Mihail Bulgakov - Pseće Srce

Mihail Bulgakov

PSEĆE SRCE Naslov originala: Михаил Афанасьевич Булгаков Собачье сердце 1925. Izdavač: Lom, 2008.

1 I-ja-o-o-oj! O, pogledajte me, ja umirem. Mećava u dvorištu peva mi opelo, a ja zavijam zajedno s njom. Ona bitanga s kapom, kuvar u menzi za redovnu ishranu službenika Centralnog saveta narodne privrede polio me vrelom vodom i opekao mi levi kuk. Kakav skot, a ovamo - proleter. Gospode bože, kako boli! Vrela voda doprla do srži. Ja sad zavijam, zavijam, a zar to pomaže? I što sam mu smetao? Neću valjda prožderati Savet narodne privrede ako pronjuškam oko pomija? Pohlepno stvorenje! Pogledajte samo njegovu njušku: pa on je širi nego duži, lopov s bronzanom facom. Ah, ljudi, ljudi! U podne me kuvar počastio vrelom vodom, a sad se smračilo, oko četiri sata je popodne, sudeći po tome kako miriše luk iz Vatrogasne komande na Prečistenki. Vatrogasci večeraju kašu, kao što vam je poznato. Kao da je to ne znam šta, kao, recimo, pečurke. Moji poznanici, psi sa Prečistenke, pričali su, uostalom, da u Neglinoj ulici navodno svakog dana jedu u restoranu Bar pečurke s pikantnim sosom, 3 rublje i 45 kopejki porcija. Uostalom, to je za gurmana - isto kao da žvaće kaljaču. I-ja-o-oj... Kuk me nepodnošljivo boli. U perspektivi svoju karijeru vidim sasvim jasno: sutra će se pojaviti rane, i postavlja se pitanje čime ću da ih lečim? U leto se možeš izvrnuti u Sokoljnicima, tamo ima osobite, jako dobre trave; osim toga možeš se besplatno najesti otpadaka od kobasica, možeš se nalizati masne hartije koju građani bacaju. I da se ne nađe neko ko na livadi, na mesečini, peva „Milu Aidu” tako da ti se srce para - bilo bi divno. A sad - kuda da se deneš? Jesu li vas tukli čizmom? Jesu. Jeste li dobijali ciglu u rebra? I to je oprobano mnogo puta. Sve sam iskusio, mirim se sa svojom sudbinom, i ako sada plačem - činim to zbog fizičkog bola i hladnoće, zbog toga što moj duh još nije posustao... Vitalan je pseći duh. Ali moje telo je izlomljeno, tučeno, dosta su se ljudi nad njim izrugivali. Jer evo šta je osnovno: kako me preseče vrelom vodom, tako me nagrize ispod dlake i, prema tome, kuk nema sada nikakve

zaštite. Veoma lako mogu da dobijem zapaljenje pluća, a kad ga dobijem, ja ću, građani, crknuti od gladi. Sa upalom pluća trebalo bi ležati na glavnom ulazu ispod stepenica - a ko će umesto mene, usamljenog bolesnog psa, obigravati oko sanduka sa smećem u potrazi za hranom? Zapaljenje će uzeti maha, počeću da puzim na trbuhu, oslabiću, i svaki me prolaznik može dotući štapom namrtvo. Čistači sa značkama će me uhvatiti za noge i baciti na kola... Čistači su među svim proleterima najodvratniji. Ljudski otpaci najniža kategorija. Dešava se da kuvar bude drukčiji. Na primer, pokojni Vlas sa Prečistenke. Koliko je on života spasao! Jer najvažnije je da se za vreme bolesti nešto pojede. I eto, pričaju stari psi, baci Vlas kost, a na njoj frtalj mesa. Neka mu je carstvo nebesko, jer je bio prava ličnost, kuvar kod grofova Tolstojevih, a ne u Savetu za redovnu ishranu. Šta oni tamo rade u redovnoj ishrani - to pseći um ne može da shvati. Pa oni, lupeži, kuvaju šči od smrdljive slanine, a ovi jadnici ništa i ne znaju. Jure, žderu, loču. Poneka daktilografkinja IX razreda dobija 45 rubalja; istina, ljubavnik joj poklanja svilene čarape. Ali koliko izrugivanja mora da trpi zbog te svile. Jer on nju neće na neki običan način, već je podvrgava francuskoj ljubavi. Bitange su ti Francuzi, među nama budi rečeno. Mada i žderu bogato, i sve to uz crno vino. Da... Dotrči daktilografkinjica, jer sa 45 rubalja čovek ne može da ode u Bar. Njoj ne stiže ni za bioskop; a bioskop je za žene jedina razonoda u životu. Drhti, mršti se, a guta... Pomislite samo: 50 kopejaka dva jela, a oba ne vrede ni 25, jer je preostalih 25 ekonom zakinuo. A zar je njoj takva hrana uopšte potrebna? Niti su joj pluća zdrava, tu je i ženska bolest na francuskoj osnovi, na poslu joj odbili od plate, nahranili je u menzi smrdljivom mesom, i evo je, evo je... Trči preko dvorišta u ljubavnikovim čarapama. Noge joj hladne, u stomak joj duva, jer na njoj dlaka - kao i na meni, a gaćice nosi tanke, prozračne kao čipka. Radi ljubavnika. Neka samo obuče flanelske, neka proba - on će da zaurla: kako si prosta! Dosadila mi moja Matrjona, namučio sam se sa flanelskim gaćama, sada je došlo moje vreme. Sada sam predsednik, i koliko god nakradem - sve na žensko telo, na „rakov vrat” i na „abra-dirso”. Zbog toga što sam se nagladovao u mladosti, dosta je od mene, a zagrobni život ne postoji. Žalim je, žalim! Ali samog sebe još više žalim. Ne kažem to zato što sam sebičan, o ne, već zato što zaista živimo u različitim uslovima. 1

2

Njoj je bar kod kuće toplo, a meni, a meni? Kuda da pođem... Kuda da pođem! I-ja-o-oj! - Kuc, kuc, kuc! Bucko, Bucko... Zašto skičiš, bedniče? Ko te uvredio! Eh... Mećava, ta suva veštica, zatrese vrata i na metli projuri kraj uha gospođice. Podiže joj suknjicu do kolena, otkri čarape krem boje i usku traku loše ispranog čipkastog rublja, priguši reči i zaveja psa. - Bože moj... Kakvo vreme... Ah... I stomak boli. To je od soljene govedine. Kada će svemu tome doći kraj? Naherivši glavu pođe gospođica u napad, probi se kroz kapiju, a na ulici mećava poče da vitla oko nje, obavi je snegom i ona nestade. A pas ostade kraj vrata i, pateći zbog unakaženog kuka, priljubi se uz hladan masivan zid, poče da dahće i čvrsto odluči da odatle nikuda ne ide, da tu kraj kapije i skapa. Obuze ga očajanje. Na duši mu je bilo tako bolno i gorko, osećao se tako užasno i usamljeno da su mu sitne pseće suze, kao mehurići, izlazile iz očiju i odmah se sušile. Povređeni kuk je štrčao umrtvljen i zamrznut, a na njemu su se jasno videle zloslutne crvene opekotine. Kako su kuvari besmisleni, tupi i surovi. „Bucko”, pozvala ga je. Kakav je on, dođavola, „Bucko”. „Bucko” - to znači okrugao, uhranjen, glup, ždere ovsenu kašu, sin poznatih roditelja, a on - čupav, dugonja, sav poderan, skitnica mršava, pas beskućnik. Uostalom, hvala na lepoj reči. Na jarko osvetljenoj prodavnici preko puta lupiše vrata i pojavi se jedan građanin. Upravo građanin, a ne drug, i čak, što je verovatnije, gospodin. Približava se i - baš gospodin! Vi mislite da ja sudim po kaputu? Gluposti. Kaput sada mnogi, čak i proleteri, nose. Istina, kragne nisu kao ova, o tome ne vredi ni govoriti, ali ipak iz daljine može da se pobrka. Ali kad se zagledaš u oči - tu ne možeš ni iz daljine ni iz blizine da pogrešiš. O, oči su izvanredna stvar. Kao barometar. Sve se vidi - i kod koga je pustoš u duši, i ko te ni za šta može munuti vrhom čizme u rebra, i ko se sam svačega boji. Ulizicu je baš i prijatno ugristi za čukalj. Bojiš se - onda evo ti. Jer kad se bojiš - znači stojiš... r-r-r... av-av... Gospodin se sigurnim korakom probio kroz mećavu, prešao preko ulice i krcnuo prema kapiji. Da, da, na njemu se sve vidi. Ovaj neće jesti smrdljivu slaninu, a ukoliko mu je negde i ponude napraviće skandal, napisaće novinama: mene, Filipa Filipoviča su otrovali! Evo ga sve bliže i bliže. Ovaj obilno jede i ne krade; ovaj neće

udariti nogom, ali se i sam nikoga ne boji, a ne boji se jer je uvek sit. On je gospodin intelektualac izvajane bradice i sedih brkova, rastresitih i mladalačkih, kao u francuskih vitezova, ali vetar donosi od njega neprijatan miris, na bolnicu. I na cigaretu. Kakvog li đavola traži u prodavnici Centrohoza? Evo ga sasvim pored mene. Šta čeka? Šta je mogao da kupi u tom bednom dućanu? U-u-u-u... Zar mu je mali Ohotnij rjad? Šta li je to? Kobasica. Gospodine, kad biste videli od čega prave tu kobasicu, ne biste se ni približili prodavnici. Dajte mi je. Pas sakupi ostatak snage i izbezumljen poče da puzi od kapije ka trotoaru. Mećava stade da mu urla nad glavom i podiže ogromna slova plakata, ispisanog na platnu: DA LI JE MOGUĆNO PODMLAĐIVANJE. Naravno da je mogućno. Miris me je podmladio, poznao sam ga. Odozdo, u plamenim talasima, već dva dana davi prazan stomak. Miris koji je pobedio bolnicu, rajski miris narezane kobasice s lukom i biberom. On je iznad mene. O moj gospodaru! Pogledaj me! Ja umirem, ropska je naša duša i podla volja! Pas je puzio kao zmija, na trbuhu, suze su mu tekle. Tajanstveni gospodin se naže ka psu, sinu zlatastim ivicama očiju i izvadi iz desnog džepa beli poduži zamotuljak. Ne skidajući braon rukavice razvi hartiju, koju istog časa odnese vetar, i odlomi parče kobasice, takozvane „krakovske specijalne”. I psu daje to parče. O, kakva nesebična ličnost! O-o-o! - Fju, fju - poče da zviždi gospodin i onda dodade strožim glasom: Uzmi, Šarove! Šarove! Šarov... Krstio me. Uostalom, zovite me kako hoćete. Zbog tako izvanrednog vašeg postupka. Pas hitro skide kožicu, halapljivo zagrize „krakovsku” i pojede je u dva zalogaja. Pri tome se umalo ne udavi gutajući kobasicu i sneg, i samo što ne poždera i krajičak kanapa. Još jednom, još jednom vam ližem ruku. Ljubim vam nogavicu, dobrotvore moj. - Nešto će biti... - Gospodin je govorio tako odsečno, kao da komanduje. On se naže prema Šarovu, ispitivački mu se zagleda u oči, i neočekivano pređe rukom u rukavici, intimno i nežno, po Šarovljevom stomaku. - Aha - značajno promrmlja - nema ogrlicu. Pa lepo, ti si mi baš i potreban. Pođi za mnom. - On pucnu prstima: Kuc, kuc!

Za vama da pođem? Ma i na kraj sveta! Ćuškajte me vašim cipelama - ni reč neću reći. Duž cele Prečistenke gorele su sijalice. Kuk je užasno boleo, ali je Šarov povremeno zaboravljao na njega, utonuvši u jednu jedinu misao - da u gužvi ne izgubi čudesno priviđenje, i da mu na neki način izrazi svoju ljubav i odanost. I on ju je sedam puta izrazio na putu od Prečistenke do Obuhovljeve ulice. Poljubio mu je gamašnu kod mrtvog sokaka, raščišćavao je put divlje urlajući, i tako je uplašio neku damu da je sela na stubić kraj trotoara, a bar dvaput je zaskičao da bi izazvao sažaljenje prema sebi. Nekakva bitanga, od onih sibirskih mačaka-lutalica, iskoči iza oluka, pa i pored mećave, oseti miris „krakovske”. Šarovu se smrknu pred očima pri pomisli da će bogati osobenjak, koji skuplja ranjene pse, ne daj bože i ovu vucibatinu povesti za sobom, a onda će morati da se dele suhomesnati proizvodi. Zbog toga je prema mačku tako zaškripao zubima, da se ovaj uz šištanje slično probušenom gumenom crevu, uspentrao po oluku do drugog sprata. Fr-r-r-r... Av, av. Ko zna koliko bi trebalo mosseljpromovskih proizvoda za sve bitange koje se motaju po Prečistenki. Gospodin je ocenio odanost psa, i kod same Vatrogasne komande, kraj prozora iza kojeg se čulo prijatno gunđanje horne, nagradi ga još jednim parčetom, ali manjim, od oko trideset grama. Eh, osobenjak. To me on mami. Ne bojte se! I sam ne želim nikuda da odem. Za vama idem gde god naredite. - Kuc, kuc, kuc! Ovamo! U Obuhovljenu ulicu? Ovuda? Sa zadovolj... A ne, dozvolite. Ne. Tamo je vratar. A od toga nema ništa gore na svetu. Mnogo je opasniji od čistača. Apsolutno odvratna vrsta. Čak gori od mačaka. Livrejisani derikoža. - Ali ne boj se, hodi! - Dobar dan, Filipe Filipoviču! - Dobar dan, Fjodore! E, ovo je ličnost. Bože moj, gde li me je dovela pseća sudbina! Kakva li je to ličnost kada može da provodi ulične pse pored vratara u zgradu stambene zajednice. Pogledajte - ovaj podlac ni da zucne, ne miče se. Istina, u očima mu je oblačno, ali, sve u svemu, on je ravnodušan u toj svojoj kapi opšivenoj zlatnim trakama. Baš kao da tako i treba da bude. Poštuje gospodina, ah kako ga poštuje! A ja s

njim i za njim. Šta, hteo bi da me dirneš? Probaj. Kako bih te ćapio za proletersku žuljevitu nogu! Zbog svih izrugivanja nad nama. Koliko li si mi samo puta njušku metlom razbio, a? - Hajde, hajde. Jasno mi je, jasno, nemojte se uznemiravati, molim vas. Kuda vi, tamo ću i ja. Vi samo pokažite put, a ja neću zaostati, mada kuk strašno boli. Sa stepeništa upita nekog dole: - Fjodore, pošte nije bilo za mene? Odozdo neko odgovori s poštovanjem: - Nije, Filipe Filipoviču (a zatim intimno, polušapatom) - a u stan broj tri doselili nove stanare. Uvaženi pasni dobrotvor naglo se okrete na stepeništu, i, nagnuvši se preko gelendera, upita: - Šta-a-a? Oči mu se iskolačiše, a brkovi uspraviše. Dole, vratar zabacio glavu, stavio šake kraj usta i potvrđuje: - Baš kao što rekoh, celih četiri komada. - Bože moj, mogu da zamislim šta će sad biti u zgradi. Pa kako izgledaju? - Onako. - A Fjodor Pavlovič? - Otišao da donese daske i cigle. Hoće da napravi pregradu. - Đavo će ga znati šta je to. - U sve će stanove, Filipe Filipoviču, da useljavaju, osim u vaš. Tek što je bio sastanak, izabrali novu upravu. A raniju - napolje! - Šta se radi! Aj-jaj-jaj... Fuj. Idem, sustižem. Kuk, izvolite pogledati, boli još uvek. Dozvolite da vam liznem cipelu. Tu vratareva kapa nestade. Na mermernom stepeništu oseti se toplota radijatora; još jednom zaokrenuše, i eto - drugi sprat. Za učenjem nema nikakve potrebe kad se ionako miris mesa kilometrima daleko oseća. Utoliko pre, ako živite u Moskvi i ako imate bar malo pameti u glavi, hteli ne hteli naučićete da čitate, i to bez ikakvih kurseva. Od četrdeset hiljada moskovskih pasa jedva da neki apsolutni idiot ne ume od slova da sastavi reč „kobasica”. Šarov je najpre naučio boje. Tek što je napunio četiri meseca po celoj Moskvi su okačili zeleno-plave natpise MSPO - prodavnice mesa

Mosseljproma. Ponavljamo, sve to nije imalo nikakvog smisla, jer se meso ionako osećalo. Jednom je došlo do zbrke: rukovodeći se plavom bojom, Šarov, čiji je njuh oslabio usred isparenja iz benzinskih motora, upao je umesto u prodavnicu mesa - u elektroprodavnicu braće Polubizner u Mjasničkoj ulici. Tamo je kod braće pas oprobao izolovanu žicu, a ona je nešto čistija od kamdžije kočijaša. Ovaj značajan trenutak valja uzeti kao početak Šarovljevog obrazovanja. Već je tu, na trotoaru, Šarov počeo da shvata da plavo ne znači uvek meso i, pritiskajući rep zbog oštrog bola i cičeći, setio se da na svim prodavnicama mesa prvo slovo sleva stoji raskrečeno kao sanke. Dalje je išlo sa više uspeha. „A” je naučio kod „Glav-ribe” na uglu Mohove ulice, a zatim „B” (bilo je zgodnije da se priđe odostrag reči „riba”, zato što je na početku reči stajao milicioner). Ako se sviralo na harmonici, što je bilo nešto bolje od „Mile Aide”, i ako je mirisalo na viršle - prva slova na belim plakatima izvanredno skladno su se slivala u reč „Nepris...”, što je značilo: „Nepristojno se ne izražavati i bakšiš ne davati.” Ovde su se nekad dešavale tuče, ljude su ponekad tukli po njušci; pesnicom, istina, retko, češće pepeljarom ili cipelom. Ako su u izlozima visili komadi bajate šunke ili bile izložene mandarine - onda je to ba... ba... bakalnica. Ako su tamne boce s rđavom tečnoću - to su v-i-n-a... Prodavnica braće Jelisejevih, bivših. Nepoznati gospodin, koji je doveo psa do vrata svog raskošnog stana na drugom spratu, zazvoni, i pas odmah podiže glavu ka velikoj pločici na kojoj su bila ispisana zlatna slova. Ona se nalazila pored vrata zastakljenih ružičastim talasastim staklom. Prva tri slova odmah je razumeo: PRO. Ali dalje se nalazilo nepoznato trbušasto slovo. Nije moguće da je proleter? pomisli Šarov, čudeći se. Ma ne može biti. On podiže nos, pomirisa bundu i samouvereno zaključi: Ne, ovde ne miriše na proletere. Neka naučna reč, a bog bi je znao šta znači. Iza ružičastog stakla pojavi se neočekivana i vesela svetlost, i još više osenči crnu tablicu. Vrata se otvoriše bez ikakvog šuma, i mlada lepa žena u beloj kecelji i sa čipkastim ukrasom u kosi pojavi se pred psom i gospodinom. Prvog od njih zapahnu božanstvenom toplinom, a ženina suknja zamirisa kao đurđevak. E, ovako da, ovo je već nešto, pomisli pas. - Izvolite, gospodine Šarove - ironično pozva gospodin, i Šarov

ponizno uđe vrteći repom. Predsoblje je bilo pretrpano mnoštvom predmeta. U sećanju ostade veliko ogledalo do samog poda, u kome se video drugi izmučeni i ofucani Šarov, strašni jelenski rogovi, bezbrojne bunde i kaljače, i velika lala od opala sa električnom sijalicom ispod tavanice. - Gde nađoste ovog, Filipe Filipoviču? - osmehujući se upita žena, i pomože Filipu Filipoviču da skine bundu od crno-mrke lisice sa plavkastim nijansama. - Bože, kako je krastav! - Ma šta pričaš. Gde je krastav? - strogo i odsečno reče gospodin. Kad je skinuo bundu, videlo se da na sebi ima crno odelo od engleskog štofa, a na trbuhu je veselo i diskretno zasijao zlatni lančić. - Pričekaj malo, ne vrti se, fju... ma ne vrti se, blesavko! Hm. To nisu kras... ma stani, đavole! Hm... A-a. To je opekotina. Kakva li te to bitanga opekla? Ma budi miran! - Kuvar, robijaš kuvar! - mumlao je tužnim glasom pas i malo zaskičao. - Zina - naredi gospodin - odvedi ga u prijemno odeljenje i donesi mi odmah mantil. Žena je počela da zvižduće i pucketa prstima, i pas je posle izvesnog kolebanja pošao za njom. Ušli su u uzani mračni hodnik, prošli pored jednih lakiranih vrata, stigli do kraja hodnika, a onda skrenuli ulevo i našli se u mračnoj komori koja se psu nije dopala zbog nekog zloslutnog mirisa. Tama je škljocnula i pretvorila se u zaslepljujući dan, pri čemu je sa svih strana zasvetlelo, zasijalo i zableštalo. A, ne, u mislima je rezonovao pas, izvinite, ja se neću dati! Shvatam, nek ih đavo nosi sa kobasicom. Doveli su me u lečilište za pse. Sada će me naterati da gutam ricinus, a kuk će mi sav izreckati nožićima, mada i ovako ne smem da ga pipnem. - A, ne, kuda? - povika ona koju su zvali Zina. Pas se izvi, skovitla se i odjednom udari zdravim kukom u vrata tako da odjeknu prasak po celom stanu. Zatim, odjurivši nazad, sklupča se na mestu kao čigra pod bičem, i pritom obori na pod belu kanticu iz koje se razleteše grudve vate. Dok se on vrteo, oko njega su podrhtavali zidovi i plakari s bleštavim instrumentima, a poče da skače i bela kecelja, i izbezumljeno žensko lice. - Kuda ćeš, čupavi đavole! - očajno je vikala Zina. - Ah, prokletniče!

Gde li im je stepenište?... pokušavao je da utvrdi pas. Zaleteo se, i onako sklupčan udario nasumice u staklo, u nadi da su to neka druga vrata. Polomljeno staklo bučno se rasu kao pljusak, ispade trbušasta tegla sa žućkastom gadnom tečnošću, proli se po podu i zazveča. Širom se otvoriše prava vrata. - Stani, džukelo! - povika gospodin, skočivši s mantilom navučenim na jednu ruku i hvatajući psa za noge. - Zina, drži tog lopova za vrat! - Go... Gospode, kakav pas! Još se šire otvoriše vrata i upade još jedna ličnost muškog pola i u mantilu. Lomeći razbijeno staklo ona se ne baci prema psu, već prema ormaru; otvori ga, a iz njega se rasprostre sladak i težak miris koji ispuni svu sobu. Zatim se ličnost navali potrbuške na psa, a pas ga sa zadovoljstvom ćapnu iznad cipele za nogu. Ličnost jeknu, ali ne izgubi prisebnost. Onaj miris što izaziva povraćanje udari psu u glavu, poče da mu se muti svest, noge mu otkazaše poslušnost, i on pođe teturajući se. Hvala, naravno, pomisli on nežno, legavši na oštro staklo. Zbogom, Moskvo! Neću više videti Čičkina, ni proletere, ni krakovsku kobasicu. Idem u raj zbog psećih muka koje sam trpeo. Braćo živoderi, šta sam vam skrivio? Tu se on najzad prevrte na stranu i izdahnu. Kada je vaskrsnuo, pomalo mu se vrtelo u glavi, u stomaku je osećao neku mučninu, kuka kao da nije bilo. Slatko je dremuckao. On otvori krajičak mrkog oka i vide da je preko kukova i stomaka obavijen zavojima. Ipak su me obradili, pasji sinovi, pomisli on. Ali vešto, treba im odati priznanje. - „Od Sevilje do Granade... u tihoj noćnoj tami” - neko zapeva iznad njega promuklim i hrapavim glasom. Pas se začudi, otvori oba oka, i na dva koraka od sebe ugleda mušku nogu na belom taburetu. Nogavice od pantalona i gaća bile su zadignute, a golo žuto koleno premazano jodom i umazano skorelom krvlju. Gospode! pomisli pas. To mora da sam ga ja ujeo. Moje delo. Znači, tući će me. - „Razležu se serenade, čuje se sablja zvek.” Zašto si, skitnico,

doktora ujeo? A? Zašto si staklo razbio? A? - U-u-u - tužno zakuka pas. - Dobro, dobro, osvestio si se i sad lezi, zvekane! - Kako ste uspeli, Filipe Filipoviču, da namamite ovako nervoznog psa? - upita prijatan muški glas, a nogavica od pletenih gaća skliznu nadole. Zamirisa na duvan, a u ormaru zazvečaše bočice. - Nežnošću. Jedini način koji je moguć u opštenju sa živim bićem. Terorom se ništa ne može postići kod životinja, bilo na kom stupnju razvoja da se nalaze. Uzalud se misli da teror može pomoći. Ne, ne, ne pomaže, ma kakav bio: beo, crven, ili čak braon! Teror potpuno parališe nervni sistem. Zina! Kupio sam ovom nitkovu krakovske kobasice za rublju i četrdeset pet kopejki. Potrudite se da ga nahranite kad prestane da mu se povraća. Čuo se zveket počišćenog stakla, a ženski glas korektno odgovori: - Krakovske? Gospode, pa njemu se mogu u mesari kupiti kožurice za deset kopejki. Bolje je da sama pojedem krakovsku kobasicu. - Samo probaj! Ja ću onda tebe pojesti! To je otrov za čovečju dušu. Odrasla devojka, a kao dete trpa svaku gadost u usta. Ne smeš! Opominjem te: ni ja, ni doktor Bormental nećemo se petljati s tobom kad te stomak spopadne... Nežni, meki zvuci razlegoše se u taj čas po celom stanu, a daleko, u predsoblju, stalno su odjekivali glasovi. Zazvonio je telefon. Zina nestade. Filip Filipovič baci opušak cigarete u pepeljaru, zakopča mantil, popravi brkove pred ogledalom na zidu i obrati se psu: - Fju-fju. Hajde, dobro, dobro. Počinjemo prijem. Pas se podiže na slabašne noge, zaljulja se i zadrhta, ali se brzo uspravi i pođe tragom lepršavog mantila Filipa Filipoviča. Opet je prošao uskim hodnikom, koji je sada bio jarko osvetljen odozgo. Kada su se otvorila lakirana vrata, ušao je za Filipom Filipovičem u kabinet, i prostorija ga zaslepi svojom pedanterijom. Pre svega, kabinet se sav kupao u svetlosti: svetlelo je pod plafonom, osvetljen je bio sto, ormari. Svetlost je obasjavala mnogobrojne predmete, među kojima je najinteresantnija bila sova, koja je sedela na jednoj grani pričvršćenoj uza zid. - Lezi! - naredi Filip Filipovič. Vrata u duborezu na suprotnoj strani sobe se otvoriše, uđe onaj ujedeni, koji je na jakoj svetlosti izgledao veoma lep, mlad, s oštrom

bradicom. Doneo je list hartije i rekao: - Onaj raniji... On istog trenutka nestade, a Filip Filipovič razmaknu peševe mantila, sede za ogromni pisaći sto, i odmah se napravi neobično važan i dostojanstven. Ne, ovo nije bolnica, ja sam dospeo na neko drugo mesto, zbunjeno pomisli pas i leže na tepih kraj teškog kožnog divana. A onu sovu ćemo još naučiti pameti. Vrata se polako otvoriše i uđe neko ko je toliko porazio psa da je zalajao, ali dosta tiho... - Tišina! Hej, pa ja ne mogu da vas prepoznam, dragi moj! Ovaj što je ušao, s velikim poštovanjem i nespretno se pokloni Filipu Filipoviču. - Hi, hi! Vi ste vrač i čudotvorac, profesore! - stidljivo je progovorio. - Skidajte pantalone, dragi moj! - naredi Filip Filipovič i ustade. Gospode Isuse - ovo ti je cvećka, pomisli pas. Na glavi cvećke rasla je potpuno zelena kosa, dok se na zatiljku prelivala u žućkastu boju duvana; lice cvećke je bilo puno bora, ali mu je boja bila ružičasta kao u bebe. Leva noga mu se nije savijala, morao je da je vuče po tepihu, ali je zato desna skakala kao u nekog malog nestaška. Na kragni izvanredno lepog kaputa kao oko je svetleo veliki dragi kamen. Psa je ovo toliko zainteresovalo da mu se više nije povraćalo. - Av, av! - tiho je zalajao. - Tišina! Kako spavate, dragi moj? - He, he. Jesmo li sami, prijatelju? To je neopisivo - zbunjeno poče da priča posetilac. - Parole d’honneur,3 za dvadeset pet godina ništa slično - i subjekt se uhvati za dugme na pantalonama. - Verujete li, profesore, svake noći gole devojke, čitava jata. Ja sam apsolutno ushićen. Vi ste čarobnjak. - Hm - zabrinuto promrmlja Filip Filipovič, zagledavši se u zenice gosta. Ovaj najzad savlada dugme i skide prugaste pantalone. Imao je na sebi neverovatno čudne gaće. Bile su krem boje, sa izvezenim crnim mačkama, i namirisane. - Av, av! - Odraću te! Ne bojte se, on ne ujeda. Ja ne ujedam? začudi se pas.

Iz džepa posetiočevih pantalona ispade mala razglednica na kojoj je bila prikazana lepotica s raspuštenom kosom. Subjekt poskoči, dohvati je i jako pocrvene. - Ipak pripazite - opominjuće i strogo reče Filip Filipovič, preteći prstom. - Ipak pazite, ne zloupotrebljavajte! - Ja ne zlou... - zbunjeno poče da mrmlja subjekt, nastavljajući da se svlači. - Ja, dragi profesore, samo u vidu eksperimenta. - Pa kako je? Kakvi su rezultati? - strogo upita Filip Filipovič. Subjekt poče da maše rukama, kao u ekstazi. - Dvadeset pet godina, bogom se kunem, profesore, ničeg sličnog nije bilo. Poslednji put hiljadu devetsto devete godine u Parizu, u Ri de la pe. - A zbog čega ste obojili kosu zelenom bojom? Lice došljakovo se smrači. - Prokleta tečnost! Ne možete zamisliti, profesore, šta su mi ti besposličari podmetnuli umesto boje. Samo pogledajte - gunđao je subjekt tražeći očima ogledalo. - Treba im razbiti njušku - svirepo je dodao. - Šta sad da radim, profesore? - upitao je plačnim glasom. - Hm, obrijte se do kože. - Profesore - tužno reče posetilac - ali ona će opet seda izrasti. Osim toga, u kancelariji ne bih smeo da se pojavim, ionako već tri dana ne odlazim na posao. Eh, profesore, kad biste otkrili način da se i kosa podmlađuje! - Ne može to odjednom, ne može odjednom, dragi moj - mrmljao je Filip Filipovič. Nagnuvši se, on je zažarenim očima pregledao obnaženi stomak pacijenta. - Prekrasno, sve je u najboljem redu. Pravo da vam kažem, nisam očekivao takav rezultat. „Mnogo krvi, mnogo pesme”. Obucite se, dragi moj. - „Ja sam onaj od svih lepši” - kreštavim glasom zapeva i pacijent, i sav radostan poče da se oblači. Kad je sebe doveo u red, poskakujući i šireći mirise, on odbroja Filipu Filipoviču svežanj belih novčanica i nežno mu steže obe ruke. - Dve nedelje ne morate dolaziti - reče mu Filip Filipovič. - Ali vas ipak molim: budite oprezni. - Profesore - začu se glas iza vrata, u ekstazi - budite bez brige. - A onda se samozadovoljno zakikota i iščeze.

Meki zvuci proleteše kroz sobu, otvoriše se lakirana vrata, uđe ujedeni i dade Filipu Filipoviču karton, rekavši: - Godine su netačno navedene. Verovatno pedeset četiri ili pedeset pet. Tonovi srca potmuli. On ode, a umesto njega se pojavi dama sa smelo naherenim šeširom i svetlucajućom ogrlicom na omlitavelom, ižvakanom vratu. Strašne crne kesice visile su joj ispod očiju... a obrazi su joj bili rumene boje. Bila je veoma uzbuđena. - Gospođo, koliko imate godina? - surovo joj postavi pitanje Filip Filipovič. Dama se uplaši, pa čak i preblede ispod narumenjenog lica. - Kunem se, profesore, kad biste znali kakvu dramu preživljavam... - Koliko imate godina, gospođo? - još surovije ponovi Filip Filipovič. - Časna reč... ovaj, četrdeset pet... - Gospođo! - zavapi Filip Filipovič. - Mene čekaju. Ne zadržavajte me, molim vas, niste sami! Damine grudi se uzburkaše. - Ja ću samo vama, kao zvezdi nauke. Ali kunem vam se, to je takav užas... - Koliko imate godina? - besno i šišteći upita Filip Filipovič, njegove naočari su svetlucale. - Pedeset i jednu - ježeći se od straha odgovori dama. - Skidajte gaće, gospođo - s olakšanjem reče Filip Filipovič, pokazavši na visoku belu pregradu u uglu. - Kunem vam se, profesore - govorila je dama, drhtavim prstima raskopčavajući nekakvu dugmad na pojasu. - Taj Moric... Ja vam sve priznajem, kao ispovedniku... - „Od Sevilje do Granade...” - rasejano zapeva Filip Filipovič i pritisnu ručicu na mermernom umivaoniku. Potekla je voda. - Kunem se bogom! - govorila je dama, i žive boje su se probijale kroz one veštačke na njenim obrazima. - Znam, to je moja poslednja strast. Kakav mangup! On je varalica na kartama, to zna cela Moskva. Ne može da propusti ni jednu odvratnu modiskinju. Pa on je tako đavolski mlad! - Dama je čavrljala i izbacivala ispod suknje umotane čipkane zavežljaje. Psu se u glavi zamuti i sve mu se okrete naopačke. Đavo da vas nosi, pomislio je, od stida stavivši glavu na šape i zadremavši, neću ni da mislim o čemu je ovde reč, svejedno ne mogu

da shvatim. Probudio se od neke lupnjave, i video kako je Filip Filipovič bacio neke svetle cevčice u kantu. Zarumenela dama, stiskajući grudi rukama, s nadom je gledala Filipa Filipoviča. Ovaj se važno šepurio, seo za sto i nešto zapisao. - Staviću vam, gospođo, jajnike od majmuna - rekao joj je, strogo je pogledavši. - Ah, profesore, zar od majmuna? - Da! - nepokolebljivo reče Filip Filipovič. - Kada će biti operacija? - bledeći, slabim glasom upita dama. - „Od Sevilje do Granade”... Hm... u ponedeljak. Bićete primljeni u kliniku ujutru. Moj asistent će vas pripremiti. - O, ja ne želim u klinici. Zar ne može kod vas, profesore? - Ja, znate, ovde vršim operacije samo u ekstremnim slučajevima. To će koštati veoma skupo - petsto rubalja. - Pristajem, profesore! Opet je zašumela voda, zalelujao se šešir s perjem, zatim se pojavila ćelava kao tanjir glava i zagrlila Filipa Filipoviča. Pas je dremao, u stomaku mu nije više bilo mučno, uživao je u gotovo zaceljenom bedru i toploti, čak je zadremao i uspeo da vidi delić prijatnog sna: kao on iščupao sovi čitavu pregršt perja iz repa... a onda se začuo uzbuđeni glas iznad glave. - Suviše sam poznat u Moskvi, profesore. Šta da radim? - Gospodo, ne može to tako! - ljutito je vikao Filip Filipovič. - Treba se ograničavati. Koliko je njoj godina? - Četrnaest, profesore... Vi shvatate, ako se za to sazna - propao sam. Ovih dana treba da putujem službeno u inostranstvo. - Ali ja nisam pravnik, dragi moj... Pričekajte dve godine i oženite se njom. - Ja sam oženjen, profesore. - Ah, gospodine, gospodine! Vrata su se otvarala, smenjivala su se lica, zveckali instrumenti u ormaru - Filip Filipovič je radio bez odmora. Odvratan stan, mislio je pas. Ali kako je divno. A zašto li sam mu kog đavola ja bio potreban? Zar će me ostaviti da kod njega živim? Baš je čudan. Pa on je mogao samo da namigne i imao bi takvog psa da bi se svi divili. A možda sam i ja lep. Očigledno, to je moja sreća! A ova sova je đubre... Drska je.

Pas se najzad probudio kasno uveče, kad je zvonce prestalo da zvoni, i baš kada su se na vratima pojavili naročiti posetioci. Bilo ih je odjednom četvoro. Sve mladi ljudi i svi veoma skromno odeveni. Šta li je ovima potrebno? začuđeno je pomislio pas. Još neljubaznije je dočekao goste Filip Filipovič. Stajao je kraj pisaćeg stola u stavu vojskovođe koji osmatra neprijatelja. Nozdrve njegovog orlovskog nosa su se širile. Oni koji su došli tapkali su po tepihu. - Mi smo došli kod vas, profesore - reče onaj među njima na čijoj je glavi štrčalo četvrt aršina guste kovrdžave kose - evo zbog čega... - Vi, gospodo, uzalud idete bez kaljača po takvom vremenu poučno ga prekide Filip Filipovič. - Prvo, prehladićete se, a drugo, isprljali ste mi tepihe, a svi moji tepisi su persijski. Ovaj s gustom kosom ućuta, i sva četvorica su netremice posmatrala Filipa Filipoviča. Ćutanje je trajalo nekoliko sekundi, i prekidano je samo dobovanjem prstiju Filipa Filipoviča po ukrašenom drvenom tanjiru na stolu. - Prvo, mi nismo gospoda - progovori najzad najmlađi od četvorice, kajsijastog izgleda. - Drugo - prekide ga Filip Filipovič - jeste li vi muško ili žensko? Četvoro opet zaćuta otvorenih usta. Ovoga puta prvi je došao sebi onaj s gustom kosom. - U čemu je razlika, druže? - gordo je upitao. - Ja sam... žensko - priznao je kajsijasti mladić u kožnoj vindjakni i silno pocrveneo. Odmah za njim zbog nečega je pocrveneo i jedan plavi u krznenoj kapi. - U tom slučaju možete ostati u kačketu, a vas, uvaženi gospodine, molim da skinete kapu - sugestivno reče Filip Filipovič. - Ja vam nisam uvaženi gospodin! - oštro mu odbrusi plavi, skidajući kapu. - Došli smo kod vas - ponovo otpoče onaj crni s gustom kosom. - Pre svega, ko ste to vi? - Mi smo... novi kućni savet naše zgrade - s uzdržanim besom poče da govori onaj crni. - Ja sam Švonder, ona - Vjazemskaja, on - drug Pjostruhin, a ovaj ovde Šarovkjan. I, eto, mi... - Jesu li to vas uselili u stan Fjodora Pavloviča Sabljina? - Nas - odgovori Švonder. - Bože, propade Kalabuhovska zgrada! - očajno reče Filip Filipovič, pljesnuvši rukama.

- Šta je, profesore, vi se smejete? - pobuni se Švonder. - Ma kakvi smejem! Ja sam očajan! - uzviknu Filip Filipovič. - Šta će sad biti s parnim grejanjem? - Vi se rugate, profesore Preobraženski? - Zbog čega ste došli kod mene? Govorite što pre, treba da idem na ručak. - Mi smo uprava zgrade - s mržnjom reče Švonder. - Došli smo kod vas posle zajedničkog sastanka stanara naše zgrade, na kome je postavljeno pitanje preraspodele stanara u zgradi. - Ko je na čemu bio postavljen? - uzviknu Filip Filipovič. Potrudite se da vaše misli izlažete jasnije. - Postavljeno je pitanje useljavanja... - Dosta! Shvatio sam! Da li vam je poznato da je moj stan odlukom od dvanaestog avgusta oslobođen bilo kakvih useljavanja i premeštanja? - Poznato nam je - reče Švonder. - Ali je na zajedničkom sastanku razmotreno vaše pitanje i donet je zaključak da vi, sve u svemu, zauzimate veoma mnogo prostora. Veoma mnogo. Vi sami stanujete u sedam soba. - Ja sam stanujem i radim u sedam soba - reče Filip Filipovič - i želeo bih da imam i osmu. Ona mi je potrebna za biblioteku. Četvoro je zanemelo. - Osmu? O-ho-o! - progovori plavi, koji je skinuo kapu. - Ovo je dobro! - To je nepojmljivo! - uzviknu mladić, koji je, kao što se ispostavilo, u stvari žensko. - Meni predsoblje, zamislite, služi kao biblioteka, trpezarija - dva, radna soba - tri, prijemno odeljenje - četiri, odeljenje za operacije pet, spavaća soba - šest, soba za poslugu sedam. Sve u svemu, nije dovoljno... Uostalom, to nije ni važno. Moj stan je oslobođen, i o tome nema šta da se razgovara. Smem li da ručam? - Izvinite - reče četvrti, koji je ličio na gundelja. - Izvinite - prekide ga Švonder - upravo smo zbog trpezarije i prijemnog odeljenja i došli da porazgovaramo. Zajednički sastanak vas moli da se dobrovoljno, u duhu radne discipline, odreknete trpezarije. Trpezariju nema niko u Moskvi. - Čak ni Isidora Dankan - zvonko reče žena. S Filipom Filipovičem se nešto desilo, usled čega je njegovo lice

nežno porumenelo, i on nije izgovorio nijednu reč, iščekujući šta će se dalje dogoditi. - I od prijemnog odeljenja takođe - nastavi Švonder. - Prijemno odeljenje se može komotno spojiti sa radnom sobom. - Aha - nekim čudnim glasom promrmlja Filip Filipovič. - A gde ja treba da se hranim? - U spavaćoj sobi - u horu odgovoriše svo četvoro. Rumenilo Filipa Filipoviča dobi unekoliko sivkastu nijansu. - U spavaćoj sobi da ručavam - reče on prigušenim glasom. - U prijemnom odeljenju da čitam, u predsoblju da se odevam, da operišem u sobi za poslugu, a u trpezariji da vršim preglede. Sasvim je moguće da Isidora Dankan tako i radi. Možda ona ručava u radnoj sobi, a zečeve kolje u kupatilu. Ali ja nisam Isidora Dankan! iznenada riknu Filip Filipovič, i rumenilo njegovog lica pređe u žutu boju. - Ja ću ručavati u trpezariji, a operisaću u odeljenju za operacije! Prenesite to zajedničkom sastanku, i molim vas lepo da se vratite svojim poslovima i omogućite mi da ručavam tamo gde to čine svi normalni ljudi, što znači u trpezariji, a ne u predsoblju, i ne u dečjoj sobi. - U tom slučaju, profesore, s obzirom na vaše uporno odbijanje reče uzbuđeni Švonder - moliću vas da pričekate jedan trenutak. To ti je ličnost! oduševljeno pomisli pas. Sav je na mene. O, lupiće ih on sada, i te kako će ih lupiti. Ne znam još na koji način, ali tako će ih srediti... Udri ih! Ovog s mršavim kolenima treba zgrabiti iznad čizme za list... r-r-r-r... Filip Filipovič uze slušalicu i poče da govori: - Molim vas... da... hvala vam. Molim vas Petra Aleksandroviča. Profesor Preobraženski. Petar Aleksandrovič? Drago mi je što sam vas zatekao. Hvala vam, dobro sam. Petre Aleksandroviču, neću moći da vas operišem. Šta? Uopšte neću moći. Kao ni ostale. Evo zašto: prestajem da radim u Moskvi i uopšte u Rusiji... Upravo je kod mene upalo četvoro, među njima i jedna žena preobučena u muškarca, i dvoje naoružanih revolverima. Terorišu me u stanu s ciljem da oduzmu jedan njegov deo. - Dozvolite, profesore - poče Švonder, menjajući se u licu. - Izvinite, ne mogu da ponovim sve šta su mi rekli. Ja nisam lovac na besmislice. Dovoljno je da kažem da su mi predložili da se odreknem svog prijemnog odeljenja. Drugim rečima, primoravaju me

da operišem tamo gde sam do sada rezao zečeve. U takvim uslovima ja ne samo da ne mogu, već i nemam prava da radim. Zato prestajem da radim, zaključavam stan u Soči. Ključeve mogu da predam Švonderu. Neka operiše on. Četvoro se ohladilo. Sneg im se topio na čizmama. - Šta da radim... I meni je neprijatno... Kako? O ne, Petre Aleksandroviču! O, ne! Više ne mogu tako. Mom strpljenju je došao kraj. To je već drugi slučaj u avgustu... Kako? Hm... Kako hoćete. Makar i to. Ali samo pod jednim uslovom: bilo od koga, bilo kad, bilo šta, ali da to bude takva isprava da ni Švonder, ni bilo ko drugi ne može čak ni da se približi vratima mog stana. Definitivna isprava. Faktička. Prava! Da bude zaštićeno. Da se moje ime čak i ne spominje. U redu. Ja sam za njih mrtav. Da, da. Molim? Ko? Aha... E, to je druga stvar. Aha... Dobro. Sad ću mu dati slušalicu. Budite ljubazni - zmijskim glasom obrati se Filip Filipovič Švonderu. - Sada će malo porazgovarati s vama. - Dozvolite, profesore - reče Švonder, čas usplahiren, čas smiren. Vi se izokrenuli smisao naših reči. - Molim vas da ne upotrebljavate takve izraze. Švonder nevoljno uze slušalicu i poče da mrmlja. - Molim. Da... Predsednik kućnog saveta... Mi smo se držali pravila... Tako je kod profesora, i to je sasvim izuzetna situacija. .. Mi znamo za njegove radove... Čitavih pet soba smo hteli da mu ostavimo... U redu... kad je tako... Dobro. Sasvim crven u licu okačio je slušalicu i okrenuo se. Kako ga je sredio! To ti je ličnost! ushićeno je mislio pas. Verovatno zna neku čarobnu reč? Sad me možete i tući, kako god hoćete, ali ja odavde ne idem. Ono troje, otvorenih usta, gledali su ispljuvanog Švondera. - To je sramota! - plašljivo reče on. - Kad bi sad bila diskusija - poče žena, sva uzbuđena, dok joj je crvenilo izbijalo po licu - ja bih dokazala Petru Aleksandroviču... - Izvinite, ne mislite valjda da sad pokrenete tu diskusiju? - učtivo upita Filip Filipovič. Oči žene usplamteše. - Shvatam vašu ironiju, profesore, mi ćemo sad otići. Samo ja, kao onaj koji rukovodi kulturnim odeljenjem zgrade... - Ona koja rukovodi - ispravi je Filip Filipovič.

- ... htela bih da vam predložim - tu žena izvuče ispod miške nekoliko časopisa jarkih boja i mokrih od snega - da uzmete nekoliko časopisa u korist dece u Nemačkoj. Pola rublje primerak. - Ne, neću ih uzeti - kratko reče Filip Filipovič, iskosa gledajući u časopise. Apsolutno čuđenje ogledalo se na licima, a ženino lice se obli tamnim rumenilom. - Zašto odbijate? - Ne želim. - Ne saosećate sa decom u Nemačkoj? - Saosećam. - Želite li po pola rublje? - Ne. - Ali zašto? - Ne želim. Ćutanje. - Znate, profesore - reče devojka i teško uzdahnu - kad bi ne biste bili evropska zvezda, i da se nisu zauzeli za vas na najbezobrazniji način - (onaj plavi ju je povukao za krajičak vindjakne, ali se ona otrgnu) - ličnosti o kojima ćemo, uverena sam, još prodiskutovati, vas bi trebalo uhapsiti. - A zbog čega? - radoznalo upita Filip Filipovič. - Vi mrzite proletarijat! - vatreno reče žena. - Da, ja ne volim proletarijat - tužno se saglasi Filip Filipovič i pritisnu zvonce. Negde je zazvonilo. Otvoriše se vrata prema hodniku. - Zina! - viknu Filip Filipovič. - Daj ručak. Vi ćete dozvoliti, gospodo? Četvoro ćuteći izađe iz radne sobe, ćuteći prođe kroz prijemno odeljenje, ćuteći i kroz predsoblje, i za njima se čulo kako se, teško i muklo, zatvaraju vrata na glavnom ulazu. Pas stade na zadnje noge i poče da metaniše pred Filipom Filipovičem. Na tanjirima ukrašenim rajskim bojama, obrubljenim širokom crnom linijom, ležali su lososi isečeni na tanke kriške, marinirana jegulja, na teškoj dasci parče vlažnog sira, a u srebrnoj posudi, obloženoj ledom - kavijar. Među tanjirima nekoliko krhkih čašica i tri

kristalne boce sa raznobojnim votkama. Sve je to bilo postavljeno na mermernom stočiću koji se udobno prislonio na ogromni bife od izrezbarene hrastovine, odakle su zračili snopovi staklene i srebrnaste svetlosti. Nasred sobe - težak, kao grobnica, sto, prekriven belim čaršavom, a na njemu dva pribora za jelo, salvete savijene u obliku papine kape i tri tamne boce. Zina je uzela prekriven srebrni tanjir u kome je nešto krčkalo. Iz njega poče da se širi takav miris da se psu odmah usta napuniše pljuvačkom. Vrtovi Semiramide, pomisli on i zalupa repom po parketu, kao štapom. - Daj to ovamo - halapljivo naredi Filip Filipovič. - Doktore Bormental, molim vas, ostavite kavijar na miru. I ako hoćete da poslušate dobar savet: sipajte ne englesku, već običnu rusku votku. Ujedeni lepotan - on je već bio bez mantila, u pristojnom crnom odelu - slegnu širokim ramenima, ljubazno se osmehnu i nali prozračnu. - „Novoblagoslovena”? - upita. - Bog s vama, dragi moj - odazva se domaćin. - To je alkohol. Darja Petrovna sama odlično pravi votku. - Ali recimo, Filipe Filipoviču, svi tvrde da je sasvim dobra od trideset gradi? - Kao prvo, votka treba da bude od četrdeset gradi, a ne od trideset - poučno reče Filip Filipovič. - A drugo, bog bi ih znao šta su tamo smućkali. Vi ćete možda reći: ono što im padne na pamet? - Sve odreda - ubeđeno je mrmljao ujedeni. - I ja isto tako mislim - reče Filip Filipovič i na iskap izli sadržinu čašice u grlo. - E, hm... doktore Bormental, molim vas: ovu stvar odjednom, i ako pogodite šta je to, ja sam vaš krvni neprijatelj celog života. „Od Sevilje do Granade...” On uz te reči nabode na srebrnu viljušku nešto nalik na komadić hleba. Ujedeni je sledio njegov primer. Oči Filipa Filipoviča se zasvetleše. - Nije loše? - žvaćući upita Filip Filipovič. - Nije loše? Odgovorite, uvaženi doktore. - Ovo je izvrsno - iskreno odgovori ujedeni. - Kako i ne bi bilo... Molim vas, Ivane Arnoldoviču, hladna predjela i supe jedu uz piće samo spahije koje boljševici nisu likvidirali. Čovek

koji sebe imalo poštuje operiše s toplim predjelima. A među toplim moskovskim predjelima - ovo je prvo. Nekad su ga savršeno pripremali u Slovenskom bazaru. Na, uzmi. - Psa u trpezariji hranite - razleže se ženski glas - a posle ga otuda ni kolačem nećeš namamiti. - Ne mari. Izgladneo, siromah. - Filip Filipovič dade psu na vrhu viljuške malo predjela, koje ovaj akrobatski vešto uhvati, a viljušku s treskom baci u kantu za otpatke. Posle toga iz tanjira se oseti miris barenih rakova; pas je sedeo u senci čaršava u stavu čuvara barutnog skladišta, a Filip Filipovič je, zadenuvši krajičak krute salvete za kragnu, pričao: - Jelo je, Ivane Arnoldoviču, komplikovana stvar. Treba umeti jesti, a zamislite: većina ljudi uopšte ne ume da jede. Valja ne samo znati šta pojesti, već i kada i kako. (Filip Filipovič je značajno zatresao kašikom.) I, šta pri tome govoriti. M-da. Ako brinete o svojoj probavi, moj vam je savet: ne govorite za ručkom o boljševizmu i medicini. I nemojte, ne daj bože, pre ručka da čitate sovjetske novine. - Hm... Ali drugih nema. - Nikakve nemojte čitati. Znate, ja sam u svojoj klinici posmatrao trideset bolesnika. I šta mislite? Pacijenti koji ne čitaju novine osećaju se odlično. A oni koje sam specijalno primoravao da čitaju „Pravdu”, gubili su na težini. - Hm... - zainteresovano se odazva ujedeni, crveneći od supe i vina. - I ne samo to. Oslabili su im refleksi u kolenima, loš apetit, potištenost. - Eto đavola... - M-da. Uostalom o čemu to ja? I sam sam počeo da govorim o medicini. Filip Filipovič, zavalivši se, pritisnu zvonce i, iza zavese boje kao u višnje pojavi se Zina. Pas je dobio blednjikavo i podeblje parče jesetre, koja mu se nije dopala, a odmah posle toga komad krvavog bifteka. Smazavši ga, on odjednom oseti da želi da spava i da više ne može da vidi nikakvu hranu. Čudno osećanje, pomisli on, otežalih kapaka, da moje oči više ne vide nikakvu hranu... A pušiti posle jela, to je glupo... Trpezarija se ispuni neprijatnim plavim dimom. Pas je dremao, položivši glavu na prednje šape.

- „Sen-Žilijen” je pristojno vino - čuo je kroz san. - Ali sada ga nema. Potmuo, prigušen tavanicom i tepisima, odnekud odozgo, sa strane, začuo se horal. Filip Filipovič je zazvonio i došla je Zina. - Zinočka, šta sad to znači? - Opet održavaju zajednički sastanak, Filipe Filipoviču - reče Zina. - Opet! - tužno uzviknu Filip Filipovič. - E, sad mora da je gotovo, propade Kalabuhovska zgrada. Moraćemo da odemo, ali kuda pitanje je sad? Sve će ići kao po loju. Prvo svako veče pevanje, onda će se zamrznuti cevi, zatim će da pukne kazan u kotlarnici i tako dalje. Svršeno je s Kalabuhovskom zgradom. - Sekira se Filip Filipovič - primeti Zina osmehujući se, i odnese gomilu tanjira. - Ma kako da se ne nerviram?! - viknu Filip Filipovič. - Pomislite samo kakva je to zgrada bila! - Vi suviše crno gledate na stvari, Filipe Filipoviču - usprotivi se ujedeni lepotan. - One su se sada izmenile. - Dragi moj, vi me znate, zar ne? Ja sam čovek koji voli činjenice, čovek koji posmatra. Ja sam neprijatelj neosnovanih hipoteza. I to je vrlo dobro poznato, ne samo u Rusiji, već i u Evropi. Ako ja o nečemu govorim, znači da se to zasniva na nekoj činjenici iz koje izvodim zaključak. I evo vam činjenice: čiviluk i polica za kaljače u našoj zgradi. - To je interesantno... Gluposti su kaljače, nije u kaljačama sreća, pomisli pas. Ali ličnost je eminentna. - Ako je po volji: polica za kaljače. Od hiljadu devetsto treće stanujem u ovoj zgradi. I eto, za sve to vreme, do marta hiljadu devetsto sedamnaeste godine, nije bilo ni jednog slučaja - podvlačim ni jednog slučaja da sa našeg glavnog ulaza nestane makar i jedan par kaljača, iako su zajednička vrata bila otključana. Pazite, ovde ima dvanaest stanova. Ja primam pacijente. Petog marta hiljadu devetsto sedamnaeste godine, jednog divnog dana, nestale su sve kaljače, uključujući dva para mojih, tri štapa, kaput i samovar domara. I od tada polica za kaljače prestala je da postoji. Dragi moj! A o parnom grejanju da i ne govorim. Ne govorim. Neka ga! Ako je socijalna revolucija, ne moramo se grejati. Ali ja postavljam pitanje: zašto su

svi, kada je otpočela ta priča, počeli da hodaju u kaljačama i valjenkama po mermernim stepenicama? Zar Karl Marks zabranjuje da se na stepenicama drže staze? Zar je negde kod Karla Marksa rečeno da drugi ulaz Kalabuhovskog doma na Prečistenki treba zakovati daskama i ići naokolo kroz pomoćni ulaz? Zašto proleter ne može da ostavi svoje kaljače dole, i zašto kalja mermer? - Pa on, Filipe Filipoviču, uopšte nema kaljače - promuca ujedeni. - Nije tačno! - gromkim glasom odgovori Filip Filipovič i nali čašu vina. - Ja ne odobravam liker posle jela: on otežava i loše deluju na jetra... Nije tačno! On sada ima kaljače, i to su moje kaljače. To su baš one kaljače koje su iščezle u proleće hiljadu devetsto sedamnaeste godine. Postavlja se pitanje: ko ih je izneo? Ja? Neće biti. Buržuj Sabljin? - Filip Filipovič upre prstom u plafon. - Smešno je čak i pretpostaviti. Vlasnik fabrike šećera Polezov? (Filip Filipovič pokaza na stranu.) Ni u kom slučaju? M-da! Ali bar da ih skidaju na stepenicama! (Filip Filipovič poče da se crveni.) Ali kog su đavola sklonili cveće sa trgova? Zbog čega struja, koja daj bože da se za poslednjih dvadeset godina gasila dva puta, sada redovno nestaje jednom mesečno? Doktore Bormental, statistika je strašna stvar. Vi koji ste upoznati sa svim najnovijim kretanjima znate to bolje nego ma ko dragi. - Rasulo, privredne teškoće, Filipe Filipoviču! - Ne - apsolutno sigurnim glasom reče Filip Filipovič. - Ne, vi prvi, Ivane Arnoldoviču, pokušajte da se uzdržite od upotrebe te reči. To je fatamorgana, dim, fikcija. - I Filip Filipovič široko raširi kratke prste, usled čega dve senke, nalik na kornjače, počeše da puze po čaršavu. Šta predstavlja to vaše rasulo? Starica sa štapom? Veštica koja je razbila sva stakla, pogasila sve sijalice? Pa ona uopšte i ne postoji. Šta vi podrazumevate pod tom reči? - besno upita Filip Filipovič nesrećnu kartonsku patku koja je visila pored bifea, okrenuta glavom nadole, i sam odgovori umesto nje: - Evo šta je to: ako ja, umesto da operišem, svake večeri u svom stanu počnem da pevam u horu, kod mene će nastati rasulo. I ako ja, ulazeći u klozet, počnem, izvinite na izrazu, da mokrim pored šolje, a to isto budu i radile Zina i Darja Petrovna, u klozetu će doći do rasula. Prema tome, rasulo je ne u klozetima, već u glavama. Znači, kada ti „horitoni” viču „Dole rasulo!” - ja se smejem. (Lice Filipa Filipoviča se tako iskrivilo da je ujedeni iskrivio usta.) - Kunem vam se, meni je smešno! To znači da svaki od

njih treba da lupi sebe po zatiljku. I onda kada izbije iz glave svaku halucinaciju i počne da se bavi čišćenjem šupe, svojim pravim poslom, rasulo će samo po sebi nestati. Ne može se služiti dvojici bogova. Nemoguće je istovremeno čistiti tramvajske šine i rešavati sudbinu nekih španskih odrpanaca! To nikome neće poći za rukom, doktore, tim pre ljudima koji su, sve u svemu, zaostali za Evropom dvesta godina, i još uvek nesigurno zakopčavaju sopstvene pantalone! Filip Filipovič je pao u vatru. Njegove jastrepske nozdrve su se širile. Sakupivši snagu posle dobrog ručka, grmeo je poput drevnog proroka, a glava mu je svetlucala kao srebro. Njegove reči dopirale su do sanjivog psa kao potmula podzemna tutnjava. Čas se sova s glupim žutim očima pojavljivala u psećem snu, čas odvratna njuška kuvara u uprljanoj kecelji, čas hrabri brk Filipa Filipoviča, osvetljen jakom električnom svetlošću, čas su neke lagane senke škripale i nestajale, a u psećem stomaku, plivajući u soku, vario se raskomadani biftek. On bi na mitinzima pare mogao da zarađuje, razmišljao je pas. Prvoklasni maher. Uostalom, on je i ovako, očigledno, dobar parajlija. - Policajac! - vikao je Filip Filipovič - Policajac! O-ho-ooo-o - nekakvi mehuri su se rasprskavali o pseću glavu. - Policajac! To i samo to! I apsolutno nije važno da li će on biti s kokardom ili u crvenom kačketu. Postaviti policajca uz svakog čoveka i naterati tog policajca da smiri vokalne porive naših građana! Vi kažete „rasulo”. Ja vam kažem, doktore, da se ništa neće izmeniti nabolje u našoj zgradi, niti u bilo kojoj drugoj zgradi, dok ne smirite te pevače. Čim oni prekinu svoje koncerte, situacija će se sama po sebi izmeniti nabolje. - Vi govorite kontrarevolucionarne stvari, Filipe Filipoviču primeti u šali ujedeni. - Ne daj bože da vas ko čuje. - Nije to ništa opasno - vatreno reče Filip Filipovič. - Nikakva kontrarevolucija. Uzgred, eto još jedne reči koju uopšte ne podnosim. Apsolutno je neizvesno šta se pod njom krije. Đavo će ga znati! Dakle, ja kažem: ama nikakve tu kontrarevolucije nema u mojim rečima. U njima je samo zdrav razum i životno iskustvo... Ovde Filip Filipovič izvuče ispod kragne krajičak blistave ispresavijene salvete i zgužvavši je stavi je pored nedopijene čaše vina. Ujedeni istog časa ustade i zahvali: mersi. - Trenutak, doktore - zaustavi ga Filip Filipovič, vadeći novčanik iz

džepa od pantalona. On zaškilji očima, odbroja bele novčanice i pruži ih ujedenom govoreći: - Za danas vam, Ivane Arnoldoviču, pripada četrdeset rubalja. Izvolite. Postradali od psa ljubazno zahvali i, crveneći, tutnu novac u džep od kaputa. - Jesam li vam potreban večeras, Filipe Filipoviču? - upita. - Ne, hvala, dragi moj. Danas ništa nećemo raditi. Kao prvo, zec je crkao, a drugo, večeras je u Boljšom „Aida”. A ja je odavno nisam slušao. „Volim...” Sećate li se? Duet... tari-rarim. - Kako svugde stižete, Filipe Filipoviču? - s poštovanjem upita lekar. - Svugde stiže onaj koji nikuda ne žuri - poučno objasni domaćin. Naravno, ako bih ja počeo da trčim po sastancima i pevam po ceo dan kao slavuj, umesto da se bavim svojim pravim poslom, ja nikud ne bih stigao. - Ispod prstiju Filipa Filipoviča zazvoni sat. - Prošlo je osam... Poći ću na drugi čin... Ja sam pristalica podele rada. Neka u Boljšom pevaju, a ja ću da operišem. I biće dobro. I nikakvog rasula... Znate šta, Ivane Arnoldoviču, vi ipak pažljivo osmatrajte: čim bude odgovarajuća smrt, odmah sa stola u hranljivu tečnost i kod mene! - Ne brinite, Filipe Filipoviču, patolozi-anatomi su mi obećali. - Odlično, a mi ćemo za to vreme pogledati ovog uličnog neurastenika, okupaćemo ga. Neka mu kuk zaraste. Brine se o meni, pomisli pas. Veoma dobar čovek. Ja znam ko je on. On je čarobnjak, mag i čudotvorac iz pseće bajke... Nemoguće je da sam sve ovo video u snu. A šta ako sam sanjao? (Pas uzdrhta u snu.) Probudim se, i ničeg nema... Ni sijalica u svili, ni toplote, ni sitosti. Opet kapija, strahovita hladnoća, zaleđeni asfalt, glad, zli ljudi... Menze, sneg... Bože, kako će mi biti teško!... Ali ništa se od toga nije dogodilo. Kapija se rastopila kao ružan san, i više se nije povratila. Izgleda da rasulo nije bilo tako strašno. Bez obzira na njega, dvaput dnevno su se sive harmonike pod prozorom napajale i toplota se širila po celoj kući. Sasvim je jasno: pas je izvukao glavni pseći zgoditak. Sada su se njegove oči bar dvaput dnevno punile suzama zahvalnosti,

namenjenim prečistenskom mudracu. Osim toga su ogledala u salonu, u sobi za prijem između ormara, odražavala lik srećnog psalepotana. Ja sam... lepotan. Možda sam neki nepoznati pseći princ inkognito, razmišljao je pas, gledajući čupavog, tamnosmeđeg psa sa zadovoljnom njuškom, koji se šepurio u daljinama ogledala. - Sasvim je moguće da je moja baka zgrešila s njufaundlenderom. Eto, kad gledam, vidim da na njušci imam belu pegu. Otkuda mi ona, pitam se. Filip Filipovič je čovek od ukusa, ne bi on uzeo prvog psa skitnicu koga sretne na ulici. U toku nedelje pas je požderao koliko za gladnih mesec i po na ulici. Nije reč, naravno, samo o kvantitetu. A o kvalitetu hrane kod Filipa Filipoviča ne treba ni govoriti. Čak i ako se ne uzme u obzir da je Darja Petrovna kupovala svakog dana gomilu kobasica na Smolenskoj pijaci za 18 kopejki, dovoljno je pomenuti samo večere u 7 sati uveče u trpezariji, kojima je pas prisustvovao, bez obzira na proteste šarmantne Zine. Tokom ovih večera, Filip Filipovič je definitivno dobio naziv božanstva. Pas je stajao na zadnjim šapama i žvakao kaput, pas je izučio način na koji zvoni Filip Filipovič: dvaput odsečna zvuka zvonceta; odmah je lajući izletao da ga dočeka u predsoblju. Gazda je upadao u bundi od mrke lisice, svetlucajući milionima snežnih iskrica, mirišući na mandarine, cigare, mirise, limunove, benzin, kolonjsku vodu, sukno, a njegov glas, kao vojnička truba, razlegao se po celom stanu. - Zašto si, svinjo jedna, raščerupao sovu? Zar ti je smetala? Šta je smetala, pitam ja tebe? Zašto si razbio profesora Mečnjikova? - Trebalo bi ga, Filipe Filipoviču, išibati bičem, bar jednom usplahireno je govorila Zina. - Inače će se sasvim razmaziti. Pogledajte samo šta je uradio s vašim kaljačama. - Nikoga ne treba išibati - rekao je Filip Filipovič. - Upamti to jednom zauvek. Na čoveka i na životinju može se uticati samo sugestijom. Jeste li mu davali meso danas? - Gospode, pa on je sve živo u kući požderao. I vi još pitate, Filipe Filipoviču. Čudim se kako ne pukne. - Neka samo jede i nek mu je nazdravlje... Šta ti je smetala sova, mangupe? - U-u! - skičao je pas-ulizica i puzio na trbuhu, izokrenuvši šape. Zatim su psa, držeći ga za šiju, uz buku odvukli preko sobe za

prijem pacijenata u radnu sobu. Zavijao je, ujedao, grčevito se hvatao za tepih, vukao se na turu, kao u cirkusu. Nasred radne sobe, na tepihu je ležala sova sa staklenim očima, rasporenog stomaka, iz koga su virile neke crvene krpe i širio se miris naftalina. Na stolu je ležao portret, razbijen u paramparčad. - Namerno nisam htela da počistim, da biste mogli da se nauživate - referisala je Zina. - Jer je ta bitanga skočila na sto... i cap!... nju za rep. Nisam ni stigla da se osvestim, a on ju je svu rastrgao. Gurnite mu njušku u sovu, Filipe Filipoviču, da upamti kako se stvari kvare. Otpoče urlikanje. Psa, koji se zapleo u tepihu, vukli su kako bi mu njušku nabili u sovu. Pritom su psu tekle gorke suze, i on pomisli: Udrite, samo me nemojte izbaciti iz stana. - Sovu odnesite još danas da se napuni! Osim toga, evo ti osam rubalja i šesnaest kopejaka za tramvaj, idi do Mura, kupi mu dobru ogrlicu s lancem. Sledećeg dana su psu navukli širok i blistav kaiš oko vrata. U prvom trenutku, pogledavši se u ogledalu, on se veoma oneraspoložio, podvio rep i otišao u kupatilo, razmišljajući kako da skine ogrlicu uz pomoć kovčega ili sanduka. Ali ubrzo je shvatio da je on... jednostavno budala. Zina ga je povela na lancu u šetnju po Obuhovoj ulici. Hodao je kao zatvorenik, umirući od stida, ali, idući po Prečistenki i došavši do hrama Hristova, odlično je shvatio šta znači ogrlica u životu. Luda zavist se ogledala u očima svih pasa koje je susretao, a kod Mrtve ulice olajao ga je neki dugonja džukac s podsečenim repom kao „gospodsku bitangu”. Kad su prelazili preko tramvajskih šina, milicioner je sa zadovoljstvom i poštovanjem pogledao u ogrlicu, a kad su se vraćali, dogodila se najneverovatnija stvar na svetu: vratar Fjodor je svojim rukama otvorio glavnu kapiju i propustio Šarova. Zini je pritom rekao: - Gle kakvog je čupavka nabavio Filip Filipovič! Baš je debeo. - Kako i ne bi bio, za šestoro ždere - objasnila je Zina, rumena i lepa od mraza. Ogrlica... to ti je isto što i tašna - našalio se u mislima pas i, njišući zadnjicom, otišao na prvi sprat kao gospodin. Ocenivši ogrlicu prema zasluzi, posetio je ono rajsko odeljenje gde mu je do tada pristup bio kategorički zabranjen - carstvo kuvarice Darje Petrovne. Ceo stan nije vredeo ni dva pedlja Darjinog carstva. Svakog dana u peći, odozgo crnoj, a sa strane obloženoj keramikom,

besneo je plamen. Tresla se rerna. U purpurnim stubovima gorelo je večito plamenim bolom i nezasitom strašću lice Darje Petrovne. Blistalo je, obliveno masnoćom. U njenoj modernoj frizuri svetlucala su na ušima i potiljku 22 veštačka brilijanta. Po zidovima su na kukama visili zlatni lonci, sva kuhinja je odisala mirisima, krkljala je i šištala svojim poklopljenim posudama. - Napolje! - vrištala je Darja Petrovna. - Napolje, besprizorni džeparošu. Još mi samo ti trebaš! Sad ću te ja mašicama! Ma šta ti je? Zašto me grdiš? - umiljato je čkiljio pas očima. Kakav sam ja džeparoš? Zar ne primećujete ogrlicu? I on se porebarke provukao, proturajući najpre njušku kroz vrata. Pas Šarov je vladao nekakvom tajnom kojom je pokoravao ljudska srca. Već dva dana je ležao kraj korpe sa ugljem i posmatrao kako radi Darja Petrovna. Oštrim uzanim nožem ona je odsecala nemoćnim prepelicama glave i noge, zatim kao strašni dželat s kostiju skidala meso, onda vadila utrobu, nešto okretala u mašini za mlevenje mesa. Za to vreme je Šarov komadao glavu tetreba. Iz šerpice pune mleka Darja Petrovna je vadila komadiće omekšale vekne, mesila ih na dasci sa mlevenim mesom, prelivala sve to pavlakom, solila, i od toga na dasci pravila kotlete. U peći je zujalo kao za vreme požara, a na tiganju je nešto krkljalo, nadimalo se i poskakivalo. Vratanca su se s treskom otvarala, otkrivajući strašni pakao u kome je sve krčkalo i prelivalo se. Uveče se gasila plamena peć, u kuhinjskom prozoru nad belom polovinom kao zavesa je stajala tamna i važna prečistenska noć s usamljenom zvezdom. U kuhinji je pod bio vlažan, lonci su tajanstveno i mutno svetlucali, na stolu je ležala vatrogasna kapa. Šarov je leškario na toploj peći, kao lav kraj kapije, i radoznalo podigavši jedno uho gledao kako čovek crnih brkova, sav uzbuđen, opasan širokim kožnim kaišem, iza poluotvorenih vrata Zine i Darje Petrovne grli Darju Petrovnu. Lice mu je plamtelo od patnje i strasti, osim mrtvog, napuderisanog nosa. Tračak svetlosti padao je preko brkajlije dok je paradna bluza klizila s njegovih ramena. - Navrzao se kao demon - gunđala je Darja Petrovna u polumraku. - Pusti me! Sad će doći Zina. Šta ti je, kao da su i tebe podmladili? - Meni to ne treba - jedva vladajući sobom i promuklo odgovarao je brkati. - Kako ste vatreni! Uveče se prečistenska zvezda skrivala iza teških roletni, i, ukoliko

u Boljšom teatru nije bilo „Aide”, a nije zasedalo ni Sverusko udruženje hirurga, božanstvo se smeštalo u duboku fotelju u radnoj sobi. Osvetljenja na tavanici nije bilo. Gorela je samo jedna zelena sijalica na stolu. Šarov je ležao na tepihu u senci i netremice gledao strašne stvari. U odvratnoj mutnoj tečnosti u staklenim posudama ležali su čovečji mozgovi. Ruke božanstva gole su do lakata, u žućkastim rumenim rukavicama, dok ljigavi i zatupasti prsti kopaju po vijugama. Povremeno bi se božanstvo naoružalo malim svetlim nožićem, i lagano rezalo žute elastične mozgove. - „Na obale svetog Nila” - tiho je pevušilo božanstvo, grickajući usne i prisećajući se zlatnog enterijera Boljšog teatra. Cevi su se u tom trenutku zagrevale do usijanja. Toplota se širila ka tavanici, a otuda po celoj sobi; u pasjoj dlaci vaskrsavala je i poslednja buva koju Filip Filipovič još nije istrebio, ali koja je već bila osuđena. Tepisi su prigušivali zvuke u stanu. A onda su negde daleko zaškripala ulazna vrata. Ode Zinka u bioskop, mislio je pas. A čim se vrati, trebalo bi da večeramo. Danas su, nadajmo se, teleće šnicle. Tog sudbonosnog dana Šarovu se još od ranog jutra javilo neko strašno predosećanje. Usled toga je iznenada zaspao, a jutarnji doručak - pola čaše ovsene kaše i jučerašnju jagnjeću kost - pojeo je bez apetita. Onda se s osećanjem dosade odšetao u sobu za prijem i zalajao na sopstveni lik u ogledalu. Ali dan je, pošto ga je Zina odvela da se prošeta bulevarom, prošao kao i obično. Nije bilo prijema bolesnika, jer, kao što je poznato, utorkom nema prijema; božanstvo je sedelo u svojoj radnoj sobi, raširivši po stolu neke teške knjige sa šarenim slikama. Čekalo se na ručak. Pas je unekoliko živnuo pomislivši da će danas, kako je tačno saznao u kuhinji, posle supe biti ćurka. Prolazeći hodnikom, čuo je kako u radnoj sobi Filipa Filipoviča neprijatno i neočekivano zvoni telefon. Filip Filipovič je uzeo slušalicu, pažljivo slušao i odjednom se uzbudio. - Odlično - začuo se njegov glas. - Odmah ga dovezite, odmah! Najednom se ustumarao, pozvao Zinu; kad je došla, naredio je da se odmah služi ručak. - Ručak! Ručak! Ručak! U trpezariji se istog časa začuo zveket tanjira. Zina je počela da

juri, u kuhinji se čulo gunđanje Darje Petrovne da ćurka još nije gotova. Pas je opet osetio uzbuđenje. Ne volim gužvu u stanu, razmišljao je... I samo što je to pomislio, gužva je dobila još neprijatniji obrt. Pre svega zbog pojave nekad ujedenog doktora Bormentala. Ovaj je doneo kofer iz koga se širio smrad i, ne svlačeći se, jurnuo s njim kroz hodnik u sobu za prijem. Filip Filipovič je ostavio nedopijenu šoljicu kafe, što ranije nikada nije činio, potrčao u susret Bormentalu, što se, takođe, nikada ranije nije događalo. - Kada je umro? - povikao je. - Pre tri sata - odgovori Bormental ne skidajući snegom pokrivenu šubaru i otvarajući kofer. Ko li je to umro? - namrgođen i nezadovoljan pomisli pas i promuva se između nogu. Ne mogu da podnesem kad svi jure. - Skloni mi se ispod nogu! Brže, brže, brže! - povika Filip Filipovič i poče da zvoni na sva zvona, kako se psu učini. Dotrča Zina. - Zina! Darja Petrovna neka odgovara na telefonske pozive, ali nikoga ne primati! Ti si nam potrebna. Doktore Bormental, brže, brže, brže! Ne sviđa mi se, ne sviđa mi se to - pas se uvređeno durio i počeo da tumara po stanu, dok se cela gužva odvijala u sobi za prijem. Zina se neočekivano našla u belom ogrtaču, nalik na čaršav, i počela da trči tamo-amo, od sobe za prijem do kuhinje. Da li da pođem i da se najedem? Neka idu oni dođavola! - odluči pas, ali je suočen s velikim iznenađenjem. - Šarovu ne davati ništa da jede! - čula se zapovest iz sobe za prijem. - Kad bi neko mogao da pripazi na njega... - Zaključati ga! I Šarova su namamili i zaključali u kupatilu. Bezobrazluk, pomisli pas, sedeći u polumračnom kupatilu. Prosto glupo... Oko četvrt sata je on proveo u kupatilu u čudnom raspoloženju čas gnevan, čas nekako inertan. Sve je bilo dosadno, nejasno... Pa dobro, videćemo da li ćete sutra imati kaljače, mnogopoštovani Filipe Filipoviču, mislio je pas. Dva para ste već morali da kupite i još jedan ćete kupiti. Pse da ne zaključavate. Ali odjednom je tok njegovih ljutitih misli bio prekinut. Neočekivano i jasno privideo mu se delić najranije mladosti. Sunčano,

ogromno dvorište kod Preobraženskog trga, parčad sunca u bocama, razbijena cigla, slobodni psi lutalice. Ne, kuda bi, ni na kakvu slobodu odavde nećeš izaći, čemu se zavaravati, cvileo je. Ja sam se navikao. Ja sam gospodski pas, inteligentno biće, oprobao sam najbolji život. I šta je, u stvari, sloboda? Dim, fatamorgana, fikcija. Lupetanje ozlojeđenih demokrata... Polumrak u kupatilu postao je strašan, i on poče da zavija, bacio se na vrata i počeo da grebe. - U-u-u! - muklo cičanje kao iz bureta pronelo se po stanu. Sovu ću opet rastrgnuti - besno, ali nemoćno pomisli on. Zatim je onemoćao, legao, a kada se pridigao, dlake su mu se nakostrešile, zbog nečega su mu se prividele odvratne vučje oči. I, u trenutku najveće patnje, vrata se širom otvoriše. Izašao je, stresavši se usput, i tužno se uputio prema kuhinji, ali ga je Zina energično povukla za ogrlicu u pravcu sobe za prijem bolesnika. Pas je osetio hladnoću u srcu. Zašto li sam im ja potreban? podozrivo je pomislio. Kuk je zarastao. Ništa ne razumem. I počeo je da kliže po glatkom parketu, opirući se. Tako je i doveden u prijemno odeljenje. U njemu ga je, pre svega, prenerazila neobično jaka svetlost. Okupan svetlošću stajao je žrec, i kroz zube pevušio o svetim obalama Nila. Samo po uznemirujućem mirisu moglo se osetiti da je to Filip Filipovič. Njegov podšišane bele vlasti skrivala je bela kapa koja je ličila na kamilavku. Božanstvo je bilo svo u belom, a iznad belog gumena kecelja, kao epitrahilj. Ruke - u crnim rukavicama. Sličnu kapu imao je na glavi i ujedeni. Dugački sto bio je rasklopljen, a sa strane primaknut mali četvorougaoni stočić, na bleštavoj nozi. Ovde je pas najviše mrzeo ujedenog, i to najviše zbog današnjeg pogleda njegovih očiju. One su danas bile na oprezu, lažne, a u njihovoj dubini skrivalo se nešto loše, pakosno, ako ne i zločinačko. Pas je mračno i tužno pogledao u njega i otišao u ćošak. - Ogrlicu, Zina - tiho reče Filip Filipovič. - Nemojte ga samo usplahiriti. Izgled Zininih očiju odjednom je isto tako postao odvratan kao i kod ujedenog. Prišla mu je i, očigledno, neiskreno ga pomilovala. On

je pogleda s tugom i prezrenjem. Šta mogu... vas je troje. Savladaćete me ako zaželite. Ali sram vas bilo... Kad bih makar znao šta ćete sa mnom činiti. Zina je otkopčala ogrlicu, pas je vrteo glavom, zafrktao. Ujedeni se pojavio pred njim, šireći odvratan miris. Ah, kakva gadost.... Zbog čega mi je tako mutno u glavi i strašno, pomisli pas i ustuknu. - Brže, doktore - nestrpljivo je gunđao Filip Filipovič. Vazduh je mirisao na nešto oštro i sladunjavo. Ujedeni, ne skidajući svoj odvratni pogled sa psa, isturi iza leđa desnu ruku i ugura mu pramičak vlažne vate u nos. Šarov je otrpeo, u glavi mi se lako zavrtelo, ali je uspeo da odskoči. Ujedeni je skočio za njim i uspeo da mu svu njušku obavije vatom. Istog časa mu se prekide dah, ali uspeo je još jednom da opsuje. Zlikovac, sevnu mu kroz glavu. Zbog čega? I još jednom ga obaviše vatom. Neočekivano, tu, u sobi za prijem, pojavi se jezero, a na njemu u čamcima jako veseli veslači, nemoguće crveni psi. Noge se saviše, kao da su ostale bez kostiju. - Na sto! - doprle su odnekud veselo izgovorene reči Filipa Filipoviča i rastopile se u narandžastim strujama. Užasa je nestalo, zamenila ga radost. Jedno dve sekunde je umirući pas voleo ujedenog. Zatim se ceo svet odjednom izokrenuo odozdo nagore, i još samo jedan tren se osećala hladna, ali prijatna ruka na trbuhu. A onda - ništa. Na uzanom operacionom stolu ležao je otromboljen pas Šarov. Njegova glava je bespomoćno upirala o belu mušemu. Trbuh mu je bio ošišan, i sada je doktor Bormental, teško dišući i žureći, gurao mašinicu među dlake, šišajući Šarovljevu glavu. Filip Filipovič, oslonivši se rukama na kraj stola, pratio je ovu proceduru očima koje su blistale kao zlatni okviri njegovih naočara. Uzbuđeno je govorio: - Ivane Arnoldoviču, najvažniji je trenutak - kada uđem u „tursko sedlo”. Odmah ćete mi, molim vas, dodati organ, i odmah zašiti. Ako počne da teče krv izgubićemo u vremenu i pas će nam izdahnuti. Uostalom, za njega i onako nema nikakve šanse. - Filip Filipovič je zaćutao i, ironično se zagledavši u poluotvoreno pseće oko, dodao: - A znate, žalim ga. Zamislite, navikao sam na njega.

Istovremeno, podizao je ruke, kao da blagosilja nesrećnog psa Šarova. Ispod ošišane dlake zasvetlela se beličasta pseća koža. Bormental je odbacio mašinicu za šišanje i naoružao se brijačem. Nasapunjao je nemoćnu malu glavu i počeo da je brije. Pod brijačem je jako pucketalo, ponegde je izbijala krv. Obrijavši glavu, ujedeni je obrisao pramenom vate natopljene benzinom, zatim razvukao obnaženi pseći trbuh, i uzdahnuvši rekao: - Gotovo! Zina odvrnu slavinu nad lavaboom, i Bormental požuri da opere ruke. Zina mu ih poli alkoholom iz boce. - Mogu li da odem, Filipe Filipoviču? - upita ona, s gađenjem gledajući obrijanu pseću glavu. Otišla je. Bormental je i dalje užurbano radio: tankim zavojem obavio je Šarovljevu glavu, i tada se na jastuku ukaza neviđena pseća lobanja i čudna bradata njuška. Uto se pokrenu čudotvorac. On se ispravi, pogleda na pseću njušku i reče: - Pa, gospode blagoslovi. Nož! Bormental uze mali trbušasti nož iz gomile sjajnih instrumenata sa stola, i dodade ga čudotvorcu. Zatim i on, kao i čudotvorac, navuče crne rukavice. - Spava? - upita Filip Filipovič. - Čvrsto spava. Filip Filipovič stegnu zube, oči mu oštro blesnuše i, mahnuvši nožem, on vešto napravi dugačak zarez na Šarovljevom trbuhu. Koža se odmah razdvoji, a iz nje na sve strane šiknu krv. Bormental navali i poče tamponima gaze da pritiska Šarovljevu ranu, a zatim malim štipaljkama uhvati njene krajeve, i krv prestade da teče. Filip Filipovič ispra ranu još jednom. Onda počeše zajedno da seku Šarovljevo telo noževima, makazama, nekakvim kukama. Pojavi se ružičasto i žuto tkivo, okvašeno krvavom rosom. Filip Filipovič je vrteo nožem po telu, a onda viknu: - Makaze! Instrument se kao čarolijom pojavi u rukama ujedenog. Filip Filipovič zađe duboko, i sa nekoliko uzastopnih pokreta izvadi iz Šarovljevog tela semene žlezde s nekakvim komadima mesa. Bormental, sav mokar od napora i uzbuđenja, baci se prema staklenoj tegli i izvadi iz nje druge, mokre i opuštene semene žlezde. U profesorovim i asistentovim rukama zaigraše, uviše se kratke

vlažne strune. Sitno zazveketaše krive igle, semene žlezde zašiše na mesto Šarovljevih. Čarobnjak se odmače od rane, gurnu u nju pramen vate i naredi: - Doktore, zašijte odmah kožu! - a onda pogleda na ovalni zidni časovnik. - Radili smo četrnaest minuta - kroz stisnute zube procedi Bormental i zabode krivu iglu u mlitavu kožu. Zatim se obojica ustumaraše, kao ubice koje žure. - Nož! - uzviknu Filip Filipovič. Nož uskoči u njegove ruke kao da je sam to hteo, posle čega lice Filipa Filipoviča postade strašno. U ustima mu zasvetlucaše zlatne navlake na zubima. U jednom potezu on na čelu Šarova izreza crveni venac. Odvojio je obrijanu kožu. Pojavi se koštana lobanja. Filip Filipovič povika: - Burgiju! Bormental mu dodade blistavu burgiju. Grizući usne, Filip Filipovič poče da vrti burgijom, i na lobanji Šarova buši rupice na rastojanju od jednog centimetra, tako da su činile krug oko lobanje. Za svaku rupicu trebalo mu je najviše pet sekundi. Zatim je provukao testericu čudnog oblika u prvu rupicu i počeo da struže, kao kad se pravi kutijica za nakit ručne izrade. Lobanja se tresla, odajući cijukave zvuke. Kad je proteklo oko tri minuta, skinuli su poklopac sa Šarovljeve lobanje. Tada se pojavi kupola Šarovljevog mozga - siva, sa plavičastim žilicama i crvenkastim mrljama. Filip Filipovič zari makaze u opnu i poče da je seče. U jednom trenutku izbi tanak mlaz krvi i pošprica ga po kapi. Bormental, sa specijalnim pincetama, baci se kao tigar da stegne to mesto, što mu je i uspelo. Znoj je s Bormentala tekao potocima, i njegovo se lice steglo i postalo raznobojno. Pogled mu je leteo s profesorovih ruku na posudu s instrumentima na stolu. Filip Filipovič postao je zaista strašan. Šištao je kroz nos, a zubi su mu se otkrili sve do desni. Skinuo je moždanu opnu i negde iz dubine počeo da iz otvorene lobanje vadi delove mozga. Tada Bormental preblede, jednom rukom uhvati Šarova za grudi i reče: - Puls naglo opada... Filip Filipovič ga zverski pogleda, nešto procedi kroz zube i zaseče još dublje. Bormental uz zveket razbi staklenu ampulu, istisnu tečnost iz nje u špric i farisejski ubode Šarova negde oko srca. - Idem na „tursko sedlo” - dreknu Filip Filipovič, i krvavim ljigavim

rukavicama izvadi sivo-žuti Šarovljev mozak iz glave. Za trenutak baci pogled na Šarovljevu njušku, a Bormental odmah slomi i drugu ampulu sa žutom tečnošću i uvuče dugački špric u nju. - U srce? - plašljivo upita. - I vi još pitate? - zlobno reče profesor. - On vam je ionako već pet puta umro. Bodite! Zar tu ima nešto da se razmišlja? - Pritom mu je lice postalo kao u nadahnutog razbojnika. Zamahnuvši s lakoćom, doktor zabode iglu u pseće srce. - Živi, ali jedva, jedva - bojažljivo prošaputa. - Nemamo vremena sada da raspravljamo živi li ili ne živi - zašišta strašni Filip Filipovič. - Ja sam „na sedlu”. Ipak neće ostati u životu... ah, ti đav... „Na obale svetog Nila...” Dajte! Bormental mu dodade teglicu, u kojoj se, privezano na končiću, nalazilo nešto belo. Jednom rukom („nema mu ravnih u Evropi, bogami”, pomisli Bormental) - on odseče makazama isto toliki komadić između moždanih polulopti: Šarovljev komadić baci na tanjirić, a novi umetnu u mozak, zajedno s koncem, i svojim kratkim prstima, koji su postali kao nekim čudom tanki i elastični, otpoče nešto da šije. Posle toga izbaci iz glave nekakve parčiće, pincetu, a mozak ugura u koštanu čašu, odmače se i mirno upita: - Umro je, naravno? - Puls je minimalan - odgovori Bormental. - Još adrenalina! Profesor prekri opnom mozak, otesterisan poklopac namesti kako valja, stavi odozgo kožu i dreknu: - Zašijte! Bormental za pet minuta zaši ranu na glavi, slomivši tri igle. I evo se pojavi na jastuku, na okrvavljenom fonu, beživotna, mrtva Šarovljeva njuška, s prstenastom ranom na glavi. Filip Filipovič se sasvim odmače, kao sit vampir, pokida jednu rukavicu, istresavši iz nje oblačak pudera protiv znojenja, i onda zazvoni, pritisnuvši dugme na zidu. Pojavi se Zina, ali okrete glavu da ne bi videla Šarova u krvi. Čudotvorac skide napuderisanim rukama okrvavljeni mantil i viknu: - Dajte mi cigarete, Zina! Čisto rublje! I pripremite kupatilo! Bradom se osloni o ivicu stola, rukama razdvoji kapke na desnom psećem oku, zagleda se u to oko koje je naočigled umiralo, i reče: - Gle, nije crkao, đavo da ga nosi. Ali će ipak crći. Eh, doktore Bormental, žao mi je psa, bio je lukav, ali umiljat.

2 Sveska doktora Ivana Arnoldoviča Bormentala. Tanka, formata lista pisaće hartije, ispisana rukom Bormentala. Na prvim dvema stranicama rukopis je pedantan, čist i čitljiv, kasnije krupniji, nervozan, s mnoštvom mrlja. 22. decembar 1924. Ponedeljak ISTORIJA BOLESTI Laboratorijski pas, približno dve godine star. Mužjak. Vrsta običan. Ime - Šarov. Dlaka retka, mrka sa zlatastim pegama. Rep je boje mleka. Na desnom boku tragovi potpuno zarasle opekotine. Ishrana do dolaska kod profesora - loša; posle boravka od nedelju dana - odlično uhranjen. Težina: 8 kg! Srce, pluća, želudac, temperatura... 23. decembar U 8.30 časova uveče izvršena je, prva u Evropi, operacija po metodu profesora Preobraženskog: pod narkozom su odstranjeni testisi Šarova i umesto njih presađeni muški testisi, sa semenim kanalima, uzeti od muškarca koji je izdahnuo 4 časa i 4 minuta pre operacije, starog 28 godina, sačuvani u sterilizovanoj fiziološkoj tečnosti po metodu prof. Preobraženskog. Neposredno po ovom, odstranjen je posle otvaranja lobanje deo mozga - hipofiza, i zamenjen čovečijim, od gorepomenutog muškarca. Potrošeno 8 kubika hloroforma, 1 špric kamfora, 3 šprica adrenalina u srce.

Cilj operacije: organizovanje eksperimenta Preobraženskog s kombinovanim presađivanjem hipofize i testisa radi razjašnjenja pitanja prilagođavanja hipofize a kasnije i njenog uticaja na podmlađivanje organizma kod ljudi. Operisao: Prof. Preobraženski Asistirao: dr Bormental U noći posle operacije: učestano naglo opadanje pulsa. Očekivanje smrti. Ogromna doza kamfora po metodu Preobraženskog. 24. decembar Ujutru - poboljšanje. Disanje dvostruko ubrzano. Temperatura 42. Kamfor, kofein pod kožu. 25. decembar Ponovo pogoršanje. Puls se jedva oseća. Hlađenje udova, zenice ne reaguju. Adrenalin u srce. Kamfor, prema Preobraženskom, fiziološki rastvor u venu. 26. decembar Izvesno poboljšanje. Puls 180, disanje 92, temperatura 41. Kamfor, veštačka ishrana. 27. decembar Puls 153, disanje 50, temperatura 39.8, zenice reaguju. Kamfor pod kožu. 28. decembar Znatno poboljšanje. U podne iznenada jako znojenje, temperatura 37. Rane od operacije u nepromenjenom stanju. Previjanje. Pojavio se apetit. Tečna ishrana. 29. decembar

Iznenada otkriveno opadanje dlaka sa čela i s bočnih strana tela. Pozvani radi konsultacije: profesor sa Katedre za kožne bolesti Vasilije Vasiljevič Bundaljov i direktor Moskovskog veterinarskog instituta. Dijagnoza nije postojala. Temperatura. (Beleške olovkom) Uveče se začuo prvi lavež (8 čas. 15 min.). Pažnju privlači oštro menjanje tembra i sniženje tona. Lavež umesto „av, av” - na slogove „a-o”, po boji zvuka podseća malo na stenjanje. 30. decembar Opadanje dlake dobilo je karakter opšteg ćelavljenja. Merenje je dalo neočekivani rezultat: težina 30 kilograma. Na račun rasta (produženja) kostiju. Pas leži kao i ranije. 31. decembar Izvanredan apetit. (U svesci mrlja. Posle mrlje nervoznim rukopisom:) U 12 čas. 12 min. pas je razgovetno prolajao: „a-bi-r”. (U svesci prekid, a dalje, očigledno u uzbuđenju napisano:) 1. decembar (precrtano, ispravljeno) 1. januar 1925. godine. Fotografisan ujutru. Sa zadovoljstvom laje „a-bi-r”, ponavljajući ovu reč, srećno i nekako radosno. U 3 sata posle podne (velikim slovima) nasmejao se, zbog čega je sobarica Zina pala u nesvest. Uveče izgovorio 8 puta uzastopce reč „abir-valg”. (Iskrivljenim slovima, olovkom:) Profesor je dešifrovao reč „abir-valg”, ona znači „glavri-ba”... Nešto neverov... 2. januar Fotografisan blicom dok se osmehivao. Ustao iz postelje i pola sata sigurno stajao na zadnjim nogama. Gotovo moga rasta. (U svesci umetnut list.)

Ruska nauka umalo nije pretrpela veliki gubitak. Istorija bolesti profesora Preobraženskog U 1 čas. 13 minuta duboka nesvestica. Pri padu profesor udario glavom o ivicu stola. U mom i Zininom prisustvu pas (ako se može nazvati psom) opsovao majku profesoru Preobraženskom. (Prekid u beleškama) 6. januar (Mestimično olovkom, mestimično ljubičastim mastilom). Danas, pošto mu je otpao rep, izgovorio je sasvim razgovetno reč „pivnica”. Fonograf radi. Đavo će ga znati šta je to... Ja sam očajan. Profesor više ne prima. Počev od pet sati, iz sobe za prijem u kojoj se šeta to biće, čuje se jasno psovka i reči: „Još jednu turu”. 7. januar On izgovara mnogo reči: „kočijaš”, „nema mesta”, „večernji list”, „najbolji poklon za decu”, i sve psovke koje postoje u ruskom leksikonu. Izgleda čudno. Dlake su mu ostale samo na glavi, na bradi i na grudima. Na ostalim mestima je bez dlaka, sa hrapavom kožom. U oblasti polnih organa - muškarac u formiranju. Lobanja se znatno uvećala, čelo iskošeno i nisko. Bogami, ja ću poludeti. Filip Filipovič se još uvek oseća loše. Uglavnom sva posmatranja obavljam ja (fonograf, fotografisanje). Po gradu se svašta priča. Posledice su mnogobrojne. Danas popodne je cela ulica bila puna nekakvih besposličara i starica. Badavadžije i sada stoje ispod prozora. U jutarnjim listovima pojavila se čudna beleška: „Vesti o marsovcima u Obuhovljevoj ulici nemaju nikakvog osnova. Te vesti su širili trgovci iz Suharevke, koji će biti strogo kažnjeni.” O kakvom to, dođavola, marsovcu? Pa to je ludnica!

A u „Večernjim novinama” su još bolje napisali: rodilo se dete koje svira na violini. Odmah tu i slika - violina i moja fotografija, a ispod nje napisano: „Prof. Preobraženski vrši carski rez majci.” To je nešto neopisivo... On izgovara reč „milicioner”. Ispostavilo se da me Darja Petrovna nije obožavala, i da je izbacila moju fotografiju iz albuma Filipa Filipoviča. Pošto sam oterao fotoreportere, jedan od njih je uspeo da se probije u kuhinju itd. Šta se radi za vreme prijema bolesnika! Danas je bilo 82 poziva. Telefon je isključen. Dame nerotkinje poludele i samo dolaze... Kućni savet u punom sastavu na čelu sa Švonderom. Šta hoće i sami ne znaju. 8. januar Postavljena je dijagnoza. Filip Filipovič, kao pravi naučnik, priznao je svoju grešku - presađivanje hipofize ne podmlađuje, već pretvara u čoveka (podvučeno tri puta). Ali zbog toga njegovo izvanredno, epohalno otkriće, nije ništa manje. Onaj je danas prvi put prošetao po stanu. Smejao se u hodniku gledajući na električnu sijalicu. Zatim je u pratnji Filipa Filipoviča i mojoj otišao u radnu sobu. On se dobro drži na zadnjim (precrtano)... na nogama, i ostavlja utisak omanjeg, loše građenog muškarca. Smejao se u radnoj sobi. Osmeh mu je neprijatan i nekako izveštačen. Zatim se počešao po glavi, ogledao se, ja sam zapisao novu, razgovetno izgovorenu reč „buržuj”. Psovao je. Psovka mu je metodična, neprekidna i, čini se, apsolutno besmislena. Ona ima unekoliko fonografski karakter: kao da je to biće nekada slušalo psovke, automatski ih fiksiralo u mozgu, i sada ih masovno izbacuje. Uostalom, ja nisam psihijatar, đavo da me nosi. Na Filipa Filipoviča psovke zbog nečega ostavljaju veoma mučan utisak. Ima trenutaka kada prestane da hladno i uzdržano prati nove pojave, i kao da gubi strpljenje. Tako je u trenutku psovanja nervozno uzviknuo: „Dosta!” To nije imalo nikakvog efekta. Posle šetnje po radnoj sobi Šarov je zajedničkim naporima odveden

u sobu za pregled. Nakon toga smo se Filip Filipovič i ja savetovali. Prvi put, moram da priznam, video sam ovog samouverenog i izuzetno pametnog čoveka - potpuno izgubljenog. Pevušeći, po svom običaju, on je upitao: „Šta sad da radimo?” i sam je odgovorio bukvalno ovako: „Moskva-tekstil, da. ’Od Sevilje do Granade’. Moskva-tekstil, doktore.” Ništa nisam shvatio. On je objasnio: „Molim vas, doktore, kupite mu rublje, pantalone i kaput.” 9. januar Leksiku obogaćuje svakih pet minuta (prosečno). Nove reči, a od jutros i rečenice. Izgleda da su one bile zamrznute u mozgu, a sada se otkravljuju i izlaze. Reč koja izađe ostaje u upotrebi. Od juče, fonograf je zabeležio „ne guraj se”, „podlac”, „silazi sa papučice”, „pokazaću ja tebi”, „priznanje Amerike”, „primus”. 10. januar Došlo je do oblačenja. Energično je odbio da obuče donje gaće, izrazivši protest promuklim kricima: „U red, kučkini sinovi, u red!” Obukli su ga. Čarape su mu velike. (U svesci su nekakvi shematski crteži, koji, po svoj prilici, prikazuju preobražaj pseće noge u čovečiju.) Produžuje se zadnji deo stopala. Izdužuju se prsti. Nokti. Ponovljena sistematska obuka odlaska u klozet. Posluga je sasvim ošamućena. Ali valja zabeležiti da je biće svesno i da shvata. Stvar ide nabolje. 11. januar Sasvim se pomirio s pantalonama. Izgovorio je dugu, veselu rečenicu: „Dajder cigaricu, imaš pantalone na prugicu.” Vlasi na glavi su mu slabe, svilaste. Lako se mogu pobrkati s pravom kosom. Ali braonkasta pega se zadržala na temenu. Danas mu je otpalo i poslednje „krzno” s ušiju. Ogroman apetit. Sa zadovoljstvom jede haringu. U 5 sati događaj: prvi put reči koje je izgovorilo biće nisu odvojene od okolnih pojava, već se javljaju kao reakcija na njih. Baš kad mu je

profesor naredio: „Ne bacaj ogriske na pod” - on je neočekivano odgovorio: „Goni se, gnjido!” Filip Filipovič je bio preneražen, zatim je došao sebi i rekao: „Ako dozvoliš sebi još jednom da opsuješ mene ili doktora, odleteće ti glava.” Tog trenutka ja sam fotografisao Šarova. Garantujem da je razumeo šta je rekao profesor. Tužna senka prešla mu je preko lica. Pogledao je dosta razdraženo, ali se smirio. Ura! on shvata. 12. januar Stavlja ruke u džepove od pantalona. Odvikavamo ga od psovki. Zvižduće: „Oj, jabuko”. Prihvata razgovor. Ne mogu da se uzdržim a da ne postavim nekoliko hipoteza: neka ide do đavola podmlađivanje, bar za sada. Druga stvar je daleko važnija: izvanredan eksperiment prof. Preobraženskog otkrio je jednu od tajni čovečijeg mozga. Od sada je tajanstvena funkcija hipofize tog moždanog dodatka - objašnjena. Ona određuje čovečiji lik. Njene hormone možemo smatrati najvažnijim u organizmu - hormonima lika. U nauci se otkriva nova oblast: bez ikakve Faustove laboratorijske posude stvoren je homunkul: skalpel hirurga oživeo je novu ljudsku jedinku. Prof. Preobraženski, vi ste tvorac! (Mrlja.) Uostalom, ja sam malo skrenuo... Dakle, on prihvata razgovor. Ali ja pretpostavljam ovo: prihvaćena hipofiza otvorila je centar za govor u psećem mozgu, i reči su potekle kao bujica. Mislim da je pred nama oživljen mozak, ponovo stvoren. O, divne li potvrde teorije evolucije! O veličanstveni lanac od psa do Mendeljejeva - hemičara. I još jedna moja hipoteza: Šarovljev mozak, u psećem periodu njegovog života, sakupio je bezbroj pojmova. Sve reči kojima je počeo da operiše ulične su reči, on ih je slušao i fiksirao u mozgu. Sada, idući ulicom, ja sam s potajnim užasom gledao na pse koji mi dolaze u susret. Bog zna šta im se krije u glavi. Šarov je čitao!!! Ja sam to i pretpostavljao. Po „Glavribi”. Upravo je s kraja čitao. I znam čak gde je rešenje ove zagonetke: u presecanju psećih očnih nerava. Šta se u Moskvi zbiva - to ljudski mozak ne može da shvati. Sedam trgovaca iz Suharevke već je uhapšeno zbog glasina o propasti sveta

krivicom boljševika. Darja Petrovna je govorila, i čak je i navela i tačan datum: 28. novembra 1925. - na dan presvetog mučenika Stefana, zemlja će naleteti na nebesko telo. Nekakve varalice već drže predavanja. Mi smo s tom hipofizom napravili takvu gužvu da ti dođe da pobegneš iz kuće. Na molbu Preobraženskog preselio sam se kod njega, i spavam u sobi za prijem bolesnika. Soba za pregled pretvorena je u sobu za prijem. Švonder je bio u pravu. Kućni savet zlobno likuje. Na ormarima nema nijednog stakla zbog toga što je poskakivao. Jedva smo ga odučili. S Filipom Filipovičem se dešava nešto čudno. Kada sam mu izložio svoje hipoteze i nadu da će se Šarov razviti u veoma visoku psihičku ličnost - on je progunđao: „Mislite?” Ton mu je zloslutan. Zar je moguće da sam pogrešio? Stari je nešto izmislio. Dok se ja bakćem sa istorijom bolesti, on sedi nad istorijom čoveka od koga smo uzeli hipofizu. (U svesci umetnut list) Klim Grigorjevič Čugunkin, 25 godina, neoženjen. Vanpartijac. Simpatizer. Tri puta osuđivan i oslobađan presude: prvi put zbog nedostatka dokaza, drugi put - spaslo ga je poreklo, treći put - 15 godina robije uslovno. Krađe. Profesija: svirač na balalajci u kafani. Malog rasta, loše građen. Proširena jetra (usled alkohola). Uzrok smrti: udarac nožem u srce, u pivnici Stop-signal kod Preobraženske kapije. Ne odvajajući se, stari izučava Klimovu bolest. Ne shvatam u čemu je stvar. Nešto je mrmljao: kako se nije dosetio da u patološkoanatomskom institutu pregleda ceo leš Čugunkinov. U čemu je stvar - ne shvatam. Zar nije svejedno čija je hipofiza? 17. januar Ništa nisam beležio nekoliko dana, imao sam grip. Za to vreme definitivno se formirao lik: a) po telesnoj građi pravi čovek b) težina oko tri puda4 v) mali rastom

g) mala glava d) počeo da puši đ) jede ljudsku hranu e) oblači se sam ž) glatko vodi razgovor Eto ti hipofize! (Mrlja) Ovim završavam istoriju bolesti. Pred nama je novi organizam koji će morati da se prati od početka. Prilog: stenogram govora, snimak fonografa, fotografije. Potpis: asistent profesora Preobraženskog, doktor Bormental. ***

Bilo je zimsko veče. Kraj januara. Vreme pre ručka. Na dovratku vrata sobe za prijem okačen list bele hartije na kojem je rukom Filipa Filipoviča bilo ispisano: „Zabranjujem da se semenke jedu u stanu. Prof. Preobraženski.” I plavom Bormentala:

olovkom,

slovima

krupnim

kao

piroške,

rukom

„Zabranjuje se sviranje na muzičkim instrumentima od 5 časova po podne do 7 časova ujutru.” Zatim Zininom rukom: „Kad se vratite, recite Filipu Filipoviču da ne znam kuda je otišao. Fjodor kaže sa Švonderom.” Rukom Darje Petrovne (štampanim slovima):

„Zina je otišla u prodavnicu, rekla je da će ga dovesti.” U trpezariji je bila večernja atmosfera, zahvaljujući lampi sa zelenim abažurom. Svetlost iz bifea se razdvajala na dva dela: razbijena ogledala su bila od jednog do drugog kraja prilepljena krstom od hartije. Filip Filipovič, nagnuvši se nad stolom, zagnjurio je glavu u velike otvorene novine. Munje su letele preko njegovog lica i on je kroz zube cedio isprekidane, kratke reči. Čitao je belešku: „Nema nikakve sumnje da je to njegov nezakoniti sin (kako su se izražavali u trulom buržoaskom društvu) Eto kako se zabavlja naša pseudonaučna buržoazija. Sedam soba će moći svako da zauzme, sve dok blistavi mač pravde ne zasija nad njima crvenom svetlošću. Švonder”

3 Veoma uporno i s neobuzdanom lakoćom neki su iza dva zida svirali na balalajci, a zvuci lukave varijacije „Sija mesec” i reči novinske beleške mešali su se u glavi Filipa Filipoviča u omrznutu kašu. Pročitavši belešku, on je suvo pljunuo preko ramena i mahinalno počeo da pevuši kroz zube: - „Si-i-ja me-e-sec... sija mesec, si-i-ja mesec...” Ah, kako me spopala prokleta melodija! Zazvonio je. Zinino lice se pojavilo iza zavese. - Reci mu da je pet sati, da treba da prestane i pozovi ga ovamo, molim te! Filip Filipovič je sedeo u fotelji kraj stola. Između prstiju leve ruke virio je opušak cigarete. Pored zavese, naslonivši se na zid, stajao je, prekrstivši nogu preko noge, čovek omanjeg rasta i neprivlačne spoljašnosti. Kosa na glavi mu je bila retka, kao žbunje na iskrčenom polju, a po licu je bio obrastao mekom dlakom. Čelo mu je bilo sasvim malo. Gotovo odmah iznad obrva počinjala je gusta čekinja. Kaput, pocepan pod levim pazuhom, bio je uvaljan u slamu, prugaste pantalone nad levim kolenom poderane, a nad desnim isprljane ljubičastim mastilom. Oko vrata ovog čovečuljka bila je vezana kravata napadno plave boje, sa iglom od lažnog rubina. Boja ove kravate je bila toliko upadljiva da je Filip Filipovič, s vremena na vreme žmirkajući umornim očima, čas na plafonu, čas na zidu u dubokoj tami video plamenu baklju s plavim vencem. Kada je otvorio oči, on je bio ponovo zaslepljen, jer su se s poda, bacajući snop svetlosti, blistale lakovane cipele sa belim gamašnama. Kao u kaljačama, s osećanjem neke neprijatnosti pomisli Filip Filipovič: uzdahnuo je, zakašljao se i počeo da pali ugašenu cigaretu. Čovek kraj vrata gledao je profesora mutnim očima i pušio ljutu cigaretu, dok je pepeo s nje padao na žabo. Sat na stolu, kraj drvene ševe, otkucao je pet časova. U njemu je, kada je Filip Filipovič otpočeo razgovor, još nešto zvonilo. - Ja sam, čini mi se, već dva puta molio da se ne spava u kuhinji,

pogotovo danju. Čovek se hrapavo zakašlja, kao da mu je u grlu kost, i odgovori: - Vazduh je u kuhinji prijatniji. Glas mu je bio običan, prigušen i nekako potmuo, kao da dolazi iz malog bureta. Filip Filipovič zavrte glavom i upita: - Odakle se pojavila ta odvratna stvar? Govorim o kravati. - Zašto odvratna? - usprotivi se čovek. - Baš je elegantna kravata. Darja Petrovna mi je poklonila. - Darja Petrovna vam je gadost poklonila, kao što su i te cipele. Kakva je to svetleća budalaština? Odakle? Šta sam ja rekao? Da se kupe pristojne cipele, a šta je to? Nije valjda doktor Bormental takve izabrao? - Ja sam mu rekao da budu lakovane. Zar sam ja gori od drugih ljudi? Idite na Kuznjecki most. Svi imaju lakovane. Filip Filipovič je vrteo glavom i počeo oštrim tonom: - Zabranjujem da se spava u kuhinji. Jasno? Kakva drskost! Pa vi smetate. Tamo su žene. Lice čovekovo je potamnelo, usne se opustile: - Žene, pa šta? Vidi, molim te, kakve su to gospođice! Obična posluga, a prave se važne kao komesarke. To me sve ona Zinetina panjka. - Zinu ne smete nazivati Zinetinom, je 1’ jasno? Ćutanje. - Je l’ jasno, pitam vas? - Jasno. - Skinuti tu glupost s vrata. Vi... vi... vi se pogledajte u ogledalu na šta ličite. Cirkuzan neki. Pikavci da se na pod ne bacaju - po stoti put molim. I da ne čujem više ni jednu ružnu reč u kući. Da se ne pljuje po podu. Eno pljuvaonice. Klozet upotrebljavati pažljivo. Sa Zinom prekinuti svaki razgovor. Ona se žali da je u mraku pratite. Pripazite! Ko je odgovorio pacijentu: „Pas će ga znati”? Jeste li vi u kafani, šta li? - Ma šta me vi, tatice, strašno ograničavate? - odjednom plačljivo izgovori čovečuljak. - Ko vam je taj „tatica”? Kakve su to familijarnosti? Da više nisam čuo tu reč! Mene ćete zvati po imenu i prezimenu. Na licu čoveka pojavi se drzak izraz.

- Ma šta vi tu svi... Te ne pljuj. Te ne puši. Tamo ne idi... Šta je to, u stvari? Čisto kao u tramvaju. Što mi ne dajete da živim? I džabe vi to... što se tiče „tatice”. Jesam li ja molio da me operišete? - Čovek je uzbuđeno lajao. - Fino, bogami! Uhvatili životinju, rasekli joj nožem glavu, a sad se gade. A možda ja nisam dao dozvolu da se operišem? A isto tako ni moji rođaci? Možda ja imam prava da tražim odštetu! Oči Filipa Filipoviča se potpuno zacrveneše, cigareta mu ispade iz ruku. Ala je ovo tip - prolete mu kroz glavu. - Vi ste izvoleli da budete nezadovoljni zbog toga što sam vas pretvorio u čoveka? - žmirkajući upita on. - Vi možda više volite da opet trčite po smeću? Da se mrznete kraj kapije? Eh, da sam znao... - Šta me stalno prekorevate: smeće, smeće. Ja sam svoj komad hleba tražio. A šta da sam umro pod vašim nožem? Šta ćete na to da odgovorite, druže? - Filipe Filipoviču! - razdraženo uzviknu Filip Filipovič. - Ja vam nisam „drug”. To je čudovišno! - Užas, užas! pomisli on. - Pa da, kako da ne... - ironično poče da govori čovečuljak i pobedonosno isturi nogu - razumemo mi. Kakvi smo vam mi drugovi! Ma kakvi! Mi nismo studirali na univerzitetu, u stanovima sa po petnaest soba nismo stanovali. Samo, sad bi se trebalo ostaviti toga. Danas svako ima svoje pravo... Filip Filipovič je, slušajući tog čoveka, postajao sve bleđi i bleđi. A ovaj je prekinuo svoj govor i uputio se ka pepeljari s ižvakanom cigaretom u ruci. Hod mu je bio težak. Dugo je gnjavio pikavac pod prstima, a izraz njegovog lica je jasno govorio: „Na! Na!” Ugasivši cigaretu, on je u hodu odjednom zaškripao zubima i zagnjurio nos pod mišku. - Prstima hvatajte buve! Prstima! - besno povika Filip Filipovič. Ne shvatam samo gde ih to nalazite. - Pa šta, valjda ih ja razmnožavam, šta li? - uvredi se čovek. Očigledno, buve mene vole. - I onda krenu prstima nešto da traži u postavi ispod miške, pa izvadi pramičak riđe vate. Filip Filipovič se zagleda u venac na plafonu i poče da dobuje prstima po stolu. A čovek, pošto je kaznio buvu, ode i sede ua stolicu. Pri tome je otvorio šake i stavio ih na revere od kaputa. Pogled mu je odlutao naniže, ka parketu. Posmatrao je svoje cipele, i to mu je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Filip Filipovič pogleda tamo gde su se dve svetle tačke sjajile na čarapama, zažmiri i upita:

- Šta ste još hteli da mi saopštite? - Ma ništa važno. Stvar je jednostavna, Filipe Filipoviču, potreban mi je dokument. Filip Filipovič se zbog nečeg trže. - Hm... Tako znači... Isprave! Stvarno... A, ovaj... možda... ako bi se moglo nekako... - glas mu je bio nesiguran i setan. - Ali molim vas - samouvereno reče čovek - kako se može bez isprava? Što se toga tiče... izvinite. I sami znate, čoveku bez isprava strogo se zabranjuje da postoji. Kao prvo, kućni savet... - Kakve veze ima s tim kućni savet? - Kako kakve veze? Kad god me sretnu, pitaju: kad ćeš, vele, mnogopoštovani, da prijaviš boravak. - Ah, bože moj - tužno reče Filip Filipovič. - Sretnu, pitaju... Pretpostavljam šta im odgovarate. Pa ja sam vam zabranio da se muvate po stepeništu. - Jesam li ja robijaš? - začudi se čovek, i osećanje pravičnosti usplamte čak i na njegovom rubinu. - Kako to „muvate”? Dosta su uvredljive vaše reči. Ja želim da budem kao i svi ljudi. Pritom je lakovanim cipelama prošarao po parketu. Filip Filipovič zaćuta. Skrenuo je pogled. Treba se na svaki način savladati, pomisli. Došavši do bifea, popi naiskap čašu vode. - Odlično - mimo je izgovorio - stvar nije u rečima. I šta kaže taj prekrasni kućni savet? - Šta ima da kaže... I uzalud ga vi kao „prekrasnog” kudite. On štiti interese... - Čije interese, dozvolite da upitam? - Zna se čije: radnog elementa. Filip Filipovič iskolači oči. - Po čemu ste vi trudbenik? - Pa zna se, nisam nepman. - Dobro. Šta mu je dakle potrebno radi odbrane vašeg revolucionarnog interesa? - Zna se šta. Treba da me prijavite. Oni kažu: ko je to još video da čovek u Moskvi živi neprijavljen. A najvažnije je - radna knjižica. Ja ne želim da budem dezerter. Tu je i sindikat, berza rada. - Dozvolite, recite mi gde da vas upišem? Na svom stolnjaku ili u svoju ličnu kartu? Pa morate uzeti u obzir situaciju. Ne zaboravite da ste vi... hm... vi znate... takoreći iznenadno nastalo laboratorijsko 5

biće. Filip Filipovič je govorio sve nesigurnijim tonom. Čovek je pobedonosno ćutao. - Odlično. Šta je, na kraju, potrebno da bih vas prijavio i sve učinio po planu tog kućnog saveta? Pa vi nemate ni ime ni prezime. - E, tu vi niste u pravu Ja sasvim lepo mogu sebi da izaberem ime. Odštampamo u novinama - i gotovo. - Kako želite da se zovete? Čovek je popravio kravatu i rekao: - Poligraf Poligrafovič. - Ne izigravajte budalu - ljutito progunđa Filip Filipovič. - Ja s vama ozbiljno razgovaram. Otrovan smeh iskrivi brčiće čovečuljka. - Nešto ne mogu da shvatim - poče on veselim tonom, racionalno. Ja ne smem majku da psujem, ne smem da pljujem. A od vas samo čujem: „budala, budala”. Izgleda da je samo profesorima dozvoljeno da psuju u ERESEFESER-u.6 Filipu Filipoviču navre krv u lice, i, puneći čašu, razbi je. Pošto se napio iz druge, pomisli: još malo i on će početi da me podučava. I biće potpuno u pravu. Ja ne mogu da se obuzdam. Zatim se okrete, veoma ljubazno se pokloni, i s metalnom oporošću u glasu izgovori: - Iz-zvinite, oslabili su mi nervi. Vaše ime mi se učinilo neobično. Baš zanimljivo, gde ste ga pronašli? - Kućni savet mi je savetovao. Tražili su prema kalendaru. Koje ćemo tebi - kažu. Tako sam i izabrao. - Ni u jednom kalendaru nema ništa slično. - Dosta čudno - osmehnu se čovek. - Pa ono kod vas u sobi za pregled visi. Filip Filipovič, ne ustajući, pritisnu zvonce na zidu. Pojavi se Zina. - Kalendar iz sobe za prijem! Pauza. Zina se vratila s kalendarom, a Filip Filipovič upita: - Gde? - Praznuje se 4. marta. - Pokažite... Hm... Do đavola... Baci ga u peć, Zina, odmah. Uplašeno kolutajući očima, Zina ode s kalendarom, a čovečuljak prekorno zavrte glavom. - Dozvolite da saznam prezime? - Saglasan sam da zadržim nasledno prezime. - Kako? Nasledno? Kako?

- Šarov. U radnoj sobi ispred stola stajao je predsednik kućnog saveta Švonder u kožnoj vindjakni. Doktor Bormental je sedeo u fotelji. Na njegovim rumenim obrazima (samo što je došao) bio je isto tako preneražen izraz kao i na licu Filipa Filipoviča, koji je sedeo pored doktora. - Kako da napišem? - nestrpljivo upita. - Šta ima tu - reče Švonder - stvar je jednostavna. Pišite potvrdu, građanine profesore. Da se, je 1’ te, tako i tako, podnosilac ovoga, Poligraf Poligrafovič Šarov, stvarno... ovaj... rodio, je li, u vašem stanu. Bormental se u nedoumici pokrenuo u fotelji, Filipu Filipoviču je uzdrhtao brk. - Hm... Đavo da ga nosi! Ništa gluplje ne može se zamisliti! Pa on se nije rodio, već prosto... je li, jednom reči... - To je vaš problem - s mirnom zluradošću reče Švonder - da li se rodio ili nije... Uopšte, i sve u svemu, vi ste izveli eksperiment, profesore! Vi ste i stvorili građanina Šarova. - To je sasvim jednostavno - prolaja Šarov kraj police za knjige, a onda se zagleda u kravatu koja se odražavala u ogledalu. - Ja bih vas zamolio da se ne mešate u razgovor. Vi uzalud govorite „sasvim jednostavno”. To nije sasvim jednostavno. - Kako da se ne mešam? - uvređeno progunđa Šarov. Švonder ga je odmah podržao: - Izvinite, profesore, građanin Šarov je apsolutno u pravu. Njegovo je pravo da učestvuje u pretresanju sopstvene sudbine, pogotovo kad je reč o njegovim ispravama. Isprava - to je najvažnija stvar na svetu. U tom trenutku razleže se silna zvonjava koja prekide razgovor. Filip Filipovič podiže slušalicu i reče: - Da... - a onda pocrvene i povika: - Molim da me ne uznemiravate zbog sitnica. Šta hoćete? - i naglo spusti slušalicu. Švonderovo lice se ozari velikom radošću. Filip Filipovič je dobijao purpurnu boju. On viknu: - Jednom reči, svršimo s tim! Otkinuo je list iz beležnice i nabacio na njega nekoliko reči, zatim razdraženo pročitao naglas:

- „Ovim potvrđujem...” Đavo će ga znati šta je to... Hm... „Podnosilac ovoga, čovek dobijen laboratorijskim putem, želi isprave...” Do đavola! Ja sam uopšte protiv izdavanja tih idiotskih isprava. Potpis: „prof. Preobraženski.” - Veoma je čudno - uvredi se Švonder - kako vi to isprave nazivate idiotskim? Ne mogu da dozvolim da u kući stanuje stanar bez isprava, i još uz to neprijavljen u miliciji. A šta ako odjednom otpočne rat protiv imperijalističkih grabljivaca? - Ja neću nikuda u rat! - iznenada promuklo zaskiča Šarov. Švonder se prenerazio, ali se brzo povrati i učtivo primeti Šarovu: - Vi, građanine Šarove, govorite kao čovek koji uopšte nije svestan. Mora se uvesti u vojnu evidenciju. - Ja ću se upisati u vojnu evidenciju, a što se tiče učešća u ratu: šipak! - neljubazno reče Šarov, popravljajući čvor na kravati. Sada je došao red na Švondera da se zbuni. Preobraženski pakosno i setno izmeni pogled s Bormentalom: „ubeđivanje, ako je po volji”. Bormental značajno klimnu glavom. - Ja sam teško ranjen u operaciji - muklo je govorio Šarov. - Vidiš kako su me udesili - i on pokaza glavu. Duž čela video se dug ožiljak: posledica operacije. - Vi ste anarhist-individualist? - upita Švonder, visoko uzdižući obrve. - Meni sleduje bela karta - reče mu Šarov. - U redu, nije sad važno - reče začuđeni Švonder. - Činjenica je da ćemo mi profesorovu potvrdu poslati u miliciju, i nama će onda izdati ispravu. - A, tako... ovaj... - iznenada ga prekide Filip Filipovič, koga su očigledno mučile neke misli. - Da nemate neku slobodnu sobu? Spreman sam da je kupim. Žućkaste varnice se pojaviše u crnim Švonderovim očima. - Ne, profesore, na veliku žalost. A neće je ni biti. Filip Filipovič je stisnuo usne i ništa nije rekao. I opet zaglušujuće zazvoni telefon. Filip Filipovič, ne pitajući ništa, ćuteći, tako je podigao slušalicu da se ona zavrtela na gajtanu. Svi su uzdrhtali. Iznervirao se starac, pomisli Bormental, a Švonder, sevajući očima, pokloni se i izađe. Škripeći čizmama, Šarov izađe za njim. Profesor ostade sam sa Bormentalom. Pošto je trenutak-dva ćutao, 7

Filip Filipovič blago zavrte glavom i reče: - To je užasno, časna reč, zar ne vidite? Kunem vam se, dragi doktore, da sam se ove dve nedelje namučio više nego za poslednjih četrnaest godina. Jer tip, reći ću vam... U daljini se začu tresak stakla, zatim prhnu prigušen ženski vrisak i odmah se prekide. Nečista sila je klizila po tapetima stana, pošla ka sobi za prijem, tamo je nešto lupilo i odmah se vratilo nazad. Vrata počeše da se otvaraju, u kuhinji se začu krupni glas Darje Petrovne. Zatim poče da zavija Šarov. - Bože moj, opet nešto! - povika Filip Filipovič, jurnuvši ka vratima. - Mačak! - doseti se Bormental i izlete za njim. Oni pojuriše preko hodnika pa u predsoblje, uleteše tamo, i odatle skrenuše u hodnik ka klozetu i kupatilu. Iz kuhinje izlete Zina i sudari se sa Filipom Filipovičem. - Koliko sam vam puta naređivao da se mačke izbace! - besno povika Filip Filipovič. - Gde je on? Ivane Arnoldoviču, molim vas, umirite pacijente u čekaonici! - U kupatilu, u kupatilu je taj prokleti đavo - zadihano povika Zina. Filip Filipovič navali na vrata od kupatila, ali ona nisu popuštala. - Odmah da ste otvorili! Kao odgovor, iz zaključanog kupatila se čulo kako nešto skače po zidu, kako se ruše lavori, i divljački glas Šarova: „Ubiću ga, na mestu ću ga ubiti!” Voda je potekla iz cevi i počela da plavi kupatilo. Filip Filipovič naleže na vrata i poče da ih razvaljuje. Darja Petrovna, raščupana i unezverenog lica, pojavi se na kuhinjskim vratima. Tada puče staklo na prozoru između kupatila i kuhinje, gotovo ispod samog plafona; prvo su pala dva komada, a onda se pojavi ogroman mačak sa tigrastim šarama i velikom plavom mašnom oko vrata, nalik na gradskog stražara. Pao je pravo na sto, na dugački tanjir, razbivši ga po sredini, s tanjira na pod, zatim se izokrenuo na tri noge, dok je desnom mahao, kao u igri, a onda se hitro provukao kroz usku rupu na sporedno stepenište. Odatle se najednom, umesto mačka, pojavi neka staračka fizionomija s maramom oko glave. Starica je kažiprstom protrljala onemela usta, oštrim pogledom osmotrila kuhinju i samo rekla:

- O gospode Isuse! Jadni Filip Filipovič je ušao u kuhinju i upitao strašnim glasom: - Šta hoćete? - Htela bih da vidim psa koji govori - reče starica, mucajući i krsteći se. Filip Filipovič još više preblede, dođe sasvim blizu starice i šapnu joj: - Napolje iz kuhinje! Starica poče ljutito da gunđa: - Nešto ste mnogo drski, gospodine profesore. - Napolje kad kažem! - ponovi Filip Filipovič, izbuljivši oči kao sova. Svojeručno je zalupio vrata za staričinim leđima. - Darja Petrovna, ja sam vas molio. - Filipe Filipoviču - sva očajna reče Darja Petrovna, stežući pesnice. - Šta da radim? Narod danima navaljuje, ne može se tu ništa. Voda iz kupatila potmulo je i grozno šumela, ali se glasovi više nisu čuli. Uđe doktor Bormental. - Ivane Arnoldoviču, molim vas... hm... koliko ima tamo pacijenata? - Sedamnaest - odgovori Bormental. - Otpustite sve, danas neću primati. Filip Filipovič kucnu prstima po vratima i viknu: - Odmah da ste izašli! - Au-au! - žalosno odgovori Šarov. - Šta je to tamo, dođavola. Ništa ne čujem, zatvorite vodu! - Av-av! - Ali zatvorite vodu! Ne shvatam šta je to uradio! - izbezumljeno je vikao Filip Filipovič. Zina i Darja Petrovna, otvorivši vrata, izvirivale su iz kuhinje. Filip Filipovič poče da lupa pesnicama u vrata. - Eno ga! - dreknu Darja Petrovna iz kuhinje. Filip Filipovič jurnu tamo. Kroz razbijen prozor pomoli se fizionomija Poligrafa Poligrafoviča, koji je proturio glavu u kuhinju. Glavu je iskosio, oči su mu bile suzne, a ispod nosa se videla ogrebotina, sva crvena od krvi. - Jeste li poludeli? - upita Filip Filipovič. - Zašto ne izlazite? Šarov se uplašenog i tužnog izraza lica okrete i odgovori: - Zaključao sam se. - Pa otključajte se! Šta je, zar nikad niste videli bravu? - Neće nikako da se otvori, prokleta bila!

- Bože, pa on je rezu zatvorio „namrtvo” - reče Zina i pljesnu rukama. - Tamo ima reza! - viknu Filip Filipovič, trudeći se da nadjača hučanje vode - pritisnite je nadole... nadole pritisnite, nadole! Šarov nestade, i posle nekoliko trenutaka opet se pojavi na prozoru. - Pa upalite svetlo! - reče Filip Filipovič. - Prokleti mačak je razbio sijalicu. Hteo sam hulju da povučem za noge, okrenuo sam slavinu i sad ne mogu da je nađem. Svo troje pljesnuše rukama i ostaše u tom položaju. Posle pet minuta Bormental, Zina i Darja Petrovna sedeli su jedno pored drugog na mokrom urolanom tepihu i svojim zadnjicama pritiskivali ga uz ivicu vrata, dok je vratar Fjodor, sa zapaljenom venčanom svećom Darje Petrovne, nastojao da se kroz mali prozor uvuče u kupatilo. Njegova stražnja strana, krupno karirana, promakla je kroz vazduh i nestala u otvoru. - Mu-mu-mu! - vikao je Šarov kroz hučanje vode. Začuo se Fjodorov glas. - Filipe Filipoviču, ipak se mora otvoriti, neka voda oteče preko kuhinje. - Otvorite! - ljutito naredi Filip Filipovič. Trojka se podiže s tepiha, otvoriše se vrata od kupatila, i voda šiknu u hodnik. Tamo se razdvoji na tri potoka: prvi prema klozetu, drugi desno prema kuhinji i treći levo ka predsoblju. Gacajući i skakućući, Zina zatvori vrata od predsoblja. Do gležnjeva u vodi, izađe Fjodor, zbog nečega se osmehujući. Bio je sav mokar. - Jedva sam vodu zatvorio. Pritisak je veliki - objasni on. - Gde je onaj? - upita Filip Filipovič kao da proklinje, i podiže jednu nogu. - Boji se da izađe - reče Fjodor, glupo se osmehujući. - Hoćete li me tući, tatice? - dopre iz kupatila uplakani glas Šarova. - Budalo! - kratko odseče Filip Filipovič. Zina i Darja Petrovna, sa zadignutim suknjama do kolena, golih nogu, Šarov sa vratarom, obojica bosi i zavrnutih nogavica od pantalona, kupili su vodu s poda u kuhinji mokrim krpama. Krpe su cedili u zaprljanu klozetsku šolju. Neisključeni plinski štednjak je šištao. Voda je tekla kroz vrata na stepenice i odatle se slivala u

podrum. Bormental je stajao u dubokoj bari, podigao se na prste i kroz odškrinuta vrata, zakačena lančićem, vodio razgovore. - Danas neće biti prijema pacijenata, profesor je bolestan. Budite ljubazni, odmaknite se od vrata, vodovodna cev nam je pukla. - A kada će biti prijem? - insistirao je neko iza vrata. - Ja bih samo na trenutak... - Ne može - Bormental se spusti s prstiju na pete. - Profesor leži i cev je pukla. Zina! Draga moja! Ovde pokupite, inače će se izliti na glavne stepenice. - Ne može krpama, ne upijaju više vodu. - Sad ćemo je loncima pokupiti - reče Fjodor - odmah ćemo. Na vratima se stalno čulo zvonce, a Bormentalove cipele su već bile u vodi. - Kad će operacija? - navaljivao je neko, pokušavajući da proturi glavu između vrata i dovratka. - Cev je pukla... - Mogao bih da prođem u kaljačama... - Ne može. Sutra, molim vas. - Ali ja sam prijavljen. - Sutra! Katastrofa s vodom. Fjodor se kraj doktorovih nogu vrpoljio u jezeru, škripao kanticom, dok je ogrebani Šarov izmislio novi metod. On je uvrteo veliku krpu, legao potrbuške u vodu i potiskivao je iz predsoblja nazad u kupatilo. - Šta je, đavole, razvlačiš po celom stanu - ljutila se Darja Petrovna. - Cedi je u šolju! - Šta vredi u šolju - reče Šarov, zaustavljajući rukom mutnu vodu - razliće se po glavnom stepeništu. Iz hodnika s treskom izlete šamlica, a na njoj se izdužio, balansirajući rukama, Filip Filipovič, u plavim prugastim čarapama. - Ivane Arnoldoviču, nemojte im odgovarati. Idite u spavaću sobu, daću vam papuče. - Ne mari, Filipe Filipoviču, nije važno. - Navucite kaljače. - Ne mari, inače su mi noge mokre. - Ah, bože moj - izgubljeno reče Filip Filipovič. - Kakva štetna životinja - odazva se iznenada Šarov i izađe četvoronoške, držeći činiju za supu.

Bormental zalupi vratima i, ne izdržavši, nasmeja se. Nozdrve Filipa Filipoviča se raširiše, oči mu planuše. - O kome vi to govorite? - upita on Šarova, gledajući ga s visine. Dozvolite da saznam. - O mačku ja govorim, o toj bitangi - odgovori Šarov skrivajući pogled. - Znate, Šarove - pribravši se reče Filip Filipovič - ja stvarno nisam video bezobraznije stvorenje od vas. Bormental se zakikota. - Vi ste - nastavi Filip Filipovič - prosto nevaljalac. Kako smete tako da govorite? Sve ste to vi napravili, i još sebi tako nešto dozvoljavate. Ali ne vredi! Đavo će ga znati šta je to. - Šarove, recite mi, molim vas - poče Bormental - koliko ćete još dugo juriti za mačkama? Stidite se! Pa to je bezobrazluk. Divljače! - Kakav sam ja divljak? - namrgođeno reče Šarov. - Nisam ja nikakav divljak. Ali ne mogu to da trpim u stanu. Samo traži gde će nešto da zdipi. Poklopao je Darjino mleveno meso. Ja sam hteo da ga prevaspitam. Gotovo sav crven od vlage parket se malo prosušio, sva ogledala bila su prekrivena beličastom maglom, niko više nije zvonio, Filip Filipovič je u crvenim papučama od safijana stajao u predsoblju. - Evo vam, Fjodore. - Najlepše zahvaljujem. - Odmah se preobucite. Da, možete popiti kod Darje Petrovne malo votke. - Najlepše zahvaljujem. - Fjodor se promeškoljio, a onda reče: Ima još jedna stvar, Filipe Filipoviču, baš me sramota. Još treba za staklo na stanu broj sedam. Građanin Šarov se gađao kamenjem... - Na mačka? - upita Filip Filipovič, namrgodivši se kao oblak. - Ne, biće da je na vlasnika stana. Ovaj je hteo da prijavi sudu. - Proklet bio! - Njegovu kuvaricu je Šarov zagrlio, a ovaj je hteo da ga najuri. Tako su se podžaveljali. - Gospode, vi mi uvek javljate odjednom o takvim stvarima. Koliko treba? - Jedan i po. Filip Filipovič izvadi tri sjajna novčića od pedeset kopejki i dade ih Fjodoru.

- I za takvu bitangu treba jedna i po rublja da se plati - začuo se iza vrata potmuli glas. - Pa on i sam... Filip Filipovič se okrete i ćuteći odgura Šarova u sobu za prijem i zaključa ga. Šarov poče odmah da lupa pesnicama u vrata. - Prestanite! - očigledno bolesnim glasom uzviknu Filip Filipovič. - E, ovako drskog još nisam video u životu - važno reče Fjodor. Bormental se pojavi kao da je iz zemlje nikao. - Filipe Filipoviču, ne uznemiravajte se, molim vas. Energični doktor otvori vrata sobe za prijem i otuda se začu njegov glas: - Jeste li vi u kafani, šta li? - Ma ovako - dodade odlučni Fjodor - evo ovako... po ušima bi njega trebalo... - Nemojte, Fjodore - tužno progunđa Filip Filipovič. - Ali, dozvolite, ja vas žalim, Filipe Filipoviču! ***

- Ne, ne i ne! - uporno je ponavljao Bormental. - Izvolite staviti! - Dobro, zašto tako, ja ne znam... - gunđao je nezadovoljni Šarov. - Hvala vam, doktore - nežno reče Filip Filipovič - meni je već dosadilo da dajem primedbe. - Neću dozvoliti da jedete dok ne stavite. Zina, uzmite majonez od Šarova. - Kako to „uzmite”? - razočarano reče Šarov. - Evo sad ću staviti. Levom rukom je zaštitio tanjir od Zine, a desnom zakačio salvetu za okovratnik. Ličio je na mušteriju u frizerskoj radnji. - Viljuškom, molim vas! - dodade Bormental. Šarov duboko uzdahnu i poče da lovi komade jesetre u gustom sosu. - Hoću li popiti malo rakijice? - molećivo upita. - A šta ako je nema? - reče Bormental. - Vi u poslednje vreme suviše navaljujete na votku. - Je 1’ vam žao? - upita Šarov i pogleda ga iskosa. - Pričate gluposti - umeša se Filip Filipovič, ali ga Bormental prekide: - Ne brinite, Filipe Filipoviču, ja ću sam. Vi, Šarove, stvarno pričate gluposti, a najgore je što ih govorite bez ikakvog osnova.

Votke mi, naravno, nije žao, ona nije moja, već Filipa Filipoviča. Jednostavno - ona škodi. To je jedno, a drugo - vi se i bez votke ponašate nepristojno. Bormental pokaza na zalepljeni bife. Šarov je u međuvremenu prineo bocu i nalio sebi čašicu, gledajući iskosa u Bormentala. - I ostale treba ponuditi - reče Bormental. - Dakle, prvo Filipu Filipoviču, zatim meni i na kraju sebi. Preko Šarovljevih usana prelete jedva primetan ironičan osmeh, zatim nali i ostalima. - Sve je kod vas kao na paradi - otpoče on. - Salvetu ovde, kravatu onde, te „izvolite”, te „molim” - mersi, ali nešto onako, izistinsko - toga nema. Mučite sebe, kao za vreme carskog režima. - Kako to „izistinsko”, dozvolite da znamo? Šarov na to ništa ne odgovori Filipu Filipoviču, već podiže čašicu i otpoče: - Želim da svi... - I vi takođe - s izvesnom ironijom reče Bormental. Šarov usu čašicu u grlo, namršti se, prinese komad hleba ustima, pomirisa ga, a zatim proguta, pri čemu mu oči zasuziše. - Praksa - reče odjednom odsečno i kao odsutno Filip Filipovič. Da, ima prakse u tome - ponovi on i ogorčeno zavrte glavom. - I ništa se tu ne može učiniti. Klim. Bormental se zagleda u Filipa Filipoviča, naglo pokazavši interesovanje. - Mislite? - Ubeđen sam u to, nemam šta da mislim. - Zar je moguće da... - poče Bormental i prekide, pogledavši u Šarova koji se podozrivo namrgodio. - Špeter8 - tiho reče Filip Filipovič. - Gut9 - odgovori asistent. Zina je donela ćurku. Bormental nali čašu crnog vina Filipu Filipoviču i ponudi Šarova. - Neću, ja ću radije votku piti - odbi on. Lice mu se sijalo, na čelu mu se pojaviše graške znoja, on postade veseliji. I Filipu Filipoviču se popravilo raspoloženje posle vina. Oči su mu postale vedrije, i s naklonošću je gledao u Šarova, čija se crna glava isticala nad salvetom kao muva u pavlaci.

A Bormental, prihvativši se, pokazivao je sklonost za akciju. Dobro, šta ćemo preduzeti večeras? - upita on Šarova. Ovaj namignuvši odgovori: - Najbolje da pođemo u cirkus. - Svakog dana u cirkus - dobroćudno primeti Filip Filipovič. - Ja mislim da je to prilično dosadno. Ja bih, da sam na vašem mestu, bar jednom otišao u pozorište. - Neću u pozorište - neljubazno reče Šarov i stavi šaku na usta. - Izvinite, ali podrigivanje za stolom smanjuje apetit kod prisutnih - mahinalno ubaci Bormental. - A zbog čega vam se baš pozorište ne sviđa? Šarov pogleda u praznu čašicu, razmisli i napući usne. - To je samo ludiranje... Pričaju... pričaju... Kontrarevolucija i ništa više. Filip Filipovič se nasloni na stolicu gotskog stila i tako se zakikota da mu se u ustima pokazaše zlatne krunice. Bormental samo zavrte glavom. - Kad biste bar nešto pročitali - predloži on. - Jer, znate... - Pa ionako čitam, čitam... - reče Šarov i odjednom, halapljivo i brzo, nasu sebi pola čašice votke. - Zina! - zabrinuto viknu Filip Filipovič. - Skloni tu votku. Ona više nije potrebna. Šta vi to čitate? Pred očima mu odjednom promače slika: nenastanjeno ostrvo, palma, čovek u zverinjoj koži. Verovatno „Robinzona”... - Onu... kako ono beše... prepisku sa onim... kako se zvaše onaj đavo... sa Kauckim. Bormental zaustavi viljušku sa nabodenim parčetom belog mesa, a Filip Filipovič prosu vino. Šarov iskoristi priliku da u međuvremenu popije votku. Filip Filipovič se osloni laktom o sto, zagleda se u Šarova i upita: - Dozvolite da upitam šta možete da kažete u vezi s onim što ste pročitali? Šarov slegnu ramenima: - Ma ne slažem se ja. - S kim? Sa Engelsom ili sa Kauckim? - S obojicom - odgovori Šarov. - To je izvanredno, kunem se. Svako ko kaže da ostali... A šta biste vi sa svoje strane predložili?

- Šta tu ima da se predlaže? Pišu, pišu... Kongres, nekakvi Nemci... glava da pukne. Umesto da se sve uzme i podeli... - Tako sam i mislio - uzviknu Filip Filipovič, udarivši rukom po stolnjaku. - Baš sam tako i pretpostavljao. - Vi znate i način? - upita zainteresovani Bormental. - Ma kakav tu treba način - poče da objašnjava Šarov, koji je posle votke postao govorljiv. - Stvar je krajnje jednostavna. A inače šta: jedan se razbaškario u sedam soba, ima četrdeset pari pantalona, a drugi se muva, traži hranu po kantama za smeće... - Što se tiče sedam soba, vi to, razume se, na mene ciljate? ponosito zažmirivši upita Filip Filipovič. (Šarov se namršti i nešto promrmlja.) - Šta ima tu, ja nisam protiv podele. Doktore, koliko ste ljudi juče odbili? - Trideset devet posetilaca - smesta odgovori Bormental. - Hm... Trista devedeset rubalja. U redu, neka padne greh na trojicu muškaraca. Dame - Zinu i Darju Petrovnu nećemo računati. Vi ste, Šarove, dužni sto trideset rubalja. Potrudite se da vratite. - Lepo bogami - uplašeno reče Šarov. - A to povodom čega? - Za slavinu i za mačka! - riknu Filip Filipovič, koga je napuštalo stanje organske smirenosti. - Filipe Filipoviču! - zabrinuto reče Bormental. - Čekajte. Zbog bezobrazluka koji ste napravili, i usled čega sam morao da otkažem prijem bolesnika. To se ne može trpeti. Skače čovek kao divljak po celom stanu, lomi slavine. Ko je ubio mačka madam Polosuhar? Ko je... - Vi ste, Šarove, u sredu ujeli jednu damu na stepeništu - ubaci Bormental. - Vi se nalazite... - drečao je Filip Filipovič. - Ali ona me klepila po njušci! - zaskiča Šarov. - Moja njuška nije državna! - Zbog toga što ste je uhvatili za grudi! - povika Bormental i sruši čašu. - Vi se nalazite na naj... - Vi se nalazite na najnižem nivou razvoja - nadvikivao ga je Filip Filipovič. - Vi ste tek biće u formiranju, umno slabo razvijeno, i vi dozvoljavate sebi, u prisustvu univerzitetski obrazovanih ljudi, da s nepodnošljivom raspojasanošću dajete nekakve savete kosmičkih razmera i govorite o glupostima kako da se sve podeli... a istovremeno ste se nagutali zubne paste...

- U sredu - potvrdi Bormental. - Eto vidite! - grmeo je Filip Filipovič. - Zasecite sebi na nosu da biste zapamtili. I zašto ste skinuli cinkovu mast? Da, treba da ćutite i slušate šta vam se govori. Da učite i trudite se da postanete bar donekle prihvatljiv član socijalističkog društva. Uzgred, koja vas je bitanga snabdela tom knjigom? - Za vas su svi bitange - uplašeno reče Šarov, napadnut sa dveju strana. - Nije teško pogoditi - zlobno crveneći uzviknu Filip Filipovič. - Pa šta, Švonder mi je dao. On nije bitanga. Dabogda crko... - Vidim ja kako se razvijate posle Kauckog! - piskavim glasom i sav žut u licu viknu Filip Filipovič i besno pritisnu dugme na zidu. Današnji slučaj to najbolje potvrđuje. Zina! - Zina! - povika Bormental. - Zina! - zaurla uplašeni Šarov. Sva bleda, dotrča Zina. - Zina, tamo u sobi za prijem... Je li ona u sobi za prijem? - Jeste, u sobi za prijem - pokorno odgovori Šarov. - Zelena, kao vitriol. - Zelena knjižica... - E, sad će da je spale! - očajno uzviknu Šarov. - Ona je državna, iz biblioteke. - Prepiska se zove, kako ono beše... Engelsa s onim đavolom... Spaliti je! Zina odjuri. - Ja bih tog Švondera obesio, časna reč, o prvu granu - besno reče Filip Filipovič, nabadajući viljuškom krilo od ćurke. - Sedi ta hulja u kući, kao čir. Nije dosta što piše svakojake besmislene paskvile po novinama... Šarov poče iskosa i ironično da gleda u profesora. Sa svoje strane, Filip Filipovič mu uputi jedan oštar pogled i ućuta. O, neće se ovo dobro završiti, pomisli Bormental. Zina donese na tanjiriću dva kolača od kiselog testa i kafu. - Ja neću da jedem - odjednom preteći i neljubazno reče Šarov. - Niko vas i ne nudi, ponašajte se pristojno. Doktore, izvolite. Obed se završi u tišini. Šarov izvadi iz džepa izgužvanu cigaretu i zapali je. Srknuvši kafu, Filip Filipovič pogleda na sat, uključi mehanizam na njemu, i on

otkuca osam i petnaest. Filip Filipovič se po svom običaju zavali u fotelju i uze novine sa stola. - Doktore, molim vas idite s njim u cirkus. Samo, budite ljubazni, pogledajte program... da nema mačaka? - I kako samo takav šljam puštaju u cirkus - natmureno primeti Šarov, vrteći glavom. - A koga sve tamo ne puštaju - dvosmisleno dodade Filip Filipovič. - Šta prikazuju danas? - Kod Salomonskog - poče da čita Bormental - četvorica nekih... Juesems i čovek na mrtvoj tački. Bog bi ih znao. Prvi put čujem tu reč. - Onda bolje pogledajte kod Nikitina. Potrebno je da sve bude jasno. - Kod Nikitina... kod Nikitina... Hm... slonovi i vrhunac veštine čoveka. - Pa šta, valjda ja ne razumem, šta li. Slon, to je druga stvar. Slonovi su korisne životinje - javi se Šarov. - E pa lepo. Kad su korisne, idite i pogledajte ih. Morate slušati Ivana Arnoldoviča. I da se ne upuštate ni u kakve razgovore u bifeu. Ivane Arnoldoviču, najlepše vas molim da Šarova ne nudite pivom. Posle dvadesetak minuta pošli su u cirkus Ivan Arnoldovič i Šarov, koji je za ovu priliku stavio na glavu kačket sa štitom kao pačji kljun i obukao kaput drap boje, s podignutom kragnom. U stanu je zavladala tišina. Filip Filipovič se nalazio u svojoj radnoj sobi. Upalio je lampu s teškim zelenim abažurom, i u velikom kabinetu postalo je veoma tiho. Ruke je stavio u džepove od pantalona, a teške misli počele su da more njegovo zalizano naučničko čelo. Coktao je jezikom, pevušio kroz zube „Na obale svetog Nila” i nešto gunđao. Na kraju je stavio cigaretu na pepeljaru, prišao staklenom ormaru, i ceo kabinet osvetlio sa tri snažne sijalice sa plafona. Iz ormara, s treće police, Filip Filipovič uzeo je staklenu bočicu, i žmirkajući stao da je posmatra prema svetlosti. U prozračnoj i teškoj tečnosti plivala je, ne padajući na dno, mala bela grudvica, izvađena iz Šarovljevog mozga. Sležući ramenima, kriveći usne i nešto mrmljajući, Filip Filipovič se zagledao u nju, kao da je u toj beloj grudvici koja pliva hteo da vidi uzrok čudnovatih događaja koji su potpuno izmenili način života u kući na Prečistenki. Sasvim je moguće da je učeni čovek i video taj uzrok. Sve u

svemu, pošto se dovoljno nagledao delića mozga, vratio je bočicu u ormar, zaključao ga, a ključ stavio u džep od prsluka. Zatim je utonuo u divan, duboko zavukavši ruke u džepove na kaputu. Dugo je pokušavao da zapali drugu cigaretu, pošto je sasvim ižvakao njen kraj, i najzad, potpuno usamljen, ozaren zelenom svetlošću kao sedi Faust, reče sam sebi: - Ja ću se, bogami, odlučiti! Niko mu ne odgovori. U stanu iščezoše svi zvuci. U Obuhovljenoj ulici, kao što je poznato, u 11 časova zamire svako kretanje. Pokatkad, sasvim retko, začuju se koraci zakasnelog pešaka, odnekud iza roletni, i odmah zgasnu. U kabinetu su se čuli samo nežni zvuci časovnika. Profesor je s nestrpljenjem očekivao povratak doktora Bormentala i Šarova iz cirkusa. Nije poznato šta je odlučio Filip Filipovič. Ništa naročito nije preduzimao u toku naredne nedelje. I možda se, baš zbog njegove pasivnosti, život u kući ispunio mnogim događajima. Šest dana posle slučaja s vodom i mačkom, iz kućnog saveta je kod Šarova došao mlad čovek - ispostavilo se da je to žena - i doneo mu isprave koje je Šarov strpao u džep i odmah posle toga pozvao doktora Bormentala. - Bormentale! - Vi treba da me zovete po imenu i prezimenu, molim vas, a ne tako! - javio se Bormental, menjajući se u licu. Valja napomenuti da je u toku tih šest dana hirurg uspeo osam puta da se posvađa sa svojim vaspitanikom - atmosfera u kući u Obuhovljenoj ulici bila je nepodnošljiva. - Ali i vi mene ne oslovljavate kako treba! - sasvim opravdano usprotivi se Šarov. - Ne! - zagrme na vratima Filip Filipovič. - U mom stanu ja neću dozvoliti da vas oslovljavaju po imenu i prezimenu po ocu. Ako želite da prestanemo da vas intimno oslovljavamo „Šarov” - i ja i doktor ćemo vas oslovljavati „gospodin Šarov”. - Ja nisam gospodin, sva gospoda su u Parizu! - odbrusi Šarov. - Švonderovo maslo! - povika Filip Filipovič. - Neka, obračunaću se ja s tim nevaljalcem. Nikog osim gospode neće biti u mom stanu dok ja u njemu živim. U protivnom ću ili ja ili vi otići odavde.

Najverovatnije vi. Danas ću dati oglas u novinama i, budite uvereni, naći ću vam stan. - Jeste, kad bih ja bio takva budala da odem odavde - sasvim jasno odgovori Šarov. - Kako? - upita Filip Filipovič i toliko se izmeni u licu da mu Bormental odmah pritrča i nežno i brižno uze ga za ruku. - Ne budite bezobrazni, msje Šarov! - Bormental veoma povisi glas. Šarov se odmače i izvadi iz džepa tri hartije: zelenu, žutu i belu, pa upirući prstom u njih poče da govori: - Evo, član sam stambene zajednice i dodeljuje mi se stambeni prostor od šesnaest kvadratnih metara baš u stanu broj pet, kod nosioca stanarskog prava Preobraženskog. - Šarov razmisli, a onda dodade reč koju je Bormental mahinalno registrovao kao novu: Blagoizvolite! Filip Filipovič se ujede za usnu i neoprezno procedi: - Kunem se da ću na kraju ubiti tog Švondera! - Filipe Filipoviču, voršihtigl... - opominjao ga je Bormental. - Znate, ako je već takvu podlost... - Filip Filipovič je vikao na ruskom jeziku. - Imajte na umu, gospodine Šarove, da ću ja, ako sebi dozvolite još jedan drzak ispad, ja ću vas lišiti ishrane u ovoj kući. Šesnaest kvadrata - to je baš divno i krasno, ali ja nisam obavezan i da vas hranim na osnovu te žablje hartije. Šarov se uplaši i otvori usta. - Ja bez ishrane ne mogu da opstanem - progunđa. - Gde ću ja da se kostiram? - Onda se ponašajte pristojno! - uglas povikaše oba lekara. Šarov se sasvim primirio tog dana i nikome nije pričinio nikakvu štetu, izuzev samom sebi: koristeći se kratkim odsustvom Bormentala, uzeo je njegov brijač i rasekao jagodicu, pa su Filip Filipovič i Bormental morali da mu stavljaju kopče, zbog čega se Šarov dugo drao i oblivao suzama. Sledeće noći, u profesorovom kabinetu, u zelenom polumraku sedela su dvojica - Filip Filipovič je bio u svom svetloplavom ogrtaču i crvenim papučama, a Bormental u košulji domaće izrade, s plavim naramenicama. Na ovalnom stolu pored debelog albuma ležale su boca konjaka, tacna s nasečenim limunom i kutija s cigaretama.

Naučnici su, zadimivši sobu, vatreno raspravljali o poslednjim događajima: te večeri je Šarov iz kabineta Filipa Filipoviča uzeo 20 rubalja, nestao iz kuće i vratio se kasno, trešten pijan. Ali to nije sve. Sa njim su došla još dva nepoznata lica, koja su galamila na stepeništu i izjavila da žele da prenoće kod Šarova. Ova lica su se udaljila tek kada je Fjodor, koji je prisustvovao ovim scenama u jesenjem mantilu prebačenom preko donjeg rublja, telefonirao 45-om odeljenju milicije. Tek što je Fjodor spustio slušalicu, lica smesta otperjaše. Nije poznato gde je nestala pepeljara od malahita, koja se nalazila ispod ogledala u predsoblju, kao i krznena kapa Filipa Filipoviča i njegov štap, na kome je zlatom bilo ispisano: „Dragom i uvaženom Filipu Filipoviču - zahvalni lekari-internisti, dana...” - Ko su oni? - navaljivao je Filip Filipovič na Šarova. Ovaj se klatio i naslanjao na okačene bunde, mrmljao nešto u tom smislu da su mu te ličnosti nepoznate, da oni nisu nekakvi pasji sinovi, već da su dobri. - Čudno je to što su obojica pijani - sav preneražen govorio je Filip Filipovič. - I tako su bili vešti - dodao je, gledajući u ono mesto gde se maločas nalazila uspomena slavljenika. - Stručnjaci - objasni Fjodor, odlazeći s rubljom u džepu. Što se tiče dvadeset rubalja, Šarov je kategorički odbijao i mrmljao nešto nerazgovetno: kao, nije on jedini u stanu. - A možda je doktor Bormental ukrao dvadeset rubalja? - reče Filip Filipovič tihim glasom, ali nekako čudnog prizvuka. Šarov se zatetura, sasvim otvori sanjalačke oči i iznese hipotezu: - A možda je Zina uzela... - Šta-a-a? - povika Zina pojavljujući se na vratima kao priviđenje i zakopčavajući bluzu na grudima. - Kako se usuđuje... Vrat Filipa Filipoviča se obli crvenilom. - Umiri se Zinkice - reče on pružajući joj ruku. - Sad ćemo mi sve to srediti. Zina poče da rida, udarajući se rukom po kukovima. - Zina, kako vas nije sramota? Ko bi uopšte tako nešto i pomislio? Ah, kakva sramota - zbunjeno reče Bormental. - Zina, ne budi luda, nemoj... - poče Filip Filipovič. Ali sada je Zinin plan sasvim propao. Šarovu je pozlilo. Udarivši glavom o zid, on izgovori nešto kao „i” ili „e” - otprilike „iee”. Lice mu je prebledelo, a vilica počela da podrhtava kao u groznici.

- Donesite tom nevaljalcu kantu iz sobe za prijem. Svi su se ustumarali pomažući bolesnom Šarovu. Kad su ga poveli na spavanje, klateći se u rukama Bormentala, veoma nežno i melodično je psovao, s mukom izgovarajući reči. Ovaj događaj odigrao se oko jedan sat, a sada je bilo tri časa po ponoći, ali dvojica lekara u kabinetu izgledala su dosta sveže, okrepljeni konjakom i limunom. Toliko su pušili da je dim lebdeo u gustim velovima. Doktor Bormental, bled, ali odlučnog pogleda, podigao je čašicu, tananu, nalik na vilinog konjica. - Filipe Filipoviču - saosećajno je rekao - nikada neću zaboraviti kada sam kao izgladneli student došao kod vas, a vi me primili na katedru. Verujte mi, vi ste za mene nešto daleko više nego profesor, učitelj... Moje beskrajno poštovanje prema vama. Dozvolite da vas poljubim, dragi Filipe Filipoviču. - Da, dragi moj - zbunjeno je mucao Filip Filipovič i podigao se. Bormental ga je zagrlio i poljubio u rastresite brkove, jako nagorele od duvana. - Bogami, Filipe Filipoviču... - Tako ste me raznežili, tako raznežili... Hvala vam - govorio je Filip Filipovič. - Dragi moj, ja nekad vičem za vreme operacije, oprostite zbog staračke naprasitosti. U suštini, ja sam tako usamljen... „Od Sevilje do Granade...” - Filipe Filipoviču, kako vas nije sramota? - iskreno reče uzbuđeni Bormental. - Ako ne želite da me uvredite, ne govorite mi više tako... - Dobro, hvala vam... „Na obale svetog Nila...” I ja sam vas zavoleo kao sposobnog lekara. - Filipe Filipoviču, ja vam kažem - strasno reče Bormental, skoči s mesta, čvrsto zatvori vrata koja vode na hodnik i, vrativši se, nastavi šapatom - to je jedini izlaz. Ja, naravno, nemam prava da vam dajem savete, ali Filipe Filipoviću, pogledajte sebe! Vi ste se toliko namučili, pa ne može se tako raditi! - Uopšte ne može - potvrdi Filip Filipovič. - Eto vidite, nemoguće je - šaputao je Bormental. - Prošli put, kada ste rekli da se bojite za mene, vi ne znate koliko ste me time dirnuli. Nisam dete, i sam shvatam da iz toga može ispasti nešto užasno, ali duboko sam uveren da drugog izlaza nema. Filip Filipovič ustade, poče da maše rukama i reče:

- Ne sablažnjavajte me, ne govorite mi o tome - ushodao se po sobi. - Ja neću da slušam. Da li shvatate šta će biti ako nas otkriju? Nas dvojica ne možemo „uzimajući u obzir poreklo” da otputujemo, bez obzira na to što bi nam sudili prvi put. Jer mi nemamo pravo poreklo, dragi moj. - Ma šta ima tu! Otac mi je bio sudski islednik u Vilni - tužno reče Bormental, ispijajući konjak. - U tome je stvar, ako baš hoćete. Jer, to je rđavo nasleđe. Ništa pakosnije se i ne može zamisliti. Uostalom, izvinjavam se, sa mnom je još gore. Otac mi je protojerej, služio je u katedrali. Mersi. „Od Sevilje do Granade... u tihoj noćnoj tami...” Ah, đavo da ga nosi. - Filipe Filipoviću, vi ste svetska veličina, zbog nekog tamo, izvinite na izrazu, kučkinog sina... Ali zar oni smeju da vas dimu, molim vas! - Tim pre ja neću to da činim - zamišljeno odgovori Filip Filipovič, zaustavljajući se i oslanjajući se na stakleni ormar. - Ali zašto? - Zato što vi niste veličina svetskog značaja. - Gde bih ja... - Eto vidite. A napustiti kolegu u teškoj situaciji i sam se izvući na osnovu toga što si svetska veličina, to je, izvinite... Ja sam moskovski đak, a ne Šarov. Filip Filipovič gordo uzdiže ramena - ličio je na drevnog francuskog kralja. - Filipe Filipoviču, ja shvatam... - tužno uzviknu Bormental. - Ah, znači šta? Čekaćete da od tog huligana ispadne čovek? Filip Filipovič ga prekide pokretom ruke, nasu sebi konjak, srknu, uze komadić limuna i reče: - Ivane Arnoldoviču, šta mislite, da li se ja pomalo razumem u anatomiju i fiziologiju, recimo, čovečijeg mozga? Kakvo je vaše mišljenje? - Filipe Filipoviču, šta vi to pitate? - saosećajno reče Bormental i raširi ruke. - Pa dobro. Bez lažne skromnosti. I ja smatram da u toj stvari nisam poslednji čovek u Moskvi... - A ja smatram da vi niste samo u Moskvi prvi, već i u Londonu i Oksfordu! - vatreno ga prekide Bormental. - Dobro, neka je tako. Eto, budući profesore Bormental, to nikome neće poći za rukom. Gotovo je. Ne morate pitati. Pozovite se na mene,

recite da je Preobraženski kazao: finito! Klim! - odjednom svečano reče Filip Filipovič i ormar mu odgovori zveckanjem. - Klim - ponovi on. - Evo šta, Bormentale, vi ste prvi učenik moje škole i, osim toga, moj veliki prijatelj, kao što sam se danas uverio. I tako, vama kao prijatelju mogu da kažem, u poverenju, naravno, znam da me nećete osramotiti: stari magarac Preobraženski naseo je s ovom operacijom kao student treće godine. Istina, učinjeno je otkriće, vi sami znate kakvo - tu Filip Filipovič pokaza rukom ka roletni, očigledno ciljajući na Moskvu - ali imajte u vidu, Ivane Arnoldoviču, da je jedini rezultat taj što ćemo imati tog Šarova, evo gde. Ovde! - Preobraženski pokaza rukom na svoj kruti vrat, sklon paralizi. - Ali budite mirni. Ako bi iko - mazohistički nastavi Filip Filipovič - mene rasporio ovde, ja bih mu, kunem se, platio sto rubalja! „Od Sevilje do Granade...” Neka me đavo nosi... Pa ja sam pet godina proučavao moždanu supstancu. Vi znate da je teško shvatiti šta sam sve uradio. A evo, danas se postavlja pitanje: zašto? Da bi jednog lepog dana pretvorio simpatičnog psa u takvo ništavilo od koga ti se kosa diže na glavi. - Zaista, to je veoma neobično. - Potpuno se slažem s vama. Eto, doktore, šta se dešava kada istraživač, umesto da ide naporedo s prirodom i na nju se oslanja, formuliše pitanje i odmah podiže zavesu: na, dobio si Šarova, pa kušaj to što si zamesio. - Filipe Filipoviču, a kad bi bio Spinozin mozak? - Da! - dreknu Filip Filipovič. - Da! Samo ako ne crkne pod mojim nožem nesrećni pas - vi ste videli kakva je to operacija - može se presaditi moždana supstanca Spinoze ili nekog drugog sličnog pokojnika, i napraviti od psa izvanredno razvijeno biće. Ali čemu sve to - postavlja se pitanje? Objasnite, molim vas, zašto je potrebno da se veštački formira Spinoza, kada svaka obična žena može da ga rodi kad god hoćete. Zar nije u Holmogorama madam Lomonosova rodila onog svog čuvenog. Doktore, čovečanstvo se samo o tome brine, i putem evolucije se svake godine iz raznog šljama izdvaja na desetine genija koji krase zemljinu kuglu. Sada shvatate zašto sam demantovao vaš zaključak povodom istorije Šarovljeve bolesti. Moje otkriće, neka ga đavo nosi, koje vas je toliko okupiralo, ne vredi ni prebijene pare... Ne osporavajte, Ivane Arnoldoviču, ja sam to već shvatio. Ja nikada ne govorim u vetar, vi dobro znate. Teorijski, to je interesantno. U redu! Fiziolozi će biti oduševljeni. Moskva će se

ustalasati... Ali, praktično, šta od toga? Ko je sad pred vama? Preobraženski pokaza na mali otvor prema spavaćoj sobi, gde se odmarao Šarov. - Pravi nitkov. - Ali ko je on - Klim, Klim! - viknu profesor. - Klim Čugunkin? (Bormental otvori usta.) - Evo ko je: dvaput osuđivan, alkoholizam, „sve podeliti”, nestala kapa i dvadeset rubalja (sada se Filip Filipovič priseti jubilarnog štapa i pocrvene: Šljam i svinja... Ali neka, naći ću ja taj štap). Jednom reči, hipofiza - to je zatvorena kamera koja određuje konkretno lice čovekovo. Konkretno! „Od Sevilje do Granade...” - svirepo kolutajući očima vikao je Filip Filipovič - a ne opštečovečansko. To je u minijaturi sam mozak. I on mi apsolutno nije potreban, neka ga svinje pojedu. Brinuo sam se o nečem sasvim drugom: o genima, o poboljšanju ljudske vrste. I eto, naleteo sam na podmlađivanje. Ne mislite valjda da ja operišem radi novca? Ta ja sam ipak naučnik! - Vi ste veliki naučnik, tako je! - govorio je Bormental, ispijajući konjak. Oči mu se zakrvaviše. - Hteo sam da napravim mali eksperiment, jer sam pre dve godine uspeo da iz hipofize izdvojim polni hormon. I šta je ispalo od toga? Bože moj! Ovi hormoni u hipofizi, o bože... Doktore, preda mnom je duboka provalija, kunem vam se, ja sam izgubljen... Bormental odjednom zavrnu rukav i reče, pogledavši u pod: - Onda, dragi učitelju, ako želite, ja ću mu sam, na svoj rizik, dati arsenik. Neka mi je i otac sudski islednik! Jer, na kraju krajeva, to je vaše eksperimentalno biće. Filip Filipovič postade mekši, zavali se u fotelji i reče: - Ne, ja vam to ne dozvoljavam, dragi moj. Meni je šezdeset godina i mogu da dajem savete: na zločin nemojte nikad ići, bilo protiv toga da je uperen. Doživite starost čistih ruku. - Dozvolite, Filipe Filipoviču, ako ga obradi Švonder, šta će od njega ispasti? Bože moj, ja tek sad shvatam šta može da ispadne od tog Šarova. - Aha! Sad ste shvatili! A ja - deset dana posle operacije. Pa evo: Švonder i jeste najveća budala. On ne shvata da je Šarov veća opasnost za njega nego za mene. U redu, sada se on trudi da ga na svaki način izazove protiv mene, ali ne shvata da, ako neko sa svoje strane nagovori Šarova da pođe protiv samog Švondera, onda od

njega neće ostati ni mrva. - Kako da ne! Šta samo mačke znače za njega. To je čovek sa psećim srcem! - O, ne, ne! - otežući reče Filip Filipovič. - Vi, doktore, pravite veliku grešku, boga radi ne klevetajte psa. Uveravam vas: još koji mesec i on će prestati da ih juri. - A zašto to čini sada? - Ivane Araoldoviču! Ali to je veoma prosto... Vi zaista to pitate? Pa hipofiza ne može da visi u vazduhu. Ona je presađena u pseći mozak, dajte joj vremena da se prilagodi. Sada Šarov ispoljava samo neke znake onog što je pseće, i shvatite da su mačke još ono najbolje što on čini. Shvatite, sva nevolja je u tome što on nema pseće, već baš čovečje srce. I to gore od svih što postoje u prirodi. Bormental, čiji su nervi bili veoma napregnuti, stisnu jake mršave šake u pesnice, slegnu ramenima i reče: - Naravno, ubiću ga! - To zabranjujem! - kategorički reče Filip Filipovič. - Ali dozvolite... Filip Filipovič odjednom zauze oprezan stav, podiže prst: - Čekajte, učinilo mi se da čujem korake. Obojica naćuliše uši, ali je u hodniku bilo mirno. - Učinilo mi se - reče Filip Filipovič i vatreno nastavi da govori na nemačkom jeziku. U njegovom izlaganju nekoliko je puta zazvučala ruska reč „zločin”. - Trenutak - prenu se Bormental i pođe ka vratima. Jasno su se čuli koraci koji su se približavali radnoj sobi. Osim toga, grmeo je neki glas. Bormental širom otvori vrata i zaneme od čuđenja. Potpuno preneražen, Filip Filipovič se ukočio u fotelji. U osvetljenom četvorouglu hodnika pojavila se u noćnoj košulji Darja Petrovna, usplamtelog lica i borbenog izraza. I lekara i profesora zaslepila je veličina snažnog i - kako im se u strahu učinilo - sasvim golog tela. Darja Petrovna je u svojim snažnim rukama držala nešto, i to „nešto” se opiralo, sedalo na zadnjicu, dok su se male noge šarale po parketu. „Nešto” je bilo, naravno, Šarov, još uvek pijan, potpuno izgubljen, razbarušen, na sebi je imao samo košulju. Darja Petrovna, polugola i grandiozna, bacila je Šarova kao džak krompira, izgovorivši sledeće reči: - Pogledajte, gospodine profesore, vašeg posetioca, Telegrafa

Telegrafoviča. Ja sam bila udata, ali je Zina još nevina devojka. Dobro je što sam se probudila. Kad je završila svoj govor, Darju Petrovnu je zahvatio stid: prekrila je grudi rukama i udaljila se. - Darja Petrovna, izvinite, boga radi! - došavši sebi viknu za njom Filip Filipovič. Bormental je zasukao rukave još više i krenuo prema Šarovu. Filip Filipovič, pogledavši ga u oči, preplaši se i reče: - Šta vam je doktore? Ja vam zabranjujem! Bormental uze desnom rukom Šarova za vrat i tako ga tresnu o pod da mu košulja puče. Filip Filipovič se baci ka njima i poče da izvlači slabunjavog Šarova iz snažnih hirurgovih ruku. - Vi nemate pravo da bijete - reče poluugušeni Šarov, sedajući na pod i dolazeći sebi. - Doktore! - zavapi Filip Filipovič. Bormental se pribra i ispusti Šarova, posle čega ovaj odmah poče da cvili. - Hajde, dobro - prošišta Bormental - pričekaćemo do sutra. Ja ću mu prirediti predstavu kad se otrezni... - I on uhvati Šarova ispod pazuha i odvuče ga da spava u sobu za prijem bolesnika. Šarov je pokušao da se iskobelja, ali ga noge nisu slušale. Filip Filipovič se raskorači, usled čega se plavi peševi njegovog ogrtača rastvoriše, podiže ruke, pogleda ka sijalici na plafonu u hodniku i reče: - Eto, eto... Predstava za Šarova, koju mu je obećao Bormental, nije održana. Ali sledećeg jutra, zbog nestanka Poligrafa Poligrafoviča iz kuće, Bormental je sav besan ćutao, nazivao sebe magarcem zbog toga što nije sakrio ključ od glavnih vrata, govorio da je to neoprostiva greška i, najzad, zaželeo da Šarova pregazi autobus. Filip Filipovič je sedeo u kabinetu, provlačio prste kroz kosu i govorio: - Pretpostavljam šta će se desiti na ulici... Zamišljam! „Od Sevilje do Granade...” Bože moj! - Možda je on u kućnom savetu? - besneo je Bormental i otišao nekud.

U kućnom savetu Šarov se tako posvađao sa predsednikom Švonderom, da je ovaj smesta seo da napiše žalbu Narodnom sudu Hamovničkog rejona, vičući pri tome da on nije čuvar pitomca profesora Preobraženskog, tim pre što se ovaj pitomac još koliko juče pokazao kao bitanga, jer je uzeo od kućnog saveta 7 rubalja da tobože kupi knjige u zadruzi. Fjodor, koji je na ovoj operaciji zaradio tri rublje, pretresao je svu kuću odozgo do dole. Nigde nije bilo ni traga od Šarova. Razjasnilo se samo jedno: da je Poligraf Poligrafovič otišao u ranu zoru, u kačketu i kaputu, ponevši iz bifea bocu votke od oskoruše, rukavice doktora Bormentala i sva svoja dokumenta. Darja Petrovna i Zina, ne skrivajući to, izražavale su burnu radost i nadu da se Šarov neće vratiti. Dan ranije Šarov je pozajmio od Darje Petrovne 3 rublje i 50 kopejaka. - Tako vam i treba - gunđao je Filip Filipovič, mašući pesnicama. Celog dana je zvonio telefon, zvonio je i sledećeg dana. Lekari su primili veliki broj pacijenata, a trećeg dana je doneta definitivna odluka da se nestanak prijavi miliciji, koja treba da pronađe Šarova u Moskvi. I samo što je izgovorena reč „milicija”, tišinu Obuhovljeve ulice narušio je šum kamiona, zatresla su se stakla na prozorima. Začulo se zvonce i pojavio se Poligraf Poligrafovič. Ušao je neobično dostojanstveno, u tišini je skinuo kačket i pojavio se u novom vidu. Na sebi je imao kožnu vindjaknu, koja mu je bila velika, kožne izlizane pantalone i engleske visoke čizme koje su se šnirale do kolena. Nepodnošljivi miris mačaka raširi se po celom predsoblju. Preobraženski i Bormental, kao po komandi prekrstiše ruke na grudima, stadoše kraj vrata i počeše iščekivati prva saopštenja Poligrafa Poligrafoviča. On zagladi oštru kosu, iskašlja se i pogleda tako da se moglo zaključiti: svoju zbunjenost Poligraf nastoji da prikrije nonšalantnošću. - Ja sam, Filipe Filipoviču - reče on najzad - stupio na dužnost. Oba lekara ispustiše nekakav neodređeni zvuk iz grla i pokrenuše se. Preobraženski prvi dođe sebi, pruži ruku i reče: - Dajte isprave. Tamo je bilo napisano: „Podnosilac ovoga, Poligraf Poligrafovič Šarov zaista je u odeljenju MKH rukovodilac sektora za čišćenje grada Moskve od lutajućih životinja (mačaka i sl.).”

- Tako, znači - muklo progovori Filip Filipovič. - Ko vas je zaposlio? Ah, da, nije teško pogoditi. - Pa da, Švonder - odgovori Šarov. - Dozvolite da vas upitam, zbog čega se od vas širi tako odvratan smrad? Šarov zabrinuto pomirisa vindjaknu. - Pa šta, miriše poznato, shodno profesiji. Juče smo mačke uništavali, uništavali... Filip Filipovič uzdrhta i pogleda Bormentala. Njegove oči su potamnele i ličile su na dve cevi, uperene ka Šarovu. Bez ikakvog uvoda on pođe ka Šarovu i uhvati ga za grlo. - U pomoć! - pisnu Šarov, bledeći. - Doktore! - Ništa mu loše neću uraditi, Filipe Filipoviču, ne brinite gvozdenim glasom reče Bormental, i povika: - Zina! Darja Petrovna! Ove se pojaviše u predsoblju. - Hajde, ponavljajte - reče Bormental i malo pritisnu Šarovljevo grlo: - „Izvinite...” - Pa dobro, ponavljaću - hrapavim glasom odgovori na izgled ponovo pobeđeni Šarov, ali odjednom, kad je udahnuo dosta vazduha, pokuša da se otrgne i vikne: „u pomoć!” ali se krik nije čuo, samo mu je glava još dublje utonula u bundu. - Doktore, molim vas! Šarov je tako mrdao glavom kao da daje znake da se pokorava i da će ponavljati reči. - Izvinite, mnogopoštovana Darja Petrovna i Zinaida... - Prokofjevna - šapnu uplašeno Zina. - Uf, Prokofjevna - govorio je Šarov, hvatajući vazduh - što sam dozvolio sebi... - ... odvratan istup u pijanom stanju... - „pi... pi... pijanom stanju”... - Nikad više neću... - „...neću... ” - Pustite ga, Ivane Arnoldoviču - istovremeno zamoliše obe žene udavićete ga. Bormental pusti Šarova na slobodu i reče: - Kamion vas čeka?

- Ne - s poštovanjem odgovori Poligraf - samo me je dovezao. - Zina, recite šoferu neka ide. A sada imajte u vidu sledeće: vi ste se opet vratili u stan Filipa Filipoviča. - A kuda bih inače? - plašljivo odgovori Šarov, lutajući pogledom. - Odlično. Morate biti manji od makova zrna. U protivnom, zbog svakog bezobraznog ispada imaćete posla sa mnom. Razumete? - Jasno - odgovori Šarov. Filip Filipovič je ćutao za vreme nasilja nad Šarovom. Nekako se žalosno pogurio kraj vrata i grickao nokte, zagledavši se u parket. Zatim odjednom pogleda ka Šarovu i upita muklo i automatski: - I šta radite s tim ubijenim mačkama? - Seku ih na polutke - odgovori Šarov. - Od njih će praviti krzno za radnički kredit. Posle toga je u stanu vladala tišina cela dva dana. Poligraf Poligrafovič je ujutro odlazio kaminom, pojavljivao se uveče, tiho večerao u društvu Filipa Filipoviča i Bormentala. Iako su Bormental i Šarov spavali u istoj sobi, nisu razgovarali, tako da je Bormentalu prvom postalo dosadno. Nakon dva dana pojavila se mršava gospođica, s iscrtanim obrvama, u čarapama krem boje i veoma se uzbudila kad je ugledala velelepni stan. U izlizanom kaputu ona je za Šarovom ušla u predsoblje i naletela na profesora. Ovaj se iznenađeno zaustavi, zažmiri očima i upita: - Dozvolite, ko je to? - Ja je ženim, to je naša daktilografkinja, stanovaće sa mnom. Bormentala ćemo morati da iselimo iz predsoblja. On ima svoj stan krajnje neljubazno objasni Šarov. Filip Filipovič ustrepta očima, razmišljao je gledajući u pocrvenelu gospođicu, i onda je veoma ljubazno pozva: - Zamoliću vas, na trenutak, u moju radnu sobu. - Poći ću i ja s njom - brzo i podozrivo reče Šarov. Odjednom se, kao iz zemlje, pojavi Bormental. - Izvinite - reče on - profesor će porazgovarati s damom, a nas dvojica ćemo pričekati ovde. - Neću - zlobno reče Šarov, pokušavajući da stigne Filipa Filipoviča i gospođicu, koja je sva gorela od stida.

Oko pet minuta se ništa nije čulo iz radne sobe, a zatim je doprlo tiho gospođičino jecanje. Filip Filipovič je stajao kraj stola, a gospođica je plakala, brišući suze prljavom čipkanom maramicom. - Rekao mi je, nevaljalac, da je ranjen u borbi - ridala je gospođica. - Laže - neumorno je govorio Filip Filipovič. - Ja vas iskreno žalim, ali ne može se tako, s prvim koga sretnete, samo zbog njegovog službenog položaja... Dete, pa to nije lepo... Eto, tako... On otvori fioku pisaćeg stola i izvadi tri novčanice od 30 rubalja. - Otrovaću se - plakala je gospođica. - U menzi svaki dan usoljena govedina... I preti... Kaže da je on crveni komandir... Sa mnom ćeš, kaže, stanovati u raskošnom stanu... svaki dan ananas... Psihika mi je dobra, kaže, samo mačke mrzim. Uzeo mi je prsten za uspomenu... - Da, da, dobra psihika. .. „Od Sevilje do Granade...” - mumlao je Filip Filipovič. - Treba malo pričekati, vi ste tako mladi... Evo, uzmite novac kad vam se daje na zajam - viknu Filip Filipovič. Zatim se svečano otvoriše vrata i Bormental, na poziv Filipa Filipoviča, uvede Šarova. Ovaj je lutao pogledom, dok mu je kosa na glavi bila nakostrešena kao čekinja. - Podlače - poče gospođica, sevajući uplakanim vlažnim očima i prugastim napuderisanim nosem. - Odakle vam ožiljak na glavi? Potrudite se da to objasnite ovoj dami - lukavo reče Filip Filipovič. Šarov je odlučio da igra na sve ili ništa: - Ranjen sam u borbi protiv Kolčaka. - Prestanite! - prekide ga Filip Filipovič. - Čekajte, dajte prsten. Ovaj pokorno skide prsten sa smaragdom. - U redu - pakosno reče - zapamtićeš ti mene. Sutra ću ti udesiti otkaz, zbog ukidanja radnog mesta. - Ne bojte ga se - reče Bormental - ja mu neću dozvoliti da išta preduzme. - On se okrete i pogleda Šarova tako da ovaj ustuknu i udari glavom o ormar. - Kako se ona preziva? - upita Bormental. - Prezime! - viknu, i odjednom postade divalj i strašan. - Vasnjecova - odgovori Šarov, motreći kuda bi umakao. - Svakodnevno - reče Bormental, uhvativši Šarova za revere njegove vindjakne - lično ću proveravati da li ste otpustili građanku Vasnjecovu. I samo ako li... saznam da ste je otpustili, ja ću vas...

svojim ću vas rukama ovde ubiti. Čuvajte se, Šarove, govorim vam na ruskom jeziku! Šarov je netremice gledao u Bormentalov nos. - I sami ćemo revolver naći - promrmlja Šarov, ali veoma nesigurno i, otevši se, umače kroz vrata. - Čuvajte se! - dopre do njega Bormentalov glas. Noć i polovina sledećeg dana bili su tmurni, kao oblak pred buru. Svi su ćutali. I eto, sledećeg dana Poligraf Poligrafovič, koga je ujutru štrecnulo loše predosećanje, sav potišten otišao je kamionom na posao. Profesor Preobraženski je posle radnog vremena primio jednog od svojih pacijenata, podebljeg i visokog, u vojnoj uniformi. Ovaj je uporno tražio da bude primljen i uspeo je u tome. Ulazeći u radnu sobu, on je u znak pozdrava lupnuo potpeticama. - Jesu li vam se, dragi moj, ponovo javili bolovi? - zabrinuto upita Filip Filipovič. - Sedite, molim vas. - Mersi, profesore - odgovori gost, stavivši šapku na kraj stola. Veoma sam vam zahvalan... Hm... ovaj, došao sam zbog jedne druge stvari. Filipe Filipoviču... Gajeći duboko poštovanje... ovaj... Očigledno glupost. On je hulja... - Pacijent izvuče iz tašne hartiju. - Dobro je što su meni neposredno javili... Filip Filipovič bolje namesti naočare i poče da čita. Dugo je nešto gunđao u sebi, menjajući se u licu iz trenutka u trenutak: „... a takođe je pretio da će ubiti predsednika kućnog saveta druga Švondera, iz čega se vidi da raspolaže vatrenim oružjem. I još drži kontrarevolucionarne govore. A čak je svojoj socijal-služavci Zinaidi Prokofjevnoj Bunjinoj naredio da spali Engelsa u peći, kao najobičniji menjševik, sa svojim asistentom Bormentalom koji tajno, neprijavljen, živi u njegovom stanu. Overavam kao tačan potpis rukovodioca sektora za čišćenje P. P. Šarova - predsednik kućnog saveta Švonder, sekretar Pjostruhin.” - Hoćete li mi dozvoliti da ovo ostane kod mene? - upita Filip Filipovič, čije se lice osulo pegama. - Ili, ja se izvinjavam, želite da to zadržite, kako biste pokrenuli zakonski postupak? - Izvinite, profesore - veoma se uvredi pacijent, raširivši nozdrve vi, očigledno, s podozrenjem gledate na nas. Ja... ja... - tu je počeo da se šepuri kao ćuran.

- Izvinite, izvinite, dragi moj! - poče da mrmlja Filip Filipovič. Stvarno nisam hteo da vas uvredim. Ne ljutite se, dragi moj, on je mene toliko namučio... - Mislim o tome - saosećajno reče pacijent - kakva to mora da je bitanga! Ipak bi bilo zanimljivo videti ga. Po Moskvi se o vama šire nekakve legende... Filip Filipovič samo tužno odmahnu rukom. Pacijent zapazi da se profesor pogrbio i da je čak posedeo u poslednje vreme. Zločin je sazreo i pao kao kamen, kao što to obično biva. Poligraf Poligrafovič se vratio kamionom s nekim teškim predosećanjem. Glas Filipa Filipoviča pozvao ga je u trpezariju. Začuđeni Šarov priđe i s besmislenim strahom pogleda dve cevi na licu Bormentala, a zatim na Filipa Filipoviča. Oblak se nadvio nad asistentom, a njegova leva ruka lako je podrhtavala na blistavom naslonu akušerske fotelje. Filip Filipovič, mirno i zloslutnim glasom reče: - Odmah pokupite stvari: pantalone, kaput, sve što vam je potrebno, i napolje iz stana! - Kako vi to tako? - iskreno se začudi Šarov. - Napolje iz stana, još danas! - monotonim glasom ponovi Filip Filipovič, gledajući u svoje noge. Nekakva se, očigledno, nečista sila uselila u Poligrafa Poligrafoviča, smrt ga je već vrebala i dani su mu bili odbrojani. I on se sam baci u zagrljaj onog što je bilo neizbežno. Odsečno i preteći reče: - Ma šta vi tu meni! Mislite da ja neću moći da nađem nekog ko će moći da vam naredi? Ja sam na svojih šesnaest kvadrata do sada živeo, i od sada ću. - Napolje iz stana! - poverljivo šapnu Filip Filipovič. Šarov je sam prizivao sopstvenu smrt. Podigao je levu ruku i pokazao Filipu Filipoviču izujedan, nepodnošljivog smrada na mačke, šipak... A zatim desnom rukom ka Bormentalu uperi revolver. Bormentalova cigareta polete kao meteor, a kroz nekoliko sekundi, skačući po razbijenom staklu, Filip Filipovič je sav užasnut poleteo od ormara do otomana. A na njemu, opružen i stenjući, ležao je rukovodilac sektora za čišćenje. Na njegovim rukama smestio se hirurg Bormental i davio ga malim belim jastukom.

Posle nekoliko minuta doktor Bormental je unezverenog lica otišao ka glavnom ulazu i pored zvona zakačio cedulju: „Danas profesor neće primati zbog bolesti. Molimo vas da ne zvonite.” Blistavim perorezom presekao je dovod od zvona, a u ogledalu ugledao svoje krvavo, izgrebano lice i izranjavljene ruke, koje su blago podrhtavale. Zatim se pojavi na kuhinjskim vratima i uplašenoj Zini i Darji Petrovnoj reče: - Profesor vas moli da nikuda ne izlazite iz stana. - Dobro - pokorno odgovoriše Zina i Darja Petrovna. - Dozvolite mi da zaključam sporedna vrata i da uzmem ključeve reče Bormental i nestade iza vrata, zaklanjajući lice šakom. - To je privremeno, a ne iz nepoverenja prema vama. Ali može neko da naiđe, pa vi da ne izdržite i da mu otvorite, a nama niko ne sme da smeta, mi smo zauzeti. - Dobro - odgovoriše žene i odmah prebledeše. Bormental zaključa sporedna vrata, zaključa glavna, zaključa vrata između hodnika i predsoblja, i njegovi koraci nestaše u sobi za prijem bolesnika. Tišina zavlada u celom stanu, uvuče se u sve kutove. Pade i sumrak, gadan, oprezan - jednom reči mrak. Istina, kasnije su susedi preko puta pričali da su prozori na sobi za prijem, prema dvorištu, svetleli cele noći, i da su čak videli belu kapu na profesorovoj glavi... To je teško proveriti. Doduše, i Zina je brbljala kada se sve to završilo, da ju je strašno uplašio Ivan Arnoldovič u radnoj sobi, kraj kamina, kad su profesor i on izašli iz sobe za prijem. On je navodno čučao kraj kamina i spaljivao onu svesku s plavim koricama što se nalazila među zapisima o istoriji bolesti profesorovih pacijenata. A doktorovo lice navodno je bilo potpuno zeleno i... svo izgrebano. I Filip Filipovič te večeri uopšte nije ličio na sebe. I još da je... uostalom - nevina devojka iz kuće na Prečistenki možda i laže. Jedno je sigurno: u kući je te večeri bila najveća i najužasnija tišina.

EPILOG Deset dana posle bitke, u sobi za prijem bolesnika u stanu profesora Preobraženskog, u Obuhovljevoj ulici, razlegao se oštar zvuk zvona. - Krivična milicija i islednik. Izvolite otvoriti! Začuše se koraci, mnogi su počeli da ulaze. U dobro osvetljenoj sobi za prijem, s ponovo zastakljenim ormarom obrelo se mnogo sveta. Dvojica u milicionerskoj uniformi, jedan u crnom kaputu i s tašnom, zluradi i bledi predsednik Švonder, mladić-devojaka, Fjodor, Zina, Darja Petrovna, i poluodeveni Bormental, koji je stidljivo prikrivao vrat bez kravate. Na vratima se pojavi Filip Filipovič u svom poznatom plavom ogrtaču, i svi odmah zapaziše da se Filip Filipovič znatno popravio za poslednju nedelju dana. Filip Filipovič, autoritativan i energičan kao nekad, s puno dostojanstva izađe pred noćne goste i izvini se što je u ogrtaču. - Ne ustručavajte se, profesore - reče čovek u građanskom odelu, sasvim zbunjen. Onda se ušeprtlja i promuca: - Jako nam je neprijatno. Imamo nalog da pretresemo vaš stan, i... - čovek se zagleda u brkove Filipa Filipoviča, pa dodade: - I za hapšenje, zavisno od rezultata. Filip Filipovič zažmiri i upita: - A na osnovu kakve optužbe, ako smem da pitam, i čije? Čovek se počeša po obrazu i poče da čita ono što je bilo napisano na hartiji koju je izvadio iz tašne: - „Optuženi su Preobraženski, Bormental, Zinaida Bunjina i Darja Petrovna zbog ubistva rukovodioca sektora za čišćenje MKH, Poligrafa Poligrafoviča Šarova...” Njegove poslednje reči utonuše u Zinino ridanje. Svi se ustumaraše. - Ništa ne shvatam - odgovori Filip Filipovič, i kao neki kralj sleže ramenima. - Kakvog to Šarova? A, da, izvinite, onog mog psa kojeg

sam operisao? - Izvinite, profesore, ne psa, već... kad je on bio čovek, u tome je stvar. - To jest, ako je govorio, to još uvek ne znači da je bio čovek - reče Filip Filipovič. - Uostalom, to nije bitno. Šarov i sada postoji, i apsolutno ga niko nije ubijao. - Profesore - reče crni čovek, veoma začuđen i podiže obrve - onda ćete morati da ga pokažete. Ima deset dana kako je nestao, a podaci su, izvinite, veoma loši. - Doktore Bormental, izvolite pokazati Šarova isledniku - naredi Filip Filipovič, uzevši nalog u svoje ruke. Doktor Bormental iskrivi lice u osmeh i izađe. Kad se vratio, on zazvižda, a iz radne sobe iskoči pas čudnog izgleda. Delimično je bio ćelav, delimično obrastao dlakom. Izašao je kao dresirani cirkuski pas, na zadnjim nogama, a zatim se spustio na sve četiri i pogledao oko sebe. Grobna tišina zavladala je u sobi za prijem. Pas stravičnog izgleda ponovo je stao na zadnje noge, na glavi mu se video crveni ožiljak; osmehnuvši se, seo je u fotelju. Jedan milicioner se prekrsti širokim pokretom ruke, ustuknu i načepi Zini obe noge. Čovek u crnom, ne zatvarajući usta, odjednom reče: - Kako to, molim vas, pa on je radio na čišćenju?... - Ja ga tamo nisam postavio - odgovori Filip Filipovič. - Njega je gospodin Švonder preporučio, ako se ne varam. - Ništa ne shvatam - izgubljeno reče crni čovek i obrati se milicioneru: - da li je to on? - On je - bezglasno odgovori milicioner. - Tačno, on je! - Sigurno je on - začu se Fjodorov glas - samo je, nevaljalac jedan, opet obrastao. - Ali on je govorio... He... he... - On i sada ume da govori, samo sve manje i manje, koristite zato priliku, jer će uskoro sasvim ućutati. - Ali zašto? - upita crni čovek. Filip Filipovič sleže ramenima. - Nauka još ne zna da zveri pretvara u ljude. Eto, ja sam probao i, kao što vidite, neuspešno. Govorio je izvesno vreme, a sada se vraća u prvobitno stanje.

- Nepristojnim rečima se izražava! - dreknu pas i ustade sa fotelje. Crni čovek iznenada preblede, ispusti tašnu i poče da pada, milicioner ga prihvati s bočne strane, a Fjodor sa zadnje. Nastade gužva. U njoj su se jasno razaznavale samo tri rečenice - Filipa Filipoviča: „Dajte valerijanu, to je nesvestica!”, doktora Bormentala: „Švondera ću ja lično baciti sa stepeništa, samo ako se još jednom pojavi u stanu profesora Preobraženskog”, i Švondera: „Molim da se ove reči unesu u zapisnik!” ***

Siva harmonika radijatora zračila je toplotom. Roletne su skrile duboku prečistensku noć s jednom usamljenom zvezdom. Najviše biće, važni pasji dobrotvor, sedeo je u fotelji, a pas Šarov ležao na tepihu kraj kožnog divana. Zbog martovskih magli psa je ujutru bolela glava, i to oko kružnog šava. Ali bi usled toplote bol predveče prestajao i bilo mu je lakše, lakše, misli su mu se javljale, harmonične i blažene. Toliko sam imao sreće, toliko sam srećan, mislio je dremajući, prosto sam neopisivo srećan. Stabilizovao sam se u ovom stanu. Čvrsto sam ubeđen da s mojim poreklom nije sve jasno. Mora da se umešao vučjak. Volela je da švrlja moja baka, neka joj je carstvo nebesko. Istina, glavu su mi svu izbrazdali zbog nečega, ali to će do svadbe zarasti. Ne vredi o tome ni razmišljati. U daljini su tiho zveckali instrumenti. Ujedeni je spremao ormar u sobi za prijem. Sedi čarobnjak je pevao: „Na obale svetog Nila...” Pas je video strašne stvari. Ruke u ljigavim rukavicama uranjao je veliki čovek u posudu, odakle je uporni čovek vadio mozak, i sve je nešto tražio, sekao, razgledao, žmirkao i pevušio: „Na obale svetog Nila...”

MIHAIL BULGAKOV

1891-1940. Hronologija

1891. U Kijevu je 2. maja (15. po novom kalendaru) rođen Mihail Afanasjevič Bulgakov, kao najstariji sin od ukupno sedmoro dece profesora teologije. Bulgakov je jedan od najvećih dramskih pisaca Rusije, a napisao je i najvažniji ruski roman XX veka, Majstor i Margarita.

1900. Devetogodišnji Mihail Bulgakov čita Gogoljeve Mrtve duše, što mu se tada činilo kao avanturistička knjiga, i ostaje fasciniran za ceo život. „Od pisaca najviše volim Gogolja; po mom mišljenju, s njim se niko ne može porediti...” Prva značajnija prozna dela napisao je nadahnut Gogoljem (Đavolijada i Pustolovine Čičikova). 1904. Čita dramsko stvaralaštvo velikog ruskog satiričara Saltikova-Ščedrina, i to će dati pravac njegovom budućem umetničkom radu. 1907. Mladi Bulgakov organizuje predstave po svojim tekstovima i glumi u njima. Te godine umire mu otac. 1908. Upoznaje 14-godišnju Tatjanu-Tasju Lapu (1894-1982), koja je iz Saratova došla na raspust u Kijev, i zaljubljuje se u nju. 1913. Bulgakov se ženi Tasjom i tim povodom piše šaljivi komad s pevanjem. 1916. Diplomira medicinu na univerzitetu u Kijevu, i zatim radi kao seoski lekar, zajedno sa Tasjom, prvo u selu Nikoljskom, a posle u mestu Vjazmi, što je opisao u pričama Zapisi mladog lekara. 1917. Piše priču Ognjena aždaja (nije sačuvana), o smrti alkoholičara kojeg proždire aždaja u napadu delirijum-tremensa. Tada počinje autobiografski roman Bolest. Rukopis je kasnije izgubljen, a Bulgakov je 1927. po sećanju napisao novelu Morfijum, u formi dnevnika lekara koji postaje ovisnik o morfijumu i kokainu. 1918. Tokom revolucije, Bulgakov i njegova mlađa braća, Nikolaj (1898-1966) i Ivan (1900-1968) mobilisani su u Belu gardu, i zatiču se na kavkaskom frontu. Bulgakov radi u poljskoj bolnici, a Tasja ga prati kao medicinska sestra. Nikolaj nestaje u haosu rata i javlja se

porodici tek 1922. iz Zagreba, gde će sa uspehom završiti medicinu i kasnije postati priznati bakteriolog u Parizu. Ivan je takođe živeo u Parizu, ali teškim životom emigranta. 1919. Bulgakov napušta poziv lekara i postaje pisac. U kratkoj autobiografiji piše: „Jedne noći 1919. godine, duboko u jesen, klackajući se u rasklimatanom vozu, pri svetlosti sveće uglavljene u bocu od petroleja, napisao sam prvu priču...” 1920. Bulgakov boravi u Groznom, a zatim prelazi u zabačeno mesto Vladikavkaz, gde dobija pegavi tifus koji je jedva preživeo. Piše komadBraća Turbini, osnovu za roman Bela garda, koji se sa uspehom igra u lokalnom pozorištu, a zatim i komedije Samoodbrana i Glinene mladoženje. U Moskvi je sve rukopise uništio. 1921. Piše dramu Pariski komunari, koja nije sačuvana. Seli se u Moskvu i potpuno se posvećuje književnom radu. „Književnost je sav moj život, i nikada se neću vratiti medicini.” Tada počinje da piše dnevnik: Pod petom. U zapisu iz 1923. proročki kaže: „Svet se izgleda nalazi pred glavnim okršajem između komunizma i fašizma.” Živi u Boljšoj Sadovoj ulici 10, u kući koja je postala jedna od prvih radničkih komuna. Stan broj 50 u kome je živeo Bulgakov postao je legendaran po romanu Majstor i Margarita - u njega je pisac smestio Volanda i njegovu svitu. Piše Đavolijadu, portret malog činovnika koji gubi identitet i život u džinovskom birokratskom aparatu sovjetske države. 1922. Piše za berlinski list „U osvit” i moskovski list „Sirena”. Do 1924. napisao je oko 150 kratkih priča, feljtona i crtica, među kojima Crvena kruna, Neobični doživljaji jednog lekara, Boemi. Piše autobiografski roman Bela garda. Prvi deo objavljen je 1925. u Moskvi, da bi dalje objavljivanje bilo prekinuto. Roman se u celosti pojavio 1927. u Rigi, zatim u Parizu, a tek 1966. u SSSR-u. Po rečima kritike, Bulgakov je „prvi pisac koji je naslikao dušu građanskog rata u Rusiji”. Iste godine piše i Pustolovine Čičikova, na osnovu čega će

1930. napisati dramu Mrtve duše. 1923. Objavljuje fragmente iz autobiografskog dela Beleške na manžetnama, ali je i to stopirano. 1924. Razvodi se od Tasje i ženi se sa Ljubov Jevgenjevnom Belozerskom (1895-1987). Piše roman Pseće srce, tragikomičnu satiru sovjetske stvarnosti, prerušenu u naučnu fantastiku. Rukopis je 1926. zaplenjen zajedno sa Dnevnikom, i vraćen mu je tek 1930. godine. Pseće srce prvi put je objavljeno 1969. u Parizu. 1925. Piše naučno-fantastičnu novelu Kobna jaja, inspirisanu pričom H. Dž. Velsa. Počinje da objavljuje Zapise mladog lekara. Piše dramu Zojkin stan („tragičnu farsu”, kako ju je nazvao), koja je izvedena 1926, ali je, u opštoj hajci na Bulgakova, posle dve godine skinuta sa repertoara. Junaci drame, tzv. „društveni šljam”, kopaju i rukama i nogama da pobegnu iz sveopšte bede sovjetske Rusije. Po romanu Bela garda Bulgakov piše dramu Dani Turbina. 1926. Počinju pripreme za izvođenje drame Dani Turbina. Cenzura se odmah okomila, nazvavši komad „apologijom belogardejskog pokreta”, tako da se sve pretvorilo u najžešću borbu za predstavu u istoriji ruske dramske umetnosti. Bulgakov je priveden na saslušanje, gde se držao veoma hrabro. Između ostalog je rekao: „Ja sam satiričar i negativne pojave u sovjetskoj zemlji pratim sa posebnom pažnjom, jer u njima instinktivno vidim hranu za sebe.” Drama je ipak izvedena i mnogo se dopala Staljinu, koji će je gledati 15 puta za dve godine, kada je skinuta sa repertoara, a zatim opet vraćena, da bi sa ogromnim uspehom bila izvedena ukupno 987 puta, kao najznačajniji događaj sovjetskog teatra. 1927. Bulgakov piše dramu Purpurno ostrvo (postavljena 1928. i odmah skinuta sa repertoara, kao „buržujski komad” i „antisovjetska pojava”. Piše i dramu Bekstvo (osam snova), koju je Gorki ocenio kao najbolju dramu Bulgakova, ali je njeno izvođenje odmah zabranjeno.

1928. Traži dozvolu da sa ženom otputuje u Pariz, kod braće, ali ga odbijaju. Putuje na Kavkaz, u Tiflis i Batum. U julu piše hrabro pismo Staljinu, koje zaključuje sledećim rečima: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno sa mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.” Počinje da piše svoje remek-delo, „roman o đavolu”, na kome će raditi do smrti. Prvobitni naslovi bili su Satana, Knez tame, Crni mag, Veliki kancelar. Knjiga počinje dolaskom satane u Staljinovu Moskvu. 1929. Piše autobiografski roman bez naslova, posvećen „tajnom prijatelju”, o tome kako je postao dramski pisac. Opisuje prve godine života u Moskvi i rad na romanu Bela garda. Nešto od toga naći će se u sledećim redakcijama „romana o đavolu”, jer je rukopis ostao nedovršen. „Tajni prijatelj” je njegova Margarita, Elena Sergejevna Nimberg (1892-1970), tada udata Šilovska, koju je upoznao u februaru, i kojom će se oženiti 1932. godine. Bulgakov piše prvu redakciju „romana o đavolu”, ukupno 15 poglavlja, kao i 4 poglavlja druge redakcije. Piše i novu dramu, Bratstvo licemera (Molijer). Priča o odnosima Molijera, Luja XIV i Bratstva licemera, ustvari je autobiografski komad o položaju Bulgakova u Moskvi krajem dvadesetih. Svetli, blistavi genije Molijera uništava crno Bratstvo licemera, uz pasivno držanje kralja. Hajka na Bulgakova dostiže vrhunac. Sve drame su mu zabranjene, uništen je kao pisac, i finansijski je osuđen na propast. Ponovo traži odobrenje za odlazak u inostranstvo i ponovo ga odbijaju. Podnosi zahtev da ga isključe iz sveruskog saveza pisaca. 1930. Nakon bednog životarenja u Rusiji dvadesetih nastupaju strašne tridesete: kada Staljin sa svojom kamarilom sprovodi teror nad dvesta miliona nesrećnih ljudi, tako što ih ubija, šalje u logore, uzima im duše. Bulgakovu vraćaju Pseće srce i dnevnike. U martu dobija obaveštenje da je Bratstvo licemera zabranjeno za izvođenje.

Na ivici samoubistva, u nastupu nervnog rastrojstva, spaljuje dnevnik, rukopise romana i dramu o Molijeru. U tim danima teške depresije, sve se više vezuje za Elenu Sergejevnu i, po njenom nagovoru, piše 28. marta očajničko pismo Vladi SSSR-a, u kome pominje oko 400 psovačkih kritika na svoj račun, na koje mu nije ostavljena mogućnost da odgovori. „Onemogućavanje da pišem isto je kao da sam živ sahranjen.” Ponovo traži da ga sa ženom proteraju iz SSSR-a, ili da mu se, ukoliko je osuđen na doživotno ćutanje, da posao asistenta reditelja u pozorištu, a ukoliko to ne može, onda bar mesto statiste ili scenskog radnika. Posle toga, 18. aprila, 4 dana posle samoubistva Majakovskog (koji je takođe učestvovao u hajci na Bulgakova krajem dvadesetih), Staljin neočekivano zove telefonom Bulgakova i kaže mu, između ostalog: „Zaista tražite dozvolu za inostranstvo? Zar smo vam toliko dosadili?” a onda mu savetuje da podnese molbu za rad u pozorištu. I Bulgakov dobija mesto asistenta reditelja u Hudožestvenom teatru, što će mu omogućiti da preživi. Radi dramatizaciju Mrtvih duša. 1931. U maju piše još jedno pismo Staljinu, u kome ponovo traži, zbog bolesti i premora, dozvolu za boravak u inostranstvu, i kaže: „Na širokom planu ruske književnosti u SSSR-u bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su i postupili kao sa vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru... Sada sam otrovan teskobom, prilagođen psihologiji zatočenika...” Dozvolu nije dobio, ali je Staljin odobrio postavljanje Molijera i Mrtvih duša, kao i obnovu komada Dani Turbina. Bulgakov piše dramu Adam i Eva, s temom „budućeg rata”, ali je cenzura zabranjuje zbog scene propasti Lenjingrada. Naručuju mu da napiše dramatizaciju Rata i mira, koja takođe neće biti izvedena. Veza sa Elenom Sergejevnom je u krizi - ne viđaju se od februara, što će potrajati godinu i po dana, sve do njenog razvoda. 1932. Nova premijera drame Dani Turbina je s nezapamćenim uspehom izvedena u Moskvi. Tokom te i prethodne godine bilo je oko 300 probaMrtvih duša, da bi premijeru kritika dočekala na nož. Bulgakov piše knjigu Život gospodina de Molijera, za koji mu građu iz

Pariza šalje brat Nikolaj. Piše i komediju Maloumni Žurden, na Molijerove teme. Knjiga o Molijeru biće objavljena tek 1962. godine. Elena Nimberg se razvodi i 4. oktobra udaje se za Bulgakova. Sa sinom Sergejem prelazi u mali stan Bulgakova, a zajedno sa njima živi i Ljubov Belozerska, s kojom Bulgakov zadržava prijateljski odnos. 1933. Piše treću redakciju „romana o đavolu”. Radi na drami Blaženstvo. Iz nje će kasnije nastati urnebesna komedija Ivan Vasiljevič, koja će s velikim uspehom biti izvedena tek 1966. 1934. Piše scenarija za filmove Mrtve duše i Revizor. Kao i sve ostalo, ni oni neće biti odobreni. Igra ulogu sudije u dramatizaciji Pikvikovog kluba. Ponovo traži dozvolu za putovanje u Francusku, ali je ne dobija. Odlazi sa Elenom u Lenjingrad, gde elektrošokovima leči depresiju, ali mu se posle nekoliko meseci vraća nervno rastrojstvo i klaustrofobija. 1935. Završava Ivana Vasiljeviča i piše dramu o Puškinu: Poslednji dani, koja je izvedena tek 1943. Nastavljaju se probe Molijera, koje traju već tri i po godine. Bulgakov ne dozvoljava izmene određenih scena, i Stanislavski odbija dalji rad na predstavi. 1936. Posle oko 300 proba usledila je premijera Molijera, i posle šeste reprize skinuta je s repertoara, jer je Staljin prepoznao sebe u liku „Zlatnog idola”, Luja XIV. To je konačna smrt Bulgakova na sovjetskoj sceni. Bulgakov piše satirični Pozorišni roman po rukopisu posvećenom „tajnom prijatelju” iz 1929, i četvrtu redakciju „romana o đavolu”. 1937. Radi petu, a zatim i šestu redakciju romana koji dobija konačan naslov Majstor i Margarita. Piše libreta za opere. 1938. Piše dramu Don Kihot (izvedena tek 1941.) i dramu Batum,

po Staljinovoj biografiji, ali Staljin zabranjuje njeno izvođenje. 1939. Počinje da gubi vid, a dijagnoza lekara je da boluje od nefroskleroze, od koje je umro i njegov otac u 48. godini. Toj bolesti nema leka. Piše sedmu i osmu redakciju Majstora. 1940. Počinje dramu Ričard Prvi. Nakon nekoliko dana užasnih muka umire mirno, u snu, 10. marta popodne. Pred smrt izgovara reč „Master”, a Elena mu se zaklinje da će objaviti roman, što je i uspela, ali tek 1966. kada je u Rusiji objavljeno cenzurisano izdanje. 1988. Nakon konačnog objavljivanja i izvođenja Bulgakova tokom šezdesetih u Rusiji, otvaraju se arhive KGB-a, gde pronalaze prekucan rukopis dnevnika koji je Bulgakov spalio 1930., što je potvrdilo čuvenu izreku iz Majstora i Margarite: „Rukopisi ne gore”.

Napomene

1 Vrsta bombona. Prev. 2 Marka šampanjca. Prev. 3 Časna reč (franc.). Prev. 4 Oko 50 kg. Prev. 5 Privatni preduzimač, trgovac iz doba NEP-a. Prev. 6 RSFSR - Ruska sovjetska federativna socijalistička republika. Prev. 7 Potvrda o trajnoj nesposobnosti vojnih obveznika. Prev. 8 Kasnije (nem.). Prev. 9 Dobro (nem.). Prev.