na ovakav stav. Kakva je onda priroda njihove ljubavi? Da li su zaluđeni nekim koga, u suštini, zapravo ne poštuju ili nekim ko se loše ponaša prema njima? Nažalost, naravno, postoje i oni čija je ljubav još jača zbog toga što se voljena osoba ne ophodi dobro prema njima. Ukoliko žele da im pomognete da izađu iz veze, možete ih podsetiti (a i sebe) da je to

oslobađanje mučno i sporo. Ljudi povremeno gotovo momentalno izrone iz zaslepljenosti, baš kao što likovi iz Sna letnje noći izađu iz svoje začaranosti, ali u većini slučajeva se mesecima muče žudnjom za voljenom osobom. Nekada prođu godine, pa i decenije, pre nego što mogu da sretnu tu osobu ili čak pomisle na nju a da ne osete nastup želje ili uznemirenosti. Pri tom, razdvajanje nije stabilan proces. Javljaju se zastoji - a najčešći uzrok zastoja je ponovni susret sa voljenom osobom. Pacijenti imaju brojne racionalizacije za taj novi kontakt: tvrde da su sada to preboleli i da će im srdačan razgovor, kafa ili ručak sa nekada voljenom osobom pomoći da razjasne neke stvari, da shvate gde su pogrešili, da uspostave trajno zrelo prijateljstvo sa njom, ili čak da će im omogućiti da joj konačno kažu zbogom kao zreli ljudi. Malo je verovatno da će se bilo šta od svega ovoga dogoditi. Oporavak tih pacijenata obično ode unazad, baš kao što jedna čašica povuče lečenog alkoholičara natrag. Ne dozvolite da vas zastoji osujete - nekim zaluđenostima je suđeno da traju godinama. To nije pitanje slabe volje; u tom iskustvu postoji nešto što pacijenta dotiče na najdubljem nivou. Pokušajte da razumete ključnu ulogu koju opsesija ima u unutrašnjem životu osobe. Verujem da Ijubavna opsesija često služi kao distrakcija time što sprečava osobu da se usredsredi na bolnije misli. U radu sa zaljubljenima, nadam se da ću pre ili kasnije stići do pitanja: O čemu bi razmišljala da nisi opsednuta tom osobom?

POGLAVLJE 73 Istražite prethodnu terapiju Ako su moji pacijenti prethodno već odlazili terapiju, detaljno se raspitam o tom njihovom iskustvu. Ako je terapija bila nezadovoljavajuća, pacijenti gotovo uvek navode da se prethodni terapeut nije dovoljno angažovao. Bio je, kažu, suviše distanciran, pasivan, bio previše bezličan, premalo je pružao podršku. Još nisam čuo pacijenta da se žali kako je terapeut previše otvoren, previše ličan ili previše nudi podršku (osim u slučajevima kada su terapeut i pacijent bili u seksualnoj vezi). Kada postanete svesni grešaka prethodnog terapeuta, možete se truditi da ih ne ponovite. Učinite ovo eksplicitno, tako što ćete povremeno proveriti pomoću jednostavnih, direktnih pitanja. Na primer: „Majk, do sada smo imali četiri seanse i možda bi trebalo da vidimo kako nam ide. Govorio si o svojim osećanjima prema doktoru X-u, svom prethodnom terapeutu. Pitam se kako to izgleda u vezi sa mnom. Možeš li da se setiš trenutka kada si imao slična osećanja prema meni ili kada ti se činilo da ti i ja ulazimo u slične neproduktivne modele?" Ako je pacijentova prošla terapija bila uspešna (ali on iz nekog razloga nije mogao da je nastavi sa prethodnim terapeutom), verujem da je jednako značajno ispitati šta je bilo dobro u toj terapiji kako bi se ti aspekti ugradili u sadašnju terapiju. Ne očekujte da pacijentovi navodi, bilo o uspešnoj, bilo o neuspešnoj terapiji budu statični: oni se obično menjaju, baš kao što se menja i njegov pogled na prošle događaje. S vremenom, pacijent može početi da se priseća pozitivnog učinka terapeuta kojeg je spočetka ocrnio.

POGLAVLJE 75 Frojd nije uvek grešio. Pljuvanje po Frojdu je postalo moderno. Nijedan savremeni čitalac ne može da izbegne aktuelne zajedljive kritike koje optužuju psihoanalitičku teoriju da je staromodna, kao i minula kultura iz koje je potekla. Psihoanaliza se napada kao pseudonauka zasnovana na zastareloj naučnoj paradigmi i zasenjena skorašnjim napretkom u neurobiologiji snova i genetici šizofrenije i afektivnih poremećaja. Pored toga, kritičari uveravaju da je to fantazija o ljudskom razvoju kojom vladaju muškarci, koja je puna seksizma, a konstruisana je na osnovu izvrnutih istorija slučaja i netačnih, nekad i izmišljenih zapažanja.

Ove kritike su bile toliko sveprožimajuće i štetne da su prodrle čak i u terapijske nastavne programe, a čitava generacija stručnjaka za mentalno zdravlje je školovana sa kritičkim i potpuno neobaveštenim stavom o čoveku čije ideje čine same temelje psihoterapije. Dozvolite mi da predložim jedan misaoni eksperiment. Zamislite da ste očajni zbog propale Ijubavne veze. Opsedaju vas omalovažavajuće misli, pune mržnje, o ženi koju ste mesecima idealizovali. Ne možete da je izbacite iz glave, osećate da ste teško, možda čak smrtno povređeni i razmišljate o samoubistvu - ne samo da biste okončali svoj bol, nego i da biste kaznili ženu koja ga je prouzrokovala. Postojano ostajete u svom očajanju, uprkos svim naporima vaših prijatelja da vas uteše. Koji bi bio vaš naredni korak? Najverovatnije biste razmislili o tome da zatražite pomoć psihoterapeuta. Svi vaši simptomi - depresija, bes, opsesivne misli - govore ne samo da vam je terapija potrebna, nego da biste od nje imali veliku korist. Sada isprobajte varijaciju tog eksperimenta. Zamislite da imate iste simptome, ali da se to dešava pre više od sto godina, recimo 1882, i da živite u centralnoj Evropi. Šta biste uradili? Ja sam se upravo sa tim izazovom suočio pre nekoliko godina, kada sam pisao roman Kad je Niče plakao. Zaplet je zahtevao da Niče potraži pomoć terapeuta 1882. godine (tada je bio u dubokom očaju zbog okončanja veze sa Lu Salomom) A ko bi bio Ničeov terapeut? Nakon opsežnog istorijskog istraživanja, bilo je očigledno da 1882. - pre samo sto dvadeset godina - takav čovek nije postojao. Da se Niče za pomoć obratio lekaru, dobio bi informaciju da ljubavni bol nije medicinski problem i savet da neko vreme boravi u Marienbadu ili nekoj drugoj evropskoj banji. Ili bi ga možda uputili kod saosećajnog sveštenika na religijsko savetovanje. Svetovni terapeut? Nije postojao nijedan! Iako su Libolt i Bernhajm imali školu hipnoterapije u Nansiju u Francuskoj, oni nisu nudili terapiju per se, već samo hipnotsko uklanjanje simptoma. Polje svetovne psihoterapije tek je trebalo osmisliti; ono je čekalo na Frojda, koji je 1882. još uvek bio stažista i nije ni ušao u polje psihoterapije. Frojd ne samo što je samostalno osmislio polje psihoterapije, nego je to učinio u jednom dahu. On je 1895. godine (u Raspravama o histeriji, pisanim u saradnji sa Jozefom Brojerom) napisao zapanjujuće dalekovido poglavlje o psihoterapiji, koje predskazuje velika kretanja do kojih će doći u narednih sto godina. U njemu je izneo temelje naše struke: značaj uvida i dubokog samoistraživanja i izražavanja; postojanje otpora, transfera, potisnute traume; upotrebu snova i fantazija, rol plej, slobodne asocijacije; potrebu da se obrade karakterološki problemi isto kao i simptomi, i apsolutnu neophodnost poverljivog terapijskog odnosa. Smatram da su ove stvari toliko korisne u obrazovanju terapeuta da sam decenijama na Stenfordu držao kurs razumevanja Frojda, na kome sam zahtevao dve stvari: čitanje Frojdovih tekstova (a ne sekundarnih izvora) i poštovanje njegovog istorijskog konteksta. Publikacfje u kojima su popularno prepričane teorije originalnih autora često koriste studentima kada čitaju radove mislilaca koji ne umeju da pišu jasno (ili biraju da budu nejasni) — kao što su, na primer, filozofi poput Hegela, Fihtea ili čak Kanta, ili na polju psihoterapije Salivan, Fenihel ili Ferbern. To ne važi za Frojda. Iako nije dobio Nobelovu nagradu za naučni doprinos, njemu je dodeljena Geteova nagrada za literarno ostvarenje. Frojdovi tekstovi blistaju izvrsnim stilom, čak i kroz veo prevoda. Uistinu, mnoge njegove kliničke priče podsećaju na pripovesti vrhunskih pripovedača. U svojim predavanjima, posebnu pažnju posvećujem njegovim prvim tekstovima (Rasprave o histeriji, odabrana poglavlja iz Tumačenje snova i Tri eseja o teoriji seksualnosti) i napravim kratak prikaz istorijskog konteksta - psihološkog cajtgajsta kasnog devetnaestog veka - što studentima omogućava da shvate koliko su njegovi uvidi zaista bili revolucionarni. Još jedna stvar: Frojdov doprinos ne treba procenjivati na osnovu mišljenja koja su razvili različiti frojdovski psihoanalitički instituti. Frojd je imao mnogo sledbenika žednih ritualne ortodoksnosti i mnogi analitički instituti su usvojili konzervativan i statičan pogled na njegov rad, u potpunosti zanemarivši njegovu promenljivu kreativnu i inovativnu

prirodu. Ja sam u svom profesionalnom razvoju bio preterano ambivalentan u odnosu na tradicionalne psihoanalitičke obrazovne institute. Činilo mi se da je konzervativna analitička pozicija iz mog vremena precenjivala značaj uvida, posebno u vezi sa pitanjima psihoseksualnog razvoja, a pored toga, potpuno je previdala značaj ljudskog susreta u terapijskom procesu. (Teodor Rajk je napisao: „Mnoge analitičare ni sam đavo ne bi uplašio više nego upotrebazamenice ja") Usled toga, odabrao sam da se ne pridružim analitičkom institutu i sada, kada se osvrnem na svoju karijeru, smatram da je to jedna od najboljih odluka u mom životu. Iako sam se suočio sa velikom količinom profesionalne izolacije i neizvesnosti, imao sam slobodu da sledim sopstvena interesovanja i da razmišljam bez ograničavajućih predrasuda. Moja osećanja prema psihoanalitičkoj tradiciji su se danas znatno promenila. Iako mi se ne sviđa veliki broj analitičkih institucionalnih zamki i ideoloških stavova, te institucije su često jedino zanimljivo mesto na kome najbolji i najblistaviji umovi psihoterapije razgovaraju o ozbiljnim tehničkim psihodinamičkim pitanjima. Štaviše, nedavno je došlo do, po mom mišljenju, spasonosnog razvoja u analitičkoj misli i praksi: interesovanje analitičara i literatura o intersubjektivnosti i psihologiji dve osobe rapidno rastu, što odražava novu svest o presudnoj ulozi osnovnog ljudskog susreta u procesu promene. Progresivni analitičari u značajnoj meri streme većoj iskrenosti i razotkrivanju u svom odnosu sa pacijentima. Kako ekonomisano zdravstvo podstiče kratka usavršavanja (te stoga i smanjenje troškova kroz jeftiniju naknadu za rad terapeuta), terapeutima je dodatno postdiplomsko kliničko obrazovanje potrebnije nego ikad. Psihoanalitički instituti (u opštem smislu - frojdovski, jungijanski, interpersonalni, egzistencijalni) nude daleko najozbiljniju i najtemeljniju postdiplomsku obuku iz dinamske terapije. Pored toga, kultura instituta nadoknađuje izolaciju, toliko svojstvenu terapijskoj praksi, tako što obezbeđuje zajednicu sličnih umova, grupu kolega koji se suočavaju sa sličnim intelektualnim i profesionalnim izazovima. Možda bezrazložno dižem uzbunu, ali mi se čini da, u ovo vreme neumornih napada na polje psihoterapije, analitički instituti mogu postati poslednje uporište, riznicu psihoterapijske mudrosti, slično kao što je crkva godinama bila skladište hlozofske mudrosti i jedino carstvo u kojem se razgovaralo o ozbiljnim egzistencijalnim pitanjima o smislu života, vrednostima, etici, odgovornosti, slobodi, smrti, zajednici, povezanosti. Postoji sličnost između psihoanalitičkih instituta i verskih institucija iz prošlosti i važno je da ne ponovimo tendencije nekih verskih institucija da potiskuju ostale ozbiljne misaone forume i zakonima određuju kojim je misliocima dozvoljeno da misle.

POGLAVLJE 76 Kognitivno bihejvioralna terapija nije ono što se o njoj govori... Ili ne plašite se babaroge EPT Koncept 'empirijski potvrđene terapije' (ili EPT) je u skorije vreme imao ogroman uticaj za sada sasvim negativan - na polje psihoterapije. Brojne organizacije u sistemu ekonomisanog zdravstva plaćaju samo one terapije koje su empirijski potvrđene, što je u stvarnosti samo kratkotrajna kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT). Fakulteti koji odobravaju master i doktorske studije prekrajaju svoje nastavne planove kako bi se usmerili na podučavanje ovih 'empirijski potvrdenih terapija'; ispiti za licencu proveravaju da li su psiholozi adekvatno nafilovani znanjem o superiornosti EPT, a velike federalne agencije za finansiranje psihoterapijskih istraživanja se sa posebnim odobravanjem smeškaju na istraživanja EPT. Sve ovo stvara disonancu za mnoge starije kliničke stručnjake koji su svakodnevno izloženi rukovodiocima ekonomisanih zdravstvenih organizacija koji insistiraju na EPT. Stariji kliničari se sreću sa očiglednom lavinom naučnih činjenica koje „dokazuju" da je njihov pristup manje efikasan od pristupa mladih (i ekonomski povoljnih) terapeuta koji na osnovu priručnika rade kognitivno bihejvioralnu terapiju u zapanjujuće kratkim rokovima. Oni instinktivno znaju da je to pogrešno, sumnjaju na veštu prevaru, ali nemaju odgovor zasnovan na dokazima i uglavnom su pognuli glave i pokušavaju da rade svoj posao, nadajući se da će se taj košmar okončati.

Novije metaanalitičke publikacije ponovo uspostavljaju neku ravnotežu. (Ja obilato koristim Vestonov i Morisonov odličan pregled i analizu.) Prvo, uporno molim kliničare da imaju na umu da nepotvrđene terapije nisu pobijene terapije. Da bi neko finansirao jedno istraživanje, ono mora imati jasan dizajn poput istraživanja koje testira efikasnost lekova. Takva forma zahteva „čiste" pacijente (to znači pacijente sa samo jednim poremećajem, bez simptoma bilo koje druge dijagnostičke kategorije - što je tip pacijenta koji se retko sreće u kliničkoj praksi), zatim kratku terapijsku intervenciju i model tretmana koji je ponovljiv i po mogućnosti priručnički (što znači da se može svesti na pisani priručnik „korak po korak"). Takav dizajn istraživanja u velikoj meri favorizuje KBT i isključuje većinu tradicionalnih terapija koje se oslanjaju na blizak odnos terapeut-pacijent koji se slobodno izgrađuje kroz iskrenost i koji se fokusira na „ovde i sada" dok se spontano razvija. U istraživanju EPT polazi se od brojnih pogrešnih pretpostavki: da dugogodišnji problemi mogu da popuste pred kratkotrajnom terapijom, da pacijenti imaju samo jedan odrediv simptom, koji mogu da tačno navedu na početku terapije, da se elementi efikasne terapije mogu odvojiti jedan od drugog i da sistematično napisan proceduralni priručnik minimalno edukovanoj osobi omogućava da se uspešno bavi psihoterapijom. Analiza rezultata EPT (Veston i Morison) ukazuje na daleko manje impresivne rezultate nego što se obično mislilo. Pacijenati su izuzetno retko bili praćeni i nakon godinu dana, a gotovo nikako nakon dve godine. Rani pozitivni odgovor na EPT (koji se uočava kod bilo koje terapijske intervencije) doveo je do iskrivljene slike o učinkovitosti. Postignuća ne opstaju, a procenat pacijenata koji zadržavaju poboljšanja je iznenađujuće nizak. Ne postoje dokazi da terapeutovo pridržavanje priručnika pozitivno korelira sa poboljšanjem - štaviše, dokazano je upravo suprotno. Generalno, implikacije istraživanja EPT prelaze daleko preko naučnih dokaza. Naturalističko istraživanje kliničke prakse EPT otkriva da kratkotrajna terapija nije toliko kratka: kliničari koji koriste kratkotrajnu EPT pacijente viđaju na mnogo više seansi nego što se navodi u spomenutom istraživanju. Istraživanje je pokazalo (što nimalo ne iznenađuje) da se akutni distres može ublažiti brzo, ali da hronični distres zahteva mnogo dužu, a karakterološke promene najdužu terapiju. Ne mogu a da ne ubacim još jednu zluradu opasku. Imam snažan utisak (potkrepljen samo anegdotama) da praktičari EPT kojima je lično potrebna pomoć prihoterapeuta ne traže kratkotrajnu kognitivno-bihejvioralnu terapiju, već se umesto toga okreću visokoobrazovanim, iskusnim dinamskim terapeutima koji ne rade na osnovu priručnika.

POGLAVLJE 77 Snovi - Koristite ih, koristite, koristite Zbog čega toliko mladih terapeuta izbegava da radi sa snovima? Terapeuti koje superviziram daju mi različite odgovore. Mnoge zastrašuje priroda literature o snovima obimna je, kompleksna, misteriozna, spekulativna i kontroverzna. Studente često zbunjuju knjige simbola za tumačenje snova i zadah zajedljivih debata izmedu frojdijanaca, jungijanaca, geštaltista i vizionara. Tu je, pri tom, i sve obimnija literatura o novoj biologiji snova, koja ponekad ima razumevanja za bavljenje snovima, a ponekad prezrivo proglašava snove čisto nasumičnim i beznačajnim tvorevinama. Druge frustrira i obeshrabruje sama forma snova - njihova kratkotrajna, tajnovita, ekstravagantna i krajnje maskirana priroda. Neki, koji rade u okvirima kratkotrajne terapije kakvu nalaže program ekonomisanog zdravstva nemaju vremena za rad na snovima. Konačno, i što je možda najvažnije, mnogi mladi terapeuti nisu doživeli iskustvo istraživačke lične terapije koja i sama izvlači korist iz rada na snovima. Smatram da je ovo neposvećivanje pažnje snovima velika šteta i veliki gubitak za buduće pacijente. Snovi mogu biti neprocenjiva pomoć u učinkovitoj terapiji. Oni predstavljaju britko iskazivanje pacijentovih najdubljih problema, ali drugačijim jezikom - jezikom vizuelnih slika. Izuzetno iskusni terapeuti su se oduvek oslanjali na snove. Frojd je snove nazivao „kraljevskim

putem za nesvesno". Iako se slažem s tim, to nije, kao što ću objasniti, glavni razlog zašto smatram da su toliko korisni.

POGLAVLJE 78 Potpuna interpretacija sna? Zaboravite! Od svih zabluda koje mladi terapeuti imaju o radu sa snovima, najproblematičniji je stav da je cilj interpretirati san u potpunosti i precizno. Ta ideja je potpuno beskorisna za praksu psihoterapije i ja svoje studente ohrabrujem da je napuste. Frojd je napravio hrabar i proslavljen pokušaj potpune interpretacije u svom revolucionarnom delu Tumačenje snova (1900), gde je temeljno analizirao jedan svoj san o ženi po imenu Irma, koju je uputio svome prijatelju i kolegi na operaciju. Od objavljivanja sna o Irmi, mnogi teoretičari i kliničari su usavršili nova tumačenja, a čak i sada, sto godina kasnije, u psihoanalitičkoj literaturi se još uvek pojavljuju nova viđenja tog sna. Čak i kada bi bilo moguće u potpunosti rastumačiti snove, to ne bi neizostavno bila dobra upotreba terapijske seanse. Ja imam pragmatičan pristup snovima i koristim ih na bilo koji način tako da potpomognu terapiju.

POGLAVLJE 79 Koristite snove pragmatično: Harajte i pljačkajte Glavni princip na kome se temelji moj rad sa snovima jeste da iz njih izvučem sve što pospešuje i ubrzava tetapiiu. Poharajte i opljačkajte san, uzmite iz njega sve što se čini vrednim i ne brinite zbog odbačene ljušture. Razmislite o ovom zastrašujućem snu koji je usledio nakon pacijentkinjine prve seanse: Još uvek sam bila na pravnom fakultetu, ali sam vodila slučaj u otvorenoj, velikoj, prepunoj sudnici. I dalje sam bila žena, ali sam bila kratko ošišana, obučena u muško odelo i nosila sam duboke čizme. Moj otac, koji je nosio dugu, belu odeždu, bio je optuženi, a ja sam bila tužilac koji ga tereti za silovanje. U tom momentu sam znala da sam suicidna, jer će me on na kraju pronaći i ubiti zato što mu to radim. San ju je probudio u tri sata ujutru i bio je toliko zastrašujući i stvaran da je ona, u strahu od mogućeg uljeza, optrčala stan proveravajući brave na svim prozorima i vratima. Čak i nakon tri dana, dok mi je pričala o tom snu, i dalje je bila prestrašena. Kako možemo da opljačkamo ovaj san u službi terapije? Prvo, uzmite u obzir vreme. Kako smo tek počeli terapiju, moj primarni zadatak je bio da skujem snažan terapijski savez. Stoga su se moja pitanja i komentari usmeravali prvenstveno na one aspekte sna koji su se odnosili na angažovanje i sigurnost u terapijskoj situaciji. Postavljao sam pitanja kao sto su: „Kako tumačiš to što si izvela oca na suđenje? Pitam se, da li bi to moglo imati veze sa onim što si pričala o njemu na našoj prvoj terapijskoj seansi? Da li veruješ da je opasno da se otvoreno izraziš u ovoj ordinaciji? A tvoja šta misliš o tome što je sudnica bila otvorena i prepuna? Pitam se da li te možda brinu privatnost i poverljivost naših susreta ili sumnjaš u njih?" Primetite da nisam pokušavao da tumačim san. Nisam ispitivao njegove brojne čudne aspekte: pacijentkinjinu konfuziju u vezi sa polom, njenu odeću, belu odeždu njenog oca, njegovu optužnicu za silovanje. Te aspekte sam obeležio i sklonio u stranu. Možda ću se na budućim seansama vratiti na ove predstave iz sna, ali u prvim fazama terapije imam drugi prioritet: moram da se posvetim okviru terapije poverenju, sigurnosti i poverljivosti. Drugi pacijent je u noći nakon naše prve seanse usnio sledeći san:

Otišao sam u robnu kuću da kupim sve što mi treba za putovanje, ali neke stvari su mi nedostajale. One su bile dole, u podrumu, i ja sam krenuo niza stepenice, koje su bile mračne i nestabilne. Bilo je strašno. Video sam guštera. To je bilo dobro: ja volim guštere — oni su otporni i nisu se promenili za poslednjih stotinu miliona godina. Kasnije sam se vratio gore i potražio svoja kola, koja su bila u duginim bojama, ali njih nije bilo - možda ih je neko ukrao. Tada sam na parkingu video svoju ženu, ali su mi ruke bile prepune paketa i previše sam žurio da bih otišao do nje ili uradio bilo šta drugo osim da joj mahnem. Tu su bili i moji roditelji, ali su oni bili pigmeji i pokušavali su da zapale logorsku vatru na parkingu. Pacijent, krut i neintrospektivan četrdesetogodišnji muškarac, dugo se opirao terapiji i pristao je da dođe k meni tek kad mu je žena zapretila da će ga ostaviti ako se ne promeni. Njegov san je očigledno bio pod uticajem početka terapije, što se u snovima često prikazuje kao putovanje ili vožnja. On se oseća nespremnim za terapijski poduhvat, pošto su stvari koje su mu potrebne u podrumu (to su njegove dubine, njegovo nesvesno), a poduhvat je težak i stran (stepenice su mračne, zastrašujuće i nestabilne). Po red

toga, pacijent ima otpor prema terapijskom poduhvatu - divi se gušterima, koji se sto miliona godina nisu promenili. Ili je, možda, ambivalentan prema promeni - kola su mu neprikladno ofarbana u dugine boje, ali on ne može da ih nađe. Koji je moj zadatak na uvodnoj seansi? Da mu pomognem da se uključi u terapiju i da prevaziđe svoj otpor prema njoj. Stoga sam se usredsredio samo na one komponente sna koje se bave početkom terapije: na simbol putovanja, pacijentov osećaj nepripremljenosti i neadekvatnosti, mračne nestabilne stepenice, silazak, gušter. Namerno ga nisam ništa pitao u vezi sa drugim aspektima sna: njegovom ženom i teškoćama u komunikaciji sa njom i njegovim roditeljima, koji, preobraženi u pigmeje, pale vatru na parkingu. Nije reč o tome da ovi aspekti nisu značajni - na kasnijim seansama smo proveli dosta vremena istražujući pacijentov odnos sa ženom i roditeljima - ali na drugoj terapijskoj seansi je bilo stvari koje su imale prednost. Ovaj san, sasvim slučajno, ilustruje značajan aspekt razumevanja fenomena koji je Frojd opisao u Tumačenju snova. Obratite pažnju na to da san obrađuje nekoliko apstraktnih ideja dolazak na psihoterapiju, strah od istraživanja ličnog nesvesnog, osećanja neadekvatnosti, nesigurnost da li se menjati ili ne. Ipak, snovi su (osim veoma retkih auditivnih iskustava) vizuelni fenomen, a deo uma koji proizvodi snove mora da pronađe način da apstraktne ideje pretvori u vizuelnu formu (putovanje, nestabilne stepenice koje se spuštaju ka podrumu, gušter, auto u duginim bojama). Još jedan klinički primer. Četrdesetpetogodišnji muškarac, koji je bio u dubokoj žalosti otkako mu je pre četiri godine umrla žena, bio je produktivan sanjač i na svakoj seansi je izveštavao o dugim, kompleksnim i upečatljivim snovima. Bila je neophodna trijaža: nije bilo vremena za ispitivanje svih snova, tako da sam morao da izdvojim one koji bi mogli da olakšaju naš rad na njegovom hroničnom patološkom tugovanju. Pogledajte ova dva sna: Bio sam u svom letnjikovcu i tamo je bila i moja žena, kao nejasna silueta - tek prisustvo u pozadini. Kuća je imala drugačiju vrstu krova, zemljani krov, a iz njega je rastao visoki čempres. Bilo je to lepo drvo, ali je ugrožavalo kuću i ja sam morao da ga posečem. Bio sam kod kuće i popravljao krov postavljajući na njega neki ukras kada sam osetio snažan zemljotres, a u daljini sam video obrise grada koji se ljulja i dva nebodera kako padaju. Ovi snovi su očigledno vezani za pacijentovu žalost - njegove asocijacije na „zemlju" kao i na „ukras" na krovu bili su grob i nadgrobni spomenik njegove žene. Nije neuobičajeno da u snovima život bude predstavljen kao kuća. Smrt njegove žene i njegovo beskrajno tugovanje otelovljeni su u čempresu, koji je ugrožavao njegovu kuću i koji je on zbog toga morao da poseče. U drugom snu je ženina smrt predstavljena zemljotresom koji obara dva nebodera - bračni par. (Ovaj san se, sasvim slučajno, dogodio godinama pre terorističkog napada na Svetski trgovinski centar.) Na terapiji smo radili na prihvatanju činjenice da život u paru kakav je živeo više ne postoji, da je njegova žena zaista

mrtva i da on mora da je pusti, da se polako odvoji od nje i da se ponovo uključi u život. Potkrepljenje koje su obezbeđivali njegovi snovi bilo je vrlo korisno u terapiji - oni su mu prenosili poruku sa njegovog unutarnjeg izvora mudrosti da je došlo vreme da saseče drvo i okrene se životu. Nekada pacijentov san sadrži predstavu koja je toliko slikovita, toliko eksplicitna, sadrži tako mnogo slojeva značenja, da mi ostaje u mislima i stalno mu se iznova vraćam tokom daljeg toka terapije. Na primer: Stajala sam na tremu kuće i kroz prozor gledala oca koji je sedeo za svoijm stolom. Ušla sam u kuću i tražila mu novac za benzin za svoja kola. Posegao je u džep i, kako mi je dao gomilu novčanica, pokazao je prstom na moju tašnu. Ja sam otvorila novčanik, a on je već bio prepun para. Zatim sam rekla da mi je rezervoar prazan, a on je otišao do mojih kola i pokazao prstom na indikator za benzin, koji je pokazivao da je pun. Osnovna tema ovog sna je praznina nasuprot izobilju. Pacijentkinja je želela nešto od svog oca (i od mene, pošto je soba u snu po obliku bila veoma slična mojoj ordinaciji), ali nije mogla da shvati šta je to želela. Tražila je novac i benzin, ali novčanik joj je već bio pun novca, a rezervoar benzina. San je odslikavao njen sveprožimajući osećaj praznine, kao i njeno uverenje da ja imam moć da je ispunim, samo kada bi smislila pravo pitanje koje treba da mi postavi. Stoga je uporno čeznula za nečim od mene - za komplimentima, brižnošću, posebnim tretmanom, rođendanskim poklonima - sve vreme znajući da je na pogrešnom putu. Moj zadatak u terapiji je bio da preusmerim njenu pažnju s potrebe da od drugih očekuje da je snabdevaju ka bogatstvu svojih unutrašnjih resursa. Druga pacijentkinja je sebe sanjala kao grbavca kako proučava svoj odraz u ogledalu i pokušava da skine sa sebe žilavu grbu. Ta grba se na kraju pretvorila u bebu koja je vrištala i zarivala svoje duge nokte u njena leđa. Ideja o njenoj unutrašnjoj nametljivoj bebi koja vrišti u velikoj meri je usmerila njenu buduću terapiju. Treća pacijentkinja, koja se osećala uhvaćenom u zamku jer je morala da se brine o svojoj staroj, zahtevnoj majci, sanjala je da se njeno sopstveno telo transformisalo u oblik invalidskih kolica. Jedan pacijent, koji je na terapiju došao sa amnezijom za prvih deset godina svog života i začuđujuće malo zainteresovan za svoju prošlost, sanjao je kako šeta obalom Pacifika i otkriva reku koja teče unazad, izliva se iz okeana. Pratio je tu reku i uskoro naišao na svog pokojnog oca, odrpanog beskućnika koji je stajao ispred ulaza u pećinu. Malo dalje, pronašao je svog dedu u istom stanju. Pacijenta je proganjao strah od smrti, a slika reke koja teče unazad ukazivala je na njegov pokušaj da prekine neumitni prolazak vremena - on je hodao unazad kroz vreme da bi otkrio kako su mu pokojni otac i deda još uvek živi. Strašno se stideo svoje slabosti i neuspeha svoje porodice, a san je otvorio jedan značajan segment za rad i na njegovom stidu u vezi sa prošlošću i na njegovom užasu pred sumiranjem svega toga. Drugi pacijent je imao užasnu noćnu moru: Moja kćerka i ja smo planinarili i ona je iznenada počela da tone. Upala je u živi pesak. Požurio sam da otvorim svoj ruksak da uzmem foto aparat, ali nisam mogao da otvorim cibzar, a onda je ona iščezla, nestala sa vidika. Bilo je prekasno. Nisam mogao da je spasem. Drugi san je usledio iste noći: Moju porodicu i mene je u kući zarobio neki stariji čovek koji je ubijao ljude. Zatvorili smo tešku kapiju i ja sam onda otišao da razgovaram sa ubicom, čije mi je lice bilo čudno poznato i koji je bio obučen kao nekakav plemić. Rekao sam mu: ,,Ne želim da vas uvredim, ali pod ovim okolnostima morate shvatiti zašto ne možemo da vas pustimo da uđete. Pacijent je bio u terapijskoj grupi i malo pre sna ga je konfrontiralo nekoliko članova grupe koji su mu rekli da je on kamera grupe, posmatrač koji se ne uključuje lično i ne unosi svoja osećanja u grupu. Uzgred, nije neobično da san koji usledi u noći nakon nekog događaja izražava isti problem ali

drugačijim slikovnim jezikom. (Frojd je ovakve snove nazivao snovi pratioci.) U terapijskom radu smo nastavili, kao i u svim primerima, da se usredsređujemo na one delove sna koji se odnose na trenutnu fazu terapije - u ovom slučaju to je bio nedostatak angažovanja i ograničen afekt - i nismo ni pokušali da razumemo san u celosti.

POGLAVLJE 80 Ovladajte nekim veštinama za navigaciju kroz snove

Postoje brojna dobro proverena pomagala za rad sa snovima. Prvo, jasno pokažite da st zainteresovani za njih. Meni je značajno da pitam za snove još na prvoj seansi (često u kontekstu ispitivanja režimu spavanja). Naročito se raspitam o snovima koji se ponavljaju, o noćnim morama ili drugim snažnim snovima. Snovi koji su se javili u noći pre seanse ili nekoliko noći ranije obično proizvode produktivni asocijacije nego stariji snovi.

Pred kraj prve seanse, dok pripremam pacijenta za terapiju prokomentarišem važnost snova. Ak pacijent tvrdi da ne sanja ili da se ne seća snova, dam uobičajenu instrukciju: „Drži neku svesku pored kreveta Zabeleži bilo koji deo sna kojeg se setiš ujutru ili tokom noći. Ujutru, čak i pre nego što otvoriš oči, osvrni se n san. Ignoriši podmukli glas koji ti kaže da se ne bakćeš zapisivanjem, jer je san toliko živ da ga neće zaboraviti." Uz uporno gurkanje, na kraju će (nekada nakon više meseci) čak i pacijenti koji se najviše opir početi da se sećaju snova.

Iako načelno ne vodim beleške tokom seanse (osim na prvom ili prva dva susreta), opise snova uve zapisujem - oni su često kompleksni i sadrže veliki broj sitnih, ali plodnih detalja. Pored toga, važni snovi s tokom terapije mogu ponovo pojavljivati u razgovorima, tako da je korisno imati ih zapisane. (Neki terapeu smatraju da je važno tražiti da pacijent san opiše i drugi put, pošto neslaganja izmeđ dva opisa mogu da ukaž na ključna mesta u snu.) Ja smatram da zahtev da pacijent ispriča san u sadašnjem vremenu često oživljava ta san i pacijenta ponovo uranja u njega.

Moje prvo pitanje se obično tiče afekta sna. „Koja osećanja ste doživeli u različkim delovima sna? Š je emocionalni centar sna?" Zatim pozovem pacijente da izaberu delove sna i govore slobodne asocijacije n sadržaj. Ili izaberem delove sna koji obećavaju i tražim od pacijenta da razmisli o njima. ,,U narednih nekolik minuta", uputim ga, „misli o [neki deo sna] i pusti da ti misli slobodno lutaju. Razmišljaj naglas. Reci što god padne na pamet. Ne cenzuriši, ne odbacuj misli koje ti deluju blesavo ili nevažno."

I, naravno, ispitam značajne događaje tokom dana koji je prethodio snu („ostatak dana"). Uvek sam smatrao da je veoma korisna Frojdova formulacija da san pozajmljuje cigle od ostataka dana, ali da predstav moraju biti pojačane starijim značajnim brigama sa afektivnim nabojem kako bi bile dovoljno važne da postan deo sna.

Nekada je korisno smatrati da su sve predstave u snu aspekti snevača. Geštalt terapeut Fric Perls, koji osmislio veliki broj moćnih tehnika za rad sa snovima, smatra da sve u snu predstavlja neki aspekt snevača i tra od pacijenta da govori u ime svakog objekta u snu naizmenično. Sećam se da sam ga jednom prilikom gleda kako uspešno radi sa čovekom koji je sanjao da ne može da upali auto zbog pregorele svećice. Zatražio je o snevača da glumi različite uloge - kola, svećicu, putnike - i da govori u ime svakog od njih. Ta intervencija rasvetlila pacijentovo odlaganje i onesposobljavajuću ambivalentnost; on nije želeo da nastavi takav život kaka je definisao, i Perls mu je umesto toga pomogao da istraži druge mogućnosti koje nije probao i drugi životn poziv, o kojem nije razmišljao.

POGLAVLJE 81

Koristite snove da upoznate pacijentov život

Još jedna dragocena upotreba snova ima malo veze sa nesvesnim ili razjašnjavanjem iskrivljenja sna ili otkrivanjem njegovog značenja. San je izuzetno bogata tapiserija protkana potresnim, značajnim sećanjima na prošlost. Jednostavno sređivanje tih sećanja nekada može biti dragocen poduhvat. Razmislite o sledećem snu: U bolničkoj sam sobi. Medicinska sestra gura kolica prekrivena starim novinama u kojima je beba svetlogrimiznog lica. „Čija je to beba?" — pitam. „Niko je ne želi", odgovara ona. Ja je uzmem i sadržaj njene pelene se prospe po meni. Povičem: ,,Ne želim je, ne želim!" Pacijentkinjine asocijacije na dva dela ovog sna puna afektivnog naboja - na grimiznu bebu i uzvik ,,Ne želim je" - bile su bogate i izuzetno informativne. Razmišljala je o grimiznim bebama, a onda pomislila na plave i žute bebe. Grimizna beba ju je navela da se priseti abortusa koji je imala kao tinejdžerka i roditeljskog besa, odbacivanja i odbijanja da razgovaraju sa njom, osim da bi zahtevali da se zaposli posle škole kako bi se klonila novih nevolja. Zatim se setila devojčice koju je poznavala u četvrtom razredu, koja je bila plava beba. Ona je imala operaciju srca, a onda nestala i više se nikada nije vratila u školu. Verovatno je umrla, ali kako je nastavnici nikada nisu spomenuli, pacijentkinja je godinama strepela od ideje o smrti kao iznenadnom proizvoljnom nestanku bez traga. „Plavo" je isto tako označava lo depresiju, jer ju je podsećalo na njenu hronično depresivnu

braću. Ona nikada nije želela braću i bunila se što mora da deli sobu sa njima. A onda je pomislila na „žutu bebu" i ozbiljni hepatitis koji je imala sa dvanaest godina i kako je tokom nedelja koje je provela u bolnici osećala da su je drugovi napustili. Žuta beba ju je takođe podsetila i na njenog sina i na to kako se prestrašila kada je po rođenju dobio žuticu. Drugi emocionalni deo sna - uzvik ,,Ne želim je" - za pacijentkinju je imao brojne asocijacije: njen muž koji nije želeo da ona rodi, osećanje da je majka nije želela, otac koji je desetine puta sedeo na njenom krevetu i preterano je uveravao da je željeno dete, njeno odbacivanje svoja dva brata. Setila se kako su je kao desetogodišnju devojčicu upisali u pretežno crnačku školu u Bronksu, u koju su tek bili počeli da primaju i belu decu, gde je bila „nepoželjna" i gde su je drugi učenici napadali. Iako je škola bila opasna, njen otac, zastupnik za ljudska prava, pružao je snažnu podršku integraciji u školi i odbio je da je prebaci u privatnu školu - to je još jedan dokaz, mislila je ona, da ona i njeni najbolji interesi nisu bili važni za njene roditelje. Uz to, što je od svega najvažnije za naš rad, osećala je da je ni ja ne želim; svoju smatrala je da je toliko zahtevna da to mora da krije iz straha da će mi dosaditi i da ću odlučiti da dignem ruke od terapije sa njom. Da nije bilo njenog sna, mnoga od ovih sećanja sa emotivnim nabojem možda ne bi ni isplivala na površinu u toku naše terapije. San je obezbedio materijal za višenedeljne bogate razgovore. Osobe koje se pojavljuju u snovima često mogu biti mešavina više ličnosti - ne liče ni na koga u potpunosti, već su u njima delovi mnogih osoba. Često od pacijenata tražim da se, ukoliko okom uma i dalje vide san i osobu, koncentrišu na lice i da govore slobodne asocijacije, ili im predložim da zatvore oči i dopuste da se lik transformiše u druge likove te da mi opišu šta vide. Na ovaj način sam često saznavao za razne iščezle osobe ujake, strine, najbolje prijatelje, bivše ljubavnike, nastavnike - koje su u životu pacijenta imale neku značajnu ali zaboravljenu ulogu. Nekada je korisno da odreagujete spontano, da iskažete neke svoje slobodne asocijacije na san. Naravno, to vas može zavesti pošto pacijentove a ne vaše asocijacije dovode do jasnijeg viđenja sna, ali pošto mene zanima ono što unapreduje terapijski rad, a ne neko iluzorno izvorno tumačenje sna, mene to ne zabrinjava. Razmotrimo sledeći san: Nalazim se u tvojoj ordinaciji, ali je ona mnogo veća, a naše stolice izgledaju velike i jako udaljene. Pokušavam da ti se približim, ali umesto da hodam, kotrljam se po podu do tebe. Onda i ti sedaš na pod i mi počinjemo da razgovaramo, a ti držiš moja stopala. Kažem ti da ne želim da mi mirišeš stopala. Ti onda prislanjaš moja stopala uz svoj obraz. To mi se sviđa. Pacijentkinja je malo šta mogla da uradi sa ovim snom. Ispitivao sam motiv mirisanja njenih stopala i ona je opisala svoje strahove da ću videti njenu mračniju, neprijatnu stranu i odbaciti je. Ali

ostatak sna joj je delovao tajanstveno i mutno. Tada sam izneo svoj doživljaj: „Margaret, ovo izgleda kao dečji san - velika soba i nameštaj, ti se kotrljaš do mene, nas dvoje sedimo na podu, ja ti mirišem stopala, držim ih uz obraz - čitava atmosfera sna mi odaje utisak stanovišta vrlo malog deteta." Moji komentari su pogodili neku važnu žicu, jer je nakon seanse, na putu do kuće, pacijentkinja bila preplavljena zaboravljenim sećanjima o tome kako su ona i njena majka često masirale stopala jedna drugoj dok bi vodile duge, intimne razgovore. Ona je imala izuzetno problematičan odnos sa majkom i mesecima se na terapiji držala stava da je njena majka bila nemilosrdno udaljena i da su imale svega nekoliko fizički bliskih momenata. San joj je poručio nešto drugo i najavio sledeći stadijum terapije, u kome je ona preformulisala svoju prošlost i dala nov oblik svojim roditeljima, u blažim, ljudskijim nijansama. Još jedan san koji je najavio novu fazu, ili terapiju u nju, ispričao mi je pacijent koji je imao amneziju za veći deo detinjstva i koji je bio čudesno malo zainteresovan za svoju prošlost. Moj otac je još uvek bio živ. Bio sam u njegovoj kući i pregledao neke stare koverte i sveske koje nisam smeo da otvorim dok on ne umre. Ali onda sam kroz jedan od zapečaćenih koverata primetio neko treperavo zeleno svetlo. Izgledalo je kao da svetluca moj mobilni telefon. U ovom snu su lako uočljivi buđenje pacijentove radoznalosti i poziv unutrašnjeg ja (trepćuće zeleno svetlo) koji mu savetuju da svoj pogled usmeri na odnos sa ocem. Navešću još jedan primer sna koji je otvorio nove vidike za terapiju: Oblačila sam se za venčanje, ali nisam mogla da pronađem venčanicu. Dobila sam gomilu drva da napravim oltar za venčanje, ali nisam imala pojma kako to da uradim. Zatim mi je majka plela kosu u tanke pletenice. Onda smo sedele na sofi, a njena glava je bila tako blizu mog lica da sam mogla da osetim njene nausnice, a onda je ona nestala i ja sam bila sama. Pacijentkinja nije imala značajnih asocijacija na ovaj san - posebno ne na čudnu sliku tankih pletenica (sa kojima nije imala iskustvo) - sve dok se sledeće večeri, ležeći u krevetu u polusnu, nije iznenada setila da je Marta, koju je davno zaboravila, ali koja joj je bila najbolja drugarica od prvog do trećeg razreda, imala tanke pletenice! Setila se jedne epizode u trećem razredu, kada je učiteljica nagradila njen dobar rad dajući joj privilegiju da postavi dekoraciju za Noć veštica i dozvolivši joj da izabere još jednog učenika da joj pomogne. Misleći da bi bila dobra ideja da proširi krug prijatelja, izabrala je neku drugu devojčicu, a ne Martu.

„Marta od tada više nije razgovarala sa mnom," tužno je rekla, ,,i to je bila poslednja najbolja drugarica koju sam ikada imala." Zatim je nastavila da priča o svojoj usamljenosti koja traje čitav život i svim potencijalnim bliskostima koje je ona nekako sabotirala. Druga asocijacija (na sliku glave blizu nje) bilo je sećanje na učiteljicu iz četvrtog razreda kako joj se primiče vrlo blizu, kao da će prošaptati nešto nežno, ali umesto toga sikće: „Zašto si to uradila?" Nausnice u snu su je podsetile na moju bradu i njen strah da joj se ne približim previše. Pacijentkinjino ponovno vraćanje istom snu naredne noći je primer sećanja povezanog sa stanjem - što nije neuobičajena pojava.

POGLAVLJE 82 Obratite pažnju na prvi san

Još od Frojdovog članka o prvom snu u psihoanalizi iz 1911. godine, terapeuti su imali poseban odnos prema pacijentovom prvom snu na terapiji. Ovaj inicijalni san, verovao je Frojd, često predstavlja neprocenjiv dokument, koji pruža izuzetno otkrivajući pogled na srž problema, jer je tkalac snova unutar pacijentovog nesvesnog još uvek naivan i ima spuštene

odbrane. (Samo iz retoričkih razloga, Frojd je povremeno govorio o organu uma koji razrađuje snove kao da je nezavisan homunkulus.) Kasnije u terapiji, kada terapeutove sposobnosti za tumačenje snova postanu očigledne, naši snovi postaju složeniji i nejasniji. Setite se predviđanja iz prva dva sna u sedamdeset devetom poglavlju. U prvom je žena advokat tužila svog oca za silovanje. U drugom je čovek koji je krenuo na dugo putovanje kupovao namirnice u robnoj kući gde je morao da siđe u podrum mračnim stepenicama. Navešću još neke. Pacijentkinja čiji je muž umirao od tumora na mozgu noć pred prvu terapijsku seansu usnila je sledeći san: Ja sam i dalje hirurg, ali sam isto tako i student engleskog jezika. Moje pripreme za kurs obuhvataju dva različita teksta: jedan stari i jedan savremeni, oba sa istim naslovom. Nisam spremna za seminar, jer nisam pročitala nijedan tekst. Pre svega nisam pročitala stari, prvi tekst, koji bi me pripremio za drugi. Kada sam je upitao da li zna naslove tih tekstova, odgovorila je: „O, da, jasno se sećam. Obe knjige, i stara i nova, imale su naslov Smrt nevinosti? Ovaj izuzetno predviđajući san je nagovestio veći deo našeg budućeg rada. Stari i savremeni tekst? Bila je sigurna da zna šta oni predstavljaju. Stari tekst je bila smrt njenog brata u saobraćajnoj nesreći dvadeset godina ranije. Predstojeća smrt njenog muža je bila novi tekst. San nam je rekao da ona neće biti u stanju da se suoči sa muževljevom smrću sve dok se ne pomiri sa smrću svog brata, gubitkom koji ju je obeležio za čitav život, koji je uništio sve njene mladalačke nevine mitove o božanskoj promisli, bezbednosti doma, postojanju pravde u univerzumu, osećaju reda koji nalaže da stari umiru pre mladih. Prvi snovi često izražavaju pacijentova očekivanja ili strahove u vezi sa predstojećom terapijom. Moj prvi san na analizi je i nakon četrdeset godina i dalje svež u mom sećanju: Ležim na krevetu za preglede kod lekara. Čaršav je previše mali da bi me lepo pokrio. Mogu da vidim medicinsku sestru koja mi zabada iglu u nogu - u cevanicu. Iznenada se čuje piskavi, klokotavi zvuk: HVUUUUUŠ. Značenje središta sna –glasnog hvuš – odmah mi je bilo jasno. Kao dete me je mučio hronični sinuzitis i majka me svake zime vodila kod doktora Dejvisa na drenažu i ispiranje sinusa. Mrzeo sam njegove žute zube i jedno riblje oko koje me gledalo kroz centar okruglog ogledala pričvršćenog trakom oko glave, kakva su koristili otorinolaringolozi. Sećam se tih odlazaka: on uvodi metalnu cevčicu u otvor mog sinusa, osećam oštar bol, a onda čujem zaglušujuće hvuuuuuš kada ubrizgani fiziološki rastvor šikne iz mog sinusa. Sećam se kako sam posmatrao drhtuljavi, odvratni sadržaj hromiranog polukružnog bubrežnjaka i umišljao kako mi je zajedno sa gnojem i sluzi sprano i nešto mozga.

U tom snu su bili izraženi svi moji strahovi od predstojeće analize: da ću biti ogoljen (premali čaršav) i da će bolno prodreti u mene (zabadanje igle), da ću izgubiti pamet, da će mi mozak biti ispran, i da ću pretrpeti tešku povredu dugog, čvrstog dela tela (predstavljeno kao cevanična kost). Pacijentkinja je jednom pre dolaska na prvu seansu sanjala da ću joj razbiti sve prozore na kući i dati joj injekciju anestetika u srce. Naš razgovor o injekciji anestetika datoj u srce otkrio je da je pacijentkinja, iako je bila veoma uspešan naučnik, bila u velikom iskušenju da odbaci tu karijeru i postane slikar. Plašila se da će je moja terapija uspavati njeno umetničko srce i prisiliti je da nastavi svoju racionalniju, ali umrtvljujuću životnu putanju. Ovi snovi nas podsećaju da su pogrešne predstave o terapiji duboke i uporne. Ne dozvolite da vas izgled zavara. Pretpostavite da novi pacijent ima strahove i konfuziju u vezi sa terapijom i obavezno svakog pacijenta pripremite za smer psihoterapije.

POGLAVLJE 83

Pažljivo razmotrite snove o terapeutu Od svih snova koje pacijenti nude, verujem da za poduhvat terapije nijedan nije vredniji od snova koji uključuju terapeuta (ili nekog simboličnog kaskadera za terapeuta). Takvi snovi imaju veliki potencijal da postanu vrhunac terapijskog rada i, kao što pokazuju sledeći primeri, zaslužuju pažljivu obradu. Pacijent je sanjao sledeće: Ja sam u tvojoj ordinaciji i ti mi kažeš: „Čudna si ti ptica. Nikada ranije nisam video nešto poput tebe" Kao i obično, ispitao sam kakvo je osećanje u snu. „Toplo i prijatno", odgovorio je. Ovaj pacijent, koji je imao brojne neobične ritualne opsesivno-kompulzivne radnje, po pravilu je potcenjivao mnoge svoje vrednosti - inteligenciju, širok spektar znanja i interesovanja, svoju posvećenost životu u služenju. Uverio je sebe da će meni biti interesantna samo njegova čudnovatost, baš kao što bi me zainteresovala i nakaza u cirkusu. San nas je doveo do važne sfere u njegovoj životnoj praksi negovanja neobičnosti kao načina komuniciranja sa drugima. Uskoro nas je trag doveo do njegovog samoprezira i strahova da će ga drugi odbaciti zbog njegove praznine, plitkosti i sadističkih fantazija. San jedne pacijentkinje izgledao je ovako: Ti i ja imamo seksualni odnos u mojoj učionici iz šestog razreda. Ja sam naga, a ti još uvek imaš svu odeću na sebi. Pitam se da li je bilo dovoljno zadovoljavajuće za tebe. Ovu pacijentkinju je u osnovnoj školi seksualno zlostavljao nastavnik i razgovor o tome na nedavnim seansama ju je neizmerno uznemirio. Naš rad na snu je otvorio veliki broj jasno definisanih pitanja. Naši intimni razgovori o seksu su je seksualno uzbuđivali. „Razgovaranje o seksu sa tobom je nešto kao seks sa tobom," rekla je sumnjajući da i mene uzbuđuju i da mi njeno razotkrivanje pruža voajerističko zadovoljstvo. Govorila je o svojoj nelagodnosti zbog nejednakosti u razotkrivanju - na našim seansama, ona se razodevala dok sam ja ostajao sakriven. Pitanje koje se pojavilo u snu, da li sam ja bio seksualno zadovoljen, odražavalo je njen strah da je seks jedino što ona može da pruži i da ću je ja napustiti ukoliko mi to ne pruži. Evo još jednog sna: Nalazim se u kući na dva nivoa. Tu je devojčica od deset godina koja pokušava da je rasturi i ja je oteram. Zatim vidim kako se žuti kamion Gudvil približava i uporno se zabija u temelje moje sobe. Čujem reči: „Ruka koja spasava ponovo napada." Uloga kamiona Gudvil koji preti temeljima njene kuće u ovom snu je nesumnjivo moja. Ali za slučaj da smo to propustili, san bespotrebno dodaje: „Ruka koja spasava ponovo napada." Pacijentkinja, suzdržana, kruta žena, potiče iz alkoho-ičarske porodice koja je mnogo polagala na čuvanje tajni od zajednice. San je izrazio njene strahove od izloženosti kao i opomenu meni da budem nežan i pažljiv. Navešću još jedan klinički primer. Pred kraj terapije pacijentkinja je sanjala sledeće: Zajedno prisustvujemo konferenciji u hotelu. U nekom trenutku, ti predlažeš da uzmem sobu koja je povezana sa tvojom kako bismo mogli da spavamo zajedno. Odlazim do recepcije i sredim da mi promene sobu. Malo kasnije promeniš mišljenje i kažeš mi da to u stvari nije dobra ideja. Ponovo odlazim na recepciju da otkažem premeštaj. Ali već je kasno: sve moje stvari su prenete u novu sobu.

Ispostavlja se da je moja nova soba mnogo lepša - veća je, viša, ima bolji pogled. A numerološki gledano, broj sobe, 929, mnogo je povoljniji. Ovaj san se pojavio kada smo pacijentkinja i ja počeli da razgovaramo o okončanju terapije. Izražavao je njen stav da sam ja u početku bio zavodljiv (deo sna u kome predlažem da uzmemo spojene sobe i spavamo zajedno) i da je ona odgovorila približavanjem (zamenila je sobe), ali onda, kada sam se ja predomislio u vezi sa seksom s njom, ona više nije mogla da dobije svoju staru sobu dakle, ona je već doživela neku nepovratnu promenu. Pored toga, promena je bila na bolje: nova soba je bila bolja sa zdravim numerološkim implikacijama. Ova pacijentkinja je bila izuzetno lepa žena koja je odisala seksualnošću i u prošlosti se sa svim muškarcima povezivala kroz neki oblik otvorene ili sublimovane seksualnosti. San je ukazivao na to da je seksualna energija između nas možda bila presudna za stvaranje terapijske veze, koja je, kada je formirana, omogućila nepovratne promene. Pogledajmo još jedan klinički primer: Ja sam u tvojoj ordinaciji. Vidim prelepu ženu tamnih očiju sa crvenom ružom u kosi kako leži na sofi. Dok joj prilazim, shvatam da nije onakva kakvom se činila: njena sofa je zapravo odar, njene oči nisu tamne od lepote nego od smrti, a njena grimizna ruža nije cvet već krvava smrtonosna rana. Ova pacijentkinja (koja je detaljno opisana u Mama i smisao života) često se opirala tome da me uključi kao stvarnu osobu. U našim razgovorima o snu je rekla: „Znam da sam ta žena ja i svako ko mi priđe će, samim tim, biti upoznat sa smrću - to je još jedan razlog da te držim podalje, još jedan razlog da mi se ne približiš previše."

San nas je doveo do teme njenog prokletstva: toliko muškaraca koje je volela je umrlo da je verovala da ona nosi smrt sa sobom. To je bio razlog što je odbijala da mi dozvoli da se materijalizujem kao osoba - želela me je izvan vremena, bez životne priče koja se sastoji od putanje sa početkom i, naravno, iznad svega, krajem. Moje sveske su prepune brojnih drugih primera pojavljivanja mene u snovima pacijenata. Jedan pacijent je sanjao kako mokri na moj sat, drugi kako tumara po mojoj kući, upoznaje moju ženu i postaje deo moje porodice. Kako postajem stariji, pacijenti sanjaju o mom odsustvu ili smrti. U uvodu sam naveo san pacijenta koji je, nakon što je ušao u moju napuštenu ordinaciju, našao samo čiviluk sa mojim panamskim šeširom punim paučine. Jedna pacijentkinja je ušla u moju ordinaciju i tu zatekla bibliotekarku kako sedi za mojim stolom. Ona ju je obavestila da je moja ordinacija pretvorena u spomen biblioteku. Svaki terapeut može da ispriča svoje primere.