261000772 Donald Nikol Besmrtni Car

 

1

Glavni urednik Zoran Hamović Urednik Smilja Marjanović-Dušanić Likovna oprema Dragana Atanasović

Naslov orginala THE IMORTAL EMPEROR Donald Nikol Cambridge University Press 1992

 

2

Donald Nikol

BESMRTNI CAR Preveli

Ivan Panić Veljko Rakonjac

CLIO 1997 GLAS SRPSKI

 

3

 

4

PREDGOVOR

Uzbudljiva priča o sudbini Konstantina XI Dragaša (1448-1453), poslednjeg vladara Istočnog rimskog carstva, je među onim istorijskim temama što samom prirodom događaja i ličnosti kojima se bave zahtevaju da konačni rezultat istraživanja, srazmerno nadarenosti autora, poprimi formu lepe književnosti. Zbog toga je knjiga o „besmrtnom caru", za predstavljanje njenog autora ovdašnjoj čitalačkoj publilci, možda pogodnija od nekih drugih, u naučnom smislu jednako kvalitetnih, ali zato svakako manje romantičnih. Donald M. Nikol je u ovom trenutku jedan od najistaknutijih svetskih vizantologa starije generacije. Od 1970. do 1988. bio je profesor Novogrčke i Vizantijske istorije, jezika i književnosti, na Kraljevskom koledžu u Londonu. Posle penzionisanja, do 1992. godine, bio je direktor biblioteke Genadion u Atini, gde je ova knjiga najvećim delom i nastala. Među njegovim brojnim radovima valjalo bi da budu spomenuti Poslednji vekovi Vizantije, 1261-1453 (1972), Vizantija. Njena crkvena istorija u odnosi sa zapadnim svetom (1972), Meteori. Stenoviti manastiri Tesalije (1975), Crkva i društvo poslednjih stoleća Vizantije (1979), Kraj Vizantijskog carstva (1979), Epirski despotat 1267-1479 (1984), Studije iz poznovizantijske istorije u prosopografije (1986), Vizantija i Venecija. Studija o diplomatskim i kulturnim odnosima (1988) i kao poslednja, zbirka eseja o pojedinim istaknutim ženama poznovizantijskog društva, pod nazivom Vizantijska gospa. Deset portreta, 1250-1500 (1994). U ovoj godini se očekuje izlazak monografije o caru, piscu i monahu, Jovanu VI Kantakuzinu (1346-1354). Pored privlačnosti štiva na odluku izdavača da ovo delo objavi na srpskom jeziku uticale su, u jednakoj meri, i neke druge okolnosti. U našoj naučnoj sredini je interes za problematiku poznovizantijskog društva prisutan već neko duže vreme. Da se zadržimo samo na radovima

 

5

monografskog karaktera, najpre je objavljena Vizantijska provincijska uprava u doba Paleologa Ljubomira Maksimovića (1972). Život vladara, uzet kao okvir za izlaganje kompleksnih problema poznovizantijske epohe, bio je predmet dveju obimnijih monografija: Sumrak Vizantije. Život Jovana VIII Paleologa (1392-1448) Ivana Đurića (1984) i Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391) Radivoja Radića (1992). Ovoj grupi radova mogli bismo pridodati prosopografsku studiju Sanje Mešanović Jovan VII Paleolog (1996). Knjiga profesora Nikola, koja veoma detaljno izlaže pojedinosti iz života Konstantina Dragaša, kao i atmosferu Carstva koje je nestajalo decenijama, ovaj niz radova na izvestan način tematski upotpunjuje. I više od toga, kao što je tragična povest o poslednjem vizantijskom caru daleko pretrajala trenutak njegove smrti na dan pada Carstva, tako je ovo delo na kraju završilo daleko van vizantoloških voda, koje su u formalnom smislu ograničene godinom turskog osvajanja Carigrada (1453). Relativno mnogobrojni izvori koji omogućavaju da se prati odjek vesti o padu Carstva i smrti poslednjeg vizantijskog vladara, poslužili su autoru da izloži genezu mita o caru „koji nije umro, već samo zaspao". Mitologija „besmrtnog cara" nije vredna pažnje samo kao fenomenološki problem, već i kao prilog razumevanju nekih problema iz novije balkanske istorije. Od predstave o neumrlom vladaru-heroju do sna o obnovi Carstva bio je samo jedan korak, na je posmrtna povest Konstantina Dragaša znala da ima posrednog uticaja i na neke sasvim konkretne političke planove i pokrete. Ali „Velika ideja" obnove grčkog, odnosno vizantijskog Carstva na ruševinama Otomanske Imperije, propala je posle katastrofe grčke vojske u Maloj Aziji 1922. Priča o vaskrsu Carstva vratila se sa visina svetske politike u lagume popularne kulture, gde je najvećim delom i nastala. Poslednja verzija legende o „besmrtnom caru" zabeležena je pre dvadesetak godina u jednoj grčkoj pop-folk kompoziciji. Takođe u nedalekoj prošlosti, na sasvim drugom kraju Evrope, u Engleskoj, umro je poslednji iz brojnog niza lažnih potomaka Paleologa, koji su svi na specifičan i pomalo bizaran način bili zaslužni za nastavljanje tradicije o

 

6

poslednjem vizantisjkom caru, i kao takvi bili predmet ove knjige. Pored navedenih, postoji bar još jedan razlog zbog koga bi priča o Konstantinu XI mogla biti posebno zanimljiva za ovdašnji milje. On je pomalo sentimentalne prirode, i leži u činjenici da je majka poslednjeg vizantijskog cara bila Srpkinja, Jelena, kćer srpskog velikaša Konstantina Dejanovića — Dragaša. Ova okolnost je svakako bila jedan od motiva koji je inspirisao prvog, i pre profesora Nikola jedinog, autora monografije o poslednjem caru. Valja ovom prilikom podsetiti na srpskog istoričara i diplomatu, poslanika na dvoru engleskog kralja, Čedomira Mijatovića (18421932), koji je daleke 1892. napisao svoju knjigu Konstantin, poslednnji car Grka, ili tursko osvajanje Cartrada 1453, nadahnuto je posvetivši tadašnjem nasledniku grčkog prestola, princu Konstantinu. Uz nedavno prevedeni Pad Cartrada 1453. godine ser Stivena Ranismena ova knjiga će najpre biti od koristi svim onim istraživačima koji se iz bilo kojih razloga budu doticali problematike samog kraja Romejskog Carstva, kao i studentima istorije. Nesumnjivo je opravdano i očekivanje da će ono što je u njoj tragičnio i romaneskno privući i širu čitalačku publiku. Srđan Pirivatrić

 

7

 

8

PREDGOVOR AUTORA

Konstantin Paleolog je bio poslednji vladar Carigrada, Novog Rima. Poginuo je 1453. godine, braneći svoj grad od turske najezde. Ovim turskim osvajanjem okončan je preobražaj hrišćanskog Vizantijskog carstva u muslimansko Osmalijsko carstvo. Konstantinova smrt označava kraj jednog društva čiji su temelji postavljeni u IV. veku naše ere, za vladavine Konstantina Velikog, pa čak, može se reći i mnogo pre toga, u doba Avgusta, prvog rimskog cara. Stoga su Vizantinci nazivali sebe Romejima ili Rimljanima, a ne Helenima ili Grcima. Poslednji Konstantin je vladao kao car nešto više od četiri godine. U njegovo vreme teritorije nekada moćnog Vizantijskog carstva obuhvatale su samo Carigrad sa predgrađima i deo Grčke. On je vladao milošću i uz saglasnost Turaka. Uprkos tome, do svog poslednjeg trenutka bio je svestan činjenice da je jedini pravi rimski car sve dok je „carica gradova" (Carigrad) u njegovoj vlasti. Bio je osmi član porodice Paleolog koji je nasledio carsku titulu od kada je njegov predak Mihailo Paleolog oteo presto 1261. godine. Smatra se, u načelu, da je on jedanaesti car koji je nosio ime Konstantin, iako ga Edvard Gibon i neki drugi istoričari nazivaju Konstantinom XII. Osnovne činjenice o njegovom životu i vladavini zabeležili su savremeni vizantijski hroničari koji su ga poznavali, ali i potonji grčki istoričari. O nerazjašnjivim okolnostima njegove pogibije tokom turske opsade Carigrada, koja predstavlja jedan od najdramatičnijih događaja hrišćanskog srednjeg veka, pisali su mnogi autori: Grci, Italijani, Turci i Sloveni. O opsadi i padu Carigrada napisano je mnogo i u novije vreme, pri čemu posebno ističemo tekst ser Stivena Ransimena. Ova knjiga nema za cilj da se pridruži ostalim knjigama koje govore o propasti Carigrada 1453. godine. Njena glavna te ma je Konstantin Paleolog,

 

9

njegova herojska smrt i legende koje su nastale među hrišćanima na grčkom govornom području, u potonjim generacijama. Mnogi od njih su očekivali njegovo vaskrsnuće i obnovu izgubljenog carstva, što su vremenom poistovetili sa grčkom nacijom — zamisao koja bi bila strana većini Vizantinaca ili Romeja 15. veka. Tako je poslednji vizantijski car Konstantin postao simbol nadanja i očekivanja grčke nacije u nastajanju koja bi jednog dana trijumfovala nad ruinama Osmalijskog carstva. Jedina monografija o Konstantinu, do ovog časa štampana na engleskom jeziku, jeste ona čiji je autor Čedomilj Mijatović, tadašnji ambasador Srbije na dvoru Svetoga Džejmsa. Knjiga je izašla 1892. godine pod naslovom Konstantin, poslednji Grčki car, a posvećena je Njegovom kraljevskom visočanstvu princu Konstantinu, tadašnjem zakonitom nasledniku Kraljevine Grčke. Autor nije bio usamljen u mišljenju da je grčki narod, prekaljen u ratu za nezavisnost protiv Turske tokom IXX veka, predodređen da oživi Vizantijsko carstvo koje je prestalo da postoji posle pada Carigrada i Konstantinove smrti. U sastavljanju ovog rada svakako mi je mnogo pomoglo bogatstvo literature biblioteke Genadion u Atini, gde sam se po službenoj dužnosti izvesno vreme nalazio na mestu upravnika. Pored toga, zahvalnost takođe dugujem i profesoru A. D. Paliurasu sa Univerziteta u Janjini koji mi je omogućio da kopiram neke od minijatura iz njegovog rukopisa o Georgiju Kloncasu; gospodinu Simonu Bendalu što je podelio sa mnom svoje odista veliko znanje o numizmatici iz doba Paleologa; doktorki Rut Makridis na pomoći prilikom beleženja stihova o mramornom caru; najzad, profesoru A. A. M. Brajeru koji me je hrabrio tokom istraživanja vizantijske genealogije.

 

10

SPISAK SKRAĆENICA В BNJ BS BZ CFHB DIEE DR EEBS JOB Lambros, PP MPG NE PLP

Byzantion Byzantinisch-neugriechische Jahrbücher Byzantinoslavica Byzantinische Zeitschrift Corpus Fontium Historiae Byzantinae xxxx (grčki) Dölger, F., Regesten der Kaiserurkunden des oströmischen Reiches, V: 1341-1453 (Munich-Berlin, 1965) xxx-(grčki) Jahrbuch der österreichischen Byzantinistik Па/VaioXoYEia ка1 Пс^отгоуупбкхка (Athens, 1912) Migne, J. P., Patrologiae cursus completus. Series graeco--latina xxx (grčki) Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, ed. E. Trapp et al. (Vienna, 1976-)

Schreiner, Chron. brev.

Chronica byzantina breviora: Die byzantinischen Kleinchroniken, ed. P. Schreiner (CFHB X1I/2: Vienna, 1977)

 

11

 

12

 

13

 

14

1 SUMRAK CARSTVA

U noći 2. marta 1354. godine razorni zemljotres opustošio je čitavu obalu Trakije zapadno od Carigrada. Neki gradovi su nestali sa lica zemlje. Drugi su bili potpuno uništeni i napušteni. Ostale je stihija delimično poštedela, ali su njihove odbrambene zidine sravnjene sa zemljom. Preživelo stanovništvo raštrkalo se iz svojih porušenih domova, tragajući za utočištem u gradovima koji je nesreća poštedela. Zemljotres je pratilo strahovito nevreme. Veliki broj izbeglica, naročito žena i dece, stradao je u ovoj nepogodi. Mnogo više njih zarobili su osmanlijski vojnici, koji su se u zoru spustili do ruševina. Čak i najveći grad te oblasti, Galipolj, nije izbegao tu sudbinu, iako je većina stanovništva uspela da pobegne morem.1 Turci su dobro poznavali ovu teritoriju. Oni su godinama pre toga služili kao najamnici, učestvujući u sukobima oko prestola ili u borbama za trgovinsku prevlast u Vizantijskom carstvu. Lako su prelazili preko Helesponta, dolazeći iz Male Azije, koja se već nalazila pod njihovom kontrolom; posle svake najamničke kampanje otpuštani su nazad sa platom koja im je sledovala, ali oni bi se pobrinuli da sa sobom ponesu i plen stečen u pljačkama. Car Jovan VI Kantakuzin je verovao da ima poseban odnos sa sultanom Orhanom, sinom Osmana, osnivača osmanlijskih Turaka. On je 1348. godine udao svoju kćerku za Orhana, kao da je želeo da pokaže da je zajednica između Grka i Turaka moguća i da se svet može podeliti na hrišćansku Evropu i muslimansku Aziju.

                                                             1

Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum libri IV, ed. L. Schopenus, Bonnae 1828-1832, 298-9; Nicephorus Gregorae Byzantina historia I-II, ed. L. Schpenus, Bonnae 1829-1830, 220-2; Nicephorus Gregoras, Byzantina Historia, ed. L. Schopen, III, Bonnae 1855, 220-2. Schreiner, Chron. brev., II, 283-4. 

 

15

Bilo je to, možda, prilično naivno gledište, zasnovano, pre svega, na ličnom prijateljstvu. Orhan je bio čovek od reči. Međutim, njegov sin Sulejman ustao je protiv ovog džentlmenskog sporazuma o podeli interesnih sfera. Jedan deo Sulejmanovih trupa, verovatno u najamničkoj službi kod vizantijskog cara, 1352. godine okupirao je utvrđenje u blizini Galipolja. Po okončanju bitke oni su odbili da se vrate kući, zahtevajući da im tvrđava, po pravu osvajača, pripadne kao plen. Tako je nastalo prvo stalno naselje osmanlijskih Turaka na evropskom tlu. Samo dve godine kasnije zemljotres im je dao priliku da se još više učvrste i prošire. Sulejman je prešao tesnace na obali Male Azije i zauzeo je ruševine Galipolja. Sa sobom je poveo mnoštvo vojnika i turskih imigranata kako bi obnovili i naselili napuštena sela i gradove. Galipolj je dobio turski garnizon, dok su se u napuštenim kućama naselili muslimani. To je postala glavna kontrolna tačka morskih puteva u Helespontu, od Azije do Evrope. U godinama koje su usledile stvorena je legenda o ovom pohodu Turaka, prema kojoj je Sulejman sledio put preko vode koji mu je obeležila mesečina. Pošto su jednom zauzeli Galipolj, osmanlijski Turci se nikada više nisu vratili kući. Put ka Evropi za njih je bio otvoren. Ta 1354. godina zapravo je prelomna tačka sa koje više nije bilo povratka za hrišćansko Istočno rimsko carstvo. Već do 1405. godine, dakle samo pola veka kasnije, Osmanlije su postali gospodari Bugarske, Srbije, Makedonije, Tesalije i većeg dela centralne Grčke. Vizantijsko carstvo svedeno je na Carigrad sa predgrađima, delove Peloponeza, nekoliko grčkih ostrva i na teritorije koje su Turci dozvolili Vizantincima da zadrže pod uslovom da njihovi carevi plaćaju danak osmanlijskim sultanima i da im služe kao vazali.2 Konstantin Paleolog je rođen 8. februara 1405. godine. Bio je četvrti od sedam sinova cara Manojla II, koji je na vizantijski presto stupio 1391. godine.3 Manojlo Paleolog vladao je razjedinjenim carstvom koje je polako nestajalo.

                                                             2

D. M. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453, London 1972 249-50.  3 J. W. Barker, Manuel 11 Palaeologus 1391-1425, New Brunswick N J 1969, 494-5. PLP, IX, no. 21500. 

 

16

Nekada moćno stablo Carstva, sa Carigradom u kome je zasađeno prvo seme vizantijske imperije, izgleda da je počelo da se savija pod udarcima hladnog vetra koji je dolazio s Istoka. Međutim, jedna od njegovih mlađih grana još uvek je cvetala. Car Jovan Kantakuzin, prijatelj i tast Orhanov, naimenovao je svog sina Manojla za despota 1349. godine, dodelivši mu pri tome na upravu veliku vizantijsku provinciju Peloponez (Moreja). Još od četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine centralna i južna Grčka nalazile su se pod stranom upravom. Krstaši su tokom osvajačkog pohoda postavili u Atini franačko vojvodstvo, kao i franačku ahajsku kneževinu u Moreji. Na čelu ovih uprava smenjivali su se zapadni vladari raznih nacionalnosti. Za Grke starosedeoce svi oni su bili stranci. Preko svojih kolonija na ostrvima i luka na kopnu, mletački trgovci su prigrabili najviše koristi od okupirane Grčke. Ipak, vremenom, kako je ahajska kneževina slabila, što usled loše uprave, što zbog nedostatka novih regruta koji bi popunili stare trupe, Vizantinci su malo no malo vraćali izgubljene teritorije u svoj posed. Manojlo Kantakuzin je preko trideset godina bio despot Moreje. Ovaj daroviti vojskovođa, upravnik i državnik, uspeo je da unapredi svoju oblast i da je proširi na račun stranih suseda. Prestonica Moreje se nalazila u Mistri, čije se ruševine još uvek mogu videti na obroncima planine Tajget koja se izdiže nad spartanskom ravnicom. Kada je Manojlo 1380. godine umro, vlast nad Morejom prelazi s porodice Kantakuzin na tada vladajuću kuću Paleolog, prvo na Teodora, sina cara Jovana V, a potom 1407. godine na Teodora II, sina cara Manojla II i starijeg brata Konstantina Paleologa. Oni su nosili titulu despota, koju je samo car imao prava da dodeli, a teritorija kojom su vladali postala je poznata kao despotovina Moreja.4 Krajem 13. veka carica Irina od Monferata predložila je svom suprugu Androniku II da usvoji zapadni običaj deobe vlasti među svojim sinovima i pastorcima. Car je bio zgranut.

                                                             4

O opštoj istoriji despotovine Moreje može se saznati iz: D. A. Zakythinos, Le Despotat grec de Morée, I: Histoire politique; II: Vie et Institutions, ed. Chryssa Maltézou, London 1975; S. Runciman, Mistra. Byzantine Capital of the Péloponnèse, London 1980; I. P. Medvedev, Mistra. Очерки истории и култури поздневизантиского города, Leningrad 1970. O Manojlu Kantakuzinu: D. M. Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100-1460, Washington, D. C. 1968, no. 25. 

 

17

Prigovorio je da jedinstveno Istočno rimsko car-stvo nikada ne može biti podeljeno i preobraćeno u poliarhiju.5 Međutim, početkom XV veka ovakva slepa odanost vizantijskoj tradiciji postala je neodrživa. Potonji carevi došli su do saznanja kako je jedini način da sačuvaju svoje rascepkano carstvo upravo ovaj: da upravu i odbranu udaljenih gradova i provincija povere svojim sinovima, koji bi njima vladali kao despoti. Manojlo II je bio blagosloven svojim muškim potomstvom. Istina, jedan od njegovih sinova, Mihailo, umro je 1406. godine, ali ostala su šestorica. Najstariji sin Jovan bio je predodređen da cara nasledi na prestolu. Drugi sin Teodor vladao je kao despot u Moreji. Treći sin Andronik naimenovan je 1408. godine za despota Soluna, u vreme kada je imao nepunih osam godina. Nije preostalo još mnogo raspoložive teritorije za deobu. Iz tog razloga je Manojlo II i ostavio kraj sebe u Carigradu svog četvrtog sina Konstantina, rođenog 1405. godine, sve dok se ne uprazni odgovarajuća apanaža.6 O Konstantinovom detinjstvu i ranim godinama ne zna se mnogo. Bio je odan svojoj majci Jeleni, kćerki srpskog velikaša Konstantina Dragaša. Često su ga nazivali porfirogenitom, jer je rođen u Purpurnoj odaji carske palate. Po tome se Konstantin razlikovao od svog starijeg brata Teodora, kao i od mlađe braće Dimitrija i Tome, ali ne i od najstarijeg brata, budućeg cara Jovana VIII. Još u svojoj mladosti Konstantin je našao odanog prijatelja u Georgiju Sfrancesu, potonjem istoričaru, čiji spisi predstavljaju detaljan i jedinstven izvor za proučavanje Konstantinovog života. Poreklom iz Moreje, Sfrances je prvobitno služio na dvoru Manojla II. Njegov ujak je bio Konstantinov tutor, a njegovi rođaci Konstantinovi poverenici, prijatelji i pratioci. Kada je Jovan VIII stupio na presto, u početku nije bio voljan da usliši Konstantinovu molbu da Sfrances stupi u njegovu službu, jer je u njemu imao dragocenog carskog izaslanika, diplomatu i savetnika u Carigradu.7 Ipak, kako je

                                                             5

Pseudo-Phrantzes, Chronicon malus, ed. V. Grecu, Georgios Sphrantzes, Memorii 1401-1477: in anexy Pseudo-Phrantzes: Macarie Melissenos Cronica 1258-1481 1966, 172, (цитирано као Sphrantzes, Chron. minus; Phrantzes, Chron. maius).  6 Manojlo je taksfe imao sina Konstantina koji je umro dok je bio beba, pre 1405. godine. Sphrantzes, Chron. minus, 4; PLP, IX, no. 20491.  7 Sphrantzes, Chron. minus, 22-4. 

 

18

Konstantin oduvek bio u dobrim odnosima sa svojim starijim bratom, na kraju je uspeo da ostvari svoj zahtev. Međutim, njegova veza sa mlađom braćom, Dimitrijem, rođenim 1406, i Tomom, rođenim 1409. godine, bila je manje prijateljska. Jedan od Konstantinovih sledbenika u kasnijim godinama hvalio je njegovu spretnost u lovu, jahanju i borbenim veštinama, kao i njegov pustolovni duh, životnu snagu i hrabrost.8 On je možda nasledio nešto od zapovedničkog držanja svog oca Manojla, čija je pojava ulivala poštovanje među onima koji su ga sretali tokom njegovih putovanja no Zapadnoj Evropi. Ne postoji očuvan nijedan Konstantinov portret, osim onih na nekoliko novčića i pečata. Ti nejasni i stilizovani prikazi nemaju preciznost portreta njegovog brata Jovana VIII, koji je izradio jedan italijanski slikar koji je cara lično video.9 Konstantin je rođen u svetu čiju su vladajuću klasu činili pripadnici raznih naroda. Bilo je to društvo koje je živelo pod stalnom pretnjom propasti. Mešoviti brakovi njegovih vladara predstavljali su političko sredstvo preživljavanja i opstanka. Konstantinov deda, car Jovan V Paleolog (1354-1391), bio je sin italijanske princeze Ane Savojske. Nzegov ujak, car Andronik IV, uzeo je za suprugu princezu iz bugarske carske porodice. Njegov drugi ujak, Teodor I, despot Mistre, oženio je kćer firentinskog vojvode Atine Neria Ačajuolija. Njegova tetka Irina bila je udata za Halila, Orhanovog sina. Rođak, koji je vrlo kratko vladao kao Jovan VII, bio je oženjen Đenovljankom iz porodice Gatiluzija. Žene njegovog starijeg brata, Jovana VIII, bile su Ana, ćerka Vasilija Moskovskog, zatim Sofija od Monferata i, najzad Marija, kćerka Aleksija IV Komnina, cara Trapezunta. Brat Teodor II, despot Mistre, oženio se Kliopom Malatesta, kćerkom Karla Malatesta, grofa od Riminija. Sam Konstantin ženio se dva puta, a obe njegove žene bile su Italijanke. Teško je o njemu govoriti kao o čistokrvnom Grku, budući da mu je majka bila Srpkinja, a otac poluitalijan. Ipak, kao i većina njegovih savremenika, on je sebe smatrao Rimljaninom, Romejem ili Vizantincem.

                                                             8

Ioannis Dokianos, Encomium of the Emperor Constantine Palaiologos, ed. Lambros, PP, I, 221-31, посебно 227.  9 Na Konstantinovim novčićima i pečatima, videti niže. 

 

19

Kada je juna 1422. godine sultan Murat II sa svojim trupama opkolio Carigrad, Konstantin je imao sedamnaest godina. Dugo pre toga Vizantija je bila pošteđena turske agresije. Car Manojlo II imao je dobre odnose sa prethodnim sultanom Mehmedom I. Posle Mehmedove smrti 1421. godine postalo je jasno da se politika Turske prema Vizantiji menja. Opsada Carigrada bila je duga i teška. Odbranom grada uglavnom je upravljao Jovan VIII, koji je neposredno pre toga krunisan kao savladar zajedno sa svojim ocem i predodređen za njegovog zakonitog naslednika. Zahvaljujući Jovanovoj budnosti, Turci su se povukli pre isteka te godine. Ipak, bio je to pretežak napor za već ostarelog cara Manojla. Septembra 1422. godine on je doživeo jak moždani udar i ostao teško paralizovan. Iako je posle toga živeo još pune tri godine, upravu u Carigradu faktički je preuzeo Jovan. Izgledi na budućnost bili su mračni. Solun se, takođe, nalazio pod turskom opsadom. Manojlov sin Andronik, despot Soluna, bio je mlad i lošeg zdravlja. U leto 1423. godine, uz očev pristanak, on je ponudio Solun Mlečanima. Grad je u septembru promenio gospodara, postavši najveća i jedna od najunosnijih mletačkih kolonija na grčkom tlu.10 Jovan VIII je osetio da je došlo vreme da zatraži pomoć od Zapada, kao što je to pre dvadesetak godina, istina bez mnogo uspeha, učinio i njegov otac. U novembru 1423. godine pošao je na put za Veneciju i Ugarsku. Pre toga je Konstantina naimenovao za regenta u Carigradu. Konstantin je bio mlad. Bio je to njegov prvi susret sa vlašću, a tom prilikom je dobio i titulu despota.11 Ha svu sreću, stari car Manojlo, iako vezan za postelju, imao je dovoljno snage da savetom pomogne sinu; i posle nekoliko početnih neuspeha, Konstantinu je pošlo za rukom da zaključi sa Muratom novi mirovni ugovor. Bio je to ponižavajući sporazum. Ipak, on je bar za neko vreme poštedeo Carigrad novih turskih napada. Potpisan je 22. februara 1424. godine.12 Konstantin je dostojanstveno i uspešno obavio svoju regentsku dužnost. Početkom novembra 1424. godine njegov

                                                             10

Barker, Manuel II, 361-71; Nicol, Last Centuries of Byzantium, 346-51.  Sphrantzes, Chron. minus, 14-16.  12 DR, V, nos. 3402-4.  11

 

20

brat Jovan VIII vratio se sa putovanja po Italiji i Mađarskoj tokom koga je malo šta postigao. Ugarski kralj mu je, kao dobar katolik, savetovao da se, zajedno sa svojim narodom, zakune papi na vernost i da sklopi uniju sa rimokatoličkom crkvom, kako bi uvećao mogućnosti za dobijanje pomoći sa Zapada. Ovaj predlog nije bio nov. Svojevremeno je ponuđen i Jovanovom ocu Manojlu II On ga, međutim, nikada nije prihvatio, smatrajući da bi unija sa rimokatoličkom crkvom uzbunila Turke i izazvala njihov otpor, kao i da je to vid moralne ucene.13 Manojlo II je umro 21. jula 1425. godine u sedamdeset petoj godini života, pošto se nekoliko meseci pre toga zamonašio. Jovan VIII je i formalno postao car. Njegov brat despot Konstantin sada je morao dobiti svoju apanažu. U nedavno zaključenom sporazumu Turci su velikodušno dozvolili Vizantincima da zadrži komad zemlje severno od Carigrada kao svoj posed. Bila je to teritorija na obali Crnog mora koja se protezala od Mesemvrije na severu do Derkosa na jugu. Izgleda da je njoj pripadala i luka Selimvrija, zapadno od Carigrada. Ovo područje je 1425. godine dodeljeno despotu Konstantinu. U strateškom smislu ono je bilo važno jer je štitilo severne prilaze Carigradu. Ipak, Konstantin ne bi mogao mnogo da učini da su se Turci odlučili da prekrše uslove primirja i liše ga njegove apanaže.14 Na putu u Veneciju 1423. godine Jovan VIII je svratio u Moreju. U Mistri se video sa svojim bratom despotom Teodorom. Teodor je bio skloniji mirnom životu, posvećenom nauci, nego stalnim pritiscima upravljanja i ratovanja. Dve godine ranije on se oženio Kliopom Malatesta iz Riminija. To je od samog početka bila nesrećna zajednica i Teodor je pokazivao iskrenu želju da se zamonaši. Bratovljevu posetu je iskoristio da mu se poveri. Kada se Jovan vratio u Carigrad, pretpostavljao je da Teodor još uvek ima iste namere. Zbog toga je pozvao Konstantina iz Mesemvrije, da on zameni brata

                                                             13

Barker, Manuel II, 376-9.  Sphrantzes, Chron. minus, 18. Ducas, Istoria Turco-Bizantina (1341-1462), ed. V. Grecu, Bucharest 1958, 237-245. Schreiner, Chron. brev, II, 429-30. DR, V, no. 3414. 

14

 

21

na mestu despota Moreje. Konstantin je više puta do tada dokazao svoju odanost i sposobnost. Nema sumnje da bi mogao postati dostojan gospodar Mistre. Međutim, Teodor se u međuvremenu predomislio. Neki od njegovih pristalica, naročito njegov učeni prijatelj Jovan Evgenik, podržali su ga u nameri da napusti svetovnu taštinu zarad zadovoljstva koje je pružao religiozni život. Ali oni drugi, očito rečitiji, uspeli su da ga ubede kako je on zapravo mnogo potrebniji svetovnom životu. Najzad je odbio da se odrekne despotovine u korist brata Konstantina i pomirio se sa ženom. Kao despot Mistre vladao je sledećih dvadeset godina. Bilo je to vreme napretka despotovine i uspona njenog kulturnog i intelektualnog života. Pod Teodorovim okriljem mnogi naučnici i filozofi okupili su se na dvoru u Mistri. Kliopa Malatesta je podržavala svog muža, hrabreći ga u ovom plemenitom poduhvatu. Kada je 1433. godine umrla, Teodor je bio krajnje utučen i potišten jer ju je vremenom iskreno i nežno zavoleo.15 Ovakav razvoj događaja onemogućio je Konstantina da postane despot u Mistri. Ipak, posle očeve smrti, novoimenovani car Jovan VIII odlučio je da Konstantinovu darovitost iskoristi što bolje. On bi mogao dobiti na upravu posebnu apanažu u Moreji. Bilo je očigledno da Teodor, koji je srećno živeo na svom posedu u Mistri, nije mnogo praktičan čovek i da bi mu pomoć i podrška sa strane dobrodošli. Turci su 1423. godine provalili kroz odbrambeni zid Korintskog kanala, koji je izgradio Manojlo II da bi se zaštitio od njihovih upada. Okupirali su Moreju i opustišili je. Malo pre toga italijanski vladar Epira i ostrva Kefalonija, Karlo Toko, okupirao je Klarencu i Elidsku niziju na severozapadnoj strani poluostrva. Teodor je sa njim sklopio primirje, ali ono je 1426. godine prekršeno i Toko je nastavio svoju kampanju. Stoga je car Jovan odlučio da Moreju i svog brata oslobodi ovih neprilika. Krenuo je iz Carigrada 1427. godine sa namerom da se o tome lično pobrine. Sa sobom je poveo Konstantina i Georgija Sfrancesa, koji je tada i formalno stupio u Konstantinovu službu. U Mistru su stigli 26. decembra, odakle su produžili za Klarencu koju su opseli sa kopna i sa mora. U pomorskoj bici, nedaleko od ostrva Ehinada,

                                                             15

Ioannis Eugenikos, Advice to the despot Theodore, ed. Lambros, PP, I, 67111.  

 

22

brodovi Karla Toka su potopljeni, posle čega se on sam predao. Toko se složio da se odrekne nedavno osvojenih teritorija, ali je pokušao da spase svoje dostojanstvo. Ponudio je Konstantinu svoju mladu bratanicu Madalenu za suprugu, dajući mu istovremeno Klarencu i Elidu kao njen miraz. Bio je to prijateljski sporazum koji je odgovarao obema stranama. Klarenca je promenila gospodara 1. maja 1428. godine, a 1. jula, u blizini Patrasa, Konstantin se oženio Madalenom Toko. Madalena je prihvatila grčko ime Teodora. Posle svadbene ceremonije, njen stric Karlo Toko otplovio je nazad do svojih poseda u Epiru.16 Neposredno pre ove ženidbe, Konstantinu je uručeno jedno dosta čudno pismo, sročeno u stihovima. Njegov nepoznati autor, tvrdeći da ga je napisao pod uticajem božanske inspiracije, čestitao je caru Jovanu na pobedi, ali je u isto vreme upozoravao Konstantina da odustane od venčanja sa bratanicom Karla Toka, jer to je porodica kojoj se ne može verovati.17 Bio je to mudar savet, istina dat iz nešto drugačijih razloga no što je rečeno. Postavljanje Konstantina za drugog despota u Moreji, bio on oženjen Italijankom ili ne, uticalo je na sistem upravljanja i vodilo novim nevoljama u budućnosti. Do 1428. godine despotovinom je upravljao jedan predstavnik carske porodice, koga je postavio car. Sada je trebalo da ih bude dvojica, a ne zadugo i — trojica. Taj treći despot trebalo je da bude Konstantinov mlađi brat Toma, koji je odrastao u Mistri. Despotovina je teorijski ostala jedna i nedeljiva. U praksi, međutim, kako će se uskoro pokazati, centralna vlast, koja je sasvim dobro funkcionisala u XIV veku, propala je u vizantijskoj provinciji Moreji, razbivši se na pojedinačne i često zaraćene principate.18 Teodor je odbio da ustupi bratu svoje mesto u Mistri, ali je podlegao nagovorima da mu preda velike delove svoje teritorije, uključujući luku u Vostici (Egion) na severnoj obali Moreje, nekoliko gradova i utvrđenja u Lakoniji, kao i

                                                             16

Sphrantzes, Chron. minus, 20-4; Chalcocondylas, ed. E. Darkö, Laonici Chalcocandylae Historiarum Demonstrationes, I, Budapest 1922, 17-19; Schreiner, Chron. brev., II, 435-6. Zakythinos, Despotat grec de Morée, I, 196201, 204-5; D. M. Nicol, The Despotate ofEpiros, 1267-1479, Cambridge 1984, 190-2.  17 Anonimno pismo y stihu upućeno despotu Konstantinu y Ahaji, ed. Lambros, PP, IV, 88-9.  18 Zakythinos, Despotat, II, 81. 

 

23

Kalamatu i Meseniju na zapadnoj obali poluostrva. Toma je dobio zamak Kalavrita severno od Mistre. Konstantin se se u početku smestio u Klarenci, koja mu je pripala i kao osvajaču i kao deo miraza. Ipak, izgleda da car Jovan nije dovoljno poznavao svoju braću, jer je očekivao da će oni međusobno sarađivati. Bila je to greška.19 U vreme dok se car Jovan još uvek nalazio u Moreji sa svojom braćom, Konstantin je uspeo da ga ubedi kako bi bila prava šteta ne iskoristiti izvrstan položaj Klarence u cilju pohoda na trgovački i strateški značajnu luku Patras koja se nije nalazila daleko odatle. Ovaj grad je već nekoliko puta promenio gospodare. Godine 1428. nalazio se pod upravom nadbiskupa Pandolfa Malateste, koga je na to mesto postavio sam papa četiri godine ranije, iako su ga Turci smatrali svojim posedom, dok su Mlečani u njemu imali trgovačke interese. Upravo su i oni bili ti koji su upozorili papu na opasnost koja je pretila gradu 1428. godine. U julu tri brata, Jovan, Konstantin i Toma, udruženim snagama napadaju Patras. Bilo je to prvo ratno iskustvo mladog Tome. Nisu uspeli da osvoje grad, ali su se povukli tek kada su branioci pristali da Konstantinu plaćaju godišnji danak u iznosu od pet stotina zlatnika. Sudeći po svedočenju Georgija Sfrancesa, koji je i sam učestvovao u tom pohodu, glavni razlog neuspeha ležao je u Teodorovom odbijanju da pomogne svojoj braći. On se još uvek dvoumio u vezi sa svojim monaškim pozivom. Morao je, isto tako, imati na umu i činjenicu da je namesnik Patrasa, nadbiskup Malatesta, njegov šurak. Bilo bi nepromišljeno učestvovati u njegovom svrgavanju. Konačno, papa nije krio svoje neraspoloženje što je Kliopa Malatesta prešla u pravoslavnu veru, nadajući se da će tako zadobiti naklonost svog muža. Zbog svega toga Teodor se radije opredelio da ostane u Mistri.20 Bilo je vreme da se car Jovan vrati u Carigrad. Pre nego što je krenuo na put, pozvao je Konstantina u Mistru na dogovor. Tu su se Konstantin i Sfrances sastali u tajnosti i odlučili da pokušaju još jedan pohod na Patras. Ako bi se on

                                                             19 20

 

Sphrantzes, Chron. minus, 26. Zakythinos, Despotat, I, 206.  Sphrantzes, Chron. minus, 24-6. Zakythinos, Despotat, I, 206-7. 

24

ovoga puta uspešno okončao, Konstantin bi ostao u Moreji. Ako bi propao, povukao bi se na svoje posede na obali Crnog mora, pri čemu bi još uvek zadržao pravo na Klarencu i druga mesta u Moreji koja su mu pripala kao miraz. Sfrances je detaljno opisao ono što je potom usledilo. Zajedno sa Konstantinom krenuo je iz Vostice duž obale, zaobišli su Patras i došli u Klarencu i Hlumuci, gde se u tom času nalazila Konstantinova žena. Bili su uvereni da će im grčko stanovništvo, nastanjeno u Patrasu, pružiti podršku. Iz Klarence je poslao glasnike njihovim vođama kako bi pripremili sve što je bilo potrebno za njegov ulazak u grad. Najzad, 1. marta 1429. godine poveo je svoje trupe na Patras. Gradske starešine poslale su pregovarača koji se vratio sa vestima da je Konstantin spreman da napadne i zauzme grad i njegovu tvrđavu. Napad je otpočeo 20. marta. Vremenom se pretvorio u dugu opsadu, prekidanu manjim sukobima. U jednom od njih smrtno je stradao Konstantinov konj, ali sam Konstantin nije bio ranjen niti zarobljen. Njegov prijatelj Sfrances spasao mu je život, mada je tom prilikom sam ranjen i uhvaćen. Oslobođen je 23. aprila, više mrtav nego živ. Tek početkom maja branioci su pristali na pregovore. Nadbiskup Malatesta je otišao u Italiju da traži pojačanje. Ako se ne bude vratio do kraja meseca, branioci će se predati. Konstantin i njegova vojska su se povukli, i tom prilikom su zauzeli tvrđavu Saravali. Nadbiskup se nije vratio do kraja maja. Konstantin je 1. juna ponovo došao pod zidine Patrasa da bi podsetio gradske starešine na dato obećanje i predaju. Oni su se četiri dana kasnije sastali u crkvi Svetog Andrije, zaštitnika grada, odlučivši da prihvate Konstantina za svog gospodara. Patras je postao deo njegove despotovine i Konstantin je Morao da ostane u Moreji. Ipak, tvrđavu na brdu iznad grada zadržali su ljudi nadbiskupa Malateste i nisu je predali sledećih dvanaest meseci. Predaja Patrasa ožalostila je papu, uznemirila Mlečane i, najgore od svega, razbesnela Turke. Sultan Murat je bez oklevanja poslao ultimatum. Konstantinov verni i odani prijatelj Sfrances, koji je proveo punih četrdeset dana u ćeliji zbog svog gospodara, poslat je da umiri sultana i, posle dugih pregovora sa Muratom i Turahanom,

 

25

zapovednikom Tesalije, uspeo je da otkloni pretnju od turske odmazde. U isto vreme, Konstantin je poslao izaslanike da odobrovolje papu i Mlečane. Pregovori su trajali nekoliko meseci. Sfrances se zatekao u Naupaktu, mletačkoj luci na drugoj strani zaliva, preko puta Patrasa, kada je tu stigao i nadbiskup Malatesta, vrativši se iz Italije sa nekoliko katalonskih brodova. On je nagovarao sultana da uloži protest protiv grčke okupacije njegove nadbiskupije, ali bilo je kasno da se bilo šta promeni. Neposlušni Katalonci, koje je doveo kao pomoć, nisu pokazali previše interesovanja da povrate izgubljeni Patras, već su na svom putu do Klarence opljačkali i opustošili obalu. Konstantin je otkupio od njih grad za 6 000 mletačkih zlatnika. Kasnije je, međutim, naredio da se Klarenca sravni sa zemljom, iz bojazni da bi mogla pasti piratima u ruke. Nadbiskup je 1441. godine umro u Pezaru, u Italiji, tvrdeći do kraja života da je Patras bio njegov i da je dužnost svih zapadnih hrišćana bila da mu pomognu da povrati biskupiju svetog Andrije. U međuvremenu, branioci tvrđave iznad Patrasa odlučili su u julu 1430. godine da se predaju Konstantinu. Što se tiče vernog Sfrancesa, on je dobio zasluženu nagradu. U novembru iste godine postavljen je za prvog vizantijskog upravnika grada koji je trijumfalno vraćen Carstvu posle punih dve stotine dvadeset pet godina strane okupacije.21 Usledile su nove pobede vizantijske vojske. Konstantinov brat Toma, čije se sedište nalazilo u Kalavriti, okončao je dugogodišnju stranu upravu u Ahaji na čijem su se čelu, još od

                                                             21

Sphrantzes, Chron. minus, 40-2; Phrantzes, Chron. maius, 268; Chalcocondylas, II, 18-19; Schreiner, Chron. brev., II, 442-3. E. Gerland, Neue Quellen zur Geschichte des lateinischen Erzbistums Patras, Leipzig 1903, 64-9; Zakythinos, Despotat, I, 207-9; II, 224; A. Bon, La Morée franque, Paris 1969, 323; K. M. Setton, The Papacy and the Levant (1204-1571), II: The Fifteenth Century, Philadelphia, 1978, 31-5. Videti niže, poglavlje 6, 99. Španski putnik, Pero Tafur, ploveći tim pu-tem 1436. godine javio je da je „Florencia" (Clarentza) blizu Patrasa bila „grad predivnih građevina, ali sada bez ljudi": Andanças e Vrajes de Pero Tafur por di-versas partes del mundo avidos (14351439), Madrid 1874, 44. Engleski prevodilac Tafura preveo je „Florencia" kao „Corinth". Pero Tafur, Travels and Adventures, 1435-1439, u prevodu M. Letts, London 1926, 49. 

 

26

Četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, smenjivali vladari raznih nacionalnosti. Poslednji od njih bio je Đenovljanin Čenturione Cakarija koji je, lišen većeg dela svojih teritorija, umro 1432. godine. Njegova kćerka Katarina udala se za Tomu, donoseći mu preostale teritorije u miraz.22 Zapadni kolonijalizam u Moreji umirao je već nekoliko godina. Preduzimljivost Konstantina i njegove braće, uz podršku cara Jovana VIII, ubrzala je ovaj proces. Do 1430. godine gotovo čitava južna Grčka oslobođena je stranog uticaja i pripojena matici, osim mletačkih luka i kolonija na Argosu, Nafplionu, Modonu i Koronu. Međutim, sjaj Konstantinovih uspeha umanjile su strašne vesti koje su stizale caru sa drugih strana. Marta 1430. godine sultan Murat je u krvi ugušio mletačku vlast u Solunu. Ona je trajala samo sedam godina. Solun je pripao Turcima. Janjina, grad na severozapadu Grčke, u oktobru iste godine takođe je pripao Turcima. Iako je Moreja ponovo postala deo Vizantijskog carstva, čitava severna Grčka, sve do Korintskog kanala na jugu, nalazila se pod turskom upravom.23 Mlečanima nikako nisu odgovarali uspesi grčke vojske u Moreji. Turci su im preoteli Solun. Morali su da povedu više računa o teritorijama koje su im još uvek pripadale na jugu Grčke. Tu je vladalo međusobno nepoverenje između Grka i Mlečana. U pokušaju da nadoknadi njihov uticaj na ekonomski život svoje despotovine, Konstantin se okrenuo Dubrovniku, čiji su trgovci bili česti posetioci tih obala. Uprava Dubrovnika je bila zainteresovana da obezbedi svoje trgovačke interese, pa je u februara 1431. godine poslala Konstantinu pismeni predlog sporazuma koji je sadržao njihove uslove i zahteve.24 Sporazum nikada nije zaključen. Ipak, i sama činjenica da je predložen govori u prilog obnovljene inicijative despotovine Moreje pod Konstantinovom upravom. Turci su, takođe, bili nezadovoljni preporodom Vizantinaca u Moreji. U proleće 1431. godine

                                                             22

Zakythinos, Despotat, I, 209.  Nicol, Last Centuries of Byzantium, 367; Nicol, Despotate of Epiros, 12671479, 200-3.  24 Izveštaj o misiji y Raguzi Georgija Paleologa Kantakuzina upućen „despotu Peloponeza" y februaru 1431. objavljen je y Lambrosu, РР, II, 29-30. В. Krekić, Dubrovnik (Raguse) et le Levant au Moyen Age, Paris-La Haye 1961, 51-2 i no. 787; Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 67.  23

 

27

Turahan, sultanov vrhovni zapovednik Tesalije, poslao je iz predostrožnosti svoje trupe na jug, kako bi još jednom razorile odbrambeni bedem duž Korintskog kanala. Grcima se nikako nije smelo dozvoliti da koriste ovaj zid kao zaštitu za svoje pobunjeničke aktivnosti. Trebalo ih je podsetiti da su bili sultanovi vazali.25 Ostalo je da se vidi da li često zavađeni sinovi porodice Paleolog mogu graditi na svom uspehu i držati Moreju kao ostrvo hrišćanstva nasuprot sila islama. Sudbina nije bila naklonjena despotu Konstantinu. Novembra 1429. godine, ne zadugo posle njegove pobede kod Patrasa, u Stameronu na Elidi umrla mu je supruga Madalena Teodora. U braku su bili manje od osamnaest meseci i Konstantin je bio skrhan od bola. Sahranjena je u Klarenci, ali su njeni ostaci kasnije preneseni u crkvu Hrista Živonosca (Zoodotos) u Mistri. Dva učena književnika iz Mistre, Jovan Evgenik i Visarion, mitropolit Nikeje, oplakali su svojim stilskim epitafima ovaj tužni događaj.26 Nekoliko meseci kasnije, verovatno u želji da bude što bliže Mistri, Konstantin je sklopio novi dogovor sa svojim mlađim bratom Tomom. Prestonica Tomine apanaže nalazila se u Kalavriti. U martu 1432. godine on se složio sa Konstantinom da zamene teritorije. Konstantin je premestio svoj dvor u Kalavritu, a Toma se preselio u Elidu. Bila je to prijateljska zamena, verovatno s odobrenjem njihovog brata, cara Jovana, kao i najstarijeg od trojice despota u Moreji, Teodora, koji je još uvek držao vlast u Mistri.27

                                                             25

Sphrantzes, Chron. minus, 50; Schreiner, Chron. brev., II, 444.  Ioannis Eugenikos, ed. Lambros, PP, 117-22; Bessarion, ed. Lambros, PP, IV 94-5. O Hristovom manastiru Zoodotos y Mistri, videti: Zakythinos, De-spotat, 197, 298. O mestu njene smrti (Stamiron, Stamira, nije St. Omer) videti: Bon, La Morée franque, I, 293, 343 n. I.  27 Sphrantzes, Chron. minus, 50, javlja da ce Toma preselio y Klaren-cu. Ali, pošto je Klarenca već bila razorena, mnogo je verovatnije da ce To-ma nastanio y Patrasu, gde je on i bio 1435. Gerland, Neue Quellen, 67-8, 218.  26

 

28

Dobri odnosi među braćom nisu dugo potrajali. Izvor njihovih nesuglasica bilo je pitanje prevlasti. Car Jovan se ženio tri puta, ali nije imao potomka koji bi nasledio pravo na presto i bio proglašen za savladara. Moglo se pretpostaviti da će ga, kada za to dođe vreme, naslediti jedan od njegove braće. Činjenica je da je on sam najviše nade polagao u Konstantina, što je Teodor znao i zbog čega je bio ogorčen. Konstantin se prilično dobro slagao sa Tomom, ali je njegov odnos sa Teodorom bio pokvaren zbog pakosti i ljubomore. U avgustu 1435. godine car ga je pozvao u Carigrad. Na put je krenuo i Georgije Sfrances. Teodor je mogao posumnjati da je pitanje naslednika trona rešeno. Marta 1436. godine on takođe stiže u Carigrad. Car nije bio u stanju da navede braću na razgovor, a još manje na dogovor. Oni su se u Moreju vratili odvojeno, željni da svoj sukob razreše borbom. Do kraja 1436. godine iz prestonice su došla dva izaslanika ne bi li smirila zavađenu braću i sprečila građanski rat. Tek treća misija, koju je predvodio budući patrijarh Grigorije Mamas, prizvala ih je pameti. Dogovoreno je da se Konstantin preseli u Carigrad, a da Teodor i Toma ostanu u Moreji kao despoti. Jovan VIII se u to vreme ponovo spremao na put za Italiju i Konstantin je trebalo da ga još jednom zameni kao regent. On je došao u Carigrad 24. septembra 1437. godine. Ne postoje nikakvi zapisi o njegovoj nominaciji u savladara. Ali, njegovo proizvođenje u regenta no drugi put ukazuje da je bio predviđen za naslednika trona.28 Krajem novembra Jovan je otplovio za Italiju. Cilj njegovog puta bio je učešće na saboru koji je nana Evgenije IV sazvao u Ferari kako bi se ostvarila unija između grčke i latinske crkve. Papstvo je oduvek smatralo da zapadni hrišćani ne bi trebalo da pomažu Vizantiji u borbi protiv Turaka, sve dok istočna crkva ne otkloni svoje greške i ne prizna poslušnost Rimu. Samo u tom slučaju krstaški pohod može krenuti da oslobodi Carigrad i porazi Turke. Posle dugih pregovora, papa Evgenije ubedio je Jovana VIII i njegove najviše crkvene velikodostojnike da o tome rasprave na saboru u Ferari. Da bi bio siguran da će se

                                                             28

Sphrantzes, Chron. minus, 52-4; Syropoulos, Les „Memoires" du Grand Ecclésiarque de VEglise de Constantinople Sylvesttre Syropoulos sur le Concile de Florence (1438-1439), ed. V. Laurent, Rome 1971, 172, 608; Schreiner, Chron. brev., II, 448-9. 

 

29

odazvati njegovom pozivu, poslao je no njih brodove koji su, kao pojačanje Carigradu, doveli jednu četu strelaca sa Krita. Na jednom od tih brodova doplovio je i Konstantin iz Moreje, pošto se 1. septembra ukrcao u luci Karistos na Eubeji. Među putnicima se nalazio i mletački sveštenik Marko Kondulmeri, koga je Konstantin poslednji put sreo prilikom opsade Patrasa 1429. godine.29 Car je poveo u Italiju zaista impresivnu delegaciju. U njoj su bili carigradski patrijarh Josif II, predstavnici patrijaršija iz Aleksandrije i Jerusalima, episkopi, monasi i starije sveštenstvo, među kojima iskusni Visarion Nikejski, Marko Evgenik iz Efesa i Isidor, mitropolit kijevski. Od svetovnih ličnosti najugledniji je bio filozof Georgije Gemist Pliton iz Mistre, koji je već nekoliko godina poznavao cara i njegovu braću. U carevoj pratnji nalazio se i njegov mlađi brat Dimitrije, koji je titulu despota dobio 1429. godine. On je već pokazao svoju pobunjeničku prirodu i znalo se da je protivnik bilo kakvog plana o uniji dve crkve. Ipak, nije bilo sigurno ostaviti ga u Carigradu. Postojala je sumnja da je tražio od Turaka da ga podrže u traženju nasledstva prestola.30 Konstantin, najpouzdaniji od braće, pravio je caru najmanje neprilika. Tokom Jovanovog prvog odsustvovanja 1423 -1424. godine on je dokazao svoju sposobnost kao regent u Carigradu; pored toga, uživao je punu podršku svoje majke, carice Jelene Dragaš. Iako već u godinama, ona je i dalje aktivno učestvovala u rešavanju državnih pitanja, a Konstantin je bio njen najomiljeniji sin. U njegovoj službi, kao ministri i savetnici, nalazili su se Luka Notaras, potonji veliki duks, čovek izuzetnog iskustva, i Dimitrije Paleolog Kantakuzin, njegov rođak. Imao je uz sebe i već proslavljenog Georgija Sfrancesa, na čijem je venčanju 1438. godine Konstantin bio kum.31 Činjenica da su se Turci držali primirja i da nisu preduzimali pohod na Carigrad

                                                             29

Sphrantzes, Chron. minus, 56; Syropoulos, ed. Laurent, 172-3.

 

30

J. Gill, The Council of Florence, Cambridge 1959.

 

31

Sphrantzes, Chron. minus, 62. O Dimitriju Paleologu Kantakuzinu videti: Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 75. 

 

30

tokom carevog odsustva može se pripisati Konstantinovom mudrom ponašanju u toj opasnoj situaciji. Ipak, u jednom trenutku tokom 1439. godine on je u pismu zamolio brata u Italiji da podseti papu na njegovo obećanje da će do kraja proleća poslati najmanje dva ratna broda kao pojačanje u odbrani Carigrada. Konstantin se nadao da bi ti brodovi mogli da zaplove najviše petnaestak dana posle prijema njegove poruke, jer je bilo očitih znakova da se sultan priprema za veliku ofanzivu. Na ovu molbu odgovor nikada nije stigao. U svakom slučaju, bila je to lažna uzbuna. Sultan je istina spremao vojsku, ali ne da bi napao Carigrad već Smederevo, srpsko utvrđenje na Dunavu.32 Sabor u Ferari produžio se u svađalačku raspravu. Završio se juna 1439. godine zasedanjem u Firenci, gde je donet akt o ujedinjenju grčke i latinske crkve. Dekret su potpisali svi pripadnici vizantijskog poslanstva, osim jednog.33 Car se vratio u Carigrad tek 1. februara sledeće godine. Konstantin i Dimitrije, koji je već ranije došao iz Italije, priredili su mu trijumfalan doček.34 Međutim, vest da je grčko poslanstvo na zasedanju potpisalo sramni sporazum sa papom izazvala je talas gorčine i otpora među Vizantincima. Svom caru su priredili hladnu dobrodošlicu. Mnogi su se osećali izdanim. Jovanovu tugu još više je uvećala tragična vest da mu je, tokom njegovog odsustva, umrla voljena supruga, koju nije video više od dve godine. Konstantinovo mišljenje o crkvenom ujedinjenju bilo je isto kao i Jovanovo. On nije bio fanatično ni za, ni protiv njega. Ako ta žrtva pravoslavnih hrišćana (amour propre) omogući dolazak krstaške vojske i spas Carigrada, onda ona nije bila uzaludna. Pravoslavna crkva je oduvek verovala u princip kompromisa. Ipak, mnogi su protestovali, smatrajući da je unija u Firenci pomerila granice tog principa. To je postala tema energičnih i ponekad nasilničkih prepirki tokom poslednjih godina postojanja

                                                             32

Konstantinovo pismo, podržano sličnim porukama od ponosne carice i njegova dva ministra, predao je Fakras Kantakuzin. Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 74. Syropoulos, ed. Laurent, 396-8. F. Babinger, Mehmed the Conqueror and his Time, Princeton, N. J. 1978, 16-18.  33 Latinski tekst o ovom aktu štampan je y Gill , Council of Florence, 414-15.  34 Syropoulos, ed. Laurent, 544-5. 

 

31

vizantijskog društva. Bilo je onih koji su govorili, kao nekada Konstantinov otac, da je u pitanju gruba diplomatska greška. Unija istočne i zapadne hrišćanske crkve sigurno će izazvati podozrenje Turaka.35 Mnogo je više bilo onih, kao mitropolit Marko Evgenik iz Efesa, koji je jedini iz grčkog poslanstva odbio da potpiše akt o ujedinjenju, koji su u tome videli konačnu izdaju pravoslavnog nasleđa. Zbog toga će ih sustići gnev božiji. Kasnije će Konstantinov prijatelj Sfrances zapisati da su upravo sabor u Firenci i ujedinjenje crkava predstavljali glavni povod da Turci osvoje Carigrad. Tada, međutim, zbog osećanja vernosti prema caru i svom gospodaru Konstantinu, on nije mogao tako javno da iskaže ovo svoje mišljenje. Zato ga je izneo u formi parabole. „Već tolike godine" — pisao je — „moji prijatelji i ja imamo običaj da se, šetajući uvek Srednjom ulicom kroz grad, nalazimo u crkvi Svete Sofije. A sada je pronađen neki drugi put koji vodi, kako mi rekoše, u istu crkvu; i odmah neki počeše da me preklinju da krenem tim putem sa njima, govoreći mi da je stari put dobar i da im je dugo odgovarao, ali i da ovaj novi ni malo za njim ne zaostaje. Sada od jednih čujem da je novi put dobar, a od drugih da je loš. Zašto onda ne bih mogao reći „Idite u ljubavi i miru u Svetu Sofiju putem kojim želite. Ja ću ići onim kojim sam zajedno sa vama hodio već toliko vremena, putem kojim su išli vaši i moji preci i koji su smatrali dobrim".36 Ovakav pomirljiv stav bio je prava retkost. Trpeljivost se, uopšte, retko sretala u Carigradu XV veka, ali isto tako i u Firenci ili Rimu. Verovatno je i despot Konstantin nosio u sebi istovetno osećanje za meru. Ipak, politika njegovog brata cara Jovana za njega je bila na prvom mestu. Konstantinovo regentstvo u Carigradu okončano je februara 1440. godine, kada se car vratio iz Italije. U gradu je ostao do kraja godine. Razlog zbog koga je odlagao povratak u Moreju bila je njegova želja da se ponovo oženi. Prošlo je punih deset godina od smrti njegove prve žene Madalene Toko. Dama koju je najzad odabrao zvala se Katarina Gatiluzio, kćerka đenovskog gospodara Lezbosa. Porodica Gatiluzio bila je više poštovana od porodice Toko iz Epira.

                                                             35 36

 

Phrantzes, Chron. maius, 320.  Sphrantzes, Chron. minus, 56-8. 

32

Oni su u prošlosti već sklapali brakove sa Paleolozima. Bili su takođe i bogati. Decembra 1440. godine Georgije Sfrances je otputovao na Lezbos kako bi utanačio sve detalje oko veridbe i braka. Krajem sledeće godine Konstantin je isplovio iz Carigrada u pratnji Sfrancesa i velikog duksa Luke Notarasa. Njihova odrednica bio je Lezbos, gde su se, u Mitileni, Konstantin i Katarina Gatiluzio u avgustu venčali. On je u septembru nastavio put za Moreju, dok je njegova nova supruga ostala kod oca na Lezbosu.37 Prošle su tri godine kako je Konstantin napustio Moreju. Po povratku je otkrio da se njegova braća, Teodor i Toma, sasvim dobro snalaze i bez njega. Osećao je da bi njegovi lični interesi bili potpunije zadovoljeni ako bi se približio Carigradu. Njegov brat Dimitrije je, po povratku iz Italije, dobio apanažu na obali Crnog mora, gde ga je car imao na oku, jer je bilo dobro poznato da je on ogorčeni protivnik firentinske unije, i to verovatno više iz svojih političkih interesa nego iz iskrenih religioznih ubeđenja. Konstantinu je palo na pamet da bi Dimitrije možda želeo da njih dvojica zamene svoje teritorije. Poslao je Sfrancesa da ovo predloži caru, Dimitriju i sultanu Muratu. Sultan, koji je predstavljao vrhovnu vlast, morao je biti upućen u jednu ovakvu stvar. Izgleda, međutim da to nije bio pravi čas za pregovore. Dimitrije je već načinio sopstveni dogovor sa sultanom i objavio rat caru, stavivši se na čelo pokreta koji se izjašnjavao protiv unije u Firenci i igrajući ulogu koja je koristila, kako njegovim ličnim ambicijama da se dočepa vlasti tako i turskim političkim interesima. Kada je Sfrances stigao kod Dimitrija, ovaj se uveliko spremao za pohod na Carigrad sa trupama koje je rado dobio od svog novog prijatelja sultana. Nije bio raspoložen da sasluša predlog svog brata Konstantina i Sfrances ga je napustio neobavljenog posla. Opasnost od ovog pohoda postala je u toj meri bliska da je car pozvao Konstantina da požuri iz Moreje kako bi pomogao u odbrani grada. Turci su napali u aprilu 1442. godine. Konstantin je u julu ponovo napustio Moreju. Zaustavio se na Lezbosu da bi sa

                                                             37

Sphrantzes, Chron. minus, 62-4; Schreiner, Chron. brev., II, 460. W. Miller, „The Gattilusi of Lesbos", y Miller, Essays on the Latin Orient, Cambridge 1921, 329-30. 

 

33

sobom poveo i svoju ženu Katarinu. Međutim, Turci su znali za dolazak i kada je stigao na Lemnos turska flota je uhvatila i njega i njegovu suprugu. Sledećih nekoliko meseci Konstantin nije bio u mogućnosti da produži put, iako su Mlečani poslali osam ratnih galija da mu pomognu u njegovom, kako su oni opisali, hvale vrednom otporu. Usred te nesreće Katarina se razbolela. Okolnosti u kojima su se nalazili samo su još više pogoršale njenu bolest i u avgustu je umrla. Sahranjena je u Paleokastru na Lemnosu. Ubrzo posle toga Turci su otplovili. Tek je u novembru Konstantin, udovac no drugi put, stigao u Carigrad. Dotle je Dimitrijeva opsada već propala. Car je bio više nego spreman da Konstantinu preda tvrđavu Selimvriju na obali Mramornog mora, iz koje će moći da kontroliše Dimitrija. Marta 1443 godine, Sfrances postaje vrhovni zapovednik Selimvrije u ime svog gospodara. Međutim igra između Konstantina i njegove braće još nije bila završena. U junu iste godine u Carigrad stiže Teodorov glasnik iz Mistre sa novim predlogom za cara. Ovoga puta Teodor je taj koji nudi Mistru u zamenu za Konstantinovu upravu nad Selimvrijom. Sa ovom ponudom svi su se složili, mada je malo verovatno da je konsultovan i Dimitrije. Ona je Teodora približila prestolu, a Konstantina, legitimnog naslednika, načinila despotom glavnog grada Moreje. U oktobru 1443. godine Konstantin stupa u svoju novu službu u Mistri. Istim brodom kojim je on doplovio Teodor odlazi za Carigrad.38 Konstantinovo otvoreno zalaganje za uniju iz Firence donelo mu je papinu naklonost; nema sumnje da mu je zbog toga car Jovan poverio upravljanje Morejom, poslednjom vizantijskom provincijom koja se nalazila u posedu hrišćana. Tu je živeo veliki broj katolika, naročito Mlečana, u čijim su utvrđenim lukama, Modonu i Koronu u Meseniji, poslovi još uvek cvetali. Firentinska porodica Ačajuoli takođe je zadržala, istina prilično beznačajnu kontrolu, nad Atinom. Papa je već oplakao proterivanje arhiepiskopa iz Patrasa za koje je

                                                             38

Sphrantzes, Chron. minus, 64-6; Chalcocondylos, II, 80; Schreiner, Chron. brev., II, 461, 463-4; F. Thiriet, Régestes des Délibérations du Sénat de Venise concernant la Romanic IH, Paris-La Haye 1961, nos. 2590, 2597. 

 

34

Konstantin bio odgovoran. Mlečani su smatrali da su despoti Moreje opasnost za njihovu imovinu i trgovačku slobodu U južnoj Grčkoj. Ali je papa Evgenije IV gajio iskrenu nadu da će Grci i Italijani, pošto su se ujedinili u rimsku veru, moći da žive srećno pod pokrovitelstvom svetog Petra. U aprilu 1441. godine on je u tom smislu i pisao despotu Konstantinu, podsećajući ga na njegovo obećanje da će uniju dve crkve učiniti realnim, kako u sadašnjosti tako i u budućnosti, kada, kako se to već čini izvesnim, bude nasledio svog brata na prestolu Vizantije.39

                                                             39

G. Hofmann, ed., Epistolae Pontificiae ad Concilium Florentinum spec-tantes, III (Concilium Florentinum: Documenta et Scriptores, Series A, I: Rome 1946), no. 249, 35-6. 

 

35

2 KONSTANTIN – DESPOT MISTRE

Kada je oktobra 1443. godine Konstantin nasledio Teodora na mestu despota Mistre, uprava, administracija i odbrana Moreje postali su njegova i Tomina briga. Toma je vladao bivšim Ahajskim principatom koji mu je pripao kao miraz. Konstantin je odseo u despotskoj palati u Mistri, gradu koji je oduvek bio prestonica i centralno mesto vizantijskog Peloponeza. Nzegova vlast obuhvatala je velike delove poluostrva. Sa Tomom nikada nije imao problema. Pošto mu Teodor i Dimitrije nisu stajali na putu, Konstantin je video mogućnost da ponovo ujedini despotovinu i pretvori je u bezbednu i, koliko je god moguće, nezavisnu teritoriju. Imao je plan, imao je i dobronamerne savetnike, sposobne da mu ponude rešenja, ostvarljiva ili utopijska, za jačanje poljoprivrede, ekonomije i odbrane Moreje. Mistra je postala kulturno središte vizantijskog sveta. Njeni prethodni vladari, uvaženi Teodor II i njegova supruga Kliopa Malatesta, podržavali su nauku i umetnost. U njoj su boravili ljudi od ukusa i znanja. Mistra XV veka pružala je mnogo više uzbuđenja i stvaralačke atmosfere od mračnog i očajnog Carigrada. Još uvek su građene crkve, manastiri i palate, ili su renovirane i ukrašavane zidnim slikama. Biblioteke su popunjavane novim knjigama, a rukopisi prepisivani za potomstvo. Dvojica sjajnih intelektualaca u Mistri Konstantinovog vremena bili su Visarion iz Trapezunta, mitropolit nikejski, i njegov učitelj Georgije Gemist Pliton. Visarion je bio tako ubedljiv i rečit tokom rasprava na saboru u Firenci, zalažući se za uniju dve crkve, da ga je papa proglasio kardinalom. Ubrzo no povratku sa ovog zasedanja on je napustio Mistru i otišao za Rim.40 Ali, bio je stalno zabrinut za

                                                             40

Opšte o Visarionu: L. Möhler, Kardinal Bessarion als Theologe, Humanist und Staatsmann, 3 vols., Paderborn 1923-27, 1942. PLP, II, no. 2707. 

 

36

blagostanje i budućnost Mistre. Pliton je takođe bio i u Firenci. Iako je kao naučnik bio vrlo cenjen u Italiji, sabor je smatrao dosadnim i nepriličnim. Napustio ga je pre kraja da bi se vratio u Mistru, gde je već tridesetak godina živeo i radio. Pliton je još ranije predstavio niz referata caru Manojlu II i despotu Teodoru II, iznoseći svoje predloge koji su se odnosili na obnovu Moreje kao novog centra onoga što je on nazivao „helenizam". Pliton je, takođe, poznavao i dopisivao se sa carom Jovanom VIII, kao i sa Konstantinom.41 Nzegove teorijske postavke zasnivale su se na pretpostavci da je Moreja, ili Peloponez, na šta njeno drevno ime i upućuje, zapravo ostrvo, zaštićeno od invazije sa mora i lako branjivo zahvaljujući odbrambenom zidu duž Korintskog kanala, čiju je izgradnju smatrao jednim od najvećih dostignuća Manojla II. Usled svoje izolovanosti i sigurnosti, ono predstalja idealno ovaploćenje teorije, prihvaćene od strane svih civilizovanih ljudi, da je monarhija najpostojaniji i najdelotvorniji oblik vladavine. Bilo je to opšte mesto vizantijskih političkih teoretičara. Ali, Pliton je izgleda savetovao da despoti Moreje treba da vladaju svojim malim kraljevstvom na isti način kao car u Carigradu. Carigrad je bio novi Rim. Mistra bi mogla postati nova Sparta. Unutar Pelopovog ostrva čvrsto centralizovana monarhija mogla bi imati snage da sprovede temeljnu reformu uprave, ekonomije, društvene strukture, poljoprivrede i, iznad svega, odbrane Moreje. To bi moglo biti kraljevstvo Helena, kao što je i bilo u njihovoj prošlosti. Pliton je tvrdio da je to jedini deo grčkog sveta oduvek naseljen stanovništvom čisto helenskog porekla koje se nikada nije mešalo sa došljacima. On kao da je namerno prevideo bezbrojne invazije Slovena, Bugara i ostalih nehelenskih naroda u prošlosti, da se i ne govori o Albancima koje je despot Teodor I hrabrio da dođu i nasele se u Moreji u isto vreme kada je u njoj živeo Pliton. Takođe je zanemario činjenicu da su Konstantin Paleolog i njegova braća imali u sebi srpske krvi no svojoj majci Jeleni Dragaš, kao i to da je Konstantin sa ponosom nosio njeno ime.

                                                             41

O Plitonu: С. M. Woodhouse, Gemistos Plethon. The Last of the Hellenes, Oxford 1986, posebno strane 87-8. 

 

37

Plitonov utopijski program imao je određene vrednosti, jer je bio sveobuhvatan i odnosio se na sve vidove javnog i privatnog života. Društvo bi trebalo da bude podeljeno na dve klase, vojnike i poreske obveznike. Prvi bi branili Moreju i njene stanovnike, drugi bi ih podržavali plaćajući poreze, ali ne u novcu već u svojim proizvodima. Kralja, ili despota, savetovala bi skupština, sastavljena ne od aristokratije već od umerenih ljudi čije bi ponašanje trebalo svima da služi za primer. Sva zemlja bila bi zajednička imovina. Podržavala bi se kultivacija puste i neobrađivane zemlje. Ali, trećina svih proizvoda davala bi se u zajedničke fondove. Pliton je dobro znao da bi se veliki zemljoposednici u despotovini nemilosrdno borili protiv ovakve reforme, jer su se već dugo godina suprotstavljali i nekim manje drakonskim pokušajima da im se ograniči uticaj. Takođe je predložio i reformu finansija, kao i zaštitu i unapređenje domaće proizvodnje na račun smanjenja uvoza. Na prvom mestu je, ipak, stvaranje i održavanje armije, sastavljene ne od plaćenika ili stranaca već od rođenih Grka, vernih svojoj državi i svom vladaru. Da su njegovi planovi ostvareni, oni bi bez sumnje doveli do vojne diktature u kojoj bi sve bilo isključivo podređeno interesima države, a država bi bila oličena u ličnosti platonovskog kralja filozofa. Car Manojlo i njegov sin Teodor imali su dovoljno strpljenja i dobre volje da saslušaju Plitonove savete i da ga nagrade počastima i privilegijama. Nema, međutim, dokaza da su išta od svega toga ikada usvojili.42 Despot Konstantin je i sam uviđao neophodnost učvršćivanja odbrane Moreje na tačkama koje su bile najslabije. Čim se smestio u Mistri započeo je radove na obnavljašu bedema duž Korinta. Turci su ga 1423. godine lako probili, a 1431. godine i uništili. Konstantin i njegov brat Toma su ga, uz većinom nevoljnu saradnju vodećih ljudi te oblasti, u potpunosti rekonstruisali. Nazvan je Heksamilion, ili „zid od šest milja". Radovi su okončani u martu 1444. godine.43 Nije to bio prvi

                                                             42

Plitonove predložene reforme opisao je Woodhouse, Gemistos Plethon, 92109; Nicol, Last Centuries of Byzantum, 361-2.  O zidu Heksamilion videti Sp. P. Lambros. NE, 2 (1905), 435-89; 4 (1907), 20-6, 240-3; 5 (1908), 115-16; Zakythinos, Despotat, I, 236-7; II, 141-2; J. W. Barker, Manuel II, 311-16; K. M. Setton, The Papacy and the Levant, II, 4-5. Datum njegovog završetka zabeležen je y Kratkim hronikama, ed. Schreiner, Chron. brev., II, 465. 

43

 

38

bedem takve vrste. Korint je bio utvrđen još u drevna vremena, pre Kserksove invazije 480. godine. U VI veku car Justinijan je izgradio mnogo čvršći zid. Njegove ostatke iskoristio je Manojlo II 1415. godine. Taj bedem se protezao od Korintskog do Saronskog zaliva u dužini od 7 028 i 7 760 metara. Celom svojom dužinom bio je čvrsto utvrđen sa 153 tornja. Drugi zapis govori o 130 manjih i devet velikih kula, sa tvrđavama na oba kraja bedema i zamkom na mestu Justinijanove utvrde u Istmiji. Manojlo je završio svoj Heksamilion u roku od dvadeset pet dana, od aprila do maja 1415. godine. Bilo je to dostignuće koje je izazvalo ushićenje mnogih njegovih savremenika, na i Mlečana, koji su ipak ljubazno odbili da učestvuju u troškovima za njegovu izgradnju. Rashodi su zaista bili toliko veliki da su mnogi lokalni stanovnici i zemljoposednici radije izabrali bekstvo na mletačku teritoriju nego mogućnost da ostanu kao najamni radnici ili da osiromaše usled velikih poreza. Bilo je i onih koji su se otvoreno pobunili, ali su takvi silom primorani na poslušnost. Za izgradnju Heksamiliona vezan je i niz neobičnih proročanstava. Smatralo se da ih je izrekla Pitija u Delfima, u vreme Kserksove invazije na Grčku. Izgleda da je prvi koji ih je zabeležio bio italijanski putnik Ćirijako iz Ankone. Proročanstva govore o četiri zida na Korintskom kanalu. Tri će pasti pod naletima stranih vojski. Samo će četvrti odoleti neprijateljskim napadima. Prva tri proročanstva, kako se moglo tumačiti posle svega što se dogodilo, odnosila su se na Justinijanov zid i Manojlovu rekonstrukciju tog bedema, koji dva puta nije uspeo da zadrži Turke. Poslednje proročanstvo najavljuje da će se četvrti zid pokazati kao poslednja i najveća prepreka neprijateljima Grka. Oni će biti odbijeni i poraženi „kada bor padne na zemlju i kada iz njega izbije krv".

Graditelj četvrtog zida biće rođen pod srećnom zvezdom. Nisu pominjana nikakva imena, ali bilo je jasno da se misli na despota Konstantina. Iako skrivenog značenja, ovo proročanstvo predstavljalo je izraz dirljive optimističke vere u

 

39

budućnost i, kao i mnogi drugi proročanski iskazi, pokazalo se kao tužna zabluda.44 Ne zadugo pošto je okončana izgradnja bedema 1444. godine, kardinal Visarion, udobno smešten u Rimu, poslao je Konstantinu dugačko pismo. U njemu mu je posebno čestitao na rekonstrukciji Heksamiliona. Ali bio je to, po njegovom mišljenju, samo početak.45 Visarion je, po ugledu na svog bivšeg učitelja Plitona i u vrlo sličnom tonu, predložio čitav niz reformi koje su imale za cilj poboljšanje odbrane, ekonomije, stabilnosti i duhovnog života Moreje. On je predlagao da se prestonica premesti iz Mistre u mesto koje se nalazi na najkritičnijoj tački despotovine. Novi grad mogao bi biti osnovan u Korintskom tesnacu i on bi predstavljao bazu stajaće vojske, neophodne za čuvanje bedema, jer pojedinačna mobilizacija, do koje bi došlo tek u slučaju opasnosti, ne bi zadovoljila potrebe hitnih i preventivnih akcija. Posebno je isticao važnost obuke i discipline za vojnike koji bi sačinjavali tu preuređenu armiju. Visarionova vizija bila je šira i u nacionalnom smislu slobodnija od Plitonove. On je despotovinu Moreju pod Konstantinom video kao ovaploćenje složnih napora istočnih i zapadnih hrišćana, ujedinjenih u borbi protiv nevernika, što je, uz pomoć Božju, bio rezultat crkvene unije. Visarion je očekivao da će doći do novog krstaškog pohoda koji je papa Evgenije IV planirao na talasu sveopšteg oduševljenja što je zahvatilo Zapad posle sabora u Firenci.46 Papa je svoj predlog izneo u oktobru 1439. godine. Trenutak je izgledao povoljan. Konstantin je bio u stalnoj vezi sa Rimom i znao je šta se sprema. Takođe je znao da su Turci napali i osvojili veći deo Srbije i da je njegov rođak, despot Đurađ Branković, prebegao u Ugarsku, odakle se i očekivalo da će krenuti u protivnapad na Turke. Predvodiće ga Ladislav,

                                                             44

D. A. Zakythinos, Mélanges offerts à Octave et Melpo Merlier, III, Athens 1957, 45-69, posebno 60-3; E. W. Bodnar, „The Isthmian Fortifications in Oracular Prophecy", American Journal of Archaeology, 64 (1960), 165-71.  45 Visarionovo pismo Konstantinu: ed. Lambros, PP, IV, 32-45. Videti: Zakythinos, Despotat, I, 226-8, 143.  46 Nicol, Last Centuries of Byzantium, 378-9; Runciman, Mistra, 82. 

 

40

poljski kralj Ugarske, i njegov briljantni vojskovođa Janoš Hunjadi. Pohod protiv bezbožnih nevernika trebalo je da organizuje papski izaslanik, kardinal Đulijano Čezarini. Papa, Mlečani i vojvoda od Burgundije već su obezbedili flotu koja će se sresti sa kopnenom vojskom na obalama Crnog mora. U junu 1443. godine sve je bilo spremno. Krstaši su iz Ugarske krenuli u julu. Konstantin je bio svestan ovih priprema i žarko je želeo da i sam uzme učešća u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. O predlozima kardinala Visariona moći će i kasnije da razmisli. Visarion je ponudio Konstantinu dugoročno viđenje budućnosti Moreje. Bezbedna oblast iza dobro branjenog zida trebala bi da postane sigurno utočište za imigrante i izbeglice sa raznih strana, koji bi bili pridodati već postojećim ljudskim potencijalima u vojsci, poljoprivredi i industriji. Naglašavao je neophodnost stvaranja i izdržavanja profesionalne vojske. Kao i Pliton, podržavao je podelu društva na dve klase — vojnike i radnike. Većina Visarionvih ideja poticala je zapravo od Plitona. Obojica su ispravno primetili da su rudna bogastva Moreje jedva načeta; da se proizvodi sa njenih polja mogu umnogostručiti sistematičnijom obradom; da izvoz robe od životne važnosti za domaće stanovništvo treba da bude kontrolisan; najzad, da treba prekinuti uvoz nepotrebnih luksuznih stvari. Moreja je po svemu spadala u zaostale provincije. U okolnostima ponovnog ujedinjenja hrišćanstva, njeno stanovništvo moglo je mnogo toga naučiti od Zapada. Visarion je predlagao da mladi ljudi iz Grčke odlaze na studije u Italiju, kako bi stekli kulturu koja bi ih načinila jezgrom obrazovane elite, oplemenjene humanizmom, ali i stručne u pitanjima agrotehnike, rudarstva, metalurgije, proizvodnje oružja i brodogradnje. Stečene veštine osposobile bi ih da koriste prirodna bogastva Moreje - drvo iz gotovo nedirnutih šuma ili metale iz rudnika — sve dok zemlja ne postane nezavisna i sama sebi dovoljna. Ponudio se da i sam lično podučava u Italiji. Smatrao je da nije sramota ako uče od Zapada. Na taj način mogli bi samo naći nešto od svog izgubljenog nasleđa. Uostalom, Latini su svoju mudrost i tehničku veštinu stekli na prvom mestu od Grka.

 

41

Visarion se nije zalagao za tako autoritaran i tvrd režim kao Pliton. Obojica su dugo živela u Moreji. Dobro su poznavali osobenost svog naroda, koji je predstavljao najveću teškoću bilo kakvim novim promenama. Konstantinov otac, car Manojlo II, žalio je zbog očigledno neizlečive strasti velikoposednika i lokalnih arhonata da vode međusobne borbe.47 Visarion je smatrao da je to zato što su ogrezli u lagodan život i letargiju. Neophodna je čvrsta ruka monarha, tiranina spartanskog kova, da ujedini zaraćene grupe feudalnih zemljoposednika koji su dugo radili ono što im je volja. Po svim Visarionovim preporukama, Mistra je ostala administrativni i kulurni centar despotovine. Ali, ona nikada nije bila središte jedinstvene ili centralizovane uprave. Postavljajući ljude od poverenja za guvernere većih gradova, Konstantin je sebi obezbedio određenu meru odanosti. Georgije Sfrances, nekada prvi grčki namesnik Patrasa, postao je odgovoran za Mistru i njenu okolinu. Patrasom je upravljao Aleksije Laskaris; Korintom — Jovan Kantakuzin; Vitilonom na rtu Tenar — Jovan Paleolog, a za glavnog upravnika cele despotovine Konstantin je postavio Sofijanosa Evdemonojanisa, potomka čuvene i uticajne peloponeske porodice.48 Lokalna feudalna aristokratija dugo se bunila što njenu slobodu ograničavaju upravnici postavljeni iz Carigrada. Konstantin je pokušao da pridobije njihovu odanost dajući im olakšice i dodeljujući im nove posede. Tri sačuvana dokumenta beleže poklone u imanjima ili potvrde ugovora načinjenih za vladavine ranijih despota. Ona imaju formu argirovulje, ili srebrne bule, za razliku od hrisovulje, ili zlatne bule, koju je mogao izdati samo car.49 Dva je potpisao Konstantin kao despot i porfirogenit. Izgleda da je takođe pokušao da utiče na patriotizam i takmičarski duh mlađih generacija time što je organizovao atletske igre u kojima su pobednike očekivale nagrade. Međutim, možda bi bolje bilo da je poslušao Visarionov savet i poslao mladiće u Italiju, kako bi

                                                             47

Letters of Manuel II Paleologus, ed. G. T. Dennis (CFHB, VIII: Washington, D. C, 1977), no. 51, 144-7; Nicol, Last Centuries of Byzantium, 357.  48 Zakythinos, Despotat, I, 228-9.  49 Lambros, PP, IV, 14-18. Zakythinos, Despotat, 1,228-9; II, 99100,109-15,123. 

 

42

otkrili da se svet ne završava u Moreji i izučili neke korisne umetnosti i zanate. Konstantinove ambicije vezane za budućnost Moreje nisu se podudarale sa Visarionovim gledištem uloge koju bi ona mogla da odigra u kontraofanzivi protiv Turaka. On je bio više čovek od akcije nego administrator; i u leto 1444. godine, čim su radovi na Heksamilionu privedeni kraju, on je krenuo u pohod, ali ne protiv Turaka već protiv svojih latinskih suseda na severu Istma. Nema sumnje da je bio ohrabren novostima iz zapadnog hrišćanskog sveta. Papini krstaši krenuli su 1443. godine iz Mađarske niz Dunav prema Crnom moru. Njihovo napredovanje uzbunilo je sultana Murata koji je, suočen sa drugim teškoćama na istoku, preklinjao za primirje. Ono je sklopljeno u Segedinu, juna 1444. godine. Konstantin je o svim okolnostima bio dobro obavešten, budući da je u julu poslao Georgija Sfrancesa na savetovanje sa vođama pohoda, Ladislavom od Ugarske i kardinalom Čezarinijem. Takođe je bio u kontaktu i sa mletačkim admiralom Alvizom Loredanom, čija se flota 1444. ukotvila u Modonu. Segedinski mir potrajao je samo nekoliko meseci. Kardinal Čezarini je, no papinom ovlašćenju, razrešio krstaše zakletve date sultanu, posle čega je Ladislav sa vojskom nastavio napredovanje prema svom cilju. Čezarini je znao za Konstantinove namere i njegovu spremnost da udari na Turke iz Moreje.50 Visarion je ubeđivao Konstantina da se ne zaleće. Nije mu preporučivao proširenje granica despotovine Moreje severno od zida Heksamilion, preko Korintskog kanala, jer je ono podrazumevalo invaziju na zemlju suseda koji su takođe bili hrišćani, ujedinjeni s njim unijom u Firenci. Konstantinovo opravdanje moglo je biti da su oni, kao i on sam, bili turski vazali i da bi oduzimanje njihove imovine uznemirilo zajedničkog neprijatelja, koji se brani u drugim delovima Istočne Evrope. Nekoliko meseci kasnije pošto je čuo da su papini krstaši u pokretu, Konstantin je napao Atiku. Na čelu vojvodstva Atine i Tebe, koga su postavili Franci posle Četvrtog krstaškog pohoda, smenilo se već mnogo stranih vla dara. Početkom 15. veka njega je držala firentinska trgovačka

                                                             50

Cesarini epistolae, ed. N. Jorga, Notes et Extraits pour servir à l'histoire des Croisades au XVe siècle, III, Paris 1902, 110. Zakythinos, Despotat, I, 230. 

 

43

porodica Ačajuoli, mada pod pokroviteljstvom osmanlijskog sultana. Konstantin se još od ranije nosio mišlju da pripoji ovu teritoriju. Kada je 1435. godine vojvoda Antonio Ačajuoli umro bez naslednika, njegova udovica obratila se Konstantinu za pomoć; on je poslao Sfrancesa da preuzme vojvodstvo. Turci su, međutim, bili brži, okupirali su Tebu i sprečili Konstantinov zavojevački poduhvat. On je 1444. godine poverovao da je kucnuo čas za novi pokušaj. Na čelu vojvodstva u to vreme nalazio se Nerio II Ačajuoli, još uvek kao vazal turskog sultana. Turci su bili zauzeti drugim poslovima. Nerio nije bio spreman za borbu. Konstantin je sa vojskom umarširao na Atiku i prisilio Nerija da preda Atinu i Tebu, kao i da mu plaća danak koji je dotle plaćao sultanu. Zauzimanje Atine izgledalo je posebno veličanstveno. Jedan od Konstantinovih savetnika i laskavaca uporedio ga je sa Temistoklom.51 Papini krstaši nisu stigli dalje od Varne, na obali Crnog mora. Tu su ih uništili Turci pod ličnom komandom sultana Murata. Kralj Ladislav je poginuo, a među nebrojenim žrtvama našao se i kardinal Čezarini. Varna je bila daleko od Moreje i ove vesti nisu zadržale Konstantina. Njegov prepad preko kanala pokazao se više nego uspešnim. Bio je vrlo zadovoljan sobom. Našao je, takođe, i novog saveznika u zapadnom svetu. Filip V, vojvoda od Burgundije, vatreno je podržavao rat protiv nevernika. On je ponudio da opremi brodove za plovidbu do Varne. Čeznuo je da pomogae stvar u Grčkoj i bio je u prijateljskom kontaktu sa Konstantinovim bratom Teodorom. Jedna četa od 300 vojnika stigla je 1445. godine iz Burgundije u Moreju. Konstantin ih je dočekao sa dobrodošlicom i odmah pridružio sopstvenim trupama u pohodu na centralnu Grčku, kroz Beotiju, Fokidu i planinu Pind na severu Tesalije, gde su ga Vlasi i Albanci radosno pozdravili kao svog gospodara. Mletački guverner Vitrinice, grada na samoj obali mora, bio je prisiljen da napusti svoje prebivalište.52 U isto vreme, Konstantinov guverner

                                                             51

Sphrantzes, Chron. minus, 52. Ioannis Dokeianos, Letters to the Despot Constantine, ed. Lambros, PP, I, 242. Zakythinos, Despotat, I, 212, 230.  52 Chalcocondylas, II, 91-2; Stefano Magno, Estratti degli Annali Veneti di Stefano Magno, ed. C. Hopf, Chroniques gréco-romanes inédites ou peu connues, Berlin 1873, 195. O Konstantinovim pohodima no Atiki i Beotiji videti: Zakythinos, Despotat, I, 230-1. 

 

44

Vostice (Egiona), Konstantin Kantakuzin, prešao je Korintski zaliv sa odredom pešadije i konjice i proterao Turke iz nekoliko mesta na zapadu Fokide. Nzegov najveći uspeh bilo je osvajanje grada Lidoriki, čiji su stanovnici bili toliko uzbuđeni da su ime svoga grada promenili u Kantakuzinopolis. Kada je papa Evgenije čuo za Kantakuzinovo junaštvo, protumačio ga je kao posledicu oduševljenja izazvanog crkvenim ujedinjenjem, a njega je proizveo u dvorskog grofa od Laterana.53 Međutim, hrišćani ponovo ujedinjenih crkava bili su daleko od međusobnog jedinstva, čak i u zajedničkoj borbi protiv nevernika. Konstantinove pobede u centralnoj Grčkoj nisu svuda izazvale podjednako oduševljenje. Mlečani su bili ogorčeni zbog proterivanja svog guvernera iz Vitrinice. U aprilu 1445. godine zapovedili su svom kapetanu u Naupaktu da uloži najenergičniji protest kod Konstantina i da zahteva povratak njihovih kolonija, kao i oslobađanje ratnih zarobljenika.54 Alfonso V, kral. Aragona i Napulja (1415-1458), koji je sanjao o obnavljanju poseda svojih predaka u Italiji i Grčkoj, setio se da ima nasledna prava na vojvodstvo Atine i Tebe koje su nekad držali Katalonci. Da bi s tim raščistio, napisao je Konstantinu jedno odlučno pismo i poslao ambasadora da preuzme vojvodstvo.55 Nije zabeleženo kako se to završilo. Nekoliko meseci kasnije, međutim, izaslanik iz Moreje došao je na Alfonsov dvor, kako bi ispitao mogućnost braka između Konstantina i kćerke portugalskog kralja.56 S druge strane, firentinski vojvoda Atine, koji je bio prisiljen da pred Konstantinom položi zakletvu vernosti, požalio se svom ranijem gospodaru, sultanu Muratu, moleći ga da mu pomogne kako bi se vratilo prethodno stanje. Još uvek pod utiskom pobede nad udruženim snagama zapadnog hrišćanstva, kojima su pripadali i mnogi od njegovih hrišćanskih vazala, sultan je ocenio despota Konstantina kao najobičnijeg pobunjenika, beznačajan

                                                             53

O Konstantinu Kantakuzinu: Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 81.  54 Thiriet, Régestes, III, no. 2686.  55 Tekst pisma u: F. Cerone, „La politicà orientale di Alfonso di Aragona", Archivio storico per le province napoletane, 27 (1902), 4301.  56 Lambros, y NE, 4 (1907), 431. Zakythinos, Despotat, I, 239. 

 

45

trn zaboden u jednu stranu njegovog evropskog carstva. Biće mu drago da stane na put despotovim snovima o daljnjem osvajanju. U zimu 1446. godine Murat se stavio na čelo vojske za koju je rečeno da je brojala između 50 000 i 60 000 ljudi. Poveo ju je kroz centralnu Grčku prema Moreji. Sa njim je pošao i nesrećni vojvoda Atine i Tebe, Nerio Ačajuoli. Jedan od turskih zapovednika odvojio se sa delom trupa i u Lidoriki i Galaksidi pomračio kratkotrajnu slavu Kantakuzinopolisa, vrativši Fokidi status turske provincije. Konstantin je požurio nazad u svoju despotovinu. Zajedno sa bratom Tomom utvrdio se na bedemu Heksamilion koji su obnovili sa toliko vere. Turska vojska je stigla do zida 27. novembra. Posle ogorčene borbe, Konstantin je poslao sultanu glasnika sa predloženim uslovima mira. Bio je to Georgije Halkokondil, otac potonjeg istoričara Laonika Halkokondila. Murat nije došao na pregovore. Bacio je glasnika u tamnicu, zahtevajući da se zid poruši bez odlaganja. Konstantin je to odbio. Sultan mu je dao rok od nekoliko dana da se predomisli, a svojim ljudima je naredio da zauzmu položaje čitavom dužinom bedema. U „normalnim" uslovima srednjovekovnog ratovanja Heksamilion bi se možda i održao. No, vremena nisu bila normalna. Sultan je posedovao novo oružje teške artiljerije, nekoliko dalekometnih topova koje je takođe rasporedio duž zida kako bi ga iz njih tukao. Imao je i opsadne mašine i dugačke merdevine. Turske puške držale su branioce zida prikovane iza zaklona. Živopisan opis napada i odbrane dao je Laonik Halkokondil, koji je o tome sigurno čuo od svog oca. Posle pet dana borbe, bojne trube su, no Muratovom naređenju, zaglušujućim piskom oglasile konačni juriš. Njegove elitne trupe, janičari, prvi su se popeli na bedem koji se već raspadao. Već 10. decembra Heksamilion je pretvoren u gomilu ruševina, a njegovi branioci su ili pobijeni ili zarobljeni. Despoti Konstantin i Toma jedva su uspeli da izbegnu masakr. Tri stotine ljudi, koji su se spasli bekstvom i potražili utočište na brdu zvanom Oksi, u blizini Kenhreje, prevarom su zarobljeni i

 

46

svi do jednoga pobijeni. Borovi su bili natopljeni krvlju, ali se proročanstvo pokazalo pogrešnim.57 Sultan je potom podelio vojsku. Jednom divizijom komandovao je Turahan beg, sa naređenjem da krene na jug, prema Mistri i zemlji despota Konstantina. Sam Murat poveo je ostatak vojske duž severne obale Moreje. Grad Sikion primoran je na predaju i spaljen do temelja. Stanovništvo je sprovedeno u Vosticu kao roblje. Sultan je nastavio da napreduje ka Patrasu. Većina građana potražila je utočište kod Mlečana u Naupaktu sa druge strane obale. Oko 4 000 ljudi ostalo je u tvrđavi na vrhu brda, odupirući se turskim napadima. Njihov otpor nije imao većih posledica. Sultan je došao samo da bi kaznio Grke i uveo teror, što je već sa velikim uspehom i postigao. Vreme da se završi osvajanje i okupaciju zemlje doći će onda kada on za to bude spreman. Napustio je Patras i krenuo prema Klarenci, gde se ponovo sastao sa Turahanovim trupama. Oni nisu uspeli da stignu do Mistre. Bilo je to nepogodno godišnje doba za pokušaj prelaska vojske preko planina. Sultan i njegovi ljudi povukli su se istim putem kojim su i došli, ostavljajući za sobom opustošenu i raseljenu Moreju. Savremeni grčki i mletački izvori slažu se u tome da je broj hrišćanskih zarobljenika iznosio 60 000.58 Posle ovog događaja, bilo je onih koji su tvrdili da je rušenje Heksamiliona posledica izdaje Albanaca u Konstantinovoj vojsci. Drugi su opet za izdaju optuživali celokupno stanovništvo Moreje, zbog čije je bezbednosti zid i bio izgrađen. Izdaje je moglo biti. Albanci su retko kad bili pouzdani, dok su Grci iz Moreje često osuđivani zbog svoje ravnodušnosti i nedostatka borbenog duha. I pored svih Plitonovih i Visarionovih inpresivnih govora, pokazalo se da se Heksamilion nije mogao odbraniti protiv odlučne i disciplinovane vojske, i da bi pre ili kasnije pao usled bombardovanja teške artiljerije.

                                                             57

Sphrantzes, Chron. minus, 70; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 11218. Hronologiju je ustanovio Schreiner, Chron. brev., II, 476-9. Lament o katastrofi i njenim posledicama sastavio je Jovan Evgenik, ed. G. Mercati, Opere mino-ri, IV (Studi e Testi, 79: Città del Vaticano 1973), 25-8.  58 Chalcocondylas, II, 118-19. Naknadnom analizom došlo se do broja mrtvih оd 22 000; Lambros, y: NE, 4 (1907), 25-6. Zakythinos, Despotat, I, 232-5. 

 

47

Konstantinova uloga u velikoj i tragičnoj drami, u kojoj su se ujedinjene snage hrišćana suprotstavile nevernicima, završila se ponižavajuće. On je nastavio da se bori posle velike katastrofe u Varni. Međutim, hrišćanske snage su bile suviše poljuljane da bi mu pružile podršku. Jedini koji mu je poslao pomoć bio je Filip Burgundski. Mlečani, čija se ratna flota nalazila u Modonu, takođe su mu mogli biti od pomoći. Ali, oni nisu zaboravili da je Konstantin napao njihove posede u Grčkoj. U februaru 1446. godine mletačka mediteranska flota dobila je naređenje da se vrati u Italiju. Stavljajući svoje trgovačke interese na prvo mesto, Mlečani su obnovili primirje sa turskim sultanom. Kasnije se pričalo kako je Konstantin pristao da se oženi kćerkom mletačkog dužda Frančeska Foskarija (14291457), ne bi li zadržao vlast nad mletačkim ustanovama u Moreji.59 U tome sigurno nema istine. Postoje iscrpni mletački izvori za taj period, i ni jedan jedini ne pominje ovakav predlog, a Frančesko Foskari je bio dovoljno pronicljiv da prozre svako grčko lukavstvo usmereno na potkopavanje mletačke kontrole u Grčkoj. On nije verovao Grcima i mnogo je bio zainteresovaniji da ostane u dobrim odnosima sa sultanom, kako bi bio siguran da se mletačke trgovine u Carigradu neće zatvoriti ako Turci osvoje grad, što se tada već gotovo svakoga dana očekivalo. Konstantin i Toma nisu bili u položaju da traže od sultana primirje. Morali su da ra prihvate kao svog gospodara i da mu plaćaju godišnji danak, što je bio uslov da spasu svoje propale zemlje i posede; takođe su mu morali dati reč da nikada više neće obnoviti ruševine Heksamiliona. Pomoć koja nikada nije došla ili je stigla prekasno bila je crvena nit Konstantinovog života. Nešto utehe u teškim časovima moglo mu je doneti pismo, puno hvale i laskavih reči, pristiglo iz Firence, gde je njegov brat, car Jovan, postao dobro znana i poštovana ličnost u vreme sabora 1439. godine. U njemu su uprava, građanstvo i trgovci iz Firence izjavili da će uvek biti na usluzi despotu Konstantinu. Bio je to neobičan gest, jer su potpisani morali znati da je Konstantin nedavno razvlastio

                                                             59

D. M. Nicol, Byzantium and Venice. A Study in Diplomatic and Cultural Relations, Cambridge 1988, 385-7. Lambros, NE, 4 (1907), 431-3, prihvata priču. 

 

48

poslednjeg firentinskog vojvodu od Atine. Ono nosi datum od 3. maja 1446. godine. Bilo je to prazno obećanje koje je došlo prekasno. Turci su upali u Moreju decembra iste godine.60 Poslednje godine Konstantinove vladavine u Mistru je doputovao italijanski humanista i starinar Ćirijako iz Ankone, neumorni putnik i putopisac.61 On je pre toga jednom već bio u Moreji 1437. godine i tom prilikom je predstavljen Konstantinovom bratu, despotu Teodoru II. Ponovo se vratio deset godina kasnije, idući na jug preko Korinta i Leondarija, gde se sreo sa despotom Tomom. Krajem jula 1447. godine stigao je do podnožja planine Tajget, a zatim i u Mistru, gde mu je dobrodošlicu poželeo Konstantin, o kome je Ćirijako pisao kao o „Konstantinu Dragašu iz carske porodice Paleologa, vladajućem despotu". Ha dvoru u Mistri sreo je tada već ostarelog Georgija Gemista Plitona, najučenijeg doktora među Grcima", koga je upoznao prilikom svoje prethodne posete, kao i Nikolu, alias Laonika Halkokondila, budućeg istoričara i sina Georgija Halkokondila, s kim seĆirijako poznavao iz Atine i koji je godinu dana ranije bio sultanov zarobljenik. Mladi Aaonik se ljubazno prihvatio dužnosti da povede Ćirijaka u obilazak ruševina i spomenika stare Sparte u ravnici pod Mistrom. Ćirijako je zapravo i došao da bi video i pisao o ostacima antičke Grčke, a ne o savremenom gradu Mistri. Početkom oktobra nastavio je svoje putovanje prema Meseniji, u potrazi za Nestorovom palatom u Pilosu. Plovio je morem od Korona do tvrđave Vitilo na rtu Tenaron, gde je susreo Jovana Paleologa, Konstantinovog namesnika za tu oblast. Iz luke Gition vratio se u planine Mistre, da bi tu proveo zimu 14471448. Tu je u februaru 1448. godine sastavio prikaz starog rimskog kalendara za despota Konstantina, opisujući ga kao „Konstantina Paleologa porfirogenita i najdičnijeg cara (vasilevsa) Lakedemonije".62 U martu je Ćirijako već bio u

                                                             60

Pismo iz Firence: Lambros, NE, 4 (1907), 31.  O Ćirijaku od Ankone: R. Sabbadini, „Ciriaco d' Ancona e la sua de-scrizione autografa del Peloponneso trasmessa da Leonardo Botta", Miscellanea Ceriani, Milan 1910, 180-247; E. W. Bodnar, Cyriacus of Ancona and Athens (Collection La-tomus, XLIII: Brussels 1960.  62 Ed. Lambros, PP, IV, 98-9; Bodnar, Cyriacus, 57-9, 61; A. Diller, „The Autographs of Georgius Gemistus Pletho", Scriptorium, 10 (1956), 27-41; Woodhouse, Gemistos Plethon, 227-8.  61

 

49

Nafplionu, a u aprilu u Korintu, gde ga je primio Jovan Kantakuzin, Konstantinov prijatelj i namesnik grada, sa kojim se već prethodno sreo u Patrasu. Ćirijaku iz Ankone svet danas mnogo duguje zbog njegovog vrednog sakupljanja podataka o ruševinama i ostacima antičke Grčke, kao i zbog zapisa i identifikacije drevnih predela. On je nazvan ocem moderne arheologije. Bio je okrenut prošlosti i retko je obraćao pažnju na uslove koji su vladali u Grčkoj i Moreji tokom XV veka. Boravak u Mistri pružio mu je zadovoljstvo da vidi mesto gde se nekada nalazila stara Sparta i da se zamisli nad njenom promenljivom srećom. Napisao je epigram o njenoj prohujaloj herojskoj slavi, sada svedenoj na malu Mistru kojom vlada Konstantin (,,Misithra sub Constantino").63 Turci su se stuštili na Moreju kao izgladneli vuci u zimu, pre Ćirijakove posete. Zid Heksamilion uništili su za sva vremena. Opljačkali su i opustošili gradove koji su im se našli na putu. Ali, upravo je zimsko vreme i sačuvalo Mistru od njihovog razaranja, spaslo letinu i omogućilo ljudima da prežive. U leto 1447. godine Ćirijako je bio zadivljen bogatom žetvom. Činilo se da još ima nade za budućnost. Konstantina ta nada nikada nije napustila. Ipak, on je znao da budućnost despotovine, pa i samog Carigrada, zavisi od dugovečnosti vladajuće porodice Paleolog. Nzegov brat, car Jovan VIII, nikada nije imao dece koja bi ga nasledila, a od 1447. godine zdravlje mu se pogoršalo. Teodor i Dimitrije su bili očevi, ali su obojica imali samo po jednu kćerku. Jedino je njegov brat Toma imao sinove, Andriju i Manojla, ali oni su, međutim, tek kasnije rođeni. Konstantinova dva braka su se tragično završila. Njegova porodica i savetnici bili su živo zainteresovani da se on oženi i treći put. Početkom 1444. godine govorilo se o njegovom braku s Izabelom Orsini, sestrom princa od Tarenta, kome je po nasledstvu pripadalo pravo na ostrva i delove grčkog kontinenta. Od toga nije bilo ništa.64 U avgustu 1447. godine verni Georgije Sfrances poslat je u Caritrad da ispita mogućnost

                                                             63

Epigram je preveden na grčki. To je možda uradio Pliton. Lam-bros, РР, IV, 99-101. Woodhouse, Gemistos Plethon, 227.  64 Lambros, y: NE, 4 (1907), 431. 

 

50

Konstan-tinovog braka sa princezama Trapezuntskog carstva ili kraljevine Gruzije. Pregovori su zahtevali vreme, a njega su pretekli događaji.65 Juna 1448. godine Konstantinov brat Teodor umro je na svom posedu u Selimvriji. Iste godine, 31. oktobra, umro je i car Jovan VIII.66 Konstantin, Dimitrije i Toma ostali su jedini naslednici prestola. Svi su znali da je pokojni car najviše poverenja poklonio Konstantinu. To mu je bila i želja na samrtnoj postelji. Isto tako, znalo se da je njegova majka, carica udova Jelena Paleologina, imala istovetno mišljenje. Na kraju je njena volja i prevagnula.

                                                             65

Sphrantzes, Chron. minus, 70.  Sphrantzes, Chron. minus, 72; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 11113, 140; Schreiner, Chron. brev., II, 470-4. 

66

 

51

3 KONSTANTIN U CARIGRADU

Vest o carevoj smrti dospela je do Konstantina, koji je tada bio u Mistri. On je svakako morao znati da se njegova braća Toma i Dimitrije nalaze bliže Carigradu i da će možda pokušati da ga spreče u primanju nasledstva. Toma je došao u Carigrad 13. novembra. Ni Dimitrije nije gubio vreme, požurio je odmah za njim u prestonicu iz Selimvrije. Toma možda nije bio ozbiljan konkurent. Dimitrije je, međutim, uživao veliku podršku sa strane; on je bio — ili je bar tvrdio da jeste — glavni predstavnik snažne anti-unionističke stranke koja je tražila cara koji bi uklonio sramotu firentinskog ujedinjenja. Oni bi pozdravili Dimitrijevo krunisanje za cara, jer on nije priznavao uniju iz Firence koja je prouzrokovala toliko gorčine i protesta, a donela tako malo koristi. Međutim, krizu i mogućnost izbijanja građanskog rata sprečila je svojim odlučnim držanjem careva majka Jelena. Iskoristivši svoje zakonsko pravo regentstva, ona je obezbedila Konstantinu, u tom trenutku najstarijem od svojih preživelih sinova, vreme koje mu je bilo neophodno da bi stigao do Carigrada. Konstantin je oduvek bio njen miljenik, na koga je bila ponosna što, zajedno s imenom svog oca Paleologa, nosi i njeno porodično srpsko ime Dragaš ili Dragasis. Toma je bez protivljenja prihvatio njenu odluku i tako je Dimitrije bio odbijen. Tako su se obojica pridružila njenom proglašenju Konstantina za novog cara Romeja. Prvi koji je o tome obavešten bio je osmanlijski sultan Murat II. Carica je u decembru poslala Sfrancesa na osmanlijski dvor kako bi osigurao sultanovo odobrenje.67 Pošto je pitanje nasledstva rešeno bez međusobnih sukoba, carica je naimenovala dva glasnika da odmah otplove

                                                             67

 

 Sphrantzes, Chron. minus, 72; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 141.  

52

za Moreju, proglase Konstantina za cara i doprate ga nazad u Carigrad. Bili su to Aleksije Filantropin Laskaris i Manojlo Paleolog Jagros, kojima se pridružio i despot Toma. Oni su očigledno imali ovlašćenje da novog cara obaveste o njegovom imenovanju, ali ne i da ga krunišu. Nema sumnje da su vojska, narod i starešine Mistre bili polaskani što učestvuju u Konstantinovom proglašenju za cara. Ono je trebalo da prethodi krunisanju koje bi izvršio patrijarh. Međutim, u Mistri nije bio patrijarh; isto tako, ne postoji nijedan dokaz koji bi podržao tvrdnju da je ondašnji episkop preuzeo na sebe organizaciju krunisanja u jednoj od crkava. Carska titula dodeljena je Konstantinu u građanskoj ceremoniji, najverovatnije u despotskoj palati, 6. januara 1449. godine. Upravo iz tog razloga istoričar Duka je i pisao da Konstantin zapravo nikada nije ni bio krunisan za cara i da je poslednji romejski car bio Jovan VIII.68 Za ovakav postupak postojali su i određeni istorijski presedani. Car Manojlo I Komnin proglašen je i naimenovan za vladara od strane svog oca koji se nalazio na samrtničkoj postelji, u Kilikiji, daleko od prestonice. Jovan VI Kantakuzin, Konstantinov pradeda, prvi koji je proglašen i naimenovan za cara i 26. oktobra 1341. godine obučen u carsku odoru u Didimotici, u Trakiji. Tom prilikom na njegovu glavu nije stavljena kruna. Štaviše, on se tada sam odenuo carskim ruhom (pilon) koje je ležalo pred ikonom device Marije.69 Konstantin je u Mistri verovatno primenio još jednostavniju ceremoniju. Ipak, ni Manojlo I, a ni Jovan VI nisu propustili da kasnije, čim su stekli kontrolu nad gradom, upriliče pravo krunisanje koje je predvodio carigradski patrijarh. U slučaju Konstantina Paleologa ova ceremonija nije formalno obavljena. Ona je mogla da izazove opasne nerede, jer novi car nikada nije pokazao želju da se odrekne crkvene unije. Kao što je već rečeno, Mistra nije imala patrijarha koji bi mogao da ga kruniše, a mnogi su verovali da ni Carigrad nema pravog patrijarha, jer je tadašnji patrijarh Grigorije III bio odan crkvenom jedinstvu. Po

                                                             68

Ducas, 293. Sphrantzes, Chron. minus, 72, prosto kaže da su ta dva emisara y Mistri „načinila Konstantina carem". Jedino što kasnije Phrantzes, Chron. maius, 348-50, kaže da su oni izvršili krunisanje.  69 Cantacuzenos, II, 165-6; Gregoras, II, 611, 625. 

 

53

njemu, davanje crkvenog odobrenja Konstantinu, njegovim krunisanjem za cara u crkvi Svete Sofije, moglo bi izazvati protivnike unije na bunu. Mnogi su se zarekli da neće prekoračiti crkveni prag sve dok je patrijarh Grigorije na svojoj dužnosti. Među njima je bio i Jovan Evgenik, brat fanatično pravoslavnog mitropolita Marka Efeskog, koji je odbio da potpiše akt ujedinjenja u Firenci. U svom obraćanju Konstantinu, tada 1450. godine već caru, on objašnjava zašto toliko ljudi odbija da prilikom molitve u crkvi pomene i njegovo ime. Car, kaže on, treba da bude glavna potpora svojih podanika, vrhovni branilac istinske vere u njihovoj crkvi. U času svog krunisanja i miropomazanja on mora dati pismenu zakletvu o svojoj veri u pravoslavlje. Ali, obraća se Jovan dalje caru, ko je taj koji sada može da te kruniše, da ti da miropomazanje, da prihvati tvoju zakletvu? Mi imamo cara bez krune, čija se glava diči tako beznačajnim znamenjem kakvo je,,pilon", imamo vladu koja novac, brodove i priloge sa zapada ceni više od čistote vere i ne strepi od božje kazne. On nije zaboravio da podseti Konstantina na postojanost vere kakvu su gajili njegovi prethodnici — Teodora, udovica Mihaila VIII, njen sin Andronik II, kao i Konstantinov mnogopoštovani otac Manojlo II; uputio ga je da sledi njihov primer, da bude dostojni naslednik Konstantina Velikog, ravan apostolima u propovedanju i odbrani istinske vere, očišćene od zabluda Latina.70 Drugi su ipak bili voljni da prihvate Konstantina za zakonitog cara, s jedne strane, zbog njegovog rodoslovlja, s druge, jer nije bilo drugačije mogućnosti. On je imao svoje

                                                             70

Ioannis Eugenikos, Address to the Emperor Constantine, ed. Lambros, PP, I, 123-34. PLP, III, no. 6189. O Teodori Paleologini, udovici Mihajla VIII, videti PLP, IX, no. 21380. Dilema o Konstantinovom krunisanju bila je predmet rasprave: I. Bogiatzides, Tô С,г\хт\џа xfjç охеуесос Kcuvoxavxivoi) xoü ПсЛса-oXôyov, Laographia, 7 (1923), 449-56; Aikaterini Christophilopoulou, 'ЕкХоуђ, avotvopetiGic Kai crriyıç xoâ) BuÇavxivovJ ссохокршхорос, Athens 1956, 204-6; Margaret Carroll, 'Constantine XI Palaeologus: Some Problems of Image', Maistor. Classical, Byzantine and Renaissance Studies for Robert Browning, ed. Ann Moffatt, Canberra 1984, 329-43, посебно 333-8; Margaret Carroll, A Contemporary Greek Source for the Siege of Constantinople 1453: The Sphrantzes Chronicle, Amsterdam 1985, 94-6. 

 

54

pristalice, iako su se neki od laskavaca samo dodvoravali njegovoj milosti. Jovan Dokijan, naučnik i bibliofil iz Mistre koji ga je jednom već uporedio sa Temistoklom, napisao mu je novu pohvalu. Visokoparnim i retoričkim stilom on hvali Konstantinovu lovačku, jahačku i vojničku veštinu. Naglašava njegovu sjajnu pobedu kod Patrasa, kao i period uspešne vladavine u Carigradu dok je zamenjivao Jovana VIII za vreme njegovog boravka u Italiji. Dokijan je takođe održao govor u Konstantinovu čast povodom njegovog ustoličenja na presto.71 Jovan Argiropul, iz mlađe generacije učenih ljudi, napisao je besedu posvećenu Konstantinu kada je stigao u Carigrad da „preuzme skiptar" od pokojnog brata, kao i govor koji je predstavljao pohvalu Jovanu VIII. Pomalo drsko, predstavio je novog cara tekstom pod naslovom „Vasilikos ili Ogled o carevanju", verovatno poslednjim te vrste u vizantijskoj literaturi. Opisao je Konstantina kao „najvećeg od svih careva i zahvaljujući sreći, cara Helena". Njegov stil nedvosmisleno odaje Plitonov uticaj.72 Mihailo Apostolis, Argiropulov i Plitonov učenik, takođe je uputio tekst caru Konstantinu, prilažući uz njega i izjavu o sopstvenoj veri. Međutim, drugi Argiropulov učenik, Konstantin Laskaris, koga su 1453. godine najpre zarobili Turci, a potom uspeo da pobegne u Italiju — imao je manje poverenja u novog cara, izjavljujući da je on proglašen, ali nikada krunisan, za cara.73 Dimitrije Katadukin, takođe poznat i kao Katavlatas, pozdravio je Konstantina prilikom njegovog prispeća u Carigrad marta 1449. godine.74 Mišljenja o Konstantinovom carskom statusu bila su podeljena. Ta podela bila je uglavnom između onih koji su odobravali i onih koji su osuđivali njegovu politiku jedinstva sa

                                                             71

Ioannis Dokeianos, Encomium and Address, ed. Lambros, PP, I, 221-31, 232-5. PLP, III, no. 5577.  72 Ioannis Argyropoulos, ed. Sp. P. Lambros, 'АруиротгагЛеш, Athens 1910, 828, 29-47. Njegovo obraćanje Konstantinu, ed. Lambros, PP, IV, 67-82, ovde je pogrešno pripisano Mihailu Apostolisu. PLP, I, no. 1267.  73 Michaelis Apostoles, Address, ed. Lambros, PP, IV, 83-7. PLP, I, no. 1201; Constantinos Laskaris, Chronicle, ed. Sp. P. Lambros, 'EniaxripoviKfi 'E7texr|piç. 'E9-viKÔv navemrjxfiuaov, III: 1906-7, Athens 1909, 150-227, posebno 226.  74 Katavlatas je bio predmet pogrda Ioannisa Argyropoulosa, ed. P. Canivet and N. Oikonomides, „[Ioannis Argyropoulos] La Comédie de Katabiattas. Invective byzantine du XVe siècle Diptycha, 3 (1982-3), 85-6. 

 

55

rimskom crkvom, mada je bilo i onih trećih koji su ga uzdizali, ne bi li time zadobili Konstantinovu naklonost. Argiropul je očigledno bio odan ideji unije, kasnije je putovao širom zapada, doktorirao u Padovi i predavao grčki u Firenci. Bio je jedan od onih, poput Visariona ili Apostolisa, koji su podržavali novi humanizam u Italiji. Jovan Evgenik je imao druge stavove, ali je, uprkos tome, opisao Konstantina kao „najboljeg i najsvetijeg od careva" i, možda u prevelikom zanosu, kao „cara krunisanog božjom milošću". Ostali zvanični predstavnici pravoslavne crkve, koji su većinom bili sličnog mišljenja kao i Evgenik, niti su potvrđivali niti odobravali postavljanje novog cara dok se ne obavi ceremonija crkvenog krunisanja. Patrijarh Grigorije III, čije su simpatije za uniju bile isuviše dobo poznate, nije to mogao da obavi bezbedno; samo, Konstantin je bio dovoljno mudar da ne poteže to pitanje. On je smatrao da je njegovo naimenovanje i postavljanje u Mistri bilo sasvim dovoljno da mu obezbedi sva prava koja treba da poseduje jedan istinski car, i to ne Helena nego Romeja. Njegov prvi zvanični dokument, upućen sinovima Gemista Plitona, jeste hrisovulja iz februara 1449. godine, doneta pre njegovog polaska za Carigrad. Povelja nosi njegov potpis: Konstantin Paleolog u Hristu verni car i avtokrator Romeja. Bila je to najveća od svih carskih titula, a Konstantin XI bio je poslednji car koji ju je nosio.75 Početkom januara 1449. godine on je pisao mletačkom namesniku od Kandije na Kritu, Antoniju Diedu, da oglasi smrt cara Jovana VIII i njegovo, Konstantinovo, stupanje na presto. Istovremeno je molio za uslugu da za Carigrad otplovi na mletačkom brodu. Namesnik od Kandije mu je odmah uzvratio jednim kurtoaznim pismom od 9. januara u kome oslovljava Konstantina sa ilustrissime et serenissime imperator, istovremeno izražavajući saučešće povodom smrti Jovana VIII. U to vreme u Kandiji se nalazio mletački zapovednik jadranske flote. Vojvoda je uveravao Konstantina da će on pohitati za Modon u Moreji, kako bi tamo dobio neophodnu dozvolu

                                                             75 Tekst u: J. and P. Zepos, ed., Jus Graecoromanum, I, Athens 1931, 705-7. DR,V, no. 3521. Zakythinos, Despotat, I, 240. Vredno je zabeležiti da nekoliko pečata i novčića, koji su preostali, pokazuju Konstantina kao krunisanog cara. Videti niže, 70-2. 

 

56

mletačkih vlasti, te na taj način što pre ispunio carev zahtev.76 Imajući u vidu krajnje zategnute odnose koji su vladali između despota Moreje i Mlečana, ovo je bila jedna neuobičajena razmena ljubaznosti. Međutim, Konstantin je, po svemu sudeći, otplovio za Carigrad na katalonskom brodu. Verovatno nije imao vremena da sačeka dok Mlečani obave sve formalnosti. Činjenica da je novi car tražio pomoć od stranaca kako bi otputovao iz Moreje do Carigrada svedoči o nesumnjivo lošem stanju u kakvom se nalazilo Vizantijsko carstvo tog vremena.77 Konstantin je stigao u Carigrad 12. marta 1449. godine. Dve nedelje kasnije preduzeo je prve neophodne korake da učvrsti svoju vlast, potvrđujući mir sa Turcima i šaljući Andronika Jagarisa kao svog izaslanika sultanu Muratu. Primirje se odnosilo i na Tomu i Dimitrija, i bar za neko vreme, štitilo je Moreju od budućih turskih upada.78 Konstantinu je na neki način bilo lakše da se dogovori sa Turcima nego sa svojim zemljacima koji su bili protiv unije u Firenci. Ipak, pokazivao je mnogo strpljenja i ne jednom je sa njima o tome razgovarao. Jovan Evgenik mu je poslao svoje beleške sa jednog skupa antirimske pravoslavne zajednice u Carigradu. Oni su se organizovali u Sinaksis ili sinod, nasuprot sinodu na čijem je čelu stajao patrijarh Grigorije, koga su odbijali da priznaju.79 Konstantin ni u kom slučaju nije bio zagriženi zastupnik i pristalica unije u Firenci, ali je verovao da to može pomoći opstanku Carstva. Pridržavanje ovog dogovora bio je jedini uslov da bi sa zapada stigla pomoć, koja je Carstvu bila očajnički potrebna. Za protivnike ujedinjenja to je bio krajnje materijalistički argument. Oni su smatrali da bi za cara i njegovu vladu, kako je to rekao Jovan Evgenik, svakako bilo bolje da veruju u Boga nego da se nadaju spasonosnoj pomoći od Latina. Svi koji su zbog sticanja materijalnog bogatstva izdali veru praočeva izgubiće Božji blagoslov i pomoć.

                                                             76

DR, V, no. 3520.  Sphrantezes, Chron. minus, 74.  78 Ducas, 279. DR, V, no. 3524.  79 Ioannis Eugenikos, ed. Lambros, PP, I, 151-3.  77

 

57

Najučeniji član Sinaksisa bio je Georgije Sholarije, koji je bio učenik Marka Evgenika. On je svoje Komentare o Aristotelu posvetio Konstantinu dok je ovaj još uvek bio despot u Mistri.80 Jedan od uglednijih članova vizantijske delegacije na saboru u Firenci, Georgije, predstavio se kao rečiti i nadahnuti zagovornik unije, sastavljajući traktate u korist latinske teologije i doktrine. Nakon zasedanja nastavio je da služi caru Jovanu VIII kao njegov sekretar i narednih nekoliko godina pažljivo se klonio svih rasprava. Međutim, pod uticajem svog bivšeg učitelja Marka Evgenika, počeo je da menja stavove; i kada je Marko umro, u aprilu 1445. godine, Georgije ga je nasledio, postavši jedan od najisturenijih ljudi stranke koja je osuđivala uniju. Smrt Jovana VIII duboko ga je pogodila. Kada je Konstantin došao u Carigrad, Sholarije se zamonašio. On je nameru da to uradi objavio u govoru održanom pred carom 21. novembra 1449. godine, dok je još uvek bio svetovno lice.81 Razlog za ovo povlačenje od sveta objasnio je u dugom pismu upućenom Konstantinu.82 Stupio je u jedan od gradskih manastira, uzimajući monaško ime Genadije. U svojstvu monaha imao je više i slobodnog vremena i uticaja. Napisao je veći broj traktata i spisa u kojima nije više veličao vrednosti latinske teologoje, već je navodio njene loše strane, prvo umereno i diskretno, ali je vremenom njegovo nastupanje uzimalo sve više maha u javnosti. Ca Konstantinom je jedno vreme održavao prijateljsku prepisku.83 On je bio na pravom putu da postane prvi patrijarh Carigrada pod osmanlijskom vlašću, nakon što je grad 1453. godine pao u turske ruke. Međutim, u onih nekoliko godina koje su usledile na sve do pada Carigrada Genadije je postao smetnja poslednjem vizantijskom caru. Za razliku od drugih koji su imali slična ubeđenja, on nije bio bezuslovno protiv unije sa rimskom crkvom, čiju je doktrinu poznavao bolje od većine svojih savremenika Grka. Ali, on je verovao da unija mora doći kao

                                                             80

Georgios Scholarios (Gennadios), Œuvres complètes de Gennade Schola-rios, ed. L. Petit, X. A. Siderides, M. Jugie, Paris 1928-36, VII, 1-6.  81 Scholarios, I, 161-72.  82 Scholarios, IV, 463-73.  83 Scholarios, IV, 474-5. 

 

58

rezultat istinskog pomirenja i razuma, kroz međusobnu toleranciju i ubeđenje, a ne kao posledica nezakonitih političkih uslovljavanja i pritiska iz Rima.84 Takođe ni u jednom trenutku nije izrazio sumnju u Konstantinov carski položaj, bez obzira što ga patrijarh nikada nije krunisao. Pošto je Konstantin postavljen za cara, pitanje njegovog naslednika postalo je aktuelnije nego ikada pre. Nastala je prava potraga za budućom suprugom i caricom koja bi mu mogla roditi sina. U februaru 1449. godine, dok se još uvek nalazio u Mistri, poslao je glasnika za Italiju, na dvor kralja Alfonsa V od Aragona i Napulja, sa kojim je Konstantin prethodno već pregovarao. Ovaj emisar, Manojlo Disipat, imao je zaduženje da traži pomoć za borbu protiv Turaka, ali i da načini predlog za eventualni brak. Predlog je bio da se car Konstantin oženi sa Beatriče, kćerkom portugalskog kralja Pedra, koji je bio Alfonsov nećak. Takođe je predloženo da se Pedrov brat oženi kćerkom Jovana II od Lusinjana, kralja Kipra. Inače ona je bila Konstantinova nećaka. Drugi od ovih predloga ostvaren je 1456. godine, kada se Karlota, kćer Jovana II od Lusinjana, udala za Huana, vojvodu od Koimbre i sina Pedra od Portugala. Iz razloga koji su nam ostali nepoznati, Konstantinov pokušaj da nađe sebi ženu u krugu portugalske kraljevske porodice završio se neuspehom.85 Bilo je međutim i drugih povoljnih prilika među princezama koje su živele bliže Carigradu. Avgusta 1447. godine Sfrances je došao iz Mistre u Carigrad kako bi ispitao mogućnosti sačinjavanja bračnog ugovora sa Gruzijskim kraljevstvom ili carstvom Trapezunta.86 Princeze carske trapezuntske porodice ranije su se već udavale za Paleologe. Ali, vizantijska crkva, koju Konstantin nije smeo da rizikuje da uvredi, u međuvremenu je postala stroža oko uslova koje je trebalo ispuniti da bi do braka došlo. Oktobra 1449. godine Sfrances napušta Carigrad i odlazi za Gruziju i Trapezunt, kako bi doneo odluku koja bi to kraljevska familija mogla ponuditi odgovarajuću nevestu za njegovog cara. Na ovom putu on provodi gotovo pune dve godine. Njegovi memoari sadrže dugu i detaljnu priču o toj

                                                             84

Woodhouse, Gemistos Plethon, 116-17.  Sp. P. Lambros, 'O Kcovoxavxivoç ПоЛаш^буос wç crôçuyoç év хтј ioTOpio: Kai TOÏÇ бргЛогс, NE, 4 (1907), 417-66, posebno 433-40.  86 Sphrantzes, Chron. minus, 70.  85

 

59

misiji. On nije išao sam. Pratila ga je velika gizdava svita mladih plemića, vojnika, sveštenika, lekara i muzičara sa instrumentima; sa sobom je poneo i mnoštvo skupocenih poklona. Gruzine su posebno zainteresovali muzički instrumenti i mnogi od njih su došli izdaleka kako bi čuli muziku. Sfrances je, između ostalog, imao obavezu da vodi beleške o svim devojkama koje su dolazile u obzir da postanu neveste; potom ih je slao u Carigrad, kako bi Konstantin mogao da donese odluku, te da o njoj obavesti Sfrancesa preko glasnika.87 Sfrances je prvo otišao na dvor Georgija VIII od Gruzije (Ivirije), koji je vladao kao de facto kralj od 1446. do 1465. godine. Ime njegove kćerke, koja je trebalo da bude proverena, nije zabeleženo.88 Na žalost, veza između Konstantina i Sfrancesa je prekinuta pošto je carski glasnik doživeo brodolom kod Amisosa. Sfrances je morao da čeka novog glasnika i dalja uputstva. U Trapezuntu je posetio dvor cara Jovana IV Komnina (1429-1458) koji je preko svoje žene bio u srodstvu sa kraljem Gruzije, a takođe i sa Konstantinovim pokojnim bratom Jovanom, jer je njegova sestra Marija bila Jovanova treća supruga.89 Tokom svog boravka u Trapezuntu, Sfrances je u februaru 1451. godine čuo vest o nedavnoj smrti sultana Murata II. Za trapezuntskog vladara bile su to dobre vesti. Sfrances je, međutim, bio zabrinut za budućnost. Murat je bio star i umoran. On je odustao od ideje da osvoji Carigrad. Želeo je samo mir i prijateljstvo sa Vizantijom. Njegov sin i naslednik Mehmed II bio je mlad, energičan, ambiciozan i neprijateljski raspoložen prema hrišćanima. Jedini način da se on obuzda i drži pod kontrolom sastojao se u tome, kako je mislio Sfrances, da se njegova maćeha, Muratova udovica, uda za Konstantina.90

                                                             87

Sphrantzes, Chron. minus, 14. Caroll, „Constantine XI", Maistor, 337-8, sugeriše da je Konstantin odložio svoje krunisanje dok ne pronađe caricu koja bi bila njegova žena.  88 С. Toumanoff, „The Fifteenth-Century Bagratids and the Institution of Collégial Sovereignty in Georgia", Traditio, 7 (1949-51), 169-221.  89 Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 62.  90 Sphrantzes, Chron. minus, 76-8. 

 

60

Muratova udovica - „emirisa", kako ju je nazivao Sfrances bila je Mapa, ili Marija, kćerka srpskog despo-ta Đurđa Brankovića. Murat se oženio njome 1436. godine.91 Njih dvoje nisu imali dece. Posle muževljeve smrti u Jedrenu, ona je zatražila dozvolu da se vrati roditeljima u Srbiju. Ova njena namera poklapa se vremenski sa Sfrancesovim planom da, u Konstantinovo ime, zaprosi njenu ruku. Sfrances je o tome obavestio Konstantina u svom redovnom izveštaju. Napisao je da on može videti samo četiri moguće prepreke, koje bi mogle sprečiti taj brak: prvo, Marija Branković bi se mogla osećati društveno inferiorna u odnosu na cara; drugo, možda bi crkva prigovorila zbog njihovih rođačkih veza; treće, već je bila udovica; četvrto, pošto je zalazila u godine, moglo bi se očekivati da će imati problema sa rađanjem. Razmatrajući dalje ove mogućnosti, Sfrances piše da prvi razlog ne bi trebalo da predstavlja ozbiljniju smetnju, jer je i Konstantinova majka takođe bila Srpkinja; drugo, crkva bi, no svemu sudeći, pre odobrila bračnu vezu sa srpskom porodicom nego sa princezom iz Trapezunta, pošto je despot Đurađ Branković bio jedan od najpobožnijih i najmilosrdnijih dobročinitelja crkve, njenih manastira i fondova. Što se tiče trećeg razloga, tu je već postojao jedan presedan: naime, Konstantinov deda, Konstantin Dragaš, takođe se oženio udovicom Evdokijom čiji je bivši muž bio neki neznatan turski starešina, čak su njih dvoje imali i dece. Nasuprot tome, Marija Branković je bila udovica jednog moćnog vladara, da se i ne pominje široko rasprostranjeno mišljenje po kome njihov brak nikada, zapravo, nije bio potpun. Najzad, odgovor na četvrtu primedbu zavisio je isključivo od Božje volje, jer samo Bog zna da li će Marija moći da rađa.92 Konstantin je bio oduševljen kada je primio Sfrancesovo pismo i izveštaj, krajem maja 1451. godine, jer je već počeo da misli kako njegov, obično veran sluga gubi vreme na svom putu.

                                                             91

O Mariji - Mari Branković, videti Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 92; I. A. Papadrianos, „The Marriage - Arrangement between Constantine XI Palaiologos and the Serbian Mara (1451)", Balkan Studies, 6 (1965), 131-8.  92 Sphrantzes, Chron. minus, 78-80. O Konstantinu Dragašu i njegovoj ženi Evdokiji, videti: PLP, III, nos. 5746, 6229. 

 

61

Porodica Paleologa već je bila povezana sa srpskom kućom Brankovića preko Konstantinove nećake Jelene, Tomine ćerke, koja se 1446. godine udala za Lazara Brankovića, Đurđevog sina i Marinog brata.93 Car nije gubio vreme, već je odmah poslao izaslanika u Srbiju, kako bi ovaj plan predočio despotu Đurđu i njegovoj ženi Irini. Misiju je poverio Manojlu Paleologu, pošto je on bio povezan sa porodicom Kantakuzin, kojoj je i Irina pripadala. Neki od Konstantinovih savetnika u Carigradu smatrali su da bi taj brak bio dobar potez. Drugi, poput velikog domestika Andronika Kantakuzina, bili su mišljenja da bi car učinio bolji izbor ako bi se oženio trapezuntskom princezom. Predlog je oduševljeno prihvatio Đurđe Branković, a naročito njegova žena Irina koja je u njemu videla mogućnost da se sreća konačno osmehne i njihovoj nesrećnoj kćerki. Ali, svi oni su zanemarili Marinu zakletvu da će ostatak svog života, ako je Bog ikada spase iz ruku nevernika, posvetiti Gospodu, živeći u celibatu. Nikakav razlog nije mogao da promeni njeno mišljenje. Sfrances je, ne pojašnjavajući takav svoj stav, odlučio da je za Konstantina bolje da se oženi gruzijskom nego trapezuntskom princezom, pa je u tom cilju počeo da sklapa bračni ugovor sa gruzijskim kraljem. Sa nacrtom tog dokumenta on se najzad vratio u Carigrad, na mletačkom brodu, iskrcao se 14. septembra 1451. godine, vodeći sa sobom i gruzijskog izaslanika. Činilo se da je potraga za caricom najzad završena. Konstantin se zahvalio Sfrancesu za uložene napore, obećavši mu bogatu nagradu. Odmah je pripremio dokument koji je gruzijski emisar imao da ponese nazad, potpisao ga, zapečatio zlatom i, saglasno gruzijskim običajima, potvrdio ga sa tri krsta iscrtana crvenim mastilom. Tom prilikom je i dogovoreno da se narednog proleća Sfrances vrati u Gruziju, kako bi buduću nevestu, uz pratnju brodova, dopratio u prestonicu. Na tome se sve i završilo. Događaji su još jednom pretekli Konstantinove namere.94 Nzegova majka, carica Jelena Paleologina, umrla je 23. marta 1450. godine.95 Punih četvrt veka ona je provela kao

                                                             93

Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 96.  Sphrantzes, Chron. minus, 80-2.  Sphrantzes, Chron. minus, 76. Schreiner, Chron. hrev, II, 478; PLP, IX, no. 21366. 

94 95

 

62

udovica, a poslednjih četrnaest godina provela je kao monahinja, sa crkvenim imenom Ipomonija. Ipak, njeno povlačenje iz svetovnog života nije označavalo kraj njenog uticaja u stvarima od državnog interesa. Kao regent, posle smrti Jovana VIII, aktivno je učestvovala u otklanjanju nesuglasica oko nasleđa na presto, do kojih je došlo među njenim sinovima. Nzena smrt predstavljala je veliki gubitak. Genadije Sholarije i Georgije Pliton napisali su prigodne posmrtne govore.96 Genadije je svoje reči utehe uputio njenom sinu „najponosnijem caru Konstantinu". Pliton je pohvalio njenu hrabrost u teškoćama i njen uzvišeni duh, a no mudrosti ju je uporedio sa Penelopom. Takođe joj je odao priznanje zbog vaspitanja koje je pružila svojim sinovima, izbegavajući da pomene njihove međusobne razmirice. Iskoristio je priliku za filozofsku refleksiju o prirodi smrti, kao i o besmrtnosti uzvišene ljudske duše, što predstavlja jedan od njegovih najinteresantnijih manjih tekstova. Visarion je još ranije sastavio stihove upućene njenom sinu Teodoru II Paleologu, u kojima je istovremeno visoko uzdizao i veličao vrline Jelene i pokojnog Manojla II, kako u njihovom carskom i svetovnom tako i u njihovom monaškom životu, pošto je Manojlo takođe umro kao monah.97 Konstantin je bio jedini od šestorice sinova koji je usvojio njeno srpsko porodično ime Dragaš, a od svoje majke je često tražio utehu i savet. Nzena smrt duboko ga je pogodila. Nekako, baš u to vreme, izgledalo je da se većina ministara i savetnika ne slaže sa svojim carom. Jedan od retkih, ako ne i jedini na koga se u svakom trenutku moglo računati, bio je Sfrances. Konstantinov veliki domestik, tj. vrhovni zapovednik, Andronik Kantakuzin, nije se slagao sa carom u mnogim pitanjima. Iako zet Đurđa Brankovića, on nije voleo Srbe, jer nisu delili njegovo oduševljenje za čin ujedinjenja u Firenci. Verovatno je iz tog razloga i zastupao mišljenje da bi car trebalo da se oženi

                                                             96

Scholarios, I, 262-70, и Lambros, РР, II, 40-51 ; Plethon, ed. Lambros, PP, III, 266-80. Jovan Argiropulos je takođe platio pokojnoj carici retorički danak prilikom obraćanja Konstantinu, ed. Lambros, Apyupo7tov)X.sıa, 48-57.  97 Bessarion, ed. Lambros, PP, III, 281-3. Woodhouse, Ge'mistos Plethon, 309-12. 

 

63

princezom iz Trapezunta, a ne Marom Branković.98 Ovog mišljenja bio je i Konstantinov stari prijatelj i poverenik Jovan Kantakuzin, nekadašnji namesnik Patrasa i Korinta, mada je po svemu ostalom bio odan i veran svom gospodaru sa kojim je došao u Carigrad 1449. godine.99 Još jedan član iste porodice, čija je smrt pre 1451. godine takođe ožalostila Konstantina, bio je Manojlo Kantakuzin, protostrator. Nzegova udovica, „protostratorica", učinila je sve sa svoje strane da podrži carev brak sa Marom Branković.100 Ipak, najmoćnija ličnost na Konstantinovom dvoru bio je veliki duks ili admiral Luka Notaras.101 Sfrances ga nije mnogo voleo i bio je ljubomoran na njegovo bogatstvo, položaj i uticaj. Ipak, Notaras je bio državnik s ogromnim i bogatim iskustvom. U vladi Jovana VIII imao je položaj predsednika, a titulu velikog duksa dobio je pre Konstantinovog stupanja na presto. Nepoverljiv prema budućnosti koja je dolazila, on je blagovremeno uzeo đenovljansko i mletačko državljanstvo, dok je deo svog ogromnog bogatstva čuvao u italijanskim bankama. Na vizantijskom dvoru vladala je borba za prestiž i uticaj; Sfrances je u njoj i sam učestvovao i opisao je u svojim beleškama. Iako je Konstantin bio odlučan čovek, sa čvrsto izgrađenim sopstvenim mišljenjem, ipak mu je donošenje odluke bilo otežano upravo usled te podeljenosti koja je vladala među njegovim savetnicima.102 Sfrancesovo mišljenje o novom sultanu Mehmedu II vremenom se pokazalo kao ispravno. Bio je to mnogo opasniji čovek nego što se to u početku činilo. Kada je u februaru 1451. godine nasledio svog oca na vlasti imao je samo devetnaest godina. Neko vreme prikrivao je svoju nasilnu prirodu iza maske trpeljivosti i dobre volje. Među hrišćanima Istoka i Zapada vladalo je široko rasprostranjeno mišljenje da je Mehmed nezreo i smušen mlad čovek koga je lako obmanuti laskanjem. Konstantin je pohitao da mu pošalje svog izaslanika kako bi,

                                                             98

O Андронику Кантакузину: Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 68.  99 O Јовану Кантакузину: ibid., no. 80.  100 O Манојлу Кантакузину: ibid., no. 63.  101 O Луки Нотарасу: PLP, VIII, no. 20730.  102 Sphrantzes, Chron. minus, 84, 90-4. 

 

64

već na početku, sa novim sultanom sklopio prijateljske odnose i primirje. Ovaj je emisara primio uz velike počasti, uveravajući ga u svoje dobre namere. Čak se zakleo Alahom, Prorokom, Koranom, anđelima i arhanđelima da će do kraja svog života biti u miru sa carom Konstantinom i njegovim lepim gradom, te da će na svaki način podržavati prijateljstvo koje je njegov pokojni otac sklopio sa Jovanom VIII.103 Ipak, ova slatkorečiva poruka nije obmanula Konstantina, koji je podozrevao da se raspoloženje mladog sultana može preko noći promeniti. Stoga ne bi bilo na odmet, kako ga je mudro savetovao Sfrances, pripremiti se za taj trenutak, utvrditi grad i ponovo tražiti pomoć sa zapada. Mlečani, koji su u Carigradu imali veliku trgovačku koloniju, takođe su bili zabrinuti, mada su se oni brinuli prevashodno o sopstvenim interesima. Tokom prvih meseci svoje vladavine Konstantin je raspisao nove poreze na robu koja se uvozila u Carigrad. U avgustu 1450. godine iz Venecije je došla delegacija koja je oštro protestovala zbog ove mere, zapretivši da će se mletačka trgovačka kolonija zatvoriti i premestiti na drugo mesto, verovatno u luku koja se već nalazila pod turskom kontrolom. Konstantin je u oktobru poslao pismo duždu Frančesku Foskariju, objašnjavajući zašto je morao da nametne veće poreze. Carska blagajna je bila prazna, trebalo je naći nove izvore prihoda. Nzegovi argumenti, međutim, nisu mnogo ubedili Mlečane. Tokom 1451. godine razmirice su nastavljene. Pošto je Murat umro, dužd je poslao delegacju koja je čestitala Mehmedu stupanje na vlast. Samo nekoliko meseci kasnije potpisan je ugovor između Mehmeda II i Mletačke republike. Konstantin je dobro znao da će Mlečani uvek staviti sopstvene interese iznad interesa Carigrada, koji ih je učinio bogatim. Oni će svakako umeti da se snađu u slučaju da jednoga dana grad padne u turske ruke.104 Zato je car morao da potraži saveznike na drugoj strani. Pre dvadeset godina on je sarađivao sa Raguzom (Dubrovnikom). Zato je 1451. godine pokušao da obnovi ovu

                                                             103

Ducas, 289; Chalcocondylas, II, 142; Kritoboulos, Critobuli Imbriotae Hi-storiae, ed. D. R. Reinsch (CFHB, XXII: Berlin-New York 1983), 18. DR, V, no. 3530.  104 Nicol, Byzantium and Venice, 390-2. 

 

65

saradnju, ponudivši njegovim trgovcima jedan deo grada gde bi imali sopstvenog konzula i u kome su im mogle biti obezbeđene određene poreske olakšice. Ova prava je potvrdio u hrisovulji za Raguzu u junu.105 Konstantin se nadao da će ovim potezom uznemiriti Mlečane i možda uspeti da izdejstvuje kakvu-takvu vojnu pomoć, ne bi li se sačuvalo ono malo što je još preostalo od Carstva. Sećanje na katastrofu u Varni, 1444. godine, još uvek je bilo sveže širom Zapadne Evrope. Ono je u znatnoj meri oslabilo romantičnu rešenost da se krene u novi krstaški pohod protiv nevernika. Najveći broj zapadnih vladara u to vreme bio je okupiran sopstvenim ratovima i sukobima; vest o smrti sultana Murata, kasapina iz Varne, donela je lažnu utehu, a za njegovog naslednika verovalo se da je mlad i neodlučan. Jedini zapadni vladar koji je i dalje pokazivao zabrinutost za sudbinu Carigrada bio je Alfonso V od Aragona i Napulja. Početkom 1451. godine Konstantin je poslao izaslanika koji je trebalo da ohrabri Alfonsa u nameri da povede novi krstaški rat. Car se tada mudro uzdržao da ne iznese ono što mu je svakako moralo biti poznato — Alfonsov san da sam postane vladar u Carigradu.106 Čak je i papstvo bilo uljuljkano lažnim osećanjem sigurnosti koje su donele vesti s istoka. Evgenije IV je umro 1447. godine. Početkom aprila 1451. godine Konstantin je poslao Andronika Vrijenija Leondarisa da poseti njegovog naslednika, papu Nikolu V. Andronik je prvo svratio u Veneciju, gde je Konstantinu najzad odobreno da regrutuje strelce sa Krita. Zatim je nastavio za Feraru, da bi markizu Borsu od Este predao carevo pismo.107 U Rim je stigao u avgustu. Uz sebe je imao i izjavu Sinaksisa, napisanu po Konstantinovom naređenju, nakon prisustvovanja jednoj od njihovih rasprava. Car se nadao da će je nana pročitati i uvideti teškoće sa kojima se suočio, pokušavajući da crkveno jedinstvo učini prihvatljivim u svojoj zemlji. Potpisnici dokumenta odlučno su izjavljivali da ne prihvataju odluke sabora u Firenci, istovremeno predlažući

                                                             105

1449, 1450 i 1451: DR, V, nos. 3524a, 3526. Krekić, Dubrovnik, 5961, nos. 1144, 1174, 1175, 1193, 1195, 1196, 1197, 1198, 1199, 1216, 1217, 1222. O Kon-stantinovim poslovima sa Raguzom iz 1431. god. videti iznad, 12.  106 DR, V, no. 3529.  107 Константиново писмо, на латинском, маркизу из Фераре je y Ламбросу, РР, IV, 26-7. Zakythinos, Despotat, 283-4. 

 

66

da se novi sabor održi u Carigradu, gde pripadnici pravoslavne vere neće biti u manji-ni. Baš kao da hoće da naglasi prirodu carevih problema, u Rim je, nekako u to vreme, stigla vest da se carigradski patrijarh, unionista Grigorije III povukao sa svoje dužnosti. Borba s opozicijom suviše ga je iscrpla i on se tog trenutka nalazio na putu za Italiju. Papa Nikola je caru odgovorio 27. septembra 1451. godine. Bez velikog okolišenja, zahtevao je od Konstantina .da uloži još veće napore kako bi uverio sveštenstvo i narod da je apsolutno prihvatanje unije uslov koji se mora ispuniti da bi Zapad poslao pomoć. Patrijarh Grigorije ima da se vrati na svoj položaj, a papino ime treba uvrstiti u grčke crkvene službe. Grci koji ne bi prihvatili ove uslove bili bi poslati u Rim na obrazovne kurseve. Carev izaslanik Andronik Leondaris zaključio je svoju misiju posetom Alfonsu V u Napulju, ali bez mnogo entuzijazma i sa malo uspeha. U Carigrad se vratio krajem 1451. godine.108 Papin ultimatum svakako nije obradovao Konstantina. On je već učinio sve da podrži uniju, a da pri tome ne izazove nerede na ulicama Carigrada. Šaljući dokument koji su napisali i potpisali njegovi protivnici, on je pokušao da objasni papi svoje teškoće. Naišao je, međutim, na nerazumevanje. Napetost u Carigradu još je više porasla kada se pročulo da papa namerava da pošalje svog legata koji će u crkvi Svete Sofije održati svečanu službu povodom čina ujedinjenja u Firenci. Glasine nisu bile bez osnova. Potvrđene su dugim pismom Genadija Sholarija upućenom Konstantinu marta 1452. godine. Pisao je o tome kako je načuo da će u Carigrad doći papin izaslanik, sa ovlašćenjem da anatemiše Vizantince koji odbiju da javno priznaju uniju, usprotive se povratku patrijarha Grigorija i ne pristanu da pominju papino ime tokom bogosluženja. Dodatna uvreda bila je to što bi se ova ekskomunikacija objavila iz đenovljanske kolonije Galate, sa druge strane zaliva.109

                                                             108

Pismo pape Nikole V datirano 27. septembra 1451. god., ed. G. Hofmann, Epistolae Pontificiae ad Concilium Florentinum spectantes, III {Concilium Florentinum: Documenta et Scriptures, Series A, I: Rome 1946), no. 304, 130-8; takođe ed. Lambros, PR IV, 49-63. DR, V, nos. 3532-5. Gill, Council of Florence, 376.  109 Scholarios, III, 152-65 (12. март 1452). 

 

67

Genadijevi sledbenici su u međuvremenu našli neočekivanog saveznika. Na samom kraju 1451. godine u Carigrad je došao glasnik iz husitske crkve u Pragu. Ime mu je bilo Konstantin Platris, poznat takođe i kao „Englez". Njegov dolazak u prestonicu privukao je mnogo pažnje, nešto zbog neobične fizičke pojave, a naročito zbog stavova prema papi i rimskoj crkvi. Genadije je razgovarao s ovim zapuštenim i raščupanim došljakom, otkrio mu tajne prave vere i ubedio ga da prihvati pravoslavlje. Potom je pozvao Platrisa da se obrati Sinaksisu antiunionista, u jednoj crkvi nedaleko od Svete Sofije, gde su oni želeli da se sastanu. Tu je novi član javno ispovedio svoje pravoslavlje, osudivši papu, firentinski sabor i sve ostale grehe Latina, a njegove žestoke i teške reči zvučale su kao muzika okupljenim slušaocima. Tako je Platris postao poznati i javni zagovornik protiv crkvenog jedinstva. Januara 1452. godine vratio se u Prag, noseći sa sobom ukaz „svetog pravoslavnog Sinaksisa iz Carigrada", u kome su bili izloženi principi prave vere, kao i pismo hijerarhiji u Pragu, koje je optuživalo papu i sabor u Firenci i pozivalo ih na uniju sa svetom crkvom iz Carigrada. Pismo je bilo potpisano od strane sedmorice episkopa i sveštenstva, među kojima se nalazio i ponizni monah Genadije. To sve ne bi vredelo ništa da taj specijalni sabor Sinaksisa, kome se Platris obratio, nije organizovan na Konstantinov zahtev. Odgovor koji je potom stigao iz Praga, napisan na latinskom jeziku, prvenstveno je bio upućen caru Konstantinu, a potom i Genadiju, u kome su Husiti očigledno videli novog patrijarha. Sada niko nije mogao optužiti Konstantina što nije uspeo u svom pokušaju da pridobije protivnike unije. Papa Nikola, nepopustljiv i netrpeljiv — kakav je bio, verovatno je mislio da je car preterao.110 Nije prošlo mnogo a u Carigrad su zaista stigle vesti o dolasku papinog izaslanika. Bio je to kardinal Isidor, bivši mitropolit kijevski, koji je stigao u vizantijsku prestonicu tokom oktobra 1452. godine. Situacija u samom gradu i pretnja

                                                             110

Dokumenti u A. Salač, Constantinople et Prague en 1452 (Rospravy Československé Akademie Ved, Ročnik 68: Prague 1958); M. Paulov, „L'Empire byzantin et les Tchques avant la chute de Constantinople", BS, 14 (1953), 158-225. 

 

68

njegovom opstanku postala je u to vreme ozbiljnija nego ikada pre. Hrišćani nisu bili sami u zabludi da se ne treba plašiti novog i nezrelog sultana Mehmeda II. Iluziju su gajili i muslimani iz Male Azije, protivnici Osmanlijskog carstva. Neki od njih su se pobunili u jesen 1451. godine, pokušavajući da uspostave nezavisnost. Mehmed je, međutim, ovu bunu ugušio takvom brzinom i žestinom da je svima postalo jasno koliko je zapravo velika njegova moć. Konstantin će to tek osetiti. Nešto pre toga, iste te godine, on je poslao sultanu jednu poruku koja je, izgleda, bila sračunata na to da ga razbesni. Naime, u Carigradu je živeo u izganstvu unuk pokojnog sultana Sulejmana, Orhan. On je uz Mehmeda bio jedini živi član osmanlijske carske porodice; zato se Mehmed složio da plaća Konstantinu godišnji danak da bi car zadržao Orhana i dalje u zatočeništvu. Međutim, Konstantin se žalio da dotadašnji iznos nije dovoljan. On je od Mehmeda tražio da ga udvostruči; tako je nesmotreno nagovestio da je u Orhanu imao taoca, pretendenta na sultanat i da bi mogao pasti u iskušenje da ga pusti. Ista igra je igrana i ranije. Konstantinov otac Manojlo II igrao je sa promenljivim uspehom i ona je uvek bez razlike bila riskantna. Poruku je, u Brusi, primio Mehmedov vezir Halil — paša, koji je često bio izložen agresivnosti svog gospodara. On je bio zaprepašćen Konstantinovim ponašanjem i iznerviran je vikao: „Vi glupi Grci, dosta mi je vaše neiskrenosti i okolišenja. Pokojni sultan vam je bio trpeljiv i savestan prijatelj. Sadašnji sultan ne misli tako. Ako se Konstantin izvuče bez kazne, zbog ovog bezočnog i nepromišljenog zahteva, to će biti samo zato što Bog i dalje prelazi preko vaših podmuklih i kukavičkih planova. Vi ste najobičnije budale ako mislite da ćemo se uplašiti zbog vaših fantazija, i to baš sada, kada se mastilo na našoj nedavnoj pretnji nije ni osušilo. Mi nismo deca bez snage i razuma. Ako mislite da nešto možete učiniti — samo izvolite. Proglasite Orhana za sultana u Trakiji. Dovedite Ugre preko Dunava. Pokušajte da ponovo vratite gradove koje ste već odavno izgubili. Ali jedno znajte: nećemo vam dozvoliti da bilo šta od toga učinite. Na kraju ćete izgubiti i to malo što vam je ostalo."

 

69

Sultanov odgovor na Konstantinove drske zahteve bio je lakonski. On je jednostavno obećao da će ispitati njegove zahteve, te doneti pravedan i častan sud o njima čim se vrati u svoju evropsku prestonicu Jedrene. To je bez odlaganja i učinio. Sklopivši primirje sa pobunjenicima u Maloj Aziji, u zimu 1451. godine prešao je Bosfor. Po njegovom mišljenju, Konstantin je svojim zahtevima prekršio zajednički sporazum iz marta 1449. godine. Stoga je Mehmed opozvao sve one male ustupke koje je tada svojom milošću dodelio Vizantincima i izdao naređenje o početku opsade Carigrada. Konstantin je napravio sudbonosnu grešku u proceni svog protivnika. Sultan Murat, Mehmedov otac, pošao je 1444. godine u bitku protiv hrišćana kod Varne prikucavši tekst prekršenog primirja za svoj barjak. Mehmedov gnev je verovatno imao manje osnova. Ipak, ono što je smatrao neverstvom i verolomstvom Grka, samo mu je pružilo opravdanje da sve svoje snage usredsredi na opsadu i zauzimanje Carigrada. Bila je to, zapravo, njegova glavna ambicija od časa kada je stupio na vlast. Sada je došlo vreme da se ona ispuni.111

                                                             111

Ducas, 294-5. S. Runciman, The Fall of Constantinople 1453, Cambridge 1965, 65-6; F. Babinger, Mehmed the Conqueror and his Time, Princeton, N. J. 1978, 72. 

 

70

4 PAD CARIGRADA

Odmah no povratku u Jedrene sultan je počeo da planira izgradnju jedne tvrđave na evropskoj obali Bosfora. Pre trideset pet godina, njegov pradeda Bajazit je na azijskoj obali tesnaca izgradio tvrđavu. Bio je to Anadoli hisar. Mehmed je predložio da se izgradi njen par na suprotnoj strani, što bi mu obezbedilo potpunu kontrolu nad saobraćajem u Bosforu i omogućilo blokadu Carigrada sa kopna i mora. U zimu 1451. godine Mehmed je doneo ukaz da se sakupe radnici i neimari iz svih provincija njegovog carstva, te da se materijal potreban za izgradnju prenese na mesto koje je on sam lično izabrao — u najuži deo kanala. Stanovnici Carigrada strepeli su od najgoreg. Oni su osećali da sva ona proročanstva o kraju njihovog sveta i dolasku antihrista samo što ni-su počela da se ispunjavaju. U proleće 1452. godine oni su sa zidina svog grada mogli videti da su radovi na utvrđenju otpočeli. Konstantin je bio nemoćan. Ostalo mu je jedino da uloži protest kod sultana. Sa tom namerom mu je poslao glasnike, ne bi li ga podsetio na njihov sporazum. Posebno je naglasio kako je Bajazit svojevremeno sa poštovanjem zatražio dozvolu za gradnju tvrđave na azijskoj strani obale od Manojla II, iako je to već tada bila osmanlijska teritorija. Međutim, Mehmed niti je bio sklon pomirenju, niti je imao nameru da objašnjava svoje planove. Sada su se obe strane Bosfora nalazile pod osmanlijskom kontrolom. Uostalom, njegov pradeda je imao nameru da sagradi tvrđavu i na evropskom kopnu, ali nije poživeo dovoljno dugo da bi to ostvario. Ono što sultan radi, ili namerava da uradi - cara se ni malo ne tiče. Tako je glasio odgovor koji su glasnici preneli Konstantinu. Sada je postalo očigledno da će nova tvrđava imati dve namene. Ona će štititi, možda čak i zatvoriti Bosfor u oba

 

71

smera, ka i od Crnog mora, čime će Carigrad biti lišen redovnih isporuka namirnica; s druge strane, Konstantin više neće imati nikakvu kontrolu nad italijanskim brodovima koji su plovili Bosforom i za to plaćali carinu. Najgore od svega bilo je to što je ova tvrđava trebalo da postane centar iz koga bi se upravljalo opsadom Carigrada. U gradu je zavladala panika. Svakako ne bez osnova, jer su do marta 1452. godine na odabranom mestu sakupljeni i radnici i materijal. Gradnja je otpočela 15. aprila. Nova tvrđava završena je u avgustu. Postala je poznata kao Rumeli hisar, evropski zamak, nasuprot tvrđave Anadoli hisar, zamka Istoka. Turci su je nazvali Bogaz-Kesen, a Grci Lemokopija (gr. laimos - grlo; koph - seča, sečenje) - nož pod grlom. Da bi raščistili mesto na kome će podići tvrđavu, Turci su porušili nekoliko crkava i drugih objekata koji su im smetali. Zbog toga su u junu protestvovali neki od pripadnika lokalnog grčkog stanovništva. Vojska ih je opkolila i masakrirala. Ništa bolje Grci nisu prošli ni u drugom slučaju, kada je grupa zemljoradnika iz Epivata, na obali Mramornog mora, zahtevala da se sa njihove zemlje uklone konji i tovarna marva koju su Turci tu pustili na pašu, upravo u vreme žetve. Umesto da im usliši molbu, sultan je na njih poslao svoje čete; tom prilikom pobijeno je četrdeset seljaka Grka. Istoričar Duka veruje da je baš to bio povod za sukob koji se na kraju pretvorio u „propast Romeja". To je izazvalo cara Konstantina da javno objavi rat sultanu. Potom je zatvorio carigradske kapije i zarobio sve Turke koji su se našli u gradu. Ipak i sam je shvatio beskorisnost ovog poteza, tako da su turski zarobljenici pušteni posle samo tri dana.112 Turski istoričar Tursun beg daje sličnu verziju o sukobu između grčkih pastira i turskih vojnika. Posle toga su oni u gradu pomislili da je to početak rata, te su zatvorili sve kapije. Neki od sultanovih oficira koji su se zadesili unutar zidina Carigrada ostali su zatočeni. Kada je primetio da su u pitanju osmanlijski velikodostojnici, Konstantin ih je uputio sa pratnjom u logor. Ali, sultan se rasrdio zbog ovakvog ponašanja prema

                                                             112

Sphrantzes, Chron. minus, 94; Ducas, 295-303; Kritoboulos, ed. Reinsch, 18-24; Chalcocondylas, II, 147. DR, V, no. 3542. Runciman, Fall of Constantinople, 65-6; Babinger, Mehmed, 75-9. 

 

72

svojim ljudima. Nije prihvatio careva izvinjenja i uzvratio je ultimatumom: „Ili predajte grad, ili se pripremite za boj".113 Konstantin je preduzeo jedino što mu je još preostalo: sakupio je sve raspoložive zalihe namirnica i počeo da obnavlja i utvrđuje gradske zidine. U isto vreme uputio je Zapadu hitne zahteve za podršku i pomoć. Već krajem 1451. godine, kada su sultanove namere postale očigledne, on je poslao jednu poruku u Veneciju, upozoravajući Mlečane da će grad pasti u turske ruke ako odmah ne pošalju pomoć. Odgovor je stigao u februaru 1452. godine. Mlečani su iskreno saosećali sa carom, ali su bili preokupirani ratom sa svojim susedima u Lombardiji. Najviše što su mogli da urade bilo je da pošalju u Carigrad brod sa tovarom baruta i oklopa, koje je car tražio. Po svemu sudeći, Mlečani su izgubili hrabrost i interes za spasavanje hrišćanskog Carigrada. Njegovo osvajanje je postalo neminovno. Zbog toga nisu želeli da se mešaju u sultanove planove. Nekoliko meseci kasnije, međutim, oni su promenili raspoloženje. Sultan Mehmed je obznanio da će svi brodovi koji plove Bosforom, u trenutku kada tvrđava Rumeli hisar bude gotova, a topovi sa njenih zidina upereni na more, morati da plaćaju carinu. Oni koji to odbiju biće potopljeni topovskom vatrom. U novembru 1452. godine jedan mletački trgovački brod, prolazeći tim putem, oglušio se o ovu zapovest. Na to su se oglasili topovi sa tvrđave. Brod je potopljen, a kapetan i trideset mornara dopali su zarobljeništva pošto su uspeli da se dočepaju obale. Svi su no kratkom postupku pobijeni. Mlečani, koji su bili ubeđeni da ih štiti njihov dogovor sa sultanom, odjednom su se i sami našli u ratu sa Turcima.114 Kako su meseci prolazili situacija je postajala sve gora. Konstantin je poslao glasnika za Moreju, zahtevajući da jedan od braće odmah dođe u Carigrad i pomogne mu. Nadao se da će, ako ukaže zapadnim vladarima da se opsada Carigrada sve više bliži, uticati na njihovu savest. U očajanju, nudio je visoke nagrade onima koji bi došli ili poslali pojačanje. Janošu

                                                             113

The History of Mehmed the Conqueror by Tursun Beg, izdanje i prevod H. Inalick i Rhoads Murphey, Minneapolis-Chicago 1978, 34.  114 Nicol, Byzantium and Venice, 393-5. 

 

73

Hunjadiju — koji je u međuvremenu i no drugi put doživeo poraz od turske vojske, na Kosovu 1448. godine — uručio je carsku hrisovulju kojom mu je obećavao Selimvriju ili grad Mesemvriju na obali Crnog mora. Kralju Alfonsu V od Aragona i Napulja uručio je opet drugu hrisovulju, nudeći mu ostrvo Lemnos. Obratio se i đenovljanskim vladarima Hiosa, obavezujući se da im plati za pomoć. Ponovo je pisao Mlečanima, a poslao je novog emisara i u Raguzu, još neke italijanske gradove i, naravno, papi. Njegovi su napori doneli malo praktične koristi.115 Papa Nikola V je razumeo Konstantinove teškoće i saosećao je sa njim. Međutim, u stvarnosti se radije opredelio da ostane po strani. Slično svojim prethodnicima, nije hteo da pruži pomoć istočnim hrišćanima dok se ne pokaju zbog svojih grešaka i ne prihvate jedinstvo sa crkvom u Rimu. Prioritete obe strane lepo je pokazao Edvard Gibon: „Grci su insistirali na tri osnovna pitanja: pomoć, sabor i ponovno ujedinjenje, dok su Latini izbegavali drugo, a prvo samo obećavali kao logičnu posledicu trećeg."116 Ležeći na samrtnoj postelji 1455. godine, okrenut svojim kardinalima, papa Nikola V pravdao se rečima kako je oduvek želeo da učini sve što je u njegovoj moći da bi pomogao Konstantinu. Ali, od samog početka je bio svestan da sam nikako nije u mogućnosti da sakupi takve snage koje bi se uspešno suprotstavile strahovitoj moći Turaka. Zato je Konstantin morao da se obrati i drugim zapadnim katoličkim vladarima. Isti, prilično zamagljen odgovor, Konstantin je dobio i od Mlečana. Izjavili su da će mu pomoći u odbrani Carigrada ako to učine i druge hrišćanske zemlje.117

                                                             115

Phrantzes, Chron. maius, 374. DR, V, nos. 3545-7; R. Guilland, Ai Tipôç •cf|v Aûoıv SKKATİG£İÇ KcovaTavxivou İA' %ox> ауахоц npôç acoTTipîav Kœvoîav-TivowtôXeœç, EEBS, 22 (1952), 60-74; R. Guilland, „Les Appels de Constantin XI Paléologue à Rome et à Venise pour sauver Constantinople (1452-1453)", BS, 14 (1953), 22644.  116 E. Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ed. J. B. Bury, VII, London 1900, 97.  117 Guilland, „Les Appels", 237. 

 

74

Ono čega se Genadije plašio, u oktobru 1452. godine postalo je stvarnost. Papa je konačno ostvario svoj plan, u maju je poslao svog izaslanika za Carigrad, kako bi u crkvi Svete Sofije potvrdio i proslavio crkvenu uniju. Bio je to Isidor, bivši mitropolit kijevski, kome je odanost ideji unije iz Firence, kao i Visarionu, donela kardinalsku titulu. On je napustio Napulj, da bi u Carigrad stigao 26. oktobra. Sa njim je došao i Leonardo sa Hiosa, đenovljanski nadbiskup Lezbosa. Isidor je sa sobom poveo i jednu četu od 200 strelaca iz Napulja. Bilo je to neznatno pojačanje koje je, ipak, u srcima uznemirenih Grka probudilo kakvu-takvu nadu; oni kao da nisu uviđali, ili nisu hteli da uvide, pravi razlog Isidorove misije, koji je došao da spase njihove duše, a ne da pomogne u odbrani grada.118 Njegov dolazak izazvao je kod antiunionista grozničavu aktivnost i propagandu. Njihov vođa Genadije, za koga je ova borba postala opsesija, povukao se 1. novembra u svoju monašku ćeliju. Na vratima je istakao proglas u kome se zaklinjao pred Gospodom da bi pre umro nego što bi izdao pravoslavnu veru. Unija je bila đavolje delo. Predskazivala je slom onih koji su okrenuli leđa Bogu.119 Mesec dana pre Isidorovog dolaska, 13. septembra 1452. godine, advokat u Carigradu Teodor Agalianos, član Sinaksisa i nekadašnji prijatelj Marka Evgenika, napisao je prvu belešku kratke hronike o savremenim zbivanjima. Zaključio ju je sledećim rečima: „Ovo je zapisano u trećoj godini vladavine Konstantina Paleologa, koji je ostao nekrunisan jer crkva nije imala poglavara i jer se nalazila u rasulu, što beše posledica lažnog ujedinjenja, izvršenog za vladavine njegovog brata i prethodnika Jovana Paleologa... Ta unija beše delo Satane, ono je izazvalo srdžbu Boga, podelilo crkvu, rasulo njenu decu i potpuno nas uništilo. Istinu govoreći, ono je izvor svih naših ostalih nesreća".120 Veliki duks Luka Notaras, služeći svom caru, pokušao je da umiri raspaljene strasti. Delimično je uspeo da uveri javnost da kardinal Isidor dolazi sa najboljim namerama i da će proslava

                                                             118

Gill, Council of Florence, 383; Runciman, Fall of Constantinople, 69.  Scholarios, Œuvres complètes, ed. Petit et al, III, 165-6.  120 Theodores Agallianos, ed. Schreiner, Chron. brev., II, 635-6. Phrantzes, Chron. maius, 318, веома сличним речима указује на суштину,  119

 

75

ujedinjenja u Carigradu biti od opšte koristi. Ipak, njegove reči nisu ubedile gradsko plemstvo, koje je zahtevalo određenu vrstu sporazuma. Car ih je odbio, nadajući se da su strelci iz Napulja samo prethodnica pomoći koja tek treba da dođe. Slično su mislili i pravoslavci koji nisu bili tako zagriženi protivnici ujedinjenja kao Genadije i njegovi sledbenici. Bili su spremni da plate duhovnim posrnućem zarad materijalne nagrade. A, ako pomoć stigne i grad bude spasen od trenutne opasnosti, doći će vreme da se pitanje unije ponovo razmotri u mirnijoj atmosferi. Kardinal Isidor, koji je i sam bio Vizantinac, dobro je poznavao snagu osećanja pravoslavnih vernika. Kada se, naime, posle skupštine u Firenci vratio u Kijev, u svojstvu papskog legata za Rusiju, narod se digao protiv njega i on je završio u tamnici. To ga je naučilo da bude taktičan i da se prema svojim protivnicima ponaša krajnje diplomatski. Za njega je, međutim, najvažnije bilo što ima Konstantinovu podršku. Po Sfrancesovom mišljenju, car je trebalo da postavi Isidora za carigradskog patrijarha umetsto Grigorija III, koji nije pokazivao ni najmanju želju da se vrati. Ovo naimenovanje sigurno bi odobrovoljilo papu i možda omogućilo dobijanje pomoći od katolika sa Zapada. Ali, Konstantin je mudro uvideo da bi to samo izazvalo nove nevolje i nerede na ulicama.121 Kada je postalo jasno da novo pojačanje sa zapada neće doći, protivnici ujedinjenja ponovo su stekli neke od svojih izgubljenih pozicija. Na ulicama su zavladali neredi. Latinski nadbiskup sa Lezbosa, koji je došao s Isidorom, zamerio je Konstantinu na preteranoj toleranciji prema vođama ovih nereda, koje bi trebalo pohapsiti i baciti u okove. Kao i papa Nikola V, i on je smatrao da Konstantin mora da zauzme čvršći stav prema opoziciji. Car je, međutim, odbio da posluša ovaj savet. Umesto toga, sazvao je novu skupštinu Sinaksisa 15. novembra, zahtevajući od njih da sastave još jedan dokument sa primedbama na odluke firentinskog sabora. Oni su ga

                                                             121

Phrantzes, Chron. malus, 471-2. Anonimni ruski hroničar, pišući o 1461-2. god., optužuje „prokletog Isidora" (iz Kijeva) što je doveo do pada Konstantinopolja. A. Pertusi, ed., La Caduta di Conslantinopoli, Verona 1976, 252-3 (citirano kao Pertusi, Caduta, I, II). 

 

76

poslušali drage volje, što samo potvrđuje činjenicu da je Konstantinova diplomatija predstavljala bolji izbor od njihovog eventualnog hapšenja i pretvaranja u mučenike.122 Teško je zauzeti nekakav čvrst stav u vezi sa Konstantinovom iskrenošću u odnosu na uniju crkava, u srcu pravoslavnog hrišćanskog sveta, kada je bio potpuno svestan da je ostatak tog sveta prezire. Istoričar Duka je verovao da je careva posvećenost ovoj ideji samo izgovor. Jovan Evgenik nije oklevao da podseti cara na čvrstu rešenost njegovog oca Manojla II da ne izda pravoslavnu veru zarad spasavanja Carstva. S druge strane, Konstantin je pred sobom imao i primer svog brata Jovana VIII, kao i svog pretka cara Mihaila VIII, koji je u 13. veku, u sličnim okolnostima, pribegao surovom razračunavanju s opozicijom, pokušavajući da je primora na prihvatanje ujedinjenja sa rimskom crkvom. Umro je isključen iz obe crkve, osuđen kao loš i nesavestan misionar od strane Rima, a od strane svojih sunarodnika kao izdajnik svoje vere. Konstantin nije bio veliki teolog, ali je imao velikog strpljenja i razumevanja za one koji su se bavili teologijom. Njemu lično bilo je najvažnije spasavanje Carigrada, po ma koju cenu. U toj nameri imao je i podršku velikog duksa Luke Notarasa. Notaras je ušao u istoriju kao tvrdokorni protivnik unije zbog slučajne izjave koja je njemu pripisana da bi više voleo da vidi sultanov turban u gradu nego latinsku mitru. Takođe, on je imao mnogo prijatelja i poznanika među Latinima i poslao je neku od svojegove dece da se nastane u Italiji kao izbeglice. Možda je jednu takvu, prilično neumerenu, primedbu rekao, isprovociran netolerancijom nekih Italijana iz Carigrada. On je ipak bio saglasan sa svojim carom da se „carica gradova" mora spasti po svaku cenu.123 Deset dana posle Konstantinovog pomirljivog sastanka sa pripadnicima Sinaksisa, topovi sa Rumeli hisara potopili su mletački brod na Bosforu. Ovaj nemili događaj bacio je u

                                                             122

Runciman, Fall of Constantinople, 70-1; Nicol, Last Centuries of tiara Byzantium, 397-9.  123 O Luki Notarasu, videti: PLP, VIII, no. 20730. Njegovu poznatu primedbu o tijari i turbanu zabeležio je Duka (Doukas), 329. Ducas, 315. izražava skepticizam o Konstantinovoj posvećenosti uniji iz Firence. 

 

77

zasenak ostale rasprave, ujedinivši u Carigradu sve međusobno zavađene protivnike. Vapaj za pomoć po bilo koju cenu postao je još glasniji. Sledećeg dana Genadije je izdao novi proglas koji je trebalo da učvrsti odlučnost onih koji su još ostali neopredeljeni. Bio je to, po njegovom sopstvenom priznanju, pokušaj da se ugasi već rasplamsali šumski požar.124 Tutanj turskih topova iza gradskih zidina bio je mnogo ubedljiviji od Genadijevih tirada. Ovaj proglas je napisan u formi ličnog priznanja, u kome Genadije izjavljuje da još uvek čvrsto stoji na strani svoje nasleđene vere; međutim, ako je to neophodno, drugi je mogu izdati. Bio je to, sve u svemu, dosta nejasan dokument. Krajem novembra 1452. godine kardinal Isidor je osetio da je došao čas da ispuni misiju zbog koje je i stigao u Carigrad. Car se složio i 12. decembra u crkvi Svete Sofije održana je svečana liturgija. Konstantin i njegov dvor su bili prisutni. Tada su pomenuta imena pape Nikole i patrijarha Grigorija. Pročitan je i tekst unije, donet u Firenci. Postojale su različite procene o veličini i iskrenosti ovoga skupa. Isidor je izjavio da mu je prisustvovalo sve stanovništvo Carigrada. Duka je verovao da se većina prisutnih samo pretvarala da odobrava skup koji je donosio utehu u časovima bliske opasnosti, a koji se može poništiti kada kriza prođe. Izvesno je da Genadije nije prisustvovao. Izdavanjem svog proglasa on se dostojanstveno povukao iz bitke i istovremeno prećutno odobrio Konstantinove postupke. Genadijevo vreme je tek dolazilo.125 Konstantin je tražio od Tome ili Dimitrija da dođu iz Moreje sa pojačanjem. Sultan je predvideo ovu mogućnost. Da bi ih zadržao na njihovoj teritoriji, naredio je starom Turahanu, u oktobru 1452. godine da ponovo napadne Moreju. Turahan je poveo veliku vojsku, a sa njim su pošla i njegova dva sina, Umur i Ahmed. Kako im Heksamilion više nije stajao na putu, oni su opljačkali ceo Peloponez od Korinta do Mesenije. Samo je jedan događaj pokvario ovu pobedu. U obračunu sa grčkom vojskom, Matija Asen, jedan od Dimitrijevih oficira, zarobio je Turahanovog sina Ahmeda. On je odveden u Mistru kao

                                                             124

Scholarios, III, 171-4, 177.  Isidore of Kiev, Letter to Pope Nicholas V (15 July 1453), ed. Pertusi, Ca-duta, I, 92. Ducas, 317-19. Gill, Council of Florence, 386-7.  125

 

78

zarobljenik. Bio je to mali, ali ohrabrujući trijumf. Kralj Alfonso od Aragona, čija je netrpeljivost prema nevernicima bila širom poznata, čestitao je u svom pismu despotu Dimitriju.126 Ovakvi slučajevi saradnje među Konstantinovom braćom bili su, nažalost, dosta retki. Oni su većinu svog vremena provodili u međusobnim svađama oko granica, koje je Konstantin postavio kada je postao car. Istovremeno su izazivali bes Mlečana, ohrabrujući albanske bande da napadaju zemlje oko mletačkih kolonija. I kada su Turci konačno rešili da završe osvajanje Moreje, shvatili su da ne moraju u to da ulože velike napore. Pošto je uvideo da ne može da se nada pomoći od svoje braće, Konstantinu nije preostalo ništa drugo do da poslednje nade uloži u Veneciju, papu i kralja Alfonsa. U trenutku dok su Turahanove trupe nemilosrdno pustošile Moreju, senatori u Veneciji razmatrali su Konstantinov hitan zahtev za pomoć. Odgovor su dali 16. novembra 1452. godine. Insistirali su na tome da su oni sami već sastavili planove odbrane grada. Caru su savetovali da traži od pape da organizuje koaliciju svih zapadnih hrišćanskih snaga, obećavši sa svoje strane da će učiniti sve kako bi uticali na papu i mletačke kardinale u kuriji da što brže delaju. Ovo pismo se nalazilo na putu za Carigrad kada su Turci potopili mletački brod u Bosforu. Trebalo je da prođe izvesno vreme kako bi vest o tome stigla u Veneciju. Međutim, Mlečani koji su se zatekli na licu mesta nisu čekali uputstva iz domovine. Za ših je ta opasnost postala sasvim očigledna. Njihov zastupnik u Carigradu Đirolamo Minoto sazvao je hitan sastanak svog veća. Tome su prisustvovali car Konstantin i kardinal Isidor. Većina je glasala da se ostane u Carigradu i učestvuje u njegovoj odbrani. Poslušnost su odbili oni čiji su brodovi već čekali spremni u luci da zaplove ka Italiji. Na kraju je doneta odluka da nijedan mletački brod ne sme napustiti Carigrad bez saglasnosti Đirolama Minota i pre nego što plati kaznu u visini od 3 000 dukata.127

                                                             126

Sphrantzes, Chron. minus, 96; Chalcocondylas, II, 148. Zakythinos, Despotat, I, 246.  127 Nicol, Byzantium and Venice, 394-6. 

 

79

Izveštaji njihovih zemljaka ostavili su veći uticaj na vladu u Veneciji nego svi emisari koje je slao Konstantin. U februaru 1453. godine dužd je naredio da svi ratni brodovi i vojska budu u pripravnosti za plovidbu prema Carigradu tokom aprila. U isto vreme pisao je papi, kralju Alfonsu, Ladislavu od Ugarske i caru Fridrihu III, upoznavajući ih sa poslednjim novostima iz Carigrada. Ako se pomoć ne pošalje istog časa, grad će pasti u ruke nevernika. Diplomatska aktivnost Venecije bila je zadivljujuća, ali je počela suviše kasno. U nedogled se oteglo i opremanje mletačke flote. Papa je već poslao tri đenovljanska broda, preuzimajući na sebe da još pet brodova naoruža u Veneciji. I oni su zadržani usled cenkanja oko opreme i plate za posadu. U međuvremenu, početkom 1453. godine, Konstantin je poslao još nekoliko glasnika u Veneciju i kralju Alfonsu preklinjući ih da ne šalju samo oružje, vojsku i brodove, već i hranu, pošto je Carigrad uveliko počeo da oseća posledice turske blokade na Bosforu. Alfonso je poslao jedan tovarni brod sa hranom i namirnicama. S druge strane, jedini udeo cara Fridriha bilo je jedno pismo koje je uputio sultanu Mehmedu, preteći mu združenim napadom ujedinjenih hrišćanskih vladara ako ne sruši tvrđavu Rumeli hisar i ne odustane od opsade Carigrada. Ovo pismo je tipičan primer praznih pretnji, tako karakterističnih za „krstaše iz fotelja" sa Zapada.128 U zimu 1452. godine sultan je počeo pripreme za opsadu i zauzimanje Carigrada. Morao je biti siguran u uspeh, kako njegov ugled ne bi bio ukaljan, na je ovaj poduhvat pomno planirao, ne obazirući se na troškove. Tokom te duge zime car Konstantin je ohrabrivao svoje ljude, kako muškarce tako i žene, da danonoćno rade na popravci gradskih zidina i sakupljanju naoružanja. On je poslao brodove do okolnih ostrva kako bi dopunio zalihe namirnica. Sećanje na bombardovanje Heksamiliona još uvek je živelo u njegovim mislima. Njegovo oružje možda neće biti dovoljno da se odupre ratnoj tehnologiji kojom je sultan raspolagao, Ipak, ako je car i imao slične

                                                             128

Guilland, 'ЕККХТЈОЕЦ, 68-70. DR, V, nos. 3548-9, 3551. Nicol, Byzantium and Venice, 397-8. Odgovor Fridriha III, datiran 22. januara 1453. god., je y : Jorga, Notes et Extraits pour servir à V histoire des Croisades au XV3 siècle II Paris 1899, 481-2. 

 

80

sumnje, on ih je zadržao za sebe. Nešto ranije, Konstantina je posetio jedan ugarski inženjer, po imenu Urban, koji mu je ponudio svoje usluge kao projektant teške artiljerije. Bio je to isti onaj inžešer koji je napravio veliki top kojim je pretio sa bedema Rumeli hisara. Međutim, novčana nadoknada koju je tražio daleko je nadvisivala Konstantinove mogućnosti. Urban je bez oklevanja otišao u Mehmedov logor u Jedrenu, gde je prodao svoje usluge po još višoj ceni. Nekoliko meseci potom, pročulo se da je u sultanovoj livnici napravnjen ogroman top. On će se uskoro naći pod zidinama Carigrada, zajedno sa još mnogo topova manjeg kalibra.129 Konstantin je bio uznemiren, ali ne i vidljivo uplašen. Priznati strah, značilo je priznati mogući poraz, a on to ne bi nikada uradio. Njegova hrabrost je bila zarazna, prelazila je i na njegove oficire. Velikom duksu Luki Notarasu data je komanda nad zidinama duž obale Zlatnog roga. Članovi porodica Paleolog i Kantakuzin, čije su ranije zajednice u mnogo čemu doprinele osipanju Carstva, preuzeli su komandu nad ostalim strateškim mestima u gradu. Bilo je prisutno i mnogo stranaca koji su u poslednjem času pristigli da brane grad čija su bogatstva tako dugo potkradali i rasipali. Car je imao veliko poverenje u Mlečane, koji su se zatekli više slučajno no što ih je dovela namera. Tražio je od njih da se pokažu na gradskim zidinama, kako bi se neprijatelj uverio u njihovu brojnost; i kada su se oni svojevoljno ponudili da čuvaju ulaz na četiri kapije sa kopnene strane, Konstantin im je bez oklevanja poverio ključeve. Bilo je tu i Đenovljana, iako su se njihovi trgovci iz Galate, kolonije sa druge strane Zlatnog roga, nadali, da će spasti i sebe i imovinu ako ostanu neutralni. Najpoznatiji među njima bio je Đovani Đustinijani Longo, koji je u januaru 1453. godine došao u Carigrad kao dobrovoljac, na čelu grupe od 700 vojnika. Bio je to iskusan profesionalni vojnik, učesnik mnogih ratova. I njemu je car drage volje poverio odbranu zidina sa kopnene strane.130

                                                             129

Ducas, 307-9, 321.  Kritoboulos, ed. Reinsch, 40; Phrantzes, Chron. maius, 386; Ducas, 331; Nicolo Barbaro, Giornale deli' assedio di Costantinopoli 1453, ed. E. Cornet, Vienna 1856, 35. DR, V no. 3550. Runciman, Fall of Constantinople, 83-4; Nicol, Byzantium and Venice, 400.  130

 

81

Tokom proleća 1453. godine sultan Mehmed II krenuo je sa svojom vojskom i topovima iz Jedrena. Na uskršnji ponedeljak, 2. aprila, njegova izvidnica podigla je logor u blizini carigradskih zidina sa kopnene strane. Mehmed je imao nameru da paljbu svojih topova usmeri na jaku, trostruku liniju utvrđenih zidova. Nikada ranije nijedan neprijatelj nije uspeo da prodre u grad sa te strane. Tri dana kasnije stigao je i sam Mehmed s ostatkom svojih trupa, ulogorivši se na puškomet od kapije Svetog Romana koja se nalazila na sredini zidina. Ubrzo zatim počelo je bombardovanje. Gotovo istovremeno turska flota u Bosforu pokušala je da se probije u zaliv Zlatni rog. Očekujući takav manevar, car je blagovremeno postavio lanac preko ulaza u zaliv. Nekoliko dana kasnije, pod zaštitom tame, lanac je privremeno uklonjen da bi u luku ušla tri đenovljanska broda koja je poslao papa i jedan veliki tovarni brod pun žita koji je poslao kralj Alfonso od Aragona. Mehmed je znao da na svaki način mora ubaciti deo svoje flote u Zlatni rog, kako bi napao grad i sa mora. Smelost i dovitljivost njegovih inženjera urodila je plodom kada je po njihovoj zamisli napravljen put koji je iz Bosfora vodio preko brda Galate u Zlatni rog. U zoru 23. aprila Konstantin i njegov narod užasnuto su posmatrali porinuće sedamdesetak manjih turskih galija u more daleko iza zaštitnog lanca. Pokušaj Mlečana da na njih otvore vatru završio se katastrofom.131 Sada je postalo jasno da broj branilaca na zidovima duž obale mora, kao i onih na kopnu, neće biti dovoljan. Rezerve hrane brzo su se smanjivale, a oni koji nisu mogli da plate visoke cene namirnica ostajali su gladni. Konstantin je naredio svojim podanicima da skupljaju novac od privatnih kuća, crkava i manastira kako bi se kupovala hrana za siromašne. Smanjio je crkvena primanja, obećavši da će ih učetvorostručiti kad prođe opasnost. Turci su u međuvremenu nastavili bombardovanje spoljnih zidina. Ubrzo se u bedemu otvorila rupa i ukazao deo unutrašnje odbrane. Kako su kopneni zidovi počeli da se ruše pred njegovim očima, Konstantin je postajao sve očajniji. Poslao je sultanu glasnika s molbom da se povuče i prihvati mir,

                                                             131

Runciman, Fall of Constantinople, 100-8; Nicol, Byzantium and Venice, 400-2. 

 

82

a za uzvrat će dobiti danak kakav god zatraži. Mehmed je međutim bio suviše blizu pobedi da bi se tek tako predomislio. „Ili ću ja uzeti ovaj grad" - odgovorio je, — ili će grad uzeti mene, mrtvog ili živog. Ako prihvatiš poraz i povučeš se u miru, dobićeš Peloponez za sebe, provincije za svoju braću i mi ćemo biti prijatelji. Ali, ako se i dalje protiviš mom mirnom ulasku u grad, ja ću ući na silu i sve ću vas pobiti i poklati, a mojoj vojsci ću dopustiti da po volji pljačka. Jedino što želim je grad, pa makar bio i prazan". Konstantin se nije ni potrudio da na ovo odgovori; i sama pomisao da ostavi Carigrad za njega je bila nezamisliva.132 Nekoliko dana kasnije sultan je poslao glasnika koji je savetovao građane Carigrada da se predaju i spasu sigurnog ropstva ili smrti. Mehmed im dozvoljava da ostanu u gradu, pod uslovom da plaćaju godišnji danak od 100.000 zlatnika; imaju i drugu mogućnost - da bezbedno napuste grad i sa sobom ponesu svu svoju imovinu. Posle toga car je okupio svoje savetnike na većanje. Neki od njih preklinjali su ga da beži dok još može. Ako ostane, onda rizikuje smrt, a ako pobegne i ako grad padne u ruke Turaka, on može nastaviti borbu da ga povrati. Savetovali su mu da se skloni u Moreju ili neku drugu bezbedniju provinciju, gde bi mogao da osnuje carstvo u egzilu. To nisu bile reči koje je on želeo da čuje. Bio je iscrpljen i malaksao. Ako „carica gradova" padne u ruke Turaka, biće to Božja volja. Konstantin Paleolog neće ući u istoriju kao car koji je kukavički pobegao. Radije će ostati i umreti sa svojim narodom. To je bio odgovor koji je dobio turski izaslanik. Mehmed može dobiti sve drugo, ali Carigrad nikada. Car neće pobeći. Radije će umreti. Ovim je prekinuta svaka dalja veza između vizantijskog cara i osmanlijskog sultana.133 Jedina još preostala nada bila je da će obećana flota iz Venecije stići na vreme. Nada je iščezla kada se jedan mletački brod vratio iz izviđanja i podneo izveštaj da flote nema na

                                                             132

Ducas, 345-7.  Ducas, 351; Kritoboulos, ed. Reinsch, 41-2; Chalcocondylas, II, 155-7. DR, V, no. 3554. Runciman, Fall of Constantinople, 123-4; Babinger, Mehmed, 89-90.  133

 

83

vidiku. Čuvši to, Konstantin je zaplakao. Hrišćanski narodi ostavili su ga samog da se bori protiv zajedničkog neprijatlja krsta. Posle tog konačnog saznanja nije mu preostalo ništa drugo nego da svoj grad i sebe preporuči milosti Hrista, Bogorodici i senima prvog hrišćanskog cara, svetog Konstantina Velikog.134 Činjenica da su prepušteni sami sebi uznemirila je neke od njegovih italijanskih saveznika, pa je čak došlo i do sukoba između Mlečana i Đenovljana. Konstantin je morao da posreduje i da ih podseti na to kako ih čeka jedan mnogo veći i važniji sukob.135 Čudni znaci i predskazanja uneli su još veći nemir među opkoljene branioce. U noći punog meseca, 24. maja, došlo je do potpunog pomračenja i puna tri časa protekla su u mrklom mraku. Ova prirodna pojava opomenula je mnoge da se prisete starog proročanstva da će Carigrad pasti kad mesec nestane. Po svemu sudeći kraj, se bližio. Konstantin je naredio da se iznese ikona Bogorodice, zaštitnice Carigrada i da se nosi u procesiji ulicama. Iznenada ikona je ispala iz svog postolja; gotovo u istom trenutku sa neba se obrušilo jako nevreme, praćeno pljuskovima i gradom. Procesija je obustavljena. Sledećeg jutra, Carigrad je osvanuo obavijen gustom maglom. A uveče, pošto se magla najzad podigla, na kupoli Svete Sofije primećena je misteriozna svetlost koja se lagano pela ka pozlaćenom krstu na vrhu. Turci su takođe opazili ovu svetlost iz svog logora kraj zidina. Bilo je to znamenje, „omen", koje je Turcima budilo nadu, a Grke bacalo u najdublje očajanje. U ponedeljak, 28. maja, Grci su osećali da se bliži čas istine. Turski logor je utonuo u čudnu tišinu. Sultanova vojska dobila je jedan dan odmora pre konačnog napada. Građani Carigrada koji nisu učestvovali u popravci oštećenih zidina izašli su na ulice, usrdno se moleći Gospodu. Po Konstantinovom naređenju procesije su nosile svete ikone i relikvije, a sva zvona u gradu su zvonila. Grci i Latini, pravoslavni i katolici, zaboravili su na međusobne razlike i razmirice, združili se u zajedničkim molitvama i himnama Bogu. Sam Konstantin je vodio povorku u

                                                             134 135

 

Phrantzes, Chron. malus, 402.  Phrantzes, Chron. malus, 402. 

84

svečanom maršu.136 Pošto je svečanost završena, on se obratio svojim ministrima, oficirima, vojsci i narodu. Postoje tri zapisa o tome šta je Konstantin tom prilikom rekao. Prvi i najkraći dat je u pismu Leonarda sa Hiosa, latinskog nadbiskupa Lezbosa, koje je 19. avgusta 1453. godine uputio papi Nikoli V. Leonardo je bio u Carigradu poslednjih nedelja pred njegov pad, a izveštaj je poslao šest nedelja posle pada grada, dakle u vreme kada je Leonardovo sećanje bilo još uvek sveže. Preostale dve, duže verzije Konstantinovog govora većinom su razrade i dopune Leonardovog teksta. Jedna je iz pera Georgija Sfrancesa koji je verovatno čuo carev govor, iako ga ne pominje u svojim memoarima. Jedino je mogao da se pročita u proširenoj verziji njegovih memoara, koje je u 16. veku sakupio i obradio Makarije Melisin. Treća verzija nalazi se u grčkoj Hronici o turskim sultanima, takođe napisanoj u 16. veku.137 Ipak, čini se da je najpouzdaniji tekst koji je prvobitno zapisao Leonardo sa Hiosa, iako je njegova retorika previše uzvišena, čak fantastična. U svakom slučaju vredno je dati ovaj govor u celini, utoliko pre što je to bilo poslednje Konstantinovo javno nastupanje i što predstavlja, kako je to Gibon primetio — „posmrtni govor Rimskog carstva".138 „Gospodo, slavni kapetani naše vojske i vi, naši prijatelji po oružju, hrišćani, čas bitke se približava. Zbog toga sam rešio da vas ovde okupim, kako bi svima bilo jasno da do kraja morate ostati zajedno, odlučniji nego ikada pre. Vi ste se uvek borili protiv neprijatelja Hrista, ovenčani slavom. Sada je odbrana vaše otadžbine i grada poznatog širom sveta, koga nevernici i đavolji Turci već pedeset dva dana opsedaju, poverena vašim uzvišenim dušama. Nemojte da vas plaši to što su njegove zidine srušene neprijateljskim topovima. Vaša snaga leži u Božjoj zaštiti i vi ćete je pokazati oružjem i mačevima uperenim

                                                             136

Runciman, Fall of Constantinople, 120-32.  Leonardovo pismo papi Nikoli V, o Mehmedovom osvajanju Konstantinopolja je y MPG, CLIX, cols. 923-44; Konstantinov govor je y kol. 938-9; Pertusi, Caduta, I, 120-71. Postoji i engleski prevod J. R. Melville Jones, The Siege of Constantinople 1453. Seven Contemporary Accounts, Amsterdam 1972, 34-5. Cf Phrantzes, Chron. maius, 414-22; XpoviKÔv tàv ToûpKCûV SotiÀxâvrav, ed. G. T. Zoras, Athens 1958, 88-9. Zoras, Tlepi TTTV riXoxnv ттјс KœvoTOVTivowtôtecûç, (Athens 1959, 71-101, teži odbacivanju čak i Leonardove verzije govora kao fikcije.  138 Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ed. Bury, VII, 188.  137

 

85

ka neprijatelju. ja znam da će ova divlja rulja, po svom običaju, jurnuti na vas odapinjući neprozirne zavese strela i glasno urlajući. To vas neće pozrediti jer, kao što vidim, dobro ste zaštićeni oklopima. Oni će udariti na zidine, na naše pancire i štitove. Ali, vi nemojte imitirati Rimljane, koji su, kada su Kartaginjani krenuli u bitku protiv njih, dozvolili svojoj konjici da ustukne pred zastrašujućim izgledom i rikom slonova. U ovom boju morate biti jaki, bez straha, bez pomisli o povlačenju, morate se odupirati herkulovskom snagom. Životinje mogu bežati od životinja. Ali, vi ste ljudi, ljudi hrabra srca, koji će ove beslovesne zveri zadržati u kavezu i svojim kopljima i mačevima pokazati im da se ne bore protiv životinja, kakve su sami, već protiv njihovih gospodara. Vi znate da su nevernici nepravedno prekinuli mir. Prekršili su zakletvu i ugovor koji su sa nama napravili; poklali su naše seljake u vreme žetve; podigli su tvrđavu na Propontidi koja treba da proguta hrišćane; opkolili su Galatu u vreme primirja. A sada prete da će osvojiti grad Konstantina Velikog, vašu očevinu, utočište koje je oduvek primalo sve odbegle hrišćane, zaštitnika svih Grka. Prete da će oskrnaviti naše svete crkve, da će ih pretvoriti u štale za svoje konje i stoku. O, braćo moja, sinovi moji, večna slava hrišćanstva u vašim je rukama. Vi, hrabri Đenovljani, poznati no svojim bezbrojnim pobedama, vi koji ste uvek štitili ovaj grad u mnogim sukobima sa Turcima, pokažite sada još jednom svoju hrabrost, svoj duh, svoju snagu. I vi Mlečani, junaci čiji su mačevi toliko puta prolili tursku krv, vi koji ste nam davali pomoć i poslali mnogo neverničkih duša u morske dubine, pod komandom Loredana, najdičnijeg kapetana naše flote, vi koji ste obdarili ovaj grad, kao da je vaš sopstveni, dobrim i uzvišenim ljudima, uzvisite se još više i pripremite se za boj. Slušajte komande vaših vođa, mojih prijatelja po oružju, i znajte da je ovo dan vaše slave, dan u kome ćete, ako prolijete makar i kap svoje krvi, zadobiti večnu slavu i oreole mučenika." Konstantinov govor, bez obzira u kom obliku izrečen, ulio je novu snagu svima koji su ga čuli. Kada su prve senke nadolazeće noći počele da se spuštaju na zemlju, ljudi su nagonski krenuli ka crkvi Svete Sofije. Vojska je ostala na svojim položajima duž zidina. Svi ostali Grci, kao i Latini, okupili su se u velikoj crkvi kako bi izmolili Gospoda za svoje oslobođenje. Zajednički strah i bliska opasnost učinili su više nego sva crkvena zasedanja. Pravoslavni episkopi, sveštenici,

 

86

monasi, koji su se još do juče zavetovali da neće prekoračiti crkveni prag dok su tu Latini, sada su prilazili oltaru kako bi se pridružili svojoj katoličkoj braći u zajedničkoj službi. Među prisutnima nalazio se i kardinal Isidor, koga su mnogi smatrali izdajnikom i jeretikom. Došao je i car Konstantin koji se pomolio i od svakog prisutnog episkopa, pre no što je primio pričest, tražio razrešenje greha. Sveštenik koji ga je pričestio nije mogao znati da daje poslednju pričest poslednjem hrišćanskom caru Rimljana. Nakon službe car se vratio u svoju palatu u Vlaherni, da zatraži oproštaj od svojih ukućana i poželi im poslednje zbogom. Zatim je odjahao na poslednju smotru svojih trupa. Napad je počeo bez upozorenja, u ranim jutarnjim časovima, u utorak 29. maja. Talas za talasom sultanove kopnene vojske obrušavao se na zidine. U toku sledeća dva časa probijen je zid na mestu koje je topovska paljba već ozbiljno načela. Ipak, Đustinijani je sa svojim ljudima, potpomognut Konstantinom, uspeo da odbije napad. Turci su krenuli u povlačenje. Tada su na njihovo mesto došle profesionalnije, bolje naoružane, disciplinovanije trupe, podržavane paljbom turske artiljerije. I opet su branioci uspeli da se održe. U isto vreme, pod teškom opsadom nalazio se i zid duž Zlatnog roga, mada su branioci i ovde imali inicijativu. Sultanova strategija zasnivala se na stalnim napadima, kako hrišćani ne bi imali ni časak odmora. Tek što su malo predahnuli od drugog napada, elitne sultanove trupe, janičari, sveži i željni pobede, grunuli su udvojenom snagom sa kopna. Pred samu zoru, Đustinijani, koji je držao položaj na najkritičnijem mestu više od šest časova, pao je teško ranjen. Konstantin ga je preklinjao da izdrži, ali je on bio previše slab da bi nastavio borbu. Nzegovi vojnici odneli su ga do luke i ukrcali na đenovljanski brod. Kada su videli da ih je njihov komandant napustio, Đustinijanijevi ljudi su izgubili hrabrost. Odbrana se ustalasala. Janičari su videli svoju šansu. Konstantin i njegova vojska borili su se kao očajnici, ali bez mnogo nade posle odlaska njihovih đenovljanskih saveznika. Nije prošlo mnogo, a janičari su preuzeli kontrolu nad spoljašnjim zidom, da bi se potom popeli i na unutrašnji zid. U međuvremenu, jedna grupa od pedesetak

 

87

Turaka provalila je kroz malu kapiju zvanu Kerkoporta. Bili su to prvi sultanovi vojnici koji su ušli u grad. Popevši se na kulu iznad ulaza, oni su razvili osmanlijski barjak. Njihovi drugovi su razumeli signal i iznutra su odjeknuli poklici da je grad pao. Osokoljeni Turci nahrlili su kroz otvore u zidinama koje su načinili topovi. Kada su uvideli da nema povlačenja, branioce je uhvatio strah. Konstantin je učinio koliko je mogao da ih ponovo okupi. Na kraju se povela borba prsa u prsa. Najstrašnije je bilo kod kapije Svetog Romana gde je bio probijen unutrašnji zid. Upravo je to mesto gde je, no svemu sudeći, Konstantin Paleolog poslednji put viđen živ. Pao je u boju kao običan vojnik, odbacivši prethodno svoja carska odličja, pokušavajući da zaustavi poplavu nevernika koja je nadirala u njegov hrišćanski grad.139 Najrečitiji epitaf posvetio mu je istoričar Kritovul: „Car Konstantin... je umro boreći se. Bio je to uman i skroman čovek u svom privatnom životu, do najvećeg stepena istrajan u mudrosti i vrlini, oštrouman i razborit kao najdisciplinovaniji od ljudi. U političkim i državnim stvarima doprineo je koliko i carevi koji su vladali pre njega. Brz da shvati šta mu je dužnost, još brži da svoje zamisli sprovede u delo, bio je rečit u svojim govorima, mudar u mislima i uspešan u javnim obraćanjima. Tačan i određen u sudovima i procenama sadašnjeg trenutka, kako to neko reče za Perikla, i obično tačan u proceni budućnosti, sjajan radnik, koji je sam odabrao svoju sudbinu, podelivši je sa svojom otadžbinom i svojim podanicima."140 Potonji grčki istoričari pisali su da je Konstantin umro kao heroj i mučenik. Njihova uverenja, među samim Grcima, nikada nisu dovedena u pitanje. Njegova tragična vladavina trajala je samo četiri godine, četiri meseca i dvadeset četiri dana. U ovom kratkom periodu on je uradio sve ono što se od jednog cara i očekivalo. Samo neki zapadni izvori navode da je Konstantin izbegavao svoje dužnosti. Što se tiče njegovog dostojanstva,

                                                             139

Runciman, Fall of Constantinople, 133-44. O капији Светог Романа, видети: R. Janin, Constantinople byzantine, Paris 19642, 280.  140 Kritoboulos, ed. Reinsch, 80-2; превод C. T. Riggs, History of Mehmed the Conqueror by Kritovoulos, Princeton, N. J. 1954, 81. 

 

88

hrabrosti ili čvrstine karaktera teško da može biti sumnje. S druge strane, o njegovom fizičkom izgledu mi danas ne znamo gotovo ništa. Car je, po običaju, stavljao na državna dokumenta svoj pečat koji je nosio njegovo sopstveno obličje. Konstantin je izdao nekoliko takvih dokumenata, ali samo su dva pečata ostala sačuvana. Veći od njih je onaj koji se pojavljuje na hrisovulji koju je poslao u Raguzu, juna 1451. godine i danas se nalazi u Dubrovniku.141 Drugi je na pismu koje je pisao markizu od Ferare, Borsu od Este, prilikom posete Andronika Leondarisa papi Nikoli V, u aprilu iste godine.142 Oba pečata nose sa jedne strane Konstantinov carski portret, a sa druge figuru Hrista. Tu je prikazan u svojim kasnim četrdesetim godinama (pedesetu nije nikada ni dočekao). Ipak, u pitanju su stilizacije koje su daleko od realnosti. Kao i većina pečata te vrste, na njima je prikazan simbol, a ne i ličnost samog vasilevsa. Na njima se vidi car sa bradom kako stoji držeći u desnoj ruci krst, a u levoj knjigu ili svitak pergamenta. Sa malim razlikama, na oba stoji potpis: Konstantin Paleolog u Hristu autokrator. Činjenica da na ovim portretima car nosi krunu, treba da naglasi simboliku, jer on nikada nije bio zvanično krunisan. Obaveza cara je bila da kuje novac sa sopstvenim likom. Postojao je običaj da se ti novčići dele na ceremoniji njegovog krunisanja. Konstantin nije imao prilike to da uradi; ipak, i on je izdao svoj novac u ograničenoj količini. Dva svedoka opsade Carigrada, Nikolo Barbaro i Leonardo sa Hiosa, govore o tome kako je u kriznim mesecima Konstantin naredio da se pretope crkveni putiri, kako bi se od njih napravili novac kojima je platio vojsku i radnike koji su radili na popravci zidina.143 Niko ne zna koliko ih je tačno iskovano, a verovatno da su ih i Turci opljačkali posle osvajanja. Sačuvani Konstantinovi novčići

                                                             141

F. Dölger, Fascimiles byzantinischer Kaiserurkunden, Munich 1931, no. 67, Tafel XIV (the manuskript - rukopis), и XXV (the seal - pečat).  142 Dölger, Fascimiles, no. 58 (Latin text), Tafel XXII (manuscript). Видети такође: Sp. P. Lambros, Scppocyiôeç TMV xekzmaim ПгЛакЛоусоУ, NE, I (1904), 416-32, fig. 2. Zakythinos, Despotat, I, 240 n. 8.  143 Leonardo Chiensis, ed. Pertusi, Caduta, I, 46-7; Barbaro, Giornale, ed. Cornet, 66 (dodatna beleška je Marka Barbara). 

 

89

danas su raritet. Sve do 1974. godine vladalo je mišljenje da nijedan nije sačuvan. Međutim, tada je jedan mali i prilično izubijan srebrni komad identifikovan kao njegov. Na njemu je prikazano grubo poprsje cara sa bradom, krunom i žezlom, a novčić je nosio i zapis: Konst(antin) Pal(eolog). Naličje je prikazivalo Hristovo poprsje. Vrednost ovog komada iznosila je četvrtinu iperiona ili četvrtinu jednog univerzalnog zlatnika vizantijskog carstva (nomizma ili solidus). U 15. veku prestaje kovanje iperiona koga zamenjuje veliki srebrnjak, „stavraton", u vrednosti polovine zlatnika. Poslednjih godina još nekoliko Konstantinovih srebrnih novčića izašlo se pojavilo u javnosti, zajedno sa 154 komada iz doba kasnih Paleologa, od kojih su ne manje od 86 iz vremena njegove vladavine. Oni predstavljaju tri denominacije, od stavratona, pola stavratona i osmine stavratona. Na njima je takođe poprsje cara sa bradom i krunom, kao i zapisom, mada ne uvek čitkim: „Konstantin despot Paleolog Božjom milošću car Romeja".144 Titula i ime su tačni, ali njegov lik ostaje nejasan i nerazgovetan. Retkost ovih novčića daje im veliku vrednost. Ipak, oni su samo jadni svedoci jedne civilizacije u kojoj je nekada cvetala napredna monetarna ekonomija. Rukopis iz 15. veka, Vizantijska hronika Jovana Zonare (hroničar iz 12. og veka, prim. prev.), koji se danas nalazi u biblioteci Estense u Modeni, ukrašen je minijaturnim portretima glava svih vizantijskih careva, od prvog do poslednjeg Konstantina, kao i portretom Konstantina Hlora, oca Konstantina Velikog. Konstantin Paleolog je ovde označen kao brat Jovana VIII i predstavljen je odmah do njega. Svi portreti u ovoj carskoj galeriji su manje ili više plod fikcije i stilizacije. Ipak, moguće je da se umetnik koristio savremenim mo-delima za poslednje od njih. Portret Jovana VIII se razlikuje od njegovih

                                                             144

Posebno sam zahvalan gospodinu Simon Bendalu što mi je dozvolio da vidim tekst i ilustracije njegove studije o novim nalazima novčića iz doba Paleologa koji he biti štampan u Revue Numismatique. O drugim poznatim novčićima sa likom Konstantina XI videti: D. R. Sear, Byzantine Coins and their Values, London 1974,410, no. 2260; S. Bendall and P. J. Donald, The Later Pa-leologan Coinage, London 1979, 176. Antike Münzen. Auktion 50 am 25. April 1990, Zürich, 80, Lots nos. 423-5. 

 

90

poznatih portreta, napravljenih tokom njegovog boravka u Italiji. Portret Konstantina XI rađen je verovatno po uzoru na njegov pečat koji se još uvek nalazi u Modeni. Konstantin je prikazan kao čovek ovalnog lica, sa bradom koja je kraća od brade Jovana VIII i primetno manje nakićen nego što je njegov otac Manojlo II prikazan na svom portretu.145 Kasniji pokušaji da se portretiše poslednji vizantijski car kreću se u rasponu od fantastičnog do komičnog.146 Ipak, jedan od najinventivnijih autora svakako je bio kritski ikonopisac postvizantijskog perioda iz 16. veka Geogije Kloncas (oko 15401608). Kloncas je 1590. godine sastavio Hroniku (Hronografija), koju je ilustrovao sa 410 minijatura. To je čudesna mešavina istine i mašte, istorije i mita. Mnoge ilustracije pokazuju scene iz vizija i predviđačkih proročanstava proroka Danila, Lava Mudrog i Metodija od Patare.147 Rukopis se nalazi u Veneciji.148 U njemu su data i četiri neobična portreta Konstantina Paleologa. Jedan od njih prikazuje cara sa majkom Jelenom, u društvu sa prvim Konstantinom (Velikim) i njegovom majkom Jelenom. Drugi prikazuje tužnog i potištenog cara kako sedi na prestolu, dok iznad njega stoji figura smrti. Na druga dva, Konstantin je predstavljen kako leži u grobu, sa mačem kraj sebe, pri čemu njegov izgled više odgovara izgledu jednog zapadnog krstaša nego jednog vizantijskog cara.149 Naravno da su ovde prvenstveno u pitanju proizvodi mašte, a ne portreti. Oni pripadaju postvizantijskim mitovima i legendama o poslednjem caru Rimljana. Konstantin Paleolog je bio daleko više slavljen posle smrti nego što su mu ukazivane počasti tokom njegovog kratkog i nesrećog života.

                                                             145

Biblioteca Estense, Modena, Cod. a. S. 5, 5 (= Gr. 122), f. 294v ; reprintovano u Lambrosu, NE, I, 239-40 pl. IV, no. 3; Lambros, Леиксоца BoÇavtivùv AùxoKpaxôpcov, Athens 1930, pl. 91; Barker. Manuel II, 387.  146 Видети: Sp. P. Lambros, Ai eİKÖveç KcüvatavTivotı xot> ПоЛса-oXôyov, Ne, 3 (1906), 229-42; Néai ebcoveç KwvGTavxivou toù ПоЛсаоЛбуои, Ne, 4 (1907), 238-40.  147 O чудима и пророчанствима, видети ниже: 100-108.  148 Marcianus Cod. CL. VII. no. 22 (= 1466). A. D. Paliouras, 'O Çco^àcpoç rewpyioç KAöv-cÇaç ( 1540-1608) Kai ai uiKpopaxpiat тогј KCOOIKOÇ amov, Athens 1977.  149 Paliouras, plates 180, 183, 189, 190, 217-19. 

 

91

5 KONSTANTINOVA SMRT

Pad Carigrada i Konstantinova smrt uskoro su bili interpretirani kao ispunjenje proročanstava, ove ili one vrste. Monaha Genadija, koji je caru svojevremeno zadao toliko teškoća i čije ime nije pomenuto u spisima za vreme odbrane grada, zarobili su monasi i prodali su ga kao roba Turcima. Sultan Mehmed je bio dobro obavešten o verskim razmiricama među poraženim hrišćanima. Znao je da mnogi od njih svoj poraz otvoreno pripisuju uniji u Firenci; takođe je znao i da je unionist patrijarh Grigorije III pobegao, iako nije izgubio položaj. Kao naslednik hrišćanskog rimskog cara u Carigradu, sultan se smatrao pozvanim da postavi novog patrijarha koji bi njemu bio odgovoran za okupljanje svih hrišćana pod njegovom vlašću. Njegov izbor pao je na Georgija Sholarija — monaha Genadija. Njega su pravoslavni poštovali, a sultanu je posebno odgovaralo to što bi on bio spreman da prokaže poteze koje bi zapadni hrišćani mogli da preduzmu kako bi preokrenuli tok istorije. Nakon pretrage, Genadije je nađen i doveden u Carigrad, gde ga je u tradicionalnoj pravoslavnoj ceremoniji sultan naimenovao za patrijarha. Bilo je to januara 1454. godine.150 Genadije nije ostavio detaljan opis turskog osvajanja Carigrada niti smrti cara Konstantina. Ali, napravio je jednu zbirku, hronološki sređenih zapažanja u kojima preovladava mišljenje da je samo proviđenje odigralo najveću ulogu u tim strašnim događajima. Zabeležio je da je hrišćansko carstvo Romeja započelo sa carom Konstantinom i njegovom majkom Jelenom, a i završilo se carom Konstantinom, sinom Jelene, koji je ubijen prilikom osvajanja njegovog grada. Između prvog i poslednjeg Konstantina nije bilo nijednog cara sa tim imenom

                                                             150

 

Runciman, Fall of Constantinople, 154-7. 92 

92

čija se majka zvala Jelena. Genadije dalje primećuje da se prvi carigradski patrijarh, za vreme Konstantina I, zvao Mitrofan, a tako je bilo ime i poslednjeg patrijarha koji je umro 1443. godine, pošto je njegov naslednik, patrijarh Grigorije III, koga Genadije zapravo nikada nije priznao, otišao za Rim i tamo umro. Između prvog i poslednjeg carigradskog patrijarha nije bilo nijednog drugog patrijarha sa imenom Mitrofan. Genadije, takođe, primećuje da je grad Carigrad osnovan 11. maja (330), da je njegova gradnja završena 5. Maja i da je pao 29. maja (1453), tako da ovi događaji vezani za rođenje i smrt grada padaju u mesec maj. Konačno, on beleži i jedno proročanstvo no kome će vek Carstva i crkve doći na izmak kada se na čelu i jednog i drugog nađu car i patrijarh čija imena počinju sa Jo. Tako je i bilo. Pošto su ljudi koji su uništili crkvu u Italiji (na zasedanju u Firenci) bili car Jovan i patrijarh Josif. Iako školovan i učen, Genadije je očito zadržao naivnu veru u proročanstva. Uostalom, zar nije odavno već proreknuto da će kraj sveta nastupiti sa drugom pojavom Hrista, koja je, po vizantijskom proračunu, planirana da se dogodi sedam hiljada godina od početka njegovog stvaranja (5509-5508. p.n.e.), ili godine gospodnje 1492? Istina, datum pada Carigrada se baš ne slaže s ovom računicom, ali je Genadije utehu našao u činjenici da izmeću 1453. i 1492. godine nije velika razlika.151 Ova svoja zapažanja Genadije je zabeležio 1459. godine, neposredno posle smrti patrijarha Grigorija III. Ali, on nije bio prvi koji je primetio slučajnost vezanu za imena prvog i poslednjeg cara i njihovih majki. Mletački hirurg Nikolo Barbaro, u svom Dnevniku opsade Carigrada, beleži da je Bog odlučio da grad treba da padne, tako da se ostvare drevna proročanstva, a jedno od njih je i ono no kome će hrišćani izgubiti Carigrad za vladavine cara Konstantina, sina Jeleninog.152 Kardinal Isidor, kome je pošlo za rukom da pobegne iz porobljenog grada prerušen u prosjaka, pisao je o tome kao o činjenici, a ne kao o proročanstvu, u svom pismu

                                                             151

Scholarios, Œuvres complètes, IV, 510-12. A. Pertusi, Fine di Bisanzio e fine del mondo, Rome 1988, 60-1; D. M. Nicol, Church and Society in the Last Centuries of Byzantium, Cambridge 1979, 104-5.  152 Barbaro, Giornale, ed. Cornet, 61; ed. Pertusi, Caduta, I, 29-30. 

 

93

papi Nikoli V 6. jula 1453. godine: „Upravo kako je grad i osnovao Konstantin, sin Jelenin, tako ga je danas tragično izgubio drugi Konstantin, sin Jelenin".153 Ovoj slučajnosti imena u dugoj istoriji grada čudio se i Kritovul sa Imbrosa, jedan od pouzdanijih istoričara tog događaja, pišući o Carigradu, „koga je izgradio, podigao do vrhunca sreće i napretka, Konstantin, srećni car, sin Jelene, a koji je porobljen i bačen u dubine ropstva i nesreće pod nesrećnim carom Konstantinom, sinom Jelene".154 Ona nije promakla ni grupi autora takozvanih Kratkih hronika, kao ni piscu jedne od mnogih tužbalica o padu Carigrada.155 Osim ako Bog odista nije uredio da se tako desi, kako je Barbaro iskreno verovao, ova slučajnost, vezana za imena prvog i poslednjeg cara i njihovih majki, svakako je od one vrste kakvu naročito vole pedantni antikvari. Ipak, ona ne nudi odgovor ni na jedno pitanje vezano za sudbinu poslednjeg cara Konstantina. Tursko osvajanje Carigrada 1453. zgranulo je sav hrišćanski svet. O njemu se naveliko govorilo i pisalo u to vreme, a tugovalo još mnogo godina posle toga. Kako to obično biva, izveštaji su ulepšavani, a priča je vremenom narastala. Tužbalice i posmrtne pesme postale su novi žanr grčke literature, a legende su dodavane činjenicama. Čak i ozbiljniji onovremeni izveštaji, bilo da su pisani na grčkom, latinskom, turskom, slovenskom ili nekom drugom evropskom jeziku, razlikovali su se kada je u pitanju Konstantinova sudbina. Neki čak nisu ni pominjali njegovu smrt. Drugi su jednostavno beležili da je car pao u borbi. U pojedinim se navodi da je car pobegao iz grada.156 Ličnost koja je najverovatnije dobro poznavala činjenice i bila na samom mestu događaja tog tragičnog 29. maja 1453. godine, bila je Konstantinov dugogodišnji i do poslednjeg časa odani prijatelj Georgije Sfrances. Ipak, kako sam kaže u svojim memoarima, on se u odsudnom trenutku nije

                                                             153

Isidore of Kiev, ed. Pertusi, Caduta, I, 60.  Kritoboulos, ed. Reinsch, 80.  155 Schreiner, Chron. brev., I, 52/4, 370; 115/1, 684. Anonymi Monodia de capta Constantinopoli, ed. A. Pertusi, Testi inediti e poco noti sulla caduta di Constantino-poli, ed. A. Carile, Bologna 1983 , 326 (даље као: Pertusi-Carile, Testi).  156 Ovi izvori sakupljeni su u Pertusi, Caduta, I, II, and Pertusi-Carile, Testi  154

 

94

nalazio uz cara, jer je imao naređenja da vodi računa o odbrani, u drugom delu grada. Sve što je on istinito mogao da kaže bilo je da je njegov gospodar ubijen ili mučen tokom osvajanja grada.157 Svedoci osvajanja grada, mada ne i careve smrti, izražavaju opštu nesigurnost o pitanju njegove sudbine. Nadbiskup Leonardo sa Hiosa, koji je najpre dopao zatočeništva a potom uspeo da pobegne, piše papi 16. avgusta 1453. godine da je Konstantin kada je hrabri đenovljanski kapetan Đustinijani ranjen i prisiljen da se povuče iz borbe sasvim klonuo duhom. Shvativši da je bitka izgubljena, on je zaklinjao jednog od svojih mlađih oficira da ga probode mačem, da ne bi živ pao nevernicima u ruke. Ipak, niko nije imao dovoljno hrabrosti da ispuni ovu carevu molbu; i pošto su Turci nagrnuli kroz otvore u zidinama, Konstantin je pao ranjen, zatim je ustao, ponovo pao i posle toga zauvek nestao u bojnom metežu.158 Mlečanin Nikolo Barbaro, kome je takođe pošlo za rukom da pobegne iz zarobljeništva, zapisao je u svom Dnevniku da niko pouzdano ne zna da li je car živ ili mrtav. Postoje glasine da je njegovo telo nađeno među gomilom leševa ili da se obesio u trenutku kada su Turci provalili kroz kapiju Svetog Romana. Jedna uzgredna Barbarova beleška ponavlja Leonardovu izjavu da je Konstantin uzalud molio svoje ljude da ga probodu mačem. Potom je pao u gužvi, ponovo ustao, još jednom pao i izdahnuo.159 Kardinal Isidor poslao je sa Krita pismo kardinalu Visarionu 6. jula 1453. godine, u kome kaže da je Konstantin ranjen i ubijen u boju koji se vodio kod kapije Svetog Romana i to pre odlučujuće bitke. Ali, on je priči dodao i jednu novu pojedinost: čuo je da je caru odrubljena glava i da je kao poklon predata sultanu, koji je bio oduševljen što je vidi, a potom je izložio najgorim pogrdama i udarcima i nosio je kao pobednički trofej kada se vratio za Jedrene. Ova grozna priča očigledno je kružila među preživelim zapadnjacima u prvim danima posle pada Ca rigrada. Kasnije su je preuzeli i razmotrili

                                                             157

Sphrantzes, Chron. minus, 96-8. Sfrances je bio zarobljen i posle nekoliko meseci zatočeništva, oslobođen je 1. septembra. Napustivši Konstantinopolj otišao je za Mistru.  158 Leonardo Chiensis, Letter to Pope Nicholas V, ed. Pertusi, Caduta, I, 162-4.  159 Barbara, Ciornate, ed. Pertusi, Caduta, I, 35. 

 

95

vizantijski istoričari Duka i Halkokondil. Firentinski trgovac Đakopo Tedaldi, koji je učestvovao u odbrani grada i uspeo da pobegne na jednom mletačkom brodu odmah pole osvajanja, iznosi tužnu činjenicu o carevoj smrti i dodaje: „Neki kažu da mu je odrubljena glava; drugi da je poginuo u metežu na kapiji. Obe verzije mogu podjednako biti istinite." U pismu koje je napisao papi Nikoli V, istoga dana kada je pisao i Visarionu, kardinal Isidor ne kaže ništa o carevom pogubljenju, ali piše da je Konstantinova duša ovenčana oreolom mučeništva i da je otišla u raj. Verovatno ni Isidor nije bio siguran u istinu.160 Ista nesigurnost ogleda se i u ostalim savremenim izveštajima. Konzul Ankone, Benvenuto takođe se zatekao u Carigradu tokom opsade. Čuo je od vojnika da je car poginuo, da mu je glava odrubljena, nabijena na koplje i odneta turskom sultanu. Pišući krajem novembra u Bolonju, Franci iz Carigrada jednostavno javljaju da se car nalazio među palim braniocima.161 Sličan je izveštaj i vitezova reda svetog Jovana sa Rodosa, podnet u pismu od 30. juna koje su uputili Mergrejvu Branderburškom u Jerusalim. Vesti o padu Carigrada i Konstantinovoj smrti čuo je i jedan hodočasnik iz Bazela 1453. godine tokom svog putovanja. O tome je pisao i Paolo Doti, advokat iz Padove, u pismu koje je, juna meseca, poslao sa Krita.162 Izveštaj dvojice grčkih plemića, koji su bili u Carigradu u to vreme, zapisan kratko posle pada, sačuvan je u nemačkoj verziji. Oni kažu da je car, pošto je Đustinijani ranjen i odnesen sa svog položaja, uzviknuo Bogu da je izdan, posle čega je stradao u ratnom metežu.163 Veliki majstor vitezova sa Rodosa, pišući 6. jula 1453. godine načelniku svog reda u Nemačku, navodi glasine no kojima je carevom telu otkrivenom u masi leševa odrubljena glava.164 Moguće je pretpostaviti da kardinal Isidor nije hteo da uznemirava papu nepotvrđenim glasinama o skrnavljenju i

                                                             160

Јасоро Tedaldi, ed. Pertusi, Caduta, I, 60, 74-5.  Pertusi-Carile, Testi, 4, 25.  162 Pertusi, Caduta, II, 56; Pertusi-Carile, Testi, 51,54.  163 Thomas Eparchos and Joshua Diplovatatzes (?), Account of the capture of Constantinople, ed. Pertusi, Caduta, I, 237.  164 John de Lastic, ed. N. Jorga, Notes et Extraits, II, 520.  161

 

96

osakaćivanju Konstantinovog mrtvog tela. Eneja Silvi-je, tadašnji sijenski biskup, a potonji papa Pije II, nije međutim bio tako uviđavan. On je bio vatreni pobornik pravoslavlja na istoku, u vreme kada je za to nažalost bilo već previše kasno, i smatrao je da od Turaka treba očekivati samo najgore. U svom pismu od 12. jula, upućenom papi, on kaže da je čuo od izbeglica ili dezertera iz Srbije da je caru Konstantinu Paleologu odrubljena glava, a da je njegov sin pobegao, te da je opkoljen u Galati. Mesec dana kasnije isto je pisao i Nikoli Kuzanskom.165 Ipak, njegov izveštaj je netačan u najmanje jednoj stvari, naime Konstantin nije imao sina. Kako su ga, međutim, o tome obavestili Srbi, može se pretpostaviti da su oni bili bolje upoznati sa turskom verzijom događaja. Srbi su, naime, formirali odred od 150 konjanika koje je despot Đurađ Branković, kao turski vazal, morao da uputi pod zidine Carigrada.166 Borili su se rame uz rame sa turskim vojnicima, a oni koji su se vratili u Srbiju doneli su sa sobom tursku verziju događaja. I svi ostali rani turski izvori o padu Carigrada navode da je Konstantinu odrubljena glava. Jedan ratnik iz srpskog odreda ostavio je svoj sopstveni zapis. To je bio Konstantin Mihailović iz Ostrovice, koji je kasnije prihvatio islam i mogao da stupi u sultanovu službu kao janičar. Njegovi memoari poznati su pod pogrešnim nazivom Dnevnik poljskog janičara. Napisani su tek pošto se navršilo punih četrdeset godina od pada Carigrada, u vreme kada je Konstantin Mihailović živeo u Poljskoj, a njegov opis je na momente pun maštovitosti. Međutim, kada je u pitanju careva smrt on bi mogao biti prilično precizan. Tu se kaže da je Konstantin pao, boreći se do poslednjeg daha na razvalinama zidina. Glavu mu je odrubio janičar Saneles, odnevši je potom sultanu, bacivši je pred njegove noge, pri čemu je rekao da je to glava njegovog najogorčenijeg neprijatelja. Mehmed je upitao jednog zatočenika, inače bliskog carevog prijatelja, čija je to glava; ovaj je potvrdio da je to zaista glava cara ( Konstantina) Dragaša. Sultan je tada velikodušno nagradio tog janičara,

                                                             165

Aeneas Sulvius Piccolomini, ed. Pertusi, Caduta, II, 44, 50-2.  O srpskom odredu, videti Sphrantzes, Chron. minus, 102. Cf Pertusi, Caduta, I, xl.  166

 

97

poklonivši mu provincije Ajdin i Anadoliju.167 Janičarevo ime je možda izmišljeno. Veličina nagrade svakako je preterana. Ipak, ostatak priče mogao bi biti istinit; utoliko pre što se ona kasnije ponavlja i u drugim turskim izveštajima, mada se neki od njih ne slažu oko mesta gde je Konstantin pao. Tursun-beg, koji se 1453. godine nalazio u sultanovoj vojsci, napisao je kasnije Istoriju gospodara osvajača sultana Mehmeda. On piše o carevom držanju u poslednjih nekoliko sati u nimalo epskom niti plemenitom maniru. Dalje opisuje kako su Konstantin „nevernik" i njegovi ljudi panično bežali, ali putem ka moru, nadajući se da će naći neki brod koji bi im omogućio spas. Međutim, naleteli su na četu turskih mornara koji su se presvukli u janičarske uniforme da bi učestvovali u pljački, ali su zalutali u sporednim gradskim ulicama. Car, koji se nalazio na konju, jurnuo je na jednog od njih i oborio ga. Turčin, iako već polumrtav, uzvratio je napad, i odsekao Konstantinu glavu. Ostali njegovi pratioci su zarobljeni ili pobijeni, a njihovi konji pohvatani i odvedeni kao deo plena. Tako su turski mornari stekli odgovarajuću nadoknadu što su propustili pljačku grada, poskidavši uz to sa tela mrtvih hrišćana čitavo bogatstvo u srebru, zlatu i draguljima.168 Kasniji turski izveštaj iz pera Ibn Kemala blizak je izveštaju Tursun-bega, ali ima i neke nove pojedinosti. On navodi da su car i njegova svita, nakon napuštanja boja, potražili utočište u Jedi kule, zamku Sedam tornjeva. Nedaleko od Zlatne kapije sukobili su se sa grupom ratnika; jedan od njih, pravi div od čoveka, oborio je cara na zemlju i odrubio mu glavu, a da nije ni znao koga je pogubio.169 Ostali turski opisi u priličnoj meri su razočaravajući. Mehmed Nešri, pišući oko 1492. godine, beleži samo to da je caru odrubljena glava. Otprilike u isto vreme, Ašik-paša Zade kaže da je car ubijen; dok hodža Sadedin, koji je umro 1599. godine,

                                                             167

Konstantin Mihailović, ed. Pertusi, Caduta, I, 259. I. Dujčev, „La Conquête turque et la prise de Constantinople dans la littérature slave de l'époque", in Medioevo hizantino-slavo, III, Rome 1971, 478-87.  168 Tursun Beg, The History ofMehmed the Conqueror, ed. i prevod H. Inal-cik и R. Murphey, Mineapolis-Chicago 1978, 36-7; ed. Pertusi, Caduta, I, 324-6 (italijanski prevod).  169 Ibn Kemal, ed. Pertusi, Caduta, I, 463-5 (italijanski prevod). 

 

98

sledi u svom rukopisu Istorijska dijadema verziju koju je dao Tursun-beg, istina sa mnogo više krvoprolića, nasilja i umetničke slobode.170 Izveštaj Nikola Tinjoza da Folinja, napisan pre novembra 1453. godine, govori kako je car koga su zvali Dragaš viđen zarobljen od Osmanlija koji su mu odrubili glavu.171 Taj detalj dodatno je razradio Mlečanin Filipo da Rimini u pismu upućenom Francisku Barbaru, prokuratoru crkve Svetog Marka. Pismo je poslato sa Krfa krajem 1453. godine ili na samom početku 1454. godine. U prilično tendencioznom, retoričkom i promletačkom opisu, Filipo beleži da je careva glava pronađena i odneta sultanu koji je, ganut tim strašnim prizorom, rekao svojim savetnicima: „Ovo je sve što mi je nedostajalo da pokažem slavu koju smo izvojevali.“ Isti događaj ponovljen je od reči do reči u izeštaju Đakoma Langusija, objavljenom u Mletačkoj hronici Zorza Dolfina, svakako ne pre aprila 1454. godine.172 Nemačka verzija, čiji je autor Henrih de Zemern, verovatno službenik papske kurije, kaže da su pred sultana doneli čak tri glave posađene na tri koplja. Jedna je pripadala caru, druga Turčinu koji se borio na strani hrišćana, a treća starom bradatom monahu, za koga je rečeno da pripada kardinalu Isidoru, mada je ovo bilo iz mišljotina, budući da je kardinal Isidor uspeo da pobegne 24 iz grada.173 Razumljiva je sultanova želja da zna da li je Konstantin ubijen ili zarobljen, jer da je uspeo da pobegne mogao je, kako su mu to neki od njegovih savetnika i predlagali, da nastavi borbu i to uz znatno veću podršku zapadnog hrišćanstva. Suština je data u jednom od više literarnih opisa događaja, napisanom na zadugo nakon što se desio. Nikola Sagundino, ili Sekundinus, bio je Mlečanin iz Negroponta (Eubeja). Dopao je

                                                             170

Mehmed Neshri, ed. Pemsi,Caduta, II, 265; Ashik Pasha-Zade, ed. Pertu-si-Carile, Testi, 241 (italijanski prevod); Sa'ad Ed-Din, preveo E. J.W. Gibb, The Capture of Constantinople, Glasgow 1879, 31; Pertusi, Caduta, II, 287-8 (italijanski prevod).  171 Pertusi-Carile, Testi, 118.  172 Pertusi-Carile, Testi, 141, 176. Dolfinov opis je delimično preveo J. R. Melville Jones, The Siege of Constantinople 1453, Amsterdam 1972, 125-30.  173 Pertusi, Caduta, II, 86. 

 

99

ropstva kada su 1430. godine Turci osvojili Solun. Na saboru u Ferari i Firenci bio je u svojstvu prevodioca, a kasnije je poslat u razne misije kao predstavnik Mletačke republike. Sagundino je 25. januara 1454. godine u Napulju uručio jedan svečani govor kralju Alfonsu V od Aragona. U njemu je posebno pomenuo sudbinu kralja Konstantina jer, kako je rekao, ona zaslužuje da bude zapisana i upamćena za sva vremena. U poslednjim časovima odbrane Carigrada, Đustinijani Longo bio je dvaput ranjavan. On je rekao caru da je sve izgubljeno i savetovao mu da se povuče, a za njega će se sigurno naći brod koji ga može odvesti u bezbednost. Konstantin, međutim, nije prihvatio ovaj predlog, čak je prekoreo Đustinijana za kukavičluk. Jer, ako njegovo Carstvo padne, ni on ne može dalje da živi. Radije će umreti zajedno sa njim. Konstantin je ponovo otišao do mesta gde je neprijatelj bio najbrojniji i tu je otkrio da su oni već zauzeli otvore u zidinama. Biti živ uhvaćen svakako nije dostojno jednog hrišćanskog cara. On je zatražio od svoje pratnje da ga ubiju. Ali, niko za to nije imao dovoljno hrabrosti. Da ga Turci ne bi prepoznali, car je skinuo svoja odličja i, kao običan vojnik, sa golim mačem u ruci, zaleteo se u najveći metež. Tu, na ruševinama svog grada i carstva, bio je oboren i ubijen „princ vredan besmrtnosti". Sultan je želeo da mu Konstantina dovedu živog, ali posle osvajanja rečeno mu je da je za to previše kasno. Po Mehmadovom naređenju, njegovo telo je pronađeno među gomilom drugih leševa i ruševina, zatim je sultan naredio da mu se odseče glava, probode na koplje i potom sa njom, paradira logorom. Sultan je kasnije naložio svojim izaslanicima da carevu glavu, zajedno sa 40 mladića i 20 devojaka, izabranih među zarobljenicima, odnesu na poklon egipatskom sultanu.174 Slične izveštaje podneli su i ostali pisci iz 15. veka. Ubertino Puskulo iz Breše se 1453. godine zatekao u Carigradu kao student grčkog jezika. U turskom zatočeništvu se nalazio sve dok neki firentinski trgovac nije za njega platio otkup. Potom su ga zarobili pirati, koji su ga odveli na Rodos. Najzad je, putujući preko Krita, dospeo do Rima, gde je između 1455. i 1457. godine sastavio poemu o padu Carigrada. To je jedan

                                                             174

 

Sagundino, ed. Pertusi, Caduta, II, 134-6. 100 

100

prilično razvučen i za čitanje naporan tekst u latinskom heksametru. Po Puskulovoj priči, iscrpljen višečasovnom neprekidnom i napornom borbom, car Konstantin je u jednom trenutku nakratko zadremao. Nešto kasnije, probuđen ratnom bukom, izašao je iz svog šatora sa mačem u ruci. Pre nego što je i sam pao, oborio je trojicu janičara. Zatim mu je jedan janičar velikim mačem odrubio glavu sa ramena i odneo svom sultanu, koji ga je bogato nagradio za njegove napore.175 Poljski istoričar Jan Dlugoš, u svom latinskom tekstu napisanom nešto pre 1480. godine, kaže da je caru Konstantinu odrubljena glava dok se borio za svoje carstvo. Njegova glava je nabodena na koplje i sa njom je, kao s eksponatom, paradirano pre nego što je odneta sultanu.176 Svedočanstva po kojima je Konstantin ubijen u borbi gotovo su jednodušna; isto tako, više je nego verovatno da je njegovo telo kasnije pronađeno i da mu je odrubljena glava. Samo tri izvora tvrde da je car pobegao iz grada. Samil, ili Samuil, grčki vladika koga su Turci zarobili, a koji je potom platio za sebe otkup i prebegao u Transilvaniju, pisao je 6. avgusta 1453.godine gradonačelniku Hermanštata (Sibiu). Njegovo pismo na nemačkom jeziku izveštava da je „naš car" (Konstantin), sa nekolicinom iz svoje pratnje, uspeo da pobegne čamcem.177 Jermenski pesnik Avraam iz Ankare u svojoj Tužbalici o padu Cartrada kaže da su car i njegova pratnja pobegli morem.178 Najzad, Nikola dela Tućija u delu Hronika Viterba daje jako neprecizan opis događaja u kome beleži da je car, s osamnaestoricom svojih pratilaca, pobegao malim čamcem.179 Navedene tri verzije mogu se mirne duše odbaciti. Svi ostali izvori slažu se da je Konstantin pao na bojnom polju. Ipak, jedan zapadni izveštaj optužuje ga za kukavičluk i

                                                             175

Ubertini Pasculi Brixiensis Caostantinopoleos Libri IV, ed. A.Ellissen, Analekten der mittel - und neugriechischen Literatur, III Anhang, Leipzig 1857, 81.  176 Jan Dlugosz, Historiae Polonicae, lib. XII, ed. Pertusi-Carile, Testi, 234.  177 Şamile, ed. Pertusi, Caduta, I, 231 (italijanski prevod).  178 Abraham of Ankara, ed. Pertusi, Caduta, II, 414 (italijanski prevod); ed. M. B. Krikodan and W. Seibt, Die Eroberung Konstantinopels im Jahre 1453 aus Armenischer Sicht (Byzantinische Geschichtsschreiber, XIII; Graz-ViennaCologne 1981) (nemački prevod).  179 Nicola della Tuccia, Cronaca di Viterbo, ed. Pertusi-Carile, Testi, 97. 

 

101

dezerterstvo. Zanimljivo je da, po svemu sudeći, ova optužba vodi poreklo od Eneje Silvija, kasnijeg pape Pija II, utoliko pre što u svojim prethodnim izveštajima o carevoj smrti on nije iznosio slične optužbe. Nije poznato sa koje je strane Eneja dobio ovu informaciju, mada se može pretpostaviti da ju je čuo od Srba. U svojoj Kosmografiji, nastaloj 1456-1457. godine, Eneja Silvije piše da se u gužvi koja je pratila Đustinijanijevo povlačenje „car nije borio onako kako mu to dolikuje, već se dao u bekstvo i tako upao u gužvu u nekom uskom prolazu, gde je i umro, izgažen nogama vojnika. Pošto mu je telo pronađeno, glava mu je odrubljena, nabodena na koplje i nošena oko grada i logora, kako bi svi mogli da joj se rugaju".180 Sličnu ljagu na pokojnog cara bacio je i Kristofer Ričerijus, ili Rišer, u svojoj Istoriji Turaka, napisanoj 1540. godine i posvećenoj kralju Francuske Fransoa I. On je optužio Konstantina za sramno izbegavanje carskih dužnosti i bekstvo sa bojnog polja, tokom koga je našao smrt u sudaru sa kukavicama koje su i same takođe pokušavale da pobegnu. Ričerijusov izveštaj kasnije je preveden sa latinskog na italijanski i uvršćen u Opštu istoriju Turaka koju je 1654. godine napisao Frančesko Sansovio.181 Priča, koju je Eneja Silvije možda čuo od Srba, verovatno potiče od Turaka uz koje su se Srbi borili. Postoji sličnost između Tursun begovog i Ibn Kemalovog izveštaja po kojima su

                                                             180

Aeneas Sylvius Piccolomini, Cosmographia. Historia de Europa, VII (y: Opera quae extant omnia, Basle 1571), 400-2. Izgleda da je prvo bila štampana kao PU Ilpontificis maximi de captione urbis Constantinopolitanae tractatulus (s.a., Rome: Steph. Plannck, c. 1470): „Imperator non ut regem decuit pugnando sed fugiens: in ipsis porte angustiis cum cecidisset oppressus: calcatusque obiit." Izd. ca malim varijacijama od P. A. Déthier, Monumenta Hungariae Historica, XXI, 1, Pera 1875, 678, 682. Izveštaj Eneje Silvija preveo je, bez odobrenja, na italijanski Andrea Cambini: Commentario di Andrea Canibini florentine délia origine de Turchi et imperio délia casa Ottomana, izdato y Veneciji 1538.  181 Christopherus Richerius ad Franciscum Gallorum Regem Christianiss. Li-bri quinque, De Rebus Turcorum, Paris 1540, 96-7; Francesco Sansovino, Historia Universale dell 'Origine, Guerre, et Imperio de Turchi, Venice 1654, 270-1. Енглески пре-вод Сансовинове верзије дао je J. R. Melville Jones, Siege of Constantinople 1453, 122 (and p. x) под именом „Cristoforo Riccherio" - као да je извештај из тог до-ба. Кристофер Ричеријус, дворанин код Франсоа I., био je француски амбаса-дор y Стокхолму, a онда y Копенхагену. O његовом плагијату Енеје Силвија, видети: В. Unbegaun, „Les relations vieuxrusses de la prise de Constantinople", Revue des études slaves, 9 (1929), 32-3. 102 

 

102

Konstantin i njegova pratnja napustili boj, te pobegli ka moru ili zamku Sedam kula i Zlatnoj kapiji gde je car ubijen, a glava mu odrubljena. Samo još jedan izveštaj navodi ovaj deo grada kao mesto Konstantinove smrti. To je bio ruski tekst, pripisan Nestoru Iskenderu, na mahove toliko fantastičan da se ne može verovati u njegovu pouzdanost.182 Grčka tradicija je, međutim, jednoglasna u tome da je car pao kod kapije Svetog Romana. Što se tiče manjih grčkih izvora, četrdeset dve od takozvanih Kratkih hronika beleže pad Carigrada 1453. godine. Od svih njih, samo pet izveštava o carevoj smrti, a samo jedna kaže da mu je odrubljena glava.183 Jedan hroničar beleži da Konstantin zapravo nije ni bio car već samo despot, jer nikada nije krunisan.184 Ostale tri verzije navode da je Konstantin pao zajedno sa svim svojim oficirima kod kapije Svetog Romana, na mestu gde je zid bio probijen, dobivši tako oreol mučeništva, prezirući mogućnosti predaje nevernicima ili bekstva, koje su mu bile ponuđene.185 Ni jedna od Kratkih hronika ne pominje Zlatnu kapiju kao mesto Konstantinove smrti. Razumljivo je da poslednji vizantijski istoričari čija su svedočanstva osnova najvećeg broja potonjih izveštaja, ne daju ni najmanji nagoveštaj da je car mogao izgubiti hrabrost i napustiti svoje mesto na zidinama. Ipak, ni oni nisu jedinstveni kada su u pitanju činjenice ili mesto njegove herojske smrti. Pišući posle 1462. godine, Duka nam daje sledeći opis koji nije nađen u drugim izvorima: „Car je u očajanju ustao, sa mačem i štitom u rukama i povikao: „Zar ovde nema hrišćanina da mi odrubi glavu?". On beše napušten od svih i prepušten sam sebi. Tada ga je jedan od Turaka ranio udarcem u lice. Okrenuvši se, car mu je uzvratio. Ali, drugi mu je otpozadi zadao smrtonosan udarac i on je pao na zemlju. Ostavili su ga da izdahne kao običan vojnik, jer nisu znali da je to car. Kasnije je sultan upitao Luku Notarasa, koji je preživeo, šta se dogodilo sa carom, a on je odgovorio da ne zna, jer je bio na Carskoj kapiji kada su se

                                                             182

Videti niže.  Schreiner, Chron. brev., I. 69/5, 529.  184 Schreiner, Chron. brev., I. 69/39, 535.  185 Schreiner, Chron. brev., I. 14/107, 155; 34/21, 271-2; 51, IV/17, 369 (= Pertusi-Carile, Testi, nos. II, IV, V, 31-2, 34-6, 38).  183

 

103

Turci sukobili sa carom na Harisijskoj kapiji. Tada su istupila dva mlada vojnika i jedan od njih je rekao sultanu: „Ja sam ubio cara, moj gospodaru. U žurbi da se pridružim svojim drugovima u pljački, ostavih ga da leži". Potom je drugi rekao: „Ja sam ga prvi udario". Na to je sultan poslao obojicu da mu donesu carevu glavu. Oni su požurili da je nađu, odseku i donesu sultanu, koji se okrete velikom vojvodi i reče: „Istinu mi kaži: je li ovo glava tvoga cara?" On je pogledao iz blizine i odgovorio: „Da. To je glava mog cara". I ostali su je takođe pogledali i prepoznali. Potom su je postavili na Avgustov stub, gde je ostala do večeri. Kasnije su joj odrali kožu i i napunili je slamom, a (sultan) je zatim poslao da kruži naokolo kao trofej i simbol njegove pobede, vladaru Persijanaca i Arabljana i ostalim Turcima."186 Ni Kritovul s Imbrosa, koji je svoju Istoriju posvetio sultanu Mehmedu, ništa manje nije cenio carevu hrabrost: „Car Konstantin pao je boreći se viteški sa svima koji ga okružiše u gužvi na Justinovoj kapiji (Kerkoporta?)... Kada je uvideo da je sve izgubljeno, on je, kako kažu, uskliknuo poslednje reči: „Grad je pao, za mene više nema razloga da živim". Zatim se bacio među neprijatelje koji su ga posekli. Bio je to dobar čovek, zaštitnik opštih dobara, ali imao je nesrećan život, a najnesrećniji je bio na samom kraju".187 Laonik Halkokondil, koji se nalazio u Konstantinovoj službi od 1449. godine i koji je završio rad na svojoj Istoriji nešto posle 1480. godine, daje ovakav opis: „Pošto se ranjeni Đustinijani povukao sa bojnog polja, car se obratio (Dimitriju) Kantakuzinu i ostalima koji su bili oko njega: „Napadnimo ove varvare!". Kantakuzin je bio ubijen, Konstantin odbačen unazad, prisiljen na povlačenje, ranjen u rame i ubijen... Kasnije, jedan od janičara odneo je sultanu carevu glavu, zbog čega je dobio nagradu... Ali, o načinu njegove smrti niko nije mogao ništa reći, iako se to desilo kraj kapije (Svetog Romana), gde je pao zajedno sa mnogo svojih

                                                             186

Ducas, 361, 377. Harisijska kapija je bila nešto severnije od kapije Svetog Romana. R. Janin, Constantine byzantine, 281 (Edirne kapi).  187 Kritoboulos, ed. Reinsch, 70-1, 81-2. 

 

104

ljudi. Umro je kao običan vojnik, vladajući tri godine i tri meseca."188 Makarije Melisin, sastavljač proširene verzije Sfrancesovih memoara u 16. veku, izjavljuje da je Konstantin zadao neprijatelju teške gubitke pre nego što je i sam pao, negde u blizini kapije Svetog Romana: „Pošto je grad osvojen, prva sultanova briga je bila da otkrije je li car mrtav ili živ, jer jedni ga izvestiše da je pobegao, drugi da se sakrio, a treći da je poginuo. Želeći da bude siguran u istinu, sultan je naredio da se pregledaju svi leševi, kako hrišćana tako i muslimana. Mnogima od njih su oprali krv sa lica, ali cara nisu mogli identifikovati. Ipak, pukom slučajnošću, otkrili su njegovo telo, koje su prepoznali no ugraviranom carskom orlu na njegovom oklopu, štitnicima za noge i čizmama. Sultan je bio oduševljen, pa je zapovedio nekim hrišćanima da carevo telo sahrane sa dužnim počastima."189 Ovo je jedini zapis koji nas izveštava da je Konstantin sahranjen no hrišćanskim običajima. Izveštaji ostalih hroničara iz 16. veka zasnivaju se više na fantaziji nego na činjenicama. Nepoznati autor takozvane Ecthesis chronica, napisane sredinom stoleća, daje sledeći relativno ozbiljan opis: „Neki Turci udariše na cara kraj kapije Svetog Romana. On uzvrati, ne želeći da padne u njihovo ropstvo. I ne znajući da je to car, oni mu odrubiše glavu, kao i glave onih iz njegove pratnje. Posle nastade velika potera za njegovim telom, jer je sultan strepeo da je car živ i da se kasnije može opet vratiti, na čelu franačke vojske. Ali, njegova glava beše pronađena. Prepoznao ju je Mamalis, kao i druge starešine. Sultan je mogao mirno da spava.'"190 Hronika u stihovima nastala oko 1580. godine, čiji je autor veliki logotet Hijeraks, daje jednu očigledno izmišljenu priču o

                                                             188

Chalcocondylas, II, 159, 163. Sphrantzes, Chron. minus, 98, daje nešto precizniju sliku o dužini Konstantinove vladavine od „četiri godine, četiri meseca i dvadeset četiri dana", a njegovu starost kao „četrdeset devet godina, tri meseca i dvadeset dana". Međutim, o načinu i mestu Konstantinove smrti ne daje informacije, podsećajući samo da je njegov blagosloveni gospodar i car ubijen, a da on nije bio sa njim y to vreme.  189 Phrantzes, Chron. malus, 428-30, 432.  190 Anonimo russo, On the capture of Cargrad (Constantinople), ed. Pertusi, Caduta, II, 406 (italijanski prevod). 

 

105

tragičnom kraju Konstantinove žene i njihove dece. Hijeraks tvrdi da je car, obuzet krajnjim očajanjem, ispovedio grehe zajedno sa svojom porodicom, posle čega je dao da se oni pogube pred njegovim očima kako ne bi dopali turskog ropstva. Posle toga je sa svojim pratiocima odjahao u susret sopstvenoj smrti. U krvavom boju turska sablja ga je presekla na pola. Grčka Hronika o turskim sultanima, koja je inače najvećim svojim delom zasnovana na zapisima Halkokondila, Leonarda sa Hiosa, Sansovina i Pseudo-Doroteja iz 16. veka — takođe je prihvatila ovu verziju. Nju je zapisao i patrijaršijski pisar Teodosije Zigomal u svom pismu upućenom profesoru iz Tibingena Martinu Krusijusu, ali kao džentlmen nije hteo da otkrije ime carice. Nije imalo šta da se otkrije, jer u vreme svoje pogibije Konstantin nije bio oženjen, a dece nikada nije imao.191 Jedan od najdužih i najneobičnijih opisa je stari slovenski izveštaj o padu Carigrada, koji postoji u dve verzije. Jedna od njih pripisuje se izvesnom Nestoru Iskenderu, koji je, no svemu sudeći, u to vreme vodio dnevnik. Pored ove, postoje i ruska, rumunska i bugarska verzija. Nestor piše o obračunu između Konstantina i turskog generala Beglerbeja u kome se car pokazao kao bolji megdandžija. On nastavlja da opisuje kako se Konstantin hrabro borio kraj porušenog zida za vreme poslednjeg turskog napada i kako su ga janičari tražili na sve strane, kao divlje zveri, ne bi li mu odrubili glavu. Međutim, pre nego što je poginuo, car je otišao u Veliku crkvu, bacio se na tle i tražio od Gospoda milost i oprost za svoje grehe; i pošto se poslednji put oprostio od patrijarha, sveštenstva i carice, napustio je crkvu uz poklik: „Svako ko je spreman da položi svoj život za crkvu božju i za pravoslavnu veru neka pođe za mnom," Uzjahavši svog arapskog ždrepca, jurnuo je pravo ka Zlatnoj kapiji i na svom putu posekao mnoge Turke. Kroz samu kapiju, međutim, nije mogao da prođe jer je bila zakrčena nebrojenim leševima poginulih sa obe strane. Tu je konačno Konstantin i sam pao, posečen neprijateljskom sabljom.

                                                             191 Hierax, Threnos, ed. С. N. Sathas, Meaaicoviicfi ВфАло&пкт|, I, Venice 1872, 266; ed. Déthier, Mon. Hung. Hist., XXI, 1, 387; XXI, 2, 418. XpoviKÔv TWV ToTjpKcov I-ovXtàvmv, ed. G. T. Zoras, Athens 1958, 81; Elizabeth A. Zachariadou, Tô XpovtKÔ lâv To-ùpKcûv lovXxàvav... rai TO ïxaXtKÔ TOU jıpörımo, Thessaloni-ki 1960, 62-3. Martinus Crusius, Turco-Graeciae libri octo Basle 1584, Lib. I, 96. Videti: G. Kournoutos, Aöyıoı тгјс Тоиркокрстас, I (Ваочкп BIBAIOWIKTI : Athens 1956), 178. 

 

106

„Carica u znak žalosti beše spustila veo preko lica; preživeli oficiri i plemići otpratiše je sa njenom brojnom ženskom pratnjom do Đustinijanijevih brodova, kojima otploviše do svojih porodica na ostrvima i u Moreju... Mehmed je tragao za carem i caricom... Pošto je obišao Veliku crkvu i zabranio svako novo uništavanje, on je otišao u carsku palatu gde mu jedan Srbin predade carevu glavu. Sultan je od zarobljenih grčkih oficira i plemića zatražio da je prepoznaju pod zakletvom, potom je poslao patrijarhu da je pohrani i čuva u zlatu i srebru i zaštiti je; patrijarh je zatvorio carevu glavu u pozlaćen kovčeg, koji je sakrio ispod oltara Velike crkve. Neki su opet čuli kako se priča da su preživeli, koji su bili uz cara na Zlatnoj kapiji, iste noći ukrali glavu, te je odneli na Galatu da se tamo čuva. Sultan je uzaludno tragao za caricom, sve dok nije čuo da se ukrcala na brod uz pomoć velikog duksa, velikog domestika i ostalih. Zato ih je sve stavio na muke i pobio. Tako su se, eto, ispunila proročanstva..."192 Ako i zanemarimo očigledne protivrečnosti u ovom izveštaju (na primer, da li je Konstantin poginuo kod kapije Svetog Romana ili kod Zlatne kapije), još uvek preostaje nekoliko izmišljotina. Carigrad u to vreme nije imao patrijarha koji bi primio i obasuo počastima carevu glavu i njemu samom pre toga dao blagoslov; nije bilo nikakve carice, Konstantinove žene, na samim tim ni njenog ukrcavanja na brod; Velika crkva, Sveta Sofija, pod čijim je oltarom navodno sakrivena careva glava, odmah no osvajanju zatvorena je za hrišćane. Možda je, u svom izvornom obliku, dnevnik Nestora Iskendera predstavljao verodostojan zapis o događajima tokom osvajanja Carigrada. Ali, sa vremenom koje je prolazilo, u njemu su se očigledno isprepletale legende i mašta. Čitavo mnoštvo protivrečnih svedočanstava ne dozvoljava nam da stvorimo čvrste i sigurne zaključke koji se odnose na mesto i način Konstantinove smrti. Grčka tradicija se drži uverenja da je car pao kao junak i mučenik, boreći se na kapiji Svetoga Romana ili bar u njenoj neposrednoj blizini; s druge

                                                             192

Nestor Iskinder, Report on Constantinople, ed. Pertusi, Caduta, I, 292-8 (italijanski prevod). Cf B. Unbegaun, „Les relations vieux-russes", 13-38; Dujčev, Medioevo bizantinoslavo, III, 412-52; U. M. Braun and A. M. Schneider, Bericht über die Eroberung Konstantinoples nach der Nikon-Chronik übersetzt und erläutert, Leipzig 1943. Rumunsku verziju je preveo na francuski V. Grecu, „La Chute de Constantinople dans la literature populaire roumaine", BS, 14 (1953), 55-81. 

 

107

strane, turska i slovenska tradicija smeštaju mesto njegove smrti kod Zlatne kapije, bez obzira da li je poginuo u bekstvu ili boreći se na svom položaju. Prirodno, nijedan grčki istoričar ne bi prihvatio podatak da je poslednji vizantijski car pao pokušavajući da pobegne sa poprišta. Ali, ni Turcima ne bi išlo u prilog da su priznali carevu smrt, a da ga nisu prepoznali, da su njegova carska odličja izgubljena ili ukradena ili da njegova glava nikada nije doneta sultanu, što su tvrdili Tursun-beg i Ibn Kemal. Grčku tradiciju još više podržava činjenica da su autori najranijih savremenih izveštaja, Leonardo sa Hiosa ili Nikolo Barbaro, bili skloni tome da umanje hrabrost Grka. U celini gledano, možda je najbolje prihvatiti jednu ili drugu verziju onoga što su vizantijski istoričari rekli o Konstantinovoj smrti. To je svakako primerenije uspomeni na jednog hrabrog vladara, „princa dostojnog besmrtnosti" — kako ga je nazivao Sagundino.193 On je umro, kako o tome govori jedna od poslednjih tužbalica o Carigradu, „ne uživajući povlastice svog visokog položaja, osim toga postao je poznat kao car koji je ubijen u velikom razaranju Rimskog carstva".194 Najlepša legenda o Konstantinovoj smrti nalazi se u jednom od mnogih lamenata o padu grada. Tu se kaže da je nesrećni car Konstantin, sa nekim od svojih plemića, štitio kapiju Svetog Romana kada su Turci provalili kroz pukotine na zidinama. „Sa njegove desne strane bila je Bogorodičina crkva. On je primetio kako prema njoj ide neka kraljica, praćena velikom svitom evnuha. Pošto su ušli u crkvu, car i njegovi plemići su požurili da vide ko bi mogla biti ta kraljica. (Videli su je) kako otvara sveta vrata i ulazi unutra. Sela je na presto episkopa i izgledala je veoma žalosno. Tada je otvorila svoja sveta usta i obratila se caru: „Ovaj nesrećni grad bio je posvećen meni, koja ga već toliko puta spasavah od besa Božjeg. Sada sam i ja takođe preklinjala moga sina i gospodara moga. Ali, avaj, on zapovedi da moraš biti predat u ruke neprijatelja svojih , jer gresi tvog naroda izazvše bes Gospodnji. Stoga mi ostavi svoju krunu, dok Božja volja ne dozvoli drugome da je uzme". Kada je car čuo ove reči, postao je veoma tužan. On skide krunu i položi

                                                             „Princeps immortalitate dignus" Sagundino, ed. Pertusi, Caduta, II, 136.  Anonymi Monodia, ed. Lambros, Movwöiai Kai eprjvot Eni ттј оЛмоа ттјс KcûvaxavTivoU7töAecüç, NE, 5 (1908), 245. 

193 194

 

108

je na oltar zajedno sa skiptrom. Potom kroz suze reče: „O majko, pošto sam zbog grehova svojih lišen carstva, ja uz ovu krunu u tvoje ruke predajem i dušu svoju". A Bogorodica, jer to beše ona, reče: „Neka bi no volji Gospodnjoj tvoja duša u miru počivala sa svima svetima". Car se pokloni, poljubi njene skute; potom ona nestade, a evnusi, anđeli njeni, nestadoše takođe sa njom. Ni kruna ni skiptar ne behu više tamo gde ih je car ostavio, jer ih Majka Božja beše ponela da ih čuva, dok vreme milosrđa ponovo ne zavlada za nesrećne hrišćane. Ovo je zapisao onaj koji je prisustvovao tom čudu. Car, lišen svojih odličja, pope se sa plemićima na zidine grada, odakle je mogao da gleda neprijatelje. Tu se pridružiše svojim drugovima po oružju, borili su se sa nekim Turcima na koje su naleteli i bili su pobeđeni. Turci su ih posekli, a zatim su odrubili glavu nesrećnom caru, pa su je odneli svom sultanu koji joj se veoma obradovao."195 Ova legenda daje pogodno i istovremeno božansko objašnjenje zašto Konstantinova kruna i skiptar nikada nisu pronađeni. Činjenica da on zapravo nikada nije ni imao carsku krunu koju bi mogao da izgubi nevažna je u svetu legendi. Po drugima, Konstantin je namerno odbacio svoja odličja kako ga neprijatelji, živog ili mrtvog, ne bi prepoznali. Međutim, Bogorodica mu je po legendi ostavila mač, o čemu su takođe ispričane čudne priče. Tokom 19. veka u Carigradu je, u svojstvu italijanskog ambasadora, službovao izvesni Teko koji je sakupio bogatu kolekciju oružja i naoružanja, da bi je na kraju ustupio kraljevskoj oružarnici (Armeria Regia) u svom rodnom Turinu. Među tim eksponatima nalazio se i mač sa ugraviranim hrišćanskim simbolima, kao i sa posvetom caru Konstantinu na grčkom jeziku. Francuski naučnik Viktor Langloa je 1857. godine pregledao mač, a svoja zapažanja objavio u tri različita časopisa. On je rekao da je to van svake sumnje mač poslednjeg vizantijskog cara. Pored toga je tvrdio da mač potiče iz grobnice sultana Mehmeda II. Misterija se produbila kada se neko setio da je Aleksandar Paspatis, prvi moderni grčki istoričar koji se bavio

                                                             195

Ibid., 248-50; ed Pertusi-Carile, Testi, 326-31. Ista priča ispričana je y Hronici, y manastiru Sveti Jovan na Patmosu (Patmos). N. В. Tomadakis, H èv Тф Патиихкт KWOIKI 287 Мгкра Xpovoypacpia, EEBS, 25 (1955), 28-37. 

 

109

proučavanjem pada Carigrada, verovao da je isti takav mač, sa sličnim napisom na grčkom jeziku, kardinal Isidor predao kao poklon Konstantinu 1452. godine. Na žalost, Paspatis nije rekao kako je došao do ovog podatka. Ali, izveštava da je mač, u njegovo vreme, čuvan u Carigradu. Njegova knjiga je objavljena 1890. godine. Langlo je napisao da je mač bio u Turinu 1857. godine. Postoji mogućnost da je mač iz Turina bio kopija mača za koji se kaže da se nalazio u Carigradu, četrdeset godina kasnije. Ipak, ni jedan drugi poznavalac ove oblasti ne deli Langloovo uverenje da je mač iz Turina isti onaj koji je nekada pripadao Konstantinu Paleologu.196 Delegacija grčke zajednice iz Carigrada predala je 1886. godine jedan paradni mač princu Konstantinu, nasledniku grčkog prestola, prilikom proslave njegovog punoletstva. Izgled mača, inkrustracije i posveta ukazuju na mogućnost da je u pitanju kopija mača iz Turina, mada su njegovi donosioci tvrdili da je on nekada pripadao Konstantinu Paleologu. Donoseći izveštaj s ove ceremonije, atinske novine toga doba prikazuju i dosta grub crtež mača sa polovinom posvete i, između ostalog, kaže se da - iako je mač očigledno napravljen u vizantijskom stilu - nema nikakvih drugih dokaza da je ikada pripadao poslednjem caru.197 Jedna zabavna priča je preživela, u folkloru Carigrada, o još jednom Konstantinovom maču. Za vreme opsade grada, Gospod je na zemlju poslao anđela da caru preda drveni mač. Anđelov izaslanik bio je sveti pustinjak Agapije, koji je žurio na dvor da ispuni svetu misiju. „Gospodaru

                                                             196

V. Langlois, „Notice sur le sabre de Constantin XIV, dernier empereur de Constantinople, conservé à l'Armeria Reale de Turin", Revue archéologique, 14, 1 ( 1857), 292-4 (преведено на грчки y Nea Pandora, 8 (1858), 302-3 (ca цртежом Mana)); Langlois, „Memoire sur le sabre de Constantin XIV Dracosès, dernier empereur grec de Constantinople", Revue de l'Orient et de l'Algérie et des Colonies, Paris 1858, 153-65. A. G. Paspatis, ПсЛшркга mi aXcootç xfjç Kcuvaxavxivotmctecûç, -6710 xwv 'Oeœuavwv èv êxet 1453, Athens 1890, 94-5. Poslednju belešku o turinskom maču izgleda da je napisao G. A. Sotiriou u grčkom žurnalu Kißcoxöc (May-June 1953), no. 17-18, 240, ca crtežom, ali bez daljih informacija.  197 "Aoxt) 2nd. year, no. 64, Athens 7 December 1886, 2, и no. 65 (14 December 1886), 6-8; Deltion tis Estias, no. 520 (14 December 1886), 3. 

 

110

moj" — rekao je on caru — „evo mača koji ti je poslao Gospod da njim uništiš svoje neprijatelje Turke'. Kada je car uvideo da je u pitanju drveni mač, razbesneo se i uzviknuo: „Šta će mi taj prosti drveni mač, kad ja imam strašni mač slavnoga Davida, oca Solomonovog, koji je 40 lakata dug?". Potom je sirotog Agapija isterao napolje, a ovaj je ispunjen gnevom poklonio mač sultanu Mehmedu koji ga je rado primio. Zahvaljujući ovom maču, sultan je osvojio Carigrad, a monah Agapije, ozlojeđen carevim prezirom, promenio je veru i postao musliman.198 Pošto postoji tako puno neizvesnosti oko načina i mesta Konstantinove smrti, kao i o sudbini njegovog obezglavljenog tela, moglo bi izgledati beskorisno tragati za mestom njegovog groba. Teodor Spanduno, ili Spandunjino, u svojoj dugačkoj raspravi Poreklo Turaka, završenoj 1538. godine, primećuje: „Turski istoričari govore da je Mehmed sproveo potragu za svetim carevim telom i da je, pošto ga je našao, nad njim plakao, obasuo ga počastima i, na kraju, dostojno sahranio u grobnicu. Hrišćani, međutim, poriču da je telo ikada nađeno ili prepoznato, jer nigde u Carigradu nema njegovog groba."199 Makarije Melisin, Pseudo-Sfrances, usamljen je među grčkim istoričarima u svom mišljenju da je Konstantin sahranjen po hrišćanskom običaju. Zapravo, to i nije mnogo verovatno jer sultan svakako nikad ne bi dozvolio da grob poslednjeg vizantijskog cara postane svetilište ili mesto hodočašća koji bi hrišćane u Carigradu podsećalo na dane prohujale slave. Takođe može biti odbačena kao fantazija i priča da su carevi ostaci sahranjeni u Svetoj Sofiji - kako je to opet rekao Makarije Melisin.200 Mit o Konstantinovom grobu, koji će jednom biti pronađen, ipak još uvek postoji. Pišući, oko 1660. godine, putnik Evlija Čelebija iznosi uvereja da su hrišćani sahranili careve posmrtne

                                                             198

H. Сагпоу и Ј. Nicolaides, Folklore de Constantinople, Paris 1894, 74-5.  199 Spandounes (Theodoro Spandugnino), De la origine deli Imperatori Otto-mani.... ed. C. N. Sathas, MvT|ueıa... Documents inédits relatifs à l'historié de la Grèce au moyen âge, IX, Paris 1890, 154.  200 Phrantzes, Chron. maius, 432. 

 

111

ostatke u manastiru Perivlepte ili, kako su ga Turci nazivali, Sulu manastiru.201 Perivlepta je ostala u rukama pravoslavnih hrišćana sve do 1643. godine i u njoj se zaista nalazi jedan carski grob, mada on datira iz vremena mnogo pre Konstantinove smrti. U 19. veku jedan turski istoričar je izjavio da je car pogubljen blizu mesta Vefa Mejdan, gde se nalazio izvor svete vode. Njegovo telo je sahranjeno u manastiru Zoodohos Pigi (izvor života) u šumama Baluklija. Grčki carigradski patrijarh, Konstancije sa Sinaja, izveštava 1844. godine da je Đul džamija, nekadašnja crkva Svete Teodosije koja se inače svetkuje 29. maja - mesto na kome se nalazi jedan hrišćanski grob; mnogi turski imami, kao i posetioci hrišćanske veroispovesti, veruju da je to grob cara Konstantina. Nema sumnje da su ove priče podržavali, ako ne čak i smišljali, lokalni gradski turistički vodiči kako bi izmamili novac od lakovernih stranaca. Tokom XIX veka turistima je servirana priča da turska vlada obezbeđuje ulje za lampu koja gori nad carevim grobom u Vefa Mejdanu. Ova priča, za koju nije bilo dokaza osim rekla-kazala, bila je izmišljotina vlasnika obližnje krčme. Grob, od koga više nema ni traga, po svemu sudeći pripadao je nekom dervišu ili turskom vojniku Arapisu (Azapisu?) koga je, po otomanskoj legendi, pogubio sultan 1453. godine, zato što je cara Konstantina ubio umesto da ga zarobi živog, kako je glasilo naređenje. Druga legenda kaže da je to bio grob diva Hasana, prvog od janičara koji se popeo na gradske zidine. U svakom slučaju, navodni grob u blizini Vefa Mejdana ostao je nepoznat i bez počasti sve do 19. veka. Bilo je i onih koji su tvrdili da je Konstantin sahranjen u crkvi Svetih apostola, koja je bila večno boravište mnogih njegovih carskih prethodnika, a služila je i kao patrijaršija Carigrada u prvim godinama no padu grada. Kada je grčki arhitekta Hristodulos podigao džamiju osvajača na mestu

                                                             201

Evliya Chelebi, prevod Ј. von Hammer, Narrative of Travels in Europe, Asia and Africa in the Seventeenth Century by Evliya Efendi, London 1846, 44. H. Turkovä, 'La Prise de Constantinople d'après le Seyahatname d'Evliya Celebi', BS, 30 (1969), 47-72, posebno 61. 

 

112

crkve Svetih apostola, govorilo se da su Konstantinove mošti prenete su u crkvu Svete Teodosije (Đul džamija).202 Postojalo je mišljenje učenog doktora Paspatisa, dato u njegovoj istoriji turskog osvajanja Carigrada, da Konstantinovo telo u stvarnosti nikada nije pronađeno niti identifikovano, kao i da je priča o odrubljivanju njegove glave zapravo samo mit koji je prvi izmislio Isidor iz Kijeva. Car je najverovatnije sahranjen u zajedničkoj grobnici, zajedno sa svojim drugovima po oružju i njihovim neprijateljima; a oblast grada u kojoj je on možda pao još uvek je, 1890. godine, bila nepristupačna, usled nepodnošljivog smrada.203 U svakom slučaju, beskorisna su dalja nagađanja u vezi sa tim, jer da su poniženi i ojađeni hrišćani u XV veku znali gde je sahranjen njihov car, svakako bi ovu tajnu preneli potomcima. Teodor Spanduno, koji se dičio svojim poreklom od porodice Kantakuzin i bio odličan poznavalac Carigrada, govorio je istinu. U XVI veku Konstantinov grob niko nije mogao da pronađe. Čak ni narodna grčka pesma o smrti uzvišenog i hrabrog cara Konstantina ne daje ni najmanjeg nagoveštaja gde bi se mogao nalaziti njegov grob. Pao je boreći se sam, na leđima svoga ata belih kopita. Ubio je deset paša i šezdeset janičara, a onda mu se koplje slomilo i mač prepolovio i nije bilo nikoga da mu pomogne. On podiže oči k nebu i uzviknu: „Svemogući Gospode, ti što stvori svet, smiluj se na svoj narod, smiluj se na Carigrad!" Turčin ga udari on pade sa konja i ostade da leži na zemlji, u krvi i prašini. Glavu mu odrubiše i nabiše na koplje, a telo mu pokopaše pod lovorovim drvetom.204

                                                             202

Različite izveštaje o Konstantinovoj grobnici i maču sakupio je X. A. Siderides, KcûvotavTivoi) ПаА.саоХ6уог), ôâvaxoç, xâcpoç Kat олабл., 'H MeXétï] (JanuaryDecember, 1908), 65-78, 129-46. Такође видети: N. G. Politis, Pa-radoseis, Mènerai mpi toi) ßiou Kai tf\q уХиаацс, xov 'EM.r|ViKoû Xaov. Yïa-paôôoeiç. ВфАш8т|КГ| MapaoXrj, 2 vols., Athens 1904. II, 658-74; E. Pears, The Destruction of the Greek Empire and the Story of the capture of Constantinople by the Turks, London 1903, 354-5; H. J. Magoulias, Doukas. Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, Detroit 1975, 314-15, note 289; F. W. Hasluck, Christianity and Islam under the Sultans, Oxford 1929,1, 40-1; II, 731. O tvrđenju da ce y crkvi Sveta Teodosija nalazi careva grobnica, videti: A. Van Millingen, Byzantine Churches in Constantinople, London 1912, 173-8.  203 Paspatis, Poliorkia, 192.  204  E. Legrand, Recueil de chansons populaires grecques (Collection de monuments pour servir à  l'étude de la langue néo‐hellénique, n. s., I: Paris 1874), no. 48, 74‐6. 

 

113

Poslednje reči pripadaju velikom logotetu Hijeraksu, koji je, pedesetak godina posle Spanduna zapisao: „Otadžbina, koju je toliko voleo, postade grobnica cara Konstantina i njegovih plemića".205

                                                             205

Hierax, ed. Sathas, 1, lines (redovi) 685-6 267; ed. Déthier, Mon. Hung. Hist., XXI, 1, 388. 

 

114

6 BESMRTNI CAR

Konstantin se ženio dva puta. Njegova prva žena Madalena-Teodora Toko umrla je 1429. godine, a druga, Katarina Gatiluzio, 1442. godine. Ni sa jednom nije imao dece. Svi pokušaji Georgija Sfrancesa i ostalih da mu nađu treću ženu bili su bezuspešni. Konstantin je umro neoženjen, bez naslednika. Ove činjenice potvrđuju i dokumentovani dokazi. U decembru 1494. godine njegov bratanac Andrija Paleolog, sin despota Tome, zvanično je ustupio svoja prava na vizantijski presto francuskom kralju Karlu VIII. U dokumentu koji je svojeručno sastavio, Andrija posebno naglašava da je njegov stric Konstantin Paleolog umro bez dece i naslednika carske titule („Constantini Paleologi sui patrui sine liberis defuncti").206 Predanje, međutim, istrajava u mišljenju da je Konstantin ostavio za sobom caricu i sina ili kćerke. Njega je mogla raširiti slovenska verzija dnevnika Nestora Iskendera, iako je već ranije bilo nagovešteno u pismu koje je Eneja Silvije u julu 1453.godine napisao papi Nikoli V; sačuvano je i u zapisu o osvajanju grada koji je Eneja uključio u svoju Kosmografiju. On pripoveda o tome kako je sultan Mehmed, na pijanki posle svoje pobede, oskrnavio suprugu cara Konstantina, njegove kćerke i vodeće dvorske dame, posle čega ih je pobio.207 Na drugom mestu Eneja piše o bekstvu Konstantinovog sina u Peru (Galatu).208 Matija de Kuši, francuski hroničar koji je umro 1461. godine, tvrdi da je sultan silovao carevu udovicu u crkvi Svete Sofije, a potom je zatvorio u svoj harem. Lav Alacijus ipak poriče da je Konstantin umro kao oženjen čovek, a tačnost

                                                             206

Lambros, 'O KcovGxavtîvoç ПсЛсасЛб-уос wç avt,vyoq..., NE, 4 (1907), 446.  207 Ed. Déthier, Mon. Hung. Hist., XXI, 1, 681. Lambros, NE, 4, 446, ova izjava je pogrešno pripisana Isidoru iz Kijeva.  208 Videti gore, с. 97. 

 

115

njegovog iskaza potvrdio je nekoliko godina kasnije i Dikanž.209 Sudbinu Konstantinove navodne žene i njihove dece ispričao je veliki logotet Hijeraks dramatičnoj i tragičnoj formi; ovu verziju, kao što je već rečeno, preuzela je Hronika o turskim sultanima, kao i učeni profesor Martin Krusijus iz Tibingena. Ona je, takođe, prešla i u savremeno grčko predanje. Jedna priča iz 1900. godine kaže da je navodna carica bila u šestom mesecu trudnoće sa Konstantinom kada je on poginuo. Kasnije, dok se sultan nalazio na pohodu negde na severu, ona je rodila muško dete. Carica je krstila dečaka i dala mu ime Panagi. Kada se sultan vratio, pitao je caricu kako je nazvala dete, na šta je ona odgovorila: Kan. Carica je sama podizala dečačića, dok je sultan bio često odsutan. Našla mu je mudre učitelje i sveštenike da ga poduče grčkom pismu i hrišćanskoj veri. Dok je bio mlad, dečak je redovno odlazio u crkvu, ali pošto je odrastao, krenuo je u džamiju, postavši bliži Kuranu nego Jevanđelju. Kada je došlo vreme postao je sultan, a tada je svu svoju srdžbu usmerio ka hrišćanstvu. Ipak su sultani koji su ga nasledili bili hrišćanskog porekla.210 Po drugoj legendi, kada su Turci osvojili Carigrad, a sam car pao, njegova udovica se zatvorila u svoju palatu. Mehmed je pokušao da provali vrata, ali nije uspeo. Na kraju je morao da prihvati tri uslova koja je ona postavila: u gradu će postojati jedna ulica koju samo Heleni smeju da koriste; tela palih hrišćana odneće se na groblje otkrivenih, a ne pokrivenih lica, kako je to nalagao turski običaj; sav novac koji sultan bude kovao treba da nosi ime Konstantina ili Carigrada.211 Po nekim savremenim naučnicima Konstantin je bio veren, ako ne i venčan, sa Anom Paleologinom, ćerkom velikog duksa Luke Notarasa, koga je sultan posle osvajanja mučki ubio. Ovaj iskaz ima malo važnosti. Ana nikada nije objavila da se verila sa

                                                             209

Lambros, NE., 4, 447. Leo Allatius, De ecclesiae occidentalis atque orientalis perpétua consensione, Coloniae Agrippinae 1648, cols. 9556; C. DuFresne DuCan-ge, Historia Byzantina duplici commentario illustrata, I: Familiae Byzantinae, Paris 1680, 245. Allatius (Allacci) of Chios (1586-1669) je bio bibliotekar uVatikanu.  210 Politis, Paradoseis, I, 26-7.  211 Ibid., U, 689-90. 

 

116

carem. Izvesno je da se nikada nije udavala, a takođe je poznato da je živela u Italiji pre 1453. godine.212 Najzad, izvesni turski hroničari izmislili su priču da je car Konstantin bio veren sa kćerkom francuskog kralja. Kralj je opremio flotu od 600 brodova, kakva je i odgovarala visokom položaju njegove kćeri, i poslao je da opljačka obale Afrike i Sirije. Deo sakupljenog plena bio je njen miraz. Dvadeset brodova iz flote otpratilo je princezu u Carigrad. Ali Turci, koji, su u to vreme opsedali grad, sve su ih zarobili i dočepali se plena. Francuska princeza postala je žena ne hrišćanskog cara Konstantina već otomanskog sultana Mehmeda, sa kojim je ostala u drugom stanju i rodila mu naslednika, sultana Jildirima Bajazita.213 Sve ove priče spadaju u domen mita i legende, mašte, naivnih očekivanja ili lažnih proročanstava. Posle kobnog utorka 29. maja 1453. godine prve reakcije potresenih hrišćana bile su očajanje i jad. Oni su svoja osećanja pretočili u tužbalice, ispevane povodom pada njihovog grada. Carigrad i crkva Svete Sofije postali su simboli prohujale i izgubljene veličine i slave o kojima se govorilo u visokoparnom stilu. Jedan od najranijih pokušaja u ovom novom književnom obliku bila je Monodija iz pera Jovana Evgenika.214 On nije bio jedini koji je propast grada pripisao gresima njegovih stanovnika i uniji u Firenci, koja je čistotu pravoslavne vere žrtvovala zarad svetovnih koristi. Konstantina Velikog, osnivača Carigrada, izjednačavao je s apostolima, ali poslednjeg cara Konstantina, kome se nekad divio. nije ni pominjao. Andronik Kalist (1400-1480), istaknuti naučnik vizantijske dijaspore u Italiji, takođe je napisao dugu i razrađenu Monodiju. On oplakuje razaranje grada, koji je bio „zajedničko srce svih Helena, milosrdna majka, sestra i raj za sve, stecište svih dobrih stvari"; naglašeno retoričkim stilom on žali zbog gubitka najsvetijeg cara Konstantina, vladara

                                                             212

Lambros, NE., 4, 454-66. S. Runciman, „The Marriages of the Sons of the Emperor Manuel II", Rivista di Studi Bizantini e Slavi, 1 (1980), 273-72, посебно 281; Nicol, Byzantine Family of Cantacuzenos, 2301.  213 Evliya Chelebi, Narrative of Travels, 38-9; Turkova, 'La Prise de Constantinople', 50-5; Politis, Paradoseis, II, 690.  214 Ioannis Eugenikos, Monodia, ed. Lambros , Movco5ica Kai öpijvoı, 109-269, посебно 219-26. Videti Dujčev, Medioevo bizantino-slavo, III, 408-12. 

 

117

pronicljivijeg od Temistokla, rečitijeg od Nestora, mudrijeg od Kira, pravednijeg od Radamanta i hrabrijeg od Herkula.215 Tužbalice pripadaju prošlosti. Andronik Kalist ne vidi nade za budućnost. On tvrdi da bi radije umro nego što bi nastavio da živi bez grada i carstva. Genadije Sholarije i ostali pronašli su utehu u proročanstvu da će doći do smaka sveta dolaskom sedmog milenijuma, na šta ne treba još dugo čekati.216 Po mišljenju Nestora Iskendera, osnivanje i gubitak Carigrada za vladavine careva koji su nosili ime Konstantin nije bila samo neobična slučajnost — bilo je to ispunjenje njegove sudbine. I stari Rim osnovao je Romul, i stari Rim skončao je za vladavine Romula Avgustula. Sve je bilo gotovo. Vizantija je stigla do kraja svoga puta.217 Bilo je, međutim, i takvih koji su polagali svoje nade u budućnost, očekujući dan kada će poniženi hrišćani opet moći da uživaju u nekadašnjoj slavi Carigrada. Halkokondil se nadao da će doći vreme kada će grčki car ponovo vladati značajnim dominionom, naseljenim ostacima svoga naroda.218 Lakoverniji Grci s kraja XV veka ubedili su sebe da će poslednji car, Konstantin Paleolog, doći da ih spase. On nije zaista mrtav, već samo spava, očekujući poziv sa neba. Ljudi su se tešili mišlju da su se ispunila mnoga drevna proročanstva o njihovom gradu, ali da ima i onih koja tek treba da se ostvare. Tužbalica nešto drugačijeg karaktera je dugačka poema Osvajanje grada, pogrešno pripisana pesniku sa Rodosa Manojlu Georgilasu. Sastavljena je 1453. godine i prva je u nizu sličnih poema koje će ispisati mnogi pesnici i prozni pisci u vremenu koje je dolazilo i koje će naći svoje mesto u grčkom narodnom predanju. Pesnik oplakuje osvajanje i razaranje svetog grada. Ali njegova glavna namera je da podstakne hrišćanske vladare sa Zapada da spasu grad turskog ropstva. On poziva papu, Mlečane, Đenovljane, francuskog kralja, vojvodu od Burgundije, čak i Engleze, da udruže svoje snage u

                                                             215

Andronikos Kallistos, Monodia, ed. Lambros, Movwôiai Kai epffvoi, 203-18; Pertusi, Caduta, II, 353-63 (delovi).  216 Scholarios, Œuvres complètes, ed. Petit et al, IV, 511-12. Videti gore,  217 Videti Dujčev, Medioevo bizantino-slavo, III, 423.  218 Chalcocondylas, I, 2. 

 

118

krstaškom pohodu za oslobađanje Carigrada. Poema počinje tužbalicom nad lošom srećom koja je dosledno pratila poslednjeg cara Konstantina Dragaša još iz vremena početka njegove vladavine u Moreji. Njegova prva greška bila je razaranje Klarence, njenih crkava i manastira, kuća i imanja arhonata. Ko god ga je savetovao da to učini pogrešio je; to je bio greh koji je prouzrokovao svu njegovu potonju zlu sudbinu. Kada je postao despot Mistre i Moreje, u roku od trideset dana sagradio je veliki i divni zid Heksamilion. Ali, to je postigao po cenu tolikih nesreća i patnji lokalnih velikoposednika i njihovog naroda da je to prouzrokovalo samo bedu; a kada su ga Turci razorili, ceh su platili bogati grad Korint, a potom i Patras, što je Konstantinov uspeh pretvorilo u katastrofu. U njegovu zlu sudbinu umešala se tada i smrt njegovog brata Kalojana, mudrog cara. Čas njegove smrti označava početak propasti pravoslavnog hrišćanstva. Temelji Carigrada bili su uzdrmani. Proklet je dan kada je Konstantin pozvan iz Moreje da bude krunisani car u nesrećnom gradu, jer njega je nesreća uvek pratila. Ali, odveli su ga u dvor i krunisali za cara u Svetoj Sofiji; a 29. maja, tog crnog dana koji nikada nije trebalo da svane, turski psi osvojili su Carigrad. Bio je to događaj oplakan od strane svih istočnih i zapadnih hrišćana, do koga su doveli njihovi sopstveni gresi. Ipak, car nije bio kriv. To nije bila njegova greška. On i njegov narod polagali su sve svoje nade u pomoć koja je trebalo da dođe od rimskog pape i njegovih kardinala, od francuskog kralja, vojvoda, grofova, prinčeva i država sa zapada, od nemačkog cara, Srba, Rusa, Ugara i ostalih. Car je očekivao brodove iz Venecije, Đenove, Katalonije i cele Italije. Ali, njegove se nade nisu ostvarile, i on se, kako pričaju, ubio sopstvenim mačem. Pesnik dalje nastavlja s opisima strahota turskog pustošenja i pljačkanja Carigrada, pozivajući zapadne vladare, a posebno papu, da pohitaju i što pre oslobode napaćeni grad i opominjući ih da, ako to odlažu i dozvole Turcima da sakupe svoje snage na istoku, uskoro će i zapad biti progutan. Na kraju poeme, pesnik se obraća zlosrećnom caru Konstantinu Dragašu: „Reci, gde te možemo naći? Da li si živ, ili si pao od sopstvenog mača? Tražio te je sultan Mehmed među obezglavljenim telima i

 

119

leševima, ali nikada te nije našao... Neki kažu da si skriven pod moćnom desnicom Gospodovom. Jesi li zaista živ?"219 Druga poema nepoznatog autora, koja takođe oplakuje sudbinu grada, napisana ili 1453. godine ili odmah posle nje, poznata je kao Anakalima — Tužbalica o Carigradu. Njen tvorac je najverovatnije rodom sa Kipra i piše u maniru narodnog pesništva. On daje živopisan i dramatičan zapis o smrti nesrećnog cara Konstantina, koji je preklinjao svoje vojnike sa Krita da mu odrube glavu i odnesu je na Krit, kako ne bi pao živ u ruke sultanu Mehmedu i njegovim proždrljivim psima. Ali, pesnik ne pokazuje nadu u budućnost obnovljenog Carigrada. On je postao Turkopolis. Otišao je anđeo, čija je dužnost bila da čuva crkvu Svete Sofije; a mladić koji će, kako je popularno verovano, preuzeti zaštitu grada doći će u drugom obliku, kao sin ne osnivača crkve već antihrista Mehmeda; anđeli i sveci više neće biti od pomoći.220 U svom opisu pada Carigrada istoričar Duka navodi sledeću priču: „Kada su Turci nagrnuli, pohrliše hrišćani ka Velikoj crkvi; monasi i sestre, ljudi i žene, noseći svoju decu u naručju i napuštajući domove. Ulica je bila puna ljudi koji su pokušavali da dođu do crkve. Razlog njihove žurbe bio je sledeći: postojalo je jedno staro i lažno proročanstvo da će Turci nasilno osvojiti grad i poklati sve hrišćane, ali samo do stuba Konstantina Velikog. Na tom mestu, anđeo koji nosi mač sići će dole i predati mač nepoznatom čoveku, vrlo skromnom i siromašnom koji će stajati kraj stuba. Anđeo će mu reći: „Uzmi ovaj mač i osveti narod Gospodov". Turci će se zatim dati u bekstvo, a hrišćani će ih goniti i seći dok beže; i oteraće ih iz grada i s istoka i zapada, sve do granica Persije, do mesta zvanog Monodendrion. Ljudi su dugo verovali da će biti bezbedni ako ostave za sobom stub Krsta (ili Konstantina Velikog)."

                                                             219

Pseudo-Georgillas, Threnos, ed. A. Ellissen, Analekten, III, Leipzig 1857, 106-249; W. Wagner, Medieval Greek Texts, London 1876, 14170; E. Legrand, Bibliothèque grecque vulgaire, I, Paris 1880, 169-202.  220 'АуаксЛгЈра ттјс KcovoTavTivoikoXriç, ed. E. Kriaras, Thessaloniki 1965. 

 

120

Opisujući ovaj isti pohod izbeglica ka Svetoj Sofiji, Halkokondil navodi proročanstvo po kome će Turci biti zaustavljeni na svom putu u četvrti Taurus, na Forumu bika (Teodosijev forum).221 Kasnije grčko predanje kaže da će Turci biti odbačeni daleko na istok, sve do mesta zvanog Drvo Crvene Jabuke (Kokini Mila) ili Monodendrion, koje je, po verovanju, bilo Muhamedovo rodno selo. Legenda o „ubogom čoveku kome će jednoga dana .biti povereno da oslobodi hrišćane i njihov grad, da uništi „Saracene" i pokori „svetlokose rase , potiče iz spoja raznih predskazanja i proročanstava. Takozvane Vizije ili Otkrovenja proroka Danila izgleda da predskazuju kako će „siromašni car", po imenu Ptoholeon, uništiti Ismailićane i progoniti ih do Monodendriona. Druge verzije kažu da će se „car za koga se pretpostavljalo da je mrtav", pojaviti iz grada Tiranisa, ili Tiranosa, i da će pobediti Ismailćane u velikoj bici, u kojoj će se „svetlokose rase" boriti uz njega kao saveznici.222 Vizantinci koji su nagrnuli u crkvu Svete Sofije, iza Konstantinovog stuba, 29. maja 1453. godine bili su surovo prevareni u svojoj naivnoj veri da će ih tu izbaviti „siromašni car" koji stoji kraj stuba. Ipak, proročanstva često stoje otvorena za nova tumačenja. Potonje generacije došle su do uverenja da će njihov grad obnoviti i ponovo oživeti car koji je mrtav i potpuno zaboravljen. On će se probuditi iz dugog sna i ponovo uzeti skiptar svog carstva. Ova priča, poznata u mnogo verzija, zapisana je u stihu i zasnovana na takozvanim Proročanstvima Lava Mudrog.223 U nekim njenim delovima legendarni

                                                             221

Ducas, 363-5; Chalcocondylas, II, 161. Konstantinov stub je takođe bio poznat kao stub Krsta, nakon što je (posle 12. veka) statua cara zamenjena krstom. R. Janin, Constantinople byzantine, 2nd edn, Paris 1964, 77-80.  222 Ove legende sakupljene su y Politis, Paradoseis, II, 658-74. Proročanstva Danijela su uA. Vassilev, Anecdota graeco-byzantino, I, Moscow 1893, 33-47. Posebno videti: Pertusi, 'Les „Visiones Danielis'", y Fine di Bisanzio, 35-127. O poreklu tih proročanstava, videti: P. J. Alexander, The Byzantine Apocalyptic Tradition, Barkley-Los AngelesLondon 1985. O turskoj verziji proročanstva o Drvetu Crvene Jabuke, videti: Hasluck, Christianity and Islam, II, 736-40.  223 Videti: С. Mango, 'The Legend of Leo the Wise', Zbornik radova Vizantološkog instituta, 6, Beograd 1960, 59-93. 

 

121

„siromašni čovek" zamenjen je značajnijom ličnošću. Car koji treba da vaskrsne je Konstantin Paleolog, heroj iz poslednjih dana hrišćanskog Carigrada, koji je pretvoren u mramor i postao besmrtan. U trenutku kada je trebalo da ga ubiju Turci, spasao ga je anđeo gospodnji. On ga je brzo sklonio, pretvorio u mramor i sakrio u podzemnu pećinu, u blizini gradske Zlatne kapije. Tu mramorni car spava i čeka da ga anđeo ponovo probudi. Turci, nastavlja legenda, znaju sve o ovom čudu, ali nikada nisu našli pećinu. Zato su zazidali Zlatnu kapiju kroz koju će car jednog dana ući da oslobodi grad. Kada bude volja Božja, anđeo će sići na zemlju, oživeti okamenjenog cara i vratiti mu mač koji je nosio u boju; i vratiće ce car u život i ući će u grad i proteraće Turke sve do Drveta Crvene Jabuke. Čitav ciklus vaskrsnuća, ustoličenja i pobeda usnulog cara dat je u sedamnaest minijatura u Hronici kritskog slikara Georgija Kloncasa, koja datira iz 1590. godine. Car je prikazan kako leži u grobnici, pre buđenja, okružen anđelima, zatim njegovo krunisanje u Svetoj Sofiji i ulazak u carigradsku palatu. Potom se u šest bitaka bori protiv Turaka. Sledeća scena je molitva u kapadokijskoj Cezareji, pohod na Palestinu, trijumfalni povratak u Carigrad i konačni ulazak u Jerusalim. Tu ostavlja krst i svoju krunu crkvi Vaskrsenja, da bi najzad ponovo predao Gospodu dušu na Golgoti i bio sahranjen u toj istoj jerusalimskoj crkvi. Sve dok ne kucne očekivani čas vaskrsenja, okamenjeni ili usnuli car leži skriven kraj Zlatne kapije u Carigradu, iste one kapije kroz koju su nekada trijumfalno prolazili carevi, vraćajući ce iz bitaka. Činjenica da su je Turci odista zazidali daje proročanstvu dodatnu težinu, jer ukazuje na njihovu bojazan da bi u njemu moglo biti i nešto istine. Uostalom, tursko predanje je označilo Zlatnu kapiju kao mesto Konstantinove pogibije.224

                                                             224

Klontzas, ed. Paliouras (видети изнад, note 37), plates 324-31, 246-7. Ро-litis, Paradoseis, I, 22, no. 33; 688-74. N. A. Bees, Пер( TOU iaTOpripevcu хрлоро-A.OYÎot) xf|Ç Kpomidïç ßißXio6r|tcr|c тотЗ BepoXivoi) (Codex Graecus fol. 62-297) rai TOO ОргЛои TOU „Mappapoouivovj ßaaiAari", BNJ, 13 (1937), 203-44. N. G. Politis, 'Croyances populaires sur le rétablissement de la nation hellénique', La Revue de Grèce, 1:1 (1918), 151-70. 

 

122

Ser Tomas Poy, tadašnji britanski ambasador pri Porti, zatražio je 1625. godine dozvolu da ukloni neke antičke statue i klesano kamenje koje se nalazilo iznad Zlatne kapije, u nameri da ih pošalje vojvodi od Bakingema za njegovu kolekciju antikviteta. On je primetio da je Zlatna kapija zazidana i da nikada nije bila otvorena, otkad su „Grčki carevi" izgubili grad. Njegov pokušaj nije uspeo, ne toliko zbog zvaničnog uplitanja države koliko zbog otpora lokalnog stanovništva. Turci iz okoline imali su sujeverni strah od Zlatne kapije i svega ostalog što je uz nju išlo. Prevodilac je objasnio ser Tomasu da postoji proročanstvo po kome su statue na kapiji začarane i da će se, ako ih spuste, gradu desiti neka velika promena. On je govorio o nekakvom podzemnom lagumu, što ja nisam razumeo;... i istina je da sam skoro izazvao pobunu u tom delu grada, iako nisam uspeo da dođem do kamenja. „225 Ledi Meri Vortli Montagju, žena tadašnjeg britanskog ambasadora u Carigradu, 1717. godine ispričala je jednu neobičnu priču o sujeverju Turaka. Ona se odnosi na izvesnu egipatsku mumiju koju je francuski kralj hteo da pošalje na poklon švedskom kralju Karlu XII. „On je za nju platio veliku cenu" — pisala je ona — „a Turci su (jer je mumija na svom putovanju morala da prođe kroz Istanbul) uvrteli sebi u glavu da kralj ima neku posebnu nameru sa njom. Umislili su da je to telo bog zna koga i da sudbina njihovog carstva zavisi od njega na neki tajanstveni način. Neka stara proročanstva ponovo su izašla na svetlost dana povodom ovog događaja, a mumiju su zatvorili u tvrđavu Sedam kula, gde su je i ostavili pod strogom prismotrom."226 Putnik i potonji francuski konzul Pukvil čuo je ovu priču od nekog Turčina, koji mu je rekao da su mumiju zadržali i oduzeli janičari na Jedrene kapiji. Pretpostavili su da su to mošti nekog sveca, pa su ih smestili pod stražom u tvrđavu Sedam kula. U periodu od 1799. do 1801. godine sam Pukvil imao je čast da ce u istoj tvrđavi nalazi kao zatvorenik,

                                                             225

The Negotiations of Sir Thomas Roe, in his Embassy to the Ottoman Porte from the Year 1621 to 1628 Inclusive, London 1740, 387. 512.  226 R. Halsband, ed., The Complete Letters of Lady Mary Wortley Mantagu, 1, Oxford 1965, 364-5 (June 1717); F. W. Hasluck, 'Constantinopolitana', Journal of Hellenic Studies, 43 (1923), 162-7; Hasluck, Christianity and Islam, 1, 353-4. 

 

123

kojom prilikom je otkrio mesto gde je mumija sakrivena. Kako mu niko nikada nije rekao da su je Turci smatrali nekom vrstom talismana, zaštitnikom svog grada, a pošto je i sam imao vrlo malo razumevanja za njene natprirodne moći — Pukvil joj je skinuo glavu, strpao u džep i izneo napolje.227 Ništa manje i priča ledi Vortli Montagju može imati izvesnu vrednost, kao ilustracija verovanja da je Zlatna kapija u tvrđavi Sedam kula mesto koje posećuje mitski leš cara spasitelja, koji bi jednog dana Morao da se vrati živ i prouzrokuje „neke velike promene" u gradu. Buđenje usnulog cara oglasiće, kako je rečeno, rika bika. Bilo je, međutim, nekih razlika u mišljenjima oko carevog imena. Patrijarh Tarasije, koji je živeo u 9. veku, tvrdio je kako je predskazano da će ime usnulog cara, probuđenog iz dugog sna, počinjati slovom J, a završavati ce slovom S, označavajući spas, drugim rečima — Joanis, ili Jovan. Lavu Mudrom ukazano je poverenje da sastavi spisak budućih careva i patrijarha. I on je, takođe, naveo cara po imenu Jovan, verovatno Konstantinovog brata i prethodnika, Jovana VIII. Halkokondil, koji je bio veliki poštovalac Lavove upućenosti u zvezde, duhove i njihove moći, kaže da Lav nije uvrstio Konstantina u ovaj spisak zato „što su ga ubili varvari i nije umro kao car". Takođe nije uvrstio ni patrijarha Grigorija III, jer se ovaj povukao sa svog položaja i otišao y Italiju.228 Izgleda da je patrijarh Tarasije, iz maglovitih senki 9. veka, predvideo šta će Lav Mudri zapisati i da će Halkokondilu biti poznata činjenica da je Jovan VIII bio poslednji vizantijski car krunisan u Carigradu. Druge verzije ove legende kažu da je usnuli car na Zlatnoj kapiji u tvrđavi Sedam kula ili Jovan Paleolog ili sveti apostol Jovan Bogoslov koji je, no pravoslavnoj tradiciji, takođe bio i autor Knjige otkrovenja i jedinstven autoritet. To je starac dugačke bele brade; u ruci drži knjigu u koju beleži sve grehe i Turaka i hrišćana. Pristup Zlatnoj kapiji bio je strogo zabranjen. Ali, oni koji bi ce našli bilo gde u starčevoj blizini mogli su ga

                                                             227

F. С. H. L. Pouqueville, Travels in Greece and Turkey, 2nd. edn, London 1820, 256-7.  228 Chalcocondylas, II, 169. 

 

124

čuti kako mrmlja: „Vreme još nije došlo. Čas još nije kucnuo. Gresi još nisu oprošteni". Rečeno je da je turska straža svake večeri tu palila sveću i ogrtala telo u pokrivač koji su menjali jednom godišnje. Predviđali su da će doći dan kada će Carigrad biti opsednut i zauzet od strane sedam naroda koji će se boriti između sebe za prevlast u gradu. Reke krvi poteći će ulicama i biće to najgora nesreća od početka sveta. Tada će se, Jovan, Bogoslov ili car probuditi iz svog dugog sna, stati u samo središte grada i povikati da ga mogu čuti svih sedam naroda: „Stanite! Dosta je već krvi proliveno!" Borbe će prestati, a Jovan će u slavi vladati tri dana i tri noći pre nego što nestane. Tada će Vizantijom zavladati mir.229 Slična narodna priča, isto tako dobro poznata Turcima kao i Grcima, kaže da tri sveta čoveka od 1453. godine spavaju u kripti Đul džamije, koja je nekada bila crkva Svete Teodosije ili Device ruža. Oni spavaju uspravljeni, i ako je posetilac džamije hrišćanin, može čuti njihove svečane glasove koji kažu da još nije vreme, da nije kucnuo čas. Gresi naroda još uvek nisu oprošteni. Ova tri sveca drže knjige u koje beleže i najmanje grehe hrišćana. Još jedno narodno verovanje, koje potiče najkasnije od 18. veka, kaže da "uspavani car" leži u kovčegu, u crkvi Svete Sofije.230 Do tog vremena celokupna vizantijska proročka literatura prevedena je na ruski jezik. U 15. veku Nestor Iskender je izjavio da su ispunjena skoro sva proročanstva Metodija iz Patare i Lava Mudrog o sudbini Carigrada i da će se i preostala ispuniti upravo onako kako je predviđeno.231 Jedno od njih, posebno blisko tumačenju ruskih proroka, kaže da će „svetlokosi narod" pokoriti Ismailićane i preuzeti grad na sedam brežuljaka, ili Carigrad, i njegove provincije, boreći se kao saveznici dugo izgubljenog hrišćanskog cara. U novije vreme taj „plavokosi" ili „svetlokosi" narod iz proročanstava poistovećen je sa severnjacima ili Normanima, dakle sa neprijateljima Vizantije. Međutim, od 18. veka verovalo ce da su Rusi, a Moskovljani posebno, spremni

                                                             229

Carnoy and Nicolaides, Folklore de Constantinople, 79-80; Hasluck, Christianity and Islam, I, 354.  230 Politis, Paradoseis, II, 673.  231 Nestor Iskinder, ed. Pertusi, Caduta, I, 296-9. 

 

125

da se bore za obnovu pravoslavnog hrišćanskog carstva sa središtem y Carigradu.232 Oslobađanje grada od strane plavokose rase Rusa izgleda da je predvideo, ako ne i potvrdio, jedan misteriozni zapis iz grobnice Konstantina Velikog, prvi put objavljen u XVII veku. Tumačenje njegovog značenja pripisano je patrijarhu Genadiju Sholariju. Čudno je to što ono nikada ranije nije bilo zapisano, niti je uvršćeno u Genadijeva sabrana dela. Zapravo, ovaj zapis, kao i njegovo tumačenje, no svemu sudeći, delo su dovitljivog Pseudo-Doroteja iz Monemvasije, čija je hronika na narodnom grčkom jeziku sastavljena 1570. godine, a prvi put štampana 1631. godine u Veneciji. Hronika je doživela trenutan uspeh i brojna izdanja, Takođe su postojale i slovenska, rumunska i ruska verzija ovog rukopisa. Tako je vizantijska proročka literatura odigrala značajnu ulogu u pothranjivanju sujete da je Moskva treći Rim, i da će Rusi imati svetu misiju da proteraju Turke iz Carigrada.233 Delo Pseudo-Doroteja postalo je bestseler na grčkom i mnogim drugim jezicima. Ipak, mnogo popularnija u 18. bila je knjiga proročanstava i otkrovenja izvesnog Agatangela. Smatra se da je sastavljena u Mesini 1279. godine, izdata u Milanu 1555, a 1751. prevedena na grčki Jezik od strane grčkog arhimandrita iz Jedrena. Nzegovo ime bilo je Teoklit Poliides i očigledno je da je on bio jedini pravi tvorac tog teksta. S opadanjem moći Osmanlijskog carstva i porastom ruskih interesa u Grčkoj i Carigradu, Vizije Agatangela kao da su ukazivale na put kojim treba ići. Riga od Fere, tvorac prvog ustava republike Grčke — još uvek neoslobođene od Turaka — nije bio lakoverni seljak. Ali, on je čitao Agatangela, pa je čak

                                                             232

O „svetlokosom" ili „plavokosom" narodu y grčkoj, latinskoj i slovenskoj proročkoj literaturi, videti Pertusi, Fine di Bisanzio, 40-77; Mango, 'Legend of Leo the Wise', 85-6.  233 O Pseudo-Doroteju, videti D. B. Oikonomides, „Хроуоурафои" tew Ашровеог) xa A-aoypacpuca, Laographia, 18 (1959), 113-243; 19 (1960), 3-95. B. Knös, Histoire de la littérature néo-grecque, Uppsala 1962, 408-9. Lažni natpis na Konstantinovom grobu prvo je štampao Matthaios Tzigalas са Кипра, y својој Néoc Zwoyiç бшфбршу ioTopiwv, Venice 1637, a posle njega A. Banduri, Imperium Orientale sive Antiquitates Constantinopolitanae, Paris 1711, I, lib. VII, 185. 

 

126

uverio i izdavača u Beču da 1790. godine234 štampa ovu knjigu. Posle rata za nezavisnost i oslobođenja nekih delova grčke teritorije 1820. godine, potražnja za čudima i njihovim tumačenjima još uvek se održala. Jedna od prvih knjiga koja je štampana u Atini 1838. godine bila su proročanstva koja je sakupio izvesni Petar Stefanicez ili Lefkas. Ona su sadržala, između ostalih proročanskih izliva, i: prognoze Metodija iz Patare; lažni zapis iz grobnice Konstantina Velikog; proročanstva patrijarha Tarasija i Lava Mudrog; Viziju Agatangela. Učeni doktor Stefanicis doprineo je širenju uverenja da je oslobađanje od turskog ropstva na grčkom kopnu bilo samo početak. On je izneo dokaze da bi pokazao da proročanstva o obnovi Carigrada tek treba da se ispune.235 Njegovi proglasi bili su slika i prilika opšteg raspoloženja, kako grčkih političara tako i grčkog naroda u XIX veku, da će vaskrsnuće besmrtnog cara oglasiti obnovu grčkog carstva sa središtem u Carigradu. Stefanicez je pothranjivao plamen onoga što ce zvalo „megali idea" (velika ideja). Ali, on nije bio šarlatan, već obrazovan čovek, lekar no struci, koji je vodio brigu o lordu Bajronu tokom poslednjih dana njegovog života u Misolongiju, zbog čega je u znak zahvalnosti nagrađen Bajronovim mačem.236 Kasnije, tokom XIX veka mit o usnulom caru postao je tema savremenih grčkih pesnika. Pesma Jorgosa Vizinosa (1849-1896) Poslednji Paleolog završava se pričom o caru koga je probudio anđeo i koji je svojim mačem oterao Turke sve do Drveta Crvene Jabuke.237 Jorgos Zalokostas (1805-1858.) u svojoj pesmi Mač u kruna, prvi put objavljenoj 1854. godine,

                                                             234

O Agatangelu i Poliidiju, videti: Knös, Histoire, 461; Politis, H 7tpo