Скрипта за испит

Skraćena verzija za ispit I Vizantija i Goti Seoba naroda predstavlja događaje koji su se desili između II i IV veka, počevši sa Markomanskim ratovima. Razlog seoba bio je povećan broj stanovnoštva i pronalaženje novih plodnih zemljišta. Goti su plemenski savez koji se dlio na dva manja saveza, Grejtunze (Ostrogote) i Tervinge (Vizigote). Oko 250. godine završili su sa naseljavanjem na prostorima današnje Ukrajine gde su se istekle dve najstarije porodice, Amali (Og) i Balti (Vg). 251. godine sa svojim vođom Knivom porazali su cara Trajana Decija kod Abrita. 269. su poraženi kod Niša od strane Klaudija II Gotskog. 341. patrijarh Euzebije šalje Vulfilu da pokrštava Gote (i prevede Bibliju na gotski narodni jezik). Godine 376. Atanarik i Fritigern traže od cara Valensa (364. – 378.) da se nasele na teritoriji Carstva, jer su bežali od Huna. Car je pristao i naselio ih u u priobalnoj Dakiji pod uslovom da brane granicu. 377. godine Goti se bune jer su dobili neplodno zemljište i jer su ih ugnjetavali rimski činovnici. U bici kod Hadrijanopolja 9. avgusta 378. godine gotske snage ubijaju cara Valensa. Car Gracijan na istoku postavlja za savladara Teodosija (379. – 395.), vojnog zapovednika Mezije. Goti Teodosiju nanose težak poraz oko Soluna, nastavljaju da pljačkaju po Iliriku, tako da on biva prinuđen da se sporazume sa njima 382. godine. Ostorgoti naseljeni u Panoniji, Vizigoti u severnom delu Tračke dijeceze. 399. Goti raskidaju sporazum i za svog vladara proglašavaju Alarika, pod Alarikom pljačkaju Balkansko poluostrvo. Mir je uspostavljen tako što je Alariku data funkcija magister militum per Ilyricuma. Isto tako je i German Gajna proglašen za magister militun praesentalisa. 400. godine na vlast dolazi snažna antigermanska struja koja potiskuje Germane. Uskoro se Carstvo oslobađa i Alarika koji ratuje sa Stilihonom na zapadu, regentom bolesnog cara Honorija (395. – 425.). Alarik prvi put napada Italiju 401. preko Norika i Dalmacije, ali biva poražen te se povlači u Norik. Dok Stilihon ratuje sa Alarikom, sa severa ga napada Radagajs 404./405. Stilihon je ubijen od strane svojih protivnika 408. godine, što je signal za Alarika da napadne Italiju i on 410. godine zauzima Rim. Vizantija je 40-ih godina V veka imala problema i sa najezdom Huna, konkretno sa Atilom. Sredinom V veka veliki uticaj u Vizantiji ima Alan Aspar koji je imao bitnu ulogu u izborima careva Markijana (451. – 457.) i Lava (457. – 474.). Kako bi se oslobodio Asparovog uticaja, Lav u pomoć zove Isavrijanca Tarasikodisa (budućeg cara Zenona) koji ulazi u Carigrad i ženi se carevom ćerkom Arijadnom 466. godine. 468. vojskovođa Vasilisk neuspešno ratuje sa Vandalskom kraljevinom kralja Gizerika. Aspar je ubijen 471. a njegov sin Patrikije lišen je braka (druga careva ćerka) i cezarskog prava. Lav umire 474. i na njegovo mesto dolazi njegov unuk Lav II, Zenonov sin, kome će Zenon biti savladar sve do Lavove smrti iste godine. 475. biva zavera koja skida Zenona sa vlasti i postavlja Vasiliska, ali ovaj zbog svoje nesposobnosti neuspeva da ostane na vlasti i Zenon se vraća na presto gde ostaje sve do 491. U Italiji, gospodar je German Odoakar koji je bio postavljen za magister militum per Italiam. Kako bi se rešili Odoakra sa kojim se u međuvremenu zavadila, vizantijske vlasti su nagovorile ostrogotskog vladara Teodoriha Amalijca, koji 493. oslobađa Italiju.

II Julijan Otpadnik Konstantin umire 337., nasledila su ga 3 sina: Konstantin II, Konstancije i Konstans. Oni dele carstvo u Viminacijum, zbog pobune u Konstantinopolju (unuci Teodore), ugusena. Ubijeni Konstancije i Dalmacije. Preživeli Gal (bio bolestan) i Julijan (bio mali). Konstantin II dobio Britaniju, Galiju, Španiju; Konstancije II dobio istočne provincije i Trakiju; Konstans dobio Italiju, Afriku, Balkan bez Trakije. 340. gine Konstantin II u pohod na Italiju, njegovu oblast nasledio Konstans. 350. ubijen Konstans. Magno Magnetije 351. sukobio se sa Konstancijem kod Osijeka i bio poražen, umire 353. Julijan oslobođen 348., školovao se u Carigradu, Nikomediji (uzor mu bio Libanije), Efesu i Atini. Konstancije II ubija Gala i 355. postavlja Julijana u Galiju. 360. Konstancije traži od Julijana da mu pošalje vojsku. Konstancije II umire u Kilikiji, a Julijan ostaje jedini vladar. Vlada 18 meseci, poslednji pokušaj paganske restauracije. Pripadnici paganske religije naročito su bili jaki u Rimu. Savetnici su mu bili Maksim i Prisk. U Carigradu verska tolerancija, vaspitan hrišćanski ali hrišćane mrzi. Kreće u pohod na Persiju sa oko 65000 vojnika (izvor Amijan Marcelin). Došao do Ktesifona. Pri povlačenju pravi grešku, spalio brodove kojima su došli u Egipat, povlače se preko Jermenije. Vojska mu je postala lak plen za lokalne bande. 26. juna 363. ubijen kod Samare. Napali su ih sa slonovima, Julijan pogođen u slabinu. Svi su ga oplakivali. Julijan:“Ćutite, ne treba oplakivati gospodara koji odlazi na nebo zvezdama”. Sahranjen u Tarsu, a tad se i gasi Konstantinova loza. Kruna ponuđena paganinu Salustiju, koji ju je odbio, tako da ona odlazi hrišćaninu Jovijanu.

III Osvajanja Justinijana I Justin I (518. – 527.) bio je ujak Justinijana I, rođen u Tauresijumu u okolini Niša, izabran posle smrti Anastasija I (491. – 518.). Justin I umire u toku sukoba sa persijancima u Laziki i Jermeniji, nasleđuje ga Justinijan koji prekida Anastasijevu monofizitsku politiku. Kao ispomoć u izvršenju svojih zamisli, Justinijanu su služili dvorski funkcioneri Trebonijan i Jovan Kapadokijski, vojskovođe Velizar i Narzes, i njegova žena, carica Teodora. Prvi zadatak mu je bio razračunavanje sa Persijom, koja je želela vizantijske oblasti za sebe (Jermenija, Severna Mesopotamija, Potkavkazje, Sirija). Borbe su započele nakon neuspešnih mirovnih pregovora 527. gde je u početku zapovedao Velizar sa velikim uspesima, ali je doživeo težak neuspeh na gornjem Eufratu 531. 532. Justinijan sa persijskim carem Hozrojem I sklapa večiti mir i plaća tribute Persiji, radi neometanog prolaza na zapad. Mežutim Hozroje krši dogovor 540. godine, upada u Siriju, razara Antiohiju i prodire do obale. Na severu Persijanci pustoše jermeniju i Iberijui zaposedaju Laziku. Glavna orijentacija spoljne politike bio je zapad i obračun sa Gotima i Vandalima. 523. za čelo vandalske države bio je predviđen Hilderik, ali zbog njegove prorimske politike biva skovana zavera koja na presto dovodi Gelimera. Zbacivanje Hilderika poslužilo je Vizantiji kao povod za rat. 533. Velizar se zaputio u Afriku, gde je osvojio državu Vandala i zarobio Gelimera, a potom se 534. trijumfalno vratio u Carigrad. U Italiji je za to vreme, nakon smrti Teodoriha Amalijca 526., na čelo postavljen mladi Atalarih, u čije je ime vladala njegova majka Amalasvinta, koja je želela da izgladi odnose sa Vizantijom. Ostrogotska

aristokratija se oštro usprotivila tome. Nakon smrti Atalariha 534. Amalasvinta se udaje za Teodata, uglednog Ostrogota, koji pod uticajem aristokratije traži vlast za sebe, tako da on pogubljuje Amalasvintu 535. To je poslužilo Justinijanu kao povod za rat, gde on šalje Velizara koji u početku ratuje veoma uspešno, osvaja Dalmaciju, Siciliju, Napulj i Rim. U Rimu mora da izdrži veliku opsadu, probija se potom na sever do Ravene gde zarobljava kralja Vitigesa kojeg dovodi kao zarobljenika u Carigrad 540. Mežutim, kada na vlast dolazi Totila, Goti se podižu, Velizar neuspešno ratuje sa njima zbog malobrojnosti svoje vojske, gube veliku većinu poseda u italiji, tako da se on povlači sa mesta vojskovođe. Njegov naslednik je Narzes, koji uspeva da ubedi vlasti o veličini gotske pretnje, dobija vojsku i potrebno naoružanje i poražava Ostrogote u blizini Peruđe. U borbama gine Totila a Goti se povlače na sever. 555. osvojena im je najveća tvrđava kompsa, a tek 562. završava se rat osvajanjem Breše i Verone. Takođe, Vizantija je rešila i pitanja u Hispaniji gde je ceo jugoistočni predeo Iberijskog poluostrva vizigotski kralj Atanagild predao Vizantiji zbog njene ispomoći u borbama oko prestola. Na Balkanu se pojavljuje nova pretnja u vidu Slovena koji nadiru i vrše upade na Balkan. Nakon Justinijanove smrti, 568. Langobardi upadaju u Italiju i osvajaju je, u Hispaniji Vizigoti napadaju Kordobu 572. i konačno je osvajaju 584. tako da njegova smrt predstavlja kraj jedne velike epohe i sva teža vizantijske politike prelazi na Istok.

IV Vizantija i Avari Avari su predstavljali pleme poreklom iz jugozapadnog Sibira, koji su stupili u vezu sa Alanima koji su bili saveznici Vizantije, tako das u Avari preko Alana zatražili od Vizantije novca i zemlje u zamenu za svoje usluge. Pošto sui h Vizantinci odbili, Avari su iz osvete pokorili Utigure, njihove saveznike u borbama protiv Kutrigura, Slovena i Bugara. 562. godine upućuju molbu Justinijanu kako bi naselili Dobrudžu, ali im car daje uzak pojas južno od reke Save u zamenu za pomoć u vidu razračunavanja sa Gepidima koji su osvojili Srem. Na poziv langobardskog kralja Alboina, Avari prelaze Dunav i uništavaju državu Gepida 567. tako da teritorija Panonije, od Dunava do Karpata, predstavlja osnov avarske države. 2. aprila 568. Langobardi se sele u Italiju. Jsutinijana na prestolu nasleđuje sestrić Justin II (565. – 578.)., koji mentalno oboljeve oko 573. U doba njegove vladavine gube se posedi u Hispaniji, obnavalja se rat sa persijancima i nastavlja se invazija Slovena. Rat sa persijom se obnavlja 572. kada je Justin II odbio plaćanje tribute i trajao je sve do 591., kada ga je car Mavrikije I okončao. Avari osvajaju Srem 576., a 582. nakon trogodišnje opsade pada i Sirmijum. Osamdesetih godina VI veka savez Slovena i Avara postaje sve čvršći, tako da od 583. oni napadaju vizantijske teritorije. 584. osvajaju Singidunum, Viminacijum i Avgustu. 585. Sloveni prodiru do Dugog zida, a do Soluna dopiru 586. 592. počinje rat kojim se rešavala sudbina Balkana. Vizantinci su imali uspeha u ratovima, ali su Avari i Sloveni uspeli da dopru do Carigrada, koji je spasila kuga u protivničkoj vojsci. 602. godine, pobunjena vojska zbacuje Mavrikija sa vlasti i proglašava Foku za cara. Njegovu strahovladu završava Iraklije koji je osvojio Carigrad 3. oktobra 610. godine. Ogromne mase Slovena i Avara počele su sa kolonizacijom Balkana, napadajući Solun Tesaliju, pa čak i grčka ostrva (stigli do Krita). 614. srušena je Salona, a zajedno sa njom i još brojni

gradovi na Balkanu, kao što su Singidunum, Viminacijum, Naisus i Serdika. Pored Soluna i Carigrada, sačuvali su se Skodra, Lisus, Jader i Budva. U isto vreme širila se i persijska invazija po Maloj Aziji. Vizantija je 611. uspela da istera Persijance iz Cezareje, ali su 613. doživeli poraz kod Antiohije. 614. osvojen je Jerusalim a Sveti Krst odnet u Ktesifon. 615. su se nastavili upadi u malu Aziju. 617. car je jedva uspeo da izbegne atentat od strane Avara koji su napadali sa severa. 619. Egipat biva izgubljen , a potom Iraklije sklapa mir sa Avarima, a 622. prelazi u Malu Aziju gde prodire do Jermenije i poražava Šahrbaraza. 626. godine Carigrad doživljava dvostruku opsadu, ali uspeva da odoli i porazi Avare, tako da su persijanci odustali od napada. Godine 627. počinje velika vizantijska ofanziva u savezu sa hazarskim carstvom gde iste godine ta koalicija pobeđuje Persijance u bici kod Ninive. Rezultat borbe je povratak svih teritorija koje su pripadale Vizantiji ranije (Jermenija, Severna Mesopotamija, Sirija, Palestina i Egipat). U Jerusalimu 630. Iraklije vraća Sveti Krst. Avarsku državu konačmo će uništiti franački kralj Karlo Veliki 796. godine.

V Egzarhati Mavrikije I (581. – 602.) bio je veoma kvalitetan vizantijski državnik koji je poveo Vizantiju ka novijem poretku srednjovekovne države. U toj svrsi, osnovana su vojna namesništva koja su služila kao sistem odbrane od napada varvara. U Italiji je 584. osnovan Ravenski egzarhat sa sedištem u Raveni, a 591. godine Kartaginski egzarhat koji je obuhvatao celu severnoafričku obalu. Oni su služili kao predstraža vizantijske moći na zapadu. Na čelu egzarhata nalazio se egzarh, kojem je osim vojne, bila potčinjena i celokupna civilna vlast. Organizacija egzarhata poslužiće kao uzor za kasnije uređenje tema. Posle zbacivanja Justinijana II Rinotmeta (685. – 695.: 705. – 711.) počinje epoha nemira koja će trajati oko dvadeset godina. Godine 697. Arabljani su zauzeli Kartaginski egzarhat, kojem čak ni pomoć flote cara Leontija (695. – 698.) nije uspela pomoći, jer su Arapi opet zauzeli grad. S druge strane, Ravenski egzarhat izdržao je do 751. kada ga je osvojio langobardski kralj Aistulf.

VI Tematsko uređenje Tema je reč koja je prvobitno označavala vojni okrug, a potom se upotrebljavala i za vojno administrativne okruge. Na čelu tema nalazio se strateg, a u početnom period je pored njega kao glava civilne uprave stajao tematski prokonzul. Na temama bili su nastanjeni vojnici uz obavezu vojne službe, koji su dobijali zemljišne posede, koji su se u kasnijem period nazivali stratiotskim imanjima. Pored vojnika graničara, tu su bili nastanjeni i članovi elitnih vizantijskih odreda. U doba Iraklija pojavljuju se prve teme i to u Maloj Aziji, a to su bili teme Armenijaka, Anatolika i Opsikija. Na Balkanu se tematsko uređenje još uvek nije moglo uvesti. Uvođenje tema ujedno je i značilo jačanje domaće vojske, koja se ranije sastojala uglavnom od stranih plaćenika, skupih i nepouzdanih. Od vremena Justinijana II pominje se i pomorska tema Karavisijanaca, tema Helada(druga na Balkanu) i tema Trakija (prva na Balkanu) koja je stvorena u vreme Konstantina IV (668. – 685.) radi odbrane od Bugara. Prefekt Ilirske prefecture postaje gradski prefekt Soluna. Za vreme Lava II tema Anatolika je podeljena i njen zapadni deo činio je

Trakesisku temu (741.), po tračkim trupama tu naseljenim. Opsikija je tada bila veća tema, ali je ostala nepodeljena. Kao komadant novostvorene teme psotavljen je Lavov zet Artavazd, koji je kasnije ustao protiv Lavovog sina, Konstantina Vkoji poučen ovim iskustvom stvara temu Bukelariju ( 767.). Za vreme Lava III ili Atanasija II, između 710. i 732. tema Karavisijanaca je podeljena na temu Kivireota (južna maloazijska obala), a egejska ostrva postal su druga. Od sredine VIII veka, i Krit je sačinjavao temu. Trakija i Helada bile su jedine teme koje je Vizantija imala na Balkanuso kraja VII veka. Od kraja VIII veka nastaju tema Makedonija, koja nastaje kao posledica pohoda logoteta Stavrakija na Slovene 783. U isto vreme otprilike nastaje i tema Peloponez. Poletkom IX veka kao posebne teme organizovane su i oblasti oko Drača i Soluna. Nešto kasnije se osniva i tema Nikopolj na području Epira, dok se solunska tema povezuje sa temom Makedonijom i Trakijom i osniva temu Strimon. Krajem VIII i početkom IX veka stvorene su teme Paflagonija (od severoistočnog dela Bukelarije) i Haldija (od severoistočnog dela Armenijake). Zatim su od delova Armenijake i Anatolike osnovane su tri manje teme: Harsijanon, Kapadokija i Seleukija. U vreme Teofila, značajna je i tema Klimati tj. vizantijski gradovi na Krimu. Na Jadranu je osnovana tema Dalmacija za vreme Vasilija I (dalmatinski gradovi i ostrva). Posle osvajanja Vasilija II, od Samuilovog carstva osnovane su teme Bugarska (Skoplje), Paristrion (Silistrija) i Sirmijum, a u Maloj Aziji osnovao je teme Antiohiju, Mesopotamiju i Taron. Tematsko uređenje počinje da opada krajem IX veka.

VII Vizantija i Persija Persija je 224-6 postala glavni neprijatelj Rima. Julijan Otpadnik krece na Persiju sa 65000 vojnika, imao par pobeda, dolazi do prestonice Ktesifona. Pri povlacenju spalio brodove koji su prešli Eufrat i povlači preko Jermenije. Poginuo 26. juna 363. jer su bili lak plen lokalnim bandama. Napali sa slonovima, a Julijan pogođen u slabinu. Svi su ga žalili, Amijan Marcelin zabeležio: “Ćutite, ne treba oplakivati gospodara koji odlazi na nebo zvezdama”. Sahranjen u Tarsu i gasi se loza. Kruna ponuđena paganinu Salustiju, on je odbio prešla kod Jovijana, koji je sklopio mir sa Persijom, dao teritoriju koju je osvojio Dioklecijan i Jermeniji nezavisnost. Anastasije I (Persijanac) zauzeo Martiropolj, Teodosiopolj, Amidu i Nizibis. Justinijan sa Hozrojem i Anusirvanom sklopio večiti mir, pristao da plaća danak. 540. godine Hozroje upao u Siriju, ruši Antiohiju (ruši mir). Na severu Persijanci pustošili Jermeniju i Iberiju i zaposeli Laziku. Justinijan je povećao danak i kupio mir na još 5 godina, dva puta produžavao, 562. sklopljen mir na 50 godina. Put svile vodio preko Persije, Vizantinci hteli da vezu sa Kinom uspostave zaobilaznim putem. I Turci zbog trgovinom sa svilom došli u sukob sa Persijom. Justinijanov naslednik Justin II sklopio mir sa Turcima protiv Persije.Put do Indije preko Crvenog mora, Vizantinci u vezu sa Etiopskim carstvom. Nisu mogli da ugroze Persiju na Indijskom okeanu. Značaj ovog puta se smanji kada se prokrijumčarila svilena buba u Carigrad. Vizantijsko svilarstvo imalo veliki procvat. Naročito u Carigradu, Antiohiji, Tiru, Bejrutu i Tebi. Justin II (565-578) odbio da plaća danak Persiji. Rat, borba se vodi oko Jermenije. 20-godisnji rat sa promenama, u Persiji nemiri, Mavrikije iskoristio i pomogao da na presto dodje Hozroje II. Persijanci 605. osvojili tvrdjavu Daru. Persijska vojska u Maloj Aziju zaposela Cezareju.

Vizantinci naterali neprijatelje na povlačenje iz Cezareje. Protivofanziva u Siriji i Jermeniji propale. 613. carska vojska poražena kod Antiohije. Persijanci zauzeli Damask. U Kilikiji zauzeli tvrđavu Tars. Vizantinci potisnuti iz Jermenije. Koban udarac za hrišćane je 614. persijsko osvajanje Jerusalima. Sveti Krst prebačen u Ktesifon. 615. Persijanci dolaze do Halkedona. 619. kreće osvajanje Egipta, osvojen. Kreće reorganizacija vizantijske vojske, stvaraju teme. Crkva protiv nevernika, dala drzavi blagajnu. Car na čelo vojske. Iraklije zaključio sa Avarima mir 619. uz veliki danak. 5 april 622. car u Maloj Aziji u blizinu grada Nikomedije skupio i uvežbao vojsku. Smislio novu taktiku, konjica ima veći značaj. U jesen Vizantinci prodiru u Jermeniju. Vizantija kod Jermenije pobedila. Mala Azija oslobodjena, Avari prete, car mora u prestonicu, da posalje danak i kao taoce blize rođake. Ratne operacije nastavljene marta 623. Hozroje nije zeleo mir, uputio Irakliju pismo puno uvreda. Iraklije preko Kapadokije u prelazi u Jermeniju, gde zauzima i razara Dvin kao i druge gradove, udario je još i na Ganzak, važan persijski verski centar, tako da je Hozroje napustio grad. Ganzak pada u ruke Vizantije, najveća svetinja Zaratustrin hram spaljen je do temelja. Car se povukao iza Araksa gde je prezimio. Prodor u Persiju 625 nije uspeo, pa je zato pokušao prodorom preko Kilikije. Car imao male pobede ali morao je da se povuče uz obalu Ponta. Persijanci presli u napad, Carigrad 626. doživljava dvostruki napad: Persijanci i Avari. Hazari su se borili protiv Persijanaca.

VIII Vizantija i Arabljani Pod vođstvom kalife Omara, Arabljani upadaju u Vizantiju 634. U bici na Jarmuku 20. avgusta 636. pobedili su carsku vojsku, čime je vizantijska odbrambena snaga bila slomljena, a borba oko Sirije rešena. Prestonica Antiohija i većina gradova su se predali Arabljanima, jedino je otpor pružila Palestina. Jerusalim je dugo odolevao, ali se predao 638. U međuvremenu je pokorena Persija, a zatim je okupirana i Mesopotamija 639./640. Odatle Arabljani prodiru u Jermeniju i zaposedaju najjaču tvrđavu Dvin (640.). U isto vreme je počelo i osvajanje Egipta. Posle Iraklijeve smrti 11. februara 641. carstvo je upalo u nemire. Aleksandrijski episkop Kir 641. pregovara sa Arabljanima, i donose ugovor po kojem je Egipat faktički predan osvajačima. Vizantijske trupe napuštaju Aleksandriju i idu za Rodos 12. septembra 642., a u grad ulazi arabljasnki vojskovođa Amr. Posle smrti kalife Omara, kalifa Otman povlači Amra, što je pružilo priliku Vizantincima da ga povrate. Vojskovođa Manojlo zauzima grad, ali samo na kratko jer se Amr vraća 646. i pobeđuje Manojlovu vojsku. Od tad je Egipat izgubljen zauvek. Veći vojskovođa od Amra bio je namesnik Sirije, Muavija. Posle učvršćivanja u Siriji i Mesopotamiji, Arabljani se okreću Maloj Aziji i Jermeniji, i već 647. osvajaju Cezareju u Kapadokiji. Muavija je prvi državnik koji je uvideo da je borba protiv Vizantije nemoguća bez jake flote, tako da posle Omarove smrti gradi moćnu flotu i prvu pomorsku ekspediciju vodi 649. godine. Napadaju Kipar i vreme trogodišnjeg mira koji su sklopili koriste za izgradnju još snažnije mornarice. 654. u potpunosti pustoše Rodos, Kos i Krit. 655. godine dolazi do prvog sukoba izmežu vizantijske i arabljanske flote, koja se završava potpunim porazom Vizantije. Sam car Konstans II jedva se spasio pogibije. Kalifa Otman biva ubijen 656. tako da dolazi do borbe između njegovih naslednika, Muavije i Alije. Potpisan mirovni ugovor 659., ali je prekršen 661. kada je Alija

ubijen. Posle smrti Konstansa II Pogonata (641. – 668.) na presto stupa njegov mladi sin Konstantin IV (668. – 685.). Muavija nakon sređivanja prilika u Kalifatu nastavlja borbe sa Vizantijom. 663. ponovo upadaju u Malu Aziju i u narednih 15 godina nastavljaju sa upadima. Nakon zauzimanja grčkih ostrva, 670. zauzet je i Kizik u blizini Carigrada, tako da je glavna operacija mogla da počne. Akcije su trajale od 674. do 678. gde Arabljani nisu uspeli da zauzmu grad. U ovim borbama prvi put je i korišćena “grčka vatra”. Muavija je bio primoran da sklopi ugovor sa Vizantijom, po kojem je bio u obavezi da plaća danak od 3000 zlatnika, 50 robova i 50 konja. Značaj pobede iz 678. je taj što je po prvi put zaustavljeno nadiranje Arabljana. U vreme Justinijana II Rinotmeta došlo je do kolonizacije, što je 691./692. nateralo Arabljane na rat. U pomoć Arabljanima prešli su Sloveni naseljeni u Maloj Aziji, tako da je Vizantija pretrpela još jedan poraz kod Sevastopolja u Jermeniji. Za cara 695. biva proglašen Leontije, strateg Helade. Za vreme njegove vladavine, dolazi do pada Kartaginskog egzarhata 697. Nakon ovog kraha, vojska za cara uzdiže Apsimara koji uzima hrišćansko ime i od 698. do 705. vlada kao Tiberije II. On nije učinio ništa po pitanju vraćanja kartaginskog egzarhata, tako da su Arabljani uspeli dad a dopru sve do Atlantskog okeana. 711. pada i Septem, najjača tvržava Vizantije u severnoj Africi, tako da Arabljani imaju i otvoren put ka Španiji. Kada se Justinijan II uz pomoć bugarskog hana Tervela vratio na presto 705. počeli su masovni pokolji njegovih protivnika, koji su Arabljani vešto iskoristili i 709. opseli Tianu, jednu od najvažnijih pograničnih tvrđava. Vizantinci su potučeni, Tiana se predala, a car Justinijan II ubijen 711. i na njegovo mesto dolazi Jermenin Varda. Novonastalu situaciju koristi han Tervel kako bi se osvetio novom caru za ubistvo svog starog saveznika. Bugari stižu do gradskih zidina gde pljačkaju, tako da je bila potrebna intervencija trupa iz Opsikija. Ali, Opsikijanci su se pobunili protiv Vardana, koji je 713. zbačen sa vlasti i oslepljen, a za cara uzdignut činovnik Artemije, koji prilikom krunisanja dobija ime Anastasije II. Anastasije čini velike napore da osposobi odbranu Carigrada i određuje kao mesto koncentracije trupa Rodos, međutim Opsikijanci ponovo dižu ustanak, vraćaju se na kopno i za cara proglašavaju Teodosija, skupljača poreza iz njihove teme. U Vizantiji besni građanski rat, potpuno su zanemareni Arabljani, i na kraju Opsikijanci dovode svog kandidata za cara 715. Dve godine kasnije, strateg Anatolijske teme Lav uz pomoć stratega Armenijake, Artavazda, poražava Teodosija III i postaje car i osnivač nove dinastije. Arabljani 717. opet napadaju Carigrad, i ovog puta bez uspeha, gde su prirodni uslovi veoma pomogli Vizantincima. Od 726. godine Arabljani konstantno upadaju u Malu Aziju, Cezareja je bila zauzeta, Nikeja opsednuta a tek 740. Lav III kod Akroinona zaustavlja dalje mučenje. Veliku pomoć Vizantinci su u ovim ratovima imali u vidu Hazara, sa kojima su ojačali odnose ženidbom Konstantina, sina Lava III, sa hazarskom princezom.

IX Doseljavanje Bugara Bugari su tursko – onogursko plemesa severnog Kavkaza koji su se potčinili Avarima u VI veku. Njihov vođa Orhan je u Carigradu primio hrišćanstvo 619. godine. 626. zajedno sa Avarima i Slovenima opsedaju Carigrad. Ovaj događaj značio je i raspad avarskog saveza, koji će u potpunosti uništiti Karlo Veliki 796. Bugari su se tad osamostalili pod Kuvratom, koji je umro

izmešu 660. i 665. godine. Posle njegove smrti javlja se novo tursko pleme – Hazari. deo Bugara koje je predvodio stariji Kuvratov sin bajan ostaje na Kavkazu, a deo koji je predvodio mlađi Asparuh ii de na zapad i oko 670. godine stiže na levu obalu Dunava. Vizantijski car Konstantin IV nakon sklapanja povoljnog mira sa Arabljanima počinje da sprema pohod protiv Bugara. Godine 680./681. pravi ekspediciju, gde vizantijska flota stiže na ušće Dunava u Crnom moru, a vizantijska konjica kopnom iz Trakije. Vizantinci su zbog nepovoljnog tla i bolesti cara morali da odustanu od osvajanja, tako das u pretrpeli gubitke u procesu povlačenja. Dok su Bugari bili u poteri, stigli su do oblasti između Balkana i Dunava gde su zatekli slovenska plemena, ali im ravne i plodne površine nisu dale mira, te su 681. godina na tom području formirali državu. Car Justinijan II je svoj presto sa kojeg je zbačen probao da osvoji nazad uz pomoć bugarskog hana Tervela, i uz njegovu pomoć je zbacio Apsimara (Tiberija II) 705. Kao izraz zahvalnosti, Tervel dobija titulu cezara i to je prvi put da je neki stranac dobio ovu titulu. Drugi značajni dogažaj zbio se 718. godine za vreme vladavine Lava III, kada je han Tervel pomogao caru u borbi sa Arabljanima. Konstantin V (741. - 775.) smatra Bugarsku za neprijatelja, te je on zato poveo čak devet pohoda protiv njih. Vrhunac borbi dostignut je kad je 762. na čelo Bugarske došao han Telec, jer su njegovim dolaskom na vlast došli i najekstremniji boljari koji su bili antislovenski i antivizantijski nastrojeni. Po njegovom dolasku mnoštvo Slovena prelazi na stranu Vizantije. Konstantin je na upad hana u Trakiju reagovao tako što je poveo veliku ekspediciju koja se završila 763. godine porazom Bugara. Konstantin je pobedu proslavio trijumfom i igrama na Hipodromu, Telec je izgubio presto, a Bugarska zapala u vreme unutrašnjih nemira. Tek su se pribrali dolasko hana Teleriga na vlast, 770. godine. 773. Konstantin ponovo vodi ekspediciju u Bugarsku gde ih primorava na mirovne pregovore. Nije uspeo da prisili Bugare na trajniji mir i do kraja svoje vladavine je ratovao sa njima. Umro je za vreme pohoda na Bugarsku 775.

X Vizantija i Karlo Veliki Franačka država dolazi u kontakt sa Vizantijom zbog zajedničkih interesa na Apeninskom poluostrvu. Karlo Martel u bici kod Poatjea 10. juna 732. pobeđuje Abdulrahmana el Gafikija i zaustavlja dalje napredovanje Arabljana, dok papa Stefan II poziva njegovog sina Pipina Mlađeg u pomoć zbog pada Ravenskog egzarhata, 751. u ruke langobardskog kralja Aistulfa. Sam egzarhat bio je utemeljen kao odbrana od najezde langobarda usled pojave Avara u Panoniji. Zato što je car Konstantin V bio priklonik ikonoborstva, papa poziva Pipina kao zaštitnika, koji će dovesti do stvaranja papske države 754. Kao veći zaštitnik od svog oca, javio se Karlo Veliki koji dolazi na vlast 768., a već 774. osvaja paviju i ruši langobardsko kraljevstvo. karlo je stvorio državu koja se prostirala od Španije na zapadu, obuhvatala Francusku, Nemačku, Italiju in a istoku se graničila sa Bugarskom. U ovo vreme, na vizantijskom prestolu nalazi se Irina, supruga cara lava IV (775. – 780.), koji je umro mlad pa je ona vladala kao namesnik. Ona je osamdesetih godina pregovarala sa franačkim dvorem kako bi izgladila situaciju, čak je i svog sina Konstantina VI htela da oženi za Karlovu ćerku Retrudu, međutim do braka nije došlo. Zbog ikonoborstva, Vizantija je narušila svoje odnose sa papom, ali je posle VII Vaseljenskog sabora 787. obnovila kult ikona i popravila ih. Irina je nakon nekoliko godina regenstva zarobila svog

sina Konstantina VI i oslepela ga 797. da bi preuzela vlast nad zemljom. Ona je prva žena car u istoriji Vizantije i vladala je od 797. do 802. Pokušavala je još nekim pregovorima da izgladi odnose sa Franačkom, ali do toga nije došlo. Veliki udarac za vizantijsku spoljnu politiku bilo je krunisanje Karla Velikog za cara 25. decembra 800. godine, za vreme božićne liturgije u crkvi apostola Petra i Pavla u Rimu. Cara može da kruniše samo patrijarh, kojih u Vizantiji ima pet, u Carigradu, Rimu, Aleksandriji, Antiohiji i Jerusalimu, tako da je papa imao puno pravo na to. Nakon državnog udara oktobra 802., carica biva proterana na Prinčevska ostrva, a onda in a Lezbos gde je umrla 803. Na njeno mesto došao je Nićifor I (802. – 811.). Ideja o braku između Irine i Karla je propala, tako da je Karlo morao naći drugi način kako bi mu priznali titulu kralja. 810. godine Karlovi sinovi zaposeli su vizantijske teritorije u severnom Jadranu. Time je Karlo izvršio pritisak na Vizantiju da bi mu priznali kraljevsku krunu, a onda bi im vratio te teritorije. Nićifor nije stigao da reaguje na Karlovu intervenciju, jer je poginuo goneći bugarskog vladara Kruma kroz bugarske planine 26. jula 811. Nićiforov sin, Stavrakije, bio je teško ranjen tako da je prenesen do Jedrena gde je krunisan za cara i odnesen za carigrad da izabere naslednika. Izbor je pao na Mihaila rangabea, njegovog zeta koji je 10. oktobra 811. godine proglašen za cara na Hipodromu, od strane senata i vojske. Mihailo Rangabe (811. – 813.) prvi je vizantijski car sa prezimenom, i bio je u velikom problem jer je bio u zavadi is a Bugarima is a Francima. Tako da je Vizantija prihvatila Karlovu titulu, pod uslovom da joj vrati teritorije. 812. sklopljen je Ahenski mir gde su vizantijski poslanici pozdravili Karla kao cara, ali samo kao cara Franaka. Godine 814. u januaru je umro Karlo, a nasleđuje ga Ludvig Pobožni koji vlada do 840. godine. Karlovi unuci dele carstvo na tri dela, mirom u verdenu 843.: najstariji Lotar pored carske titule dobija Iteliju i Lotaringiju (deo između Francuski i Nemačke), Karlo Ćelavi dobija Francusku a Ludvig bavarski je dobio Germaniju.

XI Vizantija i Krum Pošto je Karlo Veliki pokorio Avare 796., panonski Bugari su uspeli da se oslobode avarske vlasti. Bugarska država je ojačala i na Tisi se graničila sa Franačkom. Tada na bugarski presto u Pliski dolazi Krum. Vizantija je duž granice sa Bugarskom napravila pojas jakih utvrđenja od kojih su glavne bile Develt, Hadrijanopolj, Filipopolj i Serdika. U proleće 809. Krum je napao Serdiku, osvojio je i pobio posadu. Vizantijski car je brzo reagovao i prodro sve do Pliske, a posle je krenuo i na Serdiku kako bi obnovio pale utvrde. U proleće 811. Nićifor I kreće na Bugarsku, gde u borbama sa Krumom gine 26. jula, a sin mu Stavrakije biva smrtno ranjen. To je prvi car od Valensa 378. koji je poginuo od ruke varvara. Stavrakije je prenet u Jedrene da primi carsku krunu, a potom u Carigrad kako bi izabrao naslednika. Za novog cara izabran je Mihailo Rangabe (811. - 813.), ali e ovom predlogu protivila carica Teofano, koja je želela sama da preuzme vlast. Međutim državnim udarom vojska i senat na Hipodoromu proglašavaju Mihaila za cara 2. oktobra 811. Za vreme njegove vladavine, studiti su vraćeni iz progonstva, priznao je na saboru u Ahenu Karla za cara Franaka 812., a Krum mu iste godine osvaja tvrđavu Develt. Krum je Vizantiji izneo predlog o miru, ali pošto su se kolebali, on je osvojio Mesemvriju. U Carigradu je vladalo oprečno mišljenje, jedna struja sa patrijarhom Nićiforem na čelu bila je za

to da se Krumovi predlozi usvoje, dok se sa druge strane Teodor Studita zalagao za vođenje rata, gde je na kraju mišljenje potonjeg i prihvaćeno. Zato 813. dolazi do susreta vizantijske i bugarske vojske kod Versinikije, blizu Jedrena, ali ne dolazi do sukoba pošto je vojska kojom je zapovedao Lav Jermenin pobegla sa bojišta. Bugari su lako izvojevali pobedu. Iste godine Mihailo rangabe biva zbačen sa vlasti i na njegovo mesto dolazi Lav Jermenin (813. - 820.). Lav V Jermenin vodio je poreklo sa Istoka jer je pre carevanja bio strateg teme Anatolika. Lav III i Konstantin V su mu bili uzori. Njegov program bio je jačanje vojne snage Carstva i vraćanje ikonoklastičkog pokreta. Posle bitke kod Versinikije, Krum je otpočeo ofanzivu, opseo Jedrene i stigao sa vojskom do Carigrada. Pošto nije mogao da savlada carigradske zidine, ponudio je pregovore, ali je pokušan atentat na njega, što ga je razgnevilo i nateralo na pustošenje carigradske okoline i ulazak u Jedrene, čije je stanovništvo deportovao. Car u jesen 813. uspeva da pobedi u bici kod Mesemvrije, ali je već na proleće Krum krenuo u kontraofanzivu, ali je i umro tokom nje 814. godine. Nakon njegove smrti i mnogo promena na prestolu, na vlast dolazi Omurtag i Bugarska ponovo jača. Omurtag širi svoju zemlju ka severozapadu i sklapa mir sa Vizantijom na 30 godina.

XII Ustanak Tome Slovena Nakon smirivanja situacije na Balkanu, car Lav Jermenin mogao se posvetiti ostvarenju svojih ikonoboračkih planova. Car 815. u Svetoj Sofiji saziva sabor u kojem se odbacuju odluke VII Vaseljenskog sabora iz Nikeje (787.) i potvrđuju odluke I Ikonoboračkog sabora iz 754. godine. Na ovom saboru veliku ulogu imao je Jovan Gramatik, a partijarh Nićifor i Teodor Studita su proterani. Međutim, car je ubijen u Svetoj Sofiji 820. od strane pristalica Mihaila Amorijca (820. - 829.). Za vreme njegove vladavine smiruju se verski sukobi. Još dok je u Carigradu vladao Lav V, Toma, Sloven iz Male Azije sakupio je vojsku raznih nacija i podigao ustanak, za koji je Mala Azija bila veoma pogodno tlo. Toma je istupao kao pristalica kulta ikona, i čak se izdavao za cara Konstantina VI. Ustanak se brzo širio, a samo su teme Opsikuja i Armenijaka ostale verne caru Mihailu Amorijcu. Toma se proglasio za cara i dobio je krunu od antiohijskog patrijarha, uz kalifin pristanak. Podrška teme Kivireota dala mu je flotu i omogućila da vojsku prebaci u Trakiju gde bi mogao još više da je uveća. U decembru 821. Toma opkoljava Carigrad, drži opsadu više od godinu dana, ali ne uspeva da ga osvoji. Mihailo uz pomoć hana Omurtaga poražava Tomu 823. godine, njegov pokret se raspada, a nakon pada Arkadiopolja u kojem je bio opsednut, biva pogubljen posle strašnog mučenja.

XIII Vizantija i Simeon Bugari su primili hrišćanstvo za vreme Borisa (852. - 889.) kog je na prestolu nasledio Vladimir (889. - 893.), najstariji njegov sin. Pošto se držao drugačije politike nego svoj otac, Boris je bio prinuđen da se vrati iz monaštva i povede građanski rat u kojem pobeđuje Vladimira i osplepljuje ga 893. Na presto potom dovodi trećeg sina Simeona koji je vladao sve do 27. maja 927., a on se vraća u manastir gde umire tek 2. maja 907. Simeon je već na početku svoje vladavine bio primoran da uđe u sukob sa Vizantijom i njenim carem Lavom VI Mudrim (886. - 812.) zbog

toga što jedan od njegovih funkcionera, Stilijan Zauses, preneo centar trgovine grčkim trgovcima u Solun, a oni su podgili carine čime su smanjeni ekonomski prihodi Bugarske. Zbog toga se Simeon već 894. pojavio sa vojskom na granici. Vizantijska vojska bila je preokupirana napadima Arabljana, tako da su se za pomoć obratili Mađarima, koji Simeona napadaju sa leđa. Simeon se za pomoć obraća Pečenezima, tako da se oni obračunavaju sa Mađarima. Oslobođen od mađarske pretnje, Simeon se okreće ka Vizantiji i odnosi veliku pobedu kod Bugarofigona 896. Sa Bugarima je sklopljen mir po cenu godišnjeg davanja danka. Lav VI bio je naslednik Vasilija I, ali nije mu uspevalo da obezbedi potomstvo. U braku sa caricom Teofano nije imao dece i ona umire 893. Potom se oženio Zojom Zauses, ali ni sa njom nije uspeo da dobije muškog potomka i ona umire 896., a zatim se i po treći put ženi, 899. sa Evdokijom koja mu rađa sina, ali on umire kao beba. Iz veze sa dvorskom damom Zojom Karbonopsinom rađa mu se naslednik Konstantin VII Porfirogenit (944. - 959.). Patrijarh Nikola Mistik je pristao da dečaka krsti, ali je zabranio caru da stupi u brak sa Zojom, jer vizantijsko crkveno pravo nije dozvoljavalo četvrti brak. Međutim, ovaj se venčao i izazvao bes patrijarha koji je cara ponizio dva puta. Car se posle toga odlučuje da piše papi u Rimu, pitajući gada li je taj brak dozvoljen ili ne. Dobivši potvrdan odgovor, Lav VI smenjuje Nikolu Mistika 907. i dovodi na čelo Jeftimija. 12. maja 912. umire car Lav VI, a kratkoročno ga nasleđuje njegov mlađi brat Aleksandar (912. 913.). 6. juna 913. Aleksandar umire, ali je pre toga doveo Vizantiju u veliki problem sa Bugarima, odbijajući da plati danak. Simeon je iskoristio nerede u Carigradu tako što ga je patrijarh Nikola Mistik, koji se nako smrti Lava VI vratio na mesto patrijarha, "krunisao". Takođe, dogovoren je brak između Simeonove ćerkei mladog Konstantina VII. Iz progonstva se vraća Zoja, po želji Konstantina VII, ruši regentsvo Nikole Mistika 914. (ne uspeva sa mesta patrijarha) i dolazi do sukoba sa Simeonom, čak i raskida veridbu njihove dece. Narednih godina, Simeon pustoši vizantijske oblasti. Do bitke na Aheloju i vizantijskog poraza dolazi 20. avgusta 917., a vođa vojske Lav Foka beži sa bojišta, tako da je Simeon zauzeo Jedrene. U tom trenutku se kao ličnost koja je dorasla Simeonu javlja Roman Lakapin, zapovednik vizantijske flote. Sin Teofilakta Lakapina, rešio se se Foke tako što ga je poslao u neki rat na istoku, a sam prigrabio vlast 920. Oženio ke Konstantina VII svojom ćerkom Jelenom. Simeon upada na prostore Vizantije 920., 921. i 922. Godine 923. osvaja Jedrene i kreće ka Carigradu, za čije osvajanje mu je bila potrebna flota koju Bugari nisu imali, tako da se za pomoć javio Egiptu. Međutim, bugarsku delegaciju presreću Vizantinci i oni odlaze u Egipat kako bi ih odvratili od savezništva sa Simeonom. Kad je Simeon stigao do Carigrada 924., flota se nije pojavila, tako da su se Roman i on izmirili. Simeon umire 927. ali se orodio pre toga sa dinastojom Lakapin, tako što je njegov sin Petar bio oženjen unukom Romana Lakapina, ćerkom njegovog najstarijeg sina Hristofora. Roman je to uradio nako smrti Nikole Mistika 925. Posle Simeonove smrti na vlast dolazi njegov sin Petar i u narednih 40 godina vlada potpuni mir.

XIV Vizantija i Samuilo Posle Simeonove iznenadne smrti, 27. maja 927. godine vlast u Bugarskoj prelazi na njegovog sina Petra (927. - 969.). Bio je oženjen Marijom Lakapin, unukom Romana Lakapina. Njegovim

dolaskom na vlast, četrdeset godina je vladao mir između Vizantije i Bugarske. Do novog sukoba dolazi 965. kad je u Carigrad došlo bugarsko poslanstvo po danak. Nićifor Foka (963. - 969.) se zbog svoje zauzetosti obraća ruskom knezu Svjatoslavu da u njegovo ime kazni Bugare. On je 969. zbacio bugarskog cara Borisa II, Petrovog sina i postao gospodar Bugarske što će dovesti do sukoba između Rusije i Vizantije, koji se završio pobedom Vizantije. Novi car, Jovan Cimiskije (969. - 976.) nije vratio na vlast cara Borisa II već je anektirao Bugarsku, odneo krunu Borisa II u Svetu Sofiju, a Borisu dao neku vizantijsku titulu. Posle smrti cara Jovana Cimiskija, presto je pripadao Vasiliju II i Konstantinu VIII, ali ga je za sebe želeo njegov šurak Varda Sklir. Uz pomoć ujaka, parakimomena Vasilija, mladići su došli na vlast, ali sva vlast je pripala Vasiliju II, jer Konstantina to nije interesovalo. Sve državničke poslove vodio je evnuh Vasilije, sve do svoje smrti 985. Oko 976. izbija pobuna u Makedoniji pod vođstvo četiri kometopula, sinova vojvode komesa Nikole. Ustanak se širio Balkanom, zbačeni car Boris II probao je da pobegne sa bratom Romanom, ali je nastradao, a Roman je uškopljen tako da nije mogao preuzeti carsku vlast. Kruna bugarske države pripašće najmlađem kometopulu Samuilu, pošto su mu starija braća David i Mojsije nastradali, a sam je ubio brata Arona. Središte Samuilovog velikog Carstva bilo je najpre u Prespi, a potom je preneto u Ohrid. Svojoj zemlji, osim Makedonije bez Soluna, pripojio je Tesaliju, Epir, deo Albanije sa Dračem. Uspostavljena je i patrijaršija u Ohridu. Samuilo 985. ili 986. osvaja Larisu, prestonicu Tesalije. To tera Vasilija II na reakciju, on prolazi kroz Trajanova vrata i napada Serdiku ali ne uspeva da osvoji grad. Posle ove Samuilove pobede, u vizantiji je buknuo građanski rat koji su 987. poveli Varda Sklir i Varda Foka. Oni su čak podelili i Carstvo za sebe: Foki evropski deo sa Carigradom, a Skliru azijske pokrajine. Svestan svoje nadmoći, Foka je uklonio Sklira. Vasilije traži pomoć od kijevskog kneza Vladimira i u Vizantiju 988. stiže ruska vojska koja će u bici kod Hrisopolja do nogu potući pobunjenike. Foka je ubijen kod Abidosa 989. godine. Sklir se morao potčiniti caru. Vasilije II je kao nagradu Vladimiru obećao ruku svoje sestre Ane, ali je hteo to obećanje da zaobiđe okončanjem građanskog rata, tako da je Vladimir napao Krim i zauzeo Herson (989.). Posle toga, sveštenici su poslali Anu u Kijev. Posle ratova sa pobunjenicima, Vasilije se okrenuo spoljnoj politici i borbama sa Samuilom, koji je širio svoje granice na štetu Vizantije. U borbi protiv Samuila priključio mu se zetski vladar Jovan Vladimir 992. 991, Vasilije je napustio Carigrad i poveo borbe protiv Samuila, međutim sprečavaju ga Arabljani koji 994. nanose težak poraz komadantu Antiohije na Orontu. Potom je opsednut Alepo, ali je intervencijom Vasilija II lično dalje napredovanje Arabljana sprečeno. Samuilo je iskoristio carevo odsustvo i prodro sve do Peloponeza, ali ga je u povratku iznenadio vojskovođa Nićifor Uran koji mu je naneo težak poraz 997. Samuilo je ranjen u toj bici, ali je bugarsko napredovanje nastavljeno, osvajanjem Drača, Raške i Zete. Jovan Vladimir je pao u ruke Samuilu, koji ga je kasnio oženio svojom ćerkom Teodorom - Kosarom. Vasili je je 1001. pokrenuo ofanzivu na Balkan, osvojio Serdiku, stare bugarske prestonice Plisku, Veliki i Mali Preslav. Potom se okrenuo ka Makedoniji, osvojio Ber, Serviju, Voden, Vidin. Samuilo za to vreme pljača i osvaja jedrene. Iz Vidina, Vasilije je krenuo ka Skoplju, gde je odneo još jednu

veliku pobedu nad Samuilovom vojskom 1004. godine. Samuila su postepeno počele da napuštaju vojskovođe, Drač je predat 1005., a konačan udarac Samuilovom carstvu desio se 29. jula 1014. godine na Belasici, gde su Bugari strašno potučeni, veliki broj zarobljen i oslepljen i poslat caru u Prilep. Car Samuilo je umro 6. oktobra 1014. Nakon ovih ratova, Vasilije je dobio nadimak Bugaroubica. Samuilov naslednik, Gavrilo Radomir i njegova žena stradali su od ruke njegovog brata od strica Jovana Vladislava, Aronovog sina, koji je ubio i Jovana Vladimira. Rat je završen ulaskom Vasilija II u Ohrid 1018. nakon što je u toku opsade Drača poginuo Jovan Vladislav. Grad je predala carica Marija, Vladisavljeva udovica. Teritorija Samuilovog carstva podeljena je na teme Bugarsku (centar Skoplje), Paristrion (Silistrija) i Sirmijum.

XV Vizantija i Rusi Rusi su najveći slovenski narod, koji prvi put u susret sa Vizantijom dolaze 860. godine kada opsedaju Carigrad. Odbranom je komandovao car Mihailo III (842. - 867.) koji se vratio iz hitno vratio sa pohoda na Arabljane. Uskoro se Rusija meša u spoljnu politiku vizantijske države, naime pomažu im u ratovima sa Arabljanima posle pokolja u Solunu 904., i to u pobedi logoteta droma Himerija 908. u Egejskom moru i 911. u neuspešnoj akciji povratka Kipra. 907. ruski knez Oleg pristaje u Carigrad sa jakom vojskom i primorava Vizantiju na dogovor. Ovaj dogovor, potvrđen 911., predstavlja početak redovnih trgovinskih odnosa između Vizantije i Kijevske države. U spoljnoj politici, Vizantije je bila zauzeta Simeonom sve do 927. godine. Nakon ovoga, okrenuli su se ka istoku, gde je vizantijska kopnena vojska pod vođstvom Jovana Kurkuasa vodila borbe sa Saif ad - Daulahom. Oko 940. prilikom zatišja na Istoku, Kurkuas je to iskoristio kako bi se priključio borbama na Bosforu, kada je 941. flota kijevskog kneza Igora napala Vizantiju. Rusi su se iskrcali u Bitiniji i opustošili maloazijsku obalu Bosfora, borbe su bile teške, ali je Vizantija imala mnogo veću snagu nego 907. Rusi su porađeni i potisnuti iz Bitinije, ali se 943. knez Igor pojavljuje na Dunavu sa velikom ruskom i pečeneškom vojskom, te je Vizantija pristala na obnavljane trgovinskog ugovora sa Kijevom. Ugovor se podudara sa onim iz 911., ali je malo bolji po Vizantiju. U X veku dolazi do važnih događaja koji utiču na odnose Rusije i Vizantije. Kneginja Olga dolazi u Carigrad 957. gde se pokrštava i dobija ime Jelena i otvara vrata novim odnosima. U vreme Nićifora Foke i Jovana Cimiskija dolazi do novih sukoba sa Rusima, i to kada je Foka pozvao ruskom kneze Svjatoslava u borbu protiv Bugara koji 968. prelazi Dunav i savladava Bugarsku, postajući njen vladar. Usled napada Pečenega na Kijev 969. morao se vratiti natrag, ali se u leto te godine vratio i zbacio cara Borisa II. Videći kakvu je grešku napravio, Foka poziva Bugare u borbu sa Rusima, ali šteta je već bila načinjena. U to vreme, dolazi do zavere u Vizantiji gde na presto dolazi Jovan Cimiskije, pa je on morao da rešava rusko pitanje. Uputio je Svjatoslavu preteće pismo, savetujući ga da napusti Vizantiju. 971. dolazi do sukoba iz kojih Cimiskije izlazi kao pobednik, a Svjatoslav biva primoran da se vrati u Kijev. Rusi se obavezuju da će napustiti Bugarsku, da neće više dolaziti na Balkan, da neće napadati vizantijske oblasti na Krimu i da će pomagati Vizantincima u ratovima sa njihovim neprijateljima. Svjatoslav je poginuo u povratku u ratu sa Pečenezima, a nasledio ga je sin

Vladimir koji je preveo Ruse u hrišćanstvo. Sve ovo se dešava dok u Vizantiji besni građanski rat koji su podigli Varda Foka i Varda Sklir. Zato Vasilije II traži pomoć od Vladimira, koji zalje vojsku 988. i kod Hrisopolja pobeđuje pobunjenike, a konačno poražava Foku kod Abidosa 989. gde gine Foka. Sklir je bio primoran na sporazum sa carem. Vasilije II je kao nagradu Vladimiru obećao ruku svoje sestre Ane, ali je hteo to obećanje da zaobiđe okončanjem građanskog rata, tako da je Vladimir napao Krim i zauzeo Herson (989.). Posle toga, sveštenici su poslali Anu u Kijev. Vladimir je simbolično srušio kip boga Peruna, pa su sveštenici pokrstili Vladimira i deo njegovih ljudi u reci Dnjepru. Hristijanizacija ruske države označila je početak nove epohe za Rusiji, a i Vizantiju, jer se najveća slovenska zemlja stavila pod duhovno vođstvo Carigrada.

XVI Bitka kod Mancikerta Posle smrti Konstantina X Duke (maja 1067.), njegova žena Evdokija preuzima vlast u ime maloletnih sinova Mihaila, Andronika i Konstantina. Odlučujuće uloge na dvoru imaju Mihailo Psel i Jovan Duka. Patrijarh Jovan Ksifilin podržao je zahtev da se zavede jak vojnički režim, tako da se Evdokija udala za generala Romana Diogena koji dolazi na presto 1. januara 1068. pod imenom Roman IV. On odmah stupa u sukobe protiv Seldžuka, koji pod vođstvom sultana Alp Arslana prolaze kroz Jermeniju i 1065. osvajaju Ani, pustoše Kilikiju, upadaju u Malu Aziju i osvajaju Cezareju 1067. Roman IV sakuplja najamničku vojsku sačinjenu od raznih naroda, ima uspeha u sukobima 1068. i 1069., ali doživljava strahovit poraz 19. avgusta 1071. kod Mancikerta, u blizini jezera Van. Glavni razlog poraza bila je izdaja Andronika Duke. Ovom prilikom pao je i u zarobljeništvo. Pošto je otkupio svoju slobodu od Seldžuka, time što se obavezao na plaćanje godišnjeg danka i vraćanju turskih zarobljenika, krenuo je ka Carigrada da se obračuna sa Jovanom Dukom koji ga je za to vreme svrgnuo sa vlasti. Najpre su na vlast došli Evdokija i Mihailo Duka, a ubrzo nakon toga carica majka je zatvorena u manastir, a Mihailo proglašen za samodršca 24. oktobra. Dolazi do građanskog rata, koji se prekida nakon što je MIhailo poslao pismo Romanu u kojem mu je garantovana bezbednost, a koje je bilo potpisano od strane tri mitropolita. Međutim, pre nego što je stigao u Carigrad, Roman je uhvaćen i oslepljen, da bi ubrzo umro od posledica stravičnih povreda 1072. godine. U to vreme, Normani osvajaju Bari 1071. pod vođstvom Roberta Gviskarda, na teritoriji Samuilovog carstva izbija pobuna 1072. i situacija na Balkanu se komplikuje.

XVII Prvi krstaški rat Zapadna Evropa u velikoj meri napreduje posle 1000-te godine, s jedne strane jača papstvo, a sa druge dolazi do poleta gradova. Jedan od vidova uspona zapadne Evrope je i pojava krstaških ratova sa idejom oslobođenja Hristovog groba od nevernika. Godine 638. Arabljani preuzimaju Palestinu i Jerusalim, pre toga Siriju i Egipat. U taj Jerusalim dolaze hodočasnici iz svih delova sveta, obilaze Hristov grob, vraćaju se i pišu o svojim posetama, ali tada dolazi do pojave nove pretnje sa istoka u vidu Turaka Seldžuka. Oni najpre zauzimaju Bagdad 1055., arabljansku prestonicu, potomnakon bitke kod Mancikerta 1071. zauzimaju većinski deo Male Azije da bi konačno osvojili Jerusalim 1077. Hrišćani su od 638. godine zauvek izgubili Jerusalim. Vizantija

je pokušala da ga oslobodi, najbliži tome bio je car Jovan Cimiskije 975., ali ga je zima primorala da se povuče. Papa se pokazao kao pokretač svih krstaških ratova. Papa Urban II u Klermonu održava sabor 1095. godine i ovaj sabor predstavlja sam početak krstaških ratova. Ovaj rat je okupio najrazličitije slojeve društva, od najnižih do najviših. Prvi su krenuli najsiromašniji slojevi, jedna nedisciplinovana rulja koja je pravila haos na celom putu do Male Azije, paleći i ubijajući sve pripadnike drugih vera. Kada su stigli do Carigrada, Aleksije I Komnin (1081. do 1118.), uvidevši sa kakvom ruljom ima posla, ekspresno ih prebacuje u Malu Aziju, gde u prvom sukobu sa Turcima trpe strašan poraz, bivaju pobijeni, a mali broj koji je preživeo vraća se u zapadnu Evropu i širi priče o izdaji Vizantinaca. Time je završen “Narodni krstaški rat”. Godine 1096. kreće “prava” krstaška vojska na čijem čelu nema krunisanih glava, ali ima uglednih velikaša kao što su grof Gotfrid Bujonski, njegov brat Boduen Bulonjski, grof Rajmond Tuluski, Gij od Vermandoa, Robert Normandijski, Robert Flandrijski i Boemund, sin Roberta Gviskarda. Odnosi između Aleksija I i Boemunda bili su zategnuti zbog normanskog osvajanja Italije. Aleksije je hteo da mu krstaši polože zakletvu po kojoj bi svaki osvojeni grad od strana krstaša pripao Vizantiji. Nakon pregovora su se svi složili osim Rajmunda Tuluskog, kojem je to bilo ispod časti. Provukao se i Tankred, Boemundov sinovac, koji je krenuo ka Edesi gde će osnovati novu krstašku državu. U julu 1097. zauzimaju Nikeju na juriš i vraćaju je Vizantiji. Za njima ide Aleksije i redom zauzima Smirnu, Efes i Sard. Zaplet nastaje kada krstaši zauzimaju Antiohiju 3. juna 1098. i ne žele da je predaju Vizantiji. Krstaši su se međusobno posvađali oko toga ko će tu osnovati svoju državu, da bi iz sukoba između Rajmonda Tuluskog i Boemunda, potonji izašao kao pobednik i on stvara Antiohijsku kneževinu. Nakon toga, Rajmond osvaja par gradova i vraća ih Vizantiji. Ostatak krstaša nastavlja ka Jerusalimu, gde stižu 1099. godine i 15. jula ga zauzimaju, načinivši brutalan pokolj lokalnog stanovništva. Sto godina kasnije, prilikom Saladinovog osvajanja Jerusalima, pokolja biti neće. Stvorena je Jerusalimska kraljevina. Posledica prvog krstaškog rata bilo je stvaranje četiri krstaške države: Jerusalimske kraljevine, Antiohijske kneževine, Edeske grofovije i grofovije Tripolis. Inače, prvi je jedini krstaški rat sa uspehom. Takođe, obrazovana su i dva viteško-monaška reda, 1118./1119. osnovani su templari, a drugi su se zvali hospitalci. 1198. osnovani je i red tevtonskih vitezova. Godine 1192., kada je pala Akra, svi templari bili su pobijeni, dok se deo hospitalaca povukao najpre na Rodos, sve do Sulejmanovog osvajanja 1522., da bi potom prešli na Maltu.

XVIII Vizantija i Normani Normani su najpre u vizantijskoj službi, kao plaćenici, ali onda počinju da razmišljaju o osnivanju sopstvene države. Pod vođstvom Roberta Gviskarda 1071. zauzimaju Bari, čime se završava normansko osvajanje vizantijskih poseda u Italiji. Odmah po stupanju na presto, Aleksije I se upušta u borbu sa Normanima, radio je na prikupljanju vojske, pregovarao sa papom Grigorijem VII i carem Henrikom IV, da bi najzad dobio pomoć od Mletaka, koji su pristali da pomognu Vizantiji kako bi osigurala slobodu kretanja po Jadranu. Mlečani su porazili normanske brodove, čime su morali prekinuti opsadu Drača sa mora, ali je opsada sa kopna

nastavljena nakon poraza carske vojske 1081. Gviskard ulazi u Drač, a potom njegove trupe prodiru kroz Epir, Makedoniju i Tesaliju i opsedaju Larisu. Međutim, dolazi do pobune u južnoj Italiji i Gviskard je primoran da se vrati nazad u proleće 1082., a komandu prenosi na svoga sina Boemunda. Vizantijski otpor jača, Mlečani zaposedaju Drač od Normana, Gviskard se vraća nakon ugušenja pobune, ali umire od kuge 1085. čime se Vizantija oslobađa od normanskog pritiska na neko vreme. Za vreme prvog krstaškog pohoda 1096., Boemund se nalazi u Carigradu. Aleksije I pokušava da izvuče korist tako što traži polaganje zakletve od strane krstaša, ali to odbijaju Rajmun Tuluski i Boemund. Krstaši gaze zakletvu nakon osvajanje Antiohije 3. juna 1098., ne želeći da je vrate Vizantiji. Kao Pobednik iz sukoba oko grada izlazi Boemund, koji tu osniva Antiohijsku kneževinu. Vizantija se sa ovim nije mirila. Godine 1100. Boemund pada u ruke Turaka, ali ga krstaši otkupljuju. 1104. Turci nanose poraz krstašima kod Harana. što koristi Aleksije i osvaja Tars, Adanu i Mamistru, flota osvaja Laodikeju i niz drugih gradova na obali sve do Tripolisa. Boemund odustaje od borbe na dva fronta, ostavlja Tankreda i vraća se na zapad šireći priče o neverstvu Vizantijskog carstva. Sakupivši vojsku 1107. iskrcava se kod Valone, ali se borba završava vizantijskom pobedom. Po ugovoru iz 1108. Boemund se obavezuje na vazalstvo vizantijskom caru, posle čega mu je Antiohija priznata kao carsko leno. Međutim posle njegove smrti oko 1111., njegov sin Tankred odbija da prizna odredbe ugovora. Glavni problem Jovana II (1118. do 1143.) bio je borba sa normanskom Antiohijskom kneževinom, kao si sa Normanima na Siciliji i Srbima na Balkanu. Posle sukoba sa Mlečanima koji je rešio ugovorom iz 1126., car je sredio Pečenege i Srbe, tako da se slobodno sad mogao fokusirati na Antiohiju. Na putu ka Siriji, nalazila se mala jermenska kneževina u Kilikiji na čelu sa knezom Lavom, koju car pobeđuje 1137. i zauzima Tars, Adanu i Mamistru. Avgusta 1137. stiže pred zidine Antiohije i osvaja grad. Antiohijski knez Rajmund od Poatjea, zet Boemunda II, polaže vazalnu zakletvu Jovanu II i ističe na zidinama vizantijsku zastavu. Protiv normanske države na Siciliji, Jovan II preduzeo je diplomatske mere. Rožer II ujedinio je Siciliju i Apuliju i na Božić 1130. krunisan je u Palermu za kralja. Jovan II sklapa savez sa nemačkim carem Lotarom, a nakon njegove smrti i sa Konradom III, gde im se pridružuje i Piza. Na istoku 1142. antiohijski knez odriče se obaveza prema vizantijskom caru. Carev pohod na Antiohiju onemogućio je nesrećan slučaj, jer je car ranjen otrovnom strelom u lovu i gine 8. aprila 1142. Njegov naslednik, Manojlo I Komnin (1143. do 1180.) ženi se rođakom Konrada III, Bertom od Zulcbaha (Irina), čime učvršćuje savez. Međutim, dolazi do Drugog krstaškog rata i Manojlo je primoran da ostane u Carigradu. Korist od ovog neslavnog pohoda imali su samo Turci u Rožer II koji je u jesen 1147. napao Vizantiju i osvojio Krf, Korint i Tebu. Time je Vizantija izgubila monopol trgovine svilom. Antinormanskoj koaliciji se pridružuje i Venecija, dok na stranu Normana staje porodica Velfa, Ugarska, Srbija, Francuska i u pozadini papa. 1155. umire Rožer II posle čega Manojlo preuzima inicijativu i uz pomoć normasnkih vazala zaposeda najvažnije gradove u Apuliji, i cela oblast od Ankone do Tarenta priznaje vizantisjku vlast. Na jako napredovanje vizantijske vojske odgovaraju Mlečani, koji pristižu u pomoć i nemački car Fridrih Barbarosa. Normanski kralj Viljem I prelazi u napad i nanosi caru poraz u bici kod Brindizija 1156. Ovaj poraz predstavlja kraj vizantijske vlasti u Italiji. 1158. uz posredstvo pape Manojlo

sklapa mir sa Viljemom. U vreme vladavine Manojlovog brata od strica, Andronika I (1183. do 1185.), Normani zadaju najteži udarac Vizantiji time što su 1185. osvojili Drač, zauzeli Krf, Kefaleniju i Zakint i opustošili Solun. Iz Soluna jedan deo normanske vojske kreće ka Seru, jedan ka Carigradu, gde izbija pobuna u kojoj gine Andronik I. Normanska vojska zbog učestalih pljački gubi vojnu snagu, epidemije ih kose, dok ih naposletku vojskovođa Aleksije Vrana nije potukao u bitkama kod Mosinopolja i Dimitrijade novembra 1185. Posle ovoga Normani napuštaju Solun, a kasnije Drač i Krf. Samo su Kefalenija i Zakint bili konačno izgubljeni za Vizantiju.

XIX Drugi krstaški rat Povod za drugi krstaški rat bilo je muslimasnko osvajanje Edese decembra 1144. godine. Ovog puta učešće u tom ratu utela su dvojica najvećih evropskih vladara tog vremena, nemački vladar Konrad III i francuski kralj Luj VII. Situacija je ovog puta bila drugačija jer je Manojlo imao odlične odnose sa nemačkim carem, jer mu je prva žena bila Berta od Zulcbaha, sada Irina, njegova ćerka. Konrad III je ostao dugo u Carigradu, a kada je otišao, stiže Luj VII sa kojim car nije bio u naročito dobrim odnosima, jer je Luj držao stranu Normanima na čelu sa kraljem Rožerom II. Manojlo je tražio od Luja da mu položi vazalnu zakletvu, ali je ovaj to odbio. Kako bi se otarasio francuskog kralja, Manojlo mu je ispričao priču kako je stigla vest da Konrad III ima velikih uspeha u Maloj Aziji. Zato je Luj pohitao kako ne bi zakasnio i da Nemci ne bi sve uradili bez njega. Međutim, stvarnost je bila takva da su Nemci imali velikih problema i da su zbog bolesti Konrada III jedva stigli do Antalije. Posle boravka u Antaliji, krstaši se vraćaju kućama i pričaju o izdajstvu Vizantinaca. Drugi krstaški pohod imao je negativu posledicu zbog toga što je Manojlo morao biti u Carigradu zbog krstaša, dok je za to vreme normanska vojska zauzela Jonska ostrva, Korint i Tebu. Normani su im preuzeli monopol nad trgovinom svilom, jer su sve majstore sa tih ostrva deportovali u Italiju. Međutim, Vizantija je lako ponovo osvojila ta ostrva uz pomoć Venecije, kojoj je odgovaralo da Otrantska vrata drže dve države, a ne jedna.

XX Andronik I Komnin Posle smrti Manojla I Komnina, na presto dolazi njegov sin Aleksije II (1180. do 1183.) a regentsvto je preuzela kraljica mati Marija, antiohijska princeza, Francuskinja poreklom. Međutim državom je upravljao protosevast i sinovac preminulog cara Aleksije Komnin, omrznut od strane naroda. Opoziciji je bio potreban jak čovek i našli su ga u Androniku, bratu od strica Manojlovog, upravniku jedne oblasti na Pontu. On je bio jedna od najznačajnijih ličnosti vizantijske istorije. U proleće 1182. on ulazi u Halkedon. Protosevast Aleksije pokušava da zatvori Bosfor, čuvajući ga uz pomoć flote, ali veliki duks Andronik Kontosetefan prelazi na stranu uzurpatora. U Carigradu dolazi do prevrata, protosevast je oslepljen i utamničen, a carigradska svetina iskljuje mržnju prema Latinima tako što čini strašan pokolj. U početku, Andronik I istupa kao branioc Aleksija II, gde pogubljuje njegove protivnike, među njima i caricu Mariju. Septembra 1183. izglasan je za savladara svog štićenika, ali njegovi ljudi nakon dva meseca dave Aleksija II i njegovo telo bacaju u more. Andronik I zbog principa legitimiteta

ženi carevu udovu Agnesu - Anu, ćerku francuskog kralja Luja VII. Andronik teži ka tome da sprovede reorganizaciju države, ali je prilikom toga koristio prilično bezobzirne metode, tako da je njegova vlada prerasla u strahovladu. Njegove metode jesu bile svirepe, ali su izazvale i dosta poboljšanja. Surovo se obračunavao sa plemstvom, tako da je njegov teror izazvao i protivteror, tako da zavere i ustanci nisu prestajali. Sjaj Manojlove velike sile brzo je izbledeo, prve bure došle su iz Ugarske i Srbije, jer je nakon njegove smrti nestao uticaj Vizantije nad ovim državama. 1181. Bela III je zavladao Dalmacijom, Hrvatskom i Sremom, čime su nestale sve teritorije osvojene u Manojlovim borbama sa Mađarima, a i Srbi će se uskoro osloboditi vizantijske vlasti. Stefan Nemanja proširio je svoju državu na istok i jug, a osvojio je i Zetu. Ubistvom carice Marije, Andronik je omogućio ugarskom kralju da istupi kao sovetnik Manojlove udovice. 1183. Mađari i Srbi su upali u Vizantiju i opustošili Beograd, Braničevo, Niš i Serdiku. Vizantijski velikaši, zajedno sa članovima porodice Komnin, pružali su Androniku otpor. Isak Komnin se osamostalio na Kipru, proglasio se za cara i kovao svoj novac. Pošto vizantijska vlada nije bila u stanju da izađe na kraj sa njim, pogubila je njegove prijatelje pohvatane u Carigradu. Ovim je počelo raspadanje Carstva, a Kipar je zauvek ostao izgubljen za Vizantiju. Normani zadaju najteži udarac Vizantiji time što su 1185. osvojili Drač, zauzeli Krf, Kefaleniju i Zakint i opustošili Solun. Iz Soluna jedan deo normanske vojske kreće ka Seru, jdok se glavnina zaputila ka Carigradu. Sva ova dešavanja kulminirala su 12. septembra 1185. godine kada je razjarena masa, nezadovoljna terorom, rastrgla Andronika I na carigradskim ulicama, poslednjeg vladara dinastije Komnin. Njegov tragičan kraj potvrdio je neuspeh njegove politike, feudalno plemstvo je pobedilo, a pod dinastijom Anđela se održalo, čak i uvećalo svoju moć.

XXI Treći krstaški rat Povod za Treži krstaški rat bilo je zauzimanje Jerusalima od strane Saladina. On je najpre naneo težak poraz krstašima u bici kod Hatina 5. jula 1187. i tom prilikom zarobio jerusalimskog kralja Gvida Luzinjana. Uzrok poraza bili su Saladinova vojnička sposobnost i međusobne svađe krstaša, kao i loš položaj za ratovanje, u pustinji bez vode. Saladin ulazi u Jerusalim 2. oktobra 1187. i za razliku od krstaša iz Prvog pohoda, zabranio je pljačku i krvoproliće. Na čelu krstaške vojske u Trećem pohodu nalaze se nemački car Fridrih Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust i engleski kralj Ričard Lavlje Srce. Francuzi na ramenima nose crvene, Englezi bele a Nemci zelene krstove. 1188. godina je prošla u pripremama, a sledeće godine je otpočeo pohod. Barbarosa je za zborno mesto odredio Regenzburg i odatle krenuo 11. maja 1189. U početku je imao 120 000 vojnika, ali je taj broj vremenom opadao. Išao je kopnenim putem, preko Ugarske, Balkana ka Maloj Aziji. Sporazumeo se sa vizantijskim carem Isakom II Anđelom (1185. do 1195.; 1203. do 1204.) da ga ovaj sa Bosfora prebaci u Malu Aziju. Engleski i francuski kralj pošli su morskim putem. 29. juna, Barbarosa se pojavio pred Beogradom. U Nišu su ga sačekali 27. jula 1189. veliki župan Stefan Nemanja sa bratom Stracimirom, gde se vode pregovori. U Niš stižu i izaslanici bugarskog cara koji su Barbarosi nudili savezništvo. Vizantinci, saznavši za ovo, okreću se Saladinu i obećavaju da neće pomoći Barbarosi. Stoga, Barbarosa vrši pritisak na Vizantiju zauzevši Filipopolj na juriš i putem via militaris stiže do Jedrena i zauzima ih, jer bez

njihovih brodova ne može preći Bosfor. O svemu ovome izveštava Nikita Honijat, namesnik Filipopolja. U februaru 1190. sklopljen je dogovor po kojem Vizantija ustupa brodove Barbarosi za prelazak, kao i snabdevanje namirnicama. Barbarosa prelazi u Malu Aziju 1190., ali 10. juna gine, utapajući se u jednoj rečici. Nemci saznaju da su izgubili kralja tek u oktobru. Ni francuski i nemački kralj nisu imali ništa više uspeha od njihovog nemačkog saveznika. Ričard Lavlje Srce je uspeo da zauzme Kipar i zbaci Isaka Komnina i ostrvo je najpre predao hospitalcima, a potom jerusalimskom kralju Gvidu Luzinjanu. Kipar će se u narednih 200, 250 godina nalaziti u rukama porodice Luzinjan, nikada više vizantijski. Krstaši na bojnom polju nisu uspeli da pobede Saladina, tako da su se dogovorili sa njim. Saladin im je ostavio uzan pojas između Jafe i Tira. Ovim je i Treći krstaški rat završen neuspešno.

XXII Četvrti krstaški rat Pokretač Četvrtog krstaškog rata bio je papa Inokentije III (1198. do 1216.). Nije bilo krunisanih glava, a najugledniji krstaši bili su italijanski markiz Bonifacije od Monferata i Balduin Flandrijski, koji će postati latinski car. Dogovor je bio da se krstaši sastanu u Veneciji, a plan da umesto u Jerusalim, odmah krenu na Egipat pošto ga drže Saladinovi naslednici, tako da bi njihovim porazom put u Siriju i Palestinu bio značajno olakšan. Plan je bio dobar, ali nije bio realizovan. Krstaši su se skupili u Veneciji, gde su pregovarali sa Mlečanima. U to vreme dužd je bio čuveni Enriko dandolo, star 95 godina i slep. Krstaši su ima 4 000 vitezova, 4 000 konja, 9 000 ljudi koji opslužuju i 20 000 vojnika krstaša. Pošto su troškovi održavanja ove vojske bili veliki, Enriko Dandolo im je predložio da osvoje zadar, koji je bio u rukama Ugarske, stoga hrišćanski i rimokatolički grad. Papa im je preko legata zabranio da ga napadaju, ali su se oni oglušili o naredbu i osvojili 24. novembra 1202., iako je ugarski kralj bio na njihovoj strani. Tu su našli potreban novac i prezimili. Kada je došlo vreme polaska, nisu krenuli ka Egiptu, već ka Carigradu, jer se među njima našao Aleksije IV Anđeo. Nakon zbacivanja i oslepljivanja Isaka II Anđela od strane svog brata Aleksija III Anđela (1195. do 1203.), tasta velikog župana Stefana Nemanjića, Isakov sin Aleksije IV (1203. do 1204.) beži iz Carigrada ka krstašima, obraćajući im se za pomoć. Bio je kod pape i kod Filipa Švapskog, koji je bio voljan da mu pomogne, ali nije mogao zbog građanskog rata u kom se nalazio. On mu je preporučio da ode u Zadar kod krstaša, a da im zauzvrat obeća veliku sumu novca potrebnu za izdržavanje vojske. Dogovor je ratifikovan na Krfu 1203. i krajem juna krstaši stižu pred Carigrad. Aleksije III beži iz grada i nosi blagajnu sa sobom, tako da krstaši na presto vraćaju Isaka II i Aleksija IV. Međutim, kako vreme prolazi, a Aleksije IV ne uspeva da prikupi novac, krstaši i Enriko Dandolo zatražuju razgovor sa njim. Dolazi do nemira u Carigradu, krstaši su u Carigradu od juna 1203., a do pobune dolazi 28. januara 1204. Aleksije biva zbačen sa prestola, a Isak II umire od straha. Na presto dolazi Aleksije V Murzulf, skroz nebitan vladar, koji vlada par meseci. Carigrad je bio nekoliko meseci pod opsadom, a nikakva vojska iz provincija nije stigla u pomoć. Vreme prolazi, krstaši uviđaju da od novca nema ništa, tako da odlučuju da osvoje Carigrad. Mlečani i krstaši u martu ili maju potpisuju sporazum “Particio Romanius” (Podela Romanije). Taj ugovor je sačuvan i u njemu je pisalo ko će šta da dobije. Carigrad je osvojen 13. aprila 1204. Nikita

Honijat izveštava šta su sve krstaši pokrali iz Carigrada, kao i o četiri bronzana konja sa Hipodroma, koji se nalaze na trgu Svetog Marka u Veneciji.

XXIII Vizantijski svet posle 1204. godine Četvrti krstaški rat završen je latinskim osvajanjem Carigrada 1204. 13. aprila. Krstaši i Mlečani su u martu ili maju sklopili dogovor o podeli vizantijske teritorije “Particio Romanius”. Na teritoriji srušene Vizantije najpre je nastalo Latinsko carstvo sa sedištem u Carigradu, kome je pripadala ¼ vizantijske teritorije. Ostalih ¾ podeljeno je između Mletaka i krstaša, i tako su obe strane dobile po ⅜. Budući car Balduin Flandrijski dobio je delove Trakije, severozapadni deo Male Azije i ostrva Lezbos, Samos i Hios. Bonifacije od Monferata dobio je neke posede u Maloj Aziji i ostrvo Krit. On je, međutim, odustao od tih poseda i krenuo ka Solunu gde je stvorio Solunsku kraljevinu. Smatrao je da ima pravo na te teritorije jer je njegova porodica od vremena Manojla I imala veze sa Solunom. Mlećani su dobili sve luke i najvažnija ostrva između Venecije i Carigrada, jer ih nisu interesovali posedi u unutrašnjosti, te su odustali od Epira, Etolije i Peloponeza, od kojeg su uzeli samo luke Koron i Modon, značajne za trgovinu između istočnog i zapadnog Sredozemlja. Zauzeli su i jedrene, Jonska ostrva i ostrvo Krit, od kojeg je odustao Monferat. Pošto su Mlečani odustali od Peloponeza, tamo su se našla dva viteza koji su tu bili na hodočašću, Gotfrid Vilarduen, sinovac čuvenog istoričara Žofroa Vilarduena, i Viljem Šamplit. Oni stvaraju na Peloponezu Ahajsku kneževinu. U srednjoj Grčkoj, Oton de la Roš osniva Atinsko vojvodstvo (Atina i Beotija). Odnosi ovih država nisu uvek bili dobri. Po rangu, Bonifacije je trebao slušati Balduina, ali to nije bilo u praksi. Teritorija Carigrada bila je podeljena tako da su Mlečani dobili ⅜ a latinski car ⅝. Ova teritorija izazivala je mnogo sukoba i kontroverzi. Dogovor je bio da ako car bude iz redova krstaša, a patrijarh onda Mlečanin, i obrnuto. Najugledniji krstaš bio je Bonifacije od Monferata, ali to nije odgovaralo Mlecima. Stoga su svih 6 Mlečana glasali za Balduina Flandrijskog, koji je krunisan u Svetoj Sofiji 16. maja 1204. Za patrijarha je izabran Toma Morozini, mlada mletački plemić, iako se papa protivio izboru Mlečanina za patrijarha, jer se time smanjivao njegov značaj na tom podneblju, ali morao se pomiriti sa tim. Deo vizantijskih velikaša našao je vrstu dogovora sa latinskim gospodarima. Bili su spremni da priznaju vlast Latina pod uslovom da im se ne diraju posedi. U Vizantiji je tada postojala pronija (briga, staranje) koja je za vreme Komnina u XI veku postala najvažnija ustanova. Ona je bila, najkraće rečeno, uslovno vlasništvo nad nekim izvorom prihoda. Razlikuje se od baštine, koja je bezuslovno vlasništvo, po tome dok je bila vaša samo dok vršite službu. Pronija nije bila nasledna, ali se dešavalo da kad pronijar ostari i ne može više da obavlja vojnu službu, sin ga zameni i samim tim nasledi proniju. Ubrzo, dolazi do izražaja netaktičnost cara Balduina I (1204. do 1205.) koji odmah na početku izaziva verske sukobe, jer je pokušavao da pokatoliči stanovništvo. Narod traži pomoć od nekoga, i pronalazi je u vidu bugarskog cara Kalojana (1197. do 1207.), od milošte zvanog Romejoubica. Ranije je bio u sukobu sa Vizantijom, čak je i ponudio svoje usluge krstašima, ali je Balduin Flandrijski to odbio. Sad je ovo ugledao kao idealnu priliku za osvetu, jer izbija ustanak u Trakiji, najpre u Didimotici i Jedrenu. Kalojan ulazi sa kumasnkim i bugarskim odredima i 14. aprila kod Jedrena

uništava krstašku vojsku. Kalojan zarobljava Kalojana i odvodi ga u Trnovo, gde mu se gubi svaki trag, najverovatnije je skončao u bugarskom zarobljeništvu, kao i Luj od Bloa, kojem je prema ugovoru pripala Nikeja. Balduina nasleđuje Henrik Flandrijski, 20. avgusta 1206. Jedini pravi vladar Latinskog carstva, daleko sposobniji od brata. Dobra stvar poraza od Kalojana bila je ta što je Bonifacije od Monferata uvideo kakvu opasnost predstavljaju Bugari, te ulazi u savez sa Henrikom. Zaboravljeno je staro neprijateljstvo, propraženo čak brakom Henrika i Monferatove ćerke. Kalojan 1207. upada u Jedrene, a potom se okreće ka Solunu. Ratuje protiv Monferata koji gine u rat 1207., a potom i sam gine kao žrtva atentata. Njegova smrt bila je olakšanje za latine, pošto je njegov sin Boril morao da se obračuna sa dešavanjima u Bugarskoj.

Nikejsko carstvo Nisu svi velikaši odlučili da priznaju Latine za svoje gospodare, tako da je deo njih otišao u Malu Aziju. Najistaknutiji među njima bio je despot Teodor Laskaris, zet cara Aleksija III i pašenog Stefana Nemanjića. Grupa mladih plemića je žrebom izabrala za cara Konstantina, Teodorovog brata, tako da je ovaj napustio Carigrad i došao do Nikeje, želeći da iskoristi smrt Luja od Bloa 1205., ali čiji žitelji nisu hteli da ga puste, plašeći se šta će biti. Pustili su samo njegovu porodicu, suprugu i tri ćerke. On je vrlo brzo osvojio par gradova, nametnuo se i oni su ga pustili. Teodoru Laskarisu je vrebala opasnost sa svih strana, najpre od Teodora Mankafa iz Filadelfije, koji se tu nalazio još od vremena Trećeg krstaškog rata i nije priznavao Carigrad. Zatim je tu Manojlo Mavrozom u dolini reke Meandra, tast seldžučkog sultana. Tu su bili i Sava Asiden, u gradu Sampsonu kod Mileta, Teodor Gavra i neki manje bitni. Teodor biva poražen od strane Latina u decembru 1204., a potom i njegov brat Konstantin od strane Henrika Flandrijskog. Kao spas im stiže pobeda Kalojana nad Latinima kod Jedrena 1205. Zbog ovoga Henrik postiže sporazum sa Teodorom. On je uzeo titulu cara, a za patrijarha je najpre hteo da postavi Jovana X Kamatira, poslednjeg patrijarha pre pada Carigrada, potom Mihaila Honijata, mitropolita Atine, koji je to odbio. Na kraju mu se posrećilo sa Mihailom Autarijancem i iste 1208. godine od kruniše Teodora za cara. Tada mu je opasnost pretila i od tuskog sultana, koji zaključuje tajni ugovor sa Henrikom Flandrijskim. Sultanu na dvor dolazi i Aleksije III Anđeo, koji se još uvek smatra vizantijskim carem. Godine 1211. dolazi do odlučujuće bitke na Meandru. Georgije Akropolit, istoričar Nikejskog carstva, izveštava o broju latinskih najamnika kojih je bilo 800 i koji su bili pod Teodorom, jer su prenebegli po nagovoru pape od šizmatičkog cara. Borba je krenula loše po Laskarisa, ali u toku borbe uspeva da ubije turskog sultana, nakon čije se smrti turska vojska raspala i razbežala, doprinevši pobedi Nikejskog carstva. Posle ove bitke, Aleksije III je zarobljen i ostatak života je proveo kao monah u nekom manastiru. Položaj Nikejskog carstva je rastao, kao i prestiž Teodora Laskarisa. Nikejci su se predstavljali kao naslednici Vizantije, i sklopili su 1219. godine ugovor sa Venecijom, sve zbog želje Teodora Laskarisa da dobije međunarodno priznanje. Priznao je mletačkom duždu ⅜ koje je dobio rušenjem Vizantije, a zauzvrat je priznat za cara Romeja. Za vreme njegove vladavine, srpska crkva dobila je autokefalnost od nikejskog patrijarha Manojla I Sarantena. Međutim, Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop, uzvraća udarac krunisanjem Teodora I Anđela za cara.

Trapezuntsko carstvo Trapezuntsko carstvo nastalo je potpuno nevezano za pad Carigrada 1204. Tamo su unuci poslednjeg Komnina na vizantijskom prestolu, Andronika I, Aleksije i David uz pomoć gruzijske kraljice Tamare (1184. do 1212.), još pre pada Carigrada ušli u Trapezunt i osnovali carstvo. Zbog svog geografskog položaja i zahvaljujući diplomatiji, ta država uspeće da živi dugo u turskom okruženju i nadživi pad Carigrada 1453. Mehmed II će Trapezunt osvojiti 1461. godine. Mlađi brat David imao je ambicije da obnovi Vizantiju, ali nije u tome uspeo. Prodro je do Sinope, ali je poražen od Teodora Laskarisa, tako da Trapezunt ispada iz trke za vizantijsko nasleđe.

Država epirskih despota Njen osnivač bio je MIhailo Anđeo, brat od strica Isaka II i Aleksija III i vanbračni sin sevastokratora Jovana Anđela. Izgubio je od Monferata, a potom mu se priključio kako bi izvukao neku korist od toga. Monferat ga šalje u zapadnu Grčku, u Epir, gde je u pobuni ubijen lokalni feudalac Seneherib. Mihailo Anđeo je oženio Seneheribovu udovicu i stvorio tu malu državu koja će kasnije pretendovati da obnovi Vizantiju. Međutim, on nije bio jedini oblasni gospodar, od poznatijih tu je bio još i Lav Zgur, poreklom iz Argosa. On je zauzeo Argos i Atrijum, a kasnije je prodro preko Korintske prevlake u srednju Grčku. Napao je Atinu, koju je branio Mihailo Honijat, ali bez uspeha. Produžio je dalje, ali nije mogao da se održi pošto je Monferat krenuo sa jačom vojskom ka njemu. Zgur nije imao hrabrosti da mu se suprotstavi, povukao se i utvrdio u gradu Akropolitu. Tri godine su ga opsedali, od 1205. do 1208., ali bez uspeha. Na kraju, ne videvši izlaz iz ove situacije, Zgur je izvršio samoubistvo. Mihailo Anđeo je polako počeo da širi svoju državu, gledajući da se ne zameri Monferatu. 1210. sklapa ugovor sa Mlečanima sa širokim privilegijama, ulazi u savez sa oblasnim gospodarem Strezom, kome je Stefan Nemanjić dao grad Prosek, kad je ovaj pobegao iz Bugarske. Strez je kasnije ubijen u zaveri, u koju je verovatno upleten Sava, koji je osujetio pokušaj bugarskog cara, latinskog cara i Streza da napadnu Srbiju. Mihailo 1213. od Mlečana osvaja Drač, a potom zauzima Krf. Pošto nije imao naslednika, dolazi mu polubrat Teodor Anđeo iz Nikeje, uz dopuštenje Teodora Laskarisa. On stiže u pravo vreme, jer je 1215. jedan sluga izvršio atentat na Mihaila. Posle njegovog ubistva, vladar postaje Teodor I Anšeo, zakoniti sin sevastokratora Jovana Anđela. Do smrti Teodora Laskarisa 1221. bio mu je lojalan. Na početku svoje vladavine uspeo je da zarobi novog vizantijskog cara, Petra Kurtenea, suprug Jolande, sestre Balduina i Henrika Flandrijskog (umro 1216.). On je krunisan za latinsko cara u crkvi Svetog Lorenca u Rimu 1217., njegova porodica je krenula brodom ka Carigradu, a on je iz Drača krenuo kopnom. Međutim, negde u planinskim klancima Epira on i papski legat Jovan Kolona zarobljeni su od strane Teodora I Anđela. Papa je trađio da se zarobljenici oslobode, ali je oslobođen samo legat. Petar Kurtene je život završio u epirskom zarobljeništvu. Ovim je povećao svoj položaj u međunarodnom svetu.

Sledećih godina, osvajao je redom Beriju, Serviju, Dramu i Prosek, 1221. zauzeo je Ser, onda u aprilu Ohrid, koji sad postaje sedište ove zemlje. Po stupanju na presto Jovana Duke III Vataca (1221. do 1254.), on više nije imao obavezu lojalnosti prema NIkeji i tada počinje veliko rivalstvo. Odmah posle smrti Teodora Laskarisa, Teodor I zauzeo je neke gradove, pa i samo Jedrene. Kao svoj sledeći cilj postavio je Solun, koji je i osvojio u decembru 1224. Posle osvajanja Soluna, hteo je da se i na državno-pravnom nivou izjednači sa Nikejom. Želeo je titulu cara umesto dosadašnje titule despota, ponudio je mitropolitu SOluna, Konstantinu Mesopotamitu koji je to odbio pravdajući se da kao mitropolit nema tu nadleđnost, tako da ga je Teodor I proterao. Onda se obratio Dimitriju Homatijanu, koji je pristao kako bi se revanširao Nikejcima, tako da je krunisan u Solunu. Na negodovanje nikejskog patrijarha, koji je govorio da Homatijan kao arhiepiskop nema pravo da to uradi, Homatijan mu je odgovorio kako ni on nije imao pravo da episkopijama iz ohridske arhiepiskopije daje autokefalnost. Sada je Teodor I izlazio kao najozbiljniji kandidat za obnavljanje Vizantije. 1228. godine umire mladi Robert kurtene, sin Petra i Jolande, a njegov naslednik bio je maloletni brat Balduin II (1228. do 1261.), poslednji latinski car koji je tada imao 11 godina. Postavljalo se pitanje regenta, tako da se kao kandidat spominjao i bugarski car Jovan II Asen (1218. do 1241.), ali je regent morao biti Latin, tako da je na kraju izabran Jovan od Brijea 1229. Ovo je period velike moći Teodora I, što je svakako uticalo na Srbiju. Srpski kralj Radoslav ženi se Anom, ćerkom Teodora I. Ranije je kralj Stefan Nemanjić imao planove za dva braka, jedan za sebe a drugi za sina, ali se radilo o srodstvo 6 stepena. 1219./1220. sklopljen je ovaj brak. U vidu je bio još i brak između Manojla, brata Teodora I i Marije, nezakonite ćerke Jovana II Asena, ali do toga nije došlo. Oko 1230. tri carstva su se borila oko toga koje će da osvoji Carigrad i obnovi vizantiju, Nikejsko, Epirsko i Drugo Bugarsko. Savez Epira i Bugarske prekršio je Teodor I. U proleće 1230. je krenuo kao ka Carigradu, a potom je u dolini Marice naglo skrenuo ka oblasti bugarske. O tome izveštava Georgije Akropolit, protivnik Teodora I. Do bitke je došlo u proleće 1230. kod Klokotnice, pritoke Marice, gde je Teodor I doživeo poraz i pao u zarobljeništvo. Najpre je bio uvažavan, ali pošto je probao da skuje zaveru, uhvaćen je i oslepljen. Potom je uspeo da pobegne u Makedoniju. Posle ovog udarca Epir se raspao na dva dela: na Epir i Tesaliju, koje će postojati još stotinak godina dok ih Andronik II ne pripoji Vizantiji. Ovaj događaj ima posledice po Srbiju. Kralj Radoslav gubi oslonac koji je imao u Teodoru I, pa stoga vlastela dovodi na vlast 1234. njegovog brata Vladislava koji je bio oženjen Beloslavom, ćerkom Jovana II Asena. Kad Bugarska nastrada pod najezdom Mongola i Jovan II izgubi presto, pašže i Vladislav, a novi vladar srpske zemlje biće Uroš, treći od četvorice sinova Stefana Nemanjića.

XXIV Zapadna politika Mihaila VIII Paleologa Vizantija, obnovljena 1261., nije više nosila epitet velike sile. Doba latinske vlasti ostavilo je duboke tragove, u vizantijskim vodama gospodarile su italijanske republike, Grčka je ostala pod vlašću Latina, a i Epir i tesalija, izmakli su ujedninjenju sa Vizantijom i zadržali neprijateljski stav. Znatan deo Balkana držali su Bugari i Srbi, ali nijedna od njih nije bila spremna za obračun sa Vizantijom. Mihailo VIII, koji je voleo sebe nazivati Novim Konstantinom, bio je nenadmašiv

diplomata. Središte agresivnih planova protiv Vizantije bila je Sicilija, gde je pobegao Balduin II, i čiji su se planovi mogli ostvariti samo uz papinu podršku. Mihailo VIII je nastojao da spreči ovakav sporazum, a dok je na Siciliji bio na vlasti Manfred to nije bilo neizvodljivo. Papinoj saradnji sa Manfredom na putu je stajalo rimsko neraspoloženje prema Hoen štaufovcima. Papa nikad ne bi imenovao Manfreda za vođu krstaškog pohoda, koji bi za cilj imao obnovu Latinskog carstva. Papa Urban IV je sicilijansku krunu ponudio bratu francuskog kralja, Karlu Anžujskom. Mihailo VIII je iskoristio njihove sukobe kako bi se približio papskoj kuriji, i uspeo je da izazove kod pape preokret. Prema franačkoj Grčkoj, Mihailo VIII je bio u povoljnom položaju, jer je od vremena Pelagonske bitke VIljem II VIlarduen bio njegov zarobljenik. Car je mogao da mu diktira uslove, pre nego što mu je krajem 1261. dozvolio da se vrati u Ahaju. Viljem II je položio vazalnu zakletvu kralju, dobio titulu velikog domestikai morao je Vizantiji da ustupi niz značajnih utvrđenja na Peloponezu (Monemvasiju, Mistru). Nije dugo ostao veran sizerenu, papa ga je razrešio zakletve, a Mleci su mu pružili podršku. Izbija rat, Mihailo šalje veliku vojsku na Peloponez pod zapovedništvom svog brata sevatokratora Konstantina. Posle početnih uspeha, došlo je do obrta, tar se oteglio, nestajalo je novca, a turski najamnici koji je bilo oko 5 000 prešli su na stranu Latina. Vizantinci su pretrpeli strašan poraz 1264. u bici kod Makro-Plagi, a u proleće 1263. Mlečani su razbili đenovljasnku flotu kod Setopocija. Ovo je nateralo Mihaila VIII da otpusti Đenovljane i stupi u pregovore sa Mlečanima. Juna 1265. izrađen je ugovor po kojem su Mletci dobili neke stare a i nove privilegije. Prekid sa Đenovljanima bio je međutim samo privremen, pošto su Mlečani odugovlačili sa poptisivanje sporazuma, tako da se Mihailo VIII ponovo obraća Đenovi za pomoć. Povratak Đenovljana naterao je Mlečane da potpišu sporazum, tako da ga potpisuju 4. aprila 1268. na 5 godina. U međuvremenu, na Zapadu grof Provanse, Karlo Anžujski, na papin poziv dolazi u Italiju i poražava Manfreda, koji je 26. februara 1266. poginuo u bici kod Beneventa. Da je Karlo opasniji od Manfreda pokazuje ugovor iz Viterba od 27. maja 1267. koji je predviđao ponovnu podelu Vizantije, a potvrđen je brakom Karlove ćerke Beatriče i Balduinovog sina Filipa. Karlo se uskoro umešao i u prilike u Grčkoj, osigurao je sebi neke Manfredove posede u Epiru i stupio u vezu sa Viljemom II, koji se predao Karlu Anđujskom i tako stavio svoje zemlje njemu na raspolaganje. Svoju kći Izabelu venčao je Karlovim sinom Filipom. Srbi i Bugari staju na njegoovu stranu. Položaj vizantijskog cara postaje ponovo težak, ali Mihailo VIII nije klonuo. Umesto da se posluži silom i izgubi, poslužio se diplomatijom i pridobio savez sa papom Klimentom IV, jedinom osobom koja je mogla da Karlu stavi moralno ograničenje. Rim je želeo više oslobađanje Svete zemlje od osvajanja Vizantije, čemu je težio Karlo. Kada je 1268. umro papa Kliment, veđti car je podršku pronašao u francuskom kralju Luju IX, koji je uspeo da odvrati svog brata od rata protiv Grka, i umesto toga povede ga sa sobom u leto 1270. u krstaški pohod na Tunis. Najzad, u septembru 1271. na mesto pape dolazi Grigorije X, Italijan a ne Francuz kojeg je Karlo želeo. Novonastalu situaciju iskoristila je Vizantija, ali se nakon smrti Luja IX Svetog karlo vraća na Siciliju i šalje svoje trupe u Moreju 1271./1272. čime se zaustavlja napredovanje Vizantije. Grigoriju X je bilo dosta obećanja Mihaila VIII tako da ga je stavio pred svršen čin, ili će prihvatiti uniju, ili papa više neće moći da suzdržava Karla. Isticanje mletačko-vizantijsog ugovora dalo je papi pravo da

izvrši veći pritisak. Sa druge strane, karlo je okupio oko sebe sve protivnike VIzantije: latine, Grke, Slovene i Albance. Car je pod ovim uslovima morao da popusti, iako je vizantijsko sveštenstvo na čelu sa patrijarhom Josifom negodovalo. Papa Grigorije X služio je kao legat u Siriji i bio je poznat kao zagovornik unija. Sazvao je crkveni sabor u Lionu 1274.. Unija je potpisana 6. juna. Georgije Akropolit je u ime cara priznao primat rimske crkve i dogme. Svoje potpise stavili su i bivši patrijarh German i nikejski mitropolit Teofan. Pod papinim uticajem, Karlo je pristao na primirje do 1. maja 1276. Mlečani su u martu 1275. produžili ugovor sa vizantijskim carem, ovog puta na samo dve godine. Godine 1278. umire Viljem II, pa je Morejska kneževina potpala pod vlast karla Anžujskog. Lionska unija bila je duhovna pobeda pape Grigorija X, a diplomatska Mihaila VIII. Poboljšanje spoljnopolitičke situacije plaćenp je unutrašnjim potresima. Patrijarh Josif bio je uklonjen, zamenio ga je unionista Jovan Bekos, arhivar Svete Sofije. Sevastokrator Jovan Tesalijski je 1278. održao sabor na kojem je Mihailo VIII proglašen za jeretika. Posle smrti pape Grigorija X 1276. novi papa je postao Nikola III koji je nastavio politiku svog prethodnika i Mihailo je mogao da bude siguran sa te strane. Međutim, posle smrti pape Nikole III 1280. u februaru 1281. novi papa postao je Francuz Martin IV, čovek Karla Anžujskog. Uz papinu podršku, Karlo i titularni latinski car Filip sklopili su 3. jula 1281. u Orvijetu ugovor sa Mletačkom, radi ponovnog uspostavljanja Latinskog carstva. Mihailo je proglašen za šizmatika i zabranjeno je katoličkim vladarima da stupaju u veze sa njim. Tada je Karlo bio spreman za napad na Vizantiju, Mleci su mu dali flotu, papa moralnu podršku, a prišli su mu i balkanski vladari. Međutim, nesreća ga je zadesila u poslednjem trenutku. Mihailova diplomatska mreža bila je još uvek efikasna, i pomoću nje u pomoć su mu pristigli ugarski car, mamelučki sultan Egipta poslao bi mu brodove a han Zlatne horde imao je Bugare pod kontrolom. Imao je i kontakte na zapadu, i još u vreme Nikole III stupio je u kontakt sa aragonskim kraljem Petrom III posredstvom Đenovljana, koji je inače bio Manfredov zet i stari Karlov neprijatelj. Car ga je nagovorio da napadne Karla sa leđa, čak mu je stavio na raspolaganje sredstva za izgradnju flote. Čak su i vizantijski agenti huškali sicilijansko stanovništvo protiv vlasti Anžujaca. Krstaški pohod protiv Vizantije bio je planiran za 1283. i tačno kada su teškoće vizantijskog cara dostigle vrhunac, na Siciliji je izbili pobuna 1282. u Palermu, tzv. Sicilijansko večernje koje je učinilo krvav kraj vladi Anžujaca na Siciliji. Uništena je Karlova flota, kao i svi njegovi planovi. U aprilu 1282. stigao je Petar III Aragonski sa svojom flotom i krunisan je Manfredovom krunom u Palermu. Tako je MIhailo VIII svojom veštom diplomatijom otklonio buru koja se 20 godina spremala nad Vizantijom.

XXV Vizantija i Milutin Početkom 1282. srpski kralj Stefan Dragutin (1276. do 1282.) je nesrećno pao sa konja pod Jelečom. Psihički i fizički pogođen udesom, Dragutin je Deževskim sporazumom odstupio sa vlasti u korist svog mlađeg brata Milutina, koji je uz presto preuzeo bratovljevog konja i oružje. Dragutin se povlači zbog loma noge o pod pritiskom vlastele, Milutin bi ga nasledio doživotno, a posle Milutina bi na vlast došao Dragutinov sin, verovatno Vladislav. Dragutin se i posle abdikacije koristio kraljevskom krunom (1283. do 1313.), ali je bio podređen Milutinu. Imao je

pod upravom Arilje, Rudnik i Uskoplje. Teritorija mu je uvećana 1284. godine kada su mu Mačvanska banovina sa Beogradom i banovina Usora i Soli date kao miraz, dok je 1291. zajedno sa Milutinomosvojio Braničevo i Kučevo od Kudelina i Drmana. Upravo sa Milutinovim dolaskom na presto počinje epoha osvajanja značajnih vizantijskih teritorija. Prilazak Srbije koaliciji zapadnih sila obrazovane u Orvijetu 3. jula 1281. sa ciljem uništenja Vizantije ostvaren je verovatno za vreme Dragutinove vladavine, ali se tek u Milutinovo vreme energično pristupilo ispunjivanju savezničkih obaveza. Pre Sicilijanskog večernja i pada Karla Anžujskog, srpske trupe zauzele su Skoplje, Gornji i Donji Polog, Ovče Polje, Zletovo i Pijanec u području Bregalnice. Veliki uspeh kralja Milutina nije mogao da prođe bez reakcije Carigrada. Mihailo VIII krenuo je u pohod na Srbiju, međutim umire 11. decembra 1282. u nekom tračkom selu. Novi vladar, Andronik II, njegov sin, uputio je u proleće 1283. vojsku u Srbiju, koja je prodrla do Lipljana i Prizrena, ali se situacija okreće u korsit Srbije nakon propasti većeg odreda Tatara na Drimu. Milutin i Dragutin zajedno u jesen 1283. prodiru u vizantijske teritorije. Stigli su do Makedonije, a početkom 1284. pljačkaju strumsku i sersku oblast i stižu do granice Svete Gore i oblasti Egejskog mora kod Hrisopolja, posle čega Kotanica ponovo beži Srbima. Nakon ovog pohoda, Dragutin se vraća u svoju oblast, a Milutin posle kraćeg predaha 1284. osvaja Poreč, Kičevo i Debar, pomerajući srpsku granicu na jug. Ona će se ustaliti na liniji Strumica - Prosek Prilep - Ohrid - Kroja, odnosno Ohrid - Prilep - Štip. Posle ovog sledi kraći period mira. Do novih sukoba dolazi početkom 1296. kada Vizantija zauzima Valonu i Drač. Milutin je imao istu ideju, ali ga je Vizantija preduhitrila. To ga međutim nije obeshrabrilo, i več u junu 1296. Drač je pod njegovom kontrolom. Gubitak Drača tera Vizantiju da na Srbiju pošalje vojsku pod vošstvom generala Mihaila Glavasa 1297. Napad je bio neuspešan, tako da je Vizantija primorana na vođenje pregovora. Glavas je predložio brak između srpskog i vizantijskog dvora, navodi Georgije Pahimer, dok je Teodor Metohit najzaslužniji za uspeh pregovora. Milutin je sporazum sa Vizantijom prvenstveno želeo zbog prestiža i političkog ugleda, obezbeđivanja sigurnosti novoosvojenih teritorija a time bi i problem prestola bio ređen u njegovu korist. Potporu za svoju politiku Milutin je našao u redovima sveštenstva, sa arhiepiskopom Jevstatijem na čelu, ali je imao opoziciju među vlastelom. Prepreka za brak bilo je i sa vizantijske strane, jer careva sestra Evdokija, udovica trapezuntskog vladara Jovana II Komnina, nije želela da se uda za tri puta ženjenog srpskog vladara, koji je još uvek bio u braku sa bugarskom princezom Anom Terter. Zbog ozbiljne uvrede, Milutin je Carigrad napao pretnjama, tako da je kao zamenu za Evdokiju, Andronik II ponudio svoju šestogodišnju ćerku Simonidu. Vizantijski kler je protestovao protiv ovakve odluke jer za njih sklapanje četvrtog braka predstavljalo jednu od najtežih povreda hrišćanskog morala. pregovori nisu išli glatko, barem sa vizantijske strane, jer su MIlutinove želje oko teritorija ispunjene. Od Milutina se tražilo da preda treću ženu i ugledne taoce, kao i da kraljica majka da blagoslov i prisustvuje svadbi. Teodor Metohit je čak 5 puta odlazio u Srbiju dok napokon nije pao dogovor. Andronik je 1299. pred Vaskrs stigao u Solun. Milutin je zatražio primopredaju na ničijoj zemlji, tako da je na Vardaru 1299. izvršena primopredaja gde su Vizatinci predali Simonidu i taoce, a Milutin ženu i taoce, među kojima je bio i Kotanica. Ohridski arhiepsikop Makarije je obavio venčanje MIlutina i SImonide, čime su

srpskom kralju u miraz priznate osvojene zemlje severno od linije Ohrid - Prilep - Štip. MIlutin je tek potom posetio cara u Solunu i bio bogato ugošćen. Tada počinje “vizantinizacija” u Srbiji.

XXVI Katalanska kompanija Katalanska kompanija je pomagala sicilijanskom kralju Fridrihu u borbi protiv Anžujaca. Posle mira u Kaltabeloti (1302.) oni su bili otpuštnei iz službe te su morali potražiti novo zaposlenje. Rožer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije, ponudio je svoje usluge Androniku II u borbi protiv Turaka. zahtevao je platu četiri meseca unapred, dok je car sa druge strane bio oduševljen. Potpisan je ugovor i zapečaćen je tako što je Mariju Asen, ćerku Jovana III Asena, verio za Rožera, kome je dao tituluvelikog vojvode i cezara. Septembra 1303. Katalanci, njih oko 6 500, stiže u Carigrad pod vođstvom de Flora. Početkom 1304. prebacili su se u Malu Aziju i uputili ka Filadelfiji, koja se nalazila pod tuskom opsadom, gde su porazili Turke. Posle pobede, počinju da pustoše okolne zemlje, i umesto da ratuju sa Turcima, oni napadaju vizantijsku Magneziju. Zimu 1304./1305. proveli su na Galipolju, s tim da na proleće opet krenu u Malu Aziju. Prema katalancima naročito je neraspoložen bio Mihailo IX, dok su sa druge strane oni bili nezadovoljni neredovnim platama. Sukob se zaoštrio do te mere da je aprila 1305. Rožer de Flor ubije u palati Mihaila IX. Izbija rat, gde oni masakriraju ili odvode u ropstvo svo stanovnoštvo Galipolja. Vojska Mihaila IX je doživela poraz u Trakiji, a sam prestolonaslednik se spasao begom u Didimotiku. Pošto su u potpunosti opustošili Trakiju, u jesen 1307. naselili su se u Kasandriji i nastavili sa pljačkanjem. Pljačkali su i palili čak i manastira na Svetoj Gori, gde je Hilandar izdržao pravu opsadu. Napad na Solun bio je odbijen u proleće 1308. Katalanci iz Kasandrije kreću u Tesaliju, gde je vladao Jovan II, unuk sevastokratora Jovana. U ovoj oblasti Katalanci su proveli godinu dana. U proleće 1310. krenuli su na jug i stupili u službu atisnkog vojvode Valtera od Brijena. Uskoro će se zavaditi sa Francima i krajnji rezultat bio je nov otvoreni rat. Na Kefisu u beotiji 1311. su satrli franačku vosjku, čime je franačka vlast u Beotiji i Atini bila slomljena, a umesto nje je nastala Katalanska kneževina. Atina će pod vlašću Katalanaca ostati narednih 70-ak godina, do 1388. kada će vlast nad tim prostorom preuzeti Navarska kompanija.

XXVII Građanski rat 1321. - 1328. Poslednji uzlet Vizantija je imala za vreme vlade Mihaila VIII. Već za vreme njegovog naslednika Andronika II (1282. do 1328.) počinje opadanje. Otvoreni sukob koji se rasplamsao u proleće 1321. godine u kome su na suprotstavljenim stranama stajali Andronik II i njegov unu Andronik III, otvorio je seriju građanskih ratova. Na jednoj strani je Andronik II i njegov glavni savetnik Teodor Metohit. Andronik nije voleo da ratuje, voleo je da sedi u prestonici i da se druži sa intelektualcima i veoma je zaslužan za kulturni polet Vizantije, koji se naziva Renesansa Paleologa. Nasuprot njemu nalazi se njegov unuk Andronik III, pristojno obrazovan, drčan, ratnički nastrojen unuk Andronika II i njegov najbliži prijatelj Jovan Kantakuzin. Pored njega, osim Kantakuzina, bio je i Sirgijan, najbolji vizantijski vojskovođa tog doba. Tu su i Teodor Sinadin i Aleksije Apokavk. Sukob je počeo porodičnom tragedijom. Stari car voleo je svog

najstarijeg unuka jer ga je postavio za savladara 1216., prvi savladar bio je njegov sin MIhailo IX. Međutim, unuk je bio nestrpljiv da vlada, trebalo je sačekati da umre deda, pa otac, čak je predlagao da mu se da deo teritorije kojom bi on vladao. Porodična tragedija koja je pokrenula sukobe bila je ovakva: mladi car imao je ljubavnicu, a ta ljubavnica je imala ljubavnika. Mladi car u svojoj ljubomori naređuje da se ljubavnik ubije, ali u noći kada mu je pripremljena zaseda, tuda je prolazio carev mlađi brat despot Manojlo, kog su ljudi mladog cara greškom ubili 1. oktobra 1320. godine. Pogibija mlađeg sina, kao i jedne od ćerki, potpuno je dokrajčila cara Mihaila IX i on umire 12. oktobra. Andronik je za smrt sina okrivio unuka i zbog toga dolazi do zategnutih odnosa. Andronik II je hteo svog unuka Andronika III da liši prestola, čak je nameravao da presto ostavi jednom svom drugom unuku. Zima 1320./1321. protekla je u odmeravanju snaga. Deda je pokušao da postavljanjem na dužnosti neke od prijatelja mladog cara ukloni iz prestonice. Tako je Kantakuzinu predlagao da bude namesnik na Peloponezu, ali je ovaj, znajući o čemu se radi, učtivo to odbio. Deo pristalica mladog cara otišao je u Trakiju, kako bi pripremio vojsku za ono što se spremalo. Stari car je saznao za to i nameravao je da uhapsi unuka, međutim patrijarh Gerasim I je dojavio to mladom caru na Vaskrs 19. aprila 1321. Stoga, mladi car u noći između nedelje i ponedeljka beži iz Carigrada. Građanski rat se nije mogao izbeći. Stanovništvo je bilo na strani mladog cara, jer je Andronik II već vladao 40 godina, bio je primoran da štedi, da poveća i uvede nove poreze, jer su troškovi države nakon povratka u Carigrad porasli. Sve to je uticalo na njegovu nepopularnost, a pored toga mladi car je u Trakiji obznanio da će Trakiju osloboditi poreza ako dođe na vlast. Andronik II bio je veoma oprezan i shvatio je da mora da obezbedi podršku u Carigradu. Sveštenici su išli ulicama prestonice noseći jevanđelja i tražeći izjave vernosti od građana za Andronika II, koji je izdejstvovao da crkveni velikodostojnici proglase Andronika III i njegove saradnike za veleizdajnike. Međutim, patrijarh je odbio da ekskomunicira mladog cara, pa je bio primoran da se povuče u jedan manastir. Ljudi Andronika III su pripremivši vojsku, koju je vodio Sirgijan, krenuli polako ka Carigradu. Stari car je procenio da bi bilo veoma opasno da dozvoli opsadu prestonice, tako da je pohitao da utanači pregovore koji su završeni 6. juna 1321. godine u Regionu (Trakija). Carstvo je bilo podeljeno na dva dela. Andronik III je dobio teritorije od Hristopolja (Kavale) do pred Carigrad, a zapadno od Kavale, sa Solunom i Carigradom, dobio je stari car. Dogovor je bio da spoljnu politiku vodi samo Andronik II, međutim sve ovo nije poštovano. Ovim je završena prva faza grašanskog rata, iz kojeg je zadovoljniji izašao Andronik III. Uskoro je u taboru mladog cara došlo do svađe između Kantakuzina i Sirgijana. Navodno je kantakuzin uvredio Sirgijanovu suprugu, tako da je ovaj tražio od Andronika III da bude arbitar, ali mladi car je stao na stranu Kantakuzina. Sirgijan je napustio njegov tabor i stao na stranu Andronika II. Tada počinje druga faza rata. U ovoj fazi, više sreće imao je stari car, a zbog bolesti Andronika III, mir je sklopljen u Ekvivatima u Trakiji 1322. Ponovljeni su uslovi iz prethodnog sporazuma, samo im se Sirgijan protivio, uhvaćen je kako priprema zaveru i dospeo je u zatvor. Zatim sledi period relativnog mira 1322. do 1327. Kao izraz tog pomirenja bilo je krunisanje Andornika III za cara 2. februara 1325. u prisustvu oba cara. Međutim, jedan manji incident dovodi do ponovnih zaoštravanja, naime stari car pada sa konja, okreće se spoljnoj politici i naginje ka zapadu. U okviru te politike

ide i drugi brak Andronika III koga su otac i deda oženili mladom nemačkom plemkinjom, Adelaidom od Braunšvajggrubenhagena, koja je u Vizantiji dobila pravoslavno ime Irina. Pošto im je novorođeni sin umro, a potom i ona, nov izbor žene spao je na princezu iz Savoje, ćerku grofa Amadea V i Marije od Brabanta, Jovanu (Anu) Savojsku. Posredova je Teodor Paleolog. U novembru 1325. ona je krenula iz Đenove, putovala nekoliko meseci brodom i stigla smrtno bolesna u Carigrad. Papa Jovan XXII je odmah protestvovao, ali uzalud. 20-te godine XIV veka bile su veoma važne za istoriju Male Azije i jugoistočnog dela Balkanskog poluostrva. Godine 1327. u Koni je uveden kao službeni jezi turski umesto persijskog. Turci, iako kopneni narod, veoma brzo savladavaju pomorske veštine, pa su napadali Peloponez, Svetu Goru, Eubeju. Nićifor Grigora prebacuje Androniku II što je raspustio flotu. Godine 1326. emir Orhan osvaja Brusu, 1327. pada grad Lopadio a 1326./1327. iskovan je prvi osmanski novac, srebrna akča. Uskoro je usledila i treća i odlučujuća faza u građanskom ratu. Andronik III prešao je iz Didimotike u Selimvriju, a Andronik II je shvatio da je vreme za konačan obračun. U januaru 1328. Andronik III je ušao u Solun, gde su ga pozdravili kao cara. Za raliku od prve dve faze, u trećoj se mešaju strane sile - Srbija i Bugarska. Bugarski car Mihailo Šišman staje na stranu mladog cara, a Stefan Uroš III je podržao svog prijatelja Andronika II. Međutim, Dečanski je samo držao trupe u pograničnim delovima i pratio šta će da se desi. Presudni događaj se odigrava u noći između 23. i 24. maja, kada Andronik III uspeva da uđe u prestonicu. Andronik III pošteđuje Andronika II i traži od njega da abdicira, kuća Teodora Metohita biva poharana, a on proteran u Didimotiku. Kasnije dobija oproštaj od Andronika III i vraća se u manastir Horu u Carigradu. Nakon bolesti Andronika III 1330., stari car se zamonašuje i umire 13. februara 1322., dok su ga posećivali samo ćerka Simonida i Nićifor Grigora. Teodor Metohit umire 13. marta u manastiru Hori, a 13 maja umire patrijarh Isaija. Dolaskom na vlast Andronika III, na vlast je došla nova generacija, ubeđena da će bolje vladati od prethodne.

XXVIII Građanski rat 1341. - 1347. Posle građanskog rata 20-ih, izbio je novi rat, koji je trajao između 1341. i 1347. tj do Kantakuzinovog ulaska u Carigrad. Najmoćnija porodica, posle carske, bila je porodica Kantakuzina. Car Andronik III je umro 15. juna 1341. godine, za vreme sabora o isihazmu. Nije mislio da će umreti, zato nije ostavljao testament, što dovodi do sukoba oko prestola. Jovan Kantakuzin, kao njegov najbliži saradnik, odmah preuzima sve poslove. Po prirodi, Jovan Kantakuzin bi bio regent maloletnom caru Jovanu V, koji je rođen 1322. godine. Međutim, nisu svi bili voljni da Kantakuzin bude regent. U julu dolazi do novog sabora u vezi isihazma. Varlaam napušta Vizantiju, tako da protivnike Georgija Palame predvodi monah slovenskog porekla, iz Prilepa, Grigorije Akintin. Najpre je bio pristalica Palame, a potom protivnik. Isihasti i Palama su trijumfovali, a Akintin je bio osuđen, ali je uspeo da bude pomenut u zapisnicima sabora. Jula 1341. Kantakuzin je izašao na kratko iz grada do Didimotike, gde je imao neki privatan posao, a drugi razlog bila su kretanja Srba i Bugara nakon smrti Andronika III. Srbi su prodrli do mesta Krićani, ali je Kantakuzin sredio situaciju. Pošto su Sirgijan i Andronik III umrli, od mladih ostaju samo Kantakuzin, Apokavk i Sinadin, koji nije bio čovek velikih

ambicija. Apokavk je nagovarao Kantakuzina da se proglasi za cara, dok bi mu on bio saradnik. Međutim, Kantakuzin odbija predlog. Pošto je odbio predlog, dolazi do sukoba između njih. Pošto je izašao iz grada i krenuo u Trakiju, pružio je savršenu priliku svojim protivnicima da izvrše državni udar i da ga proglase za državnog neprijatelja i veleizdajnika; imovina mu je konfiskovana, saradnici su mu pohapšeni, čak su mu i majku držali u pritvoru u kojem će ona i umreti. Obrazuje se regenstvo čiji je najmoćniji čovek bio Apokavk. Pored njega tu su patrijarh Jovan XIV Kalekas, protivnik Kantakuzinov po pitanju isihazma, i kao treći član regenstva Ana Savojska. Kantakuzin je bio u Didimotici kada mu je javljeno šta se dešava u Carigradu, tako da su pred njim bile dve mogućnosti, ili da se potčini ili da prihvati izazov. On prihvata izazov i 26. oktobra na dan Svetog Dimitrija, proglašava se za cara. Time je počeo najteži građanski rat u XIV veku. Međutim, poštovao je načelo legitimiteta i naredio da se u crkvama najpre pominju imena Jovana V i Ane Savojske, a zatim njegovo i ime njegove supruge Irine Asen. Regenstvo odgovara tako što 19. novembra 1341. u crkvi Svete Sofije kruniše mladog Jovana V za cara. Za razliku od sukoba iz dvadesetih gde su se sukobile stara i nova generacija, ovaj sukob dobija i socijalna i verska obeležja. U ovim sukobima ustali su i najniži slojevi. Dimitrije Kidon piše o dešavanjima u Solunu, gde su najveći potresi. U periodu od 1342. do 1359./1360. Solunom vladaju najsiromašniji slojevi. Što se tiče verske dimenzije, Kantakuzin je bio pristalica isihazma, a regentsvo protiv, pogotovo Jovan XIV Kalekas i Ana Savojska. Apokavk nije mnogo mario oko toga. Grigorije Palama osudio je državni udar protiv Kantakuzina, a patrijarh ga je najpre proglasio za jeretika, potom ekskomunicirao i zatvorio. Zima 1341./1342. bila je teška za Kantakuzina poššto je došlo do niza antiaristokratskih ustanaka u Trakiji. Ustanci izbijaju u delovima Jedrena i Didimotici, tako da više nije siguran tamo. Apokavk, iako pripadnik sloja novih bogataša, uspeva da okrene najsiromašnije slojeve protiv Kantakuzina. Ustanci primoravaju Kantakuzina da napusti Trakiju, hteo je da ode u Solun gde je namesnik bio njegov prijatelj Teodor Sinadin, ali tek kad je stigao do grada Ginekokastrona, shvatio je da ne može da uđu u Solun u kojem je izbio ustanak, a njegov prijatelj se jedva izvukao. Pošto ne može ni u Carigrad ni u Solun, krenuo je u Srbiju. Krenuo je uz Vardar gde ga je sačekao Jovan Oliver, koji obaveštava Dušana o ovome. Oni se sastaju u Paunima, u blizini Prištine, gde Dušan pristaje da kao prijatelj pomogne Kantakuzinu. Grigora međutim navodi da je dogovor bio da svakom ostane ono što osvoji. Regenstvo zahteva od Dušana da im preda Kantakuzina za šta će biti nagrađen, međutim on ostaje dosledan i ne predaje svog novog saveznika. Nakon pregovoram Kantakuzin sa svojim trupama koje broje oko 2 000 vojnika i srpsko vojskom kreće da zauzme Ser. Bio je avgust na septembar 1342., vojska se napila vina i došlo je do velikih stradanje gde je poginulo oko 1 000 ljudi. On se vraća sa samo 500 ljudi, njemu najvernijih i činilo mu se da je sve izgubljeno za njega, međutim u decembru mu stiže vazna podrška od Tesalije. On tamo šalje svog rođaka Jovana Anđela za namesnika. Pošto ga je vrlo važan deo carstva proglasio za cara, njegova pozicija se drastično promenila. Uskoro dolazi do razlaza sa Dušanom zbog razmimoilaženja u planovima. Kantakuzin u ovom ratu koristi i pomoć Turaka Seldžuka. Naročito mu je pomogao ajdinski emir Umur. Sad se Dušan približio regentsvu, ali je gledao svoje interese, osvajajući grad za gradom i šireći srpsku teritoriju. Ana Savojska, nalazeći se u

drastičnoj besparici, zalaže krunski nakit u Veneciji, kako bi dobila pozajmicu. Kako je vreme prolazilo, Kantakuzin je sve više konsolidovao svoje snage. Apokavk je onda zaveo neku vrstu strahovlade u Carigradu, pošto je bio neznatnog porekla i bojao se aristokrata. Počeo je da masovno hapsi ljude, tako da je morao proširiti zatvore. Predlagano mu je da završi rat tako što će se nagoditi sa Kantakuzinom, ali je on odbio. 11. juna 1345. dok je obilazio radove, kamenovan je od strane svojih zarobljenika i gine. Pogibija Apokavka značila je da će Kantakuzin dobiti ovaj rat, pošto carica i patrijarh nisu imali dovoljno uporišta i nisu mogli da mu pariraju po uticaju. Međutim, kantakuzin se nije usudio da direktno napadne Carigrad, jer se plašio da će ostati bez pristalica ako ne uspe da ga osvoji. U međuvremenu njegov saradnik Umur poginuo je u ratu sa krstašima, pa se on prbližio Orhanu, kome je dao svoju ćerku Teodoru. U to vreme, Dušan zauzima Ser, čitava Halkidika i Sveta Gora dolaze pod njegovu vlast. Držao je sve sem Soluna, a onda se proglasio za cara i krunisao na Vaskrs, 16. aprila 1346. u Skoplju. Kao neka vrsta odgovora, 21. maja Kantakuzin se krunisao u Jedrenu. Krunisanje je obavio jerusalimski patrijarh Lazar koji se tad nalazio u Vizantiji. Uz to, grupa episkopa je ekskomunicirala patrijarha Jovana Kalekasa. Međutim, Kantakuzin je znao da krunisanje nije validni sve dok se ne kruniše u Carigradu. Polako se približavao Carigradu. Ana Savojska pokušava čak i atentat na Kantakuzina, ali ne uspeva. On je 2. februara 1427. bio pred vratima Carigrada. Carica je kao poslednji adut svrgla Jovana Kalekasa i pustila iz zatvora Palamu, i on je sad vodio pregovore između zaraćenih strana. Kantakuzin je u noći između 2. i 3. februara ušao u grad, otvorena mu je kapija i on je ušao sa vojskom, čime je rat bio završen. Posle svih ovih nepotrebnih dešavanja, dogovoreno je da se Jovan V oženi Kantakuzinovom ćerkom Jelenom, da sledećih deset godina vladaju dva cara (Jovan V i Jovan VI Kantakuzin) i da se oprosti svim zatočenicima. Kantakuzin je ponovo krunisan za cara 21. maja 1347. u Bogorodičinoj crkvi u Vlaherni, pošto je Sveta Sofija bila oštećena u zemljotresu iz 1346. Ovaj rat je imao ogromne posledice po Vizantiju koja sve više slabi, a susedi sve više jačaju.

XXIX Vizantija i Dušan U bici kod Velbužda 28. jula 1330. godine, mladi kralj Dušan se istakao. Već sledeće godine, u Bugarskoj dolazi do prevrata, kao i u Srbiji. Jovan Stefan i njegova majka Ana su zbačeni, kao i Stefan Dečanski, dok na presto dolaze Jovan Aleksandar i Dušan, koji je krunisan 8. septembra u Svrčinu. Dušan je kao glavni pravac širenja video prema jugu, na račun Vizantije. Pre toga morao je obezbediti ostale granice, istočnu je obezbedio tako što se oženio Jelenom, sestrom novog bugarskog cara, a na zapadu pregovorima sa Bosnom i Dubrovnikom. Neposredno po preuzimanju vlasti 1132., Dušan pustoši vizantijske posede u istočnoj Makedoniji, od Strumice do obala Egejskog mora, posle čega zadržava Strumicu sa nekim gradovima. U toku priprema, u proleće 1334., stupio je u službu Dušana ugledni vizantijski prebeg, Sirgijan, koji je dobro poznavao situaciju u Vizantiji i ponudio Dušanu usluge protiv cara Andronika III, koje je ovaj prihvatio. Uz Sirgijanovu pomoć, Dušan je krenuo na jug i ovi pohodi su doneli Srbiji velike

uspehe, jer su Srbi brzo osvojili, Prilep i Ohrid, a Sirgijan Kostur. Tek jake zidine Soluna uspevaju da zaustave napredovanje srpskog kralja. Pošto je Andronik III znao da ključ uspeha srpske vojske leži u Sirgijanu, car je poverio zadatak Sfrancesu Paleologu da likvidira Sirgijana. Na reci Galiku Sfrances uspeva da ubije Sirgijana i da se vrati Androniku III. Dušan oplakuje i sahranjuje Sirgijana, i obusatvlja opsadu Soluna, jer mu sa severa preti ugarski kralj Karlo Robert. Kako bi prekinuli rat, oba vladara se sreću na reci Galiku u petak 26. avgusta 1334., u blizini Soluna. Najvažnije je bilo pitanje granice. Srbi su tada na osnovu mirovnog ugovora zadržali Prilep, Ohrid i Strumicu, što je predstvaljalo značajno proširenje ka jugu. Kao znak poboljšanja odnosa, Andronik III daje jedan pomoćni odred Dušanu za borbu protiv Karla Roberta. Zatim sledi jedan period mira koji koristi vizantijski car da bi osvojio Tesaliju 1336. Uskoro dolazi do novog susreta Dušana i Andronika III u Radovištu na Strumici. Ovaj sastanak je bio od velike važnosti za Jovana Kantakuzina, koji je tad upoznao Dušana i njegove najistaknutije velikaše koji će mu biti od pomoći tokom njegovog kasnije boravka u Srbiji 1342. Mirovni odnosi Srbije i Vizantije trajali su sve do iznenadne smrti Andronika III 1341., kada je na prestolu ostao maloletni Jovan V. Iskoristivši situaciju u Vizantiji, DUšan je krenuo prema okolini Soluna gde je osvojio neka naselja. U ime carigradsk vlade, Kantakuzin je septembra 1341. poslao izaslanika Dušanu, nakon čega je mir obnovljen pod ranijim uslovima. Ubrzo u Vizantiji izbija građanski rat zbog svađe oko regentstva. Kantakuzin se u Didimotici proglasio za cara 26. oktobra 1341. Pošto je bio sam u Vizantiji, obraća se Dušanu za pomoć. Idući ka Dušanu, na Vardaru kod Velesa, susreo se sa Jovanom Oliverom koji je obavestio Dušana o njegovom dolasku. Sastanak Dušana i Kantakuzina odigrao se u Prištini jula 1342. Kantakuzin je želeo da obezbedi Dušanovu pomoć uz što manje ustupaka i obaveza, dok je Dušan nastojao da iskoristi Kantakuzinove nevolje i pomogne mu uz obećanje velikih teritorijalnih ustupaka. Najveći zagovornik saveza bio je Jovan Oliver, ali je vlastela tražila da Kantakuzin ostavi sina Manojla kao taoca, koji je trebao da se oćeni ćerkom Jovana Olivera. Ugovor o savezu Dušana i Kantakuzina bio je zaključen, a predviđeno je bilo da saveznici sadrže ono što osvoje. Po zaključenju sporazuma, saveznici su krenuli u ofanzivu, a prvi cilj im je bio Ser. Kantakuzinu su u pohodu pomagali Jovan Oliver i vojvoda Vratko. Pokreti 1342. i 1343. nisu doneli uspeh, dok su Dušanove trupe zauzele Berat, Kanin i Kroju u Albaniji. Drugi deo vojske bio je usmeren ka tvrđavama u Makedoniji, koje su čuvale pristup Solunu. Osvajaju tvrđave Voden, Kostur i Hlerin. Početkom 1343. osvojena je i oblast istočno od Vardara sa tvrđavom Melnik. Uskoro dolazi do prekida saradnje, jer je avez ograničavao i jednog i drugog. Kantakuzinu dolaze izaslanici iz Tesalije, te mu Dušanova pomoć više nije neophodna. Građanski rat koji je osakatio Vizantiju pružio je priliku Dušanu da stvori veliku silu. Cela Makedonija se nalazila pod njegovom vlašću, sem Soluna. 25. septembra 1345. pada Ser, i ubrzo se proglašava za cara. Osim krunisanja, za patrijarha postavlja Joanikija. Uz prisustvo bugarskog patrijarha Simeona, ohridskog arhiepiskopa Nikole i predstavnika Svete Gore, patrijarh Joanikije je krunisao Dušana za cara na Vaskrs, 16. aprila 1346. u Skoplju. Februara 1347. Kantakuzin trijumfalno ulazi u Carigrad kao Jovan VI. Dušan sledeće godine zaokružuje svoja osvajanja. Zbog pojave kuge, sa suprugom Jelenom sklanja se na Atos 1347. i 1348. Te 1348. umire sevastokrator Jovan Anđeo,

gospodar Epira i Tesalije. Dušan zaposeda ove oblasti, do 1. novembra, i daje ih Preljubu (Tesaliju) i Simeonu (Epir). Tako je car Dušan stvorio veliko srpsko carstvo. U međuvremenu, zaratio je sa Bosnom ali se morao povući jer je saznao da je Kantakuzin zaposeo Ber i Voden, te da neki gradovi hoće i sami da se predaju. Brzo je pohitao na jug, gde je svratio do Dubrovnika, novembra 1350. Ber je branio palman, vođa 300 nemačkih najamnika u carevoj službi. Prodor Grka zaustavio je Preljub kod Srbice. Stigavši na jug, Dušan je brzo povratio izgubljeno, prethodno se sastavši sa Kantakuzinom kod Soluna. U isto vreme, Kantakuzin je isposlovao da vaseljenski patrijarh Kalist odluči srpskog cara i njegove arhijereje. Iste godine Dušan je tražio brodove od Venecije za napad na Carigrad, ali ih nije dobio. Građanski rat ne samo da je uveo Kantakuzina u grad, nego je uveo i Turke u evropsku istoriju. Kantakuzin je odlučio da uz pomoć 20 000 Turaka pod zapovedništvom Sulejmana osigra vlast nad Solunom. S druge strane, Jovan V je pozvao u pomoć Srbe i Bugare. U bici kod Didimotike, pobedu su odnele nadmoćne turske snage. Dušan je umro 20. decembra 1355. u svojoj 48. godini, ne uspevši da osvoji Carigrad. Naslediće ga sin Uroš, koji nije uspeo da sačuva ogromno Carstvo. Glavnu reč vodiće velikaši, a smrću cara Uroša, 2./4. decembra 1371. godine, nestaće i ono malo centralne vlasti.

XXX Građanski rat 70-ih godina XIV veka U ratu 70-ih godina učestvovao je Jovan V i njegov sin Andronik IV. Andronik IV nije slušao svog oca, odbio je da mu pomogne kad su ga Bugaru zadržali u Vidinu 1366. Zadržavanje svakako nije prošlo bez znanja Jovanovog starijeg sina Andronika IV, koji je bio oženjen ćerkom bugarskog cara. Tad mu je u pomoć pritekao brat od ujaka, Amadeo Savojski. Zatim, kada je car obećao Mlečanima ostrvo Tenedos, Andronik IV je odbio da preda ostrvo jer su njegovi prijatelji Đenovljani bili zainteresovani za to ostrvo. Jovan V se opet našao u teškom položaju, ali mu je pomogao mlađi sin Manojlo, upravnik Soluna. Posle bitke na marici, 26. septembra 1371., Vizantija i Bugarska dospele su z vazalnu zavisnost od Osmanskog carstva. U proleće 1373. car Jovan V je pratio sultana u jednom pohodu u Malu Aziju. Njegovo odsustvo iskoristio je Andronik IV da ustane protiv svog oca, a isto je učinio i Muratov sin Saudži Čelebija. Murat je brzo suzbio pobunu, oslepeo Čelebiju i tražio od Jovana da uradi isto. Dok je Čelebija podlegao ranama, kazna nad Andronikom IV i Jovanom VII bila je izvršena mnogo blaže, tako da nisu u potpunosti izgubili vid. Andronik IV je i dalje je mogao da obavlja državne poslove, lišen je položaja savladara i zatvoren, a njegovo mesto zauzeo je Manojlo, koji je 25. septembra 1373. krunisan za savladara. Glavni kamen spoticanja između oca i sina bilo je ostrvo Tenedos koje je bilo zajednički interes Mlečana i Đenovljana. Da se ne bi desilo da Jovan V proda ostrvo Mlečanima, Đenovljani su izbavili Andronika IV i pomogli mu da pobegne u Galatu i stupi u akciju protiv oca i brata. Nakon opsade od 32 dana, Andronik ulazi u Carigrad 12. avgusta 1376. i zbacuje i zatvara oca i brata. Nekoliko dana kasnije predaje Tenedos Đenovi, a kako bi stekao blagonaklonost Turaka predaje im Galipolj. Đenovljani ne uspevaj da osvoje Tenedos, koji je ostao veran Jovanu V već su ga oktobra 1376. okupirali Mlečani. Jovan V i Manojlo uspevaju da pobegnu iz zatvora uz pomoć Mlečana, a uz pomoć Turaka da povrate presto. Turskom potporom ulazu u Carigrad 1. jula 1379. i preuzimaju vlast, ali imaju vojne obaveze i danak

prema sultanu. Manojlo je morao svake godine dolaziti na Portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama. Po povratku na presto, Jovan V morao je da prizna Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im ustupi Selimvriju, Herakleju, Radosto i Panidos. Ovo priznanje potvrđeno je ugovorom od 2. novembra 1382. čime je Carstvo podeljeno među članovima carske porodice: u Carigradu je vladao Jovan V, gradove na Mramornom moru držao je Andronik IV, više zavisan od sultana nego od oca, Manojlo je ponovo preuzeo upravu nad Solunom, a u Moreji je vladao od 1382. godine, kao despot od Mistre, treći carev sin Teodor.

XXXI Putovanja vizantijskih careva na Zapad u XIV i XV veku Poslednjih godina postojanja Vizantijskog carstva, carevi su putovali na Zapad jer je trebalo obezbediti pomoć za odbranu od Turaka. 6. avgusta 1354. mletački poslanik u Carigradu javio je duždu Andriji Dandolu da su Vizantinci ugroženi od strane Turaka i Đenovljana, i da su spremni da se pokore bilo kojoj sili: Mlecima, Srbima ili Ugarima.

Jovan V (1341. do 1391.) Turci su stajali na pragu Trakije, i tada je car Jovan V pribegao starom sredstvu pregovaranja sa Rimom, obećavajući crkvenu uniju. Posle neuspe Lionske unije, došlo je do zastanka od nekih 40 godina, tako da je Jovan V bio vrlo odlučan u stvaranju unije. Godine 1355. poslao je u Avinjon pismo u kojem moli papu da pošalje galije i pomoćnu vojsku, zauzvrat obećavajući da će u roku od šest meseci prevesti svoje stanovništvo u katoličanstvo. Nije mogao to učiniti, jer je opozicija u Vizantiji bila veoma snažna. Dok je država slabila, Crkva je utvrđivala svoje pozicije. Patrijarh Kalist otišao je Dušanovoj udovici Jeleni u Ser, ali se iznenada razboleo i umro, tako da je car bio opet prinuđen na razgovor sa papom. Na Zapadu se spremao nov krstaški rat, jer u jesen 1365. kreće ekspedicija pod vođstvom Petra Kiparskog, koja se međutim zaputila u Egipat. Car je potom krenuo u proleće 1366. sa dvojicom svojih sinova u Ugarsku da zatraži pomoć od kralja Ludovika I. Nikad pre se car nije toliko ponizio da bi odao poštovanje drugom stranom vladaru. To je bio prvi put da neki vizantijski car ide u stranu zemlju kao molilac za pomoć, a ne vojskovođa. Pošto nije uspeo, opet mu je unija predstavljala jedinu vrstu pomoći. Na povratku iz Ugarske, Bugari su ga zadržali u Vidinu 1366. Carev sin Andronik IV znao je za ovo, i iako je bio zet bugarskog cara, nije ništa učinio po tom pitanju. Caru međutim pomaže brat od ujaka, Amadeo Savojski. Takođe, Amadeo sa malom armadom napada i osvaja Galipolje od Turaka avgusta 1366. i vraća Vizantiji Mesemvriju i Sozopolj. Godine 1367. vodio je i on pregovore sa carem, ali je za njega krstaški rat bio neodvojiv od unije. Posle ovih pregovora Jovan V lično odlazi u Rim kod pape, tamo stiže avgusta 1368. sa više predstavnika vizantijske crkve koji su tražili sazivanje vaseljenskog sabora. Taj predlog je odbačen, crkva se povukla, a Jovan V je prešao u rimsku veru 1369. oktobra, i to je ostao njegov lični čin. U odnosima grčke i rimske crkve ništa se nije promenilo. Sve nade sa Zapada su propale, Jovan V u proleće 1370. ide u Veneciju, ne tražeći vojnu, već novčanu pomoć. Dogovoreno je da Mlecima proda ostrvo Tened, a da će mu oni zauzvrat vratiti carski nakit, dati šest neopremljenih transportnih brodova i 25 hiljada dukata. Car je na njih zahtev isplatio 4 000 dukata avansno.

Međutim, carev sin Andronik IV koji je upravljao Vizantijom u carevom odsustvu, nije želeo da se odrekne ostrva, koje je hteo da proda Đenovljanima. Cara je opet izdao stariji sin, a ovoga puta mu je pomogao mlađi sin Manojlo, upravnik Soluna. On je pohitao u Veneciju noseći neke dragulje koje je mogao založiti. Jovan se napokon oktobra 1371. vraća u Carigrad.

Manojlo II (1391. do 1425.) Posle bitke kod Nikopolja 1396. položaj Vizantije je postao još gori, pa su 1398. upućene molbe ruskim knezovima da pošalju pomoć i nešto milostinje hrišćanima u Carigradu. Manojlo II se za pomoć obratio papi, mletačkom duždu, kraljevima Engleske, Francuske i Aragona. Sa svoje strane, sin Andronika IV, Jovan VI želeo je da proda svoje prano na carsku krunu francuskom kralju Šarlu VI. Nije mu mnogo bilo stalo do toga, pa je na Manojlov apel poslao hiljadu ljudi po vođstvom maršala Busikoa. Ova mala vojska nije mogla pomoći u razračunavanju sa Turcima, tako da je Manojlo II lično krenuo na Zapad da potraži pomoć, na nagovor Busikoa. Izmirio se i sa Jovanom VII, koji je preuzeo vlast u Manojlovom odsustvu. Krenuo je 1399. i posetio Veneciju i druge italijanske gradove, potom Pariz, a odatle u London. Tu ga je primio Henri IV i obećao pomoć, ništa manju od Šarla VI. Iz Londona je pismima hvalio prijatelju Hrisoloru Henrija Engleskog, kako će podići vojsku i flotu i pomoći. Međutim, kako je vreme prolazilo, od pomoći engleskog i francuskog kralja nije bilo ništa. Splasnuo je i žar maršala Busikoa, koji je otišao da bude guverne Đenove 1401. U to vreme Jovan VII je vladao samovoljno Carigradom uz sve veću zavisnost od sultana. Tada stiže vest da je Bajazit zarobljen u bici kod Angore 1402., a potom i pogubljen. Vizantija je odahnula, barem na sledećih pedeset godina.

Jovan VIII (1425. do 1448.) Na samrti Manojlo II je rekao sinu Jovanu VIII da se ne zavarava idejama o uniji, ali s obzirom na bezizlazni položaj, Jovan VIII pokušao je još jednom. Pregovori su se vrteli u krug, bezuspešno. Carevi su tražili pomoć, a obećavali uniju koju nisu mogli da nametnu svom narodu. Sa druge strane, zapadnjaci su tražili priznanje papske suprematije i obećavali pomoć, koju nisu mogli ni da obezbede rimokatoličkim silama na Istoku. Bez obzira na neraspoloženje prema uniji, postojala je struja u Vizantiji naklonjena uniji i na njenom čelu bio je car Jovan VIII, koji još kao prestolonaslednik posle opsade Carigrada 1422. otišao na zapad da traži pomoć. Godine 1431. počeli su pregovori o uniji. Pregovori su se otegli zbog sukoba pape Evgenija IV i Bazelskog sabora, ali najzad je odlučeno dase sazove sabor u Italiji na kojem će učestvovati i sam car. Godine 1437. novembra car Jova VIII je krenuo na zapad, ostavivši brata Konstantina kao regenta u Carigradu. Cara su pratili brat Dimitrije, patrijarh Josif, nekoliko mitropolita i mnoštvo episkopa i igumana. Stigao je u proleće 1438. u Feraru, gde je 9. aprila otvoren sabor. Diskusije u Ferari, a potom i u Firenci dugo su trajale iako se konačna odluka već unapred znala. Tek 6. jula 1439. u firentinskoj katedrali, kardinal Julijan Čezarini i nikejski arhiepiskop Visarion proglasili su na latinskom i grčkom jeziku uniju. Dekret su potpisali svi izaslanici vizantijskog poslanstva, osim Marka Evgenika koji je bio protiv unije. Vest da je potpisan ugovor o uniji u Vizantiji je dočekana sa ogromnim negodovanjem. Car, kao i Konstantin, nisu

bili ni za ni protiv unije, ali ako bi ta žrtva omogućila dolazak krstaša i spas Carigrada, onda nije bila uzaludna. Međutim, ova unija nije ni do čega dovela, a Carstvo se bližilo kraju svog postojanja.

XXXII Vizantija - vazalna država Osmanskog carstva Turska pobeda na Marici, najveća i najsudbonosnija pre 1453. imala je za Vizantijsko carstvo velike posledice. Slaba je uteha bila što je Manojlo, namesnik Soluna, upao na teritorije poginulog despota Uglješe i privremeno zauzeo Ser novembra 1371. Posle Maričke bitke, Vizantija je pala u vazalni odnos prema Osmanskom carstvu i obavezala se na plaćanje danka i davanje vojne pomoći. U isto vreme osmanski suverenitet priznaje i Bugarska. U proleće 1373. Jovan V prati sultana na pohodu u Malu Aziju, vršeći svoje vazalne obaveze. Njegovo odsustvo iz Carigrada iskoristio je njegov sin Andronik IV i preuzeo presto. Međutim, njegov ustanak, kao i ustanak Saudži Čelebije bio je propao, i on je zatvoren. Uspeva da pobegne uz pomoć Đenovljana u Galatu i stupi u akciju protiv oca i brata, koji je u međuvremenu postao prestolonaslednik. Nakon opsade od 32 dana, Andronik ulazi u Carigrad 12. avgusta 1376. i zbacuje i zatvara oca i brata. Nekoliko dana kasnije predaje Tenedos Đenovi, a kako bi stekao blagonaklonost Turaka predaje im Galipolj. Đenovljani ne uspevaj da osvoje Tenedos, koji je ostao veran Jovanu V već su ga oktobra 1376. okupirali Mlečani. Jovan V i Manojlo uspevaju da pobegnu iz zatvora uz pomoć Mlečana, a uz pomoć Turaka da povrate presto. Turskom potporom ulazu u Carigrad 1. jula 1379. i preuzimaju vlast, ali imaju vojne obaveze i danak prema sultanu. Manojlo je morao svake godine dolaziti na Portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama. Borba Osmanlija sa balkanskim narodima ulazila je u kritičnu fazu. Srbi su bili ti koji su mogli da pruže najjači otpor, na čelu sa knezom Lazarem, koji se suprotstavio zajedno sa srpskim i bosanskim trupama 15. juna 1389. na Kosovu. Knez Lazar je zarobljen i pogubljen po Bajazitovom narešenju. Poslednji jači otpor na Balkanu bio je slomljen. Kao i bugarski i vizantijski carevi, srpski feudalci morali su slati sultanu vojsku i plaćati danak. Posle Kosovske bitke, Vizantija je u sve gorem položaju. Bajazit je pustošio zemlju, a diktirao Carigradu svoju volju. Uz Bajazitovu pomoć, na presto dolazi Jovan VII, međutim ne vlada dugo. Manojlo uspeva 17. septembra da uđe u Carigrad i vrati presto ocu i sebi. U Carigradu carsku krunu mogao je nositi samo onaj koji je bio spreman biti potčinjen sultanovoj volji, i dok je Jovan V prividno vladao u Carigradu, Manojlo je bio poslušan vladar na osmanskom dvoru. On i Jovan V pružali su podršku Muratu u ratu sa Seldžucima, a sad je Manojlo pratio Bajazita na njegovom pohodu u Filadelfiju i da sa vizantijskim trupama pomogne Turcima u osvajanju poslednjeg vizantijskog uporišta u Maloj Aziji. 16. februara 1391. umire Jovan V, Manojlo hita u Carigrad kako bi preuzeo presto od svo vlastoljubivog sinovca Jovana VII. Carigrad je sad, uz Morejsku despotovinu, sačinjavao celo Carstvo, iako je i sam bio u bednom stanju. Bajazit poziva svoje balkanske vazale na sastanak u Seru, u zimu 1393/4, gde nagoveštava politiku otvorenog neprijateljstva. Pozivu su se odazvali Manojlo II, Jovan II, Stefan Lazarević, Konstantin Dragaš i drugi. U početku je sve hteo da ih pogubi, ali se predomislio. Posle toga počela je blokada Carigrada, Moreja je bila izložena turskim upadima. Pritisak na Vizantiju će

popustiti 1402. kad je Timur 28. jula kod Angore naneo Turcima strašan poraz. Sam Bajazit pao je u zarobljeništvo, gde je i umro. Timurov upad u Aziju produžio je Vizantiji život na još pola veka. U Osmanskom carstvu izbijaju nemiri, Bajazitov najstariji sin Sulejman sklopio je sa Vizantijom kojim je ona oslobođena vazalne zavisnosti prema Turcima i prestala da im plaća danak. Dobila je Solun i gradove na Mrmornom moru. Međutim, kad je Sulejman 1411. podlegao Musi, Vizantiji je zapretila opasnost pošto je Musa krenuo u obračun sa Sulejmanovim saveznicima, pa je čak i opseo Carigrad. Konačnu pobedu u ovom bratoubilačkom rato odneo je Mehmed I koji je 1413. savladao Musu i preuzeo vlast. Mehmed I držao se sporazuma sa Vizantijom i sve snage posvetio obnovi države. Vizantija se tada uzdala u prijateljstvo novog sultana, Manojlo je otišao iz Carigrada, duže vreme boravio u Solunu, a zatim u proleće 1415. krenuo ka Peloponezu. Dok je vizantijski centar opadao, u despotovini Mistre život je bujao. Predah Vizantije prekinut je smrću Mehmeda I i dolaskom na presto njegovog sina Murata II. Novi sultan vraća se Bajazitovoj agrsivnoj politici, Jovan VIII biva krunisan za očevog savladara i pokušavao je da protiv Murata II podupre pretendenta Mustafu, koji je obećao da će nagraditi Vizantiju ako dođe na vlast. Međutim, samo je navukao gnev sultana koji je suzbio pretendenta Mustafu i krenuo na Carigrad 8. juna 1422. kada je počela opsada. Grad je odolevao, a kada je protiv Murata II ustao njegov brat Mustafa, morao je da se povuče. Odlučujući udarac pada tridesetak godina kasnije, ali je opsadom iz 1422. počeo poslednji čin vizantijske tragedije. Uspeli su da sklope mir sa Muratom II, pošto su opet pristali da plaćaju danak 1424. Na taj način, Vizantija se vraća u vazalni odnos kog se privremeno oslobodila nakon bitke kod Angore.

XXXIII Pad Carigrada 1453. godine Kao dodatna literatura.

Rasprave Beograd u XII veku - Tvrdjava - grad - polis, Zbornik radova Vizantološkog instituta, Jovanka Kalić

Vladar je svakako centralna ličnost. O Beogradu pišu grčki i latinski pisci XII veka i poznijih epoha. Pišu različiti ljudi: Beograd u XII veku bio je veliki grad. U grčkim izvorima se navodi kao polis, a najznačajniji je Jovan Kinam koji 1165. godine boravi u Beogradu. Uvek ga naziva polisom. Pominje ga samostalno, ali i pod pojmom “podunavski gradovi” koji tada označava vizantijske gradove na Dunavu. Ne naziva ga tvrđavom. Pored Beograda u polise ubraja Niš, Braničevo… Dok manje gradove naziva tvrđavom kao npr. Zemun. Polis je njemu utvrđeni grad

sa naseljem unutar i van njega. 1189. za vreme Fridriha Barbarose nazivan je civitas, grad sa razvijenim gradskim naseljem, sadrži i tvrđavu, ali se pominje i arh kao sedište vizantijskog zapovednika grada. Kastel malih dimenzija (136x60m) u Beogradu je samo manje utvrđenje u okviru većeg utvrđenog prostora vizantijske epohe. Anonimni “Opis puta u svetu zemlju” piše o Beogradu kao naprednom i bogatom gradu. Arapski pisac Idrisi u delu “ Geografija” kaže da je grad u razvitku i pun ljudi i crkava. Beograd je bio pun raznovrsnog naroda. Beograd otvoreni grad. Naselje se razvijalo na antičkom Singidunumu, unutar bedema nekadašnjeg rimskog vojnog logora. Oko grada “gradska zemlja” ili “gradski metoh” kako se nazivala u Vizantiji. Nalaze se imanja gradjana, posedi crkava. Bilo je od 3 do 5km oko grada. Crkva ima veliku ulogu. Pravoslavlje ima dugu tradiciju. Prilike XI I XII veka, crkvena reforma cara Vasilija II 1019-1020. Tada beogradska eparhija postaje deo grčke Ohridske arhiepiskopije. Kao da tu počinje “grčka zemlja”. Ovom reformom je eparhiji namenio važnu ulogu i maksimalan broj sveštenika (40). O beogradskoj episkopiji XI I XII veka piše ohridski arhiepiskop Teofilakt 1108. u svojim pismima. 1142. Braničevo i Beograd potpadaju pod jurisdikciju Carigradske patrijaršije. Savremenik cara Jovana II Komnina je zapisao da su svi priobalni gradovi uz Dunav “pod carigradskim tronom”.

Dimitrije Kidon o Kosovskom boju, Zbornik radova Vizantološkog instituta 13 (1971), Sima Ćirković Dimitrije Kidon, vizantijski humanistički pisac, državnik i teolog, odavno je privlačio pažnju istraživača srednjovekovne srpske istorije. Prvo ga je osetio ruski slavista Viktor Ivanovič Grigorovič. On je prvi po Konstantinu Jirečeku istakao govore Kidona. Pažnju je skrenuo i Nikola Radojčić u poznatoj studiji o grčkim izvorima za Kosovsku bitku. Nije prikazao kao izvor o boju već je pretresao do tada poznate podatke ovoga pisca da bi istakao njegov stav prema Srbima i pravoslavnim Slovenima. Kidon je odbijao pomisao na savez sa Srbima, Bugarima, Rusima i tražio je pomoć na zapadu. U svojim shvatanjima ostajao je usamljen jer zajednička mržnja prema Turcima i nepoverenje prema zapadu koji je naturao uniju, upućivali su pretežni deo Vizantinaca na izmirenje i saradnju sa ugroženim pravoslavnim susedima. To dolazi u prikazima Kosovske bitke. Belgijski vizantolog A. Gregoar sa posebnim prilogom o vizantijskoj strani o boju. U ispravljenom obliku on poziva na radost što je Tribal (Srbin) u svojoj nesreći uništio neprijatelja. Srpska pobeda nad Turcima kod Bileže 27. avgusta 1388. Tražeći ovu bitku nailazi o govorima Kosovske bitke. Kidon je poslanicu iz Carigrada poslao Manojlu II Paleologu koji je bio izgnanik na Lemnu.

Pismo: “Prokletnik silan prema Bogu, drzak prema svima, sada nestade i pogibe. Stanje se neće promeniti. Ni kada bi svi Turci pomrli uveren sam da Romeji ne bi počeli pametnije da žive. Istražujući to nikada nećemo doći do kraja sve dok ostavivši druge, sami sebe ne počnemo okrivljavati”. U “prokletniku” se prepoznaje Murat I i na taj način pismo se vezuje za Kosovski boj. Ali o boju ne pruža nikakve pojedinosti ali prenosi opšta mišljenja i raspoloženje u vreme bitke. Svedoči o neravnomernoj vojnoj sili i da srpski kneževi nisu ravnopravni sa Turcima. Obaveštava i posle bitke. Govori o Romejima, i primećuje da pogibija Murata I donosi krizu za Tursku. Od toga bi prirodno bilo da Romeji živnu i iskoriste to, ali ipak oni to ne rade jer i oni sami rđavo razmišljaju i zbog aluzija na podeljenost i zavađenost u vrhu Carstva (“Romejima ne bi pomoglo ni da svi Turci pomru”). U pismu nema značaja i dokaza da su Turci trijumfovali na Kosovu. To zapažanje ima značaj za naše razmatranje pisma br. 398 koje je isto vezano za Srbe. I ovo je upućeno Manojlu II Paleologu u vreme zatočenistva u Lemnu. Datovano u leto 1388. Kidon jadikuje što je car Manojlo II Paleolog savladar Jovanu V zatočen, a trebao bi biti u prestonici i da se raduje što je “spasitelj toliku milost podario hrišćanima” i da radi na proterivanju Turaka I da svi o tome govore. “I tako tvoja odustnost sada nama pomračuje radost zbog pobede nad neprijateljem.” Pisma se datuje u vreme progonstva Manojla II, znači od 1387-1389. Beleže i neku hrišćansku pobedu i u jednom dubrovačkom letopisu se nalazi zapis koji beleži da su 28. avgusta Turci potučeni u Bosni kod Bileće. Lenerc je datovao pismo malo pre 28.08.1388. Ovo pismo dolazi nakon pisma gde se govori o smrti Murata I, može se reći da je pismo pronađeno u slobodnim listovima pa da se može datovati kada i druga pisma i da izdavač smatra da pobeda Vlatka Vukovića predstavlja dovoljno jak razlog da promeni hronologiju i da pismo 398 stavi pre pisma 396. Sve je ovo pod znakom pitanja jer je bitka kod Bileće lokalni okršaj, jer nije učestvovala čitava turska vojska niti je bila predvođena Muratom I. I da je toliko zvučno došla do Carigrada, teško je misliti da je probudila toliku nadu i optimizam za akciju protiv Turaka, tako da se dešavanja kod Bileće ne poklapaju sa uzbuđenjima u Carigradu. Pismo 398. dolazi posle 396. i u njemu prenosi raspoloženja posle pogibije Murata I. Morala je biti bliska Lenercu ali je odbacivana zbog toga što je u suprotnosti sa onim što se zna o Kosovskom boju. Prof. Mihajlo Dinić: “Svi govore o hrišćanskoj pobedi ili su neodređenog mišjenja, ali nikako da

su Turci pobedili”. O hrišćanskoj pobedi govori pismo Tvrtka trogirskoj opštini datirano u 20. oktobar 1389., kao i beleška francuskog viteza Filipa Mezijera nastala pre oktobra 1389.; takodje saznajemo i iz mletačkog uputstva od 28. jula 1389. Nepovoljan ishod po Turke beležio je i ruski putopisac đakona Ignjat, 12 dana posle boja. Kada se uzmu drugi savremeni izvori, Kidonovo pismo 398. verovatno vezano za Kosovski boj datuje se za jul - avgust 1389. Mnogi su, neznajući dalji splet, smatrali da su Turci pretrpeli poraz. Kidonov glas je značajniji zbog toga što prenosi raspoloženje carigradske sredine i otkriva njihov stav prema Kosovskoj bici.