21457277 Dr Goran Komar Vojvoda Pavle Djurisic

Павле Ђуришић

____________________________________

ВОЈВОДА ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ

Породица Павла Ђуришића потиче из села Парци, Љешанска нахија, испод самога врха Веље Горе, на коме се још данас бијели стара српска богомоља. Из тог мирног села, са кућама од клесаног камена, сиротиња је отјерала његовог оца Илију, и то у пуној младости. Настанио се у Подгорици, између рушевина Немањиног двора и старе Сахат куле. Ту су му рођена сва дјеца: три сина и двије кћери.

Рођен 9. јула 1907. баш у данима првог политичког превирања у Црној Гори, Павле је још као дијете одавао све знаке своје будуће борбености. Дијете које би у његовом присуству запјевало неку стару пјесму, због које су скадарска утвђења прогутала половину његових братственика, не би тај испад никад више поновило. Али на Павлову рану младост, између двије ријеке: Рибнице и Мораче, са њиховим споменицима и рушевинама, пресудно утичу два догађаја. Први је, рат из 1912. године, када су два тешка руска топа, из близине његове

куће, објавила рат Турској, десет дана прије осталих балканских савезника. Други је судбина његовог оца, кога од тог дана није скоро ни видио више сем у мртвачком ковчегу. Прво је отишао на Скадар и био рањен на утврђењу Бардањолта. Затим је отишао и у Други балкански рат, преживљавајући и Брегалницу и борбу на Говедарнику. И прије него се могао снаћи у кругу своје једре и лијепе дјеце, Први свјетски рат бацио га је на аустриска утврђења на Калиновику. Ту је смртно рањен и послије неколико дана сахрањен поред подгоричког храма, који потиче из Немањиних дана. Тако је цијела породица, лишена свога хранитеља, виђеног и вриједног грађевинара, препуштена бризи мајке Иване, зване Маце, из гласовите куће Радовића, братства Брновића. Овој великој жени и мајци у помоћ су притекли њен отац Михаило, кога су Црногорци звали Мићо Пуров, познати јунак са Бара, и њен брат Петар, преживели ратник из одреда Војводе Вука, доцније судија у Подгорици и Беранама. Основну школу и четири разреда гимназије Павле је завршио у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву, о коме је снивао у најранијој младости. Јер, тада је на прагу основне школе слушао грмљавину топова са Скадра, гледао многе тужне спроводе и слушао поздраве на вјечитом путу без повратка.

У јесен 1927. године, Павле улази у 55 класу Војне академије, из које 1930. године излази као пјешадијски потпоручник. Више мјесеци, током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10 пјешадијског пука Таковског. Његове старјешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пјешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи своју преморену мајку. Тако га од 1934. године видимо у Беранама, прво као поручника - водника батаљона 48 пјешадијског пука, а затим као ађутанта. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона. Истог дана, на Велики петак 1939. године, кад италијанске трупе упале у Албанију, Павле је с својом четом послат у Плав, сектор двоструко опасан: и због фашистичког продирања до наших саобраћајних вена, и због препада албанског башибозлука, који је увијек био уз јачега. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и дипломата. Вјешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцјену од 100.000 динара у сребру, што за вјеролимни милет дивљих Проклетија значи много. Рат од 6. априла 1941. године затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом ђенерала Љубе Новаковића, Ћуришић истог дана прелази албанску границу. Умјесто брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази команда

да се застане. И ту, на освојеној територији Албаније, Ђуришић без пресудне битке, доживљава капитулацију наше војске и велико разочарење у своме животу. Павле Ђуришић је знао да то ипак није крај, већ само почетак тешких голготских дана. Брзим покретом враћа своју јединицу у Плав и даје аманет свима да се од оружја не растају, већ да га сачувају за скоре дане. Све што је од војне спреме, оружја и муниције, лежало у Плаву, дали су поузданим сељацима са истом поруком. Тако се ни он, ни његови ратници, нијесу рата одрекли по наредби своје капитулантске владе и савезничке издаје, већ се само повукли у окриљу својих слободарских села и хладних планина за нове дане и нове мегдане.

У Беранама, поред капитулације и безнадежне трагедије, Павле Ђуришић ипак не мирује. Ту се често сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима, а нарочито са официрима. Међу њима су капетан Рудолф Перхинек, Словенац, који је с' нама био и остао, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајор Милорад Јоксимовић, мајор Божо Јоксимовић и брат Василије Ђуришић. Борбе које су 13. јула 1941. године почеле у старој Црној Гори, од Вира до Острога, прешле су и на највећу црногорску нахију - Васојевиће. Дана 15. јула, отпочиње борба, а 17. јула под командом капетана Павла Ђуришића, отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама. Не бројем, колико њиховом одлучношћу да умру или побиједе, Ђуришић приморава италијанску команду на предају. Тако је 18. јула Беране опет било у нашим рукама, а зелени Лим текао крвав испод древног Будима. Неколико десетина наших бораца и грађана главом је платило своју храброст и одлучност. Али тачно 118 мртвих Италијана лежало је по улицама, рововима и касарнама, поред више стотина заробљених и разоружаних, сада већ укроћених освајача.

ВЕЛИКИ СТРАТЕГ ОСЛОБАЂА БЕРАНЕ

Вођење битке за Беране од 17. и 18. јула, распоред својих бораца и сразмјера снага, откривају у Павлу Ђуришићу не само великог и неустрашивог јунака, соја старих српских сердара и војвода, већ и богомданог војника. Ту, у том бурном ватреном крштењу, почиње и легенда: да Павла Ђуришића обилазе куршуми, или боље речено: „Смрт га неће иако је тражи". Али, иако је италијанска посада на Лиму савладана, нови освајачки таласи прелазили су Јадран. Допрли су до Берана. Казнена експедиција, или освета Мусолинијеве империје пустошила је седам дугих дана и ноћи. У том помамном рушењу, паљењу и убијању, страдали

су невини: највише жене, дјеца и старци, који су по својим домовима смрт чекали и дочекали. На том послу најстрашнији су били карабињери и одреди фашиста. Али и поред своје политике кажњавања „незахвалне Црне Горе", нијесу у успех били сигурни, па су у помоћ позвали и дивље арбанашке хорде. Обукли су их у своје униформе, и ставили испред себе као претходнице и дали им одријешене руке да раде све што од њих страсти траже. Тако су попљачкани српски домови нестајали у пламену дуж цијелог Лима, а крвожедне руље уживале у тим пакленим призорима. И док се пламен дизао до неба изнад самих села Заграђа, Горажда и Тмушића, Павле Ђуришић је долетио у помоћ са својом јединицом. Подивљале хорде из Бихора и Рожаја доживјеле су своју казну. Остаци су у паничном страху пребјегли границу. Али, побједа над албанским башибозлуком под италијанском командом није значила и побједу над њиховим римским послодавцима.

ГОРЊЕ ЗАОСТРО ЦРНОГОРСКА РАВНА ГОРА

Пред њиховим тенковима и дивизијама једини спас биле су планине, које су нас и раније извлачиле из сигурних пораза. Тако се Ђуришић 3. августа 1941. прво повукао у Заучку Гору, а касније прешао у Горње Заостро, гдје је образовао свој Горски штаб. Такоје Заостро постало зборно мјесто свих нацноналних снага. Везе с Дражином Равном Гором још није било. Због тога ће Ђуришић кренути новембра мјесеца 1941. из свога штаба за Србију, Дражу ће наћи у планини Голији крајем те године, са његовим декретима се вратити натраг и у вези с њим спремати нове подвиге. Дража још није био министар војске у избегличкој влади, али је био од свих Срба, чак и већине Словенаца признати вођа народног отпора. Између Србије и Црне Горе стајали су не само непријатељски гарнизони, већ до зуба наоружани муслимани Санџака, нарочито Пештера. Павле је увидио да без тога ризичног пута и без тијесне везе Црној Гори нема спаса. Ово тим прије што су послије протјеривања комуниста из Србије, цијела комунистичка војска склонила у Црној Гори, спремна да је освоји као што је раније била освојила западну Србију. Са тога пута, Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донио од Драже два декрета. По првом је ђенераштабни мајор Ђорђе Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта ЛимскоСанџачких одреда.

Губици италијанске војске у свим борбама по Црној Гори, и сумњив успјех њихових казнених експедиција, наметнуоје Италијанима нову тактику. Тактика се сада састојала у запосједању градова и вароши, заштићених бункерима и бодљикавим жицама, као и одржавање везе између њих, без задирања у залеђа њихова, чак ни у најближа села, гдје се лако може погинути. Та окупаторска изолованост сједне и братска наивност националиста, с друге стране, охрабрила је комунисте и њихове маневре. Сачувани плански у борбама с италијанском војском, из које су првог дана почели узмицати, они су сада слободно по селима стварали своју такозвану „народноослободилачку" војску, разне канте производили у нове „радио станице" и припремали атмосферу за претварање националног, ослободилачког рата, у крвави грађански рат.

Своје рушилачке планове и диктаторске апетите открили су тек у последња два мјесеца 1941. године, када им се нико није надао. Пошто су поубијали гласовите народне прваке, већином крађом и преварама, на разне начине, одлучили су да освоје Васојевиће, јер би тако одвојили Црну Гору од Србије, а своје класне походе наслањали на богато залеђе и Ком планину. Али, Стаљинови измећари нијесу знали да је Васово племе тврд орах, о који су многе силе, кроз дуге вјекове, ломиле своје зубе. Са три стране, прикупљеним снагама из цијеле Црне Горе и Санџака, комунисти су упали у Баре, Лубнице и Равну Ријеку, увјерени да су се тим и устоличили на Горњем Лиму и на горњој Тари. Комунистички потези отворили су очи националистима. Два табора не гледају се више братски. И тако је почела борба или крвави грађански рат.

Из тих раних дана два попришта су најчувенија: Баре Краљске, а затим Лубнице и Равна Ријека. Националне јединице на првом попришту предводи мајор Ђорђе Лашић, а на другом капетан Павле Ђуришић. Борбе су завршене тешким поразима комуниста, а побједом два елитна официра са пробуђеним народом. Нико тада није мислио на борбе с' домаћим изродима. Све мисли биле су управљене на италијанске гарнизоне. С пролећа 1942. године били су осуђени на теже ударе и успјешније препаде. Комунисти су својим походом на Васојевиће и мучким убиствима народних првака све националне планове пресјекли и народни отпор страховито осакатили у корист италијанских освајача. Пораз у Васојевићима није учинио и крај њиховим плановима и злочинима. Колашин је био постао њихова престоница злочина, одакле су дириговали цијелом својом акцијом у Црној Гори, Санџаку, Херцеговини, Боки, спремајући освету за свој први пораз.

Тако је Колашин, у коме су се комунисти са Мошом Пијадом на челу, сигурно угнијездили, постао пресудна раскрсница. Према томе, ваљало је расчишћавати са свим комунистичким тврђавама испред Колашина, по коме су црвени пустошили теже него некада дахије по Београду. Борбе по селима низале су се једна иза друге, свака од њих изазвана од стране крвожедних комесара, који су се такмичили у насиљима и злочину. Борба на Равној Ријеци крајем јануара 1942. године добијена је на препад једним ријетко куражним подвигом Павла Ђуришића. Пробијајући се ноћу између јаких партизанских јединица он је изненада напао позадину, управо главну резерву, и тако обезглавио цијелу комунистичку линију. Борбу на Црквинама, између Колашина и Мораче, добио је ноћу, нападом на партизански штаб, који је у паничном бјекству заборавио чак и своју архиву. У тој архиви нађено је Титово писмо „другу Марку Ђуровићу" под којим је именом на Тари жарио и палио Моша Пијаде. У писму је дословно стајало: „Скрећем ти пажњу, друже Марко, на значај планинског масива Сињајевине, Дурмитора, Волујка и Маглића, по цијелу нашу сшвар. Ако њих изгубимо, онда је изгубљена и битка, јер ту је кључ цијелога Балкана. Зато тај терен по сваку цијену чувајте и задржите у својој власти".

Колашин је ослобођен од тешке комунистичке куге 23. фебруара 1942. године. У тим данима довршио се и потпуни процес подјеле између националиста и комуниста широм цијеле Црне Горе, Боке и Санџака. Дакле, мјесецима касније него се то догодило у Србији. Комунисти су у Босни потражили једини свој излаз. Али се ипак Колашина нијесу лако одрекли. Послије ослобођења Колашина, тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра. Његово име постаје већ чувено широм долина Лима, Таре, Мораче и Зете. По планинама се хори нова народна песма: „Нема борбе ни мегдана без Ђуришић капетана". Виђени националисти долазе да се сњим упознају и од њега чују савјете за даљу борбу на двоструком фронту. Санџак, Стари српски Рас, је умирен, а усташки покољи по нашој Херцеговини прилично обуздани, или сведени на неколико градова. Преко ослобођеног Санџака, Дража са својим штабом прелази висове Дурмитора, дотиче се кршне Херцеговине и на њеном терену се састаје са војводом Илијом Ж. Трифуновићем-Бирчанином, војводом попом Перишићем, Милорадом Поповићем и осталим херцеговачким првацима, па се враћа и долази у Липово, на обронке Сињајевине. На томе терену остаје од јуна 1942. до 13. маја 1943. године, Дурмитор и Сињајевина постају друга Равна Гора, да би средином 1943. ту трнову и мученичку круну опет вратили нашем легендарном Сувобору.

Пуну годину дана од ослобођења Колашина до продирања Њемаца у црногорске планине, Италијани се више не осјећају сигурним ван својих посада, бункера и бодљикавих жица. Комунисти нијесу више харали, жарили и палили по нашим селима. Док су се они у Босни спремали за повратак, ђенерал Блажо Ђукановић, Бајо Станишић и Павле Ђуришић хтјели су да их тамо нађу и истријебе. Али, њихове снаге за ту улогу нијесу биле довољне. На Дражину главу пала је уцјена од 100.000 златних марака. Србија је била у вјечитој опасности од тевтонске казне, која је у црно завила Крагујевац и Краљево, а по Хитлеровом кључу стотину за једнога, пријетила цијелој земљи. Њемачке и италијанске комбинације по нашој земљи, коју су подијелили, или својим сателитима поклонили, с' једне, и покрет комуниста из Босне ка Неретви, с' друге стране, створили су нову ситуацију, све тежу по нашу националну ствар у цијелој земљи. Битка на Неретви је изгубљена, а њемачка војска са свим модерним ратним арсеналима продрла је до Лима и Таре. Неколико њемачких дивизија угрозиле су Колашин са двије стране, преко Лима код Мојковца и низ Тару код Матешева. Тако је Колашин пао а Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године пао у њемачко ропство. Неколико дана раније, Дража је пуким случајем избјегао исту судбину и вратио се преко Санџака и Голије у свој првобитни бастион - Равну Гору.

Ту почиње ново поглавље и нова етапа уз дугу Голготу која се дизала испред Павла Ђуришића и његових бораца. Борце шаљу на разне стране, у своје многобројне логоре, а Ђуришића у далеке Карпате. Из логора смрти у Стрију, под Карпатима, у коме је смјештен послије дугог пута и страдања, јуна 1943. године, Ђуришић је побјегао 27. августа 1943. године, дакле послије три мјесеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску, у нашу питому Војводину, препуну туђих жбира и ухода. Тек кад је ноћу прешао Дунав, примијећен је и ухапшен. У Ратничком дому, резервисаном за кандидате смрти, одлежао је четрдесет дана. Неки преживјели свједоци могли су у тој необичној кући ледених и мрачних ћелија да виде само костур негдашњег орла из црногорских планина, али не више ведро лице и атлетско тијело Павла Ђуришића. Ђенерал Милан Недић, којему је Црна Гора била на срцу као и Србија, дознао је све и учинио све што је могао да у живот врати овога великог јунака, побједника Италијана и комуниста у Црној Гори, свих српских непријатеља али не и Њемаца. Нојбахер, представник ове грубе силе, цијенећи људе и јунаке, као што их је и Мекензен цијенио, узима на себе одговорност и по Недићевој молби Ђуришића пушта из тамнице. Дочек разбијених остатака његове војске, која је некада бројала од 30-40 хиљада ратника, био је према свим описима тужан.

Ситуација у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку, била је сад сасвим друга. Нови окупатори, Њемци, по примјеру Италијана, нијесу много марили шта се дешава ван њиховог оквира. Мислећи да искористе стару језуитску политику: што горе то боље, помогли су и комунистима да се снађу и опет осиле у истим планинама из којих су снагама Ђуришића и Станишића избачени почетком 1942. године. Ни политичка ситуација у свијету није била иста. Черчил је све отвореније и неразумније уздизао Тита, а спуштао Михаиловића, као да је морао побиједити само онај уз чије је колено његов син Рандолф. И тако је дошло до босанске Голготе. И тамо видимо Ђуришића на челу своје поворке, у двострукој улози: спасавања остатака покошене војске и народа, који се не мири са ропством, Из Рудога одређује армију од 4.000 бораца под командом Захарије Остојића да у Херцеговини ухвате везу са западним савезницима. Али до везе не може да дође, јер су Техеран, друга капитулација у Лондону и спремање Јалте, преломили мач преко наших глава и наше праведне ствари. Тако, беспућа, зима, глад, тифус и синхронизована акција између комуниста и усташа, уз прећутни њемачки благослов, сахрањују све наде у боље дане.

Битка на Лијевчу Пољу, са њеним страховитим последицама, отвара пред свима сами пакао. У томе паклу нестаје и легендарног војводе Павла Ђуришића, витеза без страха и мане, коме је судбина одрекла право да падне у борби с мачем у руци, као што је са њим раније падао и устајао на многобројним бојним пољима. По једној верзији он је убијен у Градишци 28. априла 1945. године, а по другој у загребачком мучилишту следећег дана. По трећој, која изгледа највјероватнија, он је жив спаљен у Јасеновцу заједно са својих 380 сарадника и официра, међу којима је скоро цио ранији Дражин штаб, на челу са чувеним српским књижевником Драгишом Васићем. И да би и Бог на небу заплакао, а камо ли несрећници на земљи, до ове трагедије у Јасеновцу дошло је седмог маја 1945. године, дакле читав дан послије немачке капутулације, јер су усташке звјери и тим путем морали свијету и историји да покажу, колико су спремнији и вјероломнији од својих нацистичкофашистичких учитеља и устоличитеља.

ТВРЂИ ОД ЧЕЛИКА ГОРОСТАСНИЈИ ОД КОМА

Тако је Павле Ђуришић своју каријеру на овом бездушном свијету завршио не само као легендарни јунак и челични војвода, већ и као мученик. Двије особе које су му биле најближе: мајка Ивана и ујак Петар, затворили су очи прије него су сазнали за крај страшне трагедије. Честита старица која му је дала живот, умрла је у босанском селу Подновљу 3. марта 1945. године, а њен брат Петар Радовић, давно чувени четник војводе Вука, затим судија, нестао је у Кочевљу, Словенија, заједно са својим сапатницима, које су издали и небо и земља, и правда и људи. Кад послије више предугих година визија Павла Ђуришића долети до нас, ми у њему видимо два лица, једнако лијепа и мила, једнако честита и искрена. Једно припада војнику и ратнику, који је тврђи од челика и горостаснији од Кома. У том својству битке је водио и губио, увијек први на страшном мјесту, гдје смрт

1. Павле Ђуришић 2. Бранко Ђурашковић 3. Радоман Раилић 4. Душан Арсовић

вреба иза сваког стабла, а последњи у повлачењу кад се ломе срца у грудима. У Дражиној војсци све до љета 1944. године, и два, камо ли три унапређења била су велики изузетак, примљена свега у два-три случаја. Први од свих тих изузетака био је Павле Ђуришић и ратни и народни војвода. Друго лице припада човјеку и трибуну, какав је Ђуришић био и остао. Док није пустио дугу браду и још дужу косу, он је био младолик, скоро увијек насмијан. Те су црте сад биле прекривене, те нам је Ђуришић личио на старе хајдуке кова Старине Новака, Баја Пивљанина и Вука Мандушића. Био је средњег раста, атлетски грађен, прилично широког и мало прћастог носа, веселих живих очију, ведра лица, и класичног изгледа. Кроз кише куршума пролазио је без страха, као да су то маневарски. Фама да га челик заобилази није престала ни октобра 1944. године, кад је на граници Албаније куршум пролетио кроз његове груди. Поред револвера и митраљетке, носио је увијек двоглед, ван борбе и масиван штап. На косматој глави стајала је тешка шубара, као даје с њом срасла. Уједној борби на Тари куршум шубару скиде с главе, али је он мирно врати на своје мјесто, уз ријетку псовку, и настави свој посао. Зато штоје увијек био први у борбеној линији, онје од својих ратника био бескрајно цијењен. А зато што је смрти мирно гледао у очи, цијенећи свој живот мање од других, он је био и вољен и обожаван. Никада у историји ратова, ближег, искренијег и љепшег контакта са својим ратницима није било, нити могло бити.

Исто тако искрен и узоран био је и контакт с народом. Многи команданти у рату подизали су зидове између себе и ближњих, да би иза таквих зидова што јаче дизали свој култ. Такве зидове Ђуришић је рушио, увијек кад је на њих наишао. Због тога је постао херој, не само у очима бораца, већ и народа, чак и наше интелигенције. Ова није увек склона да прими ни најбољу диктатуру, чак ни у рату, камо ли у миру. Али је она одмах схватила да Ђуришић није ни диктатор, већ народни војвода и трибун, њихов друг и брат једва први међу једнакима. Због тога на Павловом подручју није било ни свађе ни неповјерења. Сви су дјелови чинили нераздвојну цјелину, са њеним неписаним законима и својим старим моралним принципима. Путем лијепе и утјешне ријечи он је своја убјеђења лако преносио на ближње. Ту су разлози што његово име, из незнаног гроба, све љепше сија и љепше ће сијати док је људи и закона, док је хероја и мученика. Павле Ћуришић није много марио ни за ратне карте, ни за бусоле. Терен је савршено познавао и по њему се сигурно кретао, као вук по беспућу или орао по сивим облацима. Тактику, стратегију и све војне доктрине цијенио је мање од здравог људског инстикта и разума. Благодарећи њима, он се у свим борбама савршено сналазио. Он би из свих њих као побиједилац испливао да се против нас није окренуо читав свијет. Своје пророчанске очи он је окретао ка Епиру, а не ка Алпима. И да се ударило путем којим је он хтио, данас би и Дража и Драгиша и Павле и Захарија и Мирко и многе хиљаде покошене с њима на Лијевчу Пољу

и у Словенији и у Зеленгори и по мрачним Титовим казаматима - биле у животу, у нади да ће небо послати знамења. * Ова биографија је рад мајора Милорада Јоксимовића, једнога од првих сабораца и сарадника војводе Павла Ђуришића, од првог до посљедњег дана Другог свјетског рата. У биографију су унијете мале допуне мајора Раја Поповића, начелника штаба војводе Ђуришића и само породични подаци прибављени од његовог брата Васа и сестре Стане Вујошевић Текст је пренесен из Албума црногорских четника и жртава комунистичког терора Драгољуба Шћекића.

_________________________________________ ПОЧЕТАК УСТАНКА У ЦРНОЈ ГОРИ

Увод

Црна Гора у Другом светском рату је дала пет четничних војвода, а ова чињеница је довољан приказ удела црногорског народа у борби против фашистичког окупатора и комуниста.

Потребно је истаћи и чињеницу да би се број четничких војвода удвостручио или утростручио током 1943. године и до краја рата, да војвода Бирчанин, који је једини имао право додељивања титуле војводе, није умро 3. фебруара 1943. године. (Војвода Бирчанин је посмртно одликован Карађорђевом звездом са мачевима трећег степена) О свим четничким војводама из овог периода моћи ћете читати у посебном одељку овога сајта. Четничке војводе из Црне Горе проглашене у Другом светском рату су били: Блажо Ђукановић,Бајо Станишић,Павле Ђуришић,Војо Лукачевић и Мило Ракочевић. 6.април 1941.

Почетак Другог светског рата војску у Црној Гори затекао је на положајима према Албанији у већинским снагама.Од 1939. године када су италијанске трупе упале у Албанију, Генералштаб Војске је држао приправност према Албанији за евентуални покушај продора фашистичких снага у Краљевину.После 6. априла, српске снаге под командом ђенерала Љубе Новаковића прелазе албанску границу према Скадру. Међутим, уместо брзог продирања на освојеној територији Албаније долази команда да се стане. Један од комаданата чији пут ћемо пратити у овом поглављу, а који показује значај и успехе, а истовремено дубока разочарења постаће један од главних четниких вођа у Црној Гори-војвода Павла Ђуришића. Павле Ђуришић се налазио под командом ђенерала Љубе Новаковића у том периоду. Након команде за зауствљање продирања у Албанију, Павле Ђуришић враћа своју јединицу у Плав и даје аманет свима да се од оружја не растају, а сви војни магацини су пресељени у руке виђених сељака са истом поруком.

Судија Љубомир И. Минић командант четничке бригаде, убијен 1945. у одступању на запад Устанак

По припремама у тих пар месеци 17.јула 1941. године комадант Павле Ђуришић са својим јединицама отпочиње напад на Беране. За један дан иако против надмоћнијег непријатеља Беране је било ослобођено.Тако се устанак у Црној Гори почет од Вира до Острога преселио и у највећу црногорску нахију-Васојевиће.

Колашин, 1943. године. Макор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких четничких одреда (у средини, са црном шубаром), са својим штабом.

После ослобађања Берана италијанске трупе су отпочеле крваве казнене пирове.Седам дугих дана и ноћи фашисти су харали Црном Гором, а несигурни у своје снаге позвали су и албанско трупе непријатељски расположене преама православном живљу.Попљачкани српски домови су нестајали дуж цијелог Лима. Комадант Павле Ђуришић је дошао у помоћ и са својом јединицом нагнао у бег подивљале фашистичке хорде.У Бихору и Рожају фашисти су доживели поразе, који нажалост нису били порази у Риму. Под тешким тенковским и артиљеријским оруђима спас за тек оформљене јединице биле су планине. Ђуришић се прво повукао у Заучку Гору, а затим у Горње Заостро.Ту је био

Горски штаб. Састанак са Ђен.Дражом Михаиловићем

Новембра 1941. године Ђуришић креће за Србију да би се састао са ђенералом Дражом који иако није био у то време проглашен за министра војске у избегличкој влади, био је признати вођа народног отпора. Између Србије и Црне Горе нису само стајали непријатељски гарнизони већ и разуздани фундаменталисти Санџака.Ђуришић је увидео да тесна веза са Србијом је спасоносна.Поред упустава које је понео од Драже за наставак борбе , донео је и два декрета.Један је био о постављању мајора Ђорђа Лашића за комаданта националних снага отпора Црне Горе, а други о постављању капетана Павла Ђ. За комаданта Лимско-Санџаџких одреда. Лашић је тешко рањен у првим борбама са комунистима с почетка 1942.године, па за комаданта Црне Горе постављен је ђенерал Блажо Ђукановић.За комаданта западног дела пуковник Бајо Станишић. Блажо и Бајо су погинули у Острогу у ноћи између 19. и 20. октобра 1943. г. па је комадант Црне Горе од тог периода постао потпуковник Павле Ђуришић(тада је већ био потпуковник).

После повратка у Црну Гору и спровођења наређења ђен. Михаиловића Павле Ђуришић је са јединицама задавао болне ударце непријатељу.Италијани су се повукли у градове и варошице,ограђивали базе бодљикавом жицом и избегавали сваке иступе из сопствених окупираних зона.То је давало могућности испланираниом сценарију комуниста да се рашире по територији и помећују народ у припреми атмосфере за претварање националноослободилачког рата у крвави грађански рат. Своје намере комунисти су почели остваривати у задња два месеца 1941. године. Баре Краљске, Лубнице И Равна Ријека

Из тих ратних дана најчувенија су била два ратна попришта:Баре Краљске(командује Ђорђе Лашић), а затим Лубнице и Равна Ријека(командује Павле Ђуришић).После ових борби комунисти су почели са погронима свих виђенијих народнох првака и извршили масовне злочине којима су значајно осакатили националне планове и отпор. Колашин у том времену постаје њихова база на челу са Мошом Пијаде који се у тим данима представљао под именом Марко Ђуровић , чиме јасно видимо подле планове комунистичких првака у обмани народа.По њиховом утврђивању у Колашину почеле су акције разбијања комунистичких тврђава у околини.Борба на Равној Ријеци крајем јануара 1942. г. је добијена куражним подвигом Павла Ђуришића и његових бораца ударом на позадину непријатељу, а коначну победу је донело разбијање главног комунистичког штаба при чему је и заплењена архива истих .Колашин је ослобођен 23.фебруара 1942.Тада је довршен потпуни расцеп између националиста и комуниста диљем целе Црне Горе, Боке и Санџака(месецима касније него у Србији).

Генерал Блажо Ђукановић, учесник 1. и 2. Балканског рата и Првог свјетског рата, пуковник Бајо Станишић командант пука у Комском одреду у априлском рату и мајор Ђорђије Лашић

У Колашин се пресељава и штаб из Горњег Заостра.Овом победом и утврђивањем положаја је обуздан покољ од усташких снага,Санџак је умирен. Међу народом је почела да се пева песма која остаје до дана даншњих:Нема борбе ни мегдана без Ђуришић капетана.

Ђенерал Дража Михаиловић са својим штабом прелази преко ослобођеног Санџака до Херцеговине где се састао са првацима устанка:Војводом Илијом Ж. Трифуновићем Бирчанином, војводом попом Перишићем, Милорадом Поповићем.Потом се враћа у Липово,на обронке Сињајевине.То постаје друга Равна Гора(све до средине 1943. године)

С лијева на десно стоје: капетан Милорад Поповић, командант Невесињског корпуса, мајор Петар Баћовић, командант источне Босне и Херцеговине, мајор Алекса Драшковић, командант Дринског корпуса, поручник Добрица Ђукић, командант Рогатичке бригаде Романијског корпуса, непознат, Иван Нино Свилокос, командант Дубровачке бригаде Требињског корпуса (емигрирао живио у Детроиту, САД), непознат и последњи Милорад Видачић, командант Требињског корпуса. Сиједе с лијева на десно: Мито Кекић, Виђен Ковачевић и непознат Намере Четничких Вођа за Проширење Слободне Територије

Немци и Италијани су схватили да главна препреку за даље освајања или одржавања веза на Балкану представља национална борба Драже Михаиловића и његових четника.Почела су велика прегруписања фашистичких трупа и припрема планова за уништење Драже и следбеника.Уцена на Дражину главу је износила 100.000 златних марака, а репресалије су нам познате из случајева Крагујевца и Краљева(такав поступак је постао редован у свим територијама у којима је непријатељ губио тло под ногама), или пракса убијања стотину Срба за једног фашисту.Са друге стране комунистичке снаге које су водиле тактику брзих пребацивања са мјеста на мјесто, харања и пљачкања српског живља, одмазди над четничким селима, доприносиле су ударима на четнике.Из горе наведених разлога ђенерал Блажа Ђукановић, Павле Ђуришић и Баја Станишић су планирали да опколе главнину комунистичких снага која се налазила у Босни и да их униште. Али њихове снаге нису биле довољне за то. Тако ће комунисти наставити да вреше злодела која ће довести српски народ на руб пропасти.

БИБЛИОГРАФИЈА Драгољуб Шћекић “ Албум Црногорсих Четника” Радоје И Живан Кнежевић “ Слобода или Смрт”

Преговори са албанским националис Војвода ЂуришИћ је био у сталном контакту са Врховним комадантом Дражом Михаиловићем.По пристанку и овлашћењу његовом,Ђуришић је отпочео преговоре са принцом Марк Ђоном који је преузео команду над свим оружаним снагама у Албанији. Сама смисао споразума је била у ненападању између четничких инационално орјентисаних албанских снага и заједничку борбу против нацистичког окупатора.Албанија је била под инвазијом првака у Албанији који ће прихватити споразум и припремити народне масе на тај подухват,по чему би исти споразум постао пуноснажан. Албански завјереници када су сазнали да су разоткривени и да је принц Ђон у Подгорици прешли су неопажено на територију Црне Горе и направили засједу на колону званичника Албаније и Црне Горе,тј. На принца Марк Ђона и Војводу Павла Ђуришића који је из домаћинских разлога хтјео да испрати госта до границе државе.Завјереници поштујући правило непролијевања сопствене крви пропустили су визило њиховог принца И ранили Војводу Павла.ране добијене у покушају ликвидације су биле веома тешке И опасне. Сама акција атентата је означила погоршање односа двије стране и онемогућавала даљни ток развијања плана на споразуму на којему су радили Ђон И Војвода.

13.октобра Павле Ђуришић је именовао Новицу Поповића да га заступа у преговорима са албанским званичницима и заврши започети посао. Споразум је постигнут у Скадру 15 . октобра и носио је главне тачке: 1.Обједињење националних албанских снага и четника под врховном командом Драже Михаиловића; 2. Скадар да је сједиште Врховног штаба; 3.Да Павле ЂуришИћ пошаље снаге у Скадар при чему да се манифестује сарадња борбе против комуниста и тиме подигне морал националиста у Албанији; 4.Да албанско вођство осигура цјелокупну исхрану четницима за 100,000 војника за шест мјесеци,узимајући у обзир одузимање пуних магацина од Њемаца које су имали у Скадру; То су биле основне тачке споразума који је постигнут и представници са обје стране су га почели промовисати. Међутим обрт политичких игара у цјелосвјетској ситуацији је узео другачији обрт.

Наиме Врховна команда је била присиљена да се држи других планова и обећања из Лондона и умјесто састајања на југу са Владом и савезницима наредба Војводи Ђуришићу је дошла директно од Ђен. Драже да почиње повлачење пред огромним снагама осовине ,према Босни.У босни се требао направити сусрет са савезницима и прегруписавање снага за дањне акције. Први покрет четничких јединица из Црне Горе је услиједио 3. децембра при чему је кренуло преко 12000 бораца и 10000 националних породица,са 72 свештеника пред којима Митрополит Јоаникије.

Устанак у Херцеговини

Послије капитулације Југославије Херцеговина је припала Независној Држави Хрватској, док је војнички била окупирана од 6. италијанског армијског корпуса. Почетком маја Хрвати су почели постепено да преузимају власт у тим крајевима. Чим су власт примили, хрватски срески начелници и војни руководиоци издали су проглас народу у коме су изричито захтјевали уз пријетњу смртне казне предају оружја искључиво од Срба. По несрећи, многи су оружје и предали, док су га остали сакрили. Када су Срби разоружани, хрватске власти су позвале херцеговачке Хрвате и муслимане и наоружали их. Овај акт хрватске власти је изазвао сумњу код Срба.

Чим су усташке власти наоружале херцеговачке Хрвате и муслимане, организовале су од њих усташке јединице и одмах су отпочели нечувено и невиђено убијање и прогон прво угледних Срба, а затим цијелих српских села и крајева. За мјесец и по дана рачуна се да је у Херцеговини убијено преко 40000 Срба. Нарочито су Срби страдали око Љубушког, Мостара, Коњица, Чапљине, Стоца и Гацка. Италијанска војска, која је гарнизонирала у овим мијестима, правила се невјешта, мада је било појединачних случајева гдје су узимали Србе у заштиту и спасавали њихове животе. За тај мјесец и по дана Срби нису могли да се снађу и нису знали како да се спасавају. Али почетком јуна, угледнији Срби из свих херцеговачких срезова састали су се на договор. Написане су биле представке месним хрватским властима и команди 6. италијанског армијског корпуса да се престане са прогоном и убијањем Срба, али све то није помогло. Видећи да се налазе пред биолошким истребљењем, Срби су спонтано почели да се дижу на оружје. У почетку је сваки почео да стражари више свог села и да га брани у случају усташке најезде. Све до 12. јуна 1941. српска пушка није опалила у Херцеговини.

Тога дана у селу Казанцима, у срезу Гатачком, свештеник Радојица Перишић организовао је своје сељаке, који су били наоружани, напао је у истом селу хрватску жандармеријску станицу и разоружао је. Пошто је разоружао жандармеријску станицу кренуо је према усташама, Хрватима и муслиманима, који су држали страже и имали патроле према овом српском крају, и отерао их. Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од усташа, ријешио је са својим људима да се од тог дана, не само бране српска села и народ, већ да се пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане, уколико ови крену да помажу Хрвате. Овај догађај је брзо одјекнуо у свим српским селима Херцеговине, и овај се дан сматра као дан почетка устанка на све непријатеље српског народа у том крају.

Неколико дана послије овог догађаја одржане су двије велике скупштине угледних херцеговачких Срба: једна у селу Драмешини код Гацка, на којој су учествовали само представници гатачких села, а друга у селу Шљивовици, недалеко од Гацка према црногорској граници, на којој су учествовали и представници Невесињског и Билећког среза. Тада је рјешено да се закључци са ове скупштине доставе и осталим срезовима, и да се 27. јуна у свим срезовима изврши једновремени напад на све усташко – хрватско – муслиманске положаје и њихове гарнизоне. Чим је рјешење са скупштине послато свим срезовима, свештеник Радојица Перишић је предао дужност команданта коњичком поручнику Милораду Поповићу. Поручник Поповић је за врло кратко вријеме ступио у везу са свим угледним људима у Херцеговини, са којима се договорио у вези предстојећег напада. На дан 27. јуна отпочео је напад на сва главнија усташко – хрвтаско – муслиманска упоришта у цијелој Херцеговини. Огорчени херцеговачки српски сељаци, скоро голоруки скакали су на усташке ровове, ове ликвидирали и сами се наоружавали. Дана 27. јуна 1941. Срби из Гацка напали су окупатора, италијански конвој у близини Автовца. Сутрадан на Видовдан Автовац је ослобођен од усташа. За неколико дана, све усташке посаде по нашим и њиховим селима биле су уништене или сатеране у градове. Убијен је и ађутант Анте Павелића, Мијо Бобан. Оборен је и један усташки авион.

Послије овога су створени планови да се пређе у напад на вароши и из њих истјерају усташке посаде, а хрватска власт потпуно онемогући. Али тога момента су се умијешале италијанске војне власти са намјером да у том подухвату онемогуће Србе. Да би помогле Хрвате, италијанске јединице су кренуле из градова и са јаким снагама почеле да нападају на положаје Срба – четника да би на тај начин угушили револт против усташке Хрватске. Потез Италијана створио је тешку ситуацију за Србе и њима је било јасно да се не могу борити и против њих са својим слабим наоружањем. Примљене су мјестимично борбе са италијанским јединицама, али се углавном од те борбе у то вријеме морало одустати, једно због слабог наоружања, а друго због тога што су Срби били свјесни да ће од удружених усташко – италијанских снага још више страдати. Овим муњевитим четничким нападом, који је почео 27. јуна и трајао 4 до 5 дана, усташе су биле сабијене у градове и постале потпуно безопасне за српска села. Настало је затишје, које су Срби искористили за припреме, да би у јесењим и зимским данима извршили последњи и главни обрачун са усташким снагама, а вјероватно, услед тешке зиме и слабих комуникација, и са Италијанима.

Међутим, почетком септембра, комунисти су отпочели јавно да се појављују у Херцеговини. Њихови водећи људи су прешли из Црне Горе под изговором да помогну борбу Срба против окупатора. Уствари то је био само изговор, који је у то вријеме било тешко објаснити српском народу. Убрзо они су се окренули против Срба – четника и омели намеравану главну акцију против Хрвата и Италијана. Августа 1941. сазнало се у Херцеговини за покрет пуковника Михаиловића и херцеговачке четничке јединице су се одмах укључиле у покрет. Пуковник Михаиловић је тада послао у Херцеговину мајора Бошка Тодоровића да би координирао рад херцеговачких четника са његовим покретом. У првим данима устанка у Херцеговини истакли су се следећи Срби: свештеник Радојица Перишић, поручник Милорад Поповић, капетан Милош Куреш, Јован Драгинић, Петар Самарџић (бивши земљораднички првак из Братача, убијен као одметник 1948.), Милорад Бјелетић (командант Ћоравог батаљона), поручници Јован Мишевић, Михаило Копривица, Душан Вучковић, Васо Зиројевић, Благоје Тепавчевић, Шпиро Бабић, Ћетко Петковић, Стево Старовић, Видак Ковачевић, Ђока Гргур, Томо Гузина, Мато Милићевић и многи други у свим крајевима Херцеговине. Комунисти БиХ су тек 13. јула донијели одлуку о дизању устанка тако да не могу присвајати овај устанак, а у њиховој историји се нигдје не спомињу вође овог устанка.

Организовање четничког покрета у Црној Гори

Послије сламања тринаестојулског устанка организована је антикомунистичка милиција са циљем да чува мостове и друге објекте на подручју. Милиција је формирана према наређењу италијанске главне команде. Примали су плату од Италијана и чували мостове и неке објекте.

Крајем 1941. године на територији Црне Горе појавили су се четници. Њиховој појави претходило је успостављање контакта са генералштабним пуковником бивше југословенске војске Дражом Михаиловићем на Равној Гори. То су урадили, у септембру (по неким изворима у октобру) 1941 године, капетан Рудолф Перхинек и поручник Мирко Куклић из Берана. По доласку на Равну Гору, капетан Перхинек је пуковнику Михаиловићу изложио стање у Црној Гори и дао сугестије шта треба тамо радити. Пуковник Михаиловић је наредио капетану Перхинеку да напише инструкције за Црну Гору и да му је поднесе на преглед. Осмог новембра пуковник Михаиловић је позвао капетана Перхинека да му поднесе израђен елаборат за Црну Гору. Сутрадан 9. новембра, пуковник Михаиловић је прихватио и потписао израђени елаборат, овластио капетана Перхинека као свог делегата и упутио га за Црну Гору. Послије много мука у пробијању ка Црној Гори капетан Перхинек и поручник Куклић стигли су 18. децембра 1941. у село Драгојловићи, одакле су одмах продужили преко планине Голије у село Осаоницу, гдје су заноћили. Дража је 10. октобра 1941. године именовао мајора Ђорђија Лашића за врховног команданта четничких снага у Црној Гори, а капетан Павла Ђуришића за команданта четничких одреда у северној Црној Гори и Санџаку. После тога почело је формирање четничких јединица.

У међувремену, крајем новембра 1941. капетан Павле Ђуришић je донио одлуку и кренуо са 40 четника за Србију пуковнику Михаиловићу. Са њим су отишли Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Блажо Ђукановић, Благота Пајовић, Никола Ђуровић, Радосав Нововић, Љубо Минић, Радосав Јoксимовић, Филип Цемовић и Андрија Весковић. Павлова група се успут повећала на 120 четника. Покрет је Павле извршио из села Заостро, правцем: село Затон - село Расово - Бољанска ријека - Влах - Костеница - Врх (Турово) Ђаловићи - Гиљева - Буђево - Штаваљ Одвраћеница на планини Голији. Двадесетог децембра 1941. на планину Голију је стигао капетан павле Ђуришић са око 100 четника. капетан Перхинек га је куририма задржао у туристичким кућама у Одвраћеници, а њега довео у село Осаоницу, гдје му је предао овлашћење којим је одређен за команданта Лимско-Санџачких четничких одреда Југословенске војске у отаџбини под стр. пов. бр. 371, као и детаљну инструкцију о организацији и раду. Уз то, предао му је овлашћење за вршење мобилизације под стр. пов. бр. 372 и овлашћење о вршењу реквизиције са обавезом на давање признанице под стр. пов. бр. 373. Од тога момента почиње званична улога капетана Павла Ђуришића у Михаиловићевом покрету.

Основна ћелија четничке гериле, била је тројка, која је била оспособљена за извиђање, саботаже, атентате, препаде на непријатељске патроле и страже. Петнаест до тридесет четничких тројки сачињавале су чету, три чете батаљон, три батаљона бригаду, која би добивала назив по срезу у коме је формирана. крајем јесени формирани су корпуси. Три до пет бригада чиниле су корпус, просјечне снаге двије до три хиљаде наоружаних људи. Одмах по формирању одреда Павла Ђуришића у Заостру, формира се четнички одред у Доњим Лугама. Формирају га Јован Осмајлић, Драгиша Аковић и Радисав Аковић, стари црногорски официр. Након ових формира се чета у селу Загорје. тима за борбе против фашиста

Војвода ЂуришИћ је био у сталном контакту са Врховним комадантом Дражом Михаиловићем.По пристанку и овлашћењу његовом,Ђуришић је отпочео преговоре са принцом Марк Ђоном који је преузео команду над свим оружаним снагама у Албанији. Сама смисао споразума је била у ненападању између четничких инационално орјентисаних албанских снага и заједничку борбу против нацистичког окупатора.Албанија је била под инвазијом италијанских трупа од 1939.године.

Ови споразумом српска страна је добијала широки излаз на море и могућност дочека Краља,Владе наших и савезничких трупа и заједничку борбу против непријатеља на тзв. Новом фронту који би увелико био значајан за глобалну борбу противу Хитлера и његових савезника.Зато је и Дража Михаиловић наложио Војводи Ђуришићу да изврши преговоре са албанским принцом Марк Ђоном. У таквом виду сарадње првенствено је требало окупити велике народне масе и објаснити значење договора јер требале су се смирити страсти и дугогодишње мржње које су владале на просторима разграничења Црне Горе и Албаније.Међутим у свим планирањима донекле су запостављене опасности које су задавали комунисти са обе стране преговарача као и албанске злочиначке хорде које жедне српске крви покушавају на сваки начин да осујете сарадњу и борбу противу окупатора којему су и пристали на почетку италијанске окупације. Састанак је био заказан у Тузима , који су заузели Албанци након капитулације наше војске,али албански принц је дознао за могућност извоЂења атентата на преговарач па је допутовао у Подгорицу. Сам састанак је текао удвоје између Војводе Павла и принца Марка Ђона,са пристанком четничке команде односно Војводе остало је само да принц припреми Одбор народних првака у Албанији који ће прихватити споразум и припремити народне масе на тај подухват,по чему би исти споразум постао пуноснажан.

Албански завјереници када су сазнали да су разоткривени и да је принц Ђон у Подгорици прешли су неопажено на територију Црне Горе и направили засједу на колону званичника Албаније и Црне Горе,тј. На принца Марк Ђона и Војводу Павла Ђуришића који је из домаћинских разлога хтјео да испрати госта до границе државе.Завјереници поштујући правило непролијевања сопствене крви пропустили су визило њиховог принца И ранили Војводу Павла.ране добијене у покушају ликвидације су биле веома тешке И опасне. Сама акција атентата је означила погоршање односа двије стране и онемогућавала даљни ток развијања плана на споразуму на којему су радили Ђон И Војвода. 13.октобра Павле Ђуришић је именовао Новицу Поповића да га заступа у преговорима са албанским званичницима и заврши започети посао. Споразум је постигнут у Скадру 15 . октобра и носио је главне тачке: 1.Обједињење националних албанских снага и четника под врховном командом Драже Михаиловића; 2. Скадар да је сједиште Врховног штаба; 3.Да Павле ЂуришИћ пошаље снаге у Скадар при чему да се манифестује сарадња борбе против комуниста и тиме подигне морал националиста у Албанији;

4.Да албанско вођство осигура цјелокупну исхрану четницима за 100,000 војника за шест мјесеци,узимајући у обзир одузимање пуних магацина од Њемаца које су имали у Скадру; То су биле основне тачке споразума који је постигнут и представници са обје стране су га почели промовисати. Међутим обрт политичких игара у цјелосвјетској ситуацији је узео другачији обрт. Наиме Врховна команда је била присиљена да се држи других планова и обећања из Лондона и умјесто састајања на југу са Владом и савезницима наредба Војводи Ђуришићу је дошла директно од Ђен. Драже да почиње повлачење пред огромним снагама осовине ,према Босни.У босни се требао направити сусрет са савезницима и прегруписавање снага за дањне акције. Први покрет четничких јединица из Црне Горе је услиједио 3. децембра при чему је кренуло преко 12000 бораца и 10000 националних породица,са 72 свештеника пред којима Митрополит Јоаникије.

Устанак у Херцеговини

Послије капитулације Југославије Херцеговина је припала Независној Држави Хрватској, док је војнички била окупирана од 6. италијанског армијског корпуса. Почетком маја Хрвати су почели постепено да преузимају власт у тим крајевима. Чим су власт примили, хрватски срески начелници и војни руководиоци издали су проглас народу у коме су изричито захтјевали уз пријетњу смртне казне предају оружја искључиво од Срба. По несрећи, многи су оружје и предали, док су га остали сакрили. Када су Срби разоружани, хрватске власти су позвале херцеговачке Хрвате и муслимане и наоружали их. Овај акт хрватске власти је изазвао сумњу код Срба. Чим су усташке власти наоружале херцеговачке Хрвате и муслимане, организовале су од њих усташке јединице и одмах су отпочели нечувено и невиђено убијање и прогон прво угледних Срба, а затим цијелих српских села и крајева. За мјесец и по дана рачуна се да је у Херцеговини убијено преко 40000 Срба. Нарочито су Срби страдали око Љубушког, Мостара, Коњица, Чапљине, Стоца и Гацка. Италијанска војска, која је гарнизонирала у овим мијестима, правила се невјешта, мада је било појединачних случајева гдје су узимали Србе у заштиту и спасавали њихове животе.

За тај мјесец и по дана Срби нису могли да се снађу и нису знали како да се спасавају. Али почетком јуна, угледнији Срби из свих херцеговачких срезова састали су се на договор. Написане су биле представке месним хрватским властима и команди 6. италијанског армијског корпуса да се престане са прогоном и убијањем Срба, али све то није помогло. Видећи да се налазе пред биолошким истребљењем, Срби су спонтано почели да се дижу на оружје. У почетку је сваки почео да стражари више свог села и да га брани у случају усташке најезде. Све до 12. јуна 1941. српска пушка није опалила у Херцеговини. Тога дана у селу Казанцима, у срезу Гатачком, свештеник Радојица Перишић организовао је своје сељаке, који су били наоружани, напао је у истом селу хрватску жандармеријску станицу и разоружао је. Пошто је разоружао жандармеријску станицу кренуо је према усташама, Хрватима и муслиманима, који су држали страже и имали патроле према овом српском крају, и отерао их. Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од усташа, ријешио је са својим људима да се од тог дана, не само бране српска села и народ, већ да се пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане, уколико ови крену да помажу Хрвате. Овај догађај је брзо одјекнуо у свим српским селима Херцеговине, и овај се дан сматра као дан почетка устанка на све непријатеље српског народа у том крају.

Неколико дана послије овог догађаја одржане су двије велике скупштине угледних херцеговачких Срба: једна у селу Драмешини код Гацка, на којој су учествовали само представници гатачких села, а друга у селу Шљивовици, недалеко од Гацка према црногорској граници, на којој су учествовали и представници Невесињског и Билећког среза. Тада је рјешено да се закључци са ове скупштине доставе и осталим срезовима, и да се 27. јуна у свим срезовима изврши једновремени напад на све усташко – хрватско – муслиманске положаје и њихове гарнизоне. Чим је рјешење са скупштине послато свим срезовима, свештеник Радојица Перишић је предао дужност команданта коњичком поручнику Милораду Поповићу. Поручник Поповић је за врло кратко вријеме ступио у везу са свим угледним људима у Херцеговини, са којима се договорио у вези предстојећег напада. На дан 27. јуна отпочео је напад на сва главнија усташко – хрвтаско – муслиманска упоришта у цијелој Херцеговини. Огорчени херцеговачки српски сељаци, скоро голоруки скакали су на усташке ровове, ове ликвидирали и сами се наоружавали. Дана 27. јуна 1941. Срби из Гацка напали су окупатора, италијански конвој у близини Автовца. Сутрадан на Видовдан Автовац је ослобођен од усташа. За неколико дана, све усташке посаде по нашим и њиховим селима биле су уништене или сатеране у градове. Убијен је и ађутант Анте Павелића, Мијо Бобан. Оборен је и један усташки авион.

Послије овога су створени планови да се пређе у напад на вароши и из њих истјерају усташке посаде, а хрватска власт потпуно онемогући. Али тога момента су се умијешале италијанске војне власти са намјером да у том подухвату онемогуће Србе. Да би помогле Хрвате, италијанске јединице су кренуле из градова и са јаким снагама почеле да нападају на положаје Срба – четника да би на тај начин угушили револт против усташке Хрватске. Потез Италијана створио је тешку ситуацију за Србе и њима је било јасно да се не могу борити и против њих са својим слабим наоружањем. Примљене су мјестимично борбе са италијанским јединицама, али се углавном од те борбе у то вријеме морало одустати, једно због слабог наоружања, а друго због тога што су Срби били свјесни да ће од удружених усташко – италијанских снага још више страдати. Овим муњевитим четничким нападом, који је почео 27. јуна и трајао 4 до 5 дана, усташе су биле сабијене у градове и постале потпуно безопасне за српска села. Настало је затишје, које су Срби искористили за припреме, да би у јесењим и зимским данима извршили последњи и главни обрачун са усташким снагама, а вјероватно, услед тешке зиме и слабих комуникација, и са Италијанима.

Међутим, почетком септембра, комунисти су отпочели јавно да се појављују у Херцеговини. Њихови водећи људи су прешли из Црне Горе под изговором да помогну борбу Срба против окупатора. Уствари то је био само изговор, који је у то вријеме било тешко објаснити српском народу. Убрзо они су се окренули против Срба – четника и омели намеравану главну акцију против Хрвата и Италијана. Августа 1941. сазнало се у Херцеговини за покрет пуковника Михаиловића и херцеговачке четничке јединице су се одмах укључиле у покрет. Пуковник Михаиловић је тада послао у Херцеговину мајора Бошка Тодоровића да би координирао рад херцеговачких четника са његовим покретом. У првим данима устанка у Херцеговини истакли су се следећи Срби: свештеник Радојица Перишић, поручник Милорад Поповић, капетан Милош Куреш, Јован Драгинић, Петар Самарџић (бивши земљораднички првак из Братача, убијен као одметник 1948.), Милорад Бјелетић (командант Ћоравог батаљона), поручници Јован Мишевић, Михаило Копривица, Душан Вучковић, Васо Зиројевић, Благоје Тепавчевић, Шпиро Бабић, Ћетко Петковић, Стево Старовић, Видак Ковачевић, Ђока Гргур, Томо Гузина, Мато Милићевић и многи други у свим крајевима Херцеговине. Комунисти БиХ су тек 13. јула донијели одлуку о дизању устанка тако да не могу присвајати овај устанак, а у њиховој историји се нигдје не спомињу вође овог устанка.

Организовање четничког покрета у Црној Гори

Послије сламања тринаестојулског устанка организована је антикомунистичка милиција са циљем да чува мостове и друге објекте на подручју. Милиција је формирана према наређењу италијанске главне команде. Примали су плату од Италијана и чували мостове и неке објекте.

Крајем 1941. године на територији Црне Горе појавили су се четници. Њиховој појави претходило је успостављање контакта са генералштабним пуковником бивше југословенске војске Дражом Михаиловићем на Равној Гори. То су урадили, у септембру (по неким изворима у октобру) 1941 године, капетан Рудолф Перхинек и поручник Мирко Куклић из Берана. По доласку на Равну Гору, капетан Перхинек је пуковнику Михаиловићу изложио стање у Црној Гори и дао сугестије шта треба тамо радити. Пуковник Михаиловић је наредио капетану Перхинеку да напише инструкције за Црну Гору и да му је поднесе на преглед. Осмог новембра пуковник Михаиловић је позвао капетана Перхинека да му поднесе израђен елаборат за Црну Гору. Сутрадан 9. новембра, пуковник Михаиловић је прихватио и потписао израђени елаборат, овластио капетана Перхинека као свог делегата и упутио га за Црну Гору. Послије много мука у пробијању ка Црној Гори капетан Перхинек и поручник Куклић стигли су 18. децембра 1941. у село Драгојловићи, одакле су одмах продужили преко планине Голије у село Осаоницу, гдје су заноћили. Дража је 10. октобра 1941. године именовао мајора Ђорђија Лашића за врховног команданта четничких снага у Црној Гори, а капетан Павла Ђуришића за команданта четничких одреда у северној Црној Гори и Санџаку. После тога почело је формирање четничких јединица.

У међувремену, крајем новембра 1941. капетан Павле Ђуришић je донио одлуку и кренуо са 40 четника за Србију пуковнику Михаиловићу. Са њим су отишли Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Блажо Ђукановић, Благота Пајовић, Никола Ђуровић, Радосав Нововић, Љубо Минић, Радосав Јoксимовић, Филип Цемовић и Андрија Весковић. Павлова група се успут повећала на 120 четника. Покрет је Павле извршио из села Заостро, правцем: село Затон - село Расово - Бољанска ријека - Влах - Костеница - Врх (Турово) Ђаловићи - Гиљева - Буђево - Штаваљ Одвраћеница на планини Голији. Двадесетог децембра 1941. на планину Голију је стигао капетан павле Ђуришић са око 100 четника. капетан Перхинек га је куририма задржао у туристичким кућама у Одвраћеници, а њега довео у село Осаоницу, гдје му је предао овлашћење којим је одређен за команданта Лимско-Санџачких четничких одреда Југословенске војске у отаџбини под стр. пов. бр. 371, као и детаљну инструкцију о организацији и раду. Уз то, предао му је овлашћење за вршење мобилизације под стр. пов. бр. 372 и овлашћење о вршењу реквизиције са обавезом на давање признанице под стр. пов. бр. 373. Од тога момента почиње званична улога капетана Павла Ђуришића у Михаиловићевом покрету.

Основна ћелија четничке гериле, била је тројка, која је била оспособљена за извиђање, саботаже, атентате, препаде на непријатељске патроле и страже. Петнаест до тридесет четничких тројки сачињавале су чету, три чете батаљон, три батаљона бригаду, која би добивала назив по срезу у коме је формирана. крајем јесени формирани су корпуси. Три до пет бригада чиниле су корпус, просјечне снаге двије до три хиљаде наоружаних људи. Одмах по формирању одреда Павла Ђуришића у Заостру, формира се четнички одред у Доњим Лугама. Формирају га Јован Осмајлић, Драгиша Аковић и Радисав Аковић, стари црногорски официр. Након ових формира се чета у селу Загорје.

Ослобођење Колашина

Павле Ћуришић, са својим снагама, потукао је до ногу комунистичке снаге на Лубницама 24. јануара 1942. У времену од 27. јануара до 5. фебрауара разбио је комунистичке снаге на Оштрељу, Равној Ријеци и Шаховићима и протјерао их ка Коврену. Територија Доњих Васојевића била је потпуно очишћена од комуниста. Одмах се приступа последњим припремама и организацији покрета за помоћ националним снагама у Барама Краљским.

Прикупљене снаге из Доњих Васојевића и Шекуларски одред из Горњих Васојевића отпочеле су покрет 19. фебруара. Тога дана извршен је покрет до села Краља, гдје су снаге преноћиле. Двадесетог фебрауара продужен је покрет до Бара Краљских. Сјутрадан војвода Павле Ђуришић, са командатом снага у Барама, мајором Андријом Весковићем, и осталим официрима, обилази положај око Бара, да би касније донио одлуку и издао заповијести за напад на непријатеља. Према издатој заповијести, напад је имао да отпочне 22. фебруара рано у зору и то у три нападна правца - три нападне колоне. Десна колона, под командом мајора Милорада Јоксимовића правцем: Сува Гора - Врањештица Пивљен - Смрчје - Шљивовица - Колашин. Средња колона, под командом мајора Андрије Весковића правцем: Букова Пољана - Планиница Маташево - Колашин. Са средњом колоном налазио се и командант цјелокупних снага војвода Павле Ђуришић. Лијева колона, под командом Видака Зечевића правцем: Лијева обала ријеке Дрцке - засеок Сунга - Маташево и доцније по заузећу Маташева, правац Колашин. У току ноћи 21/22. фебруара јединице свих колона прикупиле су се на полазне положаје за напад који је почео у саму зору.

Десна колона, на положајима Пивљена, непријатељ је имао мање истурене снаге и чим је напад отпочео, те непријатељске снаге се повлаче ка главним снагама на утврђени положај на Брајића Бријегу. Послије краћег заустављања на Пивљену, кад се разданило и ситуација код непријатеља постала јаснија, десна колона продужава напад на утврђени положај на Брајића Бријегу. Један дио наших снага успијева да се попне на планину Кључ и тако дође у положај да туче непријатеља на његово лијево крило и бок. Напад са осталим снагама на фронту био је врло јак. Појава наших снага на лијевом крилу и боку, жестоки напад са фронта, непријатеља је довео у врло тешку ситуацију. Послије вишечасовног огорченог отпора, непријатељ је принуђен на повлачење ка положајима на Смрчју. Снаге десне колоне продужавају напад без предаха. Послије слабијег отпора на положајима Смрчја, непријатељ се повлачи на положаје Шљивовице. Сумрак се приближавао и снаге десне колоне се заустављају на заузетим положајима Смрчја, да би сјутрадан рано у зору продужиле напад на Шљивовицу и Колашин. Сјутрадан напад на Шљивовицу је извршен. Комунисти су дали слабији отпор, јер су се тог дана снаге средње и лијеве колоне већ појављивале на положај на десној обали Таре изнад Колашина и на падине Шљивовице и тиме заградиле одступницу ка Колашину. Положаји Шљивовице су изнад самог Колашина. И ако страховито изнурени у борби, на лицу, сваког борца се одражавала радост видећи како бједни, поражени комунисти бјеже преко моста на Тари у правцу Липова и Мораче.

Средња колона је нападала у правцу утврђеног положаја Планинице. У самом почетку напада, на источном положају на Буковој Пољани, налазиле су се слабије непријатељске снаге. Оне су биле одмах разбијене и под ватром су се повукле ка врло јаком утврђеном положају на Планиници. Овдје се мора нагласити да је овај положај још раније био модерно утврђен од стране Италијана. На правцу средње колоне налазиле су се најјаче непријатељске снаге, а модерно утврђени положаји омогућавали су им лакшу и отпорнију одбрану. Положај Планинице био је најтежи и најважнији, који је требало освојити у овој нашој дводневној борби. Борба се водила цијелог дана. Наше снаге су покушавале више пута да освоје утврђења на Планиници, али без успјеха. Војвода Павле Ћуришић одлучује да он лично покуша, још једном, да заузме утврђење. Са својом чувеном штабском четом и једном групом доборовољаца, са ручним бомбама, упадају у непријатељске ровове и истјерују га из његовог најважнијег упоришта. Непријатељска кичма је била сломљена и сјутрадан наше снаге ући ће у побједнички жалосни и у црно завијени Колашин. Задатак лијеве колоне био је да заузме положај изнад Маташева и потпомогне напад средње колоне. На правцу лијеве колоне налазиле су се мање комунистичке снаге које су се одмах, послије првог нашег напада, повукле ка положајима изнад Маташева. Падом Планинице, под ударцима лијеве колоне, лијева колона заузима Маташево. ПОНОВО ЗВОНЕ ЗВОНА

Заузећем Планинице и Маташева, снаге средње и лијеве колоне продужавају 23. фебруара напад на положаје на десној обали ријеке Таре у правцу Колашина. 23. фебруара око 11 сати прије подне, снаге десне колоне заузеле су Шљивовицу, изнад самог Колашина, а снаге средње и лијеве колоне падине Шљивовице које су се спуштале до саме ријеке Таре. Заузећем Шљивовице и појавом других наших снага на падине Шљивовице, непријатељ у паничном бјекству напушта град Колашин и положаје Башањег Брда и Барутане и бјежи главом без обзира: један дио снага у правцу Мораче, а други у правцу Липова и Сињајевине. Кад су последњи дјелови комунистичких снага прелазили преко моста на Тари, зачули су се звуци звона са колашинске цркве, коју су комунисти безбожнички оскрнавили масакрирањем најбољих људи овог расног српског краја до самих њених прагова. Звуци звона су се чули далеко, и чинило се као да јецају и разносе на све стране радост, бол и невиђену тугу народну. Најављивали су радост сиротињи и тужним грађанима чувеног и поносног Колашина, да је куцнуо час слободе, послије вишемјесечног ропства какво никада у својој историји није запамтио. Турске хорде према комунистичкој олоши и злочинима нијесу били ни блиједа слика.

Лугови поред ријеке Таре са „Пасјим гробљем", био је живи свједок комунистичких звјерстава над најбољим синовима овог краја. Невини људи, часни патриоти, беспрекорни карактери, узорни и њежни родитељи, свих професија и занимања, од судија Касационог суда, највишег суда у земљи, па до одличних народних првака и домаћина, пошто су претходно уморени настрашнијом смрћу, затрпани су у врбацима поред саме ријеке Таре. Сви у положају у каквом су се нашли при издисају и на мјесту на коме су пали. Звјерска комунистичка владавина у Колашину у неколико мјесеци, између 1941. и 1942. и крволоштво извршено на невиним народним првацима овог краја, биће описани. Призор и слику одушевљеног народа, при уласку наших снага у Колашин, врло је тешко описати ријечима. Мајке су износиле своју дјецу да љубе наше борце и уз звуке црквених звона молиле се Богу да продужимо са побједом над непријатељем и да их више никад не оставимо на милост и немилост комунистичких зверова. Касније, кад је окопнио снијег, жртве „Пасјег гробља" су пронађене и свечано сахрањене. „Пасје гробље" је освећено и посвећено. Мученичка тијела су наизмјенично уношена у колашински храм и над њима, са потоком суза народа и уцвијељених породица, очитане заупокојене молитве.

Као што су и у пршлости у српском народу све његове пјесме потекле од непознатих пјесника, тако је у томе добу поникла пјесма која се касније чула од чобаница код оваца и бораца кад полазе у борбу. Кроз вилу проговара народна душа овим стиховима: „Гледала сам врх Заостра, гдје војвода Павле поста И гледала мајко мила, кад четничка пође сила, Преко брда и планина, до крвава Колашина. „Пасје гробље" луг проклети, дође Павле да освети. Војводина бјеше воља, спустише се до Липова, Пролетјеше као птице преко села Штитарице, По косама од Боровца, спустише се до Мојковца, Бјежи Тито и Пијада, Павлова их тјера гарда. Партизани црни врани, дођоше вам црни дани”. Побједа наших снага на Матешеву, под командом ђенерал-штабног мајора Ђорђа Лашића, ондашњег команданта снага Црне Горе; побједе наших снага под командом војводе Павла Ђуришића на Лубницама, Оштрељу, Равној Ријеци и ослобађање Колашина, претходило је коначној побједи и протјеривању комунистичких снага са територије Црне Горе, Санџака, Источне Босне и Херцеговине у првој половини 1942 године.

Погибија мајора Бошка Тодоровића

Генералштабни мајор Бошко Тодоровић је био један од најспособнијих и најобразованијих официра Драже Михаиловића. Именован је септембра 1941. године за команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине. Цијело вријеме се залагао за заједничку борбу са партизанима знајући да ће само сложно и заједно имати успјеха у борби.

Почетком јануара долази у Сјеверну Херцеговину ради формирања и повезивања четничких одреда Источне Босне и Херцеговине.Иако су партизани већ почели са црвеним терором у Херцеговини мајор Тодоровић је мислио да му од партизана не пријети никаква опасност, чак и када су му показали писмо политкома Никшићког НОП одреда Милинка Ђуровића у коме се каже: “Једно треба да је јасно и нама овдје и вама тамо, да нешто морамо предузети против четничке банде која у том дијелу Херцеговине узима све више маха.” Већ тада се група комуниста налазила у лову на њега. Група Ђока Путице је на Богојављање (19. јануара) у селу Врби блокирала зграде у којима се налазио мајор Тодоровић и његова пратња и присилили их на предају. Мајор Тодоровић је потпуно занемарио своје обезбјеђење вјерујући да га комунисти неће напасти. Иако четници нису пружили никакав отпор комунисти су одмах убили тројицу његових пратилаца. Под изговором да их воде на преговоре у Самобор одовде њега, поручника Видака Ковачевића и капетана Радојицу Рончевића у штаб Никшићког НОП одреда у Горње Поље код Никшића. Сутра вече су стигли у команду мјеста на Крсцу гдје су се партизани раскомотили мислећи да им не пријети никаква опасност.

Међутим поп Радојица Перишић сазнавши шта се десило сакупио је неколико бораца Горњогатачког четничког батаљона и кренуо за отмичарима. Ноћи 20/21. јануара опколили су их на Крсцу и ослободили тројку мајора Тодоровића. Ниједног партизана нису убили иако су то могли. Мајор Тодоровић је забранио да се пролива братска крв, а од комуниста које је предводио Љубо Вушовић је добио обећање да више неће убијати Србе. Комунистички штаб издаје наређење да се мајор Тодоровић убије, овог пута на лицу мјеста без икаквог спровођења. Ударне чете су стално у потјерама за мајором Тодоровићем. За ликвидацију Владо Шегрт је формирао комбиновану чету од 100 бораца Првог ударног батаљона. Добијају обавјештење од својих шпијуна да је 19./20. фебруара мајор Тодоровић заноћио у Кифином селу. Због великих снежних сметова, преговора са Италијанима као и обећања комунисте Љуба Вушовића да га неће више дирати мајор није поставио обезбјеђење око села. Комунисти под командом Влада Шегрта су опколили куће у којима су боравили официри. Мајор Тодоровић је заробљен и стрељан, а поред њега су убијени професор Јокановић и поручник Мишељић

Комунистички злочини

Прва жртва комунистичког терора је био архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Жупе код Никшића. Он је био убијен 29. јуна 1941. године. На догађаје у Југославији имао је велики утицај Стаљинов говор одржан у новембру 1941. године, у коме наглашава да ће се рат завршити за двије недјеље или најкасније за шест мјесеци; њемачка армија биће уништена. То је био пропагандни говор без реалистичке процјене тадашње ситуације. Према изјави Вукмановића-Темпа, када су комунисти чули Стаљинов говор, схватили су да је њихов задатак "првенствена ликвидација присталица капитализма прије завршетка рата. Тако ће бити лакше изградити социјализам". Стаљинов говор је био кључ догматских марксистичких идеолога да отворе врата кланица, почевши "другом фазом" револуције "диктатуром пролетаријата". Као резултат тога, Црна Гора и Херцеговина биле су окупане крвљу угледних патриота, побијених "не зато што су били кривци, већ зато што су били угледни и утицајни". У Црној Гори и Херцеговини екстремизми друге фазе били су одвратни чак и неким југословенским комунистима. Владо Шегрт и Петар Драпшин били су укорени од Врховног партизанског штаба због примјене ужасних казнених експедиција противу народа Херцеговине.

У Црној Гори и Херцеговини "друга фаза" револуције достигла је зенит крајем 1941. и почетком 1942. Партизани су задржали називе својих противника: "издајници", "колаборационисти" или "чланови пете колоне". Без обзира како су покушали да дискредитују своје противнике партизани су слијепо слиједили Лењинов диктум да "комунистичка диктатура не значи ни мање ни више већ пуну неограничену власт без граница, правила или прописа законских". Касне 1941. и ране 1942. године масовне ликвидације извршаване су по комунистичким наређењима кроз Црну Гору и источну Херцеговину. Према изјави Дедијера, њему је Пеко Дапчевић рекао да су ликвидирања наређена од виших партизанских штабова. "Истовремено је Коминтерна упозоравала Тита да се у садашњој етапи ради о ослобођењу од фашистичког подјармљивања а не о социјалистичкој револуцији" (В. Дедијер, Нови прилози за биогра-фију ЈБТ, II, Либурнија, Ријека: Младост, Загреб, 1981, стр. 387). Најмасовнија убијања су вршена у срезовима: колашинском, шавничком, никшићком, даниловградском и цетињском, а и у срезу подгоричком. Партизанске новине "Наша борба", публиковане у Црној Гори, садрже имена побијених уз примједбу "наставиће се". Партизани су напунили рупе, јаруге, јаме, бунаре, кречане и гробља елитним Србима, у својој немилосрдној примјени "друге фазе" револуције. У процјени таквог ужаса може се само направити преглед имена ових људи, жена и чак младића у овом стравичном периоду.

Након злостављања, жртве су бацане у масовна гробља, као што су комунисти поступали у Горњем пољу код Никшића. Стеван Вучетић тврди да је бачено више од седам стотина лешева у јаму у Горњем пољу! Партизани су дали име тој јами Котор јама, јер је прва жртва бачена у њу из Котора. Јаме около Цетиња и свих страна Црне Горе примиле су лешеве жртава, а у Шавнику жртве су бачене у бунар. Прота Богдан Перовић и син му јединац брутално су мучени, а послије убијени. Више од четрдесет Караџића, рођака чувеног српског реформатора језика и скупљача народних пјесама Вука Караџића, побијено је у Дробњаку. Осамдесет и два лица, укључујући многе Џаковиће, бачено је у јаругу Боана. Жртве из срезова Цетиња и Бара побијене су у партизанском штабу Куновог присоја, укључујући браћу Шћепановиће (један је био професор а други официр), пуковника Ника Јовановића, браћу Драга и Блажа Капичића, земљораднике, и друге. У јаму на Врбању бачено је више људи из херцегновског и кривошијског краја.

У Колашину након повлачења Италијана 5. јануара партизани улазе у град и у касарну на Брези затварају све угледније и богатије људе из Колашина и околине. На Бадње вече 6. јануара партизани су у граду спремали игранку и Ћнародно весељеЛ. Међутим друга група партизана је тјерала затворенике да на десној обали Таре копају рупе у баруштини пуној пјеска. Тако док је у гимназији уз велике количине конфискованог алкохола трајала прослава праћена говорима и пуцњавом друга група пролетера је у Лугу ликвидирала све затворенике. Партија није трпила критику ни из својих редова. Многи њени чланови који су се успротивили прераном устанку или партизанским ликвидацијама убрзо су ликвидирани. Међу њима судија Слободан Марушић, учитељ Милован Анђелић (убијен из засједе 6. јануара 1942.) Алекса Павићевић и други. У Херцеговини је била слична ситуација. Првог фебруара 1942. из Врховног партизанског штаба инструкције је добио Ђукица Граховац, командант оперативног штаба Невесиња, да се одмах ликвидирају познати и сумњиви противници, а то је постао њихов свакодневни посао. Неколико дана касније оперативни штаб је обавјештен да је 250 чланова пете колоне стрјељано. Крајем марта у Гацком је било убијено око 70 особа и приближно исти број у Невесињу.

Карактеристика многих комунистичких ликвидација је да су извршене по ноћи. Такође послије убистава партизани су често играли на гробовима својих жртава или су чак тјерали родбину жртве да то чини.

Коначно протјеривање комуниста из Херцеговине

Послије повлачења партизанских бригада у западну Босну на територију под контролом усташа, 5. црногорска бригада и Херцеговачки партизански одред остали су по наређењу Врховног штаба на простору села Трбушча, Захмура, Љубине, Врбнице и Тјентиште са 170 рањеника централне болнице и збјегом народа који је избјегао из Црне Горе. Њима је Тито оставио у задатак да чувају збјег, оживе партизански покрет на овом терену и ако им се укаже прилика предузму офанзивне акције.Тако је Тито утекао да спаси своју гузицу а рањенике и нејач оставио да се сналазе како знају и умију. Тако се шачица Црногораца и Херцеговаца нашла у окружењу око 10 000 четника, колико их је тада било на територији источне Босне и Херцеговине.

Команда Источне Босне и Херцеговине је, убрзо после одласка групе пролетерских и ударних бригада према западној Босни била обавјештена да је на источним падинама Зеленгоре остала 5. црногорска бригада и Херцеговачки одред са рањеницима и избјеглицама, па је без оклевања донијела одлуку да са свих страна (од Фоче, Калиновика, Невесиња и Гацка) нападне и уништи те усамљене партизанске снаге. У духу те одлуке, концентрисала је до 21. јула 1942. око тог усамљеног острвца партизанске територије, 2 300 добро наоружаних четника, сврстаних у пет нападних колона: - колона капетана Слободана Нешића (Загорски и Обаљски четнички батаљон, који су укупно имали око 400 бораца), прикупила се у рејону села Јелашаца, са задатком да у току 21. јула избије у шири рејон Коњских вода и да одатле, 22. јула изјутра, предузме напад преко Мрчине-планине на партизански логор у рејону села Љубине; - гатачка колона (два батаљона Гатачког четничког одреда, укупно око 400 бораца), којом је командовао поручник Милорад Поповић, развијена на линији Уљешина-Горње баре, требало је да преко Требаве-планине обухвати партизанске снаге у селу Врбници са северозападне стране и да их, у садејству са колонама капетана Момчиловића и Нешића, окружи и уништи;

- колона капетана Момчиловића (укупно око 600 бораца), груписана код села Бастаса и Крушева, имала је задатак да дијелом снага садејствује гатачкој колони у нападу на село Врбницу, а да са главним снагама напада преко Оштре главе ка селу Љубини; - колона капетана Бојовића и Ружића (укупно око 600 људи) добила је наређење да преко Тисовца наступа ка Закмуру, одржавајући тактичку везу са колоном капетана Момчиловића; - колона Василија Бодироге (Фочански четнички одред - око 300 људи), прикупила се код села Штовића са задатком да преко Кмура (к. 1509) наступа према Закмуру. Главни командант четничких снага мајор Петар Баћовић оцениоје да ће окружене партизанске снаге покушати да се преко Коњских вода извуку у правцу села Јелашаца, па је на тај правац усмерио загорско-обаљску и гатачку нападну колону. Мада су на време били обавештени о груписању јаких четничких снага око партизанског логора на источним падинама Зеленгоре, Сава Ковачевић и Владо Шегрт, као и њихови политички комесари Радомир Бабић и Светислав Стефановић, нису ни покушали да своје исцрпене и изгладнеле борце благовремено извуку испод концентричног удара више од двоструко надмоћнијих четничких снага. Тек када су извиђачки делови открили (21. јула) присуство јаких четничких снага око села Врбнице и Љубине, наредили су да се изврше припреме за повлачење прко села Закмура ка Миљевини, јер само на том правцу нису примећене четничке снаге.

Партизани су били пред окружењем и тоталним уништењем. Случајно или не њихово заокруживање је спријечила усташка Црна легија која је из Фоче кренула према Миљевини и напала Фочански одред Василија Бодироге. Та околност је омогућила опкољеним снагама 5. црногорске бригаде и Херцеговачког партизанског одреда да се преко Закмура извуку из обруча. Иако је напад почео 21. јула, тек 22. јула кад су четници напали сам логор минобацачима и митраљезима почело се са повлачењем. Око 10 часова колона капетана Момчиловића заузела је Оштру главицу (к. 1392) и бочном ватром принудила дијелове 1. батаљона Херцеговачког одреда да напусте Глог (1352), доминантан положај северно од села Врбнице, и да се повуку на положаје код села Љубине. Најжешће борбе су тога дана вођене на планини Мрчин, где је загорско-обаљска нападна колона, након жестоке вишечасовне борбе, успела да одбаци партизанске предстраже према Мрчинским колибама и преко тог катуна продре у Љубину; тим продором одсечен је 3. батаљон 5. црногорске бригаде који се налазио на Зеленгори од своје бригаде и око 20 Херцеговаца од свог одреда. Партизани су се повлачили у расулу остављајући за собом рањенике и избјегли народ.

У току ноћи 22/23. јула главнина 5. бригаде и Херцеговачког одреда повлачила се у правцу Миљевине, остављајући 1. и Комбиновани (Драгачевско-челебићки) батаљон 5. бригаде на положајима код села Требичине (на десној обали Бистрице), са задатком да тамо остану све дотле док се све јединице не повуку преко Бистрице. Ти батаљони су, међутим, очекујући пристизање 3. батаљона који је био одсечен на Зеленгори, цео дан (23. јул) остали на тим положајима. Искорисгивши ту околност,четници су, наступајући са гатачком колоном правцем Врбница-ГвоздЈелеч-Пољице, а са колонама капетана Нешића и Момчиловића преко Захмура и Вукотића ка Требичини, опколили те батаљоне са свих страна и принудили их да скачу низједну готово окомиту стену да би се спасили од потпуног уништења. У извештају капетана Лукачеви-ћа наводи се даје том приликом заробљено 7 партизана и више од 200 убијено „Скачући са висине од преко 100 метара" - истиче се у том извјештају - „многи су остали висећи по стијенама и потоцима." Четници су наставили гоњење партизана преко Пољица, Миљевине, Трнова и Трескавице док се партизани уз велике губитке нису успјели одвојити од четника.

Дражин одлазак у Црну Гору

На пролеће 1942. године Дража, у стопу гоњен од Њемаца, одлучио је да крене на југ. Отишао је најприје у Драгачево, а затим продужио на Голију, гдје се задржао неко вријеме. Када су Њемци установили да се Михаиловић налази на Голији, они су 13. априла 1942. године наредили гоњење у коме су учествовале јединице 739. пука 717. дивизије. Дан доцније извештај њемачке команде Србије је признао да је потјера била без успјеха, јер је Михаиловић отишао на југ, пошто је разоружао један одред Пећанчевих четника у селу Остатија. Седамнаестог априла потјера је била прекинута, јер су Њемци имали обавештења да им је он измакао преко њемачко-италијанске демаркационе линије. Али свега два дана касније, до њемачке команде је стигао извјештај да се Дража вратио на Голију. На овој планини, четници су примили више енглеских авионских испорука оружја, муниције и новца. При Дражином штабу се налазио шеф британске војне мисије, капетан Бил Хадсон, као и аустралијски капетан Роналд Џонс, који је као њемачки заробљеник, побјегао из воза приликом једног транспорта из Грчке. Најзад овдје су неке јединице реорганизоване и ојачане, а међу њима и Калабићева чета Горске гарде. Све то није промакло пажњи њемачких обавјештајаца.

Да би коначно утврдили што се догађа у долини Ибра, гдје је Михаиловићев покрет био врло јак, Њемци су крајем маја организовали подухват ЋФорстратЛ у коме је поред дијелова 717. дивизије, учествовао и капетан Милер са једном новом јединицом њемачке војске која се дотле није појављивала у борбама против четника и партизана. Бранденбург пук, који је доцније претворен у дивизију Бранденбург, био је опремљен и трениран за нарочите задатке. У њемачкој војсци дивизија Бранденбург је с правом уживала одличан глас и као таква употребљавана само у подухватима којима обичне њемачке војне јединице нису биле дорасле. Од почетка 1942. до лета 1944. делови дивизије Бранденбург учествују у низу операција против Михаиловићевих одреда у Србији, Санџаку и Црној Гори. У потјерама и борбама за Југословенском војском у отаџбини, како су се званично звале Михаиловићеве јединице, дивизија Брандербург је задала веће губитке Михаиловићу, иако никад није могла да постигне свој главни циљ у борбама: ликвидацију самог Михаиловића и његових команданата као генерала Мирослава Трифуновића, пуковника Пилетића, мајора Николу Калабића, капетана Звонимира Вучковића, војводу Рада Корду и друге.

Операција ЋФорстратЛ почела је крајем маја и трајала је неколико дана. Већ 2. јуна у дневнику њемачке команде Србије признаје се да офанзива није успјела и поред вишенедељних брижљивих припрема. Али, Дража је био принуђен да напусти Србију. Наредних скоро годину дана провео је у Црној Гори, у безбједнијој италијанској окупационој зони. По доласку у Црну Гору, она постаје центар одакле се организује и води против Њемаца у другим удругим окупираним дјеловима Југославије. Михаиловић је редовно извјештавао британску мисију о јачини и покрету непријатеља. Слао је извјештаје прво на Малту, а касније у Сјеверну Африку и Сјеверну Америку. У априлу 1942. Михаиловић је послао поруку капетану Хадсону са планине Чемерно код Гацка да му се придружи. Хадсон је са заштитном пратњом легализованих четника, кроз Санџак стигао у Дражину команду. На жалост Хадсон се више бавио сарадњом четника и Италијана него достављањем помоћи четницима за неке озбиљније акције. Од фебруара 1942. до јануара 1943. Михаиловић је примио 25 авионских пошиљки. Пролећа 1942. у селу Пустопоље у Херцеговини, на састанку ђенерала Михаиловића и војводе Илије Бирчанина, договорен је план освајања Јадранског залеђа и дочекивања најављене савезничке инвазије. Потом је енглеска подморница донијела на Корчулу радио станицу, техничка средства и новац за војводу Бирчанина.

На састанку у Зимоњића Кули 13. јула 1942. године Дража је издао задатке подручним командантима. Задаци су били: Организовати народ за борбу у тренутку кад се процијени да има изгледа на успјех; збацити постојеће проокупаторске режиме; одржати ред у земљи; обезбједити државне границе; ослободити крајеве који су били под туђином; казнити по закону народне издајнике и туђине. Искрцавање савезника се очекивало пролећа 1943. године највјероватније у рејону Сплита. Крајем 1942. партизани из свог упоришта у Босанској Крајини почињу напад на динарску четничку област. Генерал Михаиловић је предузео мијере да се то спријечи концентричним нападима на партизане, и у ту сврху издао крајем децембра 1942. Директиву бр. 1. Тако су Михаиловићеве јединице из Далмације, Лике, сјеверне Босне, Херцеговине и Црне Горе кренуле на партизане, али су они успјели да се извуку из замке, окренувши преко Неретве на исток.

25. децембра 1942. долази нова британска мисија, с пуковником Бејлијем на челу. Он је спуштен падобраном на планину Сињајевину, петнаестак километара сјеверно од Колашина. Он сам наводи да је за првих десет недјеља његовог боравка у Дражин штаб су стигле само двије пошиљке. Неколико тона бачених из авиона, садржавале су тридесет милиона лира, прештампаних упадљиво црвеном бојом "Етиопија" и неколико стотина кутија тропског серума против змијског уједа. У селу Липово, 28. фебруара 1943. на крштењу најмлађег дјетета сеоског кмета, десио се један инцидент који су Енглези узели као повод за почетак напада на ђенерала Михаиловића и окретање ка партизанима. Наиме разочаран због слабе помоћи савезника и нетачних и пристрасних вијести са лондонског радија, као и непрестано тражење већих борбених акција против њемачких јединица упркос стравичним одмаздама окупатора Дража је проговорио оштро и отворено. Михаиловић је изразио жаљење што међу савезницима нема данас онаквог осећања као код Француске у претходном рату, што званичницима недостаје повјерење у његове извјештаје о акцијама и тешком страдању народа, што се чак сумња у његове послератне, тобож диктаторске и осветничке намјере, а пренебрегавају унутрашњи непријатељи Срба-усташе и партизани. Пуковник Бејли је послао извјештај о томе, али извитоперено преносећи поједине одломке и дајући цијелој причи већи значај него је заслуживала.

Дража Михаиловић је остао у Црној Гори до почетка операције Schwartz када се вратио у Србију гдје стиже у јуну 1943. у стопу гоњен од Њемаца. Послије ове њемачке офанзиве четнички команданти ван Србије постају још одвојенији и независнији од ђенерала Михаиловића. Тако се нпр. пуковник Бајо Станишић ниједном није јавио Врховној команди послије операције Schwartz до своје погибије у јесен 1943.

Поход на Фочу

Крајем 1942. године из Колашина, Војвода Павле Ђуришић ријешио је да са једним јачим одредом пође пут Пљеваља, да би одатле напао, у договору са босанским четницима, Фочу, једно од најјачих и највећих усташких упоришта. Када се кренуло на Фочу, цијели Колашин је испратио војску војводе Павла, која је пролазила кроз варош војничким маршем, наоружана до зуба. На Фочу је кренуло 2500 црногорских четника. Крећући се ка Чајничу, на простору између Горажда, Чајнича и Заборка, четници су наишли на велики збјег српског народа, који је био опкољен од стране усташа, Збјег се састојао од српске нејачи: дјеце, жена и стараца. Усташе су већ почеле свој крвави пир. Војвода Павле је наредио напад. Брзо је био пробијен усташки обрачун и тако је спашен читав збјег од усташких звјерстава.

Нападом на Фочу командовао је Захарије Остојић, а начелник штаба и командант главног одсјека на Габији је био Никола Бојовић. Напад на Фочу извршен је са источне стране, под командом војводе Павла, а са лијеве стране, напали су босански четници и одреди из Санџака. Настала је жестока борба, па су усташе покушале да одступе пут Горажда, али су босански четници, запосједнувши лијеву обалу Дрине, спријечили усташама одступницу. Приликом усташке бјежаније командир батерије Митар Остојић је срушио мост на Дрини. Митар и Рајак су митраљезом осули ватру по мосту и ту убили двије до три стотине усташа. Тога дана убијено је око двије хиљаде усташа, јер су, овим нападом били изненађени. Додуше, муслиманска гласила су јавила, да су четници убили и преко двије хиљаде људи, али не војника, него наводно, дјеце и жена. То апсолутно није било тачно. Уништен је само цијели усташки гарнизон, дакле, војна сила. Војвода Никола Бојовић свједочи да му се предао Штимац, који је раније био жандармеријски поручник, а потом Павелићев командант домобрана. Војвода га је пустио живог, као и све домобране који су се предали. Од тога ударца, усташе се нијесу могле никада опоравити и успоставити своју власт у Фочи.

[Ослобођење Фоче 19 августа 1942 било је једна од крупних војничких акција током те године. Посада је била састављена од Усташа и Домобрана, укупно око три и по хиљаде бораца. Напад је вршило око две хиљаде двеста Четника. Фоча је остала у Михаиловићевој власти до краја априла 1943: тада се њен Командант капетан Бајо Никић придружио Комунистима.] Међу местима у Југославији која би се могла прозвати мученицима у прошлом рату и револуцији, Фоча би заслужно стајала на челу. С обзиром на свој географски положај, као тромеђа српских покрајина, била је циљ свих зараћених страна на овоме простору. Крајем маја 1942. године успели смо да уђемо у Фочу, која је дотада већ неколико пута прелазила из руке у руку. Но, комунистичка акција учинила је да се њено трајније ослобођење морало одложити, пошто су Комунисти и Усташе и овом приликом, као и увек, имали заједнички главни циљ: борбу против Четника. У јулу месецу исте године Врховна команда Југословенске војске у Отаџбини нареди мени и Ивану Ружићу да пропратимо капетана Милорада Момчиловића за Херцеговину, протерамо Комунисте који су били на простору Фоча-Калиновик, и ослободимо Фочу. Комунисте протерасмо, један батаљон Усташа који је ишао од Калиновика Фочи у помоћ заробисмо; али нам Врховна команда, услед нетачног обавештења, не од мене или Ружића, нареди да се повучемо а да око Фоче оставимо опсаду.

Кукњава преосталог српског живља у Фочи и околини, као и стални губици малобројне опсаде, били су из дана у дан све већи и већи. Поред тога, за даље операције Врховне команде Фоча је била врло важна раскрсница, те је решено да се коначно ослободи. Командно особље и јединице које су у овој операцији учествовале одредила је Врховна команда. За Команданта операција био је одређен ђшт. мајор Захарија Остојић, Помоћник и Начелник Штаба ђенерала Драже Михаиловића. За Начелника Штаба ове операције одређен сам био ја, као Командант Горског штаба бр. 121 Југословенске војске у Отаџбини. За Команданта јединица са територије Калиновика одређен је резервни капетан Војислав Лукачевић. Воја Лукачевић био је послат раније да реорганизује јединице којима ће командовати у току напада на Фочу.

Мајор Остојић наишао је на Жабљак под Дурмитором, где је био мој Штаб, 3 августа. Пошто смо издали авизо заповести Дурмиторцима, Васојевићима и Пљевљацима, кренули смо са мојом Пратећом четом и стигли у долину Дрине, где је Лукачевић већ био поставио неке мање јединице. Кључ овога положаја био је Бајов Крш. На том отсеку налазиле су се смештене и две усташке хаубице 105 мм, са дејством ватре на супротне отсеке. Пошто смо извршили детаљан распоред на овом отсеку, мајор Остојић ми рече да треба да идемо на састанак са политичким првацима из тога краја. Предложих му, као боље, да он иде на конференцију са пола пратње, а ја са остатком да пређем на другу страну Дрине и извршим распоред. Остојић се сложи. У року од два дана извршили смо распоред, па се вратисмо у село Равне Њиве, где је заповешћу било одређено место Штаба. Мајор Остојић стиже сутрадан. Показах му заповест коју сам већ био написао и распоред на карти. Однос снага Материјални Наше снаге у нападу. Бројно слабије, слабије наоружане, са мало муниције, у односу на људством јачег браниоца, добро наоружаног, са довољно муниције и у добрим утврђењима Ћеловина и Бајов Крш, сталне фортификације, и Табија, пољске фортификације. Можда су ово и били разлози што су неки наши политички прваци из тога краја били непомирљиви противници ове акције.

Морални Квалитет трупа које бране Фочу, усташки кољачи, храбри само да силују жене, да по црквама кољу жене и децу, као и на превару и без оружја похватане Србе. Насупрот њима, трупе које нападају Фочу најбоље су наше војничко људство, на највећем моралном нивоу, боре се за најсветије идеале своје нације и човечанства. Никаква сува материјална војничка рачуница није смела доћи, нити је бар код мене у сличним случајевима долазила у обзир. Распоред На отсеку: река Дрина - Црни Врх - река Чехотина (положај Табија) биле су Прва дурмиторска бригада од пет батаљона, Фочанска бригада од три батаљона, један вод митраљеза и један топ 65 мм. Командант сам био ја, а Команданти подотсека: капетан Бајо Никић, капетан Момчило Ћоровић и поручник Драго Бојовић. На отсеку: река Чехотина - Ћеловина - река Дрина (положај Ћеловина), Друга дурмиторска бригада од четири батаљона. Командант капетан Иван Ружић; Команданти подотсека: капетани Марко Полексић, Лазар Полексић и Митар Пејовић. На отсеку: Бајов Крш, јединице са територије Калиновика. Командант капетан Војислав Лукачевић.

Обезбеђење од Италијана, са правца Пљеваља, Прва пљеваљска бригада, на положају Викоч. Командант интендантски поручник Јован Јеловац. Осматрачница: Црни Врх. Ток напада Дан напада био је 19. август, Преображење. Почетак напада у 4 часа. У први сумрак уочи дана напада, када је и последња припрема била извршена, курир из Херцеговине донео је депешу Министра војске, морнарице и ваздухопловства. (Пошто ми нисмо имали радиостанице, служили смо се станицом Команде Херцеговине.) Нисам био у Штабу. Дотрча Четник: „Господине Капетане, зове вас г. Мајор!" Остојић је већ био депешу дешифровао и исписао је на једном повећем парчету хартије. Пружи ми је, гледајући ме веома озбиљно. Опет одустати од напада... „То је резултат Миљевине.. .1) Не, не, и не!" Мајор Остојић гледао ме је мирно. Изгледа да му се свидела оволика моја сигурност и упорност. „Шта ће бити ако Фочу не ослободимо, а имаднемо и сувише губитака?" упита Остојић. „Фочу ћемо сигурно ослободити; а где се добија, ту се и гине!" Додадох при томе још једну народну изреку. Остојић се није много двоумио. Написао је депешу (није ме интересовало шта) и послао је исте ноћи по истом куриру.

Напад је почео тачно у одређено време. Усташе, будући добро наоружани и са довољно муниције, отворили су паклену ватру. Наше јединице су у току ноћи подишле доста близу. Не могући у првом налету упасти у усташке ровове, почеле су, пошто се разданило, да трпе губитке. Наш тобџија успео је да својим брђанчићем уништи неколико митраљеских гнезда и да доста добро неутралише усташке хаубице. Осматрачница на Црном Врху била је у јакој усташкој митраљеској ватри. На осматрачници су били присутни и наши Каирци који се тих дана падобранима беху спустили на територију Херцеговине.2) (Један од њих, Фемић, чујем да је преживео и да се данас налази негде у емиграцији.) Борба није умањивала своју жестину. Покушаји наших јединица са делимичним јуришима на Ћеловину и Табију остали су безуспешни. У 9.30 добили смо прве курире. Курир од поручника Бојовића:

„Доспео сам до групе кућа на самој ивици вароши. Усташи су ми пресекли отступницу". Курир извештава да се једва пробио. Други курир од капетана Ћоровића: „Језерски батаљон претрпео губитке. Повукао се позади полазног положаја". Рекох куриру поручника Бојовића да саопшти: Да се Драго не обазире на то што су му Усташе пресекле отступницу, да по цену каквих било жртава продре у варош и о томе нас успеху обавести на тај начин, што ће запалити једну кућу. Мајор Остојић ме прекиде: „Не, не, нипошто! Ако запали једну кућу, изгореће сва варош, и шта смо онда направили? Нека се Драго утврди тамо где га ти затечеш!" рече Остојић куриру. Ја потом одох Језерском батаљону. Пошто изнесмо рањене, батаљон заузе своје место. Још сам се налазио код Језерског батаљона, када дође курир: „Хитно вас тражи Мајор!" Вратих се задњом падином Црног Врха. Наиђох на курире који су ме гледали исувише невесело. Помислих да је мајор Остојић рањен. Међутим, Остојић је био здрав. Пружи ми извештаје. Отсек Бајов Крш: Воја Лукачевић рањен. Отсек Ћеловина: Иван Ружић извештава да се Ћеловина овим оруђима не може заузети. „Наш топ не наноси јој никакве штете. Имам свега још десет граната за бацач." Командант подотсека на Табији капетан Никић: „Трпим ватру са Табије и Ћеловине. Морам се повући позади полазног положаја".

Мајор Остојић био је потпуно миран, док је на осматрачници владала потпуна малаксалост. Било је 11 часова. У резерви смо имали свега моју пратњу, шездесет преживелих бораца Батаљона смрти. Њихови аутомати већ су били на положају Табија. Реших се да са овима извршим јуриш на Табију, јер сам био убеђен, ако успемо да скинемо усташку заставу са челног рова и начнемо усташке ровове, да се Усташе неће моћи одржати и да ћемо се на њиховим леђима сручити у варош. Одлуку саопштих Остојићу. Не рече ми ни речи. наиђох на вођа митраљеза потпоручника Митра Остојића (преживео, сада у Америци). Наредих му да сасреди ватру свих оруђа на челни ров, и да је помера уколико ми упаднемо у ровове. Узгред узех аутоматска оруђа Пратеће чете. Када се приближисмо на 150 метара, наредих Милораду Рајаку (преживео, и сада у Чикагу) да лаким аутоматима туче челни ров. Онима који су ме пратили нисам имао потребе да издајем заповест. Познавали су ме, а ја сам њих знао из безброј оваквих случајева. Митар и Милорад успели су да Усташама из челног рова набију нос у земљу. Пошли смо на јуриш са доста велике даљине. После треска наших бомби, упадосмо у челни ров. Прва мисао била ми је усташка застава. Док сам је вукао, један Усташа из суседног рова уперио је пушкомитраљез; но Милорад Вуковић га уграби, али не без примедбе: „Бога ми си луд! Вучеш ту смрдљиву крпу, а он ти уперио митраљез у груди". У том тренутку остали Четници из Пратеће чете, са громогласним узвиком „Јуриш, Четници!", који надвлада сав тресак многобројних оруђа, упадоше у суседне ровове. На овај знак, као планинска лавина, полете на целом фронту неколико стотина

Дурмитораца. Усташи не сачекаше у рововима. Оцрташе се две линије, као на егзерциришту: линија црних кабаница усташких кољача, и линија сингавог3) сукненог одела дурмиторских осветника. Бојао сам се да Усташе не даду отпор на ивици вароши. Али су Дурмиторци гонили тако брзо, да су нас Усташе такорећи на својим леђима унеле у варош. Велика гомила Усташа навалила је у бекство ка мосту на Дрини. Међутим, потпоручник Остојић, по својој иннцијативи, чим смо ми упали у ровове, померио је митраљезе и поставио их на саму ивицу вароши, сасредивши ватру свих оруђа на сам мост. Потпоручник Владо Булатовић, наш тобџија, не остаде им такође дужан: са два пуна поготка, у најкритичнијем тренутку погоди мост. Мост се сруши. Две велике рупе на њему, са Митровим снопом, учинише да су усташки кољачи који су наилазили добили заслужену казну. У варош смо ушли у један час после подне. Командант Језерског батаљона, поручник Милан Стевовић, приведе ми Команданта хрватског Домобрана. Претстави ми се: „Ја сам хрватски натпоручник Штимец". Знао сам да је био наш жандармериски официр, те му замерих на таквом претстављању. После саслушања од стране Преког суда, он и Домобрани били су пуштени на слободу. Како сам чуо, Штимец је преживео и налази се у емиграцији.

Одмах по ослобсфењу Фоче, Врховна команда наредила нам је да предузмемо акцију чишћења наведене територије. Као посада у Фочи остао је Дробњачки батаљон са командантом капетаном Лазаром Полексићем (преживео, налази се у Канади). Морални и материјални успех био је велики, губици минимални. Борци су били срећни, јер су извршили своју дужност ослобађајући српску нејач од кољача. Чича је био необично задовољан нашом одлуком. То је потврдио не само предлозима за одликовања и унапређења, него и лично мени, на конференцији вишег командног особља у селу Горња Поља код Мојковца. После одликовања и унапређења, нису имали разлога да се љуте ни они који ову акцију нису желели, били они са простора Калиновика или Колашина. Равногорски команданти и борци који су учествовали у овој акцији доказали су још једном: да су у рату, а нарочито у револуцији, пресудни морал и јунаштво, и да ни данас није сасвим застарела она народна - „Бој не бије свијетло оружије, већ бој бије срце у јунака." Никола Ш. Бојовић

1) Миљевина, село на средокраћи између Фоче и Калиновика, на колском путу који везује та два места. – Два три дана раније, у Миљевини се одржао састанак политичких првака из те области с мајором 3. Остојићем. Цивили су били против тога да се изврши јуриш на Фочу. Њихови разлози: Фоча је јако утврђена, њен гарнизон је знатно јачи бројем од нападача и много боље наоружан, и држаће се док из Пљеваља не стигну италијанске снаге, које ће онда попалити села. Како се Остојић није са њима сложио, они су послали депешу Михаиловићу, са својим разлозима. 2) Каирци, две личности недавно пристигле из Каира (Египат). 3) Сингав, сур, сиве боје.

Четничка конференција у Шаховићима

У Шаховићима је 30. новембра, 1. и 2. децембра 1942, одржана Конференција четничких интелектуалаца и омладине са подручја Црне Горе, Санџака и Боке на којој је донесен програм политичког и друштвеног уређења будуће Југославије.

Поред осталих, овом значајном скупу присуствовали су: Мајор Захарије Остојић "Чика Бранко" Дражин замјеник; мајор Ђорђије Лашић, изасланик главног штаба за Црну Гору, мајор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких одреда. Конференцијом је предсједавао Милан Бандовић, командант за срез Бијелопољски, који је с већином присутних заступао једну тезу, а тројица: Михајло Андрић, Вуксан Мрдак и Гојко Грдинић другу доктора Тошковића, да нова држава буде по свему уређена на принципима западне демократије са слободно изабраним парламентом, чак смо заступали идеју о федеративном уређењу (Србија, Хрватска и Словенија), а они само и искључиво монархистичко, на челу с краљем Петром Карађорђевићем.

Након конференције, по два делегата, сви су пошли у Колашин да обраде закључке и као што се очекивало, прихваћено је оно што су они већином предложили и сви потписали али не и Андрић. Сав тај материјал о раду конференције као и цијела четничка архива Драже Михаиловића, били су закопани у Липови, у коме се и сам командант налазио једно вријеме. Касније су је пронашли партизани и употријебили у своје сврхе, разумљиво. По писању Вуксан Мрдака према ономе што је касније сазнао, ни Дража се није слагао у потпуности са Шаховићком декларацијом већ је будућу државу видио као парламентарну и демократску, прихватајући тако идеју др. Тошковића, који је од њега добио задатак да у том циљу одржи збор црногорских интелектуалаца у Острогу, што је било осујећено нападом партизана октобра 1943, и убиством Баја Станишића и ђенерала Ђукановића.

Омладинска конференција четничких одреда ЈВуО на територији Црне Горе, боке и Санџака Шаховићи 30. 11 1942

Присутни: Изасланик Врховне команде: Мајор Захарије Остојић Изасланик Главног Националног одбора: Мајор Ђорђе Лашић Командант одреда: Мајор Павле Ђуришић

Председник: Милан Бандовић (Санџак) Потпреседници: Вукашин Бојовић (Андријевица), Михајло Бурић (Подгорица) Секретари: Јован Јованчевић (Беране), Петар Дабановић (Подгорица) Оверивачи записника: Др. Миле Микић (Шавник), Михајло Андрић (Бијело Поље),Миладин Перовић (Цетиње), Оташ Меденица (Колашин), Радуле Остојић (Жабљак), Милош Јововић (Даниловград), Ристо Песторић (Бока), Свештеник М. Јововић (Никшић) Активни учесници конференције су: Богдан Шошкић-судија из Подгорице Александар Стијовић-агроном из Подгорице Вуксан Мрдак-правник из Бијелог Поља Милун Павловић-учитељ из Бијелог Поља Тихомир Балшић-прота из Бијелог Поља Радисав Бабовић-свештеник из Бијелог Поља Јован Тодоровић-свештеник из Шавника Милан Перовић-учитељ из Шавника Милан Томић-судијски приправник из Шавника Мирко Војводић-професор из Даниловграда Михајло Радовић-официр из Даниловграда

Бранко Дрљевић-студент медицине из Колашина Душан Радоњић-потпоручник, студент права са Цетиња Благоје Јанковић-учитељ из Пиве Марко Богдановић-геометар из Пиве Милан Ђуришић-студент медицине из Андријевице Страшимир Шошкић-учитељ из Андријевице Слободан Зоњић-студент права из Андријевице Драгољуб Кићовић-правник из Андријевице Александар Мартиновић-професор из Андријевице Алекса Дујовић-општински деловођа из Лијеве Ријеке Владимир Милошевић-студент медицине из Лијеве Ријеке Васо Дукић-студент права из Берана Секуле Боговац-учитељ из Берана Јован Јованчевић-судија из Берана Батрић Ћоровић-професор из Берана Дмитар Ђукић-учитељ из Берана Милинко Радовић-судијски приправник из Пријепоља Душан Лаушевић Гојко Грдинић-из Шаховића

Изабрани делегати за рад по срезовима су: Андријевачки срез-Драгутин Миловић (Кићовић), Мило Васовић (правник) Берански срез-Батрић Ћоровић (професор) Дурмиторски срез-Благоје М. Јанковић (учитељ) Никшићки срез-Рајко Прелевић (шумарски инжињер) Подгорички срез-Др. Војислав (Војин) Пајовић, Михајло Драговић Шавнички срез-Вукашин Врачар (наставник) Цетињски срез-Михајло Радовић (адвокатски приправник) Бијелопољски срез-Вуксан Ј. Мрдак (поштански чиновник-правник) Бококоторски срез-Ристо Песторић (трговац из Зеленике) Барски срез-Петар Дабановић (новинар из Бара) Колашински срез-Радош Томашевић (правник) Друга омладинска конференција четничких одреда ЈВуО на територији Црне Горе, Боке и Санџака Колашин 4. 12 1942

Присутни: Командант одреда: мајор Павле Ђуришић

Начелник штаба: Радомир Поповић Делегат В.К.: Раде Перишић Начелник штаба код Блажа Ђукановића: Рудолф Перхинек Председници: Вукашин Бојовић (Андријевица), Михајло Бурић (Подгорица) Секретари: Јован Јованчевић (Беране), Петар Дабановић (Бар) Оверивачи записника: Милош Јововић (Даниловград), Ристо Песторић (Бока), Никица Јововић (Никшић) Договорено је о формирању централне секције са седиштем у Колашину и среске по срезовима. Централна секција: Јован Јованчевић (судија из Берана), Петар Дабановић (новинар из Бара), Радош Томашевић (правник из Колашина), Михајло Радовић (правник из Цетиња) Чланови среских секција су: -Колашински срез: Бранко Дрљевић (студент медицине), Оташ Меденица (правник), Милан Шћепановић (правник) -Андријевачки срез: Милун Лекић (правник), Драгутин Кићовић, Драгиша Ћулафић, Павић Алексић -Берански срез: Батрић Ћоровић (професор), Миле Ћулафић (правник), Божо Делевић (правник), Божидар

Булатовић (професор), Марко Баровић (свештеник) -Бијелопољски срез: Милан Бандовић (срески командант), Михајло Андрић (правник), Вуксан Мрдак (правник), Радисав Бабовић (свештеник), Богдан Кршикапа (правник) -Шавнички срез: Лазар Караџић, Вукашин Врачар (професор), Урош Жугић -Жабљачки срез: Радуле Остојић (судија), Душан Баранин, Благоје Јанковић (учитељ) -Цетињски срез: Душан Радоман, Душан Радоњић, Бранко Лазаревић -Никшићки срез: Никица Јововић (инжињер), Рајко Прелевић, Војо Савић -Даниловградски срез: Мирко Војводић, Милош Јововић (професор), Јован Ивовић -Подгорички срез: Михајло Бурић, Бошко Вукчевић, Михајло Драговић, Јанко Пилетић -Бококоторски срез: Ристо Песторић, Миле Пилетић, Максим Злоковић -Барски срез: Војислав Ј. Гојнић, Андрија Вакосавић, Мићо Иличкови Захваљујем се господину Банету Јефтићу из Будве на добијеном материјалу.

Борбе на Тромеђи

Пред крај 1942. године на тромеђу Босне, Лике и Далмације са стране су стигле двијејаче војне формације и обе се пострадалом српском народу у тим крајевима представљале да стижу као браћа да му помогну. А пошто су се оне већ налазиле у међусобним сукобима и пошто су ишле потпуно различитим путевима, обе никако нијесу могле бити доброжелећа браћа српском народу на Тромеђи и у другим крајевима западне Југославије. Прво су тамо стигли Брозови партизани, које су из Србије, Црне Горе и Херцеговине протјерале српске националне снаге, па су својом пропагандом обмањивале Србе у западним крајевима да долазе да им у великој невољи помогну, а у ствари су одмах отпочели да на подмукао начин ликвидирају најистакнутије српске националне вође и да оштрим нападима уништавају четничке центре широм Тромеђе, од којих да поменемо само Босанско Грахово, Грачац и Штаб Динарске дивизије у селу Стрмици. Поступци им се у поменутим и другим мјестима нијесу разликовали од усташких, штоје код многих Срба у западним крајевима брзо створило увјерење да то нијесу никаква браћа, већ небраћа и велики злочинитељи.

Али Брозови партизани су ипак успјели да у своје редове увуку велики број Срба на том простору, посебно из оних крајева гдје није било четничког устанка и у којимаје српски народ био највише изложен злочиначкој оргији Павелићевих усташа, а то су сјеверна Лика, Кордун и Банија. Тамо су усташе већ у почетку своје владавине ликвидирале истакнуте српске људе, па обезглављени српски народ није имао ко да организује и подигне на устанак. Преко српских чланова Комунистичке партије Југославије Комунистичка партија Хрватске је лако завела заплашени и тешко пострадали народ и одвела га својом линијом, на којој су Срби сјеверне Лике, Кордуна и Баније били Брозова главна ударна снага, а и највеће зло за тамошњи српски живаљ, који је под тзв. Командом Хрватске током читавог рата доживљавао голема и свестрана страдања.

Помоћу заведених Срба из Србије, ЦрнеГоре, Херцеговине, Босне, Далмације, Лике, Кордуна и Баније комунисти су имали намјеру да на ширем простору тромеђе Босне, Лике и Далмације створе своју слободну територију и да ликвидирају Динарску четничку дивизију, којаје тамо највише сметала и Павелићевим и Брозовим плановима. Доласком главних комунистичких снага у западне крајеве Југославије, Динарска четничка дивизија се нашла у изузетно тешком положају, па јој је била потребна помоћ са стране. У октобру 42 Титов штаб долази у Западну Босну и већ у октобру са јаким снагама напада на четнике у Грахову и Граховској долини. Тамо је неколико дана вођена беспоштедна борба између партизана и четника. Тзв. пролетерске бригаде које су сачињавале искључиво Срби, а чији командни кадар био Хрватски, опљачкале су и попалиле многа српска села у Граховској долини, али нису сломиле четнички отпор па су се уз велике губитке повукле према Лици.

У ПОМОћ СТИЖУ ИСТИНСКА БРАЋА СА ИСТОКА. Схвативши озбиљност но-вонасталих прилика по националне снаге у западним крајевима наше земље, Дража је издао наређење војводи Јевђевићу и војводи Петру Баћевићу да са херцеговачким и неким источно-босанским четничким јединицама крену у помоћ Ђујићевим четницима на Тромеђи. По пријему наређења, а будући даје Херцеговина била безмало чиста од комуниста и да су усташке снаге биле разбијене и протјеране из многих мјеста у Херцеговини, херцеговачки четници су одмах кренули у помоћ својој саборачкој браћи и српском народу у Далмацији, западној Босни и Лици. Већу првим данима децембра 1942. године они су пристизали на Тромеђу и одмах се укључивали у борбу против комуниста, који су управо тих дана жестоко наваљивали скоро на све јединице Динарске четничке дивизије и који су, вјероватно, сматрали да ће врло брзо ријешити битку у своју корист.

Иако на непознатом земљишту и већ од првог дана у оштрој борби против комуниста, херцеговачки и источно-босански четници су се брзо сналазили и показали задивљујућу храброст. Чим су комунисти осјетили да се ситуација мјења у нашу корист, смјеста су измјенили дотадашњу тактику фронталног нападања на све четничке јединице и започели да маневришу, па са сређеним снагама и изненадним нападима да насрћу час на једној час на другој страни. Тада се дешавало да данас имамо оштру борбу са комунистима негдје у Далмацији, или западној Босни, а послије неколикоданада буде сва жестина пренијета негдје у Лику. Зато су херцеговачки четници, за сразмјерно кратко вријеме, стигли да воде борбе са комунистима по читавој тромеђи Босне, Лике и Далмације. Они су са борцима Динарске дивизије залазили по оштром гребену Козјака и пели се преко високих планина Уилице и Велебита, а најжешће и најтеже борбе водили су са комунистима око Грачаца, Стрмице и Бос. Грахова. Својим доласком, Херцеговци су утјерали страх у кости и преосталим усташким снагама, које су се задржавале само у утврђеним мјестима поред јаких италијанских гарнизона, или су суновратно бјежали у унутрашњост НДХ, што је за српски арод у тим крајевима било значајно и охрабрујуће.

Друга судбоносна битка вођена је у Грачацу и то баш на Православну Нову годину. Велика срећа за Динарску дивизију је што су у помоћ већ стигле четничке јединице из Источне Босне и Херцеговине. Грачачка битка је била још оштрија и крвавија од оне у Грахову, али су тамо комунисти поражени и уз огромне губитке били присиљени на повлачење. У Грачачкој битки је било великих губитака и на четничкој страни. Међу њима је био и Душан Вучковић командант Зубачког батаљона.

Трећи напад Брозових комуниста је био на штаб Динарске дивизије који се налазио у селу Стрмици. Овај напад је био озбиљнији и лукавије припремљен. Партизани су претходно вршили отворене провокације и озбиљна узнемиравања четника у Подинарју и Врличкој крајини са намјером да одвуку тамо главнину четничких снага и да изненада нападну на слабо брањени штаб дивизије што се и десило. Ђујић и Баћевић су предузели акцију чишћења према Динари и Врличкој крајини и заједничким снагама разјурили партизане са тог простора. Међутим комунисти су на Светог Саву 43 успјели да сломе отпор ослабљених четничких снага у Стрмици. Ђујић и Баћевић су брзо стигли у Стрмицу и потисли комунисте према Дрвару. Само у школском бунару у Стрмици нађено је 15 закланих четника.

И даље су вођене борбе али мањег интезитета. Послије су партизани почели бјежанију са ових простора повлачећи са собом неборачко српско становништво (око 50000) које је доживљавало ужасна страдања од изнемоглости, зиме и глади, а њихови напуштени домови опљачкани и спаљени од усташа, што је био заједнички циљ Анте Павелића и Јосипа Броза. Сами комунистички генерали су овај збјег назвали ЋКолонама смртиЛ. Већи дио избјеглица се никад није вратио кући. Четници из БиХ су се вратили у своје крајеве да бране своја огњишта од надолазеће комунистичке опасности. Под командом елитних команданата: војводе Петра Баћевића, Милорада Поповића, Добрице Ђукића, Видачића, Милоша Куреша и других, ти српски јунаци без мане и страха показали су да се бољом међусобном везом, организованошћу и покретљивошћу наших националних снага широм земље могло много више учинити. Нажалост, тога код нас током рата није било довољно, односно не онолико коликоје требало и могло да буде. Храбрим херцеговачким и источно-босанским четничким борцима остаће вечно захвални борци Динарске четничке дивизије, јер од њих добише помоћ баш у данима кад се радило о бити или не битијуначке Динарске дивизије, која је током рата била велика кост у грлу и Павелићевих усташа и Брозових комуниста.

Мартовски преговори

Преговори између Тита и Врховног штаба НОВ (?) и ПОЈ с једне стране и њемачког окупатора с друге стране одвијају се у вријеме кад је Други свјетски рат већ био "потрошен" са двије своје трећине. Иако ово нијесу били први преговори између Тита и окупатора, свакако јесу далеко најзначајнији, јер је Тито овдје изнио неке предлоге стратешке далекосежности, којим би (предлозима) да су од њемачког окупатора прихваћени сасвим сигурно отишао "на буњиште историје", а партизански покрет би се распао, у сваком случају не би слиједио оне које је до тада слиједио, а који су га и до тада и по тада жестоко обмањивали и њим манипулисали. Став Хитлера и њемачке Врховне команде био је "с бандом се не преговара", "с бандом се само разговара о полагању оружја", "банда се уништава", а за Хитлера и његову Врховну команду "Титове банде" су побуњеници противу легалне власти и самим тим немају никакав легитимитет. Легална власт је била Влада у избјеглиштву (у Лондону), њен министар одбране био је на челу ЈУВУО - Четника, и то је за Хитлера био легалан противник, с којим се самим тим могло и разговарати и преговарати, но овај други противник, Четници, никад током рата Њемцима није нудио споразум какав је нудио Тито, ни тајно, ни јавно. Владу у избјеглиштву у Титов(ск)ој историографији врло често знају називати Избјегличка влада, што је свакако близу агитпроповској ујдурми за обмањивање јавности, науци далеко. Јер Владу Краљевине Југославије нијесу у Лондону формирале избјеглице, већ парламент: овдје, у земљи, прије рата, а својим склањањем испред окупатора она је (ма колико била немоћна) и те како допринијела очувању

континуитета државе, што је знатно олакшало продужење субјективитета и државног капацитета Југославије као државе (независно од облика уређења) на међународном и унутрашњем плану. Неадекватност "научног" назива "Избјегличка влада" сурово демантује стварност садашње државе, јер није познато да су било у Србији, било у Црној Гори, било негдје у Европи Срби избјеглице формирали своју владу, а има их, нажалост, и превише, на све стране. Повод за читаву серију преговора Тита и ВШ нађен је у заробљавању њемачког официра Штрекера. Наиме, 4. марта 1943. године заробљен је мајор Артур Штрекер, командат 3. батаљона 738. гренадирског пука, 718. пјешадијске дивизије Вермахта. О том је одмах обавијештен Тито и Врховни Штаб, који су догађајем били одушевљени "јер се радило о првом њемачком вишем официру кога су партизани заробили" (М. Лековић). Прошло пола рата и тек тада успјели заробити тако висок чин - мајора. Просто смијешно. Још је смјешније што се ни то није десило у борби, већ је мајор дошетао међу партизане, мислећи да је ту његов батаљон. Наиме, мајор Штрекер је био са својим батаљоном на положају код Горњег Вакуфа у Босни, па желећи да се упозна са ситуацијом сајединицама десно и лијево од његове пошаоје у Горњи Вакуф да се у команди пука лично обавијести. Док је он био у Вакуфу његова јединица је промијенила положај у сукобу с партизанима. Не знајући за то Штрекер је ушетао право међу партизане, претходно отпустивши и пратњу која му је од команде пука дата.

Било како било "заробљавање" њемачког команданта (батаљона) од стране Тита и ВШ не само што је дочекано као триумф, већ је и врло вјешто искоришћено као повод за читаву серију сусрета, разговора и преговора између Тита и ВШ и њемачког окупатора. Најприје се покушало доћи до података о њемачкој војсци, њеној бројности, снази и распореду, за шта је као извор првога реда требао да послужи "драгоцени заробљеник" (М. Лековић). Иако "извор" доиста није имао висок ранг од њега су се покушала добити и таква обавјештења као што је: политички став Хитлера и њемачког врха према четницима, партизанима, савезницима, трајању рата и слично. Али од тога није било ништа, све је остало на неуспјелом покушају "због одбијања немачког официра да да било каква обавештења". Но, ако је "драгоцени заробљеник" одбио да да "било каква обавештења и одлучио се за ћутање, Тито и чланови Врховног штаба (Политбироа, ЦК итд) били су врло глагољиви и надуго и нашироко подвргли су га "политичкој настави". У тој "настави" централно мјесто заузимао је став Тита и ВШ да њемачког оку-патора не сматрају својим најзначајнијим противником, чак ни противником уопште, што само од Њемаца зависи, већ да четнике сматрају својим главним непријатељем и да им је циљ борбе "коначно уништење четника". О овоме је опширно писао мајор Штрекер у свом "Извјештају о заробљавању" у коме је дао доста оштроумних, интелигентних и за њемачку страну драгоцјених запажања, што истиче и друга страна, сматрајући извјештај углавном објективним. Било је ту доста појединости о противнику: "састав и руковођење", "опрема и наоружање", ми "служба

везе", "здравствено стање" и друго, а кад говори о исхрани мајор Штрекер и нехотице наслућује каква ће бити "једнакост" у "свијетлој будућности". Исхрана трупа је углавном слаба, али "за штабове постоје посебне кухиње и тамо је храна добра", каже "драгоцени заробљеник". У писму... али, пустимо Штрекера: "замољен сам да напишем једно писмо немачкој команди у коме се у вези ранијих предлога - тражи што хитнији састанак команданата и ДОДЕЛА ТЕРИТОРИЈА" . О каквим је територијама ријеч? Тито и ВШ сматрали су да би било добро да им се обезбиједи нека територија на простору Краљевине гдје би се они обрачунали са четницима, и своју власт ту успоставили од Њемаца неузнемиравани. Предлагали су да то буде Санџак (Србијански, Црногорски, Босански), јер Њемци ту имају најмањи интерес. По себи се разумије да су Тито и ВШ обећали да неће предузимати никакве оружане акције противу њемачких окупатора, против којих су "устали", како каже, већ преко пет деценија дугу причу. Ову беневолентност и лојалност окупатор је одбио.

Овдје је, у вези с овим преговорима и током самих преговора, читав низ заплета и односа наше тадашњице јарко освијетљен, но деценијама касније над њима је било угашено свијетло науке однос Тита (и врха КПЈ) према четницима, Њемцима, усташама и НДХ, суштина и смисао партизанске борбе, као и њен крајњи циљ, однос Тита према фашизму и борби против њега, однос Тита према Коминтерни, однос Тита према савезницима и могућој оружаној борби противу њих однос Тита према окупатору (њемачком и осталима) као некој пролазности против које се није потребно посебно ни борити јер "окупатор ће ионако отићи", итд. итсл. Свакакоје овдје битан и однос окупатора (Њемаца посебно) према партизанима, четницима, усташама, НДХ. цивилном становништву окупираних територија, ратним заробљеницима и сл. На некима од ових питања ћемо се задржати покушати да их освијетлимо из саме документације, која је, како се жале и историчари, веома оскудна, поготову кадаје ријеч о партизанској, Титовој, страни, што није ни чудно, напротив - веома, веома је разумљиво: историја, "наука" и "истина" је била у њиховим рукама, а по овом догађају, с разлогом су закључили, није "згодно" чепркати. Нуђење преговора. Титови предлози. Одређивање делегације

Одржано је савјетовање на највишем нивоу како би се заузели ставови у вези преговора с Њемцима, уколико их ови прихвате, утврде, предлози који ће се изнијети њемачкој сгтрани, и одреди делегација која ће на тим преговорима заступати Тита и ВШ. У то вријеме између Горњег Вакуфа и Прозора налазио се скоро читав капејотски врх, који је уједно био и врх партизанских оружаних снага, јер ријеч је о персоналној унији, која ће уз ова два након завршетка рата додати себи и атрибут носилаца државне власти. Закључено је да се Њемацима понуде преговори које ће овога пута, рачунало се, прихватити, јер партизани имају у рукама њиховог досад с највишим чином заробљеног официра - мајора. Затим је закључено да се пред њемачку страну изађе са више предлога суштинске природе, које ће партизанска страна усмено, изложити у непосредном контакту са делегацијом коју одреди њемачка страна, а која ће бити, надао се Тито и ВШ врло високог нивоа. С обзиром на очекивања, квалитет и суштински значај предлога који ће се Њемцима изнијети одлучено је да делегација буде на највишем нивоу: професор Милош Марковић (Милован Ђилас) члан политбироа КПЈ, Констан-тин-Коча Поповић, командант Прве дивизије НОВ (?) и ПОЈ и др Владимир Петровић (др Владимир Велебит) шеф Војно-судбеног отсјека при ВШ (??), који ће деценијама касније с намјером да опере своју биографију од ове историјске "части" за себе изјавити да је био само преводилац.

Одлучено је да се све ово одвија у строгој конспирацији, што ће рећи највишој могућој тајности, са знањсм једног врло уског круга цекаовских "посвећеника", а иза леђа оних у име којих се наводно преговара, партизанског борачког и командног састава, који је на овај начин био сведен на ниво бесловенског пука. Претјеривање с "конспирацијом" може, као у случају ових преговора, прећи у гротеску. "Конспиративно" име на пуномоћју за преговоре Миловану Ђиласу било је Милош Марковић, професор дакако, а то је било име "давнашњег, не много познатог црногорског јунака", како сам каже, "а право име, одвећ познато непријатељу, није хтео да открије" (М. Лековић). Колико је ово било смијешно и "конспирација" успјешна свједочи догађај из Горњег Вакуфа гдје су почеле серије преговора, наставиле се у Сарајеву, и у неколико наврата у Загребу. За вријеме преговора у Г. Вакуфу Кочи Поповићу је пришао један њемачки официр, честитао му рођендан (14. март, 1908.) и, уручио пригодан поклон. Протурити нeког измишљеног професора Марковића. сакрити идентитет Милована Ђиласа оннма чији посланик из ]3агреба (Зигфрид Каше) пише у Берлин: "Пошто смо стално добро обавијештени о догађањима у Титовом табору, не постоји опасност да се разорачамо" политичка је наива првог реда.

А загребачког адвоката др Велебита слати тамо као др Петровића напросто је смијешно јер: зна га пола Загреба, а добро га зна и Глез Хорстенау, њемачки генерал и друг и пријатељ Велебитовог оца Љуба, некад такође аустријског генерала. Слабости овакве "консппрације" морали су бити свјесна сва три члана делегације којима се интелигенција не може спорити, па би се с много више вјероватноће могло закључити да је ова силна тајновитост била намијењена сопственим јединицама и сопственом народу. Оволико намигивање Тита и ВШ Њемцима и са Њемцима, није могло остати потпуно сакривено, чак ни за једног тако суптилног господина какав је био Сава Ковачевпћ-Мизара, којије, "лукаво се смејући" рекао Ђиласу: "Немојте ви почем, да нас измирите с Њемцима!" -свједочи сам Ђилас. Чињеницу да је др Велебит говорио неколико језика Ђилас и врх КПЈ оцјењују веома повољном с аспекта "конспирације" јер је на тај начин круг упућених у тајне послове Тита и ВШ сведен на најмању мјеру, тј. могућност да дође до "провале", тако честе међу комунистима, сведена је на минимум, али, што није небитно, и у случају потребе један извор је лакше "пресушити" него више њих.

Преговори су ипак били исувише значајан догађај да би остали у потпуној "конспирацији", како су жељели Тито и ВШ. Иако мало, нешто трагова је ипак остало, нарочито са њемачке стране, али и са партизанске. И то што је остало било је сасвим довољно да се сагледају бројни значајни ставови и односи, од којих су свакако најзначајнији: Титов (и ВШ) однос према четницима, четника према партизанима, Њемаца према четницима и партизанима, Титов према фашизму и савезницима... Четници - главни Титови непријатељи

Њемачки и партизански извори уједном су потпуно сагласни: Тито је четнике, а не окупаторе, сматрао својим ' основним, главним непријатељем, јер их је сматрао представницима и браниоцима легитимитета постојеће државе, Краљевине Југославије , чијем је рушењу без увијања приступао и то објављивао. То је било у толикој мјери евидентно, и ријечју и дјелом да би уобичајеном и многослављеном и хваљеном називу НОР много боље одговарао назив античетнички рат. Важно је било сломити четнике "и због будућности", јер је то осигуравало преузимање власти од стране КПЈ, а што се окупатора тиче борба против њега је била у другом плану само одбрамбена, никако офанзивна, а кад је већ окупатор ту ваљало га је на сваки начин искористити за сламање четника. Зато је Титова борба била побуна, и то оружана, противу сопствене државе, а не противу окупатора. У досадашњем тексту стављали смо "?" (знак питања) иза кратица НОВ и НОБ из разлога што сматрамо те називе неадекватним, јер све што се догађало указује на то да је у циљу освајања власти Тито партизане и партизански покрет покушао закулисно претворити у партијску (а не народну) војску, у покрет за рушење постојеће власти и преузимање власти од стране Тита и КПЈ. Сагласно претходном није ријеч о народно ослободилачкој борби, већ о борби за освајање власти. Но многе те закулисне игре, у којима се исказивала суштина Титове мотивације и акције, ма-естралном манипулацијом успјеле су се представити у битно другачијем свјетлу, па све што је рађено рађено је за протјеривање "мрског окупатора", који Титу уопште није био мрзак јер

"окупатор ће ионако отпћи", али је, окупатор, уприличио мутно вријеме, у коме је Тито видио шансу да се дочепа власти, и у томе успио.

Велебит у својој изјави датој 1967. године ("О разговорима с Немцима") између осталог каже: "... добили смо задатак да немачком команданту изјавимо (...) да не сматрамо Немце нашим главним противницима, већ четнике, и да смо спремни да са њима (Њемцима) поведемо преговоре који би могли довести до обуставе борбених акција." Документ "који је Велебит на њемачком језику издиктирао штапском писару" након преговора : са командантом 717. дивизије генералом Диполдом много је одређенији и тврђи, а тачка 3. која Тита, ВШ и КПЈ врх легитимише као борце за сопствену власт, а не као борце против окупатора била је разлогом укривања, зато су делегати у свим разговорима са Њемцима (Г. Вакуф, Сарајево, Загреб) инсистирали да остане у тајности, јер уколико би то доспјело до ушију и свијести партизана и народа било би јасно да предводнике интересује нешто сасвим друго од онога што на сав глас причају. И како бранити став: 3. "Команда НОВ Југославије сматра: а) да (...) не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. б) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима.

4. "предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и НОВЈ". Дакле, јасно, да јасније не може бити о каквом се покрету ради: за ослобођење од окупатора, или за освајање власти. Документ су потписала сва 3 члана делегације, дакле, и "преводилац". Ово потврђује и забиљешка у штабу њемачког опуномоћеног генерала у Загребу, у којој се под тачком 4. каже: "Они изјављују (делегација) да се не боре против хрватске државе, и НИ У КОМ СЛУЧАЈУ ПРОТИВ ЊЕМАЦА, већ искључиво против четника". Те ставове Велебит је јасно изложио приликом реферисања у обавјештењу одјељења Штаба 718. дивизије Вермахта, 31. марта 1943, о преговорима које су делегати Врховног штаба НОВ (?) и ПОЈ са Њемцима водили у Загребу: - "Немци (...) ће по завршетку рата напустити земљу. - Ми (...) тежимо да створимо Југославију у којој (...) неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну". Не каже кога то подразумијевају под "нас", и о каквом "истискивању" је ријеч. И даље:

- Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против њемачке војске, нити да наносимо штете њемачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили." На преговорима су "Титови опуномоћеници поново понудили обустављање борби", Њемци су то поново одбили, јер став Берлина је био да су партизани "банда", њихова борба самим тим нерегуларна. То, ипак није сметало Титу и ВШ да већ 29. марта издају наређења источнобосанским јединицама: "...не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте ма какве акције на прузи... Најважнији наш задатак.. уништити четнике..." 29.03 -1943. г. С другарским поздравом Стари, Марко, Црни" (Тито, А. Ранковић, С. Жујовић)

Окупатор, дакле, није непријатељ, сопствени народ јест. Био је то прави шок чак и за искусне партијско-партизанске кадрове, за борце поготову:

"Он нам исприча ствари у које први мах нисмо повјеровали" биљежи у ратном дневнику, 1. априла 1943. Даниловић запрепашћење Штаба 6. источнобосанске бригаде, када им је ову "политику" изложио делегат ВШ др В. Велебит. Било је одбијања наређења, напада на Њемце и послије овога од стране партизана, па је Тито уприличио састанак са командним кадром источнобосансих јединица да би им утувио "правилно тумачење", за што су завјереници увијек имали опробана и успјешна средства. И док је преговарачко-ратна идила између Тита и окупатора била на дјелу Д. Михаловић је збуњено и резигнирано извјештавао предсједника Владе С. Јовановића: "Комунисти и даље воде преговоре са Немцима, којима је циљ да нас одвојено уништавају, употребљавајући на првом месту комунисте против нас." Комунисте, видјесмо у ову сврху није било тешко употријебити, напротив, но Титов проблем је био у томе што у партизанским јединицама није било више од 15% комуниста у борачком саставу, и то углавном у руководећим структурама. Али независно од Тита Њемци су имали свој план за уништење четника, операција "Шварц", о чему је био и закључен споразум у Риму са италијанским савезником. Тако је окупатор планирао да уништи свога сарадника "сарадника окупатора", рекла би титовска историографија. Али ова лаж се деценијама морала понављати као истина без призива. Титов однос прeма њемачком окупатору

У свим преговорима Титови делегати свих нивоа истицали су хуман однос партизана према њемачким заробљеницима, што је доиста било тачно, и о чему су свједочили и сами њемачки заробљеници, и њемачки званичници у својим извјештајима у Берлину. Да ли је то заиста био хуманизам? Таман посла. Било је то удвориштво највишег степена, удвориштво подастрто осјећајем мање вриједности аустријског подофицира, уз то прожето највишим лукавством, које је смјерало да Њемце одврати од напада на партизане које је Тито као своју партијску војску, а не народноослободилачку, намјеравао да раби једино за постизање свога светога циља уништење четника, док га окупатор и усташе нијесу занимали, не бар као непријатељи. Заробљени четници су по правилу одмах стријељани, односно на начин који се нареди убијани, док су заробљени Њемци по правилу пуштани да се врате у своје ратне јединице, а шта су те јединице радиле као окупаторске то је бар јасно. Овјдје пет, онђе педесет, тамо двадесет, онамо осамдесет, но ипак је најдрастичнији примјер био након пада такозване Ужичке републике, када су Тито и остали главари КПЈ "руководиоци устанка против окупатора" пуштили 300 (тристотине!!) заробљених Њемаца да се врате у своје јединице. Против Њемаца Тито ће се окренути тек при крају рата, када је било јасно да ће "окупатор ионако отићи", па му је требало неколико десетина хиљада лешева да при преговарању може лупити шаком о сто лешевима вичном Стаљину и савезницима.

У склопу односа према Њемцима можемо се осврнути и на Титов однос према НДХ и Усташама, и одмах рећи да је тај однос, поред осталог, био добрим дијелом одређен и чињеницом да су НДХ и усташе били под њемачком заштитом, па за партизане, тј. Тита, непријатељ тек "за послије". "Усташе су разбојничка банда", говорио је Хитлер, таквима их сматрао и он и њемачки врх, па су у сврху увођења реда у НДХ сматрали да то може да се постигне увођењем њемачке полиције. Титово обмањивање Москве "Конспирација" је "проваљена" и о њој се и у Москви чуло; Дјед (Извршни комитет Коминтерне) се расрдио и Титу депешира: "Збуњује нас околност што ви размењујете ратне заробљенике с Њемцима. Упућујете им делегате који воде свакакве преговоре с Њемцима... У чему је ту ствар? (...) води се жестоки рат с окупаторима, и одједном (долази) до односа између вас и Њемаца". Тито је Москву обмануо прећуткивањем: обавијестио је Москву да води преговоре о размјени заробљеника, иако је та тачка преговара за Тита била најмање значајна, с обзиром даје, како видјесмо, заробљене окупаторске војске навелико, и неодговорно, враћао у њихове јединице, док је друге двије тачке прећутао.

Титу је било посебно стало да од стране Њемаца буде признат као регуларна зараћена страна на коју се према томе примјењују међународне конвенције о ратовању, његове делегације су тај предлог много пута поновиле и понављале Њемцима, но Берлин је сваки пут био неумољив: кроз уста Хитлера (што је био закон и став) много пута је понављано "Титове банде", "банда" чија борба није регуларна и не подлијеже међународним конвенцијама о рату и сл., да би коначно Хитлер лично забранио сваки договор, и преговоре чак, са Титом, јер "са побуњеницима не треба преговарати, већ да их треба стрељати". Хитлер је сва лукавства и све предлоге колеге подофицира из регименти жуте монархије одбацио с презрењем и тако га историјски, а и другојаче спасио. Један каплар је завршио како је завршио, а други, "банда" из Загорја, је за генерације Југословена деценијама био визионар који је "изашао из бајке". Москва је обмањивана током цијелог рата, недуго из њега услиједио је Имфорбиро. Загонетка Јасеновац

Јасеновац је чудо у сваком погледу логор НДХ у ком су на најбестијалнији начин масовно убијани Срби, Јевреји Цигани, али и други усташкој идеологији "непоћудни елементи", било даје ријеч о националној, вјерској, политичкој, илн којој другој "непоћудности". Ова фабрика смрти радила је без сметњи током читавог рата, што је, опет, једна од "незгодних" чињеница Титовске историографије, коју би ова апологетика, али и Тито сам и његови сљедбеници, нарадије заборавила. Делегација Тита и ВШ ниједном једином ријечју током вишекратних преговора није поменула Јасеновац, камоли од Њемаца захтијевала да то зло зауставе, што им свакако не би било тешко с обзиром на њихов огромни утицај у НДХ, коју су, на крају крајева, створили. Титу и врху једино је важно било да их Њемци из "банде" проведу у зараћену страну, чија је борба регуларна, и да с њима, Њемцима, закључи тајни споразум, који је нуђен иза леђа и Коминтрене, и СССР-а и савезника и сопствених сљедбеника -партизана.

Титовска историографија покушала је да да какватаква објашњења због чега Јасеновац од стране НОП-а није узнемираван, но сва та "наука" није вриједна озбиљног разматрања. Јер, на једној страни хвалисање силом и снагом покрета, а на другој страни једна људска кланица, са војнички мизерним обезбјеђењем стоји нетакнута, не може се покрити смушеним: "није се могло", "није било услова", "Тито и ВШ су планирали, али", "били смо се развели на другом потезу", "тада је била непријатељска офанзива", итд. итд.... све јадније од јаднијег, и - нетачно. Довољно говори чињеница да се Јасеновцем знатно више бавила литература него наука. Не пренебрегавајући чињеницу да су Хрвати, тј. НДХ и усташе били под њемачком заштитом, па самим тим имали и неку врсту гаранције да од Тита и сљедбеника неће бити узнемиравани, с обзиром на Титов став (и политику) да ће "окупатор ионако отићи", мислимо да је у питању нешто друго. Оно да ће усташе оставити "за после" био је више пропагандни маневар Тита и ВШ, с обзиром да су већину партизанског састава (као и четничког, уосталом) чинили Срби, који нијесу могли без поговора прихватити Титова наређења да су главни непријатељи четници, а да Њемце и усташе не треба НИ У КОМ СЛУЧАЈУ нападати, дозвољено се бранити. Тито и ВШ у НДХ и усташама нијесу видјели опасност по своју власт ни "убудуће", с тога их нису ни сматрали непријатељем осим "за после". јер, рачунали су, и то с разлогом, да ће с поразом окупатора пасти и нестати и НДХ и усташе.

Битка на Неретви

О трагичној битки на Неретви 6. и 7. марта 1943. године титоисти веђ 50 година трубе као о сјајној побједи врховног бравара, која је резултат његове "генијалне стратегије", итд. Истовремено они упорно ћуте о свом страшном моралном поразу, оличеном у издаји и савезништву са Њемцима, усташама, Италијанима и Бугарима, који су огромним снагама напали малобројну војску војводе Николе Бојовића од свега 700 људи, а не 7000, како тврде титоисти. Војвода Никола Бојовић растјерује димну завјесу комунистичких лажи о трагичној и поучној бици на Неретви. Кад је шефа енглеске мисије, при Дражином штабу, Хадсона, замијенио пуковник Бејли рекао је (Енглези нам се нијесу обраћали писмено, већ све усмено) да ће се савезници, Енглези и Американци, неизоставно искрцати на Јадранском приморју у пролеће 1943. године. Тада смо ријешили да онемогућимо унутрашње непријатеље, усташе и комунисте, да нам ударе у леђа. Зарија Остојић је отишао у Калиновик, а мене је одредио да средим усташе у Буковици. Павле Ђуришић са својих 6000 четникa требало је да иде на Неретву. Међутим кад сам се вратио на Жабљак, телефонира ми Дража: "Никола, хитно крени усиљеним маршем на Неретву". И ја сам тада, први пут, скочио: "Чича, поднеси оставку".

Невољно сам кренуо на Неретву. Партизани су већ били дошли на Прењ и ја сам их тукао на Прењу. Тито ми је срушио мост испод носа. Дан раније они су склопили онај чувени споразум са Њемцима у Загребу, дакле 5. марта 1943. године. Војислав Лукачевић ми је, у вези с тим, донио депешу. Командант Сарајева јавља да је комунистички ђенерал Велебит дошао са делегатом код њемачког ђенерала у Сарајеву, да су склопили споразум – да се комунисти и Њемцимеђусобно не нападају, већ да удружено нападају само снаге Драже Михаиловића. Кад је комунистички ђенерал отишао, њемачки ђенерал је задовољно трљао руке. Овом извјештају Воје Лукачевића, ја на моју велику жалост, нијесам повјеровао. Знао сам да су комунисти ништарије, али да су толико пали у каљугу издаје, па да са окупатором склапају савез против четника, то нијесам могао повјеровати. Ту трагичну заблуду смо скупо платили. Ноћу између 6. и 7. марта на моје мале снаге од свега 700 бораца напало је више хиљада комуниста с десне обале Неретве, те јаке усташке снаге и Њемци с леђа и из Коњица. Нијесам вјеровао да је то могуће. Та трагична заблуда учинила је да прихватим битку, коју с обзиром на овај савез удружених непријатеља, нијесам смио прихватити, и ту сам осакаћен: 78 мртвих и око 50 рањених.

Повлачио сам се. Код Калиновика сам нашао Зарију Остојића. Упозорио сам га на бројност удружених непријатељских снага. Нас је било свега око двије хиљаде бораца. Само комуниста, од којих су добар број чиниле дојучерашње хрватске усташе и домобрани, било је много више. Са њима су нападале јаке снаге Њемаца, усташа, Бугара, Италијана и других окупатора и квислинга. Ђенерал Дража Михаиловић је преузео команду над малобројном четничком војском и лично руководио одбраном од удружених нападача. Ја сам био тешко рањен. Половина мојих четника је избачена из строја. Вратимо се поново Неретви. Колико се четника ту заиста борило и како су били наоружани? На лијевој обали Неретве била је само Прва и Друга Дурмиторска бригада. Укупно нас је било око 700 бораца, а комуниста и њихових страних и домаћих савезника више хиљада. Ја сам имао свега два пушкомитраљеза и један митраљез. Комунисти су добили оружје од Њемаца и усташа, свака десетина је имала митраљез. Према томе, обична је лаж да нас је на лијевој обали Неретве било неколико хиљада. Зашто нас није било више тамо? Ево зашто: наређено је било да шест хиљада четника Драже Михаиловића под командом Павла Ђуришића иде на Неретву. Ђуришић није извршио то наређење и није отишао на Неретву. Мој задатак није био да идем на Неретву, него Ђуришићев. Зарија Остојић је мени лично рекао: ЋНикола, ово је историјска грешкаЛ. И била је историјска грешка. Сведочење војводе Николе Бојовића

Прелазак партизана преко Неревте

Прва и Друга дурмиторска бригада су од села Бијеле проћерала партизане са лијеве обале Неретве. Одатле су се упутили према Јабланици. Стигле су у село крстац два километра од Јабланице. Када су стигли у Јабланицу није било никакве војске. Мост је био срушен, тако да је један дио и то онај до града, избачен из лежишта, пао до саме воде, а други дио је остао у свом лежишту на оној страни до тунела. Преко моста се могло прећи на другу страну преко прагова, као низ неке мердевине. Те ноћи су се вратили у село. Сутрадан увече је постављена стража у бункеру код моста. Нису очекивали напад на оваквом непогодном терену. међутим партизани су искористили ноћ и буку ријеке да пређу преко моста. Бомбама и рафалима из аутоматског оружја су побили цијело стражарско одјељење. Дата је узбуна и сви су изашли на положај. Партизани су покушали да кроз тунел нападну четнике иза леђа. То је осујећено. Међутим мост под таквим углом није био под четничком ватром, па су партизани несметано прелазили и залазили четницима Прве дурмиторске бригаде иза леђа. Када су схватили да су им партизани иза леђа дошло је до неконтролисаног повлачења, које се претворило у право бјекство. Комплетан Буковички батаљон је дезертирао. Овоме је допринјела пропаганда комунистичких симпатизера којих је било доста у овом батаљону. Никола Бојовић је са остатком бригаде остао на положају код моста до јутра кад је наредио повлачење према Крсцу. За све вријеме Друга дурмиторска бригада није улазила у борбу. Око 10 сати партизани су и њих напали па су били принуђени на повлачење. пружајући непрекидно отпор Никола бојовић напушта Коњичку котлину и

излази на Борачко језеро а одавде у правцу Главатичева. Ток борби Директива број један предвиђала је да се партизани задржавају на најужем могућем простору. То је планирано у Михаиловићевом штабу, углавном од мајора Зарије Остојића ( чика Бранко) и Боривоја Радуловића. Обојица су лично покушали да примијене ту директиву у области Калиновика. Пред битку мајор Радуловић је пријешао на планину Прењ, ради обједињавања националних снага, чија је јачина била око 20 хиљада, а комунистичких око 25 хиљада са преимућством у погледу наоружања. Мајор Андрија Весковић са својим одредом разбио је Четврту комунистичку дивизију и доспио до Широког бријега, али се морао повући на лијеву обалу Неретве због појаве њемачко-усташких снага које су наступале тим правцем. Четничке јединице биле су у повлачењу. Мајор Остојић је одмах тражио од Михаиловића да пошаље у помоћ Ђуришића са јуришним јединицама, што је и урађено.

На калиновичком платоу Павле Ђуришић је водио тешке и крваве борбе 23. марта 1943. године, са својим елитним јуришним бригадама, противу комуниста под командом Пека Дапчевића. Борба је ту трајала 36 часова. Партизани су били добро наоружани, више од половине имали су аутоматска оружја. Заробљени партизани, када су упитани зашто се не повлаче, одговорили су: Не можемо! Позади, с леђа су комесари са откоченим обарачем у рукама. Ако би неко покушао да се повлачи без претходног наређења, био би стријељан на лицу мјеста". Ови заробљеници су такође изјавили: Ако би се Ђуришићеве јединице бориле заједно са партизанима, нико нас не би зауставио до бугарске и грчке границе". Тако су говорили партизански лидери. Када су се партизани увјерили да не могу одбацити Ђуришића са његовим четницима, а још мање разбити, онда су покушали да их нападну с леђа и онда одсјеку, опколе и тако униште.

Дража и Павле повукли су трупе највећом брзином према Фочи. Уздуж ријеке Дрине, близу Фоче, Павле Ђуришић је организовао још једну ударну бригаду, под командом храброг капетана Лека Лалића.

Према најновијем распореду, главнина, слабо наоружана, Павлових јединица заузима одбрамбене положаје дуж ријеке Дрине. Врховна команда је одредила линију одбране: од Фоче, ријеком Дрином до Шћепан Поља, па даље ријеком Пивом до Брезана, а онда преко Брезана до Јаворка на коме су били Италијани. Изгледало је да се фронт стабилизовао. Прије преласка партизана преко Дрине, Павле Ђуришић је покушао да са јуришном бригадом преко Вучева заобиђе партизанско десно крило и нападне их из позадине. У међувремену је стигао курир с извјештајем да су партизани пријешли Дрину, те се он морао вратити. Партизани су заобишли Фочу у којој су били Њемци, и код села Устиколине (између Фоче и Горажда) која је била усташко гнијездо прешао Дрину. То је била Трећа санџачка бригада. У исто вријеме стижу и источнобосанске бригаде преко Романије и крећу према Пљевљима и Колашину. Према писању Сима Лековића у књизи "Мартовски преговори", ове јединице су добиле наређење од Тита да одмах крену у правцу Санџака, а наредбу им је доставио Велебит у пратњи Њемаца у блиндираним колима. Командант у прво вријеме није хтио да изврши наређење, јер је сумњао да се ради о превари кад је видио Велебита са Њемцима. Провјерио је преко радио везе и кад је добио потврдан одговор кренуо је, стриктно се придржавајући наредбе да не напада ни Њемце ни усташе. Прешао је преко моста у Горажду у коме су били Њемци и усташе, и нашли се четницима иза леђа. Развила се жестока борба на простору од Фоче према Челебићу у којој је рањен и Никола Бојовић, али није напуштао борбу. Овдје се налазио и чича Дража и замало да

буде заробљен. лично је он повео један вод на јуриш и извршио пробој. Комунисти су заузели Челебић и повлачење за Санџак је било онемогућено. Све четничке јединице су се повукле на линију Мојковац Колашин Морача Крново Војник Јаворак. У овим јединицама није више било комунистичке пете колоне, јер су у претходним борбама одступили сви који су били за партизане. Битка на Неретви је изгубљена. Овдје се пренебрегнуло начело војне сратегије да је боље непријатеља прецијенити него ли потцијенити. Директива број један није била прагматична, што се Михаиловићу грдно осветило. Павле Ђуришић са својим елитним јуришним бригадама требало је да учествује у почетној фази битке као искусни командант и прекаљени борац, а не да га позову тек када је битка била скоро изгубљена. У Србији је тада било довољно неангажованих бригада и корпуса, чије би присуство на Неретви добро - дошло. Али је њиховим командантнима требало наредити из Главног штаба покрет за Босну, гдје су се укрштала бојна копља између окупатора и самих идеолошки поларизованих устаника.

Заробљавање Павла Ђуришића

У новембру 1942. Фирер је донео одлуку да се све уклони што не припада регуларној италијанској или хрватској војсци. У границама овог уговора генерал Лер је преговарао у децембру са генералом Роатом, командантом Друге италијанске армије, али без икаквог резултата. Потом је послат у Рим, где је 3. 1.1943. под председништвом маршала Каваљера, у присуство генерала Амброзија и Роате, закључен следећи споразум: а) "Вајс 1": немачко-хрватска снаге отпочеће средином јануара да наступају са линије Мркоњић Град - Петриња - Карловац ка западу и и југу. Са запада наовамо кретаће се једна италијанска дивизија, а једна друга затвориће тако створено окружење са југозапада. б) "Вајс 2.": после тога отпочеће са наступањем немачко-хрватских снага са линије Иван Седло Јајце - Дрвар и две италијанске дивизије из Далмације, док ће друге италијанске снаге поуздано затворити Неретву од Коњица до њеног ушћа. ц) "Вајс 3": Италијани ће једновремено са акцијом "Вајс 2" разоружати све четнике јужно од Неретве. Они ће исто тако у току акције "Вајс 1" да разоружају четнике у западној Хрватској, а у току "Вајс 2" оне у Далмацији. д) "Шварц": у продужењу акција "Вајс 2 и 3" очистиће Црну Гору од четника Немци и Италијани заједничком акцијом. (Мислило се да ће се акцијом "Вајс 1 и 2" похватати сви партизани).

У свом писму Мусолинију из априла 1943. године Хитлер каже: ЋНајвећа опасност нам пријети од покрета отпора ђенерала Драже Михаиловића, одреда који се налазе у околини Колашина.Л Операција Шварц против трупа Драже Михаиловића је трајала од 11. до 29. маја. Према њемачким изворима циљ ове операције је Ћуништење свих побуњеника у Црној Гори и Херцеговини без обзира да ли су присталице ђенерала Михаиловића или комунисти. Нарочито Штаб ђенерала Михаиловића са свим официрима и британским официрима за везу треба пронаћи и уништитиЛ. Средином маја, четничке снаге налазиле су се у Колашину и околини и у непосредној близини Бијелог Поља, с обје стране Лима. Прије тога, у Липову је боравио Дража Михаиловић са својом врховном командом, одакле су због опасности од Њемаца кренули у повлачење к Затону, Ивању и Бистрици. Штаб Врховне команде Југословенске војске у отаџбини је био у селу Затону (Дубова), срез бјелопољски. У акцију су заробљавања, а тиме и ликвидирања четника, Њемци кренули из правца Пећи преко Андријевице и Сјенице преко Рожаја с двије СС-дивизије и око десет хиљада Шиптара и муслимана.

Мајор Павле Ђуришић са поручником Митром Букумиром Већ од самог почетка време је било неповољно и са честим олујама, и такво је остало до краја. Њемачке дивизије наступале су са својих наведених полазних положаја тако: - да је 7. СС дивизија затворила клисуру на изворном делу тока Пиве, а 118. ловачка дивизија у продужењу низводно клисуре Пиве и Дрине; - 369, 104. и дивизија "Тауринезе" имале су задатак да продру од Ћехотине до клисуре Таре и да исту затворе;

- 1. планинска дивизија и четири италијанске дивизије имале су задатак да је крену дан раније од горе поменуте северне групе у северном правцу, да потискују четнике и партизане и да их набаце у угао око ушћа Пиве и Таре. 1. планинска дивизија добила је поред тога још од фирера специјалну заповест да по сваку цену, и без обзира на сметње које чине Италијани, зароби Михаиловића. Одмах се утврдило да су Италијани - изузевши "Тауринезе" - остали да тапкају у месту. Прва планинска дивизија продрла је без задржавања у Колашин у ноћи између 13. и 14. маја , и у истом већ затекла италијанске посаде - очигледно већ подуже ту - са присутним командантом дивизије, где је ускоро затим стигао и командант корпуса. Михаиловић са штабом је већ био нестао. Ипак је успело да се у вароши пронађе и зароби Ђуришић и његов штаб. Заробљен је и његов начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Њемци су безуспјешно покушавали да од Павла извуку гдје се налази Дража. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио њемачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију, па, како изгледа, и брдску артиљерију.

После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа "шторх" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа, стање се смирило. шта се овде и даље западно још одиграло, то Немцима детаљно није познато. Али, ускоро се потом утврдило да је само 1. планинска дивизија имала заробљених четника. Њихов број износио је неколико стотина. Све остале пропустили су Италијани кроз своје линије према југу. По четничким подацима заробљено је 2000 до 3000 четника.

Њемци су Павла Ђуришића одмах авионом пребацили у своју земљу, заробљенички логор, као и неколико његових сарадника, док су војнике и официре дјелимично интернирали у логоре у Грчкој и Њемачкој.

Ноћу 13. маја Милан Бандовић враћа се из Колашина, прелази своје село Затон, где су се налазили делови Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, продужује у село Бољану и ту налази ђенерала Дражу. После детаљног упознавања са ситуацијом и добивеним подацима обавештајне службе, ђенерал Дража наређује одмах спрему за покрет Штаба и свих јединица са ове зоне. Правац покрета: планина Јадовик, западно од Сјенице, а потом у правцу Златара. У чору 14. маја Врховна команда напушта сва села у којима је логоровала. Немачке трупе стижу у село Затон, Бистрицу, Пећарску и Костеницу истога дана у 6 часова ујутру, у размаку од свега два часа по извршеном покрету наших јединица. Немачка војска наступала је од Пештерске Висоравни преко Ђаловића Клисуре, тако да је мало требало да буде напред и пресече правац пролаза Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. Тога дана дошло је до местимичних сукоба између наших јединица: Бјелопољске, Пештерске и Колашинске бригаде у долини Лима са немачким СС трупама и фашистичком муслиманском милицијом. Наше су јединице јако страдале у том сукобу, исто као и оне у Колашину, које су сачињавале наше елитне Јуришне бригаде, и Беранска, Андријевичка, Колашинска и друге. Већи део наших јединица био је том приликом заробљен и одведен у немачко-италијанско ропство.

Најтеже је било народу долине Лима и Санџака да поднесе напад муслиманско-арнаутских чета, које су заједно са Немцима похарале и попалиле велики број српских села у овим крајевима. Дана 14. маја 1943. г. Мусолини смењује ђенерала Ментастија , Команданта италијанских трупа за Црну Гору и Санџак, и место њега поставља фашисту-ђенерала Ронкаљо. Истовремено извршена је и смена већег броја официра из свих италијанских дивизија у Црној Гори и Санџаку.

Шаховићки батаљон и Дурмиторски одред у том критичном часу, не знајући ништа шта се збива, држали су положаје на Марковом Брду и Лучкој Гори на обронцима Сињајевине, очекујући партизански и никако њемачки напад. Тражећи Дражу, Њемци су заузели Липово и околна села у њиховој позадини о чему нијесмо имали појма. Тог јутра, 14. маја, не слутећи ништа послат је у Колашин батаљонски итендант Томо Меденица како би отуд дотурили храну за 250 људи. Али чим је Меденица с онима који су с њим ишли као испомоћ или на љекарски преглед, ступили на тарски мост, били су разоружани и ухапшени. Како их није било тог дана и ноћи, а њемачки свуд око њих, не примјећујући и не придајући важност четничком присуству, док су их опкољавали без иједног метка. Да су бар знали шта је било с Павлом и штабом, предузели би нешто, спасавали би се... Овако наредили су четницима да иду с њима преко Сињавине до Јаблановог врха, у близини партизанских положаја, што је осујетила лажна наредба с лажним потписом капетана Бојовића, да се повуку у правцу Колашина. А Бојовић иако рањен, био је већ одведен у интернацију. Тако су изненада (Шаховићки, Мојковачки и Пољски батаљон и Дурмиторски одред) код Бабље греде, на улазу у град, били окружени и од Њемаца одмах разоружани. Поред тужне и големе гомиле оружја нас су тако ојађене постројили, пописали и спровели за Колашин, трпајући их у неке штале, а командантима запријетили да ће главом платити ако им иједан четник побјегне.

Дивизија "Принц Еуген" је 14. маја код Плане заробила групу херцеговачких четника и пребацила их у Зеницу заједно са једном групом заробљеном код Калиновика.

Генерал Лер је записао: ЋКао резултат операције Шварц могло се констатовати следеће: И по питању четника остало је све по старом, само је Михаиловић био приморан да мјења своје сједиштем, а Ђуришић је био заробљен ... Цјелокупан успјех ових акција од 15. јануара био је дакле у четничком питању раван нули, а сем тога је код фирера изазвао јако нерасположење против италијанских генерала, што се одразило у веома опширној и оштрој депеши упућеној Мусолинију.Л Када су Њемци сазнали да је ђенерал Михаиловић побјегао на сјевер, покушали су да га ухвате. У једнонедјељној операцији "Моргенфлут" која је почела 14. јула, претражили су низ села и заселака. Ништа нису нашли, а заробили су 455 сељака, одвели их на Бањицу и већину као таоце стрељали. Из заробљеништва је Павле Ђуришић побјегао августа мјесеца 1943. године и дошао у Србију. И ту се сад намеће једна примједба: о бјекству и пуштању војводе Ђуришића постоји неколико верзија. У једноме се, изгледа, сви слажу: наиме да је војвода Павле Ђуришић, побегао из логора Стриј из Пољске и да је ухваћен негдје код Београда, наводно од неке патроле Српске државне страже и да је забуном предат Њемцима.

На ослобађању Павла Ђуришића су непрестано инсистирали генерал Недић, Димитрије Љотић и Михаило Олћан. Министар Олћан је од пролећа 1943. па све до ослобођења Ђуришића, "куцао на сва могућа њемачка врата", да би се Ђуришић прво спасао, јер је постојала опасност за његов живот, а затим ослободио

Капитулација Италије

Четнички штаб путем општинских администрација објавио је народу да је Италија капитулирала и да је пришла савезницима. Исти дан 9. септембра објављена је, наводно по наређењу Дражине врховне команде, наредба о општој мобилизацији, па се по тексту дало закључити, да се наредба односи на цијело Југословенско подручје. Колашин је проглашен за привремену престоницу Краљевине Југославије, а 11. септембра у Колашину на Његошевом тргу, обављен је дефиле трупа уз парадне маршеве. Четници од којих су се од пролећа 1943. неке јединице налазиле у полуилегалном стању у односу на окупатора, сада су ушли у градове које су држали Италијани. Окупаторско стање је престало да постоји и Италијани су проглашени савезницима.

Међутим преко британске команде у Каиру и пуковника Бејлија, официра за везу при штабу пуковника Михаиловића, стиже тајно упутство владе генерала Бадоља, да се италијанско оружје преда искључиво Титовим снагама. Пуковник Бејли учествује у преговорима са италијанском командом у Беранама. Четничку делегацију су чинили Војислав Лукачевић, Рудолф Перхинек и Ђорђије Лашић. Генерал Антонио Оксилиа, командант дивизије "Венеција" био је спреман да се преда. Тада је пуковник Бејли рекао пуковнику Перхинеку, пуковнику Лашићу и мајору Лукачевићу, да би желио да са њиховим допуштењем , лично разговара са генералом Оксилиом. Није им остало ништа друго него да пристану. Пет минута касније, пуковник Бејли је изашао и рекао југословенским официрима: "Господо, срећан сам што могу да вас известим да се генерал Оксилиа сагласио да стави своју дивизију под команду савезника. Ми смо сада савезничке снаге." Михаиловићеви официри су зинули од запрепашћења. Били су убеђени да ће наоружање дивизије од 7000 људи припасти њима - добитак који би веома оснажио њихов положај. Али дивизију под савезничком командом није било могуће разоружати. Дванаестог септембра, дан послије напада на Пријепоље, Михаиловићева оперативна група, којој су се придружили Хадсон и капетан Менсфилд, примили су предају великог италијанског гарнизона у Прибоју, послије пушкарања које је трајало читаву ноћ. Опет су ствари биле сређене тако да Михаиловићеве снаге нису могле да изврше разоружавање Италијана. Зато не чуди зашто четници у преговорима са Италијанима постигли скоро никакав споразум, а

ови су у самом додиру са партизанима и Њемцима скоро без икакве борбе предавали оружје. Чим је Италија капитулирала Њемци су почели да упадају у Црну Гору. Намера им је била да што пре разоружају бројне италијанске гарнизоне расуте по Санџаку и Црној Гори. Њемачке јединице које су надирале из Албаније, преко Скадра нису наилазиле на отпор. У Цетињу гдје је била стационирана једна комплетна Италијанска дивизија са преко двадесет хиљада војника, командант дивизије објавио је народу да се склони по домовима пошто ће се Италијани одупријети сваком покушају Њемаца да уђу у град. Извршио је распоред трупа, избацио тенкове и артиљерију на одговарајуће положаје. Да би комедија била још већа довели су фоторепортере да снимају уличне борбе, које су они сами изигравали. Умјесто тога десило се да је један њемачки вод од неколико десетина војника, ушао мирно у град, разоружао и заробио цијелу италијанску дивизију, а да ниједан метак није испаљен на њих. Њемачке јединице које су надирале са сјевера, преко Сјенице, наишле су код Пријепоља на веома јак четнички отпор. Ту их је 12. септембра сачекао са својим одредом капетан Војислав Лукачевић. Развила се тешка борба у којој су четнички губици били врло осетни. Угроженом Лукачевићу у помоћ је похитао мајор Лашић, али још прије но што је могао тамо стићи Лукачевића су из позадине напали комунисти, па се нашао између двије ватре.

Искористивши одсуство јачих четничких снага у Колашину, комунисти су преко Сињајевине упали у Липово, а затим у Колашин. Италијански гарнизон у Колашину предао се комунистима, а четничке јединице одступиле су према Андријевици и Беранама. Сазнавши за ове догађаје Лашић се враћа у правцу Колашина, не успевши да стигне до Лукачевића. Ту ће седам дана и ноћи покушавати да преотме Колашин. Борбе које су ту вођене нису личиле на герилску борбу. Водиле су се по класичним војним правилима гдје је прво дејствовала артиљерија па пјешадија. Интересантно је да Италијани као саборци више били на сметњи, док су код партизана били одлично искоришћени. Сасвим је сигурно да је Лашићев пораз код Колашина, 10. октобра, дошао услијед кише ракета којима су Италијани, под командом партизана, обасипали ноћу четничке положаје. Претрпијевши пораз код Колашина, Лашић је морао да напусти Беране, а затим и Андријевицу, па се нашао у положају да се суочи са уништењем неколико хиљада својих бораца или да се ослони на Њемце који су држали Подгорицу. Одлучио се за ово друго. Том приликом партизанима се предала италијанска дивизија ЋВенецијаЛ и дијелови дивизије ЋТауринезаЛ. На исти корак се морао одлучити и Војислав Лукачевић. Док су се водиле борбе за Колашин, у исто то вријеме у Кучима и Братоножићима су се одмарале добро опремљене четничке бригаде. Командант бригаде капетан Дедић рекао је да није имао никакво наређење за покрет.

Напад на Котор

Након капитулације Италије почели су се окупљати четници у Грбљу под командом капетана Ђура Иветића, Станка Оџе, Марка Лазаревића и Ива Магуда. Још раније група Њемаца копном и морем успјела је да се убаци у Котор. Они због своје малобројности нису хтјели да нападну Италијане већ су чекали појачање под изговором да чекају инструкције за преговоре. Међутим командант дивизије “Емилија” увидјевши њихову игру наређује напад који почиње ујутро у 7 часова. Четници су се окупили 14. септембра на Тројици изнад Котора. На Тројицу је дошло око 600 Грбљана преко Горажде и Дуба. Дошли су прикрадајући се јер нису вјеровали Италијанима, који су још држали положаје у Кавчу, и нису знали шта мисле. Нико Јованов Кашћелан, наводно капетан црногорске војске (у ствари потпоручник), са 30 до 40 Мирчана је дошао у Лозницу изнад Тројице и повезао се са Ђуром Иветићем. Ђуро Иветић га је као старијег питао оће ли вечерас заједно на Котор. Нико му је одговорио да он и његови Мирчани неће. На то му је Ђуро Иветић рекао да онда није требао ни долазити.

На Тројици је Ђуро Иветић одржао говор. Рекао је: “Ко није војску служио не може да иде на Котор, јер ће бити велика борба. Млађи могу да остану на Врмцу да не би Њемци из града зашли четницима за леђа.” Поред овог наређења велики број момака је кренуо са Ђуром Иветићем на Котор. Ђуро је предложио да се сачека исход борбе у Котору између Њемаца и Италијана а да се онда нападне побједник. Тражио је да се на Котор иде у борбеном поретку. Ђуро Иветић је почео правити распоред за напад, али Грбљани пуни воље за борбом нису послушали Ђура. Станко Оџа је овдје на Тројици позвао своје Грбљане: “Ко је Србин за мном.” Станко Оџа, делегат на Светосавском конгресу у селу Ба, велики јунак и један од грбаљских команданата кренуо је у повлачење према Словенији и дошао до Аустрије. Враћен је од савезника партизанима који су га и убили. Четници су кренули у напад. Напад на Котор је услиједио из три правца. Први испод Врмца према болници, други низ Плазно и трећи преко Мокре плоче. Пред четницима је ишао Ђуро Иветић. Успјели су да уђу у Котор, гдје се још водила борба између Њемаца и Италијана. Долази до првих грбаљских жртава. У Котору су погинули Стево Вукшић, код болнице и Ђуро Тујковић, код игралишта. Рањен је Мићо Братовић.

Једна група бомбаша којом је командовао Нико Марков Донковић пузећи преко ливаде Липовца (данас Ауторемонт) успјела је да дође до Ривијере и убаци бомбе међу Њемце. Упали су у жандармеријску станицу, преко пута фабрике Вучковић (Ривијера) и ту су они и Њемци бацали бомбе једни на друге. Водила се жестока борба са доста жртава. Италијани су разносили своје мртве по Врмцу и Горажду. На путу према Кавчу Италијани су били напустили своје топове. Ђуро је оставио своје артиљерце, међу којима је био и Јово Ђуров Мршуља који је завршио артиљеријску подофицирску школу, да чувају прилаз Котору са те стране. Наређење је било да када се појави њемачка колона на Суторман, да се не пуца на прва возила. У првом дијелу колоне је требао да буде Ђуро Бан који је био убачен да наведе колону на тај пут. Међутим кад оће несрећа и овај пут је пропратила Грбљане. Кад је наишла колона и топови отворили ватру, погођено је прво возило у којем се налазио Ђуро Бан и он је ту погинуо. Уништено је неколико њемачких возила. Колона се почела повлачити. Остатак колоне је преко Грбља, Будве и Цетиња поново кренуо на Котор овога пута низ которске стране. Они су прешли преко територије коју су контролисали зеленаши (гуњаши) Ника Кашћелана и нико их није дирао. Са првим мраком ови јунаци су отишли у кревет. Ова колона у Шпиљарима наилази на неколико младића и ту гину Марко, Иво и Душан Оџа и Марко Латковић. Ту је погинуо син Станка Оџе и 2 синовца.

Такође у Прчњу се појављују Њемци које су партизани заробили у Лепетанима, а који су се “изненада” ослободили и наоружани дошли у Прчањ преко Горње Ластве. Котор је био скоро у рукама четника али су се морали повући послије појаве ових Њемаца. Четници долазе на Тројицу и почињу се пребројавати мртви и рањени. Тијела тројице Оџа и Марка Латковића преносе и сахрањују у заједничку гробницу код цркве Св. Мине Св. Стефана Дечанског у Шишићима. Стево Вукшић и Ђуро Тујковић су сахрањени на православном гробљу у Шкаљарима. Дуго послије рата “народна” власт није дозвољавала да се њихови посмртни остаци пренесу у Грбаљ. Извјештај британске посматрачке мисије Ево једног извјештаја британске посматрачке мисије из тог периода: 29. септембар Од Каверн два (19 тачка 2: Спрок Хјуоту): Двадесет хиљ(ада) Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали кад су им Хуни одузели оружје. Сада се само два батаљона бије против Хуна остало хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Њемце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал. (Ибид., 29/9/43.) Из књиге Раша Небојше “Ратна збивања у ХерцегНовом 1941-1949”.

Ослобађање Пријепоља

Једанаестог септембра, Михаиловићеве снаге извеле су најспектакуларнију акцију од свих изведених током друге половине 1943. Однос ДСО-а (SOE Special Operations Executive) према овој акцији представља велики инцидент и велику увреду Михаиловићу. Осмог септембра, чим је проглашена капитулација Италије, пуковник Бејли је добио инструкције да са одредом Михаиловићеве војске оде у Беране и тамо прихвати предају италијанске дивизије „Венеција" пре него што стигну Немци. Пуковник Бејли је кренуо одмах, са неколико познатнх Михаиловићевих официра, укључујући мајора Воју Лукачевића, потпуковника Милана Лашића и Рудија Перхинека - сва тројица високо професионални, честити војници. (Детаље је испричао пуковник Перхинек, а његову причу битним чињеницама потврђују искази Бејлија и других официра за везу датих на суђењу ђенералу Михаиловићу у лето 1946. у Београду. Његову причу потврђују и неколико порука са терена.) Између положаја Михаиловићевих снага и Берана налазио се град Пријепоље у коме је био њемачки гарнизон са око 1.000 војника. На питање о Пријепољу, у исказу битних официра за везу датом на београдском суђењу каже се:

Једанаести септембар 1943: Одред снага ђенерала Михаиловића, одређен да помогне британским официрима у спровођењу предаје италијанских снага у долини Лима, напао је и освојио Пријепоље које су 9. септембра заузеле јаке њемачке снаге. Њемци су претрпели тешке губитке у људству и оружју, укључујући и моторни транспорт. Без успешног исхода ове акције, британски официри не би били у стању да изврше своја наређења. Према пуковнику Перхинеку, кретање Бејлија и Михаиловићевих војника према Беранима било је споро, јер су ишли пешице а цео план је био угрожен присуством јаких њемачких снага од око 1.000 војника у Пријепољу, 80 километара удаљеном од Берана. Михаиловићеви официри су на брзину мобилисали око 1.500 нередовних припадника Отаџбинске војске из околине и предложили су ноћни напад на немачки гарнизон. Пуковник Бејли је изразио сумњу у остваривост овог плана, али га је убедила самоувереност Михаиловићевих официра. Михаиловићеви локални четници су чекали у заседи до поноћи. Прва фаза напада је требало да онеспособи спољни одбрамбени обруч и стражарска упоришта. Ово је изведено без иједног испаљеног метка, бешумним прикрадањем и вештом употребом ножева. Тада су напали гарнизон. Њемачки магацин муниције је експлодирао. У бици је погинуло око 200 Њемаца, а остали су се дали у бекство.

Четници су задобили велики ратни плен. После једног дана одмора, пуковник Бејли и Михаиловићеви четници, сада моторизовани заплењеном немачком опремом, кренули су ка Беранима, 14. септембра. Перхинек је седео у колима немачког команданта која је возио Бејли када су чули како Би-Би-Си објављује „да су партизани отели Пријепоље од Њемаца". Перхинек се, крајње запрепашћен, окренуо Бејлију и питао га како је уопште могуће да Би-Би-Си објављује тако нешто. Бејли му је одговорио, болно посрамљен: „Могу Вам рећи само то да ја извештавам о догађајима тачно онако како су се одиграли."

Комунистички напад на манастир Острог

Генерал Ђукановић и пуковник Станишић са 23 четника били су се склонили у манастиру Острогу, да би избјегли њемачко заробљавање. Пратња Ђукановића са неколико врло образованих омладинаца, повукла се у манастир прије њемачког продирања. Испред зграде Главног штаба четничких снага Црне Горе и Боке, код Доњег манастира 16. октобра почело је ужурбано окупљање бранилаца манастира. Са балкона говор држи пуковник Бајо Станишић.

"Јунаци, соколови моји," отпочео је високим и снажним гласом пуковник Станишић, "обавјештен сам са поуздане стране да ће манастир бити нападнут у току ноћи или најкасније сутра, од стране јаких партизанских снага, са циљем да нас потпуно униште и овладају манастиром. За овај напад комунисти су формирали нарочиту бригаду под командом Блажа Јовановића и Николе Поповића. Њихове снаге су двадесетоструко веће и јаче од наших. Помоћи не можемо добити ни са једне стране, јер су све наше снаге заузете борбом. У нашој славној прошлости војвода Мирко Петровић је са 24 своја најхрабрија војника у борби познатој у нашем народу под именом: Девет крвавих дана - бранио од Турака и одбранио манастир Острог. Ја сам спреман на најтеже жртве. Света ми дужност налаже да манастир браним до последње капи крви. Рјешио сам да се повучем у Горњи манастир и да га одатле браним упорно. Ко је од вас спреман да умре у одбрани манастира нека се одвоји на десну страну." Не предомишљајући се ни једног секунда, храбри браниоци манастира стали су на десну страну, на челу са командиром штабске чете Радивојем Војводићем, уз спонтане покличе Краљу, Дражи и свом команданту. "Витезови моји", наставио је пуковник Станишић, "ја сам се томе од вас и надао. Целокупну муницију и храну што пре пребаците у Горњи манастир. Кад све буде готово известите ме."

Пребацивање је завршено. Ђенерал Ђукановић и пуковник Станишић са 30 храбрих пратилаца затворили су се у Горњи манастир, док су остали постављени у заседу около манастира. Све је спремно да се непријатељу да најснажнији отпор.

Бјелопавлићску равницу и острошке греде обавила је тајанствена ноћ. Поручник Радивоје у пратњи двојице четника обилази заседе. Ништа ново. Лавеж паса чује се у даљини. Опрезност је већа. Заседа од стране Купинова извештава да се осећа неки прикривени покрет. Вероватно да се привлаче... То је њихова стара тактика да нападају мучки, издајнички. Ено их, привлаче се, преноси се полугласно. Клокот тешких митраљеза и прасак ручних бомби објављује да је напад почео. Паклена ватра обасипа положаје браниоца манастира Острога. Стижу и први извешгаји: Непријатељ је овладао Гредама... Две наше заседе су се морале повући. Погинуо је Ђуро Бојовић, судија... Доносе прве рањенике. Ватра је све страшнија а непријатељ све ближе манастиру. Гвоздени обруч све се више стеже. Свака веза између спољних заседа и 30 бранилаца Горњег манастира је прекинута. На одстојању од непуних стотину метара води се страшна борба на смрт и живот. Звук острошких звона тешком клетвом у помоћ зове. Два дана и две ноћи води се крвава борба. Уверени да се кроз борбу, патње и страдање достиже чистота и величина живота, браниоци манастира Острога боре се дивовски. Храбро и мушки одбијају све комунистичке нападе. Комунисти покушавају са горње стране манастира, да га запале са кантама напуњеним пепелом, натопљеним нафтом и гасом. Покушаји остају безуспеха. Са запенушеним бесом комунисти врше даноноћне нападе, али опет без успеха. Прибегавају преговорима. Архимандрит манастира Острога, Леонтије Митровић, спрема подло издајство, нож у леђа у часовима агоније и

неколико пута у улози преговарача допази у Горњи манастир. Браниоци одбијају све. "Никакве преговоре не примам. Никада жив међу изродима спрског народа," поручује пуковник Бајо Станишић. "Можемо разговарати само преко нишана од пушака и никако друкчије. Између њих и нас леже неколико десетина хиљада српскох гробова, наше браће, очева, кумова и осталих честитих Срба, које они побише и по јамама побацаше. Борба против њих је моја највећа, најсветија и најважнија заповест, којој се морам сав посветити." Осамнаестог октобра комунисти постављају тешку артиљерију испред Доњег манастира са намером да униште Горњи манастир. Појава артиљерије тешко утиче на браниоце манастира."Срушиће га безбожници. Шта да радимо да се манастир очува?"

Стари ђенерал Блажо Ђукановић прима преговоре, пошто је добио гаранцију од архимандрита Митровића, да ће манастир бити сачуван и да се браниоцима манастира неће ништа слабо десити и одлази у Доњи манастир на преговоре. Преко свога ранијег адвоката, Бошка Бојовића, Јовановић је дао часну ријеч, да се њиховим животима неће ништа догодити ако се предају. Јовановић је рекао: једино, кад се рат заврши можда ће неки од њих бити изведен пред суд; међутим слобода и грађанска права сваке особе биће потпуно загарантована! Пуковник Станишић, његова три синовца, Бора, Војин и Миленко младић од непуних 17 година и Блажо Војводић, остају у Горњем манастиру и настављају борбу. У ноћи између 19. и 20. октобра, физички потпуно исцрпљен, изрешетан рафалом непријатељског пушкомитраљеза, пао је јуначки поред ћивота св. Василија Острошког, нови Обилић - пуковник Бајо Станишић. Његови синовци и Блажо Војводић да не би комунистима живи пали у руке, одузели су себи животе.

Поред пуковника Баја Станишића и његова три синовца Бора, Миленка и Војина, и Блажа Војводића, који херојском смрћу завршише своје животе у Горњем манастиру: комунистички зликовци, који немају части и морала, те исте ноћи, и поред дате часне речи, сасекли су секирама седог генерала Блажа Ђукановића, команданта националних трупа Црне Горе и Влада Дамјановића, председника општине, и стрељали: др Јова Тошковића и потпуковника Јанка Пајевића и његова два сина Бору и Бранка, студенте, адвоката Бошка Бојовића, Ђуру Бојовића, поручника Воју Вујовића, поручника Луку Радуловића, чиновника Мила Вујовића, капетане Ђорђа Бецића и Радоја Ћетковића, чиновника Јована Стругара, студенте Љуба Радовића и Милутина Рајковића, председника општине Илију Поповића, чиновника Влада Павићевића, наредника Брајовића, и чиновнике: Петра Салају, Благоја Андрића, док је Светозар Грандић, невероватним случајем бегства са стрелишта успео да се спасе. Ваше Високопреосвештенство!

У вези Ваше усмене наредбе од 12. новембра тек. год. част ми је поднијети следећи извјештај о разорном раду комуниста у подручној ми шобаићкој парохији и околини. Дана 13. октобра 1943. год. разбојничка комунистичка банда напала је највећу народну светињу Свети Манастир Острог, гдје се чувају свете мошти Острошког Чудотворца Св. Василија. Послије петодневне борбе комунисти су успјели да убију вођство Националног покрета и још 22 национална борца. Губитком тих Острошких бораца настала је страховита пометња у народу, тако да су комунистичке хорде уз мјестимични отпор само појединих породица, за непуних 15 дана успјеле да загосподаре лијевом обалом ријеке Зете. Највећу подршку комунистима дала је позадина, која се крила под видом националиста, а особито рђаву и подмуклу улогу одиграла је женска омладина. Све националне породице, које се данас налазе под доминацијом партизанске власти комунисти пљачкају до голе коже, а ко им се успротиви одмах га убијају на лицу мјеста. За сада у парохији немогуће је пароху ма шта предузети, већ се повукао са групом националиста у Даниловград. Комунисти се служе свим средствима у борби противу народа и Светосавске Цркве, мобилишу принудно читав народ, али женска омладина много се брже опредељује него мушка. Интелектуалци су врло пасивни, неодлучни и са таквим радом стварају код народа врло рђаву слику. Њихов опортунизам је индиректно одобравање комунизма. Комунисти употребљавају Црквена гробља за шанчеве у борби против националиста. Свих националних жртава у борби у Острогу и ван Острога до данас било је 31 (тридесетједна). Националне жртве у

Острогу закопане су у двије раке од стране комунистичке авангарде (Италијана) на њима својствен начин. Но и поред све тежине половина парохијана се држи добро и будно чека да им се помогне да стресу јарам комунистичких зликоваца. С помоћу Бога надамо се да ће се опет доћи да се слободно принесу благодарне молитве за спас нашег напаћеног народа. Цетиње, 12. 12. 1943. г. Привремени парох шобаићки Милош Перовић, свештеник (Рукописни извјештај свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, Митрополиту М. бр. 3252/12. 11. 1943. г.)

КОМУНИСТИЧКИ НАПАД НА МАНАСТИР ОСТРОГ

Овај документ има велику историјску вриједност и биће незаобилазна грађа за све оне историчаре који ће се убудуће објективно бавити проучавањем Другог свјетског рата и братоубилаштва у Црној Гори. И у извјештају свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, који је и данас жив, и у бесједи митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу страдалим националистима, који је одржан у Цетињском манастиру, види се да су комунисти за овај напад на национални штаб у манастиру Острогу били обилато помогнути од стране Италијана. Митрополит Јоаникије је на то указао следећим ријечима: "Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдјели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили". Свештеник Милош Перовић на сарадњу Италијана и партизана указује ријечима да су Италијани били комунистичка авангарда. Очигледно је и јасно како је и на који начин извршен овај напад у коме су пале главе најбољих синова Црне Горе и Брда и то: ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића, Јанка Пајовића, Ђорђија Бецића, Радоја Петковића, Воја Вујовића, Душана Стругара, Јована Стругара, Љуба Радовића, Луке Радуловића, Бранислава Перовића, Мила Вујовића, Вида Петковића, Милутина Рајковића, Илије Поповића, Влада Павићевића, Јова Тошковића, Влада Дамјановића, Миленка Станишића, Војина Станишића, Бора Станишића, Петра Шолаја, Блажа Војводића, Светозара Грандова, Бошка Бојовића и Ђура Бојовића. Поред многих других доказа и ово је доказ о

великим револуционарима који су били вољни да се удруже и са црним ђаволом у борби против Бога, Свете Цркве, Светога Василија и српских јунака. Једини преживели, неки Благоје из Васојевића, кад су их повели на стрељање, имао среће, не погоди га метак, он пане доле, правио се мртав и кад су му одело и цокуле скидали, бацили га у јаму, он искористи прилику кад су партизани били неопрезни, дигне се из "мртвих", баци се у бијег, пуцали сви за њим, опет га метак не погоди...Скривао се у шуми три дана, онда дође у наш штаб. Од њега сам чуо како је било. Ситуација безнадежна. Узалуд су звонила острошка звона, помоћ тражећи. Нико да крене опкољеним четницима. Партизани понуде Бају Станишићу, не да се преда, него да пређе на њихову страну, даће му сектор да командује, само да призна њихов врховни штаб. Бајо одбија. Онда обећају четницима да ће их пустити кућама, само да се предају, да се не пролива братска крв. Изађу, мирно предају оружје, партизани их поведу у Доњи Острог. Саслушају их мирно, дају им вечеру...А онда у глуво доба ноћи, све их повежу, изведу - као морају да беже, долазе Њемци - и пострељају их.

Ђенерал Ђукановић предао се, није желео да светиња острошка страда у борби у којој четници нису имали никакве шансе. Са њим се преда и Дражин изасланик, др. Тошковић над чијим лешом су се партизани највише церили. "Дођите да видите Дражиног министра!" А Баја Станишића метак погоди док је пуцао, погибе на прозору манастира. Три његова рођака не хћеше им живи у руке, изврше самоубиство... Сведочење Благоја Јововића Из књиге Тиха Бурзановића "Два метка за Павелића"

Павлов повратак и одбрана Србије

Послије три мјесеца боравка у логору Стриј, Павле успјева да побјегне из логора. Међутим прелазећи Дунав бива ухваћен и спроведен Њемцима. Недић и Љотић преговарају са Њемцима који мисле да стрељају Павла и постиже се компромис. Новембра 1943. године Павле долази у Санџак гдје се налазе његове јединице које се боре заједно са пријепољским, милешевским и прибојским четницима на територији Нове Вароши и Пријепоља. У Штиткову Павле се састаје са четничким командантима. Лека Лалић јашући на бијелом коњу, са положаја на положај под непријатељском ватром, преноси вијест о Павловом доласку. Са пјесмом четници крећу у јуриш и разбијају партизане и протјерују их на лијеву обалу ријеке Лим. Послије сусрета са својим борцима, Павле одлази за Србију и по повратку преузима команду на Пријепољском сектору. У првој половини јануара 1944. Павле добија депешу од Чиче да се Коча Поповић са разбијеним јединицама креће преко Рашке за Црну Гору. Павле са четницима на Штрпца и Бијела брда пресреће партизане и наноси јединицама Коче Поповића тешке губитке. Овај први окршај Павла послије бјегства из заробљеништва се одиграо 21. и 22. јануара 1944.

Почетком марта 1944. партизани спремају нову офанзиву. Напад на Лим код Прибоја и продор у Србију. Борба је трајала три недеље. На путу партизанима се налази Павле са Андријевачком, 2. колашинском, 2. беранском, Бијелопољском, Пљеваљском бригадом, Пријепољским одредом, Милешевском и Прибојском бригадом и батаљоном добровољаца од 800 бораца. Партизанске снаге на лијевој обали Лима на челу са Пеком Дапчевићем чине 1. пролетерска, далматинска и крајинска бригада. Први партизански напад је усмјерен преко Бића на Прибој, са циљем заузимања моста на Лиму. Послије тешких борби партизани су одбијени и протјерани са Бића према Рудом. Након три дана Павле добија извјештај да су партизани прешли са лијеве на десну обалу Лима на територији Бијела брда коју су контролисали вишеградски четници. По преласку Лима партизани поново нападају Прибој. Једним крилом партизани нападају Црни Врх, положај који доминира Прибојем а другим крилом нападају Прибој. Успијевају да заузму Прибој и главним снагама крећу на Црни Врх. На Црни Врх нападају 4. црногорска, 1. пролетерска, Далматинска и Крајинска. Павле са својим четницима брани Црни Врх. У правом тренутку Павле наређује контрајуриш и тјера партизане на повлачење. У истом тренутку Милешевска бригада наилази на друго крило партизана који су се крећали ка Прибојској бањи и разбија их. Разбијени партизани се повлаче преко ријеке Увац. Овдје гине командант Милешевске бригаде. У току ноћи на положај долази Вук Калаитовић са својим четницима тако да сутрадан четници прелазе Увац и тјерају партизане у бјегство преко Штрпца и

Бијелих Брда. Четници заробљавају велику количину оружја и многе партизане.

"Савезничка" бомбардовања

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Чудним случајем, бомбардовања су вршена на велике православне празнике када је грађанство било сакупљено на молитвама у црквама или се тискало на улицама. Прва жртва наших западних "савезника" био је Ниш, највећи српски град после Београда. Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници су показивали да је 13 часова и 3 минута.

У међувремену, док су Енглези и Американци, према одлуци Титовог Врховног штаба, други пут сејали смрт по Нишу, свом врховном команданту се 30. марта 1944. шифрованом поруком јавио Пеко Дапчевић. Он је свом маршалу пријавио своју жељу: "Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић". Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом, на Цвијети. У овом граду, који је тада имао 5.000 становника и око 10.000 избеглица, наступио је прави пакао. - Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи - јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви градоначелник Никшића Јеврем Шаулић. - Непријатељски авиони - извештавао је Шаулић - не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја из авиона. Сутрадан, 9. априла, проговорио је и Радио Лондон: - Приликом напада британских "велингтона" на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Порушено је или оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита. Огласио се и стари српски дипломата др Мирослав Спалајковић, који је рекао: "Титов покушај продора у Ибарску долину и англио-америчко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције".

Истог дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, "савезнички" бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу. Цетиње је било сво у рушевинама. Истог дана страдала су и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа. Само два дана касније, 19. априла 1944. године, маршал Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: "Јавите нам која мјеста треба бомбардовати." Дапчевић и Бакић радио везом одговарају. "Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар." Титов одговор је стигао из ваздуха.

У рану зору 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 до 180 тешких четворомоторних бомбардера у 3 налета. Настао је прави пакао. Пола Подгорице је разорено до темеља. Са велике висине и по систему тепиха бомбардовали су градић, да би га исте ноћи докусурили бомбардери британског РАФ-а. Разарана су и околна села, како би био уништен штаб потпуковника Лашића и та намјера је реализована, јер је он нашао смрт у рушевинама. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судибна задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица. Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих. Према извештају немачке команде за југоисток "60 одсто града је разорено", а Пеко Дапчевић је, без обзира на све, био веома задовољан. - У Подгорици јављао је он свом маршалу - бомбардовани углавном војнички објекти, болница Крушевац, ауто-парк, разни магацини и слагалишта и сви положаји: Горица, Љубовић, Коканерешка Гора, мост, на Цијевни и сва околна села. Било десет великих пожара... Према досадашњим подацима око 2.000 жртава. Политички, војнички и МОРАЛНИ ефекат бомбардовања ДОБАР. Губици не би били оволики да РАФ лецима, а и радио Лондон нису обавјештавали народ да се у случају бомбардовања бјежи у центар града. Послије овог бомбардовања свако јутро у 8:00 по 6 британских "тајфуна" су митраљирали град. Народ се скривао

у пећине уз Морачу. Подгорица је у источном дијелу Европе најбомбардованији и најразрушенији град од свих градова. Тај град је бомбардован 77 пута. Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором. Ту монструозну операцију Титови западни савезници назвали су "Недељом пацова": Та класична ваздушна инвазија изведена је 33 дана после признања Титовог најближег сарадника Едварда Кардеља да англоамеричко бомбардовање наших градова не наноси готово никакве губитке" нацистичком окупатору, већ да је једини опипљиви резултат ових акција "на хиљаде наших мртвих људи". Радио Лондон је објавио да избор циљева врши маршал Тито ради разбијања мјеста отпора на која наилазе партизани. У тајном документу који је обавјештајац Харолд Шанц јула 1944. из Каира послао својој централи у Вашингтону пише: "Тако је постало јасно да Тито употребљава америчко ваздухопловство, оружје и опрему првенствено за убијање Срба, па је у последњем коминикеу посветио највише простора опису офанзиве против четника. Он чак и не покушава да прикрије да води грађански рат."

Напад на Требиње

Војислав Лукачевић са својим санџачким јединицама и комбинованим херцеговачким четницима опколио је Њемце у Требињу септембра 1944. године. Требиње су бранили припадници њемачке 369. легионарске дивизије. План је био да Лукачевићеве јединице нападну Њемце на простору Требиње, Дубровник, Бока, како би се савезницима омогућило искрцавање.. Када би они узели Требиње Павле Ђуришић је требало да нападне њемачке гарнизоне у Даниловграду, Цетињу и Подгорици. На Грабу (Зупци) припреман је аеродром гдје је требало да савезници дотурају помоћ. Тада би се Лукачевић састао са Ђуришићем на Грахову. Херцеговачка јуришна бригада заузела је утврђење Хумац од Њемаца, и заробила 50 њемачких војника. Санџачке јединице бориле су се око опкољеног Требиња (1. пљеваљска бригада). У међувремену јаке партизанске снаге (29. херцеговачка дивизија), умјесто да помогну четницима да се узме Требиње, напале су их с леђа. Четници су били принуђени да избјегну опкољавање. Два дана касније, Њемци су напустили Требиње без борбе. Лукачевић је одступио до Меке Груде, на путу Билећа - Гацко. Ту је била стигла једна мања група Енглеза која се искрцала код Дубровника. Лукачевић је отишао да преговара са њима. Међутим он је ту разоружан, лишен слободе и одведен у правцу Никшића. Предат је комунистима који су га стрељали

Граховски Блок

Септембра мјесеца 1944. године, партизанске бригаде силовито напредују. Узимају Никшић, надиру на Цетиње и према Херцеговини. Добијају помоћ од Енглеза. Њемци су разбијени на свим фронтовима, губе главу, повлаче се, нестају. Грахово је последња упоришна тачка националиста. Дванаестог октобра крећу да одступају према Рисну. Комунисти им ударају с леђа. прихватају борбу. Огорчено се туку око Јанковог врха и других стратешких тачака. Вучедолском бригадом командује Стеван Мићовић, јер је Јаничић раније рањен. Гину на обје стране. Комунисти су надмоћни бројно, оружјем, стратешки. Вучедолска бригада спала је на 400 војника. Повлаче се у варош Грахово, затварају се у бункере, у такозвани блок. Огорчено се бране. Истине ради треба рећи: У Грахову се од септембра 1943. налазила једна њемачка посада од 80 људи, махом фолксдојчера, Пољака, Чеха. Никакву стратешку сарадњу команда Вучедолске бригаде са њима није имала. Партизани пјешадијом не могу да узму Грахово. Стиже им преко Дубровника артиљерија од Енглеза. Почињу да бију топовима Грахово. У Блоку су и цивили. Гине се на обје стране. И комунисти своје закопавају.

Двадесетога октобра из команде удружених партизанских снага стиже писмо у Блок са основном садржином: предајте се и нико ко није окрвавио руке неће страдати. Ко је убијао, биће изведен пред суд. Ако се не предате, сравнићемо и Блок и Грахово са земљом. Десетом Црногорском бригадом (која је нападала Грахово), командовао је Никола Бановић, учитељ са Цетиња. Напад на Грахово још је изводио и 1. батаљон шесте црногорске бригаде. По злу познати командири су још: Стево Ковачевић, Милован Ђукић, Јошан Даковић, Голуб Тадић. Команда на челу са Стеваном Мићовићем, прочитавши, прочитавши писмо, доноси одлуку о повлачењу. Овако се Стеван обраћа сапатницима: "Браћо, живи у руке комунистима не смијемо пасти. Знате им ћуд, знате колико су нам људи на вјеру убили. Овдје нам нестаје хране и муниције. Ужасно је вријеме. Донијели смо одлуку о повлачењу. Но, браћо, ако неко вјерује да ће му комунисти опростити живот, нека остаје на своју одговорност, а ја им не вјерујем." Одмах затим, са Стеваном пробило се из Блока око 200 људи. Гинуло се у повлачењу. Остали су остали у Блоку да чекају своју судбину. Махом их је било испод 20 година. Било је жена, дјеце, стараца.

Комунисти нису чекали одговор. На позив својих обавјештајаца, упали су у Блок. У првом моменту збуњене људе убијали су насумице. Онда су повезали по десет, по петнаест у бодљикаву жицу, извели их на ограду Блока (такође жица) и побили их. Овим су хтјели казати да су хтјели да бјеже. То се дешавало у ноћи 21./22. октобра. Блок пада. Те ноћи побијено је око 300 људи. Многима имена не знамо. Њемачка посада је те ноћи такође бјежала из Блока, али према Цетињу. Ту их комунисти нису убијали. Гинули су у кланцима према Цетињу. Ујутро 22. октобра освануло је крваво, смрћу умрачено Грахово. Дотрчале су мајке, сестре, кћерке, дошла браћа, синови, очеви из Грахова, Бањана, Опутне Рудине, Трепча, на своје и свенародно зло. Тражили су своје да их носе. Пљуснуле су сузе по несрећницима, разлијегао се плач и кукање Граховским пољем. Зацрњело се Граховско поље од нових кукавица које и до данас кукају. Кад су комунистичке власти видјеле што су учинили, растјерали су жалосну родбину, а онда неколицини несрећника које пушком нису убили, дали крампе да закопавају своје сапатнике у ровове и бункере које су раније ископали за одбрану Грахова.

Закопали су своје крваво дјело комунисти, мислећи да закопавају истину. На свјежим хумкама заиграли су козарачко коло. То је био ритуални чин који су често упражњавали партизани и партизанке послије добро обављеног крвавог посла. Бројно стање Вучедолске бригаде у повлачењу за Рисан (повлачили су се преко Бијеле Горе) сашло је на 160 људи. Мићовић је рањен. Нову касапницу доживљавају у Кочевском Рогу

Повлачење из Црне Горе

У ноћи између 8. и 9. октобра 1944 четврти батаљон Бокешке бригаде протјерао је четнике из Мокрина. Ова бригада заузела је 12. октобра коту Кулина (између Мокрина и Каменог) и мјеста Камено и Жлијеби. Послије тога четници су сишли на Поде, а одатле у Зеленику, да би наставили пут према Тивту, Будви, Бару и Улцињу, са намјером да се укрцају у савезничке бродове и одступе у Грчку. Како тамо није било савезничких бродова, нити могућности за прелазак у Албанију, они су били принуђени да крену према Скадарском језеру и Голубовцима, а даље се кретало са осталом војском, женама, дјецом и свештенством.

Почетком новембра партизани су појачали опсаду Цетиња. На Цетињу су се тада налазили четници под командом Вукашина Бојовића и капетана Леке Лалића и Марко Попивода са цетињским одредом. У борбама су рањени и Лалић и Бојовић. Да би деблокирао Цетиње Павле је кренуо са 800 четника из правца Подгорице. То му је и успјело и Цетиње је евакуисано 12. новембра 1944. Сутрадан 13. новембра партизани улазе у Цетиње. Увече хапсе 14 грађана који су стрељани сутрадан. Међу њима је био и др. Јован Петровић Његош и његова супруга. 15. новембра стрељано је још 14 грађана међу којима и Александра Матановић унука Божа Петровића, рођака краља Николе. Обје групе стрељане су у Хумцима, код новог гробља у Цетињу. О стрељању ових људи у свом интервју побједи 10. марта 1992 говорио је генералпуковник ЈНА у пензији Блажо Јанковић. За директора гимназије Илију Зорића рекао је да је убијен само зато што је неком дао лошу оцјену. Љешански четници су преко попа Николе Марковића водили преговоре са партизанима о предаји који нису успјели. Након тога и они се придружују збјегу са својим командантом мајором Васом Вукчевићем.

Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3. 10 у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонијау Подгорици. Резултати преговора су задовољили обадвије стране. Међутим када ја пратио Марка Ђона код Тузи је рањен Павле Ђуришић кад су упали у засједу арнаута. Они су препознали аутомобил италијанског првака и пропустили га да не би изазвали међусобно крвопролиће. Том приликом Павле је забранио својој пратњи да одговори на ватру, иако је био рањен у десно плућно крило а војник из пратње Чедомир Поповић убијен. Рана је била озбиљна и Павле је за свог наследника одредио Леку Лалића. Тада се посумњало у ауторитет албанског кнеза. 14. октобра Новица Поповић по наређењу Павла Ђуришића одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Тај план је по Павловим ријечима имао подршку Драже. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. Договор је у неким крајевима Албаније био подржан поготово у сјеверној Албанији међу Албанцима католицима. Међутим, шеф америчке војне мисије, пуковник Макдаулен, савјетује Дражу да се са својим снагама пребаци у Босну и преко Хрватске у Словенију и да држи тај дио Југославије слободан од комуниста. Дража га је послушао. Павлу Ђуришићу је 22. новембра стигла депеша да са војском крене за Босну тако да је мисија у Албанији отказана. Сви су мислили да је депешу послао Дража. У депеши је стојало:

"Команданту Црне Горе, Старог Раса и Боке Которске Војводи Павлу Ђуришићу ПОЛОЖАЈ Све снаге што прије повуците у Санџак. Чека вас 120000 братских војника из Србије. Ухватили смо везу са енглеским моторизованим колонама код Калиновика. Сусрет је био срдачан. Црвених нема. С вером у Бога, За Краља и отаџбину." Павле је одмах сазвао састанак првака Црне Горе. Неки су сматрали да је пут преко Босне ризичан и да се тим путем иде у чељусти смрти. Павле Ђуришић је ипак био одлучан да се изврши наредба. Тако је издата и званична наредба свим јединицама о напуштању Црне Горе и покрету за Босну. Павле Ђуришић је успио да са Ратком Парежанином наговори Њемце који су се повлачили из Грчке да правац повлачења преусмјере умјесто преко Никшића да иду преко Колашина и Пријепоља. Тако су четници и избјегли народ добили заштиту до Пријепоља. Парежанин је био изасланик Димитрија Љотића у штабу Павла Ђуришића. Они су такође успјели да обезбједе евакуацију 50 тешких рањеника заједно са њемачким рањеницима авионом и амбулантним колима.

6. децембра издата је наредба за покрет. Издату наредбу поштују све јединице: Колашинци и Андријевчани крећу са територије Љешкопоља у правцу Вјетерника. Друге јединице вршиле су покрете са територије срезова даниловградског и подгоричког. Изјутра 8 децембра у селима десно од Лијеве ријеке била је прва борба са комунистима. Јаке снаге НОВЈ давале су жилав отпор, а посебно у Јелином Дубу.10 децембра 2000 Албанаца је напало четнике. Ситуацију је спасила Вучедолска бригада иначе би одвели сву стоку. Павле је наредио да још исту ноћ пет бригада опколе Брскут гдје су се Албанци налазили. Међутим Албанци су се извукли, али су на бојишту оставили стотињак мртвих. 11 и 12. децембра англо амерички авиони су бомбардовали избјегличку колону по цијелој њеној дужини. Нарочито је страдао народ и санитет. Имали су 52 мртва и више рањених. Скоро свакодневно су бомбардовали колону. Под сталном борбом ове четничке јединице стигле су у Колашин 14. децембра. Из Колашина су кренуле 21. децембра у правцу Мојковца. Свако ко је заостајао за збјегом убијан је од ОЗН-е. Једна група од 32 члана са Матешева успије да се домогне Бара Краљских и растури по кућама. Рано изјутра сви су похапшени скинути у доњи веш и на температури испод нуле масакрирани поред ријеке Дрцке. Половина су били испод 17 година старости. Злочин је извршила девета црногорска бригада.

Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Ту је збјег нарастао на 18000 људи, јер се придружила Дурмиторска бригада и Санџачки четници. Ове јединице су остале у Рудом и околини до 9. јануара 1945. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Павле је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа.

Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Прије поласка за Вишеград Павле је наредио да се униште сва возила и све што смета успјешном и брзом покрету. Креће се према Вишеграду преко снежних и хладних планина. Дрина се прелази 13. јануара у близини Вишеграда. Један дио болнице се самоиницијативно упутио према Рогатици, а тамо су их усташе све поклале. Сутрадан су њихове ствари продавали на сарајевској пијаци. Од Вишеграда преко планине Семић стигло се у Бранковиће. Ту је у дводневној борби са усташама осигуран пролаз збјегу. четници су имали 50 мртвих и 100 рањених. Упоредне и дугачке колоне од по неколико километара војске и народа кретале су се обронцима снежне Романије. Ту их је напала једна усташка бригада. Усташе су бајонетима измасакрирали мајке са дијецом и неке рањенике. У том великом Збјегу кретало се преко двадесет хиљада људи, које су тукли свакодневно и партизани и усташе, дјеца су умирала а људи се убијали. Исцрпљене младе мајке, изгубивши млијеко бацају успут своју дјецу. Старије се жене успут вјешају.

Проређена колона из Црне Горе и Боке и избеглица из мјеста кроз која су прошли, стигла је у Соколац 16. јануара. Ђуришић се састао у Соколовићима са Рачићем. На том састанку Рачић је открио издају Енглеза и напуштање од владе Шубашића. Ту је дошло до препирке: зашто смо напуштени и издани? Зашто је напуштен план отпора у Црној Гори и Албанији? Ко ће да сноси одговорност за пропаст оволиког народа који је пошао? Ту је сва интелектуална снага Црне Горе и Боке са 60 свештеника... Кренуло се даље према Озрену и Требави, са надом да се споје са снагама из Србије које су тамо раније дошле. Наредба долази да се крене према Олову и рјеци Криваји. На том снежном путу, гдје нестаје муниције и хране, а многи остају стојечки мртви, укочених очију, помоћ се није очекивала ни са које стране. Од Соколовића се креће преко Жљебова и Деветака за Бабине.Близу села Врпци, војска и народ запалише ватру и ту се огрејаше. сутрадан 24. јануара, наставља се пут према Олову и Кладњу. Са великим мукама пробијају се ове јединице гребенима планине Жљеб. Усташе нападају са околних брда. У жестокој борби са усташама, с десног бока напад су извршили и партизани (7. пролетерска и 11. ударна). У тим борбама погинуло је доста људства на све три стране. Настављен је пут према Возући, али су настале и жестоке борбе. Ватра је отварана из минобацача и топова. Цијела шума је постала гробље. Жестоке борбе воде се и на рјеци Спречи.

Комунистичке снаге из Тузле имају задатак да спрјече четницима пут ка Требави. Следећих дана 5, 6 и 7 фебруара 1945. године извршен је жесток напад на Тузлу, гдје је било доста жртава. Колона пролази кроз Маглај 14. фебруара. Најзад се долази до Драже у селу Кожухе. До сусрета са дражом четници су имали 2300 умрлих и погинулих, 3000 болесника тифусара и 1200 рањених. Тифус се појавио на територији Требаве, гдје почињу умирати и љекари. Дневно умире и неколико десетина а 6. марта умире и Павлова мајка, која је сахрањена у разрушеној цркви у Подновљу. Тифусари се пребацују из Кожуха у Подновље 1. марта. 7. марта око 1 час ујутро комунисти ноћу улазе у село и истовремено нападају споља. Те ноћи погинуло је 700 бораца и тифусара а међу њима Ђуро Иветић командант Бококоторског корпуса. Њих је предводио Бранко Ковачевић са својим људством који је био задужен да ту болницу чува. Одмах идућег дана послао је код Павла 17 својих делегата вјероватно спреман на неко ново недјело. Умјесто разговора Павле је наредио да се сви стрељају. Велику нервозу и љутњу Павле је испољио према врховној команди и Дражи, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством, тако да се у прво вријеме није хтио састати са Дражом. Испоставља се да депешу за полазак у Босну није послао Дража који није ни знао за њу, већ се јавља генерал Трифуновић да ју је он самоиницијативно послао. Ту је дошло до свађе између њих двојице и умало се нису поубијали.

У то вријеме стиже и Војвода Петар Баћевић са херцеговачким четницима. Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића да прими и збрине наше рањенике, болесне и избјеглице а нашу војску да пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста. На заједничкој сједници Централног и покрајинског националног комитета ријешено је следеће: 1. Да се понуда привидно прими, како би се на тај начин војска ослободила рањеника, болесника и избјеглица. 2. Да се њихово пребацивање првенствено обезбиједи. 3. Да се војска способна за борбу упути правцем ријеке Врбас - Лијевче поље - Козара пробије до Словеније и дође у састав наших четничких снага које се тамо налазе. Ђенерал Дража Михаиловић је одобрио ово рјешење. На основу тога Павле је закључио споразум са изасланицима Секуле Дрљевића.

Војници способни за борбу почели су прелазити ријеку Босну 10. марта и упутили се у правцу ријеке Врбас - Лијевче поље како би се дочепали Козаре. Ђенерал Дража је испратио војску до Врбаса гдје им је одржао говор а затим се повратио са нешто људства, преко ријеке Босне. При растанку се изљубио са Павлом и члановима штаба који су одлучили да наставе пут са Павлом. Из Дражиног штаба са Павлом су отишли Драгиша Васић, Захарије Остојић, Павле Новаковић, Лука Балетић, Миро Лалатовић, Ђуро Поповић, пуковник Вешовић, војвода Петар Баћовић и други. Са Павлом је отишао Млавски и Косовски корпус. Партизани су се груписали на планини Мотајици да би спријечили четницима пролаз преко Врбаса. Павле се сукобио са њима. Мотајички четници су му се придружили. Партизани су разбијени и долази се на обалу Врбаса. Два дана и двије ноћи прелази се Врбас. 31. марта четници су у Лијевче пољу.

Напад на Тузлу

Не зна се ко је издао наређење за напад на Тузлу. По једној верзији то је био Павле Ђуришић а по другој Дража Михаиловић. Павлов одред је стигао на Возућу и Озрен гдје су се задржале од 31. јануара до 3. фебруара ради прибирања, док су извесне снаге упућене 1. фебруара 1945. године према Тузли.

Дана 3. фебруара наређен је покрет свих снага према Тузли, гдје су се већ налазиле одређене јединице у Ораховици, Босанском Петровцу и Сењани. Тузлу су нападали Пета дивизија Леке Лалића, Рачићеве јединице изнад села Сењани, Прва дивизија Ивана Ружића, десно од Рачића и Штапски батаљон Павла Ђуришића који је командовао нападом. Пуковник Драгослав Рачић (1905-1945), један од најбољих официра ЈВуО, прекаљен у борбама са Њемцима, комунистима и усташама. Командант Церског одреда који прераста прво у Церску бригаду а касније у Церски корпус. Командант Церско-мајевичке групе корпуса а од пролећа 1944. године и Четврте групе јуришних корпуса . Са својим јединицама често у Источној Босни задавао поразе усташама, Њемцима и комунистима. Његове јединице су изазивале страх и панику код непријатеља а дивљење и поштовање у својим редовима.

Са једне стране преморени, промрзли и гладни четници а са друге стране партизани добро наоружани, опремљени и утврђени у бетонским бункерима које су правили Њемци и усташе. Усташке јединице из Тузле са својим официрским кадром и два блиндирана воза су пришли партизанима, још увијек у старим униформама. Најжешће борбе су вођене 5, 6 и 7 фебруара. Борба за Тузлу је трајала до 10. фебруара, када су снаге Пете дивизије са јуришем продрле преко моста на Спречи, гдје су били бетонски бункери, и упали у предграђе Тузле. На жалост због слабе везе са Рачићевим јединицама обустављен је даљи продор у Тузлу. Напад на Тузлу коштао је четничке јединице неколико десетина погинулих и више рањених. Утрошена је једна четвртина резервне муниције која се није могла више ни од куда набавити. У овим борбама погинуо је командант Штабског батаљона Бранко Булатовић. Питомац војне академије, јуначким држањем од 1941. године заслужно добио мјесто команданта Штабског батаљона, најјаче ударне и продорне снаге. Погинуо је недалеко од Манастира Светога Саве, а сахрањен је у селу Бољанићи.

Борба на Мајевцу и погибија Ђура Иветића

Грбљани учествују у нападу на Тузлу гдје је погинуо Војин Бојковић, у борбама на Турији гдје је погинуо Јован Марићевић. Послије ових борби на Мајевици 7. пук проводи у борбама 8 дана. Ђуро Марка Иветић командант Бококоторског корпуса рођен је 1910. године у селу Пријеради, Грбаљ. Његова команда се налазила у кући Марка Мргудовића. У току рата унапријеђен је био у чин мајора. Његова погибија се догодила приликом повлачења четничких јединица преко Босне. По казивању преживјелих бораца његова погибија се догодила у Мајевцу ноћу 6/7 или 7/8. марта. Четници су били заноћили у селу и заузели положаје око села. Команда је била у школи. Седми пук се налазио на територији Трњана за обезбјеђење централне болнице на Мајевцу. Становништво Вучјака у циљу самоодбране од усташа имало је 1000 људи под оружјем. На њиховом челу се налазио Бранко Ковачевић. Ондашње несхватање положаја снага одреда Боке и Црне Горе доласком на територију Требаве у Босну, првих мјесеци 1945. године било је катастрофално. Међутим Бранко Ковачевић четнички командант је извидио положаје и страже и јавио партизанима. Четници са Вучјака пропуштају партизане преко територије коју су они контролисали. Партизани су били уведени у село и скоро свака кућа је била блокирана.

Око 1 сат послије поноћи почели су напад. Напад је услиједио и из самог села. Ненадан напад прихваћен је и борба је отпочела свом жестином на све снаге. Пуцање из бацача мина, тешких и лаких митраљеза, прасак ручних бомби развија се највећом жестином. Пушке пламте на све стране. Узвици убојних поклича по густој помрчини, чују се по свим селима територије Трњана. Пуцањ убојног оружја пренео се преко цијеле територије Вучјака. Омладински пук на положајима изнад Подновља, прихваћа борбу и наступа преко Вучјака, у помоћ Седмом пуку. Ђуро Иветић није хтио да остави свог пратиоца и кренуо је да га извлачи. Док га је извлачио Ђуро је био рањен а Сава су душмани убили. Извлачећи свог команданта погинуло је десет Грбљана. Рана је била тешка. Метак је ушао у стомак а изашао на леђа. Одмах се видјело да му нема спаса. Преко лешева погинулих Грбљана један дио партизанских снага предвођених мјештанима територије Вучјака, продужио је према централној болници на Мајевцу. Доласком пред зграду централне болнице, партизани отварају ватру са свих страна на зграде болнице, гдје су непомично лежали тифусари и тешки рањеници без помоћи и без снаге за самоодбрану. Убацују ручне бомбе у одјељења тифусара и тешких рањеника, одакле није даван никакав отпор. Упадом у зграде централне болнице партизани су убијали сваког тифусара и рањеника, који су давали знаке живота. Жртве су гађали у главу, тако да су лобање размрскане са мозгом, помешане крвљу расуте на све стране.

Са друге стране ријеке Босне, из Кожуха, стигао је у помоћ Павле Ђуришић. Са својим штапским батаљоном и личном пратњом уз помоћ својих минобацачлија се пребацује преко ријеке. У расвит зоре наилази на партизане у близини саме болнице на Мајевцу и разбија их. У болници наилазе на страшан призор. Страшан је изгледао Павле гледајући неколико стотина унакажених лешева , својих бораца који су били немоћни да пруже било какав отпор. Кад је видио рањеног мајора, иначе свог познаника од прије рата Павле га је пољубио и честитао му ране. Тада је у оку војводе засијала суза јер је видио да је рана тешка и кобна. Од те ране је Ђуро и преминуо. У овим борбама је погинуо и Нико Добрљанин, велики јунак. Седми пук је тада био пред још већом погибијом. Седам пута су партизани нападали једну главицу коју је држао Иван Јаничић али нису успјели да је освоје. Да је она пала 7. пук би био потпуно уништен. На мјесту команданта пука Ђура је наслиједио његов замјеник капетан Шћепановић. Из књиге Раша Небојше “Ратна збивања у ХерцегНовом 1941-1949”.

Битка на Лијевче Пољу

На територији Кожуха-Требаве дошло је до састанка између Павла Ђуришића и Драже Михаиловића. Приђоше један другом и Павле први проговори: " Мало си окаснио генерале!" "Није касно ако је срећно!" "Срећа нас је напустила, генерале, или смо је ми испустили, свеједно!" "Још није све готово, Ђуришићу!" "Генерале, за сад дигни руке од Србије. Кренимо заједно за Словенију. Недићевци и Љотићевци већ су у Италији." "Не, Ђуришићу, нећу напустити Србију". На овом састанку дошло је до оштрих ријечи између Драже и Павла. Павле Ђуришић напушта Босну и жели направити продор кроз Хрватску. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћовића и попа Перишића, као и неки одреди из Србије. Павле напушта Дражу и одмах шаље своје људе у Загреб да преко Секуле Дрљевића добију дозволу за прелаз преко Хрватске. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу, други на железничкој станици у Окучанима а трећи на железничкој станици код Босанског Брода. Остале снаге 29. марта крећу долином ријеке Саве преко планине Мотајице, према доњем сливу ријеке Врбаса и стижу у насеља Босански Србац. У Српцу и околини напале су их јаке снаге партизана под командом Коче Поповића. Послије преласка ријеке Врбас, стижу на велику равницу Лијевча Поља.

Лијевче Поље је једна пространа равница, у којој се налази неколико српских села, као Разбој, Петрово Село, Шобића Хан и друга, окружено Козаром, Савом и Врбасом. Овдје су требали остати 4-5 дана да би сачекали и прикупили неке четничке снаге из средње и западне Босне. Међутим те јединице нису стигле већ су одлучиле да свако треба да брани свој праг. У рану зору 4 априла, дошло је до жестоког окршаја наших јединица са усташама. Усташе су држале фронт читавим Подкозарјем, партизани десну обалу Врбаса, а Њемци су, преко Саве, гађали артиљеријском ватром. На обали Врбаса, налазиле су се четничке јединице, не дозвољавајући партизанима да пређу на другу страну ријеке. Прва размјена ватре била је са усташама, у почетку само ситно пушкарање, а касније, ватра је била све жешћа и жешћа. У ноћи 4. на 5. април креће се од села Разбој ка селу Шобића Хан. Међутим под ураганском ватром четници се враћају на полазне положаје у село Разбој.

Сјутрадан, настао је прави кркљанац. Пуцало се из свих врста оружја и оруђа. Настаде садејство усташких, партизанских и њемачких јединица против четничких. Партизани су жестоком ватром подржавали усташке јединице, уз помоћ њемачке тешке артиљерије, која је засипала четничке положаје. Осокољени партизанском и њемачком подршком, усташе су употријебили сво наоружање са којим су располагали: тенкове, лаке и тешке топове, аутоматско оружје. Понекад су митраљирали и авиони типа ЋродаЛ, да би унијели панику истрах међу четничким јединицама.Усташке снаге, и то лично Павелићева гарда, на челу са Лубурићем затим Црна легија и друге под командом генерала Метикоша наносе велике губитке овом збјегу. Четници су имали само лако наоружање. Ситуација је била веома тешка и драматична. Усташе и партизани бесомучно су нападали, те се није могло ни корака назад. Највише страха задавали су тенкови. Гледао сам наше неустрашиве борце како су храбро дочекивали те грдосије, бацајући на њих ручне бомбе и гранате кроз отворе, уништавајући их. За такве нападе јављали су се само добровољци. Већина њих није се враћала, већ је јуначки гинула, као Милан Бакић из Забрђа. Било је примјера да су на тенкове кидисали и поједини четнички команданти. Тако је тешко рањен и командант Пете дивизије, АлександарЛеко Лалић.

Борбе су вођене неколико дана, и дању и ноћу. Није се знало одакле се пуцало на нас и с приједа и од позади, и са лијева и са десна. Опкољени, морали смо прихватити сваки напад. Пред нама су се налазиле усташке бојне, које су свом силом хтјеле да нас униште. Иза нас, из правца Врбаса, партизани су отварали убитачну паљбу, док су Њемци, са лијеве стране Саве, из топова отварали непрекидну ватру. Просто нијесмо знали одакле се све пуцало и нападало. Најтеже су биле ноћне борбе. Свијетлећи меци, артиљеријске гранате и фарови тенкова парали су небо. Рекло би се небо гори. Били смо у безизлазном положају, потпуно опкољени. Праву пометњу правили су авиони, који су свакога дана надлијетали бојно поље, бацајући летке, у којима је тражена безусловна предаја или уништење. У летку се такође тражило да се предамо и приступимо сепаратистичкој црногорској војсци Секуле Дрљевића уколико се то не уради, пријетили су потпуним уништењем. Како су борбе непрестано вођене, остали смо и без муниције.

Када су војвода Павле Ђуришић и његови команданти видјели озбиљност ситуације, састали су се да виде шта даље да се ради. Вијећању је присуствовао и митрополит црногорски Јоаникије Липовац, који је, са неколико десетина православних свештеника, предводио цивилне избјеглице. Донијета је одлука да се једним силовитим јуришом нападну усташки положаји, тј., да се изврши пробој ка Бања Луци, гдје су се налазиле јединице босанских четника, под командом Уроша Тешановића, Славољуба Врањешевића и Сима Дерикоње. Приступило се распоређивању четничких јединица, лијево и десно од цесте, која води од Бања Луке ка Босанској Градишки. На цести су се налазиле велике колоне болесника, рањеника и избјеглица, чекајући да се изврши пробој. Тифусари и тешки рањеници били су потоварени на коњске и волујске запреге. У позадину усташког фронта упућене су јединице Невесињског корпуса под командом поручника Милорада Поповића. Оне су имале задатак да, када отпочне пробој, упадну усташама са леђа, и омогуће лакше пробијање фронта. Међутим након пробијања усташког обруча Херцеговачка дивизија наилази на партизанске јединице. Од осам стотина бораца Невесињског корпуса, једва се спасило њих двије стотине. И сам командант Милорад Поповић био је теже рањен, па како не би усташама жив пао у руке, активирао је бомбу и тако јуначки скончао живот.

Павле шаље у Босанску Градишку, код усташа и Секуле Дрљевића, митрополита Јоаникија и друге вође. Са преговора се враћа Саво Вулетић, блијед у лицу. Јоаникије је задржан као талац. Извјештава Вулетић "Предаја или смрт". Војвода Павле Ђуришић, код цркве у Лијевче Пољу, одржао је свој чувени говор. Позвао је све официре да на челу са њим, изврше одлучни пробој, па макар сви изгинули. Опраштајући се од својих јединица, војвода Павле је рекао: - Војници, видите и сами шта нас је све снашло. Ја се, са једном групом официра и војника, не предајем усташама. Ја ћу вечерас, са овом групом, пробити усташки обруч или ћу погинути! Одабраћу већу групу официра, а знам да би и ви хтјели да идете са мном, али, као што видите, не смијемо оставити оволики број болесника и избјеглица. Зато се вратите у своје јединице, а ја се надам да ћу међу вама бити поново, и да ћемо бити заједно до коначне побједе или пропасти. С вјером у Бога, за краља и Отаџбину! Тада се расформирала штабска чета и штабски батаљон војводе Павла, и сви, који нијесу пошли са њим, вратили су се у своје јединице гдје су се налазила њихова браћа, другови и комшије. Са Павлом је отишло око 1200 четника у правцу Бања Луке. Са избјеглим народом су остали Павлова жена и син јединац од пет година.

Усташки авиони и даље су надлијетали наше јединице, бацајући летке, тражећи безусловну предају. На крају, то смо и учинили. Војвода Павле Ђуришић споразумио се са усташким властима и представницима црногорских сепаратиста Секуле Дрљевића да сигурно пређемо преко Хрватске, са свом војском и избјеглицама. Гаранцију му је дало и такозвано Црногорско национално вијеће, нека врста црногорске избјегличке владе, која је хтјела да уз њемачку и усташку помоћ, успостави црногорску сепаратистичку државу, и од црногорских четника створи своју војску. Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. У таквој ситуацији, морали су прихватити овако понижавајућу улогу, сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. Снабдијевен оружјем и муницијом, Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке.

Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју, Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне, на племенској основи. Тако смо се поново претворили у народни збјег, дјелимично наоружан, који је имао циљ да се домогне Словеније, рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем. Но, Секула и усташе нису биле задовољне, хтјеле су Павла по сваку цијену, па нијесу бирали средства. Како су и сами имали довољно војничких проблема, прибјегли су лукавству. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Павлов познаник из редова југословенских официра. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске, а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради, већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. Према причању људи из његове пратње, Павле се свему томе дуго опирао, али под притиском својих савјетника, Драгише Васића и других, повјеровао је свом предратном другу, пуковнику Метикоши. Посљедице ове кобне грешке су познате. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. Мањи број официра, који нијесу припадали грађанским партијама, нити се посебно

истакли за вријеме рата, био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића, међу којима и мајор Васо Вукчевић. За све вријеме рата држан је у Загребу, без икаквог контакта са осталом црногорском војском, да би им се прикључио када им је отказана послушност. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана.

Јасеновачка трагедија

Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. У таквој ситуацији, морали су прихватити овако понижавајућу улогу, сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. Снабдијевен оружјем и муницијом, Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке.

Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју, Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне, на племенској основи. Тако смо се поново претворили у народни збјег, дјелимично наоружан, који је имао циљ да се домогне Словеније, рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем.

Но, Секула и усташе нису биле задовољне, хтјеле су Павла по сваку цијену, па нијесу бирали средства. Како су и сами имали довољно војничких проблема, прибјегли су лукавству. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Павлов познаник из редова југословенских официра и Душана Кривокапића, од Дрљевића опуномоћеног министра у Берлину. Састали су се на путу Бања Лука - Мркоњић Град. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске, а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради, већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. Да би био убједљивији тражио је да Павле, Васић и Остојић даду реципрочну услугу: да српске јединице већ у Словенији не отежавају усташко повлачење тамо, када би дошли у контакт са Енглезима и Американцима, треба да их заштите. Према причању људи из његове пратње, Павле се свему томе дуго опирао, али под притиском својих савјетника, Драгише Васића и других, повјеровао је свом предратном другу, пуковнику Метикоши и гаранцијама Секуле Дрљевића. Посљедице ове кобне грешке су познате. Павле прихвата да се упути у Стару Градишку. Тамо су их срдачно дочекали, док им нису вјешто одузели оружје и затворили их у стару тврђаву. Павла и његове саборце одвели су ноћу из тврђаве у правцу Саве, а одатле моторним бродићем у правцу Јасеновца. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. Поред Павла Ђуришића убијени су мајор Петар

Баћовић, пуковник Захарије Остојић, пуковник Мирко Лалатовић, пуковник војске краљевине Југославије Лука Балетић начелник штаба врховне команде ЈВУО, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић (спаљен), судија Лазар Дамјановић, предсједник вишег суда Миливоје Митровић ком. 2. бококоторске бригаде. Међу њима је могуће био и Драгиша Васић. Убијена је комплетна пратња војводе Павла која је одбила да призна било чију другу команду. Кад су партизани ушли у Јасеновац заробљене усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Партизани су извукли један леш из бунара али нису повјеровали да је то леш Павла Ђуришића. Мјештани из Старе Градишке су два дана раније видјели велику групу четника праћену од усташа и Њемаца. Пребацили су их преко Саве, и ту су четници вјероватно убијени. Један Ђуришићев четник, Кастратовић, успио је да побјегне усташама за вријеме четничке побуне у логору. Партизани су га нашли у једном каналу пуном воде. Кастратовић их је преклињао да га ту стрељају, да га не врате за Црну Гору.

Мањи број официра, који нијесу припадали грађанским партијама, нити се посебно истакли за вријеме рата, био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића, међу којима и мајор Васо Вукчевић. За све вријеме до краја рата држан је у Загребу, без икаквог контакта са осталом црногорском војском, да би им се прикључио када им је отказана послушност. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана.

"У то вријеме ја знам да је дошло у Стару Градишку око 10000 црногорских четника, који су били под командом Ђуришића. Кривокапић (Душан) и Аграм (Бошко) стигли су тамо када су неки Црногорци одвојени. Ђуришић са 20 официра и војника били су касније послати бродом у Јасеновац. У Јасеновцу, по наређењу пуковника Џала, били су ликвидирани. Ликвидацију је извршио Пицили, који је био одговоран за последње ликвидације заточеника. Дана 15. априла 1945. неки затвореници пробили су кроз капије и жицу. Усташе су отвориле на њих ватру и многи заточеници су ту погинули." ... Априла 1945. примио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца, тј. да организујем њихову ликвидацију и онда да их предам Пицили... Замолио сам га да ме ослободи те дужности, зато што је било Црногораца које сам познавао као студент. Умјесто мене тај је посао егзекуције обавио капетан (сатник) Прпић."

Страдање четника у Словенији

Пошто је Секула Дрљевић обавио своју крваву работу, одредио је маршруте тако да је свака јединица имала свој правац, по могућности што више удаљене једна од друге. Народ је хранио четнике у пролазу. Избјегаван је сваки сукоб са партизанима. Крајем априла љешански четници су прошли кроз Дуго Село затим периферијом Загреба и били смјештени у селу Велика Горица, недалеко од Загреба. Седмог маја избила је побуна у војсци или боље речено у народу. Одбили су да извршавају наредбе Секулиних официра и самоиницијативно кренули ка граници Словеније. Већ осмог маја чуло се да је Њемачка пред капитулацијом, па су све изостале јединице сада хитале према граници Аустрије. Четничке јединице нису биле сконсентрисане. Кретале су из више праваца. Након преласка хрватско-словеначке границе, приступило се ликвидацији зеленашког официрског кадра Секуле Дрљевића. Боро Трифуновић је пришао Душану Павловићу, команданту бригаде ЋНикац од РовинаЛ, и испалио у њега читав шаржер из револвера. На главама Црногораца су се тада нашле опет шајкаче и шубаре са кокардама.

Оне које су биле у близини Карловца успјеле су да преко Љубљане пређу у Италију. Њих ће енглеске трупе, након недељу дана држања у логору, вратити у затвореним вагонима у Љубљану. Један број официра видећи да их предају комунистима извршио је самоубиство, док ће остале поубијати комунисти осим једног малог броја младића који ће бити узети у комунистичку војску. Међутим главнина црногорских јединица кретала се према Зиданом Мосту. Бошко Аграм покушао је да заустави кретање према Зиданом Мосту. Умало га то није коштало главе од разјарене масе. Када су стигли у Самобор колону је стигао мајор Васо Вукчевић којег су све јединице прихватиле за команданта. Правац кретања био је Зидани МостЉубљана-Трст. Када смо стигли на Зидани Мост 9. маја потврђена је вијест о њемачкој капитулацији и престанку рата. На Зиданом Мосту су четници сазнали да је Љубљана пала у руке комуниста, па се наш правац кретања усмјерио у правцу Цеља и Марибора. Кретали смо се усиљеним маршом дан и ноћ. Такав напор није могла да издржи повећа група у близини Зиданог Моста и предала се комунистима. У народу Зидани Мост је познат као највеће стратиште црногорских четника. То није тачно, јер највише њих, или половина од онога што је кренуло из Црне Горе, прошло је поред Зиданог Моста у правцу Цеља. Масакр на Зиданом Мосту су починили црногорски комунисти.

Главнина и највећи број црногорских четника прошао је поред Зиданог Моста ка Цељу, и у граду се измјешао са оружаним јединицама, које нису ни покушале да их зауставе. Град Цеље био је окићен југословенским и савезничким заставама. Од Цеља наше јединице усмјериле су се ка Дравограду на самој граници Аустрије, а Марибор који је био првобитни циљ пао је у руке комуниста. Пред улазак у Дравоград, недовољно јаке, комунистичке јединице запријечиле су нам пролаз преко Дравограда и послале парламентарце на преговоре. Вријеме за преговоре су искористили да доведу појачање од Марибора и један дивизион бугарске артиљерије, а онда су затражили безусловну предају. Видјећи да од преговора нема ништа, развила се жестока борба. Убрзо су усојели да их потисну са свих доминантних положаја, уз доста велике обостране губитке и правац кретања усмјерили испод Караванки, на правцу ка Целовцу. Настављено је кретање све док није пређен гранични камен аустријске границе и наишла претходница енглеске војске. Војска је мислила да је мукама дошао крај. Међутим Енглези су им саопштили да их не прихватају, а партизанским командантима су ставили на располагање тенкове. У несрећном мјесту Блајбургу, у коме се одвијала драма, ни енглеске ни комунистичке снаге нису биле толико јаке да нас физички зауставе. На том малом подручју испред градића Блајбурга налазило се преко сто хиљада хрватскоусташких и домобранских војника, руских козака и црногорских четника око десет хиљада.

Једна група четника је преко Караванки стигла до Клагенфурта. Ту су их савезници смјестили у логор. Након сазнања да се у граду налази Секула Дрљевић капетан Радован Раилић је послао Милутина Јеловца да га убије. То је овај и учинио. Кад су сазнали за издају Енглеза и препуштање комунистима разочарењу није било краја. Комунисти су се показали вјешти преговарачи, добро су знали да је надмоћност избјеглих јединица велика, да се налазе на територији Аустрије, као и да су још сви под оружјем, па су међу њих послали једног официра.

Представио се као Србин из Војводине и саопштио одлуку савезничких снага да не примају четнике. Затим је гарантовао часном официрском партизанском и комунистичком ријечју да никоме неће ни длака са главе фалити док се не вратимо у Црну Гору, а ако неко буде тужен одговараће на редовном суду. Преговарачи мајор Васо Вукчевић, др Јојић и адвокат Јерговић пошли су са њим. Из чланка генерала Милана Басте, овај се официр звао Душан Секић-Шаца. Мајор Васо Вукчевић је рекао: "Ја сам југословенски официр и знам мене ће стријељати, али идем да се предам, да покушам да сву кривицу повучем на себе да бих нешто од вас спасио". Непосредно послије његовог одласка дошао је комунистички курир на коњу и саопштио наређење за покрет. Појединци су се договарали да не полажу оружје, већ да заобиђу енглеске јединице, које су се једино налазиле на цестама. а ако наиђу на комунисте, да их силом уклоне са пута. Како је престала свака организована команда, то је сваки појединац одлучивао за себе, уколико је био пунољетан. Уморни од свега, а највише од ратовања, шокирани ставом савезника, огромна већина се предала судбини, још увијек се надајући каквом таквом регуларном суду, с обзиром да је рат завршен. Но, нијесу били сви таквог мишљења. Једна мања група, отприлике 300 војника, одлучила је да још једном окуша срећу и заобиђе савезничке јединице и пријави им се онда када су савезници сазнали шта су југословенски комунисти урадили са својим заробљеним сународницима.

Преостала групација црногорских четника, сјутрадан ујутро, 14. маја предала је оружје и сврстала се у заробљеничку колону дугу неколико километара. У тој колони је било осам до десет хиљада црногорских четника. Колона је преко Дравограда стигла у логор у Марибор 17. маја. Драма са црногорским заробљеницима се одвијала од 18. до 21. маја. Било је више група четника који су се повлачили. ЗИДАНИ МОСТ На Зиданом Мосту партизани су пресјекли отступницу последњој групи од преко 2000 четника. По нарећењу Пека Дапчевића ова група је била ликвидирана на обали Саве. Очевидац крвавих злочина је био учитељ Лука Пајковић, који је побјегао са стрелишта. Партизани су доводили свезане четнике на обалу Саве, стрељали их и лешеве бацали у ријеку. Командир те чете је био Душан Пејаковић, из села Љуботиња, среза цетињског. Тај разбојник је по доласку у своје мијесто Љуботињ, јавно се хвалио ријечима: ЋЈа сам по наређењу Пека Дапчевића, са мојом четом двадесет четири сата, без смјене, стрељао четнике на Зиданом Мосту, и лешеве бацао у Саву.Л ШКОФЈА ЛОКА

Једна мања група од три до четири стотине четника, кретала се од Зиданог Моста десно од главне групе. У тој групи поред осталих били су : судија Љубо Минић, професори Петар Пајковић и Ђукан Анђелић са братом Исом и три синовца, затим Милан Поповић, учитељ и Дивна Вековић. Наишавши на партизане, били су разоружани. Приликом спровода за Шкофју Локу, Пајковић и Анђелић са рођацима успјели су да побјегну, али на жалост послије три дана бјекства, наишли су ноћу на засједу и послије краћег бјекства Анђелић са рођацима, био је ухваћен, сви су на лицу мјеста стрељани док су Петар Пајковић и Исаило успјели да побјегну. ЦЕЉЕ Група од преко четири стотине четника, заробљена је испред Цеља. У тој групи заробљено је петоро рођене браће Марсенића. По речима најмлађег Милана целу групу су спровели и затворили у једну малу сеоску шталу, одакле су их везане изводили по групама ноћу и стрељали. Милан са своја четири брата био је свезан једним конопцем. Извели су их у неки поток, и приликом стрељања Милана је куршум погодио изнад чела. Куршум није био смртоносан, али је онесвешћен пао између мртве браће. Када се освестио успио је да се зубима одреши од мртве браће. Послије десет дана бекства стигао је у Корушку и у џепу краткога капута нашао парче мозга свога брата. КЛАГЕНФУРТ

Група од седам до осам стотина приспела је код Клагенфурта и тражила уточиште и заштиту од енглеских власти. Командант мијеста умјесто заштите одмах је издао наређење својим јединицама, које су блокирале четнике, да их предају партизанима, ради ликвидације. КОЧЕВЉЕ У кочевље је дотјерано око хиљаду четника и белогардиста. Чим су их дотерали у камп је дошао политички дивизијски комесар Милош Пајковић, који се заинтерсовао за своје рођаке, а нарочито за браћу Луку и Петра Пајковића, па пошто није нашао никога, од својих рођака, одржао је један краћи говор, у коме је поред осталог рекао, да ће у року од три дана људство бити враћено својим домовима. Није прошло ни пола сата послије Милошева одласка, а око кампа су постављени тешки митраљези, са свих страна, док је једна чета партизана са лаким оружјем сменила старе спроводнике. Истог дана када је пао први мрак, они су почели по групама од пет шест четника везивати и одводити на стрелиште. Видевши очиту смрт пред очима, четници су као под командом једновремено јурнули на жицу. Партизани су отворили унакрсну ватру са свих страна и наравно послије извесног времена у кампу је владала мртва тишина. Партизани су неким рефлекторима касније осветлили камп и онда крстарили преко мртвих лешева, и прибијали бајонетом кога су нашли још у животу. Кад су се уверили да је све мртво, они су пошли.

Стево Прашчевић младић од својих 19 година старости скочио је на жицу. Куршум га је погодио у леву руку и он се срушио на земљу, покрај саме жице. На њега су попадали други мртви четници, тако да га џелати нису приметили приликом прибијања. Када се уверио да у кампу нема партизана, Стево се провукао испод жице, и у расвит зоре стигао је на једно пошумљено брдо, изнад кампа, гдје је цио дан лежао скривен у густом жбуњу. По његовим ријечима партизани су око 12 сати дотјерали камионом неколико канти бензина, посули по лешевима и запалили, па онда булдожером набацали земљу на сагорјеле лешеве. Био сам у непосредној близини кампа и смрад од људског сагоријелог меса само што ме није угушио, каже Стево. ТРБОВЉЕ По ријечима учитеља Василија Зечевића у Трбовљу су дотерали хиљаду и пет стотина четника и белогардиста. Но, пошто је камп био и сувише мали, унутра су утјерали око осам стотина, а остале су потјерали негдје на другу страну. И тек што су нас утјерали, дошла су три партизана, прокрстарили кроз камп, и када су виђели свештеника Данила Нишавића, из среза Беранскога, појурили су к њему, један га је ухватио за браду, а други за косу и песницама су га тукли по носу и лицу, и онда га оборили на земљу, па га ципелама тукли по глави. Затим су га дигли прислонивши га уз жицу, везали му руке за жицу, и онда смијући се отишли. Несрећни Данило, сав у крви, и ранама стално је читао неку молитву.

Пошто су се разбојници изгубили, пришли смо, и одријешили несрећног свештеника Нишавића. У том кампу смо остали два дана. Други дан око осам сати послије подне дотјерали су велики котур телефонске жице, довели једну чету партизана, поставили митраљезе око кампа, ушли унутра и све нас повезали. Када је све било готово, онда су направили шпалир, отворили вратницу, и колоном двојних редова потјерали нас у правцу рудничког окна и утјерали унутра. Ја сам успут некако одријешио жицу на рукама, и кад сам био неколико метара испред освјетљеног рудничког окна, дао сам се у бјекство. Спроводник је пуцао, могао ме је убити али није хтио, каже Василије. Кад су цијелу групу утјерали онда су убацили унутра бомбе и загушљиве гасове, а улаз забарикадирали дрвљем и камењем, тако да нико није могао изаћи, ако би неко и остао жив. Овај њихов рад сам посматрао из једне сеоске штале, у коју сам се склонио приликом бјекства, а коју сам напустио у саму зору, и послије дугог лутања стигао сам у Клагенфурт, гдје сам остао све до 1948. када сам емигрирао за Аустралију. КАМНИК

Једна група од око 3000 бораца и избјеглог народа упутила се према Камнику, са намјером да дође у Клагенфурт у Аустрији. У близини Камника разбили су их партизани. Послије овога 1500 људи се предало партизанима а око 1500 је наставило збјег. Према казивању избјеглог грађанина из околине Камника, тамо је било дотерано око хиљаду и двијеста белогардиста и четника. Утјерали су их у камп. Држали су их три дана. Грађанима су наредили да прикупе нешто хране и да носе у камп. И тек четврти дан покупили су неколико грађана и потјерали их у неку урвину да копају рупу. Дању су копали рупе, а ноћу су их изводили и стрељали, под изговором да их шаљу својим кућама. Стрељање је извршена 10. маја увече и касније недалеко од логора близу барутних магацина. РЕКА СОЧА Команда српских добровољаца је схватила опасност по интересе српских националних снага и зато је благовремено пребацила своје одреде на територију Словеније гдје је чекала даљи исход политичке ситуације. У том ишчекивању добили су депешу од Павла Ђуришића, којом тражи хитну помоћ, ради извлачења својих одреда, који су се налазили на територији Бања Луке. Команда одмах упућује два пука, који силом свога оружја растјерују партизанске одреде и хитају у помоћ Ђуришићу. Послије тродневне крваве борбе, они добијају извјештај о коначној пропасти Ђуришића и његових одреда.

Послије ове страшне вијести, добровољци се враћају назад, али сада под врло тешким околностима. И тек што су стигли на пређашње положаје, увиђели су да им је онемогућен сваки даљи покрет за Италију, услијед огромних партизанских снага које су стезале обруч око њих. Истовремено добијају вијест да је и мост на ријеци Сочи срушен. Тиме је изгубљена свака нада на успјех, једини зрачак наде постојао је да ће наћи уточиште код савезника. Зато мјењају правац покрета и под борбом стижу на територије Аустрије, у Корушку. Одмах шаљу своје делегате у енглеску команду. Командант енглеских трупа није хтио ни да разговара са њима, него им је отворено рекао: ЋИли назад за Југославију или примите борбу са војском Велике БританијеЛ. Наравно оба пука српских добровољаца су пала у ропство Титових џелата, који су их ликвидирали на најгнуснији начин затрпавајући их у словеначке јаме и кречане. РАДОВЉИЦА Предратни поручник Краљевске Југословенске војске Велимир Голубовић овако је испричао катастрофу своје групе у Радовљици: ЋОко три сата послије подне првог маја 1945. године, дотјерали су нас око хиљаду четника и белогардиста у Радовљицу, и утјерали у једну велику зграду. И тек што смо ушли, дошла је нека дјевојка и повела Чеда Пајковића, студента права, а мало касније и његова оца Микосава. Нисмо дуго чекали, када је ушао Ђоко Пајковић, политички комесар неке партизанске дивизије.

Послије краћег разговора са појединцима, одржао је један краћи говор, у коме је поред осталог рекао да ће нас у најкраћем року, возом вратити својим домовима. Послије његовог одласка, извели су нас стотину у другу зграду, гдје нас је саслушавао Букићевић са Полице, срез берански. Послије саслушања повезали су нас телефонском жицом и наредили да излазимо. Приликом силаска са горњег спрата, ја сам се склонио испод степеница. Касније ме је примјетио неки партизан и увео ме у једну собу, на другом спрату. Рекао ми је да ту сачекам, док се он врати, али је заборавио да закључа врата. Руке су ми биле везане напред, и ја сам са зубима одријешио жицу, отворио прозор и скочио са другог спрата. Око зграде није било никога, и ја сам продужио у правцу шуме. Лутао сам цијелу ноћ и сутрадан око десет сати пре подне наишао на некога сељака, који ми рече да је побјегао од партизана, да не би закопавао четнике, који су у току ноћи стријељани. Послије краћег разговора, овај сељак ми је дао једно кувано јаје и врло мало парче хлеба. На растанку ми је казао у ком правцу да се крећем да не бих поново пао у њихове руке. И поред највеће опрезности поново сам пао у њихове руке, у једном малом насељу. Старешина тога мјеста убацио ме у неки џип у намјери да ме преда њиховој команди. Успут џип се срушио у неки поток, и ми смо оба, ја и шофер, били тешко повређени, одакле су нас упутили у неку болницу. Из болнице сам помоћу неке сестре побјегао за Италију, одакле сам 1948. године имигрирао у Канаду.

ПОСТОЈНА По ријечима потпуковника Мирољуба Стаменковића, многе групе и групице четника провлачиле су се између партизанских одреда, и стизале у Словенију. Одмах су ступале у везу са словеначким нациналистима, белогардистима. Притјешњени партизанским снагама, они су скупа прелазили на западну територију Аустрије, у Корушку, гдје се прикупљала велика маса четника и белогардиста, преко шест хиљада. Одмах су упутили делегацију у енглеску команду, са циљем да траже уточиште. Командант мијеста је наредио полагање оружја и повратак за Југославију. Када су ови категорички одбили њихово наређење о повратку, енглеска команда видјевши огромну масу наоружане војске, а немајући довољно својих снага да их силом оружја разоружа и примора на повратак, прибјегла је своме старом лукавству, са ријечима: ЋПошто нећете да се враћате за Југославију, ми ћемо вас пребацити за Италију, гдје се врши организација Југословенске војске Краља Петра. Будите спремни и чекајте на жељезничкој станици.Л И наравно, за врло кратко вријеме на жељезничкој станици слегла се огромна маса војске и чекала полазак.

Када су возови почели пристизати војска се укрцавала, возови су одлазили, али не за Италију, него за Југославију. Како је који воз стизао на југословенску жељезничку станицу, одмах је био блокиран партизанским снагама. Војску су разоружавали и по групама спроводили у кампове, ради ликвидације. Потпуковник Стаменковић, са својим ордонансом Ћирилом ушао је у последњи вагон последњег воза. Када је воз био у непосредној близини Југословенске границе они су препознали терен и увјерили се да воз иде за Југославију. Одмах су поломили стакло на прозору вагона и оба скочила кроз прозор. Стаменковић је био тешко повређен, док је његов ордонанс сломио лијеву ногу. Благодарећи грађанима суседног села, били су пренијети у сеоску цркву гдје су их сељаци чували пуна два мјесеца, одакле су их касније пребацили у камп ПЕГЕЦ ШПИТАЛ на Драви. Браћа Вукасовићи

Бокељи данас сигурно знају да покрет отпора италијанској колонизацији њихова завичаја није ни у ком случају имао карактер политичког партијског покрета. Показују то и изјаве истакнутих протагониста бокешких збивања из 1941. године, дате у последње вријеме о занемарљивом утицају комуниста у народу пред рат, напросто зато што их је било мало. Данас, послије више од пола вијека може се у Боки чути о поларизацији унутар покрета. а по основи главног питања: извођења и започињања провокативних акција према Италијанима које носe извјeсну одмазду и то сигурно непропорционалну. Никола и Драго Вукасовићи можда су међу најистакнутијим заговорницима става политичке неутралности покрета отпора, професионалног вођења војних активности и изнад свега. тражења модалитета очувања цивилног становништва њихова краја. Према овим Бокељима и наравно. многим другим, учињена је неправда тежа од њиховог бруталног убиства. Никада се јавно њихов завичај није одредио према њиховом дјелу. Никада их јавно није узео у заштиту. А то је Бока Когорска дужна и у односу на њихову угледну фамилију која је своме крају подарила кнезова и главара и која је вјековима оличавала ону стару инвентивну патриотску српску Боку.

Драго Јефта Вукасовић је био капетан по чину и угледни мјештанин Жлијеба. Још током љета 1941 заслужан за спрјечавање цивилних сукоба у Кривошијама и Убаљској планини. Добио је инструкције за организовање војне и политичке обавјештајне службе Југословенске Војске у Отаџбини која ће дјеловати у Боки Которској. У својим успоменама на догађаје у Боки током 1941., Петрица Вуковић казује: "Приликом формирања Орјенског партизанског батаљона 9. новембра 1941. године. угврђено је да на нашем подручју бораве и дјелују два - три бивша официра у улози емисара Драже Михаиловића и да су на овај терен дошли из Дражиног штаба. Окупљали су своје истомишљенике из бившег официрског елитног кора, којих у Боки бијаше приличан број, било да су рођени Бокељи или су дошли из других крајева".

Казивања П. Вуковић су важна за сагледавање политичког и уопште интелектуалног профила Николе и Драга, најприје због тога што је Петрица Вуковић 1942 добила задатак од организационог секретара МК КПЈ Крста Црногорчевића из Баошића да оде на обавјештајни рад у село Жлијеби и прати рад Николе Вукасовића. Он је у то вријеме био активни протагониста покрета отпора командир Жлијебског вода Орјенског партизанског батаљона, али је комитет располагао подацима да сарађује са емисарима Драже Михаиловића. За сагледавање и оцјену карактера и нивоа активности припадника Југословенске Војске у Боки важан је и извјештај Гојка Шимрака из Сасовића који указује на велику активност Дражиних емисара, али истовремено открива и једну крупну неистину. Званични став Партије у овоме питању да су ови официри само привидно живјели у илегали како би се народу показали као непријатељи Италијана дефинитивно неодржив. И овај извјештај, иако жели безусловно припаднике Југословенске Војске све трпати у исту врећу открива стварно дјеловање и циљеве покрета а то је организовање озбиљног обавјештајног рада у Боки.

Никола Јефта Вукасовић учитељ и резервни официр је био непосредни организатор устанка у своме крају. И он се укључио у спрјечавање цивилних сукоба током 1941. Он није уважавао директиве руководства Партије на пољу идеолошко политичког рада са народом, посебно када је у питању агитација путем митинга. Веома одлучно, опирао се "раду са женама" и политичком ангажовању жена. Залагао се за неприкосновеност ауторитета војног старјешине као активни официр и школован човјек. Током 1942 у источној Херцеговини је учествовао у сукобима са муслиманском фундаменталистичком милицијом и усташким групацијама и то на челу јединице величине батаљона. Кроз 1942, па све до конца фебруара 1943. боравио је у планинама око Сарајева. У 1943. као официр у саставу националних снага у Босни учествовао у сукобима са јединицама титоиста код Коњица. По повратку у завичај, Италијани и шквадристи су организовали потјере за Николом Вукасовићем. Он се склања у зубачки крај, с ону страну Орјена. гдје је боравио до пада Италије. Увијек је избјегавао сукобе са припадницима покрета отпора на челу са комунистима титоистима. Зна се да су већ у зиму 1942. Никола и Драго започели са организовањем повјереништава на окупираној територији. У Боки је, то се јасно види из извјештај Југословенске Војске. владао оштри антагонизам и неповјерење између италијанског окупатора и националних организованих групација у којима су предњачећи положај имали бивши југословенски официри.

Грбаљски одред је бројао 547 људи у четири чете које су дјеловале искључиво на сопственом подручју. Поред отворених колаборациониста у херцегновској општини, настојало се створити одред путем ангажовања угледних грађана. Највише повјерење, према аутентичним извјештајима, уживали су Жљебљанин Никола Вукасовић и Мокрињанин Марко Лазаревић. Посве сигурно, због става према Италијанима! У извјешајима се говори о тешкоћама организовања јединица због неповјерења, предострожности и опреза италијанске војске у односу на националне снаге. Велику важност за сагледавање става националних снага у Боки има извјешај Гојка Милиновића од 13. децембра 1942. поднешен Господину Министру војске, морнарице и ваздухопловства. Из извјештаја се види како се усмјеравају активности националних, некомунистичких снага према Италијанима. Посебно се водило рачуна о подацима који би имали важност за извођење десанта савезника у Боки. Коначно италијански окупатор је похапсио све или скоро све југословенске официре и подофицире у Боки и интернирао их на Превлаци (Понта Оштра).

Још 1941. у Боку је стигао ваздухопловни официр Ђорђе Радмиловић који је имао задатак да организује војну и политичку обавјештајну службу које ће бити посве раздвојене и неће знати једна за другу. У овим активностима је учествовао Драго Вукасовић. Ђорђе Радмиловић је као капетан 1 класе пришао организовању службе. Подијелио је Боку на три сектора. За територију Херцег-Новог и Суторине био је задужен Драго Вукасовић, за Рисан и Тиват капетан Бранко Ђекић, а Котор и Грбаљ Ђуро Иветић. 12. октобра 1942. капетан Б. Ђекић је задужен да организује јединице Југословенске Војске у срезу бококоторском. Ови национално опредијељени официри били су патриоти који нису пришли организацији италијанских колаборациониста МВАЦ. Дакле група официра који су били под директним руковођењем Драже Михаиловића, нису сарађивали са Италијанима и то је чињеница од пресудне важности за сагледавање позадине збивања у срезу. Они су од титоиста осуђени због идеолошког неслагања. Када је капетан Ђорђе Радмиловић октобра 1944. напустио земљу, као и капетан бојног брода Владимир Шашкијевић са 18 морнаричких официра и подофицира, браћа Драго и Никола Вукасовић су остали у завичају.

Ваља такође знати да је капетан Драго Вукасовић учесник Острошке скупштине. Зна се да су на њој учествовали људи са различитим политичким увјерењима. Никако се не смију заобилазити сљедеће чињенице: 23. децембра 1941. одржан је састанак у Подбожуру, још раније је написан Статут организације народне војске. На томе састанку учествовали су и из партизанских јединица у околини. И овдје је као и у свим сличним приликама испољена одлучност да се крене на Италијане када за то дође вријеме. Говорило се о преурањеним партизанским акцијама. Када су само који дан касније 29. децембра 1941. националисти кренули у Грахово на састанак са Савом Ковачевићем - Мизаром, разоружани су и осморица угледних мјештана је погубљена. Никола Вукасовић је одбио да разоружа партизане у Мојдежу 1943. године иако је то могао лако учинити. У томе часу његов се штаб налазио у селу Сушћепан. Изгубио је повјерење Ђорђа Радмиловића и Ћекића, мада је касније ипак постављен за команданта II одсјека у Боки и то због повјерења које је уживао код народа. Ево писаног свједочења о ситуацији у Мојдежу:

"У том времену (септембар 1943. прим. аутора), на терену су се груписали четници са Николом Вукасовићем на челу. Њихова команда је била у Сушћепану, а до сукоба између нас и четника није дошло". То је фрагмент из текста Н. Радановића који је Николу Вукасовића познавао сигурно од средине 1942. године. Никола и Драго Вукасовићи одиграли су у догађајима у Боки током другог свјетског рата веома запажену улогу. Њима двојици у покрету отпора националних снага којима су припадали, налазили се они у саставу Орјенског партизанског батаљона или у саставу снага Драже Михаиловића. дајемо данас веома истакнуту патриотску улогу. Ови национални лидери никада нису ушли у колаборацију са Италијанима, али се исто тако никада нису солидарисали са идеологијом и политиком комунистичког – титоистичког покрета. Током 1947. стигао је у Николину групу у масиву Орјена један бивши жандарм из сусједног села који је службовао у Србији. Био је то сарадник комунистичке полиције који га је довео на мјесто погубљења у Убаљској планини.

Једном оштријом анализом описа догађаја из овог периода лако се налазе недоследности и политичка корумпираност свједочења. Критичким упоређивањем текстова из реферата и биљежних успомена објављених у поратно вријеме са значајне временске дистанце очигледна је прво, временска непотпуност извјештаја, а онда и различитост разних детаља као и противурјечности. Народ у Боки, наравно, зна пуну истину о овим догађајима и људима. Неопходно је упутити само једно питање Бокељима који су учествовали на страни побједника: да ли то дошло вријеме у којем ће се лакше одрећи странца непознатог поријекла и идентитета Јосипа Броза Тита, него објавити дјело својих патриотских сународника и мјештана Николе и Драга и других који се нису слагали са њима наметнутом политиком Комунистичке Партије, потпуно непознатих аутора?! Др Горан Комар

Споменик војводи Павлу И. Ђуришићу у манастиру у Либертвилу, САД