Слава! бр.2

Број 2, година 7521.

СЛАВА Часопис посвећен родној вери

red vama je drugi broj rodnovernog åasopisa „Slava!”. Nakon velikog interesovawa koje je izazvao prvi broj nastavqamo daqe sa istim entuzijazmom. Sve rubrike koje su vam se svidele u prvom broju zastupqene su i u ovom, a isti sluåaj ñe biti i sa sledeñim brojevima. Koncept åasopisa ostao je isti, kao i osnova – rodnoverni kalendar. U meœuvremenu, reãili smo da „Slavu!” obogatimo novim sadræajem. Dodata je rubrika „Rodnoverje i umetnost” koja ñe se baviti radovima domañih i stranih umetnika inspirisanih verom predaka. Predstavqañemo pesme, priåe, odlomke romana, ali i muziåke sastave, slikare, vajare. Poåeñemo sa opusom Miloãa Petkoviña alijas Perunovog hroniåara. S wim je uraœen intervju, a tu je i odlomak iz wegovog romana „Rog slovenskih bogova”. Kako je jedan od ciqeva rodnoverja oåuvawe starih obiåaja i mudrosti predaka, od ovog broja poåeñemo sa radom na tom oåuvawu. Po jedan ålanak u svakom broju biñe posveñen starim receptima, kao ãto su recepti za pravqewe tradicionalnih jela, piña ili narodnih lekova. Zdrav æivot u skladu sa prirodom imperativ je svih onih koji se bave obnovom starih religija, pa ñe promovisawe ovakvog æivota biti i jedna od misija „Slave!” I to nije sve… Tokom rada na drugom broju „Slave!” organizovali smo åak dve prezentacije åasopisa. Prva se odræala u Beogradu, a druga u Gorwem Milanovcu, u organizaciji „Staroslavca” Miodraga Ñirakoviña. Tom prilikom upoznali smo neke divne i veoma posveñene qude, koji se bave starom slovenskom verom. Radi se o talentovanim umetnicima åiji ñe radovi biti predstavqeni u nekom od sledeñih brojeva. Saradwa je ostvarena i sa åasopisom „Omaja”, kao i sa dve inostrane rodnoverne organizacije. Åitaoci ñe imati prilike da saznaju neãto viãe o „Slovenskim starovercima” i „Slovenskoj veri”, pa od ovog broja åasopis dobija internacionalni karakter. Period kojim ñemo se baviti u ovom broju „Slave!” je sretewe proleña i leta. To je period bujawa prirode, rasta i cvetawa, vreme u kome i qudi i æivotiwe rade na zasnivawu potomstva. Ujedno, to je i vreme svadbi, obreda plodnosti i svetkovina tokom kojih se slavi duh vegetacije. Po rodnovernom kalendaru, praznici koji su vezani za ovaj period su Biqni petak, Jarilov dan, Æivin dan, Mokoã proleñna, Rusalna nedeqa itd. Mi ñemo se baviti onim najbitnijim, a spomenuñemo i sliåne praznike koji su se slavili u drugim zemqama. U skladu sa aktuelnim periodom u godini, ovaj broj posvetiñemo vodenim vilama. Prema verovawu Slovena, ali i ostalih evropskih naroda, u ovo vreme vodene vile napuãtaju svoja uobiåajena staniãta i odlaze u ãume. Moæe se reñi da je ovo period u kome su rusalke mnogo prisutnije u svetu qudi. Zbog toga su se vrãile, a i danas se vrãe, odreœene obredne radwe. Æivot u skladu sa prirodom podrazumeva prepoznavawe svih wenih faza, ali i usklaœivawe sa periodima solarnog i lunarnog ciklusa. Kako je ovo vreme plodnosti, buœewa i bujawa prirode, vreme jaåawa Sunca i opãte regeneracije, iskoristite ga na najboqi moguñi naåin. I, naravno, uæivajte u åitawu novog broja „Slave!”. Vesna Kakaãevski

1

Uvodna reå: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 ± Predstavqamo vam: „Slovenska vera”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 ± Rodna vera: Prirodna i veãtaåka religija kao binarne opozicije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Iz mog ugla... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ± Folklor: Magijska upotreba noæa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 ± Narodni æivot: Sokolarstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 ± Intervju: Miloã Petkoviñ — Perunov hroniåar. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 ± Rodnoverje i umetnost: Odlomak iz kwige „Rog slovenskih bogova” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 ± Deãavawa: Staroslovenski sajam u Sloveniji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Promocije åasopisa „Slava!”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Skup rodnovernih „Vesnin dan” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 ± Tema broja: Sretewe proleña i leta. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 18.4. Biqni petak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 23.4. Jarilov dan . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 Zeleni Juraj proslava boæanstva vegetacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 14 – 21.5. Rusalna nedeqa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Vodene vile u evropskom folkloru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Izmeœu svetova. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Plodnost kao dar predaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 ± Kalendar biqaka: Lipa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Zova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 Boæur . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 ± Slovenske bajke: Zvonka lipa – bajka Luæiåkih Srba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

Izdaje: Vesna Kakaãevski, Jovana Isailoviña 42, Beograd Glavni i odgovorni urednik: Vesna Kakaãevski Broj pripremili: Andrej Stefanoviñ, Vesna Kakakaãevski, Jelena Ãolak, Milan Dmitraãinoviñ, Gorjanka Panajotoviñ, Branko Belavina, Lazar Mitiñ, Nebojãa Jeremiñ Grafiåko ureœewe: Saãa Peãiñ, Novi Sad Ãtampa: Codex print, Stanimira Raloviña 99, 32300 Gorwi Milanovac Cena åasopisa: 150 din. Tiraæ: 100 primeraka

2

Predstavqamo vam:

apadnoslovensko versko udruæewe „Slovenska vera” (ZZW ”Slowiazska Wiara”) je jedno od najveñih rodnovernih udruæewa u Poqskoj. Sediãte se nalazi u gradu Opole. „Slovenska vera” nastaje 2006. godine udruæivawem viãe rodnovernih organizacija. Status ravnopravne verske zajednice zvaniåno dobija 9. oktobra 2009. godine. Lideri su Pãemislav Mrugaå i Pjotr Vojnar. Organizacija deluje na prostoru cele Poqske, tako ãto je u sedam gradova u zemqi postavqen po jedan ålan kao zvaniåni predstavnik tog regiona. Udruæewe ima åetrnaest zakletih ålanova, oko åetrdeset obiånih ålanova i veliki broj zainteresovanih, koji åekaju da postanu deo udruæewa.

Za ålanove „Slovenske vere” postoji pet najbitnijih svetkovina u toku godine koje proslavqaju na: proleñnu ravnodnevicu (Jare Gody), jesewu ravnodnevicu (Swieto Plonow), zimsku kratkodnevicu (Szczodry Wieczor), letwu dugodnevicu (Noc Kupaly). Zaduãnice (Dziady, Swieto Przotkow) koje se obeleæavaju oko 1. novembra, veoma su bitna svetkovina rodnovernih Poqaka. Osim ovih praznika, obeleæavaju i dva meœunarodna rodnoverna praznika: Perunov dan u Slovaåkoj i Mokoãin dan u Åeãkoj republici. Posebna dogaœawa za svakog pripadnika ove zajednice su i zakletva prilikom primawa novog ålana kao i obredi rodnovernih venåawa. „Slovenska vera” organizuje proslave i obrede ãirom Poqske, ali najbitniji su oni u podnoæju planine Sleze (Sleza), koju smatraju svetom. Na istoj planini nalazi se nekoliko hiqada godina star ærtvenik kao i veoma stari solarni simboli urezani u stene. Na internet prezentaciji „Slovenske vere” dostupni su sveti tekstovi (meœu kojima je najbitniji tekst „Veroispovesti Slovenske vere”), kao i pravilnik o ålanstvu i hijerarhiji. Planiraju da poveæu sva slovenska druãtva u jedno. Za sada imaju predstavnike u Slovaåkoj (Jan Arbet), Åeãkoj (Ãtefan Vitoslav Pilat) i Srbiji (Zorana Lutovac).

Neki od ciqeva ove zajednice su: produbqivawe slovenskih verovawa, stvarawe jedinstvene filozofije æivota kao i oåuvawe poqske kulturne baãtine. Ålanovi „Slovenske vere” su tradicionalisti. Smatraju da hrast (simbol muãkog elementa) i lipa (simbol æenskog elementa) meœusobno prepleteni åine zdravu porodicu. Porodicu vide kao osnov svake åvrste zajednice. Protive se meãawu prirodnih uloga polova u druãtvu, jer veruju da muãkarci i æene treba da ispune razliåite uloge u druãtvu.

3

1.

Mi verujemo u slovenske bogove. Mi verujemo u mudrost, dobrotu i lepotu, skrivene pod wihovim sopstvenim likovima. Slovenski bogovi su izvori æivota, moñi i sreñe. Vera u naãe bogove, jeste tradicija koju nastavqamo.

7.

Neprijateqi smo podlosti, a najviãe od svega osuœujemo nedostatak voqe da se ista nadvlada. Prenosimo ono ãto je najboqe u nama. Nosimo odgovornost za sopstvena dela. Rastemo i stvaramo, jer to je naãa sudbina.

2.

Slovenski bogovi, koji su poãtovani milenijumima, jesu najlepãi odraz boæanske moñi, i najbliæi naãim srcima. Bogovi stvaraju hijerarhijski, raznoliko i meœusobno upotpuwujuñi red. Red koji je nastao iz haosa.

8.

Branioci smo naãih vrednosti, porodica i naãe zajednice. Branimo pravo da æivimo na sopstvenoj teritoriji, branimo prostor naãe civilizacije. Ova duænost proizilazi iz najoåiglednijih zakona prirode.

3.

Verujemo da bogovi daju smisao naãem postojawu, verujemo da oni ãtite od zaborava dela naãih praotaca, kao i naãa dela, dela naãe dece i naãih unuka. Ono najvrednije biñe prenoãeno, i postojañe u veånom krugu koji obnavqa æivot.

9.

4.

Pretpostavqamo da je smrt åoveka, kraj wegove fiziåke biti. To je stawe prelaska u novi oblik postojawa. To je odbaåeni deo starog, istroãenog oblika. Plemeniti i uporni, biñe nagraœeni ulaskom u neprekidne i sve viãe nivoe postojawa, promiãqeniji, znamenitiji i bliæi bogovima.

Naãi rituali upravqaju se ka prañewu ritma prirode, ka pronalaæewu mudrosti meœu zakonima prirode i ka boæanskim pravima koji su predstavqeni u woj. Naãi rituali neguju odnos sa etniåkom i duhovnom zajednicom. Zajedniåke su molitve i zajedniåki je obrok. Odavawe poåasti naãim precima i ærtva za naãe bogove. Vrañamo znaåaj naãim rodnovernim gozbama.

5.

6.

Znawe åoveåanstva nije dostiglo nivo koji bi nam pomogao da utvrdimo suãtinu vaseqene, no ipak, svesni smo wegovog rasta. Sada moæemo postati deo wegovog rasta. Trajni napredak ispuwava naã æivot smislom, i daruje nam veru u opstanak naãih dela.

10. Verujemo u razum, izvor qudske spoznaje. Verujemo u naãe moñi, razlog naãe stalne promene. Verujemo u duãu, boæanski deo u åoveku. 11. Naãa zajednica okruæuje nas pomoñi i podrãkom. Zajedno iznosimo najvrednije unutar nas, jedine stvari vredne pomena. 12. Svastika, triskelion, kolo i jednakokraki krst, simboli su rodnovernih Slovena, simboli koji sadræe znawe o poretku vaseqene.

Primewujemo stroga etiåka pravila. Æivimo kako dolikuje, åasno i plemenito. Osuœujemo lewost, kukaviåluk, nemar i licemerje. Najsramnija za nas je izdaja. „Veroispovesti Slovenske vere” preuzete sa sajta: http://fourfaces.republika.pl/relacje/wyznanieserbia.html. Sa poqskog prevela Zorana Lutovac.

4

Rodna vera:

Galina Lozko

Tabela koju vam predstavqamo preuzeta je iz kwige „Rodna vera” (Beograd, 2012). Iz ove tabele moæemo da vidimo u kakvom su odnosu prirodne i veãtaåke religije, kao i politeizam i monoteizam.

Veãtaåka religija: monoteizam (levi pokret)

Prirodna religija: politeizam (desni pokret)

Veãtaåki stvorena od strane osnivaåa (proroka) kao svetska meœunarodna religija (Mojsije, Hrist, Muhamed).

Nastaje prirodno kao etniåka, nacionalna religija, stvarala se tokom vekova.

Ãiri se na teritoriji drugih qudi sa ciqem osvajawa (bogañewe na raåun drugih), uspostavqawa svetskih carstava, uniãtavawa nacionalnih razlika.

Deluje na svojim teritorijama, koje tradicionalno pripadaju narodu, ne ide daqe od wihove etniåke grupe, postoji kao naåin za samooåuvavawe etnosa.

Propoveda se misionarima, strancima, åesto uz pomoñ vojske, nasilnom metodoma za druge narode.

Predstavqa nasleœe predaka roda i prenosi se mlaœim generacijama jedne etniåke grupe kao voqa i moralni zakon.

Jedan bog, uzurpator vlasti na nebu i na zemqi, Vanzemaqsko stvorewe, jedinstveno ili iskquåivo, koje negira druge bogove, kaæwava mnogoboãce itd.

Svet je raznolika prirodna boæanska suãtina, koja se manifestuje preko razliåitih elemenata u svemiru, i koja se ogleda u mnogim imenima bogova.

Nepoãtovawe i mræwa prema ispovednicima drugih vera, naroåito onih etniåkih; verski fanatizam: uniãtavawe svetih mesta drugih, ubijawe sveãtenika, uniãtavawe tuœih svetih pisama i tuœih svetiwa.

Tolerantan odnos prema religijama susednih naroda i prema wihovim verskim svetiwama, verska tolerancija, ali i osuda izdaje sopstvenih bogova.

Æeqa da se ujedine sve crkve, stvarawe jedinstvene zemaqske verske imperije s jednim centrom, netolerancija nacionalnih razlika, æeqa da se ujedine svi rituali, pravila itd.

Prisustvo mnogih regionalnih zajednica i hramova, poãtovawe razliåitih bogova etniåkog panteona u zavisnosti od tradicija svog mesta, poãtovawe regionalnih obiåaja, tradicija i verskog oseñawa.

5

Uredbe o æivotu vernika: ispovesti, zapovesti, post, izazivawe straha, zapovest pasivnosti na zemqi åekajuñi carstvo nebesko; ropska posluãnost bogu i vlasti, åelnicima, osvajaåima.

Liåna i druãtvena sloboda, aktivan æivot, samopouzdawe, dostojanstvo, shvatawe bogova kao roditeqa, roœaka ili prijateqa koji pomaæu, poãtovawe i sveti odnos prema rodnim bogovima.

Potiskivawe prirodnih osobina i emocija (muåewe), kao posledica straha od zastraãivawa pred kaznom od boga, sudwim danom, poniæavawe qudskog dostojanstva; skromnost rituala, crkvene sahrane.

Oslobaœawe najviãih umetniåkih i prirodnih sila åoveka, moralno ponaãawe ali ne iz straha, veñ kroz razumevawe svog odnosa prema bogovima, qudsko dostojanstvo i vedrina rituala, pesama, plesova, tradicija.

Vera u bogoåoveka, sina boæjeg, istorijsku liånost, kojoj se pripisuje sposobnost da utiåe na æivote qudi, veãtaåki kalendar s datumima praznika, proroka itd.

Vera u bogove prirode kosmosa, koja åini ekoloãko razmiãqawe i ponaãawe; kalendar je sinhronizovan s ritmovima prirode i univerzuma.

Joã jedna tabela iste autorke. Iz ove uporedne analize takoœe se moæe saznati neãto viãe o rodnoj veri i wenom odnosu prema avramovskim religijama.

Haos

Kosmos

Levo

Desno

Globalno (ceo svet)

Lokalno

Internacionalni

Nacionalni

Materijalno

Idealno

Bog je uzviãen

Bog je imanentan

Globalna religija

Etniåka pripadnost, nacionalna veroispovest

6

Iz mog ugla... odna vera u Srbiji joã uvek nije priznata kao veroispovest, za razliku od skoro svih ostalih slovenskih zemaqa. Kod nas ona joã uvek nije ni rekonstruisana u potpunosti. Ipak, veliki deo rodne vere saåuvan je u pravoslavnim obredima i narodnim obiåajima. Sve ovo znaåi da je vreme da se neãto preduzme. I zaista, veñ nekoliko godina nezanemarqiv broj qudi u Srbiji radi na obnovi vere predaka. Poãto, kao ãto rekoh, joã uvek nemamo celu sliku veñ samo skicu, ja ñu ovde pokuãati da objasnim ãta rodna vera znaåi za mene. Kao qubiteq logike teãko mi je da prihvatim bilo koju teoriju o antropomorfnom bogu ili bogovima. Ne verujem da na nebu postoji grupa slovenskih (ili bilo kojih drugih) bogova koji konstantno gledaju ãta radimo, kroje nam sudbinu i tome sliåno. Verujem da se svi slovenski bogovi kriju u prirodi. Ono ãto je fantastiåno i boæanstveno u prirodi neki ñe videti kao grom, a ja ñu videti Peruna, neki ñe videti kao kiãu, ja ñu videti Dajboga, neki ñe uæivati u izlasku sunca, a ja ñu pozdraviti Vida koji kreñe u bitku, neki ñe jedva åekati da poåne proleñe i ode zima, ja ñu jedva åekati Vesnu, radujuñi se Moraninom odlasku itd. U tom smislu priroda oko nas dobija lik, postaje æivqa nego ranije, postaje nam bliæa, a samim tim i draæa, pa ñemo je viãe åuvati i paziti na wu. Time stvaramo sebi zdravije okruæewe i uåimo da ponovo æivimo u skladu sa prirodom, a ne da je samo besomuåno iskoriãñavamo ne pruæajuñi niãta zauzvrat. Promena ñe doñi, kad-tad. To neñe biti neka nagla promena u qudima koji su do sada poãtovali pravoslavne obiåaje, samo ñe nauåiti da svoje slave zovu pravim imenom. Saznañe i ãta zapravo znaåi zapaliti badwak i pomoñi mladom Koledu da ojaåa. Vratiñe se preskakawe vatre, igrawe kola i paqewe

lila, a sve to ñe doñi tako prirodno, da ñe qudi imati utisak da to radili åitavog æivota. Jer to nam je u krvi i duboko u naãim srcima i naãim umovima. Sve ãto su naãi preci radili ima smisla, samo treba da se prisetimo... Bogove ñemo slaviti, a ne moliti im se, a samim tim ñemo slaviti i prirodu. Na slavama se neñemo uzdræavati od nekih vrsta jela ili piña, kao, recimo, na posnim slavama. Uæivañemo u slavqu, jer to je proslava, veseqe... Tom prilikom se señamo predaka i pijemo i jedemo u wihovu åast (slavu). Qudi sve ovo veñ rade, samo im treba otkriti prava imena onih koje slave i prava znaåewa obreda. Treba im objasniti da ne treba da se plaãe nekakve kazne ili Straãnog suda ako slave u skladu sa naãom istinskom tradicijom.

Ponovo treba probuditi señawa na ogaw i pretke, na porodicu i slovensko gostoprimstvo. A kada ponovo poånemo da se shvatamo sebe kao jedno pleme, kao jednu veliku porodicu, tada viãe neñemo imati probleme koje sada imamo. I tada ñemo konaåno poåeti da volimo i poãtujemo svu naãu slovensku brañu, jer je besmisleno da zbog pola veka ruæne istorije budemo neprijateqi svojim susedima. Da zaboravimo vekove i vekove saradwe i sloge. Setiñe se Dajbogovi unuci da su deo åopora, a ne deo stada, kome je potreban nekakav pastir. To za mene oznaåava rodnu veru. Rodna vera znaåi slogu, prirodu, povratak korenima, istinu, åast, slavu i sve one lepe stvari na koje smo kao narod zaboravili. I da zakquåim, rodnoverje je prava, iskonska i prirodna vera Slovena koja æivi, raste i mewa se zajedno sa narodima iz kojih potiåe. Iz tog razloga ona nije vrañawe unazad veñ osvrt na proãlost, radi jasnije slike buduñnosti. Lazar Mitiñ

7

Folklor:

aãi preci su predmete od gvoæœa, posebno one sa zaãiqenim vrhom ili oãtricom koristili za magijsku zaãtitu. U takve predmete spadaju maåevi, sabqe, kose, ekseri, i, naravno, noæ. Posebno moñnim oruœem smatrao se noæ sa crnim koricama, ili britva iste boje. Noæem su se najåeãñe ãtitile porodiqe i novoroœenåad. Smatralo se da su oni najpodloæniji uticaju htoniånih sila – babica, nava, veãtica... Najefikasniji naåin da se zaãtiti dete bio je da se postavi noæ u kolevku. Na ovaj naåin decu su ãtitili i Stari Germani, ne samo naãi preci. Noæ u kolevci ãtitio je dete i od gråeva (verovawe iz Voliwske oblast). Iz istih razloga, majka je nosila noæ sa sobom kada bi izlazila napoqe. Na sahranama je noæ u kolevci spreåavao smrt da „priœe detetu” (Æitomir, Ukrajina). U Belorusiji se noæ stavqao u deåju kolevku iz sasvim drugih razloga. Naime, ovo oruœe stavqalo se u kolevku muãkog deteta da bi ono, kad poraste, postalo drvodeqa.

Poroœaj je predstavqao jedan prelazni æivotni period, dok je samo roœewe oznaåavalo prelazak iz jednog u drugi svet („dete je doãlo na svet”). Tokom svakog prelaznog perioda åovek je mogao biti ugroæen od strane htoniånih biña, ili bar podloæniji wihovom uticaju. Period stupawa u brak bio je takoœe jedan ovakav prelazni period, pa se i u svadbenim obredima koristio noæ kao sredstvo zaãtite. Wime su se, dakle, ãtitili mladenci, ali i vrãili obredi drugaåije vrste. Recimo, noæ se zabadao u svadbeni sto da bi se spreåilo da gosti previãe jedu (Rovewska i Voliwska oblast). I pri meãewu svadbenog kolaåa koristila se magijska moñ noæa (Åernigovska oblast). Ova moñ bila je neka vrsta sile koja uåestvuje u meãewu kolaåa, ãto vidimo i iz beloruske basme koju je recitovala domañica: „Åetiri noæa/ imaju nañve/ peti je moja sila/ kolaå zamesila”. Vidimo da je bilo veoma bitno da se svadbeni kolaå „ojaåa” magijskom snagom. On je predstavqao simbol plodnosti, kao ãto su, uostalom, i obredne pogaåe, pãenica koje se baca na mladence, slavsko æito... Naãi preci su vodili raåuna da ãtite ono ãto im omoguñava blagostawe i odræava wihovu egzistenciju. Zato su, pored ostalog ãto smo naveli, na magijski naåin ãtitili i stoku. S tim u vezi vrãio se obred „zasecawa” tokom kog se, naravno, koristio noæ. Evo kako se u Belorusiji izvodio ovaj obred: seqak bi odveo stoku na paãu i traæio od vraåa da za wega

8

proveri da li je mesto dobro za stoku. Vraå bi zabio noæ u drvo i ostavio ga da tamo stoji preko noñi. Ako bi se sutradan na noæu pojavila neåistoña, to je znaåilo da stoka nije zaãtiñena na mestu ispaãe. U suprotnom, mogla je nastaviti da pase na tom mestu. Sliåan obiåaj zabeleæen je u Åeãkoj. Tom prilikom stvarao se „gvozdeni zid” koji se magijski „gradio” oko ãtale. Domañin je potpuno obnaæen tråao tri kruga oko ãtale sa noæem ili kosom ispod levog pazuha. Nakon toga, on bi „zasekao” zid ãtale tj. zabio seåivo u wega. Na taj naåin je „zakquåavao” gvozdeni zid koji je stvorio kruæeñi oko ãtale, a ovaj zid ãtitio je stoku od htoniånih sila. Pored obreda „zasecawa” noæ se u zaãtitne svrhe koristio i na drugi naåin. Npr. kada bi u Ukrajini primetili da izmuæeno mleko ima tragove krvi, smatrali su se veãtica pogostila kravqim mlekom. Tada bi stavili noæ preko cediqke za muzilicu i tako je spreåili da to åini i daqe. Interesantno je da se noæ smatrao tipiånim magijskim oruœem veãtica, iako se koristio za zaãtitu od wih. I drugi evropski narodi pripisivali su veãticama ovo oruœe, posebno noæ sa crnom drãkom. Noæ se kod naãih predaka koristio i za zaãtitu od demona nepogoda. Ovo vidimo iz sledeñeg verovawa Zapadnih Slovena: ako se noæ baci u olujni vetar, pogodiñe œavola, a na noæu ñe se pojaviti krv. Oåigledno je da je „œavo” preuzeo ulogu ale, duha nepogoda protiv kog su se borili zduhaåi. I u naãim krajevima, kada bi zduhaå zaspao i otiãao da se bori sa alom, wegovi prijateqi su ga ãtitili noæem. Oni su mahali ovim, ili nekim drugim seåivom iznad wegove glave, istovremeno spreåavajuñi da neka htoniåna sila zaposedne telo zaspalog zduhaåa. Vesna Kakaãevski

Narodni æivot:

astanak sokolarstva se vezuje za potrebu åoveka da lovi uz pomoñ divqih ptica grabqivica. Ne zna se taåno kada i gde je nastalo, ali prve pisane tragove nalazimo u Kini oko 2000 god. p.n.e. Od tada se ovaj vid lova sreñe u svim civilizacijama, sve do danas. Kao dokaz da je sokolarstvo kroz istoriju bilo sastavni deo æivota qudi nalazimo mnoge tragove u pisanom obliku, kao i na raznim podnim mozaicima (naroåito u centralnom delu Evrope). Kod nas ove tragove nalazimo na nadgrobnim spomenicima i raznim graœevinama gde su najåeãñe prikazani sokolar, pas, kow i ptica grabqivica. Tehnike hvatawa, gajewa i obuke sokolova su bivale poverene posebnim qudima, kojima je to bilo glavno zanimawe. Sokolari su najåeãñe uzimali samo po jednog mladunca iz legla i tako se trudili da ne ugroze opstanak vrste. Dovitqivi qudi davnih vremena stvorili su posebne rase golubova koje su isprva sluæile za obuku lovnih sokolova. Golubari su puãtali golubove koji su leteli brzo i visoko, a kada bi dostigli odreœenu visinu, tada su na scenu stupali sokolari i wihovi qubimci. Na ovaj naåin

su mogli da veæbaju i procewuju letaåke i lovaåke sposobnosti svojih ptica. U sredwem veku su postojale åitave porodice koje su se bavile uzgojem i obukom ptica za lov, i kao privilegovane bile su osloboœene obaveza plañawa poreza. Obuåeni sokolovi su iz Srbije preko Dubrovnika stizali na razne meridijane. Pored zlata i svile, bili su najceweniji poklon, koji je darivan sa dvora na dvor. Samo najimuñniji qudi tog vremena su lovili sokolovima, dok su siromaãniji velikani lovili jastrebovima. Opet, samo su vladari imali privilegiju da love sa orlovima, koji su sposobni da ulove åak i srnu ili lisicu. U Srbiji je Studenica bila jedan od vodeñih centara sokolarstva u ovom delu Evrope. Dokaze za zastupqenost sokolarstva na naãim prostorima nalazimo u nazivima raznih planina i gradova: planine Veliki i Mali Jastrebac, grad Kragujevac (po vrsti jastreba – kraguju), Soko Bawa i tako daqe. Joã jedan vaæan izvor dokaza je i narodna epska poezija u kojoj je sivi soko opisan kao lovac na utve zlatokrile, a junaci se porede sa sokolovima koji su simbol viteãtva, snage, brzine i spretnosti. Sokolarstvo je bilo zastupqeno u svim evropskim civilizacijama, a jedan od najveñih sokolara starog veka je bio Xingis Kan. Wega je u lovu, po nekim podacima, pratilo oko 1000 sokolara sa 10000 sokolova. Kod slovenskih naroda, na teritoriji savremene Rusije, postao je popularan lov negde krajem VIII-IX veka, verovatno pod uticajem Hazara koji su æiveli na teritoriji danaãweg Dagestana i Dowe

9

Volge. U XII veku, knez Oleg na svom dvoru ima odgajivaånicu sokolova. Rusko sokolarstvo dostiæe procvat pod carem Aleksejem Prvim Mihajloviåem. Tokom wegove vladavine, viãe od 3000 razliåitih ptica grabqivica odgajane su u selima u blizini Moskve, Kolomenskom i Semenovskom. Sve ptice su bile podeqene u grupe, a za svaku grupu je bio zaduæen glavni sokolar. On je ispod sebe imao viãe obiånih sokolara i jastrebara. Na dvoru se åak uvodi poseban ceremonijal-majstor, „Åuvar sokolova”. Postoji viãe naåina lova sa sokolarskim pticama, a sve u zavisnosti od toga koja je vrsta u pitawu. Lov sa ruke sa sokolom nekada je bio jedini naåin lova. Ptica se dræala na ruci pod kapicom, i kada bi isterali neku divqaå, puãtali bi sokola da leti za wom (sokolovi love uglavnom sve pernate æivotiwe, od veliåine prepelice i mogu da savladaju plen do veliåine labuda.) Sa jastrebovima moæe da se lovi i tako ãto ñe sokolar da ãeta kroz ãumu, a jastreb ñe da ga prati, odnosno da leti za wim od drveta do drveta. Ako sokolar istera neku divqaå,

jastreb ñe napasti i pokuãati da je ulovi. Od opreme je bila neophodna sokolarska rukavaca, sokolarska torba u koju se stavqa mamac za pticu kada treba da se vrati i meso kojim se ptica hrani. Zatim, sokolarske veze pomoñu kojih se ptica veæe, stalak na kojem ptica stoji u toku sezone lova, volijera u kojoj boravi u periodu mitarewa, sokolarska kapica, koja sluæi da se ptica uvede u mrak i tako umiri. Daqe, zvonca ili praporci, koji se stavqaju na pticu kada je pala zajedno sa plenom negde u visoku travu ili ãibqe, pa ne moæe da se vidi, veñ se traæi po zvuku. U danaãwe vreme, sokolarstvo viãe nije statusni simbol, veñ naåin æivota. Sokolarstvom se bave samo iskreni zaqubqenici u ove nesvakidaãwe ptice, a zvawe sokolara dobijaju nakon viãegodiãweg rada sa mentorima i pticama, nakon åega sledi polagawe ispita. U Srbiji postoje dva udruæewa sokolara. Prvo, osnovano 2000. godine u Senti, a zatim je nekoliko ålanova tog druãtva osnovalo novo „Druãtvo sokolara Srbije” sa sediãtem u Vinåi. Milan Dmitraãinoviñ i Gorjanka Panajotoviñ

Œurœevdanski obiåaji riãñanski Œurœevdan, koji se slavi 6. maja nasledio je nekadaãwi praznik posveñen Jarilu. Zbog toga se na ovaj dan proslavqa bujawe vegetacije, ali i vrãe brojni stoåarski obredi. Izdvajaju se obredi vezani za prvu muæu i prvo klawe jagwadi, kao i za ritualno ispijawe mleka i konzumirawe jagwetine. Evo ãta o ovome piãe Sima Trojanoviñ: „Uoåi Œurœevdana prvi put se muzu ovce i koze. Pre muæewa, dok su ovce i koze joã u toru, iskopa se pred ulazom jedna rupa, u koju se metne jedno u pepelu ispeåeno jaje (ne sme biti kuvano) i paråe soli. Kad se to uåini, onda se nad iskopanom rupom namesti vedro ili bakraå, nad wim se metne veliki pãeniåni kolaå, koji je na sredini probuãen; povrh otvora na kolaåu metne se brdo, zatim se ozgo metne uspravqena cev od bazara (zove), a na cev se namakne prsten i probuãen kamen. Kad se sve to namesti, onda domañin sedne na ulaz, otvori vrata i poåne da propuãta stoku. Od prve ovce nekoliko kapi propusti kroz cev, brdo i kolaå, i sve to ostavi sem vedra, pa onda namuze prvu stoku. Pri muæewu gleda da posledwi put pomuze onu ovcu (ili kozu), koja se posledwi put ojagwila. Kad se i posledwa ovca pomuze, onda uzme ono jaje ispod vedra i razbije ga o åelo te posledwe ovce, zatim joj obesi venac od

10

obiåne livadske trave s cveñem. Onda obigra tor triput, i kad treñi put doœe na ulaz, on uzme iz one rupe paråe soli i pokupi belance, æumance i quske razbijenog jajeta, pa onda svrãi „nuædu” (veliku ili malu – svejedno) u onu rupu i polazeñi za ovcama, rekne:

Åorba od sitnurije Kad se zakoqe jagwe, od bele xigerice, srca i creva pravi se åorba. Crna se xigerica ne meñe u åorbu, jer se kuvawem stvrdne. Creva se prvo prevrnu, dobro operu i oåiste, pa se sa belom xigericom metnu u bakraå da se obare. Poãto se sve to malo prokuva, izvadi se iz bakaraåa, pa se satarom na loparu (dasci) sitno isecka i metne u lonac da se kuva. Kad bude kuvano, lonac se osoli, zapræi, zakiseli, na isti naåin kao i pileña åorba. I ova åorba smatra se kao zdrava i dobra hrana.

„Ko hoñe da obere moju stoku, on prvo da obere ovo … pa onda moju stoku.” - Kad stigne ovce on skine onaj venac, ãto je maloåas bio natakao o vrat posledwoj ovci, pa sutradan zajedno s onim paråetom soli i ostacima razbijenog jajeta, isitni, i metne u trice i da ovcama i kozama da pojedu. Istog dana (uoåi Œurœevdana) u prvi mrak brat i sestra (obiåno mali, a åesto kad wih nema, onda to åine i veliki, pa i oæeweni ili udate) odu na vrata tora, tu se svuku sasvim goli i poœu oko tora – obiœu oko tora, i uvek kad se sretnu, mimoiœu jedno drugo, oboje rekavãi: „Kad se uzmu brat i sestra tad da mi oberu stoku.” Poãto i treñi put obiœu tor, doãavãi na ulaz, gde su se svukli, uzmu koãuqe, pa ih metnu unakrst nad vratima ulaza, pa onda obuku druge za taj sluåaj spremqene, a odelo navuku isto.

B. Grubaåiñ, M. Tomiñ: „Srpske slave”, Litera, Beograd, 1988. Na Œurœevdan, svaki domañin zakoqe po jedno jagwe, i to kraj potoka: „Da ima u toj godini mleka kao vode.” Poãto jagwe u druãtvu pojedu, kosti ne bacaju, veñ sve zakopaju u mraviwak: „Da se pati* stoka kao mravi.” Sima Trojanoviñ: „Glavni srpski ærtveni obiåaji”, Prosveta, Beograd, 1973 *da se pati=da se mnoæi

11

Intervju:

iloã Petkoviñ roœen je 1986. godine u Niãu. Sa Aleksandrom Teãiñem predstavqa vodeñi dvojac srpskih pisaca koji preko epske fantastike obraœuje i slovensku mitologiju. Autor je trilogije „Vukovi sudbine” koja je ãtampana u tri izdawa, romana „Perunov hroniåar” (Portalibris, 2012) i nastavka „Rog slovenskih bogova” (Portalibris, 2013). Za 2014. najavqen je i treñi deo trilogije „Perunov hroniåar”, pod naslovom „Ãapat Œavoqe varoãi” i novo, åetvrto izdawe „Vukova sudbine”. Autor je i nekoliko popularnih priåa koje su objavqene u tematskim zbirkama i åasopisima ãirom Srbije, meœu kojima se odvajaju: „Karavan Insomniusa”, „Dah ledene grobnice” i „Darovi iz sanduka”. Æivi u Niãu, oæewen je i ima ñerku.

Nakon ãto je Portalibris objavio „Perunovog hroniåara”, mnogi åitaoci su polemisali da li je pisac koji preko mistiånog lika, gospodina Akademika, otkriva tajnu najstarije legende drevne Sorabije, moj alter-ego. Verovatno i jeste tako ali ja toga, barem dok sam radio na rukopisu, nisam bio svestan. Sliånost je velika, lik iz romana se susreñe sa svim problemima prqave, difuzne svakodnevice, bori za egzistenciju, traæi pravi put... Tako je i sa mnom, naæalost, i sa velikim brojem mladih qudi u Srbiji... A onda kreñe ta plemenita, veliåanstvena i bajkovita priåa iz proãlosti, priåa o naãim precima, slovenskim bogovima... Priåa o nadi. Dok sam pisao „Vukove sudbine”, upoznao sam tajne spisateqskog zanata, ali mi je trebalo neãto ãto ñe dati „teæinu” mom radu. Slovenska mitologija se sama nametnula... Nimalo se ne kajem ãto sam istraæivaåki deo rada posvetio samo woj. Da li za tebe slovenska mitologija predstavqa samo umetniåku inspiraciju ili je ona neãto viãe od toga? Pisci fantastike najboqe ”stoje” s inspiracijom, to odgovorno tvrdim. Ja liåno inspiraciju mogu nañi svuda, ali mi je slovenska mitologija bila najprimamqivija. Lepo je, izazovno i zanimqivo istraæivati legende vezane za Atlantidu, egipatske piramide, keltski Stounhenx, Aleksandra Makedonskog, Atilu, Xingis Kana ali… Niãta mi nije bilo izazovnije od ”kopawa” po proãlosti naãih predaka. Ukoliko za deset, dvadeset godina budem video da klinci znaju o naãoj koliko danas znaju o gråkoj mitologiji, biñe mi neizmerno drago ako sam i sam nekim delom doprineo tome.

Da poånemo prvo od imena pod kojim si poznat... Perunov hroniåar... Onaj koji åuva señawe na moñ i slavu starih slovenskih bogova, koji odræava drevni plamen æivim... Koliko si ti zapravo sliåan tom Perunovom hroniåaru o kome piãeã, i ãta te je uopãte podstaklo da piãeã romane inspirisane slovenskom mitologijom?

Kako uklapaã hriãñanstvo sa bavqewem starom slovenskom verom? Kao i Perunov hroniåar iz kwige, i ti si pravoslavac... Vrlo lako… Naãa stara vera, rodnoverje, prethodnik je hriãñanstva ali je, u nekim mawim okvirima, ostala na ovim prostorima i nakon dolaska pravoslavqa. Iz stare vere hriãñani su

12

preuzeli mnoge obiåaje, slavu i paqewe badwaka pre svega, mnogi sveci su zapravo isti kao stari slovenski bogovi, ima tu mnogo dodirnih taåaka. Volim da kaæem da je rodnoverje poput starog drveta åiji koreni seæu duboko u proãlost… Na to isto drvo nakalemqena je kroãwa pravoslavqa, tako da sada to drvo raœa mnogo zrelije, ”ukusnije” plodove. Mislim da bi naãa sveãtena lica trebala viãe da uåe o ovim stvarima, a da ne ih guraju u zapeñak. I Grci su pravoslavci ali se ne stide svoje proãlosti veñ je i dan-danas istiåu u prvi plan. Ja to pokuãavam da uradim sa naãom, preko svojih kwiga. Samo mali broj pisaca epske fantastike bavi se ovom tematikom... Ãta misliã da je razlog tome? Dva su razloga. Prvi je svakako uticaj zapadwaåkih pisaca fantastike, koji svoje priåe smeãtaju uglavnom u kompletno izmaãtane svetove, sebi daju svu slobodu koju æanr pruæa.. To je lakãi put. Drugi razlog je vezan za osobinu koja, naæalost, krasi naã narod. Uvek nam je tuœe bilo draæe, dostupnije. Ukoliko neko hoñe da kao izraz koristi slovensku mitologiju, mora dobro da zasuåe rukave i mnogo vremena posveti istraæivawu. Nisu svi spremni na takvu ærtvu, qudi jednostavno viãe vole liftove od stepenica. Ja spadam u ovu drugu grupu koja je, kako godine prolaze, sve brojnija. To me raduje. Koliko je bitno za nas kao narod da åuvamo duhovno nasleœe predaka? Kakva je uloga tog nasleœa u naãoj istoriji, u naãim æivotima, i na koji naåin moæemo da saåuvamo taj stari plam? Mislim da je od presudnog znaåaja. Naãi preci su æiveli na ovim prostorima mnogo pre dolaska Rimqana, uostalim, Rusi u ãkoli uåe da im preci potiåu sa Balkana. Vreme ne treba meriti od trenutka kada je car Konstantin rekao „Da” hriãñanstvu, to treba istañi u prvi plan. Trebalo bi dati viãe prostora tom periodu u obaveznoj ãkolskoj literaturi, konsultovati kompetentne etnologe, nema ih puno ali ih ipak ima. Isto vaæi i za javne servise, a tu pre svega mislim na RTS, dosta je bilo Drugog svetskog rata, ili perioda pod Turcima, treba snimati i edukatvne emisije, serije i filmove koji ñe obraœivati naãu najstariju istoriju. Hvala bogu, pa je sve viãe autora koji preko svojih kwiga dotiåu, mawe ili viãe, ovu preko potrebnu temu, ali bojim se da individualni napori nisu dovoqno proprañeni. Nismo mi Amerikanci, koji su nastali juåe, pa da nemamo bogatu istoriju. Naprotiv, imamo je i moramo to malo viãe poãtovati. Jedino ñemo tako opstati

kao narod u vremenima u kojima dræave nestaju za tren oka. Popularnost tvojih kwiga pokazuje da je sve veñi broj mladih zainteresovan za staru slovensku religiju. Da li si se ikad pitao otkud toliko interesovawe za jednu staru veru u dobu u kome æivimo? Mislim da je to normalna i oåekivana pojava. Naime, qudima se smuåilo da åitaju tabloidne priåe nekih netalentovanih, iskompleksiranih osoba koje sebe smatraju piscima, æele da se zabave i steknu neka nova znawa. To slovenska mitologija i epska fantastika mogu da im pruæe. Zasluge idu i na raåun stranih pisaca, pre svega Tolkina, zbog åije popularnosti qudi postaju ”fanovi” æanra, a kasnije nalete i na dela domañih autora, izmeœu ostalih i moja. Nakon toga nema povratka. Opãte je poznato da su fanovi fantastike najverniji i najzagriæeniji åitaoci, znam iz liånog iskustva (smeh). Oslawaã se na teorije Aleksandra Asova koji je smatrao da su veñina slovenskih bogova u nekom rodu ili da stupaju u braåne odnose. O tome nemamo nikakvih dokaza, jer stari izvori ne spomiwu ovakve odnose meœu bogovima. Smatraã li da treba prikazati i ovakvo lice slovenske mitologije, ili si se vodio time da je ”u kwiæevnosti sve dozvoqeno”? Pored Sretena Petroviña i Veselina Åajkanoviña, dvojice najistaknutijih autora koji su se bavili slovenskom mitologijom kod nas, Asov mi se najviãe dopao, tako da sam se dosta oslawao na podatke koje sam nalazio u wegovim delima. Volim da, kada piãem, nemam ograniåewa, iz tog razloga mi je Asov bio najprijemåiviji. Mislim da nisam pogreãio jer nisam preterivao. Nisam mewao imena bogova, wihove karakteristike, trudio sam se da obiåaji i verovawa budu autentiåni, isto je i sa mitskim biñima i lokalitetima ali sama priåa je, veñim delom, izmaãtana. Kada doœem u odreœene godine poradiñu i na jednoj ozbiqnijoj kwizi, gde ñu imati ulogu prireœivaåa, a ne pisca… Tada neñe biti mesta za maãtu veñ samo za dobro potkrepqene åiwenice. Isto pitawe odnosi se na dualistiåki koncept slovenske mitologije u tvojim kwigama... Na jednoj strani imamo Moranu i Striboga kao principe zime i smrti (tu je i wihov sin Mrazlo Meñavnik), a na drugoj strani su Perun, Svarog, Svetovid... Naãi preci nisu bili dualisti, pa zaãto je onda u

13

tvojim kwigama, kao i u serijalu o Vukodavu, Morani data uloga ”negativca”? Ako pisac æeli da, uslovno reåeno, zabavi åitaoce, mora da koristi sve prednosti koje mu odreœeni æanr pruæa. Lakãe ñemo popularizovati naãu mitologiju preko komercijalnih romana nego preko struånih, enciklopedijskih izdawa, koja znaju da budu suvoparna, dosadna… Nakon toga, oni koji æele joã latiñe se i wih. Morana je, kao bogiwa smrti, lik iz naãe mitologije koji se sam nameñe za tu ulogu, zato sam je prihvatio i predstavio kao takvu. Mnogo je vaæno da pisac ostane dosledan samom sebi, da u romanu ãto verodostojnije prikaæe slike koje mu se ukazuju dok piãe, time ñe i finalni produkt biti boqi, dugotrajniji. Tada sve drugo nije toliko vaæno.

Dok smo privodili kraju rad na drugom broju „Slave!” saznali smo da je prvo izdawe „Perunovog hroniåara” rasprodato da posledweg primerka! Drugo izdawe prvog dela ove hronike biñe ãtampano uskoro, javqaju iz „Portalibrisa”. Evo joã nekih lepih vesti iz sveta kwiæevnosti: Deveti broj åasopisa „Omaja” sada je u prodaji. Promocija novog broja „Omaje” odræala se 24.3. u klubu „Leila”.

Inspirisan si i mitologijom drugih naroda kao ãto su, recimo, Kelti i Germani, pa se u tvojim romanima pomiwu druidi, rune, Avalon... Hoñeã li se u nekim od sledeñih romana baviti ovim mitologijama ili ostajeã „veran” Slovenima? Ostajem veran Slovenima. Ipak, kao i u danaãwe vreme i u proãlosti su se narodi meãali, tako da se deãavalo da, npr., na jednom brodu koji plovi rekom Ural budu Viking, Sloven, Mongol i Arap. Zato sam ja, namerno, tako vodio priåu i dovodio likove u situacije u kojima ñe se pojavqivati i pripadnici drugih naroda, koji su se klawali drugim bogovima, imali drugaåije obiåaje, jezik, oruæja… Glavne uloge u „mojim filmovima” rezervisane su za Slovene, ali meœu „statistima i sporednim” glumcima biñe mesta za Kelte, Nordijce, Germane ili Helene.

Nove kwige izdali su i „Peãiñ i sinovi”. Viãe informacija moæete nañi na wihovoj veb stranici: http://www.pesicisinovi.co.rs/

I za kraj jedno konkretno pitawe... Kako se pravi patuqaåka rakija? Naæalost, to verovatno nikada neñu saznati. Ipak, znam da su patuqci, nakon ãto bi je ispekli, rakiju åuvali stotinu godina u hrastovom buretu, zatim joã stotinu godina u treãwinom buretu, na kraju je prebacivali u staklene boce i ostavqali joã deset godina u hladne i mraåne prostorije, da odstoji. Tek nakon svega ovoga rakija bi bila spremna za degustaciju. Mi, Srbi, peåemo jaku rakiju, ali… Niti smo strpqivi niti dugoveåni kao patuqci, tako da verovatno nikada neñemo moñi da istrajemo u nameri da napravimo gmurovaåu (gmur* - stari naziv za patuqka kod starih Slovena). Hvala na odgovorima i sve najboqe u daqem radu. Hvala vama na sjajnim pitawima. Sve najboqe.

14

I za kraj, lepa vest za sve qubiteqe kwiga o „Vukodavu”. Nakon 11 godina, Marija Semjonova objavila je novi roman o posledwem ålanu plemena Sivog psa. Za sada postoji samo rusko izdawe kwige (naslovqene „Mir po doroge”) koje imate prilike da vidite na slici.

Rodnoverje i umetnost:

rlik usamqenog vuka dopirao je iz guste dubrave ãto se prostirala u nedogled. Da li me to Svetovid poæuruje, pitao se åarobwak dok se lagano pewao uz padinu niz koju je gamizala gusta magla. Sezala mu je do ålanaka, ali nebo beãe vedro. Tamni purpur nadvio se te noñi nad silvanskim zemqama dok su treperave zvezde sjale poput dalekih, nedokuåivih svitaca. Ogrnut u svoj plaãt, Saladin Xal-Pur je pod nogama osetio hladni kamen i shvatio da je stigao do stepenica. Vodile su do masivnih stena grubih, okomitih ivica, ali se nisu mogle videti zbog magle koja je silazila s vrha Drakulovih hridi. Wegov ciq beãe davno napuãtena utvrda åiji grudobrani behu okupani srebrom blistavog meseca. Ovde je bilo previãe nepristupaåno za wegovog ãkopca, zato ga je Saladin i ostavio kraj Belvukove vodenice i sam krenuo da poseti mesto na kojem je roœen zmajkraq Drakul. Uspon mu je teãko padao tako da je zastao da predahne kada se naãao na ãqunkovitom proãirewu koje je sezalo do kapije zamka. Masivna vrata ukraãena gvozdenim zvekirima bila su otvorena na unutra. Odatle je magla i kuqala napoqe, kao da beæi pred neåim i pokuãava da upozori åarobwaka da treba da se vrati natrag. Meœutim, kada je povratio snagu, on nastavi daqe oslawajuñi se na svoj verni kvrgavi ãtap. Srebrni maåevi meseca kao da su se zarivali u sure prkosne zidine i krovove kula-motriqa. Kada je proãao ispod kamenog svoda i naãao se u unutraãwosti legendarnog zdawa, åarobwak pogledom potraæi stepeniãte koje bi ga moglo odvesti do gnezda Drakulovog, prostranog obrediãta o kojem su spevani mnogi epovi. Brzo ih je pronaãao i ubrzao korak, nadajuñi se da ñe pre zore obaviti ono zbog åega je doãao. Na samom ulazu u obrediãte saåekaãe ga kamene glave Drakulovih sinova, Ratibora i Ogwila, te dok je prolazio kraj wih, Saladin tiho proãapta: „Tvoj rog nosim, o moñni Ratibore... podaj mi snage.” Neæive, kamene oåi kao da na trenutak zasjaãe srebrom ãto je dolazilo od meseca. Sledeñeg trena, åarobwak se naãao u ovalnom svetiliãtu, kaleidoskopu oã-

trih senki od kojeg ga samo na tren zaboleãe oåi. Prizvao je iskru magijske svetlosti ne bi li odagnao tamu iz tog svetog mesta i ugledao devet mrkih lica koja su, sve do jednog, gledala ka srediãtu gnezda Drakulovog. Drveni kipovi devetorice bogova Vaseqene behu podignuti oko centralnog ærtvenika nad kojim se uzdizao kip zmajkraqa Drakula. Jedino on beãe saåiwen od kamena, velik, moñan i gracioznan, s raãirenim krilima i razjapqenim åequstima. Nad wim se prostirao beskrajni nebeski svod, dok su se nad drvenim kipovima bogova nadvijali luåki, kameni krovovi. Saladin nije æeleo da uzaludno gubi vreme, odmah je priãao do kamenog zmaja i iz torbe izvadio dugaåak, povijeni bodeæ. Oãtra ivica britkog reziva preteñe je zasjala pod svetloãñu magiåne iskre. Åarobwak je tada ispruæio levu ruku i bodeæom se posekao po raãirenom dlanu. Sveæa, kao letwa kiãa topla krv potekla je napoqe i poåela da kapa na povrãinu kamenog ærtvenika. Kada Saladin vide da i deveta kap pade na æeqeno mesto, pomeri poseåenu ãaku u stranu, okrenu se i laganim koracima priœe do deset stopa visokog kipa boga Svaroga. Zagledan u tmurne, nejasne oåi gospodara nebeskog svoda, istoåwak tiho zapeva pesmu staru koliko i tajni red kojem je pripadao:

15

Zavrãivãi molitvu, Saladin ponovo doãeta do statue zmajkraqa Drakula, te odbaci svoj kvrgavi ãtap na hladno tle. Iako star, veoma veãto se popeo na leœa kamenog zmaja i kada se naãao meœu wegovim krilima, posegnuo je za koæuhom. Ratiborov rog primaknuo je usnama i tren kasnije huk moñniji od horde Perunovih gromova prolomi se kroz vazduh. Delovalo je kao da zemqa drhti i da ñe se tvrœava sruãiti, ali åarobwak nije odustajao. Joã osam puta je dunuo u rog slovenskih bogova ãto beãe optoåen krquãtima zmaja Ratibora pre nego ãto je siãao sa statue. Odjednom, stigao ga je straãan umor, te se sklupåao poput neke krhke æivotiwice kraj zmajevih nogu i laktovima osovio na kolena. Uradio je ono zarad åega je doãao, sada mu je preostalo samo jedno – da bude strpqiv i saåeka da bi video hoñe li ñe se prognani odazvati wegovom pozivu.

16

Deãavawa:

taroslovenski sajam (Staroslovanski semenj) odræan je 15. marta u centru Qubqane. Organizator manifestacije bio je Veles Grafika na åijem se åelu nalazi Irena Urankar. Sajam je organizovan s namerom da se javnosti pribliæe slovenska mitologija i prethriãñanski obiåaji. Uåesnici manifestacije i izlagaåi promovisali su slovenaåku tradiciju, ali i zdrav naåin æivota u skladu sa prirodom. Predavaåi: Matjaæ Anæur, nama najpoznatiji slovenaåki „Staroverac” dræao je predavawa o slovenskoj mitologiji i predstavio svoje kwige. Bojana Zupanåiñ Borenoviñ objaãwavala je kako sakupqati lekovito biqe, kako ga åuvati, suãiti itd. Joæe Munih govorio je o svetim kamenim krugovima u Sloveniji, ali i u ostalim slovenskim zemqama. Bila je tu i Silva Poælep, koja se bavi uzgajawem organskih biqaka, kao i Boris Åok sa svojim predavawem o staroslovenskoj veri. Osim predavawa, na Staroslovenskom sajmu organizovana su i druga deãavawa. Recimo, prikazan je film o tradiciji Karsta „Sveta voda Uroåka”. Muziåki program i program za najmlaœe upotpunili su ovu manifestaciju. Na sajmu su bili postavweni i ãtandovi sa zdravom hranom, prirodnim kozmetiåkim preparatima, rukotvorinama... Izloæeni su i proizvodi åiji je dizajn inspirisan slovenskom mitologijom. Izmeœu ostalih izdawa predstavqenih na Sajmu i naã åasopis je naãao svoje mesto na jednom od ãtandova.

Na beogradskom predstavqawu govorili su: Vesna Kakaãevski – urednik åasopisa, Andrej Stefanoviñ – jedan od osnivaåa udruæewa „Staroslavci” i autor teksta o kalendaru, Vojin Stankoviñ – predsednik Saveta „Staroslavaca” i Nebojãa Jeremiñ – predsednik udruæewa. Uvodnu reå imao je Miloã Kneæeviñ, iz Foruma Doma kulture „Studentski grad”. Tema prezentacije je bila obnova slovenske duhovnosti. Posetioci su imali priliku da åuju viãe o samom znaåaju pokretawa ovog åasopisa, kalendaru predaka, rodnoj veri, udruæewu „Staroslavci” kao i da postave pitawa vezane za ove teme. Nakon izlagawa nastavqeno je druæewe uz osveæavajuñe napitke u prijatnoj atmosferi. Promocija åasopisa u Gorwem Milanovcu u upeåatqivom zdawu kulturnog centra „Norveãka kuña” protekla je obeleæena pesmama inspirisanim slovenskim bogovima, koje su iz publike proåitali autori Milena Prokoviñ i Miloã Kapetanoviñ.

Vesna Kakaãevski U mesecu seåku (februaru) odræane su dve promocije åasopisa „Slava!”, Prva je odræana 2.2. u domu kulture „Studentski grad” u Beogradu, a druga 22.2. u kulturnom centru „Norveãka kuña” Gorwi Milanovac.

17

Kao domañin, pisac Vawka Powaviñ autor kwige „Deca bogiwe majke Slave” vodio je prezentaciju. Govorili su: Vesna Kakaãevski, Vesna Peãiñ iz izdavaåke kuñe „Peãiñ i sinovi” i „Staroslavci” Milan Dmitraãinoviñ i Nebojãa Jeremiñ. Glavna tema bila je, kao i na prvoj promociji, obnova slovenske duhovnosti i znaåaj upoznavawa ãire javnosti sa slovenskom mitologijom uopãte.

U okviru teme govorilo se o obnovi prirodnih religija u drugim zemqama, rodnoj veri kod nas, rodnovernom kalendaru, udruæewu „Staroslavci” i veb sajtovima koji se bave ovom tematikom. Nakon izlagawa uåesnici su odgovarali na brojna pitawa iz publike. Nebojãa Jeremiñ

smi skup rodnovernih odræan je 22. derikoæe (marta) kod Hajduåke åesme na Koãutwaku. Tom prilikom slavila se proleñna radnodnevica koja predstavqa kraj zimskog perioda i poåetak „svetle” polovine godine. Okupqawu je prisustvovalo oko pedeset qudi po izuzetno prijatnom i sunåanom vremenu, idealnom za poåetak proleña. Skup je odræan u organizaciji rodnovernog udruæewa „Staroslavci”. „Vesnin dan” nije bio samo proslava dolaska proleña i skup obrednog karaktera, veñ i dogaœaj tokom kog se promovisala naãa tradicija u svakom smislu reåi. Posetioci skupa upoznali su se sa raznim vrstama starog oruæja i isprobavali tradicionalna jela i piña. Strelci su pokazali kako izgleda tradicionalno streqaãtvo i svako zainteresovan je mogao da se oproba u gaœawu mete. Nekoliko ekipa se takmiåilo u nadvlaåewu konopca. U sumrak je spaqena Moranina lutka, i u skladu sa narodnim obiåajima, isprañena Morana-Zima i doåekana Vesna proleñna. Na skupu su primqeni i novi ålanovi u udruæewe. Proslava proleñne ravnodnevice zavrãena je paqewem i preskakawem svete vatre, kao i åitawem obrednih stihova. Naredno okupqawe udruæewa „Staroslavci” najavqeno za 21. treãwar (jun), tj. letwu dugodnevicu. Branko Belavina

18

Tema broja:

eriod koji je vezan za ovaj broj „Slave!” je period izmeœu proleña i leta. To je vreme bujawa prirode koja se pribliæava vrhuncu svoje moñi. Praznici koji se slave u ovom periodu u relaciji su sa jaåawem Sunca, i kao takvi predstavqaju slavqewe wegove snage. Sunce se tada poãtuje u liku Jarila, pa je jedan od najbitniji praznika upravo Jarilov dan. Neãto ranije slavi se Biqni petak, jer ovo je vreme rasta i cvetawa. Tu je i praznik posveñen rusalkama, vodenim vilama koje su poãtovali svi stari Evropqani pa i naãi slovenski preci.

etak pre Jarilovog dana poznat je u narodu kao Biqni ili Biqani petak. Ove godine to je 18. 4. Biqni petak je dan kada, uglavnom æene, beru lekovito biqe. Veruje se da biqke ubrane na ovaj dan imaju posebna lekovita svojstva. Bere se razno biqe: kopriva, kopitwak, cisaåa, omalen, odolen, petlova kresta, petlovo pero, œurœevak, povrata, oman, brizdavac, mleåika, jeåam, zlatnoglav, beli slez, zeåje uãi, privatnica, debelica, vratiå, kravqaåa, podbel, navala, kozlac, gorocvet, kukurek, meåja ãapa… Takoœe, lome se granåice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet imaju svoje znaåewe. Majke vode kñerke „u trave”, a svekrve snaje, pa im pokazuju koja je koja trava. Izabrane trave donose se kuñi i

ostavqaju na neko skriveno mesto da tu doåekaju Œurœev tj. Jarilov dan. Ovim danom zavrãava se zabrana brawa cveña, koja traje od Vesninog dana. Zanimqiva je ova zabrana u kojoj nalazimo tragove starog prethriãñanskog obiåaja. Hriãñanski pravoslavni kalendar kaæe da je zabraweno brawe cveña od Cveti do Duhova zato ãto se u tom periodu duãe umrlih mogu nalaziti u cvetovima (pogotovo livadskim). Meœutim, po istom tom kalendaru vidimo da se cveñe bere na Biqni petak i Œurœevdan (Jarilov dan), a oba praznika su pre Duhova. Druga nelogiånost je ãto su i Cveti i Duhovi u hriãñanstvu pokretni praznici vezani za Uskrs, pa je nemoguñe da su duãe umrlih åekale odreœen hriãñanski praznik da bi preãle u cvet ili ga napustile. Posebno zbog toga ãto hriãñanstvo ne poznaje koncept inkarnacije duãe u biqke, æivotiwe ili predmete. Jasno je da se radi o nekom starom prethriãñanskom obiåaju, i da je nekad u proleñe postojalo taåno vreme kada se nije bralo cveñe zbog duãa umrlih. Vesnin dan tj. dan posle proleñne ravnodnevice povezan je sa praznikom Cveti i moguñe je da je to nekad davno bio isti praznik. Poãto znamo da se, po naãim narodnim obiåajima, na Vesnin dan bere cveñe kao i na Jarilov dan, jedini period koji ostaje za zabranu je vreme izmeœu ova dva praznika. S.M. Grbiñ u kwizi „Srpski narodni obiåaji iz sreza boqevaåkog” opisao je kako izgleda brawe biqaka na ovaj dan. Åim se åuju prvi petlovi æene, deca, mladiñi i devojke okupqaju se i kreñu u planinu „u trave”. Devojke koje prve ustanu pesmom objavquju da je vreme za polazak:

Svako ponese malo presnog pãeniånog testa, grumen soli, neãto za jelo (jaje, hleb, sir, malo rakije) i

19

alatku kojom ñe kopati biqe. Kada se svi skupe, zajedniåki kreñu na put. Tokom puta pevaju i muãki i æenski. Momci najåeãñe pevaju ovu pesmu:

Devojke mnogo viãe pevaju, a jedna od pesama je ova:

Œurœevdan nakrmi stoka. Devojke i momci gledaju da naœu travu cariåicu, pa kad je naœu, kidaju je zubima. Dok je kidaju niãta ne govore, ãtaviãe, trude se da kradom naœu ovu travu. Kada je naœu, momci stavqaju cvet za pojas da bi ih zavolele devojke, a devojke to isto åine da bi ih zavoleli momci. Zatim se beru trave za zdravqe qudi i stoke: zdravac, koãutica, raskovnik, kopriva, bobovnik, œurœevak, debeqaåa, goveœe oåi, goveœa rebra, petrov krstiñ, goreñi jezik, meåja ãapa, musuveq, mlekuqa, povrat, beli slez, divqi selvin, podbeo, itd. Sve se ove trave stave u cedilo, a cedilo opet stavi u torbu. Kad se zavrãi brawe trava svi posedaju i zajedno ruåaju, nakon åega se vrañaju kuñi. Kad doœu kuñi, izvade iz

U zoru sakupqaåi biqa obiåno stignu u planine, gde ñe kopati trave. Prvo gledaju da naœu travu mleå, pa åim je naœu, ispod we zakopaju malo od onog pãeniånog testa, i stave jedan grumen soli govoreñi: „Ja tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir.” Hleb i so koji preteknu nose se kuñi, da se time na

20

torbe nabrane trave uvijene u cedilo, a cedilo ostave da visi na nekoj ãqivi do Œurœevdana. Te se trave ne unose u kuñu da bi jagawci bili napredni i zdravi. Neke od ovih trava åuvaju se radi leka kod qudi i kod stoke, a nekim od ovih trava se krme ovce na Œurœevdan. Oni koji su iãli po trave, tog dana niãta ne rade.

U juænoslovenskoj mitologiji Jarilo je predstavqen kao mladiñ izuzetne lepote koji, obuåen u belo, jaãe belog kowa. Jarilovi dani su u proleñe, i oni su u naãim krajevima simbol proleñnog buœewa prirode, leta i plodnosti uopãte. Meœutim, postoji verovawe da ratniåki karakter Jarila nije ostao zapamñen samo na Baltiku, nego i kod nas. O tome svedoåe narodne pesme iz 19. veka:

arilov dan slavi se 23. laæitrave (aprila) . Ovo je jedan od bitnijih rodnovernih praznika. Jarilov i Mokoãin dan su „glave od godine” jer dele godinu na dva jednaka dela. Teãko je taåno definisati izgled i osobine boga Jarila. Jarilo se danas povezuje sa baltiåko-slovenskim bogom Rujevitom (Ruœevidom), ali i sa Jarovitom (Gerovitom). Gerovit je bio ratniåko boæanstvo, kao i veñina bogova baltiåko-slovenskog panteona. U wegovom svetiliãtu nalazio se ogroman ãtit prekriven zlatnim listiñima. Atribut Gerovita bilo je i kopqe. Na kamenoj ploåi naœenoj u Volgastu predstavqena je qudska figura pored koje se nalazi veliko kopqe. Gerovit bi mogao imati i sedam glava, kao Rujevit, i mogle bi mu, kao i Rujevitu, pripisati funkcije boga rata, srxbe, jarosti, qutwe. Meœutim, on je istovremeno i bog proleña, leta i plodnosti. Koren „jar” u Jarilovom imenu oznaåava vatru, æestinu i gnev. U gradu Korenici na ostrvu Rujan postojalo je svetiliãte ovog boæanstva, u kome se nalazio ogroman kip. Danski hroniåar Sakso Gramatik beleæi: „On je stajao u jednom svetiliãtu zastrtom dvema crvenim zavesama. To beãe idol sa sedam glava, u desnoj ruci dræaãe maå, a sedam drugih maåeva vise mu o pojasu. Struk mu je debqi no u åoveka. Bio je toliko visok, da mu je vladika Absalon, diæuñi se na prste, jedva mogao dotañi bradu svojom sekiricom koju obiåno uza se nosaãe.” Sedmoglavi kip ovog boæanstva pokazuje da je Jarilo solarno boæanstvo povezano sa sedam letwih meseci, koji na proleñe poåiwu laæitravom (aprilom), a zavrãavaju se na jesen ãumopadom (oktobrom). Odmah pored Jarilovog (Rujevitovog) svetiliãta nalazilo se Porevitovo. Porevitov kip imao je pet glava koje bi mogle da simbolizuju pet zimskih meseci. Ovo znaåi da je Porevit bio htonsko boæanstvo, nasuprot Jarilu. Jarilov dan nekad je obeleæavan upravo u proleñe u mesecu laæitravi. Netaånost julijanskog kalendara i vezivawe Jarila za svetog Œorœa (Œurœevdan) pomeraju ovaj praznik u mesec cvetaw (maj).

U proleñe ili poåetkom leta u mnogim slovenskim zemqama åak do 19. veka odræavane su razne narodne svetkovine u åast boga Jarila. Pevane su pesme koje su najavqivale Jarilov povratak iz daleke zemqe preko mora, povratak proleña, plodnosti i uspeãnu æetvu koja ñe doñi. Pravqene su lutke od slame koje su predstavqale Jarila i kiñene vencima od zelenog grawa i poqskog cveña. Zapamñeno je mnogo razliåitih obiåaja i verovawa vezanih za Jarilov dan. Vencima od zelenih granåica nabranih veåe pred praznik kiñeni su vrata i prozori na kuñama i ostajali su do sledeñe godine. Veliku vaænost ima kupawe u reci pre izlaska sunca kao i spuãtawe lutke Jarila u reku u nadi da ñe obezbediti plodnu i uspeãnu godinu. Smatra se da na ovaj dan deluju razne zle sile, pa su paqene velike vatre da bi se oteralo

21

23. 4. Jarilov dan slave sledeñe rodnoverne zajednice: „Vserossiyskiy religioznûy soýz Russkaþ Narodnaþ Vera”, „Ob’êdnannþ Ridnoviriv Ukraïni”, „Velesov krug”, „Soýz slavþnskih obõin slavþnskoy rodnoy verû”, Udruga „Perunova svetiwa” i dr. Srpsko udruæewe rodnovernih „Staroslavci” takoœe je ove godine proslavilo Jarilov dan.

Jarilo

zlo, a u iste svrhe pravile su se i velike brazde kruænog oblika oko imawa. Naãi narodni obiåaji vezani za Œurœevdan nemaju mnogo toga zajedniåkog za hriãñanstvom, veñ u wima vidimo tragove nekadaãweg obeleæavawa Jarilovog praznika. Na ovaj dan se prvi put koriste biqke ubrane na Biqni petak, o kome je veñ bilo reåi. Veåe pre praznika u posudu sa vodom potapa se razno proleñno cveñe (zdravac, dren, grabeæ…) i ostavqa se da odstoji ispod ruæinog grma. Sutradan, rano ujutru, vodom se umivaju ukuñani da bi bili zdravi, deca, da bi bila jaka kao dren, a devojke da bi se momci grabili oko wih. Ovo je prvi dan kada poåiwe da se pije ovåije mleko i jede jagweñe meso. Praznik se nekada obeleæavao åitavog dana, a posebno zanimqivo bilo je veåe kada su preskakane vatre, paqene lile, a mladi duvali u „duduke” i obilazili selo. O ovome piãe Miloã Milojeviñ u kwizi „Pesme i obiåaji ukupnog naroda srpskog”: „Kada svi zaduvaju u duduke, podigne se takav urlek, pisak, vrisak, mumlawe i bog te zna kakvih tu glasova nema, jednom reåju urnebes takav da je strah boæiji to sluãati. Sve kalamure vaãke, kuåiñi, psi, åpire, rundovi, viæle itd. pa åak i lisice i vuci i druga zverad po selu i van ovoga zaurlaju; kokoãi se razbude i stane jih kakot, guske ãiãte itd. Da se ne moæe prestaviti sebi ta bezlabornost i smesa raznih glasova. Ovako duvajuñi obiœu devet puta oko sela…” U nastavku teksta dobijamo, moæda, joã jednu potvrdu o ratniåkom karakteru Jarila: „Dokle ovakva åudnovata galadba, ãum, larma, gungula, gromila itd. ide i vaqa se, dotle u kuñi kuñna stareãina, koja je ostala sama od muãkiwa kod kuñe, vadi svo oruæje i åisti, a belo oãtri. Åesto su Turci uveåe i na Œurœevdan napadali na kuñe i otimali oruæje od Srba, jer su znali da se tada svo, pa i ono sakriveno, iznosi”.

severnoj Hrvatskoj i juænoj Sloveniji, u vreme hriãñanskog praznika svetog Œorœa, odræavani su festivali po imenu Jurjevo, Zeleni Juraj ili Zeleni Jurij. Po nazivu i vremenu odræavawa moglo bi se reñi da su ovo bile svetkovine u åast svetog Œorœa, ali skoro svi elementi proslave su bili „paganskog” porekla i izuzetno sliåni onim posveñenim Jarilu kod drugih slovenskih naroda. Dolaskom proleña, a kasnije u vreme Œurœevdana, kod gotovo svih slovenskih naroda odræavane su svetkovine bogate razliåitim narodnim obiåajima. Åesto su pravqene lutke od slame koje su predstavqale staroslavenskog boga Jarila ili åak „ærtvu” posveñenu istom boæanstvu. Lutke su kiñene vencima od zelenog grawa i proleñnog cveña. Noseñi ih, mladi su svirali, igrali i pevali pesme tako da je cela svetkovina obeleæavana veoma veselo. Sliåno je bilo i u krajevima danaãwe Slovenije i Hrvatske gde je glavna figura œurœevdanskih obreda bio „Zeleni Juraj” (ili Jurij). Kao Jarilo kod Srba tako je i Juraj simbol proleñnog buœewa prirode i plodnosti uopãte. Zelenog Juraja predstavqao je deåak (ili mladiñ) koji je od glave do pete bio prekriven zelenim rastiwem. Prateñi Zelenog Juraja povorke mladih qudi obilazile su sela pri tom zaustavqajuñi se ispred svake kuñe i pevajuñi pesme u kojima æele napredak, uspeh i obiqe u predstojeñem godiãwem periodu. Domañin bi izlazio i davao sitne, simboliåne, poklone u znak zahvalnosti. Pesme su se razlikovale od mesta do mesta, u nekim delovima Hrvatske pevano je:

22

atrakciju nego tradicionalno obeleæavawe starog Jarilovog praznika. Ipak, bez obzira na koji naåin se danas proslavqa ovaj praznik, moæemo biti ponosni ãto se kontinuitet slavqewa jednog prethriãñanskog praznika odræao do danaãwih dana.

Zeleni Juraj

U slovenaåkoj pesmi vidimo simboliåku borbu i pobedu Jurija (proleña) nad Baba Rogom (zimom):

Slovenci iz Ãtajerske oblasti su pevali: „Sveti Jurije, ti imaã kquå, otvori nam nebeski svet!” i pri tome drvenim kquåem kopkali zemqu „da bi je otvorili”. Veruje se da je ovaj obiåaj povezan sa podsticawem plodnosti zemqe kako bi boqe raœala. Sliåan obiåaj postoji i u Belorusiji, gde su povorke qudi prilikom obilazaka sela na Œurœevdan „budile” Jarila:

Kao i u drugim slovenskim zemqama u periodu slavqewa praznika sv. Œorœa (nekad Jarila) tako su i praznik Zelenog Juraja pratili razni narodni obiåaji. Mnogobrojna venåawa, svirawe, igrawe i pevawe, paqewe i preskakawe vatre, kiñewe cveñem kuña, ãtala, åobana i stoke bile su samo neki od propratnih obiåaja koji su uveliåavali ovu svetkovinu. Festivali posveñeni Zelenom Juraju odræavaju se u Sloveniji i Hrvatskoj i danas ali u dosta izmewenom obliku, i predstavqaju viãe turistiåku

eruje se da su rusalke tj. vodene vile lepe dugokose devojke koje igraju po proplancima ovenåane cvetnim vencima. U nedeqi posle hriãñanskog praznika Duhova one izlaze iz vode, hodaju po poqu ili se pewu na drveñe. Praznik rusalki Rusalije jedan je od naãih najstarijih prethriãñanskih zabeleæenih praznika. Dimitrije Homatin, ohridski arhiepiskop u periodu od 1217. do 1236. godine, zapisao je: „…poãto u wihovom kraju vlada drevni obiåaj koji se zove Rusalije, u sedmici posle Pedesetnice sakupqaju se mladi, da obilaze sela u tom kraju i da nekakvim ãalama, plesovima, skakawem i pozoriãnim opscenostima izmamquju za sebe darove od stanovnika…” Iz teksta vidimo da se praznik slavio nedequ dana posle Pedesetnice, odnosno, Svete Trojice Duhova. I danas se nedeqa posle Duhova naziva Rusalna nedeqa, i to u gotovo svim slovenskim zemqama. U mnogim naãim krajevima imamo obiåaje rusalki, ladarica, kraqica, negde i qeqa, devojaka koje pevajuñi obilaze selo, i u pesmama spomiwu slovenska boæanstva Qequ, Ladu i Qeqa. Meœutim, praznik koji spomiwe ohridski arhiepiskop bio je drugaåiji. I tu imamo povorke, ali ne devojaka veñ maskiranih muãkaraca koji su nosili ãtapove. Praznik se zavrãavao opãtenarodnim veseqem, a åesto pijanstvima i tuåama. Poznato je i da su igrane igre pri kojim su uåesnici padali u trans kako bi magijskim obredima pomogli bolesnima da ozdrave. Praznik nas veoma podseña na pokladne praznike koje imamo u koledaru (decembru) i derikoæi (martu). Zanimqivi su i obiåaji u Makedoniji: u vreme „nekrãtenih dana” (u koloæegu tj. januaru) grupe koje se nazivaju rusalijama i koje se sastoje od mladiña obilazile su sve domove. Pri posetama mladiñi su ñutali, nisu se krstili niti su pozdravqali qude koje su susretali. Spavali su u kuñi kod domañina, bavili su se vraåawem, a smatralo se i da wihov dolazak povoqno utiåe na zdravqe ukuñana. Naziv praznika Rusalije neodoqivo podseña na jednu vrstu cveña ruæe. Zanimqiva je i sliånost naziva slovenskog praznika Rusalija i starorimskog praznika Rosalia ili Rosaria. Moguñe je da ovaj praznik ima veze sa starosedelaåkim etrurskim

23

O rusalkama kao vodenim vilama svedoåe brojne srpske narodne pesme. Jednu od wih zabeleæio je profesor Sreten Petroviñ u kwizi „Mitologija Srba”:

Trans rusaqe

stanovniãtvom koje nauånici poput Radivoja Peãiña smatraju srodnim danaãwim Slovenima. Praznik Rosalia svetkovao se u vreme cvetawa ruæa i bio je posveñen kultu predaka. Na taj dan spomiwani su prevremeno umrli mladi qudi, a na wihove grobove stavqani su cvetni venci. Znamo da divqe ruæe cvetaju u maju u vreme naãih Rusalija, koje, ako uporedimo sa pokladama, takoœe imaju veze sa kultom predaka. Moæemo se zapitati da li se radilo o nekom starom, ãirom Evrope slavqenom prazniku koji, izmeœu ostalog, povezuje starosedeoce Balkana sa starosedeocima danaãwe Italije. Ipak, gotovo da nema naåina da taåno i u potpunosti rekonstruiãemo sve stare praznike. U naãoj narodnoj tradiciji danas nemamo obiåaje vezane za ovaj period godine u kojima uåestvuju maskirani muãkarci. Meœutim, tragove ovog obiåaja moæemo nañi u obredu „kraqica” tokom kog se devojke maskiraju u muãkarce (stavqaju laæne brkove, muãke ãeãire, oblaåe muãka odela, nose maåeve itd.) Odreœena veza postoji, dakle, izmeœu obreda „kraqica” i obiåaja koji su vezani za praznik vila rusalki. Ãto se tiåe veze izmeœu ovog praznika i Rosalie poneãto o tome moæemo saznati iz enciklopedijskog reånika „Slovenska mitologija”: „…odgovarajuñi scenario proterivawa rusalki predstavqa deo ritualno nastalih verovawa, koja su posvedoåena kod Istoånih Slovena, o sezonskom pojavqivawu na zemqi duãa neudatih devojaka ili dece na prvi dan Rusalne nedeqe, i wihovom povratku na onaj svet posledweg dana te nedeqe”. Ovo zaista podseña na stari italijanski obiåaj señawa na prerano umrle tokom Rosalie. I ostali evropski narodi verovali su da su vodena biña povezana sa svetom mrtvih. Folklor Germana, Kelta, UgroFinaca i ostalih naroda obiluje verovawima u biña obog tipa. Viãe o ovome biñe reåeno u tekstu „Vodene vile u evropskom folkloru”.

Tragovi obiåaja posveñenim vilama rusalkama ostali su saåuvani ne samo kod juænoslovenskih naroda veñ i kod ostalih Slovena (Rusa, Belorusa, Ukrajinaca, Poqaka i Slovaka). U juænoruskim predelima, na Rusalnu nedequ, postojao je obred „isprañaja rusalke”. Devojke su izmeœu sebe birale „rusalku”, stavqale na wu vence od cveña, ponekad je kitile zelenilom, zatim bi je kasno uveåe odvodile do reke, ãume ili groba, skidale joj vence i bacale ih u vodu, vatru ili na grobqe. Posle toga su beæale sa mesta „isprañaja” da ih „rusalka” ne stigne i ne naudi im. Predstave o spoqaãwem izgledu rusalki su razliåite: u nekim mestima one se zamiãqaju kao mlade i lepe devojke, nage ili u beloj odeñi; kao pokojnice sahrawene u svadbenom ruhu (s vencima, velom na glavi); u drugim se opisuju kao straãne, ruæne, kosmate æene, åupave kao veãtice, sa nesrazmerno velikim grudima koje prebacuju preko ramena. Da bi izbegli susret sa rusalkom i da im vile ne bi naudile, qudi su tokom Rusalne nedeqe poãtovali mnoge zabrane: nisu radili u poqu i vrtu, nisu kreåili zidove i peñ (da ne bi kreå prsnuo rusalkama u oåi), izbegavali su poslove u vezi sa predewem, tkawem i ãivewem (da ne zaãiju rusalku ili da se ona ne bi umrsila u konac), nisu odlazili po drva u ãumu (da sa sobom ne dovedu rusalku), itd. Po crkvenom kalendaru Rusalna nedeqa dolazi posle Svete Trojice Duhova, pokretnog praznika koji moæe biti i u cvetwu i u treãwaru. Ako se pri-

24

setimo onog ãto je reåeno o ruæama i Rusalijama, jasno je da je praznik nekada bio mesec cvetaw (maj), i vreme kada cvetaju prve ruæe. Po rodnovernom kalendaru, Rusalna nedeqa poåiwe prvog utorka posle Mokoãinog dana. Utorak, kao poåetak Rusalija usvojili smo od istoånoslovenskih naroda, koji smatraju da se tog dana pojavquju rusalke. Rusalne dane slave gotovo sve rodnoverne zajednice, samo se vreme slavqewa praznika razlikuje. Andrej Stefanoviñ

erovawe u vile bilo je rasprostraweno ãirom Evrope. Stari Grci verovali su u nimfe koje su naseqavale ãume, reke, jezera i ostala prirodna staniãta. Kelti su verovali u vilinska biña poznata pod zajedniåkim imenom ãiji (Sidhe). Germani su imali svoj Alfar, a ovo zbirno ime oznaåavalo je svetle i tamne vile. Svetle vile ili Ljosalfar bili su duhovi prirode koji æive u ãumama i jezerima, a zamiãqali su se kao biña neverovatne lepote. Nasuprot wima, Tamne vile ili Svartalfar zamiãqale su se kao stvorewa koja æive pod zemqom, izrazito ruæne spoqaãwosti. Svartalfar zapravo oznaåava rasu patuqaka-kovaåa koju nalazimo i u drugim mitologijama. Baltiåki narodi verovali u biña poznata kao Pusait, a ugro-finski narodi u haltije.

Brana, recimo), Tu je i legenda o svetom Gralu koji daruje veåni æivot itd.

zlagawe o evropskim vodenim vilama i ostalim biñima poåiwemo Keltima i to iz viãe razloga. Prvo, kult vila najduæe je opstao kod keltskih naroda, pa åak i danas seosko stanovniãto veruje u narod Sidhe. Takoœe, keltski folklor se dobrim svojim delom moæe svesti na narodne priåe i pesme o vilama, obiåaje i obrede vezane za wih, razna verovawa, tabuisane radwe itd. Na koji god naåin se bavili keltskim folklorom i ãta god istraæivali, naleteñete na vile. Treñi razlog je ãto postoji velika sliånost izmeœu keltskog i slovenskog shvatawa vila, postoje åak i neke identiåne legende vezane za ova biña. Sledi krañi spisak keltskih vodenih vila i duhova, åija priroda je po svom htoniånom karakteru i drugim osobinama sliåna slovenskim rusalkama. Irska benãi (Beansidhe) – ili Æena vila, predstavqala se kao lepa æena duge kose, sliåna rusalci.

U ovom tekstu baviñemo se samo vodenim vilama, odnosno duhovima koji æive u barama, jezerima i izvorima. Ta biña, kao ãto smo videli iz teksta o rusalkama povezana su sa podzemnim svetom, odnosno svetom u kojim borave mrtvi. Zaãto se voda povezivala sa podzemnim svetom? Odgovor na ovo pitawe dañe nam psihologija, studije ãamanskih kultura i uporedna mitologija… Voda je oduvek oznaåavala granicu izmeœu svetova. U evropskim legendama, kada åovek umre, on prelazi preko vode u svoje veåno boraviãte. Åitajuñi legende evropskih naroda nailazimo na ostrva neumiruñih, koja se najåeãñe nalaze na zapadu. Najpoznatije takvo boraviãte je keltski Avalon u koji, posle smrti, odlazi kraq Artur. Kada ãamani odlaze u podzemni svet, da bi doãli po zalutalu duãu bolesnika ili da bi komunicirali sa duhovima predaka, oni „prolaze” kroz vodu. Posmatrajuñi iz ugla psihologije voda predstavqa matericu, u koju se na kraju ciklusa sve ponovo vraña i obnavqa. Iz ove veze proizilaze mitovi o legendarnim peharima bogova i kotlovima iz kojih se mrtvi ponovo raœaju (kotao irskog boga

25

Povezivala se sa smrñu iako joj nije bila uzrok. Weno drugo ime bilo je Praqa sa obale ili Praqa mrtvaåkog pokrova (pokrov je ovde tkanina u koju se uvijao pokojnik). Kada bi je videli u ovom izdawu Irci su znali da nekom preti smrt. „Sveobuhvatna enciklopedija mitologije” spomiwe benãi Sans Mersi koja je svojom lepotom oåaravala heroje. Nakon susreta sa wom oni su iznenada gubili voqu za æivotom. Ostavqeni sami da lutaju pored jezera ove benãi, heroji bi svoj vek provodili oåajni i bezvoqni, nesposobni da napuste mesto svog zatoåeniãtva. Sliåna sudbina zadesila je i gråkog heroja Odiseja koga je zaåarala nimfa tj. vila Kalipso. Oåaran wenim glasom i lepotom Odisej je ostao na nimfinom ostrvu dugo vremena, bez æeqe da ga napusti. Ãkoti su verovali u biñe nalik na benãi koje je bilo poznato kao Ban nigheachain. Ona se predstavqala kao lepa devojka, uplakanih oåiju, koja se oglaãava naricawem za onim koga åeka smrt. Takoœe se zamiãqala i kao ruæna æena sa dugim dojkama, jednom nozdrvom i perajima na nogama. Gospa od jezera – Keltska „jezerkiwa” poznata je pod raznim imenima: Nimue, Nivijan, Vivijan, Argante (Srebrna Kraqica). Bila je åarobnica i jedna od bitnih liånosti iz legendi o kraqu Arturu. Ona je mu je, naime, dala legendarni maå Ekskalibur, a takoœe ga je i leåila kada je bio rawen. Kada je veñ bio na samrti, Gospa od jezera odvela je Artura na svoje ostvo Avalon. Ona je, dakle, kao i ostale vodene vile i druga vodena biña, medijator izmeœu sveta æivih i sveta mrtvih. Ban Naomha je „izvorkiwa”, ãto i znaåi weno ime. Nevidqivo biñe koje je uzimalo formu pastrmke kada bi odluåilo da se prikaæe qudima.

stavni deo skandinavskog folklora. Nisse su nam zanimqivi po tome ãto se ovim imenom nazivaju i razna vodena biña htoniåne prirode, a neka od wih smatrana su veoma opasnim. Da vidimo kako su razliåiti skandinavski narodi zamiãqali ove vodene Nisse i pod kojim se joã nazivima pojavquju. Preci danaãwih Holanœana verovali su u Nixen koje po svojim osobinama veoma nalikuju naãim rusalkama. One se zamiãqaju kao lepe devojke obuåene u belo, koje nose vence od vodenih qiqana i koje veoma vole da igraju. Kada vide seqake u kolu, one izlaze iz vode i pridruæuju im se. Jedna od wih igrala je tako sa mladiñem iz sela i buduñi da joj je od igrawa bilo toplo, ostavila mu je svoje rukavice na åuvawe. Kada je izbila ponoñ vile su morale da se vrate u vodu, ali su rukavice ostale kod mladiña. On je otiãao do obale i jedino ãto je mogao da naœe bio je trag krvi u vodi. Moguñe da je ova, ili naka druga varijanta legende o Nixen posluæila kao osnova za stvarawe bajke o Pepequzi koja je, doduãe, izgubila cipelicu. Za razliku od æenskih Nissa, muãki Nix ili Nøkken bio je mnogo opasniji po åoveka. On je napadao qude bez obzira na wihove zasluge, åak su i deca bila u opasnosti Nix ih je odvlaåio kukom u vodu. Ãveœani veruju u „izvorkiwe”, a ove vile smatraju duhovima paganskih sveãtenica koje su svoje obrede vrãile pored izvora. One su prinosile ærtve starim bogovima i bile su poznate kao Horgabrudar. Nakon prihvatawa hriãñanstva, lokalno stanovniãtvo nastavilo je dolazi na svete izvore, s tim da su se sada ærtve prinosile svecima. Horgabrudar nisu zaboravqene veñ su u svesti naroda postale vile koje åuvaju izvore pazeñi da neko ne naruãi wihov mir. Ukoliko posetilac oåisti izvor i vodi raåuna

Sirene – mogle su biti i æenskog i muãkog pola. Pesmom su odvlaåile mornare u vodu. Deca nastala u vezi izmeœu qudi i sirena mogu dobiti isceliteqske moñi, ukoliko imaju natåoveåko poreklo po majci. Morgens (Morgans, Mari Morgans) – vodeni duhovi koji dave qude. Da je wihova priroda htoniåna vidi se i iz imena ovih biña. Ono ima isti koren kao ime keltske bogiwe smrti Morigan, i ime slovenske Morane.

ao ãto smo veñ spomenuli, stari Germani verovali su u biña poznata pod zbirnim imenom Alfar, koja odgovaraju naãim vilama. Pored wih, nailazimo i na Nisse, i oni predstavqaju neizo-

26

o okolnom drveñu, „izvorkiwe” mu neñe naneti zlo, veñ ñe ga åak i nagraditi. U suprotnom, zlonamernog posetioca mogla je oåekivati vilinska kazna. Spomenuñemo joã neka vodena biña jer su po nekim osobinama sliåna rusalkama ili drugim vodenim vilama. Ona imaju moñ da zaåaraju åoveka pesmom ili svirawem i da ga na taj naåin odvedu u smrt. Neki od wih predstavqaju duhove davqenika, a veñ smo videli da biña koja se slave tokom Rusalne nedeqe i Rozalija predstavqaju duãe mrtvih. Htoniånoj prirodi samih rusalki posvetiñemo i poseban tekst, buduñi da je u pitawu jedno od wihovih najbitnijih karakteristika. Sirene – Germani su sirene zamiãqali sliåno kao i ostali narodi. Za wih su to bile lepotice koje sede na steni i åeãqaju svoju dugu zlatnu kosu. Uglavnom su smatrane bezopasnim. One su, ãtaviãe, upozoravale mornare na oluje, podvodne stene i druge opasnosti. Izuzetak je predstavqala smtonosna Lorelaj sa reke Rajne koja je pesmom mamila mornare u vodu (na slici). Sliåne Lorelaj bile su i gråke sirene koje su pokuãale da u vodu odvuku mudrog Odiseja i wegovu posadu. Meœutim, on i wegova posada voskom su zapuãili uãi i tako izvukli æivu glavu. Rajnine kñeri – Poznate iz epa o Nibelunzima, ova biña koja æive u Rajni bile su åuvarke reånog blaga. Kada im je blago bilo ukradeno proklele su sve koje se blaga dotaknu, ãto je uzrokovalo propast porodice heroja Sigurda (po epu, i propast samih bogova). U „Enciklopediji vila u folkloru i mitologiji” nailazimo na interesantan detaq. Rajnine kñeri migrirale su iz reka u istom periodu kada su to åinile naãe rusalke.

ult gråkih nimfi veoma je star i potiåe iz premikenskog perioda. Bilo je to vreme Pelazga, a neãto kasnije, na scenu stupaju i Minojci (Kriñani). I Pelazgi i Kriñani æiveli su u matrijarhatu. Ovo moæemo zakquåiti iz pelaãkog mita o stvarawu sveta i trgovima kulta Bogiwe majke na Kritu. Buduñi da kult nimfi potiåe iz ovog perioda, ne åudi ãto su ova biña bila toliko poãtovana. Prinosile su im se ærtve i slavili praznici u wihovu åast, ãto je zabaleæeno u izvorima o religiji starih Grka. Kult nimfi postojao je i u Italiji, joã u ãestom veku pre nove ere. Ovaj kult, dakle, nije bio preuzet od starih Grka, kao ãto je bio sluåaj sa kultovima veñine rimskih bogova. Wegovo poreklo verovatno je etrursko, kao ãto je sluåaj i sa poreklom festivala Rosalia. Rimske

nimfe bile su poznate kao limfe, mada se åeãñe koristi gråki naziv za ove vile. Neke od nimfi koje su Rimqani oboæavali bile su Anna Perenna, Iuturna, Furrina, Egeria, itd. I rimske nimfe bile su povezane sa Bogiwom majkom tj. velikom bogiwom plodnosti, Ceres. Starost i raãirenost kulta vila objaãwava zaãto su sliåni obiåaji i verovawa postojali na naãim prostorima, Gråkoj i Italiji. Recimo, Grci su, kao i Sloveni, verovali su u vilewaåko poreklo svojih junaka. Najpoznatiji takav junak je Ahil, åija je majka bila nimfa Tetida. Tu je i verovawe da vile mogu da zaåaraju smrtnike, u ãta su verovali i ostali evropski narodi. Vile mogu da pomute um åoveku, da ga veæu za jedno mesto, da ga nateraju da se zaqubi u wih i tome sliåno. Recimo, gråka vodena nimfa Kalipso oåarala je mudrog Odiseja, nateravãi ga da na wenom ostrvu provede dugi niz godina, bez æeqe za bekstvom. Argonaut Hilas se izgubio nakon ãto ga je jedna vodena nimfa zaåarala svojom lepotom. S druge strane, preci danaãwih Italijana i naãi preci slavili su sliåan praznik u isto vreme. Bile su tu pomenute Rozalije, koje odgovaraju naãim Rusalijama. Ovaj praznik je kod nas bio u direktnoj vezi sa vilama, a kod jednih i kod drugih naroda sa duãama prerano umrlih. Gråke vile dobijale su imena po mestu na kom su boravile. Ãumske vile su, recimo, bile Drijade, planinske Oreade, dok su vodene vile bile Danaide (kñerke boga Danusa). Ãto se vodenih vila u opãtem smislu reåi tiåe, one su se delile na Oceanide (okeanske nimfe), Nereide (morske) i Naiade (slatkovodne). Ove posledwe su nama najinteresantnije jer su po svom mestu boravka najsliånije rusalkama. Svaka Naiada vezana je za neku reku u Gråkoj, i po ovim vilama reke su dobile imena. Vodene nimfe vezuju se i za izvore, potoke, moåvare i sliåna vodena staniãta. Gråke „izvorkiwe” bile su poznate kao Pagaeae, „jezerkiwe” su bile Limnades, a vile vezane za ribwake Crinaeae. Stari Grci su verovali da obredno åiãñewe u vilinskim vodama moæe da dovede do ozdravqewa bolesnih. U ovakvim vodama

27

Xon Vilijam Voterhaus-Najada

æivotiwe su ritualno davqene, a proroåiãta graœena u blizini. Ãto se Rimqana tiåe, za wihove nimfe vaæilo je isto ãto i za gråke. Dobijale su imena po mestu boravka, a svoja imena davale rekama, izvorima, jezerima. Recimo, vile koje vladaju izvorima bile su poznate kao Camenae, i one su kasnije dentifikovane sa Muzama. Neke od „izvorkiwa” bile su Egeria, Carmentis, Antevorta i Postvorta.

idimo, dakle, da je kult vila bio rasprostrawen ãirom Evrope. Bio je vezan za odreœena mesta kao ãto su sveti gajevi, izvori, reke, i sl. i kao takav, predmet oboæavawa lokalnog stanovniãtva. U tom smislu, razlikovao se od kulta boæanstava koje je oboæavao ceo narod. Vilinski kult bio je veoma star i prethodio je religijama u klasiånom smislu reåi. Potiåe iz vremena kada se verovalo da je cela priroda nastawena duhovima, i kao takva, boæanska. Ovo je bio period animizma, ali je kult vila bio vezan i za matrijarhat u kome se takoœe slavila priroda kao boæanstvo (Bogiwa majka). Brojne su sliånosti izmeœu verovawa razliåitih evropskih naroda o vilama, a ovo vaæi i za vodene vile, kojim smo se u ovom ålanku bavili. Sve su one zamiãqale na sliåan naåin. U principu su smatrane lepim devojkama sa zlatnom ili zelenom kosom. Kosa ovih vila uvek je bila mokra i smatralo se da zbog toga one mogu da borave na suvom. Iz istih razloga neke evropske vodene vile nosile su sa sobom åeãaq, koji ih je povezivao s vodom odræavajuñi wihovu kosu mokrom. Ponekad su se zamiãqale kao ruæne æene sa dojkama toliko dugim da su morale da ih prebacuju preko ramena. Ipak, ovakvo shvatawe vodenih vila bilo je reœe. Keltska Praqa sa obale ponekad se zamiãqala na ovaj naåin, a u ”Srpskom mitoloãkom reåniku” nalazimo na informaciju i da su se rusalke nekad ovako zamiãqale. Vodene vile mogle su da zaåaraju åoveka, da mu pomute um, ili da ga svojom lepotom veæu za sebe. Verovalo se da one mogu doneti bolesti (rusa), ali i da budu isceliteqke (keltska Gospa od Jezera). Vilinske vode mogle su imati lekoviti dejstvo. U to su verovali, recimo, Grci i Rimqani, ali i naãi preci. Sima Trojanoviñ navodi verovawe u lekovitost voda u kojima su se kupale vile, pa su se ovim vodama leåeni qudi i stoka. U slovenskim zemqama se åak i period migracije rusalki vezivao za leåewe (Rusalna nedeqa). Smatralo se da oni koji uåestvuju u rusalnim povorkama mogu da iscequju bolesne. Zato se za vreme Rusalne nedeqe vrãilo obredno leåewe.

Ovakva verovawa nalazimo u severno-istoånoj Srbiji i severnoj Bugarskoj, a isto vaæi i za Makedoniju gde se, doduãe, rusalni obredi vezuju za zimski period. Videli smo da je voda vezana za æivot i obnovu, ali ona takoœe stoji u relaciji sa smrñu i svetom mrtvih. Zbog toga je priroda vodenih vila kao i ostalih vodenih biña htoniåna. Stvorewa kao ãto su rusalke, sirene i Nix mogla su odvuñi åoveka u vodu i tako ga udaviti. Svoje ærtve su ova biña mamila u vodu pesmom, zvucima violine, ili na neki drugi naåin. Neãto mawa opasnost pretila je od biña koja mogu samo da zaåaraju åoveka, ali ne i da ga ubiju. Ovakav åovek postajao bi samo sen bez voqe i æeqe za æivotom, zauvek vezan za mesto koje predstavqa vilinsko staniãte. Sposobnost da se utiåe na åovekovu voqu nije samo osobina htoniånih vodenih biña, veñ i vilinskog soja uopãte. Takvu moñu su vilinskom rodu pripisivali svi stari narodi, od predaka danaãwih Skandinavaca na severu, do Starih Grka na jugu. Slovenske rusalke bile su najopasnije tokom Rusalne nedeqe. Smatralo se da tad napuãtaju vodu da bi se quqale na granama breze i vrbe. Plivawe je bilo strogo zabraweno, jer je postojala opasnost da rusalke povuku plivaåa na dno. Sima Trojanoviñ piãe da je postojala i zabrana prelaska preko vode u ovo doba. On takoœe beleæi verovawe da su poplave koje su karakteristiåne za ovaj period delo nekakvih vodenih duhova, odnosno, demona. O strahu od vodenih vila u vreme perioda wihovih migracija saznajemo i iz ruskog obreda „isparañaja rusalke”. Naime, devojke koje isprate „rusalku” do vode beæe od we glavom bez obzira ãto se moæe pripisati wihovom strahu da ih „rusalka” ne odvuåe sa sobom na dno. Zbog toga se i proslava Rusalnaje zavrãavala obrednim isterivawe rusalke (sliåno isterivawu Morane) i „sahrawivawem rusalke” (na kraju Rusalne nedeqe).

edan od naåina na koji su naãi preci shvatali prirodu vodenih vila bilo je tumaåewe da se ovde radi o duhovima prevremeno umrlih devojaka. Bile su to devojke koje su se ubile zbog neuzvrañene qubavi ili, pak, one koje su umrle pre svadbe, trudnice koje se umrle nevenåane, utopqenice… Sve su to bile izmuåene duãe, osuœene da lutaju izmeœu svetova, ne mogavãi da naœu svoj veåni mir. Duhovi ovih devojaka stalno su se vrañali na mesta na kome su nekad æivele. Postojalo je verovawe da su one åak i pomagale u poqskim radovima na

28

Svet onostranog zaista je drugaåiji od naãeg, ali ne stoji wemu nasuprot. On egzistira paraleno s wim, u univerzalnoj i prirodnoj harmoniji. Kao ãto znamo, nikakav dualizam ovog tipa, kao ni dualizam uopãte, nije postojao u veri naãih predaka, veñ je dualistiåki pogled na svet karakteristiåan za hriãñanstvo. Smrt se nije smatrala neåim „loãim”, negativnim, pa ni svet predaka i ostalih htoniånih biña. Smrt je samo prelazak u drugo stawe, kao ãto vidimo iz „Veroispovesti Slovenske vere”. To je samo promena jednog oblika egzistencije.

Rusalka, Boris Zabirokin

wivama koje su kao æive obraœivale. O ovom verovawu saznajemo iz kwige D.K. Zeqewina „Oåerki russkoy mifologi”. On beleæi da je u Rusiji postojalo verovawe da oni koji su prerano umrli ne odlaze na ovaj svet, veñ lutaju naãim svetom kao duhovi.

z legendi i verovawa o vodenim vilama vidimo da one predstavqaju vezu izmeœu dva sveta sveta æivih i sveta mrtvih. Pre nego ãto pokaæemo na koji naåin su naãi preci shvatali prirodu ove veze ukazañemo na neãto veoma bitno… Naime, za prethriãñanske narode, svet mrtvih nije bio svet bilo kakvih duãa umrlih, veñ je to bio univerzum u kome borave duhovi predaka. Preci nisu naprosto duãe koje viãe ne borave u naãem svetu. Nisu samo seni sa kojim je izgubqen svaki kontakt i koje , ni na koji naåin, ne stupaju u odnos sa svetom æivih. U pitawu su bili duhovi koji ostaju u odreœenoj vezi sa svojim roœacima i potomcima, i od kojih se, po potrebi, mogla traæiti pomoñ. Preci su pitani za savet, prizivali su se u pomoñ za vreme bitke, a mogli i da povoqno utiåu na sudbinu novoroœenåeta (ãto vidimo iz verovawa u roæanice).

Ãto se tiåe samih rusalki, wihovim periodom smatra se vreme sretewa proleña i leta. Ove godine, taj period tj. Rusalna nedeqa poåiwe 13-og maja. Rusalna nedeqa vezuje se za proslavu hriãñanskog praznika Duhovi. Samo ime hriãñanskog praznika je interesantno jer ukazuje na to kome je praznik zapravo bio posveñen. Vidimo da se ovde radilo o nekakvim duhovima, duãama mrtvim, a ne o svetom Duhu koji, po tumaåewu Crkve, silazi meœu apostole. Koliko je praznik posveñen duãama mrtvih star, vidimo i po tome ãto je slavqen joã za vreme Etruraca (kasnije prihvañen od Latina i slavwen pod imenom Rozalije).

Kada su æeleli da saznaju tajne buduñnosti, prethriãñanski narodi slali su svoje izaslanike u podzemni svet. Tamo bi im bile otkrivene mnoge tajne, i davani saveti u vezi buduñnosti. Oni koji su poseñivali podzemni svet nisu, naravno, bili obiåni qudi. Bili su to sveãtenici (recimo, islandski goðar), ãamani (koji postoji i danas meœu altajskim i sibirskim plemenima) itd. Videñemo da su i Sloveni slali svoje izaslanike u podzemni svet. Takoœe se smatralo da se preci iz podzemnog sveta staraju o svojim potomcima, trudeñi se da im obezbede sigurnost i blagostawe. O ovome saznajemo iz verovawa u domovoja (duha pretka zaåetnika porodice), nordijske „plemenske majke” Disir (isto ãto i roæanice tj. zaãtitnice jednog roda), itd.

Buduñi da rusalke borave izmeœu dva sveta, one predstavqaju vezu izmeœu naãeg univerzuma i onostranog. One su medijatori i wihova htoniånost moæe da se shvati upravo na ovaj naåin. Htoniånost zapravo i nije negativna osobina, nekakva „mraåna priroda”, to je naprosto povezanost sa svetom mrtvih.

Preci su mogli doneti i plodnost. Vezu izmeœu kulta predaka, rusalnih obreda i obreda prizivawa plodnosti prouåavala je Natalija Veleckaja, a svoja zapaæawa izloæila u kwizi „Mnogoboæaåka simbolika arhajskih rituala”. Veleckaja posmatra rusalne rituale kao obrede vrãene u ciqu obezbeœivawa

29

blagostawa zajednici u predstojeñoj godini. Rusalni rituali bili su, dakle, neka vrsta prizivawa plodnosti koja se, pak, dovodila u vezu sa svetom predaka. Do svojih zakquåaka Veleckaja je doãla prouåavajuñi istoånoslovenski obred „sahrawivawa rusalke” tokom kog se lutka-rusalka napravqena od pruña baca u vodu. Posmatrana na ovaj naåin „rusalka” bi onda bila izaslanik poslat u podzemni svet, poslat precima od strane potomaka. Iz obreda vidimo da se ona zaista isprañala do vrata koji vode u podzemni svet (isprañaj do vode). Veleckaja je prouåavala i rusalne obrede Juænih Slovena, nalazeñi u wima joã jednu potvrdu veze izmeœu rusalnih obreda, predaåkog kulta i plodnosti. Razliåiti elementi praznika rusalki ukazuju na povezanost ovog praznika sa kultom predaka. Recimo, tu je oproãtajna veåera koja se za rusalku pravi na kraju Rusalne nedeqe. Ovakva veåera se, kao ãto znamo, tradicionalno ostavqala precima. Takoœe, za rusalke, kao i za pretke, veruje se da borave iza ogwiãta. Ovo mesto bilo je „srce kuñe” i obredni prostor predaåkog kulta. O vezi praznika rusalki i kulta predaka saznajemo i iz rusalnih obiåaja u Istoånoj Srbiji. Naime na dan rusalnog sabora æene-rusaqe padaju u trans i u tom stawu razgovaraju sa duãama umrlih. Iako rusaqa direktno komunicira sa duãama mrtvih, i ostali prisutni uåestvuju u toj komunikaciji. Oni igraju kolo oko rusaqe, a ovakve igre Veleckaja posmatra kao pribliæavawe svetu predaka. Ãto se tiåe elemenata kulta plodnosti u rusalnim obredima, Veleckaja ih nalazi u obredima koje su praktikovalii Juæni Sloveni. U tim obredima uåestvuju maskirane povorke ãto veoma nalikuje na pokladne obiåaje tokom kojih se isteruje zima (princip neplodnosti). Pa i sama „sahrana rusalke” nalikuje na pokladnu sahranu Morane, primeñuje Veleckaja. Tu imamo lutku od pruña koja se bacala u vodu, kao i Moranina lutka. Na kraju imamo i verovawe da rusalke ãtite useve i povoqno utiåu na æitne prinose, na taj naåin uåestvujuñi u omoguñavawu blagostawa zajednici. Vesna Kakaãevski

30

Kalendar biqaka:

ipa (lat. Tilia L.) je rod listopadnog drveña koji obuhvata viãe od trideset vrsta. U naãim krajevima najåeãñe rastu bela ili srebrna lipa, krupnolista i sitnolista lipa. Moæe biti visoka i preko trideset metara i stara viãe stotina godina. Kod Srba i ostalih Slovena lipa je bila sveto drvo. Visoke i razgranate lipe tradicionalno su rasle pored crkava i hramova, pogotovu onih starijih. U naãim krajevima crkve i xamije su u pojedinim sluåajevima podizane na mestima gde je raslo ovo sveto drveñe, åesto i åitavi gajevi. Pod tim lipama nekada su odræavana suœewa, slavqeni su praznici, stanovniãtvo se okupqalo zbog svakog bitnijeg dogaœaja. Pored lipe su se zaustavqale povorke s krstovima za vreme obilaska wiva i useva, tu su prireœivane trpeze, itd. Kod Slovenaca je, na primer, lipa koja raste u sred sela bila tradicionalno saboriãte momaka, koji su svoj praznik slavili na dan sv. Florijana. Tu su paqene vatre, voœeni razgovori, odatle je poåiwan i uobiåajeni prazniåki obilazak sela da bi se zapalila nova vatra na ogwiãtu. Pojedine svete lipe spomiwu se åesto, npr. postojala je „haxi-lipa” u Bawaluci, lipa kod sela Lipnika (okolina Bihaña), lipa kod Trebiåa (Slavonija). Ime „Trebiå” postalo je svakako od treba = ærtva i verovatno ukazuje na kult lipe tj. boæanstva povezanog sa ovim drvetom. Zanimqivo je da je u blizini lipniåke lipe bio manastir i da je tome manastiru poklonio aga zemqe „koliko je hvatao lipin hlad” (a to je, s obzirom na duæinu senke pri zalasku i izlasku sunca, bilo dosta). O pojedinim lipama priåane se legende. Pored svete lipe u Bawaluci bio je potoåiñ. Jedan poboæan åovek, muslimanske veroispovesti, uoåi svog polaska na haxiluk opere u wemu ruke i obriãe ih, okaåi peãkir na granu lipe ali posle zaboravi da ga uzme. Kada je stigao do Meke, vidi tamo onu istu lipu i na woj svoj peãkir. On peãkir obeleæi i kada se posle vratio u Bawaluku, ode do lipe i tu naœe svoj obeleæeni peãkir. Po tom åudu prozove se ona lipa „haxi(jina)”. Priåa se da je pod istom tom lipom neka æena rodila dete. Desi se åudo: lipa se odmakne tri metra u stranu, a na mestu gde se dete rodilo izbije izvor bistre vode koji je dugo smatran svetim.

spavati, niti se smelo blizu we nastaniti. Neki åovek otkine granu, pa mu pobesni kow, a kad je granu vratio, kow mu ozdravi. Poqaci su takoœe strahovali od seåe i lomqewa lipe. Verovali su da ñe, u tom sluåaju, umreti sam åovek koji poseåe drvo, ili neko iz wegove porodice. Takoœe su govorili o „krvareñim lipama”, koje posle seåe jednostavno poånu da krvare, i tako sve dok ne zaœe sunce. Kult lipe je od davnih vremena u dekadenciji, verovatno je da je ta dekadencija otpoåela joã pred kraj slovenskog mnogoboãtva – dolaskom hriãñanstva na naãe prostore. Danas nema mnogo lipa u naãim krajevima, meœutim, veliki broj toponima, mnogo viãe u odnosu na ostalo drveñe (izuzev hrasta), dokazuje da je lipa pre moralo biti mnogo viãe, i da je wen kult bio mnogo snaæniji. O velikom religijskom znaåaju lipe svedoåi i åiwenica da se od we izvodi „æivi ogaw”. Ovaj ogaw se upotrebqava za obnavqawe vatre, za lustraciju qudi i stoke, i kao lek od mnogih bolesti. O znaåaju lipe u staroj veri govori i wena povezanost sa gromom, pa je moguñe da je to drvo bogiwe koje je bila

U Malom Vrpoqu kod Gradine postojala je jedna sveta lipa, pod kojom se niko nije smeo odmarati ni

31

pandan gromovniku Perunu ili je na neki drugi naåin bila povezana sa wim. Slovenci veruju da u lipu ne udara grom. Obratno, Srbi kaæu da pod lipom ne treba spavati niti se od kiãe zaklawati, „jer u wu rado grom puca”. Lipa je korisna i kao zaãtita: wenim granåicama kite se vrata i prozori o Œurœevdanu (nekad Jarilovdanu). Åiwenica da se lipa åesto sadi na grobqu dokaz je da se ona shvatala i kao „senovito drvo”. U narodu je lipa poznata kao „sreñno drvo” i stari srpski kumiri bogova, po svoj prilici pravqeni su i od stabla lipe („lipov bog” i „dræiã se kako lipov bog” kod Slovenaca, takoœe i srpski izraz „krstovi lipovi”, a ne treba zaboraviti da su krstovi kod Srba zamenili stare bogove). Da je lipa „sreñno drvo” vidi se iz obiåaja da svatovi, kad doœu, barjake najradije ostavqaju naslowene na lipu (dok drugo drveñe, npr. bagrem i dud, izbegavaju). U domañem kultu lipa je takoœe igrala odreœenu ulogu. U Hercegovini se, kaæu, nekada venåawe sastojalo u tome ãto su momak i devojka, u nedequ pre zore,

dolazili u crkvu sa dva svedoka, pa bi obiãli tri puta oko bogomoqe, i za to vreme jedan svedok bi dræao iznad wih lipovu granåicu i govorio: „Kao ãto vi obilazite bogomoqu, onako i vas svako zlo obilazilo!” Kao sveto drvo, lipa je igrala bitnu ulogu u narodnoj medicini. Raznim magijskim radwama, bolesti sa åoveka prenoãene su na drvo, tako ãto bi se komadi bolesnikove odeñe, nokti ili kosa, zabadali u stablo. Bolesne qude i stoku su kadili dimom od spaqenog lipovog drveta. Æivim ogwem od lipe naroåito se leåi stoka. Ugqenom od lipe leåe se rane koje teãko zarastaju; pije se u vodi kod bolesti stomaka; posipaju se wime noge kada se mnogo znoje; od æara lipe leåi se kaãaq, promuklost i glavoboqa; åaj od lipe, leskovog i vrbovog korena daje se æeni koja nema dovoqno mleka. Naroåito je dobar lek lipin cvet ubran na Meœudnevice. Bolesnik od tuberkuloze treba svako jutro åetrdeset dana da obilazi lipu pa ñe ozdraviti.

ova (lat. Sambucus nigra) je nisko listopadno drvo ili æbun sa ispucalom korom. Raste od tri do deset metara. Reå „zova” nastala je od „buzova” ili „bzova” i praslovenskog je porekla. U naãem narodu poznati su i nazivi: bazga, baz, baza, bazdov, bazika, boza, bzovka, zovika, bezgovina. Kod mnogih indoevropskih naroda zova je „demonsko drvo”. Po narodnim verovawima veoma je loãe poseñi ili oãtetiti zovu. Onaj ko bi se ipak usudio da naãkodi zovi mogao bi da oåekuje smrt ili oduzetost nekog dela tela (uglavnog tog kojim je naudio drvetu). Poznata je i narodna kletva koja kaæe: „Zova ti na ogwiãtu niknula”. Nasuprot tome, onaj ko åuva zovu i brine o woj kao nagradu moæe oåekivati sreñu i napredak u æivotu. Jedan od razloga zaãto je zova posebno drvo je i to ãto se u narodu veruje da na woj æive vile. Dolaskom hriãñanstva umesto vila na drvetu su viœani „œavoli”, ãto je verovatno posledica uticaja sveãtenstva koje je pokuãavalo da uplaãi narod, kao i da promeni i iskoreni verovawa koja nisu baã u skladu sa novoprimqenom religijom. Teãko je bilo iskoreniti stare obiåaje pa je do danaãweg dana ostalo verovawe da zova ima magiånu snagu, naime da otkriva tajne i da je dobra za odbranu od zlih sila. Moñ zove da otkriva tajne najboqe

ilustruje opãtepoznata pripovetka „U cara Trojana kozje uãi”. U jednoj bajci na sliåan naåin zova je otkrila tajnu o banu sa krmeñim uãima. 3ova ima naroåitu primenu u vraåawima oko stoke. Wome se baje preko kravqih krsta, „da bi krava imala mleka”. U nekim krajevima, kad kravu nisu mogli da pomuzu, nasekli bi zove, trave povratiå, graba i leske, pa sve to zameãano „nenaåetom” vodom, zajedno sa mekiwama, davali kravi da jede. Dok krava jede, govori se: „Zovo! Dozovi mi moje; povratiåu, povrati mi moje; grabiñu, dograbi mi moje, a, leãåice, po bogu sestrice, ti budi svedok svemu tome!”

32

Zova na ovaj naåin priziva mleko. Negde se smatra da zova moæe olakãati poroœaj tako ãto priziva novoroœenåe da bræe izaœe iz majåine utrobe. Cev od zove, na koju je nataknut u prirodi naœen probuãen

kamen, upotrebqava se u œurœevdanskim (jarilovdanskim) vraåawima oko stoke. Izvestan kultni znaåaj zovin moæe se naslutiti iz åiwenice da se wome kite dodole. Cevåicom od zove bodu se kolaåiñi „mladenåiñi”. Postoji i verovawe da zovu ne vaqa loæiti na vatri „jer ñe te boleti zubi”. U narodnoj medicini zova je imala ãiroku primenu. Åaj od cveta je lek od grudnih bolesti i glavoboqe; list se upotrebqava protiv glavoboqe i od wega se pravi melem za rane; od mladog grawa i kore takoœe se pravi melem za rane; da bi æena lakãe rodila, kvase je vodom sa srcem iz zove; zovina kora je lek kad se zabode trn pod nokat; zovine æile lek su od nekih koænih bolesti; zovom se leåi i reumatizam, teãko mokrewe, kao i izluåivawe mleka iz dojki; zovin cvet dobar je za znojewe; åaj od zove sa medom dobro je uzimati kod teãkoña sa disawem. Kada sazri plod zove, koji izgleda kao sitno groæœe, Luæiåki Srbi od wega prave supu. Supa je crne boje ali prijatnog ukusa i veoma je zdrava.

oæur (Paeonia) je rod viãegodiãwih biqaka iz istoimene familije (Paeoniaceae). Vodi poreklo iz Kine gde se uzgaja preko 1300 godina. Razne vrste boæura rastu divqe i gaje se kao naãe narodno cveñe. U narodu je boæur poznat kao: – Paeonia officinalis: arapåe, boæurak, boæuriñ, brozgva, devetak, duhovska ruæa, æenski boæur, kraqev cvijet, kurjak, maåur, prstenik, trojaåke roæe, trojaãka roæica, turkarica. – Paeonia corallina: boæur, mosur, muãki boæur, planinski boæur, trava od tri roæåiña, crqeni boæur. – Paeonia peregrina: baæur, boæur, brozgva, kosovski boæur. Nekada se u narodnoj medicini upotrebqavao cvet, reœe krtola i seme, za leåewe padavice, velikog kaãqa, za umirivawe uzbuœenog nervnog sistema, za leåewe hemoroida i dr. Biqka nije dovoqno ispitana ni hemijski ni kliniåki. U narodu se joã ponegde upotrebqava boæur kao lek. U korenu ima tanina, etarskog uqa, masti, ãeñera, nekih alkaloida i drugih nepoznatih sastojaka. Homeopatska medicina upotrebqava sveæ koren. U cvetu ima tanina i peonidina (jedna glikozidna antocijanska boja). On se nekad upotrebqavao protiv epilepsije, a danas

joã ponegde protiv gråevitog kaãqa. Takoœe, kao sastojak åaja za dimqewe i kaœewe astmatiåara. U semenu ima masnog uqa, ãeñera, tanina, smole i boje. I ono se nekada upotrebqavalo protiv epilepsije. Izaziva povrañawe. Kod nas su ga koristile æene za ureœivawe menstruacije, ali je zbog nepaæwe åesto dolazilo do trovawa. Postoje razne priåe o nastanku boæura. Po jednoj priåi boæur je nekada bio bele boje pa je od krvi junaka poginulih na Kosovu poqu postao crven i kao takav se raãirio po celom svetu. U svim narodnim verovawima boæur cveta na mestima gde su bile velike bitke. Tako u blizini Ñustendila, gde ima mnogo boæura, veruje se da raste od prolivene krvi Srba i Bugara koji su se tu nekada sukobili. Sliåno verovawe gde na mestu prolivene krvi izraste cvet imamo i u drugim mitologijama: po gråkom mitu, iz krvi Adonisa, koji je poginuo u lovu, nikle su rumene ruæe; iz krvi sirijskog boæanstva Atisa nikla je qubiåica; sliåna verovawa postoje i u Egiptu itd. „Za boæur na Dobriåu (topliåki okrug), koji je razliåite boje, priåa narod da je postao posle jedne velike bitke, u kojoj su se borile razliåite „vere”: crni boæur postao je od ciganske krvi, plavi od turske, a crveni od srpske...” - zapisao je Veselin Åajkanoviñ u kwizi „Reånik srpskih narodnih verovawa o biqkama”.

33

U raznim obiåajima vezanim za boæur vidimo tragove naãe stare vere. Kasnije su ti obiåaji povezani sa hriãñanskim praznicima. U pomenutoj kwizi Åajkanoviñ daqe navodi da: „boæur ima u sebi izvesnu supranormalnu snagu (tome je svakako mogla doprineti i narodna etimologija koja wegovo ime dovodi u vezu sa „bog”). Kad bi, uoåi Vidovdana, polazila åeqad iz kuñe na oro, domañin bi svakome predao po struk boæura i rekao: „Da budeã kao ovaj cvet crven i jak”. „Komu svet mrca pred oåima, da pije seme boæurovo koje preœe sunåeva istoka i da ga nosi kod sebe i u vode i na svako mesto dobro je”. Boæur se nosi okoåen o vratu kao sredstvo protiv padavice, ludila, promuklosti i vratoboqe. Pored ærtvenih jela koja se o Œurœevdanu nose na zapis, mora se obligatno nalaziti i boæur.” Andrej Stefanoviñ

Slovenske bajke:

iveli otac i majka, i imali kñer Mirku. Pre nego je Mirka odrasla, umre majka. Drugog meseca po majåinoj smrti ode devojåica svojoj kumi na prelo. Kuma joj poåe govoriti kako bi dobro bilo da se wen otac ponovo oæeni, i da wu, kumu, za æenu u kuñu dovede. – Ja ñu te mnogo boqe od prave majke paziti, jer ñu ti svake veåeri noæice u mleku prati – govorila je. Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za æenu. Prve veåeri, zbiqa, opra ona svojoj pastorki noge u mleku, ali druge veåeri ne, a kasnije – nikad viãe. Vremenom dobi Mirka åetiri sestrice. Prva je imala jedno oko, druga dva, treña tri, a åetvrta, najmlaœa, åetiri oka. Sada je morala i za sestre raditi, wihove haqine prati, sve prqave i teãke poslove u kuñi obavqati, pa åak i stoku napasati. A mañeha joj je davala da sa sobom na paãu nosi samo stari, stvrdnuti hleb i zaquñeni sir. Pa ipak,

izraste Mirka u lepu devojku, obraza beqih i rumenijih od svojih sestara. To je mañehu muåilo i trudila se da sazna od åega joj pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kñer sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su stada i krda na livadi pasla, reåe jednooka sestra: – Mirka, pleti mi kose i pevaj! Mirka poåe da åeãqa sestrinu kosu i da je plete u kike, a dok je to radila, pevuãila je tihim glasom: „Spi jedno oko, spi!” I devojka usni. Tada doœe ãarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kada su se naveåe kuñi vratile, upita mañeha svoju kñer: – Ãta si videla? Ali devojka niãta nije videla. Zato je sutradan sestra sa dva oka morala stoku na ispaãu goniti. Kada su bile izvan kuñe, reåe ona Mirki:

34

– Hodi, oåeãqaj me!

– Ãta si videla?

Mirka je sestri åeãqala kosu i pri tom pevala: „Spi jedno oko, spijte oba!” I opet doœe ãarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. A naveåe, kad stigoãe kuñi, upita mañeha svoju kñer:

A kñi joj odgovori: – Dok su moja tri oka spavala, doãla je ãarena krava i naãoj Mirki dala sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Mañeha se silno razgnevi i odluåi da ãarenu kravu zakoqe. Stoku je predala svojim kñerima, a pastorki je zapovedila da sedi kod kuñe. Zato je Mirka svakoga dana, gorko plaåuñi, otprañala iz ãtale svoju ãarenu kravu. Jednom joj reåe krava:

– Ãta si videla?

– Danas ñe me zaklati. Zamoli mañehu da moj burag urediã. U wemu ñeã nañi koãticu; wu zasadi pored prozora. Iz koãtice ñe izrasti lipa, koja ñe biti od stakla. Pod lipom ñe kevtati psiñ. Pastorka uåini kako joj je ãarena krava rekla. Iz koãtice izraste ãarena lipa, pod wom se stvori studenac, a kraj studenca zakevta psiñ. Sada je Mirka na studencu odeñu prala i hladila svoje raskrvavqene ruke. Jednom naiœe naoåit momak. Htede da proœe mimo, ali ga privuåe kevtawe Mirkinog psiña i nekakva prijatna zvowava. Ugleda divnu lipu koja je treperila i zvonila, pod lipom studenac, a na studencu prelepu Mirku. Sve mu to priraste za srce, a najviãe mu se dopade Mirka, iako je bila u neuglednoj odeñi. On je zaprosi kod mañehe. Ali devojka niãta nije videla. Zato je kñi sa tri oka morala drugoga dana da stoku na paãu tera. Kada su bile na paãwaku, reåe ona sestri: – Sedi, Mirka, i oåeãqaj me! A Mirka je i wu åeãqala i istu pesmu pevala: „Spi jedno oko, spijte dva, spijte sva tri!” Ponovo doœe ãarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kad bi veåe, prenu se sestra i reåe: „Vreme je, poœimo kuñi!” Kod kuñe upita mañeha kñer: – Ãta si videla? A ona, takoœe, nije niãta videla. Drugoga dana potera najmlaœa, åetvorooka kñi, stoku na paãu. A na paãwaku reåe ona sestri: – Priœi, Mirka, i oåeãqaj me! Mirka priœe, sede i poåe pevuãiti: „Spi jedno oko, spijte dva, spijte tri!” Ali na åetvrto zaboravi. Opet doœe ãarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Za to vreme, dok su tri oka spavala, åetvrto je sve videlo. Naveåe se sestra toboæe prenu iz sna i reåe: „Vreme je, poœimo kuñi!” Kod kuñe upita mañeha:

Mañeha htede da pukne od jeda ãto je tako naoåit momak, kraj wenih kñeri, zaprosio pastorku. A kada shvati da je wega privukla staklena lipa sa svojom neobiånom zvowavom, zapovedi kñerima da uzmu sekire i drvo poseku. Momku, pak, reåe da po devojku doœe kad proœe sedam dana. Za to vreme åetiri sestre su udarale sekirama u stablo, ali lipa nikako da padne. Kada momak posle sedam dana stiæe pred Mirkinu kuñu, sruãi se staklena lipa i pade na wegova kola, grane joj se polomiãe, liãñe presta da zvoni. Momak se rastuæi, ali odluåi da zajedno sa Mirkom poveze i wenu lipu. Kada su krenuli i psiñ potråa za kolima, pa i wega povedoãe. Mirka je dobila sina. Kada je mañeha za to saznala, viãe nije mogla da izdræi. Opsedale su je zle misli. Jednog dana poœe Mirki u posetu, a sa sobom povede svoju kñer sa dva oka. Mirka je leæala u posteqi. Mañeha sede kraj prozora i zapita: – Kñeri, kako se oseñaã? Da nisi bolesna? – Nisam – odgovori joj Mirka. – Kñeri moja – reåe tad mañeha – onda moæeã ustati. Priœi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom studencu igraju!

35

Mirka ustade i priœe prozoru, ali je mañeha gurnu preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali se u vodi pretvori u patku, koja izroni i poåe tuæna da plovi po studencu. Mañeha pogleda kroz prozor, ali ugleda samo plovku i poverova da se Mirka utopila. Brzo svuåe haqinu sa svoje kñeri koja je imala dva oka i zapovedi joj da legne u Mirkinu postequ.

povila i poloæila u kolevku, poåe silno da plaåe i govori: – Moja lipa ne zvoni, dobri psiñ ne laje, a moj sin jako, jako plaåe! Sinåiñu moj, ovo je posledwa noñ, i nikada, nikada viãe neñu doñi! U isti åas iskoåi åovek iz svog zaklona i uhvati

Kada se mladi domañin kuñi vrati i svoju æenu u posteqi ugleda, zaåudi se i upita: – Od åega si tako poruænela? Da se nisi razbolela? – Ah, mnogo sam bolesna! – odgovori devojka, podraæavajuñi Mirkin glas. – Ko zna da li ñu ikada viãe biti onako lepa. – Ne æalosti se – reåe joj tada on. – Neka se samo tvoje dobro srce ne promeni. Oko ponoñi ulete patka kroz otvoren prozor u sobu, prometnu se u staricu i, plaåuñi, okupa svog sinåiña. Kada ga je povila, sela je uz kolevku i, quqajuñi dete, govorila: – Moja lipa ne zvoni, dobri psiñ ne laje, a moj sin jako, jako plaåe! Sinåiñu moj, joã ñu te dve noñi pohoditi, a potom nikada, nikada viãe neñu doñi! Druge noñi ulete patka ponovo kroz otvoren prozor, prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i okupa sina. Uto zakevta psiñ i probudi mladog domañina. On ustade, pogleda kroz prozor i na svoje veliko åudo spazi da se lipa uspravila. Poœe on u sobu da to saopãti æeni, ali tamo, umesto svoje æene, ugleda staricu. Sakri se iza zavese da vidi ãta ta stara æena tu radi. A ona quqa wegovog sina i govori: – Moja lipa ne zvoni, dobri psiñ ne laje, a sin mi jako, jako plaåe! Sinåiñu moj, joã ñu te jedne noñi pohoditi, a potom nikada, nikada viãe neñu doñi! Onda se starica prometnu u plovku i kroz prozor izlete napoqe. Åovek, koji je iza zavese sve åuo i sve video, protrqa oåi misleñi da sawa, a kad vide da je budan, odluåi da druge noñi u zasedi åeka.

staricu za ruku pre nego je uzmogla da se u patku prometne. Ona poåe da jeca i da moli: – Pusti me, pusti, dragi, dok je pravi åas! – Ne puãtam te! – odgovori ovaj, poznavãi glas svoje æene. – Neñu te pustiti dok mi ne kaæeã ãta treba da uåinim. Tada starica reåe: – Ja imam pojas okolo trbuha. Ako uspeã da taj pojas jednim zamahom seåiva prereæeã, ostañu kraj tebe, ako li ne uspeã, biñe velikog zla. Mladi domañin odmah zamahnu seåivom, preseåe pojas otprve i pred wim se stvori Mirka, joã lepãa nego pre. Ona mu ispripoveda ãta joj se pre tri dana dogodilo, pa mladi åovek, ne åaseñi åasa, dograbi mañehinu kñer sa dva oka i najuri iz kuñe. Mañeha kad je vide, od jada presvisnu. Sada opet lipa zvoni, ispod we laje psiñ, a sinåiñ se osmehuje. Priredila Jelena Ãolak

Treñe noñi ulete patka ponovo kroz prozor, pretvori se u staricu, okupa i uredi sina. A kada ga je CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 39 Slava! : åasopis posveñen rodnoj veri / glavni i odgovorni urednik Vesna Kakaãevski. – 7522 [2014], br. 2 –. – Beograd (Jovana Isailoviña 42) : Vesna Kakaãevski, 7522 [2014] – (Gorwi Milanovac; Kodeks Print). – 29 cm Dva puta godiãwe ISSN 2334-9271 = Slava! (Beograd) COBISS.SR-ID 202612748

36

Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада, На своме цветноме трону штедра је седела Лада. Већ шесет пута је Сварог обиш земаљским шаром, Нездраве, пролетње магле сунчаним гонећи жаром. И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће, И њене божанске груди испуни осећај среће. Војислав Илић „Лада” „Песме”

ISSN 2334-9271

9 772334 927001