05 Nasledno Pravo 129-145

129. Pojam zaostavštine i osnovi nasleđivanja Pokojnik čija se zaostavština raspravlja je dekujus, nalednik – heres. Zaostavština – hereditas. Pošto obuhvata sva prava i obaveze, nasleđivanje se zove univerzalna sukcesija, jer se imovina u celini prenosi na drugo lice, sa svim svojim obavezama. Nasleđuju se uglavnom imovinska prava i to stvarnopravna i obligaciona. Izuzeci: lične službenosti i ugovori gde je izražen lični karakter Intuitu persone (mandat i ortakluk). Nasleđuju se: svojina, stvarne službenosti, založna prava, dugoročni zakupi i td. Naslednik ulazi, ne samo u prava, već i u obaveze, terete. Ko će naslediti imovinu rešava se ili zakonom ili testamentom. Zakonsko nasleđivanje se zove i intestantsko. Od dva osnova jači je testament; zakon nema imperativni, već dispozitivni, tj. superlatorni karakter.Zakonski testament se primenjuje ako nema testamenta, ako je testament nevažeći, ako postoji punovažan testament, a niko od pozvanih nije hteo da se prihvati nasleđa. Važi načelo: niko ne može biti delimično nasleđen po testamentu, delimično po zakonu. 130. Intestantsko nasleđivanje Zakonski red zavisi od toga ša se nasleđuje, od oblika svojine, porodice ili srodstva, od položaja žene u društvu i niza drugih okolnosti. Sloboda testiranja – paterfamilies ima pravo da sam, slobodno odredi naslednike: Neka to bude zakon ( Ita ius esto) U najstarijem pravu nasleđivanje se vezuje isključivo za funkciju porodičnog starešine, a kasnije preovlađuje i imovinska komponenta. 131. Nasleđivanje po Zakonu 12 tablica Odredbe zakona - "Kako paterfamilies odredi o svojoj imovini i o tutorstvu, neka to bude zakon." "Ako neko umre bez testamenta i ne bude imao svog naslednika (suus heres), neka najbliži agnat dobije zaostavštinu. Ako nema gnata, neka zaostavštinu dobiju gentili." Zaostavština oslobođenika pripada patronu. Potraživanja i dugovi dele se srezmerno naslednim delovima. Objašnjenje Dragomira Stojičevića – Svaki porodični starešina bio je slobodan da odredi nslednika testamentom. Ako to nije uradio, ako je umro bez testamenta, i samim tim nije odredio svog naslednika, onda ga je, prema zakonskom redu nasleđivanja, najpre nasleđivao najbliži agnat (agnatus proximus), a ako ovog nema, onda gentili. Prvi nasledni red čini najbliži agnat, a to je brat. Bilo bi čudno da je preminulog porodičnog starešinu na njegovom položaju smenjivao sin, koji bi tako postajao glava porodice, uprkos tome što ima žive stričeve. U to vreme, brat je smatran za bližeg srodnika od sina. 132. Nasleđivanje u porodici sa jakom patria potestas Nasledni redovi: Sui heredes (sopstveni, svoji naslednici) – lica koja se nalaza pod neposrednom vlašću porodičnog starešine. To su sinovi, rođeni i usvojeni, ali ne i emancipovani, jer dovode do raskidanja sa agnatskom vezom. Agnatus proximus (najbliži agnat) – dobija zaostavštinu isključujući ostale. Ovde nema reprezentacije ni delacije, što znači da ako ne prihvati nasledstvo prenosi se na sledeći rod, a ne na ostalu braću. Gentiles – ostatak prošlosti i trag kolektivne svojine. Za ženske agnate značajan je Lex voconia, koji je propisao da od žemskih agnata umrlog može naslediti samo sestra. Ovakvo nasleđivanje svojstveno je agnatskoj porodici sa izraženom vlešću porodičnog starešine. Sui et nesessarii heredes – nužni naslednici – moraju se prihvatiti zaostavštine. 133. Pretorov nasledni red Posle drugog punskog rata – tektonske promene. Pretor je predvideo drugačiji nasledni red, čime je prednost davao Ius civile-u, jer je licima koja je poznavao dodeljivao državinu dobra, a ne svojstvo naslednika. Ukoliko se pojavi zakonski naslednik pretorov držalac mu prepušta svojinu koja mu pripada. Pretorovi naslednici dobijaju državinu stvari Cum re: 1. Liberi – deca – obuhvataju širi krug lica od onih kod Zakona 12 tablica. Emancipacija nije više kazna, već nagrada. Uslov da emancip. sin uđe u I red jeste da unese svu imovinu u zaostavštinu, sve što je zaradio van porodice; 2. Legitimi – zakonski naslednici – uglavnom braća nslednika, ali mogu biti i dalji srodnici; 3. Kognati – krvni srodnici – do VI stepena srodstva. Krvni srodnici najbližeg stepena dobijaju nasleđe isključujući ostale krvne srodnike;

4. Preživeli bračni drug – ako brak pre smrti nije raskinut. Nasleđivanje se svodi na imovinska pitanja. Hibridni sistem između starog i novog; mešavina agnatskog i kognatskog načela. 134. Nasleđivanje u Justinijanovom pravu – Justinijanove novele Slabi vlast porodičnog starešine. Žena u braku bez manusa sve samostalnija. Kognatsko srodstvo potiskuje agnatsko. Hrišćanstvo zamenjuje staru religiju i porodični kult. Nasledni redovi: 1. Decedenti – potomci – krvni srodnici u pravoj liniji pod uslovom da su bračni. Vanbračna deca mogu naslediti samo majku i njene srodnike; 2. Acedenti – preci – roditelji, roditelji roditelja i krvni srodnici sa kojima su u vezi preko njih: braća, sestre i sl. Važi načelo reprezentativnosti; 3. Consasquinei i uterini – polubraća i polusestre – poseban nasledni red, jer nisu pripadali ni precima ni potomcima. Ovakvish srodnika je zbog velikog broja razvoda bilo srazmerno mnogo; 4. Collaterales – ostali pobočni srodnici – ako nema nikog iz prethodnih redova, pozivaju se ostali krvni srodnici prema blizini srodstva. Zaostavština bez naslednika pripada državi ili korporacijama. Novele na pominju izričito bračnog druga, ali naglašavaju jednakost polova što pre nije postojalo. Odsustvo supruge opravdava miraz. Ovaj sistem je sproveo dva načela: krvno srodstvo i jednakost polova. 135. Pojam, funkcija i sadržina testamenta Testament je lična, formalna, poslednja izjava volje kojom neko određuje šta će biti sa njegovom imovinom po njegovoj smrti. To je jednostrani posao koji deluje Mortis causa. Lični karakter se ogleda u tome što je nemoguće zastupanje, to je formalna izjava volje. To da je testament poslednja izjava volje treba shvatiti kao pravilo da će posle biti više izjava, ali je testament poslednja punovažna. Testament može sadržati: imenovanje naslednika, određivanje tutora, oslobađanje robova, legate, fideikomise. Temelj testamenta = imenovanje naslednika, koje podleže strogim pravilima forme, mora se upotrebiti reč Heres (naslednik) i glagol Esse (biti). Dešavalo se da neki naslednici ne mogu i ne žele da uzmu obaveze oko nasleđa. Zato se često određivao i rezervni naslednik. Imenovani naslednik je Institut,a rezervni Supstitut. Jednom supstitutu se može odrediti više instituta i obratno. Obična (vulgarna) i pupilna supstitucija (maloletnik) Raskorak između zakonskog nasleđivanja i oblika porodice. Testament ima za cilj da spreči i premosti zastarelost zakonskog reda nasleđivanja. 136. Forme testamenta 137. [ Calatis comitilis – pred sazvanom skupštinom – Ovo je najstariji testament. Za njegovo donošenje nadležna je kurijatska komicija, na kojoj je predstedavao Pontifek maximus. Vremenom, testament se proglašavao pred 30 liktora. Sveden je na formalnost. Za vojnike je mnogo jednostavnije forma, tj. mogli neformalno pred svojim drugovima da odrede ko će biti naslednik i obično se davala uoči boja, pa se i testament zvao In procinctu. ] 137. 138. [ Mancipatio familiae – Način raspolaganja poslovima "među živima". Porodični starešina bi sazivao libripensa, svedoke i u obliku mancipacije celokupnu imovinu prenosio na nekog svog prijatelja, uz klauzulu da on tu imovinu preda neko trećem licu, npr. sinu kada dekujus umre. To je posao Per aes et libram, koji obuhvata celu zaostavštinu. Zato se i zove mancipatio familiae. On spada u fiducijarne poslove, jer je prenosio svoju svojinu ne definitivno, već uslovno. Spada u prijateljsku fiduciju (Fiducia cum amico contracta), taj projatelj je samo formalno postao vlasnik. Vremenom je iz mancipatio familiae nastao pravni testament. Uz formulu mancipacije dodate su reči koje se koriste za testament, tako se javlja usmeni testament, uz prisustvo 7 svedoka (5 svedoka iz mancipacije, službeni merač i "kupac porodične imovine"). Takav testament se zvao nunkupacioni. Iz toga je nastao pisani testament (Per aes et libram) ili tripartitini, jer je zasnovan na pravilima tri pravna sistenma (civilnog pretorskog i carskog), a pisan je na dve drvene ploče. ] 138. Novi oblici – Olografski (svojeručno napisani i potpisani, nije potrebno prisustvo svedoka); testamenti povereni na čuvanje vladaru (do smrti ostavioca drže se u posebnim kancelarijama) i testament izdiktiran u službene spise.

139. Sloboda testiranja Jedni tvrde da je ova sloboda trijumf autonomije volje i neograničenosti svojine. Po drugima, postojale su čvrste i relativno uske granice koje su omeđavale volju ostavioca. Porodična imovina je svetinja, teško je zamisliti da bi se neki porodični starešina usudio da, npr. ostavi svu imovinu igračici u cirkusu, a svojim potomcima prosjački štap. U to vreme postoje vanpravni mehanizmi: religija, moral, uticaj javnog mnjenja, cenzorske beleške, i oni su dovoljni da obezbede poštovanje nekih opšteprihvaćenih načela. Kasnije, religijske sankcije su manje delotvorne i uticaj javnog mnjenja slabi. Pravo se počinje baviti moralom tek kada sa moralom nešto nije u redu, pa se zato javljaju sledeća dva pojma: formalno i materijalno nužno nasledno pravo. 140. Materijalno i formalno nužno nasledno pravo 1) Formalno nužno nasledno pravo – Sastoji se u obavezi dekujusa da jedan krug lica pomene u testamentu, bez obzira na to da li oni dobijaju svoj deo ili su isključeni iz nasledstva. Civilno pravo nalaže da sinovi moraju biti poimence imenovani, navedeni, a za ostale ukućane dovoljna je opšta formula: ostali neka budu lišeni nasleđa. Justinijan je kasnije izjednačio sve naslednike bez obzira na pol. 2) Materijalno nužno nasledno pravo – Sastoji se u pravu određenog kruga naslednika, ne samo da budu pomenuti u testamentu, već i da dobiju jedan deo zaostavštine (potomci, braća, sestre). Pod uticajem centumviralnih sudova odlučeno je da legati iznose ¼ onog što bi se dobilo intestanski, kao svoj zakonski deo. Tužba koja se pokretala da bi se ostvarilo pravo na svoj nužni deo je Qurella inofficiosi testamenti – tužba zbog nedoličnog testamenta, jer se smatralo da testator nije postupio u skladu sa moralom. Kasnije je Justinijan povećao nužni deo na polovinu. 141. Testamenti factio Za testament pored opštih uslova (pravna i poslovna sposobnost) zahtevaju se i posebni uslovi. Za ovu sposobnost pravnici koriste reč capacitas ili Testamenti factio. Pandekisti: Testamenti factio activa – sposobnost pravljenja testamenta; Testamenti factio passiva – sposobnost nasleđivanja po testamentu. 1) Testamenti factio activa – žene i plebejci u neravnopravnom položaju. Krajem klasičnog perioda gotovo svi oni koji imaju imovinu mogli su sastavljati testament. Izizetak su Intestabiles – posebna vrsta moralne diskvalifikacije koja je pogađala lica koja su neopravdano odbila da svedoče. 2) Testamenti factio passiva – po Vokonijevom zakonu iz II v. ženama nije bilo dopušteno da budu testamentalni naslednici senatora, osim ako nije reč o supruzi, kćeri ili sveštenici – vestalki. Avgustov kadukarni zakonik utvodi nova ograničenja, muškarci 25-60 god. i žene 20-50 god. koji nisu u braku gubili su pravo na nasleđivanje. Imovina koju bi ovako izgubili zvala se kadukarna i pripadala je državnoj blagajni. Neodređene osobe ne mogu biti naslednici, npr. imovinu ostavljam onome ko prvi dođe na moj pogreb. U postklasnom pravu, pod uticajem hrišćanstva, zabranjeno je jereticima da budu naslednici. 142. Legati (pojam, vrste) Legati su imovinska raspolaganja putem testamenta koja proizvode svoje dejstvo posle smrti ( mortis causa) Od nasleđa se razlikuju po tome što predstavljaju singularnu sukcesiju. Legator dobije samo jedno ili nekoliko prava, dok naslednik nastavlja ličnost dekujus. Legator je lice koje najčešće ne spada u naslednike. Legat je sličan poklonu za slučaj smrti, s tim što je saglasnost volja darodavca i obdarenog, dok je legat jednostrana izjava volje. Legati se određuju posle imenovanja naslednika. Može biti određen u posebnom dokumentu koji se prilaže uz testament kodicil. Ukoliko o kodicilu nema reči u testamentu, onda je neoveren, a ukoliko je spomenut onda je overen. Legati iz neoverenog kodicila ne važe. Kod legata veoma je bitan način određivanja, od čega zavisi pravno dejstvo. Postoje četiri vrste lagata: 1) Legat per vindicationem – ako je pri određivanju legatora dekujus upotrebio reč "dajem", "do" ili "legiram", "lego" takav legat je proizvodio stvarnopravni odnos; 2) Legat per damnacionem – ukoliko je upotrebio reči: "neka moj naslednik bude obavezan da" nastala je obligacija za naslednika da da legirani predmet; 3) Legat sinedi modo – obaveza naslednika je u trpljenju, ne činjenju, naslednik je morao da dopusti legatoru da uzme legiranu stvar; 4) Legat per praeceptionem – ako se legat izdvaja pre zaostavštine.

Po Falcidijevom zakonu (Lex falcidia) određeno je da svakom nasledniku pripadne bar ¼ zaostavštine, a da bilo kojim drugim raspolaganjima dekujus može razdeliti najviše ¾ 143. Fidekomisi Fidekomisi predstavljaju želje dekujusa koje se odnose na mesto i način sahranjivanja, postupanja sa nekim delovima imovine, u pogledu budućih supružnika članova porodice. Isprva su predstavljale ne pravnu, već moralnu obavezu. Dok je legat zaštićen tužbom, fidekomis leži na savesti; legat je formalan, a fidekomis neformalan. Vremenom fidekomisi dobijaju imovinski karakter. Fidekomis je služio za izigravanje zabrana koje su posledica Vokonijevog i Avgustovog kadukarnog zakonodavstva. Ako neko nije mogao postati naslednik (žena) dobijao je fidekomis. Porodični fidekomis – sprečavao je usitnjavanje imanja koje je u starom veku osnov opstanka i temelj za društveni položaj. Vremenom dobijaju zaštitu jer fides više nema snagu kao pre i time je smanjena razlika između fidekomisa i legata 144. Prijem nasleđa Jedan krug naslednika je dužan da se prihvati zaostavštine, jer je to nalagao imperativ produženja porodice i kulta predaka. To su nužni naslednici Necessarii heredes. U njih spadaju u prvom redu Sui heredes (sopstveni naslednici), tj. lica koja se nalaze pod neposrednom vlašću porodičnog starešine. Kasnije i oni dobijaju mogućnost da se uzdrže od bilo kakvog akta raspolaganja ili upravljanja zaostavštinom, što se naziva "privilegija uzdržavanja". Time se izbegavaju loše posledice prijema prezaduženog imanja. Ostali naslednici koji nisu potčinjeni neposrednoj vlasti porodičnog starešine imaju pravo da prihvate ili odbiju zaostavštinu. Izjava o prijemu se davala u obliku posebnog akata koji se zvao krecija ili konkludentim radnjama, tj. nasledničkim ponašanjem (Pro herede gestio). Krecija je bila davana u određenom roku. Obično u roku od 100 dana od dana kada je saznao. Gestio pro herede – ponašanje kao da je naslednik – je posredna izjava volje, tipičan primer konkludentne radnje. Ako se imenovani naslednik bez izričite volje, počne ponašati kao da je naslednik, smatra se da je time dao izjavu o pririjemu nasleđa. Kada se prihvatio naleđa, naslednik se može pokajati i odreći. Semei heres, semper heres – jednom naslednik, zauvek naslednik. Dok je ne prihvati jedan ili više naslednika, zaostavština je "ležeća". Usucapio pro herede je predstavljala pritisak na naslednike da se što pre odluče, jer je bilo nemoguće da uzme imanje i protekom roka od godinu dana postane vlasnik. POSLEDICE PRIJEMA: 1) Privilegija uzdržavanja – ako se uzdrže od bilo kakvog raspolaganja pretor je dopuštao nužnim naslednicima da odgovaraju za dugove pokojnika samo nasleđenom imovinom; 2) Podvajanje dobra – Separatio bonorum – preduzima se na zahtev poverioca dekujusa kada im preti opasnost od prezaduženog naslednika. Razdvoje se dobra, prvo se naplate poverioci dekujusa iz zaostavštine, zatim eventualn legatori, pa tek ako nešto ostane, onda dolaze na red poverioci naslednika; 3) Prirastanje – ako neko odbije svoj deo zaostavštine, to priraste za ostali deo naslednika; 4) Unošenje imovine – Collatio bonorum – ako je želeo da učestvuje u raspodeli imovine, emancipovani sin je morao da unese imovinu koju je zaradio van porodice u fond za podelu. 145. Zaštita nasleđa 1) Hereditas petitio – Zahtevanje nasleđa – Tužba koja pripada civilnom pravu, slična reči vindicatio. Njome naslednik može da traži i pojedinačne stvari iz zaostavštine od lica kod kojih se nalaze. Ona je u legisankcionisanom i formalnom postupku imala apsolutni karakter (in rem), a u Justinijanovom pravu je postojala tužba sa dvostrukim karakterom (mixta), tako da se mogu tražiti i dugovi zaostavštini, tj. dekujusu. Ona se podiže uglavnom protiv onog koji drži celu ili deo zaostavštine i izjavi da je naslednik ili uzukapijom to postigne; 2) Interdictum quorum bonorum – čime se zahtevaju stvari koje pripadaju zaostavštini, ali ne i dugovi; 3) Hereditas petitio possessoria – tužba koju su mogli podići civilni naslednici i ona se praktično nije razlikovala od prethodne koju su podizali pretorovi naslednici; 4) Querella inofficiosi testamenti – činjenica koju je trebalo utvrditi bila je da ostavilac nije bio pri čistoj svesti i zdravoj pameti kada je raspodelio zaostavštinu.