251513529-Mikael-Nurdberg-Renesansni-čovek-Italija-XV-veka-mitovi-i-stvarnost-pdf.pdf

Mikael Nurdberg

Renesansni čovek Italija XV veka - mitovi i stvarnost

Sa švedskog preveo Dorijan Haj du

vë Ï-ОИ IF.

1

•à A

îD V fV C't) m

4c \

B S S V c GA i

e,

• /И

Sadržaj

P red g o v o r.................................................................................................7 Štaje bila renesansa?...............................................................................9 Slika jednog stoleća.................................................................................19 Humanizam i h u m a n isti.......................................................................33 Firenca i Venecija, dve republike: društvena i politička s tr u k tu ra ............................................................ 53 F iren ca.............................................................................................. 53 V enecija............................................................................................ 64 Plate i sm eštaj.........................................................................................75 Plate i životni s ta n d a r d .................................................................. 75 Kuća i dom .........................................................................................91 Porodična struktura u T oskani.......................................................... 101 Smrt u Firenci.......................................................................................118 Humanistički pogled na ž e n u ............................................................ 127 Frančesko B arbaro .........................................................................128 Leon Batista A lb erti.......................................................................129 Mateo P a lm ije ri.............................................................................135 Vespasijano da Bističi.....................................................................136 Baldasare Kastiljone...................................................................... 142 Žene poreski obveznici u Firenci 1458.............................................. 148 „Časne kurve“ i ostale.......................................................................... 162 Značaj p rostitucije........................................................................ 162 Pohotne kaluđerice i silovatelji.................................................... 175 „Prezira vredan porok sodomije"................................................ 182

5

Društveni stavovi i vrednosti...............................................................188 Pojedinac i porodica .....................................................................188 Društvena uloga venčanja............................................................ 197 Bogatstvo i njegovo korišćenje.................................................... 205 Religija u svakodnevnom ž iv o tu ................................................ 219 Građanski d u h .............................................................................. 234 Vojvoda deli pravdu: zločin i kazna u Ferari.................................... 242 Umetnost, umetnici i naručioci.......................................................... 261 Životni uslovi um e tn ik a .............................................................. 261 Naručioci i žanrovi........................................................................ 272 N apom ene............................................................................................ 295 Izvori i literatura.................................................................................. 317

6

Staje bila renesansa ? Šveđanin žedan znanja, koji u donekle sažetoj formi želi da sazna šta je zapravo bila renesansa, otvoriće neku savremenu, aktuelnu ekciklopediju: zašto ne baš Leksikon dobrih knjiga (1988)? Pod poj­ mom „renesansa", kome je posvećeno dvadesetak strana, uz bogate i lepe ilustracije, naći će koncizan opis koji bi trebalo da predstavlja poslednju reč nauke u vezi s ovim fenomenom. I kako je onda ona tu definisana? Pa, kao „delom ideološki pravac koji je dominirao kulturnim životom, naukom, političkom mišlju i dr. u Italiji, gde je nastao, delom odgovarajući vremenski period, uglavnom od druge polovine XIV veka do XVII veka“. - „Rinascità1na italijanskom, re­ nesansa (renaissance) na francuskom, znači preporod i upućuje na buđenje antičke italijanske kulturne zaostavštine nakon dugog pre­ kida koji je predstavljao srednji vek.“ Vreme je da zastanemo i malo porazmislimo. Može li jedan ideološki pravac, ma koliko dominirao kulturnim životom i naukom u Italiji, biti identičan sa opštim vremenskim periodom od skoro tri­ sta godina? Ne može li se zamisliti da su paralelno postojali i drugi ideološki pravci, jednako značajni? Ne može li se pretpostaviti da, sa beskonačno važnim aspektima ljudskog života tokom tih trista godi­ na, oblicima društvene i političke organizacije, ekonomskim uslovima, obrascima razmišljanja i stavovima, pom enuti ideološki pravac nije imao dodirnih tačaka i da oni sa njim nisu imali ikakve veze? Jesu li Italijani probudili antičko kulturno nasleđe koje je navodno bilo m rtvo hiljadu godina?

1 Sada se na italijanskom ne kaže Rinascità, nego Rinascita (s nagla­ skom na drugom slogu); ipak, najčešći termin na italijanskom jeste Rinascimento. Malena provera u rečniku ne bi bila na odmet.

9

Što se tiče periodizacije, međutim, tu je nepoznati pisac citira­ nog članka u dobrom društvu, ali s malim razlikama. Poznati nauč­ nik P.O. Kristeler u jednom radu objašnjava da „ја pod ’Renesansom’ podrazumevam onaj period u istoriji Zapadne Evrope koji se okvir­ no proteže od 1300. do 1600. godine, bez ikakvog predubeđenja o osobinama ili zaslugama tog perioda, kao ni onih koji mu prethode ili za njim slede.“(l) Kod Kristelera se, dakle, ovaj term in koristi iz čiste pogodnosti, kao sažeta etiketa jednog vremenskog perioda, bez stvarnog sadržaja i korišćena samo jednostavnosti radi. Zainteresovani čitalac članka iz leksikona saznaje i „da je srednjovekovni pesimizam u vezi s ovozemaljskim zamenjen pozitivnijim pogledom na svet" - ljude, znači, hiljadu godina nije bilo briga za ovozemaljski život, nego su, jadni, živeli u stanju konstantnog pe­ simizma. Onda se odjednom probudilo interesovanje za čoveka u „njegovoj kompleksnoj životnoj situaciji" (?) i „nezasita radoznalost renesanse prema svetu dovela je do novog ideala čoveka, univerzal­ no nadarenog" (tekst ispod slike str. 217), ,,1’uom o universalis", kako je nazvan u glavnom tekstu. Usput se može napomenuti i to da je pravilan izraz l’uomo universale, a ne ovaj čudan marokanski hibrid italijanskog i latinskog. Očigledno je ta nezasita radoznalost podstakla putovanja radi geografskih otkrića: „stare granice su pukle". Dalje saznajemo da je „promenjen pogled na čoveka ženama dao respektabilniji položaj" (tekst ispod slike str. 225). Već sad ne mogu da se uzdržim, a da ne kažem da je ovo više nego diskutabilna izjava, kao i tvrdnja da su prirodne nauke doživele procvat - što bi bilo moguće tvrditi jedino ako se u „renesansu" uračuna i dobar deo XVII veka. Karakteristika XIV i XV veka u Italiji je, naprotiv, potpuna nezainteresovanost za prirodne nauke. Preporod antike, zanimanje za antičku istoriju, filozofiju i teori­ ju državnog uređenja, donekle stidljivo se navodi kao ono što leži iza svih promena. Sasvim prirodno, to se pre svega odnosi na umetnost. Kriterijum za renesansnu um etnost je da delom daje predstavu vernu stvarnosti, a delom se nadovezuje na antiku. „Tako se, na primer, realistična umetnost, nastala u Flandriji u ranom XV veku, sa, izme­ đu ostalih, Janom van Ajkom, ne naziva renesansnom umetnošću, 10

upravo zato što nedostaje ta veza sa antikom". Začudo, na tekstu koji prati sliku na prethodnoj strani se baš ta flamanska um etnost sjedinjuje sa renesansom: „Filip Dobri od Burgundije za holandsku um etnost bio je ono što su Medičijevi bili za Firencu. Njegov dvor je tokom XV veka bio centar renesansne um etnosti severno od Alpa.“ Informacije radi mogu da dodam d aje zapravo vrlo malo umetničkih dela čak i u Italiji imalo ikakve veze sa antikom, bilo po m o­ tivu, bilo po stilu. Članak u enciklopediji, naravno, m ora predstavljati sažetak veoma obimne literature, sa manje ili više uspelim generalizacija­ ma uslovljenim nedostatkom prostora. Čisto subjektivno, međutim, mene je ovaj članak podsetio na formulaciju Engleza H.O. Tejlora: term in renesansa „carries more false notions than can be contradic­ ted in a sum m ers day“. Sam Petrarka je bio ubeđen da će ga njegovo stvaralaštvo na la­ tinskom, pre svega epos Afrika, učiniti besmrtnim. Svoje poezije na volgareu, sonata i kalcona, gotovo da se stideo - dela koja će tokom XVI veka biti predm et obožavanja i bezbrojnog imitiranja, dok je Afrika bila gotovo potpuno zaboravljena. Karakteristično je da tokom dobrog delà XV veka mnogi pi­ sci moraju izrazito da brane svoj izbor volgarea umesto latinskog. Krajem dvadesetih godina XV veka Đovani da Prato je u svom rom a­ nu Raj Albertijevih (s radnjom smeštenom u 1389), sa avgustinskim m onahom Luiđijem Marsilijem kao naratorom, napisao da „sada [moj kurziv] uviđam i priznajem da je firentinski idiom toliko doteran i lep da se svaka apstraktna i duboka tema uz veliku jasnoću može izraziti, rezonovati i diskutovati uz njegovu pomoć.“(20) Ipak, otpor prema narodnom jeziku kao literarnom medijumu bio je veliki. Oko 1438. Leon Batista Alberti je u jednom prologu tre­ će knjige svog velikog dijaloga Knjiga o porodici (I libri dellafamiglia)

47

(vidi str. 129) smatrao za neophodno da se objasni pred svojim kri­ tičarima. Priklonio se stavu humaniste Flavija Bionda da se latinski, pod uticajem varvara - gota i langobarda - promenio u m oderan je­ zik. Latinski u antičko vreme, dakle, nije bio jezik kojim su se služili obrazovani i pismeni, u šta je m nogo humanista verovalo, već su ga govorili svi. Shodno tome, koristili su ga i pisci kako bi njihova dela svi razumeli. Na isti način je sada i Alberti želeo da koristi toskanski dijalekat kako bi svi razumeli šta piše. Važnije mu je bilo da bude od koristi većini nego da u njegovim delima uživa šačica pismenih, odnosno onih koji su vladali klasičnim latinskim. „Svakako priznajem da je taj antički latinski krajnje bogat i kitnjast, ali zato ne mogu da vidim nijedan razlog da se naš toskanski jezik do te mere m rzi danas, da nas čak i nešto izvrsno napisano na njemu mora oneraspoložiti."'20 Samo učeni su hteli da se napregnu da sačuvaju i doteraju to­ skanski ne bi li on postao jednako vredan latinskom i prešao u opštu upotrebu. U jednom ranijem spisu Alberti kaže da je dobio pritužbe m no­ gih koji su smatrali da je „uvredio njeno književno veličanstvo" tim što nije koristio latinski za obrađivanje „rečitih tema“.(22) Neke duše veće od ovih kritičara imale su nijansiranije shvatanje vrednosti na­ rodnog jezika. Čak je i veliki latinista Leonardo Bruni, koji je ranije koristio isključivo latinski, tridesetih godina XV veka svoj Danteov život napisao na toskanskom, sa argumentom da nije važno da li se piše na latinskom ili narodnom jeziku: „Svaki jezik ima svoju poseb­ nost, svoju melodiju i svoju doteranu naučnu upotrebu.“

126

Humanistički pogled na ženu „Za razumevanje višeg društvenog života u renesansi na koncu je važno znati da se žena poštovala jednako kao i muškarac. Ne smeju nas zavarati nategnuto domišljata i delim ično zlurada istra­ živanja o navodnoj podređenosti nežnijeg pola koja se povrem eno javljaju kod pisaca dijaloga... Pre svega je obrazovanje žena u višim slojevima isto kao obrazovanje muškaraca. Dozvoljavanje ćerkama i sinovima da dobiju isto književno, pa čak i filološko obrazovanje, kod renesansnih Italijana ne budi ni najm anje ograde... Otm ena dama je u to vreme na isti način kao i m uškarac mogla da teži za celovitom, u svakom pogledu ostvarenom ličnošću/' Na ovaj idealizovani način Jakob Burkhart opisuje položaj žene u renesansnoj Italiji u svom delu Kultura renesanse u Italiji. Ovakve Burkhartove generalizacije su često, i bez provere, prihvatane sve do dan-danas. Ali da li one daju ispravnu sliku stvarnosti, ili se zasnivaju na čistim izuzecima u okviru najviših krugova - ili su m ožda jednostavno slobodne konstrukcije? Da li je žena zaista sm atrana jednakom m uškarcu u Italiji u XV veku? Bar deo odgovora m ožem o dobiti ako obratim o pažnju na to ka­ kav su pogled na ženu imali neki visokocenjeni i reprezentativni pisci. Istina, dvojica od njih su pisala dijaloge, ali Burkhart teško da je mislio na njih kad kaže „nategnuto domišljata i delimično zlurada istraživanja". On je verovatno ciljao na žanr uobičajen za XVI vek, naime, na dijaloge izm eđu prostitutki o njihovom životu, čiji je najistaknutiji pisac bio Pjetro A retino (1492-1556) i njegovo najpoznatije delo, Razmišljanja (Ragionamenti).

127

Frančesko Barbaro Kad je Lorenco Mediči, brat Kozima Medičija, 1416. godine tre ­ balo da se oženi, njegov prijatelj, hum anista Frančesko Barbaro (1390-1454), napisao je kratak rad na latinskom , De re uxoria (O braku)°\ Pisac nije bilo ko: pripadao je jednoj od najcenjenijih porodica venecijanskog naslednog plem stva, i bio je na nekoliko najvažnijih pozicija u republici. Iako nije im ao praktičnog isku­ stva u tem i koju je obrađivao, može se pretpostaviti da je u delu iskazao gledište svoje klase. U službi budućeg mladoženje Barbaro u svom delu diskutuje 0 izboru supruge, njenim poželjnim osobinama, kao i vaspitanju dece. Tri osobine su, kaže on, pohvalne kod žene: predanost supru­ gu, skrom nost i poslušnost u ponašanju, kao i ozbiljnost i vrednost u kućnim poslovima. Muškarcu priliči da naređuje ženi da radosno 1 željno ispunjava njegovu volju.(2) Ako muž povisi glas, ispunjen gnevom, žena ponizno m ora da ućuti da ga ne bi dodatno provo­ cirala. Ako se javi sumnja da je suprug bio neveran, ona nikako ne sme da sluša zlurade ženske tračeve u vezi s tim, već da zatvori uši. Drugim recima, dobra žena treba da bude šlepa za avanture svog muža.(3) Barbaro tako detaljno razrađuje svoje stavove o karitasu, ženinoj pokornoj ljubavi i predanosti mužu, i moderaciju, njenoj smernosti i skromnosti u životu (odgovarajući zahtevi za muškarca, naravno, ne postoje). Ma koliko povučeno i nezahtevno bi žena trebalo da živi, Barbaro ipak ne ide toliko daleko da kaže da je treba držati okovanu kao da je na robiji. Žena zapravo treba da izlazi, „а tu iskazanu bla­ gonaklonost" treba smatrati proverom njene vrline.(4) Što se tiče dela o vaspitanju dece, on ponajviše govori o go­ rućem pitanju da li žena treba sama da doji decu ili m už treba da nabavi dojilju; Barbaro naginje ka ovom prvom. Zadatak majke u samom vaspitanju ograničen je na ustanovljavanje straha od boga i pobožnosti kod dece - kao i ljubavi prem a ocu. Porez se zavodio i plaćao u florinima, ali pošto je većina prihode dobijala u soldima, moralo se preračunavati. Prirodno je da se 1427. računalo po važećem kursu, naime 1 florin = 4 £. Čudno je, m eđu­ 148

tim, što se isti kurs računao i 1458, pa sve do 1469, kad je stvarni odnos bio 5 £ za 1 florin.(2) (Nadalje se florin obeležava skraćeno sa fl, a soldo sa s.) Za poreske obveznike je takav „poreski kurs" bio veoma n e ­ povoljan. Skulptor Luka dela Robija, na prim er, 1456. godine je za imanje koje je posedovao dobio odbitak od 29 £ i 3 s, odnosno 583 s. Prema „poreskom kursu“ to je bilo jednako 7 fl i 16 s, dok je po stvarnom kursu dobio svega 5 fl i 8 s. Pošto se na taj prihod uzimao porez na kapitalnu vrednost od sedam procenata, smatralo se da, po „poreskom kursu", ima imanje vredno 104 fl, um esto realnih 77 fl.(3) Siromašna udovica M ona Benvenuta (str. 159), koja je imala prihod od 25 £ od najma malog poseda, iste godine je platila po­ rez 89 fl i 6 s, um esto stvarnih 65 fl 14 s, na isti način na koji joj se prihod od 44 £ procenio na porez od 11 fl, umesto 8 kolika je bila prava vrednost.(4)

Procenjivanje poreza sprovedeno 1427-28. predstavljalo je osnovu oporezivanja dugi niz godina. Prvo pravo novo procenjivanje desilo se 1457-58. i to je materijal koji je u osnovi ovog istraživanja. On se delom sastoji iz preko dvadeset knjiga deklaracija oko 8.000 glava porodica, jednog ili ponekad nekoliko knjiga za svaki od šesnaest delova na koje je Firenca bila podeljena, delom od lista poreskih obveznika ili podataka o sumama koje su svima bile procenjene. Ti spiskovi se sastoje od četiri velike knjige od pergamenta, po jedna za svaku gradsku četvrt, u kojima su obveznici izlistani abecednim redom, gonfalone po gonfalone. Podaci u spiskovima svode se, pored cifre za porez, od imena i rodbinske veze, kao i broja koji upućuje na deklaraciju; to se, dakle, m ora pogledati za iscrpnije informacije o pojedinačnim osobama. Na margini poreskih spiskova dosledno se pisala skraćenica M2, M onna, „gospođa", ispred svih žena poreskih obveznika, što je titula koja se dodeljivala svim odraslim ženama, nezavisno od bračnog stanja i društvenog položaja .3 To olakšava beleženje žena 3

To je titula koja ulazi u Mona Lizu, gde prva reč, dakle, nije ime.

149

koje nisu samo bile članovi domaćinstva kao supruge ili ćerke, već su imale položaj glave porodice i nezavisnog poreskog obveznika. Rezultat računa za četiri kvarta i njihovih šesnaest gonfalonija vidi se u tabeli 7. Pre nekoliko godina obavio sam istraživanje žena poreskih ob­ veznika u Parizu na osnovu spiskova iz 1297. (Livre de la taille). Iz njih se videlo da su žene činile gotovo 14 procenata obveznika, a Jeran Dalbek je došao do gotovo identičnog rezultata, oko 15 posto, za Stokholm šezdesetih godina XV veka.(5) Što se tiče Firence 1458, udeo žena u poreskim obveznicima izgleda da se poklapa sa ovim rezultatim a - 14 odsto za čitavu teritoriju grada. Tri gonfalonea po­ kazuju više cifre, Ferca (Sv. Spirito) sa 16, Bue (Sv. Kroče) takođe sa 16, kao i Leon Bjanko (Sv. Marija Novela) sa ne m anje od 20 posto ženskih poreskih obveznika. Apsolutne brojke su, m eđutim , prilič­ no niske, pa je stoga iz njih teško izvući sigurne zaključke. Poseban problem predstavlja ustanovljavanje bračnog stanja oporezovanih žena. U spiskovima poreskih obveznika četiri firentinska kvarta koristi se različit broj oznaka. Prema tadašnjem poimanju sveta, žena nije mogla samostalno da nastupa, već je morala biti u nekakvom odnosu prema muškarcu, ocu ili suprugu. Oznake koje se javljaju u sva četiri kvarta su sledeće: X supruga NN (X donna di NN) X supruga preminulog NN (X donna fu di NN) X ćerka NN (X di NN) X ćerka preminulog NN (X figliuolafu di NN) ime oca, na primer Katerina di Đovani

150

Tabela 7. Udeo polova u poreskim obveznicima/glavama porodice t Firenci 1458. M uškarci %

Žene

%

Suma i

59 44

U

4 11 383 649 690

M + Ž

S. Spirito:

Scala Nicchio Ferza Drago Summa

352

86

339 543

106

11 16

591

89 84 86

99

14

i 825

86

308

14

241 428 ЗЗ2 305

90 84 89

26

10

79 40

16

85

54

1 306

87

199

88 89

53

12 11

61 86

15 20

231

15

14 10

2 133

S. Croce

Carro Bue Leon Nero Ruote Summa

II

15 13

267 507 З72

359 1 505

S. Maria Novella

Vipera 213 U nicom o 425 Leon Rosso З46 Leon Bianco 344 1 328 Summa

85 80 85

31

S. Giovanni Leon d’Oro 809 Drago 491 Chiavi 633 Vaio 4 17 Summa 2 35 0

86 90

135

87 87 87

92 346

6 809

86

i 079

Hela Florens

56 63

13 13 *3 14

244 478 407 430 1 559

944 547 725 480 2 696

7 888

Izvor: ASF, Catasto vol. 834, 835, 836, 837 (Campioni).

151

U spiskovima iz Sv. Đovanija i Sv. Marije Novele se, pored ovoga, javlja i donekle sumnjiva oznaka X fu di NN, što se može protum a­ čiti i kao „ćerka prem inulog N N “ i „supruga prem inulog N N “. Tek kad se pogledaju deklaracije, sa potpunijim podacim a, ispostavlja se da su zapisničari koji su vodili poreske spiskove u najvećoj meri birali one skraćenice koje su se prve pojavljivale u deklaracijama, bez obzira na to što su za njima sledile neke druge. To praktično znači da su, nezavisno od toga koja oznaka se koristi, preko 95 p o ­ sto žena sam ostalnih poreskih obveznika činile udovice. Tako se za samo šačicu, od 35 koje se navode kao „žena N N “, moglo oče­ kivati da je suprug još uvek živ. U dva od tih slučajeva našao sam udate žene koje u poreskom spisku stoje kao glave porodice, iako su im supruzi živi. U oba slučaja im je procenjen najniži mogući porez, 3 s.(6) Ni u jednom od ta dva slučaja nem am o objašnjenje prilično neuobičajenog podređenog položaja muža u odnosu na ženu. Nasum ičnom kontrolom deklaracija urađenom na izboru od (otprilike polovine) 169 dvosmislenih slučajeva tipa X fu di NN, pokazalo se da su sve, bez izuzetka, udovice. Očekivalo bi se i da su žene koje su u spiskovima navedene kao „ćerka preminulog N N “, „ćerka N N “ ili samo sa očevim imenom, bile neudate, ali to važi samo za manji deo njih; inače su bile u veoma poznim godinama. Ali za većinu - oko 90 posto od ukupno 193 žene - nakon nasumične provere takođe se ispostavilo da su udovice. Tabela 8. Bračno stanje, žene poreski obveznici/glave porodice u Firenci 1458. Sv. Spirito

Sv. Kroče

% Supruga H 225 Udovica Ćerka preminulog 49 Ćerka 20 Očevo ime

S

2

i

6

3

15 4 28

77

204

88

14

IO

4

2

i

9

4

6

3 08 100

13 7 2 i 1 99 100

231

100

Izvor: ASF, Catasto vol. 834, 835, 836, 837 (Campioni).

152

Sv. Đovani

Cela Firenca

%

%

%

73 16

Robinja preminulog Suma

Sv. Marija Novela

%

13 269 21

4 78

4 37

i

6

11 2 346 100

35

3.2

852

78,6

108 6

10 ,0 0,6

79 4

7.3

о.З 1 084 100,0

Na kraju, neuobičajenija i svakako malobrojnija kategorija bile su četiri žene u Sv. Đovaniju i Sv. Kročeu koje su navedene kao „ro­ binje preminulog N N “, i koje su očito nasledile imovinu svojih gos­ podara. Rezultat svega toga jeste, dakle, da su praktično sve, 1.084, žene koje su upisane kao nezavisni poreski obveznici 1457. godine bile udovice, izuzev nekoliko desetina udatih koje su živele u sopstvenim, nasleđenim kućama. Broj udovica u Firenci je, inače, bio još veći od ovoga .4 Bilo je prirodno i uobičajeno da starije udovice predstavljaju glavu porodice, čak i pored odrasle dece. Takva je bila i sedamdesetjednogodišnja Mona Liza, udovica zlatara Đovanija di Pjera, nastanje­ na u gonfaloneu Leon d’Oro u Sv. Đovaniju. Njoj nije um ro samo muž, već i sin, takođe zlatar, Pjero di Đovani, nekoliko godina pre popisivanja imovine za porez. Sa svekrvom je živela i Pjerova udovi­ ca, četrdesetogodišnja Mona Marčitana, zajedno sa svoja četiri sina i tri ćerke. Najstariji, Frančesko, imao je šesnaest godina, a najmlađa, Alesandra, svega godinu dana i tri meseca.(7) Još jedan takav ,,matrijarh“ činila je Mona Vađa, šezdesetdvogodišnja udovica Antonija di Lorenca (zanimanje nije navedeno), takođe iz Leon d’Ora. Pod njenim krovom živela su dva oženjena sina sa svojim ženama i decom. Lorenco je sa suprugom Tomazom imao četiri ćerke, a Bartolomeo sa svojom Anjolom jednu.1(8) Krajnje nenaučno, možemo se zapitati kako je ta porodica uspevala da saku­ pi za miraz ne bi li se bar jedna ćerka udala. Koliko ih je završilo u m anastiru (vidi str. 177)?

4 Jednu kategoriju poreskih objekata, koju zbog nedostatka vrem e­ na nisam stigao detaljnije da predstavim, činili su tzv. Redi [eredi], nasledstva. Bili su to nepodeljeni stambeni objekti preminulog u kojima su braća i sestre zajedno živeli, često i sa majkom-udovicom. Tačan broj, međutim, nažalost ne mogu da navedem.

153

Tabe'a 9. Podela iznosa plaćenih na ime poreza između žena poreskih obveznika u Firenci 1458. Plaćeni porez

Sv. Spirito

Sv. Kroče

% F io r .io >

-

5-IO

6

3 5

1-5