2.-Политичка-историја-Европе-1815-1871

Политичка историја Европе (1815-1871)

VI Политички живот Европе 1815 - 1848. године

- „Реконструкција Европе“ Падом Наполеона и Бечким конгресом 1814-1815. завршава се један значајан и крајње узнемирени период европске и светске историје: период револуција и великих ратова који су потресали континенте близу пола века (1770-1815). Истовремено, тада почиње један нови период од (1815-1830-1848) обележен двема потпуно опречним тенденцијама и тежњама. С једне стране, привремени победник – феудало-апслолутичстичка реакција – настоји да заустави наступ и даљи ход буржоаске револуције већ и да потре што већи број њених тековина и да у што потпунијој мери рестаурише старе политичке режиме, па и старе облике социјалних и економских односа. С друге стране, нове друштвене снаге, израсле и стасале у току епохе револуције, а и даље у порасту, бориће се за очување и што доследније остваривање њених тековина. Иако су у годинама најжешће реакције и рестаурације (1815-1830) у већини европских земаља обновљене најважније форме предреволуционарних политичких режима, „социјалне тековине револуције остале су нетакнуте“, као што су очуване, продужене и проширене најважније тенденције у развоју грађанске друштвене и политичке мисли и идеологије, грађанске културе и науке. На политичком плану такође није могао бити збрисан конституционализам, тј. принцип поделе власти између владара и народног представништва. Уставни поредак, ма колико редукован и ограничен, преживео је Наполеонов слом и, макар као политичко начело, одржао се и после 1815. године у низу европских држава: у Француској, Баварској, Насауу, Виртембергу, Бадену и Хесен-Дармштату. Уставност се до 1830. године проширила на петнаест немачких држава. Борба либералне буржоазије је омогућила, од 30-их година 19. века, постепено претварање уставности у парламентаризам у којем су се ширила права народних представништва. Тако су евроспки народи управо захваљујући наслеђу Француске револуције, у епохи либералног капитализма дефинитивно изашли на политичку сцену историје, да би ту трајно и остали. У Енглеској, Француској, Холандији, Белгији и скандинавским државама, од 30-их година 19. века, више нико није могао да стане на пут буржоазији да узме у руке управу земљом; аристократија је још чврсто држала дипломатију и војску. Ствари су по буржоазији лошије стајале у Немачкој, Русији, Хабсбуршкој, Шпанији, Италији и Турској, где су стари режими још увек били веома јаки. У политичком животу све већу улогу добија демократски оријентисано грађанство (трговци, занатлије, ситна и средња буржоазија слободних професија). и његова 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

интелектуална елита. Све обавезније школство је такође играло велику улогу у развоју европског друштва.

- Бечки конгрес 1814-1815. Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године. Окупио је 216 представника свих европских држава – осим Турске. До Конференције мира у Версају остао је највећи дипломатски скуп у историји. Сви учесници, укључујући и француског представника, министра иностраних послова Талејрана, били су одлучни противници револуције и желели су реконструкцију Европе на принципима легитимизма и што интегралније рестаурације „старог режима“. Ипак, били су свесни да повратка на период пре 1789. године – нема, те су прихватили низ компромиса између старог и новог. Реакција на Бечком конгресу је принцип легитимизма допунила и начелом равнотеже које се примењивало на односе међу државама, мада никако само у тој сфери. То је тражило жртве како међу побеђенима тако међу и онима који су се сматрали победницима; италијанске аристократске државе Венеција и Ђенова више никада неће бити обновљена, а и Пољска се узалудно надала обнови своје државности. Прву реч на конгресу водили су руски цар Александар I1, аустријски канцелар Метерних, пруски министар спољних послова гроф Харденберг, британски министар спољних послова Кестлери и француски министар Талејран. Русија, Веика Британија и Аустрија су биле силе од којих су у највећој мери зависиле конгресне одлуке. Пруска је била нешто мање утицајан члан четворне групе великих земаља 1 Александар I Павлович (1777-1825) је био руски император који је током своје владавине (1801-1825) проширио територију Русије.После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима. На престолу га је наследио млађи брат Николај I Павлович. Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи. У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809. припојила Финску. Три године касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни и централни делови данашње Пољске. Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828). У првом периоду освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима) придобије или бар умири становништво освојених земаља. Приликом ових освајања, руски цар је одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство (Пољска) и Велику кнежевину Финску док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу. У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних разбојничких племена тако и иранских војски. Такође, заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање. Уклоњене су све препреке слободном исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права муслиманских народа.

2

Политичка историја Европе (1815-1871)

потписница савезничког уговора у Шомону, од 9. марта 1814. године, којим су се међусобно свечано обавезале да ће сва важнија европска питања решавати договорно и да ће заједничком акцијом присилити Француску да њихова решења прихвати. Ипак, већ на самом конгресу јавиле су се опречне тежње сила потписница, руско-пруске и англо-аустријске. Постојање неподударности интереса користиће Француска како би олакшала своју позицију. Талерјан је захваљујући томе, помаган повремено од Александра I а повремено од Метерниха, већ током трајања Бечког конгреса успео да Француској избори положај пете велике силе, која у решавању многих европских проблема учествује готово равноправно. Осим пет великих држава на ред и одлуке Конгреса ниједна друга учесница није битније утицала у било којем питању. Најважнији интерес Русије била је што потпунија рестаурација феудалних односа, ширење руског утицаја у Европи (због чега је подржавала пруско-аустријско супарништво у немачким државама), очување довољно јаке Француске која би могла да спречи превелико снажење Британије и Немачке на континенту. У територијалном погледу Руски интерес је ишао према највећем делу Великог Варшавског Војводства (Пољске), према Финској и Бесарабији, које су већ биле освојене и за које се очекивала формална санкција Европе. Да би остварио претензије према Пољској, цар Александар I је, ради придобијања наклоности и пољске аристократије, одлучио да овој земљи подари устав и сачува јој аутономни статус у оквиру Руског царства. Да би ублажио пруско противљење залагао се за ликвидацију саксонске државе и припајање целе њене територије Пруској. Основни напор Британије на Бечком конгресу био је усмерен ка ширењу њеног колонијалног и поморско-трговачког монопола. Министар Кеслтери дошао је са првенственим циљем да за дуги низ година онемогући Француску као супарника и да извојује европско признање за преотимање француских и холандских колонија. Енглези су најенергичније захтевали да се Француској одузме Белгија и да се око ње образују тампондржаве. Подржавали су пруски продор на Рајну како би се тиме добио још већи јаз и супарништво између Пруске и Француске. Истовремено су радили на изглађивању аустропруских несугласица, како би се те две државе окренуле против Русије. Свим тим потезима желели су да створе европску равнотежу, која би исцрпљивала континенталне силе, док би Британија на тај начин добила одрешене руке на морима. Аустрија је, као и Русија, дошла на Конгрес с превасходном намером да ради на тражењу решења за очување феудално-апсолутистичког система, као и за јачање своје угњетавачке власти над многобројним народима Хабсбуршке монархије. На европском плану Метернихов задатак био је да омете јачање пруског и руског утицаја; отуда његово супротстављање пруским тежњама према Саксонији, и руским тежњама према Пољској. У Немачкој, Аустрија се залагала за одржавање стања политичког нејединства како би повећала свој утицај у немачким земљама. Сличну политику водила је и према исто тако разједињеној Италији; тежила је да шро више њених територија било директно потчини (Ломбардија, Венеција), било подвргне политичкој контроли преко марионетских режима у многобројним 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

италијанским државицама (Парма, Лука, Модена, Тоскана). На Балкану Аустрија је хтела целу јадранску обалу, а у Пољској што више територија на рачун Русије. Пруска је тражила Саксонију и Рајнску област. У односу на Француску заузела је, попут Британије, непомирљив и крут став. Као представник поражене Француске, Талејран је у Беч дошао са дефанзивним планом, играјући на карту несугласица међу силама победницама. Требало је спашавати што се спасти могло. Талејран је имао доста успеха у томе, у великој мери су му помогле те несугласице и супртстављени интереси победника. Главни циљ било је онемогућавање претераног јачања Пруске, одржавање што веће расцепканости немачких држава и Италије, али и очување што веће њихове независности у односу на Аустрију. Склапане су различите комбинације и привремени споразуми. Једну од таквих комбинација, у страху од јачања Русије, начиниле су Аустрија и Велика Британија, када су 3. јануара 1815. године закључиле тајни споразум са Француском о заједничкој акцији против руских претензија на Пољску и пруских на Саксонију. Споразумом је предвиђена чак и заједничка војна акција ако за то буде потребе. Резултат споразума био је тај да Пруска неће доћи до целе Саксоније, а да ће изван руских граница остати Познањ и Гдањск (додељени Пруској), Галиција (додељена Аустрији) и малена Краковска Република, као последњи преостатак пољске независности. Сузбијајући заједно са Французима пруске претензије према Саксонији, Енглези су Прусе, с друге стране, потпомагали у Вестфалији и Рајнској области против Француза. Пруској су Енглези давали подршку и, противно интересима Шведске, у Померанији. Док се Бечки конгрес ближио крају, Наполеон је владао своји последњих „сто дана“. Пред том претњом учесници Конгреса преовладали су међусобне неспоразуме и обновили су Шомонски уговор и образовали Седму коалицију2. У таквој атмосфери изнуђене слоге, они 2 Седма коалиција је коалиција Аустрије, Холандије, Пруске, Русије, Шведске, Велике Британије и бројних немачких држава.Седма коалиција је настала на брзину кад се Наполеон вратио у Француску, а пре његовог уласка у Париз. Шест дана пре него што је Наполеон дошао до Париза, на Бечком конгресу је 13. марта 1815. био проглашен побуњеником, а 17. марта 1815. четири велике силе Велика Британија, Пруска, Русија и Аустрија су се међусобно обавезале да ће прикупити 150.000 војника да би свргнули Наполеона. Наполеон није успео у покушајима да увери некога од чланова Седме коалиције да одустане од коалиције. Због тога је сматрао да је његова једина шанса ако први нападне, пре него што коалиција сакупи сву војску. Кад би јужно од Брисела уништио коалицијске снаге, пре него што добију појачања, тада би Британце могао да врати на море, а Пруску избаци из рата. Највеће битке Седме коалиције су биле:    

битка код Лињија 16. јуна 1815. године битка код Катр Бра 16. јуна 1815. године битка код Вавра 18. i 19. јуна 1815. године битка код Ватерлоа 18. јуна 1815. године

4

Политичка историја Европе (1815-1871)

су 9. јуна 1815. године, на само неколико дана од Ватерлоа, ставили потписе на Уговор о „реконструкцији“ Европе. Одлукама Бечког конгреса Француска је имала да буде враћена у границе из 1790. године, а око тих њених граница створене су државе баријере којима је био задатак да задрже евентуалну револуционарну или бонапартистичку најезду. У том циљу Белгија је припојена Холандији, па је тако формирана Низоземска Краљевина са Виљемом Оранским као краљем. У овој вештачкој творевини Белгија је доспела у подређен положај. Низоземској је, као лични посед краља Виљема, прикључено и Војводство Луксембург. Немачка је на основу Бечког уговора остала политички разједињена али је сада, уместо некадашњих 350, имале 38 самосталних држава: 34 државе и 4 слободна краљевска града (Хамбург, Бремен, Либек и Франкфурт на Мајни). Најмоћнија међу њима била је Краљевина Пруска. Заједно са немачким деловима Хабсбуршке монархије, ове земље су улазиле у састав једне доста лабаве организације држава – Немачки савез (Бунд), којим је замењено старо Свето Римско Царство Немачког Народа, уништено у наполеонским ратовима. Овај савез је имао једну сталну Скупштину (Бундестаг), састављену од делегата најјачих чланица: Аустрије, Пруске, Баварске, Саксоније, Вестфалије и Виртемберга. Остале чланице слале су делегате само на посебна пленарна заседања. На челу Савеза, с доминантном улогом, била је Аустрија. Циљ Бечког конгреса, приликом стварања Немачког савеза, био је да постави основу за војно уједињавање немачких држава у случају нове француске опасности. Притом би, поред Пруске, присутне у Рајнској области, прворазредну улогу у задржавању првог француског удара имале да одиграју државе југозападне Немачке: Баварска, Баден и Виртемберг. На њих се настављала Швајцарска Конфедерација, састављена од 22 самоуправна кантона, којој је Конгрес одредио вечиту неутралност. Овој Конфедерацији придодате су неке значајне стратгијске тачке, одузете Француској. Као и Немачка, Италије је остала „неорганозована територија“. Њену карту Конгрес је кројио пре свега према жељама и интересима Аустрије. Аустрији је припао цео Код Лињија је француска војска под Наполеоновим заповедништвом натерала пруску војску у бег у нереду. Код Катр Бра је истога дана лево крило француске армије под командом маршала Неја блокирало савезничку војску, која је кренула да помогне Прусима у бици код Лињија. Највећа и одлучна битка је била битка код Ватерлоа 18. јуна 1815. Већину тога дана мало већа француска војска нападала је савезничку војску, у којој су Енглези били већина. Долазак Пруса у касно поподне преокренуо је битку, па је омогућио одлучну победу војводе од Велингтона над Наполеоном. Вавр је представљао француску тактичку победу, али та битка је одвукла француске снаге од места где су биле потребније. Пруска заштитница се сукобила са француском потером и успела је да веже довољно француских снага, које су могле помоћи Наполеону на Ватерлоу. Наполеонових сто дана завршило је 28. јуна 1815. године, када је краљ Луј XVIII поново дошао на власт. *

Битка код Ватерлоа је била последња Наполеонова битка. На Ватерлоу се 18. јуна 1815. године борио и изгубио против војске Седме коалиције, којом су командовали војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Наполеон је након повратка са Елбе поново постао цар Француске за време периода Наполеонових сто дана. Снаге остатка Европе ујединиле су се против Француске у Седму коалицију око Велике Британије, Пруске и Русије. Битка се одиграла у Белгији, 2 километра од Ватерлоа и 12 километара од Брисела.

5

Политичка историја Европе (1815-1871)

североисточни део Апенинског полуострва са најразвијенијим областима Ломбардијом и Венецијом, која је уза се носила и своје бивше поседе на Балкану. Ове области су формално организоване као две посебне краљевине (Ломбардија и Венеција), чији је краљ био аустријски цар, а он је за управљење њима одредио своја два намесника, који су седели у Милану и самој Венецији. Њихова власт се ослањала на аустријске трупе. И у неке друге, наводно независне, италијанске државе на престоле су доведени хабсбуршки принчеви и принцезе. Војводством Тоскана, са центром у Фиренци, владао је надвојвода Фердинанд; у Војводство Парма за војвоткињу је постављена бивша француска царица Марија-Лујза; у Војводство Модену послат је надвојвода Франц. Стварно независна држава у северозападној Италији била је Сардинска Краљевина (Пијемонт са острвом Сардинијом) којој су биле припојене бивша Ђеновска Република и покраијна Савоја у Алпима. Разне области средње Италије (Ромања, Умбрија и Марке), заједно са Римом и Римском облашћу, стављене су опет под власт папе и чиниле су његову световну државу. На југу Италије обновљена је Напуљска Краљевина, или Краљевина Обеју Сицилија, којом је владала династија Бурбона. Аустрија је добила Галицију. Русија је добила највећи део Пољске, а признато јој је и право на Финску и Бесарабију. Енглеска је присвојила Малту у Средоземљу, а затим је добила и признање права на бивше холандсе и француске колоније Кап (у јужној Африци), Цејлон (у Индијском океану), Тринидад (у Карипскм мору) и друге. Бечки конгрес је санкционисао и нове границе скандинавских земаља. Као бивша Наполеонова савезница, Данска је кажњена одузимањем дела Норвешке која је, на име компензације за изгубљену Финску, предата Шведској. То су биле најважније територијалне и политичке промене које је донео Бечки конгрес. Конгрес није марио за интересе и потребе малих народа.

- Света Алијанса У борби против два револуционарна начела епохе романтизма – начела слободе и нације, привремено победничка реакција мобилисала је све своје снаге. Најважнији облик те мобилизације била је Света алијанса коју су формирале силе победнице над Наполеоном. Манифестом од 26. септембра 1815. године оне су поставиле идеолошку основу своје организације: „У име Светог и недељивог тројства“, здружени владари свечано изјављују „своју непоколебљиву одлучност да за правило свог држања имају само заповести своје свете вере, заповести правде, милосрђа и мира... Сагласно речима Светог писма, које налаже свим људима да се сматрају браћом“, владари, „обећавају да че се сматрати само припадницима једне исте хришћанске нације... и да ће сами себе сматрати изасланцима Провиђења за владање трима гранама исте породице...“ 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Иза ове реторике крили су се реални интереси великих сила и реакционарне друштвене и политичке концепције. Најзначајнију улогу у формирању Свете алијансе одиграли су руски цар Александар I и аустријски канцелар Клеменс фон Метерних. По речима руског цара Александра I, лига коју је требало створити добила би не само консултативну улогу, већ и реалну снагу за предузимање санкција против прекршилаца мира, како на плану односа међу државама , тако и унутар сваке од њих. У ову лигу могла би да се укључи свака држава која прихвата њена хришћанска начела, али би две силе у њој играле водећу улогу: Русије и Аустрија. Руски цар је на тај начин желео да обезбеди водећу улогу Русије у Европи. Њено присуство осећало би се од Медитерана до Балтика и од Њемена до Рајне и Сене. Оваква концепција није одговарала Аустрији и Британији. Метерних је желео да обнови моћ Аустрије и зато је Александровој супротставио своју концепцију, не само за међународне односе већ и за односе у Европи. Метернихова концепција је била шира и сложенија од Александрове, па се може рећи да је она, насупрот руској која је дала практични оквир Светој алијанси, представља њен идејни основ. Сагласно општим начелима рестаурације, Метерних је веровао да управо отпором револуцији ствара унутрашњу социјално-политичку и међународну равнотежу, као предуслов прогреса. На међународном плану је у том циљу потребно створити „друштво“ чије су чланице („индивидуе“) државе. Задатак тог друштва био би: „одржавање социјалне равнотеже између индивидуа, као и између држава“. Саму „европску равнотежу“ Метерних је схватао као „константни однос снага између различитих сила који је постојао пре револуције и који је Бечки конгрес обновио“. Тако поново уравнотежене, велике силе треба, по Метерниховом мишљењу, да образују „Директоријум Европе“, који би био позван да бди над даљом и будућом међународном, али и социјално-политичком равнотежом унутар сваке државе. Овоме је додао и право интервенције против свих који би да руше такав систем. Метерних је сматрао да само ред може донети слободу, док је демократију видео као атак на слободу. Био је велики противник националног самоопредељења и народног сауверенитета. Тако је Метерних демократији и либерализму супротставио ред и равнотежу, индивидуалним слободама ауторитет државе, а праву народа солидарност и „друштво“ држава. Британци су све ово, јер се није косило са њиховим интересима у Медитерану (Гибралтар, Малта, Јонска острва, Босфор и Дарданели), на главним правцима према Индијском океану (Индија, Цејлон, Маурицијус, Сејшели), као и према Новом свету, пре свега Латинској Америци, прихватили и подржали. Французи су се, да би олакшали свој положај и вратили се у круг сила које одлучују и кроје свет, представљали као пријатељи легитимизма, што је опет било више средство дипломатије него начело кога су се из дубоког уверења држале Русија и Аустрија. Као полазна тачка за настанак Свете алијансе може се узети савезнички уговор против Наполеона закључен између Русије, Велике Британије, Аустрије и Пруске у Шомону 9. марта 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

1814. године. Позивајући се на тај уговор руски цар је после Ватерлоа и Бечког конгреса покренуо иницијативу за закључивање једног специјалног уговора између хришћанских владара Европе против оживљавања револуције и бонапартизма. У том смислу цар Александар I је написао текст једног Манифеста, који је упутио владарима савезничких сила. Његове идеје су аустријски цар и пруски краљ прихватили, па су затим Александар I, Франц I и Фридрих Вилхелм II у Паризу 26. септембра 1815. године потписали заједнички Манифест о стварању Светог савеза. Овом Манифесту су се убрзо прикључили и други европски владари. Једино Велика Британија није формално прихватила Манифест. Њена влада није желела да узима на себе формалне обавезе које би из тога проистицале. Ипак, како се не би удаљила од своји дојучерашњих савезница, британски престолонаследник (Принц од Велса) је, једним личним писмом, изразио подршку принципима и циљевима Свете алијансе. Када је на све ово дошао и дефинитивни мировни уговор са Француском (Други париски мир), потписан 20. новембра 1815. године, на идеолошким начелима оснивачког Манифеста и на практичним политичким одлукама Бечког конгреса, савез четири победничке силе, а тиме и Света алијанса, били су учвршћени. Томе је у највећој мери допринео тајни четворни споразум којим се силе победнице обавезују да ће остати у савезу и после изласка окупационих трупа из Француске и да ће, у свакој прилици и свим средствима, солидарно спречавати бонапартистичке или револуционарне претње. Силе су се договориле и да ће се повремено окупљати на дипломатским конгресима како би биле у стању да предупреде сваку опасност. Опредељујући се за хришћанску фразеологију силе су унапред искључиле турског султана из Свете алијансе, што је било изазвано тежњама Аустрије и Русије за решавање источног питања које су на тај начин желеле да себи оставе одрешене руке. На Бечком конгресу источно питање није помињано. Стварање Свете алијансе није уклонило неспоразуме који су постојали између њених чланица и који ће ометати неке њене заједничке акције. Тако се „европски директоријум“ већ од почетка делио на два крила: Александрово, који је, ради остваривања што већег европског јединства, желео да у редове Свете алијансе укључи и Француску, и англо-аустријско, које се задовољавало степеном постигнуте сагласности на антифранцуској и контрареволуционарној основи. Несагласности су се испољиле већ у време настајања Алијансе и потписивања Другог париског мира. У то доба североисточна Француска је била поседнута од окупационих трупа. Пруска је желела да то искористи и да од побеђене Француске откине што више територија, више него што јој је Бечки когрес наменио. Пруска је поред Рајнске области тражила и Алзас-Лорену, као и што већу новчану контрибуцију од Француске. Руски цар је зауставио ове пруске апетите, па су две поменуте области (Алзас и Лорена) сачуване Француској, а ратна одштета је била умерена – 700 милиона франака које је требало исплатити у року од пет година. После њене исплате окупационе трупе биле би повучене. У вези са Француском, цар Александар I ће, три године касније, на првом конгресу Свете алијансе у Ахену (октобра 1818. године), остварити још једну замисао. Пошто је Француска исплатила ратну одштету и спровела одредбе мировног уговора, Александар I је 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

издејствовао њен пријем у Свету алијансу. Тако је „европски директоријум“ претворен у пентархију. Даље од тога се неће ићи и европска федерација којој је тежио цар Александар I неће бити остварена због противљења осталих чланица. Раскорака између чланица Свете алијансе биће и касније. Они ће изаћи на видело и на следећим конгресима Алијансе у Тропау (1820), Љубљани (1821) и Верони (1822), који су сазивани поводом револуционарних збивања у Италији и Шпанији. Чак и у најхитнијем питању – супротстављању револуцији, силе су на овим конгресима једва успевале да постигну сагласност и донесу одлуке о оружаној интервенцији, које су и спроведене у дело. Силе Свете алијансе нису постигле сагласност о интервенцији у Латинској америци у којој се развио широк покрет против шпанске метрополе; идеји да тамо Света алијанса интервенише супротсавила се Велика Британија па до интервенције није дошло. Други догађај био је антиотомански национално-револуционарни покрет грчког народа (1821-1829); по питању какав став заузети према овом и другим покретима балканских народа против Турске, међу чланицама Свете алијансе постојале су дубоке супротности, тако да ће се већ у време грчког покрета ова организација de facto распасти. Последњи ударац који ће је, коначно, збрисати као фактор међународне политике биће Јулска револуција у Француској 1830. године. Какав поредак и од кога је бранила Света алијанса? Типови друштвених односа у европским државама после 1815. године могу се разврстати у неколико зона. У прву зону улазиле су земље у којима ни после „реконструкције Европе“ и увођења режима рестаурације феудална права и односи нису могли бити враћени. У ту зону спада највећи део западноевропских земаља, у којима је очувана једнакост грађана пред законом, а преживели су и многи други елементи Наполеоновог грађанског законодавства. Другу зону сачињавају европске земље које су биле под директним француским утицајима, у време револуције и Наполеона и у којима су нека феудална права била разорена. Међу такве земље спада део немачких територија, Велико Варшавско Војводство, Илирске Провинције, Напуљска Краљевина, Шпанија. Део феудалних односа овде је очуван или рестаурисан. Пруска представља посебну европску зону у којој су под утицајем француских примера изведене неке значајније друштвене реформе, које су после 1815. године чак и прошириване. Последњу зону чине земље у којима су се кметство и сењоријална права чували у пуној снази: највећи део Хабсбуршког царства, Руско Царство, Отоманско Царство. Велика Британија је представљала подручје најразвијенијих друштвених односа капиталистичког типа. У Европи после 1815. године готово да и није било земаља са уставима донетим од стране изабраних представничких органа, како су биле донете француске конституције из времена револуције (1791, 1793, 1795) или Устав шпанских Кортеса из 1812. године. Устави 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

уведени у појединим европским земљама после 1814/15. године били су „октроисани“ (даровани) и често се низу звали конституције већ „повеље“, „основни закони“ и слично. Иако се ови акти по политичким решењима нису битно разликовали од устава које су доносиле представничке скупштине, оваква форма њиховог доношења садржала је једну важну принципијелну претпоставку: „даривањем“ устава владари су, бар формално и привидно, потврђивали своје „легитимно“ право да „слободно“ и „властитом вољом“ одређују политички поредак у којем ће њихови поданици живети. У основи ниједан владар није прихватао устав из ливералних убеђења, већ под притиском околности. Године 1815. уставе су имале Краљевина Низоземска (Основни закон), Шведска (Облик владавине), Норвешка (иако је ова земља одлуком Бечког конгреса била припојена Шведској), Француска (Уставна повеља). У погледу политичког уређења слуај Немачке је био врло специфичан; за целу Немачку постојао је један документ уставног карактера, био је то Акт о Конфедерацији од 10. јуна 1815. године, којим је створен Немачки савез (Deutsches Bund) са заједничком Скупштином (Бундестаг). Та скупштина није била састављена од изабраних народних представника већ од опуномоћеника влада чланица Конфедерације. Зато ни Акт о Конфедерацији није био прави уставни документ. Он је чланом 13 омогућавао државама чланицама Конфедерације да у својим оквирима уведу уставни поредак и да сазивају народна представништва. Устава ће дати владари Баварске (1818), Бадена (1818), Виртемберга (1819), Хесен-Дармштата (1829), Насауа и Брауншвајга. Најлибералнији уставни документ у Немачкој имало је Велико Војводство Сакс-Вајмар. У осталим немачким државама, рачунајући ту и највеће (Аустрију и Пруску), задржана су апсолутистичка државна уређења. У свим италијанским државама, осим у Тоскани којој је њен „просвећени деспот“ дао ограничени устав, владао је политички апсолутизам. Апсолутистичка уређења у потпуности су рестаурисана у Шоанији и Португалији. Руски и аустријски апсолутизам нису долазили у питање. Турска је била права источњачка деспотија. Европа је, дакле, после 1815. године, била подељена на уставне и апсолутне монархије. Али и тамо где су конституције постојале, биле су октроисане, па је принцип легитимизма у суштини свуда био обновљен. Једине четири републике у Европи биле су: четири „слободна града“ у Немачкој, Краков у Пољској и Швајцарска Конфедерација састављена од 22 кантона и са уставом који је усвојило њихово представничко тело 9. септембра 1815. године. У раздобљу од 1815. до 1830. године не треба тражити велику разлику између политичких режима уставних и апсолутистичких држава. И у једним и у другим земљопоседничка аристократија, збијена око владара, има потпуни политички монопол и држи све кључне позиције власти у рукама. Тамо где је та аристократија (Енглеска, Француска, Низоземска) уплетена и у непољопривредне економске активности и где је измешана са најбогатијом буржоазијом, показује извесну, ограничену меру либерализма. У већини земаља, међутим, аристократија представља политички реакционарну, или бар врло 1 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

конзервативну, групацију, уског духа и схватања; из њихових редова стварају се дворске камариле које владаре усмеравају ка отпору према свакој реформи. Појаве ове врсте најизразитије су биле у Шпанији, Португалији, Аустији, Италији, Пруској и Русији. Главна снага ових режима лежала је у сили и разгранатом полицијском апарату. Гушење свих могућих слобода се подразумевало. Била је то Европа легитимиста, клерикалаца, реакционара и аристократије, Европа неједнакости, политичке стеге и неслободе. Ипак, семе револуције и слободе није било уништено, оно се твдокорно држало и још више развијало у мислима, идејама и стремљењима све већег броја прогресивних људи: од либерала до демократа, од индустријалаца до пролетера, од интелектуалаца до сељака. Најубедљивији доказ постојања и новог клијања семена револуције били су борбени покрети и тајне организације, који су се огласили већ неколико година после победе реакције. Један од најтипичнијих револуционарних и народноослободилачких покрета, израстао на идејним основама либерализма и на традицијама француске револуције, био је карбонарски покрет. По форми заверенички он је по суштини био израз распрострањеног стања духова, које је обележено отпором прогресивних друштвених слојева режимима реакције и рестаурације. Карбонарски покрет се развио из тајних патриотских организација које су се појавиле у јужној Италији још у време Наполеонове власти. Прве карбонарске организације се појављују у Напуљској Краљевини још 1808. године, да би се после 1815. године почеле ширити по целом Апенинском полуострву. Све их је повезивао заједнички политички програм који је садржао следеће захтеве: 1. завођење уставног поретка 2. избацивање Аустријанаца 3. слобода, независност и уједињење Италије Карбонарски покрет се не задржава само на Апенинском полуострву, његове организације настају у Шпанији и Француској, где се боре за уставност и за обнову законодавства и институција из времена револуције. Организација карбонара ће се, дакле, појавити у више земаља и носиће различита имена (Аделфи, Филаделфија, Врховни савршени господар), али ће их повезивати блиске идеје и програми: реорганизација друштва по начелима Француске револуције. У тим програмима било је јаких елемената јакобизма и бабефизма, а и сама централна фигура читавог карбонарског покрета – Филипо Буанароти, потицао је, као што је познато, из најужег врха Бабефове Завере једнаких из 1796. године. Од 1814. Буанароти је деловао из Брисела и Женеве. Блиске карбонарима су и тајне организације студената и интелектуалаца у Немачкој – буршеншафти. Први буршеншафти, као просветно-патриотске организације, основани су 1815. године „ради моралног, научног и физичког образовања за службу отаџбини“. Убрзо након тога они добијају изразито политичко и демократско обележје. Идејни инспиратори 1 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

буршеншафта били су професори универзитета у Јени Луден, Фрис и Окен. Њихови најважнији политички захтеви били су: либерални устави и уједињење Немачке. Буршеншафти су били носиоци првих запажених револуционарних активности у Европи Свете алијансе. Отпочете су Фоленовом пропагандом у Гисену, за стварање демократске уједињене Немачке а настављене револуционарним демонстрацијама у Вартбургу 1817. године поводом тристоте годишњице Лутерове реформације. Том приликом спаљиване су заставе и други симболи реакције. У марту 1819. студент Занд убио је режимског писца Аугуста Коцебуа. Само неколико месеци касније убијен је министар Ибел, из Насауа. На ове догађаје реаговале су немачке владе. У духу политике Свете алијансе најпре су Аустрија и Пруска 1820. године у Теплицама постигле договор о солидарном прогањању револуционарног покрета, а онда је Конгрес немачких кнежева у Карслбаду, септембра 1820. године, донео читав програм гоњења либералне штампе и интелектуалне опозиције, као и борбе против идеја о уједињењу. У свим државама су појачани полицијски прогони, забрањена су дела Фихтеа и још неких писаца, многи припадници буршеншафта побацани у тамнице, многи професори отерани са универзитета. У време највећих прогона револуционарног духа у немачким земљама отпочела је акција карбонара у Француској, Шпанији и Италији. Знак за почетак активности у Француској било је убиство војводе од Берије 13. фебруара 1820. године; иза овога је следила серија студентских демонстрација у више градова, а августа исте године организације карбонара и револуционара – у којима су и познате личности француске историје Лафајет, Воаје д'Аржонсон и Дипон де л'Ер, припремају напад на Венсанску тврђаву и устанак у Паризу. Иако издаја спречава овај план, карбонари се наредне године спремају за нове војне побуне у долини Лоаре и у Алзасу. Полиција открива и пресеца и ове припреме. Врхунац карбонарске борбене делатности су били устанци у Шпанији и Италији 18201823. године. У Шпанији је након ослобођења од Наполеонове власти завладала реакција, феудална експлоатација је поново завладала, док се у јужноамеричким колонијама распламсавао антишпански ослободилачки покрет. Сви слојеви шпанског грађанства, интелигенција и лиерално племство, били су веома незадовољни апсолутистичком политиком краља Федринанда VII Бурбонског3. Незадовољство је захватило и војску. Војска сакупљена за гушење покрета у Америци се 1. јануара 1820. године у луци Кадиз побунила. Пуковник Рафаел де Риего побунио је свој батаљон у Кадизу и тражио повратак Устава из 1812. године. Побуни се придружио и пуковник Кирога. Риего и Кирога крећу са 1500 војника да буне сељаке у Андалузији, али доживљавају неуспех. Војна побуна је ипак имала широк одјек, у 3 Фернандо VII Бурбонски (1784-1833) био је краљ Шпаније у два наврата — од марта до маја 1808. и други пут, након протеривања Жозефа Бонапарте, од децембра 1813. па све до своје смрти, осим врло кратког периода 1823. када је био замењен Регентским саветом. 1 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Мадриду и још неким градовима се образују револуционарне хунте, а буне избијају и у војним гарнизонима у Коруњи, Фероли и Сарагоси. Уплашен овим покретима краљ Фердинанд VII 9. марта 1820. године враћа на снагу Устав из 1812. године, доводи на владу умерене либерале, укида инквизицију и објављује сазивање Кортеса. У Манифесту нацији Фердинанд VII поздравља уставност. Заседање Кортеса је отворено 9. јула 1820. године. Одмах се показало да су посланици подељени на модерадосе – конзервативне умерењаке и ескалтадосе – револуционарне радикале. Неслагање у Кортесима претвара се у прави сукоб унутар револуционарног табора, када пуковник Риего 31. августа 1820. године са својим трупама стиже у Мадрид. Да би га се решио и да би демократе решио његове помоћи, краљ Риега шаље за команданта гарнизова у Овиједу. У Кортесима се издваја група крајњих револуционара – комунсероса, који енергично захтевају настављање револуције; Риего и Сан Мигуел им се стављају на чело. Под њиховим притиском Кортеси укидају неке феудалне дажбине и црквени десетак, укидају еснафе и гилде, затварају велики број манастира, проглашавају слободу приатне иницијативе у привреди и јединствене тарифе у трговини, секуларизују црквена имања. На најодлучнију социјалну меру – аграрну реформу, ипак, се не одлучују. Свим овим нису били задовољни ни крајњи револуционари ни контрареволуционари. Контрареволуција се организује, док Кортеси пружају највећи отпор захтевима револуционарне левице забрањујући њихова удружења и ограничавајући друге грађанске слободе. Године 1821. Шпанија је на прагу грађанског рата. Као непосредни одјек покрета у Шпанији, у Португалији пуковник Кабреира 24. јула 1820. године побуњује гарнизон у Опорту и тиме отпочиње револуцију која добија широке одјеке у народу. У Лисабону се ствара привремена револуционарна хунта, која преузима власт у земљи. Краљ проглашава Устав и сазива Скупштину (Кортесе). Кортеси и у Португалији укидају нека феудална права и привилегије. По карактеру слични шпанском, били су и револуционарни покрети у Италији 1820/21. године. У Италији је после 1815. године постојало широко распрострањено народно незадовољство због поновног политичког цепкања Италије, аустријског угњетавања, рестаурације апсолутизма, непостојања јединственог тржишта... Карбонарске идеје су продрле и у војне редове; штавише, официрски кругови су постали центри револуционарне делатсности. Највеће незадовољство било је присутно у Напуљској Краљевини у којој је апсолутистички владао Фердинанд I Бурбонски. Да би смирио ситуацију, након побуне из априла 1820. године коју је подигао генерал Гиљермо Пепе у градићу Нола код Авелина, краљ Фердинанд I 6. јула 1820. године враћа на снагу Устав из 1812. године, именује генерала Пепеа за врховног команданта војске, а либералног политичара Зурлоа за председника владе. Ипак, и поред реформи које су почеле да се спроводе, 14. јула 1820. године избија устанак у 1 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

Палерму на Сицилији, где је образована Револуционарна хунта која тражи аутономију или чак независност Сицилије. Зурлоова влада није прихватила захтеве хунте и послала је генерала Флорентина Пепеа који је угушио устанак. Ипак, врење на југу Италије се не смирује. Почетком октобра 1820. године у Напуљу се састаје Парламент; у њему од 98 посланика има само 17 карбонара, док превагу остварују чиновници, официри и земљопоседници. Нову владу образује умеренији либерал, Матео Галди. На вест о догађајима у јужној Италији Аустрија је жестоко реаговала. Кнез Метерних је одбио да прими напуљског амбасадора који је био положио заклетву на верност Уставу. На аустријски, у октобру 1820. године састао се Конгрес Свете алијансе у Тропау (Опава) у Чешкој. Метерних предлаже војни поход на Напуљ. Енглеска и Француска су резервисане, док Русија и Пруска подржавају предлог. Три владе (Аустрија, Русија, Пруска) потписују декларацију против „пронунцијамента“ у Напуљу. Јануара 1821. године заседање Конгреса преноси се у Љубљану. На Конгрес стиже и вероломни напуљски краљ Фердинанд I, који тражи страну интервенцију против револуције. Конгрес прихвата захтев и овлашћује Аустрију да одигра улогу „жандарма Италије“; Аустрија то наравно прихвата и шаље армију под командом генерала Фримонта. пкушаји напуљских генерала Пепеа код Риете и Караскоза код Гариљана остају без успеха и Аустријанци већ 21. марта 1821. године улазе у Напуљ. Устав је одмах укинут, на престо враћен Фердинанд I, предузете су жестоке репресалије против револуционара. Апсолутизам је обновљен у потпуности. Карбонари су покушали да изазову устанке широм Италије како би олакшали положај Напуља, али је успешан био само устанак у Пијемонту. Пијемонтешки устанак почео је побуном гарнизона у Александрији 10. марта 1821. године. Устанак је захватио Торино и друге градове Пијемонта. Краљ Виторио Емануел I абдицира са трона у корист свог брата Карла Феличеа, а овај власт преноси на регента Карла Алберта који 13. марта 1821. године проглашава Устав начињен по угледу на шпански. Уставни поредак у Пијемонту ипак није био дугог века, Аустријанци су се након обрачуна са Напуљем окренули према Торину. Карло Феличе бежи у Модену, прелази на страну контрареволуције и позива Аустрију и Русију да интервенишу. Аустријске трупе, пуштене од стране посаде јаког утврђења Новара да несметано пређу граничну реку Тичино, 8. априла 1821. године улазе у Пијемонт. Револуционари доживљавају брз пораз и беже у Француску, Енглеску и Швајцарску. Током 1821. драматизују се и прилике у Шпанији. Тамо ултраројалисти, окупљени око краљевог брата дон Карлоса, организују „Апостолску хунту“, која предводи контрареволуционарни покрет. Насупрот њима стоје комунероси са парлом: „Риего и Устав или смрт!“ Под њиховим притиском и пропагандом, на изборима за Кортесе, 1822. године победу односе ексалтадоси – одлучни револуционари. Риего постаје председник Кортеса а Сан Мигуел председник Владе. Предузимају се нове социјалне реформе: пустаре и необрађена земља бесплатно се деле сеоској ситотињи. 1 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Ројалисти крећу у оружану акцију против револуционарне власти; у самом Мадриду 7. јула 1822. године долази до оружаног сукоба између присталица и противника револуције. У месту Сео де Ургел, на северу Шпаније, маркиз Мотал-Флорида образује намесништво и ројалистичку владу и упућује народу позив да „ослободи краља“. Силе Свете алијансе с великим незадовољством гледају на револуцију у Шпанији. Најзад се октобра 1822. године састаје Конгрес Свете алијансе у Верони, на којем француски ултраројалистички министри Монморанси и Шатобријан, прекорачујући овлашћења добијена од владе и краља Луја XVIII, траже интервенцију Француске против шпанске револуције. Енглеска влада даје сагласност на ову интервенцију тек пошто јој је гарантовано да се она неће проширивати и на шпанске колоније. За поход у Шпанију Француска је припремила армију од 100 000 војника, којом је командовао војвода од Ангулема. Француско-италијански карбонари су покушали на реци Бидасоа у Пиринејима априла 1823. године да зауставе француске трупе, али им то није успело. Французима се у походу придружило и 15 000 шпанских ројалиста. Здружене снаге су 6. маја 1823. године ушле у Бургос, а 23. маја 1823. године у Мадрид. Кортеси и револуционарна влада, водећи и краља са собом, повлаче се на југ – у Кадиз. Њиховим снагама интервенционистичка армија наноси пораз код Барселоне, а потом и коначни удар на Трокадеру у близини Кадиза 31. августа 1823. године. Револуција доживљава крах, а њени носиоци бивају подвргнуто жестокој репресији. Пуковник Ријего је 7. новембра 1823. обешен, а потом раскомадан да му се ни гроб не би знао. Тако је завршен први талас буржоаско-револуционарних покрета у „реконструисаној“ Европи после 1815. године. Ипак, сви ти покрети оставили су траг, ојачала је тежња ка политичком и националном ослобођењу.

- Национално-револуционарни покрети на Балкану и источно питање 20их година 19. века Потреси на Балкану, након српских устанака 1804. и 1815. године, биће обновљени 1821. године, најпре социјанло-политичким покретима у Влашкој, а затим снажном националноослободилачком борбом коју ће повести грчки народ. Ова борба ће отворити и цело источно питање. Иако је дошао скоро две десеније након Првог српског устанка, ослободилачки порет Грка је у неким својим историјским обележјима надмашио српску револуцију. Прво, због вишег нивоа привредне и друштвене развијености Гркчке њен националноослободилачки покрет је носио јасније и изразитије обележје буржоаске револуције. Друго, жилава и огорчена борба Грка за независност успела је у већој мери да привуче пажњу европске јавности и да чак изазове интервенцију великих сила у своју корист. Треће, из ове борбе произаћи ће прва независна држава на Балкану, ослобођена османлијске власти. 1 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Практичне припреме за отпочињање ослободилачке борбе у Грчкој започеле су 1814. године оснивањем тајног револуционарног удружења Филики хетерија у Одеси. Организовано по карбонарском принципу удружење је умногоме специфично и оригинално: најмасовније је и са најширим пољем деловања. Уз грчке патриоте укључивало је и Румуне, Србе, Бугаре, Русе. Имало је и врло сложен национални, социјални и политички програм. Друштвену базу чланства Хетерије чинили су трговци и занатлије из грчких колонија на Црном мору и у Дунавским кнежевинама, фанариоти, интелектуалци и свештеници, као и борци националних покрета других народа. Међу последњима био је и Карађорђе који се 1817. године, по задатку Хетерије, вратио у Србију и ту, по наредби књаза Милоша, био убијен. У Хетерији су постојале две супротне стратешке концепције борбе за независност Грка и других балканских народа. Конзервативни елементи су се залагали за искључив ослонац на стране силе и њихову помоћ, а радикалнији су тражили самосталну револуционарну акцију удружених балканских народа. Од 1818. године превагу је однела борбенија струја која је одмах почела са војним припремама. Акцијом је, поред грчких територија и егејских острва (Јонска острва су тада била под енглеским протекторатом), требало обухватити Србију, Бугарску, Влашку и Молдавију, Македонију, грчке колоније у јужној Русији и Италији. Мрежом хетеристичких организација за само две-три године обухваћена је готово цела Грчка и доста колонија у Русији, Малој Азији, на острвима, у Молдавији и Влашкој. Хетерија је вођство понудила грофу Капоу д'Истрији, а када је овај то одбио изабрала је у пролеће 1820. године за свог вођу кнеза Александра Ипсилантија 4, ађутанта руског цара Александра I и сина генерала Константина Ипсилантија. Октобра 1820. године у Исмаилији су се састали сви шефови организације и израдили план устанка. Покрет је имао да почне истовремено на неколико крајева Турског царства: на Пелопонезу, у Молдавији и Влашкој, у самом Цариграду, а одмах затим да изазове устанке у Србији, Босни, Бугарској, као и да повуче Црну Гору у акцију. У рат ће тада кренути и Тесалија, Епир и Македонија. Тако побуњени народи затражиће помоћ руског цара за образовање „балканског хеленског царства“. Овај преамбициозни план ће се само делимично остварити. За његово прихватање хетеристи су успели да заинтересују највише господаре Влашке и Молдавије: Александра Сутза и Јона Караџу. Покушај Хетерије да задобије српског књаза Милоша за сарадњу није успео. Милош је баш те 1820. године, уз сагласност Русије, послао у Цариград депутацију да, на бази члана 8. Букурешког уговора, учврсти аутономни статус Србије и да за њега издејствује наследност кнежевског достојанства. То је био разлог због кога је одбио позив 4 Александар Ипсиланти (1792-1828) је био припадник истакнуте фанариотске грчке породице, кнез Дунавских провинција, високи официр Руске царске коњице током Наполеонових ратова, вођа Хетерије – тајне организације која је координисала активности везане за почетак Грчког рата за независност против Османског царства 1 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Хетерије. Штавише, енергично је угушио покушај двојице старешина пожаревачке нахије, Марка Абдуле и Стевана Добрњца, да подигну устанак. Хетерија није успела да покрене ни Бугаре иако је у неким бугарским градовима имала своје поверенике. Оманула је и веза са Црном Гором и северном Албанијом. Због свега тога цела замишљена општебалканска револуција ограничиће се 1821. године на устанке у Дунавским кнежевинама и у самој Грчкој. Акција хетериста почела је преласком одреда Александра Ипсиланта преко реке Прута, у Молдавију, 22. фебруара – 6. марта 1821. године. У то време је у Влашкој већ почео устанак, који је подигао још крајем јануара 1821. године Тудор Владимиреску; овај устанак је имао веома изражену социјалну ноту, у њему је масовно учешће узело румунскосељаштво, вишеструко економски експлоатисано и исцрпљивано, и од стране Турака и од стране домаћих кнежева (најчешће фанариота). То сељаштво је додатно страдало и у сваком руско-турском сукобу, јер су војске прелазиле преко територије Влашке и Молдавије. Млада румунска буржоазија била је свесна неопходности борбе и друштвених промена; из њених редова је потекао Тудор Владимиреску који је независно од Хетерије у Влашкој још 1816. године створио тајну ослободилачку организацију. Уз Владимирескуа су 1821. године били и групе емиграната – Срба, Бугара, Македонаца, Албанаца, као и истакнути хетерист Георгиос Олимпиос. Покрећући устанак Владимиреску је формулисао програм: 1. протеривање фанариотских и избор домаћих кнежева 2. сазивање народне скупштине састављене од свих друштвених слојева 3. стварање националне армије 4. пореска реформа 5. трогодишњи мораторијум свих пореза И сељаштво и грађанство су са одушевљењем прихватили програм. Сељаштво је дало радикални, антифеудални карактер, што је Владимиреску морао да обуздава како не би дошло до расцепа у земљи и угрожавања националних циљева покрета. Већ 26. марта 1821. године Владимиреску је ушао у Букурешт. У међувремену Ипсиланти је сакупио присталице у Молдавији, напао турске трговце по градовима и настојао да успостави везу са Владимирескуом. Зато је и сам 27. марта 1821. са војском од 5000 људи дошао у Букурешт. Цар Александар I, који се у то време налазио на Конгресу Свете алијансе у Љубани, врло брзо је распршио све илузије устаника о руској помоћи. Он је изјавио да не може помоћи бунтовнички покрет који се диже против законитог господара, одузео је ипсилантију чин руског официра, а Владимирескуу прден Св. Владимира и ускратио им своју заштиту. Султану је поручио да је сагласан са интервенцијом турских снага против устаника. Овакав став је довео и до раскида хетериста и покрета Тудора Владимирескуа, што је ослабило оба покрета. Половином маја Турци су продрли у Влашку, да би 29. маја 1821. 1 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

године ушли у Букурешт. Владимирескуов покрет се распао, а њега самог су ухапсили хетеристи и стрељали. ипсилантијеве снаге, састављене од Грка, Срба, Бугара и Албанаца, разбијене су 19. јуна код Драгашија. Сам Ипсиланти је побегао у Аустрију, где је ухапшен и интерниран. У интернацији ће остати све до смрти 1828. године. Након краткотрајног отпора, Турци су окупирали и Влашку и Молдавију. Тако је у румунским земљама пропао овај покрет, који се, уствари, састојао из два покрета: хетеристичког (општебалканског) и румунског националног и антифеудалног. У то време је у Грчкој сазревала дефинитивна мисао о устанку. Тамо су хетеристичке ефорије (групације, ћелије) образовале устаничку команду, која је могла рачунати не само на подршку угњетеног сељаштва, већ и на многобројни трговачко-занатлијски сталеж, поморце и друге слојеве друштва који су ојачали захваљујући трговини у време Наполеонове континенталне блокаде, када су балкански трговци играли значајну улогу у размени између Леванта и остатка Европе. Немири у Грчкој су отпочели у пролеће 1821. године; 30. марта дошло је до првог судара побуњеника и турских снага код Калаврата, 2. априла код Маине, да би 4. априла 1821. године био ослобођен градић Каламата. Позив на општи устанак Грка против турске власти објавио је 6. априла 1821. године члан Хетерије патријарх Германос у манастиру Св. Лавра на Пелопонезу. Три дана касније Сенат града Месеније апеловао је на европске државе да помогну Грцима. До средине априла 1821. године цео Пелопонез и делови централне Грчке били су захваћени устанком. Највећи део турских снага био је блокиран у Атини (на Акропољу). Покрет је почео да се шири и на острва. Од пролећа 1821. до краја 1829. године национална револуција грчког народа проћи ће кроз три фазе: 1. фазу успона од 1821. до 1825. године 2. фазу кризе од 1825. до 1827. године 3. фазу стране интервенције и победе од 1827. до 1829. године Општа карактеристика свих ових фаза је изузетна суровост у обрачуну хришћана и муслимана која је била разултат њихове умешаности како по селима, тако и по градовима. На све то дошла су и страшна турска пустошења. Екстремни примери истребљивања одиграли су се на Хиосу (Турци 1822. године побили 20 000 Грка) и Пелопонезу (Грци 1821. године побили 15 000 муслимана). покољи хришћана су се одиграли и у Малој Азији и Цариграду; међу страдалима је био и сам патријарх који је обешен на Ускрс 1821. године. Борба грчког народа била је масовна, организована и имала је револуционарни карактер. У Епидауру се 22. јануара 1822. године састала Народна скупштина, прогласила независност Грчке, усвојила устав земље, прогласивши је републиком, и изабрала Александра Маурокордата за првог председника државе, оснивају и прву владу којој је на челу Димитрије Ипсилантис (брат Александроса Испилантиса). 1 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Устанак се после тога још брже ширио, ослобођени су Атина, Теба и Мисолунги, а устаници су однели победу и на мору – код Хиоса. Порта је у пролеће 1822. године успела да победи отпадника Али-пашу Јањинског5 и покори целу северну Грчку. Покушај продора у средњу Грчку Турцима није успео; Грци су потукли Турке код Девенаике. Сличну судбину је доживео и наредни пкушај 1823. године, па је између Грка и Турака до 1825. године постојала извесна равнотежа снага. Устаници су бранили прилазе средњој и јужној Грчкој, али су Турци онемогућавали да се устанак прошири на север Грчке – у Епир и Теслију, Тракију, Халкидикм у Македонију и друге околне крајеве. Однос снага се пореметио када се Порта обратила за помоћ султановом вазалу египатском паши Мехмед Алији. Он је прихватио позив и против Грка оформио јаку флоту и војску под командом свог сина Ибрахим-паше. Египатски напад затекао је Грке у жестоком унутрашњем политичком сукобу око питања уређења земље и њене спољнополитичке оријентације. Конзервативне снаге су желеле проглашење монархије и ослонац на Русију, а либералне републику и оријентацију према западним државама – пре свега Британији. Ибрахим-паша је интервенцију започео нападом на Крит. Након покоравања Крита искрцао је трупе на Пелопонез и уништавао све што му се нашло на путу. Устаници су се храбро борили и у свом центру – Мисулунги, пружили херојски отпор. Априла 1826. године Мисолунги је пао, а устанак се нашао у тешкој кризи и био је сведен на герилску борбу. Почетком 1827. године појавила се реална опасност да се понови српска 1813. година. У том тренутку Грке и дело грчке револуције спасла је страна интервенција. Устанак је имао велики одјек на Балкану, много Бугара и Македонаца узело је учешће у њему. Српски народ је у Србији и Црно Гори изражавао солидарност са Грцима, али се Милош држао чврсто по страни слушајући руске савете. Ипак, у Србију се склањао велики број угрожених хришћана из Влашке, Молдавије, Бугарске, Босне и Херцеговине и Грчке. Књаз Милош је и откупљивао од Турака хришћанске робове и смештао их у Србију као слободне грађане; због тога га је грчки краљ одликовао Великим орденом реда Спасиоца. Црногорски владика је упућивао Грцима морална охрабрења, а претећим држањем држао велике турске трупе везане у Албанији и Херцеговини, на тај начин онемогућавајући њихово слање у Грчку. Одјек устанка деловао је на Европу, која се заинтересовала за грчку ствар. Грци за Европу нису били некакви егзотични домороци као Срби или заборављени Румуни; у Грцима је Европа видела античке Грке и заинтересовала се за њихову судбину. Лорд Бајрон је отишао да лично помогне Грцима у њиховој земљи, у којој ће 1824. године и завршити живот, у самом средишту устанка у Мисолунгију. Међу Европљанима је, наравно, било и оних који су у овоме видели могућност за стицање профита.

5 Али-паша Јањински, познат и као Али-паша Тепеленски (1740-1822) је паша који је владао у, никада званично признатом, Јањинском пашалуку који је обухватао Трикалски пашалук и град Јањину у Османском царству.

1 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

Иако је то било време када су се европске силе залагале за „законита“ права владара, руска политика, увек окренута изласку на топла мора, није могла дуго да остане по страни. Александар I није ни помишљао на одвајање свог држања од Европе нити на самосталну акцију против Турске, већ је рачунао како би добио европски мандат за интервенцију против Турске у корист хришћана. С обзиром на оречне интересе Велике Британије и Аустрије, с једне стране, и Русије, с друге стране, то није долазило у обзир. Александар I то није разумео па је већ у јулу 1821. године, тобож у име Европе, упутио Порти ултиматум, захтевајући да одмах обустави покоље хришћана, обештети жртве и да призна Русији право на учешће у умиривању румунских кнежева. За ову акцију Русија је затражила подршку Свете алијансе; Француска и Пруска су биле спремне да јој је дају, али су се Велика Британија и Аустрија Енергично успротивиле. То је био први расцеп у овој реакционарној организацији. Осетивши то Порта је одбила ултиматум и руско-турски дипломатски односи су прекинути. Русија није смела да се упусти у рат, већ се дала у преговоре са Великом Британијом и Аустријом. Први резултат тих преговора био је притисак Беча и Лондона на Порту да повуче трупе из Влашке и Молдавије, што је ова 1822. године и учинила. У корист Грка, међутим, још увек ништа није учињено. Притисак филхеленске јавности у Европи је ипак давао резултате, нарочито су биле видљиве промене у британској политици након смрти министра спољних послова лорда Кестлрија, када га је крајем 1822. године заменио Канинг. Како би задовољила своје јавно мњење, а потом паралисала руски престиж и утицај међу Грцима, британска влада је одлучила да устанике призна за ратујући народ и на тај начин потврди легалност њихове борбе. То је био тежак ударац Метерниховој политици равнотеже на Истоку. Метерних тада појачава напоре да измири Русе и Турке и то му успева 1824. године. Потајно, саветовао је Порту да што пре заврши са Грцима; ово је убрзало споразум Порте са египатским пашом, чији син Ибрахим-паша је, према договору, после угушења устанка имао да добије Крит и Пелопонез на управу. Помажући и даље Турској Метерних је развлачио рад Петроградске конференције великих сила коју је, у вези са грчким питањем, сазвала Русија 1824. године. Руси су тада предложили да се од Грчке формирају три вазалне кнежевине под сизеренством султана и под гаранцијом великих сила, али је Порта то одбила решена да устанак сломи војном силом. Предлог је одбила и Велика Британија, желећи да предупреди сваку могућност руског мешања у послове Грчке. Тако се Петроградска конференција децембра 1824. године растала без икаквих резултата. Фебруара 1825. године Александар I је сазвао нову конференцију, опет у Петрограду, али сада без Британије. Био је то нови конгрес Свете алијансе али без тог назива. Руси су предложили да четири силе понуде Турској посредовање у сукобу са Грцима, а ако ова то одбије да све са њом прекину дипломатске односе. Сада се томе успротивила Аустрија, јер је очекивала слом грчког устанка. Када је грчки устанак био пред сломом у њега се умешала Велика Британија, процењујући да је згодна прилика да она оствари одлучујући утицај у Грчкој. Она је тражила 2 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

од Турске да подигне опсаду Науплије, последњег упоришта и седишта грчке владе. Захвални Грци су тада одлучили да се ставе под енглеску заштиту. Руси, као не би остали без утицаја у Грчкој, подржали су британску акцију, а нови руски цар Николај I6, који је децембра 1825. године наследио Александра I, отпочео је и војне припреме против Турске. Фебруара 1826. године Русија је предала Порти нови ултиматум у којем се тражило:  да се Влашкој и Молдавији врати стање од пре 1821. године  да се српском народу обезбеде повластице предвиђене 8. тачком Букурешког уговора из 1812. године и да се српски делегати, које је књаз Милош послао на преговоре о томе у Цариград, одмах ослободе из заточеништва у које су били бачени Што се Грка тиче, руски министар Неслроде и британски изванредни посланик Велингтон споразумели су се 4. априла 1826. године (Петроградски протокол) да се за њих од Турске тражи широка аутономија. Осећајући да руско-британском споразуму неће моћи да се супротстваи султан Махмуд II7 морао је да попушта. На то га је терала и реорганизација турске војске која је тада била у пуном јеку, када је од 1825. године започео увођење нове војске и ликвидацију јаничара.

6 Николај I Павлович (1796-1855) је био руски император од 1825. до 1855. године. Био је истовремено краљ Пољске од 1825. до 1831. године и велики кнез Финске од 1825. до 1855. године. За време владавине Николаја I у Русији су стварали познати књижевници Александар Пушкин, Николај Гогољ, Иван Тургењев. Николајева аутократска и милитаристичка владавина од 1825. завршена је поразом у Кримском рату, након чега је Русија изгубила право да држи флоту у Црном мору и подиже тврђаве на његовим обалама, део Бесарабије и протекторат над дунавским кнежевинама. На унутрашњем плану, незадовољство царском влашћу у Русији је разлог за Устанак декабриста. Николај је на престолу наследио свог старијег брата Александра I (1801-1825). Њихов отац је био руски император Павле I Петрович (1796-1801), а мајка Софија Доротеа од Виртемберга, касније позната као Марија Фјодоровна (1759-1828). Године 1817. оженио се Шарлотом од Пруске (1798-1860) која је примила православље и ново име Александра Фјодоровна.

7 Махмуд II (1785-1839) је био турски султан 1808-1839. године.До ступања на престо у јулу 1808. (владао је до 1839. године), Махмуд II је живео одсечен од јавности. Он је син султана Абдул Хамида I и францускиње Ами Дибук де Ривера. Због тога је називан „Францускињиним Сином“ и „Хришћанским Султаном“. Нови султан се борио са великим унутрашњим и спољашњим потешкоћама. Русија, која је још од 1806. године поседник дунавских кнежевина показивала је даља експанзионистичка стремљења. На Балкану су претили устанци, посебно у Босни и Србији. У Египту су Мамелуци постали велики фактор ризика, искоришћавајући земљу у којој су владали врло корумпирано. Мехмед Али-паша је уз одобрење султана побио 800 непослушних мамлучких бегова. С обзиром да су Вахабије заузеле света места, градове Меку и Медину, „Висока порта“ нареди Мехмед Али паши 1809. године да успостави ред у Арабији. Тако је он са великим успјехом могао поново да учврсти ауторитет Османског царства.

2 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Прихватајући руске захтеве Порта је 7. октобра 1826. године пристала на закључење Акерманске конвенције, којом су Србији потврђене све повластице из Букурешког уговора. То је значило давање Србији аутономије која ће у року од 18 месеци бити потврђена посебним царским указом – хатишерифом. Русији је поново дата слобода трговине по целом Турском царству. Најактуелније је остало грчко питање; Порта о овоме није хтела да преговара очекујући дефинитивно гушење устанка. Велика Британија и Русија су тада позвале Француску и све три силе су потписале 6. јула 1827. године потписале Лондонски уговор, којим су се договориле о заједничком притиску на Порту у циљу изнуђивања примирја и преговора о аутономији Грчке. Када су Турци и ово одбили флоте три силе блокирале су грчке обале; у том подухвату је англо-руско-француска флота 20. октобра 1827. године уништила египатску флоту. Ни после тога Турска није прихватила услове великих сила за Грчку. Нова влада Британије (војвода Велингтон8) показала је тада вољу да се измири са Турском, али је Русија постајала све агресивнија, у чему је добила и подршку Француске. Разлог британског противљења рату са турском био је тај што је 1827. године у Грчкој за председника изабран руски штићеник, генерал Капостридија. Французи су се 1828. године искрцали на Пелопонез и одатле отерали Ибрахим-пашу, а Руси су 26. априла 1828. године Султан Махмуд II је проводио реформе у области образовања, права и управе, при томе наилазећи на велики отпор јањичара. Јаничари су почели да губе глас као славна професионална војска. Њихов борбени дух је током година почео да опада, почели су се бавити трговином, преузели су право женидбе. За време Султана Мурата I, 1362. године било је око 1000 јањичара, а за време Махмуда II их је било већ 140.000. Султан се одлучио да јањичаре коначно и беспоштедно укине, као препреку реформама. Ни народ више није стајао на страни елитних трупа. Тако је 15. јуна 1826. године султанова артљерија побила 8.000 јањичара. Султан је ферманом наредио потпуно укидање јањичарских јединица у Царству, што је завршено 1830. године. Један човек који је гатао, објавио је Махмуду II: „Ако их задржиш, од њих ћеш погинути. Ако их се ријешиш, исто ћеш погинути, само другачије“. И тако би. На Пелопонезу је дошло 1820. и 1822. године до невеликих побуна и устанака Грка. Године 1824. немири су достигли врхунац. Смрт Лорд Бајрона у борби алармирало је западне силе. Британско-францускоруске поморске силе су уништиле Турску флоту код Наварина 1827. године. По одредбама уговора у Једрену 1828. године настала је независна грчка држава која је обухватала Пелопонез и неколико острва. Задњих година своје владавине, Махмуд II се борио против Мехмед Али-паше од Египта, који је желио да унутар Османских држава прошири подручје своје моћи. Султан Махмуд II умро је јула 1839. године у Истанбулу. Он није био успешан са провођењем својих државних реформи, али је провео модернизацију унутар самог друштвеног уређења. Створио је градове за обуку лекара, систем карантина, провео је попис становништва у Истанбулу, основао и омогућио излажење штампе и новина, спровео је сасвим нови ред и начин у облачењу, по европском узору и основао нови систем владе са кабинетом и државним министрима.

8 Артур Велсли, први војвода од Велингтона, фелдмаршал (1769-1852) је био британски војсковођа и државник, рођен у Ирској. Сматра се за једну од водећих војних и политичких личности 19. века. Истакао се током Наполеонових ратова. Победио је Наполеона у бици код Ватерлоа. Два пута је био председник британске владе (22. јануар 1828 - 16. новембар 1830.) и (17. новембар 1834 - 9. децембар 1834.). Био је једна од водећих личности Дома лордова, све до пензионисања 1846. године.

2 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Турској објавили рат. Енглеска, блокирана унутрашњим проблемима (борба за изборну реформу) није могла томе да се успротиви. Руске операције на азијском ратишту, под командом генерала Ивана Паскјевича, добро су напредовале. У Европи је ишло теже и трупе генерала Дибича су тек у лето 1829. године успеле да продру преко Балкана до Једрена. Дана 14. септембра 1829. године између Русије и Турске је склопљен Једренски мир: 1. Русија задржава само неколико мањих територија на Црном мору, јужно од Кавказа, све остале заузете територије враћа Турској 2. аутономне повластице Влашкој и Молдавији остају под заштитом Русије 3. Србији ће најзад бити издат хатишериф о аутономији и биће јој предато шест нахија 4. Порта прихвата захтеве Велике Британије, Русије и Француске о Грчкој 5. Русији се признају привилегије из Капитулација у Турској 6. Русија ће од Турске добити велику ратну одштету Тако је Русија, без великих територијалних добитака, остварила важан политички циљ: ослабила је Турску и појачала је свој утицај на Балкану. После Једренског мира кренуло је и убрзано решавање грчког питања. На Лондонској конференцији 1830. године британска влада је предложила да се од јужне и централне Грчке створи потпуно независна држава монархијског уређења. Енглезима је до тога стало како би смањили руски утицај. Лондонска конференција је донела ту одлуку и одредила да се нова краљевина на северу протеже до залива Арте. За краља Грчкој био је, 1830. године, по жељи самих Грка, одређен најпре принц Леополд Сакскобуршки, а када је он одбио престо, изабран је 1832. године Отон Баварски9. У оквире решавања источног питања, изазваног грчком револуцијом, улази и дефинитивно правно уређење аутономног статуса Србије у саставу Османског царства. Султановим хатишерифом од 30. септембра 1830. године Србији је коначно призната аутономија. Једним новим хатишерифом, издатим нешто касније, одређене су и српско-турске границе подразумевајући припајање шест спорних нахија, а посебним царским писмом (бератом) књазу Милошу је признато наследно право. Шест нахија (крајинска, црноречка, параћинска, крушевачка, старовлашка и јадарска) напокон ће Србији бити прикључене 1833. године. Завршена је била веома значајна фаза у развоју источног питања и националних револуција на Балкану која је трајала од 1804. до 1830. године. 9 Ото Грчки, Ото Фридрих Лудвиг (1815-1867) је био немачки принц из баварске династије Вителсбах и први грчки нововековни краљ у периоду од 1832-1862. године.Био је други син Лудвига Аугуста од Вителсбаха, краља Баварске 1825-1848. године. Био је грчки краљ до 23. октобра 1862. године, а онда у егзилу у Баварској где је и умро.

2 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

- Политичка еволуција у Великој Британији 1815-1850 После Наполеоновог слома Велика Британија се нашла на врунцу снаге, престижа и утицаја. Њен унутрашњи живот од тада па надаље, све до половине 19. века, протиче у грчевитим напорима да се политички одоси и устројство прилагоде новонасталим друштвеним условима које је створила индустријска револуција. Великих потреса и крви није било, револуционарне промене на привредном плану омогућиле су релативно мирну и постепену друштвену и политичку еволуцију. Енглески парламентаризам развио се до највишег степена кабинетског система извршне власти, у којем владу састављају представници странке која у Дому општина (Доњем дому) има већину. Та влада је само Парламенту и одговорна. Пивредни развој ипак није без потреса: 1815. године избила је кризауслед престанка ратне коњунктуре, 1819. године наишла је кратка трговачко-финансијска криза, 1825. године јавља се прва криза хиперпродукције, која се затим понаља 1837, 1842. и 1847. године; 1845/46. године беснела је жестока пољопривредна (кромпирска) криза. У Британији све већу улогу играју индустријска и други слојеви средње и ситне буржоазије. Појачава се исељавање упропашћених сеоских слојева у прекоморске земље. Класна борба се води између буржоазије и пролетаријата, између различитих слојева буржоазије, као и између буржоазије и аристократије удружене са финасијском олигархијом.

- Политичка сцена Британије после Ватерлоа Иако су многи у Британији након победе над Француском очекивали благостање, мир је изазвао пад потражње енглеске индустријске робе (нарочито производа ратне индустрије), појаву јефтиних европских пољопривредних производа на британском тржишту, још већи број незапослених радника услед демобилизације близу 300 000 морнара и војника... Извоз је опадао, цене су се опасно срозавале, производња се сужавала, наднице су падале, а незапосленост је расла. Најтежи ударац претрпела је металургија; хиљаде људи остале су без посла. Привредне тешкоће су најтеже погодиле сиромашне слојеве: раднике у индустрији и пољопривреди, ситне занатлије и трговце, остали скромни градски свет. Презадужена држава, никако није могла да смањи порезе јер је морала да врати ратне дугове. Конзервативна влада није ни помишљала да до средстава за отплату дугова дође увођењем 2 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

прогресивног пореза на доходак, сматрајући да би то угрозило акумулативну способност и индустрије и пољопривреде. Из тог разлога је сиротињски трибун и отац енглеског ситнобуржоаског радикализма Вилијам Кобет, оштро нападао владину политику. Због пада цене жита са 100-110 шилигна по квартеру (250кг) у време рата, на 50-60 шилинга лендлордови су, користећи своју премоћ у Парламенту, издејствовали већ 1815. године доношење Закона о житу, или тачније Закона о забрани увоза жита чим његова цена на енглеском тржишту падне испод 66 шилинга по квартеру. Тиме је интерес богатих земљопоседника и крупних закупаца (фрамера) био заштићен, на рачун свих осталих слојева друштва. Закон о житу биће, међутим, последња велика победа земљишне аристократије у Британији. Он је погодио готово све остале слојеве друштва, нарочито радничку класу и индустријску буржоазију (мада се она делимично обештећивала снижавањем радничких надница). Закон о житу је појачао ионако неизмерну беду пролетаријата, а индустријкој буржоазији смањио могућности експлоатације и акумулације капитала. Захваљујући овом закону и пореској политици торијевске владе и Парламента, политичко незадовољство у Британији постало је убрзо после мира из 1815. веома широко и распрострањено. Прве послератне године (1815-1820) биле су испуњене политичким немирима који су захватили и градове и села. У селима ће они бити настављени све до 1830. године. Било је демонстрација, сукоба са војском, проливања крви... У Нотингему су се поново јавили Лудисти који су разбили тридесетак машина. У овом порету, који су носили радници и сиромашни грађани, ситна буржоазија почиње да, поред захтева за смањивање пореза и укидање Закона о житу, поставља и питање изборне реформе. Радници јој се одмах придружују у том захтеву. Парламент је засут петицијама са захтевом да се спроведе изборна реформа, а агитација у штампи је постала све живља. Појавилису се и политички клубови радикалне буржоазије. Влада и торијевски Парламент нису седели скрштених руку. Године 1817. суспендован је Закон о неповредивости личности и донет Закон о ограничавању слободе штампе и забрани политичких зборова и удружења. Ово није смирило ситуацију, радници у Лондону, Манчестеру организују велике митинге и траже укидање Закона о житу и изборну реформу. Један такав митинг, одржан 16. августа 1819. године на Питерфилду поред Манчестера напала је коњица. Убијено је 12 људи, стотине су рањене. Главни говорници на митингу, радикали Хенри Хант и Самјуел Бемфорд, били су ухапшени, док је Вилијам Кобет морао да бежи из земље. Обрачун на Питерфелду изазвао ја бурну реакцију у целој Британији; уверио је широку грађанску јавност да је торијевска влада спремна на свако насиље да би одржала монопол власти у рукамамалобројне велепоседничке и финансијске олигархије. Влади и Парламенту, међутим, није падало на памет да попуштају. Новембра 1819. године у Парламенту је изгласано „шест закона“, који су општинским властима давали овлашћења да спречавају све скупове са преко 50 учесника, забрањују свечане маршеве и поворке, шаљу у затворе све оне који подигну глас. Штампа је оптерећена додатним таксама, што ју је 2 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

учинило скупом и сиротињи недоступном, власти су појачале полицијску контролу и шпијунирање грађана. Ипак, све то није сломило опозициону политичку активност, у Лондону је фебруара 1820. године откривена велика политичка завера, а у Глазгову је 1. априла 1820. године поведен генерални штрајк, који је претио да се претвори у побуну. Међутим, мере притиска и привредна коњунктура, која је наишла 1820. године, учинили су да је покрет против Закона о житу и за изборну реформу у наредној деценији био у опадању. Село је и даље врило, али није било јединствено. Стишавање класних сукоба почетком 20-их година довело је до попуштања политичких стега и либерализације прилика, до почетка унутрашње диференцијације у редовима владајућих конзервативаца (торијеваца), као и већег активирања опозиционих либерала (виговаца). До подела међу торијевцима је дошло одмах након Наполеоновог пада, када је једна група међу њима сматрала да би требало олабавити политичке стеге и либерализовати односе у друштву. Ова група је била и против доношења Закона о житу, сматрајући да је то превелика жртва. Торијевска странка је очувана у време врења, али када се ситуација смирила либералнији духови међу торијевским првацима (Џорџ Канинг и Хаскинсон) сматрали су да је дошло време за извођење реформи које би већи део буржоазије везале за Парламент и владу и тиме ослабиле фронт незадовољства и опозиције. Непопустљива конзерватвна већина, окупљена око војводе Велингтона и лорда Елдона, одлучно се успротивила овим тежњама тврдећи да је и Француске револуција почела умереним реформама. Председник тадашње владе лорд Ливерпул и члан његовог кабинета Роберт Пил10, и сами склони либералним схватањима, одиграли су улогу помиритеља између сукобљених струја и спасли странку од расцепа, али су били решени да спроведу одређене ограничене мере либерализације у земљи. После Кастлеријеве смрти 1822. године Ливерпул и Пил су у Парламенту издејствовали неколико закона којима је циљ био да се ограничи репресија а да се притом не ослаби држава. Пил је реформисао Кривични законик и смањен је број дела за које је могла бити изречена смртна казна (до тада их је било преко 200). Сличан је био и Закон о оснивању грађанске (државне) полиције – „бобија“, којима је сасечена моћ милиција, нарочито омрзнутих након масакра на Питерфилду. Свакако најзначајнија мера умерених торијеваца била је опозивање Закона о забрани удружења из 1799. године, које је извршено 1824. године на директан подстицај из јавности. Његов иницијатор био је један од тадашњих вођа радикала, кројач Френсис Плејс, који није био посланик у Парламенту али је на торијевце утицао преко свог истомишљеника Џозфа Хјума. Тај закон је забрањивао удруживање радника и стварање 10 Роберт Пил (1788-1850) је био син богсатог текстилног индустријалца и британски торијевски политичар, премијер Велике Британије у два мандата (од 10. децембра 1834. до 8. априла 1835. године и од 30. августа 1841. до 29. јуна 1846. године). Реформисао је британко кривично право и формирао модерне британске полицијске снаге. 2 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

синдикалних организација. Одмах након његовог опозива дошло је до стварања многобројних синдиката радника – трејдјуниона, па су торијевци тај закон врло брзо ограничили. Ипак, и поред ограничења трејдјуниони су се повезивали, а до 1830. године највећи успег су постигли текстилци чији су се трејдјуниони из Енглеске, Шкотске и Ирске 1829. године повезали под вођством Џона Дохертија и формирали Велики општи савез текстилаца Уједињеног Краљевства. Дохерти ће покушати 1830. године да овај савез претвори у свеопште Национално удружење за заштиту рада, али ће оно бити кратког века. Иако је трејдјунионима по закону било забрањено бављење политиком, они су 18251826. године организовали неколико штрајкова по градовима Велике Британије. Осим ових торијевци су донели још неколио закона којим који су показивали да се у редовима торијеваца вршило одређено померање. Међу њима се истиче Хаскинсонов закон о смањивању броја и висине царинских тарифа. Виговска странка, до тада ослоњена на крупне земљопоседнике и финансијску олигархију либералнијих схватања, 20-их година почиње да се отвара и према редовима новообогађене индустријске буржоазије, стварајући тако себи ширу социјалну и политичку основу. Дошло је и до приближавања левом, либералнијем, крилу торијевске странке; то крило (Вилијам Мелбурн, Хенри Палмерстон, Едвард Стенли, Џејмс Грахам) ће 30-их година, када дође до расцепа у торијевској странци, прићи виговцима.

- Изборна реформа 1832. године Енглеску је 1830. године захватила економска криза која је довела до затварања низа фабрика и велике незапослености и пада надница. Уз то је и овчија куга десетковала стоку. Дошло је до сељачких немира; у Кенту су сељаци уништавали вршалице и претили да ће се обрачунати и са жупницима и са државницима. Тражили су повећање наднице на 2,6 шилинга дневно и смањивање ренте за мале закупце. Из Кента се устанак проширио према западу, али је већ крајем 1830. године угушен војном интервенцијом. Као посредни подстрекач на буну био је изведен пред суд Вилијам Кобет, али је ослобођен оптужбе. Устанак 1830. године био је последњи знатнији аграрни покрет у Енглеској. Криза је повукла са собом и ширење трејдјуниона, а расположење радника је постајало све борбеније, на шта је утицала у Јулска револуција у Француској. Запажало се наоружавање радника. И сада је основни захтев покрета, у који се укључила и ситна и средља буржоазија, био темељна реформа изборног система, реформа која би изменила распоред политичке власти у Британији. Овај захтев је садржао две битне тачке: 1. прерасподелу изборних округа 2. проширивање изборног права

2 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

Усвајање прве тачке довело би до ликвидације тзв. трулих места (опустели иборни окрузи) помоћу којих је аристократија себи обезбеђивала посланичка места у Парламенту. Њихови мандати били би додељени новим великим насељима (индустријским центрима) која уопште нису слала посланике у Доњи дом. Друга тачка је требало да повећа број бирача, којих је тада у целој земљи било свега 220 000. Покрет је сада био много масовнији и организованији него раније. У њему су учествовали различити слојеви, са разноликим социјалним, екоомским и политичким интересима. Али док се буржоазија задовољавала и ограниченим успехом, радничка класа је желела опте право гласа, тајне изборе и годишњи парламент сматрајући и то само уводом у социјалне реформе и остваривање економске једнакости. Буржоазија је била свесна опасности која јој прети од оваквих захтева радника, али је ипак бил аспремна да их искористи како би изнудила онолико реформи колико јој је било потребно. Тако је дошло до широке коалиције либералне (виговске) и радикалне буржоазије са радничком класом. Радници су имали своје Национално удружење радника („ротундисти“) на челу саЛоветом и О'Брајеном, ситну радикалну буржоазију је предводило Бирмингемско политичко удружење на челу са Томасом Етвудом, а ситну либералну буржоазију Национално политичко удружење, којем је тон давао Френсис Плејс. Ова удружења су сарађивала и међусобно се помагала. Усред општег успона покрета за реформу, новембра 1830. године пала је Велингтонова конзервативна влада, а „краљ морнар“ Вилијам IV11 поверио је власт виговском кабинету на челу са Томасом Грејом и Џоном Раселом. Ова влада је у марту 1831. изашла пред Парламент са предлогом новог изборног закона. Закон је предвиђао укидање 56 трулих округа који су до тада давали по два посланика, а да се од још 30 слабо насељених округа одузме по једно посланичко место. На тај начин би добијена 142 посланичка мандата могла да се расподеле Лондону и још неким другим великим градовима и неким занемареним окрузима и покрајинама. Што се тиче изборног права, оно се и даље стицало на основу имовинског цензуса, додуше знатно смањеног; било је потребно да гласач стиче 10 фунти чистог прихода годишње или узима у закуп туђу кућу на коју плаћа закупнину од 10 фунти. То је искључивало највећи број радника и сељака, али су они и даље подржавали реформу. 11 Вилијам IV (Вилијам Хенри) (1765-1837), краљ Уједињеног Краљевства и Хановера од 26. јуна 1830. године до своје смрти. Он је трећи син краља Џорџа III и млађи брат и наследник Џорџа IV. Са тринаест година је ушао у Краљевску морнарицу, због чега је касније добио надимак “Краљ морепловац”.Како није имао деце наследила га је осамнаестогодишња братаница Викторија, принцеза од Кента. Као жена није могла да наследи хановерски престо, тако да је он прешао на Вилијамовог брата Ернеста Августа.

2 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Маја 1831. године Доњи дом је изгласао доношење виговског предлога Изборног закона, али га је у октобру 1831. године одбацио Дом лордова. Против закона су у Дому лордова гласали бискупи, представници старог племства (перови) и ратни богаташи из Питове ере. Ово је изазвало многобројне нереде, иза којих су стајали виговци У таквој затегнутој атмосфери Доњи дом је у децембру 1831. године поново изгласао Закон о изборној реформи, који је априла 1832. године прошао у Дому лордова, али са са малом, законски недовољном, већином. Торијевци су се ухватили за ту чињеницу и оспорили важност Закона. Краљ није хтео да га ратификује, па је Грејова влада поднела оставку. Краљ Вилијам IV је поново на власт позвао торијевце и то најконзервативнијег међу њима – Велингтона. То је изазвало расцеп у самој торијевској странци, јер је већина била за попуштање. Најлибералнији међу торијевцима су пришли виговцима. Појачало се врење и у јавности па је Велингтон вратио мандат. Мандат је понуђен виговцима, али Греј је имао услов: ратификацију Изборног закона. Краљ је обећао да ће прогласити нове лордове и увести их у Дом лордова како би Закон и ту добио потребну већину. Пред овом претњом лордови су попустили и 7. јуна 1832. године прогласили су нови Изборни закон. Реформа је била спроведена. Изборна реформа 1832. године је уствари била изнуђени компромис о подели власти између велепоседничке земљишне аристократије и индустријске буржоазије. Што се нижих слојева тиче – нису много добили. Цензус је довео до тога да само 670 000 људи има право гласа (од укупно 14 милиона пунолетних грађана). Власт у земљи прешла је из руку велепоседничко-финансијске олигархије у руке индустријске буржоазије и других категорија средње буржоазије. Та буржоазија представљала је социјални основ Либералне (виговске) странке која после 1832. године стиче премоћ у политичком животу Енглеске. У наредних 55 година, либерали ће владати 41 годину, док ће конзервативци бити на власти свега 14 и то приморани да воде либералну политику. Промене су довеле до јачања Доњег дома и слабљена Дома лордова и круне. Краљ је изгубио готово сваку могућност да легално усмерава политику земље. Његова улога је постала репрезентативна и церемонијална. Иако су радници помогли виговцима да се дочепају власти, они сами нису добили скоро ништа, што ће им виговци и доказати 1834. године доношењем Закона о сиромашнима. Од тада ће политичко организовање радника постати питање дана.

- Закон о сиромашнима и чартистички покрет Либерали су донели Закон о укидању ропства у колонијама 1833. године, Закон о градским општинама 1835. године (локална власт предата већима изабраним од стране свих 2 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

пореских обвезника без обзира на видину прихода); спреоведена су и два торијсевска закона из 1828. и 1829. године које торијевци нису стигли да реализују – Закон о укидању верске заклетве (којим су службе постале доступне свим вероисповестима, а не само англиканској) и Закон о оснивању грађанске полиције. На економском пољу либерали су подсицалиразвој индустрије и саобраћаја, а на социјалном ублажавање супротности између најамног рада и капитала. Проширили су и радничко законодавство доношењем Фабричког закона 1833. године, који је забранио рад деце испод 9 година, ограничио рад деце на 12 сати и увео инспекторе који су контролисали ове прописе. Закон о сиромашнима из 1834. године, који је донео виговски Парламент, укинуо је расподелу мизерне количине новца најугроженијим породицама незапослених радника, што је постојало још од Тјудора, и предвидео да се незапослени радници смештају у посебне домове-радионице у којима би сопственим радом обезбеђивали и опстанак довома и властиту егзистенцију. Прито се предвиђало даживотни улови у тим домовима-радионицама буду гори од услова у којима живе фабрички радници јер би иначе многи радници нагрнули у ове установе. Тако је Закон о сиромашнима из 1834. године озваничио стварање домова за сиромашне, чији су оснивачи биле општине, разне филантропске организације и сличне установе. У њима ус заведени робијашки услови живота и рада. Закон о сиромашнима је био потпуни промашај и изазвао је огорчење радника. Да би побегли из ових установа радници су прихватали и најбезобзирније услове послодаваца у другим предузећима, што је у основи погоршавало укупни положај радничке класе и пролетаријата. У многим местима су ови домови били демолирани и спаљивани. Такво стање ће потрајати све док крајем 30-их и током 40-их привредни полет не поправи стање у земљи. Непосредни резултат Закона о сиромашнима из 1834. године и сукоба које је изазвао било је стварање првог масовног и организованог покрета радничке класе у свету – чартистичког покрета. Почетком 30-их година 19. века радничка класа Енглеске је била синдикално организована. Дохертијево Национално удружење радника, са својих 100 000 чланова, није дуго трајало, али су уместо њега образована нова струковна трејдјунионистичка удружења грађевинара, текстилаца, рудара и других. У њима је био доминантан утицај Роберта Овена па она нису постала политичке и класно борбене радничке организације. Овенова заслуга огледала се утоме што је мобилисао масе радника у борбу за поправљање њиховог свакодневног материјалног положаја. Чартизам ће представљати снажан заокрет у односу на овакву оријентацију радничког покрета. Чартизам се јавио као директна последица ускогрудости испољене приликом доношења Изборног закона 1832. године и Закона о сиромашнима 1834. године. Чартизам је настао истовремено у Лондону и Бирмингему. 3 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

Почетак чартистичког покрета означен је формирањем Лондонског удружења радника које је јуна 1836. године основао Роберт Ловет, један од сарадника Френсиса Плејса из редова лондонских пролетера, који се после 1832. године дистанцирао од виговске политике. Лондонско удружење радника основано је као просветна и политичка организација у којој су се преплитала два идејна утицаја: овеновски социјалутопизам и ситнобуржоаски радикализам. Избијаење привредне кризе 1837. године знатно је револуционисало његово чланство.

1. 2. 3. 4. 5. 6.

Након дугих разговора усвојен је текст петиције са шест радничких захтева: једнаки изборни окрузи укидање имовинског цензуса за стицање брачког права укидање имовинског цензуса за право на избор избори за Парламент сваке године тајно гласање куглицом плаћање посланичке дужности

Петиција је упућена Парламенту фебруара 1837. године, а њени захтеви су наишли на одушевљени пријем милиона енглеских раника. Зато је Лондонско удружење њих претворило у свој политички основ, уневши их 1838. године у свој програмски документ који се звао Народна повеља (People’s charter), по којем је и читав покрет добио име. Повеља је расправљана и усвајана на масовним радничким митинзима широм Британије. Радници су одлучили да оснују Национални раднички конвент ради пружања подршке Петицији. Уколико Парламент одбије Петицију требало је прогласити генерални штрајк („Свети месец“). Ширење чартистичког покрета пратила је и његова диференцијација. Већ 1838. године јављају се две струје: „струја моралне снаге“ („струја ружичасте водице“) и „струја физичке снаге“. Свака од ових струја се затим делила на по два крила. У оквиру „струје моралне снаге“ на једном крилу, блажем, био је банкар Томас Етвуд, а на другом, нешто енергичнијем, Роберт Ловет. Обе ове групе су се држале Повеље и легалних метода борбе. „Струју физичке снаге“, око које су се окупљали индустријски радници и рудари севера, предводио је Ирац Фергју О'Конор. О'Конор је формулисао властити програм, у коме су се мешали елементи ситносопственичког индивидуализма и социјалутопистичког идеализма. У овој струји се појавила нова, још борбенија, чисто радикално-класна групација коју су предводили Бронтер О'Брајен, Џорџ Џулијен Харни и Ернест Џонс. Они су се залагали за социјалну револуцију. Харни је уочи револуције 1848. године дошао у контакт са Марксом и Енгелсом. У почетку ова идејно-политичка неслагања нису долазила до изражаја. Октобра 1838. одржани су први избори за Чартистички конвент и почело је прикупљање потписа за Петицију Парламенту. Први Чартистички конвент састао се у Лондону фебруара 1839. 3 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

године. Тада је дошло до првих трзавица између различитих струја и поставило се питање шта радити ако Парламент одбије Петицију. Недовољну организованост искористила је влада и извршила препад јула 1839. године, похапсила многе, забранила митинге и демонстрације. Роберт Ловет је био ухапшен 5. јула 1839. године. Конвент је ипак успео да Парламенту преда Петицију са потписима 1 280 000 радника. Парламент је Петицију одбацио већ 12. јула 1839. године. У недоумици шта да предузме Чартистички конвент се 14. септембра 1839. године сам разишао. Влада је опет наредила хапшења и ухапшени су били Роберт Ловет, Фергју О'Конор и Бронтер О'Брајен. Чартистички покрет је почео нагло да се осипа. Замро крајем 1839. године, Чартистички покрет се од средине 1840. године, када је створено Национално удружење чартиста, почео обнављати. Почео је да се претвара у добро организовану политичку странку, са регулисаним чланством, плаћеном чланарином и изабраним руководством. До 1842. године странка је имала 40 000 чланова. Од ње су се удаљили десничарски и ситнобуржоаски елементи, међу којима је био иа сам Роберт Ловет. На челу странке налазио се Фергју О'Конор. О'Конор даје предлог да се Парламенту поднесе нова Друга петиција, која би поред политичких садржала и социјалне захтеве: 1. повишење надница 2. скраћивање радног дана 3. доношење новог Фабричког закона Друга петиција је имала још већу подршку, потписало ју је 3 300 000 људи. Покрет јерастао, што доказује и тираж његовог листа Северна звеза од 50 000 примерака. Чартисти су се укључили и у покрет против Закона о житу, који је предводила грађанска Лига за борбу против Закона о житу. Влада и Парламент, у којима су од 1841. године поново водећу позицију имали торијевци (они најлибералнији – Пилови), остајали су непопустљиви према чартистима. Маја 1842. године одбијена је и Друга петиција. Руководство Чартистичког покрета је поново бил неодлучно, али је реакција била стихијска; у Ланкаширу су букнули штрајкови, Лондон и Кент се нису одазвали. Влада је реаговала, похапсила 1500 најактивнијих чартиста и све се смирило до септембра 1842. године. Покрет је још једном био сузбијен. До трећег оживњавања чартизма доћи ће у време аграрно-индустријске кризе 18461847. године.

- Укидање Закона о житу и Фабрички закон из 1847. године Виговци су на парламентарним изборима 1841. изгубили битку и морали да владу препусте обновљеним торијевцима. Владу је саставио Робер Пил. Пил је знао да стеге треба попустити, па је већ 1842. године смањио посредне порезе и увео порез на доходак, што је заиста било олакшање за широке масе. 3 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Са укидањем Закона о забрани увоза жита ишло је теже, јер се томе противила земљопоседничка аристократија, али је незадовољство овим законом било све веће и нешто је морало да се мења. индустријски капитал је пружио подршку Лиги против Закона о житу коју су 1838. године формирали Ричард Кобден и Џон Брајт. Прилика за укидање Закона о житу појавила се 1846. године у време страшне глади у Ирској, када је огорчење према овом закону било највеће. Торијевци су се поново поделили; Пилова либерална група (пилисти) је заједно са виговцима срушила Закон о житу, што је означило и дефинитиван крај политичког монопола земљопоседника у Великој Британији. И расцеп међу торијевцима је био дефинитиван. Конзервативно крило торијевске странке се одвојило од Пила и новог вођу нашло у Бенџамину Дизраелију12. Међу пилистима, који ће причи виговцима, биће и Дизраелијев непомирљиви супарник и каснији вођа либерала Вилијам Ајверт Гледстон 13. 12 Бенџамин Дизраели, први гроф од Беконсфилда (1804-1881) је био британски конзервативни државник и књижевник. Био је члан разних британских влада током три деценије а у два наврата премијер, први јеврејског порекла (мада је Дизраели крштен у англиканској цркви када је имао 13 година). Међу његове највеће политичке успехе убраја се стварање модерне конзервативне странке након поделе око Закона о житу 1846. године.Иако је био водећа личност протекционистичког крила Конзервативне странке Дизраелијеви односи са другим лидерима партије, нарочито са лордом Дербијем, били су често напети. Њихова политичка мишљења приближила су се тек 1850-их година. Од 1852. године Дизраелијева каријера је обележена ривалитетом са Вилијамом Гледстоном који је настојао да постане вођа Либералне странке. У овом сукобу велики значај за Дизраелија је имала подршка коју му је пружила краљица Викторија која није била наклоњена Гледстону од његовог првог премијерског мандата 1870-их година. Године 1876. Дизраели је ушао у друштво британских перова као гроф од Беконсфолда. Дизраели је био члан Доњег дома Британског парламента готово 40 година. Пре и током политичке каријере Дизраели је био познат и као књижевни стваралац и значајна фигура ондашњег британског друштва. Ипак његови романи се не убрајају у класике викторијанске књижевности. Углавном је писао романсе као што су Сибил и Вивијан Греј.

13 Вилијам Јуарт Гледстон (1809-1898) био је британски политичар из викторијанског доба који је четири пута биран за премијера. Гледстон је ушао у Парламент као торијевац 1832. године. Био је велики поборник слободне трговине и морао је да поднесе оставку, заједно са премијером сер Робертом Пилом, након укидања Закона o житу 1846. године. На Гледстонове назоре је умногоме утицало његово дивљење Пиловом економском либерализму. Вршио је дужност министра финансија од 1852. до 1855. године и поново од 1859. до 1866. године. Предложио је низ буџета који су снизили царине и смањили трошкове владе. Гледстон је 1867. године изабран за вођу Либералне партије, а 1868. за премијера. Током првог премијерског мандата, Гледстон је спровео значајне реформе, међу којима су одвајање Ирске протестантске цркве од државе 1869. године, тајно гласање на изборима и реформе правног статута синдиката, законодавства и образовања. Гледстон је тврдио да је заслужан за укидање неправедних закона и омогућавање личног напретка сваког појединца. Такође је организовао решавање спорова за САД путем међународне арбитраже.Године 1874. на изборима га је победио Бенџамин Дизраели, али је Гледстон поново постао премијер након мидлодијанске кампање. Године 1884. осигурао је усвајање треће реформе Парламента. Међутим, изгубио је популарност после неуспелог спасавања Чарлса Гордона и пада Картума, те је у јуну 1885. поднео оставку. Када је следеће године поново изабран за премијера, Гледсон је предлог закона о самоуправи Ирске. Ова политика је поделила Либералну политику и његова влада је пала. Међутим, поново је постао премијер 1892. и изнова покушао са новим предлогом закона о самоуправи 1893 године, који је одбијен у Горњем дому. Године 1894. Гледстон је последњи пут поднео оставку. Његов либерализам је укључивао мере за реформу закона, ограничење јавне потрошње и помоћ развоју трговине.

3 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

Расцеп је торијевцима донео поновни губитак власти. Виговци ће је држати пуних двадесет година. Нови Фабрички закон донет 1847. године био је велика победа рада над капиталом. Био је резултат организоване борбе радничке класе а нарочито последњег јачег оживљавања чартизма, до којег је дошло у завршној фази борбе за житне законе. Нови Фабрички закон је увео десеточасовно радно време за жене и омладину, у пракси је то значило увођење десеточасовног радног времена уопште. Чартисти су и поред овога успели да током 1848. годинеорганизују неколико борбених акција. Априла је дошло до крвавих нереда у Глазгову, што је био подстицај за слање Треће петиције Парламенту и сазивањеновог Чартистичког конвента. Ова петиција је имала мање од 2 000 000 потписа, а Парламент ју је и по трећи пут одбацио. Чартистички конвент је био нејединствен у погледу мера којима би требало одговорити на негативан став Парламента према Петицији. Једни су били за радикалне мере а други за мирнија средства борбе; нејединство је искористила влада и запретила војном интервенцијом. Велики митинг чартиста сазван априла 1848. године у Лондону разишао се без отпора и резултата. Чартистички покрет био је у видном опадању.

- Ирски проблем Када је на почетку 19. века Енглеска придобијала посланике Ирског парламента да донесу одлуку о уједињењу Ирске са Енглеском, енглеска влада је обећала да ће бити укинути сви закони који ће католичку већину доводити у неравноправан положај према протестантској мањини. После уједињења 1801. године уместо обећаних мера уведени су строги казнени закони против немира, отпора и политичких преступа. Енглеска политика према Ирској била је јасна. Ирску треба задржати на нивоу извора сирвина и тржишта за енглеску индустријску робу. Ирски сељаци били су израбљивани од стране лендлордова (махом Енглеза) и крупних закупаца, а били су и притиснути великим пореским оптерећењима. Ирска је била бедна; Од преко 8 милиона њених становника 90% је живело од пољопривреде. Од тог становништва опет преко 90% је обрађивало само по 2 хектара земље, своје или рентиране. Кромпир је био основа за преживљавање; болест кромпира 1845-1846. године изазвала је наредних година катастрофалну глад. Енглези су допринели катастрофи; док су у Ирској 1847. године стотине хиљада људи умирале од глади Енглези су из Ирске извезли и продали храну у вредности од 17 милиона фунти. Милион и по људи је страдало, више због израбљивања него саме болести кромпира. Све ово је заоштироло и класне и национално-верске сукобе у Ирској. Ирске порете су предводиле две тајне организације: Бели момци и Људи са зеленим тракама. Прва је била терористичка организација чији су припадници грнути белим чаршавима нападали и 3 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

пребијали велепоседнике, фармере, чиновнике... Друга је била национално-политичка организација која се борила за независност Ирске. Постојали су и риплери, покрет који се залагао за раскид са Енглеском. Њих је предводио адвокат Дејвид О'Конел. Покрет су основали ирски католици 1841. године. Четрдесетих година 19. века појавио се још један ослободилачки покрет ирског грађанства, „Млада Ирска“, који се организовао и уобличио 1842. године под вођством Чарлса Дафија и Томаса Девиса. Унели су у свој програм и сарадњу са сељаштвом, чега није било код риплера. Средином 40-их година дошло је до приближавања „Младе Ирске“ и левих риплера предвођених Џоном Мичелом и Џемсом Лалором. Мичел и Лалор су повезали „Малду Ирску“ са чартистима и убедили „Младу Ирску“ да почне са припремама за велики сељачки устанак. Енглези су ово предухитрили и ухапсили Мичела и Лалора. На чело „Младе Ирске“ дошао је умеренији Смит О'Брин, који „није био у стању да води устанак против своје властите класе“. Устанак је 1848. године ипак избио, али је врло брзо угушен. Томе је допринела и потуна физичка изнуреност ирских сељака услед глади и болести. Ирску су напуштале масе људи и одлазиле у САД.

- Француска у доба рестаурације и Јулске монархије Раздобље француске историје од 1815. до 1848. године дели се у две временски заокружене целине: 1. доба рестаурације 1815-1830. године 2. доба јулске монархије 1830-1848. године Цео тај период обележен је оштром и упорном друштвеном и политичком борбом за циљеве грађанске револуције. Борба се води у политици, образовању, књижевности, уметности, религији... Кулминацију ће достићи у револуцији 1848. године.

- Период рестаурације Правно-политички основ режима рестаурацији представљали су монарх и Повеља – уставни акт француске државе у доба рестаурисане монархистичке власти династије Бурбона. У Повељи су гарантоване и тековине буржоаске револуције:  правна једнакост грађана  основне грађанске слободе  административно уређење и Грађански законик доба из Царства  власништво нових поседника над бившим црквеним и племићким имањима 3 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Повеља је увела дводомну скупштину као законодавну власт у Француској. Представничко тело – Дом посланика, састојало се од посланика изабраних ограниченим изборних правом, док су у Горњем дому – Дому перова, седели најистакнутији представници старе предреволуционарне аристократије, али и Наполеоновог племства, као и великаши из редова нових крупних земљопоседника и финансијера. Француском у доба рестаурације владали су Луј VIII (1814/15-1824) и Шарл X (18241830). Нису били вољени јер су се годинама борили против своје земље, а и били су слаби као личности. Шарл X (бесни реакционар, војвода од Артоа) био је ултраројалиста. Луј XVIII је Повељу издао још 1814. године после свог првог повратка у Француску. И после Ватерлоа, у другој рестаурацији, одмах је обновио. Ипак, лакше је било прокламовати слободе него их спровести. Велики број ројалиста се вратио у Француску и сви они су били жељни освете. Годину дана је Француска била под реакционарним терором. Одреди „зеленбаћа“ и „златне младежи“ јуришали су на бивше револуционаре и бонапартисте. Децембра 1815. године стрељан је маршал Неј, а из земље су прогнана 153 члана некадашњег Конвента, међу којима и Лазар Карно. Укупно је 70 000 људи ухапшено, 9000 осуђено, 3000 погубљено. У атмосфери најжешћег терора у Француској су августа 1815. године одржани избори за Посланички дом Скупштине. Право гласа је имало само 110 000 грађана, а од тог бора је гласао свега 41%. Из свега тога је изашла једна потпуно реакционарна Скупштина, која је запамћена под именом „Беспримерна скупштина“. Већи део су имали племићи који су тражили да се целокупна власт врати племству а образовање цркви; ово друго је одмах учињено. Укинут је и Наполонов Конкордат, а на снагу је враћен уговор из 1516. године. Нападнута је и Повеља, тако да су се посланици показали као већи ројалисти од самог краља. Скупштина је почела да иритира и Луја XVIII и европске државе које су се плашиле да би превелик оритисак могао да изазове нову револуцију. Зато је краљ, у договору са председником владе војводом Ришељеом и министром полиције војводом Деказом, 5. септембра 1816. године распустио „Беспримерну скупштину“. На изборима за нову Скупштину победили су умерени ројалисти, присталице Устава, предвођени војводом Деказом. Добили су 160 од 262 мандата. Поражену страну предводили су краљев брат, војвода од Артоа (будући Шарл X), и песник Шатобријан. Победа конституционалиста на изборима у септембру-октобру 1816. године означила је завођење либералнијег политичког режима у Француској. То је омогућило оживљавање политичке активности, окупљање и организовање либералних снага, обнављање политичке штампе... Француска интелигенција се активира у политичком смилу у периоду у коме је престао тероро осветољубивих ројалиста. 3 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Читав либерални покрет окупио је и идеолошки уобличио Бенжамен Констан, најистакнутији тадашњи теоретичар либерализма и парламентаризма у Француској. Објавио је дело Течај из уставне политике 1820. године, у коме је подучавао Французе томе шта је уставна монархије, шта је слобода појединца у грађанском друштву и шта је суверенитет народа. Неколико његових истомишљеника ушло је у Скупштину 1816. године. Током 1817. либерали су основали и политичку странку чијије Главни одбор био у Паризу, а у Скупштини се организовала страначка посланичка група под именом „Независни“. Упоредо са либералима 1816. године се организовала и странка политичког центра. То су умерено ројалистички елементи који се залажу зауставну монархију, конситуционалисти. Предводили су је војвода Деказ, војвода Ришеље и други. У јавности познати као „доктринари“. Насупрот либералима и конституционалистима стајали су непомирљиви реакционари, ултраројалисти, које је предводио војвода од Артоа (будући Шарл X). Они траже ликвидацију Повеље и потпуну рестаурацију старог система. Вршили су притисак на Двор и Дом перова, свесни да у широкој јавности не могу наћи много присталица. Влада конституционалиста, у сарадњи са либералима, је почела да сређује стање у земљи. Након повлачења стране војске Скупштина је донела Закон о уређењу војске Гувион Сен-Сира, који ће остати на снази све до 1872. године. Закон је носио изразито грађанскокласно обележје: састављена од добровољаца, војска се попуњавала и обавезним регрутовањем. Регрути су одређивани коцком, али је било дозвољено и пронаћи замену, што су користили само имућнио слојеви. Рок је трајао седам година, а Закон је поред редовне војске увео и Народну гарду, као неку врсту територијалне одбране или резервне армије. У јесен 1819. године су донета и три закона о штампи, који су либерализовали новинарство. Све мере које је доносила Скупштина утицале су на оживљавање политичких активности. Владу нападају и либерали и ројалисти, па она почиње да се колеба. Либерали односе победу на изборима за једну петину места у Скупштини 1819. године. Влада се осипа, из ње је изашао војвода Ришеље, а место председника владе преузео је војвода Деказ. У то врме, почетком 1820. године седларски радник Лувел убија једног од вођа ројалиста и најистакнутију личност Бурбонске династије – војводу од Берија. Ројалисти су свом снагом напали поредак па је влада војводе Деказа морала да поднесе оставку. Нову владу је формирао војвода Ришеље и одмах је донет закон о ограничавању слободе штампе, већина левичараских листова је врло брзо угушена. Десница је повела кампању за промену изборног закона и Скупштина је 29. јуна 1820. годинедонела нов Изборни закон, који је повећао број посланика са на 430 и истовремено смањио број бирача и 3 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

увео посредне (двостепене) изборе. На основу овог закона ултраројалисти су на првим допунским изборима за нових 258 посланика добили 139, међу којима је било и 75 чланова „Беспримерне скупштине“. Ришељеов умерени кабинет је био приморан да поднесе оставку. Нову владу састављају ултраројалисти на челу са Жан-Баптистом Вилелом. Са политичке сцене de facto силази и Луј XVIII, а власт узима у руке његов брат војвода од Артоа, будући Шарл X. Јачање реакције 1820-1821. године изазвало је велико незадовољство у круговима ситне буржоазије, радника, омладине, прогресивних кругова у војсци и међу интелигенцијом. То је створило плодно тло за ширење тајних организација. Прво је већ маја 1820. године, група бонапартистичких официра, младих републиканаца и неких истакнутих либерала (Лафајет, Жак-Антоан Маниел) образовала карбонарску организацију, чија основа је била некадашње тајно друштво „Јединство“. Циљ ове карбонарске организације био је обарање владе и преузимање власти. Унапред обавештена, влада је разбила организацију али није открила њене најважније припаднике. Бонапартисте и републиканце неуспех није обесхрабрио. Крајем 1820. године они оснивају много ширу и масовнију организацију, која се гранала по целој Француској. Циљ је био још амбициознији – обарање Бурбона, сазивање привремене Народне скупштине, увођење демократије. Међу четрдесетак хиљада њених чланова највише је било младих људи. Са рганизацијом је био повеза и маркиз Лафајет. Организација је планирала почетак устанка за децембар 1821. године у Алзасу, али се и овај план изјаловио као и претходни. Полиција је открила припреме и разбила организацију. Лафајет се спасао бекством из Француске. Почетком 1822. су избила два мања устанка у Сомиру и Ларошелу, али су они врло брзо били угушени. Последњи иступ и безнадежни чин француских карбонара био је покушај да се априла 1823. године заустави поход армије војводе Ангулемског на Шпанију ради гушења тамошње револуције, а по налогу Свете алијансе. На реци Бидсоа овај покушај се претворио у херојску жртву, којом је окончана кратка историја карбонарског покрета у Француској. Један од првих знакова победе реакције у Француској било је нагло јачање улоге цркве и свештенства у јавном и друштвеном животу. Већ је законом од 4. јула 1821. године, док је још на власти био Ришељеов кабинет, Скупштина повећала број дијецеза са 50 на 80, а на бискупска места довевела још живе свештенике из доба пре револуције 1789. године. Са универзитета су избачени либералини професори и доводи се око 80 свештених лица. Основне школе су потпуно у рукама цркве, расте број богословија и језуитских школа. Када је осетио да су позиције ултраројалиста ојачале, Жан-Баптист Вилел је у децембру 1823. распустио скупштину и расписао изборе за фебруар 1824. године. Системом посредних избора и полицијске контроле успео је да у нову Скупштину уђе само 19 3 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

опозиционих посланика. Била је то „Опет нађена скупштина“. Реакција је продужила мандат „Опет нађеној скупштини“ са 4 на 7 година. После овога реакција је маја 1825. године организовала и велелепно крунисање краља Шарла X (који је на престо сео септембра 1824. године) у катедрали у Ремсу и то у потпуно средњовековном церемонијалу. Врхунац реакционарног режима, Вилелове владе и „Опет нађене скупштине“ било је доношење Закона о накнади штете избеглицама из времена револуције („Закон о милијарди емигрантима“), донет 1825. године. Ни краљ ни влада нису смели да изађу у сусрет најреакционарнијем племству и врате му имања чији власници су постали многобројни Французи (стотине хиљада њих), већ су одлучили да обештете некадашње поседнике двадесетогодишњим приходом обрачунатим према вредностима из 1790. године. Све то је коштало укупно милијарду златних франака. До 1830. племићима ће бити исплаћено око 700 милиона франака, а то је било довољно да изазове једно од највећих незадовољстава реакционарним режимом Бурбона и ултраројалиста. Ултраши су наставили са притиском, па су донети Закон о примогенитури и Закон о штампи, који су били толико реакционарни да их није могао потврдити ни сам Дом перова. Позитивна ствар коју је урадила Вилелова влада било је сређивање финансија Француске, ограничавање државних расхода и пораст укупне привреде у земљи. Ипак, успеди на финансијском пољу нису умирили незадовољне духове широке прогресивне јавности. Незадовољство се јавило и на самој десници, у групи окупљеној око Шатобријана, потиснутог са власти. Незадовољан је био и део свештенства, који се противио везивању за папску политику. У борби против владе десничарска опозиција ступа у сарадњу са малобројним конституционалистима и либералима у Скупштини, па Шатобријан, Роаје-Колар и Бенжамен Констан образују антивладин блок од 130-140 посланика. Влада губи хладнокрвност и новембра 1827. године распушта Скупштину. Резултат нових избора био је поразан по владу, у Скупштину је изабрано 180 либерала, 75 „отпадника“ и 175 Вилелових присталица. Вилел је морао да одступи, а краљ је владу поверио безначајним људима деснице, у којима је једина личност од значаја био министар полиције Мартињак. Мартињакова влада, у жељеи да смири ситуацију, спровела је неколико мера за ублажавање режима: укинула је мере о превентивној цензури, вратила Универзитету самоуправу, ставила црквене школе под државни надзор. И овај, више него скромни либерализам изазвао је бес краља Шарла X и ултраша. Мартињакова влада је августа 1829. године распуштена, а на власт је доведена крајња реакција са грофом Полињаком на челу. Долазак Полињакове владе изазвао је крајње огорчење у земљи. Многи државни функционери су демонстративно поподнели оставке, опозициона штампа је повела жестоку кампању против министара, а судије су одбијале да осуђују оптужене новинаре. Ситна буржоазија, омладина, радници... све отвореније говоре о увођењу републике. И у редовима средње буржоазије почиње да се размишља о свргавању Шарла X, али не ради успостављања републике, већ довођењана престо војводе Орлеанског који би поштовао устав 3 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

и парламентаризам. За ову концепцију се опредељују и истакнути представницилибералне интелигенције (међу њима је најпознатији био Адолф Тјер – написао Истроију Француске револуције; књига је објављена 1823-1827. године) и старији политичари међу којима је и Талејран. Краљ Шарл X 1830. године прети Скупштини да ће употребити сва средства ради „спашавања државе“, а Скупштина одговара тиме што је изгласала да не жели да сарађује са Полињаковом владом. Краљ реагује и декретом од 16. маја 1830. године распушта Скупштину. На изборима одржаним крајем јуна и почетком јула 1830. године опозиција стиче изразиту надмоћ: 274 према 156 посланика. Краљ Шарл X се тада одлучује на крајње мере, тј. да влада без закона, помоћу декрета. У договору са Полињаковом владом он 25. јула 1830. године објављује 4 декрета (ордонанса): 1. о увођењу цензуре као 1814. године 2. о поновном распуштању Скупштине 3. о измени Изборног закона и даљем смањивању бирача 4. о расписивању нових избора То је био државни удар Шарла X.

- Јулска револуција 1830. године Декрети су објављени у званичном листу Le moniteur 26. јула 1830. године око подне и није деловало да ће доћи до бурне реакције јавности. Посланици тек изабране, а већ распуштене, Скупштине су споро реаговали, до 28. јула 1830. године их се окупило свега шездесетак. Ипак, касно поподне 26. јула 1830. године у редакцији листа Le National састала су се 44 директора различитих листова, међу њима је био и Тјер. Донели су одлуку да саставе један јавни протест против декрета, упуте позив Скупштини да се не разилази и да сутрадан објаве своје новине као да декрети нису ни донети. Сутрадан, 27. јула 1830. године, полиција је упала у редакције у намери да уништи тираже и демолира машине, али је наишла на отпор. Штампају се прогласи у којима се народ позива у помоћ. Проглас је подељен у сиротињским четвртима Париза, у којима је деловао запаљиво. Народ Париза је ове догађаје дочекао пун огорчења према ројалистичкој реакцији услед беде која га је погодила у последње две године; слабе жетве 1828. и 1829. године довеле су до скока наирница, а истовремено су наднице опале за 25-30%. Индустријалци тог дана обуставили производњу и радницима дали плате два дана унапред „да су слободни за борбу“. Прво је кренуло предграђе Сен Марсо, чије масе су се 27. јула 1830. године увече упутиле према Пале Роајалу и Берзи. У неким улицама су почеле да ничу барикаде. Влада проглашава ванредно стање и именује маршала Огиста Мармона за заповедника Париза. Мармонове трупе броје око 10 000 војника са 11 топова – увече 27. јула 1830. године лако разбијају први налет побуњеног народа на Пале Ројалу. Иако је изгледало де ће се ситуација смирити, током ноћи 27/28. јула 1830. године устанак се шири. На торњевима Нотр Дама 4 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

појављује се огромна тробојна застава. Звона звоне на узбуну као 1792. и 1793. године. Групе устаника проваљују у слагалишта оружја; у зору 28. јула 1830. године заузети су централни Арсенал и неколико барутана. Наоружани народ овладава Општинским домом. У тим часовима побуњеним радницима прилазе студенти политехнике и Народна гарда са целим својим наоружањем. Војска овладава главним комуникацијама у граду, али се побуњени народ повлачи у споредне улице и ту подиже барикаде. Одреди војске остају одсечени једни од других.Војници владају трговима Париза, али су ту опкољени и блокирани. Мармон не може да разбије блокаде па ни да појединим одредима обезбеди снабдевање. Ујутру 29. јула 1830. године устанак се шири и на леву обалу Сене, где побуњеници заузимају Бурбонску палату и касарну Бабилон. У том трениутку два пука редовне војске, који су у блокади на Тргу Вандом, прелазе на страну устаника. Устаници после тога напредују према Лувру и Тилеријама које одсецају од других делова Париза. Око поднева 29. јула 1830. године маршал Огист Мармон наређује опште повлачење преко трга Конкорд и Јелисељских поља, одатле се може само ван Париза. Народ у то време већ продире у Лувр и повлачење се претвара у бежање. У раним поподневним часовима 29. јула 1830. године престају борбе. Народ је овладао Паризом. „Три славна дана“ Јулске револуције су окончана. Народ је победио. За све то време краљ Шарл X је у дворцу Сен-Клу на двадесет километара од Париза. Непопустљив до 29. јула 1830. године, одлучује се на мање уступке, бесмислено верујући да тиме може да умири револуцију:  повлачи декрете (ордонансе)  смењује Полињакову владу и именује владу генерала Мормара За револуционарни Париз то су смешне мере, Париз више није желео Бурбоне. Шарл X се пребацује у Версај, па у Рамбује где 2. августа 1830. године потписује акт о абдикацији у корист свог унука војводе од Бордоа. Док бежи на запад, нико не узима за озбиљно његову вољу. Шарл X се 16. августа 1830. године у Шербуру укрцао у брод и отишао у своје треће прогонство – у Енглеску, у којој ће умрети 1836. године. Сложни у томе шта неће, револуционари 1830. године нису били сложни у томе шта хоће. Маса народа тражи републику и ти захтеви су препали крупну буржоазију, а њен страх је појачало и то што је Мармоновим бекством Париз остао без икакве јавне власти. Шездесетак посланика Скупштине који су се окупили неколико дана раније изабрали су 29. јула 1830. године поподне градску комисију која је требало да преузме власт у Паризу. За команданта Националне гарде именован је, као и 1789. године, маркиз Лафајет. Изабрана градска комисија је себи одмах доделила функцију привремене владе: 30. јула 1830. године изгласала је збацивање Бурбона и именовала је председника општине у Паризу, а 31. јула 1830. године и нове министре. 4 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Народ је желео да Лафајета прогласи за председника републике, али крупна буржоазија не прихвата република, а и Лафајет одбија понуђени положај. На предлог Талејрана, који га је поверио млађим и популарнијим личностима – Тјеруу и Мињеу, требало је сачувати монархију и на престо довести војводу Орлеанског Луја Филипа, сина некадашњег револуционара Филипа Егалитеа. Буржоазија је одушевљена идејом и посланици Лафит и Делесер, као посланици, званично подносе овај предлог Скупштини која га привата и одмах шаље у Неји депутацију која ће војводи понудити краљевски положај. Преплашени Луј Филип се неде сакрио, па је само његовоа сестра Аделаида могла да обећа брз одговор од војводе. И без тог одговора Скупштина је 31. јула 1830. године са 47 према 3 гласа изгласала избор Луја Филипа за намесника престола, с тим да му се пренесе жеља народа да се сачува тробојна застава и да се стриктно поштује Повеља. Масе Париза су збуњене и разочаране. Војвода Орлеански стиже у Париз и прихвата положај „намесника краљевства“. Свечано обећада поштовање Повеље, тј. уставности и законитости. Са балкона општинске зграде над којом се вије триколора свечано обећава народу поштовање тековина револуције. Групи републиканаца око себе обећава да ће под монархијском формом владавине изградити републиканске установе. Крупна буржоазија је желела само да се птромене министри изабрани за време Шарла X и да се на бази поштовања Повеље настави даље. Средња и ситна буржоазија су одмах скочиле и тражиле преко посланика Трелеа, Кавењака и Боенвилијеа у Скупштини: 1. нови устав који ће створити обећане републиканске институције 2. плебисцитарно изјашњавање о том уставу 3. укидање Дома перова 4. чишћење целокупног административног апарата од присталица Бурбона 5. активну спољну политику и поход на Рајну ради избијања на „природне границе“ Подношење ових захтева праћено је 6. августа 1830. године демонстрацијом 3000 младих и борбених републиканаца спремних за јуриш на Бурбоснку палату. Нови властодршци су свесни да се неки уступци морају направити, са њима се слаже и војвода Орлеански. Влада тада на брзину приступа уношењу измена у Повељу, које оба дома Скупштине већ следећег дана, скоро без икакве дискусије, прихватају. Из Повеље је уклоњена преамбула о божанском пореклу краљевске власти и о уставу као искључивом изразу суверене воље владара. Повеља, даље, укида цензуру и гарантује слободу штампе. Скупштина стиче право законодавне иницијативе, а седнице Дома перова постају јавне. Имовински цензус за стицање бирачког права није укинут а није ни смањен; смањен је само цензус старост са 30 на 25 година и укинута је двостепеност избора. Поново је озакоњена Национална (Народна) гарда, а 175 перва које је произвео Шарл X изгубило је титуле и опозвано из Дома перова. Повеља је поново добила назив Устав.

4 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Одмах после промене Устава, војвода од Орлеана је 9. августа 1830. године проглашен за краља Француске под именом Луј Филип I, а он је пред Скупштином положио заклетву на верност Уставу. Тиме је завршена Јулска револуција у којој је крупна буржоазија искористила масовни покрет народа да се докопа власти, моћи и могућности за још веће стицање капитала. То је показало не само политичку надмоћност крупне буржоазије већ и недозрелост осталих друштвених слојева да се са њом надмећу око учешћа у власти. Период Јулске монархије, који ће иза тога наићи, биће период полаганог политичког сазревања тих нових друштвених слојева. Као и промене Устава, мере нове власти доношене су у интересу крупне буржоазије и интелигенције која је ишла за њом. Темељна чистака присталица Бурбона довела је присталице новог режима на угледне функције и високе положаје у државном апарату. Појављује се низ значајних имена будућег јавног и политичког живота Француске: нови министар полиције Франсоа Гизо, министар војске маршал Етијен Жерар, министар правосуђа Де л'Ер и многи други. Револуција је одјекнула у Европи, међу прогресивцима је примљена с одушевљењем, међу крунисаним главама и ројалистима са стрепњом. Луј Филип је учинио све да га Европа заванично призна. Свестан да би сваки непромишљен корак могао да изазове нову антифранцуску коалицију Луј Филип I се трудио да буде обазрив. Пошто се попео на престо послао је у пет европских престоница петорицу генерала, који су уз предају нотификације о његовом ступању на престо имали да обавесте владаре како ће владавина Луја Филипа I „представљати јемство против безвлашћа“. Ово „клечање“ се није допало националистичким круговима у Француској. Енглеска је нову власт признала 13. августа 1830. године, одмах затим Пруска, Аустрија је то учинила 1. септембра, а Русија 18. септембра 1830. године. Јулска револуција је по карактеру била политичка револуција. Најнепосреднији одјеци Јулске револуције осетили су се у Белгији, Пољској и Италији, мање директни у Шпанији и Португалији, затим у Немачкој, Хабсбуршкој монархији, па и у Енглеској.

- Одјеци Јулске револуције у Белгији, Пољској и Италији Белгија је одлуком Бечког конгреса била припојена Уједињеним провинцијама Низоземске (Холандији) и од њих је образована Краљевина Низоземска. Тиме је, у оквиру заједничких граница и у једну државу насилно окупљено становништво различите етничке и националне припадности, различитог језика и вероисповести. Краљ Виљем Орански је желео 4 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

централизовану државу, па су Белгијанци били у великој мери угњетени, ускраћена им је свака самоуправа. Белгијанци су желели слободу, у Брисели је створено неколико тајних револуционарних друштава чији је главни инспиратор био познати бабефовац Филип Буонароти. постојао је и легалан либерални политички покрет, на чијем челу су били Луј Поте, Јозеф Лебо, Пол Дево и Шарл Рожије, који се опирао подређеном положају Белгијанаца. Економска криза која је 20-их година погодила и Белгију имала је исте карактеристике као и у другим европским земљама. Ситуација у Белгији је постајала све напетија и покушај краља Виљема Оранског да је стишава измирењем са католичком црквом (Конкордат са папом 1827. године) није дао резултата. Белгијанци су само чекали тренутак да поставе питање своје независности. Јулска револуција је имала одјек у Белгији и била је потребна само једна варница да букне устанак. Та варница је пронађена у сукобу радикалне омладине и власти услед забране једне позоришне представе у Бриселу 25. августа 1830. године. Сукоб се претворио у устака који се раширио по градовима широм Белгије. Краљ Виљем Орански није успео да угуши устанак Белгијанаца који су између 23. и 26. септембра 1830. године на улицама Брисела потукли холандску краљевску војску. Након повлачења Холанђана у Бриселу су либерали формирали привремену владу која је прогласила независност Белгије и расписала изборе за национални конгрес. Конгрес се састао 10. новембра 1830. године, у њему су либерали имали већину. У Уставу који је донет прокламовани су:  национални суверенитет Белгије  деоба власти на законодавну, извршну и судску, са превагом законодавне над осталим  поштовање јавних слобода грађана, пре свега слобода штампе Устав, међутим, није прогласио опште бирачко право, већ је задржао бирачки цензус, али је цензус био нижи него у Британији и Француској. Сукоб са Холандијом још увек није био решен, краљ Виљем Орански се надао интервенцији Свете алијансе, али је са протоком времена било све мање изгледа за тако нешто. Британија се плашила да ће Французи умарширати у Белгију, али их је умирила изјава Луја Филипа од 31. августа 1830. године да до тога неће доћи, али да се Француска противи било чијој интервенцији у холандско-белгијском сукобу, пре свега мислећи на мешање Пруске у то питање. Истовремено Француска је изнела мишљење да би било најбоље да се Краљевина Низоземска подели. Британци су пристали на Талејранову идеју да се конференцција амбасадора великих сила позабави овим конфликтом. Краљ Виљем се обратио за помоћ апсолутистичким силама, Аустрији, Русији и Пруској, али оне нису биле заинтересоване за интервенцију; Аустрија се бавила Италијом, Русија Пољском, док Пруска није смела сама да крене у интервенцију. 4 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Белгијанци су, како би обезбеили подршку Француске, за свог краља кандидовали млађег сина Луја Филипа I, војводу од Немира. Плашећи се да ће то покварити односе са Британијом Луј Филип је 2. јануара 1831. године саопштио Белгијанцима да одбија тај предлог. После тога је амбасадор у Великој Британији, стари Талерјан, предложио да се Белгији призна независност и да се прогласи њена неутралност. Влада Хенрија Палмерстона је прихватила предлог и предложила одржавање међународне конференције о Белгији. Остале четири силе (Русија, Пруска, Француска, Аустрија) су то прихватиле и Конференција је одржана од 20. до 27. јануара 1831. године у Лондону. На њој су начињени први споразуми којима се ударају темељи независне и неутралне Белгије. Белгијски Конгрес је замало уништио све до тада постигнуто када је 3. фебруара 1831. године ипак прогласио малолетног војводу од Немира за белгијског краља. Британци су се узнемирили, али их је Луј Филип I умирио званичном изјавом од 17. фебруара 1831. године да се избор младог војводе за краља Белгије не прихвата. Суочен са дефинитивним одбијањем Луја Филипа I, белгијски Конгрес је одлучио да круну понуди немачком принцу Леополду Сакс-Кобуршком, који је био енглески кандидат. Пошто силе нису имале ништа против, Леополд је 4. јуна 1831. године изабран за белгијског краља, а 26. јуна 1831. године је између великих сила потписан нови Уговор о независности и трајној неутралности Белгије. Холандски краљ Виљем Орански је очајнички напао Белгију 1. августа 1831. године, али је у договору са британском владом Луј Филип I већ 9. августа 1831. године послао један одред под командом генерала Етијена Жерара у помоћ Белгијанцима. Заплашени Холанђани су се одмах повукли, а генерал Жерар се вратио у Француску. Велике силе су у октобру 1831. године постигле и трећи споразум о међународном положају, независности и неутралности Белгије. Холанђани су и даље упорно одбијали да прихвате споразум, тако да су се Француске и Британија договориле да заједно изврше притисак на Холандију. У јесен 1832. године британска флота је блокирала ушће Шелде, а француске трупе су још једном ушле у Белгију и протерале Холанђане из Анверса. Тиме је ствар била решена а независност Белгије осигурана. Холандија ће је формално признати 1839. године, када ће између ове две земље бити подељен и Луксембург. Бечки конгрес је извршио нову поделу Пољске. Њен највећи део са Варшавом је припао Русији, мањи делови Аустрији и Пруској. Делови предати Русији нису били анектирани већ организовани као краљевина под врховним суверенитетом руског цара. Пољска краљевина којом је у име цара Александра I управљао његов млађи брат Константин, добила је један релативно либералан устав и доста широку унутрашњу аутономију. Пољска је по том уставу имала свој парламент (Сејм) са два дома: Представничком скупштином и Сенатом. У Представничку скупштину посланике је бирало једно изборно тело од 100 000 племића и богатих грађана, док је Сенаторе доживотно именовао краљ, тј. руски цар. Пољска је имала и своју владу, своју војску, а пољски језик је у Краљевини био званични језик. Устав 4 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

је, уз то, очувао слободу штампе, слободу мишљења и нека друга права из Наполеоновог кодекса. Ипак, ускоро су руски цар и руска влада почели да укидају једно по једно право загарантовано пољским уставом. Најпре је државни буджет престао да доноси Сејм, затим је престало и сазивање самог Сејма, који се није састајао од 1820. до 1825. године, а када је напокон сазван цар је наредио да се из њега избаце вође опозиције. Све јасније, нарочито од доласка на престо Николаја I, су се испољавале тенденције што потпунијег потчињавања Пољске. У Пољској су расле и либерална и тајна револуционарна опозиција. Револуционарна опозиција Тадеуша Кошћушког и Јана Домбровског, која је себе сматрала наследницом јакобинства, тражила је још и спровођење социјалних реформи, на првом месту аграрне. Међу тајним удружењима најактивнија су била Филарет и Национално патриотско удружење. Устанак у Варшави је избио 29. новембра 1830. године. Устаници су завладали градом, формирана је привремена влада у којој су били пољски племићи, а две најистакнутије личности биле су гроф Адам Чарторијски и генерал Јожеф Хлопицки. Били су присталице независности али их није занимала аграрана реформа и није им падало на памет да земљу деле сељацима. Ово је поцепало снаге устанка јер су сељаци почели да га напуштају. Отпор је, услед руске спорости, потрајао око десет месеци. Руске трупе под командом генерала Ивана Пскјевича су 8. септембра 1831. године ушле у Варшаву и са устанко је било свршено. Остаци пољске армије су се предали Прусима који су их разоружали. Много Пољака је побегло на Запад. У Пољској су спроведене оштре мере; Устав је укинут, аутономија сведена на нулу, опсадно стање је потрајало годинама. Европа, легалистичка, за Пољску није желела да уради ништа више од тога да прими емигранте. И у Италији је револуционарни покрет имао национални и социјално-политички карактер. После слома карбонарских покрета 1820-1821. године револуционарне и либералне снаге су свуда биле у дефанзиви, притиснуте репресалијама и прогонима. Ипак, тајна друштава нису била уништена и она су настављала борбу; најрадикалније међу њима било је друштво Милити апофасимени које је основао Филип Буонароти и које се борило за „Италију уједињену, слободну, независну и републиканску“. Јулска револуција је имала одјек и у Италији, па су италијански владари били на опрезу; револуционар Ђузепе Мацини био је ухапшен новембра 1830. године у Ђенови и држан у затвору до фебруара 1831. године. Италијански патриоти у емиграцији су почели да припремају акцију. Буонароти је из Брисела дошао у Париз и радио заједно са Мантованијем и Ле Чечилијом на увлачењу Француске у италијанско питање. Одбијени од Француза, почели су да припремају устанке у самој Италији. Ветеран ризорђимента Франческо Саверио Салфи написао је прогласу којем позива своје суграђане да се дигну „од Алпа до мора“, да оборе тиране и да створе уједињену италијанску републику. На захтев ројалиста избацио је реч „република“, али је све остало задржао. Један италијански револуционарни комитет је деловао и у Лондону. 4 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Са овим иностраним комитетима успоставио је тајне везе адвокат из Модене Енрико Мислеј, који је истовремено био и у контакту са реакционарним моденским војводом Францом (Франческом) IV. Још 1828-1829. године Мислеј је наговарао војводу да се стави на чело покрета и постане владар Италије. Преко Камила Манцинија Мислеј је одржавао везе са Лондонским комитетом, а за време Јулске револуције и сам је био у Паризу и учествовао у раду париске организације. Када се вратио из Париза у Модену Мислеј је за акцију придобио индустријаца Чира Менотија и неке његове пријатеље. Договорили су подизање устанка у Модени и области Емилија. Обавештен о овим припремама, моденски војвода је наредио хапшења, а уочи дана одређеног за устанак (3. фебруар 1831. године) његова полиција је опколила Менотијеву кућу у којој се налазило око 40 завереника. У кратком окршају је Чиро Меноти је рањен и са још заереника ухапшен, док је један војник убијен. Овим ударом устанак није био заустављен. Најпре је избио у селима око Модене, а затим се проширио на Војводство Парму и Легат Болоњу. Франческо IV је побегао код Аустријанаца у тврђаву Мантову, а исто је учинила и надвојвоткиња Марија Лујза из Парме. У Модени су власт преузели револуционари на челу са адвокатом Нардијем; они су 9. фебруара 1831. године образовали привремену револуционарну владу. Привремена влада је формирана и у Парми, док је у Болоњи створена „привремена комисија“ која је радила на подизању устанка у Ромањи, Маркама и Риму. Једна оружана група је била послата на Рим, али је 8. марта 1831. године разбијена када је покушала да заузме Ријети, град деведесетак километара удаљен од Рима. У овој групи су била и два Наполеонова синовца. Један, Шарл Луј, је умро у току похода, док се други, Луј Наполеон (будући Наполеон III), повукао из групе после изричите очеве наредбе. Побуњене италијанске провинције су предузеле мере за своје уједињење, па се 26. фебруара 1831. године у Болоњи састало 46 њихових делегата. Овај скуп је донео одлуку да прогласи укидање световне власти папа и стварање Уједињених Италијанских Провинција, у чији састав би ушли сви делови Папске Државе, Модена и Парма. Скуп је 4. марта 1831. године донео Устав Уједињених Италијанских Провинција, упутио делегацију у Париз и тражио помоћ од Луја Филипа I. Помоћ из Француске није добијена; Луј Филип I није желео сукоб ни са Аустријом ни са папом Гргуром XVI, тим пре што је Метерних по питању Италије заузео борбено држање. Мoденски војвода Франческо IV, који се склонио у Мантову, затражио је интервенцију од Аустрије; она му се спремно одазвала тако да је он уз аустријску помоћ већ 13. марта 1831. године поново био у Модени. Папа је, да би избегао аустријску интервенцију у својој области, покушао да наговори револуционаре на повлачење али су они то одбили. Револуционарна скупштина је генерала Цукија прогласила за диктатора и поверили му одбрану Ромање, док се она сама повукла у Анкону. Цуки није успео да одбрани Болоњу у коју су Аустријанци ушли 21. марта 1831. године, а тучен је и код Риминија 25. марта 1831. године. Устаници су се предали папи након 4 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

обећане амнестије, али су и поред тога ипак били похапшени и затворени. Ипак, много револуционара је успело да се склони; међу њима је био и Луј Наполеон који је са мајком Хортензијом стигао у Швајцарску. Реакција након слома била је брутална. Чиро Меноти је стрељан у Модени, а било је и још других смртних казни и казни доживотне робије. Једино се ништа није догодило Енрику Мислеју што до данас није објашњено. Неуспех устанка у Модени, Парми и Папској држави уверио је Ђузепеа Мацинија да треба створити нову револуционарну организацију која би била постављена на масовнију основу. Тако је 1831. године настала Млада Италија, која је одмах прокламовала да ће се свим средствима, а пре свега герилским ратом, борити против највећег непријатеља Италије – Аустрије. Метерних је априла 1831. године повукао трупе из Папске државе, највише из разлога што је Француска мобилисала 80 000 војника и претећи се држала. Чим су се Аустријанци повукли папа је дао амнестију устаницима. Деловало је да ће се прилике у Италији смирити. Ствари су се ипак компликовале. У Пијемонту је 27. априла 1831. године умро краљ Карло Феличе, а заменио га је Карло Алберто. Истовремено Мацини и његови сарадници браћа Руфини су за нови устанак одредили баш Пијемонт; устанак је требало да почне у јуну 1833. године. Међутим, полиција пијемонта је сазнала за припреме и многи завереници су маја 1833. године похапшени. Десетак њих, међу којима су била и браћа Руфини, је осуђени на смрт и стрељано. У одсуству је осуђен на смрт и Ђузепе Мацини. Пре него што је откривена завера у Пијемонту дошло је до покрета у појединим деловима Италије током 1832. године, али су Аустријанци успели да их све угуше.

- Јулска монархија Период Јулске монархије (1830-1848) представља раздобље видљивих трансформација у социјално-економском животу Француске које су имале директног утицаја на њене политичке прилике и односе. Пре свега ово је раздобље најдинамичнијег природног прираштаја становништва у новијој историји Француске. За само 15 година (1831-1846) број становника се повећао са 30,5 на 35,5 милиона. На почетку овог периода Француска је још увек изразито аграрна земља (75%) и пољопривреда је неразвијена. Од 40-их година почиње успон француске пољопривреде, везан за убрзани процес индустријализације. Расту приноси, али су друштвене последице напретка пољопривреде мање импресивне. Француска је и даље земља ситног поседа, 73% (15 милиона људи) газдинстава поседује свега 1-10 хектара, док сеоски пролетаријат чини 4,5 милиона људи. Крупних поседника са 40 и више хектара је свега 2% (450-500 000), док је аграрне средље класе, са 10-40 хектара, око 2 милона. После 1830. године се у Француској и индустрија брже развија. Најбрже се механизује текстилна индустрија (Алзас, Руан, Сент-Етјен). За њом иду хемијска и прехрамбена 4 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

индустрија. Тешка индустрија се спорије развија, што је за собом повукло и спорији развој железница (Француска 40-их година 19. века има свега 2000 километара пруга). Папирног новца је било мало, углавном се користило сребро. Француска буржоазија, чија индустрија се спорије развијала, штити своју индустрију од енглеске конкуренције високим царинама, али на тај начин успорава и сопствени извоз. Ипак, француска спољна трговина у време Јулске монархије бележи запажен успон. Може се рећи да је француска привреда у време Јулске монархије у правом смислу ушла у индустријску револуцију. Друштвена последица тога је стварање изразито капиталистичке социјалне структуре. Разбија се традиционална подела друштва на „водеће редове“ и „народ“ и повлаче се јасне границе класне поделе по линији буржоазијапролетаријат. Сама буржоазија је диференцирана; на њеном врху је велика земљопоседничка, финансијска и крупна индустријко-трговачка буржоазија, с којом иде и највиши функционерски слој у држави (административни и војни руководиоци), као и мали део интелигенције. Ови слојеви држе власт и управљају државом. Средња буржоазија је активна у борби за своја политичка права. Сељаштво, иако најбројније, остаје најмање развијено; у великом броју неписмено и заинтересовано само да прошири стечени посед и плаћа што мање порезе. „Раднички сталеж“ по градовима још увек није посебна класа, али је својим егзистенцијалним социјалним положајем пробуђен, активиран и на путу да постане посебна класа. Из свега тога може се уочити да је у периоду Јулске монархије најмногобројнији ситносопственички слој, у селу и у граду, и да су буржоаски слојеви међусобно нејединствени и материјално, идејно и политички издиференцирани и сукобљени. Те две чињенице су од великог значаја за разумевање политичких прилика у Француској тог доба. Основна чињеница политичког живота Фрнцуске, за време Јулске монархије, јесте монопол крупне буржоазије на политичку власт у земљи. Крупна буржоазија монопол на власт брани високим имовинским цензусом и силом државне принуде. Бирачко право у Француској на почетку Јулске монархије имало је само 167 000 грађана, а да буде бирано за посланика могло је само 15 000, јер је цензус за стицање активног права био 300 франака непосредног пореза и 30 година, а пасивног права 1000 франака пореза и 40 година. Пред крај Јулске монархије једном ограниченом изборном реформом цензус је смаљен на 200 франака и 25 година з аактивно право и 500 франака и 30 година живота за пасивно право; на тај начин је активно бирачко право стекла 241 000 грађана, а пасивно 25 000. Један бирач је долазио на 170 грађана, док је у Британији један бирач долазио на 25 грађана. Оваквим мерама крупна буржоазија је спречила могућност утицаја на политику државе све друге друштвене слојеве, што је за све време трајања Јулске монархије изазивало отпор широких слојева и либерала у Парламенту. Парламентарну опозицију, коју у јавности називају „династичка левица“, води Одилон Баро; та група се залаже за проширивање парламентарног поретка, демократизацију политичких установа земље и децентрализацију власти давањем већих права департманима, срезовима и општинама. Снага ове групе у 4 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

Скупштини није мала, али није ни довољна за самосталну акцију. Деловање ове опозицеј само по себи није било довољно да владе Јулске монархије учини нестабилним. У парламенту су деловале и друге супарничке фракције које су настале цепањем некада јединствене Конзервативне странке, али се њихови политички погледи у суштини нису међусобно разликовали. Краљ Луј Филип је био свестан да било какво ограничавање Устава и права Скупштине не долази у обзир, па је свој утицај, у жељи да заиста влада као краљ, покушавао да оствари интригама и лавирањем између парламентарних група и најутицајнијих политичких лидера. У таквим условима владе су биле кратког века, а рекорд је држало „Тродневно министарство“ војводе од Басана из новембра 1834. године. Најзад се 1840. године стабилизовала влада маршала Нилонаса Сула у којој је Франсоа Гизо као министар спољних послова био најважнија фигуре, те је наредних година било познато као период Гизоове владе. Ванпарламентарну опозицију Јулској монархији чинили су ситни буржоаски слојеви, предвођени ребулоканском и демократском интелигенцијом, и радничка класа која је пружала стихијске отпоре. Прве две године Јулске монархије биле су бурне услед незадовољства најширих слојева због великих привредних тешкоћа у којима се нашла Француска. Слабе жетве су погодиле Француску 1830. и 1831. године, цене намирница су скочиле, незапосленост је расла, а влада банкара Жака Лафита није могла да пронађе решење за те тешкоће. Републикански агитатори су на све стране успевали да пронађу публику. У зиму 1830/1831. године немири добијају широке размере, Лафитова влада подноси оставку, а нови кабинет марта 1831. године формира Казимир Перије који предузима мере за пресецање револуционарног врења. Полиција започиње хајку на републиканце и раднике. Тешкоће су велике и ситуацију није лако смирити; у јесен и зиму 1831/1832. годинедолази до нових побуна синтог грађанства и радника у Паризу, Марсеју и Лондону. Најзначајнији је био устанак свиларских радника у Лиону новембра 1831. године (Први лионски устанак), који представља крупну појаву у историји не само француског већ и међународног радничког покрета. И њега је влада угушила у крви. Немири се не смирују и 5. јуна 1832. године републиканско друштво „Народни пријатељи“ диже нови устанак у Паризу. Влада је и овај покрет угушила. Бруталне мере власти, колера која је харала 1832. године (само у Паризу је умрло 18 500 људи, међу којима је био и председник владе Казимир Перије), а на првом месту добра жетва 1832. године, учинили су да дође до смиривања ситуације. Цене су пале, индустрија се покренула, радничке наднице су мало порасле. Након првих, махом стихијских, покрета против режима Јулске монархије републиканци се боље организују и оснивају неколико удружења, од којих је „Друштво човекових права“ најзначајније. Уз њега, важно је било и „Републиканскоудружење за одбрану слободе штампе и личности“. Републиканизам је, међутим, покрет ситне градске 5 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

буржоазије и интелигенције. у селима не наилази ни на какве одјеке а у мањим градовима на мале одјеке. Раднички покрет у Француској почиње да се диференцира управо 30-их година 19. века. Производ је беде радника, али и њиховог полаганог политичког сазревања. Током 1833. године организују се први штрајкови радника који имају политичке и социјалне захтеве. У јануару 1833. године оснива се радничко „Слободно удружење за васпитавање народа“, које води судија Етјен Кабе и у које се учлањује око 2500 радника. Влада жели да угуши ове покрете радника и почетком 1834. године предузима нову велику хајку на раднике и републиканце. Хапшења и суђења изазивају отпор; фебруара 1834. године лионски радници покрећу велики штрајк, а 9. априла 1834. године поново подижу устанак. Овог пута били су масовнији и боље организовани, постављају изразито политичке захтеве: демократизацију режима и бирачко право. У помоћ им прискачу млади републиканци. Устаници су четири дана држали Лион у својим рукама пре него што је град пао пред ударима регуларних трупа, управо у време када републиканци у Паризу, 13. априла 1834. године, подижу устанак. И париски устанак је брзо угушен у крви. Ови порази су утицали на то да се републикански покрет повуче на неколико година, али није потпуно замро. У дубокој тајности делује неколико група републиканских екстремних револуционара из редова ситне буржоаске демократије којој се придружује и известан број најборбенијих и политички најуздигнутијих радника. На њиховом челу стајали су Огист Бланки и Анри Барбес. Њих двојица су били 1835. године чланови илегалне организације „Удружење породица“, а када је она откривена осуђени су на робију. Помиловани 1837. године, одмах су око себе окупили нове заверенике и формирали друштво „Годишња доба“ и припремали се за револуционарну акцију. Бланки је био душа покрета и преузимање власти није видео помоћу масовног покрета, већ мање групе која ће се докопати власти а потом преуредити друштво и државу на новим, праведнијим, основама. Његов програм тог преуређења није био ни прецизан ни јасан, а још мање остварљив. Док су се бланкисти спремали на акцију околности су им ишле у прилог, 1837. године је избила нова привредна криза – прва светска привредна криза капиталистичке епохе. Ипак, била је пролазна и већ 1839. године привредна ситуација се нормализовала. Да би би потпуно испустили бунтовно расположење радника бланкисти су 12. маја 1839. године подигли устанак у Паризу с циљем да освоје власт. Покушај је био јалов. Око 1200 устаника није успело ништа да уради, а Бланки и Барбес су ухапшени и осуђени на доживотну робију. Истовремено су против Јулске републике радили и бонапартисти. Окупљени око Наполеоновог синовца Луја Наполеона Бонапарте, они су још 1836. године покушали да побуне гарнизон у Стразбуру, али нису успели у томе. Следећи покушај је био у Булоњу 1840. године, али се и он завршио без успеха. Луј Бонапарта био је осуђен на доживотну робију са

5 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

које ће побећи у Енглеску 1846. године. У то време био је поклоник Сен-Симона и написао је књигу Укидање пауперизма14. После преброђене привредне кризе 1837-1839. године, режим Јулске монархије је ушао у седмогодишње раздобље (до 1846. године) своје највеће стабилности и најпозитивнијих резултата. То ће се одразити и у трајности Сул-Гизоове владе од 1840. до 1847. године. Финансијсу тих година добро стајале. Гизоова влада је доследно спроводила и мере које су се тицале образовања, а према закону из 1833. године који је предвиђао да свака општина мора имати бар по једну државну основну школу, свако место са више од 6000 становника мора имати по једну вишу основну школу, а сваки округ по једну учитељску школу. Стварани су лицеји са хуманистичким наукама на виском нивоу, у Француској је у том периоду отворено 12 факултета. На политичком плану Сул-Гизоов кабинет влада конзервативно и одбија било какву изборну реформу која се тражи и у Скупштини и у јавности. Ипак, под притиском ће влада 1846. године морати да направи мале уступке смањивањем имовинског цензуса и цензуса старости, али тиме себе неће учинити ни мало популарнијом. Још мање попустљивости влада је показала према радничком и републиканском покрету. И поред тога ови покрети се нису дали угушити. Иако дезорганизована, опозиција постоји и делује. Није масовна али је сачињавају утицајни људи: писци и песници, филозофи, друштвени теоретичари, историчари... Опозиција издаје листове који пласирају ставове о слободи, демократији, општм изборном праву... Око листа La National окупљају се умереније присталице републике, а око листа La Reforme борбенији демократи. Опозицију је представљала и ројалистичко-клерикална реакција. Овој пропагнди власт супротставља сопствену; њен највећи заступник био је Гизоов лист Jurnal des Debats, покренут 1842. године.

- Немачке земље 1815-1848. године - Друштвено економске прилике Немачку Конфедерацију створену на Бечком конгресу 1814/1815. године сачињавало је укупно 39 држава чланица: 34 државе, 4 слободна краљевска града и немачки делови 14 Пауперизам означава осиромашење; у класном друштву пропадање сељаштва; у капитализму: сиромашење пролетаријата услед капиталистичке експлоатације, нарочито у доба криза када незапосленост захвата велике масе радника.

5 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Аустрије. Постојале су поред политичких разлика и знатне разлике у природи тла, клими, друштвеним структурама, верској припадности, језичким дијалектима... Ипак, крајем 18. века јавља се идеја о Немачкој као заједници исте цивилизације, истог језика и духа, која се мора изградити у јединствену политичку и економску целину. Реч је о историјској афирмацији немачке националне идеје до које ће доћи у првој половини 19. века. На подручју Немачког Савеза 1816. године живело је укупно 33,5 милиона становника, од којих је 24 милиона било у немачким земљама које ће 1871. године ући у састав Немачког Рајха, а 9,5 милиона у Аустрији. До 1830. године у Немачкој без Аустрије ће се број становника попети на 29 милиона, да би 1852. године достигао 36 милиона људи. Брз демографиски прираштај је једна од првих карактеристика немачке историје у периоду 18151848. године. Поред тога било је много миграција у САД. У привредном погледу Немачка је до средине 19. века још увек била претежно аграрна земља, 2/3 становништва се бавило искључиво пољопривредом, док је на селу живело 3/4 становништва. Градови, осим Берлина у Пруској, нису били велики. Берлин је 20-их година 19. века имао око 200 000 становника. У Прукој су још ваажни градови били Кенигсберг и Бреслау са по 50 000 становника. Друштвена организација поопривредне производње у појединим деловима Немачке била је различита; на истоку и североистоку преовлађивао је крупни земљопосед, а на западу и северозападу капиталистички. Уз ова два је постојао и сердњи и ситни сељачки посед. У ово време почиње примена новијих тековина агротехнике, првенствено у Пруској. За развој индустрије и занатства од великог значаја је било укидање еснафа. Царинске баријере и расцепаност територије кочили су већи и бржи развој на том пољу. Област Немачке у којој је једино дошло до осетнијег прелаза на машинску производњу и у којој је индустријска револуција до 1848. године однела прве победе, била је Рајнска област кја је од Бечког конгреса била у саставу Пруске. Све у свему, индустријски развој Немачке у првој половини 19. века биће спор и неће водити бржем друштвеном преображају ове земље. Владајућу класу је још увек представљало феудално племство окупљено око дворова. Буржоазија се тек изграђивала, као и радничка класа.

- Уставно питање и борбе за грађанска права 1815-1820. године После 1815. године најважније политичко питање у немачким државама било је уставно питање. Чланом 15. акта о стварању Немачког Савеза била је предвиђена могућност увођења уставног уређења у немачким земљама. Иако је већина владара била против устава, неки ће се ипак томе приклонити видећи могућност за јачање сопствених позиција и према поданицима и према другим чланицама Немачког Савеза. Јужнонемачки владари су сматрали 5 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

да ће се на тај наин приближити својим поданицима и успешније борити против централистичких тежњи Аустрије и Пруске. Први либерални устав у Немачкој прокламовала је Баварска. Њен краљ Макс Јозеф I прогласио је 26. маја 1818. године Устав; Устав Баварске је начињен по узору на Повељу Луја XVIII. За примером Баварске пошао је Баден, који је сличан Устав донео 22. августа 1818. године. Хесен-Дармштат је донео Устав 17. децембра 1820. године. Сва три устава (Баварска, Баден, Хесен-Дармштат) афирмисала су монархиситички принцип и штитила су велика права краљевске власти, као и њену превагу над представничким органима, али је најнапреднији међу њима – Баден-Виртемберга, бар декларативно истицао и нека грађанска права и слободе: једнакост пред законом, слободу личности и савести, независност судова, једнак положај вероисповести... Устав БаденВиртемберга постаће идеал либералне буржоазије у целој Немачкој. Средњонемачке државе су биле уређене на традиционалан начин, у смислу рестаурације старог режима. У некима од њих јесу била прокламована уставна акта (СаксВајмар, Саксонија, Хановер, Хесен-Кесел), али су она уствари озакоњивала апсолутистичке режиме и превласт владара над свим представничким телима. Главна одлика свих ових устава, без обзира каквог су карактера, била је та да су они представљали средство одбране политичког партикуларизма малих немачких краљевина и кнежевина пред тежњама ка унификацији институција и уређења у целом Немачком Савезу. Велике државе Немачког Савеза – Аустрија и Пруска, као и многе друге мање, нису добиле никакве уставна акта и остале су апсолутистичке у пуном смислу. Питање устава ће остати најважније политичко питање током целог периода 1815-1848. године. У целом периоду до уједињења руководећа парола напредних снага немачког друштва била је: „Уједињење и слобода“. Главни носилац и бранилац ове идеје била је после 1815. године млада немачка буржоазија, која је сматрала да се решење уставног питања и увођењем грађанских слобода отвара пут за уједињење немачког народа и формирање немачке националне државе. Буржоазија је тражила:  укидање апсолутне власти ослоњене на племство, војску и полицију  гарантовање слободе личности, правног поретка и правне једнакости свих чланова друштва  слободу кретања и избора места боравка  слободу савести, речи и штампе  слободу научног и уметничког стваралаштва  право да се утиче на политику државе и да се уставом и законима гарантују грађанска једнакост, слободе, права и обавезе грађана Били су то захтеви које су имали сви напредни слојеви друштва широм Европе и у Америци. 5 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Међу носиоцима грађанске либералне идеологијем најтешње повезане са идејом националног уједињења Немачке, истичу се Ернест Мориц Арнт и Фридрих Лудвиг Јон, који су вршили веома јак утицај на целу једну генерацију немачке омладине. Поред њих ту су били и Јозеф Герес, Карл фон Ротек, али је најистакнутији либерални писац и идеолог био историчар Фридрих Кристоф Далман, професор универзитета у Килу. Далман је свој национални идеализам темељио на немачкој историји и германским традиционалним правима и слободама, а свој либерализам на поштовању енглеских политичких установа и другим идејама западноевропске грађанске мисли. Немачка интелектуална омладина је била најзаинтересованија за ове идеје. Ове идеје су представљале основ на коме су се по немачким универзитетима формирала студентска удружења, позната под именом буршеншафти. У тим удружењима су вођене дуге расправе у којима су до изражаја долазили либерализам, романтизам, нетрпељивост према традицијама и свему ономе што не дозвољава уједињење немачког народа. Буршеншафту у Јени припадало је посебно место; њега су основала 1815. године седморица студената добровољаца у ослободилачком рату против Наполеона. Своје униформе из борачког корпуса Луцов, које су имале црно-црвене тунике опшивене златним тракама, они су претворили у симболе буршеншафта, а ове три боје ће једног дана ући и у немачку заставу. Јенски буршеншафт је прокламовао борбу за слободу и национално уједињење Немачке. Покрет буршеншафта, створен 1815. године брзо се ширио, захватајући све немачке универзитете, рачунајући и Беч и Грац. Захваљујући томе, преставници 12 немачких студентских удружења су се 1817. године састали у замку Вартбург у Саксонији, поводом годишњице битке код Лајпцига и реформације и ту прогласили своји приврженост либералним идејама и немачком уједињењу. Наредне године, 18. октобра 1818, у замку Вартбург су се окупили представници буршеншафта са 14 немачких универзитета и основали „Опште студентско удружење“. Као програм Удружења усвојени су Принцип и Декларација од 18. октобра, који су енергично поновили ставове изнете претходне године. То је био врхунац у развоју покрета буршеншафта. Владе немачких држава су бујање либералних идеја и активност буршеншафта пратиле са великом узнемиреношћу. Пруски двор, племство источних области (јункери), бирократија и војска први су скочили да се супротставе овим појавама. Јункери су чак позивали да обрачун са либералним снагама и покретима. Велики војвода од Вајмара је, притиснут од Пруске и Аустрије, морао да предузме мере на универзитету у Јени; отпуштен је један професор, а буршеншафти је стављен под присмотру. До већег притиска дошло је након састанка Свете алијансе 1818. године када је цар Александар I затражио оштрију борбу против „демагога“. Након тога су се немачки владари одлучили на оштрији поступак. 5 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Баш тада су буршеншафти учинили неколико иступа који су поспешили ову одлуку немачких владара. Тако су „Црни из Гисена“ пренели агитацију из круга универзитета међу занатлије, сељаштво и ситну буржоазију Хесена, постижући успех услед лоше године и скупе хране. Карл Фолен, лидер „Црних из Гисена“ је отпутовао у Јену с предлогом о покретању заједничке револуционарне акције против својих владара, али није имао успеха; осим код студента теологије Карла Лудвига Занда, који ће 23. марта 1819. године убити режимског писца Аугуста Коцебуа, компромитованог у јавности због наводних веза са руским двором. Зандов атентат је изазвао бес дворова и влада Немачке, а када је лета исте 1819. године покушан атентат на министра председника из Насауа, свуда су почеле репресије и прогони. Да би подстакао репресивну активност свих немачких влада, аустријски канцелар Метерних је предложио пруском краљу, на њиховом састанку у Теплицу у јуну 1819. године, организовање опште немачке акције против „ултралиберализма“. Метернихов предлог је садржао строгу контролу штампе, онемогућавање активности професора универзитета који „рђаво мисле“, а још је и подстакао одбојност пруског краља према увођењу устава у Пруској. На бази аустро-пруског договора из Теплица, сазван је августа 1819. године састанак представника немачких држава у Карлсбаду; учествовали су Пруска, Аустрија, Хановер, Саксонија, Меклембург, Насау, Баварска и Баден-Виртемберг. Донете су следеће одлуке: 1. уводи се строга цензура штампе 2. универзитети и њихови професори се стављају под будну контролу 3. буршеншафти се забрањују 4. формира се централна истражна комисија која ће заседати у Мајнцу Ове одлуке је потврдио Сабор Немачке Конфедерације одржан 20. септембра 1819. године у Карслбаду и то су чувене Карлсбадске одлуке, после којих у Немачкој настаје период још веће реакције и прогона либералних идеја Карлсбадсе одлуке су уствари биле највећи тријумф Метерниха и Аустрије. Аустрија је стекла право, преко Централне истражне комисије, да се меша у унутрашња питања другихнемачких држава. Тиме је њен утицај у Немачкој Конфедерацији веома ојачао, док је утицај Пруске као евентуалног цетра окупљања немачког света – опао. Спровођење Карлсбадских одлука изазвало је емиграцију Немаца у правцу Француске, Швајцарске и Америке. Једна од важних последица овог налета реакције био је и неуспех уставног преображаја Пруске. Охрабрен од Метерниха и руског цара Александра I, пруски краљ Фридрих Вилхелм III (1797-1840) је у јуну 1821. године распустио уставну комисију и наредио сазивање провинцијских скупштина сталежа. Тако је Пруска и даље остала апсолутистичка монархија. Ипак, одустајање од доношења устава није зауставило ослобађање сељака од феудалне зависности. Ослобађање је вршено уз обавезан откуп земље, док су сељаци који нису имали новца да откупе земљу остајали на милост и немилост јункера, а најчешће су се претварали у беземшаље, најамне раднике у пољопривреди. 5 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Настављена је и реформа у војсци, увођењем територијалних јединица (Ландвера) законом од 21. новембра 1816. године. Од тада су се снаге Пруске састојале од редовне војске и територијалне милиције која је могла да окупи и до 500 000 људи. Значајне су биле и финансијско-привредне мере; најпре су у Пруској 1818. године укинуте све унутрашње царине, а затим је 1820. године изведена пореска реформа. Царине према другим немачким државама су биле умерене, али су и оне показивале потребу за тешњим повезивањем немачких области и стварањем јединственог немачког тржишта.

- Немачка у загушљивој атмосфери Метерниховог система После Карлсбадских одлука Немачка је дефинитивно била подвргнута Метерниховом политичком систему. Овај систем ће врхунац достићи у периоду од 1818. до 1822. године, да би и после тога још четврт века трајао и био примењиван са мањом или већом снагом. Према најбољем Метерниховом биографу Хајнриху фон Србику, Метерних је, по политичким идејама, био чедо просвећеног апсолутизма 18. века, образован на традицијама рационализма лишеног либерализма и демократизма. Упоришна тачка Метернихове политике је: мир Европе на основама легитимизма и рестаурације старог поретка из времена пре Француске револуције. У остваривању овог програма централној Европи је припадало важно место. За Метерниха је од капиталног значаја било аустријско поседовање северне Италије и њена политичка превласт у другим деловима Италије; сличног става је био и по питању немачких земаља у којима је Аустрија морала да остане доминантна, док је Пруску требало држати на другоразредној политичкој позицији у немачком свету и онемогућити да она у њему преузме вођство. Спречавање Пруске Метерних је желео да оствари искључиво мирним путем и уз очување добрих односа са њом. Ово је било неопходно због амбиција других сила према немачким територијама. Повезана и од Аустрије вођена Немачка, бил је, по Метерниховом убеђењу, један од најважнијих услова за очување европске равнотеже и легитимистичког поретка обновљеног на Бечком конгресу. То су биле најважније линије Метерниховог система. Идејама либерализма и немачког уједињења, које су угрожавале саме основе његовог система, Метерних се најодлучније супротстављао. Ипак, и после Карлбадских одлука Метернихов систем није успео да затре либералне идеје у немачким земљама. До 1823. буршеншафти јесу потпуно растурени, али је идеја наставила да живи у дубокој илегали. Двадесете године у Немачкој су биле године политичког мртвила и свеопштег притиска. Нешто боље стање је било у Баварској, након доласка на престо краља Лудвига I, али ни он није ишао даље од идеја просвећеног апсолутизма. Тек ће Јулска револуција покренути ствари у Немачкој. Питање Белгије Пруску, заокупљену својим унутрашњим питањима, није интересовало и одбацила је сваку идеју о било каквој интервенцији у том делу Европе. 5 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

Аустрија, заокупљена сопственим проблемима у Италији такође није много размишљала о Белгији и Француској, а и бавила се учвршћивањем сопственог положаја у немачким земљама. Када је 1834. године обелодањено постојање добрих односа (тзв. срдачног споразума) између Француске и Велике Британије, Метерних је морао да одбаци сваку, па и теоријску, могућност интервенције против резултата Јулске револуције у Западној Европи. Пруска и Аустријска интервенција су изостале и у Пољској, у којој је од новембра 1830. до септембра 1831. године трајао велики народни устанак против Русије. Иако су у полиитчком погледу држале страну Русији, Пруска и Аустрија су се уздржале од директне акције и ограничиле су се само на затварање својих граница према Пољској и строгу контролу пољских територија под својом влашћу. Исто држање Аустрије и Пруске је било по питању револуционарног покрета у Шлезвиг-Холштајну, претежно немачким територијама у персоналној унији су Данском, где су се Немци и Данци заједнички борили за устав и грађанске слободе, које ће до средине 30-их година и извојевати. У Пруској је Јулска револуција довела до оживљавања порета за увођење устава. Најснажнији покрет је био у Ранјнској области, где је један од лидера грађанске класе – Давид Ханземан, објавио чувени Манифест, у којем је тражио уставно гарантовање грађанских слобода и учешће грађана у управљању државом. Те захтеве је прихвтила и провинцијска скупштина Вестфалије. Оживљавање политичке активности је захватило и друге немачке државе, у штампи, на универзитетима, па и у сталешким скупштинама, обнављају се расправе не само о унутрашњем преобрањају сваке од тих државица већ и о преображењу Немачке Конфедерације да би се она више повезала, с коначним циљем уједињења Немачке. Најинтензивнија агитација прогресивног грађанства осећала се у Бадену и Баварској, нарочито у области Палатинат, где су агитатори за увођење слобода Јохан Георг Вирт и Јакоб Зибенфајфер 27. маја 1832. године на великој политичкој манифестацији у Ханбаху одиграли запажену улогу. Скуп у Ханбаху је сазван поводом годишњице баварског Устава и на њему се окупило неколико десетина хиљада људи из свих слојева друштва. Скуп у Ханбаху је имао изразито демократски, чак револуционарни карактер. Вијориле су се заставе буршеншафта и пољских револуционара, а на шеширима су се носиле кокарде Француске револуције. Међу учесницима било је и делегација из иностранства. Говори Вирта и Зибенфајфера садржали су захтеве најрадикалнијег крила немачког грађанства. Захтевајући уједињење немачког народа револуционарно акцијом, Зибенфајфер је говор завршио клицањем слободној и јединственој Немачкој, Пољској и Француској. Сличан је био и Виртов говор. Догађај у Ханбаху био је знак за нову мобилизацију немачке реакције. У Ханбах су упућене баварске трупе. У Бадену су са власти уклоњени либерални министри Ротек и Велкер. Скупштина Немачке Конфедерације (Бундестаг) донела је декрете о забрани политичких удружења и народних скупова, о ношењу страних застава и амблема, о пооштравању цензуре и увођењу строже контроле над провинцијским скупштинама. И ове мере, без обзира на то колиок су биле репресивне, донеће само привремне резултате. Конгрес 5 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

министара немачких држава одржан 1834. године у Бечу, донео је одлуку о даљем пооштравању цензуре, о још већем ограничавању универзитетске аутономије и слободе стваралаштва, о искључивању непослушних професора и студената са Универзитета, о успостављању нове конфедералне институције за истраживање, гоњење и кажњавање илегалне, завереничке делатности против државе и поретка.

- Царински савез Порекло Царинског савеза треба тражити у пруском привредном законодавству из периода између 1816. и 1818. године. После Наполеонових ратова Пруска је била исцрпљена и требало је пронаћи модел који ће донети опоравак њене привреде и производње. Велику улогу у подизању Пруске на том пољу одиграо је директор пореске управе Карл Георг Масен. Он је укинуо царине у границама Пруске и увео умерене спољне царине, што је санкционисано доношењем неколико царинских и других закона и прописа између 1816. и 1818. године. Укинуто је 67 царинских система који су постојали на тлу саме Пруске и цело њено тржиште је постало јединствено; уједначен је новац у оптицају (талир); уведене су јединствене мере и тегови; на сву робу из других немачких држава уведена је јединствена царинска стопа од 10% на њену вредност; једино је роба која се довозила преко мора царињена са 20%. Ове мере ће веома брзо дати одличне резултате тиме што ће унапредити трговину и промет у Пруској, као и изградњу путева у земљи. Ипак, оне неће бити довољне. Још када су донете, успротивио им се Фридрих Лист, економиста из Ројтлингена, који се залагао за стварање јединственог царинског система за целу Немачку (укључујући и Аустрију), чије би подручје од стране робе требало штитити високим царинама. Привредни развој Немачке, током 20-их година 19. века, све је јасније показивао да екоомска расцепканост ствара велике проблеме напретку. У то време (1825) је за пруског министра финансија дошао Фридрих фон Моц, решен да искористи расположење које се осећало у Немачкој и прошири пруски царински систем и на друге делове Немачке. Али је то лакше било испланирати него спровести, јер је економско и цариснко повезивање наговештавало и политичко уједињавање Немачке. Моц је, због тога, очекивао отпор немачких владара, али се надао да ће их економски интереси ипак натерати на попуштање и превазилажење локализма и расцепканости тржишта. Први уговор о Царинском савезу Пруска је потписала са малом кнежевином Шварцбург-Зондерхаузен још 1819. године и у том уговору је нађена формула која ће послужити у свим осталим уговорима: две државе укидају међусобне царине, према трећим земљама уводе јединствене царине и јединствен царински систем, а царинске приходе деле пропорционално према броју становника. Када је царинском савезу Пруске и Шварцбург-Зондерхаузена пришла још једна државица – Шварцбург-Рудолфштат, други патуљасти суседи Пруске су се освртали према 5 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

Аустрији како би им она пружила помоћ. Листово Општенемачко друштво за трговину и занатство, које је било општенемачког карактера, а не за пруски царински савез, оптуживало је Пруску пред Бундестагом за кршење савезничког устава, па је дошло до застоја у ширењу пруског Цариснког савеза све док га Фридрих фон Моц 1825. године није обновио. Те године је савезу приступила државица Анхалт-Бернбург. Друге немачке државе, суочене са ширењем пруског Царинског савеза, покушале су да се међусобно повежу, али то није дало значајније резултате. Фебруара 1828. године пруском Цариснком савезу је приступио Хесен-Дармштат, што је као последицу, уз узнемирење Аустрије, имало стварање Средњонемачког трговачког савеза, који су закључиле Саксонија, Хесен-Касел, Вајмар-Гота Кобург, Мајнинген, Брикенбург, Олденбург, Брауншвајг и Хановер. Овај савез је био уперен против Пруске, јер је својим чланицама бранио да улазе у привредне споразуме са било којом групацијом држава. Пруска је потом склопила савез са баварско-виртембершим савезом маја 1829. године, а потом почела да ради на разбијању Средњенемачког трговинског савеза понудом да преко територије његових држава гради друмове, што је изазвало распад Средњенемачког трговинског савеза. Хесен-Касел је приступио пруском Царинском савезу 1831. године, Саксонија 1833. године. Претварање трговинског уговора између Пруске и Баварско-виртембершеке групације у царински савез било је питање дана. Сва настојања британског председника владе лорда Палмерстона и канцелара Метерниха остала су без успеха, 1. јануара 1834. године потписан је уговор о царинском савезу између двеју трговинских групација немачких држава. Тако је створен Немачки царински савез који ће имати велику улогу у историји Немачке. Њему ће 1835. године прићи и Баден. Изван Немачког царинског савеза остаће Хановер, Хамбург, Бремен и, наравно, Аустрија. Царински савез ће дати снажан и непосредан подстицај убрзавању привредног развоја Немачке. Истовремено је створио неку врсту економске федерације у оквиру политичке Конфедерације формиране на Бечком конгресу, са перспективом да се овај економски развије и у политички (државни) организам. Царински савез је донео идеју уједињавања немачких земаља око Пруске, а без Аустрије, дакле стварање тзв. Мале Немачке. А након тога ће се повести и расправе да ли треба стварати Малу или Велику Немачку; учесници су наслућивали да је ствар мање-више решена.

- Интелектуална опозиција 30-их година 19. века Персонална унију између Хановера и Велике Британије раскинута је 1837. године, јер Хановер није признавао женско наслеђе на свом престолу (краљицу Викторију). Нови краљ Хановера постао је дотадашњи војвода од Камберленда Ернест Аугуст, који је своју владавину отпочео државним ударом: изјавио је да њега Устав Хановера не обавезује јер се 6 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

на њега није заклео, ослободио је заклетве и своје министре, а распустио је и Скупштину. Удар је одјекнуо као скандал у целој Немачкој. Против ове очевидне повреде државног права устала је група од седам професора универзитета, међу којима су били браћа Јакоб и Вилхелм Грим, историчар Георг Гервинус, физичар Вилхелм Вебер и други. У писменој изјави они су оспорили легалност краљевог поступка, а указивали су и на његову моралну страну, осуђујући гажење заклетве од стране владара. Краљ је реаговао избацивањем седморице професора са Универзитета, док је Фридриху Далману, Јакобу Гриму и Георгу Гервинусу наређено да у року од три дана напусте Хановер. ово је покренуло целокупну немачку интелектуалну јавност, али ипак неког општег повезивања у масовни политички покрет није било. Главни идеолози либерализма 30-их и 40-их година били су Карл Ротек, Теодор Велкер, Паул Фицер, Фридрих Далман и други. Уз либералну интелигенцију, у Немачкој се јавља и радикално-демократска идеологија чији су носиоци били Хајнрих Хајне и Лудвиг Берне. По свом радикализму, додуше више на интелектуалном него на политичком плану, почиње у то време да се истиче и група Хегелових следбеника, младохегелијанаца. Они су окупљени око Арнолда Ругеа; видели су у Русији „мајку свих злочина“, а у Фрнцуској „мајку свега доброг“. Даље у радикализму је отишао млади песник Георг Бихнер, који је по идејама био ученик јакобинаца; написао је драму Дантонова смрт и био је творац најрадикалнијег политичког програма тог времена – Хесенских порука (1843). Поред реакционарних кругова у немачким земљама, интелектуалном радикализму су се супротставили и клерикални кругови протестантске и католичке цркве, јер се у немачким земљама тих година осетила дехристијанизација. Минхен и Мајнц постају центри католичке обнове, католичка реакција је уопште била веома снажна. У Рајнској области је дошло чак до сукоба између клера и пруске бирократије што је резултовало хапшењима високих личности католичке цркве. Бирократско-апсолутистичка пуруска власт је на тај начин добила још једну јаку опозицију, овај пут од стране католике цркве и масе њених верника.

- Заоштравање класних и политичких супротности 40-их година 19. века Почетком 40-их година 19. века борба за либералне реформе и за уједињење Немачке улази у нову фазу. Нову снагу захтеву за стварањем слободне националне државе допринеле су две ствари: 1. заоштравање унутрашњих друштвених и политичких супротности у самој Немачкој 2. спољнополитички подстцај Крајем 30-их година дошло је до затегнутости између Француске и Британије, чији су се интереси сударили на Леванту; рат је избегнут попуштањем Француске, која се тада окренула ревизији територијалног стања у Италији и на Рајни. краљу Лују Филипу је било 6 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

доста Адолфа Тјера и његове владе која је на тај начин улазила у конфронтацију са европским државама, па га је октобра 1840. године сменио и на чело владе поставио Франсоаа Гизоа. Ипак, та смена није умирила Немце које је тада захватио патриотски талас који је утицао на даље сазревање немачке националне идеје. Тада настају немачке родољубиве песме: Рајнска песма, Стража на Рајни и химна Das Lied der Deutschen, коју је 1841. године компоновао Хофман фон Фалерслебен. У ово време појавило се и најважније дело економисте Фридриха Листа Национални систем политичке економије (1841), који ће одиграти огромну идејну и политичку улогу у покрету за немачко национално уједињење, али и, много касније, у формирању идеологије немачког империјализма. Фридрих Лист је израдио привредни план будуће јединствене немачке државе, која треба да буде равномерно аграрна, индустријска и трговачка земља. Да би што пре развила своју привреду, писао је Фридрих Лист, Немачка треба да што чвршће повеже свој простор у јединствени привредни организам, али да њиме обухвати и Аустрију и Мађарску, те целу југоисточну Европу од Балтика до Јадрана. На истоку, тај привредни простор требало је проширити до Црног и Каспијског мора. План је подразумевао и колонизовање Немаца на те просторе. Немачка је требало да повеже Западну и Источну Европу. (Пишући ове редове Фридрих Лист није мислио да формулише идеологију немачке експанзије и империјализма у Европи. Веровао је да прави програм за остваривање велике пароле „Отаџбина и човечанство“). Године 1840. на пруски престо дошао је четрдесетпетогодишњи Фридрих Вилхелм IV (1840-1861). Пријатељ Леополда Ранкеа и Александра Химболта Фридрих Вилхелм IV је уживао репутацију образованог, културног и уметнички обдареног човека. У политичком погледу сматрао се либералном личношћу. Његов долазак на чело Пруске примљен је са великим надама у прогресивним круговима Немачке. Ипак, овај владар је био човек код кога је реч била бржа од мисли, а у дубини душе је био одан традицијама средњег века: концепцији о владару као божанском намеснику на земљи и политичком уређењу Немачке, па и целе Европе, на основу старог аристократског космополитизма и племићког, лабавог федерализма. Због свега тога Фридрих Вилхелм IV није био спреман на било какве веће уступке буржоазији и либералној грађанској интелигенцији, а да се о сељаштву и радничкој класи и не говори. Након што је преузео престо измирио се са католичком црквом и либерализовао у извесној мери режим према штампи, али када је на ред дошло питање реформе законодавне делатности показао се непопустљивим. Јавност је почела да губи илузије које је имала о новом владару. Опозиција је у целој Немачкој расла и испољавала се свуда, нарочио у ликалним скупштинама, како по скупштинама провинција тако и у скупштинама појединих држава. Ван парламента, све снажније се осећало врење мећу ситном буржоазијом, радницима и другим нижим слојевима; те снаге је рађао све већи индустријски напредак. Буржоазија постаје све 6 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

многобројнија и економски све снажнија, мада политички, још увек, готово сасвим ван утицаја на државне послове. Успон привреде има и тамну страну, уништава занатлије и оставља их без посла што утиче на повећање радничке класе али и све веће њене беде. У то време се спроводи и ново аграрно законодавство, па све већи број сеоскух домаћинстава остаје без поседа и претвара се у пролетаријат. У таквим условима у Немачкој се јављају радикалне социјалне теорије, инспирисане гледиштима Сен-Симона и Фуријеа. У Рајнској области настају прве радничке политичке групе у којима се испољавају две идеолошко-политичке тенденције: филозофски социјализам и пролетерски комунизам. До појаве Маркса и Енгелса најзначајнији идеолог екстремне левице у Немачкој био је Вилхелм Вајтлиг, самоуки кројачки калфа, ученик француских социјалних утописта. Залагао се за друштвену револуцију до које ће доћи стихијском побуном маса. Уопште, широм Немачке све снажније су се чули гласови, више или мање сличних идеолошких и политичких погледа, који су желели промене.

- Хабсбуршка монархија 1815-1848. године - Привредна структура и друштвени односи – У првој половини 19. века Хабсбуршка монархија је била претежно аграрна земља неуједначеног нивоа и темпа развоја са преовлађујућим феудалним односима у пољопривреди и са многобројним извориштима привредне, финансијске, друштвене и политичке кризе. Почетком века Хабсбуршка је имала 28 милиона становника, да би се тај број до 1850. године попео до 36 милиона. У Аустрији са Чешком и Моравском 70% становништва је живело од пољопривреде, а у Угарској 90%. Већи део сељаштва је био у кметској зависности, али то нису били типични феудални односи; у самој Аустрији и у неким другим покрајинама, класични облици феудалне зависности замењују се уговорним односима племића и сељака. У Угарској траје процес одузимања земље сељацима, мада у мањој мери него што је то раније чињено у Енглеској; због тога је угарско племство у својим рукама 1848. године имало скоро три пута више земље него сељаштво. Сви су свесни да је потребно ликвидирати феудализам како би се земља развијала, али се крупном племству у томе не жури. Радикланија, национално снажно надахнута група ситног и средњег племства, на челу са Лајошом Кошутом, залаже се 40-их година 19. века за свестрани развој капиталистичке привреде у Мађарској (индустрије, саобраћаја, трговине), а до новца за све то треба доћи средствима попут обавезног откупа сељаштва. Половину откупне суме би племству, на име „одштете“, одмах исплатила држава, док би другу половину у року од 10-12 година 6 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

исплатило само сељаштво. После тога би у циљу унапређивања националне привреде, од стране националне (мађарске) државе била опорезована и племићка и сељачка имања. Овај план неће дати очекиване резултате. И Аустрија ће у првој половини 19. века пролазити кроз индустријску револуцију, али ће на том пољу заостајати заостајати неколико деценија за најразвијенијим европским земљама. Индустријски преображај у Хбсбуршкој је завршен тек 70-их година 19. века, али ни тада цела та држава није била привредно и индустријски развијена. Привредну основу Хабсбуршке поставили су просвећени апсолутизми Марије Терезије и Јосифа II у дугој половини 18. века. Центри мануфактуре налазили су се у Чешкој, Моравској и Дољој Аустрији; у овим центрима најразвијенија грана привреде било је сукнарство. Русарство и тешка индустрија су се спорије развијали и то је укупно утицало на спорији привредни напредак целе Хабсбуршке монархије. Прва железничка пруга пуштена је тек 1832. године и у укупној дужини мреже пруга Аустрија ће знатно заостајати за најразвијенијим државама. Циљ апсолутизма је био да очуваодносе створене у 18. веку и одбрани политички монопол двора, високог клера и крупног племства. Буржоазија је у Хабсбуршкој расла али је још увек била недовољно бројна и далеко од било какве могућности да утиче на политику државе; поред владајућег слоја њу је притискао и пролетаријат који је заједно са њом стасавао. У периоду 1815-1848. године У Хабсбуршкој монархији су биле честе стихијске побуне и демонстрације радничке класе.

- Апсолутистички систем и грађанска опозиција Током периода 1815-1848. јуавља се све снажнији покрет против апсолутистичке власти. Говорило се да је Метернихова управа уствари тројство круне, грофа Лариша, као симбола највећих феудалних поседника, и банкара Ротшилда, као заступника најкрупнијег капитала. Ту управу су само формално оличавале крунисане главе: реакционар и бирократа Франц I (1806-1835) и нејаки, неспособни и слабоумни Фердинанд I (1835-1848). Обојица владара су сматрала да ништа у држави не треба мењати, а том мишљу се водио и најмоћнији човек Царевине – канцелар кнез Метерних. Најмоћнији човек административног апарата на који се владар ослњао и помоћу које је управљао земљом састојао се од једног тела највиших чиновника аристократа које је из Беча, као државног центра, командовало свим и најситнијим пословима Царства; апарат је био гломазан и неефикасан, а његов најмоћнији човек био је Метерних. Државном апарату се од 1826. године придружио нешто либералнији и реформама склонији Метернихов супарник гроф Франц Антон Коловрат (1778-1861). Коловрат се бавио унутрашњом, а Метерних спољном политиком Царства; после 1835. године нетрпељивост ова два човека је постала огромна. Финансијске прилике у Царству су између 1815. и 1848. године биле јако лоше, буџет је непрестано био у дефициту. 6 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Упркос полицијском апарату и снажном притиску опозицију је било немогуће сузбити; у опозицији су били сви слојеви буржоазије: индустријалци, трговци, занатлије, ниже чиновништво, док је најрадикалније тело представљала интелектуална омладина. Опозициона интелектуална организација у емиграцији била је „Млада Аустрија“. Од 20-их година на аустријским универзитетима и у школама појављују се бунтовни иступи омладине – демонстрације и протести против владе и политике апсолутизма. Те покрете није зауставило ни избацивање професора и студената са универзитета, као ни строга цензура уџбеника и литературе. У политичким гледањима припадника „Младе Аустрије“ уочавале су се многе тенденције, али су се оне могле свести на три основне: 1. враћање реформној политици просвећеног апсолутисте Јосифа II 2. буржоаски преображај Аустрије на основама либералног устава и модетног законодавства 3. демократско устројство земље на традицијама јакобинизма „Млада Аустрија“ није била једини покрет у коме се изражавала грађанска опозиција, ту су били и „Правно-политичко читалачко удружење“ чији је један од оснивача био касније злогласни др Александар Бах, књижевно друштво „Конкордија“ и пословно друштво „Индустријски савез“. Омиљено је било и позориште глумца Нестроја, које је исмевало режим.

- Национални покрети Док се немачка јавност у Хабсбуршкој носила грађанско-либералном мишљу, јавност ненемачких народа у периоду 1815-1848. године поприма све јаснију и конкретнију националну и националистичку форму. У 19. век Хабсбуршка монархија је ушла са правно-политичким установама, традицијама и односима створеним током претходних столећа. У том систему испољавао се привилеговани положај Немаца у многим деловима Царства. Тај положај је долазио до изражаја у повлашћеном положају немачког језика на чешкој, пољској и словеначкој етничкој територији, немачким језиком су се служили сви виши друштвени слојеви: племство, врхови буржоазије, чиновништво, интелектуалци. У источним и јужним деловима Царства име и појам nation или populous hungarica припада само мађарском племству. Ово племство упорно брани ову своју привилегију, тј. искључиво политичко право, како од бечког централизма, тако и од сељаштва и других друштвених слојева немађарског, али и мађарског, народа. Док је крупно племство у овом делу Царства готово потпуно мађарско, средњем и ситном припадају и Немци, Срби, Румуни и Хрвати, али се и ово немађарско племство крајем 18. и почетком 19. века добрим делом мађаризује. 6 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

У овом делу Царевине извесне политичке привилегије постоје у Трансилванији и Војној граници. Срби у Угарској уживају одређене, од двора гарантоване, верске и културне привилегије. У Хабсбуршкој се почетком века као службени језици користе немачки, италијански и пољски. У угаском делу царства и поред привилегија које су уживали Мађари службени језик неће бити мађарски већ латински. Сложена је и административна подела Царства; Хабзбуршке наследне земље (чисто немачке етничке територије или Аустрија у ужем смислу, затим чешке земље, пољска Шлезија, Словенија, Тирол, Трст и Горица) улазе у састав Немачке Конфедерације, којој Аустрија и председава. За унутрашње прилике у Хабсбуршкој монархији то мало значи, јер се све одлуке с тим у вези доносе у Бечу а не у Франкфурту на Мајни. Најважнији правно-политички проблем Монархије, који ће управо у периоду од 1815. до 1848. године прерасти у најкрупније државно питање, био је специфичан положај Угарске у саставу Царства. Тај положај је био заснован на одредбама Сатмарског мира 15 из 1711. године, да би у целини био уобличен 1790. године после периода његовог кршења за време владавине цара Јосифа II (1780-1790). Специфичност положаја Угарске огледа се у томе што је политичка власт, бар формално, била подељена између краља (који је аустријски цар) и сталешког Сабора. Надлежност Сабора је да подиже восјку, али је њен врховни командант краљ. Сабор одлучује о порезима али краљу, као регално право припадају приходи од царина, рудника, солана... Племство је ослобођен пореза. о утрошку прихода делимично одлучује Сабор а делимично краљ. Извршну власт у Угарској врши Угарска дворска канцеларија, односно Намесничко веће, које из редова мађарског племства именује краљ. Законодавна власт се заснива на споразуму између краља и Сабора, што формално Угарској гарантује посебну уставну организацију. Међутим, у пракси, краљ као надмоћнији фактор власти може својим патентима да и угарској намеће своја законска решења. Краљевску власт заступају жупани, али они не седе у провинцији већ у Бечу или Пешти, па праву моћ у жупанијама имају поджупани које бирају жупанијске (племићке) скупштине. Племства је у Угарској јако много у односу на становништво; у односу на број становника има га 11 пута више него у Француској пре револуције 1789. године. Војна граница је изузета из надлештва Угарске и стављена под директну конролу Дворског раног савета. Посебан Сабор и свог бана имају Хрватска и Славонија, али су из састава хрватских земаља изузете Далмација и део Војне границе који су под директном управом Беча. Права Хрватског сабора ограничена су од стране Угарске дворске канцеларије, Намесничког већа и 15 Сатмарски мир је склопљен у граду Сатмару (данас Сату Маре у Румунији) 29. априла 1711. године између хабсбуршког двора, угарских сталежа и побуњеничких куруца. Представљао је формални крај устанка Ференца (Фрање) Ракоција, који је трајао од 1703. године.Уговор склопљен у Сатмару састојао се од десет тачака, којима је требало да се успостави мир у целој Краљевини Угарској и у, од ње самосталној, Кнезевини Трансилванији, загарантују материјални и политички интереси угарским сталежима и осигура владавина Хабзбурга над Угарском сам Трансилванијом.

6 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Угарског сабора, у којем је заступљено и хрватско племство преко својих изасланика (нунтиа). Србима и Румунима, у оквиру Угарске, царским привилегијама су гарантовани верска права и посебна црквена организација. Положај Румуна у Угарској је био најтежи; готово без икаквих права, они су чак и у верском погледу били стављени под јурисдикцију српске црквене организације – Карловачке митрополије, у чијим оквирима ће остати до 1863. године. Код Чеха је постојала јака народна културна традиција; гроф Фрац Јозеф Кински је 1773. писао апологију чешком језику, Јозеф Добровски је 1791. године означио нови почетак у афирмацији чешког језика и чешке националне свести књигом Историја чешког језика. Код Мађара су значајни били песник и драмски писац Ђерђ Бешењи, песник Јанош Баћањи и критичар Ференц Казинци. Код Срба у Угарској се у другој половини 18. века формира нова грађанска структура, независна од православног клера. Павле Јулинац 1765. године објављује прву историју српског народа, књигу коју ће својим делом надмашити Јован Рајић својим делом Историја разних словенских нардов најпаче Болгаров, Хорватов и Сербов (1791-1794). Најзначајниј појава националне српске културе овог доба су дела Доситеја Обрадовића објављена 80-их година 18. века: Живот и прикљученија, Совјети здравог разума и Басне. У Бечу ће се 1791. године појавити први српски лист – Сербскија новини. Све до последње деценије 18. века националне идеје које су се јављале у Хабсбуршкој монархији остајале су у сфери лингвистике, историје и поезије, нису добијале одређеније политичко обележје. Због тога су их власти тлерисале не придајући им већу пажњу. После смрти Јосифа II национална свест почиње даулази у политички живот. Мађари траже рестаурацију латинског уместо немачкој језика у администрацији, Срби на Темишварском сабору траже територијалну и политичку аутономију и Беч им, да би извршио притисак на Мађаре, тобоже излази у сусрет оснивањем Илирске дворске канцеларије, коју после само годину дана укида. Румуни у Трансилванији траже да буду признати као нација али им је захтев одбијен. Идеје тек рођеног националног препорода нашле су место и у програму Мартиновићевих јакобинаца, што је био најјачи одјек Француске револуције у Хабсбуршкој. Мартиновићев програм је предвиђао поделу Угарске на 4 јединице: 1. Мађарску у ужем смслу 2. Илирију (Далмација, Хрватска, Славонија) 3. Славонику (5 словачких округа) 4. Валахику (Банат и Трансилванија) Завера је откривена и разбијена. Метерних стоји на позици антинационализма и апсолутизма, уздижући владара као симбол политичког и државног јединства. Одлучио је да се придржава јозефинистичког става 6 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

према националним покретима, толеришући их док су и сфери културе и науке и одлучно их сузбијајући када пређу на терен политике. Тако је легитимизам у Хабсбуршкој монархији значио борбу против идеја грађанске револуције, не само на плану друштвених односа и политике већ и на плану односа међу народима и нацаијама. Ипак, све то није могло да заустави природне процесе и објективни историјски ток.

Мађарски национални покрет је 90-их година 18. века био најснажнији и задавао је највише брига Бечу. Мађарски захтеви били су: 1. што већа самосталност Угарског сабора и жупанијских органа у односу на централну власт 2. увођење мађарског језика у читаву администрацију, у законодавство, судство и образовање Реформни покрет, започет 1825. године у Мађарској, дао је снажан подстицај развоју националне свести и националног препорода. Идеја о економском јачању Мађарске одмах је уграђена у основе покрета за њено што веће политичко осамостаљивање од Беча и формирање као националне мађарске државе. Тражећи политичко преустројство Монархије на бази примене принципа националности Мађари су желели да то буде урађено само по питању Мађарске, док сами нису прихватали националне покрете других народа у Мађарској и њихове захтеве за поправљање политичког положала или добијање аутономије. То ће се током револуције 1848/49. године показати кобним, јер је Мађара у Мађарској било свега 35%. Најдинамичнија група која се борила за мађарске националне интересе била је она која се окупила око Лајоша Кошута, било је то махом мађарско средње племство. Крупна аритократија је привучена обећањем да ће сви поседи бити очувани, као и привилегије и пуна хегемонија Мађара над другим народима Мађарске. Мађари су основ за своје ставове тражили у томе да су на тлу Мађарске они били једини народ који је очувао државнст и да само језик и култура нису довољни, потребно је вишевековно политичко јединство у облику државе. Размљиво, овакав приступ је наишао на отпор немађарских народа у Мађарској, који се појачавао због све снажнијих притисака у правцу мађаризације. Мађаризација је само поспешила друге националне покрете, према којима је и Беч почео благонаклоније да гледа и повремено подстиче како би створио противтежу Мађарима. Жесток отпор Мађаризацији пружили су у Трансилванији Саксонци. Снажан отпор пружали су и Словаци (Људевит Штур и Јан Колар су били носиоци отпора мађаризацији). Национални порет Срба носио је пре свега културна обележја, а имао је јако упориште и у православној цркви која је уживала царске привилегије; Летопис матице српске основан је 1825. године, а сама Матица српска 1826. године. први српски устанака и стварање аутономне Србије дали су велики подстицај српском покрету у оквирима Монархије, односну Мађарске. Код Хрвата је имао важну улогу 6 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Људевит Гај, као и Илирски покрет. Илирски покрет се 40-их година трансформисао у Хрватску народну странку. У Аустрији тог времена у пуном развоју је био и немачки национализам; његов носилац је била опозициона либерална буржоазија. Она сматра да се судбина Хабсбуршке монархије не сме одвојити од судбине немачког народа у целини, и да је за будућност немачког народа неопходан опстанак препорођене и ојачале Аустрије, као бране против руске и словенске опасности. Да би ојачала, Аустрија треба да се преуреди на уставном принципу, да се одрекне северне Италије и заузетих пољских територија у корист ова два народа, али да у својим легитимним границама сузбије сваки политички и сепаратистички покрет Мађара, Чеха и других Словена, Румуна и Италијана у Тиролу и у Далмацији. Аустрија у целини мора бити јединствена немачка држава. Мађарство, словенство итд. могу постојати. само у културној сфери, никако као политичко питање. Пољски национализам, до 1830. године потпуно неразвијен, замах добија 40-их година, да би 1846. године експлодирао у национални устанак, који је у наредне две године сурово угушен јер није имао соко никакву подршку сељаштва (већином је било украјинско). Идеологију панславизма и реч панславизам први пут је употребио Словак Јан Херкел 1826. године, с намером да означи постојање свести о општесловенској духовној и културној припадности. Ипак, од тада га више користе неприајтељи Словена него они сами. Објективни друштвени и политички развој је ишао у правцу изразите националне афирмације сваког словенског народа понаособ, тако да се није могло говорити о било какавим реалним основама за развој пансловенске идеје. А ни код изразитих легистимиста тог доба, царева Александра I Николаја I није било ни назнака подрци пансловенске идеје и билокаквом цепању постојећих држава Европе у правцу свесловенског уједињења. Постојала је и идеја аустрославизма, код оних који су сматрали да перспективу треба тражити у оквирима Хабсбуршке монархије. Обе идеологије су биле неразвијене и политички потпуно небитне.

- Апенинско и Пиринејско полуострво 1815-1848. године - Италијанске државе Политички расцепкана и подвргнута страној контроли Италија се у раздобљу од 1815. до 1848. године веома споро друштвено и економски развијала. Територијално-политичка нејединственост и много царина на путу сваке робе кочили су развој и трговину. Еснафи су распуштени тек 1846. године. Италија је и у првој половини 19. века и даље изразито аграрна земља; кметство је било правно укинуто, али је крупни капиталистички велепосед остао 6 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

доминантан. Сељаци су и даље били оптерећени сењоријалним обавезама према крупним власницима земље или откупом од тих обавеза. Индустрија се споро развијала, нарочито тешка, и била је успод нивоа развијенијих европских држава. Политичка историја италијанских држава у раздобљу од 1815. до 1848. године протицала је, као и у већини других држава Еврвопе, у знаку борбе између снага феудалноапсолутистичке и клерикалне реакције, на једној, и грађанског либерализма, на другој страни. Слично као у Немачкој политички програми либерализма били су проширени и тежњама на националном уједињењу и стварању јединствене италијанске државе. Током 1820. и 1821. године билоје карбонарске револуције у Напуљу и Пијемонту (види горе), а наредна деценија је протекла у тешкој реакцији која је стегла Италију; Аустрија је била свеприсутни жандарм од Калабрије до Алпа. Отпор је пружан само путем ситних, локалних акција. Револуционарне организације ипак нису биле угушене, а и многи револуционари су деловали из иностранства: Француске, Швајцарске, Белгије, Малте. Једна од револуционарних организација – „Филаделфија“, подигла је 1828. године устанак у области Салерна, али је он врло брзо угушен. Када је у Француској избила Јулска револуција и Италија је поново била захваћена револуционарним полетом који је трајао три године. У току тих година Ђузепе Мацини је формирао нову револуционарну организацију – „Младу Италију“, која ће играти велику улогу у историји италијанског ризорђимента. Њен програм Мацини је формулисао маја 1831. године у Марсеју, а програм се може сажети у три тачке: јединство, слобода, независност. На овој основи Мацини је покренуо и политички лист Giovane Italia. Свој трочлани програм Ђузепе Мацини је планирао да оствари општенародним устанком против реакционарних монархистичких режима и герилским ратом против Аустрије. Покретач целе те акције требало је да буде „Млада Италија“. „Млада Италија“ ће покушати два пута, 1833. и 1834. године, да изазове и поведе такве покрете, али ће доживети тешке неуспехе. Те неуспехе она ће, ипак, преживети. Полсле бурних догађаја почетком 30-их година, Италија је поново ушла у раздобље великих притисака и реакције. Реакцију су спроводили како Аустријанци у Ломбардији и Венецији, тако и војводства централне Италије, Папска држава и Краљевина Двеју Сицилија на југу Италије. Највећи реакционари били су моденски војвода Франц IV и папа Гргур XVI; а управо у тим областима владао је највећи отпор реакцији. У Папској држави, нарочито у области Ромања од 1832. до 1836. године трајао је упорни покрет сеоске гериле против феудализма и полицијског терора, у којем је било око 800 убијених и рањених људи. Окружена мржњом сопстевних поданика, папска власт се ослањала и на италијанске трупе: аустријске у Болоњи и француске у Анкони, које су тамо одржавале поредак од 1832. до 1838. године. Други ослонац папске власти биле су снаге сандефиста или центуриона, реакционара 7 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

које су организовали феудалци или клерикалци ради терора над незадовољним народом. Међу мерама гушеа сваког даха слободе било је и затварање Универзитета у Риму. У редовима католичког свештенства било је и либерала који су подржавали либералне идеје и уједињење, али они су били у мањини. Седиште најгоре клеркалне реакције била је Папска држава, док је велику улогу у борби против напредних идејеа играо и језуитски ред који је папа Пије VII обновио још 1814. године. Образован је био и покрет који су чинили противници револуције и прогресивних идеја; припадници тог покрета називали су се целанти (Зеланти), а њихови инспиратори били су папе Лав XII (1823-1829) и Гргур XVI (1831-1846). Целанти су широм Италије издавали листове, брошуре, летке... којима су ширили клерикалну пропаганду. У сваком друштвеном и политичком збивању су се непогрешиво налазили на страни реакције, чак и када се реакција борила против католика (Холандија против Белгије или Русија против устанка Пољака). Целанти су били и против индустријализације, развоја науке, железница, а нарочито портив покрета за уједињење Италије. Реакција је нешто слабија била у Војводству Парми, где је Марија Лујза власт препустила свом другом мужу генералу Најпергу, а после његове смрти и трећем, грофу Бомбелесу. Боље услове за уметничко и научно стварање давало је и Велико Војводство Тоскана, са културним средиштем у Фиренци и универзитетима у Сијени и Пизи. После бруталног обрачуна са покушајима устанка 1833/4. године до извесног попуштања је дошло и у Пијемонту. Краљ Карло Алберто је ублажио свој режим и почео да спроводи неке либералне мере; уклонио је најреакционарније министре и почео да ствара већу армију (око 150 000 војника) стављајући до знања да би онамогла бити употребљена против Аустрије и у циљу борбе за уједињење. Краљ је укинуо феудалне односе и на Сардинији, осавремењивао школство, реформисано је судство у које су враћене неке институције Наполеоновог законодавства и правосуђа. Универзитет је ослобођен клерикалаца и осамостаљен. Укинути су еснафи. Краљ Карло Алберто је хладио односе са Аустријом и окретао се Француској, што је до пуног изражаја дошло 1843. године када је на чело сардинијске дипломатије дошао Соларо дела Маргарита, отворени непријатељ Аустрије, што ће додатно кварити односе са Аустријом. Половичне реформе Карла Алберта биће довољне да огорче конзервативце, али не и да задовоље либерале у Италији, који су очекивали да ће се он ставити на чело покрета за ослобођење и уједињење Италије. Наде либерала Италије разбуктао је избор кардинала Имоле Мастаји-Феретија за папу, човека који је важио за либерала у клерикалним круговима. На престо Св. Петра попео се као папа Пије IX16 (1846-1878). Прве мере папе Пија IX биле су: 16 Пије IX (1792-1878) је био папа чији је понтификат трајао 31 годину и 236 дана, најдуже у историји Католичке цркве. За време његовог понтификата црквена држава је изгубила највећи део својих територија, а папа се повукао у Ватикан.Године 1854. прогласио је догму о безгрешном зачећу Богородице, а 1870. о непогрешивости папе.

7 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

   

образовање Привремене консултативне комисије за испитивање и припремање реформи распуштање Изванредне специјалне комисије за борбу против оружаних побуна која је образована 1843. године општа амнестија за све политичке осуђенике (олобођено 1000 људи) одобрен повратак политичких емиграната.

Са новим папом врло брзо након његовог избора везе је успоставио краљ Пијемонта Карло Алберто, док су остали владари Италије, склони реакцији, били мање одушевљени избором новог папе. Аустрија је са великим неповерењем пратила мере које је спроводио папа Пије IX. Свуда у Италији ове мере су дочекане са великим надама, идеје за уједињењем Италије узимале су све више маха, знатно шири кругови грађанске јавности почели су да прихватају идеје либерализма и националног уједињења. У периоду пре револуције 1848. године појавиле су се и идеје неогвелфизма које су подразумевале стварање конфедеративне Италије у којој би државице саћувале индивидуалност и меру самосталности. У тој конфедерацији водећа политичка улогаприпала би краљу Пијемонта, а папи водећа морална и духовна улога. Ове идеје су дискретно одобравали папа Пије IX и краљ Карло Алберто, док су их остале крунисане главе Италије и Аустрија одбацивали са великом одбојношћу.

- Шпанија и Португалија од 20-их до 40-их година 19. века После слома револуције 1820-1823. године у Шпанији је поново завладала тешка феудално-апсолутистичка и клерикална реакција. Ипак, она није могла да заустави продирање капиталистичких облика производње и постепено ширење буржоаских односа у друштву. губитак колонија у Јужној Америци снажно је погодио Шпанију. Реакцију, вома снажну, предводио је дон Карлос, брат краља Фердинанда VII. Након смрти Фердинанда VII власт је наследила његова малолетна ћерка Изабела, а као њена намесница владала је краљица мајка Марија Кристина. Крајем 1833. године дон Карлос је отпочео борбу за власт изазвавши грађански рат који ће потрајати годинама. Умерени либерали, „модерадоси“, стали су уз Марију Кристину и јануара 1834. године образовали , што је означило почетак тзв „треће буржоаске револуције“ у Шпанији. „Модерадоси“ су укинули еснафе, донели „Краљевски статут“ уместо Устава из 1812. године који је тражила ситна и средња буржоазија. За стицање бирачког права уведен је вема Својим мудрим саветима је помагао дон Боску утемељити Салезијанску дружбу; тиме си је заслужио надимак „Дон Босков Папа”. Папа Пије IX је боловао од епилепсије.

7 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

висок цензус, тако да је бирачко право добило свега 16 000 најбогатијих људи. Донете мере поклапале су се само са интересима крупне буржоазије и либералног племства. Незадовољни грађански слојеви су већ 1835. године у Барселони, Мадриду и Сарагоси изазвали побуне против владе „модерадоса“. Главни захтеви били су:  враћање Устава из 1812. године  енергичан обрачун са карлистима  затварање манастира и конфисковање њихове имовине Покрет је био толико јак да је септембра 1835. године приморао „модерадосе“ на одступање. На власт су дошли леви либерали – „прогресисти“ (наследници некадашњих „ескалтадоса“). „Прогресисти“ су наставили реформе „модерадоса“. Њихове најважније реформе изведене су у областиаграрних односа. Укинута су сва феудална права и црквена десетина. Црквена имања су конфискована и изложена продаји; куповали су их углавном буржуји и побуржоажени либерални племићи. После оружане побуне једног великог гарснизона 1836. године влада је саветовала Марији Кристини враћање Устава из 1812. године. То је учињено 1837. године, када је усвојен нови Устав, који је уствари био ревидирана верзија Устава из 1812. године. Имовински цензус је смањен и право гласа је добило 260 000 Шпанаца. Устав из 1837. године био је нека врста компромиса између „модерадоса“ и „прогресиста“ и знатно је ојачао позиције буржоазије у борби против дон Карлоса и његовог покрета. Од краја 1837. либералне снаге су почеле да наносе поразе дон Карлосу, од кога је почело да отпада и сељаштво Каталоније, Новаре и Баскије (области у којима је био јак утицај цркве) које га је подржавало. До средине 1840. године снаге дон Карлоса су биле и војно разбијене; њихов слом је означио победу либералне буржоазије над феудализмом и апсолутизмом и крај грађанског рата. Победа над карлистима је распирила сукоб између „модерадоса“ и „прогресиста“. услед тог сукоба Марија Кристина се одрекла намесничке власти и пренела је на „прогресистичког“ генерала Хоакина Еспартера који је приграбио диктаторска овлашћења. С обзиром да није наставио са либералним реформама брзо је изгубио подршку прогресивних снага, а када је припремио трговински уговор са Енглеском који би њеном тржишту отворио врат аШпаније био је изгбљен. Против Еспартера је устало сво становништво градова, од индустријске буржоазије до радника. у лето 1843. године је оборен са власти, а владу су поново формирали „модерадоси“. Враћен је на снагу компромис крупне буржоазије и либералног племства, нераспродате црквене земље враћене су бившим власницима, а 1845. године је донет нови Устав, који је пооштрио имовински цензус и проширио краљева овлашћења на рачун Кортеса. „Трећа буржоаска револуција“ је застала на средини пута. Португалија је у првој половини 19. века имала сличне путеве друштвено-политичког развитка као Шпанија. И овде је после гушења револуционарног покрета 1820-1823. године, дошло до снажног налета реакције, али је борба између либерала и аристократије обновљена 7 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

већ 20-их година. Као и у Шпанији, та борба је у Португалији вођена у форми династичких обрачуна. Наиме, када је 1826. године умро краљ Жоан VI, његов рођак и претендент на престо Дон Мигуел, на челу најреакционарнијег племства, повео је борбу за преузимање круне и за учвршћивање апсолутистичке диктатуре. Супротставиле су му се снаге либералног племства и буржоазије, које су подржавале Марију, малолетну ћерку бившег краља и бразилског императора Педра I. У програм своје борбе они су поставили усвајање Уставне повеље из 1826. године, која је била израђена по угледу на Повељу Луја XVIII из 1814. године. Португалска Уставна повеља је предвиђала увођење дводомног парламента и ограничено бирачко право. Када се дон Мигуел 1828. године прогласио за краља отпочео је грађански рат. После вишегодишњих борби мигуелисти су 1834. године били поражени. Власт је преузела Дона Марија, која је владу поверила коалицији либералног племства и крупне буржоазије. Она је спровела у живот Уставну повељу из 1826. године. Биле су спроведене и неке прогресивене реформе; реорганизовано је судство, проглашена је слобода привредних делатности, затворено је око 500 манастира а њихова имања су конфискована и изложена продаји. Средња и ситна буржоазија и шири слојеви друштва нису могли бити задовољни овим реформама; они су остали искључени из политике државе. Незадовољство је кулминирало у септембарском устанку 1836. године који је подигао лисабонски гарнизон, а маосовно му се придружило грађанство престонице. Устаници су однели победу, а на власт су дошли „септембристи“ (леви либерали) на челу са Мануелом Пасушем. Они су одмах вратили на снагу Устав из 1822. године и завели мере заштите португалске индустрије од стране (британске) конкуренције. Завели су и бесплатно обавезно основно образовање. Ипак, „септембристи“ нису имали снаге са се ухвате решавања аграрног питања и засеку у интересе крупног земљопоседа; што је смањило њихову популарност у очима сељаштва. Када је 1838. године донет нови Устав, који је садржавао висок имовински цензус за стицање бирачког права, с популарношћу „септембриста“ било је свршено. Присталице умереног либерализма су то искористиле, обориле „септембристе“ 1842. године и вратиле на снагу Уставну повељу из 1826. године. Политичке борбе у Португалији овим нису биле окончане. Смириће се, ипак, у време сељачког устанка 1846. године, а нешто касније и револуционарних збивања у Европи 1848/9. године. Међу двема буржоаским струјама доћи ће тада до компромиса, чији ће резултат бити делимична либерализација политичких односа. Изборно право ће бити нешто проширено, ликвидираће се преостале феудалне привилегије и повластице, а усвојиће се и „Допунски акт“ Уставне повеље из 1826. године који ће све то озаконити.

- Остале западноевроспке земље 7 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

- Изградња швајцарске федерације После слома Наполеоновог царства Швајцарска је 1815. године, на основу Федералног пакта, враћена на политичку организацију лабаве конфедерације, која је постојала пре Француске револуције. Суверенитет 22 кантона био је обновљен, а централни државни органи замењени су једном савезном скупштином (Дијетом), састављеном од делегата држава чланица Конфедерације. Без једногласног пристанка тих држава, Дијета није могла донети ниједну одлуку од опте важности за целу земљу. Практично, то је значило да се заправо и не може донети било која важнија одлука од општедржавног значаја, будући да је међу кантонима постојало много неусаглашених привредних, друштвених, политичких и верских интереса. у Конфедерацији је чак и термин „швајцарски грађанин“ прогнан из јавне употребе, а име Швајцарска Држава замењено појмом „Хелветско тело“. Тако је Швајцарска била једна проста лига суверених држава или савез држава створен ради заједничког иступања пред страним светом. Државна уређења кантона су се међусобно разликовала. Поред нејединства политичког система постојала је и веома неуједначена привредна организација; царински и порески системи били су хаотични. У лошим и хаотичним условима, напредније средине попут Цириха, Базела, Женеве и Сен-Галена почињу да стичу свест о неопходности веће централизације државе и ефикаснијег обезбеђивања заједничких интереса. Носиоци оваквих схватања били су представници либералне буржоазије, које су у Швајцарској називали „радикалима“. они су се залагали за одузимање политичког монопола владајућим конзервативним врхушкама по кантонима, позивајући масе да прихвате борбу за „регенерацију“ земље. Под притиском градских кантона у којима су од почетка 30-их година либерали однели превагу, Дијета је најзад 1832. године донела одлуку да отвори расправу о ревизији Федералног пакта. Изабрана је комисија на челу са Пелегрином Росијем из Женеве, чији је задатак био да припреми нацрт новог федералног устава. Представници конзервативне струје, махом стари шумарски и сточарски кантони, противили су се свакој промени. Политичка расправа између присталица и противника промена Пакта потрајала је годинама. Да би се што успешније одупрло променама, седам алпских католичких кантона је 1845. године образовало посебан савез – Зондербунд, који је почео тајно да се наоружава и преговара са страним владама (Метерних, Гизо, руски цар, сардинијски краљ) против своје сопствене државе. Тражила се интервенција против „револуционарне диктатуре“ која прети Швајцарској. Већина швјцарских држава је на то реаговала одлуком донетом у Дијети 1847. године да се Зондербунд распусти. Одговор Зондербунда био је објава рата осталим кантонима 4. новембра 1847. године. отпочео је грађански рат уШвајцарској. Снаге Зондербунда, слабије али са надом у страну интервенцију која је изостала, биле су потучене за само 26 дана. Генерал Дифур је Зондербунду нанео одлучујући пораз код Ротенбурга. На тражење помоћи Зондербунда би неке европске силе и одговориле, али фебруара и марта 1848. године избила је велика европска револуција. Браниоци старог Пакта федерације морали су да признају пораз и прихвате нови Устав, који је већ био написан 7 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

фебуара 1848. године; у јуну 1848. године добио је двотрећинску већину у Дијети, а у септембру 1848. године прихваћен на народном референдуму у великој већини кантона. Примена новог Устава почела је у новембру 1848. године. Устав је нашао равнотежу између општих интереса Федерације и локалних интереса кантона; захваљујући томе претворио је Швајцарску у јаку и трајну савезну државу. Законодавну власт је вршила дводомна Скупштина: један дом је представљао народ (250 000 бирача), а други државе, чланице федерације. Извршни орган бирала су оба дома Скупштине и он се састојао од колективног шефа државе, који је имао седам чланова, и од министарског савета – владе. У овим телима кантони нису могли имати више од једног свог представника. За читаву Федерацију устав је обезбеђивао националну, верску и правну једнакост свих грађана, слободу привредних делатности, заједничку армију, јединствене царине, према иностранству, јединство унутрашњег тржишта, монете, друмског, железничког и поштанског саобраћаја. Са једном темељнијом ревизијом из 1874. године и већим бројем мањих, федерални систем уведен у Швајцарској 1848. године траје и данас.

- Холандија и Белгија 1815-1848. године Одлуком Бечког конгреса Холандији су 1815. године припојени Белгија и Луксембург, па је тако образована Низоземска Краљевина са краљем Виљемом I Оранским (1814-1840) на челу. Бечки конгрес је одредио и унутрашње уређење ове краљевине, које је било супротно традицијама сваког њеног дела понаособ. По уставу Низоземске Краљевине из 1815. године. краљу су остављена широка законодавна и извршна овлашћења. Он је постављао министре, а они су њему били одговорни; поставио је и посланике првог Парламента. Белгија је била стављена у подређен положај и подвргнута финансијском исцрпљивању, све док 1830. године није оружаном борбом себи извојевала независност. После отцепљења Белгије, Холандија је наставила да живи у свом полуапсолутистичком систему, који је лоше утицао на њен политички и привредни развој. Упркос губитка претрпљних од Енглеза, Холандија је и даље велика колонијална сила, са Индонезијом као драгуљем свог колонијалног царства. Ипак, она заостаје у индустријком погледу не само за Британијом већ и за за Француском и Белгијом. Због тога либерална буржоазија у време Виљема II (1840-1849) поставља питање политичких реформи у земљи. Она тражи веће и непосредније учешће у власти, док се ситна буржоазија истовремено залаже за демократизацију управе. Са своје стране, католици (отприлике трећина становништва Холандије) захтевају своје изједначавање у правима са протестантима (калвинистима). На основу свих ових захтева професор универзитета у Лајдену Јан Рудолф Торбеке формулисао је програм око кога је окупио Либералну странку, која је повела систематску борбу за политичке реформе. Да оствари своје захтеве помоћи ће јој догађаји у суседним земљама почетком 1848. године. Револуција која је закуцала и на врата Холандије 7 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

натерала је конзервативце и самог краља да те године прихвате нови Устав, који је Холандију претворио у праву парламентарну монархију. После ослобођења од холандске власти Белгија је крупним корацима кренула у индустријски развој. Изграђујући текстилну и металску индустрију, железнички саобраћај и друге привредне гране, Белгија ће за двадесетак година постати једна од индустријски најразвијенијих земаља Европе. У политичком погледу она је била парламентарна монархија којом је владала либерална буржоазија. Законодавна власт је у њој ималапремоћ над извршном. Краљ Леополд I17 поштовао је права Парламента, у којем је крупна буржоазија играла одлучујућу улогу а Парламент се успешно одупирао захтевима ситнобуржоаске демократије.

- Скандинавске земље Од скандинавских земаља, после 1815. године, две су сачувале самосталност: Краљевина Данска и Краљевина Шведска. Одузета од Данске, Норвешка је била припојена Шведској, с којом је ушла у персоналну унију. Финска је још од 1809. године била под влашћу руског цара, што је Бечки конгрес само потврдио. У саставу Русије Финска је уживала аутономни статус, са властитим управним органима, али и са генерал-губернатором као носиоцем извршне власти, којег је именовао руски цар. Данска Шведска и Норвешка су до половине 19. века пролазиле кроз прве фазе индустријске револуције, чије су тековине у ове земље релативно споро продирале. Феудални односи на селу су били разорени и преоријентација на капиталистички облик пољопривредне производње је текла интензивно. У политичком погледу, за Скандинавију је од 30-их година карактеристична појава јаког либерално-демократског покрета ситне и средње буржоазије против политичке доминације крупног земљишног и финансијског капитала. У Данској и Норвешкој се 40-их година јавља и јака сељачка опозиција, која је издејствовала неке реформе у правцу 17 Леополд I од Белгије (1790-1865) принц Сакс-Кобург-Залфелда, потом принц Сакс-Кобург-Гота, био је од 21. јула 1831. године први краљ Белгије.Оснивач је белгијске лозе породице Сакс-Кобург и Гота. Женио се два пута, прва супруга је била Шарлота од Велса (1796-1817), ћерка британског краља Џорџа IV и са њом није имао деце, друга супруга је била Лујза од Орлеана (1812-1850), ћерка француског краља Луја Филипа I са којом је имао четворо деце. Међу његовом децом су били Леополд II од Белгије и Шарлота, царица Мексика. Када је Белгија прогласила независност од Холандије 4. октобра 1830 године Белгијски народни конгрес је замолио Леополда да постане краљ Белгије. Ову функцију он је преузео 26. јуна 1831. године. Године 1840. Леополд је договорио венчање своје нећаке, краљице Викторије, за свога нећака по другој линији, Алберта од Сакс-Кобурга и Готе. Леополд је често био саветник краљице Викторије у доба њене ране владавине.

7 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

ликвидирања последњих остатака феудализма. Норвежани су се у то време борили да очувају што више од своје индивидуалности у односу на шведску владу и Парламент (Риксдаг).

- Русија у првој половини 19. века - „Племићка империја“ Током прве половине 19. века у Русији је владао углавном онакав социјалноекономски и политички систем „племићке империје“ коју је изградила царица Катарина II (1762-1769). Тај систем се заснивао на феудалном властништву над средствима за производњу, феудалном начину производње и друштвеним односима, те на најгрубљем апсолутистичком (самодржавном) политичком систему. Без Пољске и Финске Русија је 1836. године имала око 50 милиона становника, а половину су чинили завини сељаци (мужици) на спахијским имањима. Сељаци раде на змљопоседима спахија али и у фабрикама које су подигле спахије. Следећих 20 милиона становника припада разним категоријама зависног и полузависног сељаштва („државним сељацима“ на дворским и крунским земљама, по државним фабрикама и слично) и танком слоју слободних сељака. Сељаштво, дакле, чини 90% руског друштва и готово целокупно је подвгнуто тешкој експлоатацији од стране племства, круне и државе. Племство (крупно, са преко 1000 мужика; средње са 100-1000 мужика; ситно, са мање од 100 мужика) броји 500 000 људи и чини 1% становништва Русије. Положај мужика је веома тежак и врло мало се разликује од положаја античког роба; спахија не располаже једино животом мужика. Градско становништво свих пофесија (трговци, занатлије, радници, чиновници, слободна занимања) сачињавало је само 3-4% руског народа. Мануфактура је неразвијена и недовољно снабдевена машинама. Нешто боље од ње била је развијена руска трговина, која је пре свега била посредник између Азије и Запада. Административно-политичко уређење Русије у првој половини 19. века темељило се на оном претку који је 70-их година 18. века изградила Катарина II. Читава Русија је била подељена на 50 губернија, приближно једнаких по броју становника. Губерније су се даље делиле на мања територијално-управна подручја: округе и срезове, којима су, као и губернијама, управљали племићи. Читав административни систем био је стављен под стриктну контролу централне власти. Крути централизам руске државне организације, на чијем врху је као општи господар стајао цар самодржац, служио је, пре свега, ћувању интереса господареће класе друштва – племства. Ту улогу му је наметнула Катарина II, али су је врло брижљиво неговали и њени унуци Александар I (1801-1825) и Николај I (1825-1855).

7 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

- „Аракчејевштина“ Долазећи на престо 1801. године цар Александар I је наговестио да би могло бити неких промена, али на крају, због општих унутрашњих и спољнополитичких околности, од свега до 1815. године није било ништа. Околности су допринеле даљој централизацији државне управе и појачавању апсолутистичких стега. После победе над Наполеоном ни цару ни његовом најближем окружењу које је управљало царством није било до промена и реформи. После победе над „аждајом револуције“ и „узурпатором“ Наполеоном, свима њима се чинило да су руско самодржавље и феудализам најбољи и најтрајнији поредак, дат од самог провиђења, и да је најважнији задатак државе да га што свестраније одбрани од безбожничке револуционарне анархије. И сам творац таквих схватања, цар је напрегао све снаге да их претвори у практичну политику, како на европском плану (Света алијанса), тако и у смаој Русији. У унутрашњој руској политици то је значило спровођење најжешће реакције, прогањање сваке помисли на реформе, заустављање на границама земље сваке напредније идеје која би угрозила царски деспотизам. Царева „десна рука“ и најважнији сарадник у вођењу овакве политике постао је после 1815. године војни министар генерал Алексеј Аракчејев, чије име је послужило да се обележи најцрња реакција и најнеограниченији деспотизам, познат под називом „аракчејевштина“. Генерал Аракчејев, одан цару и бруталан у мерама, до краја владавине Александра I играо је улогу „правог царског намесника“. Основицу режима „аракчејевштине“ чинила је свемоћ и свеприсутност полицијских власти, развијен систем потказивања, прогона и корупције, као и распрострањена политичка шпијунажа. Једно од најснажнијих средстава за потчињавање целе Русије било је оснивање војничких насеобина крајишког типа широм Царства. По изричитим царевим замислима и наредбама основао их је, као њихов врховни командант, сам генерал Алексеј Аракчејев. и поред свог залагања у овој ствари од 1815. до 1826. само је трећина Русије била покривена овим насеобинама. Насеобине су стваране тако што су „државни сељаци“ претварани у „доживотне и наследне војнике“ који су са породицама насељавани у посебним селима, добијајући на обраду одређену површину земље. Мужици су покушавали да избегну претварање у доживотне војнике, али је сваки њихов отпор био сламан суровим репресалијама. Реакција цара Александра I и његовог министра Аракчејева врхунац је достигла око 1820. године. То је било време највеће моћи Свете алијансе, али и првог јавног отпора суровим стегама у које је Русија била сапета. Године 1820. дошло је до протеста војника Семјоновског пука против нељудских поступака и драконских казни којима их их подвргавао њихов командант пуковник Шварц. На овај безазлени вербали иступ цар и Аракчејев су реаговали строго и брутално, третирајући протест војника као побуну изазвану разорним духом либерализма. Због тога је још већа пажња посвећена сузбијању либерализма у 7 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

образовању, науци, култури и уметности, што је најчешће рађено уз помоћ религије (слично као и у католичком свету). Само у једној ствари цар Александар I показао је нешто либерализма; радило се о давању устава Пољској, припојеној одлукама Бечког конгреса, 1818. године, што је Александар I извршио као пољски краљ. Тим уставом је сачувана аутономија Пољске у саставу Руског Царства. За намесника у овом краљевству цар Александар I је поставио свог брата Константина. устав је сачувао и одређена права Сејма (да дискутује законске пројекте), али је коначну реч о свему ипак имао руски цар. То је био разлог непрестаног незадовољства и раста национализма у Пољској, на чијем челу је стајало племство удружено са младом буржоазијом у успону. Поред Пољске само је још Финска имала нешто аутономије. Њоме је као номинални кнез управљао руски цар, а то је чинио преко једног комитета састављеног од Финаца, којем је председавао генерал-губернатор именовам од стране руског цара. Постојао је и Устав Финске, али га је цар газио како му је одговарало. Литванија и Белорусија, које су припале Русији после поделе Пољске у 18. веку, као и Летонија, Естонија и Курландија, које су војнички освојене, изгубиле су сваку самоуправност и претворене су у праве руске губерније. На територијама Балтика цар је ипак водио нешто либералнију политику према сељаштву; насупрот „правој Русији“, у којој за мужике баш ништа није хтео да учини, он је 1816. године у Естонији, 1817. године у Курландији и 1819. године у Литванији ослободио кметове личне зависности од господара. Једну врсту аутономности уживала је и Украјина, али је она била крајње сужена и редовно нарушавана. Украјина је играла улогу житнице царства. У време цара Александра I Руси истражују северне и североисточне области Сибира, стичу и до Аљаске. Александар I је започео и борбе за освајање Закавказја. Освојени си су Грузија, из рата са Турском Исмаилска област и Бесарабија, из сукоба са Персијом (1808-1813) Азербејџан. Од 20-их година 19. века почиње руски продор у централну Азију; 1846. године анектиран је део Казахстана.

- Декабристи У данима највеће реакције и самодржавља појавила се група младих руских официра интелектуалаца из редова самог племства, која је желела да завереничким методама и војничком буном избори неопходне реформе и преображај Руског Царства. Велики утицај на њих имали су француски интелектуалци, али и поход кроз Европу у време ратова са Наполеоном, када су упознали неки други свет и неке друге друштвене и државне односе. Прво тајно политичко друштво основао је у Петрограду 1816. године гардијски пуковник Александар Муравјов. То је било „Друштво истинских и верних синова отаџбине“, или Савез спаса, које је у почетку имало само двадесетак чланова. Циљеви „Друштва истинских и верних синова отаџбине“ били су: 8 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

  

укидање самодржавља и доношење Устава ослобођење кметова слобода духвног живота

Две године касније у Петрограду је основано ново тајно друштво – „Савез благостања“. оно је било масовније (око 200 чланова), боље организовано и укључило је у своје редове неколико истакнутих интелектуаца међу којима је био и Александар Пушкин. Пошто су се ова два друштва брзо распала, њихови чланови су створили две нове организације које су њима имале сличне циљеве и програме. Прво је било основано у Петрограду и звало се „Северно друштво“, док је друго било створено у Тулчину у Украјини и звало се „Јужно друштво“. Друштва су била повезана и сарађивала су. На челу „Северног друштва био је генералштабни капетан Никита Муравјов, а на чели „Јужног друштва“ пуковник Павел Пестељ. Заједничка девиза била им је била: „Ми смо деца 1812“. Програм „Северног друштва“ био је сличан програму Савеза спаса и био је релативно умерен: 1. ограничавање власти цара и завођење уставне монархије 2. сазивање народног представништва (Већа) и укидање кметства 3. ослобађање сељака, без поседа или са малом парцелом земље

1. 2. 3. 4.

Програм „Јужног друштва“ био је знатно радикалнији: укидање монархије и пролашење републике у Русији избор представничке скупштине и изградња републиканских установа укидање кметства и подеза половине спахијске земље сељацима увођење потуне слободепоседовања земље и привредне активности

Поред разлика у програмима, између два друштва није било консензуса ни када се радило о избору тренутка у коме би требало покренути револуционарну реакцију и тактике која ће бити примењена. Ипак, сагласност је постигнута 1824. године када је Пастељ посетио Петроград. Договорено је да то буде чисто војна револуција, али без проливања крви и без учешћа народних маса. Одбачена је идеја Никите Муравјова о евентуалном атентату на цара. До револуционарног иступа дошло је децембра 1825. године после изненадне смрти цара Александра I. Смена на престолу је изазвала конфузију на довру и припадници „Северног друштва“ покушали су то да искористе и покушају предвиђени преврат. Цар Александар I је умро без мушког наследника и требало је да га наследи млађи брат Константин, који се као намесник налазио у Варшави. Међутим, пет година пре него што је Александар I умро Константин се одрекао права на престо у користтрећег брата Николаја, али је Александар I то држао у највећој тајности. За то су знали само Аракчејев, Александар Голицин и патријарх Филарет. Николају је Константинова одлука била само наговештена. Николај након Александрове смрти није смео тек тако да се прогласи за цара, јер је до тада у дворским круговим третиран само као члан царске породице и гардијски генерал, не 8 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

уживајући било какву популарност. Због свега тога он је престо понудио Константину, али га је овај одбио позивајући се на своју одлуку из 1820. године. Док су поруке путовале по пространствима царства, на двору и у Петрограду је владала велика збрка; управо то су желели да искористе завереници „Северног друштва“. Када су ствари око наслеђа престола напокон постале јасне царска гарда је 26. децембра 1825. године, ујутру, изведена на Сенатски трг да новом цару положи заклетву. Завереници, којима је на челу стајао пуковник Сергеј Трубецкој, одлучили су да ступе у акцију. Они су позвали војску да одбије да положи заклетву и да затражи увођење уставног поретка у земљи. Одазвало им се 800 војника Московског пука, да би им у току дана пришло још око 2000 војника других пукова, као и група петроградских грађана који су се окупили на Сенатском тргу. Збуњени цар Николај I је послао команданта Петрограда генерала Михаила Милорадовича да смири побуњенике и наговори на покорност. Ушавши међу побуњенике Милорадович се изложио ризику и официр Пјотр Каховски је на њега пуцао и убио га. У том тренутку на тргу није били пуковника Трубецког који се поколебао и склонио у резиденцији аустријског амбасадора. Неодлучни војници су стајали на Сенатском тргу не знајући шта да раде, чекајући нечију команду за напад на слабо обезбеђени двор који је чувао само један батаљон Преображенске гарде. Цар Николај I скупља храброст и наређује артиљеријским јединицама да са 150-200 метара удаљености почну да туку картечом по побуњеницима. Официр Михаил Растужев је покушао да прикупи и организује разбијене побуњене војнике, али је било касно. До поноћи 26. децембра 1825. године све је било готово. Неколико стотина војника је побијено, а вође побуне похапшене. „Јужно друштво“ је остало без вође дан раније, 25. децембра 1825. године, јер је било дојављено шта се спрема у Украјини па је пуковник Пестељ ухапшен. Ипак, када је 6. јануара 1826. године у Украјини стигла вест о побуни у Петрограду, потпуковник Сергеј МуравјовАпостол и потпоручник Михаил Бестужев-Рјумин побунили су Черњиговски пук, у коме су служили. Пук се налазио у градићу Васиљчикову, одакле је 10. јануара 1826. године кренуо на град Житомир да тамо изазове побуну других јединиц. Код села Коваљевка у сусрет му је изашао артиљеријски одред генерала Гејсмајера и разбио Черњиговски пук; вође су биле похапшене. Тиме је завршена револуционарна акција руских декабриста. Цареве репресалије биле су жестоке. Многи су били деградирани, многи затворени, многи послати у прогонство у Сибир. Петорица најистакнутијих вођа покрета: Пестељ, Риљејев, Муравјој-Апостол, Бестужев-Рјумин и Каховски били су осуђени на смрт и обешени. И поред неуспеха, револуционарни покушај декабриста имао је одјек у Европи и трајне последице у Русији. Његов историјски значај је у томе што је покренуо револуционарне иницијативе и енергије у до тада реакцијом угушеној Русији. Гушећи побуну декабриста на дан ступања на престо – 26. децембра 1825. године, цар Николај I је стекао дубоку и трајну фобију од револуције. Целокупна његова тридесетогодишња владавина биће испуњена борбом против сваке назнаке револуционарних 8 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

покрета. Да би њу спречио овај цар ће кочити и укупан развој и друштвени преображај Руског Царства. Индустријализација Царства тече споро, али ипак од 30-их и 40-их година тековине индустријске револуције све више продиру у руску државу. Развој трговине током 30-их и 40-их година повукао је и развој путних комуникација. Године 1851. отворена је пруга Петроград-Москва. Промене у привредном животу повлачиле су и све јаснија померања у друштвеним односима. Пре свега, број становника Русије до 1851. године попео се на 68 милиона људи. Буржоазија је у успону, док међу сељаштвом и нарочито племством долази до економске диференцијације и раслојавања. После Јулске револуције и избијања револуционарног покрета у Пољској под њеним утицајем, цар Николај је након што је она угушена (седам месеци је трајала) укинуо пољски устав, распустио Сејм, ликвидирао пољску самоуправу и војску и затворио Варшавски Универзитет. До покрета је 20-их и 30-их година дошло и на Кавказу, али они су угушени након више година/деценија неки делови. Најпознатији вођа био је Шамил, кога су помагали Турци и Енглези и који се захваљујући тој помоћи држао све до 1859. године. Након слома Шамила дошло је до великог исељавања Черкеза у Турску.

- Николајевска политичка реакција Политичким режимом цара Николаја I била је до врхунца доведена самодржавна форма политичког устројства земље, која је изграђена у време Катарине II. Сам цар је сматрао тај систем савршеним и праведним. Управна власт је још строжије централизована, а у систему њених многих тајних и јавних установа најважнију улогу имала је Царска канцеларија, подељена најпре на четири, затим на пет и на крају шест одељења. Најзначајнија међу њима била су одељења за законодавне и за управне послове. Баш то управно одељење, под називом Треће одељење Царске канцеларије, концентрисало је у својим рукама све битне послове унутрашње политике, а тиме и огромну моћ. У надлежности Трећег одељења биле су полиција, жандармерија, војска, цензура, истраживање и прогоњење политичких преступника... Рад Трећег одељења био је непосредно усмераван и контролисан од самог цара. Треће одељење је целокупан друштвени и јавни живот Русије подвргао несосном притиску и надзору. Под најбуднијом присмотром били су интелектуалци и интелектуални живот: образовање, наука, литература, штампа. У две ствари се Николајев режим показао у добро светлу, реформисане су финансије (уведен монетарни систем и промет 1839. године, постигнут је јединствен курс сребрне рубље на територији целог Царства) и извршена је (делимична) реформа законодавства 8 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

објављивањем Потпуног зборника руских закона (51 књига) у коме се нашло 36 000 различитих законских текстова и других правних норми насталих у Русији од средине 18. века до 1832. године. Сва снага николајевске реакције ипак није била довољна да заустави незаустављиво. Иако прогоњена и гушена, прогресивна и револуционарна мисао Александра Херцена, Висариона Бјелинског, Петра Чадајева, Николаја Станкевича и других интелектуалаца крчила је пут до руске јавности, јавности жељне либералнијих односа у друштву Царства. Четрдесетих година 19. века зачиње се руска револуционарно-демократска мисао чији су утемељивачи били Херцен и Бјелински, мисао која у руски друштвени живот доноси идеје утопијсог социјализма. Образовани су и интелектуални кружоци који су разматрали и развијали различите либералне и демократске идеје; један од таквих кружока образовао се 1845. године око младог преводиоца у Министарству иностраних послова у Петрограду Михаила Петрашевског. окупљени око Петрашевског чланови кружока добили су назив „петрашевци“; међу њима били су Фјодор Михаилович Достојевски, Михаил Салтиков, Валеријан Мајков и други. Године 1849. „петрашевци“ су били откривени и похапшени. Двадесет и један од чланова кржока били су осуђени на смрт и изведени пред стрељачки вод на Семјоновском тргу у Петрограду, а потом у последњем тренутку помиловани и послати у Сибир. Сличну судбину је доживело и „Друштво Ћирила и Методија“ у Кијеву на чијем челу се налазио украјински писац Тарас Шевченко.

- Међународни односи у раздобљу 1815-1848. године На међународној сцени европске политике у раздобљу од 1815. до 1848. године доминирала су три проблема: 1. борба против револуција 2. спољне интервенције у унутрашњ послове других земаља 3. источно питање Поред ових, отварало се и проблем нове европске колонијалне експанзијепроблем који је временом попримао све већи значај, нарочито у односима Француске и Велике Британије. Карактеристично је било то што је у овом периоду Велика Британија утицала на све међународне одлуке и токове, што су јој омогућавали економска, финансијска и поморска супериорност.

- Питање интервенције – односи на европском континенту 8 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

У првом периоду је Света алијанса гушила револуционарне покрете у Европи и Британија се у то није мешала, али када се поставило питање интервенције у Јужној Америци и одбране права Шпаније у јужноамеричким колонијама – Британија се успротивила, није јој одговарало присуство Шпаније на простору који је она видела као своје значајно тржиште. Британци су се за подршку обратили и САД, што је од стране Држава било прихваћено и потврђено Монроовом доктрином, чија су начела јавно саопштена од стране председника Џејмса Монроа 2. децембра 1823. године – „Америка Американцима“. Пред тим отпором Света алијанса је одступила, а Британија је 1825. године признала Мексико, Колумбију и Буенос Аирес (Аргентину), ступивши с њима у интензивне трговачке везе и добивши у Мексику и Колумбији значајне рударске концесије. Бразил се побунио 1823. године и прогласио независност постављајући за свог владара (императора) бившег португалског краља Педра I. Португалија је 1825. године признала независност Бразила. „Срдачна антанта“, постигнута између Француске и Велике Британије у време борбе за независност Белгије била је кратког века, кварила су је англ-француска супарништва како на континенту тако и у Медитерану и прекоморским колонијалним поседима.

- Источно питање и револуционарни процеси на Балкану 1830-1848. године Сви процеси отворени у развоју источног питања крајем 18. века и у првим деценијама19. века, како унутрашњи, тако и спољни, настављају се и после 1830. године. Ново раздобље, које управо овом годином започиње, обележено је трима значајним појавама. У њему се, најпре, настављају интензивни, углавном безуспешни, напори турског државног вођства да парсијалним реформама одозго стабилизује Османско царство и спасе га од пропадања. Уколио ти напори буду већи и радикалнији, утолико ће и отпори, које су им пружале конзервативне друштвене и верско-политичке снаге, постајати шири и организованији, и утолико ће мере централних власти ради њиховог сламања морати бити енергичније и убојитије. С друге стране, читаво балканско подручје, или боље рећи цела европска Турска, било је захваћено врло живим револуционарним врењем – националним и социјалним. Оно се испољавало у све многобројнијим антифеудалним аграрним покретима и у све јачим националноослободилачким тежњама. У балканским земљама, ослобођеним и полуослобођеним од турске власти (Грчкој, Србији, румунским кнежевинама), био је за све ово време у току процес извлачења из тешке заосталости (у коју су ове земље доведене вековном турком влашћу) и изградње модерних буржоаских друштава. Један од важних резултата тог процеса било је и даље јачање националне свести ових народа и њихов све упорнији и организованији рад ради властите националне еманципације и уједињавања. А то је било могуће само ако се уништи Турска царевина. У балканским земљама под османском влашћу продор капитализма је био 8 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

вишеструко кочен тешком привредном заосталошћу, петрифицираним турским друштвеноекономским системом, административним хаосом, општом правном, личном и имовинском несигурношћу. Ипак, и поред свега тофа Турска није могла да заустави европску робу и трговце, ни властите поданике да се све више баве уносним грађанским занимањима, а ни све већу улогу трговине и новца у животу Царства. Са новим облицима привређивања и новим социјалним структурама, у Турској су хватале махаи нове идеје, нова политичка схватања и нова свест људи. По опстанак Царства најопасније су биле идејенационализма и националне слободе, које су брзо усвајале најшире масе нетурског становништва. Поред Срба и Грка, код којих су се ове идеје снажно манифестовале већ на почетку 19. века, сада су оне овладале и међу Румунима и Бугарима. И међународна компонента источног питања непрестано је и снажно присутна. Изражава се све жилавијом борбом великих европских сила око остваривања сопственог утицаја и присуства на Балкану и на Леванту, и опетпо линији њихових ранијих подела за разарање или очување Турске. Одмах после завршетка рата против Русије и закључења Једренског мира (2. септембра 1829. године), султан Махмуд II решио је да настави свој реформни рад. Прворазредни циљ био је завршетак војне реформе и увођење низама (регуларне армије), а други стављање администрације и локалних власти под чвршћу контролу централне управе. Један од главних стубова отпора реформама – јаничарски ред, сасечен је 1826. године, али су се тада јавили нови центри отпора на ободима Царства: у Албанији, Босни, Египту. УАлбанији су највећи противници реформи, низама и државне централизације била албанска племена, којима се за своје амбиције и планове послужио и скадарски валија Мустафа-паша Бушатлија, познат у своје време под именом Шкодра-паша. У свом отвореном отпору султану добио је подршку босанског беговата, вођеног од Хусеин-капетана Градашчевића („Змаја од Босне“) који је тражио аутономију Босне какву је имао Египат. Мустафа-паши Бушатлији и Босанцима придружили су се и неки локални господари са Косова, из Македоније и Бугарске. На побуњене области султан је почетком 1831. године послао верне трупе под командом великог везира Мехмеда Решид-паше, присталице реформи. Ове трупе су маја 1831. године код Прилепа разбиле Мустафа-пашу Бушатлију, након чега се он повукао у Скадар и почео припреме за дуги отпор. Хусеин-капетан Градашчевић је тада изашао на мегдан великом везиру и успео да га јула 1831. године порази код Липљана на Косову. Након пораза царске трупе су морале да се повуку у Скопље. Велики везир је тада започео преговоре са Хусеин-капетаном и прихватио три главна услова Босанаца: да се царске реформе не спроводе у Босни, да се Хусеинкапетану да положај босанског валије и да се убудуће валије у Босни постављају само из редова домаћег племства. Средивши прилике са Хусеин-капетаном Градашчевићем, велики везир Мехмед Решид-паша се окренуо Албанцима и понудио Мустафа-паши Бушатлији амнестију и све 8 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

почасти али под условомда напусти Албанију и настани се у Цариграду. Мустафа-паша је прихватио услове и отишао у Цариград где је стављен у неку врсту луксузне интернације. Након тога султан је показао право расположење према Босанцима; 1832. године послао је војску под командом Кара-Махмуда – Хамди-паше у Босну. Султановој војсци је пришао и део херцеговачког беговата, под вођством Али-аге Ризванбеговића. Маја 1832. године Хусеинкапетан Градашчевић је на Палама доживео пораз и побегао у Аустрију. У Аустрији се није дуго задржао, прихватио је султаноцу понуду и отишао у Цариград, али се тамо није дуго задржао већ је био послат у прогонство у коме је убрзо умро. Још прилике на Балкану нису биле сређене када се појавио нови проблем за султана, проблем који је створио намесник Египта Мехмед Алија. Мехмед Алија није добио Крит и Пелопонез, што је био договор између њега и султана у време грчког устанка, јер то развој прилика није дозволи, па сада Мехмед Алија у замену тражио да му се да Сирија (Пашалук Дамаск). Султан је захтев одбио, па је Мехмед Алија 1832. године кенуо војском на Сирију у жељи да на тај начин оствари амбицију коју је имао према тој територији. Освојио је Сирију, уз помоћ снага многих незадовољних Турака и Арапа кивних на султана и његове реформе, потом Киликију а затим се упутио у Малу Азију. Султан се нашао у великој опасности и морао је да прихвати понуђену помоћ руског цара, иако је то значило подвргавање руском утицају. Руске копнене снаге и флота су упућене у Турску и заштитиле су Цариград од Мехмед Алије. Западним силама се није свиђало да Русија издејствује толики утицај у Турској, па је Француска посредовала између Султана и Мехмед Алије који је споразумом у Кјутаји 1833. године добио на управу Сирију и вилајет Адану на прилазима Малој Азији. Али ни Русија није остала празних руку, тајним уговором у Ункјар-Искелесију који је наметнула Порти обавезала се да ће султану убудуће прискакати у помоћ када год се за то укаже потреба и запрети му неке слична опасност. За противуслугу султан ће, у случају да се Русија нађе у рату, затворити Босфор и Дарданеле за ратне бродове свих сила непријатељских према Русији. Уговор у Ункјар-Искелесију је закључен на осам година и био је кулминација руског утицаја на Турску. Западне силе су одмах сазнале за споразум у Ункјар-Искелесију и веома се узнемириле. Да би их смирио цар Николај I је августа 1833. године у Минхенгрецу у Чешкој прихватио соразум са Аустријом (Метернихом) према коме су се Русија и Аустрија обавезале на поштовање интегритета и независности Турске и на обавезне консултације и споразумно деловање са осталим силама у случају њеног распада. Године 1839. Махмуд II је послао војску да Мехмеду Алији и његовом сину Ибрахиму одузме Сирију, али је та војску код Нисиба поражена. Исте године султан Махмуд II је умро и наследио га је шеснаестогодишњи Абдул-Меџид I (1839-1861). Турска се поново нашла у тешкој ситуацији и велике силе су прискочиле у помоћ, али оне су биле подељене, Француска на страни Мехмед-Алије, а Русија, Аустрија, Пруска и Велика Британија на страни султана. Ове силе су 15. јула у Лондону склопиле уговор са Турском да ће је јој пружити заштиту и да ће чувати њен интегритет. Затим су Мехмеда Алији упутиле ултиматум: да се задовољи наследним правом само над Египтом и доживотном управом над јужном Сиријом, да врати 8 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

султану све остале поседнуте територије, као и флоту, да уредно ислаћује Порти годишњи трибут. Француска влада Адолфа Тјера је подстицала Мехмеда Алију на рат, згоб чега замало није дошло до англо-француског рата, али се све завршило без сукоба јер је Мехмед Алија прихватио ултиматум, а краљ Луј Филип отпустио Тјера и на чело владе довео мирољубивијег Гизоа. Након тога у Лондону је 13. јула 1841. године потписан Дарданелски уговор , којим је од свих сила потврђено старо правило да, када Турска није у рату, Босфор и Дарданели буду затворени за све ратне бродове. Тиме је ликвидиран и Ункјар-Искелески уговор а Русија у односима са Турском више није имала предност испред осталих сила. Још док је друга египатска криза била на врхунцу, султан Абдул-Меџид I је под утицајем реформне странке решио да настави дело свог претходника, ради спашавања Царства путем реформи. Тако је 3. новембра 1839. године дошло до свечаног проглашења царског Хатишерифа од Гилхане (Гилхана-један угао у Цариграду), којим се свим поданицима Царства гарантује лична, правна и имовинска безбедност, те поштовањезаконитости од стране државне власти, а нарочито у питањима разрезивања и убирања пореза и у регрутовању војника. Незаконитим је проглашено куповање чиновничких положаја, хапшење и прогоњење људи без одлуке суда, самовољне конфискације имовине и друга, слична, до тада уобичајена насиља. Изгледало је да се овим у Турској уводи модерно грађанско друштво као прелаз ка уставном стању у земљи. Ради разраде и озакоњења ових начела, у Турској је образован Правни савет, који је припремио већи број закона названих „Срећним уредбама“ (Тензимат хејрије – отуда Тензиматске реформе). Ма колико добро замишљене, и искрено прокламоване, ове реформе неће дати готово никакав резултат. Оне ће изазвати очорчен отпор повлашћеног мулиманског слоја друштва, нарочито у национално и верски мешовитим крајевима. Порта ће и те отпоре морати да ломи силом, али притом неће имати снаге да радикалније засече у саме основе друштвеноекономског система, па ће Царство и даље ићи из кризе у кризу. У изложеним, општим друштвено-економским и политичким условима живота Турског царства и међународним заплетима око источног питања настављао се на Балканском полуострву и сложени национални и социјално-револуционарни процес. Он се 30-их и 40-их година 19. века испољавао буквално у свим крајевима европске Турске. Тековине достигнуте претходних деценија у борби српског и грчког народа давале су му свуда снажан подстцај, а уздизање младих националних буржоазија обезбеђивало му је нове, авангардне снаге и вођства. Грчки ослободилачки покрет имао је 30-их и 40-их година двојако усмерење. У Краљевини Грчкој носио је карактер борбе за демократију, уставност и парламентаризам, а против ксенократије и апсолутизма. Ван граница Краљевине Грчке све је било подређено ослобођењу грчких територија од Турака и њиховом уједињавању са матицом земљом. Незадовољство Грка владавином Отона Баварског испољило се врло снажно у два наврата 1833. и 1834. године. Покрет из 1843. године завршио се војним ударом и обарањем апсолутизма. У Грчкој је 1844. године донет Устав и уведен је парламентарни систем. 8 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

И поред унутрашњих трзавица, Грчка је имала снаге да подржава и покрете против Турске на грчким територијама које нису биле у саставу матице. Грчка је подржала устанак на Криту 1841. године и много је добровољаца учествовало у том сукобу, који се не крају завршио гушењем покрета. Турци су енергично реаговали и подржани од Енглеза, који због Јонских оствра нису трпели више никакав грчки национални покрет, сломили устанак на Криту. Највећи напори књаза Милоша после добијања хатишерифа из 1830. године били су усмерени на то да се Србији врати шест нахија (крушевачка, алексиначка, књажевачка, црноречка, крајинска и подринска) које је Турска 1813. године одвојила од Београдског пашалука и које није хтела да врати Србији упркос обавезама преузетим у Акерманској конвенцији и Једренском мировном уговору. Милош је подстицао буне у тим нахијама, а онда је 1833. са војском од 6500 људи отишао да буне у њима наводно смири па је тамо и остао. Турска је морала да прихвати свршен чин. После тога су у српско-турским односима доминирала питања од мањег директног утицаја на токове источног питања. И Црна Гора, која у ово време постепено превазилази племенску организацију и подељеност и изграђује се као држава, под вођством својих владика Петра I (1781-1830) и Петра II (1830-1851), игра све значајнију улогу у српском националноослободилачком покрету. И у Босни и Херцеговини је најинтензивнији био аграрни покрет српског сељаштва. Овде су импулси и подстицаји, који су долазили из Србије и Црне Горе такође врло стимулативно деловали. Ти подстицаји доприносили су да ови покрети добију све изразитија национално-политичка и ослободилачка обележја и да српско сељаштво ових крајева постане једна од најексплозивнијих и најреволуционарнијих снага на Балкану. Једна од најснажнијих буна била је поп-Јовчина буна која је 1834. године избила у околини Дервенте; за њој је следила Машићева буна у Крајини. Обе су крваво угушене, а маса људи је избегла у Србију и Аустрију. Период 30-их и 40-их година обележен је видљивим економским и социјалним напретком балканских земаља. Започет већ после 1815. годинетај напредак је у Србији знатно убрзан после 1830. године захваљујући дефинитивној ликвидацији турског феудализма, ширењу слободног сељачког поседа освајањем обрадивих површина, развоју заната и трговине, бржем повезивању са тржиштима централне Европе (Хабсбуршке монархије), напредовању робно-новчаних односа... Појавом и развојем националних буржоазија стварају се услови за пржи продор европских модерних идеја, либерализма и демократског национализма међу балканске народе. То им омогућава изграђивање националних идеологија и формулисање далекосежних и прецизних национално-политичких и државних програма. Српски национални програм, Начертаније Илије Гарашанина из 1844. године, настало је под утицајем Плана словенске политике Србије који је израдио Чех Франтишек Зах 8 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

по идејама пољске емиграције у Француској и њеног шефа грофа Адама Чарторијског. ублажавајући русофобију пољског плана Гарашанини је нешто сузио његове циљеве, предвиђајући да се они остваре у две етапе: најпре, уједињавање српских земаља, подразумевајући под тим Србију, Стару Србију са Македонијом, Црну Гору и Босну и Херцеговину са обавезним изласком на Јадранско море (обнова некадашњег Душановог царства), а затим и прикључење овој великој српској држави и других јужнословенских земаља, Бугарске и Хрватске. Будући да, због отпора двеју империја на чијим рушевинама је имала да се ствара ова југословенска држава (Турске и Аустрије), југословенски народи не би имали снаге да сами остваре овај велики подухват, Грашанин је предвиђао да се помоћ тражи од Француске и Велике Британије јер оне директних стратешко-политичких интереса у овом делу Европе нису имале. И грчки национални програм, познат под именом „Велика идеја“, формулисан је 1844. године. И он је садржао две основне еманципаторске идеје: ослобођење и уједињење свих Грка, подразумевајући под тим све „грчке територије“ Балканског полуострва (Македонију, Албанију и Бугарску до планине Балкан), егејска и јонска острва, Крит и Кипар, као и Цариград и западне делове Мале Азије. Било би то обновљено „Грчко царство“. Сви програни балканских народа били су демократски, еманципаторски и револуционарни, али истовремено и експанзивни, агресивни и освајачки. Сви се темеље на модерном, револуционарном и демократском начелу народности, али су исто тако надахнути идејама и циљевима историцизма, националне мегаломаније и искључивости. Изграђивање националних програма диктирало је и покретање широке акције за њихово пропагирање као и стварање организација за њихово спровођење. Ту пропагандну и национално-политичку активност узеће од 40-их година 19. века на себе тајне националне организације које су се стале стварати широм Балкана, некада самостално, а чешће у дослуху са владама балканских земаља, или чак од њих образоване. Грци су своје тајне националне организације почели стварати већ 30-их година. Једна од првих је била Феникс, која је веома подсећала на некадашњу Фелики Хетерију. Слична је била и национално-религиозна организација Хетерија Филортодокса која је ослонац тражила у Русији. Ту су били и Централни комитет Крићана, Велико братство, Друштво „капетана“... Темеље српске тајне мреже поставио је Илија Гарашанин са својим сарадницима Јованом Мариновићем, Матијом Баном и Атанасијем Николићем. Оно што је заједничко у раду свих поменутих тајних револуционарних организација током 40-их година и касније, то је да су оне тежиле покретању општебалканског устанка против Турске, којим би сваки народ дошао до своје слободе. Све су стремиле што тешњој међусобној сарадњи и све су најважнији ослонац својој акцији тражиле у сељштву, као најборбенијој и најмасовнијој снази балканских друштава.

- Колонијална експанзија 9 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

Неке од европкских држава, пре свега старе поморске силе Британија, Француска и Холандија, а за њима и Русија, испољиле су у првој половини 19. века жив интерес за колонијалну експанзију на ваневропске територије. Колонијална експанзија има готово правилан распоред; у одређена подручја света иду најпре истраживачи, следе их мисионари, а за њима стижу трговци, често подржани и заштићени војницима. Русија своју колонијалну експанзију спроводи ширењем на исток; њене трупе запоседају једну по једну азијску област, анектирају је Руској Царевини и одмах уклапају у њен упрано-политички систем. Од 20-их до 40-их година 19. века Русија је запосела на овај начин североисточни Сибир, Сахалин, Камчатку, Курилска и Алеутска острва, на Далеком истоку, а Азербејџан, Казахстан и Закавказје у југозападним и централним деловима Азије. Колонијална политика Велике Британије имала је два циља: освајање нових тржишта и извра сировина, као и запоседање и контролисање најзначајнијих стратешких пунктова на великим поморским комуникацијама. У раздобљу од 1815. до 1848. године Енглези су купили луку Сингапур 1819. године, запосели Аден 1838. године, анектирали Нови Зеланд 1840. године, одузели Хонг-Конг Кини 1842. године. У Средоземљу су од раније држали Гибралтар, Малту и Јонска острва. Иначе, британска колонијална политка се у првој половини 19. века најснажније остваривала у Индији, Бурми, Авганистану, Кини и Канади, а у нешто мањој мери у Аустралији, тропској и јужној Африци. Напад на Кину се завршио успешно по Британију. Овај напад Британци су предузели са циљем да својој трговини отворе огромно кинеско тржиште. Све до 30-их година трговина између Кине и Велике Британије обављала се преко две монополске трговачке организције: Источноиндијске компаније и друштва Кохонг. За њихов промет била је отворена само лука Кантон. У тој трговини Брианци су највећу добит остваривали препродајом кинеког чаја Европи. Године 1833. одлуком британског Парламента укинут је монопол Источноиндијске компаније у трговини са Кином. Британска влада је покушала да заобиђе и друштво Кохонг и успостави директну веза са кинеском владом како би јој наметнула преговоре „о условима трговине“. Ти услови су били следећи: отварање и других лука британској роби, укидање свих ограничења енглеској трговини, гарантовање повластица међудржавним уговором. Кинеска влада није хтела ни да преговара о овим условима, што је страховито изнервирало Енглезе. Чекао се само згодан повод да се Британија оружјем обрачуна са Кином. Повод је пронађен у забрани продаје опијума коју је донела кинеска влада. На опијуму, који су Британци препродавали у Кини пребацујући га из Индије и Персије, остваривали су велику зараду, па је одлука кинеске владе из 1839. године о забрани продаје опијума значила смао једно – рат. Парламент је 19. марта 1840. године одобрио ратни кредит и ускоро после тога почео је осамнаестомесечни рат, познат под именом Први опијумски рат. Јуна 1842. године искрцао се одред који је заузео шангај, а два месеца касније је освојен и Нанкинг. После пада Нанкинга кинески цар и влада били су приморани на попуштање; 28. августа 1842. године закључен је Мировни уговор у Нанкингу. Кинеска влада је пристала да гарантује трговачке повластице које су тражили Енглези, отворила је поред Кантона још четири луке: Шангај, 9 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Амој, Фучоу и Нинпо, а одобрила је Британији и да у њима отвори своје конзулате. Царине на енглеску робу која се увози у Кину одређене су на 5% од њене вредности, а на чај који Енглези извозе из Кине на 10%. Тако су Кинези Бриотанцима дали две битне привилегије:екстериторијалност и цариснку аутономију. Најзад, Кина је уступила Британији, као „трговачко упориште“, острво Хонг-Конг. Ове повластице су 1844. године проширене и на Фанцуску и САД. Године 1837. дошло је до побуне у Канади, коју је Британија угушила а потом дала Канади једним правним актом (Dominion Home Rule) статус доминиона и широку унутрашњу самоуправу. Обе канадске обласи су уједињене у једну целину. У првој половини 19. века почео је да се испољава и колонијални интерес Британије у тропској и јужној Африци: Нигерији, Златној Обали (Сомалији), Капланду (Рт добре наде), источној Африци. Године 1845. Британија је анектирала Натал, а 1848. године ушла у прве окршаје против Бура. Британска колонијалана експанзија у провј половини 19. века текла је без икаквог стварног отпора других европских сила.Такав случај није био са експанзијом Француске. Француској је највише проблема стварала управо Британија. Прве тешкоће прављене су приликом враћања оних колонија које су Енглези заузели за време револуционарних и наполеонских ратова, а које је Бечки конгрес ипак пресудио Француској: Сенегала, Мартиника, Гвадалупе и Гијане. Оне су предате Французима тек 1817/8. године. Дуже компликације изазваће прва велика колонијална акција Француске после Ватерлоа. У пролеће 1830. године Француска је припремила поход на Алжир. То је било замишљено као казнена експедиција против берберских гусара, која је требало да донесе више престиж оронулом режиму краља Шарла X него непосредну територијалну и материјалну корист Француској. Као повод искоришћено је то што је алжирски владар (деј) нанео увреду француском конзулу. Напад је започео 5. маја 1830. године, а француским трупама је командовао генерал Луј Бурмом. До Јулске револуције поход није дао никакве значајније резултате. Влада Јулсе монархије је, и поред своје мирољубивости, одлучила да се поход настави. Одучено је да се заузме цео Алжир, а не само његове приобалне области. Способни емир Абдел-Кадер је Французима правио велике проблеме, али је његов отпор ипак сломљен у јесен 1844. године од трупа којима је командовао маршал и гувернер Алжира Томас Бижо. Абдел-Кадер је наставио са отпором до 1847. године када се предао новом француском гувернеру војводи од Омала. Упоред са освајањем Алжира текла је и колонизација; у Алжир су се поред Француза досељавали и Италијани и Шпанци. Међу француским досељеницима су најмногобројнији били ратни ветерани којима је Француска доделила земљу одузету од Арапа. До 1847. године у Алжир се доселило око 110 000 Европљана, а половину тог броја чинили су Французи. Енглези су били изузетно незадовољни француским освајањем Алжира, а нервирале су их и француске претензије према Египту. Ништа бољи однос није постојао ни према француском ширењу у западној Африци (Габон) и на острвима у Тихом океану. 9 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

VII Револуција 1848-1849. године

Иако је дошло до реакције 1815. године, конзервативне снаге су биле немоћне да спрече објетктивни ток историјског развоја; нова техника и технологија која се ствара, нови начини производње, нарочито индустријска револуција ломили су старе оквире феудалног друштва, уздизале су се нове друштвене снаге и изгрђивале нове идеје, које су незаустављиво тражиле и нове политичке институције и односе. У регионима Европе у којима је феудализам био уништен још у раздобљу револуција 1770-1815. године, капитализам се брже развијао, па су се у њима брже мењале и друштвене структуре. Захтеви који су се од 1815. до 1848. године постављали у вези са довршавањем грађанске револуције, били су различити у појединим земљама, зависно од степена њихове економске и друштвене развијености. У напредним капиталистичким земљама те захтеве формулишу водеће снаге ситен и средње буржоазије, па и пролетаријата. Зато они имају не само буржоаски већ и демократски карактер, и зато ће револуције које ће се подићи за њихово остваривање носити буржоаско-демократски карактер. У феудално-апсолутистичким земљама авангарда револуције биће крупна буржоазија удружена са либералним племством, па ће овде и циљеви револуције бити ограниченији – либерални. Општи узроци који су водили ка револуцији 1848/9. године били су противречности социјално-економског и политичког развоја нагомилане у раздобљу од 1815. до 1848. године. У односу на буржоаске револуције с краја 18. века, четрдесетосмашка револуција је имала да решава сложеније проблеме и компликованије ситуације и односе. Уз раније супротности на релацији феудализам – капитализам, племство и свештенство – трећи сталеж, односно племство – буржоазија и племство – сељаштво, сада је у центру збивања, бар у развијеним државама, и противречност на релацији буржоазија – пролетаријат. Ту је, осим тога, и један сасвим нови историјскипроблем и сасвим нови покретач историјске динамике – национално питање. Национално питање се јавља као веома значајна компонента капиталистичке епохе, као саставни део историје грађанског друштва. Ослобођена, у првим налетима грађанске револуције национална свест постајеагенс широких и снажних покрета за национални суверенитет и стварање јединствених и самосталних држава. Већ у раздобљу од 1815. до 1848. године национални покрети су кључна појава у историји Ирске, Италије, Немачке, Хабсбуршке монархије, Русије и балканских земаља.

9 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

- Прилике у Европи пред револуцију - Економска и политичка криза Развој капитализма у Европи је носио много противречности и елемената кризе; прве капиталистичке кризе избиле су 20-их и 30-их година, а честе су биле и пољопривредне кризе изазване како природним тако и друштвено-економским околностима. Најтежа и најразорнија економска криза која је погодила Европу у првој половини 19. века била је она из 1846-47. године, која је почела као пољопривредна, наставила се као индустријско-финансијска, а завршила се као политичка и револуционарна. Својом дубином, свеобухватношћу и далекосежношћу послужила је као општи повод и непосредни изазивач револуционарног таласа који је погодио Европу 1848-49. године. Директни покретач ове кризебили су неповољни природнометеоролошки услови који су погодили Европу 1846. године. На већ истрошене резерве прехрамбених производа, дошли су прво кишовито пролеће, а затим сушно лето и на крају болест кромпира. Приноси најважнијих култура – жита и кромпира, били су у многим земљама преполовљени, а и квалитет им је знатно опао. Најтрагичније последице биле су у Ирској где су стотине хиљада људи помрле од глади а милион их се одселио у САД. Цене житарица су свуда скочиле, што је изазвало немаштину, побуне, разбојништва... Владе европских земаља су прво одговориле притиском на побуњене грађане, а тек потом почеле да увозе житарице из САД и Русије и дају новчану помоћ најугроженијима. Ове мере су биле добре, али закасниле да би предупредиле општу кризу. И баш када је жетва 1847. године спречила катастрофу до врхунца је дошла индустријско-финансијска криза. Скокови цена прехрамбених намирница током 1846. и 1847. године умањили су куповну моћ грађана, што је за собом повукло много мања давања на обућу, гардеробу... и утицало на индустријску производњу у којој се појавила хишерпродукција, а потом и обустављање производње и отпуштање радника. Криза се ширила, железнице су превозиле мање робе, па је дошло и до обуставе изградње неких пруга, што је опет повукло кризу у металској индустрији и рударству. Нове масе незадовољних радика појавиле су се широм Европе; само у Француској ова криза је оставила без посла 750 000 људи. Криза се потом пренела и на трговину и банкарство. Као и пољопривредна и ова криза је изазвала многе стихијске покрете и узнемирења. Социјална превирања су била свуда уочљива. Економска криза 1846-1847. године није створила политичку кризу у Европи; многе политике напетости и сукобљености постојале су и раније, али криза их је заоштрила и појачала.

9 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

У Француској се политичка криза кретала у правцу великог сукоба. Основни узроци су лежали у потпуној политичкој доминацији крупне финансијске, индустријске и веле поседничке буржоазије и њеној неспремности да задовољи тежње осталих слојева грађанског дурштва да учествују у управљању државним и другим јавним пословима. Крупна буржоазија није желела да испусти монопол власти из руку, па је још од почетка 40-их година изборна реформа постала питање око којег се водила све оштрија политичка борба. Ослоњена на својих 250 000 бирача владајућа крупна буржоазија није пристајала ни на какву реформу нити снижавање имовинског цензуса за стицање бирачког права. Оваква политика, поред наклоњености Енглеској у спољној политици, стварала је широку опозицију. Гизоова влада је нападана са свих страна. Против Гизоове владе у Парламенту је деловала либерално-монархистичка опозиција Одилона Бароа. У јавности најснажније су биле две групе републиканаца; једну су чинили умерени, либерални републиканци окупљени око листа Nacional, које су предводили Алфонс Ламартин и Арманд Мараст, док су другу групу чинили радикални, демократски републиканци Ледри Ролена сврстани око листа Реформа. Најзад, 40-их година поново је глас подигла и легитимистичка опозиција, која је тражила рестаурацију Бурбона довођењем на престо Анрија V – унука Шарла X. Почевши од 1843. опозиција у неколико наврата тражи изборну реформу, али влада, манипулишући у Скупштини, упорно одбацује и најумереније предлоге. Опозиција је зато кренула у широку јавну кампању против владе. Да би избегла законске препреке, у виду полицијских дозвола за јавне скупове, она је агитацију замислила у облику свечаних народних банкета. Први такав банкет, са око 1200 учесника, одржан је 9. јула 1847. године у дворани Шато Руж у Паризу. На њему је владa жестоко нападана, а учесници су заједно певали Марсељезу. Након тога организовани су банкети и у унутрашњости земље. У Лилу је 7. новембра 1847. године Ледри Ролен формулисао политички програм републиканаца, који је, сажет у три пароле, поновљен и у Тулузи 9. јануара 1848. године: 1. „Сувереност народа“ 2. „Принципи из 1789. и 1830. године“ 3. „Изборна и парламентарна реформа“ До почетка револуције у Француској одржано је преко 70 оваквих банкета који су јако електрисали атмосферу у француској јавности. И немачке земље биле су захваћене политичким узнемирењем. Либерална буржоазија је све отвореније иступала са захтевима да се сазове Народна скупштина и све оштрије критиковала владе. Критике су најжешће биле у Пруској. Наруку буржоазији ишла је и финансијска криза која је погодила пруску државну благајну. Краљ Фридрих Вилхелм IV је покушао да добије кредит од банкарске куће Ротшилд али је одбијен. Зато је био приморан да сазове Уједињени ландтаг, како би од њега добио гаранцију за зајам и сагласност за нове порезе. Уједињени ландтаг није био народна скупштина у парламентарном смислу речи. То је било тело састављено од делегата локалних земаљских 9 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

(покрајинских) сталешких скупштина. И сам Уједињени ландтаг се, као и локалне скупштине, састојао од две курије: Курије племства и Градско-сеоске курије. Због тога су либерали били веома незадовољни и тражили су увођење правог парламентаризма. Под утицајем либерала Градско-сеоска куријаускратила је краљу сагласност за нове порезе и зајмове. На то је Фридрих Вилхелм IV 26. јуна 1847. године распустио Уједињени ландтаг, задржавши само једну његову „Сталну комисију“ као саветодавни орган. Ови догађаји су јако политизовали ситуацију у Пруској, па и у читавој Немачкој. У узаврелој политичкој агитацији постепено су се формирале три будуће политичке струје у Немачкој: конзервативна, либерална и радикална. Истовремено, ојачала је национална агитација, која је политички преображај везивала за национално уједињење Немачке. Криза која је постепено нарастала у Хабсбуршкој монархији није се драстичније појачавала 1846/47. године, али је пре тога, из године у годину, бивала све дубља, па је и ситуација и тамо почетком 1848. године била револуционарна. Италија је, међутим, 1846/47. године доспела у право револуционарно стање. Избор либералног кардинала Маштаји-Феретија за папу (Пије IX) 1846. године био прворазредни политички догађај, који је нагло загрејао атмосферу. Широм Италије су тражене реформе. Папска курија је била преплављена петицијам, у Краљевини Сардинији конгрес италијанских научника клицао је Карлу Алберту и Пију IX. Свуда су се захтевале слободе, реформе и изгон странаца из Италије. Свуда се пева химна Fratelli d’Itallia, а у Торину Чезаре Балбо, Камило Кавур и Санторе ди Сантароза децембра 1847. године покрећу лист Il Risorgimento, који се залаже за либералне реформе и уједињење Италије. Папа делимично излази у сусрет захтевима, па у априлу 1847. године оснива Консултативну скупштину, а у јуну 1847. године Министарско веће (владу). Извршене су и неке друге реформе, међу којима је и оснивање Грађанске гарде. Све то изазива велико узбуђење у Италији, али су углавном сви незадовољни. конзервативцима су ове реформе претеране, либералима су недовољне. Међу њима долази и до сукоба. У Ромањи избијају велике туче, а Аустрија, да би пресекла агитацију и демонстрирала снагу, окупира Ферару, Парму и Модену и гомила трупе у Ломбардији. Тек тада се подиже талас антиаустријских демонстрација широм Италије. Знак великог набоја био је и устанак сељака у Галицији 1846. године, који је Аустрија искористила да уништи Краковску Републику и анектира је. Све је указивало да је револуција на прагу.

- Раднички покрет – Савез комуниста -

9 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

У четрдесетосмашкој револуцији радничка класа неких земаља (Француска, Немачка) први пут ће иступити као самостала и снажан друштвено-политички фактор у једном преломном историјском збивању. Био је то покрет који је иза себе имао дуг пут развоја. Глобално гледано раднички покрет је до половине 19. века прошао кроз две фазе. Прву фазу представљо је дуги период у коме је класно неосвешћени пролетаријат водио стихијске и спонтане борбе најразличитијим средствима, а чији је врхунац достигнут у лудистичком покрету. Другу фазу у развитку радничког покрета обележила је појава класних неполитичких организација радника (синдикалних, здравствено-потпорних, економских, задружних) које су резултат израстања свести да се пролетаријат у борби за избављење из несносне ситуације мора ослонити на сопствене снаге. Економска борба се показаланеефикасном без политичке компоненте, па се већ у овој фази у радничким иступањима појављују и политички захтеви. У првом великом организованом класном покрету пролетаријата – чартизму, политички садржаји су преовладали над економским. У свести пролетаријата још увек нема јасне, кохерентне и целовите политичке оријентације, зато политичке и друге организације пролетаријата овог доба, од синдикалних до завереничких, нису чисто радничке и не воде борбу само за циљеве пролетаријата. Тек са појавом револуционарног социјализма и са његовим продирањем у свест радничке класе, почиње и изграђивање чисто пролетерске политичке стратегије, програмске оријентације и класне организације. У том спајању радничког покрета са теоријом научног социјализма, чији први кораци падају у само предвечерје четрдесетосмашке револуције, једну од кључних улога одиграла је организација Савеза комуниста, основана 1847. године. Њеним настанком и њеном улогом започиње трећа фаза у историји међународног радничког поркета. Савез комуниста се развио из Савеза праведних, једног од већег броја тајних политичких, просветних и културних друштава немачког пролетаријата. Савез праведних је имао подружнице и у Француској, Енглеској, Белгији и Швајцарској. Сам савез праведних је настао од Савеза прогнаних, друге једне емигрантске организације основане у Паризу 1834. године. Организација Савез праведних је била погођена Бланкијевим хапшењем 1839. године (види горе), али се одржала и обновила рад у Швајцарској (Вилхелм Вајтлинг) и Лондону. Са руководством у Лондону се упознао Фридрих Енгелс, назвавши их „правим људима“. Карл Маркс и Фридрих Енгелс су били повезани са свима њима, али су критиковали Вајтлингове магловите погледе. До разлаза међу њима је дошло 1846. године. Након разлаза Савеза праведних са Вилхелмом Вајтлингом, та организација је отворила врата марксизму. Маркс и Енгелс су постали чланови Савеза праведних. Савез праведних је јуна 1847. године у Лондону, на првом конгресу, преименован у Савез комуниста. Конгрес је донео одлуку да се на следећем скупу усвоје два основна политичка документа: Програм и Статут. За израду Програма били су задужени Маркс и Енгелс. 9 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

Други конгрес Савеза комуниста одржан је од 29. новембра до 8. цецембра 1847. године, а поред немачких учествовали су и делегати из Француске, Енглеске, Белгије и Швајцарске. Главна тачка Конгреса било је усвајање Програма Савеза чији су нацрт написали Маркс и Енгелс. На основу основних начела, која је у облику 25 питања и одговора, под насловом Принципи комунизма, израдио Енгелс, Маркс је формулисао нацрт целог Програма. Његов текст је написан са свим обележјима програмског документа, али у манифестационој форми, па ће га његови творци тако и назвати: Манифест Комунистичке партије. Широку популарност стекао је и под насловом Комунистички манифест. На немачком језику он ће се појавити на самом прагу револуције, фебруара 1848. године, а одмах затим ће бити преведен на француски, пољски и дански, а 1850. године и на енглески. После тога – рашириће се по целом свету. Други конгрес Савеза комуниста усвојио је и Статут своје организације. Он је одредио и револуционарни карактер и крајње циљеве Свеза: „Сврха Савеза јесте обарање буржоазије, владавина пролетаријата, укидање старог, на класним основама заснованог, буржоаског друштва и основање новог друштва без класа и без приватене својине.“ Са таквим циљевима и задацима, Савез комуниста ће у кратком раздобљу своје делатности (1847-1852) ударити печат свим будућим идејним оријентацијама и организцаионим облицима међународног радничког покрета.

- Револуција - Почетак револуције Прва варница револуције избила је у Италији. Након новембарских демонстрација 1847. године, после којих је уплашени краљ Фердинанд II18 довео на владу либерале, ситуација се у краљевини обеју Сицилија никако није смиривала. Истакнути сицилијански револуционари Ла Маза и Ла Фарина решили су да се илегално врате из прогонства и да 12. јануара 1848. године у Палерму подигну устанак. Ситуација на Сицилији је била толико напета да је устанак букнуо већ 9. јануара 1848. године. Захтеви устаника били су:  враћање Устава из 1812. године  давање слободе штампе  амнестија политичких затвореника

18 Фердинанд II је био краљ Напуља и Сицилије од 1830. до 1859. године. Треће је дете Франца I од Сицилије и његове друге супруге Марије Изабеле од Шпаније. 9 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Краљ је покушао да војском разбије устанике, али је покрет био тако снажан да су напуљске трупе морале да напусте Палермо. Следећег дана град је био у рукама револуционара, који су образовали владу на челу са Руђером Сетимом. Само дан касније краљ Фердинанд II је обећао устав, који је 11. фебруарабио проглашен. Устав је био израђен по угледу на француски устав из доба Јулске монархије и предвиђао је увођење парламентарног система са дводомном скупштином: једним домом састављеним од краљевских посланика, а другим од народних предстаника изабраних на основу ограниченог бирачког права. Догађаји на Сицилији снажно су одјекнули целом Италијом. Сардински краљ Карло Алберт19 реаговао је на догађаје обећањем Устава, док су аустријске власти примениле силу. Карло Албер је 8. марта дао Устав; у Сардинској Краљевини уведен је парламентарни систем. Парламент је имао два дома: Представничку скупштину и Сенат. Њима и краљу припада законодавна власт, док целокупну извршну власт има краљ.Устав је изједначио грађане пред законом, увео опште опорезивање и гарантовао је грађанске слободе. Дана 14. марта је и у Риму проглашен Устав. По уставу је и овде било предвиђено увођење дводомног парламента, у којем би горњи дом, Сенат, састојао од кардинала. Покрети у Италији нису били довољни да би покренули револуционарне догађаје у целој Европи, тај подстицај даће фебруарска експлозија у Паризу. Повод за почетак револуције у Француској била је забрана банкета који је за 19. јануар 1848. године заказао командни састав Националне гарде XII арондисмана. После изрицања забране, банкет и демонстрације нису отказани већ само одложени за 22. фебруар. Гизоова влада их је међутим 21. фебруара 1848. године поново забранила. То је био окидач. Официри националне гарде су били спремни да одустану од банкета, али демонстрације нико није могао да заустави; увече 22. фебруара 1848. године дошло је до масовних демонстрација у Паризу. Велике групе демонстраната су се сливале на трг Конкорд, а ту су им се супротставили одреди Националне гарде, два демонстранта су погинула. Сукоб је настављен и током ноћи тог 22/23. фебруара. Ујутру 23. фебруара 1848. године демонстрације су уродиле плодом, поједини одреди Националне гарде почели су да прелазе на страну демонстраната. Управо је одред гардиста XII арондисмана први и избацио паролу: „Живела република!“ У критичној ситуацији Гизо је 23. фебруара поподне поднео оставку, очекујући да ће то смирити ситуацију, али преварио се. Тек је вест о оставци подигла цео Париз. Демонстрације су се претвориле у оружани устанак. Национална гарда масовно прелази на страну устаника који 24. фебруара 1848. године заузимају две кључне позиције у граду: Шато д'О и полицијску префектуру. 19 Карло Алберт (1798-1849) је био краљ Пијемонта-Сардиније од 1831. до 1849. године. Наследио је свог даљег рођака Карла Феликса. Карло Алберт је повезан са Првим ратом за италијанску независност (1848-1849). Абдицирао је након пораза од Аустријанаца у бици код Новаре 1849 године. Умро је у егзилу убрзо након тога. 9 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

Краљ Луј Филип чини последње покушаје да заустави револуцију, нуди мандат за састав владе најпре Адолфу Тјеру, а затим Одилону Бароу, што они одбијају. После тога краљ позива регуларне трупе да крену на устанике, али генерал Бижо војнике, незаинтересоване да пуцају на грађане, враћа у касарне. То је крај Луја Филипа. Он 24. фебруара потписује абдикацију у корист свог малолетног унука, грофа од Париза, и преко Јелисејских поља бежи у Енглеску. Мајка грофа од Париза, војвоткиња Орлеанска, одлази у Скупштину и покушава да издејствује проглашење свог сина за краља. Њен напор је узалудан, у скупштинске дворане продиру устаници који траже образовање привремене владе. Њен списак Ламартин 20 већ има у џепу. Након што је прочитао списак, Ламартин је позвао народ да крене према Градској кући, где су још од 1789. године настајале све револуционарне владе. Тамо је увече 24. фебруара 1848. године привремена влада допуњена још четворицом чланова. Тако је први резултат фебруарске револуције у Паризу био тај да је са престола пао Луј Филип, а да се власт нашла у рукама републиканаца. Привремена влада се није усуђивала да прогласи републику, али је ујутру 25. фебруара 1848. године на њену седницу у Градској кући упала група одлучних револуционара коју је предводио лекар Распај и претећи тржила проглашење републике. Влада је морала да се повинује. Дана 25. фебруара 1848. године почела је историја Друге Француске Републике. Револуција у Француској се одразила и на Немачку. Већ 27. фебруара 1848. године дошло је до устанка у Бадену и неколико дана касније укидања феудализма у тој држави. Драматично је било у Баварској где је револуција избила 2. марта 1848. године; велике демонстрације у Минхену. Краљ Лудвиг I 19. марта 1848. године, пошто није желео да изврши озбиљне политичке и социјалне реформе, силази са власти и престо препушта сину Максимилијану, који спроводи неколико реформи: уводи слободу штампе, прописује јавност судског поступка, проглашава јавну одговорност министара... Револуционарни немири потресају и Франкфурт на Мајни, Хесен, Рајнску област Пруске. Први немири у Бечу осетили су се 6. марта 1848. године када је дошло до манифестација „Читалачког клуба“. Студентска омладина се прва узнемирила и већ 12. марта 20 Алфонс де Ламартин (1790-1869), француски књижевник и политичар. Познат је по аутобиографској поеми "Језеро", која ретроспективно описује љубав једног пара гледана кроз очи пропалог човека. Ламартин је био уметник у француској поетичкој форми. Био је један од ретких Француза који је свој књижевни дар комбиновао са политиком. Васпитан у строгом хришћанству постао је богољуб, те је написао Jocelyn и La Chute d'un ange. Написао је Историју жирондинаца 1847. године која описује жирондинце.Много је путовао, а у Турској се 1820. године оженио енглескињом Маријом Бирч. Радио је за фрацуску дипломатију у Италији од 1825. до 1828. године. Члан Француске академије постао је 1829. године. Био је министар спољних послова од 24. фебруара 1848. до 11. маја 1848. године. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао: „Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену платили њихови очеви." Преминуо је у Паризу завршивши своју каријеру литерарним сломом.

1 0 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

1848. године објавила своје захтеве. Метерних је одбио сваки разговор о њиховом испуњењу, што је изазвало експлозију. Дана 13. марта 1848. године отпочеле су велике демонстрације буржоазије, студената и радника Беча. Пред седиштем владе демонстранти траже Устав и смењивање Метерниха. Влада је решила да се силом обрачуна са демонстрантима, било је око 50 жртава. Од овог крвопролића уплашио се и двор. Метерних је морао да поднесе оставку и бежи из Беча. Двор тада за команданта свих војних снага Монархије именује генерала Алфреда Виндишгреца и тражи од њега да смири демонстранте. Он 14. марта 1848. године покушава да изврши контраудар, али му то не полази за руком. Двор и Виндишгрец више не могу да спрече образовање Националне гарде од стране устаника, који одмах бирају и њен Централни комитет. Образује се и Академски легион, од 4000 студената, као елитна борбена јединица револуције. Двор признаје ове две револуционарне институције, дозвољава слободу штампе и обећава доношење Устава у најскорије време. Гроф Пилерсдорф 17. марта 1848. године образује нову владу умерено либералног правца. Револуционарни покрет потреса и унутрашњост Царства. Револуционарна збивања носе тројаки карактер: аграрног покрета против феудализма, борбе буржоазије за либералне и демократске реформе, борбе угњетених народа за националну еманципацију. Револуцијом су захваћени Мађарска, италијански поседи Аустрије, Чешка, јужнословенски и румунски крајеви Монархије. Револуционарни пролом у Мађарској почео је већ чувеним говором Лајоша Кошута у Пожунском сабору 3. марта 1848. године. Он је тада изнео свој национални и аграрни програм. Тражио је ослобођење кметова и образовање мађарске владе. Следећег дана Сабор је послао депутацију у Беч, у којој је био и Лајош Кошут. Док је депутација боравила у Бечу, у Мађарској масе су се покренуле. Пештанска револуционарна омладина организовала је 15. марта 1848. године велике демонстрације и формулисала свој програм од 12 тачака заснован на принципима: „равноправност, слобода, братство“. Садржао је следеће захтеве: слободу штампе и укидање цензуре, образовање владе одговорне пред Државним сабором Угарске који би заседао у Пешти, годишње сазивање Државног сабора, верску и политичку равноправност грађана пред законом, опште опорезивање, укидање кметства, увођење поротних судова, народно представништво, оснивање националне банке, уклањање страних војника са територије Мађарске, забрану Мађарским војницима да служе у страним земљама, ослобођење политичких затвореника, уједињење са Ердељом. (има 13 тачака ?) „Програм 12 тачака“ био је саопштен пред десетинама хиљада пештанских демонстраната заједно са Националном песмом Шандора Петефија. Прва реакција одушевљене масе било је проваљивање у затвор и ослобађање револуционара Михаља Танчића. После ових демонстрација бечки двор и Горњи дом Угарског сабора (магнати) морали су да прихвате одлуку Доњег домао укидању кметства и о праву Мађарске да образује своју владу. Одлуке Доњег дома су потврђене, а 17. марта 1848. године образована је мађарска 1 0 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

влада под председништвом грофа Лајоша Баћањија и са Лајошом Кошутом као министром финансија. На вести о догађајима у Бечу берлинске масе су 16. и 17. марта 1848. године изашли на улице. Супротставила им се војска и погинуло је преко 200 људи. Краљ је прихватио да спроведе мање реформе али то није било искрено и скоро ништа није урађено. У Италији су масе реаговале на вести из европских престоница. У Милану је 17. марта 1848. дошло до устанка и започеле су петодневне борбе, након којих је аустријска војска 23. марта 1848. године била приморана да се повуче из Милана. Аустријанци су се повлачили и из других делова Ломбардије. Дана 22. марта 1848. избио је устанак у Венецији, Аустријске трупе су напустиле Венецију, а наредног дана – 23. марта 1848. године адвокат Данијел Манин је прогласио Венецијанску Републику. На Сицилији се 25. марта 1848. године састала Народна скупштина и изгласала свргавање династије Бурбона. Заплашени папа Пије IX 30. марта 1848. године издаје енциклику којом проглашава да су догађаји у Италији израз Божије воље. Марта 1848. године избиле су и револуције у јужнословенским земљама Хабсбуршке монархије. у Словенији су 16. марта 1848. године избиле велике демонстрације. У Војводини и Хрватској сељаци крећу на племићке и манастирске велепоседе и проглашавају поделу земље. Грађанство се такође диже и износи своје захтеве. Српско грађанство у Угарској је у почетку умерено. На својим скупштинама у Пешти (18. марта 1848. године), Новом Саду (27. марта 1848. године), Земуну и Сремским Карловцима оно тражи право на употребу народног језика, верска права и слободе, доступност државних служби и за Србе, одржавање народно-црквених сабора сваке године, укидање феудалних права и привилегија, слободу трговине, пореске олакшице, слободан избор официра у Војној граници, самоуправу у градовима, судске реформе, слободу штампе. Још увек се не тражи територијална аутономија са српски народ. Хрватско грађанство предвођено Народном странком тражи исте привилегије које су дате Мађарима. Захтеви су формилисани и усвојени на Великој народној скупштини 25. марта 1848. године, на којој је граничарски пуковник Јосип Јелачић изабран за хрватског бана. Ова последња одлука је уствари само била потврда Јелачићевог наименовања од стране цара 23. марта 1848. године. Револуција у Чешкој је почела у првој половини марта, и овде се постављају упоредо социјално и национално питање. Крајем марта долази до врења у Галицији и Словачкој. 1 0 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

У Белгији и Холандији није дошло до револуционарних буна, владари су на власт одмах поставили либерале и предузели извођење уставних и других политичких реформи. У Швајцарској је револуција у Европи спречила интервенцију против већ започетих уставних реформи. У Енглеској је дошло до новог таласа чартистичког покрета, али је он био краткотрајан и без ефекта.

- Друга Француска Република „Привремена влада“ није имала у својим рукама никаква средства власти, ни правна ни материјална. Два месеца ће бити и без војне силе. Окружена наоружаним устаницима углавном је морала да слуша њихове захтеве. Прогласила је опште право гласа, слободу штампе, удруживања и политичког деловања, укинула је смртну казну за политичке кривце и ослободила политичке затворенике. Дана 25. фебруара 1848. влада је под притиском народа прихватила декрет којим се обавезује да обезбеди егзистенцију радника помоћу рада; обавезала се да обезбеди посао за све грађане. Следећег дана је основана Комисија за проучавање радничког питања, на челу су јој били Луј Блан и Александар Албер, а смештена је била у Луксембуршки дворац. Почела је са радом 1. марта 1848. године. Добила је назив Луксембуршка комисија. Прва мера Луксембуршке комисије биле је и најкориснија. На њен предлог влада је 2. марта 1848. године донела одлуку о дужини радног времена у целој земљи: 10 часова у Паризу и 11 у провинцији. Висина надница није одређена. Отворене су и народне радионице у којима ће незапослени радници моћи да нађу посао и нешто зараде. Образовано је 145 политичких клубов и покренуто 170 листова. Тада је одлучено и да се у колонијама укине ропство. Влада је донела одлуку и да образује мобилну гарду од 24 батаљона од по 1000 плаћених људи. Администрација је чишћена од људи из Јулске револуције. Избори за Уставнотворну скупштину заказани су за 9. април 1848. године. Право гласа добили су грађани старији од 21 године са местом пребивалишта дужим од 6 месеци, док су пасивно право добили грађани старији од 25 година. Битна ставка је било и доношење одлуке од 4. марта 1848. године, коју је формулисао Ламартин, да рат није принцип Француске републике и да она не представља опасност по било који облик владавине у Европи. Француска војска је тада била веома слаба, а да би је ојачала влада је 16. марта 1848. године повећала порезе за 45%, што је била њена прва непопуларна мера. Револуција је због свих потреса донела и економску кризу. Под притиском левице, која је рекла да неће стићи да објасни народу како стоје ствари и суштину социјалистичких захтева и да ће у том случају вероватно победити „реакција“, 1 0 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

влада је изборе за Уставотворну скупштину померила за 23. априла 1848. године. Левица је желела много веће одлагање, па се сви револуционарни клубови уједињују у Странку социјалне републике око заједничког програма: национализација великих предузећа и банака, прогресивни порез на доходак, укидање експлоатације, организација рада, социјална правда и једнакост. Влада је успеа да разбије демонстрације, а револуционарни фронт се потом распао на два табора: буржоаски и пролетерски. Избори од 23. априла 1848. године протекли су у миру. Пролетерски табор је доживео пораз, у Уставотворну скупштину је од 900 посланика ушло само 30 радника, али је зато било 200 легитимиста и католичких посланика. Преко 650 посланика припадало је различитим републиканским струјама. Уставотворна скупштина се састала 4. маја 1848. године и одмах ставила до знања да раскида са социјалним илузијама. На Ламартинов предлог, она је, као руководеће тело у држави, формирала Извршну комисију од 5 чланова, који су сви били припадници бивше привремене владе: Алфонс Ламартин, Луј Антоан Гарније-Пажес, Доминик Араго, Мари и Александар Ледри-Ролен. Међу њима више није било социјалиста. Револуционарни социјалистички клубови за 15. мај 1848. заказују демонстрације, чији је формални разлог за заказивање био пружање подршке пољским, италијанским и немачким револуционарима. Предвођени Огистом Бланкијем, Анријем Барбесом, Франсоаом Распајом и Александром Албером, радници упадају у дворану у којој је заседала Уставотворна скупштина и саопштавају своје захтеве. Затим се окрећу ка Општинском дому где заседа влада, али их ту разбијају ореди Националне и Мобилне гарде. Распај, Албер и Барбес су ухапшени одмах, а Бланики неколико дана касније. Уставотворна скупштина се вратила заседању. Охрабрена овим успехом нова влада је извршила противудар и распустила Луксембуршку комисију, забранила рад револуционарних клубова и укинула декрет о скраћивању радног времена. Решено је да се расформирају и националне радионице, у којима је крајем маја радило 119 000 радника. Одлучено је да се отпусте и град напусте они који нису Парижани. Дана 22. јуна објављен је декрет о мобилизацији младих радника у војску. На овај декрет радници су одговорили устанком. Раднички устакан, који је прихватила и друга сиротиња Париза, трајао је од 23. до 26. јуна 1848. године. То су знамненити „јунски дани“ који означавају прву самосталну пролетерску револуцију у светској историји. Уставотворна скупштина је дала диктаторска овлашћења војном министру генералу Лују Кавењаку. Кавењакова војска артиљеријом ломи устанике. Устаници не добијају ниоткуд помоћ, то је била борба радника против свих осталих слојева буржоаског друштва. Дана 26. јуна устанак је сломљен. Страдале су хиљаде људи, а по завршетку устанка ухапшено је 25 000 људи, стрељано око 3000, на робију и изгнанство послато је преко 11 000 људи. Народ је потпуно разоружан, националне радионице су 2. јула 1848. године званично затворене. 1 0 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Уставотворна скупштина и влада су у наредном периоду донеле још мера против радника, социјализма и демократије. У августу је одбачен пројекат о завођењу прогресивног опорезивања, прописана је затворска казна за дужнике који не могу да врате дуг, отворена истрага против левих демократа и социјалиста. Око 100 000 некадашњих административаца краља Луја Филипа враћено је на некадашње положаје. У јесен 1848. године највише пажње привлачио је рад на припремању Устава. У уставним расправама у Француској, под вођством Адолфа Тјера, образује се један политички блок монархиста који су из нужде прихватили републику и конзервативних републиканаца, познат под именом „Партија реда“, која је била експонент крупне финансијско-индустријске буржоазије. Истовремено, запажа се пораст бонапартизма, који репрезентује принц Луј Наполеон Бонапарта, синовац цара Наполеона I. Устав је усвојен 4. новембра 1848, а проглашен 12. новембра 1848. године. Он је озаконио републиканско државно уређење и увео опште право гласа – две тековине фебруарске револуције. Законодавна власт је припала једнодомној Законодавној скупштини од 750 посланика, изабраних на 3 године, а врховну извршну власт председнику Републике, изабраном, по америчком узору, на општим изборима, апсолутном већином и на четворогодишњи мандат. Председник бира министре, који су одговорни њему и Скупштини, поставља државне функционере и војне команданте. Председник нема право реизбора, а за повреду Устава може бити позван на одговорност од стране Врховног суда. Председнички избори расиписани су за 10. децембар 1848. године. Истакнуто је 5 кандидата. Кандидати су били Луј Кавењак, Александар Ледри-Ролен, Франсоа Распај, Алфонс де Ламартин и Луј Наполеон Бонапарта. На изборима одржаним 10. и 11. децембра 1848. године гласало је 76% бирача (7,5 милиона људи); Луј Наполеон Бонапарта добио је 5,5 милиона гласова (потребна апсолутна већина била је 3,75 милиона), Кавењак је освојио 1,5 милиона, остали много мање, Ламартин свега 17 000 гласова. За Луја Наполеона су масовно гласали и радници и сељаци. „Партија реда“ је листом гласала за Луја Наполеона Бонапарту и он ће морати у почетку да се ослони на њу. Луј Наполеон Бонапарта је функцију председника преузео 20. децембра 1848. године и одмах на чело владе довео антирепубликанце Одилона Бароа и Алфреда Фалуа. Дана 7. априла 1849. године постигао је и привремено распуштање Уставотворне скупштине, у којој су републиканци били у већини, и расписивање избора за Законодавну скупштину за 8. мај 1849. године. И први спољнополитички потези Луја Наполеона Бонапарте били су сличног духа, а то је показала француска интервенција у Риму. Када је папа Пије IX у новембру 1848. године побегао испред револуције у риму, обратио се и Француској за помоћ. Њена Уставотворна скупштина се уплашила да би папу у заштиту могла узети Аустрија, па је одлучила да се у Рим, „ради заштите тамошње републике“, пошаље француски експедициони корпус под командом генерала Николаса Удиноа. Пред полазак овог корпуса, априла 1849. године, председник Француске Луј Наполеон Бонапарта је не питајући Скупштину преиначио 1 0 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

претходну одлуку и Удиноу издао сасвим другу наредбу: он иде у Италију да ликвидира Римску републику и да успостави световну власт папе. Било је то време када се Уставотворна скупштина разишла а Законодавна се још није састала. Избори за Законодавну скупштину одржани су 13. маја 1849. године. Надмоћно је победила „Партија реда“, око које су се сврстали монархисти, бонапартисти, католици и најконзервативнији републиканци. Ламартинови „прави“ републиканци освојили су свега 70ак мандата од 750 укупно, док је „Партија реда“ имала 450-500 посланичких места. Око 200 мандата припало је социјалистима или „монтањарима“ које је предводио Ледри- Ролен. Одмах после отварања Законодавне скупштине 29. маја 1849. године, дошло је до сукоба између демократа и „Партије реда“ у вези са спољном политиком. Ледри-Ролен је 11. јуна 1849. године тражио да се председник Луј Наполеон Бонапарта и његови министри изведу пред Врховни суд због повреде Устава слањем војске у Рим против Римске републике. Када су демократи 13. јуна 1849. године изашли на улице војска и полиција су их растерале. Сви покрети против власти су угушени. У Законодавној скупштини су 34 демокстаских посланика ухапшена и лишена мандата. Ледри-Ролен је побегао у Енгелску. Дошло је до чишћења државног апарата од демократских и републиканских елемената. Донето је и неколико закона о ограничавању грађанских и политичих права и слобода: забрањено је политичко организовање демократа, повећана кауција за покретање листова, дато је право влади да проглашава опсадно стање, опште бирачко право је ограничено увођењем трогодишњег ценсзуса настањености. Реакција је тријумфовала, а ојачани председник Републике сматрао је да се приближава време његове самосталне акције. Иза њега је већ провиривао Наполеон III.

- Ток револуције у немачким земљама Револуција се у немачким земљама суочила са три историјска проблема: 1. социјалним – укидањем феудализма и решавањем аграрног питања 2. политичким – рушењем апсолутизма и увођењем уставности и парламентаризма 3. националним – уједињењем Немачке и решавањем сложеног националног питања у Хабсбуршкој монархији У Пруској је краљ Вилхелм IV знао да се мора попустити. Дана 2. априла 1848. године у Берлину је сазван Уједињени ландтаг, који је имао задатак да припреми изборе за Националну скупштину и доношење Устава. Овај Ландтаг је донео Изборни закон којим је бирачко право дато свим мушкарцима старијим од 24 године, али су избори били двостепени тако да је деловање општег права гласа ипак било ограничено. Уједињени ландтаг је и упркос оштрој отпору реакционара, међу којима је један од најенергичнијих био млади јункер Ото фон Бизмарк, увео скупштинску контролу над буџетом, слободу штампе и верску 1 0 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

равноправност, и изгласао је, најзад, краљу одобрење за закључивање државног зајма које је тражено још 1847. године. Дошавши до одређених политичких успеха пруска либерална буржоазија показала је колебљивост и недоследност у решавању преостала два питања револуције. У вези са аграрним питањем ушла је у компромисе са племству а на штету сељаштва. Дана 22. маја 1848. године састала се прва Народна скупштина у Пруској. Том приликом је било речи о аграрном питању које је решавано у корист племства, а не сељаштва. Донете су одлука да се сељачке обавезе деле у две категорије: оне које се откупљују и оне којих се сељак ослобађа без откупа. Прве су биле теже и многобројније. Без откупа су укинута само нека споредна феудална права. И у погледу националног питања и уједињеа немачка буржоазија је показала мало праве револуционарне иницијативе и енергије. На иницијативу либерала из Хајделберга 31. марта 1848. године састала се Претходна скупштина (Vorparlament), у којој је било 574 посланика из разних немачких држава. Задатак Скупштине био је тражење путева за стварање јединствене немачке државе. Међу посланицима било је много немачких интелектуалаца. Током тродневног рада већина делегата се изјаснила за јединствену Немачку као федералну и парламентарну царевину, а мањина за федералну републику створену по узору на САД. Једина одлука која је донета у Форпарламенту била је она о сазиву федералног, општенемачког парламента од 600 посланика, који би у свим државама били изабрани општим правом гласа и пропорционално броју бирача. Главни задатак Парламента био би усвајање Устава Немачке, у којем би се одредили њено уређење и њене границе. Парламент би заседао у Франкфурту на Мајни. Изабран у два круга, 1. и 8. маја 1848. године, Франкфуртски Парламент састао се 18. маја 1848. године и започео дуга јалова заседања у катедрали Светог Павла. Од 600 посланика 200 је долазило из Пруске, 120 из Аустрије, остали из других немачких држава. Посланици су се од почетка поделили на 4 струје: конзервативце, либерале, демократе, социјалисте. Најутицајнија личност Парламента био је умерени либерал и велики прусофил Хајнрих фон Гагерн, који је изабран за председника Парламента. Парламент је крајем маја 1848. године отпочео расправу о начинима уједињења и уређења будуће немачке државе. Док су те расправе трајале догађаји у немачким државама ишле су својим током, без икаквог утицаја франкфуртског Парламента. У Пруској су почетком јуна 1848. године реакционарне снаге друштва припремале контрареволуционарну акцију, чули су се гласови да Народну скупштину треба растерати како би се спречило доношење Устава. Народ излази на улице Берлина 14. јуна и тражи да се војска повуче из престонице, а сам се наоружава. Устанак је буржоаска влада већ 15. јуна уз помоћ восјке разбила. Отпочела је контрареволуција у Пруској. Контрареволуција је ојачала, па је током лета племство сазвало у Берлину Јункерпарламент, који је заседао од 18. до 30. августа, енергично тражећи распуштање Народне скупштине, образовање реакционарне 1 0 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

владе и заштиту интереса монархије и аристократије. Главни заступници тих реакционарних идеја били су Леополд фон Герлах и генерал Ернст Пфул. У то време је дошло и до рата са Данском око Шлезвиг-Холштајна. Пруска је јула 1848. године објавила Данској рат, али је једва скривала намеру да га не добије. ШлезвигХолштај је није занимао. Данци су, ипак, били побеђени али чим је енглеска понудила да посредује у склапању мира Пруси су пристали; мир је закључен у Малмеу 27. августа 1848. године: Шлезвиг-Холштајн је остао Данској. Скупштина у Франкфурту је ратификовала овај уговор, што је изазвало побуну 18-19. септембра 1848. године у Франкфурту, али је она била угушена снагом пруске војске. После гушења франкфуртског устанка реакција у Пруској се још више распламсала; краљ је владу поверио генералу Ернсту Пфулу. Народна скупштина у Пруској није реаговала на ове покрете већ је и даље радила само на Уставу, који је завршила 12. октобра. Он није говорио о уједињењу Немачке, али је проглашавао општу грађанску једнакост, што је значило ликвидацију свих племићких привилегија и одузимање божанског карактера краљевској власти. То је био знак за јутиш реакције, како против Народне скупштине, тако и против осталих тековина „пролећа народа“. Тај јуриш је отпочео чим је стигла вест о гушењу револуције у Бечу 1. новембра 1848. године. Прво што је краљ Вилхелм IV урадио било је смењивање Пфулове владе и постављање владе бесног реакционара грофа Бранденбурга. његова десна рука постао је врховни командант војске, такоће ултрареакционар, генерал Фридрих Врангел. Народна скупштина је на ово уложила протест, а краљ је реаговао њеним премештањем из Берлина у Брандмбург и проглашењем опсадног стања у целој Пруској. Народна скупштина је позвала народ 16. новембра 1848. године да престане са плаћањем пореза, али оне више није имала било какву моћ. Краљ Вилхелм IV је 5. децембра 1848. године распустио Народну скупштину и то је означило коначну победу контрареволуције у Пруској. Ипак, укинута феудална права се више нису могла вратити, а и уставно стање није могло бити потпуно ликвидирано, само што је Устав који је израдила Наародна скупштиназамењен Уставом који је октроисао краљ. По том Уставу Пруска је остала уставна монархија са дводомним парламентом као највишом законодавном влашћу. Доњи дом се бирао на основу општег права гласа, док је Горњи именовао краљ. Влада је била одговорна Парламенту, али је краљ имао право вета на скупштинске одлуке. Пруска, дакле, још није стигла до правог парламентаризма. После сјајних успеха револуције током марта 1848. године, Хабсбуршка монархија је у пролеће те године и даље била у великом превирању. Сви су очекивали да постигнути резултати буду легализовани доношењем Устава, али док су грађани, сељаци и угњетени народи постављали нове захтеве, племство, бирократија и војни врх су били незадовољни реформама и прижељкивали су њихово повлачење. Уствари, сви су били незадвољни, мало ко је прихватао новостворено стање. 1 0 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Устав је 26. априла 1848. године ступио на снагу; он је претворио Аустрију у уставну монархију са Парламентом (Рајхсратом) састављеним од два дома: Горњег и Доњег. Изборно право је било ограничено високим имовинским цензусом, а у Рајхстагу је цар имао право апсолутног вета. Народ Беча је био веома незадовољан оваквим Уставом и бучно је протестовао, тражећи опште право гласа. Краљ и влада су ове захтеве одбили и 11. маја 1848. године је донет Изборни закон који је потврђивао ограничавање изборног права. Одмах после тога донета је и одлука о распуштању Академског легиона и Централног комитета Националне гарде, који је играо улогу револуционарне владе у сенци. То је изазвало експлозију и нови устанак у Бечу 15. маја 1848. године, који су подигли добро организовани и наоружани студенти и радници. Пред устанком цар Фердинанд I21 и дворска камарила напуштају Беч и 17. маја 1848. године беже у Инзбрук. Од 17. маја 1848. године у Аустрији постоје две паралелне власти: влада у Бечу, која је под притском револуционара, и Крунски савет у Инзбруку, у којем главну реч води надвојвоткиња Софија, мајка будућег цара Франца Јозефа I. Монархија и двор морају изузетно да пазе на потезе које повлаче; да би примирили револуционаре они прихватају нови Изборни закон, по којем је Рајхсрат имао да буде изабран општим правом гласа, а с друге стране, припремају снаге контрареволуције за гушење револуције. Још сложенију игру двор игра према угњетеним народима. Да би добио одрешене руке у борби против Италијана и Словена, цар попушта Мађарима и хушка их против Словена и Румуна. Касније, када генерал Радецки буде однео победу у Италији, Монархија ће окренути лист према Мађарској, као и према револуцији у самој Аустрији. До тада, међутим, револуција ће напредовати и у Бечу и у словенским земљама. Априла 1848. године као одговор Чеха на позив немачких националиста да и чешке земље изаберу представнике за франкфуртски Парламент, у Прагу се појавио програм Фантишека Палацког. Он је широко прихваћен као чешки национални програм у револуцији.У том програму се каже да за Чехе постоји реална опасност од тежњи руског апсолутизма да створи универзалну монархију. Зато је Чесима потребна Аустрија. Тако је настала аустрославистичка концепција Чеха, усмерена не само против руског већ и против немачког експанзионизма и хегемонизма. Став чеха против Велике Немачке и њихова борба за равноправан положај у сопственој земљи одвели су их у отворени сукоб са национално 21 Фердинанд I (1793-1875) био је владар из династије Хабзбурга који је од 1835. до 1848. године био аустријски цар, краљ Угарске, краљ Чешке и председник Немачке конфедерације.Као потомак блиских рођака, цара Франца I и Марије Терезије, принцезе Краљевине Двеју Сицилија, Фердинанд је био слабог психичког и физичког здравља. Свестан ових недостатака, Франц је заветовао свог најстаријег сина да следи савете стрица надвојводе Луиса и аустријског министра Метерниха. Фердинанд је био ожењен пијемонтском принцезом Маријом Аном Савојском, ћерком краља Виторија Емануела I. Међутим, брак је био безчедан, а Фердинанд I је абдицирио 2. децембра 1848. године под притиском промена насталих у Аустријском царству након Револуције 1848. године. Наследио га је синовац Франц Јозеф I. Све до своје смрти 29. јуна 1875. бивши цар Фердинанд је живео у Храдчанској палати у Прагу. У Чешкој остао је запамћен као Фердинанд Добри.

1 0 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

нетолерантним Немцима у самој Чешкој, а и шире од тога – у Хабсбуршкој монархији. Сукоб у чешкој по тој линији је међу чешке националисте у пролеће 1848. године посејао идеју о ослонцу на друге словенске народе Хабсбуршке монархије. Са тим циљем замишљено је сазивање конгреса аустријских Словена, на којем би се њихови национални интереси ускладили са интересима Монархије и династије. Тако је у мају 1848. године сазван Словенски конгрес у Прагу. Словенски конгрес у Прагу је отворен 3. јуна 1848. године; залагањем пољских револуционара и руског револуционарног борца Михаило Бакуњина, конгрес је добио шири састав и демократичнији начин рада и расправљања од замишљеног. Из тих расправа проистекао је Манифест Словенског конгреса у Прагу, у којем се, најпре, оспорава опасност од „страшила политичког панславизма“, којом су немачки и други националисти плашили Европу. Доказивало се да су Словени у Хабсбуршкој монархији и у Немачком Савезу угњетени народи и да не траже ништа друго до праведност и равноправност, како за своје националне групе у Хабсбуршким и другим немачким земљама, тако и према словенству уопште. На сазив и рад Словенског конгреса аустријска дворска реакција и либерална влада реаговале су идентично: упућивањем трупа генерала Алфреда Виндишгреца на Праг. Против доласка аустријске војске, у Прагу је дошло до масовних народних демонстрација у којима је било и погинулих. Међу њима је била и Виндишгрецова супруга. Виндишгрец је напао Праг 12. јуна 1848. године. Отпор грађана Прага је трајао до 17. јуна 1848. године. Иста националистичку искључивост показала је аустријска буржоаска револуција и према пољском националном покрету у Кракову и Галицији. У Пољској је пољско племство водило борбу против Аустрије, а угњетено глицијско сељаштво (и свештенство), углавном украјинско (русинско) социјалну и националну борбу против пољског племства. На крају ће сви осим Аустрије бити на губику. Словенци такође нису успели да 1848. годинеостваре свој најхитнији национални циљ – окупљање свих словеначких територија у јединствену националну матицу и политичко конституисање словеначког народа у федералистички уређеној Аустрији. У лето 1848. године револуција у Аустрији се настављала, мада је било јасно да је на силазној путањи. У таквој ситуацији 22. јула 1848. године се у Бечу састао општим правом гласа изабрани Рајхсрат. Међу 383 посланика преовлађивали су грађани и то словенског порекла. Његово најважније дело биће усвајање декрета од 7. септембра 1848. године о укидању без откупа кметства, кулука и почасних права властелина. После овога аустријска буржоазија је сматрала да револуцију треба завршити. Њени послови су били у застоју, а профити пали или потпуно нестали. Двор је осетио расположење у коме се налазила буржоазија па се средином августа 1848. године вратио из Инзбрука у Беч. Осетивши се сигурним, двор и камарила су, почетком септембра 1848. године, одлучили да се усмере на најјаче средиште револуције у Монархији – на Мађарску. 1 1 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

Хабсбурзи су ценили да је, после гушења устанка у Ломбардији и смиривања ситуације у самом Бечу, тренутак за обрачун са Мађарима. Дана 31. августа 1848. године цар Фердинанд I је објавио декрет о распуштању мађарског Парламента. За команданта који је требало да непокорној Мађарској наметне царску вољу одређен је хрватски бан Јелачић, кога је претходног пролећа сам цар, баш на захтев мађарске владе, свргнуо са банске власти. Бан Јелачић је у сукобима са Мађарима поражен, па је 4. октобра 1848. године цар наредио да му се из Беча пошље помоћ. Бечки револуционари су схватили да ће ова акција потпуно уништити све тековине револуције, па су се 6. октобра 1848. године поново дигли на оружје. Устаници су спречили регуларне трупе да крену против Мађара. Том приликом је убијен министар рата, генерал Латур. Већи део Националне гарде се придружио устаницима; народ је провалио у војна складишта и под оружјем се нашло око 100 000 људи. Цар и камарила су још једном били приморани да беже из Беча; овог пута одлазе у Оломуц у Моравској. Бечом влада окрњени Рајхсрат који не зна шта да преузме. Не усуђује се да прогласи републику, нити да позове у помоћ мађарске трупе које су биле само на 20 километара од Беча. Сами Мађари праве кобну грешку што сами, без позива, не марширају на Беч и не спајају се са револувионарним снагама у Бечу. Неодлучност користи реакција која мобилише све своје снаге. Ставара се јединствен фронт контрареволуције, у којем су дворска камарила, племство, свештенство, бирократија и војска. Главни командант аустријске војске Виндишгрец спаја се са Јелачићевим граничарским одредима и припрема заједнички напад на Беч. Њихове снаге броје 70 000 добро обучених и опремљених војника и око 200 топова. Командант Беча био је књижевник Венцел Месенхаузер, храбар човек али лош заповедник. У предвечерје напада на Беч Франкфуртски Парламент је покушао да посредује и спречи крвопролиће. Цару и самим устаницима упутио је делегацију – двојицу својих посланика (Јулиуса Фребела и Роберта Блума) да потраже компромис. Пошто је двор одбио преговоре, Роберт Блум се придружио бечким револуционарима и са њима до краја учествовао у одбрани Беча, да би на крају због тога био стрељан због Виндишгрецових војника. Царске трупе су отпочеле напад на Беч 26. октобра 1848. године, а град је пао 1. новембра 1848. године када је сломљен сваки отпор револуционара. Погинуло је укупно око 3000 људи. Генерал Виндишгрец је као награду добио звање маршала. Венцел Месенхаузер је стрељан. Опсадно стање у Бечу ће потрајати до маја 1849. године. Обновљена царска влада је поништила све тековине револуције, осим укидања феудалног режима што је било потребно како би се очувала подршка сељака. Драматични догађаји у Аустрији су крајем 1848. године донели и смену на престолу; уместо оронулог и компромитованог Фердинанда I, који је абдицирао, на престо је дошао његов синовац, осамнаестогодишњи Франц Јозеф. У Аустрији је на чело владе доведен гроф Феликс Шварценберг који ће Царству израдити октроисани Устав. 1 1 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Победама у Пруској и Аустрији револуција у Немачкој још није била завршена. Франкфуртски Парламент је и даље припремао општенемачки устав, а јужнонемачки републиканци спремали су се да га, ако затреба, и оружјем бране. Франкфуртски Парламент покушао је да себи прибави ауторитет реалног политичког фактора у Немачкој; у том циљу је настојао да организује извршну власт за целу Немачку, па је у јуну 1848. године именовао надвојводу Јохана Хабсбуршког за „викара Царства“, а кнеза Карла Лајнингена за председника владе Царства. Све ово је била празна форма, јер ни викар ни предсеник владе нису имали никакву стварну моћ и утицај на политику немачких држава. Отварајући расправу о уређењу будуће уједињене Немачке, франкфуртски Парламент се већ у лето 1848. године суочио са најсложенијим питањем: које земље улазе у састав Немачког Царства? Да ли треба стварати „Велику Немачку“ са Аустријом и њеним ненемачким поседима или „Малу Немачку“, без Хабсбуршких земаља? Националистичке тежње су експлодирале, тражено је стварање „Велике Немачке“ која би поред аустријских поседа обухватила и Алзас, Лорен, балтичке земље, Шлезвиг, Холштајн, па чак и Холандију и германске делове Швајцарске. У свим тим расправама није било ниједне речи о правима и захтевима ненемачких народа у будућем Рајху. Развој догађаја у централној Европи је, ипак, на крају допринео да у Франкфуртском Парламенту, с јесени 1848. године, када су отпочеле конкретне дебате о Уставу, превагне идеја „Мале Немачке“. Захваљујући томе Парламент је 27. октобра 1848. године усвојио Резолуцију која ће послужити као основ уставног уређења и у којој се говорило: „Ниједан део Немачког Рајха не може бити уједињен у исту државу са земљама које нису немачке...“ За ненемачке делове Хабсбуршке царевине предвиђало се да са Немачким Рајхом могу бити само у персоналној унији. Овим решењима је била задовољна Пруска, али не и остале немачке државе које су страховале од Хоенцолерна, као и Хабсбурзи које је требало на тај начин искључити из Немачког Царства. Зато је гроф Шварценберг заговарао „Џиновску Немачку“ од 70 милиона немачких и ненемачких становника, у којој би Аустрија била водећи фактор. Тиме су практично доведене у питање обе концепције уједињења Немачке, и „мала“ и „велика“. То је осетио тадашњи председник фракфуртске владе гроф Антон Шмерлинг, па је напустио тај положај на који је потом изабран Хајнрих фон Гагерн. Последњих дана 1848. године (28. децембра) Устав Немачког Рајха био је написан. После низа консултација са немачким државама, фанкфуртски Парламент га је коначно и усвојио 27. марта 1849. године, са минималном већином од 267 према 263 гласа. Устав је Немачку дефинисао као наследну царевину у којој законодавну власт има дводомни парламент (Рајхстаг), а врховну, извршну наследни цар са широким правима и овлашћењима, међу којима и да потврђује или одбацује законе. Право гласа у Царевини требало је да буде оште и непосредно. Пошто је Немачко Царство имало да буде федералистички уређено, Устав је предвиђао да се државно јединство изражава у јединству валуте, цариснког законодавства 1 1 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

(тржишта) и спољне политике, док би све друго остало у надлежности држава чланица федерације. Франкфусртски Парламент је већао и коме да онуди царску круну, избор је 28. марта 1849. године пао на пруског краља Фридриха Вилхелма IV, али је он круну, из страха да би дошло до компликација а можда чак и ратног сукоба са Аустријом и дугим немачким државама, одбио. Након Вилхелмовог одбијања Франкфуртски Парламент је царску круну понудио надвојводи Јохану, али је ни он није прихватио, тим пре што су Аустрија и Пруска опозвале своје посланике из Франкфурта и што је Парламент сада радио са посланичком мањином. Без обзира на то што је било јасно да ојачала реакција не прихвата „Царски устав“, борба за његово усвајање постала је главна преокупација револуционарне демократије у Немачкој. Та борба је у пролеће 1849. године довела до неколико устанака у јужним и западним државама Немачке. Немачка четрдесетосмашка револуција завршавала се тамо где је и почињала. Борба је почела у саксонској престоници Дрездену 4. маја 1849. године. Пред устанком који је плануо саксонски краљ је побегао, а револуционари су образовали привремену владу. Ускоро после Саксоније немири су захватили и индусријске центре Рајнске области, у првом реду Солинген и Елберфелд. У овим местима главну снагу покрета чинили су радници, али је вођство ипак држала ситна буржоазија. У устанку у Елберфелду активно је учествовао Фридрих Енгелс, који је командовао устаничком артиљеријом. Заплешено буржоаско вођство му је, међутим, одузело команду и наредило да напусти град. До устанка је дошло 13. и 14. маја 1849. године и у Бадену и Пфалцу. Баденски војвода је побегао, а устаници ус формирали Извршну комисију, чије је седиште било у Карлсруеу. Извршна комисија није имала храбрсоти да укине све обавезе сељаштва према племству и да употребе регуларне трупе које су прешле на њену страну. У Пфалцу је устанак имао успеха, устаницу су заузели Лудвигсхафен и Вормс, али је и овде буржоаска , привремена, влада восила покрет без енергије, па је он био осуђен на брзи крај. За све ово време Франкфуртски Парламент је био све беспомоћнији. Ни са левичарском већином коју је имао након одласка пруских и аустријских посланика, Парламент није био у стању да било шта предузме. Једино је одлучио да надвојводу Јохана, који је све радио да растури Парламент, стави ван закона. Практично, та одлука није имала никакву снагу. Под налетом контрареволуције франкфуртски Парламент се нашао у опасности од пруских трупа, па се 30. маја 1849. године повукао у Штутгарт. У Штутгарту је наставио са јаловим заседањима на која није није обраћао пажњу, све док му виртембершка влада 17. јуна 1849. године није забранила састајање, а 18. јуна 1849. године га и војском растурила. Тако је жалосно и готово неприметно нестао франкфуртски Парламент, који је симболизовао још несазреле тежње за уједињењем Немачке. Док се Франкфуртски Парламент гасио сам од себе, пруске трупе су ломиле једно по једно револуционарно средиште у јужним и западним областима Немачке. До краја јуна 1849. 1 1 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

године сви ти центри су били ликвидирани, а у њима успостављени предреволуционарни режими. Тако је завршена револуција у Немачкој. Многи револуционари су похапшени, али су многи успели да напусте Немачку. Међу њима су били и Маркс и Енгелс који су се склонили у Британију.

- Револуција у Мађарској Током мартовских дана 1848. године вођство револуције у Мађарској дошло је у руке либералног племства, претежно средњег и ситног. Оно у политичком погледу није било јединствено, већ се диференцирало на конзервативно, умерено и левичарско. Та подела се уочавала и у влади која је произашла из револуције. Десно крило у њој, спремно на сарадњу са двором и магнатима, представљали су сам председник Лајош Баћањи и гроф Иштван Сечењи; умерену струју чинили су грофови Деак Клаузал, Ференц Деак и Јожеф Етвеш; на левом крилу били су најутицајнији члан владе Лајош Кошут 22 и Бела Семре. Иако изашла из револуције, ова влада није била револуционарна већ компромисна. Њен најважнији циљ било је измирење са двором ради сузбијања масовног народног покрета и заштите материјалних и друштвених интереса племства. У том циљу Угарски сабор је, у сагласности са владом, признао врховно заповедништво краља (цара) над восјком и задржао је у њој стари командни кадар. И у администрацији није дошло до чишћења чиновништва и функционерског апарата. Најважније питање којим се Сабор бавио било је регулисае аграрних односа, јер га је на то терала масовна сељачка побуна у Мађарској. Он је усвојио Закон о аграрним односима, којим је укинуто кметство, а сељаштво ослобођено работа, деветине и црквеног десетка. Аграрно питање овим није било ни близу решавања, јер је сељаку признато право само на сесионалну земљу, тј. на ону коју је и раније држао у свом поседу. Све остале земље остале су у власништву племства, тако да велика беземљашка маса сељака није добила ништа. Због тога је већина сељаштва и после марта 1848. године била за продужавање и продубљивање револуције, док је водећи племићки слој био за њено смиривање и превођење на искључиво политички план. Још три питања од кључног значаја за судбину револуције у Мађарској показивала су ограниченост и недоследност аристократије и буржоаских елемената који су се налазили у њеној авангарди. Прво је било питање политичких реформи, друго односа према Бечу и Хабсбурзима, а треће става према националном питању и националностима у сопственој многонационалној држави. 22 Лајош Кошут (1802-1894), био је мађарски, правник, политичар и вршилац дужности председника Мађарске у току 1849. године. У Енглеској и Америци је био је познат и признат као борац за слободу. Био је један од најистакнутијих вођа мађарске револуције из 1848. године заједно са Иштваном Сечењијем и Шандором Петефијем. 1 1 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Што се тиче политичких реформи, оне су изведене половично и са много ограничења. Грађани су изједначени пред законом, основна политичка права и слободе су гарантовани, али више начелно него практично. Избрно право је ограничено; сталешке поделе су укинуте, али је уведен висок изборни цензус (поседовање некретнина од 300 форинти вредности и сталног прихода од 100 форинти), што је радничку класу, сиромашне грађане и беземљашко сељаштво искључивало из реда бирача. Они нису могли бити уписани ни у Националну гарду. Цео мађарски револуционарни покрет 1848/49. године, па и његово племићко вођство, борили су се за националну посебност Мађарске, али се нису усуђивали, из економских разлога, потребе за тржиштем Аустрије, страха од сопственим сељачких маса... на потпуни прекид са Бечом. Постојала је жеља да се легализује повлашћени положај Мађарске у оквирима Хабсбуршке монархије. Тек ће непопустљивост бечког двора и Хабсбурга, након годину дана натезања, довести до дефинитивног раскида веза априла 1849. године. Оно што су тражили за себе у оквирима Хабсбуршеке монархије Мађари нису били спремни да дају немађарским народима у Мађарској. Мађари су сматрали да би признавање националних права било којој нацији у Мађарској водило разбијању државе. Мађари су желели да постоји само једна, мађарска, политичка нација и само један службени језик мађарски. Равноправност народа остваривала би се као правна једнакост сваког појединца и као слобода неговања националног језика и културе, у сферама приватног и породичног живота. Све ово је коштало много живота и Мађаре и немађарске народе у Мађарској током револуције 1848/49. године. Српски покрет у Мађарској је започео као бурно социјално, аграрнои политичко премирање међу сељаштвом, грђанством и интелектуалном омладином, са релативно скромним и умереним националним захтевима. Ипак, српски грађани и сељаци су од априла 1848. године све чешће излазили са захтевима да се поред укидања феудалних дажбина и поделе земље, поред либерализације и демократизације друштвенх и политичких односа, Србима признају и национална права и то не само начелно, већ кроз конкретна политичка, правна и институционална решења. Та решења би, поред осталог, садржала гаранције за верску, језичку и политичку равноправност образовањем аутономне српске територије у Угарској и избором „српског војводе над српском војском“. Све је ово требало остварити на Српском народном сабору, који би се што пре сазвао. Срби одбијени од стране Мађара по питању било каквих националних уступака, почињу да се организују у борби за њихово остваривање. Тако је 13. маја 1848. године дошло до састанка Српског народног сабора – револуционарне Мајске скупштине у Сремским Карловцима. Скупштина је трајала до 15. маја 1848. године. На њој је поглавар Српске

1 1 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

православне цркве и духовни предводник Срба у Аустрији, митрополит Јосиф Рајачић 23, проглашен за патријарха, док је граничарски пуковник Стеван Шупљикац 24 проглашен за војводу српског. На Мајкој скупштини су поред тога донете и следеће одлуке: 1. прокламована је политичка слобода и независност српског марода „под Домом аустријским и обштом Круном угарском“ 2. прглашена је „Србска Војводина“, у чији састав улазе „Срем с Границом, Барања, Бачка с Бечејским Диштриктом и Шајкашким баталионом и Банат с Границом и Диштриктом Кикиндским“ 3. Војводина ступа у „политички савез“ са Троједном Краљевином Хрватском, Славонијом и Далмацијом, а „на темељу слободе и савршене једнакости“ 4. образован је Главни народни одбор, као и извршни орган Народног сабора, именовано је 48 његових чланова, који ће нешто касније за свог председника изабрати Ђорђа Стратимировића 5. призната је „влашка народна самосталност“ у Банату Изабрана је делегација која ће о одлукама Скупштине обавестити цара и Хрватски сабор, и делегација која ће присуствовати Словенском конгресу у Прагу. У тактичкој сарадњи са Мађарима, цар Фердинанд I је у Инзбруку, пред српском делегацијом коју је предводио патријарх Рајачић, одбацио одлуке Мајске скупштине и упутио српски народ на покорност мађарској влади. Цар је и Стевану Шупљикцу забранио да напусти своју јединицу у Италији и оде у Карловце да преузме своју војводску титулу. Дворска камарила, са надвојвоткињом Софијом, охрабривала је Србе на отпор Мађарима. И без царске подршке мађарско руководство није било спремно на било какве уступке Србима. Међутим, када је подршка цара стигла, рат против Срба могао је да отпочне. Генералу Јаношу Храбовском, команданту граничарских трупа у Петроварадину, је наређено да нападне српско средиште у Сремским Карловцима и да растера Главни одбор. Тај напад је отпочео 12. јуна 1848. године, али је тај напад, од Срба предвођених Ђорђем Стратимировићем, био одбијен. Тако је почео рат два револуционарна табора. Борбе ће бити вођене до половине 1849. године. 23 Јосиф Рајачић (1785-1861) је био архимандрит гомирски, епископ шибенски и вршачки, митрополит карловачки и патријарх српски, заслужан за стварање Српске Војводине и узвишења Митрополије на ниво Патријаршије.

24 Стеван Шупљикац (1786-1848) је био аустријски генерал-мајор и први војвода Српске Војводине.На Мајској скупштини Срба у Сремским Карловцима (13. маја 1848. године), Стеван Шупљикац је проглашен за првог војводу Српске Војводине, у ком својству је приступио реорганизацији јединица за борбу против Мађара. Дана 18. октобра 1848. године је постао врховни војни заповедник српских народних одреда, али је убрзо (27. децембра) умро у Панчеву. Сахрањен је у Крушедолу.

1 1 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Када је Беч у септембру 1848. године раскинуо са мађарском владом и када је показао свој став према револуцији у Мађарској, почео је да задобија и српски и покрете осталих националности у Мађарској. У том смислу је ишла и царска потврда Јосифа Рајачића за патријарха, а Стевана Шупљикца за војводу, која је дата 15. децембра 1848. године. Хабсбуршка награда Србима за сарадњу у ломљењу мађарског покрета на крају револуције биће Војводство Србије и Тамишког Баната 25, једна централистичко-апсолутистичка карикатура Српске Војводине, за коју се српски покрет 1848. године крваво борио. У хрватском револуционарном покрету доминирају два иста питања као и у целом Подунављу: аграрно и национално. Бан Јелачић је 25. априла 1848. обзнанио да се кметски односи у Тројединици укидају, али то није задовољило сељаштво које тражи земљу и укидање свих феудалних давања. Хрвати су 25. марта 1848. године поништили реалну унију са Мађарском, коју је хрватско племство прихватило 1790. године. Хрватски сабор је 5. јуна 1848. године прихватио савез са Српском Војводином. одлуке Хрватског сабора је барон Фрања Кулмер однео цару, али је цар исте одбио, као и у случају са српским захтевима. Цар Фердинанд I је тражио да се Хрватска и њене оружане снаге потчине мађарској влади. Цар је доно и одлуко о смењивању Јосипа Јелачића са банског положаја. Цар и двор нису имали снаге да ове одлуке спроведу, у лето 1848. године они су стајали на неутралним позицијама по питању мађарско-хрватског сукоба. Ипак, постаје све јасније да Хрвати имају подршку двора и цара, нарочито након помоћи које је Јелачић пружио Виндишгрецу приликом освајања Беча. Резултат на крају неће постојати, Хрвати неће успети да оствари ни прву и основну тачку свог националног програма – уједињење свих својих земаља у Троједну Краљевину. Војна крајина и Далмација ће остати под непосредном влашћу Беча, а Славонија и Ријека под влашћу Пеште. Крајем лета 1848. године у Словачкој је избио устанак; осим више хиљада сељака, углавном беземљаша, у устанку је учествовао и већи број добровољаца других народности. Устанак је доживео неуспех, како због надмоћи противничких снага тако и због сукоба међу самим Словацима – између протестаната и католика.

25 Војводство Србија и Тамишки Банат је назив за круновину Аустријског царства која је постојала на подручју данашње Војводине између 1849. и 1861. године. Круновина је формирана у складу са привилегијама које је аустријски цар дао Србима 1691. године, а које су признавале право Срба на аутономну територију у оквиру Хабсбуршке Монархије. Некадашње подручје ове круновине је данас подељено између Србије, Румуније и Мађарске. 1 1 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

Румуни су 15. маја 1848. године на националној скупштини усвојили национални програм „Националну петицију“ која је садржала углавном усаглашене захтеве либерала и демократа: независност румуснке нације са правом да буде заступљена у Дијети земље и другим јавним функцијама, право да се румунски језик користи у администрацији, укидање кметства без обештећења, укидање еснафа, независност румунске цркве, оснивање националне гарде... Одбили су их и цар и Мађари. Мађарска револуција је, поред свих проблема, показивала изванредну виталност и снагу, па је захваљујући томе најдуже трајала, остајући, уз венецијанску, месецима последњи бедем четрдесетосмашке револуције у Европи. Дана 31. августа 1848. године објављен је царски рескрипт који је означио политички раскид између круне и мађарске револуционарне владе. Од владе се тражи одступање. Овај рескрипт је мађарској влади уруче 4. септембра 1848. године. У том тренутку у мађарској влади избија дубока криза и напуштају је сви министри који су били против раскида са Бечом. Лајош Кошут остаје у револуционарној влади и постаје прави вођа револуције и мађарске нације. У време Јелачићевог напада на Мађарску 11. септембра 1848. године, Лајош је издејствовао образовање Комитета одбране, чији је он постао лидер и с којим је улагао највећи напор око стварања револуционарне армије. Револуционарна чврстина га је довела у сукоб са Баћањијевом реконструисаном владом, па је тако крајем 1848. и почетком 1849. године у Мађарској постојало двовлашће: на једној страни влада, на другој Кошутов Комитет одбране. Сукоб међу њима није био питање престижа, већ дубоких концепцијских разлика у погледима на даљи ток револуције. Кошут Лајош је успео да образује јаку армију и да је одушеви за борбу и организује отпор контрареволуцији. Тиме међутим опозиција тзв. „Партије мира“ према њему и према настављању револуције није била савладана. То је изнутра слабило револуцију, а понајвише стога што је „Партија мира“ имала своју струју у војсци, коју је предводио њен главни командант, генерал Артур Гергеј. И поред унутрашњих сукоба, Мађари су 29. септембра 1848. године успели да код Пакозда одбију Јелачићев напад. Истовремено је нанет и пораз аустријским трупама генерала Рота. Ипак, мађарска револуција је током новембра и децембра 1848. године запала у кризу. После победе над бечком револуцијом реакција је у сарадњи са Србима, Румунима и Хрватима покренула општу офанзиву против Мађарске. Мађарске трупе су морале да напусте Банат и Трансилванију, а Виндишгрец је потискивао Гергеја дуж Дунава, заузевши Пожун (Братиславу), Ђер и приближивши се у децембру 1848. године Будиму и Пешти. Мађарска влада је 5. јануара 1849. године напустила Пешту и пребацила се у Дебрецин. Криза је продубила и сукоб између Лајоша Кошута и Артура Гергеја око тога којим средствима и докле треба наставити рат. И поред свих проблема које је имала, мађарска армија је током зиме ојачала и у пролеће 1849. године могла да пређе у контраофанзиву. У априлу 1849. године аустријске 1 1 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

трупе су свуда трпеле поразе и биле у растројству. Гергеј је тада пропустио прилику да маршира на Беч и можда доведе у питање и сам опстанак Монархије. Победе су оснажиле и Кошута Лајоша који је одлучио да дефинитивно кида са Хабсбурзима. Дана 14. априла 1849. године Сабор у Дебрецину је усвојио Декларацију независности и одлуку о детронизацији Хабсбурга. Мађарска је проглашена „слободном независном државом“, а Лајош Кошут је изабран за њеног председника. Нову владу саставио је Бела Семре. „Партија мира“ била је изолована. До краја маја је деловало да је победа осигурана, али је у таквој ситуацији Кошутово револуционарно вођство пропустило последњу прилику да, радикалнијим мерама у области аграра, чвршће уз себе веже сељаштво и смири његове покрете. Исто тако Лајош није потражио путеве измирења са Србима и Румунима, које су неки политичари икоманданти тражили. Када се Хабсбуршка монархија нашла пред распадом у помоћ јој је прискочио руски цар Николај I. Он се 21. маја 1849. године у Варшави састао са младим царем Францом Јозефом I и постигао договор о учешћу руске војске у гушењу мађарске револуције. Месец дана након договора у Варшави, 21. јуна 1849. године руска армија од 100 000 војника под командом генерала Ивана Паскјевича продрле су са североистока на тло Мађарске. Истовремено је наступање започела и армија генерала Јулијуса Хајнауа („хијене из Бреше“) који се прославио суровостима у Италији. У офанзиву су прешле и хрватске, српске и румунске снаге. Мађарска влада је из Пеште прешла у Сегедин. „Партија мира“ је тражила хитну погодбу са царем. Тај дух капитулације је у армију уносио њен командант Артур Гергеј. И поред тога што је мађарска армија и даље имала снаге да се бори, Гергеј је, после пораза код Темишвара 9. августа 1849. године, наметнуо своју концепцију о обустављању рата. Кошут је био приморан да на Гергеја пренесе сву власт у земљи, а сам се, са већом групом сарадника и истомишљеника, упути у доживотну емиграцију. Генерал Артур Гергеј се 13. августа 1849. године са својом армијом предао Русима код Вилагоша, упутивши наредбу свим осталим командантима да то исто учине. Нису га сви послушали и неки мађарски одреди ће се борити све до октобра 1849. године. Последње ће 5. октобра 1849. године пасти утврђење Комарно, које је бранио генерал Ђерђ Клапка. У Мађарској су спроведене тешке репресалије, стрељано је 114 војних и политичких функционера револуционарне Мађарске, међу којима је био и први председник владе гроф Лајош Баћањи.

- Револуционарне борбе и ратови у Италији 1848-1849. године Кључно питање које су италијански револуционари поставили пред себе након великих успеха постигнутих у фебруару и марту 1848. године било је питање борбе за 1 1 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

слободу и уједињење Италије. Захваљујући догађајима који су захватили половину Европе, а нарочито Хабсбуршку монархију, чинило им се да је прилика за акцију савршена. Победе у Ломбардији и Венецији и одступање аустријских снага запалили су духове у Торину и целој Сардинској Краљевини. Сви су тражили рат против Аустрије, само је краљ Карло Алберто оклевао. Он је сумњао да Сардинија може победити чак и револуцијама захваћену Аустрију, а помоћ других великих сила се није могла очекивати. Ипак, влада је 24. марта 1848. године донела одлуку да се објави рат Аустији, а Карло Алберто је могао само да се сложи са том одлуком. Војна сила Пијемонта износила је око 40 000 војника, а рачунало се и на подршку ломбардијиских и венецијанских устаника. Уз то су републиканци ових области били против заједничких операција са ројалистичком војском. Знатнију војну помоћ Пијемонту неће послати ни владари осталих италијанских држава: папа, напуљски краљ и тоскански војвода. Папа је послао мали одред под командом генерала Ђакома Дуранда, са налогом да води само „одбрамбена дејства“, мали одред је стигао и из Тоскане, док је нешто јачи контигент под командом генерала Гиљерма Пепеа упутио из Напуља краљ Фердинанд II. Пијемонту се на крају придружују и одреди револуционара под командом Ђузепеа Гарибалдија26. Када је сардинска армија 24. марта 1848. године прешла реку Тичино и ушла у Ломбардију, Аустријанци су се убрзано повлачили према четвороуглу утврђених градова (Верона, Лењано, Пескијара, Мантова) и високим алпским долинама, где су се прегруписавали и утврђивали. Пијемонт није искористио тренутак дезорганизованости Астријанаца (март, април 1848. године) за напад, пропуштена је прилика и Аустријанцима је дато време да се организују и опораве од удара који су доживели у Милану и Венецији. Уз то и папа Пије IX је 29. марта 1848. године изјавио да је задатам његових трупа да бране границе римске држави и одбио је да објави рат Аустрији. То је био крај мита о „либералном папи“. Ипак, Пијемонт је извојевао неколико мањих победа, 10.априла 1848. године код Гоита, а 30. априла 1848. године код Паштренга. Али су пред утврђеним „четвороуглом“ заустављени.

26 Ђузепе Гарибалди (1807-1882), италијански револуционар и борац за Уједињење и слободу Италије. Данас се сви историчари слажу да без Гарибалдијеве подршке не би било могуће уједињење Италије. Надарен лидер и човек из народа пуно је боље од Кавура и Мацинија знао како окупити масе.

1 2 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

Фелдмаршал Јозеф Радецки27 је реорганизовао трупе, а стигла је и пооћ на челу са генералом Лавалом Нугентом. Аустријанци су 21. априла 1848. године освојили Удине, а 5. маја 1848. године Белуно. Противофанзива је почињала. Баш тада је стигла наредба напуљског краља Фердинанда II генералу Папеу да се повуче из Ломбардије. У Напуљској Краљевини су се у пролеће 1848. године одигравали драматични догађаји. Сицилија је 25. марта 1848. године прогласила отцепљење од Напуља.У Палерму је сазван Сицилијански парламент у исто време када је у Напуљу сазван Парламент целе Краљевине. У Напуљу су избиле масовне демонстрације против Устава од 11. фебруара 1848. године, на основу којег је изабран тај Парламент. Тражила се његова ревизија и демократизација увођењем општег права гласа. Краљ Фердинанд II је пристао једино да нешто снизи изборни цензус. Не осврћући се на то Сицилијански парламент је изгласао збацивање Курбона. У самом Напуљу је дошло до тешких сукоба на сам дан отварања Парламента, било је око 150 мртвих. Краљ је распустио Парламент, расписао нове изборе а онда 22. маја 1848. опозвао трупе генерала Пепеа из северне Италије, да би штитиле ред у Напуљској Краљевини. На ову одлуку је велики утицај имао папин говор од 29. априла 1848. године. И поред повлачења напуљских трупа сардинске снаге су успеле да 30. маја 1848. године освоје утврђену Пескијеру што је уједно био и највећи успех у рату. Међутим ствари су већ тада ишле лоше по Сардинију. Након пораза код Виченце 11. маја цела венецијанска област осим града Венеције пала је у руке Аустријанаца. У периоду између битака код Виченце и Пескијере Британци су онудили да посредују у склапању мира између Сардиније и Аустрије. Аустрији је тада био потребан мир и она је била спремна да Сардинији остави Ломбардију, Парму и Модену које су заузеле сардинске трупе. Међутим, краљ Карло Алберто је одбио понуду и тражио је и Венецију, на шта Аустрија није пристајала. Рат је настављен. Аустријанци су под командом Радецког победили код Кустоце 25. јула 1848. године. Карло Алберто је затражио хитно примирје. Радецки је као услов поставио евакуацију Парме и Модене и постављање демаркационе линије на реци Ада. Карло Алберто је ово одбио, па се наступање аустријских снага наставило. Пијемонтежани су поражени код Милана 3. августа 1848. године. Карло Алберто је 7. августа 1848. године наредио генералу Саласку да потпише примирје под било каквим условима. Демаркациона линија је успостављена на реци Тичино, што је читав рат учинило потпуно бесмисленим. Италијанске патриопе је захватио очај. 27 Јозеф Радецки (1766-1858) је био аустријски фелдмаршал, познат и по чувеној композицији Радецки марш, Јохана Штрауса.Истакао се као Шварценбергов начелник штаба у борби против Наполеона од 1813. до 1814. године. Крајем 1831. године преузео је заповедништво над аустријским трупама у северној Италији, а 1836. године именован је за фелдмаршала. Након италијанског устанка у Милану (18. марта 1848) повукао је аустријске трупе из града, али је касније победама код Кустоце и Новаре успео да сузбије револуционарни и национални покрет у северној Италији и учврсти аустријску владавину. Након тога је био генерални гувернер аустријске провинције Северне Италије.

1 2 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Скупштина Венеције, коју Аустријанци нису успели да освоје, поништила је ранију одлуку о уједињењу са Пијемонтом и прогласила је републику на челу са Данијелом Манином. Саласково примирје од 7. августа 1848. године означило је крај „пролећа народа“. Оно је уништило ауторитет Карла Алберта и сардинске војске у очима италијанских родољуба. Владе у Пијемонту су се децембра 1848. године докопали демократи на челу са Винченцом Ђоберитјем и говорили су да ће наставити борбу за уједињење Италије. Расписали су нове изборе, који су одржани у јануару 1849. године, и на њима победили. Међутим, тада је у њиховим редовима дошло до раздора, радикали у њиховим редовима су желели да се рат настави док је Ђоберти покушао да то избегне. Оптужен је за дволичност и интригирање, па је морао 21. фебруара да поднесе оставку и оде у емиграцију у Париз. Нову владу демократа формирао је Урбано Ратаци, који је 20. марта без икаквих претходних војних припрема прекинуо примирје и обновио рат против Аустрије. Већ 23. марта 1849. године сардинска војска је потучена код Новаре и онемогућена за било какав даљи отпор. Само је брза француска интервенција у Бечу спасила Пијемонт аустријске окупације. Краљ Карло Алберто је абдицирао и престо предао сину Виториу Емануелу II, затим је отишао у изгнанство у Португалију где је после само четири месеца и умро. Мир између Аустрије и Сардинске Краљевине је потписан на бази statusa quo, уз сардинску ратну одштету Аустрији од 75 милиона франака. Тиме је револуција у Пијемонту била завршена. После мајских побуна и распуштања Парламента, у Краљевини обеју Сицилија су у јуну одржани нови избори, а Парламент се поново састао 1. јула 1848. године. И он је био непослушан па га је краљ Фердинанд II 1. новембра 1848. године распустио. Краљ је тада организовао офанзиву на Сицилију како би је вратио под своју власт. Трупе које су се искрцале 3. септембра 1848. године нису постигле одлучујући успех, па је Фердинанд II, прихватајући посредовање Француске и Велике Британије. пристао 13. октобра 1848. године на примирје са Сицилијанцима. Марта 1849. године Фердинанд II је прекршио примирје и отпочео нови напад; 4. априла 1849. године заузета је Катанија, а 15. маја 1849. године Палермо. Предреволуционарно стање је успостављено у целој Краљевини обеју Сицилија. Сицилијанке вође су избегле на Малту. Најдраматичнији догађаји одиграли су се у Папској држави. Тамо је папа Пије IX после Саласковог примирја у августу 1848. године, образовао нову владу, у којој је водећа личност био економиста Пелегрино Роси. Он је одмах почео да врши припреме за образовање италијанске конфедерације, под врховним ауторитетом папе, и да ради на другим умереним реформама. Због тог реформизма, али и умерености, њиме су били незадовољни и демократи и клерикална реакција. Роси је 15. новембра 1848. године убијен у нерасветљеном уличном атентату. Демократе су подигле велике демонстрације и тиме натерале папу да их доведе на власт; 16. новембра 1848. године формирана је влада на чијем челу је био вођа демократа 1 2 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Антонио Росмини. Али то није значило да се папа приклонио демократским реформама. Напротив, остао је њихов велики противнк, а пошто није могао да их спречи, ноћу 24/25. новембра 1848. године Пије IX је отишау у Гету, под заштиту напуљског краља. Одатле је поручио да не прихвата било какве реформе и да ће се у Рим вратити онда када буде заведен ред. У одговор на папину поруку демократи су распустили Парламент и расписали нове изборе, на којима су однели убедљиву победу. У Парламент су изабрани Ђузепе Гарибалди, Ђузепе Мацини, Феличе Орсини и други осведочени револуционари и борци за уједињење Италије. Овај Парламент је 9. фебруара 1849. године лишио папу световне власти, дајући му „све потребне гаранције за независност у вршењу духовне власти“, а затим је прогласио Римску Републику. Извршна власт у Републици поверена је тријумвирату Ђузепе Мацини, Сали, Карло Армелини и одмах је почело спровођење радикалних економских и политичких реформи. Сва црквена имовина је била конфискована у корист државе, свештеницима су обезбеђене државне плате, уведен је принудни прогресивни порез, проглашена је слободна лаичка настава, сви грађани су изједначени пред законом, гарантована је слобода штампе... Догађаји у Риму су узнемирили снаге реакције у целој Европи, а нарочито узнемирење је показала Аустрија, а за њом и Француска на чијем челу се као председник налазио Луј Наполеон Бонапарта, ослоњен на „Партију реда“. Наполеона је подједнако нервирала и револуција у Риму и могућност да је угуши Аустрија, која би се на тај начин учврстила на целом Апенинаском полуострву. Зато, када се папа Пије IX 20. априла 1849. године обратио за помоћ католичким силама против владавине револуционара у Риму, настала је трка између Француске и Аустрије која ће се пре одазвати. Аустрија је још увек имала проблеме са Мађарима, па су Французи били бржи. Први француски одред од 3000 војника, под командом генерала Николаса Удиноа искрцао се у луци Чивта Векија већ 25. априла 1849. године. Народна скупштина Француске је издала налог Удиноу да не интервенише против Римске Републике, већ само да спречи улазак Аустријанаца у Рим. Другачији су били планови председника Француске Луја Наполеона Бонапарте, који је генералу Удиноу издао поверљиву наредбу да одмах након искрцавања маршира на Рим. Зато су после првог одреда, без застоја, у Италију послате додатне трупе. За само месец дана трупе генерала Удиноа ће порасти са 3000 на 30 000 војника. У маршу на Рим Французи су наишли на отпор републиканских снага, које је организовао Ђузепе Гарибалди. Истовремено, Римску Републику је напала и напуљска војска; њу су Римљани потукли 19. маја 1849. године код Велетрија. Дана 3. јуна 1849. године Французи су започели нову офанзиву. У време сукоба са Французима Народна скупштина у Риму је наставила да ради и усваја законе уставног карактера, али ју је 30. јуна 1849. године нејнепосреднија опасност од интервенционистичких трупа натерала да изда наређење о обустављању борби, мада се сама 1 2 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

није разишла. Французи су у Рим ушли 3. јула 1849. године, у тренутку када је Скупштина проглашавала Устав Римске Републике, који никада неће ступити на снагу. Гарибалдију је председник САД Закари Тејлор понуди азил, али је овај то одбио и са трудном супругом Анитом се упутио у Републику Венецију, последњи пункт италијанске слободе и револуције. Отпор Венеције је савладан 26. августа 1849. године. Револуција у Италији је била завршена.

- Балкански народи у револуцији 1848-1849. године Утицај четрдесетосмашких збивања на балканске народе били су непосредни, или посредни, неједнаког интензитета и неједнаких последица. На балканске Србе тај утицај је долазио посредно, преко Срба из Угарске, који су били захваћени дректно и у њој учествовали сви својим снагама. Срби из Кнењевине, као добровољци под командом Стевана Книћанина (око 8000) прискочили су у помоћ браћи северно од Саве и Дунава. То је јачало националну свест читавог српства, јер је утицало и на ширење пропаганде у многим деловима балканске Турске. Да би та пропаганда у српским крајевима Турске, као и у аустријској Војној граници, била што ефикаснија, Илија Гарашанин је 1849. године образовао посебну организацију на чије чело је поставио Јована Мариновића. Делатност ове организације ће трајати до Гарашаниновог првог силаска са власти 1853. године. Остали утицају револуције 1848/49. године на балканске Србе, као и на Бугаре, Грке и друге народе, били су идеолошке природе, а доћи ће до изражаја наредних година и деценија даљим јачањем и ширењем идеја грађанског либерализма и националне еманципације.

- Резултати и перспективе У свим змљама у којима се појавила револуција 1848/49. године била је угушена. Ипак, о њеном потпуном неуспеху не може бити речи. У свим земљама, осим Русије и Турске, после револуције 1848/49. године нестао је класични феудални однос, нестало је кметство и нестале су препреке развоју капитализма у пољопривреди. Класични политички захтев – укидање апсолутизма, није нигде, чак ни у Хабсбуршкој монархији, био потпуно угушен и пресечен. У овим достигнућима револуције ће ипак бити неких ограничења, уништење кметства и феудализма неће донети и решење аграрног питања; земље нигде неће бити подељена онима који је обрађују, нити ће се сељаци ослободити својих обавеза према племству без откупа. Али ће свуда велики феудални посед постати капиталистички. 1 2 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Из најважнијег социјалног достигнућа револуције – укидања кметства и и слободног промета земље, највећу корист ће извући буржоазија, много већу него сељаштво. Уставност и парламентаризам, чак и тамо где су праћени општим или врло широким бирачким правом (Француска, Белгија, Холандија, Швајцарска, неке немачке државе) неће значити и увођење демократије. Свуда су се власти докопали слојеви крупне буржоазије, удружени са либералном аристократијом или војно-бирократским врхушкама. Али апсолутизму, као главној препреци полтичке демократије, тло је ипак било измакнуто испод ногу. Постепеном напредовању демократије парламентаризам је стварао шири простор. Револуција 1848/49. године поставила је пред друштва, анроде и историју и неке нове задатке, циљеве и програме. Ти нови циљеви били су: национална еманципација, социјализам и комунизам. Сви ти циљеви доживели су на исходу револуције неуспех. Али то није био ни трајан ни разоран пораз, већ онај који оставља перспективу. Национални програми и покрети су само на једну деценију одложени. У Немачкој и Италији, где се доживели пораз, тријумфоваће већ 60-их година; у Хабсбуршком и Турском царству за победу ће им требати више времена и борби, али ће они после слома 1848/49. године бити још јачи, а не слабији.

VIII Тријумф либералног капитализма 1849-1871. године

Ако се изузму Русија и Турска, може се рећи да је цела Европа завршила своју грађанску револуцију. Њени најбитнији економски, социјални и политички циљеви су свуда, у овој или оној варијанти, били остварени. На путу конаћног тријумфа начела грађанске револуције и буржоаског либерализма три питања су доминирала европском историјом 50-их и 60-их године 19. века: 1. либерализација и демократизација грађанске државе 2. национално питање и борба за национална уједињења 3. успон радничког и социјалистичког покрета

- Политичка реакција после револуције 1848-1849. године Краћћег даха и мање разорна од реакције настале у Европи после 1815. године, контрареволуција након четрдесетосмашке револуције неке земље годтово да није ни дотакла. Најважнији ограничавајући фактор њеног размаха био је општи снажни привредни полет којим је стари континент захваћен 50-их и 60-их године 19. века. Резултат све снажнијег научног, техничко-технолошког и индустијског напретка, привредни успон је 1 2 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

ломио старе друштвене структуре и њихове политичке концепције, установе, монополе власти... Ипак, то не значи да контрареволуција није постигла неке краткотрајне успехе и није нанела пролазне историјске штете земљама које је погодила.

- Крај Друге Француске Републике Септембра 1849. године у Паризу је основан центар за бонапартистичку пропаганду под називом Друштво десетог децембра (по датуму председничких избора 1848. године). Његови оснивачи били су бонапартистички официри и генерали, али се око њега убрзо почео окупљати и остали свет. Друштво је одмах предузело снажну демагошку агитацију међу војницима, сељацима, радницима, ситним грађанством... Охрабрен одјецима на које је наилазила ова пропаганда, Луј Наполеон Бонапарта је 1. новембра 1849. године сменио владу Одилона Бароа, која је имала већину у Скупштини, и на њено место довео свој лични кабинет под председништвом генерала Д’Опула. Након тога донете су још неке реакционарне мере: уведен је порез на потрошњу вина, посечено је „дрвеће слободе“ засађено у Паризу 1848. године, усвојени су Фалуови закони о народној просвети којима се школе предају у руке католичкој цркви. Ове мере су изазвале незадовољство либералне и демократске јавности, што се испољило на допунским изборима за Законодавну скупштину у марту 1850. године, када је за 30 упражњених места изабран 21 демократски посланик и чак тројица социјалиста, од којих су двојица били учесници јунског устанка. На овај успех демократских снага, „Партија реда“ и скупштинска већина је одговориле су 31. маја 1850. године изгласавањем закона који је ограничавао изборно право увођењем трогодишњег цензуса настањености. Око 3 милиона радника изгубило је право гласа. Монархистичка реакција је тражила и друге мере за ограничавање и гушење грађанских права и слобода. Ова галама и навала конзервативне буржоаске јавности добро је долазила председнику Републике и бонапартистима, јер је у основи поткопавала републикански политички систем и републиканско уређење државе. Све јасније се показивала идеја о рестаурацији монархије, а са њом и кључно питање динстије која би то спреовела. Сам Луј Наполеон Бонапарта је, са својим сарадницима, од првог дана по преузимању власти размишљао о рестаурацији монархије и то проглашењем новог, другог по реду царства, а себе за Наполеона III. Бонапарта је против себе имао и дрге две монархистичке струје, које су у Законодавној скупштини, било као отворени или прикривени монархисти (републиканци по нужди), имале већину. Оне су чиниле главну снагу „Партије реда“ која је могла да функционише сложно и јединствено само у Републици; чим би се отворило питање рестаурације она се цепала на два непомирљива табора: легитимисте (крупне земљопоседнике, који су као свог кандидата за престо истицали грофа од Шамбора (унука Шарла X) и орлеанисте (финансијску олигархију, 1 2 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

која се залагала за грофа од Париза (унута Луја Филипа). Ове струје су 1849. и 1850. године покушавале да нађу заједничког кандидата за престо, али у томе нису успеле, јер су између њих постојали превелики сукоби интереса. Њихова неслога је олакшавала посао трећој групацији – бонапартистичкој, и њеном Друштву десетог септембра. Уочавајући политичка кретања, бонапартисти су токо 1850. и 1851. године појачавали своју политичку пропаганду. Сам Луј Наполеон Бонапарта је путовао по Француској и улагивао се масама ширећи демагогију, делећи поклоне, приређујући војсци смотре и параде. На једној таквој паради је 10. октобра 1850. године део војника Париског гарнизона повикао: „Живео Наполеон! Живео цар!“ На ово је командант Париза, генерал Николас Шангарније, предложио Законодавној скупштини да донесе закон према коме би она могла, без сагласности председника републике, да позове трупе у своју одбрану. Користећи своја овлашћења Јул Наполеон Бонапарта га је одмах смени и на његово место поставио бонапартистичког генерала Армана-Жака Сент-Арноа. Осећајући да им је положај учвршћен, бонапартисти почетком 1851. године излазе у јавност са захтевом да се изврши ревизија 45. члана Устава који ограничава председнички мандат на 4 године. Тврде де ће после 2. децембра 1852. године, ако Луј Наполеон сиђе с власти, у Француској настати хаос и „црвена опасност“. Траже продужење његовог мандата на 10 година. У том смислу организују „народне петиције“. Новембра 1851. Луј Наполеон наставља са демагошким потезима, тражи враћање општег бирачког права. Скупштина тај предлог одбија. То Бонапарту приказује у сјајном светлу, Скупштину у лошем. „Партија реда“ почиње да се осипа и постепено предаје Бонапарти. У таквој ситуацији он се одлучује на државни удар. Ноћу 2. децембра 1851. године војска париског гарнизона, одана Бонапарти, у снази од 25 000 пешака и 6000 коњаника и опремљена топовима, запоседа све стратешке тачке у граду. Председник Луј Наполеон Бонапарта је прогласио опсадно стање, извршио атак на Законодавну скупштину хапшењем извесног броја најистакнутијих антибонапартиста међу посланицима, укинуо је Закон од 31. маја 1851. године, вратио опште бирачко право и продужио себи мандат на 10 година. Отпор је пружила само група републиканаца око Бародеа, снаге око 1500 људи, али је тај отпор био сломљен већ 4. децембра 1851. године. Дошло је до мањих покрета у унутрашњости земље, али су они завршени хапшењем 27 000 људи, проглашавањем опсадног стања у 32 департмана и хиљада пресуда на робију, прогон из Француске и у колоније. У атмосфери страха Луј Наполеон Бонапарта је спровео плебисцит на којем се тражило „мишљење народа“ о извршеном удару. Плебисцит је одржан 20. децембра 1851. године и дао је очекивани резултат: 7,5 милиона бирача је одобрило преврат, а само 650 000 оспорило. Ради легализације новог стања 14. јануара 1852. године проглашен је нови Устав. Сва извршна власт, право законодавне иницијативе и потпуна контрола над државом дати су председнику Републике, чији је мандат одређен на 10 година. Очувана је и пармалентарна 1 2 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

форма ове цезаристичке републике, али је она била претворена у фарсу. Законодавна скупштина више није имала право ни да предлаже законе, а уз то су је контролисали Сенат и Државни савет, које је именовао председник Републике. Дана 7. новембра 1852. године Сенат је донео одлуку да се у Француској прогласи наследно царство. О овој одлуци Наполеон је поново организовао плебисцит, који је одлуку Сената потврдио још убедљивијом већином него државни удар 1851. године. Дана 2. децембра 1852. године Француска је проглашена царевином, а њен председник Луј Наполеон Бонапарта царем Наполеоном III. Тиме почиње историја Другог Царства у Француској.

- Реакција у Италији У свим државама и областима Италије, осим у Сардинској Краљевини, после угушења револуције завладала је жестока реакција. Уставни режими су свуда били укинути, изузимајући опт Пијемонт, и обновљени су апсолутистички режими. Прва ће уставност вратити Тоскана 1852. године. Већ после Саласковог примирја у Ломбардији, а од августа 1849. године и у Венецији, гувернерску власт је преузео фелдмаршал Јозеф Радецки. Ове области он је стриктно затворио према осталом свету, а нарочито према Пијемонту и Швајцарској. Завладала је тешка реакција. У војводствима Модена и Парма завладали су тирански режими у правом смислу. Моденски војвода Франческо V (Франц V) је таквим режимом само настављао своју владарску праксу из периода пре револуције. У Парми је Фердинанд Карл III владао знатно бруталније од своје претходнице Марије Лујзе, што ће га 1854. године стајати главе. Велико Војводство Тоскана је, упркос присуству аустријских трупа, све до 1855. године под Леополдом II опет уживало нешто блажи политички режим, који је обнављањем уставности 1852. године добио и чвршћу правну основу. У Папској држави папа Пије IX и кардинал Антонели обновили су апсолутистички поредак који је владо пре реформи из 1846. године. Уместо парламента папа је увео Државни савет, чије је чланове сам именовао. Најважније државне функције поново су доспеле у руке свештених лица. Поред француских, у делу папске државе (у покрајини Ромањи) биле су и аустријске трупе. Најсвирепији режим владао је у Напуљској Краљевини, где је Фердинанд II показивао своју апсолутистичку природу; добио је и надимак „краљ-бомба“. Ситуацији у Краљевини нико није могао да смири, завере и атентати су се смењивали у целој држави.

- Немачке земље у доба реакције 1 2 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

У свим немачким државама, које су и даље остале разједињене, завладала је после угушења револуције политичка реакција. Заснован на октроисаном Уставу из 1849. године и систему „трију класа“, тј. на подели становништва на три социјално-економске категорије велике бројчане неуједначености, политички режим у Пруској омогућавао је потпуну доминацију владара, дворске камариле и земљишне аристократије. Све три групе становништва, без обзира на њихову велику неуједначеност у броју, бирале су подједнак број „повереника“ који су затим бирали посланике за Земаљску скупштину (Ландтаг). Дакле, неједнак број гласача и посредни избори. Устав је предвиђао и постојање Горњег дома, чије је чланове именовао краљ. Горњи дом је могао да кочи сваку иницијативу Доњег дома и да поништава његове одлуке, мада сам није могао да доноси законе. Краљ је могао да поставља и уклања владе, сазива и распушта Скупштину (Доњи дом), да у одсутности скупштине влада указима са законском снагом и да расписује изборе. Фридрих Вилхелм IV је све више веровао у божанско порекло своје власти. У кругу власти се после контрареволуције није одржао ни конзервативац гроф Бранденбург, који се залагао за поштовање уставности, већ је замењен Отом фон Мантојфелом, човеком потпуно оданим пруској јункерско традицији и наклоњеним ауторитарном режиму. Ипак, фон Мантојфел Пруској неће наметнути реакционарне окове какве је желела пруска реакција. Краљев брат и престолонаследник Вилхелм имао је нешто умереније и либералније погледе, које је изградио под утицајем своје супруге Аугусте фон Вајмар и неколицине својих најближих сарадника. Јункерство је изградило своју неприкосновену водећу друштвено-политичку позицију тако што је увек било најчвршћи ослонац краљевске власти и што је у својим рукама држало водеће институције у држави: високу администрацију и војску. Из ових структура буржоазија је била искључена и у том погледу револуција није оставила никакав траг у Пруској. Крупна буржоазија је имала утицај у сфери привреде и трговине. Режим није био нарочито суров, али је настављена централизација Пруске. Као и у свим другим државама, и у Пруској је најстрожем надзору подвргнут интеектуални живот; у том надзору црква, у првом реду протестантска, је добила велику улогу. Једна од последица ојачале реакције у Пруској било је нестајање прве међународне револуционарне организације радничке класе, Савеза комуниста. Савез Комуниста је 1849. године, на предлог Маркса и Енгелса, пребачен из Лондона у Келн како би се превазишла одвојеност вођства у Лондону и већине чланства у Немачкој. Под притиском Пруске 1852. године Маркс и Енгелс су донели одлуку о распуштању Савеза комуниста. Социјална (аграрана) политика пруске реакције настављале је са мерама започетим у револуцији, па и пре ње, штитећи максимално интересе јункерства. Тако је по Закону о регулисању од 2. марта 1850. године сељаку загарантована лична слобода, али ако је хтео и 1 2 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

земљу, на којој је до тада живео и радио, морао је да је откупи од јункера плаћајући му све своје новчане, натуралне и радне обавезе. Пораз револуције и победа реакције вратили су у међунемачке односе и питање националног уједињења немачког народа на предреволуционарно стање. Иницијатор и усмеривач овог ретроградног кретања немачког националног питања била је Аустрија. Одбијајући царску круну, коју му је нуди франфуртску Парламент, Фридрих Вилхелм IV није мислио да се одрекне и активне улоге у окупљању немачких држава у федерацију у којој би Пруска имала водећу улогу. То је желео да постигне дипломатским путем, а десна рука био му је генерал Јозеф фон Радовиц, који је као министар спољних послова водио пруску акцију. Али управо то што је пруски краљ намеравао да постигне, Аустрија је желела да осујети. Пруској идеји о федерацији немачких држава аустријски канцелар гроф Феликс Шварценберг је супротставио план о конфедерацији, у коју би се учланила и Аустрија са свим својим ненемачким земљама. То је већ помињани Шварценбергов пројекат о Немачкој са 70 милиона становника. У таквој конфедерацији не би било говора о доминацији Пруске, већ о доминацији Аустрије. Глани задатак те конфедерације био би спречавање револуције, а други (наменио га је аустријски министар Карл Лудвиг фон Брак) стварање Царинског савеза централне Европе, који би довео до формирања немачког привредног простора. Овај простор би за себе везао и низ суседних земаља, нарочито на истоку и југоистоку Европе. Циљ ове Бракове замисли био је да и на привредном плану од Аустрије створи водећу европску силу. Енглеска и Француска су се успротивиле овом плану, па се Браков пројекат више није разматрао. Браковом пројекту се противила и Пруска, што је међу овим државама 1850. године створило затегнуте односе, које је додатно кварило и аустријско приступање Лондонском протоколу који су са Данском 2. августа 1850. године потписале Велика Британија, Француска, Русија и Шведска. Лондоснки протокол се тицао неопходности одржавања интегритета Данске у чијем саставу је био и Шлезвиг- Холштајн. Аустрија је потписла Лондонски протокол и како би добила подршку Русије у међународном односима. То јој је затребало врло брзо, када су у Хесену избили немири и дошло до сукоба између народног представништва и кнежевске владе. Кзез и влада су желели да рестауришу апсолутизам и ограниче права Земаљске скупштине. Кнез Хесена је затражио помоћ Скупштине Конфедерације на шта су Аустрија и Баварска почеле да спремају интервенцију. Пруска се томе успротивила и сама објавила мобилизацију. Аустрија, Баварска и Виртемберг су образовали савез усмеренпротив Пруске и две војске су се нашле једна према другој. Цар Николај I је заузео претећи став према Пруској, а и Французи су почели да гомилају трупе на Рајни. Пруска је остала усамљена и морала је да се повуче. Председник пруске владе Ото Мантојфел је рекао да Пруска само тражи да буде третирана као равноправна и учествује у сређивању послова у Немачкој. Аустрија баш то није хтела, али није могла отворено да одбије. 1 3 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

Тада се Русија појавила у улози миротворца. Њеним посредовањем, децембра 1850. године, састали су се у Оломуцу Ото Мантојфел и Феликс Шварценберг и потписали споразум („Оломуцке пунктације“) којим се предвиђало да ће се проблем Хесена решити заједнички и да ће, ако затреба, Аустрија и Пруска заједнички интервенисати у Холштајну. Мантојфел се прећутно одрекао равноправности са Аустријом, а Шварценберг свог плана о Немачкој од 70 милиона становника. Аустрија и Пруска су демобилисале своје војске. У Пруској су „Оломуцке пунктације“ примљене као капитулација и понижење пред Аустријом. У неку руку оне то и јесу биле, јер када се, на основу договора у Оломуцу, 23. децембра 1850. године у Дрездену састала конференција представника свих немачких држава, управо је Пруска била та која је морала да се залаже за обнову старе Конфедерације, како би онемогућила изношење још опаснијег Шварсенберговог плана. Тако је и донета одлука о обнови Немачке Конфедерације на основу устројства из 1815. године које је омогућавало превагу аустријког утицаја. И на овом плану реакција је, дакле, рестаурисала једну преживелу и анахрону политичку форму. Ипак, њен век ће бити кратак.

- Неоапсолутизам у Аустрији После пораза ревоолуције у Аустрији је био обновљен апсолутизам. То, међутим, више није био феудално-апсолутистички систем предреволуционарног типа већ једна нова форма ауторитарног режимам названог у историографији неоапсолутизмом, или Баховим апсолутизмом (Баховим системом), по презимену његовог протагоинсте Александра Баха. Социјалану основу овог система више ниј чинило феудално племство већ савез велепоседничке и финансијске буржоазије са војно-бирократским управљачким врхом државе. Иако је у Аустрији од марта 1848. године постојао Октроисани устав (устав грофа Стадиона), може се слободно рећи да је апсолутизам рестаурисан већ након слома октобарског устанка у Бечу. Његове одредбе углавном нису примењиване и он је укинут владарском одлуком од 31. децембра 1851. године. Укидајући Октроисани устав, Франц Јозеф га је заменио својим „Патентом“, који је, као и Октроисани устав, био дело дворске камариле и њеног у том тренутку најистакнутијег експонента грофа Карла Кибека. По Кибековом савету цар Франц Јозеф је основао Савет (Веће) Царства (Рајхсрат) који је требало да владару даје савете о најважнијим државним пословима. Сам Карл Кибек био ј његов председник. Млади цар Франц Јозеф је схватио да камарила уствари хоће да преко овог тела влада државом и зато је после изненадне смрти Феликса Шварценберга априла 1852. године постепено удаљио Рајхсрат од себе и више му се није обрађао ни по једном важном питању. Све послове је обављао сам са својим министрима. 1 3 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Неопсолутизам, везан најпре за Феликса Шварценберга, а потом Александра Баха, ипак је пре свега био дело самог цара Франца Јозефа. Главни ослонац и кључни ресори били су му бирократија, војска и полиција, систематски организовани по војничким начелима. Економска политиканеоапсолутизма вођена је у интересу бржег капиталистичког преображаја, како крупног земљишног поседа, тако и целокупне привредне активности. Велике суме новца су се слиле у руке велепоседника захваљујући откупу сљеачких обавеза које су капиталисане на 17-огодишњи приход који је од тих обавеза оствариван; тај новац је улаган у производњу. Важна мера која је допринела бржем развоју капиталистичке привреде било је и укидање свих унутрашњих царина, укључујући и оне најважније између Аустрије и Угарске; створено је једно велико и развијено тржиште на просторуХабсбуршке монархије. Интензивирана је и изградња железница; најважнија је била Беч-Трст. И поред великог напретка, Аустрија неоапсолутизма није искористила потенцијал који је имала, велики део друштвене акумулације одлазио је на државну бирократију, на преамбициозну а у основи неуспешну спољну политику, а највише на војску која је гутала огромне количине новца и притом губила ратове. Током 50-их година 19. века је Аустрија из тих разлога изгубила привредну надмоћ у немачком свету и била од стране Пруске потиснута у други план. Бахов апсолутистички систем се у политичкој сфери испољавао на три начина: 1. као упорно држање сељаштва, радништва и ситне и средње буржоазије далеко од сваког политичког утицаја у држави 2. као тежак бирократско-полицијски и келрикални притисак на интелектуални живот 3. као круто централистичка и германизаторска оријентација Државни није толерисала никакво политичко организовање, никакву агитацију или било шта слично; штампа је била под великим притиском. Интелектуални живот био је стална и најпривлачнија мета Бахове, као и сваке друге бирократије. Црква је имала велики утицај на школство, а фаворизована је и на свим другим пољима, као „најснажнији цемент Монархије“. Њена улога је још више порасла након Конкордата са Ватиканом из 1855. године. Конкордат је садржао царево одрицање од права санкције на папске одлуке о именовању епископа у Хабсбуршкој монархији, као и одредбу о давању накнаде католичкој цркви за укинуту десетину, коју су до револуције плаћали сељаци. Школе су и по Конкордату стављене под надзор цркве. Мађарска је после Вилагоша била лишена свих обележја државности и подељена на 5 управних области, подвргнутих директно Бечу. Службени језик у целој Хабсбуршкој био је немачки. Новина је било увођење немачког у Угарској и Хрватској као језика званичне комуникације 1854. године. Сви остали језици су у употреби, али ван администрације и судства. У основним школама је коришћен матерњи језик, у средњим упоредо матерњи и 1 3 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

немачки, с тим што је немачки био први језички предмет. И на универзитете, чак и у Угарској, уведен је немачки језик. Немачки језик је служио у циљу централизације државе. Генерал Јулиус Хајнау је сурово прогонио мађарске револуционаре и говорио како у Угарској у наредних сто година неће бити револуциј. Међутим, отпор Мађара неоапсолутистичкој политици централизације и германизације ипак није био сатрвен, Постојао је и у земљи и у емиграцији. У његовом изражавању уочаване су три политичке концепције: 1. конзервативна мађарска аристократија бранила је историјска права Угарске, али под жезлом Хабсбурга 2. средње, либерално племство, привржено уставност, такође није било противно одржању Царства, али је стајало у оштријој опозицији према његовој неоапсолутистичкој политици, одбијајући сваку сарадњу са двором и владом све док не одустану од централизма, германизације и апсолутизма 3. насупрот овој легалној, стајала је кошутовска антихабсбуршка опозиција, која је деловала у највећој мери из емиграције и залагала се за раскид са Аустријом Кошут Лајош је на основу анализе неуспеха већ 1850/51. године израдио нови план за обнову независности Мађарске. Он је сада сматрао да Мађари независност могу изборити само у оквирима неког већег међународног сукоба и уз помоћ неке од великих сила. Али, после тога, она може опстати једино ако се изнутра реформише и посигне конструктивну сарадњу са немађарким народима. Зато се тим народима мора дати муниципална и жупанијска самоуправа, која би обезбеђивала националну равноправност у локалним оквирима. Званични језик у тим самоуправним заједницама био би језик већине становништва, а могли си се употребљавати и други језици. Што се тиче права на национално-територијалну аутономију Кошут Лајош га и даље није прихвтио и био је спреман да га, у крајњем случају, призна само Хрватској и Славонији. Из Кошутових мисли произашао је план Дунавске Конфедерације, коју би сачињавале Мађарска, уједињене румунске кенежевине и Србија., повезане ради решавања националних питања и заједничке стечене независности. Код Чеха и Словака било каквог отпора неоапсолутизму није могло да буде, били су под тешким притиском система. Ни код Словенаца и Срба у Хабсбуршкој немазначајнијих политичких иницијатива. Бирократизовано, милитаризовано и германизовано Војводство Србија и Тамишки Банат било је јако далеко од онога што су Срби желели. Што се Хрвата тиче, бан Јелачић је био одан Бачу и испуњавао је наредбе које су стизале одатле. Педесетих година код Хрвата се појављује нова, Старчевићева, политичка концепција, заснована на историјском праву Хрватске (отуда „правашка“), која је била против Аустрије, против Угарске, али и против сарадње са Србима у остваривању независне и велике Хрватске. Главни делатник у пропагирању правашке идеологије био је Еуген Кватерник. 1 3 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

- Кримски рат Одмах после слома револуције 1848/49. године Аустрија и Русија су показале велики интерес за источно питање. Хабсбуршка је била у страху од јужнословеснских покрета који су се током револуције отворено показали, па је императив Монархије био онемогућавање повезивања национално-револуционарних покрета у Турској и њихово стицање снаге и јединства, јер би се они потм прелили и на јужнословенске области саме Аустрије. Отуда после револуције 1848/49. године стални страх Монархије од сваког знатнијег покрета на Балкану, поготову ако је он био повезан и са руско-турским сукобљавањима. Целокупна аустријска политика на Балкану је стога од тог времена усмерена на одбрану statusa quo, а против било каквог напада на интегритет и стабилност Турске. Да би онемогућила успех националних револуција на Балкану, Аустрија је испољавала спремност на војне интервенције у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Албанији, као и на окупацију Србије. Русија је сматрала да је Европа после револуције исцрпљена и неспремна да брани Турску и да би требало искористити тренутак за решавање источног питања у корист руске државе. Држала је да Француска после револуционарних потреса у вези са проглашавањем Другог Царства није у стању да се супротстави Русији; Нешто због слабости, а нешто и због захвалности због руске интервенције 1849/50. године, сматрало се да то неће моћи ни Аустрија. Као могући противник видела се једино Велика Британија, али се у Русији рачунало да Британија у континенталне ратове никада не иде сама и без јаких савезника. Ипак, предузети су кораци да се за уништење и комадање „болесника са Босфора“ издејствује сагласност Енглеза. Иницијатива из Петрограда пошла је од захтева да се Русији призна право онаквог верско-политичког протектората над свим хришћанима у Турској, какво је још од Кучуккајнарџијског мира имала над Влашком и Молдавијом. Ту идеју је руски цар Николај I први пут поменуо још приликом посете Лондону 1844. године. Тада су Енглези без речи прешли преко тог питања, знајући да би „протекторат над хришћанима“ уствари био протекторат над Турском и били су решени да то Русији никако не дозволе. Слични руски предлози поновљени после револуције 1848. године такође су остали без одговора. Онда је цар Николај I 1853. године изашао пред британског амбасадора Џорџа Хамилтона Сејмура с иницијативом да се Русија и Енглеска договоре о подели османског наслеђа за случај да „болесник“ са Босфора умре. Енглези нису прихватили овај предлог, а утисак цара Николаја I био је да они нису спремни да ратују због Турске. Тако је одлучио да крене у оафанзиву против Османлија. Повод за акцију Руси су нашли у питању права над светим местима у Палестини. То право је одавно било спорно, око њега су се бориле хришћанске државе и цркве, нарочито католичка Француска и православна Русија. Поставши цар 1852. године, Наполеон III је 1 3 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

желео неки брз спољнополитички успех, па је убеђивао Порту да призна Французима право заштите ришћанских светиња у Палестини. Султан Абдул-Меџид I прихватила. Тада су свом жестином скочили Руси, не толико због самих светих места колико због жеље да то буде повод за рат. У том циљу руски цар је маја 1853. године у Цариград упутио свог ађутанта кнеза Александра Мењшикова, са ултиматумом, сада више не само о протекторату Русије над светим местима у Палестини, већ над свим православним хришћанима Османске империје. Велика Британија и Француска су се отворено успротивиле овом руском захтеву, док су му Аустрија и Пруска ускратиле подршку. То све је охрабрило Порту да одбије ултиматум који је донео Мењшиков. Русија је на одбијање ултиматума одговорила јула 1853. године окупацијом Влашке и Молдавије. Тада је Порта, септембра 1853. године, упутила ултиматум Русији у коме је тражила да Русија одмах евакуише Влашку и Молдавију, а када је Русија то одбила Турска јој је 16. октобра 1853. године објавила рат и отпочела операције на Дунаву и на Кавказу. Руси су одбили прве турске нападе, а потом нанели Турској разоран ударац на Црном мору, када је флота вицеадмирала Павела Степановича Нахимова уништила турску црноморску флоту укотвљену у луци Синопа 30. новембра 1853. године. Слом Турске је био на видику. Због тога су остале велике силе (Велика Британија, Француска, Аустрија и Пруска) хитно сазвале у Бечу конференцију на којој је 5. децембра 1853. године усвојена изјава да руско-турски рат не може донети било какве територијалне промене на Истоку. Русија није могла да прихвати овакав закључак и отворено га је одбацила. На то су јој Француска и Велика Британија 27. и 28. марта 1853. године објавиле рат (у књизи стоји априла 1853. године). Тиме је руско-турски рат претворен у европски. Аутрија није ушла у рат против Русије, али се понела незахвално, заузимајући претећи став према Русији која је због тога морала да евакуише трупе из Влашке и Молдавије. У Влашку и Молдавију су потом ушли Аустријанци, бар привремено. Они ипак нису прихватили понуду Наполеона III да уђу у рат, а да за награду трајно задрже Влашку и Молдавију. Иако нису ушле у рат, Аустрија и Пруска су се сагласиле са англо-француским ратним циљевима, који су као програм четири европске силе саопштени свету: 1. укида се руски протекторат над Влашком, Молдавијом и Србијом и замењује европским 2. обезбеђује се слободна пловидба Дунавом 3. Русија ће на Црном мору бити разоружана 4. над судбином хришћана у Турској бринуће убудуће све велике европске силе „не кршећи суверена султанова права“ Савезницама се 1855. године неочекивано придружила и Сардинска Краљевина, што је било дело њеног првог министра Камила Кавура, који је желео да искористи велики међународни заплет како би изборио својој држави право да пред велике силе постави питање ителијанског уједињења, тј. да интернационализује италијанско питање. 1 3 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Најважније операције рата вођене су на Криму, на који су се септембра 1854. године искрцали Французи, Енглези и Турци, након што су успели да разбију руске трупе код Алме. Главни циљ било је заузимање Севастопоља. Због тога је и читав рат назван „кримски“. Руси су се тада концентрисали на одбрану Севастопоља, најјачег војно-поморског утврђења на Црном Мору. Команду одбране преузели су двојица руских адмирала Владимир Алексејвич Корнилов и Павел Степанович Нахимов. Део руских бродова је потпољен како би се онемогућио прилазак непријатељских бродова луци Севастопољ, а сама лука је за кратко време претворена у утврђење. Енглези, Французи, Турци и нешто касније Пијемонтежани су га опсели, али му месецима, и поред жестоког бомбардовања, нису могли прићи. И поред неизмерног херојства које је показала руска војска до изражаја је дошла техничка инфериорност руске војске. После 349 дана опсаде и крвавих борби Севастопољ се 9. септембра 1855. године предао нападачима. За Русију је рат био изгубљен упркос успесима на споредном, кавкаском, бојишту. Цар Александар II28, који је ступио на престо након смрти Николаја I 2. марта 1855. године, прихватио је мировне преговоре и конгрес великих сила о источном питању. Томе је допринело и претеће држање Аустрије, која је била на корак од одлуке да и сама зарати против Русије. Конгрес сила одржан је у Паризу од 25. фебруара до 16. априла 1856. године, а на њему су учествоваливисоки представници (министри спољних послова) Велике Британије 28 Александар II Николајевич (1818-1881) био је руски император од 1855. до 1881. године.Александар је син Николаја I (1796—1855) из династије Романов и пруске принцезе Шарлоте (1798-1860) која је после преласка у православље носила име Александра Фјодоровна. После завршетка Кримског рата Александар II се одлучио на увођење друштвених и економских реформи. Најважнија је била реформа села из 1861. године. Од тада земљопоседници нису имали право да располажу са кметовима, да их кажњавају ни пресељавају. Револуционарно-демократски и либерални кругови су критиковали ове реформе. У јануару 1863, у држави је букнуо устанак Пољака који је угушен исте године. Многе организације се нису слагале са његовом политиком. Међу њима се налазила и организација Народна воља, чији је комитет донео одлуку о убиству цара. После многих неуспелих покушаја 13. марта 1881. Александар II је убијен у бомбашком нападу који је извршио члан организације Народна воља, Пољак Игнаци Хрињевицки, са ким је блиско сарађивала и јеврејка Гесја Гелфман. После смрти Александра II престо је наследио његов син Александар III Александрович (1845-1894). Оженио се 16. априла 1841. Маријом од Хесе-Дармштата (1824-1880), после удаје познатом и као Марија Александровна. Са њом у браку је имао осморо деце. Александар је имао старијег брата Николаја (1843-1865) који је био престолонаследник и који се у лето 1864. верио са принцезом Маријом-Дагмар од Данске (1847—1928). На самртној постељи Николај је своју вереницу уступио 2 године млађем брату Александру, будућем цару. Марија је била ћерка данског краља Кристијана IX (1818-1906) и његове жене Лујзе од Хесе-Касела (1817-1898). У Русији је била позната као Марија Фјодоровна. Александар и Марија су венчани 9. новембра 1866. године. У току живота, цар је имао неколико ванбрачних веза, а наводи се и седморо ванбрачне деце. После само неколико дана од смрти супруге, Цар почиње јавно да живи са својом дугогодишњом љубавницом Катарином Долгоруковом, са којом је имао четворо ванбрачне деце.

1 3 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

(Џорџ Кларендон), Француске (Колона Валевски), Аустрије (Карл-Фердинанд Буол), Русије (Алексеј Орлов), Пруске (Ото Мантојфел), Сардиније (Камило Кавур) и Турске (Али-паша). Ово је било прво учешће Турске на једном конгресу великих сила, што је означило и њено формално примање у „европски концерт“. Мировни уговор закључен је 30. марта 1856. године у Паризу. Тиме је источно питање било затворено за неко време, а конгрес је наставио рад бавећи се неким другим питањима и европским проблемима. Париским мировним уговором Турској је гарантован интегритет и подржана је реформна акција која је тамо спровођена. Црно море је „нутрализовано“, што је значило разоружавање Русије и Турске на том простору; ниједна од њих није смела на обалама Црног мора да држи рану флоту нити војна утврђења и инсталације. Русији је одузета Бесарабија и враћена Турској (уствари Кнежевини Молдавији). Руски протекторат над Влашком, Молдавијом и Србијом, као и њено право заштите над хришћанима у Турској, замењени су колективном гаранцијом свих шест европских сила (отуда „гарантне силе“), што је за саме аутономне кнежевине било повољно решење. Париски конгрес је наложио Аустрији да одмах после закључења мира евакуише своје трупе из Влашке и Молдавије. Париски конгрес је уклонио сваку предност Русије у решавању источног питања и створио на том подручју формалну равноправност свих сила. Саветоване од стране Русије Србија и Црна Гора су се током Кримског рата мирно држале. Ипак, Русија се у овом рату није одрицала сарадње са балканским народима, рачунајући на њихов масовни устанак. Руске команде у Влашкој су до 1854. године помагале организовање Бугара и других народности и њихово слање на турску територију ради подизања устанка. У Букурешту је чак образовано и бугарско Средоточно правитељство (Централна влада) с циљем да се организује борба у земљи. У самом Цариграду бугарски револуционар Георги Раковски образовао је тајно револуционарно друштво, које је створило огранке у неколико градова Бугарске. Откривен, Раковски је спасао главу одметањем у Стару планину, где је оперисао неко време, док се 1855. године није склонио у Влашку. Грчки покрет био је још бурнији. Грчки патриоти су 1853. године у руско-турском рату видели прилику за остварење своје „Велике идеје“. Окупило се око 7000 добровољаца, који су се у зиму1853/54. године пребацивали у грчке области под турском влашћу. Под дејством ових чета је у јануару 1854. године избио устанак у Епиру, а затим и у Тесалији. образована је била и јединствена устаничка команда под заповедништвом генерала Цавеласа. На њеној застави исписана су три слова Е.Θ. М. (Епир, Тесалија, Македонија). На ове догађаје Турска је, уз пуну подршку великих западних сила, реаговала тако што је марта 1854. године послала ултиматум Грчкој и тражила да Грчка повуче своје одреде и што је после тога са њом прекинула дипломатске односе. Истовремено, западне силе су вршиле притисак на Грчку да прихвати турски ултиматум. Притисак није био само дипломатски, француске и британске трупе су се маја 1854. године искрцале у луци Пиреј и окупирале је; држаће је под 1 3 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

окупацијом до 1857. године. Грчка влада више није имала куд, наредила је својим четама враћање из Епира, Тесалије и Македоније. Кримски рат је резултирао још једнимшироким реформним подухватом турске владе. Биле су то реформе спровођене и, као и раније, неспроведене на основу Царског писма – Хатихумајуна од 18. фебруара 1856. године. На реформе се Порта одлучила више из тактичких разлога него из чврсте решености да темељно мења друштвену и политичку ситуацију у Турској. Требало је избећи да Париски конгрес обавеже порту на реформе, које би у том случају биле надгледане од стране великих сила и под међународном контролом. Тако је пред само отварање конгреса у Паризу прокламован Хатихумајун. Његове одредбе нису биле ништа друго до понављање и проширивање Танзиманских закона из 1839. године, који никада нису до краја били спроведени. Њиме је било потврђено верско, политичко и правно изједначавање свих поданика Царства, уведени су мешовити судови за спорове између припадника различите вероисповести, ублажен је поступак власти према осумњиченим и окривљеним грађанима, потврђена је пореска једнакост, обећана је забрана закупљивања пореза, поново је озакоњен избор саветодавних скупштина (меџлиса) састављених од муслимана и хришћана, укинут је харач, који су плаћали само хришћани, али се он враћао у виду беделиаскерија, тј. откупнине за војну службу итд. Хатихумајун ће, и поред тога што су постојале снаге привржене реформама, остати мртво слово на папиру. Царска отоманска банка, основана англо-француским капиталом 1863. године, донеће Турској више штете него користи. Без ширих резултата остаће и покушај реформи у аграрним односима извршен тзв. Саферском наредбом 1859. године за Босну и Херцеговину, којом је требало ослободити кметове спахијске десетине, а њу су аге и бегови у међувремену били претворили у петину, па и трећину прихода са земље. Држава је решила да преузме на себе прикупљање десетине, а агама и беговима исплаћује ренту. И ово ће се завршити неуспехом јер обавезе сељака неће бити смањене. Тако је крајем 50-их и почетком 60-их година 19. века источно питање улазило у нову фазу, оптерећену још дубљим противречностима и потенцијалним сукобима како на унутрашњем плану, у Турској, тако и на међународној сцени.

- Западна Европа 50-их и 60-их година 19. века - Викторијанска Енглеска 1 3 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Педесете и 60-те године 19. века представљају раздобље новог економског успона Велике британие, који ће бити пропраћен и другим позитивним тековинама социјалног и политичког развоја. Због тога се ово раздобље назива и „викторијанска епоха par excellence“. Привредни успон Британије у овим деценијама манифестовао се у завршетку индустријске револуције и дефинитивној победи фабричке над занатском и мануфактурном производњом, у низу корисних последица укидања Закона о житу, у сталном техничком и технолошком напретку индустрије, пољопривреде и саобраћаја, у освајању нових тржишта и колонијалних подручја... Све је то од Енглеске, са Велсом и Шкотском, начинило највећу привредну силу света и прву „светску радионицу“. Укидање Закона о житу 1846. године и царина на увоз житарица 1849. године, није срушило цене прехрамбених производа и није руинирало пољопривредну производњу на Острву, како су страховали енглески лендлордови. Укидање закона о житу је допринело развоју трговине и размене са државама које су жито увозије у Велику Британију. Све гране британске привреде су 50-их и 60-их година 19. века бележиле снажан напредак, што је довело и до промене друштвене структуре становништва. Године 1871. сеоски живаљ ће чинити само 38% укупног становништва Велике Британије. Раст националног дохотка није значио и опште благостање, јер су се диспропорције и неправде у расподели националног богатства веома споро, или никако, отклањале. Само 2% најбогатијих становника Британије је располагало са 36,5% националног дохотка, док је 80% сиромашних располагало са 40% богатства земље. Ту неправедност су увиђали и сами владајући слојеви у друштву, али је само мали број међу њима био спрема да то призна и тражи промене. Један од таквих био је вођа енглеских либерала Вилијем Гледстон 29, који је 1863. године у Доњем дому говорио о све већем јазу између богатих и сиромашних слојева у Британији. Видљиво повећање стандарда био је приметан само код квалификованих радника у индустрији, којима су власници фабрика, на име стимулација за већу и квалитетнију производњу, уступали делић свог огромног профита. Радничка класа је живела нешто боље, па је и часртистички покрет био у опадању. Његов последњи бљесак десио се 1854. године за Чартистичког конгреса у Манчестеру, на коме су донете резолуције о штрајковима, о борби против смањења радничких надница, о оснивању националног радничког фонда итд. Политички живот у Великој Британији 50-их и 60-их година 19. века текао је у знаку доминације, али и оштрог сукоба, две грађанске странке: Либералне (Виговске) и Конзервативне (Торијевске). Виговци и даље заступају првенствено интересе средње (индустријске) буржоазије и либералнијих кругова земљопоседничке и финансијске аристократије; Торијевци су странка крупних земљопоседника и финансијске буржоазије. Двадесетогодишњи период о коме је овде реч текао је у знаку превласти либерала, на челу са Џоном Раселом, Хенријем Палмерстоном и Вилијемом Гледстоном. За све ово време 29 види фусноту 13 1 3 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

Конзервативна странка, коју су водили лорд Дерби и Бенџамин Дизраели 30, била је на власти свега четири године. У политичким програмима и генералним опредељењима двеју странака, после ликвидације Закона о житу и победе фритредерства (слободне трговине), битних размимоилажења нема. То је резултат чињенице да су и материјални, друштвени и идеолошки интереси и опредељења различитих слојева средње и крупне буржоазије добрим делом подударни. Разлике су, углавном, настајале у вези са дневним политичким питањима, у односу према традицијама, у личним афинитетима, породичним, пословним и духовним везама и наклоностима итд. И једни и други су, уствари, били умерено конзервативни, али ће и једни и други показивати потребну меру политичке еластичности и либерализма, прихватајући на време оне политичке и социјалне реформе које су се морале прихватити и којима се више није могло опирати без опасности од тешких конфликата у друштву. Превласт либерализма био је резултат успеха индустријског капитализма у Британији и њеног монопола у Европи. У време када у Европи још увек владају полицијски режими, Британија готово да и не зна за полицијско-бирократски апарат и ужива низ права и слобода, од којих су право политичког и синдикалног организовања, право збора и окупљања (митинга), те месна и окружна самоуправа најважнија. Уз то, и неповредивост личности и њена законска заштићеност од самовољних поступака власти се веома поштују. Међу политичким и социјалним реформама изведеним у том периоду најзначајније су биле проширивање радног законодавства, изједначавање политичких права јевреја са осталим грађанима и нова изборна реформа из 1867. године. Ово ће претворити Енглеску у прибежиште политичких емграната из целе Европе. Улога владара је постајала све вмања, његов утицај на доношење капиталних политичких одлука био је веома ограничен, чак и када је на престолу била снажна личност попут краљице Викторије31 (1837-1901). По имену ове владарке енглеско грађанство, поносно на своја материјална и политичка достигнућа у другој половини 19. века, назвало је читаво ово раздобље „викторијанским добом“32, поделивши га на рано, средње и позно.

30 види фусноту 12

31 Викторија (1819-1901) је била британски монарх. Владала је од 20. јуна 1837. до своје смрти. Њена шездесеттрогодишња владавина је најдужа владавина једног британског монарха. Осим наследне титуле краљице Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске, била је први монарх који је понео титулу царице Индије.Владавина краљице Викторије је обележена великом експанзијом Британског царства. Викторијанско доба, на врхунцу индустријске револуције, било је период великих социјалних, економских и технолошких промена у Великој Британији. Викторија је била последњи монарх из династије Хановер. Њен наследник припадао је династија Виндзор (Сакс-Кобург-Гота).

1 4 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

О томе коме је припадала власт у Британији најбоље говори социјални сасатав посланика Доњег дома изабраног 1854. године; од његових 641 посланика, 375 је долазило из редова велепоседника и 266 из редова осталих буржоаских слојева. У Парламенту није било ниједног радника или сељака. До овакве концентрације моћи у рукама крупне и, делимично, средње буржоазије долазило је захваљујући изборном систему који је и после реформе 1832. године био далеко од демократичности. Изборни окрузи још увек нису били распоређени пропорционално броју бирача, а релативно висок изборни цензус и даље је велики број грађана лишавао бирачког права. Средином 60-их година покрет за изборну реформу је нагло оживео. Радикални политичари, Ричасрд Кобден и Џон Брајт, основали су 1865. године Националну лигу за реформу, чију је акцију подржала слична организација радничке класе – Лондонско удружење радника, које су формирали и предводили Џорџ Оџер и Кример. Циљ овог удружења је био да се избори за самостално радничко представништво у Доњем дому. Велики политички скупови одржавани су у Лондону, Манчестеру, Лидсу, Глазгову, Бирмингему... Због масовне захваћености радничке класе покретом за реформу, он је почео да добија и јасан класни карактер. Тога је постајала свесна и крупна буржоазија. Њен најистакнутији заступник, вођа Конзервативаца Бенџамин Дизраели, био је свестан да покрет добија револуционарне црте. Владајућа буржоазија је била спремна да направи умерени узмак, који ће смирити напетости; она је одлучила да делимично усвоји захтеве покрета, да изађе у сусрет ситној, радикалној буржоазији и тиме је одвоји од пролетаријата. Околности су хтеле да изборну реформу 1867. године изведу не либерали већ конзервативци, на челу са Дизраелијем, који су се тада нашли на власти. Бирачки цензус је смањен са 15 на 12 фунти пореза на селу да би се стекло бирачко право. У градовима су 32 Викторијанско доба Уједињеног Краљевства је био период владавине краљице Викторије (јун 1837 - 22. јануар 1901). У овом периоду појавио се феминистички покрет суфражеткиње, раднички покрет чартизам, повеља о укидању ропства и промене гласачког права. Овај период Енглеске је другачији од претходних због преласка са мануфактуре на индустријализацију. Утицај друге индустријске револуције чини викторијанско доба другачијим од претходних година Енглеске историје.Викторијанском ером прелаз са ограниченог ка општем праву гласа започиње 1832. године када је изборном реформом повећан број бирача, тако да на сваког двадесет и четвртог становника долази један бирач. Све до краја 19. века питање прелаза са ограниченог на опште бирачко право било је везано само за мушкарце. У викторијанском добу жене нису имале право гласа. Краљица Викторија је била против покрета суфражеткиња. Викторијанско доба прекида улогу Уједињеног Краљества у трансатланској трговини робљем. Британски парламент забранио је трговину робљем још 1807. године, али ропство само по себи није укинуто још 26 година после тога. Поседовање робова коначно је забрањено у Уједињеном Краљевству 1833. године. Велики богати власници корпорација из 19. века били су директно повезани са трговином робљем, а њихова зарада је помогла у грађењу пруга, фирми, зграда и уметнички колекција које постоје и данас. Викторијанско доба је успело да једно краљество које се издржавало од ропства, одведе од ропства ка индустријализацији. Када су угаљ а затим и нафта постали широко и јефтино доступни, робови су постали мање важни јер су изумљене модерне алатке и машине да замене ропски рад. Велики богати власници корпорација који су читаву мануфактуру држали на робовима, пристали су да отпусте робове увођењем машина друге индустријске револуције.

1 4 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

право гласа добијали кућевласници и они грађани који су за изнајмљене куће или станове плаћали годишњу закупнину (станарину) од најмање 10 фунти. Задржан је и цензус настањености од годину дана. Ревизијом изборног закона велики број пролетера је и даље остао без права гласа, али се бро бирача у Британији удвостручио и износио преко 2,5 милиона људи, па се и утицај народа и јавности на политички живот нешто проширио. Жене су и даље биле искључене из политичког живота. Изборни закон из 1867. године допуњен је врло брзо после изгласавања Законом о тајном гласању, а исте године је, као уступак радничкој класи за њене неиспуњене политичке захтеве (опште право гласа), проширено фабричко законодавство. Поред ограничавања радног дана на 10 сати и забране запошљавања деце млађе од 12 година, овим законом су одређене и минималне наднице најамних радника. Тих година је спроведено још неколико корисних либералних реформи: уведено је опште и обавезно основно образовање, демократизован је пријем у јавне службе, донет је Закон о народном здрављу. Средином 19. века јачају организације трејдјуниона; 1860. године они се повезују и стварају незванични орган Савет трејдјуниона, који најчешће називају Хунтом. Значајан моменат за развитак радничког покрета у Великој Британији било је оснивање Прве интернационале 1864. године у Лондону. Спољна политика Велике Британије 50-их и 60-их година 19. века била је, као и у претходном периоду, у потпуности подређена интересима буржоазије, али је давала значајан допринос и укупном материјалном просперитету земље. Експлоатација колонија је доприносила благостању метрополе. Управо због тога је ширење колонијалног царства и запоседање нових тржишта и извора сировина било један од најважнијих циљева британске спољне политике. У Европи је за Брите била најважнија равнотежа снага, што је подразумевало стање које неће угрозити интересе Велике Британије ни на континенту ни у сфери британских колонијалних интереса. Главни носиоци овакве концепције европске политике Велике Британије били су: до 1865. године Хенри Палмерстон, а после тога Бенџамин Дизраели, мада битнијих одступања од ње није било ни код других британских државника. Што се тиче колонијалне политике, она је била агресивна и експанзионистичка у свим деловима света. Одмах након Кримског рата Британија је октобра 1856. године зузела област Херат у Ирану; децембра 1856. године Британци су заузели острво Карг и луку Бушир у Персијском заливу. И баш када је кренуло напредовање у дубину Ирана дошло је до антибританких покрета у Индији, што је омекшало британске захтеве у Ирану. Мир између Брита и Ирана склопљен је 4. марта 1857. године; Иранци су се обавезали да евакуишу Херат. Педесетих година 19. века Британија шири своје поседе у Индији, освајајући области Доње Бурме, Нагпура и Ауда. Управо у то време Индија постаје „драгуљ у енглеској круни“. 1 4 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Управљење Индијом Енглези организују на два начина; у делу који се назива Британска Индија владају непосредно, помоћу сопственог административног апарата, на чијем челу стоји генерални гувернер. Други део Индије састоји се од полуслободних кнежевина, чије владаре Енглези контролишу, стављајући их под свој протекторат. Експлоатацију провинција под својом директном влашћу Енглези врше наплатом пореза на земљишни посед и путем државних монопола на трговину сољу и опијумом. Ова два пореза доносе 85% свих прихода британске државе у Индији. Из Индије су Енглези, по ниским ценама и у све већим количинама, извозили шећерну трску, индиго, опијум, мак, дуван, памук, зачине. Заузврат, у Индију су допремали индустријске производе, а пре свега памучне тканине. Тежак притисак и брутална експлоатација којом су британски колонизатори и експлоататори уништавали Индију и њено становништво, изазивали су буне против колонијалне власти. Први велики, организовани и изразито антиколонијални покрет започет је у другој половини 50-их година, на великим пространствима северозападних провинција. Носиоци покрета били су сипоји, припадници колонијалне домородачке армије коју су Британци образовали у Бенгалији од Хиндуса, Муслимана и Сика, рачунајући да ће им она добро служити, без опаности од побуне због њеног њеног разноврсног етничког и верског састава. Виши командни кадар чинили су Енглезим, анижи домороци; армија је имала 21 000 Енглеза и 137 000 Индијаца. Сасвин неочекивано за колонијалне власти, сипоји су почетком 1857. године подигли снажан устанак, који се одмах претворио у широк народни покрет, јер су му прилазиле масе сељака, грађана и сиротиње са великих простора централне, северне и западне Индије. Устаници су за кратко време овладали целом долином Ганга, освојившђи и град Делхи. Политички циљ устанка било је протеривање Енглеза из Индије, али су социјални мотиви појединих група у устанку били различити. Привилеговани слојеви који су држали вођство у рукама, настојали су да сузе социјални програм устанка, што је слабило снагу устанка, као што је снагу устанка слабила и недовољна повезаност појединих његових средишта на огромним индијским пространствима. Енглези су се, након првих удара које су примили, прибрали, концентрисали трупеиз осталих делова Индије, довукли појачања из Бурме и септембра 1857. године кренули у офанзиву. Освојили су Делхи и потиснули устанике према западу уништавајући их по групама. Последњи устаници разбијени су априла 1859. године. Угушење устанка пратиле су крваве репресалије; страдале су десетине хиљада људи, стотине села је разорено и спаљено. После угушења устанка цела Индија је стављена под непосредну управу Велике Британије. На челу те управе стајао је вицекраљ Индије. Индија је коначно претворена у британску колонију. Колонијалну експанзију је Британија 50-их и 60-их година наставила и према Кини. У Кини је после Првог опијумског рата владало огромно народно незадовољство владавином капитулантске манџурске династије. Појавило се много завера и тајних друштава, којима је 1 4 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

циљ „спашавање Кине“. Године 1850. избио је велики сељачки устнак коме су се прикључила и многобројна тајна удружења дајући му политичко обележје; устанак се ширио и до 1855. године захватио 11 провинција. устанички вођа Хонг Сјен Цјуан се прогласио за цара, а своју територију назвао Тајпинг (Небеска држава) – одатле цео покрет носи име устанак тајпинаца. Устанак се претворио у грађански рат који је годинама раздирао Кину. Користећи проблеме у којима се нашла Кина, Велика Британија је одлучила да за себе издејствује нове велике повластице у Кини, па јој је 1856. године објавила Други опијумски рат. Овог пута је у стопу са Британијом ишла и Француска Наполеона III. После две године ратовања, мир је закључен у Тјенцину 1858. године. Британским и француским трговцима отворено је још једанаест лука и дато им је право трговања по целој Кини. Допуштена им је трговина опијумом и отварање дипломатских представништва у Пекингу. Око ратификације уговора су настале компликације па је ратовање настављено. Тек када су Британци и Французи ушли у Пекинг 1860. године, Кинези су коначно капитулирали и потврдили Тјенцински уговор. Ускоро су те повластице морали да признају САД и Русији. Французи и Британци су остали у Кини и даље, како би помогли принцу Конгу, првом човеку Царства, да угуши устанак тајпинаца; те борбе су трајале од 1861. до 1864. године, док Тајпинг није био уништен, а устанак угушен. У то време је почело и живље британско интересовање за Африку, нарочито после прокопавања Суецког канала 1869. године. Од осталих ваневропских питања Британија се интересовала и за грађански рат у САД, јер је много зависила од памука који је добијала од држава Конфедерације. До интервенције није дошло највише заслугом британске демократске јавности и радничког покрета, који су се томе одлучно противили.

- Друго Царство у Француској Друго Царство је раздобље дубоког и свестраног преображаја Француске. За тих 18 година (1852-1870) Француска пролази кроз економску револуцију која ремети односе друштвених снага, руши хијерархију засновану на пореклу, породичној средини и способности да би их заменила новчаним мерилом и материјалним успехом, док земљу дели на две велике противничке класе. Интелектуални свет одбацује романтизам и спиритуализам. У свом благостању црква губи галиканско обележје; насупрот њој подиже се једна борбена наука, поуздана у себе. Спољна политика одступа од праваца којима је ишла после 1858. године. Сам почтак Другог Царства мало је добра обећавао. После крваво угушене антибонапартистичке побуне (Бодеов устанак), децембра 1851. године, свака политичка 1 4 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

слобода је суспендована. Републиканска и демокртска опозиција била је сломљена, радничка класа, још неопорављена од јунског пораза 1848. године бачена у дубоко ћутање, а крупна буржоазија и сопственичко сељаштво прижељкивали су владавину чврсте руке. Услови за дикататуру били су више него повољни. Политички ситем Другог царства зснивао се у правном погледу на нешто мало преправљеном Уставу Друге Републике, усвојеном после првог државног удара у децембру 1851. године. По том Уставу свака контроланародног представништва над свемоћном извршном влашћу је искључена. Парламентарна форма монархије, као фасада режима, била је сачувана; заснивала се на општем праву гласа за све мушкарце старије од 21 године. Али, Законодавна скупштина изабранатим општим правом гласа претворена је у карикатуру истинског парламента. Законодавној скупштини било је ускраћено право законодавне иницијативе; могла је једино да ставља „добронамерне“ примедбе на законске предлоге владе. Скупштина није постављала министре, нити су они њој били одговорни. Владу је постављао цар и она је само њему била одгворна. Скупштина није бирала ни свог председника, и њега је постављао цар. Једино је цар могао да сазива Законодавну скупштину, да је одлаже или распушта пре рока, да расписује нове изборе. Скупштина се не пита ни код објаве рата или закључивања мира. Цар је могао да указом спроведе било коју административну или политичку одлуку у држави. Уз све то, седнице Законодавне скупштине су биле тајне и њихови записници се нису смели објављивати. Привидно, нешто већа овлашћења су имали друга два дома Парламента: Сенат и Државни савет. Али њихови чланови нису бирани већ их је постављао цар. Слободног изражавања у њима није било ни у траговима. Режим диктатуре, уведен после државног удара 1851. године, а продужен и после проглашења Царства, био је владавина властољубиве, политички конзервативне клике окупљене око личности Наполеона III. Све политичке слободе и странке биле су угушене, осим „Странке 2. децембра“; повећан је бирократско-полицијски апарат, католичком клеру су дате знатне повлстице, штампа је гушена и прогањана при најмањем знаку непослушности. Цар Наполон III, његова жена шпанска католкиња Евгенија, као и група њихових најближих сарадника, могли су да раде шта год су хтели. Период Другог Царства је донео брз и динамичан привредни развој Француске. управо због могућности капиталистичког развоја царски режим су и прихватили широки слојеви индустријске и финансијске буржоазије. У Француској 50-их и 60-их година настаје више нових и снажних финансијских кућа, као што су Завод за кредитирање некретнина, Завод за кредитирање покретности, Завод за кредитирање пољопривреде, Есконтна банка, Опште друштво, Лионски кредит, Марсејски кредит... Париска берза постаје центар финансијских послова и операција. Захваљујући свему овоме Француска се веома обогатила у време Другого Царства. Свуда су били видљиви знаци просперитета. 1 4 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Ипак, повећање богатства Француске нису осетили сви слојеви, несразмера и неправда у расподели богатства у Француској је била још драстичнија него у Енглеској. Сиромашни слојеви су, за разлику од Британије где је ипак постојао благи напредак, у Француској живели све теже; поред тога, радничка класа у Француској није била заштићена законским одредбама. Радни дан у Француској је трајо 12 сати, некада и дуже; уз то деца ижене су плаћани 45-85% мањенего мушкарци. Држава је мало чинила за раднике и сељаке, али је затокатолички клер добијао велику материјалну, моралну и политичку подршку. Заузврат, црква и клер су постали веран савезник и помагач режима. Свештеничке плате су повећане, свештеници су уведени у војску, школе, социјалне и здравствене установе... И поред снаге које је имало свештенство, интелектуални живот је имао значајну улогу; тада стварају Луј Пастер, Огист Конт... У уметности реализам замењује романтизам (Виктор Иго, Ежен Делакроа, Оноре де Балзак, Гистав Флобер...). У политичкој историји Другог Царства уочавају се два раздобља: 1. раздобље ауторитативног Царства (1852-1860) 2. раздобље либералног Царства (1860-1870) Раздобље ауторитативног Царства обележено је одсуством демократских права и слобода, гушењем сваког покушаја опозиционог деловања и строгом бирократскодиктаторском владавином. Режим налази ослонац у три тачке: армији (једној од најјачих тог доба) под командом бонапартистичких официра, највећем делу финансијско-трговачке и индустријске буржоазије и клеру, који је са државним режимом успоставио најбоље могуће односе. Опозиција је била десеткована прогонима и осуђена на најдубљу тишину. Легитимисти су се окупљали по аристократским салонима; републиканци су деловали у дубокој илегали, али и поред тога они ће се први вратити на политичку сцену још у доба ауторитарног Царства - на парламентарним изборима 1857. године. И поред притисака које је режим вршио на бираче 1857. године републиканци су добили 665 000 гласова (режим је освојио 5,5 милиона гласова) и чак осам посланичких места. Како су тројица одбила да положе заклетву верности цару, само петорица су ушла у Скупштину. Тако је у Народној скупштини Другог Царства створена прва опозициона „група петорице“. Након што је 14. јануара 1858. године Италијан и републиканац Феличе Орсини извршио атентат, у коме се Наполеону III и његовој жени Евгенији ништа није догодило, а притом је страдало осморо људи (148 рањено), поново се подигао велики талас напада на републиканце. Орсини је на суђењу рекао да напад нема везе са француским републиканцима, већ да је он желео да казни Наполеона III који је издао своју карбонарску прошлост и дигао руке од уједињења Италије. 1 4 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

И поред тог признања 19. фебруара 1858. године је донет Закон о општој сигурности , који је полицији дао право да, без одлуке суда, интернира или депортује сваку особу која јој се због нечега учини сумњивом. То је одмах погодило 1500 људи које је полиција још од 1851. године водила као непоправљиве републиканце. Поред утицаја који је на Наполеона III имао атентат из 1858. године, он је своју политику ублажио и због незадовољства француског клера, који је био незадовољан папиним територијалним губицима у Италији, као и незадовољства његовог другог ослонца – индустријске буржоазије, коју је погодио трговински уговор између Француске и Велике Британије потписан 1860. године; уговор је смањио царине и на француско тржиште је могла да пуном снагом уђе британска роба. У крајњем збиру, Француска је од уговора са Британијом имала користи, али је тај уговор охладио односе између Наполеона III и индустријске буржоазије. Да би надокнадио изгубљена два ослонца – клер и индустријску буржоазију, Наполеон III је почео да тражи нове ослонце. Веровао је да их може наћи међу демократама и радницима, али, да би се они задобили, требало им је дати велике уступке. Тако је дошло до „окретања улево“. Еволуција у овом правцу ће за десетак година проћи кроз четири етапе, а све то заједно ће се у историографији назвати историјом „либералног царства“. Све је почело крајње скромно и обазриво, први уступци су дати Царским декретом од 24. новембра 1860. године. Законодавној скупштини је дато право да сваке године на престону беседу цара одговори својом адресом, у којој ће цару и влади саопштити жеље нације. Дебате у Скупштини проглашене су јавним и могле су се објављивати у новинама. У владу су уведена три министра без портфеља, чија је дужност да Скупштини објашњавају владине законске пројекте и буџетске ставке. Иако ситни и без већег значаја, ови уступци су ипак представљали напредак. Када је после њих дошло и до попуштања полицијског апарата, политичка активност у Француској, нарочито опозициона, почела је да оживљава. Био је то знак клерикалној реакцији да напусти Наполеона III и поново се приближи старој, монархистичкој опозицији. Први талас либерализације одразио се на првим наредним парламентарним изборима 1863. године. Републиканци су освојили 2 милиона гласова и 32 посланичка мандата. Цар је на положај председника владе довео Еугена Руера, а нови министри образовања и вера постали су Виктор Дири и Пјер Барош, који су енергично потискивали клерикализам из школства и јавног живота. Основно и средње школство преузимано је из црквених руку и стављано под државну контролу. Истовремено, влада је одбила да потврди неколио епископа (ултрамонтанаца), које је по француским дијецезама именовао папа и забранила је публиковање једне папске енциклике из 1864. године. У ово време цар Наполеон III је учинио неколико гестова добре воље према радничкој класи; 1864. године донет је Закон о праву радника на штрајк и на образовање професионалних и других удружења. 1 4 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

Мере либерализације нису повећале ни ауторитет ни популарност царевог режима. За демократе и пролетаријат оне су биле сувише мале, а за реакцију опасно слободоумне. Опозиција је расла и у Скупштини и у јавности. Штампа је све слободније критиковала режим, а критике се све чешће чују и у Скупштини. У Скупштини режим нападају легитимистичко-клерикална десница на чијем је челу Пјер Берије, затим десни центар некадашњих припадника „Партије реда“ које предводи Адолф Тјер, и најзад републиканци. Ауторитет и углед Царства се незаустављиво урушавају. Поред недоследне унутрашње политке томе много доприносе и Наполеонови спољнополитички неуспеси. Десницу и католике нервира Наполеонова пасивност према Пољској, у време устанка 1863. године, као и напуштање Аустрије у њеној борби против Пруске 1866. године. И деснца и левица су незадовољне политиком у Италији. Пораз у потпуно непотребној, бесмисленој и прескупој мексичкој експедицији и препуштање сопственог штићеника, „цара Мексика“ Максимилијана Хабсбуршког, његовој злосрећној судбини удар је и на понос и на разум француске нације. Суочен са све већом опозицијом, Наполеон III 19. јануара 1867. године проглашава право Законодавне скупштине да подноси интерпелације (питање којим посланик, у парламенту, тражи од владе или неког министра писмено или усмено изјашњење о извесној ствари из области унутрашње или спољне политике) и да дискутује о свим мерама владе. Међутим, још увек се не уводи министарска одговорност пред Скупштином. Следеће године Наполеон III новим указом ублажава контролу над штампом и даје право одржавања неполитичких зборова, без присуства полиције, и политичких, уз присуство полиције. То је било већ значајно проширење политичких слобода. Ове мере су одмах искористили републиканци, нарочито леви „непомирљиви“, којима су на челу стари републикански борац Анри Рошфор и млади темпераментни адвокат Леон Гамбета. Рошфор покреће лист Фењер, који излаже Царство великој критици и подсмеху, док други републиканци, будући познати лидери Треће Републике, Леон Гамбета, Шарл Флоке и Жил Фери, воде целу кампању зборова, предавања и скупова разних врста на којима се фронтално напада економска, социјална, просветна, управна и спољна политика Царства. Полиција хапси републиканце и забрањује Фењер, али Анри Рошфор бежи из затвора у Белгију и одатле шаље лист у Француску. Полицијски притисак није смирио републиканце, они 1869. године јавно и демонстративно прикупљају прилоге за подизање споменика републиканском посланику Жану Бодену, који је децембра 1851. годиневодио побуну против Наполеоновог државног удара. Власти хапсе и изводе пред суд организаторе ове акције, а Гамбета их ватрено брани на суду, претварајући своја излагања у нападе на режим Другог Царства. Од средине 60-их година велики полет доживљава и раднички покрет у Француској. Гравер Анри Толен окупио је око себе групу од 60 радничких активиста који су написали и потписали Манифест у коме су изложили најважније захтеве пролетаријата: слобода рада, јефтини кредити, бесплатно и обавезно основно образовање... Манифест је широко одјекнуо 1 4 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

у француској јавности. Радници се повезују и са Првом интернационалом, па је полиција прогонила секције Прве интернационале које су се образовале широм Француске. У тако узбурканим приликама, маја 1869. године одржани су избори за Законодавну скупштину. Опозиција је постигла велики успех, изабрано је 116 посланика посланика „Треће партије“ Емила Оливијеа (они су републиканци, али немају ништа ни против монархистичког режима под условом да се спроведу мере либерализације и демократизације), 30 доследних републиканаца (међу којима Анри Рошфор и Леон Гамбета) и само 115 режимских посланика. Наполеон III више није имао сигурну већину у Скупштини. Наполеон III je сменио Еугена Руера и мандат поверио вођи најјаче странке у Скупштини – Емилу Оливијеу. Одмах након тога, Наполеон III је својом одлуком, коју је потврдио Сенат, од 8. септембра 1869. године поново проширио надлежности Законодавне скупштине; она је тада добила право законске иницијативе подношења амандмана на предлоге закона и разматрања и изгласавање буџета – ставку по ставку. Скупштина ће од тада бирати и свог председника, док су именовање, опозив и одговорност владе још увек остали у надлежности цара. Тако се режим Другог Царства постепено приближавао парламентарној форми, али је то био режим који је био истрошен и компромитован, режим који више није могао да поврати изгубљени ауторитет. Свака непријатна епизода доносила му је велике невоље; то се управо догодило са афером када је јануара 1870. године кнез Пјер Бонапарта, рођак Наполеона III, убио републиканског новинара Виктора Ноара. Погреб се претворио у демонстрације. Наполеон III је априла 1870. прогласио одговорност министара пред Скупштином и позвао народ на плебисцит о мерама либерализације. Плебисцит је одржан маја 1870. године; преко 7,5 милиона гласача подржало је цареве мере, док их је 1,5 милиона одбацило. Наполеон III је био срећан, републиканци очајни. Ипак, све је то уствари давало лажну слику, ускоро ће се показати да су грађани позитивно оценили демократизацију, а не самог цара. Спољна политика Наполеона III била је, попут унутрашње, колебљива, недоследна и пуна контрадикторности. Као основна начела своје спољне политике Нaполеон III је истицао европски мир, права, слободе и суверенитет нација, достојанство и снагу Француске. Тих нечела се није држао. Готово непрестано је ратовао: у Европи, у Азији, у Африци, у Америци. У питању уједињења Италије испољио је крајњу недоследност и противречност, а у питању уједињења Немачке конфузност и одсуство јасне и чврсте концепције. Током устанка у Пољској 1863. године Наполеон III је Пољацима, као католицима, пружио само моралну подршку, а тиме се Русији замерио. Лутања, од уважавања слободе и независности до грубих освајачких амбиција, испољених према Белгији, Луксембургу, Немачкој. Иза Наполеонове европске политике стајали су велики планови, небулозна комбинаторика и необуздане жеље славољубивог императора и његовог политичког круга. Припајање Нице и Савоје Француској биће једини истински и трајни успех европске политике Другог Царства. 1 4 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

Колонијална политика Другог Царства је такође била више амбициозна него реална и промишљена. Ипак, осим промашаја у Мексику, тежих неуспеха није имала. Било је и успеха, попут наметања власти Сенегалу 1855. године, успеху у Другом опијумском рату против Кине када су издејствоване трговачке и политичке повластице у тој земљи. Нападом на индокинеску државу Анам издејствовано је уступање Кочинкине Француској 1862. године, стечен је протекторат над Камбоџом 1863. године. У Сијаму су добијене трговачке повластице. У Индијском океану Французи су заузели и Коморска острва. Мексичка бламажа ставила је моћно оружје у руке противника режима Наполеона III и Другог Царства. Наполеон III и његови саветници били су убеђени да ће се мешањем у грађански рат у Мексику докопати великих богатстава те земље и да ће од Мексика направити базу за стварање великог католичког латиноамеричког царства. САД су биле усред грађанског рата чији крај се тада није могао прогнозирати, док Британци нису показивали спремност да се мешају у унутрашње ствари Мексика. Наполеон III је први војни контигент упутио у пролеће 1862. године, с изговором да жели да помогне мексичким монархистима. Тај одред је поражен од Мексиканаца већ 5. маја 1862. године, приликом напада на Пуеблу. Требало је спашавати част францускг оружја. Нова експедиција је припремана пуних годину дана. Под командом генерала Ели-Фредерика Фореја она је маја 1863. године стигла у Мексико, заузела је Пуеблу, а 7. јуна 1863. године и град Мексико. Већ 10. јула 1863. године проглашено је у Мексику царство, а Наполон III је Мексиканцима цара пронашао у личности аустријког надвојводе Максимилијана Хабсбуршког33. Међутим, од 1865. године ствари у Мексику су пошле наопако. Револуционари су добијали све ширу подршку, Максимилијан и француски окупатори постајали су све омраженији, а одређене претње су почеле долазити и из САД након завршетка тамошњег грађанског рата. Како је држање војске у Мексику било скупо за Француску, а од богатстава Мексика (о којима је наклапао публициста Мишел Шевалије) није било ништа, Наполеон III је одлучио да се Французи повуку из Мексика и то је урађено у лето 1866. године. Максимилијан Хабсбуршки није желео да се повуче са Французима већ је остао да изиграва мексичког цара. 33 Максимилијан I од Мексика (1832-1867) био је члан династије Хабзбург-Лотринген, којег су мексички монархисти уз потпору француског цара Наполеона III прогласили за цара Мексика 10. априла 1864. године. Већина европских држава признала је и подржавала његову власт, посебно Француска, Аустрија, Белгија и Шпанија, а имао је и потпору Римокатоличке цркве, чије су свештенике у Мексику републиканци убијали у унутрашњим немирима и сукобима који су претходили страној интервенцији и успостави царства. САД нису признале царство, него су наставиле да подржавају свргнутог председника, Бенита Хуареза. Војна потпора Сједињених Држава републиканцима, посебно након победе у Грађанском рату, била је велики допринос каснијој победи те фракције мексичког политичког живота у сукобу с монархистима. Године 1867. републиканци су надвладали и заробили Максимилијана, те га 19. јуна 1867. године стрељали. 1 5 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

Хуарезисти (присталице Бенита Хуареза, мексичког председника) су га заробили 19. јуна 1867. године и без много двоумљења стрељали. Француски престиж и престиж француске војске били су озбиљно нарушени.

- Револуционарни покрети у Шпанији 50-их и 60-их година 19. века Средином 19. века Шпанија је интензивније захваћена индустријком револуцијом и развојем капиталистичке привреде. Најбрже се развијала текстилна производња. У таквим условима праву узбуну су, 1854. године, изазвали гласови да влада намерава да изврши ревизију Устава из 1845. године и да врати неке реакционарне, феудалне и апсолутистичке установе.Против таквих владиних планова одмах су се удружиле две традиционално буржоаске струје, које су биле у опозицији – модерадоси и прогресисти. Њихове вође су за собом повукле и војску. Јуна 1854. године дошло је до антивладине побуне у војссци. Група високих официра под вођством генерала О’Донела оборила је владу и прогласила строго поштовање закона, удаљавање дворске камариле из политике, снижавање сељачких обавеза и образовање народне милиције. За војном побуном уследио је и низ устанака народа широм Шпаније. Модерадоси и прогресисти су заједно формирали владу; њен председник је постао Хоакин Еспартеро, лидер прогресиста, али је уз њега, као министар војске, и најважнији члан владе, био генерал О’Донел, вођа модерадоса. Нова влада је како би опоравила финансије решила да конфискује и прода црквена имања. То није било довољно па су на продају стављена и имања сеоских општина. Земљу сељаци нису могли да купе, па је она прелазила у руке буржоазије. Нова влада је образовала народну милицију, подржавала је изградњу железница, оснивање банака, увела је основне грађанске и политичке слободе... Ово последње је омогућило и организовање радника, који су 1854. године у Барселони основали Савез класа, организацију која је повела борбу за повишење надница и скраћивање радног дана. Влада је морала да попусти и у индустрији је уведено десеточасовно радно време, уз прописе о поправљању услова рада. Модерадоси нису прихватали совцијалне мере и излажење у сусрет радницима и сељацима на шта су били спремни прогресисти.. Генерал О’Донел је зато 14. јула 1856. године изазвао оставку председника владе Еспартера и најавио неке конзервативен мере. Радници и сељаци су се узнемирили, дошло је до побуна које је војска до 16. јула 1856. године угушила. Одмах су спроведене две контрареволуционарне мере: обустављена је продаја црквених имања и распуштена је народна милиција. Између плмства и умерене буржоазије (медерадоса) дошло је до новог компромиса о заустављању револуције и подели власти. 1 5 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Тако су се у Шпанији крајем 50-их и током 60-их година 19. века образовале две владајућеполитичке странке: конзервативци, на челу са генералом Нарваесом и либерали под вођством О’Донела. Крајем 1867. и почетком 1868. године ојачала буржоазија ствара јединствени блок у који улазе: Либерални завез (бивши модерадоси) и прогресисти, као присталице монархије, и републиканци, као крајња грађанска левица. Закључили су да легалним средствима не могу променити стање, па су септембра 1868. године подигли устанак у луци Кадиз. Устаници су тражили опште право гласа и сазивање Кортеса. Под утицајем вести из Кадиза избијају масовни народни устанци у Мадриду и Барселони. Побуњени народ формира и војне одреде – „добровољце слободе“. Ситуација постаје критична и двор и краљица Изабела беже из Шпаније. Нову владу је образовао блок либерала и прогресиста, који заступа интересе трговачко-индустријске буржоазије и либералног, побуржоженог племства. Нова влада одмах проглашава увођење општег изборног права и других демократских слобода: слободу зборова, штампе, политичког организовања... Поново се приступило конфисковању и продаји црквених имања. У јануару 1869. године одржани су избори за Кортесе. Блок либерала и прогресиста је однео победу. Кортеси су одмах приступили изради новог устава и тај посао је био завршен до јула 1869. године. Шпанија је по овом уставу проглашена за уставну монархију у којој највишу, законодавну власт има дводомни парламент изабран општим правом гласа свих пунолетних мушкараца. Устав је потврђивао сва класична грађанска права и слободе. Буржоаска („пета“) револуција је најзад била завршена.

- Остале западноевропске земље 50-их и 60-их година 19. века Белгија је имала снажну привреду у том периоду, а либерали који су 1857. године дошли на власт донели су демократизацију политичког живота, која је позитивно деловала на укупан друштвени и привредни развој земље. Парламентаризам више нико није угрожавао, а развио се организован и снажан раднички покрет. Белгијске радничке организације се повезују и са Првом интернационалом и у њој се оснива већи број секција Интернационале. Индистријски развој у Холандији тече спорије него у Белгији. Холандија нарочито заостаје у тешкој индустрији, док је механизација текстилне производње и пољопривреде бржа. Од крупне индустрије најразвијенија је бродоградња. Привредна снага Холандије лежала је у експлоатацији колонија. Најзначајнија колонија била је Индонезија у којој је највећи значај имало острво Јава. Експлоатацију Индонезије организовало је Низоземско трговинско друштво, основано 1824. године, које ће све до 1870. године имати монополски 1 5 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

положај не само у трговини са овом колонијом већ и у организацији њене производње. Произвођени су кафа, шећерна трска, зачини, јужно воће... У Холандији је 1848. године изборно право знатно проширено и уведена је одговорност владе пред Скупштином, али реформе нису тада заустављене; 1857. године спроведена је школска реформа, 1862. године је укинуто реопство у колонијама, 1870. године су укинути монополи у трговини са колонијама и донето је заштитно радничко законодавство. Фабрички закон из 1870. је био резултат борбе радничке класе, која се од 1850. организовала у борби за већа права. Прва радничка организација било је друштво Зора. У Швајцаркој је после доношења новог Устава и реформе Конфедерације привреда крупним корацима грабила напред. Швајцарска је имала развијену текстилну индустрију, хемијску индустрију, металургију и машиноградњу... Изградњом железничке мреже постала је велики значај као транзитна територија. Скандинавске земље, изузимајући Данску, нашле су се изван токова општеевропских политичких збивања 19. века. У економском и сивилизацијском погледу оне не само да су пратиле европске економски развој већ су га по темпу забележеног напредовања у неким сегментима и превазилазиле.

- Национални покрети 50-их и 60-их година - Уједињење Италије Италијански ризорђименто (препород), како се назива покрет за национално уједињење од 1815. до 1870. године, дели се на два велика раздобља: 1. од 1815. до 1849. године, у којем родољуби и грађански револуционари настоје да дођу до ослобођења и уједињења Италије побунама, устанцима и револуцијама 2. од 1850. до 1870. године, када се уједињење остварује политичком, дипломатском и војном акцијом Пијемонта, уз помоћ национално-револуционарног покрета маса и стицаја повољних међународних околности. У првој фази (1815-1849) покрет за уједињење Италије се испреплитао са борбом либералног и демократског грађанства против апсолутистичких режима, у свакој италијанској држави и области, са борбом за уставно уређење и грађанске слободе.

1 5 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

У другој фази (1850-1870) доминантно ће бити национално питање, тј. питање протеривања туђинске власти и уједињења земље, али ће његово решење означити и дефинитивно завршавање буржоаске револуције на Апенинском полуострву. Упркос реакцији након револуције 1848/49. године Апенинско полуострво је економски напредовало. Економски успон је био приметан нарочито на северу Италије – у Ломбардији и Пијемонту. Отваране су нове фабрике, све брже је прихватана механизација, дошло је до повећања броја радника и пораста градског становништва. Већ 1858. године малени Пијемонт, са својих 5 милиона становника, имао је 900 километара пруга; пруге пијемонта су пробијањем тунела Мон-Синс испод Алпа биле повезане са Француском. Ипак, није се цело полуострво подједнако развијало, Папска држава и Краљевина обеју Сицилија су и даље спорије напредовале од севера Апенина. Главно политичко питање 50-их и 60-их година није било ни либерализација ни демократизација односа у друштву, већ питање националног уједињења, чијим би се решењем, према широко распрострањеном убеђењу, решили готово сви остали проблеми друштвеног и политичког живота: ослобођење од туђинске власти, привредни преображај, уклањање тиранске власти... У то време међу италијанским патриотима и активним носиоцима покрета за уједињење, преовлађивале су две струје и две политичке концепције о путевима којима би то уједињење требало извести. Прва је била револуционарно-демократска и републиканска концепција Ђузепеа Мацинија, која се залагала за уједињење Италије путм нове буржоаско-демократске револуције која би збацила све реакционарне монархистичке режиме и омогућила уједињење Италије у демократску републику. Друга, у то време јача и са већим реалним изгледима на успех, била је концепција која се везује за имена сардинског краља Виктора Емануела II и, нарочито, за његовог првог министра Бенца Камила Кавура34. Она се састојала у програму окупљања свих италијанских патриота око савојске династије и свих италијанских области око Пијемонта, као нуклеуса будуће јединствене, велике Краљевине Италије – либералне државе парламентарномонархистичког типа. Осећајући да ова концепција може успети, приклонили су јој се и Данијел Манин и Ђузепе Гарибалди. Они су пришли Италијанском народном друштву, које је 34 Гроф Камило Бенсо ди Кавур (1810-1861) је био италијански политичар и државник.Школовао се на Војној академији у Торину, но 1831. године иступа из војске и проучава политичко-економске проблеме. Под утицајем енглеске и француске конституционалне монархије развија свој политички циљ, а то је уједињење Италије на челу с Пијемонтом. Основао је 1847. године, с Чезареом Балбом, лист "Ил рисорђименто" („Препород“), залажући се за уставне реформе и ослобођење Италије од аустријске доминације. Као представник умерено либералне аритократско-буржоаске комбинације супротставља се реакционарном клерикализму, али и револуционарном јакобинизму. У сукобу с Аустријом налази савезника у Наполеону III те Пијемонт након рата добија Ломбардију. Године 1861. доживио је тријумф свог живота, прогласивши уједињену Италију и поставши првим премијером.

1 5 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

у Торину основао Камило Кавур. Централна фигура и душа те предводничке акције Пијемонта биће гроф Бенцо Камило Кавур. Кавур је потицао из старе пијемонтшке аристократске породице. Образовао се у Француској и Енглеској, нарочито се интересовао за уставна уређења ових држава. Вративши се пред револуцију 1848. године у Италију, представио се као заступник идеје о независности, уједињењу и либералномпарламентарном устројству Италије. Године 1848. постао је посланик Сардинског пармалента. Потиснут привремено после неуспеха револуције из политичког живота, Кавур се посветио организацији модерне пољопривредне производње на свом имању, што му је такође донело углед и признања. Захваљујући томе краљ Виторио Емануел II га 1850. године именује за министра пољопривреде и трговине. Следеће године, 1851, Кавур добија и министарство финансија Пијемонта. Желео је да опорезује црквена и манастирска имања како би се дошло до новца за развој привреде и железнице, али утицајно свештенство успева да обори и њега и целу владу Масима д’Ацеља. Када су се ствари мало смириле краљ Виторио Емануел II вратио је већ почетком 1852. године Кавура на власт, поверио му је место председника владе и министра иностраних послова. Од тада па све до уједињења 1861. годинесви конци италијанског уједињења биће у Кавуровим рукама. Најважнији политички задатак, који је Кавур 1852. године поставио пред своју владу, имао је две тачке: 1. учвршћивање Сардинске Краљевине путем убрзаног економског развоја и либералних политичких реформи 2. обезбеђење Пијемонту спољне подршке неке велике силе (Францсуке) у његовој борби за уједињење Италије Одмах су донети закони о потлињавању цркве држави, о опорезивању црквених и манастирских имања, о слободној трговини са иностранством, о измени пореског система... На спољнополитичком плану Кавурова влада је највећу пажњу посветила обезбеђивању савеза са Француском и благонаклоног државања великих сила у будућем сукобу са Аустријом, који се сматрао неизбежним у свакој комбинацији борбе за уједињење. Наполеон III је често помињао Италију као своју другу домовину и радо подсећао на своју карбонарску прошлост и учешће у устанку у Ромањи 1831. године. Да је заиста наклоњен Пијемонту доказао је 1849. године када је интервенисао у корист Пијемонта након тешког пораза код Новаре 1849. године. Кавур је у жељи да Пијемонт уплете у велике догађаје 1855. године ушао и Кримски рат и послао десетак хиљада Пијемонтежана под Севастопољ. Прва корист се убрзо показала, малени Пијемонт се нашао на Париском конгресу 1856. године. Пред Париски конгрес питање уједињења Италије није изнео Кавур, већ француски министар иностраних послова гроф Колона Валевски. 1 5 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Француско-пијемонтешки контакти после Париског мира настављени су преко тајних емисара. Мало је фалило да атентат Феличеа Орсинија све поквари. У највећој тајности, јула 1858. године у малој бањи Пломбијеру у Француској, састали су су Кавур и Наполеон III. Договор је био да Пијемонт изазове сукоб са Аустријом, а Француска ће потом прискочити на његову страну. После победе Пијемонт ће добити Ломбардију, Венецију, Парму, Модену и део Папске државе. Тоскана ће се увећати на рачун Папске државе и бити проглашена за Средњоиталијанску Краљевину. Папа ће сачувати Рим, са ужом околином, и свој морални ауторитет. Овако смањен број италијанских држава моћи ће да се уједини у конфедерацију чији ће почасни председник бити папа. У знак захвалности за пружену помоћ Пијемонт ће Француској предати Ницу и Савоју, а Наполеонов синовац Жером ће се оженити кћерком Виктора Емануела II Клотилдом. Кавуру нису сви услови били по вољи, али је знао да ће време учинити своје. На бази тог договора, јануара 1859. године закључен је тајни француско-сардински уговор о војном и политичком савезу Пијемонта и Француске против Аустрије. Тајни уговор је био извршан само у случају аустријске агресије према Пијемонту, па се Кавур дао у посао да то изазове. И баш када су Наполеон III и Виторио Емануел провоцирали Аустријанце својим изјавама јануара 1859. године, а Аустрија нагомилала 130 000 војника у Ломбардији, умешала се Велика Британија. Британци, забринути могућношћу ремећења евроспске равнотеже понудили су посредовање. На запрепашћење Пијемонта Наполеон III је прихватио британски предлог. Када је изгледало да од рата неће бити ништа, Аустрија је, погрешно проценивши држање Наполеона III, 29. априла 1859. године објавила рат Пијемонту. Истог дана Аустријанци су прешли граничну реку Тичино, али су, на изненађење Беча, Французи почели убрзани марш преко Алпа. Део француских војника је и бордовима пребачен у Ђенову. На челу аустријских трупа био је неспособни генерал Ђулаји. На челу француске армије у Италији био је сам Наполеон III, који је изјавио да креће у поход за „ослобођење Италије до Јадрана“. Наполеон III је могао да рачуна на благонаклоно држање Русије, не претерано велико одушевљење Британије и евентуално непријатељство Пруске на Рајни у случају великих францсуких успеха у овом рату. Рат у Италији био је успешан за Французе и Пијемонтежане. То су могли да захвале двема околностима: исподпросечним способностима аустријских команданата и добрим војничким својствима француских војника и великом одушевљењу италијанских бораца, нарочито Гарибалдијевих добровољаца („црвенокошуљаша“). Прва велика битка одиграла се 4. јуна 1859. године код Мађенте. Три недеље касније, 24. јуна 1859. године одиграла се битка код Солферина, када је погинуло је 22 000 Аустријанаца и 17 000 Француза и Италијана; победа је била на страни савезника. После Солферина пут за Венецију био је отворен, целу Италију је захватило велико одушевљење. А онда је уследио шок – Наполеон III је 11. јула 1859. године у замку 1 5 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Вилафранка (између Вероне и Мантове) потписао примирје са аустријским царем Францом Јозефом. Уговор о примирју је предвиђао: 1. Ломбардија ће бити предата Наполеону III, а он ће је усупити Пијемонту 2. у војводствима северне Италије (Парма, Модена, Тоскана) је требало вратити на власт претходне владаре, сли није прецизирано на који начин. Уствари то је значило да се те области припајају Пијемонту. 3. Венеција остаје Аустрији 4. италијанске државе, ако буду хтеле, моћи ће да се удруже у конфедерацију под председништвом папе Италија је била очајна и проклињала је Наполеона III и његову одлуку да склопи примирје у Вилафранки. Разлога за такву одлуку Наполеона III било је неколико. Био је свестан да су француске снаге у Италији неприпремљене за дуго ратовање и добро окрњене у дотадашњим операцијама, а сломио га је и покољ који је видео код Солферина. Поред тога, постојали су и политички разлози; држање Пруске постало је претеће и носило је реалну опасност од отварања другог фронта на Рајни. Наполео III се уплашио и полета за националним уједињењем читавог Апенинског полуострва, није желео да Француска добије још једног моћног суседа који ће контролисати тако велику територију. Примирје у Вилафранки било је претворено у Циришки мир 10. новембра 1859. године. Циришки мир је предвиђао враћање на status quo у Парми, Модени, Тоскани и Папској држави, али је покрет за уједињење Италије већ отишао толико далеко да се ове одредбе мировног уговора више нису могле спровести. Италијански патриоти су подигли устанке у овим областима и изабрали народна представништва која су изгласала припајање ових области Пијемонту и Ломбардији. Европске силе су се успротивиле оваквом револуционарном решењу. Кавур се тада досетио да се оне прво уједине у Провинцију Емилију, себи за регента изаберу принца од Карињана, рођака краља Виторија Емануела, а да се затим становници Емилије плебисцитом изјасне о судбини своје провинције. Кавур је придобио Наполеона III за ово решење нудећи му плебисцит и у Ници и Савоји, којих се Наполеон после Вилафранке одрекао. Напоелон III је за ово решење приволео Енглезе и Русе, а потом и Прусе и Аустријанце. Народни плебисцит у Емилији је одлучио да се она припоји Пијемонту, а плебисцит у Ници и Савоји о њиховом припајању Француској. Све ово се одиграло у марту и априлу 1860. године. Први чин борбе за уједињење био је завршен. Тек што се ситуација мало смирила , априла 1860. године на Сицилији је избио устанак. У Палерму су се против новог краља Напуљске Краљевине, Франческа II, побуниле присталице уједињења Италије, а у унутрашњости се подигло угњетено сељаштво. Устанак у Палерму је брзо угушен, али сељаци су се држали. Сељацима је у помоћ прискочио и Ђузепе Гарибалди са својих 1200 „црвенокошуљаша“. Гарибалдију је у опремању тих људи и 1 5 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

пребацивању 5000 пушака на Сицилију помогао Пијемонт. Гарибалди се 11. маја 1860. године искрцао на Сицилији, а 15. маја 1860. године су Гарибалдијеве снаге заједно са устаницима код Калатафимија победиле снаге Франческа II. После још једне победе, код Милаца, заузет је Палермо и Сицилија очишћена од војске Франческа II. Под притиском великих сила Виторио Емануел II је Гарибалдију послао писамо да не прелази у јужну Италију, али га је истовремено Кавур на то храбрио. Гарибалди се 20. августа 1860. године искрцао на југу Италије. Отпор Франческа II у јужној Италији готово да није ни постојао. Дана 7. септембра Гарибалди је, далеко исрпред своје восјке, ушао у Напуљ. Франческо II се повукао у Гаету. Гарибалди је постао господар тог простора. Ђузепе Мацини му је писао да се не зауставља, него да крене на Рим и уједини јужну и средњу Италију у једну италијанску републику. У том тренутку се у Риму, као подршка папи, налазио један италијански гарнизон, а поред тога француски генерал Ламорсијер је организовао један добровољачки корпус (од Италијана) који је тренбало да брани папску територију. Ситуација је постајала критична. Кавур је поручивао Гарибалдију да ће у случају проглашења Јужноиталијанске Републике и похода на Рим, доћи до француско-аустријске интервенције, чиме ће читава ствар уједињења бити доведена у питање. Гаибалди је био неодлучан, али је Кавур одлучио; трупама Пијемонта наредио је да убрзаним маршем прегазе територије, Папске Државе, Марке и Умбрије и да уђу у јужну Италију. О томе је известио Наполеона III, који је само поручио да брзо ураде то што су замислили. Пијемотешка војска је упала на територију Папске државе 18. септембра 1860. године, разбила одред Ламонсијера, окупирала Марку и Умбрију и прешла у Напуљску краљевину. Последње снаге Франческа II биле су потучене на реци Волтурно. Сам Франческо II склонио се код папе у Рим. Виторио Емануел II тријумфално је ушао у Напуљ, а Гарибалди га је поздравио као „краља Италије“. После пада Бурбона и слома Краљевине обеју Сицилија, 22. октобра и 5. новембра 1860. године одржан је плебисцит на којем се народ јужне Италије, Сицилије, Умбрије и Марке изјашњавао о припајању ових области Сардинској Краљевини. За прикључење сеизјаснило 1,8 милиона људи, а против само 12 180. Фебруара 1861. године, у Торину, састао се први италијански Парламент, који је 14. марта 1861. године прогласио Виториа Емануела II за „краља Италије по милости Божијој и вољи народној“. Друга етапа у директној борби за уједињење Италије била је завршена. Изван Краљевине Италије остали су још Рим, у коме је седео папа као владар остатака своје државе, и Венеција, којом су још увек владали Аустријанци. Борба за уједињење Италије се настављала. Дана 6. јуна 1861. године преминуо је Камило Кавур, погођен можданим ударом који је доживео крајем маја те године. Италија после Кавурове смрти није имала ниједну личност 1 5 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

приближне духовне, политичке и дипломатске снаге, а таква личност је тада била више него потребна. Тешкоће које су се испољиле на почету постојања Краљевине Италије биле су социјално-економске, финансијске и политичке природе. Италија је још увек била неразвијена земља, што се нарочито односило на њене централне и јужне делове. Највећи извор привредних и социјалних проблема било је нерешено аграрно питање. Подизани су сељачки устанци које је власт уз велике муке гушила. Привредне и социјалне основе имао је још један сукоб који је узнемиравао Италију у току последње фазе борбе за уједињење, тј. 60-их година 19. века. Реч је била о супротностима између „ослободилаца“ Пијемонтежана и „ослобођених“ осталих Италијана. До те супротности је дошло јер су у нову државу ушли крајеви с различитим нивоима економско-социјалног развоја, различитим материјалним интересима, различитим историјским традицијама, културом, менталитетима, схватањима... А Пијемонт је све то занемаривао, он је једноставно на целу Италију проширио свој економски (царински, порески) систем, своје сдминистративно уређење, своје политичке институције, просветну организацију... Уз то, Пијемонтежани су држали сва водећа места у војсци, дипломатији, на двору, што је изазивало завист и суревњивост свих других. Многи Ломбарђани или Наполитанци су јавно жалили за „добрим старим временима“. Валда и краљ су „ослобођенима“ попустили 1865. године, преселивши престоницу из Торина у Фиренцу, што је изазвало огорчење Пијемонтежана. То огорчење ће нестати тек 1870. године када престоница постане Рим. Највише мука владама 60-их година стварале су државне финансије. Није било новца ни за редовне трошкове, а камоли нове ратове. Ратна странка, предвођена Ђузепеом Гарибалдијем, захтевала је рат за Рим и Венецију; странка је 1862. године основала једно национално удружење за Рим и Венецију – Средишње друштво за народну еманципацију, које је вршило сталан притисак на владу. Финансијски проблеми су изазивали и честе смене влада. После Кавура на челу владе били су Бетино Риказоли, Урбано Ратаци, Луиђи Фарини, Марко Мингети... Последња фаза борбе за уједињење Италије текла је у сложеним условима, у којима је своје прве године проживљавала млада држава. Године 1861. изгледало је да је Рим прва тачка на даљем путу уједињења. добијање Рима било је не само политичко питање, већ и питање родољубља. Али, у Риму је седео папа и одузимање папи последњих остатака његове државе није било само италијански већ и међународни проблем. Аустрија је само чекала прилику да се, пружањем помоћи папи, освети Италијанима за 1859. годину. Италијанска влада је, стога, најпре мирним путем покушала да убеди папу у неизбежност препуштања Рима Италији, нудећи му гаранције за пуну независност његове верске функције. Папа није хтео ни да разговара. Онда је Гарибалди преузео ствари у своје руке; с паролом „Рим или смрт!“ он је на Сицилији окупио јак одред добровољаца, с њим 9. 1 5 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

августа 1862. године прешао у Калабрију и упутио се на Рим. Притиснута француским претњама, италијанска влада је морала да спречи Гарибалдија у његовом науму пославши трупе генерала Чалдинија, који је разбио Гарибалдијеве снаге 29. августа 1862. године код Аспромонте. Гарибалди је рањен и интерниран на острво Капреру. Италијанска јавност је била дубоко незадовона оваквим поступком према хероју уједињења. Французи су се споразумели са владом Марка Мингетија и потписали споразум 15. септембра 1864. године којим је договорено да ће се Французи повући из Рима. Заузврат, Виторио Емануел II је обећао да ће поштовати неприкосновеност папске територије. Изгледало је да је питање Рима одложено унедоглед, па је за нову престоницу изабрана Фиренца. Сва пажња је могла бити посвећена решавању питања Венеције. Прилика за отпочињање борбе за Венецију указала се већ 1866. године, у време борби Аустрије и Пруске око питања Шлезвиг-Холштајна, а уствари питања немачког уједињења. Пруска је тражила савезнике, а једино је погла савезника пронаћи у Италији. Пруска и Италија су 8. априла 1866. године потписале уговор о савезу, према коме се Италија обавезала да уђе у рат на страни Пруске, а Пруска да на крају рата обезбеди Италији Венецију. Рат против Аустрије почео је 12. јуна 1866. године, а у њему су Италијани неславно прошли; тучени су код Кустоце 24. јуна 1866. године и на мору код Виса 22. јула 1866. године. Међутим, пошто су Пруси тукли Аустријанце 3. јула 1866. године код Садове, рат је решен у корист савезника и Италијани су добили Венецију. Аустријанци су, да би избегли понижење да Венецију предају побеђеном непријатељу, њу препустили Наполеону III а овај је октобра 1866. године уручио Италијанима. Чим је решено венецијанско, на површину је поново избило римско питање. Октобра 1867. године дошло је до крвавих демонстрација у Риму, а огорчена јавност Италије је натерала владу на оставку. Гарибалди се у међувремену избавио из заточеништва и сакупио одред од 8000 људи са којим је поново кренуо на Рим. Французи су стигли у последњем тренутку и 3. новембра 1867. године код Ментане разбили Гарибалдијеве снаге. Француски премијер Еуген Руер је изјавио да Италијани никада неће добити Рим и да ће француска увек бити ту да спречи такве покушаје. Неће проћи ни три године од Руерове изјаве, а Француска, потучена код Седана, више неће моћи да утиче на питање Рима. Трупе Краљевине Италије умарширале су у Рим 20. септембра 1870. године. Плебисцитом Рим је припојен Краљевини Италији. Уједињење Италије је било завршено. Уједињењем је најнезадовољнији био папа Пије IX, а стишавању његовог незадовољства није помогло ни то што је италијански краљ 5. децембра 1870. године дао гаранције да ће све верске слобеоде и права папе, као првосвештеника католичке цркве, бити поштовани. Није помогао ни Закон о гаранцијама од 2. маја 1871. године, којим је италијански Парламент признао папин суверенитет над Ватиканом и над италијанским свештенством, његово право да држи дипломатска представништва у иностранству, обавезу 1 6 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

италијанске државе да му годишње додељује финансијску помоћ од 3 милиона франака и да штити неповредивост страних представништава при Ватикану. У знак протеста и одбијања сваке сарадње, папа Пије IX се повукао у Ваткина, прогласио се добровољним сужњем и није признао италијанску државу. Тај сукоб је трајао све до 1939. године, када су га решили Бенито Мусолини и папа Пије XII. Папа Пије IX се од либерала, после револуције 1848/49. године, претворио у најтврђег реакционара. Дана 8. децембра 1864. године објавио је папску енциклику (посланицу) под називом Quata cura, уз коју је додат и Sillabus – папин одговор на француско-италијански споразум из 1864. године. Енциклика је садржала следеће ставове:  осуђују се принципи лаичке (световне) државе, слободе савести и народног суверенитета  потврђује се искључиво право цркве да образује омладину  потврђује се независност цркве од државе и врховни ауторитет папске власти Сви ови ставови су били у складу са ранијим доктринама католичке цркве, али никада нису били изречени са толико искључивости и непомирљивости. У Силабусу су анатемисани модерна филозофска и социјална теорија, лаичко друштво које не признаје врховни ауторитет цркве, политички либерализам, национализам, грађански брак... Папа Пије IX је 1869. године сазвао Екуменски сабор у Ватикану (Ватикански концил), који је био први после Тридентског концила (1547-1563). Пристуствовало је око 750 прелата из целог света. Основно питање о коме се расправљало 1869. и 1870. године било је питање папине непогрешивости. После маратонских расправа Концил је прихватио ову догму. После више векова, папској власти је успело да се стави изнад сабора и католичке цркве у целини. Папа Пије IX је веровао да тиме ствара нову, још већу, власт интернационалног карактера. Показаће се да је то ипак све било обична фикција.

- Уједињење Немачке Из револуције 1848/49. године Немачка је изашла са потпуно отвореним питањем свог националног уједињења. Под вођством Аустрије, а уз подршку и асистенцију Русије, крајем 1850. године био је обновљен стари Немачки Савез, а у Франкфурту на Мајни поново је прорадила Савезна скупштина свих немачких држава, онакава каква је била створена на бази одлука Бечког конгреса. Ипак, ствари нису биле тако рђаве по Пруску, позиција Аустрије је била таква захваљујући подршци Русије, која је била на стакленим ногама, док је Пруска привредно напредовала много више него Аустрија, што ће довести до тога да ће Пруска постати водећа економска сила Немачког Савеза. 1 6 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Консолидацију свог економског престижа Пруска је започела обновом Царинског савеза, којем су се 1851. године прикључили и неки његови ранији огорчени противници попут Хановера, Брауншвајга и јужнонемачких држава. Аустрија је у два маха, 1857. и 1860. године, покушала да разбије Царински савез, али су ти покушаји завршени без успеха. Пруска је после тога повукла један изузетно значајан потез: 1862. године је потписала трговинске уговоре готово потпуно постављене на начелима слободне трговине. До 1864. године Аустрија је дефинитивно била истиснута из тржишног и привредног система осталих делова Немачке. О повезивању Пруске и осталих немачких земаља изузимајући Аустрију говори и систем железница грађен 50-их и 60-их година, када се Пруска повезивала са другим немачким државама, док је Аустрија добила само пругу Беч-Минхен. Пруска крупним корацима напредује на пољу привреде. У Рајнској области, Руру, Сарско области, Саксонији и Шлезији настају крупни центри рударства, тешке и текстилне индустрије. Привредни полет имао је велики утицај на оживљавање и потенцирање покрета за уједињење. Крупна буржоазија се бројчано смањује, али је све богатија, Средња и ситна у целини економски слабе, пролетаријат је све многобројнији (око15% становништва) али и даље је мањина у односу на сељаштво и ситну буржоазију. У Немачкој се 60-их година стварају први раднички савези; Фердинанд Ласал је био велики организатор и политички вођа радника. Под Ласаловим директним вођством 1863. године је створен Свеопшти немачки раднички савез, који је постао клица будуће политичке партије немачког пролетаријата. Ласал је страдао у једном двобоју, а његово дело су наставили Аугуст Бабел и Вилхелм Либкнехт. Они су 1869. године створили Социјал-демократску радничку сртанку Немачке. Партија је одмах приступила Првој интернационали. Крајем 50-их и почетком 60-их година концепција „Мале Немачке“ однела је превагу над концепцијом „Велике Немачке“. Ојачало либерално грађанство, које су најречитије представљали универзитетски професори, историчари, Јохан Дројзен из Јене, Теодор Момзен из Берлина и други, предлагали су стварање јединствене немачке државе (без Аустрије), која ће бити устројена као пармалентарна монархија, у којој ће бити поштоване све личне и грађанске слободе, у којој ће држава бити гарант законитости и даљег економског и културног напретка. Ова политичка струја је развила и пропаганду коју је ширила преко Историјског часописа и политичке ревије Немачки годишњаци. Пропаганда је наишла на добар пријем међу економистима и пословним светом; тако јој је подршку пружила Трговачка комора Немачке, која се 1862. године изјаснила за уједињење под Пруском „привредном хегемонијом“. За исти концепт „Мале Немачке“ под вођством Пруске изјашњавали су се и конзервативни политички кругови пруског двора, владе и бирократско-милитаристичких кругова. Њихов програм се састојао у томе да Пруска војно, политички и економски толико ојача колико је потребно да силом – војном или политичком, изврши окупљање свих немачких држава и покрајина, изузев Аустрије, у јединствену централистичку државу на челу 1 6 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

са династијом Хоенцолерна. У овом програму није било речи ни о каквим либералним реформама, нити о политичким правима и слободама. Рат у Италији је оживео национализам у Немачкој. Пруси су се изјашњавали у корист Аустрије, а против јединства Италије, као и за напад на Француску. Када се Аустрија обратила Пруској за помоћ, они су је понудили али под условом да на челу војске Немачког Савеза буде Пруска. Аустрија на то није пристала и по цену пораза у Италији, мање тешко јој је падао пораз у Италији него губитак водеће позиције у Немачком Савезу. Међутим, питање пруске хегемоније у Немачком савезу је, после 1859. године, постало питање дана. Покрету за уједињење Немачке претходила је жестока политичка борба вођена крајем 50-их и почетком 60-их година у Пруској. Године 1858. теже се разболео краљ Фридрих Вилхелм IV, па је за регента проглашен његов брат Вилхелм. Он ће 1861. године постати краљ Пруске под именом Вилхелм I35. Вилхелм I је био војник у правом смислу те речи и зато је одмах по преузимању власти 1858. године предузео кораке за реорганизацију и јачање пруске војске. Изменама којима је требало обухватит сво становништво стасало за војску (уемсто раније 2/3 услед недостатка финансија) и службу у резерви продужити са 2 на 4 године, број пруских војника би се повећао на 190 000 у време мира и 450 000 у време рата. Редовни војни рок би и даље трајао 3 године. За то је требало повећати војне издатке, али се Ландтаг томе успротивио; то се објашњава, пре свега, страхом буржоазије од претеране милитаризације Пруске, од јачања војног фактора који би могао да постане оруђе у рукама јункерске реакције. 35 Вилхелм I Немачки (1797-1888) је био цар (нем. Kaiser) Немачке и краљ (нем. König) Пруске. Владао је од 1861. до 1888. годинеКонзервативни краљ Фридрих Вилхелм IV и старији брат Вилхелма није био доброг здравља и када се разболео и изгубио моћ говора и добијао даље нападе Вилем је 1858. године постао регент. Његов брат је полако умирао три и по године.и умро је 1861. после чега је Вилхем постао пруски краљ Вилхем I. Године 1861. у Баден-Бадену извршен је неуспешан атентат на краља Вилхелма. После једне године имановао је за канцелара Ото фон Бизмарка који је ову функцију задржао током Вилхелмова живота. После свог брата наследио је проблем уједињања Немачке и неслагање са либералним парламентом. Он је од стране либерала сматран за више либералног од свог брата. Године 1866. учествовао је у Пруско-аустријском рату у току којег је освојио Холштајн и део Чешке. У годинама 1870-1871. учествовао је у рату против Француске. После пораза Француске у Пруско-француском рату је захваљујући Бизмарковом труду била Вилхему понуђена титула цара. Царска титула није била једноставна за Бизмарка тако ни за Вилелма. Било је проблематична титука „Каисер фон Дојчланд“ да би се усагласило да постане „Кајсер дер Дојчен“ односно цар Немаца што се показало као прихватљивије од претходне титуле која се није допадата члановима немачког друштва (Низоземска, Аустрија, Швајцарска). После тога је 18. јануара 1871. године у Версају је проглашен Вилхелм I за првог немачког цара и било је створено немачко царство које је било претходница данашње Немачке. После смрти Вилхелма I 1888. године, цар је постао његов син Фридрих III који га је надживео за само 99 дана. После тога је на трон ступио Вилхелмов унук Вилхелм II Немачки.

1 6 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

Не обазирући се на отпор Ландтага, краљ и влада су 1861. године почели да спроводе реформу војске, верујући да ће после нових избора од представничког дома добити сагласност за већ предузете мере. Али, у новол Ландтагу, изабраном 1861. године, либерална буржоазија је имала још многовројнију већину него у претходном сазиву. Ландтаг је поново глатко одбио владин захтев за повећање војног буџета. Краљ Вилхелм I је почео да губи веру да ће бити могуће спровести војну реформу. Тада је по савету војног министра Рона за председника владе позвао кнеза Ота фон Бизмарка36. Бизмарк је још 1948/49. године стекао глас огорченог противника либерализма. Дошавши на власт, Бизмарк је брзо успео да краљу поврати самопоуздање и да савлада отпор 36 Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен (1815-1898) је био војвода од Лауенбурга, је један од најважнијих вођа са друге половине деветнаестог века; као премијер пруског краљевства (1862-1890) ујединио је Немачку серијом победоносних ратова после којих постаје први канцелар (1871-1890) немачког царства.У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних, аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског покрета у осмој деценији 19. века, ставио је ван закона више организација и увео је старосне пензије, здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постао је познат под надимком Челични канцелар и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји. Бизмарк је рођен као Ото Едуард Леополд гроф фон Бизмарк у Шенхаузену. Студирао је право на универзитетима у Гетингену и Берлину. Оженио се са Јоханом фон Путкамер 1847. године. У њиховом дугом и срећном браку рођено је троје деце. Одушевљен због пропасти револуционарних покрета 1848. године у немачким државама, изабран је у пруски парламент 1849. године. Постављен 1851. године да представља Пруску у Франкфурту на Мајни, Бизмарк постаје све више убеђен да је уједињена немачка нација, коју би предводила Пруска, важан циљ што се у то време сматрало либералним циљем. После овог положаја, био је постављен за амбасадора у Петрограду, у коме се спријатељио са својим будућим противником, Александром Горхаковим, и у Паризу. Године 1862. пруски краљ Вилхелм I поставио га је за премијера и министра спољних послова Пруске, као решење конфликта између све либералнијег парламента и краља. Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је контроверзна тема међу историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење Немачке, или експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак више ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз сарадњу Аустрије, Шлезвиг и Холштајн су припојени од Данске у Другом шлезвичком рату. Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра 1864. године. Већ 1865. године је Аустрија била приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866. године напада Аустрију и брзо побеђује у бици код Кениграца, прикључивши Хановер, Хесен-Касел, Насау и Франкфурт Пруској и формирајући Севернонемачку конфедерацију. Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон III, француско-пруски рат је избио 1870. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Франуска је претрпела понижавајући пораз, a Вилхелм I је био крунисан као немачки император у дворани огледала у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара 1871. године. Бизмарк је тиме легално створио Немачко царство под вођством Пруске, уз искључење Аустрије. Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први канцелар новог немачког царства. У спољној политици, посвећује се очувању мира између европских сила Француске, Аустрије, Немачке и Русије. Бизмарк је веровао да централна позиција Немачке у Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата. На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела 1872. године, под именом „Културна борба“ (Kulturkampf) је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјалдемократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање,

1 6 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Ландтага. То је постигнуто увођењем једног једва прикривеног режима диктатуре извршне власти, која ће трајати четири године (1862-1866). Буџете које је Ландтаг редовно одбацивао краљ је, по Бизмарковом наговору, доносио својим декретима, распуштајући или одлажући седнице Парламента. Ради правдања ових неуставних поступака, Бизмарк је развио читаву једну уставно-правну теорију о односу законодавне и извршне власти у Пруској. По пурском Уставу највиша извршна власт је припадал акраљу, док се законодавна делила између краља и Ландтага. Бизмарк је тумачио да у тој подели законодавне власти оба фактора имају подједнак значај, што је већ било натегнуто објашњење. Даље, Бимарк је тумачио да у случају да између та два фактора дође до сукоба мишљења, који се не може превазићи, јасно је да она страна која поседује силу – извршна, намеће своје решење, јер живот у држави не може да стане. Тако је Бизмарк, заправо, не само развио доктрину силе у државној политици, већ ју је претворио и у владајућу праксу. Ото фон Бизмарк је рођен 1815. године у старој бранденбуршкој аристократској породици. У активан политички живот ушао је за време револуције 1848/49. године, истичући се контрареволуционарним иницијативама и поступцима. Године 1851. послат је за пруског заступника у Савезном парламенту у Франкфурту, где је стекао важно сазнање – Аустрија је прва и најважнија препрека за уједињење Немачке под вођством Пруске. Схватио је да се та препрека може само силом уклонити. Године 1859. постављен је за пруског посланика у Петрограду, а почетком 1862. године у Паризу. Из Париза је неколико месеци касније позван на чело владе. Дошавши са 47 година на чело пруске владе, Бизмарк, физичка и интелектуална громада од човека, био је идеалан за велики историјски задатак уједињења Немачке. „Велика питања нашег времена неће бити решена ни оворима ни одлукама већине, већ помоћу гвожђа и крви.“

Када је Бизмарк дошао на власт прилике и у Европи и у Немачкој су већ биле уздрмане догађајима у Италији. Главно питање које се поставило у самој Немачкој била је реформа конфедеративног система немачких држава. Да би учврстио свој положај у Немачком Савезу, аустријски цар Франц Јозеф је 1863. године сазвао Конгрес владара немачких држава, ради дискусије о реформи. Ствар је пропала јер је Бизмарк убедио осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије. На изборима 1890. године и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема II, који је дошао на трон 1888. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре „Размишљања и сећања“ (Gedanken und Erinnerungen). Умро је у 83. години живота 1898. године, у Фредрихсруху. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту.

1 6 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Вилхелма I да не оде на Конгрес. Тако су пруско-аустријске супротности наједном прерасле у напетости. У то време су силе у Европи биле међусобно завађене: Француска са Русијом због пољског устанка (1863), а са Италијом због римског питања; Русија са Аустријом и Британијом због источног питања. Пруска је имала добре односе само са Русијом, којој је пружила моралну подршку приликом гушња пољског устанка. У таквим условима дошло је до спора немачких држава са Данском око трију војводстава: Шлезвига, Холштајна и Лауенбурга. Узрок спора био је стар деценијама и био је веома компликован. Три војводства су била у персоналној унији са Данском, а истовремено (осим Шлезвига, који је био мешовито насељен), као покрајине са немачким становништвом, и чланице Немачког Савеза. Током целог 19. века дански краљеви су настојали да што чвршће вежу за себе ова војводства, док су се она трудила да остану што независнија. Те супротности на релацији Данска – војводства су 1848/49. године довела и до данско-немачког рата, али он није донео никакво решење. Почетком 1863. године, након смрти данског краља Фредрика VII, војводства нису хтела да признају новог краља Кристијана IX од Гликсбурга, који је на престо дошао по женској линији, већ су за свог краља прогласила Фридриха од Аугустенбурга. Из тога се изродио сукоб који су Пруска и Аустрија хтеле да искористе, јер су војводства заузимала важан стратешки положај, излазећи на Северно и Балтичко море и луку Кил. Умешавши се у сукоб Пруска и Аустрија су признале Кристијана IX за краља, али су захтевале да се дански устав не примењује у војводствима. Данска је тај захтев одбила и избио је рат. Рат је почео априла 1864. године и трајао је свега пет недеља. Данска је тражила страно посредовање. Уз посредовање Француза и Британаца јула 1864. године потписано је примирје, а у октобру 1864. године склопљен је мир. Данска је Пруској и Аустрији уступила Шлезвиг, Холштајн и Лауенбург. Међутим, тада је дошло до неспоразума између Пруске и Аустрије. Бизмарк је желео да се сва три војводства прикључе Пруској са којом су се граничила, Аустрија за такво решење није хтела ни да чује. Коначно, решење је пронађено августа 1865. године када је закључена Гаштајнска конвенција, по којој је Холштајн припао Аустрији, а Шлезвиг и Лауенбург Пруској, с тим што је Пруска била и у обавези да Аустрији исплати 15 милиона талира одштете. Будући да горе поменута војводства нису била главни разлог сукоба Пруске и Аустрије, решавање њихове судбине није уклонило напетост која је постојала међу овим државама. Конференција у Гаштајну августа 1865. године за Бизмарка је била само у служби добијања времена за што бољу припрему за коначни обрачун Пруске и Аустрије око хегемоније у Немачкој. Пруска војска је била спремна за рат, требало је још припремити политичкодипломатски терен. У том погледу Пруси су могли да рачунају на благонаклону неутралност Русије, али их је забрињавало држање Француске, које се није могло предвидети. Зато је 1 6 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

Бизмарк одлучио да оде код Наполеона III и са њим потражи погодбу. Бизмарк и Наполеон III су се састали у Бијарицу октобра 1865. године; Бизмарк није тражио савезништво, тражио је неутралност Француске. Бизмарк је Наполеона придобио причом о пруској незаинтересованости за територије на којима се говори француски језик (што је Наполеон III протумачио као добијање одрешених руку у Белгији и Луксембургу). Наполеон III је обећао неутралност и помоћ за придобијање Италије као савезника Пруске против Аустрије. Наполеон III је помогао закључење пруско-италијанског уговора о савезништву, закљученог 8. априла 1866. године и заиста се држао неутрално у пруско-аустријском рату. Бизмарк је напокон, после низа провокација, нарочито у вези са Холштајном успео да изазове раскид са Аустријом и 8. јуна 1866. године почетак рата. На страни Пруске била је Италија, а на страни Аустрије већина немачких држава (Саксонија, Хановер, Баварска...). Хановер је избачен из рата 29. јуна 1866. године, Баварска 4. јула, док је Аустрији 3. јула 1866. године затат одлучан ударац на тлу Чешке где је она имала око 250 000 војника. Најспособнији аустријски генерал, надвојвода Алберт, послат је у Италију и тамо се успешно борио против Италијана, док је командант снага у Чешкој био неодлучни Бенедек. Насупрот Бенедека стајао је генерал Хелмут фон Молтке Старији. До одлучујуће битке између Пруса и Аустријанаца дошло је код Садове (Кенигреца) и у њој су аустријске трупе биле тешко поражене, изгубиле су 40 000 људи. То је био и крај рата; 26. јула 1866. године потписано је примирје у Николсбургу, које је 23. августа 1866. године претворено у Прашки мир. Прашким миром Аустрија је: 1. предала Холштајн Пруској 2. признала распад Немачког Савеза и право Пруске да, северно од Мајне, образује нови савез под својим вођством 3. Пруској се допуштало да у севернонемачком простору анектира коју хоће немачку државицу 4. Аустрија ће платити ратну одштету Аустрији у Прагу нису наметнути тешки услови мира; ако се изузме њен главни политички губитак – искључење из Немачког Савеза, сви остали услови били су благи. То је било резултат Бизмаркове далековиде политике, знао је да ће Немачка у будућности морати да рачуна на Аустрију као савезника. После рата Пруска је анектирала Хановер, Хесен-Касел, Насау, Франкфурт на Мајни и делове Хесен-Дармштата. Није било никаквих плебисцита. Од северних држава које нису припојене Пруској, њих 21, Бизмарк је 1866. године образовао Севернонемачки Савез, којем је 1867. године дат устав. Устав је предвиђао формирање заједничких тела те конфедерације: дводомног парламента – Рајхстага, који се бира општим правом гласа, и Бундесрата (Савета Севернонемачког Савеза), у који владе 1 6 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

чланица шаљу своје именоване представнике. Највишу извршну власт у Севернонемачком Савезу има његов наследни председник – пруски краљ, који води спољну политику и командује трупама Севернонемачког Савеза. У име председника, заједничким пословима Савеза управља савезни канцелар, који је, наравно, био Бизмарк. Тако је превласт Пруске у Севернонемачком Савезу била осигурана. Прва етапа у борби за уједињење Немачке бија је завршена. Изван нове немачке државне творевине остале су јужне државе Хесен-Дармштат, Баварска, Виртемберг и Баден, чијем се уласку у Савез успротивила Француска. Догађаји из 1866. године распалили су немачко-француске супротности. Већ тада је изгледало да је рат између њих неизбежан. Француска је имала страх од стварања моћне немачке државе, а Немци су желели да освоје богате француске области Алзас и Лорену. До француско-пруског рата могло је да дође већ 1867. године поводом „луксембурше афере“. Напоелон III је желео да наплати своју неутралност у рату између Пруске и Аустрије освајањем Луксембурга. Номинални владар Луксембурга био је холандски краљ и он је био спреман да се одрекне права на ову покрајину у корист Француске. Али, Луксембург је био и члан ранијег Немачког Савеза, па се у њему налазио пруски гарнизон. Бизмарк је одбио да повуче гарнизон из Луксембурга и уз то дао немачкој штампи овлашћење да оспе паљбу по Француској, као најгорем непријатељу Немаца. Рат је постао питање дана. Али, Наполеон је одступио, свестан да француској армији треба неколико година да се реорганизује и достигне неопходну борбену готовост за борбу против Немаца. Проблем Луксембурга решен је дипломатским путем. Међународна конференција у Лондону донела је 1867. године одлуку да се Пруси повуку из Луксембурга, али да ово војводство не припадне никоме него да постане „неутрална држава под гаранцијом великих сила“. Овај исход је био Наполеонов спољнополитички пораз, јер је додатно пољуљао његов ионако руиниран владарски престиж. Да би обновио изгубљени ауторитет Напоелон III се одлучио за опсежне војне и дипломатске мере, којима је циљ био реорганизација и јачање армије и налажење спољних савезника. Војне мере је почео да спроводи маршал Ниел, који је укинуо могућност откупљивања од војне службе, смањио активни војни рок са 7 на 5 година, али је увео четворогодишњу резервну службу и основао Мобилну гарду (територијалну милицију). Овим мерама је требало створити армију која ће у ратно време имати 720 000 војника, уз још неколико стотина хиљада резервиста и мобилих гардиста. Ове мере нису примљене са одушевљењем. Маршал Ниел је умро 1869. године, а нови министра војске Лебеф је занемарио стварање Мобилне гарде и потпуно успорио спровођење осталих Ниелових мера. Од војне реформе на крају није било скоро ништа. Са друге стране, Пруска војска, под покровитељством Бизмарка и непосредним руководством министра војске Рона и генерала и начелника генералштаба Молткеа, израстала је у велику и за Французе непобедиву силу. 1 6 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Наполеон III је покушао да пронађе савезнике у Италији и Аустрији, али никакве чврсте гаранције од њих није добио. Ипак, он је био убеђен да ће Аустрија и Италија, у случају рата, прискочити Француској у помоћ. У том расположењу, Наполеон III је 30. јуна 1870. године изјавио да европски мир никада није био сигурнији. Бизмарк је знао да Француска није спремна за рат и као повод за сукоб 3. јула 1870. године појавила се вест о кандидатури једног Хоенцолерна за шпански престо, који је од обарања краљице Изабеле 1868. године био празан. Шпанска влада, тражећи кандидата за престо, обратила се Леополду Хоенцолерну, брату румунског кнеза Карола и рођака пруског краља Вилхелма I. Леополд је прихватио понуду за преузимање шпанског престола, а Вилхелм I је, као прва личност династије Хоенцолерн, на то дао свој пристанак. Све ово је било Бизмарково дело, желео је да Француску изазове да направи погрешан корак. Цела европска јавност је осудила завереничку акцију пруске владе, али Бизмарк је постигао свој циљ. И у влади и у Народној скупштини Француске чуле су се ратоборне и претеће изјаве на рачун Пруске. Француском амбасадору у Пруској послат је налог да оде у бању Емс и од Вилхелма I тражи повлачење Леополдове кандидатуре. Вилхелм је захтев прихватио и препоручио Леополду да се одрекне кандидатуре, што је овај потом и учинио. Био је то успех француске диполоматије, али то најратоборнијој струји у Француској није било довољно. Француска влада је дала изјаву да њу не може задовољити тренутно одрицање Леополда Хоенцолерна од кандидатуре за шпански престо, већ да она тражи писмену гаранцију пруског краља да се слична кандидатура ни у будућности неће поновити. Ово је француски амбасадор Винсент Бенедети пренео Вилхелму I 13. јула 1870. године у Емсу, али је пруски краљ одлучно одбио да да такве гаранције. Вилхелм I је писмом, истог поподнева, саопштио Бенедетију да ствар око шпанскогпрестола сматра окончаном већ тиме што је Леополду препоручио да се одрекне кандидатуре и да је тиме Француској већ дао гаранције које она тражи. Вилхелм I је потом обавестио Бизмарка да преко штампе саопшти јавности његов одговор француском амбасадору. Проценивши да је тај одговор сувише благ, Бизмарк га је преудесио тако да он буде увредљив за Французе и као таквог га је предао штампи. У депеши коју је Бизмарк објавио стајало је како је краљ, чувши француски захтев, одбио и да прими Бенедетија, јавивши му потом, преко свог ађутанта, „ да нема више шта да му саопшти“. То је била знаменита емска депеша која је у Француској примљена као бачена рукавица. Ефекат који је Бизмарк желео био је постигнут. Дана 19. јула 1870. године амбасадор гроф Винсент Бенедети је у Берлину предао пруској влади француску објаву рата. Објављујући рат Пруској, без икаквог разлога, Француска је на себе навукал бес великог дела Европе. Нашла се и у морално и у политичкој изолацију, док је Бизмарк у читавој немачкој јавности овај рат успео да прикаже као рат на живот и смрт између Германа и Гала. Аустрији и Италији, на чију подршку је рачунао Наполеон III, није падало на памет да 1 6 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

улазе у рат. Италијани су једва дочекали прилику да искористе тешкоће Француске и заузму Рим. Непријатељства двеју армија отпочела су 2. августа 1870. године и трајала до 1. фебруара 1871. године. Рат се делио на два периода: 1. од 19. јула 1870. до 4. септембра 1870. године, тј. рат Пруске против Другог Француског Царства 2. од 4. септембра 1870. до 10. маја 1871. године, тј. рат Пруске, односно Немачког Царства, против Треће Француске Републике Пруска је у рат ушла са 500 000 потпуно спремних војника, док Француска до краја сукоба није успела да мобилише више од 265 000 војника. Немци су од почетка сукоба кренули у офанзиву, већ 4. августа 1870. године су победили код Висенбурга, а 6. августа 1870. године код Фрешвилера. Ова два пораза су Французе натерала да напусте Алзас. Пруси су опсели Стразбур који су држао до 28. септембра 1870. године када се предао. Французи су после првих пораза врло брзо изгубили прибраност, што су Пруси искористили и тукли их 18. августа код Сен Прива. Након те битке француске трупе су биле разбијене на два дела, један део је потиснут према тврђави Мец и ту блокиран, док је други, с којим је био и цар Напоелон III, повукао према Седану. Наполеон III је хтео да се повуче према Паризу и брани прилазе престоници, али је под притиском царице и министара променио одлуки и кренуо да деблокира француске снаге у које су се налазиле код Меца. Био је прво одбијен, а затим енергичним притиском немачких армија сатеран у тврђаву Седан на реци Мези. У Седану се 30. августа 1870. године нашло око 100 000 француских војника са 80 генерала и болесним царем Наполеоном III. Дана 1. септембра 1870. године истакнута је бела застава на тврђави Седану, а 2. септембра 1870. године потписана је капитулација Седана. Немци су заробили све који су се нашли у Седану, укључујући и цара Наполеона III. Био је то највећи пораз у дотадашњој историји Француске. Дебакл код Седана француски режим није могао да преживи. Вест о предаји Седана у Париз је стигла 4. септембра 1870. године. Маса се окупила на тргу Конкорд и одатле провалила у зграду Народне скупштине, која је управо заседала. На вест о зародљавању цара Леон Гамбета је устао и тражио збацивање Царства и успостављање Републике. Леон Гамбета и Жил Фавр су повели народ из Скупштине према општинском дому, где је уз опште одушевљење проглашена Република. На лицу места је образована привремена влада. Револуција од 4. септембра 1870. године је тако изведена без капи крви. Друго Царство нико није покушао да спашава. Амбасадори Аустро-Угарске и Италије су се побринули за одлазак царице Евгеније и младог престолонаследника из Француске. Нова влада је била формирана од републиканаца, међу којима су били Леон Гамбета, Анри Рошфор и Жил Фавр. На чело владе дошао је дотадашњи командант Париза Луј Троши. 1 7 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

Циљ владе био је организовање одбране, настављање рата и очување интегритета земље. Зато је ова влада одмах добила назив „Влада националне одбране“. Ипак, први потез било је тражење погодбе са Прусима. У својству министра иностраних послеова Жил Февр се 18-20. септембра 1870. године у Феријеру састајао са Бизмарком, нудећи му мир уз услов да Француска плати ратну одштету. Бизмарк је тражио Алзас и Лорену. „Влада националне одбране“ ово није могла да прихвати. Већ 19. септембра моћне немачке армије су биле пред Паризом, који је био опседнут и тако постао одбрана читаве Француске. Париз је располагао са укупно око 500 000 војника различитог степена способности и обуке. Леон Гамбета је 9. октобра спектакуларно балоном одлетео из опседнутог Париза на југ Француске, где је успео да пробуди патриотизам и мобилише око 600 000 нових припадника Националне и Мобилне гарде. Новцем прикупљеним од народа купио је нових 1400 топова. Инспирисањем страдањем Француске, у помоћ су прискочили и многи страни добровољци, међу којима је био и Ђузепе Гарибалди. Гамбетин напор је ипак био без стварног успеха, нове трупе нису биле довољно обучене, док су се оне квалитетне налазиле блокиране у Паризу и Мецу. Уз то генерал Базен се 27. октобра 1870. године, без стварне потребе, предао; у Мецу је тада било 173 000 војника, 1750 топова и 56 ратних застава. Пад Меца је у том смислу био тежи од пада Седана. Почетком новембра 1870. године почела је да делује армија коју је на југу формирао Гамбеда – Лоарска армија. Успела је да ослободи Орлеан, али је тучена 8. децембра 1870. године код Луањија од пруске војске која је пре тога била везана код Меца. Орлеан је поново пао у пруске руке. Лоарска армија, подељена на три дела имала је мањих успеха, али је на крају поклекла пред опремљенијим и боље опремљеним Прусима. Дана 5. јануара Пруси су почели са бомбардовањем Париза из 240 артиљеријских оруђа. У Паризу је погинуло свега 400 људи за неколико дана, али град није ни помишљао на предају. Париз је ускоро почео да пати од несташице хране, огрева, лекова... Ситуација у Паризу је крајем јануара постајала револуционарна. Трошијева влада је добила назив „Влада националне издаје“. Влада је схватила да се мир мора склопити по сваку цену, јер се иначе не може избећи револуција. Жил Февр је отишао поново на преговоре са Бизмарком, овог пута у Версај. Жил Февр је морао да прихвати тешке услове. Да би Француској дао само три недеље примирја, Бизмарк је тражио и добио: 200 милиона златних франака – одмах разоружавање свих француских трупа, изузев 12 000 војника регуларне армије и припадника Националне гарде предају свих утврђења северно од Париза које Пруси још нису били освојили изборе за нову Народну скупштину која ће потврдити услове будућег мира Дана 28. јануара 1871. године Жил Февр је потписао Уговор о примирју. Тиме је рат, уствари, био завршен. 1 7 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

Најважнија последица француско-пруског рата, још пре његовог окончања, била је завршетак уједињења Немачке. У новембру 1870. године јужне немачке државе приступиле су Севернонемачком Савезу, који се од тада поново називао Немачким Савезом. На формалну иницијативу баварског краља, Немачки Савез је убрзо претворен у Немачко Царство. Свечано проглашење Царства (другог по реду) обавељено је 18. јануара 1871. године у Сали огледала у Версају. Вилхелм I је био крунисан за немачког цара. Нови француски Парламент, изабран општим правом гласа 8. фебруара 1871. године имао је у својим клупама људе који су се залагали за мир по сваку цену. Овлашћен од Парламента, нови шеф извршне власти Француске Републике Адолф Тјер потписао је 26. фебруара 1871. године у Версају Прелиминарне услове мира: 1. Француска ће уступити покрајине Алзас и Лорену, са 1,6 милиона становника и Стразбуром и Мецом, Немачкој 2. Француска ће платити ратну одштету од 5 милијарди златних франака у року од три године 3. до исплате ратне одштет немачке трупе ће држати под окупацијом неколико француских северних департмана 4. немачким трупама ће бити дозвољено да уђу у Париз и тамо остану до ратификације овог Прелиминарног уговора о миру Пруси ће 1. марта 1871. године ући у Париз, али ће га напустити већ 3. марта јер је Народна скупштина Француске без одлагања ратификовала овај уговор. Версајски прелиминарни уговор је претворен у коначни Уговор о миру 10. маја 1871. године у Франкфурту на Мајни. Франкфуртски мир је има двоструко историјско значење: прво, он представља завршну сцену уједињења Немачке; друго, он отвара еру немачке превласти у политичком и међународном животу Европе. Због стања перманентне политичке несигурности и нестабилности и због сталне претње од избијања нових ратова, коју је ова превласт донела, ова ера је ушла у историју под именом „период оружаног мира“. Франкфуртски мир је означио почетак „периода оружаног мира“, али му, свакако, није био једини узрок.

- Завођење дуализма у Хабсбуршкој монархији 1867. године Порази у Италији су донели кризу апсолутистичког режима у Аустрији. Зато је цар непосредно после Вилафранке био приморан да 15. јула 1859. године објави Луксембуршки манифест, којим је, иако преко своје личне воље, обећао административне реформе уставног карактера. Питање у вези са Мађарском је било најтеже и најсложније. 1 7 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

Први знак попуштања Мађарској био је у томе што је дошло до повлачења Царског указа из 1849. године о подели Угарске на пет управних округа и враћања њене старе жупанијске организације. То је извршено у априлу 1860. године, у исто време када је најављено и сазивање Угарског државног сабора, као и жупанијских скупштина. Још пре тога, 5. марта 1860. године, цар Франц Јозеф је објавио и указ о сазивању „појачаног“ Царевинског већа (Рајхсрата), које би имало задатак да изради предлоге политичких реформи у држави. У ово „појачано“ Царевинско веће цар је, поред сталних саветника, позвао још 38 угледних и истакнутих представника свих историјских (крунских) земаља Хабсбуршке царевине. Сазивајући Рајхсрат, цар Франц Јозеф је обећао да ће му убудуће бити поверено решавање буџетски и финансијских питања у држави, што је било од великог значаја у тадашњој тешкој финансијској кризи, али и као предзнак царевог, бар делимичног, излажења у сусрет аустријским либералима, који су тражили парламентарну контролу државног буџета. Појачано Царевинско веће се састало у мају 1860. године и радило је до септембра 1860. године. У њему је главну реч водило старо, „историјско племство“ разних народа. Већ прве расправе у Рајхсрату показале су постојање мноштва дубоких супротности међу народима и земљама Хабсбуршког царства. Мађари су захтевали враћање старог мађарског устава, Словени су се опредељивали за федерализам, у чему их је подржавало и аустријско племство. Али таквом решењу се противила аустријска либерална буржоазија, која је бранила централизам и немачку хегемонију. Превага аристократије у Рајхсрату је обезбедила премоћ федералистичке концепције, која је септембра 1860. године прихваћена већином од 34 према 14 гласова. Треба напоменути да федерализам за који се определио Рајхсрат 1860. године није био федерализам заснован на модерном и прогресивном националном већ на старом историјско-правном начелу. Ослањајући се на предлоге Рајхсрата, цар Франц Јозеф је 20. октобра 1860. године објавио своје уставне одлуке познате под именом Октобарска диплома. Овим уставним актом уведено је за целу државу заједничко законодавно тело (Рајхсрат) са тачно одређеним делокругом заједничких послова, који су садржали следеће: 1. спољну политику и спољну трговину 2. одбрану земље (војску) 3. финансије за покривање заједничких трошкова Сви остали послови остављени су у надлежности локалних – земаљских сабора. Сам Рајхсрат је био састављен од делегата које су бирали ли сабори „круновина и земаља“. Рајхсрат је сазивао и распуштао цар, а министри који су управљали заједничким пословима били су одгворни само цару. Октобарска диплома је тако садржала елементе и парламентаризма и федерализма. Ниједно од ових начела, међутим, није изведено до краја. Владар као носилац највише извршне власти сачувао је превише компетенција и пуну премоћ над законодавним телом. Војска и спољна политика су остале строго централизоване и под потпуном царевом контролом. Због свих тих ограничења Октобарска диплома није 1 7 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

представљала излаз из политичке кризе у држави, Аустрија је остала централистичка и полуапсолутистичка држава. Остали су незадовољни готово сви, и аустријски либерали, и мађарски заговорници суализма, а нарочито браниоци националног суверенитета. Мађарској је Октобарска диплома донела значајне уступке. Обновљен је жупанијски систем, мађарски језик је признат као службени, Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто и прикључено Угарској. Међутим, то је било много мање него што су Мађари тражили и на шта су полагали право. У Мађарској су постале честе демонстрације против Беча. У то време је Кошут Лајош у Паризу основао Мађарски национални директоријум. Мађарски народ је готово плебисцитарно одбацио Октобарску диплому. Децембра 1860. године Ференц Деак и Јожеф Етвеш су одбили позив да уђу у нову владу Хабсбуршке царевине. Јануара 1861. године Скупштина жупаније Хевеш прогласила је владавину цара Франца Јозефа незаконитом. Цар је био у тешкој ситуацији. Фебруара 1861. године Франц Јозеф је у владу, као министра унутрашњих пословам увео представника крупне буржоазије Антона Шмерлинга. Његов задатак је био да држави припреми ново уставно решење. Нови уставни акт прокламован је већ крајем фебраура 1861. године и познат је под називом Фебруарски патент. По њему је заједничко законодавно тело – Царевинско веће (Рајхсрат) претворено у дводомни парламент у чијем су Горњем дому седели од цара именовани (вирилни) чланови из редова најкрупније аристократије, а у Доњем дому делегати (343) покрајинских (земаљских) сабора. Земаљски сабори су се такође састојали од вирилних и бираних чланова. Избори су вршени на основу веома ограниченог изборног права (у Мађарској га је имало само 6% грађана) и компликованог изборног поступка који је фаворизовао аристократију. Захваљујући томе, у Угарској ће 80% посланика у Сабору потицати изредова племства. У другим деловима Царевине тај број неће ићи испод 25%. Цар је по Фебруарском патенту имао коначну реч у прихватању свих одлука, не само Царевинског већа него и земаљских скупштина. Оно што је у вези са Фебруарским патентом најбитније, то је да је он поништио федералистичка решења Октобарске дипломе и увео много већи степен централизације државе. Сви ненемачки крајеви и народи Хабсбуршке скочили су против Фебруарског патента. Мађари су у томе били најдоследнији и све жупанијске и муниципалне скупштине су Патент прогласиле незаконитим. У Угарски сабор изабрани су углавном браниоци и приврженици мађарског Устава из 1848. године. Ференц Деак је изашао у јавност са изјавом да се решење може постићи само на основама уставних решења из 1848. године, која морају бити враћена у живот. Тек после тога се могу узети у разматрање могућности њихове ревизије, ради отклањања оних одредаба које евентуално угрожавају јединство Монархије. Угарски сабор је одбацио Фебруарски патент и сваку сарадњу са Рајхсратом, изабраним на основу његових одредаба. У овоме је главну реч водила „Странка одлуке“ како су назване Деакове присталице. 1 7 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

Аустријска влада Антона Шмерлинга (1861-1865), позната под именом „Шмерлингов провизоријум“, развила је политичку тезу о „изгубљеним правима“. Мађари су, по Шмерлингу, због свог антидржавног понашања за свагда изгубили право на самосталност и равноправност у оквирима Хабсбуршке монархије. На предлог владе цар Франц Јозеф је 22. августа 1861. године распустио Угарски сабор и укинуо жупанијске скупштине, поверивши управу над жупанијама царским комесарима. Порези и регрути су сакупљани силом, а свака опозициона активност је насилно сузбијана. Централистички и великонемачки дух Фебруарског патента изазвао је јак отпор и код других народа Хабсбуршке монархије: Чеха, Словака, Италијана, Срба, Хрвата, Румуна. Италијани и Хрвати су, као и Мађари, бојкотовали Рајхсрат, али су Чеси у њега послали своја 24 делегата, који свакако нису могли ништа да постигну. Други народи монархије су покушавали да са Мађарима нађу заједнички линију деловања, али нису успели јер су Мађари инсистирали искључиво на дуализму Монархије, што овима није одговарало. Цар је био свестан да мора да се тражи ново решење. Јуна 1865. године Шмерлингова влада је поднела оставку, а цар је на место председника владе поставио Рикарда Белкредија. У знак попуштања Мађарима, цар Франц Јозеф је посетио Пешту, а Белкреди је отпочео формалне преговоре са представницима мађарске опозиције. У Угарској су обустављене ванредне мере. Да не би ометао преговоре распуштен је Рајхсрат, а поново је сазван Угарски сабор. Крајем 1865. године укинут је Фебруарски патент, а као најдиректнији знак спремности да се мађарским захтевима изађе у сусрет било је омогућавање поновног прикључења Трансилваније (Ердеља) Угарској, децембра 1865. године. Мађари су желели решење, на дуалистичким основама и у оквиру Монархије, што пре, јер су национални покрети немађарских народа бивали све јачи. Мађарима је Хабсбуршка била потребна за одбрану и од спољњег и од унутрашњег непријатеља, а исто тако требало јој је и аустријско тржиште. Током 1866. године много се преговарало и дошло близу решења, али је коначно решавање тог питања померио рат са Пруском. Нови преговори између двора и Мађара били су отворени последњих дана августа 1866. године. Чешке земље биле су Чешка, Моравска и Шлезија, које у административном погледу нису биле уједињене. Око 2/3 становништва чинили су Чеси, а око 1/3 Немци чији је буржоаски слој био шири и богатији од Чешког, што је аутоматски повлачило и већи број посланика у Чешком сабору. Франтишек Ригер и Франтишек Палацки су имали велику улогу у политичком буђењу Чеха. Чеси су тражили да добију исти статус као Мађари. Чеси су 60-их година издејствовали равноправност чешког језика у основним и средњим школама, уведене су среска самоуправе, покренуте су друштвене и политичке акције, основан је низ културно-просветних, привредних и спортских друштава на националној основи. 1 7 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Сва настојања Чеха да придобију Мађаре за федерализам – остала су без резултата. Хрватске земље су из епохе неоапсолутизма изашле администратвно и политички неуједињене. Највећи део Хрватске и Славоније – тзв. Банска Хрватска или Провинцијал, био је под управом бана и Хрватског сабора. Посебан статус уживала су и даље подучја Војне крајине, која су према Основном крајишком закону из 1850. године начелно призната за део Хрватске, али су фактички остала под управом војних власти у Бечу и ван надлежности бана и Сабора. Далмација и Истра су начелно признаване као хрватске земље, али ни у њима бан и Сабор нису имали никакве ингеренције. Оне су 1861. године добиле и своје посебне земаљске саборе, док је извршну власт над њима вршио царски намесник. Најповољнији политички положај међу хрватским земљама имала је Банска Хрватска, која је, ослоњена на своје „хисторијско право“, чувала вековни континуитет своје аутономности у односу на Пешту и Беч. Хрвати су такође тражили уједињење хрватских земаља на основу историјског државног права Хрватске. Јосип Јурај Штросмајер37 је у том смислу иступао у „појачаном“ Царевинском већу 1860. године. Хрвати су 1861. године тражили од цара: уједињење хрватских земаља, оснивање Хрватске дворске канцеларије као највише управне власти која би била независна од Угарске, увођење жупанија и именовање великих жупана. Од свих ових захтева цар је прихватио само онај који се тицао жупанија. Захтев за уједињење хрватских земаља заступали су и праваши Анте Старчевић и Еуген Кватерник, с тим што су одбацивали идеје југословенства које су постојале код Штросмајера и Фрања Рачког. Пораз код Садове 3. јула 1866. године убрзао је реорганизацију Хабсбуршке монархије. Избачена из Италије и Немачке, она је коначно морала да се посвети властитим државним проблемима. Одмах након Прашког мира, који је потписан 23. августа 1866. године, обновљени су преговори између аустријске владе и мађарске опозиције. Управо уочи обнављања преговора између Аустријанаца и Мађара, у Бечу су се састали најистакнутији предсетавници Чеха, Пољака и Хрвата да размотре ситуацији насталу избацивањем Аустрије из Немачког Савеза и предстојећу реорганизацију Царевине. То је био такозвани Словенконгрес. Они су предлагали да се Монархије састоји из: староаустријских 37 Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905) је био хрватски бискуп и политичар, културни делатник и писац; један је од најзначајнијих и најутицајнијих Хрвата 19. века.На првом ватиканском концилу (1869-1870) у Риму био је један од најзапаженијих противника неограничене папске власти и том се приликом истакао као вичан говорник одржавши тросатни говор против догме о папској непогрешивости, после којег је с мањом групом бискупа напустио Рим. Јосип Јурај Штросмајер је родоначелник хрватске идеје југословенства. Наставио је да негује идеје илирског покрета које су имале за циљ да илирско, а потом југословенско, име послужи као степеница на путу уједињења. Неки критичари сматрају да је Јосип Јурај Штросмајер под фирмом југословенства крио своје хрватство, па и великохрватство.

1 7 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

земаља, чешких земаља, Галиције и Буковине, Угарске и, евентуално, хрватских земаља. Дакле, изразито федералистички и антидуалистички програм. Словенце, Србе и Словаке, као „неисторијске“ народе Монархије није ни помињао. Франц Јозеф је имао две могућности да изведе Царство из кризе: споразум са свим народима на бази федерализације или погодба са Мађарима на рачун свих осталих народа. Уз помоћ свог новог и најутицајнијег саветника, саксонског грофа Бајста, он се одлучио за друго решење, које је омогућавало хегемонију Немаца и Мађара над свим другим народима Монархије, на бази поделе власти. Рикард Белкреди је крајем 1866. године поднео оставку на место председника владе, а цар Франц Јозеф је потом 1. фебрауара 1867. године на место председника владе поставио грофа Бајста. Бајст је одмах отворио завршне преговоре са представником Деакове странке, грофом Ђулом Андрашијем, кога је цар именовао за првог председника мађарске владе. Преговори су вођени на бази услова са којима је Ференц Деак изашао пред цара 8. фебруара 1867. године. Већ 17. фебраура 1867. споразум је био постигнут и објављен у виду Царског рескрипта, који је 18. фебраура 1867. изнет пред Угарски сабор. Овај ће га усвојити 29. маја 1867. године у облику посебног закона – Законског члана XII. За предложено дуалистичко уређење у мађарском Парламенту ће тада гласати 209 посланика, 89 ће се изјаснити против, док 83 посланика неће присуствовати гласњу. Сви покушаји протеста других народа Монархије остали су безуспешни. Цар Франц Јозеф је 8. јуна 1867. године крунисан за краља Угарске. Аустро-угарском нагодбом из 1867. године је до тада јединствена аустријска царевина конституисана као својеврсна двочлана федерација коју чине две самосталне и углавном равноправне државе: Аустрија и Угарска. Њих повезује личност заједничког владара из Хабсбуршко-лотариншке династије и известан број заједничких државних послова и институција. Свака од чланица федерације задржала је посебну државност – Аустрија, ослоњена на средњовековну Хабсбуршку традицију, а Мађарска на традицију „круне светог Стефана“. Зато је заједнички владар у Аустрији носио царску, а у Угарској краљевску титулу. Свака чланица дуалистичке федерације је имала своју владу, са премијером и министрима за све ресоре унутрашње политике, свој парламент, своје законодавство, управу и судство. Заједнички послови за обе државе били су одбрана земље (војска), односи са иностранством и финансије за покриће заједничких послова. За те послове постојала су три заједничка министарства на челу са тројицом заједничких министара. Заједничким пословима се управљало на равноправној основи, путем делегација чији су чланови бирани из редова посланика аустријског и мађарског парламента. Три заједничка министарства била су одговорна пред пред сваком делегацијом посебно. О питањима заједничких интереса у области царина, спољне трговине, новчаних послова, железница, индустрије, државних зајмова... расправљано је и решавано посебно у свакој половини Царевине, а затим су 1 7 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

ставови усаглашавани и потвршивани споразумима. Када је требало доносити одлуке од општег значаја за целу Монархију, сазивани су заједнички министарски савети, које су, по правилу, сачињавала три заједничка министра, оба министра председника (премијера), те надлежни министри двеју влада, зависно од карактера питања које се решавало. Овим телом (Заједничким министарским саветом) председавао је најчешће министар спољних послова Царевине, али му је могао председавати и сам цар и краљ. У том случају Заједнички министарски савет би се претварао у Крунски савет. Право објаве рата и закључења мира Нагодба је препуштала владару и изузимала из сваке парламентарне контроле. Владар је био врховни командант читаве војске, а цела армија у рукама аустријским високих официра, што је у суштини била највећа неравноправност између два дела двојне Царевине. Тако је Царевина претворена у дуалистичку Аустро-Угарску Монархију. У аустријској половини Царевине (Цислајтанији) децембра 1867. године донет је нови Устав, који је овај део државе претворио у парламентарну монархију с одговорном владом и загарантованим грађанским правима и слободама. Упркос томе, политичку и друштвену доминацију у држави ипак су сачували двор, аристократија и крупна буржоазија. Нагодба је створила нешто сложенију ситуацију у Угарској (Транслајтанији). Као споразум побуржоаженог мађарског племства са Хабсбуршким двором, она је створила релативно подеснији оквир за развој капитализма у Мађарској, од оног који ј до тада постојао. Уз сва ограничења у погледу државног суверенитета Угарске, она је доносила осетан напредак у развоју грађанског друштва, политичких и грађанских слобода, па и привредног развитка. Оно што Нагодба није решила, а што је било витални проблем Хабсбуршке монархије, то је национално питање. У угарској половини државе оно је било сложеније и заоштреније него у, иначе, веома компликованим националним односима у Аустрији. Прва мађарска влада је била влада грофа Ђуле Андрашија, који је на месту председника владе остао до 1871. године када је отишао на место заједничког министра иностраних послова. Андрашијева влада ће остати на власти до 1875. године, када ју је заменила влада грофа Калмана Тисе. Мађарска је 1868. године донела Закон о националностима (Законски члан 44), којим су национални односи регулисани тако што је проглашено да сви грађани Мађарске у политичком погледу сачињавају једну нацију – мађарску, чији је равноправни члан сваки грађанин земље, без обзира којој националности припадао. Закој је свим људима признавао правну једнакост као грађанима, али не и као припадницима одређених нација. Припадницима немађарских народа Закон је гарантовао одређена права: употребу националног језика у јавној управи на првом и другом ступњу, у основним и средим школама, пред општинским исреским судовима. Било је одбрено оснивање националних удружења и културнихинституција, а припадницима тих народности биле су доступне многе јавне службе. 1 7 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

За припаднике немађарских народа ово није било довољно јер су они „у свом развоју доспели до фазе захтевања територијалне аутономије“. Листом су дигли глас против Закона о националностима. У знак протеста, припадници немађарских националности су, предвођени од Светозара Милетића, напустили мађарски Парламент. У суштини, Мађари су на сваки начин заобилазили или чак отворено кршили одредбе Закона о националностима. Аустро-угарска нагодба подигла је бучне протесте и велико незадовољство међу Чесима. На челу протеста био је сам Чешки сабор, па је због тога већ 28. фебруара 1867. године био распуштен. Чеси су тражили преуређење Монархије по ријалистичком моделу, где би Чешка постала трећа јединица са истим статусом као Аустрија и Мађарска. Овај захтев је био објављен 21. августа 1868. године у Декларацији чешких националних вођа. Било је неких помака у том погледу, када је гроф Хоенварт, као председник аустријске владе разговарао са Чесима, али је цар, под притиском аустријских либерала и Мађара, одлучио крајем 1871. године да одбаци такво решење. На протесте Хрвата против нагодбе Беч је одговорио распуштањем Сабора и приморавањем бана Јосипа Шокчевића да поднесе оставку. За намесника банске части постављен је бесни унионист берон Левин Раух. Сви хрватски хародњаци били су отпуштени из државне службе, лист Прозор је био укинут, а проглашен је био и нови изборни закон који је број бираних посланика у Сабору све на свега 66, док је број вирилних повећао. Променом структуре у Сабору притисцима дошло се до тога да је у Хрватској 24. јула 1868. године прихваћена хрватско-угарска нагодба у облику који је предложио гроф Андраши. Хрватско-угарска нагодба од 24. јула 1868. године признавала је „Краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији“ статус политичког народа који је у државној заједници са Краљевином Угарском. Хрватској се признаје земљишна целовитост што је подразумевало да јој треба прикључити Далмацију и Војну крајину, на чему ће радити и угарска влада. Службени језик у Хрватској је „хрватски језик“. Бан стоји на челу аутономне владе Хрватске, одговоран је Хрватском сабору, али га именује владар на предлог угарске владе. У саставу угарске владе интересе Троједне Краљевине заступа посебни далматинско-хрватскославонски министар. Хрватски савор бира своје заступнике у Угарском сабору, али они тамо немају колективн глас у име свог Сабора, већ гласају појединачно, па увек могу бити надгласани од мађарске већине. Хрватска је добија и пет места у Угарској делегацији, која са Аустријском делегацијом расправља заједничке послове Монархије, али ту петорицу не бира Хрватски већ Угарски сабор. По питању територијалне припадности Ријеке, у Нагодбу је, због отпора Хрвата, унето „провизорно“ решење, које је предложио владар, да лука и котар Ријека „сачињавају посебно с угарском круном спојено тијело – ово ће остати на снази до 1918. године. Нагодба је наметнула и финансијску зависност Хрватске од угарске владе и Парламента. 1 7 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

Нагодба је укинула Хрватску дворску канцеларију, чиме је прекинута непосредна веза Хрватске са Бечом. Барон Левин Раух је 8. децембра 1868. године званично уведен у банску дужност и свим силама се трудио да Нагодбу спроведе у дело. Хрвати су се опирали, тражећи њену ревизију у правцу веће самосталности хрватских земаља, које су још увек остале неуједињене. Војна граница је до 1871. године остала под управом Беча, а Далмација ће то остати трајно. Поред тога, Народна странка је повел ајугословенску политику, која је децембра 1870. године резултирала Љубљанским конгресом представника југословенских народа у Хабсбуршкој монархији. После завођења дуализма српски национални покрет у Угарској више није полагао наду ни у двор ни у мађарске либерале. Конзервативно-клерикалнокрило српске јавности, које се до 1867. године изјашњавало против мађарског националног покрета и идеја дуализма, променило је оријентацију и прихватило дуализам напуштајући постепено српске националноослободилачке захтеве. Оно се потпуно задовољило Законом о црквено-школској аутономији Срба, који је угарски Парламент донео 1868. године (Законски члан 11). Законом су потврђене верске и просветне привилегије цара Леополда I, дате Србима у време Великог бечког рата. Насупрот конзервативцима, либерално грађанство остало је на челу српсог нацоналног покрета, настављајући упорну борбу за националну равноправност и за одбрану националног идентитета свог народа. Српска народна слободоумна странка, коју је предводила млада грађанска интелигенција, уобличила је у тој борби за национална права и свој укупни политички програм и своју страначку организацију. То је учињено на Конференцији Странке у Бечкереку, јануара 1869. године, када је усвојен Бечкеречки програм који је сав био окренут национално-политичким задацима и циљевима. Бечкеречки програм је предвиђао стално залагање за одбрану начела равноправности свих народа у Угарској. То залагање је требало координирати и спроводити у сарадњи са другим немађарским народима: Румунима, Словацима и Русинима. Програм је даље предвиђао пружање подршке захтевима Хрвата за државну самосталност и земљишну целовитост Троједне Краљевине, јер је то у интересу целог „српско-хрватскох народа“. Бечкеречки програм је одбацивао Нагодбу, као плод непријатељског духа према Словенима. Уз све то програм је везивао српски национални проблем у Угарској са решавањем источног питања и протеривањем Турака са Балкана. Тако је 6. тачка Бечкеречког програма предвиђала да ће се ова странка залагати за ослобођење Хришћанских народа Турске, јер је то у интересу „уједињења српског народа“. Поред Срба и Хрвата, и други немађарски народи Угарске Словаци, Румуни и Русини водили су после 1867. године борбу против дуализма и неравноправног положаја у мађарској држави.

1 8 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

- Национални покрети на Балкану 60-их година 19. века Врења на Балкану су постојала и после ликвидације спахијског поседа у Царству од 30-их до 50-их година. Реформа војне и административне природе, као и укидање јаничарског реда, нису уништили феудални поредак нити је побољшан материјални и друштвени положај хришћанске раје. Спахијске десетина није укинута већ је претворена у државни порез који је прикупљан системом закупа, па је то увек било више од десетине. Нови господари, читлуксахибије, наметали су нове и нове обавезе, а покушаји државе да било шта реши изазивали су хаос у области аграрног законодавства;обавезе сељака су се кретале од једне деветине до чак једне трећине, некада и до половине. Држава, у тешкој материјалној ситуацији и са лошом привредом, морала је да цеди сељаштво и за све већи број јавних радова користи његову бесплатну радну снагу. Царство је тонуло у исцрпљеност, кризу и сиромаштво, упркос реформама одозго. Револуционарна, социјална и национална врења отпочела су у српском националном оквиру и ту ће остати све до 1878. године остати најшира и најинтензивнија. Већ 1857. године револуционарна акција је отпочела у Херцеговини, једном од најексплозивнијих подручја европске Турске. Ту је, уз сагласност Црне Горе и њеног књаза Данила, најугледнији херцеговачки главар Лука Вукаловић децембра 1857. године подигао устанак у Ораховици. Устакан је брзо захватио сва племена источне Херцеговине, уз црногорску границу. Турсци су решили да угуши устанак на његовом иворишту – у Црној Гори. Црногорци су их спремно дочекали и код Грахова од 28. априла до 1. маја 1858. године поразили. Интервенцијом великих сила црногорско-турски рат је прекинут, херцеговачки устанак умирен и извршено је ново разграничење између Црне Горе и Турске у Херцеговини. Црна Гора је током разграничења иступала као самосталан међународни субјект, што је de facto значило признање њене државне независности. Устанак у Херцеговини још није био умирен када је у децембру 1857. године почела буна сељака у босанској Посавини и Крајини. ово је остало забележено као Пецијина буна, по имену Петра Пеције Петровића. До јула 1858. године ова буна је била угушена. Године 1861. избио је нови устанак Луке Вукаловића. Омер-паша Латас је овај устанак угушио. Истовремено је била прегажена и Црна Гора, августа 1862. године, али је реакција великих сила, које су натерале Турску на преговоре спречила потпуни слом. Септембра 1862. године склопљен је мир у Ријеци Црнојевића. Вукаловић је и трећи пут 1864. године подигао устанак аи је и он остао без успеха. Улога Србије у развоју источног питања постала је крајем 50-их и током 60-их година још значајнија него до тада. У деценији од 1858. до 1868. године Србија је постала истинско средиште општебалканске активности против Турске. То је време друге владавине Милоша Обреновића и друге владавине Михаила Обреновића, када су се у Србији укрштали не само 1 8 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

интереси великих сила већ и акције италијанских, мађарских и пољских револуционара, као и заједничко дело балканских народа ради организовања широког ослободилачког, антитурског покрета. На свето треба додати и делатност словенофилских (или панславистичких) снага из Москве, чији је циљ био да, преко Србије, Црне Горе и Бугарске, вежу све ослободилачке покрете на Балкану за Русију и њене интересе, подстичући истовремено и активнију и агресивнију политику саме Русије у источном питању. Велика Британија и Аустро-Угарска су биле противсваке активности тог типа. Британија, јер је веровала да свака таква активност служи интересима Русије, Аустрија, јер је знала да је та активност против ње усмерена исто колико и против Турске. Лајош Кошут је радио на антиаустријским плановима, објавио је Пројекат Дунавске конфедерације равноправних народа југоисточне Европе, а 1859. године се у Лондону састао са кнезом Михаилом Обреновићем и разговарао о будућој улози Србије у ативностима против Аустрије. То је било повезано и са припремама Италијана за рат против Аустрије. Гарибалдијеве планове из 1860. године да уз помоћ Србије, Црне Горе и мађарских револуционара (Кошутовог генерала Иштвана Тира) подигне општи устанак Срба, Хрвата и Мађара подржао је потајно и лидер италијанског покрета, сардински министар председник Камило Кавур. Након слома Аустрије код Садове сви планови који су ковани од Италијана и Пруса, за дизање неког устанка на југу, постали су превазиђени и непотребни.

- Укидање феудализма у Русији – - Царске реформе Александра II Средином 19. века Русија улази у раздобље убрзаног развоја капитализма. Да капитализам постане владајући економски систем и владајући друштвени однос, било је неопходно уклонити феудализам, који се у империји Романових жилаво држао све до почетка 60-их година 19. века, иако је већ неколико деценија пролазио кроз озбиљну кризу. Сву дубину социјално-политичке кризе, коју је Русији донела упорна одбрана феудално-апсолутистичког система разоткриле су невоље и неуспеси Кримског рата 18531856. године. Показало се да систем заснован на сељачком ропству, на феудалним рентама, од којих је радна (кулук) била најраспрострањенија, и на потпуној самовољи апсолутистичке 1 8 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

власти и бирократије више не може да обезбеди нормалну репродукцију, а још мање да Русији омогући складан развој и држање корака са осталим земљама Европе. Након смрти самодршца Николаја I, од његовог наследника Александра II38 се очекивало да отвори еру великих промена, прогреса и владавине закона. Када је ступио на престо, Александар II је био зрео човек са изграђеним уверењима и политичким концепцијама. Образован војник, са врло израженим склоностима и афинитетима према војним знањима и вештинама, он је по политичким убеђењима био конзервативац, много ближи свом оцу него његовим либералним критичарима. Ипак, као свестан и разборит човек какав је био, није могао остати слеп за захтеве времена и није могао превиђати проблеме које је Русији доносило брањење старих система. Кримски рат је био отрежњујући удар за Русију; цар Александар II се приближио оним круговима политички умерене јавности који су разумевали спољне и унутрашње опасности у којима се нашла Русија због свог заосталог друштвено-политичког система. Одазивајући се захтевима и схватањима те јавности – племићке, али либералне, цар Александар II је већ на почетку своје владавине наговестио реформе. У пролеће 1856. године, одмах након потписивања Париског мира 30. марта 1856. године, цар Александар II се обратио московском племству, које је страховало од реформи, обратио чувеним говором у коме је рекао да он не жели да укине „ропство“ (крепосно право), али и да се не противи потпуно тој мери; изнео је да ће до тога свакако једно доћи и да је боље да таква одлука дође одозго. Дакле, иако противан реформама, цар Александар II је био свестан њихове неопходности и да је боље да их изведе држава него револуција. На наговештај реформи руска аристократија се поделила на конзервативну већину и либералну мањину. Племство централних и јужних делова Русије, са подручја на којима је била земља плодна и доносила зараду, било је спремно на евентуално давање личне слободе мужицима, али без земље и уз очување кулука као извора експлоатације сељака; аристократија северних, неплоднијих али индустријски развијенијих области, била спремна и на уступање делова поседа сељацима уз добар откуп, који би гарантовала држава. Ова диференцијација је захватила и кругове око владе и двора. Док се међу овим струјама водила жучна расправа, цар Александар II се дефинитивно определио за реформу. На прве кораке се одлучио на иницијативу литванског племства, које је 1857. године објавило изјаву како је вољно да ослободи своје кметове, под условом да сачува сву своју земљу. На ову инициајтиву је цар одговорио крајем 1857. године рескриптом којим је захтевао образовање племићких комитета који би израдили планове за омогућавање сељацима да откупе парцеле које су обрађивали, с тим да до исплате морају велепоседнику испуњавати новчану и радну ренту. Од идеја из овог рескрипта полазио је и „Тајни комитет“ за реформу, који је образовао цар Александар II и који му је припремао реформна документа и решења. Крајње ограничену 38 види фусноту 28 1 8 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

концепцију реформи садржану у царевом рескрипту Комитет је једва нешто радикализовао. У нацрту реформних решења, која је Комитет израдио крајем 1858. године, предвиђало се ослобађање сељака од личне зависности према феудалцу и уступање сељачкој породици куће и окућнице без откупа. Сељак би добио и парцелу обрадиве земље за коју би дотадашњем господару, уз помоћ државе, исплстио откуп. До процене износа откупа и до његове исплате племићу сељак би био дужан да за добијену парцелу испуњава обавезне новчане и радне ренте. Када је овај нацрт доспео у племићку јавност изазвао је бурне расправе и отпоре. Међу аристократијом, која се милом или силом проволела на реформе, се повела дискусија о два главна питања: о величини парцеле која би се оставила сељаку и о начину на који би се за њу исплатио откуп. У расправама које су вођене током 1858, 1859. и 1860. године племство је успело да издејствује таква решења која су смањивала површине предвиђене за уступање мужицима; на крају је то било око 1/3 велепоседничке земље. Већина племства је тиме била задовољна и највећу бригу је водила о гаранцијама обештећења које ће им се за ту земљу дати. За то време све јаче се чуо глас припадника народне интелигенције, која ће током 50их па до 70-их година бити главни предводници борбе за народна права, за демократски преображај и за енергично уклањање самодржавља у Русији. Обогаћујући и разрађујући ове идеје старијих узора, нове генерације руске интелигенције су у другој половини 50-их и на прагу 60-их година изградиле нов, снажан и широк идеолошки покрет револуционарнодемократске оријентације, у чијем се средишту налазио часопис Савременик са својим уредницима Ченришевским и Доброљубовим. Из синтезе револуционарне идеологије Александра Херцена и Николаја Чернишевског, пренесене у широке редове незадовољне и борбене интелектуалне омладине, настаће 60-их година 19. века снажан револуционарнодемократски политички покрет, који ће одиграти крупну улогу у историји Русије у тој и у наредној деценији. Најпрогресивнији делови племства придружили су се захтевима демократије. Цар Александар II је 3. марта 1861. године потписао законски акт под називом Уредба о ослобођењу сељака од кметске зависности. У облику царског манифеста ова Уредба је 5. марта 1861. године саопштена јавности. Племство је изгубило право располагања личношћу мужика и њихових породица, да их продаје и поклања, да се меша у њихове приватне и породичне послове; мужици су могли да напусте посед, да се посвете грађанским занимањима, да купују некретнине и њима слободно располажу; сењеријална полиција (полиција племића велепоседника) пренета је у надлежност сеоске општине, која је стекла аутономност и независност од бившег господара. Све ово су за Русију биле крупне и прогресивне промене, без којих би њен даљи развој био закочен и онемогућен. Али оне истовремено нису битнооштетиле аристократију; племићи су Уредбом проглашени власницима све земље коју су дотадашњи кметови обрађивали. Ако су желели да 1 8 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

ту земљу задрже у својим рукама, сељаци су морали да је откупе, а до регулисања и исплате откупа и даље испуњавају новчане и радне обавезе према господару. Ни двадесет година након Уредбе неће сви сељаци успети да испуне све обавезе откупа и ослободе се „привремене“ обавезе на ренту. Друга крупна погодност за племиће је била та што им је било дозвољено да „одрежу“ део од парцеле која је препуштена мужику и прикључе је свом поседу; то је у целој Русији чинило око 1/5 поседа који су припадали сељацима. Због тога је добар део руског сељаштва после реформе остао без довољно земље, па је и даље, ако не правно, онда економски, као закупац или најамни радник, остао везан за свог бившег господара. За своју парцелу сељак је морао да плати висок откуп, одређен према тржишној цени земље. Држава је плаћала 80%, али би сељак тај новац био у обавези да исплати у 49 годишњих рата држави. Тај дуг је у револуцији 1905-1907. године отписан. Захваљујући овако спроведеној ликвидацији феудализма и аграрној реформи у Русији, племство је и даље остало најмоћнија друштвена група у држави. Његова снага се, међутим, топила, а друштвени утицај је био на низбрдици упркос чињеници да су припадници аристократије и даље држали кључна места у виској државној администрацији, војсци и ддипломатији. Своју моћ племство је и даље заснивало на огромном земљопоседу, али се тај земљопосед постепено крунио и смањивао. Део племства, притиснут дгуовима, распродаје земљу и непродуктивно троши новац. Земља у рукама племића се после 1861. године обрађује на неколико начина: системом капиталистичког закупа (фармерски), уз употребу најамне радне снаге, или „привременим“ кулуком (радна рента) оних сељака који нису успевали да измире обавезу откупа. Међу тим начинима закуп је стицао све већи значај. Царска реформа из 1861. године била је, упркос свим ограничењима, значајан и далекосежан историјски чин. Она је огромно Руско Царство претворила из заостале феудалне у модернију капиталистичку земљу, отварајући путеве бржем развоју и преображају њене привреде. Реформе у области аграрних односа нису биле једине прогресивне промене извршене у Русији 60-их година 119. века. Реформе су изведене и у области државне управе, судства и образовања. Године 1864. преуређена је губернијска, а 1870. године градска управа. У губернијама и окрузима основана су земства, а у градовима думе, као органи локалне самоуправе, изабране по представничком систему. Ове самоуправне скупштине су биране на основу врло ограниченог изборног права и тросталешког система, замишљених тако да обезбеде превласт племства у земствима и богате буржоазије у думама. Цензус је био висок и бирачи су се делили на три категорије: племство, грађанство и сељаштво. Систем је давао предност аристократији и најбогатијим слојевима, тим пре што се сељачко бирачко тело изјашњавало на посредним изборима. Највећи део становништва није имао право гласа. Царска влада се побринула да губернијски и градски самоуправни органи буду под строгом контролом извршне губернијске и централне власти. Попут административних значајне су биле и судске реформе спроведене 1864. године. Оне су потпуно измениле дотадашње судство, обезбеђујући му већи степен независности од 1 8 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

свемоћне извршне власти. Реформни закони увели су судске трибинале, судску расправу, пороту, јавност судског процеса и могућност адвокатског заступања странака у спору. Просветне реформе из 60-их година, које су се наставиле и наредних деценија, доприносиле су ширењу народног просвећивања у Русији, у којој је неписменост била веома распрострањена. Реформе 60-их година нису ни изблиза задовољиле напредну јавност Русије.Највеће разочарање изазвао је начин на који је решеноаграрно питање. Сељачки покрети и буне постали су веома чести, а велики утицај на њих је имала активност радикалне интелектуалне струје. Савременик је био часопис око кога се окупљало напредно друштво – студенти, писци, лекари, просветни радници, официри... сви они који су желели промене. Савременик је уређивао Чернишевски. Полиција је предузимала мере против активности свих њих, а притисак је појачан након више великих пожара који су избили у Петрограду маја 1862. године, а за које су оптужени револуционари. Ипак, прогони нису могли да утичу на јачање и ширење покрета. Тајна организација Земља и слобода, са седиштем у Петрограду и филијалама у Москви и другим градовима, била је најутицајнија и најпознатија револуционарна организација тог доба; основана је 1861/62. године у Петрограду. Покретач и идејни вођа те организације био је Чернишевски. Земља и слобода је свој програм формулисала 1863. године; сушштина је била у „кидању царских ланаца“.

- Пољски устанак 1863-1864. године Средином 19. века и Пољска, раздељена између три господара, доживљавала је осетне друштвене промене. Док су у пруским и аустријским деловима Пољске сељаци после револуције 1848/49. годинебили ослобођени кметске зависности, добивши у посед око половине обрадивих површина, дотле је у Пољском Краљевству, које је било под влашћу Русије, настављено обеземљавање ситних поседника њиховим протеривањем са земље. У Пољском Краљевству су биле сачуване и тешке радне ренте. И у руским деловима Пољске постепено је капитализам продирао у сферу пољопривреде. Развој индустрије је постојао, али је у руским и аустријским деловима Пољске текао спорије него у пруским. Варшава, Лођ и Краков су се постепено претварали у важне центре индустрије. Друштвена престројавања су била приметна. Велики део шљахте је веома осиромашио, а на селу се све више примећивала диференцијација између танког слоја богатих сељака и све већег броја сиротиње и беземљаша. Буржоазија је јачала, а повећавао се број пролетера. 1 8 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

После три деценије тешког притиска 50-их година 19. века мало су попустиле стеге царске власти у Пољском Краљевству, што је погодовало оживљавању националног покрета. Године 1860. одржане су у Варшави јавне манифестације. Национални покрет се почео организовати. Припадници грађанског и племиког порекла упутили су цару Александру II адресу у којој се тражило решавање сељачког питања и увођење самоуправе у градовима. Цар је захтеве одбио, а у Пољској је врење постајало све живље. Варшавски патриоти су на слање нових одреда руске восјке одговорили великим демонстрацијама 7-8. априла 1861. године. На демонстранте је отворена ватра. Национални покрет међу Пољацима се тада поделио на умереније – „беле“ и радикалније – „црвене“ који су се определили за оружану борбу, за устанак који су одмах почели и да припремају. „Бели“ су сматрали да услови за устанак нису повољни и да још увек нису исцрпљене све могућности за споразум са руским царем. Поред националног био је присутан и аграрни покрет. Руска влада је покушала да умири аграрно врење указом од 16. маја 1861. године, којим су обзањени услови под којима сељаци могу да откупе своју обавезу кулука према племићима. Сељаштву, које је желело укидање феудалних права и обавеза, овај мали уступак није ништа значио. Због општег немирног стања у коме се Пољска Краљевина нашла, царска власт је 8. октобра 1861. године прогласила увођење војне управе у Пољској. „Црвенима“ је увођење војне управе било знак да је време да подигну устанак. Варшавски градски комитет црвених се јуна 1862. године реорганизовао и прогласио се Централним националним комитетом (ЦНК), који је приступио изради програма устанка. На ток каснијег устанка много су утицале одредбе које су припадници шљахте унели у програм устанка, оне су предвиђале ослобођење сељака али само уз откуп. То ће од устаника удаљити велики борј сељака. ЦНК се повезао са руском револуционарном емиграцијом и организацијом Земља и слобода чије седиште је било у Петрограду. „Бели“ су били у контакту са пољском емиграцијом окупљеном око грофа Адама Чарторијског и његовог политичког штаба у Паризу. Та емиграција је била за то да се са устанком не жури, нарочито што је у пролеће 1862. године била укинута војна управа уведене неколико месеци раније. Тада је цар донео и указ о укидању кулука и преласку искључиво на новчани закуп. За намесника своје власти у Пољској Краљевини, који је имао задатак да спроведе ове мере, цар Александар II именовао је свог брата Константина, наклоњеног либерализму. Руске власти су, према унапред припремљеним списковима, приступиле мобилизацији за војску стасалих младића за које се сумњало да припадају „црвенима“. На ову мобилизацију ЦНК је 22. јануара 1863. године одговорио одлуком о подизању устанка, проглашавајући себе за Привремену народну владу Пољске. Одмах је објављен Манифест с позивом на устанак, а издато је и неколико декрета, којима се укида сталешка подела друштва, а сељацима се без откупа предају куће и окућнице, док је за осталу земљу одређено обештећење племићима. 1 8 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

Устнак је подигнут прерано и без довољно припрема. „Бели“ нису подржали устанак, а ни сељаштво се није одазвало у великом броју. Сељаци су повели своју антиплемићку борбу, тако да је долазило до сукоба између устаника и сељаштва. Пошто је сељачки покрет надјачавао национални и пошто се појавила могућност да „црвени“ попусте пред сељаштвом и радикализују свој програм како би задобили његову подршку, „бели“ су решили да се умешају у догађаје и спрече прерастање ових покрета у аграрно-националу револуцију. Они су одмах кренули на преузимање вођства покрета и његово усмеравање у правцу само националне борбе. На овакву одлуку „белих“ утицали су и савети којису им стигли од Чарторијског, као и руско-пруски споразум од 8. фебраура 1863. године о сарадњи на гушењу пољског устанка, који је огорчио све пољске патриоте. На позив „белих“ устанку су почели прилазити и Пољаци који су служили у руској војсци. За диктатора у устанку марта 1863. године прогласио се Марјан Лангјевич, а по читавој Пољској су се оснивали нови органи власти на које су „бели“ имали пресудан утицај. Вођство устанка се надало да ће доћи до стране интервенције (Француске и Велике Британије), али то је остала неостварена жеља. Француска, Британија и Аустрија су се ограничиле на дипломатски демарш у Петрограду из јуна 1863. године који је Русија енергично одбацила. Устаницима је преостало да се сами боре против Руса. Октобра 1863. устаничка влада је диктаорска овлашћења поверила грофу Траугуту, који је одмах приступио реорганизацији устаничких одреда и њиховом претварању у регуларну армију. Траугутово вођство је и сељацима обећавало да ће прихватити њихове захтеве у погледу земљишног власништва. Али након тог обећања од устанка су руке дигли велепоседнички елементи. С друге стране, и цар Александар II је предузео кораке да одвоји сељаке од устанка. Дана 2. марта 1864. године цар је објавио указ о претварању сељака у сопственике земље коју су обрађивали и замењивању откупа земљишним порезом (земљарином). Племићима је признато право на обештећење, али од државе, а да ли ће га и када ће га добити зависило је и од њиховог држања према устанку. Сељаштво је повољно примило царске мере и није се масовно укључило у устанак. Услед тога, устанак је у пролеће 1864. године почео да се гаси. Напуштен и од сељаштва и од племства. гроф Траугут је априла 1864. године заробљен, осуђен на смрт и августа 1864. године погубљен. Последњи устанички одреди су разбијени октобра 1864. године.

- Русија после реформи Једна од значајних последица реформе из 1861. године било је раслојавање сељаштва и постепено разбијање натурално-привредне затворености руског села. Оно се отвара за индустријске производе, чиме се шири капиталистичко тржиште и подстиче робна производња. У индустрији се континуирано развија прерада памука, па Москва постаје 1 8 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

велики центар памучне индустрије. Угљенокопи Доњецког басена су вишеструко повећали производњу. Настају и нови металуршки центри. Саобраћај прати овај развој. Русија је највише извозила пшеницу и друге аграрне производе, а увозила индустријску и луксузну робу. Развој капитализма је увећавао пролетаријат, чији су животни услови били тешки. Радно време је трајало 12-15 часова дневно, а стамбени услови очајни. Никаквих синдикалних организација или политичких организација радничке класе није било. Приметан је био пораст градског становништва, до краја 19. века Петроград ће имати 1,4 милиона становника, а Москва око милион становника. У то време се наставља и продор Русије у централну Азију – у Узбекистан, Таџикистан и Туркменију. Тада су пала сва три централноазијска каната: Коканд, Бухара и Кива. У запоседнутим областима уводе се форме војне управе, које су обезбеђивале руску колонијалну експлоатацију ових крајева, користећи притом и међусобне сукобе локалних владара и старешина. Спољна политика Русије у Европи била је заокупљена мишљу како да се Русија ослободи понижавајућих и ограничавајућих одредаба Париског мира о Црном мору. Русија није одустала од решавања источног питања већ је променила средства борбе. Уместо директног удара и разарања Османске империје, политика цара Александра II и министра иностраних послова Русије кнеза Александра Горчакова, који је деценијама управљао царском дипломатијом, оријентише се на дискретну и обазриву сарадњу са балканским државама и народима и њиховим националним покретима које је желела да држи под својом контролом. Основни и непосредни циљ руске источне политике од краја 50-их година – одбацивање одредаба Париског уговора о демилитаризацији Црног мора, могао је бити остварен тек 1870. године у време француско-пруског рата, када су остале силе биле заокупљене тим великим сукобом у западној Европи. Русија је тада (октобар 1870. године) саопштила владама потписницама Париског уговора да она више не признаје његове одредбе о забрани држања ратне флоте и војних утврђења и постројења на Црном мору. И поред великог огорчења, ово су, поред Француске и Пруске, блокираних међусобним ратом, морале прихватити и Велика Британија и Аустро-Угарска. Да би спасле форму наводног споразумног мењања једног важећег међународног уговора, сазвале су у марту 1871. године у Лондону Конференцију великих сила која је, уз опште незадовољство, санкционисала руску одлуку. Интересима источне политике били су, посредно или непосредно, надахнути и други важнији правци руске спољнополитичке активности од 1856. до 1870. године. Тако је она одмах после Париског конгреса била усмерена зближавању са Француском Наполеона III, у жељи да је одвоји од Велике Британије и Аустрије. Резултат тог зближавања било је благонаклоно држање Русије у француско-пијемонтешком рату против Аустрије 1859. године. Била је то освета незахвалној Аустрији, којој је цар Николај I помогао 1849. године да 1 8 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

одбрани интегритет Царства и 1850. године хегемонију у Немачкој, а која је током Кримског рата Русији вратила срамном мером. Добри руско-француски односи били су покварени током 1863/64. године у време устанка у Пољској, када је дошло до изузетне сагласности прогресивне јавности и француске званичне политике у антируском расположењу и опредељењу. Пољски устанак је довео до руско-пруског зближавања, које ће резултирати рукском благонаклоношћу према Пруској у време њених ратовања за уједињење Немачке, 1866. године са Аустријом, а 1870/71. године са Француском. Русија је, дакле, била саучесник у борби за уједињење Италије и Немачке. Пољски устанак је продубио и јаз између руских револуционара и демократа, с једне стране, и побуржоажених племића либералних схватања окренутих национализму, с друге стране. Тако се 1863. године Русија дефинитивно поделила на конзервативни, либерални и револуционарно-демократски табор. До тада постојећи сукоб двеју опозиционих струја – либералне и демократске, са владајућом конзервативном, допуњен је борбом либерала и демократа, што је додатно компликовало ионако сложену политичку ситуацију постреформске Русије. После нестанка организација Земља и слобода и земља 1864. године, у редовима руске револуционарно-демократске омладне настаје неколико нових тајних организација и зевера. Најзначајнија међу њима била је, најпре, студентска група Николаја Ишутина, која је себе сматрала настављачем идеја и дела Чернишевског, мада је њено чланство почело да нагиње и тероризму. Из ове групе је изашао и први атентатор на цара Александра II – Димитрије Каракозов. Његов неуспели атентат из 1866. године дошао је главе и њему и целој Ишутиновој организацији. Налет реакције који је уследио је угасио и часопис Савременик. Ипак, суденти су се веома брзо поново организовали и већ 1868/69. године њихови покрети ће оживети (истакле су се две студентсе илегалне организације: „Рубљово друштво“ и „Сморгонска академија“). Половичне и неокончане социјалне и политичке реформе које је „одозго“ увео цар Александар II одстраниле су феудалне односе, али нису искорениле све његове преостатке. Оне су додирнуле, али не и уклониле апсолутистички политички систем, па је Русија остала самодржавна монархија са неограниченим царским ауторитетом и свемоћном бирократијом која је извршавала његове налоге.

- Прва интернационала Европски пролетаријат је био тешко погођен поразом револуције 1848/49. године. Уништене су готово све радничке организације; 1852. године нестао је и Савез комуниста, као 1 9 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

прва самостална пролетерска организацијамеђународног значаја. Револуционарни борци су спас потражили у Енглеској, Швајцарској и САД. Прва интернационала је међународно удружење радника (1864-1876), прва међународна револуционарна организација пролетаријата, основано 28. септембра 1864. године на иницијативу француских и енглеских радника на великом митингу у Сент Мартинс Холу у Лондону. Њено стварање је резултат појачане активности радничке класе почетком 60их година 19. века, сазнања o потреби међународне солидарности у штрајкачкој борби и потреби обједињавања њених снага у међународним размерама ради утицања на спољну политику (иступање енглеских и француских радника против интервенције на страни Југа у грађанском рату у САД, a нарочито подршка пољском устанку 1863. године, што је и био непосредан повод за њено стварање. На освивачком састанку, уз учешће и представника немачких радника, изабран је Генерални савет у који је ушао и Карл Маркс. Схватајући да је њен основни циљ да замени социјалистичке и полу-социјалистичке секте правом борбеном организацијом радничке класе, Маркс је израдио њен Статут и Оснивачки манифест, a потом постао први организатор и душа целе њеве делатности. У тим документима садржана су сва освовна начела Комунистичког манифеста, али тако да је Интервационала била довољно широка и еластична организација која је у своје редове могла окупити тада идејно и организационо различите покрете и групе радничке класе појединих земаља и да упорном идејном борбом обезбеди њихово постепено превођење на позиције марксизма. Постојеће организације у појединим местима претварале су се у њеве секције, a више њих у оквиру једне земље сачињавале су федерацију на челу са Федералним саветом или централним комитетом. Секције су биле основане у свим земљама западве Европе и САД, a присталице је имала и међу Русима, јужним Словенима и др. Присталица и активан дописник био је и Светозар Марковић. Највиши руководећи орган Прве интенационале био је конгрес, а према Статуту, одржавао се сваке године обично у септембру, a Генерални савет као руководећи орган између два конгреса заседао је сваког уторка. У току њеног постојања одржаве су 2 конференције (1865. и 1871. године) у Лондону и 6 конгреса: у Женеви 1866, Лозани 1867, Бриселу 1868, Базелу 1869, Хагу 1872. и Филаделфији 1876. године. На Петом конгресу Прве интернационале је одлучено да се седиште Интернационале премести у САД, где су постојали услови легалног деловања. На свим конгресима и конференцијама, као и кроз рад Генералног савета, разрађена су многа основна програмска и тактичка питања пролетерског покрета; o политичкој борби, o значају и улози синдиката, националном питању, улози задруга у национализацији земље, значају укључивања жена у индустрију и сл, a на примеру Париске комуне, коју је Интернационала првхватила као своје најважније дело, показана је улога револуције, став пролетаријата према рату и држави, пронађен је и испитан облик власти радничке класе и 1 9 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

нарочито је истакнута улога и значај самосталне партије у револуционарној борби радничке класе. Кроз разраду ових и сличних проблема, Маркс, Енгелс и њихове присталице борили су се у њеном оквиру против разних ситнобуржоаских струја (прудонизма, ласалијанства, тредјунионизма, и при крају постојања I интернационале, против струје тзв. бакуњинизма). Она је уједно помагала све штрајкове и друге акције радничке класе у низу земаља и износила ставове пролетаријата o свим важнијим политичким, друштвеним, културним и сл. проблемима тог доба, чиме је прокрчила пут марксизму у редове радничке класе и олакшала стварање самосталних масовних социјалистичких партија у националним оквирима, у чему је њен основни значај за историју међународног социјалистичког покрета. Због фракцијских борби, на конференцији у Филаделфији 15. јула 1876. године, донета је одлука о распуштању те прве масовне међународне организације радничке класе.

- Романтизам Романтизам је културни и политички покрет који је настао у Британији и Немачкој крајем 18. века, као реакција на рационализам и неокласицизам у којем се потенцирају осећања и слобода индивидуе у супротности са традицијом неокласицизма који потенцира подвргавање осећања и слобода стереотипима. Будући да је романтизам посебан начин осећања и схватања природе, јављају се различите тенденције у свакој од земаља на коју се покрет ширио и у којој се развијао. Уметнички израз романтизма је обухватао практично све уметности. Јавља се проблем јединствене дефиниције појма романтичарског феномена романтизам није настао истовремено у свим земљама, нити из истих побуда; није био искључиво књижевни или културни феномен; нити је друштвена, политичка, културна и књижевна ситуација у свим земљама у време његовог настанка била истоветна. Романтизам је настао из нагомилане емоционалне и интелектуалне енергије, али није донео готов програм – не јавља се као формулисана књижевна и естетичка самосвест, која публици саопштава само резултате свог лабораторијског експериментисања, већ непосредно износи у јавност сам процес експериментисања песничким феноменом и његовом самосвешћу. Такође, романтизам је прошао кроз низ промена и у субјективној свести својих представника. Романтизам у књижевности (према француском ‘le romantisme’) или романтика (према немачком ‘die Romantik’) као књижевноисторијски типолошки појам у науци о књижевности означава књижевни метод, правац и стилску формацију. Романтизам као књижевни метод (ванвремена категорија коју чини комплекс поступака, изражајних средстава и уметничких афинитета) који се јавља у свим књижевностима од антике до данас као супротност класицистичком методу, означава књижевност која својим предметом сматра свет човекових осећања, даје предност ирационалном у односно на рационално, надахнуће тражи у далекој прошлости, посебно у 1 9 2

Политичка историја Европе (1815-1871)

средњем веку, и развија интересовање за усмено стваралаштво властитог и других народа који су били ван западноевропског културног круга. Оваква схватања књижевности довела су до стварања књижевног правца најпре у западноевропским књижевностима (немачка, француска, енглеска књижевност), постепено захватајући књижевности народа који су у то време развијали националну свест. Романтизам као књижевни правац јавља се у западноевропској књижевности крајем 18. века и преовлађује током прве три деценије 19. века. Развијао се као супротност класицизму. Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Изражавању песникове личности подређен је и пејзаж. Слике природе прате, односно у функцији су експресије осећања лирског субјекта. Поред тога романтичарско стваралаштво одликује музикалност стихова, хиперболизација осећања, немотивисаност збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридност књижевних врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам. Класицизам инсистира на строго прописаним жанровским канонима и незамисливо је одступање од њих. Романтизам означава побуну против таквих стега стварајући нове облике и нарушавајући устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа од класицистичких норми (правило о три једниства), развија се лирско-епски спев. Доминирају кратке песничке форме. У прози се подстиче стварање новог типа романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У драмским жанровима долази до модификација у правцу национално-романтичних драма које су по основном тону казивања трагедије. У њима се преплићу две теме - патриотизам и љубав. Романтичарски песник гаји илузију да је титан и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде. Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија. Представници: Јохан Волфганг фон Гете, Новалис, Вилијам Блејк, Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго. Код јужнословенских народа појам романтично се доводи у везу са програмима буђења националне и политичке свести у првој половини 19. века, и са оријентацијом на усмену књижевност која се везује за појам народног и народности. У типолошке одлике српског романтизма спадају: конституисање књижевног језика, окренутост народној књижевности, наглашено национално и историјско осећање, анахроно мешање стилских праваца, иновативност књижевних жанрова. 1 9 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

Према периодизацији Историје нове српске књижевности Јована Скерлића, романтизам у српској књижевности обухвата период од од 1848. до 1870. године. У Историји српске књижевности Јована Деретића, романтизам у српској књижевности пролази кроз два периода: Бранково доба – српски романтизам четрдесетих година; Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић, Лаза Костић. Миодраг Поповић сматра да у српској књижевности постоје два типа романтизма: 1. патријархално-херојски 2. грађанско-демократски Представници српског романтизма: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић. Фридрих Шлегел истиче да је Дантеова пророчка поема - систем трансценденталне поезије, још увек највиши у својој врсти. Шекспиров универзалитет - право средиште романтичне уметности. Гетеова поетична поезија - најсавршенија поезија поезије. Шлегел још увек не дефинише романтизам као посебан и нов квалитет, него као комбинацију већ постојаћег - као избор у оквиру традиције, који се ослања на извесне квалитете романтичарског приступа песничком феномену, као што су склоност ка теоријском приступу стварима (зато Данте), или захтев да се појединачно схвати као пројекција општег (Шекспир). Шлегел је дао једну од најважнијих дефиниција романтике, истичући њену динамичну суштину и тежњу за тоталном формом: Романтична поезија је прогресивна универзална поезија. Њена сврха није само у томе да поново уједини све раздвојене родове поезије и да доведе у везу поезију са филозофијом и реториком. Она хоће и треба да помеша и стопи поезију са прозом, творачку снагу са критичком, уметничку поезију са природном поезијом; да поезију учини живом и друштвеном, а живот и друштво поетичним, и да форме уметности испуни и заштити материјалом погодним за образовање сваке врсте, оживљавајући га трепетањем хумора. Август Вилхелм Шлегел томе додаје и емотивну устремљеност романтике ка нечему недокучивом и неухватљивом: Поезија старих је била поезија поседовања, наша поезија је поезија чежње. Док њихова стоји чврсто на тлу садашњице, наша се њише између сећања и слутњи. Романтика се тако дефинише као процес вечите и незаустљиве креације. Истиче се слобода имагинације као основна компонента стварања, избегава се могућност непосредног притиска објективне материјалне стварности на субјекат, који постаје средиште непрекидне стваралачке еманације. Жан Пол Рихтер доживљава поезију као непрекидни стваралачки процес: Романтично је лепо без ограничења... лепо бескрајно... таласаво одбројавање струје или звона. Представа 1 9 4

Политичка историја Европе (1815-1871)

песничког феномена која спречава његово омеђивање и у односу на саму стварност; песнички фаномен се непрестано уткива у стварност, и указује се на субјекат као на извор поетизације. Новалис каже да - Романтизовати значи баналном дати узвишен смисао; уобичајеном непознати изглед; познатом достојансво непознатог; коначном привид бесконачног. Захтев за искључењем из средине која угрожава поетичне и идеално устремљене духове, и потреба да се потре сурова и несавладива стварност, преображени у поетску чежњу ка једном флуидном, растапајућем стању. Жан Пол Рихтер је са том чежњом спојио музички доживљај као њен најсигурнији и најадеквативнији медијум. Пушкин сматра да се под општим појмом романтизма подразумевају дела која на себи носе печат сете или сањалаштва. Кажмир Бродински истиче прошлост, све што подсећа на невиност, слободу, занос витешких времена; а као одлику романтике подвлачи пријатну тугу која може да пробуди само осећање успомена и чежње. П. Б. Шели: Песништво подиже копрену са скривене лепоте света и чини да обичне ствари постају као да нису обичне. Шатобријан истиче необичност, тајанственост, непознатост као естетски елемент допадљивости, и сматра да је природа у свом тоталитету, као васиона, модел законитости које важе и за уметничку креацију. У овом романтичарском елементу постоји трострука тенденција: 1. поништавање сваке фиксације креативног процеса, односно претварање поезије у стални динамички процес; 2. потреба за сливањем прошлог, садашњег и будућег у једно, односно поништавање времена; 3. тежња за бескрајним, бесконачним. Фридрих Шлегел истиче и да је романтична поезија још у постајању; заправо, њена права суштина је у томе што она вечно може само да постаје а никада не може да се сврши. Из тог појма бескрајног, као најважније, суштинске квалификације, рађа се и уобличава појам слободе поезије и појам слободе субјекта као њеног носиоца: једнино је она бескрајна, као што је једино она слободна, и као свој први закон признаје да самовоља песника не трпи никакве законе над собом. Шлегел је поезију, од доређене естетичке категорије, претворио у динамично стање духа, у расположење које се бескрајно уздиже изнад свега условљеног, па и изнад сопствене уметности. Уметнички акт је уздигнут изнад субјекта као свог креативног носиоца. Поезија као стање духа нагира своју сопствену сублимацију као ограничену творевину своје неограничене продуктивне моћи. Стварање је бесконачна и незаутављива делатност која може да се испољи једино у завршеним, заустављеним, коначним или окончаним облицима. 1 9 5

Политичка историја Европе (1815-1871)

Романтичарска теорија фрагмената је савршена затвореност у незатвореном. Потиче од романтичарске концепције о бескрајности креације као такве. Фрагмент је истовремено и затворен у себе, сам себи довољан, један мисаони свет склопљен над целином смисла, али истовренено отворен за даља стваралачка дограђивања и асоцијације. П. Б. Шели дефинише поезију као незаустављив креативан процес - елемент екстемпоралности, или вренменитог сажимања категорија у јединствен темпорални доживљај: Ми гледамо свет испред и иза себе/и чезнемо за оним што још није... Сврха песничке динамичности је у превазилажењу чулних ограничења стварности. Ново схватање модела и креације, које одбацује вулгарно-имитативну пројекцију, а машту чини врховним инспиратором и моделатором утисака које субјекат прима од ствар. Романтичарска поетика је дефинисана као јединство две супротности - Новалис: Уметност на пријатан начин учинити чудном, један предмет учинити стварним, а ипак познатим и привлачним - то је романтичарска поетика. Музички романтизам се најчешће дели на два периода: рани и позни, међутим поједини аутори наводе и тзв. средњи перод, најчешће називан „зрелим романтизмом“. Упливи романтизма у музику назиру се већ у Бетовеновом средњем опусу, иако га сматрамо једним од „Бечких класичара“, док се већина историчара музике слаже да су композиције његовог завршног опуса већ апсолутно романтичарске: примери за то су његова Девета симфонија, која је квантитативно обимнија, не само од било које симфоније преостале двојице Бечких класичара (Хајдн и Моцарт), већ је Бетовен тиме надмашио и све претходне сопствене симфоније. Са квалитативне стране, сви облици су већ код овог композитора почели да еволуирају: сонатни облик се de facto увек јавља са одређеним изузецима: увод, до тада јако ретка појава испред прве теме, добио је значајне димензије, те се развио у значајан облик, који врло често надмашује чак и цео остатак експозиције. Развојни део, који се код Моцарта, а нарочито код Хајдна некада састојао и од свега неколико тактова, постао је изузетно дуг. Многобројни изузеци, нарочито на тоналном плану, постали су чести и у репризи. Начини промене тоналитета су постали веома раширени: до тада класична дијатонска модулација, све чешће уступа место хроматској, енхармонској, па и тоналном скоку. Симфонијске трансформације, које је отпочео Бетовен, настављају и рани романтичарски композитори. Ставови често одступају од уобичајених конвенција: дешава се да први став буде у лаганом темпу, други у сонатном облику, неретко чак и да су сви сонатни облици, „атака“ спојени у једну дугу целину. Класичарски симфонијски оркестар наставља да еволуира: од двојног састава (дрвених дувачких инструмената), он најпре постаје проширени двојни, тромбони и хорне се устаљују као стални оркестарски инструменти, такође и тимпани, а често и харфа учази из оперског у симфонијски оркестар. Хронолошки први потпуно романтичарски композитор 1 9 6

Политичка историја Европе (1815-1871)

јесте Франц Шуберт, који се, ипак, још доста ослања на класичарску традицију, те тек пред крај живота сустиже Бетовенов допринос. Требало би, ипак, знати да је Шуберт умро свега годину дана након Бетовена- 1828. године. Захваљујући његовим савременицима, а потом и наследницима- Менделсону и Шуману, његов, за живота неприметан, опус доживљава ревитализацију деценију након његове смрти. Феликс Менделсон, немачки композитор, чији допринос музици се пре свега огледа у открићу потпуно заборављеног Баховог, продубљује облик романтичарске симфоније („Шкотска“, „Италијанска“), а иако пијаниста, оставља значајан траг и у музици за друге инструменте (Концерт за виолину и оркестар е-мол). Роберт Шуман, такође Немац, Менделсонов савременик и пријатељ, такође оставља значајан траг у симфонијској музици, али и у клавирском стваралаштву. Даје подстрек младом Брамсу за даље бављење компоновањем. Хектор Берлиоз, француски композитор, оставља траг у оркестарској музици, пре свега својим симфонијама („Фантастична“), програмским симфонијама и симфонијским поемама. Први уводи „фикс идеју“ као мотивски елемент који прожима све ставове. Средина века припада великим клавирским композиторима и извођачима: Пољаку Фредерику Шопену и Мађару Францу Листу, који су се прославили веома виртуозним концертирањем на клавиру, те великим бројем исто тако виртуозних композиција за овај инструмент. Фредерик Шопен, након неуспелог устанка у Пољској, сели се у Париз, где наставља своје музичко образовање. Ако изузмемо неколицину соло-песама, и симболичан број транскрипција за друге инструменте, овај композитор је свој живот посветио клавирској музици: велики број ноктурна, етида, емпромптија, мазурки... само су неке од композиција, али треба поменути и два, не толико успешна, клавирска концерта. Франц Лист, Шопенов велики пријатељ, али и конкуренција, први део свог стваралаштва је посветио искључиво клавирској музици, када настају „Мађарске рапсодије“, сонате и концерти; међутим након ломова у увек немирном приватном животу, престаје да компонује за клавир, и посвећује се хору и оркестру. Након деценијске паузе 60-их година, када је био монах, Лист се вратио музици пишући и музику за клавир, и музику за оркестар, као и концертирајући. Најзначајније дело из овог периода је Клавирски концерт у х-мол-у. Савременик свих раних романтичара, али и њихов следбеник, јесте италијански оперски композитор Ђузепе Верди. Након што је пропао као пијаниста и оргуљаш, Верди се посветио изучавању оперске технике, те је са преко тридесет опера, избацивши заостале негативне елементе из ње, коначно решио велику кризу опере серије, која је отпочела још у бароку. Неке од најзначајнијих опера јесу „Травијата“, „Набуко“, „Риголето“, „Трубадур“ и „Аида“. Није прихватио Вагнерову реформу, али је усвојио неке њене елементе. Вердијев савременик, Листов истомишљеник, а касније и зет, велики немачки оперски композитор Рихард Вагнер од ране младости проучава оперу и позориште уопште. Својим операма, понудио је до тада незамисливо решење: спајање свих нумера (призора) у једну целину, те претварање опере у „оперску драму“. Сам је писао либрета. Поред неколико ранијих, пре-реформских, Вагнер је најзначајнији по оперској кватрологији „Прстен Нибелунга“, у којој је спојио елементе своје реформе са германском митологијом. Поред овога, Вагнер је свој хармонски језик толико 1 9 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

развио, да се коначно, по први пут, губио осећај тоналности. Развија „берлиозовску“ фикс идеју, која сада постаје израженија, те се назива лајт мотив. Са Вагнером, коначно се окончава период раног (и зрелог) музичког романтизма, те отпочиње даљи развој и разгранавање стила: на једној страни, појављују се представници апсолутне музике, углавном везани за Беч: Јоханес Брамс, Антон Брукнер, Густав Малер, Француз Сезар Франк, те Немац Рихард Штраус. Јоханес Брамс је оставио дубок траг, пре свега, у клавирској музици, међутим, за разлику од раних романтичара, он више од полетног виртуозитета практикује јасну акордику. Написао је и неколико вокално-инструменталних дела. Антон Брукнер је значајан као симфонијски и камерни композитор. Густав Малер је значајан, пре свега, по раду на симфонијама. Иако их је написао само девет, њима, у неким елементима, удара темеље експресионизма, док се у некима, нико не надовезује на њега. Једина типична романтичарска симфонија јесте прва, док у осталима постоје енормни изузеци. Треба навести само Пету, коју многи сматрају првом икада амбијенталном композицијом, као и „Симфонију хиљада“, где оркестар добија енормне размере, те се ово дело може изводити само у малом броју великих сала: корпус чини проширени четворни састав оркестра, са харфом, два клавира, оргуљама, чембалом, поштанским рогом, гитарама, два хора и једним дечјим хором! Сезар Франк је такође значајан по симфонијама, али и по једној инвенцији, коју ће касније многи наставити: јасно мотивско повезивање различитих ставова, што значи да је један мотив заједнички свим ставовима, као фикс идеја. Рихард Штраус, по многим коментарима, последњи романтичарски композитор, због тога што је умро тек 1949. године, у многим елементима закорачивши у експресионизам, истакао се радом на симфонијама („Алпска“), операма („Салома“) и камерним делима („метаморфозе“). Истовремено, па чак и пре ове групе композитора, у уметнички и политички несамосталним земљама, долази до формирања националних школа: то се пре свега односи на Русију, Чешку, Скандинавију, па и Србију. Развој националне школе у Русији почиње још у првој половини 19. века, са Михаилом Ивановичем Глинком, који је први убацио националне елементе у музику. Најзначајнији је по опери „Живот за Цара“. Њега следе чланови тзв. „Руске петорке“, махом аматери, Цезар Кјуј, Милиј Балакирјев, Александар Бородин, Модест Мусоргски и Николај Римски-Корсаков. Прва двојица су се више бавили теоријом и идејама. Бородин се истакао као велики хемичар, а написао је оперу „Кнез Игор“. По многима највећи геније у групи, Модест Мусоргски, никада није савладао неке техничке препреке у композиционој техници. Ипак, то га није спречило да напише широк спектар махом програмских дела, међу којима циклус „Слике са изложбе“ и поему „Ноћ на голом брду“. Николај Римски Корсаков се једини доцније образовао, а истакао се по симфонијама, симфонијске поеме и клавирске минијатуре („Бумбаров лет“). Паралелно са овом групом, ретко сарађујући са њима, а опет користећи и елементе руске народне музике и апсолутних композиција, ствара највећи руски романтичарски композитор Петар Иљич Чајковски. Значајан по огромном опусу, са шест симфонија, неколико балета, циклусу „Годишња доба“ за клавир и многим другим. Чешки романтизам репрезентују двојица композитора: Бедрих 1 9 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

Сметана и Антоњин Дворжак. Сметана је први употребио елементе чешке народне музике у својим многобројним оркестарским композицијама, међу којима се истиче поема „Влтава“. Антоњин Дворжак се није толико бавио поемама и програмском музиком, али се кроз хармонски језик његових симфонија, примећује призвук чешког мелоса. У скандинавским земљама, музичари 19. века су се махом образовали у Немачкој. Иако такође тамо образован, Норвежанин Едвард Григ компонује искључиво користећи фолклорне мелодије своје земље. Најзначајније дело које је написао је митологијом инспирисана оркестарска свита „Пер Гинт“. Финац Жан Сибелијус никада није користио народне елементе, али је ипак зачетник финске националне школе. Његово значајно дело је свита „Финландија“. Романтизам у музици почео је да се разводњава крајем 19. века појавом импресионизма код Клода Дебисија и његових следбеника. Многи други композитори су временом утонули у модернистичке стилове, користећи још као романтичари њихове елементе (експресионизам). Схватање романтизма на један другачији, савременији начин, јавља се средином 20. века и назива се нео-романтизам. Романтизам се у већој мери појављује у сликарству и графици а мање у скулптури и архитектури. Изразито новаторски је био у сликарству и своје путеве води у негацију класицизма вредно студирање светла и боје и управо на то надовезује се сликарство каснијих епоха реализма и импресионизма. Сликарство романтизма је нејединствено али се могу одредити неки заједнички чиниоци:  Богати колорит  Контрастна употреба светла и сенке  Мекане модулације  Динамичке композиције  Истиче се моменат значаја буржоазије и њеног стремљења за слободом и као супротно кретању у класицизму када се не даје значај пластици, пропорцији и чистоти обраде, већ у једној динамици кретањима и контрастима боја. За претходника романтизма сматрамо Хајнрих Фислија (1741-1825). Шпанија је дала једног, али врло значајног представника ове уметности - Франциско Гоја (1741-1828), био је уметник великог замаха и антиципирао је сликарске правце који су се касније јавили, првенствено реализам. У Енглеској раде аелики сликари пејсажисти Ричард Паркс Бонингтон (1802-1828), Семјуел Палмер (1805-1881), Џон Констебл (1776-1837) и Вилијам Тарнер (1775-1851) а у Француској Теодор Жерико (1791-1824) и Ежен Делакроа (1798-1863) у Немачкој Фридрих Овербек (1785-1881). Сликарска епоха романтизма је имала значајан утицај на савремено сликарство 20. века и првенствено на импресионизам. Није настала архитектура која би била карактеристична за доба романтизма и у овом добу као и скулптура она се заводи за преузимањем стилова из прошлости и плива у водама 1 9 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

еклектицизма- историзујућим стиловима неоготике и неоренесансе и граде се замкови виле и палате.

2 0 0