03. Kurs - Filozofija Psihoanalize Final

Obrad Savić

Kurs:

FILOZOFIJA

PSIHOANALIZE ______________________________________________________________________________________________________ _______________________________________

Filozofija psihoanalize

je izborni kurs za studente III i IV godine

Faukulteta za medija i komunikacije (FMK) . Kurs je namenjen studentima odseka za psihologiju kao i drugim zainteresovanim licima. Kurs Filozofija psihoanalize ima za cilj da rekonstruiše dominantne teorijske pravce koji su obeležile dugu istoriju filozofske recepcije Frojda. Glavni

‘filozofski

Hermeneutika,

pravci’

(Pozitivizam,

Fenomenologija,

Marksizam,

Strukturalizam,

Egzistencijalizam,

Postmodernizam)

su

antagonistički uobličili glavni smer ‘spekulativnog čitanja Frojda’. Duga i veoma konfliktna istorija recepcije Frojdovog nasleđa je obeležila temeljnu teorijsku klimu savremene filozofije. U izvesnom smislu se može govoriti o konsolidaciji savremene filozofije iz duha Frojdove teorije. Istovremeno, Frojdovo učenje je izloženo radikalnoj politici diskurzivnog ‘osporavanja’ koja

je

obeležila

Postkolonijlanu‘kritiku’

psihoanalize

i

Feminističko

‘sporenje’ sa Frojdom. U

ovom

kursu

se

nećemo

upuštati

u

analizu,

navodno,

‘konstituitivne uloge filozofije’ za nastanak Frojdove teorije. Drugim rečima, po strani ćemo ostaviti učenje o Frojdovom ‘prerušenom odnosu prema filozofiji’

(recimo, slučaj Franca Brentana, Fridriha Ničea, Artura

Šopenhauera, itd.), o njegovim naporima da obuzda snažnu sklonost prema filozofskim spekulacijama. Na ovom kursu se nećemo baviti Frojdovim enigmatičnim

odnosom prema filozofiji: upravo obrnuto,

istraživaćemo teorijske i saznajne učinke koji su proistekli iz prenaglašenog odnos savremene filozofije prema Frojdovom učenju. Težište kursa se može svesti na rekonstrukciju onih rivalskih tradicija u filozofskom tumačenju Frojda koje su odredile neobično veliki značaj psihoanalize za savremeno mišljenje. U izvesnom smilu savremena filozofija je doprinela da Frojdov

’evropocentrički

diskurs’

postane

sastavnim

delom

globalne

,

‘kosmopolitske kulture’. 1. 'Pozitivistička' kritika psihoanalize se oslanjala na rano, naturalističko samorazumevanje analitičkog diskursa. Prema ovoj tradiciji filozofske recepcije psihoanalize, Frojd je utemeljio naučnu psihologiju koja se može legitimisati samo unutar

kognitivnog i epistemološkog polja

prirodnih nauka (Naturwissenschaften). Svoju konceptualnu autonomiju psihoanaliza može da sačuva ukoliko se drži strogo proverljive neurološke, fiziološke, i biološke argumentacije. Idiosinkratične konotacije Frojdovog pojmovnog aparata, prema ovoj školi tumačenja, treba čuvati na distanci od

bilo

kakvog

‘psihološkog

supstancijalizma’

koji

rasplamsava

metapsihološke spekulacije. Strogi zahtev da se Frojdova nauka čuva od filozofske

metanaracije

potvrđuje

stalno

prisutan

rascep

unutar

psihoanalitičkog diskursa. Ovaj strukturalni rascep u srcu psihoanalitičkog diskursa, rascep između naučne i filozofske dimenzije psihoanalize, sve do danas je uticao na protivrečna, i veoma antagonistička tumačenja Frojda. Pod rubrikom pozitivistička kritika Frojda uvršteni su autori koji pripadaju veoma različitim filozofskim školama i pravcima: pozitivizmu, pragmatizmu, analitičkoj filozofiji, filozofiji duha, filozofiji nauke, i filozofiji jezika. 2.

Marksistička

integracija

psihoanalize

zasniva

se

na

promiskuitetnoj razmeni frojdo-marksističkih ideja i pojmova. Brojni talasi političke recepcije Frojda (od Austro-marksizma, preko Frojdo-marksizma, do Frankfurtske škole) obeleži su nastanak interdiciplinarne super teorije nazvane

Frojdo-marksizam.

Psyhischen’)

u

Otkriće

marksističkom

psihičkog

okruženju

(‘die

Entdeckung

podstaknuto

je

des

spoljnim,

političkim okolnostima. Uspeh boljševičke revolucije, i dramatična propast njene nemačke verzije, pokrenuli su debatu o subjektivnim

psihološkim, dakle,

korenima neuspeha socijalne revolucije. Jednom prilikom je

Paul Lazarsfeld duhovito primetio: ‘Pobedničkoj revoluciji trebaju inžinjeri, a poraženoj psiholozi’. Iznuđeno okretanje Frojdu austro-marksista (Maks Adler, Oto Jensen, Paul Kirhe) imalo je za cilj da objasni iracionalno ponašanje potencijalno racionalnih masa. Već su u pionirskom redu Oto Jensena, Zur Psychoogie der Masse: Kautsky und Freud, 1924, prisutne sve teškoće marksističke

recepcije Frojda. Mehaničko spajanje Marksa i Frojda, sociologije i psihologije, društva i pojedinca, svesnog i nesvesnog, ostaće trajno obeležje

Frojdomarksizma.

Jensenova

tvrdnja

kako

‘pomoćna nauka’ marksizma postala je opšte mesto

je

psihologija marksističke

recepcije Frojda. Posebno su frojdomarksisti (Sigfrid Bernfeld, Oto Fenihel, i Vilhelm Rajh) insistirali na psihoistorijskoj terminlogiji

koja heuristički osnažuje

materijalističku psihologiju Frojdomarksizma. Marksistička ortodoksija je vatreno zagovarala tzv. ‘naučni socijalizam’, koji se ispostavio kao ‘pozitivistički skraćen istorijski materijalizam’. U ovoj ekonomskoj doktrini nije

bilo

mesta

za

psihološki

pojmovni

aparat:

‘Antiusbjektivna

objektivnost je bila prokletstvo ortodoksnog marksizma’ (Russell Jacoby). Frankfurtska

škola

(Maks

Horkhajmer,

Teodor

Adorno,

Valter

Benjamin, Herbert Markuze, Erih From) okrenula se Frojdu pod snažnim pritiskom neuspeha frojdomarksističke integracije. ‘Frojdomarksizam snosi odgovornost što je unutrašnji istoricitet psihoanalize postao sasvim nevidljiv. Ideološko-kritički rad na Frojdovoj teoriji je mirovao, a moguće povratno dejstvo na oficijelni marksizam bio je isključen’ (Helmut Dahmer, Libido und Gesellschaft,1973). Frankfurtovcima je bilo jasno da svaka integracija Marksovog i Frojdovog diskursa ometa pokušaj da se otkrije njihova unutrašnja dijalektika, da se pokaže mesto preloma i tačka ukrštanja u kojoj psihoanaliza prelazi u teoriju društva i obrnuto. Za razliku od frojdomarksista kritička teorija društva nije insistirala na usklađivanju logike društva i logike psihe. Brojni pokušaji ishitrene sinteze Marksa i Frojda bili su zaraženi redukcionizmom, nesposobni da očuvaju napetost između istorije i prirode, ekonomije i psihologije, društva i pojedinca. Frankfurtovcima je u podjednakoj meri bio stran naivni individualizam kao i bezobzirni kolektivizam: psihologija koja hipostazira pojedinca jednako je ideološka kao i sociologija koja hipostazira društvo. Upravo zahvaljujući Frojdu, kritička teorija je otkrila da je ljudska priroda rezultat antagonističkog rada istorije: takvu istoriju ispravno može da

reflektuje

samo

‘objektivistička

teorija

subjektivnosti’.

U

antagonističkom društvu pojedinac ne može da bude identičan samom sebi: svaka koncepcija čoveka, osim one negativne, po Adornu, nosi obeležja humanističke

retorike!

Sve dok se društveni antagonizmi

praktično ne razreše, iluzorna je svaka teorijska sinteza Marksa i Frojda. Na snazi mora da ostane metodološki dualizam socilogije i psihologije,

marksizma i psihoanalize, čoveka i društva. Logika društva i logika psihe su povezane, isprepletene, ali se ne mogu svesti jedna na drugu. U govoru na međunarodnom simpozijumu povodom stogodišnjice Freudovog rođenja (Freud in der Gegenwart, 1956) Horkhajmer je primetio: ‘Stoga nam se čini da nije vreme za sintezu sociologije i psihologije. Predstoji nam istrajan i odvojen rad u oba pravca’. U Frankfurtskoj školi, Marks i Frojd su oslobođeni

regresivnog,

filantropskog

humanizma,

koji

je

maskirao

populističke i totalitarne režime. U kritičkoj teoriji društva, Marks i Frojd su promovisani kao protagonisti

‘odmetničke škole’ kritičkog, negativnog

mišljenja. 3.

Egzistencijalistički preobražaj

psihaoanlize je nastao na

nasleđenom rascepu u Frojdovom diskursu, rascepa između kauzalnog ‘objašnjenja’

i

intencionalnog

‘razumevanja’

ljudske

Egzistencijalistička psihoanaliza izranja iz nasleđenog (Geisteswissenschaft)

i

prirodnih

egzistencije.

rascepa duhovnih

(Naturwissenschaft)

nauka.

Egzistencijalistička filozofija otpisuje naturalističku antropologiju ranog Frojda upravo zbog

slike čoveka koji nije prirodna datost

(Homo

naturalis), već povesna zadatost. Egzistencijalna psihoanaliza

zapravo

obnavlja one metapsihološke refleksije koje se oslanjaju na humanističku tradiciju. Prema kartezijanskoj stilizaciji Frojda, koje je ponudio Žan Pol Sartr,

egzistencijalna

subjektivnosti.

Čovek

psihoanaliza nije

nesvesni

je

refleksija

proizvod

svoje

o

samosvesnoj traumatizovane

prošlosti, već rezultat svojih fundamentalnih ljudskih projekata. U ovoj školi mišljenja, Frojd se ne pojavljuje kao ‘mračni pisac građanstva’ koji je spreman da egzistenciju ponizno surva u nesvesno, paleopolitičko stanje. Nasuprot tome, egzistencijalna psihoanaliza se nametnula kao autentična humanistička filozofija, samo-korektivna teorija filozofski pripitomljenog Frojda. Egzistenacijalistička filozofija preuzima psihoanalitičko nasleđe u humanističkim idiomu, idiomu koji predstavlja terapeutsku branu spram instinktivističke doktrine o primarnoj ‘animalnosti’ shvaćenoj kao povesnoj bestijalnosti. 4. ambicijom

Hermeneutičko da

sledi

tumačenje Frojda je nastalo sa velikom vernu

egzegezu

psihoanalitičkog

teksta.

’Hermeneutički Frojd’ pruža teorijsko stanovište i tehnička pravila za tumačenje oštečenih simboličkih veza i intersubjektivnih relacija koje su

upisane u sam jezik. Mada je Frojd tumačenje snova stalno orijentisao prema

hermeneutičkom

uzoru

filološke

prakse,

njegova

‘dubinska

hermeneutika’ se ne može svesti na Diltajevu jezičku hermeneutiku. Psihoanalitička hermeneutika nastoji da tumači intersubjektivne tekstove u kojima je upisana samoobmana subjekta. Frojd je skovao formulu ‘unutrašnjeg inostranstva’ da bi opisao karakter svakodnevnih veza i komunikacija koje nisu ometene spolja, nego oštećene iznutra. Frojd je promovisan u prvorazrednog arheologa subjektivnosti: ‘Razumeti frojdizam kao diskurs o subjektu i otkriti da subjekt nije onaj za koga mislimo da jeste, jedan je i isti poduhvat’ (Pol Riker, O tumačenju: ogled o Frojdu, 1965).

Frojdova psihoanaliza se ispostavlja kao prvorazredna ‘škola

sumnje’,

osobena

Egzemplarni hermeneutike

teorija

značaj, i

za

koji

tumačenja treba

kritiku

unutar

‘decentrirane

pripisati

subjektivnosti’.

psihoanalizi

društvene

za

komunikacije,

kritiku leži

u

terapeutskoj ulozi emancipatorske refleksivnosti. Hermeneutička refleksija oslobađa subjektivnost tako što naizgled neprozirne intersubjektivne odnose čini transparentnim.

Psihoanalitička samorefleksija je nova

racionalnost u kojoj se saznanje i interes ne isključuju, već dopunjuju i poklapaju. Budući da su pojedinačni činovi samorefleksije samo karika u lancu kolektivne emancipacije, psihoanliza poprima karakter univerzalne heremneutike. 5. Fenomenološki obrt u psihanalizi predstavlja poseban korak u filozofskoj recepciji Frojda. Frojdova ideja nesvesnog po prvi put

je

izmeštena u konceptualno filozofsko polje (fenomenologiju) koje je psihoanalizi sasvim strano. Iz Frojdovog diskursa je prisvojena ‘učitana’ ideja

intencionalne svesti koja navodno predstavlja potisnuto filozofsko

jezgro psihoanalize! Ludvig Binsvager i Medard Bos su insistirali na konvergenciji

Hajdegerove

fenomenološke

ontologije

i

Frojdove

psihaonalize. Frojdovu mehaničku ekonomiju (ne)svesnog nagona su preveli u jezik analitike

tu-bivstvovanja. Središnja Frojdova tvrdnja o

nesvesnom (‘Nesvesno nužno zahteva svest kako bi se pojavilo, mada je to pojavljivanje različito od iste te svesti’) prevedena je na Brentanov i Huserlov jezik intencionalnosti. Ukoliko je mišljenje po svojoj strukturi teleološko, transcendentalna fenomenologija ne može filozofski da podrži nesvesno psihoanalize. Objavljivanje

protokola Colikonskog seminara

(Martin Heidegger, Zollikoner Seminare: Protokolle und Gersprache, 1987)

omogućio je jasniji uvid u odnos Hajdegerove ‘hermeneutike fakticiteta’ (razumevajuće izlaanje tubivstvovanja kao neponovljivog događaja života), Huserlove analitike intencionalanih akata svesti usidrenih u svet života (Lebenswelt), i Frojdove post-kartezijanske destrkcije subjekta shvačenog kao samosvest. 6. Strukturalistički povratak Frojdu nerazdvojno je povezan sa tzv. ‘jezičkim obrtom’ u savremenoj filozofiji. Strukturalizam je nastao kao intelektualna i kulturna reakcija na egzistencijalističku i humanističku tradiciju.

Strukturalisti (Ferdinand de Sosir, Roman Jakobson, Klod Levi

Stros, Luj Altiser, Žak Lakan, Roland Bart, itd) insistirali su na tome da je Frojdova psihaoanliza svojevrsna jezička teorija, a njen intrisični objekt Nesvesno (‘Nesvesno je strukturisano kao jezik’) teorijski objekt (Žil Delez)! Za strukturalističke analitičare jezik je rodno mesto jedan sistem znakova

subjekta,

u kojem se istina i laž o subjektu istovremeno

pojavljuju i skrivaju. Kako primećuje Džejn Fleks, ‘čovek je zauvek uhvaćen u mrežu fiktivnog značenja, u označiteljski lanac u kojem je subjekt samo još jedna pozicija u jeziku’. Pošto je veza između označitelja i označenog dokinuta, ‘označiteljski lanac’ postaje središte simboličke realnosti. Možda je najveće otkriće strukturalista to da ‘podsvest postupa sa rečima kao sa stvarima’ i da jezik ne izražava stvarnost, da je on sâma stvarnost. Realno se pojavljuje kao ‘simbolički poredak’ koji povratno konstituiše poredak Realnog. Ukoliko je tačna stara izreka da je ‘jezik drama u kojoj su reči glumci’, onda se može tvrditi da se princip zadovoljstva može jezički, i simbolički, transformisati u princip realnosti samo

zato sto principom

užitka dominira halucinatorno (a ne stvarno) zadovoljstvo. Strukturalistički povratak Frojdu se obično razume kao regresivno kretanje unazad. Upravo obrnuto, na delu je povratak Frojdu koji putuje unapred, koji paradoksalno namerava da se vrati tamo gde se nikada nije bilo! Povratak Frojdu znači povratak Frojdovoj stvari, stvari Frojdovog mišljenja jezički rascepanog subjekta. Subjekt živi u čvoru, na nesigurnoj granici između Realnog, Imaginarnog i Simboličkog. Jezik se otvara prema sluđenom, desubjektiviziranom subjektu tako što ukida jasnu granicu izmedju ‘stvarnog’ i ‘imaginarnog’. To stalno pomeranje utvrđenih granica označitelja – kao povlašćenog prostora smisla – unosi određeni jezički nemir, i zebnju, u analitički diskurs. Osećanje ‘Unheimlichkeit’ iskrsava

svaki put kad se brišu granice između uobrazilje i stvarnosti, kada plutajući označitelj preuzima monopol nad razgraničenjem Realnog i Simboličkog poretka. 7. Postmoderno čitanje Frojda se pojavilo u kulturnom okruženju obeleženom odmetničkim idejama o

smrti subjekta, kraja humanizma,

slomom velikih priča, i naravno, rastakanjem referencijalnog jezika! Postmoderna filozofija je skup različitih stanovišta (Poststrukturalizam, Dekonstrukcija, lakanovska psihoanaliza, Francuski feminizam, fukoovska analiza diskursa, Delezova šizoanaliza, Rortijev

neopragmatizam, itd.),

okupljenih oko ideje da je realni poredak zapravo strukturisan kao jezički, tekstualni, diskurzivni poredak. Mada se postmodernizam artikulisao u formi ‘bojažljivih kondicionala’ (Džudit Batler), većina retoričkih ograda (‘ako je diskurs sve što jeste... ’, ili

‘ukoliko je sve tekst... ’, ili ‘pod

uslovom da je subjekt mrtav...’ , ili ‘ako stvarna tela ne postoje...’) je ipak uobličena u sasvim radikalan stav: nema realnosti, postoje samo reprezentacije. Iz ugla postmodernog obraćanja Frojdu, rasprava sa savremenom filozofijom, koja je bila skinuta sa dnevnog reda, ponovo je postala aktuelna. Postmoderni filozofi su se obratili Frojdu kako bi gotovo egzaltirano demontirali dogmatsko, dakle, sistemsko jezgro psihoanalitičke doktrine. Frojdova mosao više ne može da dejstvuje u formi suverene naučne discipline, u povlašćenom obliku samoimunizovane nad-teorije. Prema postmodernističkim uvidima, jedinstvo Frojdovog učenja se raspalo u gomilu fragmentarnih ideja, ad hoc teorija, i privremenih tvrdnji. Postmodernisti su pokazali sklonost da teorijski rade na ostacima ‘psihoanalitičke ruševine’. Preživele analitičke termine su nastojali da oslobode onih semantičkih ožiljaka koje je metafizičko čitanje ostavilo na njima. Psihoanalitički tekstovi više ne mogu da se obnavljaju energijom binarnog

čitanja:

nesvesno-svesno,

primarno-sekundarno,

dubina, racionalno-iracioanlno, itd. Frojdova originalnost

površina-

nije bila u tome

što je nasuprot svesnog izmislio diskurs nesvesnog, već što ga je svugda investirao, a da se pritom nigde nije pojavio u svom prepoznatljivom, potisnutom liku! Postmoderno insistiranje na ‘nereferencijelnom čitanju’ Frojdove leksike ima za cilj da psihoanalitički aparat spase od unutrašnje entropije,

od

svake

buduće

dogmatske rekuperacije.

teorijske

eksproprijacije

shvaćene

kao

Kao što je poznato, Frojdova tekstualna praksa je orijentisana prema ukrštenoj idiomatici nauke, filozofije, literature, umetnosti i lingvistike.

Te

hibridne

tvorevine

je

Frojd

prvobitno

uobličio

u

psihoanalitičku nad-teoriju, jednu uzornu meta-naučnu naraciju, čije se heurističko metafizičkog

jedinstvo Frojda

danas se

raspada.

stoga

Postmoderna

organizovala

oko

destrukcija razgradnje

psihoanalitičkog logocentrizma. Liotarov esej Apatija u teoriji (1977) se pritom može uzeti kao filozofski manifest radikalne dekonstrukcije Frojdovog

diskursa.

Liotarov

manifest

napada

psihoanalitičku

epistemologiju tako što se subverzivno poziva na samog Frojda: “Mislim da je došao trenutak da prekinemo (...). Došao je trenutak da prekinemo sa teorijskom strahovladom. Žudnja za istinom kod svih pothranjuje terorizam”, Jenseits des Lustprinzips,1920. Svaki diskurs prirodno maše svojom pretenzijom da, u nekoj vrsti neizlečive vulgarnosti, kaže istinu! Postmodernisti veruju da je došao trenutak da se ovoj teorijskoj vulgarnosti stane na put. Postmoderni zahtev možda treba podržati upravo u trenutku kada frojdovska skolastika ponovo preti da svuda zavede vladavinu patosa stručnog, disciplinovanog, naučnog znanja. Frojd, nezaobilazni naučni erudita, možda i čudesan pisac literarnih eseja (da podsetim, Frojd nije dobio Nobelovu nagradu za nauka nego Geteovu nagradu za književnost!) često je nastupao priznajući da većina njegovih

tekstova pripada

kao odvažan avanturist, žanru ‘teorijske fikcije’.

Prema eksplicitnoj Frojdovoj tvrdnji, specifičan afekt ove teorijske fikcije je plemenita ‘ravnodušnost’, a ne ratoborni naučni poduhvat! Postmoderno

oživljavanje ‘zamrznutog’ Frojdovog diskursa

Liotarom, možda Deridom, Blanšoom, i Batajem,

je sa

uvučeno u novu

afektivnu oblast, oblast apatije u teoriji. Prema vlastitom Frojdovom nalogu, radoznalost, a ne uverljivost, treba da oblikuje ovaj novi, inventivni, oslobađajući afekt u psihaoanlizi - apatiju u teoriji. Uslove postmoderne obnove psihaoanlize iz duha apatične teorije je artikulisao sam Frojd: “Ovo što sad dolazi jeste dalekosežna spekulacija. Biće to pokušaj da iz puke radoznalosti dosledno pratimo jednu ideju kako bismo videli kuda će nas odvesti.”

8. Postkolonijalna de-orijentalizacija Frojda nastao je u vreme uspona postkolonijalne kritike evrocentrizma shvaćenog kao kulturnog rasizma.

Postkolonijalni autori (Franc Fanon, Edvard Said, Gajatri Spivak,

Homi Baba) smestili su Frojdovo teoriju u središte aktuelnih rasprava o multi-kulturalizmu.

Postkolonijalna kritika je nastupila kao svedok

neravnopravnih i time nelegitimnih kulturrnih reprezentacija.

Ona je

razotkrila inhibirajuće dejstvo kolonizatorskog diskursa i njegove unitarne moći nad perifernim, kolonizovanim kulturama. U poskolonijalnoj tradiciji, diskurzivni

poredak

je

tretiran

kao

ratni,

borbeni

poredak:

cilj

postkolonijalne kritike je da iz perspektive manjina demonstira većinsko, gospodarsko znanje koje se, iz perspektive kolonizovanih, uvek ispostavlja kao

anti-znanje.

Postkolonijalisti

su

pobunjenici

perifernog,

diskvalifikovanog, zarobljenog, kolonizovanog znanja. Već godinaam buja njihova lokalna krtičnost prema stvarima, ustanovama, praksama i diskursima dominantnog, imperijalnog znanja. Posebno su psihologija,

zapadna

psihijatrija, i psihoanaaliza optužene kao prerušene

forme

imperijalnog diskursa koji nastoji da ostatak sveta (‘Pojam sveta nije ništa drugo do prirodno dati horizont evropskih osvajačkih ambicija’, Peter Sloterdajk) uvuče u evrocentričnu kulturnu naraciju. Institucionalizovana ekspanzija psihaoanlize potvrđuje vezu između evropske diskurzivne proizvodnje i aksiomatike imperijalnog narativa. Stoga ne čudi što je Fanon napao etnocentrički narativ etablirane psihoanalize i njenu diskurzivnu kolonizaciju. Vojna, politička, i ekonomska okupacija Trećeg Sveta po Saidu se ne može razumeti bez narativne kolonizacije. U tekstu Geopsihoanaliza Derida je komentarisao slepilo službene psihoanalize za veći deo sveta! On je pokušao da otkrije u kojoj meri je evropocentrička perspektiva psihoanalize sprečila Frojdove sledbenike da shvate da je psihoanaliza kolonijalne nauka. Trebalo

bi spolja razmotriti šta je to čudno, preteće,

možda čak i zlokobno u geopsihaoanlizi? On što je preteće u rizičnom poretku analitičkog diskursa jeste činjeniica što je Frojdova paradigma smeštena u poredak judeo-hriščanske tradicije, dakle, u središte ’viktorijanske’ Evrope, koja nije imala osetljivost za pitanja Drugog, različitog, stranog. Važno je reći da je nedostatak oslobađajuće kulture drugosti obeležio nastanak prosvetiteljske tradicije i njene evropske mandarine:

dovoljno je da se setimo Hegelovih rasističkih

ispada o crncima, Kantovih predrasuda o Aboridžinima, Marksovih

stereotipa o Azijatima, Veberovih predrasuda

o Indusima, ili Tokvilovih

naklapanja o Muslimanima. Novina u kulturnom rasizmu psihoanlize ne leži u onom što je Frojd nesmotreno izjavio o varvarskim narodima i civilizovanim sredinama, nego u događaju povratka izrečenog. Na primer, Frojdovi

‘komentari o

divljacima’ u sebi nose izvesnu okcidentalnu rigidnost koja se kod sledbenika degeneriisala u evrocentrički šovinizam. Fundamentalistički analitičari

su

pritom

zaboravili

psihoanalitičkog diskursa

na

Fukovu

‘gubi svoju realnost

opasku

da

režim

time što se potčinjava

poretku označitelja’. Ukoliko želimo da psihoanalitičko učenje rasteretimo inhibirajućeg dejstva svojstvenog totalitarnim, sveobuhvatnim teorijama, moraćemo

da

ga

podvrgnemo

irevizibilnom

procesu

tekstualne

dekolonizacije. 9. Feministička sporenja sa psihoanalizom izvorno su nastala nakon prodora ženskog govora u ‘mušku zajednicu’ – psihoanalizu, koja je institucionalno oblikovana prema slici proširenog bratstva! ‘Fraternalističku naraciju o Dojč,

ženskoj seksualnosti’ psihoanalitičke feministkinje (Helene

Karen Hornaj, Melania Klajn) su veoma rano osporile. Odlučno je

odbačena Frojdova doktrina o seksualnom monizmu koji nalaže da se u psihoanalitičkom

diskursu

seksuallnost

žene

(female

sexuality)

predstavljaju po uzoru na muški pol. U najvažnijem feminističkom delu dvadesetog veka Drugi pol, (Le Deuxième Sexe, 1949) Simon de Bovoar je po prvi put utemeljila anti-naturalistički, dakle, kulturni i istorijski pojam pola. U njenoj kultnoj rečenici zgusnuta je čista ideja

‘Ženom se ne rađa nego se postaje’

drugog pola, kao i

feminističko učenje o rodnoj

ravnopravnosti. Začetnice drugog talasa kritičkog feminizma, Beti Fridan (The Feminine Mystique, 1963) i Kejt Milet (Sexual Politics, 1970),

su

‘feminizam drugog pola’ transformisale u ‘feminizam rodnih razlika’. Analizu

rodnih

postmodernim Kristeva,

razlika

kao

feministkinjama

jezičkih (Dona

razlika Haravej,

posebno Džudit

dugujemo

Batler,

Julija

Lis Irigaraj). Paradoksalno, svojim polemičkim raspravama

o

‘diskurzivnoj konstrukciji rodnih razlika’ postmoderne feministkinje su potpuno preusmerile osnovni tok polemike sa Frojdom i psihaoanlizom. Nasuprot filozofskoj

somatofobiji (strah od tela se može pratiti od Platona

do Hajdegera!) postmoderne feministkinje se obraćaju Frojdu koji je naslutio da

telo ima krucijalnu ulogu u razumevanju rodnih razlika. U

polemici sa Frojdom su izgradile sliku preoblikovanog tela (Elizabet Gros) koje je isprepletano sistemima značenja, označavanja i reprezentacija. Odnos tela i psihe su teoretizovale na sasvim nov, semiološki, diskursivni, i lingvistički način koji je naterao pojedine post-feministkinje da govore o diskurzivnim granicama pola, o kraju feminizma, ili, feminizmu bez žene! Širok spektar redefinisanja polnih, i nadilaženje rodnih razlika, otvorio je prostor daljem radu na post frojdovskim studijama roda, kvir teoriji, ekofeminizmu, sajber feminizam,

trans-feminizmu, itd. Feministička

sporenja sa Frojdom su unela novu živost u teorijsku psihoanalizu koja više ne funkcioniše poput ‘motora monološke ekonomije falocentrizma.’ (Žil Delez)

___________________________________________________

Kurs: FILOZOFIJA PSIHAOANLIZE MODULI:

20 Januar, 2012 BEOGRAD

MODUL-1 POZITIVISTIČKA KRITIKA FROJDA (Positivist Critique of Freud) 1. Ludvig Vitgenštajn, ‘Razgovori o Frojdu’. (Izvor: Ludvig Vitgenštajn, Predavanja i razgovori o estetici, psihologiji i religioznom verovanju, CLIO, Beograd, 2008, str. 53-65) 2. Karl Poper, ‘Nuaka, pseudo-nauka i falsifikacionizam’. (Izvor: Karl Popper, ‘Science, Pseudo-Science and

Falsificationism’ u knjizi: Karl Popper, Conjectures

and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, Routledge, London, 2002, pp. 43-50) 3. Ernest Nejgel, ‘Metodološki problemi u psihoanalitičkoj teoriji’. (Izvor: Ernest Nagel, ‘Methodological Issues in Psychoanalytic Theory’, in book, Sydney Hook, ed., Psychoanalysis, Scientific Method and Philosophy, New York University Press, New York, 1964, pp. 50-64) 4. Moris Lazerovic, ‘Značaj psihoanalize za filozofiju’. (Izvor: Moris Lazerovitz, ‘The Relevance of Psychoanalysis to PHilosophy’ in book, Sydney Hook, ed., Psychoanalysis, Scientific Method and Philosophy, New York University Press, New

York, 1964, pp. 65-85) 5. Ričard Volhajm, ‘Frojd i razumevanje umetnosti’. (Izvor: Richard Wollheim, ‘Freud and the Understanding of Art’, in British Journal of Aesthetics, No .3/1970, pp. 15-30) 6. Stjuart Hempšir, ‘Dispozicija i sećanje’. (Izvor: Stuart Hampshire, ‘Disposition and Memory’ in International Journal of Psycho-Analysis, No. 43/1962, pp. 59-68) 7. Adolf

Grinbaum,

‘Freudova

teorija:

pogled

filozofa

znanosti’.

(Izvor:

Filozofska istraživanja, br.3/1984, str. 295-310) 8. Donald

Dejvidson,

‘Paradoksi

iracionalnosti’.

(Izvor:

Donald

Davidson,

‘Paradoxes of Irrationality’, in book, Richard Wollheim and James Hopkins, eds., Philosophical Essay on Freud, Cambridge University Press, Cambridge, 1982, pp. 10-30) 9. Ričard Rorty, ‘Kontingencija sopstva’. (Izvor: Richard Rorty, ‘The Contingency of Selfhood’ in book: Contingency, Irony, and Solidarity, Cambridge University Press, Cambridge, 1989, pp. 23-44) 10. Marša Kavel, ‘Vrednovanje i sopstvo’. (Izvor: Marcia Cavell, ‘Valuating and the Self’, in Marcia Cavell, The Psychoanalytic Mind, From Freud to Philosophy, Harvard University Press, Cambridge, London, 1993, pp.207-234 & 251-253.) 11. Artur Danto, ‘Frojdovo objašnjenje jezika nesvesnog'. (Izvor: Arthur C. Danto, Freudian Explanation of the Language of the Unconsciousness, in book, Arthur C. Danto, The Body/Body Problems: Selected Essays, University of California Press, Berkeley, 2001, pp. 122-147). (?)

MODUL – 2

MARKSISTIČKA INTEGRACIJA PSIHOANALIZE

(Marxist Integration of Psychoanalysis) 1.

Mihail M. Bahtin (V.N.Vološinov), 'Osnovni ideološki motiv frojdizma', (Izvor: V.N.Vološinov, Frojdizam: kritičkij očerk, Chalidze Publication, New York, 1983, pp. 1- 6)

2.

Luj Altiser, 'O Marksu i Frojdu'. (Louis Althusser, Uber Marx und Freud' u Ideologie und Ideologische Staatsaparate, VSA, Hamburg, 1977, pp.

3.

Etien Balibar, ‘Fašizam, Psihoanaliza, i Frojdo-marksizam'. (Izvor: Etienne Balibar, ‘Fascism, Psychoanalysis, Freudo-Marxism’, in book: Etienne Balibar, Masses, Classes, Ideas, Routledge, London, New York, 1994, p. 177-191)

4.

Kornelius

Kastoriadis,

'Psychoanalzsis

and

Politics'.

(Izvor:

Cornelios

Castoriades, 'Psychoanalzsis and Politics', u Sonu Shamdasani and Michael Munchow, eds., Speculations after Freud: Psychoanalysis, Philosophy and Culture, Routledge, London, 1994, pp. 1-12) 5.

Teodor Adorno, 'Prilog odnosu sociologije i psihologije'. (Theodor W. Adorno, 'Zum Verhaltnis von Soziologie und Psycholofie' in book, Sociologische Schriften I, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1972, pp. 142-160)

6.

Maks Horkhajmer, 'Odnos sociologije i psihoanalize sa gledišta sociologije'. (Izvor: Max Horkheimer, 'Die Bezenhungen zwischen der Sociologie und der

Psychoanalyse aus der Sicht der Soziologie', u Jahrbuch der Psychoanalyse, Band 5, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1968, pp. 9-20) 7.

Herbert Markuze, 'Društvena i psihološka represija: politička aktualnost Frojda'. (Herbert Marcuse, Gesellschaftlische und Psychologische Repression: Die Politische Aktualitüt Freuds, u Bernand Görlich, Hrs., Der Stachel Freud, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1980, pp. 45-62)

8.

Erih From, 'Politika i psihoanaliza'. (Erich Fromm, 'Politik und Psychoanalyse' u Psychoanalytishe Bewegung, No. 3/1931, pp. 440-447)

9.

Bernard Gerlih, 'Žaoka Frojd: prilog problemu oštećene subjektivnosti'. (Bernhard Görlic, 'Der Stachel Freud: Zum Problem der beschädigten Subjektivität' u Bernhard Görlich, Alexander Schmidt und Alfred Lorenzer, Der Stachel Freud, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1980, pp. 63-74)

MODUL - 3 EGZISTENCIJALISTIČKI PREOBRAŽAJ PSIHOANALIZE (Existentialist Transformation of Psychoanalysis) 1.

Karl Jaspers, 'O kritici psihoanalize'. (Izvor: Karl Jaspers, 'Zur kritik der Psychoanalyse' u Karl Jaspers, Rechenschart und Ausblick, R Piper Verlag, München, 1951, pp. 18-26)

2.

Žan Pol Sartr, 'Egzistencijalna psihoanaliza'. (Izvor: Jean-Paul Sartre, Biće i ništavilo, Tom II, Nolit, Beograd, 1983, str.546-563)

3.

Moris Merlo Ponti, 'Frojdovo delo'. (Izvor: Maurice Merleau-Ponty, L'euevre de Freud', u Angelo Hesnard,

L'oeuvre de Freud et son importance pour le monde

moderne, Payot, Paris, 1960, pp. 8-16) 4.

Žan Ipolit, 'Hegelova fenomenologija i psihaoanliza'. (Izvor: Jean Hypolite, 'Phenomenologie de Hegel et Psychanalyse', u La Psychanalyse: Psycvhanalyse et Sciences de L'homme, No. 3/1953, pp. 30-44)

MODUL – 4 HERMENEUTIČKO TUMAĆENJE FROJDA (Hermeneutic Interpretation of Freud) 1.

Pol Riker, 'Frojd i pitanje Subjekta', (Izvor: Pol Riker,

O tumačenju: Ogled o

Frojdu, str. 404-413) 2.

Jirgen Habermas, 'Samorefleksija kritika smisaonosti'. (Izvor:

kao

nauka: Frojdova

Jürgen Habermas,

psihoanalitička

Erkenntnis und Interesse,

Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1968, pp. 140-154) 3.

Karl Oto Apel, 'Kritika ideologije i psihoanaliza'. (Izvor: Karl-Otto Apel, Die Erklaren: Verstehen-Kontraverse in transcendetal-pragmatischer Sicht, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1979, pp. 135-143)

4.

Hans Georg Gadamer, 'Hermeneutika i psihoanaliza'. (Izvor: Hans-Georg Gadamer,

Rhetorik,

Hermeneutik

und

Ideologiekritik,

in

Hermeneutik

Ideologiekritik, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1971, pp. 81-86)

und

MODUL – 5 FENOMENOLOŠKI OBRT U PSIHOANALIZI (Phenomenological Invert in Psychoanalysis) 1. Rudolf Bernet, ‘Unconscious Consciousness in Husserl and Freud’. (Izvor: Donn Welton, ed., The New

Husserl: A Critical Reader,

Indiana University Press,

Bloomington, 2003, pp. 199-219) 2. James

Phillips,

‘Time

and

memory

in

Freud

and

Heidegger’

(Izvor:

http://www.klinikum.uniheidelberg.de/fileadmin/zpm/psychatrie/ppp2004/manuskript/phillips.p df

3. Richard Askay, ‘Heidegger's Philosophy and Its Implications for Psychology Freud, and Existential Psychoanalysis’. (Izvor: Martin Heidegger, Zollikon Seminars:

Protocols,

Conversations,

Letters,

Northwestern

University

Press,

Chicago, 2001, pp. 301-315) 4. Vilijam Ričardson, ‘Hajdeger i psihoanaliza'. (Izvor: William Richardson, 'Heidegger and Pyschoanalysis' in William Richardson,

Proceedings of the Cenrennial

Symposium of Phenomenology and Psychology, Duguesne University Press, Pittsburg, 1980, pp. 42-63) 5. Ludwig Binswager, ‘Freud's Conception of Man in Light of Anthropology’. (Izvor:

Ludwig

Binswager,

Being-In-The-World:

Selected

Papers

of

Ludwig

Binswanger, Book Service Inc, New York, 1978, pp. 32-43) (?)

MODUL – 6 STRUKTURALISTIČKI POVRATAK FROJDU (Structuralist turn to Freud) 1.

Mišel Fuko, ‘Niče, Frojd, Marks'. (Izvor: Michael Foucault, 'Nietsche, Freud, Marx' u Michael Foucault, Nietsche, Edition de Minuit, Paris, 1964, pp. 183-200)

2.

Žak Lakan,Frojdovsko i naše nesvjesno'.(Izvor: Jacques Lacan, Četiri temeljna pojma Psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str, 23-34) 1966, pp. 7-28)

3.

Žak Derida, 'Frojd i scena pisanja', (Izvor: Jacques Derrida, 'Freud et la scene de L'ecriture, u Jacques Derrida, L'ecriture et la difference, Seuil, Paris, 1967, pp. 246-292)

4.

Žil Delez – Feliks Gatari, 'Represija i potiskivanje'. (Izvor: Gilles Deleuze and Felix Guattari, L'anti Oedipe: Capitalism et Schizophrenia, Les Ed de Minuit, Paris, 1972, pp. 182-194)

5.

Žan Bodrijar, 'Šala

i

fantazam

ekonomskog

kod

Frojda'.

(Izvor:

Jean

Baudrillard, L'échange symbolique et la mort, Galimard, Paris, 1976, p. 322-343) 6.

Žan-Fransoa Liotar, 'Apatija u teoriji'. (Izvor: Jean-Francois Lyotars, 'Apathie dans la théorie', u Jean-Francois Lyotars, Rudiments paines, UGD, Paris, 1977, pp. 5468)

7.

Pol-Loran Asun, 'Metapsihologija i metafizika'. (Izvor: Paul-Laurent Assoun, Freud: la Philosophie et les Philosophes, PUF, Paris, 1976, pp. 20-37)

8.

Jean-Michel Rabbaté, 'Lacan’s turn to Freud'. (Izvor: Jean-Michel Rabbaté, The Cambridge Companion to Lacan, Cambridge University Press, Cambridge, 2003, pp. 1-25)

MODUL – 7 POSTMODERNO ČITANJE FROJDA (Postmodern Reading of Freud) 1. Žorž Bataj, 'Opšti

osvrt na psihoanalizu'. (Izvor: Georges Bataille, Vue

d'ensemble la Psichanalyse, u Critique, No. 24/1948, pp. 10-15) 2. Moris Blanšo, 'Analitička reč''. (Izvor: Maurice Blanchot, L'antritien infini, Gallimard, Paris, 1969, pp. 60-71) 3. Klod Levi-Stros, 'Ljubomorna grnčarica’. (Izvor: Claude Lévi-Strauss, pp. 20. 4. Jacques-Alain Miller 'Michael Foucault and Psychoanalysis'. (Izvor:

T. J.

Amstrong, ed., Michel Foucault: Philosopher, Routledge, Harvester, London, 1991, pp. 58-64) 5. Đorđo Agamben, 'Freud or the Absent Object'. (Izvor: Giorgio Agamben, 'Freud or the Absent Object' u Giorgio Agamben, Stanzas: Word and Phantasm in Western Culture, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1992, pp. 31-36) 6. Samuel Veber, ‘Vrijeme rata: Freudova pravovremena razmišljanja o ratu i smrti’. (Izvor: Samuel Weber, Prigodne mete: o militarizaciji mišljenja, Kigen, Zagreb, 2009, pp. 49-68) 7. Gil Anidjar, ‘Freud: The Enemy Objects’. (Izvor: Manuscript, pp. 20) 8. StanleyCavell, ‘Freud and Philosophy: A Fragment’. (Izvor: Critical Inquiry, No. 2/1987, pp. 386-393. 9. Branka Arsić, ‘Trees, Pain, and beyond: Freud on Masochism’. (Izvor: Stathis Gourgouris, ed., Freud and Fundamentalism: The Psychical Politics of Knowledge, Fordham University Press, New York, 2010, pp. 38-71) 10. Čarls

Šepardson,

‘Pričanje

psihoanaliza’. (Izvor:

priča

o

ljubavi:

filozofija,

književnost

i

Charles Shepherdson, ‘Telling Tales of Love: Philosophy,

Literature, and Psychoanalysis’ in book, Lacan and the Limits of Language, Fordham University Press, New York, 2008, pp. 101-122)

MODUL – 8 POSTKOLONIJALNA DEORIJENTALIZACIJA FROJDA (Postcolonial De-Orientalization of Freud) 1.

Edvard Said, ‘Frojd ne-evropljanin’, (Izvor: Edward Said, Freud and the Non-European, Verso Press, London, 2004, p. 11-55).

2.

Žak

Derida,

‘Geopsihoanaliza...i

ostatak

sveta’,

(Izvor:

Jacques

Derrida,

‘Geopsychoanalysis ‘… and the rest of the world’, in the book: Christopher Lane, ed., The Psychoanalysis of Race, Columbia University Press, New York, 1998, p. 65-91). 3.

Gajatri Čakravorti Spivak, 'Psihoanaliza u levom polju i terenskom radu'. (Izvor:

Gayatri Chakravorty Spivak, ‘Psychoanalysis in Left Field and Fieldworking’, u Sonu

Shamdasani & Michael Munchow, eds., Speculations After Freud: Psychoanalysis, Philosophy and Culture, Routledge, London, 1994, pp. 41-75) 4.

Ranđana Kana, 'Osvetovljavanje psihoanalize'. (Izvor: 'Worlding Psychoanalysis', in

Ranjana Khanna,

Ranjana Khanna, Dark continents: Psychoanalysis

and Colonialism, Duke University Press, Durham, 2003, pp. 1-33) 5.

Stephen Frosh, 'Psychoanalyis and Racism'. (Izvor: Barry Richards, ed., Crisis of the Self: Farther Essays on Psychoanalyis and Politics, Free Books, Lonson, 1989, pp. 229-244)

6.

Dušan I. Bjelić, 'Balkan Geography and the De-Orientalization of Freud'. (Izvor: Journal of Modern Greek Studies, No. 29/2011, pp. 27-49)

7.

Shannon Sullivan, ‘The Unconscious Life of Race: Freudian Resources for Critical Race Theory’. (Izvor: John Mills, ed., Rereading Freud: Psychoanalysis through Philosophy, State University of New York, New York, 2004, pp. 196-217)

8.

Joel Kovel, ‘On Racism and Psychoanalysis’. (Izvor: u Anthony Elliott and Stephen Frosh, ed., Psychoanalysis in Contexts: Paths between Theory and Modern Culture, Routledge, London, 1995, pp. 205-222)

9.

Joan Raphael-Leff, ‘Freud’s ‘Drak Continent’. (Izvor: Parallax, No.2/2007, pp. 4155)

MODUL – 9 FEMINISTIČKA SPORENJA SA PSIHOANALIZOM (Feminist Polemic with Psychoanalysis) 1. Simone de Beauvoir, 'Freud and the Second Sex' (Izvor: Juliet Mitchell, ed., Psychoanaysis and Feminism, Basic Book, New York, 2000, 305-319) (?) 2. Betty Friedan, 'The Sexual Solipsism of Sigmund Freud'. (Izvor: Betty Friedan, The Feminine Mystique, W. Norton & Company, New York, 1963, pp. 166-195. 3. Kate Millett, 'Freud and Influence of Psychoanalytic Thought'. (Izvor: Kate Millett, Sexual Politics, University of Illinois Press, Champaign, 1970, pp. 176-203) (?) 4. Juliet Mitchell, 'The Question of Femininity and the Theory of Psychoanalysis'. (Izvor: Shelley Saguard, ed., Psychoanalysis and Woman, MacMillan Press, London, 2000, pp. 128-142) 5. Elen Siksu, 'Fiksija i njena priviđenja: čitanje Frojdovog Das Unheimliche – (’Jeizvo’)’. (Izvor: Hélène Cixous, ’Fiction and Its Phantoms: A Reading of Freud's Das Unheimliche (The ’uncanny’) ', u New Literary History, No. 3/ 1976, pp. 525548) 6. Đudit Batler,

'Potčinjavanje, otpor, i promena značenja: između Frojda i

Fukoa', (Izvor: Judith Butler, 'Subjection, Resistance, Resignification: Between Freud and Foucault', in book, The Psychic Life of Power. Theories in Subjection, Stanford University Press, Stanford, 1997, pp. 83-105)

7. Nancy Chodorow, 'Feminism, Feminity, and Freud', (Izvor: Nancy Chodorow, Feminism and Psychoanalytic Theory, Polity Press, Cambridge, 1989, p. 165-178. (?) 8. Julija Kristeva, 'Psychoanalysis and Language', (Izvor: Language - The Unknown, Columbia University Press, New York, 1989, pp. 265-277) 9. Luce Irigary, ‘Psychoanalytic Theory: Another Look’. (Izvor: Luce Irigary, This Sex Which Is Not One, Cornell University Press, Ithaca, 1985, pp. 34-68) 10. Sara Kofman, 'Grafematika i psihoanaliza'. (Izvor: Sarah Kofman,'Graohématique et Psychanalyse' u Lucette Finas, ed., Ecartes, Fayard, Paris, 1973, pp. 12-24) 11. Shoshana Felman, ’Psychoanalysis and Education: Teaching Terminable and Interminable’. (Izvor: Yale French Studies, No. 63/1982, pp. 21–44) 12. Cathy Caruth, ‘Psychoanalysis, Culture and Trauma’. (Izvor: American Imago, No. 1/1991) 13. Rosi Braidotti, ‘Desidero Ergo Sum: Philosophy and Psychoanalysis.’ (Izvoir: Rosi Braidotti, Patterns of Dissonance: A Study of Women in Contemporary Philosophy, Routledge, London, 1991, pp. 16-25) (?) 14. Toril Moi, ’From Femininity to Finitude: Freud, Lacan, and Feminism, Again’. (Izvor: SIGNS: Journal of Women in Culture and Society, No. 3/2004, pp. 841-878) 15. Joan Copjec, 'The Death Drive: Freud's Thesis on Feuerbach'. (Izvor: Joan Copjec, Imagine There’s No Woman: Ethics and Sublimation, MIT Press, Cambridge, 2002, pp. 24-48) 16. Griselda

Pollock,

Metaphor'.

'The

(Izvor:

Imago Griselda

in

Psychoanalysis

Pollock,

and

Psychoanalysis

the and

Arhelogical the

Image:

Transdisciplinary Perspective, Blackwell, London, 2006, pp. 1-29) 17. Mari Jo Buhle, 'Feminist versus Freuid'. (Izvor: Mari Jo Buhle, Feminism and Its Discontent: A Century of Struggle with Psychoanalysis, Harvard University Press, Cambridge, 2005, pp. 206-239) 18. Catherine Malabou, 'Plasticity and Elasticity in Freud's 'Beyond the Pleasure Principle'. (Izvor: Parallax No.2/2009, pp. 41-52) (or in Diacritics, No. 4/2007,

pp. 78- 86). 19. Elizabeth Grosz, 'Freud’s Dream of the ‘Botanical Monograph’', (Izvor: Elizabeth Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction, Routledge, London, 1990. pp. 105-113) (?)

10.

BIBLIOGRAFIJA: Filozofija i Frojd (Obrad Savić) ________________________________________________________________________________________

Napomena: 

Opsežna

lektira

na

kursu

Filozofija

psihoanalize

predstavlja

paradigmatičan prikaz filozofskog odnosa prema Frojdu. Kurs je studentima ponudio

sveobuhvatni

uvid

u

neobično

širok

spektar

filozofskih

‘intervencija’ u psihoanalizu.

Predložena literaturu o filozofskom čitanju

Frojda treba da doprinese dubljem razumevanju psihoanalitičke kulture, kulture koja je postala svetskom, kosmopolitskom kulturom. 

Studentkinje i studenti izbornog kursa Filozofija psihoanalize nemaju obavezu da se upuštaju u ekstenzivno studiranje filozofskog prisvajanja Frojda. Dovolno je da tokom semestra izaberu rad na tri teksta koja mogu biti odabrana i preuzeta iz jednog od devet ponuđenih modula. Izabrana literatura (i s njom u vezi tema) na seminaru će biti predstavljena, i kroz javnu debatu, kritički komentarisana. Obrađene teme u seminarskom radu ne mogu biti predmet završnog rada.



Zainteresovani učesnici kursa Filozofija psihoanalize mogu da koriste stručnu biblioteku koja je locirana u Institutu za medije i komunikacije, soba br. 101 (na prvom spratu).



Svim polaznicima kursa Filozofija psihoanalize stavljam na javni uvod obimnu bibliografiju o Frojdu i filozofiji. Bibliografija je nastala na osnovu dugogodišnjeg istraživanja psihoanalitičkog diskursa na

University of

Leeds. 

Prema zvaničnim propozicijama Ministarstva prosvete Republike Srbije, sva predavanja na Univerzitetu su javna. To znači da je kurs Filozofija psihoanalize

otvoren za sve zainteresovane profesore i studente sa

našeg i drugih Fakulteta i Univerziteta. 

Kurs Filozofija psihoanalize se u ovom semestru održava svakog petka, 15-17h, Sala. 3 (na prvom spratu). Konsultacije sa studentima su petkom, 14-15h,

soba br. 111, na prvom spratu. Kontakt: Obrad Savic, Email:

[email protected]

ili

[email protected]

ili

[email protected] Tel: (011) 26 24 265; Cell: 063/301 952

Način rada i ocenjivanja Način rada: Studentkinje i studenti kursa Filozofija psihoanalize

imaju obavezu da po

slobodnom izboru pročitaju i komentarišu tri teksta iz jednog od predloženih modula: 1. Pozitivistička kritika psihoanalize 2. Marksistička integracija psihoanalize 3. Egzistencijalistički preobražaj psihaoanlize

4. Hermeneutičko tumačenje Frojda 5. Fenomenološki obrt u psihoanalizi 6. Strukturalistički povratak Frojdu 7. Postmoderno čitanje Frojda 8. Postkolonijalna de-oriejntalizacija Frojda 9. Feministička sporenja sa psihoanalizom Način ocenjivanja: Studentkinje i studenti kursa

Filozofija psihoanalize će biti ocenjivani prema

shemi koja je preuzeta od administracije Fakulteta za medije i komunikacije (FMK) 1. 30% Prisustvo i aktivno učešće u seminarskim debatama 2. 30% Usmena prezentacija seminarskog rada (Pismena verziju do 700 reči) 3. 40% Završni rad se sastoji od 2.000 reči (14.000 karaktera sa razmakom)

Napomena: Završni radovi se predaju u elektronskoj i štampanoj formi. Završni radovi se predaju sedam dana pre zakazanog usmenog (korektivnog) ispita. Posle ovog roka završni radovi se neće prihvatati. Kurs Filozofija psihoanalize

se može

studirati na daljinu (Distance Learning Course) samo na osnovu odluke Nastavnonaučnog saveta FMKa.

Odsutni polaznici kursa su u obavezi da sukcesivno

komentarišu obrađene seminarske teme i radove, kao i da u elektronskoj verziji predaju dva rada: Seminarski rad (2.000 reči) se predaje sredinom kursa, a Završni rad (4.000 reči) sedam dana pre zakazanog usmenog ispita. Svi studenti se pozivaju na usmeni, korektivni ispit. Preporuke za pisanje završnog rada: Prema standardnoj akademskoj praksi, završni rad na kursu treba da bude napisan egzaktnim teorijskim jezikom koji je, u našem slučaju, primeren Studijama Filozofije psihoanalize. Artikulacija teorijskog stanivišta u završnom radu se po pravilu zastupa na racionalnan i argumentovan način. Kandidat treba da

pokaže

da

je

ovladao

osnovnim

pojmovnim

aparatom

svojstvenim

multidisciplinarnom diskursu Filozofije psihoanalize. Od studentkinja i studenata treće i četvrte

godine FMK-a

se očekuje

da suvereno kontrolišu pročitanu

lektiru, da je merodavno tumače, i korektno navode. Od uzornog školskog rada na kursu Filozofija psihoanalize

se očekuje da u različitim diskurzivnim

režimima teorijski reflektuje ishode i učinke filozofskog čitanja Frojda.

Obrad Savić _________________ U BEOGRADU 22 Februara, 2012