260316296 Renata Lindner Izgubljene Iluzije

~1~

Renata Lindner

Izgubljene Iluzije

~2~

Debra Kening je laganim pokretom kružila po šolji, potapajući kupicu od šlaga u toploj čokoladi koja se još pušila. Ja sam samo još jedna prevarena žena. Ni dobra ni loša. Samo prevarena, zaključi Debra po ko zna koji put. U poslednjih mesec dana neprekidno se pitala kako to da nije odmah primetila te male znake, prve pokazatelje preljube kod svog supruga koji je odjednom imao previše posla u agenciji za nekretnine čiji je bio vlasnik. Postao je ćutljiviji nego obično i često je hvatala njegov odlutali i rasejani pogled dok bi sedeli za večerom. U postelju je odlazio pre nje, pravdajući se umorom. Samo bi je ovlaš dodirnuo usnama po kosi i nestajao u spavaćoj sobi. Mogla je da se kladi da je bio budan kada bi nešto kasnije ušla za njim u sobu. Tada je verovala da je zaista bio umoran i samo bi legla kraj njega, osluškujući disanje čoveka koga je volela i sa kim je bila u braku već sedam godina. Rob je bio dobar čovek, nežan muž i ljubavnik i Debra je bila srećna pored njega od prvog dana njihovog braka. Oboje su voleli da se druže i često su pozivali u goste svoje prijatelje koje je Rob uvek uspevao da oduševi nekim novim kulinarskim specijalitetom. Zbog njegove vesele naravi i šarma, Debra, čak i da je htela, nije mogla da se naljuti na njega, jer je prema njoj uvek bio nežan. Ponekad bi osećala da se „guši” od tolike sreće, što ju je opet sa druge strane umirivalo, jer se gnušala od same pomisli na muževe svojih prijateljica koji su imali ljubavnice i za čije postojanje su one znale. Te noći bila je sasvim sigurna da Rob ne spava, jer je nekoliko puta tiho uzdahnuo pre nego što se okrenuo prema njoj. Izgledao je umoran i rasejan i ona je sada bila sigurna da su problemi koje je krio od nje, bih veći nego što je zamišljala. Intuitivno je osetila da žeh nešto važno da joj kaže. „Robe, šta nije u redu?”, upitala ga je šapatom.

„Debra, postoji neka druga”, Rob je nekako s mukom podigao pogled prema njoj. „Nikada te nisam lagao”.

„Robe, o čemu govoriš?” upitala ga je posle nekoliko trenutaka, ne želeći da poveruje u ono što je čula. njoj.

„O ženi koja je ušla u moj život.” „Da li je to nešto ozbiljno?”

Na trenutak joj je izgledalo da se to događa nekom drugom, a ne

„Da”, rekao je on posle kraće pauze. Ustala je iz kreveta i nekim teškim olovnim korakom došla do prozora. okno.

„Ko je ona?” uspela je da izusti prislanjajući glavu na prozorsko

~3~

„Kerolin”

„Kerolin Anderson?” „Da. Kerolin Anderson”

Kerolin je bila sestra njene prijateljice Virdžinije Grejvs. Džeri Grejvs, Virdžinijin suprug, bio je Robov najbolji prijatelj.

„Zna li još neko za to?” upita, ali joj se učini besmislenim takvo pitanje kada je verovatno svi već nešto znaju o tome. Ja sam sigurno poslednja koja saznaje, pomisli ona i oseti neobuzdanu mržnju i bes prema svom suprugu. Umesto da viče ili lupa stvari po sobi, ona nadlanicom obrisa nekoliko krupnih suza i okrete se prema njemu. „Šta želiš da uradim?” „Ne znam, Debra”, sedeo je na ivici kreveta i pripaljivao novu cigaretu. „Želiš li da odem?”

„Ne moraš ti. Ja ću da odem, Debra”, odgovorio je nekim tužnim, slomljenim glasom. Otišla je ona. Odmah ujutru. Pre toga je pozvala svoju prijateljicu sa studija dizajna, Šenon iz Oklanda. Šenon i Stela su joj bile najbolje prijateljice na koledžu. Obe nije dugo videla, jer se Šenon udala i odseli la u Okland, a Stela je ostala u San Francisku. Sa Šenon je bila u kontaktu, a sa Stelom nije znala šta se dogodilo, jer joj se sve te godine ni jednom nije javila.

Nije mogla da zamisli sažaljive poglede svojih ovdašnjih prijateljica koje su, sada je bila sigurna, znale o tome mnogo više. Provela je dve nedelje kod Šenon koja je već bila razvedena i koja joj je bila jedini iskren prijatelj u njenoj nevolji. Uspela je da se donekle primiri i da prevaziđe onaj prvi šok. Vratila se u San Hoze i najpre potražila novi stan. Bila je to mala kuća u brdima Alum Roka, usamljena i okrenuta prema šumi. To joj je odgovaralo, jer nije morala da se sreće sa Robovim i njenim zajedničkim prijateljima. Razmišljala je o Kerolin, Virdžinijinoj mlađoj sestri, koja se pre nešto više od pola godine bila doselila u San Hoze. Jednom im je zajedno sa Grejvsovima došla u posetu i Rob se ponudio da joj preko svoje agencije pronađe kuću u predgrađu San Hozea. Sada se pitala šta je to bilo kod Kerolin što je privuklo Roba. Kerolin je imala kratku riđu kosu i bila je živahnog temperamenta. Bilo je nekog dečačkog nestašluka u ponašanju te sitne lepuškaste devojke koja joj je tada bila simpatična. Šta se dalje događalo, Debra nije mogla pouzdano da zna. Uljuljkana u idealnu sliku o svom braku, bez nesuglasica i tenzija, ozbiljno je počela da razmišlja o rađanju deteta koje bi dalo neku novu dimenziju

~4~

njihovom zajedničkom životu. Sreća ponekad može da izazove monotoniju kod supružnika koji su se toliko dobro međusobno poznavali kao ona i Rob. Strasti su se već bile smirile, ali je i dalje verovala u romantičnu predstavu o dvoje ljudi koji su se našli za ceo život. Šta se to dogodilo sa Robom? Uzbudljiva, nestašna Kerolin bila je bolan odgovor na njeno pitanje. Debra ugasi cigaretu i izađe iz kafea. Nad gradom se spuštao sumrak. Osetila je svežinu oktobarske večeri i sporim korakom krenula je prema kući. Nije još bila spremna za novi posao koji će uskoro morati da potraži.

Debra je prelistavala novine sa oglasima za posao kada začu zvono na ulaznim vratima. Ugledala je plavokosu devojku koja joj se osmehivala pred vratima. - Dobar dan. Ja sam Odri i stanujem odmah do vas - devojka pokaza na kuću koja se videla sa susednog imanja.

- Izvolite. Šta mogu da učinim za vas? - U stvari, htela bih da vas zamolim za jednu uslugu. Fiksni telefon mi je u kvaru i ako bih mogla da se poslužim vašim bila bih vam zahvalna. - Uđite - Debra se osmehnu i propusti je unutra. - Ja sam Debra. - Drago mi je - devojka ispruži ruku. - Želite li kafu? - upita Debra kada se devojka, završivši razgovor, pojavila iz predsoblja. - Ne bih da vam smetam - osmehnu se Odri i sede na sofu. - Videla sam kad ste se doselili. Sami ste ovde? - Da. Ostavio me je muž. - Oh! - devojka se trže i skoro sažaljivo pogleda u Debru.

Debra se još uvek navikavala na to da je bila ostavljena supruga. Htela je da tom svom osećanju da prostora, da ga „udene” u svoj novi život i da nauči da živi sa tim. Tupo je zurila u šolju sa kafom. Devojka je to protumačila drugačije. - Možda biste mogh da odete kod nekog terapeuta? Moja sestra bi vas rado primila. Daću vam adresu - devojka dohvati olovku sa stola i na poleđini novina napisa adesu i broj telefona. Debra se nasmeši ne želeći da objašnjava devojci kako joj „psihić” uopšte nije bio potreban. Devojka je posle toga otišla, ljubazno je

~5~

pozivajući u posetu i verovatno ubeđena da je to jedino rešenje za Debrin problem. Debra se nasmeja u sebi. Nikako nije mogla da zamisli nekakvu grupnu terapiju, gde ostavljeni muževi i žene „plaču jedni drugima na ramenu” pred budnim okom nekog „svemogućeg” terapeuta. Sve joj je to izgledalo nekako bolećivo: ta prisna, zainteresovana skupina ostavljenih supružnika, koja je bila spremna da je primi u svoje okrilje. Nastavila je da zaokružuje oglase koji su joj se učinili prihvatljivim. Odri je pozvala predveče, pošto joj je proradio telefon. - Debra, možete li da dođete do mene? Imam nešto za vas - reče devojka veselo. - Naravno - Debra obuče laneni blejzer i nađe se ispred Odrine kuće.

- Dobro je što ste došli. Tu je moja sestra o kojoj sam vam pričala. Sećate se?

Debra je u prvom trenutku htela da se izvini i ode, ali je nešto u Odrinim očima zadrža da to ne učini. Odri je samo htela da joj pomogne. Debra uđe u dnevni boravak i rakova se sa Heder Braun, Odrinom starijom sestrom. Heder je bila Debrinih godina i delovala je vrlo samouvereno. Najpre je pričala nešto o egoizmu i posesivnosti da bi kasnije prešla na priču o „gubitku iluzija” i oslobađanju koje sledi iza toga. Debra je slušala više iz učtivosti nego što je stvarno bila zainteresovana, jer se takvih knjiga iz „popularne psihologije” već bila poprilično načitala. - Vi se sada osećate loše, jer vas je čovek koga ste voleli razočarao. Poneo se licemerno prema vama. Šta ste vi u stvari očekivali? Debra je začuđeno pogleda. - Očigledno da sam se prevarila u očekivanjima. Ovo sigurno nisam očekivala.

- U njemu ste videli „princa na belom konju”! Stavili ste ga na pijedestal, zar ne? Dopalo vam se da se zavaravate sa takvom predstavom u ljubavi? - Ali mi jesmo imali ljubav - pobuni se Debra. - Ljudi su egoisti više ih manje, pa i vaš bivši suprug ima tu osobinu. Želite li da se više nikada ne razočarate? - Heder je značajno pogleda. - Mislim da je to nemoguće. Čovek se uvek razočara u one koje voli reče Debra.

- Vi ste u zabludi, Debra. Niste me pažljivo slušali. Odbacite svoje iluzije i tako vas više niko i nikada neće povrediti. Svi smo skloni da idealizujemo druge ljude i vidimo u njima ono što želimo da vidimo. Čovek ne oseća patnju kada izgubi onog koga voli, samo ukoliko mu je dao slobodu i nikada nije hteo da ga poseduje. Razmislite o tome koliko ste u stvari emotivno zavisni od svog muža? Ne možete da tvrdite da volite

~6~

nekoga samo zato što osećate emotivnu ih psihološku potrebu za njim i da vas to čini srećnom - završi Heder. Debra napusti Odrinu kuću nalazeći Hederinoj priči stotinu zamerki. Opet nekakva „instant rešenja” koja će nas naučiti kako da budemo srećni. Niko, pa ni ova žena ne može da tvrdi kako je svim ljudima na planeti ispran mozak i kako su svi hipnotizovani. Kada se vole, ljudi su emotivno zavisni jedan od drugog. I patnja je deo toga, dovrši Debra svoju poslednju misao na tu temu.

Nekoliko dana kasnije, Debra Kening se obrela u kompaniji „Trendvud” čiji je vlasnik bio Ričard Frejzer, smeđokosi četrdesetogodišnjak u elegantnom sivom odelu. Kompanija se bavila proizvodnjom drvenog i tapaciranog nameštaja. Tridesettrogodišnja Debra Kening, već je radila kao dizajner u preduzeću jednog Robovog prijatelja. Ričard Frejzer je bio ozbiljan poslovan čovek i ponašao se vrlo profesionalno prema saradnicima. Nikakva afera nije pratila njegov dosadašnji život i delovao je čak previše ozbiljno. Ponekad bi mu pogled odlutao prema ramu u kome se nalazila fotografija njegove pokojne supruge, za koju je Debra čula da je nastradala u jednom saobraćajnom udesu. Debra je radila skoro šest meseci u kompaniji Ričarda Frejzera i mogla je da zaključi da je bio zadovoljan njenim radom. Prošlo je još deset meseci kada je odlučio da je pozove da izađu na večera i tom prilikom joj ponudio brak. Debra nije imala razloga da ga odbije. Bio joj je drag i nimalo nije ličio na Roba. Bio je racionalan čak i u ljubavnim izjavama. Možda je tako bolje, razmišljala je Debra. Ljubav prema Robu postepeno je bledela i sve je ređe mislila na njega. Verovala je da će pored Ričarda uspeti da ga potpuno zaboravi.

- Debra, želeo bih da odemo do draguljarnice. Posle toga te vodim na ručak u onaj novi talijanski restoran - Ričard je ušao u njenu kancelariju veoma raspoložen. Debra je znala da Ričard žeh da joj kupi verenički prsten i na to se samo osmehnula. - Ili hoćeš na neko drago mesto? - Kako ti želiš, Ričarde.

~7~

Uzeo je za ruku i prineo je svojim usnama. - Kako ti se dopada ideja da budeš gospoda Frejzer? - Polaskana sam - reče ona nežno. - Ima još nešto. Za koji dan bi trebalo da putujemo u Rim zbog jednog poslovnog projekta. Šta kažeš na to? - delovao je veoma zadovoljno. - Radujem se tome, Ričarde. Rim je tako lep u proleće.

- Hajdemo sada, Debra. Rezervisao sam sto u onom prijatnom restoranu pored obale. Debra je izašla iz prodavnice nakita sa veoma skupim prstenom koji je u sredini imao krupan, bleštavi dijamant. Ričard je bio velikodušan u poklonima svojoj budućoj ženi i Debra je to prihvatala kao znak njegove potrebe i želje da joj ugodi, ali i da ispoštuje manire koji su vladali u krugovima „bogataških moćnika”. Već sledećeg dana leteh su avionom za Rim. Ričard je želeo da proširi svoju proizvodnju i prodaju na Evropu. Već je imao ugovorene sastanke u nekoliko italijanskih gradova. Prva destinacija je bio Rim. Debra se radovala dolasku u Evropu iz sasvim drugačijih razloga. Diviće se lepoti arhitekture „starog kontinenta”. Drevna prošlost izmešana sa svakodnevnim životom u Rimu, dvadeset prvi vek i rimsko carstvo sa svojim fascinantnim, kolosalnim građevinama. Sa takvim mislima Debra i Ričard su se iskrcali iz aviona na aerodrom „Leonardo da Vinči”, posle višečasovnog leta.

Hotel u kome su odseh nalazio se u blizini vile Borgeze sa pogledom na prelepi park sa skulpturama, rascvetalim magnolijama i jezerom svetlozelene boje, po čijoj su površini plutali krupni beh lotosi. Ričard se samo presvukao i požurio da se nađe sa vlasnikom firme „Aredisima” kako bi sagledao sve aspekte novog poslovnog poduhvata. Debra je ostala u hotelu i bilo je to olakšanje za nju. Poslovni sastanci su mogh da traju satima i ponekad su bih veoma zamorni. Najradije ih je, kad god bi joj se ukazala prilika za to, izbegavala, znajući da će budući brak sa Ričardom podrazumevati njeno aktivnije učešće i pojavljivanje u javnosti. Verovala je da će vremenom uspeti da se navikne na sve to. Ričard se vratio u hotel nekoliko časova kasnije.

- Debra, ne možeš ni da zamisliš koliko je ovo dobra investicija! rekao je još sa vrata. - Ovo se može nazvati izvanrednim poslovnim poduhvatom. - Drago mi je zbog toga. Jesi h potpisao ugovor sa gospodinom Aredom?

~8~

- U stvari, to je gospođa Antonela Aredi. Upoznaćeš je večeras. Ona je jedna vrlo šarmantna dama spremna na akciju. - Ričarde, znam da se tebi dopadaju takve poslovne žene - našali se Debra. - Jesi li to malo ljubomorna? - Ričard je veselo pogleda. - Treba h da budem?

- Naravno da ne. Večeras smo pozvani u njenu vilu na večeru Ričard razlabavi kravatu i sede u fotelju. - Biće to sastanak novog Upravnog odbora čiji sam ja predsednik. - Znači biće prisutni svi akcionari? - Naravno. Tu će biti i njihovi supružnici.

- Jesi h umoran? - Debra mu dodade čašu sa vinom.

- Malo. Oprosti, moram još jednom da proanaliziram ugovor - izvini se Ričard. - Naravno - klimnu Debra i sede u drugu fotelju naspram njega.

Posmatrala je Ričardovu glavu spuštenu nad papirima i gotovo se oseti suvišnom u tom trenutku. Se znajući šta bi drugo , uze torbicu sa stola i kratko prekinuvši Ričarda, koliko da mu se javi, izađe iz hotela. Toplo majsko popodne i ulična vreva učiniše da oseti radost. Taksijem se odvezla do Via Fratine, najpoznatije i najposećenije ulice u Rimu. Zastala je kraj fontane di Trevi. Preturala je po torbici, tražeći novčanik koji je, sada je bila sasvim sigurna u to, usput izgubila. - Gospođo, da li je ovo vaše? - zapitao ju je muškarac koji je u ruci držao njen novčanik. -O, hvala vam mnogo! Mora da mi je malopre ispao. - Ubacićete novčić?

- Ne mogu da nađem sitninu - reče ona, otvarajući nekoliko pregrada u novčaniku. - Pomislite želju. Ja ću ga ubaciti za vas. - Zašto biste to uradili?

- Imam svoje razloge - odgovori muškarac obučen u farmerice i tamnoplavu košulju.

Debra pogleda u njegovo nasmejano lice. Kosa mu je bila crna i prekrivala mu je vrat. Bio je privlačan i lep muškarac. Istovremeno je u njegovom pogledu uočila iskru drske znatiželje. Debra pomisli kako je tu svoju privlačnost verovatno znao da iskoristi prilikom osvajanja žena. - Hvala što ste mi vratili novčanik, ali ne morate više da se trudite reče ona i okrete se da pođe.

~9~

- A, razumem. Vi mislite da sam nametljivac koji traga za ženskim društvom. Ili „ulični žigolo” koji jedva čeka da sretne neku usamljenu bogatu turistkinju? - to je propratio glasnim smehom. - Ja nisam usamljena turistkinja. Do viđenja, gospodine.

- Nešto u vašim očima mi govori da jeste. - Znate šta? Stvarno nisam zainteresovana - reče ona i uputi se ka najbližem kafeu. - Shvatio sam poruku. Drago mi je što smo se „upoznali” - doviknu muškarac za njom.

Antonela Aredi bila je Debrinih godina. Svoju gustu, crnu kosu oblikovala je u elegantnu punđu koju su držala dva biserna češljića. Crna koktel haljina sa lepim dekolteom i biserna ogrlica oko vrata, isticali su njenu eleganciju i sofisticirani ukus. Svoje goste dočekivala je u salonu velike porodične kuće Aredijevih. Starija gospođa, grofica Fjorenca Aredi, vitalna dama, bila je njena majka i sedela je u fotelji kraj prozora. Svaki njen gest ih pokret, odavali su energičnu ženu svesnu svoje moći i plemićkog” porekla. Antonela je po držanju veoma podsećala na svoju majku. Elegancija se ogledala u svakom delu nameštaja, toaletama domaćica i odabiru jela i pića. Debra je zapazila da su zidovi bih ukrašeni uljanim platnima iznad kojih su visile stilizovane svetiljke koje su na platna bacale meku, žućkastu svetlost, stvarajući pritom renesansni ugođaj. Desetoro muškaraca i žena, koji su uglavnom bih bračni parovi, već su se bih poslužili šampanjcem. Debra je sedela na sofi uspravnih leđa i kružila pogledom po prostoriji. Ričard je stajao pored kamina i nešto živo razgovarao sa Antonelom. Vrata terase bila su otvorena prema vrtu i kroz njih je dopirao miris jorgovana i jasmina. Gosti su neobavezno ćaskali pre nego što ih je njihova domaćica pozvala za sto. Dame u večernjim toaletama i sa skupocenim nakitom, ponosno su nosile svoje statusne simbole iz kolekcija Čeruti, Armani, Kartije. Muškarci u smokinzima su bih prilično glasni. Čovek koji se pojavio na vratima salona delovao je nonšalantno i takođe je bio obučen u smoking. Naklonio se grofici koja je uzdržano klimnula glavom i ispratila ga hladnim pogledom. Bio je to onaj isti muškarac koga je srela tog dana kraj fontane. Prišao je stolu, uzeo piće i seo na sofu do Debre. - I vi se dosađujete?

- Oprostite? - Ne zanimaju vas razgovori o politici, modi i nakitu?

~ 10 ~

- Zar bi trebalo?

- Imaju fina odela, sigurne položaje, novac koji je dobro investiran i misle da svet postoji zbog njih. Zar vam sve to ne deluje snobovski naduveno? - upita on, naginjući se prema njoj. - Zavidite im? - To nisam rekao.

- A šta ste onda hteli da kažete? - Vidi se da ne pripadate ovom svetu - on obuhvati pogledom sve prisutne. - Da li ste samo drski ili pokušavate da me uvučete u ogovaranje ljudi koje čak i ne poznajem? - Sad imate priliku da ih upoznate.

- Ne nalazim ništa loše u svemu. - Želite li onda da nazdravimo za naš drugi susret?

- Niti mi se pije sa vama, niti mi se priča. - Znači sve ovo vas fascinira? Onda uživajte. Ne želim da vam kvarim ugođaj.

Debra ustade i priđe Ričardu koji je povede prema stolu. Sela je pored grofice, a naspram njih su bili Ričard i Antonela.

- Zdravo. Opet mi! - reče čovek koji je sedeo sa njene druge strane. Debra se trudila da ga ignoriše. Nije joj se dopadala njegova nametljivost i prezir koji je pokazivao prema prisutnima. - Da li se lepo osećate? - reče on naginjući se prema njoj.

- Kako god da se osećam, nisam cinična kao vi - reče ona tiše. Antonela je zamolila goste za malo pažnje i kratkim prigodnim govorom pozdravila je svog budućeg partnera u poslu, Ričarda Frejzera. Ričard se naklonio staroj grofici i nazdravio Antoneli i prisutnima. Staroj grofici se Ričard očigledno dopadao.

- Cenim vašu ozbiljnost, mladi čoveče. Sada sam sigurna da su akcije naše firme došle u prave ruke - reče grofica.

- Hvala, grofice Aredi. Budite ubeđeni da će vam učešće u našem zajedničkom poslu doneti odličan profit - odgovori Ričard.

- Ne podnosim neradnike i protuve! - reče Fjorenca Aredi i usmeri pogled u pravcu čoveka koji je sedeo do Debre. - Mama, nećemo sad o tome - brzo je prekide Antonela. - Možda bi gospodin Frejzer želeo da nam izloži svoje planove u vezi sa našom firmom u Milanu, sada kada je postao većinski vlasnik.

~ 11 ~

- Svakako - reče Ričard. - Imam neke ideje o kojima bih popričao sa vama.

Debra je još neko vreme slušala Ričardovo izlaganje, a onda ustade i prošeta salonom. Zastala je ispred jedne slike. - Volite Matisa? - Ko ste vi, u stvari? - okrete se Debra prema njemu.

- „Crna ovca” porodice ih protuva kako je maločas rekla grofica reče muškarac sasvim mirno.

- Nisam mislila šta ste po zanimanju - Debra se okrete prema njemu zadovoljna što ga je upravo „pecnula”. - Romeo Luketi - reče on kratko. - Da li ste vi u srodstvu sa gospođama?

- Da, a ko ste vi? - Debra Kening.

- Gospodin Frejzer je vaš suprug? - Ne još - Debra se ponovo okrenu prema slici.

- Dopada vam se ova slika? - Da. Može da se oseti iskrena tuga iz pogleda ove starice.

- Šta vas fascinira? - Taj nemi način komuniciranja sa nekim ko je samo lik na platnu. Skoro da može da se... - Debra zastade, jer nije želela da se upušta u dalji razgovor sa njim. - Dobro vam ide. Imate instinkt slikara. - Stvarno? - ona ga ironično odmeri.

- Znate li šta mi govori moj instinkt? - Verujem da me ne zanima - reče ona prolazeći pored njega.

- Ne želite da čujete? Debra je zastala ispred jedne Rembrantove reprodukcije. Delovala je kao originalno platno čuvene slike. - Šta kažete na ovo?

- Ovo je mogao da uradi neko ko je veoma nadaren - reče ona iskreno zadivljena. - Hvala. Preneću vaše impresije autora. - Bio je neshvaćen u svoje vreme - reče Debra više za sebe.

- Istorija se ponavlja.

~ 12 ~

- Šta želite da kažete?

- Da ga nije bilo briga da li će se nekom bogatom snobu svideti ono što radi. - Zašto se nervirate, gospodine Luketi? - To vam se samo učinilo, gospođice.

- Nazvali ste me „bogatim snobom”, ako sam dobro razumela. Ne vidim zašto bih dalje pričala sa vama. - Najbolje je da se pridružite „svom jatu” - nasmeja se on dok je odlazila. Ona se pridruži Ričardu koji je ćaskao sa Antonelom Aredi.

- Želiš li da pođemo, Debra? - upita Ričard. - Ukoliko se naši domaćini neće uvrediti? - Debra ljubazno pogleda u Antonelu. - Verovatno ste umorni od leta - reče Antonela ljubazno. - Niste se još navikli na vremensku razliku. Posetite nas obavezno ponovo. - Hvala. Imate lepu kuću - Debra uhvati Ričarda ispod ruke i nakon što su se oprostili sa groficom, krenuše prema hotelu.

Debra je sanjivo otvorila oči i oslušnula šuštanje vode koje je dolazilo iz kupatila. Ričard je već bio ustao i sada se tuširao i brijao. Ona navuče lagani ogrtač i pusti unutra hotelskog momka sa doručkom. - Šta misliš o mojim budućim partnerima? - upita je Ričard za doručkom. - Mlađoj ili starijoj gospođi? - Debra podiže pogled.

- Generalno - nasmeja se Ričard. - Vrlo otmene dame. Samo nisam primetila muža Antonele Aredi odgovori Debra. - Sedeo je pored tebe - nasmeja se Ričard.

- Zar? Niko ga nije predstavio. - Stara gospođa ga ne voli, a Antonela i on nisu u najboljim odnosima. - Ipak je bio tamo?

~ 13 ~

- Zbog posla. Trebalo je da se saglasi sa ugovorom o prenosu dela akcija. - Ne razumem baš najbolje. - Antonela i njen suprug sačinili su predbračni ugovor prilikom venčanja. - Da ne bi morali da dele sve na pola u slučaju razvoda. Zašto bi pitala muža za pristanak o prodaji nečega što mu ne pripada?

- Njen suprug poseduje određenu količinu akcija. Doduše, on je manjinski vlasnik kompanije. - Što se gospođama, pretpostavljam, ne sviđa? - nasmeja se Debra. - Tako nekako - reče Ričard. - Danas bi trebalo da putujem u Milano. Želiš li sa mnom? - Radije bih ostala ovde. Želim toliko toga da vidim. Nadam se da ti ne smeta?

- U redu, Debra. Biće to poslovni sastanci i možda će potrajati nekoliko dana. Kad se budem vratio, otići ćemo u Veneciju. Biće nam lepo, videćeš. - Zar nećemo svratiti u Pariz?

- Još ne znam - uzdahnu on. - Ričarde, obećao si - podseti ga ona.

- Razgovaraćemo o tome kad se budem vratio - reče on. - Možda bi mogla da odeš i bez mene. Debra samo klimnu glavom. - Debra, možeš li da mi spakuješ kofer?

- Naravno - reče ona. - Ako ti bude dosadno, možeš da odeš u posetu kod grofice - reče Ričard i poljubi je u obraz. - Uostalom, u pitanju je samo nekoliko dana.

Ričard je otišao i Debra odluči da napravi plan obilaska grada, uključujući i jednu kratku plovidbu Tibrom. Žurno se penjala stepeništem koje se uzdizalo iznad reke i odakle je trebalo da se ukrca na turistički brod. - Debra!

Glas joj se učinio poznatim. Naglo se okrenula i pogledala u ženu koja joj je mahala sa trga.

- Stela Lavista! Ne mogu da verujem! - Ovo je iznenađenje! - Stela oduševljeno zagrli Debra. - Čekaj da te pogledam. Elegantna kao i uvek! Žena sa stilom. Šta radiš u Rimu?

~ 14 ~

- Trenutno ga obilazim. Stela, ti se ne menjaš. Savršeno izgledaš! reče Debra razdragano. - Hvala, Debra. Tako se i osećam. - Stela povede svoju najbolju prijateljicu sa studija dizajna nazad prema trgu. - Bilo bi lepo da odemo negde na piče. Imaš li vremena? - upita Stela. - Imam, nemam bitnih obaveza - reče Debra i pođe za Stelom.

- Ovo je moj omiljeni kafe - reče Stela i sedoše u kafe, odakle su mogle da posmatraju suncem obasjani trg.

- Koliko je godina prošlo od našeg poslednjeg susreta, Debra? - Nismo se videle od moje udaje za Roba. Znači, osam-devet godina odgovori Debra. - I gde je Rob?

- Razveli smo se pre godinu i po dana. - O, žao mi je. Znam koliko si ga volela. - To je prošlost. Stela. - Zar? - Naravno. To je završena priča.

- Znači li to da postoji neko drugi? - Verena sam sa Ričardom koji trenutno nije u Rimu. - Tako brzo? - zadirkivala je Stela. - Čudno, zar ne?

- Ne. Samo primećujem. Imaš li decu sa Robom?

- Tada smo mislili da još nije vreme. Zatim je on zavoleo neku drugu i to je sve. - Bilo ti je teško da prihvatiš. Razumem te. - Prošla sam kroz fazu depresije, a onda sam počela da radim u Ričardovoj kompaniji. Njemu sam se dopala i eto, odlučio je da se oženi sa mnom - nasmeja se Debra. - Znači, prebolela si Roba?

- Mislim da jesam. Sa Ričardom je sasvim drugačije. - Srećnice - nasmeši se Stela. - Voliš ga?

- Drag mi je i poštujem ga. Pričaj mi o sebi. - Vidiš Debra, ja sam se udala modnog kreatora, Italijana. On je bio dosta stariji od mene, ali je bio divan i imali smo srecan brak. Kada sam pre nekoliko godina postala udovica, ostala mi je njegova modna kuća koju sada vodim sama. Imam proizvodne radionice i prodavnice u

~ 15 ~

Kaliforniji i nekoliko ovde, u Italiji. Moraćeš da dođeš da vidiš kako izgleda ovaj butik u Rimu. - Vrlo rado. Ionako nemam nikakve određene obaveze. Ali sam srećna što smo se srele. - Da smo se dogovarale ne bi ispalo ovako - nasmeja se Stela. - Nažalost, u pravu si.

- Dođi na žurku sutra uveče. Biće tu neki moji prijatelji. Nadam se da se tvoj verenik neće ljutiti zbog toga?

- Zašto bi? - veselo je pogleda Debra. - Njemu je drago da se ja dobro osećam, a groficu Aredi ću posetiti neki drugi dan. - Poznaješ Antonelu Aredi?

- Da, ali mislila sam na staru groficu. Moj verenik Ričard je sad sa Antonelom u Milanu zbog kupovine udela njihove kompanije.

- Antonela se ponekad oblači u mom butiku i voli unikatne, skupe „krpice”. Prilično je zahtevna - dodade Stela.

-I veoma elegantna. Gde se nalazi tvoj butik? - U blizini. Ovo je adresa moje kuće. Očekujem te sutra uveče. Dogovoreno? - Svakako - obeća Debra.

Stelini prijatelji bili su simpatični, veseh ljudi u čijem se društvu Debra osećala prijatno. Kada joj je Stela predstavila Romea Luketija, Debra je bila iznenađena, ali to nije pokazivala. - Već se poznajemo - reče ona mirno.

- Onda vas ostavljam - reče Stela. - Pridružiću vam se malo kasnije, jer moram da se pobrinem oko pića i svega ostalog. - Niste baš oduševljeni što me ponovo vidite - nasmeja se Romeo. - Verovatno delimo „oduševljenje”.

- Odakle poznajete Stelu? - Bile smo najbolje prijateljice za vreme studiranja, na koledžu za dizajn - reče Debra. - Odakle je vi poznajete? - Poznavao sam njenog muža. Vi i ja sada imamo nešto zajedničko.

~ 16 ~

- Ne bih rekla, gospodine Luketi. Vaša poslednja opaska da sam snob, definitivno nas razdvaja. - Da h ste uvek tako neprijatni? - Kad mi to kaže jedan... - Cinik? - nasmeja se on.

- Drago mi je što se slažemo oko toga - Debra pogleda na časovnik. - Žurite nekuda?

- To se vas ne tiče. - Vaš verenik nije u Rimu i sigurno vam neće zameriti ako malo zakasnite. Uostalom mogu da vas odvezem do hotela. - Prestanite da se brinete o meni. - Volite ga? - Zašto ga ne bih volela?

- Zašto onda niste s njim? - Vama ne polažem račune.

- Antonela je veoma ambiciozna žena. Uglavnom dobije sve što poželi. - Kakve su to gluposti? - Bio bih zabrinut da sam na vašem mestu.

- Brinite vi o svojoj Antoneli. Ne moram uvek da pratim Ričarda na njegovim poslovnim putovanjima.

- Znači ne volite ga? - Šta sam imala od toga što sam jednom nekog volela? Mislite da ne znam šta je ljubav? Vidite, dragi gospodine, znam i te kako, jer sam sve osetila na svojoj koži. I razočaranje i bol i... -I mislite da je rešenje udati se za čoveka koga ne volite? - Naravno da jeste. - Zavaravate se. Ja to najbolje znam. - Ne znate vi..

- Znam šta znači brak bez ljubavi. Ona podiže pogled. - Bio sam siromašan student kada sam upoznao moju ženu. Antonela je bila opčinjena mojim fizičkim izgledom i htela je da me ima. Kao stvar. Kao hir. U jednom trenutku pomislio sam da je to možda rešenje za mene. - Prodali ste se? - Recimo da je tako.

~ 17 ~

- Zbog lagodnog života koji sada kritikujete. Prilično licemerno, gospodine Luketi.

- Bio sam mlad. - Ali dovoljno proračunat. Prestanite, molim vas! Vaša životna priča me uopšte ne zanima. - Bio sam samo iskren. veče.

- Dosta sam se svađala sa vama. Nemam nameru da sebi upropastim - Ponuda za prevoz i dalje važi - isceri se on. Prostrelila ga je ljutitim pogledom. - Zbogom, gospodine Luketi.

Tog popodneva plovili su Tibrom na brodiću jednog od Stelinih prijatelja. Debra je naslonjena na ogradu posmatrala delove grada pored obala. času.

- Uživaš? - obrati joj se Stela. Pružila joj je čašu sa šampanjcem. - Moram da ti se zahvalim što si mislila na mene - Debra prihvati - Da h ti se dopadaju moji prijatelji?

- Veoma. Skoro da sam zaboravila kako izgleda živeti opušteno. - Mi smo kao mala umetnička kolonija - nasmeja se Stela. - Romeo i Ticijana su slikari, Anđela je pevačica, Jakopo je takođe muzičar. Marko i Paula su vereni i rade u tržnom centru pored moje radnje. - Nisi mi rekla da li postoji neko u tvom životu? - pogleda je Debra sa interesovanjem. - Sandro Bultrini. On je lekar i sada je u bolnici. Inače bi nam se pridružio. Upoznaćeš ga. Odakle poznaješ Romea? - Sa jedne poslovne večere u kući njegove žene. - Šta misliš o njemu? - Slušaj, ne bih...

- Slobodno reci - nasmeja se Stela. - Recimo da se ne slažemo baš najbolje.

~ 18 ~

- Romeo je „buntovnik”. Inače ima zlatno srce. Nije stereotipan tip muškarca i ponekad ume da bude neprijatan. - Čime se bavi? - Slikanjem. Slika fantastične slike.

Debra samo klimnu glavom.

- Da h ti nedostaje Ričard? - Navikla sam se. Ovde je zbog posla.

- Kad se vraća? - Produžiće svoj boravak još nedelju dana. Neumoran je kada se radi o poslu. - Odlično! Biće ti lepo sa nama.

- Već jeste - nasmeja se Debra -Tvoji prijatelji su vrlo zabavni. - Uskoro putujem u Francusku. Želiš da mi se pridružiš?

- To bi bilo lepo. Samo, moram da se upravljam prema Ričardovim planovima.

- Naravno - dodade Stela. - Glupo je što sam ga izostavila iz svega ovoga. - Ne brini. On je poslovan čovek i teško da bi umeo da se opusti na ovakav način. Vodi veliku kompaniju i to mu je najveće uživanje. - Kad planirate svadbu? - nastavi Stela. - Početkom septembra ih možda u oktobru. Još nismo utvrdili tačan datum, ali bićeš svakako pozvana. - osmehnu se Debra. - Volela bih. Kalifornija je predivna u bilo kom godišnjem dobu. Dugo nisam bila u San Francisku. - Pa i nije baš - nasmeja se Debra.

- Dešava se ponekad da bude vrelo kao u pustinji, ih da ima puno magle i prohladno je. Jedino što nikada nema snega. - Ali su se Amerikanci i tu dosetih! - nasmeja se Stela. - Da. Bukvalno možeš da kupiš veštački sneg i tako imaš smešan osećaj da si u zimskoj idili. Ovde je drugačije - reče Debra nešto tiše. - Na šta misliš?

- Na Rim od pre dve hiljade godina i na Rim danas. Sve je nekako tu. Čitava istorija jedne civilizacije. Prožimaju se na svakom koraku. - Slušaj kako Anđela peva - Stela je povede prema grupi koja se očigledno dobro zabavljala.

~ 19 ~

- Napolitanska etno muzika je tako romantična. Mora da je tvoja prijateljica iz okoline Napulja? - Da. Zar nije sjajna? - Svakako - Debra je bila oduševljena.

Na trenutak je osetila neku neodređenu nostalgiju koja je bila prisutna u njoj već duže vreme. Dok bi sedela u kancelariji koja se nalazila do Ričardove, uglavnom je bila okupirana poslom i svakodnevnim obavezama. Ponekad bi sa Ričardom otišla na neku gala večeru pored okeana i uživala u kalifornijskom ili francuskom vinu. Uglavnom ga je pratila na poslovne večere sa njegovim poslovnim partnerima i to je podrazumevalo ekskluzivnija mesta u gradu. Jednom mesečno odlazili bi na ručak kod Ričardove majke, koja je živela na jugu Kalifornije i odakle bi se vraćali iste večeri. Ričard bi u dvorištu porodične kuće potpalio roštilj i po njemu ređao pileća krilca i kobasice. Tada je jedino bivao opušten i toliko se razlikovao od onog poslovnog, disciplinovanog Ričarda. Gospoda Frejzer, njegova majka, posle ručka bi dremala u svom ligeštulu pored bazena, a ona i Ričard bi odšetali do velike plantaže narandži. Zbog svega toga, život joj je ličio na dobro izrežiranu predstavu u koju je sve moralo da se uklopi. Njene studije industrijskog dizajna u San Francisku nosile su pečat hipijevske neobaveznosti, nekog toplog uzbuđenja i bezbrižnosti. Kao što je i kasniji život sa Robom imao tu notu. Rob je bio maštovit i nikada nije osećala da joj nedostaje topline i uzbuđenja. Umeo je da je obraduje malim stvarima i bio je nepresušni izvor iznenađenja. Debra je znala da će se uvek sećati tih lepih trenutaka koji su pripadali samo njima. Gde god da su bih, Rob joj je pokazivao svoju ljubav i prisnost. Odjednom je sve to nestalo. Rob više nije bio njen niti je ona bila njegova. Debra se opet nerado setila razgovora sa doktorkom Heder Braun koja joj je pričala o ideji kako postati srećan. Iluzije o ljubavi je i bez toga već bila izgubila. Pomisao da je više niko ne može povrediti, olakšavala joj je život i učinila da se postepeno navikne na to. Bilo bi lepo da imam dete, pomisli ona, ali o tome još nije razgovarala sa Ričardom. Kao što ga nikada nije pitala zašto nije imao dece sa svojom pokojnom suprugom. Bilo bi neprimereno da razgovara sa njim o takvim stvarima. Nekako je znala da je deo Ričarda još pripadao supruzi koje više nema. Čak i onda kada je zaprosio i kada je sklonio njenu fotografiju sa svog radnog stola. Bio je to više gest nekakvog fer pleja, ali ne i prava slika Ričardovih osećanja. Posle Rima, preseliće se u njegovu prelepu kuću u Santa Klari. Verovala je da će Ričard i ona biti zadovoljni svojim novim životom. Ugasila je lampu iznad kreveta i ugledala veliki žuti mesec koji se probijao kroz granje nekog rascvetalog drveta, svog u krupnim modrim cvetovima. Kao na slikarskom platnu, pomisli Debra pre nego što je zaspala.

~ 20 ~

Debra pozvoni na kapiji vile Aredijevih. Iz dvorišta je dopirao senzualni miris jasmina zasađenih pored staze. Na vratima se pojavi devojka, verovatno neka siromašna studentkinja, pomisli Debra i ljubazno joj otvori vrata. Bilo je prošlo pet popodne i grofica je sedela pod malom saletlom, zaklonjenom od ulice visokim borovima i raskošnim magnolijama. Debra pogleda u mlađu ženu koja je sa dosadom na licu igrala tarot. Devojka je na trenutak pogledala u Debru i pruživši ruku preko stola, reče da se zove Loredana. - Moja mlađa ćerka - dopuni grofica i pokaza Debri rukom na stolicu do svoje.

- Hvala - klimnu Debra i sede u stolicu sa veselim šarenim tapacirungom. - Kako vam se čini? - nasmeši se grofica, želeći da istakne kvalitet nameštaja koji se proizvodio u porodičnoj kompaniji. - Mi smo veoma ponosni na svoju kompaniju. - Mama od svega pravi promociju - reče Loredana sa dosadom u glasu. ruke.

- Loredana uopšte nije na mene - Fjorenca Aredi nemoćno raširi - Zato je tu Antonela, zar ne? - dodade Loredana.

- Antonela ima toliko obaveza, draga moja - grofica prekorno pogleda u ćerku. - Ona ne može sebi da priušti taj luksuz da joj bude dosadno.

- Znam, mama. Možda je jedina razlika u tome što sam ja dosadna. Ali je sve oko mene takođe dosadno.

- O, Loredana! - grofica se još više uspravi u svojoj stolici - Odrasla sam u isto tako dosadnoj porodici u kojoj nikada nije bilo iznenađenja i zabave - sad se Loredana obraćala Debri. - Ne slušajte je, molim vas - grofica odmahnu rukom kao da tera neku dosadnu muvu. - Roditelji su mi bili vredni kao mravi. Antonela je bila, takođe vredna kao mali mrav i možeš da budeš ponosna na nju, mama - Loredana je delovala kao da joj je bila potrebna publika za priču.

- Loredana, to je smešno! Imala si iste mogućnosti kao tvoja sestra! grofičin stav je sada bio autoritativniji.

~ 21 ~

Loredana nastavi kao da nije čula svoju majku.

- Imali smo sve, gušili smo se od luksuza i skupih studija, učitelja klavira, učitelja stranih jezika, učitelja sporta... Samo nikada nismo naučile da u svemu tome stvarno uživamo. Naučile smo da budemo hladne i odbojne kao da na svetu postoji samo novac. A emocije... to je u našem „otmenom kosmosu” bila drugorazredna stvar - Loredana pogleda u stranu i na trenutak zaćuta. - Dosta je, Loredana! - grofičin glas je bio ljutit.

- Znate, gospođice Debra, ja sam mamina promašena investicija! jetko se nasmeja Loredana. - Mada ju je i Antonela izneverila na izvestan način. Kad malo bolje razmislim, „on” je jedini i bio normalan u ovoj porodici - Loredana je, sudeći prema grofičinoj reakciji, zadala svojoj majci nenadani udarac. - Molim te da smesta ustaneš i odeš u svoju sobu! - besno je pogleda njena majka. - Ludo dete! - reče grofica vraćajući samokontrolu. Oprostite zbog ove male porodične svađe. Debra klimnu glavom i pogleda za Loredanom koja je ulazila u kuću. - Kako vam se dopada ovde?

- Rim je tako fascinantan grad -Debra se posluži vinom. - Vaš verenik je veoma sposoban čovek. To mi se dopada kod muškaraca. Antonela je slična njemu. Vredna, predana, ambiciozna. Koliko ste dugo vereni? - Od nedavno - odgovori Debra. - Vaš verenik ima i političkih ambicija, koliko sam razumela? Za Debru je to bilo nešto novo. Ričard joj ništa nije rekao o tome i sada je bila zatečena. - Delujete iznenađeno. Možda niste znali za to? - lukavo je pogleda Fjorenca Aredi.

- To se moglo i očekivati, zar ne? Neko ko je uspešan, kad-tad poželi veći politički uticaj - reče Debra prihvatajući grofičinu igru. - Čime se vi bavite? - Do sad sam bila Ričardov glavni asistent - reče Debra mirno.

- To se kod nas zove sekretarica. Oprostite, verujem da ste bili dobri u svom poslu. Kada je gospodin Frejzer odlučio da se oženi sa vama? - Radila sam i kao dizajner. Mislim da je to Ričardu skrenulo pažnju na mene - Debra nehajno spusti ruke u krilo. - U našoj kompaniji takođe imamo tim dizajnera koji su izuzetno kreativni. Ričard i Antonela danas imaju sastanak sa njima.

~ 22 ~

- Da. Rekao mi je Ričard - Debra je uspevala da ostane mirna.

- Zar nije malo čudno što vas nije poveo sa sobom? - grofica nije odustajala. - Možda vama jeste čudno, ali što se dizajna tiče, koliko znam, ostaće ista linija kao i do sada. Kalifornijska linija je sasvim drugačija. Modernija je i funkcionalnija. Vaš nameštaj je lep zato što je stilski i ima prefinjenu eleganciju. U svakom slučaju, dobro će se prodavati na američkom tržištu - završi Debra i ustade. - Posetite nas ponovo - grofica ispruži ruku. - Naravno. Debra se ponašala onako kako se od nje i očekivalo. To što je branila Ričardove interese, bilo je jedno. Ali je bila zadovoljna sobom što je uspela da ostane hladnokrvna pred ovom nadobudnom ženom koja nije propustila priliku da joj se podsmehne.

- Isporuka cveća!

Na vratima se čulo kucanje i Debra ustade. - Za mene? - Gospođa Debra Kening? - Ja sam.

Debra iznenađeno pogleda u buket koji je doneo hotelski momak. Sela je na krevet i potražila poruku, pisamce, bilo šta što bi je uputilo na pošiljaoca cveća. Nije bilo nikakvog pisamceta, a momak je već bio otišao. Stavila je cveće u vazu i pomislila kako je verovatno Ričard nazvao hotel i poručio cveće za nju. Pola sata kasnije telefon je zazvonio i Debra podiže slušalicu.

- Gospođo Kening, nadam se da vas nisam probudio? - Šta mogu da učinim za vas, gospodine Luketi? - zvučala je poslovno i želela je što pre da završi razgovor sa njim. - Možete mnogo toga - nasmeja se on. - Uozbiljite se, ih ću prekinuti vezu! - Ne biste to učinili.

- Šta me sprečava? - Razmišljao sam... da li biste prihvatili poziv za jutarnju kafu?

~ 23 ~

- Sa vama?

- Zašto da ne? - Da budem iskrena, gospodine Luketi, uopšte mi niste simpatični. Da li je to dovoljan razlog?

- Svakako da jeste... za nekoga ko nije uporan - nasmeja se Romeo Luketi u slušalicu. - Nastavićete da me pozivate iako vas odbijam? - Možda ćete u međuvremenu da se predomislite.

- Ne bih rekla - Debra spusti slušalicu i nastavi sa oblačenjem. Posle doručka planirala je da obiđe galeriju Borgeze i da posedi u parku. Već je završavala doručak kada se pojavio Romeo i seo za sto naspram nje.

- Šta to pokušavate? - reče Debra i zapali cigaretu. - Možda planirate da me pozovete na sastanak? - Samo želim da popijemo kafu. Zasad... kasnije ćete sami odlučiti. Debra nervoznim pokretom ugasi nedogorelu cigaretu. - Kad je neko drzak, drzak je do kraja - ona dohvati torbicu i vrati cigarete unutra. - Bojite se?

- Vas? Ne budite smešni! Sad me izvinite - ona usta i prošavši pored njega izađe iz hotela. Ušla je u galeriju i zastala pored jedne Ticijanove slike. - Izgleda kao da smo se slučajno sreh - reče Romeo gledajući u sliku. - Baš sam se pitala kad ćete da se pojavite. - Znači da ste mislili na mene - reče on, nehajno prolazeći pored nje.

Debra sede na uzanu klupicu odakle je mogla da posmatra slike. - Da h biste pristali da vas odvedem na jedno drugačije mesto? Romeo je stajao već sasvim blizu. - Pretpostavljam da znate odgovor. Može li čovek da vas ikako zaobiđe? - Svidelo vam se cveće? - Znači, to ste bih vi. - Šta ste pomislih?

- Nije važno. Dstala je i krenula prema izlazu.

~ 24 ~

- Debra! Imate tako lepe, izražajne oči. Podsećate me na ovu Ticijanovu lepoticu. Lepa brineta sa zelenim očima. Vaša kosa je nešto što me inspiriše sa svim tim sitnim kovrdžama koje vam tako meko padaju na ramena - Romeo načini pokret kao da je vizira. - U čemu je vaš problem? - ona se ljutito okrete prema njemu. - To što vi mislite da ste latinski zavodnik, ja nazivam običnom nasrtljivošću. - Tačno je da mi se dopadate, ali nisam samo zbog toga ovde. Da li biste pristali da zajedno pogledamo nešto što će vas verovatno zanimati? - Šta bi to moglo da bude!? - podsmehnu se ona. - Radi se o slikama koje su radili neki moji prijatelji i studenti. Slike prodajemo i novac od njih ide u određene svrhe. Ima mnogo talentovanih mladih slikara koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. - Gde se nalazi to mesto? - U mojoj kući.

- Danas nikako ne mogu. - Ostaviću vam posetnicu.

On joj pruži karticu koju je Debra stavila u torbu. - Mislim da nisam pogrešio u odnosu na vas.

- Gospodine Luketi, ovo nema nikakve veze sa vama. Mislim da vam je to jasno. svet.

- Šteta. - Do viđenja, gospodine Luketi.

- Tako ste neuhvatljivi, Debra. Nas dvoje bismo mogli da promenimo

Debra ga okrznu pogledom i potrča prema taksiju. Čula je njegov smeh dok je ulazila u automobil.

Debra je već bila spakovala jedan omanji kofer sa stvarima i sedela u sobi, očekujući da je pozovu sa recepcije. Preko hotela je iznajmila automobil kojim je trebalo da otputuje u Milano. Ričard je pozvao da dođe, pošto je posle toga trebalo da ode u Torino zbog još jednog posla sa nekom nemačkom fabrikom nameštaja. Sa recepcije su je obavestili da je automobil spreman, a ubrzo se pojavio i uniformisani hotelski momak koji je poneo njen kofer do automobila. Debra mu dade napojnicu na šta

~ 25 ~

se on ljubazno zahvali. Računala je da će do ručka stići u Milano. Bila je prilično umorna od vožnje kad se konačno zaustavila ispred hotela u kome je bio odseo Ričard. Pozvala ga je sa recepcije, a onda se popela u sobu koju je bio rezervisao za nju. Debra raspakova kofer i uredno složi svoju odeću u plakar iako je trebalo da ostane samo jednu noć. Istuširala se i obukla elegantni bledozeleni laneni kostim koji je isticao njenu vitku figuru. Obula je crne sandale sa visokom potpeticom marke „Guči” koje je kupila u Stelinom butiku. Zatim je zastala ispred ogledala i isprobala šeširić koji je bio u istoj boji kao i kostim, kad začu kucanje navratima. Znala je da je to bio Ričard i požuri da mu otvori.

- Predivan komplet! Moram da ti priznam da si me prijatno iznenadila. Ričard je poljubi u obraz i povede prema restoranu. - Da li je ovde sve u redu? - upita Debra. - Nadam se da si zadovoljan poslom.

- I te kako, Debra! - Ričard joj namesti stolicu. - Pozvao sam Antonelu da nam se pridruži. Verujem da ti neće smetati s obzirom na to da je ona moj poslovni partner.

- Naravno - reče Debra. - Trebalo bi da znam ponešto o tvojim poslovima. Kako izgleda fabrika? - Imaju modernu tehnološku opremu, razrađeno tržište širom Evrope i ovo će biti nešto novo za američko tržište.

- To sam u stvari rekla Antonelinoj majci. - Išla si joj u posetu? To je lepo sa tvoje strane, Debra. Grofica još vuče konce u kompaniji.

- O, Ričarde. To je bila kurtoazna poseta. - Ne budi smešna! U biznisu se sve meri. Ono što kažeš, kako se oblačiš i kakav utisak ostavljaš. - Nisam sigurna da sam ostavila dobar utisak. Da budem iskrena, ni ona se meni nije dopala. - Zašto to kažeš, Debra?

- Bila je prilično indiskretna u nekim stvarima koje se nje ne tiču Debra zapali cigaretu. - Kojim stvarima?

- Bilo joj je čudno kako to da sam verena za tebe i tome slično. Ričarde, da li si siguran da želiš da se oženiš sa mnom? - Kakvo je to pitanje, Debra? Ja sam ozbiljan čovek. - Znam, Ričarde.

~ 26 ~

- Možda bi trebalo da poručimo. Antonela već prilično kasni. - Ričarde... - Da, Debra?

- Jesi li razmišljao o deci? Mislim, bilo bi lepo da imamo dete. - Ne mislim da je to dobra ideja. Bićeš previše zaposlena da bi mogla da odgajaš dete. - Da li je moguće? - Šta to, Debra? - Da to stvarno misliš. Pa, imam trideset tri godine!

- Debra, ja imam četrdeset dve i očinstvo je nešto što nisam planirao. Suzen, moja pokojna supruga nije mogla da postane majka i to ju je veoma bolelo.

- Da li je to onda zbog Suzen? Ričard je ćutao. Odjednom je postao dalek i hladan. Kao da je rekao nešto što nije želeo. Bol koji je na trenutak preleteo njegovim licem, bio je tako stvaran. Debra je osetila nelagodnost. Znala je da Ričard ne žeh da priča o svojoj supruzi niti da bilo šta objašnjava o svom životu pre nego što je ona ušla u njegov život. Shvatila je da je Ričard na neki čudan način još odan Suzen Frejzer i neraskidivim nitima vezan za nju. Debra se tiho izvinila i otrčala u sobu. Ponadala se da će Ričard vremenom prestati da razmišlja o Suzen na takav način. Sada je bila sasvim sigurna da Ričard nikada neće moći da preboli Suzen. Sve joj je odjednom postalo apsurdno. Ričardovo ponašanje joj je nedvosmisleno govorilo gde joj je mesto. Debra je pokušala da razmišlja trezveno. U najmanju ruku, sebe je videla kao Ričardovu pratnju pred njegovim poslovnim partnerima. Da je bio drugačijih nazora, verovatno se više ne bi ni ženio. Mogao je da menja žene ukoliko bi to želeo. Naravno, to ne bi išlo uz imidž budućeg političara. Debra je mogla da prihvati situaciju kakva jeste ih da odustane od braka sa njim. Pitala se šta njoj sada, posle godinu i po dana od razvoda, znači Rob. Tu i tamo isplivalo bi sećanje na lepe trenutke koje su proveli u sedmogodišnjem braku. I to je bilo sve. On više nije bio deo njenog sveta. Niti će ikada više biti. Debra je te večeri, kada dugo nije mogla da zaspi i posle mlakog vođenja ljubavi sa Ričardom, pokušavala sa shvati šta je u stvari očekivala od Ričarda. Mogla je da razume Ričardovu vezanost za suprugu, ali više nije mogla da razume sebe. On je bar bio iskren i nije joj pružao nikakve iluzije o njihovom budućem životu.

~ 27 ~

Ričard je zajedno sa Antonelom prvim letom otišao u Torino. Ništa mu nije rekla. Sačekaće da se vrati u Rim. Prepodnevna šetnja po Milanu joj je donekle popravila raspoloženje. Ponovo je izbila na ulicu u kojoj se nalazio hotel. Nameravala je da krene u Rim čim se spakuje. Ulica je bila zakrčena ljudima koji su nosili transparente i nešto glasno uzvikavali. Iz manjih ulica su se ljudi kao reka slivali prema glavnoj. Uspela je da se nekako probije do hotela, znajući da će morati da sačeka neko vreme dok se demonstranti ne raziđu. Već je počinjao da pada mrak. Debra izveze automobil sa hotelskog parkinga i svrati u uličicu koja je bila nešto mirnija. Na trenutak se zaustavila da bi kupila cigarete na obližnjem kiosku. Nekoliko policajaca je šetalo okolo. Videla ih je ubrzo posle toga kako trče prema trgu sa koga se čulo nekakvo praskanje. Demonstracije su bile mirne i to su verovatno bile petarde. Debra uđe u automobil i pogleda u retrovizor. Ulica je ponovo bila mirna. Skrenula je prema magistralnom putu i zapalila cigaretu. Nadala se da će pre ponoći da stigne u Rim. Učinilo joj se da iza sebe čuje nekakvo šuškanje. Bacila je brz pogled u retrovizor i umalo ne ispusti volan iz ruke. Sa zadnjeg sedišta je posmatrala neka devojka sitnog žućkastog lica. „Niente sonđorno”, ponavljala je mlada Kineskinja. Debri je bilo jasno da devojka nema dozvolu za boravak. Ponudila joj je krekere koje je kupila na kiosku. Kineskinja je takođe bila uplašena. Nešto je brzo govorila i sklapala ruke kao da moli. Debra je nastavila da vozi razmišljajući šta bi trebalo da uradi. Nije imala nameru da devojku prijavi policiji, ali nije znala kuda da je odveze. Kineskinja nije govorila engleski i samo je neprestano sklapala ruke pokazujući na svoj stomak. Debra je ponovo ponudi krekerima, ali ova samo odmahnu glavom. Debra pomisli da je možda trudna. Na reč „beba”, devojka klimnu glavom. U hotel ne mogu da je uvedem, pomisli Debra. Stela je bila u Parizu. Tog trenutka se setila Romea. Možda će on moći da pomogne. Debra izvadi posetnicu iz torbe i bez razmišljanja okrete njegov broj. Ukratko mu je ispričala šta joj se dogodilo. - Gde se sada nalazite? - upita Romeo.

- Na pola puta do Rima - odgovori ona. - Čekaću vas u Trastevere. Možete h da se snađete?

- Nekako ću se snaći - odgovori Debra i pogleda u uplašenu devojku. - Kako se na italijanskom kaže kaže „ne brinite, neću vas prijaviti policiji”? - upita ga ona. Romeo se nasmeja u slušalicu. -Malo je duže. Pokušajte sa „amiči”. - Toliko znam i ja - reče Debra. - I hvala, gospodine Luketi. - Amiči - Debra pokaza devojci na telefon.

~ 28 ~

Debra je, prateći Romeova uputstva, birala manje prometne ulice. Ugledala ga je kako stoji ispred automobila. Debra se zaustavi tik pored njega. - Šta ćemo sada? - upita ga ona.

- Pobrinuću se za devojku - reče Romeo i otvori zadnja vrata. Kineskinja ga uplašeno pogleda. Debra je uhvati za ruku i pomože joj da izađe iz auta.

- Doći ću do vas čim vratim auto u hotel - reče mu ona. - Gde ćete da je smestite?

- Noćas će biti u mojoj kući, a sutra ću zamoliti prijatelja da je smesti na sigurnije mesto.

- Hvala vam, gospodine Luketi. Uplašena sam kao i ova devojka. Ona je još i trudna i tako je nezaštićena. - Biće sve u redu. Ne brinite se - glas mu je bio umirujući. - Vidimo se.

- Možda je bolje da noćas ostanete u hotelu. Romeov automobil se udaljavao niz ulicu i ona za manje od pola časa stiže ispred svog hotela. Sve joj je delovalo pomalo neverovatno. Romeo je prihvatio na sebe obavezu da se pobrine o trudnoj devojci. Znala je da to može da bude veoma rizično. Dok je otključavala vrata, čula je telefon. Ona dograbi slušalicu. Bio je to Ričard. - Tražio sam te već nekoliko puta. - Upravo sam stigla.

- Mislio sam da ćeš ranije da se vratiš. Nešto te je zadržalo? - Da. Bile su nekakve demonstracije u gradu.

- Jesi li dobro? - Jesam. Samo sam malo umorna.

- Debra, hteo sam da ti kažem da sutra putujem u Minhen.

- Sam? - Antonela će takođe poći sa mnom. To je neka nemačka firma koja je poslovala sa...

Debra ga više nije slušala. Nije joj bilo važno ono što govori. Uostalom, jedino na tu temu je i mogla da razgovara sa njim. Čak trideset posto njihovih akcija - čula ga je kako uzbuđeno govori. - Da, da - odgovorila je mehanički. - Zamisli šta to znači za „Trendvud”? - nastavio je on u istom tonu.

~ 29 ~

- Naravno.

- Debra, prilično je kasno. Zvaću te iz Minhena. - Laku noć, Ričarde.

Dugo je sedela na krevetu. „Trendvud”, „Trendvud” i opet „Trendvud”. Uvek samo to. A ja se osećam kao retardirani „Trendvud Pinokio”, zaključi Debra i nervoznim pokretom ukloni kofer sa taburea. Sve sem „Trendvuda” je tabu tema, Ričarde Frejzere. Uspela je da se smiri posle jedne čaše nekog sicilijanskog penušavog vina iz boce, koja je nahereno stajala u srebrnoj posudi za vino. Zatim se obukla i odvezla se taksijem do Romeovog stana.

Romeo je ponudio vinom. Nekoliko puta je pogledao kroz prozor.

- Nešto vam je sumnjivo? - Zašto ne prestanemo da persiramo jedno drugom? Nema potrebe za tim. - Brinem se ako nešto krene kako ne valja - ona zabrinuto pogleda u njega.

- Debra, ugasi lampu! - on se odmače od prozora i sede na krevet pored nje. - Šta je bilo, Romeo? - ona ga uplašeno pogleda. - Policija!

- Čekaj, imam ideju. Svuci se! I sama se oslobodila haljine i obukla košulju koju je Romeo bio upravo skinuo. - Ne, to ne mogu da dozvolim! Ne moraš to da radiš. Da li si uvek tako tvrdoglava? - Delovaće ubedljivije ovako.

Oboje začuše zvono na vratima. Romeo pođe da otvori, a ona oseti kako joj kolena klecaju od straha. Uveo ih je u kuhinju u kojoj su se zadržali neko vreme. Zatim su temeljno pretresli kuću i sad su već bih u sobi u kojoj je Debra ležala u krevetu. - Da li ćeš još dugo da ostaneš, dragi? - upita ga tobože sanjivim glasom.

~ 30 ~

Romeo je pogleda sa neodobravanjem, ali joj mirno odgovori da se vraća čim policija ode. Policijski inspektor je pogledao u nju i zatražio joj isprave. Ona ih izvadi iz torbice. Inspektor je zapisao njene generalije u notes i posle nekoliko rutinskih pitanja, napustio je kuću. Debra odahnu i požuri da se obuče. - Možeš h da se okreneš? - upita ona dok je svlačila njegovu košulju. - Stidljiva si? - nasmeja se on.

- Ne poznajem te. Izgleda kao da su nam poverovali. Valjda se više neće pojavljivati. - Čim su ovde, znači da već sumnjaju. Ovo tražiš?

Držao je njenu haljinu u ruci. Trebalo je da načini samo nekoliko koraka prema njemu. Sedeo je sa druge strane kreveta i bio joj okrenut leđima. Polako je prišla i skoro naga, stala ispred njega. Osetila je njegove ruke kako je dotiču po koži. Prišla je bliže i rukama obuhvatila njegovu glavu, prislanjajući je uz svoj trbuh. Osetila je njegov topli dah na stomaku i vlažne usne koje su je dodirivale. Toplina koja se širila telom bila je nešto slatko i neobuzdano. Romeo je povuče prema krevetu i naže se nad nju. Nežno joj je dotakao usne i zagledao joj se u oči. - Ne želim da se bojim ni života ni bilo čega drugog - šaputala je.

- Nemoj ničega da se bojiš - odgovorio je. Debra je odgovarala na poljupce koji su postajali sve strasniji i vrtoglavo je tonula u lepotu sjedinjavanja dva tela, dve energije koje su se tražile i konačno našle. - Ovo je bilo... ne bi smelo da se ponovi - rekla je ona i brzo se obukla. - Naravno. Mi smo modemi, odrasli ljudi i emocije nam uopšte nisu potrebne. Osetila je mali prizvuk gorčine u njegovim rečima, ali nije imala vremena da razmišlja o tome. Samo se obukla i poželela da što pre ode odatle. - Laku noć, Romeo. Verujem da će biti sve u redu.

On se kratko nasmeši i mahnu joj. Debra je veoma loše spavala. Samo nekoliko časova. Pogledala je na časovnik. Bilo je šest. Stala je ispod tuša i pustila da joj voda dugo curi niz telo. Posle toga se osećala nešto bolje. Nameravala je da prvo pozove Romea. Kada je konačno uspela da ga dobije, umesto njega javila se neka žena. - Romeo nije kod kuće - rekla je žena.

~ 31 ~

- Da li mi možete reći gde mogu da ga nađem? - nastavila je Debra.

- Žao mi je, gospođo. On će biti odsutan neko vreme. - Možete li da mu prenesete da ga je tražila Debra Kening?

- Naravno - reče žena kratko i spusti slušalicu. Verovala je da je Romeo uspeo da se pobrine za devojku i da je verovatno zbog toga otišao iz grada. Ne znajući šta bi drugo, Debra se uputi prema katedrali Svetog Petra. Iza kupole ove veličanstvene crkve, valjda najveličanstvenije u Rimu, nalazio se Vatikan. Slušala je neko vreme vodiča koji je grupi engleskih turista objašnjavao istoriju papske države, a onda je napustila grupu i krenula do Koloseuma. Nekada su se u toj areni gladijatori borili sa divljim zverima. Služio je kao zabava carevima i građanstvu i bio je izraz borbe protiv varvarskih plemena koja su napadala Rim. Varvari su bih predstavljeni kao divlje zveri. koje bi gladijatori trebalo da pobede i tako zavedu red u državi. Bila je fascinirana trgovima, kupolama, palatama, fontanama, snažnim obehscima. Zastala je ispred Trajanovog stuba sa preko dve stotine isklesanih figura, koje su predstavljale borbu Rimljana kroz vekove. Poželela je da se poput drugih turista fotografiše pored stuba koji je bio visok nešto preko trideset metara. Učinilo joj se da je ugledala Loredanu Aredi. - Loredana, dobar dan! - To ste vi. Obilazite grad?

- Da. Već sam pomalo umorna. Želite li da svratimo negde na kafu?

- O, Debra ja sam tako dosadna osoba - nasmeja se Loredana. - Čuli ste moju majku. Ona bi rado da me vidi u braku sa nekim ko je nalik vašem vereniku. - Čime se bavite, Loredana? - Nikako da okončam svoje desetogodišnje studije na ekonomiji. Razmišljam o tome da se zaposlim. - Razumem vas. Verovatno vas privlači nešto drugo? - Dokoličarenje - nasmeja se Loredana. - Jesam li vam dosadna?

- Ne. Možda vam nedostaje malo akcije. Dosada može da služi kao izgovor. - Stvarno verujete u to? - Svi ponekad imamo uspone i padove. To sa poslom mi zvuči veoma dobro. Želite da živite svoj život i to je u redu.

- Nemam čak ni prijatelje. Svi se zabavljaju, putuju negde, a ja sedim kod kuće, jer me niko ne zove i nemam kuda da idem. Zar to nije smešno?

~ 32 ~

- Zaljubite se u nekoga.

- Ja to stvarno želim, samo sam toliko spetljana i ne verujem da bih nekog mogla stvarno da privučem. - Niste ni probali?

- Naravno da nisam. Noge su mi brže od pameti. Izvinite, nisam imala nameru da vas gušim svojim raspoloženjima. - Bar se ne stidite da priznate ono što osećate. - Znači h to da vama nisam dosadna?

- Vi ste iskreni i imate duha. - Možda sam vam smešna?

- Ne, Loredana. Jedno je biti smešan, a drugo biti duhovit.

- Zašto se onda ovako osećam? - Mislim da vam nedostaje malo više akcije. Naravno da mi niste dosadni.

- Dosta mi je „malih veverica” oko sebe. Antonela i mama stalno nešto sakupljaju, sakupljaju... Romeo je bio drugačiji.

- Vaš zet? - Da. Dok je živeo u kući sa nama, bilo je drugačije. Antonela i mama nisu uspele da ga promene. - Dugo su u braku? - Trinaest godina. Samo ne žive zajedno već sedam godina. - Nisu razvedeni?

- Formalno nisu. U svakom drugom smislu jesu. Znam da bi Romeo to uradio, ali postoji klauzula koja ga sprečava.

- Klauzula o vernosti? - Ne. Klauzula o napuštanju. Ko prvi povede brakorazvodnu parnicu, gubi određene udele u kompaniji. - Moram da priznam da je sve ovo pomalo čudno.

- Da. Romeo nema nikakav prihod od toga. Sve ide u dobrotvorne svrhe. - Vaša sestra i majka su pristale na to? - Izgleda da su se preračunale.

- Zar Antoneli to ne smeta? - On je bio Antonelin hir i to je moralo da se plati. Romeo je veoma zgodan muškarac, a Antonela voli da poseduje ljude. Debra je pogleda sa nevericom.

~ 33 ~

- Šteta što je završio u zatvoru - reče Loredana.

- Kako to mislite!? - Debri se učini da nije dobro čula. - Čula sam od majke. Jutros ga je uhapsila policija. Možete da zamislite njeno likovanje. - Ali zašto?

- Osumnjičen je za prikrivanje neke žene koja nema dozvolu za boravak. Mama ima rođaka u policiji. Debra skoči kao oparena. - Nije vam dobro? - pogleda je Loredana. - Ne, samo moram odmah da krenem. Oprostite!

- Želite li da se vidimo nekom drugom prilikom? - upita Loredana.

- Svakako - brzo reče Debra i nestade u gužvi. Ja sam kriva, ponavljala je u sebi, i zato moram da kažem istinu. On nije kriv i ne treba da bude u zatvoru. Debra je krenula u policijsku stanicu na Trastevere. Policajac je samo odmahnuo rukom i odgovorio da inspektor trenutno nije tu. Debra izađe na ulicu i odluči da ode do Romeovog stana. Tamo je zatekla stariju ženu koja je bila Romeova dalja rođaka i koja je delovala zabrinuto. - Možete h mi reći u kom je zatvoru? - Na Trastavere - uzdahnu žena. - On mije kao sin.

- Šta je sa devojkom? Žena je sumnjičavo pogleda.

- Oprostite. Ja sam Debra Kening i mojom greškom je gospodin Luketi u zatvoru. - Ipak ne mogu da vam kažem gde je. - Samo mi recite da h je uspela da se skloni? - Jeste. - O, Bože! Ne znam šta da uradim?

Žena samo slegnu ramenima. - Ne znam kako da pomognem. Verovatno mu je potreban advokat. I novac za kauciju. - Ja imam nešto novca, ali to nije dovoljno. Znajući njega, sigurna sam da ne bi prihvatio. Takav je on. - Ali ne može da ostane u zatvoru. Moram nešto da učinim! - Debra uze torbicu i ustade. Romeova tetka je isprati do vrata.

~ 34 ~

- Nešto ću da smislim. Najpre ću da ga posetim u zatvoru - obeća Debra.

Čekala je u manjoj sobi za posete. Morala je da ostane hladne glave i smisli način kako da dođe do novca. Romeo se pojavio i seo naspram nje. - Romeo, moram da te izvučem odavde! - To će biti malo teže, Debra. - Znam, ali pokušaću da ti nađem advokata.

On se nasmeja. - Teško da ću moći da ga platim. - To prepusti meni. On odmahnu glavom.

- Kad je suđenje?

- Ujutru. - Verujem da postoji izlaz - Debra je napegnuto razmišljala.

- Zatvor. Od jedne do pet godina - reče on. - Ali hvala ti što se trudiš. - To je moja greška, Romeo. Jutros sam išla u policijsku stanicu. Želela sam da objasnim da je to bila moja greška.

- To ne smeš da uradiš! - ustao je i ozbiljno je pogledao. - Pusti neka sve ide svojim tokom.

- Romeo, smisliću nešto. Već je bio krenuo. - Zdravo, Debra. Čuvaj se! Gledala je kako se udaljava. Na kartici je imala oko hiljadu dolara. To je bilo nedovoljno. Stigla je umorna u hotel. Pomislila je da pozove Stelu koja bi sigurno pomogla, jer je bila Romeova prijateljica. U to nije sumnjala. Šetala je po sobi pokušavajući da smisli još nešto. Nervozno je lomila prste, a onda pogledala u svoj verenički prsten sa krupnim dijamantom. Skoro da je poskočila od radosti. Založiće ga i to odmah. Istrčala je na ulicu i ušla u draguljarnicu sa skupim nakitom. Prsten je vredeo više, ali uspela je da dobije za njega hiljadu evra. Pozvala je Stelu i upitala je za dobrog advokata. Stela joj je odmah dala adresu. Rekla je da će se pobrinuti oko troškova. Debra je ubedila da nije potrebno, jer je već imala novac kod sebe. Advokat je prihvatio da brani Romea i Debra mu je ostavila novac koji je trebalo da položi za kauciju. Sada je bilo potrebno sačekati suđenje. Sudija je odbio mogućnost odbrane sa slobode i Debra je u pratnji advokata napustila sudnicu. - Šta sada, gospodine Ćimino?

~ 35 ~

- Suđenje je zakazano za mesec dana.

- A Romeo? - Zasad više ništa ne možemo da učinimo. Smirite se i prepustite meni da se pobrinem oko odbrane. - Da li će ga posle toga pustiti? Nemaju dokaze.

- Ovaj sudija je jedan od onih zadrtih - reče advokat. - Šta bi značilo moje svedočenje?

- Tužilac će vas sigurno pozvati da svedočite. Pametnije je da ne pominjete bilo kakvu vezu sa slučajem. Vaše priznanje bi vas oboje uvalilo u još veću nevolju. Ovako samo sumnjaju. Vi ste strana državljanka i koliko znam vereni ste za izvesnog gospodina Frejzera. - Pa već su nas videli u Romeovoj kući. Valjda će manje da sumnjaju u njegovu krivicu.

- Veruju da ste njegova ljubavnica i ako vama ne smeta, neka tako i ostane. Ništa ne govorite pre nego što se posavetujete sa mnom.

- Oni ne znaju koliko sam vremena provela kod njega. - Problem je što znaju. Kao i neke druge pojedinosti. Neko im je dojavio, a i prilično su podozrivi prema vašem prijatelju.

- Morate da mu pomognete! - Možda će potrajati, ali pokušaćemo - neodređeno reče advokat i kratko klimnuvši glavom, uđe u automobil. - Znate li šta je sa devojkom? - Ne. Romeo nije želeo da kaže. Znam samo da je kuća pod prismotrom. Do viđenja, gospođo Kening.

Debra je zamišljeno koračala ulicom. Sutra će ponovo da ga poseti u zatvoru. Stela se javila nešto kasnije. - Rekla sam mu da sam novac uzela od tebe. Nemoj da me izdaš zamolila je Debra. - Ne brini, neću. On to zasad ne treba da zna. Ovih dana se vraćam i učiniću sve što budem mogla. - Lakše mi je kad to znam - reče Debra. - Da li ćeš da kažeš Ričardu? - Hoću.

- Čak i ako posle toga bude želeo da raskine veridbu? - Da. - Sigurna si?

~ 36 ~

- Jesam. Potrebna mi je jedna veća pozajmica. Moram da otkupim prsten koji sam založila. - Prebaciću ga na tvoj račun još danas. - Hvala ti, Stela. - To smo mogle odmah da uradimo.

- Nije bilo vremena. - Sad se smiri i pozdravi mi puno Romea.

- Svakako - obeća Debra i umorna leže preko kreveta.

- Romeo, pozdravila te je Stela - reče ona kada mu je sledećeg jutra otišla u posetu. - Kako ti je ovde? - Da li te je neko pratio od hotela? - Ne znam. Nisam obratila pažnju.

- Vrlo je verovatno da te prate. Ne bi bilo pametno da dolaziš ovamo. - Ko bi mogao da me prati.

- Možda grofica. - Grofica?

- Debra, ona je opasna žena. Učiniće sve da me vidi iza rešetaka. - Kakva žena! - Šta je sa tvojim prstenom? - O, moj prsten? - Ne nosiš ga.

- U stvari, ostavila sam ga u hotelski trezor. - Šta će da kaže tvoj verenik na sve ovo?

- Ne znam - Debra pogleda u stranu. - Šta ćeš da mu kažeš? - Istinu.

- Koliko od istine? - Istina je istina.

- Da smo bih zajedno? - Da. On samo odmahnu glavom.

~ 37 ~

- Da li ti je potrebno nešto? - upita ga.

- Ovo - on je kratko dodirnu prstima po ruci. - Bolje je da pođeš. - Do viđenja, Romeo.

Debra je izašla napolje i osvrnula se oko sebe. Nije mogla da zna da li je neko pratio čak i da je to bila istina. Zaustavila se ispred hotela. Portir joj otvori vrata i ona izađe. Ponovo je pogledala u automobile koji su prolazili ulicom. Možda bi Loredana mogla nešto više da mi kaže, pomisli Debra i pozva je iz sobe. Dogovorile su se da se nađu u sumrak kod jezera u blizini vile Borgeze. Debra je tobože razgledala skulpture, a onda krete prema mestu gde je trebalo da je čeka Loredana. - Loredana, oprostite što se srećemo ovde. Nisam htela ništa da vam pričam pre nego što se vidimo. Stajale su ispod jednog visokog cvetnog žbuna. - Niste želeli da nas neko vidi zajedno? - upita Loredana.

- Mislim da me neko prati - dodade Debra. - Zašto bi vas pratili?

- Loredana, potrebna mi je vaša pomoć. Romeo je osumnjičen i sada je u zatvoru.

- To sam vam već rekla. - Da, da. Ali on veruje da to ima neke veze sa vašom majkom. Razumete li? - Na šta mislite?

- Te noći, pre nego što je priveden u policiju, bila sam u njegovoj kući. Policija je ubrzo posle toga stigla. - Mislite da im je neko javio? - Sad sam sigurna u to. - Šta mogu ja da učinim?

- Možda da saznate grofičine motive? Ne znam...

- Čekajte malo. Hoćete da kažete da je moja majka htela da vas dovede u neku vezu sa Romeom. - Da. Ali zašto?

Loredana se nasmeja. - Možda je odgovor lakši nego što mislite. Vaš verenik je ključ. - Zašto on? - Vidim da ne razumete. Pružili ste joj ono što je želela.

- Znači, pratila je mene?

~ 38 ~

- I nadala se da će imati argumente protiv vas. vas.

- Ne mogu da verujem. Uostalom, sad ih ima - uzdahnu Debra. - Vi ste se iskompromitovali i to će nesumnjivo da upotrebi protiv - Zbog Ričarda? Žeh da me on ostavi?

- Tako nekako. -Ali... - Možda vidi Antonelu na vašem mestu. Tako bi porodično bogatstvo bilo u sigurnim rukama. Shvatate li? - Da - odgovori Debra. - Šta ćemo sada?

- Želim samo da Romeo bude oslobođen.

- A vi? - Videću. Izvinite, nisam želela da vas uvlačim u ovo, ali sam pomislila da vam je Romeo drag. - Jeste. Videću šta mogu da učinim - obeća Loredana. - Javiću vam se.

- Hvala vam. Debra se umeša među šetače, zastajkujući pored neke od skulptura. Diskretno bi pogledala oko sebe ne bi li prepoznala osobu koja je pratila.

Stela je tog popodneva stigla iz Pariza.

- Hajdemo negde na večeru. Moramo da smislimo šta ćemo dalje reče Stela.

- Ne znam šta bismo još mogle da učinimo. Najednom se sve iskomplikovalo. - Ričard se javljao? - Verovatno će danas zvati.

- Misliš da će da pređe preko ovoga? - Nešto ti nisam rekla. Bila sam sa Romeom. - O! - Bilo je tako...

- Dopada ti se?

~ 39 ~

- U početku mi je bio užasno nesimpatičan. Sve se dogodilo tako neočekivano.

- Mislim da je zainteresovan za tebe - Stela se nasmeja preko stola i dodirnu je po ruci.

- Ne, nije on to tražio. Ja sam... O, Bože! Šta god da uradim, sve ispadne kako ne treba. - Zar nisi pomislila da možda Ričard i Antonela...? Mislim, sami su na putu. - Pomislila sam. Samo nisam želela da razmišljam o tome. Onda bih neizostavno morala da razmišljam i o nekim drugim stvarima, a to me je plašilo. - Zašto. Debra? - Svaki normalan čovek bi se zapitao zašto ga takve stvari ne uzbuđuju.

- Nisi želela da priznaš sebi da tu nešto ne valja? - Da. Prelazila sam preko toga da ne bih morala da se preispitujem. Ako bih se upustila u razmišljanje, pronašla bih mnogo razloga da ne ostanem sa njim. Postala sam tako inertna i ponašala se kao da mi je mozak ispran. - Možda si verovala da će se Ričard promeniti? - Možda dok nismo razgovarali u Milanu. - Šta se dogodilo u Milanu?

- Shvatila sam ponešto o njemu. Neke stvari su me definitivno porazile. ženu.

- Šta na primer?

- To da ne želi decu. Mislim da nikada neće zaboraviti svoju pokojnu

- Toliko je bio vezan?

- Još je vezan. Mislim da bi brak sa njim za mene bio nešto nepodnošljivo. - Probudila si se? - Nikada ga nisam volela.

- Bar si iskrena prema sebi. - Mislim da više ne želim da budem ni sa kim.

- Debra, ne treba tako da razmišljaš. Sigurno je da si bila povređena, ali zar nisi ponešto naučila iz toga?

~ 40 ~

- Naučila sam da se treba kloniti muškaraca. Kad niko ne postoji, ne može ni da te povredi, zar ne? - Odakle ti sad to? - Ne znam. Valjda sam umorna od svega - odgovori Debra.

- U životu se uvek može početi iznova. Bitno je samo da se učimo na svojim greškama. - Ja sam ekspert za pravljenje grešaka. Imam trideset tri godine i nisam naučila mnogo.

- Možda te tvoj „princ” ipak negde čeka? - A ja ću opet da ispadnem romantična budala i da poverujem u večnu ljubav? Ne! Sa tim sam završila.

- Pusti da se slegnu stvari. Nisam rekla da postoji večna ljubav. Možda i postoji, ali ja ne verujem u to. - U šta onda veruješ, Stela? - Samo u ljubav.

- A budućnost? Znam da mi niko ne može dati garanciju, ali moram da se zapitam šta će biti dalje? - Zašto neprestano razmišljaš o tome šta će biti dalje? To niko ne zna. Ni ti, ni ja, niti bilo ko. - Da h je to italijanski recept za ljubav? - nasmeja se Debra. - Zvuči veoma smelo. - Ti si hrabra žena. Znam da za tebe ne treba da brinem.

- Osećam se kao kukavica koja je htela da potraži okrilje ispod Ričardovog krila. Samo sam izgleda promašila gnezdo. Tu se sigurno ne bih ugrejala. - Razmisli još - dodade Stela. - Hoćeš li da te odvezem do hotela? - Ne. Blizu je. A i želim malo da se prošetam. - Vidimo se onda, sutra - reče Stela. - Ćao, Debra!

- Ćao. Stela! Debra je udahnula topli prolećni vazduh. Ispratila je pogledom Stelin automobil i umešala se u uličnu vrevu grada. Misao o Romeu joj je došla iznenada. Prosto joj se uvukla u srce, u glavu i kao da je tamo želela da ostane. Setila se strasti sa kojom su te noći vodili ljubav. Ja sam htela da budem sa njim i on mi je udovoljio. Verovatno bi tako postupio svaki muškarac da je bio na njegovom mestu, pomisli Debra. Možda se ovaj grad igra sa mojim čulima i čini me tako drugačijom. Debra pomisli kako je u San Francisku imala isti takav osećaj. Nekoliko puta je izašla sa momkom koji je bio nekoliko godina mladi od nje. Njoj je bilo nešto više

~ 41 ~

od dvadeset, njemu devetnaest. Bio je mlad, adolescent. I tako uzbudljiv zbog te čistote, zanosa i doslednosti koju muškarci prefinjenih osećanja i iskrenih srca pokazuju u tim godinama Kasnije, većinu život promeni. Poželela je da je poljubi, da oseti taj skoro dečački poljubac na svojim usnama. Posle ju je to prošlo. Poljubio je, ali u obraz kad je napuštala koledž. Ostala joj je lepa uspomena na jedno iskreno prijateljstvo.

Debra je ušla u jednu staru crkvu gde ju je već čekala Loredana. Stala je iza nje, a ova joj je tutnula u ruku koverat koji je Debra stavila u torbu. Samo je klimnula Loredani i izašla napolje. Bila je uzbuđena i tek kad je stigla u hotel, otvorila je koverat. Pismo je bilo upućeno grofici Fjorenci Aredi. Debra nije mogla da poveruje svojim očima. Bio je to izveštaj, a ne pismo. Sve je bilo tu. Gde je izlazila, s kim se sastajala. Čak i njena poseta draguljaru. Znači da je sve znala. Debra se nasmeja u sebi. Ono što je iznenadilo, bio je potpis policijskog inspektora Moretija. Istog onog inspektora koji je došao u Romeovu kuću neposredno posle njenog dolaska. Inspektor je napisao grofici da nema nikakve dokaza protiv Romea, ali da će ga držati u pritvoru u skladu sa dogovorom. Debra je sada bila sigurna da joj grofica ne može ništa. Ostavila je pismo u hotelski trezor i mogla je mirno da sačeka Ričarda. Stigao je narednog dana. - Debra, sada mogu da predahnem! Lepo izgledaš - primetio je pre nego što je pošao u kupatilo. - Hvala - reče ona gledajući za njim.

Ričard je izašao u bademantilu koji joj je oduvek bio smešan. Male obojene sličice, nekakvih ružičastih dinosaurusa na Ričardovom bademantilu, sada su joj izgledale još smešnije. On je povede prema krevetu.

- O, Ričarde! Odakle najednom tolika strast? - Debra je uspela da se vešto izvuče iz njegovog zagrljaja - Šta želiš da kažeš? Nije joj promakao njegov nervozni pogled.

- I? Kako je bilo u Antonelinom društvu? - Ne razumem te insinuacije. Šta žehš da ti kažem?

- Ništa. Želim da razgovaram sa tobom.

~ 42 ~

- Slušaj, Debra. Ostavimo to za kasnije. Umoran sam od puta, a večeras smo pozvani na večeru kod Aredijevih. - Fantastično! Ričard je začuđeno pogleda, ali ne reče ništa.

Verovala je da će te večeri nešto da se dogodi. Skoro je bila sigurna u to. Ričard joj je doneo iz Minhena prelepu haljinu od muslina u boji zrele šljive. Debrina smeđa kosa sa rasutim kovrdžama bila je u savršenom skladu sa bojom haljine. Ričard je zamolio da mu pomogne oko leptir mašne, što je ona i učinila. Usput joj je podeho nekoliko komplimenata na šta se ona samo zadovoljno osmehnula. Bila je neobično ljubazna prema njemu i to ga je zbunjivalo. Osetila je tu njegovu nelagodnost kad god bi se nasmejala ili malo duže zadržala pogled na njemu. Nije je otvoreno pitao čemu takva promena, jer bi se time odao. Znači, nedostaje ti hrabrosti, gospodine Frejzere, da priznaš svoju malu tajnu.

Antonela je bila daleko suptilnija. Na njenom licu nije mogla da otkrije ništa od onoga što je Ričard skrivao. Ali zato je tu bio on, „korpus delikti” njihove male prevare. „Ako koza laže, rog ne laže”, Debra se nasmeja u sebi. Sad je mogla da se zabavlja do mile volje na njihov račun. Bez ljutnje i bez osude. Mogla je da posmatra njihovu malu predstavu i da čak učestvuje u tome. Ali je nije previše zanimalo. Prava predstava je tek trebalo da usledi i to sa groficom-majkom, koja je tako moćno sedela na svom tronu, u svojoj rezbarenoj naslonjači pored prozora. Debra je svojim najlepšim osmehom pozdravila groficu i čak se nekoliko trenutaka zadržala sa njom u prijatnom razgovoru. Znala je da će je grofica pozvati kasnije na razgovor u „četiri oka”. Te večeri je bila izuzetno šarmantna i elokventna. Pravila se da je zanimaju priče žena čiji su muževi sada bih Ričardovi partneri u poslu. Jedna od tih žena je pričala kako motociklom ide na pijacu, jer je to sada „in”. Rekla je još kako gaji paradajz na terasi, a svojoj deci ne priča bajke nego ih pročita u mikrofon i kasnije im pušta snimak. Druga je dodala kako sama mesi hleb po bakinom receptu i na posao odlazi električnim automobilom. Verovale su da ih taj novi trend, koji su lansirale poznate ličnosti iz svetskog džet-seta, čini još većim gospođama. Debra uze novu čašu šampanjca i potraži Ričarda. Stajao je sa Antonelom i još jednim akcionarom i nasmešio se kada im je prišla. - Vidim da se lepo zabavljaš sa ovim damama - reče on. - Da. Vrlo su simpatične i od njih sam naučila toliko korisnih recepata - dodade Debra. - Mislim da je vreme da se posluži večera - reče Antonela i izvinivši se ode do kuhinje.

- Upravo sam čuo da je Antonelin muž pritvoren. Nisam razumeo zašto - reče Ričard.

~ 43 ~

- Trebalo je da je pitaš, Ričarde. Verovatno zna zašto. Zar on nije jedan od akcionara kompanije? - Da. Sigurno zna zašto je u zatvoru. U stvari, on poseduje samo pet posto akcija i to nema nikakvog uticaja kod odlučivanja. - Da, verovatno si u pravu. On je čovek koji ne uslovljava živote svojih bližnjih. Mislim, nije moćan čovek. - Zašto razgovaramo o njemu? - Onako, neobavezno - odgovori Debra.

- Antonela nas poziva za sto. Hoćemo li da sednemo? - Naravno. Raduje me što ću sedeti do grofice. Ko zna da li će mi se ikad više ukazati prilika za to.

- Ona je vrlo vitalna žena ako misliš na njene godine. I vrlo bistre pameti - reče Ričard. - Svakako. Posebno me fascinira njena otmenost. Hoćemo h da sednemo? - Debra se opet nasmeši i pođe sa Ričardom. - Da nisi malo više popila? Čudno se ponašaš. Debra ga uhvati ispod ruke.

- Verovatno da jesam, ali brzo ću se otrezniti - reče ona kroz tajanstveni smešak. Debra sede do grofice i ljubazno joj se osmehnu. dana.

- Večeras ste dobro raspoloženi. Nadam se da će tako biti i narednih

Debra je razumela grofičinu dvosmislenost i nagnuvši se prema njoj, tiho je rekla - Nema razloga da bude drugačije, zar ne?

- Nikad se ne zna šta sve može čoveku da pokvari raspoloženje odgovori grofica. - Ponekad se to oseti, gospođo Aredi. Mi žene imamo razvijeno šesto čulo. A ponekad se poslužimo i suptilnijim metodama kada smatramo da postoji potreba za tim. Slažete li se sa mnom?

Grofica je podozrivo pogleda, ali nastavi u istom tonu sigurna da drugi nisu mogh da ih čuju. - Pretpostavljam da ne volite iznenađenja, gospodo Kening.

- Verujem da je tako i sa vama - odgovori Debra. - Mislili ste na prijatna ih...? - Postoje iznenađenja koja čoveku mogu da izmene život - grofica je likovala. - Slažem se. Ili da ga neprijatno zakomplikuju.

~ 44 ~

- Moram da se složim sa vama. To može da bude veoma bolno, ali bar ljude postavi na njihova mesta. - Mislite na nekog određenog? - Mislim na vas!

- Oh! Sad ste me baš iznenadili!

- Hoćete li vi da kažete Ričardu ih ću to da učinim ja? - Sumnjam da biste to zadovoljstvo prepustih meni.

- Tako je. Sve je protiv vas, gospođo Kening! - Imate dokaze?

- Neoborive. Nažalost, bili ste malo neoprezni i sada ćete morati da se suočite sa tim.

- Samo pod uslovom da mi učinite jednu uslugu - reče Debra. - Niste u poziciji da postavljate uslove. Moraćete još koliko sutra da nestanete i da zaboravite na Ričarda. - Otići ću kad ja to budem želela. Vi me nećete oterati.

- Mislite? - Sigurna sam u to!

- Dakle, terate me da upotrebim argumente koje imam. - Više ih nemate - reče Debra mirno. - Nalaze se kod mene.

- Šta pričate? - Pismo, zar ne? Cenim vaše godine i neću vam reći šta mislim o vašem postupku. Moj jedini uslov je da Romeo izađe iz zatvora. - Nikada to neću učiniti!

- Onda će nažalost vaš rođak, inspektor, takođe da se nađe iza rešetaka. Da li biste mu to učinili? Znate ono sa prekoračenjem ovlašćenja i tome slično... - Blefirate? - Proverite - reče Debra. - Vratiću pismo ukoliko Romeo bude pušten. Grofici je bilo jasno da Debra govori istinu. - Kako ste došh do pisma? - Preko prijatelja - Debra se nasmeši i nazdravi Ričardu i Antoneli. - U redu. Predaćete mi pismo odmah ujutru. - Ne pre nego što vidim da je Romeo slobodan.

Grofica je razmišljala par tenutaka, a onda pristade.

~ 45 ~

Debra je ujutru dok je Ričard još spavao, otišla do trezora i uzela pismo sa kojim je ušla u policijsku stanicu. Inspektor Moreti je prezrivo pogledao, ali je napisao nalog da se Romeo Luketi otpusti iz zatvora. - Znači nema optužnice, gospodine Moreti? - Jeste h zadovoljni?

- Jesam. Sačekaću gospodina Luketija napolju - reče ona pružajući mu koverat. - Ne brinite, ne postoji duplikat. Zbogom, gospodine Moreti. Nadam se da ste naučili nešto iz ovoga.

- Odlazite! - besno je prostrelio pogledom. Izašla je napolje da sačeka Romea. Sedela je u automobilu, jer nije želela da je vidi. Ugledala ga je kako izlazi iz zatvorske zgrade, a onda je pokrenula automobil i vratila se u hotel. Ričarda je zatekla u restoranu. - Gde si bila? - Ustala sam ranije i nisam želela da te budim. Jesi li dobro spavao? - Jesam. Hoćeš da ti poručim doručak? - Može - odgovori ona. - Ponovo mi se vratio apetit,

- Prijala ti je šetnja? - Dan je tako lep. Šta ćeš ti da radiš? Da h ćeš biti slobodan kasnije?

- Biću u sobi. Moram da se čujem sa direktorom proizvodnje. Da li si nešto htela?

- Htela sam da razgovaram sa tobom. Sačekaću da obaviš razgovor sa Kalifornijom. - Možda će potrajati.

- Biću napolju. Sela je u jedan kafe pored cvećare. Mogla je da zamisli Ričardovo lice kad mu bude sve ispričala. Bez obzira na sve, bila mu je dužna istinu. Već je videla njegovu reakciju. - Romeo... - Znao sam da ću ovde da te nađem.

- Drago mi je što si pušten. - Voleo bih da te izvedem na ručak. - Tu je Ričard. Čeka me u sobi.

~ 46 ~

- Ah, da! Kako sam to mogao da zaboravim? Gospodin Frejzer je na prvom mestu. - Romeo, nisam to želela da kažem. Izgleda tako, ali ne razmeš... - Ne, ne razumem. - Žao mi je.

- Kad se vraćaš u Kaliforniju? - Sutra.

- Znači, nisi nameravala da se pozdraviš sa mnom pre odlaska. Otišla bi tek tako? - Tako je bolje.

- U redu je, Debra. Želim ti sreću! Nestao je među prolaznicima na trgu. Došlo joj je da potrči za njim, da ga zaustavi, da mu kaže koliko joj je stalo do njega. Ipak to nije učinila. Osećala je kako joj izmiče nešto važno, a ona nije imala hrabrosti da išta učini. Ušla je u sobu i pogledala u Ričarda. - Ričarde, ostavi te papire i pogledaj u mene - rekla je mirno i sela naspram njega. On uzdahnu. - Slušaj Debra, to sa Antonelom...

- Nije mi važno - prekide ga ona. On je začuđeno pogleda. - Moram nešto da ti kažem. Dok si bio odsutan desile su se neke stvari. Tvoji poslovi i sve to... - Debra, svesna si koliko mi je važan moj posao! - Voleo si ga više nego mene. - Hoćeš da mi nabaciš osećaj krivice. Da li to hoćeš da postigneš?

- Dogodilo se nešto drugo. Želela sam da čuješ od mene, a ne od grofice. - Šta se dogodilo? - Bila sam sa nekim drugim. - Htela si da me kazniš?

- Naravno da ne. Mislila sam da mogu da se udam za tebe, ali je to sada nemoguće. - Zbog tog muškarca?

- Nije zbog njega. Shvatila sam da s tobom ne bih mogla da budem srećna iako sam u jednom trenutku pomislila da je to najbolje rešenje za mene. - Ko je on?

~ 47 ~

- Zar je to važno? Ionako neću ostati sa njim. Postoji još nešto. Upala sam u jednu delikatnu situaciju i umalo da završim u zatvoru.

- Kako si to mogla sebi da dozvoliš!? Zar nisi razmišljala da bi to moglo da naškodi mom ugledu? - U pravu si. - To je podlo sa tvoje strane, Debra. Kako si to mogla da mi uradiš!?

- Taj muškarac je bio pritvoren i preuzeo je svu krivicu na sebe. - Mislim da više ne želim da razgovaram o tome. Jasno ti je da ne možemo da nastavimo dalje. Debra skide prsten i ostavi ga na noćni stočić sa Ričardove strane kreveta. Zatim je uzela kofer i počela da pakuje stvari. Kao da se ništa nije dogodilo, Ričard je nastavio da čita gomilu papira razasutih po krevetu. Ponovo je bio u svom svetu i verovatno se gnušao na sve, a ćutanje je bilo način da joj to i pokaže. - Zbogom, Ričarde - reče ona i zatvori vrata za sobom. Izašavši iz hotela, uputila se prema Stelinom butiku.

- Debra, nije valjda da putuješ? - Zapravo, putujem sutra. Noćas ću morati da prespavam kod tebe. Mogu li? - Možeš da ostaneš koliko god želiš - Stela je povede prema svojoj kancelariji. - Iznenađena si što me vidiš?

- Nisam. Šta se dogodilo? - Raskinula sam veridbu i nisam mogla da ostanem u hotelu.

- Uradila si ono što si mislila da treba. Romeo je izašao. Maločas se javljao. - Videla sam ga jutros na trgu - reče Debra. - Valjda nemaju dokaza i zato su ga pustih.

Debra još ništa nije rekla Steli o pismu koje je dobila od Loredane. - Loredana mu je pomogla - reče Debra.

- Loredana Aredi? Ne mogu da verujem! - Stela je delovala iznenađeno.

- Uspela je da pronađe pismo koje je moglo da iskompromituje groficu i njenog rođaka u policiji. Romeo očigledno ne zna za to. - Zamolila sam je za pomoć i ona je pristala. Grofica je sigurno do sada shvatila i ne znam šta će biti sa Loredanom. Moraću kasnije da je potražim.

~ 48 ~

- Slušaj, Debra. Najbolje je da se sada odmoriš. - U pravu si. Osećam se tako prazno. - Proći će te to.

- Nadam se. - Uzmi ključeve od stana i sačekaj me tamo. Odmori se i ne misli na Ričarda. Debra je uzela ključeve. Kad je stigla u Stelinu kuću, najpre je pozvala Loredanu. Javila se njihova kućna pomoćnica.

- Možete li mi reći gde je? Ja sam njena prijateljica. Debra zapisa adresu i odluči da je ujutru neizostavno potraži. Sklupčala se na krevetu i pokušala da zamisli svoj život po povratku u Kaliforniju. Potražiće novi posao. To je jedino znala. Sve ostalo je bilo u domenu neke neizvesne budućnosti koja nije imala formu i koju nije mogla da planira. Shvatila je da se do sada samo zavaravala i da joj se to sada obija o glavu. Ričardov svet joj je bio dalek, i verovatno da bi pre, ili kasnije, došla do tog saznanja čak i da se sve ovo nije dogodilo. Rob i Ričard su bih dve suprotnosti i nijedan od njih dvojice nije bio muškarac za nju. Rob je bio zanos pored koga se osećala kao njegova princeza, misleći da je njena sreća zaštićena u sladunjavoj čauri njihovog bračnog života. U Ričardu je videla hladnog muškarca koji nije mogao da je povredi na takav način kao Rob. Obojica su bih samo njena fikcija i predstava života koju je usvojila bez stvarne veze sa onim dragocenim životnim relacijama u kojima ljudi imaju prava da se promene. Sada kada je tu promenu spoznala kod sebe, mogla je da prihvati život na mnogo drugačiji način. Život nisu bila kruta pravila kojih bi se bezuslovno trebalo pridržavati. Malo slobode i optimizma svakako je bilo potrebno. To je osetila one noći sa Romeom kada je želela da oseti lepotu trenutka u njegovoj neizbežnoj i novoj dimenziji. Nova spoznaja učinila ju je slobodnom i sa tim mislima je utonula u san. Kad se probudila, Stelu je zatekla u kuhinji.

- Čemu tolika hrana? - upita Debra gledajući Stelu kako slaže već gotove pice na velike poslužavnike. - Iznenađenje! - nasmeja se Stela. - Želim da se večeras osećaš lepo.

- Nije valjda sve ovo za nas dve? - Naravno da nije. Doći će i neki moji prijatelji.

- Znači žurka. Toliko mi se igra! - Debra se veselo zavrte po kuhinji. - Ne sećam se kad mi je bilo ovako lepo.

- Zašto ne ostaneš još neko vreme?

~ 49 ~

- Moram da nađem novi posao. Mislim da ću se preseliti u Okland i ti ćeš moći uskoro da me posetiš.

- Kako se najednom sve promenilo. Do juče je sve izgledalo izvesno. - I ja sam se promenila. Shvatila sam da ništa ne može da se isplanira unapred, jer nas život uvek iznova iznenadi. Znaš h šta mi se još dogodilo? - Slušam te - reče Stela. - Nisam više onaj veliki romantičar od ranije.

- Ne mogu da verujem! - U stvari, jesam ali na neki drugačiji način.

- Ali, postala si fleksibilnija! To me raduje. Rim je kriv za sve! - našali se Stela. - Osećam se ponovo živom kao onda u San Francisku. Mada to više ima veze sa nečim drugim. - Otkriću ja već šta je to! - Stela joj veselo pripreti prstom.

- To je nešto neuhvatljivo. Izgleda da dolazi onda kada se čovek potpuno otvori prema svetu oko sebe.

- Kad nauči da uživa u svakodnevnim stvarima i kada nauči da se raduje sreći na svakom koraku - dopuni je Stela poneseno. - Jedna lepota privlači niz drugih i tako se uvećavaju. A onda... osećam neki miris - Debra pogleda u Stelu. - O, gori mi tost! - Stela je bila zaboravila na toster. - Čekaj, nemoj da prekidaš. - Odoh da se istuširam. Brzo se vraćam - dobaci Debra preko ramena.

Debra je osmotrila svoje mokre, rasute kovrdže koje su joj padale preko očiju i nasmeja se u sebi. Podigla je kosu i sada su joj dugi kovrdžavi pramenovi padali pored ušiju. Izgledala je mlado i to je ohrabrilo da se pažljivo našminka i obuče. Želela je da bude lepa. Zbog koga? Nije ni bilo važno. Želela je to zbog sebe. Stelina dnevna soba je bila ispunjena ljudima koje je već imala prilike da upozna. Romeo nije došao i zbog toga oseti prazninu. Marko promeni disketu i začuše se zvuči tanga. Debra je igrala sa jednim Stelinim prijateljem. Prepustila se laganoj muzici. Diskretna svetlost sveća, nešto popijenog vina i muzika, učiniše da oseti kako joj radost struji telom. Naslonila je glavu na rame muškarca sa kojim je igrala i oseti kako bi bilo lepo da to podeli sa Romeom. Makar samo ovo veče. Želela je da se seća tih trenutaka kad bude bila daleko odatle. Sedela je i ispijala novu čašu vina, osećajući neke nervozne leptiriće u stomaku. Uhvatila je sebe kako baca nestrpljive poglede prema

~ 50 ~

vratima. Došao je poslednji. Videla ga je kako joj prilazi. Očigledno je bio iznenađen. - Ćao, Debra - reče sedajući do nje. - Dobro se zabavljaš? - Naravno - nasmeja se ona. - Šta sam sad rekao?

- Pomislila sam na naš prvi i drugi susret. Trebalo je da postave stražare između nas. - Svađali smo se kao pas i mačka. - Tako nekako. - Na trećem sam ti se udvarao, ali si pobegla.

- Nisam baš, zar ne? - osetila je kako je obliva lako rumenilo. - Bila si divna. Želiš li još vina? - Previše sam popila.

- Sad si u mojoj moći - on ustade i povede je prema drugim parovima koji su igrali.

- Ne volim da budem u „tvojoj moći”. - Onda, može ovako? - on je privuče bliže i tiho joj šapnu. - Ako si žena-mačka, neću biti pas koji će neprestano da ti zagorčava život. Debra se glasno smejala. - Vrlo poetično, moram da priznam!

- Dobro, ti si moja najlepša simfonija, sikstinska kapela mojih osećanja... - Lud si! Definitivno si lud! - Ne možeš ni da zamisliš! A šta je sa...

- Nećemo to pominjati večeras. Želim samo da igram - ona nasloni glavu na njegovo rame. Nežno ju je poljubio u kosu. - Pamtiću sve ovo - prošaputa ona.

- I ja - dodade Romeo i spusti usne na njene.

- Debra, kafa je gotova! - Stela je sedela u kuhinji i prelistavala jedan modni časopis.

~ 51 ~

- Dolazim! - odgovori Debra koja je već silazila stepeništem.

- Kako se osećaš? - nasmeši se Stela. - Mamurno - reče Debra i uhvati se za glavu. - I bole me noge od igranja. - Proći će te to. Šteta što je Romeo morao onako brzo da ode.

- To je zbog izložbe. Sutra putuje u Pariz - reče Debra. - Ari? - Znaš već. Vraćam se u San Hoze. - Čvrsto si odlučila? - Da - reče Debra. - Šteta!

- Hajde da promenimo temu.

- Šta misliš o mom Sandru? - Mislim da je sjajan - odgovori Debra.

- Toliko ga volim! Šta ćeš ti da radiš danas? - Potražiću Loredanu, a posle ću se spakovati i čekati vreme za poletanje aviona. - Dođi do mene u butik. Negde ćemo zajedno ručati.

- Zar nećeš da doručkuješ, Stela? - Moram da požurim na posao, jer su ključevi kod mene. Vidimo se oko jedan? - Naravno - Debra je isprati do vrata i skuva sebi još jednu kafu pre nego što je izašla iz kuće.

Pozvala je taksi i zaustavila se ispred jedne picerije na Trgu kornjača. Ušla je u piceriju i ugledala Loredanu kako obučena u beli mantil ređa pice u veliku električnu peć. - Zdravo, Loredana! - Debra, kakvo iznenađenje!

- Vidim da imaš novi posao? Kako ti ide? - Debra joj se prijateljski nasmeši preko pulta.

- Pokušavam da se naviknem. Kako si ti, Debra? - Htela sam da te vidim pre nego što se vratim u San Hoze. Osećam se na izvestan način krivom zbog tebe. Devojka koja radi u vašoj kući mi je rekla da si se odselila. - Nema to veze sa tobom, Debra. Drago mi je što je Romeo na slobodi. Ja sam odlučila da odem iz kuće i to je sve. Sad imam svoj život i

~ 52 ~

mogu da dovršim studije. Nisam više mogla da slušam mamino zvocanje na temu „Antonela ovo, Antonela ono”. Želim da im dokažem da mogu da se snađem i bez njih.

- To je sjajno! Ja se iskreno radujem zbog tebe, Loredana. Došla sam da se pozdravimo - reče Debra. - Zar već odlaziš? - Da. I ja ću morati da započnem novi život - dodade Debra.

- „Dolče vita!” - nasmeja se Loredana. - Iskreno, meni se uopšte nije dopao gospodin Frejzer. - Sad je gotovo. Više nismo zajedno i ja večeras putujem. - Marija, naša kućna pomoćnica mi je rekla da je sinoć bio kod Antonele. Možda nisi očekivala, ali... - Znam za njih. I bez toga bih raskinula sa Ričardom. Mi smo dva različita sveta. - Debra, želim ti sreću!

- I ja tebi, Loredana. Vrlo si mi draga i volela bih da uspeš u svom novom životu. Debra je izašla i na trenutak razmišljala da h da ode do Romeove kuće koja se nalazila blizu Trga kornjača. Šetala je neko vreme ulicom sa starim kamenim zgradama mediteranskog stila, preko čijih prozora su bile navučene roletne zbog jakog sunca. Pozvonila je na njegovim vratima, ali se niko nije javljao. Krenula je prema Stelinom butiku, gotovo tužna što napušta Rim. Pomislila je da bi možda mogla da ostane još koji dan, ali je shvatila da to ne bi ništa izmenilo. Kao i Loredana, i ona je želela da njen život dobije novi smisao. Kupila je sladoled i krenula preko pešačkog prelaza. Neko je gurnuo u prolazu i ona oseti kako joj se hladna masa sliva po grudima. Ruke su joj bile umazane i ona potraži papirnu maramicu. Neko iza nje je povukao prema drugoj strani ulice. - Nisi primetila da je crveno? - reče Romeo smešeći se. - Nisam - nasmeja se ona i pokaza na svoje umazane ruke. - Čekaj malo - on izvadi maramicu i obrisa joj prste. - To na grudima... sama ćeš? - Naravno.

- Dođi, idemo do parka. Tamo je fontana. Ona nakvasi bluzu koja je joj se sada prilepila za grudi i skoro da joj je bilo neprijatno zbog toga. - Sedi, Debra. Brzo će se osušiti. Toplo je, pravo proleće. Koje godišnje doba najviše voliš?

~ 53 ~

- Volim sva godišnja doba. Volim prirodu, ali mislim da je proleće najlepše. - I ja najviše volim proleće. Ono nas uči da živimo. Stalno i iznova. Uči nas da volimo. Od ljubavi se takođe čovek ponovo rađa. Slažeš li se sa mnom?

- To je kao čarolija - dodade ona. - Zbog te čarolije uvek tražimo nešto nepoznato i na neodređenom mestu. - Ti ćeš to da potražiš u Parizu?

- To je nešto što ću poneti u Pariz. Zajedno sa svojim slikama. - Žao mi je što nisam mogla da ili vidim. Zapravo... želela sam to maločas. - Više ne želiš? - Želim, ali sada više nemam vremena - Debra pogleda na časovnik. - Čeka te Ričard?

- Raskinuli smo... On je iznenađeno pogleda. Debra nije mogla da prevali preko usana ono što je u tom trenutku osećala. Htela je da mu kaže da joj je žao što odlazi. On je to protumačio drugačije. Uhvatio je za ruku i čvrsto je stegao. - Romeo... - Razumem, Debra. Tužna si... Ona odmahnu glavom.

- Možda očekuješ da te zove, možda ćeš uspeti da središ odnose sa njim, šta god da je, želim ti sreću. - Neće da me zove. Ja to ne očekujem. - Da h si mu rekla za nas? Mislim na onu noć kod mene.

- Naravno. Zašto mu ne bih rekla? - Muškarci teško prelaze preko takvih stvari. Očekivala si da će da ti oprosti? - Nisam ništa očekivala. Shvatila sam da ljudi treba da žive jedan sa drugim, a ne jedan pored drugog. Bila sam veoma glupa kada sam pomislila da je to moguće. Verovatno sam ti smešna? - Nisi. Valjda svi grešimo.

- Znam da nisam osobena i da je krivica u meni. - U takvim situacijama nema krivaca. Postoje samo krivi spojevi. - Ti si bar jedinstven u nečemu.

~ 54 ~

- Vrlo rano sam sam shvatio da se moja jedinstvenost i moji stavovi ne uklapaju u masu, ali postoje ljudi kojima otvaram svoje srce. - Ipak si romantičan? - Ako osetim potrebu, spreman sam, da sa meni dragom osobom, odem na drugi kraj sveta. - Kad odlaziš u Pariz?

- Večeras. Ti? - Putujem takođe večeras. Romeo, žao mi je što sam ti priredila sve ovo. Osećam se loše zbog toga. - Srećom, nije dugo trajalo - nasmeši se on. - Inače bih propustio izložbu. Da li si ti spremna da ostaviš sve i odeš sa nekim na drugi kraj sveta? - Ne znam - reče tiho i ustade. Nastala je tišina i znali su da vise nema šta da se kaže. - Znači, Debra, ovde se pozdravljamo.

Gledao ju je nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo i otišao. Debra potrči prema stanici, želeći da što pre nestane sa ovog mesta i da sve zaboravi.

- Debra, sad mi reci šta te muči. Osećam koliko si napeta, a ne znam šta se događa. - Moj glupi strah. - O čemu govoriš?

- O Romeu! Nemam hrabrosti da se suočim sa onim šta osećam prema njemu.

- Debra, ispričaj mi sve. - Stela, nisam imala hrabrosti. On je tako drugačiji od svih muškaraca koje poznajem. - Smiri se, Debra. Ti si hrabra žena. - Nisam. Ja sam jedna na smrt uplašena žena koja nema hrabrosti da učini možda jedinu pravu stvar u životu.

- Znam da jesi. Seti se kroz šta si prošla do sada. Seti se koliko toga si stavila na kocku želeći drugima dobro. - Preko tuđih leđa. On to ne zaslužuje.

~ 55 ~

- Nije ljut na tebe. Sigurna sam u to. Naprotiv, mislim da ti se divi. Poznajem ga dobro i znam da nije čovek koji bi se poigrao sa tuđim osećanjima. - Stela, videla sam koliko je lako izgubiti nekoga. Toliko sam zbunjena.

- Ne smeš sada da staneš. Romeo ti mnogo znači i moraš da mu kažeš.

- Sada je kasno. - Nije, Debra. Moraš da reaguješ. Učini nešto, pozovi ga, potraži ga, bilo šta. - Ne znam ni kad polazi za Pariz.

- U devetnaest časova. - Moj avion polazi u isto vreme. - I?

- Potražiću ga! Stigla je na aerodrom. Bilo je osamnaest časova i trebalo je da uzme kartu koju je prethodno rezervisala. Nekoliko trenutaka je stajala pred šalterskom službenicom, a onda se izvinila i otkazala rezervaciju. Krenula je kroz čekaonicu, očekujući da ga vidi. Ljudi su se tiskali pored nje i ona skoro izgubi nadu da će da ga ugleda. Vratila se na šalter i kupila kartu za Pariz. Sa razglasa je čula obaveštenje o letu. Mora da mi je promakao, pomisli ona i prođe kroz koridor. Ušla je u avion, gledajući preko glava putnika. Stjuardesa se nasmeši i zamoli je da sedne. Debra sede, pomislivši u jednom trenutku da se on neće ni pojaviti. Možda je promenio plan, možda uopšte neće biti u ovom avionu.

- Izvinite, da li je gospodin Romeo Luketi na spisku putnika? - obrati se Debra stjuardesi. - Žao mi je, ali takve informacije ne dajemo - reče stjuardesa ljubazno. - Možete li da vežete vaš pojas?

- Mogu li da ti pomognem, Debra? Ona oseti radost, polet, uzbuđenje. Okrenula se prema njemu i pogledala ga sjajnih očiju. - Mislila sam da nećeš stići na ovaj let.

- Čekao sam da to bude iznenađenje. - Znači, video si me!? Ti, bezobrazniče!

- Aha - nasmeja se on. - Ako obećaš da ćeš da uvučeš „kandžice”, pozvaću te na sedište do sebe. - Obećavam. Toliko o obećanjima. - Zar? - nasmeja se Romeo.

~ 56 ~

- Znam samo da nisam mogla da odem, a da ti budeš daleko. Možda je ovo pogrešno, možda je ludo ali ne mogu drugačije. - Ovo je ono pravo, zar ne Debra? - čvrsto je zagrlio i privukao sebi. - Šta misliš o tome da se vežemo? - Mogu sama - ona pričvrsti pojas.

- Sve možeš sama? - Mislim da sam već vezana za tebe, Romeo Luketi - ona nasloni glavu na njegovo rame. - Neka ostane tako i u narednih pedeset godina - Romeo je zagrli i nežno je poljubi u kosu. KRAJ PDF BY FOXY

~ 57 ~