Spomenica u slavu 25godisnjice treceg srpskog ustanka Djoko P Maric

СПОМЕНИЦА У СЛАВУ 25 - ГОДИШЊИЦЕ ТРЕЋЕГ СРПСКОГ НАРОДНОГ УСТАНКА HA РАВНОЈ ГОРИ

1941 -1966

УРЕДИО ЂОКО П. МАРИЋ БИВШИ КОМАНДАНТ ЧЕТНИЧКОГ ПУКА “КРАЉА ПЕТРА II”

ИЗДАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” ЦЕНТРАЛНА УПРАВА У АМЕРИЦИ 1439 So. 78th Street Milwaukee 14, Wis., U.S.A.

ПРЕДГОВОР Ову скромну СПОМЕНИЦУ издаје Организација Српских Четника “Равна Гора” са седиштем Централне Управе у Милвоки, Висконсин, САД. Четнички борци и следбеници бесмртног ђенерала Драже Михаиловића “ЧИЧЕ” а који су расејани широм слободнога света и сврстани у редове ове своје борбене четничке заједнице, сматрали су својом дужношћу да 25-годишњицу Трећег српског народног устанка који је подигнут 8 маја 1941-ве године на Равној Гори, под вођством Вожда Драже Михаиловића, обележе скромном али достојанственом успоменом на своје велике вође, борце, патриоте, хероје и мученике и још веће догађаје из којих су они васкрсли а чија су имена, као буктиња у тихој ноћи, засијала у роду српском. Ова Споменица преставља нашу упаљену воштаницу над незнаним гробом Вожда Трећег српског народног устанка ђенерала Драже, његових војвода, команданата и стотине хиљада српских четничких бораца и мученика, који су своје животе положили у борби за Слободу и Демократију, за Краља и монархију, за Српство и Србију. Она преставља нашу упаљену воштаницу и над оном милионском српском гробницом у коју су бачене невине српске жртве, наша дечица, наша браћа и сестре, мајке и очеви а које су незаштићене, хрватско-усташке хорде после незапамћених мучења побацале у бездане провалије и тако остале неопојане, несахрањене и неоплакане. Она преставља нашу упаљену воштаницу и над оним гробовима које су нацифашистичке, немачко италијанске хорде отерале у смрт и над сним које је фашистичка дружина зборашко-љотановачка и комунистичка у цвету младости покосила. Устанак кога је повео са Равне Горе наш бесмртни “Чича” претворио се у општи, масовни српски народни покрет у коме је учествовао цео српски народ из свих српских покрајина и херојски се борио противу свих српских душмана: Хрвата, нациста, фашиста и комуниста за своју слободу. Српски четнички борци и следбеници ђенерала Драже у слободи, поносни су данас више него икада раније, што и даље могу да следују ту исту борбу за Слободу и Демокрагију и што су у истој предвођени његовим духом и његовом идејом, што ни за длаку нису одступили од његовог српског, националног и државног програма и што могу данас гласније и јасније него икада раније да кажу да су “Чичини” борци и следбеници који се бескомпромисно боре за његову Србију, чије је границе Он, наш велики Чича, обележио српском крвљу и српским гробовима најбољих четничких јунака, хероја и мученика. Они ће ту борбу наставити са пуном вером у победу и скоре дане обрачуна са црвеним тиранима који су уништили не само слободу српском народу него и напаћено тело нашег бесмртног Вожда али не и његова дела, његову идеју и програм, који ће српски народ уз нашу четничку подршку у скорој будућности витешки довршити. А нашем великом Вожду, ђенералу Дражи, подигнути заслужан Споменик у нашем престолном српском граду Београду.

У славу Трећег српског народног устанка

3

Данас када овом скромном Спомен књигом обележавамо двадесетпето-годишњицу устанка на Равној Гори и двадесету годишњицу од трагичне погибије нашег великог Вође и команданта ђенерала Драже, његово име и његова дела постају све већа не само у српском народу, код кога је ушао у легенду и у ред највећих и најславнијих српских великана наше мучне српске историје, него и у читавом свету а нарочито код оних који га издадоше и на крају убише, да би данас послије двадесет година од његове смрти, ту издају плаћали крвљу својих сопствених синова. Име Драже Михаиловића, његових војвода, команданата, сарадника и њихових четничких бораца ушло је у српску историју попут Лазара, Милоша, Карађорђа и њихових војвода, војсковођа и љутих оклопника-осветника. Равна Гора је наше ново Косово а Дража је наш нови Лазар. Он данас заузима видно место у општој светској истрији бораца за слободу и демократију, јер је он са српским народом до краја остао веран начелима, права и достојанства човека: принципима Слободе и Демократије, касније израженим у Атланској Повељи, коју су издали чак и они који су та начела прокламовали као њихов борбени циљ у прошлом рату и то исто онако као што су издали и четнички покрет ђенерала Драже и његову борбу. Четнички покрет са Дражом на челу, био је ослободилачки, демократски и монархистички. Он је био и остао веран нашој славом овенчаној српској народној Династији Карађорђевића и њеном легитимном преставнику Њ. В. Краљу Петру II, нашем Врховном Команданту. Колико је Дража и његов покрет био народни довољно нам сведочи његова изјава, када је био издат од “савезника” једна савезничка тј. последња делегација, понудила је Дражи да га пребаци у неку страну земљу, нашта је Дража одговорио да “он неће напустити свој народ.” У Источној Босни 1945 године, на последњем масовном збору пред војском рекао је дословно: “Ми смо издани од свих наших савезника и пријатеља. Једини наш савезник је Српски народ и ми морамо да продужимо нашу борбу до последњег нашег живота и ако сви паднемо у овој борби, ми имамо нашу резервну српску армију, ратне заробљенике који ће да доврше наше дело. Дакле, са овим је Дража рекао све. Са народом је почео и за народ је свој пао, у томе и јесте сва његова слава и величина. Српски народ због верности и оданости према Дражи прозвао га је “Чичом” и тај назив је Дража волео више од свих других звања. Иначе је народ прогласио Дражу, због херојства и витештва Горским Царем, што је у ствари и био. Хиљаде новорођене мушке деце добило је на крштењу име Дража. То је био израз љубави према свом Вожду кога је народ много волео, ценио и поштовао, а када је овај српски Горски Цар био убијен, није било ни једне српске куће која га није оплакала, јер је био прави вођа из најтежих дана по Српство. Са овом Споменицом желимо да освежимо успомену на Вожда Трећег српског народног устанка ђенерала Дражу, кога је Божје провиђење упутило на Равну Гору где је одиграо историј-

4

У славу Трећег српског народног устанка

ску улогу и сачувао част и образ српском народу а поред тога хиљаде и хиљаде спасио од сигурне смрти. Да освежимо успомену на тешке дане устанка из кога се родио четнички Покрет, највернија војска српског народа, Краља и Отаџбине. Да освежимо успомену на наше српске народне предводнике који су скупа са Дражом, стварали четничке одреде, пукове и дивизије и са њима пролазили кроз огањ и ватру, са презиром гледали смрт која их је чекала на сваком кораку, да би својим јунаштвом, херојством и витештвом задивили цео свет а нашим млађим генерацијама показали како се воли свој српски род, како се за њега бори и мре. У овој Споменици не могу се описати сви догађаји из протеклога рата, јер би за то требало писати десетине овакових и десет пута већих књига. Ми смо хтели да о овој великој нашој четничкој и српској годишњици освежимо успомену на те трагичне дане по Српство и објавимо по неку слику наших српских великана из онога времена. Она ће моћи да послужи и нашим историчарима који буду писали српску историју. Све што је унешено у ову Споменицу је сушта истина. Ми то чинимо и због тога што је наша дужност да не предамо забораву ову историјску грађу, него да се боримо да би довршили започето дела наших великана и предводника на челу са нашим бесмртним Вождом, ђенералом Дражом. Ми искрено жалимо што нисмо имали више слика наших истакнутих вођа из четничког покрета, које би биле објављене у овој Споменици као и ове са којима располажемо. Али када се зна под каквим смо се условима повлачили и напуштали тло наше српске Отаџбине, где нам је све остало осим голих живота и када се зна да су у том нашем повлачењу хиљаде и хиљаде наших четничких бораца пали у борби или били заробљени од стране руске комунистичке армије где су нашли смрт у Сибиру, онда је добро да смо дошли и до овог што имамо и објављујемо. Исто тако жалимо што смо у недостатку многих имена заслужних српских хероја и мученика, који су предводили чете осветника а чија су имена заслужна да се нађу у овој Споменици, о овој годишњици, јер су пали на бојном пољу бранећи част и слободу; Српство и Србију. Организација Српских Четника “Равна Гора” захваљује се Његовом Величанству Краљу Петру II, нашем Врховном Команданту, на Његовом Краљевском Поздраву, који нам је лично упутио за ову годишњицу и свима сарадницима који су се свесрдно одазвали са својим драгоценим историјским прилозима објављеним у овој Споменици. Нека је вечна слава Вожду Трећег српског народног устанка ђенералу Дражи, његовим војводама, командантима и свима палим у његовом витешком четничком колу за част, слободу, демократију и име Србиново. У Милвоки на Ђурђевдан 1966. Ђоко П. Марић

У славу Трећег српског народног устанка

Његово Величанство Краљ Петар II

5

ПОЗДРАВ ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ПЕТРА II ЗА 25 - ГОДИШЊИЦУ ТРЕЋЕГ СРПСКОГ НАРОДНОГ УСТАНКА

У славу Трећег српског народног устанка

7

8

У славу Трећег српског народног устанка

Ђенерал Драгољуб-Дража Михаиловић, “Чича”, Вожд Трећег српског народног устанка.

ЋЕНЕРАЛ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ (БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ) Драгољуб-Дража Михаиловић рођен је 27. 9. 1893. године у Чачку у Западној Србији, где му је отац био професор гимназије. Основну школу и четири разреда гимназије учио је у Чачку, а потом у Крагујевцу. По завршеном шестом разреду гимназије ступа 1. 9. 1910 године у Нижу школу Војне Академије у 43-ћу класу. Уласком Краљевине Србије у рат 1912. године, прекида школовање као питомац поднаредник и накнадно завршава школу 1913-1914, као четврти у рангу од 35 другова своје класе. Чин питомца наредника добио је 28. октобра 1912, по паду Душановог Скопља, а чин пешадијског подпоручника 18. јуна 1913, на дан победе над Бугарима. Остале чинове добивао је: за поручника 1. септембра 1918, капетана друге класе 24. октобра 1920, капетана прве класе 24. октобра 1922, мајора 11. децембра 1925, подпуковника 17. децембра 1929, пуковника 6. септембра 1935, бригадног ђенерала 7. децембра 1941, дивизијског ђенерала 19. јануара 1942, и армијског ђенерала 17. јуна 1942. године. Вишу школу Војне академије свршио је са 23-ћом класом ове школе (1921-23) а ђенералштабну припрему 1927, када је преведен у ђенералштабну струку. У рат 1912, ушао је као ађутант команданта батаљона у 3-ћем Прекобројном пешадијском пуку, а потом као водник истог пука: у рату с Бугарима 1913, водник митраљеске чете; у рату 1914-18, водник митраљеске чете у истом пуку. За време мира: 1923. командир чете у Краљевој Гарди, 1927. помоћник начелника штаба Команде Краљеве Гарде; 1929. начелник штаба Дравске дивизије у Љубљани, а доцније начелник штаба Команде за утврђивање. 1937. војни изасланик у Софији, да убрзо буде премештен у Праг у истом својству и пре последњег рата помоћник начелника штаба Врховне Инспекције. У последњем рату постављен је за Министра војске, морнарице и ваздухопловства 11. јануара 1942, а за Начелника штаба Врховне Команде у окупираној Отаџбини 10. јуна 1942. године. За заслуге у ратовима и служби у миру одликован је: у рату 1912. Сребрном медаљом за храброст, 1913. Златном медаљом за храброст, 1918. Орденом Белог Орла с мачевима IV реда, 1927. Орденом Св. Саве IV реда, 1930. Орденом Југословенске Круне IV реда, 1939. Орденом Југословенске Круне III реда и најзад 1942. Орденом Карађорђеве Звезде с мачевима III реда. Разрешен је дужности Министра војске, морнарице и ваздухопловства 1. јуна 1944, а дужности Начелника штаба Врховне Команде у окупираној Отаџбини 29. августа 1944. године. У марту 1946. године, тешко болестан, заробљен је од комунистичких крволока код Чајетине у Западној Србији, суђен у Београду јула исте године и осуђен на смрт. Казну смрти извршили су над њим комунистички зликовци 17 јула 1946. г.

Њ. В. Краљ Петар II и Њ. Пр. Епископи Дионисије и Иринеј

10 У славу Трећег српског народног устанка

Епископ Дионисије

АМЕРИЧКО СРПСТВО И ПОКРЕТ ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА У историјским збивањима последњих шест деценија, а нарочито до половине XX века, Америчко и Канадско Српство дисало је духом старе своје домовине из које се иселило примајући постепено навике и обичаје своје нове домовине. А историја Српског Народа развијала се на старим основама предкумановске и Немањића Србије. То је као кад се из једнога храстовог жира развије и узрасте цела храстова шума. Прича се, да је једно чобанче, са једним дрвеним патрљком заболо једанпут један жир у земљу у Мачви. Из тога једнога жира развила се цела шума-Китог, одакле је војвода Поп-Лука Лазаревић са две хиљаде коњаника улетео у турску војску у битци на Мишару и Карађорђе добио најславнију битку у Првом устанку. Тако се од Светога Саве па кроз 300 година Немањића Србије развијао и растао Српски Народ. Тако је Српски Народ ушао у XX век. Снажни Немањића дух Српскога Народа имао се сударити са три страшна и велика непријатеља: са Турском, са Аустроугарском и са Немачком. И надјачао је тај дух, који је био кохезија — заједничка спона српска — све непријатеље своје, и Српство се ујединило у једну територијалну заједницу, али и заједничку државу са Хрватима, Словенцима и разним етничким мањинама, које су снажно утицале, да се дух Српскога Народа мења, а нарочито кад у раздобљу од 1918 па до 1929 године та државна заједница два пута промени своје државно име, једанпут у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а други пут у Југославију! То не би било толико катастрофално, да државна вођства и једне и друге државе нису пробала да промену и дух Српскога Народа, нарочито у другој држави, Југославији, у ЈУГОСЛОВЕНСКИ. Почела се стварати нова нација — југословенска. Измислила се и нова застава — југословенска, па је Србима у Београду било забрањено и да истичу своју српску заставу и да се зову Србима, него у званичним документима државним имала се реч СРПСКИ и СРБИН, заменити са — ЈУГОСЛОВЕНСКИ и ЈУГОСЛОВЕН. То је значило отступање од старих срп-

12

У славу Трећег српског народног устанка

ских традиција значило је уништавање оне унутрашње силе, кохезије, која је чврсто спајала све Србе и давала отпор свима и свакоме кроз векове. За спољне непријатеље српске Српство није више претстављало озбиљног и снажног непријатеља, што се и показало приликом Хитлеровог удара на Југославију, која се распала само за две недеље дана! Кроз државне органе и претставнике нови дух струјао је из Југославије и у Америчку и Канадску српску емиграцију и разводњавао светосавски српски дух њезин. Ницале су нове организације у емиграцији са изразито новим југословенским обележјем. Али је никла и СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА и у Америци и Канади да брани стари српски национални дух, историју, традицију и интересе Српскога Народа. Реакција на нови југословенски дух никла је и у самој Југославији и била оформљена у СРПСКОМ КЛУБУ у Београду, који је око себе окупио остатке идеолошког Српства са више мање наслона и на неке црквене факторе, док је званична Српска Православна Црква табанала за државним управљачима Краљевине Југославије. Најзад никла је реакција и у самој цркви у познатој конкордатској борби, коју је повео несумњиво велики родсљуб Србин, Патријарх Варнава својим снажним говором уочи нове године — КВО ВАДИС ЈУГОСЛАВИЈО ? И дочекала се 1941 година, година Хитлеровог налета на Југославију, у којој је, по мом скромном мишљењу, пуч од 27 марта значио: НАТРАГ КА СВЕТОСАВСКИМ АМАНЕТИМА СРПСКИМ! Натраг ка старим путевима српским. То је био пут пун части али и пун страдања и нових жртава српских. То је значило наставити онај прекинути континуитет историјског хода Српскога Народа, кога је нова држава — Југославија — била прекинула и оставила. Али је настала грчевита борба, крвава борба, између те две идеологије — југословенске и српске и у самој Југославији и изван ње, у исељеном Српству. У самој поробљеној од стране Немаца Југославији, док су се хрватски пукови, па босански муслимански, па македонски, па словеначки и разних југословенских мањина, листом, или са малим изузетком предавали Немцима, и одмах пуштани својих кућама, створена је већ “НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА”, Јужна Србија и Македонија дате Бугарској, Косово и Метохија Албанији, Војводина Мађарској, Срби и српске јединице одвођене су у ропство, у Германију, Србија је сведена у границе предкумановске Србије! Али никао је чисто српски покрет отпора, први герилски покрет ратни у Европи, ПОКРЕТ ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА на Равној Гори! Ми смо га овде у иностранству звали: СРПСКИ ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ отпора Германима јер је био врло сличан четничком покрету Карађорђевом против Турака у Првом устанку. И сматрали смо га као природни наставак славне четничке борбе српске за слободу кроз векове.

У славу Трећег српског народног устанка

13

Српски Народ поделио се и у поробљеној и подељеној Југославији: једни за сарадњу са Совјетима — партизани и комунисти; други за сарадњу са Германима — Љотићевци са њиховим добровољачким одредима под командом немачке војске, а тек трећи за праву слободу на страни слободне демократије света: Америке и Енглеске на челу са славним четничким вођом ђенералом Дражом Михаиловићем. И док се у старој отаџбини, по питомим српским пољима, селима и планинама разлегао усклик — за слободу, за Краља и отаџбину, и водиле крваве борбе против Титових партизана, Хитлера и њихових сателита Љотићеваца и других, дотле се и овде, у исељеништву десила иста та подела, и на истој националној линији: за слободу, за Краља, за ђенерала Дражу, за Српство. Одјекнула је та подела и та борба и у нашој Епархији, кроз све наше црквене општине и колоније. На Црквено-народном Сабору 1941 и Сабору 1944 поздрављена је славна четничка борба и њезин носилац, славни ђенерал Дража Михаиловић. Тада су осуђени сви покушаји југословенски настројених елемената у Америци. Пребирало се то и на свим црквено-народним Саборима — рашчишћавао се појам Српства и Југословенства, и велика већина нашега народа сврстала се на линију славне српске четничке борбе ђенерала Драже Михаиловића. Избацивани су, и удаљавани чланови Епархије, чланови Епархијског Савета, па и свештеници, који су гравитирали партизанском покрету Титовом, или били за крајње југословенство. Осуђени су т. зв. свештеници “седмаши” јер их је толико било у почетку за Титов партизански покрет, а такође одбачена заувек идеологија југословенства, мада против државе Југославије, као такве, није никада била донета било каква одлука. Али се снажно стало у одбрани интереса Српског Народа. Први телеграм ђенералу Дражи Михаиловићу из Америке у име Америчког и Канадског Српства послат је са Сабора 1941 године. Титов партизански покрет осуђиван је на црквено-народним Саборима — 1941, па 1944, 1948 и све до данашњег дана на сваком Епархијском Црквено-народном Сабору о чему сведоче и записници Сабора, и декларације истих. Многи свештеници, који су сада на страни Герман-Титовој, тада су били за ђенерала Дражу а против Тита и његовог крволочног партизанског комунистичког покрета. А сада, пришли су у сарадњу са Титом, у колаборацију, преко издајника и јеретика Патријарха Германа. То су љотићевци, свештеници, којих би се данас, да је жив сам Димитрије Љотић морао одрећи, као издајника борбе против комунизма! Питао сам једнога од њих: Др. Димитрија Најдановића, сада у Монтреалу, што не штампа сада штогод од онога што је некада написао против комунизма и против Тита. Није одговорио. Очигледно гризла га савест што је његова група направила савез и споразум сарадње са комунистичким режимом преко њиховог политичког центра из Минхена и преко Германа. Али као и сваки морални слабић, потчинио се ви-

14

У славу Трећег српског народног устанка

ше партијској зборашкој политичкој дисциплини, него Христу, коме је обећао свечаном заклетвом, да ће верно служити и у свом повереном народу-пастви сузбијати све штетне науке и учења а проповедати чисту јеванђелску истину. Такав је и њихов зборашки идеолог прота Радован Миљковић, и многи други. У српској емиграцији српски четнички Покрет, који је идеолошки сав био на страни борбе славног ђенерала Драже Михаиловића, са Српском Народном Одбраном и Српским Националним Одбором, поделио се доцније и по питању саме четничке идеологије. Уз нашу Епархију и наш антикомунистички фронт приступила је ОРГАНИЗАЦИЈА СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” са своја два крила, док је Покрет Српских Четника Равне Горе са самозваним четничким војводом Момчилом Ђујићем, изневерио идеологију и славну борбу ђенерала Драже и пришао уз сарадњу преко Патријарха Германа са диктатором Титом. Резимирајући став родољубиве српске емиграције у целом свету он је став славне четничке борбе ђенерала Драже Михаиловића у одбрану интереса, целине и традиција Српског Народа.

У славу Трећег српског народног устанка

15

Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, Преседник С. Н. Одбране и командант четничких снага у западној половини Југославије.

Војвода Радован Иванишевић

ВОЈВОДА ИЛИЈА ТРИФУНОВИЋ БИРЧАНИН Историска личност војводе Илије Трифуновића-Бирчанина тесно је повезана са новијом историјом српског народа, започетом анексијом Босне и Херцеговине и завршеном Другим светским ратом. Овај чланак има за циљ само један кратак осврт на горостасну војничко-политичку фигуру Илије Бирчанина из Трећег српског устанка, чије име ће бити записано златним словима у историји нашег народа, попут имена његовог прослављеног претходника Илије Бирчанина из Првог српског устанка. Живот и рад Илије Трифуновића биће свакако предмет једне изванредне књиге, чије странице ће бити читане од стране будућих српских покољења у ослобођеној Србији са дивљењем и љубављу, које му благородна Србија и Српство у изобиљу дугују. Читалац ће наћи у овом чланку неколико момената из живота овог витеза и патриоте, које ћу изнети без коментара, како би читалац донео своје сопствене закључке и мишљење о војводи Илији Трифуновићу-Бирчанину. Судбина је хтела да се, попут многих других српских првака кроз векове наше славне прошлости, он роди у сиромашној породици без материјалних средстава, са којима би његови многобројни природни дарови дошли до пуног изражаја. С друге стране, та иста судбина је дала Илији изванредне врлине војника, политичара, народног трибуна и вође, које се врлине не могу стећи универзитетским студијама, нити се могу купити материјалним богаством овога света. Његова сретна звезда изненадно се појавила на српском хоризонту, готово у исто време када и сјајне звезде његових команданата и наших народних хероја војводе Вука Поповића и војводе Воје Танкосића. Као млад подофицир, са бескрајним патриотизмом који му је тако рећи сагоревао простране мушке груди, Илија је својевољно напустио мирнодопску каријеру сталног кадра и улетео без предомишљања у герилски рат, који је трајао пуних девет година. Страшно је и језовито када се ма који ратник очеше о рамена смрти на бојном пољу једаред или два пута током једног окршаја. Замислите девет година непрекидног четовања у дубокој позадини најпре Турака, потом Бугара, Мађара, Ау-

У славу Трећег српског народног устанка

17

стријанаца и Немаца, да и не поменемо крволочне Албанце. Из дана у ноћ Илија и његови четници пркосили су смрти, која је кезила њене ужасне зубе, са косом у руци, отсецајући главе стотинама младих патриота, који су умирали слатко и славно за слободу Србије. Неустрашиви Илија Трифуновић пркосио је смрти кроз паклени огањ и згаришта рата и, мада се с њом хватао у коштац, ако могу тако да се изразим, из дана у дан њих двоје као да су се сложили да корачају раме уз раме, одлагали су крајњи обрачун пуних 53 године. Изнемогло тело Бирчанина, изрешетано непријатељским куршумима, подлегло је у моменту када је његов дух био на врхунцу своје праисконске снаге. Умро је у моменту када су га Отаџбина и Дража највише требали. Илија Трифуновић био је свега 24 године стар, када је на бојном пољу био изабрат за четничког војводу, рекорд непознат у историји четничког ратовања. Осим тога, а за изванредне заслуге у служби Отаџбине, подарен му је официрски чин са ратним одликовањима, која су још у тако раној младости прекривала његове груди. На Солунском фронту он и његови одреди четника починили су чуда од јунаштва, за која је Илија био три пута унапређен. Не само да је добио сва наша одликовања, од златне медаље Милоша Обилића до Карађорђеве звезде са мачевима, већ му је тадања савезничка Италија подарила највеће италијанско одликовање Круну Савоја, која је традиционална давана само члановима краљевских кућа у Европи и веома истакнутим генералима. Француска влада га је одликовала, на предлог Маршала Депереа, са Ратним Крстом у знак дивљења за јунаштво, које је личило више на легенду, него на стварност. У току једне крваве борбе на Солунском фронту, Илија Трифуновић је изгубио леву руку до рамена и пао је изрешетан немачким митраљезом поред мртвог тела бесмртног хероја војводе Вука Поповића, који је, по речима Бирчанина, био Милош Обилић модерне Србије. После пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата, Илија Трифуновић напушта војну каријеру и у потпуности се посвећује политици у служби националних идеја Србије. Његови ватрени патриотски говори и далековидни чланци, који су се појављивали с времена на време у новинама и гласницима престониме, привукли су пуну пажњу, не само свих националних и културних друштава у земљи, већ и широких народних маса, које су инстинктивно осећале његове Богомдане квалитете вође и државника. Смрћу војводе Степе Степановића, положај претседника Српске Народне Одбране остао је упражњен. Требало је изабрати достојног наследника војводи Степи, који је морао бити, не само прослављени херој на бојном пољу, већ у исто време једна истакнута политичко - војна фигура, позната широм Југославије. Као што је познато, појавила су се два кандидата, који су у потпуности испуњавали потребне услове, са квалификацијама које је та најважнија национална установа захтевала. Пр-

18

У славу Трећег српског народног устанка

ви кандидат је био наименован од стране Двора, док је други кандидат био предложен од стране већине делегата изборне националне скупштине, која је, по Краљевом наређењу, заседала са циљем да изабере новог Претседника Српске Народне Одбране. То изборно тело је у ствари био најважнији форум наше земље, пошто су чланови те скупштине били прваци свих националних, војничких, културних, економских и политичких установа, којима је преседао Патријарх Варнава. Као што је било познато јавном мњењу тога доба, кандидат Двора био је армиски ђенерал Крста Смиљанић, бан Зетске бановине, док је кандидат већине чланова изборног тела био војвода Илија Трифуновић-Бирчанин. До избора уопште није ни дошло. Крста Смиљанић је повукао своју кандидатуру у корист војводе Бирчанина. Тако је овај једногласно изабран за Претседника Српске Народне Одбране. Крста Смиљанић је узео реч пред сам избор и пред пленарном скупштином водећих личности наше земље, одржао овакав кратак говор: “Нико у нашој земљи није достојнији да седи на упражњеном месту на коме је седео војвода Степа Степановић, доли војвода Илија Трифуновић Бирчанин”. После ових речи окренуо се према Бирчанину и ословио га следећим речима: “Војводо Илија Трифуновићу, ја повлачим моју кандидатуру у твоју корист, пошто сматрам да си ти већи јунак и много заслужнији у служби Отаџбине од мене. Предлажем да га једногласно изаберемо за претседника”. Крајем 1941 године свега два генералштабна официра су била на расположењу Драже Михаиловића, поред оних који су већ били у Главном горском штабу. Мајор Боро Радуловић био је одређен за шефа шифре и помоћника начелника Оперативног оделења, дочим сам ја постављен од стране ђенерала Михаиловића за начелника штаба Босанско-Херцеговачких и Личко-Далматинских четничких одреда. Командант трупа у овим крајевима био је Илија Трифуновић-Бирчанин, који је у исто време био Дражин заменик и помоћник. Другим речима, да је неком несрећом Дража Михаиловић био убијен 1941 г. у јесен, Илија Трифуновић би аутоматски постао командант оружаних снага у Отаџбини. Поред поменутих покрајина, војвода Бирчанин био је такође командант трупа у Словенији, Горњој Лици и Кордуну, док су Хрватска и Истра биле такође под његовом јурисдикцијом. Бирчанин је неуморно радио на организацији четничких јединица под врло тешким околностима. Био је тешко болестан од срца, да се његова смрт очекивала сваког момента. Упуства, наређења итд. давао је са болесничке постеље. Једино је имао два одана сарадника, артилериског капетана Младена Костића, који је био човек Војводиног пуног поверења, и ваздухопловног капетана Михаила Томашевића, који је био његов ордонанс официр и такође човек који је уживао Војводино поверење. По паду Југославије Бирчанин се пребаци са женом и сином му Милошем у Црну Гору, где је сместа отпочео са формирањем четника и акцијом против Италијана. Пошто је био вео-

У славу Трећег српског народног усганка

19

ма популаран међу националистима ове покрајине, то је његова акција почела да заузима огромне пропорције. Црногорски и остали комунисти који су се слегли у Црну Гору и такође отпочели са формирањем њихових партизанских јединица, брзо су увидели да ако не ликвидирају Илију Бирчанина, њихов покрет биће осуђен на пропаст. На велику несрећу Илија се тешко разболе и био је пренет из његовог горског штаба у Колашин на лечење. У то доба црногорски националисти изврше један незапамћен покољ италијанских окупатора, чиме је наравно отпочео нови герилски рат, који неће престати до краја Светског рата. Комунисти, који су сазнали да је Бирчанин болестан и пренешен у Колашин на лечење, денунцирају га код Италијана као главног команданта покоља њихових трупа и као политичког и војничког вођу у Црној Гори. Италијани се пробију до Колашина, заробе Бирчанина и убаце га у један полуотворен војни камион, мада је у тај мах Илија имао велику температуру. Кроз снег, мраз и олују они га превезу преко оних рђавих путева Црне Горе, преко Подгорице, Цетиња и Котора на пут за Италију. Црногорски прваци, на челу са генералом и баном Ђукановићем, ступе у везу са водећим личностима Далмације са намером да спасу живот Бирчанина и да спрече интернирање, које би у сваком случају значило смрт за њега. Претседник Сплитске општине из доба мира, Др. Рачић, који је био лични пријатељ Краља Александра, затим професор Алфиревић, један од покрајинских вођа Народне одбране, познати народни прваци прота Урукало и Добра Јевђевић заузму се код италијанских војних и цивилних власти да скину Бирчанина са тог брода који га је преносио у ропство и да га задрже у Сплиту. Срећом два италијанска доктора који су били познати специјалисти за срчане болести, сложе се да Бирчанин не може да живи дуже од шест месеци. На основу тог факта и пошто су прихватили гаранцију поменутих истакнутих људи, Италијани одлуче да дозволе Бирчанину да живи у Сплиту, али под условом да се не бави никаквим националним пословима, нити да напусти Сплит без њихове дозволе. И поред тога италијанске власти нису много веровале да ће Бирчанин остати неактиван, те одреде непрекидну стражу од два детектива-фашиста, који су увек били смењивани, недалеко од куће у којој је Бирчанин живео, са дужношћу свакако да мотре ко улази и излази из његова стана, али нарочито да не дозволе да га његови четници отму и пренесу у Динарске Алпе. Интересантно је напоменути да сам ја у својству Бирчаниновог начелника штаба, планирао заједно са војводом Момчилом Ђујићем, командантом Динарске дивизије, да упаднемо у Сплит једне ноћи, отмемо Бирчанина и пребацимо га у Динару. Ђујић је разрадио био све потребне детаље да та операција успе без потешкоћа по Бирчанина. Тако на пример, он је имао униформе од заробљених италијанских официра за све нас који смо требали да учествујемо, дочим је једна погодна пећина у Динари била идеално склониште за Илију. О томе ћу вероватно писати другом приликом, јер је овај чланак намењен другим детаљима из Бирчаниновог живота.

20

У славу Трећег српског народног устанка

На моје велико разочарење Бирчанин ме примио веома хладно и резервисано као да нисам био његов начелник штаба, већ рецимо комесар Јосипа Броза - Тита!!! Добрих шест месеци ја сам радио под тешким условима неповерења, што је била природна последица искуства које је Бирчанин преживео у Црној Гори, баш пред сам мој долазак. Није ни чудо дакле да је он продужио да ради са људима у које је имао поверења. Младен Костић је био његов и ађутант и благајник и шеф курирске службе, која је била веома разграната по целој западној Југославији. Врло често, Костић је лично преносио новац, шифре, тајна наређења од Мостара до Љубљане или од Загреба до Београда. Доцније, Костић је постављен за помоћника начелника штаба, задржавајући и даље раније дужности. Мика Томашевић је био ордонанс официр и прикупљао податке руководећи обавештајном службом Војводином. Бирчанин ми је поверио улогу директне везе са његовим командантима и са Дражом, што је значило непрестани покрет из једне у другу покрајину или код Драже и натраг. Да би моја мисија била још више отежана Бирчанинови команданти су такође на мене зазирали, вероватно по његовим инструкцијама у току пуних шест месеци, крајем 1941 и 1942 године. Једини је Дража Михаиловић веровао у мене, јер ме је познавао од пре рата када смо заједно служили у Краљевој гарди. Ја сам се отворено пожалио на првом састанку са њим и Чича је слушао са дубоком симпатијом као да је био мој старији брат. Замолио ме је да се стрпим и да вршим своју тешку дужност јер да нисам у служби Илије Бирчанина, већ Краља и Отаџбине. Дража је додао да ће он лично да води рачуна о мени. Неких шест месеци после друге посете Дражи, он ме је загрлио веома снажно и увео у једну собицу где је он спавао и имао приватну канцеларију, у Липову, у планинама недалеко Колашина. Том приликом ми је дао да прочитам писмо које је Бирчанин послао њему без мога знања. То писмо је било пуно похвала за мој рад. Ја сам био описат као јунак без страха и мане и као млад генералштабни официр са којим се он дичи и који ће играти огромну националну улогу у будућој ослобођеној Отаџбини. У том истом писму предложио ме је за чин четничког војводе и за одликовање Карађорђевом звездом са мачевима. Енглески пуковник Бејли, пријатељ Бирчанина из доба мира одједном ме је третирао, у присуству пуковника Васића, Жујовића, војводе Ђуришића, Баћевића, Остојића, Лалатовића и других као да сам ја био главом Илија Бирчанин а не његов начелник штаба. На повратку у Сплит, неких четири недеље доцније (толико је требало пјешачити по окупираној земљи кроз редове непријатеља или од положаја до положаја Бирчанинових команданата) ја сам поднео опширан извештај Бирчанину, са идејама Дражиним о будућем раду и са једним приватним писмом које је било запечаћено од Драже. Војвода га створи, прочита, задржа га у руци пар момената, поново га прочита и предаде га мени да прочитам. “Драги брате војводо”, писао је Дража.

У славу Трећег српског народног устанка

21

Унапређењем Остојића, Рачића и Иванишевића у чин четничких војвода ми оживљавамо нашу славну Косовску традицију витезова. Они ће, својим личним херојством и мудрошћу државника претстављати темеље наше организације. Они ће такође бити наши достојни наследници у часу кад нас наша неумитна судбина позове на нове дужности. Ја сам потврдио њихов избор за четничке војводе и на ваш захтев послао депешу у Лондон са предлогом Њ. В. Краљу да их сву тројицу одликује Карађорђевом звездом са мачевима за њихову личну храброст и за изванредне командантске заслуге које су дале сјајне резултате у служби Краља и Отаџбине. Иванишевићу сам такође дао једно писмо за Ђујића, који је пре месец дана био одликован Карађорђевом звездом са мачевима, што се надам да сте чули преко Лондонског радиа... Што се тиче мајора Новака у Словенији... итд.” У размаку од свега шест месеци Бирчанин ми је дао пуно поверење и као што читалац може да закључи даде израза свог задовољства на начин како је једино његова пространа српска душа могла да то учини. У моменту кад се примио ове колосалне дужности стање трупа и ситуација на терену биле су ужасне. У Источној Босни Јевђевић је имао свега двадесетак четника, који су били слабо наоружани са немогућим задатком да се одупру навали Немаца, Италијана и изнад свега комуниста, који су ту били много јачи по снази. Кад сам се ја пријавио Бирчанину за начелника штаба стигла је жалосна вест из Херцеговине у којој народни прваци Радмило Грђић, Јевђевић и Шантић су извештавали Бирчанина да су комунисти убили на превару мајора Бошка Тодоровића, кога је Дража био поставио за команданта трупа у Херцеговини. Његов одред четника био је уништен препадом, тако да је остало свега неких двадесетак бораца, без команданта и без хране и муниције, док су усташе крстариле, жариле и палиле горе него су то Турци и потурице чинили у прошлости. Лешеви Срба прекривале су Неретву на хиљаде, док су се италијанске трупе држале пасивно по градовима. На тромеђи Босне, Лике и Далмације Момчило Ђујић се борио на живот и смрт против усташа и комуниста, док су се и овде италијанске трупе држале пасивно, затворене по гарнизонима. У Словенији, мајор Новак са неких 80 четника одупирао се комунистима и маневрисао испред прогона организованих од стране Немаца и Италијана чији је циљ био да га униште. У Истри су била свега два курира Бирчанинова са зататком да прикупљају податке о покрету окупаторских трупа а нарочито бојних бродова и остале флоте, како би били бомбардовани од стране Савезника, а на захтев Бирчанина. У Сплиту, неких десетак политичара, махом Далматинаца, водећи непрестане политичке разговоре са Бирчанином, око обарања режима у Хрватској и будуће Југославије. Баш у тај мах Бирчанин им је дао ултиматум да избаце на терен Момчила Ђујића најмање 1.000 Хрвата, који ће

22

У славу Трећег српског народног устанка

се борити под командом Ђујића, а све дотле док се то не оствари, да се обуставе сви политички разговори који ничему нису водили. У то време стање здравља Бирчанина било је веома критично. Ја сам га затекао где седи на столици као живи леш, са црним наочарима који су језовито одударали од бледожуте боје лица. Онај некада моћни глас чувеног оратора, био се у то доба свео на жалосни шапат... Укратко, ситуација је била очајна у сваком погледу. Једва годину дана доцније, почетком зиме 1942 ситуација је била сасвим друкчија. Војвода је био поново пун енергије, његово физичко стање се поправило у знатној мери. Војвода Јевђевић као политички вођа Источне Босне и Херцеговине, а војвода Баћевић као командант трупа тих покрајина, имали су под својом командом преко 80.000 до зуба наоружаних ратника јунака који су били господари на терену. Нигде једног јединог усташе или комунисте! Италијани поново по гарнизонима, али овог пута као наши заробљеници, а не као окупатори. Немци и усташе комбинованим снагама покушаваху да продру у те наше ослобођене покрајине, али их комбиноване трупе Баћевића сваки пут разбију до расула. У Динари и на Тромеђи Момчило Ђујић је формирао чувену и славну Динарску дивизију са преко 14.000 четника, који су задавали страх не само усташама и Немцима већ такође Титовим комунистима и Италијанима. Ови последњи су били спремни да снабдевају трупе војводе Ђујића храном и муницијом под условом да их не напада. У Словеначкој мајор Новак на челу 3.000 одабраних добровољаца Словенаца, који су се тукли бескомпромисно против Италијана и Немаца на исти начин као и против комуниста и усташа које су Немци тамо слали да се боре. Генерал Рупник је за рачун мајора Новака мобилисао у тајности неких 40.000 будућих војника, у случају да Дража преко Бирчанина изда наредбу за мобилизацију. Депеше из Лондона и поруке са Средњег Истока стизале су за Бирчанина у знак захвалности Британске Владе и Савезничке команде, за изванредну обавештајну службу на основу које су извршена успешна бомбардовања италијанских и немачких трупа, а нарочито подморница и ратних бродова посакриваних по пристаништима Далмације. По личном налогу Черчила, једна енглеска подморница искрцала је у Далмацији неколико милиона италијанских лира и неколико хиљада златника са моћном радио станицом са циљем да Бирчанин може да буде у директној вези са Лондоном и Средњим Истоком. То је било изванредно признање Бирчанину за услуге дате Савезницима. То је такође био знак до које мере су Енглези полагали наде у Бирчанина и његове трупе. Изнад свега, то је био доказ до које мере је Дража веровао у Бирчанина и дао му слободу да ради независно са енглеском Владом. Најзад је формиран један нови корпус четника јачине 5.000 добро наоружаних бораца у Горњој Лици и Кордуну под командом мајора Бјелајца и политичком акцијом национално-политичког повереника Радмила Грђића, који беше тешко рањен у

У славу Трећег српског народног устанка

23

главу од стране комуниста, те је зато смењен са те дужности и на његово место постављен индустријалац са Сушака, брат Шпиро Јокић, који залаже све своје снаге да помогне мајора Бјелајца. Удруженим снагама они постижу сјајан успех формирањем једног новог корпуса такорећи у средини усташке државе. Тај корпус се тукао веома често не само против усташа, већ и против Немаца који су помагали усташе да се одрже пред навалама четника, а нарочито на томе сектору. Пред саму смрт Илије Трифуновића-Бирчанина, примио сам од Драже строго поверљиву депешу преко шифре Бирчанинове, за коју нико други сем Драже није знао. То је била судбоносна тајна Инструкција Број Један, наређујући Бирчанину да се са својим штабом пребаци на сектор Ђујића и да преузме команду над трупама које су биле сконцентрисане на Тромеђи са циљем остварења локалног ратног плана, напада на италијанске гарнизоне у Далмацији. Штаб Илије Бирчанина је предложио пре тога један план акције са којим се Дража у потпуности сложио и који план је потом послат преко енглеског војног изасланика код Драже, пуковника Бејлиа, Британској влади на одобрење. Да би имао довољно снага да ликвидира италијанске трупе у Далмацији, Бирчанин је захтевао од Драже да пошаље једну дивизију четника из Босне и Херцеговине под командом војводе Баћевића, али под видом борбе против комуниста Јосипа Броза-Тита, који су почетком 1943 почели да напуштају Западну Босну, где месецима нису били уопште активни. Дража се сложио са тим објашњењем, које је онда протурено преко свих наших јединица, тако да је вероватно достигло и до ушију италијанских војних власти и уљуљкало их у уверењу, да се ради о обрачуну између четника и комуниста, а никако о нападу на њихове гарнизоне. Наша пропаганда, под мудрим руководством војводе Јевђевића, толико је била успешна да су Италијани понудили превозна средства и у великој мери олакшали пребацивање наших снага из Босне и Херцеговине у подручје Динаре планине. На несрећу, Баћевић није довео пуних 10.000 четника, већ око 6.000 ради чега сам ја на своју руку, употребљујући Бирчанинову шифру затражио да војвода Ђуришић појача наше снаге са још 4.000 црногорских четника, са циљем да наш локални ратни план успе стопроцентно. Преко станице капетана Плећаша, ја сам примио Дражин одговор који је био негативан, јер је у то доба Ђуришић био потребнији Дражи на другом сектору. Ратни план Бирчанина, који помињем састојао се у изненадном нападу на Италијане са циљем стварања широког мостобрана у Далмацији, где би савезничке трупе могле да се искрцају са идејом да преко наше територије пресеку немачке везе са Србијом и Бугарском и тако убрзају пад Немачке. Очигледно је било да је морал италијанске војске падао нагло због успеха Савезника, а било је познато не само нама Србима већ и Енглезима, да италијанске трупе нису биле одане Хитлеровим плановима. Да би овај план успео стопроцентно, Илија Бирчанин га

24

У славу Трећег српског народног устанка

је припремио, не само војнички већ и политички. Читалац ће се згранути од изненађења, кад прочита из ових редова, да је командант Италијанске Друге армије на Балкану, армиски генерал Роата, био спреман да ради под командом Илије Бирчанина и да тим путем прикључи своје јединице Савезницима. Са том идејом Бирчанин и генерал Роата имали су два тајна састанка: један у Фијуми (наша Ријека) где му је био штаб, а други у Сплиту. На тим састанцима ја сам преводио разговор са генералом Роатом, који се водио на француском језику, док су од стране штаба Роате присуствовали у оба маха његов начелник штаба генерал Карла и шеф Обавештајне службе Друге армије пуковник Гримоли. Било је одлучено да прво Бирчанин нападне италијанске гарнизоне, после чега је Роата требао да позове на хитну конференцију три команданта његових корпуса и да их ухапси. После хапшења он је имао да изда наређење да се свих девет италијанских дивизија прикључе Бирчаниновим јединицама и окрену своје бајонете против Немаца и усташа. Наша акција била би помагати са трупама савезнике, чије искрцавање је требало да отпочне чим то Бирчанин омогући. Овим путем Илија Бирчанин би осветлао образ четничких јединица које су кооперисале са окупатором због недостатка муниције, хране и због ужаса које су усташе починили. У исто време Бирчанин би учинио огромну услугу нашој ствари код Савезника, који су веровали у његов план. Али изнад свега, Бирчанин би задужио Отаџбину дугом који би се памтио кроз векове. Овај план је постепено употпуњаван детаљима, са којима су Енглези такође били упознати. Они су слабо веровали да ће Бирчанин повући 9 италијанских дивизија из фашистичког режима, али су му дали пуну шансу да то покуша. Да је тај стратегиски потез успео, Черчил и Рузвелт би сасвим друкше третирали проблем Југославије у Техерану. У ствари, не би ни било проблема, јер не би било уопште комуниста у нашој земљи. Кад сам последњи пут видео Дражу, што је било у јануару 1943, он је дискутовао овај план добра три сата без престанка у једној собици његовог Штаба коју сам раније поменуо. Др. Жујовић ће се свакако сетити да по Дражином наређењу нико није смео да нас узнемирава. Дражина порука за Бирчанина, између осталог, била је да ће он чим Бирчанин преузме команду и нападне италијанске гарнизоне да објави општу мобилизацију у осталим покрајинама земље, што је значило да би у року од 48 часова преко милион Срба из Србије био под заставом. Дража ми је такође наредио да објасним Бирчанину да ће он свом снагом ударити на Немце и очистити Србију од окупатора. Недићеви одреди су већ били спремни да се боре против Немаца чим приме Дражино наређење. Са том огромном снагом оних 40.000 комуниста које је Тито имао у то доба били би уништени у најкраћем времену без нарочитих потешкоћа. Али судбина је хтела друкчије. Италијани су вероватно предосећали шта може да се догоди, јер је генерал Роата био смењен, а њихова полиција је ухап-

У славу Трећег српског народног устанка.

25

сила мене, Др. Жујовића, Младена Костића, мајора Студу и неколико других лица и пребацила нас у логор политичких затвореника на Ријеци (Фијума) у тешко осигурану касарну Диац. Пуковник Григноли, по наређењу генерала Карла, отворио је врата те утврђене гробнице и ослободио нас неких шест месеци доцније. Кад сам инсистирао да ми каже из којих разлога он то чини, одговорио ми је, после краћег устезања, да питам Енглезе који ће ми објаснити зашто је то учинио и у исто време ће ми објаснити ко је он, Григноли. Годину дана доцније, на Средњем Истоку у Штабу Британске Команде маршала Вилсона, добио сам објашњење. Григноли је, као млад поручник, ратовао раме уз раме са чувеним Лоренцом од Арабије. Био је необично храбар (као и његов командант) и добио је највеће енглеско одликовање “Викторијин Крст” (као јунак и одличан официр). У току прошлог рата био је пријатељ Енглеза, то је све што сам докучио. Што се тиче генерала Роате, он је повучен од Мусолинија неких десетак дана пред смрт Бирчанина, са те опасне позиције на Балкану, где је био независан, на други положај у правцу југа Италије где је био под директном контролом фашиста. После пада Италије, италијански комунисти су хтели да га обесе као криминалца, али су Роату спасили Савезници, пошто се склонио код њих и врло вероватно објаснио везе које је имао преко нас са Енглеском Владом. Њему су Савезници помогли да умакне у Шпанију, где чујем да пише једну књигу. Сасвим је вероватно да ће он опширније описати овај план, који је Бирчанин са њим планирао. Обојица његових официра су још увек живи, што ће олакшати његов рад. На несрећу, ја сам једини који зна за овај план са наше српске стране, уколико Дража није то дискутовао са Др. Жујовићем, пре него га је послао у Динару да наследи један део Команде Бирчанинове. Сасвим је могуће да је Жујовић био упознат са овим планом, мада је моменат за његово остварење прошао неповратно смрћу Бирчанина. Читалац може да ме запита: Како је могуће да тако један важан план остане потпуна тајна и да о њему ниједан од многих Бирчанинових команданата није ни појма имао? Одговор је јасан: Илија Бирчанин је знао шта елеменат изненађење значи у једној акцији, а поготову у акцији оваквих судбоносних размјера. Он је био рођен конспиратор и кроз овај гигантски корак, тако идеално припремљен и тако љубоморно чуван као велика тајна, читалац може да надзирне величину овог великог војника и политичара из Трећег српског устанка под нашим неумрлим Вождом Дражом Михаиловићем-Чичом. Преториа, Јужна Африка 1 фебруара 1966

Војислав Д. Пантелић

О ТРЕЋЕМ СРПСКОМ УСТАНКУ У СРБИЈИ Брза капитулација Југословенске војске и немачка окупација изненадила је све Србе. Многи нису могли да поверују, да се све ово збило, да је то могуће и да је то већ стварност. Сваки је у души нешто очекивао, а и сам није био свестан, шта би то могло бити, што он очекује. Једно је било тачно, да је у сваком појединцу нешто било јаче од њега самог. Овакво стање било је код свих Срба и у свим покрајинама, што ће се даље видети у одвијању отпора и у Трећем устанку Српског народа. Пуковника Михаиловића, војничка капитулација затекла је на територији будуће “Независне Државе Хрватске”. Он је имао прилике да види својим очима издајство Хрвата према заједничкој држави Краљевини Југославији. Он је такође имао прилике да види, како су читави пукови попуњени Хрватима напуштали своје положаје и неактивност старешина Хрвата. Он је очевидац, када су Хрвати у униформама југословенске војске, разоружавали своје старешине и војнике Србе, хапсили, мучили и убијали. Оно што је пуковник Михаиловић видео и сам преживео на територији, где се васпостављала Н. Д. X. под протекторатом немачке војске, несумњиво да је утицало поред осталих разлога, да донесе одлуку да се пребаци преко Дрине у Србију. Исто тако он је изабрао са извесним разлозима и Сувобор, за своје стационирање и центар своје будуће акције. Планина Сувобор, налази се између реке Колубаре и Западне Мораве и благо се, лучно пружа Исток-Запад. На њој се налази више платоа и благих коса начичкане појатама и бачијама. Ово је територија повучена и мало у страну, од главне комуникације Београд-Солун. Доста комуникативна, са више већих насељених места, као Ваљево, Горњи Милановац, Чачак, Пожега и Ужице. Долином Дрине добра веза са Босном, а долином Колубаре и Западне Мораве са северном и источном Србијом; такође долином Велике и Јужне Мораве са Јужном Србијом. Пуковник Михаиловић са седам официра, седам подофицира и 17 војника, дошао је на Сувобор и настанио се у колибе на Равној Гори. Дан његовог доласка већ је постао споран. Јед-

У славу Трећег српског народног устанка

27

ни тврде да је то био 8 мај, док други тврде, да је 9, 11 или 13 мај. До овога је дошло, што је пуковник Михаиловић прво свратио у село Стругаоник код коњичког мајора Александра Мишића, а и због рачунања почетка дана и људске заборавности. По нашем мишљењу узети ма који дан од ових, не би била грешка, нити мења ма у чему суштину ма којег догађаја. Битно је, да пуковник Михаиловић није признао капитулацију, и да је са својом незаробљеном групом дошао на Равну Гору да продужи борбу. Присуство пуковника Михаиловића са групом непокорене војске, није могло остати скривено. Одмах и првих дана, када се чуло за њихово постојање, народ је похрлио да их види и увери се, о њиховом постојању. Ово је учинила и маса официра, која му се добровољно стављала на расположење. Сви они, који су тих дана долазили у додир са пуковником Михаиловићем, имали су утисак, да се он не жури ни са каквом акцијом. Његова је прва замисао била, да спроведе организацију у целој земљи. Припреми људство и материјал и да сачека развој догађаја у општој ситуацији. Његова је једина замисао била, да се образују мање јединице и пребаце у Босну и да продиру кроз целу “Независну Државу Хрватску”, да спрече покоље побеснелих усташа и заштите српски живаљ на тој територији. У том циљу он је већ, крајем јула припремао јединице за слање преко Дрине. Половином августа упутио је у Босну један одред под командом поручника Ратка Мартиновића. Мартиновић на своме путу, састао се у Рађевини са свештеником Владом Зечевићем и ту је остао. Потпуковнику Веселину Мисити, наређено је да упути известан број мањих одреда у Босну. Ово је исто наређено и мајору Војиславу Пантелићу. Потпуковник Мисита и мајор Пантелић, поступили су по овом наређењу и пребацили су две чете, под командом капетана Ристе Ћуковића и резервног капетана Саве М. Илића. Мајор Бошко Тодоровић, са још неким официрима, послат је у Херцеговину почетком септембра у истом циљу. У месецу јулу и августу, организација је била у пуном јеку, али комунисти који су побегли из вароши после 22 јуна, почели су да ометају на разне начине. Да праве разне нереде, па је чак долазило и до сукоба између њих и четника на терену, који су спроводили организацију. Највише је ометало и успоравало организацију забуна, која је од комуниста створена у народним масама. Они су у почетку говорили, да се боре противу окупатора и непријатеља. Да се боре за слободу, Отаџбину и Краља, чак су носили и Краљеву слику. Народу су говорили, како може да иде и код Драже, ако неће са њима, само мора да се бори. Утицајне домаћине убијали су, под разним изговорима, да је “петоколонаш, саботер или колаборатор”! Где нису могли да прођу са преваром или да застраше убиствима, они су у близини таквог места постављали заседе. Задатак за-

28

У славу Трећег српског народног устанка

седа био је, да на пролазеће Немце припуцају и повуку се. Немци за овакве случајеве, предузимали су врло строге мере. Попале цело село и изврше масовно стрељање најбољих људи. Комунисти су и овакве ствари знали да правдају. Говорили су: “ако, тако и треба”, нису хтели да се боре противу окупатора”. На примедбу да ће нестати Срба, ако се овако продужи, одговарали су: “У рату мора бити жртава, ако не буде Срба, населићемо Кинезе”. Овакво је стање било у целој Србији. Сви су били свесни да до сукоба мора доћи, и да ће тај сукоб изазвати грађански рат. Зато је пуковник Михаиловић чинио све, да уразуми и убеди комунисте, да је то највећа несрећа, која се може десити једноме народу. Да је свима нама једини непријатељ окупатор, кад се он избаци из земље, нека буде онако, како народ буде хтео. Пуковник Михаиловић, чак и у септембру месецу, слао је наређења својим командантима за сарадњу са партизанима, како су они тада себе називали. Све ово није помогло и појединачни сукоби су се дешавали на терену између четника и партизана. Најчешће је долазило до сукоба, услед жалбе становништва на партизане, због њиховог зулума и недела. Ово је све имало још тада локалан значај. Ово стање крајем августа, било је свуда врло затегнуто и ако је сарадња, између четника и партизана постојала. Тада су сви четнички команданти почели озбиљно да мисле, на скори међусобни сукоб. Било је неких појединаца, који су још веровали комунистима и њиховим лажима у могућност сарадње. Овакви команданти или су били занешењаци или су били везани личним везама са партизанским командантом на терену, који је ово користио. Али сваким даном, таквих је било све мање, тако да се половином новембра освестио и последњи и отпочео борбу са комунистима. Све ово напред изнето, било је потребно, како би се могла разумети одлука потпуковника Веселина Мисите. Он је у ноћи 30/31 августа 1941 године, донео судбоносну одлуку, да нападне Немце у Лозници и исту заузме. Оваква одлука била је потпуно супротна основној идеји пуковника Михаиловића и свим инструкцијама издатим до тада. Ова судбоносна одлука донета је због тадашње ситуације у Подрињу и опасности, да цео тај крај буде уништен од немачке силе. Њено брзо спровођење у дело, проузроковала је комунистичка намера, да изврше препад на Немце, па да се повуку и тиме изложе становништво одмазди и спаљивању. Све ово би значило, тотално уништење већег дела Подриња, а то значи и целу четничку организацију у овом крају. Напад на Лозницу, повукао је и остале команданте и тако је и дошло до Трећег устанка у Србији. Овај Устанак довео је до промене основне идеје и плана четничке акције пуковника Михаиловића. Напад на Лозницу и околна места и ослобођење целе ове територије, повукло је и бацило целу Србију у пламен.

У славу Трећег ерпског народног устанка

29

Борбе су почеле на целој територији Србије и оне су се шириле невероватном брзином. Овим наглим преокретом, били су сви изненађени и збуњени, а нарочито Немци и комунисти. Једино није био збуњен изненађен српски сељак, који је давао највеће жртве и у крви и у имовини. У моменту избијања Устанка у Србији на терену су били у пуном замаху ови официри: мајор Миодраг Палошевић, капетани Милојко Узелац и Миленко Рељић, поручници Илија Пажина и Бора Илић, потпоручник Павле Мешковић, резервни потпоручник Владимир Ленац, мајори Бошко Тодоровић и Радослав Ђурић, капетани Душан Тодоровић и Славко Пипан, поручници Сима Узелац, Нешко Недић, Жика Лазовић, Звонимир Вучковић, Предраг Раковић, потпоручник Радиша Чековић, мајор Александар Мишић, капетан Драгомир Топаловић, потпуковник Веселин Мисита, капетан Душан Смиљанић, капетан Брана Петровић, капетан Марко Музикравић, поручник Милош Глишић, резервни мајор Драгиша Васић, поручник Јован Бојовић, мајор Драгутин Кесеровић, капетан Драгослав Рачић, мајор Војислав Пантелић, резервни поручник Војин Поповић, поручник Вучко Игњатовић, потпуковник Драгослав Павловић, мајор Велимир Пилетић, мајор Светислав Трифковић, капетан Михајло Ковачевић, мајор Љуба Јовановић, поручник Дероко, капетан Синиша Оцокољић, мајор Иван Фрегл, ђенерал Мирослав Трифуновић, капетан Крста Рончевић, мајор Михајло Пејчић, поручник Ратко Мартиновић, капетан Љубиша Анђелковић, мајор Душан Грујић, капетан Јован Обрадовић, капетан Александар Михаиловић, поручник Серафин Неготинац, потпуковник Стојан Карац, потпуковник Јован Марјановић, поручник Љубиша Савић, резервни поручник Брана Филиповић, поручник Милија Новаковић, резервни капетан Сава Илић, поручник Воја Туфегџић, резервни поручник Мирко Смиљанић и капетан Богдан Дрљача. Овим именима првобораца треба додати још једну масу официра, нарочито резервних, то нисмо могли да учинимо, јер не знамо судбину њихову. Можда се налазе живи и у Југославији, па не желимо да им нашкодимо за њихова патриотска дела. Комунистима није веровати и једног дана могу да покрену казнени поступак противу њих. Исто тако није поменут велик број имена оних, који су били под командом команданата јединица, па или их нисам знао, или сам њихова имена заборавио. У ово време имали су своје одреде капетан Драгослав Рачић, мајор Војислав Пантелић и поручник Јован Бојовић. Такође, имао је свој одред и мајор Јездимир Дангић у Босни око Зворника, где је водио крваве борбе са усташама. Чим је чуо за пуковника Михаиловића, потчинио му се, а у октобру и лично је отишао на Равну Гору. Он је добио најшира овлашћења од пуковника Михаиловића, од свих осталих команданата. Поред ових одреда, у Србији је било малих наоружаних група, створених по сопственим иницијативама одважних појединаца.

30

У славу Трећег српског народног устанка

Срби у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Кордуну и Далмацији организовали су се за борбу противу окупатора, Немаца, Италијана и усташа да спрече биолошко истребљење Срба у тим крајевима. Међу њима било је много и небројено јунака, који су заслужили помена. Али то остављамо да напишу они, који су били тамо и учествовали непосредно у тим збивањима. На овом месту са великим задовољством желим да поменем да су браћа Словенци у заједничкој несрећи, били високо национално свесни и бранили своју слободу. У томе циљу, они су одмах хватали везу са пуковником Михаиловићем. Мајор Иван Фрегл, дошао је први из Словеније код Михаиловића на Равну Гору. Он је на Равној Гори остао и био Начелник штаба код мајора Мишића. У Струганику је заробљен 6 децембра 1941 године са својим командантом Мишићем, спроведен у Ваљево и заједно суђени, осуђени на смрт, и заједно стрељани од стране Немаца. Доцније су дошли пуковник Авшић и мајор Карло Новак код Михаиловића. Михаиловић је поставио пуковника Авшића за команданта Словеније, а мајора Новака за његовог Начелника штаба. Издао им овлашћење и инструкције. Доцније мајор Новак био је одређен за команданта Словеније, на место пуковника Авшића. Од Словенаца, који су играли значајне улоге, мени познате, долазе у првом реду пуковник Презељ, мајор Андрија Глушић и капетан Рудолф Перхинек. У овом времену од значајних догађаја, десили су се: Немци су поставили комесарску владу у Србији; усташе су почеле масовно да убијају Србе са циљем потпуног истребљења; Немачка је напала Совјете; комунисти су почели да беже из вароши у села; лична сигурност сваког појединца била је угрожена свуда и од свакога. Комунисти су створили хаос, разоружавали усамљене жандармериске станице и убијали из заседа поједине Немце војнике, да би изазвали немачке одмазде над становништвом и тако сејали двоструки страх. Они сами вршили су злочине над најугледнијим домаћинима и изазивали немачке одмазде. Сваки се једино осећао донекле сигуран, ако се одметне од куће. Србија је стварно почела да пламти, жртве падају на све стране. У ствари то је било плаћање неких ситних рачунчића, животима најбољих синова, док непријатељ и окупатор, није имао никаквих губитака. У оваквом страшном стању Комесарска влада подноси оставку. Окупаторске власти прете уништењем Срба и тако долази до организовања Недићеве Владе. Ова Влада чини све, да поврати ред и спречи одмазде и у том циљу долази до оснивања Владиних одреда. Овде треба напоменути да је дошло до мањих, локалних судара између четничких јединица и Немаца, као и комунистичких напада на четнике. Али увек су изглађени неком “забуном”, како су увек подли комунисти правдали своје поступке.

У славу Трећег српског народног устанка

31

Налазио сам се 30 августа у селу Батру, вечерао са потпуковником Веселином Миситом. После вечере Мисита ми је рекао, да иде на састанак са инжињером Мунићем из Зајечара. Ја на ово нисам обраћао пажњу, јер то је у то време била обична ствар, ради спровођења организације и повезивања. Ујутро рано 31 августа 1941 године, чула се велика борба из правца Лознице. Питали смо се шта је, али није било одговора? Нико није знао, шта се заправо тамо дешавало, нити ко води борбу. У Батру је тада од официра био поручник Љубиша Савић из Миситиног одреда и ја, са око 50-60 четника. Око 10 сати сазнали смо, да је потпуковник Мисита са четницима напао Лозницу и да је он још у почетку напада погинуо. Да је над његовим четничким јединицама примио команду потпуковник Никола Радовановић и да је напад продужен. После овог извештаја променим своју одлуку да идем и сам у Лозницу, јер сам био извештен, да се поред осталих официра тамо налази и потпуковник Јова Марјановић. Тога дана са мојим пратиоцем Николом Филиповићем, одмах после подне кренуо сам на Равну Гору. Доцније сам чуо од официра учесника у нападу на Лозницу, да је потпуковник Мисита донео одлуку у манастиру Троноши за напад на Лозницу, руковођен сазнањем, да то комунисти намеравају да учине следећих дана. Пресудну улогу на ову одлуку, имала је комунистичка пракса да нападну Немце, убију неколико, па се затим повуку, а Немци после изврше бездушну одмазду убијањем најбољих грађана и спале цело место. Територија Јадра била је скоро цела већ организована и у четничким рукама, па скоро и цело Подриње, осим малог партизанског одреда учитеља Јерковића у Мачви и исто тако у Рађевини под поручником Мишом Дудићем, сином Драгојла Дудића из села Клинаца код Ваљева. Још је био један мали одред, под командом поручника Мартиновића и свештеника Владе Зечевића, који се издавао за четнички одред, ради лакшег оперисања код народа у том крају. Али је у ствари био комунистички. Зато се може са сигурношћу тврдити, да су комунисти имали намеру, да овим нападом изазову одмазду Немаца и спаљивање Лознице и целог овог краја, а тиме би уништили и целу Михаиловићеву организацију у Подрињу. Одлука потпуковника Мисите показује, да је он имао здрав војнички поглед, да је био дорастао за такве тешке ситуације и био изнад догађаја, који су се развијали и одвијали под специјално тешким приликама и околностима. Овакву судбоносну одлуку донети, у овако тешкој ситуацији и потпуно самостално, показује високи квалитет и командантску храброст; овог већ познатог одличног и елитног официра, какав је био потпуковник Мисита. Значај ове судбоносне одлуке, коју је донео у ноћи 30/31 августа потпуковник Мисита, може се сагледати само онда, ако се уочи њена важност и одговорност и његово примање те одговорности.

32

У славу Трећег српског народног устанка

За доношење овакве одлуке, потпуно супротне и идејно и општем плану целога покрета пуковника Михаиловића и свим његовим издатим инструкцијама, значило је понети пуну одговорност за све последице, које буду проистекле из овога. То значи примити пуну одговорност за одступање од наређења претпостављеног старешине, одговорност исхода оружаног сукоба, одговорност за све репресалије које буде немачка војна сила предузела на тој територији, а можда и на целој територији Србије и најзад као највећу и најтежу одговорност за судбину целог тога становништва. Све све одговорности повлаче аутоматски излазак пред све могуће судове: пред војни суд, пред народни суд, пред суд Историје, пред суд Савести и најзад пред Божији суд. Донети једну такву одлуку, не само да није било лако, већ је требало, да се буде спреман за излазак пред све ове судове и понети пуну одговорност. Те ноћи оно звоњење звона са српских богомоља, које је објављивало мобилизацију и устанак сног народа на свој територији, било је у исто време звоњење за покој душа свих оних, који ће положити своје животе и пасти као жртве једног оваквог подухвата, у овако изванредно тешкој ситуацији. Ово је звоњење било уистини и за покој душа палих херојских четника, са својим врлим командантом потпуковником Веселином Миситом. Територија овог дела Подриња била је ослобођена. Санаторијум у Ковиљачи и болница у Лозници, били су пуни рањеника, наших четника и немачких војника. Подриње је готово цело било ослобођено и на његовој територији није било немачких војника, сем заробљеника. Немци су држали само Шабац, а целом територијом управљале су четничке власти. Комунисти су имали у својим рукама Крупањ и то су држали са Ваљевским партизанским одредом и оно мало што је поручник Мартиновић био повео за Босну, са још врло мало прикупљених са територије Подриња. Исто тако, Немци су користили друм Шабац-Ваљево, али увек и једино само борним колима и то отварајући ватру с времена на време, лево и десно од пута. Територија Србије од септембра 1941, па до краја децембра, била је скоро слободна. Немци су држали само известан број градова и комуникација. Ове градове су утврђивали противу поновних напада. Месец септембар и пола октобра, протекли су у главном у миру. За то време, Немци су довлачили трупе у Србију и формирали такозване казнене експедиције. Половином октобра Немци су отпочели чишћењем терена и одмазде разних врста. Наше јединице у октобру, новембру и децембру, водиле су крваве борбе са Немцима. Комунисти су били све осионији због овакве ситуације четника, док нису у новембру отворено напали четнике и тако отпочео и грађански рат. За Дражу Михаи-

У славу Трећег српеког народног устанка

33

ловића и његов тада већ развијен покрет, настала је борба на два фронта. Почетком децембра казнена експедиција напала је са три стране и Равну Гору; у циљу да ухвати Дражу Михаиловића, и да тај центар четничке акције уништи. Немци, овом акцијом нису успели ни једно ни друго. Резултат овог немачког напада био је, што су принудили Горски штаб да спали један део архиве, порушили колебе где се Штаб налазио, заробили су око 500 четника и мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла. Борбом четника, Недићевих одреда и пред страхом од немачке казнене експедиције, а добрим делом и од страха српског народа, Тито је са својим партизанима побегао на територију Н. Д. X. и тамо остао све док није добио тескеру од Рузвелта, Черчила и Стаљина и доведен у Србију бајонетима Црвене Армије. Михаиловићеве српске четничке јединице, претворене су у Југословенску војску у Отаџбини. Он је унапређен у чин армијског ђенерала и у Лондонској избегличкој Влади, постао Министар војске, морнарице и ваздухопловства, а доцније и Начелник Штаба Врховне Команде. За све време немачке и италијанске окупације, јединице Југословенске војске у Отаџбини водиле су борбу са Немцима и осталим непријатељима, којих није било мало, где треба убрајати и комунисте и то не само на територији Србије, већ на целој територији Југославије. Боље рећи свуда где је било Срба, а њих је било свуда. Саботаже су такође вршене великих размера, где су наши железничари дали свој велики допринос. Трећи српски устанак није никада био савладан и угушен, за све време рата од четири године. Он је у потпуности успео и довео до избацивања Немаца. Он је једино укочен неразумном политиком тадашњих Савезника. Српски народ и сви извори стављени су под власт Совјетске Армије и агената Москве свих врста. Данашње стање у Југославији, колико ће још дуго трајати не зна се и тешко је рећи, за то што не зависи више од самих Срба и њихове сопствене снаге, већ од многих чињеница, које су изван сопственог обима. Али се сигурно зна, да ово стање не може још дуго остати. И први пут, кад Срби буду могли да проговоре, они ће проговорити.

34

У славу Трећег српског народног устанка

Дража и пуковник Мак Даул, шеф Војне Америчке мисије

Дража на положају

У славу Трећег српског народног устанка

ДРАЖИНИ КОМАНДАНТИ И САРАДНИЦИ

Пуковник М. Палошевић

Ђенерал М. Трифуновић

Војвода Ђуро Плећаш

Војвода Урош Дреновић

35

Капетан Крсто Кљајевић

ЈУЛСКИ УСТАНАК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРОТИВ ИТАЛИЈАНА “Гробове, име и слободу оставите потомству” Његош I Јединице Зетске и Херцеговачке дивизије пошле су у напад 6. априла 1941. године на целом граничном фронту. И поред разорног дејства комуниста и издајства Хрвата ишло се напред. Саботажа припрема за рат, огледала се у различитим поступцима, како појединаца тако и група комуниста и петоколонаша. Комуниста Ћетковић, на Љуботињу, рекао је јавно обвезницима, који су били спремни за одлазак у своје јединице: “Другови, вас ратни хушкачи терају у рат против 80 милиона немачких другова радника”. Војници 38. пешадиског пука стрељали су једног капетана Хрвата, који је на глас о проглашењу накарадне “Државе Хрватске” узвикнуо: “Живео Анте Павелић — живела слободна и независна Хрватска”. После седам дана борбе, дивизије дознају од заробљеника, да се спрема евакуација Скадра. Већ десетог априла откривена је спрега: комуниста, усташа и Арнаута. Грлата комунистичка олош, бежала је са фронта, хватана од жандармерије и стараца на дому и била стрељана на лицу места за издајство, коме равна нема у животу једне нације. 16. априла 1941. г. командант Зетске дивизије ђенерал Миленко Варјачић издаје наредбу: “На интервенцију Русије, обустављена су непријатељства између наше земље и сила осовине. НАРЕЂУЈЕМ да се трупе повуку у своје мирнодопске гарнизоне и да материјал не уништавају”. У овој наредби се огледају нечији зли прсти. Комски Одред продужује борбу до 21 априла исте године. 14. априла Краљ и Влада напустили су земљу авионима из Никшића, ово је било познато добром делу трупа, јер им је то саопштио, као и капитулацију Јован Ђоновић. Пуковник Соколовић, командант 38. пеш. пука кога је он скоро комплетног довео у Подгорицу саопштава војницима сле-

У славу Трећег српског народног устанка

37

деће: “Није било ничије интервенције за мир. Мира нема. Ово је капитулација са окупацијом и то значи најсрамнији облик сваког пораза. Одмичите одмах у ваша брда и носите оружје са собом. Борили сте се јуначки и нека вам је хвала. Ви нисте побеђени него издани и преварени. Затим наређује нареднику Марку Стаматовићу да запали ратну заставу пука. Заплака наредник, над светим знамењем: части, слободе и славе Србинове, па рече: “Не могу г. пуковниче”. Пуковник Соколовић је пали сам, предомисли се кад виде како гори, угаси је и стави у своја недра. Капитулација Југославије затекла је Зетску и Херцеговачку дивизију на непријатељском земљишту. Оне нису ни побеђене, ни заробљене нити пак разоружане. Оне су на велико изненађење непријатеља, некако волшебно нестале и утопиле се у своје планине и брда, од искона слободне, да се за непуна два и по месеца дана, после забуне рата срчаношћу лавова, поново баце на истог непријатеља, те на концу да заврше заједно са “Чичом” и целим српским народом као жртве светске издаје. II Пренаглим сломом Југославије, завладала је тешка духовна депресија народом Црне Горе, Боке и Старога Раса. Тешко је ико био у стању, да успешно објасни простом човеку, зашто се држава сруши тако нагло, као да је била од карата. Међутим, они који су и ногама и рукама радили на њеном слому — интернационални комунизам, разуме се и Хрвати, користили су насталу ситуацију, те у доста случајева оперисали са истинама у народу, који нико није могао оповргнути. Ово не важи за Хрвате. III Италијани су првих дана скупације Црне Горе, настојали свима силама да се покажу народу као “пријатељи”, а не као окупатори. Италијани су подлегли тврђењима оне шаке сепаратиста-зеленаша, да је сваки онај који носи црногорску капу њихов пријатељ. Ова капа је означавала жалост, кроз векове, за изгубљеним царством на Косову. Ако је неко и носио, дао је навести на црвеној чоји монограм “П II”, те да би свако знао ко је он. Карактер српског народа из Црне Горе, није трпео овакво дволично држање Италијана; нити им је веровао и просто их је презирао. “Латини су старе варалице”, препричаваше народ, на сваком кораку, овде се нешто крије говораху други. Италијани брзо показаше своју праву боју. Свели су границе Црне Горе на оне из 1912. г. Искомадали су је између себе и похлепних суседа. Окупирани део хтели су да претворе у своју колонију, попут Абисиније или Албаније. Прво су наредили да све јавне установе и трговине, носе поред српског натписа и натпис на италијанском језику, под изговором да “италијански официри и војници, тобож знају где се шта налази”. Чиновницима, учитељима и професорима “препоручили су учење итали-

38

У славу Трећег српског народног устанка

јанског језика и отворили курсеве чије је похађање, било обавезно, за горе поменуте”. Нађен је модус, да “Црногорски народ треба да упозна културу суседног пријатељског италијанског народа”. Јер они су заиста постали суседи Црне Горе на тај начин што су границу попели до средине Ловћена, а Херцег Нови, Котор па и Будва били су “дубоко у Италији”. На анектирани део довели су учитеље из Италије, међу чисто српски живаљ, као да је то њихова Калабрија. Наименовани цивилни комесар Серафино Мацолини, тражио је изјаву лојалности, а не заклетву, од свих чиновника и позвао све да остану на своме месту. Највећим делом свак је напустио службу, осим општинских управа, које су биле без икакве власти. Мацолини је прихватио сарадњу “Црногорског Комитета”, који је сам себе био наименовао, одмах по паду Југославије. Та групица излапелих и сенилних стараца, њих шака јада, имала је сама себе и никога другога за собом. Вељко Вукотић, син војводе Стева Вукотића и рођак обеју српских династија, сретне једнога дана једнога од њих, па ће му рећи: “Погледај дрворед Његошевом улицом, одабери које ги се дрво највише свиђа и о то ћемо те објесити”. Сутрадан цело је Цетиње брујало од смеха, кад се овај догађај препричавао. Италијани су се, ваљда занешени успесима сила осовине, понашали као да је рат већ свршен, те су свакако желели да образују неку “црногорску државу”. Последњи покушај за образовање владе у Црној Гори, Италијани су учинили, обративши се Саву Вулетићу, бившем министру и народном посланику, стварном шефу федералистичке странке у Црној Гори образоване 1922. г. Он је пристао да образује владу али под условима. Прво је тражио да границе Црне Горе према Албанији остану од 1913. г., а према западу границе Зетске бановине. Тенденција је била јасна. Да сачува што више српског живља од арнаутских дивљака и усташко-хрватских крвопија. Даље је тражио да италијанска војска напусти Црну Гору и да остане само полиција за одржавање реда и поретка. Да у Црној Гори остану на снази југословенски закони а нарочито да стање остане без икаквих уставних промена. У Црној Гори да остане он, комесар, са својим најужим особљем, као дипломатски претставник Италије до завршетка рата. Мацолини је био запрепашћен. По причању Вулетићевом, крај разговора је текао овако: — То значи да ми не будемо више окупаторска сила у Црној Гори? — Па ваљда не мислите да бих ја образовао владу под окупацијом? — одговорио му је мирно Вулетић. — Али Ви сте се у Југославији борили 20 година за федерацију ? — Истина је, али за федерацију са Србијом а не са Италијом, одговори Вулетић и на томе се разговор завршио.

У славу Трећег српског народног устанка

39

Саво Вулетић, остао је до краја на линији борбе ђенерала Михаиловића и био први члан Дражиног Националног комитета за Црну Гору, поред митрополита Јоаникија и Миљана Радоњића. Мученички је завршио у Словенији свој живот, са новим Арсенијем Чарнојевићем Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем, да им се данас ни за гроб незна. Италијанима је остала последња карта, да је баце на сто у личности “ништа робе” др. Секуле Дрљевића. Италијани су хтели, пошто-пото, да створе себи неку славу у Црној Гори. У том циљу Мусолини шаље поклисаре у Немачку, принцу Михаилу Петровићу - Његошу, унуку и директном потомку Краља Николе I, који је био под присмотром Немаца, да му понуде црногорски престо. Принц одбија понуду, изјавивши да је он веран поданик свога рођака Краља Петра II и тако добровољно остаје у ропству, што је и одговарало потомку једне славне српске династије. Ова одлука изазива одушевљење и симпатије српског народа Црне Горе а код Италијана горко разочарење. Немајући друге Италијани одлучују да на престо Црне Горе доведу свога краља Емануела II, као регента, до пунољетства сина Вељка Петровића, малолетника од 13 година и болесног дечака. Он није по бившем Уставу Црне Горе имао право на престо, јер није био директни потомак династије Петровића. Њега одведоше Италијани на лечење и школовање у Италију, а да реч оца није помагала. Ваљда из сентименталности одлуче да доведу Краља Виториа на Цетиње. Сазнавши за ово лидер сепаратиста др. Новица Радовић изјавио је: “Ја се никад нисам борио зато да Црну Гору предам у прћију Краљици Јелени”. 16 маја стиже Емануело у Подгорицу. Од свих школа које су по наређењу Италијана имале да изиђу и поздраве Краља, изашло је само забавиште. Њима је наређено да вичу: “Живео Краљ”. Мали Драган Беговић, синчић Мила Беговића, са узвиком: “Није то мој Краљ” покрио је лице рукама и гласно плачући почео је да бежи кући. Шта се вртело у глави овог малишана то нико незна, али је истога дана цела Подгорица знала о подвигу малог Драгана. Можда је он заиста мислио да долази његов Краљ, каквог је он њега гледао као младића, у соколској униформи или црногорској народној ношњи, на фотографијама које је имао у својој кући. Када је видео место свога Краља, неког накинђуреног старчића, није могао да одоли своме гњеву, већ је јаукнуо и заплакао се. Он у исто време постаде и љубимац града и туга ојађених грађана Подгорице, јер у 46-том бомбардовању Подгорице, од стране савезника на тражење Тита, у овом Немањином граду погибе и мали Драган. Истога дана Емануело је стигао око 11 часова на Цетиње. Мртво. Посетио је и двор Краља Николе, где је као што причају неки и заплакао. Није изашла да га поздрави ни најближа рођака Краљице Јелене, Масја, ћерка војводе Божа ПетровићаЊегоша. На питање Италијана зашто, одговорила је да није до-

40

У славу Трећег српског народног устанка

шао Краљ гост и зет, већ Краљ окупатор. За ово су јој се комунисти добро одужили убивши јој мужа, ма да их је бранио на судовима у миру, др. Ника Јорговића, који их је као савршени бранилац и перјаник Богиње Правде спасавао од оштрих закона. Док је Краљ враћајући се из посете манастиру Св. Петра, пролазио кроз неми шпалир масе која га је пржила својим погледима, неко је узвикнуо, уместо као што је било наређено “живео цар и краљ”, из свега гласа “ЖИВЕО КРАЉ ПЕТАР II”. Ваљда несретни Краљ Емануело није прошао још ни Црнојевића Ријеку, а карабињери су попуњавали тамницу у Богдановом Крају, новим жртвама. Тако водећи везаног учитеља Јована Иличковића, кад су пролазили поред једног члана “црногорског комитета” испружио је према њему ланцима везане руке и из свега гласа викнуо: “Сретна вам слобода и независна Црна Гора”. Настала су саслушавања у маси, па су између осталих саслушавали и Вељка Вукотића и његовог рођака Вукала. Упитали су Вељка: — “Ваш славни деда, војвода Петар Вукотић, борио се за славу Црне Горе а ви за туђинску државу, која је морала да пропадне?” — “Мој деда је био Црногорац, исто толико колико и Србин. Кад је умро над његовим одром говорио је лично Краљ Никола и казао је на крају ове речи: ‘Спавај мирно Петре Вукотићу, с Чева равна српска војеводо’, а није казао црногорски војеводо! Ваш народ је био разједињен као и ми Срби. Ујединили сте се и славили своје ујединитеље као своје највеће синове. С каквим правом тражите да ми радимо друкчије”, објашњавао је Вељко. — “Али ви сте жртвовали једну славну династију, односно мањина Црногораца”, додао је збуњени Италијан. — “Народи не постоје ради династија, већ династије ради народа” — додао је Вељко. IV Највеће пак зло догодило се на Петровдан 12. јула 1941. г. проглашењем од стране Италије “црногорске државе”, коју српски народ није ни тражио, ни хтео, нити пак желео, прогласивши италијанског краља за регента. За ову сврху довели су из Загреба др. Секулу Дрљевића, највећег издајника кога је Српкиња рађала дотле. Већ сутрадан, нова држава је запливала у огњу и крви. На револт, који се сручио на окупаторске снаге Црне Горе, као вулканска лава, италијанска влада је одговорила, после свега два дана, да се одриче успоставе “црногорске државе” а самим тим и италијански Краљ регенства на престо Црне Горе. Дрљевића су главачки вратили у прћију његовом побратиму Павелићу а све чланове “црногорског комитета” похапсили. На место цивилног комесара, послали су војног гувернера у лицу армијског ђенерала Александра Пирциа Биролија, са

У славу Трећег српског народног устанка

41

нешто преко 100.000 војника, да угуши устанак и казни устанике и српски народ српске Црне Горе. Нема примера, сличног овоме у историји света, да је једна освајачка и у највећој моћи сила, одустала од својих империалистичких планова, пред маленом Црног Гором, као што је то учинила Италија. Примивши бачену рукавицу српски народ Црне Горе, бацио је себе на огањ за част, јединство и слободу српског народа. У освит 13 јула већ су запуцале прве пушке устаника против мањих италијанских постаја. Борба је започела на Вир Пазару у Црмници, да се за четири дана прошири на све делове Зетске бановине; осим већих гарнизона: на Цетињу, у Подгорици, Никшићу, Бару, Улцињу и Пљевљима. Истог дана је извршен напад на Сутоморе, Петровац на Мору и Обзовицу. Комунисти тврде да је то њихово дело, као и 27 март, што присвајају. Њихово би дело било да су успели да дигну устанак 22 јуна, кад је Немачка напала Совјетски Савез. Они су сви до једнога били за Хитлера, док он бијаше пријатељ са Стаљином. Кад заратише комунисти дигоше велику дреку и галаму, али им народ не приђе нити наседе њиховим жељама. Кад се народ диже да спере срам са части и витешког имена Србиновог, комунисти су били ту, пошли и они са нама, али не да се боре, већ да се деру као дрекавци. Њихова кожа је била веома осетљива за пушчане метке. Тражили су као и доцније, током рата, да народ гине за њих, под претњом смрти, а не из побуде и осећања патриотских. Италијани интервенишу у приморју својом војском из Бара и Будве потпомогнути веома јако својом флотом. Нападају једним батаљоном на Црмницу, где их Црмничани дочекују на Пресек, под командом капетана Јакше Новаковића, сина ђенерала Љуба Новаковића и поручника Владимира Пламенца, као и поручника Петра Ђуковића, (обојица погинули као четнички команданти) и Италијани претрпеше пораз. Напад на Спуж извршен је 14 јула у зору. На Беочину у Кучима, постаја финансиске контроле Италијана, храбро се држи и бори 24 часа, али најзад пада. После краће борбе пада жандармериска станица на Богетићима. Помоћ послата из Никшића бива уништена код села Стубице у Пјешивцима. Код Оброзовице устаници уништавају цео један батаљон фашиста. Код Кошћела, капетан Јаков Кусовац (сада у Јужној Африци) са 58 војника устаника, избацује из строја комплетан италијански батаљон од којих 75 мртвих, 145 рањених и 600 заробљених, 42 камиона, 40 “Бреда”, 4 лака топа, 12 бацача и 12 пушкомитраљеза заплењено. Пада Чево, Ријека Црнојевића, Његуши и Иванова Корита. Данилов Град освојен је тек 21 јула, после тешке борбе са једним батаљоном Италијана и две батерије (8 топова) на веома

42

У славу Трећег српског народног устанка

добро утврђеним положајима. Напад су вршили Бјелопавлићи под командом пуковника Баја Станишића уз припомоћ неких села племена Пјешиваца и Загарача. Напад у Васојевићима, уследио је у Беранима, убијањем од стране Италијана 8 невиних младића, и ако су они дознали за устанак у старој Црној Гори. Напад на Беране почео је блокадом истих и нападом ноћу 15/16 јула. Италијански командант тражи преговоре са капетаном Павлом Ђуришићем, који врши напад, преговори пропадају и напад се наставља. Италијански војници почињу у групицама предавање, али се карабињери и финанси држе у згради коју бране, док нису живи сагорели, заиста као јунаци. Устаници у Андријевачком срезу још брже савлађују посаде на Мурини, Маташеву и Лијевој Ријеци. За команданта Величког батаљона устаници постављају ђенералштабног мајора Милинка Јанковића, чије чете су имале да спрече надирање Италијана од Плава, Гусиња и Ругова. Андријевица пада ноћу 15/16 јула под командом капетана Вранислава Шошкића и поручника Лека Лалића. Необавештени Срби у Плаву, плаћају устанак са 50 жртава, које Арнаути на српском гробљу масакрирају, предвођени Ризом Феровићем. Гусиње пролази мало боље са 25 жртава, које би се дуплирале, да није било муслимана председника општине у Гусињу Шаља Никочевића, који их са оружјем у руци спасава од Арнаута, помогнут својим браственицима. Село Врмуше, које припада Албанији, примило је братски избегле Србе из Плава и Гусиња. Они су католици. Из српског “Војног Села” спасло се смрти у угњу само два човјека. Редак пример витештва, овог крволочног доба, је Арнаутин Али Шабан, из села Валбан. Куми се са породицом Луке Турковића, па њега са породицом и преко 100 људи, жена и деце спасава, одвевши их у село Врмуше у Албанију. Сателитска албанска влада, једва је чекала устанак у Црној Гори. Добија од Италијана мандат да истреби Србе са Косова и Метохије и анектира од старе Црне Горе, све што оружјем задобије. Албанци концентришу свој напад према Мокрој планини, коју храбро брани шекуларски батаљон потпомогнут четом села Марсенића. Врезовице се бране својим синовима. Командир ржанске чете Томо Сташевић, брани наступање од Челинграда. Командант националних трупа овог краја био је мајор Величко Бојовић. Комунисти: Мирко Вешовић, Роган Шоговић, Петар Шошкић и Вукашин Бојовић (Катић) тајно се састају са Италијанима и пристају да се националне снаге повуку са стратегиских тачака. Оступа се ка Полимљу. Брезовицу је прогутао огањ, а истог дана и Пепице. Велика је дочекала црне гране, уз огромне губитке своје и непријатељске. Била је претворена у прах и пепео. Исту суд-

У славу Трећег српског народног устанка бину доживљавају рићи.

и

села:

Новшиће,

Мирина,

43 Крушево

и Зо-

V Тражити узроке зашто је устанак после десетодневне борбе стао, није предмет ових редова. Он је био спонтан, али неорганизован. Хране, муниције, одела, обуће и што је најважније оружја и муниције није било довољно. Да ли је пак мала Црна Гора и њен српски народ, требао да се ухвати у коштац са силама осовине, у јеку њихове највеће моћи, остављам свакоме да сам суди. Казнена експедиција, за угушивање устанка и кажњавање устаника и народа, састојала се из дивизија XIV корпуса: “Фиренце” и “Пуље”, са ојачаним арм. корпусом “Скендер Бег” од дивизија “Месина”, “Таро” и “Пустерија”, два батаљона граничне трупе, алпинске трупе “Вал”, једним коњичким дивизионом, два батаљона фашиста, уз помоћ разних албанских јединица, жељних пљачке. Овоме треба додати пету ваздухопловну групу стационирану у Скадру. “Пустерија” је пошла правцем: Подгорица-Ријека Црнојевића-Цетиње. Инструкције војног гувернера гласиле су: “Немојте се сажалити на беду народа Црне Горе, чију сте земљу окупирали. Ову беду он је желео. Рат је рат. И он има своје законе. Дати милост онима који су расчеречили дивизију црних кошуља “Месина” злочин је”. У селу Рвашима подивљала напита фашистичка руља, побила је 36 невиних и немоћних лица а 130 домова, врло богатих, прогутао је пламен. У Ријеци Црнојевића стрељано је 12 лица, док је све остало становништво варошице до једног одведено у логоре у Албанију. У околини убијено је око 70 особа и запаљено преко 200 домова. У селу Мајсторима стрељано је само из братства Костудића 26 особа од једанпут. Из Пећи упућене су моћне италијанске снаге, јако помогнуте албанским бандама, ка Чакору на Васојевиће и ка долини Лима, а преко планинског масива: Хајла-Калударске КапеХајла-Смиљевица јединице брдске формације. Чете у селима: Велике, Полимље, Шекулари, Ровца и Калудре примају борбу и хитно траже помоћ. Командант Д. Ржанског батаљона мајор М. Јоксимовић поседа положај: ВеликаМ. Смиљевица и води непрекидну борбу са арнаутским бандама и јаким италијанским снагама. Долази му у помоћ БићићкоВинички батаљон, док капетан Павле Ђуришић са Горњоселским батаљоном спасава села: Горажде, Заграђе и Тмушиће од Арнаута у последњем моменту. Најзад Васојевићи падају пред много јачом силом и горе у пламену. Народ са стоком прелази на леву обалу реке Лима и бежи у збегове планина: Турије, Локве, Јеловице и Бјеласице. Устаници се пак повлаче, група

44

У славу Трећег српског народног устанка

са мајором Јоксимовићем на планину Локву, а група Ђуришића у Заучку Гору, па када се ситуација мало Ђуришић се спушта у Горње Заостро. Из овога места је отпор Васојевића поново и ускрсла њихова снага. што за Србију значаше Равна Гора на почетку, то је Гору био Заостро и манастир Острог.

капетана смирила поникао Јер оно за Црну

Из Подгорице су пошле друге италијанске снаге правцем: Данилов Град-Никшић-Шавник. Са бацачима пламена запалили су све усеве на домаку њихова пута. Свуда згаришта: Врањићке Њиве, Рогаме, Спуж, Орја Лука, Пажићи и Стубица. У Црмници варошица Вир Пазар и село Орахово. На правцу Подгорица-Колашин: Биоче, Клопот, Пелев Бријег, Белесестре и Веруша. Од Рашкова Гувна до Матешева све је предато огњу. У току непуна три месеца дана стрељано је на Цетињу самом преко три стотине особа. У првом налету одведено је у логоре у Албанију преко 1000 особа. Нешто неколицина изрода а остало црне кошуље чинили су своје. У Подгорици се истиче својом фашистичком акцијом са Италијанима војни имам Сулејман Беговић. Док је велики број муслиманског народа Подгорице био врло коректан. Познат је случај Хасана Јеврића, који је кришом убацио џакчић новца у камион везаног робља пред подгоричким затвором. Садик Ђурбузовић, млади судски приправник чак је и претио својима, да ће висити на вешалима, кад се рат сврши. За ово буде ноћу смртно претучен. Друга половина 1941. г. била је тешка по народ у Црној Гори. Избеглице у слободним селима без срестава за живот. Становници градова без срестава за живот, а живот им виси о концу дан и ноћ, треће интернирци по логорима Албаније у још горем стању. Овако се није могло улазити у зиму. Неколико људи узеше на себе тешко бреме да докажу Италијанима, да овако не може више да иде. И народ се врати на згаришта, на ништа без ништа. VI Кад је завршен рад казнене експедиције рачуна се да је из Црне Горе, Боке, Старог Раса, Косова и Метохије одведено у злогласне логоре Албаније преко 10.000 народа, међу којима жене и деца. Најзлогласнији је био логор Клос и тешка Скендер Бегова тамница у Скадру. Поступак Италијана и Арнаута ужасан. Храна слаба. Зима ужасна. Хигијенски услови нису постојали. Највеће изненађење за људство ових логора дешава се о Божићу 1942. г. када им дође у посету протојереј српски из Скадра Штиркић. Песмом као архипастира поздравише га затвореници Скендер Бегове тамнице. Низ његово лице и проседу браду падаху сузе, те крај завршетка песме, он погледа браћу своју и помилова их болним погледом; онда рече: “Ево, дошао сам да вас видим и да вам кажем Христос се роди, браћо и децо моја! Спаситељ је дошао на земљу, страдао нас ради и

У славу Трећег српског народног устанка

45

воскресао. Српски народ страда, он ће васкрснути. Немојте очајавати, слобода ће поново доћи.” Па им узгред рече, да је свима Србима по логорима спремио поклоне, неке је већ разделио, те сада мора да жури да и друге подели. Неколико дана доцније Арнаути тамничари, саопштише затвореницима Скендер Бегове тамнице, да је добри прота убијен и крвнички искасапљен на сред улице Скадра. Још један честити пастир стада свога у туђини, даде живот свој за бољу будућност Србинову. УСТАНАК ПРОТИВ КОМУНИСТА

I Пошто се бура и страдања репресалија стишаше, онда дође до изражаја комунистичка олош, која употреби сва срества, убијања, мучења, бацања у јаме и друга злодела, која до тада историја света не памти, а камо ли народ Црне Горе, Боке и Старог Раса. Страх од братоубилачког рата задржавао је народне прваке да огрезну у крви, све док се то могло трпети. Они успоставише “Главни штаб” на Радовчу Пиперском под командом Ивана Милутиновића и шефом штаба ђенералштабним мајором Арсом Јовановићем. Политички комесар био је Блажо Јовановић, а све ово под контролом робијаша Моше Пијаде. На домаку планине Ставора у Куновом Присоју био је штаб Ловћенског одреда под командом пропалог студента Пека Дапчевића. У Горњем Пољу код Никшића, био је штаб Дурмиторског одреда под командом злогласног Саве Ковачевића Мизаре. У Колашину био је штаб Комског одреда пд командом судског капетана Мирка Крџића, док му је политички комесар био пропали ђак Војо Зечевић. Присуство људских костију у јами на Радовчу и пећинама у близини указиваће кроз векове, на дух једног нараштаја који у себи није имао ништа ни људског ни хришћанског. У јаму “Куново Присоје” бачени су многи мртви и живи. Вековима ће се слушати глас умирућег свештеника мученика Петра Вујовића, који је шест дана и ноћи, дозивао и молио крволоке да га убију. У непосредној близини исте јаме убијен је и санитетски бригадни ђенерал др. Мило Иличковић са женом, ма да им је дотле лечио рањенике и давао лекове. Потпуковник Нико Јововић, браћа Блажо и Драго Кривокапићи и стотине других нашли су страшну смрт овде. Епоха из шпанског рата искусног разбојника Пека Дапчевића, остаће у сећањима народа Црне Горе, као гора него она из Дантеовог пакла. Саво Ковачевић Мизара, окорели злочинац, постарао се да “Котор Јаму” у непосредној близини свога штаба напуни са преко 700 лешева, најбољих синова српских из непосредне околине. Покушај да се после ослобођења ове просторије од комуниста у пролеће 1942. године, сахране свете жртве, пропао је, јер од силног задаха распаданих лешева није се могло ништа

46

У славу Трећег српског народног устанка

учинити и морало је све да остане као што јесте, док се процес труљења не заврши. Комски партизански одред је у своме садизму, дивљаштву и нечовјечности превазишао остале, ваљда зато што је за њих и сувише тврдо било Васово Племе окупљено око својих националних првака, ђенералштабног мајора Ђорђија Лашића, који је чврсто држао срез Андријевачки и контролисао срез Колашински и капетана Павла Ђуришића, који је држао срез Берански и контролисао срез Бјелопољски. Комунистичка дивљаштва била су таква, да је ту човјечији разум морао да стане. У бесном лудилу слепе мржње и садизма ухватили су Милића Оровића ноћу 12. новембра 1941. г. и живог га одерали. Маја Милошевића, живог расецају и из грудног коша ваде му срце и стављају у његову десну руку. Овако је доцније нађен и сликан од стране четника. Нико није могао ни да замисли а камо ли да верује, да брат брату Србину може вадити очи, сјећи нос, уши, полне органе, женама дојке, руке до рамена, пребијати ноге на двоје или четворо и у тим мукама браће уживати. Све горе наведено утврђено је фотографијама, приликом вађења још свежих гробова из старог корита реке Таре код Колашина, где су комунисти масакрирали преко две стотине најбољих синова “Васовог Колена”, па су над тим светим жртвама, комунистички крволоци поставили натпис: “ПАСЈЕ ГРОБЉЕ”. Бунар у Шавнику са осамнаест жртава, на челу са капетаном Јауковићем Вељком из Шавника. Живи креч кречане у Шавнику разгризао је тела седам жртава да се зна. Јаруга код Шавника са десет жртава на челу са судијом Перишом Џаковићем из Шаранаца. На Боану, на Велики петак 1942. г. масакрирали су 10 лица на челу са професором Вељком Церовићем. По срезу Шавничком пронађени су још лешеви великог броја народних првака из свих друштвених слојева. Никола Лашић, срески начелник из Лијеве Ријеке, жив бачен са великих стена близу манастира Морача, лубања му није пронађена. Кечина Јама на Гостиљу, прогутала је многе невине жртве. Челинска Јама у близини Горњег Поља код Никшића, примила је на починак Чеда Милића, чувеног националног првака Херцеговине, као старешину Соколске жупе Мостара, његову жену и једног чешког капетана са женом, које Сава Мизара зверски уби, те тако сврши оно што усташе не свршише и од којих је Чедо био побјегао у Црну Гору да се спаси. Шкрипац код Латичког у Голији, примио је многе жртве. Гатачки угљенокоп, Јама Врба код Гацка, Бијеле Стијене између Доње и Горње Мораче, стијене зване “Велика Прла” на обали реке Мораче, ријека Тара, Мртвачка Јама у Ровцима и стотине других знаних и незнаних. Настављати са јамом у Бршну, Драговољском јамом, кречаном код цркве у Горњем Пољу и даље, немогуће је, јер зато простора нема у овом напису. Навести имена исто тако је немогуће, прво што зато треба једна

У славу Трећег српског народног устанка

47

цела књига а друго што зато треба огромно време. Нека ми свете сени убијених и уморених опросте. II Крајем септембра 1941. г. комунисти код Јелена Дуба у Братоножићима нападају италијанску колону од 60 камиона и уништавају је. Па место да остану на месту и бране народ од италијанске одмазде, они га намерно остављају на милост и немилост фашиста, који убијају после страшног мучења 52 сељака из села Клопота и Биоча. Овако су зликовци мислили да створе што више пролетеријата за своје мрачне циљеве. Мало доцније изводе сличне акције код Јаворског Дола у Пјешивцима а потом руше и мост на Левер Тари. У новембру откривају карте и мењају име герилаца за име партизана тада се издаје и наређење свима њиховим присталицама и партизанима да носе петокраке. Од тада почиње и оснивање тако званих “народно ослободилачких одбора” општинских управа. Чланови одбора били су безусловно партиски људи или лојални партизани. Али кад је требало добити храну од Италијана, онда је ишао стари председник да је добије и донесе њиња. После су их све ликвидирали као колаборатере. Да би постигли ма какав успех, као и доказали народу да су они једини који ће му донети слободу, а под изговором, “нових извора хране из Србије”, Главни штаб партизанских одреда наређује напад на Плевља. Купи око 10.000 бораца, милом и силом, од којих је било више од 60 од сто омладине од 16-25 година. Губитак “Ужичке Републике”, био је још један разлог више за комунисте. Напад почиње 1 децембра и сутрадан пропада. Вођен од белосветског олоша, који није имао појма о војничкој вештини он је морао да пропадне. Да би спречили поразни утицај овога похода, они почињу најстрожији терор, који су само зликовци њихова кова могли да измисле. Главно начело при овоме је било, уништити све што смета данас, сутра или у будуће. Убиства почињу у масама и то овога пута јавно. Виђенији народни прваци, који су пуким случајем остали живи, за време ове комунистичке страховладе, траже начина како да ступе у везу са Дражом и да се обједини начин отпора против комуниста. Овакав покушај у селу Петровићима у Пиперима, плаћају главом капетан за ђенералштабне послове Јовица Бољевић, капетан Саво Дмитровић, срески начелник Милован Бешић и други. У новембру 1941 г. Павле Ђуришић позива мајора Милорада Јоксимовића у Заостро, где се поред осталих налази и Павлова десна рука Светозар Добрашиновић. Павле саопштава да је донео одлуку да иде у Србију, ухвати везу са Дражом и добије од њега инструкције за даљи рад. Полази са пратњом од 40 бораца, да се у селу Затону овај број повећа на 120 бораца. У селу Росову прилази му са четничком заставом Јагош Кораћ са мањом групом. Правац кретања: Бољанска река-Влах-Костеница-

48

У славу Трећег српског народног устанка

Врх (Турова) - Ћоловићи - Гиљева - Буђево - Штаваљ - Одвраћеница на планини Голији. Из села Штавља, сазнавши за место Дражиног боравка од свештеника Селимира Поповића, Павле оставља свој одред и узима само осам пратилаца и иде на састанак са Дражом. У року од 8 дана изложио му је ситуацију и добио од њега инструкције за даљи рад и радио станицу за одржавање везе са њим. Подуже задржавање капетана Ђуришића код Драже, искодистили су комунисти за пропаганду, како је он тобож погинуо од њихових јединица, те мајор Јоксимовић Милорад одлучи да са мањим одредом бораца иде у сусрет Павлу и осигура му несметан прелазак реке Лима. Капетан Павле Ђуришић наређује скуп народних првака на дан 3. јануара 1941. године у селу Горње Заостро. На скупу капетан Павле Ђуришић уручује присутнима поздраве пуковника Драже Михаиловића и саопштава два декрета које је он од њега добио и то: један којим се ђенералштабни мајор Ђорђије Лашић поставља за команданта Црне Горе а други где се за команданта Лимско-Санџачких одреда поставља капетан Павле Ђуришић. У исто време излаже директиве Дражине за вођење герилске борбе по четничкој формацији из доба четовања по Јужној Србији. На ову формацију се почиње прелазити одмах после овога скупа. Дража полаже велике наде на српски народ и на његове увек слободне планине. Павле именује Светозара Добрашиновића за свога помоћника. За среског команданта поставља мајора Божа Јоксимовића, да га доцније рањеног замени Радосав Јоксимовић. За команданта Манастирског четничког одреда поставља мајора Миомира Цемовића, доцније га заменио Милић Бојичић-Комски. За команданта Доњо Ржанског четничког одреда мајора Милорада Јоксимовића. За команданта Будимског четничког одреда капетана Мирка Бабовића, јуначки погинуо на Мојковцу 5. маја 1942 г. За команданта Поличког одреда мајора Сима Поповића, за команданта Брзавског четничког одреда капетана Радомира-Рају Поповића, доцније га заменио наредник Радојко Фемић, кад је Поповић наименован за Павловог начелника штаба. Главни штаб четничких одреда остаје у Заостро све до заузећа Колашина 23. фебруара 1942. године. Разуме се да комунисти реагирају на све ово, њима својственим методама, нападају мучки, као хијене, из заседе и ноћу на спавању како кога стигну. Тако нападају мајоре Милоша Цемовића и Божа Јоксимовића и рањавају оба. На Јовандан, месеца јануара 1942. г. много надмоћније комунистичке снаге нападају на четничке јединице под командом мајора Ђорђија Лашића код Бара Краљских, Лијеве Ријеке и Прекобрђа, код Маташева. Мајор Лашић их дочекује и задаје им тешке губитке: 71 мртва и 114 заробљених партизана. Он сам бива тешко рањен у главу. Команду преузима мајор Андрија Весковић, кога комунисти појачаним новим снагама тешко на-

У славу Трећег српског народног устанка

49

падају. Долази му у помоћ капетан Павле Ђуришић из Доњих Васојевића. Павле туче до ногу комунисте на Лубницама 24 јануара 1942. г. Од 25. јануара до 5. фебруара 1942. г. разбија комунисте на Оштрељу, Равној Ријеци и Шаховићима и тера их ка Коврену. Доњо Васојевићке снаге и Шекуларски одред, крећу 19 фебруара ка Барама Краљским, 20. фебруара долазе на исте. 22. фебруара Павле издаје наређење за напад на Колашин. Напада са три колоне и то: десну води мајор Милорад Јоксимовић, леву капетан Видак Зечевић а средњу мајор Андрија Весковић. Са средњом колоном иде штаб са командантом свих снага капетаном Павлом Ђуришићем. Борба се води цео дан без успеха, Павле узима своју штабску чету и добровољце и врши јуриш и 23 фебруара пада Колашин из кога комунисти беже главом без обзира ка Липову и Сињајевини планини. После ослобођења Колашина извађене су жртве са “Пасјег гробља”, опојане, оплакане и хришћански сахрањене уз огромно учешће народа. Војвода Павле, потом чисти од комуниста Васојевиће, напада их и истерује из Липова. Долази напад на Мојковац и тако редом, док цела територија Васојевића није била потпуно очишћена од комуниста. По доласку Дражином на терен, прешло се на целој територији на корпусну формацију: тако у Васојевићима имамо следеће: Лимски и Комски корпус, који су обухватали све Васојевиће са додатком среза Колашинског. За команданта Лимског корпуса, постављен је Дражиним декретом мајор Милорад Јоксимовић, начелник штаба капетан Божидар Ћеранић (сада у Енглеској), ађутант резервни капетан Станко Марјановић, погинуо концем 1943. г. из заседе, командир штабске чете поручник Пантелија Јоксимовић, стрељан у Словенији. Овај корпус имао је три борачке и једну омладинску бригаду: Прва Беранска бригада, командант мајор Миомир Цемовић, умро у Бафалу; друга Беранска бригада, командант капетан Вуксан Цимбаљевић, нашао смрт у Градишци; Белопољска бригада, командант капетан Мираш Савић, погинуо из заседе маја 1943. године. Комски корпус, командант вазд. мајор Андрија Весковић, погинуо од комунистичке заседе маја 1943. г.; начелник штаба капетан Миро Дујовић, стрељан од комуниста кад су исти освојили Беране, у болници где је лежао тешко рањен; ађутант поручник Рајко Нововић, погинуо заједно са мајором Весковићем. За срез Берански био је командант Радосав Јоксимовић, за Андријевачки капетан Душан Арсовић, оба настрадали у Босанској Голготи. Бећир Томовић био је у почетку командант Пољског батаљона, Љубо Минић Колашинско-Речинског, Јован Јеловац инт. поручник командант Пљеваљске бригаде, а Радоман Раилић командант Прибојске бригаде. Командант Милешевског корпуса био је мајор Вук Калаитовић. Мајор Величко Бојовић у почетку

ВРХОВНИ ШТАБ ЦРНЕ ГОРЕ, БОКЕ II САНЏАКА

50

У славу Трећег српског народног устанка

У славу Трећег српског народног устанка

51

устанка био је командант Величког батаљона, стрељан од стране Италијана. Командант Ровачког батаљона био је капетан Вук Бећковић, а Ровачке чете потпоручник Љубо Тапушковић, остао у земљи и погинуо са целом дружином 1946. г. Капетан Лека Лалић био је командант Друге јуришне бригаде, а при преформирању командант Пете дивизије. Настрадао у Босанској Голготи. Милош Павићевић био је командант Прве јуришне бригаде а доцније помоћник команданта Седме дивизије. Капетан Бранко Ђурашковић био је командант Треће јуришне бригаде. Покоћници команданата Лимског и Комског корпуса били су Панто Саичић, убијен из заседе концем 1943. г., и Миливоје Обрадовић, издат од зета, убијен и одеран од комуниста. III После успеха Васојевића у борби у Љешанској нахији, појављује се у Бјелопавлиће пуковник Бајо Станишић, почевши са свега 12 људи у селу Кујави. Народ је долазио и прилазио. Предосећајући да покрет пуковника Станишића, може да се прошири на Бјелопавлиће и целу Црну Гору, комунисти шаљу против њега целу једну своју бригаду. Летцима су преплавили целу Црну Гору, називајући Баја изазивачем грађанског рата. Успевају да преко својих агената код Италијана издејствују гађање италијанске артиљерије на село Кујаву, које је Бајо држао. Ова ватра почиње да наноси приличне губитке код самих партизана, који су били опколили Кујаву, те се исти повлаче. Створену ситуацију користе на силу мобилисани и неки старији људи и тако прилази Бају око 40 бораца. Стижу му у помоћ полициски писар Митар Дрецун са нешто омладине (погинуо у Словенији 1945. г.) Пуних 15 дана пуковник Станишић брани Кујаву од партизана са 150 бораца. Једновремено ступа у борбу против комуниста познати витез и првоборац поручник бојног брода Јаков Јововић. Са борцима ставља се одмах под команду пуковника Станишића, умро у Аргентини. Доња Љешанска нахија, захваљујући храбрости и умешности својих синова успева да цело време комунистичке страховладе, остане изван дохвата партизана. Захваљујући борбама у Бјелопавлићима, успева да очисти и Горњу нахију од комуниста. На дан 3. марта 1942. г. они шаљу Бају 300 бораца у помоћ, под командом Михаила Радушиновића. Љешанску нахију воде прваци и борци: Бошко Вукчевић, учитељ, сада у емиграцији; Ристо Вукчевић, поручник корвете, погинуо 1944. г.; Васо Вукчевић, учитељ, погинуо 1942. г.; Васо Вукчевић, мајор, погинуо 1945. г.; Петко Рацковић, капетан, погинуо у Словенији 1945 са Живком В. Радусиновићем, поручником; Крсто Рогановић, свештеник, умро у С.А.Д., као и многи други. Устају на оружје Комани и Загарачани, чисте своју територију од комуниста и шаљу пуковнику Станишићу 400 бораца. Њих су водили народни прваци и борци: Никола Беговић, ма-

52

У славу Трећег српског народног устанка

јор, убијен од комуниста при насилном враћању од стране Енглеза; са Крстом Павићевићем, свештеником; поручником Луком Павићевићем, мајором Савом Радуловићем, капетаном Јованом Радуловићем, среским начелником Мирчетом Драговићем, капетаном Гајом Драговићем, школским надзорником Блажом Беговићем и студентом Радојицом Ћупићем. Свештеник Павић Кековић, пада у борби са комунистима код Убала Чевских 1942. Да казне Комане и Загарчане, комунисти их нападају са 800 партизана и ма да се ови бране са 300 бораца, ипак комунисти успевају да спале 57 кућа и опљачкају око 100 домова. Млади витез, мајор Реља Пилетић, са омладином из околине Подгорице и саме Подгорице у броју од 400 бораца прилази у помоћ и туче партизане у Загарчима и протера их за Чево. Витез Карађорђеве Звезде са мачевима мајор Михаило Кековић, организује један омладински Одред са Цетиња и околине и 3. марта ставља се под команду пуковника Станишића. Организацију бораца са Цетиња и околине извршују: руски емигрант професор Никола Дориомедов, убијен од комуниста на Цетињу 1944., Јовица Грујичић, професор и Илија Зорић директор Цетињске гимназије, обојица убијени од комуниста на Цетињу 1944. г., Саво Јовићевић, трговац, погинуо 1944. г. у Жупи Цеклићкој, Стево Јовићевић, трговац, остао у Босни код Драже, незна му се судбина. Два његова сина такође у Босни дају своје животе, као млади студенти. Љубомир Мартиновић, поручник, погинуо код Гацка 1944. г., Влајко Влаховић, професор и Вукале Вукотић, студент, емигрирали са Драгутином Рајковићем. У Босни падају Бранко Лазаревић, правник, капетан Никола Рајковић, Саво Мартиновић, инт. поручник, Спасоје Вујовић, професор, Мило Вујовић, учитељ, као и поручник Шпиро Ненезић. Др. Нико Јерговић бива убијен од комуниста код Загреба. Племе Бјелопавлића са око 250 бораца прилази пуковнику Станишићу. Њих предводе народни прваци: Тодор Пајовић, потпуковник, капетани: Марко Радовић, Нешко Јововић, Јово Јововић, Станко Шарановић, Милован Шарановић, Андрија Драговић, Никола Драговић, Милован Ђуровић, Иван Минић, Лука Павићевић, Спасоје Лакић, Никола Чановић, Радивоје Војводић, Крсто Павићевић, Шпиро Стојановић, Јован Маликовић, Милош Јововић, професор, Љубомир Јововић, свештеник, са свештеницима Мајом Драговићем, Крстом Павићевићем, Савићем Поповићем и Михаилом Филиповићем богословом. Поручници: Бора Новаковић, Јагош Радовић, Момчило Калезић и Мирко Војводић. Учитељи: Милосав Јововић, Лука Ивановић, Саво Марковић и Мирко С. Марковић. Професор Љубомир Јововић, Машан Драговић, судија, Богдан Павићевић, судија и Милован Вуковић судија Великог Суда. Студенти: Вуксан Лакић, Миливоје Војводић, Драгутин С. Шарановић, Петар Пајовић, Томислав Шарановић, Љубо Марковић, Милутин Шарановић, Јаков В. Шарановић и многи други, њихова листа је веома дуга.

У славу Трећег српског народног устанка

53

Од горе наведених, пали су на пољу части сви, колико је мени познато осим Бора Новаковића поручника, Павла Шарановића поседника, Благоја Јововића, капетана Спасоја Лакића и учитеља Милосава Јововића. За неколицину знам да су и данас живи. Племе Пипера, ма да под влашћу комуниста, диже потпуковник Никола П. Поповић и капетан Томаш Грујевић, први пао у Босни 1945, а други на Копиљу 1943. г. Град Никшић са непосредном околином, организовали су народни прваци. Наредбом пуковника Баја Станишића постављен је за команданта Никшићског одреда мајор Петар Марушић а његов начелник штаба био је капетан Крсто Кљајевић. Срж војничког и интелектуалног вођства овога одреда сачињавали су: Јеврем Шаулић, претседник Никшићске општине, погинуо од Немаца 1944. г., Крсто Љумовић, директор Никшићске гимназије, погинуо од усташа 1945. у Градишци, Радојица Мијушковић мајор, умро у С.А.Д., поручник Јоковић Димитрије, капетан Радуле Павићевић, потпоручник Марко Мацановић, Павле Контић председник општине Тремјешке, Марко Вукчевић председник општине Кочанске, Јевто Николић државни тужилац и Милосав Вулановић свештеник, убијени у Словенији од комуниста. Потпуковник Симо Мијушковић, доцније командант Никшићске бригаде, код кога је потписати био начелник штаба, сада у Енглеској, Стево Катурић судија сада у С.А.Д., Митар Пејаковић судија, убијен од комуниста 1944. г. у Никшићу, Лука Мијушковић велепоседник и трговац, убијен од комуниста на Цетињу 1945. г., Радосав Поповић адвокат, заклан од усташа у Сарајеву, Ристо Бошковић капетан, погинуо у Словенији 1945. г., Милан Црногорац инт. мајор, сада у С.А.Д., Нико Бјелица студент, емигрирао, Савелић Војо студент, погинуо 1944. г. Драгутин Папић студент, сада лекар у Монтреалу и Живко Вукчевић економ, сада у Канади. Радоица Никчевић комитски војвода из рата 1914-18, погинуо код села Бршна близу Никшића у првој борби са комунистима 10 априла 1942. године. Овај горски хајдук и неустрашиви јунак, пада изрешетан куршумима јамара, дајући пример млађима, које је водио. Урош Перовић, потпоручник, сада у Јужној Америци. Пјешивци се дижу на оружје, предвођени од народних првака: капетана Павла Вукићевића, једног од најхрабријих официра у Зетском четничком одреду, јунака без страха и мане. Нестао је у Словенији, а да му се ни за гроб незна, као у осталом и добар број хиљада других бораца Црне Горе. Изгубили су своје животе у Словенији: Милутин Перуновић поручник, Драгомир Мијушковић свештеник, Крсто Никчевић потпоручник, Радоња Лапчевић срески начелник, Милутин Никчевић студент, Нико Павићевић свештеник и Саво Вукичевић мајор. Милан Радоичић учитељ, погинуо 1943. г., Димитрије Милошевић, један од најхрабријих људи у својој средини, гине 1943.

54

У славу Трећег српског народног устанка

г., Гојко Мијушковић студент, погинуо на Јаворку 1943. г., Радован Мијушковић поручник, погинуо у Босни. Највећи национални радник и његова душа био је Јован Контић, познати приповедач, одређен за шефа пропаганде Црне Горе, Боке и Старог Раса од стране Врховне Команде, Максим Ускоковић капетан, нестао у Босни. Општина Требјешка дала је читав батаљон бораца против комуниста, на њиховом челу налазили су се поред осталих и следећи: Радован Бошковић адвокат, погинуо у Босни са Шутом Мијатовићем велепоседником, свештеници Симо Лалатовић и Саво Костудић, били су убијени у Словенији 1945. г., Стево Јововић шеф пореске управе, погинуо 1944. г., Обрен Никчевић геодета и рез. поручник, сада у С.А.Д., Душан Костудић потпоручник, емигрирао. Луково води потпуковник Симо Ђукановић из Лукова, који паде у Босни, Рашо Мијушковић учитељ, погинуо 1942. г., Бошко Павић мајор, командант Никшићског корпуса, погинуо од Немаца 1944. г. у Боки Которској, Блажо Ђукић капетан и Ново Николић потпоручник гину у Босни. Жупљани, Кочане, Голијани, Рудињани, Трепчани, Вучедолци и Граховљани, листом устају на оружје, предвођени својим првацима: Андрија Ђоковић потпуковник, емигрирао у Египат, командовао Жупским батаљоном у почетку устанка, Филип Вишњић инс. фин. контроле, Станко Перовић економ, оба из Голије, Васо Делибашић потпоручник, Петар Томашевић капетан, Иван Јаничић капетан, командант Вучедолске бригаде, после реформације у Рудом командант 1 пука I дивизије и Иван Ковачевић економ, пали сви у Босни 1945. г. На Јаворку гине поручник Блажо Божовић. Гину од 1942. до 1945. године, капетани: Стакко Радуловић, Милета Божовић, Ђока Гардашевић, Благота Мићуновић, Никола Миловић, Јеврем Килибарда, потпоручник Радосав Лалић, командант Рудинско - Трепачког батаљона једно време, Владо Гардашевић чиновник, Блажо Пешикан председник Трепачке општине, Голуб Миловић потпоручник, Никола Вујачић, Стеван Ераковић учитељ, Јосиф Баћовић учитељ, Томо Перовић потпоручник, др. Стеван Пејовић, Момчило Косовић наредник, Никола Перовић наредник и Сава Албијанић председник општине Бачанске и многи други. Емигрирали су: Василије Зечевић, Станиша Костић учигељ, Раде Ковач потпоручник, Ђорђије Перовић потпоручник, умро у Канади, Новица Косовић студент, Михаило Вујичић капетан, Голуб Миловић потпоручник, Стеван Мићовић капетан, Васиљ Комненић учитељ, као и др. Божо Булаговић. Племе Кучи и Братоножићи, не заостаје иза других. Њих предводи потпуковник Саво Вујошевић, командант Кучко-Братоножићске бригаде и славно гине маја месеца 1942. г. у Жупи Никшићској. Шпиро Прелевић чиновник, опкољен на Медуну, успева да убије 17 партизана, врши самоубиство кад му је нестало муниције, али се само тешко рањава. Тешко рањеног га

У славу Трећег српског народног устанка

55

ксмунистички крволоци живог одераше. Филип Ивановић председник општине Дољанске, погинуо у Кучима 1943. г., Новица Лазовић мајор, погинуо у Босни 1945. г., Насто Дедић мајор, погинуо у Кучима 1944. г., Илија Ивановић капетан, гине у Босни, Никола Дракуловић капетан, гине у близини Подгорице, Милисав Дракуловић свештеник, гине од комуниста 1946. г., наиме врши самоубиство, кад рањен и опкољен од комуниста, доживљава да му пред пећину одакле се је бранио, доведу жену, мало дете и сестру и позивају га на предају или њих да побију. После седам дана борбе он на овај призор сам себи одузима живот. Комунистичка олош његово мртво тело доцније пред породицом скрнави. Владо Секуловић свештеник, после тешких мука убијен од стране комуниста у Подгорици. У Јасеновцу су на превару убијени од усташа: Ново П. Поповић капетан, Никола М. Поповић чиновник, Велиша Т. Поповић чиновник, Милисав Тошковић учитељ, Батрић Марковић капетан, Божидар Ивановић наредник и Милорад Рашовић студент. Лабур Н. Ивановић арт. мајор, погинуо од бомбардовања у близини Подгорице. Никола Ивановић вазд. капетан, погинуо у Жупи Никшићској маја 1942. г. и Бранко Ивановић гине у Градишки. Поред раније поменутих у срезу Колашинском видимо народне првоборце Батрића Ракочевића судију, погинуо код Штавља у Лијевој Ријеци концем фебруара 1942. г., капетан Лека Вујисић, један од најистакнутијих првобораца среза Колашинског гине у Беранској болници, тешко рањеног комунисти га убијају. Био командант Колашинске бригаде Комског корпуса, Радовић Јован учитељ и школски надзорник из Липова, погинуо од комуниста 1944, Радовић Митар, Јованов брат, члан Националног комитета за Босну, убијен од усташа на превару у Босанској Градишки, са трећим братом Душаном, Радовићем Глигоријем директором гимназије из Колашина и његовом четрнаестгодишњом ћерком, Бошковић Новак директор Беранске гимназије и начелник Просветног одељења банске управе и његов брат Мијат инжињер технике. Радовић Гајо мајор, убијен од комуниста, после насилне екстрадиције у Словенији 1945. г., са Радовић Владом капетаном и братом му Савићем, Радовић Радом учитељем и братом му Крстом, Радовићем Ранком капетаном и другим. Радуле Радовић ђенералштабни мајор емигрирао, био у Врховној Команди код ђенерала Михаиловића у селу Липову, Радовић Војо жанд. капетан емигрирао, Радовић Вукосав иследник Окружног суда, емигрирао, Ковијанић Ђуро емигрирао, Милинко Минић чиновник, био у Врховној Команди у Липову, нестао у Босни са братом Милованом учитељем, Јован Н. Вуксановић студент, погинуо у Босни, Сава Томић председник општине Горњо-Морачке убијен из заседе са сином Божом 1944. г., Радоје Ракочевић капетан, погинуо у борби 1942. г., Јован Ракочевић капетан, емигрирао. Гину у Босанској Голготи: Светомир Ракочевић студент, Мировић Милован капетан, Лазаревић Јово начелник среза Бјелопољског, Поповић Радомир потпоручник, Анђелић Ђукан новинар, Лазаревић Љубомир инжи-

56

У славу Трећег српског народног устанка

њер технике, Лазаревић Радомир-Рашо учитељ, Ђурђић Милутин капетан и Јанкетић Миљан, на служби при Врховној Команди. Гину у борбама 1944. г., Бранко Ракочевић учитељ и Веселин Ракочевић студент. Мировић Недељко капетан емигрирао, Лазаревић Сава потпуковник са братом Вучетом гине 1943. г., Радован Радовић пуковник, витез Карађорђеве звезде са мачевима врши самоубиство 1942. г., да не би пао жив у руке партизанима. Пековић Зарија председник Окружног суда, погинуо са осам другова у Горњој Морачи 1941. г., Минић Љубо судија и Влаховић Вуле исто тако судија Окружног суда пали у Словенији 1945. г., при насилном предавању комунистима. Срез Боко-Которски, придружује се у борби против комуниста предвођен капетаном Ђором Иветићем командантом Грбљанске бригаде, убијен у Јасеновцу, Станко Хоџа подпредседник Грбљанске општине, пао у Словенији, Марко Микијељ студент, погинуо у Босни, Иветић Михаило студент, емигрирао, потпуковник Ивковић из Босне погинуо у Кртолама 1943. г., Марко Лазаревић председник Грбљанске општине и Мирко Русовић поручник из Кртола, упутили су се са мајором Гњидићем чамцем у Италију, бура их баца на Конавле, где их комунисти хватају и стрељају. Ђоко Радмиловић мајор, емигрирао, Милош Ковач трговац из Кривошија, командант Кривошиског батаљона, човек који је Кривошије одржао слободне од комуниста у току зиме 1941/42 године, један од веома храбрих људи и вођа народних, Петар Илић трговац из Кривошија, погинуо у борби са Италијанима 1942. г., Никола Вукасовић, капетан из Херцег Новога, остао у земљи и продужио борбу да се зна до 1947. Даља судбина непозната. Марко и Илија браћа Балабушићи, из Камењара, емигрирали, Веселин Ковач из Кривошија водио борбу све до јесени 1947. г., када је јуначки пао, Илија Илић поручник бојног брода из Бијеле, емигрирао за Египат, др. Митар Ћатовић и др. Бјеладиновић гину 1944. г. од комуниста. Др-а Бјеладиновића убија комуниста др. Мрђен, Јован Самарџић поручник и Васо Новаковић трговац, гину у Словенији 1945. г., Раде Дабетић капетан са сином гине 1944. у Боки, Милија Митровић командант Маинске бригаде, налази смрт у Јасеновцу, Мирко Митровић чиновник и Петар Рађеновић студент, гину у Босанској Голготи. Емигрирали су: Миодраг Новаковић студент, Петар Кентера морнар и Стеван Медин правник. Увек борбено племе Црмница, дало је велики број бораца, на чијем се челу налазе поред осталих: Блажо Гојнић мајор, командант Црмнице, убијен од усташа на превару са поручником Пером К. Ђуковићем, др. Лука Вукмановић професор, Лука Бранковић срески начелник, Душан Поповић срески начелник, Митар Н. Гажевић учитељ и Васо Ђуровић учитељ, убијени у Словенији од комуниста при насилном повратку из Аустрије. Ђоко Бранковић, заробљен у Босни, стрељан у Колашину 1945. г., Петар Вулековић командант батаљона, убијен из заседе 1943. г., Владо Пламенац професор и Јован Лукић свештеник, погинули од савезничког бомбардовања у Лијевој Ријеци, Саво Јо-

У славу Трећег српског народног устанка

57

ветић потпоручник, Душан Стојовић учитељ, Радован Вујовић студент и банкарски чиновник Никола Бокан нашли су смрт у Босанској Голготи. Емигрирали: Јован Јоветић професор, Петар Дабановић новинар, Андрија Вукосавовић економ који је умро у емиграцији. Гину Василије Л. Гојнић студент медицине 1944. у Београду и Марко Ј. Маровић учитељ и рез. поручник 1943. г. у борби. Срез Шавнички дао је комплетну Дурмиторску бригаду бораца и велики број националних радника, који су предводили племе Дробњаци: капетан Иван Ружић, у почетку командант Дурмиторске бригаде, постаје у Рудом при стварању нове формације командант Прве дивизије, већ унапређен за мајора. Један од најхрабријих официра после војводе Павла, врлих вођа свога племена, што и сама одлука Павлова да му повери дивизију доказује. Преваром убијен од стране усташа у Јасеновцу 1945. г., Владо Требјешанин, виши чиновник Народне скупштине, биа је душа националног покрета свога племена. Осуђен, као у осталом и многи други, на смрт од комуниста, пада им у руке, успева да побегне и после петнаест дана стиже код првих четничких снага, преко огромних сметова Сињајевине, са преломљеним костима. Поново ухваћен од стране ОЗНЕ у Београду 1949. г., чекао је у “соби смрти” на ред 8 месеци али поново успева да се извуче. Сада је у С.А.Д. Јагош Кандић финансиски инспектор, са Николом Бојовићем капетаном, Радивојем Јауковићем капетаном, Радулом Остојићем судијом, Радомиром Остојићем правником, са Језера емигрирали. Убијени од комуниста у Подгорици 1946. г., Станиша Јауковић капетан и др. Момчило Џаковић, лекар из Шаранаца. Погинули у Босанској Голготи: Бошко Бојовић срески начелник, Милика Остојић чиновник, Никола Гиљен правник, Душан Никовић потпоручник и Лука Бојовић учитељ. Убијени од стране комуниста у Словенији: Раде Полексић полиц. чиновник, Илија Требјешанин, шеф саобраћајне полиције, Радисав Лопушина поручник, Миле Остојић студент, Гојко Шаровић студент, Светозар Јауковић поручник, Вељко Пекић адвокат, Живко Пекић школски надзорник и Јанко Вујачић председник општине Ускочке. Погинули: Вукашин Врачар професор 1943. г. и Јован Јакшић председник општине Жабљачке на Кокотима, Симо Пејовић капетан, 1943. г., Марко Полексић капетан, 1945. г., Станко Шаулић прота из Жабљака, Саво Бошковић полиц. писар и Вељко Зозубица учитељ, сви 1944 године. IV По директивама и наредбама за напад пуковника Баја Станишића, отпочео је 5. марта 1942. г. општи напад на комунисте. Војска пуковника Станишића, као што се и очекивало, разбила је комунистичке редове у првом налету. Комунистичке снаге су после првог Бајовог налета, сконцентрисале се у Жупу Никшићску, где су се најтеже борбе и водиле с њима. Главни комунистички штаб, главачке је оступио са Радовча Пиперског,

58

У славу Трећег српског народног устанка

да није успео ни архиву да спали. Зликовци из главног штаба изнијеше главу захваљујући крволоку Сави Ковачевићу Мизари, који у Жупи Никшићској, са свим расположивим партизанским снагама, заустави брзо напредовање националних бораца пуковника Станишића. Сава се крвнички светио онима који не пођоше са њим. Тако село Озриниће, једно од најбогатијих у срезу Никшићском скоро до темеља спали, стотине кућа паде на ломачу Саве Мизаре. Срез Шавнички претрпео је страшну комунистичку одмазду, за прилазак националним снагама. У планинама овога среза комунисти су се држали, после протеривања из Жупе Никшићске, све до половине маја исте године; када су под неодољивим налетом националних снага предвођених Бајом, морали да беже главом без обзира из Црне Горе. Само из братства Караџића у Дробњацима убили су 42 човјека, док су се задржавали на овој просторији. Запалили су Жабљак, као и дивни туристички дом на Црном Језеру испод Дурмитора, као и порушили најлепши архитектонски објекат на Балканском полуострву сног доба, мост на Левер - Тари, чији је главни распон стајао изнад воде високо 150 метара. У другој половини маја 1942. г. комунисти су коначно проћерани, после тешких борби, преко Шћепан Поља ка Фочи и преко Голије ка Гацку. Даље прогоњење су спречиле хрватске усташе и италијански фашисти. Овим препуштањем без борбе, комуниста у назадну усташку Хрватску државу, тачно је посведочена веродостојнозт уговора, склопљеног 1935. г. између комунистичког лидера Моше Пијаде и др. Миле Будака, доцнијег министра у влади безглавника Павелића. Друга тачка тога уговора, констатује потребу уништења српства и православља, као једних обостраних комунистичко-франковачких непријатеља. Тачка трећа предвиђа узајамно помагање и арбитражу. По завршеном истеривању комуниста из Црне Горе и Боке, образоване су четничке формације но целој територији, које су као такве одмах укључене у четничку организацију ђенерала Драже Михаиловића. Пуковник Бајо Станишић постављен је за команданта Зетских Четничких Одреда, потом је ђенерал Блажо Ђукановић постављен за команданта Црне Горе, Боке и Старог Раса а за његовог начелника штаба ђенералштабни мајор, доцније потпуковник Ђорђије Лашић. Од 6000 заробљених партизана, пуштено је одмах преко две хиљаде. Велико и племенито срце пуковника Станишића, као у осталом и неких судија, установљених војних судова на неколико места у Црној Гори, притисак јавног мњења, браствени, племенски и морални обзири, направили су по општем мишљењу грешке у поступку са овим заробљеницима. Револуција не трпи сентименталности, ни према коме. Комунисти су ову нашу наивност добро искористили, па тако поново одоше ђаволу и Титу: Марко Вујачић, негдашњи подпредседник Титовог пресидијума, Гојко Гарчевић адвокат из Никшића, др. Обрен Благојевић и многи други.

У славу Трећег српског народног устанка

59

Потучене комунистичке снаге, на челу са око 120 партијаца, повукле су се у Херцеговину, средњу и западну Босну. Српски народ из Херцеговине, Босне и Далмације, страховито прогоњен од хрватских усташа, бјежао је у шуме и планине да сачува голе животе. Сачувати голе животе, осветити убијену браћу, родитеље или дјецу, били су моментално једини и основни покретачи народа у овим крајевима против усташа. Комунисти су добро уочили све ове елементе и “на бази борбе против усташа” успјели да организују једну велику војску партизанску у јачини од 40.000 бораца. Кад су открили карте, примајући дојучерашње убице Срба у своје редове, масу хрватских муслимана и Хрвата, Срби ових крајева се трезне, али у доста случајева прекасно. Они су их држали чврсто. Комунисти не нападају усташе, већ свим снагама се бацају на четнике, који су и били једини њихови стварни непријатељи осим окупатора. Крајем 1942. и почетком 1943. г. комунисти узмичу испред Лемаца, који су вршили покрете преко Мркоњић и Томислав Града. Комунистима није био циљ, да заустављају немачку офанзиву на њих, они су се са веома мало борби извукли из борбе са Немцима, да би се скренули целом својом снагом на босанско-херцеговачке четничке снаге. Тито је примио директиве за покрет ка Неретви и прелаз из Хрватске у Србију из Москве јануара месеца 1943. г. Он је створио војску, неузнемираван ни од домобрана ни од усташа, сада је са том војском требало радити. Ђенерал-пуковник фон Лер, по наређењу Хитлера, а одлуци овога и Мусолинија и конференције у Риму од 3. марта 1943. г. да се “жариште отпора на Балкану уништи”, прикупља на битачној просторији своју армију. Према горњим одлукама армија ђенерала фон Лера формира се у саставу од: 4 немачке дивизије, 3 италијанске, 5 пукова хрватске војске “Вражја дивизија” и 150 ловачких и бомбардерских авиона. Додају им се доцније током акције, разне моторизоване трупе, јаке снаге Арнаута и полициске и политичке трупе. Задатак ове армије је: сачекати исход битке на Неретви, која изгледа неминовна, пустити да се две супротне стране што више међусобно истроше и ослабе, па у погодном моменту и уништити ону страну која из битке изиђе јача. Немци су овај план применили против снага ђенерала Михаиловића, као што ће се видети из доцнијег излагања. Битка на реци Неретви почиње 10. фебруара 1943. године у зору. Распоред страна за битку је следећи: а) Комунисти у наступном маршу-маневру са дивизијама у једној линији, крећу са линије: Прозор-Имотски, подилазе реци Неретви и исту прелазе слабијом извиђачком снагом. б) Снаге Врховне Команде ђенерала Михаиловића: извиђачко-заштитнички одреди на положајима планине Прењ у ситуацији пасивне одбране реке Неретве. Три јаке борбене групе усиљеним маршевима крећу ка Неретви и то:

60

У славу Трећег српског народног устанка

1) Херцеговачка дивизија у покрету ка Мостару, 2) Зетски Одред (јачине око 5.000 бораца) долази из реона реке Зете и 3) Лимски Одред (јачине око 10.000 бораца) долази из реона Колашина. Комунисти у потпуној бојној готовости избијају претходницама на реку Неретву у првом а главнином у другом реду. Наступају правцем: Прозор-Главатичево-Калиновик, лако савлађујући слабе осматрајуће четничке делове на реци Неретви и настављајући покрет ка Главатичеву избијају на планину Прењ. Како су биле јако истурене, обзиром на своје главне снаге, то је њихов покрет за моменат заустављен. Овај застој искоришћује Врховна Команда, те шаље Јуришну бригаду капетана Воје Лукачевића са севера и Рогатички Јуришни батаљон са југа у против напад; којим се комунистичка претходница баца натраг преко реке Неретве. По завршеном прикупљању снага, Врховна Команда дели равногорске снаге за напад у три ешалона и то: 1) Десни-маневарски, капетан Воја Лукачевић са правцем дејства: Коњиц-Прозор. 2) Средњи, мајор Јован Пантић, дефанзивно-офанзивног задатка, привлачењем трупа на себе, омогућити потребно време, десној маневарској групи и левој офанзивној. 3) Држи лево офанзивно крило, састављено од Херцеговачке дивизије војводе Петра Баћевића и Зетског Четничког Одреда пуковника Баја Станишића. Овај ешалон — група — имала је задатак да по прикупљању на “Плашкој Глави”, пређе у кањон реке Дрежнице, упућујући своја дејства у десни бок и позадину комуниста, општим правцем ка Прозору. Ова група била је носилац офанзивних дејства снага Врховне Команде за уништење комуниста у џепу реке Неретве. Једна комунистичка дивизија, дејствујући диверзионим правцем: Имотски-река Неретва (јужно од Мостара) наилази на четнички одред под командом вазд. мајора Андрије Весковића, који их разбија и продужује напад ка Широком Бријегу. Мајор Весковић под притиском јаких немачких снага и усташких јединица повлачи се са положаја код Широког Бријега на леву обалу Неретве. Према директиви Врховне Команде О. бр. 44 од 6. марта 1943. г. Трећи офанзивни ешалон почиње напад 8. марта у зору. Ешалон се креће у две колоне: прва десна колона пуковника Баја Станишића имала је да пређе реку Дрежницу, поред саме обале реке Неретве и да предузме дејство у позадини комуниста на Вран планини. Друга, лева колона, војводе Петра Баћевића имала је да пређе реку Дрежницу, западно од десне колоне и да дејствује ка Прозору, те тако кретајући се степенасто осигура десној колони њен десни бок. Акција леве колоне — ешалона — имала је бити помогнута коњичком групом капетана Воје Лукачевића, дејством у правцу

У славу Трећег српског народног устанка

61

Коњиц-Прозор. Коњичка група капетана Лукачевића успела је била да после тешких и крвавих борби, потисне комунисте и угрози леви бок комунистичких снага на планини Вран. Други ешалон — средња група — бранила је реку Неретву уз слабије борбе. Трећи ешалон — лева офанзивна група, имала је у почетку велике успехе. Десна колона пуковника Станишића заузела је место Дреницу, где је разбила штаб Пека Дапчевића и избија на јужне падине планине Врана, лева колона војводе Баћевића, прелази реку Дрежницу и отпочиње свој дуги заобилазни маневар у бок и позадину комуниста у реону Прозора и реке Раме. Битка на Неретви вођена је жестоко са обе стране. Напори и жртве нијесу се жалиле ни код командног особља, нити код бораца. Борбе су вођене дању и ноћу у времену од 8. до 15. марта 1943. године. Офанзивна акција снага Врховне Команде извођена је са пуно успеха, тачно према предвиђеном плану. Колоне су биле одлично командоване искусним старешинским кадром. Борба је вођена са много изгледа на успех Равногорских бсраца и изгледало је да ће овога пута у одлично припремљеној битци, комунистичке снаге бити уништене. Обухватни маневар успевао је све више и више. У безизлазној ситуацији комунистичка команда наређује: 1) Дрским пробојем на линији најмањег отпора, поправити тешку стратегиску ситуацију и 2) По постигнутом успеху наставити убрзано дејство правцем: Главатичево-Калиновик-Фоча, па даље према ситуацији. У овом циљу задржавају на планини Вран чисто дефанзивне снаге. Истурају једну јаку побочницу, да спречи дејство Коњичке групе. Све остале снаге да се сконцентришу на ушћу реке Раме у реку Неретву; где извршити главни прелаз и што пре дочепати се положаја на планини Прењу, где их чека доста слаба група мајора Пантића. Са артиљеријом и тенковима, заробљеним од Италијана код Прозора, комунисти су имали све услове да успеју и успели су. Ова контра офанзива комуниста против четничких снага, ступа на снагу кад и офанзива ђенерала фон Лера. У овом циљу Немци и Италијани су за време битке на Неретви, очистили територије Лимских и Зетских Четничких Одреда од свих присталица ђенерала Драже Михаиловића и отерали их у ропство у Италију. Потом су постепено приводили битачној просторији раније поменуте јединице Лерове армије, тачно у позадину наших снага на Неретви. Увидевши на време страховиту опасност, која прети њеним снагама, од опкољавања од стране комуниста и Немаца, Врховна Команда наређује, да се равногорске снаге, на најбржи начин извуку из ове тешке ситуације и то: Зетски Одред има да се употреби за одбрану правца: Невесиње-Требиње-Никшић, како од дејства Немаца тако и од дејства комуниста.

62

У славу Трећег српског народног устанка

Херцеговачки Одред да дејствује на свом терену против комуниста и усташа. Коњичка група да и даље дејствује у бок комуниста. Да се Калиновику приведе стратегиска резерва са војводом Павлом на челу. Зетски Одред повлачи се правцем: Кљуни-Црвањ, док војвода Павле води борбе око Калиновика, Улога и Фоче. На Благовијести 1943. г. пуковник Станишић са Одредом избија по страшној снежној мећави на Крстац. Идућих неколико дана пуковник Станишић води борбе на Гату, Гареву, Коцељу и најзад на Јаворку где се бије веома жестока борба са партизанима. У ово исто вријеме и Павлове јединице избијају на Колашинска Поља. Пуковник Бајо Станишић, применом тактичког ратног лукавства успева да извуче Зетски Одред, баш у моменту кад су Немци били спремни да му ударе у леђа. Оваквим поступком он Немце доводи у фронтални сукоб са комунистима на Сутјесци, где Немци својим страшним наоружањем уништавају јаке комунистичке снаге. Овом приликом, крволок Тито спасава се сигурне смрти, само опет захваљујући Сави Ковачевићу Мизари, који овде стаде да брани Тита и партију, па пошто није имао душе, остаде као скот изрешетан куршумима са великим бројем добровољних партизана и насилно мобилисаног народа. Битка на Неретви је најкласичнији пример герилске војне, из најновије историје ратне вештине. Тражити разлоге о њеном исходу, поред познатих недостатака наоружања, муниције, одела, исхране, слабе наше снаге у даном моменту на тачци прелаза, где су комунисти стајали у односу на нас 8:1, појава Немаца у нашу позадину и рокирање наших снага према створеној еигуацији. Деморалишуће емисије радио Лондона (Би-БиСи), а донекле и територијално формирање националних снага, које на туђем терену нису у сваком моменту имале исти елан. Једно од најважнијих сматра се то, што наша Врховна Команда није гледала на ову битку, као и комунисти. Наиме, док комунисти доводе на битачну просторију и свој последњи батаљон, мобилишући све што могу, наша Врховна, Команда није вршила мобилизацију, него је заснивала свој план на герилској борби. Нису у њој учествовале уопште јединице из Србије, а то је било погрешно. На одређеном месту у даном тренутку треба бити јачи од непријатеља, специјално ове врсте. Немци се крећу са “Принц Еуген” и “Вражјом” дивизијом правцем: Мостар-Никшић-Шавник-планина Сињајевина-Колашин. Једна немачка дивизија и пук “Козака” правцем: Бијело Поље, преко Бродарева ка Мојковцу и Колашину. Трећа моторизована колона са 5.000 Арнаута из Пећи правцем: Андријевнца-Беране-Колашин, Италијани запоседају линију: Вјетреник-Доња Мирача. Ситуација постаје веома тешка. Шта ће бити са Врховном Командом и Дражом. Пре потпуног опкољавања, са свих страна, војвода Павле

У славу Трећег српског народног устанка

63

успева да 9. маја 1943. г. извуче Врховну Команду са Дражом на челу, из чељусти непријатељског обруча, који се стезао ако ње и да их склони на сјевер у планину Бјеласицу, а одатле иста иде за Србију, док се Павле враћа да подели судбину својих четника. Павле води борбе са Немцима, Италијанима и Арнаутима, од 9 до 15 маја и пада у ропство Немаца са око 2000 четника. Око 4000 четника успева да се склони у планине. 8. септембра Италија капитулира. По наређењу италијанске Владе три италијанске дивизије прилазе партизанима. Огромне количине оружја, муниције, одела, обуће, хране као и санитетског материјала падају у комунистичке руке овом предајом. Осим тога партизани добијају стручњаке Италијане — за артиљерију и тешка оруђа. Ово би се некако и пребродило да сада савезници, не бацају све своје карте на Тита. Шаљу му огромне количине ратних потреба из ваздуха, по свим крајевима земље, истовремено вршећи велику пропаганду за Тита и његове крволоке, почевши увелико вршити бомбардовање за рачун Тита. Тако једном радио Лондон саопштава да је: “Титова морнарица на реци Ибру потукла много Немаца, итд.” Ова вест је дата у месецу мају 1944. године. Да ли је Черчилов син Рандолф, знао какве извештаје шаље оцу, велико је питање, али је сигурна једна ствар да нити он нити они у Лондону нису имали појма о географији земље, коју су тобож помагали, јер би морали знати, што је свако знао, да река Ибар није пловна и да на њој нема морнарице нити пловних објеката. Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се разбијају, лепо каже наш народ. Комунисти сада врше повратак на територију Црне Горе, Боке и Старог Раса, инфилтрирајући се у почетку у мањим групицама, па помогнути срамотном пропагандом савезника, на старом терену, почињу своју стару песму терора. Мешање Енглеза, у грађански рат у Југославији на страну комуниста, остаће за дуго у памћењу нашег народа. У Острогу 19. октобра гину ђенерал Блажо Ђукановић, пуковник Бајо Станишић и њихова пратња. (Ово сам описао у Канадском Србобрану од 19. октобра 1965. године. Заробљавањем војводе Павла и његових бораца, као и великим интернирањем народа од стране окупатора, на целој територији завладало је једно мучно стање и код нас и код комуниста. Код нас због губитка вођства и великог броја бораца и присталица Драже Михаиловића а код комуниста, што више нису никако код народа могли са сигурношћу да оперишу крилатицом — да су четници колаборатери, — јер је народ својим очима видео заробљене четнике кад их Немци воде у ропство а њихове присталице у интернацију. Од Павлових команданата успевају да избегну заробљавање од стране Немаца: вазд. мајор Андрија Весковић, капетан Крсто Васовић и капетан Алекса Леко Лалић.

64

У славу Трећег српског народног устанка

Комунисти се служе у почетку тактиком потказивања окупатору свих припадника организације Драже Михаиловића, које Немци свакодневно одводе у интернацију. Немајући довољно успеха, мењају тактику, по старом рецепту, “што горе народу, то боље за комунисте” и почињу зверска убиства народних првака, на сваком кораку. Први у Васојевићима падоше мајор Андрија Весковић и његов ађутант Рајко Нововић. Андрија Весковић био је командант Комског корпуса. Убијају га из заседе у клисури Опасаници 1943. г. Комуниста Милош Коматина убија капетана Панта Саичића и судију Станка Маријановића, када је хтео да убије поручника Голуба Миковића, заједно им пушке опалише и оба падоше мртви. Тако погибоше и браћа: Вуксан Бакић судија Апелационог суда и брат му Бранко, капетан. Потпуковник Ђорђије Лашић враћа се у Васојевиће и приступа реорганизацији јединица постављањем новог командног особља, предузима покрет ка Пљевљима, Пријепољу и Новој Вароши да спречи усташко надирање у Санџак. Пеко Дапчевић ово искоришћава и заузима Колашин, кога је бранило свега 70 четника, почетком септембра 1943. г. Лашић се враћа и предузима напад на Колашин, али услед неизвршења запоседања неких положаја, Лашић буде приморан да нареди одступање ка Трешњевику. У борбама са комунистима, ко ће да приволи италијанску дивизију “Венецију” на предају, потпуковник Лашић имао је пуне руке посла. Гине му: Миро Дујовић капетан и учитељ Митар Вукичевић. Негде 5. септембра Немци шаљу један моторизовани одред да разоружају дивизију “Венеција”, он потпуно несметано пролази кроз територију коју држе комунисти. Капетан Леко Лалић дочекао је Немце са својим Одредом и тај немачки моторизовани одред уништио. Пуковник Бели, шеф енглеске мисије код Драже, налазио се у Беранама и тамо саслушавао немачког официра, којег је заробио капетан Лалић. Он није дао никакве инструкције Равногорцима у вези са италијанском дивизијом “Венеција”, али је зато сигурно поручио њеном команданту да се преда Пеку Дапчевићу. Она се предаје и са комунистима напада равногорске снаге, које пред овом надмоћношћу оступају. Потпуковник Лашић са неким јединицама креће се ка Кучима, док се јединице под командом капетана Леке Лалића и Бранка Ђурашковића заобилазним путем крећу према Рожају, па даље док нису стигли преко планине Гиљеве, па планине Јавора, у планинска села, где се налазио одред Вука Калаитовића, месни батаљон Бојовића, док је корпус Милоша Цветића био при планини Голији. Око 20. новембра 1943. г. овај Одред са Одредом Вука Калаитовића напада комунисте, прелази реку Увац и долазе на једну висораван, где добивају вест да је војвода Павле побегао из ропства и долази код својих бораца. Почетком децембра војвода Павле долази и преузима команду над свим снагама Црне Горе, Боке и Старог Раса. Но повраттак Павлов и сви четнички напори учињени током 1944. г. нису

У славу Трећег српског народног устанка

65

успели да измене у многоме ситуацију, јер ми смо били издати и остављенп самим себи од наших савезника. Не само то него по тражењу Тита почиње једно интезивно бомбардовање српске територије, где год су се налазиле четничке снаге, да се оне униште, без обзира да у извесним местима није било ни једног Немца. Четнике треба уништити. Тако 5. маја бомбардују Подгорицу, на Цвијети исте 1944. г. бомбардују Никшић а на сам Ускрс престоницу Србинову, намучени Београд. Зашто је ово рађено од стране комуниста? Зашто су са оружјем у руци у пролеће 1942. г. комунисти забрањивали сељацима да сеју своје њиве, тако исто у јесен 1941. г. ? Они су радили све што је било у њиховој моћи, да народ доведу до просјачког штапа, разједине и униште сваки смисао заједнице, те да лакше могу од бескућника правити белосветски пролетеријат. Наш “Чича” пак хтео је да буде чувар, отац и ослободитељ свога народа у погодном часу. Нису му то дали и издали су га сви. Мајор Лукачевић чини покушај достојан дивљења, врши напад на Требиње и Дубровник, па скоро успева да их заузме, али га партизани, помогнути артиљеријом добивеном од Енглеза, нападају с леђа. Лукачевић покушава да преговара са присутним Енглезима, ови га предају комунистима и комунисти га стрељају. Долази и фатална порука за прилаз комунистима, коју нам онда млади и скоро заробљени Краљ упути 12. септембра 1944. г. Ма да смо ми сви били свесни тога да је ова порука била изнуђена од Њ. В. Краља, ипак су је комунисти добро искористили и не може се побити чињеница да је она ипак имала утицаја на известан број наших људи-бораца, као и небораца, чему се свак могао надати. Па док војвода Павле прикупља националне снаге Црне Горе, Боке и Санџака у долину реке Зете за одлазак преко Албаније у Грчку, како смо били извештени, јер долазе браћа четници из Србије к нама, дотле под притиском надирања совјетске армије Дража прикупља четничке снаге из Србије на простору: Нова Варош, Пријепоље, Бијело Поље, Прибој и Пљевље. Долази друго наређење не да се чека на Дражу, већ да се иде к њему у Босну. И тако се креће на: “Пут у неповрат” 6 децембра 1944. године. Немогуће је набрајати читаву плејаду четничких команданата и бораца, као и народних првака, који за исте идеале положише своје животе, на територији Црне Горе, Боке и Старога Раса, и на путу ка најстрашнијој српској “Босанској Голготи”. Црна Гора, Бока и Стари Рас у Равногорском покрету нису жртвовали само команданте и четничке борце, они су жртвовали скоро сву своју националну омладину, скоро све виђеније људе, скоро све интелектуалне раднике, скоро сво свештенство са митрополитом Црногорско-Приморским Јоаникијем Липовцем на челу, који је с крстом у руци повео народ ових крајева да тражи слободу, а нашао смрт, заједно са 63 свештеника, на Босан-

66

У славу Трећег српског народног устанка

ДРАЖИНИ КОМАНДАНТИ И САРАДНИЦИ

Војвода Павле Ђуришић

Војвода Мане Роквић

Потпуковник Ђорђије Лашић

Витез Ј. Бојовић

У славу Трећег српског народног устанка

67

ској Голготи и тако постао велики српски мученик и достојан наследник столице Св. Петра Цетињског. Само од 10 ђенералштабних официра, колико је у земљи било за време рата, деветорица су били из ових горе поменунутих крајева и двије трећине од њих ако не и више, колико ја знам, напојише земљу Србинову својом крвљу. Велики број официра Црне Горе, Боке и Старога Раса, био је на челу оружаних антикомунистичких покрета у другим покрајинама српским. Од тих храбрих синова, који падоше у Равногорском покрету ван своје територије, светле имена Баћовића, Калабића, Филиповића, Брајовића, Бошковића, Јововића, мајора Новака Мијовића, начелника штаба Динарске четничке дивизије, који паде у јуришу на Динари. Не заборавимо и преживеле, потпуковника Андрију Драшковића, који је са својом бригадом или корпусом, (ја незнам тачно) под непосредном командом ђенерала Михаиловића, учествовао у нападу на Вишеград, против усташа и Немаца, једној од најзамашнијих операција тога доба, која се одиграва 7. сктобра 1943. године, где су били присутни и припадници енглеске и америчке војне мисије на челу са пуковником Сајцом, а коју Б. Б. С. из Лондона са знањем и одобрењем Врховне Команде на Средњем Истоку, приписаше комунистима. Широм свијета чувене “слободне српске планине”, из којих је одјекивао глас горског дива ђенерала Драже-Чиче, биле су црногорске планине у којима су српски четници суверено владали. Срби Црне Горе, Боке и Санџака — као и сви остали Срби из свих српских покрајина у националном равногорском покрету — били су уверени, да српски интерес захтева да он живи и организује општи српски отпор, па због тога све пријетње и походи ‘,вражјих”, планинских и осталих окупаторских дивизија у потјери за Дражом, паљење села, уништавање имања, стрељање недужног становништва у знак репресалија, због прикривања ђенерала Драже, Црногорце нису могли натјерати да се помакну са линије, коју им је диктирала основна национална идеја и традиционално чојство и јунаштво. Они су у својој средини имали вођу српског народног отпора и да га чувају и сачувају ниједну жртву нису сматрали превеликом. Они су били, данас су и остаће у будућности поносни што је ђенерал Дража био на врхунцу своје војничке и политичке моћи баш онда, када је био међу њима. Из до сада наведеног, може свако ко зна за њу, да лакше разуме и схвати речи које је велики енглески државник, између осталих, посветио Црногорцима његовог доба а које гласе: “О најмањи међу народима! О велика Црна Горо! Никада, откада твоји сури врхови парају облаке и ломе олујине, никада није дисало племе моћнијих горштака од твојих”. Епопеја “Босанске Голготе” излази из оквира овога чланка, из обичних разлога, што зато нема места, што она преставља засебну епопеју наше борбе, по значају, на војничком и политичком пољу, те је као таква и описана на другом месту од

68

У славу Трећег српског народног устанка

стране познаваоца догађаја. Само ради допуне и завршетка страшне трагедије коју доживе српски народ, после ове епопеје, осврнућу се на неколико важних момената, који се не могу избећи. V По доласку у мало место Рудо 5. јануара 1945. године, војвода Павле Ђуришић извршио је реорганизацију свих јединица које је повео из долине реке Зете 6. децембра 1944. г. Разлог преформације јединица уследио је услед нових напора који су стајали на путу ове, на племенским бригадама засноване војске, која није била више подесна као таква. Ново формиране јединице имаће три дивизије: Прву, Пету и Седму. Ван њих формиран је Омладински пук, који је добио број 10 а назван “Осветник” и штабски батаљон. Прва дивизија: командант мајор Иван Ружић, заменик, мајор Радоман Рајлић. 1. пук, командант капетан Иван Јаничић, 7. пук, командант капетан Владо Шћепановић. Пета дивизија: командант мајор Алекса-Лека ник, капетан Боро Ђоконовић. 4. пук, командант капетан Вељко Томовић, 15. пук, командант капетан Никола Ђуровић.

Лалић,

заме-

Седма дивизија: командант потпуковник Васо Вукчевић, заменик, мајор Милош Павићевић. 9. пук, командант мајор Вуксан Цимбаљевић, 12. пук, командант капетан Марко Вучинић. Омладински пук био је под Главним штабом, а за команданта му је постављен капетан Петар Ћуковић. Чувеним Павловим Штабским батаљоном командовао је поручник Бранко Булатовић. За шефа културно-пропагандне групе постављен је професор Бећир Томовић. За своје помоћнике Павле је одредио: потпуковника Блажа Гојнића, потпуковника Божа Јоксимовића и мајора Душана Арсовића, а за ађутанта капетана Машана Аџића. Кренуло се даље. Једног хладног фебруарског јутра Павле прима поражавајућу вест, да је број епидемичара, при избијашу на ушће реке Спрече у Босни, достигао епидемичне размере, нешто око 3000 тифусара, као и преко 1200 рањеника и око 2300 погинулих и помрлих у борбама и на путу дотле. У селу Кожухе састаје се војвода Павле и ђенерал Михаиловић. У разговору “Чича” је поменуо да је рачунао да ће, према својој првобитној наредби за концентрацију снага око Фоче и Калиновика, успоставити слободну територију са око 80.000 бораца. Руси су нам створили очајну ситуацију, говорио је Чи-

У славу Трећег српског народног устанка

69

ча. Улазак црвене армије натерао је команду Србије да се повуче ка Санџаку. Борити се против Руса, не иде, они су савезници наших тобож савезника. Међутим, Руси нас убијају и разоружавају. Ни десети део снага, које су кренуле из Србије, није стигао овде у Требаву. Као један од болних разлога за ово очајно стање, поменуо је изјаву Краљеву од 12. септембра, када су са свих страна почели да му стижу извештаји о значајном осипању јединица. Сви напори Павлови са Националним комитетом Црне Горе и својим командантима и неким командантима присутним из Србије нису могли да убеде ђенерала Михаиловића и ђенерала Трифуновића, да одустану од повратка на терен у виду малих групица, већ да се крену за Словенију, остали су без успеха. Најзад 8 марта одржан је састанак војних и политичких вођа равногорског покрета, на коме је Павле бранио своју тезу за одлазак у Словенију, а одбацио је као апсолутно неприхватљив план, по коме би морао да остави народ-избеглице, болесне и рањене овде, а он са војском да се врати на “старе терене”. Прећутно су му сви одобравали, а јавно подупрли његов план: ђенерал Дамјановић, пуковник Балетић, пуковник Лалатовић и потпуковник Рачић. 9. марта војвода Павле прима писмену наредбу Врховне Команде за прелаз реке Босне. Команда Србије одржала је састанак својих команданата у Модричу 10. марта, па после неких преформирања и она 12. марта отпочела прелаз. 14. марта све четничке јединице биле су на другој обали реке Босне. Долази војвода Петар Баћевић и капетан Милорад Поповић и изјављују да се крећу са Павлом. Пуковници Драгиша Васић и Лалатовић, такође су придружују Павлу, за пут ка Словенији. Петнаестог марта састају се ђенерал Михаиловић, пуковник Остојић и војвода Павле Ђуришић, на једном сеоском путу испод планине Вучјака. Са овог путића, три равногорска дива, растала су се и пошла у два правца ка истој Голготи, један преко Лијевча Поља а други преко Зеленгоре. У очи поласка прилазе Павлу за одлазак са њим: командант Млавског корпуса капетан Јагош Живковић, командант Рудничког корпуса капетан Драгомир Топаловић “Гага” и командант Првог Косовског корпуса мајор Блажо Брајевић. Са њима су кренули делови Млавског корпуса, где је био и капетан Марко Вуковић, ранији Павлов ађутант, као и неки делови Косовског корпуса, док је командант Рудничког корпуса имао са собом само неколико пратиоца. Кроз Жеревец, на путу за Словенију, прошли су 26 марта ђенерал Дамјановић, пуковник Љуба Јовановић-Патак и потпуковник Синиша Оцокољић-Пазарац. Пуковник Остојић очекује долазак босанских четника код Лијевча Поља, како према извештају курира Вранешевић и Тешановић извештавају. Чекање на ове растурене одреде било је канда фатално по Павла и његове снаге. Долази Лијевче Поље, превара усташа и Дрљевића и страшна несрећа, како целог војног, политичког и црквеног вођства,

70

У славу Трећег српског народног устанка

са изузетком можда од неколико десетина људи, тако скоро и целог борбеног дела снага. Пада најближи Дражин сарадник, најхрабрији четнички командант, најславнији српски четнички Војвода, витез наших гора потпуковнк Павле Ђуришић. Са њим паде, на пољу части, најбоље што су Црна Гора, Бока и Стари Рас имали, као и добар део Херцеговачких старешина и бораца. Остали су имали среће, да у тешком оболу, не поднесу толике жртве, јер је њихов број био мали у односу на снаге војводе Павла. Они оставише потомству име и гробове, али не и заслужену слободу, по оним Његошевим на почетку ових редова. Силе пакла удружене са трговцима наше судбине, узеше нам слободу, место да нам је даду. Наши вајни савезници продадоше нас, као бело робље на милост и немилост црвене немани. Изгледа тачно и данас, после 20 година, да је онда наш горштак више знао о комунизму, него што велики број одговорних државника и данас зна. Један зрачак наде даје нам чврсто држање председника Сједињених Америчких Држава г. Џансона. Спавајте мирно учитељи и вођи наши! На вашем благородном жртвенику већ се блиста у пуном сјају висока луча, у чијој се светлости јасно распознаје знак КРСТА, као симбол вечности! Она ће нам освијетлити пут, којим ћемо поћи. Ми ћемо покупити ваше расуте кости и земљу вашом крвљу покапану. Ми ћемо их опрати у вину, и окадити освештаним тамјаном. Фарисејске молитве неће вам требати, јер ви имате међу собом читаву плејаду вјерних слугу Христових! Ми ћемо вам ископати раку у тврдом граниту, као што је и ваша вјера била тврда! На њој ћемо подићи КРСТ, највиши који су икад људи подизали, као знак под којим сте се борили, под којим сте живели и умирали. Он ће свијетлит даноноћно и обасјавати пут млађим нараштајима. У његовим чудотворним зрацима спржиће се прљави језици, који се на вас плазе и изобличити срамотни трговци вашим животима! Спавајте мирно браћо наша и сестре наше. Ви нијесте мртви! Ви ћете живјети кроз нас и наша покољења све док буде нашег српског имена. *** Нека ово неколико речи буду воштаница, на гробу плејаде српских мученика на челу са нашим бесмртним Чичом, који своје кости посејаше врлетима и кланцима поробљене Отаџбине наше. “Неће никад благородна жртва, Без обилног плода останути”. Његош

Ђоко П. Марић

СРПСКИ НАРОДНИ УСТАНАК НА ТРОМЕЂИ ЛИКЕ, БОСНЕ И ДАЛМАЦИЈЕ Писац ових редака је лични учесник из свих догађаја о којима буде писао и лични сарадник свих личности које буде помињао. Он је један од организатора поменутог устанка и један од чланова Националног комитета који је устанак припремао и предводио да би касније постао командант четничког пука “Краља Петра II”. У овом историјском документу и напису о устанку писац ће да буде непристрасан без обзира на личности које су после устанка отишле на страну комуниста или на оне који су пре три године отишли на страну Тито-Германове спреге. Писцу који је провео две године после рата у српским планинама борећи се противу комунистичког окупатора, при његовом повлачењу за Италију, било је немогуће понети архиву јер је то био тежак прелаз од месец дана и морао са својом групом оружјем да крчи пут до преласка југословенске границе, коју је у то време, добро чувала регуларна комунистичка војска. У овом напису нећемо се моћи детаљно дотаћи сваке локалне борбе и сваке личности која је у тим локалним борбама учествовала, јер нам то простор не дозвољава. Ипак ћемо се трудити да сваки важнији догађај поменемо у светлу истине онако како се догађај развијао, без обзира да ли ће се то данас некоме допадати или не. Можемо да гарантујемо да све што овде буде изнешено и све личности које овде будемо поменули, да је то стварност коју неможе нико порећи. Овај докуменат и пишемо ИСТИНЕ И ИСТОРИЈЕ ради, јер сматрамо да је злочин величати кукавице а понижавати хероје и мученике који су пали у служби Српства и Србије. Ми ћемо овим написом, нашим млађим генерацијама из поменутих српских крајева, показати како су се њихови предци борили и умирали за своју нацију и за част своје Отаџбине. О капитулацији југословенске војске нема никакве потребе овде говорити кад сви знамо да је капитулирала без зрна барута, за три дана и да је главни узрок те капитулације издаја хрватска, затим словеначка као и свих антисрпских мањина у Југославији. Истина је да је та војничка капитулација заједничке државе, донела српском народу несрећу каква се не памти у исто-

72

У славу Трећег српског народног устанка

рији човјечанства, јер се није нигде до данас регистровало у свету, да је тако дивљачки и масовно један народ уништаван, као што је то био случај са српским народом. Знамо да смо под Турцима били уништавани, терорисани и тлачени на све начине, али сви хрватгки злочини према српском народу далеко су провазишли злочине Турака за време пет-вековног робовања. О тим хрватским злочинима је већ много писано и нећемо се на томе много задржавати, али када се пише о устанку, онда се мора узгред мало гсворити о несрећи која је тај устанак проузроковала. Десетог априла 1941-ве године, проглашена је и од Хитлера призната “Независна Држава Хрватска”. Сви официри хрватског порекла који су били на служби у југословенској армији, поздравили су нову државу и ступили у усташку војску, полажући заклетву поглавнику Павелићу и творцу те државе Адолфу Хитлеру. Сам тај поступак хрватских официра био је довољан да се назре хрватска намера коју ће остварити помоћу Хитлера и Мусолинија. Но, нико није веровао да ће херојски српски народ бити стављен ван закона и бачен под усташки нож. Одмах при оснивању своје власти успостављена је тзв. “хрватска заштита”, уствари усташки одреди, којима је стављено у задатак разоружавање српских војника који су се враћали са фронта. Нису их одмах убијали али су им одузимали оружје које су носили са собом, да га не би могли касније употребити у својој одбрани. Док су организовали своју власт хрватска влада, на челу са злочинцима Павелићем, Будаком, Кватерником, Артуковићем, Лубурићем и другим, успоставили су усташке одреде којима су ставили у дужност биолошко истребљење Срба са територије злочиначке “Независне Државе Хрватске”, чије је границе одредио Хитлер. Распоред усташких снага био је извршен овако: На све раније жандармеријске станице одређен је био по један усташки вод а у среска и општинска места по једна чета или батаљон, док су у градове довели пукове. У почетку своје жалосне владавине, почели су да хватају Србе интелектуалце и све угледније личности за које су сматрали да би могли народ повести на устанак. Радило се о томе да се потпуно обезглави српски народ, хватањем и убијањем народних првака, пре него се почне са масовним покољима. Док су хватали ове појединце и то ноћу у кућама, увек су обмањивали породице ухваћених, како ће они бити пуштени кућама, док се саслушају. Употребили су успешно ову обману да не би други бежали. Међутим, ниједан који је био одведен, под било којим усташким изговором, никада се више о њему није чуло нити се могло дознати како је, када и где мученички завршио свој живот. Тек доцније се могло нешто сазнати од оних ретких који су успели да са руба јаме над коју су били доћерани, да побегну. Усташе су догонили читаве групе нашег света, заједнички повезане жицом, у већини случајева измрцварене и мучене претходно, и тако их појединачно или груп-

У славу Трећег српског народног устанка

73

но убијали и бацали у бездане јаме. Међу овим првим жртвама највише је било свештеника, трговаца, професора, судија, официра и других угледних српских личности. Да су ове несрећне Србе, ови усташки злочинци кратким поступком убили, могло би се још донекле опростити, али злочини који су вршени над њима, ломљењем руку и ногу, сечењем ушију, вађењем очију, ломљењем ребара, тргањем ноктију, прстију и стотину других чуда, превазишли су злочине дивљих животиња. Тек тако измрцварени морали су да умру, да се угуше у својој властитој крви под најтежим мукама какве могу да измисле дивље звери. У том времену они који су били одважнији бежали су у шуму, хватали везе са суседним селима преко планина, док други део који је био имућнији бежао је преко границе на анектирану зону Далмације под Италијанима. Кад више нису могли да хватају појединце јер су већ многи побегли у шуму одпочели су са масовним клањем и убијањем од колевке до гроба и мушко и женско а поред клања и убијања, пљачка српске имовине, паљење српских села и градова у чему су учествовали сви Хрвати који су били под оружјем па чак и они који нису били под оружјем допринели су много уништењу Срба јер су одкривали и шпијунирали сваког појединца. Најсретнији су били они који су у бежању гинули, иначе сви који су хватани, пре су мучени најгорим мукама, па тек онда убијани. Неке су убијали маљевима, неке клали, неке затварали у црквама, школама и приватним кућама и палили, а највећи део је побацан у бездане провалије. Најжалоснији призор је био гледати малу српску дечицу, унакажену, измучену, искрвављену и побијену у мајчином загрљају. Враћајући се из шуме после покоља нашли смо малу дечицу на пола преклану, како се својим крвавим прстићима хватају за мртву мајку и онако полу мртва зову је али одговора није било, јер је мајка већ била мртва. Још тежи је призор био гледати српску мајку чија је утроба распорена, дете извађено и бачено поред ње, са отсеченим дојкама, обешеним о њен врат итд. итд. Немогуће је описати те крваве злочине по селима појединачно и описати муке и страдања појединаца, јер је цела територија коју је Хитлер доделио крволоку Павелићу, насељена српским живљем била у крви и паклу. Из сваког српског села, града и насеља, чуо се врисак уцвељене српске сиротиње и крик из јама и пећина, одакле су извирали нови потоци српске крви. Пред оваквим злочинима хрватског народа и његове “хиљаду годишње културе”, није ништа друго преостајало него бежање у шуме, јер је српски народ био обесправљен, другог излаза није било. Тако су се српске планине пуниле српским народом, стварани разни комитети, одакле се јурило од збега до збега, од планине до планине хватала веза, прибирало оружје и спремало се за устанак. Везе са Србијом нисмо имали, а нити смо је могли ухватити. На читавој тој територији имали

74

У славу Трећег српског народног устанка

смо само један радио апарат кога смо отели од једне усташке патроле на Осредцима код Срба у Лици. Преко тог радиа први пут смо чули за пуковника Дражу Михаиловићу, који је већ био дигао устанак на Равној Гори. Радио Москва, Лондон и Глас Америке, дизали су Дражу до неба, до легенде, не само српске него светске. Те вести су нам дале још више снаге да убрзамо наш рад на дизању устанка. Према податцима које смо добили од наше обавештајне службе из главних усташких команди, до самог устанка побијено је око седам стотина хиљада Срба и Српкиња. Колико је побијено за времо устанка то нам није познато, али се рачуна, пре и за време устанка да је побијено око милион Срба и Српкиња. Да би се устанак организовао морало се наименовати привремено вођство од најугледнијих људи међу нама. Тако је дошло до формирања Националног комитета у који су ушли следећи: Мирко Марић, Пајица Омчикус, Брана Богуновић, Ђоко Јованић (комуниста), Пајо Поповић, Дане Станисављевић-Цицвара, Ђоко Марић, свештеник Илија Родић, Живко Брковић и Мане Роквић. Овај комитет у спровођењу организовања устанка, организовао је мање комитете по селима и општинама и тако се почело радити на прикупљању оружја, људства, грла за пренос хране и муниције итд. Свако село је било обавештено о намерама за устанак и свако је тај час чекао са радошћу, без обзира на последице јер је смртна казна била изречена сваком живом Србину и Српкињи од стране злочинаца Хрвата. Није се могло приступити одмах формирању војних јединица и формација те је српски Национални комитет устанички донео одлуку да се организација спроведе по селима. Свако село имало је да формира свој Одред и да изабере себи командира. Како у овим крајевима није било официра, изузев једног веома малог процента, то је свако село бирало себи за командира најпопуларнијег и најхрабријег из своје средине. Сваки Одред носио је назив свога села као на пример: Тишковачки, Петровачки, Попињски, Зрмањски четнички одред итд. Није ту било никакве врховне команде, јер ни сам Национално-устанички комитет није командовао него је у ствари предводио, распоређивао, обавештавао о покрету и јачини непријатељских снага, о напредовању фронтова и то сваки од чланова тога Националног четничког комитета налазио се на своме делу фронта. Веза је била одлична и то курирска, јер су телефонске линије биле исечене а за курирску службу служила су нам мало старија деца и девојке, као и све оно што није било под оружјем и на фронту. Борци су се употребљавали за везу само тамо где је било опасно за пролаз. Чланови Националног комитета у устанку постаће праве легенде као и многи други који тада нису били у комитету, али је њихов ауторитет растао по храбрости, способности, вештини и ратној срећи. Тако су васкрсла из

У славу Трећег српског народног устанка

75

огња и ватре, из крви и смрти славом овенчана имена српских националних вођа на тромеђи Лике, Босне и Далмације. Почетак Устанка Двадесет шестог јула 1941-ве године једна група четника на челу са Никицом Кецманом (касније убијен од комуниста) сачекала је једног усташког мајора, команданта усташке бојне (батаљона) Фердинанда Конрада са пратњом, између Оштреља и Дрвара у Босни и побили их. Ово је уствари био сигнал за почетак устанка и он је био озбиљно прхваћен као што је био озбиљно и припремљен. Одмах у току ноћи између 26 и 27 јула извршена је блокада Дрвара, једног великог усташког сталног и саобраћајног центра-гарнизона. Већ у два сата после пола ноћи, након извршене блокаде, покиданих телефонских линија, саобраћајних путева и железничке пруге, извршен је напад на усташки гарнизон у Дрвару. Ово су биле прве бомбе које су биле бачене из руку српских родољуба на највеће српске душмане, кољаче и убице. Дрварска долина горила је у пламену а буктиња припремљеног устанка пренела се и на друга места о којима ћемо редом говорити. Дакле, 27 јула је Дан општег српског народног устанка на тромеђи Лике, Босне и Далмације, јер је тога дана био прихваћен у сваком месту поменуте територије. Није тога дана био нападнут само Дрвар, него све усташке постаје, центри и гарнизони. Борба на Дрвару трајала је четрнаест сати да би, око шест часова увечер, на дан 27 јула, Дрвар био ослобођен потпуним уништењем усташких снага и већ у то време, лепршала се српска застава на Дирекцији Железница, највећој згради тада у Дрвару. Четничка победа на Дрвару охрабрила је и оне забринуте и тако се с песмом ишло из победе у победу. У овој пресудној битци на Дрвару, највећу улогу су одиграли Мане Роквић и Илија Десница. Љубо Бабић (комуниста) који је сам себе био прогласио командантом, није уопште учествовао у битци, него се крио по позадини за све време борбе, пошто је за комунисте пречи њихов живот, него животи свих Срба који су се налазили у то време на Дрварском фронту. У рано јутро 27 јула, док је борба на Дрвару била у пуном јеку, четници из села Трубара — Трубарски Одред, под вођством свештеника Илије Родића, сачекали су брзи воз на железничкој станици Ваган, а који је ишао из Книна за Дрвар, заробили га, похватали униформисане усташе који су воз пратили као и усташке агенте у цивилу. Сви су били кажњени на лицу места заслуженом казном. Одатле је Трубарски Одред кренуо на усташку постају у Трубару коју је за неколико часова освојио и већ је цео Трубар био ослобођен. У 11 сати пре подне 27 јула, стигао је усташки транспорт од око 600 усташа на станицу у Тишковац а који је пошао из Книна у помоћ опкољеном Дрвару. Овај усташки транспорт сачекао је у Тишковцу Мирко Марић са својих већ 5 формираних Од-

76

У славу Трећег српског народног устанка

ДРАЖИНИ КОМАНДАНТИ И САРАДНИЦИ

Војвода Мирко Марић

Пајо Поповић

Дане Станисављевић - Цицвара

Војвода Добросав Јевђевић

У славу Трећег српског народног устанка

77

реда и то: Тишковачки, Калдрмски, Вагањски, Дугопољски и Дреновачки. Цео транспорт је био тучен, усташе разбијене и потучене уз бекство само појединаца, са заплењеним целим усташким војним материјалом и спремом. После ове величанствене победе над усташама Мирко Марић је са својим Одредима кренуо преко Црних Потока за село Плавно. У Црним Потоцима био је сачекан једном усташком четом, која је за кратко време уз јуриш раздраганих српских бораца разбијена и похватана. Одатле се Мирко Марић спустио у село Плавно и ударио на јаку усташку постају која је била врло добро утврђена за одбрану. Млади српски борци, међу којима је био и писац ових редака, опијени већ ранијим двема победама, уз поклике Краљу и Србији, јуришали су кроз митраљеске усташке рафале док се нису приближили и одпочели са бацањем ручних Крагујевачких бомби које су читаве зграде претварале у пожар. Тако је за неколико сати и ова усташка тврђава била потпуно уништена. Заробљено је око 350 пушака, неколико митраљеза и један бацач мина. Ту је Мирко Марић наоружао нови — Плавањски Одред, који до тада није имао ни једне пушке. Одред је ступио у борбу тада у саставу Марићевих Одреда. По ослобођењу Плавна, Мирко Марић је упутио поруку нашим емигрантима који су се налазили у Кистањама на анектираној територији Италије међу којима је био и свештеник Момчило Ђујић, да је устанак у пуном јеку, да дођу и узму учешћа у истом. За курире који су однели ову поруку, Марић је одредио два далматинска сељака Мићу Бабића из Мокрог Поља и Илију Двокића из села Плавна. Њих је одредио због тога што су познавали терен и могли су користећи ноћ да сигурно пређу и дођу на одређено место. Курири су отишли и стигли на одређено место и поруку предали. Они на које је порука гласила нису поверовали одмах у успех устанка, али су ипак после две недеље, кад је већ читава територија била слободна, дошли. У даљем излагању биће речи о њиховом доласку. За командира Плавањског ново наоружаног Одреда, изабран је Обрад Бојанић, морнарички наредник. Трубарски Одред са свештеником Илијом Родићем, стигао је преко Тишковца у село Голубић и одмах ступио у састав Марићевих Одреда. Зрмањски Одред ослободио је Зрмањску долину. Командир је био Јаков Продановић. Попињски Одред на челу са поручником Мићом Лукићем ослободи је Отрић и кренуо у помоћ опкољеном Грачацу, који је већ био у блокади од грачачких четника на челу са Даном Станисављевићем-Цицваром. Одреди РастичевоНадврело на челу са Јаковом Будимиром, села Прљево и Прибудић, приступили су Марићевим Одредима који су са севера стезали обруч око Книна. Са јужне стране од Далматинског Косова, устаници Паје Поповића, једни су надирали према усташком гарнизону у Книну а други према Дрнишу. На Босанском Грахову, устаници на челу са Браном Богуновићем, ослободили су Босанско Грахово и са свим снагама

78

У славу Трећег српског народног устанка

ДРАЖИНИ КОМАНДАНТИ И САРАДНИЦИ

Војвода Петар Баћовић

Витез Лека Дамјановић

Пуковник Никола Калабић

Војвода Брана Богуновић

У славу Трећег српског народног устанка

79

кренули преко Динаре и са источне стране надирали према Книну, кога су браниле јаке усташке снаге и једна Италијанска дивизија. Око опкољеног Книна, нашле су се снаге Паје Поповића, Мирка Марића и Бране Богуновића у јачини од скоро 20.000 бораца... У првој ноћи напада на Книн, јаке усташке снаге извршиле су продор на јужну страну, пробиле се уз огромне жртве за Дрниш. Тако је после усташког бекства Книн постао слободан од усташа али не и од окупатора, који је бранио Книн тешким оружјем и напад устаника је разбијен и одбијен. Пајица Омчикус после ослобођења Срба, ослободио је Борићевац и Доњи Лапац. Командир Лапачког Одреда био је поручник Стојан Матић. После ослобођења Доњег Лапца устаничке снаге надирале су преко Рипачког Кланца ка Бихаћу кога је бранило преко десет хиљада усташа, док се други део снага задржао на Кулен Вакуфу. На овим фронтовима се застало и није се могло напредовати док није стигло појачање четничким снагама, јер је непријатељ располагао са осам батерија артиљерије. Дане Цицвара је ослободио Грачац и прешао у напад на Ловинац. Снаге Мирка Марића због тешке ситуације и јаких усташких снага у Бихаћу и Кулен Вакуфу, повукле су се са Книнског фронта на Српски Кланац а Попињски Одред поручника Миће Лукића, повукао се са Грачачког фронта у састав Марићевих снага, одакле су заједнички кренули, с тим што је један део снага отишао са Мићом Лукићем на Бихаћ, док је други део стишао са Марићем на Кулен Вакуф. Ово су биле две најтеже и најкрвавије битке. На Рипачком Кланцу пред Бихаћем, командант свих четничких снага био је Пајица Омчикус, а на Кулен Вакуфу Мирко Марић. Снаге које су ослободиле Дрвар, кренуле су под командом Мане Роквића на Босански Петровац, кога је бранила многобројна усташка хрватска и муслиманска војска. После неколико дана вођења крваве борбе и Петровац је био ослобођен. После ослобођења Босанског Петровца, стигло је појачање од Мане Роквића са босанске стране четницима на Кулен Вакуфу. Иако је Кулен Вакуф био пун усташа хрватских и муслиманских, они, видећи, да ће на крају сви изгинути, направили су продор преко Дољани и Лапца за Бихаћ. Успели су да пробију четнички обруч уз огромне своје жртве, остављајући у Кулен Вакуфу цео гарнизон са целокупном њиховом војном спремом и једним топом којег нису успели да униште. То је био први топ који је пао неоштећен у четничке руке. Окуражене усташе у Бихаћу, помоћи која им је стигла из Кулен Вакуфа, направили су против-напад на четничке снаге на Рипачком Кланцу, разбили су четнички фронт уз огромне наше жртве. У овој битци погинуо је и поручник Мићо Лукић, јунак каквог је могла да роди само српска мајка. Кад су пристигле четничке снаге са Кулен Вакуфа, усташе су натјеране у бекство за Бихаћ, који је остао у окупаторским и њиховим рукама.

80

У славу Трећег српског народног устанка

Вођа устанка у Метку, у Лици, био је Мићо Маодуш. Њега су касније убили комунисти са његова два брата Луком и Ђуром, за вечером у његовој кући. (Њихов убица је био Милан Жежељ, комуниста, данас ђенерал код Тита). У Госпићу је устанак подигао Богде Кекић. И њега су касније убили комунисти. У Удбини су подигли устанак Ђуро Петковић, Мића Радаковић (такођер убијен од комуниста), Луне Поповић (убијен од Немаца) и други. У Средњој Гори, устанак је подигао Милош Чанак. Они су водили битке са усташама у Госпићу и Удбини, поред мањих усташких постаја које су уништили и села ослободили. Пламен овог устанка на тромеђи Лике, Босне и Далмације, пренео се на целу западну Босну, где су устанак подигле следеће вође: Урош Дреновић, Лазо Тешановић, Раде Радић, Душан Дувњак, Митар Тривунчић и други. Затим на северну Лику, Кордун и Банију, где су биле главне вође: капетан Раде Мандић, Ђуро Видаковић, Хинић, Никола Јоветић, Миле Маријан, Милиша Стипановић, Милић Ракинић, Перо Крњајић и други. У Далматинској Крупи Васо Јовановић и Обрад Бијанко. Читава ова територија, цела, западна Босна, Лика, Кордун, Банија и Далмација, била је ослобођена у року од три непуне недеље дана, изузев већих градовва где су се, поред усташа, сместиле окупаторске снаге. Ни једно место у тим крајевима није остало у усташким рукама и поред тога што је устанак дигнут са врло малим наоружањем, већим делом у почетку борци су били без оружја. Њихово наоружање је дошло само од заробљеног усташког и окупаторског оружја. Такорећи, голоруки српски народ, наоружан вилама и мотикама, али одважан и одлучан, сатерао је усташе и окупатора у добро утврђене градове из којих се нису смели појављивати. На ослобођену територију стигли су из Кистања наши емигранти свештеник Момчило Ђујић, Владо Новаковић и други. Они су се прикључили устаничком покрету и ставили се на расположење тадањем вођству. Пошто је територија била ослобођена, избегли српски народ, који је избегао усташки покољ, вратио се на своја опљачкана и попаљена огњишта. Требало је приступити формирању четничких јединица по војним формацијама и наставити организовану борбу, која је тек била у зачетку противу скупатора и усташлука хрватског. Српски национални комитет који је до тада вршио дужност неког врховног вођства над устаничким покретом, донео је одлуку да се приступи формирању четничких пукова по срезовима тј. на територији сваког српског среза да се формира један четнички пук. Формирано је шест пукова и два Одреда. Они су формирани овим редом: Срез Доњи Лапац са општином Зрмањом, која је била припадала срезу Грачачком, формиран је четнички пук “Краља Петра II”. За команданта тога пука, био је одређен Пајица Омчикус, али пошто није успео да изврши организацију пука он је смењен а Мирко Марић, доцнији четнич-

У славу Трећег српског народног устанка

81

ки војвода, постављен је за команданта пука. Он је успешно извршио организацију тога пука, водио га кроз многе крваве окршаје, да би после његове смрти команду над пуком преузео његов брат Ђоко Марић. Срез Босански Петровац, четнички пук “Краља Александра I”. За команданта тога пука одређен је Мане Роквић, доцнији четнички војвода. Срез Босанско Грахово, четнички пук “Гаврило Принцип’’. За команданта тога пука одређен је Брана-Бранко Богуновић, доцнији четнички војвода. Срез Грачац, четнички пук “Вожда Карађорђа”. За команданта тога пука одређен је Дане Станисављевић-Цицвара, декрет му је предао лично писац ових редака, али он није примио команду, него је предао брату Тодору. Четнички пук “Петар Мркоњић — Краљ Петар I” формиран је на територији: Стрмица, Голубић, Плавно, Раљевац, Отон, Жагровић и Топоље. За команданта тога пука одређен је свештеник Момчило Ђујић, доцнији четнички војвода. Четнички пук “Онисима Поповића” формиран је на територији Далматинеког Косова, Книнске крајине, Врлике и Дрниша. За команданта одређен је Пајо Поповић. Буковачки четнички Одред, формиран је на територији Буковице. За команданта одређен је Владо Новаковић, доцнији четнички војвода. Медачки четнички Одред, формиран је у Медку из суседних села. За команданта је одређен Гавро Станојевић, пошто је главни вођа из устанка Мићо Маодуш, већ био убијен од стране комуниста. Касније постао је командант тога Одреда поручник Томица Иванчевић. Команданти ових пукова и одреда заказали су српски народни Сабор у јесен 1941 године, у Црним Потоцима (историјско место на коме је Петар Мркоњић — Краљ Петар I, 1875 године држао четничке Саборе). На томе Сабору на коме су биле све вође из устанка ударени су тврди темељи даљој борби за слободу, формирана и проглашена Динарска Четничка Дивизија. За привременог команданта одређен је Момчило Ђујић. У времену док су вршене масовне организације четничких пукова и Динарске Четничке Дивизије, комунисти су стварали своје штабове од чланова комунистичке партије Југославије, али без војске. Свако место у коме су имали три комунисте прогласили су својим штабом. Њихово главно вођство у тим крајевима у томе времену се састојало од следећих: Др. Леви, Марко Орешковић, Славко Родић, Раде Жигић, Јаков Блажевић, Фрањо Локшмит, Љубо Бабић, Гојко Половина и Ђоко Јованић. Ови комунисти нису имали никога у српском народу али како они не бирају срества да постигну свој циљ, владајући се по ономе да “циљ оправдава срества” почели су се служити свим

82

У славу Трећег српског народног устанка

триковима. Пошто су формирали своје штабове на ослобођеној српској територији а војске нису имали, сем малог броја чланова њихове партије, они су за формирање првих партизанских јединица довели око две хиљаде далматинских Хрвата, јер је Далмација била припојена Италији и од тих Хрвата почели да стварају одреде а онда вешто пропагандом, својственом само комунистима, продирали међу српску омладину да би је касније насилно мобилисали у своје герилске одреде, како су се у почетку звали. Вежбу, војно герилског ратовања имали су пре своје појаве у Кореници у Лици. Њима није било стало до окупатора и усташа јер су знали да ће се окупатор после рата морати повући, а знали су и то да ће четници уништити усташе, па су као главни свој циљ били одредили, уништити четнички покрет као масовни српски национални народни покрет, иза кога је стајао цео српски народ. Успели су својом пропагандом код својих јединица да их убеде да четници убијају сваког заробљеног комунисту, те према томе да им се живи не предају, тако су многи партизани, да не би били заробљени од стране наших јединица, вршили самоубијства. Устанак противу комуниста Кад су комунисти завршили своју прву војно-герилску вежбу, првих јединица састављених од далматинских Хрвата и једног веома малог процента заведене српске омладине у Кореници у Лици, кренули су у борбу противу четника. Ово ће бити прва њихова организована борба у коју сада улазе. Раније су убијали појединце из заседе или по ноћи њихове тројке упадале у куће и одводиле домаћине као и усташе раније што су радиле, и убијали, као што је то био случај са Илијом Десницом, јунаком какав се ретко рађа, кога убише и бацише у јаму као и многе друге народне прваке. Испред њихових првих тренираних јединица, на неколико километара ишли су комунистички агенти и агитатори, који су својом пакленом пропагандом и лажима страшили народ, како се заваљао огромни комунистички ваљак иза кога стоји Совјетска Русија и сви они који не приђу њима и који им се супроставе биће уништени. Позивали су народ и четнике да им се прикључе јер је то “Ослободилачки покрет” и који припада свима. Они су кренули преко ослобођених српских села, која су била спаљена и опљачкана од усташа, изазивајући нове борбе и нове жртве на тој, већ у крви окупаној, српској територији. Нигде на хрватску територију нису ни завирили, јер је комунистичко вођство, под крвавом петокраком, било претежно хрватског и жидовског порекла, а јединице више од 80 процената биле су им састављене од Хрвата из Далмације и било им је једнако, као и усташама стало, да се истребљује српски народ и уништи његова снага српски четници. Интересантно је поменути да је та прва комунистичка пропаганда имала свој велики успех у застрашивању. Да би страх народни повећали, у свако место у које наново долазе, убијали би по десетак наугледнијих домаћина, не питајући их ништа а

У славу Трећег српског народног устанка

83

нити тражећи ма какву кривицу да би оправдали тај свој злочиначки поступак. Ово су радили само да завлада што већи страх код народа, да би им народ из страха прилазио и служио. Те прве партизанске јединице кренуле су из Коренице, преко Удбине, Доњег Лапца, Бротње, Срба, Осредака за Тишковац. То је био пут преко 150 километара. У свим тим местима било је четника који су подизали своја попаљена огњишта и села, али који нису познавали комунисте ни њихове злочиначке планове. У Доњем Лапцу била је једна мала талијанска посада која се предала комунистима без борбе. У Бротњи, командант четничког батаљона Никола Дрча, јунак из устанка, пред префриганом комунистичком пропагандом, прикључио им се са својим људством. У Србу је била јака Италијанска посада на коју комунисти нису испалили ниједан метак. Пајица Омчикус, који је био веома популаран у устанку, а који је требао да изврши организацију свога четничког пука, поверовао је комунистичкој пропаганди, као и приличан број наших бораца, да се ради о заједничкој борби против усташа и окупатора и прикључио им се. Са поступком Пајице Омчикуса није се сложила једна мала група четника, 12 њих на броју, међу којима: Љубомир Вулић, Свето Омчикус (брат Пајице Омчикуса), Неђо Кеча, Перо Рајак, Светиша Јованић, Никола Бокан, Мане Узелац, Исо Лукић, Јован Ожеговић и други чијих се имена више не сећам, пробили су комунистичку блокаду Срба и ишли од села до села обавештавајући народ о надолазећој комунистичкој опасности, њиховим сатанским методама рада и њиховом циљу, подижући четнике да се боре против комуниста. Та је група дошла и у Тишковац, обавестила Мирка Марића о комунистичкој активности и опасности и ставила му се на расположење за борбу против комуниста. Кад је Мирко Марић добио вест да је Пајица Омчикус пришао комунистима, верујући њиховој пропаганди, запрепастио се и одмах наредио покрет својих снага из Тишковца према Србу, да отме Омчикуса од партизана, јер је знао каква ће његова судбина бити. На Осредцима код Срба, срели су се четници и партизани. То је први сусрет четника и партизана под оружјем. Није се пуцало. Марић је тражио Омчикуса. Комунисти су тражили преговоре пре него се одпочне са борбом. Марић је пристао на преговоре јер је хтео да ишчупа Омчикуса из руку комунистичких. Одређена је основна школа у Тишковцу за преговоре. Тако се Мирко Марић са својих снагама повукао на раније положаје у Тишковцу. На преговоре се имало доћи без оружја, али су обе стране дошле са прикривеним оружјем, јер једни другима нису веровали. У име четника отишао је на преговоре Мирко Марић са пратњом. У име комуниста Раде Жигић са пратњом. Ово ће бити и први и последњи разговори са комунистима у нашим крајевима. На овим преговорима Мирко Марић је тражио: а)

да му комунисти одмах предају Пајицу Омчикуса, за ко-

84

У славу Трећег српског народног устанка

га су они тврдили да је ту са њима, међутим он је, како смо касније сазнали, одмах док је дошао код њих био одведен у Крбавицу и тамо убијен. б) да четници продуже борбу противу окупатора и усташа под својом српском и четничком заставом и под командом пуковника Драже Михаиловића, до потпуно ослобођења државе; в) да комунисти продуже исту борбу под командом комунистичке партије Југославије, и да се избегне братоубилачки рат а да се тежиште борбе противу окупатора и усташа пренесе на хрватска села која су остала у целини док су српска спаљена и опљачкана; г) да после ослобођења државе народ својом слободном вољом одлучи какав облик владавине жели: демократију или комунизам ? Раде Жигић, преставник комунистичке стране, одбио је подпуно захтев Мирка Марића и тражио да се четници ставе под команду комунистичке партије Југославије и извршавају њена наређења. Мирко Марић је огорчено одбио захтев комуниста и поставио питање Жигићу, кога они престављају, колико их има и у чије име говоре? Жигић је одговорио следеће: “Има нас један од сто, кад нас буде два од сто, имаћемо власт у нашим рукама и престављати свију вас”. Писац ових редака је био присутан овим преговорима зато може и да цитира исте. Нажалост, захваљујући великим демократским државама запада, а посебно Рузвелту и Черчилу, тако је и било. Војска је, четничка и партизанска већ била на положајима и после ових неуспелих разговора и преговора, прихваћена је борба и одпочео братоубилачки рат. У овој првој борби коју су комунисти дуго спремали и из које су веровали да ће испасти победници, били су побеђени уз велике њихове губитке. На нашој четничкој страни међу погинулим пао је и инжињер поручник Недељко Кеча. Никола Дрча, кога су преварили као и Пајицу Омчикуса, да им приђе са својим људством, већ је нестао и убијен. Ова битка између четника и комуниста била је прва битка на тромеђи Лике, Босне и Далмације у селу Тишковцу, 2 фебруара 1942 године. После ове битке разговора између четника и партизана-комуниста више није било. Комунисти су вршили насилну мобилизацију српских омладинаца и одводили их у далеке крајеве одакле се више нису могли враћати својим кућама а нити су више икада могли сазнати шта се догађа у њиховим крајевима. Најпре су те омладинце политички преваспитали, изграђивали и спремали па тек онда када су им дали основна знања о комунистичкој идеологији пуштали у борбу. Све своје комунистичке штабове, који су у почетку били формирани од два или три члана комунистичке партије, касније су претварали у јединице насилно мобилисане српске омладине, коју су сада измешали

У славу Трећег српског народног устанка

85

са далматинским Хрватима. Тако су никле прве комунистичке јединице, састављене од белосветских пустолова, без куће и кућишта, на чијем су се челу налазили изграђени комунистички револуционарци из Шпанског грађанског рата, међу којима је био и Јосип Броз Тито. Сваки од присилно мобилисаних српских омладинаца који је одведен од своје куће и породице, морао је да прође кроз шесто-недељни курс, чији су наставници били комунистички комесари, ради политичке наобразбе, како су то комунистички зликовци називали, преваспитања и спремања за борбу противу четника “реакционара”, како су нас тада комунисти називали. Појавом комунистичко-партизанског покрета, четници су добили још једног веома опасног непријатеља чија је идеологија смртни непријатељ националне четничке борбе и стремљења. Они су постали опаснији од окупатора и усташа са својом отровном пропагандом, лажима и обманама сваке врсте, предвођени од неколико српских изрода који су познавали терен на коме су четници већ пуних шест месеци, пре њихове појаве, водили крваве борбе са усташама и окупатором. Но, ни тај догађај, иако неочекиван, није збунио четнике који су знали своје дужности како према српском народу из кога потичу, тако и према својој Отаџбини, свом Краљу и Вери прадедовској. Они су пуни части, чојства и јунаштва ишли из дана у дан у крваве битке противу усташлука хрватског, противу мрског окупатора и крвавог комунизма, који је окупио у своје издајничко црвено коло највећи олош из људског и српског друштва. Све четничке јединице тада организоване у четничке пукове, прихватиле су наметнуту борбу противу комунизма и водиле је свака на свом подручју и свом фроиту кроз цео рат, до савезничке издаје и после ње а неки је и данас после пуних двадесет година воде у српским планинама. Дуга је и тешка историја те борбе а још дужа је листа изгинулих четничких јунака, хероја и мученика у борби противу нацистичког окупатора, хрватских усташа и безбожног комунизма. Како је први комунистички покрет и прве партизанске јединице биле чисто хрватске са једним малим процентом присилно мобилисаних Срба, то је и вођство хрватско имало већи утицај. Командант четничког пука “Онисима Поповића”, Пајо Поповић, био је најпопуларнија личност српска у Далмацији. Он је био и најславнији српски вођа из Далмације у устанку и то не само као организатор него се лично истакао својом личном храброшћу која га је претворила у праву српску легенду. Он потиче из велике куће Поповића, која је за време Аустро-угарске монархије жртвовала себе у служби животних српских интереса. И сам славом овенчани српски великан Онисим Поповић, Пајов отац, за време црно-жуте монархије био је жртва. Пајо Поповић је био вођа Далматинских Срба и комунисти су то добро знали. Они су у неколико махова покушавали да дођу код Паје Поповића, да направе неки компромис. Он је те њихове по-

86

У славу Трећег српског народног устанка

нуде одбијао, док га његов брат Душан, који је био комуниста, није присилио на разговоре са комунистима до којих није дошло. Примио је комунистичку делегацију у своју кућу у селу Бискупији, у којој је био смештен и његов штаб и када је ова дошла уместо разговора, један од њих сручио му је митраљески рафал у груди и онда су скупа са његовим рођеним братом Душаном побегли у шуму. Тако је на превару комуниста и издају свога рођенога брата пао највећи српски витез из Далмације Пајо О. Поповић. Тако су пролазили сви који су хтели неки компромис са комунистима, који су имали свој циљ који у њиховој јерархији оправдава срества. У мају месецу 1942 године Далмација је изгубила свога правог и истинског вођу Пају Поповића а четнички покрет једног од својих великих команданата и првака. У рано пролеће 1942-ге године, ухваћена је веза са Врховном Командом ђенерала Драже Михаиловића на Равној Гори. Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, преседник Српске Народне Одбране, постављен је од ђенерала Драже за команданта западне половине Југославије и свака даља веза ишла је преко њега. Дража је тада преко војводе Бирчанина, произвео у чинове четничких војвода на тромеђи Лике, Босне и Далмације следеће четничке команданте: Мирка Марића, Брану Богуновића, Ману Роквића, Момчила Ђујића и Владу Новаковића и одликовао их Карађорђевом Звездом са мачевима. У љето 1942-ге године, Врховна Команда са Равне Горе, упутила је пуковника Николу Узунчевића (ратно име Марко Јововић) за команданта Динарске Четничке Дивизије. Како му није предата дужност команданта, то је тај положај овај елитни српски официр, син поносне Црне Горе, платио својим животом у Грачацу у Лици. У јесен 1943-ће године, Врховна Команда са Равне Горе, упутила је подпуковника Миодрага Палошевића за команданта Динарске Четничке Дивизије. У присуству капетана Шошкића и Ђоке Марића, војвода Ђујић је одбио да му преда команду над дивизијом. Палошевић се вратио у Врховну Команду и о томе обавестио ђенерала Михаиловића. Тако је војвода Ђујић, остао на положају команданта Динарске Четничке Дивизије до краја рата и поред тога што његову команду нису признавале неке јединице и команданти међу којима и писац ових редака. Није нам намера да овде описујемо цео ток рата јер би нас то одвело далеко. Хтели смо да о овој великој 25-годишњици устанка освежимо успомену на дане устанка и догађаје само кратко поменемо. Из овог веома кратког излагања може се јасно видети које су то биле вође које су устанак организовале, подигле и предводиле. Ко је стварао четнички покрет у нашим крајевима и под каквим условима је тај покрет стваран на територији тромеђе Лике, Босне и Далмације, а који је никао из огња и ватре, из пакла и смрти, чија је платформа била непребројани српски

У славу Трећег српског народног устанка

87

гробови, спаљена српска села и градови и оскрнављени српски светосавски манастири, цркве, школе и домови. Колико је тај покрет био народни најбоље нам сведочи то, да скоро ниједан од тих српских народних вођа није преживео рат, него су сви, као и наш бесмртни Чича, пали на олтар Отаџбине, на пољу части и славе Србинове. Ево само неколико имена славом овенчаних српских народних вођа, првака и четничких команданата палих на бранику Српства и Србије: војводе Мирко Марић, Брана Богуновић, Мане Роквић, Ђуро Плећаш и Урош Дреновић. Затим Пајица Омчикус, Пајо Поповић, Дане Станисављевић-Цицвара, Никола Дрча, Милош Торбица, Мићо Маодуш, Пајко Чопић, Милан Новковић, Илија Десница, Мићко Радаковић, Богде Кекић, Момчило Марић, Милорад Стегњајић, Бошко Асановић, Н. Узунчевић, Мика Томашевић, Боривоје Станковић, Душан Дувњак, Раде Радић, Никица Кецман, свештеници Илија Родић и Мићо Брека, Луне Поповић, Обрад Бијанко, Ђуро Корица, Лазо Драгишић, Глишо Бурсаћ, Никола Бабић, Обрад Бојанић, Јово Родић, Алекса Зељковић, Миле Ожеговић, Спасе Пупавац, Момчило Шкундрић, Никола Вјештица, Ђуро РадусинАрамбаша, Никола Бокан, И. Стојсављевић и многи други који су предводили чете осветника у крвавом рату где су хиљаде и хиљаде младих четничких бораца, у цвету своје младости, покошени бранећи свој српски род, своја српска огњишта и Веру прадедовску. Нека ових неколико редака буду уместо воштанице над њиховим незнаним и расејаним гробовима и сахрањеним и несахрањеним и хиљадама њихових сабораца палих на бојном пољу под њиховом командом и њиховим вођством. Нека ови редови буду и успомена на њихов српски и патриотски рад и борбу коју су водили у служби највећих идеала Србинових, служећи часно и поштено својој Вери, свом народу и својој српској Отаџбини, подносећи све тегобе и несреће, витешки и мушки, нежалећи ни своје животе, које узидаше у темеље вечне Србије и новије српске историје, на којој ће се наше млађе генерације учити и васпитавати, јер су они јасно показали, како се воли свој српски род, како се за њега бори и умире. “Благо оном ко за навјек живи, Имао се рашта и родити”!

Младен Н. Костић арт. мајор

ЧЕТНИЧКЕ ВОЈВОДЕ После Првог српског устанка у Србији су назив војводе носили нахиски или кнежевски старешине. Доцније, по појави четничких формација, ове су узеле, као обележје највишег положаја, а за изванредно храбро држање у борби, чин четничког војводе. Регуларна војска Краљевине Југославије у своме Закону о устројству војске (после Уједињења Закон о устројству војске, морнарице и ваздухопловства) предвиђа, као највиши чин у војсци, чин војводе. По том истом Закону, тај се чин добија само за време рата а за изванредне заслуге и потврђује Указом Њ. В. Краља. Тако су, у току ратова за ослобођење и уједињење од 1912-18 унапређени у тај највиши чин, чин војводе, дотадањи ђенерали: Путник, Мишић, Степановић и Бојовић. У нашој емигрантској штампи, првих година по доласку у ову земљу, појавило се неколико чланака, који су третирали питање чина четничког војводе, или боље речено, преживели четнички војводе су се бранили од напада неупућених, а понекад и злонамерних критичара. За време Трећег српског устанка био сам помоћник начелника штаба и лични ађутант четничког војводе Илије Трифуповића-Бирчанина, команданта свих четничких јединица на територији Босне, Херцеговине, Далмације и Лике, те сам имао прилике да од самог Војводе сазнам све детаље о том највишем чину у четничкој хијерархији: где, када и за каква дела се тај чин добија и ко има право да унапређује у тај чин. Ево одговора из уста Војводе, а на основу неписаних четничких закона, како он то сам рече: — чин се добија за храброст и јунаштво у борбама и умешност у вођењу истих; — право на унапређење имају право сви постојећи четнички војводе, сваки на својој територији; — уз тај чин, сваки четнички војвода носи и назив покрајине где оперише. На пр.: војвода Колубарски, Руднички, Ди-

У славу Трећег српског народног устанка

89

нарски, Херцеговачки, итд. Како је војвода Бирчанин био једини од истакнутих четничких војвода (истовремено и преседник СНО), који је одмах пришао Дражи и ставио се под његову команду (Пећанац се одвојио од Драже и као такав био ликвидиран), то је он једини имао право унапређења у чин ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ. На састанку са Дражом у мају 1942. г. у Пустопољу, поред Гацка, у Херцеговини, војвода Бирчанин је покренуо то питање и решили су да војвода Бирчанин унапреди у чин четничког војводе све оне са његове територије, за које он лично сматра да тај чин заслужују, а да Дража предложи писмено све оне са осталих територија под његовом командом. Тако је Дража предложио своје команданте са територије Србије и Црне Горе. Да би то унапређење било и јасан доказ потчињености Бирчанина Дражи, а на чему је Војвода нарочито инсистирао, Бирчанин је замолио Дражу да он, као начелник штаба Врховне Команде у Отаџбини, својим потписом овери сваку поједину диплому. Дража је на ово веома радо пристао. Тако је Бирчанин постепено унапредио 25 покрајинских команданата са целокупне територије наше Отаџбине. Унапређени су следећи: ђенерал Блажо Ђукановић, пуковник Бајо Станишић, мајор Драгутин Лашић, ђенерал Трифуновић, мајор Кесеровић, мајор Рачић, капетан Павле Ђуришић, Добросав Јевђевић, Петар Баћовић, мајор Захарије Остојић, мајор Мирко Лалатовић, Мирко Марић, Владо Новаковић, Мане Роквић, Бране Богуновић, Момчило Ђујић, Урош Дреновић, капетан Радован Иванишевић, поп Перишић, капетан Калабић, Петар Самарџић и мајор Лука Балетић. Још у овом списку недостају петорица, чијих се имена не сећам, јер немам никакав докуменат при себи нити пак забелешке. (Указ се налази негде у Отаџбини, укопано са осталом архивом штаба команде четничких одреда Босне, Херцеговине, Далмације и Лике), а то је давно било. За сваког унапређенсг четничког војводу у овом списку била је спремљена и диплома, потписана од стране војводе Бирчанина, његовог начелника штаба ђ-штабног капетана Радована Иванишевића и оверена од стране Драже. Нажалост, сви унапређени нису примили дипломе, услед прекинутих веза и општег напада наших непријатеља да се по сваку цену дочепају Чиче, тако да наши курири нису до њих доспели. Неки су на путу и нестали. Надам се да се из овог чланка види јасна разлика између ВОЈВОДЕ РЕДОВНЕ ВОЈСКЕ и ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ, а коју многи у емиграцији не схваћају или неће да схвате, међутим заборављају да се и један и други стићу ХРАБРОШЋУ И ЈУНАШТВОМ НА БОЈНОМ ПОЉУ И СПОСОБНОШЋУ У ВОЂЕЊУ ОПЕРАЦИЈА. Желим да још напоменем, а што сам чуо из уста пок. Чиче, да је он био против унапређивања активних

90

У славу Трећег српског народног устанка

официра првих година рата, него само унапређење подофицира у чин официра, а који се истакну и то заслуже у борби. Војвода Бирчанин унапредио је у чин четничког војводе и самог Дражу, са називом четничког надвојводе са седиштем у Горском штабу. Дража је овај чин прихватио са више одушевљења него унапређење у армиског ђенерала. Од свих четничких војвода, данас су у животу само двојица: Радован Иванишевић и Момчило Ђујић. Сви остали изгинуше у борби за слободу, а војвода Јевђевић на том истом послу — у емиграцији. Нека је слава и хвала свима четничким војводама, на челу са неумрлим Чичом, који своје животе положише на олтар Отаџбине и одоше у Небеску Србију. Овај чланак нека им буде уместо воштанице на њихове знане и незнане гробове од стране Организације Српских Четника “Равна Гора”.

Бранислав М. Станишић

ОДЈЕК ПОКРЕТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА У ЗАРОБЉЕНИЧКИМ ЛОГОРИМА У НЕМАЧКОЈ Радо сам се одазвао позиву Организације Српских Четника “Равна Гора” да, уколико будем у стању, по горњој теми изнесем своје гледиште: какав је био одјек Дражиног покрета међу српским ратним заробљеницима у Немачкој за време Другог светског рата. Одмах, у почетку, хоћу да нагласим, да сам цео период рата провео у немачком ратном заробљеништву, па ће се зато и ово кратко излагање односити само на оне заробљеничке логоре у којима сам био и живео. Као ратни заробљеник био сам у официрским логорима Нирнбергу и Хамелбургу, а потом у кажњеничким логорима: Стрију, Штрасбургу и Штетину-Баркенбригу. Прешао сам и преживео са мојим сапатницима, по злу познат марш кроз Померанију, који смо отпочели зором на Св. Саву 1945 из логора Баркенбриге код Штетина и завршио се средином априла у близини холандске границе, да би крајњу фазу добио пристизањем у логор Фалингбостел, близу Хановера, где смо, после четири године, ослобођени од британске војне силе. Доста их се на том маршу преселило у вечност, доста преживелих сапатника има широм света, а знатан број и у овом чикашком простору. Неке опште напомене које треба имати у виду пре појаве Дражииог покрета Историја нас учи да је човек, од како зна за себе, био и јесте у сталном рату. У борби са природом и у рату са човеком. Још од првих дана постојања на овој планети људи су се међусобно удруживали, стварајући разне заједнице, које су се временом све више шириле и добијале у значају. Заједнички интереси између појединих група често су их доводили до међусобних судара, у којима је, веома често, једна од противничких страна била делимично или потпуно уништавана, док је победничка група показивала велики прогрес на свим пољима. Постепеном еволуцијом, поједине заједнице, везане међусобно етички и етнички, а потом крвљу и традицијом, стварале су државе. Ове су државе опет ратовале међусобом и тако, мање или више, све до данашњих дана. ком,

Ратова је било и биће их. Сваки рат почиње неким узрокоји у општем случају може бити националне, економске,

92

У славу Трећег српског народног устанка

војне или идеолошке природе. Сви су ратови почињали и почињу са истим рефреном — да ће то бити најстрашнији и истребљујући рат, да после њега неће бити преживелих. Искуство нас учи да то није било тако, јер и после рата “расте раја ко из земље трава”. Само би дошао крај човечанству у случају ако би човеку пошло за руком да одједном уништи нашу планету, па следствено и самог себе. Да би један народ одржао своју слободу и све своје културне тековине, мора увек бити спреман да их брани. Стога стара латинска изрека у српском преводу, “Ако хоћеш мир — спремај се за рат”, остаје и данас у пуној важности упркос свих дипломатских активнссти, постојања Уједињених Нација и свих Комисија за разоружање, Међународног суда итд. Та спрема обухвата општу смотру свих позитивних вредности једне нације-државе и њеног националног потенцијала. То је један не само најважнији, већ и најпотпунији државни план са усклађеном народном делатности, који се пројектује у својим највећим димензијама у материјалнсм, војном, политичко-идеолошком и психолошкм правцу. Југославију је Други светски рат затекао у границама наших могућности: материјално-скучено опремљени, политички наивне и поштене, са великим минусом што добро нисмо познавали Запад, већ смо и сувише наивно веровали да знају шта раде, како раде и зашто раде; идеолошки прилично неформирани а психолошки потпуно хетерогени. Више или мање, посматрано из ове кратке послератне перспективе, може се рећи, упркос свег преживелог, да је то судбина једне мање државе, геополитички постављене на светској ветрометини, политички нестабилне са једном изразитом нехомогеном етичком и етничком структуром државе у којој су дошле до сукоба две државне философије: српске стваралачке, философије која је државу осећала, стварала, борила се за њу и најбољи синови животе давали за њу, и хрватске-рушилачке, негирајућа философија, која државу никада није могла да осети, да је заволи, да се за њу жртвује. Сукоб тих философија створио је политичку неодређеност и лутања, која су, преко познатих опита и перипетија, довели до 25 и 27 марта 1941 године. Капитулација Војске и одлазак Владе у иностранство Од свих европских држава под окупацијом, у току Другог светског рата, само је Француска имала неку врсту специјалног статуса. Призната јој је двојна територија, окупирани и неокупирани део на целом државном подручју. Француска влада је капитулирала на терену и тамо остала, претворивши се доцније једним својим делом у Владу у Вишију. Међутим, остале државе су признале потпуну капитулацију и зато је тамо и ужас окупатора био несравњиво већи. И на-

У славу Трећег српског народног устанка

93

ша Краљевина, стицајем априлске ситуације, морала је признати потпуну капитулацију; док су Краљ и Влада отишли у иностранство. Лондон је био центар окупљања свих избегличких влада, па и наше. Али, и још једно али, наша Влада имала је једну карактеристику, која је њу одвајала од осталих избегличких влада. Она је била једина у тим данима која је Хитлеру и Мусолинију бацила рукавицу. Истина је да је увек, а нарочито после 27 марта, народ имао огромну љубав према младом Краљу, коју, чини се, нити је Влада довољно познавала, нити је била способна да је искористи. И да би трагедија била још већа, без примера у оваквим ситуацијама, Влада, такорећи, без иједне речи и народу и војсци, преносећи, што нити је дозвољено нити поштено, своју дужност и одговорност на друге који је ни по ком основу не могу да замене, узела је младог Краља и најједноставније побегла преко Атине ка Средњем Истоку. Задеси нас Косовска трагедија, али, без честитога Косова... Таква Влада и у таквој ситуацији није смела да поступи другчије него Лазаревски. Ово показује колико људи могу бити неодговорни у поступцима, ако на одговарајуће место, а поглавито у политици, дођу ван народне воље и народног пристанка. Не потврђује ли ово стару мисао да су државници људи, који су у стању не само да приме одговорност, већ и да предвиђају унапред ситуацију. У нашем случају судбину су, углавном, решавали не изабрани, већ натурени, не далековиди, већ и сувише кратковиди и неодлучни. Ово није само карактеристика људи из Владе 27 марта, међу којима је било, част појединцима, људи најшире културе и врло високе опште спреме, у сваком случају достојних народног поверења, већ је то, више или мање, карактеристика свих наших влада од непожељног догађаја у Скупштини 1928 до 1941. Ово опет показује да би и у овој ситуацији наша судбина била поверена правим претставницима народа, да смо имали Парламенат у пуном смислу речи. Краљ је, бар за први период, са најужим бројем претставника политичког живота, требао да оде. По немачком диктату сва војска наше Краљевине службено је капитулирала, што је по међународном закону, већ унапред везало руке народу да испољи ма какав отпор окупатору. Али, ако је то право дато окупатору по међународним законима, њему ти исти међународни закони забрањују ма какву деобу-цепање територијалног интегритета окупиране територије и исто тако стварање потпуне ситуације, и то с планом, за незапамћени грађански рат. Окупатори на нашој територији су то јасно погазили, тако да су самим тим дали право беспомоћном и на кланицу изведеном народу, да се брани како може и уме. Према томе, стварање посебних држава, припајање појединих делова другим државама, стварањем тзв. влада у тим тзв. државама и њихових војски на територији једне међународно признате државе су акта изричито забрањена међународним уговорима и сносе одговорност и они који су то стварали и они који су

94

У славу Трећег српског народног устанка

се, у име некаквих народних интереса или својих тзв. хисториских права, прихватили на сарадњу са окупатором. Међународни закони предвиђају ко у таквим случајевима мора остати на својим местима и као такав бити признат од окупатора. *** Посматрајући цео овај мрачан период наше историје, очевидно је да се априлска ситуација, на нашем државном простору, карактерисала углавном следећим чињеницама: — Влада неодлучна да народу упути ма какву реч; — Мобилизација војске делимично спроведена, о концентрацији војске ни помена. Врховна Команда није благовремено ни потпуно ступила у дејство. У овакој несређеној ситуацији, где је народ, по инстикту био у сталном покрету и изложен једној бесомучној комунистичкој и усташкој пропаганди, није чудо што су сви непријатељи државе и непријатељи слободе имали пуне руке посла; — Српски народ и највећи део Словенаца Отаџбину по сваку цену; — Хрватске усташе раде свом снагом на ке државе, док Др. Мачек са својом странком сматрајући да је његово номинално учешће у по себи да ће и Хрвати бранити државу;

решени да бране рушењу заједничћути у почетку, Влади знак сам

— Напад Сила Осовине и њихових сателита на нашу државу, 6 априла, без објаве рата; — Проглашење тзв. Независне Државе Хрватске 10 априла од стране Павелића и његових усташа, под покровитељством државног непријатеља — Сила Осовине. У састав те злочиначке државе, насилно, вољом окупатора, на захтев Павелића, припојене су огромне српске земље, а више од 60 од сто становника те тзв. државе нису били Хрвати; — 12 априла Др. Мачек упутио је преко радиа у Загребу, позив хрватском народу да у свему следује и помаже Павелића, али никако дотле није нашао за потребно да упути позив Хрватима да у заједници са Србима и Словенцима бране заједничку државу. Овде је потребно напоменути и ово: да Др. Мачек није дао ову политичку изјаву, која је уствари издаја заједничке државе — већ, напротив, да је Павелића осудио јавно, као и да је за покоље недужних Срба у тој злочиначкој држави, подигао свој пастирски глас надбискуп Др. Степинац, сигурни смо да би се постигли ови резултати: а) Српски народ у тзв. Павелићевој Хрватској не би настрадао на начин ни у обиму како је настрадао, б) Сачувала би се сва снага државног јединства, као услов за одржавање заједничке државе у слободи, и, в) Партизански покрет никада не би могао наћи уточиште ни потпору код Павелића, какво је нашао и где се формирао

У славу Трећег српског народног устанка

95

неузнемиравано од стране Павелића. Тако су три Хрвата: Павелић, Мачек и Степинац, или узмите их којим год хоћете редом, омогућили одржавање и јачање Тита, распламтелост грађанског рата и стварање свих предуслова за успех у Јајцу, као политичку одскочницу за рушење Краљевине и признање партизанског покрета с поља; — Капитулација наше војске и одлазак Краља и Владе у иностранство. Упућивање Мачекових комесара са Владом у Лондон само по себи не значи више него легализовање саботаже и шпијунаже саме те Владе. Мађари су присвојили Бачку и отпочели страховити терор и клање над Србима на присвојеној територији. Бугари су окупирали Источну и Јужну Србију и у свему следовали политику Кобурга; Арнаути су дошли до близу Жиче, држећи Косово и срце Немањића државе под својим терором, свакако уз помоћ и благослов Италијана. У Црној Гори, која је вољом Италије подигнута на степен вазалне државе, као и у самој Далмацији, Мусолини је имао одрешене руке, надајући се да одатле оствари свој сан и пре уласка на белом коњу у Александрију, заузме ушће Дунава за себе, и оствари свој стари план из 1929 године, план чије је остварење тада спречио енергичним ставом Краљ Александар, што је за Мусолинија био један разлог више да дозволи концентрацију и рад усташа на територији Италије. Београдски Пашалук, опет прозват Србија, стењао је под крутом окупаторском чизмом и плаћао данак за целу државну територију Југославије. Словенија је већ била распарчата и припојена окупаторским територијама. Свему овоме, ради јасније слике, треба додати кукање и запевку на стотине хиљада српског народа, недужно изложеног усташком ножу, сиктању немачких и италијанских митраљеза у близини сваког насеља и граца, који су у име “Новог Поретка” одузимали животе синовима и кћерима српског народа. “Српско небо беше затворено, наша суза нема родитеља”, како би Његош рекао. Све је било скупо и много скупо, само српски животи без вредности. То је била стварност у априлу 1941 и да би се Дража схватио у пуној величини и значају како треба, ову слику и ситуацију треба узети као полазну. Дража и продужетак борбе војних снага против окупатора У великим националним и државним катаклизмима само велики и потпуно формирани дух; дух који је у стању да кроз снагу конструктивне и здраве прошлости гледа у будућност долази до пуног изражаја и даје тон свим збивањима — пише историју. Тај дух, као општу своју вредност, српски народ је у великом паду и поразу 1941, преставио свету у духу личности ђенералштабног пуковника војске Краљевине Југославије Драже Михаиловића. Онда када је држава разбијена, а Европа дрхтала под наци-фашистичком и комунистичком спрегом,

96

У славу Трећег српског народног устанка

спрегом која је требала да означава смак света, појавио се Дража Михаиловић. Дакле, он се појавио против једне највеће, најназадније и најмрачније завере која је угрожавала свет. И, Дража, заједно са српским народом, до краја свог живота, имао је ову заверу за свог непријатеља. Комунистичка партија, као експонент Интернационале на нашем простору, није имала ту спрегу непријатеља против себе, јер она, не само да није имала комунисте против себе, већ је имала све комунисте уза се, а исто тако, следујући начелима свог партиског програма, без скрупула, улазила је у сарадњу са наци-фашизмом, само да би постигла свој циљ. Дражу Михаиловића, скромног, веома мисаоног, дубоко проницљивог човека; човека потпуно формираног и са смислом да прими одговорност за сваки свој потез, иначе човека увек пријатног, изванредно љубазног и тихе нарави, упознао сам у штабу Друге армиске области у Сарајеву пред Други светски рат. Био је на дужности помоћника Начелника штаба. Начелник штаба био је ђенералштабни бригадни ђенерал Богдан Маглић. Сарађивао сам са њима на многим пољима, како наставног тако и административног карактера. По ратном распореду Дража је био Начелник оперативног одељења Друге Армије, чија је концетрациска просторија била у Славонији, а штаб у Ђакову. У саставу је био и армиски артилериски пук, чији сам био водник вода за везу и по природи службе упознат са многим, за ширу јавност, поверљивим стварима. Ђенерал Маглић је био Начелник штаба, али је познато да је чешће побољевао од запалења ува. Тешко и хладно време у априлу 1941 појачало је ову његову бољку, тако да је хитно морао бити пренет у болницу. Доцније је и умро од компликације ове болести. По формациским начелима њега је требао да замени Дража. Ту дужност, међутим, Дража никада није преузео, јер је, услед издаје хрватских војника и старешина, у позадини, настао страховит неред. На брзу руку образован је један брзи одред, којим је командовао Дража и успешно је рашчистио ситуацију преко Ђакова, Жупања, Брчко, Дервента, Модрић, Градачац. Ту га је затекла вест о капитулацији војске, управо о одлуци Владе да то стање призна. За Дражу је одмах било јасно да то стање не треба признати. Морао је овај смирени и дубоко мисаони интелект, карактер какав се само искива у сталним напорима и мислима за добро свог народа и државе, пењући се преко врлети Коњуха ка Кладњу и Олову, а одатле, преко Бајине Баште ка Србији, дубоко и стално да размишља шта и како да се ради, како, одакле и с чим да се отпочне, јер капитулацију није хтео да призна. Кроз њега је говорило све што је била здрава историска мисао српског народа. Са собом је имао мали број људи којима је поверио план да се борба мора да настави, у смислу герилског ратовања, и, пошто нема војске у пуном смислу речи, он намерава да се даљем отпору да најшире учешће народних

У славу Трећег српског народног устанка

97

маса српских, маса које припадају народу, које цене и воле слободу. Дража је чврсто веровао да погађа најинтимније жеље српског народа и није се преварио. За почетак те акције Дража је изабрао оно подручје са кога су једном, не тако давно, Хитлер и његова браћа морали да беже безобзирно, када су безразложно угрозили част и независност Србије. То су Сувоборске падине ка Колубари, са којих је Дражин учитељ и духовни васпитач, славни војвода Живојин Мишић, предузео чувену офанзиву, позната и као Рудничка или Колубарска битка, којом се много прочула слава српског оружја. Та одлука пада у првој половини маја 1941 и Драгољуб Михаиловнћ постаје за српски народ ДРАЖА, често зват и ЧИЧА, као симбол свег доброг и узвишеног, кога треба стално следовати у борби за народна права и слободу Отаџбине. Овом одлуком Дража је постао не само Командант војске која је одлучила да под високим симболима и знамењима Монархије поведе рат, управо да га без предаха продужи, али под измењеним приликама и на специјални начин, већ је постао прави Вожд српског и највећег дела словеначког народа у овој, првенствено војној, а потом и у политички-економској и социјалној револуцији, започетој у најтежим моментима по један народ, али чије одлагање ни почетак нису могли бити другчији. Дража, по природи и најдубљем уверењу, никада није био авантуриста. Он је увек био дубоко студиозан у предузимању и најобичнијих корака, а да не говоримо о његовој вери, свести и одговорности пред историјом, за дело и рад на чије се чело, путем судбине ставио. Можда је у иашем вишем официрском кору било људи и веће способности, људи способних за рад само под сређеним приликама. Дража је био изузетан дух, у најбољим младалачким годинама формиран и изоштрен на стрмим падинама Кајмакчаланских коса и планина, са изузетном способношћу да оштро и правилно процени ситуацију и да благовремено каже и уради што треба. У томе је, поред способности и решености да прими историску одговорност и прва особина оних који воде и хоће да воде. Јер, треба знати, треба хтети и треба смети. Имајући све ово у виду ми можемо рећи да је Равна Гора, тј. национално-демократски покрет Дражин, чисто продужење стратегиске активности наше војске под промењеним условима. Са државно-правног гледишта то је, чак и за присталице “Новог Поретка” доказ о даљем постојању Краљевине Југославије, јер је имала: свог Краља, Владу и преко војске слободну територију. Са гледишта националне историје српског народа Дража преставља народни и демократски покрет — устанак — са циљем да се из једног свеукупног пепелишта; државног, националног, моралног и политичког ствара, кроз препород под најтежим условима, боља будућност српског народа, са јасно доказатом историском мисијом на Балкану. Заробљена Војска и Дража Вратимо се сада постављеној теми. Сматрали смо да је све

98

У славу Трећег српског народног устанка

ово, напред изнето, било потребно нагласити, да би се читалац удубио у цео комплекс проблема свих врста и боја, да би што јасније могао да схвати несхватљиву ситуацију из које се појавио Дража, примајући све одговорности које се правом народном вођи увек, а поглавито у оваквим приликама, неминовно стављају на леђа, а што га чини изузетно великим. Заробљен сам код Кладња — Босна —16 априла 1941 године и отеран у Немачку. Писати о томе одвело би нас далеко, а поред тога, као заједничка тема на десетине хиљада наших страдалника, била би, мање више иста и с тим нећемо овде замарати читаоце. Нема национално свесног сина коме капитулација тешко не пада. Питање је како ко то поднесе и психолошки може да оправда или објасни. Поред тог тешког удеса, којим је слобода изгубљена и држава упропаштена, морам признати да сам се неописано тешко осећао када сам, кроз прозорчиће закључаног вагона, видео, пред самим Осјеком, дугу колону Срба, Српкиња и нејаке деце, како у плачу, гомили и журби, иду ка Србији, носећи на колима у сандуку, или само завијене, по два или више, већ сада упокојених, својих најмилијих, поубијаних на кућевном прагу од усташа, само зато што су Срби и православни. Ово је пружало свима нама слику ужаса пред којим се нашао српски народ. Исто тако осећао сам се неописано тешко када је наш воз, под јаком стражом немачких војника и окрутном командом СС официра прешао преко државне границе у Мађарску. Нас, око педесет и више у вагону, као по неком претходном договору, повучени сваки у себе у неизмерним бригама о свему и за све, али најмање о себи, дубоко смо уздахнули и из груди се аутоматски отео дубок уздах — “земљо, земљо, драга Отаџбино”... После многих перипетија, својствених само тзв. Новом Поретку, после омаловажавања у неколико претходних логора, најзад, стигли смо почетком маја у логор у Нирнбергу, где смо ту затекли француске и холандске официре, одвојене жицом. Ускоро су одвели француске и холандске официре и то је са Оснабриком био наш официрски заробљенички логор у Немачкој. Тај логор је доцније премештен (1943) у Хамелбург, када је отпочело са оснивањем кажњеничких логора, чији сам члан, по неком удесу, увек и стално био. У првим данима заробљеништва, као и код свих нација у катаклизму такве врсте, стално се и упорно расправљало ко је крив за наш брзи и неславни пораз. Многи резервни официри, било из опортунизма, било што су по партиском уверењу већ били оријентисани у лево, бацали су кривицу на све и сваког. Њима се придружио и један број активних официра — преко ноћи посталих стратега, иначе недовољно способних у струци и опште спреме врло слабе. Сви ови су до подне грдили Краља и Династију, после подне Владу, увече Патријарха и најзад више војно командовање, а све с циљем да се убију ауторитети,

У славу Трећег српског народног устанка

99

како би могли отпочети свој паклени посао. Треба напоменути да је међу нама било врло потребних и конструктивних критика од стране људи који су имали услова и ауторитета да такву критику кажу, јер је то захтевао како интерес очувања наших духова у жицама, тако исто и интерес наше националне будућности. Међутим, истина је, да скоро нико није био, без обзира на тешке психичке и материјалне услове живота, ко је веровао у немачку победу. Преко немачких новина, које су у логор уношене с планом и поред све цензуре и пропаганде које су само Гебелсу биле својствене, могли смо, читајући између редова, да назиремо стање у унесрећеној Отаџбини. То је потврђивано и од фолксдојчера, ранијих службеника у Београду, сада запослених у логорској администрацији; затим за време бављења у болници, на зубној станици или на другим местима, која су се кад-кад указивала. Сазнали смо о влади Комесара у Београду; за покоље од усташа над незаштићеним и недужним српским народом, о убиствима у свим местима. Негде, пре Видовдана од једне групе која је наднадно дотерана из Београда, није их било неколико, сазнали смо о пуковнику Дражи, да је одбио да призна капитулацију и да је продужио борбу против окупатора у виду герилског ратовања са простора Равне Горе. Речено нам је да је овај покрет обухватио све српске земље. Ни речи није било о комунистима и њиховој акцији, просто на просто јер је није ни било. Када је пукла вест о Дражи и његовом покрету, логор је добио сасвим други изглед. Говорим само о логору у Нирнбергу где сам тада био и где сам, неким случајем, био старешина 108 бараке, која је, како-кад, имала око 90-130 официра разних чинова. Генералски кор, са генералом Калафатовићем на челу, у највећем броју, примио је ту вест доста мирно. Већина их је сматрала да је то преурањено, а многи су то Дражи оспоравали, посматрајући цео проблем кроз призму субординације, као да народни покрети, нарочито оружани и социјални, као што је у основи био овај, траже и осврћу се на субординацију. Официрски кор, у највећем проценту, сложио се са акцијом и одмах отпочео да кује планове како да му се прискочи у помоћ. Левичари су у то време сви били за Дражу и његов покрет, сматрајући и надајући се да ће Дража, као изразито слободан дух, због неке раније војне осуде, која му је била изречена због помињања Стаљиновог имена и криво схваћеног целог догађаја, раније или доцније прихватити основе комунистичке идеологије и постати оруђе Интернационале. Већина, огромна већина официра из бивше аустро-угарске војске, колико их је још било и нису отишли Павелићу, нису волели да чују вести о Дражи. Част и чест врло малом броју изузетака, који су до данас остали што су увек били и осећали се — Срби. Ово је нарочито дошло и због тога што је немачка политика ишла за тим да разбије наше јединство и докаже да је за све и свја само крива Србија, која још није довољно кажњена по њиховом мерилу, за сарајевски атентат 1914. Зато су одмах отпочели да праве спи-

100

У славу Трећег српског народног устанка

скове са наређењем да се сваки од нас мора да изјасни КАКО СЕ ОСЕЋА, а не које је стварно народности. У одговору на ова питања, појавила се национална криза и морални пад да ће све то, када се о свему у далеко повољнијим приликама буде писало дати врло ружну слику једног покољења, покољења које није за пјесму створено, покољења које је мислило да му је Отаџбина тамо где му је и добро. Поред овога официри из аустро-угарске војске, бар највећи број, очекивали су по неком “хисториском праву” пуштање из жица и није им било стало до Драже. Црногорски сепаратисти — они који су упутили познату петицију италијанској Краљици Јелени, кћери Краља Николе, да их ослободи од србијанске хегемоније, који су у логору отпочели серију предавања о томе да Црна Гора може да буде самостална држава, иако ће да увози из Србије, Румуније, Енглеске, Америке, Немачке, Италије, Француске итд. никада неодговарајући на питање како то да се плати, нису били и нису хтели Дражу. И доцније када су отишли у Италију и одатле у Црну Гору, сви су се нашли под Титовим барјаком, слушајући верно Ћиласа, Марка и многе друге зликовце. Морамо националног поноса ради и историске тачности рећи и ово: црногорски сепаратисти су, на општу радост, били малобројни и лично и одмах, као по команди, презрени од националних и демократских родољуба Црне Горе и оспорено им свако право да могу да раде, у име Црне Горе, све оно што су урадили под Хитлеровом и Мусолинијевом заставом. Словенаца је био мањи број и они су, у највећем броју; били за Дражу. Чињеница да им је ужа домовина била разбијена и да је то, неком несрећом могло остати за дужи период, имала је предоминантан утицај у овом опредељењу. Хрвати, било их је, случајно, још неколико, и то највећи број српских зетова бивших виших функционера, чекали су са спремним куферима воз за Загреб и нису хтели ни да чују за Дражу. Павелић им је био све и свја. Јевреји, резервни официри, било их је тада у логору око деведесет, сви су били за Дражин покрет, као што ће и доцније сви бити против Драже. Оваква ситуација била је у логору Нирнберг у почетку, а она је доцније добијала и у активности и значају дотеривањем наших официра из других логора, већином мешовитих, тако да је ова специјална кошница имала чудне перипетије. Рат Немачке против Совјетског Савеза Била је недеља, 21 јули 1941 године. Изненада су загрмели логорски звучници и објављено је специјално саопштење немачке врховне команде о нападу на Совјетски Савез. Наш логор је одмах постао много живљи. Отпочело је нагађање које је верни пратилац залудних људи, када и како ће се завршити започети рат. Наши логорски комунисти су преко ноћи постали нај-

У славу Трећег српског народног устанка

101

бољи стратези. Огромна већина између њих је завршавала рат у току идуће две три недеље, а неки обазривији између њих ишли су и до два три месеца. Отпочеле су да стижу црне вести из Отаџбине, о очајном стању у свим нашим покрајинама. Сазнали смо за страшне експедиције, за Бањицу, за “Пасје Јаме” и о покољу на стотине хиљада Срба у Хрватској. Тек у септембру стигле су вести о образовању владе ђенерала Недића, али у исто време и вест о комунистичкој активности по општинама, затим вести о Краљеву, Крагујевцу и небројеним стрелиштима широм српских земаља. Појава Милана Недића Појава Милана Недића није примљена једнодушно. Старији су имали за то више разумевања, док су млађи схватили то као нужно зло, али је увек било вртење главом. Међутим, мора се истаћи да је Милан Недић, што се тиче самих заробљеника, много и много помогао да се сачува голи живот, дотурајући колективне пошиљке у храни. Одлазак Љотићеваца кући Прва вест о одласку кући болесних, у духу Женевске Конвенције, примљена је различито. Психолошки то се није могло правдати. Међутим, дошло је једно велико зло. Димитрије Љотић, некадашњи министар и вођа покрета ЗБОР, уствари са тоталитарном наци-фашистичком идеологијом, направио је спискове за све своје партиске пријатеље и оне за које су му ови јамчили да су му пришли у немачким жицама. Они су на један врло нескроман начин, са помпом и презиром нас осталих, отишли кући. Сваки од нас могао је да схвати право Димитрија Љотића, да у слободи има своју странку, са програмом који жели, и у границама Устава али ниједан од нас није могао да одобри постизање политичких циљева покрета ЗБОР под немачким бајонетима. Те своје опите Љотићевци су вршили искључиво, и политички и војнички, само на територији најуже Србије, остављајући успомену да ће се по злу спомињати. Сви заробљеници који су одлазили кућама под Љотићевим жигом били су, што је и логично очекивати, противници Дражиног покрета. Они су у том погледу, доцније, имали такмаце само у комунистима. Одјек комунистичког покрета у заробљеничкнм логорима О комунистичком покрету у Југославији, који је наступио тек после немачког напада на Совјетски Савез; дакле, онда када је Дража већ, на пољу части, био задобио љубав и поштовање српског народа, чуло се код нас у нирнбершком логору крајем августа или почетком септембра, али највише и најпотпуније после крагујевачке трагедије, где су они, љотићевци и Немци достигли круну колико зверстава, толико и људског ништавила. Организација Дражиног покрета у заробљеничким логорима Последњих дана 1941 и почетком 1942 године почели су

102

У славу Трећег српског народног устанка

пристизавати у логор неки официри из Београда, који су били укључени у покрет Равне Горе. Потом су стигла и детаљна упуства о организацији заробљеника у случају брзе капитулације Немачке. У приликама у којима се налазимо данас, није мудро о томе детаљно писати. У нашем нирнбершком логору и за време док сам био у Хамелбургу, са овом организацијом био сам детаљно упознат. Задовољићемо истину и радозналост читалаца ако кажемо да је ова организација, у свим логорима у Немачкој била потпуно изведена и да су се, без мањег броја, на одговорним положајима нашли људи по свему на своме месту, спремни да изврше све што им се у задатак додели. Да је дошло до правог националног и демократског ослобођења Отаџбине 1945, ми би задивели и Савезнике, који су нас ослободили жица, и Немце — угњетаче — који су нас држали у жицама, редом, дисциплином и високом свешћу наших националних заробљеника. И поред свег што се и како се догодило, ово ни мало не убија углед ове организације која је преко Драже, у свему остала верна борби српског народа за слободу. Две најслабије стране Дражиног Покрета у заробљеничким логорима Позната је чињеница да је комунистички покрет у Југославији, под командом Тита, као делегата Интернационале на територији наше државе, имао своје убачене шпијуне не само у националном покрету код Драже, већ их је убацио до врхова окупаторске власти у Београду. Они су пак, по наређењу Тита и Политбироа, на Бањици и другим мучилиштима, имали регрутоване крвопије и садистичке мучитеље српских патриота и родољуба, да им је у том прљавом и одвратном послу тешко наћи такмаца. Када су ови мучитељи толико били огрезли у злочинима, они су их, опет с планом, слали у заробљеничке логоре, али сада као националисте и припаднике Дражиног покрета. То су разни и крвави Одавићи и други крвници са Бањице, Сајмишта итд., као и неке тзв. војводе па било са крстом Св. Ђорђа или без њега. Логично је било, када се има у виду психолошко стање људи одвојених годинама од породице, а нарочито оних који су изгубили више чланова, да је из свих нас проговорио презир са негодовањем кад се одједном такав “национални” борац нашао у националној средини. И, да би зло било горе, сви су они уживали велике симпатије од многих који су их требали да одбаце с презиром. Ти поступци су многе, који нису били у стању да свом огорчењу даду израз на други начин, отерали у другу крајност и пришли комунистима. Настојања нас многих да се такви с презиром отерају у комунистичку групу, из “разлога неке више политике” не само да нису узета у обзир већ су напросто била игнорисана. Наши редови, нарочито под притиском догађаја с поља, отпочели су се љуљати, па чак и осипати. То је била једна велика грешка нашег тадашњег вођства. Друга грешка која је много утицала на слабљење нашег

У славу Трећег српског народног устанка

103

фронта — Дражиног покрета — били су Љотићевци, управо разговор са њиховим делегатима, који су у некој посебној униформи, са немачким духом и подруку са Немцима, дошли у логоре да врбују наше људе за њихове тзв. одреде добровољаца. Све ове грешке комунистичко вођство је одлично искористило и слабљењем нашег фронта ојачали свој. Довођење извесних група заробљених четника са територије Србије, Војводине и Црне Горе у заробљеничке логоре, пружена нам је потпунија слика о целокупном покрету Равне Горе. Међу њима је било људи свих занимања и година старости. Сви су се слагали у једном ако у земљи не победи национални и демократски фронт на чијем је челу Дража, држава и народ ће пасти у најцрње ропство. Тада смо добили и потпунију слику о држању Савезника према национално-демократском покрету. Нико од тих људи није никада покушао да ма и наговести нешто друго, него да је Дражин покрет најшири народни, тј. демократски покрет за слободу. Подвлачили су искрену народну приврженост том покрету. Чињеница да је Дража формално био и министар у избегличкој Влади, потврђује његову пуну поданичку верност Краљу, а кроз то и његово обећање и потврду народу, да је за наш народ и државу најбољи систем управе уставно-парламентарна Монархија. Увек ће ми о целокупном покрету, дубоко остати у сећању речи мајора Павла Грујића, пре неколико година умореног од комуниста Југославије у Адис Абеби и четничког војводе Павла Ђуришића. Са пок. Грујићем сам релативно провео више времена, док са пок. Павлом сам се састао, непосредно пред његово бегство из Стрија, уочи Велике Госпојине 1944. У врло кратком разговору, а као ранијем познанику описао је стање духова по покрајинама и страдање нашег народа. После ослобођења После ослобођења одао сам се, још пре рата у мањем обиму, започетом новинарском позиву с циљем да обавештавам наш избегли народ, у колико је год више било могуће, о правом стању у свету и покореној Отаџбини. Дело генерала Драже и његова пуна оданост највећим српским идеалима: Правди и Слободи, задржале су на десетине хиљада заробљеника на чијем је челу наш Краљ. У тим данима били смо обавештени о стању четника у Италији и Аустрији, о страдањима преко Босне и Хрватске и свим другим патњама. Ипак, вест да је Дража жив, све нас је носила. Тада су заробљеници, користећи сва права слободних људи, без двоумљења и оклевања, пружили братску руку Дражиним четницима који су прешли у Италију и Аустрију. Када је објављена вест о хватању Драже свима нам је било јасно шта ће бити са њим, као и да ће наша борба за ослобођење поћи другим путем и на дужи рок. Гнусно убиство генерала Драже Изјутра, у среду, 17 јула 1946 године негде у Југославији

104

У славу Трећег српског народног устанка

извршен је најодвратнији злочин — убијен је Дража Михаиловић. Сви ми, бивши заробљеници у логору Ферде, а тако је било и по другим логорима, остали смо дубоко запањени, иако смо ту црну вест очекивали. Армиски генерал Димитрије Р. Живковић, командант Краљевске војске на британској окупационај зони Немачке, издао је поводом тог тужног догађаја наредбу и наредио шестнедељну жалост, са ношењем црног флора око руке. У исто време отказане су и све манифестације. Истог дана у вече стигао је из Оснабрика прота Милан Јовановић, тада архијерејски намесник Њ. Пр. епископа г. Дионисија за Немачку и уз асистенцију присутних свештеника, међу којима је био и о. Бранко Кусоњић, отпочело опело у евангелистичкој цркви. Цео логор је био на ногама. Црква је могла да прими тек један део, док је остали био пред црквом. Цео генералски кор — тада њих 49 у Фердеу — сви официри, подофицири, војници, жене и деца, старо и младо, све је држећи припаљену всштаницу, дубоко јецало за невином смрћу славног Драже. Сви смо осећали као да смо изгубили део самог себе. З А К Љ У Ч А К Ово је по сећању и после толико година, тек бледа слика свега онога што се десило у нашим заробљеничким логорима и после ослобођења у односу на славног Дражу и српски народ, с њим заједно разапет. Пошто има велики број људи који су прошли исти пут као и ја, то ради историске пуноће треба да изнесу своја сећања, како би се ово важно питање, у пуној светлости историске објективности, предало у наслеђе српским генерацијама које долазе и које се од комунистичког режима уче свему што не треба. На крају даћемо овај закључак: 1) Бивши ратни заробљеници који су отишли Титу на подворење, учинили су, колико издају, толико и још више. Да се они нису вратили и да нису потурили леђа у Титовој администрацији, Тито са својм пролетерима са Козаре ништа не би могао учинити и запао би у такав ћор сокак да га нико не би могао извадити. Јер, водити државу и споља и унутра треба више способности и памети, него што је то извршење најодвратнијих злочина — тестерисање главе, вађење очију итд. И што је најинтересантније, велика већина тих бивших заробљеника још и дан данас је највернији слуга и најбољи радник у Титовој диктаторској и бирократској машини. Од подизања чиновничке класе, која се због одржања голог живота, продаје сваком режиму по много јевтинијој цени него што се и тражи, мора се наша сутрашња демократија најозбиљније чувати. 2) Они Срби који су у оцени Драже и сувише строги, а остали су на националној страни, који, можда, не могу да схвате Дражу до краја, нека се окрену и виде шта је данас претседник Америке Џонсон. Против Драже и српског народа, само из политичког курса коме је недостајала политичка храброст да

У славу Трећег српског народног устанка

105

се Совјетима каже благовремено и одлучно НЕ, био је устао политички читав Запад, па на нашу жалост и по слободољубивости позната Америка. А Дража никог није имао уза се сем голоруког и обесправљеног српског народа. И претседник Џонсон је данас, практично остао сам, али са једним изузетком: као Претседник највеће и најмоћније силе на свету још увек у рукама има најјачу силу да се одупре тиранији. И, опет, тај исти Претседник, толико је изложен непоштедном притиску од оних који му треба да су најискренији помагачи, није сигуран ни потпуно одлучан шта ће урадити сутра. Међутим, Дража је имао народ, није имао оружја, али је имао јасан, одређен и кристално обележен пут, јаснији од најјасније звезде у небеском сазвежђу. Он је тим путем часно ходио и храбро и поштено пао, знајући да вечито живи само онај, ко једанпут умире. На нашу несрећу Савезници су издали Дражу, али нека се добро пазе да и сами себе не издају. 3) Са наше националне и историске тачке гледишта Дража је био почаствован историском судбином да су под његовом Командом, први пут у историји српског народа, Срби из свих српских земаља заједнички су се дигли на устанак да бране лепо име и свету слободу. То је најлепши бисер српске савремене националне и политичке мисли. 4) Са државно-политичке тачке гледишта Дража је био борац доследан свим патњама од Куманова до Кајмакчалана, веран великој државној мисли који је, баш кроз те борбе српски народ крунисао пуним успехом. Он је био свестан злочина које су извршиле усташе и према српском народу и држави. Био је упознат и презирао исто тако рад разних Секула и Димитрија. Све то у њему, као изванредном духу наше савремене историје, није ни за тренутак могло да поткопа веру у народ и његово право да одлучи о својој судбини, без икаквих тутора и саветника с поља. Он је у најтежим данима био приврженик једне Балканске федерације, уколико би то била воља слободних народа на Балкану. Није онда никакво чудо што су код њега били претставници и Бугара и Румуна, јер једна демократска држава од Трста до Цариграда била би најсигурнији претставник реда и мира на простору не Балкана већ и источног базена Средоземља и Блиског Истока. Но, утеха је што велике идеје никада не застаревају. На завршетку ових редова, припаљујући воштаницу великом Дражи и свим његовим палим саборцима за Краља, Веру и Отаџбину, како оним у покореној Отаџбини тако и следбеницима у слободном свету, хоћемо на већ јасно указаном помолу дефинитивног обрачуна између тираније и слободе, јасно да кажемо да остајемо чврсто на фронту Слободе, верни основној идеји Драже, која је симбол свих страдања, подизања и напретка српског народа. Дражина девиза, остала нама у наслеђе може се укратко формулисати како следује: Будимо спремни да

106

У славу Трећег српског народног устанка

свесно, за ствар ослобођења српског народа, поднесемо сваку жртву. Пред свим искушењима станимо чврсто верни идеји слободе и будимо сигурни да ћемо имати слободан народ и државу. Следујући све идеје, следујемо уствари, историски пут још од оног Немањиног сабора у Расу 1196, па преко свих подизања, славе и величине; преко светог Косова, Орашца, Такова, Грахова, Куманова, Тарабоша, Мојковца и Кајмакчалана, преко свих српских вешала и мучилишта од Цариграда до Беча, најпосле до Равне Горе и данашњих дана, јер само путем те животне философије можемо сачувати себе као народ, који је увек био и мора остати користан члан светске заједнице. Слава Дражи и његовим палим саборцима и следбеницима!

СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ОДБОР ЦЕНТРАЛНОМ ОДБОРУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” Драга браћо, — српски четници, Српски Национални Одбор упућује своје најискреније честитање и најлепше жеље поводом прославе 25-годишњице устанка на Равној Гори и искрено и топло саосећање у болу поводом 20-годишњице гнусног убиства славног Драже. Двадесет и пет српских националних и демократских организација, покрета и установа, на челу са слободном и аутономном Српско-православном Епархијом Америчко-канадском образовале су, пре више од шест година, слободно и договорно, на потпун демократски начин, Свесрпски Конгрес, као највеће национално-политичко и демократско тело српске националне и демократске емиграције, са главним задатком да споља, политичким путем и свим другим дозвољеним активностима, са своје стране допринесе да се часно и потпуно заврши велико и највеличанственије дело Равне Горе и славног Драже: ослобођење српског народа испод комунистичке диктатуре. Извршни орган Свесрпског Конгреса, који политички ради у име његово, тј. свих двадесет и пет организација је Српски Национални Одбор. Осећамо за пријатну дужност и велико задовољство да и овом приликом нагласимо да је Ваша Организација — Организација Српских Четника “Равна Гора” члан како Свесрпског Конгреса, тако и Српског Националног Одбора и да доследно и часно испуњава своје обавезе и врши додељене дужности. Као и увек, нарочито приликом прославе ових историских догађаја, желимо да напоменемо да српски народ никада није напустио нити издао Дражу. Напротив, остао му је веран и после његовог гнусног убиства од стране диктатора Тита и комунистичке партије Југославије. У великом, неравном, али историском рвању српског народа под наци-фашистичком окупацијом и грађанском рату, који су изазвали усташе и комунисти, српски народ са Дражом савладан је политички с поља, не војном победом на бојишту. Фашистичко-нацистичка спрега, ојачана и подржавана усташама и комунистичком партијом Југославије, упркос све политичке, моралне и материјалне помоћи коју су неограничено имали од Рима, Берлина и Москве, није успела да однесе победу све докле Англо-амерички савез није дао политичку и финансиску помоћ интернационалном шпијуну Коминтерне — Јосипу Брозу-Титу. Али, упркос свих неправди, српски народ на челу са Дражом, својом исполинском борбом обезбедио је један огроман на-

108

У славу Трећег српског народног устанка

ционални и морални капитал. Задатак је Српског Националног Одбора да код Влада слободног света, а првенствено наших великих, традиционалних и природних савезника, учини све што може са своје стране, како би одговорни политички преставници слободнога света, часно, поштено и јавно, признали заслуге те борбе српског народа и Драже и тако ту огромну националну и моралну снагу, претворили у живу политичку силу која би значила слободу српском народу. Извршење овог задатка није мали ни једноставни посао, поглавито када се има у виду политички менталитет оних који нам треба у овом светом послу да помогну, јер као савезници нису испунили свој дуг према српском народу. Тај ће дуг бити, бар, делимично испуњен само онда када наши западни Савезници пруже своје руке српском народу и ускрате сваку помоћ и подршку диктатору Титу и његовој незнатној политичкој мањини у српском народу. Данас када Организација Српских Четника “Равна Гора” свечано прославља двадесет-пето годишњицу устанка на Равној Гори, Српски национални одбор учествује у овом националном слављу, са жељом да поучени тешким и горким искуством прошлости, збијених редова, продужимо часно свој задатак, све дотле и тако далеко докле поново не стигнемо на слободну Равну Гору, јер тамо је дужност наша, тамо је част Отаџбине. У исто време, са највећим пијететом, сећамо се двадесетогодишњице недужне смрти и гнусног убиства великог Драже и са њим и његових следбеника, палих на десетине и десетине хиљада широм покорене Отаџбине. Све те жртве и сви ти гробови неће бити узалудне ако национално останемо свесни оне етике која нас је увек, сматрајући те гробове “за колевке нових дана”, водила слободи. Припаљујући воштаницу неумрлом Дражи и свим његовим саборцима и следбеницима, који су пали, који падају и који ће пасти на путу Голготе, Српски Национални Одбор и овим путем потсећа српски род на вечите изворе наше снаге, како је песник рекао: “Покољења нек савију главе При помену освећених жртви, Омрзла срца нек се вечно краве Светом ватром што је пале мртви”. Вечна слава и вечна хвала бесмртном Дражи и свим српским борцима палим у борби за Веру и Слободу — за Краља и Отаџбину! Српски Национални Одбор

У славу Трећег српског народног устанка

109

ГЛАВНА УПРАВА С. Б. ПОМОЋИ СА СВОЈИМ ЦЕЛОКУПИИМ ЧЛАНСТВОМ И ШТИЋЕНИЦИМА Велики људи из судбоносних и значајних догађаја једнога народа, никада се од своје Нације и покољења не заборављају. ВОЖДУ ТРЕЋЕГ СРПСКОГ УСТАНКА ђенералу Дражи Михаиловићу и његовим борцима, који својим животима вечито задужише Нацију и покољења, Главна Управа С.Б.П. са својим целокупним чланством и штићеницима жели, да се о 25-годишњици Трећег српског устанка овим путем одужи одавањем своје вечите захвалности и поштовања.

УДРУЖЕЊЕ РАТНИКА КР. ЈУГОСЛАВИЈЕ У АМЕРИЦИ ЦЕНТРАЛНОМ ОДБОРУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” Са задовољством примили смо Ваше обавештење о издавању Ваше СПОМЕНИЦЕ поводом 25-годишњице Трећег Српског Народног Устанка. Удружење Ратника поздравља све борце за слободу Српског народа и клања се сенима оних, који положише своје животе за спас Отаџбине. Слава им! Главна Управа

110

У славу Трећег српског народног устанка

Ђоко Марић, преседник Централне Управе Организације Српских Четника “Равна Гора”

БОРБЕНИ ЦИЉЕВИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” Организација Српских Четника “Равна Гора” је наставак четничког покрета из времена Другог светског рата. Њене циљеве и смернице је одредио Вожд Трећег српског народног устанка ђенерал Дража Михаиловић, његове војводе и команданти и стотине хиљада српских четничких бораца палих у борби за српску слободу. Четнички Покрет за време последњег рата, сачињавали су искључиво синови српског народа јер су сви други народи заједничке државе Југославије били на страни непријатеља српства и четништва, што значи да је био чисто српски и да је као такав бранио животне интересе свог народа. Тај Покрет се борио противу онда моћне нацистичко-фашистичке експанзије и противу интернационалног комунизма, чији је агент био Јосип БрозТито на челу комунистичке партије Југославије. Један од главних циљева четничког покрета ако не и најважнији био је борба за остварење српског националног и државног програма који обухвата: Уједињење целокупног српског народа и свих српских земаља у своју заједничку државу Србију. За Србију коју сачињавају следеће српске покрајине: Србија, Јужна Србија (Стара Србија и Македонија), Војводина, (Срем, Банат, Бачка и Барања), Црна Гора, Босна и Херцеговина, Јужна и Северна Далмација, Бока Которска, Лика, Кордун и Банија и српски део Славоније. За остварење тога програма, пале су хиљаде младих српских четничких бораца, да би на крају као жртве, у темеље тога програма, биле узидане многобројне четничке војводе, команданти и сам наш легендарни Вожд ђенерал Дража Михаиловић. Организација Српских Четника “Равна Гора” која продужава борбу покрета из кога је поникла, нити може нити сме да изневери програм и жртве које је дао покрет за остварење истог. Напротив ми морамо као следбеници четничког покрета и ђенерала Драже, да испишемо нове странице најновије српске историје ОСТВАРЕЊЕМ ЧЕТНИЧКОГ ПРОГРАМА. Борбени циљеви Организације Српских Четника “Равна Гора” данас из слободног света су следећи: — духовно и идејно повезивање српских четничких бораца и свих борбених српских родољуба, расијаних широм слободног света, позивајући их на дужност и у борбу за српску слободу;

112

У славу Трећег српског народног устанка

— настављање бескомпромисне борбе противу свих непријатеља српског народа, посебно противу комунизма који је поробио нашу српску Отаџбину а наше српске земље распарчао на мање покрајине и тако разбио целину српску и онемогућио српски национални отпор противу ропства и тираније; — успостављање директне везе са српским народом у Отаџбини, помагање његовог отпора противу комунизма и убацивање спремљених српских револуционара као нашу прву помоћ српском народу у борби за његову слободу; — борба на свима пољима и на свима фронтовима за победу Дражине идеје и његова програма: Уједињење целокупног српства и свих српских земаља у недељиву српску националну државну заједницу, засновану на начелима хришћанске правде и морала, на истинским принципима слободе и демократије са народном Династијом Карађорђевића и њеним легитимним претставником Њ. В. Краљем Петром II, на челу и народном Владом проистеклом из народног претставништва — бираног слободном вољом српског народа, непосредним и тајним гласањем; — одбрана Слободне Српске Православне Светосавске Цркве од комунистичког насртаја и сузбијање комунистичког мешања у наш верски и национални живот преко комуниста у поповским мантијама и њихова наредбодавца “Патријарха” Германа; — неодступан захтев да се казне, односно изведу пред слободни народни суд сви злочинци, који су вршили злочине над српским народом за време рата, послије рата и све до данашњих дана под крвавом владавином, терора и насиља комунистичког режима у Југославији; — пуна подршка Српском Националном Одбору, као нашем највећем политичком телу у борби противу комунизма, захтевајући од истог већу активност и борбенији став пред слободним владама и државама, тражећи моралну и материјалну помоћ за рушење комунизма у нашој несрећној Отаџбини; — упознавање јавног мишљења слободних народа и одговорних њихових претставника о милијонским жртвама које је Српство дало на општем међународном плану у борби противу насилника и тирана у оба светска рата, као што и данас даје у отпору противу тиранског комунистичког режима; — објављивање историјских докумената о Трећем Српском Народном Устанку и борби коју је српски народ водио под вођогвом ђенерала Драже; — тренирање и спремање младих српских бораца за герилско ратовање противу комунизма у нашој Отаџбини и начин њихова снабдевања; — Спремање стручних кадрова који су потребни Отаџбини за преузимање власти послије ослобођења од комунизма;

У славу Трећег српског народног устанка

113

— проповедање опште српске слоге међу свима постојећим српским националним организацијама, позивајући их на дужности према Отаџбини; — помагање сваке антикомунистичке делатности у свету, као свету борбу у одбрани слободног човјечанства од зла, ропства и тираније; — његовати традиције српске четничке борбе и култа палих у борби за Веру, Слободу, Српство и Србију. С вером у Бога за Краља и Отаџбину — Слобода или смрт!

Ова слика показује два млада четничка борца, који су приступили у четнички покрет у 14 години свог живота и то: лево Војин Т. Радаковић и десно Давид Бурсаћ. Војин Радаковић, заробљен је од комуниста 1945. г. и био осуђен на смрт вешањем. Побегао из затвора у српске планине где се и данас налази. Носледњи пут виђен у Велебиту 1952. г. Давид је убијен од Немаца. Овако је умирала српска омладина у одбрани Српства. Обојица су били пушкомитраљесци у јединицама Ђоке Марића.

ГЛАВНЕ УПРАВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРИСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” ЕНГЛЕСКА, ФРАНЦУСКА И НЕМАЧКА Поводом изласка СПОМЕНИЦЕ о 25-годишњици Трећег српског народног устанка подигнутог на Равној Гори под вођством Горског Цара ђенерала Драже Михаиловића, искрено, братски, српски и четнички ЧЕСТИТАМО нашем Централном Одбору на челу са познатим четничким командантом братом Ђоком Марићем, на томе нашем заједничком успеху са којим јавно пред лицем читавога света припалисмо воштаницу над милијонском српском гробницом и незнаним гробом нашег бесмртног ‘ЧИЧЕ”. Ова Споменица треба да буде украс у свакој српској кући и сећање на најверније синове српског народа и његове предводнике у борби за српску слободу. Четнички Покрет узидао је себе у темеље Српства, Светосавља и мајке нам Србије и ми који следујемо тај покрет из кога се родила и наша Организација, са овом Споменицом доказујемо да смо решени да до краја издржимо на путевима оних у чију смо славу ову Споменицу написали. Са паљењем воштанице о 25-годишњици устанка ми освежавамо успомену на херојску четничку борбу, на четничке великане и предводнике и нашим млађим генерацијама остављамо у наслеђе да могу да виде како су се њихови предци борили за Српство, Србију и Веру прадедовску. Ова Споменица преставља и наш четнички завет да четничка борба, четнички програм и циљеви истог никада неће бити изневерени и да је врховни циљ Организације Српских Четника “Равна Гора” борба за ослобођење поробљеног Српства испод мрачне комунистичке тираније и потпуно уједињење целокупног српског народа и свих српских земаља у своју српску државу, мајку Србију. Нека је вечна слава и хвала свима палим српским четничким херојима из Трећег српског народног устанка. Нека је вечна слава и хвала Вожду Трећег српског устанка ђенералу Дражи Михаиловићу-Чичи. С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! За Главну Управу у Енглеској: Секретар, Бранко Лукић

Преседник, Мирко Ковачевић За Главну Управу у Француској:

Секретар, Стево Петровић

Преседник, Никола Јевремовић Главни Повереник за Немачку Милоје Јовановић-Мића

МЕСНИ ОДБОР ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” У ХАМИЛТОНУ, КАНАДА Са целокупним чланством и Радио-часом поздравља издавање Споменице поводом 25-годишњице почетка борбе на Равној Гори, под вођством неумрлог ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића-Чиче, као истински допринос садашњој генерацији и будућим српским нараштајима о ери Вожда Трећег српског народног устанка и његових храбрих бораца, који су узидали себе у најсветлије странице историје српске. Нека ово буде на место воштанице свима палим четничким борцима и учесницима у четничко-равногорској битци, на њиховим расејаним гробовима широм земље Србинове. Нека им је вечна слава на челу са нашим легендарним ЧИЧОМ. С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! Секретар, Преседник, Владимир Вајдић Васо Шоћ

МЕСНИ ОДБОР ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” У ГЕРИ Поздравља своју Централну Управу на челу са братом Ђоком Марићем, поводом издавања Споменице о 25-годишњици Трећег српског народног устанка, као веран докуменат нашег чврстог става у одбрани свих четничких тековина за које смо дали небројене жртве. Овом Споменицом наша Централна Управа обележила је видно и јасно да четничка борба није никаква вештачка творевина него херојско дело српског народа, у коме се четнички покрет родио и прославио. Организација Српских Четника “Равна Гора” непоколебиво следи пут и програм кога су створили и сбележили они српски великани у чију славу пишемо и издајемо ову Споменицу. Нека је вечна слава и хвала свима онима који су пали у одбрани Српства и Србије и витешки војевали у нашем четничком покрету. Нека је вечна слава и хвала нашем бесмртном команданту ђенералу Дражи. С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! Секретар, Преседник, Миле Глумац Петар Баљак

МЕСНИ ОДБОР ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” У ЧИКАГУ Чланство

овог

Одбора

жели

да

овим

путем изрази

своју

благодарност нашем Централном Одбору који је успео да ова четничка Споменица угледа дана баш на 25-годишњицу почетка Трећег српског устанка, под вођством неумрлог џина српског рода ђенерала Драже Михаиловића-Чиче. Скоро милион жртава кошта ова неравна и надчовечанска борба српског народа за своју слободу и свој опстанак. Многи погибоше на бојном пољу с оружјем у руци, многи подлегоше крвавом усташком ножу, многи падоше од гнусних наци-фашиста, многи свиснуше по разним логорима и тамницама. Комунистички злочинци докосурише оно, што крвави усташе и мрски наци-фашисти не успеше. Ево овом Споменицом, после 20 година од завршетка рата, Организација

Српских

Четника

“Равна

Гора”,

пали

вечну

во-

штаницу свима који животе изгубише у борби за КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ, без чега ни један Србин не може да живи. Нека им је слава и хвала и вечити помен међу нама! Слава и хвала Вожду Трећег ђенералу Дражи Михаиловићу-Чичи!

српског

устанка

неумрлом

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! Секретар,

Преседник,

Милутин Добрић

Милан Бубало

МЕСНИ ОДБОР ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” У МИЛВОКИ Са целокупним својим чланством, искрено се радује изласку ове Споменице, која треба да покаже онима који долазе иза нас, са колико смо муке и жртава бранили драгу нам Отаџбину од многобројних непријатеља, који су хтели да нас потпуно униште. Четнички борци у Трећем српском устанку показали су, да су достојни потомци свих оних јунака и витезова, који падоше за слсбоду и уједињење Српства од Косова па до Другог светског рата. Нека

ова

Споменица буде вечито горећа воштаница оним

палим на бојном пољу као и невиним жртвама које падоше од злочиначког усташког ножа и наци-фашистичког ћем српском устанку.

метка у Тре-

Нека им је слава и хвала! Нека

је

слава

и

хвала

неумрлом-

Вожду

Трећег

устанка ђенералу Дражи Михаиловићу-Чичи! С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! Секретар,

Преседник,

Илија Стојсављевић

Младен Н. Костић

српског

МЕСНИ ОДБОР ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” У КЛИВЕЛАНДУ Радује се искрено да је наша Организација овом Споменицом овековечила дело оних многобројних стотина хиљада четничких бораца, који своје животе положише за КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ. “Благо сном ко до вијека живи, имао се рашта и родити!” како рече највећи српски песник-филозоф Његош. Дај Боже да се наша покољења напајају делима ових јунака и витезова и да никад не забораве да припадају херојском српском народу. Целокупно чланство нашег Месног Одбора радује се изласку ове Споменице, не само као историјске грађе онима који буду

писали

најновију

српску

историју,

него

сматра

и

осећа

да смо, заједничким напорима, упалили вечиту воштаницу свима оним који падоше у одбрани Српства и Светосавља и оним многобројним

жртвама

наших

бројних

крви

жедних,

неприја-

теља. Слава им и хвала! Слава

и

хвала

нашем

неумрлом

Вожду

Трећег

српског

устанка ђенералу Дражи Михаиловићу-Чичи! Нека му је вечан помен међу нама! С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! Секретар,

Преседник,

Спасеније Жегарац

Арсо Мандић

ЦЕНТРАЛНИ ОДБОР ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА “РАВНА ГОРА” 1965-66 Г. Преседник Ђоко П. Марић. Подпреседници: Томица Иванчевић, Владимир Вајдић, Милутин Добрић, Бранко Пухар, Мирко Ковачевић, Стево Петровић, Никола Јевремовић и Арсо Мандић. Генерални секретар мајор Младен Костић. Благајник Никола Контић, шеф културно-просветне Спасеније Жегарац, шеф хумане секције Ђуро Боровац.

секције

Чланови Извршног Одбора: Ђуро Опсеница, Петар Баљак, Ђуро Узелац, Ђуро Радусин, Крсто Кљајевић, Крсто Јуришевић, Васо Шоћ, Сретен Ђоровић, Никола Дошен, П. Ракочевић и Драган Пејновић. Надзорни Одбор: преседник Душан Радусин, чланови: Милан Иванчевић, Илија Стојсављевић, Живко Зурина, Никола Самарџија и Илија Чича. Суд Части: преседник Никола Јоветић, секретар Ђуро Божичковић, чланови: Владо Поповић, Раде Кнежевић и Саво Бубало. Чланови Централног Одбора, из Америке и Канаде: Милан Божичковић, Ратко Цвијановић, Радивој Митровић, Ђуро Јокић, Никола Иванчевић, Душан Мандић, Илија Драгишић, Милан Бубало, Милан Шешум, Раде Момчиловић, Раде Летица, Коста Станојевић, Младен Влаисављевић, Бошко Јокић, Мићо Ненадић, Боро Новаковић, Војин Ђукић, Јово Миљуш, Илија Плећаш, Марко Јањић, Никола Митровић, Стево Бурсаћ, Дане Иванчевић, Вујо Радусин, Миле Глумац, Милорад Бјелчевић, Симо Делетић, Војин Мандрапа, Душан Дрча, Тодор Добрић, Лазар Лемаић, Ђуро Његован, Ђуро Иванчевић и Раде Бјелић. Чланови Централног Одбора из Енглеске: Бранко Лукић, Васо Обрадовић, Лука Стојсављевић, Милан Марић, Милан Прпа, Тодор Вјештица, Радослав Жутић, Милан Ђ. Стојсављевић, Перо Шкорић, Перо Торбица, Милан Шијан, Михајло Јанковић, Јован Бабић, Слободан Поповић, Богдан Стојсављевић, Ђуро Радусин, Петар Совиљ, Ђуро С. Радусин, Милан Трбојевић, Јован Планојевић, Илија Стојсављевић (Илтан), Исо Будимир, Милан Радусин, Константин Мирковић, Никола Новаковић, Ђуро Жегарац, Жика Јовановић, Обрад Трнинић, Томо Стојсављевић, Љубиша Новаковић и Марко Петровић.

120

У славу Трећег српског народног устанка

Чланови Централног Одбора из Француске: Мирко Чича, Радослав Тодоровић и Ђуро Стојсављевић.

Дане

Станић,

Чланови Централног Одбора из Немачке: Главни Повереник Мића-Милоје Јовановић. Политички Одбор: Ђоко Марић, Младен Костић, Томица Иванчевић, Владимир Вајдић, Милутин Добрић, Бранко Пухар, Бранко Станојевић, Крсто Кљајевић, Свето Ковинић, Крсто Јуришевић и Перица Совиљ. Одбор за специјалне дужности: Ђоко Марић, Младен Костић, Бранко Станојевић, Драган Пејновић и Никола Јоветић.

У славу Трећег српског народног устанка

121

Централна Управа Организације Српских Четника “Равна Гора” у Америци. У средини преседник брат Ђоко Марић, подпреседник Томица Иванчевић, са свештеницима о. Чкаутовићем и о. Кајевићем.

Главна Управа Организације Српских Четника “Равна Гора” за Енглеску. У средини преседник Централне Управе брат Марић и преседник Главне Управе брат Мирко Ковачевић.

122

У славу Трећег српског народног устанка

Ова слика показује команданта 3. Крајишке четничке бригаде “Петра Качића”, Митра Тривунчића и крајишког четничког хероја и команданта са брадом у седећем ставу Душана Дувњака.

У средини ове слике виде се познати четнички команданти н то: Ђоко Марић са шубаром на глави, војвода Мане Роквић и Петар Рајак, са пратњом до зуба наоружаних српских бораца.

У славу Трећег српског народног устанка

123

ДОБРОТВОРИ ОВЕ СПОМЕНИЦЕ

Поручник Томица Иванчевић, учесиик из устанка у одбрани Српства. Носиоц Карађорђеве звезде са мачевима заслужена на бојном пољу, командант четничке Бригаде из рата, данас подпреседник Централне Управе Организације Српских Четника “Равна Гора”.

Бранко Пухар, рођен 1926. г. у селу

Подум,

општина

Шкаре,

срез Оточац. Ступио у четнички

Личко-Кордунашки

Корпус

1942. г. Ступио у Организацију Српских Четника “Равна Гора” 1951. г. Вршио дужности секретара и преседника Месног Одбора, данас је подпреседник Централне Управе.

124

У славу Трећег српског народног устанка

ДОБРОТВОРИ ОВЕ СПОМЕНИЦЕ

Стево Бурсаћ, рођен 1903. г. село Тшнковац, опш. Срб, срез Д. Лапац. Учесник из устанка, поуздан српски четнички борац од 1941. г. до данашњих дана. Члан Управе Месног Одбора и члан Централне Управе Организације Српских Четннка “Равна Гора”.

Илија Стојсављевић, рођен 1923 г. Вел. Попина, опш. Зрмања, срез Грачац. Учесник из устанка, прекаљени четнички борац од 1941. г. до данас. Члан Централне

Управе

Организације

Српских Четника “Равна Гора” и секретар

Месног Одбора у Милвоки.

У славу Трећег српског народног устанка

125

ДОБРОТВОРИ ОВЕ СПОМЕНИЦЕ Спасеније Жегарац, рођен 1927. г. у селу Главаци, срез Оточац, Лика. Рат га је затекао у трећем разреду гимназије, коју напушта и као дечак од 14 година ступа у четничке јединице капетана Раде Мандића а касније у Личко - Кордунашком корпусу капетана Миле Маријана. Сада живи у Кливеланду, где је секретар Месног Одбора и шеф просветно - културне секције Централног Одбора Организације Српских Четника “Равна Гора”

Арсо

Мандић

десно

и

његов Деветнаест браће стричевића ратни колега пок. Стево Ман- Стојсављевића из Велике Попине у Лици, кренуло је у одбрадић. Обојица су врло млади ну Српства 1941. г. Од тих деприступили четничком покрету ветнаест седам је погинуло у борби док се ових дванаест копод команду капетана Мандића ји се налазе на овој слици, по а касније после Мандићеве смр- свршетку рата пребацило у слободу: с лева на десно, први ред ти, Личко-Кордунашком корпуИлија, Душан, Никола, Владе, су под команду капетана М. Ма- Спасе, Душан. Други ред, Илиријана у саставу војводе Добро- ја, Никица, Васо, Обрад, Мићо и у седећем ставу Илија. Од сава Јевђевића. Арсо је пресед- ових дванаест један је умро у ник Месног Одбора и члан Из- Енглеској а 11 су и данас живи. Преживели су и данас аквршног Одбора, односно под- тивни у српском послу а погинулим нека је вечна слава! преседник Централне Управе.

Ниже наведена лица, чланови Организације Српских Четника “Равна Гора”, њихови пријатељи и поштоваоци борбе неумрлог ђенерала Драже Михаиловића-Чиче и његових четника, ПОЗДРАВЉАЈУ излазак ове СПОМЕНИЦЕ: Аврамовић Видо Антонијевић Аранђел Антонијевић Жика Арсовић Богољуб Бабић Жика Баљак Петар Беадер Гојко Бјеличић Драгоје Бјеловук Љубо Бјелчевић Милорад Благојевић Раде Благојевић Војо Богојевић Живорад Бокун Васо Божичковић Ђуро Божичковић Милан Божичковић Миле Боровац Ђуро Боровац Милован Брајковић Маријан Брајковић Марија Бранковић Боривоје Братковић Војин и Смиља Брујић Дмитар Брашић Ђорђе Бубало Ђуро Бубало Милан Бубало Сава Будимир Дане Буквић Раденко Бурсаћ Стево Вајдић Владимир Васиљевић Велисав Васиљевић Милоје Васовић Милоје Велимировић Љубо Вељовић Душан Видаковић Милан Вјештица Петар Владисављевић Младен Вртикапа Сава Вранеш Петар Вујновић Перо Вујовић Божидар Вујошевић Бошко Вукадиновић Владо Вукелић Ђуро Вукићевић Милош Вуловић Велибор Вукотић Ђорђе Вукомир Милутин

Вучковић Властимир Вучковић Сретен Габрић Стево Галић Милојко Гашић Лазо Глумац Милош Гвозден Драган Гребић Слободан Глумац Миле Голубовић Милица Голубовић Томо Грубор Владе Гушавац Дујо Гуска Душан Дамјановић Глигор Дамјановић Миодраг Делетић Симо Делибашић Симо Диклић Милан Димитријевић Душан Димитријевић Раца Динић Мица Добрић Милутин Добрић Тодор Дојчиновић Владо Дошен Никола Драгишић Илија Драгић Блажо Дрча Душан Дувњак Душан Дувњак Милош Ђиновић Никола Ђоковић Драган Ђоковић Мили Ђолић Милорад Ђорђевић Мићо Ђоровић Сретен Ђукић Војин Ђукић Драгољуб Ђураков Радослав Ђурановић Милутин Ђурић Глигорије Еркман Петар Жакула Симо Жегарац Спасеније Живановић Жарко Живковић Живојин Жишков Светозар Жугић Бранислав Здравковић Влада Зорић Ђуро

Зорић Никола Зурина Живко Ивановић Радомир Ивановић Стојан Игњатовић Ранко Иванчевић Дане Иванчевић Драган Иванчевић Милан Иванчевић Никола Илић Спасоје Јелача Богдан Јовановић Драгиша Јовановић Драгољуб Јовановић Мића Јовановић Пајо Јовановић Савко Јоветић Никола Јовић Душан Јовић Живко Јовић Мане Јовић Милан Јокић Бошко Јокић Душан Јовичевић М. Јокић Ђуро Јоковић Теодор Јурић Жарко Јуришевић Крста Јурковић Милош Кадић Милош Калинић Дане Кандић Анђелко Кандић Светислав Кангрга Вујо Кангрга Никола Кекић Лаза Керкез Мирко Кљајевић Крсто Кнежевић Раде Кнежевић Предраг Ковинић Света Ковић Ђорђе Којадиновић Бранко Козарев Драга Козарев Драга Контић Јован Контић Н. Јован Контић Милан Контић Митар Контић Никола Контић Перица Кордић Никола Косановић Нике Косановић Никола Костић Младен Костић Никола

Костић Стојан Кривокућа Јово Крстић Живога Кусоњић о. Бранко Лазаревић Иван Лазукић Владо Летица Раде Лојанчић Дејан Лукић Илија Лукић Славко Љубић Мија Љубинковић Бранко Љубоје Др. Ратко Максимовић о. Гаја Максимовић М. Маливук Драга Мандић Арсо Мандић Душан Малешевић Бранко Мандић Драган Марковић Миленко Мартач Недељко Марић Ђоко Марковић Драгомир Марковић Драгољуб Марковић Драгољуб Марковић Јефта Марковић Ђока Маслар Радош Матаруга Ратко Матић Александар Мергиљ Стево Миленковић Стојан Миловановић Јордан Миловановић Љубица Миловановић Милун Милосављевић Драгољуб Милошевић Витомир Милојевић Мићо Милуновић Леко Миљуш Јово Митић Живота Миљковић Жика Митровић Владимир Митровић Живомир Митровић Радисав Михаиловић Момчило Момчиловић Милан Момчиловић Миле Момчиловић Раде Младеновић Милан-Цица Мудринић Ђуро Мусулин Милош Мусулин Бошко Напрта Милан Нећак Бранко

Нећак Сава Нешковић Васа Нешић Добривоје Николић Ђока Николић Живко Обрадовић Батрић Огризовић Илија Оклопџија Владимир Опсеница Ђуро Павловић Аранђел Павловић Димитрије Пантић Перо Паројчић Никола Папић Радован Павићић Јово Плазинић Млађо Пушкар Мајк Пејновић Драган Перић Мика Петрић Ратко Петровић Радован Петровић Чедомир Пилиповић Никола Плећаш Илија Поповић Владимир Поповић Драган Поповић Душан Поповић Миодраг Поповић Славољуб Пувача Петар Пухар Бранко Радивојевић Града Радивојевић Љубо Радојевић Милош Радичевић Лазар Радовић Милош Радусин Вукашин Радусин Душан Рајковић Реља Рајчић Борислав Растовић Ђуро Рапајић Глишо Рафајловић Никола Ристановић Р. Ристић Србољуб Ристић Ћира Родић Ђуро Родић Ђуро Родић Петар Руњо Владе Ршумовић Стојан Савић Вид Савић Душан Савић Видоје Савић Ратко

Савовић Б. Самарџија Никола Симеуновић Рале Симић Миодраг Симић М. Симић Станоје Скрбић Глиша Смиљковић Светомир Совиљ Перица Солујић Драгомир Солујић Здравко Спасић Радован Станишић Бранислав Спремо Илија Срдић Игњат Срдић Милан Српски Клуб — Чикаго Стаменковић Милан Свилар Ненад Стијовић Рајко Стишевић Љубо Станивуковић Бојан Станојевић Милутин Стариновић Милош Стефановић К. Стефановић Тихомир Стојсављевић Љубо Стојсављевић Михаило Стојсављевић Илија Стојчевић Петар Стоковић Славко Суботић Милан Тодоровић Богдан Тодоровић о. Марко Тдоровић Милован Томић Душан Тошић Петроније Ћирић Љубисав Убовић Стево Урошевић М. Филиповић Јовица Хрваћанин Ана Хрваћанин Милош Цветковић Никола Цукић Александар Цукић Мирко Чулић Илија Чулић Слободан Чуљковић Драгољуб Чича Илија Шешум Милан Шоћ Васо Шормаз Милојко Шпадијер Др. Милена Шпановић Милан Шурдиловић Душан