1. број децембар 2013...
• БРОЈ 1
• ДЕЦЕМБАР 2013.
• ИЗЛАЗИ ГОДИШЊЕ
ЛИСТ УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА “БУКИНАЦ” БАРОШЕВАЦ
Издавач: Удружење грађана “Букинац” Барошевац Редакција: Зоран Мирковић, главни уредник Јасмина Иванковић, лектор Драгиша Аћимовић, уредник фотографије Владислав Милић, технички уредник Зоран Тошић Дејан Ивановић Контакт: www.bukinac.weebly.com
[email protected] Жиро рачун број: 180 - 1491210040710 - 21 Тираж: 750 примерака Штампа: штампарија “Елвод-принт”, Ђуре Јакшића 22, 11550 Лазаревац Бесплатан примерак Насловна страна: Ленка Николић (1903 – 1990), свекрва Милене Николић, са којом је вођен разговор у тексту ‘’Google Милена’’. Снимљено средином осамдесетих година XX века. Фотографија је у власништву породице Милинка Николића Последња страна: Љубомир (Војин) Живковић (1920), Љубиша (Драгиша) Савковић (1920) и Љубисав (Љубомир) Весић (1922). Снимљено за време Другог светског рата. Љубисав је девер Руже Весић, са којом је вођен разговор у тексту „Njekedi sa dobre jedlo“, који је преминуо 1947. године, пре њене удаје. Фотографија је у власништву породице Милосава Весића CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 392/394:061.2(497.11) БУКИНАЦ : лист удружења грађана “Букинац”, Барошевац / главни уредник Зоран Мирковић. - 2013, бр. 1 (дец.)- . - Барошевац : Удружење грађана “Букинац”, 2013- (Лазаревац : Елвод). - 30 cm Годишње ISSN 2334-9581 = Букинац COBISS.SR-ID 203490060
2
САДРЖАЈ
КО НЕ ПАМТИ, НЕМА ПРАВО ДА СЕ ЉУТИ ШТО ЈЕ ЗАБОРАВЉЕН ..........................................................3 БАРОШЕВАЦ 1612 – 2012. .....................................5 ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2012. ГОДИНУ .........11 ШЉИВЕ РАНКЕ, КРУШКЕ КАРАМАНКЕ ...............23 NJEKEDI SA DOBRE JEDLO ......................................28 GOOGLE МИЛЕНА ................................................31 ПРВА КУЋА ДО БУКИНЦА ..................................35 ПЕТКОВАЧА ...........................................................36 ВАЉА СЕ, НЕ ВАЉА СЕ ......................................39 ИМАО ЈЕ ТАЈ КРАЈ НЕШТО ПОСЕБНО ...................43 ФОТО ГАЛЕРИЈА* ..................................................46 * Прва фотографија (46. страна): Драгиша Милутиновић (1938 – 2007), његова сестра Каја (1941 – 2004) и Чедомир В. Николић (1938 – 2013). Снимљено крајем педесетих година XX века. Фотографија је у власништву породице Славољуба Николића * Друга фотографија (47. страна): Анка (Чедомир) Бојић (1930) и Милосав (Љубомир) Весић (1927). Снимљено 1949. године. Фотографија је у власништву породице Милосава Весића.
УВОДН И К
КО НЕ ПАМТИ, НЕМА ПРАВО ДА СЕ ЉУТИ ШТО ЈЕ ЗАБОРАВЉЕН
Б
арошевац је село славне прошлости, ружне садашњости и неизвесне будућности. Изузетно повољним географским положејем и визионарством наших предака значај села је превазилазио локалне оквире. Барошевац је био
„Плана генералне регулације за подручје насеља Барошевац, Медошевац, Зеоке и Бурово“, од стране Скупштине градске општине Лазаревац, 30. 12. 2008. године. Нарочито, непоштовањем истог, од стране ПД РБ „Колубара“ из Лазаревца, као
Барошевачка данашњица. Фотографисао Драгиша Аћимовић у новембру 2013. године старо општинско место. У њему је отворена прва школа у срезу. Најзначајнија железничка станица на прузи између Лазаревца и Аранђеловца налазила се у нашем селу. После Лазаревца код нас је оформљен први фудбалски клуб на овом подручју. Барошевац је био изузетно значајно трговачко место, чувено по окупљању свих слојева становништва нашег ширег окружења. Још се прича о славним барошевачким вашарима и игранкама. Једноставно, прошлост Барошевца је прешла у легенду. Непоштовањем важећих прописа у процесу извођења рударских радова, на простору нашег села, од стране њиховог извођача, несанкционисањем истог, пасивношћу и неукошћу становништва, значај Барошевца, од шездесетих година прошлог века, почиње слабити. Тај тренд је кулминирао доношењем погубног и понижавајућег
и одсуством очекиваног поступања општинских власти у циљу заштите основних људских права пореских обвезника из Барошевца, која су због настале ситуације невероватно угрожена. Један од најсликовитијих примера небриге државе за наше грађане је подизање „заштитног“ бедема, са северне стране Аранђеловачког пута. Такође, исти уопште није предвиђен Планом, апсолутно никог и ништа не „штити“, већ само увећава ружноћу наше данашњице. Чини се да је то наш „бедем плача“, у коме је сахрањена сва прохујала слава Барошевца. Шта нас чека? Шта да се ради? Зашто огромна већина наших суграђана има жељу да оде из Барошевца? Како да разумемо маћехински однос државе према нама? Па зар, по ко зна који пут, ево, и у одмаклом ХХI веку, траба надлежне да подсећамо да се, најзад, разграничи радни простор
3
„Колубаре“ од нашег животног простора? Зар нам то не гарантује важећа норматива из ове области? Удружење грађана „Букинац“ и овај часопис намеравају да, подсећањем на прошлост овог краја, помогну враћању самопоуздања нашег становништва, његовој истрајности у борби за своја угрожена права. Пошто је материјaлна култура из прошлости нашег краја врло оскудна, напором ентузијаста покушавамо да склопимо слагалицу његове духовне прошлости. За то су нам битна сећања појединаца, лична искуства, описи догађаја, фотографије, записи, дневници, писма, документи, сведочанства. Ово удружење је непрофитна организација која има за циљ, пре свега, да сачува од заборава нашу прошлост, за следеће генерације. Још нешто, врло битно, цивилизована друштва, која много улажу у проучавање своје (и не само своје) прошлости, то не чине само ради пуког проучавања исте. Првенствени циљ им је да им прошлост буде путоказ за боље сналажење у садашњости и, пре свега, будућности. Текст монографије „Барошевац 1612-2012“, која је изишла прошле године, поновили смо, уз мање измене, зато што добар део наших суграђана исту није ни добио. Највише напора смо уложили
у израду „Летописа Барошевца за 2012. годину“. Његов циљ је, пре свега, архивски, остављање најосновнијих података за проучавање наше прошлости будућим генерацијама. Мислимо да би, на пример, и школа, и фудбалски клуб, па чак и црква, требало да састављају своје летописе. Предлажемо општинским властима да утичу на то да се и у осталим насељима са ових простора негују оваква сведочанства. Текст народних веровања „Ваља се, не ваља се“ не треба сматрати завршеним. Трудићемо се да га обнављамо и у следећим бројевима и дајемо тумачења ове теме. Наравно, за следећи број припремамо друго анкетно питање. Садржајем и изгледом часописа покушаћемо да се одупремо погубној и општој таблоидизацији целокупног друштва и трудићемо се да дамо допринос повратку потиснуте и осиромашене културе. Захваљујемо се свима онима који су помогли у изради овог броја. Очекујемо од читалаца да нам укажу на грешке, да износе мишљења и дају предлоге. oктобра, 2013. године Зоран Мирковић
Неоправдани немар према нашим прецима. Фотографисао Зоран Чолић у октобру 2012. године
4
МО Н ОГ РАФИЈ А
БАРОШЕВАЦ 1612 – 2012. О СЕЛУ
С
ело Барошевац се налази у Шумадијској Колубари. Административно, Барошевац припада Општини Лазаревац, једној од приградских општина Града Београда и налази се у њеном источном делу, на удаљености од 13 километара од општинског центра. Географске координате Барошевца су: 44 степена, 23 минута и 33 секунде северне географске ширине и 20 степени, 22 минута и 05 секунди источне географске дужине. Надморска висина код улаза у зидану цркву је 121,90 метара. Површина Барошевца износи 1288 хектара, 43 ара и 88 квадратних метара, а својом територијом се граничи са следећим катастарским општинама: Миросаљци, Стрмово, Мали Црљени, Бистрица, Дрен, Зеоке, Сакуља, Јунковац и Араповац. Кроз село протиче река Пештан, која извире испод Букуље, а улива се у Колубару у Вреоцима. До шездесетих година XX века Пештан се уливао у Колубару у селу Дражевац и тада је био њена најдужа притока, дугачка 45 километара, а сада је дуг 33 километра. Барошевац се простире у средњем току Пештана, са обе његове стране. Леве притоке Пештана, на територији Барошевца, су потоци Ракинац и Хајдуковац, а пре прекопавања дела села, десне притоке су били потоци Забел и Букинац. Барошевац има 259 домаћинстава у којима живи 969 становника. ИМЕ
П
остоје две легенде о постанку Барошевца. Прва казује да су три брата, Барош, Медош и Степош, тумарајући овим просторима обраслим густим шумама, наишла на реку Пештан. Много су им се допали предели од њеног средњег тока па до ушћа у реку Колубару. Распоредили су се, заколибили и настанили те пределе. Временом су се ту образовала три насеља: Барошевац доби име по Барошу, Медошевац по Медошу, а Степојевац по Степошу. Друга легенда казује да је наше село било раскрсница путева којима су пролазиле многе војске, каравани, путописци, трговци, путници намерници. Пролазећи, запажали су велике баре, обрасле зуквом, рогозом и високом травом, настале изливањем Пештана у пролеће, после топљења снега, или после обилних киша. Те баре су се задржавале током целе године. По барама, место доби име Барошевац.
ПУТОПИСЦИ
П
ретпоставља се да су ови крајеви били настањени још у праисторији. Мада су трагови праисторијских људи прилично ретки, на остатке гробља из тог времена упућују називи њива Подумка, које су прекопане, а налазиле су се у Горњем крају (под хумком, испод гробља). Прве писане податке о Барошевцу оставио је католички проповедник Бартоломеј Кашић (1575 - 1650) у својој ‘’Аутобиографији’’. Он је од 1612. до 1613. године као папски изасланик обилазио хришћане под Турцима. На то опасно путовање упутио се
Бартоломеј Кашић у Барошевцу. Цретж Зорана Ерића у техници “мека оловка” из октобра 2012. године
на коњу из Дубровника за Београд, у каравану дубровачких трговаца, одевен и наоружан као и они. Хришћане је обилазио увек у пратњи којег субрата или верника. Идући од Ваљева према Београду, караван је прегазио коњима Колубару, вероватно на Белом Броду код Ћелија, и стигао на преноћиште под брдо Свете Петке (Петковача), у село које се налазило у равници испод брда, Берошић (данашњи Барошевац). Кашић казује да је био заноћио у кући дрвене конструкције, са сламеним кровом, блатом омазаном, али слабо, тако да је ветар кроз њу дувао. Све ово говори да је Барошевац као насеље постојао и пре 1612. године. Следећи писани траг о нашем селу оставио је турски путописац Евлија Челебија (1611 - 1682) у својим ‘’Путописима’’. Он је 1664. године путовао овим крајевима, идући из Београда за Херцеговину. Пут је од Београда ишао преко Рипња, Барајева, Лисовића, Барошевца, Бистрице, Трбушнице,
5
Брајковца, Чибутковице, Дудовице и даље за Липље у Качеру. Путописац наводи да је путовање било опасно, пошто је пут водио кроз густе шуме које су биле пуне хајдука. Челебија пише да је на том путу стигао у богато хришћанско село Барусуџа (Барошевац), које припада Смедеревском санџаку (област). Из првих година аустријске владавине Србијом (1718 - 1739) остала је Ебшелвицова карта, на којој је означено и наше село, на путу који је из Београда водио преко Железника, Црвеног Хана (насеља које је било између Степојевца и Великог Борка), Барошевца, Брајковца, за Ивановце у Качеру. Године 1723. се помиње и барошевачка ‘’нурија’’ (парохија). По једном списку црквених прихода за ту годину она је имала 40 домаћинстава.
ДОГАЂАЊА
З
начајна личност са почетка Првог српског устанка је Јован ‘’Ђауровић’’ (Весић) из Барошевца, Карађорђев ‘’момак’’ (посилни), гардиста. Погинуо је 12/25. фебруара 1804. године у боју у Дрлупи. Ово је био први Вождов бој после подизања устанка. Новим уређењем устаничке Србије из 1811. године кнез Аксентије Миладиновић из Чибутковице, значајна личност из Првог и Другог српског устанка и посланик у Цариграду, постављен је за војводу и под његовом управом се нашао и Барошевац. Године 1818. наше село је имало 37 кућа. Године 1819. Барошевац се помиње као село које је припадало Гошнићкој кнежини (група села организованих у самоуправу са заједничким кнезом), на челу са кнезом Николом Станојевићем из Зеока, синовцем кнеза Станоја Михаиловића, кога су дахије погубиле почетком 1804. Године, а кога је Никола осветио. Према књизи др Бранка Перуничића ‘’Београдски суд 1819 - 1839’’, Барошевац је 1835. године имао 44 куће. Око 1836. године у Србији је извршена административна подела на срезове, па су села Гошнићке кнежине припала Колубарском срезу са седиштем у Чибутковици. (Средином ХIХ века седиште среза је премештено у Шопић.) Према тој истој административној подели срезови су били подељени на општине и једна од општина Колубарског среза је била и Барошевачка. (Тадашње значење речи ‘’општина’’ не треба мешати са њеним данашњим значењем: општина је тада била мања административна јединица од неколико околних села, са седиштем у најзначајнијем селу међу њима. Те општине су имале своје судове и жандармерију.) Барошевачка општина је, поред Барошевца,
6
обухватала и околна села Зеоке, Бистрицу, Мале Црљени и Трбушницу. Барошевац је до 1945. године био општинско место. Између 1945. и 1952. године укинута је била та врста административне поделе, тако да је свако село имало Народне одборе. Између 1952. и 1955. године опет је била успостављена стара административна подела, тако да је Барошевац поново био општинско место. Тада је Барошевачка општина, поред нашег, обухватала и околна села Зеоке, Бистрицу, Мале Црљени и Стрмово. Године 1955. коначно су укинуте такве општине и у тадашњим општинским местима су основане месне канцеларије, које су имале надлежност на истој територији на којој и дотадашње општине. До 1952. године Барошевачка општина је била смештена у старој општинској згради, која се налазила на месту где је сада двориште Милана Ђорђевић, Борисављевог, поред пута за стару школу. Између 1952. и 1955. године општинске просторије су премештене у кућу Милића Дамњановића, која и сада постоји. Између 1955. и 1983. године месна канцеларија је била смештена у просторијама Дома, а после тога је премештена у нову зграду Месне заједнице Барошевац, где се и сада налази. Сходно томе, у Барошевцу је до 1955. године постојала и жандармеријска станица (односно милицијска, између 1945. и 1955. године). После Првог светског рата станица је била смештена у горепоменутој кући Милића Дамњановића и налазила се ту до 1945. године. Имала је 14 жандара, а у подруму те куће налазио се затвор. Између 1945. и 1955. године милицијска станица се налазила у кући Миће Пантелића, преко пута железничке станице. Према студији Петра Ж. Петровића ‘’Шумадиска Колубара’’ из 1949. године, Барошевац је тридесетих година ХХ века имао 140 кућа. Између 1945. и 1970. године Барошевац је припадао Ваљевском округу, а после тога, све до данас, Граду Београду.
ЦРКВА
П
ретпоставља се да је у Барошевцу постојала црква још у средњем веку и да је она запаљена у време пропасти средњовековне српске државе у ХV веку. На њеним темељима је 1817. године саграђена црква брвнара, посвећена Преносу моштију Светог оца Николаја. Поред Барошевца, парохији те цркве су припадала и околна села Зеоке, Бистрица, Мали Црљени, Рудовци и Трбушница. Поред те цркве су сахрањене неке значајне личности из околних села: поп Ранко Митровић из Рудоваца, значајно име Другог српског
Нова црква брвнара. Фотографисао Милан Радојичић из Рудоваца 2012. године
устанка и већ поменути кнез Никола Станојевић из Зеока. Изградњом нове, зидане цркве, та црква брвнара је премештена у Рогачу. Та нова, зидана црква, грађена је од 1845. до 1851. године од ломљеног и тесаног камена, заливеним кречним малтером. То је, у ствари, садашња барошевачка црква, посвећена Покрову Пресвете Богородице, чију парохију, поред Барошевца, сачињавају и села Зеоке, Бистрица и Мали Црљени. У овој цркви се налази иконостас изузетне вредности, један од најлепших у Епархији шумадијској. Осликала су га браћа Константин и Димитрије Анастасијевић, а дуборез је рад охридских мајстора резбара. Аутор више појединачних икона је Јеремија Михаиловић. У цркви се од 1863. године налази звоно изузетне вредности које се некад чуло и на 20 километара удаљености. Око овог храма се простире питома порта са стогодишњим стаблима липе и јасена. Ова црква је много настрадала у великом земљотресу 1922. године, а поправке су извршене 1925. године. Од изградње ове цркве у њој је службовао Глигорије Герасимовић све до своје смрти, 1898. године. Биран је и за народног посланика, а сахрањен је са јужне стране овог храма. У Барошевцу постоји и најновија црква брвнара чији су темељи освећени 2001. године, а изградња је трајала до 2004. године. И она је саграђена на темељима старе цркве брвнаре, а такође је посвећена Преносу моштију Светог оца Николаја. Најстарије барошевачко гробље налазило се на месту где је саграђена зидана црква приликом чије градње су налажене људске кости. Следеће старо гробље је било поред цркве брвнаре где и данас постоје неки гробови и споменици. Садашње барошевачко гробље је у потесу Бранеж, на коме постоји око 1600 гробова, а према написима на споменицима најраније утврђено сахрањивање је из 1870. године. Због извођења рударских радова од стране ‘’Колубаре’’, оно ће ускоро бити исељено и прекопано, а у току су радови на изградњи најновијег гробља на Црвеном брду, испод Петковаче. Ваља напоменути да је у прошлости у нашем селу било заступљено и сахрањивање по имањима о чему сведоче бројни споменици изван гробља. Поред улаза у црквену порту налази се Спомен чесма изгинулим ратницима парохије барошевачке у ратовима од 1912. до 1918. године на којој је уписано и 96 имена изгинулих бораца из нашег села. Чесма је цевима повезана са извором Гвоздена вода, који се налази у брду изнад кућа фамилије Маринковића.
Зидана црква. Фотографисао Милан Радојичић из Рудоваца 2012. године
7
Године 1950. извршена је адаптација ове школске зграде, пошто је почела радити као осмогодишња школа. (То је у ствари садашња барошевачка ‘’стара’’ школа.) Године 1960. повећан је школски простор доградњом три учионице уз већ постојећи барошевачки Дом. (Ту грађевину данас називамо ‘’нова’’ школа.) Почетком деведесетих година ХХ века почело се са изградњом најновије школске зграде која ускоро треба да буде завршена. Уз њу се гради и спортска хала. У школској 2012/13. години у барошевачку школу је уписано 145 ученика, од којих 110 похађа матичну школу у Барошевцу, а 36 је у издвојеним одељењима у Зеокама, Бистрици и Стрмову. Од укупног броја уписаних ученика 60 их је било из Барошевца.
РАЗГЛЕДНИЦА
П Иконостас у зиданој цркви. Фотографисао Милан Радојичић из Рудоваца 2012. године
ШКОЛА
П
рва школа у Барошевцу почела је са радом 1845. године и то као прва у срезу (мада се претпоставља да је у нашем селу службовао учитељ још тридесетих година ХIХ века). Поред барошевачких, похађали су је и ученици из Зеока, Бистрице, Малих Црљена и Трбушнице. Школа је имала три разреда у којима је радио само један учитељ. Била је интернатског типа. Ученици су у школи и ноћивали (чак и они из Барошевца), а кући су одлазили само за време празника и распуста. Услед повећања броја ученика указала се потреба за изградњом нове, веће школске зграде. На иницијативу већ поменутог барошевачког свештеника Глигорија Герасимовића, она је направљена 1884. године, а тада је први пут отворен и четврти разред. Од 1886. године, уместо једног, почела су радити два учитеља. Школска зграда је, поред две учионице, имала и стан за учитеља. Ову школу више нису похађали ученици из Трбушнице, пошто је и тамо почела са радом ова установа.
8
ошта у Барошевцу постоји од 1931. године. До 1968. године налазила се у кући Жике Максимовића, преко пута црквене порте, после тога у кући Слаје Ђорђевића, на раскрсници, а 1983. године је премештена у садашње просторије, у приземљу зграде Месне заједнице. После Другог светског рата у Барошевцу је изграђен Дом културе. Градња је трајала између 1948. и 1955. године. Прву лекарску службу у Барошевцу вршила је Рускиња Гали Карабина која је између два светска рата прегледала пацијенте у кући Чеде Живковића, на раскрсници. За време Другог светског рата лекар Раца Будимировић је радио у кући Витомира Игњатовића. После рата, лекар је петнаестак година долазио два пута недењно, у зграду бивше општинске кафане. Амбуланта у Барошевцу отворена је 1983. године, а данас ради само радним данима. Крајем осамдесетих година ХХ века село је подигло зграду предвиђену за апотеку и предшколску установу. Апотека је у једном краћем периоду у то време радила, а предшколска установа и даље ради. Истина, деца предшколског узраста почела су се окупљати још 1979. године у школским просторијама. Струја је у Барошевац ‘’уведена’’ 1948. године. Тада је постојала само једна трафо станица 10/0,4 kV, она код цркве. Она је сада премештена код моста а осим ње у раду су још три: у Јелаву, у Страни и на раскрсници. Ускоро треба да буде пуштена у рад и трафо станица за најновију школску зграду.
У већем делу села постоји водоводна и канализациона мрежа. Централа фиксне телефоније је отворена 1989. године, а кабловска телевизија ради од 2006. године. Од 2002. године у Барошевцу постоји организовано одношење смећа.
ФУДБАЛСКИ КЛУБ
О
д 1935. године у Барошевцу постоји фудбалски клуб који се до 1947. године звао ‘’Обилић’’, а од тада ‘’Младост’’. Оснивачи клуба су били Младомир Пантелић, Синиша Савковић, браћа Ивица и Младен Јанковић, свештеник Михајло Протић, трговац Гвозден Алексић, Светозар Станисављевић из Рудоваца... Прву праву лопту клубу је поклонио трговац Моша Илић, а први председник је био Ђока Бекунић, уједно и најзначајнији финансијер клуба. Међу најзначајнијим такмичарским успесима клуба сматра се пласман међу 32 најбоље екипе у Купу Југославије, 1954. године. ‘’Младост’’ се сада такмичи у Другој београдској лиги (шести степен такмичења на нивоу Србије), а игралиште овог фудбалског клуба (изграђено 1978. године) се налази у оквиру Спортског центра ‘’Милош Живковић’’, названог по дугогодишњем играчу и функционеру клуба.
РУДНИЦИ
У
Барошевцу су у првој половини ХХ века постојала два јамска рудника лигнита. Прво окно је било отворено 1908. године уз поток Букинац, са његове десне стране, у близини железничке станице (код куће Љубе Герасимовића). Окно је отворила једна чешка компанија и из њега је угаљ вађен до пред крај Другог светског рата. Друго окно је било отворено одмах после рата, у близини гробља, у Бранежима (у шуми Миће Пантелића). Затворено је 1948. године због великих подземних вода. У Барошевцу постоји и мајдан у брду Чоканлија, где је вађен камен дацит и филит. До 1910. године мајдан је био сеоски, а тада га је у закуп узела једна руска компанија. После Првог светског рата управник мајдана је био Ђока Бекунић, који је до 1920. године радио за руску компанију, а после тога је отворио свој самостални мајдан који се налазио одмах уз сеоски и радио је до Другог светског рата. У мајдану је највише клесана коцка. У другој половини ХХ века, камен из барошевачког мајдана, за своје потребе, вадио је Рударски басен ‘’Колубара’’. Налазишта дијатомејске (беле) земље у
Барошевцу откривена су за време Другог светског рата. Вађење је почело 1948. године и трајало је до седамдесетих година ХХ века. Ова руда је вађена јамским ископавањем на две локације: у потесу Забел и у Горњем крају, недалеко од железничке станице. На локацији у Горњем крају постојао је и погон за израду опека од ове неметалне руде, које се користе као изолациони материјал. Шездесетих и седамдесетих година ХХ века у Барошевцу је вађена и ватростална глина, површински, у потесу Липар.
ИСЕЉАВАЊЕ
К
ључни догађај у новијој историји Барошевца, са несагледивим последицама по село, представља прекопавање већег дела његове територије од стране колубарских површинских копова угља лигнита. Угаљ се на територији Барошевца простире на површини од 5 квадратних километара и његове геолошке резерве износе 115 милиона тона. Прекопавања су почела 1960. године исправљањем тока реке Пештан, низводно од ‘’гвоздене ћуприје’’. Рударским радовима су захваћена и домаћинства због чега их је, до сада, исељено 184. Седам домаћинстава су се, чак, два пута селила, а 84 их је напустило Барошевац. Прва домаћинства су исељена 1967. године (Милан и Братислав, Браја Стевановић и Драгутин Краговић). Напредовањем рударских радова село је потпуно изменило облик. Некада је Барошевац имао четири ‘’реона’’: Први реон се простирао западно од потока Ракинац, а са северне стране је био ограничен реком Пештан, Други реон се простирао између Првог и железничке пруге, а граница између Трећег и Четвртог реона био је поток Букинац (с тим што је Трећи реон био са десне стране потока). Ти реони су имали приближно једнак број домаћинстава. Услед прекопавања Трећи реон је потпуно нестао, од Четвртог је остао незнатан део, а Први и Други су делимично захваћени исељавањем домаћинстава. До сада је рударским радовима обухваћено око две трећине укупне сеоске површине. Последица прекопавања је формирање новог насеља Јелав, у које је пресељен највећи део исељених домаћинстава. Почетком рада колубарских копова, у Барошевцу долази до прилива становништва и он траје од прилике до 2000. године, а од тада почиње нагли одлив. Од 1980. године у Барошевцу ради управна зграда ‘’Површинских копова’’, највећег и најзначајнијег дела Рударског басена ‘’Колубара’’.
9
САОБРАЋАЈ
В
рло значајан догађај за Барошевац на почетку ХХ века је представљала изградња ‘’ћирине’’ пруге уског колосека (78 сантиметара), која је повезивала Лајковац и Младеновац, а пролазила је и кроз наше село, где је постојала и доста прометна железничка станица са неколико споредних колосека. Обележавање трасе пруге започето је 1904. године. Градња је трајала од 1907. до 1910. године и возови су на њој почели саобраћати 10/23. јуна 1910. године. Барошевац је на тој траси од Лајковца био удаљен 20, а од Младеновца 55 километара. Пруга је пролазила поред богатих налазишта лигнита, неметала, мермера и других руда и повезивала је богату колубарску долину са пругом Београд - Ниш, преко које је омогућавала извоз према Солуну. Железнички саобраћај на тој прузи постојао је до 1983. године, шине су касније скинуте, а на то време још подсећа ‘’гвоздена ћуприја’’ преко Пештана, у близини границе са Зеокама. Од 1960. године кроз Барошевац пролази индустријска пруга ширег колосека, која се простире од Малих Црљена до Вреоца, којом возови на електрични погон превозе колубарски угаљ. Средином шездесетих година ХХ века кроз Барошевац је изграђен пут који спаја Вреоце и Аранђеловац (‘’аранђеловачки пут’’). На реци Пештан није било моста све до почетка ХХ века када је саграђен први дрвени мост. Он је постојао до 1953. године, када је на истом месту саграђен нови дрвени мост. Садашњи бетонски мост је саграђен 1974. године.
НЕКАД И САД
З
а време Краљевине Југославије у Барошевцу је суботом радила пијаца. За ту сврху су постојале две ваге које су се налазиле поред Дома. Вашарски дани су били: Пренос моштију Светог оца Николаја (Мали Никољдан - 9/22. мај), Рођење Светог Јована Претече (Ивањдан - 24. јун/7. јул), Свети великомученик Пантелејмон (Пантелевдан - 27. јул/9. август) и Покров Пресвете Богородице (Богородица - 1/14. октобар). Вашариште се налазило на простору између пруге и Пештана, односно пута према мосту и садашње зграде стоваришта. Сада је то урбанизовани део Барошевца. На средини те пољане налазио се кошчардак, поред којег су општинари и сточни трговци вршили пренос билета (сточних пасоша). Барошевац је некад био познат по „игранкама“ које су се одржавале у зимском периоду. До 1955. године оне су се организовале по многобројним
10
кафанама (Стрикина, Јовина, Пујина...), а касније у Дому. Најпознатија је била она ‘’уочи Три Јерарха’’ (11. фебруар), а последња је одржана 1975. године. Данас се барошевачка литија одржава 22. маја (Мали Никољдан), а некада је то било на Васкршњи понедељак. Пред крај ХIХ века у Барошевцу су подигнута два парна млина у друмском насељу. Од тог времена па до Другог светског рата непрекидно је радило више кафана и продавница. Постојале су: опанчарска и абаџијска (кројачка) радња, стовариште, пекара, касапница, кухиња. У нашем селу сада ради седам продавница, три пекаре, шест угоститељских објеката, три трафике, а постоји и двадесетак регистрованих правних субјеката услужне делатности. Поред Фудбалског клуба ‘’Младост’’ постоје и следеће спортске организације: Стрељачки клуб ‘’Ивањдан’’, Мото клуб ‘’Чоканлија’’ и Риболовачки клуб ‘’Штука’’. У Барошевцу постоје следећа удружења грађана: Еколошко друштво ‘’Барошевац’’, Удружрње за промоцију и заштиту права пацијената ‘’Реакција’’, за Лазаревац, са седиштем у Барошевцу, Удружење за заштиту здраве животне средине и приватне имовине ‘’Тополе Барошевац’’ и Удружење грађана за чување успомена на прекопани део Барошевца ‘’Букинац’’.
Коришћена литература: Петар Ж. Петровић ‘’Шумадиска Колубара’’ 1949. година Милан Ђ. Милићевић ‘’Кнежевина Србија’’ 1876. година
На Покров Пресвете Богородице, 14. 10. 2012. Зоран Мирковић Зоран Тошић Славко Мирковић Бранко Мирковић
ЛЕТОПИС БАРОШЕВЦА ЗА 2012. ГОДИНУ СТАНОВНИШТВО СПИСАК ДОМАЋИНСТАВА И ЊИХОВИХ ЧЛАНОВА Меродавни датум за стање које следи је 31. децембар 2012. године. Узели смо да се засеок Страна простире западно од потока Ракинац, а са северне стране је ограничен реком Пештан, засеок Варошица између Стране и Пештана, засеок Горњи крај северно од Аранђеловачког пута, засеок Вашариште западно од главне улице, која спаја главну раскрсницу и бетонски мост, засеок Јелав I источно од Вашаришта па до улице која спаја Аранђеловачки пут и пешачки мост на Пештану, а засеок Јелав II источно од Јелава I. За славе смо употребили одомаћене називе који се односе на следеће датуме: Стевањдан – 9. јануар (Свети првомученик и архиђакон Стефан), Српска Нова година – 14. јануар (Свети Василије Велики), Јовањдан – 20. јануар (Сабор светог Јована Крститеља), Савине вериге – 29. јануар (Часне вериге светог апостола Петра), Ђурђевдан – 6. мај (Свети Великомученик Георгије), Марковдан – 8. мај (Свети апостол и јеванђелист Марко), Свети Илија – 2. август (Свети пророк Илија), Александридан – 12. септембар (Пренос моштију светог Александра Невског), Михољдан – 12. октобар (Преподобни Киријак Отшелник), Срђевдан – 20. октобар (Свети мученици Сергије и Вакхо), Света Петка – 27. октобар (Преподобна мати Параскева), Свети Лука – 31. октобар (Свети апостол и јеванђелист Лука), Митровдан – 8. новембар (Свети великомученик Димитрије), Врачи – 14. новембар (Свети Козма и Дамјан), Ђурђиц – 16. новембар (Обновљење храма светог великомученика Георгија), Аранђеловдан – 21. новембар (Сабор светог Архангела Гаврила), Алимпијевдан – 9. децембар (Преподобни Алимпије Столпник), Никољдан – 19. децембар (Свети Николај, Архиепископ мириклијски Чудотворац). I – ВАРОШИЦА 1. Божић (Милан) Владислав (1950); Никољдан 2. Божић (Радисав) Милунка (1929); Никољдан 3. Божић (Милић) Славка (1932); Никољдан 4. Бошковић (Градимир) Слободанка (1949); Никољдан 5. Вујић (Милован) Даринка (1935); Ђурђиц
6. Гајић (Миодраг) Милош (1950), Радинка (1957) - супруга, Владан (1978) - син, Стеван (1982) син; Ђурђиц 7. Гајић (Радован) Петрија (1958), Јовановић Младен (1978) - зет (Светланин супруг), Јовановић Светлана (1979) - ћерка, Драгана (1983) - ћерка; (Младен и Светлана су пријављени у Лазаревцу); Ђурђиц 8. Герасимовић (Димитрије) Милорад (1930), Владан (1955) - син, Видосава (1957) - снаха, Ненад (1983) - унук, Анђелка (1983) - Ненадова супруга, Лука (2006) - праунук, Лена (2009) - праунука; Никољдан 9. Ђорђевић (Милан) Богољуб (1934), Даница (1938) - супруга, Аца (1959) - син, Гордана (1964) снаха, Милан (1985) - унук, Бранко (1988) - унук; Ђурђиц 10. Ђорђевић (Борисав) Милан (1953), Миланка (1955) - супруга, Мирослав (1980) - син; Ђурђиц 11. Ђорђевић (Борисав) Милорад (1956), Олга (1934) - мајка, Златија (1963) - супруга, Александар (1984) - син, Драгана (1991) - ћерка; Ђурђиц 12. Ђукнић (Чедомир) Љиљана (1953); Стевањдан 13. Живковић (Илија) Горан (1963), Радојка (1940) - мајка, Нада (1963) - супруга, Неда (1986) ћерка, Јована (1995) - ћерка; Никољдан 14. Живковић (Мирослав) Дарко (1964), Станислава (1943) - мајка, Татјана (1974) - супруга, Александар (1992) - син; Никољдан 15. Живковић (Илија) Драган (1971), Верица (1970) - супруга, Ања (2001) - ћерка, Урош (2005) син; Никољдан 16. Живковић (Миодраг) Милан (1932), Ангелина (1935) - супруга; Никољдан 17. Живковић (Драгомир) Радивоје (1957), Живанка (1958) - супруга, Маја (1990) - ћерка; Никољдан 18. Живковић (Драгослав) Радисав (1962), Миланка (1939) - мајка, Соња (1967) - супруга, Стефан (1989) - син, Тијана (1996) - ћерка; Никољдан 19. Живковић (Милан) Слободан (1957), Славица (1959) - супруга, Ирена (1986) - ћерка, Алекса (1994) - син; Никољдан 20. Живковић (Миодраг) Слободанка (1953); Никољдан 21. Јанковић (Благоје) Милорад (1932), Ђурђијана (1934) - супруга, Иван (1957) - син, Споменка (1958) - снаха, Бојан (1987) - унук, Филип
11
(1991) - унук; Никољдан 22. Ковачевић (Радивој) Милош (1960), Милена (1934) - мајка, Снежана (1960) - супруга, Даниела (1982) - ћерка, Лидија (1984) - ћерка, Милијана (1986) - ћерка, Орозовић Сара (2002) - унука (Лидијина ћерка), Орозовић Лара (2004) - унука (Лидијина ћерка); Јовањдан 23. Маринковић (Драгутин) Бранислав (1948), Миланка (1954) - супруга, Александар (1970) - син, Јелена (1971) - снаха, Вељко (1997) - унук; Никољдан 24. Маринковић (Миодраг) Владимир (1947), Живана (1926) - мајка, Рајна (1950) - супруга, Жељко (1973) - син, Владан (1976) - син; Никољдан 25. Маринковић (Синиша) Дејан (1970), Олга (1939) - мајка, Гордана (1973) - супруга, Јована (1995) - ћерка, Ивана (2000) - ћерка; Никољдан 26. Маринковић (Миодраг) Чедомир (1943), Горан (1967) - син; Никољдан 27. Матић (Томислав) Милан (1979), Весна (1983) - супруга, Анастасија (2007) - ћерка, Ангелина (2009) - ћерка; Јовањдан 28. Мијатовић (Радиша) Милош (1986), Мирјана (1984) - супруга; Свети Лука 29. Миловановић (Живомир) Бранко (1946), Ковиљка (1955) - супруга, Горан (1970) - син, Душица (1973) - снаха, Милош (1997) - унук, Немања (1997) унук; Ставањдан 30. Недељковић (Милош) Драгутин (1929), Бранко (1959) - син; Алимпијевдан 31. Николић (Милован) Раденко (1948), Јованка (1971) - супруга, Дејан (1995) - син, Јовица (1997) син; Никољдан 32. Павловић (Миодраг) Радован (1943), Мирка (1920) - мајка, Милина (1954) - супруга, Мирослав (1972) - син, Јелена (1975) - снаха, Милица (1995) унука, Јована (1999) - унука, Снежана (2000) - унука; Ђурђиц 33. Пајић (Богдан) Владимир (1960), Љубица (1967) - супруга; Света Петка 34. Пантелић (Момчило) Мирослав (1954), Весна (1967) - супруга, Ненад (1986) - син, Тања (1987) - снаха, Страхиња (2008) - унук, Ана (2011) унука; Ђурђиц 35. Пантелић (Милутин) Срећко (1966), Славица (1963) - сестра, Марина (1968) - супруга, Александра (1992) - ћерка, Марија (1993) - ћерка, Сара (1997) ћерка; Ђурђиц 36. Станојевић (Живорад) Томислав (1950); Српска Нова година 37. Терзић (Миодраг) Предраг (1963), Весна (1965) - супруга, Спасић Тања (1985) - ћерка, Спасић Иван (1985) - зет (Тањин супруг), Немања (1987) син, Вук (2008) - унук, Ива (2011) - унука; Свети Лука 38. Филиповић (Момчило) Милан (1971), Милица (1947) - мајка, Гордана (1967) - сестра,
12
Лидија (1973) - супруга, Стефан (1994) - син, Филип (1996) - син; Ђурђиц. II – ВАШАРИШТЕ 1. Алибеговић (Петар) Душанка (1943), Анђела (1966) - ћерка; Ђурђевдан 2. Божић (Милан) Драгослав (1943), Надежда (1942) - супруга, Дејан (1967) - син, Биљана (1967) снаха, Вукашин (1991) - унук, Дејана (1993) - унука; Никољдан 3. Весић (Љубомир) Милосав (1927), Розина (1932) - супруга, Зоран (1953) - син, Милан (1984) - унук; (Милан је пријављен у Старој Пазови); Ђурђевдан 4. Весић (Милосав) Радиша (1951); Ђурђевдан 5. Гајић (Здравко) Дејан (1971), Гордана (1974) - супруга, Предраг (1994) - син, Ђорђе (1997) - син; Ђурђевдан 6. Гајић (Миливоје) Здравко (1949), Борка (1952) - супруга, Драган (1977) - син, Јелена (1979) - снаха, Наташа (2002) - унука, Лука (2005) - унук; Ђурђевдан 7. Гајић (Добривоје) Рајко (1944), Добринка (1939) - супруга, Зорица (1968) - ћерка; Ђурђевдан 8. Гајић (Миливоје) Слободан (1950), Босиљка (1951) - супруга, Весна (1977) - ћерка, Владан (1979) - син, Биорац Сандра (1997) - унука (Веснина ћерка); Ђурђевдан 9. Димитријевић (Радомир) Миланка (1954); Стевањдан 10. Димитријевић (Предраг) Милун (1947), Милица (1954) - супруга; Стевањдан 11. Димитријевић (Предраг) Младен (1949), Љубинка (1955) - супруга; Стевањдан 12. Димитријевић (Живота) Радојица (1933), Мирољуб (1960) - син, Јасна (1963) - снаха, Александар (1983) - унук, Марија (1987) - унука; Стевањдан 13. Дујмовић (Стипо) Стипо (1960), Верица (1963) - супруга, Марија (1988) - ћерка; Никољдан 14. Ђорђевић (Миливоје) Горан (1976), Радојка (1958) - мајка, Жица Драгана (1990) - супруга; Ђурђиц 15. Ђорђевић (Драгиша) Дејан (1954), Милица (1955) - супруга, Немања (1980) - син, Снежана (1987) - снаха, Никола (2012) - унук; Ђурђиц 16. Ђорђевић (Богомир) Милован (1942), Емилија (1948) - супруга; Ђурђиц 17. Ђорђевић (Светозар) Милован (1962), Ранковић Јелена (1936) - ташта, Милена (1941) мајка, Гордана (1966) - супруга, Никола (1986) - син, Александар (1988) - син; (Јелена је пријављена у Вреоцима); Ђурђиц 18. Ђорђевић (Драгислав) Раденко (1935), Бранка (1942) - супруга; Ђурђиц
19. Ђорђевић (Милош) Саша (1982), Тања (1986) - супруга, Милица (2007) - ћерка, Милош (2009) син; Ђурђиц 20. Ђорђевић (Чедомир) Слободан (1945), Надежда (1948) - супруга, Владан (1969) - син, Драгана (1971) - снаха, Урошевић Никола (1998) - шураковић (син Надеждиног брата Милана Урошевића), Тијана (2004) - унука, Александар (2005) - унук; Ђурђиц 21. Ђорђевић (Радисав) Томислав (1940), Зоран (1962) - син, Дана (1962) - снаха, Ана (1986) - унука, Никола (1989) - унук; Ђурђиц 22. Ђукнић (Иван) Александар (1971), Љиљана (1949) - мајка, Мара (1978) - супруга, Иван (2009) син; Стевањдан 23. Ђуровић (Светозар) Вукашин (1956), Соња (1973) - супруга, Јелена (1995) - ћерка, Јована (1996) - ћерка, Милица (1999) - ћерка, Николина (2002) - ћерка, Јеврем (2004) - син, Теодор (2006) - син; Никољдан 24. Жица (Павао) Драган (1959), Душанка (1937) - мајка, Гостојић Меланија (1961) - супруга, Павао (1987) - син; (Меланија је пријављена у Београду); Ђурђевдан 25. Јовановић (Драгослав) Александар (1937); Никољдан 26. Јовановић (Велимир) Милан (1975), Јасмина (1976) - супруга, Тодор (2000) - син, Никола (2004) син; Никољдан 27. Јовић (Драгиша) Љубинка (1947); Ђурђевдан 28. Јовичић (Миливоје) Радојица (1952), Гордана (1958) - супруга; Ђурђиц 29. Јосиповић (Радован) Владан (1961), Анђелка (1962) - супруга, Марко (1984) - син, Маја (1986) ћерка; Свети Илија 30. Лубарда (Неђа) Влајко (1945), Гроздана (1940) - супруга; Ђурђевдан 31. Миљанић (Благоје) Бојана (1954), Славица (1978) - ћерка; Никољдан 32. Миљанић (Будимир) Драган (1972), Данка (1953) - мајка; Никољдан 33. Миљанић (Радисав) Драган (1967), Луција (1939) - мајка, Мирјана (1969) - супруга, Ђорђе (1989) - син; Никољдан 34. Миљанић (Радисав) Мирослав (1966), Дубравка (1970) - супруга, Јелена (1990) - ћерка, Вукашин (2008) - син; Никољдан 35. Михаиловић (Миодраг) Владан (1972), Љиљана (1953) - мајка, Слађана (1978) - супруга, Милица (2002) - ћерка, Ђорђе (2003) - син; Ђурђевдан 36. Николић (Живомир) Александар (1984); Никољдан 37. Николић (Милорад) Зоран (1956), Јулијана (1935) - мајка, Љиљана (1965) - супруга, Јелена
(1986) - ћерка, Теодора (2008) - унука; Никољдан 38. Николић (Тихомир) Милић (1936), Ангелина (1939) - супруга; Никољдан 39. Николић (Богосав) Миодраг (1934), Десанка (1943) - супруга, Горан (1961) - син, Снежана (1965) - снаха, Бојан (1985) - унук, Невена (1991) - унука; Никољдан 40. Николић (Милош) Мирослав (1959), Горица (1963) - супруга, Немања (1987) - син, Лазар (1988) син; Никољдан 41. Николић (Ђорђе) Слободан (1953), Љиљана (1958) - супруга, Жељко (1982) - син, Ана (1986) снаха, Страхиња (2008) - унук, Емилија (2012) - унука; Никољдан 42. Николић (Живојин) Трифун (1929), Душан (1952) - син, Ненад (1983) - унук; Никољдан 43. Павловић (Радован) Деан (1960), Милена (1932) - мајка; Ђурђиц 44. Павловић (Љубисав) Зоран (1960), Мирјана (1954) - супруга, Сузана (1995) - ћерка; Ђурђиц 45. Пантелић (Радован) Горан (1969), Весна (1972) - супруга, Немања (1995) - син, Сандра (1998) - ћерка; Ђурђиц 46. Пантелић (Живадин) Милан (1950), Јулка (1955) - супруга, Иван (1990) - син; Ђурђиц 47. Петровић (Светислав) Милован (1942), Јеленка (1935) - супруга; Никољдан 48. Поповић (Драгомир) Наталија (1940); Ђурђиц 49. Рајковић (Радоје) Ранко (1948), Бранка (1954) - супруга, Саша (1977) - син, Светлана (1981) снаха, Мартина (2009) - унука; Ђурђиц 50. Станић (Живорад) Милош (1938), Душанка (1949) - супруга, Владан (1970) - син, Весна (1973) - снаха, Сања (1992) - унука, Саша (1994) - унук; Никољдан 51. Томић (Лука) Добрисав (1944), Славка (1946) - супруга; Јовањдан III – ГОРЊИ КРАЈ 1. Бојић (Милош) Драган (1967), Драгана (1973) - супруга, Ђурђевић Владо (1989) - зет (Маријин супруг), Ђурђевић Марија (1993) - ћерка, Ана (1995) - ћерка, Ђурђевић Лука (2012) - унук (Маријин и Владин син); Врачи 2. Бојић (Витомир) Живомир (1936), Гроздана (1939) - супруга, Зоран (1962) - син, Слађана (1965) - снаха, Катарина (1991) - унука, Ненад (1994) - унук; Врачи 3. Бојић (Слободан) Јордан (1961), Бранкица (1967) - супруга, Слободан (1988) - син, Александра (1990) - ћерка; Врачи 4. Бојић (Радован) Миломир (1959), Слободанка (1962) - супруга, Марко (1986) - син, Ђорђе (1990) - син; Врачи
13
5. Бојић (Радисав) Милорад (1947), Лепосава (1951) - супруга, Радослав (1969) - син; Врачи 6. Бојић (Михаило) Милосав (1946), Верица (1954) - супруга, Горан (1977) - син, Снежана (1987) - снаха, Стефан (2005) - унук, Даница (2009) - унука; Врачи 7. Бојић (Михаило) Милош (1934), Божана (1944) - супруга, Драгица (1967) - ћерка; Врачи 8. Бојић (Радован) Миодраг (1961), Радмила (1964) - супруга, Никола (1988) - син, Немања (1990) - син; Врачи 9. Бојић (Чедомир) Томислав (1938), Милина (1946) - супруга, Дејан (1969) - син, Светлана (1975) снаха, Александар (2001) - унук; Врачи 10. Весић (Милутин) Милић (1955), Драгица (1953) - супруга, Ненад (1990) - син; Ђурђевдан 11. Давидовић (Душан) Зоран (1954), Радојичић Радојка (1926) - ташта, Милица (1954) - супруга, Миодраг (1978) - син, Весна (1982) - ћерка, Славица (1983) - снаха, Анђела (2007) - унука, Никола (2012) унук; Никољдан 12. Димитријевић (Степан) Милисав (1940), Драган (1968) - син, Мирјана (1971) - снаха, Катарина (2004) - унука, Ђорђе (2007) - унук; Стевањдан 13. Илић (Стојан) Вукашин (1959), Марић Стојка (1962) - супруга, Милена (1995) - ћерка, Стана (1997) - ћерка, Стојан (1999) - син, Јевросима (2001) - ћерка, Мара (2003) - ћерка; (сви су пријављени у Малим Црљенима); Јовањдан 14. Илић (Јован) Новица (1967), Љиљана (1970) - супруга, Иван (1990) - син, Сања (1991) - ћерка; Јовањдан 15. Мијатовић (Живорад) Драган (1956), Милица (1961) - супруга; Митровдан 16. Мијатовић (Живорад) Јован (1954), Јагода (1933) - мајка; Митровдан 17. Радовановић (Ратко) Милорад (1966), Радмила (1938) - мајка; Ђурђиц 18. Чавић (Милован) Драгиша (1946), Милица (1953) - супруга, Владан (1971) - син, Данка (1979) снаха; Срђевдан IV – ЈЕЛАВ I 1. Андрић (Драгослав) Андрија (1965), Љиљана (1963) - супруга, Лазар (1997) - син; Ђурђиц 2. Анђелковић (Светолик) Даринка (1951); Стевањдан 3. Божић (Мирослав) Владан (1972), Милина (1985) - супруга, Данило (1997) - син, Вељко (1999) син, Никољдан 4. Божић (Милан) Љубисав (1949), Срећко (1985) - син, Марија (1986) - ћерка; Никољдан 5. Божић (Милан) Мирослав (1944), Драган (1969) - син; Никољдан 6. Весић (Љубомир) Томислав (1931), Зорка
14
(1931) - супруга, Љубомир (1954) - син, Марија (1986) - унука, Марко (1987) - унук, Дарко (1989) унук; Ђурђевдан 7. Воларев (Раде) Зоран (1957); Аранђеловдан 8. Гаврић (Милован) Милош (1943); Ђурђевдан 9. Гаврић (Милован) Михаило (1946), Вера (1955) - супруга; Ђурђевдан 10. Ђерић (Зоран) Горан (1982), Бојана (1983) супруга; Митровдан 11. Ђорђевић (Драгислав) Владимир (1938), Горан (1976) - син, Драгана (1986) - снаха, Вукашин (2003) - унук, Урош (2004) - унук; Ђурђиц 12. Ђорђевић (Живорад) Горан (1965), Весна (1968) - супруга, Марко (1989) - син, Дијана (1990) - снаха (Маркова супруга), Милица (1990) - ћерка, Дарко (1994) - син, Елена (2011) - унука; Ђурђиц 13. Ђорђевић (Богомир) Милош (1939), Слободанка (1946) - супруга, Златан (1965) - син, Кристина (1980) - снаха, Марјан (2003) - унук, Кристијан (2006) - унук; Ђурђиц 14. Живановић (Миодраг) Бранко (1961), Славица (1966) - супруга, Бојана (1992) - ћерка, Миодраг (1994) - син; Ђурђиц 15. Игњатовић (Љубомир) Зоран (1954), Гордана (1959) - супруга; Аранђеловдан 16. Игњатовић (Борисав) Иван (1939), Севда (1936) - супруга, Радослав (1965) - син, Јасмина (1967) - снаха, Никола (1989) - унук, Јелена (1993) унука; Аранђеловдан 17. Игњатовић (Зоран) Ненад (1979), Маријана (1985) - супруга, Хелена (2006) - ћерка, Михаило (2008) - син, Петра (2011) - ћерка; Аранђеловдан 18. Илић (Душан) Радомир (1953), Зорица (1958) - супруга; (Радомир је пријављен у Лазаревцу); Свети Лука 19. Јовановић (Илија) Милорад (1935), Будимка (1932) - супруга, Радован (1957) - син, Весна (1958) снаха, Гордана (1985) - унука, Бојана (1988) - унука; Јовањдан 20. Јовић (Крстивоје) Радомир (1933), Неранџа (1929) - супруга, Милош (1986) - унук; Ђурђевдан 21. Јовичић (Момчило) Дарко (1971), Рамиза (1973) - супруга, Никола (1994) - син, Виолета (1997) ћерка; Ђурђиц 22. Јовичић (Радован) Момчило (1946), Милица (1949) - супруга, Душко (1970) - син, Јела (1973) снаха, Сандра (1994) - унука, Тамара (1998) - унука; Ђурђиц 23. Јосиповић (Радован) Драган (1957), Милена (1966) - супруга, Бранко (1983) - син, Јелена (1985) ћерка; Свети Илија 24. Мирковић (Чедомир) Радивоје (1943), Љубица (1949) - супруга, Славко (1967) - син, Сања (1974) - снаха, Чедомир (1996) - унук, Стеван (2000) унук; Никољдан
25. Недељковић (Драгослав) Бранко (1964); Аранђеловдан 26. Недељковић (Душан) Драгослав (1931), Миладинка (1939) - супруга, Ранко (1975) - син; Аранђеловдан 27. Николић (Здравко) Бојан (1983), Радојка (1941) - мајка, Марија (1990) - супруга; Никољдан 28. Николић (Миливоје) Будислав (1950), Ненад (1977) - син; Никољдан 29. Николић (Радисав) Гвозден (1964), Милица (1946) - мајка, Емина (1968) - супруга, Стефан (1991) - син, Немања (1993) - син, Урош (2000) - син; Никољдан 30. Николић (Божидар) Ђорђе (1929), Јулијана (1930) - супруга; Никољдан 31. Николић (Витомир) Милева (1925), Добрила (1953) - снаха, Стевановић Славица (1973) - унука; Никољдан 32. Николић (Мирослав) Милојко (1955), Лина (1958) - супруга, Ненад (1985) - син, Бојан (1987) син; Никољдан 33. Николић (Радомир) Милун (1949), Живодарка (1924) - мајка, Јасмина (1968) - супруга, Бојана (2000) - ћерка, Милица (2003) - ћерка; Никољдан 34. Николић (Властимир) Радисав (1941), Славка (1945) - супруга, Милан (1967) - син, Тања (1971) снаха, Јована (1996) - унука; Никољдан 35. Николић (Матеја) Смиљка (1933); Никољдан 36. Николић (Владимир) Чедомир (1938), Славољуб (1962) - син, Млађана (1970) - снаха, Анђела (1992) - унука, Светлана (1995) - унука; Никољдан 37. Павловић (Живан) Драгослав (1948), Верка (1951) - супруга; Ђурђиц 38. Павловић (Живан) Радомир (1956), Славица (1961) - супруга, Бојан (1984) - син; Ђурђиц 39. Пантелић (Властимир) Бранко (1965), Вукосава (1940) - мајка, Љиљана (1968) - супруга, Бојана (1996) - ћерка, Ђорђе (1998) - син; Ђурђиц 40. Пантелић (Милан) Милун (1951); Александридан 41. Пантелић (Милован) Надежда (1936); (пријављена у Лазаревцу); Ђурђиц 42. Пауновић (Миленко) Бранко (1962), Радмила (1942) - мајка; Свети Лука 43. Поповић (Милан) Дејан (1968), Јулијана (1972) - супруга, Марија (1992) - ћерка, Јелена (1994) - ћерка, Жељко (1997) - син; Ђурђиц 44. Поповић (Милан) Драган (1962), Гордана (1966) - супруга, Мирјана (1989) - ћерка, Јована (1990) - ћерка, Милан (1991) - син; Ђурђиц 45. Поповић (Живојин) Милан (1943), Драгица (1935) - супруга; Ђурђиц 46. Поповић (Драгутин) Славко (1969),
Слободанка (1948) - мајка, Драгана (1973) - супруга, Невена (1993) - ћерка, Ненад (1995) - син; Ђурђиц 47. Савковић (Светомир) Зоран (1956), Душица (1961) - супруга; Никољдан 48. Савковић (Велизар) Момир (1951), Смиљка (1953) - супруга, Дејан (1973) - син; (Момир је пријављен у Младеновцу); Никољдан 49. Савковић (Велизар) Славко (1953), Миланка (1956) - супруга, Зоран (1974) - син, Данка (1977) - снаха, Маријана (1995) - унука, Катарина (1997) унука, Милан (2004) - унук; Никољдан 50. Станић (Милош) Весна (1980); Никољдан 51. Степановић (Радован) Милисав (1946), Михалина (1947) - супруга, Предраг (1974) - син, Маријана (1981) - снаха, Ђурђа (2012) - унука; Стевањдан 52. Степановић (Радован) Милош (1953), Анђелка (1958) - супруга, Дејан (1978) - син; Стевањдан 53. Степановић (Радован) Светлана (1972), Катарина (1993) - ћерка, Милица (1994) - ћерка; Стевањдан 54. Степановић (Радомир) Слободан (1971), Ружица (1944) - мајка; Стевањдан 55. Ћирић (Тихомир) Ђорђе (1952), Мила (1952) - супруга, Маја (1975) - ћерка, Нина (1983) - ћерка, Милица (1999) - унука (Мајина ћерка) , Ђорђе (2001) - унук (Мајин син) , Јелена (2001) - унука (Мајина ћерка); Аранђеловдан 56. Шостарић (Павле) Мирослав (1959); Никољдан V – ЈЕЛАВ II 1. Бојић (Радован) Мирослав (1961), Милина (1964) - супруга; Врачи 2. Гајић (Негослав) Раде (1981), Драгана (1990) - супруга, Теодора (2012) - ћерка; (сви су пријављени у Лазаревцу); Ђурђевдан 3. Гарчевић (Рајко) Жељко (1963), Невена (1965) - супруга, Александар (1993) - син; Аранђеловдан 4. Ђорђевић (Иван) Ђорђе (1936), Милева (1939) - супруга, Милан (1961) - син; Ђурђиц 5. Ђорђевић (Светозар) Радован (1960), Славица (1966) - супруга, Ненад (1989) - син, Стефан (1997) - син; Ђурђиц 6. Ђорђевић (Милош) Срђан (1981), Радмила (1936) - баба, Марија (1989) - супруга, Ђорђе (2011) -син, Ђурђа (2012) - ћерка; Ђурђиц 7. Ђурић (Радомир) Чедомир (1955), Милина(1955) - супруга, Катарина (1988) - ћерка; Ђурђевдан 8. Ивановић (Никола) Борисав (1945), Радмила (1943) - супруга; Ђурђиц
15
9. Ивановић (Живан) Дејан (1966); (пријављен у Малим Црљенима); Ђурђиц 10. Ивановић (Живко) Иван (1942), Вера (1951) супруга, Жељко (1970) - син; Ђурђиц 11. Ивановић (Живорад) Љубиша (1949), Славка (1959) - супруга, Саша (1980) - син, Слободан (1982) - син, Мирјана (1984) - снаха (Сашина супруга), Лука (2010) - унук, Николина (2012) - унука; Ђурђиц 12. Ивановић (Јеврем) Олга (1935); Ђурђиц 13. Игњатовић (Милан) Андреја (1950); Аранђеловдан 14. Јонић (Ратко) Владимир (1947), Душанка (1950) - супруга, Дарко (1968) - син, Милош (1994) унук; Аранђеловдан 15. Марковић (Љубиша) Влада (1979), Радмила (1933) - баба, Миланка (1959) - мајка, Јелена (1980) супруга, Маја (1980) - сестра; Ђурђиц 16. Марковић (Милош) Драгиша (1957), Драгица (1962) - супруга, Милош (1986) - син, Зорица (1988) - ћерка; Ђурђиц 17. Марковић (Миодраг) Зоран (1953), Ана (1952) - супруга, Дарко (1982) - син; Ђурђиц 18. Марковић (Драгомир) Јован (1953), Данка (1958) - супруга, Владимир (1980) - син, Марина (1984) - снаха, Дуња (2008) - унука, Миња (2010) унука; Ђурђиц 19. Марковић (Драгомир) Милорад (1946), Станица (1938) - супруга, Зоран (1970) - син, Данијела (1974) - снаха, Петар (1999) - унук, Јана (2004) - унука; Ђурђиц 20. Марковић (Драгомир) Слободан (1944), Милица (1952) - супруга, Душко (1974) - син, Госпа (1984) - снаха, Ања (2010) - унука; Ђурђиц 21. Мијатовић (Добросав) Момчило (1930), Милица (1938) - супруга, Милош (1959) - син, Раде (1961) - син; Митровдан 22. Миличић (Стојан) Владан (1955); (пријављен у Лазаревцу); Марковдан 23. Милојевић (Радомир) Мира (1957), Марина(1983) - ћерка; Ђурђиц 24. Милојевић (Драгослав) Мирослав (1946), Љиљана (1958) - супруга, Раде (1978) - син, Сандра (1980) - снаха, Радица (1982) - ћерка, Милица (2012) - унука; Ђурђиц 25. Миљанић (Велимир) Властимир (1933), Милун (1959) - син, Срећко (1991) - унук; Никољдан 26. Миљанић (Велимир) Живомир (1926), Перса (1930) - супруга, Верица (1953) - снаха, Саша (1973)унук; Никољдан 27. Миљанић (Милоје) Љубиша (1937), Босиљка (1941) - супруга, Мирковић Владисав (1964) - зет (Маријанин супруг), Мирковић Миљанић Маријана (1969) - синовица, Мирковић Бојан (1990) - унук, Мирковић Стефан (1993) - унук; (Владисав, Маријана, Бојан и Стефан пријављени су
16
у Рудовцима); Никољдан 28. Миљанић (Радомир) Томислав (1967), Спасенија (1934) - мајка, Драгана (1978) - супруга, Милош (1995) - син, Милица (1999) - ћерка; Никољдан 29. Мирковић (Милан) Бранко (1963), Верка (1938) - мајка, Љиљана (1963) - супруга, Никола (1989) - син, Урош (1991) - син; Никољдан 30. Мирковић (Милош) Зоран (1957), Љубинка (1938) - мајка; Никољдан 31. Николић (Дамјан) Јагода (1967), Жељко (2004) - син; Ђурђиц 32. Николић (Миодраг) Миладин (1963), Гордана (1968) - супруга, Ана (1988) - ћерка; Ђурђиц 33. Николић (Чедомир) Милинко (1955), Милена (1934) - мајка, Мирјана (1969) - супруга, Срећко (1989) - син, Светлана (1992) - ћерка; Никољдан 34. Николић (Станко) Милка (1948); Ђурђиц 35. Николић (Живорад) Милосав (1953), Спасенија (1925) - мајка, Радмила (1957) - супруга; Ђурђиц 36. Николић (Никола) Раде (1961), Љуба (1958) - супруга, Марко (1984) - син, Милош (1986) - син; Никољдан 37. Николић (Никола) Славко (1959), Даница (1956) - супруга, Катарина (1984) - ћерка, Александар (1989) - син, Милица (1989) - снаха; Никољдан 38. Павловић (Драгиша) Радосав (1945), Љубица (1946) - супруга, Срђан (1975) - син, Тамара (1987) - снаха, Никола (2009) - унук; Ђурђиц 39. Пантелић (Милан) Момчило (1947), Душица (1953) - супруга, Бранко (1969) - син, Поповић Биљана (1983) - снаха; (Биљана је пријављена у Лазаревцу); Ђурђиц 40. Петровић (Владан) Марко (1986), Вера (1959) - мајка, Славица (1989) - супруга, Хелена (2010) - ћерка; Ђурђиц 41. Петровић (Мирослав) Миомир (1960); Ђурђиц 42. Петровић (Ђорђе) Негослав (1939), Јагода (1946) - супруга, Милош (1969) - син, Далиборка (1971) - снаха, Марија (1991) - унука, Јелена (1991) унука, Јована (2001) - унука; Ђурђиц 43. Радојичић (Живко) Драган (1960), Весна (1959) - супруга, Јована (1990) - ћерка, Јелена (1991) ћерка, Марија (1993) - ћерка, Милица (1998) - ћерка; Ђурђиц 44. Радојичић (Живко) Здравко (1958), Душица (1966) - супруга, Милош (1985) - син; Ђурђиц 45. Савковић (Војислав) Андреја (1980), Марија (1979) - супруга, Никола (2001) - син, Ненад (2007) син; Никољдан 46. Савковић (Мирослав) Војислав (1954), Надежда (1935) - мајка, Зорица (1957) - супруга,
Александар (1977) - син, Наташа (1988) - снаха, Вељко (2011) - унук; Никољдан 47. Савковић (Миомир) Радосав (1958), Љубица (1933) - мајка, Милица (1963) - супруга, Јована (1994) - ћерка; Никољдан 48. Стевановић (Милан) Милинко (1952), Јагода (1953) - супруга; Врачи 49. Стевановић (Братислав) Мирослав (1961), Зорица (1964) - супруга; Врачи 50. Степановић (Обрад) Данило (1958), Николић Зорица (1963) - супруга, Александар (1989) - син, Саша (1994) - син, Марко (1996) - син, Данијела (1999) - ћерка; Света Петка 51. Танасковић (Рајко) Драган (1980), Јонић Милка (1942) - баба (Славичина мајка), Пантелић Славица (1961) - мајка; Аранђеловдан 52. Чавић (Милисав) Раде (1962), Ангелина (1934) - мајка, Милица (1966) - супруга, Марко (1985) - син, Милисав (1995) - син; Срђевдан VI – СТРАНА 1. Весић (Слободан) Драган (1979), Ана (1984) супруга, Алексић Вељко (2005) - пасторак (Анин син), Деспот (2012) - син; Ђурђевдан 2. Весић (Светозар) Љубинка (1939); Ђурђевдан 3. Весић (Живорад) Слободан (1956), Љиљана (1928) - мајка, Живодарка (1956) - супруга, Душан (1980) - син, Драгица (1981) - снаха, Елена (2005) унука, Сара (2011) - унука; Ђурђевдан 4. Гаврић (Милован) Љубиша (1948), Лепосава (1955) - супруга, Милан (1985) - син; Ђурђевдан 5. Гаврић (Милован) Милунка (1955); Ђурђевдан 6. Гајић (Томислав) Мирослав (1961), Љиљана (1964) - супруга, Ивица (1985) - син, Ивана (1984) снаха; Ђурђиц 7. Гајић (Периша) Радмила (1945); Ђурђиц 8. Гајић (Милорад) Радован (1946), Милеса (1951) - супруга, Александар (1974) - син, Душица (1977) - снаха, Лена (2008) - унука, Урош (2010) унук; Ђурђиц 9. Гајић (Тихомир) Томислав (1931), Радмила (1938) - супруга, Негослав (1960) - син, Зорица (1962) - снаха, Дејан (1985) - унук, Јована (1985) - унукова супруга; Ђурђиц 10. Ђурђевић (Радосав) Мирослав (1953); Никољдан 11. Живковић (Живомир) Миомир (1953), Драган (1977) - син, Данијела (1977) - снаха, Виктор (2006) - унук, Дарио (2012) - унук; Никољдан 12. Јовановић (Светозар) Велимир (1948), Олга (1928) - мајка; Никољдан 13. Јовановић (Светозар) Драгомир (1949), Драгана (1961)-супруга, Зоран (1979)-син; Никољдан
14. Јовановић (Велимир) Јован (1938), Радојка (1945) - супруга, Миодраг (1964) - син, Верица (1969) - снаха, Драгомир (1994) - унук, Живан (1998) - унук; Никољдан 15. Јовановић (Милоје) Јулијана (1948); Никољдан 16. Јовановић (Милован) Миодраг (1958), Мирјана (1965) - супруга, Горан (1982) - син, Маргарета (1984) - снаха, Анастасија (2007) - унука, Вељко (2008) - унук, Лазар (2012) - унук; Јовањдан 17. Ковачевић (Милорад) Мирослав (1957), Миланка (1952) - супруга; Јовањдан 18. Марковић (Драгослав) Павле (1944), Љиљана (1954) - супруга, Душан (1976) - син, Јелена (1984) - снаха, Матеја (2005) - унук, Марија (2007) унука; Савине вериге 19. Марковић (Драгослав) Слободан (1946), Стоја (1944) - супруга, Слађана (1976) - снаха, Жељко (1979) - син, Марко (2003) - унук, Магдалена (2006) унука; (Слађана је пријављена у Степојевцу); Савине вериге 20. Милојевић (Владисав) Бранисав (1954), Биљана (1957) - супруга; Ђурђевдан 21. Милојевић (Слободан) Горан (1971), Далиборка (1976) - супруга, Јована (1996) - ћерка, Јован (2000) - син; Ђурђевдан 22. Милојевић (Милован) Зоран (1968), Гордана (1972) - супруга, Стефан (1995) - син; Ђурђевдан 23. Милојевић (Иван) Јелка (1950); Ђурђевдан 24. Милојевић (Славољуб) Милан (1955); Ђурђевдан 25. Милојевић (Бранислав) Надежда (1930); Ђурђевдан 26. Милојевић (Славољуб) Слободан (1954), Гордана (1956) - супруга, Ненад (1989) - син; Ђурђевдан 27. Милојевић (Мирослав) Томислав (1957), Драгана (1962) - супруга, Марија (1991) - ћерка, Маријана (1992) - ћерка, Мирослав (1993) - син, Марина (1999) - ћерка; Ђурђевдан 28. Милутиновић (Милорад) Радиша (1935), Миљка (1936) - супруга, Владимир (1974) - син, Биљана (1978) - снаха, Давид (1998) - унук, Филип (2001) - унук; Стевањдан 29. Милутиновић (Милинко) Срђан (1984), Мирјана (1964) - мајка; Никољдан 30. Николић (Василије) Драгица (1961), Ненад (1995) - син; Никољдан 31. Николић (Која) Мика (1947); Никољдан 32. Пантелић (Драгиша) Верка (1939); Ђурђиц 33. Пантелић (Светозар) Десанка (1941); Ђурђиц 34. Пантелић (Милован) Зоран (1959), Гордана (1961) - супруга; Ђурђиц 35. Петровић (Иван) Гроздана (1953); Никољдан 36. Петровић (Живојин) Драгован (1958),
17
Весна (1962) - супруга, Драган (1983) - син, Марина (1985) - снаха, Лука (2006) - унук, Урош (2009) - унук; Митровдан 37. Петровић (Милорад) Драгомир (1947), Десанка (1951) - супруга; Никољдан 38. Петровић (Живојин) Милета (1950), Перка (1923) - мајка, Радојка (1949) - супруга, Горан (1980) син; Митровдан 39. Петровић (Слободан) Милун (1961), Миланка (1942) - мајка, Невенка (1963) - супруга, Бобан (1984) - син, Недељковић Радован (1987) зет (Слободанкин супруг), Недељковић Слободанка (1988) - ћерка, Којић Ана (1989) - снаха, Недељковић Василије (2009) - унук (Слободанкин и Радованов син); (Радован и Василије су пријављени у Лазаревцу); Никољдан 40. Петровић (Живојин) Радован (1952), Гордана (1949) - супруга, Душан (1985) - син; Митровдан 41. Поповић (Радиша) Владан (1962), Снежана (1965) - супруга, Томислав (1991) - син, Андрија (1991) - син; Ђурђиц 42. Поповић (Радиша) Горан (1964), Љиљана (1978) - супруга, Илија (2005) - син, Михаило (2006) син; Ђурђиц 43. Поповић (Живомир) Зоран (1968), Марина (1969) - супруга, Милош (2000) - син, Александар (2002) - син; Ђурђиц 44. Ристивојевић (Светозар) Драган (1938), Славка (1944) - супруга; Никољдан 45. Ристивојевић (Томислав) Душан (1962), Божица (1968) - супруга, Невена (1990) - ћерка; Никољдан 46. Ристивојевић (Радисав) Златија (1928); Никољдан 47. Ристивојевић (Михаило) Зоран (1957), Душанка (1961) - супруга; Никољдан 48. Ристивојевић (Сретен) Зоран (1963), Зорка (1934) - мајка, Милина (1966) - супруга, Ивица (1987) - син, Јелена (1990) - ћерка; Никољдан 49. Ристивојевић (Драгомир) Лазар (1926), Милева (1930) - супруга, Александар (1952) - син, Гордана (1962) - снаха, Милан (1986) - унук, Саша (1988) - унук; Никољдан 50. Ристивојевић (Драган) Марко (1982), Олга (1958) - мајка, Жаклина (1985) - супруга, Милица (2007) - пасторка, Александар (2009) - син; Никољдан 51. Ристивојевић (Чедомир) Милан (1957), Марина (1963) - супруга, Бојан (1985) - син, Чеда (1988) - син; Никољдан 52. Ристивојевић (Томислав) Милорад (1963), Данка (1966) - супруга, Милош (1992) - син; Никољдан 53. Ристивојевић (Милан) Милутин (1961), Персида (1939) - мајка, Слађана (1967) - супруга, Јелена (1988) - ћерка, Никола (1990) - син; Никољдан
18
54. Ристивојевић (Александар) Мирослав (1954), Максида (1963) - супруга, Данијела (1983) ћерка, Александар (1994) - син; Никољдан 55. Ристивојевић (Србољуб) Радосав (1966), Јагода (1934) - мајка; Никољдан 56. Ристивојевић (Србољуб) Светислав (1964), Радица (1978) - супруга, Стефан (2006) - син; Никољдан 57. Стевановић (Александар) Томислав (1949), Милунка (1948) - супруга, Саша (1972) - син, Далиборка (1973) - снаха, Александра (1994) - унука, Александар (1998) - унук; Ђурђиц 58. Сулимановић (Воја) Зоран (1958), Вера (1956) - супруга, Драгослав (1977) - син, Бобан (1982) - син, Дејан (1985) - син, Дијана (1990) - ћерка; Аранђеловдан 59. Тошић (Иван) Зоран (1967), Милица (1943) мајка, Данијела (1977) - супруга, Андријана (2007) ћерка, Ивана (2008) - ћерка; Михољдан РОЂЕНИ 1. Весић Деспот, син Ане (1984) и Драгана (1979), у домаћинству Драгана Весића (1979), у засеоку Страна 2. Гајић Теодора, ћерка Драгане (1990) и Рада (1981), у домаћинству Рада Гајића (1981), у засеоку Јелав II 3. Давидовић Никола, син Славице (1983) и Миодрага (1978), у домаћинству Зорана Давидовића (1954), у засеоку Горњи крај 4. Ђорђевић Ђурђа, ћерка Марије (1989) и Срђана (1981), у домаћинству Срђана Ђорђевића, у засеоку Јелав II 5. Ђорђевић Никола, син Снежане (1987) и Немање (1980), у домаћинству Дејана Ђорђевића (1954), у засеоку Вашариште 6. Ђурђевић Лука, син Марије (1993) и Владе (1989), у домаћинству Драгана Бојића (1967), у засеоку Горњи крај 7. Живковић Дарио, син Данијеле (1977) и Драгана (1977), у домаћинству Миомира Живковића (1953), у засеоку Страна 8. Ивановић Николина, ћерка Мирјане (1984) и Саше (1980), у домаћинству Љубише Ивановића (1949), у засеоку Јелав II 9. Јовановић Лазар, син Маргарете (1984) и Горана (1982), у домаћинству Миодрага Јовановића (1958), у засеоку Страна 10. Милојевић Милица, ћерка Сандре (1980) и Рада (1978), у домаћинству Мирослава Милојевића (1946), у засеоку Јелав II 11. Николић Емилија, ћерка Ане (1986) и Жељка (1982), у домаћинству Слободана Николића (1953), у засеоку Вашариште 12. Степановић Ђурђа, ћерка Маријане (1981)
и Предрага (1974), у домаћинству Милисава 6. Стевановић Сузана (1991), ћерка Славице Степановића (1946), у засеоку Јелав I (1973), из домаћинства Николић Милеве (1925), из засеока Јелав I, у Бурово, у Симиће УМРЛИ ОЖЕЊЕНИ 1. Бојић Јагодина (1932), из домаћинства Јордана Бојића (1961), у засеоку Горњи крај (Јагодина је Јорданова мајка) 2. Герасимовић Миљана (1925), из домаћинства Радмила Герасимовића (1949), у засеоку Јелав I (Миљана је Радмилова мајка; Радмило се после тога одселио из Барошевца) 3. Ђорђевић Миливоје (1954), из домаћинства Горана Ђорђевића (1976), у засеоку Вашариште (Миливоје је Горанов отац) 4. Марковић Радојка (1923), из домаћинства Јована Марковића (1953), у засеоку Јелав II (Радојка је Јованова мајка) 5. Николић Гаврило (1931), из својег домаћинства, у засеоку Вашариште (Гаврило је живео сам у домаћинству) 6. Пантелић Љиљана (1941), из домаћинства Срећка Пантелића (1966), у засеоку Варошица (Љиљана је Срећкова мајка) 7. Ристивојевић Драган (1951), из домаћинства Марка Ристивојевића (1982), у засеоку Страна (Драган је Марков отац) 8. Ристивојевић Евица (1929), из својег домаћинства, у засеоку Страна (Евица је живела сама у домаћинству) 9. Стевановић Наталија (1926), из својег домаћинства, у засеоку Јелав II (Наталија је живела сама у домаћинству) 10. Ћирић Милка (1933), у домаћинству Ђорђа Ћирића (1952), у засеоку Јелав I (Милка је Ђорђева мајка) УДАТЕ 1. Бојић Марија (1993), ћерка Драгане (1973) и Драгана (1967), из засеока Горњи крај, за Владу Ђурђевића (1989) од Ваљева, који је дошао у домаћинство у којем живи Марија 2. Гаврић Мирјана (1984), ћерка Лепосаве (1955) и Љубише (1948), из засеока Страна, за Милоша Мијатовића (1986) из Барошевца, засеок Варошица 3. Жица Драгана (1990), ћерка Драгана (1959), из засеока Вашариште, за Горана Ђорђевића (1976) из Барошевца, засеок Вашариште 4. Миљанић Љиљана (1992), ћерка Мирјане (1969) и Драгана (1967), из засеока Вашариште, у Пркосаву, у Весковиће 5. Пантелић Невена (1987), ћерка Весне (1967) и Мирослава (1954), из засеока Варошица, у Лазаревац
1. Гајић Ивица (1985), син Љиљане (1964) и Мирослава (1961), из засеока Страна, Иваном Бранковић (1984) 2. Ђорђевић Немања (1980), син Милице (1955) и Дејана (1954), из засеока Вашариште, Снежаном Оградиновић (1987) 3. Мијатовић Милош (1986), из засеока Варошица, Мирјаном Гаврић (1984) 4. Николић Александар (1989), син Данице (1956) и Славка (1959), из засеока Јелав II, Милицом Марковић (1989) 5. Николић Бојан (1983), син Радојке (1941), из засеока Јелав I, Маријом Карановић (1990) 6. Петровић Бобан (1984), син Невенке (1963) и Милуна (1961), из засеока Страна, Аном Којић (1989)
О С Н О В Н А Ш К О Л А „М И Л О Р А Д Л А Б У Д О В И Ћ - Л А Б У Д“ У основној школи „Милорад Лабудовић Лабуд“ из Барошевца школску 2011/12. годину завршило је 159 ученика од чега их је из нашег села 72. По разредима то изгледа овако: први разред – 18 (7 из Барошевца), други разред – 18 (8 из Барошевца), трећи разред – 16 (6 из Барошевца), четврти разред – 22 (10 из Барошевца), пети разред – 17 (8 из Барошевца), шести разред – 18 (10 из Барошевца), седми разред – 22 (10 из Барошевца), осми разред – 28 (13 из Барошевца). У школској 2012/13. години у овој школи је уписано 145 ученика од чега их је из Барошевца 60. По разредима то изгледа овако: први разред – 17 (7 из Барошевца), други разред – 19 (7 из Барошевца), трећи разред – 19 (8 из Барошевца), четврти разред – 14 (4 из Барошевца), пети разред – 20 (9 из Барошевца), шести разред – 16 (7 из Барошевца), седми разред – 16 (8 из Барошевца), осми разред – 22 (10 из Барошевца). На почетку школске 2011/12. године школска библиотека је имала укупно 7378 књига (6428 за ученике и 950 за наставнике). У току те школске године набављено је 77 књига. Серијских публикација (часописи и новине) је било 942, а набављено је 2. У току те школске године услуге библиотеке је користило 159 ученика, 30 наставника и сарадника и 9 осталих лица. Укупно је коришћено 3588 књига и 15 серијских публикација. У 2012. години у барошевачкој основној школи
19
били су запослени: Бачанац Предраг – наставник физичког васпитања, Бачанац Тијана – наставница математике, Белошевић Љиљана – наставница историје, Богдановић Ђука – помоћна радница, Божић Зорица – учитељица, Бошковић Мирјана – наставница техничког и информатичког образовања и информатике (од 01. 07. 2012), Драговић Радојка – наставница биологије, Иванковић Марија – наставница енглеског језика, Илић Љиљана – директорка, Јанковић Весна – наставница географије, Јевтић Мирјана – учитељица, Јовановић Гордана – педагошкиња, Јовановић Миодраг – помоћни радник, Ковач Љубица – наставница немачког језика (од 01. 09. 2012), Комненић Илинка – наставница физике, Кузмановић Радмила – учитељица у Бистрици, Маринов Марко – наставник ликовног васпитања, Мијатовић Милош – вероучитељ, Милисављевић Сања – наставница немачког језика (до 01. 09. 2012), Милић Тијосав – наставник географије, Миљанић Драгана – помоћна радница, Ненадовић Ђорђе – учитељ у Зеокама, Ненадовић Јасмина – учитељица у Зеокама, Николић Даница – наставница српског језика, Николић Љуба – наставница српског језика и библиотекарка, Њуњић Огњен – наставник физичког васпитања, Пауновић Љиљана – помоћна радница, Радојичић Зорица – секретарка, Рајковић Радојка – помоћна радница, Рајковић Татјана – помоћна радница, Ранковић Александар – наставник информатике (до 31. 08. 2012), Романовић Мирка – наставница енглеског језика, Савић Дејана – наставница техничког и информатичког образовања (до 01. 07. 2012), Савић Радиша – домар, Симеуновић Милица – учитељица, Станковић Весна – помоћна радница, Станковић Милка – учитељица у Стрмову, Станковић Милосава – наставница хемије, Станојевић Јелена – наставница музичког васпитања, Стевановић Славица – помоћна радница, Филиповић Лидија – шефица рачуноводства.
Ф У Д Б А Л С К И К Л У Б „М Л А Д О С Т“ У пролећном делу сезоне 2011/12. године у Другој београдској лиги, група „Сава“ (шести степен такмичења у држави), „Младост“ је постигла следеће резултате: • 18. 03. 2012. Младост – БСК (Брајковац) 4 : 0 • 24. 03. 2012. Младост (Чибутковица) – Младост 5 : 3 • 01. 04. 2012. Младост – Кртинска 3 : 0 • 08. 04. 2012. ТЕК Слога (Велики Црљени) – Младост 5 : 1 • 15. 04. 2012. Младост – Будућност (Звечка)
20
4:3 • 22. 04. 2012. Борац (Ушће) – Младост 3 : 2 • 29. 04. 2012. Младост – Барајево 1 : 0 • 05. 05.2012. ОФК Забрежје – Младост 7 : 2 • 13. 05. 2012. Младост – Вранић 1 : 6 • 20. 05. 2012. Младост – Палеж (Обреновац) 1:3 • 26. 05. 2012. ОФК Бурово – Младост 3 : 3 • 03. 06. 2012. Младост – Напредак (Медошевац) 1 : 0 • 09. 06. 2012. Лисовић – Младост 5 : 3 Фудбалску сезону 2011/12. године „Младост“ је завршила на 7. месту, од укупно 14 клубова. На 26 одиграних утакмица Барошевчани су имали 11 победа, 4 пута су одиграли нерешено, а 11 пута су изгубили. Постигли су 53 гола, а примили 59, што значи да им је гол разлика била минус 6. Освојили су укупно 37 бодова. Следећу сезону, 2012/13. године, „Младост“ је играла у истом степену такмичења. У јесењем делу те сезоне постигла је следеће резултате: • 25. 08. 2012. Напредак (Медошевац) – Младост 1 : 1 • 02. 09. 2012. Младост – Кртинска 3 : 2 • 08. 09. 2012. Младост (Чибутковица) – Младост 1 : 2 • 16. 09. 2012. Младост – Рвати 4 : 0 • 23. 09. 2012. Степојевац Вага – Младост 2 : 0 • 06. 10. 2012. ОФМ Мељак – Младост 0 : 1 • 14. 10. 2012. Младост – Вранић 4 : 1 • 21. 10. 2012. Бељина – Младост 1 : 4 • 28. 10. 2012. Младост – ОФК Бурово 0 : 0 • 03. 11. 2012. Барајево – Младост 1 : 3 • 11. 11. 2012. Будућност (Звечка) – Младост 2:2 • 18. 11. 2012. Младост – ТЕК Слога (Велики Црљени) 4 : 2 Јесењи део фудбалске сезоне 2012/13. године „Младост“ је завршила на 3. месту, од укупно 13 клубова. На 12 одиграних утакмица Барошевчани су имали 8 победа, 3 пута су одиграли нерешено, а једном су изгубили. Постигли су 28 голова, а примили 13, што значи да им је гол разлика била плус 15. Освојили су укупно 27 бодова. На првенственим утакмицама у 2012. години за „Младост“ је играло 19 фудбалера. Из Барошевца су играли Божић Срећко (1985), Ђорђевић Александар (1988) и Николић Лазар (1988), из Лазаревца Анђелковћ Никола (1992), Вукашиновић Дарко (1984), Мијатовић Радомир (1987), Петровић Слободан (1985), Трајковић Милош (1989) и Чадиковски Марко (1982), из Аранђеловца Беговић Иван (1985), Добричић Владимир (1983), Зафировић Милош (1987) и Радић Александар (1990), из
Буковика Гавриловић Ивица(1981), Прековић Влада (1983) и Швабић Иван (1985), из Дрена Стојковић Александар (1990), из Малих Црљена Миловановић Жарко (1989), а из Рудоваца Зекић Игор (1987). У првој половини 2012. године тренер у барошевачком фудбалском клубу био је Мирослав Стојановић из Трбушнице, а у другој половини Милета Перишић из Рудоваца. Тренер голмана био је Душан Милић из Малих Црљена. У првој половини године председник Управе био је Радослав Игњатовић, а у другој половини Жељко Тарић из Малих Црљена. Потпредседник Управе био је Милан (Аца) Ђорђевић, а секретар Предраг Терзић.
ДОГАЂАЊА На Бадње вече, 6. јануара, у организацији Црквене општине Барошевац, у сарадњи са Месним заједницама Барошевац, Зеоке, Мали Црљени и Бистрица, испред зидане цркве је организовано паљење бадњака. Такође је приређен и ватромет, а „испаљивање“ светлећих ракета је вршено са кућевног плаца Влаје Божића. У ноћи између 24. и 25. јануара почео је падати снег који није престајао све до следеће ноћи. Створени су огромни сметови а то је за последицу имало и прекид у снабдвању електричном енергијом. „Струја је нестала“ 25. јануара, у 19 часова, а „дошла“ тек сутрадан, у 13 часова. Поводом школске славе, Светог Саве, 27. јануара у школи је одржана приредба и приређен је свечани ручак чији је домаћин био Милан (Ђорђе) Ђорђевић. Последња два јануарска јутра су била веома хладна. Рецимо, 30. јануара у Крагујевцу је температура била минус 21 степен Целзијусов. У фебруару су се наставиле временске непогоде. Због великог снега и хладноће Влада Србије је 5. фебруара прогласила ванредно стање. Најхладнији дан ове зиме био је 9. фебруар када је у Крагујевцу измерено минус 22 степена Целзијусова, а у Београду минус 15. Нове велике падавине су се десиле 12. фебруара. Ни старији не памте овако хладну и „снеговиту“ зиму. У ноћи између 12. и 13. фебруара престало је функционисати улично осветљење, због штедње струје. У петак уочи зимских Задушница, 17. фебруара, народ је масовно изашао на гробље, ради чишћења снега, који је био толико велики да се није имао где склањати. Снег је почео нагло копнети 25. фебруара, по равницама су лежале огромне воде, али, срећом, поплава у Барошевцу није било. Првог марта су почели радови на изградњи новог гробља, на Црвеном брду. У овом месецу су настављени радови у главној улици, од раскрснице
до задружног магацина. Извођач свих ових послова је „Колубара Грађевинар“ из Лазаревца. Првог априла је пало мало снега, а по брдима се забелело. У спомен на стару барошевачку литију, на Васкрсни понедељак, 16. априла у зиданој цркви је извршено ломљење колача. Домаћин је био Милош (Негослав) Петровић. Организовано је и такмичење у туцању васкршњих јаја. У организацији Еколошког друштва „Барошевац“ 28. априла је, дванаести пут за редом, одржана акција пролећног чишћења села. Шестог маја су одржани општи избори у Србији, на свим нивоима. Од 962 уписана бирача у Барошевцу је гласало 712. У првом кругу избора за Председника Србије кандидати су добили следећи број гласова: Борис Тадић (Демократска странка) 235, Томислав Николић (Српска напредна странка) 184, Ивица Дачић (Социјалистичка партија Србије) 86, Војислав Коштуница (Демократска странка Србије) 69, Чедомир Јовановић (Либерално демократска партија) 30, Зоран Станковић (Уједињени региони Србије) 28, Владан Глишић (Двери) 21, Јадранка Шешељ (Српска радикална странка) 21, Даница Грујичић (Социјалдемократски савез) 4, Зоран Драгишић (Покрет радника и сељака) 4, Муамер Зукорлић (независни кандидат) 1, Иштван Пастор (Савез војвођанских Мађара) 1, док је неважећих гласова било 28. На изборима за Народну скупштину Србије предложене листе су добиле следећи број гласова: Демократска странка 211, Српска напредна странка 176, коалиција око Социјалистичке партије Србије 91, Демократска странка Србије 71, Либерално демократска партија 39, Српска радикална странка 32, Двери 27, Ниједан од понуђених одговора 8, Уједињени региони Србије 7, Покрет радника и сељака 5, Албанци 1, Савез војвођанских Мађара 1, док је неважећих гласова било 43. На изборима за Скупштину Града Београда предложене листе су добиле следећи број гласова: Демократска странка 203, Српска напредна странка 173, коалиција око Социјалистичке партије Србије 97, Демократска странка Србије 77, Српска радикална странка 39, Либерално демократска партија 30, Двери 22, Уједињени региони Србије 15, Покрет радника и сељака 7, Комунисти 4, док је неважећих листића било 45. На изборима за Скупштину општине Лазаревац предложене листе су добиле следећи број гласова: Лазаревац наша кућа 413, коалиција око Социјалистичке партије Србије 65, коалиција око Српске напредне странке 52, Демократска странка 44, Српска радикална странка 25, Клуб љубитеља Лазаревца 23, Демократска странка Србије 22, Либерално демократска партија 22, Уједињени региони Србије 6, коалиција око
21
Покрета радника и сељака 2, док је неважећих гласова било 38. У другом кругу председничких избора, 20. маја, гласало је 510 бирача. Борис Тадић (Демократска странка) је добио 267 гласова, Томислав Николић (Српска напредна странка) 227, док јеневажећих гласова било 16. Домаћин литије, на „Мали Никољдан“, 22. маја, био је Душан (Слободан) Марковић. Крстоноше су обишле свих пет записа а било је око 35 присутних. Обимна киша је падала 24. и 25. маја од које је у појединим местима у Србији дошло до поплава. Градња школске хале је започела 28. маја. Извођач радова је фирма „Милинковић Компани“ из Бољеваца, општина Пећинци. У организацији Месне заједнице Барошевац 6. јула (уочи Ивањдана) је, једанаест пут за редом, одржано такмичење у кувању рибље чорбе. Победник је била екипа Електродистрибуције из Лазаревца. У првој половини јула је било изузетно топло време. Август је био изузетно сув и топао месец, шестог је био најтоплији летњи дан са измереном температуром од 40 степени Целзијусових, док је двадесетчетвртог и двадесетпетог било 39 степени. Јагодина Бојић (1932-2012) је прва особа сахрањена на новом гробљу, на Црвеном брду, 17. септембра. Гробље је недовршено, без употребне дозволе. Због недовршеног прилазног пута пратња је прошла алтернативним прилазом, из Ракинца. Дуго очекивана киша најзад је пала 20. септембра. На дан црквене славе (Покров Пресвете Богородице), 14. октобра, Месна заједница Барошевац
је у црквеној порти организовала приредбу поводом четири века од помињања Барошевца у писаним споменицима. Тим поводом је изашла монографија „Барошевац 1612-2012“ у издању Месне заједнице Барошевац и Удружења грађана „Букинац“ чији су аутори Зоран Мирковић, Зоран Тошић, Славко Мирковић и Бранко Мирковић. Мото клуб „Чоканлија“ из Барошевца је уочи ове прославе организовао велику журку са око 300 учесника. Први јутарњи мраз је био 31. октобра. У новембру је завршен пут за ново гробље, поред Маринковићих кућа. На Аранђеловачком путу је урађен тротоар, са јужне стране, на деоници од главне раскрснице до скретања за Јелав, поред куће Мила Пантелића. У потесу Тополе су почели радови за потребе премештања „Помоћне механизације“. У организацији Месног одбора Српске напредне странке 7. децембра је, у сали Месне заједнице, одржана еколошка трибина са темом „Угроженост Барошевца рударским радовима од стране ПД РБ Колубара“. Гост трибине је био професор доктор Слободан Радосављевић. У ноћи између 9. и 10. децембра пао је први снег ове зиме. Ова година је за пољопривреду била углавном лоша, осим за произвођаче пшенице. Прво кошење траве је било тешко, због влажног времена, касније је проблеме правила суша. Суша и велике врућине су доста неповољно утицали и на баштенску производњу, воћарство као и на род кукуруза. На крају, 2012. је била преступна година. Зоран Тошић и Зоран Мирковић
Прослава четири века од помињања Барошевца у писаним споменицима. Фотографисао Зоран Чолић
22
ГОРЊИ КРА Ј
ШЉИВЕ РАНКЕ, КРУШКЕ КАРАМАНКЕ
В
ВОЋАРСТВО У ГОРЊЕМ КРАЈУ
оћарство као пољопривредна грана је било заштитни знак не само нашег краја него и целе Шумадијске Колубаре. Истина, више у традиционалном и сентименталном смислу, мање у економском. Готово да се није могла наћи кућа без ракије, пекмеза и других воћних прерађевина, али без озбиљније намере да ти производи буду значајнији извор прихода. Богатство воћарских врста је испуњавало сваки поглед на дворишта, чаире, потесе, на цео овај благо таласасти крајолик. Није се могло наћи ниједно двориште у којем није било засађено по неколико воћки. Економска корист од воћарства била је занемарљива. Воће је гајено изразито екстензивно, сваштарски. Наш народ је волео да живи у изобиљу плодова разног воћа, првенствено за личну употребу. У Горњем крају једино је шљива сађена у монокултури, некој врсти полуинтензивног засада. (Први и основни услов интензивног засада је монокултура – гајење биљака само једне врсте на одређеном простору.) Воће се готово није ни орезивало. Заштита се састојала једино у спорадичном кречењу воћних стабала које је више имало естетску улогу. („Види како је добар домаћин, окречио воће.“) У мањој мери воћке су окопаване. Главни послови у воћарству су били убирање плодова, њихово складиштење, прерада и употреба. Плодови неких воћки у мањој мери су употребљавани за сточну исхрану. Готово се може рећи да је једино шљива доносила какву такву економску корист која је подразумевала продају непрерађеног плода или добијених производа њеном прерадом, првенствено ракије и сувих шљива. Право благо нашег народног језика представљају називи домаћих сорти појединих воћних врста које су добијале имена по некој својој карактеристичној особини, при чему се често дешавало да се исте сорте различито називају у појединим крајевима. ШЉИВА алеко најзначајнија воћка у Горњем крају је била шљива са своје три сорте: најприсутнија је била маџарка (пожегача), затим раница и у доста мањој мери белошљива. То су аутохтоне, домаће сорте. Шљиве раније нису калемљене него су гајене као самоникле биљке. Саднице су налажене по воћњацима те врсте, по
Д
врзинама. Спорадично су били присутни случајеви калемљених шљива. ( Рецимо, у домаћинству Животе Савковића.) По питању опрашивања шљива је углавном самооплодна воћка. Ову воћну врсту одликује значајна бујност (величина стабла и круне, крошње). Најбујнија је била маџарка, па раница, а најмање белошљива. Шљиве у воћњацима су сађене у размаку 5 X 5 метара, орезивање је било врло оскудно и због тога је долазило до алтернативне родности (рађања тек сваке друге године, што нема везе са преступним годинама већ је последица погрешног орезивања или неорезивања и неодговарајуће исхране), изнуривања стабала, брзог старења воћњака. Угинуле старије воћке су замењиване младим садницама. Због неорезивања изглед круне је био углавном природан а оно мало што се орезивало рађено је по принципу „чисти средину“, који је у основи био погрешан, али је имао неког смисла због проветравања круне. Шљива се највише гајила ради ракије, сушења, затим због кувања пекмеза и слатког, затим стоне употребе, а била је присутна и продаја непрерађеног плода. Он се од стабла одвајао његовим трешењем. Некада је то највише чињено моткама, а много бољи начин је љуљањем стабла. (Шљиве не ваља трести мотком због оштећења пупољака који су већ формирани за наредну годину. Они настају током јуна и јула.) Раница је коришћена углавном за ракију и јело. Стиже, као и белошљива, у првој декади августа, а плод јој је од светло до виноцрвеножуте боје, што зависи од године. У пуној биолошкој зрелости добија тамну боју и не тако изражени пепељак (прах са спољне стане плода). За јело (стону употребу) се користи у биолошкој зрелости, а за ракију у пуној биолошкој зрелости, у којој плод садржи највише шећера. Овде ваља појаснити стручне термине о зрелости плода. Технолошка зрелост наступа од 7 до 15 дана пре биолошке зрелости и она подразумева стање зрелости плода у којој он има светлију боју покожице и меснатог дела и већу чврстину. У тој фази плод није сасвим зрео, али његовим брањем се постиже највећа економска добит. У биолошкој зрелости плод добија тамнију боју покожице и меснатог дела, већи садржај шећреа, а губи на чврстини. У пуној биолошкој зрелости плод добија најтамнију боју меснатог дела, највећи садржај
23
шећера, а чврстина плода му је најмања. Пошто је раница рано стизала због топлијег времена је имала краће време ферментације, која је трајала двадесетак дана. ( Ферментација, или алкохолно врење, подразумева претварање воћног шећера у алкохол. Дестилација алкохола, или печење ракије, подразумева одвајање алкохола из џибре, кљука, испаравањем. Алкохол има нижу тачку кључања од воде и пре испари из кљука од ње. Његова пара пролази кроз апарат у хладној води и кондензовањем се претвара у ракију. Оно мало воде што испари заједно са алкохолом је дестилована вода, она се помеша са ракијом и не квари је.) Маџарка има робусна стабла висине и до 10 метара која могу дати и 100 килограма плода (казан по стаблу). Стиже у првој декади септембра, има тамнији плод од ранице, са израженим пепељком. Плод јој је тежак од 25 до 30 грама. (Плод ранице је крупнији. Тежи од 30 до 35 грама.) Највећа мана маџарке је осетљивост на болест шарку која се појавила средином ХХ века а симптом јој је опадање недозрелих плодова. Најлакше се препознаје по боји листа који је бледозелен и жут. Ова болест се не лечи, примењује се једино крчење заражених стабала и њихово спаљивање. Због тога се ова сорта шљиве у Србији више готово и не користи. Држава је до пре неколико година финансирала крчење заражених засада, сада се са тим стало. Садити нове засаде шљива осетљивих на шарку поред заражених врло је опасно. Маџарка се поред ракије употребљавала за слатко, пекмез и, нарочито, сушење, у мишанама (сушницама), којих је овде било до шездесетих година ХХ века. Ова сорта има добар радман, количину ракије од 100 литара кљука, бољи од ранице. Раније се ракија пекла у казанима лепацима, запремине 100 литара, који су били озидани по качарама, просторијама где су се држали судови за џибру и у којима се пекла ракија. На њима је од бакра био казан, суд у који се сипала џибра, затим његов поклопац, лула и апарат, смештен у дрвеној табарци. У казану није било решетке. Уместо ње се стављала слама. Казан се није кипао па се остатак после процеса печења ракије морао судовима избацивати из њега. Ракију је било тешко и споро пећи, по пар казана на дан. Машински казани су се појавили после Другог светског рата, а у Горњем крају су их имали Миодраг, Периша, Богољуб и Богдан Ђорђевић, Микица Павловић, Бошко Николић, Радосав Петровић ... До седамдесетих година ХХ века углавном се пекла блага ракија јачине до 15 гради (мера јачине алкохолног пића). Она се пила и кувала, са ушпинованим шећером („шумадијски чај“). Касније се појавила љута ракија, јачине од 19 до 22 града. (Град је мера за
24
јачину алкохола и износи 2,5 степени.) Накнада за коришћење машинских казана је ушур и износио је 1 литар љуте или 1,5 литара благе ракије од казана. Уз ове казане ваља поменути и баквицу, део казанџијског прибора, дрвени суд за прихватање ракије из казана. Други део формирања ракије као пића одвија се њеним одлежавањем у бурадима, дрвеним судовима који се праве од храста, дуда и багрема. Овде је било доста квалитетног дрвета за бурад. Најбоље дрво за ову намену је храст због реакције ракије са танинима из њега. Код нас је највише било багремових и дудових буради. За буке ракије (њен укус, мирис) најважније је њено одлежавање у бурету где добија густину, боју. Наука каже да далеко најбољу ракију даје маџарка која са буретом реагује три године и за све то време од њега добија одређене твари. (Ракија од ранице са буретом реагује само пола године.) И буре има своју трајност, десетак година, после тога ракија нема шта да добија из њега. Бурад се држе у подрумима са константном температуром (око 15 степени Целзијусових) и влажношћу, што спречава испаравање алкохола из њих и њихово расушивање. Скупљена шљива са отрешених стабала (кљук, џибра) такође се држала у дрвеним судовима. Такав суд запремине једног казана џибре звао се чабрић, од два казана – чабар, од три казана и више – каца. Каце су имале запремину и до 100 казана џибре, биле су непокретне, направљене у просторијама из којих се нису ни износиле. Дрвене судове за ракију и џибру правили су пинтори, по кућама наручилаца. Овај занат је некада био веома развијен. Као што је поменуто, белошљива је слична раници, стиже у исто време. У Горњем крају се јављала доста спорадично. Плод јој је светложуте боје, а стабло крто. Седамдесетих година ХХ века почеле су се садити саднице шљиве стенлеј и оне деведесетих година потпуно потискују раницу и маџарку. Почетком ХХI века почињу се садити саднице чачанских сорти (родна, лепотица, најбоља, рана). У Горњем крају је заживела само чачанска родна. Ове друге су сађене после прекопавања овог засеока. (Међутим, треба напоменути да је на парцели Рајка Радовановића, Кулаша, на Ковачевој граници, била засађена чачанска лепотица. Ова парцела је експроприсана средином прве деценије ХХI века.) Сорта стенлеј је пореклом из Америке, врло је распрострањена у свету, калеми се на џанерику. Ове саднице се купују у расадницима и саде се у монокултури. Са овом сортом се први пут почиње интензивније „воћарити“, радови у воћњаку постају обимнији. Први пут се назире дириговани облик круне приликом орезивања. Стенлејка има крупан
плод, преко 35 грама, добра је за сушење, редовно и обилно рађа уз примену агротехничких мера. Нема ни приближан квалитет ракије као раница и маџарка, без обзира што јој је радман добар, али укус није нешто нарочит. Највише се употребљава за сушење, скоро сва сува шљива која се сада купује је стенлејка (99 %). Овде се ваља осврнути на облике орезивања круне код шљива. Код вазе (котласте круне) оставе се три до четири основне рамене гране које иду из стабла под углом од 45 до 50 степени, равномерно распоређене у простору, без централне продужнице. Предности вазе су боља осунчаност и осветљеност круне, бољи квалитет плода, нижа стабла и лакша берба. Мане су јој мањи родни потенцијал, склоност ка очењавању (ломљењу) основних рамених грана. Код пирамиде је стабло настављено централном продужницом по којој су равномерно по висини и у простору распоређене основне рамене гране. Овако орезана стабла су виша, имају већи родни потенцијал, нема очењавања рамених грана. Мане оваквог орезивања су да су стабла висока за бербу плодова (преко 5 метара), потребне су мердевине, захтева се већи размак садње, због сенке. Побољшана пирамида је пирамида код које је на 1 до 1,2 метра висине од основног стабла укинута продужница и преведена у 3 - 4 основне рамене гране, као код вазе. У Горњем крају интензивније орезивање је почело седамдесетих година ХХ века системом вазе. Пирамида је врло мало примењивана. (Ђока и Раде Николић, поред пруге, испод гробља, као и Доца Петровић, у Миросаљачким ливадама.) Наш крај је на граници, западно од нас је заступљена пирамида а источно - ваза. Ове врсте орезивања важе и за друге врсте воћки. Милосав (Љубомир) Весић (1927), један од наших најстаријих суграђана, сећа се да је пре Другог светског рата скоро свако домаћинство имало мишану. Такође наводи да су некада у наше село у јесен долазили пекмезари, који су на простору где се сада налазе Дом и „нова“ школа постављали огромне казане и ту кували пекмез од шљива, у великим количинама, који је железницом одвожен на продају, у Београд. Шљиве за пекмез су ту, на лицу места, откупљиване од сељака који су их довозили у канатама, на колима које је вукла сточна запрега. Раденко (Драгислав) (1935) и Дејан (Драгиша) (1954) Ђорђевић причају да је њихова „задруга“ имала воћњак од 3 хектара у којем је било око 700 стабала, углавном шљиве, од тога две трећине маџарке и једну трећина ранице. (Тако велике воћњаке у њиховом крају су имали и Лаца и Богдан Ђорђевић као и Пера и Драгиша Степановић.)
Шљиве су сађене у размаку 8 Х 6 метара. Због тако великог воћњака имали су судова за око 130 казана џибре. Каце су биле направљене без металних обручева, највећа је имала запремину око 80 казана (7 - 8 тона), била је висока око 2,2 метра а пречник дна је износио 2 метра. Први у селу су набавили машински казан, 1951. године, од Драгише Секулића, из Ваљева. Наводе да је пожељно што спорије препицати ракију. Сећају се и мишане која је имала 12 леса запремине око једне тоне. Сушење шљиве је почињало у задњој недељи августа и трајало до краја септембра. После шљиве сушене су крушке такуше. За добијање једног килограма суве шљиве потребно је 3,3 до 3,5 килограма сирове. Сушење једног „налога“ трајало је од 36 до 40 сати. Осушене шљиве су држали у дрвеним корпама, у тањим слојевима, на проветреним местима и требало их је често мешати. У домаћинству Драгослава (Момир) Ранковића (1957), из Бистрице, још увек постоји мишана, прављена педесетих година прошлог века, која од 1970. године није у употреби. То је, у ствари, зграда површине 5 Х 3 метра која се састоји од простора за сушење шљива и трема. У делу за сушење смештено је 12 дрвених леса, у два реда по шест, постављених по висини. Лесе су дрвене фиоке површине 2 Х 1 метар, дубине 5 сантиметара, ребрастог дна. У једну лесу стаје од 50 до 60 килограма сирове шљиве. Испод дела за сушење озидано је ложиште високо од 70 до 80 сантиметара које је од простора са лесама одвојено „небом“ дебљине петнаестак сантиметара, од цигле. Драгослављев стриц Миленко (Милорад) (1930) прича да су приликом сакупљања, са отрешених стабала маџарке, бољи, очуванији плодови одвајани за сушење, а остали су сакупљани за печење ракије. Сушење једног „налога“ трајало је 48 сати, за шта је потребно изгорети око 1,5 метара дрва. Укупан период сушења трајао је око 40 дана. Осушене шљиве су држане у посебној просторији, на дрвеном патосу, а продаване су у Лазаревцу и Аранђеловцу, где су одвожене у канатама, у које је стајало око 500 килограма. Миленко прича да је њихов воћњак био површине 2,5 хектара из кога су сакупљали по 100 казана шљиве од, чега би добијали око 1,5 тона благе ракије, коју су држали у бурадима запремине 500 литара. Ракију су продавали кафеџијама, по околним варошицама, коју су одвозили воловском запрегом. ЈАБУКА руга воћка по важности у Горњем крају била је јабука, која се одликује богатством сорти, укуса, боја, временом зрења. Најпознатије домаће и одомаћене сорте су петровача, будимка,
Д
25
врбовача, стрекња, колачара, ужичка будимка, кожара, тврдокорка, шуматовка. Било их је још, мање познатих. Поменуте сорте су различито називане, од домаћинства до домаћинства. У исто време када и шљива стенлеј почињу се, спорадично, гајити и нове сорте јабука, ајдаред, златни и црвени делишес, јонатан. У Горњем крају није било јабучара, јабуке су сађене типично екстензивно, на великим размацима, на окућницама, махом спорадично. Јабуке су калемљене, на дивљаку, сејанац. Постоје две врсте калемљења. Старији начин, „у процеп“, практикован је у пролеће, обично „о Младенцима“. Подлога се на један метар висине од земље хоризонтално пресече тестером и то пресечено место се по средини вертикално зацепи. У процеп се стави дрвени клин, а поред њега, са обе стране, ставе се калем гранчице, једногодишњи неродни ластари (прирасти на воћки) који се пре калемљења припреме. Савремени начин калемљења, „пелцовање“, практикује се у августу и септембру. На висини од 20 до 30 сантиметара од земље на подлози се прави „Т“ зарез, заврне јој се зарезана кора и у зарез се убаци „спавајући пупољак“ (онај који се назире) са калем гранчице. То зарезано место на подлози се затим обмота. Ова врста калемљења је практичнија, воћка брже пророди. Седамдесетих година ХХ века у Горњем крају се појављују саднице из лазаревачког расадника, мада он постоји још од 1909. године. Јабуке нису самооплодне, оне су диплоидне и триплоидне, што значи да им је за оплодњу потребно присуство стабала других сорти јабука. У Горњем крају је била велика родност стабала зато што их је било доста, разноразних сорти. (Стабло је неродно због неодговарајућег опрашивања.) Јабуке су употребљаване само за јело, у свежем стању. Врло мало су се сушиле (на конац), пекле, а у мањој мери су коришћене за сточну исхрану. Петровача има ситан плод тежине око 40 грама, лоптасто купастог облика, зеленожуте боје покожице, белог и доста сочног и слатког меснатог дела. То је рана јабука која стиже почетком јула, а пошто је летњи плод, није трајна. Стабло јој је врло бујно, отпорна је на болести. Децу из Горњег краја, из шездесетих и седамдесетих година прошлог века, лепе успомене вежу за огромно стабло ове сорте јабуке из дворишта Сретена Мирковића. Да би се домогла укусних плодова са њега морала су смишљати начин да заобиђу огромну препреку, Сретенову супругу Ленку. У једном другачијем времену од садашњег, када је постојала оскудица слаткиша, комшијска деца су била склона чувеним ситним, безазленим крађама воћа. Илињача има крупан плод тежине близу 250
26
грама који је пљоснатоокруглог облика, а боја покожице му је светлозелена са додатком црвене. Стиже почетком августа и одликује се изразито бујним и кртим стаблом. Будимка има поситан плод, мало тежи од петроваче, сличног облика, нешто отвореније боје покожице, белог, сочног и киселкастог меснатог дела. Стиже у првој декади августа, стабло јој је, такође, врло бујно. Ауторима овог текста у успомени је остало огромно стабло ове сорте јабуке које се налазило поред улазне капије кућевног плаца „задруге“ Александра и Чедомира Дамњановића. Врбовача има ваљкаст, издужени плод, тежине преко 100 грама, основне боје покожице жуте са великим делом допунске црвене, бледожутог меснатог дела, изразито слатког и миришљавог. Стиже у трећој декади августа, а стабло јој је средње бујно и крто. Стрекња има пљоснатоокругли плод, крупан, тежине и преко 200 грама, основне боје покожице зелене, са додатком жуте и црвене, бледог меснатог дела са накиселим укусом. Стиже у трећој декади септембра, изразито је бујна, родна и дуговечна. Врло карактеристично је било остављање њених плодова у трапове, за зимску употребу. Колачара има спљоштени, колачаст плод, тежине од 100 до 200 грама, зелене боје која прелази у сламастожуту са црвеним пругама и тамним тачкицама, беличастог меснатог дела који је чврст, са киселим и благо ароматизованим укусом. Стиже почетком октобра. Ужичка будимка има пљоснато овални плод тежине од 100 до 150 грама, жуте боје покожице са ситним тамно браон пегицама, жућкастог меснатог дела, слатко накиселог укуса, брашнастог и ароматичног. Стиже средином октобра, стабло јој је бујно. Кожара има колачаст плод тежине од 150 до 250 грама, зелене боје са рђастом превлаком светло до тамно браон боје, жутог меснатог дела слатког и ароматичног укуса. Стиже средином октобра. Тврдокорка има лоптасто издужени плод тежине од 100 до 150 грама, зелене, изразито сјајне боје покожице, чврстог белог меснатог дела накиселог укуса. Стиже у трећој декади октобра, дуго се чува. Шуматовка (црвенка, циганчица) има ситан, издужено лоптасти плод тежине од 50 до 80 грама, основне боје покожице црвене, беличастог меснатог дела, слатко накиселог и благо ароматичног укуса, врло чврстог. Стиже крајем октобра, у трапу се чува до маја. Има изузетно уско и високо стабло. KРУШКА рушке се калеме на дивљу крушку и нису самооплодне. Најпознатије сорте су: јагодњача, медњак, лубеничарка, караманка, такуша,
К
водењака, топчидерка, лончара, арапка. Јагодњача има ситан округласти плод зеленожуте боје покожице са беличастим меснатим делом слатко накиселог укуса. Има бујно стабло и стиже крајем маја и почетком јуна. У Горњем крају је било карактеристично огромно стабло ове сорте крушке на парцели Бошка Николића која се налазила између кућевног плаца Богосава Николића и шталских плацева фамилије Мирковић. Медњак има средње крупан плод тежине око 100 грама, жуте боје покожице која добија допунску црвену боју. Плод је изразито сладак и стиже средином августа. Лубеничарка има средње крупан плод округластог облика зеленожуте боје покожице која је румена са сунчане стране а меснати део је светлоцрвен. Стиже половином августа. Караманка има плод средње величине са глатком покожицом боје меда са црним пегама. Меснати део је жуте боје, слатконакисео и сочан, изразито јаког мириса. (Њен назив на турско значи миришљав.) По речима Дејана Ђорђевића њен плод је толико укусан да су га осе и стршљенови могли целог појести, осим покожице. Има бујно стабло и стиже у другој половини августа. Такуша има ситан округли плод светлозелене боје покожице који је мало румен са осунчане стране. Меснати део је бледожут и ароматичан. Зрели плодови се чувају три недеље, а могу се користити и за туршију („водљику“), ракију, сушење, пекмез. Стабло јој је бујно и стиже у другој половини септембра. Водењака има средњекрупан плод јајастозвонастог облика жућкастозелене боје покожице са слатконакиселим меснатим делом који је веома сочан. Стабло јој је бујно и стиже крајем септембра. Топчидерка има дугуљаст плод величине од 200 до 300 грама који у пуној зрелости има жуту боју покожице а са сунчане стране добија и мало црвене боје. Стабло јој је бујно, стиже у октобру, у траповима се чува целе зиме а добра је и за печење. Лончара има плод величине преко 200 грама са чврстом покожицом зелене боје која је превучена рђастом превлаком. Ово је зимска крушка. Арапка има крупан, звонаст плод са дебелом, грубом, пегавом покожицом отворено браон боје и меснатим делом који је светложут и сочан. Стабло јој је много бујно. И ово је зимска крушка која стиже крајем октобра и почетком новембра.
С
ОСТАЛЕ ВОЋНЕ ВРСТЕ коро свака кућа у Горњем крају имала је по стабло-два трешње и то углавном црвене, ређе је било бледих (које су чвршће и употребљавају се за слатко) и дивљих (које су ситније). Црвене
трешње стижу у мају и јуну, бледе нешто касније, а дивље најкасније. Трешња је калемљена на дивљу трешњу. Такође се може рећи да је свака кућа имала и вишње. То су биле дивље, самоникле, такозване „облачинске“, које су тај назив добиле по селу Облачинову, из околине Блаца, одакле су пореклом. Стижу крајем јуна, плод им је ситан, тамноцрвен, кисео. Употребљавала се за јело, сокове, слатко. Седамдесетих година ХХ века појавила се „марела“, која је калемљена, плод јој је крупнији и слађи, а стабло јој је бујније од старије сорте вишње. По питању опрашивања старе сорте ове воћке су самооплодне. Треба напоменути да су плодови вишње откупљивани од стране земљорадничке задруге. Мушмула је калемљена на глог, има слабу бујност стабла, плод јој је тежак око 30 грама, браон боју покожице и стиже крајем октобра. Поред употребе за јело у свежем стању ова воћна врста је и кишељена. Домаћинства су гајила углавном по једно стабло мушмуле. Дуд се одликује огромним, високим стаблом које прави добру хладовину. То су били углавном дивљи, бели и црни. Плодови стижу средином лета и највише су служили као храна за свиње. Постојале су две сорте дуње, врањска (дуњац) и лесковачка. Плод прве је тежак око 1500 грама, а друге до 500. Ове две сорте се међусобно опрашују. Плод им стиже крајем октобра, одликује се великом специфичном тежином, покожица је лимунастожуте боје а меснати део је кисео и ароматичан. Употребљава се за јело и слатко. Дуње се калеме на дивљу дуњу. Кајсије се калеме на џанерику и белошљиву. Рађају у лето, плод им је изузетно сладак а тежи од 50 до 80 грама, боја покожице му је наранџаста. Употребљава се за јело а у биолошкој зрелости и за џемове. Ораси су самоникли и самооплодни. Имају огромна стабла, ресаст цвет, језграст плод смештен у љуску. Сорта „коштунци“ се одликује изузетно чврстом љуском. Стижу у октобру, употребљавају се за јело, колаче. Пратилац шљиве је џанерика, воћка сличне употребне вредности, али сасвим друга воћна врста. Данас је значајна као подлога за калемљење других воћних врста, шљиве или кајсије. Некада се од ње пекла неквалитетна ракија, употребљавале се за јело и исхрану свиња. Као и вишња, и џанерика је откупљивана.
У пролеће 2013. године Славко и Зоран Мирковић
27
ГОРЊ А НИ ( И ГО Р Њ А Н К Е)
NJEKEDI SA DOBRE JEDLO РАЗГОВОР СА РУЖОМ ВЕСИЋ (МИЛОСАВЉЕВОМ СУПРУГОМ) Ружо, откуд Ви у Барошевцу?
У
Барошевац сам први пут дошла 1947. године. Исте те године, нешто пре мојег доласка, очух ми је почео радити у подземном руднику угља ‘’Пркосава’’. Становао је у Барошевцу, заједно са мајком и братом, код Драгомира Гајића (оца Перке Петровић). У то време овде су радиле бургије, испитивало се постојање угља. Пошто је руководилац тог посла био Немац (инжењер Јтнер), ја сам код њих радила као преводилац, са немачког. Тим послом сам се бавила годину и по дана. Почетком 1950. године мој очух је погинуо на послу. Пошто смо га сахранили, на барошевачком гробљу, мајка, брат и ја смо се вратили у Војводину. Исте те године, у новембру, ја сам поново дошла овамо, али, овога пута за стално, пошто сам се тада удала. Како бисте описали Барошевац у време Вашег доласка у њега? У то време у Барошевцу су постојале три продавнице мешовите робе: једна се налазила у кући Мила Марковића, друга у кући Милића Дамњановића (звала се ‘’Полет’’), а трећа је била задружна и налазила се на месту садашње амбуланте. У продавницама се могла куповати прехрамбена роба (хлеб, со, шећер, кобасице, конзерве, пиће), судови, веш. (У ‘’Полету’’ је било и метражне робе.) Услов куповине у продавници која се налазила у Миловој кући био je поседовање бонова које су добијали радници запослени у државним предузећима. Сељаци су добијали бонове искључиво ако предају жито задрузи. (Бон је био само услов за куповину, а купљена роба се плаћала новцем.) Задружна продавница је била у поседу сеоске пољопривредне задруге која се бавила откупом жита, добављањем семена и вештачког ђубрива. Поред тога, у згради општинске кафане (налазила се на месту где је сада дисконт ‘’Угоститељства’’) постојала је пекара, а ту је повремено долазио и лекар. Од 1949. године у тој згради је почела радити и радничка менза где су највише ручавали бургијаши. Они су становали у бараци, у вашаришту (налазила се на месту где је сада кућа Рајка Божића). На истом месту је постојала и друга барака, за њихов алат. Млин се налазио у кући Мила Марковића, пошта код Жике Максимовића (на месту где је сада кућа Радована Павловића, преко пута цркве), а ковачница код
28
Стојадина Урошевића. За Београд се путовало ‘’ћиром’’, преко Лајковца и Обреновца. Шта бисте рекли о Вашем домаћинству у Горњем крају? У време моје удаје мој муж Милосав (1927) је живео у ‘’задрузи’’ са својом браћом Милутином (1925) и Томиславом (1931). Поделили су се 1955. године. Имали смо велики кућевни плац површине три хектара: на 20 ари је била окућница, под шумом (Кусања) је било 5 ари, остало је било обрадиво земљиште. Довољно простран да се на њему све могло гајити. Од домаћих животиња смо узгајали свиње, говеда (од 1956. непрекидно, до сада), живину (кокошке, патке, ћурке). Овце, козе и гуске нисмо држали. Имали смо добру и велику башту са скоро свим баштенским културама. Од воћки смо имали шљиве (ранице, маџарке, касније и стенлејке), јабуке, крушке и кајсије. Бунар смо ископали 1952. године, у септембру. (После деобе он је остао у Томином дворишту.) Био је дубок 22 метра. Пресушио је средином шездесетих година прошлог века, због ископавања ‘’беле земље’’ испод наших кућевних плацева, а вода се поново повратила у њега после неких 5-6 година, по затварању рудника ‘’беле земље’’. До ископавања бунара, воду за пиће смо доносили са Букинца, у балонима и крчазима. Са баре, која никада није пресушивала, коришћена је вода за прање и појење стоке. Када су нам деца била мала, њихов веш смо испирали на бунару Ратка Јонића, кoји се налазио поред самога потока Букинца. (До ископавања бунара најтеже нам је било за воду.) Шта бисте рекли о месту где сте живели, у Војводини? Рођена сам 1932. године, у словачкој породици, у Футогу. На несрећу, остала сам без оца сат и по по рођењу – погинуо је од рикошетираног метка на свадби својег шурака, мојег ујака. Стога сам детињство провела у Бачком Петровцу, код мајчиних родитеља. После очеве погибије моја мајка је још пет година живела у домаћинству својег свекра, а онда се, на наговор својег девера, по други пут удала. У том другом браку је родила једно мушко дете, мојег полубрата, млађег од мене осам година. Петровац се налази северозападно од Новог Сада, на удаљености од 15 километара. Онда је то било огромно село у којем је преовлађивало
словачко становништво, а било је још Срба и Мађара. У селу је постојала четвороразредна двојезична основна школа, на словачком и српском, као и четворогодишња гимназија, на словачком. У Петровац се од Београда долазило возом, пругом широког колосека, без преседања. Та пруга је ишла до Сомбора. Железничка станица се назива ‘’Петровац – Гложан’’ зато што се налази између ова два села. На том месту нема насеља, постоје само кафане и магацини. Петровац је са станицом повезан калдрмисаним путем, дугим 2 – 3 километра, који ни онда није био блатњав, а поред пута се налази тротоар поплочан циглом. Чини се да бисмо Ваш завичај најлакше упознали кроз поређење са нашим крајевима. У Војводини су села ушорена и много већа него овде. Њиве су удаљене од кућа и по 10-12 километара. Шума нема, куће су се највише грејале шашом, а за огрев су се још куповали дрво и угаљ. Свако село је имало утрине, пашњаке, за чије коришћење се плаћала надокнада држави. Тамо су путеви широки, али блатњавији и прашњавији. Пруге не иду кроз насеља и оне су широког колосека. (‘’Ћира’’ тамо није саобраћао.) У Петровцу су кућевни плацеви били мањи него овде, обично површине двадесетак ари, не више од пола хектара. Дворишта су се патосала циглом и у сваком је постојао бунар, плитак, али са питком водом која је вађена помоћу мотке са каменом. Баште су биле пространије и више им је се пажње посвећивало него овде. Заузимале су већи део кућевних плацева, имале су бољи распоред у њима засађених култура, са више врста поврћа, а у свакој је било и лозе. Са спољне стране ограде, до путева, сађено је дрвеће (воћке, јеле, јабланови), пред капијама су били сточићи и клупе за седење. У двориштима је постојао мањи број зграда него овде, скоро све просторије су биле под једним кровом, чак и стаје за стоку. Та главна зграда је била дуга, а уска, обично димензија 20 x 6 метара, са кровом на две воде. Налазила се поред саме улице. Чак ни сада тамо скоро да нема спратних кућа, исте су и код богатијих и код сиромашнијих, само су код првих мало дуже. Собе су биле веће него овде, а ходник је био обавезан. У Војводини је свако село имало земљорадничку задругу која је поседовала своју земљу. Такође,и кудељаре, на електрични погон, у којима се кудеља спремала за фабрике. Пошто је тамо било много више стоке свако село је имало ветеринара. Док сам ја била у Војводини, у сваком селу су постојале основне школе, амбуланте, библиотеке, биоскопи, по више трговачких радњи. Домови културе су постојали још пре Другог светског рата. У Петровцу је постојала свакодневна пијаца, а главна се
одржавала суботом. Тамо су запрежна кола била са већим канатама него овде, за запрегу су се највише користили коњи. Мој деда је још онда имао трактор са гвозденим точковима. За превоз се највише користи бицикл. Кад сам дошла у Барошевац, овде није било радио-апарата, а тамо јесте. У Војводини није било моба. Комшије су се дружиле седећи испред дворишта и у кафанама, којих је било у скоро свакој улици. Много мање су се посећивали по кућама. У Петровцу се углавном не слави. Родбина се највише састаје на свињокољима и дечијим рођенданима. Свадбе су много мање него овде. Позива се само ближа родбина, а свадбени ручак је сличан овдашњем. На сахранама је одувек био присутан само по један свештеник, нема кукања, даривања, ручкова. Сви који дођу испраћају покојника до гробља и нико не напушта гробље док се домаћин не захвали на присуству испраћају покојника. На сахране сви иду у црнини, и ко је род и ко није. Црнина се носи у жалости, као и овде. Тамо нема даћа, годишњица. За Божић се не припрема свињска печеница, само се пече ћурка или гуска. За Бадње вече се у корпицу, на столу, стављају гужвољак сламе, ораси, бомбоне, чоколаде, одела и то вече се одатле дарују укућани. За Васкрс се боје јаја, као и овде. Тамо нема постова, задушнице су увек првог новембра (не мењају датум), а на гробље се износе само свеће и цвеће, без хране. Гробља нису много удаљена од насеља, боље се одржавају него овде и на њих се више излази. Споменици су мањи. Тамо свештеници не посећују сеоске домове, нема свећења водице, са парохијанима се договарају повремено, у црквеним салама, које постоје уз цркве. Од народа не узимају новац, приходују од црквеног имања које обрађују. У цркви, за време богослужења, има тасић, као и овде. За црквену службу су постојала три термина, у 8, у 10 и у 12 сати, а само један свештеник је вршио све те службе. Омладина се тамо највише дружила у биоскопима и црквеним портама, нарочито недељом, на црквеној служби у 10 сати. Млади су више посећивали цркву него овде, а тако је и данас. Кола се тамо нису играла. Сујеверје је много мање присутно него овде. Тамо је веће поштовање свега, родбине, старијих, комшија, познаника. Мање има крађе. По селима је било беземљаша који су служили код богатијих, највише чувајући стоку по утринама, нарочито свиње. На тим утринама су постојали бунари, а када се истера крмача прачара на испашу, она се сама на подне врати кући, да подоји праце. Тамо је више него овде после Другог светског рата спровођена аграрна реформа, много је више било богаташа. У Футогу је постојао и богаташки дворац, који се тамо назива каштел.
29
Њега је, после аграрне реформе, присвојила сеоска земљорадничка задруга, a сада је ту средња пољопривредна школа. Изгледа да је врло занимљиво упоредити исхрану у Војводини и овде. У односу на Шумадију исхрана и спремање јела су доста другачији у Војводини. Тамо се спрема маснија храна, више се користи месо, а поврће је разноврсније. Месили су се већи, округли хлебови, печени у фурунама, које су се налазиле под истим кровом са стамбеним простором, па је то био и начин да се собе за становање догревају. (Постојале су и летње фуруне, одвојене од главне зграде, да се не би додатно загревала кућа.) Кукурузно брашно се није употребљавало у људској исхрани. Тамо је било више посека, клале су се одједном 2-3 убојнице (‘’свињске даће’’ су биле врло посећене), а месо и сланина од њих су се углавном сушили. Свеже месо се набављало у касапницама којих је било у сваком селу. Расхладни уређаји у њима нису радили на струју. Тамо се нису клали праци и јагањци. Месо се углавном поховало и кувало, а мање пекло. Није се пекло на ражњу, већ у плеховима. Овчије месо се није пекло, употребљављно је само за кување и сушење. (Када сам дошла у Барошевац овде није било похованог меса.) Парадајз је остављан за зимницу само као кувани и цеђени, а употребљавао се за чорбе и сосове (запржено брашно у које се стави кувани парадајз и то се густо кува). Пире од кромпира се тамо много више користи, углавном са куваним месом и сосом. Сир је другачије прављен и то само као дробљени: пошто се груда оцеди у цедилу није притискана, као овде. Употребљаван је само као млади. Кајмак се није скидао са млека. Тамо се није кувало слатко, већ само компоти: од
30
јабука, крушака, шљива, дуња, кајсија, брескви (нису од грожђа и лубеница). Компот се прави тако што се у теглу стави изрезано воће, на њега шећер, салицин и мало воде. Количина воде зависи од врсте воћа, па ако оно у себи има већи садржај воде, мање се долива. Затворене тегле се поређају у велику шерпу, на шпорету, у коју се сипа вода скоро до врха тегли које морају бити једнаке. Шерпа се загрева око сат времена, на тихој ватри (да не попуцају тегле), после се скида са шпорета и хлади до сутрадан, без померања тегли из ње. То је процес стерилизације. После се тегле поваде и ставе на место где остају, не ваља их померати. У њих се ништа не дотура и не отварају се пре коришћења. Компот се служи после јела, са колачима, у посебним ћасицама. Тамо се гости не послужују тим компотом непосредно по доласку, а и кафа се много мање кува. За свадбе су се спремала следећа јела: чорба или супа, кувано месо са парадајз сосом и кромпир пиреом, поховано месо, печење (свињско и живинско) са прженим кромпиром, сезонска салата, колачи, торте. Није се спремало предјело нити пихтије (оне су се спремале за друге прилике). За свадбе се нису клали говеда и овце. Тамо има више винограда него овде, вино се пије као вода, више се пече комовица него шљивовица. Љута ракија се пекла од дудиња и кајсија. Зиданих казана тамо није било. Ракија се није кувала већ само вино. Онда тамо није било пива, а и сада се мање употребљава него овде. За тамошњу исхрану би стварно могло да се каже ‘’ал се некад добро јело’’. Како то гласи на словачком?
Njekedi sa dobre jedlo. У зиму, 2012/2013. године Зоран Мирковић
‘’Забијачка’’ (клање посека) у Кисачу, код Чјеф Мартина (Ружиног деде по мајци), 1935. године. Ружа је мала девојчица, прва с лева у доњем реду. Фотографија је у власништву породице Милосава Весића
ГОРЊ А НИ ( И ГО Р Њ А Н К Е)
GOOGLE МИЛЕНА СЕЋАЊА МИЛЕНЕ НИКОЛИЋ
З
ШКОЛА а почетак својих сећања Милена жели да истакне да је у школу пошла 1941. године и да јој је учитељица била Каја Алвановић. Тада се по цео дан проводило у школи, од осам ујутро до вечери. Ђаци су са собом носили две торбе: у једној су биле књиге и школски прибор, у другој храна. Од књига се сећа буквара, а од прибора наводи таблице, сунђер и крижаљку. Онда није било свески, писало се на таблицама, а уместо оловке употребљавала се керамичка крижуља, уместо гумицом, брисало се сунђером. Од хране су ношени проја, сир, сланина. У школском дворишту је постојао бунар са питком водом. Милена је у школу ишла само пола године. Због обавеза код куће отац јој није допустио да настави школовање. Милена се сећа да су јој школске другарице, из нашег села, биле: Вукосава, ћерка Тикомира Гајића, која је удата у Лазаревац и презива се Марковић, затим Душанка Ђорђевић, Иванова ћерка, удата у Шопић, у Симиће, онда Ђурђијана, звана Ђука, ћерка Драгомира Николића, која се удала за Милорада, Мићу Јанковића, из Барошевца, затим Радојка Пантелић, Чедомирова ћерка, удата за Миту Рајковића, из Зеока и Јелена ‘’Црногорка’’, избеглица. Милена се сећа и својих школских другова, из нашег села. То су били: Радојица, звани Баџа, син Животе Димитријевића, Милорад Ђокић, Смиљкин син, Богољуб, син Милана Ђорђевића, Мића ‘’Бањанац’’. Много више њих нису више живи: Живко Вујичић, Мирослав,звани Мишко, син Чедомира Дамњановића, Ђорђе Ђорђевић, Божин син, Андреја, син Живомира Китановића, затим од Миљанића, Милисав и Радосав, синови Тикомира и Радојице, онда, од Пантелића, њих тројица, Властимир, звани Лаца, Милован, звани Мића и Радован, звани Рачић, а то су били синови Бранивоја, Љубисава и Милорада, званог Мића и, на крају, Миленко, звани Ћерин, син Живана Пауновића.
М
У ОЧЕВОМ ДОМУ иленин отац Радисав, Раћа Ђорђевић (1901 - 1962) син је Андреје и Катарине. (Катарина је ћерка Стевана Димитријевића, који је Ненадов отац.) Раћа је имао брата Петра, Перишу (1898 - 1979) и сестру Миладинку, Кеву (1912 - 1973),
удату за Драгомира, Драгу Мирковића, као и три полусестре, из првог брака његовог оца: Лепосаву, удату за Љубу Максимовића, оца Жике поштара, Милицу, удату у Маринковиће и Живку, звану Цуја, удату у Божиће. Миленина мајка Миленија (1906 - 1996) ћерка је Милоја Матића, из Малих Црљена. Милена је рођена 1934. године, њена сестра Станислава 1936. године, а брат Томислав, Тоша, 1940. године. У време њене удаје Миленин отац је од непокретне имовине имао следеће парцеле: кућевни плац (1 хектар), Чаир (код куће Младена Николића, некад је био воћњак, што она не памти, 70 ари), Горњу ливаду (изнад куће Лесандре Ђорђевића, 1 хектар и 18 ари), Особину (1 хектар и 25 ари), Раван (1 хектар и 10 ари), Тополу (70 ари), Кључ (65 ари), Церјак (2 хектара и 70 ари, од тога 70 ари шуме), Мала брда (28 ари) и Дуги поток (други чаир, чистине 1 хектар и 10 ари и шуме 13 ари). На кућевном плацу су имали следеће зграде: кућу, са три одељења, помоћну зграду, са фуруном, кош, магазу, шталу, качару, заједнички бунар, који се налазио између њиховог и кућевног плаца Живомира Китановића, а трећи сувласник на њему је био Иван Ђорђевић. Од покретних ствари су имали шинска кола, плуг, колечке, дрљачу, оиште, дрвену сејалицу за кукуруз, дрвену копачицу, казан лепак са дрвеном табарком, а од стоке пар волова, три краве, петнаест оваца, три крмаче, са працима. Занимљиво је да се Милена сећа чланова домћинстава, из њеног комшилука, у време њене удаје. Домаћинство Ивана Ђорђевића, Спасојевог сина, сачињавали су његова супруга Лепосава, син Ђорђе и ћерка Душанка. Живомир Китановић, Тикомиров син, живео је са мајком Станицом, супругом Јулијаном, синовима Андрејом, Љубисавом и Тикомиром и ћерком Винком. Милан Ђорђевић, Светозарев син, живео је са супругом Мирком, ћерком Јерином и сином Богољубом. Домаћинство Радосава Петровића сачињавали су његова супруга Драгиња, синови Љубиша и Јован и ћерке Љубица, Вера, Јованка и Драгица. Петар Степановић, Миланов син, живео је са супругом Косаном, а његов брат Драгиша, у својем домаћинству, са супругом Миленом и синовима Радосавом и Радомиром, званим Муја. Миодраг Ђорђевић, Владимиров син, имао је велико домаћинство у којем су били његова
31
супруга Косана, син Драгиша са својом супругом Милицом, ћерка Љубинка, затим брат Драгислав, звани Цига, са својом супругом Аницом, као и Цигина деца Владимир, Раденко и Миладинка. Радован Ђорђевић, Светозарев син, живео је са супругом Станијом. У домаћинству Владислава Ђорђевића, званог Лаца, Љубисављевог сина, били су његова маја Даринка, супруга Ранка и деца Светозар, звани Зака, Надежда и Верка. Радисав Димитријевић, звани Пурко, Петров син, у то време је живео са супругом Радмилом и ћеркама Јагодином, званом Јана, Ангелином, званом Гига, Војком, Стојком, Косовком и Станом. Домаћинство Животе Димитријевића, Лазаревог сина, сачињавали су његова мајка Илинка, супруга Љубинка и деца Радојица, звани Баџа, Будимка, звана Була и Војка. Ненад Димитријевић, Стеванов син, живео је са супругом Маријом, сином Степаном, снахом Бориком и унучадима Верком, Војком, Милисавом и Драгославом, званим Дима. У домаћинству Младена Николића су били његова супруга Неранџа, син Живорад са својом супругом Спасенијом и сином Милосавом, као и други син Миодраг, звани Муја. На крају, Милена се сећа и домаћинства Милисава Јонића, које су сачињавали још и његова супруга Зорка, син Ратко, снаха Наталија и унучад Живорад, Радован, Владимир, Милица и Томислав.
М
УДАЈА илена се удала за Чедомира Николића (1929 - 2003), од оца Драгомира (1897 - 1970), коме се отац такође звао Чедомир, и мајке Ленке (1903 - 1990). Њен супруг је имао две сестре: Ђурђијану, Ђуку (1934), која је у време Миленине удаје још била члан њиховог домаћинства (удала се касније за Милорада, Мићу Јанковића) и Зорку (1931), која се већ била удала за Томислава Весића. Миленина деца су Милинко (1955) и Маријана (1957). Миленина свекрва Ленка родом је из Крушевице, од Аћимовићих. Пре него што је склопила брак са Драгомиром била је удата у Даросаву, у Петронијевиће. Тамо је „одведена“ о Божићним покладама 1925. године, а муж јој се о Светом Сави, следеће године, удави у Пештану. Са братом је потерао жито у млин на колима са воловском запрегом. При преласку преко реке, која је била надошла, од истопљеног снега, кола се раскаче. Задњи крај, са канатама које су биле напуњене џаковима жита, однесе бујица, заједно са Ленкиним мужом, који се удави. Брат је седео у предњем делу каната и успео је да се ухвати за завртањ воловског јарма и заједно са њима исплива на обалу. Ленка је после тога још четрдесет дана остала
32
у мужевљевој породици, а после даће врати се оцу. О Пантелевдану те године уда се за Драгомира. Пре него што је родила Чедомира имала је сина Здравка (1927) који је живео пет година. Миленина свадба је била 16. маја 1954. године. Госте за ‘’девојачку’’ свадбу, весеље у дому њеног оца, поводом њене удаје, буклијом је звао Борисав, њен брат од стрица, Перишин син. Њен отац је за сватове припремио само послужење, а за ‘’званице’’ за ‘’девојачку’’ свадбу комплетан ручак: чорбу од кавурме, кувани кисели купус, овчије и свињско печење, с тим што је овчије било заступљеније. Кувар је био Чедомир, Чеда Дамњановић, Драгићев син, а помагао му је Рака Церман, брат Радомира и Влајице Николића. На венчање ју је фијакером возио Страин Герасимовић, кум је био Божа Ђорђевић, старојко Дража Павловић, а накумче Воја Савковић. ‘’Ручни’’ девер јој је била Јелица, ћерка Веље Миљанића. Венчао ју је поп Миле, Михаило Протић. (Ваља напоменути да су се Милена и њен муж ‘’регистровали’’, службено венчали, недељу дана пре тога, у барошевачкој општини, која се тада налазила у кући Милића Дамњановића. Службено лице на венчању је био Драгиша Павловић, а сведоци Муја Гајић и Милован Весић.) На весељу, у дому њеног свекра Драгомира, свирало је друштво Циганина Момчила, из Лукавице, а подрумџија је био Драгиша Павловић. У време Миленине удаје њен свекар је имао следеће парцеле: кућевни плац (97 ари), Божину бару (44 ара чистине и 27 ари шуме), Раван (Крчевину, 70 ари), Забеле (55 ари), шуму код Цера (25 ари). На кућевном плацу су имали следеће зграде: кућу, са три одељења, магазу, две кошаре, говеђу и овчију, бунар, који се осуо неколико година после свадбе. Од стоке су имали две краве, једног вола, десет оваца и четири свиње. За крај, Милена наводи где су поудаване ћерке појединих домаћина, из Горњег краја, из времена њеног детињства и младости (болдираним словима су наведени домаћини): - Иван Ђорђевић: Борика – за Драгана Димитријевића; Бранка – у Београд; Олга – за Светомира Савковића; Душанка – у Шопић, у Симиће. - Живомир Китановић: Љубинка – за Рада Воларева, из Војводине; Винка – у Дрен, у Петровиће. - Милан Ђорђевић: Анђелија (1920 – 1996) – за Милана Благојевића, Пљуцу, из Јунковца; Ранка (1922 – 1976) – у Прогоровце, у Арсенијевиће; Десанка, звана Шимитара (1924 – 1964) – за Буљу Пауновића, Малишиног; Стаменка, звана Цана – за Бранислава Дишића, из Трбушнице; Јана (1928 – 2009) – није се удавала, била професор, у
Београду; Јерина (1932 – 2012) – за РадаЂорђевића, у Миросаљце, живели у Београду. - Радосав Петровић: Олга (1922) – у Обреновац; Новка (1924) – у Војводину, убијена, од усташа, пред порођај, за време Другог светског рата; Љубица – у Тулеж; Милина – у Сплит; Милица – у Тулеж, касније пресељена у Аранђеловац; Вера – у Сплит, тамо је одвела Милина; Јованка – у Араповац; Драгица – негде далеко. - Миодраг Ђорђевић: Љубинка – у Сибницу, касније одсељена у Београд. - Драгислав, Цига Ђорђевић: Миладинка – у Сремчицу. - Владислав, Лаца Ђорђевић: Бранка – у Бању; Надежда – у Лазаревац; Вера – у Дудовицу. - Радисав, Пурко Димитријевић: Јагодина, звана Јана – за Слободана Бојића; Ангелина, звана Гига – за Милана Живковића; Војка – у Младеновац; Стојка – у Лазаревац, за Шаренца; Косовка – у Медошевац, у Кумриће; Стана – у Париз. - Живота Димитријевић: Верка – за Живадина Пантелића; Будимка, звана Була – за Милорада Јовановића, Џогању; Војка – у Аранђеловац. - Ненад Димитријевић: Ковиљка – за Леку Пантелића; Милојка – за Витомира Бојића; Косара – за Михаила Герасимовића; Олга – за Милана Миљанића, Глишиног. - Степан Димитријевић: Верка (1935) – за Мирослава Савковића, Митачу; Војка (1937) – у Лајковац. - Младен Николић: Лепосава – у Тулеж; Радојка – за Драгослава Марковића; Даринка – у Зеоке, у Станишиће. - Милоисав Јонић: Борика – у Крушевицу, у Милановиће; Јелика – у Велике Црљени. (Њих две су биле близнакиње.) - Александар, Лесандра Ђорђевић: Надежда (1930) – за Славољуба Рајковића, из Зеока. - Чедомир Ђорђевић, Клоца: Верка (1954) – у Аранђеловац. - Радомир Ђорђевић, Букача: Слободанка, звана Цица – за Миломира Ђурића, од Ивањице, живели у Београду; Зорка, звана Зора (1946) – за Симу Јањића, од Новог Пазара, живели у Београду; Милена, звана Мика – за Слободана Станисављевића, из Бурова. - Радован Николић, Рака ‘’Милевин’’: Љубица, звана Љубина (1949) – за Радивоја, Рада Мирковића. - Ранко Милановић: Десанка (1943) – у Калањевце; Радовинка, звана Радинка (1951) – у Калањевце. - Рајко Павловић: Милунка – за Војислава Божића. - Миодраг, Микица Павловић: Добринка – у
Ужице, сада живи у Америци; Милена, звана Цица – за Светозара, Заку Ђорђевића. - Милутин Павловић: Милица – у Арнајево; Даница – за Бранивоја Пантелића. - Драгиша Павловић: Радмила – за Миленка Пауновића, Ћерина. - Милорад Павловић, Веца: Даринка (1943) – за Тошу Ђорђевића; Јелица (1948) – за Драгана Поповић, Пујиног; Добринка (1952) – у Грабовац, код Обреновца; Љиљана (1955) – за Радована Мирковића, Враног, из Пепељевца. - Бошко Николић: Милица – у Зеоке, у Јеремиће; Станица – у Велике Црљени. - Љубивоје Николић, Шуца: Живка, звана Мица – за Душана Анђелковића, сада живи у Београду. - Владимир Николић, Јуца: Јагода (1936) – у Араповац, у Симиће. - Бранислав Димитријевић, Пећанац: Милена – у Мајданпек. - Радоје Јосиповић, Ера: Милица – у Шопић. - Живомир Савковић: Олга – за Милована Миловановића, из Црљенаца; Славка, звана Вера – за Чеду Маринковића. - Радомир Николић: Милева – у Тулеж, одсељена у Београд. - Влајица Николић: Милица – у Тулеж, у Алимпијевиће; Милосава – у Бељину. - Љубисав Милутиновић, Веверица: Душанка (1936) – за Миомира Савковића; Каја (1941) – у Лазаревац. - Живота Савковић: Надежда – за Мују Гајића; Милица – у Рубребрез. - Сретен Мирковић: Живана (1923 – 2005) – за Живомира Миловановића, из Црљенаца; Мирјана (1925 – 2010) – за Николу Бартулца, рудара из Јунковца, пореклом из Лике, пресељени у Београд; Радојка (1927 – 2008) – за Милана Обреновића, у Аранђеловац; Милојка (1929) – за Бошка Милојковића, у Београд. - Драгомир, Драга Мирковић: Мирјана (1936) – није се удавала; Надежда (1940) - за Слободана Поповића; Радмила (1947) – за Радосава Ненадовића, из Медошевца, одсељени у Лазаревац. - Милован Мирковић: Љубинка (1937) – за Братимира Петрушића, у Лазаревац. - Чедомир Дамњановић: Милица (1928) – за Љубишу Пантелића; Слободанка, звана Дуца – за Милана Пантелића, из Бање. - Витомир Савковић: Рајна (1929) – у Араповац; Љубинка (1933 – 2012) – у Рубребрез. - Момчило Савковић: Надежда (1938) – у Београд; Вера (1940) – у Аранђеловац; Зорка (1942) – за Мирослава Васиљевића, из Црљенаца. - Драгољуб, Дража Павловић: Милунка
33
(1929) – у Вреоце, у Матиће; Гроздина (1932) – у Шопић. - Тикомир Н. Николић: Милица (1933) – за Жику Ђурђевића, из Зеока. - Драгомир Николић: Зорка (1931) – за Томислава Весића; Ђурђијана, звана Ђука (1934) – за Милорада Јанковића. - Богдан Мијаиловић: Љубинка (1931) – у Бистрицу, у Радојичиће; Мирка (1933) – у Медошевац; Даница (1936) – за рудара Арсу; Добрила (1942) – у Вреоце. - Владимир, Лале Мијаиловић: Милица (1912) – за Милована Матића, из Црљенаца; Десанка (1914) – за Милорада Гајића; Јелена (1924) – за Миливоја Јовичића, из Зеока, касније дошли у Барошевац, код Јелениног оца; Радмила (1928) – у
Комшинице и ‘’посестриме’’ Милена Павловић (1904 – 1994), супруга Драже Павловића и Ленка Николић (1903 – 1990), свекрва Милене Николић. Снимљено почетком тридесетих година XX века. Фотографија је у власништву породице Милинка Николића
34
Венчане, касније отишла у Америку. - Иван Паливец: Вера – у Прокупље; Душанка, звана Дуца – у Прокупље. - Љубомир Весић: Станица, звана Цака – за Милоша Пантелића. - Чедомир Пантелић: Радојка (1934) – за Миту Рајковића, из Зеока; Радмила – у Рудовце, у Перишиће. - Милорад, Мића Пантелић: Милица (1940) – у Аранђеловац. - Светолик, Света Пантелић: Душанка, звана Дуца – за Владимира Живковића; Јованка – у Ваљево. - Драгутин Мијаиловић: Живодарка (1925) – за Ристу Симића. - Костадин, Која Весић: Марица – у Венчане; Милица – у Трбушницу. - Раја Весић: Лепосава – за Чеду Миљанића; Љубинка – у Прогоровце, у Васиће; Босиљка – за Љубишу Миљанића. - Дража Весић: Лепосава, звана Лепша – у Лазаревац; Будимка – у Бистрицу; Даринка – за Тому Чавића, из Стрмова; Гроздана – за Влајка Лубарду. - Пера Весић: Душанка – за Миодрага, Мазу Алибеговића. - Милан Алибеговић: Рајка – у Арнајево. - Радојица Јаковљевић: Мирка (1922 – 1962) – за Чедомира Мирковића. - Живота, Жиле Радојичић: Милица (1925) – у Миросаљце; Милева (1927) – за Петра Драгићевића, из Јунковца; Милена, звана Зага (1929) – за Милутина Весића. - Негосав Савковић: Милена (1931) – за Пуришу Бојића. - Милорад Савковић: Рајна (1924) – у Београд; Радмила (1930) – у Београд. - Дража Ђорђевић: Ранка – у Београд. - Богомир, Шиља Ђорђевић: Љиљана – у Београд. - Драгомир, Буца Ђорђевић: Живана (1933) – неудата погинула у Мајданпеку. - Никола Радојичић: Радмила – у Београд. - Радојица Миљанић: Роса – за Андреју Китановића; Даница – у Трбушницу. - Тикомир Д. Миљанић: Радојка (1928) – за Миодрага Радојичића; Дана (1935) – за Драгу Милутиновића, у Рудовце. - Чедомир, Чеда Миљанић: Милена – у Зеоке, у Милојевиће; Радмила – у Прогоровце, у Гајиће. - Велимир, Веља Миљанић: Милица – у Јунковац, одсељени у Београд; Јелица – у Бели Поток, одсељени у Београд. Почетком 2013. године Зоран Мирковић
ГОРЊ А НИ ( И ГО Р Њ А Н К Е)
ПРВА КУЋА ДО БУКИНЦА
М
ЖИВОТ У ГОРЊЕМ КРАЈУ ПРЕМА ПРИЧИ МИЛЕВЕ НИКОЛИЋ
илева, једна од наших најстаријих суграђанки, рођена је 9. децембра 1925. године у Сакуљи, од мајке Јелене и оца Витомира Јовића. Код Милеве смо се окупили поводом њеног рођендана, на Светог Алимпија. Том приликом, у добром расположењу, нама, њеним потомцима, причала је о својој младости и животу у Горњем крају. У Барошевац је дошла на Преображење 1946. године, удајом за Радована Николића, сина Косане и Јеврема. Родила је троје деце: Бранивоја (1947), Љубицу (1949), и Слободана (1951). Радован je пре брака са Милевом био ожењен, али у том браку није имао деце. Звали су га Рака Глуви. Рођен је 1911. Године. По струци је био столар, па је стога био у прилици да се ожени доста млађом девојком, пошто се у оно време занат изузетно ценио. Био је врло познат и тражен јер је правио готово све од дрвета: тишљерај, астале, клупе, шифоњере, креденце, преслице и све остало што је муштерија могла пожелети. По Милевиној причи, у Барошевцу, после Другог светског рата, веома се тешко живело. Једини извор прихода била је пољопривредна производња. Рака, њен муж, припадао је сиромашнијем слоју становништва. Имао је једну њиву у Особини, површине 50 ари, и исто толико код Кулашевог брега, заједно са шумом. Кућевни плац је био у Горњем крају, на путу за Букинац, површине 25 ари. Кућа је била од ћерпича, површине око 50 квадрата, са два одељења, а поред ње се налазио мањи објекат са собом за славу и радионицом. У дворишту су имали и неколико помоћних објеката: магазу за жито са тремом, млекар, кош, кошару за краву и неколико оваца, фуруну са тремом испод које је био кочак за десетак кокошака и пољски клозет. Пошто су имали само једну краву, за вучу су морали да је „спарују“ са кравом Веце Павловића, који је имао и кола. Највећим делом приход је долазио од Ракиног заната, а пољопривреда је била допунска делатност за личне потребе. Баба Милева се сећа да су тих година сејали жито за „леба“, „кукуруза за стоку“, дулеке за „мећу“ свињама, пасуљ и остало поврће и да се у јесен обавезно сушило месо за зиму. Бранивоје и Слободан су учили занат у Рудовцима, док је Љубина била код куће, задужена за испомоћ у кући и у пољу.
На окућници је било појединачних стабала разног воћа, махом за личну употребу. Било је ту јабука (стрекња и врбовача), крушака (лубеничарка, топчидерка и госпођинка), пар ораха, дуња, мушмула, неколико вишања и шљива, виноградарска праска. Централно место поред куће заузимала је огромна липа, чији је хлад био драгоцен у врелим летњим данима. Да би обезбедили довољно средстава за живот, Милева је радила „за надницу“ све врсте радова у пољопривреди и то код Дамњановића, Момчила Савковића и Раће Ђорђевића, па чак и у Вреоцима и Шопићу. Радило се све, од окопавања кукуруза до купљења сена и мобе на вршачи и купљења шљива, за новац или робу коју нису имали. Они сами су сејали сунцокрет и дулеке, од чега је цеђено јестиво уље, код Рајковића, у Зеокама. Најупечатљивије место у исхрани имало је шљивано сирће, које је било заштитни знак сиромашних. По Милевиним речима, квалитет живота се није много разликовао ни код знатно богатијих који су вишак прихода улагали најчешће у увећање поседа. Конопља и ћетен су две главне биљке, извор материјала за израду одеће, које су мукотрпним радом и ручним алаткама претваране у кошуље, капуте и остале одевне предмете, којих у то време и није било много. Када би угинула нека животиња, по казивању баба Милеве, од ње се кувао сапун, а основно средство за одржавање хигијене била је цеђ од пепела, изузетно се, за „стајаће кошуље“ куповао „чисти сапун“. Главни извор воде за пиће, кување и прање био је Букинац. Са овог извора воду је носило око десет кућа са десне и пет-шест кућа са леве стране потока, гледајући низводно. Љубица (Љубина) удала се 1966. године за Радивоја Мирковића и тако остала у Барошевцу. Бранивоје (Брана) се 1970.године, после завршене школе у Батајници тамо и оженио Јелицом Кнежевић, а сада живи у Угриновцима, код Београда. Слободан се оженио 1972. године Добрилом Миловановић из Црљенаца и одмах исте године је започета нова кућа, за коју је „осечено“ 30 000 цигала код пријатеља Мише. Милева Слободанову свадбу памти до детаља. Радомир Букача је био главни и једини кувар, па
35
тиме и најбољи. Као и свуда, кували су се супа и купус, а посебно се служило месо из супе. Две свиње и једна овца пекле су се за ватром, а ражљеве су окретали зет Раде, Радомир Живодаркин и Триша Живојинов. Свирала је музика „на увце“, две хармонике и два баса.
БИЛО ЈЕ ЛЕПО У ГОРЊЕМ КРАЈУ, сећа се баба Милева, а ми се слажемо са њом. Јануара 2013. Забележио Славко Мирковић
НА ША ОКО Л И НА
ПЕТКОВАЧА
П
етковача је једно брдо у Шумадији. Али, за људе рођене у овом крају, од којих је већина ту провела читав свој живот, готово никад га и не напуштајући, није само обично брдо. Оно за њих има посебан значај и заузима посебно место у њиховим животима. Може се рећи да је Петковача широко подручје ограничено рекама Пештан (на северу и североистоку) и Бистричком реком или Бистрицом (на југу и југоистоку). На југозападу се наставља на брдо Ивковача без неке јасне географске границе. Састоји се од брда, брежуљака и заравни од којих многа имају своја посебна имена: Чоканлија, Жуто брдо, Барошевачка страна, Жарковац, Хајдуковац (на северу и североистоку), затим Чик, Раковац, Кочино поље, Станишино поље, Велики поток (на југу и југоистоку). Највиши врх је надморске висине 300 метара и представљао би Петковачу у ужем смислу, а то је предео обрастао листопадном шумом површине 15 – 20 хектара, која и сама носи назив Петковача. Северна падина овог брдовитог подручја припада атару села Барошевац, југозападна и делимично јужна атару села Бистрица, а преостали, можда највећи део, атару села Мали Црљени. Представљање целокупног становништва брда Петковача превазилази оквире овог текста, па ћемо се ограничити на ону групу становника која насељава предео у непосредној близини шуме Петковача, а повезан је саобраћајним, културним, образовним, економским и другим везама за Барошевац. Преостали, већи део становништва везан је оваквим и сличним везама за Мале Црљене. Становништво сачињава девет домаћинстава са 23 становника: Mиловановић Слободан и Даринка, Милић Наталија, Владан, Гордана, Давид и Александра, Милић Драган,Ђерић Радмила, Зоран и Милијана, Ивановић Петар, Зорка, Дејан и Маринко, Ивановић Ж. Дејан, Ивановић Предраг, Зорка и Радосав, Ивановић Владимир и
36
Загорка, Ивановић Кристина и Димитријевић Раде. Сви воде порекло од фамилије Ивановић, чији се први предак Живојин са своја два сина, Недељком и Благојем, доселио у Мале Црљене из Црне Горе између 1790. и 1810. године (од њих су постале данашње фамилије Ивановићи, Марковићи, Обрадовићи и Благојевићи). Становници који носе презимена Миловановић, Ђерић и Милић, су по женској линији потомци фамилије Ивановић (ради се о томе да су мушкарци дошли на имања својих супруга из фамилије Ивановић и засновали на тај начин брак). Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година XX века четири породице Ивановић су се одселиле са Петковаче у Барошевац, на имања наслеђена од својих предака, у крај звани Јелав, где и данас постоје та четири домаћинства са неколико генерација и броје укупно 13 становника. Данашњи становници ових крајева нису потомци становника који су исте одувек насељавали. У бројним ратовима између Аустрије и Турске српско становништво је претежно учествовало на страни Аустрије, надајући се да ће на тај начин, ако не постићи коначно ослобођење од Турака, барем донекле олакшати свој тежак положај у саставу Отоманске царевине. После једног таквог рата који се крајем XVII века завршио поразом Аустрије, целокупно становништво ових крајева се пред најездом Турака разбежало, страхујући, од турске освете, што је карактеристично за цео простор Шумадије. Поновно насељавање ових крајева почело је, такође миграцијом српског становништва пред турским освајањима, крајем XVIII века, око 1790. године, и то претежно српским избеглицама из Црне Горе, Херцеговине и Старог Влаха(данашњи Санџак). Тада се на подручје Малих Црљена доселило око тридесет породица и данашње становништво чине потомци тих породица, при чему су нека презимена нестала (изумрле фамилије), неке су се породице одселиле, а у међувремену
су се неке и населиле, у разним периодима, па и задњих деценија. Милисав С. Пантелић у својој монографији о Малим Црљенима помиње насеље Доња Бистрица, за које сматра да се налазило где су данас Ивановића куће,на брду Петковача. Он се позива на југословенског историчара- оријенталисту Хазима Шабановића (1916-1971, Истамбул), који у својој књизи ‘’Турски извори за историју Београда’’ наводи турски попис још из 1528. године, и још неколико таквих пописа са почетка XVI века, који су служили првенствено за евиденцију пореских прихода. У тој књизи помиње се насеље Доња Бистрица у рангу нурије, тј. среског места, али трагови где се насеље тачно налазило нису до данас пронађени. Такође се сматра да је пут који се пружа самом ивицом шуме Петковача, и иде њеном јужном и југоисточном страном према Бистрици, стари ‘’херцеговачки’’ пут који је водио од Београда за Херцеговину. Тим путем је на свом проласку кроз Србију крајем XVII века ишао и Евлија Челебија, познати турски путописац, и турски извори за историју ових крајева ослањају се на његове путописе, што наводи и Хазим Шабановић у својој књи зи. Становништво се углавном бави пољопривредном производњом која је намењена задовољавању потреба једног домаћинства (ратарство и повртарство), а мањим делом је оријентисана и на тржиште (воћарство – производња ракије и сточарство – гајење свиња и оваца). Имања становника овога краја састоје се од ситнијих обрадивих површина, шума, воћњака, ливада,њива и кућних плацева максималне површине до 5 хектара укупно. Поседују готово сву неопходну пољопривредну механизацију, али није могућа нека интезивнија пољопривредна производња због ситних поседа, а и због тога што са развојем рударства у овом крају становништво све више везује своју егзистенцију за колубарске руднике. У новије време, од шездесетих и седамдесетих година XX века, бар један члан сваког домаћинства има сталан посао у ‘’Колубари’’. Саобраћајна инфраструктура и комуникације почеле су да се развијају касно, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година XX века. У новије време коначно је асфалтиран кружни пут дужине 10 километара који обухвата цело подручје, полази од школе у Малим Црљенима, затим иде северном страном, поред гробља, до шуме Петковача, где лучно савија и спушта се јужном и југоисточном страном Петковаче поново до школе. Ипак, један део овог пута, дужине око 1 километар, још увек је неасфалтиран. Постоји и већи број некатегорисаних и шумских путева који су у прилично лошем стању,
али се од 2000. године урадило доста на санирању и обнови и тих путева. Један део становништва повезан је од краја осамдесетих година фиксном телефонијом са телефонском централом у Барошевцу, а други део са телефонском централом у Рудовцима од средине деведесетих година XX века. На локалитету Жуто брдо налази се предајник мобилне телефоније компаније Теленор који у новије време омогућава становништву везу са интернетом задовољавајуће брзине протока информација, а од прошле године омогућена је и ADSL веза са интернетом преко мреже фиксне телефоније. Централни делови Србије, особито Шумадија, релативно су сиромашни водом. Значајнији водотокови на овом подручју припадају сливу реке Пештан и представљени су са два потока – Војиновац и Ракинац. Остало су бујични токови, вододерине-јаруге и слично. У периодима обилних киша ови водотокови, који се уливају у реку Пештан, изазивају велике опасности од поплава у подножју брда Петковача, посебно у близини места где се уливају у реку. Изворишта потока Војиновац и Ракинац прилагођена су потребама водоснабдевања локалног становништва (каптирана, како се то каже, тј. проширена и озидана каменом и бетоном), те се из тако прилагођених изворишта вода помоћу електричних пумпи транспортује на велику висину, у посебне резервоаре, а одатле слободним падом служи за снабдевање домаћинстава водом за пиће (три домаћинства са Ракинца, а шест са Војиновца). Овакав начин водоснабдевања има бројне недостатке техничке и економске природе, посебно у зимском периоду. У новије време се говори о могућности водоснабдевања са неког од великих централизованих система за снабдевање водом. Та могућност је постала актуелна са почетком пресељења локалног барошевачког гробља на северну падину брда Петковача, јер је за потребе гробља неопходно саградити и инфраструктуру која укључује и јавно снабдевање водом. Становништво овога краја, иако мало по броју, било је сведок и учесник бурних догађаја из новије и старије српске историје. Ти догађаји су сачувани у бројним усменим причама и сећањима најстаријих становника: о турској и мађарској окупацији, животу након ослобођења од Турака, Првом светском рату, активностима политичких странака у Краљевини Југославији, терору немачког окупатора, герилском рату припадника НОВ и Краљеве војске у отаџбини, народноослободилачким одборима и принудном откупу, као и многим другим... О догађајима из Првог светског рата сведоче остаци ровова, пронађени делови оружја и муниција која се до скоро могла наћи сачувана у поседу старијих
37
мештана. Посебно је занимљиво како се у народу зове, ‘’маџарско’’, тј. мађарско гробље. Почетком августа месеца 2012. године обишли смо тај историјски споменик. На површини од око једног хектара налазе се десетне камених плоча различите, импозантне величине, претежно неправилног облика, без видљивих обележја и трагова обраде и на први поглед без правилног распореда. Трагајући за доступним информацијама у вези са ‘’маџарским’’ гробљем дошли смо до податка да Завод за заштиту споменика културе Града Београда сврстава гробље на Петковачи у својој категоризацији међу културна добра која уживају статус претходне заштите. Не знајући шта тачно значи та формулација обратили смо се директно Заводу и у разговору са археологом г. Зораном Симићем добили објашњење да је заправо реч о српском гробљу са краја XV и почетка XVI века, што се и уклапа у претходну причу о постојању насеља Доња Бистрица на овим просторима, које помиње Милисав С. Пантелић у својој монографији о Малим Црљенима. Треба, међутим, рећи да се на брду Петковача, у делу који припада или је у
близини атара села Бистрице, налази још једно старо гробље, али млађе од гробља у самој шуми Петковача. Материјални докази – два стара гробља из различитих периода, као и чињеница да остаци насеља нису никада пронађени, стварају недоумице о постојању само једног насеља на овом простору баш под именом Доња Бистрица, поготово ако се узме у обзир да је реч о турским изворима. Такође, нејасно је зашто се стара српска гробља широм Шумадије, ко зна од када, па и данас, називају мађарским гробљима. О томе да је реч о српским гробљима нема никакве сумње. Сигурни смо да због своје величине и аутентичности овај локалитет заслужује пажњу и подстиче на размишљање, како би се добили одговори на питања о старости и пореклу, културној и историјској вредности. * У тексту су, у мањем обиму, коришћени подаци из књиге ‘Мали Црљени прошлост и садашњост’, aутора Милисава С. Пантелића, у издању Културно просветне заједнице Републике Србије, Београд, 2006. Крајем 2012. године Дејан Ивановић
Петковача. Фотографисао Драгиша Аћимовић у новембру 2013. године
38
НА Р ОДНА ВЕРО В А Њ А
ВАЉА СЕ, НЕ ВАЉА СЕ КОЛИКО ВАРНИЦА, ТОЛИКО ПАРИЦА а Туциндан не ваља да се туку деца, ни од стране родитеља, ни између себе, да се не би тукла целе године. Ваља да се сачува први ивер од церовог бадњака који се створи приликом његове сече, у шуми, уочи Божића. Ивер донети кући и подметнути под карлицу са млеком, да би се на млеку хватао кајмак дебео као церова кора. Од бадњака одсећи „батић“ и на Бадње вече га унети у кућу и ставити на крај шпорета. Те вечери укућани треба да пољубе тај „батић“, а уједно и домаћина, у руку, да би током те године стока била привржена својој младунчади. Уочи Божића ваља се да домаћин куће узме орах у руку и прича: „Како је овај орах пун, тако ми магаза била пуна пшенице, кош кукуруза, подрум вина и ракије, штала стоке ...“ (Прича се да је Драгић Дамњановић (1869-1943), отац Александра и Чедомира Дамњановића, иначе својевремено један од најбогатијих домаћина у селу, пошто је испричао ово, разбио орах који је држао у руци и изненађено приметио да је орах штур. На то је додао: „Ма пусти Боже лудог Драгића, што прича свашта уочи Божића“.) На Бадње вече не ваља користити за седење велике столице, него мале, „шамице“ и џакове сламе. На Бадње вече вечера се на земљи. На Бадње вече не ваља да се једе кашикама. После вечере у тањир се стави кашика пасуља, парче хлеба, соли, то се веже у џак са сламом и стоји до Стевањдана, онда се даје стоци. Остатак од пасуља који се спрема чува се до Крстовдана. Тога дана њиме ваља мазати вратове теглећој стоци, да је не би болели, током те године, за време рада. Крвљу тек заклане печенице ваља намазати клип белог кукуруза и зрневље са тог клипа давати стоци, да буде напредна. Јабучицу, део гркљана заклане печенице, ваља оставити и њоме мазати децу по врату, да не би оболела од крајника и да би била здравија. Исто важи и за жуч. Пре стављања печенице за ватру у њу се стави бели лук, црвена јабука, орах, њено срце и бубрези. Пошто се скине са ватре уноси се у кућу и ставља на место где остаје до јутра. У њу се задене дреновина, а крај ње се стави бадњак. После вечере, уочи Божића, печеница се окади и кадионица у току ноћи стоји испод ње. Ујутро се од печенице насече колико треба за доручак. Пре доручка се од свега што је
Н
стављено у њу узме по мало као и пуце дреновине, са вином. Ко закоље печеницу не ваља да храни стоку на Божић. Ваља се да се од печенице прво омрси мушки члан породице и да то буде сланиница са гроника, да би се у том домаћинству патила мушка младунчад од стоке као и мушка деца. Главу од печенице ваља оставити за Српску нову годину, а плећку за Богојављење. Жито, које је на Бадње вече било у ситу, у кући, не ваља на Божићно јутро прскати по стоци, у штали, да се она током лета не би обадала, него га треба сипати на гомилице, између стоке. Жито из сита, од Бадње вечери, помешано са сољу, са чеснице, ваља давати кокошкама, али тако што се прво састави вренгија, у круг, и унутар круга се сипа жито, а при том се кокошке питају где носе јаја (у кокошињцима, шталама, ...), да не би то радиле на непознатим местима (у корову, у сену, по воћњацима, ...). На Божић ваља од сваког посла урадити по мало да би ти било „опроштено“ ако се у току следеће године „огрешиш“ радећи на неки мањи „празничић“. Боље је на Божић видети вука у тору него човека „голих леђа“ да теше на дрвљанику. (Другим речима, боље је да на Божић буде „снеговит“ него сунчани дан. У првом случају зима ће се брзо повући, а у другом ће остати дуго. Огроман снег ће присилити вука да зађе у сеоска насеља и ту потражи храну, а лепо време у току зиме мами људе да се прихватају вансезонских послова.) На Божићно јутро, чим се устане, пољуби се бадњак и њиме се џара ватра и прича: „Колико варница, толико парица, прасића, пилића, телади, ...“ То сви укућани раде. На Божићно јутро, пре свега треба попити мало вина и уз то прогутати један пупољак од дреновине, донете претходне вечери, да би се током године било здраво, као дрен. На Божићно јутро се уз дреновину и вино узме и мало пасуља, осталог од Бадње вечери, виљушком, због шуге. Полаженик је онај ко ти први дође у кућу, на Туциндан. Ваља се дати му да нахрани кокошке. Ако те године стока буде напредна значи да је добар полаженик и ваља да га позовеш да то буде и следеће. На Божић ваља звати полаженика (комшију, рођака, пријатеља), из близине. Као и укућани, и
39
он треба да пољуби бадњак и да џара ватру при чему прича исто што и укућани. Кад одлази треба га даровати неким скромним поклоном (кафом, шећером). Полаженик се узима да би се патила стока, да буде напретка у кући. Полаженик треба да изненади домаћина у чију кућу долази, да дође рано, пре зоре. Од своје куће треба да понесе жито и њиме прсне у просторији домаћина у коју улази. Код домаћина буде до око 8 – 9 сати, пре подне, онда се враћа својој кући, а домаћин га пре тога позове да му дође и на ручак. За полаженика уочи Божића треба умесити бушан колач, испећи га и њиме га даровати за Божић. Колач се окачи о кудељану повесму, за колач се окачи припремљени дар за полаженика (чарапе, преглавци), он то обеси преко рамена и носи својој кући. Неки то раде и за Српску нову годину. Полаженик обично бива мушкарац. Пожељно је да чељаде из домаћинове куће буде полаженик у полажениковом домаћинству. (Ово је прича Верке Мирковић (1938), супруге покојног Милана Мирковића (1932 – 2005), о обичају у вези полаженика у Рудовцима, одакле је она родом.) У чесницу се ставља метални новчић. Кад се она испече присутни укућани је обрћу рукама (то се зове „орање“) и откидају по парче. Ко нађе новчић ставља га у свој новчаник и ту га чува до следећег Божића. (По причи Јасмине Николић (1968), супруге Милуна Николића (1949), новчић из чеснице се лепи за плафон, а кад отпадне онај ко га нађе ставља га у свој новчаник и ту га чува до следећег Божића.) Кад се извади Божићна чесница из плеха ваља се да се над тим, још увек врућим плехом трљају руке, да се огреју, опаре, и да се при том три пута погледа уз оџак. Ово се ради да руке не би биле болесне током наредне године. Сламу од Бадње вечери тек на Стевањдан ваља изнети из куће и заденути је по ракљама воћки, да би воће те године било напредно. Када се из цркве донесе богојављенска водица ваља се да мушкарци са обе ноге стану на секиру и пију ту водицу, окренути сунцу, а жене треба да стану на ватраљ (четвртаста, метална шипка, дужине око 1,2 метра, која је служила за ручно круњење кукуруза и за мешање пшенице за сетву) и то исто раде. Када се неко током године разболи, занемогне, ваља се да пије богојављенску водицу и да се њом умива. Ако је на Сретење сунчан дан, зима ће бити дуга. (Мечка се овога дана буди из зимског сна, излази из јазбине и ако угледа своју сенку, уплаши је се и враћа се натраг у јазбину да настави са зимским сном.) Ваља се на Беле покладе ставити у прозор глогову
40
грану са чењадима белог лука, набоденим на трнове од гране, да би се вампири терали од куће. На Обртење не ваља децу окретати у круг. Васкршње црвено јаје треба чувати у кући, до следећег Васкрса. То јаје се зове „чуваркућа“. Ваља се уочи Ђурђевдана стављати лескове крстиће по њивама и у капијама, да не би тукао град. Исто тако се ваља на капије стављати и венчиће плетене од млечике. Ваља се да се на ђурђевском уранку грабовином заките девојке и момци, да би се за њих грабили, да би се лакше удали и оженили. Пре Ђурђевдана не ваља седети у хладу. Ваља се на Видовдан изнети ствари из куће, да се виде. (Ово је нека врста такмичења у вези количине, квалитета и лепоте поседованих ствари, постељине, ћилимова, девојачке спреме.) Ваља се за Ивањдан плести венце од ивањског и другог цвећа и белог лука и качити их о клинове на кућама. Не ваља се купати после Преображења, а од тог дана ваља сећи шуму, пошто је стала вегетација. На Андрејевдан не ваља са вуном ништа радити (предење, плетење,...) да не би вукови долазили у торове. ЦРНИ ВУНЕНИ КОНАЦ ад од младожењине куће пођу сватови, за девојку, ваља се откинути главу од кокошке, да би се тим чином завршила свака, евентуална, несрећа, која може задесити сватове. Ваља се да сватови украду нешто из младиног дома, кад стигну да је просе (кашику, виљушку, чашу, ...). Не ваља да се сватови са венчања враћају истим путем, да их демони не би сачекали на старом путу. Ваља се да се на свадби нешто разбије (чаша, флаша), да би се отерали демони. Ваља се на свадби пуцати, да би се отерали демони. Ко сврати у кућу ваља се да седне, бар на кратко, да квочка не би устајала. Ко дође у туђу кућу да тражи воде да пије ваља се да прво седне, а тек после тога му треба дати воде. Ово с тога да квочка не би устајала са јаја. Не ваља у селу причати о несрећи која те је задесила. Ако ти се то, ипак, омакне, неко из те куће треба да „пред твојим очима“ машицама избаци жар из шпорета на поље. (Али, жар се обично баца за тобом кад, у таквој прилици, пођеш из те куће.) За оним ко одлази из куће, на неки пут, ваља се просути суд бистре воде, да би му се то путовање срећно завршило. Кад трудна жена дође у туђу кућу да нешто тражи не ваља се одбити је, да се у тој кући не би намножили мишеви и све изгризли. Ако то што она
К
тражи не постоји у кући ваља се да се за њом баци мрвица хлеба, да би њено новорођено дете јело хлеб, а не нешто друго (земљу, песак, ...). Кад одеш у комшилук са комадом хлеба ваља се да неко од укућана сипа мало пепела на тај комад, да у тој кући кокошке не би кљуцала јаја. Не ваља се оставити непопијено пиће у чаши, у гостима. Када за време сушних лета иду додоле (обично младе Циганчице) по селу, са исплетеним венчићима траве око главе, певајући: „Ој доле, додоле, дај кише, Боже дај“, ваља се на сваку од њих просути по пуну кофу воде, да би пала киша. Када се води разговор о нечем лошем, обично о некој болештини, ваља се померити се с места, да и тебе то лоше не би снашло. Када се пође у војску ваља се са собом понети „ушивотак“ (минијатурно јастуче) у који треба ставити бели лук, глогов трн, корицу од неуспелог калема, хлеб,со, ради среће. У рату, не ваља са погинулог ништа узимати. Ваља се мртваца купати само текућом водом, никако оном из бунара или са чесме. Када се мртвац после купања облачи ваља се да му онај ко га је купао црним вуненим концем веже руке и ноге. Пред укоп мртваца иста особа дреши те конце и баца их у раку. Строго треба пазити да ти конци не доспеју у руке врачарама, пошто са њима могу „јаде направити“. Треба пазити где се оставља игла којом се ушива јастучић који се ставља под главу мртваца, да не би доспела до врачара. Исто тако и сапун којим се купа мртвац, вуна којом се он трља приликом купања, чешаљ којим се чешља после купања. Ваља се под сто на којем лежи мртвац ставити лавор са водом и срп. Када се у кући налази мртвац, ваља се прекрити огледала у њој. Не ваља да мачка пређе преко мртваца, да се исти не би повампирио. На сахрани не ваља сећи хлеб ножем, него га треба ломити. Када се мртвац износи из куће, његове ноге треба да иду напред, а глава позади. Исто тако и на путу до гробља. Када се, после очитаног опела, у дворишту покојника, сандук са њим скида са две клупе, на којима је стајао за време опела, ваља се те клупе оборити „према унутра“, једну према другој, а не једну од друге. Мотке, на којима се сандук са покојником носи на гробље, не ваља враћати кући. (Некада, од прилике до шездесетих година прошлог века, сандуци са покојником на гробље су се носили на раменима, помоћу мотки, које се увежу за сандук, са стране.)
Први бусен, који се ископа приликом копања раке, треба сачувати и после спуштања сандука са покојником у раку дати га свештенику, да га он баци преко сандука. ЦРВЕНИ ВУНЕНИ КОНЧИЋ И УРОКЉИВЕ ОЧИ аља се да под прагом улазних кућних врата стоји црвени вунени конац и отворена прекачка, нарочито кад у кући има мале деце, ради урока. Ваља се да мало дете стално, уза себе, испод одеће, носи чењ белог лука, ради урока. Ваља се убрати травку и ставити малом детету у чарапицу, или у неки други део одеће, ради урока. У исту сврху се може малом детету и преврнути чарапица. Када се први пут види беба ваља се са себе откинути белегу (кончић, длаку) и ставити на њу, да би лепо спавала. Малом детету, или младунчету неке домаће животиње, не треба рећи да је лепо, него му треба рећи да је ружно и пљунути га, ради урока и да би било напредно. Дете које је „слатке крви“ може да има проблема са спавањем ако га погледа неко урокљивих очију. Због тога не треба причати да је дете лепо, требају му се давати белези, треба стављати црвени вунени кончић испод прага. Не ваља се да жена за време периоде, месечног прања, иде у бабине, нити да види мало дете, да му се не би појавиле богиње. Ако те је мајка желела родити ићи ће ти од руке паљење ватре. У супротном, неће.
В
АЛЕ И ВРАНЕ ада се полази у њиву да се сеје пшеница ваља се под колски точак машицама ставити жишку ватре из шпорета, због бољег рода. Из истог разлога ко насева пшеницу треба да око прста веже црвени вунени кончић, а ручак који редуша тога дана донесе у њиву не треба јести кашикама, него виљушкама. Пре насевања ваља се да се баци једна шака жита у њиви и каже: „Ово је за але, вране, свраке, ...“ То треба три пута поновити па тек онда почети са насевањем. Ово с тога да але, вране и остала гамад не нападају усев. Не ваља се садити воћке преступних година. Не ваља се сејати у башти водене и цветне недеље, а ваља се то радити велике недеље. Ваља се по врежама краставаца стављати траву „мацу“, због бољег рода. Када се заврши окопавање кукуруза у њиви ваља се одсећи један струк, да би се род „једино“ одсецао, тј. да би клипови на сваком струку били сличне величине, и то велики.
К
41
После окопавања кукуруза у њиви ваља се укрстити мотике којима се радило, да би усев био добар, да би се клипови од силине рода међусобно изукрштали. Када се скупља летина по њивама ваља се оставити нескупљен, мањи део, „алама и вранама“, да не би град тукао усев. (Радивоје Мирковић (1943) се сећа жетве пшенице у њиви „На брдачи“ из 1956. године. Из његове куће присутни су били, поред њега, отац Чедомир и мајка Мирка, а помагали су им („на мобу“) Радивојев стриц Драгомир и рођаци Мирослав Дамњановић и Милан Алибеговић. Онда се жито обарало косом. Раде се сећа: „Косачи косе, остали скупљају жито а ја, као најмлађи, идем за њима и купим сваки влат. Иза нас остаје чисто, као ‘’на билијару’’. Кад, изненада, загрми, небо се замрачи, дуну олујни ветар и паде град који је све самлео. Крстине порастуране, снопља нигде ‘’ни од корова’’, једва остадосмо живи. Та година је била ‘’гладна’’. Зато не треба баш свако зрно скупљати, треба нешто оставити ‘’алама и вранама’’“.) НЕ ДАЈ У МОЈЕ СЕЛО ре почетка изградње нове куће ваља се свима покојницима из те куће, којима нису постављени споменици, поставити исте и издати им годишњице. Ваља се да почетак радова око изградње нове куће (размеравање, копање „првог ашова“) падне у време када се пуни месец. Када се почне изградња нове куће ваља се у „први ашов“ ставити чашу вина и ако се нешто из чаше проспе треба променити место предвиђено за кућу. Када се излије цокла за нову кућу ваља се на њој заклати брава и окрвавити је, да би се скинуо грех са домаћинства које започиње изградњу, ако, евентуално, није „издало“ нешто неком од својих покојника. Не ваља се посећи калемљено дрво а поготово користити га за нешто, па макар то било и за огрев. Не ваља се да бор засађен у дворишту буде виши од куће. Ако до тога дође у таквом домаћинству неће бити порода и оно се гаси. Не ваља се ићи у башту са комадом хлеба да не би птице наносиле штету у њој и да не би било мрава. Не ваља се окретати хлеб наопако. Чељад која треба да се удаје или жени не ваља се да за време јела седи на углу стола. Када се теглећем говечету надује врат, услед тога што је загрејано пило хладну воду, треба му пробушити вратну марамицу усијаним шилом и кроз ту рупу провући и везати жилу од кукурека, коју повремено треба померати, чиме се потпомаже сплашњавање надама.
П
42
Не ваља се клатити на столици да ти не би храмала стока. Не ваља се, код стоке, објашњавајући неком нешто у вези ње, испружати према њој руку са упереним једним прстом, већ треба уперити целу шаку. Ово стога да стока не би угинула. Не ваља се да ти мачка, поготово црна, пређе пут. Не ваља се особу која пође негде питати где иде, а поготово риболовца. Не ваља се звиждати у кући, да се не би накотили мишеви. Кад слети бубамара на руку онима који треба да се удају или жене треба да обрате пажњу на коју ће страну она полетети, пошто ће се на ту страну удати или ће се са те стране оженити. Ако се у близини нечије куће у току ноћи чује буљина,то значи да ће из те куће неко ускоро умрети. Кад почне падати град ваља се изићи из куће са ножем (или секиром, косом) чији је рез окренут навише, да би град заобишао тај крај. Кад почне падати град ваља се дозивати „обешењаке“ (покојнике који су починили самоубиство вешањем) из тог села, речима: „Еј, побратиме, врати говеда преко воде, не дај у моје село“, да би град заобишао то село. Ако дим из оџака пада земљи, следи промена времена, и то на горе. Исто ће се то десити и када се лишће на липи преврне, само од себе, као и када се почне осећати бол у костима или на деловима тела где је извршена операција. Када угледаш на сату преклопљене казаљке, једну преко друге, значи да неко мисли на тебе. Ако те сврби леви длан, добићеш нешто од некога, а ако је у питању десни, даћеш нешто некоме. Ако те сврби нос, љутићеш се на некога. Ако за време разговора неко кине, значи да је истина оно о чему се прича. Ако ти почне зујати у уху, чућеш неку новост. Ако се много смејеш то не слути на добро. Ако ти се почне штуцати, неко те пред неким помиње. Ако се уједеш за усну, „меси ти тетка колач“, очекуј госте. Када се прича о нечем лепом треба куцнути у дрво, „да не чује зло“, да се са тим лепим не би нешто лоше десило. * У прикупљању ових народних веровања помогли су нам Живодарка Николић (1924), њен син Милун (1949) и снаха Јасмина (1968), Милева Николић (1925), њена снаха Добрила (1953), Милена Николић (1934), Верка Мирковић (1938) и Љубица Мирковић (1949). У пролеће 2013. године Радивоје и Зоран Мирковић
А НКЕ ТА
ИМАО ЈЕ ТАЈ КРАЈ НЕШТО ПОСЕБНО ОДГОВОРИ НА АНКЕТНО ПИТАЊЕ: „ШТА ЈЕ ТО ШТО СЕ ОДНОСИ НА ПРЕКОПАНИ ДЕО БАРОШЕВЦА, А ДА ВАМ ЈЕ ОСТАЛО У НАЈДРАЖОЈ УСПОМЕНИ?“
Г
орњи крај ће ми увек бити у лепом сећању а најрадије се сећам свадби. Припреме су почињале уређењем дворишта и имања уз помоћ комшија и пријатеља, на око недељу дана пре весеља. Столови и клупе су се скупљали по комшилуку, знајући унапред ко и где има оно шта треба. Радомир Ђорђевић - Букача био је без премца за казанима у којима се кувала супа или чорба и кисели купус. Цео комшилук, односно сокак, учествовао је у клању стоке и припреми меса. Пекло се, „за ватром“, по неколико брава и исто толико људи је окретало ражњеве, претходно
одсечене у шуми за ту намену. Увече, уочи весеља је било најлепше. Играо се фудбал под шатром, вршиле последње припреме и делила задужења за сутрадан: ко распоређује госте; ко у подрум; ко код пића; ко кува кафу; ко је задужен за торте; ко има задужење под шатром; ко кити госте; ко пере судове и још штошта. Тога више нема, дружења и слоге због чега ми највише недостаје Горњи крај. Славко Мирковић
Чувени тровач, пардон, кувар (Волтер : ‘’Колико год се лекари трудили да сачувају наше здравље, кувари га у истој мери уништавају’’) из Горњег краја Радомир Ђорђевић, ‘’Букача’’ (1924 – 1993), на свадби Зорана Весића (1953), Милосављевог сина, 1982. године. Још се виде и Цака Божић, Живадин Пантелић, Маргита Михаиловић и Никола Томић. Фотографија је у власништву породице Милосава Весића
43
Поглед на Петковачу, лепотицу нашег краја, бар за мене, на складност њених нежних линија, њене благе, препознатљиве боје. Много година пре прекопавања Горњег краја, не знајући колико ће ми то недостајати, са неповерењем сам слушао исповести оних који су стицајем животних околности напустили родни крај, како жале за погледом на неки њима драг предео. А тек после, када сам и сам доживео нешто слично, уочио сам да се Петковача не види, рецимо, из центра села, из Јелава. Петковачу сам виђао и са других страна, на пример из Бистрице или из Прогороваца. И одатле она изгледа лепо, али није то онај незаборавни призор као када се крене низ „џаду“, а пред тобом бљесне огромно пространство на чијој најузвишенијој тачки спокојно дрема наша вечна Петковача.
Зоран Мирковић
Људи кажу да човек памти само оно што је лепо и што му је драго, ружне ствари увек остају по страни. Ево има већ неколико година како више не постоји крај у коме сам одрастао. Никада нисам ни помишљао да ћу живети на другом месту, али, нажалост и то се догодило. Враћам сећања уназад и имам осећај да сам опет у свом крају. Памтим сваки детаљ. На малом простору пуно живота и радости. Људи су били сложни. Сећам се вриске деце и разних заврзлама које смо правили свакодневно. Сваки дан се нешто дешавало, никада нам није било досадно. Поред игре деца су и радила: чувала овце, ишла у њиве, хранила стоку и још много тога. А увече смо се скупљали и препричавали доживљаје. Одрасли уз ширу и ракију. Сутрадан опет исто и тако сваки дан. Сада могу само да се сећам тога. Како је нестао Горњи крај тако су нестали и сви људи из тог краја. ИМАО ЈЕ ТАЈ КРАЈ НЕШТО ПОСЕБНО. ЖИВОТ ЈЕ У ЊЕМУ БИО ЛЕП КАО ШТО НИКАДА И НИГДЕ ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ ! Срђан Павловић Кад помислим на Барошевац увек се највише сећам детињства. Не тако давно, била су друга времена, други људи ... Сви су помагали једни другима, дружили се и волели међусобно. Испод моје куће био је поток и једна падина. Зими смо сви из комшилука ишли на ту падину да се санкамо. Тамо смо проводили по цео дан. Нашој срећи није било краја када пада снег. А на пролеће одатле се чуо жубор потока и цвркут птица. Тако нам је мало било потребно. А сада ? Ивана Љубобратовић (рођенаСавковић)
44
Недостаје ми завичај. Живела сам у Горњем крају Барошевца, а он више не постоји. Остатак села ми мање значи. Оно што ми највише фали из тог краја јесу шумарци и обале. У њима су боравиле птице (детлићи, косови, врапци) и свако јутро нас будиле с песмом. Моје детињство памтим највише по томе. Кренем ујутро у школу и уз пут ме испрати најлепши концерт птица са околног дрвећа и обала. Нешто слично одавно нисам чула. Од буке багера, машина, камиона нестале су, отишле у мирнија села. Кад данас дођем у Барошевац не чујем ту песму. У њему се чује бука и осећа мирис угља као и у околним местима. Данка Војиновић (рођена Димитријевић) То је моја башта. У већем делу године сам била везана за њу. Једва сам чекала да дођу први топлији пролећни дани па да почнем са сејањем. Касније сам у башти расађивала, прашила, окопавала. У лето почиње убирање плодова и то траје до позне јесени. Башта ми је била пространа, трудила сам се да лепо изгледа, да поврће у њој обилно рађа. Гајила сам уобичајене културе за ово поднебље: кромпир, лук, паприку, парадајз, пасуљ, боранију, грашак, купус, карфиол, зелену салату, шаргарепу, першун, целер, спанаћ, јагоде месечарке... Радом у башти, њеним изгледом и путем њених плодова сам се изражавала. Патила сам кад наиђе неродна година па се то одрази на њен изглед, на неплодоносност. И сада имам башту, овде, на плацу где смо се преселили. Солидно изгледа, али, тешко се на њу привикавам. Никако не могу заборавити Горњи крај, мој пространи кућевни плац , а пре свега на моју башту на том плацу. Чини ми се да и сада памтим чак и најситније појединости из ње. Истину говорећи, тада сам била млађа, здравија, способнија, рад у башти не само да ми није био тегобан, он ме је чак и окрепљивао. А мојој срећи није било краја кад моја башта поприми леп изглед, кад добро и на време роди.
Ружа Весић
Можда чудно, али мени је у најдражој успомени и сећању, које полако бледи, остао мој бунар. У дворишту препуном зграда, дрвећа и цвећа својом лепотом се истицао он, бунар. Свако јутро када се пробудим и погледам кроз прозор видим њега. Увек стоји на истом месту и одолева сунцу, киши и снегу. На дубини од двадесет и једног метра извирала је хладна, чиста и здрава вода. Када сам као мали играо фудбал бунар ми је служио уместо гола, па можда отуда толика везаност за њега. Пред
најездом багера срушен је и прекопан. Ипак, један део њега је остао да сведочи да је постојала та лепа грађевина. Сантрач, који је остао и претеран у Јелав, више не изгледа као некад јер му је посебну драж и лепоту давао НАШ ГОРЊИ КРАЈ!
Срећко Николић
Рођена сам у Горњем крају, у засеоку окруженом шумом и у којем се налазио најбољи извор питке воде, Букинац. Као мала ишла сам на извор да донесем хладне воде за свог тату, а касније, када сам пошла у школу, свакодневно сам, са својим другарицама и друговима пролазила поред Букинца. Заустављали смо се да пијемо воде, пошто нам је кућа од школе била удаљена три километра. Букинац нам је служио и за појење стоке, а ја то нисам волела, нарочито пред вече. Наиме, док одемо на извор и вратимо се, падне мрак, а ја сам се плашила и дрхтала сам као прут док се не вратим до обора за стоку. Чим нешто шушне срце хоће да ми искочи из груди. Да би се дошло до наше куће пролазило се поред неколико сокака: Анђелковића, Герасимовића, Пантелића, Томића, Николића, Весића, Савковића, Мирковића, Павловића, Димитријевића и на крају је био наш, Ђорђевића сокак. А сада, изнад пруге нема више тога, остала је само пустош и рупетине без дна. Недостаје ми моја кућа и окућница. На нашем кућевном плацу биле су засађене многобројне воћке и виноград, а посебно је било лепо у пролеће кад све процвета. То је требало доживети ! Милена, Мика Станисављевић, (рођена Ђорђевић) Прошла је скоро четвртина века од када сам напустио горњи крај Барошевца. И после толико година сећања не бледе, старе слике се враћају једна за другом. Безбрижно детињство, школовање, одрастање, заснивање породице и прво пресељење. Прва рана, први ожиљак који остаје за сва времена. Горњи крај памтим по прашњавом сокаку. Он се одвајао од пута за Монтажу. Кривудаво се спуштао ка потоку и извору Букинац, па узбрдо, ка мом крају, где је била кућа са окућницом. Из старог краја највећа жал је остала за великом ширином, огромним простором око кућа који је имало свако домаћинство у комшилуку. Нико није „гушио“ никог, свако је имао свој мир и своју оазу. Увек ће ми недостајати велико двориште, поред њега башта, виноград, воћњак, ливадица, која никад није обрађивана, чувала се за разапињање шатри за испраћаје у војску, свадбе. Свако је сваком помагао, колико се могло. Имало се више времена и
за себе и за друге. А данас је нешто сасвим друго... Остају само сећања и успомене. Милорад Китановић У најдражој успомени ми је остао кућевни плац моје породице, чија је величина била 77 ари и сатојао се од дворишта, баште, воћњака и њиве. На плацу смо имали мноштво објеката: две стамбене и једну помоћну зграду, магазу, кош, гаражу, две шупе, бунар, шталу, три свињца, кокошињац и шупу за сено. Старија кућа је озидана 1964, а млађа 1978. године. Помоћна зграда се састојала од летње кухиње, сушнице, фуруне и терасе. Шупе су биле приљубљене уз шталу, а у једној смо држали каце за џибру. Бунар је био дубок 47 метара и зарушио се почетком осамдесетх година прошлог века, услед кипања коповске земље, на око 400 метара западно од њега. Од три свињца два су била летња, а један зимски. Кокошињац је био зидани, имао је и оџак, због гајења малих пилића. На плацу смо имали готово све врсте воћки. До почетка седамдесетих година прошлог века било је 140 шљива, касније се свело на педесетак. Бурад за ракију смо држали у подруму, а једно је имало запремину 400 литара. Имали смо шпалир од 60 чокота лозе, затим јагоде, малине. Говеда смо држали до 2001. године. Пред селидбу смо имали четрдесетак свиња, а од живине ту су биле кокошке, ћурке, патке и моркиње. У горњем делу плаца налазила се ископана бара из које је слободним падом, укопаним цевима, ишла вода у шталу. Много нам недостаје пространство, лепота, мирноћа нашег кућевног плаца из Горњег краја, на којем смо се осећали тако спокојно. Млађана Николић
45
ФОТО ГАЛЕРИЈА
46
47
48
